GEORG ZIMEL

FILOZOFIJA
NOVCA

Prevela s nemakog
OLGA KOSTREEVI

IZDAVAKA KNJIARNICA ZORANA STOJANOVIA

SREMSKI KARLOVCI NOVI SAD

2004

Naslov originala
Georg Simmel, Philosophie des Geldes, Herausgegeben
von David P. Frisby und Klaus Christian Khnke,
Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main 1989.

PREDGOVOR
Svako podruje istraivanja ima dve granice, na kojima
misaono kretanje prelazi iz egzaktne u filozofsku formu. Pretpostavke
saznanja uopte, kao i aksiomi svakog posebnog podruja
izmetaju
prikaz i proveru tog kretanja iz ovoga poslednjega i prenose ih u
jednu vie naelnu nauku, iji je cilj, koji lei u beskonanome:
miljenje bez pretpostavki - cilj koji pojedinane nauke sebi uskrauju, jer one ne ine ni korak bez dokaza, dakle, bez
pretpostavki
objektivne i metodske prirode. Budui da te pretpostavke predstavlja i ispituje, filozofija ipak njih ne moe ni za sebe sasvim
da
ukine; samo to tu u svagda krajnjoj taki saznanja nastaje u nama
bespogovoma odluka i apel na ono to je nedokazivo, i to se ta
taka, razume se, napredovanjem dokazivosti nikad definitivno
ne
utvruje. Ako poetak filozofskog podruja tu, u neku ruku,
oznaava donju granicu egzaktnog, onda gornja granica ovoga lei
tamo
gde uvek fragmentarni sadraji pozitivnog znanja iziskuju da se
zavrnim pojmovima dopune u jednu sliku sveta i da se dovedu u
vezu s celinom ivota. Ako povest nauka stvarno i pokazuje daje
filozofska vrsta spoznaje primitivna, da je to puko naglo prebacivanje preko pojava u optim pojmovima, ipak je taj prethodni postupak u pogledu nekih pitanja neophodan, naime u pogledu onih
koja spadaju u vrednovanja i u najoptije povezanosti duhovnog
ivota, a na koja dosad nije mogue ni da damo taan odgovor, ni

moe, s jedne strane, da prikazuje pretpostavke koje, smetene u

duevnom ustrojstvu, u socijalnim vezama, u logikoj strukturi
stvarnosti i vrednosti, novcu ukazuju na njegov smisao i na
njegovo
mesto u praksi. To nije pitanje nastanka novca: jer ovo spada u
povest, ne u filozofiju. I koliko god mi cenili to to nam donosi
razumevanje neke pojave na osnovu njenog istorijskog postanja, ipak
je
sadrinski smisao i znaenje toga postaloga esto zasnovan na
povezanostima pojmovne, psiholoke, etike prirode, koje nisu vremenske nego isto objektivne, koje povesne sile svakako
realizuju
ali se one ne iscrpljuju u sluajnosti tih sila. Znaajnost,
dostojanstvo,
sadrina prava ili religije ili saznanja apsolutno su s one strane
pitanja o putevima njihovog istorijskog ostvarenja. Tako e prvi
deo
ove knjige opisivati novac polazei od onih uslova koji su
nosioci
njegove sutine i smisla njegovog postojanja.
Povesnu pojavu novca - iju ideju i strukturu tako
pokuavam
da razvijem iz oseanja vrednosti, iz prakse naspram stvari i uzajamnih odnosa ljudi kao njihovih pretpostavki - pratie drugi,
sintetiki deo, s obzirom na dejstva na unutarnji svet: na oseanje
ivota
individua, na preplitanje sudbina individua, na optu kulturu. Dakle, tu je re, s jedne strane, o vezama koje bi po svojoj sutini
bile
tano i do pojedinosti istraive, ali to nisu na trenutnom nivou
znanja, te ih valja obraivati samo prema filozofskom tipu: u optem
naglom prebacivanju, u zastupanju pojedinanih procesa
odnosima
apstraktnih pojmova; tu je, s druge strane, re o duevnim
uzrokovanjima, koja e za sva vremena biti stvar hipotetikog

injenice kao takve. Ali kao to pojava nekog osnivaa religije

nikako nije samo religijska nego se moe ispitivati takoe pod
kategorijama psihologije, moda ak i patologije, opte povesti, sociologije; kao to pesma nije samo injenica knjievne povesti
nego je takoe estetika, filoloka, biografska injenica; kao to
uopte stanovite jedne nauke, koja uvek sadri podelu rada,
nikad
ne iscrpljuje celovitost jedne realnosti - tako ni injenica da
dvoje
ljudi uzajamno razmenjuju svoje proizvode nikako nije samo nacionalnoekonomska injenica; jer takve, tj. nekakve iji bi se sadraj iscrpio njenom nacionalnoekonomskom slikom - uopte
nema. Pomenuta razmena moe, tavie, sasvim legitimno da se
obrauje kao psiholoka, kao etikopovesna, ak kao estetika
injenica. Pa i kad se posmatra kao nacionalnoekonomska, ona
time ne stie do kraja orsokaka, nego u tom obliju postaje
predmet filozofskog razmatranja, koje proverava njene pretpostavke
u
ne-ekonomskim pojmovima i injenicama, kao i njene posledice
za ne-ekonomske vrednosti i veze.
U ovom krugu problema novac je samo sredstvo, materijal
ili
primer
za
predstavljanje
odnosa
izmeu
najspoljnijih,
najrealistikijih,
najsluajnijih pojava i najidejnijih potencija bivstvovanja,
najdubljih strujanja pojedinanog ivota i povesti. Smisao i svrha
celine
je
samo u tome da se s povrine ekonomskog zbivanja povue smernica pravcu krajnjih vrednosti i znaajnosti svega ljudskoga. Apstraktna filozofska sistemska graa odrava se na takvoj distanci
od
pojedinanih pojava, naroito praktinog bivstvovanja, da ona
zapravo samo postulira njihovo izbavljenje iz izolovanja i
nestalnosti,
ak neprijatnosti prvog prizora. A ovde to treba ostvariti
najednom
primera - na takvom koji, kao novac, ne pokazuje samo ravnodunost isto ekonomske tehnike nego i, takorei, samu indife-

Ogromna prednost umetnosti nad filozofijom je u tome to

ona
sebi svagda postavlja jedan pojedinaan, usko opisan problem:
jednog oveka, jedan predeo, jedno raspoloenje - pa svako
proirenje
ovoga u optost, svako dodavanje krupnih crta oseanja ivota
pokazuje nam kao obogaenje, dar, takorei, kao nezaslueno usreivanje. A filozofija, iji je problem odmah ukupnost
bivstvovanja,
sebe suava pred veliinom ovoga, i kao da daje manje od onoga
to
je obavezna. Ovde je sada pokuano, obrnuto, da se problem
uzme
kao ogranien i mali, da bi se proirivanjem i dodavanjem dovelo
do
pristupa totalitetu i onome to je najoptije.
U metodskom pogledu moe se ovako izraziti ova osnovna
namera: izgraditi jo jedan nivo ispod istorijskog materijalizma,
tako
da se omogui objanjenje za ukljuivanje ekonomskog ivota u
uzroke duhovne kulture, ali da se upravo ekonomski oblici spoznaju
kao rezultat dubljih vrednovanja i strujanja, psiholokih, ak
metafizikih pretpostavki. Za praksu saznanja se to mora razviti u
beskonanoj uzajamnosti: za svako tumaenje jedne idejne tvorevine
nekom
ekonomskom mora se vezati zahtev da se ta tvorevina, sa svoje
strane, pojmi na osnovu vie idejnih dubina, dok se za ove mora
pronai
opta ekonomska osnova, i tako dalje u nedogled. U takvom
altemiranju i preplitanju pojmovno suprotnih principa saznanja nama e
jedinstvo stvari, koje naoj spoznaji izgleda neuhvatljivo, a ipak
utemeljuje njegovu povezanost, postati praktino i ivo.
Ovim oznaene namere i metode ne bi smele da polau neko

ANALITIKI
DEO

Prva glava

VREDNOST I NOVAC
I
Poredak stvari, u koji one ulaze kao prirodne stvarnosti,
poiva na pretpostavci da je jedinstvo sutine nosilac svih njihovih svojstava: jednakost pred prirodnim zakonom, postojanost
zbira materija i energija, pretvorivost najrazlinijih pojava jednih
u druge, potiru distance koje vidimo na prvi pogled, pretvarajui
ih u optu srodnost, u ravnopravnost svih. Samo, kad izbliza
pogledamo, taj pojam znai samo to da proizvodi prirodnog mehanizma kao takvi stoje s one strane pitanja prava: njihova neprikosnovena odreenost ne omoguava nikakvo naglaavanje koje
bi njihovom bivstvu ili takvom bivstvu davalo potvrdu ili ga
umanjilo. Ipak, mi se ne zadovoljavamo tom nebitnom nunou
koju predstavlja prirodna slika stvari; nego, ne hajui za njihov
poredak u pomenutom nizu, njihovoj unutranjoj slici dajemo
drugi jedan, u kojem je svejednakost sasvim naruena, u kojem
najvie uzdignuta, jedna taka stoji pored najodlunije sputene
druge, i ija najdublja sutina nije jedinstvo nego je razlika: rangiranje po vrednostima. To da su predmeti, misli, zbivanja dragoceni - to se nikad ne moe oitati iz njihovog samo prirodnog
bivstvovanja i sadraja; i njihov poredak, realizovan po vrednostima, najdalje odstupa od prirodnoga. Bezbroj puta priroda
unitava ono to bi, s gledita njegove vrednosti, moglo iziskivati
najdue trajanje, a konzervira ono sto je najbezvrednije, ak ono
11

to vrednome oduzima prostor za egzistenciju. Pod tim se ne podrazumeva, recimo, neko naelno suparnitvo i opte uzajamno
iskljuivanje oba niza; jer bi to uvek znailo odnos jednog prema
drugom, pa bi odatle proizaao demonski svet, takav koji bi
bio odreen s gledita vrednosti, mada s obrnutim predznakom.
Stavie, odnos izmeu njih je apsolutna sluajnost. Isto onako
ravnoduno kao to nam nudi predmete naih procena vrednosti,
priroda nam drugom prilikom njih uskrauje; tako da upravo povremena harmonija oba niza, realizovanje zahteva koji potiu iz
vrednosnog niza, nizom u stvarnosti, nita manje ne otkriva svu
neprincipijelnost njihovog odnosa nego suprotni sluaj. Istog sadraja ivota moemo biti svesni kako kao stvarnog, tako i kao
vrednog; ali unutranje sudbine, koje on proivljava u jednom i u
drugom sluaju, imaju sasvim razliit smisao. Niz prirodnog zbivanja mogao bi se opisati bez izuzetka potpuno, a da se u tome ne
pokae vrednost stvari - ba kao to skala naih vrednovanja
uva svoj smisao nezavisno od toga koliko se puta i da li se
uopte njen sadraj pojavljuje takoe u stvarnosti. Takorei gotovome, u svojoj stvarnosti svestrano odreenome, objektivnorhe bivstvu pridruuje se vrednovanje tek kao svetlost i senka,
koje ne potiu iz njega nego mogu da potiu samo od negde
drugde. Meutim, nuno je odstraniti pogreno shvatanje da je
time obrazovanje vrednosne predstave, kao psiholoka injenica,
izmaklo postanju po prirodnom zakonu. Jedan duh iznad ljudskoga, koji bi svetsko zbivanje poimao apsolutno potpuno shodno prirodnim zakonima, meu injenicama tog zbivanja naao bi
i tu da ljudi imaju vrednosne predstave. Ali za njega, koji spoznaje samo teorijski, njihov smisao i njihovo vaenje ne bi prelazili
okvire njihove psiholoke egzistencije. To to se tu osporava prirodi kao mehanikoj kauzalnosti - samo je objektivno, sadrajno
znaenje vrednosne predstave, dok duevno zbivanje, koje taj
sadraj pretvara u injenicu nae svesti, apsolutno spada u prirodu. Vrednovanje, kao stvarno psiholoki proces, jeste deo prirodnoga sveta; a ono to mi podrazumevamo pod njim, njegov
pojmovni smisao, jeste neto nezavisno naspram ovog sveta, i toliko je malo deo tog sveta da se pre moe rei da je to celi svet,
posmatrano s jednog posebnog gledita. Retko smo naisto s tim
da celi na ivot, u pogledu svesti o njemu, protie u oseanjima
vrednosti i odmeravanjima vrednosti, i uopte dobija smisao i
12

znaenje samo tako to elementi stvarnosti, koji se kreu mehaniki, za nas - osim svojih objektivnih sadraja - imaju beskrajno raznovrsne mere i vrste vrednosti. U svakom trenutku u
kojem naa dua nije samo puko nezainteresovano ogledalo
stvarnosti - to ona, moda, nikad nije, poto ak objektivna
spoznaja moe da proizae samo iz vrednovanja sadraja - ona
ivi u svetu vrednosti, koji sadraje stvarnosti stavlja u sasvim
autonoman poredak.
Tako vrednost ini, u neku ruku, pandan bivstvu, i s njim je
mnogostruko uporediva ba kao obuhvatna forma i kategorija
slike sveta. Kant je isticao da bivstvo nije nikakvo svojstvo stvari; jer ako o nekom objektu koji je dosad postojao samo u mojoj
misli kaem: on egzistira - time on ne dobija nikakvo novo
svojstvo; jer inae ne bi egzistirala ta ista stvar o kojoj sam prethodno mislio, nego bi egzistirala neka druga. Tako, nijednoj
stvari se nikako ne pridruuje neko novo svojstvo ni ukoliko ja
nju nazivam vrednom; jer ona i biva vrednovana s obzirom na
svojstva koja poseduje: upravo njeno ve svestrano odreeno
bivstvo uzdie se u sferu vrednosti. Nosilac toga je jedna od
najdubljih analiza naeg miljenja. Sposobni smo da promiljamo sadraje slike sveta, a da potpuno apstrahujemo njihovu
realnu egzistenciju ili neegzistenciju. Komplekse svojstava koje
nazivamo stvari, sa svim zakonima njihove povezanosti i njihovog razvitka, moemo da predstavimo u njihovom isto objektivnom, logikom znaenju i da, sasvim nezavisno od toga,
pitamo: da li su, gde su i koliko su puta ostvareni svi ti pojmovi ili
unutranja opaanja. Kao to ni smisao i odreenost sadraja objekata nije pogoena pitanjem: da li se oni ponovo pronalaze u
bivstvu, tako nije pogoena ni pitanjem; da li zauzimaju neko
mesto u skali vrednosti, i koje mesto. Ali ako mi hoemo da
doemo, sjedne strane, do teorije, a s druge, do prakse, moramo i
da ispitamo sadraje miljenja u jednom i u drugom pogledu, i ni
u jednom od njih ne moe se izbei odgovor. Stavie, o svakom
od njih iskazivi moraju biti nedvosmisleno bivstvo ili nebivstvo,
i svaki mora za nas zauzimati sasvim odreeno mesto na lestvici
vrednosti - od onih najviih preko irelevantnosti do negativnih
vrednosti; jer irelevantnost je odbacivanje vrednosti koje moe
biti vrlo pozitivnog karaktera - u pozadini ovoga uvek je mogunost interesa koja se upravo tada ne koristi. Naelno znaenje
13

ovog zahteva, koji uslovljava ukupnu konstrukciju nae

slike
sveta, ne menja se, naravno, nimalo usled toga to naa
sredstva
saznanja vrlo esto nisu dovoljna za odluivanje o realitetu
pojmova, a isto tako esto ni obim, ni sigurnost naih
oseanja
nisu dovoljni za vrednosno rangiranje stvari, naroito ne za
neko
postojano ili optevaee. Naspram sveta pukih pojmova,
objektivnih kvaliteta i odredaba, stoje krupne kategorije bivstva i
vrednosti - sveobuhvatne forme koje svoj materijal uzimaju
iz
pomenutog sveta istih sadraja. Ijednom i drugom
zajedniki
je
karakter fundamentalnosti, tj. nemogunosti da se svode
jedan
na drugi ili na neke prostije elemente. Zato se nikad
neposredno
ne moe logiki dokazati bivstvo bilo koje stvari; stavie,
bivstvo
je izvorna forma naeg predstavljanja, koja se moe
oseati,
proiveti, biti objekt vere, ali se ne moe dedukovati onome ko
nju
jo ne poznaje. Kad ona ve zahvati jedan pojedinaan
sadraj
posredstvom dela koje lei s one strane logikoga, onda nju
prihvataju logike veze i nose je onamo dokle i same dopiru.
Razume
se, tako moemo redovno da kaemo zato pretpostavljamo
neku
odreenu stvarnost: zato to smo, naime, ve prihvatili
neku
drugu, ije su odreenosti sadrinski povezane s njom. Ipak,
stvarnost one prve treba dokazati samo jednakim vraanjem na
neku
14

najzad, sasvim neposredno - a da oni nju ne proizvode -, kao

to i svi teorijski dokazi mogu samo da pripreme uslove s obzirom na koje nastupa pomenuto oseanje potvrde ili bivstvovanja. Kao to se ne bi znalo rei ta je to zapravo bivstvo, tako se
na ovo pitanje u pogledu vrednosti takoe ne moe odgovoriti. I
upravo budui da su oni u tako formalno jednakom odnosu prema stvarima, jedno drugom su tui kao kod Spinoze miljenje i
protezanje: jer ovo dvoje izraava isto, apsolutnu supstanciju,
ali svako na svoj nain i za sebe potpuno, nikad jedno ne moe
da zadre u drugo. Oni se nigde ne dodiruju, poto pitaju sasvim
razliito o pojmovima stvari. A s tom - dodira lienom - naporedou stvarnosti i vrednosti svet nikako nije rascepljen na
neko sterilno dvojstvo, gde se nikad ne bi smirila potreba duha
za jednakou - ak i kad bi njegova sudbina i formula njegovog traenja bila da se beskrajno kree od mnotva do jedinstva
i od jedinstva do mnotva. Iznad vrednosti i stvarnosti lei ono
to im je zajedniko: sadraji, ono to je Platon konano podrazumevao pod idejama , ono oznaivo, kvalitativno, ono to
treba pojmovno uhvatiti kod stvarnosti i u naim vrednovanjima, ono to moe podjednako da ue u jedan kao i u drugi poredak. A ispod ovih dveju lei to to je zajedniko jednome i
drugome: dua koja i jedno i drugo prima u svoje tajanstveno
jedinstvo, ili ih odatle proizvodi. Stvarnost i vrednost su, takorei, dva razliita jezika u kojima se jedinstvenoj dui razjanjavaju logiki povezani, u idejnom jedinstvu vaei sadraji
sveta, ono to je nazvano njihovim ta - ili takoe jezici u
kojima dua moe da izrazi istu sliku ovih sadraja, koja po
sebi stoji jo s onu stranu ove suprotnosti. I moda ta dva saeta
oblika, onaj spoznajui i onaj vrednujui, jo jednom bivaju
obuhvaeni jednim metafizikim jedinstvom, za koje jezik nema
re, osim u religioznim simbolima. Moda postoji razlog sveta
s ijeg aspekta vie ne postoje tuosti i divergencije, kakve
oseamo izmeu stvarnosti i vrednosti, gde se oba niza razotkrivaju kao jedan jedini - bilo da to jedinstvo nikako ne dotiu
one kategorije, da stoji u uzvienoj indiferenciji iznad njih, bilo
da oznaava sasvim harmonian, na svim takama istovetan
splet, koji se razlae samo u naem nainu shvatanja, razvlai
kao u kakvom manjkavom aparatu vida, u fragmente i suprotne
smerove.

15

Obino se karakter vrednosti, takav kakav se prethodno pokazao u svom kontrastu prema stvarnosti, oznaava kao njegov
subjektivitet. Budui da jedan isti predmet u jednoj dui moe da
ima najvii, a u drugoj najnii stupanj vrednosti, i da je, obrnuto,
svestrana i krajnja razliitost objekata spojiva s jednakou njihove vrednosti - to, kao osnova vrednovanja, preostaje samo subjekt sa svojim normalnim ili izuzetnim, trajnim ili promenljivim
raspoloenjima i nainima reagovanja. Skoro da i nije potrebno
pomenuti da taj subjektivitet nema nikakve veze s onim koji je
ostavljen ukupnosti sveta, poto je to moja predstava. Subjektivitet, koji se iskazuje u vezi s vrednou, tu vrednost dovodi u
suprotnost s gotovim, datim objektima - a sasvim je nevano
kako su oni realizovani. Drukije izraeno: subjekt koji obuhvata
sve objekte jeste drugi jedan, ne onaj koji im se suprotstavlja;
stoga, taj subjektivitet koji je vrednosti zajedniki sa svim objektima, pri tom, nikako ne dolazi u obzir. Takoe subjektivitet
vrednosti ne moe da ima smisao proizvoljnosti: sva pomenuta
nezavisnost od stvarnosti ne znai da bi to volja mogla nesputano
ili udljivo da raspodeli tu i tamo. Stavie, svest to zatie kao injenicu, kod koje se moe neposredno isto tako malo ta izmeniti
kao i kod stvarnosti. Po iskljuivanju tih znaenja, subjektivitetu
vrednosti najpre ostaje samo negativno znaenje: da vrednost
nije vezana u istom smislu za same objekte kao boja ili temperatura; jer ove su - mada odreene kakvoama naeg smisla - ipak
praene oseanjem neposredne nezavisnosti od objekta - oseanjem kojeg se, kad je re o vrednosti, lako uimo odrei kad
uvidimo irelevantnost izmeu niza stvarnosti i niza vrednosti.
Bitniji i korisniji od ovog odreenja su jedino oni sluajevi u kojima nju, izgleda, demantuju psiholoke injenice.
U kojem god se empirijskom ih transcendentalnom smislu
govorilo o stvarima, za razliku od subjekta, vrednost ni u
kojem
sluaju nije njihovo svojstvo, nego je to sud o njima koji
ostaje
u subjektu. Samo, ni dublji smisao i sadraj pojma vrednosti, ni
njegovo znaenje u individualnom duevnom ivotu, ni praktino-socijalna, za nju vezana dogaanja i uobliavanja nisu dovoljno obuhvaeni njegovim upuivanjem na subjekt. Putevi za
to obuhvatanje lee u sloju s ijeg se aspekta pomenuti
subjektivi-

16

Razdvajanje subjekta i objekta nije tako radikalno kako bismo mogli poverovati na osnovu sasvim legitimne raspodele koliko praktinog toliko i naunog sveta na te kategorije. Duevni
ivot poinje jednim stanjem indiferencije, u kojem Ja i njegovi
objekti jo miruju bez razlikovanja, u kojem utisci ili predstave
ispunjavaju svest, a da se nosilac tih sadraja jo nije rastavio od
njih. Okolnost da je u aktuelno odreenom, trenutno stvarnom
stanju moguno razlikovati subjekt, koji ga ima, od sadraja koji
ovo ima - to je tek sekundama svest, neko naknadno razlaganje.
Oito je da razvitak vodi pari passu ka tome da ovek sebi samom
kae ja, i da za sebe bivstvujue objekte priznaje izvan ovog ja.
Ako metafizika katkad smatra da je transcendentna sutina bivstva apsolutno jedinstvena, s one strane suprotnosti subjekt-objekt, onda to nalazi svoj psiholoki pandan u prostoj, primitivnoj
ispunjenosti takvim sadrajem predstave kakva se moe zapaziti
kod deteta, koje jo o sebi ne govori kao o Ja, i u rudimentarnoj
vrsti, moda, kroz celi ivot. To jedinstvo iz kojeg se kategorije
subjekt i objekt tek razvijaju jedna uz drugu i kroz proces, koji
jo valja razmatrati, pokazuje nam se kao subjektivno samo zato
to mu se pribliavamo s tek naknadno izgraenim pojmom objektiviteta, i zato to za takva jedinstva nemamo pravi izraz, nego
ga obino nazivamo po jednom od jednostranih elemenata; u
naknadnoj analizi se to jedinstvo pojavljuje kao sadejstvo ovih
elemenata. Tako se tvrdilo da je svako delanje, u pogledu svoje
apsolutne sutine, prosto egoistiko - dok egoizam, ipak, ima razumljiv sadraj tek unutar delanja i nasuprot altruizmu, koji je s
njim korelativan; tako je panteizam ukupnost bivstva nazivao
bog, o kome se, ipak, pozitivan pojam moe dobiti samo u njegovom samoizdvajanju od svega empirijskoga. Taj evolucionistiki odnos izmeu subjekta i objekta se, najzad, u vie mahova
ponavlja u najveoj razmeri: svet duha klasine antike razlikuje
se od novog veka bitno po tome to je tek ovaj poslednji, na jednoj strani, doterao do potpune dubine i preciznosti pojma onog Ja
(kao to se uzdigao do - antici nepoznatog - znaenja problema
slobode), a, na drugoj strani, stigao do samostalnosti i jaine
pojma objekta, kakav je izrazio u predstavi o nepovredivoj prirodnoj zakonitosti. Antika jo nije bila, toliko kao poznije epohe,
daleko od stanja indiferencije, u kojem se sadraji kao takvi
predstavljaju bez analitikog projiciranja na subjekt i objekt.

2 Filozofija novca

17

Izgleda da je nosilac ovog razvitka, koji se grananjem razdvaja, na obema stranama jedan isti motiv, koji, meutim, dejstvuje u razliitim slojevima; jer svest o tome da smo subjekt
jeste
sama ve objektiviranje. Tu lei prafenomen forme linosti duha;
to to mi sami sebe moemo da posmatramo, poznajemo, prosuujemo, kao bilo koji predmet , to to mi ono Ja, oseano kao
jedinstvo, ipak, razlaemo na Ja-subjekt, koji stvara predstavu, i
na predstavljeni Ja-objekt, a da ovo zbog toga ne gubi svoje jedinstvo, tavie, da u tom unutranjem opiranju tek zapravo i postaje svesno svog jedinstva - to je fundamentalno postignue
naeg duha, koje odreuje njegovo ukupno uoblienje. Meusobno zahtevanje subjekta i objekta je ovde zbijeno u jednu
taku,
zahvatilo je sam subjekt, naspram kojeg, inae, stoji celi svet kao
objekt. Tako je ovek - im postane sebe svestan, samom sebi
kae Ja - realizovao fundamentalnu formu svog odnosa prema
svetu, svog prihvatanja sveta. Ali pre nje, kako u pogledu smisla,
tako i u pogledu duevnog razvitka, lei prosto predstavljanje nekog sadraja, koje ne postavlja pitanje subjekta i objekta, jo nije
nainilo podelu izmeu njih. A gledano s druge strane: sm taj
sadraj, kao logika, pojmovna tvorevina, nita manje ne stoji s
onu stranu odluivanja izmeu subjektivne i objektivne realnosti. Moemo da zamislimo bilo koji predmet - u smislu njegovih
istih odreenja i njihove povezanosti, a da se nikako ne zapitamo da li je taj idejni kompleks kvaliteta dat takoe kao objektivna egzistencija, ili da li on moe da bivstvuje. Razume se, budui
da je takva objektivna sadrina zamiljena, ona je predstava i
utoliko je subjektivna tvorevina. Samo, to subjektivno je ovde
samo dinamiki akt predstavljanja, funkcija koja prihvata pomenuti sadraj; sm on se zamilja upravo kao neto nezavisno od
tog bivanja pretpostavljenim. Na duh ima tu neobinu sposobnost da sadraje zamilja kao nezavisne od njihovog bivanja
zamiljenim - primamo njegovo svojstvo, nesposobno za dalju
redukciju; takvi sadraji imaju svoje pojmovne ili objektivne
odreenosti i povezanosti, koje se, dodue, mogu predstaviti, ali
se u tome ne gube nego vae, bez obzira na to da li su prihvaeni
ili neprihvaeni od moje predstave - bez obzira na to da li su
prihvaeni ili neprihvaeni od objektivne realnosti: sadraj nekog predstavljanja ne poklapa se s predstavljanjem sadraja. Kao

18

stoji prosto samo u postajanju sadraja svesnim ne srne oznaiti

kao subjektivno, jer jo nije utopljeno u suprotnost: subjekt-objekt uopte - tako ni ovaj isti sadraj stvari ili predstava nije
neto objektivno, nego je od te diferencijalne forme slobodan
isto toliko koliko i od njene suprotnosti, i spreman da se prikae
u
jednoj ili drugoj. Subjekt i objekt raaju se u istom aktu: logiki,
budui da isto pojmovna, idejna sadrina stvari jednom biva
data kao sadraj predstavljanja, a drugi put kao sadraj objektivne stvarnosti; psiholoki, budui da se ono - jo samog Ja lieno
- predstavljanje, koje osobu i stvar sadri u stanju indiferencije,
razdvaja u sebi, te izmeu Ja i njegovog predmeta nastaje distanca, ijim posredstvom tek jedno i drugo dobija svoju sutinu,
koja ga odvaja od drugoga.
Ovaj proces, koji konano realizuje nau intelektualnu sliku
sveta, odvija se takoe unutar voljne prakse. Ni tu razdvajanje na
subjekt koji neto eli, uiva i vrednuje, i na objekt koji je procenjen kao vrednost, ne obuhvata ni sva duevna stanja, ni ukupnu objektivnu sistematiku praktinog podruja. Utoliko ukoliko
ovek samo uiva u nekom predmetu, tu postoji jedan u sebi potpuno jedinstven akt. U takvom trenutku imamo oseaj koji ne
sadri ni svest o nekom suprotstavljenom nam objektu kao takvom, ni svest o jednom Ja, razdvojenom od svog trenutnog stanja. Tu se susreu pojave najnie i najvie vrste. Grubi nagon,
naroito onaj koji je bezlino-generalne prirode, samo eli da se
oslobodi na nekom predmetu, stalo mu je samo do vlastitog
zadovoljenja, bez obzira na to ime je ono steeno; svest se
ispunjava iskljuivo uivanjem, ne okreui se s razdvojenim
naglaavanjem svom nosiocu, sjedne, i svom predmetu, s druge
strane. Na drugoj strani, sasvim naraslo estetsko uivanje pokazuje isti oblik. I tu se mi sami zaboravljamo, a umetniko delo
vie i ne oseamo kao neto naspram nas, jer se dua sasvim
stapa
s njim; koliko ga uvlai u sebe, toliko se predaje njemu. I tu i
tamo, psiholoko stanje jo nije, ili vie nije, dotaknuto suprotnou izmeu subjekta i objekta, iz njegovog prirodnog jedinstva jedan tek zapoet proces svesti izdvaja pomenute kategorije,
i tek tada isto uivanje u sadraju smatra, sjedne strane, za stanje subjekta, koji stoji naspram objekta, i s druge strane, za dejstvo objekta, nezavisnog od subjekta. Ta napetost koja razbija

19

drugoga - tek proizvodi za svest, uspostavlja se najpre zahvaljujui samoj injenici elje. Budui da elimo ono to jo nemamo i
u emu jo ne uivamo, nama se protivstavlja njegov sadraj. U
izgraenom empirijskom ivotu je pred nama, dodue, gotovi
predmet, pa ga mi potom elimo - zato to, osim zbivanja htenja,
na objektiviranje duevnih sadraja dejstvuju mnoga druga, teorijska i uvstvena zbivanja; jedino, unutar praktinog sveta za
nas, u pogledu njegovog unutarnjeg poretka i njegove pojmljivosti, nastajanje objekta kao takvog i njegova poeljnost za subjekt
jesu korelativni pojmovi, jesu dve strane procesa diferenciranja,
koji razdvaja neposredno jedinstvo procesa uivanja. Tvrdilo se
da naa predstava o objektivnoj realnosti proizlazi iz otpora koji
oseamo kod stvari, naroito posredstvom ula dodira. To odmah treba preneti na ovaj praktini problem. Mi elimo stvari tek
s onu stranu njihovog bezuslovnog predavanja naoj upotrebi i
uivanju, tj. budui da ih upravo suprotstavljamo tom bilo kojem
otporu; sadraj postaje predmet im stoji nasuprot nama, i to ne
samo u svojoj neprodomosti koju smo osetili nego i u distanci
onog jo-ne-uivanja ija je subjektivna strana - elja. Kao to
Kant na jednom mestu veli: mogunost iskustva je mogunost
predmeta iskustva - jer sticati iskustva znai: da naa svest gradi
ulne osete prema predmetima - tako je mogunost elje mogunost predmet elje. Tako ostvareni objekt, okarakterisan rastojanjem od subjekta koje elja subjekta tei koliko da utvrdi
toliko i da prevlada - za nas znai vrednost. Trenutak samog
uivanja, u kojem subjekt i objekt potiru svoje suprotnosti, takorei, konzumira tu vrednost; ona nastaje tek ponovo u razdvajanju od subjekta, kao neto naspram, kao objekt. Trivijalna iskustva: da mi mnoge posede cenimo kao vrednosti zapravo tek kad
ih izgubimo, da puka uskraenost neke eljene stvari esto ovoj
daje vrednost kojoj eljeno uivanje u njoj odgovara samo u vrlo
neznatnoj meri, da udaljenost od predmeta naih uivanja, u svakom neposrednom i prenosnom smislu udaljenosti, te predmete
prikazuje u svetlosti blaenstva i pojaanih drai - sve su to izdanci, modifikacije, forme meavine one fundamentalne injenice da vrednost ne proistie iz neokrnjenog jedinstva momenta
uivanja, nego tako to se sadraj tog momenta kao objekt odvaja od subjekta, pa naspram njega nastupa kao neto sada eljeno,
za ije je sticanje potrebno savladati rastojanja, sputanosti,
teko-

20

e. Da se vratimo gorenavedenoj analogiji: u krajnjoj osnovi se,

moda, nisu realnosti ugurale u nau svest posredstvom otpora
koje su nam pruale, nego su pomenute predstave, za koje su vezane oseti otpora i oseanja sputavanja, za nas bile objektivno
realne, takve koje se nezavisno od nas nalaze izvan nas. Nije
teko dosegnuti stvari zbog toga to su one vredne, nego mi njih
nazivamo vrednima kad se suprotstavljaju naoj elji da ih dosegnemo. Time to se ta elja, u neku ruku, na njima slama ili
zaustavlja, raste njihova znaajnost, na ije se priznavanje nesputana volja nikad ne bi smatrala podstaknutom.
Vrednost, koja tako nastupa istovremeno sa eljnim Ja i kao
njegov korelat u jednom istom procesu diferenciranja, osim toga
podlee jo jednoj kategoriji; to je ista ona koja je vaila i za objekt dobijen putem teorijskog predstavljanja. Tamo se pokazalo
da sadraji koji su, s jedne strane, realizovani u objektivnom svetu i, s druge strane, u nama ive kao subjektivne predstave, s onu
stranu jednog i drugog poseduju osoben idejni dignitet. Pojam
trougla ili pojam organizma, kauzalitet ili zakon gravitacije imaju jedan logiki smisao, jednu vanost svoje unutranje strukture
kojom, dodue, odreuju svoja ostvarenja u prostoru i u svesti,
i ali, ak i kad do takvih ne bi ni dolo, potpadaju pod dalje
nerastavljivu kategoriju vaeega ili znaajnoga, pa se ne bi bezuslovno razlikovali od fantastinih ili protivrenih pojmovnih
tvorevina, s kojima bi bili sasvim jednaki u pogledu fizike ili
psihike nerealnosti. A analogno - s modifikacijama koje su uslovljene promenom podruja - odnosi se vrednost koja narasta
kod objekata subjektivne elje. Kao to izvesne stavove predstavljamo kao istinite, to je praeno sveu o tome da je njihova
istinitost nezavisna od tog predstavljenog bivstva, tako i u odnosu na stvari, ljude, dogaaje oseamo da ne samo da ih mi
doivljavamo kao vredne nego i da bi oni bili vredni i kad ih
niko ne bi cenio. Najprostiji primer je vrednost koju pridajemo
ubeenju ljudi, onom moralnome, otmenome, snanome, lepome. Bez obzira na to da li se takve unutranje osobine ikad ispoljavaju u delima koja omoguavaju ili iznuuju priznavanje
njihove vrednosti, tavie, bez obzira na to da li sami njihovi nosioci reflektuju o njima s oseanjem vlastite vrednosti - nama
ne samo da injenica njihove vrednosti izgleda nevana nego
upravo ta nevanost u pogledu njihovog priznatog bivstva i

21

ulaenja u svest sainjava karakteristinu boju ovih vrednosti. I

dalje: intelektualna energija i injenica da ona najtajnije snage i
poretke prirode uzdie u svetlost svesti; sila i ritam oseanja,
koja su u uzanom prostoru individualne due, ipak, beskrajno
znaajno nadmona nad svekolikim spoljnjim svetom, ak i ako
je pesimistika tvrdnja o prekomernosti patnje tana; injenica
da se s one strane oveka priroda uopte kree u pouzdanosti
vrstih normi, da mnotvo njenih uoblienja, ipak, daje prostora
dubokom jedinstvu celine, da njihov mehanizam ne izmie idejama u pogledu tumaenja, niti odbija da proizvodi lepotu i ljupkost - u pogledu svega ovoga predstavljamo sebi sledee: svet je
vredan bez obzira na to da li neka svest osea ili ne osea te
vrednosti. I to ide sve do kvantuma ekonomske vrednosti koji pridajemo nekom objektu u razmenskom optenju, ak i kad niko nije
spreman da odobri odgovarajuu cenu, pa ak i kad taj objekt
ostaje uopte neeljen i nepodloan prodaji. I u tom pravcu se
istie ona fundamentalna sposobnost duha: da se ujedno protivstavi sadrajima koje u sebi predstavlja, da njih predstavlja tako
kao da su nezavisni od takvog predstavljenog bivstva. Dakako,
svaka vrednost koju oseamo je utoliko upravo oseanje: samo,
to to mi podrazumevamo pod tim oseanjem jeste jedan po sebi i
za sebe znaajan sadraj, koji se, dodue, oseanjem psiholoki
realizuje, ali nije identian s njim, niti se njime iscrpljuje. Ta
kategorija se vidno stavlja s one strane spornog pitanja subjektiviteta ili objektiviteta vrednosti, jer odbacuje korelativitet sa
subjektom, a da objekt nije mogu; tavie, ona je neto tree,
idejno, to - dodue - ulazi u pomenuto dvojstvo, ali se ne utapa
u njemu. Adekvatno praktinom karakteru svog podruja, ona
raspolae posebnom formom odnosa prema subjektu, kojem nedostaje rezervisanost onog samo apstraktno vaeeg sadraja
naih teorijskih predstava. Tu formu valja nazvati zahtevom ili
pretenzijom. Vrednost koja se vezuje za bilo koju stvar, osobu,
odnos, zbivanje, zahteva da bude priznata. Naravno, na taj zahtev moe se naii kao na dogaanje samo u nama, subjektima;
samo time to ga sledimo, mi oseamo da time ne zadovoljavamo
prosto jedan zahtev koji smo sebi postavili - kao to ne precrtavamo ni nekakvu odreenost objekta. Znaaj bilo kojeg telesnog
simbola da u nama probudi religiozna oseanja; moralni zahtev

22

menjen ili da opstane, da se dalje razvija ili da zaostaje; oseaj

dunosti da se ne ostane ravnoduan prema krupnim dogaajima, nego da sebe navedemo da iznutra reagujemo na njih; pravo
onoga to je neposredno opaljivo da ne bude prosto prihvaeno
nego da bude uneseno u sklop estetskog vrednovanja - sve su to
pretenzije koje se, istina, oseaju ili ostvaruju iskljuivo unutar
samog Ja, a da se u samim objektima ne nae kakav pandan ili
objektivna polazna taka, i koje se, kao pretenzije, ne mogu smestiti u to Ja koliko ni u predmete kojih se tiu. S gledita
prirodne
objektivnosti, takva pretenzija moe da se pokae kao subjektivna, a s gledita subjekta, kao neto objektivno; u stvarnosti je to
trea kategorija, koja se ne moe sazdati od pomenutih, takorei
neto izmeu nas i stvari. Rekao sam da vrednost stvari spada u
one sadrajne tvorevine koje mi, predstavljajui ih sebi, ujedno
oseamo kao neto u tom predstavljenom bivstvu samostalno,
kao neto odvojeno od funkcije ijim posredstvom to ivi u
nama; to predstavljanje je, u sluaju kad jedna vrednost ini
njegov sadraj, tanije gledano, upravo oseaj pretenzije, ta
funkcija je zahtev koji kao takav ne egzistira izvan nas, ali po
svom sadraju, ipak, potie iz jedne idejne sfere, koja ne lei u
nama, a nije ni vezana za objekte procene vrednosti kao njihov
kvalitet; stavie, to se sastoji u znaenju koje za nas kao subjekte
imaju ti objekti usled svog poloaja u porecima pomenute idejne
sfere. Ova vrednost, koju mi zamiljamo kao nezavisnu od njene
priznatosti, jeste metafizika kategorija; kao takva, ona stoji s
one strane dualizma subjekta i objekta, isto onako kao to je neposredno uivanje stajalo s ove njegove strane. To poslednje je
konkretno jedinstvo, na koje jo nisu primenjene one diferencijalne kategorije, a ono prvo je apstraktno ili idejno jedinstvo, u
ijem je - za sebe bivstvujuem - znaenju vrednost ponovo
iezla, kao to je u sveobuhvatnoj povezanosti svesti, koju Fihte
naziva Ja, iezla suprotnost izmeu empirijskog Ja i empirijskog
ne-Ja. Kao to uivanje u momentu potpunog stapanja funkcije
s njenim sadrajem ne treba nazivati subjektivnim, jer nikakav
objekt pred njim ne opravdava pojam subjekta, tako ni ova za
sebe bivstvujua, po sebi vaea vrednost nije nita objektivno,
jer se promilja upravo kao nezavisna od subjekta koji o njoj
misli, jer se javlja u subjektu, istina, kao zahtev za priznatou, ali

23

Za oseanja vrednosti, u kojima protie svakodnevna ivotna praksa, ne dolazi u obzir to metafiziko sublimisanje pojma.
Tu je re samo o vrednosti koja ivi u svesti subjekata i o onom
objektivitetu koji nastupa u ovom psiholokom procesu vrednovanja kao njegov predmet. Malopre sam pokazao da se taj proces
obrazovanja vrednosti odvija uporedo s narastanjem rastojanja
izmeu uivaoca i uzroka njegovog uivanja. I budui da veliina ovog rastojanja varira - to nije mereno uivanjem, u kojem se to rastojanje gubi, nego eljom - nastaju one razlike u
naglaavanju vrednosti koje se mogu razvrstati na subjektivne i
objektivne. U najmanju ruku, za one objekte na ijoj proceni
poiva privreda, vrednost je, dodue, korelat elje - kao to je
svet bivstva moja predstava, tako je svet vrednosti moja elja;
samo, uprkos logiko-psihikoj nunosti da svaki nagon sa
eljom
oekuje zadovoljenje od nekog predmeta, u mnogim sluajevima
se taj nagon usmerava, po svojoj psiholokoj strukturi, ipak,
samo ka tom zadovoljenju, tako da je sm predmet sasvim
nevaan, ukoliko zadovoljava nagon. Ako kakav mukarac kod
bilo koje ene, bez individualnog izbora, zadovoljava svoju
elju, ako jede sve to moe da savae i da svari; ako spava na
svakom leaju, ako svoje kulturne potrebe moe da zadovolji
najprostijim, od prirode mu ponuenim materijalom - onda je ta
praktina svest jo sasvim subjektivna, ispunjava se iskljuivo
jednim stanjem subjekta, njegovim uzbuenjima i smirivanjima,
pa se zainteresovanost za stvari ograniava na to da su one neposredno uzroci tih posledica. To, istina, pokriva ona naivna potreba za naivnom projekcijom kod primitivnog oveka, njegov
ivot koji je usmeren prema spoljanjosti, a unutranjost prima
kao po sebi razumljivu. Samo, svesna elja ne sme uvek da vai
za dovoljan indeks stvarno delotvornog oseanja vrednosti. Lako pojmljiva svrsishodnost u upravljanju naim praktinim snagama vrlo esto nam predmet prikazuje kao vredan, dok to to
nas stvarno dira nije njegovo objektivno znaenje nego je subjektivno zadovoljenje potrebe, koje on treba da nam prui. Polazei od tog stanja - koje, naravno, ne treba uvek da vai za, u
vremenskom smislu, prvo, nego za najjednostavnije, fundamentalno, takorei sistematski prvo - svest se kree ka objektu dvama putevima, koji se onda ponovo sjedinjavaju. Naime, im ista
potreba odbacuje izvestan broj mogunosti zadovoljenja, ak

24

moda sve do jedne, dakle, gde poeljno nije samo zadovoljenje

uopte nego zadovoljenje jednim odreenim predmetom - tada
je naelno obrtanje od subjekta ka objektu prokreno. Razume
se, moglo bi se zameriti sledee: ipak je u svakom sluaju re
samo o subjektivnom zadovoljenju nagona; samo to je, u poslednjem sluaju, sm nagon po sebi ve tako izdiferenciran da ga
zadovoljiti moe samo jedan tano odreen objekt; dakle, i tu se
predmet procenjuje samo kao uzrok oseaja, a ne sam po sebi.
Svakako, ovaj prigovor anulirao bi sumnjivu razliku, ako bi diferenciranje nagona tako iskljuivo usmerilo ovaj nagon ka jednom za njega dovoljnom objektu, da bi zadovoljenje drugima
uopte bilo iskljueno. Samo, ovo je vrlo redak, izuzetan sluaj.
ira baza, s koje se razvijaju takoe najdiferenciraniji nagoni,
izvorna optost potrebe koja sadri upravo samo tu noenost nagonom, ali jo ne pojedinanu odreenost cilja, i dalje ostaje
podloga na kojoj suavanja elja za zadovoljenjem tek i postaju
svesna svoje individualne posebnosti. Time to postajanje subjekta sve tananijim ograniava krug objekata koji zadovoljavaju
njegove potrebe, on predmete svoje elje die na stupanj otre
suprotnosti prema svima drugima, koji bi takoe zadovoljili tu
potrebu po sebi, ali vie, uprkos tome, nisu traeni. Ta razlika
izmeu objekata skree, po poznatim psiholokim iskustvima,
svest u posebno visokom stepenu ka njima, prikazujui ih toj
svesti kao predmete koji imaju samostalan znaaj. U ovom stadijumu se potreba determinie predmetom, praktino oseanje se
sve vie usmerava onim terminus ad quem umesto onim terminus a quo - u onoj meri u kojoj se nagon vie ne oslanja na svako,
mada moguno zadovoljenje; tako da se poveava prostor koji
objekt kao takav zauzima u svesti. To je povezano i na sledei
nain. Ukoliko oveka pritiskaju njegovi nagoni, za njega svet
predstavlja stvarno bezrazlinu masu; jer, poto on za njega
znai samo po sebi irelevantno sredstvo za zadovoljavanje nagona, i to dejstvo moe da proizae iz mnotva uzroka, to se za
predmet u njegovoj samostalnoj sutini ne vezuje nikakav interes. Ali okolnost da imamo potrebu za jednim sasvim posebnim,
jedinstvenim objektom - uzdie do preciznije svesti injenicu da
nam je neki objekt uopte potreban. Meutim, ta svest koja
smanjuje lepu energiju nagona, usmerenog ka vlastitom gaenju,
je donekle vie teorijska.

25

Time to diferenciranje zaotravanja potrebe ide uporedo sa

slabljenjem njene elementarne snage, u svesti nastaje vie mesta

za objekt. Ili, posmatrano s druge strane: budui da usavravanje

i specijalizovanje potrebe svest prisiljava na vee predavanje objektu, solipsistikoj potrebi se oduzima izvestan kvantum snage.
U svakom pogledu, slabljenje afekata, tj. bezuslovnog predavanja samog Ja njegovom trenutnom uvstvenom sadraju, stoji u
uzajamnoj vezi s objektivacijom predstava s isticanjem ovih u
formi egzistencije naspram nas. Tako je, na primer, mogunost
da se izraze jedno od najmonijih sredstava za priguivanje afekata. U rei se unutranje zbivanje, takorei, projicira napolje,
ono se pokazuje oveku kao opaljiva tvorevina pred njim, ime
se ublaava estina afekta. Smirivanje strasti i predstava objektivnoga kao takvog u njegovoj egzistenciji i znaenju jesu
samo dve strane jednog istog osnovnog procesa. Okretanje unutranjeg interesa od puke potrebe i njenog zadovoljenja ka objektu posredstvom suenih mogunosti tog zadovoljenja moe se
oito izvesti i intenzivirati isto tako od subjekta - budui da isti
to zadovoljenje ini teko, retko dostinim, samo zaobilaznim
putem i posebnim utrokom snage. Naime, ako pretpostavljamo vrlo diferenciranu elju, usmerenu samo ka sasvim izabranim objektima, onda i ona svoje zadovoljenje prima jo relativno kao po sebi razumljivo, sve dok se ono nudi bez tekoe i
otpora. Za spoznavanje posebnog znaenja stvari vana je, ipak,
distanca koja se stvara izmeu njih i naeg prihvatanja. To je
samo jedan od mnogih sluajeva kad se mora odstupiti od stvari,
uvesti prostor izmeu njih i nas, da bi se dobila njihova objektivna slika. Sigurno je da takva slika nije nita manje subjektivnooptiki odreena nego to je nejasna ili iskrivljena pri prevelikom ili premalom rastojanju; samo iz unutranjih razloga
svrsishodnosti saznanja subjektivitet dobija specifini naglasak
upravo u sluaju ekstrema distance. Izvorno se objekt sastoji
samo u naem odnosu s njim, sasvim je utopljen u njega, i naspram nas se pojavljuje samo u onoj meri u kojoj se vie ne povinuje tom odnosu. Takoe se do prave elje za stvarima, koja
priznaje njihovo bivstvo za sebe, budui da upravo tei da ga
prevlada, dolazi tek kad se elja i ispunjenje ne poklapaju. Mogunost uivanja nuno je najpre, kao sliku budunosti, razdvojiti od naeg trenutnog stanja, da bismo poeleli stvari koje su na

26

distanci od nas. Kao to se u intelektualnome izvorno jedinstvo

neposrednog opaanja, kakvo jo zapaamo kod dece, prvo postepeno rastae u svest samog Ja i objekta naspram njega, tako e
naivno uivanje omoguiti svest o znaaju stvari, takorei potovanje pred njom, ukoliko mu stvar izmie. I tu se ispoljava povezanost slabljenja afekata elje i zapoete objektivacije vrednosti,
budui da smanjenje elementarne estine htenja i oseanja ide
naruku osveivanju samog Ja. Sve dok se linost jo bez ograda
predaje trenutnom afektu, sve dok je on sasvim ispunjava i obuzima je, samo Ja ne moe se obrazovati; tavie, svest jednog Ja,
koje je s one strane svojih pojedinanih uzbuenja, moe se pokazati postojanom u svekolikoj promeni ovih uzbuenja samo
ukoliko celog oveka ne moe da ponese svako od tih uzbuenja;
ona ga ak moraju ostaviti netaknutim u bilo kojem njegovom
delu, koji ini taku indiferencije njihovih suprotnosti, tako da
tek izvesno njihovo smanjivanje i ograniavanje omoguava nastajanje uvek jednakog nosioca nejednakih sadraja. Ali kako su
Ja i objekt u svim moguim oblastima nae egzistencije korelativni pojmovi, koji u prvobitnoj formi predstavljanja jo ostaju
nerazdvojeni i diferenciraju se tek kasnije u meusobnom dodiru
- tako se i samostalna vrednost objekata verovatno razvija tek
kod suprotnosti prema jednom ve osamostaljenom Ja. Tek repulzije koje iskusimo od objekta, tekoe njegovog dosezanja,
vreme ekanja i rada koje se uvlai izmeu elje i ispunjenja tek oni razdvajaju Ja i objekt, koji poivaju nerazvijeni i bez posebnog naglaavanja u neposrednom zajednitvu potrebe i zadovoljenja. Bilo da ovde delotvomo odreenje objekta postoji sada
u njegovoj pukoj retkosti - relativno s obzirom na njegovu poeljnost- ili u pozitivnim naporima usvajanja, u svakom sluaju,
tek ovim se postavlja ona distanca izmeu njega i nas koja,
konano, doputa da mu se prida neka vrednost s one strane pukog uivanja u njemu.
Tako se moe rei da vrednost nekog objekta, istina, poiva
na njegovoj poeljnosti, ali na takvoj poeljnosti koja je izgubila
svoju prirodu nagona. A isto tako ni objekt, ako treba da ostane
ekonomska vrednost, ne sme kvantum svoje vrednosti podii do
nivoa na kojem praktino deluje kao apsolutni kvantum vrednosti. Distanca izmeu Ja i predmeta njegove elje moe da
postane tolika - bilo usled objektivnih tekoa pribavljanja, bilo

27

usled egzorbitantnog nivoa cene, bilo usled moralnih ili drugih dvoumica koje su u suprotnosti s tenjom za njim - da ne dolazi ni do kakvog realnog akta volje, nego se elja ili gasi ili
odlazi u zasenak. Dakle, rastojanje izmeu subjekta i objekta,
ijim narastanjem nastaje vrednost, bar u ekonomskom smislu,
ima jednu donju i jednu gornju granicu, tako da formulacija da je
mera vrednosti jednaka meri otpora suprotstavljenog dosezanju
eljenih stvari prema prirodnim, proizvodnim i drugim izgledima - ne odgovara stanju stvari. Svakako, gvoe ne bi bilo
nikakva ekonomska vrednost kad se njegovom dosezanju ne bi
suprotstavljale vee tekoe nego, recimo, dobijanju vazduha
za disanje; ali, s druge strane, te tekoe moraju da se smanje
ispod izvesne mere da bi se gvoe uopte moglo preraditi u
ono obilje orua koje ga ini vrednim. Ili takoe: tvrdilo se da bi
dela kakvog plodnog slikara bila - uz isto savrenstvo umetnosti - manje dragocena od dela slikara koji manje proizvodi;
to je tano tek iznad jedne odreene granice kvantiteta. Potrebno
je upravo izvesno obilje slikarevih dela da bi on uopte stekao
takvu slavu koja podie cenu njegovih slika. Dalje, tako je u nekim zemljama s vrednou papirnog novca upravo retkost zlata
dovela do toga da nii sloj naroda vie i ne eli da uzme zlato,
ako mu se ono sluajno ponudi. ak, u pogledu plemenitih metala ija se podobnost za novanu supstancu temelji na njihovoj
retkosti, teorija ne sme da previdi okolnost da ovo znaenje retkosti moe da nastane tek iznad prilino osetne este pojave,
bez koje ti metali ne bi ni mogli da slue zadovoljenju praktine novane potrebe, te ni da dostignu vrednost koju imaju
kao novane materije. Moda samo praktina lakomost, koja
prevazilazi svaki dati kvantum dobara, pa joj se zato svaka vrednost ini jedva dovoljnom, ne doputa da se uvidi kako nije retkost nego je neto izmeu retkosti i neretkosti u veini sluajeva
upravo uslov vrednosti. Kako pokazuje ve povrno razmiljanje, retkost treba, kao momenat, uvrstiti u znaenje osetljivosti za razlike, a estu pojavu, kao momenat, u znaenje
navikavanja. Kao to se ivot, u svakom pogledu, odreuje proporcijom te dve injenice: da nam je potrebna koliko razlika i
smena njegovih sadraja toliko i navikavanje na svaki od njih,
tako se ovde ova opta nunost predstavlja u tom specijalnom
obliku da je vrednosti stvari potrebna, s jedne strane retkost, da-

28

kle, samoizdvajanje, posebna panja, a s druge strane izvesna

irina, esta pojava, trajanje, da bi stvari uopte prelazile prag
vrednosti.
Na jednom primeru, koji je sasvim daleko od ekonomskih
vrednosti, pa je upravo zato podoban za razjanjavanje naelne
strane tih vrednosti, elim da predstavim opti znaaj distanciranja za vrednovanje koje je predstavljeno kao objektivno: na
estetskom primeru. To to mi sada nazivamo uivanjem u lepoti
stvari - razvijeno je relativno kasno. Koliko god neposredno
ulno uivanje bilo vidno i sada u pojedinanom sluaju, ipak, to
to je kod njih specifino poiva upravo u svesti da se ta stvar
vrednuje i u njoj uiva, te da nije re samo o stanju ulne ili
natulne podstaknutosti koju ona u nama postie. Svaki kultivisani ovek e naelno, s velikom sigurnou, razlikovati estetsko
i ulno uivanje u lepoti ene, mada pred pojedinom pojavom
moda nee moi da razgranii te komponente svog ukupnog
oseanja. U jednoj vezi se mi predajemo objektu, a u drugoj se
predmet predaje nama. Koliko god estetska vrednost, kao i svaka
druga, moe biti tua osobini samih stvari i predstavljati projekciju oseanja u njih, ipak je njoj svojstveno to da je ova projekcija potpuna, tj. da uvstveni sadraj, takorei, potpuno ulazi u
predmet, te se pojavljuje kao neko znaenje koje stoji naspram
subjekta s vlastitom normom, kao neto to jeste predmet. Kako
je moglo, s istorijsko-psiholokog aspekta, doi do tog objektivnog, estetskog uivanja u stvarima, kad je primitivno uivanje u
njima, od kojeg je nuno poteklo svako vie uivanje, sigurno
bilo vezano samo za njihovu subjektivno-neposrednu podlonost uivanju i za korisnost? Moda nam klju za to daje jedno
sasvim prosto zapaanje. Ako nam je neki objekt bilo koje vrste
priinio veliko uivanje ili nas podstakao, pri svakom kasnijem
pogledu na taj objekt oseaemo uivanje, i to takoe i onda kad
vie ne moe biti govora o nekom korienju ili upotrebljavanju
ovoga. To uivanje koje u sebi oseamo kao odjek sasvim je posebnog psiholokog karaktera, odreenog time to sada vie ne
elimo nita od tog predmeta; namesto konkretne veze, koja nas
je prethodno spajala s njim, sad dolazi puko gledanje na njega
kao na uzrok prijatnog oseanja; sada njegovo bivstvo ostavljamo netaknuto, tako da se nae oseanje vezuje samo za njegovu
pojavu, a ne za ono kod njega to se u bilo kojem smislu moe

29

troiti. Ukratko, dok nam je ranije taj predmet bio dragocen kao
sredstvo za nae praktine ili eudemonistike svrhe, sada nam radost priinjava puko gledanje u njega, budui da se mi prema
njemu odnosimo s vie ograde, s vee daljine, ne dotiui ga.
ini mi se da su ovde unapred obrazovane one odluujue crte
estetskoga, to odmah postaje oigledno kad se prati ovo preobraanje oseta iz individualnopsiholokog u razvitak roda. Ve
odavno je pokazana elja da se lepota izvodi iz korisnosti, ali se
budui da su oba previe pribliavana - ostajalo u banauzijskom
ogrubljivanju onoga to je lepo. To se moe izbei ako se spoljanje svrsishodnosti i ulno-eudemonistike neposrednosti vrate dovoljno duboko u povest roda, tako da se za sliku tih stvari u
naem organizmu vee neko oseanje zadovoljstva kao instinkt
ili refleks, koje postaje delotvomo u pojedincu - gde je ova
fiziko-psihika veza nasleena - a da korisnost predmeta za njega samog njemu ne dolazi do svesti niti za njega postoji. Nema
potrebe da ulazim u kontroverzu o nasleivanju tako steenih
veza, poto je za na kontekst dovoljno da pojave protiu tako
kao da su steena svojstva nasledna. Takvo bi za nas najpre bilo
ono to se pokazalo kao korisno za rod i ije nam opaanje
priinjava zadovoljstvo ve zbog toga, a da mi kao individua nemamo konkretno zanimanje za taj objekt - to, naravno, ne znai
ni uniformnost, ni vezivanje individualnog ukusa za nivo proseka ili za nivo roda. Pomenute odjeke generalne korisnosti primaju ukupne raznolikosti individualnih dua, pa ih dalje razvijaju u
sasvim neprejudicirane posebnosti - tako da bi se moda moglo
rei da je pomenuto oseanje zadovoljstva od realnosti svog izvornog povoda postalo, konano, jedan oblik nae svesti koji je
nezavisan od prvih sadraja to su bili povodi za njegovo obrazovanje, i spreman da u sebe primi svaki drugi koji omoguava
urastanje duevne konstelacije u njega. U sluajevima kad jo
imamo povoda za neko realistiko zadovoljstvo, nae oseanje
prema stvari nije neko specifino estetsko nego je konkretno,
koje tek izvesnim distanciranjem, apstrakcijom, sublimiranjem
doivljava metamorfozu u pomenuto. Tu se samo vrlo esto
dogaa da, poto je ustanovljena jedna odreena veza, otpadne
onaj vezivni element, jer vie nisu potrebne njegove usluge.
Veza izmeu izvesnih korisnih objekata i oseanja zadovoljstva
postala je u rodu - usled nasledivog ili inae nekako prenesenog

30

mehanizma - tako vrsta da ve samo pogled na te objekte nama

postaje zadovoljstvo, a da mi i ne uivamo u njihovoj korisnosti.
Odatle se objanjava ono to Kant naziva estetskom nezainteresovanou, ravnodunou prema realnoj egzistenciji predmeta,
kada je dat samo njegov oblik tj. njegova vidljivost; otuda ona
preobraenost i nadzemaljski karakter lepoga - ovo je postignuto
zahvaljujui vremenskoj udaljenosti realnih motiva, polazei od
kojih mi sada imamo estetsko oseanje; otuda predstava da je
ono to je lepo neto tipino, nadindividualno, optevaee - jer
je rodni razvitak sve to je specifino, samo individualno kod pojedinanih motiva i iskustava ve odavno poistio iz tih unutranjih kretanja; otuda ona esta nemogunost da se estetski sud
razumno utemelji, i suprotnost u koju on katkad zapada upravo
prema onome to nam je kao individuama korisno ili prijatno.
Celi taj razvitak stvari od njihove korisne vrednosti do njihove
vrednosti kao lepote jeste proces objektivacije. Time to jednu
stvar nazivam lepom, njen kvalitet i znaenje postaju nezavisni
od dispozicija i potrebe subjekta na sasvim drugi nain nego ako
je ta stvar samo korisna. Sve dok su stvari samo takve, one su
fungibilije, tj. svaka druga koja ima isti rezultat moe svaku da
zameni. im su lepe, one dobijaju individualno bivstvo za sebe,
tako da se vrednost, koju jedna od njih ima za nas, ne moe zameniti nekom drugom, koja je, moda, u svojoj vrsti isto toliko
lepa. Nije potrebno da genezu estetskoga pratimo iz ovih oskudnih nagovetaja do obilja oblija da bismo spoznali; objektiviranje vrednosti nastaje u odnosu distance koja se obrazuje
izmeu subjektivno-neposrednog izvora vrednovanja objekta i
naeg momentanog oseaja za taj objekt. Sto je dalje u prolosti,
i
kao takva zaboravljena, ta korisnost za rod koja je najpre za
predmet vezivala zanimanje i vrednost, to je istije estetsko uivanje
u pukom obliku i neposrednom opaanju objekta, tj. to vie je on
s posebnim dostojanstvom pred nama, to vie mi njemu pridajemo znaaj koji se ne sadri samo u njegovom sluajnom subjektivnom podleganju uivanju, to vie veza, u kojoj mi stvari
vrednujemo samo kao sredstva za nas, daje mesta oseanju njihove samostalne vrednosti.
Izabrao sam ovaj primer zato to je objektivirajue dejstvo
onoga to ja nazivam distanciranjem posebno vidno prilikom

31

tetan, tako da je ovo kvantitativno oznaavanje distancom samo

simboliko. Stoga se isti efekat moe izazvati nizom drugih momenata, to se ve i pokazalo: usled retkosti objekta, usled
tekoe njegovog dosezanja, usled nunosti odricanja. Ako u
ovim, za ekonomiju bitnim sluajevima, znaajnost stvari uvek
ostaje znaajnost za nas, i zato zavisna od naeg priznavanja,
ipak, odluujui obrt je u tome to nam one, posle takvog razvoja, bivaju protivstavljene kao sila naspram sile, svet supstancija i
snaga koje svojim osobinama odreuju da li e i ukoliko e one
zadovoljiti nae elje, i zahtevati od nas borbu i trud pre nego
to
nam se predaju. Tek kad iskrsne pitanje odricanja - odricanja od
oseanja koje je, u krajnjoj liniji, vano - treba povod, svest usmeriti ka predmetu toga. Stanje koje stilizuje predstava o raju, i
u
kojem subjekt i objekt, elja i ispunjenje jo nisu razdvojeni stanje koje ne znai stanje, recimo, istorijski razgraniene epohe,
nego se javlja svugde i u vrlo raznolikim stepenima - predodreeno je, razume se, za rastakanje, ali upravo time i ponovo za
pomirenje: smisao pomenutog distanciranja je u tome da se ono
prevlada. enja, trud, rtvovanje, koji se uvlae izmeu nas i
stvari, treba te stvari da nam prinesu. Distanciranje i pribliavanje su takoe u praksi pojmovi istog znaenja, od kojih svaki
pretpostavlja onaj drugi i oba sainjavaju strane veze sa stvarima, koje mi, subjektivno, nazivamo svojom eljom, a objektivno, njihovom vrednou. Razume se, predmet svog uivanja
moramo da udaljimo od sebe, da bismo ga ponovo poeleli; a
prema onome daljem je ta elja prvi stupanj pribliavanja, prva
idejna veza s njim. To dvojako znaenje elje: to to ona moe
nastati samo u sluaju distance prema stvarima, koju elja tei
upravo da prevlada, ali to ona, ipak, ve pretpostavlja nekakvu
blizinu izmeu stvari i nas, da bi se postojea distanca uopte
oseala - to je Platon iskazao onim lepim recima da je ljubav
nekakvo srednje stanje izmeu imanja i nemanja. Nunost rtve,
iskustvo da se elja ne zadovoljava nizato - to je samo zaotravanje ili potenciranje ovog odnosa: ona nam stvara najsnaniju
svest o udaljenosti izmeu naeg sadanjeg Ja i uivanja u stvarima; ali upravo usled toga to nas vodi putem prevladavanja te
udaljenosti. Taj unutranji razvitak u pravcu istovremenog narastanja distance i pribliavanja takoe jasno nastupa kao istorijski

32

tj. pojavu da periferija, na kojoj se nalaze predmeti interesa,

uzmie sve dalje od centra tj. od onog Ja. Ali to udaljavanje
moguno je samo kao rezultat istovremenog pribliavanja. Ako
za modernog oveka objekti, osobe i procesi, udaljeni od njega
stotinama ili hiljadama milja, imaju vitalan znaaj, onda je njih
nuno njemu najpre pribliiti vie nego primitivnom oveku, za
koga uopte ne postoji tako neto; stoga, za ovoga oni stoje
uopte jo s one strane pozitivnih odreenja; blizine i
udaljenosti.
I jedno i drugo se razvija tek u uzajamnom delovanju, polazei iz
pomenutog stanja indiferencije. Modemi ovek mora da radi
sasvim drukije, da se predaje sasvim drukijim intenzivnim naporima nego primitivni ovek, tj. rastojanje izmeu njega i predmeta njegovog htenja je izuzetno mnogo vee, izmeu njih su
mnogo tei uslovi; ali je kvantum onoga to on sebi pribliava
idejno, svojom eljom i rtvovanjem svoga rada, beskrajno mnogo vei. Kulturni proces - upravo onaj koji subjektivna stanja nagona i uivanja prevodi u vrednovanje objekata - sve otrije
razdvaja elemente naeg dvostrukog odnosa blizine i udaljenosti
u pogledu stvari.
Subjektivni procesi nagona i uivanja objektiviraju se u
vrednosti, tj. iz objektivnih odnosa proizlaze nam smetnje, liavanja, zahtevi za bilo kojim cenama, usled kojih uopte uzrok ili stvarna sadrina nagona i uivanja odstupa od nas, pa time
u jednom istom aktu nama postaje pravi objekt i vrednost.
Tako je pojmovno-radikalno pitanje subjektiviteta ili objektiviteta vrednosti uopte pogreno postavljeno. Naroito se njegovo
reenje u smislu subjektiviteta sasvim pogreno zasniva na tome
da nijedan predmet ne moe stii do potpune optosti mere vrednosti, nego se to menja od mesta do mesta, od osobe do osobe,
ak iz asa u as. Tu imamo brkanje subjektiviteta i
individualiteta vrednosti. injenica da ja elim da uivam ili da uivam je, razume se, neto samo subjektivno utoliko to u tome po sebi i za
sebe nije sadran nikakav akcenat svesti ili interesa za predmet
kao takav. A tad nastupa jedan sasvim nov proces, proces vrednovanja: sadraj htenja i oseanja dobija formu objekta. Ovaj
stoji naspram subjekta kao donekle samostalan, odobravajui ga
ili osporavajui ga, vezujui za njegovo dobijanje zahteve koji su
prvobitnom proizvoljnou njegovog izbora uzdignuti u zakon3 Filozofija novca

33

lovnostima. Ovde je sasvim irelevantno da li su sadraji, koji

dobijaju ovu formu objektivacije, za sve subjekte isti ili to nisu.
Ako pretpostavimo da ukupno oveanstvo podjednako vrednuje, tom vrednovanju time ne bi porasla mera objektiviteta
iznad one koju ono ve ima u nekom sasvim individualnom
sluaju; jer budui da se neki sadraj uopte vrednuje, umesto da
funkcionie samo kao zadovoljenje nagona, kao uivanje, on
stoji na nekoj objektivnoj distanci od nas, koja je utvrena
stvarstvenim odreenostima smetnji i nunih borbi, dobitka i gubitka, procena i cena. Razlog iz kojeg se neprestano postavlja
dvosmisleno pitanje objektiviteta ili subjektiviteta vrednosti, jeste sledei: to to mi u izgraenom empirijskom stanju zatiemo
nesaglediv broj objekata, koji su takvi postali od uzroka u vidu
predstava. A kad ve neki gotov objekt stoji u naoj svesti, onda
je, razume se, vrednost koja mu raste iskljuivo na strani subjekta; prvi aspekt od kojeg ja polazim, uvrenje sadraja u nizove
bivstva i vrednosti, izgleda daje prosto sinonim za njihovu podelu na objektivitet i subjektivitet. Samo, pri tom se ne razmilja o
tome daje objekt volje kao takav neto drugo nego to je objekt
predstavljanja. Ako oba jo ostaju na istoj strani nizova prostora,
vremena i kvaliteta: eljeni predmet stoji naspram nas sasvim
drukije, znai nam neto sasvim drukije nego onaj pretpostavljeni. Podseam na analogiju ljubavi. ovek koga volimo
nikako nije isto to i onaj koga mi - shodno saznanju - predstavljamo. Time ne mislim na pomeranja ili krivotvorenja koja
unosi, recimo, afekat u sliku saznanja. Ovo, ipak, ostaje na podruju predstave i unutar intelektualnih kategorija, kao to se
modifikovao i sadraj toga. A iz osnova je to kako voljeni ovek
za nas bivstvuje kao objekt drukije od onoga intelektualno predstavljenoga; on - uprkos svekolikom logikom identitetu - za
nas znai neto drugo, otprilike kao to mermer Miloske Venere
za kristalografa znai neto drugo nego za estetiara. Tako, neki
element bivstva moe, po izvesnim odreenostima rekognisciran
kao jedno isto, za nas postati objekt na sasvim razliite naine:
predstavljanja i eljenja. Unutar svake od ovih kategorija protiv stavljanje subjekta i objekta ima druge povode i druga dejstva,
tako da samo zbunjuje ako se praktina veza izmeu oveka i
njegovih objekata stavi ispred one vrste alternative izmeu subjektiviteta i objektiviteta koja moe da vai samo na podruju

34

intelektualne predstave. I ako vrednost kakvog predmeta nije objektivna u istom smislu u kojem su to njegova boja ili njegova
teina, to ne znai da je ona subjektivna u smislu koji odgovara
tom objektivitetu; stavie, takav subjektivitet pripada, recimo,
nekoj nijansi koja proizlazi iz obmane ula, ili nekom kvalitetu
stvari koji mu se pridaje kao manjkav zakljuak, ili bivstvu iji
nam realitet sugerie praznoverje. A praktini odnos prema stvarima proizvodi sasvim drugu vrstu objektiviteta: time to okolnosti stvarnosti sadraj elje i uivanja potiskuju od tog samog
subjektivnog zbivanja, pa tako za njih proizvode tu osobenu kategoriju koju mi nazivamo njihovom vrednou.
A u privredi taj proces se odvija tako da je sadraj rtve ili
odricanja, koji se postavlja izmeu oveka i predmeta njegove
elje, predmet elje nekog drugog: prvi se mora odrei posedovanja ili uivanja u onome to drugi eli, da bi ovoga naveo na
odricanje od toga to on poseduje, ali to eli onaj. Pokazau da
se i privreda zasebnog, izolovanog proizvoaa moe svesti na
istu formulu. Dakle, prepliu se dve vrednosne tvorevine, nuno
je uvesti jednu vrednost da bi se jedna vrednost dobila. Usled
toga ova pojava izgleda tako kao da su stvari sebi uzajamno
odredile vrednost. Njihovom meusobnom razmenom svaki dobija praktino ostvarenje i meru svoje vrednosti na drugome. To
je najpresudnija posledica i izraz distanciranja predmet od subjekta. Sve dok su oni ovome neposredno blizu, sve dok diferenciranost elja, retkost pojavljivanja, tekoe i otpori pri dobijanju
njih udaljavaju od subjekta, oni su za njega, takorei, elja i
uivanje, ali jo ne i predmet jednog i drugog. Nagoveteni proces kojim predmeti to postaju sprovodi se tako to predmet koji
stvara distancu, i ujedno tu distancu prevladava, biva proizveden
samo u tu svrhu. Time se dobija najistiji privredni objektivitet,
izvlaenje predmeta iz subjektivne veze s linou; i time to se
ta proizvodnja odvija za drugoga, koji ono to je odgovarajue
tome preduzima za prvoga, predmeti ulaze u uzajamnu objektivnu relaciju. Oblik koji vrednost dobija u razmeni uvrtava tu
vrednost u pomenutu opisanu kategoriju s one strane striktnog
smisla subjektiviteta i objektiviteta; u razmeni vrednost postaje
nadsubjektivna, nadindividualna, a da, ipak, ne postaje stvarstven kvalitet i stvarnost kod same stvari: ona nastupa kao, u
neku
ruku, zahtev te stvari koji presee njenu imanentnu stvarstvenost,

35

kao protivvrednost koju treba dati samo za odgovarajuu vrednost, koja se moe dobiti samo za takvu vrednost. Ja - iako je
opti izvor vrednosti - toliko odstupa od svojih tvorevina da one
mogu da odmeravaju svoja znaenja jedna na drugima, bez stalnog obaziranja na to Ja. Ovaj isto objektivni odnos meu vrednostima koji se ostvaruje u razmeni, i iji je nosilac razmena,
ima
svoju svrhu oito u krajnjem subjektivnom uivanju u njima, tj. u
tome to se nama pribliava vei broj i intenzitet ovih nego to bi
to bilo moguno bez tog predavanja i objektivnog poravnanja
razmenskog prometa. Kao to je o boanskom principu reeno
da se, poto je elementima sveta dao njihove snage, povukao i
prepustio ih uzajamnoj igri tih snaga, tako da sad moemo da govorimo o objektivnom svetu koji sledi svoje relacije i zakone; i
kao to je ta boanska sila izabrala to izdvajanje procesa sveta iz
nje same kao najpodobnije sredstvo da najpotpunije ostvari
svoje ciljeve s tim svetom: tako mi u privredi dajemo stvarima
jednu koliinu vrednosti i njihov poseban kvalitet, pa ih onda
preputamo kretanjima razmene, mehanizmu koji je objektivno
odreen pomenutim koliinama, preputamo ih uzajamnosti bezlinih dejstava vrednosti - odakle se one, umnoene i podlonije
uivanju, vraaju u svoj konani cilj, koji je bio njihovo polazite: oseanje subjekata. Ovim je utemeljen i zapoet pravac
obrazovanja vrednosti, kojim se kree privreda i ije konsekvence nose smisao novca. Sad treba da se posvetimo njihovom izlaganju.

36

II

Tehniki oblik za privredni promet stvara carstvo vrednosti,

koje je manje-vie odvojeno od svog subjektivno-linog temelja.
Koliko god pojedinac kupovao zato to on ceni taj predmet i eli
da ga konzumira, ipak, tu elju on delotvomo izraava samo s
jednim predmetom i na predmetu koji unosi u razmenu za njega;
time se onaj subjektivni proces u ijem diferenciranju i rastuoj
tenziji izmeu funkcije i sadraja ovaj postaje vrednost, proiruje u stvarstven, nadlian odnos izmeu predmeta. Osobe koje
svojim eljama i procenama bivaju podstaknute na sprovoenje
as ove, as one razmene, ovim ostvaruju za svoju svest samo
odnose vrednosti iji sadraj ve lei u samim stvarima: kvantum
jednog objekta odgovara, u pogledu vrednosti, odreenom kvantumu drugog objekta, i ta proporcija kao neto objektivno primereno i, u neku ruku, zakonito, stoji nasuprot pomenutim linim
motivima - od kojih ona polazi i u kojima se zavrava - isto onako kao to mi adekvatnost ovome zapaamo kod objektivnih
vrednosti moralnih i drugih oblasti. Tako bi se bar pokazala pojava neke sasvim razvijene privrede. U ovoj predmeti cirkuliu po
normama i merama koje su utvrene u svakom datom trenutku, i
kojima se oni protivstavljaju pojedincu kao objektivna sfera; on
moe da sudeluje u njoj ili da ne sudeluje - ali ako to hoe, onda,
to moe samo kao nosilac ili izvoa tih odreenosti koje su njemu onostrane. Privreda tei stupnju razvoja koji nigde nije sasvim nestvaran i nigde sasvim ostvaren, i na kojem stvari svoje
mere vrednosti meusobno odreuju kao posredstvom kakvog
samodelatnog mehanizma - bez obzira na pitanje koliko je sub-

37

jektivnog oseanja taj mehanizam u sebe primio kao svoj preduslov ili kao svoj materijal. A upravo usled toga to se za jedan
predmet daje neki drugi, njegova vrednost dobija svu vidljivost i
opipljivost za kakve je on uopte sposoban. Uzajamnost odmeravanja, ijim posredstvom svaki objekt privreivanja svoju vrednost izraava u nekom drugom predmetu, i jedan i drugi izdiu
iz njihovog pukog znaaja kao oseanja: relativitet odreenja
vrednosti znai njihovo objektiviranje. Osnovni odnos prema
oveku, u ijem se oseajnom ivotu odigravaju svi procesi vrednovanja, pri tom je pretpostavljen, on je, takorei, urastao u
stvari, pa snabdevene njime one ulaze u pomenuto uzajamno odmeravanje, koje nije posledica njihove ekonomske vrednosti
nego je ve nosilac ili sadraj te vrednosti.
Dakle, injenica da postoji privredna razmena odvaja stvari
od utopljenosti u puki subjektivitet subjekata i - investirajui njihovu privrednu funkciju u njih same - preputa im da se uzajamno odreuju. Praktino, delotvoma vrednost daje predmetu ne
samo njegovu poeljnost nego i poeljnost nekog drugog. Njega
ne karakterie odnoenje na subjekt oseanja, nego to to ovaj do
tog odnoenja dolazi tek po cenu prinoenja rtve, dok - posmatrano s druge strane - ta rtva izgleda kao vrednost u kojoj treba
uivati, a ona druga kao rtva. Time objekti dobijaju uzajamnost
meusobnog odmeravanja, koje vrednost prikazuje na sasvim
poseban nain, kao njima samima objektivno svojstvenu osobinu. Budui da se pregovara o predmetu - to znai da se rtva,
koju on predstavlja, fiksira - njegov znaaj se za oba ugovaraa
javlja vie kao neto izvan njih samih nego kao takav koji bi
pojedinac oseao samo u odnosu prema sebi; posle ovoga emo
videti kako takoe izolovana privreda - stavljajui onoga ko
privreuje pred zahteve prirode - njemu namee istu nunost prinoenja rtve za sticanje objekta, tako da i tu isti odnos, koji je
samo zamenio tog jednog nosioca, predmetu moe da podari isti
samostalni znaaj, nezavisan od njegovih objektivnih uslova.
Razume se, elja i oseanje subjekta stoje - kao pogonska snaga
- iza svega toga, ali iz nje po sebi i za sebe ne bi mogao da proizae ovaj oblik vrednosti koji, ak, pripada samo uzajamnom
odmeravanju objekata. Privreda provodi struju vrednovanja kroz
oblik razmene, stvarajui, u neku ruku, meusferu izmeu elja,
iz kojih izvire svako kretanje ljudskog sveta, i zadovoljenja ui38

vanja u koje se to kretanje sliva. Specifinost privrede kao

posebnog oblika prometa i ponaanja ne sastoji se - ako ne prezamo od
jednog paradoksalnog izraza - toliko u tome to ona razmenjuje
vrednosti nego u tome to ona vrednosti razmenjuje. Razume se,
znaaj koji stvari dobijaju u razmeni i razmenom nikad ne ostaje
sasvim izolovan pored njihovog subjektivno-neposrednog, koji
prvobitno odluuje o odnosu; stavie, jedno i drugo idu zajedno,
isto onako kako zajedno idu oblik i sadraj. Jedino objektivni
proces, koji dosta esto vlada i sveu pojedinca, takorei, apstrahuje to da ima vrednosti koje ine njegov materijal, te svoju
pravu sutinu dobija u jednakosti tih vrednosti - otprilike onako
kao to geometrija nalazi svoje zadatke samo u odnosima veliina stvari, ne ukljuujui supstance kod kojih jedino ti odnosi
realno i postoje. injenica da se tako ne samo razmatranje privrede nego i sama privreda sastoji, takorei, u realnoj apstrakciji iz
obuhvatne stvarnosti procesa vrednovanja - ta injenica nije
tako udna kako to najpre izgleda, ako se jasno sagleda koliko
ljudsko injenje opseno rauna s apstrakcijama u svakoj duevnoj oblasti. Snage, odnosi, kvaliteti stvari - u koje utoliko
spada i naa sutina - objektivno ine jednu jedinstvenu isprepletenost, koju tek nai interesi, to tu treba da se pridrue, i zarad
toga da to mi obradimo, dele na mnotvo samostalnih nizova
ili motiva. Tako svaka nauka ispituje pojave koje tek s aspekta
koje je ona postavila imaju u sebi zatvoreno jedinstvo i isto
razgranienje od problema drugih nauka, dok stvarnost ne haje
za te granine linije, nego svaki deo sveta predstavlja konglomerat zadataka za najrazlinije nauke. Isto tako, naa praksa izdvaja
iz spoljne ili unutranje kompleksnosti stvari jednostrane nizove,
pa tek tako stvara krupne interesne sisteme kulture. To isto se
ispoljava pri pokazivanju oseanja. Gde god imamo verska ili socijalna oseanja, gde god smo raspoloeni melanholino ili imamo oseanje radovanja svetu - uvek nas, kao predmeti naeg
oseanja, ispunjavaju apstrakcije iz celine stvarnosti, bilo da
naa sposobnost reagovanja iz ponuenih utisaka uzima samo
one koji spadaju pod ovaj ili pod onaj pojam zajednikog interesa, bilo da ona sama svaki predmet nijansira tako kao da se
opravdanost te nijanse u samom predmetu preplie, u celini tog
predmeta, s utemeljenjima drugih nijansi u jedno objektivno nerazluivo jedinstvo. Tako je i ovo jedna od formula kojima se
39

moe izraziti odnos oveka prema svetu: da iz apsolutnog jedinstva i isprepletenosti stvari, gde svaka stvar nosi onu drugu i
sve postoje podjednako opravdano, naa praksa koliko i naa
teorija neprestano apstrahuje pojedine elemente, da bi ih spojila
u relativna jedinstva i celine. Osim u sasvim optim oseanjima,
mi nemamo nikakav odnos prema totalitetu bivstva: tek time to
iz potreba naeg miljenja i delanja uzimamo neprestane apstrakcije iz pojava, pa im dajemo relativnu samostalnost nekakve
samo unutranje povezanosti, samostalnost koja objektivnom
bivstvu tih pojava osporava kontinuitet svetskog kretanja - tek
time mi stiemo odnos prema svetu, odreen u svojim pojedinostima. Tako je privredni sistem utemeljen na jednoj apstrakciji,
na odnosu uzajamnosti razmene, na ravnotei izmeu rtve i
dobiti, dok je on u stvarnom procesu, u kojem se odvija, nerazdvojno stopljen sa svojim temeljom i svojim rezultatom: sa eljama i uivanjima. Ali taj oblik egzistencije on ne razlikuje od
drugih podruja, na koja mi razlaemo ukupnost pojava u svrhe
naih interesa.
Odluujui faktor za objektivitet privredne vrednosti, koja
privredno podruje razgraniava kao samostalno, jeste naelno
izlaenje njenog vaenja preko granica pojedinanog subjekta.
Time to se za taj predmet mora dati neki drugi pokazuje se da je
on ne samo za mene nego takoe po sebi, tj. takoe za nekog drugog, unekoliko vredan. Kod privrednog oblika vrednosti jednaina: objektivitet = vaenje za subjekte uopte, nalazi jedno od
svojih najjasnijih opravdanja. Zahvaljujui ekvivalenciji, koja
uopte tek prilikom razmene ulazi u svest i postaje interes, za
vrednost raste specifina crta - objektivitet. Tada svaki od elemenata moe biti osobne vrste ili samo subjektivno vredan - to to
su oni meusobno jednaki, to je jedan objektivan momenat, koji
nije ni u jednom od tih elemenata za sebe, a ipak, nije ni izvan
jednog i drugog. Razmena pretpostavlja objektivno merenje subjektivnih vrednosnih procena, ali ne u smislu vremenskog napredovanja, nego tako da i jedno i drugo postoji u jednom aktu.
Ovde je nuno razjasniti da veina odnosa meu ljudima
moe da vai za razmenu; ona je, ujedno najistije i najintenzivnije uzajamno dejstvo koje sainjava ljudski ivot - ako ovaj treba da dobije materiju i sadraj. Najpre se esto previa koliko
puta ono to je na prvi pogled samo jednostrano dejstvo, zapra40

vo, ukljuuje uzajamno dejstvo: naizgled, besednik je jedino

vodea i uticajna linost u odnosu na skup, nastavnik u odnosu
na razred, novinar u odnosu na svoju javnost; a zapravo, svako u
takvoj situaciji osea odreujue i usmeravajue povratno dejstvo prividno samo pasivne mase; za politike partije uvek vae
rei: ja sam va voa, dakle, moram da vas sledim; ak je
jedan
istaknuti hipnotizer nedavno naglasio da se kod hipnotike sugestije - sto je, oito, ipak, najodluniji sluaj iste aktivnosti sjedne strane, i bezuslovne podlonosti uticaju s druge strane - zbiva
teko opisivo dejstvo hipnotizovanoga na hipnotizera, bez kojeg
ne bi ni bilo efekta. A na svako uzajamno dejstvo treba gledati
kao na razmenu: svako zabavljanje, svaku ljubav (takoe tamo
gde se odgovara drugim oseanjima), svaku igru, svako zgledanje. Iako, naizgled, postoji razlika u tom pogledu da se u uzajamnom dejstvu daje ono to se lino nema, a u razmeni samo ono to
se ima - to, ipak, nije odrivo. Prvo, to to se upranjava u uzajamnom dejstvu uvek moe biti samo vlastita energija, predavanje vlastite supstance; i obrnuto, do razmene ne dolazi zbog
predmeta koji je prethodno imao drugi, nego zbog refleksa vlastitog oseanja, koji taj drugi prethodno nije imao; jer smisao
razmene: daje zbir vrednosti potom vei nego zbir vrednosti pre
toga - ipak znai da svako onom drugom daje vie nego to je
sam posedovao. Razume se, uzajamno dejstvo je iri, razmena je
ui pojam; samo, u ljudskim odnosima se onaj prvi preteno pojavljuje u oblicima na koje se moe gledati kao na razmenu. Naa
prirodna sudbina, koja odreuje da se svaki dan sastoji od kontinuiteta dobitka i gubitka, razlivanja i oticanja sadraja ivota,
produhovljuje se u razmeni, budui da se ono jedno svesno postavlja za drugo. Isti duhovno-sintetini proces koji od naporednosti stvari uopte gradi bivstvo jednog s drugim i jednog za drugo, isto Ja koje, protiui duboko kroz ulne datosti, u njih
ugrauje oblik svog vlastitog jedinstva - zajedno s razmenom
zahvatilo je pomenuti prirodno dati ritam nae egzistencije, pa je
njegove elemente organizovalo u povezanost ispunjenu smislom. I to: upravo razmena privrednih vrednosti ponajmanje ostaje poteena boje rtve. Gde god razmenjujemo ljubav za ljubav,
ne bismo znali ta inae da inimo s unutranjom energijom koja
je tu oitovana; predajui je, mi ne rtvujemo nikakvu korist ako apstrahujemo posledice spoljanjeg dokazivanja delom; ako
41

u dijalogu saoptavamo duhovne sadraje, ovi se time ne umanjuju; ako svojoj okolini ponudimo sliku svoje linosti, na taj
nain to u sebe primamo sliku druge linosti, ta razmena nikako
ne smanjuje nae posedovanje sebe samih. Prilikom svih tih
razmena ne dolazi do poveavanja vrednosti sraunavanjem dobitka i gubitka, nego doprinos svake strane stoji ili sasvim s one
strane ove suprotnosti, ili je ve dobitak po sebi to to smemo da
ga damo samo tako to emo odgovor na to osetiti kao dar koji je
nezasluen, uprkos naem vlastitom daru; dok privredna razmena uvek - bilo da se tie supstancija ili rada ili radne snage, investirane u supstancije - znai rtvovanje nekog inae korisnog
dobra, koliko god da u konanom rezultatu prevagu ima eudemonistiko uveanje.
Tvrdnji da je sva privreda uzajamno dejstvo, i to u specifinom smislu razmene sa rtvovanjem, moe se prigovoriti isto
onako kako je to uinjeno u sluaju izjednaavanja privredne
vrednosti uopte s razmenom. Reeno je da i sasvim izolovan
privrednik - dakle, onaj ko niti kupuje niti prodaje - ipak mora
da procenjuje svoje proizvode i sredstva za proizvodnju, dakle,
mora da obrazuje pojam vrednosti koji je nezavisan od svake
vrednosti, da bi njegovi trokovi i njegovi rezultati bili u tanom
meusobnom odnosu. Samo, ova injenica upravo dokazuje ono
to je trebalo da opovrgne. Svako odmeravanje da li jedan odreen proizvod opravdava jedan odreen utroak rada ili drugih
dobara, za subjekt privreivanja je apsolutno isto to i - pri
razmeni postojee - vrednovanje onoga to se daje za ono to se
dobija. Naime, esto se, kad je re o pojmu razmene, javljaju one
nejasnoe u miljenju usled kojih se o nekoj vezi, nekom odnosu
govori tako kao daje on izvan elemenata izmeu kojih se odvija.
To oznaava, ipak, samo neko stanje ili neku promenu unutar
svakog od njih, ali ne neto to egzistira izmeu njih, u smislu
prostornog posebljenja objekta koji se nalazi izmeu dva druga
objekta. Budui da oba akta ili menjanja stanja, do kojih u stvarnosti dolazi, bivaju saeta u pojmu razmena, veoma se namee
predstava da se razmenom zbiva neto pored ih iznad onoga to
se zbiva u jednoj ili drugoj ugovornoj strani, kao kad bi se
pojmovnim supstancijalizovanjem u pojmu poljubac, koji se
takoe razmenjuje, htelo navesti na pomisao da je poljubac
neto to je izvan ta dva para usana, izvan njihovih pokreta i ose42

ta. Ako se pogleda neposredni sadraj razmene, videe se da je

ona samo kauzalno spojena dvokratnost injenice da jedan subjekt sada ima neto to prethodno nije imao, a da zato nema neto
to je prethodno imao. A onda se pomenuti izolovani privrednik,
koji mora da prinese izvesnu rtvu radi postizanja izvesnih prinosa, ponaa isto kao i onaj ko razmenjuje: samo to njegova
ugovorna strana nije neki drugi voljni subjekt, nego prirodni poredak i zakonitost stvari, koji nae elje ne ispunjavaju bez naeg
prinoenja rtve isto toliko koliko to ne ini ni neki drugi ovek.
Njegove procene vrednosti, koje odreuju njegove postupke, generalno su iste kao pri razmeni. Za privredni subjekt kao takav
sigurno je sasvim nevano da li on supstance ili radnu snagu u
svom posedu ulae u svoje tlo, ili ih predaje drugom oveku ukoliko je rezultat tog predavanja za njega isti. Taj subjektivni
proces rtvovanja i dobijanja u pojedinanoj dui nikako nije
neto samo sekundarno ili patvoreno u poreenju s interindividualnom razmenom nego je obrnuto: razmena izmeu predavanja i dostignua u individuumu je temeljna pretpostavka i,
takorei, bitna supstanca svake dvostrane razmene. Ova je samo
jedna podvrsta onoga prethodnoga, naime takva kod koje je predavanje prouzrokovano zahtevom drugog individuuma, dok se
ona s istim rezultatom za subjekt moe prouzrokovati pomou
stvari i njihove tehniko-prirodne osobine. Izuzetno je vano da
se sprovede ta redukcija privrednog procesa na ono to se zbiva
stvarno, tj. u dui svakog privrednika. injenica daje, pri razmeni, taj proces uzajaman, uslovljen istim takvim procesom u drugome, ne sme da nas zavara da ne vidimo da se naturalna i, takorei, solipsistika privreda svodi na isti osnovni oblik na koji i
dvostrana razmena: na proces poravnanja izmeu dva subjektivna procesa u individuumu; to nije po sebi i za sebe dotaknuto
sekundarnim pitanjem da li podsticaj za taj proces polazi od prirode stvari ili od prirode oveka, da li ima karakter samo
naturalne privrede ili razmenske privrede. Dakle, sva oseanja
vrednosti, koja se izazivaju dobavljivim objektima, uopteno
gledano, mogu se ostvariti samo odricanjem od drugih vrednosti,
kao to takvo odricanje ne lei samo u onom posrednom radu za
nas koji nastupa kao rad za druge, nego dosta esto u sasvim neposrednom radu za nae svrhe. Ovo posebno razjanjava okolnost daje razmena isto tako produktivna i da ona stvara vrednost
43

koliko i sama tako nazvana proizvodnja. I u jednom i u drugom

sluaju re je o tome da se dobiju dobra po cenu drugih koja se
daju, i to tako da konano stanje rezultira vikom oseanja zadovoljenja u poreenju sa stanjem pre akcije. Ne moemo iznova
da stvorimo ni materije, ni snage, nego samo moemo da one
date tako razmestimo da se to vei broj njih iz niza stvarnosti
ujedno uzdigne u niz vrednosti. Ali ovo formalno pomeranje unutar datog materijala realizuje razmena meu ljudima, koliko i
razmena s prirodom, koju nazivamo proizvodnja - dakle, obe
spadaju u isti pojam vrednosti: kod obeju je re o tome da se
upranjeno mesto onoga to je predato ispuni objektom vee
vrednosti, i tek u tom kretanju se objekt, koji je prethodno bio
stopljen s onim Ja, to je u njemu uivalo i za njim imalo
potrebu,
razdvaja od ovoga i postaje vrednost. Na duboku povezanost
vrednosti i razmene, koja ne samo da uslovljava razmenu vrednou nego uslovljava i vrednost razmenom, upuuje ve jednakost obima u kojem i jedno i drugo utemeljuje praktini ivot.
Koliko god na ivot izgledao odreen mehanizmom i objektivnou stvari, u stvarnosti ne moemo uiniti ni korak, ni doi na
bilo koju pomisao, a da nae oseanje stvarima ne prida vrednosti, i da shodno njima ne upravlja naim injenjem. A samo to
injenje obavlja se po shemi razmene: od zadovoljenja najnie
potrebe do sticanja najviih intelektualnih i verskih dobara, uvek
je nuno uneti jednu vrednost da bi se dobila neka vrednost.
Moda se ne moe odrediti ta je ovde polazna taka, a ta je
posledica. Ili se u fundamentalnim procesima to dvoje ne moe rastaviti, nego ini jedinstvo praktinog ivota, koje mi, razume se,
razlaemo na pomenute momente, poto ne moemo da neposredno dokuimo njih kao takve; ili se meu njima odvija beskonaan proces, tako da se, dodue, svaka razmena svodi na jednu
vrednost, ali se ta vrednost, opet, svodi na jednu razmenu. Ali,
bar
za nae razmatranje, korisniji je i stvarno donosi vie
razjanjenja
put od razmene ka vrednosti, poto onaj obrnuti nama izgleda
poznatiji i po sebi razumljiviji. - injenica da se vrednost nudi
kao rezultat procesa prinoenja rtve otkriva beskonano bogatstvo za koje na ivot moe da zahvali tom osnovnom obliku.
44

rtva nije uvek ona poslednja barijera, nego da je to unutranji

uslov samog cilja i puta ka njemu. Zagonetno jedinstvo naeg
praktinog odnosa prema stvarima razlaemo-na rtvu i dobitak,
sputavanje i postignue, i budui da ivot u svojim diferenciranim stadijumima esto to dvoje vremenski razdvaja, zaboravljamo da, ako nam se cilj dodeljuje bez takve prepreke koju treba
savladati, to vie i nije taj isti cilj. Taj otpor koji naa snaga
mora
da poniti, ipak, njoj tek i daje mogunost da se dokae na delu;
tek greh, posle ijeg prevladavanja dua uspeva da se uzdigne do
spasenja, njoj i obezbeuje radost na nebu, koja se tamo ne vezuje za ve prethodno pravednog oveka; svakoj sintezi potreban
je istovremeno delotvoran analitiki princip, koji se, ipak, negira
(jer ona bez ovoga ne bi ni bila sinteza vie elemenata, nego apsolutno jedno), a isto tako je svakoj analizi potrebna sinteza, u
ijem se ukidanju ona sastoji (jer ona jo zahteva pripadanje jednog drugom, bez kojeg bi bila puka nepovezanost: i najogorenije neprijateljstvo jo je vie povezanost nego to je to prosta
ravnodunost, dok je ravnodunost jo vie od pukog neznanja-jednog-o-drugome). Ukratko, sputavajue kontrakretanje,
ije otklanjanje upravo oznaava rtvu, esto je (moda, ako je
re o elementarnim procesima, ak uvek) pozitivna pretpostavka
samog cilja. rtva nikako ne spada, kako to ele da pokau
povrnost i gramzivost, u kategoriju onoga to ne-treba-da-bude.
Ona nije samo uslov pojedinih vrednosti nego je, unutar sfere
privreivanja, koja se nas ovde tie, uslov vrednosti uopte; ne
samo cena koju treba platiti za pojedine, ve ustanovljene vrednosti, nego cena ijim se posredstvom jedino i moe doi do
vrednosti.
Sad se razmena odvija u dva vida, koje ovde elim da nagovestim samo u pogledu vrednosti rada. Ukoliko postoji elja za
dokolicom, ili pukom samodovoljnom igrom snaga, ili izbegavanjem po sebi tegobnog napora, svaki rad je neosporno rtvovanje. Samo, pored tih podsticaja, postoji jedna koliina latentne
radne energije koju nismo znali kako da upotrebimo, ili se ona posredstvom nekog podsticaja - pokazuje spremnom za dobrovoljan rad, koji nije prouzrokovan ni nudom, ni etikim motivima. Za tu koliinu radne snage, ije predavanje po sebi i za sebe
nije rtvovanje, konkurie vei broj zahteva, iju ukupnost ona
ne zadovoljava. Dakle, pri svakoj upotrebi te snage nuno je
45

rtvovati jednu ili vie njenih moguih i poeljnih upotreba. Ako

snagu kojom obavljamo rad A ne bismo mogli takoe korisno da
upotrebimo na rad B, onda ona prva za nas ne bi bila nikakva
rtva; a to isto vai i za B, ako bismo njega obavljah umesto A.
Dakle, to to se daje, uz eudemonistiko umanjenje, nije rad
nego je upravo ne-rad; za A ne plaamo rtvom rada jer nam,
kako ovde pretpostavljamo, po sebi njegovo davanje ne priinjava nikakvu tekou - nego odricanjem od B. Dakle, rtva koju
pri radu unosimo u razmenu je, najpre, takorei apsolutna, a drugi put je relativna: patnja koju preuzimamo je, najpre, neposredno povezana s radom, kad nam je to muka i nevolja, dok je ona,
drugi put, indirektna, kad jedan objekt moemo da steknemo
samo odricanjem od drugoga, u sluaju eudemonistike irelevantnosti, ili, ak, pozitivne vrednosti samog rada. Ovim su,
dakle, i sluajevi rado obavljanog rada svedeni na takav vid razmene pune odricanja kojom se svagda karakterie privreda.
To da u predmetima postoji odreen nivo vrednosti s kojim
oni ulaze u relaciju privrede, budui da svaki od - svagda dva objekta neke transakcije znai za jednu ugovornu stranu dobit
kojoj ona tei, a za drugu oznaava prinetu rtvu - to vai,
svakako, za razvijenu privredu, ali ne i za osnovne procese koji nju tek
obrazuju. Izgleda da se logika tekoa koja lei u tvrdnji da dve
stvari mogu imati jednaku vrednost tek ako je prethodno svaka
za sebe imala jednu vrednost, pokazuje posredstvom analogije:
da i dve linije mogu biti jednake samo ukoliko je svaka od njih
jo pre uporeivanja imala odreenu duinu. Samo, tanije posmatrano, ona nju ima tek u trenutku uporeivanja s nekom drugom. Odreenje svoje duine - poto ona, ipak, nije duga kao
takva - ona ne moe dobiti sama po sebi, nego tek posredstvom
druge kojom se meri, a kojoj upravo time ini istu uslugu, mada
rezultat merenja ne zavisi od samog tog akta nego od svake od tih
linija, nezavisno od druge linije. Prisetimo se kategorije koja
nam je pojmljivim uinila objektivni vrednosni sud, koji sam ja
nazvao metafizikim: zahtev koji nastaje u vezi izmeu nas i
stvari da damo sud iji sadraj, meutim, nije u samim stvarima.
Tako je i sa sudom o duini: nama od stvari potie, u neku ruku,
zahtev da damo sud s odreenim sadrajem, ali taj sadraj nije
prethodno oznaen u stvarima, nego je ostvariv samo aktom u
nama. injenica da se duina uopte uspostavlja tek u procesu
46

uporeivanja, te je tako uskraena pojedinanom objektu kao

takvom, od kojeg zavisi, ostaje nam skrivena samo zato to smo
mi iz pojedinih relativnih duina apstrahovali opti pojam duine
(kod kojeg, dakle, upravo biva izostavljena ona odreenost bez
koje ne moe biti nikakve konkretne duine), pa, unosei taj pojam u stvari, verujemo da one, ipak, najpre moraju imati uopte
duinu, pre nego to se ova moe singulamo odrediti uporeivanjem. Uz to, iz bezbroj uporeivanja koja daju duine iskristalisana su vrsta merila, pa su uporeivanjem s ovima odreene
duine svim pojedinanim prostornim tvorevinama, tako da ove
sada, u neku ruku, kao ovaploenja pomenutog apstraktnog
pojma duine, ostaju bez relativiteta, jer se sve meri njima, a one
se same vie ne mere - to nije manje pogreno nego verovanje u
to da je, dodue, jabuka koja pada privuena zemljom, ali da
zemlja nije privuena jabukom. Najzad, jedna od duina, koja se
pridaje pojedinanoj liniji za sebe, pokazuje nam se tako da mi
verujemo kako u njenim pojedinanim delovima imamo ve
veinu onih elemenata u ijoj relaciji postoji duina. Kad bismo
zamislili da u elom svetu postoji samo jedna jedina linija, ona
uopte ne bi bila duga , poto bi bila bez korelacije s nekom
drugom, zbog ega se, priznaemo, o svetu kao celini ne bi moglo izrei neko memo odreenje, jer izvan sebe ne bi imao nieg
s ime, u relaciji, bi imao neku veliinu. U takvoj se situaciji
stvarno nalazi svaka linija sve dok se posmatra bez poreenja s
drugima, odnosno bez poreenja delova tih linija meusobno:
ona nije ni kratka, ni duga, nego je jo s one strane ukupne kategorije. Dakle, umesto da opovrgne relativitet privredne vrednosti, ova analogija njega ak i pojanjava.
Ako na privredu treba da gledamo kao na poseban sluaj
opteg oblika ivota razmene, davanja zarad dobijanja, onda
emo od poetka takoe u njoj pretpostavljati takav sluaj da se
vrednost dobitka ne donosi, takorei, kao gotova, nego da ona
postaje vea kod eljenog objekta delimino, ili ak potpuno, tek
po meri rtve koja se za to zahteva. Razume se, ti - koliko esti,
toliko za uenje o vrednosti vani - sluajevi sadre jednu unutranju protivrenost: kao da nas navode da rtvujemo neku vrednost za stvari koje su nam po sebi bezvredne. Niko razuman ne
bi, ipak, dao neku vrednost, a da za nju ne dobije bar podjednako
toliku, a okolnost da, obrnuto, cilj dobija vrednost tek usled cene
47

koju moramo da damo za njega, mogla bi da se javi samo u izopaenom svetu. To je za neposrednu svest ve dovoljno, ak
dovoljnije nego to to podrazumeva pomenuto popularno stanovite u drugim sluajevima. Stvarno, vrednost koju jedan subjekt
ustupa drugome nikad nije za sam taj subjekt, pod stvarnim okolnostima tog trenutka, vea od one koju dobija razmenom. Svaki
suprotni privid poiva na brkanju vrednosti, koju subjekt stvarno
doivljava, s onom koja pripada dotinom predmetu razmene
posle drugog prosenog ili naizgled objektivnog taksiranja. Tako, neko ko umire od gladi daje dragulj za komad hleba, jer mu
je
hleb, u datim okolnostima, vredniji nego taj dragulj. Ali odreene okolnosti uvek su potrebne da bi se za neki objekt vezalo oseanje vrednosti, poto je nosilac svakog takvog oseanja celi
mnogolani kompleks naih uvstava, koji stalno tee, prilagoava se i preobraava se; oito je, u naelu, nevano da li su te
okolnosti jednokratne ili relativno postojane. injenica da onaj
ko gladuje daje dragulj nedvosmisleno dokazuje da je njemu
hleb vredniji. Dakle, nema sumnje u to da, u momentu razmene,
prinoenja rtve, vrednost razmenjenog predmeta predstavlja
granicu do koje najvie moe da poraste vrednost onog datog.
Sasvim nezavisno od toga je pitanje: odakle pomenuti prvi objekt dobija svoju, tako zahtevanu vrednost, i da li to nije iz
rtava
koje treba prineti, tako da se ekvivalentnost izmeu dobitka i
cene uspostavlja, takorei, a posteriori i polazei od te cene. Odmah emo videti koliko je est sluaj da vrednost psiholoki nastaje na ovaj nelogini nain. A kad je ve ona realizovana,
razume se da i za nju, kao i za onu koja je na svaki drugi nain
konstituisana, postoji psiholoka nunost daje smatramo za bar
isto toliko pozitivno dobro koliko rtvovanje za nju predstavlja
negativno dobro. Stvarno, ve povrno psiholoko razmatranje
poznaje niz sluajeva u kojima rtva ne samo da podie vrednost
cilja nego je ak iskljuivo proizvodi. U ovom procesu se najpre
iskazuje uivanje u pokazivanju snage, u savladavanju tekoa,
ak esto i u savladavanju protivrenosti. Nuni zaobilazni put
do postizanja izvesnih stvari esto je prilika, ali esto i uzrok, za
to da se one doive kao vrednosti. U vezama meu ljudima,
najee i najjasnije u erotskim vezama, zapaamo kako uzdranost, ravnodunost ili odbacivanje rasplamsavaju upravo naj48

nastojanja i rtve iji nam cilj bez tih otpora, sigurno, esto ne bi
izgledao dostojan njih. Mnogim ljudima estetska dobit u velikim osvajanjima alpskih vrhova ne bi bila vredna zapaanja
da ona nisu iziskivala izuzetna nastojanja i opasnosti kao cenu,
pa tek time dobila vanost, privlanost i posveenje. Dra antikviteta i kurioziteta esto nije drukije vrste; ukoliko se za njih
ne vezuje neki estetski ili istorijski interes, on se zamenjuje pukom tekoom prilikom njihovog sticanja: oni su vredni onoliko
koliko staju, to onda tek sekundarno izgleda tako kao da oni
toliko staju koliko i vrede. Dalje: svaka moralna zasluga znai
da se, zbog moralno poeljnog dela, moraju najpre suzbijati i
rtvovati suprotni nagoni i elje. Ako se ovi sprovode bez ikakvog savladavanja, kao po sebi razumljiv rezultat nesputanih impulsa, onda se delu, koliko god njegov sadraj bio objektivno
poeljan, ipak, ne priznaje u istom smislu jedna subjektivno
moralna vrednost. Samo rtvovanjem niih, a ipak primamljivih
dobara dostie se uzvienost moralne zasluge, i to utoliko vea
ukoliko je iskuenje primamljivije, a rtva temeljnija i obuhvatnija. Pogledamo li kakva ljudska postignua dobijaju najvie
poasti i ocene, onda su to takva koja odaju, ili bar naizgled
odaju, maksimum udubljivanja, utroka snage, istrajne koncentracije celog bia - a time i odricanja, rtvovanja svega to je po
strani, predavanja subjektivnoga objektivnoj ideji. I kada, nasuprot tome, estetska proizvodnja i sve to je lako, to je ljupko,
to
proistie iz po sebi razumljivosti nagona, ispolji neuporedive
drai, onda se za posebnost tih drai moe zahvaliti, ipak,
takoe sadejstvujuem oseanju tereta i rtava, koji su inae uslov jednake dobiti. Pokretljivost i neiscrpna sposobnost za kombinaciju naih duevnih sadraja esto dovode do toga da se
znaajnost neke veze prenosi na njeno direktno preokretanje,
otprilike onako kao to se asocijacija izmeu dveju predstava
ostvaruje koliko ako se one meusobno priznaju, toliko i ako se
one meusobno osporavaju. Sasvim specifinu vrednost onoga to dobijamo bez prebroene tekoe i kao poklon srene
sluajnosti, ipak, mi oseamo samo na osnovu znaaja koji za
nas ima upravo ono to je teko steeno, to se meri rtvama to je ta ista vrednost, ali s negativnim predznakom, a ova je primarna, i iz nje se moe izvesti ona prethodno pomenuta, ali ne
obrnuto!
4 Filozofija novca

49

Moda su ovo preterivanja, ili izuzetni sluajevi. Za nalaenje tipinog sluaja u svoj irini podruja privredne vrednosti
potrebno je pre svega pojmovno razdvojiti privrednost, kao specifinu diferenciju ili oblik, od injenice vrednosti kao optega
ili
kao njihove supstancije. Ako vrednost uzmemo kao neto dato,
pa se sad o njemu ne moe raspravljati, onda - posle svega prethodnoga - ostaje nesumnjivo bar to da privredna vrednost kao
takva ne pripada nekom predmetu u njegovom izolovanom za-sebe-bivstvu nego mu pripada samo kao posledica upotrebe
drugog nekog predmeta, koji se daje za njega. Divlji plod, ubran
bez muke, koji se ne daje u razmenu nego se neposredno koristi,
nije nikakvo privredno dobro; kao takav moe da vai, u najboljem sluaju, onda kad se njegovom potronjom, recimo, uteuje drugi privredni utroak; ali kad bi se svi zahtevi za odranje
ivota zadovoljavali na taj nain da se za to nigde ne bi vezivala
rtva, onda ljudi ne bi ni privreivali, onako kao to to ne rade ni
ptice, ni ribe, ni stanovnitvo zemlje Dembelije. Na koji god
nain da su oba objekta A i B postali vrednosti: A postaje privredna vrednost tek time to ja za njega moram da dam B, a B tek time
to za njega mogu da dobijem A - pri emu je, kao to smo pomenuli, naelno nevano da li se rtva prinosi davanjem jedne vrednosti nekom drugom oveku, dakle, individualnom razmenom,
ili unutar kruga interesa individuuma, izraunavanjem truda i rezultata. U objektima privrede ne moe se nai nita drugo osim
znaaja koji svaki od njih ima direktno ili indirektno za nau potronju, i razmene meu njima. A poto je priznato da taj znaaj
sam za sebe nije dovoljan da predmet uini privrednim predmetom, to njemu samo razmena moe dati onu specifinu diferenciju koju mi nazivamo privrednom. Samo, to razdvajanje na
vrednost i njen privredni oblik kretanja je vetako. Ako, pre
svega, privreda jeste puki oblik u tom smislu to ve vrednosti
pretpostavlja kao svoje sadraje, da bi mogla da ih uvue u poravnanje izmeu rtve i dobitka, onda se ipak u stvarnosti taj
isti proces, koji pretpostavljene vrednosti ini privredom, moe
tumaiti kao proizvoa samih privrednih vrednosti na sledei
nain.
Privredni oblik vrednosti stoji izmeu dve granice: s jedne
strane, elje za objektom, koja se nadovezuje na anticipirano
oseanje zadovoljstva zbog njegovog posedovanja i uivanja u
50

njemu i, s druge strane, samog tog uivanja koje, tanije posmatrano, nije nikakav privredni akt. Naime, im se prizna to o emu
se upravo govorilo (to se, svakako, svugde dogaa), dakle, da
neposredna potronja divljeg ploda nije nikakvo privredno delanje, te da ovaj sam nije nikakva privredna vrednost (osim ukoliko on nas poteuje proizvodnje privrednih vrednosti) - odmah
ni potronja stvarno privrednih vrednosti vie nije privredna: jer
akt potronje u ovom poslednjem sluaju apsolutno se ne razlikuje od onoga u prvom sluaju: da li je neko plod koji jede
sluajno naao, ukrao, odgajio ili kupio, to ne ini ni najmanju
razliku u samom aktu jedenja i u direktnim posledicama za njega.
Kao to smo videli, predmet uopte jo nije nikakva vrednost sve
dok on jo kao neposredan izaziva oseanja ostaje stopljen u
subjektivnom procesu, sve dok ini sebi razumljivu kompetentnost nae sposobnosti da oseamo. On mora biti razdvojen od
toga, da bi za nas mogao dobiti pravi znaaj, koji mi nazivamo
vrednost. Ne samo da je sigurno da elja po sebi i za sebe nikako
ne bi mogla da bude osnova za neku vrednost kad ne bi nailazila
na prepreke: kad bi svaka elja nala zadovoljenje bez borbe i
bez ostatka, onda ne samo da nikad ne bi nastao promet privrednih vrednosti nego ni sama elja ne bi nikad dostigla znatniji
nivo, ukoliko bi se mogla tek tako zadovoljiti. Tek odgaanje zadovoljenja preprekom, zabrinutost da bi objekt mogao da nam
izmakne, napetost borbe za njega - tek to ini zbir momenata
elje: intenzitet htenja i kontinuitet sticanja. A ako bi se ak i
najvia snaga elje pojavila samo iznutra, ovek ne bi - kao to
je
bezbroj puta istaknuto - objektu koji nju zadovoljava ipak pridao nikakvu vrednost, i kad bi nam on dopao u neogranienom
obilju. Razume se, tada bi nama vaan bio ukupni genus, ije
nam bivstvovanje jami zadovoljenje naih elja, a ne onaj delimini kvantum kojim stvarno moemo ovladati, jer mi bismo ga
isto tako bez muke mogli zameniti nekim drugim; pri emu bi
sve to ukupno dobilo svest o vrednosti samo iz ideje o njegovom
moguem nedostajanju. U tom bi sluaju naa svest bila prosto
ispunjena ritmom subjektivnih elja i zadovoljenja, ne vezujui
panju za objekt koji posreduje. S jedne strane potreba, s druge
strane uivanje samo za sebe ne sadre ni vrednost, ni privredu u
sebi. I jedno i drugo se ostvaruje istovremeno tek razmenom
izmeu dva subjekta, od kojih svaki onom drugom odricanje
51

postavlja kao uslov za oseanje zadovoljenja; odnosno, ostvaruje

se njegovim pandanom u solipsistikoj privredi. Razmenom, dakle, poredstvom privrede nastaju ujedno vrednosti privrede, jer
je ona nosilac ili proizvoa distance izmeu subjekta i objekta,
koja stanje subjektivnih oseanja prevodi u objektivno vrednovanje. Ve sam ranije naveo Kantov rezime njegovog uenja o
saznanju: uslovi iskustva su ujedno uslovi predmeta iskustva pod im je podrazumevao da proces, koji mi nazivamo sticanje
iskustva, i predstave koje ine njegove sadraje ili predmete,
podleu istim zakonima razuma. Stoga, predmeti mogu da uu u
nae iskustvo, mi moemo da steknemo to iskustvo s njima, jer
su to predstave u nama, i ista sila koja ini i odreuje iskustvo ispoljava se u njihovom obrazovanju. U tom istom smislu moemo
da kaemo: mogunost privrede je, ujedno, mogunost predmeta
privrede. Upravo proces izmeu dva vlasnika objekata (supstanci, radnih snaga, prava, saoptivosti svih vrsta), koji njih uvodi u
vezu nazvanu privreda , naime, to - meusobno - davanje
ujedno tek i uzdie svaki od tih objekata u kategoriju vrednosti.
Tekoa koja je pretila od logike: da vrednosti, ipak, moraju
bivstvovati, bivstvovati kao vrednosti, da bi ule u oblik i kretanje privrede, sada je savladana, i to time to se uvideo znaaj
onog psihikog odnosa koji smo oznaili kao distancu izmeu
nas i stvari; jer taj odnos diferencira stanje izvornih subjektivnih
oseanja na subjekt elje, koji tek anticipira oseanja, i onaj objekt naspram njega, koji u sebi sadri vrednost; dok se distanca
uspostavlja na podruju privrede razmenom tj. dvostranim prouzrokovanjem granica, prepreka, odricanja. Dakle, vrednosti privrede proizvode se u istoj suprotstavljenosti i relativitetu u kojoj
opstoji privrednost vrednosti.
Razmena nije sabiranje dva procesa: davanja i primanja,
nego je neto tree, to nastaje tako to je svaki od ta dva procesa
u apsolutnoj istovremenosti uzrok i posledica onog drugog. Time
od vrednosti koju objektu daje nunost odricanja postaje privredna vrednost. Ako vrednost uopte raste u intervalu koji izmeu
elje i njenog zadovoljenja guraju prepreke, odricanja, rtve,
onda nije potrebno da - ukoliko proces razmene postoji u onoj
uzajamnoj uslovljenosti uzimanja i davanja - prethodi nikakav
proces vrednovanja koji jedino taj objekt ini vrednou samo za
taj subjekt; nego se ono to je za to potrebno odvija eo ipso u aktu
52

razmene. Naravno, u empirijskoj privredi stvari imaju znak vrednosti jo mnogo pre svog stupanja u razmenu. Tu se misli samo
na unutranji, takorei, sistematski smisao pojma vrednosti i razmene, koji u istorijskim pojavama ivi samo rudimentarno, ili
kao njihovo idejno znaenje, ne oblik u kojem one ive kao stvarne, nego onaj koji one pokazuju u projekciji na nivo stvarstveno-logikog, a ne istorijsko-genetikog razumevanja.
To prevoenje privrednog pojma vrednosti iz karaktera supstancijaliteta, koji izoluje, u ivi proces relacije moe se, dalje,
objasniti na osnovu onih momenata na koje se gleda kao na konstituente vrednosti: upotrebljivost i retkost. Upotrebljivost se
ovde pojavljuje kao prvi uslov koji je utemeljen u ustrojstvu
privrednih subjekata, i pod kojim jedinim neki objekt moe doi
u obzir za privredu uopte. Da bi se dostigao konkretan nivo pojedinane vrednosti, toj upotrebljivosti se mora pridruiti retkost,
kao odreenost samog niza objekata. Ako elimo da privredne
vrednosti utvrujemo tranjom i ponudom, onda bi tranja
odgovarala upotrebljivosti, a ponuda momentu retkosti. Upotrebljivost bi odluivala o tome da li mi taj predmet uopte potraujemo, a retkost o tome koju cenu za to smo prinueni da
prihvatimo. Upotrebljivost nastupa kao apsolutni sastavni deo
privrednih vrednosti, kao takav ija veliina mora biti odreena
da bi on s ovom stupio u tok privredne razmene. Dodue, retkost je nuno od poetka priznati kao samo relativan momenat,
poto ona znai iskljuivo - kvantitativni - odnos, u kojem dotini objekt stoji prema postojeoj ukupnosti objekata - dakle,
nikako ne dotie kvalitativnu sutinu objekta. A upotrebljivost
postoji pre svake privrede, svakog uporeivanja, svake veze s
drugim objektima i, kao supstancijalni momenat privrede, ini
od sebe zavisnim tokove te privrede.
Okolnost ija je delotvomost ovim opisana, pre svega, nije
tano oznaena pojmom upotrebljivosti (ili korisnosti). To to se
stvarno podrazumeva jeste poeljnost objekta. Naime, svekolika
upotrebljivost nije kadra da podstakne na privredne operacije s
predmetom, ako za posledicu nema poeljnost tog predmeta. I
injenica je da ona to nema uvek. Kakva god elja izbijala iz
svake predstave stvari, koje su nama korisne, prieljkivanje koje
ima privredno znaenje i pokree nau praksu izostaje i kad je
re
o takvima, ukoliko nasuprot ovome dejstvuju dugotrajno siro53

matvo, konstitucionalna inertnost, skretanje na druga podruja

interesa, ravnodunost prema teorijski priznatoj koristi, sagledana nemogunost postizanja i drugi pozitivni i negativni momenti. S druge strane, raznorazne stvari mi prieljkujemo, dakle,
vrednujemo u privrednom smislu, mada ih bez nekog proizvoljnog natezanja jezike upotrebe ne moemo oznaiti kao korisne ih upotrebljive: ali ako se, doputajui ovo, sve to je u
privrednom smislu poeljno podvodi pod pojam upotrebljivosti,
onda je, ipak, logiki potrebno - poto, s druge strane, nije sve
to je upotrebljivo takoe poeljno - ovo postaviti kao definitivno odluujui momenat za privredno kretanje poeljnosti objekata. Ali on, ak posle ove korekcije, nikako nije apsolutni
momenat, koji izmie relativitetu vrednovanja. Naime, kao to
smo ranije videli, prvo: samo prieljkivanje ne dolazi do svesne
odreenosti, ukoliko se izmeu objekta i subjekta ne postavljaju
prepreke, tekoe: mi prieljkujemo stvarno tek tamo gde se
uivanje u predmetu meri meuinstancama, gde bar cena strpljenja, naputanja drugih tenji ili uivanja pomie predmet na
takvu distancu od nas ije eljeno savladavanje jeste njegovo
prieljkivanje. Drugo, njegova privredna vrednost, koja se podie na osnovu njegove poeljnosti, moe da vai za jaanje ili
sublimiranje relativiteta, koji je ve unet u prieljkivanje. eljeni
predmet postaje praktina vrednost, tj. takva koja ulazi u tok
privrede samo kao rezultat toga to se njegova poeljnost uporeuje s poeljnou nekog drugog, te se tek time dobija neka
mera. Tek kad postoji drugi objekt, za koji mi je jasno da elim
da ga dam za onaj prvi ili prvi za drugi, svaki od njih dobija
jednu
naznaivu privrednu vrednost. Za praksu ne postoji prvobitno
neka pojedinana vrednost, kao to ni za svest ne postoji prvobitno ono jedno. S raznih strana je isticano daje dva starije od
jedan.
Komadi razbijenog masiva iziskuju re za mnoinu, a to sveukupno je jedan masiv kao takav, i povod za njegovo nazivanje
jednim masivom postoji tek kad se, recimo, govori o dva masiva u bilo kojoj vezi. Tako, puko prieljkivanje nekog objekta jo
ne dovodi do toga da taj objekt ima neku privrednu vrednost - jer
on u sebi samom ne nalazi za to potrebnu meru: tek uporeivanje
prieljkivanja, tj. razmenljivost njihovih objekata, fiksira svaki
od njih kao vrednost koja ima odreenu visinu, dakle, privredna
54

onih fundamentalnih, koje se uobliavaju iz neposrednih pojedinosti slike sveta, ali se tek postepeno razvijaju u psiholoke
stvarnosti - nikakva, makar kolika upotrebljivost i retkost ne bi
proizvele nekakav privredni promet. injenicu da su dva objekta
podjednako poeljna ili vredna moemo - u nedostatku nekog
spoljnjeg merila - da utvrdimo, ipak, samo tako to emo oba, u
stvarnosti ili u mislima, razmeniti jedan za drugi, ne zapaajui
nikakvu razliku u - takorei, apstraktnom - oseanju vrednosti.
Stavie, verovatno je da prvobitno ta razmenljivost nije pokazala
jednakost vrednosti kao bilo kakvu objektivnu odreenost stvari,
nego da je jednakost samo ime za tu razmenljivost. - Po sebi i za
sebe, intenzitet prieljkivanja ne mora da ima nikakvo pojaavajue dejstvo na privrednu vrednost objekta; jer poto ovaj dolazi
do izraaja samo u razmeni, prieljkivanje nju moe da odredi
samo utoliko ukoliko ono modifikuje razmenu. I ako ja mnogo
prieljkujem neki predmet, time njegova protivvrednost u razmeni jo nije odreena. Ili jo nemam predmet: tad moje prieljkivanje, ako ga ne ispoljim, nee imati uticaja na zahtev sadanjeg
vlasnika - ak e on zahtev postavljati samo po meri svog interesa za predmet ili po meri prosenog interesa; ili, ja lino imam
taj
predmet: onda e moj zahtev ili biti tako visoko vrednovan da e
se time predmet uopte iskljuivati iz razmenskog prometa, dakle, vie nee biti nekakva privredna vrednost, ili e se morati
podesiti prema meri interesa koji pokazuje za predmet neko ko
eli da ga dobije. Dakle, odluujue je sledee: da privredna,
praktino delotvoma vrednost nikad nije vrednost uopte, nego
je, po svojoj sutini i pojmu, odreen kvantitet vrednosti; da taj
kvantitet uopte moe da se realizuje samo merenjem dvaju intenziteta prieljkivanja; da je oblik, u kojem se zbiva to merenje
u prirodi, oblik razmene rtve i dobitka; prema tome, da privredni predmet nema, kako to izgleda povrnom posmatranju, u svojoj poeljnosti nekakav momenat apsolutne vrednosti, nego da ta
poeljnost iskljuivo kao temelj ili materijal jedne - stvarne ili
zamiljene - razmene, predmetu obezbeuje vrednost.
Relativitet vrednosti - po kojem date eljene stvari, koje
bude uvstva, postaju vrednosti tek u uzajamnosti procesa davanja i razmene - prisiljava na tu konsekvencu da vrednost nije
nita drugo nego cena, i da meu njima ne mogu da postoje ni55

opovrglo teoriju. Svakako, ova tvrdi da, pre svega, nikad ne bi

moglo doi do neke vrednosti uopte da nije nastupila opta pojava koju mi nazivamo cenom. Okolnost da je neka stvar isto ekonomski donekle vredna znai da je ona meni donekle vredna,
tj. da sam ja spreman da za nju neto dam. Sve svoje praktine
delotvornosti vrednost kao takva moe ispoljiti samo ako je ekvivalentna drugima, tj. ako je razmenljiva. Ekvivalentnost i razmenljivost su pojmovi istog znaenja, jedan i drugi iskazuju isto
stanje stvari u raznim oblicima, takorei, u stanju mirovanja i u
kretanju. ta to nas moe navesti da - prelazei granice subjektivnog uivanja u stvarima - njima jo pripiemo tu osobenu
znaajnost koju mi nazivamo njihovom vrednou? To ne moe
postii njihova retkost po sebi i za sebe. Kad bi ova postojala
prosto kao injenica, i kad ne bi na bilo koji nain bila
modifikovana
s nae strane - to jeste ne samo posredstvom proizvodnog rada
nego i posredstvom promene vlasnitva - mi bismo nju prosto
prihvatili kao prirodnu i - usled nedostatne razlike - moda ak
nesvesnu odreenost spoljnjeg kosmosa, koja stvarima ne obezbeuje nikakvu naglaenost preko nivoa njihovih sadrajnih
kvaliteta. Ova proistie tek iz injenice da se za stvari neto
mora
platiti: strpljenje oekivanja, trud traenja, utroak radne snage,
odricanje od onoga to je drugde dostojno prieljkivanja. Dakle,
bez cene - cene pre svega u tom irem znaenju - ne dolazi ni do
kakve vrednosti. Vera izvesnih stanovnika ostrvlja u Tihom
okeanu vrlo naivno izraava to oseanje: ako se ne plati vidar,
nee uspeti leenje koje je on propisao. Miljenje da je od dva
objekta jedan vredniji od drugoga predstavlja se, kako u sutinskom tako i u spoljanjem vidu, samo tako da je neki subjekt
spreman da d ovaj predmet za onaj, ali ne i obrnuto. U jo ne
mnogostruko sloenoj praksi moe via ili nia vrednost biti
samo posledica ili izraz ove neposredne praktine volje za razmenu. I kad kaemo da smo razmenili jednu stvar za drugu, zato
to su one podjednako vredne, onda je to samo ono esto pojmovno-jeziko preokretanje na koje ee nailazimo kad verujemo da nekoga volimo zato to on ima odreena svojstva - dok
smo mu mi to svojstvo pridali samo zato to ga volimo; ili preokretanje na koje nailazimo kad moralne imperative izvlaimo iz
56

Po svojoj pojmovnoj sutini, cena se poklapa s ekonomski

objektivnom vrednou; bez nje ne bi ni uspelo nikakvo povlaenje granine linije, koja deli vrednost od subjektivnog uivanja
u predmetu. Naime, izraz da razmena pretpostavlja jednakost
vrednosti nije taan sa stanovita subjekata ugovora. A i B mogu
da meusobno razmene svoje posede a i zato to su oba podjednako vredna. Samo, A ne bi imao razloga da svoje a d, ako bi
stvarno za njega dobio samo za njega podjednaku vrednost . To
mora za njega da znai neki vei kvantum vrednosti nego to je
bio onaj koji je on posedovao dotada u a; i isto tako B mora pri
razmeni vie da dobije nego da izgubi, da bi uao u razmenu. Dakle, ako je za A to vrednije od a, dok je za B to a vrednije od ,
onda se, sa stanovita kakvog posmatraa, ovo objektivno poravnava. Samo, ta jednakost vrednosti ne postoji za ugovornu stranu
koja vie dobija nego to daje. Ipak, ukoliko je ovaj ubeen daje
s drugim pravedno trgovao i razmenio podjednaku vrednost,
onda se za A ovo mora ovako iskazati: dodue, objektivno je on
tom B dao jednako za jednako, cena (a) je ekvivalent za predmet
(), ali je, razume se, subjektivno vrednost onog za njega vea
od vrednosti tog a. Ali oseaj vrednosti koji A, vezuje za jeste,
ipak, u sebi jedinstvo, pa u njemu samom vie nije primetna ona
razdelna crta koja je objektivni kvantum vrednosti razgraniavala od njegovog subjektivnog dodatka. Dakle, iskljuivo injenica
da se objekt razmenjuje, tj. da jedna cena postoji i da on kota
jednu cenu, povlai onu granicu, odreuje u njegovom subjektivnom kvantumu vrednosti taj deo s kojim on ulazi u promet kao
objektivna protivvrednost.
Nita manje nas takoe drugo jedno posmatranje poduava
da razmena nikako nije uslovljena prethodnom predstavom o objektivnoj jednakosti vrednosti. Naime, ako pogledamo kako razmenu obavlja dete, impulzivni i - po svemu sudei - takoe
primitivni ovek, videemo da oni daju bilo koji posed za predmet koji tog trenutka jako ele, bez obzira na to da li po optoj
proceni, ili po njihovoj linoj proceni kad mimo promisle, ta
cena ispada previsoka. Ovo nije opreno tvrdnji da svaka razmena mora biti probitana za svest subjekta, i to upravo zato to
cela
ova akcija subjektivno jo ostaje s one strane pitanja jednakosti
ili nejednakosti objekata razmene. Ovo je jedna od onih raciona57

listikih razumljivosti po sebi koje su sasvim nepsiholoke prirode: da je svakoj razmeni prethodilo odmeravanje izmeu rtve i
dobiti i da je moralo da dovede bar do izjednaavanja jednog i
drugog. Za to je potreban objektivitet prema vlastitoj elji, kakav
nikako ne stvaraju nagovetena duevna ustrojstva. Neizgraeni
ili pristrasni duh ne odstupa od trenutnog isticanja svojih interesa
da bi napravio poreenje, on u tom trenutku eli samo jedno, te
predavanje drugoga zato ne deluje kao povlaenje od eljenog
zadovoljenja, dakle, nikako kao cena. S obzirom na nerazboritost s kojom detinja, neiskusna, neobuzdana bia po svaku
cenu prisvajaju to to upravo ele, pre mi se ini verovatnim da
je sud o jednakosti tek rezultat iskustva mnogih promena poseda,
obavljenih bez ikakvog odmeravanja. Sasvim jednostrano prieljkivanje, koje potpuno opseda duh, nuno se umirilo tek tim
posedom, da bi uopte druge objekte pripustilo uporeivanju s
ovim. Ogromna distanca tog naglaavanja, koja postoji u neobuenom i neobuzdanom duhu izmeu njegovog trenutnog interesa i svih drugih predstava i procena, prouzrokuje razmenu
pre nego to doe do suda o vrednosti - tj. o uzajamnom odnosu
raznih koliina elja. Okolnost da, kod izgraenih pojmova vrednosti i podnoljivog samosavladavanja, sud o jednakosti vrednosti prethodi razmeni, ne sme da nas zavara da ne primetimo
verovatnou da se i tu, kao i esto drugde, racionalni odnos
razvio iz onog koji je psiholoki iao obrnuto (takoe u podruju
due je ono poslednje, a je ono prvo), pa da nas
je promena poseda, nastala iz isto subjektivnih impulsa onda tek
pouila relativnoj vrednosti stvari.
Ako je tako vrednost, u neku ruku, epigon cene, onda se ini
da je tu identian stav da visine cena moraju biti jednake. Ovde
se pozivam na gore datu konstataciju: da u svakom individualnom sluaju nijedna ugovorna strana ne plaa cenu koja je njoj
od datim okolnostima previsoka za ono to je dobijeno. Kad u
Samisoovoj (Chamisso) pesmi razbojnik s uperenim pitoljem
prisiljava napadnutoga da mu sat i prstenje proda za tri marjasa,
onda ovome, pod takvim okolnostima, poto jedino tako moe
da spase ivot, to to je zamenjeno stvarno vredi toliko; niko ne
bi radio za nadnicu s kojom gladuje, kad ne bi bio u situaciji u
kojoj injeniki jeste: da toj nadnici daje prednost nad nezaposlenou. Privid paradoksa kod tvrdnje o ekvivalentnosti vrednosti i
58

cene u svakom individualnom sluaju nastaje samo zato to se u

njega unose izvesne predstave o ekvivalencijama vrednosti i
cene na drugim mestima. Relativna stabilnost odnosa, koji odreuju veinu razmenskih radnji, s druge strane, analogije koje
takoe utvruju jo kolebljiv odnos vrednosti prema normi ve
postojeih, izazivaju pojavu predstava da za jedan odreeni objekt kao razmenski ekvivalent po vrednosti treba dati upravo
ovaj i onaj odreeni objekt, da ta dva odnosno ovi krugovi objekata imaju jednaku vrednosnu veliinu, te ako smo zbog nenormalnih okolnosti razmenili ovaj objekt za protivvrednosti ispod
ili iznad njegove, onda su razdvojena upravo vrednost i cena mada se one, u svakom pojedinom sluaju, podudaraju uz
uzimanje u obzir okolnosti tog sluaja. Ne sme se zaboraviti da
objektivna i pravedna ekvivalentnost vrednosti i cene, koju uzimamo za normu one stvarne i singulame, vai samo pod sasvim
odreenim istorijskim i tehnikim uslovima, pa otpada s njihovom promenom. Dakle, izmeu norme i sluajeva koje ona karakterie kao odstupanja ili kao adekvatne, tu ne postoji nikakva
opta nego, takorei, samo numerika razlika - otprilike onako
kako se o nekom individuumu na izuzetno visokom ili niskom
poloaju kae da vie i nije ovek; dok je taj pojam oveka samo
prosek koji bi svoj normativni karakter izgubio u trenutku kad bi
se veina ljudi uzdigla ili spustila do jednog ili drugog od pomenutih stanja, koje bi tada vailo za jedino ljudsko. Uvianje
ovoga iziskuje, razume se, energino oslobaanje od ukorenjenih i praktino sasvim opravdanih predstava o vrednosti. Naime,
one lee u dva sloja jedne preko drugih, u sluaju razvijenih odnosa: jedan je obrazovan od tradicija drutvenog kruga, veine
iskustava, iz zahteva koji se javljaju kao isto logiki; drugi
od individualnih konstelacija, zahteva trenutka, prisile sluajne
okoline. Naspram brze promene u poslednjem sloju skriva se, za
nae opaanje, spora evolucija prvog i njegovo obrazovanje iz
sublimiranja prethodnog, i ona se javlja kao objektivno opravdana stvar, kao izraz jedne objektivne proporcije. Gde god se, pri
nekoj razmeni, dodue, pod datim okolnostima oseanja vrednosti rtve i dobiti, u najmanju ruku, izjednaavaju - jer, inae, ne
bi je obavljao nijedan subjekt koji uopte pravi poreenje - dok
se ona, po generalnim normama, pokazuju diskrepantnima, onda
se govori o razdvajanju vrednosti i cene. To se najpresudnije

59

javlja pod dvema - uostalom skoro uvek sjedinjenim - pretpostavkama: da jedan jedini kvalitet vrednosti vai kao privredna
vrednost kao takva, te se dva objekta priznaju za podjednako
vredna samo ukoliko u njima postoji jednaka koliina pomenute
fundamentalne vrednosti; i da, drugo, nastupa jedna odreena
proporcija izmeu dve vrednosti kao takva kakva treba da bude,
s naglaskom na ne samo objektivnom nego i moralnom zahtevu.
Na primer, predstava da je pravi momenat vrednosti u svim vrednostima drutveno nuno radno vreme, koje je u njima opredmeeno, koriena je i u jednom i u drugom smislu, i daje direktno ili indirektno primenljivo - merilo koje ini da vrednost
kao klatno ide u promenljivim plus i minus diferencijama
naspram
cene. Samo, pre svega injenica da postoji pomenuto jedinstveno
merilo vrednosti ostavlja sasvim nereeno pitanje kako je to radno vreme postalo vrednost. Ono bi to teko postalo da nije,
potvrujui se na razliitom materijalu i stvarajui razne vrednosti,
time dalo mogunost razmene, ili da vrenje tog rada nije izazivalo oseaj rtvovanja koje se podnelo zarad dobijanja njegovog
rezultata. Takoe, radna snaga se, tek zahvaljujui mogunosti i
stvarnosti razmene, uvodi u kategoriju vrednosti, bez obzira na
to to ona potom unutar ove moe da d merilo za njene ostale
sadraje. Dakle, ako je radna snaga takoe sadraj svake vrednosti, svoju formu kao vrednost ona dobija tek time to ulazi u relaciju rtve i dobitka ili cene i vrednosti (ovde u uem smislu). Po
toj teoriji, u sluajevima razdvajanja cene i vrednosti jedna ugovorna strana daje koliinu neposredne opredmeene radne snage
za manju koliinu iste te snage; s njom su povezane druge okolnosti - koje ne predstavljaju radnu snagu - tako da ta ugovorna
strana, ipak, obavlja razmenu, na primer, zadovoljenje neke neodlone potrebe, ljubavi, obmane, monopola i slino. Dakle, u
irem i subjektivnom smislu i tu dalje postoji ekvivalentnost
vrednosti i protivvrednosti, dok jedinstvena norma radna snaga,
koja omoguava njihovu diskrepanciju, ni sama ne izmie genezi
karaktera svoje vrednosti iz razmene.
Po svemu ovome sudei, kvalitativna odreenost objekata,
koja subjektivno znai njihovu poeljnost, ne moe da odri
vaeom pretenziju na proizvoenje jedne apsolutne vrednosne
veliine; uvek: tek relacija meu eljama, koja se ostvaruje u
60

odredba se neposrednije ispoljava kod drugog od konstitutivno

vaeih momenata vrednosti, pri oskudnosti ili relativnoj retkosti. Razmena nije nita drugo do interindividualni pokuaj da se
poprave loe prilike koje proizlaze iz oskudnosti dobara, tj. da se
kvantum subjektivnog liavanja to vie smanji nainom raspodele date zalihe. Ve odatle sledi, pre svega, opta korelacija
izmeu onoga to se - razume se, opravdano kritiki - naziva
vrednost retkosti i toga to se zove razmenska vrednost. Ali ovde
je ta povezanost u obrnutom smislu vanija. Ve sam istakao da
bi oskudnost dobara teko imala za posledicu njihovo vrednovanje kad ne bi bilo moguno da mi ovu modifikujemo. To je
moguno samo na dva naina: ili davanjem radne snage koja objektivno poveava zalihu dobara, ili davanjem objekata koji su
ve u vlasnitvu, to kao promena poseda ukida retkost i najpoeljnijeg objekta za subjekt. Tako se najpre moe rei da oskudnost dobara, u odnosu prema eljama koje su ka njima
usmerene, objektivno uslovljava razmenu, ali da tek razmena tu
retkost pretvara u momenat vrednosti. Greka mnogih teorija
vrednosti je u tome to one, kad su upotrebljivost i retkost date,
ekonomsku vrednost tj. razmensko kretanje postavljaju kao neto po sebi razumljivo, kao pojmovno nunu posledicu pomenutih premisa. Ali u tome nikako nisu u pravu. Recimo, kad bi neko
asketsko ograniavanje stajalo pored tih pretpostavki, ili kad bi
one prouzrokovale samo borbu ili pljaku - to je dosta esto i
bilo sluaj - ne bi nastajala nikakva ekonomska vrednost i nikakav ekonomski ivot.
Etnologija nas ui zapanjujuim proizvoljnostima, kolebanjima, neprimerenostima pojmova vrednosti u primitivnim kulturama, im u pitanje doe najhitnija aktuelna potreba. Nema
sumnje da se to dogaa usled druge pojave (svakako, u uzajamnom delovanju s njom): nesklonosti primitivnog oveka razmeni. Za ovo su isticani mnogi razlozi. Navodno, poto tom oveku
nedostaje neko opte i objektivno merilo vrednosti, on se nuno
uvek pribojava da e biti prevaren u toj razmeni; takoe, poto je
proizvod rada uvek njegov lini proizvod i raen za njega lino,
on se time odrie dela svoje linosti, te zlim silama daje vlast
nad
sobom. Moda nesklonost primitivnog oveka radu potie iz
istog izvora. I tu njemu nedostaje sigurno merilo za razmenu
izmeu truda i rezultata, pribojava se da e ga i priroda prevariti,
61

objektivitet prirode je za njega neproraunljiv i straan, pre nego

to on u proverenoj i regulisanoj razmeni s njom svoje vlastito
injenje unese u distancu i u kategoriju objektiviteta. Dakle, usled utonulosti u subjektivitet ponaanja prema predmetu njemu
se razmena - naturalne kao i interindividualne vrste - koja je povezana s objektiviranjem stvari i njene vrednosti, ini neizvodljivom. injenica je da bi prvo osveivanje o objektu kao takvom
sobom nosilo oseanje straha, kao da bi se time deo samog Ja
otkidao od njega. Otuda odmah i ono mitoloko i fetiistiko
tumaenje kojem podlee objekt - tumaenje koje, s jedne strane, hipostazira ovo oseanje straha, daje mu - za primitivnog
oveka-jedinu mogunu pojmovnost, dok, s druge strane, ipak,
to oseanje ublaava i, ooveujui objekt, ponovo ga pribliava
izmirenju sa subjektivitetom. Tim stanjem stvari objanjavaju se
mnoge pojave. Najpre, ona po sebi razumljivost i uvaenost
pljake, ono subjektivno i nenormirano prigrabljivanje toga to
se upravo prieljkuje. Jo mnogo posle Homerovog doba odrala
se piraterija kao legitimno sticanje u zaostalim grkim
predelima,
tavie, kod nekih primitivnih naroda je pljaka uz nasilje vaila
ak za otmeniju od potenog plaanja. I ovo poslednje je sasvim
razumljivo: prilikom razmene i plaanja ovek se podreuje nekoj objektivnoj normi, pred kojom mora da ustukne snana i
autonomna linost - za ta ona upravo esto nije spremna. Stoga
postoji uopte potcenjivanje trgovine kod umnogome aristokratsko-svojevoljnih priroda. A otuda i razmena potpomae
miroljubivost odnosa meu ljudima, jer oni u njoj priznaju intersubjektivnu, njima podjednako nadreenu objektivnost i normiranje.
Kao to se od poetka mora pretpostaviti, postoji niz posredujuih pojava izmeu istog subjektiviteta promene poseda,
koji predstavljaju pljaka i poklon, i njegovog objektiviteta u
formi razmene, u kojoj se stvari razmenjuju prema jednakom, u
njima sadranom kvantumu vrednosti. Tu spada tradicionalna
uzajamnost poklanjanja. Kod mnogih naroda postoji predstava
da se poklon sme prihvatiti samo ako se na njega moe odgovoriti poklonom sa svoje strane, takorei, stei ga naknadno. Ovo
prelazi direktno u regularnu razmenu, ako se ova - kao to je to
esto na Istoku - odvija tako da prodava objekt poklanja kupcu, ali teko ovome ako on ne odgovori adekvatnim uzvratnim
62

poklonom. U to spada takozvana moba, koja se moe nai u elom svetu: sastajanje suseda ili prijatelja radi pomaganja pri neodlonim radovima, a da se ne plaa nikakva nadnica za to. Alije
apsolutno uobiajeno da se uesnici mobe bar obilato ugoste i da
im se priredi kakva mala svetkovina, tako da se o Srbima pria
da
su samo imuni kadri da sazovu takvu dobrovoljnu druinu za
obavljanje poslova. Razume se, i danas na Istoku i esto ak u
Italiji ne postoji pojam primerene cene, koji za kupce i prodavce
predstavlja prepreku i utvrivanje subjektivnih prednosti. Svako
prodaje onoliko skupo i kupuje onoliko jeftino koliko uspe da iscenjka od druge strane, razmena je iskljuivo subjektivna akcija
izmeu dve osobe, iji ishod zavisi samo od lukavstva, pohlepe,
istrajnosti stranaka, ali ne i od same stvari i njenog nadindividualno utemeljenog odnosa prema ceni. Posao se - kako mi je to
razloio jedan rimski trgovac antikvitetima - i sastoji u tome da
trgovac previe trai, a kupac premalo nudi, te se tako postepeno
pribliavaju jednoj prihvatljivoj taki. Dakle, tu se jasno vidi
kako ono to je objektivno primereno proizlazi iz suprotstavljenosti subjekata - pa je sve to zalaenje odnosa pre razmene u
razmensku privredu, koja je ve opta ali jo nije stigla do svoje
konsekvence. Razmena ve postoji, to je ve objektivno zbivanje
izmeu vrednosti - ali njeno sprovoenje je sasvim subjektivno,
njen modus i njeni kvanti iskljuivo su vezani za relaciju linih
kvaliteta. - Tu i lei onaj poslednji motiv za sakralne forme, zakonska utvrenost, obezbeenje posredstvom javnosti i tradicije,
svojstveno trgovinskom poslu, verovatno, u svim ranim kulturama. Time je postignut onaj nadsubjektivitet koji iziskuje
sutina razmene, a koji ljudi nisu umeli da uspostave samim
stvarstvenim odnosom meu objektima. Sve dok su razmena i
ideja da meu stvarima postoji nekakva jednakost vrednosti opstajale, nije ni moglo doi do nekog sporazumevanja ako su ga
svagda dva individuuma meusobno morala postii. Zato svugde, pa ak i duboko u srednjem veku, nalazimo ne samo javnost
poslova razmene nego i pre svega tano utvrivanje razmenskih
kvanta uobiajenih roba, koje nije mogao izbei nijedan par ugovaraa nekim privatnim dogovorima. Razume se, taj objektivitet
je mehaniki i spoljanji, oslanja se na motive i snage izvan
pojedinanog akta razmene. Onaj stvarima primereni objektivitet
63

nosti unosi posebne okolnosti koje su potisnute pomenutom

formom. Ali namera i princip su isti: nadsubjektivno fiksiranje
vrednosti u razmeni, koje je upravo kasnije nalo samo objektivniji, imanentniji put. Razmena koju pojedinci obavljaju slobodno i samostalno, pretpostavlja utvrivanje cene prema metilima koja lee u samoj stvari, pa zato u prethodnom stadijumu
razmena mora biti sadrajno utvrena i ta utvrenost drutveno
zajamena, jer bi inae individuum bio bez ikakvog oslonca
za procenu predmeta; kao to je isti motiv, verovatno, takoe primitivnom radu svugde dao drutveno regulisan smer i nain
obavljanja, dokazujui i ovde sutinsku jednakost razmene i
rada, tanije: pripadnost poslednjeg onom prvom kao viem pojmu. Raznorodni odnosi izmeu onoga to je objektivno vaee u praktinom kao i u teorijskom smislu - i njegovog drutvenog
znaaja i priznanja takoe se i inae esto istorijski ovako predstavljaju: da drutveno uzajamno dejstvo, rairenost, normiranje
jame individuumu onaj dignitet i onu uvrenost jednog ivotnog sadraja koje on kasnije dobija iz njegovog objektivnog prava i dokazivosti. Tako dete veruje u bilo koje stanje stvari - ne
zato to ima unutranje razloge za to nego - zato to ima poverenja u osobe koje mu to saoptavaju; ne veruje se neemu nego
nekome. Tako smo mi, u pogledu svog ukusa, zavisni od mode, tj.
od drutvene rasprostranjenosti nekog injenja i procenjivanja sve
dok, mnogo kasnije, ne nauimo da sami estetski prosuujemo o
stvari. Tako se nunost individuuma da se proiri preko svojih
granica i da ujedno u tom proirivanju zadobije nadlini oslonac i
vrstinu: u pravu, u saznanju, u obiajnosti - predstavlja kao mo
tradicije; na mestu ovog, najpre neophodnog normiranja, koje,
dodue, prevazilazi pojedinani subjekt, ali ne i subjekt uopte,
postepeno izrasta takvo normiranje koje potie iz poznavanja
stvari i dokuavanja idealnih normi. Ono to je izvan nas, a to
nam je potrebno za nau orijentaciju, prihvata dostupniju formu
drutvene optosti, pre nego to na njega naiemo kao na objektivnu odreenost realiteta i ideja. Dakle, u ovom smislu, koji apsolutno karakterie razvoj kulture, razmena je prvobitno stvar
drutvene odredbe - sve dok individue ne upoznaju dovoljno objekte i njihova vlastita vrednovanja da bi mogli da - od sluaja
do
sluaja - odrede same udele u razmeni. Tu se namee dvoumica
64

po kojima se u svim polovinim kulturama odvija promet, ipak,

mogle biti samo rezultat mnogih prethodnih razmenskih akcija,
koje su se zbile najpre u singulamoj i jo neutvrenoj formi meu
individuama. Samo, ovaj prigovor ne ide nimalo dalje od jezika,
obiaja, prava, religije, ukratko, svih temeljnih formi ivota koje
nastaju i vladaju u grupi kao celini, a koje su ljudi dugo
objanjavali samo kao izume pojedinaca; dok su one sigurno nastajale
kao interindividualne tvorevine, kao uzajamna dejstva meu pojedincima i mnogima, tako da se nijednom individuumu za sebe
ne moe pripisati da je njihov izvor. Smatram sasvim moguim
da pretea drutveno utvrene razmene nije bila individualna
razmena nego neka vrsta promene poseda, koja nije ni bila
razmena; recimo, pljaka. Tada interindividualna razmena ne bi
bila nita drugo do nekakav mirovni ugovor, te bi to znailo da
su razmena i utvrena razmena nastale kao jedinstvena injenica.
Analogiju za to predstavljali bi sluajevi kad je primitivna otmica ena prethodila egzogamnom mirovnom ugovoru sa susedom
- koji utemeljuje i regulie kupovinu i razmenu ena. Dakle,
ovim uvedena, naelno nova forma braka odmah se odreuje kao
utvrenost koja prejudicira individuume. Pri tom nikako nisu
morali prethoditi slobodni posebni ugovori iste vrste izmeu pojedinaca, nego je, zajedno s tim tipom, takoe dato drutveno regulisanje. Predrasuda je da se svaka drutveno regulisana veza
morala istorijski razviti iz sadrinski jednake forme, koja se pojavljivala u vidu samo individualne, drutveno neregulisane.
tavie, to to je njoj prethodilo mogao je biti isti sadraj u
jednoj
formi veze sasvim drukije vrste. Razmena prevazilazi forme
subjektivnog prisvajanja tueg poseda, pljaku i poklon - sasvim odgovarajui tome to su pokloni poglavici i kazne u novcu,
koje on uzima, predstupnjevi poreza - te ovim putem kao prva
nadsubjektivna mogunost dolazi do drutvenog regulisanja,
koje tek priprema objektivitet u stvarstvenom smislu; najpre s
tim drutvenim normiranjem, u pomenutu slobodnu promenu
poseda urasta objektivitet koji jeste sutina razmene.
Iz svega ovoga proizlazi da je razmena jedna socioloka tvorevina sui generis, prvobitna forma i funkcija interindividualnog
ivota, koja nikako ne proizlazi kao logika konsekvenca iz
pomenute kvalitativne i kvantitativne osobine stvari koju ozna5 Filozofija novca

65

obe ove kategorije svoje znaenje tvoraca vrednosti razvijaju tek

pod pretpostavkom da ima razmene. Gde god je razmena, ukljuivanje rtava u cilju sticanja dobitka, iskljuena iz bilo kojih
razloga, svekolika retkost eljenog objekta ne moe uiniti da on
bude privredna vrednost, sve dok opet ne nastupi mogunost pomenute relacije. Znaaj predmeta za individuum lei uvek samo
u njegovoj poeljnosti; za to to on treba da postigne odluujua
je njegova kvalitativna odreenost, a kad ga imamo, u onom
pozitivnom odnosu prema njemu, za taj njegov znaaj je sasvim
svejedno da li osim njega postoje jo mnogi, malobrojni ili nikakvi primerci njegove vrste. (Ja ovde ne obraujem posebno
one sluajeve u kojima retkost postaje ponovo neka vrsta kvalitativne odreenosti, koja za nas predmet ini poeljnim - kao kod
starih potanskih maraka, kurioziteta, antikviteta bez estetske ili
istorijske vrednosti i sl.). Uostalom, oseaj razlikovanja, potreban za uivanje u uem smislu te rei, moe svugde biti uslovljen
retkou objekta, tj. time to se u njemu upravo ne uiva svuda i
svagda. Samo, ovaj unutranji, psiholoki uslov uivanja ne postaje praktian, ve i zato to ne bi dovodio do prevladavanja
nego upravo do konzerviranja, ak intenziviranja retkosti, to se,
kako pokazuje iskustvo, ne dogaa. To o emu se samo moe raditi, praktino, osim ovog direktnog, od kvaliteta stvari zavisnog
uivanja u njima - to je put ka istome. Kad je taj put dug i teak,
kad vodi preko rtava u vidu strpljenja, razoaranja, rada, neugodnosti, odricanja itd. - mi predmet nazivamo retkim. Ovo se
moe ovako izraziti: stvari se teko dobijaju ne zato to su retke,
nego su one retke zato to se teko dobijaju. Po sebi bi beznaajna bila ona kruta spoljanja injenica da postoji premala zaliha izvesnih dobara da bismo mogli da zadovoljimo nau elju
za njima. Ima mnogo objektivno retkih stvari koje nisu retke u
privrednom smislu; o tome da li su retke u ovom smislu odluuje
samo okolnost koja je mera snage, strpljenja, predavanja, potrebna za njihovo sticanje razmenom rtve koje, naravno, pretpostavljaju poeljnost objekta. Tekoa tog dobijanja, tj. veliina
rtve koja se unosi u razmenu, jeste svojevrsni konstitutivni momenat vrednosti, kod kojeg je retkost samo spoljna pojava, samo
objektiviranje u formi kvantiteta. esto se previa da je retkost
kao takva, ipak, samo jedna negativna odredba, jedno bivstvujue koje je okarakterisano jednim nebivstvujuim. A nebivstvu-

66

jue ne moe biti delotvomo, svaka pozitivna posledica mora da

poe od jedne pozitivne odredbe i snage, kojoj je ona negativna,
takorei, samo senka. Kao to se vidi, ove konkretne snage su
samo one koje su uloene u razmenu. Samo, karakter konkretnosti ne smemo smatrati oslabljenim usled toga to on tu nije vezan
za pojedinano bie kao takvo. Relativitet meu stvarima ima jedinstven poloaj: da prevazilazi to to je pojedinano, da traje
samo kod veine kao takve, a da ipak ne bude neko puko
pojmovno uoptavanje i apstrakcija.
I u ovome se izraava duboka veza relativiteta s podrutvljavanjem, koja je najneposrednije oigledno predstavljanje relativiteta na materijalu oveanstva: drutvo je nadsingulama
tvorevina, koja ipak nije apstraktna. Njime se povesnom ivotu
oduzima alternativa da protekne pored samih individua, ili u apstraktnim optostima; ono je ta optost koja ujedno ima konkretnu ivotnost. Otuda onaj jedinstveni znaaj koji za drutvo ima
razmena, kao privrednopovesno ostvarenje relativiteta stvari:
razmena uzdie pojedinanu stvar i njen znaaj za pojedinanog
oveka iz njihove singulamosti, ali ih ne unosi u sferu apstraktnoga nego u ivotnost uzajamnog dejstva, koja je, takorei, telo
privredne vrednosti. Mogu se tano ispitivati za sebe bivstvujue
odredbe jednog predmeta, ali privredna vrednost nee se nai,
poto ona postoji iskljuivo u uzajamnom odnosu kakav se, na
osnovu ovih odredaba, uspostavlja izmeu veeg broja predmeta, gde svaki uslovljava onaj drugi i vraa mu znaaj koji dobija
od njega.

67

III

Pre nego to iz ovog pojma ekonomske vrednosti razvijem

pojam novca kao njenog vrhunca i najistijeg izraza, potrebno je
da ga uvrstim u jednu naelno odreenu sliku sveta, da bih po
tome procenjivao filozofsko znaenje novca. Tek kad formula
ekonomske vrednosti postane uporediva s nekom formulom sveta, najvii stupanj njenog ostvarenja moe da pretenduje na to da
prevazilazei okvire njene neposredne pojave ili, tanije:
upravo u njoj - pomae tumaenju bivstvovanja uopte.
Onu - pravila lienu - naporedost i izmeanost prvih utisaka
koje na nas ostavlja neki objekt uobiajili smo da organizujemo
tako to trajnu i bitnu supstancu ovoga razdvajamo od njegovih
kretanja, boja, sudbina, ije nastajanje i nestajanje ostavlja neizmenjenom postojanost njegove sutine. Ovo ralanjavanje sveta na trajna jezgra prolaznih pojava i sluajna odreenja istrajnih
nosilaca izrasta u suprotnost apsolutnog i relativnog. Kao to
mislimo da u sebi oseamo bivstvo due ija egzistencija i karakter poivaju u sebi, neku poslednju, od svega izvan nje nezavisnu
instancu, pa nju precizno razdvajamo od onih naih misli, doivljaja i razvitaka koji su stvarni ili merljivi samo kao rezultat
odnosa prema drugima - tako isto u svetu tragamo za supstancijama, veliinama i snagama ije je bivstvo i znaenje utemeljeno
u njima samima, pa ih razlikujemo od svih relativnih egzistencija
i odreenja, od svih onih koji su to to su samo kao rezultat uporeivanja, dodira s drugima ili reakcija na njih. Pravac razvoja te
suprotnosti prejudicira se naim psihofizikim ustrojstvom i
njegovim odnosom prema svetu. Koliko god su u naem bivstvo68

vanju kretanje i mirovanje, aktivnost prema onome spolja i zbiranje okrenuto prema onome unutra, duboko povezani, tako da
tek jedno u drugome nalaze svoje vaenje i znaenje - ipak, mi
jednu stranu te suprotnosti, mir, supstancijalno bivstvo, onu
sutinsku vrstinu svojih ivotnih sadraja oseamo kao to to je
stvarno vredno, kao definitivno, nasuprot onome promenljivome, nemirnome, spoljanjem. Nastavak ovoga je to to miljenje
u celini osea da mu je zadatak da, iza prolaznosti pojave, one
plime i oseke kretanja, pronae to to je nepomerljivo i pouzdano, pa da nas, iz upuenosti jednog na drugo, dovede do toga to
je dovoljno samo sebi, to je utemeljeno na sebi. Tako dobijamo
one vrste take koje nam slue kao orijentiri u zbrci pojava, pokazujui nam objektivni pandan tome to u sebi predstavljamo
kao za nas vredno i definitivno. I tako, da ponemo sa sasvim
spoljanjim primenama ove tendencije, svetlost vai kao tanana
supstancija koja istie iz tela, toplota vai kao tvar, telesni ivot
kao delotvomost supstancijalnih duhova ivota, duevni procesi
kao neto iji je nosilac posebna supstancija due; ni mitologije,
koje su iza groma uvodile nekog gromovnika, ispod zemlje vrst
temelj da ona ne bi pala, a u zvezde duhove koji ih vode njihovim
krunim putanjama - za zapaene odreenosti i kretanja nita
manje ne trae supstanciju koja im je ne samo svojstvena nego je
upravo ona sama delotvoma snaga. I osim pukih veza meu stvarima, osim njihove sluajnosti i vremenosti, trai se neto apsolutno: rani naini miljenja ne mogu se zadovoljiti razvitkom,
nastajanjem i nestajanjem svih zemaljskih formi u telesnome i
duhovnome, nego je za njih svaka vrsta ivog bia jedna nepromenljiva ideja stvaranja; institucije, forme ivota, vrednovanja
postoje oduvek, apsolutni su, bili su takvi kakvi su i sada, pojave
sveta ne vae samo za oveka i njegovu organizaciju nego su po
sebi i za sebe takvi kako ih mi sebi predstavljamo. Ukratko, prva
tendencija miljenja s kojom ono smatra da moe uvesti u miran
tok zbunjujuu struju utisaka, pa iz njenih kolebanja dobiti neko
vrsto oblije, usmerava se ka supstanciji i ka apsolutnome, u
poreenju s kojima se sva pojedinana zbivanja i veze svode na
jedan privremen stupanj, koji valja prevladati radi spoznaje.
Navedeni primeri pokazuju da je to kretanje opet retrogradno. Nakon to su skoro sve kulturne epohe videle pojedinane
zaetke ovoga, kao osnovni smer modeme nauke moe se oz-

69

naiti to to ona pojave vie ne razumeva posredstvom posebnih

supstancija i kao posebne supstancije, nego kao kretanja iji se
nosioci, takorei, povlae sve dalje u odsustvo svojstava; to to
ona tei da kvalitete, koji se pridaju stvarima, izrazi kao
kvantitativna, dakle, relativna odreenja; to to, umesto apsolutne supstancijalnosti organskih, psihikih, etikih, socijalnih formacija,
propoveda neumoran razvitak, u kojem svaki element zauzima
jedno ogranieno mesto, ustanovljivo samo kao rezultat odnosa
prema njegovom prethodnom i potonjem; to to se ona odrie po
sebi bivstvujue sutine stvari, pa se zadovoljava utvrivanjem
veza koje se javljaju izmeu stvari i naeg duha, sa stanovita
ovog duha; to to je ne samo prividni mir zemlje jedno sloeno
kretanje nego i njen ukupni poloaj u svemiru postoji samo usled
njenog uzajamnog odnosa s masama drugih materija - to je samo
jedan vrlo prost, ali i vrlo radikalno delotvoran sluaj prelaska s
postojanosti i apsolutnosti sadraja sveta na njihovo razlaganje u
kretanja i relacije.
Ali izgleda da sve ovo - ak i kad bi bilo do kraja sprovedeno - ipak omoguava, tavie, iziskuje jednu vrstu taku, jednu
apsolutnu istinu. Naime, samo saznanje, koje izaziva pomenuto
razlaganje, nekako izmie struji venog razvitka i onoj samo relativnoj odreenosti na koju upuuje svoje pojedinane sadraje.
Razlaganje apsolutnog objektiviteta sadraja saznanja na vrste
predstava koje su vaee samo za ljudski subjekt, ipak, negde
pretpostavlja krajnje take koje nisu dalje izvodljive; tok i relativitet psihikih procesa ne sme, ipak, zadirati u one pretpostavke i
norme po kojima mi tek i odluujemo o tome da li naa saznanja
stvarno imaju ovakav ili onakav karakter; za samo psiholoko
izvoenje, u koje treba da se utope sva apsolutno objektivna
saznanja, potrebni su, ipak, odreeni aksiomi, koji ni sami, bez
manjkavog kruga, ne bi smeli imati puko psiholoko znaenje.
To je stvar od najvee vanosti ne samo za opte sagledavanje
stvari, na kojem se temelji sve to sledi, nego i za sve pojedinosti
ovoga - i to je tako egzemplarno da je ovde potrebno jedno preciznije razmatranje.
Bez sumnje, istinitost nekog stava moe se spoznati samo na
osnovu kriterija koji su od poetka sigurni, opti i prevazilaze
ono to je pojedinano; ti kriteriji mogu biti ogranieni na
pojedi70

saznanja izgraivan tako to se ona temelje jedna na drugima, a

svako od njih vai samo pod uslovom onog drugog. Samo, da ne
bi lebdeo u vazduhu, zapravo, da bi uopte bio mogu, taj niz
mora negde imati svoju najdublju osnovu, neku najviu instancu
koja svim sledeim lanovima daje legitimaciju, a da njoj takva
nije potrebna. To je shema u koju se mora ukljuiti nae injeniko saznanje i koja sve uslovljenosti i relativnosti ovog saznanja vezuje za znanje koje vie nije uslovljeno. Samo: koje je
to apsolutno saznanje - to mi nikad ne moemo znati. Do njegovog stvarnog sadraja nikad se ne moe doi s istom sigurnou
koja postoji u pogledu njegove naelne, takorei, formalne egzistencije, jer proces razlaganja na vie principe, pokuaj da se ono
to je dotad bilo poslednje, ipak, dalje izvodi, nikad ne moe
stii
do kraja. Dakle, koji god stav mi nali kao onaj najdublje utemeljujui, koji stoji iznad uslovljenosti svih drugih - ostaje
mogunost da spoznamo da je i on samo relativan i uslovljen nekim viim; i ta mogunost je pozitivan izazov, poto je povest
znanja nju ostvarivala bezbroj puta. Razume se, spoznaja mora
negde imati svoju apsolutnu osnovu; ali gde je ona, to mi nikad
ne moemo neopozivo utvrditi, pa - da miljenje ne bismo zatvorili dogmatski - moramo svaku na kraju dostignutu taku uzimati
kao pretposlednju.
Celina saznanja se time nikako ne prikazuje skeptiki, kao
to je uopte meanje nerazumevanja, relativizma i skepticizma
isto toliko grubo koliko postupak prema Kantu, kad je njegovo
preinaavanje prostora i vremena u uslove naeg iskustva predstavljano kao skepticizam. Razume se, oba stanovita se nuno
tako procenjuju, ako se ona svagda njima suprotna od poetka
smatraju za bezuslovno tanu sliku stvarnoga, tako da se svaka
teorija koja njih negira javlja kao uzdrmavanje stvarnosti. Ako
se pojam relativnoga konstituie tako da logiki iziskuje neto
apsolutno, onda se ovo poslednje, naravno, ne moe odstraniti
bez pogovora. Meutim, dalji tok naeg ispitivanja pokazae da
nema potrebe za neim apsolutnim kao pojmovnim korelativizmom s relativnou stvari; tavie, taj zahtev je prenoenje s empirijskih odnosa - gde se, u stvari, jedan odnos istie meu
elementima koji po sebi i za sebe stoje s one strane tog odnosa i
utoliko su apsolutni - na to to lei u osnovi svake empirije.
Ako se sada priznaje da nae saznanje negde mora da poseduje
71

jednu apsolutnu normu, neku poslednju instancu koja je sama sobom legitimisana, a da njen sadraj za nae sve vee saznanje
mora da ostane u neprekidnom toku, te da sve to je trenutno
dostignuto ukazuje na neto jo dublje i dovoljnije za zadatak
tog saznanja - onda to vie nije skepticizam nego je ono to je
optepriznato: da, istina, svako prirodno zbivanje bezuslovno
podlee zakonima bez izuzetka, ali da ovi kao spoznati podleu
neprestanoj korekciji, da su nama dostupni sadraji ove zakonitosti uvek istorijski uslovljeni i lieni pomenute apsolutnosti
svoga opteg pojma. Dakle, kao to poslednje pretpostavke kakvog zaokruenog saznanja ne smeju da vae kao samo uslovljene, subjektivno ili relativno istinite, tako to, ipak, sme i mora
svaka pojedinana, koja se nama trenutno nudi kao ispunjenje
ove forme.
To to je svaka predstava istinita samo u odnosu prema nekoj drugoj ak i kad idealni sistem saznanja, koji za nas lei u
beskonanome, sadri istinu, odvojenu od ove uslovljenosti - to,
svakako, oznaava takav relativizam naeg dranja koji na drugim podrujima vai analogno ovome. Za asocijacije ljudi mogu
postojati norme prakse koje, spoznate od nekog nadljudskog
duha, oznaavaju apsolutno i veno pravo. To bi morao biti juristiki causa sui, tj. nositi svoju legitimaciju u sebi, jer im bi se
ova preuzela od kakve vie norme, upravo bi ta, a ne ona, znaila
apsolutnu, pod svim uslovima vaeu pravnu odredbu. Stvarno,
ne postoji nikakav jedinstven sadraj zakona koji bi mogao polagati pravo na venu nepromenljivost; tavie, svaki ima vremensko vaenje kakvo mu daju istorijske okolnosti i njihova
smena. I to vaenje on - ukoliko je samo njegovo ustanovljenje
legitimno i nije proizvoljno - izvodi iz jedne ve prethodno postojee pravne norme, iz koje otklanjanje starog pravnog sadraja proistie isto toliko legalno koliko i njegovo dotadanje
postojanje. Dakle, svako pravno ustrojstvo u sebi sadri snage - i
to ne samo spoljanje nego i idealnopravne - za vlastito menjanje, irenje ili ukidanje, tako da, na primer, zakon koji na parlament prenosi zakonodavstvo ne samo da proizvodi legitimitet
zakona A, koji ukida zakon B, dat od istog parlamenta, nego ga
ak ini pravnim aktom, ako parlament odustaje od legislacije u
korist neke druge instance. Dakle, to znai da, posmatrano s druge strane, svaki zakon ima svoje dostojanstvo kao takav samo na
72

osnovu svog odnosa prema drugom zakonu, a nijedan ga nema

sam po sebi. Ba kao to neki nov, makar koliko revolucionaran
sadraj saznanja svoju dokazivost za nas moe da izvodi samo iz
sadraja, aksioma i metoda dosadanjeg nivoa saznanja, iako se
jedna prva istina mora pretpostaviti kao postojea, koja se ne
moe dokazati, a koju mi, u njenoj samodovoljnoj sigurnosti, nikad ne moemo dostii - tako nama nedostaje ono pravo koje
poiva u sebi, iako njegova ideja lebdi iznad niza relativnih pravnih odredbi, od kojih je svaka upuena na legitimisanje posredstvom neke druge. Razume se, i nae saznanje ima prve
aksiome, koji u svakom datom trenutku za nas nisu vie dokazivi, jer bez ovih ne bi dolo do relativnih nizova izvedenih dokaza, samo to oni prosto nemaju logiki dignitet dokazanoga, nisu
za nas istiniti u istom smislu u kojem ovo jeste, pa se nae
miljenje dri njih kao krajnjih taaka samo dok se ne uzdigne do
onog jo vieg iznad njih, to tada dokazuje ono to je dotad bilo
aksiom. Odgovarajue tome, postoje, razume se, prilike apsolutne i relativne povlaenosti, kad neko empirijsko pravo biva
postavljeno iz razloga sile ili drugih razloga. Samo, to prosto ne
biva pravno postavljeno; svakako kao pravo postoji, im je tu, ali
to to je tu nije nikakva pravna injenica; nedostaje mu dignitet
svega onoga to se oslanja na zakon; i injenica je da svaka vlast,
koja postavlja takvo bespravno pravo, tei da bilo kako iznae ili
fingira neko legitimiranje ovoga, tj. da ga izvede iz kakvog ve
postojeeg prava - to je, u neku ruku, izraavanje potovanja
prema onom apsolutnom pravu koje stoji iznad svakog relativnog, kojem je nedostupno, a za nas nalazi simbol samo u formi
neprestanog izvoenja svake aktuelne pravne odredbe iz neke
prethodne.
Meutim, ukoliko ni ovo vraanje u beskonano ne bi nae
saznanje zadralo u uslovljenosti, moda bi to uspela neka njegova druga forma. Ako se dokaz nekog stava prati kroz njegova
obrazloenja, a ova dalje kroz njihova, itd., esto se, kao to je
poznato, otkriva daje dokaz mogu tj. dokaziv samo ako se onaj
prvi stav, koji treba njime dokazati, ve pretpostavi kao dokazan.
Koliko god ovo, pokazano za jednu odreenu dedukciju, nju ini
iluzornom kao manjkav, pogrean zakljuak, toliko je, ipak, nezamislivo da bi nae saznanje, posmatrano kao celina, bilo obuzeto tom formom. Ako se razmisli o bezbrojnim pretpostavkama

73

koje su poredane jedna na drugoj i gube se u beskonanome, a od

njih zavisi svako sadrinski odreeno saznanje - ne ini nam se
iskljuenom mogunost da stav A dokaemo stavom B , a da stav
B , prolazei kroz istinu onog C , D , E itd., konano bude
dokaziv
samo istinom onog A . Lanac argumentacije C , D , E itd. treba da
bude toliko dugo pretpostavljan da onda njegovo vraanje svojoj
polaznoj taki izmie svesti, kao to velieina zemlje neposrednom pogledu skriva svoj kuglasti oblik i izaziva iluziju da se na
njoj moe beskonano ii pravo; i ta veza koju pretpostavljamo u
svom saznanju sveta - da sa svake take tog saznanja moemo
doi do svake druge prolazei kroz dokaze - ovo ini verovatnim. Ako ne elimo da zauvek dogmatski ostanemo pri jednoj
istini, koju, po njenoj sutini, nema potrebe dokazivati, onda se
moe lako razumeti kako se ta uzajamnost dokazivanja smatra za
osnovnu formu saznanja, zamiljenog kao zavreno. Tako je
saznanje jedan nesputan proces, iji elementi uzajamno odreuju
svoja mesta, kao to to ine mase materije posredstvom teine;
poput ove je, onda, istina pojam odnosa. To to naa slika sveta
ovako lebdi u vazduhu - to je sasvim u redu, jer i sam na svet
to ini. To nije sluajna koincidencija rei, nego je ukazivanje na
temeljnu povezanost. Naem duhu svojstvena nunost da istinu
spoznaje kroz dokaze izmeta njenu saznatljivost u beskonano,
ili je svija u krug, tako da je jedan stav istinit samo u odnosu
prema drugome, a ovaj drugi, konano, samo u odnosu prema
onom prvom. Celina saznanja je, tako, isto toliko malo istina
koliko je i celina materije teka; samo u odnosu meu delovima
vae ona svojstva koja se ne bi, bez pogovora, mogla iskazati za
celinu.
Ova uzajamnost kojom unutranji elementi saznanja jedni
drugima jame znaenje istine, naizgled, kao celina ima nosioca
u vidu jednog ireg relativiteta izmeu teorijskih i praktinih
interesa naeg ivota. Ubeeni smo da su sve predstave o bivstvujuem funkcije posebne psihofizike organizacije, koje to
bivstvujue nikako ne odslikavaju mehaniki. tavie, slike o
svetu koje ima insekt sa svojim mreastim oima, orao s vidom
tako otrim da nam je to teko i zamisliti, oveja ribica sa svojim zakrljalim oima, mi sami, kao i bezbrojni drugi - nuno su
dalekoseno razliite, odakle se moe neposredno zakljuiti da
niko od ovih ne kopira vanpsihiki sadraj sveta u njegovom po
74

sebi bivstvujuem objektivitetu. A tako, u najmanju ruku, negativno okarakterisane predstave su pretpostavka, materijal, direktiva za nae praktino delanje, kojim se mi povezujemo sa
svetom to postoji nezavisno od nae subjektivno odreene
predstave: od njega oekujemo odreene reakcije na naa dejstva, a on nam njih i pokazuje bar uglavnom, na valjan tj. nama
koristan nain, onako kako ih pokazuje i ivotinjama, ije ponaanje odreuju sasvim drukije slike o tom istom svetu. Ovo
je, ipak, krajnje upadljiva injenica: postupci, preduzeti na osnovu predstava koje sigurno nisu jednake s onim objektivno
bivstvujuim, postiu tako proraunljive, svrsishodne, sigurne
rezultate kakvi bi se postigli u sluaju poznavanja pomenutih objektivnih odnosa, takvih kakvi oni jesu, dok drugi postupci, naime, oni koji slede za pogrenim predstavama, nama donose
iskljuivo realne tete. A isto tako vidimo da takoe ivotinje
podleu obmanama i ispravljivim zabludama. A ta onda znai
istina , koja je za njih i za nas sadrinski sasvim razliita i,
osim
toga, ak se i ne podudara s objektivnom stvarnou, ali ipak
tako sigurno dovodi do eljenih posledica postupaka kao da se
podudara s njom? ini mi se da je to objanjivo samo pomou
sledee pretpostavke. Razliitost organizacije iziskuje da se svaka vrsta - da bi se odrala i postigla svoje bitne ivotne svrhe mora ponaati u praksi na poseban nain, razliito od drugih. Dakle, na pitanje: da li neki postupak koji se rukovodi i odreuje
jednom predstavnom tvorevinom ima korisne posledice za nosioca tog postupka - nikako se ne moe odgovoriti na osnovu
sadraja te predstave, bilo da ga zamiljamo kao apsolutno objektivan ili ne. Stavie, to e zavisiti jedino od toga do kakvog e
rezultata dovesti ta predstava kao realan proces unutar organizma, u sadejstvu s ostalim psihofizikim snagama i s obzirom na
posebne ivotne zahteve tog organizma. Kad o oveku kaemo
da postupa u smislu odravanja i unapreivanja ivota samo na
osnovu istinitih predstava, a da postupa razorno na osnovu onih
pogrenih - ta onda sutinski znai ta istina, koja je za svaku
sveu obdarenu vrstu sadrinski drugaija, a ni za jednu nije
odraz stvari po sebi, ako ne znai upravo onu predstavu koja, u
vezi s elom posebnom organizacijom, njenim snagama i potrebama, dovodi do korisnih posledica? Ona nije prvobitno korisna
zato to je istinita, nego obrnuto: poasno ime istinite dajemo
75

onim predstavama koje nas, u nama delotvome kao realne snage

ili tenje, podstiu na korisno ponaanje. Zato postoji toliko
naelno razliitih istina koliko ima i naelno razliitih organizacija i ivotnih zahteva. Ona slika ula koja je za insekta istina to
oito ne bi bila za orla; jer upravo to to je osnova za
svrsishodan
postupak insekta u sklopu njegovih unutranjih i spoljanjih konstelacija, upravo to bi orla, u sklopu njegovih konstelacija, navelo na sasvim besmislene i pogubne postupke. Tim saznanjima
nimalo ne nedostaje vrstina normativa: tavie, svako bie koje
stvara predstave poseduje naelno utvrenu istinu, koju njegova predstava moe da dokui ili promai u pojedinanom sluaju; zakon gravitacije ostaje istinit, spoznali mi to ili ne uprkos tome to on ne bi bio istinit za bia s drukijom tvorbom
prostora, drukijim kategorijama miljenja, sistemima brojeva.
Za nas istiniti sadraj predstave ima takvu osobenu strukturu
daje, dodue, sasvim nezavisan od naeg bia-jer to ne delimo
ni s jednim drukijim biem - ali je, u pogledu vrednosti svoje
istine, sasvim nezavisan od svoje fizike realizacije. Budui da
je, s jedne strane, dato to bie sa svojom konstitucijom i svojim
potrebama, a s druge strane, jedno objektivno bivstvo - misaono
je utvreno ta je istina za to bie. Poto ona znai najpovoljnije
predstave za to bie, sprovodi se izbor meu njegovim psiholokim procesima: one korisne uvruju se uobiajenim putevima selekcije, pa sve ukupno ine svet istinitih predstava. I
stvarno: nemamo nikakav drugi definitivan kriterijum za istinu
neke predstave o bivstvujuem, osim toga da njome usmereni
postupci dovode do eljenih konsekvenci. Razume se, kad su se
nagovetenom selekcijom, tj. negovanjem izvesnih naina predstavljanja, ovi ustalili kao trajno svrsishodni, onda oni meusobno stvaraju podruje teorijskoga koje za svaku novu predstavu
odluuje, po sada unutranjim kriterijima, o pripadnosti ili suprotstavljenosti njemu - ba kao to se geometrijski stavovi
podiu jedan na drugome po strogoj unutranjoj autonomiji, dok
aksiomi i metodske norme, po kojima je taj sklop i celo podruje
uopte moguno, sami nisu geometrijski dokazivi. Dakle, celina
geometrije nikako nije vaea u istom smislu u kojem to jesu
njeni pojedinani stavovi; dok su ovi dokazivi unutar nje, jedan
posredstvom drugog, pomenuta celina vai samo kao rezultat
odnoenja na neto to lei izvan nje: na prirodu prostora, na
76

nain naeg sagledavanja, na prinudu naih normi miljenja.

Tako, dodue, naa pojedinana saznanja mogu biti jedna drugima nosioci, budui da jednom utvrene norme i injenice postaju
dokazi za druge, ali njihova celina vai samo u odnosu na
odreene psihofizike organizacije, njihove ivotne uslove i probitanost njihovog postupanja.
Najzad, pojam istine, kao odnosa meu predstavama, koji ni
za jednu nije vezan kao apsolutni kvalitet, potvruje se takoe u
odnosu na pojedinani predmet. Spoznati neki predmet, konstatuje Kant, znai: postii jedinstvo u raznolikosti njegovog sagledavanja. Iz haotinog materijala naih predstava o svetu, neprekidnog toka utisaka, izdvajamo pojedine kao meusobno
pripadajue, grupiemo ih u jedinstva koja nazivamo predmetima . im ukupnost utisaka, koje treba spojiti u jedinstvo, stvarno okupimo u takvo, time je predmet spoznat. A ta to jedinstvo
moe inae da znai osim funkcionalno uzajamno pripadanje,
upuivanje jednog na drugo i upuenost jednog na drugo? Jedinstvo elemenata nije nita izvan samih elemenata, nego je forma njihovog zajednitva, koja istrajava u njima samima, koju
samo oni predstavljaju. Ako eer kao predmet spoznajem kao
takav time to u jedno jedinstvo spajam utiske koji mi prolaze
kroz svest: belo, tvrdo, slatko, kristalno itd., to znai da ja ove
sadraje sagledavanja predstavljam kao vezane jedne za druge,
da meu njima, pod ovim datim uslovima, postoji povezanost tj.
uzajamno dejstvo, daje jedan na tom mestu i u ovoj vezi tu zato
to je drugi tu, i tako naizmenino. Kao to jedinstvo socijalnog
tela ili socijalnih tela kao jedinstvo znai samo postojanje meusobno delotvomih sila atrakcije i kohezije njegovih individua,
isto dinamian odnos meu njima - tako i jedinstvo pojedinanog objekta, u ijem se duhovnom realizovanju sastoji
njegovo saznanje nije nita drugo do uzajamno dejstvo meu
elementima njegovog sagledavanja. I u onome to se naziva
istinom kakvog umetnikog dela verovatno je odnos meu
njegovim elementima mnogo znaajniji od odnosa prema njegovom objektu nego to nam se to objanjava. Ako ostavimo po
strani portret kod kojeg se, radi isto individualnog prigovora,
problem komplikuje, onda o manjim elementima dela likovne
umetnosti, ili umetnosti govora, neemo stei ni utisak da su istiniti, ni utisak da nisu istiniti; ukoliko su izolovani, ostae jo s

77

one strane te kategorije. Ili, gledano s druge strane, u pogledu

poetnih elemenata od kojih se dalje razvija umetniko delo,
umetnik je slobodan. Tek kad on izabere karakter, stil, element
boje ili forme, ton raspoloenja - tek onda je time prejudiciran
prirataj drugih delova. Sad oni moraju da ispune oekivanja
koja su pobudili oni prvi. Ovi mogu biti fantastini, proizvoljni,
irealni, koliko god im je volja; im se njihovi nastavci prema njima ponu ponaati harmonino, povezuju ih, vode ih dalje, celina e stvoriti utisak unutranje istine bez obzira na to da li se
bilo koji njen pojedinaan deo podudara s onim njemu spoljanjim realitetom, tako zadovoljavajui ili ne zadovoljavajui pretenziju na istinu u uobiajenom i supstancijalnom smislu. Istina umetnikog dela znai da ono kao celina ispunjava obeanje
koje nam je, takorei dobrovoljno, dao jedan njegov deo - i
to bilo koji, budui da upravo uzajamnost t og meusobnog
odgovaranja svakom pojedinano daje kvalitet istine. Dakle,
takoe u posebnoj nijansi umetnikoga, istina je pojam relacije,
ona se realizuje kao odnos meu elementima umetnikog dela, a
ne kao kruto jedinstvo izmeu svakog od njih i onog, njemu
spoljanjeg objekta, to ini njegovu apsolutnu normu. Prema
tome, ako saznanje uopte treba da znai: saznati predmet u njegovom jedinstvu, onda to znai, kako je drugde reeno, saznati ga u njegovoj nunosti. I jedno i drugo je duboko povezano.
Nuna je relacija kojom tuost izmeu elemenata postaje jedinstvo-jer formula nunosti je: ako postoji A, onda postoji B; ovaj
nuni odnos iskazuje da su A i B elementi jednog odreenog jedinstva bivstva ili zbivanja - pri emu nuni odnos znai sasvim jedinstvenu i samo jezikom razloenu i ponovo sastavljenu
relaciju. Pomenuto jedinstvo umetnikog dela je, kao to se vidi,
upravo isto to i ova nunost; jer ono nastaje upravo tako to se
razni elementi umetnikog dela uzajamno uslovljavaju, jedan je
nuno tu, kad je drugi dat, i tako naizmenino. Nunost je pojava
relacije ne samo meu tako spojenim stvarima nego i po sebi i
po svom istom pojmu. Naime, od obe najoptije kategorije od
kojih gradimo saznajnu sliku sveta: od bivstva i zakon - nijedna
sama za sebe ne sadri nunost. Nijedan zakon ne ini nunim
postojanje stvarnosti uopte; ne bi bilo u opreci ni s jednim logikim ili s prirodnim zakonima, ako uopte ne bi bilo bivstvovanja. Isto tako nije nuno postojanje prirodnih zakona;
tavie,
78

oni su puka injenica, kao i bivstvo, i tek kad oni postoje, njima
podreena zbivanja su nuna; ne moe biti nijednog prirodnog
zakona da prirodnih zakona mora biti. To to mi nazivamo
nunou, postoji samo izmeu bivstva i zakona, to je forma njihovog odnosa. I jedno i drugo su puke, naelno uzajamno nezavisne stvarnosti: jer bivstvo je zamislivo i kad nije podreeno
zakonu, a i kompleks zakona bi vaio i kad ne bi bilo njemu potinjenog bivstva. Tek kad su oba tu, uoblienja bivstva dobijaju
nunost, s njom ili u njenom obliju predstavljaju se bivstvo i
zakoni kao elementi jednog nama neposredno neshvatljivog jedinstva: ona je relacija koja se stvara izmeu bivstva i zakon, mada
nijednom od njih nije svojstvena, nego bivstvom vlada samo usled toga to zakoni postoje, a zakonima pripada kao smisao i
znaenje samo usled toga to bivstvo postoji.
Polazei s druge strane, ali idui ka istom cilju, moguno je
ovako formulisati relativizam u pogledu principa saznanja: da
konstitutivna naela, koja zauvek izraavaju sutinu stvari, prelaze u regulativna, koja su samo gledita za progresivno saznanje. Upravo one poslednje apstrakcije, pojednostavljenja ili
saimanja miljenja moraju odustati od dogmatske pretenzije da
zakljuuju saznanje. Namesto tvrdnje: stvari stoje tako i tako - u
pogledu krajnjih i najoptijih miljenja treba da doe ova: nae
saznanje mora da postupa tako kao da stvari stoje tako i tako.
Time je data mogunost da se nainu i putu naeg saznanja prepusti da vrlo adekvatno izrazi svoj stvarni odnos prema svetu. Iz
mnogostranosti naeg bia i sputavajue jednostranosti svakog
pojedinog pojmovnog izraza za na odnos prema stvarima proizlazi - i tome odgovara - injenica da nijedan takav izraz nije
optezadovoljavajui, niti je trajno zadovoljavajui; tavie, da
istorijski nalazi dopunu u vidu jedne suprotne tvrdnje, ime se u
bezbrojnim pojedinostima stvara nesigurno kolebanje, protivrena meavina ili nesklonost ka obuhvatnim naelima uopte.
Ako konstitutivne tvrdnje, iji je cilj da ustanove sutinu stvari,
pretvorimo u heuristike koje samo tee da puteve naeg saznanja odrede utvrivanjem idealnih ciljeva - onda to, oigledno,
doputa istovremeno vaenje suprotnih principa; sada, kad njihovo znamenje lei samo u putevima ka njima, moguno je koristiti ih naizmenino, a pri tom, ipak, ne upasti u protivrenost,
kao to se upada, recimo, pri naizmeninoj upotrebi induktivne i
79

deduktivne metode. Tek tim utapanjem dogmatskih krutosti u

ive procese saznanja uspostavlja se stvarno jedinstvo tog saznanja, budui da njegovi krajnji principi vie ne ulaze u praksu
u formi uzajamnog iskljuivanja nego upuenosti jednih na druge, uzajamnog izazivanja i dopunjavanja. Tako se, na primer,
razvitak metafizike slike sveta kree izmeu jedinstva i mnotva apsolutne stvarnosti, koja utemeljuje sva pojedinana sagledavanja. Nastrojenost naeg miljenja je takva da ono nuno tei
i jednom i drugom kao definitivnom zakljuku, a da se ipak ne
moe zakljuiti nijednim od njih. Tek kad se sve diferencije i
mnotva stvari izmire u jednom zbiru, smiruje se intelektualno-uvstveni nagon za jedinstvom. Samo, im se dostigne takvo
jedinstvo, kao u Spinozinoj supstanciji, pokazuje se da ono ne
moe da uini nita za razumevanje sveta, da mu je potreban bar
jo jedan princip da bi ga oplodio. Monizam goni oveka preko
svojih granica ka dualizmu ili pluralizmu, a posle uspostavljanja
ovoga iznova poinje da dejstvuje potreba za jedinstvom; tako
da je razvitak filozofije, kao i razvitak individualnog miljenja
upuen na kretanje od mnotva ka jedinstvu i od jedinstva ka
mnotvu. Povest miljenja pokazuje da je uzaludna tenja da se
jedno od ovih stanovita uzme kao definitivno; tavie, struktura
naeg uma u njegovom odnosu prema objektu iziskuje ravnopravnost jednog i drugog, pa je i postie uobliujui monistiki
zahtev u princip: svako mnotvo uiniti jedinstvom koliko god je
to mogue, tako kao da treba da zavrimo u apsolutnom monizmu; i pluralistiki: ne zaustavljati se ni na jednom jedinstvu,
nego u pogledu svakog tragati za jo jednostavnijim elementima
i stvaralakim snagama, tj. tako kao da konani rezultat treba da
bude pluralistiki. - Isto tako stvari stoje ako se sledi
kvalitativno
znaenje pluralizma: individualna diferenciranost stvari i sudbina, njihovo podvajanje prema sutini i vrednosti. Izmeu tog
podvajanja i uzajamne pripadnosti momenata naeg bivstvovanja koleba se nae najintimnije oseanje ivota: as se oveku
ini da je ivot podnoljiv samo ako se u srei i najviem dometu
u njemu uiva sasvim odvojeno od svake patnje i svake otupelosti, ako se bar ti retki momenti oslobode svakog dodira s onima
koji su ispod ovih ili njima suprotni. A onda se opet oveku uini
da je veliina, ak pravi zadatak u tome da se zadovoljstvo i
patnja, snaga i slabost, vrlina i greh oseaju kao jedno ivotno je80

dinstvo, da se jedno osea kao uslov drugoga, da jedno posveuje drugo i daje samo posveeno. Ovih suprotnih tendencija
ovek je, moda, retko svestan kao najistijih principa; ali kao
polazne take, ciljevi, fragmentarna potvrivanja radom, one neprestano odreuju na stav prema ivotu. ak i kad je neki karakter, naizgled, sasvim usmeren ka jednom od ovih pravaca, on se,
ipak, trajno ukrta s drugima, u vidu skretanja, pozadine, iskuenja. Suprotnost izmeu individualizovanja i sjedinjavanja ivotnih sadraja ne pravi podelu meu ljudima, nego u oveku mada se njegova osobno-unutranja forma, oito, razvija u naizmeninom dejstvu s njegovom socijalnom formom, koja se kree
izmeu individualistikog principa i principa socijalizacije. Ovde nije sutinska ta meavina ivota od ova dva pravca nego njihova upuenost jednog na drugi u formi heuristike. Kao da na
ivot upranjava neku jedinstvenu osnovnu funkciju, ili se sastoji od takve funkcije ije jedinstvo mi ne shvatamo, nego ga
razlaemo na analizu i sintezu, koje ine najoptiju formu pomenute suprotnosti i ije sadejstvo, takorei, naknadno ponovo uspostavlja jedinstvo ivota. Ali budui da ono to je pojedinano,
u svojoj podvojenosti i bivstvu za sebe, pretenduje na apsolutno
pravo na nas i u nama, i budui da jedinstvo, koje u sebi nosi sve
to je pojedinano, postavlja takav isti beskompromisni zahtev nastaje protivrenost zbog koje ivot esto dovoljno trpi, a koja
postaje logina usled toga to svaka od dve strane za svoj opstanak pretpostavlja onu drugu: nijedna od njih ne bi imala objektivno zamisliv smisao ili izazivala duevnu zainteresovanost,
kad naspram nje ne bi bilo one druge kao suprotnog poteza. I
tako ovde nastaje - isto tako u parovima bezbroj drugih suprotnosti - ta osobena tekoa da neto to je bezuslovno postaje
uslovljeno, i to posredstvom drugog bezuslovnog, koje, opet, zavisi od onog prvog. ini mi se da injenica da je to to se osea
kao apsolutno, ipak relativno, ne doputa nikakvu drugu mogunost naelnog reenja osim da to to je apsolutno oznaava
put iji pravac, koji ide u beskonanost, ostaje utvren, bez obzira na to koliko daleko se stvarno njime ide. Kretanje unutar svakog dela - sve dok traje - odvija se tako kao da treba da se slije u
apsolutnu krajnju taku, to lei u beskonanome, a taj smisao
pravca ostaje takav kakav je takoe kad kretanje s bilo koje take
uzme neku drugu smernicu, koja podlee istoj normi.

6 Filozofija novca

81

U toj formi upuenosti pravaca miljenja jednih na druge

susreu se opti kao i posebni kompleksi saznanja. Ako se tei
razumevanju sadanjosti u politikom, socijalnom, verskom pogledu i u drugim pogledima kulture, do njega e se doi samo
istorijskim putem, dakle, saznanjem i razumevanjem prolosti.
Ali sama ova prolost, od koje su nam ostali samo fragmenti,
nemi svedoci i manje-vie nepouzdani izvetaji i tradicije, ipak
e nam biti razgovetna i iva samo na osnovu iskustava neposredne sadanjosti. Koliko god preinaenja i menjanja kvantiteta
bilo potrebno za to, u svakom sluaju, sadanjost - koja nam je
neophodni klju za prolost - postaje razumljiva samo zahvaljujui toj prolosti; dok prolost, koja nam jedina omoguava razumevanje sadanjosti, nije dostupna bez sagledavanja sadanjosti
i uivljavanja ba u tu sadanjost uopte. Sve istorijske slike
stvaraju se u toj uzajamnosti elemenata tumaenja, od kojih nijedan
ne doputa drugome da miruje: zakljuno poimanje izmeteno je
u beskonanost poto nas svaka taka, dostignuta u jednom nizu,
upuuje na druge da bismo je razumeli. Slino stoji stvar sa
saznanjem u oblasti psihologije. Svaki ovek pred nama je - za
neposredno iskustvo - samo automat koji proizvodi glasove i gestove; to da se iza ovoga to moemo da opazimo krije dua, kao
i
koji se procesi odvijaju u njoj - to moemo da dokuimo jedino
po analogiji s naim vlastitim unutranjim ivotom, koji je jedino nama neposredno poznata dua. S druge strane, poznavanje
onog Ja raste samo kad se poznaju drugi, tavie, fundamentalno
rastakanje tog Ja na deo koji posmatra i na posmatrani deo realizuje se samo po analogiji s odnosom izmeu tog Ja i drugih
linosti. Prema tome, ba samo to poznavanje mora se orijentisati
prema biima izvan nas, koja moemo da tumaimo samo poznavanjem svoje due. Tako je znanje o stvarima due igra izmeu
onog Ja i onog Ti, svako od njih upuuje od sebe na ono drugo takorei, stalno uzajamno razmenjivanje i menjanje elemenata, u
kojem se istina stvara nita manje nego ekonomska vrednost.
I najzad, da zakoraimo jo dalje: novovekovni idealizam
izvodi svet iz tog Ja, dua gradi, po svojim mogunostima recepcije i proizvodnim oblikujuim snagama, svet - jedini o kojem
moemo da govorimo i koji je za nas realan. A, s druge strane,
82

kakav ivot, postepeni razvitak doveo je do mogunosti ivih

bia, a ona su, najpre jo samo materijalna i liena due, najzad,
iako neznanim putevima, proizvela duu. Ako promiljamo
istorijski, onda je dua, sa svim svojim formama i sadrajima,
proizvod sveta - upravo tog sveta koji je, ipak, budui daje predstavljen, ujedno proizvod due. Ukoliko se ove dve genetike
mogunosti fiksiraju kao kruta pojmovnost, one daju jednu zastraujuu protivrenost. A, s druge strane, ako svaka od njih
vai kao heuristiki princip, koji s onom drugom stoji u odnosu
naizmeninog dejstva i meusobnog smenjivanja, onda nita ne
moe da omete pokuaj da se bilo koje dato stanje sveta izvede iz
duevnih uslova koji su ga proizveli kao sadraj predstave. Kao
to nita ne moe da omete ni pokuaj da se ti uslovi svedu na
kosmike, istorijske, socijalne injenice, iz kojih je mogla da nastane dua, obdarena ovim snagama i formama. Slika pomenutih,
dui spoljanjih injenica, moe, opet, biti izvedena iz subjektivnih pretpostavki prirodnonaunog i istorijskog saznanja, a ove,
opet, iz objektivnih uslova svoje geneze - i tako dalje, u beskonanost. Naravno, saznanje nikad ne protie po toj istoj shemi,
nego se sasvim fragmentarno, iskidano, sluajno meaju oba
pravca; ali njihovu naelnu protivrenost razreava pretvaranje
oba u heuristike principe, kojima se njihova suprotstavljenost
utapa u uzajamno dejstvo, i njihovo uzajamno negiranje u beskonani proces potvrivanja tog uzajamnog dejstva.
Ovde u navesti samo jo dva primera - jedan vrlo poseban,
a drugi sasvim opteg karaktera - u kojima se relativitet, tj. uzajamnost u kojoj norme saznanja sebi daju svoje znaenje, odlunije razvlai u formu sleda jednog za drugim, altemiranja.
Sadrajna zajednika pripadnost pojmova i duboko smetenih
elemenata slike sveta esto se predstavlja upravo kao takav ritam
vremenski naizmeninog smenjivanja. Tako se u ekonomskoj
nauci moe shvatiti odnos izmeu istorijske metode i metode
koja nastoji na optim zakonima. Svakako, svaki ekonomski
proces moe se na razumljiv nain izvesti samo iz posebne istorijsko-psiholoke konstelacije. Samo, takvo izvoenje se sprovodi uvek pod pretpostavkom odreenih, zakonitih veza; kad ne
bismo, povrh pojedinanog sluaja, kao osnovu postavili opte
odnose, opte nagone, pravilne nizove dejstva, ne bi ni moglo
postojati nikakvo istorijsko izvoenje, nego bi se ak celina ra-

83

spala u haos atomizovanih dogaanja. Dalje, moemo da priznamo da pomenute opte zakonitosti koje omoguavaju uspostavljanje veze izmeu postojeeg stanja ili dogaaja i njegovih
uslova, sa svoje strane, takoe zavise od viih zakona, te i same
vae kao samo istorijske kombinacije; vremenski daleka zbivanja i snage su stvari oko nas i u nama tako uobliili da te forme,
koje se sada pojavljuju kao optevaee i nadistorijski vaee,
sluajne elemente poznijeg vremena oblikuju u njegove posebne
pojave. Dakle, dok obe ove metode bivaju dogmatski utvrene i
svaka od njih - budui da za sebe pretenduje na objektivnu istinu
zapada u nepomirljiv konflikt i uzajamnu negaciju, njima
se,
u
formi alterniranja, omoguava organsko preplitanje:
svaka
biva
pretvorena u jedan heuristiki princip, tj. od svake se
zahteva
da
na svakoj taki vlastite primene potrai u drugoj, kao
vioj
instanci, svoje utemeljenje. Isto tako stoji stvar i sa zaista
optom
suprotnou unutar naeg saznanja: izmeu onog apriori i
iskustva. Jo od Kanta znamo da sva iskustva, izvan svojih
ulno-receptivnih elemenata, moraju ispoljiti forme koje su
dui
svojstvene i kojima ona to to je dato uopte oblikuje u
saznanja.
Ovaj apriori, koji mi, takorei, nosimo sobom, zato mora
da
vai
za sva mogua saznanja, pa izmie svakoj promeni i
svakoj
mogunosti korigovanja iskustva, kao neto nastalo ulno i
sluajno. Ali sigurnosti da takvih normi mora biti ne odgovara
nijedna
od onih koje ve postoje. Mnogo toga to je neko vreme
smatralo
za apriori spoznato je, u nekom kasnijem vremenu, kao
empi84

one uklapaju u opti princip kojim se rukovodi nae ispitivanje o

vrednosti: elementi, od kojih je svaki sadrajno subjektivan, u
formi svog uzajamnog odnoenja mogu dobiti ili predstavljati
ono to mi nazivamo objektivitetom. Tako smo ve ranije videli
kako puki oseti ula svojom uzajamnom povezanou za nas
oznaavaju ili ostvaruju predmet. Tako, linost - toliko vrsta
tvorevina da joj je u osnovu stavljana posebna supstancija due nastaje, bar za psihologiju, posredstvom uzajamnih asocijacija i
apercepcija do kakvih dolazi meu pojedinim predstavama; ova
tekua i subjektivna zbivanja svojim uzajamnim odnosima - od
kojih nijedan sam za sebe ne postoji ni u jednom od njih - proizvode linost kao objektivan element teorijskog i praktinog sveta. Tako nastaje objektivno pravo, budui da se subjektivni
interesi i snage pojedinaca izjednaavaju, jedni drugima odreuju poloaj i meru, razmenom pretenzija i ogranienja dobijaju
objektivnu formu balansiranja i pravednosti. Tako se iz pojedinanih
elja
subjekata
kristalizovala
objektivna
ekonomska
vrednost, jer je na raspolaganju bila forma jednakosti i razmene,
pa su ove relacije mogle imati objektivitet i nadsubjektivitet koji
su nedostajali pomenutim elementima ponaosob. Dakle, tako pomenute metode saznanja mogu biti samo subjektivne i heuristike; a time to svaka u onoj drugoj nalazi dopunu i upravo
zahvaljujui ovoj svoju legitimaciju, one se pribliavaju - mada
u beskonanom procesu uzajamnog izazivanja - idealu objektivne istine.
Dakle, odnos predstava, koji oznaava istinu, ostvaruje se ili
kao gradnja u beskonanost, jer ni mi sami, uz naelno priznato
utemeljenje saznanja na - vie ne relativnim - istinama, nikad ne
moemo znati da li smo stvarno stigli do one objektivno poslednje instance, da li emo od svake dostignute ponovo biti
upueni ka jo optijoj i dubljoj; ili se istina sastoji u odnosu uzajamnosti unutar upravo istog kompleksa predstava, i njena
dokazivost je uzajamna. A ta dva misaona kretanja povezana su
jednom osobenom podelom funkcija. Izgleda nam neizbeno da
nae duhovno bivstvovanje razmotrimo sa stanovita dve kategorije, koje se meusobno dopunjavaju: sa stanovita sadraja i
sa stanovita procesa, koji kao svesno zbivanje nosi ili ostvaruje
taj sadraj. Struktura ovih kategorija je krajnje razliita. Duevni
proces moramo sebi predstavljati kao sliku neprekidnog toka, u

85

njemu nema strogih zastoja, nego neprekidno, kao u sluaju organskog rasta, jedno duevno stanje prelazi u sledee. Sa sasvim
drugog aspekta pokazuju se sadraji koji su apstrahovani iz procesa, dakle, idejno su samostalni: kao kompleks, stupnjevitost,
sistem pojedinih pojmova ili stavova, odluno razdvojenih meusobno; logiki povezujui lan izmeu svagda dva pojma,
dodue, smanjuje daljinu rastojanja, ali ne i njegov diskontinuitet
kao to se stepenice stubita otro meusobno razdvajaju,
a
time ipak predstavljaju sredstvo za neprekidno kretanje
tela
preko njih. Ako se miljenje, posmatrano u svojim
najoptijim
osnovama i kao celina, naizgled, kree ukrug, jer se mora
odravati
vlastitim lebdenjem i nema nikakav koji bi mu
pruao
oslonac izvan njega - onda tako moemo oznaiti i odnos
izmeu sadrzaj miljenja. Oni su jedni drugima pozadina,
tako
da
svaki dobija od drugoga svoj smisao i ton; oni se,
obrazujui
parove suprotnosti koje se iskljuuju, uzajamno zahtevaju
radi
uspostavljanja dostine nam slike sveta; svaki od njih prolazei
kroz celi lanac spoznatljivoga - postaje dokaz za onaj
drugi.
A
proces, u kojem se taj odnos psiholoki ostvaruje, sledi
neprekidni, pravolinijski tok vremena, po svom vlastitom i
unutranjem
smislu ide u beskonanost, mada smrt individuuma
okonava
njegov put. Na te dve forme koje saznanje ine u
pojedinanome
iluzornim, ali u celini upravo mogunim, dele se te dve
kategorije pod koje ga podvodi naa refleksija: saznanje se
86

odluuje. Ogromna kvantitativna nesrazmera izmeu aktuelno

upravo sumnjive mase predstava i one mase predstava koja vai
za aktuelno sigurnu, tu isto tako prikriva odnos uzajamnosti kao
to je i tome odgovarajua nesrazmera dovodila do tako dugotrajnog zapaanja privlane sile Zemlje za jabuku, ali ne i jabuke
za Zemlju. I kao to usled toga izgleda da jedno telo ima teinu
kao svoj samostalni kvalitet, zato to je samo jednu stranu odnosa bilo moguno konstatovati, tako i istina moe da vai kao
odreenost, po sebi i za sebe svojstvena pojedinim predstavama,
zato to uzajamnost u uslovljenosti elemenata, u kojoj se sastoji
istina, nije uopte primetna pri neznatnoj veliini pojedinanoga
nasuprot masi - trenutno nesumnjivih - predstava. - Relativnost istine, u smislu da je nae svekoliko znanje samo neto
skrpljeno i da nije neispravljivo, proglaava se esto s takvim
naglaskom koji je u udnoj nesrazmeri s njenom svestranom nespomou. To ta mi podrazumevamo pod ovim pojmom jeste,
oito, neto sasvim drugo: relativnost nije umanjujue dodatno
odreenje uz jedan inae samostalan pojam istine, nego je sutina same istine; to je nain na koji predstave postaju istine, kao
to je i nain na koji objekti elje postaju vrednosti. Ona ne
oznaava, kao u pomenutoj trivijalnoj upotrebi, neki odbitak od
istine, od koje bi se, po njenom pojmu, zapravo moglo vie
oekivati, nego oznaava upravo obrnuto: pozitivno ispunjenje i
vaenje njenog pojma. Tamo: istina vai, uprkos tome to je relativna; ovde: upravo zato to to jeste.
Veliki saznajnoteorijski principi uvek imaju tu tekou da ukoliko su i sami oni ve saznanja - svoj sadraj moraju da
izloe
sudu koji donose o saznanju uopte, zapadajui pri tom u vakuum ili ukidajui sebe. Dogmatizam moe sigurnost saznanja da
temelji na nekom kriterijumu kao na kakvoj steni - ali na emu
poiva ta stena? Daje saznanje uopte kadro da bude sigurno - to
ono samo mora pretpostaviti da bi se ta sposobnost izvela iz pomenutog kriterija. Tvrdnja o sigurnosti saznanja ima za pretpostavku sigurnost saznanja. Sasvim adekvatno tome, skepticizam
moe nesigurnost i izglede na varljivost svakog saznanja da prikae kao naelno nepobitne, ili ak da tvrdi da je istina nemogua, da postoji unutranja protivrenost njenog pojma: tom
rezultatu miljenja o miljenju mora se podrediti i ovo, skeptiko
miljenje. I tu je stvarno dat onaj pogubni krug: ako je svako
87

miljenje varljivo, onda je to i sam skepticizam, ime on onda

ponitava sam sebe. Najzad, kriticizam moe sav objektivitet,
svekoliku bitnu formu sadraja saznanja izvoditi iz uslova iskustva: da je iskustvo neto vaee, to on ne moe da dokae.
Kritika, koja pogaa sve to je transcendentno i transcendentalno, poiva na pretpostavci prema kojoj se ne moe usmeriti isto
kritiko pitanje, a da ono samom kriticizmu ne izmakne tie pod
nogama. I tako se ini da ovde principima saznanja preti tipina
opasnost. Proveravajui samo sebe, saznanje postaje u svojoj
stvari sudija, potrebno mu je stanovite izvan njega samog, te
stoji pred izborom ili da svoje samosaznanje izuzme iz nunosti
ispitivanja ili normiranja koje namee svim drugim sadrajima
saznanja, te tako sebi iza lea ostavi mesto za napad, ili da sebe
samo podredi ovim zakonima, sam proces rezultatima do kojih je
on tek i doveo, pa da tako doe do pogubnog pogrenog zakljuka kako je to najjasnije pokazalo pomenuto samoponitenje
skepticizma. Sam relativistiki princip saznanja ne trai nikakav
izuzetak za sebe: on se ne ponitava time to i sam vai samo kao
relativan. Bilo da - istorijski, objektivno, psiholoki - vai samo
u altemiranju i balansiranju s drugima, apsolutistikima ili supstancijalistikima, ovaj odnos prema njegovoj suprotnosti je i
sam relativistiki. Heuristika, koja je samo posledica ili primena
relativistikog principa na kategorije saznanja, moe, bez ikakve
protivrenosti, pristati da i sama bude heuristiki princip. Pitanje
razloga principa, koje nije ukljueno u sferu samog principa,
nee biti pogubno za relativizam, jer on taj razlog izmeta u beskonanost, tj. sve to je apsolutno, to se, naizgled, nudi kao takvo, tei da utopi u neku relaciju, a s apsolutnim, koje se nudi kao
razlog te nove relacije, opet isto tako postupa - to je proces koji,
po svojoj sutini, ne zna za zastoj i ija heuristika ponitava alternativu: to apsolutno ili porei ili ga priznati. Svejedno je da li se
to izraava ovako: postoji neto apsolutno, ali se ono moe dokuiti samo u jednom beskonanom procesu, ili: postoje samo relacije ali one mogu to to je apsolutno zameniti samo u jednom
beskonanom procesu. Relativizam moe radikalno da prizna da
se duh, svakako, moe postaviti s one strane sebe samog. U pomenutim principima koji se zaustavljaju samo kod jedne misli,
pa time iskljuuju relaciju s njenom beskrajnom plodonosnou,
pojavila se ta samoprotivrenost da je duh imao da sudi sebi sa88

mome, da je svojoj definitivnoj presudi ili sam bio podloan, ili

joj je izmakao, a da je ijedno i drugo podjednako ponitilo osnove vaenja principa. A relativizam odmah priznaje: iznad svakog
suda, koji donosimo, stoji jedan vii, koji odluuje da li je taj sud
pravilan; ali taj drugi, logika instanca koju inimo mi sami prema sebi samima, treba i sam, opet, posmatran kao psiholoki proces, da ima legitimaciju od nekog vieg, kod kojeg se isti proces
ponavlja - bilo da ide u beskonanost, bilo da legitimiranje alternira izmeu dva sadraja suda, ili da jedan isti sadraj jednom
funkcionie kao psihika stvarnost, a drugi put kao logika instanca. Ovaj pogled ponitava - takoe naspram drugih principa
saznanja - opasnost samonegiranja, u koju bi njih dovelo podreivanje sebi samima. Nije tano da, ako skepticizam pobija
mogunost istine, to miljenje mora biti neistinito, kao to nije
tano ni da pesimistiko miljenje o tome da je sve to je stvarno
- loe, sam pesimizam ini loom teorijom; jer stvarno je fundamentalna sposobnost naeg duha da sudi o sebi samome, da svoj
vlastiti zakon stavlja iznad sebe. To nije nita drugo do izraz ili
proireni vid prainjenice samosvesti. Naa dua ne poseduje
neko supstancijalno jedinstvo, nego samo takvo koje proizlazi iz
uzajamnog dejstva subjekta i objekta, na koje se ona deli. To nije
sluajna forma duha, koja bi mogla biti drukija, a da ne izmeni
nau sutinu, nego je njegova odluujua, bitna forma. Imati duh
znai samo preduzimati to unutranje razdvajanje, sebe samog
uiniti svojim objektom, moi znati sebe samog. To da nema nikakvog subjekta bez objekta, nikakvog objekta bez subjekta to se najpre ostvaruje u samoj dui; ona se, kao takva koja zna,
uzdie nad sobom, koju zna, i budui da, opet, zna za to svoje
znanje o sebi, njen ivot protie naelno u jednom progressus in
infinitum, ija je svagda aktuelna forma, takorei, njegov presek, kretanje ukrug: duevni subjekt zna za sebe kao objekt, i objekt kao subjekt. Budui da relativizam kao princip saznanja,
podreivanjem samom sebi, koje postaje pogubno za tolike apsolutistike principe, upravo od poetka sebe dokazuje - on
samo u najistijem vidu izraava ono to ini i drugima: davanje
legitimiteta duhu da sudi o samom sebi, a da rezultatom tog procesa suenja kakav god on ispao - ne uini iluzornim sam taj
proces. To stavljanje-sebe-s-one-strane-samog-sebe sad se javlja
kao razlog svekolikog duha; on je ujedno subjekt i objekt, i samo

89

ako se taj, u sebi beskonani proces znanja-o-sebi, suenja-o-sebi, presee kod bilo kojeg lana, pa se ovaj kao apsolutni protiv stavi svima drugima, to postaje takva samoprotivrenost da
saznanje, koje o sebi sudi na odreeni nain, ujedno - da bi moglo da donese taj sud - pretenduje na to da ono samo bude izuzeto od sadraja tog suda.
Cesto je relativistiki pogled doivljavan kao umanjivanje
vrednosti, pouzdanosti i znaajnosti stvari, pri emu se previa
da bi samo naivno vrsto dranje za bilo ta apsolutno, koje se
upravo dovodi u pitanje, moglo dati takvu poziciju onome relativnome. U stvarnosti je pre obrnuto: beskonano produavanim
utapanjem svakog krutog za-sebe-bivstva u uzajamna dejstva tek
se i pribliavamo onom funkcionalnom jedinstvu svih elemenata
sveta u kojem znaajnost jednoga prelazi na svaki drugi. Zato je
relativizam blii - nego to se veruje - takoe svojoj ekstremnoj
suprotnosti, spinozizmu s njegovim sveobuhvatnim substantia
sive Deus. Prema tome, to apsolutno, to nema nikakav drugi
sadraj osim opteg pojma bivstva uopte, u svoje jedinstvo
ukljuuje sve to uopte postoji. Pojedinane stvari ne mogu,
svakako, vie imati nikakvo bivstvo za sebe, ako je realnost svekolikog bivstva ve sjedinjena u toj boanskoj supstanciji isto
onako kao to to bivstvo, po svom apstraktnom pojmu, ba kao
bivstvujue uopte, ini jedno jedinstvo. Sve singulame postojanosti i supstancijalnosti, sve apsolutnosti drugog reda su tako
potpuno ule u ono jedno jedinstvo, da se neposredno moe rei:
u jednom monizmu, kakav je Spinozin, svi sadraji slike sveta
postali su relativiteti. Obuhvatna supstancija, ono jedino preostalo apsolutno, moe ostati izvan panje, a da se stvarnosti sadrajno ne menjaju - eksproprijator biva eksproprisan, kako
Marks opisuje jedan formalno isti proces - i stvarno preostaje
relativistika utopljenost stvari u odnose i procese. Uslovljenost
stvari, koju relativizam konstituie kao svoju sutinu, moe samo
za povran pogled, ili u sluaju nedovoljno radikalnog promiljanja relativizma, iskljuivati ideju beskonanosti. Naprotiv,
tano je obrnuto od toga. Konkretna beskonanost ini mi se zamislivom samo na dva naina. Jednom, kao niz koji se uspinje ili
sputa, u kojem svaki lan zavisi od drugoga i izaziva zavisnost
treega od sebe: to se moe dogaati u vezi s prostornim poretkom, s kauzalnim prenoenjem energije, s vremenskim sle90

dom, s logikim izvoenjem. To to ova forma niza vodi u

ekstenzivnost, to nam nudi - drugi put - uzajamno dejstvo u formi koja je zbijena, koja se vraa u sebe. Ako dejstvo, koje jedan
element ima na drugi, postaje za taj drugi element uzrok da na
onaj prvi reflektuje neko dejstvo, pa onda to, sa svoje strane,
opet
postaje uzrok povratnog dejstva te igra moe da pone iznova:
onda je time data upravo shema jedne stvarne beskonanosti
aktiviteta. Ovde postoji imanentna bezgraninost, uporediva s
bezgraninou kruga; jer i ova nastaje samo u potpunoj uzajamnosti s kojom svaki odeljak istoga odreuje mesto svakom drugom - za razliku od drugih linija koje se vraaju u sebe i od kojih
svaka taka ne dobija sa svih imanentnih strana istu uzajamnu
odreenost. Gde god se uvodi beskonanost u supstanciju ili kao
mera jednog apsolutnoga, ona onda, ipak, uvek ostaje neto veoma veliko konano. Upravo samo uslovljenost svakog sadraja
bivstvovanja nekim drugim, koji je uslovljen na isti nain - bilo
nekim treim, kod kojeg se isto ponavlja, bilo onim prvim, s kojim se on preplie u uzajamnom dejstvu - ponitava konanost
bivstvovanja.
Dakle, ovo je, moda, dovoljno ukazivanje na filozofsko
stanovite na kojem raznolikost stvari dobija konano jedinstvo
razmatranja, a koje ve dato tumaenje ekonomske vrednosti
uvruje u najiri kontekst. Budui da osnovna crta svekoliko
saznatljive egzistencije, uzajamna upuenost i uzajamno dejstvo
svega bivstvujuega jednog na drugo, prima u sebe ekonomsku
vrednost, i svojoj materiji daje taj ivotni princip - tek sada
unutranja sutina novca postaje razumljiva; jer u njemu je vrednost
stvari, shvaena kao njihovo ekonomsko uzajamno dejstvo, nala svoj najistiji izraz i vrhunac.
Koji god bio povesni (nikako utvreni) izvor novca - jedno
je, u svakom sluaju, od poetka sigurno: da on nije iznenada
uao u privredu kao gotov element koji reprezentuje njen isti
pojam, nego se mogao razviti samo iz prethodno postojeih
vrednosti, i to tako to se novani kvalitet, u bilo kojoj meri
svojstven svakom objektu, ukoliko je on uopte razmenljiv, u
veoj meri pokazao kod jednog pojedinanog, pa je ovaj upranjavao funkciju novca najpre jo, takorei, u personalnoj uniji s
njegovim dotadanjim vrednosnim znaenjem. Pitanje da li je
91

ikad potpuno raskinuo, ili da li je moe raskinuti - to pitanje

emo ispitati u sledeem poglavlju. U svakom sluaju, to to
sutina i znaenje novca nisu pojmovno razdvajani od odreenosti onih vrednosti kod kojih se on razvio kao jaanje njihovog
kvaliteta - prouzrokovalo je beskrajno mnogo zabluda. Ali mi ga
ovde razmatramo najpre bez obzira na tvar koja je njegov supstancijalni nosilac; jer izvesna svojstva, pridruena mu posredstvom nje, uvruju novac jo u onaj krug dobara kojem je on
kao novac suprotstavljen. Ve na prvi pogled se vidi da novac
ini, takorei, jednu stranu, a ukupnost njime plaanih dobara
drugu, tako da - ako je u pitanju njegova ista sutina - nuno ga
je tretirati stvarno samo kao novac, i razdvojeno od svih, njemu
sekundarnih odredaba, koje su, ipak, u koordinaciji sa stranom
nasuprot njemu.
U ovom smislu nalazimo novac definisan kao apstraktnu
imovinsku vrednost; kao vidljiv predmet, on je ovaploena
ekonomska vrednost apstrahovana od vrednosnih predmeta, uporediva s onim doslovnim tekstom koji je, dodue, akustiko-fizioloki dogaaj, ali je sve njegovo znaenje za nas samo u
unutranjoj predstavi koju on nosi ili je simbolizuje. Ako se ekonomska vrednost objekata sastoji u uzajamnom odnosu u koji
oni, kao razmenljivi, ulaze - onda je novac osamostaljeni izraz
tog odnosa; on je prikaz apstraktne imovinske vrednosti, budui
da se iz ekonomskog odnosa, tj. razmenljivosti predmet, diferencira injenica tog odnosa, pa nasuprot tim predmetima dobija
jednu pojmovnu egzistenciju, vezanu za jedan vidljiv simbol. On
je posebno ostvarenje toga to je zajedniko predmetima kao
ekonomskima - u smislu sholastike mogao bi se oznaiti kako
kao univerzalno ante rem tako i kao in re i post rem. Zato se opta
nevolja ovekovog ivota ni u jednom spoljanjem simbolu ne
izraava tako potpuno kao u stalnoj novanoj nevolji, koja pritiska veinu ljudi. Novana cena neke robe oznaava meru razmenljivosti koja postoji izmeu te robe i ukupnosti ostalih roba.
Ako se novac shvati u onom istom smislu koji je nezavisan od
svih posledica njegovog konkretnog prikaza, onda izmena novane cene znai da se menja razmenski odnos izmeu pojedinane robe i ukupnosti ostalih. Ako kvantum robe A svoju cenu
povea s jedne na dve pare, dok sve druge robe B, C, D, E
zadre svoju cenu, onda to oznaava pomeranje odnosa izmeu
92

A i B C D E , koje bi se moglo izraziti i tako daje cena ovih pos-

lednjih pala, dok je A zadralo svoju cenu. Samo vea jednostavnost izraza navodi nas da damo prednost prvom nainu predstavljanja, upravo kao to prilikom promene poloaja nekog tela
u odnosu na sliku njegove okoline kaemo da se o n o , na primer,
kree s istoka na zapad, dok se stvarna pojava isto tako tano
moe opisati kao kretanje ukupne okoline (ukljuujui posmatraa) sa zapada na istok, u sluaju mirovanja tog pomenutog jednog tela. Kao to poloaj nekog tela tom telu ne pripada kao
odreenost njega samog za sebe nego samo kao odnos prema
drugima, tako da se, prilikom svake promene ovoga, ta druga tela
mogu podjednako tano, kao i to prvo, oznaiti kao aktivni ili
kao pasivni subjekt - tako se i svaka promena vrednosti onog A
unutar ekonomskog kosmosa moe, poto se njegova vrednost
sastoji samo u odnosu prema ovome, podjednako opravdano, a
samo nepodobnije, oznaiti kao promena onog B C D E . Ova relativnost, koja postaje neposredno praktina u naturalnoj razmeni, kristalizuje se u izrazivosti vrednosti u novcu. Na koji se
nain to moe dogoditi - to je stvar kasnijeg ispitivanja. Stav: A
vredi jednu paru, iistio je iz A sve to nije ekonomsko tj. to
nije razmenski odnos prema B C D E \ ta para, posmatrana kao
vrednost, jeste - od svog nosioca razdvojena - funkcija onog A u
njegovom odnosu prema ostalim objektima privrednog kruga.
Ovde je sasvim nevano sve to to A moe biti po sebi i za sebe,
a
istupajui iz samog tog odnosa; svako A 1 ili A 2 - koje kvalitativno odstupa od onog A - jeste, ukoliko isto tako vredi jednu paru,
jednako s njim, jer ono, ili tanije: budui da ono, prema B C
DE

ima isti odnos kvantitativno odreene razmene. Novac je ono to

vai kao takvo, a ekonomsko vaenje znai vaiti kao neto, tj.
biti razmenljivo za neto drugo. Sve druge stvari imaju odreeni
sadraj i zato vae; obrnuto, novac ima sadraj od toga to vai,
on je vaenje koje je okamenjeno u supstanciju, vaenje stvari
bez samih stvari. Budui da je on tako sublimat same relativnosti
stvari, izuzet je iz nje same - kao to norme stvarnosti ne podleu istoj relativnosti koja vlada tom stvarnou, i to ne uprkos
tome nego upravo zato to su njihovi sadraji odnosi izmeu
stvari, koji su dorasli do samostalnog ivota, znaenja i odrivosti. Svekoliko bivstvo je zakonito, ali upravo zato zakoni, kojima
93

bismo prihvatili prirodni zakon iji je sadraj da mora biti

prirodnih zakona; pri tom, razume se, ostavljam bez odgovora pitanje
da li taj krug, moda, ipak postoji kao legitiman zato to spada u
fundamentalna kretanja miljenja, koja se vraaju u sebe, ili se
kreu ka nekoj ciljnoj taki u beskonanosti. Tako norme - bilo
da ih, kao Platon i Sopenhauer nazivamo ideje, kao stoici: logoi,
kao Kant: a priori, kao Hegel: stupnjevi razvoja uma - nisu nita
drugo do vrste i forme same relativnosti, koje se razvijaju
izmeu pojedinosti stvarnosti, uobliavajui ih. One nisu relativne u istom smislu u kojem su to njima podreene pojedinosti,
poto su one sama njihova relativnost. Na toj osnovi postaje razumljivo da novac, kao apstraktna imovinska vrednost, ne izraava nita drugo do relativnost stvari, koja upravo ini vrednost,
a ipak ujedno, kao miran pol, stoji nasuprot venim kretanjima,
kolebanjima, izjednaenjima ovih. Budui da ne ini ovo poslednje, on vie ne deluje, dakle, po svom istom pojmu nego kao
pojedinaan objekt, koji je u koordinaciji sa svima drugima.
Samo u sluaju sasvim pogrenog shvatanja stvari, moglo bi se
ovome prigovoriti da se u novanoj pozajmici i u poslu s menicama, ipak, novac kupuje za novac i da je on, stoga, uprkos tome
to ovde zadrava istotu svog pojma, usvojio relativnost pojedinanih vrednosti, koju ne bi trebalo da ima nego bi trebalo da
sm to bude. Razume se, okolnost da novac izraava vrednosnu
relaciju meu neposredno vrednou obdarenim stvarima - oslobaa ga te relacije i uvodi ga u drugi jedan poredak. Budui da
ovaplouje dotinu relaciju s njenim praktinim konsekvencama, on i sm dobija vrednost s kojom ne samo da ulazi u razmenski odnos sa svim moguim konkretnim vrednostima nego s
kojom takoe u pomenutom, njemu svojstvenom poretku s one
strane konkretnosti moe da pokae relacije meu svojim kvantima. Jedan kvantum se nudi kao sadanji, drugi kao obeani, jedan kao prihvaen u tom jednom podruju, a drugi u nekom
drugom - to su modifikacije koje vode ka meusobnim vrednosnim relacijama, apsolutno bez uticaja na injenicu da objekt na
ijim se deliminim kvantima one zbivaju, kao celina, predstavlja relaciju izmeu objekata drukijeg vrednosnog znaenja.
Iz pomenute dvojakosti ulog novca - izvan i unutar nizova
konkretnih vrednosti - proizlaze, kako rekosmo, bezbrojne tekoe u praktinom kao i u teorijskom ophoenju s njim. Utoliko
94

to izraava odnos vrednosti meu dobrima, odmerava ih i pomae njihovoj razmeni, on ulazi u svet direktno korisnih dobara
kao mo sasvim drugog porekla, bilo kao shematsko merilo s one
strane svake opipljivosti, bilo kao razmensko sredstvo koje se
ubacuje izmeu ovih poslednjih, kao svetlosni eter izmeu ponderabilija. A da bi mogao da obavlja usluge koje poivaju na njegovoj poziciji izvan svih drugih dobara, novac je na poetku - i
time to to postie, takoe, na kraju - i sm jedna konkretna ili
singulama vrednost. Ovim se on srozava u spletovima i uslovima
niza, kojem je istovremeno, ipak, suprotstavljen: vrednost mu
postaje zavisna od ponude i tranje, njegovi proizvodni trokovi
utiu na tu vrednost (iako je taj uticaj minimalan), on se javlja u
kvalitetima razliite vrednosti itd. Ukamaivanje je izraz te vrednosti, koji mu pripada kao nosiocu svojih funkcija. Ili, posmatrano s drugog stanovita: dvojaka uloga novca je u tome to on, s
jedne strane, odmerava vrednosne odnose meu robama koje se
razmenjuju, dok, s druge strane, sam ulazi u razmenu s njima,
tako predstavljajui veliinu koju treba meriti; i to, on se opet
meri, s jedne strane, dobrima koja ine njegovu protivvrednost, a
s druge strane, samim novcem, jer ne samo da se novac plaa
novcem, to izraava isti novani posao i zajam koji nosi kamatu, nego i novac jedne zemlje postaje, kao to to pokazuju promene valuta, merilo vrednosti za novac druge zemlje. Dakle, novac
spada u one normativne predstave koje se i same povinuju svojim normama. Svi takvi sluajevi rezultiraju primamim, mada
razreivim zapletima i krunim kretanjima miljenja: Krianin
koji sve Kriane naziva laovima, te tako, potpadajui pod svoj
vlastiti aksiom, pokazuje da je njegov iskaz la; pesimista, koji
celi svet naziva loim, tako da i njegova teorija mora biti takva;
skeptik, koji, radi naelnog negiranja svake istine, ne moe da
ouva ni istinu samog skepticizma itd. Tako, novac stoji kao merilo i razmensko sredstvo iznad stvari obdarenih vrednou i,
zato to te usluge prvobitno zahtevaju nosioca obdarenog vrednou, pa onda svom nosiocu daju neku vrednost, on se uvruje
izmeu pomenutih stvari i izmeu normi koje polaze od njega
samog.
Poto ono to je konano vrednovano nije novac, taj puki izraz vrednosti, nego predmeti - to promena cene oznaava pomeranje u njihovim meusobnim odnosima; sam novac - uvek

95

posmatran s gledita njegove iste funkcije - nije se pomerio, nego njegovo vie ili manje je samo pomenuto pomeranje, apstrahovano od svog nosioca i uoblieno u samostalan izraz. Ta
pozicija novca je, oito, isto ono to se, posmatrano kao unutranji kvalitet, naziva njegovom lienou kvaliteta ili neindividualnou. Budui da on izmeu individualno odreenih
stvari stoji u sadrajno istom odnosu prema svakoj od njih, on
nuno jeste, sm po sebi, sasvim indiferentan. I tu se novac predstavlja samo kao najvii razvojni stupanj unutar jednog neprekidnog niza, takvog koji je logiki teko shvatljiv, ali je za nau
sliku sveta veoma znaajan; gde jedan lan - mada je uoblien
samo po formuli tog niza i kao ispoljenje njegovih unutranjih
snaga - ipak istovremeno istupa iz njega, kao potencija koja dopunjava, ili ovladava, ili zauzima stranu nasuprot njemu. Polaznu taku niza ine sasvim nezamenljive vrednosti, ija se
osobenost, razume se, lako potire analogijom s poravnanjem
novca. Za veinu toga to posedujemo mogla bi postojati zamena, bar u najirem smislu, tako da bi ukupna vrednost nae egzistencije ostala ista kad bismo jedno izgubili, a u naknadu za to
drugo dobili: eudemonistiki zbir moe se odrati na istom nivou
veoma razliitim elementima. Samo, ta zamenljivost ne uspeva u
sluajevima izvesnih stvari, i to - to ovde jeste vano - ne samo
zbog stepena sree koji nam nijedan drugi posed na istom nivou
ne bi mogao pruiti nego i zato to je oseaj vrednosti vezan
upravo za to individualno stanje, a ne za oseaj sree koji je tom
stanju zajedniki s drugima. Samo nas lani realizam pojma, koji
optim pojmom operie kao potpuno vaeim zastupnikom pojedinane stvarnosti, navodi na to da poverujemo kako mi vrednosti
stvari oseamo zahvaljujui svoenju na jedan opti vrednosni
imenitelj, u kojem se one predstavljaju samo kao kvantitativno
vie ili nie, a u krajnjoj instanci kao istovetne. tavie, vrlo
esto vrednujemo to to je individualno, jer ba to hoemo, a ne
neto drugo, kojem moda priznajemo isti ili vii kvantum sree
kao vrednosti za nas. Tananiji naini oseanja vrlo precizno
razlikuju meru oseanja sree - koju nam prua odreeni posed,
a kojom se on uporeuje i razmenjuje s drugima - od njegovih
specifinih odreenosti s one strane njegovih eudemonistikih
posledica, usled kojih nam on moe biti, takoe, dragocen i utoliko sasvim nezamenljiv. Ovo se ispoljava u malo modifikovanoj,
96

ali ipak vrlo karakteristinoj formi, ako lini uticaji ili doivljaji
neki, po sebi est i drugim zastupljiv predmet, za nas uine nezamenljivim. Ako takav predmet izgubimo, ni pod kojim okolnostima nas ne moe uteiti sasvim isti egzemplar takve vrste nego e to mnogo pre uspeti jedno dobro koje spada u sasvim
drugi kompleks kvaliteta i oseanja, pa i ne podsea na onaj izgubljeni i ne podlee nikakvom poreenju s njim! Ta individualna forma vrednosti negira se u istoj meri u kojoj objekti postaju
razmenljivi, tako da je novac, nosilac i izraz razmenljivosti kao
takve, najneindividualnija tvorevina naeg praktinog sveta. Utoliko to se stvari razmenjuju za novac - ne isto tako u naturalnoj
razmeni! - one sudeluju u toj neindividualnosti; nedostatak pomenute specifine vrednosti kod neke stvari ne moe se preciznije izraziti nego kad se njeno mesto popuni njenim novanim
ekvivalentom, a da se ne oseti praznina. Novac nije samo apsolutno zastupljiv predmet, od kojeg se svaki kvantum bez razlike
moe zameniti bilo kojim drugim komadom, nego je on, takorei, oliena zastupljivost stvari. To su ona dva pola izmeu kojih stoje sve vrednosti uopte: s jedne strane, ono to je prosto
individualno, ije znaenje za nas ne lei u bilo kojem optem
kvantumu vrednosti isto tako predstavljivom u bilo kojem drugom objektu, i ije mesto unutar naeg sistema vrednosti ne
moe da se popuni niim drugim; s druge strane, ono stoje prosto
zastupljivo. Izmeu ta dva pola stvari se kreu u razliitim stepenima zamenljivosti - sigurno, prema tome u kojoj su meri one
uopte zamenljive, i prema tome kolika je raznovrsnost drugih
objekata kojima se one zamenjuju. To se moe prikazati i na taj
nain to se kod svake stvari pravi razlika izmeu njene nezamenljivosti i njene zamenljivosti. O veini stvari moemo rei da
svaki predmet ima svoj udeo u obema odreenostima - u pogledu ega nas, razume se, s jedne strane, esto vara povrnost
praktinog optenja, a s druge strane ogranienost i jogunasta
upomost; ak i ono to se moe kupiti za novac i to je zamenljivo novcem pokazalo bi, dublje doivljeno, esto takve kvalitete
ija se iznijansirana vrednost ne bi mogla sasvim zameniti nikakvim drugim posedom. Tek granice naeg praktinog sveta bivaju
oznaene pojavama u kojima je svaka od tih odreenosti beskrajno mala: na jednoj strani, brojano neznatne vrednosti, od
kojih zavisi ouvanje naeg Ja s njegovim individualnim integri-

7 Filozofija novca

97

tetom, dakle, kod kojih razmenljivost ne dolazi u obzir; na drugoj

strani, novac - iz stvari apstrahovana razmenljivost tih stvari iji je apsolutni neindividualitet vezan za to to novac izraava
odnos izmeu onoga individualnijega, i to onaj koji, pri beskonanoj smeni ovoga, uvek ostaje isti.
Ova sposobnost novca da zameni svaku specijalno odreenu ekonomsku vrednost - jer njegova sutina nije povezana ni s
jednom od njih, nego samo s njihovim odnosom u koji moe da
ue svaka sutina - nosi kontinuitet niza ekonomskih zbivanja.
Taj niz ivi, takorei, u endosmozi i egzosmozi: u proizvodnji i
potronji dobara. Ali to je samo njihov materijal, dok pitanje
kontinuiteta ili diskontinuiteta njihove forme jo ostaje otvoreno.
Svaka potronja najpre stvara prekid u stalnosti privredne linije i
njen odnos prema proizvodnji je tako malo ureen, tako mnogo
preputen sluajnosti, da se tok te linije ne moe odrati neprekidnim. Nju je idejno moguno predstaviti sebi kao takvu koja
se provlai kroz konkretne objekte, i uporediva je, recimo, s
pravcem svetlosnog zraka u njegovom odnosu prema titrajuim
deliima etera. U struju koja protie kroz otro meusobno
stupnjevito rasporeene, spoljanje stvari, i koja meusobno
preplie njihova vrednosna znaenja, novac ulazi zarad popunjavanja pomenutog preteeg prekida. Dajui novac za neki
predmet koji hou da potroim, ja taj novac unosim u prekid u
kretanju vrednosti do kojeg dolazi, ili bi, pre, moglo doi usled
moje potronje. Primitivne forme promene poseda, pljaka i
poklon, ne doputaju - po ovoj ideji - to ispunjavanje kontinuiteta, s njima svaki put dolazi do zastoja u, moglo bi se rei: onoj
logikoj povezanosti pomenute idejne linije privrednog strujanja. Tek razmena ekvivalenata moe naelno da uspostavi tu
povezanost, a injeniki tek novac, koji je kadar da nivelie svaku nejednakost, neotklonjivu u naturalnoj razmeni, i koji ispunjava hijatus u pomenutoj liniji, nastao iskljuivanjem objekta
koji treba troiti. Ovu realnu poziciju unutar privrednog niza
novac, meutim, moe stei, oito, samo posredstvom svoje
idejne pozicije izvan tog reda. Ipak, on ne bi mogao da nadoknadi svaki pojedinani objekt i da izmeu bilo kojih diskrepantnih bude most, kad bi sm bio neki pojedinaan objekt; u
relacije, u ijem se obliju odvija kontinuitet privrede, novac
moe da ue kao apsolutno dovoljna dopuna i zamena samo zato
98

to on, kao konkretna vrednost, nije nita drugo do takva relacija ekonomske vrednosti koja je ovaploena u opipljivu supstanciju.
Ovaj smisao novca empirijski se jo ispoljava kao vrednosna konstanta koja, oito, ima veze s njegovom zastupljivou i
lienou kvaliteta i u kojoj je uobiajeno da se vidi jedna od
najistaknutijih i najsvrsishodnijih osobina novca. Duina nizova
ekonomskih akcija, bez kojih ne bi ni dolo do tog kontinuiteta,
do organskih povezanosti, one unutranje plodotvomosti privrede, zavisi od stabilnosti novane vrednosti, jer samo ona omoguava dalekosene proraune, mnogolana preduzea, dugorone kredite. Sve dok se ima u vidu kolebanje cena nekog
pojedinanog objekta - ne moe se ni odrediti da li se vrednost
tog objekta menja, a vrednost novca ostaje stabilna, ili je,
moda,
obrnuto; konstantnost novane vrednosti rezultira tek kao objektivna injenica, kad poveanju cena neke robe ili podruja roba
odgovara snienje cena drugih. Opte poveanje svih cena roba
znailo bi sniavanje vrednosti novca; dakle, im doe do onog
prvog, prekida se konstantnost vrednosti novca. To je moguno
samo kao posledica okolnosti da novac, osim svog isto funkcionalnog karaktera kao izraza odnosa vrednosti izmeu konkretnih
stvari, sadri izvesne kvalitete koji ga ine specijalnim, ine ga
trinim predmetom, podreuju ga odreenim konjunkturama,
promenama kvantiteta, posebnim kretanjima - dakle, izmetaju
ga s njegove apsolutne pozicije, koju ima kao izraz relacija, u
poziciju relativnosti, tako da on, ukratko reeno, vie nije relacija,
nego ima relaciju. Samo u onoj meri u kojoj, veran svojoj sutini,
izmie svemu tome, novac poseduje vrednosnu konstantnost koja je, dakle, vezana za injenicu da kolebanja cena ne znae
promene njegovog odnosa prema stvarima nego znae samo takve odnose meu stvarima koji se menjaju; a to, opet, ukljuuje
injenicu da poveanje jednoga odgovara sniavanju drugoga.
Dakle, ukoliko novac stvarno poseduje vrednosnu stabilnost kao
njemu bitnu osobinu, on za nju moe da zahvali svom zadatku:
da ekonomske relacije stvari, ili relacije ijim posredstvom stvari
postaju ekonomski dragocene, sobom izraava u istoj apstrakciji - samo svojim kvantumom - a da sam ne stupa u njih. Zato je i
99

vrlo odluno i trajno, lako je razumljivo da se razmenjuju in natura. Novac odgovara stanju promene meusobnih odnosa vrednosti roba, jer on za svaku promenu tih odnosa nudi apsolutno
taan i prilagodljiv izraz. Okolnost da se ekonomska vrednost
neke stvari sastoji u svestrano odreenom odnosu razmene prema svim drugim stvarima, oito, postaje najosetnija kao posledica tih odnosa, poto svako parcijalno pomeranje iziskuje druga
izjednaenja, te tako stalno iznova stvara svest o relativnosti
unutar celine. Budui da je novac samo izraz te relativnosti, razumljiva nam je drugde isticana injenica da potreba za novcem
stoji u izvesnoj vezi s kolebanjem cena, a naturalna razmena s
njihovom fiksiranou.
Tako odreeni isti smisao novca se, razume se, teorijski i
praktino ispoljava tek uporedo s izgraenom novanom privredom; nosilac kod kojeg se taj smisao tek i predstavlja u optem
razvojnom toku, zaustavlja novac prvobitno jo u nizu samih objekata, iji puki odnos on, zapravo, treba da simbolizuje. Za
srednjovekovnu teoriju novac je neto objektivno: ona zahteva
od prodavca da trai pravednu cenu za svoju robu, pokuavajui da nju povremeno fiksira cenovnim taksama; s one strane
odnosa izmeu kupca i prodavca, stvari je, po sebi i za sebe,
svojstvena bila vrednost kao osobina njene izolovane prirode, s
kojom je ulazila u akt razmene. Ova predstava o vrednosti posebno je razumljiva prilikom odnosa naturalne privrede, to odgovara supstancijalno-apsolutistikoj slici sveta te epohe. Komad
zemlje za uinjene usluge, koza za par obue, neka skupocenost za dvadeset parastosa - to su bile stvari za koje su se izvesni
intenziteti oseanja vrednosti tako neposredno vezivali da su
njihove vrednosti mogle izgledati kao objektivno meusobno
odgovarajue. to se razmena odvija neposrednije i jednostavnije - tako da objektu njegovo mesto ne daje tek mnotvo odnosa
koji se uporeuju - to se ee vrednost pokazuje kao posebna
odreenost objekta. Nedvosmislena sigurnost takvog sprovoenja razmene odraavala se u predstavi da je nju prouzrokovao
objektivan kvalitet samih stvari. Tek smetanje pojedinanog
objekta u mnogolanu proizvodnju i ona svestrana razmenska
kretanja ukazuju na to da njegovo ekonomsko znaenje treba
traiti u njegovom odnosu prema drugim objektima, i tako naizmenino; a to se podudara sa irenjem novane privrede. Cinje100

nica da se smisao ekonomskog objekta kao takvog sastoji u toj

relativnosti, i da je smisao novca u tome da postaje sve istiji izraz te relativnosti - te dve stvari ulaze u svest tek u naizmeninom dejstvu. Srednji vek je pretpostavljao neposredan odnos
izmeu objekta i cene novca, tj. takav odnos koji je poivao na
po sebi bivstvujuoj vrednosti jednog i drugog; on je zato mogao
da stigne do objektivne tanosti, te je i trebalo da bude tako.
Greka ovog supstancijalistikog pogleda je, metodski, ista takva kao kad bismo tvrdili da izmeu nekog individuuma i sadraja
bilo kojeg prava postoji neposredna veza, tako da bi bie pomenutog oveka, takvo kakvo ono jeste po sebi i za sebe, a i bez
ikakvog obzira na to to je izvan njega, imalo pravednu pretenziju na tu kompetentnost - otprilike kao to se dogaalo u individualistikoj predstavi o ljudskim pravima. U stvarnosti,
pravo je, ipak, samo odnos meu ljudima, i upranjava se samo u
sluaju interesa, objekata ili neograniene vlasti, koje mi nazivamo pravnim sadrajem, pravom u uem smislu, i koje, po sebi
i za sebe, nemaju nikakav naznaiv, na njima samima vidljiv
pravedan ili nepravedan odnos prema nekom individuumu.
Tek kad pomenuti odnos postoji i kad se uvrsti kao norme, te
norme mogu same po sebi - takorei, obuhvatajui pojedinanog
oveka i pojedinaan sadraj - mo raspolaganja oveka tim
sadrajem okarakterisati kao pravednu. Tako moe, svakako, postojati pravedna novana cena za neku robu; ali samo kao izraz
jednog odreenog, svestrano uravnoteenog razmenskog odnosa
izmeu ove i svih drugih roba, a ne kao posledica sadrinske
sutine robe za sebe i novane sume za sebe, koje tako ak stoje
jedna nasuprot drugoj kao nepovezane, s one strane pojma pravednog i nepravednog.
injenica da znaenje novca - da u sebi predstavlja ekonomsku relativnost objekata (odakle se granaju njegove praktine funkcije) - nije neka gotova stvarnost nego, kao i sve
istorijske tvorevine, svoju pojavu tek postepenim proiavanjem dovodi do istote pojma koji kao njegov poziv i njegovu
poziciju zamiljamo, takorei, u carstvu ideja, ta injenica nalazi
svoj pandan u tome to se o svim robama moe rei da su, u izvesnom smislu, novac. Utoliko, svaki predmet b, koji biva razmenjen za a, a kod njegovog sadanjeg posednika za c, igra
ulogu novca, s one strane svog kvaliteta kao stvari; to je izraz

101

razmene: da su b, a i c meusobno razmenljivi, kao i izraz mere u

kojoj su oni razmenljivi. To se dogaa s bezbrojnim predmetima
i mi stvarno vidimo (ukoliko se dalje vraamo u razvoj kulture)
kako sve vei broj sasvim raznorodnih objekata obavlja funkciju
novca na sve potpuniji ili na sve rudimentamiji nain. Sve dok
se predmeti jo in natura mere jedni drugima, tj. meusobno
razmenjuju, njihovi subjektivni i njihovi ekonomsko-objektivni
kvaliteti, njihov apsolutni i njihov relativni znaaj jo su u nereenom stanju; oni prestaju da budu novac, ili da budu kadri da
budu novac, u onoj meri u kojoj novac prestaje da bude upotrebna roba. Novac sve vie postaje izraz ekonomske vrednosti, jer
ona sama nije nita drugo do relativnost stvari kao meusobno
razmenljivih, a ta relativnost kod objekata koji su postali novac
sve vie postaje gospodar nad njihovim drugim kvalitetima, sve
dok oni, najzad, ne budu samo relativnost, koja je postala supstancija.
Ako put novca polazi od naturalne razmene, onda je unutar
ove njegov smer utvren tek kad se jedan jedinstven objekt ne
menja za neki drugi jedinstven, nego za veinu drugih. Ako se
krava razmenjuje za roba, neko ruho za jedan talisman, amac za
oruje, onda je proces odmeravanja vrednosti jo sasvim neokrnjen, on se ne odvija kao rezultat svoenja objekata na neki opti
imenitelj, polazei od kojeg bi se objekti raunali kao podjednako mnogostruki. A ako se stado ovaca uzme u naknadu za kuu,
deset istesanih greda za komad nakita, tri merice pia za radnika,
onda je jedinica tih kompleksa, ovca, greda, merica pia ono zajedniko merilo ija se mnogostrukost, razliito uobliena, nalazi u jednom kao i u drugom razmenskom objektu. Kod nedeljivih
predmeta, oseaj vrednosti ne naputa tako lako, u psiholokom
smislu, strogo opisanu jedinicu pojedinanog. Ali im se pone
cenjkati oko toga da li komad nakita, moda, vredi dvanaest ili,
moda, samo osam greda, onda se takoe vrednost nakita, uprkos njegovoj spoljanjoj nerazloivosti, meri vrednou jedne
grede, pa izgleda mogue sazdati je od osmostruke, dvanaestostruke i, konano, desetostruke vrednosti te grede. Time vrednost
oba predmeta razmene postaje samerljiva u sasvim drugom smislu nego u sluaju kad nikakvo takvo razlaganje jednog objekta
razmene nije omoguavalo da se oba, to se tie vrednosti, izraze
jednom istom jedinicom. U razmeni za novac je ta kombinacija
102

dovedena samo do svoje najvie forme; novac je onaj deljivi

razmenski objekt ije se jedinica pokazuje kao samerljiva s vrednou svakog, ma koliko nedeljivog protivstavljenog objekta, pa
time olakava odvajanje apstraktne vrednosti u ovome od njene
vezanosti za njegov konkretno-specijalni sadraj, ili: pretpostavlja to odvajanje. Relativnost koja postoji meu privrednim
objektima, a tee se u psiholokom pogledu spoznaje pri razmeni
nedeljivosti - jer tu svaka poseduje, takorei, jednu u sebi zaokruenu vrednost - u veoj meri se ispoljava usled svoenja na
jedan zajedniki imenitelj vrednosti, dakle, u najveoj meri usled
svoenja na novac.
Ranije smo videli da tek relativnost stvara vrednost objekata u objektivnom smislu, jer se tek njome stvari stavljaju na izvesnu distancu od subjekta. I za ove dve odredbe je novac
vrhunac i ovaploenje, time iznova dokazujui njihovu povezanost. Budui da se nikad ne moe uivati neposredno u novcu
(izuzeci, koje emo kasnije obraditi, negiraju njegovu pravu
sutinu!), on sam izmie svakoj subjektivnoj vezi; onostranost
subjekta, koja predstavlja privredni promet uopte, opredmeena je u njemu, pa je zato on, meu svim sadrajima ovoga,
izgradio najobjektivnije upotrebe, najloginije, puke matematike norme, apsolutnu tuost prema svemu to je lino. Budui
daje on samo sredstvo za - stvarno asimilaciji podlone - objekte, po svojoj unutranjoj sutini je na neukidivoj distanci
prema onom Ja koje pokazuje elje i uiva; i utoliko to je on
neophodno sredstvo koje se umee izmeu tog Ja i objekata, on
i te objekte pomie na izvesnu distancu od nas; dodue, nju on
ponovo ponitava, ali inei to, i predajui ove subjektivnoj
upotrebi, on njih upravo izvlai iz objektivno-ekonomskog
kosmosa. Rastojanje koje je to to je subjektivno i to to je objektivno razdvojilo iz njihovog prvobitnog jedinstva, u novcu
je dobilo, takorei, telesni oblik - dok je, s druge strane, njegov
smisao u tome da, ostajui veran ve obraenoj korelaciji distance i blizine, nama priblii ono to je inae nedostino.
Razmenljivost, zahvaljujui kojoj tek i postoje ekonomske
vrednosti, budui da te vrednosti tom razmenljivou dobijaju
svoje objektivno bivstvo-jedno-za-drugo, dakle, razmenljivost
koja, ipak, u jednom aktu spaja udaljenost onoga to je izalo iz
razmene i pribliavanje onoga to je ulo u razmenu - u novcu

103

je stekla ne samo tehniki najsavrenije sredstvo nego i zasebnu, konkretnu egzistenciju, koja u sebi zbira sva znaenja jednog i drugog.
Filozofsko znaenje novca je u tome to je on u praktinom
svetu najpotpunija vidljivost, najjasnija stvarnost formule opteg
bivstva, po kojoj stvari svoj smisao nalaze jedne kod drugih, i po
kojoj uzajamnost odnosa, u kojima se one kolebaju, ini njihovo
bivstvo i takvo-bivstvo.
U osnovne injenice sveta due spada to da mi ovaploujemo odnose izmeu vie elemenata bivstvovanja u posebnim tvorevinama; razume se, ove su takoe supstancijalne sutine za
sebe, ali znaenje za nas imaju samo kao vidljivost jednog odnosa koji je za njih vezan labavije ili vre. Tako je burma, ali i
svako pismo, svaki zalog, kao i svaka inovnika uniforma simbol ili nosilac nekog obiajnog ili intelektualnog, juristikog ili
politikog odnosa meu ljudima; tavie, svaki sakramentalni
predmet je - u supstanciju pretvoreni - odnos izmeu oveka i
njegovog boga. Telegrafske ice koje povezuju zemlje, koliko i
vojno naoruanje koje izraava njihovo razdvajanje - podjednako su takve supstancije, koje jedva da imaju ikakav znaaj za pojedinanog oveka kao takvog, ali imaju smisla samo u vezama
meu ljudima i ljudskim grupama, koje su u njima kristalizovane. Svakako, predstava o vezi ili odnosu moe da vai ve kao
apstrakcija, ukoliko su samo realni elementi ije uzajamno izazvane okolnosti mi tako saimamo u zasebne pojmove; tek metafiziko udubljivanje, koje saznanje prati u empirijskom smeru,
ali preko empirijskih granica, moe da otkloni i ovo dvojstvo, ne
doputajui dalje postojanje nikakvih supstancijalnih elemenata,
nego razluujui svaki od njih na uzajamna dejstva i procese, iji
nosioci bivaju izloeni istoj sudbini. Ali praktina svest je pronala formu za sjedinjavanje procesa povezivanja ili uzajamnog
dejstvovanja u stvarnosti, sa supstancijalnom egzistencijom u
koju praksa mora da zaodene upravo apstraktnu vezu kao takvu.
Pomenuto projiciranje pukih odnosa na posebne tvorevine jeste
jedno od velikih dostignua duha, budui da se u njemu duh,
dodue, ovaplouje, ali samo zato da bi se to ovaploeno uinilo
posudom u kojoj bivstvuje ono to je duhovno, zajamujui mu
time potpuniju i ivlju delotvomost. Sposobnost za takva stvaranja postigla je svoj najvii trijumf - novcem. Najistije uza-

104

jamno dejstvo nalo je u njemu najistiji prikaz, on je opipljivost

onog najapstraktnijeg, pojedinana tvorevina koja svoj smisao
najvie ima u natpojedinanosti. I tako je on adekvatni izraz za
odnos oveka prema svetu, koji ovek uvek moe da dokui
samo u neem konkretnom i singulamom, ali koji on, ipak, stvarno dokuava samo ako mu ovo postane telo ivog, duhovnog
procesa, koji sve to je pojedinano preplie, stvarajui od toga
stvarnost. To njegovo znaenje ne bi se promenilo ni kad predmeti privrede ne bi od poetka, nego tek kao cilj razvitka, imali
onu relativnost svoje vrednosti. Pojam kojim definiemo sutinu
neke pojave, zapravo, esto ne moemo nikako da izvuemo iz
nje same nego samo iz neke koja je uznapredovala i ima istiji
vid. Sutinu jezika neemo izvlaiti iz prvih glasova dejeg tepanja; u sluaju definicije ivotinjskog ivota nee nas dovoditi
u zabludu to to je ona samo vrlo nepotpuno ostvarena kod bia
na prelazu od biljke ka daljem razvitku. Tek kod najviih pojava
duevnog ivota esto spoznajemo smisao njegovih niih pojava, uprkos tome to taj smisao kod ovih, moda, i ne moemo da
dokaemo. tavie, isti pojam jednog niza pojava esto je ideal
koji u samom nizu nigde nije potpuno ostvaren, ali ipak, time to
taj niz njemu tei, on delotvomo ukazuje na svoj smisao i
sadrinu. Tako, znaenje novca - da u sebi predstavlja relativnost eljenih stvari, usled koje one postaju ekonomske vrednosti
- ne negira se injenicom da on ima i druge strane, koje umanjuju
i ine nejasnom tu relativnost. Ukoliko one deluju na njega, on
nije novac. Ako se ekonomska vrednost sastoji u odnosu razmene meu objektima, saobrazno naoj subjektivnoj reakciji na
njih, njihova ekonomska relativnost razvija se tek postepeno iz
njihovih drugih znaenja i u ukupnoj slici, ili u ukupnoj vrednosti, nikad ne moe njima sasvim ovladati. Vrednost koju stvari
dobijaju usled svoje razmenljivosti, odnosno ta metamorfoza njihove vrednosti usled koje ona postaje ekonomska vrednost, kod
stvari se, istina, u sve istijem i jaem vidu ispoljava uporedo s
ekstenzivnim i intenzivnim rastom privrede (to je injenica koju
Marks izraava kao iskljuivanje upotrebne vrednosti u korist
razmenske vrednosti u drutvu s robnom proizvodnjom), ali izgleda da taj razvitak nikad nee moi da se dovri. Samo je novac, po svom istom pojmu, dostigao tu krajnju taku, on nije
nita drugo do ista forma razmenljivosti, on ovaplouje element

105

ili funkciju kod stvari, zahvaljujui kojoj su one ekonomske, i

koja, dodue, ne ini njihov totalitet, ali ini njegov. U kojoj
meri
istorijsko ostvarenje novca predstavlja tu njegovu ideju, i da li,
moda, on u pomenutom ostvarenju delom svoga bia gravitira
ka nekom drugom centru - to treba da pokau ispitivanja u sledeem poglavlju.

106

Druga glava

SUPSTANCIJALNA VREDNOST NOVCA

I
Kroz diskusiju o sutini novca stalno se provlai pitanje: da
li je novac - da bi obavljao svoje usluge: merenje, razmena, predstavljanje vrednosti - i sm neka vrednost i mora biti vrednost, ili
bi za obavljanje tih usluga bilo dovoljno da on, bez ikakve posebne supstancijalne vrednosti, bude samo znak i simbol, kao kakav
raunski ig, koji predstavlja vrednosti, a da nema s njima jednaku sutinu. Ukupno objektivno i istorijsko razmatranje tog pitanja, koje see do krajnjih dubina uenja o novcu i o vrednosti,
bilo bi izlino kad bi na poetku odgovor na njega dala jedna
esto isticana, logika osnova. Sredstvo za merenje, kae se, mora
biti iste vrste kao predmet koji ono meri: mera za duine mora
biti dugaka, mera za teine mora biti teka, mera za prostome
sadraje mora se prostorno protezati. Zato, mera za vrednosti
mora biti vrednosna. Koliko god dve stvari, koje meusobno odmeravam, mogu u svim drugim odredbama biti bez uzajamne
veze, u pogledu onog kvaliteta koji uporeujem meu njima moraju se slagati. Svekolika kvantitativna i brojana jednakost ili
nejednakost, koju iskazujem u pogledu dva objekta, bila bi besmislena kad se ne bi ticala relativnih kvantiteta jednog istog kvaliteta. tavie, to slaganje u kvalitetu ne sme ak biti ni previe
opte; na primer, lepota neke arhitekture ne moe se izjednaavati ih ne izjednaavati s lepotom oveka, mada i u jednoj i u

107

drugoj, ipak, postoji jedinstveni kvalitet lepota, nego samo

specijalne arhitektonske ili specijalne ljudske lepote daju svaki
put meusobno mogunost nekog poreenja. Ipak, ako bi se, u
sluaju potpunog nedostatka svake zajednike osobine, uporedivost videla u reakciji koja subjekt oseanja vezuje za predmete;
ako bi se lepota zgrade i lepota oveka uporeivala po meri
oseanja sree koje doivljavamo prilikom posmatranja jednog i
drugog - onda bi se i tu, uz zastranjujui privid, izrazila jednakost kvaliteta. Jednakost dejstva, to nastupa kod istog subjekta,
neposredno oznaava jednakost objekata u vezi koja je ovde u
pitanju. Dve sasvim razliite pojave, koje kod istog subjekta izazivaju podjednaku radost, uz sve svoje razliitosti poseduju jednakost snage ili odnosa prema pomenutom subjektu, kao to udar
vetra i ljudska ruka, kad slamaju granu, i pored sve neuporedivosti svojih kvaliteta, ipak, dokazuju jednakost energije. Tako,
novana tvar i sve ono ija se vrednost njome meri mogu biti
meusobno potpuno neslini, ali se moraju slagati u tome da oba
imaju vrednost; i ak ako vrednost nije nita drugo do subjektivno oseanje kojim odgovaramo na utiske stvari, bar onaj - iako
ne izdvojivi - kvalitet kojim jedno i drugo uopte, takorei, deluje na smisao ljudi za vrednost, mora biti kod oba isti. Tako,
zbog injenice da se uporeuje s vrednou, tj. da ulazi u kvantitativnu jednainu s njima, novac ne moe biti bez vrednosnog
kvaliteta.
Ovom nizu razmiljanja protivstavljam drugi - s drukijim
rezultatom. Svakako, u gorepomenutom primera, snagu vetra
koji lomi granu moemo da uporedimo sa snagom ruke koja to
isto ini samo utoliko ukoliko je ta snaga u oboma kvalitativno
podjednako prisutna. Samo, tu snagu vetra moemo da merimo i
debljinom grane koju je on odlomio. Istina, odlomljena grana ne
izraava, po sebi i za sebe, ve kvantum energije vetra u istom
smislu kao to to moe da uini utroena snage ruke; samo, odnos jaina dvaju udara vetra, a time i relativnu jainu pojedinanoga, moemo da merimo i time to je jedan slomio granu, a
drugi jo nije mogao da je povredi. I ini mi se da je sledei primer apsolutno odluujui. Najneistovetniji objekti za koje znamo, polovi slike sveta koje ni metafizika ni prirodna nauka nisu
uspele da svedu jedan na drugi - jesu materijalna kretanja i pojave svesti. isti ekstenzitet jednih, isti intenzitet drugih do danas
108

nisu uspeli da ukau na neku taku koja bi, ubedljivo za sve,

vaila kao njihovo jedinstvo. Ipak, na osnovu promena spoljanjih kretanja koja kao nadraaji pogaaju nae ulne aparate,
psihofiziar moe da meri relativne promene jaine svesnih oseta. Dakle, budui da izmeu kvanta jednog i kvanta drugog faktora postoji konstantan odnos, veliine jednoga odreuju relativne
veliine drugoga, mada ne mora da postoji bilo koja kvalitativna
veza ili jednakost meu njima. Time je prekren onaj logiki
princip koji je sposobnost novca da meri vrednosti dovodio u zavisnost od injenice vrednosti samog novca. Razume se, to je
tano: kvanti raznih objekata mogu se uporeivati samo ako su
jednog istog kvaliteta; dakle, tamo gde do merenja moe doi
samo usled neposredne jednakosti izmeu dva kvanta, tu merenje pretpostavlja jednakost kvaliteta. A tamo gde treba meriti
promenu, diferenciju ili odnos izmeu dva kvanta, dovoljno je
da se proporcije memih supstancija odraavaju u proporcijama
onih merenih, da bi ih potpuno odredile, a da izmeu samih supstancija ne mora da postoji nikakva sutinska jednakost. Dakle,
ne mogu se izjednaavati dve stvari koje su kvalitativno razliite,
ali mogu dve proporcije izmeu svagda dve kvalitativno razliite stvari. Oba objekta m i n mogu biti u bilo kojoj vezi koja
apsolutno nije veza jednakosti kvaliteta, tako da neposredno nijedan ne moe da poslui kao merilo za onaj drugi; veza koja postoji meu njima moe biti veza uzroka i posledice, ili simbolike,
ili zajednikog odnosa prema nekom treem, ili bilo ta drugo.
Uzmimo da je dat jedan objekt a, o kojem znam da ima 1/4 m;
dalje, uzmimo daje dat jedan objekt b, o kojem se zna samo to da
je neki delimian kvantum od n. Ako nastane veza izmeu a i b ,
odatle sledi da b mora biti jednako 1/4 n . Uprkos svakoj
nejednakosti kvaliteta i nemogunosti direktnog uporeivanja a i b , moguno je kvantitet jednoga odrediti prema kvantitetu drugoga.
Tako, na primer, izmeu izvesnog kvantuma jela i trenutne potrebe za hranom koju sasvim zadovoljava taj kvantum, ne postoji
nikakav odnos jednakosti; samo, ako ima toliko hrane da se time
zadovoljava upravo polovina pomenute potrebe, ja mogu prema
tome neposredno da odredim da je taj raspoloivi kvantum jednak polovini te potrebe. Dakle, pod tim okolnostima dovoljno je
da postoji jedan ukupan odnos pa da se uzajamno odmeravaju
kvanta lanova odnosa. Ako je mogue da se na merenje objeka109

ta novcem gleda kao na merenje po ovoj shemi, onda je direktna

uporedivost jednog i drugog, a time i logiki zahtev za karakterom samog novca kao vrednosti utoliko neodriv.
Da bismo od ove isto tako samo logike mogunosti stigli
do stvarnosti, pretpostaviemo samo jedan sasvim opti merni
odnos izmeu kvantuma dobara i kvantuma novca, kakav se
pokazuje u, razume se, esto prikrivenoj i izuzecima obilatoj
vezi izmeu rastue novane zalihe i rastuih cena, rastue zalihe dobara i sve niih cena. Zadravajui pravo na svako podrobnije odreenje, prema ovome obrazujemo pojmove zaliha
ukupnih roba i zalihe ukupnog novca i odnosa zavisnosti meu
njima.
Svaka pojedina roba je odreen deo pomenutog raspoloivog kvantuma ukupnih roba; ako ovaj poslednji pomenuti nazovemo a, onda je ona prva - recimo - I/ m a; cena koju ona
uslovljava je odgovarajui deo pomenutog kvantuma ukupnog
novca, tako da je on, ako taj kvantum nazovemo b, jednak I/m b.
Dakle, ako bismo znali veliine a i b, kao i koliki deo prodajnih
vrednosti uopte ini jedan odreeni predmet, znali bismo takoe
njegovu cenu u novcu, i obrnuto. Dakle, sasvim nezavisno od
toga da novac i pomenuti vrednosni objekt imaju nekakvu kvalitativnu jednakost, znai, bez obzira na to da li je sm novac neka
vrednost ili nije - odreena suma novca moe da odredi ili odmeri vrednost predmeta. - Pri tom uvek valja imati u vidu potpunu
relativnost merenja. Apsolutni kvanti, koji se postavljaju kao
meusobno ekvivalentni, time se mere u sasvim drugom smislu
nego delimini kvanti koji su ovde u pitanju. Recimo, ako se
pretpostavi da ukupna suma novca - uz odreene restrikcije ini protivvrednost za ukupnu sumu predmeta prodaje, onda jo
nema potrebe da se ovo prizna kao merenje jednoga drugim. To
je upravo samo odnos jednog i drugog prema oveku koji postavlja vrednosti i prema svojim praktinim svrhama, koji njih
meusobno uvodi u vezu ekvivalentnosti. Koliko je jaka tendencija da se s novcem uopte i s robom uopte postupa kao s
meusobno odgovarajuima - to pokazuje sledea pojava, koja
nastupa na vie mesta. Ako neko primitivnije pleme ima naturalnu razmensku jedinicu, a ue u promet s razvijenijim susedom,
koji poseduje metalni novac, esto se prema toj naturalnoj jedinici postupa kao prema istovrednoj s metalnom novanom jedi-

110

tog suseda. Tako su stari Irci, kad su dolazili u vezu s

Rimljanima, svoju jedinicu vrednosti, kravu, izjednaavali s uncom srebra; divlja, gortaka plemena u Anamu, koja imaju
samo naturalnu razmenu, koriste bivola kao osnovnu vrednost i,
prilikom njihovog prometa s kultivisanim stanovnicima ravnice, vrednosna jedinica tih stanovnika, srebrna ipka odreene
veliine, vrednuje se kao jedan bivo. Ta ista osnovna crta deluje i
kod jednog divljeg plemena blizu Laosa: ti stanovnici bave se
samo razmenskom trgovinom, njihova jedinica je gvozdeni budak. Ali oni ispiranjem dobijaju zlato iz reke, koje prodaju susednim plemenima, i koje je jedini predmet koji oni mere. Za to
nemaju nikakvo drugo sredstvo osim zrna kukuruza; te tako
prodaju zlato u veliini kukuruznog zrna za jedan budak! Poto
jedinica robe naturalne razmene predoava ili zastupa ideju vrednosti celog kruga objekata isto toliko koliko to ini i novana jedinica s idejom vrednosti kod kompleksa metalnog novca, to je
formulacija: jedan za jedan - samo naivno izraena ekvivalentnost
dotinih ukupnosti. Svakako, moemo da pretpostavimo da se
odnos jedinica doivljava, u najmanju ruku, kao simboliki prikaz odnosa celina.
Kad ve u osnovi postoji ekvivalentnost tih celina, takorei
kao delotvoran mada ne spoznat apriori, onda se, povrh njegove
subjektivne sluajnosti, uspostavlja jedna objektivna proporcija
izmeu deliminih kvanta. Sada tu stvarno jeste neto to je na
obema stranama sasvim jednako: naime, razlomak izmeu svake
od dveju postojeih deliminih veliina i apsolutnog kvantuma,
kojem pojedina pripada. Ako se pretpostavi potpuna izjednaenost svih pomeranja i sluajnih neujednaenosti u obrazovanju
cena, onda bi se, u sferi novac-roba-razmena, svaka roba odnosila
prema svojoj ceni kao sve trenutno ekonomski delotvorne robe
prema svekolikom trenutno delotvornom novcu. Pri tom je sasvim nevano da li taj novac s onim drugim ima pojmovnu, kvalitativnu srodnost. Dakle, ako neka roba staje 20 m, onda je to I/m
od zalihe novca uopte; tj. ona je po vrednosti I/n od zalihe dobara uopte. Prolazei kroz takvo posredovanje, 20 m moe da
bude njena potpuna mera, mada su - uopteno uzev - tih 20 m od
nje sasvim razliiti; pri emu se neprestano mora naglaavati da
je pretpostavka jednostavne veze izmeu svih roba i svekolikog
novca sasvim privremena, gruba i shematska. Da roba i njeno
nicom

111

merilo moraju imati istu sutinu - to bi bio ispravan zahtev, ako

bi se jedna pojedinana roba izjednaila neposredno s nekom
novanom vrednou. Ali - samo za svrhe razmene i odreenja
vrednosti - mora se odrediti odnos izmeu razliitih (odnosno
svih) roba meusobno (dakle, rezultat deobe pojedinane robe sa
svima drugima), pa izjednaiti s novanom sumom tj. s odgovarajuim razlomkom delotvome zalihe novca; a za to je potrebna
samo bilo koja numeriki odredljiva veliina. Ako se roba n prema sumi A svih prodajnih roba odnosi kao novane jedinice a
prema sumi B svih postojeih novanih jedinica, onda je ekonomska vrednost od n izraena kao alB. injenica da se to
veinom ne zamilja tako posledica je okolnosti da su B koliko i
A sasvim po sebi razumljivi - jer njihove promene ne opaamo
lako - pa zato i ne stiemo posebnu svest o njihovoj funkciji kao
imenitelja; u pojedinanom sluaju nas zanimaju iskljuivo brojitelji n i a . Odatle je mogla da nastane predstava da n i a po sebi i
za sebe neposredno i apsolutno odgovaraju jedno drugom, za ta
bi, svakako, morali imati istu sutinu. To to bi se tada zaboravio,
tj. samo injeniki ali ne i svesno delovao onaj opti faktor koji
utemeljuje sm odnos - to bi bio primer za jednu od najtemeljnijih crta ljudske prirode. Ograniena sposobnost prihvatanja same
nae svesti, s jedne strane, i svrsishodnost upotrebe svesti, koja
tedi snagu, s druge strane, dovode do te posledice da, od bezbrojnih strana i odredaba objekta naeg interesa panja stvarno
biva posveena uvek samo malom broju njih. Raznim gleditima, od kojih polazi izbor i rangiranje momenata koji su uli u
svest, odgovara mogunost da se ti momenti ralane na jedan
sistematski stupnjevit redosled; ovaj poinje time to se - od niza
pojava - panja posveuje samo onome to im je svima zajedniko, tj. to, kod svake, u svest ulazi samo osnova koja joj je zajednika s drugima; suprotni konani lan te skale nalazi se tamo
gde kod svake pojave do svesti dolazi upravo ono po emu se ona
razlikuje od svake druge, ono to je apsolutno individualno, dok
to to je opte i fundamentalno ostaje ispod praga svesti. Izmeu
ta dva ekstrema postoje - na najrazlinijim stupnjevima - take
za koje se, kao za strane ukupnih pojava, vezuje najvia svest.
Govorei samo o proseku, moe se rei da teorijski interesi svest
upuuju vie ka zajedninostima, a oni praktini vie ka individualnosti stvari. Za metafiziki zainteresovanog mislioca vrlo

112

esto one individualne diferencije meu stvarima iezavaju kao

nebitne, sve dok on, recimo, ne ostane vezan za tako opte predstave kakve su bivstvo ili postanje, koje su zajednike svim stvarima kao takvima. Obrnuto, praktini ivot svugde zahteva da se
kod ljudi i odnosa, koji nas se tiu, najpreciznije svesno shvate
razlike, svojstva, nijanse, dok opteljudskim osobinama, ili zajednikoj osnovi svih dotinih odnosa, nema potrebe posveivati
nikakvu posebnu panju, jer su po sebi razumljivi - tavie,
takva panja je esto samo teko objanjiva. Na primer, u porodinom ivotu se odnosi meu lanovima porodice svesno izgrauju na iskustvu s onim linim kvalitetima po kojima se
svaki razlikuje od svih drugih, dok opti karakter porodice nije
neki predmet posebne panje za one koji sudeluju u tome; i to u
takvoj meri da esto samo ljudi izvan te porodice mogu da daju
opis tog karaktera uopte. Ali to nije smetnja da ta opta i nesvesna osnova ima psihiko dejstvo. Individualne osobine lanova
porodice stvarno e izazvati vrlo razliite odnose meu njima,
zavisno od opteg karaktera i tona koji vlada u celoj porodici;
ipak, tek on daje onu neprimeenu podlogu na kojoj lanovi porodice mogu da izvuku nedvosmisleno odreene posledice. To
isto vai za ire krugove. Koliko god svi odnosi meu ljudima
poivali na posebnim uslovima koje unosi svaki pojedinac, ipak
se ti odnosi, na svoj odreeni nain, injeniki ostvaruju samo
tako to, osim njih, razume se, postoje izvesne sasvim opteljudske injenice i pretpostavke koje ine, takorei, onaj opti
imenitelj, kakvom se pridruuju pomenute individualne diferencije kao odreujua brojila, tek tako stvarajui totalitet odnosa.
Sasvim isti psiholoki odnos mogao bi preovladavati u pogledu
novanih cena. Izjednaavanje vrednosti kakve robe i vrednosti
jedne novane sume ne znai jednainu meu prostim faktorima,
nego proporciju, tj. jednakost dvaju razlomaka iji je imenitelj, s
jedne strane, suma svih roba, a s druge strane, suma svekolikog
novca - naravno, i jedno i drugo iziskuje jo znatne determinacije - jednog odreenog privrednog kruga. Kao jednaina, to se
ostvaruje time to se obe sume, iz praktinih razloga, apriori
postavljaju kao uzajamno ekvivalentne; ili, tanije: praktini odnos - u kojem mi baratamo ovim kategorijama - u teorijskoj svesti se odraava u formi jedne ekvivalentnosti. Samo, poto je ovo
opte utemeljenje svih jednaina izmeu pojedinih roba i pojedi-

8 Filozofija novca

113

nih cena, ono i ne dolazi do svesti nego uz pomenute, jedino interesantne i zato jedino do svesti dospele pojedinane lanove,
obrazuje faktor koji nesvesno deluje i bez kojeg pomenute sume
ne bi ni imale mogunost uspostavljanja meusobne veze. Ogromna vanost pomenute apsolutne i fundamentalne jednaine
ne bi njenu nesvesnost uinila neverovatnom, ve zapravo toliko
verovatnom kao to je, adekvatno tome, sluaj u navedenim analogijama.
Svakako, pod pretpostavkom da postoji po sebi bezvredan
novac, pojedinana novana cena bila bi bez ikakve veze s robom iju vrednost bi trebalo da izrazi ako bi se razmatranje
ograniilo na ta dva momenta; ne bi se znalo usled ega bi jedan
objekt uslovljavao sasvim odreeno viu ili niu cenu nego neki
drugi. Ali im se, kao apsolutna pretpostavka cele te relacije,
suma svega to je za prodaju postavlja kao ekvivalent sumi svekolikog novca (u smislu sume o kojem emo kasnije raspravljati), odmah se odreenost cene svake pojedinane robe
pokazuje prosto kao razlomak izmeu njene vrednosti i one totalne vrednosti koja se ponavlja kao razlomak izmeu njene cene
i kvantuma ukupnog novca. Ovo ni u kojem sluaju - na to jo
jednom ukazujem - ne sadri taj pogreni zakljuak da se sposobnost jedne odreene novane sume da meri vrednost neke
pojedinane robe zasniva na odnosu jednaine izmeu svekolikog novca i svih roba, a da taj odnos ve pretpostavlja merljivost
jednoga drugim. Tako, pitanje da li svako merenje iziskuje sutinsku jednakost izmeu objekta i merila, vie se ne bi odnosilo
na konkretni sluaj - a ostalo bi nereeno pri pretpostavci ovoga.
Ipak, merenje relativnih kvanta stvarno je moguno u tom smislu
to su njihova apsolutna kvanta u bilo kojem odnosu, koji ne
mora
da bude merenje ili jednakost. Svakako, izmeu debljine neke
gvozdene cevi i odreene snage vode ne postoji jednakost, ni
mogunost merenja; samo, ako oba sainjavaju integralne delove jednog mehanikog sistema s odreenim efektom snage,
onda ja mogu - ukoliko je data izvesna modifikacija tog efekta pod odreenim okolnostima, po menjanju snage vode, koje spoznajem, tano da izmerim koji je promer cevi upotrebljene u tom
sistemu. Tako, roba i novac ne moraju biti meusobno merljivi,
ali dovoljno je da i jedno i drugo za ljudski ivot igra izvesnu
ulo114

difikacija jednoga daje indeks za kvantitativnu modifikaciju

drugoga. S tim svoenjem znaenja svakog novanog kvantuma
kao takvog na razlomak (a zasad emo jo ostaviti bez odgovora
pitanje od koje apsolutne veliine taj razlomak ini odreeni
deo) nije nepovezana okolnost da su Rimljani svoj kovani novac
- uz posebno obrazloen izuzetak - nazivali po relativnoj a ne
po apsolutnoj teini. Tako, as oznaava samo celinu od 12 delova, koja se moe povezati koliko s nasleem toliko i s merama
ili teinama, i moe se odrediti i za funtu, kao i za bilo koji njen
deo. I injenica da je tu u svest ula i daje delotvoma samo relativnost mere, nee se promeniti ako se postavi hipoteza po kojoj
je to as u pradoba oznaavalo bakarnu ipku apsolutno odreene
teine.
Sada se ova ve nagovetena restrikcija mora preciznije
sprovesti na pojmu kvantuma ukupnog novca. injenica da se ne
moe prosto rei da ima toliko novca za kupovinu koliko ima i
robe za kupovinu - nije povezana s neizmemom diferencijom u
kvantitetu izmeu svih nagomilanih roba, sjedne strane, i svekolikog nagomilanog novca, s druge. Poto nema nikakvog zajednikog merila za jedno i drugo, kao za kvalitativno istovetne
stvari, meu njima ne postoji nikakvo neposredno vie ih manje.
Nikakav kvantum robe nema sam od sebe odreenu vezu s jednim odreenim kvantumom novca, poto bi se naelno sve svrhe
novca mogle postii bilo kojim umanjenim kvantumom novca.
Dokle to u stvarnosti moe da ide, a da ne prekine promet, pokazuje ova saoptena injenica: pre nekoliko stolea su, u Rusiji,
postojali tako mali srebrni novii da se nisu mogli prstima
podii sa stola, nego su istresani iz kese, pa su sume, koje je trebalo plaati, deljene, i obe strane bi svoje delove polizale i ispljunule u kese. Moglo bi se rei: koliki god bio apsolutni obim
zalihe novca, on ostaje, sve dok obavlja funkcije novca, uvek
podjednako novac; menja se samo kvantum, koji ti znaci ili
komadi u drugoj vezi, naime, posmatrani kao materijal bilo koje
vrste, predstavljaju, ali se zato ne mora menjati njihov kvantum
kao novca. Zato pomenuto direktno poreenje svih roba i svekolikog novca uopte ne dovodi ni do kakvog zakljuka. Nesrazmernost izmeu totaliteta novca i totaliteta roba, kao imenitelj
pomenutih razlomaka koji izraavaju vrednost, ak poiva na
injenici da se zaliha novca kao celina mnogo bre unosi u pro-

115

met nego vrednost robe kao celina. Niko ne ostavlja neiskoriene znatnije sume novca ako to moe da izbegne, a to se
stvarno skoro uvek moe izbei; a nijedan trgovac ne moe
izbei da znatni delovi njegove robne zalihe stoje dok ne budu
prodati. Ta diferencija u tempu prometa jo se poveava kad se
uraunaju objekti koji se ne nude za prodaju, ali su, uprkos tome
povremeno podloni prodaji, i to u sluaju zavodljive ponude.
Dakle, ako se za osnovu uzmu stvarno plaene cene za pojedine
robe, pa se postavi pitanje kvantuma novca koji bi potom bio potreban za kupovinu ukupne zalihe, svakako e se videti da taj
kvantum novca neizmemo premaa stvarnu novanu zalihu. S
tog gledita, mora se rei da ima znatno manje novca nego robe,
i da razlomak izmeu robe i njene cene nikako nije jednak s
razlomkom izmeu svih roba i svekolikog novca, nego je, kao
to se lako vidi iz prethodnoga, znatno manji od ovoga. Ipak, postoje dva puta kojima se moe spasti naa osnovna proporcija.
Naime, prvo kao kvantum ukupnih roba, koji ulazi u nju, mogao
bi se smatrati onaj koji se nalazi u toku aktuelne prodaje. Da se
izrazimo Aristotelovim recima: neprodata roba je samo roba kao
mogunost, ona postaje roba kao stvarnost tek u momentu
kad se prodaje. Kao to je novac tek u trenutku kad kupuje, tj.
obavlja funkciju novca, stvarno novac - tako je, odgovarajue
ovome - roba tek onda roba kad se prodaje; pre toga je ona
objekt
prodaje samo posredstvom i unutar jedne idejne anticipacije. S
tog stanovita, sasvim je po sebi razumljiv, ak je identian stav
da ima onoliko novca koliko ima i objekata prodaje - pri emu
se, naravno, pod novcem podrazumevaju svi supstituti novca,
omogueni kreditom i iro-prometom. Istina, robe koje trenutno
miruju nikako nisu ekonomski nedelotvome, a ekonomski ivot
bi bio neizmemo promenjen kad bi iznenada zaliha robe bez ostatka ulazila u promet svakog momenta, kao to to ini zaliha
novca. Samo, kad podrobnije razmotrim stvar, ini mi se da
zaliha roba u mirovanju deluje samo s tri aspekta na stvarne
kupovine novca na tempo novanog opticaja, na pribavljanje
novanih tvari ih novanih ekvivalenata i na odnos novanih izdataka prema rezervama. Ali ti momenti su ve uticali na aktuelni promet, pod njihovim uticajem formirao se empirijski odnos
izmeu robe i novca; dakle, ti momenti nikako ne spreavaju da
se, u pomenutoj fundamentalnoj proporciji, kvantum ukupnih
116

roba shvati kao takav da se sastoji od stvarnih kupovina u svakom datom momentu. Drugo, to moe da se prihvati takoe kao
posledica injenice da isti kvantum novca, budui da se ne troi
kao robe, posredno dovodi do neogranienog broja prometa, i
minimalnost svoje novane sume u odnosu prema sumi roba koja
postoji u svakom izolovanom trenutku, uravnoteuje brzinom
svoga opticaja. Na nekim vrhunskim dostignuima novanog sistema sasvim neposredno se moe videti koliko neznatnu ulogu
novana supstancija igra u balansiranjima vrednosti koje posredno ostvaruje: godine 1890. francuska banka je na tekuem raunu na stvarno uplaeni novac primenila koeficijent 135 (od 54
milijarde - 400 miliona fr. franaka), ak je nemaka dravna
banka to uinila s koeficijentom 190. U novanim sumama koje
funkcioniu, za kojima sledi odreenje novanih cena roba, suma novca postaje neznatna veliina u poreenju s tim ta od nje
postaje njenim funkcionisanjem. Zato se ne moe o nekom pojedinanom trenutku, ali moe o jednom tano odreenom periodu
rei da totalni kvantum novca, koji je tada unet u promet, odgovara totalnoj sumi objekata koji su u njemu bili izloeni prodaji.
Pojedinac ima takoe svoje izdatke, naroito cene za vee nabavke ne prihvata polazei od njihovog odnosa prema njegovom trenutnom finansijskom stanju, nego od odnosa prema njegovim
ukupnim prihodima u nekom duem periodu. Tako, u naoj proporciji, novani razlomak moe da se izjednai s robnim razlomkom time to njegov imenitelj nee sadravati supstancijalno
prisutni novani kvantum, nego mnogostruko vei kvantum od
ovoga, odredljiv brojem prometa u izvesnom periodu. S tog gledita moe se reiti antinomija izmeu uopte prisutnih roba i
onih aktuelnih kao protivvrednosti novca, kao to se moe odbraniti i tvrdnja da izmeu ukupne sume roba i ukupne sume
novca u jednom zatvorenom privrednom krugu ne moe da preovlada naelna disproporcija; koliko god se sporili o tanom odnosu izmeu jedne pojedinane robe i jedne pojedinane cene,
koliko god kolebanja i disproporcionalnosti nastalo, ako je jedna
odreena veliina dotinih razlomaka psiholoki utvrena, a i
druga dobila tanost zahvaljujui objektivnim promenama, naroito koliko god brzo jaanje prometa inilo osetnim privremeni nedostatak prometnih sredstava. Uvoz i izvoz metala, koji
proizlazi iz nedostatka odnosno obilja novca u dotinoj zemlji u
117

poreenju s njenim vrednostima roba, predstavljaju samo balansiranja unutar jednog privrednog kruga, ije provincije ine
zemlje koje u tome sudeluju; ta balansiranja oznaavaju da se ponovo uspostavlja opti, u ovom privrednom krugu sada stvarni
odnos izmeu jednog i drugog, posle promena kojima je podlegao jedan pojedinani deo. Pod tim pretpostavkama na pitanje:
da li je cena primerena ili nije, dobio bi se neposredan odgovor
na osnovu jednog i drugog prethodnog pitanja: prvo, koja je
suma novca i koja suma objekata prodaje trenutno delotvoma i,
drugo, koji deo ovog poslednjeg kvantuma ini objekt koji je
sada u pitanju. Ovo poslednje je, zapravo, odluujue, a jednaina izmeu razlomka objekta i razlomka novca moe biti
objektivno i proraunljivo istinita ili lana, dok se, u sluaju jednaine izmeu objekata uopte i novca uopte, moe raditi samo
1
svrsishodnosti ili nesvrsishodnosti, ali ne i o istini u
smislu
logike dokazivosti. Ovaj odnos meu totalitetima ima, u
izvesnom pogledu znaenje aksioma, koji uopte nije istinit u
istom
smislu u kojem su to pojedinani stavovi koji se temelje
na
ovome; samo su ti stavovi dokazivi, dok taj aksiom ne moe
da
ukae ni na ta od ega bi se logiki izveo. Ovde se
istie
jedna
metodska norma velikog znaaja, za koju elim da
navedem
primer iz sasvim druge kategorije vrednosti. Osnovna
tvrdnja
pesimizma je da u ukupnosti bivstva patnja znatno premaa
radosti;
da svet ivih bia, posmatran kao jedinstvo, ili takoe
prosek
tog
sveta, osea mnogo vie bola, nego zadovoljstva. Takva
tvrdnja
je od poetka nemogua, jer ona pretpostavlja da se
zadovoljstvo
i bol, kao kvalitativno jednake veliine s obrnutim predznakom,
mogu neposredno uzajamno odmeravati i sraunavati. A to se u
118

drugog nalazimo u ljudskoj sudbini. Tek kad o ovome postoji

neka predstava, bila ona i nesvesna i neodreena, moe se rei da
se, u jednom pojedinanom sluaju, uivanje preskupo platilo tj. prevelikom koliinom patnje, ili da se u pojedinanoj ljudskoj
sudbini zapaa vie bolova nego radosti. Ali sam pomenuti
prosek nije nesrazmeran, jer je on ak to po emu se odnos izmeu oseanja u pojedinanom sluaju odreuje tek kao primeren ili neprimeren; ba kao to se ne moe rei daje prosek ljudi
vei ili manji, poto taj prosek tek i daje merilo kojim se meri
pojedinani ovek - a samo on moe biti visok ili mali. Isto tako
kao to se vrlo pogreno kae da vreme prolazi brzo ili polako
- a prolaenje vremena, tj. tempo dogaaja koji smo iskusili i
osetili kao prosek, uopte jeste veliina koja meri, na kojoj se
pokazuje brzina ili sporost odvijanja pojedinanih doivljaja, a da
pomenuti prosek nije ni brz ni spor. Dakle, tvrdnja pesimizma da
u proseku ljudskog ivota ima vie patnje nego zadovoljstva,
metodski je nemogua koliko i tvrdnja optimizma da taj ivot
sadri vie zadovoljstva nego patnje; oseanje ukupnih kvanta
zadovoljstva i patnje (ili, drugim recima, njihovog proseka koji
se deli na individuum ili vremenski period) jeste prafenomen,
ije se strane ne mogu uzajamno uporeivati, zato to bi za to
bilo potrebno merilo izvan jednog i drugog, koje bi njih podjednako obuhvatalo.
Ovim bi dovoljno bio okarakterisan tip saznanja o kojem je
ovde re. Unutar navedenih i nekih drugih podruja, primami
elementi, koji njih sainjavaju, po sebi su neuporedivi, jer su
razliitog kvaliteta, dakle, ne mogu se meriti jedan drugim ili nekim treim. Ali injenica da jedan element uopte postoji u ovoj,
a drugi u onoj meri, predstavlja merilo za prosuivanje singulamog i parcijalnog sluaja, dogaaja, problema, u kojem sadejstvuju elementi obe vrste. Budui da elementi pojedinanih
dogaaja ponavljaju proporciju ukupnih kvanta, oni imaju taan, tj. normalan, prosean, tipian odnos, dok odstupanja od
toga izgledaju kao prevaga jednog elementa, kao nesrazmernost. Naravno, po sebi i za sebe ti elementi pojedinanih
sluajeva nemaju odnos tanosti ili netanosti, jednakosti ili nejednakosti, koliko to nemaju ni njihove ukupnosti; tavie, oni ga
dobijaju tek time to mase ukupnih kvanta ine ono to je apso119

samo to apsolutno ne podlee odredbama uporedivosti, koje ono,

sa svoje strane, omoguava relativnome. - Ovome tipu mogao bi
da pripada odnos izmeu objekta prodaje i njegove cene u novcu.
Moda ni jedno ni drugo nema nieg meusobno zajednikog u
pogledu sadraja, moda su oba toliko razliita da su kvantitativno neuporediva. Samo, poto tu sve to je za prodaju i sav novac
zajedno ine jedan ekonomski kosmos, cena neke robe mogla bi
biti odgovarajua, ako bi predstavljala onaj deo delotvomog
kvanta ukupnog novca koji, od delotvomog kvanta ukupnih
roba, predstavlja ta roba. Nema potrebe da jednaka vrednost u
robi i odgovarajuoj sumi novca utemeljuje njihovu uzajamnu
srazmemost; tavie, novanoj ceni nije potrebno da sadri nikakvu vrednost u tom smislu, nego samo da obrazuje istu takvu
jednainu sa svim novcem uopte kakvu roba obrazuje sa svim
robnim vrednostima uopte. - Takoe, tok individualne privrede
pokazuje koliko je novana cena neke robe zavisna od odnosa te
robe prema ukupnosti rob. Kae se: rtvujemo novac - to nam
je ve po sebi teko - samo kad dobijamo primerenu protivvrednost. Svaka uteda u pogledu tog rtvovanja rauna se kao dobitak, kao neto pozitivno. Samo, to je dobitak jedino usled toga
to omoguava da se takva ista rtva podnese drugom prilikom.
Kad inae ne bih znao ta da radim s novcem, odmah bih celi svoj
imetak u novcu dao za neki objekt, za koji bi on bio traen. Dakle, primerenost cene oznaava samo to da ja - kao proseno
bie - poto sam ga izdao, moram da zadrim jo toliko koliko je
potrebno da kupim stvari koje isto tako elim. Utroak za svaki
pojedini predmet mora se upravljati prema mojoj elji da osim
njega kupim i druge predmete. Ako svako svoje privatne izdatke
regulie tako da je vrsta roba usklaena s njegovim ukupnim
prihodom, onda to znai da se njegov troak za neto pojedinano odnosi prema njegovom troku za celinu privrede onako
kako se znaaj pribavljenog pojedinanog objekta odnosi prema
znaaju ukupnih - za njega poeljnih i dostupnih mu - objekata,
koje treba pribaviti. I ta shema individualne privrede nije, oito,
samo analogija s privredom uopte nego iz njene opte primene
mora da proizae utvrivanje prosenih cena: neprestana subjektivna odmeravanja moraju, kao odraz, proizvesti objektivni odnos izmeu robe i cene, koji zavisi isto toliko od proporcije
izmeu ukupne delotvome zalihe roba i ukupnog novanog
120

kvantuma, koliko i - uz sve modifikacije - od proporcije izmeu

ukupnih potreba pojedinca i njegovog - za to raspoloivog ukupnog novanog prihoda.
Ukupna dosadanja dedukcija ni na koji nain nije dotakla
pitanje da li, u stvarnosti, novac jeste ili nije vrednost; nego je
samo trebalo dokazati da njegova funkcija da meri vrednosti
njemu ne namee karakter vrednosti za sebe. Ipak, sama ta mogunost kri put ne samo za spoznaju njegovog stvarnog razvojnog toka nego i, pre svega, njegove unutranje sutine. - Na
primitivnim stupnjevima privrede, svakakve upotrebne vrednosti pojavljuju se kao novac: stoka, so, robovi, duvan, krzna itd.
Na koji god se nain novac razvijao, na poetku je on, u svakom
sluaju, morao biti vrednost, koju su ljudi i neposredno kao takvu doivljavali. injenica da se najdragocenije stvari daju za
natampani listi, omoguena je tek u sluaju veoma rasprostranjenih i pouzdanih nizova svrha, koji obezbeuju da nama ono
to je neposredno bez vrednosti i dalje pomae da doemo do
vrednosti. Tako se nizovi logikih zakljuaka, koji vode ka sasvim jezgrovitim zakljunim stavovima, mogu provoditi kroz po
sebi nemogue ili protivrene lanove - ali, ipak, samo ako je
miljenje sasvim sigurno u svoj pravac i svoju tanost; primitivno, jo kolebljivo miljenje bi, na takvoj taki smesta izgubilo
smer i cilj, pa zato mora svoje funkcije da obavlja na stavovima
od kojih je svaki za sebe najkonkretniji mogui i najosetnije taan
- razume se, po cenu pokretljivosti miljenja i daljine njegovih
ciljeva. Adekvatno tome, provoenje nizova vrednosti kroz ono
to je bezvredno postaje izuzetno due i svrsishodnije, ali se
moe ostvariti tek kad se povea intelektualnost pojedinaca i stalne organizacije grupe. Niko nije toliko lud da vrednost daje za
neto to ne moe neposredno da upotrebi, ukoliko nije siguran da
to neto moe posredno opet da pretvori u vrednosti. Dakle, moguno je samo to da je razmena izvorno bila naturalna razmena,
tj. razmena izmeu neposrednih vrednosti. Pretpostavlja se da su
objekti koji su, upravo zbog svoje opte poeljnosti, razmenjivani posebno esto, te su bili u opticaju, dakle, posebno esto su
njihove vrednosti merene u poreenju s drugim predmetima - u
psiholokom smislu, najpre porasli kao opte mere vrednosti.
Oito sasvim suprotno upravo dobijenom rezultatu, po kojem
novac po sebi i za sebe ne mora da bude nikakva vrednostovde

121

vidimo da najpre ba ono to je najnunije i najvrednije naginje

tome da postane novac. To najnunije ja ovde nikako ne shvatam
u fiziolokom smislu; tavie, potreba za nakitom moe, na primer, da igra glavnu ulogu u okviru toga to se doivljava kao
nunost; kao to i stvarno ujemo da je kod primitivnih naroda
nakit na telu, odnosno predmeti upotrebljeni za to, njima vredniji od svih drugih stvari, koje mi sebi predstavljamo kao mnogo
nunije. Poto je nunost stvari za nas uvek samo neka vrsta akcenta koji nae oseanje daje njihovim po sebi sasvim ravnopravnim - tanije: po sebi uopte ne opravdanim - sadrajima,
a inae taj sadraj zavisi iskljuivo od svrha koje mi sebi postavljamo, to se od poetka nikako ne moe utvrditi koje su to vrednosti koje su podobne da dobiju karakter onog to je neposredno
neodlono i to ima svojstvo novca. Jedino, ini mi se da je nezaobilazna ta pretpostavka da se karakter novca izvorno vezivao
za takve stvari koje su, usled toga to su ih ljudi oseali kao
neto
nuno, posebno esto razmenjivane za raznolikost drugih stvari.
Novac ne bi mogao nastati ni kao razmensko sredstvo, ni kao
mera vrednosti, da njegovu tvar ljudi nisu oseali kao neposredno vrednu.
Ako s tim uporedimo sadanje stanje, nesumnjivo je da novac za nas vie nije vredan zato to ga mi sebi predstavljamo kao
neto ija je tvar neposredno nuna, kao neophodna vrednost.
Nijedan ovek iz evropske kulture danas ne smatra da je novac
vredan zato to od njega moe da se naini ukrasni predmet.
Dananja vrednost novca ne moe se povezivati s vrednou njegovog metala ve i zato to sada ima plemenitog metala u mnogo
veim koliinama, pa se, osim u svrhe nakita i tehnike svrhe, on
ne mora upotrebljavati i za plaanje. Ako zamislimo koliko, kao
konsekvenca teorije o vrednosti metala, takav prelaz ve vai
kao zavren, onda bi to proizvelo toliko obilje predmeta od plemenitog metala da bi njegova vrednost pala na minimum. Dakle,
to da se kod novca vrednuje njegovo moguno pretvaranje u
druge metalne objekte - mogue je upravo samo pod uslovom da
do tog pretvaranja ne dolazi ili da dolazi samo u sasvim neznatnoj meri. Dakle, koliko god na poetku razvoja, tj. u uslovima
neznatnog postojanja plemenitih metala, njihova primena kao
nakita odreivala njihovu vrednost kao novca, ta veza nestaje
uporedo s njihovom poveanom proizvodnjom. Takav razvojni
122

tok potkrepljen je okolnou da primitivni ovek, kako sam ve

istakao, dodue, smatra da je za njega od vitalne nunosti da na
sebe, na odreeni nain, stavlja nakit, ali da kasnije izgraivanje
skala vrednosti taj interes stvarno uvruju u kategoriju suvinoga ili izlinoga. U ivotu modeme kulture nakit apsolutno
vie ne igra onu socijalnu ulogu koja izaziva nau zapanjenost
kad na nju nailazimo u etnolokim ali i u srednjovekovnim izvetajima. I ta okolnost slui umanjivanju znaaja novca, za koji
je on mogao da zahvali svome materijalu. Moe se rei da vrednost novca sve vie prelazi sa svog terminus a quo na terminus
ad quem, i da tako metalni novac, u pogledu psiholokog vaenja
samog uporeivanja njegove materijalne vrednosti, stoji na istom
stupnju s papirnim novcem. Materijalnu bezvrednost papirnog
novca ne smemo da proglaavamo nevanom, zato to bi se time
ukazivalo samo na metal. Protiv toga govori i injenica da se ak
i sasvim nepokriveni papirni novac, ipak, jo vrednuje kao novac. Ako bi se ukazivalo takoe na politiku prinudu da se i takvom papirnom novcu pridaje neki kurs, to bi upravo znailo da
drugi razlozi, a ne neposredno i materijalno korienje, jednoj
odreenoj tvari mogu da daju, i stvarno joj i daju, vrednost novca. Sve ea zamena gotovine u metalnom novcu papirnim novcem i raznorazne forme kredita neizbeno se odraavaju i na
karakter onog prvog - otprilike onako kako u pitanjima linosti
neko ko neprestano preputa drugome da ga zastupa, najzad, vie
ne dobija nikakvo drugo uvaavanje osim onog koje pripada njegovim zastupnicima. Sto su obuhvatnije i raznolikije funkcije
novca, i to brze cirkulie pojedinani kvantum, to vie njegova
vrednost kao funkcije mora da prerasta njegovu vrednost kao
supstancije. Moderno razvijeni promet tei, oito, ka sve veem
iskljuivanju novca kao supstancijalnog nosioca vrednosti; a on
nuno tei tome zato to ni najvea proizvodnja plemenitih
metala ne bi bila dovoljna da podmiri sav promet u gotovini.
iro-promet, sjedne strane, i internacionalne menine poiljke,
s druge, samo su istaknute take te opte tendencije, ije e ve
rane i karakteristine pojave obraditi poslednji odeljak ovog
poglavlja.
U celini, to su primitivnije ekonomske predstave, utoliko
vie e i merenje pretpostavljati ulno-neposredan odnos izmeu
uporeenih vrednosti. Upravo opisano shvatanje: da jednaina

123

vrednosti izmeu neke robe i neke sume novca znai jednakost

razlomka koji postoji izmeu ovih dveju kao brojaa, i ukupnih
kvanta svih roba i sveg novca, kao imenitelja, naime, onih ukupnih kvanta koja dolaze u obzir za ekonomske svrhe, oito je, kao
injenica, delotvorna svuda, jer tek ona tu jednu vrstu objekta
stvarno ini novcem; samo, poto novac kao takav nastaje samo
postepeno, to e se i taj modus razviti od onog primitivnijeg iz
neposrednog uporeivanja objekata koje treba razmeniti. Najnii
stupanj oznaava, moda, sluaj s ostrva Nova Britanija. Tamo
uroenici koriste kao novac nanizane kuice jedne vrste pueva*
koje nazivaju devara. Taj novac se koristi za kupovinu kao
duinska mera: duina ruke itd.; redovno se za ribe izdaje tolika
duzina devara kolika je sama riba. Takoe se, s podruja upotrebe ovakve vrste novca, ponekad javlja o takvom tipu kupovine
da jednaka mera dveju roba vai kao jednaka po vrednosti: na
primer, jedna mera ita vredi koliko i ista tolika mera puevih
kuica. Oito je tu neposrednost u ekvivalentnosti robe i cene dostigla najpotpuniji i najprostiji izraz, u poreenju s kojim takvo
uporeivanje vrednosti koje nema za cilj kvantitativnu kongruenciju predstavlja vii duhovni proces. Jedan rudiment pomenutog naivnog izjednaavanja vrednosti istih kvanta nalazimo u
pojavi o kojoj Mungo Park u 18. stoleu izvetava u vezi s nekim plemenima u zapadnoj Africi. Tamo je gvozdeni novac u
vidu poluga bio u opticaju i sluio za oznaavanje kvanta roba,
tako daje odreena mera uvana ili ruma nazivana jednom polugom duvana, jednom polugom ruma. Tu se u jeziki izraz uvukla
potreba da se na jednakost vrednosti gleda kao na jednakost
kvantiteta - to je, oito, jako, ulno upeatljivo uporite primitivnog naina vrednovanja. U sluaju vrlo razliitog spoljnjeg izgleda, neke druge pojave pripadaju, ipak, istom naelnom tipu
oseaja. Od grada Olbija, na Dnjepru, miletske kolonije, ostali
su nam sauvani stari bronzani novii u obliku riba, s natpisima
koji verovatno oznaavaju tunu i korpu s ribom. Pretpostavlja se
daje taj narod ribara prvobitno koristio tunjevinu kao razmensku
jedinicu, pa je - prilikom uvoenja kovanog novca - moda,
zbog prometa s manje razvijenim susednim plemenima - smatrao daje potrebno da vrednost svake tune ponaosob predstavi
* cyprea moneta (prim. prev.).

124

u vidu novia, koji je jednakou svog oblika neposredno prikazivao tu istovrednost i zamenljivost. Na drugim mestima se,
manje upeatljivo, ali ipak bez odricanja od spoljanje adekvatnosti, na novi utiskivao samo lik predmeta (vola, ribe, sekire),
koji je u epohi razmene figurirao kao osnovna jedinica, iju je
vrednost predstavljao upravo taj novi. U osnovi prevladava
isto oseanje kad Zend-Avesta propisuje da lekar moe kao honorar za leenje vlasnika kue da trai slabijeg vola, za leenje
seoskog stareine vrednost osrednjeg vola, za leenje gradskog
stareine vrednost odlinog vola, a za leenje namesnika pokrajine vrednost jednog etvoroprega. Ali za leenje ene vlasnika
kue treba da dobije magaricu, za leenje ene seoskog stareine
kravu, za leenje ene gradskog stareine kobilu, za leenje ene
namesnika pokrajine ensku kamilu. Jednakost polova u pogledu objekta usluge i naknade za uslugu takoe ovde svedoi o
sklonosti da se ekvivalentnost vrednosti i protivvrednosti temelji
na neposredno spoljanjoj jednakosti. Isto tako stoji stvar s injenicom da se novac na poetku svog razvitka sastojao od komada
u vidu velikih i tekih kvantiteta: krzna, stoka, bakar, bronza; ili
od mnotva, kao kod kuica pueva; tu spada i injenica da je
prva novanica koja nam je poznata, i koja nam je i sauvana, iz
Kine s kraja 14. stolea, dugaka 18 engleskih cola i iroka 9
cola. Tu jo deluje tendencija pravila seljaka: mnogo pomae
mnogo - u prilog emu govori jedno prirodno oseanje, koje
moe da opovrgne samo empirija s tananijim svojstvima i s refleksijom. Najvee komade novca od plemenitih metala takoe
nalazimo skoro iskljuivo kod naroda koji jo nisu obrazovani ili
imaju naturalnu privredu: za najvee zlatnike vai 1001 naroda
Anama, vredan 880 finskih maraka**, japanski obgang (220
finskih maraka), benta kod Aantija; Anam ima takoe srebrni
novi u vrednosti od 60 finskih maraka. Na osnovu istog oseanja znaaja kvanta, esto samo pravo na kovanje krupnih
novia ostaje rezervisano za najvie vlastodrce, dok one manje
(takoe od istog metala!) kuju nie instance: tako je persijski ah

* Avesta je zbirka svetih spisa pripadnika religije Zaratustre; Zend-Avesta

je ta zbirka zajedno s dodatim objanjenjima sa srednjopersijskog podruja
(prim. prev.).
** 1 finska marka = 100 penija (prim. prev.).

125

kovao krupan novac, satrapi su, meutim, kovali male zlatne

novie, poev od etvrtine vrednosti, pa sve manje. Karakter
znatnog kvantiteta je katkad svojstven ne samo primitivnim formama kovanog novca nego i onim vrstama novca koje prethode
ovima: Sloveni, u 1. stoleu nae ere naseljeni izmeu Zale i
Labe, i izuzetno sirov, primitivan narod, sluili su se lanenim
krpama kao novcem; kupovna mo takve krpe bila je 100 kokoi,
ili iznos penice dovoljan za deset ljudi tokom jednog meseca! I
ak se u razvijenom novanom sistemu primeuje kako pojmove
novca ispunjavaju sve manje vrednosti metala. Srednjovekovni
gulden bio je zlatan novac u vrednosti jednog dukata - a dananji
iznosi 100 bakarnih novia; nekadanji gro je bio debeo ( gros sus ) srebrni novi; nekadanja marka iznosila je jednu funtu srebra, funta sterlinga vredela je 70 finskih maraka. U primitivnim
uslovima naturalne privrede, novani promet nije se uopte ticao
malih dnevnih potreba nego samo onih relativno veih i vrednijih objekata. Sigurno je sklonost ka simetriji, svojstvena svim
neizgraenim kulturama, vladala i novanom razmenom, pa je
takoe za spolja krupnu stvar zahtevala i spolja krupan znak
vrednosti: tek vii stupnjevi obrazovanja omoguavali su uvid u
to da krajnja kvantitativna nejednakost pojava, ipak, doputa jednakost snage, znaaja, vrednosti. Gde god se praksa usmerava ka
sprovoenju jednaina, tu se najpre zahteva to oitija neposrednost, kao to to pokazuje kvantitativna debljina primitivnog
novca
u poreenju s njenom protivvrednou. Apstrakcija, koja kasnije
mali metalni novi priznaje kao ekvivalent bilo kojeg najobuhvatnijeg objekta, razvija se, u istom smeru, sve vie ka tom cilju
da jedna strana jednaine vrednosti vie ne funkcionie po sebi
kao vrednost, nego samo jo kao apstraktni izraz za vrednost druge. Otuda je mema funkcija novca od poetka najmanje vezana
za materijalnost njegovog supstrata, ponajmanje izmenjena promenama modeme privrede.
Memi odnos izmeu dve veliine ne uspostavljati izmeu
dveju veliina, nego tako da svaka od njih prema svakoj drugoj
veliini ponaosob ima neki odnos, a da su oba ta odnosa meusobno jednaka ili nejednaka - to je jedan od najveih napredaka
koji je uinilo oveanstvo, to je otkrie novog sveta iz materijala staroga. Vidimo dva postignua na sasvim razliitom nivou ona se mogu uporediti, poto u odnosu prema meri snage, koju
126

svaki akter mora da uloi, pokazuju jednaki napor volje i predavanje; dve sudbine stoje na skali uspeha daleko jedna od druge ali odmah dobijaju merljivu vezu ukoliko se kod svake posmatra
mera zasluge svakog nosioca tog postignua. Dva kretanja, koja
imaju sasvim razliite brzine, povezuju se i jednaka su, im primetimo da je ubrzanje svakog od njih u odnosu prema njegovom
poetnom stadijumu - kod oba jednako. Ne samo da se u naem
oseanju stvorila neka vrsta uzajamne pripadnosti dvaju elemenata koji su, dodue, u svojoj supstancijalnoj neposrednosti meusobno tui, ali iji su odnosi prema nekom treem i etvrtom
elementu jednaki; nego upravo time jedan postaje faktor za
izraunljivost drugoga. I da odemo jo dalje: koliko god dve osobe bile neuporedive u svojim naznaivim svojstvima, veze s nekim treim ovekom ipak meu njima uspostavljaju jednakost;
im prva pokae jednaku ljubav ili mrnju, dominaciju ili potinjenost prema nekom treem, kao i druga prema etvrtome, odmah se tim relacijama, ispod pomenute tuosti za-sebe-bivstva
svakog od njih, izgrauje odnos duboke i sutinske jednakosti.
Najzad, poslednji primer. Savrenost razliitih umetnikih dela
ne bismo mogli da uporeujemo meusobno, njihove vrednosti
ne bi se mogle uvrstiti u sklop stupnjevitosti, kad svako od njih
ne bi imalo odreen odnos prema osobenom idealu svoje vrste. Iz
problema, materijala, vrste stila svakog umetnikog dela proizlazi nam norma, a prema njoj stvarnost tog dela ima osetnu relaciju
bliskosti ili rastojanja koja, oito, i pored najvee raznolikosti
tih
dela, moe biti jednaka ili uporediva. Tek ova moguna jednakost takve relacije postaje - od pojedinanih, po sebi sasvim
meusobno tuih dela - estetski svet, tano sklopljen poredak,
idejna uzajamna pripadnost po vrednosti. I to se ne protee samo
na kosmos umetnosti. Za injenicu da uopte iz tvari naih izolovanih procena izrasta ukupnost stvari jednakog ili stupnjevanog
znaaja, da se takoe disharmoninost osea samo usled zahteva
za jedinstvenim poretkom i unutranjom vezom meu stvarimaza tu bitnu crtu naa slika sveta svugde moe da zahvali naoj
sposobnosti da ne samo dve stvari nego i odnose dveju prema dvema
drugima ponaosob odmeravamo, i da ih saimamo u jedinstvo
suda o jednakosti ili o slinosti. Novac, kao proizvod te
fundamen127

Novac moe da izrazi taj odnos vrednosti meu stvarima koji treba realizovati u razmeni, ipak, samo tako da odnos singulame
sume prema bilo kojem dobijenom imenitelju bude isti takav kakav postoji izmeu njoj odgovarajue robe i totaliteta roba koje
dolaze u obzir za razmenu. Po svojoj vrednosti, novac nije vredan predmet iji delovi meusobno ili prema celini sluajno imaju istu proporciju kao druge vrednosti meusobno; nego se
njegov smisao iscrpljuje u tome to on izraava odnos vrednosti
upravo meu tim drugim objektima, to uspeva pomou pomenute sposobnosti izgraenog duha: da relacije stvari izjednaava
i tamo gde same stvari ne poseduju nikakvu jednakost ili slinost.
A poto se ta sposobnost razvija samo postepeno iz one primitivnije da se jednakost ili slinost dvaju objekata neposredno prosuuje i izraava, to nastupaju gorepomenute pojave, u kojima se
tei da se i novac dovede u takvu neposrednu vezu sa svojim protivvrednostima.
U modernoj privredi zapoinje sporni prelazak, na primer,
na merkantilni sistem. Tenja vlasti da se u zemlji dobije to vie
gotovine, rukovodila se, istina, i dalje naelom: mnogo pomae
mnogo; samo, konana svrha te pomoi bila je ve funkcionalno
oivljavanje industrije i trita. Napredovanje dalje od toga sastojalo se u spoznaji da vrednostima koje slue u tu svrhu nije
potrebna sama supstancijalna novana forma nego da ve neposredni proizvod rada kap takav predstavlja odluujuu vrednost. Tu stvar stoji otprilike kao sa ciljevima ranije politike:
dobiti to veu teritoriju i popuniti je to veim brojem ljudi:
sve do duboko u 18. veku nijednom dravniku nije padalo na um
da se prava nacionalna veliina moe razviti drukije osim zadobijanjem teritorije. Ipak, opravdanje takvih ciljeva pod izvesnim
istorijskim okolnostima nije spreilo spoznaju da je sve to supstancijalno obilje znaajno samo kao osnova dinaminih razvojnih tokova, ali da ovi, najzad, iziskuju samo vrlo ogranienu
podlogu takve vrste. Pokazalo se da je, za jaanje proizvodnje i
poveanje bogatstva, sve manje potrebna ona fizika prisutnost
novanog ekvivalenta, i da ak i kad se tei da se dobije mnogo novca - ne vie zbog njega nego u odreene funkcionalne
svrhe - ove mogu biti postignute, takorei, u neogranienim
procesima, uz iskljuivanje tog novca, to i dokazuje naroito
modema internacionalna robna razmena. Znaenje novca kao
128

izraza relativnih vrednosti roba je, po naim gore datim izlaganjima, sasvim nezavisno od posebne vrednosti koja postoji kod
njega; kao to je za skalu za merenje prostornih veliina nevano da li se sastoji od gvoa, drveta ili stakla, zato to u
obzir
dolazi samo odnos meu njihovim delovima, odnosno prema
nekoj treoj veliini - tako i skala u kojoj novac slui za odreivanje vrednosti nema nikakve veze s karakterom njegove supstancije. U tom njegovom idejnom znaenju kao merila i izraza
za vrednost roba, on je ostao sasvim neizmenjen, dok je kao meuroba, kao sredstvo za ouvanje vrednosti i za njeno prenoenje delom promenio svoj karakter, a delom ga upravo jo menja:
iz forme neposrednosti i supstancijalnosti, u kojoj je najpre
ispunjavao te dunosti, on prelazi u idejnu formu, tj. svoje
uticaje
sprovodi kao puka ideja, koja se vezuje za bilo koji zastupniki
simbol.
Izgleda da se ovim razvojni tok novca uvruje u jednu duboko utemeljenu kulturnu tendenciju. Razni kulturni slojevi mogu se okarakterisati time u kojoj meri i na kojim takama imaju
neposredan odnos prema predmetima svojih interesa, kao i gde
se drugde slue posredovanjem simbolima. Na primer, da li se
verske potrebe ispunjavaju simbolikim slubama i formulama,
ili neposrednim linim obraanjem individuuma svom bogu; da
li sa uzajamno potovanje ljudi oituje u nekom utvrenom shematizmu, koji nagovetava uzajamne pozicije putem odreenih
ceremonija, ili u vidu neformalne utivosti, odanosti i respekta;
da li se kupovine, obeanja, ugovori sprovode jednostavnim obznanjivanjem njihovog sadraja, ili se tek legalizuju i pretvaraju
u pouzdane nekim spoljnjim simbolom u vidu sveanih radnji;
da li se teorijsko saznanje obraa neposredno ulnoj stvarnosti,
ili ima posla sa zastupanjem te stvarnosti preko optih pojmova i
metafizikih ili mitolokih simbola - sve to spada u najdalekosenije razlike u smerovima ivota. Naravno, te razlike nisu
krute; tavie, unutranja povest oveanstva pokazuje nam neprestano njihovo jaanje i slabljenje; s jedne strane, narasta simbolizovanje realnosti, a ujedno se kao suprotno kretanje, simboli
stalno rastau i svode na svoj izvorni supstrat. Naveu jedan
sasvim singularan primer. Odavno su seksualna pitanja skrivana
velom strogog odgoja i stida, dok su rei, kojima su te stvari
9 Filozofija novca

129

lednjih stolea re seks podvedena pod iste takve uslove - simbol

je ukljuen u uvstveno znaenje realnosti. Ali u najnovije doba
ponovo se nazire raskidanje te veze. Naturalistiki pravac umetnosti ukazao je na tu nediferenciranost, na to odsustvo slobode,
svojstveno jednom nainu oseanja koje za re, dakle, za puki
simbol upotrebljen u svrhe umetnosti, vezuje ista uvstva koja
vezuje za samu stvar; tvrdi se da prikazivanje onog to je nepristojno nije nikakav nepristojan prikaz, pa bi se oseaji realnosti
morali odvojiti od simbolikog sveta u kojem se kree svaka
umetnost, pa i ona naturalistika. Moda u vezi s ovim poinje
da se ispoljava opta vea sloboda obrazovanih stalea u razgovoru o kakljivim objektima; gde god se pretpostavlja objektivno i isto uverenje, doputeno je da se izrazi tota od onoga
to je ranije zabranjivano - oseaj stida je upravo opet okrenut
iskljuivije ka samoj stvari, a re, kao njen puki simbol, ostavlja
slobodnijom. Tako se, na najuem i na najirem podruju, menja
odnos izmeu realnosti i simbola, pa bi se skoro moglo poverovati da - koliko god teko bilo dokazati takva uoptavanja - ili
svaki stupanj kulture (i, najzad, svaka nacija, svaki krug, svaki
individuum) ima posebnu proporciju izmeu simbolikog i neposredno realistikog pristupa svojim interesima, ili ba ta proporcija u celini istrajava, a samo predmeti, kod kojih se ona
predstavlja, podleu promeni. A moda se ak moe dati i neto
posebnije odreenje daje naroito upadljivo ispoljavanje simbolike svojstveno koliko vrlo primitivnim i naivnim, toliko i vrlo
visokorazvijenim i sloenim kulturnim prilikama; i da, ako je re
o objektima, usponi u razvitku na podruju saznanja sve vie nas
oslobaaju simbola, ali nam ih na podruju praktinog ivota
ine sve nunijima. U poreenju s maglovitom simbolinou
mitolokih pogleda na svet, kod modernog pogleda na svet nalazimo ak neuporedivu neposrednost u dokuavanju objekata; a
ekstenzivno i intenzivno nagomilavanje momenata ivota sobom donosi to da mi moramo da imamo mnogo vie posla sa
saimanjima, kondenzovanjima i zastupanjima tih momenata u
obliku simbola, nego to je to bilo potrebno u jednostavnijim i
bliskijim odnosima: simbolika, koja na niim stupnjevima ivota
toliko puta znai zaobilaenje i traenje snage, na viim stupnjevima slui takvoj svrsishodnosti i utedi snage koje dominiraju
stvarima. Moda ovde treba misliti na diplomatsku tehniku, kako
130

u internacionalnom tako i u partijskopolitikom smislu. Sigurno

odnos kvanta realne moi odluuje o ishodu suprotnosti interesa. Ali ove se upravo vie ne mere neposredno, tj. u fizikoj borbi, meusobno, nego su zastupljene pukim predstavama. Iza
predstavnika svake kolektivne moi stoji - u kondenzovanoj potencijalnoj formi - realna snaga njegove stranke; i upravo po
meri te stranke, njegov glas je delotvoran i moe da sprovede
svoje interese. Sm on je, takorei, simbol te moi; intelektualna
kretanja izmeu predstavnika raznih grupa moi simbolizuju
onaj tok koji je dobila realna borba - tako da se onaj podreeni
priklanja rezultatu tih grupa isto tako kao da je pobeen u ovoj
borbi. Podsetiu, na primer, na pregovore izmeu radnika i poslodavaca, u cilju izbegavanja preteeg trajka. Tu svaka strana
poputa samo do one take do koje nju, po njenoj proceni snaga,
primorava na poputanje trajk koji stvarno moe da izbije. Izbegava se ultima ratio, budui da se anticipira rezultat toga u saetim predstavama. Da je to zastupanje i merenje realnih snaga
mogue sa sigurnou ostvariti posredstvom samih predstava,
poteeni bi bili svake borbe. Utopijski predlog da se budui ratovi izbegnu partijom aha izmeu vojskovoa - apsurdan je ve
i zato to ishod partije aha ne daje osnova da se utvrdi kakav bi
bio ishod oruanog sukoba, te taj sukob ne moe konano uspeno da simbolizuje i zastupa; dok bi ratna igra, u kojoj bi sve
mase vojski, sve anse, sva inteligencija voa bili potpuno
simboliki izraeni, pod nemoguom pretpostavkom da je izvoenje takve igre moguno, svakako, fiziku borbu uinila nepotrebnom
Obilje momenata - snaga, supstancija i dogaaja - s kojima
ima posla razvijeniji ivot, prisiljava na njihovo kondenzovanje
u obuhvatne simbole, u vezi s kojima se sa sigurnou rauna da
e se postii isti rezultat kao kad bi se operisalo s celim obimom
pojedinosti; tako da je odmah taj rezultat za ove pojedinosti
vaei, i primenljiv na njih. To se omoguava u onoj meri u kojoj
se veze izmeu kvantiteta stvari, takorei, osamostaljuju. Napredovanje diferenciranja naih predstava nosi sobom to iskustvo da
se pitanje onog koliko donekle psiholoki razdvaja od pitanja
ta - koliko god to izazivalo uenja u logikom pogledu. To
se najpre i najuspenije odvija u obrazovanju brojeva, budui da
se iz takvih i tolikih stvari izdvajaju takve i tolike, pa se osamo-

131

stalju u posebne pojmove. to ustaljeniji postaje kvalitativni

sadraj pojmova, to se interes vie usmerava ka njihovim kvantitativnim odnosima, pa je najzad za ideal saznanja proglaeno to
da se sve kvalitativne odreenosti stvarnosti razlue na isto
kvantitativne. To izdvajanje i naglaavanje kvantiteta olakava
simboliku obradu stvari: jer poto se one sadrinski najrazlinije, ipak, mogu slagati ba u kvantitativnim pogledima, to
takve veze, odreenosti, kretanja jedne stvari mogu da prue
vaeu sliku za takve iste kod neke druge; najjednostavniji primeri su, recimo, raunski igovi, koji nam kao dokaze predoavaju brojane odredbe bilo kojih objekata, ili termometar na
prozoru koji nam u brojevima stepena naznaava vie ili manje
oseta toplote koji mi oekujemo. Ovo omoguavanje simbola
zahvaljujui psiholokom izdvajanju kvantitativnog elementa iz
stvari - koje nama danas, razume se, izgleda vrlo razumljivo po
sebi - jeste delo duha s izvanrednim posledicama. Ovo je osnova
takoe za mogunost novca da - bez obzira na svaki kvalitet
vrednosti - u numerikoj formi predstavlja isti kvantum vrednosti. Sasvim karakteristian prelazak s kvalitativno odredljivog na kvantitativno simboliki izraz daje jedan izvetaj iz stare
Rusije. Tamo su najpre koe od kuna vaile za razmensko
sredstvo. Ali tokom prometa je veliina i lepota pojedinih komada krzna izgubila svaki uticaj na njihovu razmensku mo, pa je
svako vailo prosto zajedno krzno i za jednako sa svakim
drugim.
Odatle proizaao, jedini znaaj njihovog broja doveo je samo do
toga da se, kad je porastao promet, kao novac poeo upotrebljavati prosto vrh samih krzna, dok najzad komadii koe, verovatno s vladinim igovima, nisu uli u opticaj kao razmenska
sredstva. Ovde je vrlo jasno kako je svoenje na isto kvantitativan aspekt nosilac simbolizovanja vrednosti, na kojem tek i
poiva ukupno isto ostvarenje novca.
Ipak, izgleda da od poetka samo idealan novac nije zadovoljavao vie ekonomske zahteve, uprkos injenici da je nedostatak veza sa svim neposrednim vrednostima - koji ukljuuje
vezu iste vrste sa svima - taj novac inio podobnim za posebno
iroku primenu. Znatno iroka primena novca u vidu puevih
kuica, koja je 1000 godina vaila u velikom delu Afrike, ranije
u
podruju Indijskog okeana, preistorijski i u Evropi, teko bi bila
132

privrede mogu se nai zajednike krajnje suprotnosti tih novanih vrednosti; sjedne strane, susree se novac s apsolutnom konkretnom vrednou, kao to je novac u vidu goveda ili pamunog
materijala, koji je bio u opticaju kao krupan novac na Filipinima,
a s druge strane, jedan tako apsolutno idealan kao to je novac u
vidu puevih kuica, novac od kore dudovog drveta, koji je Marko Polo otkrio u Kini, novac kakav su komadi porcelana s kineskim slovima, koji je vaio u Sijamu. Izvestan funkcionalan
razvojni tok preko okvira pomenutih vrsta novca s konkretnom
vrednou kri sebi put tamo gde, dodue, naturalni artikli, koji
su, meutim, ujedno posebno i izvozni artikli, postaju razmenska
sredstva: duvan u Virdiniji, pirina u Karolini, bakalar u Njufaundlendu, aj u Kini, krzna u Masausetsu. Kod izvoznih artikala je vrednost, u neku ruku, psiholoki izala iz neposrednosti
koja se pokazuje prilikom potronje te robe u vidu novca u samoj
zemlji. Jedino, najuspenija sredina izmeu apstraktnih vrsta
novca, kakve su navedene, i potroakog novca predstavlja novac u vidu nakita, dakle, zlato i srebro, budui da on nije ni udljiv i besmislen kao pomenute vrste, ni grub i singularan kao ovaj
drugi pomenuti. Oigledno je to onaj nosilac koji novac ujedno
najlake i najpostojanije vodi ka njegovom pretvaranju u simbol;
on mora da pree stadijum tog vezivanja da bi dospeo do maksimuma svog kapaciteta, a izgleda da u doglednom vremenu nee
moi sasvim da izae iz toga.
Kad sekundarni simboli - kako se oni mogu nazvati, za
razliku od naivne simbolike naivnih stanja duha - sve vie zamenjuju neposredne obuhvatljivosti stvari i vrednosti za praksu,
to je dokaz daje time izuzetno porastao znaaj intelekta za nain
ivota. im se ivot vie ne odvija izmeu ulnih pojedinosti,
nego se odreuje apstrakcijama, proecima, saimanjima - odmah se, naroito u vezama meu ljudima, znatna prednost daje
brem i preciznijem sprovoenju procesa apstrakcije. Ako se
tamo gde se, u primitivnijim dobima, javni poredak mogao uspostaviti samo fizikom silom, a danas je za to potrebna samo pojava jednog inovnika; zatim, ako nas, i spolja i iznutra,
bezuslovno
obavezuje puki lini potpis; ako je, meu profinjenijim ljudima,
dovoljna tiho izgovorena re ili gest da bi trajno uvrstili svoj
odnos, do kojeg, meu onima na niem stupnju dolazi tek posle du133

moemo biti navedeni na prinoenje rtve, koja se od nerazumne

osobe moe iznuditi samo realnim uticajem dotinih faktora onda je taj znaaj simbolikih stvari i dela, oito, mogu samo u
sluaju vrlo visokog stepena razvoja intelektualnosti, samo kad
postoji tako samostalna duhovna snaga da njoj nije potrebno da
nastupe neposredne pojedinane pojave.
Cilj ovog mog izlaganje bio je da razjasnim uvrenje novca
takoe u tu struju kulture. Sve delotvomiji princip utede snaga i
supstancije dovodi do sve rasprostranjenijeg postupka sa zastupanjima i simbolima koji nemaju nikakvu sadrinsku srodnost s
time to zastupaju; tako daje posredi takav isti tok i kad se operacije s vrednostima izvode na takvom simbolu koji sve vie gubi
materijalnu vezu s definitivnim realnostima svog podruja, te
postaje prosto simbol. Ta forma ivota pretpostavlja ne samo izuzetno umnoavanje psihikih procesa - kao to sloeni psiholoki preduslovi iziskuju samo pokrie novanica rezervom u
gotovini! - nego i njihovo uzdizanje, naelno okretanje kulture
ka intelektualnosti. Okolnost da ivot sutinski poiva na intelektu i da intelekt vai za praktino najdragoceniju meu naim
psihikim energijama - ta okolnost ide uporedo s prodiranjem
novane privrede, to e jo opirno pokazati potonja razmiljanja; kao to je takoe u oblasti trgovine, naroito tamo gde je re
o istim novanim poslovima, bez sumnje, intelekt u posedu suvereniteta. Uzdizanje intelektualnih sposobnosti, koje se bave
apstrakcijama, karakterie doba u kojem novac sve vie postaje
ist simbol i sve manje zainteresovan za vlastitu vrednost.

134

II

Pri svemu tome nuno je pridravati se injenice da se tako

odreuje samo jedan pravac razvitka, onog razvitka koji je zapoeo s jednom stvarnom vrednou novane tvari, to je u koordinaciji sa svim drugim vrednostima. Zato valja opovrgnuti neke
lako razumljive predstave, koje su prividno u skladu s naom
predstavom o bezvrednosti novane supstancije, budui da one
ele da naglase razliku izmeu novca i svih drugih vrednosti, pa
da time dokau da novac naelno ne moe biti vrednost iste vrste
kao one. Time je, kao i inae esto, u obliku neeg okotalog i
anticipiranog, utvreno to to se moe postii samo u beskonanom
pribliavanju. Iz odbrane od dogmatske vrednosti novca ne smemo da zapadnemo u dogmu o njegovoj nevrednosti, u ta bi nas
mogle zavesti sledee predstave. Kao da ak i najkorisniji objekt
mora - da bi funkcionisao kao novac - da se odrekne svoje korisnosti. Kad, na primer, u Abisiniji u opticaju postoje naroito
seeni komadi kamene soli kao sitan novac, onda to znai da su
oni, ipak, novac samo usled toga to se ne upotrebljavaju kao so.
Na obali Somalije su ranije kao novac u opticaju bili komadi plave pamune tkanine, svaki po dva arina; koliki god to napredak
bio u smislu novanog prometa, u poreenju s novcem u vidu
tkanine koja se proizvoljno see i sastavlja, ipak, ta forma upotrebe upravo nagovetava tendenciju da se odustane od primene
te tkanine kao tkanine. Moguna korist od zlata i srebra za tehnike i estetske svrhe ne moe se ostvariti sve dok oni ostaju u
opticaju kao novac; i tako je sa svim vrstama novca. Nuno je da
prestanu mnogostruka dejstva novanih materija na naa svrhov135

na podruja, da bi moglo da nastupi njihovo dejstvo kao novca.

U trenutku kad ispolje svoju praktinu, estetsku i drugu vrednost,
one su izmakle opticaju, vie nisu novac. Sve druge vrednosti
mogu se meusobno uporeivati, i razmenjivati meusobno po
meri kvantuma svoje korisnosti, da bi upravo ovaj usvojile; ali
novac sasvim istupa iz ovog niza. im bi se primenio u istom
smislu kao ouvana protivvrednost, vie ne bi ni bio novac.
Posebnoj podobnosti plemenitih metala za novane materijale
moda doprinosi i injenica da oni mogu posebno lako da se
pretvore ponovo iz svakog oblija u druge svrhe u novanu formu; ipak, u svakom datom trenutku oni zbog toga nita manje
nisu pred alternativom da budu ili novac ili komad nakita - drukije izraeno: da funkcioniu ili kao novac ili kao upotrebna
vrednost. Razume se, upravo usled toga se novac prividno ponovo stavlja u druge vrednosne kategorije. Ako kupujem jedan metar drva za ogrev, onda i njegovu supstanciju vrednujem prema
tome ta mi ona daje kao ogrevni materijal, a ne prema nekoj
drugoj, recimo, osim ovoga jo moguoj primeni. A u stvarnosti je
sasvim drukije. Ako se tvrdi da se vrednost novca sastoji u
vrednosti njegove supstancije, onda to znai da ona lei u onim stranama ili snagama te supstancije po kojima ili s kojima ona
upravo nije novac. Besmisao koji ovo, naizgled, sadri upuuje
na okolnost da nosioci novca ne moraju biti nuno supstancije
koje su vredne po sebi tj. u drugim vezama, nego da je dovoljno ako se upravo samo sposobnost da se funkcionie kao novac prenese na bilo koju inae irelevantnu supstanciju. Da li se
na
osnovu takvog odustajanja od svih onih vrednosnih funkcija na
kojima je zasnivana nuna vrednost novane supstancije moe
opravdano zakljuivati o mogunosti nekog novca koji je od
poetka samo novac i nita drugo - to valja proveriti.
Ovde je posredi najvanija pojava objekta s vie mogunosti
funkcija, od kojih se moe ostvariti samo jedna, uz iskljuivanje
drugih, a posredi je i pitanje kako se upravo ova ostvarena, u pogledu svog znaaja i svoje vrednosti, modifikuje povlaenjem
ostalih. Radi traenog uvida koji se odnosi na naporedost raznih
mogunosti, svakako se sme istai kako uzastopnost raznolikih
funkcija deluje na one koje, konano, nadivljavaju druge. Kad
136

moralne uzvienosti grenika, ipak, ne proizlazi iz tog momenta

u kojem je ona stvarno prisutna - jer etiki sadraj upravo tog
momenta nije, kako se i moe pretpostaviti, razliit od ustrojstva
onog od poetka pravednog - nego iz prethodnih, moralno
drukije usmerenih momenata, i iz injenice da oni vie ne postoje. Ili, kad posle jakih sputavanja nae delatnosti, spoljne
iznuenosti njenog usmerenja ponovo nastupi sloboda i samoodreenje, onda se za nae injenje vezuje specifino oseanje
zadovoljstva i oseanje vrednosti koje nikako ne proistie iz pojedinanih sadraja tog injenja ili iz njegovog uspeha, nego iskljuivo iz toga to je odstranjena ona forma zavisnosti: upravo
to isto injenje bi, nadovezujui se na neprekidan niz nezavisnih
postupaka, bilo bez te drai koja izvire iz puke svrenosti one ranije ivotne forme. Takav uspeh nebivstvujuega za bivstvujue
izgleda malo modifikovan, i - pored svekolike sadrinske tuosti
- za nae specijalno pitanje je pojmljiviji u pogledu znaaja koji
neposredni uvstveni ivot ima za lirsko ili muziko umetniko
delo. Koliko god su lirika i muzika utemeljene na snazi subjektivnih unutranjih gibanja, ipak, njihov karakter kao umetnosti
iziskuje prevladavanje neposrednosti ovih. Sirovina oseanja s
njegovom impulzivnou, njegovom linom ogranienou, njegovom neujednaenom sluajnou, ini, istina, pretpostavku
umetnikog dela, ali istota tog dela zahteva distancu od njega,
osloboenost od njega. ak je ukupni smisao umetnosti - za
onoga ko stvara kao i za onoga ko uiva - u tome da nas ona
uzdie nad neposrednou odnosa prema nama samima i prema
svetu, i njena vrednost je vezana za to da smo mi ovo ostavili za
sobom, da to deluje kao neto to vie ne bivstvuje. I kad se kae
da dra umetnikog dela ivi od odjeka pomenutog autohtonog
oseanja, one najizvomije uzbuenosti due, time se upravo
priznaje da specifinost tog dela ne lei u onome to je zajedniko neposrednoj i estetskoj formi uvstvenog sadraja, nego u
novom zvuku koji ova druga dobija u meri u kojoj ona prva
iezava. I, najzad, najpresudniji i najoptiji sluaj toga tipa, koji
se malo uzima u obzir zbog svoje duboke uvreenosti u naa fundamentalna vrednovanja. ini mi se, naime, da ogroman broj
ivotnih sadraja, u ijim draima uivamo, za nivo tih drai
moe da zahvali okolnosti da mi zbog njih ostavljamo neiscrpljenim bezbroj izgleda za druga uivanja i za nae potvrivanje. Ne

137

samo u razmimoilaenju ljudi, u njihovom razilaenju posle

kratkog dodira, ak u potpunoj tuosti prema bezbrojnima kojima bismo mi i koji bi nama mogli dati neto najvie - ne samo
da,
po sebi i za sebe, u tome lei kraljevska rasipnost, nehajna velianstvenost bivstvovanja, nego, s one strane te posebne vrednosti neuivanja, odatle takoe na to to mi stvarno posedujemo,
zrai nova, uzdiua dra koja izaziva koncentrisanje. injenica
da je od bezbrojnih mogunosti ivota upravo ta postala stvarnost - daje ovoj pobedniki ton, senke neizbavljenog, neuivanog obilja ivota obrazuju njenu pobedniku pratnju. Takoe
ono to se daje ljudima izvlai esto svoju vrednost za njih iz
onoga to se za to plaa, ak to im se odluno uskrauje. Prijateljsko predavanje naroito neem niem gubi za ovo svoju vrednost ako to ide predaleko, ako je ovek premalo uzdran. Sto vie
onaj obdareni osea da postoji jo neto za sebe to mu se ne daje
- to je za njega znaajnije to to njemu neko uopte daje jedan
svoj deo. I tako je, konano, takoe kad je re o znaaju naeg
delanja i stvaranja za nas same. Iznenadni, prisilni zahtevi esto
nas
pouavaju da posedujemo darovitosti i snage za dotad najdalje
postavljene zadatke - energije koje bi ostale zauvek latentne da
ih nije izmamila neka sluajna nevolja. Ovo ukazuje na to da u
svakom oveku - osim snaga koje on pokazuje - latentno postoji
jo neodreeno mnotvo drugih potencija, najzad, da bi od svakoga moglo postati mnogo toga drugoga nego to je stvarno postalo. A to to ivot od tih mnogih mogunosti doputa da se
samo jedan vrlo ogranien broj ostvari, to ini da one izgledaju
utoliko znaajnije i dragocenije ukoliko jasnije oseamo od kolikog su broja one izbor, kolike forme potvrivanja ostaju nerazvijene, te svoj energentski kvantum moraju da prepuste
pomenutima
da bi se one ostvarile. Time to se takvo jedno obilje po sebi
moguih osvedoenja rtvuje da bi se dolo do nekog odreenog,
ovo odreeno predstavlja, u neku ruku, ekstrakt jednog mnogo
ireg obima ivotnih energija, pa iz odricanja od njihovog razvoja izvlai znaaj i poentiranost, ton izabranosti i sabrane snage
koja ga, prevazilazei njime direktno ispunjeno podruje naeg
bia, ini iom i zastupnikom njegovog ukupnog obima.
138

nost koju ona kao takva poseduje, i koja joj omoguava da

funkcionie kao takva, moe biti odreena onim mogunostima
izvlaenja vrednosti kojih se novana tvar mora odrei. Kao i u
svim upravo obraenim sluajevima, vrednost stvarne funkcije,
kako je mi oseamo, sastoji se od pozitivnog sadraja te funkcije
i od istovremene negacije onih drugih, nad ijom se rtvom ona
uzdie. Ovde nije delotvomo to to dejstvuju te druge funkcije,
nego to to one ne dejstvuju. Ako vrednost nekog objekta odreuje to to se zarad njega prinosi neka rtva, onda vrednost
novane supstancije kao takve lei u tome to se moraju rtvovati
ukupne mogunosti njene primene da bi ona bila novac. Naravno, ova vrsta vrednovanja mora biti dvostrana, tj. novana tvar
mora podlei poveanju vrednosti svoje ostale korisnosti odricanjem od njenog korienja kao novca. Ako se vampum Indijanaca sastojao od koljki koje su sluile kao novac, ali su
noene
i kao nakit u vidu pojasa, onda se te funkcije oito nalaze u
istom uzajamnom dejstvu: i znaenje koljki kao nakita dobilo
je, sasvim sigurno, posebno istaknut ton otmenosti time to se,
zarad toga, odricalo neposredno mogue primene kao novca. Na
taj ukupni tip moe se gledati kao na sluaj vrednosti neke retkosti. Obino se ova predstavlja samo tako to jedan objekt odgovara izvesnoj potrebi koja postoji kod vie individua, ili u veem
intenzitetu nego to to moe da podmiri data koliina objekta.
Kad tu razne potrebe kojima moe da poslui isti objekt - bilo
kod istog individuuma ili izmeu vie individua - konkuriu za
ovaj, onda se i to, ipak, temelji na ogranienosti zalihe koja ne
doputa da se zadovolji svaka od tih potreba. Ako se prometna
vrednost, recimo, ita, povezuje s tim to nema dovoljno ita da
utoli svaku moguu glad, onda se prometna vrednost novane
tvari povezuje s tim da nema te tvari dovoljno da bi, osim
potrebe
za novcem, zadovoljila takoe sve druge, ka toj tvari usmerene
potrebe. Dakle, odricanje od drukijeg korienja vrednosti ne
srozava metal kao novac na vrednosni stupanj s inae sasvim kao
vrednost neupotrebljivim tvarima, a sada vidimo da najznaajnije dejstvo imaju i moguna, ali neostvarena korienja, uz vrednost koju on kao novac ima.
Jo neposrednije od tako opovrgnutog miljenja o bezvrednosti novane tvari, miljenje koje sledi tei da nas uveri da no139

linost kojoj u jednom odreenom krugu pripada despotsko pravo na raspolaganje svim onim ka emu se usmerava njena elja kao to se kae da poglavice u oblasti Tihog okeana ne mogu da
kradu jer njima od poetka sve pripada - onda takvo bie nikad
ne bi imalo povoda da prisvoji i novac toga kruga, poto se ono
ionako moe neposredno domoi svega to bi moglo imati za novac. Ako bi novac bio vrednost, pridodata inae postojeim vrednostima, onda bi se elja tog bia mogla usmeriti ka njemu kao i
ka svima ovima. Ukoliko se to ne dogaa oigledno u ovde fingiranom sluaju, onda izgleda da sledi ta pojava daje novac stvarno samo isto zastupanje realnih vrednosti, za kojim vie nema
potrebe, im su nam upravo one dostupne bez novca. Ipak, ova
prosta ideja pretpostavlja ono to sama tei da dokae: da novani supstrat jo nema nikakvu svoju, pored novane funkcije
vaeu vrednost. Jer da ima takvu, mogao bi ga poeleti i onaj
vlastodrac; razume se, ne zbog njegovog znaaja kao novca,
nego zbog druge, naime, supstancijalne vrednosti. A ako ta vrednost od poetka nedostaje, onda se njeno nedostajanje ne mora
jo jednom dokazati. Osim ove logike nedovoljnosti, taj sluaj
svakako razjanjava svojevrsnu vrednost novca. Vrednost koju
novac kao takav poseduje, stekao je kao razmensko sredstvo; dakle, tamo gde se nema ta razmenjivati, on i nema nikakvu vrednost. Oito je da njegovo znaenje kao sredstva za uvanje i
transportnog sredstva nije na istoj liniji, nego je derivat njegove
razmenske funkcije, bez koje nikad ne bi mogao da upranjava
one druge funkcije, dok je ona sama od njih nezavisna. Kao to za onoga kome su, iz bilo kojeg razloga, dobra dostupna novcu
bezvredna - novac jo nema nikakvu vrednost, tako je to isto i za
onoga kome nije potreban novac da stekne ta dobra. Ukratko, novac je izraz i sredstvo veze, upuenosti ljudi jednih na druge, njihovog relativiteta koji zadovoljenje elja jednoga uvek dovodi u
zavisnost od drugoga; dakle, za njega nema mesta tamo gde
nema nikakvog relativiteta - bilo zato to se od ljudi vie nita ne
trai, bilo zato to je neko apsolutno iznad njih, prema tome, nije
ni u kakvoj relaciji s njima - i gde se zadovoljenje svake elje
moe postii bez protivusluge. Tako gledano, svet novca ponaa
se prema svetu konkretnih vrednosti kao miljenje i protezanje
kod Spinoze: jedno uopte ne moe da zadre u drugo, jer svako
ve za sebe i u svom jeziku izraava ukupni svet; tj. suma vred140

nosti uopte ne sastoji se od sume vrednosti stvari plus suma

vrednosti novca, nego postoji izvestan kvantum vrednosti koji je
realizovan, s jedne strane, u prvo pomenutoj formi, a s druge, u
ovoj formi.
Ako bi novac bio sasvim sveden na tu vrednost i odbacio
svaku koordinaciju sa stvarima koje su po sebi i za sebe vrednosne, onda bi on, u ekonomskom pogledu, ostvario onu najudniju
predstavu koja lei u osnovi Platonovog uenja o idejama. Duboko nezadovoljenje u svetu koji podlee iskustvu, a za koji smo
mi, ipak, vezani, podstaklo je Platona da pretpostavi neko nadempirijsko carstvo ideja, uzdignuto iznad prostora i vremena,
koje bi u sebi sadravalo pravo, u sebi zadovoljenu, apsolutnu bit
stvari. U korist ovoga je zemaljska stvarnost, s jedne strane,
ispranjena od svekolikog istinskog bivstva i svekolikog znaenja; a s druge strane, neto od ovoga se reflektovalo na nju, bar
kao puka senka onog sjajnog carstva apsolutnoga sudelovala je u
njemu, pa je najzad tim zaobilaznim putem dobila i onaj znaaj
koji joj je, po sebi i za sebe bio uskraen. Taj odnos stvarno
nalazi
ponavljanje ili potvrdu u podruju vrednosti. Stvarnost stvari,
kakva stoji pred samo spoznajuim duhom, ne zna - utvrdili smo
na poetku ovih ispitivanja - nita o vrednostima; ona se odvija u
takvoj ravnodunoj zakonitosti koja tako esto razara ono najplemenitije, a poteuje ono najpodlije, zato to prosto ne postupa
po rangiranjima, interesima i vrednostima. To prirodno objektivno bivstvo podvrgavamo hijerarhiji vrednosti, unutar njega
pravimo podelu prema dobru i zlu, plemenitom i niskom, dragocenom i bezvrednom - podelu kojom samo pomenuto bivstvo u
svojoj opipljivoj stvarnosti nikako ne biva dotaknuto, ali od koje
mu, ipak, dolazi sav znaaj koji ono moe da ima za nas i koji
mi,
uz svu jasnou u pogledu njegovog ljudskog porekla, oseamo,
ipak, kao sasvim suprotan svekolikoj pukoj udi i subjektivnoj
proizvoljnosti. Vrednost stvari - ona etika kao i ona eudemonistika, religiozna kao i estetika - lebdi nad njima, kao Platonove
ideje nad svetom: sutinski tue i stvarno nedodirljivo carstvo,
kojim se upravlja po njegovim unutranjim normama, ali koje
onom drugome daje reljef i boje. Ekonomska vrednost nastaje u
izvoenju iz pomenutih primarnih, neposredno doivljenih vrednosti, tako to se njihovi predmeti, ukoliko su meusobno raz141

podruja, bez obzira na to kako se ono konstituisalo, ekonomska

vrednost zauzima isti osobeni stav prema pojedinanim objektima kakav je svojstven vrednosti uopte: to je svet za sebe, koji
konkretnost objekata ralanjava i rangira po sopstvenim normama, nesadranim u njima; stvari, sreene i razgranate po svojoj
ekonomskoj vrednosti, predstavljaju sasvim drugi kosmos nego
to to pokazuje njihova prirodnozakonita, neposredna realnost.
Kad novac stvarno ne bi bio neto drugo osim izraza za vrednost
stvari izvan njega, on bi se prema ovima odnosio kao ideja - koju
sebi Platon predstavlja takoe supstancijalno, kao metafiziko
bie - prema empirijskoj stvarnosti. Njegova kretanja: poravnanja, gomilanja, odlivanja - predstavljala bi neposredno vrednosne odnose stvari. Svet vrednosti, koji lebdi nad stvarnim
svetom, prividno nepovezano, a ipak bezuslovno dominantno,
naao bi u novcu istu formu svog prikaza. I kao to Platon
stvarnost, iz ijeg posmatranja i sublimiranja stvorene ideje,
ipak, tumai kao puko odraavanje upravo tih ideja, tako se i
privredni odnosi, stupnjevanja i fluktuacije konkretnih stvari pojavljuju kao derivat njihovog vlastitog derivata: naime, kao zastupanja i senke znaenja koje pripada njihovim novanim
ekvivalentima. Nijedna druga vrsta vrednosti ne nalazi se, u tom
pogledu, u povoljnijoj situaciji nego ekonomske vrednosti. Ako
se religiozna vrednost oliava u svetenicima i crkvama, ona
etiko-socijalna u upravljaima i u vidljivim institucijama dravne vlasti, vrednost saznanja u normama logike - onda nijedna ne
stoji kao vie odvojena iznad konkretnih vrednosnih predmeta ili
procesa, nijedna nije vie puki apstraktni nosilac vrednosti i
nita
vie, skoro ni u jednu nije ukupnost dotinog vrednosnog podruja ula potpuno kao veran odraz.
Taj karakter istog simbola ekonomskih vrednosti je ideal
kojem tei razvitak novca, a da ga nikad ne dostie. On izvorno
stoji - to bezuslovno moramo imati u vidu - u jednom nizu sa
svim drugim objektima vrednosti, i njegova konkretna supstancija odmerava se prema ovima. S rastuom potrebom za razmenskim sredstvima i za vrednosnim merilima, on sve vie od
lana vrednosnih jednaina postaje njihov izraz, i utoliko sve
nezavisniji od vrednosti svoga supstrata. Ipak, on se ne moe
osloboditi ostatka supstancijalne vrednosti, i to stvarno ne iz
unut142

nih nepotpunosti ekonomske tehnike. Jedna se tie novca kao

razmenskog sredstva. Zamena vrednosti samog novca samo simbolikim znaenjem moe, kao to smo videli, da se dogodi u
tom smislu da proporcija izmeu pojedinane robe i trenutno
ekonomski delotvornog kvantuma ukupnih roba uz odreene
modifikacije bude jednaka s onom izmeu jedne novane sume i
trenutno ekonomski delotvomog kvantuma ukupnog novca; u
tom smislu da imenitelji tih razlomaka budu samo praktino ali
ne i svesno delotvomi, poto nisu oni nego su samo smenljivi
brojitelji od realnog interesa, koji odreuje stvarni promet; i da
se
zato u tom prometu, izgleda pokazuje neposredna jednaina
izmeu robe i novane sume, koja - razume se - poiva na sasvim drugoj bazi nego primarna jednaina izmeu objekta i vrednosti novane supstancije, pa ova druga postepeno prelazi u onu
prvu. Ako se prihvati takav razvitak, onda svakako faktori, koji
se sastoje od dotinih suma ukupnih vrednosti, stoje izmeu sasvim labavih granica, pa ona instinktivno steena prevaga u kojoj
oni dejstvuju moe uvek biti samo veoma neprecizna. Moda je
to razlog iz kojeg se ne moe sasvim odustati od neposrednog
poravnanja izmeu roba i novca. Komadi posebne, materijalne
vrednosti, koji se krije u novcu, jeste ono uporite i dopuna koji
su nam potrebni, jer nae saznanje nije dovoljno za tano odreenje pomenute proporcije, pri kojoj bi, svakako, izlina bila
sutinska jednakost izmeu onoga merenoga i mere, tj. posebna
vrednost novca. Ali koliko god se osealo i u praksi privreivanjapokazivalo da ova proporcija, koja to uslovljava, ne moe biti
precizna, merenju je jo potrebno izvesno kvalitativno jedinstvo
vrednosnog merila sa samim vrednostima. Moda nije neinteresantno da sebi razjasnimo odgovarajui sluaj iz estetskog
korienja vrednosti plemenitih metala. S Londonske izlobe
1851. godine jedan poznavalac izvestio je o postojanju razlike
izmeu engleskih i indijskih radova u zlatu i srebru: po njemu,
kod engleskih se fabrikant trudio da to veu koliinu metala
utisne u minimum uoblienja; a kod indijskih je emajliranje,
tauiranje, buenje itd., primenjivano tako da na najmanju moguu koliinu metala dolazi najvea mogua koliina savreno
vetog rada . Ipak, za estetski znaaj i ovog drugog navedenog
sigurno nije nevano to to je ono malo metala, u kojem se izraavaju te forme, upravo plemeniti metal. I tu je forma, tj. puki
143

nos meu delovima supstancije, zagospodario nad supstancijom

i njenom vlastitom vrednou. Ali i ako to moe ii toliko daleko
da masa metala ima jo samo neznatnu vrednost, taj minimum
mora - da bi predmet mogao u najveoj meri da bude ukras i
estetsko uivanje - ipak, biti plemenit materijal. Razume se, njegova prava materijalna vrednost tu vie nije u pitanju, nego samo
to to je uopte samo najplemenitiji materijal adekvatni nosilac
za savreno formalan odnos delova.
Uostalom, sasvim je jasno da pomenuto svoenje materijalne
vrednosti kod novca na princip dopune i uvrivanja naspram
pukih relacija, koje se ne mogu dovoljno osigurati, predstavlja
samo tumaenje procesa koji se odvijaju samo u podsvesti onih
koji privreuju. Uzajamna privredna dejstva uopte protiu kao
tako udesno svrsishodna, u tako tanano organizovanom preplitanju bezbrojnih elemenata, da se mora pretpostaviti takav duh
kao usmeriva tih elemenata koji vlada nadindividualnom
mudrou, imajui pregled svega. Inae, posezalo bi se za nesvesnom svrsishodnou ivota ljudskog roda. Svesno htenje i
predvianje pojedinca ne bi bili dovoljni da se privredni mehanizam odri u onoj harmoniji koju ispoljava i pored svih svojih
stranih disonancija i nedovoljnosti; tavie, nuno je prihvatiti
nesvesna iskustva i proraune, koji se skupljaju u povesnom toku
privrede, pa ga reguliu. Ipak, ne sme se zaboraviti da nesvesne
predstave nisu neko dovoljno objanjenje, nego su samo pomoni izraz, koji se zapravo zasniva na jednom pogrenom
zakljuku. Izvesne radnje i misli nastaju u nama na osnovu odreenih predstava, nizova zakljuaka itd. Ali im se one u nama
pojave bez tih antecedencija, mi zakljuujemo da su ove, ipak,
postojale, samo u nesvesnoj formi. A to je nesumnjivo logiki
neosnovano. Samo negativnu injenicu da u ovom sluaju nismo
svesni nekih utemeljujuih predstava preokreemo, potajno, u
pozitivnu: da su nesvesne predstave prisutne. injenica je da mi
o
takvim procesima, koji nude psihiki rezultat bez utemeljujuih
procesa svesti, ne znamo nita podrobnije, a nesvesne predstave,
iskustva, zakljuci, samo su izraz za to da se pomenuti procesi
odvijaju tako kao da su u njihovoj osnovi svesni motivi i ideje.
Meutim, nagonu za objanjenje privremeno ne preostaje nita
drugo do da ove potrai, pa da se prema njima odnosi kao prema - nesvesno - delotvornim uzrocima, koliko god da su to puki
144

simboli stvarnog toka. Pri sadanjem nivou znanja neizbeno je

i, zato, legitimno da se obrazovanja vrednosti, njihova fiksiranja
i fluktuiranja tumae kao nesvesni procesi po normama i formama svesnog uma.
Drugi povod za to da se ne dopusti potpuno utapanje novca u
njegov simboliki karakter vie je u smeru njegovog znaaja kao
elementa prometa. Koliko god bi se razmenske funkcije novca,
apstraktno posmatrano, mogle ispuniti pukim novcem koji samo
reprezentuje neku vrednost, ipak, nikakva ljudska sila ne bi ga
mogla - s dovoljnim garancijama - zatititi od tada vrlo mogunih zloupotreba. Razmenska kao i vema funkcija svakog
novca oito je vezana za odreena ogranienja njegovog kvantiteta, za njegovu retkost, kako se to esto kae. Naime, ako
vai
pomenuta proporcija izmeu pojedinanog kvanta i ukupnog
kvanta roba i novca, onda ona, razume se, pri bilo kakvom
uveanju ovog drugog, moe da ostane nepromenjena i s istim
znaajem za obrazovanje cena. Tada bi novani razlomak samo
pri uveanju imenitelja pokazivao takoe proporcionalno uveanje brojitelja, a bez promene vrednosti. Samo, prilikom zaista
znatnog uveanja novca ne dolazi do te proporcionalnosti promene. Stavie, dok se u stvarnosti imenitelj novanog razlomka
vrlo uveava - najpre brojitelj ostaje isti, i to sve dok se svi
prometni odnosi ne prilagode novoj osnovi. Dakle, cena, koja se
sastoji od apsolutne veliine tog brojitelja, privremeno je nepromenjena, dok relativno (ta cena, tj. novani razlomak) postaje
znatno manja. Usled toga je posednik novih novanih masa, dakle, najpre vlada, u izuzetno povoljnom poloaju prema svim
prodavcima roba; potom neizbeno nastupaju reakcije pune najteih potresa prometa, i to posebno od trenutka kad prihodi same
vlade ulaze u obezvreeni novac. Brojitelj novanog razlomka cena roba - uzdie se, naravno, tek onda proporcionalno kad je
bitno izdata prekomema novana zaliha vlade. Dakle, ova se prilagoava poveanim cenama svojih potreba, opet, jednom snienom novanom zalihom - situacija u kojoj je iskuenje da se to
predupredi novom emisijom novca veinom neodoljivo, pa igra
moe ponovo da pone. Ja ovo navodim samo kao tip brojnih i
tako esto obraivanih neuspeha proizvoljnih emisija papirnog
novca. A takve su zavodljive sve dok ne nastupi neko vrsto vezivanje novca za jednu supstanciju, ije je uveanje ogranieno.
10 Filozofija novca

145

tavie, jedna prividno suprotna pojava to dokazuje utoliko presudnije. U 16. stoleu je jedan francuski dravnik predloio da se
ubudue srebro ne upotrebljava vie kao novac, nego da se kuju
novii od gvoa - i to polazei od gledita da je uvoz mase srebra iz Amerike oduzeo karakter retkosti tom metalu. A ako bi se
uzeo neki metal koji iskljuivo dravnim kovanjem dobija vrednost, u njemu bi postojala vea garancija za potrebnu ogranienost novanog kvantuma; dok bi, ako bi svaki vlasnik srebra
time neposredno imao i novac, njemu nedostajala granica za
masu. Dakle, ovaj neobini predlog otkriva vrlo jasan oseaj za
to da plemeniti metal nije kao takav nepodoban novani materijal, nego samo utoliko ukoliko proizvodnji novca postavlja neophodne granice; tako da, kad on to prestaje da ini, na njegovo
mesto mora da doe neki drugi supstrat, u iju se ograniivost
ima vee poverenje - kao to su uopte samo odreeni funkcionalni kvaliteti plemenitih metala to to njima daje prednost kao
sredstvu za opticaj, a kad njima ovo iz bilo kojih razloga nedostane, na njihovo mesto stupa neko drugo, u tom pogledu bolje
kvalifikovano sredstvo opticaja: priznato je da su u Zenevi 1673.
godine lo kvalitet i neproraunljiva razliitost novca u prilivu
bili povod da se promet zasnuje na menicama i uputnicama. Razume se, danas znamo da samo plemeniti metali, ili ak samo
zlato, daju jamstvo za potrebne kvalitete, naroito za ogranienje
kvantiteta, i da papirni novac izmie opasnosti zloupotrebe proizvoljnim umnoavanjem samo zahvaljujui sasvim odreenim
vezivanjima za vrednost metala, koja su utvrena bilo zakonom,
bilo samom privredom. Kolika je svrsishodnost tog ogranienja
tako da ono moe ak sasvim gospodariti nad primarnom
individualnom koristi - pokazuje, na primer, sledea pojava.
Za
vreme graanskog rata u Sjedinjenim Dravama, u
zapadnim
dravama je opticaj papirnog novca - greenbacks - bio
stvarno
iskljuen; iako je to bilo zakonsko sredstvo plaanja,
niko
se
nije
usuivao da zajam, dobijen u zlatu, vrati u njemu, pri
emu
bi
on
imao dobit od 150 posto. Slino je bilo ak poetkom 18.
146

znaaj metalnog novca. I to, oni ovo nikako ne mogu postii

samo shodno tipu navedenih primera. Kad Engleska banka izmeu 1796. i 1819. godine vie nije otkupljivala novanice, njihovo obezvreenje iznosilo je naspram zlata samo tri do pet
odsto; ali su se cene roba usled toga podigle oko 20-50 procenata! I gde god prinudni kurs ostavlja u prometu iskljuivo hartije i
kovani novac, najtea oteenja mogu se izbei samo tako to
aija za due periode pokazuje uvek samo minimalna kolebanja,
to je, opet, moguno samo usled tanog ograniavanja emisija
papirnog novca. Ali to neophodno regulativno znaenje ima zlato, a ranije je imalo i srebro, ne zbog jednakosti svoje vrednosti
s
predmetima u ijoj razmeni posreduje, nego zbog svoje relativne
retkosti, koja spreava preplavljivanje trita novcem, a time i
neprestano unitavanje one proporcije na kojoj poiva ekvivalentnost jedne robe s jednim odreenim kvantumom novca. I
to, do unitavanja te proporcije dolazi s obeju strana. Prekomerno umnoavanje novca izaziva u narodu pesimizam i podozrenje, usled ega se pokuava da se to vie lii novca i pribegne
naturalnoj razmeni ili obligaciji. Budui da ovo smanjuje tranju
za novcem, za novac u opticaju opada vrednost, koja lei upravo
u tranji. Poto e instanca koja emituje novac pojaanim umnoavanjem ii naruku tom smanjenju vrednosti, ponuda i tranja
e neprestano biti u raskoraku, pa e circulus vitiosus nagovetenih protivdejstava sve vie sniavati vrednost takvog novca.
Takoe, nepoverenje prema vrednovanju novanog supstrata,
proizvedeno dravnim kovanjem - u odnosu na pouzdanost iste
metalne vrednosti - moe dobiti takvu formu da je u poznijoj
rimskoj republici kovani novac, zapravo, bio u opticaju samo u
prometu na malo, dok se promet na veliko preteno sluio novcem po teini; verovalo se da je on samo tako zatien od politikih kriza, stranakih interesa i vladinih uticaja.
Razume se, po svemu tome ini se da neprobitanosti niim
ogranienog umnoavanja novca treba pripisati vrsti njegove raspodele, a ne njemu samom. Samo zato to se novac, stvoren ni
iz
ega, najpre nalazi u jednoj ruci, pa se odatle iri neravnomerno i
nesvrsishodno, nastaju pomenuti potresi, hipertrofije i zastoji;
oni bi se mogli izbei ako bi se pronaao nain da se novane
mase raspodeljuju ili ravnomerno, ili po jednom odreenom
147

ki Englez u svom depu naao udvostruen novac, time, dodue,

nastupilo odgovarajue poveanje svih cena, ali ovo nikom ne bi
donelo koristi; sva bi razlika bila u tome to bi se funte, ilinzi i
peniji morali raunati u veim ciframa. Tako bi ne samo otpao
prigovor za novac koji samo reprezentuje neku vrednost nego bi
se pojavila korist od umnoavanja novca, zasnovana na empirijskoj injenici da je vie novca uvek znailo i vie prometa, lagodnosti, moi i kulture.
Iako razmatranje ovih konstrukcija, to poivaju na sasvim
neostvarivim pretpostavkama, nije isplativo samo po sebi, ipak,
ono dovodi do saznanja realnih odnosa, koji postiu da postepeno rastakanje supstancijalne vrednosti novca nikad ne moe sasvim dostii svoju konanu taku. - Uzmemo li da je pomenuto
idealno stanje dato - kad je umnoavanje novca stvarno postiglo
ravnomemo poveanje svakog individualnog poseda, onda jedan zakljuak: da sve ostaje po starom, poto su sve cene ravnomemo porasle, protivrei drugom, po kojem se umnoavanju
novca pripisuje zasluga za oivljavanje i poveanje ukupnog
prometa. Istina, primamljiva nam izgleda pretpostavka da bi odnosi meu individuama, tj. socijalni poloaj svakoga ko stoji
izmeu onoga iznad i onoga ispod, u ovom sluaju, ostali neizmenjeni; meutim, objektivna kulturna dobra proizvodila bi se
ivlje, intenzivnije i ekstenzivnije, tako da bi, najzad, ivotni
sadraji i uivanja svakog pojedinca, apsolutno uzev, porasli s
ukupnim drutvenim nivoom, a da se u odnosima bogatstva ili siromatva upravo onih koji se odreuju samo svojom relacijom
prema drugima nita ne bi promenilo. Moglo bi se ukazati na to
da je modema kultura novane privrede ve sada siromanome
dostupnim uinila niz dobara - javne institucije, mogunosti
obrazovanja, sredstva za izdravanje itd. - i to takvih kojih se ranije morao liavati ak i bogata, a time nije izmenila relativni
poloaj obojice u prilog siromahu. Ta mogunost - da proporcionalno razdeljeno umnoavanje novca, apsolutno uzev, umnoava objektivnu kulturu, dakle, takoe kulturni sadraj pojedinanog ivota-po sebi je sigurno vredna razmatranja. Ali ako se
pogleda podrobnije, videe se da pomenuti objektivni uspeh ne
moe da se realizuje nikako drukije do tako da umnoavanje
novca - bar na poetku - deluje posredstvom neravnomerne raspodele. Novac, iskljuivo socioloka tvorevina, sasvim besmis148

lena u ograniavanju na jedan individuum, moe izazvati neku

promenu jednog datog statusa samo kao promenu odnosa meu
individuama. Uzrok za pojaanu ivost i intenzitet prometa, to
sledi za novanom zasienou, lei u tome to se, zajedno s
ovim, pojaava enja individua za vie novca. elja da se od
novca drugih to vie unese u vlastiti dep, dodue, hronina je,
ali oito postaje dovoljno akutna samo da bi pojedinca navela na
posebno naprezanje snaga i na marljivost, kad on posebno jasno i
neposredno postane svestan da ima manji posed od drugih; u kojem smislu se i kae: les affaires - cest largent des autres. Kad
bi nastala pretpostavka pomenute teorije: da umnoavanje novanog kvantuma ostavlja sasvim neizmenjenima relacije meu
ljudima i meu cenama roba, ne bi ni dolo do takvog podsticaja
radnih energija. Takoe, pomenutom arolijom izvedeno udvostruavanje novanih kvanta ne bi donelo nikakvu promenu
relacija ako se ne bi odnosilo na postojeu razlinost poseda.
Udvostruavanje, na primer, triju prihoda od 1.000, 10.000 i
100.000 maraka zaista znatno menja i odnos njihovih posednika
prema prolom stanju, poto se za drugu hiljadu itd. maraka,
ipak, ne kupuje samo dvostruko vie onih stvari koje su pribavljane za prvu hiljadu itd. ak bi dolo, s jedne strane, recimo,
samo do poboljanja ishrane, a s druge, do usavravanja estetike
kulture, dok bi, s tree, nastupili vei, smeliji poduhvati spekulacija. Svakako, pod pretpostavkom da je prethodno postojala apsolutna jednakost, subjektivni nivoi bi ostali neizmenjeni, ali i
onaj objektivni - dok bi, u drugom sluaju, taj objektivni bio promenjen na neproraunljiv nain, i u svakom sluaju bi imao onaj
uveni polet samo ako bi razlike u posedu pojedinaca bile presudnije nego pre, ili bi se oseale kao takve.
Meutim, jo blia naem cilju su razmiljanja koja se vezuju za objektivnu stranu pomenute teorije: da udvostruavanje
svakog novanog poseda ostavlja nepromenjenim sve zato to
time odmah takoe za sve cene roba nastaje ravnomerno udvostruavanje. Samo, ovo obrazloenje je pogreno i ono previa
takvu osobenu, duboko radikalnu odreenost novca koja bi se
mogla nazvati nedostatkom njegove elastinosti: ona se sastoji u
tome to neki nov novani kvantum, raspodeljen u jednom privrednom krugu, ne podie cene prema njihovim dotad postojeim
proporcijama, nego meu njima stvara nove cenovne odnose, i

149

to iako mo individualnih interesenata ne izaziva tu promenu.

Stavie, ona poiva na posledicama injenice da novana cena
neke robe, uprkos svojoj relativnosti i svojoj unutranjoj nepovezanosti s robom, ipak, pri duem opstojanju, dobija izvesnu
vrstinu, pa se potom pojavljuje kao objektivno primereni ekvivalent. Ako se cena nekog predmeta due vremena odrala na
odreenom prosenom nivou u granicama odreenih kolebanja,
ona i ne naputa taj nivo na osnovu promene novane vrednosti bez pruanja bilo kakvog otpora. Povezanost - po pojmovima i
po interesima - predmeta i njegove cene tako se psiholoki
uvrstila da ni prodava snienje cene, ni kupac njeno poveanje
ne priznaju s takvom lakoom koja bi morala biti po sebi razumljiva, kad poravnanje izmeu novane vrednosti i robne vrednosti stvarno usledi putem istog nesputanog mehanizma kakav ini
da termometar, zavisno od temperature vazduha, pokazuje rast ili
pad, a da ne remeti tanost proporcije izmeu uzroka i posledice
nekakvom razliitou otpora koji on prua vie jednom nego
drugom kretanju. I kad ovek iznenada u depu ima dvostruko
vie novca nego kratko vreme pre toga, on ipak nije sklon da sad
iznenada za svaku robu izda dvostruko vie nego prethodno; svakako, moda se, u bahatosti zbog novog poseda iji se znaaj ne
ceni neizbeno po novom nego po merilu na koje se naviklo ranije, uopte i ne postavi pitanje cene. Samo, prekoraenje onoga
to je sada primereno, isto toliko koliko i zaostajanje za njim,
pokazuje da ne moe biti ni govora o nekom proporcionalnom regulisanju cena, bar u vreme prve zasienosti novcem, ve da se u
to regulisanje sputavajui mea ona ovrsla asocijacija izmeu
robe i mogunosti cena na koju se ve naviklo. Dalje, tranja za
robama vrlo e se izmeniti prilikom smanjivanja ili poveavanja
novanog poseda svih koji privreuju, makar ona ravnomemo
pogaala sve njih. Na primer, u prvom sluaju bie potrebno da
se dotad prilino ravnomemo prodaji podloni objekti, do izvesne mere u pogledu obima ili suvinosti, prodaju upola cene, a, s
one strane pomenute granice, vie i ne nau kupca. S druge strane, u sluaju svestranog umnoavanja novca, nastae buma
tranja za dobrima koja su za iroke mase bila dotad cilj elja,
dakle, ona koja lee neposredno iznad nivoa njihovog dotadanjeg
ivota; ni za najprimitivnije potrebe, ija je koliina potronje fi150

imaju znaaja uvek samo za male krugove, podlone vrlo sporom uveavanju - ne bi se potranja znatno uveala. Dakle,
poveanje cena bi ekstremno pogodilo ona osrednja dobra, na
raun drugih, koja bi relativno istrajala na svojim cenama; ne bi
moglo biti ni govora o proporcionalnoj raspodeli novanog priliva na sve cene: uenje o irelevantnosti apsolutnog kvantuma postojeeg novca, koje se oslanja na relativitet cena, netano je
zato
to taj relativitet ne postoji potpuno u praktinom obrazovanju
cena, nego je neprestano prekidan psiholokim uvrivanjem i
apsolutizovanjem cena u pogledu odreenih roba.
Moda se toj dvoumici u pogledu bezazlenosti umnoavanja
novca, neogranienog spolja, moe prigovoriti da bi time pogoeni bili samo prelazni periodi izmeu svagda dva prilagoavanja nivoa cena. Pretpostavka toga je upravo to da celi
proces polazi od proporcionalnosti cena, odreene prema odnosima kvantiteta roba i novca. Ali ba ova mora biti uspostavljiva
na drugom jednom nivou, a kao to su prethodna kolebanja ve
odstranjivana, tako mogu biti odstranjena i ona koja nastaju kasnije. Pomenute dvoumice vae samo za promene stanja, a ne i za
promenjeno stanje koje se ne moe smatrati odgovornim za neujednaenosti, potrese i tekoe prelaska ka njemu. Svakako, ne
moe se zamisliti nikakav kvantum sredstava opticaja kod kojeg
ne dolazi najzad do potpunog prilagoavanja, tj. kod kojeg novana cena neke robe ne bi mogla pravilno da izrazi proporciju
izmeu njene vrednosti i kvantuma ukupnih roba, koji tu dolazi u
obzir; tako da proizvoljno umnoavanje novca ne bi moglo
trajno da narui tu proporciju. - Ovo je sasvim tano. Samo, to
ne dokazuje da bi udaljavanje svake unutranje barijere umnoavanju novca u okviru nedovoljnosti ljudskih odnosa bilo
moguno. Ono bi upravo proglasilo permanentnim pomenuto
prelazno stanje, ija su kolebanja i tekoe priznati, te nikad ne
bi
dopustilo da doe do prilagoenosti, koja je, razume se, naelno
dostina za svaki kvantum novca.
Ova razmatranja mogla bi se ovako saeti: novac obavlja
svoju slubu najbolje kad nije samo novac, tj. kad ne predstavlja
samo vrednosnu stranu stvari u istoj apstrakciji. injenica da su
plemeniti metali upotrebljivi za nakit i u tehnike svrhe, dodue,
takoe je dragocena, ali nju treba, kao primarnu injenicu, poj151

usled pomenutoga; dok novac u svom vrednosnom bivstvu ima

svoje prvo i jedino odreenje. A upravo realizovanje tog pojmovno zahtevanog, prelazak novane funkcije na novac kao na
pukog zastupnika vrednosti, potpuno odvajanje te funkcije od
svake supstancijalne vrednosti, koja ograniava kvantitet novca,
tehniki je neizvodljivo - dok se razvitak odvija tako kao da e
na toj taki doi do ua. To nije nikakva protivrenost, ve se
nepregledan broj razvojnih tokova odvija po istoj shemi: pribliavaju se jednom odreenom cilju, njime se nedvosmisleno odreuje njihov pravac - ali bi, kad bi ga stvarno dostigli, izgubili
upravo one kvalitete koje su dobili teei k njemu. Ovo moe
najpre da razjasni jedna eminentno novanoprivredna pojava, koja ujedno kod individualnih odnosa daje analogiju za posledice
neogranienog umnoavanja novca. Tenja pojedinca da zaradi
sve vie novca ima najvei socijalno-ekonomski znaaj. Teei
da postigne to vee dobiti, trgovac na berzi izaziva ivost prometa, uzajamno podudaranje ponude i tranje, unoenje mnogih,
inae sterilnih vrednosti u ekonomski kruni tok. Samo, ostvarenje vrlo velikih dobiti na berzi postie se redovno samo pri
prekomemom kolebanju kurseva i prevazi samo spekulativnog elementa. A ovim se proizvodnja i potronja roba, na kojima, u
krajnjoj liniji, ipak poiva socijalni interes, delom podstie hipertrofino, delom se zanemaruje, u svakom sluaju istiskuje iz
onog razvitka koji odgovara posebnim unutranjim kretanjima i
realnim potrebama. Dakle, tu je cela specifina sutina novca, na
kojoj poiva divergencija izmeu individualnog i socijalnog interesa, poto su se oba spojila do odreene take. Samo time to
se vrednost stvari odvojila od samih stvari, pa stekla posebnu egzistenciju kod jednog posebnog supstrata, ovaj moe da izgradi
interese, kretanja i norme po sebi, koji se povremeno ponaaju
kao sasvim suprotstavljeni takvima kod - ovime simbolizovanih
- objekata. Tenja privatne privrede, koja se vezuje za novac,
moe da unapreuje tenju socijalne privrede, najzad, onu vezanu za dobra proizvodnje i potronje - sve dotle dok, takorei,
uopte postoji tenja, dok konana dostignutost njenog cilja
moe da omete konano ostvarenje socijalnog cilja. - Najei i
najpresudniji vid ostvarenja toga tipa zapaa se kod sluajeva
gde impulsi oseanja tee apsolutnom cilju, ne razjanjavajui
sebi da se svekoliko prieljkivano zadovoljenje vezuje samo za
152

relativno pribliavanje tom cilju, da bi se pri potpunom dostizanju, moda, ak preokrenulo u svoju suprotnost. Podseam na
ljubav, koja dobija sadraj i boju posredstvom elje za najdubljim i trajnim sjedinjavanjem, pa se onda, vrlo esto, kad se
ovo postigne, izgubi i jedno i drugo; podseam na politike ideale, koji ivotu itavih generacija daju snagu, duhovni polet, ali
po
svom ostvarenju, posredstvom tih kretanja ne proizvode neko
idealno stanje nego stanje obamrlosti, filistarstva i praktinog
materijalizma; podseam na enju za spokojem i neometenou
ivota, koja njegovim naporima i radu daje cilj, pa upravo kad
pobedi, vrlo esto, zavrava u unutranjoj pustoi i nezadovoljstvu. Stavie, postalo je ve trivijalnost da ak i oseaj blaenstva, mada je on apsolutni cilj naih tenji, ipak, mora prei u
puku dosadu, ako bi se stvarno ostvario kao veno blaenstvo;
dakle, iako bi naa volja imala takav smer kao da treba da se
zavri ovakvim stanjem, to stanje, kad bi bilo dostignuto, nju
samu bi demantovalo i tek bi dodatak njegove nestale suprotnosti, patnje, mogao da mu d smisao. Taj tip razvitka moe se tako
najblie opisati. Svrsishodna delotvomost odreenih, moda svih
elemenata ivota, zavisi od toga da li pored njih postoje oni suprotno usmereni. Naravno, proporcija u kojoj zajedno dejstvuje
svaki od njih i njegova suprotnost, promenljiva je, i to katkad
promenljiva u tom smislu to jedan element stalno raste, a drugi
stalno opada; dakle, smer razvitka je takav da izgleda kao da on
ima za cilj potpuno potiskivanje jednoga drugim. Samo, u trenutku kad bi to nastupilo, i kad bi sasvim iezao svaki dodatak drugog elementa, paralisani bi bili takoe delotvomost i smisao
onog prvog. To nastupa, recimo, u sluaju suprotnosti individualistike i socijalistike tendencije drutva. Ima istorijskih epoha
u
kojima, na primer, ova druga tendencija dominira razvojem prilika, i to ne samo u stvarnosti nego takoe kao posledica idealnih
uverenja i kao izraz takvog ustrojstva drutva koje vodi u napredak, koje se blii savrenstvu. A kad partijska politika takvog
doba zakljuuje da, poto svaki napredak poiva na rastu socijalistikog elementa, tada najpotpunija vladavina tog elementa
postaje najnaprednije i idealno stanje, onda ona previa da je
ukupni uspeh mera socijalistike tendencije vezan za to to se
ona unosi u inae jo individualistiki privredni poredak. Nije153

doputa izvlaenje zakljuka da e njeno apsolutno sprovodenje

predstavljati dalji napredak. Sasvim odgovarajue tome zbiva se
u periodima rastueg individualizma. Znaaj mera koje on uvodi
vezanje za injenicu da jo postoje institucije centralistikog karaktera i karaktera socijalizacije, koje, dodue, mogu biti sve
vie
potiskivane, ali ije bi potpuno iezavanje dovelo do vrlo neoekivanog rezultata, veoma razliitog od njihovog dotadanjeg.
Slino je i u razvoju umetnosti s naturalistikim i stilistikim
tenjama. Svaki dati momenat razvitka umetnosti je meavina
pukog odraavanja stvarnosti i njenog subjektivnog preobliavanja. Sa stanovita realizma, moda se umetnost razvija u sve
savreniju putem neprestanog rasta objektivnog elementa. Samo,
u trenutku kad bi to inilo jedini sadraj umetnikog dela, dotada
sve jai interes iznenada bi preao u ravnodunost, jer se umetniko delo vie ne bi razlikovalo od stvarnosti i izgubilo bi
znaenje svoje posebne egzistencije. S druge strane, jaanje momenta uoptavanjaiidealizovanja-koliko god neko vreme oplemenjivalo umetnost - dolo bi do take na kojoj bi mu izdvajanje
svake individualistike sluajnosti oduzelo vezu sa stvarnou
uopte, a trebalo bi da ona pomenuto idealistiko kretanje predstavlja ba u sve istijoj i savrenijoj formi. Ukratko, niz najvanijih razvitaka odvijae po shemi: da sve jaa prevaga jednog
elementa stalno poveava izvestan rezultat, a da, ipak, apsolutna
dominacija jednog elementa i potpuno eliminisanje onog suprotnog ne bi taj rezultat uzdigli do apsolutnog nivoa; obrnuto, ta
prevaga bi ga ak liila njegovog dotad odravanog karaktera. Po takvim analogijama se, moda, razvija odnos izmeu supstancijalne posebne vrednosti novca i njegove samo funkcionalne i simbolike sutine: sve vie ovo drugo zamenjuje ono prvo,
dok izvesna mera tog prvog jo mora da postoji, jer bi, u sluaju
apsolutnog dovrenja tog razvitka, uporite i svoj svrsishodni
znaaj izgubio takoe funkcionalni i simboliki karakter novca.
Meutim, tu nije re samo o formalnoj analogiji sutinski
razliitih razvitaka nego o jedinstvu dubljeg smisla ivota, koji
se ostvaruje u ovoj spoljnoj jednakosti. Izgleda da mi s mnotvom elemenata i tendencija, u ijoj se meusobnoj upletenosti i
isprepletenosti ivot nalazi, praktino izlazimo na kraj samo tako
to, na svakom podruju i u svakom periodu, svoje ponaanje
podvodimo pod apsolutnu vladavinu jednog jedinstvenog i jed154

nostranog principa. A na tom putu nas stalno sustie pomenuta

raznolikost stvarnoga, pa nau subjektivnu tenju zajedno sa
svim suprotnim faktorima preplie u jedno empirijsko bivstvovanje, u kojem ideal uopte tek i moe da ue u stvarnost; to nikako ne znai demantovanje pomenutoga, ve je ivot usmeren
ka takvim apsolutnim tenjama kao svojim elementima, kao to
je fizikalni svet usmeren ka kretanjima koja bi, preputena sebi
bez ometanja, dovela do nezamislivih stvari, ali - sudarajui se
sa sputavajuim protivdejstvima - daju upravo racionalna prirodna zbivanja. I to to se praktini svet ostvaruje tako da nae
htenje sledi pravac u to to je neodmereno, i tek skretanjima i
vraanjima, u neku ruku, stie do agregatnog stanja stvarnoga, i
to znai daje i tu praktina tvorevina predoblikovala teorijsku: i
svoje pojmove o stvarima bezbroj puta obrazujemo tako da iskustvo njih ne moe da pokae u tom istom i apsolutnom vidu,
nego im tek slabljenja i ogranienja posredstvom onih suprotno
usmerenih daju empirijski oblik. Ali zato pomenuti pojmovi nisu
za odbacivanje, nego se upravo tim svojevrsnim postupkom uveliavanja i ponovnog umanjivanja na pojmovima i maksimama
ostvaruje slika sveta pripadajua naem saznanju. Formula kojom naa dua, takorei, naknadno, podraavajui, stie odnos
prema - njoj neposredno nedostupnom - jedinstvu stvari, jeste, u
praktinoj kao i u teorijskoj oblasti, neto primamo previe, previsoko, preisto, u ta one potiskujue suprotnosti unose konzistenciju i obim stvarnosti kao i istine. Tako isti pojam novca:
kao puki, svakoj posebnoj vrednosti tui izraz uzajamno merene
vrednosti stvari - ostaje sasvim opravdan, mada istorijska stvarnost uvek nastupa samo kao srozavanje tog pojma posredstvom
suprotnoga, onog pojma novca koji ima posebnu vrednost. Na
intelekt moe, prosto, meru realnosti da dokui i pojmi samo kao
ogranienje istih pojmova, koji se, kao to i odstupaju od stvarnosti, legitimiu sluenjem tumaenju te stvarnosti.

155

III

Sada je re o istorijskom uoblienju onoga to je naelno

konstruisano. Sutina i znaenje novca ispoljavaju se, shodno
njihovim krupnim kulturno-filozofskim vezama, u kretanjima
koja ga dovode do njegovog istog pojma i odvode od vezivanja
za odreene supstancije - iako taj put ne moe da dostigne cilj
koji mu daje pravac. Tek time se novac nadovezuje na opti
razvitak, koji tei da, na svakom podruju i u svakom smislu,
ono
to je supstancijalno rastoi u nesputane procese; a ovo nadovezivanje novac postie u svakoj moguoj formi: s jedne strane,
kao sastavni deo pomenutog obuhvatnog razvitka i, s druge strane, usled njegovog osobenog odnosa prema konkretnim vrednostima, kao simbol tog istog razvitka; dalje, s jedne strane, kao
posledica kulturnih struja, koje su regulisane pomenutim razvitkom, i s druge strane, kao po sebi delotvorni uzrok tih struja. Ta
veza nas ovde zanima u onom smeru u kojem ona izaziva oblikovanje novca kao posledice ustrojstava i potreba ljudskog zajednikog ivota. Dakle, uvek se drei pomenutog ogranienja: da
je re o putu koji se ne moe zavriti, obradiu funkcionalni
znaaj novca i njegovo jaanje sve do pokrivanja supstancijalnog znaaja novca.
Kad imamo u vidu krajnje osnove, videemo da takozvano
rastakanje pojma novca nije toliko radikalno kao to nam se to
ini. Tano shvaena, takoe supstancijalna vrednost novca nije
nita drugo do funkcionalna vrednost. Koliko god se plemeniti
metali cenili kao same supstancije, ipak se oni cene samo zato
to
156

dovoljstvo i slino - dakle, zato to obavljaju izvesne funkcije;

njihova vrednost nikad ne moe da se sastoji u njihovom - u sebi
mirujuem - bivstvu, nego uvek samo u onome to oni postiu;
njihova supstancija, kao i supstancija svih praktinih stvari, prosto kao takva i izvan toga ta ona postie, nama je najnevanija
na svetu. O veini objekata moe se rei: oni nisu dragoceni,
nego to postaju - jer za to moraju neprestano da izlaze iz sebe i
ulaze u meusobno dejstvo s drugima; oseanje vrednosti vezuje
se samo za njihova dejstva. ak i kad bi estetsko raspoloenje
plemenite metale ubrajalo u one objektivne vrednosti zahvaljujui ijem pukom bivstvovanju, s one strane svakog priznavanja
i uivanja, svet postaje po sebi i za sebe dragoceniji i znaajniji ipak, s tim vrednostima oni nikako ne bi uli u privredu. Stavie,
tu sva vrednost ostaje vezana za njihovo postignue, a samo je
proizvoljni nain izraavanja, koji prikriva istinsko stanje stvari,
rei da oni poseduju neku supstancijalnu vrednost, koju bi
trebalo naelno razdvajati od njihovih postignua kao novca; jer
pomenuta supstancijalna vrednost tih metala je isto tako funkcionalna vrednost, samo ne njihove funkcije kao novca. Stavie, sve
vrednosti plemenitog metala ine jedan niz, koji nije nita drugo
do niz funkcija. Naravno, to se saznanju skriva utoliko vie ukoliko su te funkcije manje ive u stvarnosti. Ukupna dvoumica
srednjeg veka u pogledu uzimanja kamata vodi korene iz gledita
daje novac naspram stvari mnogo krai, supstancijalniji, zatvoreniji nego u novom veku, u kojem on izgleda i deluje ak dinamino, pokretno, elastino. Usvajanje Aristotelovog uenja daje
neprirodno da novac raa novac, i osuda kamate kao krae, poto
je vraeni kapital isto toliki kao i pozajmljeni; zasnivanje upravo
toga kod Aleksandra iz Halea: da se novac upotrebom ne troi i
da on poveriocu ne donosi korist, kao objekti kakvog ugovora o
iznajmljivanju; uenje svetoga Tome da se kod novca, budui da
je on od poetka namenjen za davanje, poklapaju upotreba i troenje, pa se zato ta upotreba ne moe prodavati podvojeno kao,
recimo, kod kakve kue za stanovanje - sva ta uenja pokazuju
koliko se esto na novac gledalo kao na krut, nevezan za fluktuacije ivota, a koliko retko kao na proizvodnu snagu. Cinjenika
neznatnost njegovih dejstava sasvim je pokrila njegov funkcionalni karakter. A takvo isto osnovno oseanje prema novcu
dovodi u vezu njegovu sutinu s metalnom supstancijom kao

157

takvom. I to miljenje ga predstavlja - kao i srednji vek - nasuprot ekonomskim objektima kao ens per se, umesto da ga u njih
ukljui i da spozna da on, koji god bio njegov nosilac, kao novac
nema toliko funkciju koliko je sam funkcija.
Pol suprotan nainu gledanja u srednjem veku ini kreditna
privreda, u kojoj uputnica obavlja slubu novca. Za tu privredu
je dominantna ideja supstancija novca, a ne njegovo dejstvo ime je ono, koliko god se to dejstvo injeniki moglo iskljuiti,
srozano na svoj minimum; u predstavi o novcu novijeg doba, vezanoj za metal, dejstvujua supstancija je bitna taka; najzad,
kreditna privreda tei ka iskljuivanju supstancije, doputajui
da samo njeno dejstvo preostane kao neto to je tu vano.
Svakako, u pomenutom povrnom gledanju sadejstvo je
imala stara shema, koja je pojave uvek delila na supstanciju i akcidenciju. Svakako, to je istorijski bilo neizmemo znaajno; to
to se svaka pojava razlagala na supstancijalno jezgro i relativne,
pokretne naine ispoljavanja i osobine - to je bila prva
orijentacija, prva vrsta nit vodilja kroz zagonetnu bezoblinost stvari,
njihovo oblikovanje i potinjavanje jednoj optoj, naem duhu
adekvatnoj kategoriji; tako, samo ulne razlike prvog pogleda
dobijaju organizaciju i odreenost uzajamnog odnosa. Ali sutina takvih oblika, kao i drutvenih organizacija, jeste u tome da
opstaju uz privid i pretenziju na veno trajanje. Kao to se ini
da, prilikom unitavanja jednog drutvenog ustrojstva u korist
drugoga, prestaje da postoji svaki poredak i ustrojstvo uopte,
tako i preoblienje intelektualnih poredaka izaziva isti utisak:
ini se da je objektivna vrstina, kao i subjektivno razumevanje
sveta doivelo slom kad padne neka kategorija koja je dotada
spadala, takorei, u kimu slike sveta. A novana vrednost nee
moi da se odupre redukciji na neku funkcionalnu vrednost, isto
tako kao to ni svetlost, toplota i ivot ne mogu da sauvaju svoj
posebni supstancijalni karakter i da izbegnu utapanje u vrste
kretanja.
Posmatrau najpre izvesne strukturne odnose privrednog
kruga.
Odgovor na pitanje u kojoj meri to zavisi od ovih odnosa, a
ne od supstancije novca, ukoliko je to stvarno novac, tj. dejstvuje
kao novac - moda proizlazi iz jednog negativnog primera, koji
se moe vezati za naelno razmiljanje. Primeujemo da u odno158

su izmeu dva oveka spoljna forma retko predstavlja tano

prilagoeni izraz stepena njegovog unutranjeg intenziteta; i to,
neadekvatnost jednog i drugog predstavlja se tako da se unutranje veze razvijaju neprestano, a spoljanje u skokovima. Dakle, dok jedna i druga odgovaraju uzajamno ak do jednog datog
trenutka, ovi drugi navedeni odnosi istrajavaju u svojoj ve
steenoj formi, dok oni prvi jaaju. Onda od izvesnog stepena
sledi iznenadan rast spoljanjih odnosa koji - i to je ono karakteristino - redovno ne zastaje kod one take koja odgovara
istovremenom unutranjem odnosu nego, prevazilazei nju, anticipira jednu jo razvijeniju prisnost. Tako, na primer, oslovljavanje sa ti meu prijateljima, koje se javlja kao konani izraz
ve dugo postojee naklonosti, ipak, u prvo vreme esto se
doivljava kao donekle preterano, pa odjednom stvara spoljanju
intimnost, kojoj tek kroz neko vreme sledi sasvim odgovarajua
unutranja. Ali katkad ona i ne usledi; neki odnosi propadaju
zato to njihovu formu, mada do izvesnog stepena opravdanu
njihovom prisnou, ta prisnost nikad sasvim ne dostie. Neto
tome odgovarajue dogaa se i u nelinim odnosima. Snage
drutvenog ivota, koje tee da se izraze u odreenim konstelacijama prava, formi razmene, odnosa vladavine itd., esto ne nalaze taj izraz tokom dugog vremena, jer ve dostignute forme tih
oblasti lako podleu okotavanju. Ako ipak nastupi duboko zahtevana spoljanja promena, esto ona usledi u meri za koju unutranje snage, ipak, jo nisu sasvim sazrele, i ije naknadno
legitimisanje ne uspeva uvek. Tako je ponekad nastupala novana privreda. Poto su opti privredni odnosi ve odavno teili
ka njoj, ona se pojavljuje u tako silnom obimu da njoj onda ti
odnosi nisu sasvim odgovarajui; tada se moe desiti da takve
pojave dobiju tragian zavretak, ukoliko razvitak unutranjih
ekonomskih snaga ubrzo ne dostigne dovoljno formu koju je anticipirao. To je bila situacija u kojoj su Fuger, pa i svi krupni
gomjonemaki bankari iz 16. stolea, propali. Njihovi novani
poslovi, potpuno uporedivi s transakcijama modernih svetskih
bankara, pali su u doba koje je, dodue, bilo preivelo zavretak
naturalne privrede srednjeg veka, ali jo nije posedovalo komunikacije, sigurnosti i uzanse, koji su nuni korelat takvih
poslova. Opte prilike jo nisu bile takve da su se odmah mogla
naplatiti potraivanja u paniji i kod vladajue gospode. Nove

159

forme novane privrede navele su Antona Fugera da ih nategne

preko one mere u kojoj bi one bile adekvatni izraz tadanjeg
realnog ustrojstva Evrope. Iz istog razloga nije bilo nita bolje ni
dunicima pomenutih finansijskih sila. panska finansijska kriza
u 16. stoleu nastala je usled toga to je u paniji, dodue esto
bilo dovoljno novca, ali ga nije bilo tamo gde je najveim delom
bio potreban, u Nizozemskoj. Usled toga su nastale tekoe, odlaganja, trokovi, koji su umnogome doprineli propasti panskih
finansija. U drugim lokalnim uslovima nastupa takoe odmah
sasvim drukije funkcionisanje novca: Nizozemska je, u svom
ratu protiv panije, imala tu ogromnu prednost da joj je novac,
upravo tamo gde je bio, takoe nalazio primenu. U rukama stanovnika Nizozemske bio je to stvarno novac, jer je tu mogao
da nesmetano funkcionie - iako su oni, takoe relativno, posedovali znatno manje novane supstancije nego panija, i egzistencija im je bila oslonjena na kredit. Sto su povoljniji lokalni
uslovi novane funkcije, to je manja supstancija s kojom se ova
moe upranjavati, tako da se, iako je to paradoksalno, moe
rei:
to je stvarno vie novca (po njegovom sutinskom znaenju), to
je manje potrebno da to bude novac (po njegovoj supstanciji).
Pored uticaja lokalnih uslova, vrstina i pouzdanost uzajamnih socijalnih dejstava, takorei, konzistentnost privrednog kruga, priprema rastakanje novane supstancije. To se pokazuje
povremeno u injenici da novac proizvodi sve vei broj dejstava,
dok sam miruje. Predstava koja se katkad javlja - da je ekonomsko znaenje novca proizvod njegove vrednosti i uestalosti njegovih prometa u nekom datom vremenu, previa mona dejstva
koja novac proizvodi usled same nade i straha, elje i brige, koje
se s njim povezuju; on iz sebe zrai te takoe ekonomski tako
znaajne afekte, kao to ih nebo i pakao zrae: kao puku ideju.
Cista predstava o prisutnosti ili o nedostatku novca na jednom
odreenom mestu dejstvuje kao napetost ili kao paraliza, a zlatne
rezerve u trezorima banaka, koje pokrivaju vrednost novanica,
oito dokazuju kako novac, u svom isto psiholokom vidu zastupanja, postie potpuna dejstva; tu ga stvarno valja nazvati
nepokretnim pokretaem. Jasno je da to dejstvo novca kao
puke potencijalnosti zavisi od savrenosti i sigurnosti privredne
organizacije uopte. Gde god su socijalne veze labave, spora160

koji miruje ne nalazi mnoge psiholoke kanale kroz koje moe da

dejstvuje. Tu spada takoe dvostruka egzistencija pozajmljenog
novca: jednom, u idejnoj, ali krajnje znaajnog formi potraivanja, a osim toga, kao realitet u ruci dunika. Kao potraivanje on
spada u poverioevo imovinsko stanje i jeste, mada ga nikako
nema na tom mestu, ipak, tu krajnje delotvoran; s druge strane,
iako se ta vrednost uopte ne nalazi u imovini pozajmljivaa, ona
ipak moe zajedno s njom da postie ista privredna dejstva kao i
daje takav sluaj. Tako se pozajmljivanjem novca njegova delotvomost razlae na dva dela, pa se time izvanredno pojaava rezultat njegove privredne energije. Ali intelektualna apstrakcija,
koja izaziva to razlaganje, moe imati uspeha upravo samo u
sluaju tako uvrenog i usavrenog drutvenog ustrojstva da se
u njemu uopte relativno sigurno pozajmljuje novac, i da se privredne akcije temelje na pomenutim deliminim funkcijama. Kao
to je izvestan ekstenzitet i intenzitet socijalnih veza potreban da
bi se novcu omoguila delotvomost - prethodno se on ne razlikuje od drugih razmenskih roba - tako je potrebno da oni budu
umnogome pojaani da bi se njegova dejstva oduhovila. Kod
ovih intenziviranih pojava posebno vidno se pokazuje koliko je
malo novac, po svojoj najdubljoj sutini, vezan za telesnost njegovog supstrata; a poto je on apsolutno socioloka pojava, jedna
forma meusobnog dejstva ljudi, njegova vrsta se ispoljava utoliko istije ukoliko su kondenzovanije, pouzdanije, pristupanije same socijalne veze. Stavie, opta vrstina i sigurnost kulture
prometa deluje ak i na svu spoljanjost oblika novca. Okolnost
da tako tanana i lako unitiva materija kakva je hartija postaje
nosilac najvie novane vrednosti - moguna je samo u jednom
tako vrsto organizovanom kulturnom krugu s jamstvom uzajamne zatite, takvom krugu gde je iskljuen niz elementarnih
opasnosti za nju, kako spoljanje, tako i, naroito, psiholoke
prirode; karakteristino je da je zato srednji vek prilino esto upotrebljavao koni novac. Ako papirni novac, zbog svoje takorei
nesupstancijalne sutine, oznaava progresivno rastakanje novane vrednosti u puku funkcionalnu vrednost, onda moda koni
novac simbolizuje predstupanj za to: od kvaliteta koji karakteriu
supstancijalni novac koni novac je sauvao bar kvalitet relativne neunitivosti, i moe ga izgubiti tek u sluaju odreene, uzna11 Filozofija novca

161

Praksa i teorija novane politike potvruju kako razvojni put

supstancijalnog znaenja novca u funkcionalno znaenje, tako i
njegovu zavisnost od sociolokih prilika. Fiskalizam srednjeg
veka i merkantilizam mogli bi se nazvati materijalistikom novanom politikom. Kao to materijalizam uvruje u materiju duh
s njegovim ispoljavanjima i njegovom vrednou, tako se, s pomenutih stanovita, sutina i pokretna snaga dravno-privrednog
ivota vezuje za novanu supstanciju. Ali izmeu njih postoji
ista razlika kakva postoji izmeu sirove i prefinjene forme materijalizma. Po prvoj, predstava je neto materijalno i mozak izluuje misli kao to lezde izluuju svoju tenost, kao jetra u.
A po drugoj, sama predstava nije materijalna ve jedna forma
kretanja materijalnog; misao postoji kao svetlost, toplota, elektricitet, u posebnoj vrsti treptaja telesnih delova. Odgovarajue
toj razlici intelektualnih stanovita je kad, s jedne strane, fiskalizam interes vlasti prenosi u to da se dobije to vie gotovog novca za neposrednu upotrebu vladara ili za dravne ciljeve - a, s
druge strane, merkantilizam, dodue, takoe najveu vrednost
pridaje gotovom novcu, ali ne zato da bi ga supstancijalno izvukao, nego da bi funkcionalno oiveo privredna kretanja zemlje.
U okviru tih materijalistikih pravaca novane politike, koji su
jo
duboko ogrezli u predstavi daje novana supstancija vrednost po
sebi i za sebe, istie se, ipak, preokret od grubo spoljanjeg ka
funkcionalnom znaenju te supstancije. Tome odgovara politiko ustrojstvo dotinih perioda. Gde god je vladalo srednjovekovno fiskalno ustrojstvo vladar je bio u prosto spoljanjem
odnosu prema svojoj zemlji, esto u sasvim neorganskom, uspostavljenom putem enidbe ili osvajanja, tako da se taj odnos
sasvim adekvatno izraavao u tendenciji da se iz zemlje izvue
to vie novca - pa je konsekventan zavretak ovoga bilo esto
prodavanje itavih teritorija za novac; budui da je vladara i
podvlaene povezivao kruti, prosto supstancijalni novani interes, pokazivalo se koliko su oni bili nepovezani. Za taj socioloki
odnos izmeu dve strane je najblia tehnika bila vladareva - u
srednjem veku tako esta - politika kovanja novca, koja se sastojala u sve veem slabljenju kovanog novca; samo u sluaju sasvim neorganskog zajednitva moguna je takva vrsta politike
koja, sjedne strane, doputa svu korist za jednoga, a s druge strane, stvara svu tetu drugima. Uivanje u gotovom novcu, koje
162

izgleda priroeno orijentalcima, dovoeno je u vezu s fiskalizmom njihovih vladara, koji davanje prava na kovanje novca
koriste kao poreski izvor, ne hajui za slabljenje valute kao posledice toga: nuan pandan tome je strast podanika za nagomilavanjem gotovog zlata i srebra. Centralistiko-despotska drava u
usponu znaila je mnogo ui i ivlji odnos izmeu politikih faktora: predstava o njihovom organskom jedinstvu ini zajedniko
svojstvo ideala vladara, od ltat cest moi do kralja kao prvog
sluge svoga naroda. Mada je i tu zainteresovanost onih koji vladaju jo vezana za unoenje to obilatije novane supstancije,
ipak, ivom uzajamnom dejstvu izmeu poglavara i lanova
dravnog tela, onoj oivljenosti egzistencije drave kao takve,
potpuno odgovara situacija da se konani cilj sticanja novca trai
u plodnosti novca za napredovanje industrije itd., a ne vie u njegovom supstancijalnom posedu. A kad su liberalne tendencije
poele ivot drave voditi ka sve slobodnijem toku, ka sve nesputanijoj elastinosti, sve labilnijoj ravnotei elemenata - tada
su bili dati materijalni temelji za teoriju Adama Smita: da su zlato
i srebro puka orua, nita drukija od posua za kuvanje, i da njihov uvoz po sebi i za sebe isto tako ne doprinosi blagostanju zemalja kao to se ni uveavanjem posua za kuvanje ne dobija
vie hrane. A kad su se, najzad, stari supstancijalni poreci toliko
rastoili da su omoguili pojavu anarhistikih ideala, onda je, razume se, u njima i taj smer teorije novca dostigao ekstrem. Prudon, koji je teio da odstrani stare, vrste dravne tvorevine i da
uzajamno delovanje individua prizna kao jedino ispravnu formu
socijalnog ivota, borio se protiv upotrebe novca uopte; jer u
njemu je video pravi analogon onim tvorevinama vlasti koje iz
individua isisavaju i u sebi kristalizuju njihovo ivo uzajamno
delovanje. Po njemu se, stoga, razmenljivost vrednosti mora utemeljiti bez meanja novca, ba kao i vladavina drutvom posredstvom svih graana bez meanja kralja; i kao to se svakom
graaninu daje pravo glasa, tako i svaka roba po sebi i za sebe, i
bez posredovanja novca, mora da postane predstavnik vrednosti.
Ovim pogledom Adama Smita krenulo se pravcem ka ovde zastupljenoj teoriji novca, koja se, nasuprot materijalistikima, moe oznaiti kao transcendentalna. Ako materijalizam objanjava:
duh je materija - onda transcendentalna filozofija pouava: i materija je duh. Nije re o duhu u smislu spiritualizma, koji je ta-

163

kode supstancija, mirujue bivstvo, iako imaterijalne vrste; nego

je re o saznanju da svaki objekt, telesne ili duhovne vrste, za nas
postoji samo ukoliko njega dua proizvodi u svom ivotnom procesu, ili, tanije: ukoliko je on funkcija due. Ako materijalistiko
shvatanje novca izgleda kao zabluda, istorijsko posmatranje pokazuje da ona nije bila sluajni nego primereni teorijski izraz jednog injenikog sociolokog stanja, koje je bilo nuno prevazii
najpre realnim silama, pre nego to se njegov teorijski pandan
mogao prevazii teorijskima.
Ovakva je jo veza u koju se smeta socioloki karakter novca: kao polaznu taku svakog socijalnog uobliavanja moemo
da zamislimo samo uzajamno dejstvo izmeu osoba. Kakvi god
stvarno bili oni - tamom obavijeni - istorijski poeci drutvenog
ivota, njegovo genetiko i sistematsko razmatranje mora za osnovu uzeti taj najprostiji i najneposredniji odnos iz kojeg, kao to
vidimo, i danas proizlaze bezbrojne nove drutvene tvorevine.
Dalji razvitak zamenjuje tu neposrednost sila koje meusobno
dejstvuju, stvaranjem viih nadosobnih tvorevina, koje se pojavljuju kao posebni nosioci upravo pomenutih sila, i meusobnim odnosima individua slue kao provodnici i posrednici. Te
tvorevine pokazuju se u najrazlinijim vrstama pojava: kako kao
opipljiva realnost, tako i kao iste ideje i proizvodi mate, kako
kao iroko razgranate organizacije, tako i u predstavi pojedinih
osoba. Tako se iz potreba i uzansa, koji se, u optenju pripadnika
grupa, najpre razvijaju od sluaja do sluaja, a potom se konano
uvruju, stvaraju objektivni zakoni obiaja, prava, morala idealni proizvodi ljudskog predstavljanja i vrednovanja, koji za
nae miljenje stoje sasvim s one strane pojedinanog htenja i delanja, takorei kao podvojene iste forme ovoga. Tako se, u
nastavljanju tog procesa, zakon drave ovaplouje u sudijama i u
celoj hijerarhiji uprave; tako se koheziona sila jedne politike
stranke ovaplouje u rukovodstvu te stranke i parlamentarnom
predstavnitvu; tako se kohezija nekog puka prenosi u njegovu
zastavu, jednog mistikog udruenja u njegov gral itd. Dakle,
uzajamna dejstva meu samim primamim elementima, koja proizvode socijalno jedinstvo, zamenjuju se time to svaki od ovih
elemenata za sebe ulazi u vezu s organom, postavljenim iznad
ili izmeu ovoga. U tu kategoriju socijalnih funkcija, koje su postale supstancija, spada novac. Funkcija razmene, neposredno
164

uzajamno delovanje meu individuama, zajedno s ovim kristalizovana je u - za sebe postojeu - tvorevinu. Razmena proizvoda
rada ili onoga to je zaposednuto inae, na osnovu bilo kojeg izvora, oito je jedna od najistijih i najprimitivnijih formi ljudskog podrutvljavanja, i to ne tako to je drutvo ve savreno,
pa onda dolazi do razmenskih akata unutar njega, nego je sama
razmena jedna od funkcija koje iz puke naporedosti individua
ostvaruju njihovu unutranju povezanost, drutvo; jer drutvo
nije apsolutno jedinstvo koje prvo mora da bivstvuje da bi sve
pojedinane veze njegovih lanova - nadreenost i podreenost,
kohezija, podraavanja, podela rada, razmena, istosmemi napadi
i
odbrane, verska zajednica, obrazovanje stranaka, a i
mnoge
druge u njemu - nastale kao nosilac ili okvir tog jedinstva.
Drutvo
nije nita drugo do saetost ili opti naziv za ukupnost
tih
specijalnih uzajamnih veza. Razume se, pojedina od njih moe
da
se
iskljui, a ipak e jo ostati drutvo - ali samo ako,
posle
otpadanja te jedne veze, ostane na snazi dovoljno veliki broj
drugih;
ako bi sve otpale, vie ne bi ni bilo drutva: upravo kao
to
jedinstvo ivota jednog organskog tela nastavlja da postoji
i
kad
prestane jedna ili druga njegova funkcija, tj. jedna ili
druga
veza
meu njegovim delovima - ali ne i kad one sve prestanu jer
ivot nije nita drugo do zbir takvih sila koje dejstvuju
meu
atomima jednog tela. Stoga je skoro dvosmislen izraz
rei
da
razmena izaziva podrutvljavanje: tavie, ona jeste
podrutvljavanje, jedna od onih veza ije postojanje ini zbiranje
individua
u jednu socijalnu grupu, jer je drutvo identino sa
165

kreiranju ideala i simbola koji zastupaju i odravaju na okupu.

Razmenska funkcija stvarno vodi ka tvorevinama obeju vrsta: s
jedne strane, ka staleu trgovaca i, s druge strane, ka novcu.
Trgovac je diferencirani nosilac razmenskih funkcija, inae neposredno obavljanih meu proizvoaima, umesto prostog uzajamnog odnosa, meu ovima nastupa odnos koji svaki od ovih
ima prema trgovcu, kao to se neposredna kontrola i kohezija
pripadnika iste grupe zamenjuje zajednikim odnosom prema
organima vlasti. I sad se, kao priprema za preciznije saznanje,
moe rei: isto onako kao to trgovac stoji izmeu razmenskih
subjekata, tako i novac stoji izmeu razmenskih objekata. Umesto da njihova ekvivalencija postane neposredno delotvoma,
svaki od njih za sebe stupa u odnos jednaine i razmene s novcem. Kao to je trgovac ovaploena funkcija razmene, tako je novac ovaploena funkcija postajanja razmenjenim: to je, kao to
smo ranije videli, puki odnos meu stvarima, koji je postao supstancija, takav kakav se izraava u njihovom privrednom kretanju. Najzad, on tako stoji s one strane pojedinanih stvari, od kojih je svaka s njim u vezi, kao carstvo koje je organizovano po
vlastitim normama, i koje je upravo samo objektivacija kretanja
izjednaavanja i razmene, izvorno postojeih meu pomenutim
pojedinanim stvarima. Samo, to je, kako rekosmo, pripremno
vienje. Konano, te procese ne ostvaruju stvari nego ljudi, pa
su odnosi meu prvima, na dotinom podruju, ipak, odnosi
meu ovima drugima. To to je razmena meu individuama kao
akcija, to je novac u konkretizovanoj, za sebe postojeoj, takorei okamenjenoj formi, u istom smislu u kojem vlada predstavlja meusobno odravanje reda meu lanovima grupe, u
kojem paladijum ili sveta krinja predstavlja njihovu koheziju, u
kojem stale ratnika predstavlja njihovu odbranu. Sve su to podjednako sluajevi onog najireg tipa: da se iz primarnih pojava,
supstancija, procesa, jedna pojedinana strana, koja postoji samo
po sebi i s njima, kao osobina njihove supstancije i delatnost njihovog subjekta, ipak, od njih odvaja, snabdevajui se nekim zasebnim telom: apstrakcija se izvodi upravo kristalizovanjem u
jednu konkretnu tvorevinu. Izvan razmene novac nije nita, kao
to nisu nita ni pukovi i zastave izvan zajednikih napada i odbrana, ili kao to nisu nita svetenici i hramovi izvan zajednike
religioznosti. Dvostruka priroda novca: to to je on, dodue, vrlo

166

konkretna i, kao takva, procenjena supstancija, a ipak, smisao

ima samo u potpunom razlaganju na kretanje i funkciju - temelji
se na okolnosti da on postoji samo u hipostaziranju, takorei u
ovaploenju jedne iste funkcije, razmene meu ljudima.
Razvoji novane materije sve potpunije izraavaju svoj socioloki karakter. Primitivna razmenska sredstva, kao to su so,
stoka, duvan, ito, u pogledu svoje upotrebe odreena su istim
individualnim interesima, solipsistiki, tj. njih na kraju troi jedan pojedinac, a da u tom trenutku drugi za to nisu zainteresovani. A plemeniti metal svojim znaajem kao nakit ukazuje na vezu
izmeu individua; ovek se kiti za druge. Nakit je socijalna potreba i plemeniti metali su, upravo usled svog sjaja, podobni posebno za privlaenje pogleda drugih. Zato su odreene vrste
nakita rezervisane takoe za odreene socijalne pozicije; tako je
u srednjovekovnoj Francuskoj noenje zlatnog nakita bilo zabranjeno svima koji su bili ispod izvesnog ranga. Usled toga to
je sav znaaj nakita u psiholokim procesima koje on izvan svoga nosioca izaziva u drugima, plemeniti metal se sasvim razlikuje od pomenutih izvornih, takorei centripetalnih razmenskih
sredstava. Razmena kao najistija socioloka pojava, tj. kao
najpotpunije uzajamno dejstvo, nalazi odgovarajueg nosioca u
supstanciji nakita, kod kojeg se svaki znaaj za njegovog vlasnika pokazuje samo posredno, naime kao odnos prema drugim
ljudima.
Ako se ovo ovaploenje razmenske akcije tehniki odvija u
jednoj posebnoj tvorevini tako da se svaki objekt najpre razmenjuje za nju, umesto neposredno za neki drugi objekt, onda se
postavlja pitanje: koji je, podrobnije gledano, taj - ovome odgovarajui - odnos ljudi iza objekata? Jer zajedniki odnos prema
trgovcu, koliko god on bio uzrok i posledica novanog prometa,
mogao je za to posluiti samo kao metafora. Sad mi izgleda jasno: temelj i socioloki nosilac pomenutog odnosa izmeu objekata i novca je odnos privreujuih individua prema centralnoj
sili, koja novac izdaje ili jami za njega. Tu uslugu da stoji kao
apsolutna meuinstanca iznad svih pojedinanih proizvoda - novac obavlja tek kad ga kovanje izdie iznad pukog karaktera nekakvog metalnog kvantuma - da i ne govorimo o naturalnim
novanim vrstama. Pomenuta apstrakcija razmenskog procesa iz
pojedinanih realnih razmena i njeno ovaploenje u nekoj objek-

167

tivnoj posebnoj tvorevini moe da nastupi tek kad je razmena postala neto drugo, a ne privatni proces izmeu dve individue, koji
je sasvim obuhvaen individualnim akcijama i protivakcijama
tih individua. Ovo drugo i ire on postaje time to razmenska
vrednost koju daje jedna strana ne sadri svoj znaaj za drugu
neposredno, nego kao puko upuivanje na druge, definitivne vrednosti - upuivanje ija realizacija zavisi od ukupnog privrednog
kruga, ili od vlade kao njenog zastupnika. Budui da se naturalna
razmena zamenjuje kupovinom novcem, izmeu obe strane stupa trea instanca: socijalni totalitet koji za novac stavlja na
raspolaganje odgovarajuu realnu vrednost. Time se taka obrta u
uzajamnom dejstvu jedne i druge strane pomie dalje, udaljava
se s linije neposredne veze meu njima, pa se izmeta u odnos
koji svaka od njih kao zainteresovana za novac ima prema privrednom krugu, koji prihvata novac i to dokumentuje kovanjem
posredstvom njegovog najvieg zastupnitva. Na tome poiva
sr istine u teoriji da je svaki novac samo ukazivanje na drutvo;
on se pojavljuje, takorei, kao menica na kojoj ime onoga na
koga je vuena nije ispunjeno, ili: na kojoj kovanje zastupa mesto akcepta. Kad se uenju koje takoe u metalnom novcu tei da
nae kredit, zameralo da kredit, ipak, utemeljuje neku obaveznost, a plaanje metalnim novcem oslobaa svake obaveznosti - previalo se da ono to je za pojedinca oslobaanje moe
biti obavezivanje za celinu. Oslobaanje od svake privatne obaveznosti plaanjem novcem upravo znai da tad celina preuzima
tu obavezu prema ovlaenome. Obaveznost na osnovu naturalnog davanja moe se, ipak, otkloniti samo na dva naina: ili direktnom protivuslugom, ili upuivanjem na takvu. Ovu drugu
ima vlasnik novca u ruci, i predajui je onome ko je prethodnu
uslugu uinio, on ovoga upuuje na jednog privremeno anonimnog proizvoaa koji, na osnovu svoje pripadnosti dotinom
privrednom krugu, na sebe preuzima pomenutu zahtevanu uslugu upravo za taj novac. Pri tom je razlika izmeu pokrivenog i
nepokrivenog papirnog novca, kakva se dovodi u vezu s kreditnim karakterom novca, sasvim nevana. Smatralo se da je samo
nenaplaeni papir stvarno novac (papiermonnaie), dok je naplaeni samo upuivanje na novac (monnaie de papier); a sad se
istie da ta razlika nema nikakvog znaaja za promet izmeu
168

nie kao obeanje za plaanje, nego kao definitivno plaanje, za

razliku, recimo, od eka, koji je takoe izmeu kupca i prodavca
samo obeanje. Ukupno ovo postavljanje pitanja ne see do sociolokog stanja stvari; za njega nema sumnje da je takoe metalni novac obeanje, pa se od eka utoliko razlikuje samo po
veliini kruga koji jami njegovu naplatu. Zajedniki odnos vlasnika novca i prodavca prema nekom socijalnom krugu - pretenzija prvoga na uslugu u ovome krugu i poverenje drugoga da e
se ta pretenzija isplatiti - takva je socioloka konstelacija u kojoj
se novani promet odvija nasuprot naturalnom prometu.
Stvarno, u metalnom novcu - obino shvatanom kao apsolutna suprotnost kreditnom novcu - kriju se dve kreditne
pretpostavke, osobeno isprepletene. Najpre, u svakodnevnom
prometu samo izuzetno se moe ostvariti precizna provera kovanog novca. Bez poverenja javnosti prema vlasti koja ga kuje ili,
u
datom sluaju, prema onim osobama koje su kadre da utvrde realnu vrednost kovanog novca prema njegovoj nominalnoj vrednosti, ne moe doi ni do prometa gotovog novca. Natpis na
maltekom kovanom novcu: non aes sed fides - sasvim tano
oznaava integrativni dodatak vere bez koje - makar koliko punovaan - kovani novac ne moe da obavlja svoju funkciju u
najveem broju sluajeva. Upravo raznolikost, esto suprotstavljenost razloga za akceptiranje komada novca pokazuje da
nije bitna njegova objektivna dokazna mo: u nekim predelima
Afrike talir s likom Marije Terezije mora biti beo i ist, a u
drugima upravo mastan i prljav - da bi bio prihvaen kao pravi! Drugo, mora postojati vera u to da e se novac, koji se upravo prima,
ponovo izdati kao jednaka vrednost. I tu je neophodni i odluujui element: non aes sed fides - poverenje u privredni krug da
e nam on dati kvantum vrednosti ponovo, bez ikakve tete, zameniti za privremenu vrednost koja je za to dobijena, za kovani
novac. Niko se tim novcem ne moe posluiti bez kredita na obema stranama; tek ta dvojaka vera daje prljavom, moda jedva raspoznatljivom noviu odreenu meru vrednosti. Kao to bi bez
vere ljudi jednih u druge dolo do raspada drutva uopte - jer
koliko su malobrojni odnosi stvarno zasnovani na tome ta jedan
dokazivo zna o drugome, koliko njih bi ikako trajali da vera nije
isto toliko jaka i esto jaa od racionalnih dokaza i ak
169

ta vera je nijansirana na odreen nain. Tvrdnja da je svaki

novac
zapravo kreditni novac, poto se njegova vrednost zasniva na
veri primaoca da za instrument razmene dobija izvesnu koliinu
roba - ta tvrdnja jo nije potpuno rasvetljena. Na takvoj veri
poiva ne samo novana privreda nego i svaka privreda uopte.
Kad zemljoradnik ne bi verovao da e mu polja u ovoj godini doneti isto toliko plodova kao i ranije, ne bi ni sejao; kad trgovac
ne
bi verovao da javnost eli njegovu robu, ne bi je ni nabavljao itd.
Ta vrsta vere nije nita drugo do umanjeno induktivno znanje.
Samo, u sluaju kredita, poverenja u nekoga, tome se pridruuje
jo jedan, teko opisiv momenat, najistije ovaploen u religijskoj veri. Kad se kae da se veruje u Boga, to nije samo
nepotpun stupanj znanja o njemu, nego je i uvstveno stanje koje
nikako ne lei u smeru znanja - sjedne strane je, razume se, manje, a s druge, vie od ovoga. Vrlo je tanan i dubok jeziki izraz:
verovati u nekoga - bez dodavanja, ili bar jasnog zamiljanja
ta se to stvarno veruje o njemu. To je upravo oseanje da
izmeu
nae ideje o nekom biu i samog tog bia unapred postoji povezanost, jedinstvenost, izvesna konzistentnost predstave o njemu,
sigurnost i nepruanje otpora u predavanju samog Ja toj predstavi koja, svakako, nastaje u vezi s navodivim razlozima, ali se ne
sastoji od njih. Takoe privredni kredit sadri, u mnogim sluajevima, element te nadteorijske vere, a nita manje pouzdavanje u optost da e nam ona konkretne protivvrednosti jamiti za
one simbolike znake za koje smo mi dali proizvode svoga rada.
To je, kako rekosmo, u zaista velikoj meri prost zakljuak indukcije, ali osim toga sadri i dodatak u vidu pomenute sociopsiholoke, religijskoj veri srodne vere. Moda je oseanje line
sigurnosti koje jami novani posed najkoncentrisanija i najzaotrenija forma i ispoljavanje pouzdavanja u dravno-drutvenu
organizaciju i poredak. Subjektivitet tog zbivanja je, takorei,
via potencija onoga to stvara metalnu vrednost uopte: ako je
ta
vrednost ve pretpostavljena, ona tek sada, zahvaljujui pomenutoj dvostranoj veri, postaje praktina za novani promet. Zato
se i ovde pokazuje da je razvitak supstancijalnog novca u kredit170

Meutim, jamstvo za dalju iskoristljivost novca, u kojoj je

sadran odnos ugovornih strana prema ukupnoj grupi, ima osobenu formu. Apstraktno gledano, nje, naime, nikako nema, jer
vlasnik novca nikoga ne moe da prisili da mu ita isporui za
novac, ak ni za onaj koji je nesumnjivo dobar; to se sasvim
osetno pokazuje takoe u sluajevima bojkotovanja. Samo u
sluaju ve postojeih obaveza moe onaj ko je ovlaen biti prisiljen da novcem isplati obaveze, kakve god vrste one bile - a ni
to u svim zakonodavstvima. Ta mogunost da se pretenzija, koja
lei u novcu, ipak ne ostvari, potvruje karakter novca kao pukog kredita; jer sutina kredita je da raskid s verovatnoom
njegove realizacije nikad ne biva potpun, koliko god se toj potpunosti pribliio. Stvarno je, dakle, pojedinac slobodan da vlasniku novca preda ili ne preda svoj proizvod, ili svoj posed inae dok je celina, svakako, prema njemu obavezna. Ova raspodela
slobode i obaveznosti, koliko god bila paradoksalna, neretko
ipak slui kao kategorija saznanja. Tako su, na primer, branitelji
statistikih zakona tvrdili da bi drutvo moralo, dodue pod
odreenim uslovima, po prirodnim zakonima, da ostvari odreeni broj ubistava, kraa, vanbranih roenja; ali da pojedinac
time nije prinuen na ponaanje s tim u vezi, ak da je slobodan
da postupa moralno ili nemoralno; statistiki zakon ne odreuje
da ba taj odreeni mora da poini takva dela, nego samo da celina, kojoj on pripada, mora da proizvede predestiniran kvantum
tih dela. Ili, takoe ujemo: celina drutva ili roda mora da igra
utvrenu ulogu u boanskom planu sveta, u razvitku bivstva za
krajnje transcendentne svrhe; a njegovi pojedini nosioci su irelevantni, slobodni su da, takorei meusobno podele ukupni uinak, pa se pojedinac moe iz toga izvui, a da se time ne nanese
teta pomenutom ukupnom uinku. Najzad, isticano je da su akcije jedne grupe uvek nepokolebljivo odreene karakterom njihovih interesa koji je u skladu s prirodnim zakonom, kao mase
materija gravitacijom; a individuum zavode teorije i konflikti, on
stoji izmeu mnogih mogunosti, meu kojima moe da bira
pravilno ili pogreno - za razliku od kolektivnih postupaka, u kojima nema nikakve slobode, jer njima rukovode nepokolebljivi
instinkti i svrsishodnosti. Ovde predmet ispitivanja nije problem:
koliko tanog i pogrenog ima u ovim predstavama, nego treba
samo ukazati na ovo, ma koliko inae vaila ta shema odnosa

171

izmeu optosti i individuuma: prikazivanje optosti kao prinudne, a individuuma kao slobodnog, ublaavanje obaveznosti optosti samom slobodom individuuma, ograniavanje slobode
individuuma samom obaveznou optosti i uvrivanjem u odreenost ukupnog uspeha. Jamstvo za dalju iskoristljivost novca,
koje preuzima vladar ili zastupnik celine kovanjem metalnog
komada ili utiskivanjem na papir, jeste eskontiranje ogromne
verovatnoe da e svaki pojedinac novac uzeti, uprkos svojoj
slobodi da ga odbije.
To su veze na osnovu kojih je napomenuto da, to je vei
krug u kojem treba da vai neki novac, to veu vrednost mora da
ima njegovo vaenje. Unutar grupe lokalne ogranienosti moe
da bude u opticaju manje vredan novac. Tako je ve u najprimitivnijoj kulturi: u Darfuru je u opticaju lokalno razmensko sredstvo u svakom distriktu: budak, duvan, klupad pamuka itd.; ali
svima je via valuta zajednika: odevna tkanina, govee, rob.
Dogaa se da je papirni novac jedne drave ak ogranien na pokrajine: 1853. u Turskoj su izdate novanice koje su vaile samo
u Istanbulu. Sasvim mala i tesno povezana drutva povremeno
se sporazumevaju o tome da bilo koji simbol - sve do tantuza smatraju za novac. Ali irenje trgovinskih veza iziskuje novac visoke vrednosti, ve i zato to njegovo neophodno slanje na vee
daljine ini svrsishodnim koncentrisanje njegove vrednosti na
to manji obim: tako da su takoe istorijske imperije, kao to
su trgovake drave s dalekosenim krugovima prometa, uvek
prisiljene na novac relativno visoke supstancijalne vrednosti. Izvesne pojave pruaju i dokaz za suprotno. Bitna prednost srednjovekovnih privilegija kovanja novca sastojala se u tome to je
gospodar s pravom na kovanje novca u svojoj oblasti svagda mogao da kuje nove novie i da iznudi zamenu svih starih, ili stranih, dospelih u tu oblast putem trgovinskih poslova, za nove
novie; dakle, pri svakom pogoravanju stanja svog kovanog
novca, imao je koristi od razlike izmeu tog novca i zamenjenog,
boljeg. Samo, kako se pokazalo, ta korist bila je uslovljena okolnou da je podruje gospodara s pravom na kovanje novca bilo
relativno veliko. Za sasvim mala podruja nije se isplatilo imati
privilegiju na kovanje, jer je trite za njihov kovani novac bilo
previe ogranieno, tako da bi, s obzirom na neizrecivu lakomislenost s kojom se svakom manastiru i svakom malom gradu da-

172

valo pravo na kovanje, nevolja s kovanim novcem u Nemakoj

bila jo tea, da nije korist od pogoranja kovanog novca bila vezana za izvesnu veliinu podruja. Dakle, upravo zato to vei
krug njegove socioekonomske strukture zahteva dobar novac,
prednost u nekom nametnutom loem je upravo u njemu znaajno velika. Dalje, to se pokazalo pozitivnim sada tako to je
porast evropskog prometa u 14. stoleu izazvao uvoenje guldena
kao opte jedinice novanog sistema i potiskivanje srebrnog
vaenja zlatnim vaenjem. ilinzi i pfenizi bili su samo sitan novac, koji je svaka mala pokrajina i gradi mogla da kuje za svoj
promet i toliko obezvreeno koliko joj je -bila volja. Zato se
takoe davanje prava na kovanje u srednjem veku najpre ticalo
samo srebrnih novia; pravo na kovanje zlatnih novia iziskivalo je posebnu dozvolu, davanu samo vladi neke vee teritorije.
Za tu korelaciju je krajnje karakteristino da je poslednji ostatak
rimske vladavine svetom, onaj koji je bio preostao dvoru Vizantije - do 6. stolea - bio iskljuivo pravo na kovanje zlatnih
novia. I, najzad, ta korelacija potvruje se i time to se, uz
sluajeve ve pomenute lokalne ogranienosti za opticaj papirnog novca u samim emisionim dravama, pojavljuje i ovo: u
Francuskoj su postojale novanice koje su, kau, vaile svugde,
samo ne u lukim gradovima, dakle, ne na mestima dalekosenog prometa. Sasvim uopteno reeno, im se proiri krug,
valuta mora biti uinjena prihvatljivom i privlanom takoe
strancu i dotinim zemljama. Uveavanje privrednog kruga ide
uporedo - ceteris paribus - s njegovim slabljenjem: uzajamni
uvid u odnose postaje nepotpun, poverenje uslovno, ostvarljivost
zahteva nesigurna. Pod takvim okolnostima niko nee da isporui robu, ako je novac kojim se za to plaa sigurno upotrebljiv
samo u krugu primaoca, dok je u drugim krugovima sumnjiv.
Dakle, svako e zahtevati novac koji je po sebi vredan, tj. svuda
prihvatljiv. Jaanje supstancijalne vrednosti novca znai poveanje kruga subjekata u kojem je obezbeeno njegovo priznavanje, dok se u nekom uem krugu njegova dalja iskoristljivost
moe vezati za posebne socijalne, pravne, personalne garancije i
spojeve. Ako pretpostavimo da je dalja iskoristljivost novca motiv za njegovo prihvatanje, onda njegova supstancijalna vrednost
ini, takorei, zalog, koji moe spasti na nulu, ako je iskoristljivost obezbeena drugim sredstvima, a mora se uzdii utoliko
173

vie ukoliko je vei rizik za tu iskoristljivost. Meutim, porast

privredne kulture dovodi do toga da veoma uveani, najzad, internacionalni krug, u tom pogledu, dobija crte koje su prvobitno
karakterisale samo zatvorene grupe: privredni i pravni spojevi
nadvladavaju prostorno razdvajanje sve temeljnije, i takoe utiu sigurno, tano i racionalno na daljinu, kao ranije na blizinu. U
onoj meri u kojoj se to dogaa, moe se smanjivati pomenuti zalog, tj. vrednost samog novca. ak i pristalicama bimetalizma
dobro poznata predstava da je on mogu samo u sluaju internacionalnog uvoenja - lei unutar ovog procenjivanja. Koliko
god jo bili daleko od potpune povezanosti i pouzdanosti te veze
- kako unutar pojedinih nacija tako i meu nacijama - ipak, nesumnjivo je da razvitak vodi ka tome: povezivanje i sjedinjavanje sve veih krugova posredstvom zakona, uzansa i interesa
jeste osnova za to da supstancijalna vrednost novca moe da postaje sve manja, te da se sve potpunije zamenjuje njegovom funkcionalnom vrednou.
Karakteristino je da pomenuto prostorno veliko irenje
trgovinskih veza, koje je, kako smo ve pomenuli, poveavalo
supstancijalnu vrednost razmenskog sredstva, u modernoj kulturi vodilo upravo do potpunog eliminisanja ba te vrednosti: do
interlokalnog i internacionalnog poravnanja iralnim putem i
slanjem menica. Takoe u pojedinim interesnim sferama novca
ta forma vlada ovim razvitkom. Na primer, sada se plaanje poreza zahteva preteno shodno dohotku, a ne shodno posedu. U
Pruskoj je jedan bogati bankar, koji je poslednjih godina radio s
gubitkom, osloboen poreza, osim minimalnog i tek nedavno
uvedenog poreza na imovinu. Dakle, ak ni novani posed, nego
tek rezultat njegovog rada, novac iz novca, odluuje o obavezama i, ukoliko biraka prava zavise od plaanja poreza, takoe o
pravima prema zajednici. U kojem je pravcu time utvren opti
razvitak novca - to nam pokazuje uloga novanog kapitala u starom Rimu. Kao to je on steen neproizvodnim putem - ratovima, dankom, meninim poslovima - tako ni za pozajmljivaa
nije bio namenjen proizvodnji nego potronji. Pri tom, ni kamate
nisu mogle da vae kao prirodni plodovi kapitala, i otuda nejasan
i neorganski odnos meu obema stranama, koji se oitovao u kamatnim tekoama, to su sezale ak u hrianstvo, i tek su
pojmom i injenicom proizvodnog kapitala objektivno regulisa-

174

ne i organizovane. Dakle, onaj prvi kapital je krajnja suprotnost

sadanjem stanju, u kojem znaaj kapitala vie nije u onome to
on jeste po sebi i za sebe nego u tome ta on postie: razvitak ga
je preveo iz krutog, proizvodnji sutinski tueg elementa, u ivu
funkciju u proizvodnji i kod nje. - Ako se jo jednom osvrnemo
na jamstvo novca kao njegov vitalni nerv, ono e, naravno, gubiti
vaenje u meri u kojoj objektivna tvorevina, koja zastupa celinu,
samo nepotpuno reprezentuje ograniene delove te celine ili
njene interese. Tako je, na primer, takoe privatna banka jedna
relativno objektivna nadlina sutina, koja se umee izmeu
optenja individualnih zainteresovanih lica. Svakako, taj njen
socioloki karakter osposobljava je za izdavanje novca; samo,
im nedravni nadzor jamstvo prenosi na stvarno optu centralnu
tvorevinu, puka parcijalnost podruja, objektiviranog u ovome,
pokazae se u nepotpunosti novanog karaktera dotinih banknota. Neprilike papirnonovane privrede u Severnoj Americi delom su poticale od miljenja da je kovani novac stvar drave, a
da
proizvodnja papirnog novca pripada privatnim bankama, te drava ne treba da se mea u to. Pri tom se previala puka relativnost razlike izmeu metalnog i papirnog novca, to da se oba,
ukoliko jesu novac, sastoje samo u supstanciranju razmenske
funkcije zajednikim odnosom zainteresovanih prema jednom
objektivnom organu, i da novac moe da obavlja svoju funkciju,
tj. da zastupa neposredne vrednosti, samo utoliko ukoliko pomenuti organ emitovanja stvarno u sebi zastupa ili izraava krug interesa. Zato kovani novac lokalnih monika takoe katkad tei
prividu pripadnosti nekoj obuhvatnoj tvorevini. Jo stoleima
posle smrti Filipa i Aleksandra, na najrazlinijim mestima kovani su novii s njihovim imenima i peatima - formalno kraljevski, materijalno gradski kovani novci. Uzlazni razvitak tei,
u stvarnosti, poveavanju - i to je ovde neposredno potrebno za
to, centralizovanju organa i potencija koje jame novane vrednosti. Za taj pravac je vrlo karakteristino da su uputnice dravne
blagajne, kakve su izdavale drave pre 18. stolea, obino bile
zasnovane i zajamene pojedinanim prihodima Krune. Tek su
engleski exchequer bills u 18. stoleu bili uputnice na ukupne
dravne prihode; dakle, nisu imali nikakav bonitet, zavisan od
posebnih okolnosti i s posebnom potrebom za ispitivanjem, nego
se taj bonitet sastojao jo samo u optem poverenju u solventnost
175

drave uopte. U ovome se pokazuje velika novovekovna tendencija centralizacije, koja nikako nije u opreci s istovremenom
tendencijom individualizacije u novom veku: i jedna i druga su,
tavie, strane jednog procesa, jednog otrijeg diferenciranja, novog saimanja one strane linosti koja je okrenuta drutvu i one
koja je okrenuta vlastitom subjektu. Ovaj razvitak preiava iz
sutine novca sve elemente individualistikog izolovanja, pa
centralizovane sile najireg socijalnog kruga ini njegovim nosiocima. Apstraktnu imovinsku formu novca taj razvitak unosi
kako u personalni kredit tako i u dravni kredit. Vladari kao osobe imali su mali kredit jo u 15. i poetkom 16. stolea; nije se
postavljalo pitanje njihove vlastite kredibilnosti nego vrednosti
jamstava i zaloga. Lini kredit poiva na tome to se pretpostavlja: kako god se menjali objekti koji ine posed dunika, zbir
vrednosti njegovog poseda uvek e biti dobar za odreeni dug.
Tek kad imovina nekoga biva procenjena kao vrednost uopte tj.
u novcu, on kao osoba moe da ima trajan kredit; inae, ovaj zavisi od poseda promenljivih objekata. Naizgled je prelaz s ovog
poslednjeg navedenog stupnja na dananji upravo okolnost daje
jo u 18. stoleu veina dugova glasila na odreene svote odreenih vrsta kovanog novca. Dakle, pojam apstraktne vrednosti,
odvojene od svake specijalne forme, jo nije bio postao sasvim
delotvoran - one vrednosti iza koje vie ne stoji neka objektivna
odreenost nego jo samo drava ili pojedinana osoba kao
garant.
Meutim, glavna stvar je to to znaaj metala za finansije
sve vie opada, nasuprot obezbeenju njegove funkcionalne
vrednosti organizacijom zajednice. Metal je upravo prvobitno
uvek privatan posed, pa zato javni interesi i snage nikad ne mogu
njime apsolutno vladati. Moe se rei da novac sve vie postaje
javna institucija u sve stroem smislu rei: sve vie se sastoji od
onoga to javna vlast, javne institucije, vrste prometa i garancije,
iji je nosilac celina, prave od njega i za ta mu one daju
legitimitet. Zato je karakteristino da, u ranijim epohama, novac, takorei, jo ne moe stajati sam, na svojoj apstraktnoj funkciji;
novani posao se oslanja ili na specifina preduzea, ili na tehniku proizvodnju kovnice, ili na trgovinu plemenitim metalima.
Tako su u Beu, poetkom 13. stolea, priproste bojadije sukna
obavljale redovne menjake poslove, kao to su u Engleskoj, a
176

delimino i u Nemakoj, to inili zlatari. Zamena novca, koja je

u
srednjem veku uopte bila nosilac novanog prometa (poto se u
svakom mestu naelno smelo plaati samo lokalnim kovanim
novcem), prvobitno je bila privilegija same kovnice, takozvanih
kovnikih domaina. Tek kasnije, kad su gradovi stekli kovnice, menjaki posao i trgovina plemenitim metalima razdvojeni
su od kovnice. Dakle, najpre je funkcija kovnice, takorei, personalnom unijom, vezana za materijal kovanog novca; im je
javna vlast poela da jami za nju, ona je postala nezavisna od inae, s njom udruenih - veza; zamena i trgovina materijalom
kovanog novca stoje slobodno na raspolaganju svakome, i to
upravo u meri u kojoj se njegova funkcija kao novca obezbeuje
nadindividualno. Rastua depersonalizacija novca, njegov sve
blii odnos s najveim centralizovanim socijalnim krugovima,
stoje u tano utvrenoj i delotvomoj vezi s naglaavanjem samostalnosti njegovih funkcija od metalne vrednosti. Sigurnost novca je ono na emu poiva njegova vrednost; politika centralna
vlast postepeno kao nosilac te sigurnosti proima neposredni
znaaj metala, potiskujui ga. Tu lei analogija s jednom nedovoljno zapaenom nijansom oseanja vrednosti. im vrednost
nekog objekta poiva na tome da nam on dostupnim ini drugi
objekt, njegova vrednost je tada odreena i jednim i drugim
koeficijentom: sadrinskom vrednou toga to nam on posreduje, i sigurnou s kojom on uspeva u tom posredovanju; sniavanje jednog koeficijenta moe, do izvesne granice, ostaviti
neizmenjenom ukupnu vrednost, ukoliko njemu odgovara poveavanje drugog koeficijenta. Tako je znaaj nekog saznanja za
nas jednak proizvodu iz njegove sigurnosti i vanosti njegovog
sadraja. U prirodnim naukama je, obino, preteno onaj prvi, a
u duhovnim naukama ovaj drugi koeficijent, to ini naelno
moguom jednakost njihove ukupne vrednosti; samo ako se, kao
Aristotel, ne sumnja u sigurnost znanja, njegova vrednost moe
se dovesti u zavisnost iskljuivo od vrednosti njegovog objekta.
Tako je vrednost jednog lutrijskog loza proizvod iz verovatnoe
da e on biti izvuen i visine eventualnog dobitka; vrednost bilo
koje trgovine jednaka je proizvodu iz verovatnoe da e ona postii svoj cilj i vanosti tog cilja; tako je vrednost rentovnice sastavljena od sigurnosti za kapital i visine ukamaenja. Novac se,
dodue, ne ponaa ba tako, jer njegovoj sve veoj sigurnosti ne
12 Filozofija novca

177

odgovara smanjenje vrednosti objekata ijem sticanju on tei;

ipak, tu analogija vai utoliko to, s rastuom sigurnou njegove
iskoristljivosti, moe neodreeno da opada njegov drugi vrednosni koeficijent, unutranja vrednost metala, a da time ne bude
promenjena njegova ukupna vrednost. S druge strane, neposredno proizlazi, kao uzrok i kao posledica sociolokog poloaja
novca, to da on veze izmeu centralne vlasti grupe i njenih pojedinanih elemenata mora da ini brojnijima, jaima i tenjima,
jer upravo sada meusobne veze tih elemenata bivaju, takorei,
sprovedene kroz novac. Tako su ve Karolinzi jasno teili da
novanom privredom potisnu naturalnu razmenu ili razmenu
zasnovanu na stoci. esto su propisivali da se ne sme odbijati kovani novac, i otro su kanjavali njegovo neprihvatanje. Pravo na
kovanje novca bilo je iskljuivo kraljevo, pa je tako sprovoenje
prometa kovanog novca znailo protezanje kraljeve moi tamo
gde je ranije postojao isto privatan, osobni modus prometa. U
istom smislu su i rimski zlatni i srebrni novii kovani, poev od
Avgusta, iskljuivo u ime i po nalogu cara, dok je pravo na izdavanje sitnog novca bilo preostalo, sjedne strane, senatu i, s druge
strane, komunalnim savezima; tu vezu samo uoptava injenica
da su veliki vladari esto stvarali takoe snane sisteme kovnica:
Darije I, Aleksandar Veliki, Avgust, Dioklecijan, sve do Napoleona I. Ukupna tehnika, zahvaljujui kojoj moe da postoji
jedna velika socijalna sila u vremenima naturalne privrede, tu
silu upuuje na vlastitu dovoljnost, na to da od sebe - kao to to
vai, na primer, za velike vlasteline poev od Merovinga - stvaraju dravu u dravi; dok su odgovarajue tvorevine moi u
novanoj privredi izrasle i odrale se upravo u nadovezivanju na
dravnu organizaciju. Zato je modema centralistika drava narasla takoe uz ogromni uspon novane privrede, koji je poetak
novog veka dobio otvaranjem amerikih zaliha metala. Samodovoljnost feudalnih odnosa unitena je, budui da se u svaku
transakciju umetao kovani novac, koji upuuje na centralnu vlast,
potiskujui veze ugovornih strana: tako da se ta mo novca da se
pojedinci vie potisnu ka Kruni, da se za nju tenje veu, pokazala kao dublji smisao merkantilnog sistema. S druge strane,
injenica da su nemaki carevi dopustili da im to sredstvo za
centralizaciju otmu teritorijalni gospodari, vai kao jedan od bitnih razloga rasparavanja carstva - dok su francuski i engleski

178

kraljevi u 13. i 14. stoleu jedinstvo svojih carstava utemeljivali

pomou kretanja novane privrede. Kad je ruska carevina ve u
celini vaila za nedeljivu, Ivan III je svojim mlaim sinovima dodelio komade zemlje gde su mogli suvereno da vladaju, a samo je
pravo na kovanje novca zadrao za centralnu vlast; njoj je, osim
toga, pripadalo i vie sudstvo. Stavie, labava sfera koja, sazdana
od trgovinskih veza neke zemlje, nju okruuje s one strane njenih politikih granica, izuzetno se proiruje i postaje konzistentnija im novac te zemlje postane, zahvaljujui svojoj solidnosti,
svugde vaei, te tako sve take ovog kruga povezuje s onom
prvobitnom zemljom, i neprestano upuuje na ovu. Tako je kurs
engleskog soverina u Portugalu i Brazilu doneo veliki presti engleskoj trgovini, i u tim zemljama odravao jedinstvene trgovinske odnose koji su prodirali u njih. U Nemakoj je razvitak
bio takav daje, ubrzo posle doba Karolinga, kralj pojedinim osobama i manastirima davao pravo na kovanje novca, pri emu je
sam jo odreivao propisnu teinu i formu kovanog novca. Ali
ve pre 12. stolea su osobe s takvim pravom smele proizvoljno
da utvruju vrednost novca i ig, pa da odatle izvlae onoliko
profita koliko ele. Tako, odvajanje novanog sistema od centralne vlasti i pogoravanje kvaliteta novca idu jedno s drugim: tj.
novac je utoliko manje stvarno novac, ukoliko manje to jami
najvei socioloki krug, odnosno njegov centralni organ. Retrogradiranje te veze je tu samo potvrda: pogoravanje kvaliteta
novca delovalo je na razlaganje i raspadanje najveeg kruga, na
ije je jedinstvo on bio upuen. Stavie, moda je u ovim pojavama nekako sudelovala jedna isto formalna i simbolika veza. U
bitne karakteristike zlata i srebra spada njihova relativna neunitivost; konsekvenca ovoga je skoro neograniena postojanost
njihovog ukupnog kvantuma u dugim periodima, jer je svaki
kvantum koji otpada usled oteenja samo minimalan, u poreenju s ve postojeim. Dok se veina svih drugih objekata
troi, iezava u venom toku, pa se opet zamenjuje, taj novac
ostaje u svojoj gotovo neogranienoj trajnosti, skoro netaknut
tom pramenom individualnih stvari. A time se on uzdie nad ovima, kao objektivno grupno jedinstvo iznad fluktuacije linosti.
Karakteristina
ivotna
forma
pomenutih
konkretizovanih
apstrakcija grupnih funkcija je upravo to to one stoje s one strane
pojedinanih ostvarenja ovih funkcija, mirne tvorevine u privre-

179

menosti individualnih, prolaznih pojava, koje - takorei - bivaju

primljene u njih, podleu njihovom uobliavanju, pa ponovo bivaju naputene: besmrtnost kralja, koja stoji s one strane njegove
sluajne linosti, njegovih pojedinanih mera, promenljivih sudbina njegove grupe; za koju relativna venost novca, to nosi
njegov lik, vai kako kao simbol, tako i kao dokaz. Tek su poslovi s vladarima u 16. stoleu uopte doneli isto novane poslove
velikog stila: optenje s vladarom, koje je taj posao prouzrokovao, predstavljalo je s tim dotad povezanu robnu trgovinu kao
neto plebejsko, iznad ega se onaj ko je trgovao novcem, po
analogiji, uzdizao do kraljevskog dostojanstva. Tako se, moda,
i
mrnja socijalista prema finansijama ne samo odnosila na
tome pripisanu - privatnoprivrednu nadmo kapitaliste
nad
radnikom nego je i proizala iz njihovih antimonarhistikih
instinkata; jer iako objektiviranje celovitosti grupe, koje je
potrebno
novcu, mora biti u formi monarha, ipak je ta forma u
novijoj
povesti najvie sluila ukljuivanju centralne vlasti u
privredne
funkcije grupe. Takoe ustaljene rezidencije vladar,
koje
toliko
jaaju centralizaciju, mogune su tek u sluaju novanih
poreza;
neprenosivim porezima u naturi odgovara seljenje dvora,
koji
njih svugde troi u naturi. Potpuno u tom smislu modema
poreska politika esto tei da optinama prepusti realne
poreze,
a
da
dravu usmeri ka dohodovnim porezima. Time to se
zahtev
centralne vlasti za porezom usmerava ka istim novanim
dohocima
pojedinaca, on obuhvata upravo onaj objekt poseda
prema
kojem
ova vlast od poetka ima najstriktniji odnos.
180

posebnom centralnom tvorevinom. Kod Grka je nosilac toga

prvobitno bilo versko jedinstvo, a ne dravno jedinstvo. Sav helenski novac bio je nekad sakralnog porekla, isto tako potekao od
svetenstva kao i drugi optevaei pojmovi mere: teine, mere
za obim, podele vremena. I to svetenstvo je ujedno predstavljalo
jedinstvo saveza pokrajina, najstariji savezi poivali su iskljuivo na religijskoj osnovi, koja je katkad ostajala jedinstvena za
relativno iroka podruja. Svetilita su imala natpartikularan,
centralizatorski znaaj, a ovo je izraavao novac, nosei na sebi
simbol zajednikog boanstva. Versko-socijalno jedinstvo, kristalizovano u hramu, takorei, ponovo se razlagalo u novcu koji
je ovaj izdavao, pa je ovome davao temelj i funkciju, koja daleko
prevazilazi metalno znaenje individualnog komada. Noen
tim sociolokim konstelacijama, ali i njihov nosilac, rastui znaaj novanih funkcija realizuje se na raun novane supstancije.
Neki primeri i razmiljanja, moda, pojanjavaju taj proces; i
tako ja ove, izmeu mnogih funkcija novca koje ine njegov
sadraj, vezujem za sledee: za olakavanje prometa, za postojanost vrednosnog merila, za mobilizovanje vrednosti i ubrzavanje
njihove cirkulacije, za njihovo kondenzovanje u najsaetijem
obliku.
Kao uvod bih istakao da upravo gorepomenuto slabljenje
novca, koje je rezultat neizmemih vladarevih zakidanja masama,
najjasnije osvetljava funkcionalnu vrednost novca nasuprot njegovoj vrednosti kao metala. Podanike je navelo na prihvatanje
slabijeg novca i predavanje boljeg metalnoga za njega upravo to
to je prvi pomenuti ispunjavao prometnu svrhu novca. To to su
gospodari kovnica izvukli kao korist iz ovoga bio je neprilino
ojaani ekvivalent za funkcionalnu vrednost novca, zbog ega su
podanici morali da se sloe sa zamenom novca, tj. sa rtvovanjem njegove vrednosti kao metala. Samo, ovo je iskljuivo opti
fenomen, ija je specifino zaotrena forma to to taj novac, koji,
zahvaljujui svojoj formi, bolje slui prometu uopte nego neki
drugi, ne samo da ima nadmo nad ovim u sluaju jednake supstancijalne sadrine nego i usled toga moe vlastiti supstancijalni znaaj da nadmai toliko koliko se to pokazuje u sledeem
sluaju. Kada je 1621. godine slabljenje novca u Donjoj Nemakoj dovelo do poveanja vrednosti nemakog talira na 48-54
ilinga, vlasti Holtajna, Pomeranije, Libeka, Hamburga i druge

181

izdale su zajedniki proglas o novcu, po kojem je talir od izvesnog trenutka imao da vai samo 40 ilinga. Iako je ovo svugde
procenjeno i prihvaeno kao ispravno i spasonosno, ipak je talir i
dalje, zarad lake raspodele i raunanja, dugo vredeo 48 ilinga.
Na mnogo viem i sloenijem stupnju od ovoga, to isto se dogaa
kad berze sada, u sluaju rentovnih papira koji se izdaju u veim
ili manjim kuponima, te manje notiraju kao vie nego one vee,
jer oni su predmet vee tranje i bolje slue manjem prometu mada je vrednost pro rata upravo jednaka. ak je 1749. godine
jedan komitet za novane poslove u amerikim kolonijama proglasio: u zemljama s nerazvijenom privredom, koje vie troe
nego to proizvode, novac uvek mora biti slabiji nego novac
njihovih bogatijih suseda, jer e se inae neizbeno odlivati ka
ovima. Ovaj sluaj je, dakle, sluaj isticanja i potkrepljivanja
prethodno pomenute injenice da podobnost odreene novane
forme za izraunavanje i izjednaavanje daje toj formi vrednost
koja se namemo uzdie daleko iznad one objektivno vaee. Tu
je funkcionalna svrsishodnost novca prerasla njegovu supstancijalnu vrednost ak do preokretanja njegovog znaenja. Kao dokazi za nadrastanje vrednosti metala funkcionalnom vrednou,
tu spadaju svi sluajevi u kojima se sasvim manjevredni dragulj
pokazao katkad neverovatno skup, nasuprot samom plemenitom
metalu. To se javlja, na primer, u oblastima kopaa zlata gde
steena bogatstva proizvode iv promet, a da u njima, ipak, nije
bilo razmenskog sredstva za manje dnevne potrebe. Tako je,
meu kopaima zlata u Brazilu, krajem 17. stolea izbila kriza u
pogledu sitnog kovanog novca, koju je kralj Portugala iskoristio
da srebrni noyac tamo prenese u zamenu za ogromni viak u zlatu. Kasnije se i u Kaliforniji i u Australiji dogodilo da su kopai
zlata, samo da bi imali sitni novac, za njega plaali dva do esnaest puta veu metalnu vrednost u zlatu. Najtee pojave takve
vrste pokazuje nam donedavno vladajue stanje kovnica u Turskoj, koje je, kako se pria, u novije vreme podleglo reformama.
Tamo nema ni novca od nikla, ni novca od bakra, nego sitnog
novca od bednih srebrnih legura: altilika, belika i metalika, i svi
postoje u koliinama sasvim nedovoljnim za promet. Posledica
ovoga je u tome to su ovi novii, iju je nominalnu vrednost
sama vlada 1880. godine spustila otprilike za polovinu, zadrali
skoro neizmenjenu tu vrednost, i nisu pokazali nikakvu znaajnu

182

disaiju prema zlatu, ak su metalici, smatrani za najloiji novani znak u opticaju u elom svetu, povremeno bili iznad zlata!
Upravo ovo je krajnje karakteristino: najmanji novi je upravo
za optenje najvaniji, i procenjuje se iskljuivo po toj vanosti zbog ega su takoe svuda sitni novii prvi objekti slabljenja
novca. Cena metalika sadri paradoks da novac moe da bude
utoliko vredniji ukoliko je bezvredniji, jer ga upravo njegova
supstancijalna bezvrednost ini podobnim za izvesne funkcionalne slube, koje mogu skoro neogranieno da podiu njegovu
vrednost.
Ojaana svest i sve injeniniji funkcionalni znaaj novca
omoguio je takoe zamerku srebrnoj valuti: reeno je da se od
novca najpre i bezuslovno zahteva podobnost i podesnost za rukovanje; dodue, moe se ostati pri nekoj namirnici ak i kad
njena upotreba donosi mnoge neprijatnosti - ako je ona hranljiva i
ukusna; tako je i s neudobnim odevnim predmetom, ukoliko je
on lep i topao. Ali nepodoban novac je kao namirnica koja nije za
upotrebu, ili odevni predmet koji nije za noenje. Najvia svrha
novca je podobnost pri razmeni dobara. Razlika izmeu ovoga i
tih, ovde uporeenih dobara, poiva upravo na tome to novac
ima manje sporednih kvaliteta, pored svog glavnog kvaliteta, i
to sme da ih ima manje nego druge robe. Poto je on apsolutni
apstraktum iznad svih konkretnih dobara, to njega svaki kvalitet
izvan njegove iste odredbe neprikladno optereuje i skree od
glavnoga.
To da jaanje ili smanjivanje funkcije novca moe da povea
ili umanji njegovu vrednost, nezavisno od njegove supstancijalne vrednosti - vai za takvu osnovu njegove procene koja je posebno tesno povezana s njegovom supstancijalnom vrednou:
za postojanost njegove vrednosti. Kao to je ve pomenuto, rimski carevi su imali iskljuivo pravo na kovanje zlata i srebra, dok
su bakarne novie, tj. kreditni novac, kovali senat i, na istoku,
gradovi. To je od poetka prualo izvesnu garanciju da car nee
moi zemlju da preplavi sitnim novcem bez supstancijalne vrednosti. Konano je rezultat toga bio sledei: carevi su se drali
slabljenja srebra, koje im je bilo na raspolaganju, a odatle je potom potekla i potpuna propast rimskih finansija. Odatle je nastao
neobian preokret odnosa vrednosti: usled svog slabljenja, srebro
se srozalo u kreditni novac, dok je bakar - zahvaljujui tome
183

to je ostajao prilino nepromenjen - ponovo u veoj meri dobio

karakter vrednosnog novca. Dakle, postojanost vrednosti kao
svojstvo je tu u stanju da, svojim relativnim uzdizanjem ili smanjivanjem, sasvim preokrene dotadanji karakter metalnih supstancija kao nosilaca novane vrednosti. U smislu uzdizanja
vrednosti stabilnosti iznad supstancijalne vrednosti, sad je istaknuto da prelazak zemlje s novanicama na zlatnu valutu nikako
ne bi morao sobom doneti ponovno prihvatanje gotovinskih
plaanja. Recimo, u zemlji kakva je Austrija, ije novanice vie
nemaju nikakvu disaiju u odnosu na srebro, ve bi se prelaskom
na puki raun u zlatu stekla odluujua prednost zlatne valute,
naime, stabilizovanje novane vrednosti: funkcija supstancije,
koja je bitna, bila bi tako dostina bez same supstancije. I u
novije vreme je zainteresovanost za postojanost novane vrednosti
dovela ak do zahteva da se uopte ukine pokrivanje novanica
metalom. im toga ima, stvara se za razne zemlje zajedninost
sistema, koja unutranji promet svake od njih podvrgava svim
kolebanjima u politikim i ekonomskim sudbinama onih drugih!
Po ovom miljenju, nepokriven papirni novac prua - usled svoje nesposobnosti za izvoz - ne samo prednost da uopte ostane u
zemlji i da tu bude u pripravnosti za svaki poduhvat nego donosi,
pre svega, potpunu postojanost vrednosti. Koliko god ova teorija
mogla biti predmet napada, ipak, sama njena mogunost ukazuje
na pomenuto psiholoko razdvajanje pojma novca od pojma supstancije, i njegovo rastue ispunjavanje predstavom o njegovim
funkcionalnim uslugama. Uostalom, vidno je da sve takve funkcije novca podleu uslovima pod kojima dolazi do njegovog
opteg razlaganja na funkcije: da one u svakom datom trenutku
vae samo nepotpuno i da njihovi pojmovi oznaavaju cilj razvitka koji lei u beskonanome. Ve zahvaljujui tome to su
vrednosti koje njega odmeravaju, i iji uzajamni odnos on treba
da izrazi, neto puko psiholoko, njemu je uskraena postojanost
prostornih ili teinskih mera.
Ipak, praksa rauna s tom postojanou vrednosti kao s injenicom, s obzirom na pitanje kako se valja ponaati prilikom
vraanja nekog novanog duga, ako se, u meuvremenu, promenila vrednost novca. Ako se to dogodi usled pada novane vrednosti uopte, tako da ista suma prilikom vraanja manje vredi,
zakoni to ne uzimaju u obzir; identina novana suma vai, bez
184

daljeg, kao identina vrednost. Gde god je kovani novac oslabio,

bilo usled legure, bilo usled promene novane stope, zakoni as
odluuju u tom smislu da suma, odgovarajua po novoj novanoj
stopi, treba da ini jednaku koliinu legurnog sadraja, a as
isto mehaniki, da treba vratiti nominalnu vrednost duga. Dakle, u celini prevladava predstava da novac zadrava svoju neizmenjenu vrednost. Dodue, ta stabilnost je takoe kod predmeta
u naturi, prilikom ije pozajmice se u nju nikad ne sumnja, fikcija: jedna mera krompira koju neko pozajmi u prolee, da bi je
kasnije vratio u naturi, tada moe da vredi mnogo vie ili znatno
manje. Samo, tu se moemo pozvati na neposredno znaenje
predmeta: dok razmenska vrednost krompira moe da se koleba,
njegova vrednost kao sredstva koje e nas zasititi i nahraniti
ostaje jednaka. A poto novac nema neku takvu nego iskljuivo razmensku vrednost, pretpostavka njegove stabilnosti je utoliko
upadljivija. Razvitak e, shodno svrsi, teiti ka sve veoj potvrdi
te praktino nune fikcije. Ve je, u pogledu novca od plemenitih
metala, istaknuto da njegov odnos prema nakitu slui njegovoj
vrednosnoj stabilnosti; jer poto je potreba za nakitom vrlo elastina, pri uveavanju zalihe metala on prima u sebe njegovu
veu koliinu, te tako spreava prejak pritisak na svoju vrednost,
dok pri rastuoj potrebi za novcem zalihe nakita slue kao rezervoar iz kojeg valja uzeti potrebnu koliinu i ograniiti podizanje
cena. Ali u pravcu te tendencije lei cilj: da se iskljui novana
supstancija uopte. ak ni tako podobna supstancija kakva je
plemeniti metal nikad ne moe sasvim da izbegne kolebanja,
koja proizlaze iz njegovih posebnih uslova potrebe, proizvodnje,
prerade itd., i koji, do izvesnog stepena, nemaju nikakve veze s
njegovom funkcijom kao razmenskog sredstva i izraza relativnih
vrednosti roba. Potpuna stabilnost novca mogla bi se postii tek
kad on, za sebe, ne bi bio nita vie od istog izraza vrednosnih
odnosa izmeu konkretnih dobara. Time bi on zapao u mirovanje, koje se kolebanjima dobara ne menja, kao to se ni metar ne
menja razliitou realnih veliina koje meri. Tada bi i vrednost,
koja bi mu pripala obavljanjem te funkcije, stigla do maksimuma
stabilnosti, jer bi se time odnos izmeu ponude i tranje mogao
regulisati mnogo tanije nego u sluaju njegove zavisnosti od
supstancije, iji kvantum samo nepotpuno podlee naoj volji.
Razume se, ovim se ne osporava da bi, pod odreenim istorij185

skim i psiholokim okolnostima, vezivanje za metal novcu moglo jamiti jo veu stabilnost nego odvajanje od metala, kao to
sam ranije sm tvrdio. Tako - da se nado veem na analogije koje
su tamo navedene - najdublja i najsublimnija ljubav moe biti
ona koja postoji samo izmeu dua, uz potpuno iskljuenje svakog zemaljskog ostatka. Samo, sve dok to nije dostino, maksimum ljubavnog oseanja pokazae se upravo tamo gde isto
duevni odnos dobija, zahvaljujui ulnoj blizini i privlanosti,
dodatak i posredovanje; tako, raj moe da bude ispunjenje udesnog obeanja blaenstva usled toga to svest o tom blaenstvu
nema potrebu da se izdvoji od suprotnih oseanja - ali sve dok
smo mi ljudi, jedino druga postojea uvstvena stanja s puno
patnje, ravnodunosti ili unienosti, mogu da nam donesu pozitivnu sreu, kao oseanje razlike. Dakle, iako u nekom idealnom
socijalnom ustrojstvu sasvim nesupstancijalan novac predstavlja
apsolutno svrsishodno razmensko sredstvo, ipak e dotada njegova relativno najvia svrsishodnost biti uslovljena upravo njegovim vezivanjem za neku supstanciju. Dakle, ova poslednja
okolnost ne znai nikakvo skretanje s beskonanog puta, koji
vodi ka utapanju novca u ulogu samo simbolinog nosioca njegove iste funkcije.
Poseban stadijum procesa razdvajanja funkcionalne vrednosti novca i njegove unutranje vrednosti nastupa kod sluajeva
gde se, za procenu vrednosti kao merilo primenjuje novac koji
injeniki ne slui za plaanja. Novac ne moe da obavlja razmensku slubu, a da istovremeno ne slui kao mera; ali je to
sluenje novca kao mere, u izvesnom pogledu, nezavisno od
razmenske slube. U starom Egiptu su cene odreivane prema
utenu, komadu savijene bakarne ice, dok se plaalo u najrazlinijim potrebnim artiklima. U srednjem veku se esto utvruje
novana cena, dok kupac nju sme da plati in quo potuerit. Na
mnogim mestima u Africi danas se razmena dobara obavlja prema jednoj, katkad vrlo sloenoj novanoj valuti, ali sam novac
veinom tu nije prisutan. Poslovi izvanredno vanih enovskih
meninih sajmova u 16. stoleu odvijali su se prema markovnoj
kudi (scudo demarchi) kao jedinici vrednosti. On nije bio
izraen ni u jednom postojeem novcu, ak je bio isto imaginaran: 100 kuda vredelo je koliko i 99 najboljih zlatnih kuda. Sve
obaveze bile su zasnovane na markovnim kudama, ime je va186

enje mere, upravo zbog svoje idealnosti, bilo sasvim vrsto,

izmiui svim kolebanjima i rasipanju u sluajevima kovanja. I
indijsko drutvo je, da bi predupredilo pogoravanje, rabljenje i
krivotvorenje indijskog novca, uvelo rupee current : novac koji
nije kovan, koji je odgovarao izvesnoj koliini srebra i samo
predstavljao merilo za utvrivanje vrednosti stvarnih, oslabljenih novia. Ovi su tom strogom idejnom merom takoe dobijali
vrstu relativnu vrednost. Time je ve skoro dostignuto ono stanje koje ima u vidu jedan teoretiar s poetka 19. stolea. Time
to on sav kovani novac, kao i novac koji u nekoj drugoj formi
oposreduje promet, proglaava za uputnicu na razmenljiva dobra
- time on, konano, stie do negacije svekolikog realiteta novca:
novcu u pravom smislu protivstavlja kovani novac, i samo ovaj
drugi proglaava za onu uputnicu koju bi trebalo obraunavati
prema novcu, dok bi sam novac bio samo idealno merilo za sve
imovinske vrednosti. Dakle, ovde je princip markovne kude
postao opta teorija, novac je toliko idealizovan u istu formu i
pojam odnosa da vie nije identian ni s jednom opipljivom
stvarnou, nego se prema ovoj ponaa jo samo kao apstraktan
zakon prema nekom empirijskom sluaju. U ve navedenim pojavama funkcija merila vrednosti odvojila se od supstancijalnog
nosioca: raunski novi nastupa u nekoj vrsti nameme suprotnosti prema metalnom noviu, da bi svoj poloaj utvrdio s one
strane ovog metalnog. U dotinoj vezi idealni novac obavlja iste
usluge kao i valjani novac, jer i ovaj je tu valjan upravo samo
zbog svoje funkcije: sigurnosti odmeravanja vrednosti, koja se
obavlja pomou njega.
Ovo nas vodi dalje ka zastupanju novane vrednosti ekvivalentima, ukoliko ovi iznose na videlo mobilizovanje vrednosti
kao jednu od bitnih funkcija novca. Sto vie znaaj novca kao
razmenskog sredstva, mere vrednosti, sredstva za uvanje itd., iz
izvorne neznatnosti prerasta u nadmo nad njegovom takozvanom supstancijalnom vrednou, to vie novac moe biti u opticaju u svetu takoe u drugoj, a ne upravo u metalnoj formi. I isti
onaj razvitak koji, od ograniene krutosti i supstancijalne utvrenosti novca, vodi ka tim zastupanjima, takoe se i dalje istie
unutar njih samih. Recimo, u razvitku od priznanice, koja glasi
od osobe na osobu, do vrednosne hartije na donosioca. Jo valja
pratiti stupnjeve ovog razvitka. Klauzula o priznavanju duga,

187

naime, da je vlasnik priznanice, a ne samo pravi uzajmljiva,

ovlaen za naplatu, pojavljuje se, dodue, ve u srednjem veku,
ali ne zato da bi se prenela vrednost priznanice, nego da bi se
olakalo naplaivanje posredstvom zastupnika poverioca. Ova,
samo formalna mobilizacija papira postala je vie injenika u
vidu francuskog billet en blanc, koji je bio u opticaju na lionskoj
berzi. Tako kako je bio sroen, on je ukazivao jo na jednog individualnog poverioca, ali ije ime nije bilo u njemu ispunjeno;
ako je, ipak, na nepopunjeno mesto unoeno takvo jedno ime,
time je onda poverilac individualno odreen. Pravi trgovinski
promet istim vrednosnim hartijama na donosioca zapoeo je
u 16. stoleu u Antverpenu; znamo daje za njih na poetku-ako
su davani bez posebne cesije u plaanju - esto uskraivano naplaivanje o roku, tako daje njihovo principijelno vaenje moralo da se utvrdi jednim carskim propisom. Ovde imamo vrlo jasnu
stupnjevitost. Dotina vrednost je, takorei, individualno odreenom priznanicom ukljetena izmeu poverioca i dunika; postaje pokretljiva najpre tako to nju neko drugi moe da naplati,
iako za raun prvobitnog poverioca; ovo se proiruje, budui da
blanko-papir linu odreenost poverioca, dodue, ne potire, ali
je, ipak, proizvoljno odlae, sve dok, najzad, u istoj vrednosnoj
hartiji na donosioca, koja moe ii iz ruke u ruku, kao kovani
novac, vrednost ne bude potpuno mobilizovana. To se pojavljuje
kao revers, ili - u neku ruku - subjektivni preokret razvitka, koji
smo ve posmatrali kod asignacija dravne blagajne. Time to
su ove, umesto na pojedinane, odreene krunske prihode,
najzad, glasile na dravne prihode uopte, na strani dunika su
izgubile svoju individualnu utvrenost, iz svoje supstancijalne
ogranienosti prele su u kretanja optedravne privrede, i - ve
zato to je provera njihovog posebnog kvaliteta sada otpala - postale su neizmemo mnogo pokretljiviji nosioci vrednosti koju su
predstavljale.
Uz opte ubrzanje opticaja vrednosti razvija se takoe neposredno odnos supstancije i funkcije novca. U odnosu na jednostrano shvatanje odnosa izmeu novca i surogata novca, isticano
je da ti surogati - ekovi, menice, varanti, iro - ne potiskuju novac, nego samo podstiu na bri opticaj. Ta funkcija upravo zastupanja novca stvarno se pokazuje na tome to se novanice sa
svojim velikim i, dakle, teko pokretljivim vrednostima srozava188

ju na sve manje: do 1759. godine Engleska banka nije izdavala

manje novanice od 20 funti, a Francuska banka do 1848. samo
novanice od 500 franaka. Dolazei na mesto gotovinskog plaanja, pomenuti surogati, dodue, poteuju pojedinca potrebe
da u blagajni dri neki vei novani iznos, ali je prednost ovoga,
ipak, samo u tome to tako slobodan novac moe da se koristi
drugde; odnosno kod banke ekova. Dakle, ne uteuje se, zapravo, novac, nego se samo izbegava njegovo pasivno leanje u
blagajni. Tako se, inae, moe zapaziti da se kreditni novac i gotovina ne samo prosto uzajamno zamenjuju nego da jedno drugo
upravo uvodi u ivlje kretanje. Ako je veina gotovog novca na
tritu, takoe se esto dogaa da kreditna privreda vrtoglavo raste i da dolazi do patolokih pojava: tako u 16. stoleu, koje je za
krupne uvoze metala vezivalo najvee i najnesolidnije kredite,
sve do osnivake groznice u doba pet milijardi u Nemakoj.
injenica da tako novac i kredit uzajamno jaaju svoj znaaj
oznaava samo njihovu pozvanost za istu funkcionalnu slubu;
tako da, ako se ova u razvoju jednoga jae istakne, onda i onaj
drugi biva podstaknut na istu ivost kretanja. Dakle, to nikako ne
protivrei drugoj relaciji meu njima, po kojoj kredit suvinim
ini gotov novac: tako, ujemo daje u Engleskoj ve 1838, uprkos ogromno narasloj proizvodnji, bilo prisutno manje gotovog
novca nego 50 godina pre toga, u Francuskoj ak manje nego pre
Revolucije. Izmeu dveju pojava, koje proistiu iz istog osnovnog motiva, ovakav je dvojak odnos (da se uzajamno ojaavaju,
sjedne strane, da se potiskuju i zamenjuju, s druge strane), sasvim pojmljiv i nikako retka pojava. Podseam na to kako se fundamentalno oseanje ljubavi moe ulno i duhovno ispoljiti, i to
tako da se ti pojavni naini uzajamno jaaju, ali i tako da jedan
od
njih tei da iskljui drugi, i da esto upravo ta smena izmeu tih
dveju mogunosti najdublje i najivlje ostvaruje osnovno oseanje; podseam na to da razne upotrebe nagona za saznanjem,
kako kad se uzajamno izazivaju tako i kad se uzajamno potiskuju, podjednako oglaavaju jedinstvo fundamentalnog interesa;
najzad, politike energije u jednoj grupi zgunjavaju se, zavisno
od prirode i sredine pojedinaca, u divergentne stranke, ali meru
svoje snage isto tako pokazuju u strasti borbe meu ovima, kao i
u tome to je interes celine katkad kadar da ih sjedini u zajednikoj akciji. Tako, znaenje kredita: s jedne strane, da s optica189

jem gotovog novca stoji u odnosu uzajamnog podsticanja i da, s

druge strane, njega zamenjuje - ukazuje samo na jedinstvo
slube koju treba oba da obave.
Namesto uveanja novane supstancije, kakvo iziskuje jaanje prometa, sve vie nastupa poveanje brzine prometa. Ranije
sam naveo da je ve 1890. godine Francuska banka na tekuem
raunu 135 puta uveala novac koji je tu bio stvarno uplaen (54
milijarde na 400 miliona franaka), a Nemaka dravna banka ak
190 puta. Uopteno uzev, ljudima je retko jasno s koliko neverovatno malom supstancijom novac obavlja svoju funkciju. Upadljiva pojava - da prilikom izbijanja rata ili drugih katastrofa novac iezava kao daje potonuo u zemlju, ipak, oznaava samo
zastoj u opticaju, podstaknut ili pojaan samom bojazni pojedinca da se makar i za trenutak odvoji od svog novca. U normalnim
vremenima, brzina opticaja navodi na pomisao da je novana
supstancija mnogo rairenija nego to je to ona stvarno; kao to
neka sjajna iskrica, koja se u tami brzo vrti ukrug, izgleda kao
ceo sjajan krug - pa se, u trenutku kad prestaje njeno kretanje,
opet stapa u svoju supstancijalnu minimalnost. To se najotrije
ispoljava u sluaju loeg novca. Novac spada u takvu kategoriju
pojava ija se delotvornost, pri regularnoj formi i toku, odrava u
naznaivim granicama i determinisanom obimu, dok u sluaju
skretanja ili pogoravanja takve pojave izazivaju nesagledive i
retko ograniene tete. Tipovi za to su sile vode i vatre. Poto valjani novac nije optereen tolikim sporednim dejstvima koliko
onaj loi, pa zato i ne zahteva tolike procene, oprez i sekundarne
mere za svoje korienje, on i moe biti u opticaju lake i bez trvenja nego ovaj drugi. Sto je preciznija forma u kojoj se obavljaju funkcije samog novca, to manja moe biti njegova koliina, to
je lake zameniti tu koliinu njegovim kretanjem. Takoe se uveanje prometa moe postii smanjenjem komada novca, umesto
uveanjem novane supstancije u opticaju. Razvitak novca kree
se, uopteno uzev, od velikih ka malim komadima, pa u iz toga
razvitka pomenuti ovde onaj karakteristini sluaj: u Engleskoj
je dugo farthing (jednako 0,12 g srebra) bio najmanji komad
novca; tek od 1843. godine poeli su da kuju pola tog farthinga.
Dakle, dotad su sve vrednosti ispod jednog farthinga bile iskljuene iz novanog prometa, i za sve izmeu dva cela broja
farthinga otean promet. Jedan putnik iz bisinije (1882) pria

190

kako je izuzetna smetnja za trgovinu bilo to to je samo jedan

odreen novi, talir s likom Marije Terezije iz 1780, bio priznat,
dok je sitan novac nedostajao. Dakle, ako je neko hteo da kupi
jeam za pola talira, morao je da pokupuje bilo koje predmete za
ostatak novca. A s Bomea je ezdesetih godina izvetavano o posebno olakanom prometu, poto je vrednost pomenutog talira
razlagana na oko 4.000 kauri-koljki, te je siromah imao novac
za najmanju koliinu robe. Razume se, posledica umanjenja novia bila je u tome to se vie nije radilo badava, otpalo je pozajmljivanje i ispomaganje, redovno u primitivnim odnosima,
poto je za najmanju uslugu na raspolaganju bio novani ekvivalent, koji je zato i zahtevan. Meutim, pomenuto predavanje bez
ekvivalenta, koje je najpre socijalna nunost, onda moralna obaveza ili slobodno pokazana ljubaznost, jo ne znai neku pravu i
razvoju podlonu privredu, kao to to nije ni pljaka. To predavanje postaje privreda tek s objektivacijom prometa i njegovih
predmeta. Pomenuti subjektivni postupak je, sigurno, velika,
takoe ekonomska vrednost - ali privredi postavlja vrlo uske
granice; a one se mogu sruiti tek takvim merama koje, razume
se, pomenute vrednosti neposredno unitavaju, i u koje spada
uvoenje to manjeg novca. Rastakanje novane materije, takorei na atome, izuzetno podstie promet; ubrzavajui tempo
novanih prometa, ono umnoava njihov broj; tj. odreeni nain
funkcionisanja novca kadar je da zameni kvantitativna umnoavanja njegove supstancije.
Najzad, takoe su izvesna postignua novca odranije imala
smisao koji je heterogen u poreenju s biem neke supstancije. U
funkcije novca spada ne samo uopte predstavljanje nego i kondenzovanje ekonomskog znaaja stvari jezikom koji je njemu
svojstven. U jedinstvu novane sume, kojom se plaa neki predmet, kondenzuju se koliko vrednosti svih momenata njegovog
uivanja, moda, u dugom periodu, toliko i posebne vrednosti
njegovih prostorno razdvojenih delova, kao i vrednosti svih pripremnih snaga i supstancija, koje se slivaju u taj predmet. Novana cena, koliko god bilo novanih jedinica od kojih se ona
sastojala, ipak deluje kao jedinstvo; zahvaljujui potpunoj nerazliitosti njenih delova, usled ega se njen smisao sastoji iskljuivo
u njenoj kvantitativnoj visini, ovi delovi ine tako potpuno jedinstvo kakvo inae teko da postoji na podruju prakse. Kad se

191

za neki objekt visoke vrednosti i mnogorazgranat, recimo za seosko dobro, kae da vredi pola miliona maraka, onda se tom sumom, bez obzira na broj pojedinanih pretpostavki i procena u
njenoj osnovi, ipak, vrednost tog dobra saima u jedan sasvim jedinstven pojam, isto onako kao to se neka, takoe u sebi jedinstvena stvar procenjuje jednim u sebi jedinstvenim pojmom
novca, recimo: jedan as rada vredi jednu marku. To bi se moglo,
u krajnjem sluaju, uporediti s jedinstvom pojma koji u sebi
okuplja ono to je bitno za jedan broj individualnih oblija: na
primer, kad gradim opti pojam drvo, onda njegova obeleja,
koja apstrahujem iz njihovih veoma raznorodnih ostvarenja kod
pojedinanog drvea, vie ne stoje naporedo, nego se proimaju
u jedno jedinstveno sutastvo. Kao to je dublji smisao pojma to
to nije samo skup obeleja nego je idealno jedinstvo u kojem se
stiu ta obeleja, uprkos svim njihovim razliitostima, i u koje se
utapaju - tako novana cena sav mnogostruki i ekstenzivno-ekonomski znaaj objekta konvergira u jedno, takorei, neprotegnuto jedinstvo. Dodue, ini se da bi pomenuti karakter istog
kvantiteta ovo morao upravo da sprei: nikad jedna marka ne
moe s drugom markom initi takvo jedinstvo kakvo ine elementi nekog organskog tela ili nekog drutvenog udruenja; njima nedostaje meusobna isprepletenost, veno ostaju vezane za
formu naporednog postojanja. Samo, ovo stvarno ne vai za sluaj da novana suma izraava vrednost jednog objekta. Pola miliona maraka je, po sebi i za sebe, puki adicionalni konglomerat
nepovezanih jedinica; a kao vrednost nekog seoskog dobra, to je
jedinstveni simbol, izraz ili ekvivalent visine njegove vrednosti;
toliko nisu puko naporedno postojanje pojedinanih maraka kao
jedinica koliko se i, oznaavajui temperaturu vazduha s 20,
pod tim ne podrazumeva suma od 20 pojedinanih stepeni, nego
stanje toplote koje je u sebi sasvim jedinstveno. Ovo odgovara
pomenutom uinku novca da kondenzuje vrednosti; ovim uinkom se novac pridruuje velikim kulturnim silama, ija je sutina
da svugde u najmanjoj taki zbiraju najveu snagu, te da formom
koncentrisanja energija prevladavaju pasivne i aktivne otpore
naim ciljevima. Ovde valja podsetiti, pre svega na mainu, i to
ne samo na tu njenu strana to ona prirodne snage koncentrisano
skree putevima delatnosti koju mi elimo nego i na tu njenu
stranu to svako njeno usavrenje i uveanje njene brzine radnika

192

prisiljava na vee intenziviranje ulaganja svoje snage. To i jeste

razlog iz kojeg napredak mainske tehnike tako esto moe i
mora da ide uporedo sa skraenjem radnog vremena; jer usavrena
mainerija stavlja u slubu naih ciljeva ne samo prirodne snage
nego i ljudske snage u saetoj, takorei, glatkoj formi. Vidim
kako se ista kulturna tendencija ostvaruje kod vladavine zakona
prirode u naoj slici sveta: u odnosu na vezivanje za pojedinanu
pojavu, za sluajnost i izolovanost primame energije, zakon prirode je neizmemo kondenzovanje saznanja; on saima u kratku
formulu vrstu pojave i kretanje beskrajnih pojedinanih sluajeva, duh zajedno s njim zgunjava prostorni i vremenski ekstenzitet zbivanja u jednu preglednu sistematiku, u kojoj je, takorei,
latentno sadran celi svet. Na sasvim drugom polu pojava ista
forma razvitka pokazuje se u zamenjivanju hladnog oruja vatrenim. U barutu lei zgusnuta ogromna snaga, koja minimumom
miinog uinka razobruava takav ekstenzitet dejstva kakav
neposredno nikako ne moe postii. Stavie, moda je istom
principu podreena vanost i diferenciranje linosti u istorijskom kretanju, to dolazi namesto rodovske, porodine, zadrune organizacije. Budui da pokretake snage dolaze od sve
vie individualizovanih, spolja usko ogranienih nosilaca, one
izgledaju zbijenije nego ranije; sudbinski faktori, koji su, pri
snanom utapanju pojedinca u svoju grupu, raspodeljeni posredstvom ove grupe, sad se koncentriu u njemu samom. Pravo
modernog oveka na samoopredeljenje ne bi se moglo svrsishodno pojaviti da u uskoj formi line egzistencije nije bilo povezano
vrlo poveano mnotvo mogunosti dejstava. I s tim nikako nije
u opreci okolnost da su, ujedno, funkcije pomenutih usko povezanih zajednica najveim delom prele na toliko ekstenzivniju
veliku dravu. U pogledu stvarnih uinaka, ivotna forma moderne drave sa svojom inovnikom organizacijom, svojim sredstvima moi, svojom centralizacijom, jeste beskrajno intenzivnija
od ivotne forme neke male i primitivne zajednice. Modema
drava poiva na neizmemom zbiranju, preplitanju i sjedinjavanju svih politikih snaga, tako da se neposredno moe rei: u
poreenju s rasipanjem snaga, izazvanim raspadanjem neke nacije na pomenute samostalne, u sebi centralizovane zajednice
najmanjeg ekstenziteta, kako slobodna i diferencirana linost
tako i, s druge strane, modema velika drava predstavljaju neu-

13 Filozofija novca

193

poredivo zbiranje snaga; snage, koje izazivaju socijalne tenzije,

ovim su uvedene u tako zbijenu formu da se, u odnosu na svaki
pojedinani zahtev, minimumom novog utroka energije moe
postii maksimum rezultata. Interesantno je videti kako se novac
ne samo pridruuje tim primerima istorijske tendencije ka kondenzovanju snage time to u najkraem i najsaetijem vidu
izraava vrednosti stvari nego jo i potvruje da ima neposredan
odnos s mnogim od onih jednako usmerenih primera, ali koji
pripadaju sasvim drugim podrujima. U epohi pojave vatrenog
oruja nastala je pecunia nervus belli, barut je vitezu i graaninu
oduzeo oruje i gurnuo ga u ruke plaenika, dakle, posedovanje i
korienje tog oruja pretvorio je u privilegiju vlasnika novca.
Nema potrebe dokazivati koliko su pojava i napredovanje mainske tehnike povezani s finansijama. A kasnije u morati da navedem dokaz za to da je pomenuti razvitak obrazovanja primarnih
grupa ka oslobaanju individualiteta, sjedne strane, i proirivanje u veliku dravu, s druge strane, bilo najtenje sutinski povezano s pojavom novane privrede. Tako vidimo d a j e kulturna
tendencija ka kondenzovanju snaga mnogostruko neposredno i
posredno povezana s novanom formom vrednosti. Sva pomenuta indirektna znaenja novca za druge strane kulturnog procesa
vezana su za njegovo bitno postignue: da je ekonomska vrednost stvari s njim dobila najsaetiji izraz i zastupnitvo apsolutnog intenziteta. To to se u glavne funkcije novca ubraja, ve po
tradiciji, okolnost da je on sredstvo za ouvanje vrednosti i
sredstvo za prenoenje vrednosti - to su samo grube i sekundarne
pojave pomenute fundamentalne funkcije. A, kao to se vidi, ova
nema nikakvu unutranju vezu s vezanou novca za neku supstanciju, tavie, kod te funkcije je najopipljivije to to su sutinski faktor novca predstave koje su - daleko prevazilazei posebno
znaenje njegovog nosioca - investirane u njemu. to vea postaje uloga novca kao kondenzatora vrednosti - a to ona ne postaje jaanjem vrednosti njegovog pojedinanog kvantuma nego
protezanjem te njegove funkcije na sve vie objekata, kondenzovanjem sve raznorodnijih vrednosti u njegovoj formi - to e on
dalje odmai od nunog vezivanja za neku supstanciju; jer u svojoj mehanikoj, stalnoj jednakosti i krutosti, ova nuno postaje
sve neadekvatnija obilju, smeni, raznovrsnosti vrednosti, projiciranih na predstavu o njoj i kondenzovanih u njoj.
194

Ovo se moe oznaiti kao rastue poduhovljenje novca, jer

sutina duha je da mnotvu jami formu jedinstva. U ulnoj
stvarnosti sve je naporedo postojee, samo u duhu postoji upletenost jednog u drugo. Posredstvom pojma ulaze njegova obeleja,
a posredstvom suda ulaze subjekt i predikat u jedinstvo, za koje
nema nikakve analogije u neposrednosti oiglednoga. Organizam,
kao most od materije ka duhu, svakako je poetak toga, naizmenino dejstvo preplie njegove elemente, on je stalna tenja za
jednim - njemu nedostinim - potpunim jedinstvom. Tek u
duhu, uzajamno dejstvo elemenata postaje stvarno meusobno
proimanje. Uzajamno dejstvo u razmeni priprema to duhovno
jedinstvo vrednosti. Zato novac, apstrakcija tog uzajamnog dejstva, kod svega prostomo-supstancijalnoga moe da nae samo
simbol, jer ulno razdvajanje toga istoga opreno je njegovoj
sutini. Tek u onoj meri u kojoj uzmie supstancija, novac postaje stvarno novac, tj. postaje ono stvarno uplitanje i taka jedinstva uzajamno dejstvujuih vrednosnih elemenata koji mogu biti
samo delo duha.
Ako se tako postignua novca mogu ostvariti delom pored
njegove supstancije, delom nezavisno od njihovog kvantuma, i
ako zato moe da opadne njegova vrednost - onda to nikako ne
znai da je srozana sama vrednost novca uopte, nego samo
vrednost pojedinanog konkretnog novanog kvantuma. To dvoje se toliko ne podudara da se prosto moe rei: to manje vredi
pojedinaan novani kvantum, to je vredniji novac uopte. Samo
zahvaljujui tome to je novac postao tako jeftin, to je svaka
odreena njegova suma postala toliko bezvrednija, samo zahvaljujui tome novac moe da bude tako opterasprostranjen, da
tako brzo cirkulie, da stie svugde prodornu upotrebljivost, koju
mu obezbeuje njegova sadanja uloga. U individuumu postoji
isti odnos kakav i izmeu pojedinanih novanih kvanta i njihovog totaliteta. Upravo one osobe koje se najlake i najrasipnikije odvajaju od novca, kad je re o jednom pojedinanom
izdatku, upravo su one najzavisnije od novca uopte. To je
takoe jedno od znaenja fraze da novac moe da prezire samo
onaj ko ga ima vrlo mnogo. U vremenima mira i u mirnim mestima, s ekonomski sporijim tempom ivota, tamo gde novac
mnogo due ostaje na jednom mestu, njegov pojedinani kvantum vrednuje se mnogo vie nego u ekonomskoj trci sadanjeg

195

velegrada. Brzi opticaj stvara naviku troenja i primanja, ini da

svaki pojedinani kvantum postaje, s psiholokog stanovita,
nevaniji i bezvredniji, dok i on kao novac uopte dobij a sve vei
znaaj - poto novani posao ovde pojedinca dotie mnogo intenzivnije i ekstenzivnije nego u pomenutoj, manje ivahnoj egzistenciji. Ovde je re o mnogo rasprostranjenijem tipu: da se
vrednost neke celine podie u istom odnosu u kojem opada vrednost njenih individualnih delova. Podseam na to da mera i znaaj jedne socijalne grupe esto raste utoliko vie ukoliko se manje
cene ivot i interesi njihovih lanova kao individua; da objektivna kultura, mnogostranost i ivotnost njenih objektivnih sadraja
dostiu najvii stepen takvom podelom rada koja pojedinanog
nosioca i uesnika te kulture esto goni u monotonu specijalizovanost, ogranienost i obogaljenje: celina je utoliko potpunija i
harmoninija ukoliko je pojedinac manje neka harmonina celina. Ta ista forma predstavlja se takoe objektivno. Posebna dra
i savrenost izvesnih pesama sastoji se u tome da iz pojedinih
rei psiholoki ne odzvanja neki samostalan smisao, osim onoga
koji slui dominantnom oseanju ili umetnikom cilju celine, pa
ukupni krug asocijacija, koji ini posebno znaenje rei, sasvim
uzmie, a svesti osvetljene ostaju samo one koje su okrenute centru pesme; i tako je celina u onoj meri savrenija umetniki u kojoj njeni delovi gube svoje individualno, za sebe bivstvujue
znaenje. I, najzad, sasvim nebitan sluaj. Proizvodna i umetnika vrednost jedne mozaike slike utoliko je via ukoliko su
manji njeni pojedinani kamenii; boje celine su najupeatljivije i najiznijansiranije ukoliko pojedinani element daje najmanju, najprostiju moguu i za sebe najbeznaajniju obojenu
povrinu. Dakle, u oblasti vrednovanja nije neuveno da se vrednosti celine i vrednosti njenih delova razvijaju uzajamno obrnuto proporcionalno; i to, ne usled sluajnog sticaja okolnosti
nego usled direktnih uzroka: to to je svaka pojedinano navodljiva novana suma sada manje vredna nego pre vie stolea
- to je neposredni uslov za neizmerno narasli znaaj novca. I
taj uslov zavisi, opet, od porasta funkcionalne vrednosti novca
na raun njegove supstancijalne vrednosti. To se pokazuje ne
samo kod novca uopte nego i kod pojedinih pojava, koje odstupaju od toga - kamatna stopa je bila izuzetno visoka sve dok
je bilo malo zajmova s kamatom, usled crkvenog uenja o zele196

naima, a delom, usled naturalnoprivrednih uslova uopte; to je

vei znaaj kamata dobij ala u privrednom ivotu, to se ona vie
smanjivala.
Takoe bi, s najprincipijelnijeg stanovita, znailo potpuno
pogreno razumeti razvitak od supstancije ka postignuu ako bi
se on tumaio kao obezvreivanje novca, i ako bi se smatralo
daje njemu time oduzeto isto toliko koliko i kad se oveku uzme
dua - naime, sve. To shvatanje ne dotie glavnu stvar ve i zato
to su funkcije, u koje se novac utapa, i same pune vrednosti, usled ega on dobija vrednost, koja je kod metalnog novca dodatna, a kod novca koji samo reprezentuje vrednost, zapravo, jedina
vrednost; a ta vrednost je realna vrednost isto tako kao to lokomotiva,
zahvaljujui
izvravanju
svojih
transportnih
funkcija,
ima vrednost koja je vea od vrednosti njenog materijala. Razume se, novac moe da obavlja funkcije novca najpre zato to je
on neka vrednost, a zatim postaje vrednost zato to obavlja tu
funkciju. Vrednost novca uneti u njegovu supstancijalnu vrednost znai vrednost lokomotive uneti u vrednost teine njenog
gvoa, moda podignutu jo za vrednost rada u ovoj. Ali upravo ta analogija izgleda da opovrgava pretpostavku o posebnoj
vrednosti, koja izrasta iz funkcije. Svakako, cena lokomotive - u
ovoj vezi ne moramo da pravimo razliku izmeu vrednosti i cene
- sastoji se od vrednosti materijala + vrednost forme. tj. + vrednost radne snage koja je u to investirana. injenica da lokomotiva, kao i novac, postie razmenu objekata jeste, uistinu, povod za
njeno vrednovanje uopte, ali od toga nikako ne zavisi mera tog
vrednovanja; kao to i inae korisnost bezbrojnih objekata postie to da oni uopte imaju neku trinu vrednost, ali visinu te
vrednosti odreuju sasvim drugi momenti. Svakako, korisnost
stavlja kod takvih objekata granicu preko koje cena ne sme da raste, ali ona ovde ne moe da stvara pozitivnu veliinu te cene.
Ako ovo poreenje vai, onda se vrednost novca, ipak, ponovo s
njegovih funkcija vraa ka njegovoj supstanciji. Ali na jednoj
odreenoj taki to poreenje upravo ne vai. injenica da se za
lokomotivu plaa samo prema njenoj materijalnoj vrednosti i
vrednosti formiranja, povezana je iskljuivo s tim to bilo ko
moe da napravi lokomotivu, te ideja da bez materijala + radna
snaga nikad ne bi bilo lokomotive, nema nikakav uticaj na obrazovanje cene. Kad bi postojao patent za lokomotive, onda bi se u

197

povienoj ceni, odobrenoj za njih, pokazala vrednost koju one

poseduju i kojom one prevazilaze sumu vrednosti materijala i
vrednosti rada; im ideja postane zajedniko dobro, njena ostvarenja nemaju karakter retkosti, a tek ova bi znaaju njihove
funkcije dala poseban izraz u ceni. Meutim, u novcu ima neeg
to odgovara patentu: pravo vlada na kovanje novca, koje svakog
nelegitimnog spreava da ostvari ideju novca; na tom monopolu
vlade poiva retkost novca ili delimino, ako je on od plemenitog metala, ili potpuno, ako je to hartija ili sitan novac. Jedan
kineski zakon izraava, u prvom sluaju, monopol vlade tako karakteristino otro da falsifikatora, koji kuje novac od pravog
metala, kanjava tee nego onog ko to ini s manjevrednim metalom: zato to, kako se to obrazlae, on time ulazi u nedolinu
konkurenciju s vladom i dublje napada njene prerogative nego u
poslednjem navedenom sluaju! Kad bi svako mogao da kuje
novac, njegova vrednost bi, svakako, spala na vrednost materijala + vrednost forme - ime bi otpao pomenuti monopol sa svojim
prednostima. Zato je, s etnoloke strane, napomenuto da se,
tamo gde svako moe da pravi novac po svojoj volji, kao u
sluaju novca od koljki, vrlo lako moe uzdrmati moni poloaj
bogatih i poglavara. Obrnuto, u privilegiji drave za pravljenje
novca moe da uestvuje svaki vlasnik novca pro rata - kao
trgovac kakvog patentiranog predmeta u patentu izumitelja. Posredstvom prava na kovanje, koje je rezervisano za centralnu
vlast, i koje novcu jami stalnu mogunost da stvarno funkcionie kao novac, te funkcije dobijaju mogunost da vrednostima
materijala i forme novca dodaju jo jedan delotvoran kvantum
vrednosti - ili, ukoliko pomenute otpadnu, da mu uopte stvore
neku vrednost. Za to je vrlo karakteristina jedna norma rimskog
prava, jo iz republikanskog doba. Poev od uvoenja kovanog
novca umesto odmerenog bakarnog novca, Rimljani su mnogo
drali do toga da se taj novac pravno prihvata sa svojom konvencionalnom vrednou, bez obzira na to da li se ovo podudara s
njegovom efektivnom vrednou. Ali ta nezavisnost od metala
odmah iziskuje dodatnu odredbu: da je novac uopte upravo
samo taj kovani novac, a svaki drugi je samo roba; samo u sluaju zahteva za tim novcem moe se podii stroga tuba za novani
dug, dok se za sve ostale novane dugove, kao i dugove u robi,
moe utuivati samo traei stvarnu vrednost, na koju nije uticao
198

njihov nominal kao novac (quanti ea res est). Dakle, to znai:

vrednost drugog novca nije bila novana vrednost nego materijalna vrednost, jer se za legalni kovani novac zadravalo pravo
da funkcionie kao novac. Upravo je time taj novac dobijao vrednost koju su drugi novci mogli dostii samo zahvaljujui svojoj
sadrini, i time je opravdavano to to je on vaio nezavisno od
svoje unutranje vrednosti. Kao to litar kao mera ima ekonomsku vrednost, ne zato to sadri materijal i formu - jer kad njihovim posredstvom ne bi bio upotrebljiv za svrhu izvan njih,
nijedan ovek ne bi ni pitao za njega - nego zato to funkciju merenja ispunjava svrsishodno, tako i novac ima svoju vrednost u
slubi merenja i u drugima koje obavlja. Samo to to se ova vrednost jedino u novcu moe dovoljno uopteno izraziti, spreava
da se ovo odmah spozna kao kod litra kao mere, ija se vrednost
izraava u neem drugom nego to je on sam. Usluge novca
predstavljaju njegovu upotrebnu vrednost, koja ipak nekako
mora da se izrazi u njegovoj razmenskoj vrednosti; on je jedan
od objekata u ijoj je upotrebnoj vrednosti - poto je ona vezana za kovanje koje obavlja vlada - ujedno sadrana vrednost
retkosti, koju involvira to kovanje, kao to sam i pokazao. Teorija o supstanciji novca opire se, ipak, neizbenoj tendenciji
saznanja da se znaenje stvari izmesti iz njihovog terminus a quo
u njihov terminus ad quem: novcu vrednost ne daje to to je novac nego to emu on slui, tako da - mada je izvorna vrednost
novca njemu dala dispoziciju za njegove funkcije - on svoju
vrednost dobija obavljanjem tih funkcija i time na viem stupnju
ponovo dobija ono to je dao na niem.
Kad, u ve opisanim razvojnim tokovima, novac tei taki
gde, postavi isti simbol, sasvim ulazi u svrhu razmene i mere,
mnogostruke paralele otkrivaju optu duhovnopovesnu tendenciju, koja ga vodi u pomenutom pravcu. Ta primarna i nepristrasna zainteresovanost za pojave njih obuhvata kao nerazdeljenu
celinu: kao to mi njih susreemo kao jedinstvo forme i sadrine,
tako se nae oseanje vrednosti vezuje takoe za njihovu formu,
zato to je ona forma tog sadraja, i za njihov sadraj, zato to je
on sadraj te forme. Na viim stupnjevima razdvajaju se ti elementi, pa se posebni naini procenjivanja vezuju za funkciju kao
puku formu. Raznolikost sadraja, koji nosi ta forma, esto je
irelevantna u odnosu na nju. Tako, ha primer, religiozno raspo199

loenje cenimo, uz ravnodunost prema njegovom dogmatskom

sadraju. Oseamo da ima vrednost to to ova odreena uzvienost, napetost i pomirenje due uopte postoje, to - kao neto
opte - nosi beskrajnu razliitost verskih istorijskih sadraja.
Tako, potvrivanje snage kao takve esto uliva potovanje, kakvo nuno ne ukazujemo njegovim rezultatima. Tako se tanani
estetski interes sve vie okree onome to je kod umetnikog
dela samo umetnost, umetnikoj formi u najirem smislu, uz sve
veu ravnodunost prema materiji tog dela, tj. prema njemu kao
predmetu posmatranja i prema izvornim oseanjima, u ijem
sublimiranju i objektiviranju se tek i odvija stvarno estetska funkcija, u proizvodnji kao i u potronji. Tako, oseamo daje saznanje
puno vrenosti, samo kao formalna funkcija duha da u sebi
odraava svet, i utoliko ravnoduno prema tome da li su predmeti
i rezultati saznanja takvi da e nas obradovati ili nee obradovati,
da li su upotrebljivi ili su prosto idejni. Ovo diferenciranje osecanj vrenosti ima jo jednu znaajnu stranu. Ukupni razvitak
modernog naturalistikog duha usmeren je ka detronizaciji optih pojmova i naglaavanju pojedinanog kao jedino legitimnog
sadraja predstava. U teoriji, kao i u praksi ivota, prema onome
optem ljudi se ophode kao prema pukom apstraktnom, koje svoje znaenje moe nai samo kod svoje materije, tj. kod opipljivih
pojedinosti; veruje se da se ostaje bez osnove kad se ovek uzdie iznad tih pojedinosti. Ipak, oseaj za znaaj optega, koje je
nekad kod Platona dostiglo svoj vrhunac, nije iezao, a sasvim
zadovoljavajui stav prema svetu zauzeli bismo tek kad bi svaka
taka nae slike o njemu pomirila materijalni realitet singularnoga s dubinom i irinom onoga formalno-optega. Tako je historizam i socijalni pogled na svet pokuaj da se afirmie to to je
opte i da se, ipak, negira njegova apstraktnost: uzdizanje iznad
pojedinanoga, izvoenje pojedinanoga iz optega, koje ipak
poseduje potpunu i pravu stvarnost; jer drutvo je ono opte koje
nije apstraktno. U tom smeru ide i ono vrednovanje funkcije kao
podvojene od sadraja. Funkcija je ono opte u odnosu na specijalnu svrhu kojoj ona slui: religiozno oseanje je ono opte u odnosu na sadraj njegove vere, saznanje je opte u odnosu na
njegove pojedinane objekte, svaka snaga uopte je ono opte u
odnosu na specijalne zadatke, prema ijoj se raznolikosti ona odnosi kao uvek jednaka - u neku ruku, forma i okvir, koji prima200

ju najraznovrsnije materije. Novac uestvuje u toj razvojnoj

tendenciji, kad se za to vezano oseanje vrenosti osamostaljuje
od njegovog materijala, pa prelazi na njegovu funkciju, koja je
neto opte, a ipak nije nita apstraktno. Procena, koja se na poetku ticala materijala, koji funkcionie na odreeni nain, kao
jedinstva, diferencira se, pa dok se plemeniti metal kao takav sve
vie ceni, takoe njegova funkcija, koja je neto nadindividualno
u odnosu na svakog od njenih nosilaca, podlee posebnom i samostalnom vrednovanju. injenica da novac posreduje u razmeni i meri vrenosti - jeste, takorei, forma u kojoj on za nas
egzistira; time to metal dobija tu formu, on postaje novac - kao
to predstave o nadzemaljskome postaju religija time to njih
prihvata funkcija religioznog oseanja; i kao to mermemi blok
postaje umetniko delo kad mu umetnika produktivnost da formu koja nije nita drugo do ta funkcija u prostornoj ovrslosti.
Usavrenje oseanja vrenosti razlae tu izvornu isprepletenost,
pa formu ili funkciju navodi na razvijanje samostalne vrenosti
za sebe. Sigurno, i ova vrednost novca mora imati nekog nosioca; ali odluujue je to to ona vie ne proistie iz svog nosioca
nego, obrnuto, nosilac je ono sasvim sekundarno do ijeg je, po
sebi bivstvujueg, kvaliteta oveku stalo jo samo iz tehnikih
razlog, koji lee s one strane oseanja vrenosti.

201

Trea glava

NOVAC U SVRHOVNIM NIZOVIMA

i
Predznak velike suprotnosti svekolike povesti duha: da li
sadraje stvarnosti teimo da sagledamo i da pojmimo polazei
od njihovih uzroka ili od njihovih posledica - te suprotnosti kauzalnog i teleolokog smera miljenja - nalazimo u razlici unutar
naih praktinih motivacija. Oseanje, koje mi nazivamo nagon,
pokazuje se kao vezano za jedan fizioloki proces, u kojem napete energije tee svome razreenju; time to se te energije pretvaraju u neko injenje - okonava se nagon; ako je on stvarno puki
nagon, zadovoljen je, ini se, tim injenjem, takorei, oslobaa
sebe. Naspram tog pravolinijskog kauzalnog procesa, koji se u
svesti odraava kao najprimitivnije nagonsko oseanje, stoje one
akcije iji je uzrok, ukoliko se on oglaava kao sadraj svesti, u
predstavi o njihovom uspehu. Ovde ne oseamo da nas neto,
takorei, gura otpozadi, nego da nas vue spreda. Usled toga,
oseanje zadovoljenja ne nastupa usled pukog injenja u kojem
se iivljava nagon, nego tek usled uspeha koji prouzrokuje injenje. Ako nas, recimo, neki besciljni unutranji nespokoj nagoni na ustro kretanje, onda tu imamo sluaj prve kategorije; a
sluaj druge kategorije imamo kad pravimo istu kretnju da bismo
time postigli jednu odreenu higijensku svrhu; jedenje iskljuivo
zbog gladi spada u prvu, jedenje bez gladi, samo zarad kulinarskog uivanja, u drugu kategoriju; seksualna funkcija, obavljana

202

u smislu ivotinje, spada u prvu, ona u kojoj se ovek nada da

nae odreeno uivanje, u drugu. ini mi se da je ta razlika
bitna s dva stanovita. Kad postupamo na osnovu pukog nagona, dakle, u uem smislu isto kauzalno odreeno - nema nikakve sadrajne jednakosti izmeu psihikog stanja, koje nastupa
kao uzrok postupanja, i rezultata kojim se ono zavrava. Utoliko
ono stanje ije nas energije pokreu nema kvalitativne odnose
prema postupku i njegovom rezultatu, kao to to nema ni vetar
prema padu ploda koji obara s drveta. A tamo gde se predstava o
uspehu osea kao povod, poklapaju se pojmovni ili sagledljivi
sadraji uzroka i posledice. Ipak, uzrok akcije je, i u ovom sluaju, realna - mada naunoj formulaciji ne blie podlona - snaga
predstave odnosno njenog fizikog korelata, koji valja potpuno
razdvajati od njenog idejnog sadraja. Taj sadraj, idejna sadrina delanja ili zbivanja, po sebi i za sebe je apsolutno bez snage,
on ima samo pojmovno vaenje, i moe bivstvovati u stvarnosti
samo ukoliko postane sadraj jedne realne energije: kao to pravednost ili moralnost kao ideje nikad ne mogu da budu delotvorne u povesti - ak to mogu tek kad njih konkretne sile prihvate
kao sadraj mere njihove snage. Dakle, spor oko kompetencija
izmeu kauzaliteta i teleologije u naem delanju ovako se razreava: budui da uspeh, po svom sadraju, bivstvuje u formi psihike delotvomosti, pre nego to se zaodene formom objektivne
vidljivosti, nimalo se ne umanjuje snaga kauzalne veze; jer za
ovu dolaze u obzir sadraji samo ako su postali energije, pa su
utoliko uzrok i rezultat sasvim razdvojeni, dok identitet, pokazan
u idejnim sadrajima i jednog i drugog, opet, nema nikakve veze
s realnim prouzrokovanjem.
Od dubljeg znaaja za sadanji zadatak je druga diferencija,
kojom se uzajamno karakteriu nagonsko htenje i ono htenje
koje se rukovodi svrhom. Kad je nae delanje odreeno samo
kauzalno (u uem smislu), celi proces zavrava se pretvaranjem
upornih energija u subjektivno kretanje, pa se oseaj napetosti,
nagonjenosti gubi kad nastupi akcija kao posledica nagona. Nagon se potpuno iivljava sa-za njega prirodnim-produavanjem
u kretanju; tako da ukupni proces ostaje unutar subjekta. Sasvim
drukije se odvija proces rukovoen sveu o svrsi. On se najpre
usmerava ka jednom odreenom objektivnom uspehu injenja,
te se zavrava reakcijom ovoga na subjekt, odnosno subjekta na

203

njega. Dakle, naelno znaenje delanja sa svrhom lei u uzajamnom dejstvu koje ono uspostavlja izmeu subjekta i objekta.
Budui da nas ve puka injenica nae egzistencije uplie u ovo
uzajamno dejstvo, svrhom odreeno delanje uzdie to dejstvo u
unutranjost duha. Upravo zahvaljujui tome, na odnos prema
svetu predstavlja se, takorei, kao neka krivulja, koja ide od subjekta ka objektu, ovoga ukljuuje u sebe, pa se opet vraa subjektu. Razume se, dok svaki sluajni i mehaniki dodir sa stvarima
spolja ima istu shemu, ova se, kao svrhovno delanje, proima i
odrava na okupu samim jedinstvom svesti. Posmatrani kao prirodna bia, mi smo u neprekidnom uzajamnom dejstvu s prirodnim bivstvovanjem oko nas, ali u potpunoj koordinaciji s ovim;
tek u svrhovnom delanju diferencira se to Ja kao linost od prirodnih elemenata izvan (i unutar) njega. Ili, vieno drukije: tek
na osnovu takvog razdvajanja duha s linim htenjem i one isto
kauzalno posmatrane prirode, moguno je pomenuto jedinstvo
vieg stupnja izmeu to dvoje, koje se izraava u krivulji sa
svrhom. Taj principijelni odnos ponavlja se, uz izvesna umanjenja, kod razlike koju, po naem miljenju, nalazimo izmeu
rada kulturnog oveka i rada primitivnog oveka: prvi se odvija
redovno i metodino, ovaj drugi neredovno i isprekidano; to
znai da prvi iziskuje voljno savladavanje otpora koji na organizam prua radu, dok drugi rad predstavlja samo oslobaanje snage nerava, nagomilane u psihikim centrima.
Ovo nije zamiljeno u tom smislu da prava svrha svakog
svrhovnog delanja mora biti u samom delatnom subjektu, nego u
smislu da razlog iz kojeg se ostvaruje bilo ta objektivno postoji
uvek u oseanju koje to to je objektivno budi retroaktivno u
nama. Ako se to dogaa u stvarno egoistinim postupcima, ipak,
pored toga ima bezbroj njih u kojima pomenuta jednakost sadraja izmeu motiva i uspeha pogaa samo uspeh u smislu objekta, onog vansubjektivnog zbivanja; bezbroj puta ona unutranja
energija, iz koje proizlazi nae delanje, uzima, kad je re o svesti,
samo objektivni uspeh, a njegovo dalje dejstvo, koje nam se vraa,
ostavlja sasvim izvan teleolokog procesa. Istina, kad uspeh naeg injenja, konano, ne bi u nama izazivao neko oseanje, onda
od njegove predstave ne bi ni polazila ona pokretaka snaga koja
tei njegovom ostvarenju. Samo, ova neophodna krajnja karika
delanja jo nije njegova krajnja svrha; tavie, nae teleoloki
204

odreeno htenje vrlo esto se zaustavlja na njegovom objektivnom uspehu, i svesno ne postavlja pitanje tog uspeha. Dakle, potraimo li formulu svrhovnog procesa u njegovoj suprotnosti
prema kauzalno-nagonskom - pri emu ostaje nereeno pitanje
da li je ta suprotnost, recimo, samo suprotnost naina razmatranja, takorei, metodoloka - onda je ta formula takva da svrhovno delanje znai svesno preplitanje naih subjektivnih energija s
nekim objektivnim bivstvovanjem, i da se to preplitanje sastoji u
dvostrukom ulaenju stvarnosti u subjekt: prvo, u anticipaciji
njenog sadraja u formi subjektivne namere i, drugo, u povratnom dejstvu njene realizacije u formi nekog subjektivnog oseanja. Iz tih odreenja razvija se uloga svrhe u sistemu ivota.
Odatle najpre proizlazi da takozvane neposredne svrhe oznaavaju protivrenost pojmu same svrhe. Ako svrha znai modifikaciju unutar objektivnog bivstva, onda se ova modifikacija
moe ostvariti samo nekim injenjem, koje unutranje postavljanje svrhe povezuje s bivstvovanjem koje mu je spoljanje;
nae delanje je most preko kojeg sadraj svrhe prelazi iz svoje
psihike forme u formu stvarnosti. Svrha je, po svojoj sutini, vezana za sredstvo kao injenicu. Time se ona razlikuje, s jedne
strane, od pukog mehanizma - i njegovog psihikog korelata,
nagona - u kojem se energije svakog momenta potpuno prazne u
onom neposredno sledeem, ne ukazujui na sledei posle ovoga; a taj sledei spada u nadlenost samo onog neposredno prethodnog. Formula svrhe je trolana, a formula mehanizma je
samo dvolana. S druge strane, svrha se upuenou na sredstvo
razlikuje takoe od onog delanja koje se moe zamiljati kao
boansko. Za mo Boga ne moe da postoji vremenski ili objektivan interval izmeu ideje volje i njenog ostvarenja. Ljudsko delanje, umetnuto izmeu ova dva momenta, samo je savladavanje
sputanosti kakve ne mogu postojati za Boga; ako Boga ne zamiljamo po uzoru na zemaljsku nesavrenost, onda njegova
volja neposredno kao takva mora biti ve realitet onoga to se
htelo. O krajnjoj svrsi, koju je Bog imao u pogledu sveta, moe
se govoriti samo u vrlo modifikovanom smislu, naime kao o vremenski poslednjem stanju kojim se zavravaju sudbine sveta. Ali
ako bi se to poslednje stanje, u vezi s donoenjem boanske odluke, odnosilo prema pomenutim prethodnim sudbinama sveta
isto onako kako se neka ljudska svrha odnosi prema svojim

205

sredstvima, naime kao ono to je jedino dragoceno i eljeno - ne

bi se moglo videti zato Bog nije njega ostvario neposredno i
preskaui bezvredne i sputavajue meustadijume; jer on nema
potrebe za tehnikim sredstvima, kao to ih imamo mi koji stojimo naspram samostalnog sveta s vrlo ogranienim snagama,
upuenim na kompromise s njihovim sputavanjima i na postepenost sprovoenja. Ili, drukije izraeno: za Boga ne moe da postoji nikakva svrha, jer za njega ne postoji nikakvo sredstvo,
Iz ovog protivstavljanja vidi se pravo znaenje onoga to je
ve napomenuto: da svrhovni proces znai uzajamno dejstvo
izmeu samog Ja s linom voljom, i prirode, koja mu je spoljanja.
Mehanizam izmeu volje i njenog zadovoljenja je, sjedne strane,
veza, a s druge strane je njihovo razdvajanje. On oznaavanemogunost da volja iz sebe same dospe do svog zadovoljenja; on
predstavlja sputanost koju ona prevladava. Dakle, svrsishodnost
je, sutinski, relativan pojam, jer ona uvek pretpostavlja ono to
je po sebi tue svrsi, u ijem se preobliavanju ona sastoji. Da
nije potrebno to preobliavanje, ak da volja kao takva ve u sebi
nosi svoje ispunjenje, ne bi ni dolo do nekog postavljanja svrhe.
Vlastito injenje, u koje se produava svrhom odreena volja,
prvi je sluaj kod kojeg uoavamo taj dvojaki karakter sredstva:
kod njega sasvim jasno oseamo otpor vanduevnoga bivstva nas
samih i onu zapoveniku energiju koja njega savladava - pri
emu jedno postaje svesno drugoga i dobija svoju specifinu
sutinu. Ako injenje ne moe neposredno da proizvede spoljni
predmet svrhe, nego za to prvo mora da uvede neki drugi spoljni
dogaaj, koji dovodi do eljenog rezultata, onda je umetnuto
zbivanje tu sutinski jednako naem vlastitom delanju: i jedno i
drugo su podjednako mehanizam, ali i jedno i drugo takoe podjednako mehanizam koji vodi od duha do duha; i jedno i drugo se
neprekidno nadovezuje jedno na drugo, da bi inilo krivulju ija
poetna i krajnja taka lee u dui; proseni broj lanova te krivulje
u jednom odreenom ivotnom stilu naznaava poznavanje prirode i vladanje njome, kao i irinu i usavravanje naina ivota. I
tu poinju one drutvene komplikacije koje se kruniu stvaranjem novca.
Najpre, jasna je sledea povezanost. Da bi se postigla jedna
svrha D, i za to proizveo lanac mehanikih procesa A B C , tako
da se B izaziva onim A, C onim B i D tek onim C, onda je taj niz,
206

iji su sadraj i smer odreeni tim D, zavisan od saznanja kauzalne povezanosti izmeu lanova tog niza. Kad ve ne bih znao da
je C u stanju da prouzrokuje D, B isto tako C itd., onda bih ostao
sasvim bespomoan sa svojom eljom za D. Dakle, teleoloki lanac nikad ne moe da nastane, a da nije poznata ona obrnuto usmerena, kauzalna veza njegovih karika. Svrha to nadoknauje,
budui da obino daje psiholoki podsticaj da se uopte istrauju
kauzalne povezanosti. Dakle, teleoloki lanac nalazi svoju sadrajnu, logiku mogunost u kauzalnoj, a ova nalazi svoj interes,
tj. svoju redovnu psiholoku mogunost u htenju jedne svrhe.
Tako oznaeno uzajamno dejstvo koje, sasvim uopteno reeno,
znai odnos teorije i prakse, oito ima tu posledicu da produbljavanje kauzalne svesti ide uporedo s produbljavanjem one teleoloke. Duina svrhovnih nizova zavisi od duine kauzalnih
nizova; i, s druge strane, posedovanje sredstava proizvodi bezbroj puta ne samo ostvarenje nego najpre ideju svrhe.
Da bi se stekao uvid u znaaj tog preplitanja prirodnog i duhovnog bivstva, nuno je to to je prividno po sebi razumljivo
imati u vidu: da mi mnogolanim nizovima sredstava moemo
postii vie svrha i bitnije svrhe nego kratkim nizovima. Primitivan ovek, ije je poznavanje prirodnih uzronosti vrlo ogranieno, isto tako je time ogranien u svojim postavljanjima svrha.
Svrhovna krivulja e kod njega, u vidu srednjih lanova, teko
sadravati vie nego vlastito fiziko injenje i neposredno delovanje na svaki objekt ponaosob; ako od ovoga ne doe oekivano povratno dejstvo na njega, onda e se umetanje neke magijske
instance, od ijeg uticaja se nada proizvoenju eljenog uspeha,
ipak, pokazati manje kao produavanje teleolokog niza nego
kao dokaz za nesposobnost tog niza. Dakle, gde nije dovoljan taj
kratki niz, on e se ili odrei elje ili je, to je neizmemo ee,
nee ni uobliiti. Produavanje niza znai da subjekt u sve veoj
meri za sebe angauje snage objekta. to su vie one primitivne
potrebe ve zadovoljene, to vie lanova iziskuje teleoloki niz,
pa tek neko vrlo istanano kauzalno saznanje katkad uspeva da
sprovede redukciju broja lanova, otkrivajui neposredne povezanosti, krae puteve u prirodnom poretku stvari. To moe da se
uzdigne do preokretanja prirodnih odnosa: u relativno primitivnim vremenima jednostavne ivotne potrebe obezbeuju se jo
onim prostim svrhovnim nizovima, dok su za vie i diferencira-

207

nije potrebni mnogolani zaobilazni putevi; a uznapredovala

tehnika kultura ima, upravo za ove poslednje navedene, relativno jednostavnije, neposrednije vrste proizvodnje, dok ostvarenje
fundamentalnih zahteva ivota nailazi na sve vee tekoe, koje
se moraju prevladavati sve sloenijim sredstvima. Razvitak kulture ide, jednom reju, ka produavanju teleolokih nizova za
ono to je objektivno blizu, i ka skraivanju tih nizova za ono to
je objektivno daleko. I tu onaj veoma vani pojam orua ulazi u
nau procenu svrhovnog delanja. Ipak, primarna forma pomenute teleoloke krivulje je takva da nae injenje neki spoljni objekt
navodi na reakcije koje, odvijajui se saobrazno prirodi samog
objekta, stiu do take eljenoga dejstva na nas. Orue onda
znai umetanje neke instancije izmeu subjekta i ovog objekta
koja meu njima zauzima ne samo vremensko-prostomi nego i
sadrajni srednji poloaj. Sjedne strane, to je, dodue, spoljanji
objekt samo mehanike delotvomosti, a s druge strane, takoe
objekt na koji se dejstvuje, ali i kojim se - kao rukom - dejstvuje.
Orue je potencirano sredstvo, jer je njegova forma i njegovo
bivstvovanje odreeno ve svrhom, dok se kod primarnog teleolokog procesa prirodne egzistencije tek naknadno stavljaju u
slubu svrhe. Ko stavi seme u zemlju, da bi kasnije uivao u plodu tog rastinja, umesto da se zadovolji onim koje raste kao divlje,
dela teleoloki, ali se pojava svrhe zavrava na granici njegove
ruke; ali ako se tom prilikom upotrebe aov i lopata, onda je taka
polazei od koje su prirodni procesi preputeni sebi, dalje izmetena, a subjektivno odreeni momenat je produen nasuprot
objektivnome. Svakako, oruem mi dobrovoljno dodajemo svrhovnom nizu jedan nov lan, ali time samo dokazujemo da nikako nije svaki put krai u onoj meri u kojoj je prav. Orue je tip
toga to bi se u spoljnjem svetu moglo nazvati naom tvari,
budui da ono, takorei, na tom jednom kraju biva sasvim oblikovano naim snagama, a na drugom kraju sasvim ulazi u nae
svrhe; upravo usled toga to ono samo nije svrha, nedostaje mu
takva relativna samostalnost koju poseduje svrha, bilo da ona
nama vai kao apsolutna vrednost po sebi, bilo da od nje oekujemo da dejstvuje na nas: to je apsolutno sredstvo. Princip orua
nikako nije delotvoran samo na neem fizikome. tavie, tamo
gde interes nije okrenut neposredno materijalnoj proizvodnji,
nego su u pitanju duhovni uslovi i strane te proizvodnje, ili
208

uopte imaterijalna zbivanja, orue dobija zapravo jo istiju formu, ukoliko je ono stvarno samo tvar nae volje, pa se ne mora
zadovoljavati posebnou i unutranjom tuou neke materije u
odnosu prema svrsi. Moda tu najupeatljiviji tip predstavljaju
socijalne institucije ijim korienjem pojedinac moe da postigne svrhe za koje nikad ne bi dovoljno bilo samo njegovo lino
znanje. Ako sasvim ostavimo po strani ono to je najoptije - da
je sudelovanje u dravi posredstvom spoljnje zatite, koju ona
jami, uopte uslov za veinu individualnih svrhovnih postupaka
- onda posebne ustanove graanskog prava obezbeuju htenju
pojedinca takve mogunosti realizacije koje bi mu inae ostale
sasvim uskraene. Budui da njegova volja kree zaobilaznim
putem preko pravne forme ugovora, testamenta, adopcije itd., on
koristi orue koje je optost uspostavila i koje njegovu snagu
umnoava, produava njegove linije dejstva, osigurava njihove
rezultate. Budui da se to to je sluajno uzajamno izglaava i da
ravnomemost interesa doputa sumiranje doprinosa, iz uzajamnih dej stava mnogih nastaju objektivne ustanove koje ine, takorei, centralno mesto za bezbroj teleolokih krivulja individua, te
ovima pruaju sasvim svrsishodno orue za njihovo protezanje
na ono to je inae nedostino. Tako stoji stvar i s crkvenim kultom: to je orue koje priprema ukupna crkva, orue koje objektivira oseanja tipina za nju - svakako, zaobilazan put za krajnje
ciljeve religioznosti, smetene duboko i visoko, ali je to zaobilazni put preko nekog orua, ija je - za razliku od svih
materijalnih orua - ukupna bit u tome da bude puko orue za one ciljeve
u ije postizanje samo za sebe tj. direktnim putem individuum ne
moe da veruje.
I time je, konano, dostignuta ona taka na kojoj novac nalazi svoje mesto u preplitanju svrha. Moram da ponem onim to je
optepoznato. Ako svako ekonomsko optenje poiva na tome
to ja hou da imam neto to se tad nalazi u posedu drugoga, i
na
tome to on meni to preputa ako ja njemu prepustim za to neto
to japosedujem i to on hoe da ima: onda je jasno da se poslednji pomenuti lan tog dvostranog procesa ne moe pojaviti uvek
kad iskrsne prvi; bezbroj puta u poeleti predmet a koji se
nalazi
u posedu onog A, dok su predmet ili usluga b, koje bih rado dao
14 Filozofija novca

209

moe postii saglasnost o koliinama u kojima su ona adekvatna

jedna drugima. Zato je, za sasvim moguno ostvarenje naih
svrha, od najvee vrednosti to to se neki srednji lan uvodi u lanac svrha, u koji ja svagda mogu da pretvorim b , i koje se isto
tako moe pretvoriti u a , otprilike kao to se bilo koja sila, vode
koja pada, zagrejanih gasova, mlinskih krila koje goni vetar ukoliko se uvede u dinamo-mainu - posredstvom ove moe
pretvoriti u bilo koju formu sile. Kao to moje misli moraju da
poprime formu opterazumljivog jezika da bi tim zaobilaznim
putem podsticale moje praktine svrhe, tako i moje injenje ili
imanje mora da ue u formu novane vrednosti da bi sluilo
mome dalekosenome htenju. Novac je najistija forma orua, i
to one ve oznaene vrste: to je institucija u koju pojedinac mora
da ulije svoje injenje i imanje da bi kroz tu prolaznu taku
postigao ciljeve, koji bi bili nedostupni njegovom nastojanju, usmerenom direktno ka njima. injenica da svako neposredno rukuje
njime, jo jasnije istie njegov karakter orua nego to je to
sluaj u prethodno pomenutim tipovima; mada novac svoju sutinu i svoju delotvomost ne iscrpljuje u tom komadu koji drim
u ruci, nego su one u socijalnoj organizaciji i nadsubjektivnim
normama koje njega - prevazilazei njegovu materijalnu ogranienost, malenkost i krutost - upravo ine oruem za neogranieno raznolike i dalekosene svrhe. Za tvorevine drave i
kulta bilo je karakteristino da su - obrazovane iskljuivo iz duhovnih snaga i neprisiljene na kompromis s posebnom zakonitou spoljne materije - bez ostatka svoju svrhu izraavale u
celini svoga bia. Ali su pri tom toliko blizu svojih specifinih
svrha da su, zapravo, ve doprle do njih, i da se oseanje esto
opire njihovom kvalitetu kao orua - po kojem bi one po sebi
bile bezvredna sredstva, koja tek treba oiveti voljom u njihovoj
pozadini - i proglaava ih za krajnje moralne vrednosti. Novac je
vrlo daleko od takvog zamagljivanja svog karaktera kao sredstva. Za razliku od pomenutih institucija, on sadrinski nema
nikakve veze s pojedinanom svrhom, ije nam postizanje pomae. On stoji sasvim ravnoduno iznad objekata, poto je od
njih jo razdvojen momentom razmene: jer to to novac posreduje kao celina, to svakako nije posed objekta nego je razmena
meu objektima. Novac u svojim potpunim formama je apsolutno sredstvo, budui da on, s jedne strane, poseduje potpunu te210

leoloku odreenost, i odbacuje svaku koja potie iz drukijih

redova, a s druge strane, on se, u odnosu na svrhu, ograniava na
bivstvo istog sredstva i orua, nikakvom pojedinanom svrhom
se ne prejudicira u svom biu, i svrhovnom nizu nudi se kao sasvim indiferentna prolazna taka. Ovo je, moda, odluujui dokaz i izraz injenice da je ovek ivotinja koja pravi orue to je, svakako, povezano s tim daje on ivotinja koja postavlja
svrhu. Ideja sredstva oznaava uopte ovekov poloaj u svetu:
on nije, kao ivotinja, vezan za mehanizam nagonskog ivota i
neposrednost htenja i uivanja, ali on nema ni neposrednu mo kakvu zamiljamo kod Boga - da njegova volja ve po sebi i za
sebe bude ostvarenje onoga to se htelo. On je u sredini izmeu
jednog i drugog, budui da, dodue, moe hteti da prevazie trenutak, ali to htenje moe da ostvari samo zaobilaznim putem preko ralanjenog teleolokog niza. Ako je za Platona ljubav neko
srednje stanje izmeu imanja i ne-imanja, onda je ona u subjektivnoj unutranjosti isto ono to je sredstvo u neem objektivnom
i spoljanjem. I kao to je za oveka - onoga ko uvek stremi,
nikad
nije trajno zadovoljan, uvek tek nastaje - ljubav u pomenutom
smislu stvarno ljudsko stanje, tako je, s druge strane, sredstvo i
njegova pojaana forma, orue, simbol tipa ovek: ono pokazuje
ili sadri ukupnu veliinu ljudske volje, a ujedno i formu koja je
ograniava. Praktina nunost da se svrha pomeri od nas za jedan
umetnut srednji niz stvorila je, moda, ukupnu predstavu o
budunosti - kao to je sposobnost pamenja stvorila prolost - i
time ovekovom oseanju ivota dala formu: da stoji na vododelnici izmeu prolosti i budunosti, dala mu je dimenziju i
ogranienje. A u novcu je sredstvo dobilo svoju najistiju stvarnost, on je takvo konkretno sredstvo koje se potpuno poklapa s
njegovim apstraktnim pojmom: to je sredstvo kao takvo. I u tome
da on kao takav ovaplouje, krunie, sublimira ovekov praktini
stav - koji bi se, pomalo paradoksalno skraeno, mogao nazvati
indirektnim biem - prema sadrajima njegove volje, njegova
mo
i nemo prema njima, u tome lei ogromni znaaj novca za razumevanje osnovnih motiva ivota. Meutim, u tom pravcu, koji
ide od ovoga ka celovitosti ivota, ovde u novac posmatrati
samo utoliko ukoliko on ini prohodnim obrnuti pravac, koji je
privremeno naa svrha: spoznanje sutine novca na osnovu unut211

je sredstvo ili svoju posledicu. Od odredaba, do kojih se razvija

njegovo dosadanje utvrivanje, ovde u odmah prikljuiti jednu, zato to ona posebno neposredno pokazuje u koliko se praktine stvarnosti preobraa pomenuti apstraktni karakter novca.
Ve sam pomenuo da nije uvek sluaj da samo jedna ustaljena svrha uslovljava predstavu o sredstvima i pribavljanje sredstava, tavie, da nas zaista esto raspolaganje supstancijama i
snagama podstie da sebi postavljamo izvesne svrhe, dostine
pomou njih: postoje svrha stvorila ideju sredstva, sredstvo stvara ideju svrhe. U oruu, koje sam oznaio kao najintenzivniju
vrstu sredstva, taj odnos se prevodi u, istina, esto modifikovanu
ali, takorei, hroninu formu. Dok se sredstvo u svom obinom i
prostom obliju sasvim iivelo u realizovanju svrhe, izgubilo
svoju snagu i svoj interes kao sredstvo posle obavljene usluge,
sutina orua je da ono istrajava i posle svoje pojedinane primene, ili: da bude pozvano za unapred neustanovljiv broj usluga. To
vai ne samo za hiljade sluajeva svakodnevne prakse, za ta nije
potreban nikakav dokaz, nego i u vrlo sloenim sluajevima; koliko puta su vojne organizacije, odreene iskljuivo kao orua
razvoja spoljnje sile, bile stavljane u slubu unutarpolitikih
svrha dinastije, koja je po svom poreklu bila sasvim suprotna njima; pre svega, koliko puta neki odnos meu ljudima, ustanovljen
u odreene pojedinane svrhe, prerasta u nosioca mnogo dalekosenijih, sasvim drukije okarakterisanih sadraja; tako da se,
svakako, moe rei da svaka trajna organizacija meu ljudima porodine, ekonomske, religijske, politike, drutvene vrste ima tendenciju da sebi dodaje svrhe za koje na poetku nije bila
odreena. S jedne strane, jasno je da orue ceteris paribus - postaje utoliko znaajnije i dragocenije, da moe da slui utoliko
veem broju svrha, ukoliko njegovu stvarnost omeava vei krug
mogunosti. S druge strane, jasno je da orue u upravo istoj meri
mora postati po sebi indiferentnije, bezbojnije, objektivnije prema svemu pojedinanome, i stajati na veoj distanci od svakog
posebnog sadraje svrhe. Time to novac kao sredstvo apsolutno
u punoj meri ispunjava ovaj poslednji uslov, on dobija vrlo intenziviranu vanost s onog prvog gledita. Ovo se najpre moe formulisati tako da vrednost pojedinanog novanog kvantuma
prelazi vrednost svakog pojedinanog odreenog predmeta koji
valja razmeniti za njega: jer on jami izglede da se, umesto ovog
212

predmeta, izabere bilo koji drugi iz jednog neogranieno velikog

kruga. Razume se, on se, konano, moe upotrebiti samo za jedan
predmet; ali mogunost izbora jeste prednost koja se mora eskontovati u vrednosti novca. Budui da novac nema nikakav odnos prema bilo kojoj svrsi ponaosob, on takav odnos dobija
prema ukupnosti svrha. On je to orue u kojem je mogunost nepredvienih primena stigla do maksimuma, te je ono time steklo
maksimalnu, na taj nain uopte dostinu vrednost. Puka mogunost neograniene primene, koju novac zbog apsolutnog nedostatka vlastitog sadraja niti ima niti sm to jeste, pozitivno se
izraava u injenici da ne moe da miruje, nego kao da ga neto
iz njega samog neprestano goni na to da bude primenjen. Kao to
za jezike siromane u pogledu rei, na primer francuski, upravo
nunost da istim izrazom oznae mnogo toga razliitoga omoguava posebno obilje aluzija, veza, psiholokih alikvotnih tonova, te se moe rei da se njihovo bogatstvo sastoji upravo u
njihovom siromatvu - tako i unutranja lienost novca nekog
znaenja proizvodi obilje njegovih praktinih znaenja, ak nastoji da pojmovnu beskonanost kruga njegovog znaenja ispunjava neprestano novim tvorevinama, da pukoj formi, koju on
predstavlja, doda sve nove sadraje, poto ona ni za jedan nije
stajalite nego je za svaki samo prolazite. Najzad, sve najraznovrsnije robe mogu se prodati samo za jednu vrednost: novac - a
novac za sve raznovrsnosti roba. U odnosu na red, ovo dobija tu
posebnu formu da se novani kapital skoro uvek moe prenositi
s jedne primene na drugu - u krajnjem sluaju, s izvesnim gubitkom, ali esto s dobitkom; a rad to ne moe skoro nikad, i to
utoliko manje ukoliko se vie uzdigne iznad onog nekvalifikovanog. Radnik nikad ne moe da svoju vetinu i spretnost izvue iz
svog posla, pa da ga uloi u neki drugi. Dakle, u odnosu na
slobodu izbora i njene prednosti, on je, u poreenju s vlasnikom novca, oteen koliko i trgovac robom. Zato je vrednost jedne date
novane sume jednaka vrednosti svakog objekta ponaosob, iji
ekvivalent ona predstavlja, plus vrednosti slobode izbora izmeu
neodreeno mnogih takvih objekata - takav plus za koji teko da
ima i priblinih analogija u krugu roba ili krugu rada.
Vrednosni plus novca, koji tako nastaje, ini nam se dublje
zasnovan i povean, ako se razmotri odluka do koje se u stvarnosti zaotrava ta izborna ansa. Istaknuto je da se neko viestruko
213

upotrebljivo dobro, koje je, meutim, dovoljno samo za jednu od

svojih moguih upotreba, procenjuje prema interesu vlasnika za
najvaniju upotrebu; uvoenje svih drugih, manje vanih upotreba vai za neekonomsko i nerazumno. Dakle, kao to se masa dobara, koja je dovoljna ili vie nego dovoljna za sve mogune
upotrebe - dakle, gde dobro ulazi u konkurenciju za svoje upotrebe - procenjuje po meri najbezvrednije od ovih, tako ovde,
gde upotrebe ulaze u konkurenciju za dobro, najvrednija od ovih
postaje mera vrednosti za pomenuto dobro. A nigde se to ne ispoljava tako potpuno i efikasno kao kod novca. Poto je on upotrebljiv za svako ekonomsko dobavljanje, to se svakom datom
sumom mogu pokriti subjektivno najznaajnije od svih trenutno
vaeih potreba. Izbor koji on nudi nije, kao kod svih drugih dobara, specifino ogranien; i, u sluaju bezgraninosti ljudskog
htenja, uvek mnotvo moguih upotreba ulazi u konkurenciju za
svaku raspoloivu novanu koliinu; tako da, poto se odluka,
ipak, kao to je i racionalno, uvek tie najpoeljnijeg dobra, procena novca u svakom datom trenutku mora biti jednaka proceni
onog najvanijeg interesa, koji tog trenutka postoji. Zaliha drveta ili gradilite, koji su dovoljni samo za jednu od raznih eljenih
upotreba, pa stoga podleu proceni ta je najvrednije meu njima, ipak, u pogledu svog znaaja, ne mogu prevazii, takorei,
provincijalnu ogranienost celog svog podruja; ali novac je
slobodan od takve ogranienosti, pa mu vrednost odgovara najviem uopte postojeem interesu koji se moe podmiriti koliinom raspoloive sume.
Dalje, ova izborna ansa, koju novac ima kao apstraktno
sredstvo, tie se ne samo istovremeno ponuenih roba nego i trenutaka u kojima on moe biti upotrebljen. Vrednost nekog novca
ne odreuje se samo po realnom znaaju koji on ima u trenutku
svoje upotrebe. tavie, vea ili manja sloboda izbora kada e da
nastupi taj trenutak predstavlja koeficijent, koji moe u znatnoj
meri da povea ili da umanji znaaj sadraja te procene dobra.
Ako je ono o emu se ranije govorilo bila ansa, proizala iz
velikog kruga naporedo postojeih mogunosti upotrebe, onda ova
sadanja ansa sledi iz uzastopno postojeih mogunosti upotrebe. Pod sasvim jednakim uslovima inae - dobro je najvrednije
ako ga mogu odmah upotrebiti, ali ga ne moram odmah upotrebiti. Niz konkretnih dobara ispoljava se izmeu dvaju ekstrema,
214

koji modifkuju i mnogostruko stepenuju njihovu vrednost: u

sluaju jednoga, dobro se moe, dodue, uivati sada, ali ne kasnije, a u sluaju drugoga, dodue, kasnije, ali ne sada. Dakle, ako
se, na primer, u leto, upravo ulovljene ribe razmenjuju za krzno,
koje se moe nositi tek u zimu, onda se vrednost riba poveava
time to ja njih odmah mogu da troim, dok vrednost krzna ima
taj nedostatak da odlaganje njegovog korienja prua mogunost
za sve anse: da se ono oteti, da se izgubi, da se obezvredi. S
druge strane, vrednost riba se umanjuje zato to taj predmet ve
sutra moe da se pokvari, a vrednost krzna se poveava zato to
ono jami upotrebu koja se moe odlagati. to vie objekt,
korien kao razmensko sredstvo, u sebi sjedinjava oba momenta
poveanja vrednosti, to vie kvaliteta on poseduje kao novac: jer
novac kao isto sredstvo uopte predstavlja njihovu najdostiniju sintezu; budui da on ne poseduje nikakvo konkretno svojstvo, koje prejudicira njegovu upotrebu, nego je samo orue za
postizanje konkretnih vrednosti, sloboda njegove upotrebe je
podjednako velika kad je re o trenucima upotrebe, koliko i kad
je re o predmetima za koje se on izdaje.
Iz ove posebne vrednosti novca, koja potie iz njegove potpune lienosti veze sa svim posebnostima stvari i vremenskih
momenata, iz potpunog odbacivanja svake zasebne svrhe, iz apstraktnosti njegovog karaktera kao sredstva - proizlazi prevaga
onoga ko daje novac nad onim koji daje robu. Izuzeci od toga:
uskraivanja prodaje na osnovu afektivnih vrednovanja, prilikom bojkotovanja, ciklikih povezivanja itd. - nastaju kad vrednosti stvari, koje se ele dobiti za novac, u pogledu
individualnog
stanja stvari, nikako nisu zamenljive drugima. Onda, razume se,
otpada ansa za izbor koju za to ponueni novac prua svom
sadanjem vlasniku - i time njegova posebna prednost - jer upravo, umesto izbora, postoji jednoznana odreenost volje. A,
uopteno govorei, vlasnik novca uiva pomenutu dvostranu
slobodu, pa e za odbacivanje ove slobode u korist vlasnika robe
zahtevati poseban ekvivalent. To se ispoljava, na primer, kod
principa dodavanja, koji je vrlo zanimljiv s ekonomsko-psiholokog gledita. Prilikom kupovine roba koje se mogu vagati i
meriti, oekuje se da trgovac dobro meri tj. bar da d malo
vie; to se skoro uvek i dogaa. Razume se, tu se, pri merenju
roba, pojavljuje greka pre nego pri brojanju novca. Samo, ka215

rakteristino je to to davalac novca ima mo da tumaenje te

anse, koja je, ipak, po sebi podjednako povoljna ili podjednako
nepovoljna za obe strane, iznudi u smeru povoljnom za sebe. Karakteristino je da ta prednost ostaje kupcu, i kad suprotna
strana isto tako daje novac. Od bankara klijent oekuje - kao i
osiguranik od osiguravajueg drutva u sluaju tete - da postupe predusretljivo, tj. da e uiniti malo vie od onoga to se
moe
apsolutno pravno iznuditi, bar u pogledu forme. Takoe bankar i
osiguravajue drutvo daju samo novac, a njihov klijent ne
pomilja da prema njima postupi liberalno, predusretljivo, ve
sprovodi apsolutno samo unapred odreeno davanje. Novane
koliine, unete s obe strane, imaju upravo razliito znaenje; za
bankara i za osiguravajue drutvo je novac, kojim oni manipuliu, njihova roba; samo za klijenta je to novac u ovde datom
smislu, tj. vrednost koju on, dodue, moe da primeni u berzanskom poslu ili osiguranju, ali nikako ne mora', dok oni prvi nemaju nikakvog izbora, nego novac, koji je njihova roba, mogu da
primenjuju samo u jednom odreenom pravcu. Pomenuta sloboda primene daje novcu klijenta prevagu, za koju predusretljivost suprotne strane predstavlja ekvivalent. A gde god ima
dodavanja od davaoca novca: izvesne forme napojnice, recimo pri isplati kelnera ili koijaa - tu se prevaga davaoca novca
izraava u socijalnoj povlaenosti, koja je pretpostavka za napojnicu. Kao i sve pojave finansija, ni ova nije neka - u sistemu
ivota izolovana, nego isto tako jednu osnovnu crtu finansija ini
samo najistijom i ujedno najvidnijom pojavom: naime, tu crtu
daje u svakom odnosu u prednosti onaj kome je manje nego drugome stalo do sadraja te veze. Tako izraeno, ovo izgleda sasvim paradoksalno, jer upravo to nam je intenzivnija elja za
nekim posedom ili odnosom, to je dublje i strasnije i uivanje u
njemu - poto oekivani vrhunac tog uivanja odreuje jainu
htenja! A upravo to to valja ustupiti izaziva i opravdava prednost onoga ko ima manju elju. Ovaj - koji od tog odnosa ima
manje nego drugi - biva za to obeteen bilo kojim koncesijama
drugoga. To se pokazuje ve u najtananijim i najintimnijim vezama. U svakom odnosu, zasnovanom na ljubavi, u prednosti je,
spolja gledano, onaj ko manje voli; jer drugi u toj vezi od
poetka
vie odustaje od korienja odnosa, on je spremniji na rtvu, pa u
216

nja. Tako se, ipak, uspostavlja pravda: budui da mera elje odgovara meri usreivanja, pravedno je da oblikovanje odnosa
onome ko ima manju elju daje neku posebnu prednost - koju on
takoe redovno moe da iznudi, jer je on taj koji eka, koji je rezervisan, koji postavlja uslove. Zato, prednost onoga ko daje novac nije nikako nepravda: poto je u transakciji roba-novac on
obino taj ko ima manje elje, kompenzacija se ostvaruje upravo
tako to onaj ko ima intenzivniju elju njemu daje prednost nad
objektivnom ekvivalentnou razmenskih vrednosti. Pri emu,
najzad, valja razmisliti o tome da on tu prednost ne uiva zato
to
ima novac, nego zato to izdaje novac.
Prednost koju novac izvodi iz svoje odvojenosti od svih specifinih sadraja i kretanja privrede ispoljava se jo u drugim nizovima pojava, za koje je tipino da, pri ma koliko snanim i
pogubnim potresima u privredi, obino oni pravi finansijeri profitiraju i dalje, ak u veoj meri. Koliko god slomova i razaranja
egzistencija bilo posledica kako pada cena tako i neracionalnih
skokova na tritu roba - iskustvo je redovno pokazivalo da
krupni bankari iz ovih suprotnih opasnosti za prodavce ili trgovce, poverioce ili dunike izvlae podjednaku dobit. Novac, kao
sasvim indiferentno orue ekonomskog kretanja, u svakom pravcu i pri svakom tempu kretanja, naplauje svoje usluge. Razume
se, za tu slobodu mora i da plati: nepristrasnost novca dovodi do
toga da se finansijeru lako postavljaju zahtevi s raznih, uzajamno
neprijateljski raspoloenih strana, i da on lake biva optuen za
izdaju nego iko drugi ko manipulie kvalitativno odreenim
vrednostima. Na poetku novog veka, kad su se u donoenje politikih odluka umeale velike finansijske sile Fugera, Velzera,
Firentinaca i enovljana, naroito kad su se umeali u estoku
borbu habzburke i francuske sile i evropske hegemonije, svaka
strana je na njih gledala s nepoverenjem, ak i ti kojima su oni
pozajmljivali ogromne sume. U finansijere ljudi nikad nisu bili
sigurni, posao s novcem nije donosio nedvosmislenu sigurnost u
njih ni u najblioj budunosti, a protivnik, iji su poraz oni upravo podravali, u tome nije video prepreku da im se i sam obrati
sa
zahtevima ili ponudama. Novac ima onu vrlo pozitivnu osobinu
koja se oznaava negativnim pojmom: lienost karaktera. oveku za koga kaemo da nema karaktera bitno je da bude prisiljen
217

nano, a ne da dopusti da ga odreuje unutranji i sadrinski dignitet lica, stvari, ideja. Tako, karakter novca, osloboen svih
specifinih sadraja i postojei u istom kvantitetu, njemu i
ljudima koji tee samo njemu daje boju lienosti karaktera - ono skoro logiki nuno nalije prednosti novanog posla i specifinog
veeg vrednovanja novca nasuprot kvalitativnim vrednostima. Ta
prevaga novca izraava se najpre u navedenom iskustvu da je
prodava zainteresovaniji i revnosniji nego kupac. Tu se ostvaruje forma koje je najznaajnija za nae ukupno ponaanje prema
stvarima: to da je, od dve vrste vrednosti koje su uzajamno uporeene i posmatrane kao celina, prva odluno nadmona nad drugom, a da pojedinani sadraj ili egzemplar te druge ima
prednost
nad nekim odgovarajuim u poreenju s prvim. Tako bismo,
stavljeni pred izbor izmeu ukupnosti svih materijalnih i svih
idealnih dobara, svakako morali da se odluimo za ona prva, jer
bi odricanje od njih negiralo ivot uopte, zajedno s njegovim
idealnim sadrajima; dok se ne bismo kolebali da svako pojedinano izdvojeno materijalno dobro damo za bilo koje idealno.
Tako, u svojim odnosima s raznim ljudima nikako se ne dvoumimo koliko su vredniji i neophodniji, kao celina, za nas jedni od
drugih; ipak, u pojedinim trenucima i stranama odnosa moe
nam ono to je, kao celina, bezvrednije biti prijatnije i
privlanije.
Tako stvar stoji i s odnosom izmeu novca i konkretnih vrednosnih objekata: izbor izmeu ukupnosti tih objekata i ukupnosti
novca odmah bi otkrio njegovu unutranju bezvrednost, poto
bismo tada imali samo sredstvo, ali ne i cilj kojem ono slui; dok
pojedinana novana koliina za pojedinanu koliinu robe ini
razmenu ove druge za prvu redovno mnogo intenzivnijom nego
obrnuta. Takoe, taj odnos postoji ne samo izmeu predmeta
uopte i novca uopte nego i izmeu ovoga i pojedinanih kategorija roba. Pojedinana pribadaa je skoro bezvredna, ali pribadae uopte su skoro neophodne i ne mogu se novcem platiti.
Bezbrojne vrste roba se ponaaju ovako: mogunost da se za novac pribavi pojedinani egzemplar njega obezvreuje naelno u
odnosu na novac, novac se javlja kao vladajua sila koja raspolae predmetom; a ta vrsta robe je, kao celina, u pogledu svog
znaaja za nas sasvim nesamerljiva s novcem, i u odnosu na nje218

poto se praktino ekonomski interes skoro iskljuivo vezuje za

pojedinani komad, odnosno za ogranienu sumu, novana privreda je zaista postigla da nae oseanje vrednosti prema stvarima
meru nalazi u njihovoj novanoj vrednosti. A to je oito u odnosu
uzajamnog dejstva s pomenutim pretenim interesom da u rukama imamo novac umesto predmet.
To se najzad svodi na optu pojavu koja bi se mogla nazvati
superadditum bogatstva i uporediti s nezasluenim profitom zemljine rente. Bogata uiva prednosti, ak preko uivanja u onome to sebi moe konkretno da pribavi za svoj novac. Trgovac s
njim trguje solidnije i pravednije nego sa siromahom; svako takoe onaj ko uopte ne profitira od svog bogatstva - ponaa se
predusretljivije prema njemu nego prema siromahu, oko njega je
idealna sfera prednosti bez pitanja. Svugde se moe videti da se
kupcu skupljih vrsta roba, korisniku vieg razreda u eleznici
itd., daju svakakve sitne prednosti; sa stvarnom vrednou koju
je on platio, ovo, u stvari, ima isto tako malo veze kao i onaj ljubazniji osmeh s kojim trgovac prodaje skuplju robu. To je onaj
besplatni dodatak koji ostaje uskraen potroau jeftinije robe, a
da se ovaj, ipak, nema prava poaliti kao na objektivno davanje
prednosti drugome - to je, donekle, i najtee. Moda ovo najosobenije otkriva jedna po sebi neznatna pojava. U tramvajima
nekih gradova postoje dva razreda, koji staju razliito, a da onaj
vie plaeni ne prua nikakvu objektivnu prednost ili veu udobnost. Samo, veom cenom kupuje se iskljuivo putovanje sa osobama koje to plaaju samo zato da se izoluju od putnika koji
plaaju manje. Tu onaj ko je imuniji moe sebi da obezbedi
prednost sasvim neposredno time to plaa vie novca, a ne tek
posredstvom materijalnog ekvivalenta za njegov utroak. Spolja
gledano, tu imamo suprotnost onom superadditumu, jer se imunome za njegov novac ne prua relativno vie nego relativno manje
nego siromahu. Ipak, superadditum novca je tu, takorei, dat u negativnom ili posebno istom obliju: imuan stie prednost bez
zaobilaznog puta preko neke stvari, i iskljuivo usled toga to
drugi ne mogu da utroe toliko novca koliko on to moe. ak,
bogatstvo vai za neku vrstu moralne zasluge; to se izraava ne
samo u pojmu respektabilnosti ili u popularnom nazivu imunih
ljudi kao pristojnih, kao bolje publike, nego i u pojavi korelata: da se prema siromahu ophode tako kao da je sam za neto

219

skrivio, da prosjaka gnevno najure, da takoe dobrodune osobe

veruju da je legitimna njihova po sebi razumljiva nadmo nad siromahom. Kad se za bravarske kalfe u Strazburu godine 1536.
donosi odredba da ponedeljkom posle podne ne treba da radi niko
ko ima nadnicu veu od osam krajcara, time se materijalno bolje
situiranima ukazuje takvo dobroinstvo koje bi, po logici morala, trebalo ukazati upravo siromanima. Ali vie puta se
superadditum bogatstva uzdie do takvih perverznih pojava: praktini

idealizam, recimo, spolja neplaeni nauni rad, obino se kod

bogatog oveka smatra dostojnijim veeg potovanja, etiki znaajnijim, nego kod siromanog nastavnika! Ta zelenaka kamata
bogatstva, te prednosti koje ono omoguava svom posedniku, a
da ovaj ne mora nita da utroi za to, vezane su za novani oblik
vrednosti. Sve to je oito izraz ili refleks one neograniene
slobode upotrebe kojom se novac odlikuje nasuprot svim drugim
vrednostima. Zahvaljujui tome, bogata deluje ne samo onim
to ini nego i onim to bi mogao da uini: daleko preko okvira
onoga to on pribavlja svojim prihodom i to drugi od toga
izvlae
kao korist, njegova imovina je okruena bezbrojnim mogunostima upotrebe, kao kakvim astralnim telom koje se protee
preko
okvira njenog konkretnog obima: na to nedvosmisleno ukazuje
injenica da jezik oznaava znatnija novana sredstva od imovine - tj. kao umenje, prosto kao biti-u-stanju. Ipak, sve te
mogunosti, od kojih, razume se, samo sasvim mali deo moe da
postane stvarnost, ulaze u psiholoki saldo, kondenzuju se u utisak jedne ne sasvim odredljive moi, koja odbacuje svako utvrivanje svog dostinog uspeha, i to na utoliko obuhvatniji i
upeatljiviji nain ukoliko je pokretnija sama imovina, ukoliko
se njome moe lake raspolagati u sve mogue svrhe, tj. ukoliko
je svako postojanje imovine potpunije novac ili se moe pretvoriti u novac, i ukoliko sam novac u istijem vidu postaje
orue i taka prolaska bez ikakve posebne teleoloke kvalifikacije. Cista potencijalnost koju predstavlja novac, ukoliko je on
puko sredstvo, zgunjava se u jedinstvenu predstavu o moi i
znaaju, koja - i kao konkretna mo i znaaj - postaje delotvoma
u korist vlasnika novca - otprilike onako kao to se drai nekog
220

delo, ovde na jedan a onde na dragi nain, izaziva, a iji neodreeni zbir, ipak, za nas ini celinu njegove vrednosti i njegove
znaajnosti.
U sutini tog superaddituma, ukoliko je on tano protumaen,
lei to da on mora da se ispolji utoliko jae ukoliko je pomenuta
ansa i sloboda izbora njegove upotrebe potpunije ostvarljiva
posredstvom ukupnog poloaja njegovog vlasnika. Takav je sluaj bar kod siromaha: jer je njegov novani prihod, budui da je
dovoljan samo za ivotnu nudu, unapred determinisan, te ostavlja sasvim male mogunosti za izbor izmeu mogunosti njegove upotrebe. Ta mogunost se proiruje uporedo s rastuim
prihodom, tako da svaki deo tog prihoda stie superadditum u
onoj meri u kojoj on odustaje od delova, potrebnih za zadovoljavanje nude, onog generalnoga i unapred odreenog; tj. svaki
deo, koji dolazi do ve postojeeg primanja, poseduje vei dodatak onog superaddituma - naravno, ispod jedne vrlo visoko postavljene granice, iznad koje je u ovom pogledu podjednako
kvalifikovan svaki deo dohotka. Na ovoj taki se dotina pojava
moe zahvatiti u jednoj specijalnoj konsekvenci, i to na osnovu ini mi se - takoe, inae, posledicama bremenitog razmiljanja.
Mnoga dobra su prisutna u takvoj masi da njih ne mogu da troe
najsolventniji elementi drutva, nego - da bi uopte mogla biti
prodata - moraju biti ponuena takoe siromanijim i najsiromanijim slojevima. Zato takve robe ne smeju biti skuplje nego
to su ovi slojevi kadri da ih plate u krajnjem sluaju. Ovo bi se
moglo nazvati zakonom konzumptivnog ogranienja cena: roba
nikad ne moe biti skuplja nego to nju jo moe da plati najsiromaniji socijalni sloj, kojem se ona jo mora ponuditi zbog svoje
postojee koliine. U tome bi se mogao videti obrt teorije granine koristi iz individualne u socijalnu sfera: umesto najnie
potrebe koja se jo moe podmiriti robom, tu merodavna za oblikovanje cena postaje potreba onog najnieg. Ta injenica znai
ogromnu prednost za imunoga. Usled toga i on raspolae najneophodnijim dobrima po mnogo nioj ceni nego to bi za njih platio kad bi se to od njega trailo; usled toga to siromah mora da
kupi proste ivotne namirnice, on njih ini jeftinima i za bogataa. Kad bi ovaj sam morao da izda proporcionalno isto toliki
deo svog dohotka za najprimarnije potrebe (za hranu, stanovanje, odeu), kao to to mora siromah, njemu bi ipak, uzeto u ap-

221

solutnim iznosima, preostajalo vie za elje luksuza nego ovome.

Samo, on uz to ima i tu dodatnu prednost da svoje najnunije potrebe mora da podmiruje relativno znatno manjim delom svog
dohotka. S onim to mu potom ostaje ima slobodu izbora u upotrebi novca, koja ga ini objektom pomenutog potovanja i davanja prvenstva, koji premaaju njegovu stvarnu ekonomsku
mo. Novana sredstva siromaha nisu okruena tom sferom neogranienih mogunosti, jer ona od poetka sasvim neposredno i
nesumnjivo ulaze u vrlo odreene svrhe. Dakle, u rukama siromaha ta sredstva nikako nisu u istom istom i apstraktnom smislu sredstva kao u rukama bogataa, jer ta svrha odmah u njih
ulazi, daje im boju i usmerava ih, zbog ega mi u svom jeziku
vrlo tanano tek onoga ko ima znatna novana sredstva uopte nazivamo imunim. S tim povezana sloboda vodi i u drugim
pravcima ka nekom superadditumu. Gde god javni funkcioneri
nisu plaeni, rezultat je taj da samo imuni ljudi mogu da budu
na
vodeim mestima; tako je, recimo, vojskovoa u ahajskom savezu nita manje nego - bar donedavno - engleski poslanik u parlamentu, morao da bude imuan ovek. Tako se u zemljama koje
svoje inovnike malo plaaju esto obrazuje potpuna plutokratija, neka vrsta naslednosti visokih funkcija u malom broju porodica. Dok nam se ini da neplaenost poloaja razdvaja interes
novca od interesa slube, dotle upravo inovniki poloaj sa
svim poastima, s moi i izgledima kakve on prua, postaje nekakav aneks bogatstvu. I injenica da se ovo vezuje za novani
oblik bogatstva postaje oigledna zato to samo taj oblik, zbog
svoje teleoloke indiferentnosti linosti, doputa sasvim slobodno raspolaganje vremenom, mestom boravka i pravcem delanja
linosti. Dok bogatstvo, kao to smo ve videli, po sebi dobija
poasti i, zloupotrebljavajui dvojaki smisao zasluge, uiva
neku vrstu moralnog potovanja, dotle se to, u sluaju neplaenih
dravnih funkcija, kondenzuje u - siromahu nedostupni - posed
moi vodeih slubi. I s ovim je povezan dalji superadditum slave
patriotske portvovanosti, sigurno esto zasluene, ali, takorei, isto tehniki date na raspolaganje pukom novanom posedu, sa sasvim drugim a ne etikim motivima. Ako to isto pratimo
jo stupanj vie, videemo - kao na zavretku srednjeg veka, na
primer, u Libeku - kako su se imuni ljudi rado ukljuivali u vei
broj bratstava, da bi se utoliko izvesnije starali za svoj duevni
222

spas. Srednjovekovna crkva je, takoe zarad dobijanja religijskih dobara, stavljala na raspolaganje tehnike puteve, dostupne
samo bogatima; ti putevi su najpre, s one strane svakog transcendentnog cilja, kao neplaeni dodatak nosili sobom unekoliko i
zemaljski ugled i prednost, kao pomenuto uee u veem broju
bratstava. Prekoraenje malopre opisane imovinske granice rezultiralo je sledeim superadditumom, vie nego samo u psiholokom pogledu. Kod onoga ko je posedovao imovinu iznad te
granice, u mnogim sluajevima uopte vie nikakvu ulogu nije
igralo pitanje ta staje jedan eljeni predmet. To govori neto
mnogo vie i dublje od onoga to s tim izrazom povezuje obina
jezika upotreba. Naime, sve dok je dohodak jo na naznaen
nain bilo kako utvren za odreene upotrebe, sve dotle je svaki
izdatak neizbeno optereen idejom o novanoj upotrebi, potrebnoj za njega; za veinu ljudi se, jo izmeu elje i zadovoljenja,
postavlja pitanje: ta to staje? - i izaziva izvesno materijalizovanje stvari, kakvo je iskljueno za stvarnog novanog aristokratu. Onaj ko poseduje novac preko odreene mere, time dobija i tu
dodatnu prednost da moe da ga prezire. Nain ivota, koji nikako ne mora da postavlja pitanje novane vrednosti stvari, ima tu
izuzetnu estetsku dra da se - u pogledu sticanja - moe odluivati samo prema objektivnim gleditima, zavisnim iskljuivo
od sadraja i znaaja objekata. U ma koliko pojava vladavina
novca ila na utrb osobenosti stvari i svesti o njima, ipak su
oigledne i one druge pojave u kojima novac njih uzdie: kvaliteti objekata imaju bar tu psiholoku, retko ostvarljivu ansu da
istupaju utoliko individualnije ukoliko je vie to to im je zajedniko, ekonomska vrednost, projicirana na tvorevinu izvan njih i
lokalizovana u njoj. Budui da pomenuti nain ivota ne postavlja pitanje novca, on izmie onim skretanjima i senkama koje
pogaaju isto objektivni kvalitet i vrednovanje stvari posredstvom sutinski sasvim tueg odnoenja na novanu cenu tih
stvari. Dakle, tamo gde neko manje imuan moe da kupi isti
predmet koji i neko sasvim bogat - ovaj drugi jo uiva psiholoki superadditum u vidu lakoe, neposrednosti, neskrenutosti
sticanja i uivanja, koji su pomueni manje imunome onim pitanjem novane rtve koje odzvanja pre kupovine i tokom nje.
Kad potom budemo videli da ta neosetljivost, upravo obrnuto, tu
tupost prema posebnostima i objektivnim draima stvari ini

223

senkom novanog bogatstva, to nee biti nikakav dokaz protiv

povezanosti, nego samo dokaz u prilog biu novca: da, usled
svoje udaljenosti od svake posebne odreenosti, on prihvata potpuno suprotno usmerene niti unutranjeg i spoljanjeg ivota, te
da svakoj, u svojstvenom joj smeru, bude orue odlunijeg izgraivanja i prikazivanja. U tome lei neuporedivi znaaj novca
za razvojnu istoriju praktinog duha; s njim je dostignuto dotad
krajnje umanjenje posebnosti i jednostranosti svih empirijskih
tvorevina. To to bi se moglo nazvati tragikom ljudskog obrazovanja pojma: da vii pojam mora da irinu, kojom obuhvata rastui broj pojedinosti, plati rastuom prazninom u sadraju, to u
novcu dobija svoj potpuni praktini pandan; tj. forma bivstvovanja ije su strane optevaenje i besadrajnost, postala je u
novcu realna mo, iji odnos prema svakoj suprotstavljenosti objekata prometa i njihovog duevnog okruenja treba podjednako
tumaiti kao sluenje i kao vladanje. Superadditum novca nije
nita drugo do pojedinana pojava tog, moglo bi se rei, metafizikog bia novca: da je on takav da prevazilazi svaku svoju pojedinanu upotrebu i, zato to je apsolutno sredstvo, mogunost
svih vrednosti istie kao vrednost svih mogunosti.
Iz sfere dejstva tog odnosa elim da istaknem samo drugi jedan red. Posledica znaaja novca kao sredstva, koje je iznad svih
specifinih svrha, sastoji se u tome to on postaje sredite interesa i pravi delokrug takvih individua i klase iji ih drutveni
poloaj iskljuuje iz mnogih linih i specifinih ciljeva. injenice da je rimskim osloboenim robovima nedostajao potpuni
graanski poloaj sa svim njegovim ansama, uinila je da su se
oni rado poeli baviti novanim poslovima; i ve u Atini je, pri
prvoj pojavi isto novane trgovine u 4. stoleu, najbogatiji
bankar, Pasion, poeo kao rob. U Turskoj su Jermeni, pleme
prezrenog i esto proganjanog naroda, esto bili trgovci i finansijeri - ba kao to su u paniji, pod slinim okolnostima, to bili
Morisci*. U Indiji su te pojave este: s jedne strane, socijalno
vrlo potisnute parije, koje inae nastupaju uzdrano-bojaljivo,
veinom su menjai ili bankari; u nekim delovima june Indije
su, s druge strane, novani poslovi i bogatstva u rukama eta,
meovite kaste koja ima neznatan ugled zbog nedovoljne kaMorisci su ostaci Mavara, posle Rekonkviste (nap. prev.).

224

stinske istote. Tako su se hugenoti, na svom izloenom i suenom poloaju, najintenzivije bacili na sticanje novca, kao i
kvekeri u Engleskoj. Najmanje je moguno nekoga naelno iskljuiti iz sticanja novca kao takvog, zato to upravo svi mogui
putevi podjednako vode k njemu. A iz isto novanih poslova
niko se ne moe iskljuiti zato to je za taj posao potrebno manje
tehnikih preduslova nego za bilo koje drugo privreivanje, pa
taj posao lake izmie kontroli i meanju, i uz to, zato to je onaj
kome je novac potreban redovno u nevolji, u kojoj, konano,
uvek potrai inae najprezreniju linost i inae najizbegavanije
pribeite. I budui da - u bilo kojem smislu - obespravljeni
upravo ne moe biti udaljen od podruja pukog novanog
interesa,
meu obema odredbama nastaje udruivanje, koje je delotvomo
u vie pravaca: tako, s jedne strane, onome ko daje novac preti
esto drutveno deklasiranje, koje on uspeva da izbegne samo
zahvaljujui svojoj moi i neophodnosti, dok je, s druge strane,
putnicima u srednjem veku, koji su svugde imali malo prava,
ipak, nepristrasno davano pravo u stvarima novca. Takav isti rezultat nuno se javlja kad iskljuivanje drutvenih elemenata iz
prava i uivanja, kakva imaju punopravni graani, ne proizlazi
vie iz juristikih ili inae nametnutih odredaba, nego iz njihovog dobrovoljnog odricanja. Kad su kvekeri ve uivali potpunu
politiku ravnopravnost, sami su se izolovali od interesa drugih:
nisu polagali zakletve, te nisu mogli ni preuzimati nikakve javne
funkcije, prezirali su sve to je povezano s ukraavanjem ivota,
ak i sport, ak su morali da napuste zemljoradnju, jer su odbacivali davanje desetka crkvi. Tako su, da bi uopte jo imali nekakav interes za spoljanji ivot, bili upueni na novac, kao na
jedino emu nisu sebi prepreili pristup. Sasvim odgovarajue
tome, zapaeno je da u ivotu herenhutera nedostaje svaka idealna sadrina nauke, umetnosti, vesele druevnosti, a da, pored
verskog interesa, ostaje samo gola e za sticanjem kao praktian
impuls. Zato, marljivost i pohlepa mnogih herenhutera i pijetista
nije, po ovom shvatanju, znak licemerja nego bolesnog hrianstva, koje bei od kulturnih interesa, znak pobonosti koja pored
sebe ne tolerie neto zemaljski uzvieno nego samo neto zemaljski nisko. tavie, za suprotne stupnjeve socijalne skale
ostaje sudbonosno to to - po otpadanju svih drugih interesa opstaje jo interes za novac kao najilaviji, za preivljavanje
15 Filozofija novca

225

najsposobniji sloj interesa. injenica da se francusko plemstvo

iz ancient rgime povuklo iz obavljanja svojih drutvenih obaveza, bila je rezultat sve vee centralizacije drave, koja je u
svoje ruke uzela upravljanje samim seoskim podrujima. Budui
daje drava plemstvu oduzela sve sadrajno vredne funkcije vladavine, zemljini posed je prestao da za njega ima drugo znaenje osim mogunosti izvlaenja to vie novca. To je bila ona
poslednja taka interesa koju mu nije trebalo oduzeti, pa se na
nju svelo sve to je inae postojalo u ivoj vezi izmeu plemstva
i
seljaka, iz ega je to plemstvo sad bilo istisnuto. Ali ako
pomenuta mogunost, koju nije trebalo oduzimati, ve novani posao
pretvara u ultima ratio drutveno zapostavljenih i potlaenih elemenata, za njih pozitivno dejstvo ima jo ona mo novca za sticanje poloaja, uticaja, uivanja tamo gde se ostaje izolovan od
izvesnih direktnih sredstava socijalnog ranga: od kvaliteta inovnika, od odreenih, za njih rezervisanih poziva, od razvoja linosti. Budui da je novac, istina, puko sredstvo, ali to takoe u
apsolutnoj meri, te tako odbacuje svako prejudiciranje bilo kakvom objektivnom odreenou - on je bezuslovni terminus a
quo za sve, kao to je i bezuslovni terminus ad, quem. Zato nastupaju sasvim odgovarajue pojave tamo gde nema iskljuenja
dela neke grupe iz svrhovnih nizova drugih, nego se isto teleoloko uobliivanje protee na celu grupu. Za Spartance, kojima
su bili zabranjeni svi pravi ekonomski interesi, ipak se pria da
su
bili upadljivi srebroljupci. Izgleda da je strast za posedom, iju
je
raspodelu likurgijski ustav bio nepraktino uredio, ispoljavana
upravo tamo gde je taj posed imao najmanje specifian karakter,
te je njegovo ograniavanje bilo najnesprovodljivije. Takoe se
pominje da - u pogledu realnog uivanja poseda u Sparti - dugo
nije bilo razlike izmeu siromanih i bogatih, da bogatai nisu
iveli bolje nego siromasi: utoliko se pre pleoneksija morala baciti na puko posedovanje novca! Ista osnovna konstelacija delotvoma je iz sasvim drugih momenata, kad jedan fragment iz
Efora kae da je Egina postala takvo glavno trgovako mesto
zato to je neplodnost zemljita stanovnike uputila na trgovinu a Egina je bila prvo mesto u pravoj Heladi gde su uopte kovani
226

neasnost poivalo na odreenim pozivima, novac je uziman

ak i od delata, iako se, ukoliko je to bilo moguno, traio neko
astan da ga najpre dodirne! Iz uvida u tu mo, koja prevazilazi
sve, Mekoli ( Macauley ) je zastupao emancipaciju Jevreja tvrdnjom da bi bilo besmisleno uskraivati im politika prava, poto
oni svojim novcem, ipak, poseduju njihovu supstanciju. Mogli bi
da kupuju birae, da upravljaju kraljevima, da kao poverioci vladaju svojim dunicima, tako da politika prava nisu nita drugo
do formalno dovrenje onoga to oni ve imaju. Da bi im se
stvarno oduzela politika prava, morali bi biti ubijeni i
opljakani;
a kad im se ostavlja njihov novac, onda: we may take away the
shadow, but we must leave them the substance - to je za teleoloki obrt pojma novca najkarakteristiniji izraz; jer isto
sadrajno, socijalna, politika, lina pozicija mogla bi se, ipak, oznaiti
kao realna i supstancijalna vrednost, a novac, po sebi prazno
simbolizovanje drugih vrednosti, kao puka senka!
Nema potrebe naglaavati da pomenuta ukupna korelacija
izmeu sredinog mesta novanog interesa i socijalne potlaenosti ima najopseniji primer u Jevrejima. Zato elim da, u pogledu
njih, oznaim samo dva gledita, kao posebno znaajna za sutinsko znaenje novca, o kojem je ovde re. Zato to se bogatstvo
Jevreja sastojalo u novcu, oni su bili tako posebno traen i koristan objekat izrabljivanja; jer nijedan drugi posed ne moe se
tako brzo, jednostavno i bez gubitka zapleniti. Kao to se ekonomska dobra, u pogledu svog sticanja radom, mogu uvrstiti u
skalu vee ili neznatnije svrsishodnosti, to isto vai i u pogledu
njihovog sticanja pljakom. Kad se nekome oduzima zemlja, ne
moe se tek tako ostvariti prednost od toga - osim ako se ona odmah pretvara u novac - potrebni su vreme, trud, trokovi. Naravno, pokretna dobra su praktinija, ma koliko tu delotvomih
razlika postoji meu njima: na primer, u srednjovekovnoj Engleskoj vuna je bila u tom pogledu najsvrsishodnija, bila je a sort
of circulating medium, u kojem je parlament kraljevima odobravao naplatu poreza, i ega su se ovi najpre drali kad su od trgovaca hteli da izvuku novac. Novac ini krajnju taku te skale.
Onaj isti, od svake uslovljenosti odvojeni karakter, koji je inio
da novac Jevrejima u njihovom poloaju parija bude najpo227

vo pljakanje. Nikako nije protivdokaz - nego samo s druge strane predstavlja mo koju dobija novac na osnovu upravo takvih
karakteristika - to to ujemo da su, kad je re o progonima
Jevreja u srednjem veku, u nekim gradovima ti progoni bili upereni protiv bogatih Jevreja, a u drugima upravo protiv siromanih.
Dalje, odnos Jevreja prema finansijama ispoljava se u jednoj
sociolokoj konstelaciji koja pomenuti karakter novca isto tako
izraava. Uloga stranca u socijalnoj grupi od samog poetka tog
stranca upuuje na novcem posredovane odnose prema njoj,
najpre radi sposobnosti za prenos i radi iskoristljivosti novca,
koja prevazilazi granice grupe. Relacija izmeu finansija i stranca kao takvog naveuje se ve u jednoj pojavi kod nekih primitivnih naroda. Tamo se novac sastoji od znakova koji se uvode
spolja, tako da je, na primer, kako na Solomonovim ostrvima
tako i u narodu Ibo u Nigeriji, neka vrsta radinosti proizvodnja
novanih znakova od koljki, ili neeg drugog; a ti novani znaci
nisu u opticaju na samom mestu proizvodnje nego u susednim
podrujima, kuda ih izvoze kao novac. To podsea na modu, koja
je posebno cenjena i mona tako esto kad je uvezena spolja. Novac i moda su oblija uzajamnih socijalnih dejstava, pa se ini da
socijalni elementi katkad najbolje konvergiraju ka jednoj, ne preblizu postavljenoj taki. A stranac je, kao osoba, iz istog razloga
iz kojeg novac postaje tako dragocen za socijalno obespravljenoga, za to zainteresovan pre svega zato to mu on daje izglede
koji su punopravnome, odnosno domaem stanovniku, dostupni
posebnim, objektivnim nainima i zahvaljujui linim odnosima;
naglaava se da su stranci pred vavilonskim hramom domaim
devojkama bacali u krilo novac, za koji su se one prostituisale.
Ali povezanost sociolokog znaenja novca i sociolokog znaenja stranca ima i dalekosenije posredovanje. Naime, isto novani posao je oito neto sekundarno; tavie, centralni novani
interes ispoljava se najpre i poglavito u trgovini. A iz vrlo ubedljivih razloga, trgovac je, na poetku ekonomskih tokova, stranac. Sve dok su ekonomski krugovi jo mali i nemaju istananu
podelu rada, neposredna razmena ili kupovina zadovoljavaju potrebnu raspodelu; trgovac je potreban tek za pribavljanje dobara
proizvedenih u dalekim krajevima. A presudnost tog odnosa pokazuje se odmah u njegovoj reverzibilnosti: ne samo da je trgo228

vac stranac nego je, takoe, stranac disponiran za to da postane

trgovac. To se ispoljava im je stranac ne samo privremeno
prisutan nego se naseli, pa potrai trajni nain sticanja unutar
grupe: u Platonovim Zakonima graanima se zabranjuje svako
posedovanje zlata i srebra, i sva trgovina i bavljenje delatnou
radi sticanja naelno su rezervisani za strance. Otuda su Jevreji
postali narod trgovaca ne samo usled svoje potlaenosti nego i
usled svoje rasutosti po svim zemljama. Tek za vreme poslednjeg vavilonskog egzila Jevreji su uvedeni u novane poslove,
koji su im dotad bili nepoznati; i odmah se istie da su se
posebno
Jevreji iz dijaspore posveivali u veoj meri tom pozivu. Rasuti
ljudi, koji prodiru u vie ili manje zatvorene kulturne krugove,
teko mogu da puste korene, da nau slobodno mesto u proizvodnji, te su najpre upueni na posredniku trgovinu, koja je
mnogo elastinija nego sama proizvodnja, i ija se mogunost
moe skoro neogranieno proirivati samo formalnom kombinacijom, pa zato onaj ko dolazi spolja i nije iz korena urastao u tu
grupu, najpre moe biti primljen. Temeljna crta jevrejske duhovnosti: da se kree vie u logiko-formalnim kombinacijama nego
u sadrajno stvaralakoj proizvodnji, sigurno je u uzajamnoj vezi
s tom situacijom povesti ekonomije. injenica da je Jevrejin bio
stranac, bez organske veze sa svojom ekonomskom grupom,
upuivala ga je na trgovinu i njenu sublimaciju u iskljuivo
novanom poslu. Uz znaajan uvid u poloaj Jevreja, statut iz
Osnabrika oko 1300. godine doputao im je, kao izuzetak, da
nedeljno uzimaju kamatu u iznosu od jednog pfeniga za marku,
dakle, godinje 36 1/9 posto, dok se inae uzimalo najvie 10
procenata. Specifinu vanost imalo je to to Jevrejin nije bio samo
strane narodnosti nego i strane religije. Budui da za njega zbog
toga nije vaila srednjovekovna zabrana uzimanja kamata, on je
bio oznaena linost za novane zajmove. Upravo je odvojenost
od
tla utemeljila visoke kamate za Jevreje: jer nikad im nisu bili sigurni dugovi u vidu hipoteka, i uvek su se nuno bojali da bi
neka
via vlast mogla oglasiti njihova potraivanja za nitavna (tako
je
uinio kralj Vencel za zemlju Franaka 1390, Karlo IV 1347. za
229

vine i novca da podjednako dominira nizom drugih pojava.

Svetske berze u 16. stoleu, Lion i Antverpen, nosile su peat
stranaca, i to na osnovu skoro neograniene slobode trgovine,
koju je strani trgovac uivao upravo na tim mestima. I to je,
opet,
u vezi s karakterom novanog prometa na tim mestima: novana privreda i sloboda trgovine duboko su iznutra povezane,
koliko god te veze esto bile zamagljene istorijskim sluajnostima i pogrenim maksimama vlada. Uloga stranca u novanim
poslovima jasno pokazuje njihovu povezanost. Finansijski znaaj nekih firentinskih porodica, u epohi Medici, zasnivao se
upravo na tome to su ih Medici bili prognali ili liili njihove
politike moi, pa su usled toga bile upuene na to da novanim
poslovima u dalekim krajevima - poto u tuini nisu mogli ni da
se bave neim drugim - iznova stiu snagu i znaaj. Vredi
razmotriti kako naporedne, prividno suprotne pojave, precizno
gledano, otkrivaju isti odnos. Kad je Antverpen u 16. stoleu bio
neosporan centar svetske trgovine, njegov znaaj je poivao na
strancima, Italijanima, pancima, Portugalcima, Englezima, stanovnicima gornje Nemake, koji su se tamo naselili i prodavali
svoju robu. Roeni Antverpenci igrali su vrlo neznatnu ulogu u
robnoj trgovini, i poglavito su bili aktivni kao komisionari i - u
novanom poslu - kao bankari. U tom internacionalnom drutvu, ujedinjenom interesima svetske trgovine, domae stanovnitvo je igralo ulogu koju inae najvie igra stranac: tu
odluujui
faktor predstavlja socioloki odnos izmeu jedne velike grupe i
pojedinanih individua, koje stoje naspram njih kao stranci; ovi
su, upravo usled nepovezanosti s konkretnijim interesima, upueni na novani posao s njima. Svakako, u veini sluajeva e se
takav odnos uspostaviti izmeu domaih i stranaca; ali ve kad
su Anglosasi apsorbovali britansko stanovnitvo, ukoliko ga
nisu prethodno prognali, oni su se nazivali strancima; a gde
god su, kao to je bilo u Antverpenu, stranci inili veliku, povezanu grupu, a domai manjinu koja je bila rasuta izmeu njih, tu
se u rezultatu pokazuje da isti socioloki uzrok ima istu posledicu, dok je po sebi za to beznaajno samo pitanje koji je element
upravo roen na tom lokalitetu, a koji je stran. Daleko prevazilazei one, takorei privatne razloge iz kojih je pojedinani stranac
unutar jedne grupe odreen za trgovinu i najvie za trgovinu
230

doba, u 16. stoleu, kao takve koje se odvijaju samo u inostranstvu. Novac je osloboen lokalne ogranienosti veine teleolokih nizova, jer je on sredinji lan svake polazne take ka svakoj konanoj taki; i ako, skoro bi se moglo rei, svaki element
istorijskog bivstva trai onu formu dejstva u kojoj najistije
moe da izrazi svoju specifinost, upravo njemu svojstvenu snagu - onda taj najraniji, modemi krupni kapital tei, kao u ekspanzionom stremljenju mladalake oholosti, ka takvoj upotrebi u
kojoj mu najsnanije ulazi u svest njegova mo to preskae
prostore, njegova upotrebljivost svugde, njegova nepristrasnost.
Mrnja naroda prema krupnim finansijskim kuama bitno je bila
povezana s tim to su njihovi vlasnici i, veinom, takoe njihovi
zastupnici bili stranci: bila je to mrnja nosilaca nacionalnog
oseanja prema onome to je internacionalno, mrnja jednostranosti, svesne svoje specifine vrednosti, a s oseanjem ugroenosti od neke indiferentne sile bez karaktera, ije je bie njoj bilo
olieno u strancu kao takvom; to sasvim odgovara averziji konzervativne atinske narodne mase prema intelektualizmu sofista i
Sokrata, prema tom novom, tajanstvenom sredstvu moi duha,
koje je, neutralno i bez srca kao novac, svoju mo, to se ruga
svim tradicionalnim granicama, pokazalo najpre tako esto u
ruenju. Uz to, takorei objektivirajui tu tendenciju novca,
neizmemo protezanje novanih poslova tada je poticalo upravo
iz beskonanih ratova izmeu cara i francuskog kralja, iz verskih
ratova u Nizozemskoj, Nemakoj i Francuskoj itd. Rat, koji je
neposredno samo isto neproduktivno kretanje, potpuno se dokopava novanih sredstava, pa izaziva potpuno prekomemo bujanje solidne robne trgovine - vie lokalno vezane - posredstvom
trgovine novcem. tavie, put krupnog kapitala u inostranstvo
postao je, tim zaobilaenjem, direktno put veleizdaje. Francuski
kraljevi su dugo, pomou firentinskih bankara, vodili rat protiv
Italije, uspeli su da Lorenu i kasnije Alzas, uz pomo nemakog
novca, otcepe od nemakog carstva; Spanci su se posluili italijanskim finansijskim silama da ovladaju Italijom. Tek se u 17.
stoleu u Francuskoj, Engleskoj, paniji poelo teiti tome da se
tom lepranju novanog kapitala - u kojem se otkrivala razularenost njegovog karaktera kao istog sredstva - uini kraj i da se u
vlastitoj zemlji podmiruju potrebe vlada za kapitalom. A to to su
finansije u najmodernije doba ponovo u mnogom pogledu posta-

231

le internacionalne - to, ipak, ima sasvim drugo znaenje: stranaca u onom starom smislu danas vie i nema, a trgovinske
veze, sa svojim uzansama i svojim pravima, obrazovale su, od
zaista dalekih zemalja, organizam koji se sve vie ujedinjuje. Novac nije izgubio karakter koji ga je uinio nekadanjim domenom stranca, nego je ak umnoavanjem i variranjem teleolokih
nizova, ukrtenih u njemu, sve vie rastao u neto apstraktno i
bezbojno. Suprotnost, u tom pogledu postojea izmeu domaih
i stranaca, otpala je samo zato to je novana forma prometa, iji
je on nekad bio nosilac, zahvatila ukupnost ekonomskog kruga.
ini mi se da je znaaj stranca za finansije saet - kao u kakvoj
minijaturi - u onom savetu koji sam jednom uo: s dve vrste ljudi
nikad ne treba praviti poslove: s prijateljem i s neprijateljem. Indiferentna objektivnost novanog posla u tom jednom sluaju
ulazi u konflikt s personalnou odnosa, koji se skoro nikad ne
moe izgladiti, a u drugom sluaju, ba ta ista okolnost prua velike mogunosti neprijateljskim namerama, to je duboko povezano s tim to nae novanoprivredne pravne forme nigde nisu
dovoljno precizne da bi mogle sigurno iskljuiti zlurado nanoenje tete. Uputni partner za novani posao - u kojem, kako je
ve reeno, prestaje duevnost - jeste nama sutinski sasvim indiferentna linost, koja nije angaovana ni za nas, ni protiv nas.

232

II

U prethodnom izlaganju pretpostavljeno je postojanje oseanja vrednosti kao injenica, a ta njegova razumljivost po sebi
za nas moe lako da nas zavara u pogledu njegovog znaenja.
Novac za nas ima vrednost zato to je on sredstvo za dosezanje
vrednosti; ali bi se isto tako moglo rei: iako je on samo sredstvo
za to. Nikako nije logiki nuno da se ton vrednosti, koji poiva
na konanim svrhama naeg delanja, prenosi i na sredstva kojima
je, po sebi i bez uvrenja u teleoloki niz, vrednost sasvim tua.
Okolnost da do tog prenoenja vrednosti dolazi na osnovu samo
spoljnih povezanosti, uvruje se u vrlo optu formu naih duhovnih kretanja, koja bi se mogla nazvati psiholokom ekspanzijom kvalitet. Naime, kad neki objektivan niz predmeta, snaga,
zbivanja, sadri takav lan koji u nama izaziva odreene subjektivne reakcije: zadovoljstvo ili nezadovoljstvo, ljubav ili mrnju,
pozitivno ili negativno oseanje vrednosti - onda nam se ini ne
samo da ta vrednost ostaje vezana za svog neposrednog nosioca
nego mi doputamo da u njoj sudeluju i drugi, po sebi ne isto
toliko istaknuti lanovi niza: to nikako nije sluaj samo kod teleolokih nizova iji konani lan reflektuje svoj znaaj na sve
uzroke svog ostvarenja nego i kod drukijih spojeva elemenata:
svi lanovi jedne porodice uestvuju u odavanju poasti pojedincu meu njima ili u njegovom degradiranju; najbeznaajniji
proizvodi nekog velikog pesnika uivaju potovanje kakvo im
po sebi ne pripada - ali zato to su drugi znaajni; naklonost ili
mrnja pojedinca, proistekli iz partijskog poloaja, proteu se na
one take partijskih programa prema kojima bi se ljudi, po sebi i
233

za sebe, odnosili ravnoduno ili sa suprotnim oseanjima; ljubav

prema jednom oveku, koja polazi od simpatije za njegove bitne
strane, konano obuhvata njegovu ukupnu linost, pa time i
mnotvo osobina i ispoljavanja - s takvom strau na kakvu te
osobine i ispoljavanja ne bi mogli da polau prava bez takve
veze. Ukratko, gde god se veina ljudi i stvari nudi posredstvom
bilo kakvog spoja kao jedinstva - oseanje vrednosti, koje izaziva jedan pojedinani element, protie u takorei povezanim korenima sistema, kroz one druge, kojima je, po sebi, svako oseanje
tue. Upravo zato to oseanja vrednosti nemaju nikakve veze
sa samom strukturom stvari, nego svoje neprekoraivo podruje
imaju izvan nje, ona se i ne dre vrsto logikih ogranienja,
nego
se razvijaju donekle slobodno preko okvira objektivno opravdanih odnosa prema stvarima. Ako po sebi ima neeg iracionalnog
u tome to relativni vrhunci duevnog ivota daju boju svojim
susednim momentima, koji, meutim, ne seu do pomenutih
kvaliteta - ipak, ovo otkriva ono ukupno blaeno bogatstvo due,
njenu iznutra odreenu potrebu da ve doivljene znaajnosti i
vrednosti iivi takoe s punom merom njihove unutranje rezonantnosti u stvarima, a da ne postavlj a boj aljivo pitanje
pravnog
osnova po kojem svaka stvar moe da polae pravo na svoj udeo.
Najracionalnija i najoiglednija od svih formi takve ekspanzije kvaliteta je, sigurno, forma svrhovnog niza. Svakako, objektivno gledano, ni ona ne izgleda bezuslovno nuna; jer znaaj
koji po sebi indiferentno sredstvo dobija time to ostvaruje neku
svrhu punu vrednosti nikako ne mora da se sastoji u vrednosti
koja se prenosi na to, nego bi mogao da bude osobena kategorija,
koja moe nastati s obzirom na izvanrednu uestalost i vanost te
konfiguracije. Samo, injenica je da je psiholoka ekspanzija
zahvatila vrednosni kvalitet, te da je opstala samo ta razlika po
kojoj se vrednost krajnje svrhe moe nazvati apsolutnom, a
vrednost sredstava relativnom. Apsolutna je - u ovde datom,
praktinom smislu - vrednost stvari kod kojih se definitivno zaustavlja neki voljni proces. Naravno, ovo zaustavljanje ne mora da
bude nikakva vremenski protegnuta fermata, nego samo zavretak jednog niza inervacija, tako da - kad se on zavri oseanjem
zadovoljenja - dalji ivot htenja mora da se obznani u novim
inervacijama. A relativno vrednosan je objekt ako je njegovo
234

uslovljava ostvarenje neke apsolutne vrednosti; on pokazuje

svoju relativnost u tome to svoju vrednost gubi u trenutku u kojem se drugo sredstvo spoznaje kao delotvornije ili dostinije za
istu svrhu. S ve obraenom suprotnou objektivne i subjektivne vrednosti tako malo se poklapa suprotnost izmeu apsolutne i
relativne vrednosti da se ova druga moe ispoljiti kako u subjektivnim tako i u objektivnim vrednovanjima. - Ovde sam pojmove vrednosti i svrhe upotrebljavao prilino nerazlueno; stvarno,
oba su u ovoj vezi samo razne strane jedne iste pojave: objektivna predstava, koja je po svom teorijsko-uvstvenom znaenju
vrednost, po svom praktino-voljnom znaenju je svrha.
Energije due, koje postavljaju jednu i drugu vrstu vrednosti
i svrha, vrlo su razliite prirode. Kreiranje jedne krajnje svrhe je,
pod svim okolnostima, moguno samo zahvaljujui nekom spontanom voljnom inu, dok se jednom sredstvu njegova relativna
vrednost moe priznati isto tako bezuslovno samo posredstvom
teorijskog saznanja. Postavljanje cilja sledi iz karaktera, raspoloenja, interesa; ali put nam propisuje priroda stvari; zato formula, koja vlada tolikim ivotnim prilikama, da nam ono prvo
stoji na raspolaganju, a tek kod drugog postajemo sluge - ima
najire znaenje na teleolokom podruju. Samo, ta suprotnost, u
kojoj se otkriva veoma mnogostruk odnos naih unutranjih snaga prema objektivnom bivstvu, ne spreava da jedan isti sadraj
prelazi iz jedne kategorije u drugu. Upravo spontanost postavljanja krajnje svrhe, zajedno s injenicom da sredstva sudeluju, u
psiholokom smislu, u vrednosti svoga cilja, omoguava tu pojavu da sredstvo za nau svest moe sasvim da poprimi karakter
neke definitivne, za sebe zadovoljavajue vrednosti. Iako to jeste
moguno samo zahvaljujui nezavisnosti one poslednje instancije volje u nama od svakog racionalnog, logikog utemeljenja,
sama injenica, koliko god izgledala suprotna svrsishodnosti,
moe da poslui ovoj. Naime, nikako nije sigurno - tavie, vai
samo za sasvim povrno posmatranje - da svoje svrhe najbolje
postiemo ako smo ih najjasnije svesni kao takvih. Naime, koliko god teak i nepotpun bio pojam nesvesne svrhe - time
izraena injenica da nae delanje protie u najpreciznijem prilagoavanju izvesnim krajnjim ciljevima, i daje sasvim nerazumljivo bez bilo kakve delotvornosti ovih, dok se u naoj svesti ne
moe nai nita od njihove delotvornosti - ta injenica ponavlja

235

se tako beskonano esto i tako odreujue za na ukupni nain

bivstvovanja da nikako ne moemo bez nekog posebnog naziva
za nju. Izrazom nesvesna svrha hteli bismo nuno - ne daje objasnimo nego - daje samo imenujemo. Taj problem postaje vidniji ako ne gubimo iz vida ono to je po sebi razumljivo, da nae
delanje nikad nije prouzrokovano nekom svrhom kao neim to
e biti, nego uvek njome kao fiziko-psihikom energijom, koja
postoji pre delanja. Po tome se moe pretpostaviti sledee stanje
stvari. Naa ukupna delanja bivaju, s jedne strane, usmeravana
centralnim snagama, koje proistiu iz naeg najdubljeg Ja, a s
druge strane, sluajnostima ulnih utisaka, udi, spoljnih podsticaja i uslovljenosti, i to u vrlo raznolikim meavinama jednog i
drugog. Nae delanje je svrsishodnije u istoj meri u kojoj pretee
prvi faktor, u kojem energije, potekle iz duhovnog Ja u uem
smislu, sve to je raznoliko dato usmeravaju u svom pravcu. Kad
se znatna koliina napregnute energije u nama sjedini, tako da
njeno postepeno pranjenje upravo zadrava onaj nepokolebljivi
pravac koji vlada svim to je spoljanje poev od polazne take konstelacija koja se formalno identino ostvaruje takoe kod sporednih i neprihvatljivih interesa - onda se ta realna, fiziko-psihika potencijalnost, kad se odraava u pojmovnoj svesti, naziva
upravo svrha. Ako je ova kao proces svesti duevni refleks tako
oznaene tenzije energije, jasno je kako, u sluaju injenikog
daljeg razvoja ove tenzije, kao svesna moe da otpadne; jer upravo njen realni temelj se rastae, pretvara se postepeno u stvarne
akcije, pa nastavlja da ivi samo jo u svojim dejstvima. I mada,
po strukturi naeg pamenja, jednom nastala predstava o svrsi preivljavajui pomenutu realnu osnovu - moe opstati u svesti,
ipak to nije potrebno za akcije koje su njome proete i njome usmerene. Stavie, ako je ova konstrukcija valjana, potrebna je, da
bismo delali u teleolokim nizovima, samo prisutna-bilost pomenutog jedinstva energije, dakle, jednokratna egzistencija svrhe
uopte. To to je kod nje bila stvarna snaga dalje ivi u delanju
koje potom nastupa; ono ostaje usmereno svojom polaznom
takom, svrhom, bez obzira na to da li ona, kao dalje postojei
sadraj svesti, nastavlja da prati praktini niz ili ne.
Meutim, jasno je da ako svest o svrsi ostaje iva, onda nije
iskljuivo idejna svest, nego je takoe jedan proces taj koji upotrebljava organsku snagu i intenzitet svesti. Dakle, opta ivotna

236

svrsishodnost teie da njega iskljui, poto on naelno vie nije

potreban za teleoloko usmeravanje naeg delanja (ostavljajui
po strani sve komplikacije i skretanja). I izgleda da to jasno
pokazuje onu iskustvenu injenicu da se krajnji lan naih praktinih
nizova, ostvariv samo posredstvom sredstava, utoliko sigurnije
proizvodi tim sredstvima ukoliko su nae snage potpunije usmerene i koncentrisane na proizvoenje sredstava. Upravo to proizvoenje sredstava jeste stvarno praktini zadatak; ukoliko je on
temeljnije reen, utoliko e vie krajnja svrha moi da se lii napora volje, te da se pojavi kao mehaniki rezultat sredstva. Usled
toga to je krajnja svrha, ipak, u svesti, upotrebljava se odreeni
zbir snage, koji se oduzima od rada na sredstvima. Dakle, praktino najsvrsishodnija je potpuna koncentracija naih energija na
onaj stupanj svrhovnog niza koji najpre valja ostvariti; tj. za
krajnju svrhu se ne moe uiniti nita bolje od toga da se sa sredstvom za nju postupa kao da je ono sama ta svrha. Znai, raspodela psiholokih akcenata, potrebnih u nedostatku neogranieno
raspoloivih snaga, nikako ne sledi logiki sklop: dok je za taj
sklop sredstvo neto sasvim nevano, pa sav naglasak lei na
svrsi, sama praktina svrsishodnost zahteva direktno psiholoko
preokretanje ovog odnosa. Ne moe se rei ta oveanstvo
duguje toj prividno iracionalnoj injenici. Verovatno nikad ne
bismo mogli da prevaziemo postavljanje najprimitivnijih svrha
da je naa svest uvek ostala vezana za njih, te tako bila samo nepotpuno slobodna za izradu raznovrsnijih sredstava; ili bismo
doiveli nepodnoljiv i paraliui rascep da smo, pri radu na svakom podreenom sredstvu, morali neprekidno u svesti imati celi
niz sredstava koja e biti nadograena na ovome, s konanom,
krajnjom svrhom; najzad, za trenutni zadatak esto ne bismo
imali ni snagu ni elju, da smo njegovu neznatnost u poreenju s
krajnjim ciljevima uvek imali u vidu logiki prikladno, a ne sve
snage, odgovarajue svesti uopte, sabrali da slue onome to je
privremfeno nuno. - Jasno je kao dan da ta metamorfoza krajnje
svrhe mora da se ostvari utoliko ee i temeljnije ukoliko
sloenija postaje tehnika ivota. Rastue takmienje i rastua podela rada ine sve teim postizanje svrha ivota, tj. potrebno je
za
njih stvarati sve vii temelj u vidu sredstava. Ogroman postotak
kulturnih ljudi celog ivota ostaje zainteresovan za tehniku, u
svakom smislu te rei; uslovi za ostvarenje njihovih krajnjih na237

mera pretenduju na njihovu panju, oni tako koncentriu svoje

snage na sebe da svesti sasvim izmiu pomenuti stvarni ciljevi;
tavie, esto bivaju osporeni. Tome u prilog ide okolnost da se,
u kulturno izgraenim prilikama, individuum ve roenjem nalazi u vrlo mnogolanom, teleolokom sistemu (na primer, u pogledu spoljnih obiaja, o ijem poreklu kao uslovima socijalnih
svrha vie niko ne postavlja pitanje, a oni vae kao kategoriki
imperativi); da individuum urasta u saradnju na odavno utvrenim svrhama, ak da njegovi individualni ciljevi njemu proizlaze
kao po sebi razumljivi iz okolne atmosfere, pa vie vaenja stiu
u njegovom injenikom bivstvu i samorazvoju nego u jasnoj
svesti. Sve te okolnosti slue da podstaknu nepotpuno prelaenje
krajnjih ciljeva (ne samo ivota uopte nego i u ivotu) preko
praga svesti, i da ukupno izotravanje te svesti usmere ka praktinom zadatku, ka realizovanju sredstava.
Svakako, nije potreban poseban dokaz da ovo prethodno
oznaavanje krajnje svrhe nigde nije tako opseno i tako radikalno kod ivotnih instancija kao sredstava, kao to je to kod novca.
Nikad nije neki objekt, koji za svoju vrednost moe da zahvali iskljuivo svom posrednikom kvalitetu, svojoj pretvorivosti u
definitivnije vrednosti, tako temeljno i nezadrivo izrastao do
psiholoke apsolutnosti vrednosti, do krajnje svrhe koja sasvim
ispunjava praktinu svest. Takoe, ta zavrna poeljnost novca
morae da raste upravo u onoj meri u kojoj on sve vie dobija iskljuivo karakter sredstva. Taj karakter znai da se krug predmeta, pribavljivih za novac, sve vie iri, da se stvari sve vie bez
otpora preputaju moi novca, da on sam ostaje sve vie bez kvaliteta, ali ba zato podjednako moan naspram svakog kvaliteta
stvari. Njegov rastui znaaj vezan je za injenicu da sve to nije
puko sredstvo biva iieno iz njega, jer tek tako otpadaju trvenja sa specifinim karakterom objekata. Time to raste njegova
vrednost kao sredstva, raste njegova vrednost kao sredstva, i to
toliko da on postaje vrednost kao takva i kod njega se definitivno
zaustavlja svest o svrsi. Unutranji polaritet u biu novca: to to
je on apsolutno sredstvo i upravo zato psiholoki za veinu ljudi
postaje apsolutna svrha , to njega na osoben nain ini simbolom
u kojem su, takorei, okamenjeni oni veliki regulativi praktinog
ivota. Prema ivotu treba da se odnosimo tako kao da je svaki
od njegovih trenutaka krajnja svrha, svaki treba shvatati kao toli-

238

ko vaan da ivot zapravo stie do njega radi njega; i ujedno:

treba tako da ivimo kao da nijedan od trenutaka ivota nije definitivan, ni kod jednog ne treba da zastane nae oseanje vrednosti, nego svaki treba da vai za mesto prolaza i za sredstvo do
viih i sve viih stupnjeva. Ovaj prividno protivreni dvojaki
zahtev, postavljen svakom momentu ivota - da bude apsolutno
definitivan i apsolutno nedefinitivan - proizlazi iz najdublje sutine u kojoj dua uobliava svoj odnos prema ivotu, pa nalazi,
zaudo, takorei ironino ispunjenje u novcu, u toj krajnje spoljanjoj - budui da je s one strane svih kvaliteta i intenziteta tvorevini duha.
Obim u kojem se novac apsolutizuje za svest o vrednosti, zapravo, zavisi od velikog zaokreta ekonomskog interesa s praproizvodnje na industrijski rad. Novije doba i, moda, klasina
Grka zauzimaju prema novcu uglavnom tako razliite stavove,
jer on tada slui samo potronji, a sada bitno takoe proizvodnji.
Ta razlika je veoma znaajna za teleoloku ulogu novca, koji se i
ovde pokazuje kao vemi indeks privrede uopte: jer i opti ekonomski interes tada je bio mnogo vie okrenut potronji nego
proizvodnji; proizvodnja je bila poglavito agrarne vrste, i njena
jednostavna i tradicionalno ustaljena tehnika ne iziskuje nikakav
znatan utroak ekonomske svesti kao neprekidno promenljiva
industrija, te ovu vie usmerava ka drugoj strani privrede, ka potronji. Razvitak rada uopte otkriva ovu shemu; kod primitivnih
naroda on je skoro samo takav da se odvija radi neposredno sledee potronje, ne radi posedovanja, koje bi inilo stupanj za dalje sticanje, zbog ega takoe tenje i ideali antike, oznaivi kao
socijalistiki, imaju za cilj organizaciju potronje, ali ne proizvodnog rada; tako da se u tome Platonova idealna drava odmah
susree s atinskom demokratijom, za ije je suzbijanje ona
upravo bila odreena. To posebno rasvetljava jedno mesto kod
Aristotela. im za politike funkcije biva uvedena plata, to u
demokratiji izaziva prevagu siromanih nad bogatima. Prvi su
privatnim poslovima manje zauzeti od drugih, te imaju vie vremena da se bave svojim javnim pravima, to i ine zarad plate.
Dakle, ovde je prosto po sebi razumljivo da su oni siromani
takvi da imaju manje zaposlenja. A ako ovo, suprotno kasnijim
vremenima, nije neto sluajno, nego je naelno utemeljeno u
pomenutoj formi privrede, odatle sledi da je interes masa mogao

239

biti usmeren upravo ka tome da ive neposredno: socijalna struktura, koja pretpostavlja nezaposlenost siromanih, mora u sutini
imati potroaki umesto proizvoaki interes. Moralni propisi,
koje kod Grka nalazimo u vezi s ekonomskim podrujem, skoro
nikad se ne odnose na sticanje - razume se, ve i zato to se za
brojano mnogo nadmonije praproizvoae, robove, nikako ne
vezuje neki socijalni ili etiki interes. Samo primena, a ne pribavljanje, kako veli Aristotel, prua priliku za razvoj pozitivne
moralnosti. To je sasvim saglasno s njegovim i Platonovim miljenjem o novcu, u kojem obojica vide samo nuno zlo. Gde god
naglaavanje vrednosti lei iskljuivo na potronji, novac otkriva
svoj indiferentni i jalovi karakter posebno jasno, jer se neposredno konfrontira s krajnjom svrhom privrede; kao sredstvo za
proizvodnju on se sve vie udaljava od tog karaktera, biva okruen drugim sredstvima, u poreenju s kojima ima sasvim drugo
relativno znaenje. Ta razlika u smislu novca potie iz onih poslednjih odluka u duhu epoha. Prevaga svesti o potroakom interesu nad produktivnim proizala je, kako je pomenuto, iz
prevage agrarne proizvodnje; zemljini posed, relativno neizgubiva i zakonom najzatienija supstancija, bila je jedina koja je
Grku mogla da zajami istrajavanje i jedinstvo njegovog oseanja ivota. Grk je, ipak, bio Orijentalac u tome to kontinuitet
ivota nije mogao da zamisli drukije no kao ispunjavanje vremenskog niza vrstim i istrajnim sadrajima: to je bilo ono
vrsto
dranje za pojam supstancije koje karakterie celu grku filozofiju. Razume se, time nikako nije oznaena stvarnost ivota Grka,
nego upravo njegovo izneveravanje, njegova enja i izbavljenje: ogromni raspon grkog duha je u tome to on svoje ideale
nije traio samo u produavanju i upotpunjavanju datosti, kao to
se dogaa u sluaju priroda naroda koji nemaju tu veliinu i taj
polet; nego je njegova strasna, ugroena realnost, rascepkana neprestanim stranarenjima i borbama, teila da svoju potpunost
nae u onome drugome, u strogoj ogranienosti i mirnim formama miljenja i obrazovanja. Potpuno suprotno ovome je moderno shvatanje, koje jedinstvo i povezanost ivota vidi u sadejstvu
snaga i zakonitoj uzastopnosti sadrajno najraznolikijih momenata. Ukupna raznovrsnost i uzburkanost naeg ivota ne ponitava nam oseanje njegovog jedinstva - bar ne naelno nego
samo u sluajevima koje mi oseamo kao skretanja i nedovoljno240

sti; tavie, ta raznolikost i uzburkanost su nosioci ovog oseanja, dovedeni su do najjae svesti. Ali to dinamino jedinstvo
bilo je Grcima strano; ista osnovna crta koja je njihove estetske
ideale dovela do vrhunca u formama arhitekture i plastike, i koja
je njihov pogled na svet dovela do ogranienosti i zaokruenosti
kosmosa i do perhoresciranja beskonanosti - upravo ta osnovna
crta dovela ih je do priznavanja kontinuiteta bivstvovanja samo
kao supstancijalnog, koji se naslanja na zemljini posed i ostvaruje se u njemu; kao to onaj modemi pogled na svet to vidi u
novcu, s njegovom prirodom neeg tenog, to sebe stalno oito
prikazuje, i to jedinstvo sutine predstavlja u najvioj i najpromenljivijoj raznolikosti ekvivalenata. Uz to, da bi se kod Grka
diskreditovao pravi, na novcu zasnovani trgovaki posao, taj posao uvek ima neto dugorono, i operie s proraunljivou
budunosti; a njima je budunost naelno izgledala kao neto neproraunljivo, nadanje u nju kao neto krajnje varljivo, ak drsko
ime se moe izazvati gnev bogova. Svi ti unutranji i
spoljanji momenti oblikovanja ivota toliko izazivaju
promene
da
se
skoro nijedan ne moe oznaiti kao vremenski
fundamentalan,
koji bezuslovno daje povode za neto. Karakter agrarne
privrede,
s njenom pouzdanou, s njenim neznatnim i malo
promenljivim
brojem posrednih lanova, s njenim naglaavanjem
potronje
naspram proizvodnje, s jedne strane, onaj nain miljenja,
usmeren
ka supstancijalnosti, bojazan od svega neproraunljivog,
iskljuivo labilnoga i dinaminoga, s druge strane su, ipak,
samo
raznovrsni zraci, koji se prelamaju kroz medijum razliitih
interesa
zraci jedne jedinstvene istorijske dispozicije koju mi,
razume
se, svojim razumom, usmerenim ka razlaganju, ne
moemo
ne16 Filozofija novca

241

Znaenje novca: to to on predstavlja najvei i najpotpuniji

primer za psiholoko uzdizanje sredstava u svrhe - pokazuje se u
punom svetlu tek kad se jo podrobnije rasvetli odnos izmeu
sredstva i krajnje svrhe. Ve malopre sam pomenuo niz povoda
koji stvarne ciljeve naeg delanja skrivaju od nas samih, tako da
nae htenje u stvarnosti kree smerom ka sasvim drugima od
onih koji se nama priinjavaju. Ali ako je sasvim legitimno postavljati pitanje o svrhama koje prevazilaze okvire onih u naoj
svesti - gde je onda granica tog ispitivanja? Ukoliko uopte teleoloki niz ne zavrava onim svojim poslednjim trenutno svesnim lanom, nije li put za njegovo dalje konstruisanje otvoren u
beskonanost, nije li upravo potrebno da se ne zadovoljavamo
nijednom datom krajnjom svrhom nego da za svaku traimo i
dalje utemeljenje u nekoj jo udaljenijoj? Uz to, nijedan dostignuti dobitak ili stanje ne jame ono konano utemeljenje koje je
logiki povezano s pojmom krajnje svrhe; tavie, svaku dostignutu taku oseamo zapravo samo kao prolazni stadijum ka
neem definitivnom, koje lei dalje od njega - u oblasti ulnoga
zato to je ovo u neprekidnom proticanju koje u svakom uivanju
neprekidno zapoinje neku novu potrebu, a u oblasti idealnoga
zato to se zahtevi ovoga ne podmiruju nijednom empirijskom
stvarnou. Ako sve to samemo, izgleda da ono to mi nazivamo krajnjom svrhom lebdi iznad teleolokih nizova, odnosei se
prema njima kao horizont prema zemaljskim putevima koji uvek
vode ka njemu, ali i posle najduih kretanja mu nisu nimalo
blii nego na svom poetku. Nije u pitanju to to je krajnja svrha
samo nedostina nego to to je ona takav oblik predstave koji se
nikako ne moe ispuniti nekakvim sadrajem. Teleoloki nizovi
- ukoliko se uopte usmeravaju ka neem ovozemaljski ostvarivom - ne mogu se zaustaviti ne samo kad je posredi njihovo
ostvarenje nego i kad je re o njihovoj unutranjoj strukturi, pa
umesto vrste take koju je, naizgled, posedovao svaki od njih u
svojoj konanoj svrsi, to se nudi upravo samo kao heuristiki,
regulativni princip: nijedan pojedinani cilj volje ne smatra se
poslednjim, nego se svakome ostavlja otvorena mogunost da
postane stupanj ka nekom viem cilju. Krajnja svrha je, takorei,
samo funkcija ili zahtev; posmatrana kao pojam, ona je samo
kondenzovana injenica koju je, naizgled, najpre ponitila: da
put ljudskog htenja i vrednovanja vodi u beskonanost, i da se
ni242

jedna na njemu dostignuta taka ne moe pobuniti protiv toga,

koliko god ona, u neku ruku, od poetka izgledala kao definitivum, dok gledana unazad vai za puko sredstvo. Time pomenuto
uzdizanje sredstava u dostojanstvo krajnje svrhe prelazi u znatno
manje iracionalnu kategoriju. Istina, za pojedinani sluaj ne
moe se odstraniti ta iracionalnost, ali ukupnost teleolokih nizova ima drukiju sutinu nego ogranieni odeljci: okolnost da
sredstva postaju svrhe opravdava se time to su, u krajnjoj
osnovi,
takoe svrhe samo sredstva. U beskonanim nizovima mogunih
htenja, radnji i zadovoljenja koji se odvijaju, skoro proizvoljno
hvatamo jedan momenat da bismo ga oznaili kao krajnju svrhu,
za koju je sve to prethodi samo sredstvo, dok objektivan posmatra ili mi sami kasnije nuno mnogo dalje izmetamo stvarno
delotvome i vaee svrhe, mada i one nisu obezbeene od toga
da ih zadesi ista takva sudbina. Na ovoj taki krajnje
zategnutosti
izmeu relativnosti naih tenji i apsolutnosti ideje o krajnjoj
svrsi ponovo se ispoljava znaenje novca i dalje razvija prethodno nagovetavanje. Budui da je on, s jedne strane, izraz i
ekvivalent vrednosti stvari, dok je, s druge strane, ipak, isto
sredstvo i indiferentan prolazni stadijum, on tano simbolizuje to
to je upravo utvreno: da se i vrednosti kojima se tei i koje
ljudi
oseaju, konano, obelodanjuju kao sredstva i privremenosti. I
budui da najsublimiranije sredstvo ivota za beskonano mnogo ljudi postaje najsublimiranija svrha ivota, on predstavlja
najnedvosmisleniji dokaz za to daje vano samo stanovite da li
jedan teleoloki momenat uzimamo kao sredstvo ili kao svrhu dokaz ija krajnja presudnost zadovoljava tezu bez ostatka, kao u
sluaju kolskog primera.
Iako ni u jedno doba individue nisu pokazivale da nisu
gramzive prema novcu, ipak se moe rei da maksimalno zaotravanje i rasprostranjenost te jake tenje padaju u ona vremena kad su bili obesnaeni manje pretenciozno zadovoljavanje
pojedinanih ivotnih interesa, kao i uzdizanje do religiozno-apsolutnoga, kao krajnje svrhe bivstvovanja; jer daleko preko
okvira
unutranjeg ustrojstva pojedinca, danas je - kao u doba propasti
Grke i Rima - sve obojeno novanim interesom: ukupni aspekt
243

fijske, upravo vrednost koja je iskljuivo sredstvo i nita drugo

urasta u njihovo mesto i zaodeva se njihovim oblikom. Samo, u
stvarnosti, novac kao apsolutno sredstvo i time kao taka jedinstva bezbrojnih svrhovnih nizova, u pogledu svoje psiholoke
forme ima znaajne odnose upravo prema predstavi Boga, a psihologija moe da ih otkrije jer ima tu privilegiju da ne moe da
poini blasfemije. Dublja sutina ideje Boga lei u tome to sve
raznolikosti i suprotnosti sveta u njoj bivaju sjedinjene, to je
ona, kako je to lepo rekao Nikola Kuzanski, coincidentia oppositorum. Iz ove ideje da sve tuosti i nepomirljivosti bivstva u njoj
nalaze jedinstvo i poravnanje potie mir, sigurnost, sveobuhvatno bogatstvo oseanja koje ide uz predstavu o Bogu i o njegovom prisustvu. Nesumnjivo, oseanja koja budi novac imaju, na
svom podruju, psiholoku slinost s ovima. Budui da novac
sve vie postaje apsolutno dovoljan izraz i ekvivalent svih vrednosti, on se uzdie do apstraktne visine iznad ukupne iroke
raznolikosti objekata, postaje centar u kojem najsuprotstavljenije, najstranije, najudaljenije stvari nalaze svoju zajedninost i
dotiu se; injenica je da time i novac jami ono uzdizanje iznad
pojedinanog, ono pouzdanje u njegovu svemo kao i u svemo
nekog najvieg principa; nama to to je pojedinano i to je nie
u
svakom trenutku jami da se, takorei, ponovo moe pretvoriti u
taj princip. Posebno svojstvo i interes Jevreja za finansije dovoeni su u vezu s njihovim monoteistikim kolovanjem; po
ovome, priroda naroda, milenijumima naviknuta na to da pogled
uzdie u visinu, ka jednom jedinstvenom najviem biu, da u njemu - naroito zato to je ono posedovalo samo vrlo relativnu
transcendenciju - ima cilj i presek svih pojedinanih interesa,
mora se takoe na ekonomskom podruju predavati prvenstveno
onoj vrednosti koja se nudi kao saimajue jedinstvo i taka zajednikog zaotravanja svih svrhovnih nizova. Takoe, neobuzdani lov na novac, strast kakvu on izaziva, za razliku od drugih
centralnih vrednosti, na primer zemljinog poseda, ekonomskog,
ak ivota uopte, nikako nije u opreci s onim zavrnim smirenjem u kojem se dejstvo novca pribliava verskom raspoloenju. Ne samo da ukupno uzbuenje i napetost u borbi za novac
ini uslov za blaeni mir u posedu izvojevanoga nego i ono beskrajno spokojstvo due koje jame verska dobra, ono oseanje
da stojimo u taki jedinstva bivstvovanja - sve to, ipak, dostie
244

svoju najviu vrednost u svesti tek kao cena traganja i borbe za

Boga. I kad Avgustin kae o poslovnom ivotu: Merito dictum
negotium,

quia

negat

otium,

quod

malum

est

neque

quaerit

ve-

ram quietem quae est Deus - onda to opravdano vai za onu po-

slovnost koja, nadovezujui sredstva sticanja na sredstva

sticanja,
uzlazi ka krajnjem cilju u vidu novane dobiti; ali to ne vai za
taj
krajnji cilj koji upravo vie nije negotium nego je njegovo ue.
Moda je uzrok neprijateljstva s kojim se religijsko i crkveno
uverenje esto odnose prema novcu, takoe, u instinktu za ovu
psiholoku formalnu slinost izmeu najvieg ekonomskog i
najvieg kosmikog jedinstva, a i u doivljenoj opasnosti od konkurencije upravo novanog interesa onom religijskom - opasnosti koja se pokazala ne samo tamo gde je supstancija ivota
ekonomska nego i tamo gde je ona religijska. U kanonskom
odbacivanju kamate iskazuje se odbacivanje novca uopte, jer
kamata ponitava novani posao kao apstraktno ist. Kamatni
princip kao takav za sebe jo ne sadri punu meru grenosti - u
srednjem veku se esto verovalo da se grenost moe izbei ako
se kamata plati u robama umesto u novcu - nego je to bila kamata
novca i u novcu, tako da se smatralo kako se ukidanjem toga novac uopte pogaa u samom korenu. Novac se stvarno lako pokazuje kao konana svrha, on je kod prevelikog broja ljudi konaan
zavretak teleolokih nizova, i daje im izvesnu meru jedinstvenog spoja interesa, meru apstraktne uzvienosti, suvereniteta u
pogledu pojedinosti u ivotu, to kod njih umanjuje potrebu da
intenziviranje upravo tih zadovoljenja trae u religioznoj instanci. Dakle, potiui iz svih tih veza, one vie nego jasne take
poreenja dejstvuju kad, kod Hansa Zaksa, jedan predstavnik
opteg miljenja ovako zakljuuje: novac je na zemlji zemaljski
bog. Ukupni obim ovoga svodi se na osnovni motiv za poziciju
novca: da je on apsolutno sredstvo, koje se upravo usled toga,
uzdie do psiholokog znaenja jedne apsolutne svrhe. Razume
se, bez sasvim dosledne formulacije, reeno je da jedino apsolutno jeste relativitet stvari; i za to je, svakako, novac najjai i
najneposredniji simbol. On je relativitet privrednih vrednosti
u supstanciji, on je znaenje svake pojedinano, koje ima kao
sredstvo za sticanje neke druge - ali stvarno ovo puko znaenje
kao sredstva, odvojeno od njegovog singularnog konkretnog no245

solutna vrednost zato to se ne mora bojati razlaganja na ono to

je relativno, zbog ega tolike, od poetka supstancijalne vrednosti, nisu mogle da ouvaju pretenziju na apsolutnost. U istoj meri
u kojoj se to to je apsolutno kod bivstvovanja (ovde ne govorim
o idejnom smislu stvari) razlae na kretanje, vezu, razvitak, u toj
meri i za nae potrebe za vrednostima ovi dolaze namesto tog apsolutnoga. Podruje privrede bez ostatka je egzemplificiralo - u
psiholoki apsolutnom karakteru vrednosti - taj povesni tip, pri
emu, kao to moemo napomenuti nasuprot popularnim pogrenim shvatanjima, formalnom jednakou tog razvitka na svim podrujima nikako ne treba potvrivati jednakost njegove ugodnosti.
Ako karakter krajnje svrhe, koji novac ima za individuum,
premaa onaj intenzitet u kojem je on primereni izraz za privrednu kulturu svoga kruga, onda nastaju pojave pohlepe i krtosti.
Izriito naglaavam zavisnost ovih pojmova od svagdanjih privrednih odnosa, jer je upravo ta ista apsolutna mera strasti u sticanju i u ouvanju novca sasvim normalna i adekvatna u sluaju
izvesnog znaenja novca, dok u sluaju drugoga moe da pripada
pomenutim hipertrofinim kategorijama.
Uopteno,
granica
za poetak prave pohlepe moe biti vrlo daleka u sluaju vrlo
razvijene i ive novane privrede, a na primitivnijim stupnjevima srazmerno blia, dok sa krtou stvari stoje obrnuto: onaj ko
u uskim i nedovoljno ivim novanoprivrednim okvirima vai
kao tedljiv i racionalan u izdavanju novca - u krupnim okvirima
brzog prometa, lake zarade i izdavanja, izgledae ve kao krt.
Ve na tome se pokazuje ono to e kasnije biti jo jasnije: da
pohlepa i krtost nikako nisu podudarne pojave, iako im je osnova, vrednovanje novca kao apsolutne svrhe, ista. I jedna i druga
predstavljaju, kao i sve pojave koje su u vezi s novcem, samo posebne stupnjeve obrazovanja tendencija, iji nii ili vii nivoi postaju vidljivi i kod drugih sadraja. I jedna i druga se pokazuju
prema konkretnim objektima i bez veze s njihovom novanom
vrednou, u psiholoki vrlo udnoj sakupljakoj pomami onih
osoba koje narod naziva hrcima; ljudi koji gomilaju dragocene
zbirke svake vrste, sami ne uivajui u predmetima, ak esto i
ne hajui za njih. Ovde nije subjektivni refleks imanja, radi kojeg
se inae stie i poseduje, taj koji nosi vrednost, nego sasvim objektivna i nikakvim linim konsekvencama praena injenica da
su te stvari prosto u njihovom posedu - predstavlja za takve
246

linosti dragocenost. Obino se prema toj pojavi, vrlo estoj u

ogranienom i manje ekstremnom obliku, odnosi kao prema egoizmu, s ijim uobiajenim oblicima ona, svakako, deli negativnu
stranu, iskljuenje svih drugih iz vlastitog poseda; ipak se ona od
ovih odvaja jednom nijansom, koja e biti prikazana sledeim
zaobilaznim putem.
Stalno moramo isticati da suprotnost izmeu egoizma i altruizma nikako ne obuhvata u potpunosti motivisanje naeg delanja. Stvarno smo i objektivno, zainteresovani da izvesna zbivanja
ili stvari postanu stvarni ili da ne postanu stvarni, i to bez
ikakvog
obzira prema nekim posledicama koje bi pogodile subjekt. Vano nam je da u svetu vlada harmonija, poredak prema idejama,
znaajnost - koja nikako ne mora da se uklapa u uobiajene sheme etikoga ili estetikoga; i oseamo da smo pozvani da sudelujemo u tome, nikako ne postavljajui pitanje da li to slui da
obraduje ili da podstakne neku linost, ono Ja ili Ti. Na polju
religije stiu se tri motiva na nain koji posebno vidnim ini poloaj
onoga koji je ovde u pitanju. Do ispunjenja verskih zapovesti
moe doi iz pukih egoistikih razloga, bilo sasvim grubo, iz
straha ili iz nade, bilo to, malo tananije, radi mirne savesti ili
oseanja unutranjeg zadovoljenja, koje sobom donosi to ispunjenje. Dalje, ono moe biti altruistike prirode: ljubav prema
Bogu, predavanje srcem njemu navodi nas da se pokoravamo
njegovim zapovestima, kao to ispunjavamo elje dragog nam
oveka zato to je njegova radost i zadovoljenje naa najvia
ivotna vrednost. Najzad, na to nas moe navesti oseanje za objektivnu vrednost svetskog poretka, u kojem se volja najvieg
principa bez otpora produava u volji svih pojedinanih elemenata; trezveni odnos izmeu Boga i nas moe da zahteva od nas
tu pokornost kao svoj adekvatni izraz ili svoju duboko nunu
posledicu, a da u tu motivaciju ne ue nikakav rezultat za nas,
niti
radost ili zadovoljstvo Boga. Tako, u mnotvu sluajeva svest o
svrsi zastaje kod objektivne stvarnosti i njenu vrednost ne izvlai
na prvo mesto iz njenih subjektivnih odraza. Ovde neu raspravljati ni o kakvom psiholokom ili saznajnoteorijskom tumaenju
tog motivisanja s one strane linosti; u svakom sluaju, ono je
psiholoka injenica koja s nizovima svrha, lino obojenih, ulazi
247

najrevnosnije uva i vrednuje njihov posed, sav svoj egoizam

boji dodatkom u vidu pomenutog naina nadsubjektivnog vrednovanja. U celini uzev, smisao poseda je da bude objekt uivanja, i mi nasuprot njemu stavljamo ne samo objekte kojima se
ovek moe radovati, kao zvezdama, ne udei za njima, nego i
takve ija se vrednost ini naelno nezavisnom od svake subjektivne radosti, kao lepota, poredak i znaajnost kosmosa kao neto
u emu nema potrebe uivati, ali to ipak izgleda istrajno u
svojoj
vrednosti. U sluaju pomenutih ljudi koji su opsednuti posedom,
imamo neku vrstu meupojave ili meovite pojave: tu jeste posed potreban, ali on ne napreduje u svoj regularni subjektivni
uspeh nego ga ljudi, i bez toga, oseaju kao neto vredno, kao
cilj
koji je dostojan da mu teimo. Ovde nije kvalitet stvari onaj
pravi
nosilac vrednosti; nego je, koliko god on bio neophodan i koliko
god on odreivao meru vrednosti, ono to stvarno daje motiv, zapravo, injenica da se ona poseduje, onaj oblik odnosa u kojem
subjekt stoji s njom. To to je taj oblik - koji, razume se, moe
postati stvaran samo kod nekog sadraja - to to taj posed subjekta postoji kao puka objektivna injenica, to je onaj dragoceni
element koji zatvara teleoloki niz.
Apsolutizovanje neke ekonomske vrednosti, prekid teleolokog niza pre njegovog vraanja subjektu, vrlo osobeno se pokazuje kod izvesnog znaenja zemljinog poseda, koje se mea
raznoliko s njegovim pravim ekonomskim znaenjem, razume
se, esto samo u vidu sazvuja kao alikvotni ton. Naime, koliko
god je izvesno da zemljini posed ne bi postao nikakva vrednost
da vlasniku ne donosi rezultate u vidu subjektivne koristi, ipak
se
njegova vrednost ne iscrpljuje u tim navodljivim vrednosnim
faktorima: u rezultatu, u veoj sigurnosti nepokretnog poseda, u
socijalnoj moi koju on daje itd. Osim toga se s njim umnogome
povezuje donekle idealna vrednost i oseaj daje on po sebi vredan, daje oveku osnova taj odnos dominacije, da on prema osnovi ljudske egzistencije uopte poseduje tako blizak odnos, koji
se odmah unosi u samo Ja. Tako, zemljini posed poseduje i daje
izvestan dignitet, kojim se on istie od svih drugih vrsta poseda,
ak i ako je korist od ovih za posednika ista ili ak vea, tako da
248

je bar pratila - predstava da vredi biti zemljoposednik, ak i kad

se ta vrednost ne izraava u nekoj koristi. Tako, vezivanje za
zemljini posed moe da poprimi neku versku boju, kojoj se, na
primer, ono pribliilo u najbolje doba Grke. Otuivanje zemljinog poseda javljalo se kao prestup ne samo prema deci nego i
prema precima, poto je njime prekidan kontinuitet porodice;
tavie, upravo i okolnost da ga nije bilo lako uveati ila je u
prilog njegovoj funkciji kao nosioca nadindividualnog, religijski
posveenog jedinstva porodice. A naroito je u srednjem veku
zemljini posed mnogo vie imao rang apsolutne vrednosti nego
to ga danas ima; jer iako je on bio traen, po sebi razumljivo,
najpre zbog prinosa i uivanja u njemu, pa je utoliko bio relativna vrednost, ipak je, po sebi i za sebe, u odnosu na svoju ulogu u
novanoj privredi, on imao osobeno znaenje, jer nije stalno
pretvaran u novac i procenjivan prema novcu. On nije imao takorei nikakav ekvivalent, vrednosni niz, u kojem se nalazio, zavravao se njime. Pokretna imovina mogla se razmenjivati jedna
za drugu, a nepokretni posed bio je, cum grano salis, neto neuporedivo, vrednost kao takva, nepokretna osnova iznad koje se
tek odvijalo pravo ekonomsko kretanje, i koja je po sebi bila s
one strane ovoga. Tako, crkva nije samo iz ekonomsko-relativistikog interesa teila da ga prisvoji: poetkom 14. stolea je
skoro polovina engleske zemljine imovine, a u doba Filipa II
vie od polovine panske, bila u rukama klera, kao to jo i danas
u crkvenoj dravi Tibetu dve treine svih proizvodnih zemljinih
poseda pripada kleru! Kao to je crkva srednjovekovnom ivotu
dala vrste, prividno zauvek utemeljene norme njegovog toka,
tako je nuno, u realnom kao i u simbolikom smislu, bilo primereno da u svojim rukama dri i pomenutu temeljnu vrednost veu
od svih vrednosti. Neotuivost crkvenog zemljinog poseda bila
je samo svesno i zakonsko utemeljenje tog njegovog unutranjeg
karaktera. Ona samo svedoi o tome da je kretanje vrednosti tu
dolo do kraja, daje tu bilo dostignuto ono to je krajnje i definitivno u ekonomskom podruju. Ako je moguno uporeivati
mrtvu ruku s lavljom jazbinom u koju svi tragovi apa vode, ali
* Mrtva ruka = nesposobnost (vlasteoskih ljudi, vezanih za zemlju) da
raspolau svojim imanjem (u sluaju nemanja dece). Isti izraz oznaava i
neotuivo dobro, dobro koje ne moe prei na naslednike onih koji njime rukuju
(takva su dobra manastirska, bolnika, itd.). Prim prev.

249

nijedan ne izlazi iz nje, onda je ona, ipak, takoe simbol sveobuhvatne apsolutnosti i venosti principa na kojem je utemeljena crkva.
To izrastanje dobara u krajnju svrhu ija apsolutna vrednost
nadilazi puko uivanje, nalazi svoj najistiji i najpresudniji
izraz,
ak takav koji sve vie u sebe prima druge sluajeve istog tipa, u
onim patolokim, izopaenim oblicima novanog interesa, u krtosti i pohlepi za novcem. Ve i takva dobra koja po sebi nisu
ekonomske prirode, novac, koji je postao krajnja svrha, ne tolerie kao definitivne vrednosti u koordinaciji s njim; njemu nije
dovoljno da sebe stavi pored mudrosti i umetnosti, pored personalnog znaaja i snage, ak pored lepote i ljubavi, kao jo jednu
krajnju svrhu ivota, nego inei ovo, on dobija snagu da sve to
drugo svede na sredstva za sebe. Apstraktni karakter novca, odstojanje na kojem se on dri po sebi i za sebe od svakog pojedinanog uivanja, podstie objektivno radovanje njemu, svest o
vrednosti koja daleko nadilazi svako pojedinano i lino uivanje. Ako novac vie nije svrha u smislu u kojem je to bilo koje
orue inae, naime, zarad njegovog rezultata, nego srebroljupcima vredi kao krajnja svrha - onda on vie nije krajnja svrha u
smislu u kojem je to uivanje, nego se za krticu odrava izvan te
line sfere, predmet strahopotovanja, koji je tabu i za njega
samog. Skrtica voli novac onako kako se voli vrlo potovan ovek, u ijem pukom bivstvovanju, i u tome to ga poznajemo i
oseamo povezanost svog bivstva s njim, ve lei blaenstvo, i
bez toga da na odnos prema njemu ulazi u pojedinost konkretnog uivanja. Unapred i svesno se odriui toga da novac koristi
kao sredstvo za bilo koja uivanja, krtica ga stavlja na
nedostupno odstojanje od svoje subjektivnosti, koje, pak, stalno nastoji da
savlada sveu o njegovom posedovanju.
Dok karakter novca kao posrednika dovodi do toga da on
nastupa kao apstraktni oblik uivanja, koji se ipak ne uiva, dotle
procena njegovog posedovanja, ukoliko on ne biva izdat, ima
boju
stvarstvenosti, njega okruuje ona prefinjena dra rezignacije
koja prati sve objektivne krajnje svrhe, pa pozitivnost i negativnost uivanja spaja u jedinstveno i recima neiskazivo jedinstvo.
Oba momenta dostiu u krtosti svoju uzajamnu krajnju tenziju,
250

neiskorienom posedovanju ostavlja uivanje jo potpuno netaknutim. U tom pogledu, znaenje novca podudara se sa znaenjem moi; kao i ona, i on je puka mogunost sabiranja drai
jedne budunosti koja se samo subjektivno moe anticipirati u
obliku jedne sadanjosti koja je, pak, objektivno tu. Stvarno,
predstava o mogunosti sadri dva motiva, koji se uglavnom
ne mogu dovoljno razdvojiti. Kad se tvrdi da se bilo ta moe,
onda to nikako ne znai samo misaono anticipiranje nekog budueg zbivanja nego neko ve sada stvarno stanje naponskih sila,
fizikih ili psihikih koordinacija, sasvim odreeno usmerena
slaganja postojeih elemenata; onaj ko moe da svira klavir
razlikuje se, ak i kad on to sam ne pokazuje, od nekoga ko to ne
moe - ali nikako samo u nekom buduem momentu kad e to da
ini, dok ovaj to nee initi, nego ve u sadanjem momentu po
sasvim konkretnom, sadanjem ustrojstvu svojih nerava i miia.
Drugo, to stanje mogunosti, koje po sebi ne sadri nita od
budunosti, vodi ka stvarnosti onoga to se moglo samo usled
sticaja izvesnih drugih uslova, ije nastupanje mi isto tako ne
znamo sigurno unapred. Taj momenat nesigurnosti i pomenuto
oseanje ili znanje sada ve aktuelne snage ili stanja ine
elemente mogunosti, i to u kvantitativno vrlo raznolikim meavinama,
koje poinju, recimo, od toga: ja mogu da sviram klavir - gde
momenat stvarnoga uveliko pretee i gde je nesigurnost u pogledu inae potrebnih uslova minimalna, sve do onoga: sledee
bacanje moe dati sve devetke - gde su dati i poznati uslovi tog
stanja trenutno sasvim u manjini, u poreenju s momentima koji
su inae jo potrebni za pomenuti rezultat, ali su sasvim neizvesni. Ta mogunost koja je u novcu, u neku ruku, ovrsla i postala
supstancija, predstavlja sasvim jedinstvenu kombinaciju. To to
u njoj stvarno posedujemo je, u ogranienosti na trenutak posedovanja, ravno nuli; tavie, ono odluujue za to da se ta mogunost razvije u vredne rezultate, lei sasvim izvan nje. Ali
ogromna je sigurnost da e to drugo biti tu takoe stvarno u pravom momentu. Dok je, po pravilu, ona - u mogunosti sadrana - mera vrstine i nedvosmislenosti u sadanjem postojeem
i stvarnom, a sve to je budue nesigurno je, dotle je, u pogledu
novca, ta poslednja nesigurnost sasvim iezla, dok je to to je
ve sadanje, aktuelno posedovano kao takvo, sasvim beznaajno. Time je specifini ton mogunosti kod njega do krajnosti
251

zaotren: stvarno je puka mogunost, u smislu budunosti, ona u

kojoj to to je sadanje, to imamo u aci, jedino i ima znaaj;
ali
to je i stvarna mogunost, u smislu potpune izvesnosti u pogledu
ostvarivosti takve budunosti.
Izvesnost zadovoljenja tu se jo pojaava posebnou odnosa izmeu elje i ispunjenja, koju poseduje novac u odnosu prema ostalim predmetima naeg interesa. Subjektivne posledice
neke ostvarene elje nikako nisu uvek precizni komplement stanju liavanja, koje je nju izazvalo. Lienost nekog predmeta nije
nalik na prazninu koju bi njegovo posedovanje potpuno ispunilo,
tako da bi sve bilo kao pre elje. Razume se, tako to prikazuje
openhauer, za koga je, zato, usreenje samo neto negativno,
samo otklanjanje bolnog stanja koje nam izaziva to liavanje. Ali
ako sreu uzmemo kao neto pozitivno, onda, ipak, postizanje
naih elja nije samo ukidanje kakvog negativnog stanja tano
odgovarajuim pozitivnim stanjem, uveanim za izvesno, s tim
povezeno, oseanje sree. Stavie, odnos elje prema njenom ispunjenju je beskrajno raznolik, jer elja skoro nikad ne uzima u
obzir sve strane predmeta, tj. njegovog uticaja na nas. U njegovoj stvarnosti skoro nikad nemamo ono to bi nam on znaio pod
kategorijom mogunosti, htenja za imanjem. Trivijalna mudrost
opravdano kae da nas posedovanje onoga to smo hteli redovno
razoarava, i to u pogledu dobre i loe strane, kao i tako da drugobivstvo imanja postoji u svesti samo kao injeniko, ali ne i
praeno nekim oseanjem. Ipak, novac tu zauzima posebno mesto. Razume se, on s jedne strane pomenutu nesamerljivost izmeu elje i njenog objekta vodi do vrhunca. Tenja, usmerena
najpre ka novcu, nalazi kod njega samo sasvim neodreeno
neto, ime se nikako ne moe zadovoljiti elja, sve dok je racionalna, i to po svojoj sasvim praznoj sutini, izmie svakom pravom odnosu prema nama; dakle, ako elja ne pree okvire ovoga
ka nekom konkretnom cilju, mora nastupiti strano razoaranje;
kao to smo ga bezbroj puta iskusili kad god je novano bogatstvo, eljeno strasno i kao nesumnjiva srea, po svom dostizanju otkrivalo da je takvo kakvo stvarno jeste: puko sredstvo
ije uzdizanje u krajnju svrhu nije moglo da pretraje njegovo dostizanje. Dakle, dok tu postoji najstranija diskrepancija izmeu
elje i ispunjenja, dogaa se neto sasvim obrnuto kad se taj psiholoki karakter novca kao krajnje svrhe uvrsti trajno, pa pohle252

pa za novcem postane hronino stanje. Naime, u sluaju kad

eljena stvar ne treba da zajami ita osim njenog posedovanja, i
kad to ogranienje elje nije samo prolazno samozavaravanje,
tad je predupreeno i svako razoarenje. Ipak, sve stvari koje
inae elimo da posedujemo treba da nam daju neto tim posedovanjem, a u nedovoljnom prethodnom proraunu tog davanja
lei sva, esto tragina, a esto i humoristina nesamerljivost elje i ispunjenja, o kojoj sam upravo govorio. Meutim, novac
krtici od poetka ne treba da prui nita vie od njegovog pukog
posedovanja. Novac kao takav poznajemo preciznije od bilo kojeg drugog predmeta, jer kod njega se nema ta ni poznavati, pa
on i nema ta da nam prikrije. Kao stvar koja je apsolutno bez
svojstva, on ne moe inae nita od onoga to moe i
najnevaniji
objekt: da u sebi krije iznenaenja ili razoaranja. Dakle, onaj ko
stvarno i definitivno eli samo novac jeste apsolutno siguran i od
jednog i od drugog. Opta ljudska nedovoljnost - da ono to je
dobijeno izgleda drukije od onoga to je eljeno - sjedne strane, stie do vrhunca u srebroljublju, kad ono svest o svrsi realizuje samo kao neodrivu iluziju; s druge strane, ona je sasvim
potrta kad se volja stvarno definitivno zaustavlja kod posedovanja novca. Da bismo mogli da shvatimo ljudske sudbine u shemi
odnosa izmeu elje i njenog predmeta, moramo rei da, zavisno
od stajalita svrhovnog niza, novac jeste, dodue sasvim neadekvatan, ali je i najadekvatniji predmet nae elje.
Uostalom, karakter novca kao nosioca moi, kojem u se
sada vratiti, mora se najosetnije, u najmanju ruku, najneugodnije
ispoljiti tamo gde novana privreda jo nije sasvim prodrla, niti
je po sebi razumljiva, nego novac svoju prinudnu mo pokazuje
kod odnos koji njemu prema njihovoj pravoj strukturi, po sebi
ne pripadaju. Razlog za to to je upravo u najrazvijenijoj kulturi
novac stigao do vrhunca svoje moi lei u injenici da njemu tu
stoje na raspolaganju beskrajno mnogi, ranije sasvim nepoznati
objekti, spremni da mu se pokore; ne dolazi do trvenja do kojih
dolazi izmeu ukupnog naina i vrste naturalnih odnosa i njima
heterogenih finansija, kad njihovo prevladavanje nuno zaotrava svest o moi. Kao to je novac vrednost iznad svih vrednosti,
tako i poznavalac indijskog ivota naziva seoskog indijskog bankara, zelenaa: the man of all men in the village ; njegovo indijsko
ime znai: the great man. Istie se da je, kad se u 13. stoleu po253

novo pojavljuju vei kapitali, kapital bio takvo sredstvo moi

kakvo jo nije bilo poznato narodnim masama, i ije je dejstvo
jo psiholoki pojaano tom pojavom neuvenoga i, takorei,
nadempirijskoga. Ako sasvim ostavimo po strani injenicu da
su crkva i narod tada smatrali da je novani posao neto to je za
odbacivanje - za crkveno naelo: mercator sine peccamine vix
esse potest izjasnio se ak jedan kelnski patricije iz 13. stolea nuno je bilo da se korienje tako mistine i neproraunljive
moi kakva je bila kapital, smatra za neto moralno sumnjivo, za
nasilnu zloupotrebu. I kao to esto pogrene predrasude nagone
onoga ko je njima pogoen da ih potvrdi kao istinite, tako su i
trgovaki aristokrati iz tog doba stvarno podlegli nesavesnoj
zloupotrebi svoje moi, iji su vrsta i obim bili moguni upravo
usled novanog kapitala kao novine i usled sveine njegovog uticaja na sasvim drukije konstruisane odnose. S tim je bila povezana injenica da je nii narodni sloj - od srednjeg veka pa sve
do
19. stolea - verovao da je nastanak velike imovine proizvod
neistih radnji i da su njeni vlasnici nekakve tajanstvene linosti:
o poreklu imovine Grimaldijevih, Mediijevih, Rotildovih priane su najstanije pripovesti, i to ne samo u smislu moralno
dvosmislenih nego i u smislu praznoverja, kao daje tu bila upletena nekakva demonska sila.
Budui da razloena vrsta mogunosti, ovaploena u novcu,
podstie kod krtosti porast nekog oseanja sublimirane moi
upravo pre nego to se novac izda - taj plodni momenat je u
njoj, u neku ruku, zaustavljen - krtost je uobliavanje volje za
mo i to, osvetljavajui karakter novca kao apsolutnog sredstva,
tako da mo stvarno ostaje samo mo i ne pretvara se u svoje
upranjavanje i uivanje u njemu. To je vaan momenat za objanjavanje krtosti u poodmaklom ivotnom dobu. Svakako, ta
tendencija je svrsishodna kao briga za sledeu generaciju, koliko
god tog motiva malo bio svestan upravo krtica koji, tavie, to
je stariji, manje moe da pomilja na odvajanje od svojih blaga.
Subjektivno je, pak, bitna ta okolnost da u starosti, s jedne
strane,
ulne strane ivota gube svoju dra ili se gubi mogunost da se u
njima uiva, dok, s druge strane, ideali gube svoju podsticajnu
snagu, usled razoaranja i nedostatka poleta; tako, kao poslednji
cilj volje i dra ivota esto preostaje jo samo mo, koja se de254

viih poloaja u starosti esto pokazuju bolesnu maniju da

utiu; delom se ta mo oituje u krtosti, za koju se ba ta ista
apstraktna mo ovaplouje u novanom posedu. Smatram da
je pogreka svakog krtog oveka zamiljati kao obuzetog slikanjem svih raspoloivih mu uivanja, svih mogunosti novca
za upotrebu punu drai. tavie, najistiji oblik krtosti je onaj
gde volja stvarno ne prelazi okvire novca, pa se ak i ne poigrava
idejama o njemu kao sredstvu za neto drugo, nego mo, koju on
upravo reprezentuje kao neizdat, osea kao definitivnu i apsolutno zadovoljavajuu vrednost. Za krticu, sva druga dobra su na
periferiji ivota, i od svakog od njih vodi nedvosmislen radijus
ka centru, ka novcu; ukupni specifini oseaj zadovoljstva i moi
ne bi znao onaj ko bi taj smer preokrenuo, pa ga od njegove konane take, makar i u sebi, vraao ka periferiji. Mo bi bila izgubljena, ako bi, kao takva koja poiva u centru, bila preinaena
u uivanje u konkretnim stvarima. Nae bie usmereno je ka
dvojstvu vladanja i sluenja, pa mi stvaramo sebi veze i tvorevine koje i jedan i drugi nagon, to se dopunjavaju, zadovoljava u
najrazlinijim meavinama. Nasuprot moi koju daje novac, nedostojnost krtosti iscrpno je iskazao jedan pesnik iz 15. stolea:
onaj ko slui novcu jeste njegovog sluge sluga. Stvarno, budui da nas goni da kleimo pred nevanim sredstvom kao pred
najviom svrhom, krtost je najsublimiraniji, moglo bi se rei,
karikirani oblik unutranje potinjenosti, kao to je, na drugoj
strani, njegov nosilac najsublimiranije oseanje moi. I tu novac
otkriva svoju sutinu: da naim antagonistikim tenjama jami
podjednako najodlunije i najistije samopredstavljanje. U njemu je krtost stvorila neto to ima najvei raspon, to, takorei,
delujui kao ista energija, polove te krtosti utoliko vie meusobno udaljava ukoliko se ova sama predstavlja kao puki novac,
odbacujui svaku posebnu odreenost.
Za dominaciju koju je novac stekao nad optim nainom
miljenja vrlo je karakteristino da se niz pojava oznaava kao
krtost - u smislu krtosti prema novcu, a da su te pojave u stvarnosti suta suprotnost ovome. Re je o ljudima koji po drugi put
koriste paljeno palidrvce, briljivo odvajaju prazne strane iz pisama, ne bacaju ni komadi kanapa i na svaku izgubljenu iodu
trae trud traei je. Takve osobe nazivaju krtima zato to je
stvorena navika da se na novanu cenu stvari sasvim naivno gle-

255

da kao na njihovu vrednost. Meutim, ti ljudi stvarno ne pomiljaju na novanu vrednost pomenutih objekata, nego se snaga
njihovog oseanja tie upravo stvarstvene vrednosti ovih, na
koju njihova novana vrednost ne ukazuje nikako proporcionalno. Bar u zaista mnogim sluajevima, bitno za ove tedljive ljude
nije da spasu nekoliko novia; kad je re o njihovom spaavanju kod tih tedljivaca, nije posredi ni deli novia; oni su zapravo, u pogledu novca kojim se ti objekti ponovo mogu lako
nabaviti, esto vrlo nezavisni, a vrednuju samo tu stvar. U tu kategoriju spadaju udni, ali ne ba retki ljudi koji bez dvoumljenja
poklanjaju po stotinu maraka, dok im treba mnogo napora da
sebe nateraju da vam poklone arak papira iz svoje zalihe pribora
za pisanje ili neto slino. Dakle, tu imamo neposrednu suprotnost krtosti: krtici su stvari upravo nevane - osim ukoliko
predstavljaju novanu vrednost - jer ih je novac liio karaktera
krajnje svrhe, dok bi ponaanje pomenutih bilo sasvim besmisleno kad bi njega odreivala novana vrednost stvari; razume se,
potpunim gubljenjem iz vida ove vrednosti postaje se neracionalan. Ti ljudi zaboravljaju zbog svrhe sredstvo koje tu svrhu svagda ini ponovo dostinom, dok krtica zaboravlja zbog sredstva
svrhu, koja je prvima navedenima jedino znaajna. Dalje, nailazimo na pojave koje, podudarne po spoljnjem obliku s pomenutim tedljivim odnosima prema stvarima, zahvaljujui svojoj
unutranjoj diskrepanciji s njima, pomau objanjavanju teleolokog karaktera novca. Mnogi tedljivi ljudi nastoje da se sve
to je plaeno zaista i potroi. I to, nikako samo kad bi se time
utedeo neki drugi potreban izdatak, nego su takvi i prema uivanjima u luksuzu, za koja su se u meuvremenu uverili da i nisu
uivanja; svrha je ve promaena, ali da bi se taj promaaj realizovao, prinosi se jo jedna rtva; jer tip tih pojava je: to je
plaeno mora se pokuati. Okolnost da tedljivu majku njena
deca, alei se, zadirkuju da bi uzela ostatak leka, preostalog
posle bolesti u porodici, samo da on ne bi bio baen - ocrtava samo
karikaturu postupka koji mnogi ljudi vrlo ozbiljno ine. Potronja predmeta je, po pretpostavci, nevana, ili jo gore nego
nevana; dakle, njen motiv ne moe biti to da taj predmet ne propadne, jer on je propao, zato to je ona strana uivanja u njemu
koja je predstavljala njegovo znaenje za subjekt - otpala. Dakle,
u stvarnosti se nikako ne troi onaj predmet ka kojem je bila
256

usmerena namera, nego drugi kojem upravo nedostaje svojstvo

motivacije. Prema tome, motiv moe biti samo taj da je konzumiranjem bar upotreba novca nala svoj ekvivalent. Tako je
novac stigao do svoje najblie svrhe, a time je postignuto stiavanje oseanja i vrhunac teleolokog niza, pored kojeg stoji
promaaj njegove subjektivne krajnje svrhe, kao stvar za sebe
i bez umanjivanja pomenutog zadovoljenja. Tako, ova banalna i
sadrinski neinteresantna pojava otkriva sasvim osobenu teleoloku konstelaciju novane vrednosti. Iako ona nije neto to se
ispoljava kod veoma uzvienih objekata, pa zato ima neeg malograanskog i beznaajnog, ona je ipak moda najekstremniji
izraz za injenicu da instanca novca kao posrednika nadrasta
stvarnu krajnju svrhu; jer ovde ne otpada samo, kao i kod krtosti, pravi smisao svekolikog privreivanja, nego i dra moi i
mogunosti koja je kod pomenutoga krasila novani posed, kakav se ni za ta ne bi upotrebio: objekat, iz kojeg je otpalo sve
to
bi ikako moglo imati smisla i svrhe njegove potronje, troi se,
uz
neprijatnosti i tetnosti, prosto zato to mu je apsolutnu vrednost
dao novac koji je izdat za njega. Dakle, svrhovni proces nije se
ovde zaustavio kod novane instance, nego je, osim toga, takorei, krenuo unazad i izopaio se, budui da se po sebi nesvrhovno vrednovanje ostvaruje zahvaljujui neposredno nesvrhovnom
postupku.
Sada u jo u dva negativna pravca pratiti poziciju novca,
utoliko to on svoj karakter razvija preko okvira pukog posrednitva, do samostalnog interesa. Rasipanje je, u vie nego jednom
smeru, srodnije krtosti nego to nam to odaju suprotstavljenosti
njihovih pojava. Ovde valja napomenuti da, u vremenima naturalne privrede, krto uvanje vrednosti nije spojivo s njihovom
prirodom, s vrlo ogranienom mogunou ouvanja poljoprivrednih proizvoda. Stoga, gde njihovo pretvaranje u - neogranieno uvanju podloan - novac nije postojalo, ili bar nije bilo po
sebi razumljivo, retko nailazimo na stvarno krto gomilanje tih
proizvoda; gde god se poljoprivredni proizvodi neposredno dobijaju i troe, postoji najvie liberalnosti, naroito prema
gostima
i siromanima, kakva nije nimalo bliska u sluaju novca, koji
mnogo vie mami na skupljanje; tako da muenik Petar hvali
17 Filozofija novca

257

nikakvu krtost. Sasvim odgovarajue tome, naturalni odnosi

ograniavaju mogunost i dra rasipnitva. Rasipnika potronja i
lakomisleno rasipanje u njoj nailaze, ipak - ako se po strani ostavi besmisleno razaranje - na granicu u vidu svoje i tue moi potronje. A glavna stvar je da rasipanje novca uopte sadri sasvim
drugi smisao, sasvim novu nijansu u odnosu na rasipanje konkretnih predmeta: ovo rasipanje znai da je vrednost za racionalne
svrhovne nizove individuuma kao takvog unitena, a rasipanje
novca znai da je ta vrednost nesvrsishodno pretvorena u druge
vrednosti. Tip rasipnika u novanoj privredi i onaj tip koji jedini
ima pojavu znaajnu za filozofiju novca nije neko ko novac in
natura besmisleno poklanja, nego ko ga upotrebljava za besmislene kupovine, odnosno takve koje nisu primerene njegovim
prihodima. Zadovoljstvo u rasipanju, koje treba precizno razlikovati od zadovoljstva, recimo, u povrnom uivanju u predmetima, u hvalisanju koje je s tim povezano, u podstiuoj smeni
izmeu sticanja i troenja objekata, ono uivanje koje se odnosi
ak na istu funkciju rasipanja, bez obzira na supstancijalni
sadraj i propratne pojave ovoga - vezuje se, dakle, za momenat
izdavanja novca za bilo koje predmete; dra tog momenta pokriva kod rasipnika strunu procenu novca, sjedne strane, i predmeta, s druge. Ovim se poloaj rasipnika naspram svrhovnog niza
jasno oznaava. Ako je krajnji lan ovoga uivanje na osnovu
posedovanja objekta, onda je njegov prvi, nama bitni, srednji
stupanj to to se novac poseduje, a drugi to to se izdaje za predmet. Za krticu onaj prvi prerasta u - za sebe prijatnu - svrhu po
sebi, a za rasipnika ovaj drugi. Za njega novac nije nita manje
bitan nego za onoga prvoga, samo ne u formi imanja nego u formi izdavanja. Njegovo oseanje vrednosti usauje se u trenutku
prelaska novca u druge oblike vrednosti, i to s takvim intenzitetom da on sebi za uivanje u ovom trenutku plaa cenom koja
znai rasipanje svih definitivnijih vrednosti.
Zato se moe vrlo jasno zapaziti da ravnodunost prema
novanoj vrednosti, koja ini sutinu i dra rasipanja, moe da
uspe samo zahvaljujui tome to se ta vrednost pretpostavlja kao
neto to se osea i ceni. Oigledno bi odbacivanje nekog indiferentnog predmeta bilo neto sasvim indiferentno. Za manijano
rasipanja u ancien rgime tipian je sledei sluaj: kad je princu
Kontiju dijamant, vredan etiri-pet hiljada franaka, koji je bio
258

poklonio jednoj dami, ta dama vratila, on je naredio da ga razbiju

i koristio ga je kao pesak za suenje mastila na karti koju joj je
napisao o tome. Toj prii Ten dodaje napomenu o tadanjem nainu gledanja: on est dautant plus un homme du monde que lon
est moins un homme dargent. Samo, ve u tome se krilo izvesno
samozavaravanje. Upravo svestan i naglaeno negativan odnos
prema novcu ima, kao posredstvom kakvog dijalektikog procesa, za osnovu neto suprotno, pa jedino ta osnova moe dati pomenutome nekakav smisao i dra. Isto je i kod onih radnji koje
postoje tu i tamo u velikim gradovima: nasuprot radnjama koje
uspevaju zahvaljujui jeftinoi, ove donekle hvalisavo samodopadljivo naglaavaju da su njihove cene najvie. Time one iskazuju da polau pravo na najbolje muterije, koje ne pitaju za
cenu. Ali pri tom je primetno da one ne naglaavaju samo glavnu
stvar nego i taj negativni korelat da nije vana cena, ime nesvesno, ipak, u prvi plan interesa stavljaju novac, mada s obrnutim
predznakom. Zbog svoje tesne veze s novcem, manija rasipanja
lako se neizmemo ubrzava, liavajui njome opsednutoga svih
racionalnih merila zato to nedostaje regulativ, dat merom prijemivosti u odnosu na konkretne objekte.
To je upravo ista ona neumerenost koja karakterie pohlepu
krtice za novcem: puka mogunost, koju ona trai umesto
uivanja u stvarnosti, ide po sebi i za sebe u beskonanost, i ne
nalazi, kao ovo uivanje, spoljnje i unutarnje razloge za svoje
ograniavanje. Gde god gramzivosti nedostaju sasvim pozitivna
fiksiranja i oslonci spolja, ona se razliva bez ikakvog oblika i
sve
jae. To je razlog posebne neumerenosti i ogorenja pri sporovima oko naslea. Zato to tu nikakav rad ili objektivno utemeljeno odmeravanje ne utvruje polaganje prava pojedinca, apriori
niko nije sklon da prizna to polaganje prava drugoga, tako da nedostaje svaka prepreka, pa se svako zadiranje u takvo polaganje
prava osea kao zaista posebno bezrazlona nepravda. Ta unutranja nepovezanost elje i bilo kakve mere njenog objekta, koja
kod sporova oko naslea proizlazi iz personalne strukture odnosa naslea potie, u sluaju pohlepe za novcem, iz strukture objekta. Za neprincipijelnost koju omoguava ta struktura, i koja
pomenutim polaganjima prava ne daje nikakvu osnovu za ograniavanje, ini mi se vrlo karakteristinim jedan ustanak povezan s kovanjem novca u Braunvajgu 1499. godine. Vlasti su
259

da vaenje dobije samo dobar novac, pored kojeg je dotad postojao i lo. Tada su isti oni ljudi koji su za svoje proizvode i svoje
nadnice eleli da dobijaju samo dobar novac podigli bunu, jer
vie nisu primani njihovi loi novci! Upravo ta esta naporedost
dobrog i loeg novca prua najistije mogunosti samoj unutranjoj neumerenosti pohlepe, u poreenju s kojom i one
najintenzivnije druge strasti imaju u sebi uvek neto psiholoki
lokalizovano. Poznate su nam ak i u Kini pobune iz razloga to
je vlast plaala loim novcem, a poreze traila da naplati u dobrom novcu. Samo hipotetiki u pretpostaviti da ta tendencija
ka neumerenosti, sadrana u pukom interesu za novac kao takav,
predstavlja takoe skrivene korene one svojevrsne, u berzama
utvrene pojave: da sitni pekulanti itom, autsajderi, idu skoro
bez izuzetka la hausse *. Verujem da logiki, dodue, neosporna ali za praksu sasvim nevana injenica - da dobit u sluaju
baisse ** uopte ima granicu, a kod hausse nema - izaziva psiholoku dra za tu stranu. Dok krupni pekulanti itom, za koje
dolazi u obzir stvarna isporuka objekta, proraunavaju izglede za
obe strane, kod iste novane pekulacije, kako pokazuje diferencijski posao, adekvatan je smer koji formalno ide u bezgraninost. Upravo taj smer, koji ini oblik unutranjeg kretanja
novanog interesa, jo je, kao shema, blii sledeoj injenici.
Nemaka poljoprivreda je, u periodu od 1830. do 1880. godine,
trajno imala porast prinosa. To je dovelo do predstave daje posredi beskrajan proces; tako da dobra vie nisu kupovana po ceni
koja je odgovarala trenutnom prinosu, nego po onoj koja je odgovarala prinosu oekivanom u budunosti, a prema dotad zapaenoj proporciji poveanja - to je razlog za sadanju lou
situaciju u poljoprivredi. Novani oblik prinosa vue predstavu
o vrednosti ka pogrenom nivou; gde god on dolazi u obzir samo
kao upotrebna vrednost , samo kao neposredna konkretna koliina, ideja o njegovom rastu nailazi na razborito postavljenu
granicu, dok mogunost i anticipacija novane vrednosti ide u
beskonanost. Na tome se zasniva sutina krtosti i rasipanja, jer
i jedno i drugo odbacuje odmeravanje vrednosti, koje jedino
moe da zajami granicu i uporite svrhovnog niza, naime grani-

* na
porast
** pad
cena

260

cu kod zavrnog uivanja u objektima. Budui daje pravi rasipnik - koga ne treba brkati s epikurejcem i prosto lakomislenom
osobom, koliko god svi ti elementi bili izmeani u individualnoj
pojavi - ravnoduan prema objektu, kad ovaj doe u njegov posed, njegovo uivanje je optereeno prokletstvom da se ne moe
ni zaustaviti, ni trajati; trenutak njegovog nastupanja ujedno
sadri vlastito ukidanje, ivot tu ima istu demonsku formulu kao
i ivot krtice: da svaki dostignuti momenat izaziva e za njegovim jaanjem, koja se, meutim, ne moe utoliti; jer ukupno kretanje trai zadovoljenje, kakvo proistie iz krajnje svrhe, unutar
jedne kategorije koja sebi od poetka uskrauje svrhu, pa se
ograniava na sredstvo i na predefinitivan momenat. Tvrdica je
apstraktniji i od jednog i od drugog; njegova svest o svrsi ostaje
na jo veoj distanci od krajnje svrhe; rasipnik se, ipak, vie pribliava stvarima, on na poznijoj stanici naputa kretanje koje je
usmereno ka racionalnom cilju, da bi se zaustavio kod nje kao da
je ona taj konani cilj. S jedne strane, ta se formalna ravnodunost uz potpunu suprotstavljenost vidljivog uspeha, a s druge
strane, odsustvo regulativne supstancijalne svrhe, koje u sluaju
podjednake besmislenosti jedne i druge tendencije predoava
udljivu igru izmeu njih - predstavljaju objanjenje za to to se
krtost i rasipanje esto mogu nai kod iste osobe, bilo u podeli
na razna podruja interesa, bilo u vezi s promenljivim ivotnim
raspoloenjima; kontrakcija i ekspanzija istih izraavaju se u
krtosti i u rasipanju, kao i u istom kretanju, samo svaki put s
drugim predznakom.
Oba znaenja novca za nau volju svode se na sintezu dvaju
odreenja, koja se odvija u novcu. Naime, koliko god se svugde i
kao preka potreba udi za hranom i odeom, ipak je zahtev za
njima prirodno ogranien; upravo moe biti dosta onoga to je
nuno i zato najjae eljeno. A potreba za luksuznim dobrima je,
za nau prirodu, neograniena; tu ponuda nikad nee premaiti
tranju; na primer, plemeniti metali, ukoliko su materijal za nakit, sutinski su neogranieno upotrebljivi, to je posledica njihovog primarnog obilja. Sto su vrednosti blie centru ivota, to su
one vie uslov za neposredno samoodranje, to su one, dodue
neposredan objekat jae elje, ali je ta elja ogranienija u pogledu kvantiteta, i ljudi se utoliko vie blie taki zasienosti njima.
261

lonosti, to manje elja za njima nalazi svoju meru u nekoj prirodnoj potrebi, pa svaki zajameni kvantum skoro da i ne menja
tu potrebu. Dakle, izmeu tih polova kree se skala naih potreba; one su ili neposredno intenzivne, ali onda ipak prirodno ograniene - ili su to luksuzne potrebe, koje manjkavu nunost
menjaju za bezgraninu mogunost svoje ekspanzije. Dok se
veina kulturnih dobara kree u izvesnoj meavini tih ekstrema,
tako da pribliavanje jednome odgovara udaljavanju od drugoga, novac spaja vrhunce jednog i drugog. Sluei zadovoljavanju
kako najneophodnijih tako i najizlinijih potreba ivota, on intenzivnoj neodlonosti zahteva pridruuje ekstenzivnu neogranienost. Sam po sebi on je nosilac strukture luksuzne potrebe,
budui da odbacuje svaku granicu elje - koja bi bila moguna
samo usled odnosa odreenih kvantiteta prema naoj prijemivosti - ali za njega ne postoji potreba da pomenutu distancu od
neposredne potrebe potre, kako to moraju da ine plemeniti metali kao materijal za nakit, poto je on postao korelat takoe
najneposrednije ivotne nude. krtost i rasipanje predstavljaju,
takorei, na smenu, taj udno kombinovani karakter novca kao
eljenoga, on je za njih utopljen u svoju istu poeljnost; oni pokazuju lou stranu onoga to smo ve primetili kod dobre strane
novca: da on proiruje prenik kruga u kojem se kolebaju naa
antagonistika psihika kretanja. Samo to krtost u, takorei,
supstancijalnoj okotalosti pokazuje ono to rasipanje otkriva u
obliku protoka i ekspanzije.
U pogledu druge jedne dimenzije nego to je nalazimo kod
rasipanja, nasuprot pohlepi za novcem i krtosti stoji druga negativna pojava: siromatvo kao definitivna vrednost, kao ivotna
svrha koja se zadovoljava sama za sebe. Rast jednog lana svrhovnoga niza do apsolutnog znaaja ovde se preneo u drugom
pravcu tog niza nego to je to smer kod krtosti i rasipanja: jer
dok se ovi zaustavljaju kod sredstava za krajnje svrhe, siromatvo istrajava pri izostajanju sredstava, ili ide u deo koji lei iza
krajnje svrhe, utoliko to se pokazuje kao rezultat proteklih
svrhovnih nizova. Slino onim pomenutima, siromatvo se u
svom najistijem i specifinom obliku javlja samo na izvesnom
stupnju novane privrede. U odnosima naturalne privrede, koji
jo nisu odreeni novanoprivredno, dakle, sve dok agrarni proizvodi jo ne figuriraju kao puke robe, tj. neposredno kao nov262

ane vrednosti, ne dolazi tako lako do apsolutne oskudnosti

pojedinaca: ak i u poslednje doba se u Rusiji hvalilo time da
podruja sa slabo razvijenom novanom privredom ne poznaju nikakvo lino siromatvo. Kao opta pojava, to nije vezano samo
za laku dostupnost onome to je neposredno potrebno, za ta ne
treba najpre pribaviti novano sredstvo, nego i za to da se humana oseanja simpatije prema siromatvu u tim uslovima lake
bude nego kad ono to nedostaje siromahu, i ime njemu treba
pomoi, nije ono to je njemu neposredno potrebno. U isto
novanim odnosima, saoseanje najpre mora ii zaobilaznim putem, pre nego to stigne do take svog pravog interesa. esto ono
na tom zaobilaznom putu slabi. Adekvatno ovome, upravo ljudi
koji su praktino spremni da pomognu siromahu, i saaljevaju
ga, pruaju pomo radije u hrani i odei nego u novcu. Kad se siromatvo pojavi kao moralni ideal, ono prezire i posedovanje
novca kao najgore iskuenje, kao pravo zlo.
Gde god spasenje due ljudi oseaju kao krajnju svrhu, siromatvo u mnogim doktrinama ispada sasvim pozitivno i neophodno sredstvo za njega, kao sredstvo koje se iz te pozicije
uzdie do dostojanstva jedne po sebi znaajne i vaee vrednosti.
To se moe dogoditi na raznim nivoima svrhovnih nizova i iz
raznih pobuda. Najpre e puka ravnodunost prema svekolikom
zemaljskom uivanju i zainteresovanosti voditi u tom pravcu. S
due koja tei onom najviem taj balast otpada sam od sebe, bez
potrebe za nekom, posebno ka tome usmerenom voljom. Moda
su se prvi hriani ponaali ovako: nisu bili neposredno neprijateljski i agresivno raspoloeni prema vidljivim dobrima, nego su
prosto bez odnosa prema njima, kao prema stvarima za ije
opaanje ovek ne poseduje organ. Zato je - veoma sporadini komunizam prahrianstva najsutinskije suprotan tenjama modernog komunizma: prvi je proistekao iz ravnodunosti prema
zemaljskim dobrima, a drugi upravo iz najintenzivnijeg vrednovanja tih dobara. I vremenski meu njima postoji jedan meovit
oblik: socijalistiko-revolucionami pokreti krajem srednjeg veka imali su, dodue, prirodu udnje, ali su ipak delom bili pothranjivani asketskim strujama, uz njihov ideal potpune lienosti
potreba. Razume se, u pogledu novca, ove struje se su se nuno
spustile iz same onostranosti materijalnih interesa, pa poprimile
odlunije i pozitivnije oblike, poto se on neprestano susree
263

takoe na putu ka najneophodnijem i poto njegovo sticanje iziskuje veu panju i angaovanje volje nego obezbeivanje samog
izdravanja potom. Onaj ko je tako otupeo prema njemu da, poput jednog crkvenog oca, umesto butera koristi kolomaz, i ne primeujui to, ipak, ukoliko egzistira u doba novanog prometa,
ne moe isto tako da svoju svest obmane pri sticanju makar najskromnije svote. Zato e - gde god naelno postoji samo ravnodunost prema svemu spolja - ta ravnodunost prema novcu lako
prei u stvarnu mrnju. Drugo, na to jo odlunije utie karakter
novca kao iskuenja. Zato to je u svakom trenutku spreman za
upotrebu, novac je najgora klopka asova slabosti, i poto slui
pribavljanju svega, on dui nudi ono to je za nju svagda zavodljivo; i sve to je utoliko opasnije to je novac, sve dok je stvarno
samo kao novac u naim rukama, najindiferentnija i najnevinija
stvar na svetu. Tako on, za asketska oseanja, predstavlja pravi
simbol avola, koji nas zavodi preruen u bezazlenost i nevinost;
tako da - i u odnosu na avola i u odnosu na novac - jedina
bezbednost postoji u apsolutnoj udaljenosti od njih, u odbacivanju svake veze, koliko god bezopasna ona izgledala. U najranijoj
Budinoj zajednici to je izraeno naelno. Monah koji ulazi u zajednicu upravo time naputa svoj posed uopte, kao to naputa i
svoje porodine veze i svoju suprugu, pa ne sme, ako se otpiu
povremeni izuzeci, posedovati nita vie od sitnih predmeta za
svakodnevne potrebe, ai njih stvarno samo ako mu dou kao milostinja. Koliko je ta odredba bila fundamentalna, pokazuje naziv koji su kalueri sebi davali: zajednica prosjaka. Budui da su
svakog dana sebi isprosili - i ak ne izriitim molbama, nego
utke ekajui milostinju - ono to im je svakog dana bilo potrebno, veza sa svakom svojinom bila je apsolutno iskljuena.
Kao to je kod izvesnih arapskih nomadskih plemena zakonom
bilo zabranjeno da seju ito, da grade kuu i slino, da nikakva
zavodljivost nastanjenosti pojedinca ne bi navela na nelojalnost
prema uslovima ivota plemena, tako je, samo sutinski izraeno, to isto vailo za budistike monahe. Oni koji sebe porede s
pticama to sa sobom nose samo krila, kud god da lete, ne smeju
da primaju na dar njivu, stoku, robove. Ali ta zabrana je najstroa
kad je re o zlatu i srebru. Dobroinitelj, koji je namislio da monasima pokloni novac, ne sme da ga d njima nego kakvom zanatliji ili trgovcu, koji onda monasima za to isporuuje ivotne
264

namirnice, to ovi smeju da prime. A ako je, ipak, neki monah

primio zlato ili srebro, mora da se pokaje pred zajednicom, a novac se predaje nekom dobronamernom laiku, koji se nae u blizini, te on njega izdaje za kupovinu sredstava za ivot; nijedan
monah ne sme sam da ih pribavlja. Ukoliko takvog laika nema u
blizini, novac se predaje nekom monahu da ga baci, i to takvome
ko je osloboen elja, osloboen mrnje, osloboen zaslepljenosti - ime jami da e stvarno baciti novac. Tu je - iako uz
osobenu aneminu priguenost tih dua, takorei okotalih u jednoj ideji - novac postao predmet straha i odvratnosti, siromatvo
je postalo ljubomorno uvan posed, dragocen komad u vrednosnom inventaru te egzistencije koja je okrenula lea svakoj
raznolikosti i zainteresovanosti sveta. U novcu je bila data jedinstvena vrednost, ijim je odbacivanjem odbaeno upravo svekoliko mnotvo sveta.
Prvi franjevaki monasi sasvim odluno i neuporedivo strasno predstavljaju unutranje uoblienje koje se uzdiglo do apsolutne vrednosti u vidu siromatva. Tu nije posredi samo reakcija
na ono strahovito posvetovljavanje italijanske crkve u 12. i 13.
stoleu, koje je svoj najjezgrovitiji izraz nalo u simoniji: sve je
bilo zasnovano na novcu i sve se moglo imati za novac, od izbora
pape do postavljenja najbednijeg seoskog svetenika, od osnivanja najvelelepnijeg manastira do izricanja formule kojom su
svetenici iz Firence vino, u kojem su se davili mievi, osvetavali i pretvarali ga ponovo u upotrebljivo! A reformistiki pokret,
koji od petog stolea nikad nije sasvim obustavljen, i inae je siromatvo proglaavao za idealni zahtev za duhovnika, jer je time
sasecano iz korena ono posvetovljavanje crkve. Samo, tek kod
franjevaca je siromatvo postalo samostalna vrednost ili korelat
za najdublje unutranje potrebe. O prvom dobu ovog reda veli jedan istoriar, specijalista za njega: U siromatvu je gente poverella naao sigurnost, ljubav i slobodu: kakvo je udo to su se
sva
razmiljanja novih apostola ticala jedino ouvanja tog dragocenog blaga. Njihovo potovanje nije poznavalo granice; s pravim
arom ljubavi prema zarunici svakodnevno su pridobijali ljubu
svoga srca. Tu je siromatvo postalo pozitivan posed koji je, s
jedne strane, takorei, posredovao u sticanju najviih dobara, u
odnosu na njih postizao ono to novac postie u odnosu na ovozemaljska dobra vredna prezira; kao i on, i siromatvo je bilo re265

zervoar u koji su se slivali nizovi praktinih vrednosti i iz kojeg

se ono ponovo hranilo. A s druge strane, siromatvo je ve sasvim neposredno bilo strana ili izraz toga da onome ko se odrie
svet pripada u jednom viem, u najviem smislu; taj nije bio
neko
ko se odrie, nego je u siromatvu posedovao najistiji, najtananiji ekstrakt stvari, kakav krtac poseduje u novcu. Kao to su
budistiki monasi govorili: S velikom radou ivimo mi koji
nita ne posedujemo; veselost je naa hrana, kao bogovima carstva svetlosti - tako su franjevce karakterisali kao nihil habentes, omnia possidentes. Siromatvo je tu izgubilo svoju asketsku
sutinu: unutranja dobra, za ije je dobijanje ono predstavljalo
negativan uslov, spustila su se do njega, odricanje od sredstva,
koje je za svet inae puni predstavnik njegovih krajnjih svrha,
doivelo je isti uspon do definitivne vrednosti. Ogromna i obuhvatna mo procesa kojim se novac iz svog poloaja posrednika
uzdie do znaenja neeg apsolutnog, zapravo, moe da bude
otrije osvetljena samo tako to se negiranje njegovog smisla
uzdie u istu formu.
Krug tih pojava koje sutinu novca treba da osvetle i
rasvetle
posredstvom njegovih refleksa zatvoriu dvama, na nivou novane kulture skoro endeminim sluajevima: cinizmom i blaziranou - a i jedno i drugo su rezultati svoenja na vrednost novca
kao sredstva na koje moraju pristati specifine vrednosti ivota;
oni ine, takorei, nalije pojava krtosti i pohlepe za novcem,
budui da se pomenuto svoenje oituje u porastu jedne nove
krajnje vrednosti, a cinizam i blaziranost u srozavanju svih starih. U njima se dovrava negativnost teleolokih nizova koje je
novac ve ostvario u rasipanju i uivanju u siromatvu - ona se
dovrava tako to sada zahvata ne samo pojedine vrednosti, kristalizovane samo u novcu, nego i injenicu vrednosti uopte. Ma
koliko da to to mi danas nazivamo cinizmom, po svom fundamentalnom stavu nema nikakve veze s grkom filozofijom ivota od koje mu potie ime, ipak, meu njima postoji, takorei,
perverzna veza. Antiki cinizam imao je sasvim pozitivan ideal
ivota: bezuslovnu snagu due i moralnu slobodu individuuma.
To je njemu bila tako bezuslovna vrednost da su, u poreenju s
njom, nitavne bile sve razlike onih inae priznatih vrednosti: da
266

da li on ispunjava svoje porodine obaveze ili ne ispunjava - to

je
za mudraca sasvim nevano, i to ne samo u poreenju s pomenutom apsolutnom vrednou; u toj ravnodunosti otkriva se
upravo prisutnost te vrednosti. ini mi se da je za stav koji se
sada naziva cininim odluujue to to i za njega ne postoji nikakva diferencija u nivoima vrednosti, a ono to je uopte vrednovano visoko ima jedino znaenje u svoenju na nivo najniega
ali je pozitivna i idejna, moralna, krajnja svrha tog
nivelisanja
otpala. To to je za pomenute paradoksalne izdanke
Sokratove
ivotne mudrosti bilo sredstvo ili nekakav sekundaran
rezultat
ovde je postalo sredite, i time mu se znaenje sasvim
promenilo. Cinik - uvek u sadanjem smislu - najjasnije otkriva
svoju
sutinu u suprotnosti sa sangvininim entuzijastom. Dok
kod
ovoga krivulja vrednosnog kretanja ide odozdo nagore,
pa
i
nie
vrednosti tei da uzdigne do znaenja viih, kod cinika je
smer
obrnut: njegovo oseanje ivota je adekvatno izraeno
tek
kad
je
on teorijski i praktino dokazao niskost i najviih
vrednosti,
iluziju o razlikama u vrednostima. Nita tako delotvomo ne
ide
naruku tom raspoloenju koliko sposobnost novca da i
najvie
i
najnie vrednosti podjednako svodi na jednu formu
vrednosti,
pa
ih time dovodi na isti naelni nivo, koliko god raznih
vrsta
i
mera
te forme postojalo. Ni najednom drugom optem
podruju
cinik
ne nalazi tako trijumfalno opravdanje kao ovde, gde su
najta267

Drugo znaenje nivelisanja koje se tie ne samo razliite

vrednosti nego i raznovrsnosti stvari - budui da centralno mesto
novca vezuje interes za ono to im je zajedniko, nasuprot njihovom individualnom nivou obrazovanja - nalazi svoj osobni izraz
u blaziranosti. Dok se cinik, ipak, jo moe podstai na reakciju
posredstvom podruja vrednosti, mada u tom izvmutom smislu
da on u kretanju vrednosti odozgo nanie nalazi dra ivota onaj blazirani je, po svom, razume se, nikad potpuno ostvarenom
pojmu, tup prema razlikama u oseanju vrednosti uopte, sve
stvari on vidi kao podjednako blede i sive, nimalo vredne da se
njima podstakne na neku reakciju, naroito reakciju volje. Dakle,
odluujua nijansa tu nije obezvreivanje stvari uopte, nego
indiferentnost prema njihovim specifinim razlikama, poto iz
njih upravo proistie svekolika ivahnost oseanja i htenja, uskraena blaziranome. Onaj kime je ikad duboko ovladalo uverenje da je sve mogune raznolikosti ivota moguno dobiti za
upravo istu novanu svotu - mora biti blaziran. Redovno, iscrpljujua uivanja vae kao uzrok blaziranosti, i to je opravdano
zato to prejaki nadraaji, konano, iz nerava izvlae svu sposobnost za reagovanje. Samo, time jo nije zatvoren krug pojava blaziranosti. Naime, drai stvari nikako nisu samo uzroci praktinih
postupaka za njihovo dobijanje, nego takoe obrnuto: vrsta i
mera praktino zahtevanog truda za njihovo dobijanje esto
odreuju upravo dubinu i ivost njihove drai za nas. Sva individualizovanja tenje, sve zapletenosti puteva, svi posebni zahtevi
koje postavlja sricanje tog predmeta - prenose se na taj predmet
kao posebnosti njegove sutine i njegovog odnosa prema nama,
kao drai bivaju investirane u njega; obrnuto, to je nain
sticanja
predmeta vie mehaniki i indiferentan u sebi, to e on sam
izgledati bezbojniji i manje zanimljiv - ba kao to svagda ne samo
cilj odreuje put nego i put cilj. Zato uvek jednako sticanje, koje
nijednom predmetu ne pridaje posebnu vrstu nabavljanja, mora
novcu initi njegove objekte indiferentnima, i to oito utoliko
temeljnije ukoliko bogatstvo to praktino svoenje razlika u
vrednostima protee na sve vei broj predmeta. Sve dok nismo u
stanju da kupujemo stvari, one na nas deluju svojim ukupnim
draima, odgovarajuim njihovim posebnostima; im mi njih,
svojim novanim posedom, moemo da steknemo kad god poe268

uivanja nego i zbog indiferentnog puta do njihovog sticanja,

puta koji brie njihovu specifinu vrednost. Naravno, taj uticaj je
u pojedinanom sluaju neznatne veliine. Ali u odnosu bogataa prema objektima koji se mogu dobiti za novac, ak, moda,
ve u ukupnom tonu koji javni duh sada daje tim objektima svuda, gomilanje tog uticaj a uinilo gaje vrlo primetnom veliinom.
Tako su cinizam i blaziranost samo odgovori dveju razliitih,
katkad takoe stupnjevito izmeanih naravi na istu injenicu:
kod cinine dispozicije, iskustvo koliko se moe dobiti za novac,
i indukcija da je, konano, sve moguno kupiti, bude pozitivno
oseanje zadovoljstva, dok za onoga ko naginje blaziranosti ba
ta ista slika stvarnosti njoj oduzima mogunost da za njega postane dra. Zato, dok cinik svoju unutranju situaciju redovno ne
eli da promeni, kod blaziranoga je to ipak, est sluaj: element
roda u njemu zahteva ivotne drai, a njegovo individualno
ustrojstvo ne doputa mu da ih oseti. Otuda udnja sadanjosti za
podsticajima i uzbuenjima, za ekstremnim utiscima, za najveom brzinom njihove smene - jedan od onih pokuaja da se
kvantitativnim uveliavanjem sadraja opasnosti ili patnji izbegne neka situacija; razume se, usled toga nastupa trenutno skretanje panje s njihovog objektivnog znaenja, ali ubrzo potom
vraa se stari odnos, sada tei usled poveanog stepena njegovih
elemenata. Meutim, bitnije je to to moderno vrednovanje podstreka kao takvog kod utisaka, veza, pouka - bez nunosti naglaavanja na ta nas to podstie - odaje takoe samo pomenutu
karakteristinu obuzetost sredstvima: ovek se zadovoljava ovim
predstadijumom prave vrednosne proizvodnje. Poto je pomama
za pukim podsticajima kao takvima posledica preovlaujue blaziranosti, kod koje sve vie nestaje ona prirodna uzbudljivost, i
poto ova, opet, proistie iz novane privrede, s njenim obezbojavanjem svih specifinih vrednosti posredstvom puke srednje
vrednosti - ovde imamo jedan od zanimljivih sluajeva, u kojima je bolest saoptila leku svoju vlastitu formu. Novana kultura
oznaava takvu obuzetost ivota njegovim sredstvima da se i
izbavljenje od njegovih zamora, kao po sebi razumljivo, trai u
pukom sredstvu koje preutkuje konano znaenje ovoga: u injenici onog podstiueg kao takvog.

269

III

Ve sam jednom pomenuo da pohlepa za novcem i krtost,

ma koliko u veini sluajeva nastupale spojene, ipak podleu
tanom pojmovnom i psiholokom razlikovanju. A, stvarno, postoje pojave koje nam ih otkrivaju podvojene; brzina puta do
novca esto ukazuje na potpunu nezavisnost od brzine puta koji
vodi od novca, i to nikako samo tamo gde su u pitanju pohlepa za
novcem i krtost u uem smislu nego ve na stupnjevima na kojima unutranja kretanja jo nisu prela granicu normalnoga. To
se postie poglavito onim ilegitimnim uzdizanjem novca na vie
mesto u svrhovnom nizu koje, zato to u sebi nema nikakvu objektivnu meru, esto menja svoje znaenje, tako da novac, sve
dok se stie, budi sasvim druga oseanja vrednosti nego kad je
posredi njegovo davanje za razline predmete. Tenzija oseanja
vrednosti prema novcu, koja je sledila put ka njemu, poputa zajedno s njegovom dostignutou, to je izraeno tako da veina
ljudi kao potroai ne potuju ba toliko zakon ekonominosti
koliko to ine kad su privrednici, poslovni ljudi. Moda iz tog iskustva da smo u sticanju stroi, egzaktniji, manje lakomisleni
nego u izdavanju, potie jedna odredba starojevrejskog prava. Po
njoj, uopteno, u sluaju novanih sporova optueni se stalno
mora zaklinjati. Samo se prodavcu na malo izuzetno, najednom
mestu u Talmudu, daje da se zakune u vezi s dotinom belekom u knjizi svoje radnje. U izvesnim odnosima ispoljava se
pomenuta smena kontrakcije i remisije novanog vrednovanja
kod kneeva koji, kao Luj XI i mnogi drugi, u uterivanju svojih
prihoda postupaju krajnje strogo, a u njihovom izdavanju sasvim
270

liberalno. Sve u svemu, ipak se proporcija izmeu brzine sticanja

i brzine izdavanja ne moe osporavati. Zato niko lake i lakomislenije ne izdaje novac od kockara, kopaa zlata i polusveta; i pogubno stanje finansija panije, poev od Karla V, pripisivano je
relativnom odsustvu truda koje je pancima donelo plemenite
metale Amerike. Onaj izraz: Kako dolo, tako prolo! - upuuje ne samo na objektivnu strukturu privrede koja, svakako,
bezbednost steenoga uvodi kao cenu izvesne solidnosti sticanja:
pozivi s posebno lakim i brzim sticanjem, u svojim objektivnim
okolnostima, ve sadre i kanale kroz koje to to je steeno ima
prirodnu tendenciju i ansu da ponovo otie. Ali pomenuta poslovica ima delotvomo obrazloenje u psiholokom ustrojstvu;
to bre protie teleoloki niz sve do take dobijanja novca, to su
manje oseanja utroka snage i znaajnosti u njemu sabrana, to
povrnije i zato lake razdvojivo on ostaje u centru vrednosti, dakle, to ga pre mi putamo iz ruke. Iako delovi niza, koji vode gore-dole, imaju zajedniki karakter vee ili manje tenzije, ipak
meu njima postoji ta diferencija da novac, dok jo nije dobijen,
ima vrednost krajnje svrhe, koju gubi im bude stvarno dobijen i
im se oseti njegov karakter pukog posrednika - kad to ne sprei
krtost. Istakao sam ovu prekretnicu izmeu dvaju odeljaka teleolokog niza, jer kod nje jedna veoma bitna crta novca postaje
odluujue vidljiva. Naime, sve dok novac kao najprei i jedini
cilj tenje ispunjava svest, on za ovu jo ima neki kvalitet. Istina,
ne bismo stvarno znali rei kakav je on; samo, zainteresovanost
volje, koncentrisanje ideja na to, ivost za to vezanih nada i kretanja ozaruju ga toliko da mu i samome daju, takorei, bljesak
boja, pa nam pojam novca uopte ine znaajnim, jo sasvim nevezano za pitanje koliine. Tako se razvijaju sve nae praktine
elje: sve dok su pred nama, neostvarene, celi genus kao takav
predstavlja za nas dra, tako da se ak vrlo esto predajemo obmani da bi nas trajno zadovoljila makar i neznatna mera istoga,
ukoliko je to samo ta stvar, ukoliko predstavlja taj pojam. Naa
elja najpre je usmerena ka kvalitetu objekta, a zainteresovanost
za kvantitet u kojem se predstavlja pomenuta odreenost, redovno istie njegovu vanost tek kad je kvalitet ve u bilo kojoj meri
ostvaren i doivljen. Taj tipini razvitak naih interesa obuhvata
novac na posebno modifikovan nain. Poto on nije nita drugo
do po sebi nevano sredstvo za konkretne i bezgranino raznoli-

271

ke svrhe, to je, svakako, njegov kvantitet ona jedina, za nas

racionalno vana njegova odreenost; u odnosu na njega, pitanje nije
usmereno ka ta i kako, nego ka koliko. Ali, kako rekosmo, ta sutina ili ta lienost novca sutine redovno se potpuno
psiholoki isto ispoljava tek kad se do njega doe; prilikom promene u definitivne vrednosti, sasvim se pokazuje kako o znaaju
novca, tj. o njegovoj snazi kao posrednika, odluuje iskljuivo
njegova koliina. Pre nego to teleoloki niz dospe do ove take,
i sve dok je novac puki predmet elje, posredstvom naglaavanja
oseanja koje se odnosi na njega kao na opti pojam, njegov karakter istog kvantiteta uzmie pred njegovom optom i, u neku
ruku, kao kvalitet doivljenom sutinom - odnos koji kod krtosti postaje hronian zato to ne doputa da teleoloki niz pree tu
kritinu taku, tako da krtica, svakako, za novac trajno vezuje
oseanja kao za sutinu s kvalitativnim i specifinim draima. A
ograniavanje novanog interesa na pitanje onog koliko, drukije izraeno: da se njegov kvalitet sastoji iskljuivo u njegovom
kvantitetu, ima mnotvo za nas vanih posledica. Najpre tu da
razlike u kvantitetu novanog poseda za posednike znae najvanije kvalitativne razlike. To je tako trivijalna injenica iskustva da bi njeno isticanje bilo besmisleno kad stalno ne bi
delovalo iskuenje da se karakter novca kao istog kvantiteta tumai
upravo obrnuto, da se njegova znaenja i delotvomosti predstave
mehaniki tj. oni vii multiplikacijama onih niih. Najpre u
pomenuti jedan sasvim nevaan sluaj kao dokaz za to kako su
duboko delotvorne - u pogledu kvalitativnih posledica - kvantitativne razlike u kondenzovanju novca. Izdavanje malih novanica ima sasvim drukiji karakter od izdavanje onih krupnih.
Mali ljudi, koji su uglavnom vlasnici malih novanica, nisu
tako lako kadri da ih razmenjuju kao vlasnici krupnih novanica, dok, s druge strane, ako nastupi panika, oni silovito i nerazborito insistiraju na vraanju novca, ili svoje novanice daju a
tout prix. U smeru tog dokaza deluje sledee, vie naelno
razmiljanje.
Sva troenja novca u svrhe sticanja dele se na dve
kategorije:
s rizikom i bez rizika. Apstraktno posmatrano, istina, i u jednoj i
u drugoj sadrane su obe forme, ako se ostavi po strani, recimo,
272

nitavanjem objekta pekulacije, dok, s druge strane, takoe

najsolidniji posao sticanja uvek krije nekakav dodatak u vidu rizika. Ali, praktino, u veoma mnogim sluajevima, taj dodatak
se moe zanemariti prosto kao beskrajno mala veliina, tako da
se o svakom poslu moe rei da se njime nita ne rizikuje, ili da
jedan odreeni deo investicionog kapitala, odnosno subjektove
imovine, jeste na kocki. Izgleda razumno prihvatiti mogunost da
se veliina tog eventualno izgubivog uloga odredi i jednim i drugim objektivnim faktorom: razlomkom verovatnoe gubitka i
visine eventualnog dobitka. Oito je iracionalno usuditi se na izdavanje 100 maraka za posao pri kojem je ansa za gubitak =1/2,
a najvei mogui dobitak iznosi 25 maraka; ali pod svim okolnostima izgleda racionalno usuditi se, pod istim uslovima, dati 20
maraka. Samo, ova objektivna raunica stvarno nije dovoljna za
utvrivanje razumnosti ili nerazumnosti u riziku jedne odreene
svote. Tome se pridruuje i karakter linosti: u svakoj ekonomskoj situaciji postoji izvestan deo poseda koji se racionalno ne
sme nikako rizikovati, bez obzira na to koliko bi veliki kao i
verovatni, izgledi za dobitak bili dobijeni u zamenu za to. Pomenuto
oajniko stavljanje na kocku onog poslednjeg, to je uobiajeno
obrazlagati time da se vie nema ta izgubiti, tim obrazloenjem pokazuje da se izriito odreklo racionalnosti postupka. A
ako se takva pretpostavi, onda se pitanje objektivne verovatnoe
uspevanja neke pekulacije opravdano postavlja tek s one strane
odreene granice unutar svake imovine. Kvantum ispod te odreene granice racionalno se ne sme stavljati na kocku zarad krupne svote koja se moe dobiti, i u sluaju vrlo male verovatnoe
za
gubitak, tako da ovi objektivni faktori, koji inae opravdavaju rizik, tu postaju sasvim nevani. Novana forma vrednosti lako
navodi na neprepoznavanje ovog ekonomskog zahteva, zato to
ona tu formu razlae na vrlo male delove, pa time i onog manje
imunog mami u rizik, u koji on naelno ne bi ulazio. To se, na
primer, veoma karakteristino pokazalo kod akcija u zlatu, vrednih jednu funtu, kakve su izdavale rudarske kompanije Transvala i Zapadne Australije. Svojim relativno vrlo malim iznosom i
vrlo velikim izgledima za dobitak te akcije su prodrle u krugove
koji su, inae, morali ostati sasvim daleko od berzanske pekulacije; donekle slino stoji stvar s italijanskom lutrijom, dok mo18 Filozofija novca

273

izbegne tu opasnost za blagostanje naroda utvrivanjem prilino

visokog minimuma za nominalnu vrednost svake akcije koja se
emituje. Ako se ponudi vrednost za pekulacije, preduzee, zajam itd. u vrlo malim delovima, onda njihova objektivna neznatnost, tj. neznatnost u srazmeri s ukupnim iznosom lako moe da
navede na pogrean zakljuak da su oni subjektivno, tj. u srazmeri s imovinom poslednjeg licitanta, stvarno znaajni. I jo jedna
injenica - da se jednom objektivno tako malom svotom uopte
moe stei spekulativna dobit - mnoge navodi na to da zaborave
da njihove prilike njima ne dozvoljavaju da rizikuju tu svotu. Pri
tom je tragino to to ljudi iji dohodak jami samo
egzistencijalni minimum, te ga oni zato nikako ne smeju rizikovati, upravo
najvie podleu takvim iskuenjima. Nije samo dobit, zasnovana
na verovatnoi, onome ija situacija zapravo najvie iziskuje takvu dobit uskraena ba logikom te situacije, nego to ini i - na
verovatnoi zasnovano - obezbeenje od gubitaka koje upravo
ta situacija najmanje moe da podnese. Upravo siromanije porodice esto ne koriste osiguranje poslodavaca, kojim zakonsku
negu slugu u sluajevima bolesti mogu da otkupe za relativno
malu premiju. Istina, njima je posebno teko da zbrinu obolele
sluge, a ipak, oni se pouzdaju u to, jer se, u uslovima vrlo malog
dohotka, siguran troak u vidu neke male svote pokazuje nepodnoljivim u veoj meri nego puka ansa da ona bude mnogo vea
koliko god iracionalno ta raunica izgledala. Oito je u
okviru
dohotka ili imovine ona granica posle koje se rizik moe
ekonomski opravdati, utoliko nia, tj. doputa utoliko vei
deo
za
svrhe pekulacije, ukoliko je linost bolje situirana - i to
ne
apsolutno vei, to se po sebi podrazumeva, nego i relativno,
tj.
u
srazmeri s ukupnim dohotkom vei. Takoe, ova razlika
ne
postoji samo izmeu zaista visokog i zaista niskog poloaja
u
pogledu finansija nego i ve minimalne razlike u tim
poloajima
274

postavljaju sasvim razliite forme. Onaj sasvim spoljanji, pa

ak i unutranji znaaj neke novane svote razliit je, zavisno od
toga da li ona stoji ispod ili iznad pomenutog praga; a koji e od
ta dva sluaja biti, to zavisi iskljuivo od okolnosti s kojom
koliinom inae postojeeg novanog poseda ona ini imovinu
vlasnika. S promenom kvantuma ta imovina dobij a sasvim nove
kvalitete.
Konano, to se uvruje u vrlo optu formu ponaanja stvari,
koja svoje najupadljivije ostvarenje ima na podruju psihologije.
Re je o tome da kvantitativna poveanja pojava, koje deluju kao
uzroci, ne izazivaju uvek podjednako, odgovarajue poveanje
njihovih posledica. Stavie, onaj porast snage uzroka koji je podstakao odreeni porast posledica vie ne moe, na viim stupnjevima te iste skale, stii do istoga, nego u sluaju apsolutno
poveanih mera bie potrebno neko veoma poveano dejstvo da
bi se postigao isti efekat. Podsetiu, recimo, na estu pojavu da
obrtna sredstva koja na novootvorenom podruju sticanja daju
odreeni rezultat, kasnije moraju biti umnogome uveana da bi
to isto postigla; ili na dejstvo lekova koje se na poetku moe
znatno pojaati malim poveanjem doze, dok kasnije objektivno
ista tolika poveanja imaju samo vrlo smanjena dejstva; ili na
sreu koju u skuenim imovinskim prilikama izaziva neki dobitak, dok pri neprestanom ponavljanju toga, najzad, jednakoj
koliini dobitka vie ne odgovara nikakva reakcija u vidu oseanja sree. Najee obraivan primer tie se takozvanog praga
svesti: spoljnji nadraaji koji pogaaju nae nerve nisu nikako
primetni ispod izvesne jaine; kad je dostignu, odjednom izazivaju osete, njihovo puko kvantitativno poveanje pretvara se u
dejstvo sasvim kvalitativne odreenosti; ali u nekim sluajevima
to poveanje, takoe opet u pogledu ovog dejstva, dostie gornju
granicu, tako da prosto nastavljanje jaanja tog nadraaja preko
nje ponovo dovodi do iezavanja tog oseta. Ovim se ve ukazuje na najzaotreniju formu pomenute diskrepancije izmeu uzroka i posledice, koja se izaziva samo kvantitativnim porastom
uzroka: na direktno prelaenje posledice u svoju suprotnost. Kod
gorenavedenog primera s lekovima i ovo se dogaa: naroito
posredstvom homeopatskih ogleda ustanovljeno je da se isto
kvantitativnim promenama doziranja kod jednog istog pacijenta
moe postii direktna suprotnost posledica; i kod elektrizacija je

275

primeeno da su ea ponavljanja pretvarala uspeh u njegovu

suprotnost, pa ponovo tu suprotnost u suprotnost. Svakodnevno
iskustvo od krupnog i tipinog znaaja jeste: da skoro svi ulni
nadraaji koji donose zadovoljstvo pukim nagomilavanjem i
pojaavanjem mogu, posle poetnog pojaavanja oseanja zadovoljstva, dovesti do gaenja tog oseanja i do pozitivnih bolova.
Najzad, pokazuje se nesamerljivost izmeu objektivnog, prouzrokujueg nadraaja i subjektivnog oseta koji on izaziva, kao u
sledeem primeru. Cesto nas niske ekonomske vrednosti, koje su
ipak nesumnjivo vrednosti, ne podstiu na ponaanje srazmemo
takvoj ekonomskoj vrednosti. Ima predmeta steenih novcem
ija se novana vrednost esto uopte ne rauna, uopte ne ulazi
u operaciju s njima kao neki faktor - na primer, potanske marke.
Od nepoznatih ljudi, od kojih se inae ne bi ovek usudio da trai
neku vrednost, makar i vrednost najmanje pare, oekuje se da
ogovore na pitanja za koja sami nisu ak ni zainteresovani; na
slanje marke u prilogu, potrebne za odgovor, teko bismo se usudili kad je re o nekom nama ravnom. I onaj ko inae razborito
tedljivo postupa s groima, za potansku marku, ili za groe potrebne za tramvajsku kartu vezivae manje razmiljanja o tedljivosti nego za mnoge druge jednake vrednosti. Izgleda da postoji
vrlo razliit nivo praga ekonomske svesti, zavisno od imovine i
temperamenta subjekta, tako da ekonomske nadraaje ispod tog
praga ljudi nikako ne oseaju kao ekonomske. To je, svakako,
pojava zajednika svim viim podrujima. Ipak, ona nastaje tako
to se inae ve postojei i primetni elementi spajaju u jednu
novu formu, pa se time uzdiu do znaaja koji im dotad nije bio
poznat: tako stvari postaju predmeti prava, estetskog uivanja, filozofskog razmatranja - stvari ijem se odavno poznatom sadraju pridruuje jedna nova strana. A za to da se ovo dogodi,
pretpostavka je, u mnogim sluajevima, jedan odreen kvantum
takvih elemenata; ukoliko oni ostaju ispod njega, nee se uzdii
do viih i relativno teko dostinih slojeva svesti, u kojima su
smetene pomenute kategorije. Tako se, na primer, izvesne boje
ili kombinacije boja mogu sasvim jasno zapaati, ali one nee,
ipak, izazvati estetsko dopadanje ako povrine koje one zauzimaju nemaju znatniju dimenziju; pre ovoga su to proste injenice
koje, istina, prelaze prag ulne, ali ne i prag estetike svesti.
Tako, postoji istorijski prag koji izaziva znaajnu neproporcio276

nalnost izmeu linih energija i njihovih istorijskih uspeha. Bilo

je mnogo indijskih asketa koji su pouavali slino Gotamu - ali
je samo on postao Buda; zaelo i mnotvo jevrejskih uitelja ije
propovedi nisu mnogo odstupale od Isusovih - ali samo on je
odredio svetsku povest. I tako svugde: znaaj linosti ini neprekidnu skalu, ali u njoj postoji jedna taka iznad koje tek zapoinje povesno dejstvo neke linosti, dok one ispod tog praga
znaajnosti ne samo da imaju srazmemo manje, nego nemaju nikakvo dejstvo, te potpuno iezavaju. Moda na jo viem nivou
lei prag filozofske svesti. Iste pojave koje u minimalnom kvantitetu spadaju u prolazne nevanosti svakodnevice, dok u neto
veem, moda, privlae panju u estetskom smislu, mogu - u
ogromnim i uzbuujuim dimenzijama - postati predmeti filozofske ili religijske refleksije. Slino ovome, i oseanje
traginoga
ima prag kvantiteta. Mnoge protivrenosti, nedovoljnosti, razoaranja, koji su kao pojedinosti svakodnevnog ivota nevani ili
ak imaju humoristiku crtu, dobijaju traginu i duboko zastraujuu prirodu kad postanemo svesni njihove ogromne rasprostranjenosti, neizbenosti njihovog ponavljanja, boje koju daju
ne samo tom nego i svakom drugom danu. Na podruju prava se
taj prag kao injenica markira principom: minima non curat praetor. Kraa jedne pribadae je kvantitativno premala - koliko god
ona kvalitativno i za logiku svest upravo bila kraa - da bi se za
nju pokretao sloeni psiholoki mehanizam pravne svesti: dakle,
i ova ima neki prag, tako da nadraaji ispod njega, iako mogu
vrlo mnogo da uzbude druge sfere svesti, ne bude nikakvu psihiko-juridinu reakciju, a da i ne govorimo o reakciji drave.
injenicom da je i ekonomska svest snabdevena jednim specifinim pragom objanjava se opta sklonost da se, umesto jednostrukog veeg troenja, radije uvodi neprekidan niz manjih, iji
se pojedinani delovi ne primeuju. Stoga, kad ve Pufendorf
predlae vladaru daje bolje na mnogo predmeta razrezati svagda
mali porez, umesto na jedan jedini neki visok porez, poto se narod vrlo teko razdvaja od novca (fort dur a la desserre), ovo
obrazloenje nikako ne obelodanjuje ono bitno; jer narod mora
da daje novac i u jednoj i u drugoj formi; samo to pojedinano
davanje u jednoj formi ostaje ispod praga ekonomske svesti, te
tako pojedinana izdata svota isto tako ne ulazi u kategoriju ekonomskog raunanja, oseanja, reagovanja - ba kao to i dve
277

teine, od kojih je svaka ispod praga svesti o pritisku, stavljane

jedna za drugom na dlan, ne izazivaju nikakav oset, ali ga izazivaju ukoliko deluju istovremeno.
Ako se ovo zamisli kao pasivan otpor naim prostim ili
sloenim oseajima, posle ijeg se savladavanja tek i moe uticaj
preneti svesti, onda taj otpor moe postati i aktivniji. Moguno je
pretpostaviti da se nai receptivni fiziko-psihiki organi nalaze,
u svakom datom trenutku, u stanju pokrenutosti odreenog
smera i snage, tako da dejstvo nastupajueg nadraaja zavisi od
odnosa unutranjeg kretanja, koje od njega potie, prema pomenutom prethodno zateenom: ovo se moe uperiti u istom smeru,
tako da dobije nesputanu mogunost irenja, ali moe i da krene
nasuprot njemu, tako da ono u svom dejstvu bude sasvim ili delimino poniteno, i takorei, organ koji ima oset, tek posle
prevladavanja nekog pozitivnog otpora, pokrene u posebnom smeru.
Ovom predstavom oznaeno ponaanje suprotno je jo jednoj
injenici, koju nazivamo osetljivou prema razlikama: u osetu
nemamo nikakvu meru za apsolutne nego samo za relativne veliine, tj. samo usled razlike izmeu jednog i drugog oseta moemo svakome da odredimo meru. To iskustvo - ije modifikacije
ovde moemo da ostavimo po strani, i koje je za nas vano samo
utoliko ukoliko njegovi kritiari njega priznaju - oito je temelj
celog niza pojava o kojem je ve raspravljano. Ako je - kako je
to
izraeno na jednom najprostijem primeru - kretanje u nervima
koji su povezani s pipanjem od jaine 1 poraslo za 1/3, onda je to
isto kao da je neko kretanje od jaine 2 poraslo za 2/3. Dakle, injenica da mi jednaku reakciju vezujemo za relativno jednaku
razliku od datog stanja oseta, prouzrokuje to da objektivno jednaki nadraaji imaju vrlo razliite subjektivne posledice. Sto vie
oset, koji izaziva neki nov nadraaj, odstupa od zateenog ustrojstva tog oseanja, to e jae i primetnije on ui u svest. Ovo
se
ukrta samo, kako je pomenuto, s injenicom da nadraaj esto
tek treba da savlada jedno - njegovom smeru suprotno - raspoloenje naih fiziko-psihikih organa, da bi onda mogao da se
nametne naoj svesti. Dok je, shodno pomenutoj osetljivosti prema razlici, nadraaj utoliko primetniji ukoliko vie odstupa od
prethodnog stanja, dotle je on, po drugom principu - do izvesne
278

zapaanjem da je osetima, pri jednakim nadraajima, potrebno

izvesno, mada vrlo kratko vreme, da dosegnu svoj vrhunac. Dok
je razlog za prvi niz pojava u injenici da nastupa zamor - nerv
ne odgovara na drugi istovetni nadraaj vie jednakom energijom, jer je prvim zamoren - drugi pomenuti pokazuje da se zamor nikako ne nadovezuje neposredno na nadraajnu reakciju,
nego da se ta reakcija, prilikom neizmenjenog nadraaja, akumulie kao sama od sebe - moda iz tog navedenog razloga da se
prvo mora savladati otpor organa percepcije, da bi nadraaj dosegao vrhunac, s kojeg, razume se, ponovo opada usled nastupajueg zamora. Taj dualizam dejstava vrlo jasno se ispoljava i kod
sloenih pojava. Na primer, povod za radost, koji se javi u ivotu
neke potpuno nesrene osobe, ta ista osoba doivee strasno reagujui, s neiskorienom eudemonistikom energijom, s najjaim odvajanjem od mrane pozadine svoje egzistencije inae;
a, s druge strane, primeujemo daje i za radost potrebno izvesno
navikavanje, da se nadraaj sree nikako ne prihvata stvarno ako
se dua ve prilagodila neprestano suprotnim iskustvima. Naroito tananije ivotne drai najpre se bez dejstva odbijaju od unutranjeg, nevoljom i patnjom odreenog ivotnog ritma, a jaina
njihovog oseta, koja je upravo izazvala pretpostavku suprotnosti
prema pomenutome, nastupa tek posle dueg zbiranja eudemonistikih momenata. Ukoliko ovo potraje i ukupno ustrojstvo due
najzad pree u odgovarajui ritam ili strukturu, onda e koliina
nadraaja, do ije potpune percepcije tada nije dolo, i sada biti
bez nje, i to na osnovu upravo suprotne konstelacije: jer sada je
nastupilo takvo eudemonistiko navikavanje da nedostaje razlika potrebna za primetnost. Ova antinomija ispoljava svoj veliki
teleoloki znaaj takoe u ekonomskom ivotu; osetljivost prema razlici goni nas iz svakog datog stanja na sticanje novih dobara, na proizvodnju novih mogunosti uivanja; ograniavanje
osetljivosti prema razlici pasivnim ili aktivnim otporom postojeeg organskog ustrojstva, otporom koji treba prevladati, prisiljava nas da taj novi smer pratimo takoe energijom koja
istrajava, i da dobijanje dobara nastavimo do znatnijeg kvantiteta. Ali tom intenziviranju osetljivost prema razlici ponovo postavlja gornju granicu, budui da njega slabi navikavanje na taj
odreeni nadraaj, te najzad vie ne doputa da se oseti rast nego
goni ka kvalitativno novome. Isto tako kao to ovde poveanje

279

kvanta objekata, ravnomemo napredujui, izaziva alterniranje

unutranjih posledica, i novane vrednosti stvari svojim prostim
poveavanjem mogu dovesti do preinaavanja elja u odnosu na
njih. Najpre predmet, koji ne kota nita, ili samo minimum, vrlo
esto se upravo zato i ne vrednuje, niti je predmet elje; im mu
cena poraste, nastaje i njegova poeljnost, pa se neko vreme
podie s tom cenom do krajnje take nadraaja. A ako se potom i
dalje podie cena, tako da sticanje ne dolazi u obzir za
dotinoga,
onda e prvi stadijum tog odricanja, moda, pokazati prisustvo
najjae strasti elje, a zatim e nastupiti prilagoavanje na to,
suzbijanje beskorisne enje, ak, zavisno od tipa kiselog groa,
takoe neposredna averzija prema tome to je, ipak, nedostino.
Na vrlo velikom broju podruja se takva smena pozitivnog i negativnog ponaanja vezuje za kvantitativnu promenu ekonomskog zahteva. Poreski pritisak, koji trpi ruski seljak, navodi se
kao uzrok za njegovo loe, primitivno i nedovoljno intenzivno
privreivanje: navodno, njemu se ne isplati da bude vredan,
poto e mu preostati samo goli ivot. Oigledno je da bi neto
manji pritisak, koji bi mu, ako vredno radi, ostavljao izvesnu dobit, podstakao upravo na najintenzivnije privreivanje; a ako bi
se dabine jo smanjile, on bi se moda vratio svojoj ranijoj
inertnosti, ukoliko bi i taj mali prinos njemu omoguavao da zadovolji sve potrebe svog kulturnog nivoa. Ili drugi jedan primer:
ako je neka klasa ili neki individuum prinuen na nii ivotni
standard, pa zato zna samo za primitivne i proste vrste radosti i
zabave, onda bi neto povean dohodak uinio samo da se ta
uivanja trae ee i u veoj meri; a ako bi dohodak bio znatno
vii, onda bi se pretenzija na uivanje uzdigla u generalno drugu
sferu. Na primer, gde god flaa rakije donosi najvie zadovoljstva, poveane nadnice dovodie do vee upotrebe rakije; a ako
budu i dalje znaajno rasle, onda e nastupiti potreba za sasvim
drugim kategorijama uivanja. Najzad, ovde dolazi do takve svakoj analizi suprotne - komplikacije usled okolnosti da su pragovi svesti za razliita oseanja zadovoljstva i bola, oito, vrlo
razliite visine. Najpre, na fiziolokom podruju novija ispitivanja ukazala su na ogromnu razliku u osetljivosti na bol koja postoji izmeu nerava raznih delova tela, pa kod nekih predstavlja
280

upravo istih tih mesta nema neki konstantan odnos prema tom
oseaju. Svakako, sasvim je kakljiva stvar uporeivati vrednosti
praga za razliita uzvienija i neulna oseanja, jer su njihovi
podsticajni momenti sasvim heterogeni, pa se njihove koliine
ne mogu uporeivati onako kako se to ini s mehanikim ili elektrinim nadraajima ulnih nerava. Uprkos tome to je ovde,
naizgled, iskljueno svako merenje, mora se priznati neravnomema nadraivost takoe podruja viih oseanja, a time i poto se ivotne situacije koje su dosad razmatrane tiu uvek nekog mnotva takvih - neizmema i teoriji nedostupna raznolikost
odnosa izmeu spoljanjih uslova i unutranjeg sleda oseanja.
Moda upravo sudbine oseanja, odreene novanim posedom, jedine mogu donekle da omogue uvid u te vrednosti praga
i u proporcionalnosti. Novac deluje kao nadraaj na sva moguna oseanja, a to moe zato to ga njegov nespecifini karakter neeg bez kvaliteta stavlja na toliku distancu od svakoga da
on prema svemu dobija neku vrstu ravnomemog odnosa; razume se, odnos e biti samo retko neposredan; potrebni e biti
posredni objekti, s jedne strane nespecifini, naime, utoliko to
se mogu dobijati za novac, a s druge strane specifini, budui da
izazivaju odreena oseanja. Usled toga to kod novca zatiemo
vrednosti u vidu uivanja njime pribavljivih specifinih predmeta, usled toga to se njihova dra prenosi na novac i u njemu
saima - u novcu imamo jedini predmet u odnosu na koji vrednosti praga pojedinanih osetljivosti prema uivanju dobijaju
neku vrstu uporedivosti. Jasan je kao dan razlog koji ovde, naizgled, iskljuuje meusobno merenje: izvanredna razliitost u
novanim vrednostima onih stvari koje na razliitim podrujima
proizvode kvantum uivanja, procenjen kao jednak. Ako prag
uivanja u uzlaznom novanom nizu za kakvog gurmana, skupljaa knjiga, sportistu, ima sasvim razliite nivoe, razlog za to
nije u razliitoj nadraivosti energija uivanja, koje tu dejstvuju,
nego u injenici da su predmeti, koji su za njih u jednakoj meri
nadraaji, veoma razliite skupoe. Ipak, moglo bi se zamisliti da
sluajnost vrednosti praga izmeu novanih kvanta i eudemonistikih rezultata tei izjednaavanju, bar u tom smislu to za
individuum postaje karakteristino (ili karakteristino za tipove)
koju novanu vrednost poseduju kupljivi predmeti ili utisci koji
za njih prelaze prag uivanja. Takav razvitak zapoinje injeni281

com da, pre svega za nau intuitivnu procenu, primerenost ili neprimerenost cene kakvog predmeta ne zavisi samo od cene koja
se drugde trai za isti predmet nego i od apsolutnih cena, zaelo
razlinih, kvalitativno sasvim drugaijih vrsta robe: ravnotea e
se ovde izraziti postizanjem standardne novane cene, svuda
identine, koja e, zacelo, uvek biti samo konani rezultat veoma
brojnih subjektivnih i sluajnih kolebanja. Na primer, ako su
nam poznate ekonomske prilike nekadanjih palestinskih Jevreja, one nas zapanjuju izvanrednom jeftinoom izvesnih artikala i
ogromnim cenama za druge. Odnos prema sadanjim cenama je
tako kolebljiv - ne moe se svesti na jedan racionalan izraz - da
se ne moe rei (i to, moda, ni za jedan period antike) da je
opta

novana vrednost za toliko i toliko bila drukija od ove sadanje;

jer tada tako neto nije ni postojalo. Ta pojava se eli objasniti
ekonomskim jazom izmeu bogatih i siromanih, odravan slabom tenjom ovih poslednjih ka poveanju ivotnog standarda:
navodno, donji stalei su bili tako mnogo i stabilno zadovoljni da
prosto naelno nisu ni eleli pojedine robe; tako su se obrazovala
dva sasvim razliita standarda novanih cena: za ono to su siromani mogli i hteli da plate, i za ono to je bilo domen bogatih,
kojima novac nije bio vaan; navodno, takav je, moda, manje-vie bio sluaj kod svih starijih naroda. Nadovezujui se na
to, naglaavano je da, u pogledu odee, hrane, udobnosti, zadovoljstava, shodno novijem dobu, srednji stalei ele da ine to i
oni vii, a oni nii isto to i oni srednji. Tek ovo stvorilo je mogunost za jedinstvenu i optu novanu vrednost. U tom smeru bi
se put ekonomske kulture mogao ovako formulisati: on je usmeren ka poskupljivanju onoga to je prvobitno jeftino, i ka pojeftinjavanju onoga to je prvobitno skupo. To izjednaavanje se
najpre pokazuje s objektivne strane, nalazei svoju uistinu udesnu pojavu u prosenoj profitnoj stopi . Skoro neverovatnim
meusobnim prilagoavanjem svih ekonomskih faktora, za koje
se nikako ne moe dokazati da je svesno uveden tok, postignuto
je da pogoni koji su, po svom materijalu, uslovima rada, kvantima prinosa, najrazliniji i meusobno najnezavisniji, u izgraenoj privredi kapitalima, investiranim u njih, ipak daju - ceteris
paribus - jednaku rentu! Naravno, s obzirom na pojedinanu
raznolikost ljudi, ne dolazi u obzir mogunost da isto takvo izjednaavanje nastupi za subjektivno-eudemonistike rezultate
282

novanih vrednosti - ali bi to moglo biti, na osnovu postepene iskazivosti svih objekata u novcu i postepenog stvaranja nekog postojanog standarda novanih cena, od podjednakog znaaja cena
za sve robe; na osnovu ovoga bi se kulturni proces mogao pribliiti nekom srodnom stanju: na skali novanog kvantiteta moda bi izvesne take mogle da se pokau kao ekvivalenti onih
objekata koji, za jedan odreen individuum ili za jedan tip,
oznaavaju bilo ekonomski prag, ili prag uivanja, ili prag blaziranosti. Na ovom podruju pojav praga, koje je najosetljivije
usled svoje sloenosti i svojih individualizacija, novac se pokazuje kao jedini objekt, koji, zahvaljujui svom isto kvantitativnom karakteru i svom ravnomemom ponaanju prema svim
najrazliitijim stvarima, prua jo najbolju mogunost da se najraznovrsnije nadraivosti uvrste u jedan jedinstven niz. A, osim
toga, izvesna zbivanja ukazuju na sasvim neposredni znaaj koji
novac ima za prag ekonomske svesti, i to tako da svest uopte
reaguje tek na neki novani nadraaj kao na specifino ekonomski. Malograanska uskogrudost odbacuje zahtev za altruistikim
predavanjem nekog predmeta uz obrazloenje da je taj predmet,
ipak, kotao novca - pa se to ovde osea kao opravdavajue
obrazloenje za to da se tu postupa po egoistikom naelu puke
ekonomije! Isto tako, nerazumni roditelji pokuavaju da svoju
decu spree da obesno unitavaju stvari, naglaavajui im da su
one, ipak, kotale novca! Umesto da deci objasne vrednost samih
objekata, oni zapoinju da reaguju ekonomski, podseajui na
utroeni novac. To se vrlo karakteristino ispoljava u sluaju dve
sasvim suprotne pojave. Mnogi na poklone gledaju kao na zaista
vredne tek ako je darodavac za njih izdao novac; poklanjanje
onoga to ovek sam poseduje smatra se cicijakim, ilegitimnim,
nedovoljnim. Samo kod zaista prefinjenih i uzvienih ljudi nalazimo pojavu da oni poklon najvie cene ako ga je onaj drugi sam
posedovao. Dakle, svest o tome da je darodavac podneo rtvu za
njega, javlja se kod primaoca poklona tek ako je ta rtva prinesena u novanom obliku. S druge strane, ipak, upravo poklon u
novcu deluje, u viim krugovima, direktno deklasirajue, pa i
osobe koje slue, koijai, glasnici itd., esto radije primaju
cigaru nego napojnicu, koja je moda trostruko vrednija od nje. Tu je
odluujui faktor injenica da taj dar ne sme da deluje kao ekonomski, ili da bar potiskivanje njegovog ekonomskog karaktera
283

deluje kao posebna srdanost. Dakle, u prvom kao i u ovom

sluaju, vrednost tek u novanom obliku nadrauje svest kao
ekonomsku, i zavisno od oseanja koje ovo dalje izaziva, to isto
ponaanje e biti poeljno ili odbacivano. U koliko god neprekidan niz razvijena novana privreda uvrivala ekonomske objekte - izmeu njih i samog novca ona stvara tako generalnu razliku
da nastanak praga svesti, koja reaguje upravo samo na novanu
vrednost, postaje sasvim objanjiv.
Drugi razlog koji pojave praga svesti stavlja u posebno primetan odnos prema novcu - jeste ovaj: postojanje i zbiranje uzroka, ije stvarno proporcionalno dejstvo izostaje da bi nastupilo
tek iznad izvesne granice, bie utoliko ire, i tu granicu e podii
utoliko vie, ukoliko je nepokretniji, u sebi stabilniji celi sistem
u
kojem se odvija taj proces: tako se, kao to je poznato, voda
moe
hladiti znatno ispod nule, a da se ne smrzne, ukoliko se zatiti od
svakog kretanja, dok je i najmanji potres odmah pretvara u led;
tako se moe ruka drati u postepeno zagrevanoj vodi, daleko iznad inae podnoljivog stepena, ukoliko se moe izbei svako
njeno kretanje ili kretanje vode; tako, na viim i sloenim podrujima, mnotvo uticaja i odnosa izaziva odgovarajuu im uvstvenu reakciju tek kad je celo nae bie potreseno, moda sa
sasvim druge take; kako posedovanje vrednosti, tako i lienost
tih vrednosti, ili nedostojnost izvesnih situacija mogu postojati
dugo, ili se ak postepeno intenzivirati, pre nego to postanemo
svesni toga; prvo mora doi do nekog podsticaja, koji dovodi do
toga da se unutranji elementi, u neku ruku, sukobljavaju, tako
da mi njihove stvarne jaine postajemo svesni upravo pri njihovim sada primetnim relacijama ili razlikama izmeu njih i svih
drugih. tavie, oseanja kao to su ljubav i mrnja mogu dugo
da ive u nama i da se, takorei, ispod povrine akumuliraju i da
imaju izvesna preruena dejstva, sve dok neki podsticaj, veinom prekid u spoljnoj redovnosti veza, ne uini da pomenuta
oseanja eksplozivno uu u svest, pa im se tako tek obezbedi
irenje i bogatstvo posledica kakvo im pripada. Po istom takvom
tipu odvijaju se i socijalni razvojni tokovi. Besmislenosti i zloupotrebe uvlae se potajno ne samo u nekad konsolidovana
ustrojstva, nego se gomilaju i jaaju ispod praga socijalne svesti,
esto do takvog stepena ije se podnoenje vie ne poima od tre284

podsticaje, u svest unelo pomenute nepravilnosti. Kao to je

poznato, esto potresi izazvani kakvim ratom spolja, otkrivaju
protivrenosti i natrulosti u nekoj dravi. To obrazlae, na primer, inae ve istaknuto zapaanje da vrlo otre socijalne razlike,
nepomirljivi nivoi na kojima su razne klase, redovno idu uporedo sa socijalnim mirom. Do poziva na reforme ili revolucije, koje
e dovesti do izjednaavanja, najee dolazi tek kad popuste
krute klasne barijere, pa ivlja kretanja, u drutvu proizvedu izvesne posredne i prelazne pojave, bliskost vienja i lakou uporeivanja izmeu stalea. Ali im se to dogodi, u svest niih
klasa ulazi predstava o njihovoj potlaenosti, a u svest onih
gornjih, delom moralna odgovornost za to, a delom nagon da
brane svoj posed - i socijalni mir je naruen. U novanoj privredi
je pokrenutost ivotnog sistema, kojom svest dobija nadraaj na
oseanja za razlike i pragove, posebno rasprostranjena i iva.
Uvrivanje odnosa, koje tu posledicu uskrauje pojaanim povodima za reakcije svesti, u sluaju utemeljivanja na novcu, biva
prekinuto, jer svako takvo utemeljivanje ima neeg labilnog i
protivnog stanju mira, i to naroito zato to novac nema nikakvu
objektivnu vezu s linostima i, takorei, ne narasta na njima, kao
kakav drutveni stupanj ili deklasiranje, kao poziv ili moralna
vrednost, uvstvena veza ili delatnost. Zbog relativne vrstine
svoje pripadnosti osobama, svi odnosi, zasnovani na takvim
sadrajima ivota, imaju neku vrstu stabilnosti, i uticaju elemenata procene suprotstavljaju izvesnu inertnost, koja, tek u sluaju
znatnog zbiranja tih elemenata, njima obezbeuje sasvim proporcionalnu posledicu. A novac, koji zbog svoje lienosti kvaliteta nema nikakvu vezu ni s kakvom kvalitativno odreenom
linou kao takvom, bez unutranjih otpora klizi od jedne ka
drugoj, tako da na tome zasnovani odnosi i prilike lako i adekvatno poputaju pred svakim povodom za promene; ili, ako tanije
izrazimo svoj sadanji interes, tako da sabrane pojave novca,
koje najistije po sebi predstavljaju karakter pukog kvantiteta,
ujedno najee i najjasnije oituju svoja dejstva na sadrajnu
odreenost ivota. Ali pojave praga, koje tako esto nastupaju
kod novca, samo jo vie razjanjavaju ukupno odreenje novca,
u koje spada pomenuti superaditum; ovaj je, ak, u osnovi, samo
jedna pojedinana meu tako karakterisanim pojavama. On izraava da znaaj onoga vie novca ne odgovara znaaju onoga

285

manje pomnoenog na odgovarajui nain, nego se postojea

razlika izraava, uprkos isto kvantitativnoj izmeni supstrata,
kvalitativno novim i ak oprenim posledicama.
Ova injenica ima jednu, istina, po sebi razumljivu pretpostavku koju ipak valja razmotriti. Ta injenica moe se izraziti
ak ovako: svaka novana svota, raspodeljena na mnotvo osoba, ima drukiji kvalitativni znaaj nego kad se nalazi u jednoj
ruci. Dakle, jedinstvo linosti je korelat ili uslov za sve kvantitativne razlike u posedu i njegovom znaaju; imovina pravnih lica,
zbog jedinstvenosti upravljanja njome, u funkcionalnom pogledu koji se nas ovde tie, stoji na istom stupnju. I kad se govori o
narodnoj imovini, to je moguno samo ukoliko se narod zamilja
kao subjekt koji neto jedinstveno poseduje, odnosno, ukoliko se
posedi, raspodeljeni na pojedinane graane, usled uzajamnog
dejstva u nacionalnoj privredi, predstavljaju tako jedinstveno
kao to se imovina jednog individuuma, usled takvih uzajamnih
ejstava (podela, obziri pojedinanih upotreba prema celini, ravnotea izmeu prihoda i rashoda itd.) spaja u praktino jedinstvo.
Novac, kao vrednost koja je znaajna samo po svom kvantitetu,
nastupa po sebi u ekstenzivnoj naporedosti, tako da je svakoj
svoti - da bi bila jedna, da bi delovala kao jedinstvo - potreban
neki, njoj spoljanji princip koji pojedine delimine kvante sabija u vezu i uzajamno dejstvo, ukratko, u jedinstvo. Kao to
sadraji pojedinanih predstava daju sliku jednog sveta time to
se skupljaju u jedno osobno jedinstvo svesti, i kao to zbir
elemenata sveta time postaje vie nego puki zbir, svaki deo i celina dobijaju novo znaenje koje prevazilazi puku naporedost: tako
jedinstvo osobnog posednika deluje na novac, i koliini, koja se
njime odrava na okupu, tek i daje mogunost da ono svoje vie
ili manje pretvori u kvalitativno znaenje. Saznajna vrednost
ovoga razjasnie se, moda, nadovezivanjem na jedno odreenje
teorije granine koristi. Njega moemo ukratko saeti na sledei
nain: svaka delimina koliina neke zalihe dobara ima vrednost
jednog dela, najnie vrednovanog, tj. upotrebljenog za najneophodnije korienje. Ako bi se izgubio bilo koji deo, racionalno
bi bilo ostatkom podmiriti sve vanije potrebe, a samo onu
najnevaniju ostaviti nepodmirenu; i tako, kojeg god bi se dela
moralo liiti, on bi bio najnevaniji. Dakle, vrednost neke zalihe
dobara nije odreena koriu koja se injeniki izvlai iz nje, tj.
286

ne zbirom vrlo razliito visokih korienja njenih pojedinanih

elemenata, nego koriu od onog najmanje korisnog dela, pomnoenog s brojem takvih podjednako velikih delove uopte. Ta
teorija sasvim uopteno priznaje jedan izuzetak, naime tamo gde
neki zbir dobara ini jedno jedinstvo, pa kao takvo ispoljava izvestan koristan efekat, koji nije jednak zbiru korienja njegovih
pojedinanih delova. Na primer, ujemo da postojanje kakve ume utie na klimu i vremenske prilike, a time i na plodnost
zemljita, na zdravlje stanovnika, na postojanost jednog dela narodnog
bogatstva itd., ukratko, kao celina ima vrednost iji se ni najmanji fragment ne izraunava kad se procenjuje korist od pojedinog
drveta. Tako se i vrednost neke vojske ne meri po graninoj korisnosti pojedinanog vojnika, niti neke reke po graninoj korisnosti pojedinih kapi vode. Ovim oznaena razlika je ona koja
vai i za imovinu kakvog pojedinca. Jedan milion, u posedu
jednog oveka, njemu ne samo da pribavlja ugled i socijalnu
kvalifikaciju, sasvim drukiju od one koju daje hiljadustrukost
odgovarajueg znaaja nekog poseda od hiljadu maraka; nego,
utemeljujui ovu subjektivnu posledicu, objektivna ekonomska
vrednost jednog miliona ne moe se izraunati na osnovu granine korisnosti od, recimo, njegovih hiljadu delova po hiljadu
maraka, nego ini jedinstvo iznad toga, kao vrednost jedinstveno
delotvornog ivog bia iznad vrednosti njegovih pojedinanih
udova. U prethodnoj glavi sam izloio da novana cena nekog
predmeta, od koliko god se novanih jedinica ona sastojala, ipak,
deluje kao jedno jedinstvo: rekao sam da milion maraka jeste,
po sebi i za sebe, samo adicionalan konglomerat nepovezanih jedinica; dok, kao vrednost, recimo, jednog zemljinog dobra, ovo
jeste jedinstven simbol, izraz ili ekvivalent visine njegove vrednosti, i apsolutno ni u kojem sluaju puka naporedost pojedinanih vremenskih jedinica. Ova objektivna odredba nalazi ovde
svoj osobni korelat: odnoenje na jedinstvo neke osobe ostvaruje
kvantitet novca kao kvalitet, njegov ekstenzitet kao intenzitet,
koji se ne bi mogao postii iz samo zbirajue naporedosti njegovih elemenata.
Moda se to moe i ovako izraziti. Novac, kao isto aritmetiki skup vrednosnih jedinica, moe se oznaiti kao apsolutno
bezoblian. Bezoblinost i karakter istog kvantiteta su jedno
isto; ukoliko se posmatra samo kvantitet stvari, apstrahuje se nji287

hov oblik - to je najjasnije kad se one odmeravaju. Zato je novac kao takav najstraniji razara oblika: jer ma kakva
uoblienja
stvari a , b i c bila razlog za to to sve one imaju cenu m ,
razlinosti meu njima, dakle specifini oblik svake od njih, vie ne
dejstvuje u njihovoj tako utvrenoj vrednosti, on je utonuo u
onom m koje podjednako zastupa sada a , b i c, pa u ekonomskoj
proceni vie ne utvruje nikakvu njenu odreenost. im je interes sveden na novanu vrednost stvari, njihov oblik, koliko god
da je dao povoda za ovu vrednost, postaje toliko nevaan koliko
to jeste za njihovu teinu. U tom smeru ide i materijalizam modernog doba, koji i sam u svom teorijskom znaenju mora imati
nekakvu korensku zajednicu sa svojom novanom privredom:
materija kao takva je prosto bezoblina, pandan svakog oblika, i
ako ona vai kao jedini princip stvarnosti, onda je kod ove zavren skoro isti proces kakav ostvaruje svoenje na novanu
vrednost kod predmeta naeg praktinog interesa. Jo u esto
morati da govorim o tome kako - duboko povezeno sa znaenjem praga kod novanih kvanta - novac u izuzetno visokim
svotama dobija posebno, takorei, individualnije oblije, lieno
one jalove kvantitativnosti. Tako, ve i isto spolja, njegova bezoblinost relativno opada s rastuom masom: mali komadi onog
najranijeg italskog bakarnog novca ostali su neuoblieni ili su
dobijali, u krajnjem sluaju, grubo oblije - okruglasto ili kockasto; a oni najvei su uvek izlivani u obliku etvorouglih sipki,
pa su esto na obema stranama nosili neku oznaku. A u naelnoj
bezoblinosti upravo novca kao takvog uopte koreni su neprijateljstva izmeu estetske tenje i interes novca. Ta tenja je toliko usmerena ka pukom obliku da je, kao to je poznato, zapravo
estetsku vrednost, na primer, svih likovnih umetnosti stavila u
crte, to se kao ist oblik moe neizmenjeno izraziti u bilo kojem materijalnom kvantumu. Dodue, to se sada priznaje kao
greka; ak i mnogo obuhvatnije nego to je dosad priznavano,
mora se rei da apsolutna veliina, u kojoj se predstavlja neki
umetniki oblik, najznatnije utie na njegovo estetsko znaenje,
i
da ovo znaenje svakom, i najmanjom promenom kvantitativnih
mera, uz apsolutnu jednakost oblika, odmah biva modifikovano.
Ali zbog toga, ipak, estetska vrednost stvari nita manje ne
288

bivaju saodreeni kvantumom kod kojeg se on ostvaruje. Moda

je karakteristino to to se, naizgled izuzetno veliki broj poslovica, mada samo mali broj od bezbroj narodnih pesama, bavi novcem, uprkos tome to njegov znaaj vlada ivotom, kao i to to,
ak i tamo gde je izbio ustanak zbog menjanja nekog novca, pesme koje su nastale tom prilikom, i koje su u narodu postale
este, veinom samo pitanje novca ostavljaju po strani. Uvek ostaje onaj nepomirljivi i za sve estetske interese odluujui antagonizam naglaavanja: da li se, kod stvari postavlja pitanje
vrednosti njihovog oblika, ili koliine njihove vrednosti, kad je
ta vrednost samo kvantitativna, pa sav kvalitet zamenjuje pukim
zbirom istovetnih jedinica.
ak se neposredno moe rei da, to vie vrednost neke
stvari poiva u njenom obliku, to je nevanija njena koliina.
Kad bi najvea umetnika dela koja posedujemo, recimo, Voza
dvokolica iz Apolonovog hrama u Delfima i Praksitelov Hermes,
Botielijevo Prolee i Leonardova Mona Liza, grobovi Mediija
i Rembrantov Portret starca - postojali u hiljadu sasvim razliitih
primeraka, onda bi to bila, dodue, krupna razlika za sreu oveanstva, ali idealna, objektivno estetska, ili, ako hoete, umetnikopovesna vrednost time apsolutno ne bi porasla iznad onog
stepena koji sada predstavlja taj jedan, postojei primerak. Drukije stoje stvari s predmetima umetnikog zanatstva, kod kojih
estetski oblik ini potpuno jedinstvo sa svrhom praktine upotrebe, tako da esto ak najsavrenija izrada ovoga ve deluje kao
prava estetska dra. Tu je za ukupnu, tako stvorenu vrednost bitno da se taj predmet i upotrebljava, pa zato njegov idealni znaaj
raste s njegovom irokom primenom: u onoj meri u kojoj predmet, osim svom obliku, daje prostor i drugim vrednosnim
elementima, vana postaje i uestalost njegovog ostvarenja. To je takoe
najdublja povezanost izmeu Nieove etike teorije vrednosti i
estetikog raspoloenja njegovog bia: rang nekog drutva se, po
njemu, odreuje prema - uopte u njemu dostignutom - nivou
vrednosti, koliko god on bio usamljen, a ne prema meri rasprostranjenosti procenjivih kvaliteta, kao to rang neke epohe umetnosti ne zavisi od nivoa i kvantuma dobrih prosenih postignua,
nego samo od nivoa najviih postignua. Tako pristalica
utilitarizma, kome je stalo samo do sasvim opipljivih rezultata delanja,
19 Filozofija novca

289

poeljnih momenata ivota, dok je manje-vie estetsko-idealistini etiar, kome je na srcu - manje ili vie estetski izraziv oblik injenja, vie individualist, ili bar, kao Kant, pre svega naglaava autonomiju pojedinca. Tako je, ipak, i na podruju subjektivne sree. esto oseamo da nikako nema potrebe da se
ponavljaju ona krajnja gomilanja ivotnog oseanja koja, u neku
ruku, za samo Ja znae njegovo potpuno izraavanje u tvari
bivstvovanja. injenica da se u tome jednom uivalo - to ivotu
daje vrednost, koja se srazmemo ne uveava jo jednom pojavom toga. Upravo trenuci u kojima je ivot postao potpuno individualno zaotren, i otpor materije - u najirem smislu - sasvim
potinio svom oseanju i htenju - upravo oni sobom nose atmosferu koja bi se mogla oznaiti kao pandan bezvremenosti, species aeternitatis: uzdizanje iznad broja, kao tamo iznad vremena.
I kao to prirodni zakon svoj znaaj za karakter i povezanost sveta ne uzima iz broja sluajeva svog ostvarenja, nego iz injenice
da on uopte postoji, da on, i.nijedan drugi, vai - tako momenti
najvieg uzdizanja samog Ja nalaze svoj smisao za na ivot u
tome to su uopte ikad postojali, a da taj smisao ne bi mogao
biti
umnoen nekim ponavljanjem koje nita ne bi dodalo njihovom
sadraju. Ukratko, svugde zaotravanje oseanja vrednosti u
pravcu oblika ini ravnodunijim prema momentima njihovog kvantiteta, dok njihova bezoblinost upuuje upravo na njih kao na
vrednosno odluujue.
Sve dok se - tako beskrajno mnogi svrhovni nizovi ne ukrste
u novcu, kao na vrhuncima novanoprivredne kulture, i dok neprekidno komadanje i ponovno zbiranje svaku njegovu posebnu
strukturu ne atomizuje i prevede apsolutnu fleksibilnost - nailazimo na pojave u kojima novac jo ima specifian oblik. Takav je
sluaj kad god se neka vea svota ne moe zameniti sabranim
manjim svotama. Zaetke toga ima ve promet u naturalnoj privredi: kod nekih naroda se, recimo, stoka sme razmenjivati samo
za gvoe i orue, a ne i za - inae razmene sasvim vredan - duvan. S druge strane, na primer, na ostrvu Jap izuzetno raznolike
vrste novca (kosti, sedefne koljke, kamenje, komadii stakla
itd.) imaju rangiran poredak. Naime, uprkos ovome, sigurno je
da, koliko god niih vrsta novca vaile one vie vrste, ipak izvesne dragocene stvari, kao to su amci ili kue, ne smeju biti
290

vrstom novca koja je za svaki objekt odreena, a u rangu je visoke vrste novca. Za kupovinu ena nalazimo isto tako vaee
ogranienje na odreen kvalitet novca, koji se ne moe zameniti
kvantitetom drugih. I u obrnutom pravcu vai isto to: na nekim
mestima zlato se nikad ne upotrebljava za kupovinu veih koliina neznatnijih vrsta roba, nego iskljuivo za kupovinu posebno
dragocenih stvari. Taj krug pojava ne odgovara, recimo, odreenju nae zlatne valute, po kojem se plaanja iznad izvesne visine zahtevaju u zlatu, dok se za nie mora primati drugi metal;
izgleda da principijelna i tehnika razlika izmeu novca s punom
vrednou i kovanog novca, na koju se to svodi, ne postoji za pomenutu uzansu, nego vrste novca ine jedinstven niz u kojem oni
vii lanovi svoj kvantitativni sadraj spajaju u posebnu, kvantitativno neiskazivu formalnu vrednost. To je odlino sredstvo za
predupreivanje trivijalizovanja novane funkcije, koje je neizbena posledica pukog kvantitativnog karaktera, kao i za ouvanje njenog sakralnog karaktera, kakav ona na poetku tako esto
ima. Ali to je i ukazivanje da takva formalna i kvalitativna znaenja novca pripadaju nekoj primitivnoj epohi, u kojoj on upravo
nije samo novac, nego je, osim toga, jo neto. Mnogo slabije, takorei neujno, odzvanja taj ton jo u onim retkim pojavama
najviih stupnjeva razvitka. Tako, recimo, sledea pojava nuno
lei u formalnom znaenju novca: francuski narod radije kae 20
sous umesto jedan franak, radije pice de cent sous umesto komad od pet franaka ltd.; takoe nije dobro rei: pola franka, nego
se ta svota izraava pomou sous ili centimes. Izgleda da ista svota, predstavljena u ovom obliku, budi nekako drukije uvstvene
reakcije nego u drugom obliku. Isti je smisao kad narod, umesto
apstraktne rei novac, radije upotrebi naziv kovanog novca, dakle, odreeno uoblienje novca, pa i kad se misli iskljuivo na
koliinu novca: Nema ni krajcare, ni prebijene pare!, Para
vrti gde burgija nee! itd. I inae je zapaeno da narod, koji
rauna s niim vrednostima, odreene veliine radije oznaava
dodavanjem odozdo nego deljenjem odozgo. Izgleda da svota,
koja je proistekla iz mnoenja poznatih jedinica, ne samo da
njihovo znaenje izraava preglednije i oitije nego se i taj subjektivni momenat objektivira u oseanje da je ta svota, tako
izraena, i po sebi neto vee i potpunije nego kad se prikae u
drugim faktorima. Razlike u toj vrsti mogle su se zapaziti u
sever291

noj Nemakoj, kad je namesto talira dolo raunanje u markama.

U prelaznom periodu je tri stotine maraka esto bilo praeno
sasvim drugim psihikim tonovima nego sto talira; novi oblik,
u kojem se izraavao identini sadraj, izgledao je obuhvatniji,
bogatiji nego drugi, a ovaj, opet, kao koncizniji, odreenije
zaokruen. Dakle, te vrste su one pojave u kojima se - u svim drugim
stvarima tako bitni - oblik bar naveuje kod novca, i onaj - njemu inae posebni bezuslovni - identitet svote, kakav god joj se
oblik davao, donekle prekida.
Ono to bi se, inae i uopte, kod novca, ipak, moglo nazvati
oblikom dolazi mu iz jedinstva linosti koje naporedost delova
neke imovine pretvara u povezanost i u jedinstvo. Zato, ni imovina, naroito neka znatnija, nema estetsku neizvesnost novca
uopte. I to, ovome razlog nije samo u estetskim mogunostima
koje jami bogatstvo; nego delimino pored ovih, a delimino
utemeljujui njih, postoji slika neke imovine kao oblik koji novac dobija posredstvom svoje veze s linim centrom, to njega
razdvaja od apstraktne predstave o novcu uopte i jasno pokazuje
karakter ovoga kao oblika posredstvom razlike izmeu takve
imovinske jedinice i jednake, ali na mnoge osobe razdeljene svote. Nikako se ne pokazuje samo u novcu koliko personalnost poseda nosi i naglaava njegovu formalnu odreenost kao takvu.
Lanac zemlje starogermanskog slobodnog seljaka bio je nedeljiv
posed, jer je s njegovim lanstvom u zadruzi marke bio solidaran; posed je poticao od osobe i zato je imao isti kvalitet
jedinstva
i nedeljivosti. I ako se o engleskom zemljinom posedu u srednjem veku pretpostavljalo daje potpuna jednakost delova zemlje
uvek ukazivala na neslobodan posed, na racionalnu raspodelu
kmetovima od strane jednog gospodara - ipak je i tu jedinstvena
linost, mada ona neindividualna i neslobodna, davala posedu
onu njegovu omeenost i formalnu odreenost. Postvarenje poseda, njegovo odvajanje od osobe, ujedno je znailo, sjedne strane, mogunost da se komadi zemljita mnogih sjedine u jednoj
ruci, a s druge strane, da se ono to je pojedinano - proizvoljno
raskomada. Zajedno s personalnou zemljinog poseda izgubila
se kako vrstina tako i vanost njegovog oblika, on je postao neto tekue, ije se oblikovanje s momenta na momenat razluivalo i ponovo obrazovalo posredstvom objektivnih odnosa (u koje
292

s osobom taj posed proimala unutranjim formalnim jedinstvom samog Ja. ivot ranijih doba izgleda mnogo vie vezan za
vrsto date jedinice, to samo znai da je re o istaknutoj, ritmici
tog ivota koju moderno doba rastae u proizvoljno razdeljiv
kontinuum. Sadraji ivota - takvi kakvi su sve vie iskazivi apsolutno neprekidnim, neritmikim novcem, tuim svakom vrsto opisanom obliku - dele se na tako sitne delove, njihovi
zaokrueni totaliteti razbijaju se tako da je moguna svaka, bilo
koja njihova sinteza i uoblienje. Tek time je stvoren materijal za
modemi individualizam i za obilje njegovih proizvoda. Oito je
da linost, stvarajui tako oblikovanom ili, zapravo, neoblikovanom materijom nova ivotna jedinstva, ini samostalnije i varijabilnije isto ono to je u ranijem sluaju ve uinila vrlo solidarno
s materijalnim jedinstvima.
Zahvaljujui svojoj tako odreenoj sutini, novac u istorijsko-psiholokim podrujima postaje najsavreniji predstavnik
saznajne tendencije modeme nauke uopte: one redukcije kvalitativnih odreenja na kvantitativna. Tu se najpre misli na treperenja po sebi indiferentnih medija, koja vae za objektivni povod
naih oseta boja i zvukova. isto kvantitativne razlike u oscilacijama odluuju o tome da li emo neto tako kvalitativno razliito
kao to je zeleno ili ljubiasto videti, ili kako emo uti kontra-A
ili petoini C. Unutar objektivne stvarnosti, od koje u nau svest
ulaze samo fragmenti, sluajno i nepovezano, sve je svrstano po
meri i broju, i kvalitativnim razliitostima naih subjektivnih reakcija odgovaraju kvantitativne razliitosti njihovih objektivnih
pandana. Moda su sve te razliitosti tel, ispoljavane u njihovim
hemijskim vezama, samo razliita treperenja jedne iste osnovne
tvari. Dokle god prodire matematika prirodna nauka, ona tei
da, pod pretpostavkom izvesnih datih tvari, konstelacija, uzroka
kretanja, izrazi strukture i razvojne tokove pukim formulama
mere. U drugom obliku i primeni je ta ista osnovna tendencija
delotvoma u svim onim sluajevima gde je ranije prihvatanje
svojevrsnih snaga i obrazovanja dovoeno u uzronu vezu s
masovnim dejstvom i inae poznatih, nespecifinih elemenata:
tako, u odnosu na obrazovanje Zemljine povrine, ije se oblije,
umesto iz iznenadnih i neuporedivih katastrofa, sada izvodi ak
iz dugo zbiranih, neprimetno malih dejstava, koja se ispoljavaju
u neizmernom mnotvu, a rezultat su neprestano primetnih sila

293

vode, vazduha, biljnog pokrivaa, toplote i hladnoe. U istorijskim naukama je primetan taj isti stav: jezik, umetnosti, institucije, kulturna dobra svake vrste pojavljuju se kao rezultat
bezbrojnih minimalnih doprinosa; udo njihovog nastanka ne
objanjava se kvalitetom herojskih pojedinanih linosti nego
kvantitetom zajednikog toka i zgusnutosti samih aktivnosti cele
istorijske grupe. Kao objekti istraivanja povesti pojavljuju se
vie oni mali, svakodnevni procesi duhovnog, kulturnog i politikog ivota koji svojim zbiranjem stvaraju istorijsko bivstvovanje u svoj njegovoj irini i razvojnim tokovima, nego specifino individualna dela voa; i gde god postoji, ipak, neka
prominencija i kvalitativna neuporedivost pojedinaca, ona se tumai kao posebno uspeno naslee, tj. kao takvo koje ukljuuje i
izraava najvei mogui kvantum nagomilanih energija i dostignua roda. ak i u sasvim individualistikoj etici ovladava ta demokratska tendencija, koja se koliko uzdie do pogleda na svet
toliko i sputa u unutranjost due. Nailazimo na tvrdnju da
najvie vrednosti lee u svakodnevnom bivstvovanju i u svakom
od njegovih momenata, a ne u onome to je herojsko, to je katastrofalno, ne u istaknutim delima i doivljajima, koji kao takvi
uvek imaju u sebi neto sluajno i spoljanje. Po ovome, ako smo
i osetili sve velike strasti i neuvene uzlete - njihov rezultat je,
ipak, samo ono to oni za sobom ostavljaju tihim, bezimenim,
ujednaenim asovima u kojima jedino i ivi ono stvarno i celovito Ja. Najzad, empiristika sklonost da se, uprkos svim suprotnim pojavama i svakoj opravdanoj kritici, ipak celina modernog
doba najoptije karakterie i tu otkriva svoju najdublju povezanost oblika i stava s modemom demokratijom - najvei broj
moguih zapaanja stavlja namesto pojedinane, divinatome ili
racionalne ideje, njenu kvalitativnu sutinu zamenjuje kvantitetom sabranih pojedinanih sluajeva; i toj metodskoj nameri sasvim odgovara onaj psiholoki senzualizam koji najsublimnije i
najapstraktnije tvorevine i sposobnosti naeg uma proglaava za
puko gomilanje i intenziviranje najsvakodnevnijih ulnih elemenata. Lako bi bilo navesti vei broj primera koji pokazuju rastuu
prevagu kategorije kvantiteta nad kategorijom kvaliteta, ili,
tanije: tendenciju da se kvalitet utapa u kvantitet, da se elementi sve
vie smetaju u sferu lienosti svojstava, da im se priznaju jo
samo odreeni oblici svesti, i da se sve to je specifino, indivi294

dualno, kvalitativno odreeno objasni kao vie ili manje, vee ili
manje, ire ili ue, ee ili ree svojstvo onih po sebi bezbojnih
elemenata i svesti, zapravo, dostupnih jo samo numerikoj odreenosti - makar ta tendencija takoe zemaljskim sredstvima
nikad ne bila kadra da apsolutno dostigne svoj cilj. Zainteresovanost za pitanje: koliko, ma koliko da neki navodljiv realan
smisao ima samo u vezi s pitanjem: ta i kako, pa za sebe sama
predstavlja jedino apstrakciju - spada u temelje naeg duhovnog bia, ona je potka u planu zainteresovanosti za kvalitet; dakle, ako i jedno i drugo tek zajedno daju tkivo, te se iskljuivo
naglaavanje jednoga ne moe logiki opravdati, ipak je to naglaavanje, u psiholokom pogledu, jedno od velikih diferenciranja period, individua, duevnih podruja. Ono to Niea
razdvaja od svih socijalistikih vrednovanja ne moe se oznaiti preciznije nego stavom da za njega iskljuivo kvalitet oveanstva ima neki znaaj, tako da samo jedan svagda najvii
egzemplar odluuje o vrednosti epohe, dok za socijalizam dolazi
u obzir upravo samo mera rasprostranjenosti poeljnih stanja i
vrednosti.
Kod gorenavedenih primera modeme tendencije povezane
s kvantitetom vidna su dva tipa: prvo, objektivne supstancije i
dogaaji, koji lee u osnovi kvalitativno razliitih subjektivnih
predstava, sa svoje strane su samo kvantitativno razliiti; drugo,
takoe u sferi subjektivnoga, puko gomilanje elemenata ili sila
proizvodi pojave iji se karakter razlikuje od onih kvantitativno
drukije uslovljenih - specifino i po vrednosnim aspektima. Posmatrano i u jednom i u drugom smem, novac se pojavljuje kao
primer, izraz ili simbol modernog naglaavanja momenta kvantiteta. injenica da se sve vie stvari moe kupiti za novac, kao i
ona s njom solidarna injenica da novac izrasta u centralnu i apsolutnu vrednost, ima takvu posledicu da stvari, konano, vae
jo samo onoliko koliko novca staju, i da se vrednosni kvalitet, s
kojim mi njih oseamo, javlja samo kao funkcija onog vie ili
manje u njihovoj novanoj ceni. To vie ili manje ima neposredno dvojaku posledicu: da u subjektu izazove suprotna oseanja,
najdublju patnju i najvie blaenstvo, zajedno sa svim srednjim
lanovima izmeu tih polova, kao i da ga, od drugih, ukljui u
nita manje bogatu skalu izmeu ravnodunosti, vredne prezira,
potovanja, koje je pokloniko. I u drugoj jednoj dimenziji
295

novac ima ak podjednaka vrednosna znaenja, kako u pogledu

tog mnogo, tako i u pogledu onog malo: tipini modemi ovek
ceni stvari zato to one vrlo mnogo staju, i ceni ih zato to one
vrlo malo staju. injenica da znaaj novca zamenjuje znaaj
stvari ne moe se izraziti radikalnije nego jednakim - mada, prirodno, ne za svaki pojedinani sluaj jednakim - dejstvom onog
mnogo i onog malo u novcu. Sto neka ideja ili neka vrednost vie
zauzimaju centralno mesto u svom podruju, to e ravnomemija
biti vanost te ideje ili te vrednosti, vanost koju ona ima kako s
pozitivnim tako i s negativnim predznakom. S druge strane, u
sferi objektivnoga, narastanje novanog kvantiteta uopte, kao i
njegova akumulacija u pojedinanim rukama, izazivaju porast
materijalne kulture, izraivanje proizvoda, stvaranje mogunosti
uivanja i oblika ivota, o ijim kvalitetima kod neznatnijih ili
drukije raspodeljenih novanih kvantiteta ne bi moglo biti ni
govora. Stavie, ak je pomenutu tendenciju, povezanu s kvantitetom, kod novca moguno zamisliti kao radikalnije ostvarenu
nego na bilo kojem drugom podruju s ove strane metafizike.
Gde god mi kvalitativne injeninosti ralanjavamo na kvantitativne odnose, upravo elementi - fizike, osobne, psihike vrste
ije vie ili manje odluuje o posebnom uspehu, sami po
sebi
su, ipak, u bilo kojoj meri kvalitativno odreeni; ta se
odreenost
moe postiskivati sve dalje unazad, tako da jue jo
nerastoiv
kvalitet
elementa
danas
biva
spoznatljiv
kao
modifikacija
po
meri i broju; ali taj proces ide u beskonanost i u svakom
datom
trenutku
doputa
opstojanje
neke
kvalitativne
odreenosti
elemenata o ijem je koliko tu re. Samo metafizika moe
eventualno izgraditi sutine apsolutno liene svojstava koje po
isto
aritmetikim odnosima poredano i pokrenuto - proizvode
igru
sveta. Ali u oblasti pojava samo je novac osloboen od
svakoga
296

revine, a da ono za to ne mora da zaloi nita drugo osim tog

kvantiteta. Tako i ovde jedna od velikih ivotnih tendencija - redukovanje kvaliteta na kvantitet - u novcu dostie svoj krajnji i
jedino potpuni prikaz; i tu se on pojavljuje kao vrhunac jednog
razvojnog niza povesti duha, odreujui joj nedvosmisleno opti
smer.

297

SINTETIKI
DEO

etvrta glava

INDIVIDUALNA SLOBODA
I
Razvitak svake ljudske sudbine moe se predstaviti s gledita da ta sudbina protie u neprekidnom smenjivanju vezivanja
i
razdvajanja, obaveze i slobode. Ova prva procena ipak
prikazuje jasnu razdvojenost, iju otrinu ublaava blie
razmatranje.
Naime, to to mi oseamo kao slobodu esto je stvarno
samo
smenjivanje obaveza; budui da se namesto dotadanje
umee
neka nova obaveza, mi pre svega oseamo kako otpada
onaj
stari
pritisak, pa poto se njega oslobaamo, u prvom trenutku
nam
se
ini da smo uopte slobodni - sve dok se nova dunost,
koju
najpre nosimo, takorei, dotad poteenim i zato posebno
snanim
grupama miia, s postepenim zamaranjem tih grupa
nametne
svojom teinom, pa proces oslobaanja takoe zapone
odatle,
kao to se prethodno ulio u nju. Ova shema se ne
ostvaruje
kvan301

slobodu identifikuje s onim obavezama koje nam namee neki

idejni ili drutveni imperativ, ili vlastito Ja. Polaganje prava tog
drugoga moe kao sadraj imati lino injenje i postizanje obveznika; ili se moe ticati bar neposrednog rezultata linoga
rada; ili moe, konano, posredi biti jedan odreeni objekt, na
ije
uivanje pretenduje onaj ko ima pravo, dok to polaganje prava
vie nema nikakvog uticaja na nain na koji obveznik pribavlja
taj objekt. Ta skala je ujedno skala stepen slobode koji postoje
zajedno s postignuem. Sigurno je da se, u celini uzev, sve obaveze ispunjavaju linim injenjem subjekta; samo, velika je razlika u tome da li se pravo osobe, koja ga ima, protee neposredno
na linost koja ima postignua, ili samo na proizvod njenog rada;
ili, konano, na proizvod po sebi i za sebe, bez obzira na to
kojim
je radom i da li je uopte svojim radom obveznik doao do toga.
ak i u sluaju objektivno podjednakih prednosti onoga ko ima
prava, prvi od tih sluajeva sasvim e sputavati slobodu obveznika, drugi e mu jamiti neto veu, a trei vrlo znatnu mogunost
te slobode. Najekstremniji primer prvog sluaja je ropstvo; tu se
obaveza uopte ne odnosi na neko objektivno odreeno postignue nego na samog onoga ko ga ostvaruje; ona obuhvata delanje
svih subjektovih, uopte postojeih, naponskih snaga. injenica
da, u modernim odnosima, takve dunosti koje se tiu sposobnosti za postignua uopte, ali ne i objektivno odreenog rezultata
te sposobnosti - kao kod izvesnih kategorija radnika, inovnika,
slugu - ipak, previe ne suzbijaju slobodu, proizlazi ili iz vremenskog ogranienja perioda postignua, ili iz mogunosti izbora izmeu osoba kojima se neko eli obavezati, ili iz veliine
protivpostignua, koja obvezniku daje oseaj daje ujedno i neko
ko ima prava na ovo. Na pomenutom stupnju nalaze se, dalje,
kmetovi, sve dok pripadaju domainstvu gospodara apsolutno i
sa svojom ukupnom radnom snagom, odnosno dok su njihove
usluge nemerene. Prelazak na drugi stupanj odvija se tako to
se usluge vremenski ograniavaju (ime nije reeno daje taj stupanj istorijski uvek bio onaj pozniji; naprotiv, pogoravanje slobode seljaka vrlo esto vodi od drugog do prvog odnosa). Taj
drugi stupanj se dostie kad se, umesto odreenog radnog vremena i snage, zahteva odreen proizvod rada. U okviru tog
stupnja moe se zapaziti stepenovanje: da podanik gospodarov
302

mo, deseti snop ita - ili zauvek utvrenu koliinu ita, stoke,
meda itd. Iako ovaj poslednji modus, pod izvesnim okolnostima,
moe biti suroviji i tei, ipak, on, s druge strane, obvezniku
ostavlja i veu individualnu slobodu, jer zemljoposednika ini
ravnodunijim prema nainu privreivanja seljaka: ako on proizvodi samo toliko da odatle proizlazi pomenuti odreeni danak onda zemljoposednik nije zainteresovan za ukupni prinos, to je
kod alikvotnog dela vrlo mnogo sluaj, i mora dovesti do nadziranja, prinudnih mera, pritisaka. Utvrivanje dabina u vidu
jedne apsolutne, umesto relativne koliine, ve je prelazna pojava, koja ukazuje na novanu isplatu. Razume se, naelno posmatrano, na elom ovom stupnju mogla bi ve biti data potpuna
sloboda i izdvajanje linosti kao takve iz dunikog odnosa; jer
onome ko ima prava stalo je samo do toga da dobije odreeni objektivni danak, a dunik moe taj danak da izvue odakle hoe.
Samo, injenica je da on njega, u takvom privreivanju, ne moe
izvui niotkuda osim iz vlastitog rada, a na toj osnovi je i izgraen ovaj odnos. Rad linosti nedvosmisleno je bio odreen njenim obavezama. I ovo je opti tip, gde god u naturalnoj privredi
uinak obavezuje na protivuinak: svakako, uinak i linost se
ubrzo toliko razdvajaju da obvezniku naelno pripada pravo da
svoju linost sasvim izvue iz uinka, i da njega isto objektivno
ostvari, recimo radom nekog drugog. Ali u stvarnosti ekonomsko ustrojstvo to iskljuuje, pa posredstvom dunikog proizvoda i u njemu sm subjekt ostaje obavezan, lina snaga ostaje
vezana u jednom odreenom smeru. Na primer, sposobnost ministerijala da imaju feud, koja je mnogo napredovala u 13. stoleu, pokazuje koliko princip stvarstvenosti naspram principa
linosti oznaava obrt ka slobodi. Naime, njihova dotad lina zavisnost pretvara se u isto stvarstvenu, a u svemu drugome ih,
osim pitanja feuda, podvodi pod zemaljsko pravo, tj. oslobaa
ih. U tom istom smislu darovite linosti, prinuene na najamni
rad, danas daju prednost tome da slue kakvom akcionarskom
drutvu s njegovim strogo objektivnim poslovanjem, a ne nekom
pojedinanom preduzetniku; ili, nedovoljan broj slugu je posledica toga to devojke daju prednost fabrikom radu a ne sluenju
kod gospode, gde su, dodue, bolje plaene, ali se oseaju manje
slobodnima u potinjenosti subjektivnim linostima. Trei stupanj, kod kojeg je linost stvarno izdvojena iz proizvoda, i pre-

303

tenzija se nikako vie ne protee na nju, dostie se zamenom

naturalne dabine dabinom u novcu. Zato je, u izvesnom smislu, nazivano magna charta line slobode u oblasti privatnog
prava ono odreenje klasinog rimskog prava po kojem je svaku
pretenziju na imovinu bilo dozvoljeno zadovoljiti novcem, u
sluaju odbacivanja njenog ispunjenja u naturi; dakle, to je pravo
da se svaka lina obaveza iskupi novcem. Zemljoposednik, koji
od svog seljaka moe da zahteva neku koliinu piva, ili pernate
ivine, ili meda, time u odreenom smeru upuuje delatnost tog
seljaka; a kad uzima novane namete, seljak je sasvim slobodan
u pogledu svoje volje da gaji pele, stoku, ili bilo ta drugo. Na
polju linih usluga odvija se formalno isti proces, s pravom da se
postavi zamenik, koga mora da prihvati druga strana, ukoliko je
on objektivno besprekoran. Za to pravo, koje na sasvim novu osnovu stavlja smisao odnosa, mora se, kao za otplatu novcem,
esto tek izboriti, jer se svakako osea daje to, kao i otplata novcem, put ka oslobaanju od obaveze uopte. Autori samog Domesday Survey * izabrali su - to je karakteristino - za seljake,
koji su svoje kuluke obaveze zamenjivali redovnim novanim
davanjima, takve izraze kojima se oznaavalo da oni nisu ni sasvim slobodni, ni sasvim potinjeni. Samo se za nazive novanih
nameta jo vezivalo njihovo poreklo od naturalnih isporuka: uzimani su porezi na kuhinju, novci za burad, novci za konaite
(umesto smetaja putujue gospode i njihovih inovnika), novci
za med it. Kao prelazni stupanj esta je pojava da se prvobitno
naturalna dabina odreuje u novcu, pa se taj iznos zahteva kao
zamena za nju. Ova posrednika pojava nalazi se i u odnosima
koji su daleko od ovde razmatranog primera: u Japanu su, jo
1877, svi porezi i nameti plaani u vidu pirina, ili su u vidu pirina sraunavani i plaani novcem - to odgovara tome kako
se, pod kraljicom Elizabetom, pri iznajmljivanju izvesnih imanja, podreenih univerzitetima, zakup dogovarao u vidu ita,
mada je oito plaan srebrom. Time se jo naglaava identitet
vrednosnog kvantuma dunosti, dok je ova ve odbacila svaku
linu obaveznost, izazvanu odreenou sadraja. Ako je ius primae noctis stvarno negde postojao, njegov razvitak je proao
analogne stupnjeve; pomenuto pravo zemljoposednika obuhva* Neka vrsta pregleda dravnog katastra (prim. prev.).

304

talo je celinu obavezane linosti, predavanje njenog najcentralnijeg imanja ili ak bivstva: po tu cenu je zemljoposednik
potinjenoj
enskoj osobi davao pravo da zakljui brak. Sledei stupanj je taj
da on to pravo - koje jo svagda moe da uskrati - daje u naknadu za naplatu neke novane svote; trei stupanj je taj da njegovo
pravo priziva uopte otpada, a da je potinjeni slobodan da stupa
u brak im gospodaru isplati utvrenu svotu: novac za nevestu,
novac za brak, novac za enu, ili slino. Dakle, osloboenje
linosti je ve zasnovano na novcu na drugom stupnju, ali ne iskljuivo, budui da je jo nuno odobrenje zemljoposednika,
koje se nije moglo iznuditi. Taj odnos se potpuno depersonalizuje tek kad o tome odluuje samo novano plaanje, a ne neki drugi momenat. Lina sloboda se, pre otpadanja svakog dotinog
prava zemljoposednika, ne moe uzdii na vii stepen nego to je
taj kad je obaveza potinjenoga pretvorena u novanu dabinu,
koju zemljoposednik mora da prihvati. Zato je takoe esto
smanjivanje i, konano, potpuno oslobaanje seljaka od usluga i
davanja prolo putem njihovog pretvaranja u novane iznose. Tu
povezanost novanog davanja i osloboenja moe, pod izvesnim
okolnostima, ovlaeni smatrati tako delotvomom da sam stavi
najvei naglasak na gotov novac kao svoj najvitalniji interes.
Pretvaranje kuluka i naturalnih davanja seljaka u novane namete u Nemakoj je zapoelo od 12. stolea; i ono je prekinuto ba
time to je kapitalizam u 14. i 15. stoleu bio zarazio i zemljoposednike. Oni su spoznali da su naturalna davanja bila mnogo rastegljivija i proizvoljno umnoiva nego novana davanja, u iju
se kvantitativnu, brojanu odreenost vie nije moglo dirati. Ta
prednost naturalnih davanja inila im se tolikom da su njima mogli da utvrde svoju lakomost, upravo u trenutku kad su inae
novani interesi kod njih postali preovlaujui. Ba iz tog razloga se seljak uopte nije priputao novcu. Uopteno uzev, engleski kmet nije smeo da proda nijedno govee bez posebne dozvole
svog gospodara. Tom prodajom goveeta dobijao je novac, kojim je mogao drugde da kupi zemlju, te da se oslobodi obaveza
prema svom dotadanjem gospodaru. - Najvii stepen procesa
osloboenja dostie se procesom unutar samog nameta u novcu:
time to, umesto periodine kamate, dolazi do jednostrukog
plaanja kapitala. Iako objektivna vrednost u obema formama
moe biti identina, ipak je refleks na subjekt sasvim razliit.
20 Filozofija novca

305

jedinano plaanje kamate ostavlja, dodue, kao to je istaknuto,

obvezniku potpunu slobodu za vlastito injenje, ukoliko on stie
potreban novac; samo, redovnost nameta gura to injenje u odreenu shemu, nametnutu mu nekom tuom silom, pa se tek
kapitalizovanjem nameta dostie ona forma svih obaveza koja
istovremeno odgovara najveoj linoj slobodi. Tek plaanjem
kapitala obaveza je potpuno prela u novano davanje, dok
plaanje kamate, usled svoje redovne periodinosti, jo sadri jedan formalan element vezanosti preko granice pukog vrednosnog kvantuma. Ova razlika se ispoljava otprilike ovako: u 13.
stoleu, pa i kasnije, engleski parlament je esto izglasavao odluku da grofovije moraju davati odreen broj vojnika ili radnika za
kralja; a redovno su predstavnike skuptine grofovija broj
vojnika
zamenjivale novanom dabinom. Ali koliko god line slobode
time bilo spaseno, to se, ipak, bitno razlikuje od onih prava i sloboda koje je engleski narod otkupljivao od svojih kraljeva jednostrukim glasanjem o novcu. Ako onaj ko dobija kapital time biva
osloboen svih neizvesnosti kojima je izloen prilikom pojedinanih plaanja kamata, onda je odgovarajui ekvivalent za to na
strani davaoca u tome to njegova sloboda iz labilne forme, pokazane pri ponavljanom plaanju kamate, prelazi u stabilnu formu. Sloboda engleskog naroda od njegovih kraljeva delom
poiva na tome to je on plaanjem kapitala jednom zauvek raskrstio s njima u pogledu odreenih prava: pro hac concessione,
kae se, na primer, u jednoj povelji Henrija III, dederunt nobis
quintam decimam partem omnium mobilium suorum. Ne uprkos
tome, nego upravo zato to takva trgovina narodnim slobodama
ima donekle brutalan, povran, mehaniki karakter, ona i oznaava isto namirenje jednog s drugim, najpotpuniju suprotnost
kraljevom oseanju da izmeu njega i njegovog naroda ne bi
trebalo da bude nikakvog lista hartije - ali ba zato znai takoe
radikalno uklanjanje svih onih imponderabilija duevnijih odnosa koje, pri manje poslovnom sticanju sloboda, esto pruaju
mogunost da budu povuene ili pretvorene u iluzorne. Valjan
primer stupnjevitog razvitka, u kojem novano zamenjivanje naturalne dabine nosi osloboenje individuuma, pokazuje se u
obavezi podanika, graana i kmetova da svojim zemljoposednicima, odnosno inovnicima, namesnicima, sudijama, prue prenoite i opskrbu prilikom njihovih putovanja. Taj namet poticao
306

je iz starih obaveza sluenja kralju, a znaajno se proirio u

srednjem veku. Prvi korak ka objektiviranju i obezliavanju te
obaveze je u njenom strogom omeavanju; tako ve rano nalazimo tano propisano koliki broj vitezova i slugu mora biti smeten, koliko konja i pasa smeju oni da vode sobom, koliko hleba,
vina, mesa, inija, stolnjaka itd. treba dati. U svakom sluaju,
im bi dolo neposredno do davanja konaita i hrane, s jedne
strane, morale su se pomerati granice dabina, dok su one, s druge strane, odluno nosile karakter line veze. Nasuprot ovome,
razvijeniji stupanj je davanje iskljuivo potreba u naturi, bez
konaita; pri tom je bilo moguno mnogo tanije odmeravati
kvantum nego kad je trebalo pruati osobama konak i hranu.
Tako stoji da je grof Rizek trebalo da dobije odreeni danak u
itu: Od njega je trebalo ispei hleb za sve pratioce, kad stigne
u
selo kod Krocenburga, da ne bi siromahe u selu hranom optereivao ili otetio. Taj razvitak je dalje vodio u tom pravcu da su
vrsta novana davanja utvrivana u prisustvu velikih gospodara, pri njihovim putovanjima i sudskim zasedanjima. I najzad, u
tome jo prisutni, promenljivi i lini momenat odstranjuje se prevoenjem tih dabina u stalne namete, koji su, u vidu novca za
hranu, novca za dnevnice gospodara, novca za namesnikovu
opremu, uzimani takoe kad su stara slubena putovanja sudija
itd. bila ve zamenjena sasvim drugom organizacijom. To je
bio put na kojem su takve dabine, konano, sasvim otpale i utopile se u opte poreske dabine podanika, kojima nedostaje, takorei, svaka specifina forma, te su zato korelat line slobode
novog veka.
U takvim sluajevima zamenjivanja naturalnih dabina plaanjima u novcu prednosti ima na obema stranama. To je veoma
udna injenica, koja iziskuje ukljuivanje u vee veze. Ako se
poe od predstave da je koliina dobara, raspoloiva za uivanje,
ograniena; da ona ne zadovoljava postojee zahteve; najzad, da
je svet razdat - to jest da, uopteno govorei, svako dobro ima
svog vlasnika - onda odatle sledi da to to se daje jednome, mora
biti oduzeto drugome. Ako se ovde oduzmu svi sluajevi u kojima ovo ne vai oigledno, ipak ostaje bezbroj takvih u kojima
zadovoljavanje potreba jednoga jeste moguno samo na raun
drugoga. Ukoliko bismo ovo smatrali za karakteristiku ili temelj naeg privreivanja, ono bi se uklopilo u sve takve po307

glede na svet po kojima je uopte koliina vrednosti, datih

oveanstvu - moralnosti, sree, saznanja - po svojoj prirodi nepromenljiva, tako da se menjati mogu samo njene forme i nosioci. Sopenhaueru je bliska pretpostavka da je svakom oveku
unapred odreena njegova mera patnje i radosti samim njegovim
biem; ona se ne moe ni prepuniti, ni isprazniti, a sve spoljne
okolnosti, kojima mi pripisujemo svoje stanje, predstavljaju samo razliku u formi u kojoj mi oseamo tu nepromenljivu koliinu zadovoljstva i patnje. Ako ovu individualistiku predstavu
proirimo na sve ljude ukupno, sva naa tenja ka srei, razvitak
svih odnosa, svekolika borba za posedovanje i postojanje, pokazuje se kao puko pomeranje vrednosti tamo-amo, dok se njihov
ukupni zbir time ne moe menjati, tako da sva promena u raspodeli oznaava samo tu fundamentalnu pojavu da sada jedan poseduje ono to je drugi dao - dobrovoljno ili ne. Ovo odravanje
vrednosti vidno odgovara jednom pesimistiko-kvijetistikom
pogledu na svet; jer to manje ovek veruje u to da je kadar da
stvara stvarno nove vrednosti, to je vanije da se stvarno ne
izgubi nijedna. Kao paradoksalna konsekvenca, predstava koja
je rasprostranjena u Indiji pouava nas da, ako sruimo nekog
svetog asketu, njegova zasluga prelazi na onoga ko se u tome
ogledao!
Meutim, zapaaju se i direktno suprotne pojave. Zajedno
sa svim duevnim stanjima kod kojih srea ne lei samo u dobijanju nego i u vlastitom predavanju, i gde se svako uzajamno i
podjednako obogauje onim drugim - raste vrednost ije se uivanje ne moe kupiti liavanjem one suprotne strane. Kao to ni
saoptavanje intelektualnih dobara ne znai da se jednome mora
uzeti ono to drugi treba da uiva; u najmanju ruku, samo preterana i skoro patoloki tanana osetljivost moe se oseati stvarno
opljakanom ako bilo koji objektivan duhovni sadraj vie nije
subjektivno-iskljuiva svojina, nego o njemu razmiljaju i drugi.
<
U celini uzev, o duhovnom posedu, bar onoliko koliko se on ne
produava u ekonomski, moe se rei da se ne stie na raun drugoga, jer nije uzet iz neke zalihe, nego je sam, i pored sve datosti
svog sadraja, ipak, nuno stvoren iz svesti onoga ko ga stie.
Oigledno je da to izmirenje interesa, koje ovde proizlazi iz prirode objekta, treba postii takoe na onim ekonomskim podrujima gde konkurencija za podmirenje pojedinane potrebe svako308

ga obogauje samo na raun nekog drugog. Postoje dva tipa

sredstava za prevoenje tog stanja u ono savrenije: prvi je skretanje borbe protiv blinjega u borbu protiv prirode. U istoj meri u
kojoj se i druge supstancije i sile iz jo nezaposednute prirodne
zalihe uvlae u korienje ljudi, u toj se men one ve zaposednute rastereuju konkurencije oko njih. Stavovi o odranju materije
i energije sreom vae samo za apsolutnu celinu prirode, a ne za
onaj njen segment koji ljudsko svrhovno delanje odreuje za
sebe; ova relativna celina je, svakako, umnoiva neodreeno,
budui da mi moemo da u formu, svrsishodnu nama, unesemo,
takorei anektiramo, sve vie materija i sila. Tehnika, koja napreduje, omoguava nam da sve veu korist izvlaimo iz onoga to
je, po svom obimu, ve zaposednuto: do prelaska s ekstenzivne
na intenzivnu privredu nikako ne dolazi samo na podruju zemljoradnje nego i kod svake supstancije koja biva razloena na sve
tananije delove za sve posebnija korienja, ili ije latentne sile
bivaju sve vie osloboene. To - raznodimenzionalno - protezanje podruja ljudske moi koje pokazuje da nije istina da je
svet razdat, i koje zadovoljavanje potreba ne vezuje za bilo
kakvu
otimainu - mogle bi se nazvati supstancijalnim napretkom kulture. Drugo, pored ovoga stoji ono to bismo mogli da oznaimo
kao funkcionalan napredak. Kod njega je re o tome da se za promenu posedovanja odreenih datih objekata nau forme koje donose korist obema stranama: do takve forme je moglo izvorno
doi samo onda kad je prvi posednik imao fiziku mo da predmet, koji su eleli drugi, zadri - sve dok mu ne ponude odgovarajuu prednost zauzvrat; jer bi mu inae predmet prosto bio
oduzet. Pljaka (a moda i poklon) javlja se kao najprimitivniji
stupanj promene poseda, na kojem, dakle, prednost jo sasvim
ostaje na jednoj, a breme na drugoj strani. To to se iznad ovoga
uzdie stupanj razmene kao forme promene poseda, najpre, kako
je reeno, kao puka posledica podjednake moi pomenutih strana - to je najbezmemiji napredak koji je oveanstvo uopte moglo da naini. Kao to je poznato, s obzirom na puke razlike u
stepenima - u mnogom pogledu - izmeu ljudi i niih ivotinja,
est je bio pokuaj da se utvrdi specifina razlika po kojoj se
ovek oito i nedvosmisleno razdvaja od ostalog ivotinjskog
niza: definisan je kao politika ivotinja, ivotinja koja pravi
orue, ivotinja koja postavlja svrhu, hijerarhijska ivotinja, ak
309

od jednog ozbiljnog filozofa - kao ivotinja opsednuta

manijom veliine. Moda se tom nizu moe dodati: ovek je
ivotinja
koja vri razmenu ; i to je, razume se, samo jedna strana ili
forma
sasvim opte karakteristike u kojoj, naizgled, opstaje
ovekova
specifinost: ovek je objektivna ivotinja. Nigde u
ivotinjskom
svetu ne nalazimo ni zaetke onoga to se naziva
objektivitet
ono posmatranje i obraivanje stvari koje se postavlja s
one
strane subjektivnog oseanja i htenja.
Ve sam nagovestio kako to umanjuje konkurenciju kao tragediju oveanstva. Pravo uvoenje morala kulturnim procesom
to da se sve vie sadraja ivota objektivira u
transindividualnom obliju: knjige, umetnost, idealne tvorevine kao
to
je
otadbina, opta kultura, uobliavanje ivota u
pojmovnim
i
estetskim slikama, znanje o hiljadu zanimljivosti i
znaajnosti
sve se to moe uivati, a da ih jedan ne oduzima
drugome.
Sto
vie vrednosti pree u takvu objektivnu formu, to je vie
mesta
u
njima, kao u Bojoj kui, za svaku duu. Moda opakost
i
ogorenost modeme konkurencije ne bi uopte bili
podnoljivi,
kad
uz njih ne bi ilo i to sve vee objektiviranje sadraja
egzistencije, sa svom netaknutou onim te-toi que le my mette.
Svakako,
veoma je znaajno to to ba ono to oveka, u isto
injeniko-psiholokom pogledu, razdvaja od reda niih
310

razmeni uz odmeravanje, u kojoj jednostrano i lino imanje i

htenje za imanjem ulazi u jednu objektivnu ukupnu akciju, to se
izdie iz uzajamnog dejstva subjekata i iznad njega. Razmena,
koja nam izgleda kao neto sasvim po sebi razumljivo - prvo je i,
u svojoj jednostavnosti, uistinu - udesno sredstvo za povezivanje pravednosti s promenom poseda; time to onaj ko uzima
ujedno i daje, iezava puka jednostranost prednosti, koja karakterie promenu poseda pod vlau isto impulzivnog egoizma ili
altruizma; a ovo poslednje, uostalom, nikako nije uvek i vremenski prvi stupanj razvitka.
Samo, puka pravednost, koju proizvodi razmena, ipak je iskljuivo neto formalno i relativno: jedan ne treba da ima ni vie
ni manje od drugog. Ali, povrh toga, ona umnoava apsolutnu
sumu doivljenih vrednosti. Budui da svako daje u razmenu
samo ono to mu je relativno suvino, i u razmenu uzima ono to
mu je relativno potrebno, zahvaljujui razmeni se, u svakom datom trenutku, vrednosti koje su steene od prirode sve vie ine
probitanijima. Pretpostavimo li da je svet stvarno razdat, pa
se svako injenje sastoji stvarno u pukom pomeranju tamo-amo
unutar objektivno nepromenljive koliine vrednosti, ipak bi forma razmene proizvela, takorei, intercelularan rast vrednosti.
Objektivno jednaka suma vrednosti prelazi kroz svrsishodniju
raspodelu, izazvanu razmenom, u subjektivno veu, u viu meru
doivljenih korienja. To je veliki kulturni zadatak pri svakoj
novoj raspodeli prava i obaveza koja, ipak, uvek sadri neku
trampu; ak ni pri prividno sasvim jednostranom pomeranju
prednosti, njega nee zanemariti nijedan stvarno socijalan postupak. Tako je, na primer, prilikom osloboenja seljaka u 18. i 19.
stoleu zadatak bio - ne da se prosto omogui da vlastela izgubi
ono to je trebalo da dobiju seljaci nego - da se nae takav
modus
raspodele poseda i prava koji bi ujedno uveao totalnu sumu
korienja.
Tu postoje dva svojstva novca koja, u tom smislu, razmenu
vrednosti ili uinaka za isto predstavljaju kao najsavreniju: njegova deljivost i njegova neograniena iskoristljivost. Zahvaljujui prvom svojstvu, moguna je uopte objektivna ekvivalencija
izmeu uinka i protivuinka. Retko se vrednost naturalnih objekata moe tako odrediti i stupnjevati da svaka od strana mora
priznati da je njihova trampa sasvim pravedna; tek novac - zato
311

to on sam nije nita drugo do prikaz vrednosti drugih objekata, i

zato to ga je moguno skoro neogranieno deliti i zbirati - prua
tehniku mogunost za potpunu jednakost razmenskih vrednosti. Samo, s njom se, kako sam istakao, tek postie prvi stupanj
razvitka koji vodi od jednostranosti promene poseda ka viim nivoima. Drugi stupanj se javlja posle injenice da naturalna razmena retko obema stranama donosi podjednako eljene objekte,
odnosno oslobaa ih od onih podjednako suvinih. Redovno e
jaa elja postojati na strani jednoga, ali drugi e, bilo prinudno,
ili uz nesrazmemo visoko obeteenje, ui u razmenu. A prilikom razmene uinaka za novac, jedan dobija predmet koji mu
je zaista posebno upotrebljiv, dok drugi dobija neto to svako
sasvim uopteno upotrebljava. Usled svoje neograniene iskoristljivosti i odatle proistekle svagdanje poeljnosti, novac moe
bar naelno - svaku razmenu uiniti takvom da je
podjednako
korisna za obe strane: jedan, koji uzima naturalni objekt,
to
ini
samo zato to mu je tada ba taj potreban; drugi, koji
uzima
novac, upravo tada ima potrebu za njim ba zato to mu je
on
uopte, u svakom trenutku, potreban. Time razmena za
novac
omoguava obema stranama podizanje nivoa njihovog
zadovoljenja, dok pri naturalnoj razmeni vrlo esto samo jedna
strana
ima specifian interes za sticanje tog objekta ili za
oslobaanje
od njega. Tako je razmena dosad najsavrenija forma za
reavanje krupnog problema kulture, koji je iznad jednostrane
prednosti promene poseda: da se objektivno dat kvantum
vrednosti
pukom promenom njegovih nosilaca uoblii u vii
kvantum
subjektivno doivljenih vrednosti. Pored izvornog stvaranja
vredno312

nain pomenuti dati kvantum dobara raspodeljen u jednom vremenu. Zavisno od ruku u koje dospevaju njegovi delimini kvantiteti, on e se dalje razvijati do sasvim razliitih ekonomskih
rezultata. Puki prelazak dobara iz jedne u drugu ruku moe - i u
smeru opadanja i u smeru poveavanja - modifikovati pozniji
kvantum dobara, razvijen iz njih. Neposredno je moguno rei:
jednak kvantum dobara u raznim rukama oznaava razliit kvantum dobara, kao i u sluaju istog semena u razliitom tlu. Ta posledica razliitosti raspodele najrasprostranjenija je kod novca.
Koliko god promenljiv bio ekonomski znaaj kakvog zemljinog
dobra ili fabrike, zavisno od njihovih promenljivih vlasnika ta
kolebanja u prinosu imaju karakter sluajnosti i nenormalnosti,
ukoliko su ti prinosi iole znatni. A injenica da jednaka suma u
ruci berzanskog pekulanta ili rentijera, drave ili krupnog industrijalca ima izuzetno razliito znaajne prinose - to je normala,
to odgovara neuporedivoj mogunosti razvitka koju ba novani
posed prua objektivnim i subjektivnim, dobrim i loim faktorima njegovog iskoriavanja. U najmanju ruku, u odnosu na
ukupni novani posed jedne grupe, moe se rei da je nejednakost i promena njegove raspodele samo promena forme, dok
znaenje celine ostaje isto; upravo ta promena forme izaziva kod
tog materijala najhitnije posledice u pogledu razlike za totalitet
privrede i bogatstva. Takoe, tu nije re samo o kvantitativnim
diferencijama nego i o kvalitativnim, to je za na problem veoma bitno, a s druge strane, takoe nas vraa na pitanje kvantiteta.
Jednako materijalno dobro u razliitim rukama ekonomski, uopteno uzev, znai samo kvantitativnu razliitost prinosa u novcu;
a isto novano dobro u razliitim rukama pre svega znai kvalitativnu razliitost svojih materijalnih dejstava. Socijalna
svrsishodnost, koja ovde nesumnjivo dejstvuje, objanjava zato moderno
bogatstvo u toliko kraem periodu ostaje u jednoj istoj porodici
nego ranije bogatstvo, koje nije bilo novanoprivrednog karaktera. Novac trai, takorei, plodniju ruku, i to je utoliko
upadljivije
i nuno proizlazi iz utoliko dubljih nunosti to se prividno smirenije, sigurnije, pasivnije moe sedeti na novanom posedu nego
to je to bio sluaj s ijednim drugim. Poto novac svojom pukom
raspodelom u nekom datom trenutku razvija minimum kao i maksimum ekonomske plodnosti, a uz to promena njegovog poseda
313

numa, kao u sluaju drugih objekata, to ekonomska svrsishodnost njemu daje posebno bogato polje za zadatak: nainom
raspodele poseda postii maksimum njegovog ukupnog znaaja.
Ovde je posebno re o ponovnom preduzimanju prekinutog
ispitivanja u kojoj je meri novana privreda kadra da uvea
ukupnu sumu dobra individualne slobode, tj. da ga izdvoji iz pomenute primame forme socijalnih vrednosti, u kojoj se jednome
mora oduzeti ono to drugome treba dati. Najpre, pojave novane privrede, ispoljene na samoj povrini, otkrivaju dvostranost
njenih prednosti. Uobiajena robna razmena, kod koje se roba
neposredno pregleda i predaje, obavezuje kupca da - u vlastitom
interesu - vrlo precizno i struno ispita robu, jer prodava moe
da odbaci svaku kasniju reklamaciju, ukoliko je za nju dao povoda. Ako se trgovina dalje razvija u tom smislu da se, posle provere, obavi kupovina, teret prelazi na prodavca; on je ne samo
odgovoran za precizno usklaivanje isporuke s mustrom nego e
od svake greke, na koju se moda naie u kvalitetu mustre, na
njegovu tetu, naravno, bezobzirno korist izvui kupac. Posao na
naim dananjim berzama proizvoda ima tu formu koja oba dela
oslobaa tih odgovornosti, budui da se on obavlja po jednom,
zauvek utvrenom, optevaeem standardu, a ne po mustri.
Sada kupac vie nije vezan za prethodno ispitivanje ili proveru,
sa svim njihovim izgledima da se naini greka, dok ni prodava
vie ne mora da isporuuje posle individualne, relativno sluajne
provere, koja ukljuuje svakakve opasnosti za njega; sad obojica
ak tano znaju da su, ugovarajui tano odreen kvalitet penice
ili petroleja, obavezni na objektivno utvrenu normu robe, s one
strane svih linih nesigurnosti i nedovoljnosti. Dakle, tako je na
vrhuncu novane privrede omoguen takav modus trgovine koji,
prevoenjem subjektivnog temelja posla u objektivan, obema
stranama olakava odgovornosti, i prednosti jedne strane nikako
ne protivstavlja nanoenje tete drugoj. Tana paralela tome je
kreditni posao. U srednjem veku je bilo veoma teko postii kredibilitet pojedinanog trgovca, ime je on, kao i kreditor, bio
sputan i onemoguavan u svojim akcijama. Tek na berzama u 16.
stoleu, posebno u Lionu i Antverpenu, dolo je do toga da su
menice izvesnih kua unapred vaile za valjane, nastao je pojam nestepenovanog kredibiliteta kao takvog koji je obligaciju uinio objektivnom, fungibilnom vrednou, nezavisnom od
314

line procene kredibiliteta; moda su pomenute kue inae jo

bile stvarno razliito kvalifikovane, ali su bile valjane za svoje
obaveze, ime su ove, zadovoljavajui objektivnu svrhu, odvojene od drugih individualnih odreenosti. Kao to svagde berza
finansije uzdie do njihove najistije forme, tako je i tu, stvaranjem opteg i objektivnog pojma valjanosti, na tipian nain
dolo do rastereenja jedne strane, a bez suprotnog optereenja
na drugoj strani; prevoenjem individualno kolebljivih procena
u objektivno vaei kvalitet zajamene su ravnomeme olakice,
kako davaocu, tako i uzimaocu kredita.
Znaaj novane privrede za individualnu slobodu produbljuje se kad postavimo pitanje forme koju stvarno imaju odnosi
zavisnosti, jo postojei kod nje; ona omoguava ne samo reenje nego i posebnu vrstu uzajamne zavisnosti, koja doputa istovremeni maksimum slobode. Spolja gledano, onanajpre stvara
niz jo nepoznatih veza. Otkad se u zemlju - da bi se iz nje izvukla potrebna koliina plodova - mora ulagati znatan obrtni kapital, do kojeg se dolazi veinom samo hipotekamom pozajmicom;
otkad se orua vie ne proizvode neposredno iz sirovina nego
putem mnogih pripremnih radnji; otkad radnik radi u sutini onim
sredstvima za proizvodnju koja ne pripadaju njemu lino otada je zavisnost od treih osoba osvajala sve nova podruja.
Ukoliko delanje i bivstvo ljudi zavise od vie objektivnih uslova
usled sloene tehnike, utoliko je ono nuno zavisno od isto toliko osoba. Samo, te osobe dobijaju znaaj za subjekt iskljuivo
kao nosioci pomenutih funkcija, vlasnici pomenutih kapitala,
posrednici u pomenutim uslovima rada; to ta su oni, osim
ovoga, kao osobe - u ovom pogledu nikako se ne postavlja kao
pitanje.
Pretpostavka za tu optu injenicu, iji e znaaj biti prikazan u daljem tekstu, jeste razvitak tokom kojeg osoba uopte postaje odreena linost. Ovo se oito dogaa tek usled toga to se
vei broj kvaliteta, karakternih crta, sila stie u njoj. Ona je,
razume se, relativno jedinstvena, ali ta jedinstvenost postaje stvarna i
delotvoma samo sjedinjujui razliita odreenja. Kao to sutina
fizikog organizma lei u tome to on od mnotva materijalnih
delova gradi jedinstvo ivotnog procesa, tako i unutranje lino
jedinstvo oveka poiva na uzajamnom dejstvu i na povezanosti
mnogostrukih elemenata i odreenja. Svaki njihov pojedinani
315

deo, posmatran izolovano, ima objektivan karakter, tj. on po sebi

i za sebe jo nije neto stvarno lino. Ni lepota, ni runoa, ni
mera fizike, ni mera intelektualne snage, ni profesionalna delatnost, ni sklonosti, niti ijedna druga od bezbrojnih crta ovekovog
karaktera - kao pojedinane - ne odreuju nedvosmisleno neku
linost; jer svaka od njih moe biti povezana s bilo kojim
drugim,
meusobno sasvim suprotnim svojstvima, pa se, kao uvek jednaka, nai u slici neogranieno mnogih linosti. Tek time to se
vie njih stiu, takorei, u jednoj ii, te se vezuju meusobno,
one ine jednu linost koja, opet, retroaktivno svaku pojedinanu
crtu karakterie kao lino-subjektivnu. Sasvim osobenom linou oveka ne ini to to je on ovo ili ono, ve to to je on i
jedno
i
drugo. Zagonetno jedinstvo due nije neposredno dostupno naoj predstavi, nego samo ako se ono rastoilo u mnotvo zrakova,
zahvaljujui ijoj sintezi onda tek iznova postaje oznaiva kao ta
jedna i odreena.
Tako uslovljena personalnost skoro se sasvim rastae u
novanoprivrednim odnosima. Isporuilac, kreditor, radnik, od
kojih neko zavisi, nikako ne deluju kao linosti, jer u taj odnos
ulaze samo u tom smislu to isporuuju robu, daju novac, obavljaju rad, dok druge njihove odreenosti ne dolaze u obzir, a tek
bi njihovo pridruivanje ovome njima dalo linu boju; ime se,
naravno, oznaava samo apsolutna krajnja taka razvitka koji se
sada odvija, ali na mnogim mestima jo nije dovren - jer
meusobne zavisnosti ljudi stvarno danas jo nisu sasvim objektivirane, ni lini momenti potpuno iskljueni. Meutim, nesumnjivo je da je opta tendencija da se subjekt, istina, uini
zavisnim od uinaka sve vie ljudi, ali sve nezavisnijim od linosti kao takvih, koje stoje iza toga. U korenu su obe ove pojave
povezane, ine takve strane jednog istog procesa koje se uzajamno
uslovljavaju; modema podela rada dovodi, isto tako, do porasta
broja zavisnosti, kao to i linosti ini nevidljivima iza njihovih
funkcija, jer upravo doputa delovanje samo jedne njihove strane, uz uzmicanje svih drugih, ije zajednitvo tek i ini linost.
Socijalno oblije, kakvo bi moralo nastati u sluaju potpunog
sprovoenja ove tendencije, imalo bi odluni formalni odnos
prema socijalizmu, bar prema ekstremnom dravnom socijaliz316

to ve danas inovnik zauzima poloaj koji je objektivno

unapred uoblien, a samo sasvim odreene pojedinane strane ili
energije linosti prima u sebe, tako bi se u apsolutno sprovedenom dravnom socijalizmu iznad sveta linosti uzdizao, takorei, svet objektivnih formi socijalno delotvomog injenja, koji
snagama tih linosti doputa i propisuje samo sasvim tano i objektivno odreena ispoljavanja; taj svet bi se prema onome prvome odnosio, recimo, kao geometrijska figura prema empirijskim
telima. Subjektivne tendencije i celina linosti tada se nikako
drukije ne bi mogli pretvoriti u spoljanje injenje osim u ograniavanju na jedan od jednostranih naina funkcionisanja, u
kojem je nuna drutvena ukupna akcija razloena, utvrena, objektivirana. Kvalifikovanje injenja linosti time bi od ove kao
terminus a quo sasvim prelo na objektivnu svrsishodnost, na
onaj terminus ad quem ; i forme ljudskog injenja tada bi stajale
iznad pune psiholoke stvarnosti oveka, kao to carstvo Platonovih ideja stoji iznad realnog sveta. Zaeci za takvo uoblienje
kako rekosmo - mnogostruko postoje; veoma esto se
funkcija
podele
rada
kao
samostalna
idejna
tvorevina
protivstavljala
svojim nosiocima, tako da ovi, vie meusobno individualno
nerazliiti, takorei, samo kroz njih prolaze, a da u tom
strogo
opisanom pojedinanom zahtevu ne mogu ili ne smeju da
smeste
celinu svoje linosti; linost je ak, kao puki nosilac
jedne
funkcije ili jednog poloaja, toliko nevana koliko i linost
gosta
u
kakvoj hotelskoj sobi. U nekom, u tom smislu, sasvim
dovrenom ustrojstvu drutva pojedinac bi bio neizmemo
nezavisan;
jednostrana odreenost namenjenog mu uinka upuivala
bi
ga
na dopunu kompleksom svih drugih, i zadovoljenje
potreba
bi
samo vrlo nepotpuno proizlazilo iz najvlastitijeg umenja
317

ovekom, pripadnik bilo koje stare ili primitivne privrede zavisi

samo od minimuma ljudi; ne samo daje krug naih potreba zaista
znatno iri nego ak i elementarne nunosti, zajednike nam s
pomenutima (ishrana, odea, dom), moemo da podmirimo samo pomou mnogo veeg aparata i uz pomo mnogo vie ruku; i
ne samo da specijalizovanje nae delatnosti iziskuje beskonano
iri krug drugih proizvoaa, s kojima mi razmenjujemo proizvode, nego je i neposredna delatnost upuena na sve vei broj
pripremnih radnji, pomonih snaga, poluproizvoda. Ali relativno
sasvim uzan krug, od kojeg je zavisio ovek u malo ili nimalo
razvijenoj novanoj privredi, bio je i mnogo vie personalno
odreen. S ovim odreenim, lino poznatim, takorei, nezamenljivim ljudima stajali su u odnosima ekonomske zavisnosti starogermanski seljak, ili pripadnik indijanskog plemena, pripadnik
slovenske ili indijske kune komune, ak esto jo i srednjovekovni ovek; ukoliko je re bila o manje uzajamno upuenim
funkcijama, utoliko su njihovi nosioci bili istrajniji i nosili vei
znaaj. A od koliko je isporuilaca zavisan ovek u novanoj
privredi! Samo, on je neuporedivo nezavisniji od pojedinanog,
odreenog isporuioca, pa lako i po svojoj volji menja takvoga.
Sad je potrebno da jo samo ivotne prilike u malom gradu uporedimo s takvima u nekom velikom, pa da sebi predoimo taj
razvitak - istina, u smanjenom ali jo oiglednom vidu. Dok je
ovek na ranijem stupnju morao manji broj svojih zavisnosti
platiti bliskou linog odnosa, esto linom nezamenljivou
takvog odnosa, dotle mi za mnotvo naih zavisnosti bivamo
obeteeni ravnodunou prema licu iza toga i slobodom da ga
menjamo drugim. I ako smo, usled sloenosti svojih potreba, s
jedne strane, i specijalizovanosti naih sposobnosti, s druge strane, mnogo zavisniji od celine drutva nego primitivni ovek, koji
moe da preivi sa svojom sasvim usko izolovanom grupom ipak smo od svakog odreenog elementa tog drutva izuzetno
nezavisni, jer je njegov znaaj za nas preao u jednostranu objektivnost njegovog uinka, koji zato mnogo lake mogu da ostvare
toliki drugi i lino razliiti ljudi, s kojima nas ne povezuje nita
drugo osim interesa, potpuno iskazivog u novcu.
Ovo je najpovoljnija situacija za ostvarivanje unutranje nezavisnosti, oseaja individualnog za-sebe-bivstva. Jo ne uspeva
pozitivno, ovim namiljeno ustrojstvo, nasuprot pukom izolo318

vanju drugih; isto logiki formulisano: nezavisnost je jo neto

drugo osim puke ne-zavisnosti - kao to je, recimo, besmrtnost
jo neto drugo osim ne-smrtnosti; jer nije smrtan ni kamen, ni
metal, koji se, ipak, ne bi mogli nazvati besmrtnima. Ve kod
drugog znaenja izolovanosti, usamljenosti, privid iste negativnosti je varljiv. Ni ova, kad ima psiholoku delotvomost i naglasak,
nikako ne podrazumeva samo odsutnost svakog drutva nego
upravo njegovo idejno i tek onda negirano bivstvovanje; ona je
daljinsko delovanje drutva, pozitivno odreenje individuuma
negativnim podrutvljavanjem. Ukoliko puko izolovanje ne proizvodi enju za drugima ili sreu zbog daljine od njih, ukratko,
zavisnost oseanja, ono oveka uopte postavlja s one strane pitanja zavisnosti ili slobode, i ne doputa da injenika sloboda
postane vrednost koje je on svestan, jer njoj nedostaje suprotnost, trvenje, iskuenje, blizina razlike. Ako razvitak individualiteta, ubeenje da se sa svim pojedinanim htenjem i oseanjem
ispoljava jezgro naeg Ja, treba da vai za slobodu, onda to ne
ulazi pod ovu kategoriju kao puka odsutnost veze nego upravo
kao sasvim odreena veza s drugima. Ipak, ti drugi najpre moraju
bivstvovati i biti doivljeni, da bi nekome mogli biti nevani. Individualna sloboda nije isto unutranje svojstvo jednog izolovanog subjekta nego je pojava korelacije, koja gubi smisao ako tu
nema suprotnoga. Ako se svaki odnos izmeu ljudi sastoji od
elemenata zbliavanja i elemenata distance, onda je nezavisnost
takav odnos u kojem su drugi, istina, postali maksimum, a prvi
nisu sasvim iezli, koliko ni predstava desnoga iz predstave levoga. Sad je samo pitanje: koje je najpovoljnije konkretno oblije dvaju elemenata da bi se stvorila nezavisnost, kako kao
objektivna injenica tako i u subjektivnoj svesti. Izgleda da je
takva nezavisnost data ako, istina, postoje iroke veze s drugim
ljudima, ali su iz njih udaljeni svi elementi stvarno individualne
prirode; uticaji koji se, ipak, meusobno sasvim anonimno vre;
odreenja bez obzira na to koga se tiu. Uzrok kao i posledica
takvih objektivnih zavisnosti, kod kojih je subjekt kao takav slobodan, lei u zamenljivosti osoba: u dobrovoljnoj promeni subjekata, ili takvoj koja je izazvana strukturom odnosa, oituje se
ona irelevantnost subjektivnog momenta zavisnosti koja je nosilac oseanja slobode. Podseam na iskustvo kojim sam zapoeo
ovo poglavlje: da promenu obaveza vrlo esto osetimo kao slo319

bodu; ista forma odnosa izmeu obaveznosti i slobode tu se produava samo u pojedinanu obaveznost. Jedan primitivan primer
prua karakteristina diferencija izmeu srednjovekovnog vazala i roba. Prvi je mogao da menja gospodara, a drugi je veno
ostajao vezan za jednoga. To je znailo - ak i da je mera obaveznosti prema gospodaru, posmatrana za sebe, bila jednaka - za
jednoga neuporedivo viu meru samostalnosti nego za drugoga.
Nije obaveznost uopte, nego ona prema jednom individualno
odreenom gospodaru, predstavljala pravi suprotni pol slobode.
Jo je moderan odnos posluge oznaen time to gospoda, istina,
biraju slugu prema svedoanstvima i linom utisku, dok on,
uopteno uzev, nema ni mogunosti, ni kriterijume za odgovarajui izbor sa svoje strane. Tek u najskorije doba, oskudnost u ponudi posluge u veim gradovima pruila im je tu i tamo izglede
da, iz imponderabilnih razloga, odbiju ponuena mesta. Obe
strane to oseaju kao ogroman korak ka nezavisnosti posluge,
ak i kad konano prihvaena sluba svojim injenikim zahtevima podjednako obimno kao ranije vezuje tog slugu. Zato je ako tu istu formu prenesemo na sasvim drugo podruje - ipak,
samo karikatura jednog naelno ispravnog oseanja kad anabaptistika sekta mnogoenstvo i estu promenu ena opravdava
tvrdnjom da se upravo time slama unutranja zavisnost od enskog naela. Naa ukupna situacija sastoji se u svakom trenutku
od izvesne mere obaveznosti i izvesne mere slobode - unutar pojedinanog podruja ivota esto tako da se jedna ostvaruje vie
u pogledu sadraja, a druga vie u pogledu forme. Vezanost,
koju nam namee jedan odreeni interes, oseamo kao ublaenu
slobodom im je moemo, takorei, lokalno obuhvatiti, tj. bez
smanjivanja kvantuma zavisnosti izabrati objektivne, idealne ili
personalne instance, u odnosu na koje se ovo poslednje ostvaruje. U sistemu najamnog rada novane privrede dolazi do formalno istog razvitka. Ako pogledamo kakva je surovost i prinudnost
rada, izgledae nam da su najamni radnici samo prerueni robovi. Potom emo videti kako se injenica da su oni robovi objektivnog procesa proizvodnje moe protumaiti kao prelazak na
njihovo osloboenje; a subjektivna strana toga je to to je odnos
sluenja pojedinanom preduzetniku, u poreenju s ranijim formama rada, neuporedivo labaviji. Svakako, radnik je vezan za
rad koliko i seljak za zemlju, samo uestalost kojom novana
320

privreda menja preduzetnike, kao i mnogostruka mogunost izbora i promene tih preduzetnika, koju radniku jami forma nadnice u novcu, daju tom radniku, ipak, sasvim novu slobodu
unutar njegove vezanosti. Rob nije mogao da promeni gospodara, ak ni kad je bio spreman da prihvati mnogo gore ivotne uslove - to najamni radnik moe u svakom trenutku; budui da
tako otpada pritisak neopozive zavisnosti od individualno odreenog gospodara, krenulo se, ipak, i pored sve objektivne vezanosti, putem ka linoj slobodi. Priznavanje te poetne slobode
ne sme nas spreiti da vidimo njenu esto postojeu lienost uticaja na radnikov materijalni poloaj. I tu, kao i na drugim podrujima, izmeu slobode i eudemonistikog uzdizanja nikako
ne postoji nuna povezanost, koju obavezno pretpostavljaju elje, teorije i agitacije. Pre svega, u tom smislu deluje i injenica
da slobodi radnika odgovara takoe sloboda poslodavca, koja
nije postojala kod vezanijih formi rada. Robovlasnik, kao i
vlastelin, ima lini interes da svoje robove ili seljake-kmetove odrava
u dobrom stanju i sposobne za rad: njegovo pravo na njih postaje
obaveza u njegovu korist - to u sluaju kapitaliste prema najamnom radniku nije posredi, ili - gde to ipak jeste tako - nikako se
nema uvek uvid u to. Osloboenje radnika mora se platiti, takorei, i osloboenjem poslodavca, tj. otpadanjem onog staranja
kojem je podlegao rob. Dakle, surovost ili nesigurnost njegove
momentalne situacije upravo je dokaz za proces osloboenja, koji
zapoinje ukidanjem individualno utvrene zavisnosti. Sloboda
u socijalnom smislu je, ba kao i nesloboda, odnos izmeu ljudi.
Razvitak od neslobode do slobode odvija se tako to taj odnos
najpre iz forme stabilnosti i nepromenljivosti prelazi u formu labilnosti i zamene osoba. Ako je sloboda nezavisnost od volje
drugih uopte, onda ona poinje nezavisnou od volje odreenih drugih. Nije zavisan usamljeni naseljenik u germanskoj ili
amerikoj umi; nezavisan, u pozitivnom smislu te rei, jeste
modemi velegradski ovek, kome su, dodue, bezbrojni isporuioci roba, radnici i saradnici potrebni, i bez njih bi bio sasvim
bespomoan, ali s njima je on samo u apsolutno objektivnoj vezi,
oposredovanoj samo novcem, tako da on ne zavisi od bilo kog
pojedinca nego od toga odreenog, samo od objektivnog, novca
vrenog uinka, iji nosioci mogu biti sasvim proizvoljne i promenljive linosti. Budui da puki novani odnos pojedinca vrlo
21 Filozofija novca

321

tesno vezuje za grupu kao, takorei, apstraktnu celinu, i to ve i

zato to je, shodno naim ranijim izlaganjima, novac predstavnik
apstraktnih grupnih snaga, odnos pojedinanog oveka prema
drugima samo ponavlja onaj koji on posredstvom novca ima
takoe prema stvarima. Usled rapidnog umnoavanja robnih zaliha, s jedne strane, usled osobenog smanjenja i gubitka znaaja
stvari u novanoj privredi, s druge strane, pojedinani predmet
postaje nevaan, ak esto skoro bezvredan. A ukupna vrsta ba
tih predmeta ne zadrava svoje znaenje nego, s porastom kulture, mi sve vie postajemo zavisni od objekata i od sve vie objekata; tako je, kako nam je ve ranije postalo vano, pojedinana
pribadaa prosto bezvredna, ali bez pribadaa uopte modemi
kulturni ovek vie ne moe izai na kraj. I po istoj normi
razvija
se, konano, znaaj samog novca: ogromno pojeftinjenje novca
ini pojedinani novani kvantum sve bezvrednijim i irelevantnijim, dok uloga novca uopte postaje sve monija i obuhvatnija.
U svim tim pojavama u novanoj privredi postaju nam pojedinani i individualni objekti sve nevaniji, nebitniji, zamenljiviji,
dok nam objektivna funkcija cele vrste postaje sve vanija i ini
nas sve zavisnijima.
Ovaj razvitak ulazi u jo optiju shemu, koja vai za izuzetno mnogo sadraja i odnosa ovekove sfere. Oni se izvorno pojavljuju u jedinstvu objektivnoga i linoga. Ne u tom smislu da,
kao to mi to danas oseamo, sadraji ivota: svojina i rad,
dunost i saznanje, socijalni poloaj i religija - poseduju bilo
koje za-sebe-bivstvo, neku realnu ili pojmovnu samostalnost, a
tek onda, kad ih prihvati linost, s njom ulaze u pomenutu tesnu i
solidarnu vezu. Stavie, primamo stanje je potpuno jedinstvo,
nesmanjena indiferencija, koja je jo s one strane suprotnosti
linih i objektivnih strana ivota. Tako, na primer: ivot predstava na svojim niim stupnjevima nikako ne zna da pravi razliku
izmeu objektivne logike istine i subjektivnih, samo
psiholokih
tvorevina: detetu i primitivnom oveku je psiholoka tvorevina
trenutka, fantazma, subjektivno proizvedeni utisak, bez ikakvog
dvoumljenja, ista stvarnost; re i stvar, simbol i ono to je simbolizovano, ime i osoba za njega se podudaraju, to dokazuju
bezbrojne injenice etnologije i deje psihologije. I to: proces se
ne sastoji u tome to se dva po sebi rastavljena niza pogreno
322

njenikoj primeni, sadraji predstave unapred nastupaju kao

sasvim jedinstvene tvorevine, ije se jedinstvo ne sastoji u povezanosti pomenutih suprotnosti nego u netaknutosti suprotnou
uopte. Tako se ivotni sadraji, kao ti prethodno navedeni,
razvijaju neposredno u personalnoj formi; naglaavanje samog
Ja, s jedne strane, i stvari, s druge strane, proizlazi tek kao uspeh
jednog dugog procesa diferenciranja - koji se nikad ne zavrava
do kraja - iz izvorne naivne forme jedinstva. Ovo izgraivanje
linosti iz indiferentnog stanja ivotnih sadraja, koje - na drugoj strani - iz sebe izvlai objektivitet stvari, sada je ujedno proces nastajanja slobode. To to mi nazivamo slobodom najtenje
je povezano s principom linosti, toliko tesno daje filozofija morala vrlo esto oba pojma proglaavati identinima. Pomenuto jedinstvo psihikih elemenata, ona njihova sastavljenost kao u
jednoj taki, pomenuta stroga opisanost i nepromenljivost bia
koju mi nazivamo upravo linost - ipak, oznaava nezavisnost i
zatvaranje prema svemu spolja, razvitak iskljuivo po zakonima
vlastitog bia koji mi nazivamo sloboda. U oba pojma podjednako lei isticanje krajnje i najdublje take u naem biu, koja se
protivstavlja svemu stvarstvenome, spoljnjem, ulnom, kako izvan tako i unutar nae vlastite prirode; oba su samo dva izraza za
tu jednu injenicu da je tu onom prirodnom, neprekidnom, objektivno odreenom bivstvu nastala suprotnost, koja svoje posebljenje pokazuje ne samo u pretendovanju na izuzetno mesto
nasuprot ovome nego i u borbi za izmirenje s njim. Ako predstava o linosti, kao pandan i korelat predstavi o stvarstvenosti,
mora da nastane u istoj meri u kojoj i ova, onda iz te povezanosti
postaje jasno da stroe obrazovanje pojmova stvarstvenosti ide
uporedo s isto takvim u sluaju individualne slobode. Tako vidimo osobeno paralelno kretanje tokom tri poslednja stolea: da,
sjedne strane, zakonitost prirode, objektivni poredak stvari, objektivna nunost zbivanja izlazi na videlo sve jasnije i
egzaktnije,
dok, s druge strane, naglaavanje nezavisnog individualiteta,
line slobode, za-sebe-bivstva nasuprot svim spoljnim i prirodnim silama, postaje sve preciznije i jae. I estetiki pokret novijeg doba zapoinje istim dvojakim karakterom: naturalizam Van
Ajka (Eyck,) i kvatroenta ( Quattrocento )* ujedno je izgraivanje
Italijanski naziv za 15. vek i njegov stil (prim. prev.).

323

onog najindividualnijeg u pojavama, istovremena pojava satire,

biografije, drame u njihovim najozbiljnijim formama nosi takoe naturalistiki stil, kao to se i smeralo na individuum kao takav - i to se, uzgred budi reeno, dogaalo u vremenu kad je
novana privreda poela primetno da ispoljava svoje socijalne
posledice. Ve je vrhunac helenstva stvorio zaista objektivnu,
prirodnim zakonima blisku sliku sveta kao jednu stranu svoga
pogleda na ivot, iju drugu stranu ini potpuna unutranja sloboda i upuenost linosti na sebe samu; i ukoliko je kod Grka postojala nesavrenost u teorijskom obrazovanju pojma slobode i
samog Ja, njoj je odgovarao isti nedostatak strogosti teorija prirodnih nauka. Na kakve god tekoe metafizika nailazila u odnosu izmeu objektivne odreenosti stvari i subjektivne slobode
individuuma, kao kulturni sadraji njihova obrazovanja teku paralelno, te produbljenja jednoga - da bi se spasla ravnotea unutranjeg ivota - iziskuje produbljenja drugoga.
I ovde se ovo opte razmatranje sliva u nae ue podruje.
Privreda takoe zapoinje nerazdvojenou line i objektove
strane uinka. Indiferencija se tek postepeno rava ka suprotnosti, iz proizvodnje, proizvoda, obrta sve vie se povlai lini element. Ali taj proces raa individualnu slobodu. Kao to smo
upravo videli da se ova razvija u onoj meri u kojoj priroda za nas
postaje objektivnija, stvarstvenija, vie saobrazna posebnim
zakonima - tako se ona uzdie s objektiviranjem i depersonalizovanjem ekonomskog kosmosa. Kao to ni u ekonomskoj izolovanosti jedne nesocijalne egzistencije ne nastaje pozitivno
oseanje individualne zavisnosti, tako se to ne dogaa ni u slici
sveta koja jo ne zna nita o zakonitosti i strogoj objektivnosti
prirode; tek kod te suprotnosti ostvaruje se, kao i kod pomenute,
oseanje svojevrsne snage i svojevrsne vrednosti za-sebe-bivstva. Stavie, takoe za odnos prema prirodi je, naizgled, u
izolovanju primitivne privrede - dakle, u periodu nepoznavanja
zakonitosti prirode u dananjem smislu - vladala utoliko jaa
nesloboda usled praznovemog shvatanja prirode. Tek time to se
privreda razvija do svojih punih dimenzija, sloenosti, unutranjih uzajamnih delotvomosti, nastaje ona meusobna zavisnost ljudi koja, iskljuivanjem linog elementa, pojedinca jae
upuuje na sebe samog, i njegovu slobodu dovodi do pozitivnije
svesti nego to bi to mogla postii celokupna lienost veze. No324

vac je apsolutno podoban nosilac jednog takvog odnosa; jer on,

istina, stvara veze meu ljudima, ali ljude ostavlja izvan njih, on
je taan ekvivalent za objektivne uinke, ali vrlo neadekvatan za
njihovu individualnost i personalnost: tesne objektivne zavisnosti, koje on stvara, za svest, osetljivu za razlike, predstavljaju
pozadinu, na kojoj se tek jasno uzdie iz njih diferencirana linost i
njena sloboda.

325

II

Pod ivotnim kretanjima, naroito ukoliko se ona vezuju za

spoljne predmete, uobiajeno je podrazumevati ili sticanje, u iji
iri smisao ja ovde ukljuujem rad, ili uivanje u stvarima. A njihovo posedovanje ne javlja se kao kretanje nego kao mimo, takorei, supstancijalno stanje, koje se prema onim drugima odnosi
kao bivstvo prema postanju. Nasuprot ovome, verujem da se i
posedovanje mora oznaiti kao injenje, ako se eli dokuiti sva
dubina i irina njegovog znaenja. Pogrean je obiaj da se posed
posmatra kao neto pasivno uzeto, kao bezuslovno elastian objekt koji, ukoliko je upravo posed, vie ne iziskuje nikakvo nae
delanje. Samo se u carstvo etikoga, tj. pustih elja, uvukla
pomenuta injenica, neprepoznata u carstvu bivstva, ukoliko ujemo
upozorenje da treba da steknemo ono to hoemo da posedujemo, daje svaki posed ujedno dunost, da se s novcem postupa
zelenaki itd. Tek se u krajnjem sluaju priznaje da se s posedom
i dalje mora neto preduzimati, dok je on po sebi i za sebe samo
neto to miruje, krajnja taka, moda i ishodite neke akcije, ali
ne sama akcija. Pogledamo li izbliza, ovaj pasivistiki pojam
svojine pokazuje se kao fikcija; to u izvesnim primitivnijim prilikama posebno upeatljivo izlazi na videlo. U starom sevemom
Peruu i isto tako u starom Meksiku, obraivanje - svake godine
raspodeljivanih - polja bilo je zajedniko; ali prinos je bio
individualan posed. Ali ne samo da niko nije smeo da proda ili pokloni
svoj udeo nego je, ako bi on dobrovoljno otputovao i ne bi se
vratio da obradi svoje polje, uopte gubio svoj udeo. Isto tako, u
326

za sebe jo nije znaio da je posednik stvarno bio pripadnik marke: u tu svrhu se posed stvarno morao lino obraivati, kao to se
u pisanim zbirkama pravnih pouka ( Weistmer ) kae da se tamo
ak treba da uiva u vodi i livadi i da se ima vlastito ognjite.
Posed koji nije nekakvo injenje puka je apstrakcija: posed kao
taka indiferencije izmeu kretanja koje ide ka njemu i kretanja
koje vodi preko njega dalje, svodi se na nulu; pomenuti pojam
mirne svojine samo je aktivno uivanje ili obraivanje objekta,
prevedeno u latentno stanje, kao i jamstvo za to da se u njemu
moe svagda uivati i neto initi s njim. Dete eli svaki predmet
koji mu je privukao panju, pa trai da mu ga poklone. Ali
to samo znai da ono u tom trenutku eli da s njim neto uini,
vrlo esto samo da ga bolje osmotri i opipa. Isto tako, ni pojam
svojine kod nierazvijenih naroda ne istrajava, njegova karakteristika je ak da nema onu naelnu venost naeg pojma; on
sadri samo trenutnu vezu uivanja i akcije sa stvari, koja esto
u sledeem trenutku biva poklonjena ili izgubljena usled krajnje
ravnodunosti prema njoj. Tako je posed u svojoj izvornoj formi
pre labilan nego stabilan. Svaka via forma poseda razvija se
odatle kao samo stupnjevito pojaavanje trajanja, sigurnosti, postojanosti veze s tom stvari, puka momentalnost te veze pretvara
se u istrajnu mogunost da se u svakom trenutku njoj pribegne, a
da, ipak, sadraj i realizacija te mogunosti ne oznaavaju neto
drugo, ili vie od niza pojedinanih nauma ili fruktifikacija.
Predstava da je posed neto kvalitativno novo i supstancijalno, u
poreenju s pojedinanim aktima raspolaganja stvarima, spada
u takvu kategoriju tipinih zabluda koje su, na primer, stekle
toliku vanost u povesti pojma kauzaliteta. Poto je Hjum skrenuo
panju na to da se pomenuta objektivno nuna veza, koju oznaavamo kao uzrok i posledicu, nikad ne moe konstatovati, da je
saznatljiva stvarnost u tome ak samo vremenski sled dvaju zbivanja, izgledalo je da Kant potom spasava vrstinu nae slike
sveta dokazivanjem da puko ulno opaanje nekog vremenskog
sleda jo nije nikakvo iskustvo, a da ovo, takoe u smislu empiriste, pretpostavlja stvarni objektivitet i nunost kauzalnog uspeha. Drugim recima, dok je tamo saznanje trebalo ograniiti na
puke subjektivne i pojedinane utiske, ovde je objektivno vaenje naeg znanja dokazano; i ono se sasvim uzdie iznad pojedi327

kao to se svojina postavlja s one strane pojedinanog korienja.

Tu je re o primeni upravo one iste kategorije kojom smo pokuali, u prvom poglavlju, da ustanovimo sutinu objektivne
vrednosti. Iznad pojedinanih sadraja nae svesti: predstava,
impulsa volje, oseanja, stoji podruje objekata; sa sveu o njima tesno je povezana misao da imaju vanost koja je trajna,
objektivna, stoji s one strane svake singulamosti i sluajnosti njihovog predstavljanja. Istrajna supstancija stvari i zakoniti poredak njihovih sudbina, postojani karakter ljudi i norme morala,
zahtevi prava i religiozni smisao svetske celine - sve to ima,
takorei, idejnu egzistenciju i vanost, koja se jeziki ne moe drukije oznaiti do kao nezavisnost pojedinanih procesa, u kojima
se pomenuta supstancija i zakonitost predstavlja, ili u kojima se
udovoljava ili ne udovoljava pomenutim zahtevima i normama.
Kao to istrajni karakter neke osobe razlikujemo od pojedinanih
radnji u kojima se on izraava, ili koje njemu takoe protivree,
tako postoji, recimo, moralni imperativ u svom neokrnjenom dostojanstvu, bilo da ga ovek sledi ili ne sledi u empirijskoj sferi;
kao to geometrijski stav vai, nezavisno od pojedinanih figura
koje ga precizno ili neprecizno reprezentuju, tako postoje tvari i
sile svetske celine, bez obzira na to koje delove toga ljudska
predstava naizmenino izdvaja za sebe.
Svakako, teorija saznanja mora da razlikuje veiti prirodni
zakon od vremenskog zbira njegovih ostvarenja; samo, ne vidim
ta to on u praksi saznanja treba da postigne, osim odreenja
svakog pojedinanog ostvarenja, koje ikad nastupi. I dakako, objektivni predmet treba u istom smislu razlikovati od subjektivnih
opaanja, u kojima se on predstavlja; samo, njegovo znaenje sastoji se, ipak, samo u tome da nedvosmisleno odredi svako
uopte moguno opaanje predmeta. Svakako napokon, moralna
norma stoji s one strane pojedinanih radnji na koje se pozitivno
ili negativno primenjuje, ali ona ima, ipak, samo taj smisao da
svakoj takvoj radnji odredi vrednost; a ako bi uopte moglo biti
tako da ne postoje nikakve pojedinane radnje s kojima ona ima
neki dodir, onda bi njeno realno znaenje bilo ravno nuli. Ukratko, kategorija pomenutih supstancija i vrednosti, svakako, uopteno se razlikuje od svakog pojedinanog sluaja kao takvog i
od jo tolikog relativnog zbira pojedinanih sluajeva; ali njihov
apsolutni zbir je njihov ekvivalent bez ostatka, oni su - ako se
328

izuzme njihov metafiziki smisao - samo skraeni izraz za totalitet pojedinanih zbivanja, predstava, akcija. I u sagledavanju
toga ne sme oveka odvesti u zabludu injenica da nikakav empirijski niz pojedinosti - koji je uvek nepotpun i relativan - ne pokriva ili ne iscrpljuje sadraje pomenutih kategorija.
Ovo je formula u koju se ukljuuje pojam svojine. Svakako,
svojina se, pojmovno i juristiki, mora razlikovati od pojedinanih prava i korienja stvari. A to ta e neko preduzeti sa
svojom svojinom - to se nikad ne moe od poetka odrediti tako da
bi se moglo rei: ovaj zbir akcije i uivanja odgovara posedovanju ove stvari. Samo ukupnost uopte mogunog i ikad stvarnog korienja poklapa se s tim. Koliko god se iura in re alina
razlikovalo od svojine, ipak je, u pogledu sadraja, izmeu njih
samo razlika u stepenu: svojina se, naime, ne moe sastojati ni u
emu drugom do u zbiru prava na predmet; ak i tako jedinstven i
zatvoren posed kakav je rimski principat jeste, s gledita istorije
prava, stupanje u niz obaveza, steenih na razliit nain - ba kao
to je u tom smislu vlastelin seljaka-kmeta posedovao kao svojinu, ali je to znailo, ipak samo zbirnost pojedinanih, postepeno naraslih prava nad njim. Samo to svojina ne izraava i ne
jami relativni nego naelno onaj apsolutni zbir prava na stvar.
Ba zato svojina kao stvarnost, mada ne kao pojmovna apstrakcija, ima akciju sopstvenika kao nuni korelat. Samo u idejnom
naknadnom dejstvu procesa koji su doveli do njega, i u idejnom
anticipiranju budueg uivanja ili korienja vrednosti sastoji se
mirni posed; ako se od njega oduzmu te pojave koje se pogreno
smatraju samo za pratee, onda od njega ne preostaje nita.
Meutim, promenljivi oblici tog subjektivnog kretanja koje
se zove posed zavise u izvesnoj meri od osobenih svojstava objekta na kojem se ono odvija; a novac je onaj predmet poseda kod
kojeg je ta zavisnost najmanja. Sticanje i oploivanje objekata
poseda koji nisu novac zavisi od odreenih snaga, specifinih
svojstava i napora. Odatle neposredno proizlazi da, obrnuto, svojevrstan posed mora da utie takoe na kvalitet i delanje posednika. Onaj ko poseduje neko zemljino dobro ili neku fabriku, sve
dok drugima ne prepusti to dobro, pa postane iskljuivo primalac
rente, kao i onaj ko poseduje kakvu galeriju slika ili konjunicu
s trkakim konjima kao centralni deo poseda - u svome bivstvu
329

vreme u odreenoj meri i na odreen nain polae pravo nego

pre svega znai da se pretpostavlja njegova odreena kvalifikacija za to. Specifini materijalni posed sadri, u neku ruku,
retrogradnu predestinaciju; posedovanje razliitoga je razliito
posedovanje, ukoliko samo nije doveden u pitanje juristiki smisao svojine. Posed nekog posebno okarakterisanog objekta, koji
znai vie od pomenutog apstraktnog pojma svojine, nije neto
to bi se moglo tek tako i spolja prikaiti svakoj linosti: tavie,
on se sastoji od uzajamnog delovanja izmeu snaga i kvaliteta
subjekta i snaga i kvaliteta objekta, a to uzajamno delovanje moe da nastane samo u sluaju odreenog odnosa meu njima, tj. u
sluaju odreene kvalifikacije takoe tog subjekta. Nalije tog
razmiljanja je: da delovanje tog poseda na posednika odreuje
ovoga. Kao to je posed posebnih objekata utoliko vie pravi i
aktivni ukoliko je odlunije i nedvosmislenije subjekt za njega
podesan, tako je i obrnuto: ukoliko se temeljnije i upeatljivije
posed stvarno poseduje, tj. biva plodan i postaje predmet uivanja, utoliko e odlunije i determinisanije on delovati na unutranju i spoljanju sutinu subjekta. Tako se lanac kree od
bivstva ka imanju i od imanja natrag ka bivstvu. Marksovo pitanje da li svest ljudi odreuje njihovo bivstvo ili njihovo bivstvo
odreuje njihovu svest - ovde zajedno delimino podruje nalazi odgovor: jer pod bivstvom u Marksovom smislu podrazumeva
se imanje ljudi. Ali ova svojevrsna veza, kojom je ovek specifinom nastrojenou upuen na jedan odreen posed, a s druge
strane, tim posedom biva odreen u svojoj sutini - ta veza je
jaa ili labavija, zavisno od objekta koji je njen stoer. Kod
predmeta isto estetskog znaaja, ekonomskih vrednosti s jakom
odreenou podele rada, kod objekata koji su tee dostupni i iskoristljivi, ta veza e biti vrlo obavezujua, pa e se kroz skalu
sve manje specifine odreenosti objekata sve vie labaviti, sve
dok, konano, kod novca sasvim ne otpadne.
Nezavisnost bivstva od imanja i imanja od bivstva, koju
ostvaruje novac, najpre se pokazuje kod njegovog sticanja. Posredstvom apstraktne sutine novca slivaju se u njega sve mogune nastrojenosti i delanja. Kao to svi putevi vode u Rim budui da se Rim zamilja kao instanca koja je iznad svakog lokalnog interesa, a stoji iza svake pojedinane akcije - tako i svi
ekonomski putevi vode ka novcu; i kao to je sveti Irinej Rim
330

nazvao kompendijumom sveta, tako je Spinoza novae nazvao

omnium rerum compendium. On je, u najmanju ruku, uvek jednaki uzgredni proizvod svih, ma koliko nejednakih proizvodnji.
Svojevrsnost novca je u tome to on biva stican revnou u obradi drugih stvari. Mnogi plodovi sa zemlje ubiraju se zahvaljujui
revnosti zemljoradnika, mnoge izme dobijaju se zahvaljujui
vrednoi obuara, a mnogo novca zahvaljujui revnosti u svakoj
posebnoj delatnosti. Zato za njegovo dobijanje nisu potrebne one
posebne nastrojenosti koje sticanje drugih objekata inae vezuje
za bivstvo subjekta. Svakako, ima linosti koje pokazuju posebnu darovitost za ophoenje s novanom stranom svakog prometa; samo, poto se uspeh ekonomskog prometa uopte sada
izraava u novcu, vrlo esto e se opta sposobnost za trgovca
prikazati kao talenat za zaraivanje novca. A, obrnuto, ve izloeno tumaenje potkrepljuje se tvrdnjom da izvesne linosti primetno nemaju smisla za ikakve finansije. injenica da se takve
osobe tako karakteristino izdvajaju - sasvim drukije od onih
koje, recimo, nemaju talenta za poljoprivredu, ili za literarne, ili
za tehnike zadatke - upravo dokazuje da sticanje novca iziskuje mnogo iri krug kvaliteta nego to je onaj koji je potreban za
ijednu drugu vrednost. Time to se novac sasvim oslobaa svog
porekla, tj. specifine delatnosti kojom se zarauje, ne samo
u ekonomskom nego i u moralnom smislu te rei, objanjava
se injenica da uivanje takoe najzasluenije imovine lako
dobija karakter obesnog, pa u proleteru izaziva mrnju, to iz
drugih prerogativa - roenja, funkcije, nadmoi - ne proizlazi, ukoliko se tome ne pridrue drugi oteavajui momenti,
ogorenja.
S druge strane, moe se zapaziti odgovarajui izuzetak na
najviem nivou razvoja novane privrede. Na transakcijama krupnog finansijera ili pekulanta poznavalac, moda, moe da prepozna ruku odreene linosti, poseban stil i ritam po kojem se
poduhvati jednoga karakteristino razlikuju od poduhvata drugoga. Samo, tu najpre dolazi u obzir ono to jo treba dokazati
kod drugih pojava - da puki kvantitativni karakter novca, u
sluaju izuzetno visokih suma, svakako ostavlja mesto za nijansiranje kvalitativne osobenosti. Indiferencija, izlizanost i banalnost, to je sudbina novca u neprestanom opticaju, ne seu u istoj
meri do retkih i upadljivih koncentracija ogromnih novanih

331

sredstava u ruci jednog jedinog pojedinca. Tome se, kao sutinski faktor, pridruuje injenica da novac uopte u specifinim
novanim poslovima dobija sasvim posebnu sutinu, tj. ako ne
fungira kao razmensko sredstvo u odnosu prema drugim predmetima, nego kao centralni sadraj, kao predmet transakcije koji
zasad ne ukazuje na neto dalje od svojih okvira. U istom
dvostranom finansijskom poslu novac ne postoji samo u smislu
samosvrhe - da je sredstvo izraslo do takve svrhe - nego je on od
poetka centar interesa, koji ne upuuje ni na ta drugo, pa i
obrazuje sasvim posebne norme, razvija, takorei, sasvim autohtone
kvalitete i proizvodi tehniku zavisnu samo od ovih. Pod tim
okolnostima, gde on stvarno poseduje posebnu boju i svojevrsnu
kvalifikaciju, moe se u upravljanju njime neka linost izraziti
mnogo vie nego da je to po sebi bezbojno sredstvo za svrhe koje
su, konano, drukije vrste. Pre svega: u ovom sluaju dolazi,
kao to smo pomenuli, do sasvim osobene i stvarno vrlo izgraene tehnike; i svagda samo takva tehnika omoguava individualni
stil linosti. Samo tamo gde nastupaju pojave jedne odreene
kategorije, toliko obilate i sutinski zaokruene da za njihovo
savladavanje nie posebna tehnika, samo tamo materijal tom tehnikom dobija takvu elastinost i plastinost da pojedinac u rukovanju njime moe da izrazi poseban stil.
Posebni uslovi tih sluajeva, u kojima nastupa specifian
odnos izmeu novca i linosti, ne doputaju da se oni shvate kao
opovrgavanje njegove potvrene funkcije: da razdvaja imanje i
bivstvo. Ta funkcija se, naroito u pogledu primene, jo i ovako
predstavlja. Videli smo: ono to svojinu razlikuje od trenutnog
korienja jeste jamstvo za to da korienje moe da nastupi u
svakom trenutku i u svakom pravcu. injenica da postoji svojina
nad nekom stvari jednaka je potpunom zbiru svekolikog korienja i uivanja te stvari. Forma u kojoj nam se ta injenica
pokazuje u svakom pojedinom trenutku, zapravo, predstavlja jamstvo
svih buduih korienja, sigurnost da niko drugi nee moi da
koristi i uiva taj objekt bez volje sopstvenika. Takvu sigurnost
daje pretpravno stanje - isto tako, naravno, u onim sferama kultivisanih prilika koje ne podleu direktnom pravnom regulisanju samo posredstvom snage sopstvenika da zatiti svoju imovinu.
Kad ta snaga oslabi, on ne moe druge da iskljui iz uivanja
332

ga, kod koga e isto tako ostati dok njegova snaga bude dovoljna
da mu zajami iskljuivost korienja tog objekta. U pravnom
stanju vie nema potrebe za tom linom snagom, budui da
ukupno drutvo sopstveniku jami trajni posed njegove svojine i
iskljuenje svih drugih iz nje. Svojina je, moglo bi se rei u
ovom
sluaju, socijalno zajamena potencijalnost potpunih korienja
nekog objekta. Ovaj pojam svojine se donekle intenzivira, kad se
ostvaruje u novcu. Time to neko poseduje novac, zahvaljujui
ustrojstvu zajednice ima osiguran ne samo posed tog novca nego
upravo time takoe posed mnogih drugih stvari. Ako svaka svojina nad nekom stvari znai samo mogunost odreenog korienja te stvari, koju doputa priroda ove stvari, onda svojina
nad novcem znai mogunost korienja neodreeno mnogih
stvari. U pogledu svega drugoga, javni poredak ne moe posedniku da zajami nita vie osim onoga to sobom nosi posebna
vrsta objekta: vlasniku zemlje - da niko osim njega ne sme da dobija plodove s njegovih polja, da ih samo on moe obraivati ili
ostaviti na ugar, a posedniku ume - da on sme da see drva i da
lovi divlja itd.; ali budui da taj javni poredak kuje novac, on
time njegovom posedniku jami da za svoj novac moe da kupuje ito, drvo, divlja itd. Tako, novac proizvodi viu potenciju
opteg pojma svojine; takvu u kojoj ve pravnim ustrojstvom
biva poniten specifini karakter svakog drugog materijalnog
poseda, a individuum koji poseduje novac stavljen pred beskonanost objekata, ije mu je uivanje podjednako zajameno javnim poretkom; dakle, novac ne postavlja sam od sebe svoje dalje
korienje i oploivanje, kako to jednostrano ine odreeni objekti. Za novani posed apsolutno ne vai ono to je reeno za
drave: da se one odravaju samo istim sredstvima kojima su i
osnovane - to, ipak, vai za mnoge druge posede, naroito one
duhovne, a ak i za mnogostruki posed koji je steen novcem i
koji se moe odrati iskljuivo onim istim interesom za stvar koji
je doveo do sticanja tog poseda. Potpuna nezavisnost novca od
njegove geneze, njegov eminentno neistorijski karakter reflektuje se unapred u apsolutnu neodreenost njegove primene. Zato
doivljavamo kao sasvim neutemeljenu i izvetaenu takvu predstavu o personalnom znaaju novca kakvu je proizvela crkvena
zabrana kamate: trgovac je, ak i u 16. stoleu, smatrao, dodue,
da je greh zelenaiti s vlastitim novcem, ali ne i to initi s onim
333

tuim, pozajmljenim. Svakako, ta razlika je mogua, ako uopte

postoji nekakva unutranja etika veza izmeu novca i linosti.
A nemogunost da se oseti naknadno dejstvo ovoga dokazuje
odsustvo te veze. A gde takve i ima, ona se prosto ne uspostavlja
s novcem uopte nego samo s razlikom u njegovom kvantitetu.
Svakako, delovanje drugih poseda na posednika i njegovo delovanje na njih bie razliito, zavisno od njihove dotine koliine;
na primer, u sluaju zemljita, razlika izmeu poseda seljaka i
veleposeda. Ali ak i tu ostaje izvesna jednakost interesa i zahtevane sklonosti, zahvaljujui kojoj se kvalitet poseda dokazuje
kao spona izmeu imanja i bivstva posednika. Ali gde god izmeu oveka i novanog poseda postoji odreujua veza, tu isti
kvantitet novca nastupa kao karakteristian uzrok ili posledica;
dok kod drugih poseda upravo puki kvalitet biva povezan ve s
izvesnim uzrocima ili posledicama. Tako, recimo, tek posedovanje zaista enormnih novanih sredstava ivotu daje po sebi jedan odreujui pravac, kojem se bogata teko moe oteti. Samo
sasvim oskudne i nezgodne pojave, inae, linosti prikazuju u
neposrednom odnosu prema novcu. Obino se, na primer, kae
da se u svakom oveku krije krtica i rasipnik; to znai da od
isto prosenog naina na koji jedan kulturni krug upotrebljava
svoj dohodak, svaki individuum odstupa kako navie tako i nanie; svakako, pojedincu skoro neizbeno, s njegovog subjektivnog stanovita doivljavanja vrednosti, izgleda da svaki drugi za
odreene stvari izdaje premnogo ili premalo. Vidni razlog: razliitost u proceni konkretnih stvari za koje se plaa novcem, nije
jedini; pored njega postoji i individualni nain na koji se pojedinac kao takav odnosi prema novcu: da li neko lako izdaje odjednom znatniju sumu novca, ili pravi mnotvo sitnijih izdataka; da
li dobitak kakve vee sume njega podstie na rasipanje ili upravo
na jo veu tedljivost; da li on, prilikom izdavanja novca, lako
skree s pravog puta, pa svaki izdatak psiholoki olakava odluku za sledei, ili svaki, u neku ruku, ostavlja za sobom
unutranju
opstrukciju, tako da ak i opravdani izdatak sad izaziva kolebanje. Sve su to individualne diferencije, koje seu do dubina
linosti, ali tek u novanoj privredi izlaze na videlo tako izrazito.
Ipak,
i ovde je materijal za to ispoljavanje puki kvantitet; sve te
334

razlikama izmeu linosti na koje se nailazi inae u postupanju s

ljudima i stvarima. Dakle, uopteno uzev, ostaje to da svaki drugi
posed individuumu postavlja mnogo odreenije zahteve i na njega mnogo odreenije deluje, tako se pokazujui kao njegova determinacija ili obavezivanje; tek novani posed daje, i u jednom i
u drugom pravcu, punu slobodu, bar ispod jedne vrlo visoko
postavljene i vrlo retko dosegnute granice.
Zato je tek novana privreda omoguila obrazovanje onih
vrsta poziva ija se produktivnost sadrinski postavlja sasvim s
one strane ekonomskog kretanja - produktivnost specifino duhovnih delatnosti, nastavnika i knjievnika, umetnika i lekara,
naunika i vladinih inovnika. Dok vlada naturalna privreda, te
delatnosti uopte imaju neznatan obim, i to samo na bazi veleposeda, zbog ega su u srednjem veku crkva i, u mnogom pogledu,
viteki stale bili nosioci duhovnog ivota. Oznaenoj kategoriji
ljudi rang daje striktan odgovor na pitanje od kojeg zavisi ukupna vrednost njihovih linosti: da li oni tragaju za sobom ili za
stvari. Gde god delatnost sticanja naelno nema motiv izvan
samog sticanja, taj kriterijum sasvim otpada, pa se zamenjuje, u
krajnjem sluaju, alternativom izmeu bezobzirnog egoizma i
pristojnosti, koja ovde deluje bitno prohibitivno. Osobenost je u
tome da nas novac, mada je, ili, tavie, zato to je najsublimiranija ekonomska vrednost, najpotpunije oslobaa one ekonomske
strane stvari - razume se, po tu cenu da nas pomenutim neumoljivim pitanjem suprotstavlja delatnostima iji smisao nije u njihovom ekonomskom uspehu. A kao to diferenciranje elemenata
ivota, svojstveno viem razvitku, svugde prouzrokuje tu pojavu
da oni, kao osamostaljeni, onda ponovo prave nove sinteze, tako
se ve ovde pokazuje ono to kasnije treba izloiti - da novana
tuost izmeu poseda i jezgra linosti ipak daje mogunost za
novo znaenje jednoga za drugo.
Dodue, delovanje umetnika, inovnika, propovednika, nastavnika, istraivaa meri se, u pogledu objektivnog sadraja,
objektivnim idealom i, zavisno od nivoa utvrenog po njemu,
stvara subjektivno zadovoljenje aktera. Ali, pored ovoga, postoji
i ekonomski uspeh pomenutih delatnosti, koji, kao to je poznato, nije uvek neka postojana funkcija materijalnog ili idealnog. I
taj uspeh moe se, ne samo kod priroda na najniem nivou, toliko
nametnuti kao najvaniji da onaj drugi degradira u sredstvo; ak

335

za ljude tananih oseanja moe, u samom uspehu uinka u ekonomskom smislu, uteha, zamena, spasenje zbog oseanja nedovoljnosti ii u smeru glavnog uspeha; u najmanju ruku, recimo,
kao odmaranje i trenutno pomeranje interesa, koje e, najzad, za
onu glavnu stvar doneti vie snage. Mnogo je tea, preprekama
bogatija sudbina onoga ko svojim radom ne zarauje novac,
nego taj rad sme da odmerava iskljuivo samom stvari i njenim
unutranjim zahtevima. Njemu nedostaje ono blagotvorno skretanje i uteha milju daje, bar u ekonomskom smislu, uinio to je
mogao i za to dobio priznanje; on sebe - sasvim drukije od pomenutoga - vidi pred alternativom: sve ili nita, pa o sebi mora
da sudi po zakonu koji ne poznaje olakavajue okolnosti. Time
se potire povlastica onih kojima ljudi zavide zato to ne moraju
da vode rauna o novcu, nego mogu samo da ive za odreenu
stvar. Oni za to moraju da plate time to o vrednosti njihovog
rada sada odluuje samo jedan jedini uspeh, a ako on izostane,
oni nemaju ni to malo utehe da su uspeli da postignu bar neki
opipljiv sporedan rezultat. injenica da takav rezultat nastupa
upravo u formi zasluenog novca , njemu izuzetno olakava da
dobije takav znaaj. Prvo, u ovome se najnedvosmislenije dokazuje da to postignue, uprkos zaostajanju za posebnom ili materijalnom konanom vrednou, ipak za druge ljude mora imati
neku vrednost. Dalje, struktura novca ini ga tako posebno
podobnim za njegovo funkcionisanje kao relativno zadovoljavajue
zamene za izostali idealan glavni rezultat, jer on, zahvaljujui
svojoj opipljivosti i trezveno kvantitativnoj odreenosti, jami
izvestan oslonac i psihiko izbavljenje od kolebanja i nepostojanosti kvalitativnih vrednosti ivota, naroito ako se one nalaze
tek u stanju osvajanja. Najzad, potpuna unutranja tuost novca
prema idealnim vrednostima predupreuje smuenost u oseanju
vrednosti, koja bi morala biti krajnje zastraujua za uglaenije
prirode; oba rezultata opstaju bezuslovno rastavljena - jedan
moe stei izvesni unutranji znaaj, ako zataji znaaj drugog,
ali
se, ipak, ne mea s ovim. Tako novac uspeva da, stvorivi razdvajanjem imanja i bivstva isto duhovne pozive, novom sintezom
diferenciranoga postane nosilac proizvodnje isto duhovnih
vrednosti, takorei, ne samo na apsolutnim nego i na relativnim
stupnjevima - tamo gde ovek nije dorastao bezuslovnosti po336

Upravo usled pomenutog fundamentalnog razdvajanja, novana privreda pomae da se ostvari pojam slobode, vredan razmatranja. Time to ovek zavisi od spoljnih sila, njegova sloboda je,
ipak, oznaena sasvim povrno. Ta spoljna zavisnost nalazi svoj
pandan u pomenutim unutranjim odnosima, koji neku zainteresovanost ili neko injenje due tako tesno prepliu s drugima da se
spreava njihovo samostalno kretanje i razvitak. Nesloboda u odnosu na ono to je spolja esto se produava u ono to je unutra;
ona daje jednoj psihikoj sferi ili energiji prekomeran znaaj, tako
da se one, u neku ruku, upliu u razvitak drugih, remetei njihovu
pripadnost sebi samima. Naravno, ta konstelacija moe nastupiti i
za druge uzroke kao uzroke nekog spoljnjeg vezivanja. To to filozofija morala moralnu slobodu definie kao nezavisnost uma od
ulno-egoistikih impulsa, to je, ipak, samo jednostran sluaj sasvim opteg ideala slobode, koji se sastoji u posebnom razvoju,
nezavisnom iivljavanju neke duevne energije, nasuprot svima
drugima; i ulnost je slobodna, ako vie nije povezana s normama uma, dakle, vie nije vezana njima; miljenje je slobodno ako
sledi samo svoje, njemu imanentne motive, a odvojilo se od spojeva s oseanjima i htenjima, koji ele da ga odvedu putem nesvojstvenim njemu. Tako se sloboda u ovom smislu moe definisati
kao unutranja podela rada, kao uzajamno odvajanje i diferenciranje nagona, interesa, sposobnosti. ovek je, kao celina, slobodan, u njemu se svaka pojedinana energija razvija i iivljava
iskljuivo saobrazno svojim svrhama i normama. U to je ukljuena sloboda u uobiajenom smislu, kao nezavisnost od spoljnih
sila; jer nesloboda, kojoj podleemo prema njima, tano sagledano
znai samo da - za nju pokrenuta - unutranja snaga, ona - u oktroisanu svrhu angaovana - sfera due, druge energije i interese povlai sobom u pravcu kojim oni preputeni sebi, ne bi ili. Nametnuti
nam rad ne bismo oseali kao neslobodu ako nas on ne bi sputavao u drugim injenjima ili uivanjima; nametnuto nam liavanje
nikad ne bismo oseali kao neslobodu ako ono ne bi otklanjalo ili
potiskivalo druge, normalne ili eljene uvstvene energije. Onaj
stari stav da sloboda znai iveti u skladu sa svojom prirodom,
samo je saeti i apstraktni izraz za to to se ovde podrazumeva u
konkretnoj pojedinosti; poto se ovek sastoji od izvesnog broja
kvaliteta, snaga i impulsa, sloboda njemu znai samostalnost i takav
razvitak svih pomenutih, koji sledi samo zakone vlastitog ivota.

22 Filozofija novca

337

Meutim, odvajanje pojedinih psihikih nizova od uzajamnog uticaja nikad ne moe postati apsolutno; tavie, granica
toga su one injenike i neophodne psihike povezanosti ijim
posredstvom se ovek, konano, pojavljuje u svoj raznolikosti
svoga bivstva i injenja, kao relativno jedinstvo. Potpuna diferenciranost ili sloboda nekog unutranjeg niza nesprovodljiv je
pojam. Formula onoga to je u tom pogledu dostino mogla bi
biti ta da se spletovi i spojevi sve manje odnose na pojedine take
tih nizova; gde god je neki niz neizbeno povezan s nekim drugim psihikim podrujem, on e i dostii svoj najsamostalniji vid
razvitka, ukoliko je s tim podrujem povezan samo uopteno, a
ne s njegovim elementima sasvim pojedinano. Na primer, dok
je inteligencija tesno povezana s voljom, tako da se njene
najvee
dubine i uinci ostvaruju samo u sluaju najenerginije ivosti te
volje, dotle miljenje skree od svojih vlastitih normi, od nezavisnosti svoje unutranje doslednosti, im volja, koja njega pokree, poseduje neku specifinu boju, poseban sadraj. Inteligenciji je apsolutno potrebno da se stapa s optom ivotnom
energijom; ali to se ona vie stapa s posebnim uoblienjima te
energije: religijskim, politikim, ulnim itd., to vie sama dolazi
u opasnost da izgubi sposobnost za samostalno ispoljavanje svog
sutinskog pravca. Tako je umetnika proizvodnja u stadijumima
posebnog produbljenja i oduhovljenja vezana za vii stepen intelektualnog obrazovanja; ali ona e to iskoristiti, ak i podneti,
ukoliko taj stepen nije specijalistiki izotren, nego svoj obim i
svoje dubine ispoljva samo na optijim podrujima; inae e samostalnost i isto umetnika motivisanost proizvodnje podlei
skretanjima i suavanjima. Tako, oseanje ljubavi moe imati
uzrok ili posledicu u najtanijem poznavanju voljene osobe, ili
ono moe biti propratna pojava tog oseanja; a ipak, jaanje
oseanja do vrhunca i njegovo odravanje na tom vrhuncu moe
biti lako spreeno okolnou da se svest jednostrano usmerava
ka bilo kojem pojedinanom svojstvu toga drugoga; tavie,
samo ako opta slika toga drugoga ini svest o njemu, uz uravnoteenje svega pojedinanoga i jednostranoga to se o njemu zna,
samo onda je to osnova na kojoj oseanje ljubavi moe najneometanije i, takorei, oslonjeno na sebe sama, razviti snagu i dubinu. Tako, neizbeno stapanje psihikih energija ne sputava
slobodni razvitak onih pojedinanih, koji sledi samo vlastitu nor338

mu, jedino ako nije povezan s nekom specijalizovanom stranom ili stadijumom obrazovanja drugih nego s njihovim sasvim
optim biem. Samo se tako moe uspostaviti distanca izmeu
jednog i drugog, koja svakoj strani omoguava diferencirani
razvitak.
Ovome tipu pripada, svakako, i sluaj kojim se mi bavimo.
isto duhovni nizovi psihikih procesa ne mogu se sasvim razdvojiti od onih koji su nosioci ekonomskih interesa; fundamentalni karakter tih interesa to ne spreava, dodue, u pojedinosti i
u
izuzetnim sluajevima, ve u optim sklopovima individualnog i
socijalnog ivota. To ograniava apsolutnu nesputanost i slobodu samo duhovnog rada, ali to, ipak, ini utoliko manje ukoliko
to vezivanje manje pogaa specijalno odreen ekonomski objekt. Ako poe za rukom da se niz ekonomskih interesa u tom
pogledu usmeri na ono to je sasvim opte, onda duhovni niz
zauzima distancu prema njemu, koju ne bi mogao da sauva u
sluaju zaotravanja prvog pomenutog niza u smislu specifinog
objekta koji izaziva i specifinu panju. Kao to je pomenuto,
dugo je u tom pravcu najpodobnija vrsta poseda bio zemljini
posed. Nain njegove obrade, neposredna primenljivost njegove
proizvodnje, s jedne strane, i podjednaka mogunost njihove prodaje, s druge strane, doputa intelektualnoj energiji relativnu diferenciranost i nesputanost; ali tek je novana privreda uspela da
to toliko intenzivira da je neko mogao postati samo duhovni radnik i, takorei, nita drugo. Novac je u toj meri samo ekonomska
vrednost uopte, toliko odudara od svake ekonomske pojedinosti
da, u psiholokim vezama, daje najveu slobodu isto duhovnoj
delatnosti; tako, otklanjanje ove postaje minimum, a diferenciranje izmeu unutranjih nizova, koji se i ovde mogu oznaiti
kao bivstvo i imanje, postaje maksimum, tako da svaka potpuna
koncentracija svesti na imaterijalne interese, ono pripadanje intelektualnosti samoj sebi u podeli rada postaje moguno i izraava
se u nastajanju ve navedenih vrsta puke duhovne proizvodnje.
Duhovni procvat Firence, nasuprot takoe bogatim i talentima
blagoslovenim gradovima kao to su enova i Venecija, delimino je pripisivan okolnosti da su se oba grada u srednjem
veku obogatila kao trgovci robom, a Firentinci ve od 13. stolea
uglavnom kao bankari; da priroda tog sticanja iziskuje manje pojedinanog rada, pa im je ostavljala vie slobode za izgraivanje
339

viih interesa! Jedna pojava, na prvi pogled suprotna tom oslobaajuem dejstvu novca, jer on sve jae obuzima osobu, konano, ipak ima isti smisao: razvitak direktnog poreza. U prvim
decenijama 19. stolea ovaj je bio svugde vezan za objekt : zemljite, zgrade, delatnost usmerena ka sticanju, posed svake vrste
nosio je porez, bez obzira na to u kakvim se linim odnosima nalazio posednik ili delatnik koji je sticao, da li je bio zaduen, da
li
je stvarno privreivanjem izvlaio normalan prinos. Prema individualnosti kao takvoj taj oblik poreza nije se odnosio adekvatnije od glavarine, koja je, razume se, od svih poznatih poreskih
oblika bila najbezlinija; jer ak i realan porez pogaa, ipak,
upravo posednika objekta, koji se tim posedom odreuje na bilo
koji individualan nain i razlikuje se od drugih, koji nemaju nijedan upravo tome jednak. Tako su se jo u nemakom srednjem
veku razlikovali oni neslobodni i oni povlaeniji seljaci, obavezni da plaaju dabine; prvi su plaali glavarinu, svaki pripadnik imanja ili okruga jednaku, za druge su vaile individualno
ugovorene dabine, diferencirane zavisno od objektivnog poloaja. Porez na objekt koji, dodue, ne po redosledu ali, ipak sistematski, takorei, ini onaj drugi stupanj to tei ka personalizmu, istorijski je sledio za porezom na klasu. Svakako, tu jo nije
ni stvarni individualni dohodak graanina inio temelj, nego su,
po najglavnijim socijalnim i ekonomskim razlikama, obrazovane
velike klase u okviru ijih irokih granica je postavljan
pojedinac,
ali ipak uvek zavisno od svog ukupnog socijalnog i ekonomskog
poloaja. Tek dananji dravni porez obuhvata tani lini dohodak, tako da je sve to je pojedinano objektivno svedeno na puki
element i materijal, koji za sebe ni o emu ne odluuje. Valjano
sagledano, ovo sve preciznije pribliavanje poreza linoj
situaciji,
koje jaa s novanom privredom, predstavlja sve veu slobodu
osobe; jer pripada onom vidu diferenciranja ivotnih nizova koji
svakom od njih ponaosob, iako ostaju strogo u svom podruju,
doputa da to vie svakom drugom omogui da ostane svoj.
Upravo onaj najobjektivniji princip, glavarina, najbezobzimije
preseca linu razlinost odnosa, pa i svaki drugi porez, koji nije
tana funkcija individualnog dohotka, presee - poto ga, ipak,
ovaj mora platiti - svoje pravo podruje i ulazi u druga, gde mu,
340

izmeu elemenata privrednog ivota i ostalih njegovih elemenata. Ta veza je delotvoma, ako je u 18. stoleu ve pri prvoj pojavi
liberalnih ideja zahtevano da porez ne obuhvata egzistencijalni
minimum pojedinca, pa je taj egzistencijalni minimum kod raznih stalea razliito odreivan: dakle, i tu postoji tendencija da
se porez najpre negativno, u tome to je poteivao, prilagodi
posebnim prilikama, a da u isto linu egzistenciju nimalo ne zadire. Iako u novije vreme porezi na imovinu opet donekle zaobilaze taj razvitak, budui da se zahtevaju za novane i materijalne
vrednosti, bez obzira na njihov dohodovni prihod, ovome su polazite upravo socijalni aspekti, kojima je interes za individualnu
slobodu kao takvu dalek. Tako, pozitivne kao i negativne instance pokazuju da, s rastuim znaajem novca, i ona briga koju on
nosi, porez, biva lokalizovan sve diferenciranije u nizu kojem zapravo i pripada, pa upravo elastinim pribliavanjem tom nizu
ostavlja najveu mogunu slobodu drugima, onom totalitetu
privrednoga i ostaloga bivstva.
injenica da uopte porezima sutinski novanoprivredno
biva odreen sam odnos drave prema njenim graanima, zapravo, spada u korelaciju koja je za sadanji rezimirani prikaz vana
i prikaziva sledeim putem. Kad se stalei uglavnom razlikuju po
svom novanom dohotku, politika, koja rauna sa staleima kao
celinom, veoma je ograniena zato to su najrazliniji materijalni
interesi povezani s jednakim novanim dohotkom, te svaka mera,
preduzeta u interesu jednog stalea, ujedno u njemu samom neizbeno pogaa mnogostruke interese. Tako, na primer, ne moe
ni biti jedinstvene politike srednjeg stalea, ako se pod srednjim
staleom podrazumevaju dohodovni stupnjevi od nekih 1.200 do
3.000 maraka. Trgovci, radnici, seljaci, zanatlije, nametenici,
rentijeri, inovnici, koji pod to potpadaju, nemaju paralelne interese u pogledu skoro nijedne take zakonodavstva. Na pitanja
carinske politike, zatite radnika, koalicionog prava, uslova za
veletrgovinu i trgovinu na malo, propisa o delatnosti za sticanje
imovine, sve do onih koja se tiu potpornog prebivalita i praznovanja nedelje, u tom kompleksu odgovara se na uzajamno
najsuprotnije naine. Tako stoje stvari takoe izmeu krupne industrije i veleposeda, koji po svom dohotku pripadaju istom staleu, ali po svojim potrebama esto sasvim podeljenim taborima.
Tako se uopte gubi praktino-politiki znaaj stapanja u jedan

341

stale, izvedenih po formalnom kriterijumu novanog dohotka. A time se drava vie upuuje na one mere koje su prikladne
za ukupnost i raznolikost interes. Moe se desiti da bezbrojne
suprotne snage skreu i prikrivaju taj razvitak - u naelu, posledica potiskivanja grupisanja po pozivu i roenju grupisanjem
po dohodovnim svotama lei u tome to kvantitativno neizrazivi
kvaliteti interesa ponitavaju spoljanji znaaj stalekih kompleksa, te politiku upuuju u pravcu jednog objektivnog nivoa, s
one strane pomenutih klasifikovanja uopte. Ovo spada u sasvim
tipinu korelaciju: izmeu najpotpunijeg uzimanja subjektivnoga u obzir i najpotpunijeg objektiviteta; ta korelacija se oitovala
kod izloenog razvitka poreza.
Sada u pokazati kako novac i dalje u osnovnim socijalnim
odnosima jami tehniku mogunost za uspostavljanje te korelacije. Vie puta sam istakao srednjovekovnu teoriju koja je svakoj
robi pripisivala cenu, pravednu tj. objektivno odmerenu, postojeu u aritmetikoj jednakosti vrednosti novca i vrednosti stvari,
pa je teila da zakonski utvrdi tu cenu, titei je od poveanja,
kao i od smanjenja. Ono to je odatle proizalo bilo je, ipak, u
loem smislu nuno subjektivno: vrednosne odredbe, proizvoljne, nedovoljne, takve koje su trenutnu konstelaciju pretvarale u
okove budueg kretanja. Umesto neposrednim izjednaavanjem,
sadrajno pravednoj primerenosti cena pribliavalo se tek poto
bi se spoznalo ukupno stanje privrede, raznolike snage ponude i
tranje, fluktuacija proizvodnje ljudi i stvari kao razlozi odreenja cena. Iako je to iskljuivalo utvrenje cena, obavezujue
za individue, pa je nuno procenu stalnih promena situacije preputalo pojedincima, ipak je time obrazovanje cena odreivano
stvarno mnogo delotvomijim momentima, i otada je ono bilo objektivno primerenije i opravdanije. Taj razvitak moe se jo samo
zamiljati kao dovren. Ideal pravednosti, koji se sve vie razvijao, obrazovao bi cene, da nisu ne samo komplikacije i promene
nadindividualnih momenata nego i lina imovinska situacija potroaa saodreivali njihov nivo. Odnosi individua su, ipak,
takoe objektivne injenice, koje su veoma znaajne za pojedinanu kupovinu, ali naelno nikako ne dolaze do izraaja u ovom
obrazovanju cena. Okolnost da se to, ipak, povremeno zapaa,
oduzima paradoksalnost toj ideji. Meu pojavama koje sam ranije saeto prikazao kao superadditum bogatstva, na to smo nailazili
342

dodue, u vrlo preteranom vidu: siromah je istu robu

plaao
skuplje nego bogata. Samo, esto je i obrnuto: ovek
bez
sredstava zna, svakako, kako da svoje potrebe podmiri
jeftinije,
a
ipak ne i loije nego bogata. Regulisanje cene prema
prilikama
potroaa nosi izvestan drukiji akcenat u sluaju
lekarskog
honorara; u odreenim granicama je legitimno da pacijent
lekara
plaa prema svojim prilikama. Razume se, ovo je
opravdavano
okolnou da se bolesnik nalazi u situaciji prinude; mora
da
ima
lekara, pa se lekar zato od poetka mora usmeriti na
nejednaku
naknadu za jednake usluge. U takvoj situaciji prinude
nalazi
se,
meutim, i graanin prema dravi, bez ijih usluga on ne
moe,
pa ih, i kad bi hteo, ne bi mogao odbiti. Zato je sasvim u
redu
kad
drava od siromaha uzima manju naknadu za svoje
usluge,
i
to
ne
samo zato to bogatome jami veu korist nego njemu. Ta
spoljanja objektivnost u poravnanju usluge i protivusluge
odavno
je spoznata kao neopravdana, pa je umesto nje doao
princip
sposobnosti za uinak. Novo izjednaenje nije manje
objektivno
od
staroga, samo to je u sebe unelo personalne odnose kao
svoje
elemente;
tavie,
ono ima
mnogo
primereniju
objektivnost,
jer
iskljuenje ukupne ekonomske situacije individuuma iz
obrazo343

zavretak razvitka ekonomskog prometa. Vidimo kako on zapoinje isto subjektivno-personalnim promenama posednika: poklanjanjem i pljakanjem. Time razmena, koja u meusobnu
relaciju dovodi stvari umesto ljude, stvara stupanj objektivnosti.
Ova je najpre formalistiki kruta, budui da je ostvarena ili utvrenim naturalistikim razmenskim koliinama, ili zakonski odreenim cenama, pa je tako, i pored svake objektivne forme,
ipak sadrajno sasvim subjektivno-sluajna. Slobodniji trgovinski promet u novom veku dao je iri obim toj objektivnosti time
to je sve promenljive momente i one koji proizlaze iz sluajnog
stanja stvari, zapravo, uneo u odreenje cena: objektivnost prometa je postala elastinija i time obuhvatnija. Najzad, pomenuti
predlog tei takoe da objektivira najindividualnije momente:
ekonomski poloaj pojedinanog kupca treba da omogui modifikovanje cene predmeta koji mu je potreban. To bi bio pandan ili
bar dopuna teoriji trokova; ova tvrdi: cena zavisi od uslova
proizvodnje, a u onom prvom sluaju cena treba da zavisi od uslova potronje, ili da bar bude menjana shodno njima. Ako bi u
stanju ove poslednjenavedene vrste zajameni ostali interesi
proizvoaa - to logiki nije iskljueno, iako je utopijski - onda
bi stvarno cena pri svakoj kupovini adekvatno izraavala sve individualne odnose koji su u njenoj osnovi; sve to je subjektivno
postalo bi objektivno-legalan momenat obrazovanja cena. Taj
razvitak tekao bi paralelno s filozofskom slikom sveta koja bi
sve
izvorne objektivne datosti spoznala kao subjektivne tvorevine:
ali upravo tim apsolutnim svoenjem na samo Ja tek bi im dala
jedinstvo, povezanost, opipljivost, to ini pravi smisao i vrednost toga to mi nazivamo objektivnou. Kao to bi ovde subjekt prevaziao svoju suprotnost prema objektu, jer ga je potpuno
u sebe primio i ukinuo, tako je ta suprotnost u pomenutom sluaju prevladana time to je objektivno ponaanje u sebe ukljuilo
sve to je subjektivno, bez ikakvog zaostatka, gde bi suprotnost
jo mogla da se odrava.
Za ovu nau vezu vano je da se pojmom novca omogui to
idealno obrazovanje i fragmentarno pribliavanje stvarnosti njemu. Ukupnost momenata ekonomske situacije moi e biti bez
ostatka iskoriena za odreivanje cena tek kad za sve njih bude
postojao podjednak izraz vrednosti. Tek svoenje na jedan zajedniki imenitelj stvara jedinstvo izmeu svih elemenata indivi344

dualnih situacija, koje doputa njihovu zajedniku delotvomost

u odreivanju cena, po pravednim merilima. Izvanredna zasluga
novca je u tome to nivelisanjem onoga to je najrazlinije upravo svakoj individualnoj komplikaciji omoguava najprimerenije
izraavanje i delotvomost - kao da sve specifine forme moraju
najpre da se vrate u onaj svima zajedniki praelement, da bi zajamile potpunu slobodu za individualno novo uobliavanje; ta
zasluga je pretpostavka za takav razvojni tok koji tei da iz cena
stvari iisti sve to je kruto, to je nasilje nad pojedinanom situacijom, pa to donekle vehementno izraava u socijalnom principu nejednakih cena - koje, u odnosu prema situaciji potroaa,
upravo imaju relativnu jednakost, pa tako subjektivne uslove oblikuju totalitetom njihove ukljuenosti, po principu potpune objektivnosti. Za svest, sve objektivnosti zapoinju bezuslovnom
suprotnou prema subjektu - razlikovanje nikako ne moe biti
toliko otro da objekt izvue iz njegovog naivnog ili zapletenog
jedinstva sa subjektom; tek tada onaj vii stupanj razvitka duha
raa ponovo takav obuhvatni pojam objektiviteta koji u sebe
ukljuuje subjekt; njemu vie nije potrebna ta suprotnost sa svojom neposrednou - da bi on bio postojan i jednoznaan nego,
naprotiv, sam subjekt ini sastavnim delom jedne objektivne slike sveta ili slike njegovih aspekata.
Ranija formulacija, u koju treba uvrstiti i ovaj razvitak: da
novac osamostaljuje imanje i bivstvo meusobno - ipak omoguava novcu da najodlunije izrazi i relativno dovri samo jedan proces koji se odvija ve na drugim stupnjevima povesnog
ivota. Sve dok je postojalo rodovsko ustrojstvo, apsolutno je
data bila nepokolebljiva veza pojedinca sa samim tlom. Rod je
bio, s jedne strane, vrhovni sopstvenik tla i, s druge strane, sasvim je utapao pojedinca u interese roda; tako je on inio sponu,
koja je vezivala njegovo bivstvo s njegovim imanjem, koje svakako jo nije bilo individualno. Pretvaranje zemlje u privatnu
svojinu, koje je potom usledilo, koliko god da je, naizgled, povezivalo ba osobu i posed, ipak je meu njima rastoilo onu
naelnu povezanost, budui da je omoguena svakakva akcija s
posedom. Prodor novane privrede izazvao je, najpre u srednjovekovnim gradovima, takvu pojavu da se zemlja mogla opteretiti, na nju uzimati renta, a da time ne bude pogoena osoba
posednika, niti srozan njen socijalni poloaj. Novana privreda

345

je toliko razdvojila zemlju i sopstvenika kao osobu da ograniavanje potpune svojine, kakvo je lealo u hipoteci, vie nije
doivljavano kao ranije, kao pogoravanje poloaja sopstvenika.
Stavljanje pod hipoteku i prodaja sada se pojavljuju samo kao
krajnje - i, svakako, tek novcem omoguene - posledice pomenutog razdvajanja osobe i zemljita; a taj proces je zapoeo ve
pre novca, i to s trenutkom kad se rastoilo rodovsko ustrojstvo.
Slian sluaj je s poznijim razvitkom, koji je patrijarhalno ustrojstvo preveo u pravnu dravu s ravnopravnou svih graana
pred zakonom. I on je znaio razdvajanje bivstva od imanja i
imanja od bivstva: poloaj se vie ne odreuje zemljinim posedom, a posed, s druge strane, vie ne pripadnou klasi plemia.
Znatan broj drutvenih kretanja tei ovom rezultatu: slabljenju
plemia kvantitativnim porastom niih stalea, podelom rada u
ovima koja, s jedne strane, proizvodi neku vrstu aristokratije
meu njima i, s druge strane, njih ini neophodnijima seoskom
plemstvu, zatim vea sloboda kretanja stalea koji nisu vezani za
zemljini posed, itd. Sve te snage morale su, na primer, krajem
grkog srednjeg veka postati delotvome, kad se, uz to, razvija
pomorska trgovina i kolonijalno kretanje, pa Atina poev od 7.
stolea dobija ekonomsku premo; pridruivanjem novane privrede ovome dolazi samo do dovrenja ovog procesa; zemljoposedniku je sada isto tako potreban novac da bi se odrao na istom
nivou s bogatim skorojeviima, a novac, kao hipoteka, kao dohodak od proizvoda ili ak same zemlje umee se izmeu njega i
njegovog poseda, pa budui da ga tako ini nezavisnijim od kvalitativne odreenosti tog poseda, i upravo time posedu oduzima
njegovu linu boju - on postie da se uspostavi sve vea ravnopravnost izmeu njega i drugih stalea. Tako princip jednakog
prava za sve, kakav je u grkoj demokratiji, konano, postao vladajui, izraava rastakanje one posebne odreenosti koja se,
inae, reflektovala s imanja na bivstvo, i obrnuto; ali i tu se novana privreda postavlja samo kao najsvesniji faktor i izraz jednog
kretanja, ustrojenog na mnogo iroj osnovi. I u germanskim
odnosima vidimo da se u najstarijem dobu zemljini posed nije
ticao nekog nezavisnog objekta, nego je bio posledica line pripadnosti pojedinca njegovoj zajednici sa zajednikom obradom
zemlje. Zemlja nije bila po sebi i za sebe tako kvalifikovan
objekt
da bi njenim posedovanjem individuum prisvojio njen znaaj i
346

posledice; nego je jedan odreen zemljini posed vezivan za

odreenu linost zato to je ta linost imala taj odreeni znaaj.
Ali ta personalna veza iezla je ve u 10. stoleu, a na njeno
mesto je dola samostalnost zemljita, koja bi se skoro mogla
nazvati njegovom personifikacijom. Time-je uvedena tendencija da se
zemljite rasitni i sasvim uvue u neumorni ekonomski ivot; i
kad je ta tendencija, najzad, ograniena stabilnou, nerazdvojnom od njegove sutine, na to mesto je doao novac, privredni
objekt koji je najvie tu linosti. Ali on je prosto bio najpodobnija supstancija za potpuno izraavanje one razdvojenosti bivstva i imanja koja se ve prethodno poela izraavati kod odnosa
u pitanju zemljinog poseda. Najzad, u 13. stoleu se ta ista pojava pokazuje s druge strane, na drugom kraju socijalne lestvice.
Ovo doba je slobodu seljaka uzdiglo do vrlo visokog nivoa,
sutinski na nemakom istoku, ija je kolonizacija obavljena sa
slobodnim seljacima, i to tesno povezano s tada relativno veoma
razvijenom novanom privredom. Ipak, posle kratkog vremena
usledio je preokret: vlastelinstvo se proirilo, naroito istono od
Elbe, uspeno vezujui seljaka za njegovu grudu; a ujedno su
odnosi novane privrede ponovo potisnuti odnosima naturalne
privrede. Ovde vezivanje seljaka za njegov ekonomski poloaj,
njegovog bivstva za njegovo imanje, tee paralelno s opadanjem
novane privrede. I ako je ovaj poslednji navedeni fenomen
navoen takoe kao uzrok onog prvog, ipak je to sigurno samo
onaj najistaknutiji u celom kompleksu uzroka koji su tada doveli
do obrazovanja vlastelinstava. Ako je novac po sebi i za sebe,
posmatran kao objekt poseda, takorei, izolacionim slojem rastavljen od bivstva posednika, on u istorijskom odnosu izmeu
imanja i bivstva ini onaj najpresudniji i najnesumnjiviji, rekao
bih, najsimptomatiniji od momenata koji daju povod za svetskopovesnu smenu izmeu kontrakcije i labavljenja pomenutog
odnosa.
Dakle, ako je smisao slobode da bivstvo i imanje ini meusobno nezavisnim, i ako novani posed najpresudnije labavi i
rui odreenost jednoga drugim - onda nasuprot tome stoji drugi
jedan i pozitivniji pojam slobode, koji bivstvo i imanje opet
tenje povezuje na nekom drugom stupnju, ali zato nita manje
ne nalazi svoje najenerginije ostvarenje kod novca. Na gore
347

vrno izgleda, pasivno uzimanje objekata, nego je injenje na

njima i s njima. Ni onaj najobuhvatniji i najneogranieniji posed ne moe da uini nita drugo sa stvarima, osim da na njima
izrazi volju samog Ja; jer posedovati neku stvar upravo znai da
ona mojoj volji ne suprotstavlja nikakav otpor, da se ta volja
moe nametnuti njoj: i kad kaem da ja posedujem nekog
oveka, onda to znai da on poputa pred mojom voljom, da prirodna harmonija ili sugestivno nasilje doputaju da se na njemu,
takorei, nastavlja moje bivstvo i htenje. Kao to je moje telo
moje - i u veoj meri moje nego svaki drugi objekt - zato to
se ono neposrednije i potpunije od svakog drugoga pokorava
mojim psihikim impulsima, a ovi se u njemu relativno potpuno
izraavaju: tako je i svaka stvar u istoj meri moja u kojoj ovo
vai
za nju. injenica da se s nekom stvari moe initi ta se hoe
nije tek posledica posedovanja, nego upravo to znai: posedovati
je. Tako je Ja okrueno svojim ukupnim posedom kao kakvim
podrujem u kojem njegove tendencije i karakterne crte postaju
vidno stvarne; to podruje predstavlja proirenje samog Ja, koje
je samo sredite iz kojeg fulguracije ulaze u stvari; i te stvari su
moje upravo ako se preputaju pravu i snazi moga Ja da bi ih
oblikovali po njegovoj volji. Ta tesna veza Ja, koja posed prikazuje, u neku ruku, kao njegovu sferu i izraz, nikako se ne
nadovezuje samo na njega, ukoliko on traje i biva odran. tavie, s
naom predstavom o posedu kao zbiru akcija sasvim je u skladu
tvrdnja da upravo davanje vrednosti, bilo u razmeni, bilo kao poklon, moe doneti izvesno jaanje oseanja linosti - dra koja je
povezana sa samoospoljenjem, samoportvovanjem, i koja znai
uzdizanje samstva zaobilaznim putem preko smanjenja. esto se
tek u davanju oseti posed, ba kao to se i neki telesni element
najenerginije oseti u momentu ekstirpacije. Dra imanja se, u
trenutku davanja, osea tako snano - kao bol ili kao uivanje kako se to ne dogaa inae bez plaanja ove cene. Taj trenutak je
ba kao i trenutak dobijanja - eminentno plodotvoran
momenat, mo linosti, koju predstavlja ovaj posed, u ovom
krajnjem raspolaganju njime najosetnije je na vrhuncu - kao
to
se
348

dividualistiki karakter tih plemena, kako sve te razne akcije s

posedom, ipak, izraavaju - s razliitim predznacima i u razliitim smerovima - jedan isti smisao i osnovnu vrednost svih objekata poseda: da se u njima linost iivljava, izraava, proiruje.
Tako je za razumevanje poseda odluujue to to se otra granica
izmeu njega i samog Ja, izmeu unutranjega i spoljanjega
spoznaje kao sasvim povrna, te se njena otrina ublaava za
dublje razmatranje. S jedne strane, ukupno znaenje poseda lei
u rastavljanju izvesnih oseanja i impulsa u dui, a, s druge strane, ta sfera onog Ja protee se preko ovih spoljanjih objekata
u duu, kao to se u kretanju violinskog gudala, ili etkice, ipak,
u dui gudaa ili slikara neprestano produava taj proces. Kao to
bi svaki spoljni objekt kao posed bio besmislen ako ne bi postao
psihika vrednost, tako bi se samo Ja, takorei, bez protezanja
steklo u jednoj taki, kad oko sebe ne bi imalo spoljne objekte,
koji njegovim tendencijama, snazi i individualnom nainu po
sebi doputaju da se izraze zato to mu se pokoravaju, tj. pripadaju mu. Zato se meni i ini verovatnim da razvitak privatne
svojine nije najpre i najintenzivnije zahvatio proizvode rada kao
takve, nego orua za rad, ukljuujui i oruje. Upravo orua
funkcioniu najneposrednije kao produeci telesnih udova, tek
se na njihovoj krajnjoj taki osea otpor stvari prema naim impulsima; tako je momenat aktivnosti vei kod njihovog posedovanja nego kod drugih, i oni bivaju zato, najblii telu, najtemeljnije ukljueni u Ja. Tek ovo tumaenje poseda ukazuje na
put na kojem pogled na svet idealizma i slobode nalazi svoju dopunu u suprotnoj slici: stvari moraju ui u Ja, ali i Ja u stvari.
Moglo bi se rei da je sticanje poseda, u neku ruku, raenje
linosti preko mere individuuma - kao to se raanje oznaavalo
kao takvo raenje. I u ovom i u onom sluaju, individualna sfera
se protee preko granice koju je prvobitno oznaavala, samo Ja
se produava s one strane svog neposrednog obima, proteui se
u neko izvan-sebe koje je, ipak, u irem smislu njegovo. Kod
nekih malajskih plemena, ocu pripadaju samo ona deca koja su
roena posle plaanja cene za nevestu, dok ona ranije roena ali nesumnjivo u istom braku - pripadaju porodici majke. Naravno, razlog za tu odredbu je samo spoljanji: deca predstavljaju
predmete od vrednosti, koji se daju udavanjem keri muu, ali
koje zadravaju dok ne bude plaena cena za samu majku. Ipak,

349

ta odredba otkriva onaj duboki odnos izmeu poseda i proliferacije. Mukarac je, takorei, pred izborom da li da sferu svoje moi proiri posedovanjem svoje dece, ili zadravanjem dunikih
komada imovine. A u Vedama se kae o najranijim bramanskim
monasima: Oni se odriu tenje za sinovima i tenje za imovinom; jer to to je tenja za sinovima, to je i tenja za imovinom.
Tenja je jedno kao i drugo. Razume se, ovim se, po sebi, jo ne
iskazuje identitet sadraja obeju tenji: ali je, ipak, karakteristino to to su ba oni izabrani kao primer za dokazivanje
identiteta svakog stremljenja. U proizvoenju sebi ravnoga ono Ja se
produava preko svog prvobitnog ogranienja na sebe, isto tako
kao to ono, u raspolaganju posedom, tom posedu utiskuje oblik
svoje volje. Taj pojam poseda kao pukog proirenja linosti ne
podlee opovrgavanju nego upravo dubljem potvrivanju posredstvom sluajeva u kojima je oseanje linosti, takorei,
napustilo centralnu taku samog Ja, pa se prenelo na pomenute
slojeve u okruenju, na posed. Ba kao to ni tumaenje proliferacije i obrazovanja porodice kao ekspanzije samog Ja ne biva
poremeeno time to direktni interesi tog Ja, konano, mogu da
ustuknu pred interesima dece. U srednjovekovnoj Engleskoj je
vailo kao znak neslobodnog poloaja, ukoliko se, bez dozvole
vlastelina, nije smela udati ker i prodati vo. tavie, onaj ko je,
bez izuzetka, bio ovlaen za to, esto je ak smatran za slobodnog, iako je morao da daje lini kuluk. injenica da je oseanje
samog Ja tako prekorailo svoje neposredne granice, pa se uselilo u objekte koje, ipak, samo posredno dotie - dokazuje upravo
to koliko posed kao takav ne znai nita drugo osim da se linost
produava u te objekte, pa u vladavini nad njima stie sferu protezanja. Otuda ona osobena pojava da se povremeno ba totalitet
imanja pokazuje kao ekvivalent totaliteta bivstva. U srednjovekovnoj Francuskoj postojala je odreena klasa kmetova za
koje je vaila ova pravna odredba: bilo im je dozvoljeno da
preu u status slobodnih, ukoliko bi sve to su imali prepustili
gospodaru.
Ovo ima mnogostruke posledice za razumevanje vrsta poseda. Ako sloboda znai da se volja moe nesmetano ostvarivati,
onda smo mi, naizgled, utoliko slobodniji ukoliko vie posedujemo; jer smo, kao smisao poseda, spoznali to da s njegovim sadrajem moemo da radimo ta hoemo; s posedom nekog
350

drugog, ili s onim to uopte izmie zaposedanju, vie nemamo

slobodu da upravljamo kako hoemo: zato je, ba u smislu naeg shvatanja slobode, latinski i dugo vremena takoe nemaki
jezik, s reju sloboda povezivao znaenje: prednost, posebna
povlaenost. Granicu slobode ini osobina samog zaposednutog objekta. To se vrlo jako osea ve kad je posredi onaj objekt
za koji verujemo da ga, ipak, najneogranienije posedujemo nae telo. I ono poputa psihikim impulsima samo u posebnim
granicama zakona svoje konstitucije, a izvesna kretanja i uinke
naa volja ne moe da zahteva od njega, u smislu bilo kakvog
uspeha. I tako je sa svim drugim objektima. Razume se, sloboda
moje volje naspram komada drveta koji posedujem see toliko
daleko da ja od njega mogu da pravim svakakve naprave; ali ta
sloboda ne deluje ako poelim da od njega nainim takve koji
iziskuju savitljivost gume ili tvrdou kamena. To to naa volja
moe da uini s nekom stvari ravno je, ipak, samo onome to
umetnik moe da izmami iz svog instrumenta. Koliko god se njegovo oseanje i umenje usadili u taj instrument, i koliko god nije
moguno unapred odrediti granicu do koje se on moe potinjavati - ta granica negde mora da lei; od bilo koje take, njegova
struktura vie ne doputa poputanje dui; to je ona taka od koje
nam stvari vie ne pripadaju. Razume se, previanje ove
naelne barijere posedovanja blisko je sadanjoj epohi, u kojoj
neprestana prilagoavanja i istovremena neobuzdana tenja za
slobodom i posedom zahtevaju od stvari bezbrojne mogunosti,
kakve nam one, po svojoj i naoj prirodi, ne mogu dati. Podseam na nerazumevanje za materijal u umetnosti, koje tek odnedavno doivljava izvesnu korekciju; i na to da se srea i spokoj
due uvek oekuju vie od spoljnjih uslova ivota, od napretka
tehnike - stvarna kultura, od objektivne strukture drutva - zadovoljstvo i savrenstvo individuuma.
Sve u svemu, volja je tako prilagoena naim uslovima
ivota da od stvari ne zahteva ono to one ne mogu da postignu,
da ograniavanje nae slobode posebnim zakonima poseda u odnosu na njih ne postane pozitivno oseanje; ipak, mogla bi se
nainiti skala objekata, ako se poe od pitanja koliko htenje
uopte moe da ovlada njima, kao i od koje take ono njih vie
ne
moe da obuzme, dakle, u kojoj meri oni mogu biti stvarno posedovani . Krajnji stupanj takve skale predstavljao bi novac. Tu
351

lei ono to se ne moe dobiti, to objekti, takorei, rezerviu

za sebe, i to takoe izmie, sasvim iezava njihovom posedovanju, koliko god ono bilo neogranieno. Novcu nedostaje ona
posebna struktura zahvaljujui kojoj druge, odreeno kvalifikovane stvari - koliko god ih mi posedovali u juristikom smislu izmiu naoj volji; on bezrazlino lako podlee svakom obliku i
svakoj svrsi koju ta volja u njemu eli da izrazi; samo iz stvari,
koje stoje iza njega, mogu potei smetnje za nas; sam on poputa
pred svakom direktivom podjednako - bilo da je posredi neki objekt, neka mera raspodele, neki tempo predavanja ili rezervisanog ponaanja. Tako, on jami samom Ja onaj najodluniji i
potpuni nain uivljavanja u neki subjekt - razume se, unutar
granica koje mu on postavlja svojom lienou kvaliteta, ali koje
su upravo samo negativne i ne proizlaze iz njegove pozitivne prirode, kao kod svih drugih objekata. Sve to on jeste i to ima - to
on potpuno predaje ljudskoj volji, ova ga sasvim upija, pa ako on
njoj ne daje vie nego to je svagda sluaj, onda s one strane te
granice nema - kao kod svih drugih objekata - nikakvog zadranog i nepopustljivog delanjegove egzistencije, nego apsolutno
niega.
U novcu imamo formalno najelastiniji objekt, ali ba iz
razloga koji ga ini takvim, naime, usled njegove potpune praznine, ujedno i najneelastiniji objekt; budui da novac koji posedujemo nama pripada od poetka i takoe stvarno apsolutno i
bezrezervno, mi njemu ne moemo, takorei, nita vie da izmamimo. Uopteno se mora rei: samo budui da je neki objekt
neto za sebe, on moe biti neto za nas; dakle, samo budui da
on postavlja granicu naoj slobodi, on joj daje prostor. Ova
logika suprotnost, u ijoj se tenziji, ipak, ostvaruje jedinstvo
naeg dranja prema novcu, dostie u novcu svoj maksimum:
on je za nas vie od ijednog poseda, jer nam bezrezervno pripada - i on je za nas manje od ijednog, jer mu nedostaje ikakav
sadraj, usvojiv preko okvira puke forme poseda. Imamo ga vie
od svega drugog, ali u njemu imamo manje nego u svemu drugome.
Ta elastinost novca, kao i tolike posledice njegove sutine
uopte, nalazi svoj najistiji i najvii izraz u berzi, u kojoj je
novana privreda isto tako iskristalisana u samostalnu tvorevinu
kao to je politika organizacija iskristalisana u dravu. Naime,
352

kolebanja kursa otkrivaju esto subjektivno-psiholoke motivacije, ijoj ekstremnosti i nezavisnosti od svakog objektivnog
utemeljenja ne moemo nai ravne. Dodue, bilo bi povrno navoditi kako kretanju kursa samo retko sasvim odgovaraju realne
promene u kvalitetu pojedinanog objekta, temelja tih hartija.
Znaaj tog kvaliteta za trite nije samo u unutranjim kvalitetima drave, ili pivnice, ili rudnika, ili banke nego u njihovom
odnosu prema ukupnim ostalim sadrajima trita i njihovom
poloaju. Zato nije bez stvarnog utemeljenja to to, na primer,
velika nesolventnost u Argentini vri pritisak na kurs kineske
rente, mada sigurnost ove pomenuti dogaaj ne moe da promeni
koliko ni nekakav dogaaj na Mesecu. Ipak, vrednosni znaaj
pomenutoga esto, i pored svake spoljanje nepromenjenosti, zavisi od ukupne situacije na tritu, iji potres na bilo kojoj taki,
na primer, na dalje korienje vrednosti pomenutih prinosa, moe
da utie nepovoljnije. Ali s one strane prouzrokovanja promena
kursa, koje iako pretpostavlja sintezu pojedinanog objekta s
drugima, ipak jeste objektivno, lei takvo prouzrokovanje koje
polazi od same spekulacije: jer ova klaenja u vezi s buduim
nivoom kursa hartija najznatnije utiu na sam taj nivo kursa. Na
primer, im se mona finansijska grupa - iz razloga koji nemaju
nikakve veze s kvalitetom tih hartija - angauje u tome, to ovaj
kurs podie; obrnuto, i ona strana koja obara kurs kadra je da pukim manevrima na berzi skoro po volji snizi kurs hartija. Dakle,
tu se realna vrednost objekta pojavljuje kao puka, po sebi irelevantna podloga, nad kojom se kree trina vrednost, jer se, ipak,
mora vezati za bilo koju supstanciju, tanije, za bilo koji naziv:
proporcija izmeu objektivne i konane vrednosti objekta i
njegovog zastupanja berzanskim hartijama izgubila je svaku postojanost. A time se pokazuje bezuslovna elastinost oblika vrednosti,
koji su stvari dobile zajedno s novcem, a koji se sasvim odvojio
od svoje stvarne osnove; sad vrednost relativno bez otpora sledi
psiholoke impulse udi, gramzivosti, neutemeljenih miljenja, i
to toliko upadljivo kao da su tu, ipak, realni odnosi, koji bi apsolutno mogli da stvore sasvim tana merila vrednovanja. Meutim, vrednost, postala novana tvorevina, osamostalila se od
svog vlastitog korena i supstancije, da bi se potpuno predala subjektivnim energijama. Tu gde samo klaenje moe da odredi
sudbinu predmeta klaenja, i to nezavisno od postojeih ob23 Filozofija novca

353

jektivnih razloga, najpobedonosniji izraz nala je prodornost i

gipkost novanog oblika vrednosti posredstvom subjektiviteta u
njegovom najuem smislu.
Po svemu tome sudei, protezanje samog Ja, koje oznaava
novani posed, veoma je osobeno - u izvesnom smislu najpotpunije od svih kakva nam mogu doi od objekta uopte, a u drugom
smislu upravo najogranienije, zato to je njegova elastinost,
konano, ipak samo elastinost jednog apsolutno rasplinutog tela
koje, razume se, prima svaki oblik, ali nijedan ne izraava, takorei, u sebi samom, nego svaku odreenost ovog oblika dobija
tek od tela oko sebe. Ovom konstelacijom objanjavaju se psiholoke injenice sledeeg tipa: neko mi je rekao da ima potrebu da
kupi sve stvari koje mu se dopadaju, iako ne za sebe i zarad toga
da ih poseduje; njemu je stalo samo do toga da time aktivno izrazi da mu se one dopadaju, da one prou kroz njega i da im on
tako nekako utisne peat svoje linosti. Dakle, tu novac omoguava sasvim posebnu ekspanziju linosti, ona ne tei da se kiti
posedom samih stvari, njoj je vladanje njima nevano; tavie,
dovoljna je toj linosti ona trenutna mo nad njima; a dok, naizgled, ovo dranje daleko od svakog kvalitativnog odnosa prema
njima toj linosti ne moe da zajami nikakvo proirenje i zadovoljenje, ipak, upravo akt kupovanja biva doivljen kao takav,
jer su stvari, u pogledu novane strane, takorei, apsolutno
poslune; radi potpunosti s kojom novac i stvari kao novane
vrednosti slede impulse linosti, ta linost se ve zadovoljava
simbolom one vladavine nad njima koja inae lei samo u stvarnom posedovanju. Uivanje u toj pukoj simbolici uivanja moe
zastraniti ak do bliskosti patologiji, kao u sledeem sluaju o
kojem jedan francuski romansijer pripoveda, oito, onako kako
je to stvarno bilo. Izvesnim parikim boemskim krugovima pripadao je neki Englez, ije se glavno uivanje sastojalo u tome da
sudeluje u najluim orgijama, ali nikad nije lino nita koristio,
nego je uvek samo plaao za sve; pojavljivao bi se, ne bi progovorio ni re, ni inio ita, platio bi sve i iezavao. Ta jedna
strana
dotinog zbivanja, plaanje, mora biti da je, za oseanje tog
oveka, bila postala celina zbivanja. Svakako, moemo da pretpostavimo da je tu posredi jedno od onih perverznih zadovoljenja o kojima se, u dananje vreme, esto govori u seksualnoj
patologiji; nasuprot uobiajenoj maniji rasipanja, koja se zaus354

tavlja takoe na predstupnju posedovanja i uivanja, kod pukog izdavanja novca - postupak pomenutog oveka je posebno
upadljiv zato to su uivanja, ovde zastupljena svojim ekvivalentom, njemu toliko bliska i neposredno zavodljiva. Ostajanje daleko od pozitivnog imanja i iscrpljivanja stvari, s jedne strane, i
injenica da ve njihova sama kupovina biva doivljena kao odnos izmeu linosti i njih, i kao neko lino zadovoljenje, s druge
strane - objanjavaju se ekspanzijom koju jami puka funkcija
troenja novca te linosti. Novac gradi most izmeu oveka takvih oseanja i stvari; prelaenjem preko tih stvari dua osea
dra
njihovog posedovanja, ak i kad do njega nikad ne dolazi.
Dalje, taj odnos ini jednu stranu one veoma sloene i ve
vane pojave duha. Budui da krtica nalazi blaenstvo u posedovanju novca, ne doseui posedovanje i uivanje u pojedinim
predmetima, njegovo oseanje moi nuno je njemu dublje i dragocenije od svake vladavine nad svakako kvalifikovanim stvarima. Kao to smo videli, svaki posed kao takav ima u sebi svoju
granicu. Dua puna udnje, koja eli da apsorbuje potpuno zadovoljenje i da sobom prome ono poslednje, najdublje, ono apsolutno u stvarima, nailazi na najbolnije odbijanje kod njih; one su
neto za sebe to se opire potpunom utapanju u sferu samog Ja i,
ostajui takve, i najstrasnije doivljenom posedu ne doputaju da
izazove neto drugo osim nezadovoljstva. Posedovanje novca
osloboeno je te potajne protivrenosti svekolikog ostalog imanja. Po cenu da se ne priblii samim stvarima, te da se odrekne
svih specifinih, za pojedinano vezanih radosti, novac moe da
zajami oseanje vladavine koje je, meutim, daleko od objekata
stvarne osetnosti, da ne bi udarilo u granice njihovog posedovanja. Samo novac posedujemo potpuno i bez rezerve, samo on
sasvim ulazi u funkciju koju smo mu pripremili. Tako, radosti
krtice nuno izgledaju sline onim estetikima. I ove se postavljaju s one strane neprodome realnosti sveta, pa se dre njegovog privida i sjaja, u koji duh moe potpuno da prodre, pa bez
ostatka tu i ulazi. Meutim, pojave, vezane za novac, i ovde su
samo najistiji i najprovidniji stupnjevi jednog niza koji isti
princip ostvaruje takoe na drugim sadrajima. Upoznao sam oveka
koji je, vie ne ba mlad, otac porodice, dobro situiran, sve svoje
vreme ispunjavao uenjem o svim moguim stvarima: uenjem
355

savreno plee, a da to nije upranjavao - uenjem svakojakih

vetina, a da ih nije upotrebljavao, niti hteo da ih upotrebi. To je
savreni tip krtice: potpuno zadovoljenje posedovanom potencijalnou, koje nikad ne misli na njeno aktualizovanje. Zato i tu
mora da postoji dra, srodna estetikom elementu: vladanje,
takorei, istom formom i idejom stvari, ili trgovine, u poreenju s
kojim bi svako pristupanje stvarnosti moglo biti samo srozavanje, usled njenih neizbenih smetnji, nazadovanja, nedovoljnosti,
pa bi moralo da ogranii oseanje da se ti objekti, zahvaljujui
umenju oveka, apsolutno poseduju. Estetiko razmatranje moguno kao puka funkcija za svaki predmet, i samo posebno
lako za ono to je lepo - najtemeljnije uklanja barijeru izmeu
Ja i objekata; ono tako lako, bez napora, harmonino, vidi razvijanje predstave o stvarima, kao da su one odreene jedino sutinskim zakonima samog Ja. Otuda ono oseanje osloboenja
koje sobom nosi estetsko raspoloenje, izbavljenje od tupog pritiska stvari, ekspanzija onog Ja sa svom njegovom radou i slobodom, i s ulaenjem u stvari ija realnost inae nad njim vri
nasilje. To mora biti psiholoka obojenost radosti zbog samog
novanog poseda. Osobena kondenzacija, apstrakcija, anticipacija poseda stvari, koje oznaava taj novani posed, svesti ostavlja upravo slobodni prostor za delovanje, tajanstveno protezanje
kroz medijum bez otpora, uvlaenje svih mogunosti u sebe, bez
nasilja i osporavanja posredstvom stvarnosti - kao to je to
svojstveno estetskom uivanju. I injenica da je lepota definisana kao une promesse de bonheur ukazuje takoe na psiholoko
izjednaavanje forme izmeu estetske drai i drai novca; jer u
emu se drugome moe sastojati ova poslednja navedena dra
nego u obeanju radosti koju treba da nam donese novac? - Uostalom, ima pokuaja da se pomenuta dra jo neoformljene
vrednosti sjedini s drai uoblienja: to je jedno od znaenja nakita i skupocenosti. Posednik toga pokazuje se kao reprezentant i
gospodar svote vrednosti, pod izvesnim okolnostima veoma visoke, koja, u neku ruku, predstavlja kondenzovanu mo u njegovim rukama, dok su, s druge strane, apsolutna likvidnost i puka
potencijalnost, koje inae uslovljava to znaenje, ipak, ovrsle u
izvesnu odreenost forme i u specifian kvalitet. Taj pokuaj sjedinjavanja posebno je ubedljiv u sledeem primeru: u Indiji je
dugo bilo uobiajeno da se novac uva, odnosno tedi u formi
356

nakita: tj. rupije su pretapane, preraivane u nakit (sto je

proizvodilo samo veoma mali gubitak vrednosti), pa su uvane da bi,
opet kao srebro, bile izdavane u sluaju nevolje. Oigledno,
vrednost tako deluje ujedno kondenzovanije i kvalitetnije. To
sjedinjavanje ini da ona, budui tako osobenija i sa sauvanom atomistikom strukturom, donekle postaje jae podlona
linosti; to je sluaj u takvoj meri da je nosilac ideje o gomilanju
plemenitih metala u formi sprava kod vladara, poev od Solomonovog doba, bila varljiva vera u to da je u toj formi blago
najtenje povezano s porodicom i najbezbednije od nasrtaja neprijatelja. Neposredna primena kovanog novca kao nakita esto
ima taj smisao da se imovina neprestano ima uz sebe, dakle, pod
nadzorom. Nakit, koji je ozarivanje linosti, deluje kao njeno
zraenje, pa je zato bitno da on bude neto vredno: njegov idealni, kao i onaj praktini smisao istiu se na njegovoj tesnoj
pripadnosti samom Ja. Isticano je da je na Orijentu uslov svekolikog
bogatstva da se ono moe skloniti, takorei, da apsolutno sledi
posednika i njegovu sudbinu. S druge strane, takoe ve radovanje novanom posedu je, bez sumnje, idealistiki momenat,
ije se isticanje pokazuje kao paradoksalno samo zato to, sjedne
strane, sredstva za njegovo dosezanje, kod takvih momenata,
veinom nedostaju i zato to, s druge strane, to radovanje, u trenutku svog ispoljavanja iz subjekta, obino ima sasvim drukiju,
a ne idealistiku formu; ali se time ne sme prikriti injenica daje
radovanje novanom posedu samo kao takvom jedno od najapstraktnijih, od svih ulnih neposrednosti najdaljih i najiskljuivije posredovanih procesom miljenja i matanja. Tako je ono
ravno radovanju pobedi, koje je kod nekih priroda toliko snano
da se one ak i ne pitaju ta stvarno dobij aju tom pobedom.
Ovaj osobeni nain da se novani posed predstavi kao
proirenje linosti, kakvo lei u svakom posedu, nalazi sebi potvrdu i dopunu u sledeem razmiljanju. Svaka sfera objekata,
koju ispunjavam svojom linou, budui da ona mojoj volji
doputa da se u njoj izrazi, nala je svoje granice u posebnim zakonima stvari, koje ne moe da prekri moja volja. Samo, ta granica predstavlja ne samo pasivan otpor objekata nego, s druge
strane, ogranienost u sposobnosti subjekta za ekspanziju. Krug
objekata, koji se pokoravaju volji, moe biti toliko veliki da sa357

jednak slobodi, kad se moja sloboda, sprovoenje moje volje,

poveava po kvantumu onoga to mi pripada - onda to stvarno
tako i jeste do izvesne granice, posle koje ono Ja vie ne moe da
ostvari i uiva svoju potencijalnu vlast nad stvarima. Naravno,
gramzivost moe da pree tu taku, ali ona svoju besmislenost
otkriva u nezadovoljenju, svojstvenom ak njenom ispunjenju tavie, u povremenom vezivanju i dovrenju, kojim prekomernost poseda prelazi u suprotnost svog pravog karaktera i svrhe.
To proizvodi pojave kao to je nekoristan posed, jer delatnost posednika nije dovoljna da ga uini korisnim; despota koji se zamorio od vladavine robovima, jer se kod bezuslovnog potinjavanja
njegovoj volji zavrava takoe volja za mo, pa mu nedostaje
ono trvenje otpora na kojem on tek stvarno postaje sebe svestan;
sopstvenika koji vie nema ni vremena, ni snage za uivanje svoje imovine, jer upravljanje njome i njeno oploivanje troe i jedno i drugo do krajnje granice. Objekti se razlikuju po odgovoru
na pitanje: koji kvantum linosti oni, takorei, apsorbuju, tj.
poev od koje mere je njihov posed besmislen, jer je samo do nje
ono Ja kadro da ga ispuni. I tu novac zauzima posebno mesto.
Moe se rei daje za upravljanje, vladanje njime, uivanje u njemu, potrebno manje zalaganja linosti nego kad su posredi drugi
objekti poseda, te je mera poseda, koja se moe stvarno ispuniti i
uiniti ekonomskom sferom linosti, vea nego kod drugih formi
poseda.
Ako se ak ostavi po strani stvarno uivanje, redovno je ve
udnja za svim drugim stvarima ograniena prijemivou subjekta, ma koliko se granice jednog i drugog poklapale, i ma koliko ono prvo opseno obuhvatalo ovo drugo. Sam novac ne sadri
kako je ve proizalo iz jedne ranije veze - onu
unutranju
meru koja se, konano, namee takoe kao ograniavanje
udnje
za objektom. Naravno, sve je to utoliko vie tako ukoliko
je
vie
novac stvarno samo novac, tj. isto razmensko
sredstvo
bez
posebne vrednosti koja se moe neposredno uivati. Sve
dok
jo
stoka, hrana, robovi itd., dakle, zapravo potrona roba,
igraju
358

moglo bi se rei: Ja se protee od svog sredita neprekidno - dok

posredstvom apstraktnog metalnog novca, ili ak kredita, ti blii
stupnjevi postaju nevani i bivaju preskoeni. Nasuprot bogatom oveku u naturalnoj privredi, modemi bogata moe da
ivi najskromnije, uz krajnja ogranienja, u neposrednom smislu
bez uivanja; na primer, na kulinarskom podruju se moe, vjerujem, kao posledica napredovanja novane privrede utvrditi dvostrana tendencija razvitka - da bogati jedu sve jednostavniju
hranu, ako se izuzmu svetkovine, a srednji stale sve bolju, bar u
gradovima. Usled delovanja novca na daljinu, Ja moe svoju
mo, svoje uivanje, svoju volju da iivi na najudaljenijim objektima, zanemarujui i preskaui najblie slojeve, koje ono
primitivnije bogatstvo njemu jedino i stavlja na raspolaganje.
Sposobnost subjekta za ekspanziju, ograniena samom njegovom prirodom, u odnosu na novac ispoljava veu irinu i slobodu nego kod svakog drugog poseda. Tako, razlika izmeu ovoga
i prethodnog razmiljanja izgleda ovako: tamo je karakter samih
stvari zaustavljao ekspanziju onog Ja; ovde je ogranienje snaga
same linosti - koje ak i u sluaju potpune elastinosti stvari,
nuno slabi, poev od izvesnog kvantuma posedovanja stvari pojava koja, kako se pokazalo, nastupa najkasnije, ukoliko posed
nema formu specifinih objekata nego formu novca.

359

III

U povesti duha nailazimo na razvitak koji, koliko god da je

njegova shema jednostavna, usled svog obuhvatnog i temeljnog
ostvarenja spada u najznaajnije forme duhovne realnosti. Naime, nalazimo takvu pojavu da su izvesna podruja najpre pod
neogranienom dominacijom jedne karakterne crte; razvitak epa jedinstvenost pojedinanog na vie deliminih podruja, od
kojih jedno zastupa karakter celine u uem smislu i nasuprot drugim delovima. Ili, drukije izraeno: uz svu relativnu suprotnost
dvaju elementa jedne celine mogu, ipak, oba zajedniki nositi
karakter jednoga od njih, ali u apsolutnoj formi. Tako je, moda,
na primer, egoizam u smislu filozofije morala u pravu iskazujui
da mi ne moemo da delamo ikako drukije osim u vlastitom interesu i zarad linog zadovoljstva; onoga ko svoj egoizam
zadovoljava u blagodeti drugih, recimo, uz rtvovanje vlastitog
ivota, bez sumnje bismo nazvali altruistom, razlikujui ga od
takvoga koji dela samo tako to nanosi tetu i tlai druge; ovoga
bismo morali nazvati prosto egoistom, koliko god egoizam, poklapajui se, u svom apsolutnom i najirem znaenju, sa svakim
delanjem kao takvim, moe da u sebe ukljui i onaj prvi pomenuti. Dalje: moda je saznajno-teorijsko uenje da je svako saznavanje jedan isto subjektivan proces, koji protie iskljuivo u
onom Ja i njime je odreen, zaista tano; ipak takve predstave
koje su objektivno istinite mi razlikujemo od onih samo subjektivno, matom, proizvoljnou, ulnom obmanom proizvedenih
mada, apsolutno uzevi, i ona objektivnija saznanja
mogu
biti
samo subjektivne provenijencije. Razvitak tee u pravcu
360

meljnijeg, svesnijeg razdvajanja izmeu objektivnih i subjektivnih predstava, koje su se prvobitno kretale u stanju nejasne
psiholoke indiferencije. Izgleda da se ta forma napredovanja ponavlja
kod odnosa oveka prema svom posedu. Naelno posmatrano,
svaki posed je proirenje samog Ja, jedna pojava u subjektivnom
ivotu, i sav njegov smisao sastoji se u refleksu svesti odnosno
oseanja, koji u dui izaziva njime oznaeni odnos prema stvarima. U tom istom smislu je sve to se zbiva s predmetima poseda
jedna funkcija subjekta, koji sebe samog, svoju volju, svoje oseanje, svoj nain miljenja u njih izliva i u njima izraava. Ipak,
istorijski se to apsolutno znaenje praktinog poseda, ba kao i
to
znaenje intelektualnog poseda, najpre predstavlja u stanju indiferencije, koje stapa Ja i stvari, i stoji s one strane suprotnosti
izmeu njih. Starogermansko ustrojstvo koje je posed vezivalo
neposredno za osobu, pozniji feudalizam koji je, obrnuto, osobu
vezivao za posed; tesna veza s grupom uopte, koja svakog lana
apriori usauje u njegov ekonomski poloaj; naslednost poziva,
zahvaljujui kojoj delatnost i pozicija, sjedne strane, i porodina
linost, s druge strane, postaju pojmovi istog znaenja; svako
staleko ili esnafsko ustrojstvo drutva, koje uslovljava organsko
preplitanje linosti s njenim ekonomskim bivstvom i imanjem sve su to stanja nediferenciranosti izmeu poseda i osobe; njihovi ekonomski sadraji ili funkcije i oni koji ine Ja u uem
smislu,
stoje u veoma neposrednoj uzajamnoj uslovljenosti. Taj nain
oseanja vidan je u pojavi da se, u primitivnim vremenima, s
mrtvacem stavljaju u grob delovi njegovog linog poseda - ali
isto tako i u pojavi da anglosaksonski kralj, dok je postojao taj
obiaj, ipak, u sluaju smrti svog vazala polae pravo na njegovu
ratnu opremu; jer ova kralju ostaje kao rudiment i zamena za
linost koja je s njim bila povezana. Sasvim uopteno reeno:
kao to miljenje primitivnog oveka nema nikakve posebne kategorije za samo subjektivnu uobrazilju i objektivno istinsku
predstavu, tako ni njegova praksa ne pravi jasnu razliku izmeu
posebne zakonitosti stvari (tamo gde je on priznaje, ona lako ponovo dobija personifikujui vid nekog boanskog principa) i
linosti, koja je koncentrisana prema unutra, i nezavisna od ono361

na osamostaljenju ekonomskih procesa: oni bivaju razdvojeni od

neposrednosti linih interesa, funkcioniu tako kao da su svrhe
po sebi, njihov mehaniki tok sve manje se ukrta s neredovnostima i neproraunljivostima linog elementa. I, na drugoj strani,
upravo ovaj se diferencira u sve veu samostalnost, individuum
dobija sposobnost za obrazovanje koja, dodue, ne postaje sve
nezavisnija od njegovog ekonomskog poloaja uopte, ali postaje
sve nezavisnija od apriornih odreenosti tog poloaja. Naravno,
u sluaju tog razluujueg razvitka objektivnih i subjektivnih
momenata ivotne prakse ostaje u sferi nesvesnoga ve oznaena
injenica da je, u krajnjoj osnovi i uzeto apsolutno, ukupnost te
prakse, ipak, samo ljudsko-subjektivne prirode: ustrojstvo neke
maine ili neke fabrike, koliko god saobrazno bilo zakonima
stvari, konano je ipak obuhvaeno i linim svrhama, subjektivnom ovekovom sposobnou za miljenje. Ali taj opti i apsolutni karakter koncentrisao se, u relativnom smislu, na jedan od
elemenata na koje se rastavila celina podruja.
Kad ispitujemo ulogu novca u ovom procesu diferenciranja,
najpre se uoava da se taj proces vezuje za prostomu udaljenost
izmeu subjekta i njegovog poseda. Vlasnik akcija, koji nema nikakve veze s poslovodstvom drutva; dravni poverilac, koji nikad nije stupio na zemlju koja mu duguje; veleposednik, koji je
svoje zemljine posede dao u zakup - svi oni koliine svog poseda preputaju jednom isto tehnikom poslovanju, ije su plodove, svakako, ponjeli, ali s kojim, po sebi i za sebe, ne rade
nita.
A to je moguno upravo iskljuivo zahvaljujui novcu. Tek kad
prinos tog poslovanja dobije formu u kojoj je odmah prenosiv u
svakoj taki, tek tada on jami da, zahvaljujui udaljenosti izmeu poseda i posednika, obojica dobijaju visok stepen nezavisnosti, takorei, posebnog kretanja: jedan dobija mogunost da se s
njim posluje iskljuivo po unutranjim zahtevima same stvari, a
drugi mogunost da svoj ivot uredi bez obzira na specifine
zahteve svog poseda. Dejstvo novca na daljinu doputa posedu i
posedniku da se toliko razdvoje da svaki moe da sledi svoje posebne zakone, sasvim drukije nego kad je posed bio jo u neposrednom uzajamnom dejstvu s osobom, kad je svaki ekonomski
angaman bio ujedno lian angaman, kad je svaki preokret u
362

skim interesima. Tako se, kako je ve navedeno, solidarnost izmeu osobe i poseda kod zaista mnogih primitivnih naroda na
celoj zemaljskoj kugli ispoljava u tome to posed, ukoliko je sasvim individualan, osvojen ili radom steen odlazi u grob zajedno s posednikom. Jasno je kao dan koliko se time koi razvitak
one objektivne kulture ije napredovanje poiva upravo na daljem graenju na osnovu nasleenih proizvoda. Tek nasleivanjem se posed protee preko granice individuuma, i zapoinje
svoju objektivnu egzistenciju, koja se moe razvijati za sebe. Za
pomenutu personalnu sutinu poseda, takorei priraslu za sopstvenika, karakteristino je da je, u ranogermanskom pravu, bilo
moguno opozvati svaki dar, u sluaju daje obdareni nezahvalan
i u nekim drugim sluajevima. Malo toga tako precizno pokazuje
sasvim osobni karakter pomenutih ranih formi poseda: isto individualno-etika veza izmeu darodavca i obdarenog ima jednu
neposrednu pravno-ekonomsku posledicu. Ve spolja, novana
privreda opire se time izraenom nainu oseanja; naturalni dar
se moe stvarno vratiti in natura, a dar u novcu, posle kratkog
vremena, ne moe vie kao taj isti nego samo saglasno jednakoj vrednosti. Time je oslabljena ili ponitena veza koja i dalje za oseanje - postoji izmeu naturalnog dara i njegovog davaoca, i koja utemeljuje opozivost; novani oblik udaljava ili
otuuje
poklon od njega mnogo definitivnije. Zbog tog razdvajanja stvari
i
osobe, i vremena najizgraenije i sasvim objektivirane tehnike
ujedno su vremena najindividualnijih i najsubjektivnijih linosti:
poetak doba rimskih careva i poslednjih 100-150 godina su
vremena najintenzivnije novane privrede. Tehniki usavreni
karakter pravnih pojmova stvara se, takorei, tek kao korelat
onog apstraktnog individualizma koji ide naporedo s novanom
privredom. Pre nego to je, istovremeno s ovom, Rimsko carstvo
prihvaeno u Nemakoj, nemako carstvo nije poznavalo nikakvo
zastupanje u pravnim pitanjima, nikakvu instituciju juristike
osobe, nikakvu svojinu kao predmet slobodne individualne volje,
nego samo kao nosioca prava i obaveza. Pravo koje operie takvim pojmovima nije moguno tamo gde se individuum odvojio
od stopljenosti s posebnim odreenostima poseda, socijalne pozicije, materijalnih sadraja bivstva, pa postao ono potpuno slo363

tendencija posebnog bivstvovanja, takvo bie koje spada samo u

novanu privredu, te tako pomenute ivotne interese, kao isto
objektivirane, moe da prepusti logiko-apstraktnoj rimskoj
pravnoj tehnici. Odnos izmeu zemljita i posednika u Nemakoj je
proao kroz takve stadijume u kojima se najpre zemljini posed
iz
personalnog poloaja ulio u zajednicu, a onda je, obrnuto, osoba
odreivana svojim posedom - sve dok, konano, osamostaljenje
zemljinog poseda nije dobilo sasvim drugi smisao, takav gde se,
u neku ruku, na drugom kraju, ispoljava linost kao sasvim samostalna. U pradoba je linost prekrivala i gutala odnose stvari,
a
u patrimonijalno doba su one to inile s njom. Novana privreda
diferencira oba, stvarstvenost odnosno posed i linost se meusobno osamostaljuju. Vrhunac, koji taj formalni proces doivljava kod samog novca, ne moe se oznaiti preciznije nego izrazom
najrazvijenije novane privrede: da novac radi, tj. obavlja svoje funkcije u skladu sa snagama i normama koje nikako nisu
identine s onima kod njegovih posednika, nego su od njih
relativno nezavisne. Ako sloboda znai pokoravanje zakonima vlastitog
bia, onda udaljenost izmeu poseda i posednika, omoguena
novanim oblikom prinosa, i jednom i drugom daje inae neuvenu slobodu: podela rada izmeu subjektiviteta i normi stvari
postaje potpuna; svoje zadatke, proizale iz njegovog bia, svako
mora da resi sam za sebe, slobodan od uslovljenosti onim to je
njemu sutinski tue, drugo.
To diferenciranje novcem i ta individualna sloboda zahvaljujui diferenciranju ne tie se, meutim, samo primaoca rente;
radni odnos razvija - razume se, teko spoznatljive - zaetke u
tom istom pravcu. Ekonomska organizacija ranijih stolea, sada
zaostale forme te organizacije, zanat i sitna trgovina, poivaju na
odnosu line podreenosti kalfe majstoru, nametenika vlasniku
radnje itd. Na tim stupnjevima se privreda ostvaruje sadejstvom
faktora, koje je samo lino-neposredne prirode i, u svakom pojedinanom sluaju, protie u duhu vodee linosti i s podreivanjem ostalih njenom subjektivitetu. Taj odnos poprima drukiji
karakter zahvaljujui rastuoj prevazi objektivnih i tehnikih
364

odnosu postoji dalje podreivanje kao tehnika nunost, u kojoj

dolaze do izraaja zahtevi stvari, proizvodnje kao jednog objektivnog procesa. Iako je taj odnos, u pogledu nekih lino veoma
osetljivih strana, moda suroviji za radnika nego onaj raniji, on
ipak sadri jedan element slobode, budui da njegova podreenost vie nije subjektivno-personalne nego tehnike prirode.
Najpre, jasno postaje da ve naelno osloboenje, koje lei u prelasku podreivanja u objektivnu formu, biva najtenje vezano za
bezuslovniju delotvomost novanog principa. Sve dok se na odnos najamnog rada gleda kao na ugovor o unajmljivanju, on e
bitno sadravati momenat podreivanja radnika preduzetniku:
jer ovek koji radi unajmljuje se, kao to je to danas najgrublje
predstavljeno kod naih slugu, gde se stvarno ovek s ukupnim,
objektivno nimalo precizno opisanim kompleksom svojih snaga
unajmljuje, te tako kao cela osoba stupa u odnos neslobode i podreivanja drugom oveku. Ali im se ugovor o radu, pratei krajnje konsekvence novane privrede, pojavi kao kupovina robe
zvane rad, tad je tu posredi davanje jednog sasvim objektivnog
uinka koje se, kao to je formulisano, uvruje kao faktor u kooperativni proces, pa se u ovome spaja s uinkom preduzetnika,
u neku ruku, u koordinaciji s ovim. S tim je sigurno povezano
ono pojaano oseanje svoje vrednosti kod modernog radnika:
on sebe vie ne osea kao potinjenu osobu, nego daje samo
tano utvren uinak, i to uinak koji je tako tano utvren na
osnovu novanog ekvivalenta, i koji linost kao takvu utoliko vie
ostavlja slobodnom ukoliko je sm objektivniji, bezliniji, vie
tehniki, kao i posao iji je on nosilac. Za samog rukovodioca
poslom razvijena novana privreda daje isti rezultat otuda to
svoje proizvode sprema za trite, tj. za potpuno nepoznate i nevane potroae, koji s njim imaju veze samo posredstvom novca
kao medijuma. Time se uinak objektivira na nain koji individualnu linost znatno manje uplie u njega i ini zavisnim od
njega nego to su lokalni i lini obziri uticali na rad odreenog
potroaa, naroito kad se s njim ostajalo u naturalnoj razmeni.
Razvoj ve pomenutog odnosa posluge prema linoj slobodi
kree se isto tako preko poveanog dejstva novca. Pomenuta
lina veza, iskazana u neprimerenim uslugama sluge, bitno se
365

gazde i tu se hrani, povremeno i odeva, neizbeno donosi kao

posledicu to da je njegova koliina usluga objektivno neodreena, a i da sledi promenljive zahteve zbivanja u tom domu,
kao to se on uopte mora potinjavati kunom redu. Izgleda da
razvitak postepeno ide u tom pravcu da se kuni poslovi sve vie,
kao podela rada, prenose na osobe koje stanuju izvan kue, tako
da one moraju da obave samo sasvim odreene poslove i bivaju
isplaene iskljuivo u novcu. Tako, razlaganje domainstva iz
naturalne privrede time vodi, s jedne strane, objektivnom utvrivanju i jaanju tehnikog karaktera poslova, a kao neposredna
konsekvenca toga dolazi do potpune nezavisnosti i upuenosti
one osobe koja ih obavlja samo na sebe.
Ako se radni odnos razvija tom linijom, omoguenom novcem, on moe da postigne ukidanje izvesnog zla, za koje je posebno prigovarano upravo modernoj novanoj privredi. Motiv
anarhizma lei u odbacivanju odnosa nadreenosti i podreenosti meu ljudima; ako u socijalizmu taj, takorei, formalni motiv
biva zamenjen onim vie materijalnim, ipak, u njegove osnovne
tendencije spada odstranjivanje razlika u poloajima ljudi, usled
kojih jedan moe bez dvoumljenja da zapoveda drugome, a drugi
mora bez dvoumljenja da ga poslua. Koliko god je, za naine
miljenja kojima je mera slobode ujedno mera svega socijalno
nunoga, otklanjanje nadreenosti i podreenosti zahtev koji je u
samom sebi utemeljen, ipak bi drutveni poredak, koji poiva na
nadreenosti i podreenosti, po sebi i za sebe bio podjednako lo
koliko i ustrojstvo potpune jednakosti, da nije povezan s pomenutim oseanjem tlaenja, patnje, liavanja dostojanstva. Kad bi
te teorije posedovale psiholoku jasnou o sebi, nuno bi uvidele
da izjednaavanje individua njima nikako nije apsolutni ideal,
nikako nije kategoriki imperativ, nego im je puko sredstvo za
odstranjivanje izvesnih oseanja patnje, za proizvoenje izvesnih oseanja zadovoljenja; pri emu se apstrahuju samo oni apstraktni idealisti za koje je jednakost jedna formalno-apsolutna
vrednost, zahtevana ak po cenu svih mogunih sadrajnih loih
strana, ak onog pereat mundus. A tamo gde zahtev svoje znaenje ne nosi u sebi nego njega nose njegove posledice, tamo je
naelno stalno moguno da ono bude zamenjeno nekim drugim:
jer jednaka posledica moe se izazvati vrlo razliitim uzrocima.

366

Ova mogunost je u ovom sluaju veoma vana zato to je svekoliko dosadanje iskustvo pokazalo kakvo je sasvim neophodno organizacijsko sredstvo nadreivanje i podreivanje, i da s
njima iezava jedna od najkorisnijih formi drutvene proizvodnje. Dakle, zadatak je da se nadreenost i podreenost, ukoliko imaju takve posledice, odre, i da se, ujedno, odstrane one
psiholoke posledice radi kojih se one odbacuju. Tom cilju se,
oito, pribliava u meri u kojoj svekoliko nadreivanje i podreivanje postaje samo tehnika organizaciona forma, iji isto
objektivni karakter vie ne izaziva nikakva subjektivna oseanja.
Vano je da se stvar i osoba tako razdvajaju da zahtevi stvari,
kakvo god mesto u procesima drutvene proizvodnje i opticaja
one odreivale osobi, ostavljaju sasvim netaknutim njen individualitet, slobodu, najdublje ivotno oseanje. Jedna strana tog
ustrojstva ve je ostvarena u jednom staleu - oficirskom. Tu se
lepa poslunost pretpostavljenome ne osea kao liavanje dostojanstva, zato to je ona samo tehniki nezaobilazan zahtev u
vojne svrhe, kojima je i svaki pretpostavljeni sam podreen nita manje strogo, ali ni nita manje objektivno. Lina ast i dostojanstvo sasvim su izvan te nadreenosti i podreenosti, ona je
vezana, takorei, samo za uniformu, a i predstavlja samo uslov
stvari, koji nema nikakav refleks na osobu. Drukije izraena, ta
pojava diferenciranja nastupa kod isto duhovnih zanimanja. U
svim vremenima bilo je linosti koje su, i pored sve podreenosti
i zavisnosti od spoljanje pozicije u ivotu, sauvale apsolutnu
duhovnu slobodu i individualnu produktivnost, a naroito u vremenima kad su se vrlo strogo odreeni socijalni poreci ukrtali s
prilivom interesa obrazovanja, pa su oni prvi ostajali, a ovi su
stvarali sasvim nova unutranja rangiranja i kategorije - recimo,
kao u epohi humanizma i u poslednje doba onog ancien rgime.
Moemo zamisliti da je ono to je u ovim sluajevima obrazovano sasvim jednostrano, postalo forma socijalne organizacije
uopte. Nadreivanje i podreivanje u svim moguim vidovima
sada bi bilo uslov da drutvo postigne svoje svrhe; samo, to bi se
reflektovalo i na unutranje znaenje oveka, na slobodu njegovog obrazovanja, na njegov isto ljudski odnos prema drugim
individuama. Razreavanjem tog spleta, time to to bi sve ono
gore i sve ono dole, svako zapovedanje i pokoravanje postalo

367

samo spoljanja tehnika ustrojstva, koja ne baca ni svetlost ni

senku na individualni poloaj i razvitak u svemu ostalome, nestala bi sva pomenuta oseanja patnje radi kojih ovek danas - kad
je sve to je spoljanje i samo svrsishodno za socijalnu
hijerarhiju,
ipak, jo pretesno povezano s lino-subjektivnom stranom individuuma - moe da poziva na odstranjivanje pomenute hijerarhije.
Tim objektiviranjem uinka i njegovih organizacijskih uslova
sauvale bi se sve tehnike prednosti hijerarhije, a izbegla sva
ugroavanja subjektiviteta i slobode, na kojima se danas zasniva
anarhizam i, delimino, socijalizam. A to je, kao to smo ve videli, onaj pravac kulture koji kri novana privreda. Razdvajanje
radnika od njegovog sredstva za rad, koje vai kao pitanje poseda
za vornu taku socijalne bede, u drugom jednom smislu pokazalo bi se kao izbavljenje: ako bi znailo personalno diferenciranje radnika kao oveka od isto stvarstvenih uslova, u kakve ga
stavlja tehnika proizvodnje. Tako bi novac sproveo jedan od
onih retkih razvoja u kojima se znaenje jednog elementa neposredno preokree u svoju suprotnost, im se od svoje izvorno
ograniene delotvornosti razvije u optu, doslednu, svuda za prodor sposobnu. Zabijajui klin izmeu osobe i stvari, novac bi
najpre pokidao one blagotvorne i potporne veze, ali bi uveo takvo meusobno osamostaljenje jednog od drugog u kojem bi svako ponaosob mogao da se razvija potpuno, zadovoljavajue,
nesmetano od onog drugog.
Gde god ustrojstvo rada, odnosno opti socijalni odnos
prelazi iz personalne forme u formu stvari - i naporedo s tim, iz
naturalnoprivredne u novanoprivrednu - najpre nalazimo, ili naporedo
nalazimo pogoranje poloaja potinjenoga. Sigurno je da plaanje radnika u naturalijama, nasuprot novanoj naknadi, pored
svih svojih opasnosti, ima i neke prednosti. Novano davanje
plaa veu spoljanju odreenost, takorei, logiku preciznost
koju sobom nosi, onom veom nesigurnou svog konanog
vrednosnog kvantuma. Hleb i konaite imaju za radnika - moglo bi se rei - apsolutnu vrednost, koja je kao takva ista u svim
vremenima; kolebanja vrednosti, kojima ne moe izmai nita
empirijsko, tu padaju na teret poslodavca, koji ih usled toga na368

izglede kolebanja izmeu davalaca i primalaca. Samo, ta nesigurnost i neujednaenost, koja zaista esto moe da bude vrlo
osetna, ipak je neizbean korelat slobode. Nain na koji se sloboda predstavlja je neredovnost, neproraunljivost, asimetrija; zbog
ega su - o emu emo kasnije jo raspravljati opirno - slobodarska politika ustrojstva, kakvo je englesko, karakteristina po
svojim unutranjim anomalijama, po svojim nedostacima u saobraznosti planu i u sistematskom izgraivanju, dok despotska
prinuda svugde vodi u pravcu simetrinih struktura, jednoobraznosti elemenata, izbegavanja svakog rapsodskog faktora. Kolebanja cena, zbog kojih radnik, koji prima naknadu u novcu,
pati sasvim drukije nego onaj koga plaaju u naturalijama, duboko su povezana sa slobodarskom ivotnom formom, koja
novanoj naknadi odgovara isto toliko koliko i plaanje u naturalijama odgovara onoj ivotnoj formi obaveznosti. Saobrazno
pravilu koje daleko prevazilazi politiku: gde ima slobode, tu ima
i poreza - radnik u nesigurnostima novane plate plaa porez za
slobodu, koja je ovom izdejstvovana, ili je ovom prokren put do
nje. Sasvim odgovarajuu pojavu zapaamo tamo gde, obrnuto,
davanja onih koji stoje nisko na socijalnoj skali prelaze iz naturalnog u novani oblik. Naturalno davanje stvara srdaniji odnos
izmeu nosioca prava i obveznika. U itu, pernatoj ivini, vinu,
koje potinjeni isporuuje vlastelinskom domainstvu, neposredno se nalazi njegova radna snaga, to su, takorei, njegovi delovi koji se jo nisu sasvim odvojili od njegove prolosti i njegovog interesa; i, odgovarajue tome, u njima primalac neposredno
uiva, zainteresovan je za njihov kvalitet, pa oni, takorei, ulaze
u njega lino isto onako kao to dolaze od davaoca lino. Dakle,
time se uspostavlja mnogo tenja veza izmeu nosioca prava i
obveznika nego novanim davanjem, u kojem se gube lini momenti obeju strana. Zato ujemo da je u ranoj srednjovekovnoj
Nemakoj vladao, u celini, obiaj da se davanja kmetova ublae
sitnim ljubaznostima; svugde su oni, prilikom predavanja dabina, dobijali sitno uzdarje, bar hranu i pie. To blagonaklono,
takorei, prijatno ophoenje s obveznicima izgubilo se u toj meri u
kojoj su, namesto naturalnih davanja, sve vie dolazila novana
i, namesto zemljine vlastele, koja je ivela okruena svojim potinjenima, suroviji inovnici. Ovo uvoenje inovnika znailo
24 Filozofija novca

369

je objektiviranje posla: inovnik ga je vodio u skladu s bezlinim zahtevima tehnike koja je trebalo da donese to vei objektivan prinos. Sa svojim depersonalizovanim delovanjem, on
je stajao izmeu kmeta i gospodara, kao to se novac umetao
izmeu davanja jednoga i uivanja drugoga - rastavna samostalnost srednje instance, koja se pokazivala i u injenici d a j e pretvaranje naturalnog danka u novani namet upravitelju dobra
davalo sasvim nove prilike za nepoteno ponaanje prema dalekom gospodaru. Koliko god seljak imao koristi od osobnog karaktera tog odnosa, pa u tom smislu najpre patio zbog njegovog
postvarenja i uvoenja novca, ipak je to, kako sam ve razmotrio, bio nezaobilazan put, koji je vodio ka ukidanju dabina
kmetova uopte.
Pored skiciranog niza fenomena, koji vodi ka tom konanom
cilju, postoji drugi jedan koji, na prvi pogled, ukazuje na sasvim
suprotnu konsekvencu. Na primer, ini se da plata po izraenom
komadu dosad okarakterisanom napretku novane kulture odgovara vie nego plata po asu. Ova druga je mnogo blia uzimanju
celog oveka u slubu, oveka sa svim njegovim, mada ne sigurno odredljivim snagama, nego plata po izraenom komadu, koja
je naknada za pojedinani, tano odreeni uinak, sasvim objektivno izvuen iz oveka. Ipak, trenutno je plata po asu za radnika, uopteno uzevi, povoljnija - osim u sluaju kad tehnike
okolnosti, na primer, brza promena maina u smislu podizanja
produktivnosti, govore u prilog plati po izraenom komadu upravo zato to se naknada tu ne odreuje podjednako striktno,
kao kod plate po izraenom komadu, samo prema zavrenom
uinku; ona ostaje ista i kad se pauzama, usporavanjima, omakama, njihov rezultat bilo kako menja. Tako, plata po asu izgleda dostojnija oveka, jer ona pretpostavlja vee poverenje, a u
radu, ipak, daje neto vie stvarne slobode nego plata po izraenom komadu, uprkos tome (ili ovde ak ba zato) to ovek kao
celina ulazi u radni odnos, pa se tako ublaava nemilosrdnost
isto objektivnog merila. Jaanje takvog odnosa moe se videti u
sluaju nametenja ; ovde pojedinani uinak jo znatno manje
daje neposredno merilo za naknadu, poto se uinak plaa globalno, uz sav rizik za sve ljudske nedovoljnosti koje se budu
pokazale. To postaje najjasnije kod poloaja vieg dravnog

370

inovnika, ija plata uopte vie nema nikakve kvantitativne

veze s njegovim pojedinanim uincima, nego treba samo da mu
omogui ivotni standard saobrazan staleu. Kad je nedavno,
posle jedne sudske odluke, nekom pruskom inovniku, koji je
vlastitim velikim grekama bio due vreme spreen da obavlja
svoju funkciju, zadran deo njegove plate za taj period, vrhovni
dravni sud je ukinuo presudu: navedeno je da plata inovnika
nije davanje pro rata za njegove usluge, nego je renta, odreena za to da mu daju sredstva za izdravanje saobrazna njegovom staleu i slubi. Dakle, tu se naknada naelno usmerava
upravo ka personalnom elementu, uz iskljuivanje tane objektivne ekvivalentnosti. Razume se, takve plate su uvek utvrene
unapred za due periode i, u sluaju kolebanja novane vrednosti
u njima, upravo se stabilnou dohotka spreava nestabilnost
ivotnog standarda, dok plaanje pojedinanog uinka mnogo
lake sledi promene novane vrednosti. Samo, to tako malo obesnauje moje tumaenje ovog odnosa da ak, zapravo, istie nezavisnost linog elementa od ekonomskog, to je ovde vano.
injenica da tu samo sasvim uopteno nastupa honorisanje i da
se ono ne prilagoava pojedinanim promenama u ekonomskom
razvitku - upravo oznaava podvajanje linosti kao celine od pojedinosti ekonomski procenljivih uinaka; i stabilna plata odnosi
se prema promenljivoj visini svojih pojedinanih vrednovanja
isto onako kako se ukupna linost odnosi prema neizbeno promenljivom kvalitetu svojih pojedinanih uinaka. - Krajnji, mada
ne uvek kao takav spoznatljivi stupanj tog niza fenomena lei u
honorisanju pomenutih idealnih funkcija, ija nesamerljivost s
bilo kojim novanim svotama ini iluzornim svako primereno
plaanje. Znaenje tog plaanja ovde moe biti samo u tome to
se doprinosi ono to je odgovarajue da bi se onome ko radi omoguio primereni ivotni standard, a ne da taj standard i taj uinak
stvarno odgovaraju jedno drugom. Zato se slikaru portreta isplauje honorar, bez obzira na to da li je ta slika sasvim uspela
ili
nije uspela, i prireivau koncerta ulaznica, ak i ako on potom
loe svira, i lekaru njegov honorar, bilo da je izleio pacijenta ili
je ovaj umro - dok na niim podrujima pitanje da li i koliko,
kod
plaanja, zavisi mnogo neposrednije i preciznije od rezultata
371

zuje nam koliko je stvarstvena veza izmeu uinka i ekvivalenta

ovde naruena. Onaj ko za sliku, ulaznicu za pozorite, predavanje plaa dvostruko vie novca nego za druge stvari, a veruje
da je u oba sluaja platio primerenu svotu, ipak ne moe da kae:
ova slika je dvostruko lepa nego ona druga, ovo predavanje je
dvostruko temeljnije i istinitije nego ono drugo. A ak i kad bi se
plaanje odreivalo preko objektivne procene i s obzirom na
razliite koliine, ovek bi, to se dalje uzdie na via podruja,
manje tvrdio da postoje precizno utvreni odnosi meu njima na
koje logiki upuuju novani ekvivalenti. Najzad, potpuna nepovezanost kvantuma obeteenja s uinkom najpreciznije bi se
ispoljila, recimo, u sluaju kad se za sviranje kakvog muzikog
virtuoza, koji nas je uzdigao do najviih stupnjeva oseanja
kakva se u nama mogu izazvati, platilo nekoliko maraka. Takav
ekvivalent dobija nekakav smisao samo ako se posmatra sa stanovita da se on nikako ne poklapa s vrednou pojedinanog
uinka, nego treba samo da doprinese takvom standardu umetnika kakav je podoban temelj za njegov uinak. Dakle, tako kod
najuzvienijih proizvodnji razvitak pravi zaokret: novani ekvivalent vie se ne odnosi na pojedinani uinak, uz nepovezanost s osobom koja stoji iza njega, nego se upravo odnosi na
osobu kao celinu, uz nepovezanost s njenim pojedinanim
uinkom.
Meutim, pogledamo li izbliza, ovaj niz pojava tei, ipak,
istoj onoj taki kojoj i drugi pomenuti niz, koji je svoj ideal
naao
u istoj objektivnosti ekonomskog poloaja. Oba se podjednako
slivaju u potpuno meusobno osamostaljenje ekonomskog uinka i linosti; jer samo to znai sluaj kad inovnik ili umetnik ne
dobijaju honorar za svoj pojedinani uinak, nego je smisao njihovog honorara da im se omogui izvestan lini ivotni standard.
Svakako, ovde je, nasuprot ranijem nizu, lini element doveden
u vezu s ekonomskim; ali ipak tako da se, u kompleksu same
linosti, uinci - za koje se, svakako, u krajnjoj osnovi, daje ekvivalent - upravo vrlo otro odvajaju od ukupne linosti, kao osnova pomenutih uinaka. Na isti nain tee i oslobaanje
linosti,
koje lei u njenoj diferencijaciji od objektivnog uinka: bilo da
se polazi od rastueg objektiviranje uinka, koji konano sam za
372

toga - ili poinje od honorisanja odnosno izdravanja linosti

kao celine, iz ega zatim proizlazi pojedinani uinak bez direktnog i singulamog ekonomskog ekvivalenta. I u jednom i u drugom sluaju, linost se oslobaa prinude koju joj namee njeno
neposredno ekonomsko preplitanje s pojedinanim objektivnim
uinkom.
Razume se, niz koji obraujemo kao dvostruki manje je uslovljen novanom privredom nego onaj prvi pomenuti. Gde god
meusobno osamostaljivanje izmeu osobe i uinka polazi od
naglaavanja uinka, novac nuno igra veu ulogu nego tamo
gde je, obrnuto, linost, takorei, aktivni element u procesu za
njeno odvajanje od uinka; jer novac, zahvaljujui svom bezlinom karakteru i svojoj bezuslovnoj elastinosti, ima posebno
jaku srodnost po izboru s pojedinanim uinkom kao takvim, a i
posebnu snagu da njega istakne: dok pomenuti nivo i sigurnost
ivotnog standarda, kojim se linosti kao celini nudi ekvivalent
za njeno osvedoavanje, moe, isto toliko koliko i u primitivnijim formama privrede, nastupiti putem davanja komada zemlje
kao lena ili regalija bilo koje vrste. Specifino znaenje novca u
tom nizu ne polazi od primaoca nego davaoca; on omoguava da
se pomenuti ukupni ekvivalent za ivotno delo nekog radnika sastavi od doprinosa mnogih , bile to ulaznice posetilaca koncerta,
ili uplate kupaca knjiga, ili porezi graana iz kojih se daju plate
inovnicima. To se stvarno ispoljava u vezi koju ima novana
privreda, oito, s pojavom mehanikih reprodukcija. Otkad je
izmiljeno tampanje knjiga, i za najbednije delo plaa se ista
cena po tabaku kao i za najuzvieniju poeziju; otkad postoje fotografije, fotografija Ticijanove Lepotice nije skuplja od fotografije neke pevaice ansona; otkad postoje naini mehanikog
proizvoenja orua, ono koje je proizvedeno najplemenitijim stilom nije skuplje od onog najneukusnije izraenog. Okolnost da
tvorac jednoga zarauje vie novca od tvorca drugoga prouzrokuje se samo veim brojem onih od kojih svako za taj proizvod,
ipak, plaa samo toliko koliko i svaki kupac drugog. Ako u tome
lei ve po sebi i za sebe demokratski karakter novca, nasuprot
snabdevanju linosti koje treba honorisati, pojedinanim osobama u formama feudalizma ili mecenatstva, ta anonimnost davaoca novca, nasuprot navedenim drugim formama, sigurno

373

slui subjektivnoj nezavisnosti i slobodnom razvitku osobe

koja nudi uslugu. Naroito preovladavanje naina mehanike
reprodukcije, s posledicom u vidu uspostavljanja nezavisnosti
novane cene od kvaliteta, preseca sponu koju je specifino
plaanje za specifini uinak stvorilo izmeu kupaca i proizvoaa. Tako, u procesu diferenciranja izmeu osobe i uinka,
novac slui uspostavljanju nezavisnosti onoga ko del, koliko u
sluaju rastavljanja, pomenutih, nekad stopljenih elemenata od
osamostaljenja osobe, toliko i kad se polazi od osamostaljenja
uinka.
Ako se osvrnemo na poetak ovih razmiljanja, ukupni opisani proces podvajanja osobe i stvari pokazuje se, ipak, sasvim
kao diferenciranje unutar osobe: razliiti interesi i sfere delanja
linosti novanom privredom dobijaju svoju relativnu samostalnost. Ako sam rekao da novac ekonomski uinak izvlai iz celine
linosti, onda, apsolutno uzevi, taj uinak, ipak, uvek ostaje deo
linosti, a ova sada vie ne znai svoju apsolutnu celinu, nego
samo jo zbir onih psihikih sadraja i energija koje preostaju
posle izdvajanja ekonomskih sadraja. Tako se dejstvo novca
moe oznaiti kao atomizovanje pojedinane linosti, kao individualizovanje koje se odvija unutar nje. Ipak, to je samo tendencija celog drutva, produena u individuum: kao to novac utie
na elemente pojedinanog bia, tako on deluje, pre svega, na elemente drutva, na individue. Ovaj poslednji rezultat novane
privrede, ija je injenica esto naglaavana, najpre se vezuje za
to
to je novac upuivanje na uinke drugih. Dok je u vremenima
pre novane privrede pojedinac bio neposredno upuen na svoju
grupu, pa je razmena usluga svakog tesno povezivala s celinom,
sada svako kondenzovano, potencijalno nosi sobom svoju pretenziju na uinke drugih. On ima izbor kada i gde eli da istakne
tu pretenziju, pa time rastae neposrednost odnosa koje je bio
stvorio raniji oblik razmene. Ta veoma znaajna snaga novca,
kojom on individuumu daje novu samostalnost u odnosu s neposrednim grupnim interesima, nikako se ne ispoljava samo povodom fundamentalne suprotnosti izmeu naturalne i novane
privrede nego i unutar ove druge. Krajem 16. stolea italijanski
publicista Botero napisao je: U Italiji imamo dve republike u
procvatu, Veneciju i enovu. Venecijanci, koji se bave stvarnom
374

trgovinom robom, obogatili su se, dodue, kao privatnici vrlo

umereno, ali su zato svoju dravu uinili izvanredno velikom i
bogatom. A enovljani su se sasvim predali novanim poslovima, ime se njihov privatni posed vrlo uveao, dok je njihova
drava osiromaila . Time to su interesi usmereni ka novcu, i
ukoliko se posed sastoji u novcu, pojedinac nuno dobija tendenciju i oseanje samostalnijeg znaaja u odnosu prema socijalnoj
celini; prema ovoj se odnosi kao mo prema moi, jer je slobodan da svoje poslovne veze i kooperacije trai gde god poeli; a
posao s robom, ak i kad see toliko daleko kao kod Venecijanaca, mora saradnike i nametenike da trai u najbliem krugu, njegova podrobnija i supstancijalnija tehnika namee mu uopte
lokalne uslove, kojih je novani posao osloboen. Naravno, to se
jo odlunije ispoljava kod razlike izmeu zemljinog i novanog poseda. Dubinu te socioloke veze dokazuje injenica da se,
stotinu godina posle pomenute Boterove izjave, ba za nju vezuje razmatranje koliko je opasno za dravu ako se glavna imovina
vladajue klase sastoji od mobilijara, koji je, u vremenima javne
nesree, mogue obezbediti, dok su zemljoposednici svojim interesom nerazdvojno povezani s otadbinom. U Engleskoj se rastuoj prevazi industrijskog bogatstva nad onim koje je uloeno
u zemljini posed pripisivala odgovornost za to to se komunalno-socijalni interes najvie klase izgubio. Stara samouprava poivala je na linoj dravnoj delatnosti ove klase, koja sada sve
vie ustupa mesto direktnim dravnim organima. Puki novani
porez, s kojim se ljudi sada zadovoljavaju, dokumentuje postojanje veze izmeu pojaanog novanog karaktera svih odnosa i
opadanja pomenutih starih socijalnih obaveza.
Ne samo da novac odnos pojedinaca prema grupi ini uopte
mnogo nezavisnijim nego i sadraj specijalnih asocijacija i odnos uesnika prema njima podlee sasvim novom procesu diferenciranja. Srednjovekovna korporacija ukljuivala je u sebe
celog oveka: esnaf suknara nije bio asocijacija individua koja je
branila puke interese suknarstva, nego je bio i ivotna zajednica
u strunom, drutvenom, verskom, politikom i mnogim drugim
pogledima. Koliko god materijalni interesi bili oni oko kojih se
grupisala takva jedna asocijacija, ona je, ipak, sasvim neposredno oivljavala u svojim lanovima, i ovi su u nju potpuno ulazili.

375

Nasuprot ovom obliku jedinstva, novana privreda je omoguavala bezbroj asocijacija, koje su od svojih lanova ili zahtevale
samo novane priloge, ili bile usmerene samo na novani interes:
u krajnjem sluaju, postoji akcionarsko drutvo, kod kojeg taka
ujedinjavanja uesnika lei iskljuivo u zainteresovanosti za
dividendu; toliko iskljuivo da je svakom ponaosob sasvim svejedno ta drutvo stvarno proizvodi. Objektivna nepovezanost
subjekta s objektom, za koji on ima samo novani interes, odraava se u njegovoj linoj nepovezanosti s drugim subjektima, s
kojima ga povezuje iskljuiv novani interes. Ovim je data jedna
od najdelotvomijih kulturnih formi: mogunost individuuma da
sudeluje u asocijacijama iju objektivnu svrhu eli da podri
ili uiva, a da za linost uostalom ta veza ne donosi nikakvu
sputanost. Novac je prouzrokovao da se ovek moe ujediniti s
drugima, bez potrebe da se odrekne neeg od line slobode i rezervisanosti. To je ona fundamentalna, neiskazivo znaajna razlika u poreenju sa srednjovekovnom formom ujedinjenja, koja
nije razlikovala oveka kao oveka od oveka kao lana nekog
udruenja; ona je podjednako u svoj krug uvlaila sve ekonomske
kao i verske, politike kao i porodine interese. Trajno udruenje
u svom prvobitnom stadijumu jo ne poznaje formu pukog doprinosa, ponajmanje stvaranje cele svoje supstancije od takvih
doprinosa i od ogranienih jamstava. Kao to se, u celini uzev
i
s ogradama, potrebnim kod tako optih tvrdnji, moe rei da su
odnosi meu ljudima ranije bili presudniji, da su njih manje nejasnima inila posredovanja, meavine, ograde, da je bilo manje
problematinih i polovinih odnosa, tako je i odnos pojedinca
prema asocijaciji mnogo vie bio pod znakom svega ili niega,
nije trpeo nikakvu razloivost usled koje moe da postoji makar i
deli inae nezavisne linosti u njoj, a koja nalazi svoje potpuno
dovrenje u davanju i uzimanju novca kao jedinoj sponi te asocijacije. I to ne vai samo za pojedince nego i za kolektivne individue. Novana forma zajednikog interesa jami i udruenjima
mogunost da se okupe u neko vie jedinstvo, a da pojedinci ne
moraju da se odreknu svoje nezavisnosti i posebnosti. Posle
1848.
godine, u Francuskoj su obrazovani sindikati radnikih asocijacija istog esnafa, tako da je svaka od ovih svoj nedeljivi fond
376

gajna. Trebalo je da ova omogui naroito kupovine na veliko,

da zajami pozajmice itd. Ali ti sindikati nikako nisu imali takvu
svrhu da uestvujue asocijacije ujedine u jednu, nego je trebalo
da svaka od njih sauva svoju posebnu organizaciju. Ovaj sluaj
je karakteristian zato to su radnici tada bili obuzeti istinskom
strau za obrazovanjem asocijacija. Ako su izriito odbacili
ovde
tako lako razumljivo stapanje, mora da su imali posebno jake
razloge za meusobnu rezervisanost - a pri tom su nali mogunost da, ipak, ne ometaju delotvomost postojeeg jedinstva
svojih interesa u pomenutoj zajedninosti pukog novanog poseda. Stavie, na osnovu te potpune subjektivne slobode, kojom je
lanovima te asocijacije preputeno puko novano sudelovanje,
tek su i omoguena izvesna udruivanja uopte. Udruenje Gustav Adolf, ona velika zajednica za pomo siromanim evangelijskim optinama, nikako ne bi mogla ni postojati, ni
dejstvovati,
da nije karakter (ili ak odsustvo karaktera) novanih priloga
obrisao konfesionalne razlike meu davaocima priloga. Ni na
koju drugu formu ujedinjenja ne bi se mogli podstai luteranci,
reformisti, unijati. To isto vai u sluaju kad zajedniki novani
interes postaje, takorei, pasivan. Engleski kler sve do kasnog
perioda srednjeg veka nije se nikako ujedinjavao; naroito su
biskupi, kao feudalni gospodari, pripadali lordovima, socijalno i
politiki odvojenima od nieg klera. Tako je bilo sve dok je oporezovan bio samo zemljini posed, u kojem taj kler nije uestvovao. Ali im su nastala posebna oporezivanja ukupnog dohotka
duhovnika, usled protivljenja tome, ili odobravanja, stvoren je
zajedniki interes celog stalea, koji najbolji znalac toga doba
smatra jednim od glavnih vezivnih sredstava, koje je od klera
uopte nainilo jedinstven stale. Ve su poeci novane privrede doneli razvojne tokove ekonomskog ujedinjavanja iz istog osnovnog motiva. Uveavanje i pojaani znaaj kapitala poev od
14. stolea stvorili su potrebu da se taj isti kapital ouva nepodeljen u porodici. Ostajanjem udela svih naslednika u formi ujedinjenih ti udeli su znatno opsenije delovali u korist svakog ponaosob nego to se to moglo postii prilikom njihove raspodele.
Dakle, u Nemakoj je nastupalo ulaenje svih naslednika u nepodeljeno naslee, kao i skupno dalje odravanje starih poslova.
377

je nastupilo razdvajanje domainstva i posla tako da su lanovi

porodice s razdvojenim domainstvom i odvojenom imovinom
ipak mogli ostati sudeonici u nepodeljenoj firmi; dok je znaaj novanog kapitala bio razorio porodinu privredu uopte, taj
kapital je, ipak, posredstvom pomenutog razdvajanja stvorio
novo udruivanje, u ije su objektivne veze ulazili iskljuivi interesi imovine, odvojeni od pravih privatnih interesa. I drugo, taj
nain zajednice podraavali su oni koji nisu bili ni u kakvoj
prvobitnoj porodinoj vezi; kad se iz domainstva posao ve bio
izdvojio, njega su i nesrodnici birali kao formu udruivanja kapitala koji prosto uestvuju u radu, tako da je ve poetkom 15.
stolea uobiajena pojava postalo otvoreno trgovako drutvo. Do
istog udruivanja imovine, tj. takvog u kojem se imovina u zajednikom posedu objektivirala u samostalno jedinstvo, s one
strane pojedinanih udela, i u pravnu linost, a uesnik je sudeonik samo s odreenim delom svoje imovine i inae nikako i kao
osoba - do toga je dolo tek s prodiranjem novane privrede. Jedino je novac mogao da ostvari takve zajedninosti kakve nije
mogao da prejudicira pojedinani lan: on je organizaciju sa
svrhom razvio do njenih istih formi - onu vrstu organizacije
koja je, takorei, ono to je nelino kod individua ujedinila u akciju i pokazala nam dotada jedinu mogunost kako se osobe
mogu ujediniti uz apsolutnu ogradu u pogledu svega linoga i
specifinoga. Dejstvo novca kao razlagaa i izolatora nije samo
potpuno u optem uslovu i korelatu ovog izmirujueg i povezujueg; nego u pojedinim istorijskim uslovima novac dejstvuje
istovremeno kao rastaui i kao ujedinjujui faktor. Tako, na primer, u porodinom ivotu, ije se organsko jedinstvo i uskost, s
jedne strane, razaraju posledicama novane privrede, dok se, s
druge strane, upravo uz priznavanje ovoga isticalo da porodica
skoro da i nije vie nita osim organizacija redosleda naslea.
Ako
meu vie interesa, koji ine jedan udruen krug, jedan deluje razorno na sve druge, onda e on, naravno, nadiveti sve druge, pa
e konano predstavljati jo onu jedinu vezu meu elementima,
ije je druge veze raskinuo. Ne samo na osnovu njegovog imanentnog karaktera, nego upravo zato to on destruktivno deluje
378

danas moda vie ne postoji nijedna asocijacija ljudi koja, kao

celina, ne ukljuuje bilo koji novani interes, makar to bila i
naknada za korienje dvorane u sluaju neke verske korporacije.
Meutim, karakter organizacije sa svrhom, kakav sve vie
dobija ivot udruenih ljudi, sve vie gubi duu; tako se sva bezdunost novca odraava u socijalnoj kulturi, koju on odreuje.
Moda snaga socijalistikog ideala delom potie iz reakcije na
nju; jer objavljujui rat novcu, taj ideal eli da ukine izolaciju
individuuma od njegove grupe, kakva je ovaploena u formi organizacije sa svrhom, pa zato ujedno apeluje na sva duboka i
entuzijastina oseanja za grupu koja se mogu izazvati u pojedincu. Razume se, socijalizam je usmeren ka racionalizovanju
ivota, ka podreivanju njegovih sluajnih i osobenih elemenata
zakonitostima i procenama razuma; samo, on je ujedno srodan
onim tupim komunistikim instinktima koji, kao naslee davno
minulih vremena, jo poivaju u najudaljenijim delovima dua.
U tom dvojstvu motivacija, ija su psihika mesta meusobno
polarno suprotstavljena, i koja ga prikazuju, s jedne strane, kao
krajnji proizvod razvitka racionalistike novane privrede, a s
druge strane, kao ovaploenje najnediferenciranijih instinkata i
uvstvenog ivota, lei svakako osobenost privlanosti socijalizma: on je racionalizam i reakcija na racionalizam. Socijalizam je
u starom rodovskom ureenju s njegovom komunistikom jednakou naao svoj zanosni ideal, dok je novani sistem individuum koncentrisao unazad na sebe i ostavio mu, kao objekte
linog i duevnog predavanja, sjedne strane, samo najue individualne veze, kao to su porodica i prijateljstvo i, s druge strane,
samo najiri krug, recimo, u vidu otadbine ili oveanstva
uopte; i jedno i drugo socijalne tvorevine koje se, iako iz razliitih razloga, kao sasvim tue protivstavljaju objektivnom ujedinjavanju u izolovane svrhe. Tu delotvoma postaje jedna od
najobuhvatnijih i najdalekosenijih sociolokih normi. Naime, u
malobrojna pravila, koja se - s priblinim uoptavanjem - mogu
postaviti za formu socijalnog razvitka, svakako spada i to da
proirenje neke grupe ide uporedo s individualizovanjem i osamostaljivanjem njenih pojedinih lanova. Evolucija drutava
esto poinje s relativno malom grupom, koja svoje elemente
379

veliku, koja svojim elementima jami slobodu, bivstvo za sebe,

meusobno diferenciranje. Svugde taj tip zapaamo u povesti
porodinih formi, kao i u povesti verskih zajednica, u razvoju
privrednih zadruga, kao i u razvoju politikih stranaka. Stoga,
znaaj novca za razvitak individualiteta stoji u najtenjoj vezi s
njegovim znaajem za uveavanje socijalnih grupa. Za to uveavanje ovde nije potreban nikakav dalji opiran dokaz: ranije
sam ukazao na uzajamno dejstvo izmeu novane privrede i
veliine privrednog kruga. Sto vie ljudi dolazi u meusobnu
vezu, to njihovo razmensko sredstvo nuno postaje apstraktnije i
vie optevaee; i obrnuto, tek kad se ono stvori, omoguava se
razumevanje na inae nedostupnim daljinama, ukljuivanje najrazlinijih linosti u istu akciju, uzajamno dejstvo i time takoe
ujedinjavanje ljudi, koji se, usled svojih prostornih, socijalnih,
linih i drugih distanci u pogledu interesa, ne bi mogli uvesti ni u
jednu drugu grupu.
U koliko je tesnoj korelaciji novana privreda, individualizacija i uveavanje socijalnog kruga - to nam najpre otkriva karakter trgovine koja je, s jedne strane, oigledno povezana s
prodorom novane privrede i, s druge strane, s proirenjem veza,
s presezanjem preko okvira uske, sebi samoj dovoljne grupe u
primitivno doba. I trgovina ima individualan karakter usled toga
to ona - ako se izuzmu njeni najvii stupnjevi - nema tako sloenu tehniku kao zanatstvo, a ni tako tradicionalno utvrenu kao
zemljoradnja. Zato trgovac nije, u meri u kojoj to vai u drugim
tipovima poziva, upuen na poduavanje, koje ukljuuje sve
tenju povezanost s neposrednom okolinom, ni na linu i objektivnu tradiciju, koja nivelie tu individualnu posebnu vrstu, ni
na naslednost, koju pretpostavlja ranije zanatstvo i jo i sada
zemljini posed. Iz Indije stiu izvetaji o tome da naslednost
poziva u trgovini nije toliko presudna kao u industrijskim delatnostima. Tehnika trgovine olakava putujuem trgovcu, tom pioniru
novane privrede koji prelazi granice grupe, da izbegne sporazumevanja i stapanja iz drugih poziva, te da se osloni na svoje individualno umee i smelost. Pokazau istu korelaciju na jednom
malo podvojenom sluaju. Sutinski je velika razlika izmeu
sluaja kad pobednik kakvog takmienja dobije poasnu nagradu ili novanu nagradu. Novanom nagradom on je zadovoljan,
380

njome je isplaen; poasna nagrada ima dalje dejstvo, ona celoj

linosti daje reljef (koji, naravno, pod izvesnim okolnostima, ali
ne u pogledu osnovne ideje, moe jo da se pridrui onoj novanoj nagradi): novana nagrada se odnosi na uinak, poasna
nagrada na uinioca. Meutim, odavanje poasti u ovom poslednjem pomenutom smislu veinom je moguno samo u relativno malom krugu. Ve ona poast koja ne oznaava nikakvo
odlikovanje individuuma nastaje samo u manjoj grupi koja se
naspram svoje okoline odrava kao zatvorena, snana, neprikosnovena strogo opisanom uvaenou svojih lanova: recimo,
oficirska ast, trgovaka ast, porodina ast, ak esto isticana
mangupska ast. Svaka ast je prvobitno staleka ili klasna ast, i
opteljudska ili sasvim individualna ast sadri samo one zahteve pojedincu u kojima su sve manje grupe saglasne u nekoj
veoj. A ast koja svog nosioca ne uvruje meu druge, nego
treba da ga istakne meu njima, nita manje nema potrebu za izvesnom uskou i solidamou kruga; ime olimpijskog pobednika
odzvanjalo je kroz celu malu Grku, tesno povezanu u tom interesu. Novana nagrada ima karakter egoistinoga koji je uputan
za individue u vrlo velikim krugovima; a karakter neegoistinoga, koji odgovara solidarnosti manjeg kruga, najlepe simbolizuje injenica da je zlatni venac, koji je atinsko vee od pet stotina
lanova dobilo za dobro obavljanje slube, uvan u jednom hramu. U manjim i zatvorenijim interesnim krugovima, na primer, u
sluaju nekih sportskih priredbi, kod nekih industrijskih grana
itd., jo i sada je poasna nagrada sasvim opravdana. Ali u meri
u kojoj ograniavanje i homogenost kruga ustupa mesto proirivanju i meusobnom otuivanju njegovih elemenata, nuno
namesto poasne nagrade, koja rauna na sadejstvo ukupne grupe, nastupa novana nagrada, koja predstavlja zavrno priznanje
uinka, kakvo ne ukazuje na neto dalje od sebe. Poveanje
socijalnog kruga tako iziskuje prelazak na novani izraz zasluge, jer neosporno oznaava atomizovanje upravo tog kruga;
nemogunost da se jednako raspoloenje, takvo kakvo je moguno kod malog kruga, dalje prenese posredstvom nekog velikog, nunim ini nagraivanje sredstvom kod kojeg onaj koga
valja nagraditi vie nije upuen na saglasnost i spremnost cele
grupe.

381

U ovoj vezi moe se naglasiti da je odnos novca sa irenjem

socijalne grupe isto toliko blizak koliko i, prema naim ranijim
konstatacijama, s objektiviranjem sadraja ivota. Taj paralelizam nikako nije sluajan. To to mi nazivamo objektivnim znaajem stvari jeste, u praktinom pogledu, njihova vanost za
jedan vei krug subjekata; budui da izrastaju iz svoje prve vezanosti za pojedinani subjekt, ili za jedan mali krug, iz sluajnosti
subjektivnog tumaenja, predstava o njima, ili njihovo uoblienje, postaje za sve ire krugove vaee i znaajno (i kad sputanosti situacije ne doputaju da to u stvarnosti prizna celina), te
upravo time one postiu ono to mi nazivamo njihovom objektivnom istinom ili njihovim objektivno primerenim uoblienjem
koliko god idejna vanost, na koju ukazuju poslednji
pojmovi,
u svom za-sebe-bivstvu odbacuje svako odnoenje na
priznatost
ili nepriznatost. Znaaj novca na obema stranama
potvruje
uskost ove korelacije, koja se istie na mnotvu specijalnih
podruja. Trgovinsko pravo nemakog srednjeg veka izvorno
je
bilo
samo zadruno pravo pojedinih kolegija trgovaca. Ono se
izgradilo u opte pravo pod univerzalistikom predstavom da
ukupni
stale trgovaca u dravi, ak u svetu, zapravo ini veliki
esnaf.
I
time se opte pravo trgovinskog stalea razvilo u opte
pravo
trgovinskih poslova. Ovde se vrlo jasno ispoljava kako se
pravo,
napredujui od ueg do apsolutno irokog kruga, uopte
odvaja
od odnoenja na same osobe, te postaje pravo objektivnih
transakcija. I upravo je isti taj razvitak, iji je nosilac takoe
bilo
sve
temeljnije sprovoenje novanog prometa, drugde bio
382

ta, verovatnoa nastanka nesaglasnih individua i onih koje tee

da probiju komunistiku uskost toliko narasta, i zajednikom posedu suprotna podela rada i intenzitet korienja postaju takva
nunost - da se privatni posed moe oznaiti kao direktna posledica kvantitativnog umnoavanja grupe. U jednom irskom rukopisu iz 12. stolea izvetava se da je obavljena raspodela zemlje
usled uveliko poveanog broja porodica; i u Rusiji, gde je jo
primetan prelazak sa zajednike na posebnu svojinu, sasvim je
jasno da samo uveavanje stanovnitva predstavlja nosioca ili
ubrzivaa tog prelaska. A novac je, oito, najpodobniji supstrat
privatne ili line forme poseda. Podvojena raspodela, fiksiranje
imovinskog prava, realizovanje pojedinanih zahteva je bez
smetnji dalje omogueno tek novcem. Primarna i najistija shema proirenja kvantiteta ekonomskog kruga ivota jeste razmena
uopte; njome individuum sasvim naelno - mnogo vie nego
pljakom i poklonom - prelazi okvire svoje solipsistike periferije. A razmena je, po svojoj ideji, moguna tek kod privatne svojine; sav kolektivni posed sadri tendenciju ka neotuivosti,
dok specifine elje pojedinca i njegova potreba za dopunama
njemu razmenu ine potrebnom. Posed se sigurno najpre koncentrisao na individuum, da bi se odatle ponovo proirio razmenom. Novac, kao apsolutni nosilac i ovaploenje razmene, tim
posredovanjem privatne svojine, s njenom upuenou na razmenu, postao je sredstvo za proirivanje privrede, za ono ukljuivanje neogranienog broja kontrahenata putevima razmene.
Ali zato se novac takoe - i to je nalije upravo iste injenice brani od izvesnih kolektivistikih raspolaganja, kakva sama od
sebe nastaju u naturalnoj privredi. U srednjem veku je vaila teorija da novano davanje treba zahtevati samo od onoga ko je to
lino obeao; zato su pripadnici stalea, koji nisu prisustvovali
skupovima na kojima je novano davanje odobravano, esto
izvrdavali da plate. Poetkom 13. stolea u Engleskoj jo nije
bilo formalno utvreno da odluka samog Supreme Councila stalekog zastupnitva sve podanike obavezuje u stvarima poreza i
protiv volje pojedinca. I kad su u Nemakoj krajem srednjeg
veka zemaljski stalei esto nasuprot vladaru obrazovali korporaciju koja je dejstvovala kao jedinstvena, pa njihove akcije vie
nisu bile zbirne akcije pojedinaca nego akcije ukupnih stalea,
383

tada se ona prva predstava jo najdue zadrala, ipak, u sluaju

prihvatanja poreza; tu je najdue celina zastupala samo zbir pojedinaca, tako da je svaki pojedinac mogao izbei zajedniku odluku. Taj isti motiv istie se meu vrlo razliitim okolnostima,
budui da se, pri rastuoj centralizaciji dravne uprave, ipak, lokalnim savezima preputa relativna sloboda reavanje pitanja finansija. Nemako zakonodavstvo tokom poslednje decenije, na
primer, sklono je da suzi okvire socijalnih, politikih, etikih zadataka optina kao takvih, te da ih spusti na nivo lokalnih organa
volje vlade; dok se njima, u okviru upravljanja imovinom, daje
znatna autonomija. U tom istom smislu se isticalo da je glavni
nedostatak novane kazne u tome to novac u posedu drave ne
moe biti toliko ekonomski koristan koliko on to jeste u rukama
individuuma. Zato tehnika svrsishodnost u pogledu upravljanja
novcem nalae da se izvesna sloboda d onome koga u svim drugim vezama ograniavaju - donekle prikrivena praktina posledica i promena smera tekoe na koju nailazi kolektivistiko
raspolaganje novcem.
Naime, takva tekoa postoji, uprkos svojstvu novca da
odrava kohezivne interese za ujedinjavanje inae nepovezivih
individua. Ijedno i drugo ima kao osnovu jedno isto dejstvo novca: da elementima, prethodno spojenim u izvornom ivotnom
jedinstvu, zajami posebljenje i uzajamnu nezavisnost. To razlaganje odnosi se, s jedne strane, na pojedinane linosti, i time
omoguava da se njihovi istovetni interesi, kao nezavisni od divergentnog i nepomirljivog kod njih, spoje u jednu kolektivnu
tvorevinu. To razlaganje odnosi se, s druge strane, na zajednice, i
oteava unutranje i spoljanje zajednitvo strogo diferenciranim
individuama. Shema ove protivrenosti, koja daleko presee
ovaj sluaj, provlai se kroz ukupni drutveni ivot. Odatle proizlazi da je individuum, sjedne strane, puki element i lan socijalnog jedinstva, a s druge strane, ipak, i sam jedna celina, iji
elementi ine jedno relativno zatvoreno jedinstvo. Stoga e uloga, koja njemu pripada kao pukom organu, esto biti u sukobu s
onom ulogom koju individuum moe ili hoe da odigra kao celovit ili poseban organizam. Isti uticaj koji pogaa socijalnu
celinu,
sazdanu od individua, izaziva u oba sluaja formalno jednaka
dejstva, koja se esto zavravaju sadrajnim suprotnostima, poto
384

individuum predstavlja pomenuta dva sasvim heterogena znaenja. Zato je, dodue, praktina, ali nipoto logina, teorijski
nerazreiva protivrenost to to novac, delujui na drutvo koliko i
na pojedinca u smislu diferenciranja elemenata, u jednom pogledu donosi oteavanje, a u drugom pogledu olakavanje istog
zbivanja. Tako je, sasvim uopteno, povezano ono samo nagoveteno oteavanje kolektivistikog raspolaganja novcem. Svojim tehnikim uslovima svako drugo raspolaganje, kako je ve
naglaeno, ukazuje na izvesnu vrstu svoje primene, pa sloboda
raspolaganja njime ovim dobija objektivnu granicu. Nasuprot
tome, takve uopte nema prilikom upotrebe novca; dakle, zajedniko raspolaganje vie osoba novcem daje najire mogunosti
tendencijama razilaenja. A time se novana privreda dovodi u
odlunu suprotnost sa ivotnim uslovima malih privrednih krugova, koji su tako esto upueni na zajednika raspolaganja, jedinstvene mere. Razume se, veoma skraenim iskazom moe se
rei da se mali krug odrava jednakou i jedinstvenou, a
veliki
individualizovanjem i podelom rada. Time to se novac kao apstraktna tvorevina proizvodi od uzajamnih ekonomskih dejstava
relativno velikog kruga, time to on, s druge strane, svojim samo
kvantitativnim karakterom doputa najprecizniji mehaniki izraz
svakog posebnog zahteva, svake vrednosti individualnog uinka, svake line tendencije - on u ekonomskoj sferi tek i ostvaruje
onu optu socioloku korelaciju izmeu irenja grupe i izgraivanja individualiteta.
Kako rekosmo, odnos novca prema privatnoj svojini, a time
i prema slobodnom izgraivanju linosti, vezuje se pre svega za
njegovu pokretljivost, te njegova suprotnost, posedovanje zemlje,
postaje posebno vidna. Zemljina svojina tei da u dva smera
prevazie vezanost za individuum: takorei, u smeru dimenzije
irine, budui da ona vie od svega drugoga naginje ka kolektivnoj imovini jedne grupe, i u smeru dimenzije dubine, budui da
je ona najbolji objekt nasleivanja. Ako se ukupna svojina primitivne grupe sastoji od zemljita, onda, opet, razvitak vodi u dva
glavna smera preko tih okvira. Najpre usled toga to se hrana dobija s poseda pokretljivijeg karaktera, a im se to dogodi, eto i
posebne svojine. Kod nomadskih naroda stalno naizlazimo na
25 Filozofija novca

385

pojedinanim porodicama daje samo na korienje, dok je samo

stoka svugde privatna svojina tih pojedinanih porodica. Koliko
je nama poznato, nomadska plemena nikad nisu bila komunistika u pogledu poseda stada. Stvarno, i inae su u mnogim
drutvima pokretne imovine ve bile posebna svojina onda kad
je zemlja jo dugo bila zajedniki posed. S druge strane,
nastanak
privatne svojine vezuje se za one delatnosti kojima, kao materijal, nisu bila potrebna zemljita. U pravu indijske rodovske zadruge nastaje ideja da to to se ne stie pomou porodine
imovine - koja se prosto sastoji prvenstveno od zemljita - ne
treba ni da se slije u tu imovinu. Dakle, sricanje neke porodine
vetine, kao to je izuavanje kakvog zanata, navodi se kao najglavnije sredstvo za dobijanje posebnog dobra i za samostalnost
linosti. Zanatlija, koji svoju vetinu svugde sobom nosi, u njoj
upravo ima ono pokretno dobro koje je, ba kao i na drugi nain
posed stoke, pojedinca odvajalo od zemljinog poseda s njegovim kolektivnim karakterom. Najzad: prevoenje zajednike
forme ivota u individualistiku jeste svrsishodno sredstvo da se,
u sluaju naturalne privrede koja se rastae, to vie sauva
dotad
na njoj temeljena zadruga. Sve do 13. stolea se imovina crkvenih zajednica sutinski sastojala od zemljinog poseda, a voenje
poslova tih zajednica poivalo je na principu zajednike privrede. Otada joj je veliku nevolju priinjavalo opadanje prinosa naturalne privrede; ali je ujedno i izvesno spasonosno sredstvo nudila novana privreda, koja je postajala dominantna, a bila krivac
za to. Naime, prihode zadubina, pa ak i manastira, sve vie su
razlagali na pojedinane plate, prebende, pa se moglo vie takvih, iz sasvim razdvojenih mesta, davati jednoj osobi, u vidu
novane forme prinosa. Otuda je bilo moguno da se, u uslovima
sniavanja ukupnih prihoda, ipak, bar dohodak vodeih i reprezentativnih linosti zajednica odrava na istom nivou - koliko
god to ilo na tetu niih svetenika, koji su onda kao najamnici
sluili toj zajednici. Ovaj proces je jasno pokazao kako je opadanje znaaja zemljita i samo tako direktno nagonilo grupe, utemeljene na okupljanju i jedinstvu, kao i same crkvene grupe, na
to da iz kolektivistike forme ivota prelaze u individualistiku,
a i kako je nadirua novana privreda predstavljala koliko uzrok
386

tog procesa. Razlog za postojanje te injenice da danas upravo

seljak vai za najodlunijeg protivnika socijalistikih tenji lei,
najpre, u tome to je on krajnje konzervativan u pogledu svrsishodnog prilagoavanja tehnici svoga rada: kad ve postoji individualna svojina, on se nje dri isto toliko vrsto koliko se, pre
vie stolea, drao zajednike krajine, a i, u znatno blioj prolosti, bar ratrkanih komada zemljita, koji su pripadali jednom posedu. Takoe, modemi socijalizam ima jedan glavni motiv koji,
kao neto sasvim heterogeno, stoji nasuprot pomenutom starom
kolektivitetu zemljinog poseda, te ovaj sasvim otuuje od zemljoradnikovog najsutastvenijeg ivotnog smera: potpuno ovladavanje proizvodnjom posredstvom razuma, volje, organizacijsko
racionalno promiljanje oveka. Ustrojstvo fabrike i konstrukcija
maine svakodnevno pokazuju industrijskom radniku da se svrsishodna kretanja i delovanja mogu apsolutno pouzdano ostvariti,
i
da se line smetnje, kao i one koje proistiu iz
unutranjosti
stvari, mogu sasvim izbei. Ovo postizanje ciljeva
sagledljivim
i
upravljanju podlonim mehanizmom utire put takvom
socijalnom
idealu koji eli da sveukupnost organizuje suverenim
racionalizmom maine, uz iskljuenje svih privatnih impulsa.
Nasuprot
tome, posao seljaka i njegovi uspesi zavise koliko od sila
na
koje
se ne moe uticati toliko i od sila koje se ne mogu
procenjivati;
njegove ideje su usmerene ka milosti faktora koji se ne
moe
racionalizovati, kao i ka svagdanjem iskoriavanju
neredovnih
uslova. Tako se njegovi ideali obrazuju kao suprotni
onom
socijalistikom, koji ne tei milosti nego iskljuivanju svake
sluajnosti i organizaciji ivotnih elemenata koja svaki od
njih
387

U svakom sluaju, istorijski gledano, postoji korelacija izmeu naturalne privrede i kolektiviteta, kojoj, na drugoj strani,
odgovara korelacija izmeu mobilizovanja poseda i njegovog individualizovanja. Zato, u tesnoj vezi sa svojim karakterom kolektivnog dobra, zemlja ima i poseban karakter kao nasledno
dobro. Ako pratimo ekonomska oblija porodinih ustrojstava,
esto zapaamo da se razlika izmeu naslednog dobra i samosteenog dobra poklapa s razlikom izmeu nepokretne i pokretne imovine. U severozapadnim oblastima Indije jedna ista re
(jalm) znai, sjedne strane, pravo prvoroenoga i, s druge strane,
u uem smislu, svojinu nad zemljom. Obrnuto, pokretno dobro
moe biti tako tesno povezano s linou da se, kod primitivnih i
esto upravo sasvim siromanih naroda, nasledstvo nad takvim
stvarima nikako i ne dobija nego, kako se izvetava iz najrazlinijih krajeva sveta, upotrebni predmeti mrtvaca bivaju uniteni. Svakako, tu dejstvuju mistine predstave: kao da e se duh
preminuloga namamiti tim predmetima, pa uzvratno poiniti
svakakve tete. Samo, to dokazuje upravo tesnu vezu izmeu tih
predmeta i linosti, tako da sujeverje time dobija svoj posebni
sadraj! O Nikobarima se izvetava da se kod njih smatra nepravednim naslediti srodnika, te se unitava njegova zaostavtina izuzev drvea i kua. Ovi imaju karakter nepokretnog poseda, te
je njihova veza s individuumom labavija i oni su podobniji za to
da preu u vlasnitvo drugih. Prema stvarima oseamo postojanje dvojakog odnosa: ovek ostaje, a stvari se menjaju - i: stvari
ostaju, a ljudi se menjaju. Tamo gde prevagu ima ono prvo, u posedu pokretne imovine, naglasak neizbeno pada na znaajnost
oveka; predstava je sklona tome da individuum naglaava kao
ono to je sutinsko. Gde god, obrnuto, objekti istrajavaju naspram oveka, i nadivljavaju ga, individuum uzmie; zemlja
je ona stena o koju ivot pojedinca kao talas udara i povlai se.
Time, razume se, posed nekretnina stvara dispoziciju prema uzmicanju pojedinca, koje tu njegov odnos prema kolektivitetu prikazuje kao analogiju njegovog odnosa prema stvarima. Otuda
takoe ona tesna veza zemljinog poseda upravo s aristokratijom, utemeljenom na principu naslednosti. Podseam na ono to
je ranije pomenuto: koliko je aristokratski princip porodinog
kontinuiteta u staroj Grkoj bio u verski potkrepljenom uzajam-

388

nom delovanju s centralnim poloajem zemljinog poseda; otuivanje zemljinog poseda ne samo da je bilo krenje obaveza
prema deci nego je, u jo naglaenijoj meri, bilo takvo krenje
prema precima! Dalje, isticano je da, gde god su kraljevska lena
bila samo naturalnoprivrednog karaktera, kao u ranoj srednjovekovnoj Nemakoj - dok su u zemljama koje su bile u blioj vezi
s novanom privredom, feudalni odnosi lako mogli biti zasnovani na drugim, a ne na stvarstvenim beneficijama - ona su uticala
na aristokratski karakter cele institucije. Meutim, princip naslea je, u celini uzev, suprotan individualnom principu. On pojedinca vrsto ukljuuje u niz osoba koje ive jedne za drugima,
kao to kolektivni princip njega vrsto ukljuuje u niz osoba koje
ive naporedo; tako, i u biolokoj sferi, nasleivanje jami jednakost generacija. Ekonomska individualizacija zaustavlja se kod
granice principa nasleivanja. Dodue, u 13. i 14. stoleu,
nemaka pojedinana porodica se ekonomski emancipovala od
roda, pa je poela da nastupa kao samostalan subjekt imovine.
Ali time je i diferenciranje zavreno. Ni otac porodice, ni ena,
ni
deca nisu imali strogo odreena individualna prava na imovinu;
ona je ostajala kao glavnica porodinih generacija. Pojedinani
lanovi porodice u tom smislu jo nisu bili individualizovani.
Dakle, izgraivanje ekonomske individualnosti zapoinje na onoj
taki na kojoj zavrava red naslea: kod pojedinane porodice, i
opet prestaje tamo gde ovaj jo vlada: unutar pojedinane porodice; tek tamo gde, kao u novom veku, nasleivanje pogaa sutinski pokretnu imovinu, taj sadraj ovog nasleivanja s njegovim
individualistikim konsekvencama ovladava njegovim formalno
antiindividualistikim biem. Stavie, ni sami zahtevi prakse ovo
ne mogu esto da prebrode, kad to nalazi oslonac u karakteru
zemljinog poseda. Naime, nekih nalija naeg naslednog prava
seljaka mogli bismo se osloboditi u pojedinanim sluajevima,
kad bi seljaci ostavljali testament. Samo, oni to ine vrlo retko.
Testament je i suvie individualan u poreenju s redosledom
naslea bez testamenta. Raspolaganje posedom po sasvim linoj
volji, koja odstupa od uobiajenosti i optosti, predstavlja prejaku pretenziju na diferenciranost seljaka. Tako se svugde dokumentuje imobilnost poseda, bilo da je povezan s njegovim
389

klanjanje doputa proporcionalno napredovanje diferenciranja

i line slobode. Ukoliko je novac najpokretnije od svih dobara,
on nuno predstavlja vrhunac te tendencije, a stvarno i jeste takav posed koji najodlunije izaziva odvajanje individuuma od
ujedinjujuih veza, kakve se pokazuju kod drugih objekata
poseda.

390

Peta glava

NOVANI EKVIVALENT
LINIH VREDNOSTI
I
Znaaj novca u sistemu vrednovanja merljiv je razvitkom
novane kazne. Na ovom podruju, kao njegovu najupadljiviju
pojavu, susreemo okajavanje ubistva novanim plaanjem - u
primitivnim kulturama toliko esta injenica da je, bar za njenu
prostu i direktnu formu, suvino davati pojedinane primere.
Ipak,
manje od njene uestalosti zapaan je intenzitet s kojim povezanost vrednosti oveka i novane vrednosti esto vlada pravnim
predstavama. U najstarijoj anglosaksonskoj Engleskoj bila je
utvrena odteta u novcu takoe za ubistvo kralja; jedan zakon je
odreivao da ona iznosi 2.700 ilinga. Takva suma je, za tadanje
prilike, bila sasvim nezamisliva i nije se ni mogla sakupiti. Njen
stvarni znaaj bio je u tome to su - da bi nju donekle zamenili
ubica i cela njegova rodbina morali biti prodati kao
robovi,
ukoliko i tada, kako to veli jedan tuma pomenutog
zakona,
nije
ostajala tolika razlika da je nju - kao puki dug u novcu! bilo
moguno namiriti samo ubistvom. Dakle, tek zaobilaznim
putem,
preko novane kazne, dralo se linosti; ona se javlja
391

lee ona je izraunavana deljenjem ili mnoenjem ove norme - to

samo na drugi nain otkriva koliko je isto kvantitativnu predstavu o ovekovej vrednosti omoguavao novac. Upravo na osnovu
takve se jo u doba Magna Chartae javlja tvrdnja da se vitez, baron i grof meusobno odnose kao iling, marka i funta - poto je
to
proporcija njihovih feudalnih prihoda; predstava utoliko karakteristinija to je obrazloenje stvarno bilo sasvim netano; jer
dokazuje da je tendencija da se ovekova vrednost svede na novani izraz toliko snana da se ostvaruje ak i po cenu objektivne
neprimerenosti. Polazei od nje, ne samo da novac postaje mera
za oveka nego i ovek postaje mera za novac. Suma koja se
ovde mora isplatiti za ubistvo nekog oveka, tu je katkad monetama jedinica. Po Grimu, perfektum skillan znai koliko i: ubio
sam ili ranio; otuda: dugujem okajavanje. Stvarno je solidus bio
onaj prosti krivini stav po kojem su okajavanja proraunavana u
narodnom pravu. Zato je u konsekvenci pomenutog znaenja samog skillan pretpostavljeno da je re iling imala znaenje
kaznenog simpluma . Dakle, tu se ovekova vrednost pojavljuje kao osnov za podelu novanog sistema, kao osnov za odreenje novane vrednosti. Ba taj motiv sudeluje u pojavi koju je
Muhamed uneo u islam kad se normalno naelo odtete u novcu
kod beduina, stotinu kamila, pokazuje ujedno kao tipina otkupnina za zarobljenika i kao otkup za nevestu. Isto to znaenje
novca
ispoljava se i kada novana kazna dolazi u obzir ne samo za ubistvo nego i za prestup uopte. U doba Merovinga solidus vie nije,
kao dotada, raunat do 40 nego samo do 12 denara. I to, kao
razlog
za ovo pretpostavlja se sledee: tada je trebalo da novane kazne,
odreene prema solidi, budu smanjene, pa je u tu svrhu nareeno
da se, svugde gde je odreen neki solidus , vie ne isplauje 40
nego samo 12 denara. Odatle je obrazovan kazneni solidus od 12
denara, koji je, konano, postao optevaei. A o Palau ostrvima
izvetava se da se tamo svaka vrsta plaanja naziva prosto
kaznom
u novcu. Dakle, tu vie odreenost novca ne daje skalu po kojoj
se odmerava relativna teina prestupa, nego obrnuto: utvrivanje
prestupa stvara merilo za odreivanje novanih vrednosti.
392

odreenosti svoje koliine, jeste sasvim prazan pojam, najznaajnije je i sasvim neizostavno da svaki novani sistem poseduje
jedinicu ija je mnogostrukost ili iji je deo svaka pojedinana
novana vrednost. Ova izvorna odreenost, bez koje nije ni moglo doi do nekog novanog sistema, i koja se potom tehniki
usavrava u novanu stopu, takorei, predstavlja apsolutnu
osnovu kvantitativnih relacija u kojima se odvija novani promet. Razume se, isto pojmovno posmatrano, veliina te jedinice
bila bi sasvim nevana, jer kakva god ona bila, deljenjem ili
mnoenjem se iz nje mogu stvoriti sve potrebne veliine; o njenom utvrivanju e i stvarno, naroito u poznijim vremenima,
odluivati samo delom istorijsko-politiki, a delom novano-tehniki razlozi. Ipak, onaj novani kvantum koji ovek ima u vidu
kao merilo za sve druge, kad se govori o novcu, i koji je, takorei, reprezentant novca uopte - taj novani kvantum e bar izvorno nuno stajati u vezi s bilo kojim oseanjem centralne vrednosti oveka, pa e biti stvaran kao ekvivalent za bilo koji objekt
ili uinak u prvom planu svesti. ime se, uostalom, objanjava
esto navoena injenica da je u zemljama s visokom novanom
jedinicom ivot skuplji nego u onima s manjom jedinicom dakle, ceteris paribus, u zemljama s dolarom skuplji je nego u
zemljama s markom, u zemljama s markom skuplji je nego u
zemljama s frankom. Mnotvo ivotnih potreba kota upravo toliko kolika je ta jedinica, odnosno njena odreena viestruka
vrednost, bez obzira na to kolika je apsolutna veliina ovoga.
Novana jedinica unutar socijalnog kruga, koliko god irelevantna bila na osnovu svoje proizvoljne podele ili umnoavanja,
ipak, kako kao posledica tako i kao uzrok, ima vrlo duboke odnose s ekonomski protumaivim tipom ivotnih vrednosti uopte.
Uspeh te veze bila je jo injenica da je prvi francuski ustav iz
1791. godine kao meru vrednosti prihvatio dnevnicu. Svaki punopravni graanin morao je da plaa neposredan porez od najmanje 3 journes de travail, da bi postao bira, bilo mu je
potrebno da ima dohodak od 150-200 journes. Tako se pojavilo
miljenje iz sfere vrednosne teorije, po kojem je dnevna egzistencija, dakle, ono to za oveka ima najnezaobilazniju vrednost, apsolutna mera vrednosti naspram koje plemeniti metali i
sav novac uopte kao roba cenovno rastu ili opadaju. U istom
393

tom smeru da se, kao vrednosna jedinica, odreuje jedan sredinji predmet, omeen nekim bitnim ljudskim interesom, dat je
predlog za radni novac , ija je osnovna jedinica jednaka vrednosti rada za jedan as ili jedan dan. Nasuprot tome, kao samo
kvantitativna razlika oznaava se situacija kad se ekvivalent za
celog oveka, odteta za ubistvo, javlja kao karakteristini novani kvantum uopte.
Poreklo te odtete za ubistvo je, oito, isto utilitaristiko i,
ukoliko ve ne spada u isto privatno pravo, ipak spada u ono
stanje indiferencije privatnog i javnog prava s kojim svugde
zapoinje socijalni razvitak. Pleme, rod, porodica zahtevali su
nadoknadu za ekonomski gubitak koji je za njih znaila smrt jednog lana, a time su se zadovoljavali umesto krvne osvete, koja
se impulzivno nametala. Najzad se ta promena uvrstila u sluajevima kad je krvna osveta, za koju je trebalo dati otkup, i
sama
bila nemoguna: kod Goajiro Indijanaca, neko ko samog sebe
sluajno povredi, mora da d nadoknadu vlastitoj porodici, jer je
prolio krv porodice. Kod nekih malajskih naroda, re za krvarinu
oznaava - to je vrlo karakteristino - ujedno: ustati, uspraviti
se. Dakle, postoji predstava da, s poloenom krvarinom, ubijeni
ponovo ustaje za svoje blinje, da je praznina, nastala njegovom
smru, tada popunjena. Samo, sasvim ostavljajui po strani okolnost da, pored plaanja srodnicima, bar kod Germana, ve vrlo
rano postoji obaveza da se daje posebna globa za remeenje zajednikog mira; da u nekim anglosaksonskim kraljevinama odtetu za ubistvo kralja, koja pripada porodici, jo jednom zahteva
narod za ivot svoga kralja; da je odteta za ubistvo u Indiji
uopte prelazila s porodice na bramane - ostavljajui po strani
takve dalje razvojne tokove odtete za ubistvo koji su nju odvojili od njenog izvora u privatnoj ekonomiji - ipak, ova ve od poetka sadri jedan objektivno-nadindividualan element, budui
da joj je visina utvrena obiajem ili zakonom, iako je za razne
stalee bila vrlo razliita. Tako je svakom oveku od roenja bila
odreena vrednost, bez obzira na to kakvu je vrednost on potom
stvarno predstavljao za svoje blinje. Dakle, time je ne samo
vrednovan ovek kao supstancija, za razliku od zbira njegovih
konkretnih uinaka, nego je i uvedena predstava da on po sebi, i
ne samo za druge, toliko i toliko vredi. Karakteristina prelazna
394

pojava sa subjektivno-ekonomskog na objektivno vrednovanje

je sledea: u jevrejskoj dravi, negde u treem stoleu, normalna
cena za jednog roba bila je 50, za jednu robinju 30 ekela (oko 45
odnosno 27 maraka). Ipak, kao naknada tete za ubistvo jednog
roba ili robinje moralo se dati uvek 30 sela (oko 73 marke), poto
se u tu svrhu vrsto dralo stava o 30 ekela u Pentateuhu, a u
tome pogreno videlo 30 sela. Dakle, nije se dralo sasvim sigurno ustanovljive ekonomske veliine nanete tete, nego odredbe
koja je poticala iz sasvim drugih, a ne ekonomskih izvora, a koja
je - kako usled svoje apsolutne veliine, tako i usled manjkavosti
diferenciranja - bila upadljivo suprotna pomenutoj veliini. Istina, time jo nije bila utemeljena ona predstava da je taj rob imao
sasvim odreenu vrednost, ako se ostavi po strani njegova korisnost za vlasnika. Samo, razlika izmeu njegove cene, koja je
izraavala tu korisnost, i plaanja za njegovo ubistvo - iako
izazvana teolokim nesporazumom - ipak je ukazivala na to da je
ekonomska vrednosna odreenost oveka mogla proizai iz nekog objektivnog poretka, koji je krio njegovo vrednovanje na
osnovu puke privatne korisnosti za ovlaenoga. Taj prelazak se
olakava i oznaava u meri u kojoj odteta za ubistvo postaje
isto dravna institucija. Na mnogim mestima teina sudske zakletve je procenjivana proporcionalno visini odtete za ubistvo.
I karakteristino je da samo slobodnjak ima odtetu za ubistvo,
a neslobodan ovek nikako. U podruju Firence, u srednjem
veku, nailazimo na mnogostruko stepenovanje kmetova kao colonie sedentes, quilini, inquilini, adscripticii, censiti, itd. - ije
su vezanosti verovatno jaale u obrnutoj srazmeri s njihovom
odtetom za ubistvo, tako da za potpuno neslobodnu osobu vie
nije ni postojala nikakva odteta za ubistvo. Jo u 13. stoleu je
utvren ovaj kriterijum, na primer, pred sudom (kriterijum koji
je po sebi tada bio odavno zastareo i postao isto formalan), da bi
se prema njemu rangirao znaaj iskaza svedoka. Sa stanovita individualistike korisnosti, obrnuto je: odteta za ubistvo nuno je
potovana utoliko odlunije ukoliko je neko vie bio svojina
tree osobe. injenica da se dogaalo neto drugo, i da je pomenuti poredak funkcionisao kao simbol za teinu linog iskaza - ta
injenica naznaava taku na kojoj je odteta za ubistvo postala
izraz objektivne vrednosti linosti.
395

U razvojnom smeru, koji se uzdizao od pukog utilitaristikog do objektivnog procenjivanja vrednosti oveka, namee
se jedan vrlo opti modus miljenja. Ako svi subjekti dobijaju jedan isti utisak o jednom objektu, onda se to moe objasniti samo
time to taj objekt po sebi ima upravo ovaj odreeni kvalitet,
sadraj pomenutog utiska; sasvim razliiti utisci u svojoj razliitosti mogu poticati od subjekata koji ih primaju, ali njihova jednakost moe - ako iskljuimo najneverovatniji sluaj - poticati
samo otuda to se tako kvalifikovani objekat odraava u svaijem duhu ponaosob - ak i ako priznamo da je to samo simbolian izraz, koji treba temeljnije dopuniti. Unutar postavljanja
vrednosti ponavlja se taj proces. Ako isti objekt razliito vrednuju u razliitim sluajevima razliite osobe, onda se njegova
ukupna procena pojavljuje kao subjektivan proces, koji usled
toga mora da ispadne razliit, zavisno od linih okolnosti i
dispozicija. Ipak, ako njega razne osobe uvek ocenjuju sasvim isto,
neizbean je zakljuak da on upravo i jeste toliko vredan. Dakle,
kad su, recimo, srodnici ubijenih za njih zahtevali sasvim razliite odtete za ubistvo, bilo je jasno da oni time pokrivaju svoj
lini gubitak; a im je visina odtete za ubistvo bila zauvek
utvrena za odreeni stale, pa je ona kod najrazlinijih osoba i
u
najrazlinijim sluajevima uvek podjednako davana, nuno se
stvorila predstava da taj ovek upravo po sebi i za sebe vredi toliko i toliko. Ta ravnodunost prema linim razlikama nije doputala da vrednost oveka uopte opstane u onome to su drugi
subjekti u tom oveku posedovali i izgubili; ona njega samog,
takorei, kao objektivnoga, u novcu izrazivoga, vraa njemu
samom. Tako se utvrivanje odtete za ubistvo, donete u interesu
socijalnog mira i radi izbegavanja beskonanih nesuglasica, pojavljuje kao psiholoki uzrok, koji je ono izvorno subjektivno-utilitamo vrednovanje ljudskog ivota prevodio u objektivnu
predstavu da taj ovek ima upravo tu odreenu vrednost.
Ova, kulturnoistorijski toliko eminentno vana ideja da je
totalitet oveka moguno odvagati novcem - stvarno se moe
nai ostvarena samo u dvema ili trima pojavama: upravo u krvarini i u ropstvu, moda i u braku zasnovanom na kupovini, kojim
u se kasnije pozabaviti. Ogromna razlika u nainima vienja,
396

ne, mogla bi se, ipak, po isto ekonomskim pojmovima oznaiti

kao samo postupna, kvantitativna. U osobi roba se novcem
plaa, ipak, samo zbir onih radnih uinaka koje mi danas pojedinano takoe plaamo samo novcem. Ekvivalent za izdati novac
je danas, kao i onda, ovekov rad; samo to je on tada zaraivan
uture, a sada - od sluaja do sluaja, i to nije isplaivan
radniku
nego nekom drugom - ako ostavimo po strani sluajeve dobrovoljnog linog prodavanja u ropstvo. Ni u pogledu krvarine
naim oseanjima ni danas nije oprena injenica da se novana
kazna odreuje za manje povrede, bilo telesne ili duevne, kao
to su povrede braka ili krenje branog obeanja. Jo nedavno
su prekraji znatne teine u nekim krivinim zakonodavstvima
namirivani iskljuivo novcem: tako u dravi Njujork, u Nizozemskoj, u modemom Japanu. Ako se istrajava na samo ekonomskom stanovitu, na ubistvo oveka moe se gledati kao na
samo postepeno intenziviranje takvih deliminih paralisanja i
umanjivanja njegovih energija i potvrivanja delom, kao to se i,
u psiholokom pogledu, smrt oznaavala kao intenziviranje i
proirivanje proces kakvi se takoe kod ivog organizma
dogaaju u niem stepenu, ili u stepenu koji je ogranien na izvesna telesna podruja.
Samo, ovaj ekonomski nain posmatranja nije vaei. injenica je da ukupni razvitak ivotnih vrednosti, kojim vlada hrianstvo, poiva na ideji da ovek ima apsolutnu vrednost; s one
strane svekolikih pojedinosti, svekolikih relativnosti, svih posebnih snaga i ispoljavanja njegovog empirijskog bia stoji upravo ovek kao neto jedinstveno i nedeljivo, ija se vrednost
nikako ne moe odmeravati bilo kakvim kvantitativnim merilom, dakle, ni namirivati nekim pukim vikom ili manjkom kakve druge vrednosti. To je osnovna ideja koja negira idejni temelj
krvarine kao i ropstva, jer oni celog i apsolutnog oveka dovode
u odnos jednakosti s nekom relativnom i samo kvantitativno
odredijivom vrednou, novcem. injenica da je dolo do ovog
uzdizanja ljudske vrednosti do vrhunca moe se, kako rekosmo,
pripisati hrianstvu, iji je moralni stav, razume se, sjedne strane, bio anticipiran u mnotvu zaetaka, kao to je istorijski razvitak te konsekvence, s druge strane, dugo trajao; jer crkva nikako
nije ropstvo onoliko suzbijala koliko je, svakako, bila obavezna
397

da to ini, ak je upravo zahtevala da se plaa novana odteta za

ubistvo (svakako, zarad javnog mira i izbegavanja da se proliva
krv). Tako je s ovim povezana injenica da, ipak, odstranjivanje
ljudske vrednosti iz svake puke relacije, svakog samo kvantitativno odreenog niza lei u smeru miljenja hrianstva. Svaku
viu kulturu razdvaja od one nie kako mnogostrukost tako i duina teleolokih nizova. Broj potreba primitivnog oveka je mali,
i ako se one uopte ostvare, to se postie relativno kratkim lancem sredstava. Kultura na usponu ne samo da umnoava ovekove elje i tenje nego i sve vie uzdie nivo sredstava za svaku
od tih svrha ponaosob, a esto ve za puko sredstvo iziskuje
mnogolan mehanizam isprepletenih preduslova. Na osnovu tog
odnosa, apstraktna predstava o svrsi i sredstvu uzdii e se tek u
nekoj vioj kulturi; tek u njoj e, zbog obilja svrhovnih nizova
koji trae sjedinjenje, zbog sve daljeg odmicanja pravih svrha
kod sve dueg lanca sredstava, iskrsnuti pitanje apsolutne konane svrhe, koja daje um i posveenje elom ovom komeanju pitanje u koju svrhu same svrhe. Uz to, ivot i delanje samog
kulturnog oveka kreu se kroz ogroman broj svrhovnih sistema,
od kojih on moe da podvlasti samo mali deo svakog ponaosob,
te tako, nasuprot jednostavnosti primitivnog ivota, nastaje zastraujua diferenciranost ivotnih elemenata; ideja konane svrhe, u kojoj sve to nalazi izmirenje, ali koja nikako nije potrebna
u
sluaju nediferenciranih odnosa i ljudi, stoji kao mir i
izbavljenje
u rascepkanosti i fragmentarnom karakteru kulture. I ukoliko su
vee kvalitativne diferencije meu elementima egzistencije, utoliko je apstraktnija visina na kojoj nad svakim nuno stoji ona
konana svrha koja omoguava da se ivot oseti kao jedinstvo;
po kojoj tenja nikako ne mora uvek da postoji u svesnoj formulaciji, nego takoe, nita manje snano, kao potmuli nagon,
enja, nezadovoljenost masa. Na poetku nae ere je, oito,
grko-rimska kultura bila stigla do te take. ivot je bio postao
tako mnogolani i dugoroni svrhovni splet da se oseanje uzdizalo neizmemo snano kao njegov destilat i focus imaginarius\
gde je onda ta definitivna svrha ove celine, konani zavretak
koji se vie ne otkriva kao puko sredstvo, kao i sve emu mi
398

nom postojanju pronalo svrhu bez upita o sebi, na jednoj strani,

mistiko-asketske tendencije tog vremena, na drugoj strani - to
su izrazi pomenutog potmulog traganja za zavrnim smislom
ivota, onog pomenutog straha za konanu svrhu ukupne mnogostrukosti i tegobe samog aparata sredstava. Hrianstvo je
sjajno ispunilo ovu potrebu. Prvi put u zapadnjakoj povesti,
ovde je masama ponuena stvarna konana svrha ivota, apsolutna vrednost bivstva, s one strane svega pojedinanoga, fragmentarnoga, besmislenoga u empirijskom svetu: spasenje due i
carstvo Boje. Sad je za svaku duu bilo mesta u Bojem domu, i
budui daje ona bila nosilac svog venog spasenja, svaka ponaosob, i ona najneupadljivija i najnia, kao i dua junaka i
mudraca,
postala je beskrajno dragocena. Kroz njenu vezu s ovim jednim
bogom zraio je svekoliki znaaj, svekolika apsolutnost, svekolika njegova onostranost, i nju su obasjavali; tako je ona, posredstvom neizmeme vrhovne odluke koja joj je navestila venu
sudbinu i bezgranini znaaj, odjednom osloboene svega prosto
relativnoga, svakog pukog vika ili manjka procenjivanja. Razume se, konana svrha, za koju je hrianstvo vezalo apsolutnu
vrednost due, prola je kroz svojevrstan razvitak. Naime, kako
se svaka potreba uvruje navikom da se ona zadovoljava, tako
je i hrianstvo dugim trajanjem svesti o apsolutnoj konanoj
svrsi izuzetno ukorenilo potrebu'za tim, tako daje, onim duama
u odnosu na koje sada zataji, ostavilo u naslee pustu enju za
definitivnom svrhom celog bivstvovanja: ta potreba je nadivela
svoje ispunjenje. Time to je Sopenhauerova metafizika oglasila
volju za supstanciju bivstvovanja - koja nuno ostaje neispunjena, jer, kao ono to je apsolutno, nema nieg izvan sebe ime bi
se zadovoljila, nego uvek i svugde moe da dokui samo sebe
samu - ona je iskljuivo izraz tog poloaja kulture koja je
prevladala najjau potrebu za apsolutnom konanom svrhom, ali
je izgubila njen ubedljivi sadraj. Slabljenje verskog oseanja i
istovremeno toliko jako oivljena potreba za njim jesu korelat
injenice da je modemi ovek izgubio konanu svrhu. Ali ono
to je postigla njegova predstava o vrednovanju ljudske due - to
nije istovremeno izgubljeno, i ubraja se u aktive pomenutog
naslea. Time to je hrianstvo ljudsku duu proglasilo za sasud
boanske milosti, ona je za sva zemaljska merila postala sasvim
399

nesamerljiva i takva je ostala; i koliko god je ovo odreenje, zapravo, daleko i tue za empirijskog oveka s njegovim zemaljskim sudbinama, ipak, povratno dejstvo tog odreenja ne moe
da izostane tamo gde je u pitanju ukupni ovek; njegova pojedinana sudbina moe biti nevana, ali apsolutni zbir tog dejstva
ne
moe to ostati. Razume se, ve je jevrejski zakon neposredno
prizvao versko znaenje oveka protiv njegove prodaje kao roba.
Ako se koji Izrailjac mora, zbog osiromaenja, prodati u ropstvo
svome saplemeniku, onda ovaj - kako zapoveda Jahve - treba da
ga dri kao najamnog radnika, a ne kao roba, jer moje su sluge
oni koje sam izveo iz Egipta, ne smeju biti prodati onako kako se
prodaju robovi.
Meutim, vrednost linosti, koja nju kroz ovo posredovanje
liava svake uporedivosti s isto kvantitativnim merilom novca,
moe imati dva sasvim razdvojiva znaenja; ona se moe ticati
oveka kao oveka uopte, i moe se ticati oveka kao ovog odreenog individuuma. Ako je reeno otprilike to da ljudska
linost poseduje najviu vrednost kao retkost, jer ona nije neko
zastupljivo dobro nego je u svom znaenju prosto nezamenljiva
- onda ostaje pitanje: od kojih se drugih vrednosti ona ovako izoluje. Ako kvaliteti oveka jesu njegova vrednost, onda se pomenuta retkost - poto su oni kod svakoga drugi - odnosi na
pojedinanog oveka nasuprot svima drugima. Ovaj pogled, delimino svojstven antici i najmodernijem individualizmu, neizbeno vodi ka stupnjevanju unutar sveta ljudi, i samo u meri u
kojoj se nosioci najniih vrednosti jo dodiruju s nosiocima
onih najviih vrednosti, oni prvi pomenuti sudeluju u apsolutnosti vrednosti ovih drugih; stoga se klasino ubeenje o opravdanosti ropstva ponavlja kod nekih od najnovijih individualista.
Sasvim je drukije kod hrianstva, kod prosvetiteljstva 18. stolea (ukljuujui Rusoa i Kanta) i kod etikog socijalizma. Za
ovo stanovite, vrednost poiva u oveku samo zato to je on ovek; dakle, retkost kao vrednost odnosi se na ljudsku duu
uopte,
nasuprot onome to nije dua; u pogledu odluujue, apsolutne
vrednosti, ovde je svaki ovek svakom drugom jednak. To je, dakle, apstraktni individualizam - apstraktni zato to ukupnu vrednost, ukupno apsolutno znaenje vezuje za opti pojam: ovek,
400

prot njemu, 19. stolee, od vremena romantiara, ispunjavalo je

pojam individualizma sasvim drugim sadrajem; dok je suprotnost, iz koje je individuum kao takav izvlaio svoje specifino
znaenje, u 18. stoleu bilo dravni, crkveni, drutveni, esnafski
kolektivitet i spona, tako da se ideal sastojao u slobodnom
za-sebe-bivstvu pojedinaca - smisao poznijeg individualizma je
razlika izmeu pojedinaca, njihovo uzajamno kvalitativno posebljenje. Na prvom nainu gledanja, na ijem je tlu poniklo
ljudsko dostojanstvo i ljudska prava , najodlunije se oznaava razvitak koji sutinski onemoguava svaku prodaju oveka za novac i okajavanje njegovog ubistva novcem - razvitak
iji poeci nuno lee tamo gde poputaju kolektivistike spone najranijih socijalnih formi, gde se individuum izdvaja iz stapanja interesa sa lanovima grupe, pa naglaava svoje bivstvo-za-sebe.
Razvitak ispatanja za ubistvo, koji sam ja pratio, slio se u
taku gde se, iz naknade tete, stvarno nanete nasledni'cima, posredstvom socijalnog utvrivanje te tete razvila predstava da je
ovek, pripadnik tog odreenog stalea, vredan te odreene
odtete za njegovo ubistvo. Tu se nadovezuje dalja evolucija, usled koje ispatanje zloinca ne nastupa kao obeteenje za vrednost koju je on unitio, nego kao kazna, i to ne samo za to ubistvo
nego i za druge teke prestupe. Svaka kazna kao bol koji je nanet
s idejom o svrsishodnosti moe, koliko vidim, imati samo dve
polazne take: potrebu da se zatiti drutvo i obavezu na obeteenje oteenoga ili oteenih - koliko god se njena kasnije
steena idejna znaenja uzdigla iznad tih izvora. Ako je kazna
svoena na nagon za osvetu kao na uzrok, onda mi se ini daje i
za njega potrebno objanjenje, pa se ono moe nai u okolnosti
da potreba za zatitu ljude prisiljava da tetoinu uine
nekodljivim, to se esto moe dogoditi samo nanoenjem bola ili ubistvom - i da je ta korisnost i nunost izrasla u poseban nagon:
oteivanje tetoine, izvorno samo sredstvo za zatitu od daljeg
nanoenja tete, za sebe je osvojilo samostalno oseanje zadovoljstva, nagon koji je odvojen od svojih utilitarnih korena. Dakle, poreklo kazne iz osvete svodilo bi se, najzad, samo na nagon
za zatitu. Upravo ovo omoguava objanjenje da vrlo civilizovana vremena odreuju kao kaznu za ubistvo potpuno injenje
poinioca nekodljivim, dok ona primitivnija odreuju blago
26 Filozofija novca

401

obeteenje. Danas, u celini uzev, ipak ubistva vre samo sasvim

razularene i moralno izopaene individue, a u primitivnijim ili
vie herojskim vremenima vrile su ih takode sasvim drukije
kvalifikovane, za ije je ouvanje nadmoi i delotvome snage
drutvo bilo sasvim zainteresovano. Dakle, sutinska razliitost
ubica na raznim istorijskim stupnjevima navodi socijalno samoodranje, jednom, na unitenje, a drugi put, na ispatanje kojim
se uva sam poinilac. Ipak, nas ovde zanima samo drugi izvor
kazne, iz obaveze na obeteenje. Sve dok, ili ukoliko konsekvencu neke tetne radnje za samog poinitelja izvlai oteeni,
ona e se - ako se ostave po strani impulsi odbrane i osvete ograniavati na obeteenje ovog drugoga; njega nee zanimati
subjektivno stanje poinitelja, njegovu reakciju odreivae korisnost za njega samog, a ne obziranje na pomenutoga. To se
menja im neka objektivna sila, kao to su drava ili crkva, preuzme kanjavanje za zloin. Zato to onda oteenje oteenoga
vie nije, kao lini dogaaj, motiv reakcije, nego je to kao ometanje javnog mira ili kao krenje kakvog etiko-verskog zakona;
stanje koje ovo izaziva u zloincu postaje definitivna svrha tog
oteenja, dok je to stanje ranije, za onoga ko je traio samo obeteenje, bilo nevaan akcidens; tako da se tek sada moe govoriti o kazni u pravom smislu. Sada je re o tome da bude pogoen
sam subjekt, i svekoliko ispatanje kao spoljanje zbivanje samo
je sredstvo za to. Tako, novana kazna ima sasvim drugi smisao
nego to je smisao ranije novane naknade za ranjavanje i ubistva; ona ne treba da namiri priinjenu tetu, nego da poinitelju
nanese bol, zbog ega nju i u modernim pravima, u sluaju nenaplativosti, zamenjuju kaznom u vidu liavanja slobode, koja
dravi ne samo da ne donosi novac nego je ak i znatno kota.
Budui da se novanom kaznom manipulie samo radi njenog
subjektivnog refleksa, koji prouzrokuje da prestupnik nju oseti,
ona svakako moe da dobije individualnu crtu, tuu novcu kao
takvom. Ta crta se potvruje u nekim svojstvima koja znae
prednost novane kazne nad drugim kaznama: u njenoj velikoj
podlonosti stepenovanju, u njenoj eventualno potpunoj opozivosti, najzad, u tome to ona radnu snagu delinkventa ne paralie, niti je umanjuje, kao kazne u vidu liavanja slobode, ili ak
kao kazne obogaljivanja u ranijim vremenima, nego obrnuto: tu
snagu podstie radi naknade onoga to je dato. Ipak, ovaj lini
402

momenat koji se pridruuje novanoj kazni, kad ona ne treba da

bude spoljanja naknada nego nanoenje subjektivnog bola, ne
dostie neku veliku dubinu. To se pokazuje, na primer, ve u injenici da danas osuda na najviu novanu kaznu drutvenu poziciju pogoenoga ne srozava ni blizu onoliko koliko i najmanja
kazna zatvorom; samo tamo gde oseanje linosti uopte jo nije
naroito snano razvijeno, kao kod ruskih seljaka, moglo se dogoditi da sam prestupnik vie prihvata kaznu ibanjem nego svaku novanu kaznu. Dalje, slabost linog momenta u novanojkazni, takvoj kakva se bar dosad primenjivala, pokazuje se u
tome to njena naelna podlonost stepenovanju nikako ne sledi
stvarni individualitet odnos. Uobiajeno je da zakon, tamo gde
on odreuje novanu kaznu, nju ograniava, i u smislu gornje i u
smislu donje granice; ali nema sumnje da ak i najmanja mera
ove za potpunog siromaha znai suroviju kaznu nego najvia
mera za pravog bogataa; dok onaj prvi zbog kazne u iznosu od
jedne marke mora da gladuje, moda, celog dana, onih nekoliko
hiljada maraka, na koje moe najvie biti osuen bogata, ovome
nee nametnuti ni najmanje liavanje, tako da subjektivna kaznena svrha tamo znai prekomemost, a ovde se nikako ne postie
tom novanom kaznom. Zato se delotvomije individualizovanje
htelo postii predlogom da zakon nikako ne utvruje odreene
svote kao granice kazne nego procentualne kvote od dohotka
krivca. Ipak, ovome je ispravo zamereno da bi kazna za sasvim
neznatan prestup mnogostrukom milioneru tada nuno iznosila
vie hiljada, to je, nesumnjivo, objektivno neprimereno. Ova
unutranja protivrenost pokuaja da se doe do stvarnog individualizovanja novane kazne, koja izgleda neizbena s obzirom
na veoma diferencirane imovinske prilike, opet, dokazuje kolika
je njena subjektivna primerenost kod veoma razvijene ekonomske kulture (tj. kod one koja sadri vrlo otre razlike), nego u
primitivnijim, dakle, nivelisanijim odnosima. A naroito se novana
kazna pokazuje, konano, kao sasvim neodgovarajua gde god
su u pitanju samo najintimniji odnosi oveka: kod crkvenog okajavanja koje je, poev od 7. stolea, moglo biti zamenjeno novcem. Crkva je bila preuzela veliki deo krivinog pravosua, koje
je zapravo pripadalo dravi, pa je putujui biskup kao sudija kanjavao grenike sa stanovita krenja boanskog poretka, tako
da je njihov moralni popravak, preobraanje due na putu greha,
403

bilo prava namera, s gledita pomenute najdublje i najdelotvornije tendencije verskog morala: da se definitivna moralna obaveza oveka sastoji u sticanju vlastitog spasenja - dok je svetovni
moral svoj krajnji cilj izmetao upravo iz samog Ja u drugoga i u
njegove prilike. S tog gledita interiorizovanja i subjektiviranja
kazne, ak su i prestupi kao to su ubistvo i krivokletstvo kanjavani postom. Ali te crkvene kazne su, kako rekosmo, mogle biti
vrlo brzo zamenjene plaanjem u novcu. injenica da su to, tokom vremena, ljudi oseali kao sasvim nedovoljno i neodgovarajue ispatanje, nije nikakav znak protiv poveanog znaaja
novca nego upravo potvrda toga; upravo zato to je on sada
postao naknada za mnogo vie stvari, te tako i utoliko bezbojniji
i
vie lien karaktera, on i ne moe da slui za poravnanje u
sasvim
posebnim i izuzetnim vezama u kojima treba pogoditi ono to je
u linosti najintimnije i sutinsko; i ne uprkos tome to se sve
moe kupiti za novac, nego upravo zato to se to moe, novac je
prestao da zadovoljava moralno-verske zahteve, na kojima je
poivala crkvena kazna. Jaanje vrednovanja ljudske due, s njenom neuporedivou i individualizovanou, nailazi na suprotan
smer u razvitku novca, ime se uspeh tog vrednovanja u ukidanju
novanih kazni ubrzava i osigurava. Ipak, karakter hladne ravnodunosti, potpune apstraktnosti u odnosu na sve specifine vrednosti, novac dobija tek u onoj meri u kojoj postaje ekvivalent za
sve vie predmeta i za sve raznorodnije predmete. Prvo, sve dok
uopte jo nije bilo toliko predmeta koji bi se moda mogli dobiti
novcem, i drugo, sve dok od postojeih ekonomskih vrednosti
bitan deo izmie kupovini novcem (kao to je tokom vrlo dugih
perioda to bio, na primer, zemljini posed) - sve dotle sam novac
jo ima vie specifian karakter, jo nije u poloaju tako indiferentnoga iznad raznih strana; ak mu, u primitivnim prilikama,
moe biti svojstvena neposredno suprotna sutina, sakralno dostojanstvo, akcenat na njemu kao na izuzetnoj vrednosti. Podseam na ranije navedene stroge norme, kojima su izvesne vrste
novca bile odreene iskljuivo za vane ili sveane transakcije a posebno na jedan izvetaj s Karolinkih ostrva. Ostrvljanima,
kae se tamo, za ivot nije potreban nikakav novac, jer svi su oni
samoproizvoai. Ipak, novac igra glavnu ulogu, jer pribavljanje
ene, pripadnost dravnoj organizaciji, politiki znaaj zajednice
404

moemo da shvatimo zato novac nije neto tako opte kao kod
nas, gde upravo najneposrednije potrebe podmiruje neposrednije
nego one vie. Stavie, puka kvantitativna injenica da uopte jo
nema toliko novca, i da on nikome ne prolazi kroz prste, u periodima proizvodnje za vlastite potrebe ne doputa da doe do pomenutog sve manjeg samorazumevanja i otupelosti, tako da je
ona pogodnija za to da poslui kao zadovoljavajue poravnanje
za takve jedinstvene objekte kakav je ljudski ivot; sve dalja diferencijacija ljudi i isto tako sve dalja nediferentnost novca stiu
se u jednome: da onemogue okajavanje ubistva i tekih prestupa
uopte novcem.
Zanimljivo je to to oseanje za tu unutranju neadekvatnost
novca iskrsava vrlo rano. Dok ve u najstarijoj jevrejskoj povesti
novac nastupa kao sredstvo za plaanje ena i za okajavanje, dotle su dabine hramu morale biti, ipak, samo in natura. Tako, na
primer, onaj ko, zbog velike udaljenosti od svetilita, svoj desetak donosi u novcu, mora ga na licu mesta ponovo zameniti za
robe, a ovome odgovara i ta pojava da su u Delosu, drevnom svetilitu, posebno dugo raunali vola kao zvaninu novanu jedinicu. Meu srednjovekovnim organizacijama kalfi, sama bratstva,
koja su bila najstarija i sledila crkvene ciljeve, odreivala su kazne za pojedinane prestupe u vosku (za votanice), dok su svetovna drutva kalfi to veinom inila u novcu. Isti taj smisao
vlada u staroizrailjskoj odredbi da se ukradena stoka mora dvostruko nadoknaditi, ali ako je nije bilo dovoljno in natura, te na
to mesto stupa novana isplata, ona je morala da iznosi etvorostruku do petostruke vrednosti stoke: samo je sasvim nesrazmerno visoka novana kazna mogla da bude zamena za kaznu in
natura. U Italiji je isplata u vidu stoke davno bila zamenjena metalnim novcem, ali su novane kazne i mnogo kasnije, bar formalno, sraunavane prema vrednosti stoke. esi su, poetkom
nae ere, stoku imali kao sredstvo plaanja, ali je ona i jo dugo
potom sluila kao neki imenilac za kanjavanje za ubistvo. Istom
nizu pripada i takva pojava kod kalifomijskih Indijanaca, gde je
koljka kao novac, ve odavno potisnuta iz prometa, ipak, jo
ostala vrsta dara koji se stavljao u grob, da bi mrtvacu na onom
svetu sluio u lovu. U ovim odredbama, verska obojenost kazne
ili plaanja uopte, u svojoj arhainoj sutini, ve na tom stupnju
omoguava da se tekui novac osea kao neto neprimereno

405

samom posveenju, tako da ta obojenost izlazi na isto deklasiranje novca kao i opisano suprotno kretanje koje, na poznijem
stupnju, sve dalje razdvaja vrednost oveka i vrednost novca,
izazivajui tako pojavu jednog od najvanijih momenata razvitka u
znaenju novca. Tu elim samo da naglasim jo jednu pojavu tog
pravca: srednjovekovne zabrane kamata poivaju na pretpostavci
da novac nije nikakva roba; da on, nasuprot robi, sam nije plodotvoran ili produktivan, te da je greh uzimati naknadu za njegovo korienje kao za korienje kakve robe. Meutim, te iste
epohe povremeno nisu smatrale da je iole bezbono postupati s
ovekom kao daje on roba. Ako se to uporedi s praktinim i teorijskim predstavama modernog doba, to protivstavljanje moe da
objasni kako se pojmovi novca i oveka tokom daljeg razvitka
kreu neposredno suprotnim pravcima - ija suprotstavljenost
upravo ostaje jedna ista bilo da se, u pogledu pojedinanog problema, oni kreu jedni ka drugima ili jedni od drugih.
Ipak, nasuprot razdvajanju vrednosti linosti od vrednosti
novca, koje se izraava u sniavanju novane kazne do najnie
kazne, ponovo postoji suprotno kretanje. Naime, reakcija na nepravdu i tete koje jedan ovek ini drugome, reakcija koja znai
pravnu odmazdu, sve vie se ograniava na one sluajeve u kojima je interes oteenoga izraziv u novcu. To e, ako steknemo
pregled kulturnih stadija, biti manje sluaj kod sasvim niskog
stupnja nego kod onog neto vieg; ali ovde e to biti, opet, vie
nego na nekom jo viem stupnju. To je posebno jasno tamo gde
gradski odnosi, nasuprot seoskima, omoguavaju novcu znatan
porast vanosti, dok je ukupni nivo jednog i drugog relativno nizak; tako, u sadanjoj Arabiji postoji krvna osveta meu stanovnicima pustinje, dok se u gradovima plaa odteta u novcu. U
gradskom ivotu, gde postoji vea zainteresovanost za ekonomiju, prosto je prihvatljivije da se nekom novanom sumom interpretira znaaj oveka. Koliko se to sada zaotrava upravo u tom
smislu da se, ba u sluaju tete koja se moe odmeriti novanom
vrednou, odobrava poseban zahtev za krivinopravni prestup,
sada se posebno jasno ispoljava kod pojma prevare, koji je tek
omoguio da se sasvim nedvosmisleno utvrdi poredak ivota,
zasnovan samo na novcu. Naime, nemaki krivini zakonik smatra da je kazne dostojna prevara samo ona kad neko iznosi lane
406

injenice u nameri da sebi ili drugome pribavi protivpravnu korist . Ispitivanje drugih sluajeva, u kojima taj zakonik kanjava
prevarantske neistine, otkriva jo samo dva, najvie tri takva, gde
individualno nanoenje tete prevarenome ini osnovu za kanjavanje: zavoenje devojke uz obmanjivanje o sklapanju braka, zakljuivanje braka uz prevarantsko preutkivanje smetnji za
njegovo sklapanje, svesno lana denuncijacija. Ako se ispitaju
ostali sluajevi kad postoji pretnja kanjavanjem prevarantskih
namera, pokazae se da su oni takvi u kojima se ne nanosi teta
nikakvom individualnom nego naelno samo dravnom interesu: krivokletstvo, krivotvorenje izbora, lana opravdanja kod porotnika, svedoka i zakletih. Navoenja lanih imena i titula pred
nadlenim inovnicima itd.; tavie, u ovom sluaju dravnog
interesa, kazna uopte ili njena visina esto se vezuju za okolnost
da se poinilac rukovodio nekim ekonomskim interesom. Tako
se krivotvorenje pasoa, radnih knjiica itd., kanjava uz dodatak
da je to obavljeno u svrhu boljeg napredovanja; tako, na primer, kao sasvim posebno karakteristian, javlja se sluaj krivotvorenja linih podataka (lanog navoenja postojanja dece itd.),
koji se kanjava zatvorom do tri godine, ali ako je ta radnja poinjena s namerom da se stekne dobit, robijanjem do deset godina. Kao to lano navoenje postojanja dece, bez sumnje, moe
proizai iz mnogo nemoralnijih i zloinakijih motiva nego to je
pohlepa, pa tako gori zlikovac, samo zato to mu interes nije bio
novac, podlee relativno znatno blaoj kazni - tako ni, uopteno
govorei, ne podlee sumnji da bezbroj prevarantskih neistina
moe da uniti sreu, brak i sva dobra ljudi uopte, a da za to ne
bude kazne, osim ako je prevarant pri tom teio sticanju imovinske koristi . Budui da je zaiteresovanost za imovinu tako
unapred uneta u pojam prevare, za krivinu praksu je time dobijena ona jednostavnost i jasnoa koje su svugde svojstvene svoenju na novac - ali po cenu da oseanje za pravdu ostane vrlo
nezadovoljeno. Iz celog kruga teta nanesenih prevarom istie se
upravo samo ono krivinopravno gonjenje koje se moe izraziti
novcem, pa se time oznaava kao takvo koje zahteva kanjavanje
jedino sa stanovita drutvenog poretka. Ali poto namera zakona mora biti da kanjava sva prevarantska unitavanja linih
vrednosti, on moe da polazi samo od pretpostavke da sve tako
407

unitive vrednosti poseduju ekvivalent u novcu. Dakle, ovde se

opet namee vaenje ideje odtete u novcu, mada u rudimentarnom obliku. Ako se, shodno toj ideji, unitavanje line vrednosti
moglo nadoknaditi davanjem novca oteenima, onda je pretpostavka ovde bila da je tu vrednost moguno svesti upravo na
novac. Razume se, moderno krivino pravo odbacuje tu konsekvencu da je prevarantsko nanoenje tete dovoljno kanjeno time
to poinilac daje novac oteenima; ali ona za objekt dela
vezuje
predstavu da se svaka vrednost, koja se moe oduzeti prevarom,
svakako moe predstaviti u nekoj novanoj sumi.
Ako je potreba za najveom mogunom nedvosmislenou
pravne norme dovela do ovog zaista neizmernog ograniavanja
linih vrednosti, koje valja zatititi od prevare, na takve vrednosti koje treba izraziti u novcu, a druge srozala na quantits ngligeables - onda je upravo ona dovela i do odgovarajuih odredbi
graanskog prava. Krenje rei i ikaniranje, kojima neko biva
upleten u najgore neprijatnosti i gubitke, toga oteenoga ne
ovlauje, po nemakom pravu, na podnoenje zahteva poinitelju tete, ukoliko nije kadar da dokae novanu vrednost pretrpljene tete. Naveu samo neke sluajeve, koje su isticali i
sami pravnici: stanar kome njegov gazda zatvara vrt uprkos ugovorenom pravu na zajedniko korienje ovoga; putnik kome hotelijer uskrauje pismeno obeani smetaj; kolski nadzornik kod
koga angaovani nastavnik kri ugovor, bez mogunosti ovoga
da odmah nae zamenu za njega - nijedna od ovih osoba ne
moe (iako je njeno pravo na obeteenje jasno kao dan) podneti
zahtev za njega, jer se teta tu ne moe izjednaiti s nekom odreenom svotom. Ko bi hteo da dokae novani ekvivalent pomenutih unutranjih i spoljanjih neprijatnosti i teta u parama?
A
ako takav dokaz ne uspe, onda su dotine tete za sudiju upravo
takoe quantits ngligeables, one za njega ne postoje. U ogromnom broju ivotnih odnosa oteeni prosto ostaje bez prava,
nema ni moralno zadovoljenje u tome to vidi kako je poinilac
tete krivinopravno gonjen, niti ima ekonomsko zadovoljenje u
tome to od njega zahteva naknadu za pretrpljene tete i nevolje.
A poto je, kako je nuno jo jednom naglasiti, presumpcija
prava,
408

obuhvata veliki zbir dobara, ukoliko se njihova vrednost ne

moe izraziti u novanoj supstanciji - odatle sledi kao pretpostavka celog tog pogleda na pravo da sva personalna dobra poseduju neki novani ekvivalent, naravno, ako se ostavi po strani
nepovredivost tela i, u nekim vezama, braka, koju isto tako jami
pravo. Tako je izvanredno pojednostavljivanje i ujedinjavanje
pravnog sistema, koje sobom nosi to svoenje na novani interes, u savezu s njegovom injenikom dominacijom, dovelo do
fikcije njegove svemoi, sasvim odgovarajue onoj - na drugim
podrujima neobinoj - praktinoj ravnodunosti prema vrednostima koje nisu izrazive u novcu, mada su teorijski priznate kao
najvie vrednosti.
Zanimljivo je posmatrati kako se, u ovom pogledu, rimsko
pravo u svom srednjem periodu ponaa suprotno. Novana osuda, koju je to pravo odreivalo u civilnom procesu, bila je kazna
koja je, prelazei vrednost objekta, plaana oteenome, da bi ga
obetetila za posebnu podmuklost ili pakost kojom gaje optueni
izloio patnji. Sa zlom namerom odbijeni depozit, novac koji tieniku uskrauje staratelj i slino, nije prosto nadoknaivan,
nego
je, osim toga, sudija i, pod izvesnim okolnostima tuitelj, bio
ovlaen da odredi naknadu tete - ne za objektivnu tetu, neposredno ekvivalentnu jednoj odreenoj novanoj sumi, nego za
zlonamemu povredu sfere linog prava. Dakle, ovde se, s jedne
strane, osea da line vrednosti, koje mora da titi pravo, nisu
ograniene novanom vrednou njihovog objekta, nego njihova
povreda zahteva kaznu koja to prevazilazi; a ujedno je ta kazna,
opet, sprovedena davanjem jedne odreene novane sume: teta,
pretrpljena s one strane objektivnog novanog interesa, ipak,
biva namirena novcem. Dakle, novac ovde igra, s jedne strane,
manju i, s druge strane, veu ulogu nego u sadanjem vremenu.
Upravo zato ovo sadanje stanje otkriva, ipak, kombinaciju oba
tipina pravca, u koju rastua kultura vodi razvoj novca: s jedne
strane, ona mu daje onu vanost zahvaljujui kojoj on postaje,
takorei, svetska dua kosmosa materijalnih interesa, pa produavajui tako dobijeni podsticaj preko granice koja mu pripada,
prerasta i preko linih vrednosti; ali, s druge strane, ona ga udaljava od njih, ini njegov znaaj sve neuporedivijim sa svim
onim
409

to im pripisuje jedan tako neadekvatan ekvivalent. Nezadovoljenost neposrednim oseanjem za pravo, usled kojeg momentalni rezultat sadejstva ovih motiva zaostaje za pomenutim rimskim
stanjem, ipak, ne sme da sprei saznanje da je tu posredi stvarno
kombinacija naprednijih kulturnih tendencija, koje suprotstavljenost i nepomirljivost svojih pravaca pokazuju u nedovoljnosti
i niskom stupnju nekih pojava u kojima se oba istovremeno
izraavaju.
Evolucija ranijeg stanja, u kojem je celokupni ovek odmeravan novcem, nalazi neke analogije u jednoj vie posebnoj evoluciji koja se vezuje za kupovinu ena novcem. Dovoljno su
poznati brak zasnovan na kupovini, njegova izuzetna uestalost
u prolosti razvijenijih naroda i u sadanjosti onih manje
civilizovanih, obilje njegovih varijacija i oblika. Ovde su posredi samo
zakljuivanja unazad, kakva te injenice doputaju u vezi sa
sutinom kupljenih vrednosti. Oseanje liavanja dostojanstva,
koje kupovina neke osobe za novac ili novanu vrednost izaziva
u modemom oveku, nije uvek opravdano u pogledu ranijih istorijskih prilika. Videli smo: sve dok je, s jedne strane, linost jo
vie utopljena u tip roda a, s druge strane, novana vrednost jo
nije uoptena do potpune bezbojnosti, to dvoje stoji, takorei,
blie jedno drugom, pa lino dostojanstvo starih Germana sigurno nije bilo umanjeno time to je odteta u novcu za poinjeno
ubistvo iskazivala njihovu vrednost u novcu. Slino stoji stvar i
u
sluaju kupovine ena. Naime, etnoloke injenice pokazuju da
se kupovina ena nikako ne nalazi samo ili prvenstveno na najniim stupnjevima kulturnog razvitka. Jedan od najboljih poznavalaca tog podruja utvruje da su necivilizovani narodi, koji ne
znaju za brak zasnovan na kupovini, veinom izuzetno primitivne rase. Koliko god kupovina ene izgleda poniavajua u razvijenijim prilikama, toliko ona moe da deluje kao uznoenje na
niim stupnjevima, i to iz dva razloga. Najpre, kupovina ena se,
koliko znamo, nikad ne obavlja na nain individualistike privrede. Stroge forme i formule, obziri prema porodinim interesima,
precizne konvencije o nainu i visini plaanja obavezuju je ak i
kod naroda na najniem nivou prava. Sav nain obavljanja te kupovine nosi izrazito socijalni karakter; pomenuu samo to da je
410

log za kupovinu neveste, te da se taj esto raspodeljuje u nevestinom rodu - ba kao to, na primer, kod Arapa novac kao odtetu
za ubistvo sakuplja celi rod Kabila, plemenske organizacije ubice. Kod jednog indijanskog plemena, prosiocu koji ima samo polovinu zahtevane svote za nevestu, odobrava se pola enidbe;
tj. umesto da enu uvede u svoj dom kao robinju, on mora, sve
dok ne poloi punu cenu, da ivi kao rob u njenom domu.
Uopte, na mnogim mestima gde naporedo postoje patrijarhalne
i matrijarhalne prilike (dakle, ena prelazi u rod mua, ali i mu
u
rod ene), nailazimo na tu pojavu da samo posle isplate cene za
nevestu vai patrijarhalna forma, dok se siromah mora prikloniti
matrijarhalnoj. Svakako, ovom poslovnou se izvodi nasilje
nad individualitetom osoba i njihovih odnosa. Ipak, organizacija
branih pitanja, kakva postoji u kupovini ene, predstavlja ogroman napredak u poreenju, recimo, s primitivnijim prilikama u
sluaju braka zasnovanog na otmici, ili sasvim primarnih seksualnih odnosa koji, istina, verovatno nisu bili potpuno promiskuitetni, ali isto tako verovatno nisu imali onaj vrsti, normativni
oslonac kakav prua socijalno regulisana kupovina. Razvitak
oveanstva neprestano dolazi do stadija gde je tlaenje individualiteta neizbena taka prolaska za njegov kasniji slobodni
razvitak, i gde je puka spoljanjost ivotnih odreenja kola one
unutranjosti, gde nasilno uobliavanje izaziva prikupljanje snaga, koje je kasnije nosilac svake line osobenosti. Svakako, ako
se poe od ideala sasvim razvijenog individualiteta, takvi periodi
izgledaju primitivni i lieni dostojanstva, ali oni ne samo da daju
pozitivne zaetke kasnijeg vieg razvitka nego su po sebi i za
sebe ve dokazi duha u njegovoj organizacionoj prevlasti nad sirovou fluktuacije impulsa, potvrde specifine ljudske svrsishodnosti, koja sebi upravo sama daje norme ivota, ma koliko to
bilo brutalno, povrno, ak stupidno, umesto da ih dobija od
samih prirodnih sila. Danas ima ekstremnih individualista koji
su, ipak, praktine pristalice socijalizma, jer na njega gledaju kao
na neophodnu pripremu i, makar koliko surovu, kolu za prosveeni i pravi individualizam. Tako je pomenuti, relativno vrsti
poredak i spoljanja shematika braka zasnovanog na kupovini
bio prvi, vrlo silovit, vrlo individualan pokuaj da se brani odnosi, takorei, dovedu do jednog odreenog izraza, koji je za
411

primitivne stupnjeve bio primeren koliko i individualne forme

braka za one vie razvijene. Taj znaaj za socijalnu koheziju
pokazuje ve razmena ena, koja bi se, kao naturalna razmena,
mogla nazvati predstupnjem kupovine ena. Kod australijskih
Nariniera dolazi do pravog, legalnog sklapanja braka razmenom
sestara mukaraca. Ako, umesto ovoga, neka devojka pobegne
sa svojim izabranikom, takav brak ne samo da vai za socijalno
manje vredan nego i ena gubi pravo na zatitu koju joj, u drugom sluaju, duguje roaka grupa u kojoj je roena. Time se
jasno izraava socijalni znaaj ove tako eminentno neindividualne vrste zakljuenja braka. Roaka grupa vie ne titi devojku, s njom prekida veze, jer za nju nije dobila nikakvu protivvrednost.
Ovim je dat prelaz na drugi, kulturno uzdiui motiv braka
zasnovanog na kupovini. Upravo injenica da su ene koristan
imovinski predmet, da se za njihovo sticanje prinose rtve,
konano, ini ene dragocenima. Svugde, reeno je, posed proizvodi ljubav prema posedu. Ne samo da se rtva prinosi za ono to
se voli nego i obrnuto: voli se ono za ta je prineta rtva. Ako je
majinska ljubav razlog bezbrojnih rtvovanja za decu, onda su i
muke i brige, koje majka prihvata za dete, spona koja nju sve
vre vezuje za njega; na osnovu ega se moe razumeti to to
ona esto najjae voli upravo bolesnu, ili inae u neem prikraenu decu, koja iziskuju najveu majinu portvovanost. Crkva
se nije ustezala da zahteva najtee rtve za ljubav Boga, jer je
dobro znala da smo za neki princip vezani utoliko vre i dublje
ukoliko vee rtve za njega prinosimo, ukoliko smo, takorei, u
to uloili najvei kapital. Dakle, koliko god da je kupovina ena
izraavala istovremeno neposredno i tlaenje, izrabljivanje, karakter ena kao stvari, ipak je ena, prvo, za svoju grupu
roditelja
kojoj je donosila prihod od te kupovine i, drugo, za mukarca dobijala vrednost, pa je za njega predstavljala relativno veliku
rtvu
i on je nju zato nuno u vlastitom interesu tretirao kao nekog
koga treba tedeti. Za napredne pojmove je takvo ophoenje jo
dovoljno bedno, ak ostali momenti liavanja dostojanstva, koji
prate kupovinu ena, mogu onu bolju stranu toliko da paraliu da
412

peatljivijeg izraza: ene imaju neku vrednost - i to u takvom

psiholokom sklopu da se ne samo za njih plaa zato to one
neto vrede nego one neto vrede zato to je za njih plaeno.
Zato je razumljivo to, kod izvesnih amerikih plemena, davanje
devojke bez plaanja vai kao snano omalovaavanje nje i cele
njene porodice, tako da i na njenu decu gledaju kao na obinu
kopilad.
I dok kupovina ena uvek ukljuuje i neku poligamnu tendenciju, pa ve time i neko deklasiranje ena, s druge strane se,
pak, veinom takvim sklonostima postavlja granica upravo
nunou novanog izdatka. U izvetaju o danskom paganskom kralju
Frotou stoji da je pobeenim Rutenima zakonom zabranio svaki
drugi brak osim zakljuenog kupovinom ena; da je on time hteo
da propisom zaustavi vladajue raskalane obiaje, poto je u kupovini video jamstvo za postojanost. Dakle, zaobilaznim putem
kojim je, ipak, nuno zauzdao instinkte mnogoenstva, kojima je
naelno i sam bio blizak, prisilio je na to da kupovina dovede do
veeg potovanja one jedne ene koju mukarac poseduje. Nije
samo postojanost posledica cenjenja ene nego je i obrnuto: to
cenjenje posledica postojanosti, stvorene bilo kojim drugim putem. Pri tom je najvanije da razliitost cena - kako onih socijalno utvrenih, tako i onih koje su ustanovljene individualnom
trgovinom - izraava da su vrednosti ena razliite. U izvetajima o kaferskim enama kae se da one to to ih prodaju ne
oseaju kao liavanje dostojanstva, ve je devojka ponosna na to,
pa to je vie volova ili krava kotala, to vie sebe smatra vrednom. Cesto se napominje da jedna kategorija objekata stie
odluujuu svest o vrednosti kad svaki ponaosob mora biti posebno vrednovan, i kad velike razlike u ceni stalno iznova i otro
ukazuju na vrednost kao injenicu; dok, svakako, na drugim
stupnjevima vrednovanja, kakvi se pokazuju povodom odtete u
novcu za ubistvo, upravo jednakost obeteenja izaziva porast
objektivnog znaaja protivvrednosti. Tako, kupovina ena sadri
prvo, razume se, krajnje primitivno sredstvo za iznoenje na videlo individualne vrednosti pojedinane ene i - usled pomenutog psiholokog pravila vrednosti - takoe vrednost ena uopte.
Stavie, gde god enu kupuju kao robinju, verovatno je vee va413

tinja za rad, u sluaju iste starosne dobi, trajno ima jednaku

konvencionalnu cenu (u staroj Grkoj i u Irskoj = tri krave), dok
se vrednost robinje, zavisno od njenih linih drai, menja usled
specifinijih svrha od onih radnih, kojima ona slui - mada kod
primitivnih naroda ne smemo zamiljati naroito visok nivo uticaja te estetske okolnosti. U svakom sluaju, i u okviru kupovine
ena je, oito, najnii onaj stupanj gde je cena utvrena poreklom, za sve podjednako, kao kod nekih Afrikanaca.
To to se u ovom sluaju sasvim odluno istie: da se prema
eni ophode kao prema samom genusu, kao prema bezlinom
objektu - to je, razume se, uz sva gorepomenuta ogranienja, karakteristika braka zasnovanog na kupovini. Zato niz naroda,
naroito u Indiji, gleda na kupovinu ena kao na neto sramno;
istina, drugde postoji ta kupovina, ali se zazire od tog imena i
cena se naziva dobrovoljnim poklonom roditeljima neveste. Ovde
se istie razlika izmeu pravog novca i usluga druge vrste. Postoje izvetaji o Laponcima da oni svoje keri, dodue, predaju uz
primanje poklona, ali ne proglaavaju pristojnim uzimanje novca
za njih. Ako se uzmu u obzir ostali, vrlo sloeni uslovi od kojih
zavisi poloaj ena, ini se da njih prava novana kupovina mnogo vie poniava nego njihovo predavanje uz primanje poklona,
ili uz line usluge prosca roditeljima neveste. U poklonu se, zbog
vee neodreenosti njegove sutine i - ak i kod socijalne konvencije o tome - individualne slobode njegovog izbora, krije
neto linije nego u datoj novanoj svoti s njenim nemilosrdnim
objektivitetom. Uz to, poklon gradi most do pomenute naprednije forme, koja je prelaz ka mirazu i kod koje se na poklone
prosca
uzvraa poklonima nevestinih roditelja. Time je naelno prekrena bezuslovnost raspolaganja enom, jer vrednost, koju je
mukarac primio, ukljuuje izvesnu obavezu; on tad vie nije jedini koji plaa, pa pravo potraivanja lei takoe na drugoj strani. Dalje, tvrdi se da sticanje ena radnim uincima predstavlja
viu formu braka od one koja je zasnovana na kupovini. Ipak, izgleda da je ona starija i nekultivisanija, to - razume se ne bi bila
smetnja da je ona povezana s boljim postupkom prema enama.
Uopte je upravo naprednija i novana privreda mnogostruko
pogorala koliko poloaj ena toliko i poloaj slabijih osoba.
414

kad naporedo kod jednog istog. Ova poslednja injenica dokazuje da sutinska razlika za ophoenje sa enama ne postoji, mada u
celini unoenje tako line vrednosti, kakva je uinak, ipak, sticanje ene nuno sasvim drukije postavlja iznad kupovine roba
nego njena kupovina novcem, ili supstancijalnom novanom
vrednou. I ovde vai ono to svugde valja istai: da je omalovaavanje i liavanje dostojanstva ljudske vrednosti takvim kupovanjem manje ukoliko su svote kupovine vrlo velike. U veoma
visokim svotama novana vrednost poseduje svojstvo retkosti,
koje joj daje individualnu, jedinstvenu boju, inei je podobnijim ekvivalentom linih vrednosti. Kod Grka u herojsko doba
mogu se nai darovi mladoenje ocu neveste - koji, razume se,
ne predstavljaju nikakvu pravu kupovinu - dok je poloaj ena
posebno dobar. Samo, istie se da su ti darovi bili relativno vrlo
znatni. Koliko god delovalo omalovaavajue kad se bilo ovekov unutranji ivot ili totalitet zalau za novac, ipak - kako jo
vie dokazuju kasniji primeri - neobina visina dotinih svota
moe da dovede do neke vrste poravnanja, naroito u pogledu
socijalnog poloaja dotinoga. Tako ujemo da su Edvard II i III
svoje prijatelje davali kao taoce za otplatu svojih dugova, a da je
1340. godine ak nadbiskup kenterberijski poslat kao zaloga u
Brabant - ne kao jamac - za kraljeve dugove. Veliina svota, o
kojima je tu bila re, unapred je titila od deklasiranja, koje bi
takvim zalaganjem osoba za novac nastalo kad bi posredi bile
triave svote.
Prelazak s principa braka zasnovanog na kupovini, koji je,
svakako, bilo kada vladao kod veine naroda, na suprotni princip: princip davanja miraza, verovatno je, kao to je nagoveteno, ostvaren tako to su roditelji darove mladoenje predavali
nevesti, kojoj je time trebalo obezbediti izvesnu ekonomsku samostalnost; zatim je roditeljsko opremanje ene nastavljeno i
dalje razvijano, pa i kad je ve bio otpao njegov izvor - svota za
kupovinu, koju je plaao mukarac. Ovde nas ne zanima da sledimo ovu vrlo nedovoljno poznatu evoluciju. Ipak, moe se tvrditi
da pretvaranje miraza u optu pojavu poinje s rastom novane
privrede. Moda je to u sledeoj vezi; u primitivnijim prilikama,
kad vlada kupovina ena, ena nije samo ivotinja za rad - to je
ona veinom i kasnije - nego njen rad nije jo u specifinom

415

smislu domai, kao kod ene u novanoj privredi, koja mora u

kui da obavlja potronju onoga to mukarac stekne. U pomenutim epohama podela rada jo nije toliko napredovala, ena
neposredno uestvuje u proizvodnji, pa za svog vlasnika predstavlja mnogo opipljiviju ekonomsku vrednost nego kasnije. Iz
kasnijeg doba se jo povremeno potvruje ta veza: dok je Mekoli
(Macaulay) u enskom obavljanju glavnih poljskih radova u
kotskoj video varvarski nizak stupanj u ivotu enskog pola,
upravo je jedan dobar poznavalac naglaavao da je to njima davalo izvestan stepen nezavisnosti i ugleda kod mukaraca. Uz to,
u primitivnim prilikama deca imaju direktnu ekonomsku vrednost za oca, dok su u razvijenijima esto ekonomski balast. Prvobitni posednik, otac ili pleme, nema razloga da tu vrednost
preputa bez nakanade nekom drugom. Na tom stupnju ne samo
da ena dobija za sebe izdravanje nego i mu moe cenu koju je
za nju platio neposredno izvui iz njenog rada. To se menja im
privreda izgubi svoj karakter porodine, i potronja izgubi svoju
ogranienost na ovekovu vlastitu proizvodnju. Time se, s gledita kue, ekonomski interesi razdvajaju na centrifugalni i centripetalni smer. Proizvodnja za trite i kuna privreda poinju
da
razvijaju svoje suprotnosti, to je omogueno novcem, pa tako i
da uvode precizniju podelu rada izmeu polova. Iz vrlo razumljivih razloga, eni pripada delatnost usmerena prema unutra, a
mukarcu ona usmerena prema spolja, te ona prva sve vie postaje upravljanje i upotrebljavanje prinosa. Time ekonomska vrednost ene gubi, takorei, svoj supstancijalitet i ulnu osetljivost,
ona onda predstavlja izdravanu osobu, koja ivi od rada mukarca. Dakle, ne samo da otpada razlog da se za nju trai i odobrava neka cena nego je ona - bar za grublji nain posmatranja balast koji mu preuzima i mora da se brine o njemu. Tako je
stvoren temelj za miraz, i ovaj se, prema tome, mora iriti
utoliko
vie ukoliko se vie u navedenom smislu razdvajaju sfere delatnosti mua i ene. Kod naroda kakav su Jevreji, kod kojih, na osnovu nemirnijeg temperamenta i drugih uzroka, mukarci ostaju
vrlo pokretni a, kao nuan korelat ovome, ene su stroe upuene
na kuu - nalazimo davanje miraza kao zakonski propis ak pre
razvijene novane privrede, koja inae vodi do istog rezultata.
416

irenje, takvo bogatstvo odnosa i, ujedno, takvu jednostranost

podele rada kojima se ranije stanje indiferencije kunih interesa i
interesa privreivanja deli, pa se za ove trai poseban nosilac, a
za one opet drugi. Ko treba da bude jedan a ko drugi - nema
sumnje kad su posredi mu i ena; a isto tako nema sumnje da
cena za nevestu, kojom je mukarac kupio proizvodnu snagu
ene, mora da ustupi mesto mirazu, koji njega obeteuje za
izdravanje neproizvodne ene ili koji eni treba da zajami nezavisnost i sigurnost pored mua koji privreuje.
Zahvaljujui ovoj tesnoj vezi miraza u novanoj privredi s
ukupnom konstitucijom branog ivota - bilo zarad obezbeivanja mua, ili zarad obezbeivanja ene - postaje razumljivo
to to je, konano, kako u Grkoj tako i u Rimu, miraz postao
obeleje legalne supruge, nasuprot konkubini, koja nema nikakvu drugu pretenziju na mukarca, tako da ovaj ne mora da
bude obeteen, niti se ona mora osigurati za sluaj neispunjenja
braka. I to nas vodi do prostitucije, koja ponovo stavlja pod novo
svetio znaenje novca za odnos meu polovima. Dok svi darovi
mukarca za enu ili eni, koji se daju pri zakljuenju braka - pa
tako i svadbeni poklon i pretium virginitatis - mogu da se pojave
i pojavljuju se koliko kao pokloni u naturi toliko i kao pokloni u
novcu, nebranom predavanju, za koje se uopte plaa neka
cena, redovno odgovara novana forma poklona. Samo transakcija u novcu nosi karakter sasvim momentalne veze koja ne
ostavlja nikakve tragove, onaj karakter koji je svojstven prostituciji. Predavanjem novca ovek se potpunije izvlai iz te veze, radikalnije s njom raskida nego u sluaju predavanja bilo kojeg
kvalifikovanog predmeta, za koji - usled njegovog sadraja, njegovog izbora, njegovog korienja - lake ostaje vezan traak
linosti davaoca. Poudi koja se momentalno uzdie do vrhunca,
i isto tako se momentalno gasi, poudi kojoj slui prostitucija,
primeren je jedino novani ekvivalent, koji nikoga ne povezuje i
naelno je u svakom trenutku pri ruci, a i u svakom trenutku je
dobrodoao. Za odnos meu ljudima, koji je, po svojoj sutini,
usmeren ka trajanju i unutranjoj istini povezujuih snaga - kao
to je ljubavni odnos, koliko god brzo bio prekinut - novac nikad
nije adekvatan posrednik; za kupljivo uivanje, koje odbacuje
svaku vezu to prevazilazi trenutak i onaj iskljuivo ulni nagon,

27 Filozofija novca

417

sam novac, koji se svojim predavanjem apsolutno razdvaja od

linosti i najtemeljnije preseca svaku dalju konsekvencu, obavlja
objektivno i simbolino najpotpuniju uslugu; plaajui novcem,
ovek je najtemeljnije zavrio svaku stvar, tako temeljno kao s
prostitutkom posle postignutog zadovoljenja. Time to je veza
meu polovima u prostituciji sasvim nedvosmisleno ograniena
na ulni akt, ona je srozana na - samo rodu - saobrazni sadraj;
ona se sastoji u onome to moe da postigne i oseti svaki primerak roda, i u emu se susreu inae najsuprotstavljenije linosti,
a
ine se ukinutima sve individualne razlike. Zato je odgovarajui
ekonomski objekt za ovu vrstu veza novac, koji - stojei s one
strane svake individualne odreenosti, takorei, predstavlja rodni tip ekonomskih vrednosti, prikaz onoga to je zajedniko svim
pojedinanim vrednostima. Tako se, obrnuto, u biu novca osea
neto od bia prostitucije. Indiferencija s kojom se on nudi za
svaku upotrebu, neverstvo s kojim se odvaja od svakog subjekta,
jer ni s jednim nije stvarno povezan, objektivnost koja iskljuuje
svaku srdanu vezu, a svojstvena mu je kao istom sredstvu - sve
to uspostavlja sudbonosnu analogiju izmeu njega i prostitucije.
Dok Kant kao moralnu zapovest postavlja da se nikad nijedan
ovek ne sme upotrebiti kao puko sredstvo, nego svagda ujedno
priznavati i s njim se ophoditi kao sa svrhom - dotle prostitucija
ukazuje na apsolutno suprotno ponaanje, i to na obema sudelujuim stranama. Tako je ona, od svih odnosa meu ljudima,
moda, najpregnantniji sluaj uzajamnog srozavanja na puko
sredstvo; i to je moda onaj najjai i najdublji momenat koji nju
uvodi u tako blisku istorijsku vezu s novanom privredom, privredom sa sredstvima u najstroem smislu.
Na ovome se zasniva pojava da strahovito liavanje dostojanstva u prostituciji nalazi svoj najprecizniji izraz u njenom
novanom ekvivalentu. Sigurno je da nizak stupanj ljudskog dostojanstva predstavlja injenica da ena za tako sasvim bezlinu,
isto spoljanje-objektivnu naknadu daje ono to joj je najintimnije i najlinije, to bi trebalo rtvovati samo na osnovu sasvim
individualnog impulsa, i samo u naknadu za podjednako lino
predavanje mukarca, koliko god ono, moda, ima drukije znaenje nego predavanje ene. Ovde oseamo najpotpuniju i najmuniju neprimerenost izmeu usluge i protivusluge; ili, ak:
418

unienje prostitucijom je upravo u tome to ona najliniji i najrezervisaniji posed ene tako srozava da se za njega kao primereni
ekvivalent doivljava ona najneutralnija vrednost, najdalja od
svega linoga. Ipak, ta okarakterisanost prostitucije novanom
naknadom nailazi na neka suprotna razmiljanja, koja je nuno
razmotriti da bi se sasvim precizno ispoljilo pomenuto znaenje
novca.
ini mi se da sasvim lini, intimno-individualni karakter,
kakav treba da ima seksualno predavanje ene, nije sasvim u
skladu s gorepomenutom injenicom da je samo ulna veza
izmeu polova isto generalne sutine, da u njoj, kao apsolutno
optem i nama ak sa ivotinjskim carstvom zajednikim faktorom, ugaena biva upravo svaka personalnost i individualna intimnost. Sigurno je jedan od razloga za to to mukarci toliko
esto pokazuju sklonost da o enama govore u pluralu, da o
njima sude uture, sve njih zajedno, takorei, bacajui u jedan
ko - dakle, da je jedan od razloga za to takoe u injenici daje
to
to mukarce s grubom ulnou zanima kod ena upravo isto
kod krojaice i kod princeze. Otuda se ini iskljuenim da se ba
u toj funkciji nae prava vrednost linosti; sve druge, slino ovome opte stvari: jelo i pie, redovne fizioloke, ak psiholoke
delatnosti, nagon za samoodranje i tipino logike funkcije, nikad se ne dovode u solidarnu vezu s linou kao takvom, nikad
se ne osea da neko, upravo u vrenju ili pruanju toga u emu se
nimalo ne razlikuje od svih drugih, ispoljava ili daje svoju intimu, ono sutinsko, ono najobuhvatnije. Ipak, prilikom seksualnog predavanja ene neosporna je ova analogija: taj sasvim opti
akt, istovetan za sve slojeve ljudi - bar za enu - osea se ujedno
kao najliniji akt koji ukljuuje njenu intimu. To se moe razjasniti ako prihvatimo miljenje da su ene uopte dublje urasle u
tip
roda nego mukarci, iji se pojedinac od njega vie diferencira i
individualizuje. Odatle bi najpre sledilo da se kod ena moe vie
podudarati rodni i lini element. Ako su ene stvarno jo tenje i
dublje od mukaraca povezane s nejasnim praizvorom prirode,
onda je ono to je kod njih najsutinskije i najlinije jo jae
ukorenjeno u pomenutim najprirodnijim, najoptijim funkcijama,
419

razliitim od onoga to je svaka za sebe - da se ona nuno

odraava u veoj jedinstvenosti bia svake ene za sebe ponaosob. Izgleda da iskustvo potvruje da su pojedinane snage, kvaliteti, impulsi ene psiholoki neposrednije i tenje povezani
nego kod mukarca, ije su sutinske strane samostalnije razvijene, tako da su razvitak i sudbina svake ponaosob relativno nezavisni od svake druge. Ali bie ene - tako se moe saeti bar
opte miljenje o njoj - mnogo vie ivi pod znakom svega ili
niega, njene naklonosti i potvrivanja radom tenje su povezani, pa se kod ena lake nego kod mukaraca moe iz jedne take
podstai ukupnost bia sa svim njegovim oseanjima, htenjima,
mislima. Ako je to tako, onda je donekle opravdana ona pretpostavka da ena tom jednom, centralnom funkcijom, tim predavanjem tog jednog dela svoga Ja, stvarno potpunije i bez ograda
daje svoju celu osobu nego to to ini tom istom prilikom neki
diferenciraniji mukarac. Ve na bezazlenijim stupnjevima odnosa izmeu mukarca i ene namee se ta razlika njegovog znaenja za oboje; ak i primitivni narodi razliito odreuju kazne
koje mladoenja odnosno nevesta moraju da plate zbog jednostranog ukidanja zaruka, i to tako da, na primer, Bakaki trae od
nje pet guldena, a od njega deset; kod stanovnika Bengkula mladoenja koji prekri ugovor plaa etrdeset, a nevesta samo deset
guldena. Prema tome, znaenje i posledice, koje drutvo vezuje
za ulnu vezu izmeu mua i ene, takoe podleu pretpostavci
daje ena u razmenu dala celo svoje Ja, sve svoje vrednosti ukupno, a mu samo deo svoje linosti. Zato, po toj pretpostavci,
devojci koja je pogreila biva prosto osporena ast; brana
preljuba ene se mnogo surovije kanjava nego preljuba mua,
kod koga se pretpostavlja da se povremena, isto ulna ekstravagancija jo moe spajati s vemou eni, bar u svim intimnim i
bitnim stvarima. Po toj pretpostavci, prostitutka biva deklasirana
sasvim neopozivo, dok se i najgori razvratnik jo moe izvui iz
kala, takorei, drugim stranama svoje linosti, pa osvojiti svaki
poloaj u drutvu. Dakle, u isto ulni akt, o kojem je re kod
prostitucije, mukarac unosi samo minimum svoga Ja, a ena
maksimum - naravno, ne u pojedinanom sluaju nego u svim
sluajevima, posmatranim zajedno; odnos na osnovu kojeg razumljivi postaju kako podvoenje, tako i esto navoeni sluaje420

vi lezbijske ljubavi meu prostitutkama: budui da na osnovu

svojih veza s mukarcima, u koje oni nikad ne stupaju kao stvarni
i celoviti ljudi, prostitutka mora da osea strahovitu prazninu i
nezadovoljenost, ona dopunu za to trai u onim odnosima u kojima su, ipak, uesnici bar jo neke druge ljudske strane. Dakle, ni
ideja da je seksualni akt neto opte i bezlino, ni injenica da je
mukarac u njemu, spolja gledano, uesnik koliko i ena - ne
mogu da ospore tvrdnju o takvom odnosu gde je uee ene
neizmemo linije, sutinskije nego u sluaju mukarca, takvo koje
obuhvata samo Ja i tvrdnju da je novani ekvivalent za to najnepodobniji i najneprimereniji, te njegovo davanje i prihvatanje
znai najdublje omalovaavanje linosti ene. Liavanje ene
dostojanstva u prostituciji ne lei, po sebi i za sebe, u njenom
poliandrijskom karakteru, u tome to se ona daje mnogim mukarcima; prava poliandrija ak obezbeuje eni esto odlunu prevagu,
na piimer, kod relativno visoko uzdignute grupe Naira u Indiji.
Samo, tu nije bitna injenica da prostitucija znai poliandriju,
nego da ona znai poliginiju. Upravo ova svugde neuporedivo
srozava vrednost same ene: ena gubi svoju vrednost kao retkost. Spolja gledano, prostitucija sjedinjuje ak poliandrijske s
poliginijskim odnosima. Jedino prednost, koju svugde ima onaj
ko daje novac nad onim ko daje robu, prouzrokuje da samo oni
koji mukarcu daju ogromnu prevagu, odreuju karakter prostitucije. Takoe u odnosima koji nemaju nikakve veze s prostitucijom, esto, ene oseaju neprijatnost i omalovaavanje u
primanju
novca od svojih ljubavnika, dok se to oseanje retko protee na
poklone u predmetima; nasuprot tome, za njih je zadovoljstvo i
satisfakcija da one njima daju novac; prialo se d a j e Marlboro
( Marlborough ) imao uspeha kod ena zato to je od njih primao
novac. Upravo istaknuta nadmo onoga ko daje novac nad onim
ko ga uzima, nadmo koja se u sluaju prostitucije protee do
najstranijeg drutvenog distanciranja, u pomenutom obrnutom
sluaju daje eni satisfakciju: zato to vidi da je od nje zavisan
onaj na koga je inae naviknuta da gleda kao na vieg od sebe.
Dakle, pred nama je upadljiva injenica da u mnogim primitivnijim kulturama prostituciju nikako ne doivljavaju kao oma421

miraz ili poklon za hramovnu riznicu, kao to sada ujemo da izvesna crnaka plemena upranjavaju isti obiaj u svrhe sticanja
miraza. Devojke, u koje u ovom sluaju spadaju esto i keri poglavice, niti zato gube neto od svoga ugleda u javnosti, niti se
time njihov kasniji brani ivot bilo kako prejudicira. Ta neizmema razlika naspram naeg naina doivljavanja znai da oba
faktora: enska seksualna ast i novac - nuno stoje u naelno
razliitim odnosima. Ako se poloaj prostitucije kod nas oznaava nepremostivom distancom, potpunom nesamerljivou izmeu
dveju pomenutih vrednosti, one su u odnosima sa sasvim drukijim gledanjem na prostituciju sigurno mnogo blie jedne drugima. To odgovara rezultatima do kojih je doveo razvoj krvarine,
novane kazne za ubistvo oveka. Sve vie vrednovanje ljudske
due i sve nie vrednovanje novca doveli su do onemoguavanja
krvarine. Isto takav kulturni proces diferenciranja, koji individuumu daje poseban naglasak, relativnu neuporedivost i nesamerljivost,
pretvara
novac
u
merilo
i
ekvivalent
tako
suprotstavljenih
objekata da njegovi, tako nastali indiferencija i objektivitet, njega ine sve nepodobnijim za izjednaavanje linih vrednosti. Pomenuta nesrazmemost izmeu robe i cene, koja prostituciji u
naoj kulturi daje karakter, u niim kulturama jo ne postoji u
istoj meri. Kad putnici izvetavaju da, u veoma primitivnim plemenima, postoji upadljiva telesna, esto i duhovna slinost ena
s mukarcima, to oznaava da njima nedostaje upravo ono diferenciranje koje kultivisanijoj eni i njenoj seksualnoj asti daje
vrednost, nesamerljivu s novcem, ak i kada ona, u poreenju s
mukarcima iz istog kruga, izgleda manje diferencirana i dublje
ukorenjena u tip roda. Donoenje suda o prostituciji otprilike je
ilo istim tokom kojim je tekao i razvoj crkvene kazne i krvarine:
totalitet oveka kao i njegove unutranje vrednosti su, u
primitivnim epohama, relativno neindividualnog karaktera, dok je novac,
zbog toga to je redak i manje u upotrebi, relativno individualan.
Razdvajajui jedno od drugoga, razvitak onemoguava odmeravanje jednog drugim ili, gde to ipak i dalje postoji, kao u
prostituciji, dovodi do stranog srozavanja vrednosti linosti.
ini mi se da su, od obuhvatnog kompleksa razmatranja
422

je, kod kojih su ekonomski motivi jedini bitni, bilo je ne samo u

svako doba i na svakom stupnju kulture nego su one upravo u
primitivnijim grupama i odnosima ba posebno este, tako da u
ovima ne izazivaju nikakvo negodovanje. Srozavanje linog
dostojanstva, kakvo danas postoji kod svakog braka koji nije
sklopljen na osnovu individualne naklonosti - tako da sramno
prikrivanje ekonomskog motiva izgleda kao obaveza pristojnosti - ne doivljava se kao takvo u pomenutim jednostavnijim kulturnim odnosima. Razlog takvom razvitku je u tome to porast
individualizovanja ini sve protivrenijim i nedostojnijim da se u
isto individualne odnose ulazi iz drugih a ne iz isto individualnih razloga; jer meu socijalnim momentima braka danas vie
nema linog izbora (osim ako se ideja potomstva ne pokae kao
takav momenat), ak taj izbor pripada njegovoj, samo individualnoj, unutra usmerenoj strani, ukoliko drutvu nije stalo do
staleke jednakosti suprunika - to ipak ostavlja veliku irinu
i samo retko dovodi do sukoba meu individualnim i drutvenim interesom. U drutvu s relativno nediferenciranim elementima moe biti, isto tako, relativno nevano koji se par spaja nevano ne samo za zajedniki ivot suprunika nego i za potomstvo: jer gde god su, u celini uzev, usklaeni konstitucija,
zdravstveno stanje, temperament, unutranje i spoljanje forme
ivota i ivotni smerovi u grupi, uspelost potomstva ne zavisi od
tako tekog izbora branog para, koji meusobno odgovara i dopunjava se, kao u veoma diferenciranom drutvu. Zato je sasvim
prirodno i svrsishodno da se u prvim pomenutim drutvima
brani izbor odreuje drugim razlozima, a ne isto individualnom ljubavnom naklonou. Svakako, u vrlo individualizovanom drutvu, trebalo bi da presudni budu takvi razlozi; u njemu
je sve reda pojava uzajamno odgovaranje dveju individua: sve
manja uestalost sklapanja brakova, na koju se nailazi svuda u
vrlo prefinjenim kulturnim odnosima, sigurno je delimino prouzrokovana okolnou da sasvim izdiferencirani ljudi teko nalaze sasvim simpatinu dopunu sebi samima. Sada za ove nemamo
nikakvog drugog kriterija, ni znaka, osim uzajamne instinktivne
naklonosti. Poto je samo lina srea onaj interes koji, konano,
suprunici jedini moraju zajedno da ostvare, ne bi bilo nikakvog
obaveznog povoda za pomenuto strogo sprovoeno, zvanino,
423

licemerno ukazivanje na erotski motiv, kad sadanje drutvo

ne bi, zarad uspelog potomstva, zapravo moralo da insistira na
svemoi ovog motiva. Ma koliko to isto moglo biti varljivo - i
to posebno u razvijenijim odnosima, ijim se komplikacijama
upravo najistiji instinkti esto pokazuju nedovoljno doraslima
- i ma koliko uspean ishod iziskivao i druge uslove za to, u
svom uspehu za raanje potomstva taj motiv je, svakako, beskrajno nadmoan nad momentom izbora, datim novanim posedom; tavie, on je, u poreenju s njim, apsolutno i jedino
ispravan. Sklapanje braka zasnovano na novcu neposredno stvara stanje panmiksije - sparivanja bez izbora, bez obzira na individualne kvalitete - stanje za koje je biologija dokazala da je
povod
za najneposrednije i najpogubnije izopaavanje rodova. U braku zasnovanom na novcu sjedinjavanje para odreuje se momentom koji nema nikakve veze s rasnom svrsishodnou upravo kao to obziranje na novac esto dri na dovoljnom rastojanju parove koji su stvarno saobrazni jedno drugom - pa
ga u istoj meri treba smatrati za momenat degeneracije, gde
odlunija diferenciranost individua ini sve vanijim upravo
izbor prema individualnoj usklaenosti. Dakle, i u ovom sluaju je isto kao i kod narasle individualizovanosti u drutvu,
koja novac ini sve nepodobnijim posrednikom isto individualnih veza.
Drugo: ovde se, u vrlo izmenjenoj formi, ponavlja zapaanje
o prostituciji, naime, da je ona, istina, isto tako poliandrija kao i
poliginija, ali da, usled socijalne premoi mukarca, iskljuivo
posledice poliginijskog momenta, onog koji deklasira enu, u
njoj postaju delotvome. Naime, brak zasnovan na novcu izgleda
kao da je nuno nekakva hronina prostitucija; ona strana koja je
podstaknuta novcem, bio to mu ili ena, uvek biva podjednako
intimno liena dostojanstva. Samo, normalno sluaj nije takav.
Udajui se, ena veinom u taj odnos unosi ukupnost svojih interesa i energija, bez ograda zalae svoju linost, centar i
periferiju; dok oenjenom mukarcu ne samo da moral doputa mnogo
veu slobodu kretanja nego on ni bitni deo svoje linosti, koji je
obuzet pozivom, unapred ne unosi u branu vezu. S obzirom na
odnos polova u naoj kulturi, mukarac, koji se eni radi novca,
424

ga. Poto ona muu pripada vie nego on njoj, za nju je sudbonosnije da u brak ulazi bez ljubavi. Zato sam sklon da poverujem
ovde psiholoka konstrukcija nuno dolazi namesto
dovoljne
empirije - da su tragine posledice braka zasnovanog na
novcu
bitno i posebno, kad su posredi prefinjenije prirode, tee
tamo
gde je ena ta koja je kupljena. I tu, kao i u mnogim
drugim
sluajevima, kao osobenost veza zasnovanih na novcu
pokazuje
se okolnost da eventualna prevaga jedne strane vodi ka
njenom
najtemeljnijem upranjavanju, ak pojaavanju. Razume
se,
to
je
od poetka tendencija svakog odnosa ove vrste. Poloaj
onog
primus inter pares, postaje vrlo lako poloaj jednog primus
kao
takvog, jednom steena prednost, na bilo kojem
podruju,
predstavlja stupanj do daljeg, onog koji poveava distancu;
dobijanje
povlaenog posebnog poloaja esto je utoliko lake
ukoliko
neko stoji na vioj poziciji; ukratko, obino se odnosi
nadmoi
razvijaju u rastuim proporcijama, i akumulacija
kapitala
kao
jednog sredstva moi samo je jedan pojedinaan sluaj
vrlo
obuhvatne
norme,
koja
vai
na
svim
moguim,
neekonomskim
podrujima moi. Ova esto sadre izvesna jamstva i
protivtee,
koji
postavljaju brane pomenutoj lavini nadmoi; recimo,
obiaj,
pijetet, pravo, one - unutranjom prirodom interesnih
425

samo u tome da se te tako, u neku ruku, uzajamno predestinirane

osobe sastanu. Besmislenost ljudskih sudbina ne moe se pokazati u traginijem vidu od neudatosti i neoenjenosti, ili nesrenih brakova dva meusobno strana oveka, a trebalo je samo
da se oni upoznaju, pa da jedno u drugom nau svaku mogunu
sreu. Nema sumnje, savreno uoblienje enidbeneg oglasa moglo bi da racionalizuje lepu nasuminost tih odnosa, kao to je
oglas uopte jedan od najveih kulturnih nosilaca usled toga to
pojedincu prua neizmemo vie izgleda za adekvatno zadovoljenje potreba, nego kad je on upuen na sluajnost neposrednog
nalaenja objekata. Upravo pojaano individualizovanje potreba
ini apsolutno potrebnim oglas kao proirenje kruga ponuda.
Ako, ipak, bas u slojevima vie diferenciranih linosti, koje su,
naizgled, naelno najvie upuene na enidbeni oglas, taj oglas
nikako ne dolazi u obzir, onda to odbacivanje mora imati neki
sasvim pozitivan razlog. Pratimo li enidbene oglase koji se
stvarno pojavljuju, videemo da u njima imovinske prilike traitelja ili traenih ine pravu, mada katkad prikrivenu centralnu
taku interesa. I to je vrlo pojmljivo. Naime, nijedan drugi kvalitet linosti ne moe se iole tano ili ubedljivo-odreeno navesti u
nekom oglasu. Ni spoljna pojava, ni karakter, ni mera ljubaznosti, ni mera intelekta ne mogu se opisati tako lako da nastane nedvosmislena slika, koja izaziva individualni interes. Jedino to se
u svim sluajevima moe sasvim sigurno oznaiti jeste novani
posed osoba, pa je neizbena crta ljudske predstave takva da se,
meu vie odredaba jednog objekta istie, kao objektivno prva i
najhitnija, ona koja se najpreciznije i najodreenije moe navesti
ili spoznati. Ova svojevrsna, takorei, metodoloka prednost
novanog poseda sam enidbeni oglas ini nemoguim za one
stalee kojima je on, zapravo, najneophodniji, i to usled okolnosti da ta prednost tom oglasu daje peat priznavanja pukog
novanog interesa.
Uostalom, za prostituciju se, kao vaea, vezuje i ta pojava
da novac, koji prelazi izvestan kvantitet, gubi svoju nedostojanstvenost i nesposobnost da bude odgovarajua mera za individualne vrednosti. Gnuanje, koje moderno, dobro drutvo
osea pred prostitucijom, utoliko je odlunije ukoliko je to drutvo bednije i siromanije, a smanjuje se s visinom cene za koju

426

se osoba prodaje, sve dok, konano, to drutvo glumicu, za koju

svi znaju da je neki milioner izdrava, vrlo esto prima u svoje
salone; dok je takav enski stvor, moda, mnogo vea krvopija,
varalica, dublje iskvarena od bilo koje uline drolje. Tu deluje i
ona ve optepoznata injenica da velike lopove putaju da
pobegnu, a one sitne veaju, a i da veliki uspeh kao takav, relativno
nezavisno od svog podruja i sadraja, izaziva izvestan respekt.
Samo, ono to je bitno, a i dublji razlog je, ipak, u tome to prodajna cena svojom prekomernom visinom objekt prodaje poteuje omalovaavanja, koje mu inae donosi injenica da ga
uopte prodaju. U jednom od svojih opisa iz doba drugog carstva
Zola govori o supruzi nekog oveka na visokom poloaju, za
koju se znalo da su je mukarci mogli imati za 100.000-200.000
franaka. U toj epizodi, ija je osnova sigurno jedna istorijska injenica, on pripoveda ne samo da se ta osoba kretala u najotmenijim krugovima nego i da je sebi obezbeivao poseban ugled
onaj ko je bio poznat kao njen ljubavnik. Kurtizana, koja se prodaje za vrlo visoku cenu, time dobija vrednost retkosti - jer ne
samo da se skupo plaaju stvari koje imaju vrednost retkosti
nego i, obrnuto, tu vrednost dobijaju oni objekti koji iz bilo
kojeg
drugog razloga, bilo to makar posledica modne udljivosti, postiu visoku cenu. Kao i mnogi drugi predmeti, tako i milost
neke
kurtizane postaje predmet velikog potovanja i tranje mnogih
zato to je ona imala hrabrosti da trai sasvim neuobiajenu
cenu.
- Englesko pravosue je moralo poi od odgovarajue osnove
kad je odluilo da se suprugu neke zavedene ene dosudi novano obeteenje. Ovaj postupak, koji suprunika srozava do
uloge podvodaa svoje ene, u najveoj je opreci s naim oseanjem. Samo, te kazne su izuzetno visoke ; znam sluaj jedne ene
koja je imala odnose s vie mukaraca, pa je svaki od njih bio
osuen na obeteenje supruga, u visini od 50.000 maraka. Izgleda da se i tu visinom svote samerava niskost naela da se takva
vrednost uopte moe sameravati novcem, ak da se, vrlo naivno, visinom svote izraava potovanje supruga, zavisno od njegovog socijalnog poloaja: bar pisac Junijusovih pisama otro
427

Ovo gledite najupadljivije pokazuje svoje znaenje prilikom kupovine nekog oveka u onom smislu te rei koja je
najea u jezikoj upotrebi: prilikom potkupljivanja. Sada u
prei na razmatranje potkupljivanja, u njegovom specifino
novanom obliku. Po vladajuem socijalnom moralu, ve je
kraa ili prevara s malim svotama mnogo podlonija preziru
nego kraa velikih svota. To je, u izvesnom smislu, opravdano,
naime, kad je re o osobama u relativno dobroj ekonomskoj situaciji. Naime, tada se zakljuuje da dua, koja ne moe da odoli ak ni tako malom iskuenju, mora biti posebno jadna i slaba,
dok je, ipak, jaa ona dua koja podlee tek vrlo znatnom iskuenju! Odgovarajue tome, podmitljivost - prodaja dunosti
ili ubeenja vai za utoliko goru ukoliko je posredi manja svota.
Tako se, stvarno, podmiivanje doivljava kao kupovina linosti, koja se rangira prema tome da li je ona uopte neplativa,
da li se skupo ili jeftino daje. Ovde je drutvenoj proceni tanost,
naizgled, zajamena okolnou da je ona samo refleks subjektove samoprocene. Iz te veze podmiivanja s elom linou
potie ono svojevrsno dostojanstvo koje podmitljiv ovek uobiajeno uva, ili se bar tako prikazuje, i koja ili izgleda kao nepristupanost za male svote ili, gde ak ni toga nema, kao
izvesna grandezza, strogost i nadmonost ponaanja koje davaoca srozavaju u ulogu primaoca. Taj spoljanji izgled treba
linost da predstavi kao neprikosnovenu, s utvrenom vrednou, pa koliko god to bila komedija, ipak, naroito zato to se
druga strana time bavi nekom vrstom preutne konvencije, to
baca izvestan refleks u unutranju sferu i podmitljivu osobu
titi od onog samoponitavanja i samoobezvreivanja koji bi
nuno sledili za korienjem vrednosti njegove linosti kao nekog uloga za izvesnu novanu svotu. Kod starih Jevreja, pa jo i
sada esto na Orijentu, kupovina i prodaja odvijaju se uz formule utivosti, tako kao da kupac predmet prihvata kao dar. Dakle,
ak i kod legitimnih transakcija izgleda kao da osobeno dostojanstvo Orijentalca dejstvuje u smeru prikrivanja pravog novanog interesa.
Takvo ponaanje podmitljivca i ukupna injenica podmitljivosti uopte najvie se olakavaju i ire novanom formom
podmiivanja. Sasvim naelno, novac omoguava potajnost, ne-

428

vidljivost, bezglasnost promene poseda, kao nijedna druga vrednosna forma. Njegova zgusnutost doputa da ovek, s komadom
hartije koji sputa drugome u ruku, njega pretvori u bogatog oveka; njegova bezoblinost i apstraktnost doputaju da ga ulaemo u najrazlinije i najudaljenije vrednosti, te da ga tako
sklonimo
od pogleda najblie okoline; njegova anonimnost i bezbojnost
ine neprepoznatljivim izvor iz kojeg je on doao do sadanjeg
vlasnika: on na sebi ne nosi nikakav dokument o poreklu, kao to
to, jasnije ili skrivenije, nose toliki konkretni predmeti vlasnitva. Dok izrazivost svih vrednosti novcem onome ko privreuje omoguava najjasniji i najneskriveniji uvid u nivo njegovog poseda, dotle ona prema drugima dozvoljava skrivenost i
neraspoznatljivost poseda i transakcija, kakve nikad ne doputaju forme ekstenzivne svojine. Podlonost novca skrivanju je
simptom ili ekstremno uoblienje njegovog odnosa prema privatnom posedu. Time to se on najvie od svih dobara moe
uiniti nevidljivim i nepostojeim za druge, on se pribliava duhovnom posedu; i kao to njegov privatni, takorei, solipsistiki
karakter zapoinje i ujedno se dovrava s umeem utanja, tako i
ono to je privatno, individualistiko kod novca nalazi svoj potpuni izraz u pomenutoj mogunosti prikrivanja. Razume se, u
tome lei velika opasnost za one koji imaju pretenzije i interese
za voenje privrede, a da sami ne mogu neposredno da je kontroliu ili na nju utiu. Kad modema prava propisuju javnost za
upravljanje finansijama drave, kao i akcionarskih drutava,
onda je za opasnosti, koje se tako ele izbei, jedno od bitnih izvorita u novanoj formi privreivanja, u njoj svojstvenoj lakoi
prikrivanja, u klici zavoenja, u lakoi nelegitimne upotrebe tekoama za sve one koji su izvan ali su zainteresovani - a to se
moe naelnom otvorenou poslovanja donekle paralisati. Tako
se u novanim odnosima i njihovim posredstvom oituje jedno
opte kulturno diferenciranje: ono to je javno biva sve javnije,
ono to je privatno biva sve privatnije. Ranijim i uim krugovima
je to podvajanje dalje; u njima se privatni odnosi pojedinca ne
mogu tako prikriti, ni tako zatititi od zavirivanja i meanja drugih, kako to doputa stil modernog ivota, dok je, s druge strane,
u takvim krugovima nosiocima javnih interesa neki mistian autoritet i prikrivanje vie i svrsishodnije svojstven nego u irokim
429

krugovima, gde im, ve usled dimenzije oblasti njihove dominacije, usled objektiviteta njihove tehnike, usled njihove distance
od svake osobe ponaosob, raste snaga i dostojanstvo, koje im pomau da podnesu javnost svog ponaanja. Tako politika, uprava,
sud gube svoju tajanstvenost i nepristupanost u istoj meri u kojoj individuum stie mogunost za sve potpunije povlaenje i
ograivanje svojih privatnih poslova od svih koji su izvan njih;
treba samo uporediti englesku povest s nemakom ili pregledati
kulturnu povest dva poslednja stolea u krupnim crtama - pa
spoznati ovu korelaciju. Stavie, i na podruju religije ispoljio se
taj proces diferenciranja, i to zahvaljujui reformaciji. Dok katolika crkva svoj autoritet uvija u mistinu formu, koja caruje na
apsolutnoj visini iznad vemika, i ovome uskrauje svako postavljanje pitanja, svaku kritiku, svako sadejstvo, ona njemu, ipak,
ne
doputa nikakvo nesmetano, versko za-sebe-bivstvo, nego se
pretvara u instancu njegovih religijskih odnosa, koja uestvuje u
svekolikom znanju i svugde zadire. Zatim je reformacija dala
crkvenoj
organizaciji,
obrnuto:
javnost,
pristupanost,
podlonost
kontroli, a naelno je odbacila sva prikrivanja i stvaranja barikada pred oima pojedinanog vemika. Dok je on ujedno stekao
mnogo nesmetaniju slobodu verskog oseanja, njegov odnos
prema vlastitom bogu postao je privatan, koji je on samo sa sobom imao da uredi.
I sada se vraamo privatnosti i tajanstvenosti, koje su novanom privredom postale svojstvene ekonomskim odnosima, u
skladu s optim kulturnim tendencijama, na prodaju oveka:
podmiivanje, koje u novanoj privredi, upravo usled njenih pomenutih svojstava, stie do svog najvieg oblija. Podmiivanje
komadom zemlje ili stadom stoke ne samo da se ne moe sakriti
od pogleda okoline, nego se ni sam potkupljeni ne moe, pretvarajui se kao da nieg nije bilo, ponaati suprotno onome kako to
sobom nosi ve okarakterisano reprezentativno dostojanstvo potkupljivosti. A novcem se moe neko, takorei, iza njegovih vlastitih lea podmititi, on treba da se pretvara da nema pojma o
tome, jer se to za njega ne kai specifino i lino. Tajnost,
nesmetana reprezentacija, netaknutost svih drugih ivotnih veza moe
430

momentu moe iscrpeti potpuno i bez ostatka, tako da, spolja

gledano, za linost ostaje vezana jo manje nego neki novani
dar - ipak, to odsustvo traga, naroito u pogledu unutranjih konsekvenci, nije isto kao kod podmiivanja novcem; jer za ovo je
karakteristina ta pojava da se, s datim i uzetim novcem, utoliko
svaka veza meu delatnim osobama zavrava, dok u pomenutom
sluaju namesto momentalnog buenja mnogo pre nastupa averzija, kajanje ili mrnja nego puka ravnodunost. Razume se, takva prednost podmiivanja novcem prirodno se samerava s tim
to, ako prikrivanje ne uspe, ono donosi najjae deklasiranje
dotinoga. I ovde je paralela s kraom karakteristina. Posluga
krade mnogo rede - tj. samo u sluaju vrlo velike moralne iskvarenosti - novac nego hranu, ili druge sitnice. Iskustva s mnogima pokazuju da se usteu da kradu istu vrednost u novcu koju
prisvajaju, relativno mirne savesti, u vidu boce vina, ili predmeta
za ulepavanje ena. Sa sasvim odgovarajueg stanovita, na
krivini zakonik ocenjuje uzimanje manjih koliina hrane i robe
za uivanje radi neodlone potronje samo kao sasvim lak prestup, dok krau novane svote u istoj toj vrednosti, pod izvesnim
okolnostima, kanjava stvarno strogo. Oito se pretpostavlja da,
u sluaju trenutne potrebe, mogunost prisvajanje neposrednog
potrebnog predmeta predstavlja tako snaan podsticaj daje podleganje njemu i suvie ljudska stvar, te ga ne treba strogo kanjavati. Sto je objekt udaljeniji od te neposredne funkcije, to se
potreba moe podmiriti duim zaobilaznim putem, to je podsticaj slabiji, pa je preputanje njemu dokaz jae nemoralnosti. Zato
se, po saznanju jednog najvieg suda, na primer, materijal za paljenje vatre ne moe raunati u sredstva za uivanje, te njegova
kraa ne spada u olakice za kanjavanje krae. Bez sumnje, pod
odreenim okolnostima, paljenje vatre je isto toliko hitna potreba i neodlona za samoodranje kao i hleb; ipak, upotreba vatre
je posrednija od upotrebe hleba, ona ima, takorei, vie meustadijuma, pa se moe pretpostaviti da onaj ko pada u iskuenje tu
ima vie vremena za razmiljanje, koje mu ne ostavlja ulna neposrednost podsticaja. Novac najvie odudara od takve prisutnosti uivanja, potreba se uvek vezuje samo za ono to je iza nje,
tako da iskuenje, koje iz nje izbija, takorei, ne nastupa kao prirodni nagon, niti sobom nosi snagu takvog nagona kao opravda431

nje za postupak. Zato koliko kraa novca, toliko i podmitljivost

novcem, izgledaju - u poreenju s vrednou koja se trenutno
uiva - kao znak rafinirane i temeljno iskvarene moralne osobine, tako da tajanstvenost, koju omoguava novac, deluje kao
neka vrsta zatitnog ureaja za subjekt. Uvek predstavljajui danak oseanju stida, ovo spada u rasprostranjen tip da nemoralno
ponaanje sebi pridruuje primesu moralnih elemenata - ne zato
da bi umanjilo kvantum svoje nemoralnosti, nego upravo da bi
moglo da ga ostvari. Razume se, i ovde se pokazuje kako novani odnosi, poev od izvesne kvantitativne granice, menjaju
svoj kvalitativni karakter. Ima gigantskih podmiivanja koja,
isto tako svrsishodno menjajui pomenuti zatitni mehanizam,
odustaju od tajanstvenosti u korist nekog, takorei, zvaninog
karaktera u istoj onoj meti u kojoj, zbog samog svog obima, tehniki to ne bi ni mogla odrati. Dvadesetak godina izmeu dodele legislativne i administrativne samostalnosti Irskoj i unije s
Engleskom bio je engleskim ministrima postavljen stvarno
nereiv problem da dve razliite drave vode jedinstvenom politikom i da dve samostalne legislature neprestano odravaju u
harmoniji. Reenje su nali u neprestanom podmiivanju: sve
raznolike tendencije irskog parlamenta vezane su u eljeno jedinstvo prosto kupovinom glasova. Tako je o Robertu Volpoulu
{Walpole) jedan od njegovih najstrastvenijih potovalaca mogao
da kae: On lino bio je sasvim nepodmitljiv; ali da bi ostvario
svoje politike namere, mudre i ispravne kakve su one bile, spremanje bio da podmiti celi Donji dom, a ne bi prezao ni od toga
da
podmiti ceo jedan narod. Stavie, o tome kako se ve najistija,
svog morala svesna savest onoga ko podmiuje moe spojiti ak
s najstrastvenijim prokletstvom podmitljivosti, pouava nas izjava jednog firentinskog biskupa na vrhuncu srednjovekovne
borbe protiv simonije: hteo je da kupi papsku stolicu, pa makar
ga ona kotala hiljadu funti - samo zato da bi istrebio proklete
simonijake! I moda najubedljiviji dokaz za to kako upravo ogromne novane svote poteuju podmiivanje - slino prostituciji - iga besramnosti i zato iga tajanstvenosti, nalazimo u
sledeem: najvei finansijski posao s poetka novog veka bilo je
pribavljanje sredstava, potrebnih Karlu V za podmiivanja zarad
njegovog izbora za cara!
432

Uz to, upravo izuzetna visina svote za kupovinu vrednosti,

koje bi trebalo izvui iz takve trgovine, esto daje izvesnu garanciju za to da time napadnuti javni interes ne trpi preveliku tetu.
injenica da su engleski kraljevi prodavali visoke slubene poloaje dovodila je bar do toga da su kupci teili da ih dobro
obavljaju: kae se da ovek who had paid 10.000for the seals
was not likely to forfeit them for the sake of a petty malversation

Ako sam tajnost

podmiivanja ve oznaio kao zatitni mehanizam za subjekt, onda je, sasvim odgovarajue tome, javnost takav mehanizam za
javne interese. Ovo je korektiv zahvaljujui kojem su te gigantske korupcije bile donekle legitimne - nisu se nikako mogle
sakriti, te se s njima, takorei, moglo snalaziti. Zato su podmiivanja
i
u jednostavnijim odnosima lake podnoljiva. O Aristidu istie
se kao neto skoro neuveno: da je, uprkos mnogim svojim diskrecionim ovlaenjima, umro siromaan. U malim antikim gradovima-dravama neasnost pojedinaca jo nije potresala temelje
celine, jer su one samo malim svojim delom bile novanoprivredne, i jer su odnosi bili prozirni i nesloeni, tako da ih je lako
bilo opet uravnoteiti. Zato je opravdano reeno da se sudbina
Atine svakog dana reavala na Pniksu*. U sluaju modernih,
veoma sloenih odnosa javnog ivota, s hiljadu njegovih sutinskih
novanoprivrednih snaga ispod povrine, ali koje se svugde reflektuju, podmitljivost inovnika deluje zaista mnogo pogubnije.
U svemu ovde razmotrenome posredi je prodaja vrednosti
koje su, istina, line ali ne i subjektivne prirode, a ijim ouvanjem linost - nasuprot vrednostima subjektivnog uivanja osea u samoj sebi neku objektivnu vrednost. injenica da kompleks vitalnih snaga, koji se unosi u brak, pri tom sledi smer vlastitog instinkta; da se ena predaje potpuno samo tamo gde
mukarac na to odgovara oseanjima iste vrednosti; da su reci i
dela posluni izraz ubeenja i obaveza - sve to ne znai toliko
vrednost koju mi imamo, nego vrednost koja mi jesmo. Dajui
which many rivals would be ready to detect.

* breuljak zapadno od atinskog Akropolja, mesto zasedanja narodne

skuptine (prim. prev.).

28 Filozofija novca

433

draji naeg bivstva nude nam se kao posed onog po sebi sasvim
besadrajnog, isto formalnog centra u nama koji mi oseamo
kao svoje, takorei, punktuelno Ja i kao subjekt imanja, nasuprot
svim njegovim kvalitetima, interesima, oseanjima, kao objektima koje imamo; i, s druge strane, posed je, kao to smo videli,
protezanje nae sfere moi, umee raspolaganja objektima, koji
upravo time bivaju uvueni u krug naeg Ja. Ja, nae htenje i
oseanje, produava se ulaenjem u stvari koje poseduje: posmatrano s jedne strane, ono ima i svoje najintimnije bie, ukoliko je
to samo jedan pojedinaan, navodljiv sadraj, ali ve izvan sebe,
kao objektivno imanje, koje tek pripada centralnoj taki; s druge
strane, ono ima i svoje krajnje spoljanje bie u sebi, ukoliko je
to
stvarno njegov posed; time to ima stvari, one su kompetencije
njegovog bivstva, koje bi bez ijedne od ovih bilo neko drugo.
Posmatrano logiki i psiholoki, proizvoljna je stvar povui granicu izmeu bivstva i imanja. A ako mi tu granicu, ipak, oseamo
kao objektivno opravdanu, onda je to zato to bivstvo i imanje, u
pogledu razlike meu njima, nisu nikakvi teorijsko-objektivni
nego vrednosni pojmovi. Svojim ivotnim sadrajima pripisujemo odreenu vrstu vrednosti i meru vrednosti kad njih oznaavamo kao svoje bivstvo, a drugu kad ih oznaavamo kao svoje
imanje. Ako, polazei od ovih sadraja, tumaimo one koji su
bliski zagonetnom Ja-sreditu kao svoje bivstvo, a one udaljenije kao svoje imanje, onda je njihovo rangiranje na tom nizu, koji
oito iskljuuje svako otro razgranienje, ipak, ustanovljivo
samo razliitou vrednosnih oseanja koja prate jedne i druge.
Ako na pomenutim prodajama to to dajemo pripisujemo svom
bivstvu, a to to dobijamo svom imanju - onda je to samo posredan izraz za injenicu da mi jedno oseanje vrednosti koje je
intenzivnije, trajnije, dotie celi krug ivota, razmenjujemo za
neposrednije, neodlonije, trenutnije oseanje vrednosti.
Ako je prodaja linih vrednosti omalovaavanje bivstva
odreenog u ovom smislu, direktna suprotnost onome polaganju na sebe, onda se moe navesti ideal linosti na kojem se
najodlunije mogu meriti pomenuti naini ponaanja; otmenost - i
to zato tako odluno to ta vrednost za novac uopte znai najradikalniji kriterijum; tako da, mereno njome, prostitucija, brak
434

u nizu koji zapoinje ve najlegitimnijim formama novanog

prometa. Kod predstavljanja ovog stanja stvari re je najpre o
odreenju samog pojma otmenosti.
Uobiajena podela naih normi objektivnog procenjivanja
na logike, etike i estetike, sasvim je nepotpuna, ako pogledamo nae stvarno prosuivanje. Da navedemo vrlo oigledan primer: mi cenimo, recimo, jasno izgraenu individualnost, samu
injenicu da neka dua ima svojevrsnu, u sebi zatvorenu formu i
snagu; neuporedivost i nezamenljivost, kojima jedna osoba, u
neku ruku, predstavlja samo svoju vlastitu ideju, oseamo kao
vrednu, i to esto nasuprot etikoj i estetikoj manjevrednosti
sadraja takve pojave. Ali nije re o pukom upotpunjavanju pomenutog sistema nego o tome da je sistematsko zatvaranje kao
takvo ovde isto tako pogreno kao i u sluaju pet ula, ili dvanaest Kantovih kategorija razuma. Razvitak nae vrste neprestano
stvara nove mogunosti da se svet ulno i intelektualno prima, a
isto tako neprestano nove kategorije za njegovo vrednovanje. I
kao to mi tako stalno uobliavamo nove delotvome ideale, tako
produbljenija svest iznosi na videlo one stalno druge, koji su dotad ve bili delotvorni ali nesvesni. Verujem da se meu
oseanjima vrednosti, kojima reagujemo na pojave, nalazi takoe jedno
koje se moe oznaiti samo kao vrednovanje otmenosti. Ta
kategorija pokazuje svoju samostalnost u tome to se postavlja
prema inae najraznovrsnijim i najrazlinijim vrednosnim pojavama: stavovi, ba kao i umetnika dela, poreklo, kao i literarni
stil, na odreeni nain izgraen ukus, ba kao i predmeti koji
njemu odgovaraju, ponaanje na nivou drutvene kulture, kao i
ivotinja plemenite rase - sve to moemo nazvati otmenim: i
ako postoje takoe izvesne veze ove vrednosti s odnosima morala i lepote, ipak, ta vrednost uvek poiva na sebi, poto jednak
stepen te vrednosti nastupa sjedinjen s najraznovrsnijim etikim
i estetikim stupnjevima. Socijalni smisao otmenosti: izuzetni
poloaj naspram neke veine, zaokruenost pojedinane pojave
u njenom autonomnom podruju, koje bi bilo odmah razoreno
prodorom bilo kojeg heterogenog elementa - oito, daje tip za
sve primene njenog pojma. Sasvim posebna vrsta razlike izmeu
bia ini spoljnjeg nosioca otmenosti kao vrednosti: ovde ta
435

jednog drugim, svoenja na zajedniki imenitelj, onog injenja sebe obinim; s druge strane, ona se ne sme ispoljiti tako
da to to je otmeno izmami iz njegove samodovoljnosti, njegove
rezervisanosti i unutranje zatvorenosti, te da njegovo bie izmesti u neku relaciju prema drugima, bila to makar samo relacija
razlike. Otmeni ovek je onaj potpuno lini, koji svoju linost,
ipak, sasvim uva. Otmenost reprezentuje sasvim jedinstvenu
kombinaciju ose anj razlike, koja poivaju na uporeivanju, i
gordog odbijanja svakog uporeivanja uopte. ini mi se da je
sasvim iscrpan primer pojava da Dom lordova ne samo da svaki
njegov lan priznaje za svog jedinog sudiju, nego 1330. godine
taj dom izriito odbacuje zahtev da njegovi lanovi sude drugim
ljudima - dakle, tako da se ak i odnos moi nad osobama izvan
vlastitog ranga kod njega javlja kao degradacija! to vie novac
vlada interesima i sam od sebe pokree ljude i stvari, to se vie
te
stvari proizvode radi njega i samo njime procenjuju, to manje
opisana vrednost otmenosti moe biti ostvarena kod ljudi i stvari.
Razne povesne pojave upuuju na tu negativnu vezu. Stare aristokratije Egipta i Indije gnuale su se pomorskog prometa i smatrale da je on nespojiv sa istotom kasta. More je posrednik kao i
novac, to je razmensko sredstvo, preokrenuto u geografsku sferu, takorei, u sebi sasvim bezbojno, pa zato, kao i novac, slui
prelaenju najrazlinijih elemenata jednih u druge. Pomorski
promet i novani promet su u tesnoj istorijskoj vezi, rezervisanost i strogo uobliena zatvorenost aristokratije nuno strahuje
da e oba dovesti do ujednaenja i nivelisanja. Zato je takoe
venecijanskom plemstvu u uspeno doba aristokratije bila zabranjena svaka lina trgovina, a tek 1784. godine plemstvo je zakonom ovlaeno da trguje pod vlastitim imenom. Ranije su
plemii to mogli da ine samo kao potajni sudeonici u poslovima
cittadina, dakle, samo iz daljine i pod maskom. U Tebi je nekad
postojao zakon da samo onaj ko je deset godina bio izvan
trinog prometa moe biti biran za javne slube; Avgust je zabranjivao senatorima da sudeluju u poreskim zakupima i bave se
brodarskim poslovima. Kad je Ranke 14. i 15. stolee oznaio
kao
plebejska stolea nae povesti, to se odnosilo nanovanoprivredne prilike, koje su tada nastajale, a iji su nosioci bili gradovi , s
436

poetkom novog veka, i u Engleskoj se osealo da razlike u bogatstvu, vaee u gradu, nikako nisu mogle da stvore tako odluno zatvorenu aristokratiju kao staleke granice, vaee na
selu. Najsiromaniji egrt mogao se nadati najboljoj budunosti,
ako se ona sastojala samo u novanom posedu, dok je sasvim nesavitljiva linija zemljinu aristokratiju razdvajala od yeomana.
Beskrajna kvantitativna stupnjevitost novanog poseda omoguava prelaenje jednog stupnja u drugi i brisanje formalne
odreenosti otmenih klasa, koja ne moe da postoji bez vrstine
granica.
Otmenosti kao idealu je, kao i estetskome o kojem sam to
ve ranije istakao, svojstvena ona ravnodunost prema pitanju
koliko. Pitanje kvantiteta sasvim uzmie pred zatvorenim u-sebi-mirovanjem vrednosti, kakva se jami biu koje sudeluje u
tome; isto kvalitativno znaenje, koje podrazumeva pomenuti
ideal, srazmemo malo se istie time to vie egzemplara stie na
taj nivo. Odluujua je injenica da je ta visina uopte uspeh
bivstvovanja, a to to je ovek sam za sebe punovani reprezentant ovoga, daje specifinu prirodu otmenom - bilo ljudskom,
bilo podljudskom - biu. Meutim, u trenutku kad se kod stvari
gleda na njihovu novanu vrednost i one tako vrednuju, one
izlaze iz sfere te kategorije, njihov vrednosni kvalitet utapa se u
njihov vrednosni kvantum, pa je svoju bazu izgubilo ono pripadanje sebi - naslikani dvojni odnos prema drugima i prema sebi koje, poev od izvesnog stepena, oseamo kao otmenost. Sutina
prostitucije, koju smo spoznali kod novca, poverava se predmetima, koji onda funkcioniu jo samo kao njegovi ekvivalenti,
tavie, njima moda u jo osetnijoj meri zato to oni imaju vie
da izgube nego to to od poetka ima novac. Ona krajnja suprotnost kategorije otmenosti, ono injenje-sebe-zajednikim s drugima, postaje tipini odnos stvari u novanoj privredi zato to su
one novcem, kao centralnim mestom, meusobno povezane, sve
s jednakom specifinom teinom plivaju u neprestano pokretnoj
novanoj struji, pa se tako, sve na istoj ravni, razlikuju samo po
veliini komada ravni koju pokrivaju.
Ovde se neizbeno istie tragina posledica svakog nivelisanja: da ono to to je visoko srozava vie nego to moe da uzdigne ono to je nisko. To je jasno kao dan kod odnosa meu
437

osobama. Gde god se obrazuje duevna sfera, posebno intelektualne vrste, u kojoj veina ljudi nalazi razumevanje i zajedninost
- tamo nuno ona lei znatno blie nivou niskoga nego nivou
najviega; jer uvek je vie moguno da se ta sfera spusti nego da
se podigne. Krug ideja, znanja, snaga volje, nijansi oseanja,
koje sobom nosi nepotpunija linost, biva pokriven onim krugom koji je svojstven potpunijoj, a ne obrnuto; dakle, onaj prvi
je
zajedniki obema, a ovaj drugi nije; tako da, uz izvesne izuzetke,
tlo zajednikih interesa i akcija mogu zadrati oni bolji i oni nii
elementi samo uz odricanje prvih od njihovih individualnih
prednosti. Do tog rezultata vodi i injenica da, ak u sluaju
linosti koje su na podjednako visokim poloajima, nivo njihove
zajedninosti nee biti tako visok kao nivo svakog pojedinca za
sebe. Upravo najvia obrazovanja, koja su, moda, svojstvena
svakome, esto su diferencirana u sasvim razliitom pogledu, pa
se sastaju samo na onom dubljem optem nivou iznad kojega se
individualne i jednako znaajne potencije esto razilaze toliko da
je nemogue ikakvo sporazumevanje. To to je ljudima zajedniko - u pogledu bioloke strane: najstarija i zato najsigurnija
naslea - jeste, uopteno gledano, onaj grublji, nediferencirani,
neduhovniji element njihovog bia.
Ovaj tipini odnos kojim sadraji ivota moraju da plate
svoju zajedninost, svoje sluenje razumevanju i jedinstvenosti,
s njihovim relativno niskim nivoom; taj odnos kojim se pojedinac, svodei se na to zajedniko, mora odrei svog individualnog
vrednosnog nivoa, bilo zato to drugi stoji nie od njega, ili zato
to je taj drugi, mada isto tako visokorazvijen, svojim nivoom
usmeren u drugom pravcu - dakle, taj odnos ima svoju formu kod
stvari koliko i kod osoba. Samo ono to je u ovom sluaju proces kod stvarnosti, u onom prvom sluaju ne odvija se zapravo
na samim stvarima nego na vrednosnim predstavama o njima.
injenica da se najfiniji i najneobiniji predmet moe dobiti za
novac kao i onaj najbanalniji i najgrublji, uspostavlja vezu meu
njima, iji je kvalitativni sadraj meusobno dalek, a koja povremeno kod prvog moe dovesti do trivijalizovanja i nivelisanja u
specifinoj proceni, dok drugi predmet nema ta ni da izgubi, ni
da dobije. Okolnost da jedan staje mnogo a drugi malo novca, ne
438

koja se uzdiu iznad pojedinanog poreenja; to se ne postie ni

onom neospornom psiholokom pojavom da se upravo na zajedninosti novanog imenitelja utoliko jae istiu individualne diferencije objekata. Sniavajue dejstvo novanog ekvivalenta
nedvosmisleno se ispoljava im se s nekim lepim i svojevrsnim,
ali kupovnim objektom uporeuje jedan po sebi otprilike isto
znaajan, ali koji se ne moe kupiti novcem; on ima od poetka
za nae oseanje neku rezervisanost, poivanje-na-sebi, pravo da
bude meren samo svojim sopstvenim objektivnim idealom, ukratko: otmenost, koja ostaje uskraena drugima. Ona karakteristika u slici ovoga da se to moe imati za novac, jeste za ono to
je najbolje i najodabranije locus minoris resistentiae, zbog koje
se to ne moe odbraniti od nametljivosti onoga podreenoga koja
trai, takorei, dodir s njim. Koliko god novac, zato to za sebe
nije nita, ovom mogunou dobija ogroman vrednosni plus, toliko i, obrnuto, meusobno istovredni ali raznovrsni objekti usled svoje - makar i posredne ili idejne - razmenljivosti podleu
srozavanju znaaja svog individualiteta. Ipak, to je takoe onaj
dublji motiv iz kojeg mi izvesne stvari, neto dostojno prezira,
karakteriemo kao novac u opticaju: fraze, modusi ponaanja,
muzike fraze itd. Pri tom, nije samo mogunost opticaja ona
taka poreenja koja kao svoj izraz priziva novac, objekt koji je
u
najveem opticaju. Tome se katkad pridruuje i moment razmene. Njega donekle svako uzima i ponovo izdaje, bez individualnog interesa za sadraj - kao kod novca. Takoe ga svako ima u
depu, u zalihi, nije mu potrebno preoblikovanje da bi obavljao
svoj posao u svakoj situaciji. Budui da on, dat ili primljen, ulazi
u vezu s pojedincem, on ipak ne dobija nikakvu individualnu
boju ili primesu, ne ulazi, kao drugi sadraji govora i injenja, u
stil linosti, nego kroz nju prolazi bez promene, kao novac kroz
novanik. Nivelisanje se javlja kako kao uzrok, tako i kao posledica razmenljivosti stvari - kao to se izvesne rei bez kolebanja
mogu zameniti jedne drugima, jer su trivijalne i postaju
trivijalne,
jer je uobiajeno da se bez kolebanja zamenjuju jedne drugima.
Odsustvo ljubavi i frivolnost, kojima se ophoenje s predmetima
u sadanjosti toliko razlikuje od ranijih vremena, delom sigurno
ima uzrok u meusobnoj deindividualizaciji i nivelisanju, na os439

Meutim, razmenljivost, izraena u novcu, neizbeno povratno deluje na kvalitet roba, odnosno s njim je u uzajamnom
dejstvu. Smanjenje interesa za individualnost roba dovodi do
smanjenja same te individualnosti. Ako su obe strane robe kao
takve njen kvalitet i njena cena, onda svakako izgleda logiki nemoguno da se interes vezuje samo za jednu od tih strana: jer jeftinoa je prazna re, ako ona ne znai nisku cenu za relativno
visok kvalitet, a visina kvaliteta je ekonomska dra samo ako njoj
odgovara bilo koja primerena cena. Ipak, ono to je pojmovno
nemogue jeste psiholoki stvarno i delotvomo; interes za jednu
stranu moe toliko porasti da njen logiki zahtevani pandan sasvim opadne. Tip za jedan od ovih sluajeva je radnja sve za 50
pfeniga . U njoj je princip vrednovanja modeme novane privrede naao svoj potpuni izraz. Kao sredite interesa sad vie nije
konstituisana roba nego njena cena - princip koji bi ranijim vremenima ne samo izgledao besraman nego i sutinski sasvim nemogu. Opravdano je ukazivano na to da je srednjovekovnom
gradu, uprkos svim naprecima koje je on ovaploavao, ipak jo
nedostajala iroka privreda s kapitalom, i da je to bio razlog to
se
ideal privrede traio - ne toliko u toj irini (koja je moguna
samo zahvaljujui jeftinoi) nego, tavie - u kvalitetu ponuenoga. Otuda veliki rezultati umetnikih zanata, strogo nadziranje proizvodnje, stroga policija za proveru ivotnih sredstava
itd. Upravo to je onaj jedan krajnji pol niza iji drugi pol oznaava odrednica jeftino i loe - sinteza koja je omoguena samo
time to je svest hipnotizovana jeftinoom, te osim nje ne zapaa
nita vie. Nivelisanost objekata na nivou novca najpre srozava
subjektivni interes za njihovu svojevrsnu visinu i kvalitet, i - kao
jo jedna posledica - sam taj kvalitet; proizvodnja jeftine loe
robe je, u neku ruku, osveta objekata za to to su dopustili da ih
iz
ie interesa istisne jedno samo indiferentno sredstvo.
Sve ovo valjda dovoljno razjanjava u kakvoj radikalnoj suprotnosti novac i njegove posledice stoje s malopre skiciranim
vrednostima otmenosti. Novac najtemeljnije unitava ono dranje do sebe koje karakterie otmenu linost, a koje prihvataju izvesni objekti i njihova vrednovanost; novac namee stvarima
merilo koje lei izvan njih samih, kao to otmenost njega upravo
440

razlike kvantiteta, on od njih oduzima apsolutnu diferenciranost i

distancu jednoga od drugoga, a s druge strane, pravo da odbace
svaki odnos uopte, svako kvalifikovanje bilo kakvim uporeivanjem s drugima - dakle, obe odredbe ije sjedinjavanje gradi
osobeni ideal otmenosti. Dakle, rast linih vrednosti, koji oznaava taj ideal, u svojoj projekciji u stvari pokazuje se ouvan
onoliko koliko see delotvornost novca, koji stvari ini prostima u svakom smislu te rei, te ih ve po jezikoj upotrebi stavlja u apsolutnu suprotnost s otmenim. Suprotno tim pojmovnim
sadrinama, tek u ukupnoj irini kupljivih ivotnih sadraja ispoljava se dejstvo novca, koje se u lino zaotrenoj formi
pokazalo prostitucijom, brakom zasnovanim na novcu i podmiivanjem.

441

II
U poglavlju o individualnoj slobodi ustanovili smo koliko
pretvaranje naturalnih obaveza u novana davanja moe da poslui kao prednost obema stranama; naroito nosilac obaveza
odatle izvlai jaanje svoje slobode i dostojanstva. Taj znaaj
novca za line vrednosti mora se dopuniti razvojnim nizom suprotnog smera.
Da li e rezultat pomenutog pretvaranja biti povoljan - to
zavisi od okolnosti da li je nosilac obaveza dotad u taj odnos uneo
linu snagu i individualnu odreenost, bez dobijanja odgovarajueg ekvivalenta. To to je njemu nudila druga strana bilo je isto stvarstvene prirode; prava, koja je izvlaio iz tog odnosa, bila
su relativno bezlina, a dunosti, koje mu je on nametao, sasvim
line. Budui da je forma novanog davanja depersonalizovala
njegove dunosti, ta nesrazmera se izjednaavala. Meutim, sasvim drukiji rezultat nastupie ako se nosilac obaveza ne zadovolji samo stvarstvenom protivuslugom nego mu iz tog odnosa
nastane pravo, uticaj, lina znaajnost, i to upravo zato to on taj
odreeni lini uinak unosi u sm odnos. Tada objektiviranje veze, koje se postie novanom formom, nuno dejstvuje isto toliko
nepovoljno koliko i prethodno povoljno. Srozavanje saveznika
Atine na poloaj direktne, vee ili manje zavisnosti zapoelo je
time to je njihov danak u formi brodova i ratnika pretvoren u
puke novane dabine. To prividno oslobaanje od njihove vie
line obaveze upravo je sadravalo odricanje od vlastite politike
aktivnosti, od znaaja na koji se moe polagati pravo samo kad je
posredi ulaganje nekog specifinog uinka, ispoljavanje realnih
442

snaga. U pomenutoj dunosti sadrana su bila, ipak, neposredna

prava: vojna sila koju su sami davali nije se mogla upotrebiti
protiv njihovih interesa, onako kako je to bilo moguno uiniti s
novcem koji su davali. Reeno Kantovim jezikom, naturalno davanje sastoji se od dunosti kao njegove forme i od specijalnog
sadraja i predmeta kao njegove materije. Ta materija moe, za
sebe, imati izvesna sporedna dejstva; na primer, kao rad seljaka
kuluara, moe jako da ogranii linost i slobodu kretanja tih seljaka, a moe i kao naturalni doprinos ratnikim poduhvatima
neke glavne sile nju da prisili na izvesne obzire prema onima
koji
daju taj doprinos. Dok je dunost kao takva u oba sluaja jednaka, materija, iju formu ona ini, uobliie je u jednom sluaju
teko za nosioca obaveza, a u drugom relativno povoljno. A ako,
umesto tih naturalnih davanja, nastupi novana isplata, materijalni momenat se upravo iskljuuje, on gubi svaki kvalitet, bogat posledicama, tako da ostaje, takorei, samo ista ekonomska
dunost u najapstraktnijem ostvarenju, koje ona uopte moe
nai. Zato, pomenuta redukcija u prvom od navedenih sluajeva
znai otpadanje tekoa, a u drugom otpadanje olakice, pa e
nosilac uinka u ovom drugom sluaju biti isto tako omalovaen
kao i u prvom istaknut. Pretvaranje dunosti line usluge u novano plaanje nalazimo zato esto kao neku svesnu politiku, kojom treba srozati moni poloaj nosilaca obaveza, na primer kod
Henrija II u Engleskoj, koji je uveo da mu vitezovi, umesto da ga
prate u ratovima na Kontinentu, mogu novcem iskupiti tu slubu.
Moda su mnogi to prihvatili, jer u tom trenutku to je izgledalo
kao olakica i osloboenje pojedinca. injenica je da je to, ipak,
izazvalo razoruavanje feudalaca, kojeg se kralj morao najvie
bojati, i to upravo zbog onih ratnikih kvaliteta na koje je i sm
dotad bio upuen. Poto u obezbeivanju ljudstva u okruzima i
gradovima nije delovao i takav individualni element, za njih je
nastupila situacija obrnuta od one koju smo gore opisali: sticanje
slobode novanim iskupljenjem od pomenute obaveze. Sve te
pojave su nama ovde vane zato to se iz njih moe oitati povezanost sasvim fundamentalnih vitalnih oseanja sa sasvim spoljanjim injenicama. Zato je i ovde bitno to saznanje da
odredbe,
443

ipak ne samo kod njega. Istorijske konstelacije, iji je sutinski

nosilac ovaj smisao, mogu se uvrstiti u takav uzlazni niz u kojem
svaki lan, zavisno od drugih odnosa elemenata, omoguava
kako njihovu slobodu tako i njihovo potiskivanje. U vezi sa isto
linom vezom, to je jasno kao dan: ona se predstavlja kako kao
surovost linog potinjavanja nekoj osobi, tako i kao dostojanstvo slobodnog udruivanja. I jedno i drugo se menja kad
usmeravajui element nosi bezlian karakter - bilo da je ova bezlinost
stvarstvena bezlinost nekog spoljnjeg objekta, ili da je ona
bezlinost mnotva osoba, u kojoj iezava subjektivitet pojedinaca. Prethodno poglavlje pokazalo nam je kako prelazak ovde
deluje kao osloboenje, koliko puta ovek potinjenost nekom
bezlinom kolektivitetu, ili isto stvarstvenoj organizaciji, prihvata radije nego potinjenost nekoj linosti. Ovde elim samo da
pomenem da je, kako robovima tako i seljacima kuluarima, bilo
relativno lako ukoliko su pripadali dravi; da je poloaj nametenika u modernim velikim trgovinskim kuama sa sasvim bezlinim nainom rada, redovno, bolji nego u malim radnjama, gde
ih vlasnik lino izrabljuje. Obrnuto, gde god jedna strana zalae
veoma line vrednosti, preinaenje drugih u bezline forme bie
doivljeno kao nedostojnost i nesloboda. Slobodno aristokratsko
predavanje sve do prinoenja krajnjih rtava vrlo esto je otvaralo mogunost za oseanje ponienja i deklasiranja, ime bi se
zahtevale, istina, neznatnije rtve, ali rtve kao objektivno zakonska
dunost. Jo u 16. stoleu vladari u Francuskoj, Nemakoj,
kotskoj i Nizozemskoj esto su nailazili na znatan otpor, ako bi
upravljanje prepustili uenim zamenicima ili upravnim telima.
Zapovest se doivljavala kao neto lino, emu se pokoravalo
takoe iz line predanosti, dok je prema neindividualnom kolegijumu postojala samo potinjenost kao takva. Krajnju kariku tog
niza ine odnosi zasnovani na novcu, kao najobjektivnija od svih
praktinih tvorevina: zavisno od polazne take i sadraja, novano davanje pokazalo nam se kao nosilac potpune slobode i potpunog tlaenja. Zato takoe povremeno nailazimo na njegovo
vrlo odluno uskraivanje. Kad je Petar IV Aragonski jednom od
aragonskih gradova zatraio jamstvo u novcu, oni su mu odgovorili da to dotad nije bilo uobiajeno, da su njegovi hrianski
444

daju novac. Ni u anglosaksonskoj Engleskoj kralj nije imao pravo na direktno oporezivanje, tavie, vladalo je staro germansko
naelo da zajednica i poiva na linom uinku vojske i suda. Kad
je kralj uzeo danski novac, navodno zato da on poslui kao
zatita za suzbijanje novih upada, ovo je oznailo propast drave.
Zato, nosioci obaveza - koliko god je to u njihovoj moi - prihvataju pretvaranje line slube u novane izdatke samo ako
zadravanje te slube za njih ne znai uee u sferi moi nosilaca prava; tako da se razni krugovi iste grupe katkad otro razlikuju u tom pogledu. Teritorijalni gospodari u srednjovekovnoj
Nemakoj, ovlaeni za skupljanje slobodnih vojnika i podlonika za vojnu slubu, kasnije su esto prikupljali porez umesto toga. Ali veleposednici su ostajali slobodni od toga, jer su
sami obavljali slubu u konjici, dakle, sluili svojom krvlju;
odatle je poteklo staro pravno pravilo: seljak zarauje vreom,
vitez konjem. injenica da je modema drava opet uvela linu
vojnu slubu podanika, umesto da vladar samo ubira poreze i njima iznajmljuje plaeniku vojsku, ta zamena novanog otkupa
neposrednom slubom je adekvatan izraz za ponovo narasli politiki znaaj pojedinanog graanina. Zato, ve odnos davanja u
novcu prema linom uinku utemeljuje iskaz da je opte glasako pravo korelat opte obaveze sluenja.
Iz vrlo naelnih veza mogu se izvui zakljuci da despotske
tendencije tako tee ka svoenju svih obaveza na novana davanja. Pojam prinude veinom se primenjuje sasvim netano i
neodreeno. Uobiajeno je rei d a j e prinuen neko kome je
delanje odreeno pretnjom ili strahom od veoma bolne konsekvence za sluaj propusta, od kazne, od gubitka itd. U stvari, ni u
jednom od tih sluajeva nema stvarne prinude; jer ako je neko
voljan da prihvati pomenute konsekvence, onda mu je sasvim
preputeno da uini propust u kakvoj radnji, koja time treba da
bude iznuena. Stvarna prinuda je iskljuivo ona koja se
upranjava neposredno fizikom silom ili sugestijom. Na primer, mogu
stvarno da budem prinuen da se potpiem samo tako to e neko
snaniji uhvatiti moju ruku i njome povui crte potpisa, ili recimo tako to e mi to u hipnozi sugerisati; ali prinuditi me na to ne
moe nikakva pretnja smru. Zato je sasvim netano rei da drava iznuuje potovanje svojih zakona. Ona stvarno nikog ne
445

moe da prinudi na to da slui vojsku, ili da potuje ivot i svojinu drugih, ili da svedoi o neemu, ukoliko je dotini samo spreman da prihvati kazne za krenje zakona; u ovom sluaju drava
moe samo da iznudi da onaj ko se ogreio izdri te kazne. Samo
u pogledu jedne jedine zakonske kategorije moguna je prinuda
na pozitivno ispunjenje: u pogledu poreske obaveze. Svakako,
ispunjenje te obaveze (kao i ispunjenje novanovrednih privatnopravnih obaveza) moe se iznuditi u najstroem smislu te rei
tako to e se obvezniku dotina vrednost oduzeti silom. I to, ta
prinuda se stvarno protee samo na novano davanje, ak ne ni
na ekonomska davanja bilo koje druge vrste. Ako je neko obavezan na odreeno naturalno davanje, nikad ne moe biti stvarno
prinuen da d upravo to to je odreeno, ako ni pod kojim okolnostima ne eli da to proizvede; svakako, njemu moe biti oduzeto bilo ta drugo to poseduje, pa biti pretvoreno u novac. Svaki
takav objekt ima novanu vrednost, te moe umesto pomenutoga
da nastupi u ovoj vezi, mada moda ni u kojoj drugoj. Zato e
despotsko ustrojstvo, koje tei bezuslovnosti prinude nad podanicima, najsvrsishodnije od njih, od samog poetka, zahtevati
samo novana davanja. Kad je posredi zahtev za novcem, nema
nikakvog otpora, kakav moe da izazove nemogunost apsolutnog iznuivanja drugih davanja povodom pretenzije na takva.
Zato je korisno, i sutinski i spolja gledano, izvesnu koliinu
zahteva, u vezi s kojima se moemo bojati svake vrste otpora, svesti
na puki novac. Moda je to jedan od temeljnih razloga iz kojih
mi, uopteno, despotski reim esto vidimo povezan s davanjem povlastica novanoj privredi (na primer, italijanske despotije su imale stalnu tendenciju da otue domene), i iz kojih je
merkantilni sistem sa svojim pojaanim vrednovanjem novca
oivotvoren u doba najneogranienije moi vladara. Tako je, od
svih zahteva, zahtev usmeren ka novcu onaj ije je ispunjenje ponajmanje preputeno dobroj volji nosioca obaveza. Kad je on
posredi, zamire sloboda, koja postoji kad su posredi svi drugi
zahtevi, i iji dokaz i osvedoenje zavise samo od onoga to je
ovek voljan da prihvati. Tome nimalo ne protivrei ona - drugde toliko isticanja vredna - injenica da pretvaranje naturalnog
davanja u novano davanje oznaava osloboenje individuuma.
Pametni despotizam uvek e birati za svoj zahtev takvu formu
446

koja podaniku ostavlja najveu mogunu slobodu u njegovim

isto individualnim vezama. Najstranije tiranije italijanske renesanse su, ipak, postale ujedno i rasadnici najpotpunijeg i najslobodnijeg obrazovanja individuuma u njegovim idealnim i privatnim interesima, i u svim vremenima - od Rimskog carstva do
Napoleona III - politiki despotizam pronaao je sebi dopunu u
neumerenom privatnom liberalizmu. Despotizam e, radi svoje
koristi, svoje zahteve ograniiti na ono to mu je bitno, pa e
meru i nain ovoga uiniti podnoljivim tako to e u svemu
inae dati najveu mogunu slobodu. Zahtev za novanim davanjem ujedinjuje na najsvrsishodniji nain oba gledita: sloboda, koju on doputa u pogledu isto privatne strane, apsolutno ne
spreava obespravljenje politike strane, kakvo je esto sprovoeno.
Pored ovog tipa sluajeva, u kojima otkupljivanju novcem
upravo odgovara tlaenje nosioca obaveza, postoji druga jedna
dopuna rezultata, dobijenih u prethodnom poglavlju. Videli smo
kakav je napredak za seljaka kuluara znaila mogunost da svoje usluge otkupi novanim nametom. Suprotni rezultat za njega
nastupa im doe do pretvaranja odnosa u novanu formu s druge strane, tj. im zemljoposednik od njega otkupi komad zemlje
koji je on dotad posedovao s vie ili manje prava. Zabrane, koje
su u 18. stoleu i ak daleko u 19. stoleu na podruju starog
Nemakog rajha objavljivane protiv otkupljivanja seljaka, imaju, dodue, bitno fiskalne i sasvim opte agramopolitike razloge; ipak, povremeno izgleda da je u tome uestvovalo i oseanje
da se seljaku nanosi nepravda kad mu se zemlja, ak uz potpuno
obeteenje u novcu, ipak oduzima. Razume se, pretvaranje nekog komada poseda u novac najpre se moe doiveti kao osloboenje. Pomou novca moemo vrednost objekta pretoiti u
bilo koju formu, dok je ranije bio okovan u toj jednoj; s novcem
u
depu mi smo slobodni, dok nas je ranije predmet inio zavisnima od uslova svog uvanja i oploavanja. Obaveza prema stvari
se, naizgled, naelno nimalo ne razlikuje od obaveze prema nekoj osobi, jer i stvar i osoba podjednako strogo odreuju nae
injenje i doputanje, ako elimo da izbegnemo najosetljivije
posledice: tek svoenje celog odnosa na novac - bilo da ga u
jednom sluaju uzimamo, a u drugom dajemo - izvlai nas iz
447

determinisanja, koja nama dolaze od nekog izvan nas. Tako,

esta isplaivanja seljaka u 18. stoleu davala su, svakako, tom
seljaku trenutnu slobodu. Samo, oduzimala su mu ono to se nije
moglo platiti, a to slobodi tek i daje njenu vrednost: pouzdani
objekt linog rada. U zemlji se za seljaka krilo i neto drugo
osim
puke vrednosti imovine: za njega je to bila mogunost korisnog
delovanja, sredite interesa. ivotni sadraj koji daje smer, a koji
je on izgubio kad je, umesto zemlje, posedovao samo njenu vrednost u novcu. Upravo svoenje njegovog zemljinog poseda na
puku novanu vrednost tog poseda gura ga putem proletarijata.
Drugi jedan stupanj agrarnih odnosa ima istu formu razvitka. Na
seljakim dobrima, na primer u Oldenburgu, esto jo vlada zakupniki odnos; zakupac je obavezan da za seljaka radi jedan
odreen broj dana u godini, i to za najamninu manju od najamnine slobodnih nadniara; u naknadu za to dobija od seljaka stan,
zakup zemlje, kola za prevoz itd. jeftinije nego to je to
uobiajeno u tom mestu. Dakle, ovo je, bar delimino, razmena naturalnih vrednosti. Ima izvetaja o tome da se ovaj odnos karakterie
socijalnim izjednaavanjem seljaka i zakupca: zakupac nema
oseanje da je prinuen na najamni rad svojim loijim imovinskim stanjem; a istovremeno se izvetava da je napredovanje
novane privrede razorilo taj odnos, i da je pretvaranje naturalne
razmene usluga u isto plaanje za njih deklasiralo zakupca mada je on tako, ipak, morao stei izvesnu slobodu raspolaganja
svojim prinosom od rada, nasuprot vezanosti za unapred odreena naturalna primanja. U tom istom podruju zapaa se i na
drugom mestu taj isti razvitak. Sve dok su vrioci na dobrima isplaivani odreenom koliinom ovrenog ita, oni su bili ivo,
lino zainteresovani da uspe gospodarevo privreivanje. Vralica je istisla tu vrstu plaanja, a umesto toga uvedena novana
nadnica ne uspostavlja pomenutu linu vezu izmeu gospodara
i radnika, iz koje je radnik sticao oseanje vlastite vrednosti i
moralni stav, sasvim drukije nego iz poveanog novanog dohotka.
Time se u znaaju, koji novac ima za sticanje individualne
slobode, pokazuje posledicama vrlo bremenito odreenje pojma
slobode. Sloboda ima najpre, naizgled, samo negativan karakter;
448

boda od neega i ispunjava svoj pojam iskazivanjem odsustva

sputavanja. Samo, ona ne istrajava u ovom negativnom znaenju; ona bi bila bez smisla i vrednosti da odbacivanje vezanosti
nije odmah zamenjeno porastom poseda i moi: ako je ona sloboda od neega, onda je ipak ujedno i sloboda za neto. To potvruju pojave iz najrazlinijih podruja. Gde god u politikom
ivotu neka stranka zahteva ili dobija slobodu, tu uopte nije re
o samoj slobodi nego o onim pozitivnim dobitima, jaanjima
moi, irenjima koji su joj dotad bili nedostupni. Znaenje slobode , koju je Francuska revolucija obezbedila treem staleu,
lealo je u injenici daje postojao etvrti stale, odnosno razvijao se - a trei stale je tad mogao da mu dopusti da radi
slobodno za sebe. Sloboda crkve neposredno znai irenje njene sfere
moi; na primer, u pogledu njene slobode propovedi - da
drava dobije graane kojima ona daje peat i koji stoje pod njenim uticajem. Osloboenju potlaenog seljaka u celoj Evropi neposredno se pridruila tenja da se on pretvori i u sopstvenika
svoje zemlje - kao to starojevrejske odredbe, koje nareuju da
se duniki rob, po isteku niza godina, oslobodi, odmah tome
pridruuju preporuku da mu se d i posed, ako je moguno, da
mu se vrati njegova ranija zemlja. Gde god stvarno isto negativni smisao slobode postaje delotvoran, ona zbog toga vai za
nepotpunost i omalovaavanje. ordano Bruno, u svom oduevljenju za jedinstveno-zakonu-saobrazan ivot kosmosa, smatra
da je sloboda volje nedostatak, tako da nju poseduje samo ovek
u svojoj nepotpunosti, dok Bogu pripada jedino nunost. I posle
ovog sasvim apstraktnog - jedan sasvim konkretan primer: zemlja pruskih sitnih seljaka bila je izvan podruja na kojem su
leale
njive seljaka izmeane. Poto je ove poslednjenavedene bilo
moguno obraivati samo po zajednikom pravilu, sm sitan seljak imao je znatno vie individualne slobode; samo, bio je izvan
grupe, nije imao pozitivnu slobodu da odluuje o pitanjima obrade njiva, nego samo negativnu slobodu da nije bio vezan nikakvom odlukom. I to je bio razlog iz kojeg je sm sitni seljak, i
pored znaajnog poseda, sticao samo nii i manje ugledan poloaj. Sloboda je po sebi prosto prazna forma, koja tek s jaanjem
drugih sadraja ivota i u tom jaanju postaje delotvoma, iva,
29 Filozofija novca

449

pored njihove formalne strane to predstavlja isti pojam slobode, zapaamo jednu materijalno odreenu koja, dopunjavajui
prvu do pozitivnog znaenja, ujedno sadri izvesno ogranienje,
neku direktivu ta bi trebalo pozitivno initi sa slobodom. Svi
akti kojima se stie sloboda mogli bi se ukljuiti u skalu,
polazei
od gledita: koliki je njihov materijalni sadraj i dobitak, u
poreenju s njihovim formalnim i negativnim momentom osloboenja od dotadanjih vezanosti. Na primer, kod mladog oveka, koji - osloboen prinude kole - stie studentsku slobodu,
ovaj poslednjinavedeni momenat je naglaeniji, a nova supstancija ivota i stremljenja, koja ini pozitivnu stranu toga, najpre
je
vrlo neodreena i mnogoznana: tako da student, zato to je puka
sloboda neto sasvim prazno i stvarno nepodnoljivo, sebi u univerzitetskim obiajima dobrovoljno stvara prinudu najjae vrste.
Sasvim drukije stvar stoji kod trgovca, koji se oslobaa tegobnog trgovinskog ogranienja; tu je novo delanje, zarad kojeg je
pomenuto osloboenje dragoceno, po svom sadraju i svojoj direktivi vrlo odreeno, te trgovac ne ostaje sa svojom slobodom,
nego odmah zna za ta treba neizbeno da je koristi. Kod devojke
koja izlazi iz sputavajueg poretka roditeljskog doma, da bi utemeljila svoju ekonomsku samostalnost, sloboda ima sasvim drugi pozitivni smisao u pogledu kvantiteta i kvaliteta, nego ako ona
biva osloboena , pa se voenje vlastitog doma nadovee na to
osloboenje kao njegova sutina i svrha. Ukratko, svaki akt osloboenja otkriva posebnu proporciju izmeu naglaavanja i protezanja time prevladanog stanja i onoga koje je time steeno.
Kad
bi se takav niz, prema postepeno rastuoj nadmoi jednog momenta nad drugim, stvarno mogao konstruisati, onda bi sloboda,
dobijena novanom prodajom nekog objekta, stajala na krajnjoj
taki tog niza - bar onda kad je objekt sadraj ivota dotad odreivao prema sebi. Onaj ko svoje zemljino dobro razmeni za
kuu u gradu, osloboen je time, svakako, tegoba i briga poljoprivrede; ali ta sloboda znai da se on odmah mora posvetiti zadacima i izgledima gradskog veleposeda. A ako svoje dobro
proda za novac, onda je stvarno slobodan, negativni momenat
osloboenja od dotadanjih bremena je prevagnuo, njegova no450

objekta prodajom za novac pozitivni momenat tog osloboenja

spao je na svoju graninu vrednost; novac je resio zadatak da slobodu oveka ostvari skoro u njenom isto negativnom smislu.
Tako se ogromna opasnost isplate seljaka novcem uvrstila u
opti sistem ljudske slobode. Svakako, to to je on dobio jeste
bila sloboda; ali samo sloboda od neega, a ne i sloboda za neto;
svakako, prividno sloboda za sve - jer je prosto bila negativna - a
stvarno upravo zato bez direktive, bez ikakvog odreenog i
odreujueg sadraja, te otuda takva da je oveka izlagala pomenutoj pustoi i lienosti oslonca, koje su bez otpora doputale
irenje svakog sluajnog, udljivog, zavodljivog impulsa - odgovarajue sudbini nevezanoga oveka, koji je svoje bogove napustio i ija tako steena sloboda samo prua mogunost da
svaku proizvoljno uzetu trenutnu vrednost uzdigne u idola. Isto
se to dogaa i trgovcu, kome je, rastereenom od briga i poslova
u trgovini, cilj kojem najvie tei prodaja radnje. A ako onda
konano, sa svotom otkupa u ruci, bude stvarno slobodan, esto e nastupiti ona tipina dosada, odsustvo svrhe ivota, unutranji nemir rentijera, koji e ga nagnati na najudnije pokuaje
bavljenja poslom, sasvim suprotne unutranjem i spoljanjem
smislu, samo zato da bi svojoj slobodi ugradio neki supstancijalan sadraj. esto se to dogaa i inovniku koji eli da to bre
bude unapreen, to e mu, penzionisanom, omoguiti slobodan ivot. Tako nam se ini da je, u mukama i nevoljama sveta,
esto stanje potpunog mira apsolutni ideal - sve dok nas uivanje
u njemu vrlo brzo ne podui da je mir od odreenih stvari dragocen samo, ak podnoljiv samo, ako je to mir za odreene stvari.
Dok su otkupljeni seljak, kao i trgovac koji je postao rentijer, ili
penzionisani inovnik, naizgled, svoju linost oslobodili prinude
koju su im nametali specifini uslovi njihovih poseda ili pozicija,
dotle je - u ovde pretpostavljenim sluajevima - stvarno nastupilo obrnuto od toga: oni su pozitivne sadraje svoga Ja dali za novac, koji im ne jami nijedan takav. Jedan francuski putopisac
pie vrlo karakteristino o nekim grkim seljankama, koje su
proizvodile vezene tkanine i bile izuzetno vezane za svoje vrlo
mukotrpne radove: elles les donnent, elles les reprennent, elles
regardent largent, puis leur ouvrage, puis largent, largent finit
toujours par avoir raison, et elles sen vont dsoles de se voir si

451

riches. Budui da sloboda koju daje novac jeste samo potencijalna, formalna, negativna, njegova zamena za pozitivne sadraje
ivota - ako se odmah na ispranjeno mesto ne uvuku drugi, s
drugih strana - znai prodaju vrednosti linosti. Zato je podela
pruske zajednice u prvoj etvrtini 19. stolea ila naruku pojavi
nestalnog, korena lienog stalea nadniara. Nacionalna prava na
livade i ume bila su pomo za egzistenciju siromanijih seljaka,
koja nikako nije apsolutno znaila in abstracto postizani ekvivalent - isplaen u novcu, vrlo brzo se gubio, u vidu zemlje bio je
premali da bi se isplatilo samostalno privreivanje; tako da je i
ovo obeteenje u vidu zemlje ubrzo pretvoreno u novano, pa je
put ka proletarizovanju i slabljenju vitalne supstancije postajao
sve iri, a ne sve ui. Sasvim odgovarajui ponaanju tih grkih
seljanki su izvetaji etnologa o izuzetnim tekoama da se, kod
primitivnih naroda, kupe upotrebni predmeti. Svaki od njih kako je to obrazlagano - nosi individualan peat porekla i odreenja; ogromni trud, upotrebljen za pravljenje i ukraavanje tog
objekta, i njegovo ostajanje u linoj upotrebi ine ga sastavnim
delom same osobe, pa se odvajanju od njega suprotstavlja isti otpor kao da je re o delu tela; tako da, umesto ekspanzije samog
Ja
koju beskonane mogunosti novanog poseda
obeavaju
koliko primamljivo toliko i nejasno - nastupa njegova
kontrakcija. Jasnoa u tom pogledu nije beznaajna za
razumevanje
naeg
doba. Otkad uopte postoji novac, svako je, u celini uzev,
skloniji da prodaje nego da kupuje. S rastuom novanom
privredom,
ta sklonost postaje sve jaa i sve vie zahvata objekte
koji
nisu
nainjeni za prodaju, nego nose karakter nepokretnog
poseda,
i
ak su, naizgled, vie odreeni za to da linost veu za
sebe
nego
da se od nje odvoje u brzoj promeni: radnje i poslovi,
umetnika
452

neto to podlee kategoriji kakvog definitivnog ivotnog sadraja, od poetka ve ne dolazi do one unutranje veze, stapanja,
predavanja, koji linosti daju, dodue, nedvosmisleno determiniue granice, ali ujedno i oslonac i sadraj. Tako se objanjava
injenica da se nae doba koje, posmatrano u celini, sigurno ima
vie slobode nego bilo koje ranije, ipak, malo raduje toj slobodi.
Novac omoguava ne samo da se otkupimo od vezanosti za druge nego da se otkupimo i od vezanosti koje potiu iz naeg vlastitog poseda; on nas oslobaa, budui da ga dajemo i budui da
ga uzimamo. Tako, neprestani procesi oslobaanja dobijaju izuzetno irok prostor u modemom ivotu takoe na toj taki razotkrivajui dublju povezanost novane privrede s tendencijama
liberalizma, a i, razume se, ukazujui na jedan od razloga iz
kojih
je sloboda liberalizma proizvela toliko nestalnosti, zbrke i nezadovoljstva.
Meutim, budui da tolike stvari, neprestano otkupljivane
novcem, gube za nas svoje usmeravajue znaenje, ta promena
nae veze s njima nailazi na praktinu reakciju. Ako se pomenuta
novanoprivredna nesigurnost i nelojalnost prema specifinim
posedima sveti u vrlo modemom oseanju da nada u zadovoljenje, koja se vezuje za neto dostignuto, u sledeem trenutku ve
to prevazilazi, da nam sr i smisao ivota stalno klize iz ruke onda tome odgovara duboka enja da se stvarima d nov znaaj,
dublji smisao, zasebna vrednost. Lakoa u dobijanju i gubljenju
poseda, nestalnost njihovog postojanja, uivanja u njima i menjanja, ukratko: posledice i korelacije novca uinile su ih praznima i nevanima. AH iva uzbuenja u umetnosti, traganje za
novim stilovima, za stilom uopte, simbolizam, ak teozofija - to
su simptomi za traenje novog, dublje osetnog znaaja stvari bilo da svaka za sebe dobije dragoceniji, duevniji naglasak, bilo
da ga dobije uspostavljanjem neke veze, izbavljenjem iz njihovog atomizovanja. Ako je modemi ovek slobodan - slobodan
zato to sve moe da proda i slobodan zato to sve moe da kupi,
onda on trai, esto u problematinim veleitetima, kod samih objekata onu snagu, vrstinu, duevno jedinstvo koje je sam izgubio zahvaljujui odnosu prema njima, izmenjenom novcem. Dok
smo ranije videli da se novcem ovek izbavljuje iz zarobljenosti
u stvarima, dotle je, s druge strane, sadraj njegovog Ja, smer i
453

odreenje toga Ja, ipak, s konkretnim posedima toliko solidaran

da neprestano prodavanje i zamenjivanje tih poseda, ak sama
injenica mogunosti prodaje, esto znai prodaju linih vrednosti i njihovo liavanje korena.
Novana privreda e sve vie uspevati da nas zavara u pogledu toga da novana vrednost stvari ne zamenjuje bez ostatka
to to mi u njima posedujemo, da one imaju strane koje se ne
mogu izraziti novcem. Ipak, gde god je oigledno da novana
procena i predavanje njih ne moe da oslobodi izravnavajue banalnosti svakodnevnog prometa, trai se bar takva novana forma koja uveliko odudara od one svakodnevne. Najstariji italski
novi bio je komad bakra bez odreene forme, zbog ega nije
brojan nego meren. Sve do doba careva taj bezoblini komad bakra, i pored neuporedivo prefinjenijeg novca, rado je upotrebljavan za verske priloge, a i kao juristiki simbol. To da vrednost
stvari, koja postoji pored novane vrednosti, ipak, mora biti priznata - to je posebno jasno kad se ne prodaje supstancija nego
lino upranjavana funkcija, i kad ona nosi individualan karakter
ne samo u pogledu svog spoljanjeg ostvarenja nego i u pogledu
svog sadraja. To moe da razjasni sledei niz pojava. Gde god
se razmenjuje novac za usluge, davalac novca, dodue, polae
pravo samo na utvrene objekte, na objektivno opisane usluge, a
onaj ko objektivno prua usluge u mnogim sluajevima zahteva,
bar eli, jo neto osim novca. Ko odlazi na koncert, zadovoljan
je ako za svoj novac uje oekivane muzike komade, oekivano
savreno izvedene; ali umetnik se ne zadovoljava novcem, on
trai i aplauz. Onaj ko trai da mu se naslika portret, zadovoljan
je ako u rukama ima dovoljno uspeli portret; a slikar se ne zadovoljava time to u rukama ima dogovorenu svotu, nego tek biva
zadovoljan kad mu se oda i subjektivno priznanje i stekne nadsubjektivnu slavu. Ministar ne trai samo platu nego i zahvalnost
vladara i nacije, nastavnik i svetenik ne samo svoje primanja
nego i pijetet i privrenost, ak bolji trgovac ne eli samo novac
za svoju robu nego eli i da kupac bude zadovoljan - i to ne uvek
samo zato da bi ovaj ponovo doao. Ukratko, mnogo davalaca
usluga polae pravo, osim na novac, koji objektivno priznaju kao
dovoljan ekvivalent za svoju uslugu, ipak, i na lino priznanje,
na bilo kakav subjektivan znak onoga ko plaa, koji prevazilazi
454

dogovoreno novano davanje, pa za oseanje primaoca tek i predstavlja potpuni ekvivalent za njegovu uslugu. Tu imamo potpuni
pandan pojavi koju sam opisao u treem poglavlju kao superadditum novanog poseda. Tamo je davaocu novca, osim precizne
protivvrednosti njegovog utroka, pripadala jo neka vrsta vika
od onog karaktera novca koji je prevazilazio svaku vrednost pojedinanog objekta. Ali upravo njegovom biu, koje veinom od
svih empirijskih stvari, kako je govorio Jakob Beme (Bhme),
povezuje uspeh i protivuspeh, odgovara ovo izjednaavanje:
lina davanja, koja, ba prevazilazei svoj ekvivalent u novcu,
zahtevaju jo neto vie. I kao to se tamo u pogledu novca, tako
se ovde u pogledu usluge, pretenzija koja prevazilazi direktnu
razmenu izraava u sferi koja linost okruuje kao geometrijsko
mesto njenih pretenzija, i postoji s one strane svake od njih ponaosob. Saldo, koji ovako ostaje pri razmeni novca i line usluge
u korist usluge, moe se doivljavati kao prevaga u toj meri da
primanje novanog ekvivalenta ve srozava uslugu, a ovim i
osobu: kao da bi ono to se dobija u novcu bilo otpisano od pomenute idealne naknade, od koje niko ne eli nikakvo otpisivanje; tako znamo da je lord Bajron honorare od izdavaa primao
samo s najmunijim oseanjem. Gde god delatnost koja donosi
novanu zaradu ve kao takva biva liena ugleda, kao u klasinoj
Grkoj (zato to se jo nije znalo za socijalni znaaj i produktivnost novanog kapitala, nego se verovalo da on slui samo
egoistikoj potronji) - tamo se ovo deklasiranje jo posebno
pojaava u pogledu lino-duhovnih usluga: recimo, poduavati
za novac i uopte duhovno raditi za novac, to se smatralo za
liavanje dostojanstva osobe. U odnosu na sve delatnosti koje izviru iz sri linosti, postoji jedna povrna predstava da se moe
primiti svoja plata, predstava koja nimalo ne dotie stvarnu
vrstu oseanja. Zar se rtvovanja ljubavi mogu sasvim nadoknaditi nekakvim injenjem, ak i onim jednako vrednim, to potiu
iz podjednako snanog oseanja? Uvek ostaje neki odnos obaveze celine linosti, koji je moda uzajaman, ali naelno se ne
moe
uravnoteiti ni tom uzajamnou. Kao to ni prestup, ukoliko je
duhovne prirode, ne moe biti okajan kao da se nije ni desio,
tako
je i sa tetom koja je uinjena spolja. To to krivac posle
455

nanja s grehom putem plaene kazne, nego je posledica time

izazvane unutranje promene, koja razara koren greha. A puka
kazna pokazuje nesposobnost da stvarno namiri nedelo - u dalje
delotvomom nepoverenju i deklasiranju koje prestupnik, uprkos
kazni, jo osea. O onome to sam ranije izloio: da meu kvalitativno razliitim elementima ne moe da postoji nikakva neposredna ekvivalencija kao izmeu aktive i pasive nekog tekueg
rauna - o tome najtemeljnije svedoe vrednosti u kojima se ovaplouje individualna linost; a to postaje nevaee kad vrednosti,
odvojene od svog korena, dobijaju samostalno-stvarstven karakter, pribliavajui se beskonano novcu, koji je, u odnosu na
prosto nesamerljivu linost, ono to jeprosto samerljivo jer je apsolutno stvarstveno. S jedne strane, ima neeg stranog u tome da
se zamisli uzajamna duboka neprimerenost stvari, usluga, psihikih vrednosti, koje mi, ipak, neprestano koristimo kao stvarne
ekvivalente meusobno; s druge strane, upravo ta neuporedivost
vitalnih elemenat, njihovo pravo da ne budu tano pokriveni nijednim navodivim ekvivalentom, ipak daje nezamenljivu dra i
bogatstvo samom ivotu. Moda je to to line vrednosti nikako
nisu podmirene novcem za koji bivaju ponuene, s jedne strane,
razlog bezbrojnih nepravednosti i traginih situacija; ali, s druge
strane, upravo u tome se uzdie svest o vrednosti linoga, ponos
zbog individualnog ivotnog sadraja: to ovek zna da se ne
moe izmeriti nikakvim jaanjem samo kvantitativnih vrednosti.
Ta neadekvatnost se, kako smo ve esto spoznali kao neto tipino, ublaava u sluaju vrlo visokog zbira kao protivvrednosti,
jer su ove okruene onim superadditumom fantastinih mogunosti, koje prevazilaze brojanu odreenost, a koje, na svoj
nain, odgovaraju linosti - onoj koja ulazi u pojedinanu uslugu
i, ipak, prevazilazi svaku pojedinanu uslugu. Zato se, moda,
izvesni objekti ili usluge daju za vrlo mnogo novca; ali ako to
nije moguno postii, radije se poklanjaju nego da se za njih uzima malo novca. Samo ovo, a ne ono prvo njih deklasira. Na osnovu te uvstvene veze, meu ljudima tananijih oseanja nuno
se za poklone, koji nose karakter line odanosti, takorei, prikriva novana vrednost: kod cvea i slatkia, koje se ovek jedino
usuuje da pokloni dami koja mu nije bliska, brza prolaznost deluje kao ponitavanje svake supstancijalne vrednosti.
456

Niti je usluga uvek primetno vea od novanog ekvivalenta,

niti, ukoliko tako i jeste, uvek to moe biti iskazano onako kao u
navedenim sluajevima s umetnikom i lekarom, inovnikom i
nastavnikom. Ako je usluga zaista neindividualna, pa se ni
linost
njome ne istie iznad proeka, kao recimo u sluaju nekvalifikovanog radnika, onda nedostaje taka nesamerljivosti, ono urastanje ni sa im uporedive linosti u delo, koje se uvek moe
raspoznati samo u nekom singularnom kvalitetu. S druge strane,
to da li e davalac usluge postii poravnanje pomenutog salda na
navedene naine - zavisi, u naelu, od odgovora na pitanje da li
njemu njegov socijalni poloaj uopte dostupnim ini takva
idealna priznanja; gde god ona izostaju zbog njegove opte podreenosti, on se, naravno, pojavljuje kao utoliko vie omalovaen ukoliko je vie lino prinuen da daje za novac i samo za
novac. Tako su srednjovekovni svirai prezirani, to je povremeno obrazlagano tvrdnjom da po porudbini pevaju veselo ili
tuno, da svoja lina oseanja prostituiu tako to uzimaju novac za ast. Zato se, da bi se odralo iskljuenje pomenute
idealne naknade, smatralo sasvim doslednim da se, bar u pogledu
ekonomske naknade, s njima postupa takoe strogo savesno:
mada su svirai svugde bili prilino obespravljeni, ipak se prema
njima, kako sam ve pomenuo, u pogledu imovine, odnosilo nepristrasno pravedno. Gde god se stvarno lina vrednost mora dati
prosto za novac, bez ikakvog idejnog obeteenja iznad toga, dolazi zbog toga do labavljenja, takorei, do gubitka supstancije
individualnog ivota. Oseaj da je injenica da se u novanom
prometu line vrednosti razmenjuju za neku neadekvatnu protivvrednost, sigurno je jedan od razloga iz kojih se, u krugovima
ljudi sa stvarno otmenim i gordim stavovima, toliko gnuaju
novanog prometa, a veliaju zemljoradnju kao jedino dostojnu.
Tako je bilo, na primer, kod plemia iz kotskih planina, koji su
sve do 18. stolea iveli sasvim izolovano i apsolutno autohtono,
ali su bili potpuno pokriveni idealom najvee line slobode. Koliko god novac unapreivao tu slobodu, kad ve uspostavljen,
snaan promet ljude utka u sebe i proguta ih, ipak je, sa stanovita slobodne egzistencije, koja se oslanja na sebe i sebi je dovoljna, nuna pojava jakog oseanja da razmena poseda i usluga
za novac depersonalizuje ivot. Tek kad se podvoje subjektivne i
457

objektivne strane ivota, sama depersonalizacija, sve odlunije

obuhvatajui te objektivne strane, moe da poslui istom izgraivanju onih subjektivnih strana ivota; a kod primitivnije i
jedinstvenije egzistencije, mora se, obrnuto, smatrati za nesrazmernost i gubitak ako posed i usluga, koji su dotad bili samo
predmet linog uivanja, ili linog jamstva, postanu samo element kakvog novanog prometa i predmet njegovih objektivnih
zakonitosti. Pri prelasku srednjovekovnog vlastelinstva viteza na
modemu zemljoradnju, moe se ustanoviti da se staleki pojmovi viteza, dodue, proiruju u tom smislu to je za njega, osim ratovanja, dopustiva i delatnost sticanja, ali da je ona upravo samo
bavljenje sopstvenim dobrima; svojstvo delatnosti sticanja jo ga
je, moda, vie navodilo na prezir prema trgovcu, prodavcu, nego
to je to bio sluaj pre njegovog ulaska u ekonomsku sferu. Specifino oseanje lienosti dostojanstva novanog prometa ovde
se ispoljava upravo tako snano zato to su se obe vrste privreivanja sada toliko meusobno pribliile. Jedna od najoptijih
sociolokih pojava jeste ta da se suprotnost izmeu dva elementa
nikad ne ispoljava jae nego kad se razvija iz zajednike osnove:
sekte jedne iste religije mrze se meusobno intenzivnije nego
sasvim razliite religijske zajednice, neprijateljstva malih susednih gradova-drava bila su, kroz celu poznatu povest, strasnija
nego meu velikim dravama s njihovim prostorno i objektivno
podeljenim interesnim podrujima; tavie, tvrdilo se da je najstranija moguna mrnja ona izmeu krvnih srodnika. To jaanje antagonizma, koje se, takorei, izdvaja iz zajednitva kao
pozadine, u nekim sluajevima, naizgled, dostie maksimum kad
se zajednitvo ili slinost poveavaju, te preti opasnost da se
razlika i suprotnost uopte prebriu, a za njihovo postojanje je
bar jedna od strana ivo zainteresovana. to se vie jedan nii i
jedan vii element meusobno pribliavaju, to e energinije
ovaj drugi naglaavati jo postojee take razlike, to e ih vie
vrednovati. Tako, strasna i agresivna klasna mrnja ne nastaje
dok su klase jo razdvojene nepremostivim jazovima, nego tek u
trenutku kad se ona nia klasa ve donekle uzdigla, a ona via izgubila deo svog prestia, pa se moe raspravljati o nivelisanju
obeju. Tako je veleposednik u svom procesu pretvaranja u vlasnika dobra, koji tei privreivanju, oseao sve jau nunost da se

458

razdvoji od trgovca u novanoj privredi. On se bavio privreivanjem, ali najpre, ipak samo za vlastitu potrebu, nije davao
svojinu za novac; a i ako je to inio, onda je to, ipak, bio samo
proizvod; nije se on, kao trgovac, neposrednou line usluge
stavljao u slubu davaoca novca; kao to je, polazei od slinog
motiva - mada uz bitna sadejstva drugih - spartanskom punopravnom graaninu bilo, dodue, dozvoljeno da poseduje zemlju, ali ne i da je sam obrauje. Isticanje pomenute razlike u
odnosu na druge prodavce bilo je, u interesu aristokratskog
poloaja, toliko vano zato to posao s novcem deluje u smislu
demokratskog nivelisanja; naroito ako je onaj na viem drutvenom poloaju primalac novca, a onaj na niem primalac materijalne usluge - to vrlo olakava zajednitvo meu njima. Zato
aristokrata osea da je posao s novcem deklasiranje, dok seljak,
ukoliko umesto naturalnih dabina gospodaru plaa novcem,
tako doivljava uspon.
Dakle, takoe kod prodaje linih vrednosti za novac pokazuje se kao neuporedivost novca to to on pozajmljujui se svim
suprotnostima istorijsko-psiholokih mogunosti, sopstvenom
neodlunou i besadrajnou, ipak, sve pomenute uobliava u
krajnju odlunost. U tako ojaanom, praktinom svetu, novac,
ovaploena relativnost stvari, javlja se, u neku ruku, kao ono to
je apsolutno, koje sve to je relativno s njegovim suprotnostima
obuhvata i nosi.

459

III
Znaaj novanog ekvivalenta rada toliko je esto posredno i
neposredno dotaknut na ovim stranama da bih ovde hteo da raspravim jo samo pitanje principa, koje se tie toga da li je sam
rad vrednost kao takva, koja, dakle, vrednosni momenat u svim
ekonomskim pojedinostima isto tako in concreto sainjava kao
to taj isti momenat in abstracto izraava novcem. Napori da se
ukupnost ekonomskih vrednosti izvede iz jednog jedinog izvora
i svede na jedan jedini izraz - na rad, trokove, korist itd.
sigurno
ne bi bili uinjeni kad zamenljivost svih pomenutih vrednosti za
novac ne bi ukazivala na jedinstvo njihove sutine, te kao zaloga
za saznatljivost ne bi sluila upravo tom jedinstvu. Tu vezu izraava pojam radnog novca, koji se pojavljuje u socijalistikim
planovima. Po tome, obavljeni rad, kao jedini faktor obrazovanja
vrednosti, jedini daje pravo na zahtevanje proizvoda rada drugih,
a za to se ne poznaje nijedna druga forma osim te da se simboli i
priznanja jedne odreene koliine rada oznae kao novac. Dakle,
sam novac mora biti sauvan kao forma jedinstva vrednosti tamo
gde se njegovo trenutno svojstvo odbacuje, jer njegov posebni
ivot smeta da bude adekvatni izraz fundamentalne vrednosne
potencije. Ako se, pored rada, dopusti da je i priroda graditelj
vrednosti, poto ipak takoe - iz nje uzeti - materijal rada poseduje vrednost, pa je tako, kako se to kae, rad otac, ali je zemlja
majka bogatstva - onda socijalistiki idejni tok mora, ipak, da se
slije kod radnog novca; jer poto blaga prirode vie ne treba da
budu privatna svojina, nego zajednika osnova privreivanja
uopte, svakom a priori podjednako dostupna, onda je, konano,
460

to to svako mora da d u razmenu, ipak, samo njegov rad.

Razume se, ako je on pomou ovoga dobio u razmeni dragocen
proizvod prirode, pa njega dalje razmenio, on moe materijalnu
vrednost tog proizvoda da unese u raun; ali visina vrednosti
toga je, ipak, samo potpuno jednaka vrednosti njegovog rada, kojim ga je on stekao, te ovaj za dotini proizvod prirode ini meru
njegove razmenske vrednosti. Ako je rad, tako, ona poslednja instanca na koju treba da se svede svekoliko vrednosno odreenje
objekata, onda je neprimerenost i zaobilazni put meriti ih objektom strane provenijencije, kakav je sadanji novac; tavie, tada
bi se svakako morala potraiti mogunost da se jedinica rada sasvim isto i neposredno izrazi u simbolu, koji kao sredstvo
razmene i mere, igra ulogu novca.
Ne elei da, od nagovetenih ujedinjavanja vrednosti, proglasim jedno kao jedino legitimno, rekao bih da teoriju rada smatram bar za filozofski najzanimljiviju. U radu telesnost i
duhovnost
oveka, njegov intelekt i njegova volja, stiu jedinstvenost, koja
ostaje uskraena tim potencijama sve dok ih razmatramo, u neku
ruku, kao miran naporedan niz; rad je jedinstvena struja u kojoj
se one meaju kao izvori, utapajui razdvojenost svoje sutine u
nerazdvojenosti proizvoda. Kad bi on stvarno bio jedini nosilac
vrednosti, onda bi ta vrednost utonula u definitivnu taku jedinstva nae praktine prirode, pa bi ta taka sebi odabrala najadekvatniji izraz koji moe nai u spoljnoj realnosti. U pogledu
tog znaenja rada, meni se ini daje drugorazredno pitanje: da li
radu treba osporiti vrednost, poto on tek i proizvodi vrednost kao to maina koja obrauje materijal, ipak, sama nema formu
koju njemu daje. A upravo ako se samo proizvodima ljudskog
rada pripie vrednost, ne moe on sam - koji ima fizioloku funkciju - nego moe samo radna snaga imati vrednost; jer ovu, svakako, proizvodi ovek, naime, sredstvima za izdravanje koja,
opet, potiu iz ljudskog rada. injenica da se ona tada pretvara u
stvarni rad, oito, ne iziskuje rad, dakle, ne znai nikakvu vrednost; tavie, ta vrednost je najpre opet vezana za proizvode, uslovljene takvim radom. Ipak, ja smatram da je ovo, u sutini,
terminoloko pitanje. Poto radna snaga sigurno ne bi bila vrednost kad bi ostala latentna i kad se ne bi pretvorila u stvarni rad,
nego dejstvovala u ovome kao tvorac vrednosti, za sve svrhe
461

izraunavanja i izraavanja moe se zaloiti radna snaga. To se

ne menja ni ako se razmisli o tome da vrednosti, konzumirane
kao hrana, ne proizvode rad nego radnu snagu, te da samo ova,
kao nosilac pomenutih unetih vrednosti, sama moe biti vrednost. Sredstva za ishranu ne mogu biti dovoljan uzrok vrednosti,
koju je ovek ostvario, ve i zato to ta vrednost premaa onu
vrednost koja je investirana u ta sredstva, poto inae nikad ne bi
moglo doi do umnoavanja vrednosti. Razdvajanje radne snage
i rada vano je samo za svrhe socijalizma, jer ono oevidno predstavlja teoriju da radnik dobija samo deo vrednosti koje proizvodi. Njegov rad proizvodi vie vrednosti nego to su one koje su
investirane u njegovu radnu snagu, u formi sredstava za izdravanje; budui da preduzetnik celu radnu snagu kupuje za vrednost tih sredstava, on ima mnogo vei profit, kojim konani
proizvodi radapremaaju tu vrednost. Ali ak i s ovog stanovita,
ini mi se da bi se, umesto radne snage, rad mogao oznaiti kao
vrednost, pa unutar tog rada razgraniiti one koliine ije se
vrednosti, sjedne strane, vraaju radniku kao najamnina i, s druge strane, one koje ine dobit preduzetnika. Dakle, neu se dalje
uputati u ovo, nego u u sledeem izlaganju ispitati samo bliu
odredbu pod kojom tako esto nailazimo na radnu teoriju vrednosti: ona trai takav pojam rada koji podjednako vai za fiziki
i
za duhovni rad, pa pri tom stvarno stie do fizikog rada, kao do
primame vrednosti ili proizvoaa vrednosti, koji mora da vai
kao mera svakog rada uopte. Pogreno bi bilo u tome videti
samo proleterski prkos i naelno omalovaavanje duhovnih postignua. tavie, tu dejstvuju dublji i zamreniji uzroci.
Najpre se tvrdilo da udeo duha u radu nije utroak, da ne
iziskuje nikakvu naknadu zbog troenja, te ne podie trokove
proizvoda; tako da kao utemeljitelj razmenske vrednosti preostaje samo fiziki rad. Kad je ovome naglaeno prigovarano da je i
duhovni rad iscrpljujui, pa ga je, ba kao i fiziki, nuno odravati i nadoknaivati ishranom, previan je moment istine koji,
moda, lei u osnovi pomenute teorije, makar samo kao instinktivno oseanje. Naime, udeo duha u proizvodu rada oznaava
dve strane ovoga, koje treba otro razlikovati. Ako stolar pravi
stolicu po odavno poznatom modelu, onda to, razume se, ne prolazi bez ikakvog utroka psihike delatnosti: rukom mora da
462

rukovodi svest. Samo, ovo nikako nije ukupna delatnost, investirana u stolicu. Ona se ne bi ni mogla nainiti bez duhovne delatnosti onoga ko je, moda, pre niza generacija, izumeo model za
to; takoe, ovako utroena psihika snaga ini praktini uslov te
stolice. A sadraj ovog drugog duhovnog procesa dalje opstaje u
formi u kojoj vie ne obuhvata nikakav utroak psihike snage:
kao tradicija, objektivirana ideja, koju svako moe da prihvati i o
njoj promisli. U ovoj formi on dejstvuje u procesu proizvodnje
sadanjeg stolara, ini sadraj aktuelne duhovne funkcije iji nosilac i izvrilac, razume se, mora biti njegova subjektivna snaga,
pa posredstvom ove poslednje ulazi u taj proizvod, kao njegova
forma. Dvojake psihike delatnosti, o kojima sam najpre govorio, sigurno su podlone troenju i nunosti psiholoke nadoknade: kako delatnost stolara, tako i delatnost izumitelja stolice. Ali
trei duhovni momenat, odluujue vaan za sadanje ostvarenje
stolice, svakako je osloboen troenja; po ideji te stolice moe se
izraditi hiljadu primeraka, a da ona sama ne podlee troenju, ne
iziskuje nikakvo restaurisanje, niti uveava trokove stolice, mada ini onu uobliujuu, objektivno-duhovnu sadrinu svake
ovakve stolice ponaosob. Dakle, ako se s potrebnom preciznou
napravi razlika izmeu objektivno-duhovnog sadraja u jednom
proizvodu i subjektivne duhovne funkcije, koja po normi pomenutog sadraja pravi taj proizvod, videe se relativna opravdanost tvrdnje da duh ne kota nita; razume se, i njena relativna
neopravdanost, jer se ova neplativa i nepotroiva ideja stvari ne
ostvaruje sama od sebe u proizvodima, nego se ostvaruje samo
posredstvom intelekta ije sadanje, toj ideji saobrazno funkcionisanje, iziskuje organsku snagu, i trokovnoj vrednosti proizvoda doprinosi iz istih razloga iz kojih to ini i uinak fizikog
rada
mada je psihiki utroak, usmeren tako preformiranim
sadrajem, naravno, znatno manji nego kad bi on morao
ujedno
izvorno da d taj sadraj. Diferencija meu njima je
besplatni
uinak duha. I ovaj idejno-sadrajni momenat jeste taj
koji
duhovni posed - u pogledu dve strane - toliko razlikuje od
463

psihiku snagu da razmiljaju o njoj. Zato nju, kad se to ve dogodilo, ne moe oduzeti nikakva sila sveta; jednom promiljena
misao ostaje, kao sadraj koji se stalno moe reprodukovati, toliko neraskidivo povezana s linou da u ekonomskoj sferi ne
moemo nai analogiju za to. Budui da je duhovni proces sazdan od svog sadraja, koji ima to nadekonomsko znaenje, i psiholokog procesa kao takvog, oito je da je ovde posredi samo taj
proces, samo pitanje koju ulogu utroak duevne snage jo ima,
pored fizikog rada, u tvorbi vrednosti.
injenica da se znaenje duhovnog rada svodi na znaenje
fizikog rada, konano, ini samo jednu stranu sasvim opte
tendencije da se uspostavi jedinstvo pojma rada. Treba otkriti
zajedninost svih raznolikih vrsta rada - jedne znatno ire i stupnjevitije raznolikosti nego to to pokazuje puka suprotnost izmeu fizikog i psihikog rada. Time bi se i teorijski i praktino
dobilo izuzetno mnogo, adekvatno injenici novca; imali bismo
jedno opte, kvalitativno jedinstvo, na ijoj bi se osnovi imali izraziti svi odnosi vrednosti izmeu rezultata ljudske delatnosti
isto kvantitativno, nekim pukim vie ili manje. Na svim podrujima je ovo oznailo bitan napredak saznanja: da kvalitativno
meusobno odmeravanje objekata, koje uvek ostaje relativno
nesigurno i netano, biva prevedeno u ono jedino nedvosmisleno
kvantitativno, budui da se kod njih utvruje opte unutranje jedinstvo, pa ono, kao svugde isto i po sebi razumljivo, u preraunavanju relativnih znaaja pojedinosti vie ne trai nikakvo
uzimanje u obzir. Na socijalistikoj strani je to, oito, puko nastavljanje i konsekvenca tenje da se sve vrednosti uopte dovedu u vezu s ekonomskima kao svojim polazitem i svojom
supstancijom. I ona je neizbeno morala da se slije u tu tenju,
kad je do kraja promislila svoju tendenciju nivelisanja. Na podruju ekonomskoga moe se, strogo uzev, mogunom zamisliti
jednakost individua; na svim drugima: intelektualnim, oseajnim, karakterolokim, estetikim, etikim itd., unapred bi bez izgleda bila iznivelisanost, ak i samih sredstava za rad. A ako
neko to jo hoe da preduzme, ne preostaje nita drugo do bilo
kakvo svoenje tih interesa i kvaliteta na one koji jedini doputaju priblinu ravnomernost raspodele. Dobro znam da dananji
nauni socijalizam odbacuje mehaniko-komunistiko izjedna-

464

avanje, pa samo eli da uspostavi jednakost uslova rada, a polazei od nje, razliitost obdarenosti, snage i napora takoe treba
da dovede do razliitosti poloaja i uivanja. Samo, nasuprot
dananjem stanju, u kojem nasledno pravo, klasne razlike, akumulacija kapitala i svi mogui izgledi konjunkture proizvode
mnogo vee distance od onih kakve odgovaraju razlikama u individualnoj delatnosti - ne samo da bi to to je pomenuto stvarno
znailo bitno izjednaavanje u svakom pogledu nego mi se ini
da je izjednaavanje takoe momenata poseda i uivanja jo i danas stvarno delotvorno sredstvo agitacije kod masa. Ako je istorijski materijalizam pretvoren u nauni dokaz socijalistikog
uenja, onda ovde, kao i inae esto, sistematska izgradnja kree
obrnutim putem nego stvaralaki misaoni tok, pa iz nezavisno
ustanovljenog istorijskog materijalizma nije logiki usledila socijalistika teorija, nego je, praktino, vrsta socijalistiko-komunistika tendencija tek naknadno sebi stvorila jedinu njoj
mogunu podlogu: da ekonomske interese deklarie kao izvorite i zajedniki imenitelj svih drugih. A kad se to ve dogodilo,
nuno se ta ista tendencija nastavlja u pravcu samog ekonomskog
podruja, i raznolikost njegovih sadraja svodi na jedinstvo,
koje nad svakim individualnim postignuem stvara mogunost
jednakosti i spolja dokazive pravednosti.
Za ovu svrhu jo nije dovoljna sama tvrdnja da se vrednost
svih dragocenih objekata sastoji u radu koji je na njih utroen.
Naime, time bi se jo mogla ujediniti kvalitativna razliitost
rada, tako da bi manja koliina vieg rada gradila jednaku ili viu
vrednost nego znatna koliina nieg rada. A ovim bi se uvela
sasvim druga a ne nameravana skala vrednosti. Odluujua svojstva slobode, duhovnosti, tekoe, jo i tada bi se, dodue, proizvodila tim radom i kod njega, realizujui se samo kao njegovi
atributi; samo, vrednosni momenat ne bi vie poivao na radu
kao takvom, nego na poretku kvalitet, izgraenom na sasvim
samostalnom principu - za koje bi rad kao takav, koji je optost
svih kvaliteta rada, bio samo za sebe jo irelevantan nosilac.
Time bi teorija rada bila uvedena u istu dilemu kakvoj je
podleglo uenje filozofije morala: da je proizvodnja oseanja
sree apsolutna etika vrednost. Naime, ako je radnja stvarno
moralna u meri u kojoj joj je posledica srea, onda to znai

30 Filozofija novca

465

krenje principa i uvoenje novih definitivnih vrednosnih momenata, ukoliko se istija, duhovnija, otmenija srea oglaava za
vredniju. Tada bi mogu bio takav sluaj da takva srea, mada
kvantitativno tj. kao puka srea, neznatnija od one niske, ulne,
egoistine, ipak, u poreenju s ovim, bude ona kojoj se moralno
vie tei. Zato je etika teorija blaenstva konsekventna samo
kada su sve etike razlike u ulnoj i duhovnoj, epikurejskoj i
asketskoj, egoistikoj i saoseajnoj srei, u krajnjoj osnovi, uraunavajui sve propratne i posledine pojave, samo razlike u
meri jedne iste, kvalitativno uvek jednake vrste sree. Isto tako,
dosledna teorija rada mora biti kadra da sprovede: da sve vrednosne razlike - koje su ljudi nedvosmisleno osetili i koje se ne
mogu osporiti - izmeu dva postignua, koja se, kao rad, pokazuju ekstenzivno i intenzivno jednakima, u krajnjoj osnovi znae
samo to da njih jedino povrno i prolazno posmatranje vidi kao
jednake koliine rada, dok takvo koje prodire dublje otkriva
stvarni viak ili manjak rada kao osnovu njihovog vika ili manjka vrednosti.
Stvarno, ovo tumaenje nije tako nedovoljno kao to nam
najpre izgleda. Nuno je samo dovoljno obuhvatno shvatiti pojam rada. Ako se rad najpre posmatra kao ogranien na svog individualnog nosioca, bie jasno kao dan da je u svakom iole
viem proizvodu rada investirano vie nego ona koliina rada
koja je neposredno utroena upravo na taj uinak. tavie, nuno
je u njega, kao za njega potrebni rad, pro rata uraunati ukupni
prethodni napor, bez kojeg bi sadanja, relativno laka proizvodnja bila nemoguna. Svakako, rad muzikog virtuoza na
koncertnoj veeri esto je neznatan, u srazmeri s njegovom ekonomskom i idealnom procenom; ali stvar stoji sasvim drukije
ako se napori i trajanje pripreme, kao uslov neposrednog postignua, pridodaju koliini njegovoga rada. I tako, takoe u bezbrojnim drugim sluajevima, vii rad znai formu vika rada;
samo to ovaj nije uloen u ulnu opajivost trenutnog napora
nego u kondenzaciju i nagomilavanje prethodnih napora, koji uslovljavaju sadanje postignue: u lakoi kojom majstor kao od
ale reava svoje zadatke moe biti ovaploeno beskrajno vie
radnog napora nego u znoju koji mora da prolije neki murdar
ve i za znatno nie rezultate. Ali to tumaenje razlika u
kvalitetu
466

rada kao kvantitativnih moe se protegnuti na samo line preduslove; jer ovi, oito, nisu dovoljni da pomenuta svojstva rada svedu na navedeni nain - ona svojstva koja do svoje visine stiu
zahvaljujui uroenoj darovitosti, ili zahvaljujui povoljnosti
ponuenih objektivnih preduslova. Ovde se ovek mora ispomoi hipotezom o nasleivanju koja tu, kao i svugde gde ukljuuje
naroito steena svojstva, prua samo sasvim optu mogunost
miljenja. Ako hoemo da prihvatimo rasprostranjeno objanjenje da se instinkt sastoji od nagomilanih iskustava predaka, koja
su dovela do odreenih svrsishodnih koordinacija nerava i miia, pa su u toj formi prela u naslee potomaka, tako da kod ovih
svrsishodno kretanje nastupa, posle odgovarajueg nervnog nadraaja, isto mehaniki i bez potrebe za ikakvim linim iskustvom i uvebavanjem - ako to hoemo da prihvatimo, onda
moemo uroenu specijalnu darovitost smatrati za posebno povoljan sluaj intelekta. Naime, kao takav u kojem je zbiranje takvih fiziki kondenzovanih iskustava sasvim posebno odluno
usledilo u jednom pravcu i u takvoj naslaganosti elemenata da,
ve na najneprimetniji podsticaj, odgovara plodna igra znaajnih
i svrsishodnih funkcija. Izgleda da injenica da je geniju potrebno toliko manje uenja nego obinom oveku za istovetno postignue, da on zna stvari koje nije iskusio - to udo, izgleda,
ukazuje na izuzetno bogatu i lako pokretljivu koordinaciju nasleenih energija. Ako se ovim nagoveteni niz naslea ralani
daleko unazad, pa se razjasni da su sva iskustva i vetine u
okviru
njega mogli biti steeni i dalje razvijani samo stvarnim radom i
upranjavanjem - onda i individualna posebnost genijalnog
postignua izgleda kao kondenzovani rezultat rada generacija.
Prema tome, posebno darovit ovek bio bi onaj u kome je
maksimum rada njegovih predaka nagomilan u latentnoj formi,
raspoloivoj za dalje korienje; tako da se via vrednost, koju
rad takvog oveka poseduje zahvaljujui svom kvalitetu, u krajnjoj osnovi, svodi na kvantitativan viak rada koji on lino, razume se, nije morao da obavi, nego kojem on, samo zahvaljujui
svojevrsnosti organizacije, omoguava dalje delovanje. Tada bi
postignue - pod pretpostavkom jednakog aktuelnog radnog napora subjekata - bilo u onoj meri razliitog nivoa u kojoj struktura njihovog psihofizikog sistema u sebi krije razliito veliki
467

preraenih iskustava i spretnosti predaka, onaj zbir koji ima razliitu lakou delovanja. I kad je veliina vrednosti postignua,
umesto koliinom potrebnog rada, izraavana - s podjednakom
tendencijom - drutveno-potrebnim radnim vremenom za njegovo ostvarenje, to ipak nije izmicalo jednakom tumaenju: tada
je via vrednost postignua posebne obdarenosti znaila da drutvo uvek mora da ivi i radi izvesno due vreme - dok ponovo
ne d nekog genija; u ovom sluaju, drutvu je to due razdoblje,
koje uslovljava vrednost postignua, bilo potrebno za proizvodnju proizvoaa takvih postignua, koji se pojavljuju upravo
samo u relativno duim razdobljima, a nije mu ono bilo potrebno
za neposrednu proizvodnju tih postignua.
Do jednake redukcije moe doi takoe u objektivnom preokretu. Vie vrednovanje rezultata rada uz jednak subjektivan
napor nije samo rezultat nekog linog talenta nego postoje i
odreene kategorije radova koje, od poetka, predstavljaju viu
vrednost nego druge, tako da je pojedinanom postignuu u okviru njih nepotreban neki vei trud i vea darovitost nego to su
sadrani u drugima, a da, ipak, oni imaju vii rang. Vrlo dobro
znamo da bezbrojni poslovi u viim pozivima subjektu ne
postavljaju vie zahteve nego oni u niim; da radnici u
rudnicima i fabrikama esto moraju imati oseaj za obazrivost, sposobnost za odricanje, prezir prema smrti - koji subjektivnu vrednost
njihovog postignua uzdie daleko iznad mnogih poziva inovnika ili naunika; da postignue kakvog akrobate ili onglera
iziskuje isto toliko strpljenja, spretnosti i darovitosti koliko i postignue nekog klavirskog virtuoza, koji vetinu ruku ne oplemenjuje dodatnim duevnim produbljenjem. A ipak, ne samo da
se jedna kategorija poslova stvarno mnogo vie plaa nego druge ve e i oseanje potovanja bez socijalne predrasude poi u
mnogim sluajevima tim istim putem. Uz potpunu svest o jednakom ili viem subjektivnom radu, kakav iziskuje neki proizvod,
ipak e se drugome pridati vii rang i vrednost, tako da ovde bar
izgleda kao da su to potovanje odredili drugi momenti, a ne momenti mere rada. Ipak, taj privid nije neprebrodiv. Naime, moguno je postignua rada u viim kulturama uvrstiti u stupnjevit
niz, polazei od gledita koja je koliina rada ve nagomilana u
objektivnim, tehnikim preduslovima, na ijoj je osnovi pojedi468

nani rad uopte mogu. Da bi uopte bilo viih poloaja u

inovnikoj hijerarhiji, nuno je, prvo, da je neki nepregledan rad u
upravi i optoj kulturi ve obavljen, i da se duh i rezultat tog
rada
kondenzuju u mogunost i nunost takvih poloaja; i, drugo,
svaka pojedinana delatnost viih funkcionera pretpostavlja prethodan rad mnogih podreenih, koji se u njoj koncentriu; tako da
kvalitet takvog rada biva ostvaren zaista samo posredstvom vrlo
velike koliine ve obavljenog rada, ulog u njega. tavie, u
poreenju s nekvalifikovanim, sav kvalifikovani rad kao takav nikako ne poiva samo na viem obrazovanju radnika nego,
isto tako, i na vioj i sloenijoj strukturi objektivnih uslova rada,
materijala i istorijsko-tehnike organizacije. Da bi mogu bio i
sm najproseniji klavirista, potrebna je tako stara i iroka tradicija, tako nepregledno, nadindividualno postojanje tehnikih i
artistikih proizvoda rada da, svakako, ta, tu sabrana blaga njegov rad uzdiu daleko iznad rada pelivana ili opsenara - moda,
subjektivno znatno uzvienijeg. I tako, uopteno: to to potujemo kao via postignua koja su samo prema kategoriji poziva i
bez sadejstva linih momenata dostigla svoje vrhunce - to su ona
koja su, u sklopu kulture, relativno zavrna i veinom odavno
pripremljena, dakle, koja maksimum rada ljudi iz prolosti i samih savremenika unose u sebe kao svoj tehniki uslov - koliko
god bilo nepravedno da se iz ove vrednosti objektivnog postignua rada, nastale kao posledica sasvim nadlinih uzroka, izvodi posebno visoka nagrada ili potovanje za njegovog sluajnog
nosioca. Takoe, po sebi se razume da se ljudi toga merila ne
dre u potpunosti. Vrednovanja postignua i proizvoda, utemeljena tim merilom, prenose se na druga, kojima nedostaje taj
pravni osnov: bilo zbog spoljno-formalne slinosti, bilo zbog
istorijskog povezivanja s pomenutima, bilo zato to nosioci dotinih poziva koriste drugu mo za intenziviranje njihovog potovanja, mo koja proistie iz drugog izvora. Ali bez
obraunavanja
s takvim sluajnostima koje slede iz komplikacije istorijskog
ivota, ne moe se tvrditi da postoji ijedna principijelna veza u
socijalnim stvarima. ini mi se da, u celini uzev, moe opstati
tumaenje: da razliito vrednovanje kvaliteta postignua, uz jed469

nuima. Tek tako bi se privremeno osigurao dobitak za teorijsko

postizanje jedinstva ekonomskih vrednosti, koji je bio cilj teorije
rada.
Meutim, ovim je samo opti pojam rada postao merodavan,
pa teorija poiva utoliko na jednoj vrlo vetakoj apstrakciji.
Moglo bi joj se prebaciti da se gradi na tipinoj zabludi da je rad
najpre i fundamentalno rad uopte, a da tek potom, u neku ruku,
kao odredbe drugog stepena, uz to dolaze njegova specifina
svojstva - da bi ga uinila tim odreenim radom. Kao da ona
svojstva u vezi s kojima mi neko delanje oznaavamo kao rad
uopte ne sainjavaju, s njegovim ostalim odredbama, potpuno
jedinstvo, kao da pomenuto razdvajanje i rangiranje ne poiva na
sasvim proizvoljno povuenoj graninoj crti! Upravo, kao da je
ovek najpre ovek uopte, a onda, realno razdvojen od toga, tek
onaj odreeni individuum! Razume se, i ta greka je poinjena,
pa onda uinjena osnovom socijalnih teorija. Pojam rada s kojim
rauna ukupno prethodno razmatranje, zapravo je samo negativno odreen: kao ono to preostaje kad se iz svih vrsta rada
izostavi sve to ih meusobno razlikuje. Samo, to to ovde stvarno
preostaje nikako ne odgovara, kako bi to pokazala neka primamljiva analogija, fizikalnom pojmu energije koja, u kvantitativnoj nepromenljivosti, moe da nastupi as kao toplota, as kao
elektricitet, as kao mehaniko kretanje; svakako, ovde je mogu
takav matematiki izraz koji predstavlja zajedninost svih tih
specifinih pojava, i njih kao ispoljavanja ove jedne osnovne
injenice. Ali ljudski rad, sasvim uopteno, ne doputa neko tako
apstraktno, a ipak odreeno formulisanje. Tvrdnja da je svekoliki rad prosto rad i nita drugo znai, kao osnova za istovrednost
ovoga, neto isto toliko neuhvatljivo, apstraktno-prazno, kao i
pomenuta teorija da je svaki ovek upravo ovek, pa su zato svi
istovredni i kvalifikovani za jednaka prava i dunosti. Dakle, da
bi pojam rada, kojem je, u njegovoj dosad pretpostavljenoj
optosti, znaenje mogao dati vie neki nejasan oseaj nego vrst
sadraj, stvarno i dobio takvo znaenje, potrebna je blia preciznost realnog procesa koji se moe podrazumevati pod njim.
Sada se vraam tome da je, kao taj poslednji, konkretni elemenat, istakut miini rad; i pitamo se koliko je ta tvrdnja opravdana, poto smo ve ranije ograniili,vaenje njenog dokaza na
470

osnovu besplatnosti duhovnog rada. Hou unapred da priznam:

ne smatram da je prosto iskljueno da e se jednom nai mehaniki ekvivalent takoe za psihiku delatnost. Razume se, znaenje njenog sadraja, njegovo objektivno odreeno mesto u
logikim, etikim, estetikim vezama apsolutno je s one strane
svih fizikih kretanja, otprilike onako kako znaenje neke rei
stoji s one strane njenog fizioloko-akustikog govornog glasa.
Ali snaga koju organizam mora da utroi za promiljanje tog
sadraja kao modani proces, isto je tako naelno proraunljiva
kao i ona koja se zahteva za uinak miia. Ukoliko bi to jednog
dana uspelo, svakako bi se mera snage jednog odreenog miinog uinka mogla uzeti za jedinicu mere, kojom se odreuje i
upotreba psihike snage, pa bi se sa psihikim radom postupalo,
prema tome ta je kod toga stvarno rad, ravnopravno kao i s
miinim, te bi njegovi proizvodi bili samo kvantitativno vrednosno odmeravani zajedno s proizvodima ovoga rada. Naravno,
ovo je nauna utopija, koja moe samo da pokae kako svoenje
svakog ekonomski pripisivog rada na miini rad ne mora, za
neko nimalo dogmatsko-materijalistiko stanovite, sadravati
naelnu protivrenost, kojom je dualizam duhovnosti i telesnosti, naizgled, pobijao taj pokuaj.
Sledea predstava se malo konkretnije pribliava istom cilju.
Polazim od toga da se naa sredstva za izdravanje proizvode
fizikim radom. Dodue, nijedan rad nije isto fiziki, svaki manuelni rad tek nekakvim delovanjem svesti postaje svrsishodno
postignue, tako da i onaj koji priprema uslove za vii duhovni
rad ve i sam sadri neku primesu duevne vrste. Samo, ovo psihiko postignue manuelnog radnika omoguava se, ipak, tek
sredstvima za izdravanje; i to, to je radnik na nioj lestvici, tj.
to je duevni elemenat njegovog raa neznatniji u poreenju s
uinkom miia, to i njegova sredstva za izdravanje (u najirem
smislu) bivaju proizvedena radom bitno fizikog karaktera - s
jednim izuzetkom koji spada u najmodernije doba, a obradiemo
ga u poslednjem poglavlju. A poto se taj odnos ponavlja u
sluaju svake dve kategorije radnika, to onda daje beskonaan
niz, iz kojeg psihiki rad, dodue, nikad ne moe sasvim da
iezne, ali neprestano biva potiskivan. Tako, sredstva za izdravanje takoe najviih kategorija radnika poivaju na nizu
471

poslova u kojima je nosilac psihikog dodatka svakog lana

jedan lan s isto fizikom vrednou, tako da se prvi pomenuti na poslednjem stupnju pribliava graninoj vrednosti. Dakle,
zamislivo je da su, naelno, svi spoljanji uslovi duhovnog
rada iskazivi u veliinama miinog rada. Kad bi se dopustilo
vaenje stare teorije o vrednosti trokova, onda bi vrednost duhovnog rada, ukoliko je ona jednaka trokovima njegove proizvodnje, bila jednaka vrednosti izvesnih postignua miinog
rada. I moda bi sada ta teorija bila odriva u izvesnoj modifikaciji: vrednost nekog proizvoda ne moe se, istina, izjednaiti s
njegovim trokovima, ali bi se, svakako, vrednosti dvaju proizvoda mogle uzajamno odnositi kao vrednosti njihovih uslova
nastanka. Psiha, hranjena i podsticana sredstvima za izdravanje,
dae proizvode koji, moda, mnogostruko premaaju vrednost
uslova kakve je ona upotrebila; ali bi zato, ipak, odnos vrednosti
izmeu svagda dva kompleksa uslova mogao biti jednak odnosu
izmeu svagda dva proizvoda - kao to se vrednosti proizvoda
dvaju tla, od kojih je svaki mnogostrukost svog semena, mogu
meusobno odnositi kao vrednosti semen; jer bi faktor poveanja vrednosti mogao - za proek ljudi - biti konstanta. Ako bi
sve te pretpostavke bile tane, time bi se svoenje duhovnih poslova na one fizike ostvarilo u tom smislu to bi se, dodue, ne
apsolutno ve relativno vrednosno znaenje svakog od duhovnih
poslova moglo izraziti odreenim odnosima ovih drugih poslova
Meutim, ideja da se nivoi vrednosti duhovnog postignua
odnose proporcionalno vrednostima sredstava za izdravanje
ispada sasvim paradoksalna, ak besmislena. Ipak, zasluuje
trud traenje onih taaka u kojima se stvarnost bar pribliava toj
ideji, jer one zadiru duboko u unutranje i kulturne odnose duhovnih vrednosti prema njihovim ekonomskim uslovima i ekvivalentima. Mi zamiljamo da u mozgu, kao vrhuncu organskog
razvitka, lei nagomilan vrlo visok stepen naponskih snaga. Mozak je, oito, kadar da daje veliku koliinu snage, ime se,
izmeu ostalog, objanjava zapanjujua sposobnost uinka slabih miia, koji oni postiu posle psihikih nadraaja. I velika
iscrpljenost celog organizma posle obavljanja duhovnih poslova,
ili alteracije, upuuju na to da psihika delatnost - s gledita
fizikog korelata toga - troi vrlo mnogo organske snage. Nadok-

472

nada te snage postie se ne samo pukim vikom pomenutih

sredstava za izdravanje, potrebnih fizikom radniku; jer je
telesna sposobnost primanja, u pogledu koliine ishrane, prilino
usko ograniena, a kod preteno duhovnog rada, vie opada nego
to raste. Zato nadoknada snage, ba kao i potrebni nervni
podsticaj kod duhovnog rada, redovno uspevaju zahvaljujui koncentrisanju, usavravanju, individualnoj prilagoenosti odravanja
ivota i optih ivotnih uslova. Ovde su vana dva kultumoistorijski znaajna momenta. Naa svakodnevna ishrana birana je i
formirana u periodu kad ostali ivotni uslovi veoma odudaraju
od dananjih u intelektualnim staleima, kada su rad miia i
sve
vazduh dominirali nad nervnom napetou i sedenjem kao ivotnom navikom. Bezbroj, direktnih i indirektnih bolesti probave, s
jedne strane, urno traganje za koncentrisanom i lako prilagodljivom ishranom, s druge strane, pokazuju da je prilagoavanje
izmeu naeg telesnog ustrojstva i naih prehrambenih sredstava
uveliko narueno. Iz ovog sasvim opteg posmatranja vidi se koliko se opravdano za ljude vrlo razliitih poziva zahteva i razliita ishrana, a i da nije pitanje samo kulture, ukusa nego i
pitanje narodnog zdravlja kad se najrazvijenijem radniku jame
sredstva natprosene, prefinjene i linim zahtevima odreene
ishrane. Ali bitnija i ujedno skrivenija okolnost je to to duhovni
rad svoje preduslove mnogo vie unosi u ukupnost ivota, i
okruen je mnogo irom periferijom posrednih veza nego fiziki
rad. Pretvaranje fizike snage u rad moe se, takorei, dogoditi
neposredno, dok duhovne naponske snage mogu svoj potpuni rad
da obave samo kad se, daleko izvan njihove neposredno-aktuelne sredine, ukupni sloeni sistem telesno-duhovnih raspoloenja, utisaka, podsticaja nae u odreenom stanju organizovanosti,
nijanse, proporcije mirovanja i pokrenutosti. Zato je, ve kod
onih koji naelno ele da niveliu rad duha i rad miia,
trivijalan
postao stav da se poveano obeteenje duhovnog radnika opravdava fiziolokim uslovima njegove delatnosti.
U toj vezi postaje razumljivo to to je modemi duhovni
ovek toliko zavisniji od svoje sredine nego onaj raniji ovek, i
473

mogu bez posebno povoljnih, njemu individualno prilagoenih

ivotnih uslova. Neverovatno skromne prilike, pod kojima se ranije esto razvijao najduhovniji ivot, za pretenu veinu dananjih duhovnih radnika unapred bi bile tlaiteljske, ovi u njima
ne bi nali povoljnosti i podsticaje koji su im - katkad za svakog
razliito - potrebni ba za njihovu individualnu proizvodnju. To
moe biti sasvim strano svakom epikurejstvu, i - kao realni uslov
postignua - proizlazi, moda, s jedne strane, iz pojaane nadraljivosti i slabosti nervnog sistema i, s druge strane, iz zaotrene individualizovanosti, koja ne moe da reaguje na one
proste tj. tipino-opte ivotne nadraaje, nego se razvija samo u
pravcu odgovarajuih individualizovanih. Ako je najnovije doba
istorijsku teoriju o sredini sprovelo najodlunije, verovatno su i
tu realni odnosi naglaavanjem jednog elementa nama otkrili
njegovu delotvomost takoe na stupnjevima njegovog neznatnijeg razvitka - ba kao to je stvarno porasli znaaj masa u 19.
stoleu tek bio postao povod da ljudi u nauci steknu svest o njihovom znaaju takoe u svim ranijim epohama. Dakle, u onoj
meri u kojoj ti odnosi vae, stvarno postoji izvesna proporcija
izmeu vrednosti koje troimo i onih koje proizvodimo, tj. ove
poslednje, kao duhovna postignua, jesu funkcije postignua
miia, investiranih u duhovna postignua.
Samo, ova moguna redukcija vrednosti duhovnog rada na
vrednosti rada miia vrlo rano nailazi na granicu, postavljenu s
raznih strana. Naime, ta proporcija najpre nije obratna. Svakako,
za odreena postignua potrebna su zaista znatna lina zalaganja, ali ona, opet, nikako svugde ne proizvode pomenuta postignua: nedarovit ovek, stavljen u ma koliko povoljne i usavrene
uslove ivota, ipak nikad nee postii ono za ta ti uslovi podstiu obdarenog oveka. Dakle, niz proizvoda mogao bi imati
stalnu funkciju niza zalaganja, kad bi ta zalaganja bila upravo u
srazmeri s prirodnim linim darovitostima. Samo, ak i ako pretpostavimo nemoguu stvar: da bi se te darovitosti mogle tano
utvrditi, i da bi neko idealno prilagoavanje, precizno odmeravajui sredstva za izdravanje u skladu s pomenutom konstatacijom, visinu postignua uinilo indeksom ovih poslednjih
pomenutih, onda bi taj poduhvat uvek bio ogranien neravnomemou uslova za izdravanje, koja postoji ak izmeu linosti
474

kvalifikovanih za jednaka postignua. Tu lei jedna od velikih

prepreka socijalne pravde. Naime, koliko god, uopteno, vie duhovno postignue zahteva takoe vie uslove ivota, ipak su
ljudske darovitosti sasvim neravnomerne upravo u zahtevima
koje postavlja razvitak njihovih najviih snaga. Od dve prirode,
sposobne da imaju objektivno jednako postignue, jedna e za
ostvarenje te mogunosti - u pogledu visine - imati potrebe za
sasvim drugom sredinom, sasvim drugim materijalnim preduslovima, sasvim drugim podsticajima nego ona druga priroda. Na
ovu injenicu, koja izmeu ideal jednakosti, pravde i maksimalnog ostvarenja postignua uspostavlja nepomirljivu disharmoniju, jo nikako nije obraeno dovoljno panje. Razliitost naih
fiziko-psihikih struktura, odnosa izmeu svrsishodnih i sputavajuih energija, uzajamnih dejstava izmeu intelekta i karaktera
volje, dovodi do toga da postignue, kao proizvod linosti i njenih uslova ivota, u toj linosti nalazi najnekonstantniji faktor;
tako da, da bi se dobio jednak rezultat, i drugi faktor mora pretrpeti odgovarajue krupne promene. I to, kao da su ta odstupanja
prirodnih faktora, u pogledu uslova ostvarenja njihovih unutranjih mogunosti, utoliko znatnija ukoliko je vie, sloenije i
duhovnije samo podruje postignua. Osobama, koje uopte
imaju miinu snagu za odreeni rad, za njegovo obavljanje bie
potrebna otprilike ista ishrana i opti ivotni standard; ali gde
god je posredi vodea, naunika, umetnika delatnost, znatno
e se isticati ve oznaena razliitost izmeu onih koji, konano,
svi zajedno, mogu da postignu isto.
Lina darovitost je tako promenljive vrste da jednake spoljne okolnosti, delujui na nju, daju najrazlinije krajnje rezultate,
ime, pri uporeivanju individuuma s individuumom, postaje
potpuno iluzorna svaka vrednosna proporcija izmeu uslova materijalnog izdravanja i na tome zasnovanih psihikih postignua. Samo tamo gde se meusobno uporeuju proeci krupnih
istorijskih epoha ili celih klasa stanovnitva, relativni nivoi fiziki ustanovljivih uslova mogu da pokau isti odnos kao kod
psihikih postignua. Tako se, na primer, moe zapaziti da, u
sluaju veoma niskih cena nunih ivotnih namirnica, kultura u
celini vrlo sporo napreduje, dakle, artikli luksuza, gde je investiran znatniji duhovni rad, izuzetno su skupi; nasuprot tome,

475

podizanje cena onih prvih pomenutih obino ide naporedo sa

sniavanjem cena i veom rasprostranjenou tih luksuznih
artikala. Za nie kulture je karakteristino da su sredstva za neophodno izdravanje vrlo jeftina, a sredstva vieg ivotnog standarda vrlo skupa, kao to je to, recimo, i sada sluaj u Rusiji, u
poreenju s centralnom Evropom. Jeftinoa hleba, mesa i prebivalita ne doputa, s jedne strane, pojavu pritiska koji radnika
primorava na borbu za vie nadnice, a skupoa luksuznih artikala, s druge strane, te artikle sasvim gura van njegovog domaaja, te spreava njihovu rasprostranjenost. Tek poskupljivanje
onoga to je prvobitno jeftino i pojeftinjenje onoga to je
prvobitno skupo - iju povezanost smo ve ranije istakli - oznaava i
izaziva uspon duhovnih delatnosti. Uz svu tu ogromnu nesamerljivost u pojedinosti, ove proporcije odaju, ipak, postojanje
jednog opteg, a u pomenutim pojedinostima delotvornog odnosa fizikog i psihikog rada - odnosa koji bi dopustio izraavanje
vrednosne mere psihikog rada fizikim, da delotvornost toga
nije prevladana toliko jaom delotvornou razlika u individualnoj obdarenosti.
Najzad, postoji tree stanovite, s kojeg se svoenju svake
vrednosti rada na vrednost rada miia oduzima grub i plebejski
karakter. Naime, ako podrobnije pogledamo u kojem pogledu,
zapravo, rad miia vai kao vrednost i utroak, pokazuje se da
to
nikako nije postignue isto fizike snage. Time ne mislim na
ono to je ve pomenuto: da bi ova, bez izvesnog intelektualnog
upravljanja, bila sasvim beskorisna za ljudske svrhe - u emu bi
psihiki element ostao samo vrednosni dodatak; prava vrednost
bi, pri tom, ipak uvek mogla da se sastoji u onome isto fizikome, samo bi njemu, da bi dobio potrebni smer, potreban bio
pomenuti dodatak. tavie, ja mislim da fiziki rad celi svoj ton
vrednosti i dragocenosti dobija samo utrokom psihike energije, koji je nosilac tog rada. Ako svaki rad, spolja gledano, znai
savladavanje prepreka, uobliavanje jedne materije, koja se tom
uobliavanju ne pokorava tek tako, nego mu najpre prua otpor
onda unutranja strana rada pokazuje isti lik. Rad je
upravo
napor, teret, tekoa; tako da, gde god on to nije,
476

inertnost, uivanje, olakavanje ivota - pri emu je irelevantno

to to bi ti impulsi, kad bi im se ljudi stvarno neprekidno predavali, uinili, takorei, da ivot bude breme; jer breme nerada
osea se samo u najreim izuzetnim sluajevima, dok se vreme
rada samo upravo u takvima ne osea. Stoga, niko na sebe ne
preuzima muku i jad rada, a d a n e uzima neto zauzvrat. To to se
kod rada stvarno dobija kao naknada, onaj pravni vid na osnovu
kojeg se zahteva naknada za njega, jeste utroak psihike snage,
potrebne, za prihvatanje i savladavanje oseanja unutranjih prepreka i nezadovoljstva.
Jezik dobro nagovetava to stanje stvari, oznaavajui podjednako kao zaslugu kako spoljno-ekonomski tako i unutranje-moralni rezultat naeg injenja. I u ovom poslednjem smislu ona
nastupa tek kad je moralni impuls prevladao prepreke iskuenja,
egoizma, ulnosti - a ne kad moralna radnja proistie iz nekog
sasvim po sebi razumljivog nagona, koji unapred iskljuuje
mogunost suprotnoga; tako da - da moralni uzori ne bi morali
da osporavaju moralnu zaslugu - obrazovanje mitova narod
svagda dovodi do toga da njihovi osnivai religija pobeuju
neko iskuenje , i Tertulijan ak slavu Boju smatra veom si
laboravit. Kao to se prava moralna vrednost vezuje za prebroenu prepreku suprotnih impulsa, tako isto i ekonomska
vrednost. Kad bi ovek svoj rad obavljao kao cvet svoje cvetanje
ili ptica svoje pevanje, s njim se ne bi povezivala nikakva
naplativa vrednost. Dakle, ova ne lei u njegovoj spoljnoj pojavi, u
vidljivom injenju i uspehu, nego i, kod rada miia, u troenju
volje, uvstvenim refleksima - ukratko, u duevnim uslovima.
Time dobijamo dopunu za fundamentalna saznanja, koja se prikljuuju drugom kraju ekonomskih nizova: da svekolika vrednost i svekoliki znaaj predmeta i njihovog posedovanja lee u
oseanjima koja oni izazivaju, da bi imanje tih predmeta kao
puki spoljanji odnos bilo nevano i besmisleno kad se tome ne
bi prikljuili unutranja stanja, afekti zadovoljstva, uzdizanja i
proirivanja samog Ja. Tako se vidljivost ekonomskih dobara s
obeju strana - kako poinioca tako i uivaoca - ograniava psihikim procesima, koji jedini daju osnov za to da se za pojedinano postignue kako zahteva tako i jami neka protivvrednost.
Isto tako nebitno i nepovezano kao to je to za nas predmet pose477

dovanja koji ne prelazi u nekakvo psihiko uzbuenje, bilo bi

nam i vlastito injenje, kad ne bi proizlazilo iz nekog unutranjeg, doivljenog stanja, ije nezadovoljstvo i oseanje rtve
jedini u sebi nose zahtev za nadoknadom i meru toga. Zato se, u
pogledu vrednosti, moe rei da je rad miia psihiki rad. Kao
izuzetak od toga mogli bi da vae samo oni radovi koje obavlja
ovek kao konkurent maine ili ivotinje; jer iako se i oni, u pogledu unutranjeg napora i utroka psihike vrednosti, ponaaju
kao i svi drugi, ipak, onaj u iju korist se oni obavljaju nema povoda da to unutranje postignue neim obeteti, poto je njemu
jedino vani spoljni efekat dostian takoe nekom isto fizikom
snagom, a skuplja proizvodnja se ne plaa nigde, ako je jeftinija
moguna. Meutim, jednim sasvim malim potezom je, moda,
moguno i taj izuzetak svesti u sveobuhvaenost spoljanjega
onim duevnim. To to se plaa u sluaju uinka neke maine ili
ivotinje jeste, ipak, ljudski uinak, koji se krije u izumevanju,
pravljenju maine i upravljanju njome, u gajenju i obuavanju
ivotinje; tako da se moe rei: ti ljudski radovi se ne obeteuju
kao ovi fiziko-nieljudski nego, obrnuto, ovi se, takorei, vrednuju posredno kao psihiko-ljudski. Ovo bi bio samo - u sferu
praktinoga zali - nastavak teorije da mi takoe mehanizam
neoivljene prirode, konano, tumaimo prema oseanjima snage i napora koja prate nae kretanje. Ako mi svoje vlastito bie
uvrstimo u opti prirodni poredak, da bismo ga razumeli u sklopu
tog poretka, to nam je omogueno samo time to smo prethodno
forme, impulse i oseanja nae duhovnosti uneli u optu prirodu,
neizbeno u jedan akt povezujui podlaganje i izlaganje.
Ako, proteui taj odnos prema svetu na nae praktino pitanje,
kod uinka nieljudskih snaga odmeravamo samo uinak ljudskih protivuinkom, time - u pogledu koji je ovde posredi - otpada naelna granina crta izmeu onih ljudskih radova ije se
obeteenje oslanja na njihov psihiki temelj, i onih koji, zbog
jednakosti njihovog efekta s isto spoljnim mehanikim, odbijaju obrazloenje za njihovo obeteenje. Dakle, sada se moe
sasvim uopteno tvrditi da, to se tie vrednosti koju treba odvagati, razlika izmeu duhovnog rada i rada miia nije razlika
izmeu psihike i materijalne prirode, tavie, da se i kod ove
poslednjepomenute, konano, obeteenje zahteva samo u po478

gledu unutranje strane rada, u pogledu nezadovoljstva naporom, u pogledu obraanja snazi volje. Razume se, ta duhovnost
koja, takorei, jeste stvar-po-sebi iza pojave rada, i koja ini
unutarnju vrednost tog rada, nije intelektualna nego se sastoji od
oseanja i volje; odakle zatim sledi da ona nije koordinisana s
vrednou duhovnog rada, nego i nju utemeljuje. Ni kod ove
onaj objektivni sadraj duhovnog procesa, njegov rezultat, odvojen od linosti, izvorno ne proizvodi zahtev za obeteenje, nego
subjektivna, voljom rukovoena funkcija koja je njen nosilac,
radni napor, utroak energije, potreban za proizvodnju pomenutog duhovnog sadraja. Budui da se tako kao izvorna taka
vrednosti - ne samo od primaoca nego i od uinioca otkriva injenje due, rad miia i duhovni rad dobijaju zajedniki,
moglo bi se rei: moralni, vrednosnoutemeljujui osnov, zahvaljujui kojem redukcija vrednosti rada uopte na rad miia
gubi svoj filistarski i brutalno materijalistiki izgled. Tu se dogaa skoro isto kao i u sluaju teorijskog materijalizma, koji dobija sasvim novu i ozbiljnije diskutabilnu sutinu, ako se naglasi
da, ipak, i materija jeste predstava, a ne sutina koja je, u apsolutnom smislu izvan nas, suprotstavljena dui; nego je u svojoj
spoznatljivosti sasvim odreena formama i pretpostavkama nae
duhovne organizacije. S tog gledita, na kojem sutinska razliitost telesnih i duhovnih pojava, umesto apsolutne, postaje relativna, znatno je manje podnoljiv zahtev da se objanjenje - u
uem smislu - duhovnih potrai u svoenju na telesne. Tu se,
kao i u sluaju praktine vrednosti, ono to je spoljanje mora izbaviti samo iz svoje krutosti, izolovanosti i suprotstavljenosti
onome to je unutranje, da bi se moglo otkriti kao najjednostavniji izraz i merna jedinica za vie duhovne injenice. Ta redukcija moe da uspe ili da ne uspe; ali s njenim potvrivanjem bar
naelno su spojivi zahtevi metode i fundamentalnih vrednosnih
postavki.
Ova izlaganja ne mogu ni da dokau da se ekvivalent za rad
vezuje iskljuivo za koliinu delatnosti miia, niti da odstrane
izvesne sumnje u pogledu ove veze. Ipak, ova nailazi na tekou
koja mi izgleda neprebrodiva, a koja polazi od sasvim trivijalne
zamerke da, ipak, postoji i bezvredan, suvian rad. Opovrgavanje da se pod radom kao fundamentalnom vrednou pod479

razumeva, naravno, samo onaj svrsishodni, svojim rezultatom

opravdani rad - sadri ustupak, poguban za ukupnu teoriju. Naime, ako ima vrednog i bezvrednog rada, onda nesumnjivo postoje i meustupnjevi, koliine obavljenog rada, koji sadre neke,
ali ne iskljuive elemente svrhe i vrednosti; dakle, vrednost
proizvoda koja se, po pretpostavci, odreuje radom uloenim u
nju, vea je ili manja, zavisno od svrsishodnosti tog rada. To
znai: vrednost rada ne meri se njegovim kvantumom nego korisnou rezultata toga rada! I ovde vie ne pomae metoda koja
je oprobana ve povodom kvaliteta rada: da vii, savreniji, duhovniji rad znai, upravo nasuprot onom niem, vie rada, nagomilavanje i zgunjavanje upravo onog istog opteg rada, u
poreenju s kojim onaj grubi i nekvalifikovani rad predstavlja
samo, u neku ruku, vee razvodnjavanje, niu potenciju. Ova
razlika izmeu rada bila je unutranja i jo nije uzimala u obzir
pitanje korisnosti, budui da je korisnost kao dotini rad pri tom
pretpostavljana kao uvek podjednako prisutna: rad ulinog istaa, za ovo razmiljanje, nije nita manje koristan od rada
violiniste, a njegovo manje vrednovanje potie iz unutranjeg
kvantiteta ovoga kao pukog rada, iz manje kondenzovanosti radnih energija u njemu. A sada se pokazuje da je ta pretpostavka
bila previe jednostavna i da razliitost spoljanje korisnosti ne
dozvoljava da se razlike u vrednovanju rada dovode u zavisnost
od njegovih samo unutranjih odreenja. Kad bi bilo moguno
da se nekorisni rad, ili, tanije: razlike izmeu korisnosti rada,
odstrane, pa da se postigne da rad bude vie ili manje koristan u
istoj onoj meri u kojoj je vie ili manje koncentrisan, troi veu
snagu, jednom reju: u kojoj je vie ili manje kvantitet rada time se jo ne bi, dodue, rad miia dokazao kao jedini tvorac
vrednosti, ali bi, svakako, rad uopte tada mogao da vai za
vrednosnu meru objekata, poto bi drugi faktor ovih, korisnost, uvek
bio isti, dakle, vrednosne relacije vie se ne bi menjale. Samo,
razlike u korisnosti upravo postoje, pa je pogrean zakljuak kad
se etiki moda utemeljiv postulat: svaka vrednost je rad - preokrene u stav: sav rad je vrednost, tj. jednaka vrednost.
Ovde se sada pokazuje duboka povezanost teorije o vrednosti rada sa socijalizmom; jer on stvarno tei takvom ustrojstvu
drutva u kojem vrednost korisnosti objekata , u srazmeri s rad480

nim vremenom, utroenim na to, ini konstantu. U treem tomu

Kapitala Marks ovako izlae: uslov svake vrednosti, pa i kod

teorije rada, jeste upotrebna vrednost; samo, to znai da se na

svaki proizvod upotrebljava upravo onoliko delova ukupnog
drutvenog rada koliko na njega dolazi srazmerno znaaju njegove korisnosti. Dakle, takorei, predstavlja se kvalitativno jedinstvena ukupna potreba drutva - onaj moto teorije rada da je
rad upravo rad i kao takav jednakovredan, ima odgovarajui
moto da je potreba upravo potreba i kao takva jednakovana - i
jednakost korisnosti svih radova se postie tako to se u svakoj
sferi proizvodnje obavlja samo toliko rada da se podmiruje tano
njime oznaeni deo pomenute potrebe. Razume se, pod tom pretpostavkom, nijedan rad ne bi bio manje koristan od drugog. Ako
se, na primer, danas sviranje na klaviru smatra za manje koristan
rad nego graenje lokomotive, onda je to povezano samo s injenicom da se za to upotrebljava vie rada nego to to odgovara
stvarnoj potrebi. Ako bi se ovo ograniilo na meru koja je ovim
oznaena, onda bi to bilo vredno koliko i gradnja lokomotiva ba kao to bi i ta gradnja bila nekorisnija ako bi se za nju upotrebilo vie vremena, tj. gradilo vie lokomotiva nego to postoji
potreba za tim. Drugim recima: naelno ne postoje nikakve razlike u upotreboj vrednosti; jer ako neki proizvod trenutno ima
manju upotrebnu vrednost nego neki drugi (dakle, rad, upotrebljen za njega je bezvredniji od onoga koji je upotrebljen za
ovaj drugi), onda se, prosto, rad moe, u pogledu svoje kategorije tj. kvantiteta svoje proizvodnje, toliko srozvati, sve dok potreba, usmerena ka tome, ne bude isto toliko jaka koliko i ona koja
je usmerena ka onom drugom predmetu, tj. dok industrijska rezervna armija sasvim ne nestane. Samo pod tim uslovom rad
moe verno da izrazi meru vrednosti proizvod.
Sutina svakog novca je njegova bezuslovna fungibilnost,
unutranja istovetnost koja omoguava da se svaki komad zameni svakim, prema kvantitativnim odmeravanjima. Da bi postojao
radni novac, radu se mora obezbediti ta fungibilnost, a to se
moe
uiniti samo na upravo opisani nain: da mu se obezbedi uvek
jednaki stepen korisnosti, a to je, opet, moguno postii samo
svoenjem rada za svaku vrstu proizvodnje na onu meru kod
koje je potreba za njim upravo onoliko velika koliko i potreba za
31 Filozofija novca

481

svakim dragim. Pri tom bi se, naravno, injeniki radni sat mogao jo vrednovati vie ili nie; ali bi tad bilo sigurno da via
vrednost, izvedena iz vee korisnosti tog proizvoda, ukazuje na
proporcionalno vie koncentrisanu koliinu rada po satu; ili obrnuto: da, im se, u pogledu koncentrisanja rada, satu prida vea
vrednost, on onda i sadri veu koliinu korisnosti. Ali ovo oito
pretpostavlja sasvim racionalizovan i predvidljiv privredni poredak, u kojem svaki rad biva obavljan planski, uz apsolutno
poznavanje potrebe i zahteva za radom na svakom proizvodu dakle, takav kakvom tei socijalizam. Pribliavanje ovom potpuno utopijskom stanju je, naizgled, moguno samo tehniki na taj
nain da se uopte proizvodi samo ono to je neposredno neophodno, ono to je neosporno potrebno za ivot; jer gde god je
to iskljuivo sluaj, svakako je svaki rad potreban i koristan
tano onoliko koliko i drugi. A im se uzdigne u via podruja,
na kojima je, sjedne strane neizbeno individualnije utvrditi potrebu i procenu korisnosti, dok je, s druge strane, tee utvrditi intenzitet rada - nikakvo regulisanje koliine proizvodnje ne moe
postii da odnos izmeu potrebe i primenjenog rada bude svugde
jednak. Tako se na ovim takama prepliu sve niti prosuivanja
o socijalizmu; razjanjava se da ugroavanje kulture od radnog
novca nikako nije tako neposredno kako se to veinom misli;
tavie, da ono potie iz tehnike tekoe da se konstantnom
odri korisnost stvari, kao njihova osnova za vrednovanje, u
odnosu prema radu, kao njihov nosilac vrednosti tekoa koja
raste srazmemo nivou kulture proizvoda, a ije izbegavanje bi,
razume se, proizvodnju moralo da sroza do najprimitivnijih,
najneophodnijih, najprosenijih objekata.
Taj rezultat radnog novca najpreciznije osvetljava sutinu
novanog principa uopte. Znaenje novca jeste da je on jedinica
vrednosti koja se zaodeva u mnotvo vrednosti; inae se kvantitativne razlike jedinstvenog novca ne bi oseale kao ekvivalentne kvalitativnim razlikama stvari. Razume se, time se esto
nanosi nepravda ovima, naroito se vri nasilje nad linim vrednostima koje brie njihovu sutinu. Radni novac tei da se udalji
od ovog ustrojstva novca, on eli da novcu poturi jedan, dodue,
jo apstraktan ali, ipak, konkretnom ivotu blii pojam; s njim
treba jedna eminentno lina, ak bi se moglo rei, lina vrednost

482

kao takva da postane merilo vrednosti uopte. I onda se pokazuje

da bi to, zato to ipak treba da poseduje svojstva svekolikog novca: jedinstvo, fungibilnost, vaenje koje nigde nee zatajiti - za
diferenciranje i lino obrazovanje ivotnih sadraja bilo opasnije
od dotadanjeg novca! Ako je neuporediva snaga novca u tome
da on, zarad kakve posledice, ne izmie suprotstavljenim snagama, ako ga vidimo kako slui, s jedne strane, smanjivanju, a s
druge strane, esto prekomernom pojaavanju line diferenciranosti - onda njega pokuaj da bude konkretnije, mada jo krajnje
uopteno uoblien, liava poloaja, takorei, iznad samih strana,
a stavlja ga na jednu stranu alternative, uz iskljuenje druge. Koliko god morali da priznamo tendenciju radnog novca da novac
ponovo priblii linim vrednostima, ipak, pomenuti rezultat pokazuje koliko je tuost prema njima tesno povezana s njegovom
sutinom.

483

esta glava

STIL IVOTA
I
U ovim istraivanjima je ee pominjano da je duevna
energija, koja je nosilac specifinih pojava novane privrede, razum - nasuprot onima koje se, uopteno, oznaavaju kao oseanje ili duevnost, a koje prvenstveno dolaze do izraaja u
ivotu perioda i interesnih podruja kakvi nisu odreeni novanom privredom. Ovo je pre svega posledica karaktera novca
kao sredstva. Sva sredstva kao takva znae da odnosi i spletovi
stvarnosti bivaju uneseni u na proces volje. Ona su moguna
samo zahvaljujui objektivnoj slici injenikih kauzalnih spojeva, i oito bi duh - koji bi bez greke sagledao ukupnost toga
- duhovno ovladao za svaku svrhu, sa svakog polazita, najpovoljnijim sredstvima. Ali taj intelekt koji bi u sebi skrivao
najpotpuniju mogunost sredstava, zbog toga, ne bi proizvodio ni
najmanju stvarnost takvog sredstva, jer je za to potrebno postavljanje neke svrhe u ijem bi odnosu pomenute realne energije i
povezanosti tek i mogle da dobiju znaenje sredstava, a koja bi
se mogla stvoriti samo inom volje. Kao to ni u objektivnom
svetu, ukoliko mu ne pristupi nikakva volja, neto nije svrha,
tako isto ni u intelektualitetu koji je, ipak, samo potpuniji ili nepotpuniji prikaz sadraja sveta. A o volji je tano reeno, ali je
veinom pogreno shvaeno: da je ona lepa. Naime, ona to nije

484

u istom onom smislu u kojem je to Hedr* ili oslepeli Kiklop, koji

juriaju nasumce; ona ne dejstvuje bezumno, u smislu vrednosnog pojma uma, no ona i ne moe da dejstvuje, ako ne dobije
neki sadraj, koji nikad ne lei u njoj samoj; jer ona nije nita
drugo ve kao jedna od psiholokih formi (kao bivstvo, trebanje,
nadanje itd.), u kojima u nama ive sadraji, jedna od kategorija
koja je psihiki realizovana, verovatno, u prateim miinim ili
drugim oseajima, i u kojima mi dokuavamo po sebi samo idejnu sadrinu sveta, da bi ona za nas dobila neko praktino znaenje. Dakle, kao to ni volja- taj puki naziv ove forme,
intenziviran
do izvesne samostalnosti - sam od sebe ne odabira bilo koji
odreen sadraj, tako ni iz puke svesti o sadrajima sveta, dakle,
iz intelektualiteta, ne proizlazi bilo kakvo postavljanje svrhe.
Stavie, potpunoj indiferenciji tih sadraja, a neproraunljivo na
osnovu njih samih, pridruuje se na bilo kojoj taki njihovo naglaavanje voljom. Kad se to ve dogodi, razume se da nastupa isto logiki i teorijskom stvarstvenou odreeno - samo prevoenje volje na druge predstave, kauzalno povezane s onom
prvom - na predstave koje onda vae kao sredstvo za pomenutu konanu svrhu. Gde god nas vodi intelekt, mi smo prosto
zavisni, jer on nas vodi kroz objektivne povezanosti stvari, on je
posredovanje kojim se htenje prilagoava samostalnom bivstvu.
Ako sasvim precizno shvatimo pojam preraunavanja sredstava,
onda smo, ostajui u njemu, isto teorijska, apsolutno ne-praktina bia. Htenje prati niz naih razmiljanja samo kao kakva
taka orgulje, ili kao opta pretpostavka nekog podruja, u ije
sadrajne pojedinosti i odnose ne zadire, ali u koje ona tek uliva
ivot i stvarnost.
Dakle, broj i duina nizova sredstava, koji obrazuju sadraj
nae delatnosti, razvijaju se proporcionalno s intelektualitetom,
kao sa subjektivnim predstavnikom objektivnog poretka sveta. A
poto je svako sredstvo kao takvo sasvim indiferentno, onda se
sva oseanja vrednosti u praktinoj sferi vezuju za svrhe, za oslonce delanja ija dostinost vie ne zrai u aktivnost nego samo
u receptivnost nae due. Sto vie takvih konanih stajalita
sadri na praktini ivot, to e se jae uvstvena funkcija potvr* germanski bog, Odinov sin.

485

diti nasuprot intelektualnoj funkciji. Impulzivnost i predanost

afektu, o kojima se tako esto izvetava u vezi s primitivnim narodima, sigurno su povezani s kratkoom njihovih teleolokih
nizova. Njihov ivotni posao nema koheziju elemenata, koja se
stvara u viim kulturama pozivom, to se kao jedinstven provlai kroz ivot, nego se sastoji od prostih interesnih nizova
koji,
ako uopte postignu svoj cilj, to ine relativno malobrojnim
sredstvima; emu posebno doprinosi neposrednost truda za sticanje hrane, koji u razvijenijim odnosima skoro potpuno ustupa
mesto mnogolanim svrhovnim nizovima. Pod tim okolnostima,
predstava i uivanje krajnjih svrha je relativno ea, svest o
stvarstvenim spojevima i stvarnosti, intelektualitet, rede funkcionie nego pratioci u vidu ula, koji karakteriu kako neposrednu predstavu tako i realno nastupanje krajnjih svrha. Jo je
srednji vek, usled rairene proizvodnje za linu potrebu, usled
vrste bavljenja zanatom, usled mnogostrukosti i uskosti udruivanja, pre svega usled crkve, imao mnogo vei broj definitivnih taaka zadovoljenja svrhovnog delanja nego sadanje doba,
u kojem beskrajno rastu zaobilazni putevi i pripreme za takve,
gde je svrha asa mnogo ee prevazilazila as, ak vidokrug
individuuma. Ovo produavanje nizova novac stvara najpre time
to on stvara jedan zajedniki, centralan interes iznad onih koji
su inae razdvojeni, te ih time povezuje tako da jedan niz moe
postati priprema za drugi, njemu objektivno sasvim strani (tako
to, na primer, novani prihod jednih, pa time i kao celina, slui
za preduzetnitvo drugih). Meutim, bitna je ona opta injenica
o kojoj smo ve govorili kad je ostvarena - da novac svugde biva
doivljen kao svrha, pa time izuzetno mnogo stvari, koje zapravo
imaju karakter svrhe po sebi, srozava do pukih sredstava. A
budui da je sam novac svugde i za sve sredstvo, sadraji bivstvovanja bivaju uvreni u jedan ogroman teleoloki sklop, u
kojem nijedan nije ni prvi, niti je poslednji. I poto novac sve
stvari meri nemilosrdnom objektivnou, te odreuje meru njihove vrednosti, koja se tako ispostavlja, odreuje njihove spojeve - odatle rezultira splet stvarstvenih i linih sadraja ivota,
koji se, po svojoj neprekinutoj spojenosti i strogoj kauzalnosti,
pribliava kosmosu zakona prirode, i kojim se novana vrednost,
486

odrava na okupu sveoivljavajua energija, to se isto tako zaodeva hiljadama formi, ali ravnomernou svoje prave sutine i
reverzibilnou svih svojih preinaenja povezuje sve sa svim, i
sve ini uslovom svakoga. Kao to su iz shvatanja prirodnih procesa iezla sva naglaavanja oseanja, pa zamenjena jednom
objektivnom inteligencijom, tako i predmeti i spojevi naeg praktinog sveta, obrazujui sve vie povezanih nizova, izluuju
meanja oseanja, koja nastaju samo na teleolokim krajnjim
takama, i samo su jo objekti inteligencije koje koristimo pomou ove. Rastua izmena svih elemenata ivota u sredstva, uzajamno povezivanje nizova - inae zavrenih samodovoljnim
svrhama - u kompleks relativnih elemenata nije samo praktini
pandan sve veem kauzalnom saznavanju prirode i menjanju apsolutnoga u njoj u relativnost nego, poto je svekolika struktura
sredstava - za nae sadanje posmatranje - spreda posmatrana
kauzalna veza, time i praktini svet sve vie postaje problem za
inteligenciju; ili, tanije: predstavi saobrazni elementi delanja
srastaju objektivno i subjektivno u proraunljive, racionalne veze, time sve vie iskljuujui oseanjima saobrazna naglaavanja
i odluke, koji se prikljuuju samo cezurama toka ivota, krajnjim
svrhama u njemu.
Ova veza izmeu znaenja intelekta i znaenja novca za
ivot najpre negativno odreuje epohe ili podruja interesa, gde
god vlada i jedno i drugo: posredstvom izvesne beskaraktemosti.
Ako karakter uvek oznaava da su lica ili stvari odluno odreeni na neki individualni nain bivstvovanja, za razliku i uz iskljuenje svih drugih - onda intelekt kao takav o tome ne zna
nita: jer on je indiferentno ogledalo stvarnosti, u kojoj su svi
elementi ravnopravni, jer njihovo pravo tu nije ni u emu drugome
osim u njihovom stvarnom bivstvu. Svakako, i intelektualnosti
ljudi su karakteristino razliite; samo, tanije sagledane, to su
ili
razlike u stepenu: dubina ili povrnost, irina ili ogranienost, ili
takve razlike koje nastaju dodavanjem drugih duevnih energija,
oseanja ili htenja. Po svom istom pojmu, interes je apsolutno
beskarakteran, ne u smislu nedostatka stvarno potrebnog kvaliteta, nego zato to stoji sasvim izvan jednostranosti koja odabira i
koja sainjava karakter. Upravo ovo je, oito, takoe beskarak487

vrednosnih odnosa stvari, pa se podjednako nudi svim stranama,

tako su u novanom poslu sve osobe istovredne, ne zato to je
svaka nego zato to nijedna nije neto vredna - ve je takav samo
novac. A beskarakternost intelekta kao i novca prerasta taj isti,
negativni smisao. Od svih stvari zahtevamo - moda ne uvek
objektivno opravdano - odreenost karaktera, a zameramo isto
teorijskom oveku to to ga njegovo sve-razumevanje pokree da
oprosti sve - objektivnost koja pripada Bogu, ali nikad oveku,
koji se time stavlja u otvorenu oprenost kako onome na ta ga
upuuje njegova priroda, tako i njegovoj ulozi u drutvu. Tako
mi zameramo novanoj privredi to svoju centralnu vrednost
stavlja na raspolaganje najbednijoj mahinaciji kao sasvim savitljivom oruu; jer time to ona njega nita manje ne daje najsmislenijem poduhvatu, ovo se ne ispravlja, nego se upravo samo
sasvim sluajni odnos izmeu niza novanih operacija i naih
viih vrednosnih pojmova, besmislenost jednoga ako se meri
drugim, najjasnije rasvetljava. Osobeno omekavanje oseajnog
ivota, zbog kojeg se prigovara sadanjem vremenu nasuprot
jednostranoj snazi i osornosti ranijih epoha, lakoa intelektualnog razumevanja koja postoji ak izmeu ljudi najrazlinije prirode i poloaja - sve do ideje svetskoga mira, koja se neguje
posebno u liberalnim krugovima, kod istorijskih nosilaca intelektualizma i novanog prometa: sve to proizlazi iz pomenute
negativne crte beskarakternosti, kao pozitivna posledica. (Dok
ak i intelektualno tako istaknuta i za teoriju tako zainteresovana
linost kakva je Dante jo veli da izvesnim teorijskim protivnicima ne treba odgovarati razlozima nego noem; - a tendencija ka
pomirljivosti, koja proistie iz ravnodunosti prema osnovnim
pitanjima unutranjeg ivota, najpre moe biti oznaena kao
tendencija ka spasenju due, na ta se ne moe odgovoriti
razumom). Na viim takama novanog prometa ova bezbojnost
postaje, takorei, boja sadraja poziva. U modernim velikim
gradovima postoji veliki broj poziva koji nemaju objektivnu formu i odlunost delatnosti: izvesne kategorije agenata, komisionara, sve neodreene egzistencije velikih gradova, koje ive od
najraznovrsnijih, sluajno pruenih prilika da neto zarade. Kod
ovih, ekonomski ivot, splet njihovih teleolokih nizova uopte
nema nikakav sigurno navodljiv sadraj, osim novane zarade;

488

za njih je novac, apsolutno neustaljena stvar, ona vrsta taka

oko koje njihova delatnost lebdi s neogranienom latitudom. Tu
postoji posebna vrsta nekvalifikovanog rada, pored koje se
ona, uobiajeno tako nazivana, ipak, ispostavlja jo kao kvalifikovana: naime, usled toga to se sutina ovog drugog sastoji u
pukom radu miia, uz potpunu prevagu utroenoga kvantuma
energije nad formom njegovog ispoljavanja, ovaj rad dobija i kod
najniih radnika, ipak, neku specifinu boju, bez koje ne bi bili
moguni oni puki, u Engleskoj ve uinjeni pokuaji da se ti radnici organizuju u sindikalna udruenja. Egzistencije koje koriste
najrazlinije prilike za zaradu mnogo vie su liene svake apriorne odreenosti svog ivotnog sadraja - za razliku od bankara,
kod koga novac nije samo krajnja svrha nego i materijal delatnosti, a takav moe da proizvede sasvim posebne, utvrene
direktive, svojevrsne zainteresovanosti, crte jednog odreenog
profesionalnog karaktera. Tek kod onih problematinih egzistencija su putevi do krajnjeg cilja - novca - odbacili svako objektivno jedinstvo ili srodnost. Nivelisanje, koje pojedinanim
delatnostima i interesima biva odreeno novanim ciljem, tek tu
nailazi na minimum otpora, odreenost i boja, koje bi linost mogla dobiti iz svojih ekonomskih delatnosti, otklonjeni su. Oito,
takva egzistencija samo kod neuobiajenog intelektualiteta ima
izvestan uspeh, ak mogunost, i to u onoj formi koja se oznaava kao lukavost - pod im se podrazumeva odvajanje mudrosti od svake utvrenosti normama stvari ili ideje, kao i njeno
bezrezervno podreivanje sluenju svagda linom interesu. Za
takve pozive - kojima nedostaje upravo pozvanost, tj. vrsta idejna linija izmeu osobe i nekog ivotnog sadraja - sposobni su, razumljivo, oni inae obeskorenjeni ljudi, a isto je tako
pojmljivo da oni postaju predmet sumnje u pouzdanost; kao to
je ve u Indiji ponekad naziv za komisionara, posrednika, ujedno
postao naziv za onoga who lives by cheating his fellow-creatures*. One velegradske egzistencije koje ele da na bilo koji,
sasvim neprejudiciran nain zarade novac, pa im je potrebno utoliko vie intelekta nego opte funkcije zato to za njih ne dolaze
u
obzir posebna struna znanja - predstavljaju glavni kontingent
* ko ivi od varanja svojih blinjih.

489

za pomenuti tip nesigurnih linosti, koje se ne mogu valjano

obuhvatiti i postaviti , jer njih njihova pokretljivost i mnogostranost poteuje toga da se, takorei, u bilo kojoj situaciji ustale. injenica da je novcu i intelektualitetu zajednika ba crta
neprejudiciranosti ili beskarakternosti - to je pretpostavka ovih
pojava, koje na nekom drugom tlu, a ne na povrini dodira pomenutih dveju sila ne bi ni mogle da se razvijaju.
Naspram takvih crta novane privrede estina modernih
privrednih borbi, u kojima nema milosti, ipak je samo prividna
oprenost poto se one razobruavaju zahvaljujui neposrednom
interesu samog novca. Ne samo da se one odvijaju u objektivnoj
sferi, u kojoj linost nema vanost kao karakter nego kao nosilac
jedne odreene stvarstvene privredne potencije, a i gde je dananji smrtni neprijatelj, konkurent, sutranji lan kartela; nego
i,
pre svega, odredbe koje proizvodi neko podruje u svom okviru,
mogu biti sasvim heterogene u odnosu na one koje ono prenosi
izvan sebe, ali tamo gde ima uticaja. Tako, neka religija moe
meu svojim pristalicama i u svom uenju biti samo miroljubiva,
a ipak, kako prema jereticima tako i prema susednim joj vitalnim
snagama krajnje ratoborna i surova; tako, ovek moe u drugima
da izaziva oseanja i ideje koji su sasvim heterogeni u odnosu na
njegove vlastite sadraje ivota, te on daje ono to lino nema;
tako, neki smer umetnosti moe, po vlastitom ubeenju i artistikoj ideji, biti sasvim naturalistiki, a u odnosu neposrednosti
i puke reprodukcije s prirodom, dok injenica da uopte postoji
tako vemo predavanje pojavi stvarnosti i umetniko nastojanje
da se ona odrazi predstavlja, u sistemu ivota, apsolutno idealan
momenat i - u poreenju s njegovim drugim elementima uzdie se iznad svake naturalistike stvarnosti. Kao to ni otrina teorijsko-logikih kontroverzi ne spreava da intelektualitet,
ipak, bude princip pomirljivosti - jer im spor iz suprotnosti
oseanja, ili htenja, ili nedokazivih, samo uvstveno priznatljivih
aksioma pree u teorijsku diskusiju, on nuno moe biti naelno
razreen -, tako ni borbe interesa u novanoj privredi ne spreavaju da ona, ipak, bude princip indiferencije, da izdvaja protiv
nitva iz onoga to je stvarno lino, i da za njih priprema tlo na
kojem je, konano, uvek moguno sporazumevanje. Svakako,
490

surovog; ali to nema kao pozitivan impuls, nego kao prostu

netaknutost njihove samo logike konsekvence obzirima, dobrodunou, nenostima; zbog ega i ovek, zainteresovan samo za
novac, nikako ne moe da pojmi zato mu se prigovara surovost i
brutalnost, poto je on svestan puke doslednosti i iste objektivnosti svog postupka, bez ikakve zle volje. Pri svemu tome, valja
se vrsto drati injenice da je re samo o novcu kao formi privrednih kretanja, kojima se, ipak, iz drugih, sadrajnih motiva,
mogu pridruiti i crte koje sasvim odstupaju od toga. Tu onostranost karakternih odreenosti u koju ivot biva njihovim posredstvom stavljen, bez tete po sve druge posledice intelektualiteta i novane privrede to zaotravaju suprotnosti, moemo
oznaiti kao objektivitet stila ivota. Ovo nije crta koja se pridruila inteligenciji, nego je sama njena sutina; ona je jedini,
oveku dostupni nain na koji on moe da stekne odnos, odreen
sluajnou subjekta. ak pod pretpostavkom da je ukupna objektivna stvarnost odreena funkcijama naeg duha, mi emo ba
one funkcije nazvati inteligentnima pomou kojih nam ona izgleda kao objektivna, u specifinom smislu rei, koliko god daje
sama inteligencija oivljena i usmeravana takoe drugim snagama. Najsjajniji primer za ove povezanosti je Spinoza: najobjektivnije ponaanje prema svetu, zahtev za svakim pojedinanim
aktom unutranjeg ivota kao za harmoninim daljim odzvanjanjem nunosti opteg bivstvovanja, bez ikakve dozvole neproraunljivostima individualiteta da narue logiko-matematiku
strukturu jedinstva sveta; funkcija koja je nosilac ove slike sveta
i
njenih normi je isto intelektualna; sam ovaj pogled na svet subjektivno je izgraen na pukom razumevanju stvari, i ovo je dovoljno za ispunjavanje njegovih zahteva; ali sam taj
intelektualitet
je, svakako, utemeljen na duboko religioznom oseanju, na sasvim nadteorijskom odnosu prema razlogu stvari, takvom koji
nikad ne zadire u pojedinanost - u sebi zatvorenog - intelektualnog procesa. Uglavnom, kod indijskog naroda postoji ista takva veza. Iz najstarijih, kao i iz modernih vremena dolaze
izvetaji
da, izmeu sukobljenih vojski indijskih drava, zemljoradnik
491

praktinim stvarima: subjektivni impulsi, koji izgledaju kao prirodni, sasvim su iskljueni u korist prakse, adekvatne samo
stvarstvenom znaenju elemenata, diferenciranje ponaanja sledi
jo samo objektivnu primerenost umesto primerenost linoj strasti. Ali ovaj narod je bio i sasvim intelektualistiki nastrojen: po
strogoj logici, mudroj dubini konstrukcije sveta, ak po ogoleloj
razumnosti svojih najgigantskijih fantazija, kao i svojih najuzvienijih etikih ideala, on je, u svim vremenima, bio iznad svih
drugih, kao to je, po zraenju toplote pravog duevnog ivota i
po snazi volje, daleko zaostajao za mnogima; bio je postao puki
posmatra i logiki konstruktor toka sveta - ali injenica da je to
postao poivala je, ipak, na onim poslednjim odlukama oseanja,
na neizmernosti patnje koja je izrasla u metafiziko-religiozno
oseanje njene kosmike nunosti, jer pojedinac s njom nije mogao izai na kraj ni u samom podruju oseanja, ni posredstvom
skretanja neke energine ivotne prakse.
Upravo taj objektivitet ustrojstva ivota polazi takoe od
odnosa tog ustrojstva prema novcu. U ranijem kontekstu ukazao
sam na to da trgovina predstavlja veliko uzdizanje nad izvornim
nediferenciranim subjektivitetom oveka. Jo i danas ima naroda
u Africi i u Mikroneziji koji ne poznaju neku drugu promenu poseda osim one u formi pljake i poklona. Ali kao to se u razvijenijem oveku pored i iznad subjektivistikih pobuda egoizma i
altruizma - u koje, naalost, etika jo zatvara ljudske motive javljaju i objektivni interesi, predanost ili obaveznost, koje nemaju veze s odnosima subjekata nego sa stvarstvenim primerenostima i idealima: tako se, s one strane egoistike impulsivnosti
pljake i nita manje altruistike impulsivnosti davanja poklona,
razvija promena poseda po normi objektivne ispravnosti i pravednosti, samarazmena. A novac predstavlja momenat objektiviteta razmenskih radnji, takorei, u istoj odvojenosti i samostalnoj
ovaploenosti, poto je on osloboen svih jednostranih kvalifikacija razmenljivih pojedinanih stvari i zato, sam od sebe, nema
nikakav odluniji odnos prema nekom ekonomskom subjektivitetu - upravo kao to teorijski zakon predstavlja za sebe bivstvujui objektivitet prirodnog zbivanja, u poreenju s kojim svaki
pojedinani sluaj izgleda kao sluajnost, pandan onome subjektivnome u oveku. injenica da, ipak, razne linosti upravo

492

prema novcu imaju najrazlinije unutranje odnose, dokazuje

njegovu onostranost u sluaju svake subjektivne pojedinosti; ona
je zajednika njemu i drugim velikim istorijskim potencijama,
slinim irokim morima iz kojih ovek sa svake strane moe da
crpi sve ono to doputa doneta posuda sa svojom formom i obimom. Kod isto novanoprivrednih interesa najpotpuniji izraz
nalazi objektivitet uzajamnog ponaanja ljudi, koji je, razume se,
samo uoblienje materijala, kakvo su izvorno dale subjektivne
energije, ali je takvo uoblienje, u krajnjoj liniji, samostalno i
daje normu. To to se daje za novac stie do onoga ko daje najvie - bez obzira na to ta je i ko je on inae; gde god uestvuju
drugi ekvivalenti, gde god se, zarad asti, usluge, zahvalnosti,
otuuje neki posed, gleda se kakva je osoba kojoj se daje. I obrnuto: gde god sm kupujem za novac, svejedno mije od koga kupujem to to prieljkujem i to je vredno te cene; ali gde god se,
po cenu usluge, line obaveze u unutranjem i spoljanjem odnosu, neto stie, tano se ispituje s kim imamo posla, jer mi ne
elimo da damo ita drugo osim upravo novac bilo kome. Napomena
na blagajnikoj uputnici da se njena vrednost isplauje donosiocu bez ispitivanja legitimacije karakteristina je za apsolutni
objektivitet s kojim se postupa u stvarima novca. U toj oblasti se,
ak i kod naroda mnogo strasnijeg od Indusa, ipak, moe nai
pandan pomenutom izuzimanju zemljoradnika od ratnikih radnji: kod nekih Indijanaca, trgovac moe spokojno da se kree
kroz plemena i da se bavi trgovinom, iako su ona na ratnoj nozi s
njegovim plemenom! Novac izmeta radnje i odnose oveka isto
tako iz oveka kao subjekta kao to duevni ivot, ukoliko je
isto intelektualan, iz linog subjektiviteta ulazi u sferu stvarstvenosti, koja ga sada odraava. Time je, oigledno, uspostavljen odnos nadmoi. Kao to je onaj ko ima novac nadmoan nad
onim ko ima robu, tako i intelektualni ovek kao takav ima izvesnu mo nad onim ko ivi vie u oseanju i impulsu. Koliko god
ova druga ukupna linost bila vrednija, koliko god njene snage u
krajnjoj instanci, nadmaale onoga prvoga, ipak je on jednostraniji, angaovaniji, s vie predrasuda nego prvi pomenuti, on nema onaj suvereni pregled i nesputane mogunosti primene svih
sredstava prakse koliko ih ima ovek istog razuma. Polazei od
ovog momenta nadmoi, u kojem se novac i intelektualitet su493

sreu zahvaljujui svom objektivitetu naspram svakog singularnog sadraja ivota, Kont je, u svojoj dravi budunosti, na vrh
svetske vlasti postavio bankare, poto oni predstavljaju klasu
najoptijih i najapstraktnijih funkcija. I ova veza se osea ve kod
srednjovekovnih udruenja kalfi, u kojima je uobiajeno da onaj
ko dri novac ujedno bude i predsednik bratstva.
Meutim, ovo utemeljivanje korelacije izmeu intelektualiteta i novane privrede na objektivitetu i na karakterolokoj
neodreenosti, zajedniko i jednom i drugom, nailazi na vrlo odlunu protivinstancu. Naime, pored bezline stvarstvenosti, po
svojim sadrajima svojstvene inteligenciji, postoji najui odnos
koji ona ima s individualitetom i s ukupnim principom individualizma; ipak, novac, koliko god da impulsivno-subjektivistike postupke prevodi u nadline i stvarstveno normirane, jeste
rasadnik ekonomskog individualizma i egoizma. Dakle, tu oito
lee vieznanosti i spletovi pojmova, koje je nuno jasno razdvojiti da bi se razumeo njima oznaivi stil ivota. Pomenuta
dvojaka uloga, kakvu igra kako intelekt tako i novac, postaje
pojmljiva im njihov sadraj, stvarnu sadrinu njihove sutine,
razdvojimo od funkcije koja je njen nosilac, odnosno od primene
koju ova upranjava. U prvom smislu, intelekt ima nivelisan, ak
bi se moglo rei: komunistiki karakter. Najpre zato to je
sutina
njegovih sadraja u tome da su oni sasvim saoptivi, i to svaki
dovoljno prethodno obrazovani duh - pod pretpostavkom da su
oni tani - mora biti kadar da dopusti da ga oni ubede, za ta
nema analogona na podrujima volje i oseanja. Na njima, svako
prenoenje jednake unutranje konstelacije zavisi od donesenog
ustrojstva individualne due, koje samo uslovno poputa pred
svakom prinudom; to se ovoga tie, nema dokaza kako oni, bar
naelno, stoje na raspolaganju intelektu, da bi jednako ubeenje
proneli kroz sveukupnost duhova. Poduivost, svojstvena samo
njemu, znai da se ovek nalazi na nivou koji je zajedniki svima. Uz to, sadraji inteligencije - ako se izuzmu sasvim sluajne
komplikacije - ne poznaju iskljuivost surevnjivosti, kakvu esto poseduju sadraji praktinog ivota. Na primer, izvesni sadraji, oni koji su povezani s odnosom izmeu Ja i Ti, sasvim bi
izgubili svoju sutinu i svoju vrednost kad bi veina mogla tako
494

drugi iskljueni iz njih, kako u pogledu stremljenja tako i u pogledu postizanja. A teorijska predstava je, kako ve rekosmo,
slina baklji, ija svetlost ne postaje slabija ako se na njoj
pripale
tolike druge; budui da potencijalna beskonanost njenog irenja
nimalo ne utie na njeno znaenje, ona vie od ijednog drugog
ivotnog sadraja izmie privatnom posedu. Najzad, fiksiranjem, kojim ona raspolae, sama se nudi na nain koji sve individualne sluajnosti bar naelno iskljuuje iz prihvatanja svog
sadraja. Nemamo nikakve mogunosti da uvstvena kretanja i
energije volje tako potpuno i nedvosmisleno zaustavimo da svako u svakom trenutku moe da posegne za njima i da, pomou
objektivne tvorevine, neprestano proizvodi jednaki unutranji
proces - dok mi, samo u pogledu intelektualnih sadraja, u jeziku, koji se kree u pojmovima i njihovom logikom spajanju,
posedujemo dovoljno sredstvo, relativno nezavisno od individualne dispozicije. A u sasvim drugom smeru razvija se znaenje
intelekta kad realne povesne snage ponu da upravljaju pomenutim apstraktnim stvarstvenostima i mogunostima njegovog sadraja. Najpre upravo optevaenje saznanja i ubedljivost
i neodoljivost, koje odatle slede, to saznanje ine plodonosnim
oruem bilo kojih istaknutijih inteligencija. Od nadmone volje
mogu se braniti bar nesugestibilne prirode; ali nadmona logika
ne moe se izbei samo samovoljnim: ja neu, ime se ovek
samo iskazuje kao slabiji. Uz to, velike odluke, dodue, potiu
kod ljudi od nadintelektualnih energija, a svakodnevna borba za
bivstvo i imanje najee se razreava zalaganjem mere pameti.
Mo vee inteligencije poiva upravo na komunistikom karakteru njenog kvaliteta: zato to je ona, u pogledu sadraja, ono to
je optevaee i svugde delotvomo i priznato, ve puki kvantum
te inteligencije, svakome dostupan zahvaljujui njegovoj nastrojenosti, daje mu bezuslovniju prednost od one koju bi mu mogao
dati neki kvalitativno individualniji posed, koji ba zbog svoje
individualnosti nije svugde primenljiv, niti na svakoj taki praktinoga sveta nalazi neko suvereno podruje. I tu je, kao i inae,
upravo tlo jednakog prava za sve takvo da dovodi do potpunog
razvitka i korienja individualnih razlika. Upravo zato to samo
razumska predstava i poredak ljudskih odnosa, to odustaju od
neutemeljivog naglaavanja htenja i oseanja, ne poznaju nika495

kvu a priori datu razliku izmeu individua - upravo zato oni nemaju osnova da tome to se ispoljava a posteriori saseku ita od
dimenzije do koje ono samo od sebe moe stii, to se tako esto
dogaa, kako zahvaljujui volji za socijalnu obavezu, tako i zahvaljujui oseanjima ljubavi i saaljenja. Zato je racionalistiko
shvatanje sveta - koje je, nepristrasno kao i novac, pothranjivalo
sliku socijalistikog ivota - postalo kola egoizma novoga doba
i bezobzirnog sprovoenja individualiteta. Za uobiajeni pogled,
onaj koji nije ba produbljen, ono Ja u praktinome, nita manje
nego u teorijskome, po sebi razumljiva osnova i neizbeno prvi
interes; svi motivi nesebinosti ne javljaju se kao isto tako prirodni i autohtoni, nego kao naknadni i, takorei, vetaki nasaeni. Rezultat ovoga je: da delanje u sebinom interesu vai kao
stvarno i prosto logino. Izgleda da svako predavanje i portvovanost proizlaze iz iracionalnih snaga oseanja i volje, tako
da ljudi pukog razuma njih ironino nazivaju dokazom manjkave
pameti, ili ih optuuju kao zaobilazni put prikrivenog egoizma.
Ovo je, svakako, pogreno ve i zato to je i egoistika volja
upravo volja, isto toliko koliko i ona altruistika, pa se kao ni
ona
ne moe istisnuti iz pukog razumskog miljenja; tavie, kao to
smo videli, ovo miljenje moe uvek dati sredstva kako zajedno
tako i za drugo, ono je sasvim ravnoduno prema praktinoj
svrsi, koja njih bira i ostvaruje. Samo, poto je pomenuta veza
istog intelektualiteta s praktinim egoizmom ve rasprostranjena predstava, ona e, mada ne s navodnom logikom neposrednou, ipak imati nekakvu stvarnost bilo kojim zaobilaznim
psiholokim putevima. Meutim, ne samo stvarno etiki egoizam nego i socijalni individualizam pokazuju se kao nuni
korelat intelektualiteta. Svekoliki kolektivizam, koji stvara novo
ivotno jedinstvo od individua i preko njih, za trezveni razum
sadri neto mitsko, za njega neprodorno, kad ne moe to da utopi u puki zbir individua - kao ivotno jedinstvo organizma, ukoliko njega ne moe razumeti kao mehanizam delova. Zato je s
racionalizmom 18. stolea, koji je doiveo vrhunac revolucijom,
povezan jedan strog individualizam, a tek je protivljenje racionalizmu, koje je vodilo od Herdera preko romantike, zajedno s
priznavanjem nadintelektualnih uvstvenih potencija ivota priznalo
496

nosti. Po svome sadraju, optevaenje intelektualiteta deluje,

budui da ovaj vai za svaku individualnu inteligenciju, na
atomizovanje drutva; kako posredstvom njega tako i polazei
od njega, svako se pojavljuje kao u sebi zatvoren element pored
svakog drugog, a da ova apstraktna optost nikako ne prelazi u
konkretnu, u kojoj pojedinano tek s drugima ini jedinstvo.
Najzad, unutranja dostupnost i naknadna promislivost teorijskih saznanja, koje nikome ne mogu biti naelno uskraene kao
to je to sluaj s izvesnim oseanjima i htenjima, imaju takvu
konsekvencu koja direktno preokree njihov praktini rezultat.
Najpre, ba ta opta dostupnost ini da okolnosti sasvim izvan
line kvalifikacije odluuju o njenom injenikom iskoriavanju: to dovodi do ogromne prevage najneinteligentnijeg obrazovanog nad najpametnijim proleterom. Prividna jednakost s
kojom se materijal za obrazovanje nudi svakome ko eli da ga
koristi, u stvarnosti, predstavlja grozno ruganje, ba kao i druge
slobode liberalistikih doktrina, koje pojedinca, naravno, ne
spreavaju da zadobije svakakva dobra, ali previaju da samo onaj
ko je nekim okolnostima ve povlaen ima mogunost da ih
prisvoji. A poto se sadraji obrazovanja - uprkos svom optem
nuenju ili zbog njega - najzad, usvajaju samo individualnou,
oni proizvode najnedodirljiviju, budui najneuhvatljiviju aristokratiju, razliku izmeu visokog i niskog, koja se ne moe
ponititi
dekretom ili revolucijom, kao neka ekonomsko-socijalna razlika, a ni dobrom voljom dotinih osoba; Isus je mogao da kae
bogatom mladiu da siromanima podari ono to poseduje, ali ne
i da onima niima da svoje obrazovanje. Nema druge prednosti
koja bi onome ko je na niem poloaju izgledala tako neugodna
da bi joj se on u sebi opirao i oseao bespomonim, kao to je to
prednost obrazovanja; zato su tenje ka praktinoj jednakosti toliko esto i u tolikim varijacijama odbijale intelektualno obrazovanje: poev od Bude, cinika, hrianstva u izvesnim njegovim
pojavama, pa sve do Robespijera: nous n'avons pas besoin de savants. Tome se pridruuje vrlo bitan faktor da fiksiranje saznanja
jezikom i pismom - to je, apstraktno posmatrano, nosilac njihove komunistike sutine - omoguava nagomilavanje i naroito
zgunjavanje saznanja, poto se jaz izmeu visokog i niskog, u
32 Filozofija novca

497

obdaren, ili je bez materijalnih briga, imae utoliko vie izgleda

da se izdigne iznad mase, ukoliko je vei i jezgrovitiji postojei materijal obrazovanja. Kao to su proleteru danas dostupne
neke ranije uskraene udobnosti i uivanja u kulturi, a ujedno je
posebno ako se osvrnemo na vie stolea i milenija - jaz
izmeu njegovog ivotnog standarda i ivotnog standarda
viih
stalea, ipak, mnogo povean: tako i opte podizanje
nivoa
saznanja nikako ne dovodi do opteg nivelisanja, nego do
suprotnosti ovome.
Ovo sam tako iscrpno razmatrao zato to suprotnosti smisla
kod pojma intelektualiteta nalaze svoju tanu analogiju kod novca. Razumevanju novca slui ne samo njegovo uzajamno dejstvo
s intelektualitetom, kojim njihove forme meusobno postaju
sline, nego moda i ono - s tim dato - ukazivanje na jedan
dublje postavljen, zajedniki im princip, koji je nosilac njihovog
razvitka - recimo, na pomenuti fundamentalni kvalitet ili raspoloenje istorijskih elemenata koje, uobliavajui ove, gradi njihov stil. Koliko novac na osnovu svoje naelne svedostupnosti i
objektiviteta, ipak, slui obrazovanju individualiteta i subjektiviteta, koliko njegova svagdanja jednakost i svejednakost, njegov
kvalitativno komunistiki karakter dovode do toga da svaka
kvantitativna razlika odmah dovodi do kvalitativnih diferencija
sve to je opisano u prethodnim poglavljima. Ali i ovde u
ni
s
jednim drugim kulturnim faktorom neuporedivom irenju
njegove moi, koje najsuprotstavljenije ivotne tendencije
dovodi
do jednakih prava, novac se pokazuje kao kondenzovanje
isto
formalne kulturne energije, koja se moe dodati bilo
kojem
sadraju, da bi podrala njegov smer i predstavila ga u
sve
istijem vidu. Zato istiem samo neke posebne analogije s
intelek498

upravo onu sumnjivu upotrebu on ulazi bez ostatka, a da odnos

njegovog kvaliteta prema kvalitetu realnih objekata ne deluje
specifino podsticajno, ili u smislu odstupanja - u emu je uporediv sa samim logikim formama koje se podjednako nude bilo
kojem sadraju, njegovom razvitku ili kombinaciji, upravo time
onome stvarno najbesmislenijem i najpogubnijem jame iste izglede za predstavljanje i formalnu tanost, kao i onome najdragocenijem; i nita manje analogno shemama prava, kojem esto
nedostaju zatitne mere protiv toga da se najtea materijalna nepravda prikazuje kao neprikosnovena formalna pravednost. Ova
apsolutna mogunost da se snage novca iskoriste do kraja prikazuje se kao opravdanje i, takorei, kao logiko-pojmovna nunost
da on to stvarno i uini. Poto u sebi ne sadri ni direktive ni
smetnje, on sledi svagda najjai subjektivni impuls - koji na podrujima upotrebe novca uopte jeste egoistian. Pomenute predstave koje oznaavaju smetnje - da je odreeni novac krvav ili
proklet - samo su sentimentalnosti, koje potpuno gube znaaj
uporedo sa sve veom indiferencijom novca, dakle, uporedo s
tim to samog novca sve vie ima. isto negativno odreenje da
o upotrebi novca ne odluuje nikakav obzir stvarstvene ili etike
vrste, kakvo proizlazi iz drugih vrsta poseda, prerasta odmah u
bezobzirnost kao sasvim pozitivnu vrstu stava. Njegova elastinost, koja sledi iz njegove potpune odvojenosti od singularnih interesa, izvora i odnosa, kao prividno logiku posledicu
sadri zahtev da nam se ne namee nikakva prinuda u onim ivotnim sferama kojima on vlada. U njegovoj apsolutnoj stvarstvenosti, koja proizlazi upravo iz iskljuenja svake jednostrane
stvarstvenosti, egoizam zatie ist prostor, kakav je nalazio i kod
pukog intelektualiteta - a jedini razlog za to bio je u injenici da
je taj podsticaj logiki najjednostavniji i najprei, tako da isto
formalne i indiferentne sile ivota u tome nalaze svoje prvo, takorei, prirodno ispunjenje kao srodno po izboru.
Ne samo, kako sam ve pomenuo, u pravnoj formi uopte koja se s istim intelektualitetom i novanim prometom podudara u tome to nijedno od njih ne izmie objektivno i moralno
najperverznijem sadraju - nego i, pre svega, u principu pravne
jednakosti doivljava vrhunac ta diskrepancija izmeu forme i
realnog sadraja. Sve troje: pravo, intelektualitet, novac - karak-

499

teriu se ravnodunou prema individualnoj osobenosti; sve

troje izvlae iz konkretne celovitosti ivotnih kretanja jedan apstraktan, opti faktor, koji se razvija po vlastitim i samostalnim
normama; i, od njih polazei, zadire u pomenutu ukupnost interesa bivstvovanja i odreuje je prema sebi. Dakle, budui da sve
troje, po svojoj sutini, ravnoduni prema sadrajima, mogu da
propisuju forme i smerove - oni neizbeno takve protivrenosti
kojima se mi ovde bavimo unose u totalitet ivota. Gde god jednakost zahvata formalne temelje odnos meu ljudima, ona postaje sredstvo za najpreciznije i najsudbonosnije izraavanje
njihovih individualnih nejednakosti; egoizam se, zadravajui
granice formalnog jedinstva, pomirio s unutranjim i spoljanjim
preprekama, pa upravo u optem vaenju pomenutih odredaba
poseduje orue koje, zato to slui svakome, takoe slui protiv
svakoga. Forme pravne jednakosti oznaavaju tip za ovo, koji, s
jedne, strane, ponavlja intelektualitet u njegovom ve opisanom
znaenju, a s druge strane, novac: njegova opta dostupnost i
vaenje, njegov potencijalni komunizam otklanja - kako za one
gore, tako i za one dole, a i za one jednake - izvesne granice,
proizale iz apriornog, stalekog razgraniavanja vrsta poseda.
Sve dok su zemljini posed i pozivi bili u rukama odreenih klasa, oni su donosili obaveze prema osobama na niem nivou, solidarnosti meu sapripadnicima, po sebi razumljive granice elja
onih iskljuenih iz toga - za koje vie ne postoji nikakav razlog
za prosveeni racionalizam, im nastupi mogunost da se svaki posed prevede u neku vrednost iz ijeg se neogranienog sticanja naelno niko ne moe iskljuiti - ime, naravno, pitanje
ukupnog poveanja ili smanjenja egoizma u toku povesti nikako
nije razreeno.
Najzad, pominjem najkarakteristiniju stvar: da i pomenuto
nagomilavanje intelektualnih dostignua, koje bilo kako privilegovanome daje nesrazmemu prednost, kao i njihovo brzo uveavanje, nalazi analogiju u akumulisanjima novanog kapitala.
Struktura novanoprivrednih odnosa, nain na koji novac postie rente i dobit, donosi sobom pojavu da se, poev od jednog
nivoa, novac sam od sebe umnoava, a bez oploavanja srazmernim radom vlasnika. Ovo odgovara strukturi saznanj u kulturnom svetu, koja - poev od odreene take - zahtevaju sve
500

manje sticanje samog pojedinca, zato to se sadraji znanja nude

u zgusnutoj formi, sve koncentrisanijoj s podizanjem nivoa. Na
viim nivoima obrazovanja, svaki dalji korak zahteva, esto
srazmemo brzini sticanj na niim stupnjevima, isto tako znatno
manje truda kao to donosi vei rezultat u vidu saznanja. Kao to
objektivitet novca njemu, konano, doputa poslove koji su
relativno nezavisni od linih energija, i iji sve nagomilaniji rezultati, nekako automatski, vode ka daljim nagomilavanjima u
rastuim proporcijama - tako objektiviranje saznanja, razdvajanje rezultat inteligencije od procesa njihovog dobijanja postie
da se ti rezultati nagomilavaju u zgusnutim apstrakcijama, i da se
oni, kad se ovek ve dovoljno uzdigne, mogu ubrati kao plodovi koji su, bez naeg doprinosa, zavrili svoj proces sazrevanja.
Kao rezultat svega toga, novac, koji je, po svojoj imanentnoj
sutini i svojim pojmovnim odredbama, jedna apsolutno demokratska, nivelisana tvorevina to iskljuuje svaki individualni
posebni odnos, dakle, da novac biva najodlunije odbaen od
onih tenji koje polaze od opte jednakosti - jednaka konsekvenca iz jednakih pretpostavki kakve moemo da zapazimo u pogledu intelektualiteta. Optost u logiki-sadrajnom smislu i optost
u socijalno-praktinom smislu razdvajaju se u ovim dvema oblastima. U drugom smislu esto idu zajedno: tako, kao sutina
umetnosti - bez obzira na to da li je to dato iscrpno ili ne - oznaavana je injenica da njen sadraj predstavlja tipino-opte crte
pojava, ali da time apeluje takoe na tipina duevna kretanja
roda u nama, da utemeljuje njen naelni zahtev za optim subjektivnim priznavanjem, za iskljuivanjem svega sluajno-individualnoga u njenom objektu. Tako se tvorevine religije, po svom
pojmu, uzdiu iznad svake posebnosti zemaljskog uoblienja u
ono to je apsolutno-opte, te upravo stiu odnos prema najoptijem, kao i sve to obavezuje individue u svetu ljudi; one nas
izbavljaju od onog pukog individualnog u nama, svodei to svejedinstvom svog sadraja na fundamentalne crte, doivljene kao
zajedniki koreni svega ljudskoga. Isto tako se odnosi moral u
Kantovom smislu. Po njemu je nain delanja, koji podnosi logiko uoptavanje a da ne dospe u protivrenost sa sobom, ujedno moralna zapoved, vaea za svakog oveka bez obzira na
osobu - kriterijum: da se praktina maksima moe zamisliti kao
501

prirodni zakon, dakle, njena pojmovna, objektivna optost, odluuje o optosti za sve subjekte, koju ona poseduje kao moralni
zahtev. Nasuprot tim tvorevinama, modemi ivot doputa da kod
drugih naraste upravo neka napetost izmeu stvarstveno-sadrajne i praktino-line optosti. Izvesni elementi stiu sve veu
optost svog sadraja, svojim znaajem ovladavaju sve veim
brojem pojedinosti i odnosa, njihov pojam ukljuuje, neposredno ili posredno, sve vei deo stvarnosti, pravo, procese i
rezultate
intelektualiteta, novac. Ali uporedo s tim oni se zaotravaju u
subjektivno diferencirane vidove ivota, dolazi do iskoriavanja njihovog sve rasprostranjenijeg znaaja za praksu egoizma,
onog znaaja koji zahvata svekoliki interesni materijal; takoe se
iscrpno razvijaju line razlike kod tog nivelisanog, optedostupnog i vaeeg materijala, koji se zato i ne opire nijednoj
posebnoj
volji. Pometnja i oseanje potajne samoprotivrenosti, koje na
tolikim takama karakterie stil sadanjosti, delom e poivati na
toj neujednaenosti i suprotnom kretanju kakvi postoje izmeu
stvarstvene sadrine, objektivnog znaaja pomenutih podruja i
njihove line upotrebe i oblikovanja, u pogledu optosti i jednakosti.
U slici stila sadanjosti stiem do poslednje crte ija racionalnost predoava uticaj novanog sistema. Duhovne funkcije,
ijom pomou se novi vek miri sa svetom, i regulie svoje unutranje - individualne i socijalne - odnose, velikim delom mogu
biti nazvane raunskim. Njihov ideal saznanja je da svet pojme
kao veliki egzemplar rauna, da procese i kvalitativne odreenosti stvari obuhvate sistemom brojeva, pa Kant veruje da u uenju
o prirodi moe da nae samo onoliko prave nauke koliko se matematike u njemu moe primeniti. Ali nije samo telesni svet taj
koji valja duhovno savladati vaganjem i merenjem; i pesimizam i
optimizam ele da samu vrednost ivota utvrde uzajamnim obraunavanjem zadovoljstva i patnje, teei, bar kao svom idealu,
brojanom utvrivanju oba faktora. U istom smeru ide i mnogostruko odreenje javnog ivota odlukama veine. Majorizovanje
pojedinca, usled injenice da su drugi, od poetka, ipak, samo
ravnopravni, drukijeg miljenja, nikako nije tako po sebi razumljivo kako nam to danas izgleda; to ne poznaju stara germanska
502

vezan; u plemenskom veu Irokeza, u aragonskim kortesima ak

sve do 16. stolea, u poljskoj skuptini i drugim zajednicama nije
postojalo saglaavanje; nejednoglasna odluka bila je nevaea.
Princip da se manjina mora povinovati znai da je apsolutna ili
kvalitativna vrednost individualnog glasa svedena na jedinstvo
isto kvantitativnog znaenja. Demokratsko nivelisanje, za koje
svaki vai za jednoga i nijedan za vie od jednoga, jeste korelat i
pretpostavka tog raunskog postupka, u kojem aritmetiki viak
ili manjak neimenovanih energija izraava unutranju stvarnost
jedne grupe, a usmerava njenu spoljanju. Ova raunski tana
sutina novog veka, koja meri, vae, najistije je uoblienje njegovog intelektualizma koji, razume se, i tu onom najsebinijem
posebljenju elemenata doputa da nadraste apstraktnu jednakost:
jer istananim, instinktivnim uvidom jezik pod proraunatim
ovekom podrazumeva prosto oveka koji je proraunat u egoistickom smislu. Ba kao kod primene razumnog ili umnog,
ovde se sagledava dispozicija prividno sasvim nepristrasnog formalizma pojma da se ispuni upravo jednim odreenim jednostranim sadrajem.
ini mi se da ovim okarakterisana crta psihologije vremena,
ona koja sebe dovodi u tako odlunu suprotnost s vie impulsiv nim, ka celini usmerenim, uvstvenim biem ranijih epoha, stoji
u tesnoj kauzalnoj vezi s novanom privredom. Ova sama od
sebe izaziva nunost neprekidnih matematikih operacija u svakodnevnom prometu. ivot mnogih ljudi ispunjen je takvim
odreivanjem, vaganjem, raunanjem, svoenjem kvalitativnih
vrednosti na kvantitativne. Mnogo vea tanost i odreenost granica nuno je ula u ivotne sadraje prodiranjem novane procene, koja je pouila odreivanju i specifikovanju svake vrednosti
sve do razlika u parama. Gde god se stvari zamiljaju u svojim
uzajamnim neposrednim odnosima - dakle, gde god nisu svedene na svoj zajedniki imenitelj novac, tu ima mnogo vie zaokruivanja, postavljanja jedinstva nasuprot jedinstvu. Egzaktnost,
otrina, tanost u ekonomskim vezama ivota, koje daju boju
takoe njegovim drugim sadrajima, dre korak sa irenjem
novanog sistema - razume se, ne u cilju unapreivanja velikog
stila u nainu ivljenja. Tek je novana privreda unela ideal brojane proraunljivosti u praktini ivot, a ko zna: moda i u teo503

rijski. Posmatran i sa stanovita tog dejstva, novani sistem se

predstavlja kao puko jaanje i sublimiranje privredne sutine
uopte. O trgovinskim poslovima izmeu engleskog naroda i njegovih kraljeva, u kojima je taj narod, naroito u 13. i 14. stoleu,
od njih otkupljivao svakakva prava i slobode, jedan istoriar napominje: Ovo omoguava praktino reenje za teka pitanja,
koja su u teoriji bila nereiva. Kralj ima prava kao gospodar svoga naroda, narod ima prava kao slobodni ljudi i stalei drave,
koju kralj ovaplouje. Ustanovljenje prava svakoga, naelno
veoma teko, u praksi je postalo lako im je svedeno na pitanje
kupovine i prodaje . Dakle, to znai da, im neki kvalitativan
odnos praktinih elemenata biva sasvim predstavljen takvim
znaenjem tog odnosa koje doputa ophoenje s njima kao s
trgovinskim poslom - taj odnos dobija tanost i mogunost
utvrivanja, koja ostaje uskraena njegovom direktnom izrazu,
onom koji ukljuuje ukupni obim njegovih kvaliteta. Za tu svrhu
jo nije bezuslovno potreban novac, poto se takve transakcije
takoe esto obavljaju davanjem naturalnih vrednosti, na primer,
vune. Meutim, oito je da ono to je tu trgovinski posao uopte
uinio za preciziranje vrednosti i zahteva, moe biti novcem postignuto mnogo preciznije i tanije. I u tom pogledu se, moda,
moe rei da se novani posao odnosi prema trgovinskom poslu
uopte kao to se ovaj odnosi prema ostalim, pre razmene postojeim odreenostima ili odnosima stvari; on izraava, takorei,
isti posao u poslovnom odnoenju sa stvarima, kao to logika
predstavlja pojmljivost u pojmljivim stvarima. I budui da apstraktna tvorevina, koja ini - iz stvari izvuenu - vrednost tih
stvari, poseduje formu aritmetike tanosti, pa time i bezuslovne
racionalne odreenosti, taj karakter nuno dejstvuje unazad na
same stvari. Ako je istina da svagdanja umetnost postepeno
odreuje nain na koji mi vidimo prirodu, ako spontana i subjektivna apstrakcija iz stvarnosti, koju izvodi umetnik, za nau svest
uobliava prividno tako neposrednu ulnu sliku te stvarnosti onda e, svakako, nadgradnja novanih relacija nad kvalitativnom stvarnou jo mnogo ubedljivije odreivati unutranju sliku ovoga po svojim formama. Zahvaljujui raunskoj sutini
novca ula je u odnos ivotnih elemenata preciznost, sigurnost u
odreenju jednakosti i nejednakosti, nedvosmislenost u dogovo-

504

re i sporazume - kakva se na spoljnjem podruju postie optim

uvoenjem depnih satova u iroku upotrebu. Odreenje apstraktnog vremena satovima, kao i odreenje apstraktne vrednosti
novcem daju shemu najtananijih i najsigurnijih podela i merenja,
koja - primajui u sebe sadraje ivota - bar za praktino-spoljanje ophoenje s njima, ovima obezbeuje inae nedostinu
providnost i proraunljivost. Moda raunski intelektualitet, koji
ivi u tim formama, iz njih ponovo uzima deo snaga kojima one
vladaju modernim ivotom. Sve ove veze bivaju sabrane kao u
kakvoj ii, zahvaljujui toj negativnoj instanci da su tipovi
duha koji bi bili najdalji i najneprijateljskije suprotstavljeni tom
ekonomskom posmatranju i obrazlaganju ljudskih stvari: Gete,
Karlajl, Nie - ujedno, sjedne strane, bili naelno antiintelektualistiki usmereni i, s druge strane, sasvim odbacivali pomenuto
raunski-egzaktno tumaenje prirode, koje smo mi spoznali kao
teorijski pandan novanom sistemu.

505

II

Oznaavajui kao kulturu one usavrenosti, one oduhovljene

forme ivota, rezultate unutranjeg i spoljanjeg rada na njemu, mi
te vrednosti uvrujemo u takav smer gledita u kojem one po
svom vlastitom i objektivnom znaaju jo izvesno ne stoje. One su
nama sadraji kulture utoliko to mi na njih gledamo kao na
pojaana ispoljavanja prirodnih zaetaka i tendencija, pojaana
preko one mere razvitka, obilja i diferenciranja koja bi dostina
bila samoj njihovoj prirodi. Neka prirodno data energija ili ukazivanje - koja, razume se, mora da bivstvuje samo da bi zaostajala
za stvarnim razvitkom - predstavlja pretpostavku za pojam kulture. S ovog gledita, vrednosti ivota su upravo kultivisana priroda,
tu one nemaju izolovano znaenje koje se meri, u neku ruku,
odozgo idealom sree, inteligencije, lepote, nego se pojavljuju kao
razvojni putevi takve osnove koju mi nazivamo prirodom, a ije
snage i idejnu sadrinu premaaju postajui upravo kultura. Zato,
ako su neko oplemenjeno batensko voe i neka statua podjednako proizvodi kulture, ipak, jezik vrlo tanano nagovetava pomenuti odnos, budui da voku samu naziva kultivisanom, dok grubi
mramorni blok nikako nije kultivisan u statuu. U prvom sluaju,
jedna prirodna pogonska sila i nastrojenost drveta pretpostavljaju
se kao takve koje idu u pravcu pomenutih plodova koji su inteligentnim uticajem prisiljeni da preu svoju prirodnu granicu, dok u
mramornom bloku ne pretpostavljamo nikakvu odgovarajuu tendenciju ka statui; u ovoj ostvarena kultura oznaava uzdizanje i
usavravanje izvesnih ljudskih energija ije izvorno ispoljavanje
oznaavamo kao prirodno.
506

Najpre je, naizgled, po sebi razumljivo da se bezline stvari

samo metaforino oznaavaju kao kultivisane. Pomenuti - voljom
i intelektom izazvani - razvitak datoga preko granice njegovog
pukog prirodnog preivljavanja, ipak, pripisujemo, konano,
samo sebi ili takvim stvarima iji se razvojni tokovi nadovezuju
na nae impulse i retroaktivno bude naa oseanja. Materijalna
kulturna dobra: nametaj i biljke koje se gaje, umetnika dela i
maine, sprave i knjige, u kojima se prirodne materije razvijaju u
za njih, dodue, mogune forme, ali takve koje se nikad ne bi
ostvarile njihovim vlastitim snagama - to su nae vlastito, idejama razvijeno htenje i oseanje, koje u sebe ukljuuje mogunosti
razvitka stvari, ukoliko su one na njegovom putu; i to se dogaa
isto kao i s kulturom, koja odnos oveka prema drugima i prema
samom sebi uobliava: jezik, obiaj, religija, pravo. Ukoliko se
na ove vrednosti gleda kao na kulturne, mi ih razlikujemo od stepena obrazovanja u njima ivih energija, koje one mogu da dostignu, takorei, same od sebe, i koje su za proces kultivisanja
isto tako samo materijal kao to su to drvo i metal, biljke i
elektricitet. Kultiviui stvari, tj. uzdiui meru njihove vrednosti iznad
one koju nam je postigao njihov prirodni mehanizam, mi kultiviemo i sebe same: to je isti onaj proces uzdizanja vrednosti
koji
polazi od nas i u nas se vraa, i koji zahvata prirodu izvan nas ili
prirodu u nama. Likovna umetnost prikazuje najistiji vid ovog
pojma kulture, jer je u najveem naponu suprotnosti. Tu najpre
uobliavanje predmeta, naizgled, sasvim izmie uvrivanju u
proces naeg subjektiviteta. Ipak, umetniko delo nam tumai
upravo smisao same pojave - bilo da je on u oblikovanju prostornosti, ili u vezama boja, ili u onoj izrazitosti due koja tako ivi
negde iza onoga to je vidljivo. Ali uvek treba oslunuti znaenje
i tajnu stvari, da bi se one predstavile u istijem ili jasnijem vidu
od onog do kojeg ih je doveo njihov prirodni razvitak. Ne u smislu hemijske ili fizikalne tehnologije, koja istrauje zakonitosti
stvari, da bi ih uvrstila u nae svrhovne nizove, izvan njih samih.
tavie, artistiki proces je zavren im on predmet razvije do
njegovog najsvojstvenijeg znaenja. injenica je da je time udovoljeno pukom artistikom idealu, jer za ovaj je dovrenje umetnikog dela kao takvog objektivna vrednost, sasvim nezavisno
507

lart pour lart tano oznaava samodovoljnost isto umetnike

tendencije. Ali drukije je oznaavanje sa stanovita kulturnog

ideala. Bitno kod ovoga je upravo to to on ukida samu vrednost
estetikog, naunog, moralnog, eudemonistikog, ak religioznog reenja, da bi sve njih kao elemente ili sastavne delove
ukljuio u razvitak ljudskog bia preko granica njegovog prirodnog stanja; ili, tanije: to su delovi puta koje prelazi ovaj razvitak. Razume se, on se u svakom trenutku nuno nalazi najednom
od tih delova; nikad ne moe proticati bez sadraja, isto
formalno
i sam po sebi; samo, on zbog toga nije identian s tim sadrajem.
Kulturni sadraji se sastoje od tvorevina od kojih svaka podlee
jednom autonomnom idealu, ali sa gledita onog razvitka naih
snaga ili naeg bivstva iji su one nosioci i provodnici - onog
razvitka preko mere koja vai za samo prirodnu. Kultiviui objekte, ovek sebi njih rasvetljava: ukoliko transnaturalni razvitak
njihovih energija vai kao kulturni proces, on je samo vidljivost
ili telo za jednaki razvoj naih energija. - Razume se, u razvitku
pojedinanog sadraja ivota, granica na kojoj njegova prirodna
forma prelazi u kulturnu jeste nestabilna, pa se u pogledu nje ne
moe postii jednoglasnost. Ali time se pokazuje samo jedna od
najoptijih tekoa miljenja. Kategorije pod koje se podvode
pojedine pojave, da bi tako pripadale saznanju, njegovim normama i vezama, esto tek kod te suprotnosti jedne drugima daju
smisao, obrazuju nizove s diskontinuiranim stupnjevima. Meutim, pojedinosti, ije se rangiranje pod ovim pojmovima zahteva,
tu nikako ne nalaze svoje mesto s odgovarajuom jednoznanou; tavie, esto kvantitativne odredbe kod njih odluuju o pripadnosti jednom ili drugom pojmu, tako da se, s obzirom na
kontinuitet svega kvantitativnog, uvek mogunu sredinu izmeu
dveju mera, od kojih svaka odgovara jednoj nesumnjivoj kategoriji, singulama pojava moe biti pripisana as jednoj, as drugoj,
te se tako pokazuje kao neodreenost izmeu njih, ak kao meavina pojmova, koji se, po svome smislu, meusobno iskljuuju. Dakle, naelna sigurnost razgranienja izmeu prirode i
kulture, s kojom jedna poinje ba tamo gde druga prestaje, ne
pati od nesigurnosti u pogledu uvrivanja pojedinane pojave,
kao to se ni pojmovi dana i noi ne utapaju jedni u druge zato
to
508

Ovom razmatranju opteg pojma kulture protivstaviu poseban odnos unutar savremene kulture. Ako nju uporedimo, recimo, s vremenom od pre stotinu godina, svakako emo - uz
individualne ograde - ipak rei: stvari koje objektivno ispunjavaju i okruuju na ivot, sprave, saobraajna sredstva, proizvodi
nauke, tehnike, umetnosti - neosporno su kultivisane; ali kultura
individua, bar u viim staleima, nikako nije uznapredovala u
istom odnosu, ak je esto stagnirala. Ovo je odnos za koji skoro
da i nije potreban neki pojedinaan dokaz. Zato u istai samo
malo toga. Mogunosti jezikog izraza, u nemakom kao i u
francuskom jeziku, izuzetno su poveane i nijansirane od pre stotinu godina; darovan nam je ne samo Geteov jezik nego se tome
pridruio veliki broj tananosti, nijansiranja, individualizovanja
izraza. Ipak, posmatramo li govor i pisanje pojedinaca, videemo
da je, kao celina, postajao sve netaniji, nedostojanstveniji i
trivijalniji. I u pogledu sadraja: vidokrug iz kojeg konverzacija crpe
svoje predmete, objektivno se, uznapredovanom teorijom i praksom, u istom tom vremenu znatno proirio; a ipak, kao da su
razgovor, drutveni kao i intimniji, i prepiska postali sada mnogo
povrniji, nezanimljiviji i manje ozbiljni nego krajem 18. stolea. U tu kategoriju spada i to to je maina postala toliko umnija od radnika. Koliko radnika, ak meu onima u pravoj krupnoj
industriji, moe danas da razume mainu za kojom mora da radi,
tj. da razume duh koji je investiran u mainu? Isto tako je i u kulturi vojnih poslova. To to pojedini vojnik mora da obavi je, u
sutini, ve odavno ostalo neizmenjeno; tavie, u poneemu je
smanjeno zahvaljujui modemom nainu ratovanja. A ne samo
materijalno orue tog ratovanja nego i pre svega organizacija
vojske, koja je izvan svih individua, neuveno je usavrena,
postavi istinski trijumf objektivne kulture. Ako pogledamo podruje isto duhovnoga, ljudi s najvie znanja i s najtemeljnijim
promiljanjem operiu sve veim brojem predstava, pojmova,
stavova, iji tani smisao i sadraj poznaju samo sasvim nepotpuno. Ogromne dimenzije objektivno postojeeg materijala znanja doputaju, ak iznuuju upotrebu izraza koji, zapravo, kao
zatvorene posude idu iz ruke u ruku, a da se pojedinanom korisniku ne otkriva sadrina ideja, stvarno kondenzovanih u njima.
Kao to se na spoljnji ivot okruuje sve veim brojem predme509

ta iji objektivni duh, primenjen u procesu njihove proizvodnje,

ne moemo ni da zamislimo, tako je i na duhovni, unutranji i
spoljanji ivot - to sam ve isticao u drugoj vezi - ispunjen ve
simbolinim tvorevinama, u kojima je nagomilana jedna obuhvatna duhovnost, dok individualni duh od toga koristi samo minimum. Donekle se prevaga, koju je objektivna kultura stekla
nad subjektivnom u 19. stoleu, saima u tome to se ideal vaspitanja 18. stolea bio usmerio ka obrazovanju oveka, dakle, ka
linoj, unutranjoj vrednosti, ali je u 19. stoleu potisnut pojmom
obrazovanje u smislu zbira objektivnih znanja i naina ponaanja. Ta diskrepancija se, naizgled, stalno proirivala. Svakodnevno i sa svih strana, uveava se blago objektivne kulture,
ali individualni duh - sledei je na velikoj udaljenosti i samo vrlo
postepenom brzinom - moe da proiri forme i sadraje svog
obrazovanja.
Kako se objanjava ova pojava? Ako je svekolika kultura
stvari, kao to smo videli, samo kultura ljudi, tako da samo mi
sebe obrazujemo obrazujui stvari - ta znai onaj razvitak, uobliavanje, oduhovljavanje objekata koji se odvijaju na osnovu
njihovih vlastitih snaga i normi, a da se pojedinane due u tome
ili na tome ne razvijaju adekvatno? U ovome lei intenziviranje
zagonetnog odnosa, koji uopte postoji izmeu ivota i proizvoda ivota drutva, s jedne strane, i fragmentarnih sadraja bivstvovanja individua. U jeziku i moralu, politikom ustrojstvu
religijskim uenjima, literaturi i tehnici koncentrisan rad bezbrojnih generacija, kao opredmeeni duh od kojeg svako uzima
koliko eli i moe, ali koga ne moe da iscrpe nijedan pojedinac;
izmeu mere tog blaga i mere onoga to je od njega uzeto postoje
najraznovrsniji i najsluajniji odnosi, i neznatnost ili iracionalnost onih individualnih udela ostavlja sadrinu i dostojanstvo
pomenutog poseda roda tako nedirnutim kao to bilo koje telesno bivstvo ostaje netaknuto svojom pojedinanom opaenou
ili neopaenou. Kao to se sadraj i znaenje neke knjige pred
nama kao takvi odnose ravnoduno prema njenom velikom ili
malom krugu italaca, koji nju razumeju ili nemaju razumevanja
za nju - tako se i svaki drugi proizvod kulture odnosi prema kulturnom krugu, dodue, spremno za svaije prihvatanje, ali nalazei uvek samo sporadino prihvatanje za tu spremnost. Dakle,

510

ovaj kondenzovani rad duha kulturne zajednice odnosi se prema

ivotu u individualnim duhovima kao bogato obilje mogunosti
prema ogranienju stvarnosti. Razumevanje vrste bivstvovanja
takvih objektivnih sadraja duha zahteva njihovo ukljuivanje
u jednu osobenu organizaciju naih kategorija shvatanja sveta.
Unutar njih e takoe diskrepantni odnos izmeu objektivne i
subjektivne kulture, koji predstavlja na stvarni problem, nai
svoje mesto.
Kad u Platonovom mitu dua u svojoj preegzistenciji sagledava isto bie, apsolutno znaenje stvari, tako da je njeno kasnije znanje samo seanje na tu istinu koja se u njoj pomalja pri
ulnim podsticajima - onda je najblii motiv za to, razume se,
bespomonost: odakle to potiu naa saznanja, kad im se, kao to
to ini Platon, uskrauje da vode poreklo iz iskustva. Samo, ako
se pree preko tog prigodnog uzroka njihovog nastanka, u pomenutoj metafizikoj spekulaciji dubokoumno je nagoveteno jedno saznajnoteorijsko ponaanje nae due. Bilo da, naime, na
svoje saznavanje gledamo kao na neposredno dejstvo spoljnih
predmeta, ili kao na jedan isto unutranji proces, u ijem je okviru sve to je spolja imanentna forma ili odnos duevnih elemenata - mi uvek svoje miljenje oseamo kao ispunjenje jednog
objektivnog zahteva, kao naknadni znak jednog idejnog oznaavanja. ak i kad bi tano odslikavanje stvari, takvih kakve one
jesu po sebi, sainjavalo nau predstavu, onda to jedinstvo,
tanost i dovrenost kojoj se saznanje, osvajajui deo po deo, pribliava u nedogled, ipak, ne bi pripadalo samim tim predmetima.
Stavie, ideal naeg saznavanja uvek bi bio samo njihov sadraj u
formi predstavljanja, jer i krajnji realizam ne eli da dobije stvari
nego saznanje o stvarima. Ako mi zbir fragmenata, koji ini nae
blago znanja u svakom datom trenutku, oznaimo s obzirom na
razvitak kojem to blago tei i kojim se meri svaki sadanji stadijum u pogledu njegovog znaaja, onda mi to moemo takoe
samo zahvaljujui pretpostavci da postoji neko idealno carstvo
teorijskih vrednosti, savrenoga intelektualnoga smisla i povezanosti, takvo koje se ne podudara ni s objektima - poto su oni
upravo tek njegovi objekti - ni sa svagda dostignutim, psiholoki
stvarnim saznavanjem. tavie, ovo poslednje poklapa se tek postepeno i uvek nepotpuno s onim koje u sebi sadri svaku

5 11

uopte mogunu istinu - ono je istinito u meri u kojoj to uspeva

da bude. Izgleda da je za Platona postojala osnovna injenica
ovog oseanja: da je nae saznavanje u svakom trenutku deo jednog kompleksa saznanja, koji postoji samo idejno, ali nam je
ponuen kao psihika stvarnost i nju zahteva; samo to je Platon
nju izraavao kao otpadanje stvarnog saznavanja od nekadanjeg
poseda tog totaliteta, kao jedno ne-vie, to mi danas moramo da
shvatimo kao jedno jo-ne. Meutim, sam odnos moe, oito,
kod oba tumaenja - kakvo identini zbir doputa kako suptrakcijom od viega tako i adicijom od niega - leati u osnovi kao
sasvim jednako doivljen. Svojevrsnost bivstvovanja ovog ideala
saznanja, koji kao norma ili totalitet stoji naspram naih stvarnih
saznanja, ista je onakva kakva je svojstvena ukupnosti moralnih
vrednosti i propisa, nasuprot injenikom delanju individua.
Ovde, na etikom podruju, nama je blia ona svest da nae injenje ostvaruje jednu - u sebi vaeu - normu, potpunije ili
manjkavije. Ova norma - koja, uostalom, po svom sadraju,
moe biti razliita za svakog oveka i za svaku epohu njegovog
ivota - niti se moe nai u prostoru i vremenu, niti se podudara
s etikom sveu, koja se, tavie, osea kao od nje zavisna. I
tako je ovo, konano, formula naeg ivota uopte, od banalne
prakse svakodnevice do najviih vrhova duhovnosti: u svekolikom dejstvovanju imamo neku normu, neko merilo, neki idejno
unapred obrazovan totalitet nad nama, koji se upravo tim dejstvovanjem prevodi u formu realiteta - pod im se ne samo podrazumeva ono to je jednostavno i opte: da se svako htenje
rukovodi bilo kojim idealom; nego je u pitanju odreen, manje-vie jasan karakter naeg delanja, koji se moe izraziti samo
tako to emo mi ovim delanjem - bez obzira na to da li je ono,
po svojoj vrednosti, moda, vrlo kontraidealno - ostvariti bilo
kako unapred oznaenu mogunost, takorei, jedan idejni program. Naa praktina egzistencija, nedovoljna i fragmentarna,
kakva jeste, dobija izvesnu znaajnost i povezanost time to je,
takorei, delimino ostvarenje jedne celovitosti. Nae delanje,
ak ukupno nae bivstvo, kako lepo tako i runo, kako ono pravilno tako i ono koje zastranjuje, veliko kao i majuno - naizgled, uzeto je iz jednog blaga mogunosti, tako da se u svakom
trenutku prema svom idejno odreenom sadraju odnosi kao

512

konkretna pojedinana stvar prema svome pojmu, koji iskazuje

njen unutranji zakon i logiku sutinu, a da, u pogledu znaenja sadraja, ne zavisi od pitanja postoje li, i kako i koliko esto,
ostvarenja ovoga. Mi nikako ne moemo zamisliti saznavanje,
osim u smislu da ono ostvaruje te predstave u svesti koje su,
takorei, ekale na to ba na dotinom mestu. injenica da mi svoja
saznanja nazivamo nunima, tj. da ona, po svom sadraju, mogu
da bivstvuju samo na jedan nain - to je, ipak, samo drugi jedan
izraz za injenicu svesti da mi njih oseamo kao psihike realizacije pomenutog, idejno ve utvrenog sadraja. Ipak, taj jedan nain nikako ne znai da za sve raznolikosti duhova postoji
samo jedna istina. ak: ako je na jednoj strani dat jedan odreeno nastrojen intelekt, a na drugoj jedan odreen objektivitet,
onda je time objektivno preformirano to to je upravo za taj duh
istina, kao to je rezultat nekog rauna takav ako su dati faktori tog rauna; pri svakoj promeni donete duhovne strukture
menja se sadraj te istine, a da zato ne biva manje objektivan i
nezavisan od svekolikog dolaenja do svesti o neemu u ovom
duhu. Ukupno, neprikosnoveno ukazivanje, koje izvlaimo iz
odreenih injenica znanja, da je nuno pretpostaviti i odreene
druge - oznaava prigodni uzrok koji otkriva pomenutu sutinu
naih saznanja: da je svako od ovih ponaosob dolaenje do
svesti o neemu to je ve vaee i utvreno u objektivno determinisanoj povezanosti sadraja saznanja. Najzad, gledano sa
psiholoke strane, ovo spada u teoriju po kojoj svako smatranje
da je neto istinito jeste izvesno oseanje koje prati sadraje
predstava; to to mi nazivamo dokazivanjem nije nita drugo
do iznoenje jedne psiholoke konstelacije u pogledu koje nastupa pomenuto oseanje. Nikakvo ulno opaanje ili logiko
praenje nije neposredno ubeenost u neku stvarnost, nego su
ovo samo uslovi koji izazivaju nadteorijsko oseanje potvrde, saglaavanja, ili kako god nazivali to stvarno neopisivo oseanje
stvarnosti. Ovo predstavlja psiholokog posrednika izmeu dveju saznajnoteorijskih kategorija: onog vaeeg, sadrajnog smisla stvari, iji je nosilac njegova unutranja povezanost i koji
svakom elementu pokazuje njegovo mesto, i naeg predstavljanja tih stvari, koje oznaava njihovu stvarnost u okviru jednog
subjekta.
33 Filozofija novca

513

Ovaj opti i temeljni odnos ima - u uim razmerama - analogiju u odnosu izmeu opredmeenog duha i kulture, s jedne
strane, i individualnog subjekta, s druge strane. Kao to svoje
ivotne sadraje uzimamo iz - saznajnoteorijski posmatrano carstva objektivno vaeeg, tako mi, istorijski gledano, njihov
preteni deo izvlaimo iz pomenute zalihe uskladitenog duhovnog rada roda; i tu postoje preformirani sadraji, koji nude ostvarenje u individualnim duhovima, ali se, takoe s one njihove
strane dre njihove odreenosti koja, ipak, ni ovde nikako nije
odreenost nekog materijalnog predmeta; jer ak i kad je duh vezan za materiju, kao u spravama, umetnikim delima, knjigama,
ipak se on nigde ne podudara s onim to je kod tih stvari ulno
opaljivo. On je njima svojstven u potencijalnoj formi koja se ne
moe dalje definisati, i iz koje njega moe da aktualizuje individualna svest. Objektivna kultura je istorijski prikaz ili - potpunije ili nepotpunije - kondenzacija pomenute objektivno vaee
istine, ije precrtavanje ini nae saznanje. Ako smemo da kaemo da je zakon gravitacije vaio pre nego to ga je iskazao
Njutn,
onda zakon kao takav ne poiva u realnim masama materije,
poto oznaava samo nain na koji se njihovi odnosi
predstavljaju
u jednom duhu, organizovanom u odreenom vidu, i poto
vanost
tog zakona nikako ne zavisi od toga to u stvarnosti postoji materija. Dakle, on utoliko ne lei ni u samim objektivnim stvarima,
ni u subjektivnim duhovima, nego u onoj sferi objektivnog duha
o kojoj naa svest o istini jedan odeljak za drugim kondenzuje u
stvarnost u njemu. A ako je ovo ostvareno u Njutnovom dotinom zakonu, onda je to ulo u objektivni istorijski duh, pa je
njegovo idejno znaenje unutar ovoga opet naelno nezavisno
od njegovog ponavljanja u pojedinanim individuama.
Time to ovu kategoriju objektivnog duha dobijamo kao kategoriju objektivnog prikaza vaee sadrine duha stvari uopte,
pokazuje se kako se kulturni proces, koji smo spoznali kao subjektivni razvitak - kultura stvari kao kultura ljudi - moe razdvojiti od njegovog sadraja; ulazei u pomenutu kategoriju, taj
sadraj poprima, takorei, jedno drugo agregatno stanje, pa je
time stvorena naelna osnova za pojavu na koju nailazimo kao na
514

gomilanje rada svesti; to opredmeenje je najznaajnija i posledicama najbogatija od svih istorijskih kategorija oveanstva.
Ono pretvara u povesnu injenicu to to je, kao bioloka, tako
sumnjivo: nasleivanje steenoga. Ako je kao prednost oveka
nad ivotinjama oznaavano to to je on naslednik, a ne samo potomak, onda je opredmeenje duha u recima i delima, organizacijama i tradicijama nosilac tog razlikovanja koje oveku tek i
poklanja njegov svet, ak ceo jedan svet.
Ako je ovaj objektivni duh povesnog drutva njegov kulturni sadraj u najirem smislu, onda se praktino kulturno znaenje
njegovih pojedinanih elemenata, ipak, meri obimom u kojem
oni postaju momenti razvitka individua. Pod pretpostavkom da
pomenuto Njutnovo otkrie stoji u knjizi za koju niko ne zna,
ono bi, ipak, jo uvek bilo duh koji je postao objektivan, kao i
potencijalan posed drutva, ali vie ne i kulturna vrednost. Poto
ovaj ekstremni sluaj moe da nastupi u bezbrojnim stupnjevima, neposredno odatle proizlazi da u nekom veem drutvu uvek
samo jedan izvestan deo objektivnih kulturnih vrednosti moe da
postane deo subjektivnih. Posmatramo li drutvo kao celinu, tj.
uvrstimo li duhovnost, koja u njemu uopte postaje objektivna, u
jedan vremensko-stvarstven kompleks, onda ukupni kulturni
razvitak, za koji je tako fingiran jedan jedinstven nosilac, postaje
bogatiji sadrajima nego takav razvitak svakog od njegovih elemenata. Uinak svakog elementa narasta u pomenutom ukupnom posedu, ali se taj posed ne sputa do svakog elementa. Celi
stil ivota jedne zajednice zavisi od odnosa kulture, koja je
postala objektivna, prema kulturi subjekata. Ve je ukazano na znaaj
numerikih odreenosti. U jednom malom krugu nie kulture e
taj odnos skoro biti podudaranje, mogunosti objektivne kulture
nee znatno nadmaati stvarnosti subjektivne kulture. Uzdizanje
kulturnog nivoa - naroito ako je to istovremeno s poveavanjem toga kruga - podsticae razdvajanje to dvoje: neuporediva
situacija Atine u doba njenog procvata uinila je daje ona to znala da izbegne, uz sav svoj kulturni nivo - osim, moda, u pogledu
najviih filozofskih pokreta. Meutim, veliina pomenutog kruga
jo, po sebi i za sebe, ne ini razumljivim razdvajanje onog subjektivnog i onog objektivnog faktora. tavie, sada valja potrai515

elimo li da tu pojavu i jainu njenog sadanjeg nastupanja

koncentriemo ujedan pojam, onda je to podela rada\ i to, kad
je posredi njen znaaj, kako u proizvodnji tako i u potronji. U
prvom pogledu, vrlo esto je isticano kako dovrenje proizvoda
biva ostvareno na raun razvitka proizvoaa. Uobiajeno je da
jaanje fiziko-psihikih energija i vetina, do kojeg dolazi kod
jednostrane delatnosti, donosi malo koristi ukupnoj, jedinstvenoj
linosti: ak to jaanje nju umnogome obogaljuje, budui da ono
njoj izvlai koliinu snage koja je neophodna za harmonino
uobliavanje samog Ja, ili se, u drugim sluajevima, razvija bar
nekako u smislu zatvaranja od jezgra linosti, kao podruje s
neogranienom autonomijom, iji rezultati ne dolaze do centralnog mesta. Izgleda da nam iskustvo pokazuje da se unutranja
celovitost samog Ja, u sutini, uspostavlja u uzajamnom dejstvu
sa zatvorenou i zaokruivanjem ivotnog zadatka
Kao to se za nas jedinstvo nekog objekta ostvaruje tako to
mi nain na koji oseamo svoje Ja unosimo u taj objekt, uobliavamo ga prema svojoj slici, u kojoj mnotvo odreenja srasta
u jedinstvo toga Ja - tako, u psiholoko-praktinom smislu,
dejstvuje jedinstvo objekta, koji mi stvaramo, i nedostatak tog jedinstva na odgovarajue uoblienje nae linosti. Gde god naa
snaga ne proizvodi celinu kod koje se moe iiveti u skladu sa
svojstvenim joj jedinstvom, tu nedostaje prava veza izmeu to
dvoje, unutranje tendencije uinka vuku ka drugde postojeim
uincima drugih, koji tek i obrazuju totalitet, a nikako je ne upuuju natrag na proizvoaa. Usled takve neadekvatnosti izmeu
radnikove forme egzistencije i forme egzistencije njegovog proizvoda, neadekvatnosti koja nastupa u sluaju velike specijalizovanosti, ovaj proizvod se posebno lako i temeljno odvaja od
radnika, smisao mu ne dolazi iz radnikove due, nego iz veze s
proizvodima koji potiu s drugih mesta, zbog njegovog fragmentamog karaktera nedostaje mu sutina duevnosti, koja se tako
lako moe osetiti inae kod proizvoda rada, kad se on u celini
pojavljuje kao delo jednog oveka. Tako, on svoju znaajnost ne
moe da trai ni u vidu odraza nekog subjektiviteta, ni u refleksu
koji on kao izraz stvaralake due baca u taj subjektivitet, nego
tu
znaajnost moe iskljuivo nai kao objektivan uinak, u svom
516

kod njegove krajnje suprotnosti, kod umetnikog dela. Sutina

tog umetnikog dela sasvim se opire pomenutoj podeli rada na
mnoinu radnika, od kojih nijedan sam za sebe ne daje neku celinu. Meu svim ljudskim delima je umetniko delo ono najzatvorenije jedinstvo, totalitet koji je samom sebi najdovoljniji - ne
izuzimajui ak ni dravu. Koliko god ova, pod posebnim uslovima, moe sama sa sobom da izae na kraj, ona ipak svoje elemente ne apsorbuje tako potpuno da nijedan od njih jo ne vodi
poseban ivot s posebnim interesima: mi smo uvek samo jednim
delom linosti srasli s dravom, dok se nai drugi delovi okreu
drugim centrima. A umetnost ne preputa nijednom unesenom
elementu neko znaenje izvan okvira u koji ga ona postavlja, pojedinano umetniko delo unitava mnogosmislenost reci i zvukova, boja i formi, da bi za svest ostavilo samo njihovu - njemu
okrenutu - stranu. Ali ova zatvorenost umetnikog dela znai da
u njemu dolazi do izraaja neko subjektivno duevno jedinstvo;
umetniko delo zahteva samo jednog oveka, ali njega potpuno,
sa svom njegovom najdubljom sutinom: ono nadoknauje ovo
time to mu njegova forma doputa da bude najistije ogledalo i
izraz subjekta. Tako je potpuno odbacivanje podele rada uzrok i
simptom veze koja postoji izmeu onog - u sebi zavrenog - totaliteta dela i duevnog jedinstva. Obrnuto, gde god vlada podela
rada, ona prouzrokuje nesamerljivost uinka s uiniteljem, ovaj
sebe vie ne sagledava u svom injenju, koje nudi formu, tako
neslinu svekoliko lino-duevnom, i pojavljuje se samo kao
sasvim jednostrano obrazovana parcijalnost nae sutine, ravnoduna prema jedinstvenoj celovitosti te sutine. Dakle, uinak
koji je postignut s jakom podelom rada, sa sveu o ovom karakteru, ve po sebi prodire u kategoriju objektiviteta; posmatranje i
dejstvo ovoga kao isto stvarstvenog i anonimnog postaje sve
prihvatljivije za samog radnika, koji vie ne osea da dosee korene svog ukupnog ivotnog sistema.
Sto potpunije neka celina od subjektivnih doprinosa u sebe
apsorbuje deo, to je vie karakter svakog dla u tome da on
stvarno vei i dejstvuje samo kao deo te celine, to je objektivnija
ta celina, to vie ona ivi ivotom s one strane svih subjekata
koji
su je proizveli. U celini, pomenutoj specijalizaciji proizvodnje
odgovara irenje potronje: kao to ak i struno najjednostraniji
517

ovek, najspecijalizovaniji u svom duhovnom ivotu, u sadanjosti ipak ita svoje novine, pa time upranjava tako obuhvatnu duhovnu potronju kakva pre stotinu godina ne bi bila moguna
oveku s najmnogostranijom i najdalekosenijom duhovnom
aktivnou. A proirivanje potronje vezano je za rast objektivne
kulture, jer ukoliko je neki proizvod stvarstveniji, bezliniji, utoliko je on podoban za vei broj ljudi. Da bi potronja pojedinca
mogla da nae tako irok materijal, taj materijal mora biti dostupan i privlaan zaista mnogim individuama, ne moe biti usmeren ka subjektivnim diferenciranostima elje, dok je, s druge
strane, upravo samo krajnja diferenciranost proizvodnje kadra da
objekte proizvede tako jeftino i masovno kako to iziskuje obim
potronje. Tako je ta potronja opet ona spona koja povezuje objektivitet kulture s njenom podelom rada.
Najzad, u istom smislu vidan je i proces koji je oznaen kao
razdvajanje radnika od sredstva njegovoga rada, a koji je, ipak,
takoe podela rada. Budui da je sada funkcija kapitaliste da stie, organizuje, razdeljuje sredstva za rad, ta sredstva imaju za
radnika sasvim drugi objektivitet od onoga koji moraju imati za
takvoga ko radi na vlastitom materijalu i vlastitim oruem. To
kapitalistiko diferenciranje temeljno razdvaja subjektivne i objektivne uslove rada - razdvajanje za koje, dok je jedno i drugo
jo bilo sjedinjeno u jednoj ruci, nije postojao nikakav psiholoki
povod. Budui da sam rad i njegov neposredni predmet pripadaju raznim osobama, za svest radnika se nuno taj objektivni karakter ovih predmeta izvanredno otro naglaava, utoliko otrije
ukoliko su rad i njegova materija, ipak, s druge strane, ponovo
jedinstvo, pa tako upravo njihova uzajamna bliskost mora da uini
najosetnijima njihove sadanje protivsmerove. I to nalazi svoj
nastavak i pandan u injenici da se, osim sredstva za rad, jo i
sam rad razdvaja od radnika: jer to je znaenje pojave koja se
oznaava time to je radna snaga postala roba. Gde god radnik
stvara na vlastitom materijalu, njegov rad ostaje unutar kruga
njegove linosti, a tek zavreno delo naputa taj krug prilikom
prodaje. Ipak, u nedostatku mogunosti da svoj rad koristi na
ovaj nain, on njega za neku trinu cenu stavlja na raspolaganje
nekom drugom, dakle, od njega se odvaja od trenutka kad taj rad
napusti svoj izvor. injenica da taj rad sada sa svim robama
518

uopte ima zajedniki karakter, nain vrednovanja, sudbine razvitka, upravo znai da je, u odnosu na samog radnika, postao
neto objektivno, neto to ne samo da on vie nije nego zapravo
vie i nema. im se njegova potencijalna koliina rada pretvori u
stvarni rad, njemu vie ne pripada ona nego njen novani ekvivalent, dok ona sama pripada nekom drugom, tanije: nekoj objektivnoj organizaciji rada. Dakle, to to rad postaje roba takoe je
samo jedna strana dalekosenog procesa diferenciranja, koji iz
linosti izvlai njene pojedinane sadraje, da bi ih njoj protivstavio kao objekte, sa samostalnom odreenou i kretanjem.
Najzad, rezultat te sudbine sredstava za rad i radne snage pokazuje se na njihovom proizvodu. injenica da je proizvod rada
kapitalistike epohe objekt s odlunim za-sebe-bivstvom, sa vlastitim zakonima kretanja, s karakterom koji je tu samom subjektu proizvodnje, postae najubedljivija predstava tamo gde je
radnik prinuen da kupi proizvod svog vlastitog rada, ako eli da
ga ima. - Ovo je opta shema razvitka koja vai daleko preko
granica najamnog radnika. Neizmerna podela rada, na primer, u
nauci prouzrokuje da samo sasvim mali broj istraivaa moe
sebi da obezbedi preduslove svoga rada; bezbrojne injenice i
metode nuno je prihvatiti spolja kao objektivan materijal, neku
duhovnu svojinu drugih na kojoj se obavlja vlastiti rad. U vezi s
podrujem tehnike podseam na to da su, jo poetkom 19. stolea, kad su, posebno u tekstilnoj industriji i proizvodnji gvoa,
jedna za drugim brzo sledila najvelianstvenija otkria, izumitelji ne samo svojim rukama i bez pomoi drugih maina proizvodili maine koje su izumevali nego da su jo prethodno
veinom morali da izmiljaju i grade sama orua, potrebna za to.
Sadanje stanje u nauci moe se oznaiti kao razdvajanje radnika
od sredstava njegovoga rada u irem smislu, a u svakom sluaju,
u smislu koji je ovde posredi. U pravom procesu naune proizvodnje sada se, ipak, materijal, objektivan u odnosu na proizvoaa, rastavlja od subjektivnog procesa njegovog rada. Sto je
jo manje diferenciran bio nauni rad, to je vie istraiva morao lino da izgradi sve pretpostavke i materijale svoga rada, to
je
za njega manje postojala suprotnost izmeu njegovog subjektivnog uinka i sveta objektivno vrsto postojeih naunih datosti. I
tu takoe ta suprotnost ulazi u proizvod rada: i sam rezultat,
519

ko god on kao takav bio plod subjektivnog nastojanja, mora se

utoliko pre uzdii u kategoriju objektivne, od proizvoaa nezavisne injenice, ukoliko su vie proizvodi rada drugih ve od
poetka u njemu sabrani i delotvomi. Zato vidimo takoe da u
nauci s najmanjom podelom rada, u filozofiji - naroito u njenom metafizikom smislu - sjedne strane, prihvaeni objektivni
materijal igra sasvim sekundarnu ulogu, dok se, s druge strane,
proizvod ponajmanje odvojio od svog subjektivnog porekla,
tavie, sasvim nastupa kao uinak ove jedne linosti.
Ako tako podela rada - koju ovde podrazumevam u njenom
najirem smislu, ukljuujui podelu proizvodnje, razlaganje rada,
kao i specijalizaciju - razdvaja stvaralaku linost od stvorenog
dela, pa tom delu omoguava sticanje objektivne samostalnosti,
onda nastupa srodnost u odnosu proizvodnje s podelom rada prema potroau. Ovde je re o izvoenju unutranjih posledica iz
svepoznatih spoljnih injenica. Rad za muterije, koji je prevladavao u srednjovekovnom zanatstvu, a tek je u poslednjem stoleu podlegao najbroj stagnaciji, ostavljao je potroau lini
odnos prema robi: poto je ona bila pravljena posebno za njega,
pa je predstavljala, takorei, uzajamno delovanje izmeu njega i
proizvoaa, onda je ta roba sutinski pripadala i njemu, slino
kao i ovome drugome. Kao to je radikalna suprotnost izmeu
subjekta i objekta u teoriji izmirena tako to je taj objekt ostavljen u subjektu kao njegova predstava, tako se ta ista suprotnost u
praksi ne ispoljava sve dok objekt ili nastaje samo posredstvom
jednog subjekta, ili radi jednog subjekta. Budui da podela rada
unitava proizvodnju za odreenu muteriju - ve i zato to kupac moe stupiti u vezu s jednim proizvoaem, ali ne i s gomilom radnika u podeli rada - subjektivna obojenost proizvoda
iezava i kad je re o potroau, jer proizvod nataje nezavisno
od njega, pa je roba sada jedna objektivna datost, kojoj on pristupa spolja i koja svoje postojanje i bivstvo takvo kakvo je njemu,
u neku ruku, suprotstavlja kao neto autonomno. Razlika, na primer, izmeu modernog magazina za odeu, zasnovanog na krajnjoj specijalizovanosti, i rada krojaa, koji je dovoen u kuu,
najpreciznije karakterne narasli objektivitet ekonomskog kosmosa, njegovu nadlinu samostalnost u odnosu prema subjektu
potronje, s kojim je izvorno bio srastao. Istaknuto je da,
uporedo
520

s razlaganjem rada na sve specijalnije delimine uinke, razmenski odnosi postaju sve mnogolaniji, posredniji, ime se
privredi namee da sadri sve vie veza i obaveza, koje nisu neposredno uzajamne. Kao dan je jasno koliko je ukupni karakter
optenja time objektiviran, koliko se subjektivitet mora lomiti,
prelaziti u hladnu rezervisanost i u anonimni objektivitet, kad se
izmeu proizvoaa i onoga ko uzima njegov proizvod umetnu
tolike meuinstance, koje jednoga sasvim izmetaju iz vidokruga drugoga.
S ovom autonomijom proizvodnje, koja postoji naspram
kupca, povezana je jedna pojava podele rada, koja se sada spoznaje svakodnevno, ali se malo spoznaje i njen znaaj. O ranijim
uobliavanjima proizvodnje potpuno vlada ta prosta predstava
da nii slojevi drutva rade za vie; to da biljke ive od tla, ivotinje od biljaka, ovek od ivotinja - to se ponavlja, moralno
opravdano ili neopravdano, u sklopu drutva: to su individue na
viem socijalnom i duhovnom nivou, to se njihova egzistencija
vie temelji na radu onih koji su na niem nivou, to oni, opet, ne
nadoknauju radom za ove nego novcem. Ta predstava je sada
sasvim neodgovarajua otkad se potrebe niih slojeva masa podmiruju krupnim preduzeem, koje je bezbrojne naune, tehnike,
organizacijske energije najviih stupnjeva stavilo u svoju slubu.
Veliki hemiar, koji u svojoj laboratoriji promilja prikaz anilinskih boja, radi za seljanku koja kod sitnog trgovca bira sebi
najareniju maramu; kad veletrgovac, u pekulacijama svetskih
razmera, ameriko ito uvozi u Nemaku, onda je on sluga najsiromanijeg proletera; pogon kakve predionice pamuka, gde radi
inteligencija visokoga ranga, zavisi od kupaca u najniem socijalnom sloju. To unazadno kretanje usluga, u kojem nie klase za
sebe kupuju rad viih, sada ve postoji u bezbrojnim primerima,
koji odreuju na ukupni kulturni ivot. Meutim, ta pojava je
moguna samo usled objektiviranja, koje je proizvodnju zahvatilo kako u odnosu na subjekt proizvodnje tako i u odnosu na subjekt potronje, a usled kojeg ona ostaje s one strane socijalnih ili
drugih razlika jednog i drugog. Ovo ukljuivanje proizvoaa
najvie kulture u slubu najniih potroaa upravo znai da meu
njima nema nikakvog odnosa, nego da je izmeu njih umetnut
objekt, na ijoj jednoj strani, takorei, jedni rade, dok su drugi s
521

druge strane njegovi potroai; on to dvoje rastavlja time to ih

povezuje. Oigledno je da je osnovna injenica podela rada: tehnika proizvodnje tako je specijalizovana da rukovanje njenim
raznim delovima prelazi ne samo na sve vie osoba nego i na sve
razliitije osobe - dok, najzad, ne doe do toga da jedan deo rada
na artiklima najniih potreba obavljaju individue na najviim
mestima, ba kao to i, obrnuto, u sluaju sasvim odgovarajueg
objektiviranja, razlaganje rada mainskom tehnikom dovodi do
toga da na najrafiniranijim proizvodima najvie kulture sarauju
najgrublji radnici (setimo se, recimo, dananje tamparije, za
razliku od izrade knjige pre nego to je otkrivena vetina njihovog tampanja). Dakle, prilikom ovog preokreta tipino vaeeg
odnosa izmeu gornjih i donjih drutvenih slojeva najjasnije se
ispoljava: podela rada prouzrokuje tu pojavu da gornji slojevi
rade za one donje, ali je forma u kojoj se to jedino moe dogoditi
potpuno objektiviranja samog uinka proizvodnje, kako u odnosu na jedne tako i u odnosu na druge kao subjekte. Pomenuto preokretanje nije nita drugo do krajnja konsekvenca one
veze koja postoji izmeu podele rada i objektiviranja sadraja
kulture.
Ako je dosad podela rada vaila kao specijalizacija linih
delatnosti, specijalizacija samih predmeta nita manje ne deluje
na njihovo postavljanje na onu distancu od subjekata koja se pojavljuje kao samostalnost objekta, kao nesposobnost subjekta da
taj objekt asimilie i da ga podredi svom vlastitom ritmu. Ovo
vai pre svega za sredstva za rad. to su ona vie diferencirana,
sazdana od mnotva specijalizovanih delova, to se manje linost
radnika moe izraziti njihovim posredstvom, to se manje u proizvodu moe prepoznati njegova ruka. Orua kojima radi umetnost relativno su sasvim nediferencirana, pa zato linosti daju
najiri prostor delovanja: da se ispolji pomou njih. Ta orua se
prema linosti postavljaju kao industrijska maina, koja zahvaljujui samoj svojoj specijalistikoj komplikaciji ima, takorei,
formu osobne vrstine i opisanosti, tako da radnik vie ne moe kao ta orua, po sebi neodreenija - nju proeti svojom linou.
Ve hiljadama godina, orua vajara nisu se razvila dalje iz svoje
potpune nespecijalizovanosti; a gde god je to kod nekog sredstva
umetnosti ostvareno tako odluno kao kod klavira, tu je i njegov
522

karakter, koji ve previe za sebe bivstvuje, takoe vrlo objektivan pa izrazu subjektiviteta stavlja mnogo otriju granicu nego,
na primer, po sebi tehniki znatno manje diferencirana violina.
Automatski karakter modeme maine je uspeh poodmaklog razlaganja i specijalizovanja materija i snaga, ba kao to se isti taj
karakter jedne izgraene dravne uprave moe podii na vii
nivo samo na osnovu rafinirane podele rada meu njenim nosiocima. Meutim, budui da maina postaje totalitet, preuzima sve
vei deo rada, ona se isto tako prema radniku odnosi kao neka
autonomna sila kao to on na nju ne deluje kao individualizovana
linost nego samo kao izvritelj stvarstveno propisanog uinka.
Uporedimo, recimo, radnika u fabrici obue s obuarom koji radi
za odreenu muteriju, da bismo videli koliko specijalizacija
orua paralie delotvomost linih kvaliteta, onih veoma vrednih
i onih manjevrednih, kao i koliko ona doputa da se objekt i subjekt razvijaju kao potencije, sutinski nezavisne meusobno. Dok
je nediferencirano orue stvarno puki nastavak ruke, tek ono
specijalizovano orue narasta uopte u istu kategoriju objekta.
Ovaj proces se vrlo karakteristino i razgovetno odvija kod orua za rad; tada njegov vrhunac predstavlja ono najspecijalizovanije i, kao maina, najsavrenije oruje, ratni brod: kod njega je
objektiviranje toliko napredovalo da u modemom pomorskom
ratu uopte jedva da jo odluuje drugi neki faktor, a ne puki
brojani odnos brodova jednakog kvaliteta!
Proces objektiviranja sadraja kulture, koji - noen specijalizacijom tih sadraja - izmeu subjekta i njegovih tvorevina
stvara sve veu tuost, najzad se srozava u intimnosti svakodnevnog ivota. Ureenje stanova, predmeti koji nas okruuju
kao upotrebni i ukrasni, jo u prvim decenijama 19. stolea poev od potreba donjih slojeva do potreba slojeva s najviim
obrazovanjem - bili su relativno veoma jednostavni i trajni. Usled toga nastalo je ono srastanje linosti s predmetima iz njihove okoline koje ve srednjoj generaciji danas izgleda kao
udesna pojava kod njihovih dedova. Ovo stanje bilo je diferenciranjem objekata u smeru tri razliite dimenzije prekidano, i to
podjednako uspeno. Najpre, ve puko mnotvo vrlo specifino
uoblienih predmeta oteava blizak, takorei, lini odnos prema
pojedinanima: malobrojne i jednostavne naprave linost moe
523

lake asimilovati, dok obilje raznolikosti obrazuje, u neku ruku,

stranu nasuprot samom Ja; ovo se izraava u jadikovanju domaica da negovanje nametaja zahteva formalno idolopoklonstvo,
kao i u povremeno ispoljenoj mrnji temeljnijih i ozbiljnijih priroda prema bezbrojnim pojedinostima, kojima zatrpavamo svoj
ivot. Prvi sluaj je, u pogledu kulture, tako karakteristian zato
to su briga i odravanje domainstva ranije domaicama bili
obimniji i naporniji nego sada. Samo, nije dolazilo do pomenutog oseanja neslobode u odnosu na objekte, jer su oni bili tenje
povezani s linou. Ta linost je mogla one manje, nediferencirane predmete vie da prome, oni se njoj nisu suprotstavljali
kao samostalna gomila specijalizovanih stvari. Te stvari, tek kad
treba da im sluimo, oseamo kao kakvu neprijateljsku silu. Kao
to sloboda nije neto negativno nego je pozitivno protezanje
samog Ja preko objekata koji pred njim poputaju, tako je i,
obrnuto, objekt za nas samo onaj kod kojeg naa sloboda biva
paralisana, tj. s kojim smo mi u vezi, a da ga, ipak, ne moemo
asimilovati svome Ja. Oseanje da nas gui ono to je spolja, ono
ime nas okruuje modemi ivot, nije samo posledica nego je i
uzrok pojave da te stvari spolja stoje naspram nas kao autonomni
objekti. Muno je to to su ove mnogostruke stvari, koje se tiskaju oko nas, u osnovi, nama upravo nevane, i to na osnovu specifino novanoprivrednih razloga bezline geneze i one lake
zamenljivosti. injenica da krupna industrija pothranjuje socijalistiku ideju ne poiva samo na odnosima njenih radnika nego i
na objektivnom svojstvu njenih proizvoda: modemi ovek je
okruen sve samim toliko bezlinim stvarima da mu sve blia
nuno postaje predstava o jednom uopte antiindividualnom
ivotnom poretku - razume se, i opozicija prema tome. Objekti
kulture narastaju sve vie u svet koji je u sebi povezan, i koji, na
sve manjem broju taaka, see do subjektivne due s njenim htenjem i oseanjem. I nosilac te povezanosti jeste izvesna samopokretljivost objekata. Istaknuto je da su trgovac, zanatlija, naunik
danas znatno manje pokretni nego, recimo, u doba reformacije.
Sada se materijalni kao i duhovni objekti upravo kreu samostalno, bez osobnog nosioca ili prenosnika. Stvari i ljudi su se razdvojili. Ideja, radni napor, spretnost dobili su - zahvaljujui
svom
sve veem investiranju u objektivne tvorevine, knjige i robe 524

mogunost vlastitog kretanja, za koje je modemi napredak u prenosnim sredstvima samo ostvarenje ili izraz. Tek njihovom posebnom bezlinom pokretljivou ostvaruje se diferenciranje
objekata od oveka u smeru samodovoljnog povezivanja. Potpuni primer za ovaj mehaniki karakter modeme privrede je automat s robom; njime se takoe iz prodaje na malo, u kojoj je ve
odavno nosilac bio promet izmeu osoba, sasvim iskljuuje
ljudsko posredovanje, pa se novani ekvivalent mainom promee u robu. Na drugom stupnju postaje taj isti princip delotvoran takoe ve na bazaru gde se sve prodaje po istoj, niskoj ceni,
i
u slinim radnjama, u kojima proces psihologije privrede ne ide
od robe ka ceni nego od cene ka robi. Ovde, zahvaljujui apriornoj jednakosti cena svih predmeta, otpada mnotvo razmiljanja
i procenjivanja kupca, mnotvo nastojanja i objanjenja prodavca, pa tako ekonomski akt vrlo brzo i indiferentno prolazi kroz
svoje line instance.
Do istog uspeha kao i to diferenciranje u naporedosti, vodi i
diferenciranje u uzastopnosti. Smena mode prekida onaj unutranji proces usvajanja i ukorenjivanja izmeu subjekta i objekta
koji ne doputa da doe do diskrepancije jednog i drugog. Moda
je jedna od onih drutvenih tvorevina koje dra razlike i promene
sjedinjuju s drai jednakosti i povezivanja u jednoj posebnoj proporciji. Po svojoj sutini, svaka moda je klasna moda, tj. ona svaki put oznaava drutveni sloj koji se, jednakou svoje pojave,
isto tako iznutra jedinstveno povezuje kao to se prema onome
spolja, prema dragim staleima, zatvara. im donji sloj, koji tei
da podraava gornji, prihvati tu modu, taj gornji sloj je naputa i
stvara novu modu. Zato je mod bilo svugde gde su socijalne
razlike teile da se izraze u vidljivom obliku. Samo je socijalno
kretanje od pre stotinu godina njoj dalo sasvim poseban tempo. I
to, s jedne strane, usled slabljenja klasnih barijera i estih individualnih uspona, koji katkad obuhvataju i itave grupe, uspona iz
jednog sloja u vii sloj, kao i, s druge strane, usled prevlasti treeg stalea. Prva okolnost dovodi do toga da mode slojeva, vodeih u ovom pogledu, moraju da se menjaju veoma brzo, jer
sada vrlo brzo nastupa pritisak onih donjih slojeva, koji oduzima
smisao i dra postojeoj modi. Drugi momenat postaje delotvoran usled toga to je srednji sloj i gradsko stanovnitvo, nasuprot
525

konzervativizmu najviih i seljakih stalea, nosilac prave promenljivosti. Nemirne klase i individue, koje tee promeni, nalaze
u modi, toj ivotnoj formi punoj promene i suprotnosti, ponovo
onu brzinu vlastitih psihikih kretanja. Okolnost da dananja
moda ve dugo nije tako ekstravagantna i skupa kao ona iz ranijih stolea, ali traje znatno krae, povezana je s injenicom da
ona
u svoj krug uvlai mnogo ire mase, da se onima koji su na niem
nivou mora umnogome olakati da je usvoje, ali da je njihovo
pravo sedite postao imuni graanski stale. Uspeh tog uzimanja maha same mode, kako u pogledu irine tako i u pogledu
njenog tempa, jeste u tome to se ona pojavljuje kao neko samostalno kretanje, kao kakva objektivna, vlastitim snagama razvijana sila, koja ide svojim putem, nezavisno od svakog pojedinca.
Sve dok su mode - a ovde nikako nije re samo o modnoj odei trajale jo relativno dugo vremena i okupljale relativno uske krugove, moglo je doi do, takorei, linog odnosa izmeu subjekta
i pojedinanih sadraja mode. Brzina njenog smenjivanja - dakle, njeno diferenciranje u uzastopnosti - i obim njenog irenja
razdvajaju tu vezu, i isto onako kako stvari stoje s nekim drugim
socijalnim paladijima, tako i ovde: moda je manje upuena na pojedinca, pojedinac manje na modu, njeni sadraji razvijaju se kao
evolucionistiki svet za sebe.
Ako diferenciranje svugde rasprostranjenih kulturnih sadraja ovako, u pogledu formalnih strana naporedosti i uzastopnosti, pomae da se oni uoblie u samostalan objektivitet, onda u
ja, kao trei od momenata koji su sadrinski delotvomi u ovom
smislu, navesti jedan pojedinaan. Mislim da se u mnotvu stilo
va, u kojima mi svakodnevno susreemo vidljive nam objekte,
od gradnje kua do opreme knjiga, od vajarskih dela do ureenja
vrtova i soba, mogu naporedo navesti renesansa i japanski stil,
barok i stil empire, prerafaelstvo i realistika svrsishodnost. Ovo
je
uspehu irenja naeg istorijskog znanja, koje je, opet, u uzajamnom dejstvu sa irenjem ve istaknute promenljivosti modernog
oveka. Za svako istorijsko razumevanje potrebna je elastinost
due, sposobnost da se ovek uivi u duevna stanja, koja su
najdalja od njegovog linog stanja, pa da njih u sebi naknadno
526

vest interesa, oseanja, tenji koje lee u osnovi: ni sam

istorijski
materijalizam nije nita drugo do jedna psiholoka hipoteza. Da
bi sadraj povesti postao neija svojina, potrebna je sposobnost
izgraivanja, naknadna sposobnost izgraivanja kod one due
koja to prima, potrebno je unutranje sublimiranje promenljivosti. Sklonost naeg stolea da historizuje, njegova neuporediva
sposobnost da ono to lei sasvim daleko - kako u vremenskom
tako i u prostornom smislu - reprodukuje i oivljava, jeste samo
unutranja strana opteg jaanja njegove prilagodljivosti i pokretljivosti koja je u zamahu. Otuda ona zbunjujua raznolikost
stilova koju naa kultura prima, prikazuje, naknadno osea. Ako
svaki stil, kao i jedan jezik, bivstvuje za sebe, ima posebne
glasove, posebne fleksije, posebnu sintaksu, da bi izrazio ivot,
oigledno je da on ne stupa pred nau svest kao autonomna potencija, koja ima svoj ivot, sve dok mi poznajemo samo jedan
jedini stil u kojem uobliavamo sebe i svoju okolinu. Niko kod
svog maternjeg jezika, dok ga govori neusiljeno, ne osea nikakvu objektivnu zakonitost kojoj se mora obraati kao neemu to
je onostrano njegovom subjektu da bi za svoje unutranje potrebe od nje dobijao mogunost izraavanja, koja nosi ig nezavisnih normi. Stavie, to to je izraeno i izraz su u ovom sluaju
neposredno jedno, pa mi kao jedno samostalno bivstvo naspram
nas oseamo ne samo maternji jezik nego i jezik uopte tek kad
uimo strane jezike. Tako e ga ljudi iz kruga jednog sasvim jedinstvenog stila, koji obuhvata njihov ukupni ivot, predstavljati
sebi takoe u nesumnjivom jedinstvu s njegovim sadrajima. Poto se sve to oni tvore ili sagledavaju u njemu izraava kao sasvim razumljivo po sebi, nema nikakvog psiholokog povoda
da se on misaono razdvoji od materijala tog tvorenja i sagledavanja, pa da se protivstavi samom Ja kao tvorevina vlastite
provenijencije. Tek e vei broj ponuenih stilova razdvojiti pojedinani stil od njegovog sadraja, tako da e nasuprot njegovoj
samostalnosti i - od nas nezavisnoj - znaajnosti postojati naa
sloboda da se izabere on ili neki drugi. Zahvaljujui diferenciranju stilova, svaki pojedinani, pa time i stil uopte, postaje neto
objektivno, ije je vaenje nezavisno od subjekta i njegovih interesa, delotvornosti, dopadanja ili nedopadanja. Okolnost da su
se svi sadraji opaanja u naem kulturnom ivotu raspali na
527

mnotvo stilova, rastae pomenuti prvobitni odnos prema njima,

u kojem subjekt i objekt jo, takorei, nerazdvojeni miruju, pa
nas suprotstavlja svetu mogunosti izraavanja, razvijenih po
vlastitim normama, suprotstavlja nas formama izraavanja ivota uopte - tako da upravo ove forme, s jedne strane, i na subjekt, s druge strane, bivstvuju kao dve strane, meu kojima vlada
isto sluajan odnos dodira, harmonije i disharmonije.
Dakle, ovo je priblino onaj krug u kojem podela rada i specijalizacija, u smislu lica kao i stvari, predstavlja nosioca
velikog
procesa objektivacije najmodernije kulture. Od svih tih pojava
sklapa se ukupna slika, u kojoj sadraj kulture postaje sve vie i
sa sve vie znanja o tome - objektivni duh, u odnosu na one koji
ga prihvataju, kao i u odnosu na one koji ga proizvode. U meri u
kojoj ta objektivacija napreduje, pojmljivija postaje udesna pojava od koje mi polazimo: da kulturno uzdizanje individua moe
primetno zaostajati za takvim uzdizanjem stvari, kako opipljivih,
tako i funkcionalnih i duhovnih.
Okolnost da se povremeno dogaa i ono obrnuto od ovoga
dokazuje jednako meusobno osamostaljenje obeju formi duha.
Ovo se, u neto skrivenijem i preoblienijem vidu, nalazi, recimo, u sledeoj pojavi. Privreda seljaka u sevemoj Nemakoj ini
se trajno odrivom samo u sluaju neke vrste prava glavnog naslednika, samo onda kad jedan od naslednika preuzima imanje, a
ostale naslednike podmiri manjim kvotama od onih koje bi oni
dobili po prodajnoj vrednosti imanja. U sluaju procene po prodajnoj vrednosti - koja trenutno daleko premaa vrednost prihoda - imanje, u sluaju pomenutog podmirenja, biva tako
preoptereeno hipotekama da mogue ostaje samo sasvim manje
vredno gazdinstvo. Ipak, modema individualistika pravna svest
zahteva ovu mehaniku, novanu ravnopravnost svih naslednika, a nijednom detetu-nasledniku ponaosob ne daje tu prednost
koja bi, ipak, ujedno bila uslov za objektivno potpuno gazdovanje. Bez sumnje, ovim su esto dostignuti visoki kulturni nivoi
pojedinanih subjekata, po cenu da kultura objekta relativno zaostaje. Takva diskrepancija se vrlo odluno pokazuje kod pravih
socijalnih institucija, u ijoj evoluciji je primetan tromiji i konzervativniji tempo nego u evoluciji individua. U tu shemu spada528

proizvodnje, poto su proli neku odreenu epohu, bivaju prevazieni snagama proizvodnje, koje su oni sami razvili - tako da ti
odnosi vie ne doputaju ovim snagama da se adekvatno izraze i
primene. Te snage su, velikim delom, linog karaktera: to to su
linosti sposobne da uine, ili to ele da uine i na to imaju prava, to vie ne nalazi mesta u objektivnim formama poslovanja.
Do potrebne promene ovih dolazi tek kad se nagomila mnotvo
momenata koji tee tome; dotle, stvarstvena organizacija proizvodnje zaostaje za razvitkom individualnih, ekonomskih energija. Po ovoj shemi, nastupaju mnogi povodi za enski pokret.
Napredak modeme industrijske tehnike izmestio je iz kue izuzetno mnogo delatnosti domainstva, koje su ranije bile obaveza
ena, i gde su njihovi objekti spravljam jeftinije i svrsishodnije.
Time je zaista mnogim enama iz graanske klase oduzet sadraj aktivnog ivota, a da se druge delatnosti i ciljevi nisu tako
brzo usadili na to upranjeno mesto; mnogostruka nezadovoljenost modernih ena, neupotrebljenost njihovih snaga, koje
izazivaju, kao reakciju, svaki mogui poremeaj ili ponitavanje,
njihovo delimino zdravo a delimino bolesno traganje za potvrivanjem izvan kue - to je rezultat injenice da je tehnika sa
svojim objektivitetom krenula posebnim i brim tokom od mogunosti razvitka osoba. Kau da iz odgovarajueg odnosa sledi i
esto nezadovoljavajui karakter modernih brakova. Navodno,
krute forme i ivotne navike u braku, koje vre prisilu nad
individuama, suprotstavljene su linom razvitku ugovornih strana,
naroito razvitku ene, koji daleko nadmaa pomenute forme i
navike; individue su usmerene ka slobodi, ka razumevanju, ka
jednakosti prava i obrazovanja - za koje brani ivot, ve tradicionalno i objektivno ustaljen, ne daje pravi prostor. Objektivni
duh braka, kako bi se ovo moglo formulisati, zaostao je u razvitku za subjektivnim duhovima. Isto tako i pravo: logiki razvijeno iz izvesnih osnovnih injenica, usaeno u kodeks vrstih
zakona, s posebnim staleom kao svojim nosiocem - pravo u
pogledu drugih odnosa i potreba ivota, kakve oseaju osobe,
stie onu krutost kojom se, konano, prenosi u naslee kao neka
vena bolest, pa um postaje besmisao, dobroinstvo postaje
muenje. im se verski impulsi kristalizuju u riznicu odreenih
dogmi, pa im - u vidu podele rada - nosioci postanu tela, odvoje34 Filozofija novca

529

na od vernika, nita bolje ne prolazi ni religija. Ako ne izgubimo

iz vida tu relativnu samostalnost ivota s kojom objektivirane
kulturne tvorevine, izraz elementarnih povesnih kretanja, nastupaju prema subjektima, onda pitanje napretka u povesti gubi
umnogome svoju teinu. Moda injenica da se dokaz i protivdokaz podjednako verodostojno mogu vezati za svaki odgovor
na to pitanje proizlazi iz toga to to dvoje nemaju isti predmet.
Tako, na primer, podjednako opravdano moemo tvrditi da postoji napredak kao i nepromenljivost u moralnom ustrojstvu ako jednom o tome govorimo imajui na umu ustaljene principe,
organizacije, imperative koji su se uzdigli u svest ukupnosti, a
drugi put mislimo na odnos pojedinanih osoba prema ovim objektivnim idealima, na dovoljnost ili nedovoljnost ponaanja
subjekta u moralnom pogledu. Tako, napreci i stagnacije mogu
biti neposredno naporedo, i to ne samo u raznim podrujima povesnog ivota nego i u jednom istom, zavisno od toga da li se u
vidu ima evolucija subjekata ili evolucija tvorevina, koje su,
dodue, nastale doprinosima individua, ali su dobile svoj objektivno-duhovni ivot.
Pored mogunosti da razvitak objektivnog duha nadmai
razvitak subjektivnoga, pojavila se i suprotna mogunost, a ja u
se jo jednom osvrnuti na znaaj podele rada za ostvarenje onog
prvog. Pomenuta dvojaka mogunost nastaje, ukratko saeto, na
sledei nain. injenica da je duh, opredmeen u proizvodnji
bilo
koje vrste, nadmoan nad pojedinanom individuom, vezana je
za komplikaciju naina proizvodnje, koji pretpostavljaju mnogi
istorijski i stvarstveni uslovi, prethodni radnici i saradnici. Usled
toga, proizvod moe da u sebe zbere energije, kvalitete, jaanja,
koji su sasvim izvan pojedinanog proizvoaa. A to e posebno
nastupiti u specifino modernoj tehnici kao posledica podele
rada. Sve dok jedan pojedinaan proizvoa, ili neka malo specijalizovana kooperacija, sutinski stvaraju proizvod, u njemu objektivirana sadrina duha i snage ne moe znatno nadmaiti
sadrinu subjekata. Tek rafinirana podela rada pretvara pojedinani proizvod u sabiralite snaga, koje su izabrane iz vrlo velikog broja individua; tako da, posmatran kao jedinstvo i uporeen
s bilo kojim pojedinanim individuumom, on mora biti nadmoan
u mnogom pogledu; i ovo nagomilavanje osobina i savrenstava
530

kod objekta koji ini njihovu sintezu ide u beskonanost, dok izgradnja individualiteta za svaki dati vremenski odeljak nailazi na
nepokolebljivu granicu kod njihove prirodne odreenosti. Ali
iako injenica da objektivno delo u sebe apsorbuje pojedinane
strane vrlo mnogih linosti tom delu jami mogunost da ima
objektivno izuzetan razvitak, ipak, ona njemu uskrauje savrenstva koja se ostvaruju u jednom subjektu - samo sintezom
energija. Tu je najobuhvatniji primer drava, i to posebno modema drava. Naime, kad je racionalizam igosao kao logiku
protivrenost to to monarh, koji je, ipak, samo jedan pojedinaan ovek, vlada ogromnim brojem drugih ljudi, on je pri tom
prevideo injenicu da ti ljudi, ukoliko oni ine upravo dravu
pod tim monarhom, nikako nisu u istom smislu ljudi u kojem
on to jeste. Stavie, oni u dravu unose samo deli svog bivstva
i svojih snaga, dok drugim svojim delovima ulaze u druge sfere
- ukupnost njihove linosti niko ne obuhvata. A monarh ba tu
ukupnost unosi u odnos, i to vie nego ijedan od njegovih
podanika ponaosob. Razume se, sve dok je vladavina neograniena u smislu da vladar moe neposredno da raspolae osobama u elom obimu njihovog bivstva, moguno je da postoji
pomenuta nesrazmemost. A modema pravna drava tano ograniava ono podruje zajedno s kojim osobe ulaze u dravnu sferu, ona diferencira te osobe da bi od izvesnih njihovih izdvojenih
elemenata obrazovala sebe samu. to je to diferenciranje odlunije, to vie drava stoji naspram individuuma kao objektivnija tvorevina, odvojena od forme individualne duevnosti. Vidno
je da injenica da je ona, tako, sinteza diferenciranih elemenata
subjekata, nju ini koliko pod-linom toliko i nad-linom sutinom. Meutim, tako kako stoji stvar s dravom, tako je i sa svim
tvorevinama objektivnog duha koje nastaju spajanjem diferenciranih individualnih uinaka. Koliko god ovi, po stvarstveno-duhovnoj sadrini i mogunosti njenog razvitka, nadmaali svaki
individualni intelekt, mi njih, ipak, u istoj meri u kojoj raste
diferenciranost i broj elemenata podele rada, oseamo kao puki mehanizam, kojem nedostaje dua. Ovde se najjasnije ispoljava ta
razlika koja se moe nazvati razlikom izmeu duha i due. Duh
je objektivan sadraj onoga ega ovek postaje svestan unutar
due u ivoj funkciji; dua je, u neku ruku, forma koju dobija
531

duh, tj. logiko-pojmovni sadraj miljenja, za na subjektivitet,

kao na subjektivitet. Zato duh u ovom smislu nije vezan za oblikovanje u jedinstvo, bez kojeg nema due. Kao da su duhovni
sadraji bili tu nekako rasuti, pa ih tek dua u sebe jedinstveno
skupila, otprilike onako kako neive materije bivaju unete u organizam i u jedinstvo njegovog ivota. U tome lei veliina, kao i
granica due naspram pojedinanih sadraja njene svesti, posmatranih kao samostalno vaeih i objektivno znaajnih. Koliko
god bilo sjajno savrenstvo i potpuna samodovoljnost carstva
ideja, ocrtanog kod Platona, onih ideja koje nisu nita drugo do
objektivni sadraji miljenja odvojeni od svake sluajnosti predstavljanja, i koliko god nesavrena, uslovljena i neodreena njemu izgledala dua oveka, s njenim bledim, prebrisanim, jedva
uhvaenim odrazom pomenute iste znaajnosti - za nas ona plastina jasnoa i odreenost logike forme nije jedino vrednosno
merilo ideala i stvarnosti. Za nas je forma linog jedinstva, do
koje svest dovodi objektivni duhovni smisao stvari, od neuporedive vrednosti: tek tu one stiu do meusobnog trvenja koje je
ivot i snaga, tek tu se razvijaju oni nejasni toplotni zraci onog
centra oseanja, za koje jasna perfekcija isto objektivno odreenih ideja nema ni mesta, ni srca. A tako stoji stvar i s duhom,
koji se opredmeivanjem nae inteligencije protivstavlja dui
kao objekt. I to, rastojanje izmeu to dvoje oito raste u istoj meri
u kojoj predmet nastaje pomou - na podeli rada zasnovanog sadejstva rastueg broja linosti: jer ba je u toj meri nemoguno
da se u delo radom unese jedinstvo linosti, da se u to uivi - a za
to jedinstvo se nama vezuje upravo vrednost, toplota, osobenost
due. To to objektivnom duhu, usled modeme diferenciranosti
njegovog ostvarenja, nedostaje ba ta forma duevnosti - u tesnoj
vezi s mehanikom sutinom proizvoda nae kulture - to je,
moda, onaj krajnji razlog neprijateljstva s kojim se vrlo individualistike i produbljene prirode sada tako esto suprotstavljaju
napretku kulture. I to utoliko vie ukoliko je ovaj, podelom
rada, odreeni razvitak objektivne kulture jedna strana ili posledica opte pojave koju je uobiajeno ovako izraavati: da se ono
to je znaajno u sadanjoj epohi vie ne zbiva posredstvom individua nego posredstvom masa. Podela rada, u stvari, prouzrokuje da pojedinani predmet ve bude proizvod mase; razlaganje

532

individua na njihove pojedinane energije, ono koje odreuje

nau organizaciju rada, i svoenje onoga to je tako izdiferencirano na jedan objektivan proizvod kulture, ima tu posledicu da je
u tom pojedinanom utoliko manje due ukoliko je vie dua
uestvovalo u njegovom stvaranju. Tako, sjaj i veliina modeme
kulture ima neke analogije s pomenutim blistavim Platonovim
carstvom ideja, u kojem je objektivni duh stvari u istom savrenstvu stvaran, ali kojem nedostaju vrednosti prave linosti,
neukidive u stvarstvenostima - to je nedostatak koji se ne moe
uiniti neosetnim svekolikom sveu o fragmentarnom, iracionalnom, efemernom karakteru te linosti. tavie, lina duevnost poseduje kao puku formu vrednost, koja se potvruje pored
svekolike manjevrednosti i kontraidealnosti njenog svagdanjeg
sadraja; ona opstaje kao svojevrsna znaajnost bivstvovanja nasuprot svem njegovom objektivitetu ak i u sluajevima od kojih
smo poli i u kojima individualno-subjektivna kultura nazaduje,
dok ona objektivna napreduje.
Oito je da je, za svaku kulturnu zajednicu, odnos njenog
objektiviranog duha i njegovog razvitka prema subjektivnim duhovima veoma vaan, i to upravo za njen ivotni stil: jer ako stil
ima to znaenje da se dopusti formalno jednako izraavanje bilo
koje razlinosti sadraja, onda sigurno relacija izmeu objektivnog i subjektivnog duha, koja se tie kvantiteta, nivoa, brzine
razvitka, kod vrlo razliitih sadraja kulturnog duha moe, ipak,
biti jednaka. Upravo opti nain na koji se odvija ivot, okvir
koji socijalna kultura daje impulsima individua, opisuje se pitanjima: da li pojedinac svoj unutranji ivot osea kao blizak ili
kao stran objektivnom kulturnom kretanju svoga doba, da li on
osea da je to kretanje nadmono, te moe samo da, takorei, dotakne rub te spoljanjosti, ili osea da je njegova lina vrednost
nadmona nad svekolikim postvarenim duhom; da li su u njegovom duhovnom ivotu oni objektivni, istorijski dati elementi
neka sila s vlastitom zakonitou, tako da se oni i pravo jezgro
njegove linosti razvijaju kao meusobno nezavisni, ili da li je
dua, takorei, gospodar u svom domu, ili bar izmeu njenog
sasvim unutranjeg ivota i onoga to ona kao neline sadraje
mora da unese u njega, uspostavlja harmoniju u pogledu visine,
smisla i ritma. Ove apstraktne formulacije ocrtavaju, ipak, she-

533

mu za bezbrojne konkretne interese i raspoloenja svakodnevice

i ivota, a time i meru u kojoj odnosi izmeu objektivne i subjektivne kulture odreuju stil bivstvovanja.
Ako je podela rada nosilac ove analize toga odnosa, ona je
takoe izdanak i novane privrede. I to, prvo, zato to razlaganje
proizvodnje na veoma mnogo deliminih uinaka iziskuje organizaciju koja funkcionie apsolutno tano i pouzdano, kao to
se ona, otkad je prestao robovski rad, moe postii samo u sluaju novanog obeteivanja radnik. Svaka drukije posredovana
veza izmeu preduzetnika i radnika sadravala bi neproraunljive elemente, delom zato to naturalna naknada nije tako jednostavno pribavljiva i tano odredljiva, a delom zato to isti
novani odnos ima prosto stvarstven i automatski karakter, bez
kojeg ne mogu da funkcioniu vrlo diferencirane i sloene organizacije. A zatim, zato to bitni razlog nastanka novca uopte
postaje delotvoran u onoj meri u kojoj se proizvodnja vie specijalizuje. Ipak, re je, u privrednom prometu, o tome da jedan
daje
ono to drugi eli, ako ovaj drugi ini to isto onom prvom. Pomenuto moralno pravilo: ljudima initi ono to se eli da oni vama
ine - kod privrede nalazi najobuhvatniji primer svog formalnog
ostvarenja. Ako neki proizvoa za predmet A, koji eli da d u
razmenu, nae i spremnog kupca, onda predmet B, koji je taj kupac kadar da d, za proizvoaa esto uopte nije poeljan. Kao
to je poznato, okolnost da tako razliitost elja dve osobe nije
uvek podudarna s razliitou proizvoda koje obe imaju da
ponude, zahteva ukljuivanje jednog razmenskog sredstva; tako
da, ako se vlasnici onog A i onog B ne mogu saglasiti o neposrednoj razmeni, onaj prvi svoj predmet A daje za novac, kojim moe
sebi da pribavi eljeni predmet C, dok vlasnik predmeta B pribavlja novac za kupovinu onog tako to sa svojim B postupa
isto tako naspram nekog treeg. Dakle, poto je razliitost proizvoda, odnosno elja usmerenih ka njemu, ono radi ega uopte
dolazi do novca, njegova uloga bie, kao to se vidi, utoliko vea
i neophodnija, ukoliko razlinije predmete taj promet ukljuuje;
ili, posmatrano s druge strane: do znatne specifikacije uinaka
moe doi uopte tek ako ovek vie nije upuen na neposrednu
razmenu. Izgledi da onaj ko kupuje neki proizvod ima da ponudi
upravo takav objekt koji je po volji tom proizvoau, opadaju u
534

meri u kojoj raste specifikovanje proizvod i specifikovanje ljudskih elja. Dakle, u tom smislu nije nimalo nov taj momenat
koji moderno diferenciranje vezuje za svevlast novca; nego se
povezivanje dveju kulturnih vrednosti odvija ve u dubini
njihovih korena, a to to odnosi specijalizacije koje sam opisao,
svojim uzajamnim delovanjem s novanom privredom dovode
do obrazovanja potpunog istorijskog jedinstva s njom - to je
samo postepeno jaanje sinteze, date zajedno sa sutinom jednog
i drugog.
Dakle, ovim posredovanjem vezuje se za novani promet
stil ivota, ukoliko on zavisi od odnosa izmeu objektivne i subjektivne kulture. I to, pri ovom se sutina novanog prometa sasvim razotkriva usled okolnosti da je on nosilac kako prevage
objektivnog duha nad subjektivnim, tako i rezerve, nezavisnog
jaanja i posebnog razvitka tog drugog duha. Kultura stvari postaje nadmona sila nad kulturom pojedinane osobe zahvaljujui jedinstvu i autonomnoj zatvorenosti, do koje se ona uzdigla
u novom veku. Proizvodnja, sa svojom tehnikom i svojim rezultatima, pojavljuje se kao kosmos sa vrstim, takorei logikim
odreenostima i razvojima, koji stoji naspram individuuma kao
to je to sluaj i sa sudbinom nestalnosti i neredovnosti nae volje. Ovo formalno pripadanje sebi samom, ova unutranja prinuda
koja kulturne sadraje sjedinjuje u pandan prirodnoj povezanosti, postaje stvarna tek posredstvom novca: novac funkcionie, s
jedne strane, kao zglobni sistem ovog organizma; on njegove
elemente ini meusobno pomerljivima, meu njima uspostavlja
odnos uzajamne zavisnosti i nastavljivosti svih impulsa. S druge
strane, on se moe uporediti s krvlju, ije neprekidno strujanje
proima sve razgranatosti udova i, hranei sve podjednako, nosi
jedinstvo njihovih funkcija. A to se tie drugoga: stupajui
izmeu oveka i stvari, novac omoguava oveku da ima, takorei, apstraktnu egzistenciju, osloboenost od neposrednog obziranja na stvari i od neposrednog odnoenja na njih, a da se ne
odstranjuju izvesni izgledi za razvitak naeg unutranjeg ivota;
ako modemi ovek, pod povoljnim okolnostima, osvaja neku
rezervu subjektivnoga, tajanstvenost i zatvorenost najlinijeg
bivstva - ovde ne u socijalnom nego u dubljem, metafizikom
smislu - koje malo zamenjuju religijski ivotni stil ranijih doba,
535

onda je to uslovljeno injenicom da nas novac u sve veoj meri

poteuje neposrednih dodira sa stvarima, dok nam, ipak, istovremeno beskrajno olakava vladanje njima i izbor onoga to je
za nas obeavajue.
I zato ti suprotni smerovi, kad se ve njima krene, moda,
tee takoe nekom idealu apsolutno istog razdvajanja: u kojem
svekolika stvarstvena sadrina ivota postaje sve stvarstvenija i
bezlinija, a time njegov ostatak, koji se ne moe postvariti, postaje utoliko liniji, postaje utoliko neospomiji posed samog Ja.
Karakteristian pojedinaan primer tog kretanja je pisaa maina; pisanje, jedno spoljanje-stvarstveno delanje, koje, ipak, u
svakom sluaju nosi karakteristino-individualnu formu, odbacuje tu formu u prilog mehanikoj jednoobraznosti. A time se, u
drugom pogledu, postie dvojaka stvar: prvo, to to je napisano
deluje svojim istim sadrajem, ne izvlaei podrku ili smetnju
iz njegove oiglednosti, i onda, drugo, otpada ona izdaja
najlinijega koju tako esto vri rukopis, i to, nita manje posredstvom
najspoljanjijih i najnevanijih saoptenja koliko i onih najintimnijih. Dakle, koliko god sva takva mehanizovanja delovala u
smislu socijalizacije, ipak ona uzdiu ostalu privatnu svojinu
duhovnoga Ja do najsurevnjivije iskljuivosti. Razume se, taj izgon subjektivne duevnosti iz svega spoljanjega isto toliko je
neprijateljski prema estetskom idealu ivota koliko moe biti
blagonaklon prema takvom idealu iste unutranjosti; to je
kombinacija koja isto toliko objanjava oajanje isto estetski
nastrojenih linosti zbog sadanjosti, kao to i tiha napetost izmeu takvih dua i onih koje su usmerene samo ka unutranjem
spasu, sada narasta u, takorei, vie podzemnim formama - sasvim drukijim od onih u vreme Savanarole. Budui da je novac
koliko simbol toliko i uzrok pretvaranja u nevano i spoljanje
svega onoga to se moe pretvoriti u nevano i spoljanje, on postaje, ipak, i uvar onoga najintimnijeg to se moe izgraditi u
najvlastitijim granicama.
Razume se, u kojoj meri ovo vodi ka pomenutom usavravanju, posebnosti i pounutarnjenju subjekta, ili, obrnuto, doputa
podreenim objektima da, upravo zahvaljujui lakoi njihovog
sticanja, postanu vladari nad ljudima - to vie ne zavisi od novca,
nego ba od ljudi. I ovde se novana privreda pokazuje u svojoj
536

formalnoj vezi sa socijalistikim prilikama; jer to to se od ovih

oekuje: izbavljenje od individualne borbe za opstanak, osiguravanje niih i laka dostupnost viih privrednih vrednosti - moglo
je, isto tako, da postigne takvo dejstvo diferenciranja da se izvestan fragment drutva uzdigne do visine duhovnosti koja je dotle
neuvena i najudaljenija od svake pomisli na zemaljsko, a drugi
jedan fragment upravo potone u isto tako neuven, praktian materijalizam.
U celini uzev, novac postaje, svakako, najdelotvomiji na
onim stranama naeg ivota iji stil biva odreen prevagom objektivne kulture nad subjektivnom. Meutim, injenica da on ne
odbija da podri i obrnuti sluaj - ta injenica najjasnije
osvetljava vrstu i obim njegove istorijske moi. On bi se mogao, u krajnjem sluaju, uporediti u nekom smislu, s jezikom koji isto tako
podrava, razjanjava, razrauje najdivergentnije pravce miljenja i oseanja. On spada u takve sile ija se osobenost sastoji
upravo u manjkavosti osobenosti, ali koja, ipak, moe dati vrlo
razliitu boju ivotu, jer ono to je samo formalno, funkcionalno,
kvantitativno, ono to je vrsta bivstva te sile, pogaa
kvalitativno
odreene sadraje ivota i pravce ivota, pa ih odreuje kao dalje
tvorce kvalitativno novih tvorevina. Za stil ivota se znaaj novca - time to i jednom i drugom mogunom odnosu izmeu objektivnog i subjektivnog duha pomae da jaaju i sazrevaju - ne

537

III
Retko uspevamo da razjasnimo u kojem obimu nae predstave o duevnim procesima poseduju samo simbolina znaenja. Primitivna ivotna nevolja prinudila nas je da prostorni
spoljni svet uinimo prvim objektom svoje panje; zato za njegove sadraje i odnose najpre vae pojmovi kojima mi predstavljamo posmatrano bivstvovanje izvan subjekta posmatranja; taj
svet je tip objekta uopte, pa se njegovim formama nuno povinuje svaka predstava koja za nas treba da postane objekt. Taj
zahtev zahvata samu duu, koja sebe ini predmetom svog vlastitog
posmatranja. Svakako, prethodno jo poinje posmatranje onog
Ti - oito, najhitniji zahtev ivota zajednice i individualnog samopotvrivanja. Samo, poto duu drugoga nikada ne moemo
da posmatramo neposredno, poto on naem opaanju nikad ne
doputa neto vie od utisaka spoljnih ula, to je svekoliko
psiholoko poznavanje tog drugog iskljuivo unoenje procesa svesti
tumaenjem koje mi opaamo u svojoj dui, pa prenosimo na
njega, kad nas fiziki utisci s njegove strane pokrenu na to koliko god da to prenoenje, zanimljivo iskljuivo zbog svoje ciljne
take, malo moe da nam ukae na svoju polaznu taku. Kad dua sebe ini objektom svoga predstavljanja, ona to postie samo
u
slici prostornih procesa. Ako govorimo o predstavama i njihovim spojevima, o njihovom uzdizanju u svest i njihovom srozavanju ispod praga svesti, o unutranjim sklonostima i otporima, o
538

konitost naeg duevnog ivota sasvim drukije prirode od prirode nekog spoljnjeg mehanizma - pre svega, zato to njemu
nedostaje utvrena opisanost i sigurna prepoznatljivost pojedinanih elemenata; onda mi sebi, ipak, neizbeno te predstave
stvaramo kao neku vrstu sutina koje zajedno ulaze u mehanike
veze spajanja i razdvajanja, uzdizanja i srozavanja. Pri tom smo
ubeeni - i u tome nam praksa daje za pravo - da ovo tumaenje
unutranjosti, koje se zbiva po tipu oitih procesa, zastupa stvarnost te unutranjosti na vaei nain, upravo kao to astronomu
raunica na hartiji reprezentuje kretanja zvezda tako uspeno da
njen rezultat apsolutno prikazuje sliku toga to biva potvreno
rezultatom realnih sila.
Meutim, taj odnos vai i unazad, kao tumaenje spoljanjeg
zbivanja prema sadrajima unutranjeg ivota. Ovde ne mislim
na to da je i to zbivanje od poetka samo svet predstava nego,
poto je ve na ovoj ili na nekoj drugoj saznajnoteorijskoj osnovi relativna spoljanjost protivstavljena relativnoj unutranjosti, specifine pojave ove drugopomenute slue za uobliavanje
one prve u jednu razumljivu sliku. Tako, svakako, jedinstveni
predmet se, iz zbira svojih osobina koje nam jedino on nudi,
realizuje samo tako to mi njemu pozajmljujemo formu jedinstva
naeg Ja, kod koje najdublje doivljavamo kako obilje odreenja
i sudbina moe da se vezuje za neko istrajno jedinstvo. A, kao
to
je esto naglaavano, nita drugo se ne dogaa ni sa snagom i
uzronou spoljanjih stvari: oseanja fiziko-psihike napetosti, impulsa, voljne radnje projektuju se u stvari, pa kad iza
njihove neposredne opaljivosti stavimo pomenute kategorije koje
daju tumaenje, onda se mi u njima orijentiemo prema uvstvenim iskustvima nae unutranjosti. I tako se, moda, nailazi na
suprotnu vezu, kad se, ispod pomenutog prvog simbolizovanja
unutranjega onim to je telesno, iskopa dublji jedan sloj. Ako
neki duevni proces oznaimo kao spoj predstava, onda je to,
svakako, njegovo saznavanje saobrazno prostornim kategorijama; ali ova kategorija spoja moe imati smisao i znaenje u nekom samo unutarnjem, nimalo oiglednom procesu. To to mi
oznaavamo kao u spoljnjem svetu spojeno, tj. ipak, kao neto
to je nekako ujedinjeno i bivstvuje jedno u drugome - to, ipak, u
539

govom spojenou podrazumevamo neto to se, samo iz nae

unutranjosti, neuporedivo sa svim to je spoljanje, moe oseanjima uneti u stvari: dakle, to to je pomenuto je simbol za ono
to kod tih stvari ne moemo da ustanovimo, i to je neposredno uopte nemogue izraziti. Tako, postoji relativizam, u neku
ruku, beskonaan proces izmeu unutranjeg i spoljanjeg: jedno, kao simbol drugoga, dovodei ovo do predstavljivosti i prikazivosti, nijedno ono prvo, nijedno to drugo, nego takvo koje u
svojoj upuenosti jednog na drugo ostvaruje jedinstvo njihovog,
tj. naeg bia.
Ovom uzajamnom simbolizujuem tumaenju su sadraji
duevnog i telesnog bivstvovanja utoliko nesumnjivije podloni
ukoliko su jednostavniji. U sluaju jednostavnih procesa, spajanja, stapanja, reprodukcije predstava jo donekle moemo da
fiksiramo ideju jedne opte formalne zakonitosti, koja kako unutranjem tako i spoljanjem svetu propisuje analogno ponaanje,
inei tako od jednoga zastupnitvo drugoga. Kod sloenijih i
osobenijih duevnih tvorevina sve tee postaje oznaavanje po
analogijama s prostornom oiglednou; ono je sve neodlonije
upueno na primenljivost u mnotvu sluajeva, da se ne bi pokazalo sluajnim i detinjastim, a i da bi imalo vrstu, mada samo
simbolinu vezu s duevnom stvarnou. A polazei od sebe
same, ta stvarnost e put u stvari, iji smisao i znaenje
interpretira prema sebi, nalaziti utoliko tee i nesigumije ukoliko su posebniji ili sloeniji procesi na obema stranama; jer utoliko e
neverovatnije i tee biti moguno oseanjem dokuiti onu tajanstvenu formalnu jednakost unutranjih i spoljanjih pojava
koja dui gradi most od jednih u druge. Ovim treba uvesti procene koje rezimiraju niz raznolikih unutranjih kulturnih pojava, pa
time to sve ove doputaju tumaenje po svagda jednoj istoj
oiglednoj analogiji, treba da razjasne da sve zajedno pripadaju
jednom istom stilu ivota.
Jedna od najeih slika kojom se razjanjava organizacija
sadraj ivota jeste njihovo uvrivanje u krug u ijem je centru
ono pravo Ja. Postoji jedan modus odnosa izmeu ovog Ja i stvari, ljudi, interesa, koji moemo da oznaimo samo kao distancu
izmeu to dvoje. To to nama postaje objekt moe, ostajui sadrinski neizmenjeno, prii blizu centra, ili se pomeriti sve do
540

periferije kruga naeg gledanja i interesovanja; ali time se ne

prouzrokuje, recimo, to da se na unutranji odnos prema ovom objektu menja nego, obrnuto, mi moemo izvesne odnose toga Ja
prema njegovim sadrajima oznaiti samo oiglednim simbolom
jedne odreene ili promenljive distance izmeu jednog i drugog.
Ve unapred je simbolian izraz za - po sebi neiskazivo - stanje
stvari, kad svoje unutranje bivstvovanje delimo na jedno centralno Ja i na sadraje, smetene oko njega; i s obzirom na
ogromne razlike izmeu ulno-spoljanjih utisaka i stvari, zavisno od
njihovog rastojanja od naih organa - razlike ne samo u pogledu
jasnoe nego i u pogledu kvaliteta i ukupnog karaktera primljenih slika - lako je razumljivo da pomenuto simbolizovanje rasteemo u tom smislu to razliitost takoe unutranjih odnosa
prema stvarima tumaimo kao razliitost distance od njih.
Od pojava koje, posmatrano odavde, ine jedinstven niz,
najpre istiem one umetnike. Unutranja znaajnost umetnikih
stilova moe se tumaiti kao posledica razliite distance koju oni
postavljaju izmeu nas i stvari. Svekolika umetnost menja irinu
vidokruga u koju mi sebe stavljamo izvorno i prirodno, kad je re
o stvarnosti. Ona nama, sjedne strane, nju pribliava, stavlja nas
u neposredniji odnos prema njenom pravom i najdublje unutranjem smislu, ona nam, iza hladne tuosti spoljnjeg sveta,
otkriva oduhovljenost bivstva, zahvaljujui kojoj nam je ono srodno i
razumljivo. Ali, pored toga, svaka umetnost dovodi do udaljenosti od neposrednosti stvari, ona potiskuje konkretnost drai, pa
iri veo izmeu nas i njih, poput one fine plaviaste izmaglice
koja obavija daleke bregove. Za obe strane te suprotnosti vezuju
se podjednako jake drai; napetost meu njima, njihova raspodeljenost na raznolikost pretenzija na umetniko delo, svakom
umetnikom stilu daje osobeni mu peat. tavie, stil kao puka
injenica je, ve po sebi, jedan od najznaajnijih sluajeva distanciranja. Stil u ispoljavanju naih unutranjih procesa iskazuje da ovi vie ne izbijaju neposredno, nego da se u trenutku svog
obelodanjenja zaodevaju u neko ruho. Stil, kao generalno uoblienje individualnoga, jeste za ovo neka vrsta ljuture, koja stvara
ogradu i distanciranje prema drugome koji prima to ispoljavanje.
541

turalistika umetnost, iji je smisao, ipak, iskljuivo usmeren ka

prevladavanju distance izmeu nas i stvarnosti. Samo neka samoobmana moe naturalizam dovesti do toga da ne prepozna da
je i on stil, tj. da i on ralanjava i preobliava neposrednost
utiska sasvim odreenih pretpostavki i zahteva - to je neosporno
dokazano razvitkom povesti umetnosti, u kojem je sve to je
neka epoha smatrala za doslovno vernu i sasvim realistinu sliku
stvarnosti, u kasnijoj epohi spoznato kao puno predrasuda i krivotvoreno, dok tek ova, navodno, prikazuje stvari takve kakve
one stvarno jesu. Umetniki realizam zapada u istu greku kao i
nauni, kad smatra da izlazi na kraj bez ikakvog a priori, bez
ikakve forme koja - proistiui iz nastrojenosti i potreba nae
prirode - ulnoj stvarnosti pripisuje preruavanje ili preoblienje. Istina, ovo preuoblienje kojem ta stvarnost podlee na
putu u nau svest, jeste barijera izmeu nas i njenog neposrednog bivstva, ali je ujedno i uslov za njeno predstavljanje i prikazivanje. tavie, u izvesnom smislu, naturalizam moda izaziva
sasvim posebno distanciranje od stvari, naime, kad obratimo
panju na naklonost s kojom on trai svoje predmete u najsvakodnevnijem ivotu, u onome to je nisko i banalno. Poto je on
nesumnjivo takoe stilizovanje, onda je ovo za neko prefinjenije
oseanje - koje u umetnikom delu vidi umetnost, a ne njegov
predmet, prikaziv i na bilo koji drugi nain - utoliko osetnije
ukoliko je materijal na kojem se ostvaruje blii, grublji, vie zemaljski.
U celini uzev, estetski interes ovog poslednjeg doba usmeren je prema uveavanju distance od stvari, koja je stvorena time
to stvari postaju umetnost. Podseam na neizmernu dra vremenski i prostorno dalekih umetnikih stilova za savremeno
oseanje za umetnost. To to je daleko izaziva pojavu veoma
mnogih predstava koje se, kao ive, podiu i pokreu, tako zadovoljavajui nau mnogostranu potrebu za podsticajem; ipak, svaka od tih tuih i dalekih predstava, zbog svoje nepovezanosti s
naim najlinijim i neposrednim interesima, samo lagano treperi,
pa zato slabijim nervima daje samo ugodan podsticaj. To to mi
nazivamo istorijskim duhom u naem dobu, moda, nije samo
povod koji ide u prilog toj pojavi, nego s njom proizlazi iz istog
uzroka. I, s obiljem unutarnjih veza koje nam jame prostorno i
542

vremenski veoma udaljene interese, on nas, dejstvujui uzajamno, ini sve osetljivijima za haos i zbrke, koje nam dolaze iz
neposredne blizine i dodira s ljudima i stvarima. Bekstvo u ne-savremeno olakava se, donosi manje gubitaka, donekle i legitimaciju, ako vodi ka predstavi o konkretnim stvarnostima i
uivanju u njima - ali su one upravo daleke, mogu se osetiti samo
sasvim posredno. Otuda takoe sada tako oivljena dra fragmenta, pukog nagovetaja, aforizma, simbola, nerazvijenih umetnikih stilova. Sve ove forme, odomaene u svim umetnostima,
postavljaju nas na distancu od celine i punoe stvari, one nam
govore kao iz daljine, stvarnost se u njima ne pokazuje s pravom
sigurnou nego sa smesta povuenim pipcima. Krajnja rafiniranost naeg literarnog stila izbegava direktno oznaavanje
objekata, recima samo prevlaci preko njihovog udaljenog ugla,
umesto stvari hvata samo veo oko stvari. Svakako, simbolistike
sklonosti u likovnim i govornim umetnostima najodlunije dokazuju ba ovo. Tu se distanca, koju umetnost ve kao takva
postavlja izmeu nas i stvari, proiruje jos za jedan razmak,
budui da predstave koje ine sadraj duevnog procesa kakav
treba konano izazvati, u samom umetnikom delu vie nemaju
nikakav ulni pandan, nego se dovode do sazvuja tek zahvaljujui opaljivostima sasvim drugog sadraja. U svemu tome pokazuje se dejstvo jedne crte oseanja ije je patoloko izopaenje
takozvani strah od dodira : strah da se doe u previe blizak
dodir s objektima, rezultat hiperestezije za koju je svaki neposredni
i energini dodir bol. Otuda se takoe tananost oseanja, duhovnost, diferencirana osetljivost preteno mnogih modernih
ljudi ispoljava u negativnom ukusu, tj. u lakoj povredivosti onim
ne-obeavajuim, u odreenom iskljuivanju nesimpatinoga, u
odbijanju mnogo ega, ak esto veine ponuenog kruga drai,
dok pozitivni ukus, energino potvrivanje, radosno i nezadrivo dohvatanje onoga to izaziva dopadanje, ukratko, aktivno
usvajajue energije ukazuju na velike manjkove.
Meutim, ona unutranja tendencija koju posmatramo pod
simbolom distance daleko presee podruje estetskoga. Tako,
filozofski materijalizam, koji je verovao da neposredno shvata
stvarnost, mora i danas ponovo da ustukne pred subjektivistikim
543

najpre kroz medijum due, pre nego to ih uine saznanjima.

Subjektivizam novijeg doba ima isti osnovni motiv koji je za nas
nosilac umetnosti: intimniji i istinitiji odnos prema stvarima dobiti time to mi, povlaei se u sebe, odstupamo od njih, ili
svesno
priznajemo uvek postojeu distancu od njih. I mada taj subjektivizam neizbeno, jaom samosveu nae unutranjosti, ovu
ee naglaava i o njoj govori, ipak, s druge strane, s njim je
povezan jedan nov, dublji, svesniji stid, blag zazor da se iskae ono
poslednje, ili da se nekom odnosu d naturalistika forma, koja
je
neprestano obelodanjivala njegov najdublji temelj. I na daljim
naunim podrujima: unutar etikih promiljanja sve dalje se
povlai suta korisnost kao vrednosno merilo htenja, vidi se da
taj karakter delanja pogaa upravo samo njegovu vezu s onim
najbliim, te da zato njegova osobena direktiva, koja ga istie iznad njegove puke tehnike kao sredstva, mora biti dobijena od
principa koji pogled podiu znatno vie, esto su religiozni,
jedva
su srodni sa ulnom neposrednou. Najzad: iznad specijalistikog detaljnog radarazlee se, sa svih strana, poziv na saimanje i uoptavanje, dakle, na svesagledavajuu distancu od svih
konkretnih pojedinosti, na sliku u daljini u kojoj su ukinuti svi
nemiri bliskog dejstva, i koja bi takoe pojmljivim uinila sve
to
je dotada samo opipljivo.
Moda ta tendencija ne bi bila tako delotvorna i primetna,
kad joj se ne bi pridruivala ona suprotna. Duhovni odnos prema
svetu, koji uspostavlja modema nauka, stvarno valja tumaiti i u
jednom i u drugom pogledu. Svakako, ve i samim mikroskopom i teleskopom prevladane su beskrajne distance izmeu nas i
stvari; ali one su, ipak, za svest nastale tek u trenutku u kojem ih
je ona i prevladala. Ako tome dodamo da svaka reena zagonetka
zadaje vie nego jednu novu, i da pribliavanje stvarima nama
vrlo esto tek i pokazuje koliko su nam one daleke - onda se
mora rei: vremena mitologije, sasvim optih i povrnih znanja,
antropomorfizovanja prirode doputaju u subjektivnom pogledu,
u pogledu oseanja i, makar koliko pogrene, vere, postojanje
544

prema ljudskim impulsima i oseanjima, njihovo usmeravanje

posredstvom boga koji se lino uplie, njihovo teleoloko podeavanje prema dobrobiti oveka, due. Dakle, ovo moemo najpre oznaiti tako da razvitak ide ka prevladavanju distance u
relativno spoljanjem pogledu, a ka njenom uveavanju u unutranjem pogledu. Ovde se opravdanost tog simbolinog izraza
ponovo moe pokazati u njegovoj primenljivosti na sasvim drugi
sadraj. Odnosi modernog oveka prema njegovoj okolini razvijaju se, u celini, tako da se on udaljava od svojih najbliih krugova, da bi se vie pribliio onima daljima. Sve vee labavljenje
porodine veze, oseanje nepodnoljive teskobe u vezanosti za
najblii krug, naspram kojeg predavanje esto protie isto toliko
tragino koliko i osloboenje, sve jae naglaavanje individualiteta, koji se najotrije odvaja upravo od neposredne okoline ovo ukupno distanciranje ide zajedno s vezivanjem odnosa s
onim najdaljim, sa zainteresovanou za to to je veoma udaljeno, sa zajednicom ideja s krugovima iji spoj nadoknauje svaku
prostomu blizinu. Ukupna slika iz svega toga oznaava, ipak, distanciranje u stvarno intimnim vezama, a smanjivanje distance u
onima koje su vie spoljanje. Kao to kulturni razvitak prouzrokuje da se ono to se ranije dogodilo nesvesno i instinktivno
kasnije zbiva s jasnom odgovornou i analitikom sveu, dok, s
druge
strane, mnogo toga za ta je potrebno inae obraanje panje i
svesno uloen napor, postaje mehaniko navikavanje i instinktivna razumljivost po sebi - ovde, adekvatno tome, ono to je najudaljenije postaje blie, po cenu da se proiri distanca od onog
blieg.
Obim i intenzitet uloge koju igra novac u ovom dvojakom
procesu vidan je, najpre, kao prevladavanje same distance. Nema potrebe za izlaganjem da jedino prevoenje vrednosti u
novanu formu omoguava ona vezivanja interesa koja vie ne
postavljaju pitanje prostornog rastojanja zainteresovanih uopte;
tek zahvaljujui tome moe - da navedemo jedan od stotina primera- neki nemaki kapitalista, ali i neki nemaki radnik stvarno da uestvuje u smeni kakvog panskog ministra, u prinosu s
afrikih zlatnih polja, u ishodu neke junoamerike revolucije.
Meutim, za mene je znaajniji sam novac kao nosilac suprotne
35 Filozofija novca

545

od posebne zainteresovanosti pojedinanih lanova za ekonomiju, mogune samo u novanoj privredi. Ona izaziva, pre svega,
pojavu da se egzistencija moe podesiti prema sasvim individualnoj darovitosti; jer samo novana forma ekvivalenta doputa
korienje vrlo specijalizovanih uinaka koji bi, bez tog pretvaranja u optu vrednost, teko stigli do meusobne razmene.
Budui da ona i dalje olakava individualno nadovezivanje prema spolja, stupanje u tue krugove koji postavljaju pitanja samo
o uinku novane vrednosti, ili o novanom prilogu svojih lanova, ona porodicu uobliava u krajnju suprotnost onoj strukturi
koju joj je dao vie kolektivni posed, naroito kao zemljina svojina. On je stvorio solidarnost interes, koja se, u sociolokom
pogledu, predstavljala kao kontinuitet u povezanosti lanova porodice, dok novana privreda ovima omoguava meusobno
distanciranje, ak im ga i namee. I preko granica porodinog
ivota, izvesne dalje forme modernog bivstvovanja poivaju
upravo na distanciranju posredstvom novanog prometa. On
postavlja barijeru izmeu osoba, budui da uvek samo jedan od
dva ugovaraa dobija ono to stvarno eli, to izaziva njegova
specifina oseanja, dok drugi, koji je najpre dobio samo novac,
upravo ono prvo mora da potrai tek kod nekog treeg. injenica
da svaki od ovo dvoje prilazi transakciji sa sasvim drugom
vrstom interesa, dodaje jo jednu tuost antagonizmu, koji je ve
unapred izazvan suprotnou interesa. U tom istom smislu deluje
injenica o kojoj smo ranije govorili: da novac sobom nosi potpuno objektiviranje optenja, iskljuivanje svake line obojenosti i smera - u spoju s drugom: broj odnosa, zasnovanih na
novcu, stalno raste, a znaaj oveka za oveka se sve vie, iako
esto u vrlo skrivenoj formi, svodi na novane interese. Na taj
nain nastaje, kako rekosmo, neka unutranja barijera meu ljudima, koja, meutim, jedina omoguava modemu formu ivota.
Uzajamna zbijenost i arolika zbrka velegradskog optenja bili bi
prosto nepodnoljivi bez pomenutog psiholokog distanciranja.
To to smo mi toliko pritenjeni u ogromnom broju ljudi, kako to
izaziva sadanja gradska kultura sa svojim komercijalnim, strunim, drutvenim optenjem - dovelo bi modernog, osetljivog i
nervoznog oveka do potpunog oajanja, kad pomenuto objektiviranje karaktera optenja ne bi sobom nosilo neku unutranju
546

granicu i rezervisanost. Novani karakter odnosa, oitog ili

zaodevenog u hiljadu likova, uvodi nevidljivu, funkcionalnu distancu
izmeu ljudi, koja je unutranja zatita i poravnanje za preveliku
blizinu i trvenje u naem kulturnom ivotu.
Podjednaka funkcija novca za stil ivota jo dublje se sputa
u sam pojedinani subjekt, kao distanciranje od stvarstvenih
sadrina ivota, a ne od drugih osoba. Ogromno diferenciranje je
ve i to to se imovina danas sastoji od sredstava za proizvodnju,
umesto - kao u primitivnim epohama - od sredstava za potronju. Kao to se u proizvoenje samih objekata kulture sve
vie uvlae mesta zastoja, budui da je proizvod sve dalji od
sirovine, tako i sadanja vrsta imovine vlasnika uvodi, u tehnikom i,
usled toga, u intimnom pogledu, u mnogo veu udaljenost od definitivne svrhe svake imovine, nego u vremenima kad je imovina
oznaavala samo obilje neposrednih mogunosti potronje. Na
podruju proizvodnje jednaki unutranji uspeh potpomae se podelom rada, koja je - uzajamno dejstvujui - uslovljena novanim sistemom. Sto manje svaki pojedinac stvara neku celinu,
to uoptenije njegovo injenje izgleda kao puki predstadijum, to
dalje izvor njegovih delotvomosti biva pomeren od njihovog
ua, smisla i svrhe rada. I sada neposredno: kao to se novac tiska izmeu oveka i oveka, tako se on tiska i izmeu oveka i
robe. Poev od pojave novane privrede, predmeti privrednog
optenja vie nam nisu neposredno protivstavljeni, na interes za
njih prelama se tek kroz novac kao medijum, njihovo pravo znaenje kao stvari izmie svesti, jer njihova novana vrednost ovo
vie ili manje potiskuje s njihovog mesta u sklopovima naih interesa. Ako se prisetimo ranijih rasprava o tome koliko puta
svrhovna svest zastaje na stupnju novca, pokazae se da nas
novac, uporedo s poveanjem svoje uloge, stavlja na sve veu
psihiku distancu od objekata, esto na takvu da nam se iz vidokruga sasvim gubi njihova kvalitativna sutina, i prekida se intimna veza s njihovim potpunim, vlastitim bivstvom. I to vai ne
samo za kulturne objekte. Na ukupni ivot obojen je takvom
udaljenou i od prirode kakvu iznuuje ivot u novanoj privredi i od toga zavisni gradski ivot. Svakako, moda tek ona i
omoguava stvarno estetsko i romantino oseanje za prirodu.
547

prirodom, moe subjektivno i da uiva u njenim draima, ali mu

nedostaje distanca od nje, na ijoj je osnovi jedino i moguno
jedno njeno stvarno estetsko posmatranje, a i zahvaljujui kojoj
nastaje, osim toga, ona tiha tuga, ono oseanje tuosti s puno
enje, kao i oseanje izgubljenog raja, kakva karakteriu romantino oseanje prirode. To to modemi ovek svoja najvea
uivanja u prirodi nalazi u snenim predelima Alpa i kraj Severnog mora, to se, svakako, ne moe objasniti samo potrebom za
veim uzbuenjem; nego i tako da ovaj nedostupni svet, koji nas
odbija, predstavlja krajnji uspon i stilizaciju onoga to priroda za
nas jo jeste: duevna slika u daljini, koja ak i u trenucima
telesne blizine pred nama stoji kao intimno nedostina, kao nikad sasvim ostvareno obeanje, pa ak i nae najstrasnije predavanje
tiho odbacuje kao tue. injenica da je tek moderno doba stvorilo slikarstvo pejsaa - koje, kao umetnost, moe da ivi samo na
rastojanju od objekta u prekidu tog prirodnog jedinstva - i da
takoe tek ono poznaje romantino oseanje za prirodu, to su
posledice pomenutog distanciranja od prirode, posledice one
stvarno apstraktne egzistencije do koje nas je doveo gradski
ivot, izgraen na novanoj privredi. I ovome ne protivrei injenica da nama upravo novani posed omoguava bekstvo u prirodu. Ba okolnost da gradski ovek moe u njoj da uiva samo
pod ovim uslovom, ba ona izmeu njega i nje - u bilo klikim
preinaenjima i pukim odjecima - unosi jednu instancu koja povezuje samo time to ujedno i razdvaja.
U jo veoj meri ispoljava se to znaenje novanog sistema
kod njegovog intenziviranja, kredita. Kredit rastee nizove predstava jo vie i s odlunijom sveu o njihovoj neskrativoj irini
nego to to ini meuinstanca gotovog novca za sebe. Stoer odnosa izmeu kreditora i uzimaoca kredita izmetena je, u neku
raku, iz pravolinijskog spoja to dvoje, pa je utvren na velikoj
distanci od njih: time delatnost pojedinca, kao i optenje dobijaju
karakter dalekovidosti i intenzivirane simbolike. Time to menica, ili uopte pojam novanog duga zastupa vrednosti dalekih
objekata, on njih kondenzuje u sebi isto tako kao to pregled kakve prostome udaljenosti sabija sadraje delova toga u skraenju
perspektive. I kao to nas novac udaljava od stvari, ali ih takoe
548

indiferenciju - nama pribliava, tako i upuivanje na kredit ima

dvojak odnos prema naem imovnom stanju. Svojedobno je istaknuto da je promet ekovima palijativno sredstvo protiv rasipanja; neke individue su se, suoene sa stanjem svoje gotovine,
lake mogle navesti na nekorisne izdatke, nego kad su bile obavezne da tu gotovinu imaju deponovanu kod nekog treeg, pa tek
nekom vrstom uputnice raspolau njome. Meutim, s druge strane, ini mi se da je iskuenje za lakomislenost naroito veliko
upravo ako se mnogo izdatog novca ne vidi, nego se njime raspolae samo potezom pera. Forma ekovnog prometa nas, s jedne
strane, vielanim mehanizmom izmeu nas i novca, koji mi tek
moramo da pokrenemo, odmie od novca, dok nam, s druge strane, olakava akciju ne samo zbog tehnike pogodnosti nego i psiholoki, jer nam gotov novac vidnije predoava svoju vrednost i
time nam oteava razdvajanje od sebe.
Od dotinih znaenja kreditnog karaktera prometa izdvojiu
samo jedno koje, dodue, nije opte, ali je vrlo karakteristino.
Jedan putnik pripoveda kako mu je neki engleski trgovac jednom
dao ovakvu definiciju: Obian ovek je onaj ko robe kupuje za
gotovinsko plaanje, dentlmen je onaj kome dajem kredit i koji
me svakih est meseci plaa ekom. Ovde je primetno najpre
ono osnovno oseanje: da se ne pretpostavlja dentlmen koji
onda, kao takav, dobija kredit, nego da onaj ko trai kredit ba
jeste dentlmen. injenica da se kreditni promet pojavljuje kao
otmeniji ima uzroke, svakako, u dve vrste smerova oseanja.
Najpre, u tome to on trai poverenje. Sutina otmenosti je u
tome da svoj moralni stav i njegovu vrednost ne toliko demonstrira pred drugima koliko da prosto pretpostavlja verovanje u
njih - zbog ega, takoe, odgovarajue ovome, svako ostentativ no prikazivanje bogatstva jeste tako specifino neotmeno. Svakako, svako poverenje sadri opasnost; otmeni ovek trai da se,
u optenju s njim, ta opasnost prihvati, i to s tom nijansom da on,
apsolutno uveren u sebe, ovo uopte ne priznaje kao opasnost, te
zato, takorei, ne jami nikakvom premijom za rizik u tom pogledu: ba polazei od tog osnovnog oseanja kae se u ilerovom epigramu da plemenite prirode ne plaaju onim to ine,
nego samo time to jesu. Pojmljivo je kako gotovinsko plaanje,
deo po deo, za pomenutog trgovca ima neeg malograanskog,
549

ono zbija momente ekonomskog niza u teskobu nespokojstva,

dok kredit rastee distancu meu njima, a njome vlada poverenjem. U svakom sluaju, shema viih stupnjeva razvitka je u
tome da se rastoi izvorna priljubljenost i neposredno jedinstvo
elemenata, da bi oni, osamostaljeni i meusobno razdvojeni,
onda bili sjedinjeni u neku novu, duhovniju, obuhvatniju sintezu.
U kreditnom prometu se, umesto neposrednosti izjednaavanja
vrednosti, postavlja distanca, iji se polovi odravaju na okupu
verom; kao to je religioznost na utoliko viem stupnju ukoliko
doputa neizmemiju distancu - nasuprot svekolikom antropomorfizmu i svim ulnim dokazima - izmeu Boga i pojedinane
due, da bi ba time izazvala krajnji stepen vere, koji premoava
tu distancu. To to, u sluaju veeg prometa unutar trgovakog
sveta, vie nije osetan taj momenat otmenosti kod kredita, vezano je za injenicu da je on tu postao bezlina organizacija, pa je
poverenje izgubilo stvarno lini karakter, bez kojeg kategorija
otmenosti nije primenljiva: kredit je postao tehnika forma prometa ili s vrlo snienim, psiholokim viim tonovima ili bez njih.
I drugo: pomenuto nagomilavanje malih dugova sve do konanog plaanja ekom izaziva izvesnu rezervisanost kupca prema trgovcu; neprestano i neposredno uzajamno dejstvo, kakvo
nastupa pri svagdanjem gotovinskom plaanju, ponitava se;
isporuka trgovca ima, spolja gledano, takorei, estetski, formu
danka, davanja moniku, koje ovaj, bar u pojedinanim sluajevima, prima bez protivusluge. Budui da i na kraju kreditnog perioda ne dolazi do plaanja osobe osobi, nego takoe preko
kreditne hartije, preko uputnice na isto tako objektivni depo kod
ekovne banke, produava se ta rezervisanost subjekta, pa tako
sa svih strana naglaava distanca izmeu dentlmena i ifte,
koja dovodi do nastanka pojma tog prvog i za koju je ova vrsta
prometa, svakako, adekvatan izraz.
Zadovoljiu se ovim singulamim primerom za distancirajue dejstvo kredita na stil ivota, pa u opisati jo samo jednu
vrlo optu crtu ovog stila, koja ukazuje na znaenje novca. Kroz
ovo moderno doba, izgleda, naroito kroz najnovije, provlai se
oseanje napetosti, oekivanja, nerazreenog tiskanja - kao da
glavna stvar tek treba da doe, ono definitivno, pravi smisao i
centralna taka ivota i stvari. Oito je da ovo zavisi od ovde

550

esto isticane prevage koju, s porastom kulture, sredstva stiu

nad svrhama ivota. Pored novca, za ovo je, moda, najubedljiviji primer militarizam. Stajaa vojska je puka priprema, latentna
energija, eventualnost, ija se definitivnost i svrha sada ne samo
srazmerno retko javljaju, nego se i tei da se svim snagama izbegnu; tavie, krajnja napetost vojnih snaga hvali se kao jedino
sredstvo za spreavanje poputanja njihove napetosti. Kod ovog
teleolokog spleta uzdigli smo, dakle, do apsolutne visine protivrenost nadilaenja svrhe sredstvom: budui da rastuem znaaju sredstva odgovara upravo u istoj meri rastue odbacivanje i
negiranje njegove svrhe. I ova tvorevina sve vie proima ivot
naroda, zalazi u najiri krug linih, unutarpolitikih odnosa i odnosa proizvodnje, daje direktno i indirektno svoju boju izvesnim
stupnjevima starosti i izvesnim socijalnim klasama! Manje otro,
ali opasnije i lukavije nastupa taj pravac ka pretvaranju konanih
svrha u iluzorne posredstvom napredaka i procene tehnike. Ako
uinci tehnike, u stvarnosti, ipak, s onim to je u ivotu zaista i
konano vano najvema stoje u odnosu sredstva ili orua, a vrlo
esto ni u kakvom odnosu - onda u ja, od raznih povoda da se ne
spozna uloga tehnike, istai samo onaj velianstveni nivo do kojeg se ona razvila sama u sebi. Jedna od najrasprostranjenijih i
skoro neizbenih ljudskih crta jeste ta da se visina, veliina i savrenstvo, do kojih je neko podruje dospelo unutar svojih granica i pod svojstvenim mu pretpostavkama, brkaju sa znaajnou
tog podruja kao celine; bogatstvo i savrenstvo pojedinanih
delova, mera u kojoj se podruje pribliava svom vlastitom, imanentnom mu idealu, previe olako se uzima za vrednost i dostojanstvo podruja uopte, a i u njegovom odnosu prema drugim
sadrajima ivota. Saznanje da je neto, u svom anru i mereno
zahtevima njegovog tipa, veoma istaknuto, dok taj anr i tip sami
znae neto manje i nie - to saznanje pretpostavlja, u svakom
pojedinanom sluaju, vrlo izotreno miljenje i diferencirano
oseanje za vrednosti. Koliko puta podleemo iskuenju da znaaj vlastitog postignua poveavamo time to celoj oblasti, kojoj
ono pripada, pridajemo preterano velik znaaj, uzdiui njegovu
relativnu uzvienost iznad pomenute celine, i time ga uveavajui do apsolutnoga. Koliko puta posedovanje neke istaknute pojedinosti bilo koje vrste vrednosti - poev od predmeta manija
551

sakupljanja do specijalistikih znanja iz posebnog naunog podruja - navodi na to da se ba ta vrsta vrednosti, kao celina u
sklopu kosmosa vrednosti, toliko ceni koliko to zasluuje pomenuta pojedinost unutar nje! U osnovi, uvek je stara metafizika
greka: prenositi na celinu one odredbe koje ukazuju na elemente
te celine meusobno, dakle, relativno - greka na ijoj se osnovi,
na primer, zahtev za uzronim utemeljenjem, koji vai za sve
delove sveta i za njihove meusobne odnose, istie takoe u pogledu celine sveta. Verovatno bi entuzijastikim pristalicama
modeme tehnike vrlo udno izgledala tvrdnja da njihovo ponaanje podlee istoj formalnoj greci kakvoj i ponaanje metafiziara koji spekuliu. A ipak je tako: relativni nivo do kojeg je
stigao tehniki napredak sadanjosti u poreenju s ranijim prilikama, i uz pretpostavljeno priznavanje izvesnih ciljeva, za njih
narasta u apsolutni znaaj tih ciljeva, pa i pomenutog napretka.
Svakako, umesto lampi s ribljim uljem, sada imamo acetilenske
lampe i elektrino svetio; samo, entuzijazam, izazvan napretkom
osvetljenja, katkad zaboravlja da, ipak, nije bitno ono nego to sta
ono ini vidljivijim; formalni zanos, u koji ljude baca trijumf telegrafije i telefonije, esto ih navodi da previde injenicu da je,
ipak, vana vrednost onoga ta ima da se saopti, i da, u poreenju s tim, brzina ili sporost prenosnog sredstva vrlo esto predstavlja stvar koja je samo uzurpirala svoj sadanji rang. I tako je
na bezbrojnim podrujima.
Ta prevaga sredstava nad svrhama saima se i vrhuni u
injenici da su periferija ivota, stvari izvan njegove duhovnosti, postale gospodari nad njegovim sreditem, nad nama samima.
Zaista je tano da mi vladamo prirodom tako to joj sluimo; ali,
u uobiajenom smislu, tana je, ipak, samo za spoljna dela ivota. Pogledamo li celovitost i dubinu ivota, pomenuta mogunost
raspolaganja spoljnom prirodom, koju nam donosi tehnika, plaa se zarobljenou njome i odricanjem od centriranja ivota u
duhovnosti. Iluzije ovog podruja jasno se ocrtavaju kod izraza
koji mu slue i kojima nain sagledavanja, ponosan na svoju objektivnost i osloboenost od mitova, odaje direktnu suprotnost
tim prednostima. injenica da prirodu pobeujemo ili njome
vladamo jeste sasvim detinjast pojam, poto pretpostavlja neki
otpor, neki teleoloki momenat u samoj prirodi, nekakvo neprija552

teljstvo prema nama, a ona je, ipak, samo ravnoduna, i sva njena
podlonost sluenju ne menja njenu vlastitu zakonitost - dok sve
predstave o vladavini i poslunosti, pobedi i potinjenosti, imaju
smisla samo u tome to je neka suprotstavljena volja slomljena.
Razume se, ovo je samo pandan nainu izraavanja: da delotvornost prirodnih zakona stvarima namee neizbenu prinudu. Pre
svega, prirodni zakoni uopte ne deluju, poto su oni samo formule za jedino mogune delotvornosti: pojedinanih materija i
energija. Naivnost neshvaenih prirodnih nauka: kao da prirodni
zakoni kao realne sile upravljaju stvarnou, kao kakav vladar
svojim carstvom, utoliko je jednaka s verom da prsti Boji neposredno upravljaju zemaljskim stvarima. I nita manje pogrena je
i navodna prinuda, moranje, kojem podlee prirodno zbivanje.
Pod tim kategorijama samo ljudska dua osea vezanost za zakone, jer se takvoj u njoj suprotstavljaju oseanja, koja bi htela da
nas povedu u drugim pravcima. A prirodno zbivanje kao takvo
sasvim je s one strane alternative izmeu slobode i prinude, i s
pomenutim moranjem se u prosto bivstvo stvari unosi oseanje dualizma, koji ima smisla samo za svesne due. Iako su to
samo pitanja izraza, ipak, ovaj sve one koji povrno razmiljaju
navodi na pogrene antropomorfistike puteve, i pokazuje da mitoloki nain miljenja nalazi mesto i u pogledu na svet samih
prirodnih nauka. Pomenuti pojam vladavine oveka nad prirodom olakava samolaskavo zaslepljivanje u pogledu naeg odnosa prema njoj, koje ne bi, ipak, bilo neizbeno ak ni na tlu te
metafore. Svakako, po spoljanjoj objektivnosti i vidljivosti, sve
vea vlast je na strani oveka; ali time jo nikako nije presueno
da subjektivni refleks, znaaj ove istorijske injenice, okrenut
prema unutra, ne moe ii u suprotnom smislu. Ne treba se zavaravati ogromnim stepenom inteligencije ijim su posredstvom
stvorene teorijske osnove te tehnike, a koji, svakako, naizgled,
ostvaruje Platonov san: uiniti nauku gospodaricom ivota. Meutim, niti kojima tehnika unosi u na ivot snage i materije prirode, isto tako, predstavljaju mnoge okove, koji nas vezuju i ine
nam neophodnim beskrajno mnogo toga bez ega bi se, ipak,
moglo, ak i moralo biti, kad je posredi glavna stvar u ivotu.
Ako se ve na podruju proizvodnje tvrdi da je maina, koja bi
trebalo ljudima da odstrani onaj ropski rad na prirodi, njih upra553

vo svela na robove same te maine - onda to tek posebno vai za

tananije i obuhvatnije intimne odnose: stav da prirodom vladamo
sluei joj, ima i svoju stranu obrnutu stranu: da joj sluimo
vladajui njome. Veoma se pogreno shvata iskaz da su znaajnost i
duhovna snaga modernog ivota preli iz forme individuuma u
formu masa; mnogo tanije je da su preli u formu stvari, da se
iivljavaju u nepreglednom obilju, udesnoj svrsishodnosti, sloenoj savrenosti maina, proizvoda, nadindividualnih organizacija sadanje kulture. I odgovarajue tome, ustanak robova,
koji preti da ugrozi samovladavinu i normativni karakter jakog
pojedinca, nije ustanak masa, nego je ustanak stvari. Kao to
smo,
s jedne strane, postali robovi procesa proizvodnje, tako smo, s
druge strane, postali robovi proizvoda: tj. to to nam priroda
posredstvom tehnike daje spolja, zahvaljujui hiljadama navika,
hiljadama razonoda, hiljadama potreba spoljanjeg karaktera,
zagospodarilo je onim pripadanjem samom sebi, onom duhovnom centripetalnou ivota. Dominiranje sredstava je time zahvatilo ne samo pojedinane svrhe nego i sedite svrha uopte,
onu taku u kojoj se stiu sve svrhe, jer one, ukoliko su stvarno
krajnje svrhe, mogu da proisteknu samo iz nje. Tako je ovek, u
neku ruku, udaljen od sebe samog, izmeu njega i onoga to je
njegovo najsopstvenije, najsutastvenije, uvukla se neka nepremostivost posrednosti, tehnikih dostignua, sposobnosti, podlonosti uivanju.
Uostalom, takvom naglaavanju posrednih instanci ivota,
nasuprot njegovom centralnom i definitivnom smislu, ne bih
mogao da suprotstavim nijedno doba kojem bi ovo bilo sasvim
tue. Stavie, poto je ovek sasvim usmeren ka kategoriji svrhe
i sredstva, svakako je njegova trajna sudbina da se kree u oprenosti zahteva koje svrha postavlja neposredno, i koje postavljaju sredstva; sredstvo uvek sadri unutranju tekou da za sebe
iskoristi snagu i svest, koji zapravo ne pripadaju njemu nego
neem drugom. Meutim, nikako nije smisao ivota u tome da se
stvarno postigne trajanje smirenih prilika, kojima on tei. Moda
je ak zamahu naeg unutranjeg ivota stalo upravo do toga da
ivom odri tu oprenost, a stilovi ivota se, verovatno, najkarakteristinije razlikuju po estini te oprenosti, po prevazi jedne
554

sob pojavljuje. U vezi sa sadanjou, u kojoj prevaga tehnike

oito znai prevagu jasne, inteligentne svesti, kako uzroka tako i
posledice, istakao sam da se duhovnost i pribranost due, nadmaene pukom raskoi prirodnonauno-tehnikog doba, svete
kao prigueno oseanje napetosti i neorijentisane enje; kao
oseanje da je ukupni smisao nae egzistencije toliko daleko da
ga nikako ne moemo locirati, pa smo tako stalno u opasnosti da
se kreemo sve dalje od njega, umesto ka njemu; a onda, opet,
kao da nam je on pred oima, kao da ga moemo dohvatiti ispruenom rukom, ali nam uvek nedostaje malo hrabrosti, snage,
ili unutranje sigurnosti. Verujem da ovo potajno nespokojstvo,
ovo neprestano potiskivanje ispod praga svesti, koje sadanjeg
oveka goni od socijalizma do Niea, od Beklina (Bcklin) do
impresionizma, od Hegela do openhauera, i ponovo natrag - ne
samo da potie iz krajnje urbe i uskomeanosti modernog ivota
nego i, obrnuto, mnogostruko predstavlja izraz, pojavu, pranjenje pomenutog unutranjeg stanja. Nedostatak onog definitivnog
u centru due nagoni na to da se u sve novim i novim podsticajima, senzacijama, spoljnjim aktivnostima, potrai neko trenutno
zadovoljenje; tako nas on, sa svoje strane, tek i zaplie u smutnju
bez oslonca i bez spokoja, koja se oituje as kao guva velegrada, as kao pomama za putovanjem, as kao divlji lov konkurencije, as kao specifino-moderna nelojalnost na podrujima
ukusa, stilova, moralnih stavova, veza. Znaaj novca za ovo
ustrojstvo ivota rezultira kao prost zakljuak iz premisa koje su
ustanovila sva razmatranja u ovoj knjizi. Dakle, dovoljno je
samo pomenuti njegovu dvojaku ulogu: prvo, novac stoji u nizu
sa svim sredstvima i oruima kulture, koja se tiskaju ispred unutranjih i krajnjih svrha, konano, ove prekrivaju i istiskuju. Kod
novca se, delom zbog strasti njegove poeljnosti, delom zbog
njegove vlastite praznine i samo prolaznog karaktera, najupadljivije ispoljavaju besmislenost i posledice pomenutog teleolokog
pomeranja; samo, on je utoliko, ipak, kao stupanj, najvia od
svih pomenutih pojava, on obavlja funkciju distanciranja izmeu
nas i naih svrha samo istije i potpunije nego druge tehnike
posredne instance, ali naelno na sasvim drugi nain; i ovde se
on ne pokazuje kao neto izolovano, nego samo kao najpotpuniji
izraz tendencija koje se predstavljaju takoe ispod njega, u stup555

njevitosti pojava. Razume se, u drugom jednom smeru predstavlja se novac s one strane celog tog niza, budui da, naime,
mnogostruko jeste nosilac, zahvaljujui kojem se tek i ostvaruju
pojedini svrhovni nizovi, to podleu pomenutom preoblienju.
On preplie ove kao sredstvo svih sredstava, kao najoptija tehnika spoljanjeg ivota, bez koje ne bi nastale pojedinane tehnike nae kulture. Dakle, i u tom smeru dejstva, on pokazuje
dvojakost svojih funkcija, ijim sjedinjavanjem ponavlja formu
najveih i najdubljih ivotnih sila uopte: to da on, sjedne strane,
stoji u nizovima egzistencije kao jednak, ili svagda kao prvi meu jednakima, i da, s druge strane, stoji iznad njih, kao sila koja
saima, koja nosi sve to je pojedinano i koja sve to proima.
Tako je religija sila u ivotu, pored njegovih drugih interesa i
esto nasuprot njima, jedan od faktora ija ukupnost ini ivot i,
s
druge strane, jedinstvo i nosilac celog bivstvovanja: s jedne strane, deo ivotnog organizma i, s druge strane, ono to stoji nasuprot njemu, izraavajui gau samodovoljnosti svoje uzvienosti i
unutranjosti.
Sad dolazim do druge odreenosti stila ivota, koja se ne
odreuje, kao distanciranje, prostornom nego vremenskom analogijom; i to, poto vreme podjednako obuhvata unutranje i
spoljanje zbivanje, stvarnost se time karakterie neposrednije i s
manjim korienjem simbolike nego u ranijem sluaju. Re je o
ritmu u kojem nastupaju i povlae se sadraji ivota; re je o pitanju u kojoj meri razne kulturne epohe uopte podravaju ili
ometaju ritmiku u njihovom odvijanju, ili da li novac ne samo
sudeluje u svom vlastitom kretanju nego i utie na pomenuto dominiranje ili opadanje perioda ivota samo od sebe. Ka ritmu
uzdizanja i opadanja usmeren je na ivot u svim svojim nizovima; talasasto kretanje, koje spoznajemo u spoljnoj prirodi neposredno i kao temeljnu formu tolikih pojava, vlada i duom u
najirim krugovima. Smena dana i noi, koja odreuje svu nau
ivotnu formu, ocrtava nam ritmiku kao optu shemu; ne moemo da izgovorimo dva, po smislu koordinisana pojma, a da, psiholoki posmatrano, jedan ne dobije akcenat uzdizanja, a drugi
akcenat opadanja: tako je, na primer, istina i izmiljanje neto
sasvim drugo nego izmiljanje i istina . I gde god, od tri ele556

posmatrano, ne moe potpuno ostvariti, nego talasasta forma

duevnoga tei da treem d akcenat slian onom prvom: na primer, mera stiha - - - ne moe se nikako sasvim tano izgovoriti,
nego neizbeno trei slog biva ve ponovo naglaen neto jae
nego onaj drugi. Podela nizova delatnosti u velikom i u malom,
na ritmiki ponavljane periode najpre slui utedi snage. Smenom unutar pojedinanog perioda bivaju naizmenino poteeni
nosioci delatnosti, fizike ili psihike vrste, dok ujedno redovnost turnusa stvara navikavanje na ukupni kompleks kretanja,
ije postepeno ovravanje olakava svako ponavljanje. Ritam
zadovoljava istovremeno osnovne potrebe za raznolikou i za
istovetnou, za promenom i za stabilnou: budui da se svaki
period za sebe sastoji od diferenciranih elemenata, uzdizanja i
opadanja, kvantitativnih ili kvalitativnih raznolikosti, a redovno
ponavljanje toga izaziva smirivanje, uniformnost, jedinstvenost
u karakteru niza. Kod jednostavnosti ili sloenosti ritmike, duine ili kratkoe njenih pojedinanih perioda, njene redovnosti,
njenih prekida, ili njenog izostajanja, nalaze, takorei, svoju apstraktnu shematiku oni individualni i socijalni, oni stvarstveni i
istorijski ivotni nizovi. Unutar ovde zanimljivih kulturnih razvitaka nailazi se najpre na niz pojava koje u ranijim stadijima
protiu ritmiki, ali u kasnijim neprestano ili neredovno. Moda
je najupadljivija sledea: ovek vie nema neko odreeno vreme
za parenje, kakvo postoji skoro kod svih ivotinja, kod kojih se
seksualna uzbuenost i ravnodunost meusobno otro razgraniavaju; nekultivisani narodi imaju bar jo ostatke tog perioda.
Razliitost u vremenu teranja kod ivotinja sutinski je vezana za
to to do raanja mora dolaziti u onom godinjem dobu u kojem
postoje najpovoljniji uslovi za prehranu i klimatski uslovi za odgoj mladunadi; stvarno, i kod nekih od vrlo primitivnih australijskih domorodaca, koji nemaju domae ivotinje, te su redovno
podloni nestaici hrane, deca se raaju samo u jedno odreeno
doba godine. Kulturni ovek se, svojim raspolaganjem hranom i
zatitom od nevremena, sasvim osamostalio u tom pogledu, te u
ovome sledi svoje individualne impulse, a vie ne opte, dakle,
nuno ritmiki odreene: ve navedene suprotnosti seksualnosti
prele su kod njega u kontinuum, koji vie ili manje fluktuira.
Ipak, ustanovljeno je da je jo primetna periodinost maksimuma

557

i minimuma raanja u sutinski zemljoradnikim podrujima odlunija nego u industrijskim, odlunija na selu nego u gradovima. Dalje: dete podlee nesavladivom ritmu spavanja i buenja,
elje za aktivnou i oputenou, a slino ovome se jo moe zapaziti i u seoskim uslovima - dok je za gradskog oveka ta redovnost potreba (ne samo njihovog zadovoljavanja!) odavno
naruena. I ako je istina da ene oznaavaju onaj nediferenciraniji stupanj oveanstva, jo neposrednije povezan s prirodom,
onda bi kao potvrda toga mogla da poslui periodinost, svojstvena njihovom psiholokom ivotu. Gde god je ovek jo neposredno zavisan od etve, ili od ulova, pa i dolaska lutajuih
trgovaca, ili od periodine trnice, nuno se ivot kree u veoma
mnogim pravcima, u ritmu ekspanzije i kontrakcije. Za neke pastirske narode, koji su ak na viem nivou nego pomenuti australijski uroenici, na primer, za neke Afrikance, vremena kad
nema panjaka znae, ipak, polovinu glad, ponavljanu svake
godine. Pa i tamo gde nema neke prave periodinosti, primitivna
privreda za linu potrebu ukazuje, u pogledu potronje, bar na
onaj bitni momenat ovoga: na neposredno preplitanje suprotnosti, od nestaice do obilja, od obilja do nestaice. Oigledno je
koliko kultura tu oznaava poravnanje. Ne samo da se ona stara
da tokom cele godine postoji otprilike jednaka koliina svih potrebnih sredstava za ivot, nego i, posredstvom novca, sniava
rasipniku potronju: jer sada se povremeno obilje moe pretvoriti u novac, pa tako uivanje u njemu raspodeliti podjednako i
neprekidno cele godine. Ovde u, najzad, sasvim izvan svekolike privrede i samo kao karakteristian simbol ovog razvitka, pomenuti da i u muzici ritmiki element jeste onaj koji je najpre
izraen upravo najistaknutiji na njenim najprimitivnijim stupnjevima. Jedan misionar je u Aantiju, pored zbrkane disharmonije
tamonje muzike, iznenaen udesnim odravanjem takta muziara; kau da se kineska pozorina muzika u Kalifomiji - iako je
nemelodina buka koja para ui - ipak, strogo dri takta; o svetkovinama Vintun-Indijanaca pripoveda jedan putnik: A onda
dolaze pesme u kojima svaki Indijanac izraava vlastita oseanja, pri emu se oni, zaudo, meusobno potpuno dre takta.
Ako se spustimo nie: izvesni insekti putaju neki zvuk da zanesu enke, koji se sastoji u jednom istom, strogo ritmiki ponav-

558

ljanom tonu - za razliku od razvijenijih ptica, u ijoj se ljubavnoj

pesmi ritmika sasvim povlai iza melodije. I na najviim stupnjevima muzike napominje se da, u novije vreme, razvoj sasvim odstupa od ritmikoga, ne samo kod Vagnera, nego i kod izvesnih
njegovih protivnika, koji u svojim tekstovima izbegavaju to ritmiko, pa komponuju Poslanicu Korinanima i Solomonove
prie; otra smena uzdizanja i padanja ustupa mesto uravnoteenijoj ili neredovnijoj formi. Ako se od ove analogije okrenemo
ponovo ka privrednom i optem kulturnom ivotu, on e nam izgledati obuzet optim poistoveivanjem, otkad se za novac moe
kupiti sve, u svako doba, pa se unutranja kretanja i nadraaji individuuma vie ne moraju zaustavljati kod nekog ritma, koji sa stanovita mogunosti njihovog zadovoljenja njih podreuje
transindividualnoj periodinosti. I ako kritiari sadanjeg privrednog poretka upravo njemu zameraju redovnu smenu hiperproizvodnje i kriza, oni time, ipak, ele da oznae ba to to je
kod
njega nesavreno, i to treba prevesti u kontinuitet, kako
proizvodnje tako i prodaje. Podseam na irenje transporta, koji napreduje
od periodinosti brzih potanskih kola do veza koje skoro neprekidno postoje izmeu najvanijih taaka, pa do telegrafa i
telefona,
koji komunikaciju uopte vie ne vezuju za vremensku odreenost; podseam na poboljanje vetakog osvetljenja, koje sve
temeljnije paralie smenu dana i noi s njenim posledicama to
unose ritam u ivot; podseam na tampanu literaturu koja nas,
nezavisno od nae organske smene u procesu miljenja: izmeu
naprezanja i pauza, mislima i podsticajima opskrbljuje u svakom
momentu, kad god to poelimo. Ukratko, ako kultura prevladava
ne samo prostor nego i vreme, onda ovo znai da odreenost vremenskih razdoblja vie ne obrazuje obaveznu shemu za nae injenje i uivanje, nego da ona zavisi jo samo od odnosa izmeu
naeg htenja i umenja, s jedne strane, i isto stvarstvenih uslova
njihovog pokretanja s druge. Dakle, opteponueni uslovi osloboeni su ritma, uravnoteeniji su, da bi individualnosti
obezbedili slobodu i mogune neredovnosti; u to diferenciranje utopili su
se
559

svake sheme. Ovo vai, moda, samo za odreene odeljke razvitka, ija celina zahteva dublje i zamrenije naknadno ocrtavanje.
Zato u ispitati najpre psiholoko-istorijski znaaj pomenute ritmike, isputajui iz vida njenu isto psiholoki izazvanu ppjavu,
koja samo ponavlja periodinost spoljanje prirode.
Ritam se moe oznaiti kao simetrija, preneta na vreme, kao
to se i simetrija moe oznaiti kao ritam u prostoru. Ako se ritmika kretanja ocrtavaju u linijama, ove postaju simetrine; i
obrnuto: posmatranje simetrinoga je ritmiko predstavljanje. I
jedno i drugo su samo razliite forme istog osnovnog motiva.
Kao to je u umetnostima koje se sluaju ritam, tako je u umetnostima koje se gledaju simetrija poetak svakog uobliavanja materijala. Da bi se uopte u stvari unele ideja, smisao, harmonija,
nuno ih je najpre simetrino uobliiti, delove celine meusobno
ujednaiti, ravnomemo ih rasporediti oko jednog sredita. Time
se mo oveka, koja daje formu, nasuprot sluajnosti i zbrci pukog prirodnog uobliavanja, predoava najbre, najvidljivije i
najneposrednije. Simetrija je prva dokazna snaga racionalizma,
kojom nas on izbavlja od besmislenosti stvari i njihovog prostog
prihvatanja. Zato su i jezici nekultivisanih naroda esto mnogo
simetrinije sazdani nego kulturni jezici, pa ak socijalna
struktura
pokazuje, na primer, u stotinama *, koje predstavljaju princip
organizacije najrazlinijih naroda na niem stupnju, simetrinu
podelu kao prvi pokuaj inteligencije da se mase uvedu u preglednu i upravljanju podlonu formu. Kako rekosmo, simetrini
poredak je sasvim racionalistike prirode, on olakava ovladavanje mnogima iz jedne take. Podsticaji se nastavljaju due, s
manje otpora, procenljivije, posredstvom nekog simetrino rasporeenog medijuma, nego ako su unutranja graa i granice
delova neredovni i nestalni. Ako su stvari i ljudi pod jarmom sistema - tj. simetrino rasporeeni - razum najbre izlazi na kraj s
njima. Otuda kako despotizam tako i socijalizam posebno jako
naginju simetrinim konstrukcijama drutva, i jedan i drugi zato
to im je vana jaka centralizacija drutva, radi ega je nuno nivelisati indiindividualitet elemenata, neistovetnost njihovih formi i odnosa prema simetriji. U vidu spoljanjeg simbola: kau da
* Vojne jedinice do 100 ljudi (prim. prev.).

560

je Luj XIV izloio riziku svoje zdravlje da bi imao simetrina

vrata
i
prozore. I, isto tako, socijalistike utopije konstruiu lokalne pojedinosti svojih idealnih gradova ili drava uvek po principu simetrije: ili u krunom obliku, ili u formi kvadrata rasporeuju se
mesta ili zgrade. U Kampanelinom Gradu sunca matematiki je
zaokruen plan prestonice, ba kao i aktuelna podela graana i
stepenovanje njihovih prava i obaveza. Rableov red telemita
poduava, suprotno Moru, tako apsolutnom individualizmu da u
toj utopiji ne sme da postoji nijedan sat, nego se sve mora zbivati
prema potrebi i prilici; ali stil bezuslovne tanosti i racionalizovanja ivota njega, ipak, mami na potpuno simetrino rasporeivanje graevina u njegovoj idealnoj dravi: ogromna zgrada u
formi estougla, u svakom uglu po jedna kula, prenika od ezdeset koraka. Radionica srednjovekovnih neimarskih zadruga s
njenim strogim, zaokruenim nainom ivota i ustrojstvom koji
daju normu za sve, graena je, ako je ikako moguno, u formi
kvadrata. Ova opta crta socijalistikih planova svedoi, samo u
gruboj formi, o dubokoj privlanosti ideje harmonine organizacije ljudskog rada, koja je iznutra uravnoteena i nadvladava svaki otpor iracionalne individualnosti. Tako se simetrino-ritmiko
oblikovanje nudi kao prvo i najprostije, kojim razum ivotnu
tvar, u neku ruku, stilizuje, ini podredljivom i asimilaciji podlonom - kao prva shema ijim se posredstvom razum moe
ugraditi u stvari. Ali upravo time je nagovetena i granica za
smisao i pravo ovog stila ivota. U dva smera on dejstvuje nasilno:
prvo, na subjekt, iji impulsi i potrebe, ipak, ne nastupaju u prestabiliranoj nego svagda samo sreno-sluajnoj harmoniji s pomenutom vrstom shemom; i, nita manje, na spoljnu stvarnost,
ije se snage i odnosi prema nama mogu samo silom okovati u jedan tako jednostavan okvir. Uz pravilnu raspodelu na razne oblasti vaenja, ovo se, samo prividno paradoksalno, moe ovako
izraziti: priroda nije tako simetrina kako to zahteva dua, niti je
dua tako simetrina kako to zahteva priroda. Sve nasilne delatnosti i neadekvatnosti, koje sobom nosi sistematika nasuprot
stvarnosti, padaju u deo takoe ritmizovanju i simetriji u uobliavanju sadraja ivota. Kao to se kod pojedinanog oveka,
istina, obelodanjuje znatna snaga kad on asimiluje osobe i stvari,
36 Filozofija novca

561

uzvieniji ovek udovoljava svojstvu stvari, pa ih, upravo s tim

svojstvom i shodno njemu, uvlai u krug svojih svrha i svoje moi - tako je, dodue, ve izvestan nivo ljudskoga da se teorijski i
praktini svet sabija, u neku nau shemu; ali je jo vii nivo da,
priznajui posebne zakone i zahteve stvari i sledei ih, njih tako
ugraujemo u svoje bie i delovanje. To ne samo da dokazuje
zaista
mnogo veu sposobnost ekspanzije i njene uobliljivosti, nego
takoe moe mnogo temeljnije da iscrpe bogatstvo i mogunosti
stvari. Istina, zato mi, na nekim podrujima, vidimo ritam kao
pozniji, a racionalistiko-sistematski princip kao stupanj razvitka koji se ne moe prebroditi; meutim, kod drugih, tom stupnju
pripisujemo uobliavanje od sluaja do sluaja, pa predodreenost donete sheme potpuno unosimo u promenljive zahteve
same stvari. Tako vidimo, na primer, da tek u viim kulturnim
uslovima ustrojstvo redovnih obeda deli dan uopte na ritmiki
nain; izgleda da nijedan primitivan narod nema vie ustaljenih
dnevnih obeda. Razume se, nasuprot ovome smo ve ranije napomenuli da, u odnosu na celinu iskustva, primitivni narodi esto
imaju redovan ritam perioda oskudice i vremena raspusnitva i
raskoi, kakve je via privredna tehnika sasvim odstranila. Samo,
pomenuta ravnomernost dnevnih obroka dostie svoju veliku
stabilnost, dodue, na vrlo visokim, mada moda ipak ne najviim stupnjevima socijalne i duhovne skale. U najviem sloju
drutva se ta stabilnost ponovo donekle umanjuje, zahvaljujui
pozivu, druevnosti i sloenim obzirima mnogih vrsta, a ba na
to umetnika i naunika navode promenljivi zahtevi stvari i dnevna raspoloenja. Ovo ve ukazuje na injenicu koliko ritam obroka - i njegova suprotnost - odgovara ritmu rada. I tu se kod
razliitih nizova spoznaju sasvim razliite prilike. Primitivni
ovek radi tano onoliko neredovno koliko i jede. Za silnim naprezanjima snage, na koje ga nagone nestaica ili ud, slede vremena apsolutne lenjosti - i jedno i drugo sasvim sluajno i
nenaelno smenjivo. Verovatno je opravdano, bar za severnije
zemlje, zajedno sa zemljoradnjom koja koristi plug, zapoeo
ustaljen poredak delatnosti, smislen ritam naprezanja i oputanja
snaga. Ova ritmika dostie svoj najvii stepen, recimo, kod vieg
nivoa fabrikog rada i kod rada u kancelarijama svake vrste. Ona
ponovo znatno opada na vrhuncima kulturne delatnosti, naune,
562

politike, umetnike, komercijalne; tako da ak, kad ujemo

kako, recimo, neki pisac svakodnevno istog minuta uzima u ruke
pero, pa ga ponovo odlae takoe uvek u isto vreme, nas ovaj
stacionarni ritam proizvodnje ini nepoverljivim u pogledu njene
inspiracije i unutranjeg znaenja. Meutim, takoe unutar najamnog radnitva, razvitak - mada iz sasvim drugih motiva - dovodi do neravnomernosti i neproraunljivosti kao poznijeg
stupnja.
Prilikom pojave engleske krupne industrije, radnici su izuzetno
mnogo patili zbog toga to je svaki zastoj u prodaji mnogo vie
remetio poslovanje krupnog preduzea nego to je remetio ona
ranija mnogobrojna sitna - ve i zato to je esnaf bio uobiajio da
uestvuje u deobi gubitaka. Ranije su majstori u loim vremenima izraivali robu u veim koliinama, a sada su radnici prosto
otputani; ranije su vrhovne vlasti odreivale najamnine godinje, a sada je svaki pad cena dovodio do njihovog smanjivanja. Izvetava se da je, pod tim uslovima, kod mnogih radnika
pokazana vea sklonost da i dalje rade pod starim sistemom,
umesto da za vie najamnine u novom sistemu plaaju veom neredovnou zaposlenosti uopte. Tako su kapitalizam i odgovarajua privredna individualizacija, bar delimino, rad kao celinu
zato i veinu njegovih sadraja! - uinili mnogo
nesigurnijim,
podredili mnogo sluajnijim konstelacijama od onih koje
su
postojale u doba esnafa, kad je vea stabilnost uslova rada,
ipak,
davala mnogo ustaljeniji ritani drugim ivotnim sadrajima
tokom
dana i tokom godine. A to se tie uobliavanja sadraja
rada,
novija ispitivanja su dokazala da je taj sadraj ranije,
naroito
u
uslovima primitivnog zajednikog rada i svagda
postojeeg
praenja rada pesmom, imao preteno ritmiki karakter, ali
ga
je
potom, uporedo s usavravanjem orua i individualizovanja
rada,
563

otupljivanje oseanja za ritam uopte, koje bi moglo da razjasni

sledeu pojavu. Stara drutva kalfi borila su se, kao i dananja
sindikalna udruenja, za krae radno vreme. Ali dok su ta drutva
kalfi prihvatala rad od 5 ili 6 asova ujutru do 7 uvee, dakle,
stvarno celi dan sve do odlaska na spavanje, pa su zato energino
insistirala na jednom sasvim slobodnom danu - danas se nastoji
da se skrati dnevno radno vreme. Dakle, period redovne smene
rada i odmora skraen je za modernog radnika. Kod starijih radnika je oseanje ritma bilo dovoljno razvijeno i istrajno da se oni
zadovolje nedeljnim periodom. A sada je za ovo - to je, moda,
posledica, a moda izraz opale snage nerava - potrebno ee
podsticanje, alterniranje mora biti bre da bi dolo do pomenutog
subjektivno eljenog uspeha.
Razvitak novanog sistema sledi istu shemu. Tu ima izvesnih ritmikih pojava kao neke vrste srednjeg stupnja: iz haotine sluajnosti, u kojoj se nuno kree prvi nastup novca, taj
sistem dospeva do onih pojava koje, ipak, uvek obznanjuju neki
princip i smisleno uobliavanje, sve dok na daljem stupnju novac
ne stekne kontinuitet svog pokazivanja, kojim se prilagoava
svim stvarstvenim i linim nunostima, slobodan od prinude
neke ritmike i, u viem smislu, ipak, sluajne sheme. Za nau
svrhu je dovoljno da, na nekim primerima, pokaemo prelazak s
drugog na trei stupanj. Jo u 16. stoleu je, ak i na mestu tako
velianstvenog platnog prometa kakav je Antverpen, bilo skoro
nemoguno da se, izvan redovnih menjakih sajmova, nae znatnija svota novca; proirivanje te mogunosti na bilo koji trenutak, u kojem je pojedincu novac potreban, oznaava prelazak na
potpuni razvitak novane privrede. Ipak, za fluktuaciju izmeu
ritmikog i neritmikog uobliavanja novanog sistema, kao i za
njegovo oseanje, karakteristina je bila pojava da su osobe navikle na srednjovekovnu tekou i iracionalnost novanog prometa
antverpenski promet nazvale neprekidnim sajmom. Dalje, sve
dok pojedinani poslovni ovek sva plaanja obavlja neposredno
iz blagajne, odnosno njih neposredno u nju prima, on mora u vremenima dospea redovno veih svota pribavljati znatnu gotovinu, a u vremenima pretenih primanja umeti da tu gotovinu
odmah svrsishodno zbrine. Koncentrisanje novanog prometa u
velikim bankama oslobaa ga te periodine prinude na nagomi-

564

lavanje i uklanjanje vika: jer sada se, budui da i on i njegovi

poslovni prijatelji rade s istom iro-bankom, aktiva i pasiva prosto saldiraju knjigovodstvenim prenoenjem, tako da je trgovcu
potrebna jo samo relativno neznatna i uvek jednaka gotovina u
blagajni za svakodnevne izdatke, dok sama banka - zato to se
ulasci i izlasci s raznih strana u celini paraliu, mora da dri
relativno znatno manju gotovinu nego, inae, individualni trgovac. Najzad, trei primer. Vie ili manje periodina smena nematine i obilja u vremenima nerazvijene novane kulture izaziva
odgovarajuu periodinu smenu kamata - izmeu vrlo jeftinih i
vrtoglavo visokih. Usavravanje novane privrede tako je ujednailo ova kolebanja da kamata, u poreenju s ranijim vremenima, skoro vie nije postajala nestabilna, i da je promena diskonta
Engleske banke za jedan procenat vaila ve za veoma znaajan
dogaaj; tako je pojedinac u svojim dispozicijama postao izuzetno pokretljiviji, a osloboen od uslovljenosti kolebanjima koja
su bila iznad njega, i iji je ritam prinuivao zahteve njegovog
vlastitog ponaanja u poslu da se dosta esto uobliavaju suprotno ovome.
Oblija, koja ritam ili njegova suprotnost daju sadrajima
bivstvovanja, sada naputaju svoju formu kao smenljivi stadijumi nekog razvitka, pokazujui se kao istovremeni. Princip ivota, koji se moe oznaiti simbolom ritmiko-simetrikog, i ono
to se moe oznaiti kao individualistiko-spontano, jesu formulacije smerova najdublje sutine, ija suprotnost nije uvek, kao u
dosadanjim primerima, izmirljiva podelom na razvojne tokove,
nego zavrno oznaava trajne karaktere individua i grupa. Sistematska forma ivota nije samo, kako sam ve istakao, tehnika centralistikih tendencija, bile one despotske ili socijalistike vrste,
nego osim toga dobija dra za sebe: unutranja ujednaenost i
spoljanja zatvorenost, harmonija delova i proraunljivost njihovih sudbina daje svim simetrino-sistematskim organizacijama
privlanost, ija dejstva, prevazilazei svaku politiku, vladaju
uobliavajui bezbrojne javne i privatne interese. Tom privlanou individualne sluajnosti bivstvovanja dobijaju jedinstvo i
prozirnost, koje ih ine umetnikim delom. Posredi je ista estetska dra kakvu moe da proizvede maina. Apsolutna svrsishodnost i pouzdanost pokreta, krajnje smanjenje otpora i trvenja,

565

harmonino preplitanje najsitnijih i najkrupnijih sastavnih delova: to samoj maini, ak i pri povrnom posmatranju, daje svojevrsnu lepotu, koju organizacija fabrike ponavlja u proirenoj
meri, i koju socijalistika drava treba da ponavlja u najirem
vidu. Meutim, u osnovi te drai, kao i svega estetskoga, lei
onaj smer i znaajnost ivota koji su poslednja instanca, elementarna osobina due, ija je samo jedna pojava kod spoljne
materije,
takoe, ona estetska privlanost ili potvrivanje; mi nju stvarno
nemamo, onako kao to imamo njena uoblienja u materijalu ivota: estetska, moralna, socijalna, intelektualna, eudemonistika
nego smo mi ona. Ove krajnje odluke ljudskih priroda ne
mogu
se oznaiti recima, nego se mogu samo osetiti na osnovu
njihovih pojedinanih prikaza kao njihove krajnje pogonske
snage
i
direktive. Zato je dra suprotne ivotne forme isto tako
nepodlona raspravi, naime, takva dra u ijem se oseanju
susreu
one
aristokratske i one individualistike tendencije, u kojem
god
se
podruju naih interesa pojavile. Istorijske aristokratije
rado
izbegavaju sistematiku, ono generalno oblikovanje koje
pojedinca
stavlja u njemu spoljanju shemu; svaka tvorevina politike,
socijalne, stvarstvene, osobne vrste - treba da se, po
pravom
aristokratskom oseaju, objedini u sebi i potvrdi kao
svojevrsna.
Stoga, aristokratski liberalizam engleskog ivota nalazi u
asimetriji,
u
osloboenju
individualnog
sluaja
od
prejudiciranja
njegovim pandanom, sasvim tipian i, u neku ruku,
najorganskiji
566

njegova pojedinana podruja harmonino rasporeena oko jednog sredita, svi interesi briljivo stepenovani i svaki sadraj
takvog interesa ponaosob doputen samo onoliko koliko to propisuje ukupni sistem; pojedinane delatnosti redovno se smenjuju,
izmeu aktivnosti i pauza je utvren turnus, ukratko, u naporedosti kao i u uzastopnosti postoji ritmika koja ne vodi rauna ni o
neproraunljivoj fluktuaciji potreba, oputanja snaga i raspoloenja, a ni o sluajnosti spoljanjih podsticaja, situacija i
izgleda;
meutim, ta ritmika se razmenjuje s formom egzistencije koja je
u sebe sasvim sigurna usled toga to ne tei da u ivot pusti ita
od onoga to nije njoj saobrazno, ili to ne moe da preradi prikladno svome sistemu. Na drugoj strani: oblikovanje ivota od
sluaja do sluaja, unutranja datost svakog trenutka dovedena u
to povoljniji odnos s koincidirajuim datostima spoljnjeg sveta, neprekidna spremnost za oseanje i delanje s istovremenim
oslukivanjem ivota samih stvari, da bi se udovoljilo njihovim
ponudama i zahtevima, kad god nastupe. Razume se, time je naputena sama proraunljivost i sigurna odmerenost ivota, njegov stil u uem smislu; ivotom ne vladaju ideje koje se, u
svojoj
primeni na njegov materijal, uvek ire u sistematiku i ustaljen ritam; ivot biva uoblien od svojih individualnih elemenata, bez
obzira na simetriju njegove ukupne slike, koja bi se tu doivljavala kao prinuda, a ne kao dra. Sutina simetrije je u tome to
svaki element neke celine dobija svoj poloaj, svoju opravdanost, svoj smisao, samo uz uzimanje u obzir drugog jednog elementa i zajednikog centra; dok, im svaki element slua samo
sebe i razvija se samo sebe radi i iz samog sebe, celina
neizbeno
ispada nesimetrina i sluajna. Ta oprenost se, upravo s obzirom na svoj estetiki refleks, pokazuje kao temeljni motiv svih
procesa koji se odvijaju izmeu jedne socijalne celine - politike, religiozne, porodine, privredne, drutvene i druge vrste i njenih individua. Individuum eli da bude zatvorena celina, oblije s vlastitim centrom, iz kojeg svi elementi njegovog bivstva
i
injenja dobijaju jedan jedinstven smisao s uzajamnim odnosima. A ako nadindividualna celina treba da bude u sebi zaokru567

drvo, nego samo iz elija, ni slika iz slika, nego iz poteza kiice,

od kojih nijedan zasebno nema spremnost, vlastiti ivot, estetski
smisao. Totalitet celine - koliko god da on samo u izvesnim akcijama pojedinaca, ak moda unutar svakog pojedinca postaje
praktino stvaran - u venoj je borbi s totalitetom individuuma.
Estetska slika ovog individuuma je tako posebno upeatljiva
zato to se upravo dra lepote uvek vezuje samo za neku celinu ima neposrednu, matom dopunjenu oiglednost, kao fragment;
ukupni smisao umetnosti je da, iz takvog sluajnog fragmenta
stvarnosti ija je nesamostalnost hiljadama niti povezana s ovom,
oblikuje jedan - u sebi smiren - totalitet, jedan mikrokosmos kojem nije potrebno neto izvan njega. Tipini konflikt izmeu individuuma i nadindividualnog bivstva moe se predstaviti kao
nespojiva tenja jednog i drugog da postanu estetski zadovoljavajua slika.
Novac slui najpre samo za jasno izraavanje jedne od tih
formi suprotnosti. On sam je apsolutno bez forme, u sebi ne sadri ni najmanje ukazivanje na redovno uzdizanje i opadanje
sadraja ivota, svakog trenutka se nudi s podjednakom sveinom i delotvornou, svojim daljinskim delovanjem, kao i svojim svoenjem stvari na jednu istu vrednosnu meru nivelie
bezbrojna kolebanja, meusobna smenjivanja distance i pribliavanja, uzleta i zastoja, koja su individuumu nametnula, inae
optevaee smene u mogunostima njihovog bavljenja poslom i
oseanja. Vrlo je karakteristino to to novac u opticaju nazivaju
slobodno raspoloivim, tekuim novcem: kao i nekoj tenosti, i
njemu nedostaju unutranje granice, a one spolja on bez otpora
prihvata od ustaljenog okvira koji mu se svagda nudi. Tako je on
najtemeljnije, budui za sebe sasvim indiferentno sredstvo za
prevoenje ritma uslov ivota - koji sprovodi nadindividualnu
prinudu - u njihovu ujednaenost i nekolebljivost, koje naim
linim snagama i interesima doputaju slobodnije potvrivanje, s
jedne strane, individualnije i, s druge strane, vie stvarstveno.
Ipak: upravo to, po sebi nesutinsko bie novca omoguava da
on sebe iznajmljuje i sistematici i ritmici ivota, gde god
razvojni
stadijum odnosa i tendencija linosti to zahtevaju. Dok smo videli da izmeu liberalnog ustrojstva i novane privrede postoji tesna korelacija - ipak, nita manje primetna bila je i pojava da
568

despotizam u novcu nalazi neuporedivo svrsishodnu tehniku,

sredstvo da za sebe vee prostorno najdalje take svoje vlasti
koje, u sluaju naturalne privrede, uvek naginju ka zatvaranju i
osamostaljivanju. I dok je individualistika socijalna forma Engleske narasla s obrazovanjem novanog sistema, ovaj isti se pokazuje kao pretea socijalistikih formi ne samo u tom smislu to
se on, jednim dijalektikim procesom, pretvara u ove kao u svoju
negaciju, nego i, kao to smo na mnogim mestima videli, specifino novanoprivredni odnosi sasvim direktno daju skicu ili tip
odnosa kakvima tei socijalizam.
Ovde se novac uvruje u - nama ve odranije vanu - kategoriju ivotnih sila, ija je zaista svojevrsna shema takva da se
one, po svojoj sutini i izvornom smislu, uzdiu iznad suprotnosti na koje se razdvaja dotino podruje interesa, pa kao njegova
nepodeljena indiferencija stoje izvan ovoga - a onda, ili istovremeno, padaju u suprotnost pojedinosti: one postaju pristrasna
strana tamo gde su bile upravo nesudeonici ili sudije. Tako, pre
svega, religija - koja je oveku potrebna da bi ulepala razdvajanje izmeu njegovih potreba i njihovog zadovoljavanja, izmeu njegovog trebanja i njegove prakse, izmeu njegove idealne
slike sveta i stvarnosti. Ali kad je on nju ve stvorio, ona ne
ostaje
na visini koju dostie u svojim najviim trenucima, nego se sama
sputa do poprita borbe, postaje jedna strana u dualizmu bivstvovanja, koji je upravo jo sjedinjavala u sebi. Religija stoji, s
jedne strane, kao ekvivalentna sila nasuprot onome to mi oseamo kao celi svoj ivot, ona je totalitet s one strane svih relativnosti nae ljudskosti inae; i, s druge strane, ona stoji, ipak,
ponovo u ivotu, inei, kao jedan od njegovih elemenata i tek u
uzajamnom delovanju sa svima drugima, celovitost tog ivota.
Tako je ona ceo jedan organizam, a ujedno i jedan lan, jedan deo
bivstvovanja i, ujedno, samo to bivstvovanje na viem, interiorizovanom stupnju. Ista forma zapaa se kod ponaanja drave.
Sigurno, smisao drave je u tome da stoji iznad stranaka i konflikata njihovih interesa, pa ona toj apstraktnoj uzvienosti moe da
zahvali za svoju mo, svoju nedodirljivost, svoj poloaj kao poslednja instanca drutva. Ipak, opremljena svim tim, ona ulazi u
pomenuti spor partikulamih drutvenih sila, da bi se zauzela za
jednu protiv izvesne druge koja, iako je drava u svom irem
569

smislu takoe obuhvata, stoji nasuprot njoj u uem smislu kao

sila prema sili. To je onaj dvostruki poloaj najviih instanci koji
se ponavlja unutar metafizike, ako ova, recimo, ukupnosti bivstva pripie duhovnu sutinu, te ono apsolutno to nosi ili ini
sve
pojave, oglasi za jednu duhovnu supstanciju. Ali to apsolutno
ona mora ujedno da prizna i kao relativno. U stvarnosti, ne samo
da nasuprot duhu stoji telesnost, tako da on tek u ovoj
suprotnosti
nalazi svoju sutinu, nego se susreu i duhovne pojave nie
vrste,
zlo, tromost, neprijateljstvo; i takva jedna metafizika nee to posmatrati kao neto to pripada ovom duhu, koji je njoj apsolutna
supstancija bivstva, nego se ovaj kao stranka, izjednaenje,
specifina vrednost suprotstavlja svekolikom neduhovnijem i nepotpunom bivstvu, koje je, ipak, s druge strane, poto je on to
apsolutno, upravo jo takoe obuhvatio. Ta dvojaka egzistencija
najtemeljnije je delotvorna kod pojma samog Ja. To Ja, ija je
predstava svet, stoji naspram svakog pojedinanog sadraja tog
sveta na podjednako dominantnoj visini, s one strane svih kvaliteta, razlika i konflikata, koji postoje samo unutar njega, takorei, kao privatne stvari meu njegovim sadrajima. Meutim,
nae stvarno oseanje ivota ne ostavlja to Ja na ovoj visini, ono
ga s izvesnim njegovim sadrajem identifikuje vie nego s drugima - upravo kao to religioznost vidi Boga kako posebno dejstvuje na odreenim mestima, dok bi na svim drugima morao,
ipak, isto toliko da deluje; Ja postaje jedan pojedinaan od svojih
vlastitih sadraja, diferencira se, prijateljski ili neprijateljski,
vrednujui se visoko ili nisko, od ostalog sveta i njegovih partikularnosti, dok ga je njegov smisao, ipak, bio postavio iznad
svih
ovih. Dakle, ovo je tip forme u kojem se odnos novca prema podrujima njegove vladavine susree s pomenutim silama, sadrinski tuim njemu. Takoe njegova sutina lei na apstraktnoj
visini, na kojoj se on uzdie iznad svih pojedinanih interesa i
uoblienja stila ivota; on svoj znaaj dobija u kretanjima, konfliktima, izjednaenjima svih ovih, kao i iz tih kretanja,
konflika570

tikulamoga i jednostranoga - to nepristrasno opte ulazi u slubu

partikularne elje ili oblikovanja ivota. I tu se sada, unutar naglaene opte jednakosti s tvorevinama kakve su religija, drava,
metafizika duhovnost bivstva, ispoljava udna razlika izmeu
njega i ovih. Sve one, ako se spuste na nivo singularnih interesa i
stanovita, stupaju u sukob po dva od njih, svrstavajui se odluno na stranu jednog, a nasuprot njegovom protivniku; one se
povezuju ili identifikuju jednom od specifinih diferencija, iju
indiferenciju predstavljaju, pa iz sebe iskljuuju onu svagda drugu. A novac, u krugu za koji vai, podjednako sebe stavlja na raspolaganje skoro svakoj tendenciji; u svakom sluaju, on ne ivi u
formi antagonizma prema drugome, koju dobijaju pomenute
druge sile, im se iz svog opteg smisla preinae u jedan partikularan. Novac stvarno uva ono obuhvatno to ini njegov opti
smisao, sve do ravnomernosti s kojom sebe iznajmljuje parovima suprotnosti, kad ovi, razilazei se, svoj opti odnos prema
novcu koriste za izgraivanje svojih razlika i reavanje svojih
konflikata. Objektivitet novca nije, praktino, nikakva onostranost suprotnosti, koju bi onda samo jedna od njih nelegitimno
koristila protiv druge; nego taj objektivitet od poetka znai
sluenje obema stranama suprotnosti.
Meutim, novac ovim ne ulazi u iroku kategoriju kakvoj
pripada vazduh, koji oni inae najrazliniji, ipak, bez razlike
udiu, ili oruje, ija se istovetnost ne uskrauje korienju kod
svih strana. Novac je, istina, najobuhvatniji primer takoe za ovu
injenicu: da i najradikalnije razlike i protivnitva u ljudskom
svetu jo ostavljaju prostor za jednakosti i zajedninosti - ali on
je, ipak, jo vie od toga. Pomenuti tip nepristrasnih stvari ostaje
neto sasvim spoljanje tim unutranjim tendencijama kojima
one slue. A, koliko god novac po svojoj apstraktnoj sutini stoji
nasuprot svemu unutranjemu i kvalitetima, on ipak, kao ekonomski ekstrakt vrednosnog kosmosa u ukupnoj dimenziji tog
kosmosa, vrlo esto pokazuje tajanstvenu sposobnost da slui
sasvim specifinoj sutini i tendenciji svake od dveju suprotstavljenih jednostranosti; jedna uzima iz vrednosnog rezervoara,
koji on predstavlja, upravo onu snagu, ono izraajno sredstvo,
one mogunosti povezivanja ili osamostaljivanja koje su prilagoene njenoj osobenosti, dok on sadrajno suprotnoj nudi nita
571

manje savitljivu i elastinu pomo, koja ne manje izlazi u susret

upravo njenoj unutranjosti. Znaaj novca za stil ivota je u tome
to on, upravo posredstvom svoje onostranosti za svaku jednostranost, moe da priraste uz svaku takvu kao njen vlastiti lan.
Iz
simbola, u onom uskom i empirijskom, neiskazivom jedinstvu
bivstva, priliva se energija i stvarnost svetu u svoj njegovoj
irini
i
u svim njegovim razlikama. Ipak, metafizika e morati
da,
subjektivno tumaei, razloi po sebi nespoznatljivu
strukturu
stvari, tako da sadraji sveta, obrazujui jednu samo duhovnu
vezu,
postoje u pukoj idejnosti; a - naravno, ne u vremenskom
procesu
iznad ove dolazi bivstvo; kao to je izraeno da ono ta
dobij
a
svoje da. Niko ne bi znao da kae ta je stvarno ovo
bivstvo
to
razlikuje stvarni predmet od one stvarstvene sadrine
koja
kvalitativno nije razliita od njega, ali je samo vaea, samo
logika.
I
ovo bivstvo, koliko god prazan i apstraktan bio njegov
isti
pojam, pojavljuje se kao topla struja ivota, koja se izliva u
sheme
pojmova stvari, i koja ih, takorei, dovodi do procvata i
do
razvoja njihove sutine, ma koliko razliiti ili meusobno
neprijateljski bili njihov sadraj i njihovo ponaanje. Ali, ipak, nije
neto
spoljanje ili tue njima, nego je njihova vlastita sutina
to
to
prima bivstvo i razvija ga u delotvomu stvarnost. Ova
snaga
bivstva najvie od svega spoljanje-praktinog - za koje
572

jedinici, to se vie ivi, to se vei deo ivotnog puta, takorei,

prevaljuje. To to mi oseamo kao tempo ivota, to je proizvod
zbira i dubine njegovih promena. Znaaj koji novcu pripada za
uspostavljanje tempa ivota neke date epohe, moda, najpre biva
rasvetljen posledicama upravo te promene novanih odnosa za
promenu pomenutog tempa.
Bilo je tvrdnji da bi uveanje koliine novca, bilo uvozom
metala, ili slabljenjem novca, ili pozitivnim trgovinskim bilansima, ili emitovanjem papirnog novca, nuno ostavljalo bez ikakve promene unutranji status zemlje. Navodno, ako se po strani
ostavi mali broj osoba iji se dohodak sastoji u ustaljenim iznosima, nepodlonim uveavanju, onda je, istina, pri umnoavanju
novca, svaka roba ili usluga vredna vie novca nego prethodno;
samo, poto je svako i potroa i proizvoa, on kao poslednji
navedeni dobija samo toliko vie koliko je vie kao prvi izdao pa sve ostaje po starom. ak i kad bi takvo proporcionalno poveanje cena bilo objektivni efekat umnoavanja novca, ono bi,
ipak, na psiholokom planu, izazvalo sutinske promene. Nije
lako odluiti se i za neku robu navesti cenu iznad dotadanje i
uobiajene, ak i kad je vlastiti dohodak u meuvremenu porastao; s druge strane, poraslim dohotkom lako moemo biti navedeni na svakakve izdatke, bez premiljanja o tome da se
pomenuti
viak brie poveanjem cena svakodnevnih potreba. Puko umnoavanje koliine novca, koji se odjednom nae u rukama, sasvim
nezavisno od svih razmiljanja o njegovoj pukoj relativnosti,
poveava iskuenje da se novac izdaje, pa time izaziva poveani
robni promet, dakle, umnoavanje, ubrzavanje i uveanje raznolikosti ekonomskih predstava. Pomenuta osnovna crta naeg bia: da to to je relativno pomognemo - psiholoki - u izrastanju
u apsolutno, oduzima neodreen karakter vezi izmeu jednog
objekta i jedne odreene koliine novca, pa ga utvruje kao
stvarstvenu, trajnu primerenost. Ovim nastaje, im se promeni
jedan lan odnosa, potres i dezorijentacija. Alteriranje u aktivama i pasivama nikako se ne izjednaava neposredno u svojim
psiholokim dejstvima, sa svake strane svest o ekonomskim
procesima biva remeena u dotadanjoj stalnosti svoga toka,
razlika od prethodnog stanje istie se na svakoj strani ponaosob. Sve dok se ne dovri novo prilagoavanje, ravnomerno
573

umnoavanje novca davae povoda za neprestano postojanje

oseanja diferencije i psihikog oka, a tako i razlike koje produbljuju meusobno podvajanje i time ubrzavaju tempo ivota.
Zato je, u najmanju ruku, pogreno na osnovu trajnog poveavanja dohodaka zakljuivati o konsolidovanju drutva. Upravo zahvaljujui umnoavanju novanog dohotka, nii slojevi
bivaju zahvaeni uzbuenjem koje, zavisno od stanovita strane,
biva protumaeno kao pohlepa i pomama za novinom, ili kao
zdrav razvitak i zamah, ali koje, u sluaju vee stabilnosti dohotka i cena, to ujedno znai stabilnost socijalnih distanci, u svakom sluaju, izostaje.
Dejstva ubrzanja umnoavanja novca na tok ekonomsko-psihikih procesa najpre se oituju u razvojima loeg papirnog novca, ba kao to i neke strane normalne fiziologije bivaju
najjasnije
rasvetljene patolokim sluajevima i sluajevima izopaenja.
Neorganski i neutemeljeni priliv novca najpre izaziva skokovit
porast svih cena, bez unutranjeg regulisanja. Ali prvo obilje
novca dovoljno je samo za to da se udovolji zahtevima izvesnih
robnih kategorija. Zato svako emitovanje nesolidnog papirnog
novca povlai za sobom i drugo, a to drugo jo i sledee. Svaki
izgovor - izvetava se o Rod Ajlendu poetkom 18. stolea sluio je daljem umnoavanju novanica. I kad je papirni novac
potisnuo iz zemlje sav kovani novac, oskudica u srebru bila je
nov razlog za dalje emisije. Traginost takvih operacija je u injenici da je druga emisija potrebna da bi udovoljila zahtevima
koji slede iz prve. To e se nametati utoliko obuhvatnije to je
sam novac vie neposredan centar kretanja: revolucije cena vode, usled preplavljenosti papirnim novcem, do pekulacija, koje
za svoje odvijanje zahtevaju uvek narasle novane zalihe. Moe
se rei da e ubrzanje tempa socijalnog ivota umnoavanjem
novca nastupiti najvidljivije tamo gde je posredi isto funkcionalno znaenje novca, bez ikakve supstancijalne vrednosti; poveanje ukupnog ekonomskog tempa odvija se, takorei, jo u
vioj potenciji, jer ono sada poinje ak samo kao imanentno, tj.
otkriva se u prvoj instanci u ubrzanju same fabrikacije novca. Za
ovaj kontekst predstavlja dokaz injenica da je, u zemljama iji
je privredni tempo uopte rapidan, papirni novac zaista posebno
brzo podloan pomenutom narastanju svog kvantiteta. U toj
574

vezi, jedan dobar poznavalac kae o Severnoj Americi: Ne moe se oekivati da narod, toliko nestrpljiv da stekne sitnu dobit,
tako proet idejom da se bogatstvo moe napraviti ni iz ega, ili
bar iz vrlo malo neega - sebi nametne samoogranienja, koja u
Engleskoj ili Nemakoj svode na minimum opasnosti od emisije
papirnog novca. Meutim, ubrzavanje tempa ivota umnoavanjem papirnog novca lei naroito u preokretima u pogledu
poseda, koji potiu od tog umnoavanja. Tako je to bilo vrlo
oigledno u severnoamerikoj privredi s papirnim novcem sve
do ratova za nezavisnost. Najstranije tete pretrpeo je masovno
fabrikovani novac, koji je na poetku bio u opticaju jo po vioj
vrednosti. Usled toga je danas mogao biti siromah onaj ko je jue
jo bio bogat; i obrnuto, ko god je bio stekao trajne vrednosti za
pozajmljeni novac, otplaivao je svoj dug u novcu, u meuvremenu obezvreenom, i time se bogatio. Ovo je uinilo da je ne
samo najprei interes svakoga bio da se najubrzanije odvijaju
njegove privredne operacije, da se naui kako dugorone zakljuke izbegavati i brzo dejstvovati, nego su i pomenuta kolebanja u pitanju poseda proizvodila takoe neprestana oseanja
razlika, iznenadne rascepe i potrese u ekonomskoj slici sveta,
koji su se prenosili u sve mogune druge oblasti ivota, pa su ih
ljudi tako oseali kao rastui intenzitet njegovog toka ili jaanje
njegovog tempa. Zato je upravo onom loijem novcu - pored
boljeg - pripisivana korisnost: navodno, dobro je dugove otplaivati loijim novcem, jer su, redovno, dunici oni aktivni
privredni proizvoai, a poverioci su pasivni potroai, kojima promet
obeava znatno manje ivota nego prvim pomenutim. Poetkom
18. stolea, u Konektikatu, a poetkom 19. stolea u Engleskoj
papirni novac bez pokria nije, dodue, ba pretvoren u zakonsko
sredstvo opticaja, ali je svaki poverilac bio prinuen da ga primi
kao otplatu duga. injenica da je, posle nesrazmernog emitovanja
papirnog novca, kriza izaziva zaostajanja i okotavanja privrednog ivota u istoj takvoj srazmeri - dokazuje upravo specifini
znaaj novca za tempo tog ivota. I tu njegova uloga za objektivni tok privrede odgovara ulozi posrednika za subjektivnu stranu
privrede: jer opravdano je napomenuto da umnoavanje razmenskog sredstva preko granica potrebe usporava tu razmenu, ba
kao to i umnoavanje broja senzala, dodue, do izvesne take
575

olakava promet, ali preko te take ga oteava. Posmatrano sasvim naelno, novac je, razume se, utoliko pokretniji, ukoliko je
loiji, jer e svako pokuavati da ga se to bre rei. Razumljiv
prigovor da je za trgovinu, ipak, potrebno dvoje, i da se olakost
davanja loeg novca paralie podozrivou da on bude prihvaen
- nije sasvim taan, jer je lo novac ipak bolji nego nikakav (to
se, kao adekvatno, ne moe uvek rei o looj robi). Dakle, od nesklonosti vlasnika robe da prihvati lo novac valja oduzeti njegovu sklonost ka novcu uopte; tako da sklonost kupca i nesklonost
prodavca da robu razmene za lo novac, zapravo, nisu u potpunoj
ravnotei, nego se ova druga, kao slabija, ne moe adekvatno
sputati prvim preporuenim ubrzanjem opticaja. S druge strane,
vlasnik loeg novca, vrednog samo pod odreenim uslovima,
bie ivo zainteresovan za odranje tog stanja u kojem njegov
posed ima vrednost. Kad su dugovi vladara od sredine 16. stolea
toliko narasli da su svugde nastupili dravni bankroti, i u Francuskoj do krajnosti bila iskoriena prodaja renti kao sredstvo, u
cilju odbrane ovoga - zato to je to bilo sasvim nesigurno - isticano je kako je time znatno ojaana privrenost graana kao
rentijera kralju, kao i njihova zainteresovanost da ga odre. Karakteristino je da re partizan prvobitno oznaava finansijera
koji je sudelovao u nekoj pozajmici Kruni (parti), a potom je, usled solidarnosti interesa takvog bankara i ministra finansija, pod
Mazarenom i Fukeom (Fouquet), dobila znaenje: bezuslovni
pristalica, i otada ga i sauvala. Dakle, upravo u uslovima najvee nesolidnosti francuskih finansija dogaalo se ovo, dok su,
prilikom poboljavanja pod Silijem (Sull y), partizani uzmakli. I
kasnije je Mirabo, pri uvoenju asignata, naglaavao da, gde god
postoji deo toga, mora da postoji i elja za postojanou
njihovog
kredita: Vous compterez un dfenseur ncessaire vos mesures,
un crancier intress vos succs. Tako, ovakav novac stvara
posebnu neslogu i, na osnovu jedne nove tendencije ka ustrajavanju, novu ivost suprotnosti.
Meutim, takvi uspesi umnoenog sredstva opticaja stvarno
se javljaju u utoliko veoj meri to je dotadanja pretpostavka da pojeftinjenje novca podjednako pogaa svakog kao potroaa
i proizvoaa - i suvie jednostavna. U stvarnosti nastupaju mnogo sloenije i burnije pojave. Najpre objektivno: umnoavanje
576

novca na poetku izaziva samo poskupljenje nekih roba, a druge

ostavlja privremeno na starom nivou. Smatralo se da je moguno
ustanoviti kako je postojao odreen i spor redosled u kojem su
cene evropskih roba, poev od 16. stolea, rasle sled priliva
amerikog metala. Umnoavanje novca unutar jedne zemlje uvek najpre pogaa samo odreene krugove, koji primaju taj priliv. Dakle, u prvom redu e porasti cene onih roba za koje konkuriu samo pripadnici ovog kruga, dok druge robe, ija se cena
odreuje velikom masom, jo ostaju podjednako jeftine. Postepeno prodiranje umnoavanja novca u ire krugove dovodi do
tenji za izjednaavanjem, dotadanji meusobni odnos cena roba izbaen je iz svoje postojanosti, budet pojedinanog domainstva mora se poremetiti i promeniti usled neravnomernosti s
kojom se menjaju nivoi pojedinanih stavki - ukratko, injenica
da svako umnoavanje novca u privrednoj krizi neravnomerno
utie na cene roba, nuno uzburkava tok predstava osoba koje
privreuju, izaziva neprestanu pojavu oseanja diferencije, ima
za posledicu prekide u uobiajenim proporcijama, zahteve za
pokuajima izjednaenja. Oito je da ovaj uticaj, as ubrzavanje,
as paralisanje, nee poticati samo od neravnomemosti cena
nego i neravnomemosti unutar samih novanih vrednosti: dakle,
to znai da potie ne samo od definitivno loijeg novca nego isto
tako, ili moda ak i vie, od novca ija se vrednost neprestano
koleba. O vremenu pre velike engleske promene u kovanju novca iz 1570. godine izvetava se: Da su svi ilinzi srozani na
vrednost od dva penija, promet bi se srazmemo lako mogao tome
prilagoditi. Ali svako plaanje je moglo postati kontroverzno usled toga to je jedan iling bio vredan 12 penija, drugi 10, trei
8,
6, ak 4!
Pojavama nejednakosti u ceni roba odgovara injenica da od
neke promene nivoa novca izvesne osobe i zanimanja sasvim posebno izvlae korist, dok izvesne druge sasvim posebno od toga
imaju tete. U ranijim vremenima je to pogaalo pre svega seljake. Krajem 17. stolea engleski seljak, bez znanja i bespomoan,
kakav je bio, formalno je samleven izmeu ljudi koji su imali da
mu plate novcem, a to inili samo po nominalnoj vrednosti, i
onih koji su imali da dobiju novac od njega, pa ga i zahtevali u
meri u kojoj je on vaio. Isto tako je bilo kasnije u Indiji pri sva37 Filozofija novca

577

kom novom slabljenju novca: kad bi zemljoradnik prodavao svoju etvu, nikad nije znao da li e mu dobijeni novac sluiti za
kasnije plaanje hipotekamih kamata. Odavno je primeeno da
se opte poveanje cena najkasnije prenosi na radnu najamninu.
Sto manje otpora prua neki privredni sloj, to sporije i oskudnije
do njega stie umnoavanje novca, ak esto dolazi kao poveanje prihoda tek kad se ono u potroakim artiklima ovog sloja
ve odavno bilo nametnulo u vidu poveanja cena. Time nastaju
okovi i uznemirenja mnogih vrsta, nastupanje razlika izmeu
slojeva zahteva neprestani napor svesti zato to, usled nove okolnosti u vidu umnoenih sredstava opticaja, za ouvanje onog status quo ante - kako to se tie odnosa meu slojevima, tako i to
se tie ivotnog standarda njih ponaosob - sada vie nije potrebno konzervativno ili defanzivno istrajavanje nego pozitivna borba i osvajanje. Ovo je bitan uzrok iz kojeg svako umnoavanje
koliine novca dejstvuje tako podsticajno na tempo drutvenog
ivota: zato to ono, osim ve postojeih razlika, stvara nove rascepe ak i u budetu pojedinih porodica, gde svest mora da
nae neprestana ubrzavanja i produbljavanja svog toka. Uostalom, jasno je kao dan da znatno oticanje novca mora da izazove
sline pojave, samo, u neku ruku, s obrnutim predznakom. Ali
blizak odnos novca i tempa ivota pokazuje se u tome to koliko
umnoavanje toliko i umanjivanje koliine novca, usled svojih
neravnomemih rasprostranjenosti, proizvode one pojave diferencije koje se, u psihikom pogledu, odraavaju kao prekidi,
podstreci, sabijanja toka predstava. Ovo znaenje promena novanog nivoa samo je fenomen ili akumuliranje znaenja novca za
odnos stvari, tj. njihovih duevnih ekvivalenata. Novac je stvorio
novu jednainu izmeu stvari. One se inae meusobno porede
po svojim direktnim korisnostima, po svojoj estetskoj, etikoj,
radnoj vrednosti, eudemonistikoj vrednosti, po stotinama veza
kvantiteta i kvaliteta; i njihova jednakost u jednoj od tih veza
moe da opstane uz potpunu nejednakost u drugoj vezi. Njihova
novana vrednost stvara meu njima jednainu i poreenje, koje
nikako nisu stalna funkcija drugih, ali uvek su izraz bilo kojih
ideja vrednosti, nastalih, odnosno kombinovanih od njih. Svako
vrednosno gledite, s kojeg stvari bivaju rangirane, izvan onih
drugih i ukrtajui se s njima, ujedno je unoenje vee ivosti u
578

njihov odnos, podsticaj za prethodno nepoznate kombinacije i

potiskivanja, ustanovljenja srodnosti i diferencija-jer naa dua
trajno tei da izjednai ono to je nejednako, da jednakome nametne razlike. Budui da novac, u obimu veem od bilo kojeg
drugog vrednosnog aspekta, stvarima daje jednakosti i nejednakosti, on izaziva bezbrojna nastojanja da se ove, s rangiranjima
na osnovu drugih vrednosti, poveu u smislu pomenute dvostruke tendencije.
Ostavimo li po strani posledice promena koliine novca,
koje tempo ivota prikazuju, takorei, kao funkciju promena te
koliine, videemo sabijanje sadraja ivota u jo jednoj posledici novanog prometa. Naime, ovome je svojstveno da tei ka
koncentraciji na srazmemo malobrojnim mestima. U pogledu lokalne difuzije, moe se postaviti skala ekonomskih objekata, o
kojoj u ovde dati samo sasvim grube naznake u vezi s nekim od
najkarakteristinijih stupnjeva. Ona poinje sa zemljoradnjom,
ija se priroda opire svakom sabijanju svojih deliminih oblasti;
ona se sigurno prikljuuje prvobitnom razdvajanju prostora. Industrijska proizvodnja je ve podlonija zbijanju: fabriki posao
predstavlja prostorno kondenzovanje nasuprot zanatu i kunoj
radinosti, modemi industrijski centar je poslovni mikrokosmos,
u koji se uliva svaka vrsta sirovine, postojea u svetu, da bi se
uobliila tako da su te forme, po svom poreklu, iz celog sveta.
Krajnju lestvicu na toj stupnjevitosti ine novani poslovi. Posredstvom apstraktnosti svoje forme, novac je izvan svih odreenih veza s prostorom: njegova dejstva se mogu protezati na
najvee udaljenosti, tavie, on je, u neku ruku, u svakom trenutku sredite jednog kruga potencijalnih dejstava; ali on doputa i
ono to je obrnuto: da se najvei vrednosni zbir sabije u
najmanju
formu - sve do eka na deset miliona dolara, koji je jednom izdao
Dej Guld (Jay Gould). Podlonosti zbijanju vrednosti posredstvom novca, a i novca posredstvom sve apstraktnijih formi tog
novca, odgovara podlonost novanih poslova zbijanju. U meri
u kojoj se privreda neke zemlje sve vie oslanja na novac, napreduje i koncentrisanje njegovih finansijskih akcija u krupnim
voritima novanog prometa. Oduvek je grad, za razliku od
sela, bio sedite novane privrede; taj odnos se ponovo javlja izmeu malih i velikih gradova, tako da je jedan engleski istoriar
579

mogao da kae da London, u celoj svojoj povesti, nikad nije delovao kao srce Engleske, katkad jeste kao mozak Engleske, ali
uvek je delovao kao njegov novanik; i ve na kraju Rimske republike kae se da svaka para, koja se izdaje u Galiji, prolazi
kroz
knjige finansijera u Rimu. Za tu centripetalnu silu finansija vezuje se interes obeju strana: primalaca novca, zato to oni, zbog
konkurencije kapitala koji se prilivaju, uzajmljuju uz jeftine kamate (u Rimuje kamama stopa bila upola od one, inae, prosene
u antici), i davalaca novca, zato to oni novac, dodue, ne pozajmljuju uz tako visoke kamatne stope kao na izolovanim mestima, ali su sigurniji u ono to je vanije - da u svako doba
uopte mogu nai njegovu primenu; zbog ega je i napomenuto
da kontrakcije novanog trita u njegovom centru bivaju uvek
bre prevladane nego na raznim takama njegove periferije. Time to je novac naao tu centralizaciju, svojstvenu njegovoj
sutini kao tendencija, on je prebrodio preliminaran stadijum, u kojem se akumulisao samo u rukama pojedinanih osoba na raznim
mestima. Centralizovanje novanog prometa na berzama delovalo je upravo opreno onoj nadmoi pojedinaca koja je ostvarivana novcem; koliko god su berze iz Liona i Antverpena u 16.
stoleu pojedinim novanim magnatima omoguavale enormne
dobiti, ipak je, zajedno s njima, mo novca objektivirana u takvoj
centralnoj tvorevini ije su snage i norme bile nadmone takoe
nad najmonijim pojedincima, pa su spreavale da ikad vie neka
pojedinana kua tako odreuje tok svetske povesti kao to je to
jo mogla kua Fugerovih. Dublji razlog za obrazovanje finansijskih centara lei, oito, u karakteru novca koji ima svojstvo
relativnosti: zato to, s jedne strane, on izraava samo vrednosne
odnose meu robama, zato to, s druge strane, svaki odreeni
kvantum novca poseduje vrednost koja se moe utvrditi manje
neposredno nego koliina bilo koje druge robe, tavie, vie od
ijedne druge dobija znaaj iskljuivo uporeivanjem s ponuenim ukupnim kvantumom uopte - zbog svega toga e njegovo
maksimalno koncentrisanje na jednu taku, neprekidno meusobno suprotstavljanje to veih svota, izjednaavanje jednog
pretenog dela ponude i tranje uopte, dovoditi do vee vred580

like god razlike u novanoj ceni te merice bile. A jedna koliina

novca ima svoje znaenje samo u susretu s drugim robama; ukoliko je vie njih s kojima se susree, utoliko izvesnije i
pravednije
dobija to znaenje; zato ne samo da - ljudi kao i stvari - sve zlatu tei, nego i novac tei svemu, tei da se sastane s drugim
novcem, sa svim mogunim vrednostima i njihovim vlasnicima.
I
taj isti sklop u obrnutom smeru: slivanje mnogih ljudi ka
jednome, proizvodi posebno jaku potrebu za novcem. U
Nemakoj
je
nastala poglavita tranja za novcem posredstvom
godinjih
sajmova, koje su ustrojavali teritorijalni gospodari da bi
profitirali
od zamene kovanog novca i od carine na robu. Ovim
prinudnim
koncentrisanjem trgovinskog prometa jedne vee
teritorije
na
jednoj taki vrlo je pojaana elja za kupovinom i
prometom,
i
tek time je upotreba novca postajala opta nunost. Gde
god
se
susree mnogo ljudi, novac e biti srazmerno vie traen.
Zbog
svoje, po sebi indiferentne prirode, novac je najpodesniji
most
i
sredstvo za sporazumevanje izmeu mnogih i razliitih
linosti;
to je njih vie, to slabija postaju podruja na kojima
drugi,
a
ne
novani interesi, mogu da obrazuju bazu svog prometa.
Iz svega ovoga proizlazi u kojoj meri novac oznaava pojaavanje tempa ivota, koliko se on meri brojem i raznolikou
utisaka i podsticaja, koji dolaze i jedni druge smenjuju. Tendencija novca da se sliva na jedno mesto, pa da se, mada ne u ruci
pojedinca ve, ipak, u lokalno usko ogranienim centrima akumulise, da interese individua, a time i njih same okuplja, da ih
dovodi u dodir na nekom zajednikom tlu, pa da tako - kako to
581

prvi nazvao vreme skupim dobrom. Najodluniji simbol za sve

te korelacije je berza. Tu su ekonomske vrednosti i interesi, potpuno svedeni na svoj novani izraz, postigli najtenje lokalno
spajanje i svoje i svojih nosilaca, da bi time dobili najbre izjednaenje, raspodelu, procenu. Ova dvostruka kondenzovanost vrednosti u novanu formu i novanog prometa u berzansku formu - omoguava da vrednosti u najkraem vremenu projure kroz
najvei broj ruku: na Njujorkoj berzi godinje se petostruki iznos etve pamuka u pekulacijama prometne u pamuk, a ve
1887. godine je ta berza prodala pedesetostruki godinji iznos
petroleja: uestalost obrta raste u meri u kojoj slabi kurs neke
robe - tavie, upravo su kolebanja kursau 16. stoleu tek i razvila redovan berzanski posao u kraljevskim pismima, vladarskim obveznicama. Njihovim posredstvom - a one su proizale
iz promenljivog kredita, na primer, francuske Krune - dat je sasvim drugi podsticaj za kupovinu i prodaju nego kad je postojala
stabilnost vrednosti. Mogunost da novac dozvoljava da se svaka promena procene bezuslovno izrazi elastino, nuno beskrajno uzdie samu tu promenu, ak je mnogostruko proizvodi. A
tome je ne samo uzrok nego i posledica toga ba injenica da je
berza, centar novanog prometa i, u neku ruku, geometrijsko
mesto svih pomenutih promena procena, ujedno taka najvee
konstitucionalne uzburkanosti privrednog ivota: njeno sangvinino-kolerino kolebanje izmeu optimizma i pesimizma, njena nervozna reakcija na ponderabilije i imponderabilije, brzina
kojom se svaki momenat, koji menja stanje, hvata, ali takoe i
zaboravlja pre onog sledeeg - sve to predstavlja ekstremno
jaanje tempa ivota, grozniavu uzburkanost i kondenzovanje
njegovih modifikacija, u kojima specifini uticaj novca na tok
psihikog ivota postaje upadljivo oigledan.
Najzad, brzina koja je svojstvena opticaju novca, nasuprot
svim drugim objektima, opti tempo ivota, raste neposredno i u
istoj meri u kojoj novac postaje opti centar interesa. Okrugli oblik kovanog novca, usled kojeg on mora da se kotrlja, simbolizuje ritam kretanja koji novac saoptava prometu: ak i tamo gde
je kovani novac izvorno bio uglast, nuno su upotrebom uglaane najpre ugaone ivice, pa su postale priblino zaokrugljene;
tako su fizike nunosti obezbedile intenzitetu prometa najpo-

582

voljniji mu oblik kao oruu. Pre stotinu godina postojao je u

zemljama oko Nila esto ak i novac u vidu kugle, od stakla,
drveta, ahata - dokazujui razliitou materije da je njegova
forma razlog za omiljenost koja mu je pripisivana. Tako je, ipak,
vie nego sluajan sticaj oznaka kad se, u pogledu celih novanih svota, pojavljuje princip zaokruivanja, i to tek s rastuom novanom privredom. Zaokruivanje je relativno moderan
pojam. Najprimitivnija forma uputnica engleskoj riznici bili su
raboi, koji su glasili na sasvim proizvoljne, nejednake iznose,
pa
su esto bili u opticaju kao novac. Teku 18. stoleu su ih zamenili papirni indosamani, a predstavljali su odreene okrugle
iznose od pet funti i vie. Uopte je upadljivo koliko se
malo
ranije,
ak i pri velikim iznosima, gledalo na to zaokruivanje.
Nisu
retki sluajevi kao to je taj da su Fugeri preuzeli da isplate
1530.
godine za cara Ferdinanda 275.333 florina i 20 kruna, a i
da
je
njima 1577. godine car Maksimilijan II dugovao 220.674
florina. Istim tokom odvija se i razvitak akcionarskog
sistema.
Akcijski kapital Istonoindijske kompanije u Nizozemskoj
mogao
se, u 17. stoleu, razloiti na sasvim proizvoljno velike
delove.
Tek je ubrzanje prometa dovelo do toga da je, konano,
vrsta
jedinica od 500 flamanskih funti postala jedini delimini
iznos
u
trgovini i akcija kao takva. Jo i danas se u mestima
veeg
novanog prometa odvija i sitna trgovina s okruglim
svotama,
dok se cene na udaljenim mestima velegraaninu ine
neobino
583

gog objekta. U anglosaksonskoj i normanskoj Engleskoj svi nameti su pogaali iskljuivo zemljini posed; u 12. stoleu prelo
se na optereivanje zakupnina i posedovanja stoke; ubrzo potom
su odreeni delovi pokretne imovine (4., 7., 13. deo) uzimani kao
porez. Tako su poreski objekti postajali sve pokretniji, sve dok
se, konano, nije pojavio novani prihod kao pravi temelj oporezivanja. Time on dobija dotad neuven stepen pokretnosti i nijansiranja, i proizvodi, uz veu sigurnost ukupnog prinosa, ipak
znatno veu varijabilnost i godinje kolebanje u davanju pojedinca. - Iz ovog neposrednog znaaja i naglaavanja zemljita ili
novca za tempo ivota proizlazi objanjenje, s jedne strane, velike vrednosti koju konzervativni narodi pripisuju zemljoradnji.
Kinezi su uvereni da samo ona obezbeuje mir i postojanost drava, pa su, valjda na osnovu te veze, pridali ogroman znaaj
prodaji zemlje; tako da se veina kupovina zemlje tamo obavlja
samo privatim i uz odricanje od unoenja u zemljine knjige.
Meutim, gde god se ostvarilo ubrzanje privrednog ivota, iji je
nosilac bio novac, ono je, s druge strane, teilo da oprenu mu
formu zemljinog poseda, ipak, uskladi sa svojim ritmom. U 18.
stoleu je drava Pensilvanija emitovala hipoteke na privatna
zemljita, pa je dopustila da pojedini njihovi delovi uu u opticaj
kao papirni novac: o tome je Franklin pisao da su ti papiri u
stvarnosti kovana zemlja. Odgovarajue ovome, kod nas je s konzervativne strane isticano da je hipotekarno zakonodavstvo tokom
poslednje decenije delovalo u pravcu slabljenja vrstine zemljinog poseda, pa je njega pretvorilo u neku vrstu papirnog novca, koji se moe davati u proizvoljno velikom broju papira o
udelu; tako daje, kako se izrazio i Valdek (Waldeck), zemljini
posed tu samo zato da bi bio izloen prinudnoj javnoj prodaji.
Veoma je karakteristino da modemi ivot mobilie svoje sadraje takoe u sasvim spoljanjem smislu, i na nekim takama izvan svega poznatoga. Srednji vek i jo sama renesansa malo su
upotrebljavali ono to su za nas sada mobilije u najuem znaenju. Ormani, kredenci, klupe bili su ugraeni u drvenu oplatu
zidova, stolovi i stolice toliko teki da su esto bili nepokretni;
skoro da nije ni bilo sitnih predmeta pokustva, koji su se mogli
pomerati tamo-amo. Tek potom su predmeti nametaja postali, u
neku ruku, mobilni kao i kapital. I, najzad, kao primer te moi
584

novanoprivrednog kretanja da svom tempu podredi ostale sadraje ivota, naveu jednu pravnu odredbu. Staro juristiko
naelo glasi da se predmet, oduzet od njegovog pravovaljanog
sopstvenika, mora ovome vratiti pod svim okolnostima, ak i
kada ga je trenutni vlasnik poteno stekao. To ne vai samo kad
je posredi novac: po rimskom, kao i po modemom pravu, ukradena novana svota ne sme se, im je nju, u dobroj veri, stekla
neka trea osoba, od nje oduzeti u korist pokradenoga. Oito je
taj izuzetak iziskivala praksa poslovnog prometa, koji bi bez njega bio izuzetno otean, onespokojen, prekidan. Meutim, u novije doba, taj ukaz o restituciji proiren je i na sve ostale objekte,
ukoliko su i oni u sferi trgovinskog zakonodavstva. To, dakle,
znai: ubrzanje opticaja u robnom prometu pribliava svaku
robu karakteru pukog novca, doputa joj da funkcionie samo
kao novana vrednost, pa je zato podreuje odredbama koje novac mora da zahteva u svrhu lakog ostvarenja svoga prometa!
Ako elimo da okarakteriemo doprinos odreenju tempa
ivota koji novac daje svojim karakterom, a odvojeno od njegovih tehnikih posledica, o kojima smo prvo govorili, to bismo
mogli na osnovu sledeeg razmiljanja. U tanijoj analizi pojma
istrajavanja i promene pokazuje se dvojaka suprotnost u nainu
na koji se on ostvaruje. Ako pogledamo supstanciju sveta, lako
emo doi do ideje jednog , nepromenljivog bivstva
koje, iskljuivanjem svakog umnoavanja ili smanjivanja, stvarima daje karakter apsolutnog istrajavanja. A ako, s druge strane,
pogledamo uoblienje te supstancije, videemo da je u njoj istrajavanje apsolutno ukinuto, neprekidno se jedna forma pretvara u
drugu, pa svet prua prizor nekog perpetuum mobile. Ovo je kosmoloki dvojaki aspekt bivstvujueg, koji je esto ukazivao na
metafiziku sferu. Ipak, unutar dublje smetene empirije ta suprotnost izmeu istrajavanja i kretanja raspodeljuje se na drugi
nain. Naime, ako posmatramo sliku sveta, takvu kakva nam se
neposredno nudi, videemo da upravo izvesne forme istrajavaju
tokom nekog vremena, dok su realni elementi, od kojih su one
sazdane, u neprekidnom kretanju. Tako istrajava duga, u sluaju
neprestanog pomeranja poloaja vodenih delia; organska forma
pri stalnoj razmeni tvari koje nju izgrauju; tavie, kod svake
anorganske stvari koja neko vreme postoji kao takva, ipak, istra585

java samo odnos i naizmenino delovanje njenih najmanjih delova, dok su ovi sami u neprekidnim molekularnim kretanjima,
koja izmiu naem oku. Dakle, tu je realnost u neprekidnom
toku, pa dok mi njega, takorei, zbog manjkave otrine vida, ne
moemo neposredno da konstatujemo, forme i konstelacije kretanja kondenzuju se u pojavu trajnog objekta.
Pored ovih dveju suprotnosti u primeni pojma istrajavanja i
kretanja na predstavljeni svet, postoji i trea suprotnost. Naime,
istrajavanje moe imati smisao koji njega stavlja s one strane
svakog, ma koliko rastegnutog vremenskog trajanja. Najjednostavniji, ali nama ovde dostupni sluaj toga jeste prirodni zakon.
Vaenje prirodnog zakona sastoji se u tome to iz izvesne konstelacije elemenata objektivno nuno sledi jedno odreeno dejstvo.
Dakle, ova nunost je sasvim nezavisna od toga kada nastupaju u
stvarnosti njene pretpostavke; jednom ili milion puta, sada ili
kroz sto hiljada godina; vaenje tog zakona je veno u smislu
bezvremenosti; po svojoj sutini i pojmu, on iskljuuje svaku
promenu ili kretanje. Zato je ovde nebitno to to mi nijednom
pojedinanom zakonu ne smemo bezuslovno sigurno pripisivati to
bezuslovno vaenje: i to, ne samo zbog neizbene ispravljivosti
naeg saznanja uopte, koje esto ponavljanu, ali sluajnu kombinaciju pojava nikakvim nepogreivim kriterijumom ne moe
da razlikuje od stvarne zakonske povezanosti; nego, pre svega,
zato to svaki prirodni zakon, ipak, vai samo za odreeno
duhovno ustrojstvo, dok bi, za neko drugo, odstupajue formulisanje
istog stanja stvari znailo istinu. A poto ljudski duh podlee
razvitku, koliko god spor i neprimetan on bio, ne moe postojati
nikakav, u datom trenutku vaei zakon, koji bi izmicao promeni
u toku vremena. Samo, ova promena se tie jedino svagda spoznatljivog sadraja prirodne zakonitosti, ne njenog smisla i pojma; ideja zakona, koja stoji iznad svih pojedinanih od njegovih
nepotpunih ostvarenja, ali iz koje ona izvlae svoje ukupno pravo i znaaj lei u pomenutoj onostranosti svakog kretanja, u
onom vaenju koje je nezavisno od svih datosti, zato to su one
promenljive. Za ovu svojevrsnu apsolutnu formu istrajavanja
nuno postoji pandan u jednoj odgovarajuoj formi kretanja.
Kao to se istrajavanje moe protegnuti preko granica makar ko586

prirodnog zakona ili matematike formule apsolutno poniteno

svako odnoenje na jedan odreeni vremenski momenat: tako se
promena i kretanje mogu zamiljati kao toliko apsolutni da
uopte vie ne postoji njihova odreena vremenska mera; ako se
svekoliko kretanje odvija izmeu nekog ovde i nekog tamo, onda
je, pri ovoj apsolutnoj promeni species aeternitatis s obrnutim
predznakom - to ovde sasvim iezlo. Ako pomenuti bezvremenski objekti vae u formi istrajavanja, onda ovi drugi vae u
formi prelaska, ne-trajanja. Ja nimalo ne sumnjam u to da je takoe ovaj par suprotnosti dovoljno obuhvatan da primi u sebe
jednu sliku sveta. Ako se, s jedne strane, poznaju svi zakoni koji
vladaju stvarnou, onda bi se ova, zahvaljujui kompleksu tih
zakona, stvarno svela na svoju apsolutnu sadrinu, na svoje bezvremenski veno znaenje, mada se stvarnost ne moe konstruisati
iz toga, jer se zakon kao takav, po svom idejnom sadraju, odnosi
sasvim ravnoduno prema svakom pojedinanom sluaju svog
ostvarenja. A upravo zato to se sadraj stvarnosti bez ostatka
utapa u zakone, koji neprestano proizvode posledice iz uzroka i
to to je upravo bilo posledica, u istom trenutku, ve putaju da
deluje kao uzrok - upravo zato se, s druge strane, stvarnost, konkretna, istorijska, iskuenju podlona pojava sveta moe sagledati u pomenutom apsolutnom toku, na koji upuuju Heraklitove
simboline izjave. Ako se slika sveta svede na tu suprotnost, onda je sve to je uopte trajno, to upuuje preko okvira momenta,
izvueno iz stvarnosti i sabrano u pomenutom idejnom carstvu
pukih zakona; u samoj stvarnosti stvari uopte ne traju u vremenu; nesmirenou, s kojom se u svakom trenutku nude primeni
zakona, opet svaka forma ve u trenutku svog nastajanja biva
rastoena, ona ivi, takorei, samo u svom bivanju razorenom, svako njeno ovravanje u trajne, makar koliko kratkotrajne stvari
jeste nepotpuno obuhvatanje, koje ne moe da sledi tempo samih
kretanja stvarnosti. Tako, ono to je apsolutno trajno i ono to
apsolutno nije trajno predstavlja neto u ta i u ije jedinstvo bez
ostatka ulazi celina bivstva.
Za karakter sveta kao apsolutnog kretanja sigurno ne postoji
587

u stanju mirovanja, sastoji se u anticipaciji njegovog daljeg kretanja. On nije nita kao nosilac kretanja u kojem je potpuno
poniteno upravo sve to nije kretanje; on je, takorei, actus purus on ivi u neprekidnom samoospoljavanju iz svake date
take, pa tako ini suprotan pol i direktnu negaciju svakog za-sebe-bivstva.
Ali moda se on pomenutom suprotnom nainu formulisanja stvarnosti ne manje pokazuje i kao simbol. Razume se, po
svojoj sutini je pojedinana novana koliina u neprekidnom
kretanju; ali upravo samo zato to se vrednost, koju je on
predstavio, odnosi prema pojedinanim vrednosnim predmetima kao
opti zakon prema konkretnim uoblienjima u kojima se on
ostvaruje. Ako zakon, ak stojei s one strane svih kretanja, ipak predstavlja njihovu formu i osnovu, onda je apstraktna vrednost imovine, koja se nije raspala na pojedinane vrednosti i za koju
novac
postoji kao njen nosilac, u neku ruku, dua i odreenje privrednih kretanja. Dok je novac kao opipljiva pojedinanost najnestalnija stvar spoljno-praktinog sveta, on je, po svom sadraju,
najpostojanija stvar; on stoji kao taka indiferencije i izjednaavanja izmeu svih ostalih sadraja sveta, njegov idejni smisao
je, kao i smisao zakona, da svim stvarima d meru, a da sebe ne
meri njima - smisao ije je totalno realizovanje, razume se, moguno samo u nekom beskonanom razvitku. On izraava odnos
koji postoji izmeu privrednih dobara, a njihovom strujanju odoleva isto tako stabilno koliko i brojana proporcija odoleva mnogostrukim i promenljivim predmetima iji odnos ona prikazuje, i
kao to formula zakona gravitacije odoleva masama materije i
njihovim beskonano raznolikim kretanjima. Kao to opti
pojam,
u svom logikom vaenju nezavisan od broja i modifikacije
svojih
ostvarenja, takorei, navodi upravo njihov zakon, tako je novac tj. onaj unutranji smisao zahvaljujui kojem pojedinani komad
metala ili papira postaje novac - opti pojam stvari, ukoliko su
one
privrednog karaktera. One ne moraju da budu privrednog karak588

relativan, tj. svaka nalazi svoju logiku i psiholoku mogunost

da tumai svet kod one druge. Samo zato to se realnost nalazi u
apsolutnoj pokrenutosti, ima nekog smisla da se, u odnosu na
nju, zastupa idejni sistem bezvremenski vaeih zakonitosti;
obrnuto, samo zato to ove postoje, pomenuta struja bivstvovanja uopte oznaiva je i uhvatljiva, umesto da se raspadne na
haos, nepodloan kvalifikovanju. Opta relativnost sveta, na
prvi pogled, uobiajena samo na jednoj strani ove suprotnosti, u
stvarnosti i drugu uvlai u sebe, pa se pokazuje kao gospodar
tamo gde je, naizgled, upravo samo jedna strana - kao to novac
nad svojim znaenjem kao pojedinana privredna vrednost gradi
ono vie znaenje: da predstavlja apstraktnu privrednu vrednost
uopte, te obe funkcije zaplie u nerazdvojnu korelaciju, u kojoj
nijedna nije prva.
Budui da ovde jedna tvorevina istorijskog sveta simbolizuje
objektivno ponaanje stvari, ona izmeu tog sveta i ovog ponaanja uspostavlja posebnu vezu. to vie ivot i drutvo dobijaju
karakter novane privrede, to se delotvornije i jasnije u svesnom
ivotu izraava relativistiki karakter bivstva, poto novac nije
nita drugo ve - u posebnoj tvorevini ovaploena - relativnost
privrednih predmeta, koja oznaava njihovu vrednost. I kao to
je apsolutistiki pogled na svet predstavljao odreen intelektualni stupanj razvitka, u korelaciji s odgovarajuim praktinim,
ekonomskim, uvstvenim oblikovanjem ljudskih stvari - tako
relativistiki pogled na svet, naizgled, izraava ili, tanije, jeste
trenutni odnos prilagoavanja naeg intelekta, potvren pandanom socijalnog i subjektivnog ivota, koji je u novcu naao isto
tako realno delotvornog nosioca kao i odraavajui simbol njegovih formi i kretanja.

589

GEORG ZIMEL I NACIONALNA

EKONOMIJA
Napomene o renesansi njegove Filozofije novca
1. Filozof kulture kao ekonomista
Tekoe temeljnog bavljenja Zimelovom Filozofijom novca 1
proizlaze iz toga to on kao filozof postaje teoretiar nacionalne
ekonomije. Ovu reenicu valja najozbiljnije shvatiti. Njome se
iskazuje da Zimel nikako ne argumentie samo kao filozof, niti,
kako na to upuuje njegovo delo sa peatom nauke o kulturi,
ekonomski kao filozof kulture 2 . tavie, njega ekonomistom ini
zamisao njegovog rada, pre svega ona metodska pretenzija da
analitiki utemelji novanu funkciju 3 . To bi takoe savremene
ekonomiste trebalo da podstakne da se, sto godina posle pojave
njegove knjige, na savetovanjima pozabave Zimelom.
Svakako, to Zimela ne ini ponovno otkrivenim klasikom
nacionalne ekonomije. Naprotiv, njegov ekonomski temelj e,
kao to emo videti, ostati sasvim krhak. Tako, prvi, analitiki
deo knjige, sa svoenjem funkcije novca ne razmenski odnos
subjekt-objekt, jasno poiva na neoklasinoj ekonomiji - veza
koja poputa, u drugom, sintetikom delu, s naglaavanjem

Objavljena 1900. Ovde su citati dati prema treem izdanju iz 1920.

2
Zimel svugde upotrebljava izraz nacionalna ekonomija (Nationalkonomie).
3
fon Flotov (von Flotow) znaajno dosledno zastupa tu poziciju (1995).

591

samostalne funkcije novca, koja novcu daje vrednost sui generis 4 . Dok Zimel ovim pribegava funkciji novca kao razmenskog
sredstva, on kasnije naglaava takvu funkciju novca koja se moe ekonomski tumaiti u jednom optem smislu kao kategorija
imovine, ije vrednosno odreenje, meutim, nije pekunijame
prirode - te u najboljem sluaju radimentamo odgovara kejnzijanskoj predstavi o novcu kao sredstvu za ouvanje vrednosti.
Meutim, manjkava korespodencija sa tradicionalnom ekonomskom teorijom ne tie se, kao to emo videti, ekonomske
sadrine funkcije novca, koja odreuje sintetiki deo knjige. Naprotiv, Zimel ak sa interpretacijom ove kao obaveze za sobom
ostavlja ne samo vezu funkcije novca s teorijom razmene, nego
takoe daleko prevazilazi uobiajenu predstavu ekonomske teorije o jednoj nepekunijamoj kategoriji novca (i time - da ostanemo u utilitaristikom argonu - takvoj koja stvara korist).
Dodue, time se Zimelovo naporedno postavljanje obeju funkcija novca prikazuje protivrenim, ali se ujedno Filozofiji novca
daje kulturnoantropoloki momenat. Zimel ga razvija naroito u
dvema poslednjim glavama knjige (a time i sintetikog dela),
koje se odnose na teme o monetarizovanju obeleja vezanih za
osobe, kakve seu od prostitucije do preinaenja prava, kao i
uopteno nanovani ekvivalent rada (peta glava nosi naslov
Novani ekvivalent linih vrednosti ) - da bi se to slilo u refleksije o
posledicama novane privrede koja se istorijski izgrauje (Stil
ivota je, karakteristino je, naslov zavrne, este glave).
Zimelova obuzetost savremenom ekonomijom sastoji se u
tome to takoe istorijsko-kulturnoantropoloke veze imaju samo ilustrativno znaenje, budui da se oslanjaju na interpretaciju
funkcije novca koja je iskljuivo ekonomski utemeljena s one
strane filozofskih, sociolokih, psiholokih, dakle, generalno,
kulturnonaunih veza. Zimel to razjanjava u uvodnoj glavi sintetikog dela (kao etvrta glava ove knjige) tako to (istorijsko)
izgraivanje individualne slobode svodi na obaveze koje poivaju na novcu, koje su obaveze davanja kao i vraanja u novcu (ova
programska glava je naslovljena Individualna sloboda). Tako
posmatrano, dvojaka funkcija novca njegove Filozofije novca
4

fon Flotov jasno istie ovu dvojaku funkciju novca. Videti, na primer,
kod Flotova (1995), str. 8, i zatim opirno na str. 93 ff.

592

pokazuje se u tome to je drugi deo podjednako kao i prvi deo

analitiki utemeljen, budui da daje kulturnoantropoloko (pa
utoliko sasvim sintetiko) tumaenje funkcije novca kao medija
ispunjenja ugovora, te tako kao sredstva plaanja.
Analitiki prvi deo, koji pretpostavlja funkciju novca kao
razmenskog sredstva, i analitiki drugi deo, koji se odnosi na
ugovorno ispunjenje novca, ine ekonomsku supstanciju knjige
- i ine Zimela ekonomistom. Ali time Zimelova dvojaka funkcija novca dobija jednu antinomiju. Ako su dve funkcije novca meusobno oprene, samo jedna moe da bude tana, samo jedna
moe da zadovolji uslove funkcije novane privrede. Ortodoksna (neo)klasina interpretacija funkcije novca kao razmenskog
sredstva, koju skicira Zimel u analitikom delu svoje knjige, neodriva je na osnovu obaveznih metodskih razloga. U sintetikom delu razvijena funkcija novca, kao konsekvenca, znai
raskid sa liberalnom ekonomijom, takav koji se ne moe izgladiti. Odnos tenzije izmeu slobode i obaveze, koji kod Zimela karakterie novanu privredu i (u etvrtoj glavi) impresivno je
istaknut, pa dovren u istorijskom procesu sukcesivnog smenjivanja naturalnog davanja novanim davanjem, u protivrenosti
je sa katalogom normi koji se, kao u liberalnoj ekonomiji, zasniva na koincidenciji slobode i samoodreenja. Duhovnopovesna
eksplozivna snaga te protivrenosti nikako se ne moe preceniti:
jer Zimel planu drutva ija legitimnost poiva na tome to sloboda ukida nejednaku opremljenost ivota u jednakim ivotnim
ansama, suprotstavlja tvrdnju da sloboda uslovljava nejednaku
mogunost raspolaganja novcem, koja dovodi do nastajanja i
uvrivanja nejednakih ivotnih ansi.
Takve konsekvence ekonomije sa obavezom, u kojoj dunici
kao platie i poverioci kao primaoci novane kamate ine kontrapunkt figuracijama ponude i tranje ekonomije razmenskih sredstava, mogu biti razlog za Zimelovu sadanju renesansu. Na ovaj
nain njegova istorijska antropologija izmie zahtevu socijalne
nauke koji je dominirao drutvenim naukama poslednjeg stolea
od ekonomije preko sociologije, politologije, psihologije, pa sve
do povesti. I to, u dvojakom poledu: s jedne strane, kao kritika
graanskog drutva, koja dodue poiva na Marksu, ali u ovom
stoleu (naroito usled odricanja od povesnoteleolokog momenta) metodski kao i sadrajno njega daleko prevazilazi; a, s druge

38 Filozofija novca

593

strane, takoe kao afirmacija graanskog drutva, koje u odnosu

tenzije izmeu individualizovanja i podrutvljavanja odrava
svoje teleoloke i terapeutske momente. U ekonomiji je za to karakteristian onaj i dalje znatni uticaj takvog decizionizma koji u
postavci cilj-sredstvo reflektuje utemeljenje liberalne ekonomije
u
smislu ekonomije blagostanja, a time i normativno utemeljenje 5 .
Ova pretenzija socijalne nauke se, naizgled, sada iscrpljuje.
To vai za njenu kritiku, kao i za njenu afirmativnu vezu. Ovde
nema mesta razmatranju razloga - makar samo zato to su realnopovesni i duhovnopovesni uslovi tako zamreni da njih teko
moe da vidi savremenik. Stabilnost graanskog drutva, koju je
iznova potvrdio slom njenog teleolokog protivnika, socijalizma, kao i ograniavanje njegove ekonomije (s one strane jasnih
svojinskih odnosa) na severni pojas sveta (uz dodatak, kako se to
lepo kae, Japana i Izraela), predstavljaju vane simptome za to.
Oni ukazuju da, u dogledno vreme, ne treba oekivati ni propast
graanskog drutva, ni sprovoenje kapitalizma po elom svetu.
Pri tom, jedva daje ula u svest injenica da koncepti suprotni liberalnoj ekonomiji, bila to postavka cilj-sredstvo kao planskoprivredna korektura jedne trine privrede, bio to socijalizam
kao planskoprivredni kontrapunkt njoj, reflektuju katalog liberalnih normi. To poinje kod Karla Marksa, praoca kritike
drutvene nauke, iji se opus magnum naziva Kapital, a ne, recimo, Rad ili ak Socijalizam, budui da se njime (kao u podnaslovu) tei kritici politike (tj. liberalne) ekonomije, pa se nastavlja
u dvema vladajuim strujama savremenog ekonomskog miljenja, bilo da (kao u neoklasino-monetaristikoj varijanti)
decizionizam upravljanja koliinom novca, ili da (kao u kejnzijanskoj
varijanti) decizionizam politike pune zaposlenosti i blagostanja
reprodukuje katalog normi liberalne ekonomije.
Ali i ako nauka - kao i politika i javno mnenje za njima - ostanu vezani za tradicionalne strukture miljenja, ipak se kruni
podloga na kojoj oni poivaju. Realnost i shvatanje realnosti raz5
Istaknut primer za to prua postulat pune zaposlenosti, koji se moe
shvatiti kako, kejnzijanski, kao norma privredne politike, tako i, neoklasino, kao
norma trinog procesa.

594

neoliberalizmu, koji treba da odslikava uslove funkcionisanja

modernog drutva koje, pod znakom globalizacije, prevladava
nacionalne barijere privredjivanja. Ali upravo neoliberalizam ne
odgovara katalogu normi liberalne ekonomije. Realnost naeg
sveta
nije odredjena univerzalnom eficijencijom trita, to se karakterie iscrpljivanjem i razvijanjem resursa, kao ni tendencijskim
ujednaavanjem cena faktora, pre svega nivoa ivota. Stavie,
re je o uslovima funkcionisanja novane privrede, koja trinu
mo vezuje za imovinski kvalitet valute, imovinski kvalitet koji
se odredjuje, spolja, valutnom konkurencijom izmedju jakih valuta, koja potiskuje ekonomije sa slabim valutama, i, unutra,
posredstvom moi raspolaganja novcem koja kao kamatna stopa
stvara pretenziju na dohodak s one strane naknade kao faktora.
Zato su evolucija i osiromaivanje toliko bliski. Jer novac
vlada svetom. I eto nas opet kod Zimela. Kad on (recimo, na poetku etvrte glave) apostrofira obavezu kao optu ljudsku sudbinu, onda on, kao to i odgovara njegovom saznajnoteorijskom
relativizmu jednog kantovskog apriori, daje kulturnu vanost
jednoj antropolokoj univerzaliji. Obaveza postaje kulturnoantropoloka kategorija. A to, opet, ugovor ini konstitutivnim
principom drutva. Svakoj obavezi , kako se on izraava, koja
ne postoji prema pukoj ideji, odgovara pravo na zahteve nekog
drugog. Tako, obaveznosti i zahtevi kao elementi ugovora postaju konstitutivni princip drutva, ija se istorijska evolucija
dovrava u novanom ugovoru, u ulaenju u obavezu i u njenom
ispunjenju u novcu. To vezivanje individualizovanja i drutva
za novani ugovor ini Zimela modernim, stotinu godina posle
pojavljivanja njegove Filozofije novca. I to upravo i nasuprot
protagonistima jedne modeme drutvene nauke kakvi su Karl
Marks i Maks Veber. Tako, klasik Karl Marks, uhvaen u ljuture
teorije proizvodnje klasino liberalne ekonomije, realnopovesno zavrava u aporiji socijalizma, orijentisanog prema proizvodnji, kao i duhovnopovesno u aporiji sociologije koja do
danas ostaje izloena hipostazi drutva rada - bez obzira na to da
li se ono shvata u smislu afirmacije ili u smislu negacije.
Isto
tako, pretenzija na modernitet vai u odnosu na jednog
Maksa
Vebera koji, sa svojim institucionalizmom u tradiciji
595

jednog Niklasa Lumana (Luhmann) iza ije se skice teorije komunikacije opet pomalja ono razmenskoteorijsko apriori neoklasine ekonomije.
Zajednika svima je injenica da ne shvataju uslove funkcionisanja novane privrede, pre svega ne shvataju da novac kao
medijum ispunjavanja ugovora utemeljuje pretenziju na dohodak, koja znai njegovo ekonomizovanje, to je dokazivo u imovinskom kvalitetu jedne valute. Taj korak pravi jedino Zimel.
Zato i nije od velike vanosti to to on, u analitikom delu svoje
knjige, ostaje vezan za razmenskoteorijski apriori. Odnoenje na
teoriju razmene odslikava samo (do danas neprevaziene) defekte takve ekonomije koja, polazei od svog samorazumevanja kao
liberalna ekonomija, smatra nunim da funkciju novca izvodi iz
tog apriori. Ali ono to, poev od Mengera, ni do danas ne uspeva da postigne ovaj esnaf, nuno nije uspeo da postigne ni Zimel.
Zato je vano jedino to to Zimel kulturnoantropolokim ukljuivanjem funkcije novca izbegava kolski spor izmeu trine
orijentacije i intervencionizma, koji do danas karakterie liberalnu ekonomiju svih boja: od klasike preko neoklasike do kejnzijanizma. U stvari, kao njegovo divljenja vredno postignue ostaje
to to je on uspeo da odoli iskuenjima kako liberalizma tako i
istorizma: liberalizma, ije je prenoenje kataloga normi preporuivalo jedino postulat slobode 6 , i istorizma u ijoj je tradiciji
stajao i Zimel, zahvaljujui svojim kontaktima sa Smolerom
(Schmoller). Njegovu analitiku snagu najenerginije dokumentuje okolnost da se on ekonomskim odreenjem funkcije novca
suprotstavio istorijskom sociologizmu jednog Maksa Vebera;
ovde, svakako, uporedivo sa jednim Karlom Marksom, ija metodska jedinstvenost ne dovodi u pitanje ni njegovu ukorenjenost
u jednoj klasinoj liberalnoj ekonomiji.
Izbegavanje klopki, koje je Zimelu postavljalo 19. stolee,
ini ga klasikom Modeme - i njegovu Filozofiju novca modernom formom povezivanja individualizovanja i podrutvljavanja
- povezivanja koje nadilazi njihova liberalna izoblienja. Sloboda i obaveza kao kontrapunkt liberalnom postulatu slobode i
samoodreenja daju Zimelovoj filozofiji monetarni, a time i eko-

6
Tako, na primer, u novije doba, u interpretaciji Zimela kod Lejdlera
(Laidler) i Rouvea (Rowe), 1980.

596

nomski temelj. Time Zimel pojaava svest o tome da akademski

esnaf i dananjeg doba ostaje preputen predstavi o takvoj ekonomiji koja, povezujui nejednaku prvu obdarenost individua sa
jednakim ansama za korienje, zapada u oprenost sa ekonomijom iji uslovi funkcionisanja poivaju na postavci da individue mogu da raspolau medijem koji im doputa da sklapaju
ugovore. Novac vlada svetom. Ali ovaj esnaf ne zna ta da ini s
tim. Pri tom je odgovor, koji daje Zimel, sasvim jednostavan: uslov konstituisanja podrutvljavanja je novana kamata, a nije ni
proizvodnja (i nije rad), niti razmena. Ako se do kraja promisli
sintetiki deo Zimelove knjige, videe se da Zimel pokazuje da
postignue, koje proizlazi iz kamatnih obaveza 7 , utemeljuje proizvodnju i razmenu, a ne da, kao to tvrdi liberalna ekonomija,
proizvodnja i razmena ekonomije imaju primat - ni proizvodnja
posredstvom klasine ekonomije, ni razmena posredstvom neoklasine ekonomije.

2. Zaplitanje u liberalnu ekonomiju

Zimel se mora itati od kraja prema poetku, onaj drugi deo,
oznaen kao sintetiki, pre prvog dela, oznaenog kao analitiki.
Jer u drugom delu Zimel izlae filozofiju ekonomije novca, iji
filozofski deo tematizuje odnos tenzije izmeu slobode i obaveze, i njegov ekonomski deo one uslove funkcije novca koji odatle
proizlaze. Nasuprot tome, razmenskoteorijski apriori prvog dela,
koji Zimel, sledei uzanse akademskog esnafa, stavlja u osnovu
izvoenja funkcije novca, stoji u kontekstu liberalne ekonomije
- kao to i (marksistiko) uenje o vrednosti rada, koje Zimel napada s obzirom na njegovo vezivanje korisne vrednosti (alias
upotrebne vrednosti) proizvodnje za potrebu za reprodukcijom,
ostaje vezano za liberalnu ekonomiju. Karakteristino je da se
Zimel, u ovom razraunavanju argumenta evolucije teorije razmene i argumenta teorije proizvodnje, odrie veze sa funkcijom
novca, a i mora da je se odrekne.
Utoliko jasnije drugi deo odudara od razmensko teorijske
ljuture prvog dela. To ini Zimelovu Modemu krajem ovog sto-

Kod Zimela, na poetku etvrte glave.

597

lea. Tako on dokuava, mnogo tanije nego pedeset godina pre

njega Karl Marks, kome je ovo povodom stopedesetog jubileja
Komunistikog manifesta sasvim oproteno, analitiki supstrat
univerzalizovanja svetske privrede, koje se obavlja pod znakom
globalizovanja. Spajanje evolucije i sprovoenja funkcije novca,
kakvo je temelj Zimelove postavke, zasniva se na univerzalnoj
atraktivnosti jedne svetske valute, tj.: dolara - a nipoto, kako je
Marks prognozirao, na sprovoenju kapitala irom sveta.
U stvari, sprovoenje kapitala irom sveta, ije se pretenzije
na dohodak najupeatljivije manifestuju u raspoluenom svetu
zemalja s niskim i zemalja s visokim najamninama, svetu koji
poiva na razliitom imovinskom kvalitetu valuta - takvo sprovoenje kapitala je u opreci sa liberalnom ekonomijom koja, poev od Adama Smita preko Karla Marksa, pa sve do vladajue
ortodoksije naih dana, neguje idilu o individuama koje obavljaju razmenu, poteno zalau svoje resurse da bi, potkrepljene
mehanizmom konkurencije koji sniava profit, ostvarile svoje
optimalno blagostanje. U tom svetu novac ne figurira kao medij
ekonomije koji ostvaruje neki zahtev za dohodak, nego kao dobro
s posebnim svojstvima, vladajuom (neoklasinom) ekonomijom stilizovano u privatno, trajno dobro uvane realne blagajne.
Zato dvojaka uloga novca, koju na primer fon Flotov stavlja
u osnovu Filozofije novca, ostaje samo egzageza koja, dodue,
otkriva protivrenosti ekonomskog utemeljenja ali ne nalazi oslonac u ekonomskoj teoriji. Akademski esnaf ne moe funkciju
novca ni da dedukuje iz razmene, niti da je shvati kao rezultat
ekonomije obaveze. Novac je za njega prosto suvian - remetilaki faktor obrazovanja teorije. Tako dvojaka uloga novca kod
Zimela otkriva dvojaku aporiju liberalne ekonomije: na jednu
aporiju je naseo Zimel, budui daje, sledei liniju ortodoksije (i,
verovatno, naroito Mengerovu), funkciju novca vezao za razmenu; drugu aporiju je Zimel prevladao, budui da je funkciji
novca, njenim vezivanjem za koincidenciju slobode i obaveze,
ujedno dao ekonomski temelj 8 . Ako se i ostavi po strani sumnji8
To sagledavaju Lejdler i Rouve kad svoju interpretaciju Zimela stavljaju
u kontekst liberalne ekonomije, budui da oni, oslanjajui se na njegov postulat
slobode, u njegovoj Filozofiji novca ponovo nalaze ortodoksnu formu novca kao
privatno, trajno dobro. Videti Lailer/Row (1980).

598

vost metode stilizovanja novca kao kategorije imovine u dobro,

da bi mu se dala ekonomska funkcija posrednika u razmeni 9 . dedukcija novca iz razmene ne moe da izdri istorijsku proveru.
Novac (isto tako i promet dobara) istorijski su dati pre razmene,
dakle, stariji su od razmene 1 0 . Uz to, razmena, koju liberalna
ekonomija generalno, kako u njenoj klasinoj tako i u njenoj neoklasinoj varijanti, dovodei je u vezu sa razmenskom vrednou,
shvata kao razmenu ekvivalenata 1 1 , metodski iziskuje neutralnost
novca, koja iskljuuje uticaj (monetarno odredjene) kamatne stope na cene dobara. To praktikuje neoklasina teorija alokacije
pripisivanjem nivoa cena novanoj masi, pri emu neutralizovanje alokacije dobara, povrh toga, realnu blagajnu ini dobrom
ija je koliina odredjena jedino parametrijski, te, s gledita teorije cena, postaje slobodno dobro.
Tako, trinoteorijska aporija liberalne ekonomije, koja iz
razmene dobara izvodi funkciju novca, uvaljuje Zimela u dilemu
za koju moe da zahvali planu svog rada. Zato u njegovoj osnovi
nema dvojake funkcije novca kod koje novac, s jedne strane, postaje znak za razmensku vrednost, a s druge strane, osamostaljena vrednost (fon Flotov). Ovo, suprotno predlogu samog fon
Flotova, iskljuuje vezivanje Zimelove (saznajnoteorijski) relativistike pozicije za neoklasinu ekonomiju 1 2 . Jer neoklasina
ekonomija ne izvodi nikakvu odlunu funkciju novca. Prema tome, u
ovoj vezi se ona ne moe koristiti ni za takav univerzalizam
metode koji bi dopustio da se Zimelova pozicija ogranii na filozofski
tumaeni relativizam 1 3 . Oigledno je da je fon Flotov takvim
ograniavanjem hteo da izbegne opasnost da se Zimelu nametne
To
namee
nunost
ne
samo
transponovanja
novca
kao
nominalne
kategorije, uz obziranje na nivo cena, u dranje blagajne kao realne kategorije,
nego takodje iroko shvatanje pojma novca sa implikacijom u vidu nejasnog
razlikovanja noca i kredita.
Recimo, nedavno ponovo kod Helmedaga (1992), str. 56 f.
11

je klasik
str. 96 ff.
12
13

Po sebi se razume da ovo ne vai za upotrebnu vrednost alias korist. To

Marks potpuno uvideo, na to ukazuje Helmedag. Helmedag (1992).
Tako je kod fon Flotova (1995), str. 42.
Videti fon Flotov (1995), str. 93 f.

599

u smislu spajanja Mengera i molera je samo mala- u najmanju

ruku, moe se takva odbaciti. Sadrina funkcije novca koja daje
temelj evolucijskom konceptu sintetikog dela njegove knjige
apsolutno zadovoljava univerzalizam metoda obra- zovanja ekonomske teorije, ak i kad nalazi samo rudimentaran oslonac u
obrazovanju teorije koje je svojstveno liberalnoj ekonomiji.
S obzirom na okolnosti koje je Zimel zatekao, moe se nai
razumevanje za to to on u svojoj knjizi (u Predgovoru) pretpostavlja da nijedan red ovih ispitivanja nije nacionalnoekonomski . Ali to razumevanje nimalo ne menja injenicu sumnjivosti
takvog jednog shvatanja koje, uostalom, protivrei njegovom
vlastitom saznajnoteorijskom credu kad on filozofiju apostrofira
kao nauku koja tei da promilja bez pretpostavki, dok pojedinane nauke... ne ine ni korak bez dokaza, dakle, bez pretpostavki objektivne i metodske prirode - previajui da se
filozofijom novca upuuje na podruje pojedinane nauke.
Ovu saznajnoteorijsku nekonzistentnost moemo tumaiti i
tako da on samo na osnovu filozofije novca moe da raskine sa liberalnom ekonomijom. A i ako ovoga nije bio svestan, ipak je taj
raskid nedvosmislen. On se sastoji u tome to Zimel liberalni nukleus sposobnosti za trite kod opremljenosti resursima zamenjuje ekonomijom sa obavezom. To ini ugovor, umesto razmene,
konstitutivnim uslovom trinoorijentisanog privreivanja, pri
emu novac predstavlja klju za slobodu ugovora, to je manifestovano u mogunosti da se bilo koja pretenzija na imovinu
namiri
novcem. Pri tom, Zimel naelno razlikuje tri stupnja obrazovanja
novane privrede: kao prvi, ropstvo, koje ne pogaa neki odreen uinak nego samo onoga ko je subjekt tog uinka; kao drugi,
obavezu na jedan odreen proizvod rada, kao opti tip, gde
uvek u naturalnoj privredi uinak obavezuje na protivuinak; i
trei, najvii stupanj ekonomije sa obavezom postie se zamenjivanjem naturalnog davanja novanim davanjem.
Ali kod ovog treeg stupnja nije re toliko o obavezama kod
kojih je, kako konstatuje Zimel, iz proizvoda stvarno iskljuena
linost (kurziv je moj), nego, kao to je on ve ranije spoznao,
14

Fon Flotov izriito govori o pluralizmu metoda, a ne o relativizmu

metoda, da bi ga razgraniio od saznajnoteorijskog relativizma. Videti fon Flotov (1995), str. 42.

600

apstraktnoj vrednosti imovine. Svojim konceptom sa

tri
stupnja Zimel konstituie ekonomiju imovine koja
obaveze
ne
dedukuje, kako to zahteva paradigma razmene, iz
odricanja
od
potronje kod neke snabdevanosti resursima (pa tako,
moderno
izraeno, interpretira kao intertemporalnu razmenu).
tavie,
re je o ekonomiji koja prenoenje proizvoda, bilo u
naturalnoj
ili u novanoj formi, vezuje za obaveze u kojima se
izraava
mo pojedinca da privreuje - i koja se zavrava u
individualizovanju posredstvom obaveze u novcu. Ali takvo
prenoenje
nije
razmena.
Ekonomija s razmenom i ekonomija s obavezama iskljuuju
se uzajamno, jer obe razliito postavljaju apriori , prva kao razmenu, druga kao obavezu. Pri tom, samo ekonomija s obavezama moe da obuhvati funkciju novca, jer on, kako to Zimel
impresivno ilustruje drugim delom svoje knjige, svoju deljivost
2
svoju neogranienu iskoristljivost pretvara u potpuni
medij
ispunjenja ugovora - ali ne, kao to to on na ovom mestu
jo
jednom pogreno konstatuje, razmene roba ili uinaka. Kao
to
je
ve pomenuto, iroki spektar ispitivanja see od
koncepta
individualne slobode, to poiva na novanim obavezama
(etvrta
glava), preko monetarizovanja obeleja koja se odnose na
osobe,
a
obuhvataju najrazlinije aspekte od prostitucije do
preinaenja

601

gu alokacije dobara. Nasuprot tome, na Zimelov koncept sa tri

stupnja valja gledati kao na koncept korienja vrednosti imovine, kod kojeg je, na sva tri stupnja, imovinska vrednost otuiva.
Zato je na sva tri stupnja re o novanoj privredi koja se,
istina, izgrauje na prvom od dva stupnja, ali i na poslednjem
stupnju zadrava rudimentaran karakter utoliko to, pored pekunijamih, ostaju i dalje one nepekunijame obaveze. Utoliko izgraivanje novane privrede moe da znai samo potiskivanje
onih nepekunijamih pekunijamim obavezama. Meutim, novana privreda ne nastaje, kako to Zimel sugerie, iz razmenske
privrede. Ovde je nuno Zimela tititi od Zimela. Trite kod Zimela nije, kao na primer kod Lumana, mesto komunikacije, koje
svoje poslednje utemeljenje nalazi posredstvom razmene. Nasuprot tome, ono slui za sprovoenje pretenzije na dohodak: na
tritu dobara, posredstvom takve forme trita koja umanjuje
elastinost cena; na tritu imovine, posredstvom takvog odravanja oskudnih procesa proizvodnje (pomou kamatne stope
za novac) koje generie profit. A to znai da istorijska antropologija Modeme, koja se temelji na Zimelu, mora da uzima u obzir
ne samo svojstva novca u odnosu na svet dobara kao to su (kod
Zimela istaknute) deljivost i neograniena iskoristljivost, nego i
(kod Zimela ignorisanu) trinu sposobnost novca.
3. Georg Zimel ante portas?
Da li, tako, Zimel ima vrednost za program istraivanja Modeme? Videli smo da je potrebna neka ekonomska pozadina da bi
se, u istorijsko-antropolokoj tradiciji jednog Zimela, efikasno
oduprlo diskursu koji se sada orijentie jedino u sociolokom
smislu. Metaforu za tu ekonomsku pozadinu daje novac. Moderna ovoga pokazuje se, uopteno uzev, kod imovinskog kvaliteta
novca, tj. spremnosti individua da svoju imovinu dre u jednoj
odreenoj valuti. Kljune valute sveta imaju taj kvalitet. Zahvaljujui svojoj univerzalnoj prihvaenosti, one zadovoljavaju Zimelove kriterije deljivosti i neograniene iskoristljivosti, kao i
kriterijum sposobnosti za trite. Tako shvaena, globalizacija, o
kojoj se sada toliko raspravlja, predstavlja istorijski dalji razvoj
Zimelovog koncepta stila ivota . Pri tom se ekonomski prin602

cip novca koji (kako institucija centralne banke tako i trite

imovine) dre u oskudici izraava u viku ponude resursa. Zato
trita trgovaca daju normu trinoj ekonomiji. Ali viak resursa znai ujedno i nezaposlenost. Meutim, o njoj kod Zimela
(nasuprot surovosti i iznudjenosti rada) nema govora 1 5 - a
time ni o granicama line slobode, koje prate istorijski proces
sprovodjenja novane privrede (a koje drava blagostanja, kako
danas registrujemo jasnije nego ikad, moe da ukida samo nepotpuno).
Na ovom mestu se jasno vidi kako Zimelovo fiksiranje za
liberalnu paradigmu razmene popravlja njegove kulturnoantropoloke intencije. Pribegavanje paradigmi razmene implicira
pretpostavku potpune zaposlenosti resursa, to se moe formalizovati kao alokacija datog snabdevanja resursima. Pri tom, upravo sa stanovita Zimelovih intencija, mogla bi se formulisati
teorija drave blagostanja koja liberalnoj predstavi o socijalnoj
politici, kakva koriguje trini proces, suprotstavlja politiku blagostanja koja uslovima funkcionisanja novane privrede obezbeuje i proiruje prostor individualne slobode. To potvruje da
kulturna antropologija Modeme oznaava raskid sa liberalnom
ekonomijom. Na mesto liberalnog reima slobode i samoodreenja stupa povezanost slobode i obaveze. Ali time Filozofija
novca izmie liberalnom reimu tlo ispod nogu, jer se u jednoj
obavezi (to poiva na novanim ugovorima) pokazuju granice
samoodreenja koje postavlja trite, budui da ono preko kamatonosnog ne-resursa: novca - proizvodi viak ponude resursa. I
to ne shvata liberalna ekonomija, jer ona tematizuje manjkavu
eficijenciju snabdevenosti resursima (sa steajem kao ultimativnim mehanizmom sankcija) tamo gde novana privreda zadovoljava njene uslove funkcionisanja (sa proizvodnjom, koja se
odrava oskudnom, kao ekonomskim principom).
Istorijska antropologija Modeme zato nije karakteristina
po tome to se opire socioloki obojenom lamentu nad propau
vrednosti. Naprotiv, taj topos je svojstven (neo)liberalnom konzervativizmu. Georg Zimel nije Ulrih Bek (Beck). I tu se pokazuje raskid sa liberalnom ekonomijom. Njegov konzervativizam
crpe iz izvora iji se istorijsko-antropoloki momenat sastoji u
15

Videti kod Zimela, str. 346 ff

603

tome to se, u novanoj privredi sa sve irim prostorom slobode,

proiruju i obaveze koje treba platiti novcem. One odreuju, namesto samoodreene potronje koju liberalizam stavlja u sredite svoje ekonomije, ekonomiju novane privrede. To dovodi
do okolnosti da se, kako se ba sada moe jasno registrovati, istina, izbor potronje (i ovde, pre svega, diferenciranje potronje)
proiruje, ali sve obuhvatnije (individualno, kao i drutveno odrejene) obaveze ine zastarelim one tradicionalne, materijalno
orijentisane kriterije rastueg ivotnog standarda. Tu je Zimel
blii Marksu, koji se oslanja na uslove funkcionisanja kapitalizma. On sam to naglaava smatrajui da mu je osnovna namera:
izgraditi jo jedan nivo ispod istorijskog materijalizma, tako da
se omogui objanjenje za ukljuivanje ekonomskog ivota u uzroke duhovne kulture, ali da se upravo ekonomski oblici spoznaju kao rezultat dubljih vrednovanja i strujanja, psiholokih, ak
metafizikih pretpostavki (predgovor za Filozofiju novca). Ali
Marks mora - zahvaljujui svojoj projekciji na klasini liberalizam kakva mu nije doputala da odbaci onu ljuturu ekonomske
klasike koja je orijentisana prema proizvodnji i odredjena je u
smislu teorije o tritu dobara - da predstavi samo rudimentarnu
ekonomiju obaveze, ime Zimel svojom teorijom novane privrede ujedno odbacuje Marksa 1 6 .
Zato se sasvim jasno mora istai metodska striktnost s kojom Zimel sledi ovu osnovnu nameru. Ovu metodsku pretenziju
nisu takle ni njegove kulturno antropoloke intencije, ija bi
istorijska veza nametala skliznue u istorizam, koji Zimelu lino
nije bio sasvim stran, ni stanje ekonomske nauke, koje mu nije
omoguavalo da izbegne fiksiranje za paradigmu teorije razmene, u prilog teoriji novane privrede. Utoliko pre ostaje neostvarena potreba istraivakog programa istorijske antropologije
Modeme da gradi na temeljima ekonomske teorije novane
privrede.

16
Zato Zimel, kao to je ve pomenuto, kritikuje to to teorija vrednosti
rada korisnu vrednost (kod Marksa: upotrebnu vrednost) proizvodnje vezuje za
potrebu za reprodukcijom - ime izbegava proirenje pojma slobode koji, sa
etabliranjem novane privrede, pomera i vrednosne relacije (tj. relativne cene).
Zanimljivo je da Zimel u ovoj vezi naglaava afinitet klasine teorije o
vrednosti rada (i odatle izvedene teorije o ceni proizvodnje) prema socijalizmu.
Filozofija novca, peta glava, III.

604

Literatura

Flotow, v. P., 1995: Geld, Wirtschaft und Gesellschaft: Georg Simmels Philosophie des Geldes. Frankfurt am Main.
Helmedag, F., 1992: Warenproduktion mittels Arbeit. Zur Rehabilitation des Wertgasetzes. Marburg.
Laidler, D., Rowe, N., 1980: Georg Simmels Philosophy of Money : A
Feview Article for Economists des Geldes, in: Journal of Economic Literature, XVIII.
Simmel, G., 1920: Philosophie des Geldes. Dritte, unvemderte Auflage. Mnchen und Leipzig.
Hajo RIZE

605

SADRAJ
Predgovor............................................................................................................... 5

ANALITIKI DEO
Prva glava
VREDNOST I NOVAC
1.............................................................................................................................. 11
37
68

Druga glava
SUPSTANCIJALNA VREDNOST NOVCA
I......................................................................................................................... 107
135
156

Trea glava
NOVAC U SVRHOVNIM NIZOVIMA

1................................................................................................................ 202
233
270

607

SINTETIKI DEO
etvrta glava
INDIVIDUALNA SLOBODA
I 301
326
360

Peta glava
NOVANI EKVIVALENT
LINIH VREDNOSTI
I 391
442
460

esta glava
STIL IVOTA
I 484
506
538

Hajo Rize (Riese)

GEORG ZIMEL 1 NACIONALNA
EKONOMIJA
Filozof kulture kao ekonomista .................................................................
Zaplitanje u liberalnu ekonomiju...............................................................
Georg Zimel ante portas?............................................................................
Literatura ....................................................................................................

608

591
597
602
605