Naslov originala

Ernesto Che Guevara

Pasajes de la Guerra Revolucionaria

obrada: Lena
www.balkandownload.org

Ernesto e Gevara

SEANJA
NA KUBANSKU
REVOLUCIJU
Autorizovano izdanje sa ispravkama e Gevare
i s predgovorom Aleide Gevara

Sa panskog prevela
Silvija Monros-Stojakovi

Napomena panskog izdavaa

Sadanje izdanje knjige Seanja na kubansku revoluciju, koju je
napisao komandant Ernesto e Gevara, obuhvata vie od dve
godine koliko je potrajala epopeja Sijera Maestre, gde se iskrcao
brod Granma 2. decembra 1956, pa sve do pobede kubanske
revolucije 1. januara 1959.
Ovo izdanje sadri dva dela. Prvi deo obuhvata Seanja onako
kako su 1963. u izvornoj verziji objavljena kod izdavaa Union, uz
odobrenje i ispravke samog ea, s tim to su se pre toga tekstovi
pojavljivali odvojeno u asopisu Verde olivo. Drugi deo donosi
ostale prie koje su naknadno objavljene kao novinski lanci u
pomenutom asopisu, zbog ega se u njima ne prati hronoloki sled
dogaaja.
Dakle, ovom prilikom je izdanje iz 1963. proireno i ispravljeno
rukom samog Ernesta Gevare, koji je na jednom od svojih primeraka
uneo ispravke ...za ponovno mogue objavljivanje. Ove ispravke
pojavljuju se tokom itavog teksta u kurzivu, kao to se sada takoe
objavljuju i neki faksimili ispravljenih stranica.
Potovani itaoci, pozivamo vas da uivate u uzbudljivoj prii
onoga koji je bio ne samo jedan od glavnih nosilaca velikog
revolucionarnog poduhvata na Sijera Maestri nego ujedno i jedan
od njegovih najistananijih, najobjektivnijih i najverodostojnijih
hroniara.
Centar za studije e Gevara
On pres

Ovo je knjiga Seanja... ispravljena i dopunjena, ukoliko

u budunosti bude ikada ponovo tampana.
e Gevara

Predgovor
Prilikom sreivanja eove line arhive moja majka je pre nekog
vremena dok je traila jedan dokument meu papirima moga
oca nala napomenu koju je on napisao, a na kojoj je stajalo: knjiga
Seanja, ispravljena i dopunjena, ukoliko u budunosti bude ikada
ponovo tampana.
Pria poinje 8. maja 1963, kada se u rukama italaca prvi put
nala knjiga koja je donosila neke odlomke o revolucionarnom ratu,
odlomke koje je napisao e, a koje je on posle i ispravio uz neke
manje dopune i izmene u samom pisanju, za sluaj da knjiga bude
ponovo objavljena. Svi ti tekstovi nastali su na osnovu beleaka iz
njegovog ratnog dnevnika, kao to je isto uradio i s belekama s
puta, sa svojom prvom knjigom svedoanstava, mada su sada
detaljniji i napisani bolje definisanim stilom, ali sa istom sveinom i
dinamikom, prerastajui tako u hroniku izuzetne vrednosti i u
dokument isto tako izuzetnog istorijskog znaaja.
Nekoliko godina kasnije knjiga je ponovo objavljena, i u nju su
prikljueni jo neki tekstovi koji se odnose na istu tu etapu i koje je,
naravno, isto napisao e, a koji su bili objavljivani u raznim
novinama i asopisima, ali bez navedenih izmena. Potom su se
pojavila nova izdanja od kojih neka donose i predloene izmene, ali
bez odgovarajuih objanjenja, kako bi italac mogao tano da zna
gde se one nalaze.
Centar za studije e Gevara, radei na ouvanju istorijskog
pamenja, te imajui na umu manjkavosti prethodnih izdanja,
zamislio je da ponovo objavi sve ove tekstove sa svim predloenim i
jasno naznaenim izmenama, te da tako ispuni elju samog ea.
Izdanje koje itaoci sada imaju u rukama znatno je preciznije i
zaokruenije nego prethodna, jer pored napomena donosi i neke
faksimilne stranice, koje upravo pokazuju pomenute ispravke.
Centar jo jednom ima zadovoljstvo da predstavi tekst koji se
smatra jednim od eovih klasika, a koji nam omoguava da se

pribliimo vrlo posebnim trenucima njegovog ivota posredstvom

jedne jasne i neposredne proze, tako svojstvene njegovom
narativnom pristupu, gde nam on predoava kljune trenutke
gerilskih akcija koje su izveli predstavnici kubanskog naroda,
mukarci i ene posveeni osvajanju budunosti.
Ako e uspe da komunicira s vama putem ovih jedinstvenih
ratnih hronika, a naroito s mladima koji nisu bili u prilici da ih
ranije proitaju, onda ete posle itanja svakako imati bolju
predstavu o naem narodu i bolje ete razumeti jedan od najvanijih
vidova naeg revolucionarnog procesa, ali pre svega saznaete u
emu je veliina onih ljudi koji su se borili, kao i kakva su bila
njihova strahovanja, njihova ogranienja, iz ega ete upravo
doznati u emu je njihova veliina.
itajui svaku od epizoda, moi emo i sami da delujemo s njima,
da osetimo njihove brige i da uivamo u njihovim uspesima. Iz prve
ruke bie nam data analiza toga kako se razvijala borba i predoen
edukativni nain na koji su oni delovali kad god bi bili u prilici da
naprave kritiku analizu pa i autokritiku, to bez sumnje slui kao
iskustvo i nauk svima onima koji nameravaju da od revolucionarne
borbe naprave svoje oruje, a da ne naprave iste greke.
Od prvog asa kada sam proitala knjigu, u pamenje mi se
najvie urezao tekst Ubijeni tenac, koji od onda nisam zaboravila:
tano ujem lave mladunca i nasluujem oseaj krivice. Ne moe se
porei da se, kada je ovek u sreditu borbe, odluke moraju donositi
za tili as, da ponekad i brzina kojom se donose odluuje o ivotu
mnogih saboraca, i da tada moe biti uveren da je postupio
ispravno, ali da se ne moe osloboditi bola koji je neretko skopan s
takvim odlukama. Sve to ostaje u biu borca; da, oni su ljudska bia,
kao vi ili kao ja, ili kao mnogi drugi, sa svim sloenim oseanjima
koja nas kao ljude individualizuju i koja nam omoguavaju da se
oseamo pripadnicima jedne vrste.
Nadam se da ete uivati i nauiti uz ovo tivo koje je napisao
onaj koga bismo mogli da odredimo kao hroniara poslednjeg
segmenta oslobodilakog rata moga naroda. Pristupite zasedama,

donosite odluke, i borite se za slobodu zajedno s njegovim borcima

kroz dogaaje i treptaje jednog od najpredanijih i najvie voljenih
voa. Ali po zavretku itanja nemojte sputati oruje, ono
najkorisnije, dakle oruje saznanja i razumevanja i nastavimo
zajedno da se borimo za znatno bolji svet. Hasta la Victoria
Siempre!{1}
Aleida Gevara Mar
2005

PRVI DEO

Uvod
Od nekog vremena razmiljali smo kako da sainimo istoriju nae
revolucije koja bi obuhvatala njene brojne vidove i delove. esto su
njene voe privatno ili javno izrazile elju da saine tu istoriju,
ali posao je obiman, godine prolaze i seanje na pobunjeniku borbu
postepeno se rastvara u prolosti a da injenice nisu jasno fiksirane,
iako ve pripadaju ak i istoriji Amerike. Zbog toga zapoinjemo
seriju linih seanja na napade, arke, borbe, kao i na bitke u kojima
smo uestvovali. Naa namera nije da ovu fragmentarnu istoriju
iznesemo kroz seanja i nekoliko beleaka; naprotiv, elimo da se
tema razvija za sve one koji su to proiveli.
Nae lino ogranienje, dok smo se borili na nekoj odreenoj i
naznaenoj taki karte Kube, tokom cele kampanje spreilo nas je da
istovremeno uestvujemo u bitkama i dogaajima na drugim
mestima. Verujemo da moemo da ponemo od prve bitke, kako
bismo svim uesnicima revolucionarnog poduhvata omoguili da ga
ispriaju, i to na sreen nain to jest od one jedine u kojoj je
uestvovao Fidel, a koja je po nas bila nepovoljna: re je o
iznenaenju kod Alegrije de Pija.
Mnogi preiveli ute o ovoj akciji, ali svaki od njih je takoe
pozvan da iznese svoja seanja kako bi ona bila prikljuena istoriji, i
time istorija kompletirana. Traimo samo da pripoveda bude
potpuno objektivan: da nikada ne kae neto netano tek da bi
razjasnio svoju linu poziciju ili da bi je uveliao, jo manje da bi se
pravio da je bio na nekom drugom mestu. Traimo da, poto napie
nekoliko stranica tako da svako prema svom obrazovanju i
ustrojstvu moe da ih razume, bude to je mogue vie samokritian
kako bi s tih stranica uklonio sve one rei koje se ne tiu realnog
dogaaja ili onog o ijoj izvesnosti nije potpuno siguran. S druge
strane, upravo takvim nastojanjem i sami zapoinjemo svoja seanja.

Alegrija de Pio
Alegrija de Pio je mesto u provinciji Orijente, optina Nikero,
smeteno blizu Kabo Kruza, gde smo se zatekli 5. decembra 1956,
kada su nas tu nale trupe diktature.
Bili smo iscrpljeni posle peaenja koje nije bilo toliko dugo
koliko oteano. Iskrcali smo se 2. decembra na mestu poznatom kao
plaa Las Koloradas, kada smo izgubili gotovo svu opremu i hodali
beskonano dugo, satima kroz movare morske vode u novim
izmama. To je izazvalo pojavu uljeva na nogama gotovo celog
naeg ljudstva. Ali nije obua bila jedini na neprijatelj, kao ni
gljivina oboljenja. Stigli smo na Kubu posle sedam dana plovidbe
preko Meksikog zaliva i Karipskog mora, bez hrane na brodu, u
loem stanju. Gotovo svi su bili oamueni jer nisu navikli na morsko
talasanje, poto smo 25. novembra izali iz luke Tukspana, jednog
dana kada je more bilo uzburkano i plovidba zabranjena. Sve je to
ostavilo traga na trupi novajlija koji nikad pre toga nisu bili u borbi.
Od nae ratne opreme ostala je bila pokoja puka, remen i
nekoliko pokvaenih metaka. Na lekarski arsenal je bio nestao, nai
ranevi veinom su ostali u movarama. Dan ranije smo hodali nou
po stazama unutar trara{2} Sentral Nikera, koje je tada pripadalo
Huliju Lobou. Zbog naeg neiskustva, podmirivali smo glad i
utoljavali e jedui eernu trsku pored puta i ostavljajui tamo
otpatke, ali i bez toga, straarima nisu bile potrebne posebne
potrage, jer na vodi, kako smo godinama kasnije saznali, bio je
glavni krivac za izdaju poto ih je on doveo do nas. Vodi je puten
na slobodu kad smo stigli do take odmora, ime smo pogreili, i to na
nain koji emo iskusiti jo koji put tokom bitke, sve dok nismo
nauili da pojedini elementi civilnog stanovnitva, ije karakteristike
nisu poznate, moraju biti pod nadzorom kad god je re o opasnim
zonama. Nije trebalo da ga pustimo da ode, tog lanog vodia, u
takvim okolnostima.

U zoru 5. decembra malo je bilo onih koji su mogli da naine jo

koji korak; ljudi iznemogli, prevaljivali su kratka rastojanja traei
sve due predahe. Zbog toga je nareena pauza pored trara, u
retkom umarku, relativno blizu brda. Veina nas je to prepodne
prespavala. Neobini signali poeli su da se primeuju u podne,
kada su avioni biber i druge vrste manjih vojnih letelica, kao i
privatnih avionia, poeli da nadleu okolinu. Neki iz nae grupe
mirno su sekli trsku dok su avioni preletali, ne razmiljajui koliko
su vidljivi, s obzirom na niski let i sporo letenje tih neprijateljskih
aviona. Moj posao u to doba, kao lekara trupe, sastojao se u leenju
ranjenih stopala. Mislim da se seam svog poslednjeg leenja tog
dana. Zvao se Umberto Lamote, taj drug, i to je takoe bio i njegov
poslednji dan. U mom seanju se nalazi umoran i zabrinut lik kako u
rukama nosi cipele to ne moe da obuje, dok od ranca s lekovima
za prvu pomoi ide do svog poloaja.
Montane i ja smo bili naslonjeni o stablo i govorili o svojoj deci.
Jeli smo oskudno sledovanje pola kobasice i dva keksa kada je
odjeknuo pucanj, i za svega nekoliko sekundi itav uragan metaka
ili se barem tako uinilo naem uznemirenom duhu tokom tog
vatrenog krtenja nadvijao se nad grupom od 82 oveka. Moja
puka nije bila od najboljih; namerno sam takvu traio jer moje
fiziko stanje je bilo alosno posle dugog astmatinog napada koji
sam podneo tokom itavog morskog puta pa nisam eleo da se
izgubi dobro oruje u mojim rukama. Ne znam u kojem trenutku,
niti kako su se odigrale stvari; seanja su ve mutna. Seam se da
sred pucnjave, Almeida tada kapetan doe do mene da pita
kakva su nareenja, ali tamo vie nije bilo nikoga da ih izda. Kako
sam kasnije saznao, Fidel je uludo pokuao da skupi ljudstvo u
oblinjem traru do kojeg se moglo stii samo ako se pree mea.
Iznenaenje je bilo isuvie veliko, meci isuvie gusti. Almeida
ponovo preuze vostvo nad svojom grupom. U tom asu, jedan
drug ostavi kutiju s municijom gotovo do mojih nogu, to sam mu
rekao, a ovek mi je odgovorio, sa izrazom kojeg se savreno seam
zbog zebnje koju je odavalo njegovo lice, neto kao nije sad vreme

za kutiju s municijom, i odmah potom nastavi put trara (posle ga

je ubio neki od Batistinih birova). Moda je to bio prvi put kada se
preda mnom praktino postavila dilema o mojoj posveenosti
medicini ili o mojoj dunosti revolucionarnog vojnika. Ispred sebe
sam imao ranac s lekovima i kutiju s municijom; zajedno je bilo
preteko da se prenose, pa sam uzeo kutiju s municijom i ostavio
ranac kako bih preao istinu koja me je odvajala od trara. Tano
se seam Faustina Pereza kako ui na mei pucajui iz svog
automatskog pitolja. Pored mene drug po imenu Arbentosa hodao
je prema traru. Rafal koji se nije razlikovao od ostalih sustigao je
obojicu. Osetim snaan udarac u grudi i ranu na vratu; sebe tu
otpiem kao pokojnika. Arbentosa, kome je krv ikljala na nos i usta,
i koji je imao ogromnu ranu od jednog 45--kalibarskog metka, povika
neto kao ubie me i stade da sumanuto puca jer se inae u tom
trenutku niko nije video. Sa zemlje rekoh Faustinu: Skenjali me.
Faustino me pogleda sred svog posla pa mi ree da nije to nita, ali u
njegovim oima mogla je da se proita presuda u vezi s mojom
ranom.
Ostao sam da leim, ispalio metak prema brdu sledei isti mrani
p o r i v drugog ranjenika. Odmah sam poeo da razmiljam o
najboljem nainu da umrem u tom asu kada je sve izgledalo
izgubljeno. Prisetio sam se davnanje prie Deka Londona, u kojoj
se glavni junak prislonjen na stablo drveta sprema da
dostojanstveno okona svoj ivot znajui da je osuen na smrt zbog
mraza na ledenim obalama Aljaske. To je jedina jasna slika. Neko je
uei vikao da treba da se predamo, a iza se zauo glas, za koji
posle doznadoh da pripada Kamilu Sijenfuegosu, kako vie: Ovde
se niko ne predaje... i posle toga psovku. Ponse se priblii sav
usplahiren, isprekidanog disanja, pokazujui mesto gde mu je metak
po svemu sudei proao kroz plua. Rekao mi je da je ranjen, a ja
sam mu ravnoduno odgovorio da sam i ja. Nastavi da se vue
prema traru, isto kao i drugovi koji nisu bili ranjeni. Za trenutak
sam ostao sm, leei i dalje, oekujui smrt. Almeida stie do mene
i obodri me da nastavim; uprkos bolovima, ja sam to uinio i uli

smo u trar. Tamo sam video velikog druga Raula Suareza, kome je
metak razneo palac, i Faustina Pereza kako mu ga previja pored
stabla. Posle toga se sve pomutilo zbog malih aviona u niskom letu,
pri emu je bilo i mitraljeskih pranjenja koja su sejala jo veu zbrku
usred as danteovskih, as grotesknih prizora, kao to je onaj kada
je krupan borac hteo da se sakrije iza nekih trski, dok je drugi traio
tiinu usred zagluujue buke pucnjave, a da se ne zna tano zato.
Oformljena je grupa koju je vodio Almeida i u kojoj smo bili jo
Ramiro Valdes, tada porunik, i drugovi ao i Benitez. Sa
Almeidom na elu proli smo poslednju meu trara da bismo se
dokopali spasonosnog brda. U tom trenutku su se zauli prvi povici
vatra, nad trarom su se izdigli stubovi dima i vatre; mada to ne
mogu pouzdano da tvrdim, jer sam vie mislio na gorinu poraza i
neizbenu smrt nego na deavanja u vezi sa samom borbom. Hodali
smo sve dok nam no vie nije dozvolila da napredujemo, pa smo
odluili da spavamo svi zajedno na gomili, dok su nas napadali
komarci, dok su nas morili e i glad. Tako je izgledalo nae vatreno
krtenje 5. decembra 1956. u blizini Nikera. Tako je poela da se
stvara budua Pobunjenika vojska.

Bitka kod La Plate

Napad na malu kasarnu na uu reke La Plata, na Sijera Maestri,
bio je naa prva pobeda i ona je svakako odjeknula dalje i od
nepristupanog podruja gde se napad odigrao. Bio je to svima
poziv na panju, dokaz da Pobunjenika vojska postoji i da je
spremna da se bori, a za nas i potvrda o mogunosti zavrne
pobede.
etrnaestog januara 1957, svega neto vie od mesec dana posle
iznenaenja kod Alegrije de Pija, dospeli smo na reku Magdalena
koja je od La Plate odvojena zemljanim jezikom koji izlazi iz Maestre
i nestaje u moru odeljujui tako dve male uvale. Tamo smo napravili
nekoliko vebi gaanja, koje je Fidel naredio kako bi se ljudstvo
obuavalo; neki su pucali prvi put u ivotu. Tamo smo se takoe i
okupali, nakon mnogo dana kako nismo znali za higijenu, i oni koji
su mogli, presvukli su odeu. U tom trenutku je bilo 23 efektivna
oruja: 9 puaka s teleskopskim nianom, 5 poluautomatskih, 4
repetirke, 2 tompson mitraljeza, 2 automatska pitolja i 1 puka
kalibra 16. Toga dana po podne popeli smo se uz poslednju padinu
pre nego to smo stigli blizu La Plate. Do ume smo pratili uzani
puteljak kojim je malo sveta prolo tako da ga je ba za nas maetom
prokrio jedan seljak iz kraja po imenu Melkijades Elijas. To ime
nam je dao na vodi Eutimio, neophodan personal za nas i sliku
pobunjenog seljatva; ali neto kasnije ga je uhvatio Kasiljas, koji
umesto da ga ubije, kupi ga uz ponudu od 10.000 pesa i in u vojsci
ako ubije Fidela. Bio je vrlo blizu svog nauma, ali mu je ponestalo
hrabrosti da ga ostvari; meutim, njegovo delovanje je i te kako
imalo posledica jer je potkazao na logor.
U to doba, Eutimio nas je verno sluio: bio je jedan od mnogih
seljaka koji su se borili za svoje posede protiv zemljoposednika tog
podruja, a onaj koji se bori protiv zemljoposednika istovremeno se
bori protiv andarmerije koja je sluga te klase.
Tokom hodanja toga dana, zarobili smo dva seljaka za koje se

ispostavilo da su u srodstvu s vodiem. Jedan je puten na slobodu,

ali je drugi zadran kao mera opreza. Sutradan, 15. januara, ugledali
smo kasarnu La Plate, dopola izgraenu od pocinkovanih ploa, i
videli smo grupu polugolih ljudi, na kojima se ipak prepoznavala
neprijateljska uniforma. Mogli smo da primetimo kako, u est po
podne, pre zalaska sunca, stie amac prepun andarma; neki su
silazili, drugi su se penjali. Kako nismo dobro shvatali ta se tano
deava, odluili smo da napad odloimo za naredni dan.
Od svanua 16. januara kasarna je stavljena pod prismotru.
Tokom noi se povukla obalska straa; zapoeto je izvianje okoline,
ali se vojnici nisu nigde videli. U tri po podne odluili smo da se
postepeno pribliimo putu koji se iz kasarne penje pored reke ne
bismo li neto uoili. Predvee smo preli reku La Plata, koja je u
stvari plitka, i rasporedili se uz put; posle pet minuta zarobili smo
dva seljaka. Jedan od njih je podseao na potkazivaa; kad su saznali
ko smo i kad smo im rekli da nam namere nisu dobre ako ne budu
jasno govorili, izneli su dragocene podatke. Bilo je nekoliko vojnika
u kasarni, oko 15, a uz to uskoro treba da proe jedan od trojice
uvenih stareina oblasti: io Osorio. Ove stareine pripadaju
latifundiji porodice Laviti koja je stvorila ogroman feud i odravala
ga posredstvom terora, uz pomo individua poput ia Osorija.
Ubrzo posle toga pojavio se pomenuti io kako pijan jae na mazgi
nosei crneta opkorake. Universo Sanez mu je rekao da stane u
ime seoske andarmerije a ovaj je jednostavno odgovorio:
Moskito. To je bila lozinka.
Uprkos naem stravinom izgledu, mi smo ipak uspeli da
prevarimo ia Osorija jer je bio veoma pijan. Navodno ljut, Fidel
mu ree da je on pukovnik vojske i da je doao da ispita iz kog
razloga jo nisu likvidirani pobunjenici, da on moe da zae u brda i
da je zato zarastao bradom a da to to vojska radi jeste isto
smee; ukratko, prekorno se izrazio o gotovosti neprijateljskih
snaga. Vidno skruen, io Osorio ispria kako andarmi stvarno
provode svoje vreme u kasarni, gde samo jedu i ne dejstvuju; da idu
u nebitne obilaske, i empatino ponovi da treba likvidirati sve

pobunjenike. Tako je otpoelo nabrajanje prijateljskih i

neprijateljskih ljudi u kraju, diskretno ispitujui ia Osorija za sve
njih, s tim to smo, naravno, sva pitanja preokretali, ili smo njegove
odgovore prevodili naopako. Kad je io govorio da je neko lo, mi
smo ve imali osnova da kaemo da je dobar. Tako je prikupljeno
vie od dvadeset imena, a potkaziva je i dalje govorio: ispria nam
kako su poginula dva oveka tamo, ali moj general Batista me je
odmah oslobodio. Ree nam kako su upravo amarali neke seljake
koji se behu malo uzjogunili i da su osim toga, shodno njegovim
reima, andarmi nesposobni za to: putali su ih da priaju ne
kanjavajui ih. Fidel ga upita ta bi on uradio s Fidelom Kastrom
kad bi ga uhvatio, a io onda odgovori jednim reitim gestom da bi
mu razbio... a isto to je rekao i za Kresensija. Sluajte, ree
pokazujui na obuu nae trupe izraenu u Meksiku, to su cipele
kukinih sinova koje smo mi ubili. Tu, i ne znajui, io Osorio
upravo bee potpisao svoju smrtnu presudu. Na kraju, a na osnovu
Fidelovog predloga, pristao je da nas vodi kako bismo iznenadili sve
vojnike i pokazali im da su vrlo ravo pripremljeni i da ne
ispunjavaju svoju dunost.
Primakli smo se kasarni a io Osorio nam je bio vodi, iako
lino nisam bio sasvim siguran da taj ovek nije ve primetio nau
prevaru. Meutim, on je nastavio veoma bezazleno, jer je bio toliko
pripit da nije mogao uopte da rasuuje, pa smo tako iznova preli
reku da bismo se primakli kasarni. Fidel mu ree da vojni propisi
predviaju da zatvorenik mora da bude vezan: ovek se ne
suprotstavi, ve nastavi kao zatvorenik iako toga nije bio svestan.
Objasni da se jedina postavljena straa nalazi na ulazu u kasarnu i
da je tek u izgradnji i da je kua drugog predradnika po imenu
Onorio isto tu, pa nas povede do mesta blizu kasarne kuda prolazi
put za Masio. Drug Luis Krespo, danas major, poslat je u izvianje
pa se vratio s veu da su podaci koje je dao predradnik tani, jer se
vide dve graevine i u sredini crvena taka od zapaljene cigare
andarma.
Kada smo bili spremni da se pribliimo, bili smo prinueni da se

sakrijemo i da pustimo da tri straara prou na konju terajui sa

sobom kao mazgu jednog zatvorenika peice. Dok su prolazili pored
mene, seam se rei jadnog seljaka koji je govorio: Ja sam kao i vi,
i odgovora nekog oveka koji je posle identifikovan kao kaplar
Basol: Umukni i teraj dalje da te ne bih poterao biem. Mi smo
mislili da je taj seljak van opasnosti im nije u kasarni te prema tome
nije izloen paljbi u trenutku napada; meutim, sutradan, kada su
saznali za napad i njegov ishod, njega su muki ubili u Masiou.
Napad smo bili pripremili sa dvadeset dva raspoloiva oruja.
Bio je to vaan trenutak poto smo inae imali malo metaka; kasarna
je ipak morala da bude osvojena, u suprotnom znai da smo
potroili municiju, te da ostajemo bespomoni. Drug porunik Hulio
Dijaz, koji je junaki pao kod El Uvera, s Kamilom Sijenfuegosom,
Benitezom i Kalikstom Moralesom, s poluautomatskim pukama
opkolie kuu od palme s krajnje desne strane. Fidel, Universo
Sanez, Luis Krespo, Kaliksto Garsija, Fahardo danas major istog
prezimena kao na lekar Piti Fahardo, koji je pao u Eskambraju i
ja, napaemo iz centra. Raul sa svojim ljudima i Almeida sa svojim,
napae kasarnu s leve strane.
Tako smo poeli da se primiemo neprijateljskim poloajima sve
dok nismo stigli na etrdesetak metara. Bila je zgodna meseina.
Fidel je zapoeo pucnjavu s dva mitraljeska rafala koja su odmah
propraena svim raspoloivim pukama. Odmah su vojnici pozvani
na predaju, ali bez ikakvog rezultata. Kad je zapoela pucnjava,
presueno je douniku i ubici iu Osoriju.
Napad je poeo u dva sata i etrdeset minuta iza ponoi, a
straari su pruili vei otpor od oekivanog. Tu je bio i sarant koji
je imao M-1, te je uzvraao paljbom svaki put kada smo mu govorili
da se preda. Izdata je naredba da se bace nae stare granate
brazilskog tipa, pa Luis Krespo baci svoju, a i ja onu koja mi je
sledovala. Meutim, nisu eksplodirale. Raul Kastro baci dinamit bez
ikakvog efekta. Trebalo je tada da priemo i spalimo kue, ak i
rizikujui sopstveni ivot. U tim trenucima Universo Sanez pokua
da to prvi uini pa nije uspeo, posle je to pokuao Kamilo

Sijenfuegos, ali takoe nije uspeo, i na kraju smo Luis Krespo i ja

prili jednoj upi koju je on zapalio. Na svetlosti vatre mogli smo da
vidimo da su na tom mestu jednostavno uvali plodove oblinje
plantae kokosovih palmi, ali smo naloili vojnicima da napuste
borbu. Jedan od njih, u bekstvu, umalo da se nabode na puku Luisa
Krespa, koji ga rani u grudi, oduze mu oruje i tako smo nastavili da
pucamo na kuu. Kamilo Sijenfuegos iza jednog drveta krenu da
puca na saranta u bekstvu i tako potroi ono malo municije koju je
imao.
Vojnici, gotovo bez zatite, bivali su ranjeni naim mecima.
Kamilo Sijenfuegos, s nae strane prvi ue u kuu odakle su dopirali
povici o predaji. Ubrzo smo napravili bilans okraja u pogledu
oruja: 8 springfilda, 1 mitraljez tompson i nekih 1.000 metaka;
mi smo potroili nekih 500 metaka. Osim toga, imali smo remena,
goriva, noeva, odee, neto namirnica, a to se tie gubitaka, oni su
imali dva poginula i pet ranjenika, uz tri zarobljenika. Neki pored
dounika Onorija uspeli su da pobegnu. S nae strane, ni
ogrebotine. Spaljene su kue vojnika i onda smo se povukli, nakon
to smo ranjenicima ukazali najbolju moguu pomo, od ega su
trojica njih bili u ozbiljnom stanju pa su posle i preminuli, kako smo
saznali nakon konane pobede; njih smo predali na dalju negu
zarobljenim vojnicima. Jedan od tih vojnika kasnije se pridruio
trupama komandanta Raula Kastra i tako stigao do ina porunika,
a poginuo je u avionskoj nesrei poto je rat ve bio dobijen.
Na odnos prema ranjenicima oduvek se razlikovao od odnosa
vojske koja nije samo ubijala nae ranjene, nego je i svoje naputala.
Ova razlika je vremenom poela da ostavlja posledice, i time postala
jedan od inilaca nae pobede. Tamo, to je bilo veoma bolno za
mene jer sam kao lekar oseao potrebu da sauvamo zalihe za nae
trupe, Fidel naredi da se zarobljenicima predaju svi raspoloivi
lekovi radi nege ranjenih vojnika, pa smo tako i postupili. Isto tako
smo na slobodu pustili civile, i u 4.30 17. januara krenuli smo ka
Palma Moi, gde smo stigli pred zoru, brzo zalazei i traei
najnepristupanije delove Maestre.

Tuan prizor se otvarao pred naim oima: jedan kaplar i jedan

predradnik vee pre toga rekoe svim porodicama iz tog mesta da e
avijacija sve to bombardovati i da e gotovo kod veine seljaka izazvati
pravi egzodus prema obali. Kako niko nije znao za na boravak u
tom kraju, delovalo je kao da je to manevar izmeu predradnika i
seoske andarmerije, ne bi li oni od seljaka oteli njihovu zemlju i
ostala dobra, ali njihova la se podudarila s naim napadom i to je
postajala istina, tako da je teror u tom trenutku posejan pa je
egzodus bilo nemogue zaustaviti.
Ovo je bila prva pobedonosna bitka Pobunjenike vojske; desilo
se da smo u ovoj i u sledeoj bici mi jedini put za ivota nae trupe
imali vie oruja nego ljudi... Seljak nije bio spreman da se pridrui
borbi, a veza s bazama u gradu praktino nije postojala.

Bitka kod Paklenog potoka

Pakleni potok je potoi kratkog toka koji se uliva u reku Palma
Moa. Udaljavajui se od Palma Moe i idui uzvodno kroz padine
koje ga okruuju, mi smo obalom stigli do jedne male krune uvale
na brdu, gde su se izdizale dve male kolibe pa smo tu postavili
logor, praznei, naravno, kue seljaka.
Fidel je raunao da e vojska doi po nas i da e nas manje-vie
lokalizovati, pa odlui da tu postavi zasedu kako bi bili uhvaeni
neprijateljski vojnici. Shodno tome je rasporedio ljude.
Fidel je stalno nadzirao linije i iao u obilazak da bi se uverio u
delotvornost odbrane. Devetnaestog januara ujutru desio se sluaj
koji je mogao da ima teke posledice. Kao trofej iz bitke kod La
Plate, ja sam bio poneo kacigu kaplara Batistine armije te sam je sav
ponosan nosio, pa i prilikom obilaska trupa, kroz brda, a
prethodnica ula izdaleka kako stiemo i onda videla kako grupu
predvodi jedan s kacigom. Sreom, u tom trenutku su upravo istili
oruje i samo je u funkciji bila puka Kamila Sijenfuegosa, koji je
osuo paljbu na nas, mada je odmah shvatio svoju greku: prvi metak
nije pogodio metu i automatska puka se zaglavila tako da nije
mogla dalje da puca. Ovaj sluaj pokazuje stanje napetosti u kome
smo svi bili dok smo iekivali bitku kao neki vid osloboenja. To su
trenuci kada ak i oni s najdebljim ivcima oseaju izvesno klecanje
kolena i svi jedva ekaju da kucne zlatni as rata, a to je bitka.
Meutim, nije to bila elja za borbom, daleko od toga mi smo to
radili jer je bilo neophodno.
U zoru 22. januara zauli su se sporadini pucnji u oblasti reke
Palma Moa i to nas je podstaklo da odrimo svoju liniju u boljem
stanju; podstaklo nas je da se bolje priuvamo i da saekamo
predstojee prisustvo neprijateljske trupe. Poto se pretpostavljalo
da su vojnici blizu, nije bilo ni doruka ni ruka. Sa seljakom
Krespom bili smo otkrili kokoarnik pa smo racionalizovali upotrebu
jaja ostavljajui jednu koku, kao to je prirodno da bi i dalje snela.

Tog dana, s obzirom na pucnjavu koju smo uli u toku noi, Krespo
odlui da treba da pojedemo poslednje jaje, i tako smo i uradili. Bilo
je podne kada smo primetili ljudsku priliku u jednoj od koliba.
Isprva smo pomislili da neki od drugova nije posluao naredbu da se
ne priblii kui. Meutim, nije bilo tako. Jedan od vojnika diktature
doao je da ispita kolibu. Posle su se pojavila njih estorica, a kad su
krenuli, trojica su bila izloena pogledu. Mogli smo da vidimo kako
straar, poto se osvrnuo na sve strane, upa neke trave, stavlja ih
na ui u pokuaju kamuflae, te seda u hladovinu sasvim mirno, bez
ikakve strepnje na licu, jasno vidljivom kroz teleskopski nian.
Fidelov pucanj, a Fidel je otvorio vatru, usmrti ga smesta, a vojnik je
samo stigao da povikne neto kao joj majice!, te pade da ne bi
nikad vie ustao. Pucnjava je uzela maha pa su pala i dva drga
nesrenog vojnika. Odjednom sam otkrio da je u drugoj kolibi, jo
blioj mom poloaju, vojnik koji pokuava da se skloni od nae
paljbe. Videle su mu se samo noge jer ga je s mog poloaja zaklanjao
krov kolibe. Prvi put sam opalio i promaio; drugi pucanj pogodi
oveka u grudi i on pade zabadajui puku bajonetom u zemlju. Dok
me je seljak Krespo pokrivao, stigao sam do kue, odakle sam
mogao da vidim le i da uzmem municiju, puku i jo neke stvari.
ovek je dobio metak posred grudi i mora da mu je on razneo srce
pa je smrt bila trenutna; ve je ispoljavao prve znakove mrtvake
ukoenosti, moda i usled zamora svog poslednjeg dana.
Borba se odigrala izuzetnom brzinom i ubrzo smo svi poeli da
beimo, svako sa svoje strane, poto smo postigli postavljene ciljeve.
Kada smo se presabrali, ustanovili smo da smo potroili otprilike
900 metaka i da je 70 nadoknaeno iz jednog punog remena, kao i
jedna puka. Bio je to garand koji je pripao Efiheniju Ameiheirasu,
koji ga je nosio tokom bezmalo itavog rata. Izbrojana su etvorica
mrtvih kod neprijatelja, ali mesecima kasnije smo doznali, kad smo
uhvatili jednog dounika, da su ih u stvari bila petorica. Nije bila
potpuna pobeda, ali ni Pirova. Odmerili smo svoje snage s vojskom,
i pokazali se u novim okolnostima.
To nam je bitno popravilo raspoloenje i omoguilo da ceo dan

nastavimo pentrajui se na najnepristupanija brd kako bismo

izmakli poteri veih grupa neprijateljske vojske. Tako smo dospeli
na drugu stranu planine, gde smo ili uporedo s Batistinom trupom
koja se takoe dala u bekstvo, pa se popela na ista brda da bi
nastavila s druge strane. Tokom dva dana, nae trupe i trupe
neprijatelja hodale su maltene zajedno i ne primeujui to: jednom
smo spavali u dve kolibe, jedva razdvojeni malom rekom kao to je
La Plata, na svega nekoliko okuka jedni od drugih. Porunik koji je
komandovao patrolom bio je Sanez Moskera i njegovo ime se
proulo na Sijera Maestri zbog njegovih pljaki. Valja objasniti da su
pucnji koje smo mi uli nekoliko asova pre akcije bili ispaljeni kako
bi bio ubijen jedan haianski utokljunac koji nije hteo da povede
trupe do naeg sklonita. Da nisu poinili to ubistvo, ne bismo mi
bili tako pripravni.
Ponovo smo bili pretovareni, mnogi od nas su nosili i po dve
puke; u takvoj situaciji nije bilo lako prevaliti put, ali, oigledno,
moral je bio iznad svega, suprotno moralu koji je ovladao nakon
propasti kod Alegrije de Pija. Nekoliko dana ranije porazili smo
manje brojnu grupu koja se bila uanila u jednoj kasarni; sad smo u
maru porazili kolonu iji je broj prevazilazio nae snage, pa smo
mogli da shvatimo vanost koju u ovakvom ratovanju ima
likvidiranje prethodnice, jer bez prethodnice vojska ne moe da
napreduje.

Vazduni napad
Posle pobedonosne bitke protiv snaga Saneza Moskere, ili smo
obalom reke La Plata, a posle, poto smo preli reku Magdalena,
vratili smo se u oblast koju smo mi ve znali kao Karakas. Ali
atmosfera koja je tu vladala odudarala je od one koju smo osetili
kada smo se prvi put krili na toj istoj padini i kada nas je ceo narod
podravao. Sada su Kasiljasove trupe prole tuda i posejale teror na
celom podruju. Seljaci su otili i samo su ostale prazne kolibe i
poneka ivotinja koju bismo mi rtvovali radi jela. Iskustvo nam je
govorilo da nije uputno iveti po kuama, tako da, poto smo
prenoili u jednoj od njih, koja je bila izdvojena, popeli smo se
uzbrdo i postavili logor pored bare, gotovo na vrhu brda kod
Karakasa.
Tamo doe do mene Manuel Fahardo, da me upita moe li se
dogoditi da izgubimo rat. Na odgovor, nezavisno od euforije i
pobeda, bio je uvek isti: rat se dobija bez pogovora. Objasnio mi je
da me to pita jer mu je izvesni Moran rekao da nije mogue dobiti
rat, da nam se crno pie, i da ga je pozvao da napusti borbu. Preneo
sam Fidelu ove informacije i otkrio sam da je upravo taj Moran sm
ve bio izvestio Fidela Kastra kako opipava puls ljudstvu da proveri
moral trupe. Sloili smo se da to nije najprimereniji nain, i Fidel
odra manju bukvicu pozivajui na veu disciplinu i objanjavajui
kakve sve opasnosti vrebaju ako se ona ne potuje. Uz to je najavio
da e tri prekraja biti kanjena smrtnom kaznom: neposlunost,
dezerterstvo i defetizam.
Situacija nije tih dana bila previe vesela. Kolona, bez bodrosti
koja se kuje u borbi a uz to i bez jasne ideoloke svesti, nikako da se
konsoliduje. Jedan dan jedan, drugi dan drugi drugovi su nestajali;
traili su funkcije koje su ponekad bile znatno opasnije u gradu, ali
koje su uvek znaile bekstvo pred nemilosrdnim uslovima brda.
Ipak, vojniki ivot se nastavljao svojim tokom. Moran zvani
Galicijac nije tedeo snage traei hranu i uspostavljajui veze sa

seljacima iz oblinjih mesta.

U takvim smo uslovima bili 30. januara ujutru. Eutimio Gera,
izdajnik, bio je zatraio dozvolu da obie bolesnu majku, i Fidel mu
to odobri, dajui mu uz to i neto novca za put. Prema njegovim
reima, put e potrajati nekoliko nedelja; mi jo nismo bili shvatili
niz injenica koje su kasnije bile jasno razjanjene naknadnim
ponaanjem pomenutog. Kad se iznova prikljuio trupi, Eutimio
ree da je bio stigao blizu Palma Moe kada je doznao da su nam
vladine snage na tragu i da je pokuao da nas obavesti, ali da je
samo naiao na leeve nekih vojnika u Delfinovoj kolibi, a Delfin je
jedan od seljaka na ijem imanju se odigrala bitka kod Paklenog
potoka, i da je sledio na trag kroz Sijeru dok nas nije tamo naao. U
stvari, desilo se da je on bio uhvaen i da je ve radio kao agent
neprijatelja, jer je pristao da primi novanu nadoknadu i vojni in
ako ubije Fidela.
Kao deo plana, Eutimio bee napustio logor dan ranije, i ujutru,
posle hladne noi, kad smo tek ustajali, zauli smo brujanje aviona
koje nismo mogli da lokalizujemo jer smo bili na brdu. Vatra za
kuvanje je bila upaljena dvesta metara nie, pored male bare, tamo
gde je logorovao pic prethodnice. Odjednom se zaulo pikiranje
borbenog aviona i tektanje mitraljeza, a ubrzo potom i bombe.
Nae iskustvo je bilo veoma nedovoljno u tim trenucima, dok smo
odasvud sluali pucnjeve. Meci kalibra 50 milimetara eksplodirali bi
u dodiru s tlom i padajui blizu nas stvarali su utisak da izlaze iz
samog brda, dok su se istovremeno uli i mitraljeski pucnji iz
vazduha. To nas je navelo na pomisao da je posredi zapravo
kopneni napad.
Nareeno mi je da saekam ljude sa pica prethodnice i da
prikupim stvari koje smo ostavili zbog vazdunog napada. Mesto
okupljanja bila je Dimna jama. U tom trenutku moj drug je bio ao,
veteran panskog rata. Saekali smo neko vreme da stigne neko od
nestalih drugova, ali nismo nikoga nali. Krenuli smo da pratimo
tragove kolone sledei neke neprecizne znakove i nosei veliki
tovar, dok nismo odluili da sednemo i predahnemo na istini ume.

Nakon nekog vremena, kad smo zauli buku i primetili kretanje,

videli smo da i oni napreduju sledei iste tragove koje su sledilli i
Giljermo Garsija (sada major) i Serhio Akunja, obojica pripadnici
prethodnice, koji su dolazili da se pripoje grupi. Posle izvesnog
razmatranja, Giljermo, Garsija i ja ponovo smo krenuli prema logoru
da vidimo ta se deava, jer se nije uo nikakav zvuk: avioni su bili
nestali. Videli smo prizor pustoi: s neobinom preciznou koja se
tokom rata, sreom, vie nije ponovila, kuhinja je bila napadnuta,
pe razbijena u paramparad usled dejstva mitraljeza, a jedna
bomba je eksplodirala tano posred logora nae prethodnice, ali tek
neto posle povlaenja ljudi. Galicijac Moran i jedan drug poli su u
izvidnicu i samo se Moran vratio javivi da je izdaleka video avione,
da ih je pet, a da, osim toga, nema trupa u blizini. Nastavili smo nas
petorica da hodamo s velikim tovarom, sred pustonog prizora kua
naih nekadanjih prijatelja, sada potpuno spaljenih. Sve to smo u
jednoj od njih nali bila je maka koja je bolno mjaukala, kao i svinja
koja je grokui izala kada nas je ula. uli smo za Dimnu jamu, ali
nismo tano znali gde je to mesto. Tako smo u velikoj neizvesnosti
proveli no, ekajui da vidimo drugove, a strepei da ne naiemo
na neprijatelja.
Trideset prvog januara ulogorili smo se na vrhu padine s koje su
se videle neke oranice, zbog ega smo pretpostavili da e to biti
Dimna jama; obavljeno je nekoliko istraivanja, ali nita nije naeno.
Serhio, jedan od petorice, pomislio je da je video dve osobe s
kaketima, ali nije mogao brzo da nas obavesti, tako da nismo
nikoga ni sustigli. Sa Giljermom smo poli u izvidnicu do kraja
doline, blizu obala Ahija, gde nam je jedan Giljermov drug dao
neto da pojedemo, ali su svi bili veoma zaplaeni. Taj drug nam je
javio da su straari zaplenili i spalili svu robu Sira Frijasa: mazge su
rekvirirane a goni ubijen. Prodavnica Sira Frijasa je spaljena a
njegova ena privedena. Ljudi koji su ujutru proli bili su pod
naredbama komandanta Kasiljasa, koji je prenoio u blizini kue.
Prvog februara ostali smo u naem malom logoru, praktino pod
vedrim nebom, oporavljajui se od umora zbog peaenja

prethodnog dana. U jedanaest pre podne zaula se pucnjava s druge

strane padine, a posle, jo blie, i neko zapomaganje, kao da neko
trai pomo. Izgleda da je sve to dokrajilo ivce Serhija Akunje, koji
je neujno ostavio svoj remen i svoju puku i napustio straarsko
mesto koje je njemu bila povereno. Zapisali smo u svom ratnom
dnevniku da je odneo seljaki eir, limenku kondenzovanog mleka
i tri kobasice; u tom trenutku nam je teko pao nestanak
kondenzovanog mleka i kobasica. Nekoliko sati kasnije uli smo
buku pa smo se pripremili za odbranu iako nismo znali da li nas je
dezerter izdao, ali se pojavio Kresensio s dugom kolonom, koju su
sainjavali gotovo svi nai, kao i neki novi ljudi iz Manzanilja, koji su
se pridruili pod vostvom Roberta Pesanta. Od naih nije bilo
Serhija Akunje, dezertera, kao ni drugova Kaliksta Moralesa,
Kaliksta Garsije i Manuela Akunje. Tu je bio i novi regrut koji se
nedavno bio pridruio koloni, a koji se izgubio u pucnjavi prvog
dana.
Ponovo smo se spustili u dolinu Ahija i na putu su razdeljene
stvari koje su doneli ovi iz Manzanilja, ukljuujui tu i hirurku
opremu i preobuku za sve. Veoma nas je dirnulo to to u tom
trenutku moemo da obuemo iste stvari sa inicijalima koje su
izvezle devojke iz Manzanilja. Sutradan, 2. februara, kada se
navravalo dva meseca od iskrcavanja s Granme, na okupu je bila
jedna homogena grupa; njoj se prikljuilo jo desetak ljudi iz
Manzanilja i oseali smo se jaim i bodrijim nego ikada. Imali smo
vie rasprava o tome kako se desilo iznenaenje i napad aviona, i svi
smo se sloili da su vatra zaloena tokom dana i dim koji se irio i
doveli avione do nas. Tokom mnogih meseci, a moda ak i itavog
rata, seanje na to iznenaenje pritiskalo je duh trupe i do kraja rata,
vatra vie nije paljena preko dana na otvorenom, iz straha da se ne
ponovi neki neprijatan dogaaj.
inilo nam se nemoguim, i mislim da to nikome nije palo na
pamet, da je u osmatrakom avionu, kako smo nazivali dounika,
bio izdajnik Eutimio Gera i da je objanjavao Kasiljasu gde se mi
nalazimo, ali bilo je tako. Bolest njegove majke bila je samo izgovor

koji je on upotrebio da bi izaao i potraio ubicu Kasiljasa.

Jo neko vreme posle toga Eutimio Gera je igrao vanu negativnu
ulogu u razvoju naeg oslobodilakog rata.

Iznenaenje
kod Altos de Espinose
Posle prethodno opisanog vazdunog iznenaenja, napustili smo
padine Karakasa nastojei da se po svom tragu vratimo u poznate
oblasti, odakle bismo mogli da uspostavimo direktnu vezu s
Manzaniljom, da dobijemo veu pomo spolja i da malo bolje
shvatimo prilike u zemlji.
Zbog toga smo se vratili, prelazei Ahi, na teritorije koje smo ve
svi poznavali, dok nismo stigli do kue starog Mendoze. Put kroz
padinu morao je da se kri maetom jer tim putem odavno niko nije
proao, pa je napredovanje bilo veoma sporo. Proveli smo no na
nekoj od tih visina praktino bez jela.
Jo uvek se kao jedne od velikih gozbi u svom ivotu seam
trenutka kada se seljak Krespo, zahvaljujui njegovom prethodnom
tekovanju i govorei da je to za prijatelje, pojavio s limenkom a u
njoj etiri kobasice. Seljak, Fidel, ja i jo neko i te kako smo se
zasladili tim oskudnim sledovanjem, ba kao da je u pitanju izdana
gozba. Mar je nastavljen do kue koja se nalazila s desne strane
Karakasa, gde e stari Mendoza da nam spremi neto za jelo, uza
sav svoj strah ali i uz seljaku odanost. On nas je primao kad god
bismo tuda prolazili odazivajui se tako na prijateljsku obavezu
prema Kresensiju Perezu ili nekim drugim seljacima koji su ve bili
u trupi.
Za mene je mar bio veoma naporan jer sam dobio napad
malarije pa su seljak Krespo i nezaboravni drug Hulio Zenon Akosta
ti koji su mi pomogli da izguram tako teak dan. Kada bismo stigli u
takva mesta, nikada ne bismo spavali po kuama; ali moje stanje kao
i stanje uvenog Galicijca Morana, koji je uvek iznalazio zgodnu
priliku da se razboli, uinili su da nas poalju da spavamo pod
krovom kue dok je trupa nadzirala okolinu i dolazila kui samo
radi jela.

Bilo je neophodno da se gerila proisti jer je u njoj bila i grupa

ljudi vrlo niskog morala, a i poneki koji su bili ozbiljno ranjeni.
Meu ovim poslednjima bili su sadanji ministar unutranjim
poslova Ramiro Valdes i Ignasio Perez, jedan od Kresensiovih
sinova koji je posle slavno poginuo u inu kapetana. Ramirito je
pretrpeo teak udarac u koleno, koje mu je inae bilo osetljivo
nakon ranjavanja u kasarni Monkada, tako da smo morali da ga
pustimo. Otili su jo neki momci iji je odlazak pre bio dobitak za
trupu. Seam se jednog koji je dobio nervni slom i poeo da vriti,
sred one samoe brda i gerile, da su mu govorili o jednom logoru s
puno hrane i sa protivvazdunom odbranom, a da ga umesto toga
avioni saleu i da nemaju utvreno mesto, niti hrane, pa ak ni vodu
za pie. Manje-vie to je utisak boraca tokom prvih dana ratovanja.
Kasnije, oni koji su ostali i odoleli poetnim iskuenjima, navikli su
se na prljavtinu, nedostatak vode, hrane, krova nad glavom,
sigurnosti, i nauili su da ive uzdajui se stalno i jedino u puku i u
okrilje jedinstva i otpora malog gerilskog jezgra.
Siro Frijas je stigao s nekim drugovima koji su se tek prikljuili
gerili donosei niz vesti koje nas danas zasmejavaju, ali koje su nas
tada ispunile pomeanim utiscima: da Dijaz Tamajo samo to se nije
preokrenuo, te da aikuje s revolucionarnim snagama; da je
Faustino uspeo da prikupi na hiljade pesa; ukratko, da se sabotaa
iri po celoj zemlji i da se haos primie vladi. Osim toga, bila je tu i
tuna ali pouna vest: Serhio Akunja, onaj dezerter od pre nekoliko
dana, otiao je u kuu nekih roaka, tamo je stao da pria svojim
roacima o svojim gerilskim podvizima, to je uo izvesni Pedro
Erera, prijavio ga andarmeriji, pa je doao kaplar Roseljo{3},
podvrgao ga muenju, ispalio u njega etiri metka i, po svemu
sudei, na kraju ga obesio. To pokazuje ljudstvu vrednost jedinstva i
jalovost pokuaja da se pojedinano izmakne kolektivnoj sudbini; ali,
osim toga, to pred nas postavlja potrebu da promenimo mesto, jer
vrlo je verovatno da je ovek progovorio pre nego to je ubijen, a on
je poznavao Florentinovu kuu u kojoj smo mi tada boravili. U tom
trenutku desio se neobian dogaaj, koji nam je kasnije, kad smo sve

povezali, obasjao um: Eutimio Gera ree da je u snu saznao za smrt

Serhija Akunje i da ga je, tavie, kaplar Roseljo ubio. To je
pokrenulo poduu filozofsku raspravu o tome da li je mogue
predskazati dogaaje kroz san ili nije. Deo mog svakodnevnog posla
sastojao se u tome da ljudima pruim objanjenja kulturolokih ili
politikih sadraja, zbog ega sam pokuao da objasnim da to nije
mogue, da je moda posredi velika sluajnost, da svi inae mislimo
da se tako neto moglo desiti nekome kao Serhiju Akunji, da je
Roseljo onaj koji vreba u kraju itd. Universo Sanez rei zagonetku
rekavi da je Eutimio krijumar, da e biti da mu je neko rekao, jer
on je bio izaao dan ranije, kada je doneo pedeset limenki mleka i
jednu vojnu baterijsku lampu. Jedan od onih koji je najvie insistirao
na teoriji prosvetljenja bio je nepismeni seljak od nekih etrdeset pet
godina, koga sam inae ve pomenuo: Hulio Zenon Akosta. Bio je to
moj prvi uenik na Sijeri, trudio se da se opismeni, i tamo gde bismo
zastali, ja sam ga poduavao prvim slovima; bili smo u fazi
raspoznavanja A i O, E i I. S puno predanosti, ne obazirui se na
protekle godine nego na ono to tek predstoji, Hulio Zenon prionu
na posao. Moda njegov primer moe u ovoj godini da poslui
mnogim seljacima, njegovim drugovima u tom kraju u vreme rata ili
onima koji poznaju njegovu istoriju, jer Hulio Zenon Akosta je bio
jedan od velikih drugova toga doba. Bio je to neumoran ovek,
poznavalac podruja, onaj koji uvek pomae borcu u nevolji, onome
u gradu koji jo nema dovoljno snage da izae iz metea; onaj koji
donosi vodu sa udaljenog izvora, koji brzo loi vatru, koji pronalazi
potrebno drvo za potpalu, po kinom danu; ukratko, bio je to ovek
za sve u to doba.
Jedne noi Eutimio ree da nema ebe, i upita da li Fidel moe da
mu pozajmi jedno. Tog februara je na vrhu brda bilo hladno. Fidel
mu odgovori da e na taj nain obojici biti hladno, i predloi mu da
spavaju pokriveni istim ebetom te da e to bolje posluiti i jednom i
drugom. Tako je i bilo: Eutimio Gera je proveo celu no s Fidelom,
uz pitolj 45-icu, kojim mu je Kasiljas bio naloio da ga ubije, kao i s
dvema granatama kojima je trebalo da obezbedi svoje povlaenje s

brda. On je Universa Saneza i mene, jer smo u to vreme bili uvek

blizu Fidela, upitao o Fidelovim straarima rekavi nam: Mnogo me
zanima to u vezi sa straama; valja uvek biti na oprezu. Objasnili
smo mu da se u blizini nalaze tri straara, i mi sami, veterani
Granme i Fidelovi ljudi od poverenja, smenjivali smo se itave
noi da bismo ga lino titili. Eutimio provede tu no pored voe
revolucije, drei ga na nianu, iekujui priliku da ga ubije, ali se
ne usudi. Cele noi dobar deo kubanske revolucije zavisio je od
premiljanja, sabiranja i oduzimanja hrabrosti i straha, uasa i,
moda, prigovora savesti, od ambicije o moi i novcu jednog
izdajnika; ali sreom po nas, zbir inhibirajuih inilaca bio je vei, i
osvanu naredni dan a da se nita nije desilo.
Ve smo bili izali iz Florentinove kue i nalazili smo se u
kanjonu presahlog potoka gde smo logorovali. Siro Frijas bee otiao
u svoju kuu, koja je bila relativno blizu, tek da je obie, pa donese
neke kokoke i neto hrane. Duga kina no koju smo podneli bez
nepromoive zatite nadoknaena je ujutru toplom orbom i jo
nekim namirnicama. Doneli su vest da je i Eutimio prolazio tuda.
Eutimio je ulazio i izlazio, i bio je ovek od poverenja. On nas je
zatekao u Florentinovoj kui i objasnio da je, posle njegovog izlaska
da vidi bolesnu majku, video ta se sve desilo u Karakasu, te da je
pratio nae tragove da vidi ta se deava, i ree da mu je majka
dobro. Odlikovao se izuzetnom odvanou. Mi smo bili u mestu
zvanom Altos de Espinosa, vrlo blizu kompleksu brd El Lomon,
Loma del Buro, Karakas, koje su avioni stalno mitraljirali. Sa
izrazom onoga koji predskazuje budunost, Eutimio je govorio:
Danas sam vam rekao da e mitraljirati Lomu del Buro. Avioni su
mitraljirali Lomu del Buro a on je skakao od radosti to je pogodio.
Devetog februara 1957. Siro Frijas i Luis Krespo poli su u
uobiajena izvianja u potrazi za hranom i sve je bilo mirno, kad
utom, u deset pre podne, seoski momak po imenu Labrada,
nedavno pridruen, uhvati osobu koja je bila blizu mesta. Ispostavi
se da je to Kresensiov roak i prodavac u Selestinovoj radnji, gde se
nalazila Kasiljasova trupa. On nas izvesti da u kui ima 140 vojnika, i

s naeg poloaja stvarno se mogla videti jedna uzviena golet u

daljini. Osim toga, uhapeni je rekao da je porazgovarao sa
Eutimiom i da mu ovaj ree da e narednog dana itavo podruje
biti bombardovano. Kasiljasova trupa bila je u pokretu, pri emu nije
moglo da se odredi u kom pravcu se kree. Fidel je posumnjao;
udnovato Eutimiovo ponaanje je najzad doprlo do nae svesti pa
su poela nagaanja. U 13.30 Fidel odlui da napusti to mesto pa
smo se popeli na vrh brda, gde smo saekali drugove koji su bili u
izvidnici. Nedugo posle toga, stigli su Siro Frijas i Luis Krespo; nita
neobino nisu videli, sve je bilo normalno. Upravo smo razgovarali
o tome kada se Siru Redondu uini da vidi kako se neka senka
unja; zatraio je tiinu i pripremio puku. U tom asu se zauo
pucanj a potom i pranjenje. Vazduh je ubrzo bio ispunjen
pucnjevima i eksplozijama izazvanim napadom koji je bio uperen u
mesto na kojem smo pre toga logorovali. Polje je ubrzo bilo prazno;
posle sam saznao da je Hulio Zenon Akosta zauvek ostao na vrhu
brda. Neobrazovani seljak, nepismeni seljak koji je umeo da shvati
ogromne zadatke to e ih revolucija imati nakon pobede i koji se
pripremao za to ve od prvih slova, nee moi da dovri svoj posao.
Mi ostali smo se razili u trku; ranac, koji je bio moj ponos, pun
lekova, neke rezervne hrane, knjig i ebadi, ostade u mestu. Uspeo
sam da izvadim ebe batistike vojske, trofej s La Plate, i trei
pooh s njime.
Ubrzo sam se sastao s jednom grupom. Tamo su bili Almeida,
Hulito Dijaz, Universo Sanez, Kamilo Sijenfuegos, Giljermo Garsija,
Siro Frijas, Motola, Pesant, Emilio Labrada, Jajo i ja{4}. Poli smo
krivudavim putem ne bismo li izmakli pucnjavi, a nismo znali ta je
sa ostalim drugovima. Pojedinane detonacije su se ule za nama,
nae tragove je bilo lako pratiti, jer zbog brzine bekstva nismo mogli
da ih otklonimo. U 17.15, po mom satu, stigli smo do strmine kojom
se brdo zavravalo. Posle izvesnog oklevanja, odluili smo da je
bolje da tu prenoimo, jer ako preemo preko dana, oni e nas
videti; a ako stignu pratei nae tragove, poloaj nam je
omoguavao odbranu. Meutim, poto se oni nisu pojavili, mogli

smo da nastavimo put uz neprecizno voenje Sira Frijasa, koji je

donekle poznavao kraj. Predloena je podela u dve patrole kako bi
mar bio laki i kako bi ostalo manje tragova, ali Almeida i ja smo se
usprotivili kako bismo sauvali celinu grupe. Prepoznali smo mesto
zvano Limones i, posle malo oklevanja, poto su neki drugovi hteli
da se udalje, Almeida, kao voa grupe u svojstvu kapetana, naredi
da se produi do El Lomona, a to je bilo mesto okupljanja, kako
Fidel ree. Neki drugovi su prigovorili da Eutimio zna za El Lomon,
te da e tamo biti vojska. Vie nismo imali nikakve sumnje u to da je
Eutimio izdajnik, ali Almeidina odluka je bila da se ispuni Fidelovo
nareenje.
Posle tri dana razdvojenosti, 12. februara sastali smo se s Fidelom
blizu El Lomona, na mestu zvanom Derea de la Karidad. Tamo
smo ve imali potvrdu da je Eutimio Gera izdajnik pa se sloila cela
pria: sve je poelo kada ga je posle La Plate uhvatio Kasiljas i kada
mu ovaj, umesto da ga ubije, ponudi novac za Fidelov ivot. Saznali
smo da je Eutimio potkazao nau poziciju u Karakasu i da je upravo
on naloio da se avijacijom napadne Loma del Buro jer je to bio na
itinerarij (promenili smo ga u poslednjem asu), i da je on takoe
organizovao napad koncentrisan na malo udubljenje koje nam je
sluilo kao sklonite u kanjonu potoka, odakle smo se spasli samo s
jednim gubitkom zahvaljujui blagovremenom povlaenju koje je
Fidel naredio. Osim toga, potvrena je i smrt Hulija Akoste i barem
jednog andarma koji je poginuo, a govorilo se da ima i nekoliko
ranjenika. Moram da priznam da se ni ubijeni ni ranjenici ne mogu
pripisati mojoj puci, jer sam se u tom okraju ja sveo na strateko
povlaenje u punom trku. Sad smo opet bili na okupu, nas
dvanaestorica, bez Labrade, koji se izgubio dan ranije, sa ostatkom
grupe: Raul Ameiheiras, Siro Redondo, Manuel Fahardo, Eevarija,
Galicijac Moran i Fidel, ukupno osamnaestorica. To je bila
revolucionarna vojska iznova jedinstvena 12. februara 1957. Neki
drugovi su se izgubili, neke novajlije su tog asa napustile gerilu, a
izgubili smo i jednog veterana Granme koji se zvao Armando
Rodrigez i koji je imao mitraljez tompson; poslednjih dana mu je

lice odavalo takav uas kad god bi se zaula pucnjava, i to u daljini

ili oko naih poloaja, da smo mi posle takav izraz lica nazvali lice
opsade. Svaki put kada bi neko napravio lice prestravljene ivotinje,
kao to je imao taj bivi saborac u danima koji su prethodili
dogaajima kod Altos de Espinose mi smo ve mogli da
prognoziramo da e doi do nekog neprijatnog raspleta; lice opsade
je nespojivo s gerilskim ivotom. Lice opsade pritisnu treu brzinu,
kako smo gerilskim argonom govorili, a njegov mitraljez se pojavio
znatno kasnije u jednoj seoskoj kui veoma udaljenoj odande.
Njegove noge su zaista bile bez premca.

Kraj jednog izdajnika

Poto se ova mala vojska okupila, odluili smo da napustimo
oblast oko El Lomona i poemo dalje. U meuvremenu,
uspostavljali smo kontakt s lokalnim seljacima i postavljali potrebne
baze za na opstanak. U isto vreme odvajali smo se od Sijera
Maestre i ili prema ravnici, gde je trebalo da se sretnemo s ljudima
zaduenim za organizaciju u gradovima.
Proli smo kroz naselje zvano La Monterija i posle smo se
ulogorili na jednom malom grebenu, na brdu u blizini nekog
potoka, na imanju iji je gazda ovek po imenu Epifanio Dijaz, iji su
sinovi bili aktivisti revolucije.
Prili smo da bismo uspostavili tenji kontakt s Pokretom, jer na
nomadski ivot u ilegali onemoguavao je razmenu izmeu dva dela
Pokreta 26. jul.
Praktino, to su bile dve odvojene grupe s razliitim taktikama i
strategijama. Jo se nisu bile desile duboke podele koje e za
nekoliko meseci dovesti u opasnost jedinstvo Pokreta, ali ve se
videlo da su koncepti razliiti.
Na tom istom imanju videli smo najvanije likove Pokreta u
gradu. Meu njima su bile tri ene koje danas zna ceo kubanski
narod: Vilma Espin, danas predsednica Saveza ene i Raulova
saputnica; Ajdee Santamarija, predsednica organizacije Kasa de las
Amerikas i saputnica Armanda Arta, i Selija Sanez, u svakom
trenutku borbe naa draga drugarica, koja se, neto kasnije,
definitivno pridruila gerilama, da nas nikad vie ne bi napustila. Jo
jedan posetilac bio je Faustino Perez, na stari znanac, saborac s
Granme, koji je bio poao da obavi neke zadatke u gradu i koji se
vraao da izvesti o tome, da bi potom nastavio svoje delovanje u
gradovima. (Neto kasnije e biti uhvaen.)
Osim toga, upoznali smo Armanda Arta, i za mene je to bila
jedina prilika da stupim u vezu s velikim rukovodiocem Santijaga,
Frankom Paisom.

Frank Pais je jedan od onih koji se nameu ve u prvom

razgovoru. Izgledao je manje-vie kao to to pokazuju sadanje
fotografije, ali je imao oi neverovatno prodorne.
Teko je danas govoriti o mrtvom saborcu koga je ovek samo
jednom video i ija je istorija u rukama naroda. Ja bih mogao samo
da navedem da su u tim trenucima njegove oi odmah ukazale na
oveka obuzetog optom stvari, ispunjenog verom u nju i da je, uz
to, taj ovek bio vie bie. Danas o njemu govorimo kao o
nezaboravnom Franku Paisu; za mene, koji sam ga samo jednom
video, upravo je tako. Frank je jedan od onoliko drugova iji je ivot
preseen u cvetu mladosti, a danas bi bio posveen zajednikom
zadatku Socijalistike revolucije. To je deo visoke cene koju narod
mora da plati za svoju slobodu.
Frank nam je i bez rei odrao lekciju o redu i disciplini dok je
istio nae prljave puke, brojao metke i sreivao ih kako se ne bi
izgubili. Od tog dana sam odluio da bolje pazim na svoje oruje, i
to sam ispunio (mada ne mogu da kaem da sam bio uzor
urednosti).
Ali taj mali greben na brdu bio je pozornica jo nekih dogaaja.
Prvi put e doi da nas poseti jedan novinar, i taj novinar je bio
stranac. Re je o uvenom Metjuzu, koji je na razgovor doneo samo
malu kameru i njome napravio snimke koji su posle svuda kruili
zbog kontroverze nastale usled glupih izjava jednog Batistinog
ministra. Prevodilac je u to vreme bio Havijer Pazos, koji e se
kasnije isto prikljuiti gerilama, gde e provesti neko vreme.
Metjuz, kako mi ispria Fidel, jer ja nisam prisustvovao tom
susretu, postavio je konkretna pitanja, nijedno zlonamerno, i
pokazao se kao simpatizer revolucije. Seam se Fidelovih
komentara, kako mu je on potvrdno odgovorio na pitanje da li je on
antiimperijalista i kako je prigovorio o predaji oruja Batisti,
pokazujui mu da to oruje nee biti za interkontinentalnu odbranu,
ve samo za tlaenje naroda.
Metjuzova poseta je, naravno, bila veoma kratka. Odmah smo
ostali sami, i bili smo spremni da poemo. Meutim, javili su nam

da udvostruimo budnost, jer je Eutimio u okolini, i ubrzo je

Almeidi nareeno da ga uhvati. Patrolu su jo sainjavali Hulito
Dijaz, Siro Frijas, Kamilo Sijenfuegos i Efihenio Ameiheiras. Siro
Frijas je bio zaduen da ga savlada, to je bio lak posao, pa je
doveden do nas, gde su mu pronaeni pitolj 45-icu, tri granate i
jedna Kasiljasova propusnica. Naravno, poto je shvatio da je
uhvaen i da su mu pronaene navedene stvari, vie nije mogao da
sumnja u to ta e mu se desiti. Pade niice pred Fidelom i
jednostavno zamoli da ga ubiju. Ree da zna da zasluuje smrt. U
tom trenutku je izgledao kao da je ostario, na slepoonicama su mu
se videle mnoge sede, to ranije nisam primeivao. To je bio
trenutak izuzetne napetosti. Fidel mu je otro zamerio izdaju, a
Eutimio je samo traio da bude ubijen, priznajui svoju greku. Za
sve koji su to videli nezaboravan je trenutak kada je Siro Frijas,
njegov drugar, poeo da mu govori. Kada ga je podsetio ta je sve
uinio za njega, male usluge to su ih on i njegov brat uinili
Eutimiovoj familiji, i kako je ovaj sve to izdao, prvo tako to je
naloio da Frijasov brat bude ubijen, jer ga je on potkazao, pa su ga
andarmi ubili nekoliko dana ranije a potom to je pokuao da
likvidira i celu grupu. Bilo je to jedno podue i potresno obraanje
koje je Eutimio utke sasluao pognute glave. Upitan je da li ima
neku elju, i on je odgovorio da ima: da eli da se revolucija, ili bolje
reeno mi staramo o njegovoj deci.
Revolucija je ispunila obeanje. Ime Eutimija Gere je ime koje se
iznova pojavljuje prilikom pisanja ovih seanja, ali je inae ve
zaboravljeno, moda ve i meu njegovom decom. Ona pohaaju
kolu pod drugim imenom i uivaju panju svih sinova naroda,
pripremajui se za bolji ivot, ali jednog dana e morati da saznaju
da je njihovom ocu revolucionarna vlast presudila zbog njegove
izdaje. Takoe je pravedno da znaju da seljak koji je podlegao
iskuenju korupcije i nameravao da poini gnusno delo u elji za
slavom i bogatstvom, osim to je priznao svoju greku ni pored
svega toga nije zatraio pomilovanje za koje je znao da ga ne
zasluuje, nego da se u poslednjem asu prisetio svoje dece i da je za

njih zatraio odgovarajuu panju i brigu naeg voe.

U tim trenucima je nastala snana oluja i sve se zamrailo. Sred
velikog pljuska, dok je nebo bilo ispresecano munjama i
grmljavinom, kada je jedna od tih munja sevnula praena udarom
groma u blizini, okonan je ivot Eutimija Gere, a da ni drugovi koji
su bili nedaleko odatle nisu uli pucanj.
Sutradan smo ga zakopali na tom mestu i desio se incident kojeg
se seam. Manuel Fahardo htede da mu napravi krst, a ja sam se
suprotstavio tome jer je vrlo opasno da za gazde imanja ostane
takvo svedoanstvo o presudi. Onda je na oblinjem drvetu urezao
mali krst i to je znak koji pokazuje gde je sahranjen izdajnik.
Galicijac A. Moran odvojio se tada od nas, on je ve znao koliko
ga malo cenimo, i svi smo ga smatrali potencijalnim dezerterom (bio
je nestao na dva-tri dana izgovarajui se da je sledio Eutimiove
tragove i da se izgubio u brdu).
U trenutku kada smo se spremali da poemo, odjeknuo je pucanj
pa smo nali Morana s prostrelnom ranom na nozi. Drugovi koji su
bili blizu mesta dogaaja, tih dana su uno raspravljali, jer neki su
govorili da je pucanj bio nehotian, a drugi da je tako pucao u sebe
da ne bi nastavio s nama.
Potonja Moranova pria, s njegovom izdajom i pogibijom iz ruku
revolucionara kod Gvantanama, ukazuje na to da je tada
najverovatnije namerno pucao u sebe.
Na polasku je dogovoreno da e Frank Pais poslati grupu ljudi za
prve dane narednog meseca marta: mesto sastanka e biti kua
Epifanija Dijaza, u blizini Hibara.

Gorki dani
Dani koji su usledili nakon izlaska iz kue Epifanija Dijaza za
mene predstavljaju najtei period rata. Ove beleke nastoje da prue
izvesnu predstavu o tome ta je inae za sve borce bio taj prvi deo
nae revolucionarne borbe. Ako u ovoj deonici seanja moram da se
osvrnem na svoje lino uee vie nego na ostalo, to je zato to je to
povezano sa sledeim dogaajima, a oni ne mogu da se izdvoje a da
se ne izgubi celina kazivanja.
Posle izlaska iz Epifaniove kue, nau revolucionarnu grupu
inilo je 17 vojnika koji su se ranije prikljuili vojsci i trojica drugova
koji su se sad pridruili grupi: Hil, Sotolongo i Raul Dijaz. Ta trojica
su stigli na Granmi, neko vreme su se krili u blizini Manzanilja i,
kada su saznali za nas, odluili su da se pridrue grupi. Njihova
pria je pria svih nas: uspeli su da izbegnu progon pripadnika
andarmerije, da se sklone u kuu nekog seljaka, potom u kuu
nekog drugog, pa da stignu u Manzaniljo i da se uspeno kriju. Sada
su spojili svoju sudbinu sa sudbinom cele kolone. U to vreme, kao
to se vidi, bilo je mnogo teko uveati nau vojsku: dolazili su neki
novi ljudi, ali drugi su odlazili; fiziki uslovi borbe bili su veoma
teki, ali moralni uslovi su bili jo i tei, pa se ivelo pod stalnim
utiskom opkoljenosti.
U tim trenucima smo peaili bez odreenog cilja, i to veoma
sporo, krili smo se po malim grebenima i proplancima brd, u
oblasti gde je stoarstvo ve prevagnulo nad vegetacijom pa je jedva
preostajalo to malo brda. Jedne od tih noi, na malom Fidelovom
radiju, uli smo vest o hapenju jednog od drugova s Granme, koji
se bio povukao s Kresensiom Perezom. Mi smo ve imali vesti da su
ga uhvatili, jer nam je to Eutimio priznao, ali nije objavljena
zvanina vest; kad smo je uli, saznali smo da je iv. Sa ispitivanja
Batistine vojske nije se uvek ostajalo u ivotu. Svakog asa su se na
razliitim mestima uli mitraljeski rafali andarma, upereni u
grebenove na brdu, gde pucnjava, iako je nje bilo puno, uglavnom

nije dopirala do protivnike trupe.

U svom ratnom dnevniku sam 22. februara zapisao da sam imao
prve simptome onoga to je moglo da bude jak napad astme, jer
nisam imao svoju tenost protiv te bolesti. Datum novog kontakta je
5. mart, tako da smo morali da saekamo nekoliko dana.
Peaili smo vrlo sporo, nemajui taan pravac, i jednostavno
smo ekali 5. mart, kada Frank Pais treba da nam poalje grupu
naoruanih ljudi. Bilo je odlueno da pojaamo na mali front pre
nego to ga brojano uveamo te, prema tome, sve raspoloivo
oruje u Santijagu treba da se dopremi na Sijera Maestru.
Jedan dan nam je bio potreban da osvanemo na obali malog
potoka, gde gotovo da nije bilo vegetacije. Proveli smo neizvestan
dan u tom mestu, u dolini blizu Las Mersedes, mislim da se zove La
Mahagva (nazivi su sada malo neprecizni u mom seanju), pa smo
uvee stigli u kuu starog Emilijana, jednog od mnogih seljaka koji
su se u to vreme prepadali kad bi nas videli, ali su za nas odvano
izlagali svoj ivot opasnosti i doprinosili svojim radom razvoju nae
revolucije. Bila je sezona ki na Sijeri i svake noi smo bili skroz
mokri pa smo u kue seljaka stizali izlaui se opasnosti, jer je
podruje bilo naikano andarmima.
Astma je bila tako jaka da mi nije doputala da napredujem
dobro pa smo morali da prenoimo na jednom malom grebenu
iznad plantaa kafe, blizu jedne seoske kue, gde smo obnovili
snagu. Tog dana o kojem govorim, 27. ili 28. februara, uvedena je
cenzura u celoj zemlji, pa je radio neprekidno izvetavao o svemu
to se proteklih meseci deavalo. Govorilo se o teroristikom
delovanju i o Metjuzovom intervujuu s Fidelom. Tog trenutka je
Ministarstvo odbrane iznelo uvenu tvrdnju da je Metjuzov intervju
budalatina i da je neuvena drskost da fotografija bude objavljena.
Seljak Ermes, sin starog Emilijana, bio je tih dana drug koji nam
je pomagao snabdevajui nas hranom ili nam je barem pokazivao
pravac koji treba da sledimo. Ali 28. februara ujutru nije obavio svoj
uobiajeni obilazak i Fidel je smesta naredio da se mesto evakuie i
da se prebacimo na drugo odakle emo moi da nadgledamo puteve

u toj oblasti, jer se nije znalo ta e se dogoditi. Negde oko etiri po

podne, Luis Krespo i Universo Sanez su osmatrali puteve, i ovaj
poslednji, na putu koji vodi u Las Vegas, vide brojne vojnike koji su
upravo dolazili da zaposednu okolinu. Trebalo je odmah potrati da
bi se stiglo do ivice padine i da bi se prelo na drugu stranu pre
nego to nam trupe preseku put. To nije bilo teko, budui da smo
ih na vreme ugledali. Ve su poinjali da odjekuju minobacai i
mitraljezi u pravcu u kome smo se mi nalazili, to je dokazivalo da
Batistina vojska zna za nae prisustvo tamo. Svi su lako uspeli da se
dokopaju vrha i da ga preu, ali je za mene to bilo izuzetno
naporno. Uspeo sam da stignem, ali s takvim napadom astme da mi
je i jedan korak predstavljao napor. Seam se kako se seljak Krespo
muio da mi pomogne da hodam: kada vie nisam mogao dalje i
kada sam zatraio da me ostave, seljak, uobiajenim renikom naeg
ljudstva, ree mi: Us... Argentincu, ili e da hoda, ili u da te
teram kundakom. Osim to mi je to rekao, preuzeo je na sebe sav
teret moga tela i mog ranca kako bismo prevalili teke uslove na
padini, praeni provalom oblaka na leima.
Tako smo stigli do male kolibe i saznali da se nalazimo na mestu
zvanom Purgatorio. Tamo se Fidel predstavio kao komandant
Gonzales iz Batistine vojske u potrazi za pobunjenicima. Vlasnik
kue, ljubazan ali hladan, pozvao nas je da uemo i potom nas
usluio. Meutim, tu je bio i drugi itelj, neki prijatelj iz oblinje
kolibe, koji je bio neverovatni brbljivac. Moje fiziko stanje me je
spreilo da uivam u izvanrednom dijalogu Fidela, u ulozi
komandanta Gonzalesa iz Batistine vojske, i seljaka koji ga je
savetovao i objanjavao mu zato se onaj momak Fidel Kastro nalazi
na brdu pucajui otuda.
Trebalo je doneti neku odluku, jer mi je bilo nemogue da
nastavim. Kad je komija njukalo otiao, Fidel je rekao vlasniku
kue ko je on stvarno. ovek ga je odmah zagrlio i kazao mu da je
pravoveran, da uvek sledi ibasa i da moe da nareuje. U tom
trenutku je trebalo poslati seljaka u Manzaniljo i uspostaviti kontakt
ako nita drugo, a ono da se kupe lekovi i trebalo je da ja

ostanem blizu seljakove kue a da ni njegova ena ne zna da sam tu.

Poslednji borac koji se prikljuio trupi, ovek sumnjivog morala
ali snaan, dodeljen mi je kao drug. Fidel mi je prilikom rastanka
dao donson puku na repetiranje, jedan od dragulja nae gerile,
da bismo se branili. Odglumili smo da izlazimo svi zajedno u
jednom pravcu i posle nekoliko koraka, ovaj drug (zvali smo ga Ua)
i ja smo zali u brdo, na dogovoreno mesto. Tog dana smo uli vest
da je Metjuz preko telefona najavio da e se objaviti uvene
fotografije. Dijaz Tamajo bee rekao da to ne moe biti, da niko ne
moe da probije obru trupa. Armando Art je u zatvoru pod
optubom da je drugi voa Pokreta. Bio je 28. februar.
Seljak je ispunio zadatak i snabdeo me dovoljnim adrenalinom.
Od tada pa nadalje usledilo je deset dana najtee bitke na Sijeri.
Hodao sam zastajui i oslanjajui se na jedno pa drugo stablo i na
kundak puke, u pratnji preplaenog vojnika koji bi zadrhtao svaki
put kad bi poela neka paljba i koji bi dobijao nervni slom kad god
bih zbog astme morao da se zakaljem na nekom opasnom mestu,
pa smo tako idui prevalili rastojanje, koje se d prevaliti i za jedan
dan, za itavih deset dana, da bismo se ponovo obreli u Epifaniovoj
kui. Za 5. mart je bio dogovoren sastanak, ali to nije bilo mogue
postii. Obru vojnika u tom podruju i nemogunost brzih kretanja
uinili su da tek 11. marta budemo u gostoprimljivoj kui Epifanija
Dijaza.
U meuvremenu su se odigrali dogaaji za koje su itelji kue
ve znali. Kod mesta zvanog Altos de Merinjo, grupa od 18
Fidelovih ljudi grekom se odvojila mislei da e ih andarmi
ponovo napasti: dvanaest ih je nastavilo s Fidelom, a est sa Sirom
Frijasom. Posle je Siro Frijas upao u zasedu, mada su svi izali
netaknuti i bili negde u okolini. Samo jedan od njih Jajo, koji se
vraao bez svoje puke, svrati u kuu Epifanija Dijaza na putu za
Manzaniljo. Od njega sam sve ovo saznao. Uz to, ve je bila
spremna trupa koju je trebalo da poalje Frank, mada je on zatvoren
u Santijagu. Imali smo razgovor s voom trupe; njegovo ime je
Horhe Sotus i imao je in kapetana. On nije uspeo da stigne petog

jer je procurila vest i putevi su bili potpuno nadzirani. Preduzeli

smo sve mere kako bi se brzo ostvario dolazak grupe koja je brojala
oko 50 vojnika.

Pojaanje
Trinaestog marta, dok smo ekali novu revolucionarnu trupu,
preko radija smo uli vest da je pokuano ubistvo Batiste pa su
navedena imena nekih rodoljub koji su poginuli u pokuaju. Na
prvom mestu pomenut je Hose Antonio Eeverija, lider studenata, a
zatim jo neki, kao i Menelao Mora; pae i neki ljudi koji nisu imali
veze s tim. Sutradan se saznalo da je ubijen Pelajo Kuervo Navaro,
borac vrste linije koji je zadrao uspravan stav pred Batistom, i da
je njegovo telo ostavljeno u nekom aristokratskom kutku kantri
kluba poznatog kao El Lagito. Valja kao neobian paradoks
zabeleiti da su ubice Pelaja Kuerva Navara i sinovi ubijenog
zajedno doli na propalu invaziju plae Hiron da bi oslobodili
Kubu od komunistike opasnosti.
Uprkos vladajuoj cenzuri procurile su neke pojedinosti propalog
napada kojih se narod Kube dobro sea. Lino nisam poznavao
studentskog vou ali jesam njegove drugove. Upoznao sam ih u
Meksiku, prilikom dogovora oko zajednike akcije, dogovora koji je
20. jula postignut sa studentskim rukovodstvom. To su bili sledei
drugovi: komandant Faure omon, Fruktuoso Rodrigez i Do
Vestbruk, i svi oni su uestvovali u napadu. Ako se dobro seamo,
nedostajalo je samo jo malo snage da se stigne do treeg sprata, gde
je bio diktator, ali ono to je moglo da bude uspean udarac
pretvorilo se u pokolj za svakoga ko na vreme nije uspeo da se
izvue iz klopke u koju se pretvorila predsednika palata.
Za petnaesti mart je bio najavljen dolazak pojaanja. Satima smo
ekali na dogovorenom mestu, u klisuri potoka gde se put sputa pa
je bilo lako da se deluje neopaeno, ali niko nije stigao. Posle su nam
objasnili da je bilo nekih tekoa. U zoru 16. marta stigla je trupa;
jedva je uspela da napravi nekoliko koraka i da se domogne jednog
grebena na brdu i tamo je ekala itavog dana usled iscrpljenosti.
Vlasnik kamiona je bio lokalni proizvoa pirina, i bio je u strahu
zbog posledica dogaaja pa je zatraio azil i otiao na Kostariku,

odakle se vratio kao heroj u avionu kojim je iz te zemlje

dopremljeno oruje, a zvao se Ubert Matos.
Nekih 50 ljudi inilo je pojaanje, i od njih je samo tridesetak bilo
naoruano. Tu su bila dva pukomitraljeza: jedan madzen i jedan
donson. Tokom tih nekoliko meseci provedenih na Sijeri, mi smo
se pretvorili u veterane i meu ljudstvom smo uoavali sve slabosti
prvobitnog okupljanja na Granmi: nedostatak discipline,
nedostatak prilagodljivosti na vee tekoe, nedostatak odlunosti,
nemogunost navikavanja na ovakav ivot. Grupom od 50 vojnika
komandovao je Horhe Sotus u inu kapetana, a grupa je bila
podeljena na 5 eta od po 10 ljudi, iji je ef bio jedan porunik. Te
inove je delila organizacija iz ravnice, i tek ih je trebalo ratifikovati.
etama je komandovao drug koji se prezivao Domingez, koji je
umro u Pino del Agvi nedugo posle toga; drug Rene Ramos Latur,
junaki poginuo u boju pred kraj zavrne ofanzive diktature,
organizovao je ravniarsku miliciju; Pedrin Soto, na stari drugar sa
Granme, koji je najzad uspeo da nam se prikljui, takoe je ubijen
u borbi i posthumno ga je Raul Kastro unapredio u komandanta, na
Drugom istonom frontu Frank Pais; uz to, drug Pena, student iz
Santijaga, stigao je do ina komandanta a njegov ivot se ugasio
posle revolucije; a tu je i porunik Ermo, jedini ef grupe koji je
preiveo do dananjeg dana.
Od svih problema, jedan od najveih bila je nemogunost
hodanja. ef Horhe Sotus bio je jedan od najgorih u tome i stalno je
zaostajao ime je davao rav primer ljudstvu. Uz to, meni je
naloeno da preuzmem odgovornost za tu trupu, ali kada sam o
tome porazgovarao sa Sotusom, on mi je rekao da ima nareenje da
trupu preda Fidelu i da pre toga ne moe nikom drugom da je
poveri, da je on ef i tako dalje, i tako dalje. U to doba ja sam i dalje
oseao kompleks to sam stranac, i nisam hteo da zaotravam stvari
mada se meu ljudstvom oseala velika nelagodnost. Nakon kratkih
peaenja, koja bi se, meutim, oduila u beskraj zbog nedovoljne
pripremljenosti, stigli smo do mesta na La Derei gde je trebalo da
saekamo Fidela Kastra. Tamo se nalazila manja grupa drugova koja

se prethodno bila odvojila od Fidela: Manuel Fahardo, Giljermo

Garsija, Huventino, Pesant, trojica brae Sotomajor, Siro Frijas i ja.
Tih dana se oseala ogromna razlika izmeu dve grupe: naa je
bila disciplinovana, kompaktna, prekaljena; grupa novajlija bolovala
je jo uvek od poetnikih boljki nisu bili navikli da imaju samo
jedan obrok na dan i nisu hteli da pojedu sledovanje ako nisu znali
ta tano jedu. Novajlije su u ranevima prtili nepotrebne stvari pa
kada bi im na leima postalo preteko, vie su voleli, na primer, da
predaju limenku kondenzovanog mleka nego da se oslobode jednog
pekira (zloin povrede gerile), pa smo tu priliku koristili da
skupimo sve limenke i ostalu hranu koju su ostavljali usput. Poto
smo se smestili kod La Deree, desila se jedna vrlo napeta situacija
izazvana stalnim trzavicama izmeu Horhea Sotusa, autoritarnog
duha koji nije umeo s ljudima, i glavnine trupe: morali smo da
sprovedemo dodatne mere opreza, i Rene Ramos, koga su u ratu
zvali Danijel, zaduen je za mitraljesce na izlazu iz naeg sklonita,
kao garancija da se nee nita desiti.
Neko vreme posle toga Horhe Sotus je poslat u Majami u
posebnu misiju. Tamo je izneverio revoluciju pridruivi se Felipeu
Pazosu, ija ga je nezajaljiva ambicija za vlau dovela do toga da
zaboravi na svoje obaveze, i da sebe proglasi privremenim
predsednikom kuhinje u kojoj je Stejt department odigrao vanu
ulogu.
Vremenom je kapetan Sotus poeo da daje znakove kao da hoe
da bude rehabilitovan, pa mu je Raul Kastro pruio priliku koju ova
revolucija nikome nije uskratila. Meutim, opet je poeo da kuje
zavere protiv revolucionarne vlade pa je osuen na 20 godina
zatvora, odakle je uspeo da pobegne zahvaljujui sauesnitvu
jednog od uvara koji je pobegao s njim do idealnog sklonita za
gnjide: do Sjedinjenih Drava.
U onom asu, meutim, pokuali smo to vie da mu
pomognemo, da ublaimo zategnutost s novim drugovima i da mu
predoimo potrebu za disciplinom. Giljermo Garsija poe u oblast
Karakasa da potrai Fidela, dok sam ja iao u krai obilazak da

pokupim Ramira Valdesa, koji se donekle oporavio od povrede na

nozi. Dvadeset etvrtog marta uvee stigao je Fidel; impresivan je
bio njegov dolazak sa 12 drugova koji su tada vrsto stajali uz njega.
Primetna je bila razlika izmeu bradatih mukaraca s ranevima
napravljenim od kojeega i privezanim kako je ko znao i umeo, i
novih vojnika u svojim jo uvek istim uniformama, sa urednim
istovetnim ranevima i obrijanim licima. Izloio sam Fidelu
probleme s kojima smo se suoili i ustanovljen je mali savet da
donese odluku o buduem ponaanju. Njega su sainjavali sam
Fidel, Raul, Almeida, Horhe Sotus, Siro Frijas, Giljermo Garsija,
Kamilo Sijenfuegos, Manuel Fahardo i ja. Tu je Fidel iskritikovao
moj stav to nisam nametnuo autoritet koji mi je poveren i to sam
to prepustio tek pristiglom Sotusu, protiv koga nije bilo nikakvog
animoziteta, ali ije dranje, prema Fidelovom miljenju, nije trebalo
da bude doputeno u tom asu. Takoe su ustanovljeni novi vodovi,
i cela trupa je integrisana tako da budu formirane tri grupe pod
komandom kapetana Raula Kastra, Huana Almeide i Horhea
Sotusa. Kamilo Sijenfuegos e komandovati prethodnicom, a
Efihenio Ameiheiras pozadinom; moje zaduenje je bilo da budem
lekar Vrhovnog taba, Universo Sanez je bio voa ete zaduene za
komandne poslove. Naa trupa je sticala nove mogunosti sa grupom
novopridolica, a osim toga, ve smo imali dva pukomitraljeza,
mada sumnjive delotvornosti usled starosti i izanalosti; meutim,
ve smo bili jedna snaga dostojna potovanja. Povela se re o tome
ta moemo odmah da uradimo. Moje miljenje je bilo da
napadnemo prvo mesto kako bismo u borbi pripremili nove
drugove, ali Fidel i ostali lanovi saveta procenili su da je bolje da
oni neko vreme idu u mareve kako bi se navikli na otre uslove
ivota u praumi i po brdima, kao i na peaenja izmeu
nepristupanih litica. Tako je odlueno da se poe ka istoku i da se
peai to vie, dok se ne ukae prilika da se na prepad ovlada
grupom pripadnika andarmerije, poto je na ovaj nain obavljena
osnovna praktina kola gerile.
Ljudstvo se s velikim poletom pripremilo i krenulo da ispuni

zadatak koji mu je poveren a ije e vatreno krtenje biti El Uvero.

Sticanje iskustva
Mart i april 1957. protekli su u restrukturisanju i egrtovanju
pobunjenikih trupa. Poto je stiglo pojaanje, poev od mesta
zvanog La Derea, naa vojska je brojala nekih 80 ljudi i bila je
sastavljena na sledei nain:
Prethodnica, pod vostvom Kamila, imala je etiri oveka.
Naredni vod je vodio Raul Kastro i on je imao tri porunika, sa po
jednom etom svaki od njih. To su bili Hulito Dijaz, Ramiro Valdes i
Nano Dijaz. Ta dva Dijaza, dva druga koji su junaki poginuli u El
Uveru, nisu bili ni u kakvom srodstvu. Jedan od njih je bio iz
Santijaga, a rafinerija Braa Dijaz u tom gradu dii se tim imenom
u znak seanja na Nana i jo jednog njegovog brata koji je poginuo u
Santijago de Kubi. Onaj drugi, drug iz Artemise, veteran iz
Granme i Monkade, ispunio je svoj poslednji zadatak u napadu na
El Uvero.
Sa Horheom Sotusom, koji je tada bio kapetan, bili su porunici
Siro Frijas, koji je kasnije poginuo na frontu Frank Pais; Giljermo
Garsija, sada naelnik Zapadne vojske, i Rene Ramos Latur, koji je
poginuo u inu komandanta na Sijera Maestri. Potom je dolazio
Vrhovni tab ili Vrhovna komanda, koju su sainjavali Fidel
(vrhovni komandant), Siro Redondo, Manuel Fahardo (danas
komandant vojske), seljak Krespo (komandant), Universo Sanez
(danas major), i ja, kao lekar. Vod koji je obino iao iza, u koloni
koja je marirala tako to su ljudi ili jedan iza drugog, bio je pod
vostvom Almeide, koji je u to doba bio kapetan a iji su porunici
bili Ermo, Giljermo Domingez, koji je poginuo u Pino del Agvi i
Penja. Efihenio Ameiheiras, u inu porunika, s tri oveka zatvarao
je kolonu kao pozadina.
Ljudi su poinjali da se ue kuvanju po etama, jer je naa
borbena grupa bila tih razmera, tako da su se namirnice, lekovi i
municija razdeljivali na taj nain. Manje-vie u svim etama, a u
svakom sluaju u svim vodovima, bilo je veterana koji su nove

poduavali vetini kuvanja da izvuku najveu dobit od hrane

vetini pravljenja raneva i nainu hodanja na Sijeri.
Put izmeu La Deree, El Lomona i El Uvera moe kolima da se
prevali za nekoliko asova, ali za nas je to bilo viemeseno sporo
napredovanje, uz mnogo opreza, sa osnovnom misijom da
pripremimo ljude za borbu i kasniji ivot. Tako smo iznova proli
kroz Altos de Espinosu, gde smo mi stari napravili poasnu gardu
pred grobom Hulija Zenona, koji je ranije poginuo. Tamo sam
pronaao deo svog ebeta jo uvek zakaenog za trnje, kao seanje
na moje strateko povlaenje u punom trku. Stavio sam ga u svoj
ranac, vrsto reen da vie nikad ne izgubim neto na takav nain.
Poveren mi je novi drug zvao se Paulino kao pomonik za
noenje lekova, tako da je moj posao bio neto olakan pa sam
nakon peaenja mogao da se barem nekoliko asaka dnevno
posvetim zdravlju nae trupe. Ponovo smo proli vrh Karakasa, gde
smo imali onako neprijatan susret s neprijateljskom avijacijom zbog
Gerine izdaje i pronali puku koja je ostala posle bitke kod La Plate i
koju je neki na vojnik ostavio prilikom povlaenja da bi to bre
postigao. Trupi nisu pretekle puke, naprotiv nedostajale su joj.
Bila je to nova epoha. Ostvarena je kvalitativna promena: postojala
je itava jedna oblast u koju neprijateljska vojska nije ni pokuavala
da zae kako se ne bi sudarila s nama, mada je takoe tano da ni
mi nismo bili eljni sudara s njima. Politika situacija je tada bila
puna oportunizma. Poznati glasnogovornici Pardo Ljada, Konte
Agver i drugi likovi iste fele, utrkivali su se u demagokim tiradama,
pozivajui na slogu i na mir, i stidljivo kritikujui vlast. Vlada je
govorila o miru; novi premijer, Rivero Agvero, izjavljivao je da e
poi na Sijera Maestru, ako treba, ne bi li uspostavio mir u zemlji.
Meutim, nekoliko dana kasnije, Batista je izjavio da nema potrebe
da se razgovara s Fidelom ili pobunjenicima, ree da Fidel Kastro
nije na Sijeri, te da tamo nema nikoga; prema tome, nema zato da
se govori sa aicom odmetnika.
Tako je s Batistine strane potvrena volja da se borba nastavi, i to
je bila jedina stvar gde smo s njime lako mogli da se sloimo, jer je i

naa odluka bila da je svakako nastavimo. Tih dana e pukovnik

Barera biti imenovan za efa operacij, a on je bio veoma poznat
zbog halapljivosti u odnosu na vojnika sledovanja, da bi posle iz
Karakasa, glavnog grada Venecuele, gde je postao vojni atae,
mirno posmatrao kako se uruava Batistin ugled.
Imali smo tada i simpatine likove koji su posluili za gotovo
komercijalnu propagandu naeg pokreta u Sjedinjenim Dravama,
iako su nam stvorili, naroito njih dvojica, i neke nevolje. To su bila
tri jenkijevska momka koja su pobegla od svojih roditelja u
pomorskoj bazi Gvantanama da bi se pridruili borbi. Dvojica njih
nikada nisu zaula pucanj na Sijeri, i iscrpljeni klimom i oskudicom,
prilino velikom, povukla su se za novinarom Bobom Taberom.
Drugi od te dvojice je uestvovao u bici kod El Uvera, ali se posle,
iako je bio u borbi, povukao zbog bolesti. Ideoloki, ti momci nisu
bili spremni za jednu revoluciju, nego su, jednostavno, tokom
nekoliko meseci u naem drutvu utolili svoju e za
pustolovinama. Videli smo kako odlaze sa oseanjem privrenosti,
ali i olakanja. Naroito sam se u to sm uverio jer sam kao lekar
morao da vodim rauna o njima poto nisu mogli da izdre otre
uslove tadanjeg naina ivota.
Istih tih dana, vlada je u vojnom avionu, na nekoliko hiljada
metara visine, proetala novinare, pokazujui im da nikoga nema
na Sijera Maestri. Bila je to neobina operacija koja nije nikoga
ubedila, a istovremeno i demonstracija naina koje je Batistina vlada
koristila da prevari javno mnjenje uz pomo svih Konte Agvera
preruenih u revolucionare to su se svakodnevno oglaavali
obmanjujui narod. Tokom tih dana isprobavanja, konano sam bio
u prilici da imam na raspolaganju viseu lealjku od cirade. Visea
lealjka je dragoceno blago do kojeg nisam mogao ranije da doem
zbog strogog zakona gerile po kojem visee lealjke od cirade treba
davati onima koji su svoje ve napravili od vree, kako bismo se
borili protiv lenjosti. Svako je mogao sebi da napravi lealjku od
vree, i time je sticao pravo da pree na lealjku od cirade im takva
stigne. Meutim, ja nisam mogao da koristim lealjku od vree zbog

svoje alergije; grumuljice od tog materijala veoma mi kode pa sam

bio prinuen da spavam na podu. Poto nisam imao lealjku od
vree, nisam imao pravo na lealjku od cirade. Te male
svakodnevne pojedinosti su deli muke svakog pojedinca u gerili,
kao i njene ekskluzivne prirode; ali Fidel je shvatio pa je preinaio
pravilo da bi se meni dodelila lealjka. Bilo je to na obalama reke La
Plata, kad smo savladavali poslednje visove da bismo stigli do Palma
Moe, dan nakon to smo pojeli svog prvog konja.
Konjetina je bila luksuzna hrana, neto kao vatrena proba
sposobnosti prilagoavanja ljudi. Seljaci koji su pristupili naoj gerili,
ojaeni, nisu hteli da pojedu svoje sledovanje mesa, a neki su ak
smatrali da je Manuel Fahardo ubica, iji je zanat u mirnodopskim
uslovima mesarski, korien u sluajevima kao ovaj kada je
rtvovana prva ivotinja.
Ovaj prvi konj je pripadao seljaku po imenu Popa, s druge strane
reke La Plata. Verovatno Popa ve zna da ita, posle one kampanje
opismenjavanja, pa e moi da se priseti, ako do njega doe asopis
Verde olivo, te noi kada su tri gerilca zastraujueg izgleda
zakucala na vrata njegove kolibe, pri emu su ga neosnovano
pobrkali s jednim potkazivaem pa mu oduzeli tog starog konja s
velikim ranama na sapima, to je posle postao na obilati dnevni
obrok, a ije je meso predstavljalo veoma ukusno jelo za neke, ali i
iskuenje za eludac seljaka s predrasudama, jer su oni mislili da je
to in kanibalizma, dok su vakali starog ovekovog prijatelja.

Slavni susret
Sredinom aprila 1957. mi smo se vraali sa svojom obuavanom
vojskom do oblasti Palma Moe, u blizini Turkina. U to vreme nai
najdragoceniji ljudi za borbu na planini bili su seoskog porekla.
Giljermo Garsija i Siro Frijas ili su s patrolama seljaka svuda po
Sijeri, donosili su vesti, odlazili u izvidnicu, nabavljali namirnice.
Ukratko, bili su prave mobilne prethodnice nae kolone. Tih dana
smo iznova bili u oblasti Paklenog potoka, svedoka jo jedne nae
bitke, i seljaci koji su dolazili da nas pozdrave obavetavali su nas o
traginim dogaajima koji su posle usledili: o tome ko je bio ovek
koji je direktno doveo gardiste do nas, o ljudima koji su ubijeni;
ukratko, seljaci koji su veti kod prenoenja usmenih vesti, nairoko
su nas obavetavali o ivotu u toj oblasti.
Fidel, koji je tada bio bez radija, zatraio je jedan prijemnik od
lokalnog seljaka i ovaj mu ga je ustupio, pa smo tako mogli da
ujemo, na velikom aparatu koji se prenosio u rancu jednog borca,
neposredne vesti iz Havane. Preko radija se opet govorilo sa
izve snom jasnoom i verodostojnou, s obzirom na ponovno
uspostavljanje takozvanih garancija.
S velelepnom uniformom kaplara Batistine vojske, Giljermo
Garsija i dva druga preruena u vojnike poli su da potrae
potkazivaa koji je neprijateljsku vojsku doveo prilikom prethodnog
okraja. Ili su po nalogu pukovnika i s njime su se sutradan
vratili. ovek je doveden na prevaru, ali kad je ugledao vojsku u
dronjcima ve je znao ta ga eka. S velikim cinizmom nam je
ispriao sve u vezi sa svojim odnosima s vojskom i da je on, kako
ree, onom mamlazu Kasiljasu kazao da moe lako da nas uhvati i
da moe da povede vojsku do nas, jer nas je ve bio uhodio, ali da
ga nisu posluali.
Jednog od tih dana, na jednoj od padina, umro je potkaziva i na
proplanku Maestre je pokopan. Tih dana je stigla Selijina poruka s
najavom kako e doi s dvojicom severnoamerikih novinara, koji

ele da intervjuiu Fidela, pod izgovorom da hoe da vide tri mala

gringa. Osim toga, Selija je slala neto novca to je prikupljeno meu
simpatizerima Pokreta.
Odlueno je da Lalo Sardinjas dovede Severnoamerikance preko
oblasti Estrada Palme koju je dobro poznavao kao nekadanji
trgovac u tom kraju. Mi smo tada bili zaokupljeni poslom da
uspostavimo vezu sa onim seljacima koji e i sami posluiti za
povezivanje i koji e moi da odre stalne logore, gde e moi da se
stvore kontaktni punktovi u zoni koja je postajala sve vea. Tako
smo poeli da lokalizujemo kue koje su sluile za snabdevanje nae
trupe, i tamo smo postavljali skladita odakle se snabdevanje
prebacivalo ve prema potrebi. Ta mesta su takoe sluila i kao
tafeta za brze ljude dilianse koji su se kretali ivicom Maestre, s
jedne na drugu stranu Sijere.
Peaci Sijere pokazuju izvanrednu sposobnost da prevale veoma
velika rastojanja za kratko vreme i zbog toga smo mi esto bili
prevareni njihovim tvrdnjama. Oni su govorili to je tu na pola
sata, dok petao kukurikne, kako smo na kraju izvrgli karikaturi
tu vrstu informacije koja je, meutim, za seljake bila tana, mada
njihovo poimanje vremena i onoga to jeste jedan sat nema naroite
slinosti s poimanjem gradskog oveka.
Tri dana poto je izdato nareenje Lalu Sardinjasu, stigla je vest
da se estoro ljudi penje kroz oblast Santa Dominga: te osobe su bile
dve ene, dva gringa, novinari, i dva pratioca za koje se nije znalo
ko su. Meutim, vesti koje su stizale o tome bile su protivrene:
govorilo se da su andarmi imali vest o njihovom prisustvu preko
jednog potkazivaa i da su opkolili kuu u kojoj su se nalazili. Vesti
se pronose munjevitom brzinom kroz Sijeru, ali se isto tako i
izvitoperuju. Kamilo poe s jednim vodom s nareenjem da u
svakom sluaju izvue Severnoamerikance i Seliju Sanez, za koju
smo znali da je u grupi. Stigli su, meutim, ivi i zdravi. Lana
uzbuna je nastala na osnovu kretanja andarma izazvanog dojavom
koja u to vreme nije bila neobina meu zaostalim seljacima.
Dvadeset treeg aprila novinar Bob Taber i jedan kamerman

stigli su do nas. S njima su bile drugarice Selija Sanez i Ajdee

Santamarija i izaslanici Pokreta u ravnici, Markos ili Nikaragva,
komandant Iglesijas, koji je u to doba bio zaduen za akciju u
Santijagu, i Marselo Fernandez, koji je tada bio koordinator Pokreta
a sada je predsednik Nacionalne banke, kao tuma, jer je znao
engleski.
Ti dani su kako red nalae protekli u nastojanju da
Severoamerikancima pokaemo svoju snagu i u pokuaju da
izbegnemo svako iole indiskretnije pitanje, jer nismo znali ko su ti
novinari. Napravljeni su, meutim, intervjui s trojicom
Severnoamerikanaca, koji su veoma dobro odgovorili na pitanja
shodno novom duhu koji su pokazali u tom primitivnom ivotu s
nama, ak i kad nisu uspevali da se aklimatizuju i nisu imali nieg
zajednikog s nama. Tih dana nam se takoe prikljuio jedan od
najsimpatinijih i najmilijih likova naeg revolucionarnog rata El
Vakerito. El Vakerito, zajedno s jo jednim drugom, naao nas je
jednog dana i rekao da nas je itav mesec traio, kazao je da je
Kamagvejac, iz Morona, a mi, kao i uvek u takvim sluajevima,
pristupili smo njegovom ispitivanju i prosleivanju osnova politikih
smernica: posao koji je esto meni zapadao. El Vakerito nije imao
nikakvu politiku predstavu i nije izgledalo da je nita drugo nego
zdrav i veseo momak koji na sve ovo gleda kao na udesnu
pustolovinu. Doao je bos i Selija Sanez mu je pozajmila cipele koje
su joj pretekle, rune ili meksike izrade, ak i optoene metalnim
ukrasima. Ovo su jedine cipele koje je El Vakerito mogao da obuje
zbog njegovog niskog rasta. U novim cipelama i sa ogromnim
seljakim eirom zaista je liio na meksikog gonia, i otuda
nadimak Goni ili El Vakerito.
Kao to je poznato, El Vakerito nije doiveo okonanje
revolucionarne borbe jer je kao voa Samoubilakog voda Osme
kolone poginuo dan pre osvajanja Santa Klare. Iz naeg zajednikog
ivota pamtimo njegovu nepresunu razdraganost, njegovu
neiscrpnu ivahnost i neobian, pomalo romaneskni nain
suoavanja sa opasnostima. El Vakerito je bio i veliki laov, moda

nikad nije ni s kim popriao a da u prii nije bilo koliko istine toliko i
ukrasa, tako da je ona prosto bila neprepoznatljiva, ali u svom
delovanju bilo kao kurir u prvo vreme, bilo kasnije kao vojnik ili
voa Samoubilakog voda El Vakerito je pokazivao da stvarnost i
mata za njega nemaju odreene granice i da ono to njegov hitri
um moe da izmisli, on to moe na bojnom polju i da ostvari.
Njegova potpuna predanost postala je legendarna kada se zavrila
epopeja iji kraj on nije video.
Jednom mi je palo na pamet da posle jedne od veernjih seansi
itanja, koje smo odravali u koloni, ispitam El Vakerita o njegovom
ivotu pre pristupanja koloni. On poeo je da pripoveda o tome, a
mi uzeli olovku da to izraunamo. Kad je zavrio, posle niza
zapaljivih zgoda, upitali smo ga koliko ima godina. El Vakerito je u
to doba imao svega neto preko dvadeset godina, ali iz rauna svih
njegovih zgoda i podviga ispalo je da je poeo da radi pet godina
pre nego to se rodio.
Drug Nikaragva je doneo vest o postojanju oruja u Santijagu,
koje je ostalo nakon upada u palatu. Deset mitraljeza, jedanaest
puaka donson i est karabinki, po njegovim reima. Bilo je jo
toga, ali razmiljalo se o uspostavljanju jo jednog fronta u zoni
Sentral Mirande. Fidel je bio protiv te ideje i samo je odobrio
nekoliko oruja za taj drugi front, izdajui naredbu da sve ostalo
bude dopremljeno ovamo kako bi na bio ojaan. Nastavili smo mar
da bismo se udaljili od neprijatnog prisustva nekih pripadnika
andarmerije koji su se vrzmali u blizini, ali prvo smo odluili da se
popnemo na Turkino. To je bila gotovo mistina operacija da se
popnemo na na najvii vrh, a uz to smo ve bili veoma blizu vrha
Mirande.
Cela kolona se popela na Turkino i tamo gore je zavren intervju
koji je Bob Taber napravio sa Pokretom, pripremajui film koji je
prikazan na televiziji Sjedinjenih Drava dok jo nismo ulivali toliki
strah. (Ilustrativni dogaaj: jedan seljak koji nam je pristupio, rekao
je da mu je Kasiljas bio ponudio 300 pesa i jednu kravu, koja se
otelila, ako ubije Fidela.) Nisu se samo Severnoamerikanci varali o

ceni naeg vrhovnog komandanta.

Shodno jednom vojnikom altimetru koji smo nosili sa sobom,
Turkino vrh se izdie 1.850 m iznad nivoa mora. To beleim kao
zanimljiv podatak jer nikad nismo proverili taj ureaj. Meutim, na
nivou mora je radio dobro, a podatak o visini Turkina dosta odudara
od zvaninih podataka.
Kako je jedna vojska pratila nae tragove, Giljermo je poslat s
grupom drugova da otvori vatru na nju, a kako sam zbog svoje
astme bio prinuen da hodam u zaelju kolone i nisam smeo da se
izlaem dopunskim naporima, oduzeta mi je puka koju sam nosio,
tompson, jer nisam mogao da idem u okraj. Budui da im je bilo
potrebno tri dana da mi je vrate, to su za mene bili veoma teki dani
na Sijeri poto sam bio razoruan, a svakog dana smo mogli da
imamo okraj s pripadnicima andarmerije.
Tih dana maja 1957. dvojica Severnoamerikanaca su napustila
kolonu s novinarom Bobom Taberom, koji bee zavrio svoju
reportau, pa su ivi i zdravi stigli na Gvantanamo. Mi smo nastavili
svoje sporo napredovanje po planinskom vencu Sijera Maestre ili po
njenim padinama: uspostavljali smo kontakte, istraivali nove oblasti
i irili smo revolucionarni plamen i legendu o naoj trupi bradatih i
po drugim oblastima Sijere. Novi odnosi su se uspostavljali na
Maestri. Seljaci su bez ranijeg straha dolazili da nas pozdrave, a ni
mi se nismo plaili njihovog prisustva, jer je naa relativna snaga
znatno porasla i oseali smo se sigurnim u odnosu na bilo kakvo
iznenaenje Batistine vojske, te boljim prijateljima naih seljaka.

Dani mara
Prvih 15 dana maja bili su dani neprekidnog mara prema naem
cilju. Na poetku meseca bili smo na obroncima Maestre, blizu vrha
Turkina, i prevaljivali smo podruja koja su posle postala pozornica
bitnih dogaaja revolucije. Proli smo kroz Santa Anu, kroz El
Ombrito, potom kroz Piko Verde, nali smo kuu Eskudera na
Maestri, i produili do padine Bura. Ili smo tim putem koji ide
prema istoku kako bismo potraili oruje za koje je reeno da e stii
u Santijago i da bismo se smestili u oblasti padine Bura, relativno
blizu Ora de Gise. Tokom tog puta koji je potrajao nekoliko nedelja,
jedne noi kad sam iao da obavim neto nebitno, promaio sam
puteve pa sam bio izgubljen dva dana dok nisam ponovo naao ljude
na mestu zvanom El Ombrito. Tada sam bio u prilici da shvatim da
na leima nosimo sve to je potrebno da bismo sami sebi bili
dovoljni. So i ulje koji su tako vani, neto hrane u limenkama a
meu njima i mleko; sve to je potrebno za spavanje, da se potpali
vatra i spremi hrana, i jedan dodatak u koji sam se do tog trenutka
veoma uzdao kompas.
Kad sam shvatio da sam se izgubio, narednog jutra poto mi se to
desilo, uzeo sam kompas i drei se njega nastavio sam dan i po da
hodam dok nisam shvatio da sam se opet izgubio, pa sam se
pribliio jednoj seoskoj kui i tek su me odatle uputili ka
pobunjenikom logoru. Posle emo svi shvatiti da po tako
razuenim mestima kao to je Sijera Maestra kompas moe da
poslui samo za optu orijentaciju, nikada za odreivanje konanih
odredita. Pravci se moraju odrediti uz vodie ili ako ovek i sm
poznaje teren, kao to smo ga mi upoznali posle toga, kada je
upravo meni zapalo da delujem u oblasti El Ombrita.
Ponovni susret s kolonom bio je veoma dirljiv zbog toplog
doeka koji mi je prireen. Kada sam stigao, upravo je bilo
okonano suenje trojici potkazivaa, a jedan od njih, onaj koji se
prezivao Napoles, osuen je na smrt. Kamilo je bio predsednik

suda.
U to doba sam morao da ispunjavam svoje zadatke lekara i u
svakom manjem naselju ili mestu do kojeg bismo stigli ja sam to i
radio. Posao je bio jednolian jer nisam imao puno lekova da
ponudim, a kliniki sluajevi na Sijeri nisu se meusobno mnogo ni
razlikovali: ene prerano ostarele, bez zuba, deca ogromnih trbuha,
parazitizam, rahitis, opta avitaminoza to su bile odlike na Sijera
Maestri. Toga ima i danas, ali u znatno manjim razmerama. Deca tih
majki sa Sijere pola su na kolovanje u Obrazovni centar Kamilo
Sijenfuegos. Ta deca su ve izrasla: zdrava su, veoma se razlikuju
od onih zakrljalih stanovnika naeg pionirskog obrazovnog centra.
Seam se da je jedna devojica bila prisutna tokom mog pregleda
en u kraju, en koje su dolazile gotovo sa pobonom uverenou
da e saznati razlog svojih boljki. Kada je stigla njena majka, posle
nekoliko pregleda koje je pre toga takoe veoma paljivo pratila u
jedinoj sobi kolibe koja mi je sluila kao ordinacija, devojica joj
doapnu: Mama, ovaj doktor svima isto govori.
I bila je to istina: moja znanja nisu mogla preko toga, uostalom,
sve su imale istu kliniku sliku i iznosile istu potresnu priu a da to
nisu ni znale. ta bi se desilo da je u tom trenutku onaj udni zamor
koji pritiska mladu majku nekoliko dece, nastao zbog tegljenja kofe
vode od potoka do kue, lekar protumaio kao posledicu prevelikog
naprezanja za tako malo i tako nekvalitetnu hranu? Ta iscrpljenost je
neobjanjiva jer je ena itavog svog ivota vukla iste kofe vode do
istog odredita, a tek se sada osea premorenom. Stvar je u tome to
ljudi na Sijeri niu kao poljsko cvee i bez mnogo nege pa se ubrzo
potroe, u naporima bez nadoknade. Tada, kod takvih poslova, do
sri smo postajali svesni potrebe definitivne promene u ivotu
naroda. Ideja o agrarnoj reformi potpuno se razjasnila i proetost s
narodom prestala je da bude teorija da bi postala sastavni deo nas
samih.
Gerila i seljatvo su se postepeno stapali u jednu jedinstvenu
masu, a da niko nije mogao da kae u kojem trenutku dugog puta se
to desilo, u kojem trenutku je ono to smo proklamovali postalo

istina i kada smo postali deo seljake mase. Znam samo, to se mene
tie, da su ti pregledi seljaka na Sijeri pretvorili spontanu i pomalo
lirsku odluku u snagu drugaije, smirenije vrednosti. Ti seljaci i
odani itelji Sijera Maestre i ne slute ulogu koju su odigrali kao
kovai nae revolucionarne ideologije.
Na tom istom mestu Giljermo Garsija je unapreen u kapetana, i
on se postarao za sve seljake koji su prili kolonama. Moda se drug
Giljermo ne sea tog datuma. On je zabeleen u mom ratnom
dnevniku: 6. maj 1957.
Sutradan je Ajdee Santamarija odlazila s jasnim Fidelovim
uputstvima da uspostavi potrebne kontakte, ali dan posle toga je
stigla vest o hapenju Nikaragve komandanta Iglesijasa a on je
bio zaduen da nam dopremi oruje. To je izazvalo veliku
neizvesnost meu nama jer nismo znali kako emo doi do oruja;
meutim, odluili smo da nastavimo ka istom odreditu.
Stigli smo do mesta blizu Pino del Agve, male udoline s jednom
naputenom grobnicom u podnoju Sijera Maestre, gde su
postojale dve prazne kolibe. Blizu druma, jedna patrola je zarobila
jednog kaplara vojske. Taj kaplar je bio poznat po svojim zloinima
jo iz doba Maade{5}, zbog ega je nas nekoliko iz trupe predloilo
da se nad njim izvri smrtna kazna, ali Fidel odbi da mu se bilo ta
uradi; jednostavno smo ga zarobljenog prepustili nadzoru novih
regruta, jo uvek bez dugog oruja, i uz upozorenje da e mu svaki
pokuaj bekstva doi glave.
Veina nas je produila istim putem u nameri da vidi da li je
naoruanje stiglo na dogovoreno mesto, i da, ako jeste, zapone
njegovo prebacivanje. Bilo je to dugo peaenje, premda bez tereta,
poto su nai puni ranevi ostali u logoru gde se nalazio zarobljenik.
Meutim, mar nas nije doveo ni do kakvog ishoda: oprema nije bila
stigla, i mi smo to, naravno, pripisali Nikaragvinom hapenju.
Uspeli smo da kupimo dosta namirnica u jednoj prodavnici i da se
vratimo do polazita s drugaijim ali takoe dobrodolim tovarom.
Vraali smo se istim putem, sporim, umornim korakom, obilazei
visove Sijera Maestre i prelazei vrlo oprezno istine. Odjednom

smo zauli pucnjavu u pravcu naeg mara, to nas je zabrinulo jer

je jedan od naih drugova je bio krenuo ispred nas, kako bi to pre
stigao do logora. Bio je to Giljermo Domingez, porunik nae trupe i
jedan od onih koji je morao da stigne s pojaanjem iz Santijaga.
Pripremili smo se za svakakav rasplet dok smo slali izvidnicu.
Nakon nekog vremena opreznosti, pojavili su se izviai, a s njima
je doao i drug po imenu Fijaljo, koji je pripadao Kresensiovoj grupi,
a koji se iznova pridruio gerili tokom naeg odsustva. Dolazio je iz
naeg baznog logora i objasnio nam je da je na putu jedan poginuli i
da su imali okraj sa andarmima, koji su se povukli u pravcu Pino
del Agve, gde se nalazio vei odred, ali je prilino blizu. Nastavili
smo veoma oprezno i zatekli le koji sam ja morao da identifikujem.
Bio je to upravo Giljermo Domingez. Bio je go od pasa nagore i
imao je prostrelnu ranu na levom laktu, na levoj strani grudi, iznad
srca, ubodnu ranu bajonetom, a glava mu je doslovce bila razneta
pucnjem iz, po svemu sudei, njegove sopstvene puke: sama je
ostala kao dokaz u izreetanom telu naeg nesrenog druga.
Uspeli smo da rekonstruiemo dogaaj analizirajui razliite
podatke: po svemu sudei, dok su krenuli u obilazak traei svog
zarobljenog druga, tog kaplara, andarmi su uli kako Domingez
stie, on je iao napred, potpuno samouveren, jer je tuda proao i
dan ranije, ali su ga zarobili. Meutim, neki od Kresensiovih ljudi su
dolazili da uspostave kontakt s nama iz drugog pravca puta (to se
sve deava na vrhovima Sijera Maestre). Prepadajui andarme s
lea, Kresensiovi ljudi su otvorili vatru, a andarmi se povukli
ubivi pre toga naeg druga Domingeza.
Pino del Agva je jedna pilana sred Sijere, a put kojim su ili
andarmi je stari drum za prenoenje drveta, put koji smo mi morali
da preemo poto smo njime prevalili sto metara kako bismo
nastavili uzanom stazom pored vododerine. Na drug nije preduzeo
osnovne mere opreza u takvim okolnostima i desio mu se peh da
naie na pripadnike andarmerije. Njegova tuna sudbina nam je
posluila kao nauk za budunost.

Stie oruje
U oblasti Maestre, blizu pilane Pino del Agve, rtvovali smo
velianstvenog konja koji je bio sa zarobljenim kaplarom, jer nam
inae nije bio od pomoi za napredovanje tako nepristupanim
krajem, ali smo zato oskudevali hranom. Anegdotski podatak jeste
taj da nam je ovek u vie navrata preporuivao konja koga mu je
neki prijatelj pozajmio, i objanjavao ko je taj prijatelj, ne bi li mu po
mogustvu bio vraen, dok je istovremeno slasno jeo konjski
paprika i supu od tog konja. Konjsko meso i meso drugih ivotinja
uzgajanih na Sijeri bilo je za nas prilog nimalo za nipodatavanje u
naoj uobiajenoj dijeti.
Tog dana smo preko radija uli vest o presudi naih drugova sa
Granme, kao i da je jedan sudski zvaninik podigao glas protiv
presude. Bio je to sudija Urutija, koji e zbog svog poteza potenja
kasnije biti predloen za privremenog predsednika Republike.
Dogaaj po sebi, usamljeni glas jednog sudije nije imao drugi domet
osim to ukazuje na dostojanstvo, kao to je to u tom trenutku i bio,
ali je posle za posledicu imao ustolienje loeg predsednika,
nesposobnog da shvati naredni politiki proces, nesposobnog da
svari dubinu jedne revolucije koja nije bila pravljena za njegov
retrogradni mentalitet. Njegov karakter i odbijanje da se postavi na
mesto koje mu je istinski sledovalo stvorilo nam je dosta nevolja, sve
dok se nije kristalizovala, u danima proslave slobode prvog 26. jula,
njegova ostavka na mesto predsednika pred jednodunim
odbacivanjem naroda.
Jednog od tih dana stigao je na kontakt iz Santijaga njegovo
ime je bilo Andres i on je imao vest da je oruje na sigurnom i da
e tokom narednih dana biti prebaeno. Kao mesto predaje
utvrena je oblast jedne pilane na obali gde su delovala braa
Babun, pa e oni doneti to oruje uz sauesnitvo drugih graana
koji su se nadali da e izvui debelu korist od svog uea u
revoluciji. (Kasniji dogaaji su ih razdvojili, i trojica sinova jednog

od lanova firme Babun imala su neslavnu privilegiju da budu

jedni od onih gnjida uhvaenih kod Hirona.)
Zanimljivo je videti kako su u to doba mnogi od njih mislili da
naprave posao sa revolucijom zarad sopstvenih ciljeva pa su pruali
usluge kako bi posle svako potraio ono to je oekivao od novih
vlasti. U ovom sluaju ustupanje svih brda za nemilosrdnu seu
um i proterivanje seljaka kako bi se uvealo imanje porodice
Babun. Tih dana nam se bio pridruio jedan severnoameriki
novinar iste fele kao i Babunovi. Po roenju je bio Maar i zvao se
Endrju Sent Dord.
Tada su pokazivali samo jedno lice, ono manje ravo, a tako je
bilo i lice jenkijevskog novinara, koji je uz to, bio i agent FBI. Kako
sam bio jedini koji je govorio francuski u koloni (tada niko nije
govorio engleski), ja sam odreen da se pozabavim njime i, istini za
volju, nisam se proslavio opasnom temom koja je pokrenuta na
potonjem razgovoru, gde je ve bilo jasno da je razotkriveni agent.
Ili smo po Pino del Agvi da bismo stigli do izvora reke Peladero;
hodali smo veoma nepristupanim podrujima i sa znatnim tovarom
na leima. Rekom Peladero se stie do pritoke, potoka zvanog Del
Indija, i tu smo ostali nekoliko dana i nabavili neto hrane pa smo
ovamo i prebacili primljeno oruje. Ve smo prolazili pored manjih
naseljenih mesta u kraju gde smo uspostavljali neku vrstu ilegalne
revolucionarne vlasti i ostavljali smo simpatizere sa zadatkom da
nas izveste o svemu to se deava, a takoe i o kretanju
neprijateljske vojske. Ali uvek smo iveli na brdima, samo poneku
no bismo eventualno iznenada upali u skupinu kua pa su neki od
nas prespavali u njima, veina uvek pod okriljem brda, a preko dana
svi na strai pod zaklonom krova kronji.
Na najgori neprijatelj u to doba godine jeste makagvera, vrsta
obada tako nazvanog jer polae jaja i raa se na drvetu zvanom
makagva; u odreeno doba godine veoma se iri brdima.
Makagvera ujeda nezatiena mesta koja, kada bivaju poeana, a
mi onako prljavi, lako bi se inficirala i napravila vee ili manje
apscese. Uvek nezatieni delovi naih nogu, zglobova i vrat imali

su ivo svedoanstvo prisustva muve.

Konano, 18. maja stiu vesti o oruju, a takoe i o njihovom
priblinom sastavu. Vest je izazvala veliku pometnju u logoru, jer
odmah se pronela meu borcima i svako se nadao da popravi svoje
naoruanje. Gajili su potajnu nadu da e doi do neega, bilo
direktno do novog oruja, bilo zato to e penjanje starog
naoruanja omoguiti da dou makar i do neispravnog oruja koje
e biti ostavljeno kad stigne novo. Takoe smo dobili vest da je
prikazan film koji je novinar Bob Taber napravio na Sijera Maestri i
da je pobrao veliki uspeh u Sjedinjenim Dravama. Ova vest je
obradovala sve osim Endrjua Sent Dorda, koji je, uprkos svom
poslu agenta FBI, imao i svoje novinarsko srculence, pa je bio
razoaran. Sutradan poto je uo lou vest, krenu brodiem sa imanja
Babunovih prema Santijago de Kubi.
Tog istog dana, uporedo sa veu o mestu gde se nalazi oruje,
primeeno je da je jedan ovek pobegao, to je opasno jer, kao to
sam rekao, ceo logor je znao za prispee oruja. Poslate su patrole u
potragu za njim i one su se vratile tek posle nekoliko dana sa veu
da je uspeo da se ukrca na brod u Santijagu. Mi smo pretpostavili da
je to zato da bi izvestio vlasti, iako se posle ispostavilo da je to bilo
jedno obino dezerterstvo zbog fizike i moralne nesposobnosti da
izae na kraj sa surovim uslovima naeg ivota. Za svaki sluaj, mi
smo pojaali mere opreza. Naa borba protiv nedostatka fizike,
ideoloke i moralne pripremljenosti boraca bila je svakodnevna, ali
rezultati nisu uvek bili pohvalni. Oni su esto su traili dozvolu da
se povuku iz najbeznaajnijih razloga i ako je ne bi dobili, desilo bi
se neto kao to se sada desilo. Treba imati na umu da se
dezerterstvo kanjavalo smru na mestu hapenja.
Uvee je stiglo oruje, i za nas je to bio najudesniji prizor na
svetu: orue smrti bilo je kao izloeno pred halapljivim oima
boraca. Tri mitraljeza sa tronocem, tri pukomitraljeza madzen,
devet karabina M-1, deset automatskih puaka donson i,
ukupno, 6.000 metaka. Iako su karabini M-1 imali po 45 metaka,
deoba je obavljena na osnovu ve steenih zasluga boraca i vremena

provedenog na Sijeri. Jedan od ovih karabina M-1, a to je

najtraenije oruje, dat je danas komandantu Ramiru Valdesu, a dva
za prethodnicu pod Kamilovom komandom. Ostala etiri su
predviena za uvanje mitraljeza sa tronocem. Jedan od
pukomitraljeza je otiao vodu kapetana Horhea Sotusa, druga vodu
Almeide i trei Vrhovnom tabu, pri emu je meni poverena
njegova upotreba. Tronoci su bili: jedan za Raula, drugi za Giljerma
Garsiju i trei za Kresensija Pereza. Na taj nain ja sam postajao
neposredni borac, jer do tada sam samo to bio po potrebi, ali mi je
stalan posao bio lekarski: sada je za mene poinjala nova etapa na
Sijeri.
Zauvek u se seati trenutka kada mi je predat taj pukomitraljez,
veoma starog i slabog kvaliteta, ali koji je tada predstavljao pravi
dobitak. etiri oveka su predviena kao posluioci, ali su etiri
saborca sledila vrlo razliitu putanju, jer su dvojica bila braa Pupo i
Manolo Beaton, koje je revolucija streljala, poto su ubili
komandanta Kristina Naranhoa, a posle su se pobunili na brdima
Orijentea, sve dok ih jedan seljak nije uhvatio. Drugi je bio
petnaestogodinji deko koji je skoro uvek morao da nosi ogroman
teret punioca pukomitraljeza, a zvao se Hoel Iglesijas, sada
komandant Pobunjenike vojske. etvrti jeste kapetan nae vojske i
njegovo prezime je Onjate, ali mi smo ga iz milote zvali Kantinflas. S
predajom ovog oruja, meutim, nije se zavrila odiseja trupe u
smislu sticanja borbene i ideoloke snage. Nekoliko dana kasnije, 23.
maja, Fidel je naredio nova otputanja, a meu njima itavog jednog
odreda, pa je nae ljudstvo bilo svedeno na 127 ljudi, veinom sa
orujem, od ega osamdesetak ak i sa dobrim naoruanjem.
Iz voda koji je ak zajedno s voom napustio borbu, ostao je
samo jedan ovek zvani Krusito, koji je posle postao jedan od
najomiljenijih boraca. Krusito je bio roeni pesnik i imao je duge
razgovore s gradskim pesnikom, Kalikstom Moralesom, sa
Granme, koji je samog sebe nazvao, na ta je Krusito sa svojim
seljakim desetercima uvek odgovarao refrenom na raun Kaliksta:
Kao laka svraka sa Sijere.

Ovaj izvanredni drug imao je celu istoriju revolucije do trenutka

polaska Granme u desetercima, koje je sastavljao dok je puio lulu
prilikom svakog odmora. Kako na Sijeri nije bilo mnogo hartije, on
je napamet uio svoje deseterce, tako da njih same nismo mogli da
upamtimo, kada je jedan metak okonao njegov ivot u borbi kod
Pino del Agve.
U oblasti pilan imali smo neprocenjivu pomo Enrikea Lopeza,
starog Fidelovog i Raulovog znanca jo iz detinjstva, koji je u tom
trenutku radio za Babunove pa nam je sluio kao veza da bismo se
snabdevali i da bismo itavim krajem mogli da se kreemo bez
opasnosti. Ti krajevi su bili puni puteva kojima su prolazili kamioni
vojske; vie puta smo postavili zasede ne bismo li uhvatili neke od
njih, ali u tome nismo nikad uspeli. Moda je to bilo i dobro za
uspeh operacije na pomolu, jedne od onih sa najveim psiholokim
odjekom tokom itave istorije rata, kao to je to bila borba kod El
Uvera.
Dvadeset petog maja saznali smo da se na Majari iskrcala grupa
lanova ekspedicije pod komandom Kaliksta Saneza, iz amca El
Korintio; nekoliko dana posle toga doznaemo za katastrofalan
ishod te ekspedicije: Prio je slao svoje ljude u smrt ne donosei nikad
odluku da ih prati. Vest o tom iskrcavanju ukazala nam je na
neophodnu potrebu da skrenemo panju neprijatelja na drugu
stranu kako bismo pokuali da premestimo te ljude do nekog mesta
gde e moi da se reorganizuju i otponu akciju. Sve smo to radili iz
solidarnosti prema borbenim elementima, iako nam nije bio poznat
socijalni sastav, niti stvarne namere tog iskrcavanja.
Ovde smo odrali zanimljivu raspravu u kojoj su posebno
uestvovali ovaj to to pie i Fidel: ja sam smatrao da se ne moe
propustiti prilika da zaplenimo jedan kamion te da treba posebno da
radimo na tome po drumovima gde kamioni bezbrino prolaze
gore-dole, ali je Fidel ve imao na umu akciju kod El Uvera, pa je
smatrao da je to znatno izazovnije i da e se tom akcijom,
zaposedajui El Uvero, postii mnogo vei uspeh, jer e to imati
snaan psiholoki odjek i za to e se saznati u celoj zemlji, to ne bi

bio sluaj s napadom na kamion, kada bi mogli da puste vest samo o

nekim poginulima ili ranjenima u drumskom udesu i, mada bi ljudi
slutili istinu, nikada ne bi saznali za nae stvarno borbeno prisustvo
na Sijeri. To nije znailo da je potpuno odbaena ideja da se zapleni
neki kamion kada prilike budu pogodne, ali neemo to da
pretvorimo u osnovu nae aktivnosti.
Sada, nekoliko godina posle te rasprave u kojoj je Fidel doneo
odluku, iako me tada nije ubedio, moram da priznam da je njegova
procena bila ispravna i da bi za nas bilo znatno manje delotvorno da
smo imali neku izolovanu akciju nad nekom od patrola koje su
kruile kamionima. Stvar je u tome to nas je elja za borbom tada
sve dovodila do toga da se priklonimo najdrastinijim stavovima a,
moda, i bez vizije daljih ciljeva. U svakom sluaju, stizali smo do
zavrnih priprema za akciju kod El Uvera.

Bitka kod El Uvera

Kad je utvreno mesto napada, trebalo je da tano odredimo
nain na koji e on biti izveden. Trebalo je da reimo bitne stvari, kao
to je da saznamo koliko je postojeih vojnika, koliko straa, koju
vrstu veze koriste, da saznamo sve o prilaznim putevima, o civilnom
stanovnitvu i njihovom rasporedu itd. U svemu tome sjajno nam je
pomogao drug Kardero, danas komandant Pobunjenike vojske, koji
je bio zet jednog od upravitelja pilane, ako me pamenje ne vara.
Pretpostavljali smo da vojska ima manje-vie tane podatke o
naem prisustvu u kraju, jer je uhvaeno nekoliko potkazivaa koji
su imali dokumenta za identifikaciju, i koji su priznali da ih Kasiljas
alje da bi doznali gde se nalazi Pobunjenika vojska i koja su mesta
njenog uobiajenog sastajanja. Zaista je bio odvratan a ujedno i
bolan, prizor kada dva oveka trae milost, ali zakoni rata u tim
tekim trenucima nisu mogli da se prekre pa je nad obojicom
sutradan izvrena smrtna kazna.
Tog istog dana, 27. maja, Vrhovni tab se sastao sa svim
oficirima, i Fidel je najavio da emo u narednih 48 sati imati bitku i
da treba da ostanemo sa ljudstvom i stvarima spremni za polazak.
Tada nam nisu izdata druga uputstva.
Kardero e biti vodi jer je tano poznavao El Uvero, sve njegove
ulaze i izlaze i prilazne puteve. Uvee smo krenuli u mar. Bilo je to
dugo peaenje, nekih 16 kilometara, ali skroz nizbrdo kroz puteve
koje je kompanija Babun posebno izgradila za svoje pilane. Ipak
nam je bilo potrebno osam sati mara jer smo zbog dodatnog opreza
morali da ga prekidamo, naroito kako smo se pribliavali mestu
opasnosti. Na kraju je izdato nareenje o napadu, a ono je bilo
veoma jednostavno: treba zauzeti strae i pucnjavom savladati
drvenu kasarnu.
Znalo se da kasarna nema veu odbranu osim nekoliko
osmatranica rasutih po okolini, uporita su bile strae od po tri do
etiri vojnika na svakom straarskom mestu, a ta mesta su strateki

postavljena iznad kasarne. Iznad kasarne je bila padina tano preko

puta, a tu e se utvrditi Vrhovni tab da rukovodi borbom. Bilo je
izvodljivo prii na nekoliko metara od zgrade preko bunja oblinjih
brda. Jedna precizna instrukcija odnosila se na to da se ne puca
protiv postrojenja eerane jer je u njima bilo en i dece, ak je tu
bila i ena upravitelja, koji je znao za napad ali koji nije hteo da ode
odande kako bi izbegao da posle bude sumnjiv. Civilno stanovnitvo
je bila najvea briga dok smo polazili da zauzmemo mesta za napad.
Kasarna El Uvera nalazila se na obali mora, tako da nam je bilo
dovoljno da je opkolimo iz tri pravca.
Na strau koja je nadgledala drum koji iz Peladera ide uz obalu
mora, a koji smo i mi delom koristili, poslati su vodovi pod
komandom Horhea Sotusa i Giljerma Garsije. Almeida treba da se
pobrine za likvidiranje strae ispred same planine, manje-vie ka
severu. Fidel e biti na padini koja ima pogled na kasarnu, a Raul bi
sa svojim vodom napredovao spreda. Meni je dodeljen posredniki
poloaj, s mojim pukomitraljezom i pomonicima. Kamilo i
Ameiheiras treba da idu frontalno, u stvari izmeu mog i Raulovog
poloaja, ali su nou promaili pravac pa su okraj zapoeli s moje
leve umesto s moje desne strane. Vod Kresensija Pereza treba da
napreduje putem koji, izlazei iz El Uvera, ide prema iviriku, i da
sprei prispee bilo kakvog pojaanja koje bi dolo otuda.
Mislilo se da e akcija biti brzo gotova usled iznenaenja koje
prireujemo; meutim, minuti su prolazili a mi nikako da
savladamo ljude na nain koji smo idealno predvideli. Vesti su
stizale preko vodia, Kardera i nekog lokalnog vodia po imenu
Elihio Mendoza, pa smo gledali kako odmie no i poinje da se
razdanjuje a da jo nismo u poziciji da prepadnemo andarme
onako kako smo isprva zamislili. Horhe Sotus je javio da iz svoje
pozicije ne vlada mestom koje mu je odreeno, ali je bilo kasno da
se zaponu nova kretanja. Kada je Fidel otvorio vatru sa svojim
teleskopskim nianom, prepoznali smo kasarnu na osnovu pucnjave
kojom su odmah uzvratili. Ja sam se nalazio na maloj uzviici i imao
sam savren pogled na kasarnu, ali je ona bila veoma daleko, pa

smo napredovali kako bismo nali bolje pozicije.

Svi su napredovali. Almeida je iao prema strai koja je branila
ulaz u kasarnu iz tog sektora, a s moje leve strane videla se
Kamilova legionarska kapa, kakvu su nosili pripadnici Legije
stranaca, ali sa oznakama Pokreta. Napredovali smo sred sada ve
opte pucnjave, uz sav oprez koji je neophodan u ovakvoj borbi.
Malom odredu postepeno su se prikljuivali borci koji bi ostali
rasuti u odnosu na svoje jedinice. Jedan drug iz Pilona koga su zvali
Bomba, kao i drugovi Mario Leal i Akunja, pripojili su se onome to
je ve bila mala borbena jedinica. Otpor je bio estok, a mi stigli do
istine gde je trebalo da napredujemo uz beskrajni oprez, jer su
neprijateljski pucnji bili neprekidni i precizni. Iz svoje pozicije, na
svega 50 ili 60 metara od neprijateljskog nadiranja, video sam kako
iz rova, koji je bio ispred, izlaze dva vojnika i pucao sam na obojicu,
ali su se sklonili u zgrade postrojenja koje su za nas bile svetinja.
Nastavili smo da napredujemo, mada tu vie nije bilo niega do
malog ogoljenog prostora izmeu nas i neprijatelja, a meci su fijukali
blizu naih glava. U tom trenutku uo sam blizu sebe jauk i
zapomaganje usred borbe, pomislio sam da je ranjen neki
neprijateljski vojnik pa sam puzei iao napred dok sam ga
nagovarao da se preda; u stvari, to je bio drug Leal, ranjen u glavu.
Napravio sam kratak pregled ulazne i izlazne rane u parijetalnoj
regiji; Leal je padao u nesvest dok je ve poinjalo koenje udova s
jedne strane tela, ne seam se tano koje. Jedini zavoj koji mi je bio
pri ruci bio je komad hartije koji sam stavio preko rane. Hoel
Iglesijas poe kasnije da mu se nae dok smo mi nastavljali napad.
Odmah potom, i Akunja je ranjen. Mi koji vie nismo napredovali,
pucali smo dok je pred nama bio dobro podeen rov odakle se
uzvraalo na nau paljbu. Vraala nam se hrabrost i uvrivali smo
se u odluci da na prepad osvojimo sklonite jer je to bio jedini nain
da slomimo otpor, kada se kasarna preda.
Sve ovo je ispriano za nekoliko minuta, ali je zapravo prolo 2
sata i 45 minuta od prvog pucnja do momenta dok nismo osvojili
kasarnu. S moje leve strane, nekoliko drugova iz prethodnice

mislim da su to bili Viktor Mora i jo neki zarobljavalo je nekoliko

vojnika koji su pruali poslednji otpor, i iz rova ispred nas izroni
vojnik koji je davao znake da e da preda svoje oruje. Sa svih
strana su se zauli povici o predaji. Brzo smo se probili do kasarne
pa se zauo poslednji mitraljeski rafal za koji sam kasnije saznao da
je pokosio porunika Nana Dijaza.
Stigli smo do postrojenja gde smo zarobili onu dvojicu to su
izmakli mom mitraljezu, kao i lekara i njegovog pomonika. S
lekarem, sedokosim i smirenim ovekom iju potonju sudbinu ne
znam ne znam da li je danas prikljuen revoluciji desilo se neto
neobino: moja znanja iz medicine nikada nisu bila prevelika. Broj
ranjenih koji su pristizali bio je ogroman, a moj poziv u tom
trenutku nije bio usmeren na sanitet. Meutim, kada sam vojnom
lekaru otiao da predam ranjenike, upitao me je koliko mi je godina
a odmah potom i kada sam diplomirao. Objasnio sam mu da je to
bilo pre nekoliko godina, a on mi iskreno ree: Sluaj, mome,
preuzmi ti sve ovo jer sam ja tek sada diplomirao i imam veoma
malo iskustva. ovek, to zbog neiskustva, to zbog loginog straha
u takvoj situaciji, kad je shvatio da je zarobljen, bio je ak zaboravio i
na poslednju re medicine. Tog trenutka sam morao jo jednom da
zamenim puku za svoju lekarsku uniformu, koja se, u stvari,
sastojala od pranja ruku.
Posle te bitke, jedne od najsurovijih kroz koje smo proli,
povezali smo dogaaj i stekla se celovitija predstava a ne ovaj
pregled koji sam sada dao iznosei svoje lino uee. Bitka se
manje-vie odigrala ovako: kada je Fidel svojim pucnjem otvorio
paljbu, svi su poeli da napreduju ka postavljenim ciljevima, a vojska
da uzvraa gustom paljbom, esto uperenom prema padini odakle je
na voa upravljao bitkom. Svega nekoliko minuta poto je akcija
zapoela, Hulito Dijaz je izdahnuo pored Fidela, kada ga je pogodio
metak tano u glavu. Prolo je jo nekoliko minuta i otpor je i dalje
bio estok. Najvaniji zadatak u centru bio je Almeidin: on je bio
zaduen da na sve mogue naine likvidira strau kako bi oslobodio
prolaz trupama, kao i Raulovoj, koja je frontalno grabila prema

kasarni.
Drugovi su posle ispriali kako je vodi Elihio Mendoza uzeo
svoju puku i bacio se u borbu. Elihio je bio sujeveran, nosio je sa
sobom sveca koji ga titi, i kada mu je reeno da se pripazi, on je
sa nipodatavanjem odgovorio da ga njegov svetac titi od svega;
neto kasnije ga je pogodio metak koji mu je doslovce razneo trup.
Neprijateljske trupe, dobro uanene, odbijale su nas na ovakav
nain i bilo je veoma teko da se napreduje po centralnoj zoni. Sa
pozicije udaljene od puta za Peladero, Horhe Sotus je pokuao da s
boka podupre tu poziciju sa pomonikom zvanim Policajac
[Fransisko Soto], ali i njega je neprijatelj odmah ubio pa je Sotus
morao da uskoi u more kako bi izbegao sigurnu smrt, tako da je od
tog trenutka njegovo uee u borbi praktino bilo prekinuto. Drugi
lanovi njegovog voda pokuali su da napreduju, ali su takoe
odbijeni: jedan drug sa sela, koji se, ini mi se, prezivao Vega, ubijen
je; Manals ranjen u plua; Kike Eskalona je dobio tri rane u miicu,
u butinu i u ruku dok je pokuavao da se probije. Straa uanena
iza solidne zatite drvenih taraba, ispaljivala je vatru iz
pukomitraljeza i poluautomatskih puaka desetkujui nau malu
trupu. Almeida naredi poslednji juri ne bismo li ipak savladali
neprijateljske snage koje su bile ispred njega; tom prilikom su
ranjeni Sileros, Maseo, Ermes Lejva, Pena i sam Almeida u jedno
rame i levu nogu, a drug Mol je ubijen. Meutim, ovim probojem je
savladana straa pa je otvoren prolaz do kasarne. S druge strane,
nepogreivi pucnji mitraljeza Giljerma Garsije likvidirali su trojicu
branilaca, etvrti izae u trku, i ubijen je u pokuaju bekstva. Raul,
sa svojim vodom podeljenim na dva dela, brzo je nadirao prema
kasarni. Bila je to akcija dvojice kapetana Giljerma Garsije i
Almeide i ona je odluila ishod bitke: svaki od njih je likvidirao
odreenu mu strau i time je omoguen zavrni prepad. Zajedno sa
prvim treba istai delovanje Luisa Krespa, koji je doao iz Vrhovnog
taba da bi uestvovao u prepadu.
U trenutku kada je neprijateljska odbrana slamana, kad smo ve
zaposedali kasarnu iz koje je istaknuta bela marama, neko,

verovatno iz nae trupe, iznova pripuca, i iz kasarne su odgovorili

rafalom koji je pogodio u glavu Nana Dijaza, iji je mitraljez do tog
trenutka sejao smrt meu neprijateljem. Kresensiov vod gotovo da i
nije uestvovao u borbi jer se njegov mitraljez zaglavio pa mu je
uee bilo da nadzire put iz ivirika. Tamo je nekoliko vojnika
uhvaeno prilikom bekstva. Okraj je potrajao 2 sata i 45 minuta i
nijedan civil nije ranjen uprkos broju ispaljenih metaka.
Kada smo napravili bilans bitke, ustanovili smo sledee: sa nae
strane u tom trenutku je poginulo est drugova. Bili su to Mol, Nano
Dijaz, Vega, Policajac, Hulito Dijaz i Elihio Mendoza. Teko su
ranjeni Leal i Siljeros. Tee ili lake ranjeni bili su: Maseo ranjen u
rame; Ermes Lejva metak u grudnom kou; Almeida leva ruka i
leva noga; Kike Eskalona desna nadlanica i ruka; Manals metak
u pluima, bez veih simptoma; Pena u koleno, i Manuel Akunja
u desnu nadlanicu. Ukupno 15 drugova izbaeno iz borbe. Oni su
imali 19 ranjenika, 14 mrtvih, jo 14 zarobljenika a pobeglo ih je 6,
to je ukupno 53 ljudi, pod komandom drugog porunika koji je
istakao belu zastavu poto je i sam ranjen.
Ako se uzme u obzir da je naih boraca bilo oko 80 a njihovih 53,
dakle ukupno oko 133 vojnika, od toga je 38 njih, tj. vie od
etvrtine, bilo izbaeno iz stroja za neto vie od dva i po sata borbe.
Bio je to juri ljudi koji su gologrudi napredovali protiv drugih koji
su se branili bez mnogo mogunosti zatite, te valja priznati da je sa
obe strane bilo mnogo hrabrosti. Za nas je, uz to, ova pobeda
oznaila punoletstvo nae gerile. Od te bitke na moral je izuzetno
porastao, kao i naa reenost i vera u pobedu, i mada su naredni
meseci bili veliko iskuenje, ve smo posedovali tajnu pobede nad
neprijateljom. Ova akcija je zapeatila sudbinu malih kasarni
smetenih podalje od veih neprijateljskih grupacija i ubrzo su sve
one savladane.
Jedan od prvih metaka je razneo telefonski ureaj pa je tako
prekinuta veza sa Santijagom i jedva da je neki avion jednom ili
dvaput nadleteo bojno polje, tako da se, sve u svemu, neprijateljska
avijacija nije pojavila. Tek nekoliko sati kasnije su stigli izviaki

avioni, kada smo mi ve bili u brdima. O gustini paljbe s nae strane

govori podatak o etrnaestorici poginulih, ali i taj da je nastradalo tri
od pet papagaja koje su drali straari kasarne. Treba imati na umu
koliko su siune te ptice da bi se stekla predstava o sili metaka koja
se sruila na drvenu graevinu.
Ponovni susret sa pozivom lekara priredio mi je nekoliko
uzbudljivih trenutaka. Prvi ranjenik kome sam ukazao pomo, s
obzirom na ozbiljnost njegovog stanja, bio je drug Siljeros. Metak
mu je slomio desnu ruku i poto je proao kroz plua, inilo se da se
zario u kimu, zbog ega su mu obe noge bile oduzete. Njegovo
stanje je bilo izuzetno ozbiljno i jedva sam uspeo da mu dam neko
sredstvo za umirenje bolova i da mu vrsto priveem grudni ko
kako bi lake disao. U tom trenutku smo pokuali da ga spasemo na
jedini mogui nain: poveli smo etrnaest zarobljenih vojnika sa
sobom i ostavili dva ranjenika, Leala i Siljerosa, kod neprijatelja, uz
garancije lekarske asti. Kada sam to saoptio Siljerosu govorei mu
ohrabrujue rei koje je u tom trenutku neophodno kazati,
pozdravio me je setnim osmehom koji je govorio vie od svih rei i
koji je odavao da je uveren u to da je sve gotovo. I ja sam to znao pa
sam poeleo da mu u tom trenutku spustim poljubac oprotaja na
elo, ali za mene, vie nego za bilo koga drugog, to bi znailo da je
drug osuen na smrt, a dunost mi je govorila da ne treba dalje da
zagoram njegove poslednje trenutke potvrujui neto u ta je on
ve bio potpuno uveren. Rastao sam se najnenije to sam mogao,
uz veliki bol, od oba borca koja su ostala u rukama neprijatelja. Oni
su preklinjali i govorili da vie vole da umru meu nama, ali mi smo
bili duni da se do poslednjeg borimo za njihove ivote. Tamo su
ostali zbratimljeni sa 19 ranjenika Batistine vojske kojima smo
ukazali pomo najbolje to smo mogli. Neprijateljska vojska je
pristojno prihvatila dvojicu drugova, ali jedan od njih, Siljeros, nije
stigao ak ni do Santijaga. Drugi je preiveo ranu, pritvoren je na
Isli de Pinos do kraja rata i danas jo pokazuje neizbrisive tragove te
vane epizode naeg revolucionarnog rata.
Tovarei u jedan od Babunovih kamiona to veu koliinu svega i

svaega, a naroito lekova, poslednji smo krenuli put naih sklonita

na planini, gde smo ipak stigli na vreme da ukaemo pomo
ranjenima i da se rastanemo od poginulih, koji su pokopani pored
jednog pregiba puta. Predvialo se da e progon biti veliki pa je
odlueno da oni koji su kadri da hodaju moraju da se udalje od tog
mesta, dok e ranjenici biti povereni meni i Enrikeu Lopezu, koji e
se postarati da mi obezbedi transport, skrovite i jo neke
pomonike da prebacimo ranjenike i da uspostavi sve kontakte kako
bismo dobijali lekove i mogli da ih leimo na odgovarajui nain.
U zoru su se jo prepriavale pojedinosti bitke. Gotovo niko nije
spavao ili je samo nakratko to inio pa bi se pridruio razgovoru
iznosei svoje podvige ili one koje je kod drugih video. Iz statistike
radoznalosti, pribeleio sam imena svih pobijenih neprijatelja koje
su naveli svedoci, pa je ispalo da ih je vie nego to je protivniki
sastav ukupno imao vojnika; mata svakog od njih ukrasila je
njihova svedoenja. Sa ovim i jo nekim slinim iskustvima tano
smo nauili da se podaci moraju proveriti. ak i sami skloni
preterivanju, traili smo poneku stvar od svakog poginulog vojnika
da bismo stvarno bili uvereni da je to neprijateljski vojnik, jer briga o
istini je oduvek bila centralna tema izvetaja Pobunjenike vojske i
nastojalo se da se meu drugovima razvije najdublje potovanje
prema njoj i svest o tome koliko je neophodno s njom tako postupiti
bez obzira na bilo kakvu prolaznu prednost.
Ujutru smo videli kako pobednika trupa odlazi pozdravljajui
nas s tugom. Sa mnom su ostali moji pomonici Hoel Iglesijas i
Onjate, vodi po imenu Sinesio Tores i Vilo Akunja, danas
komandant Pobunjenike vojske koji je ostao uz svog ranjenog
strica.

Nega bolesnika
Sutradan posle bitke kod El Uvera, avioni su od rane zore poeli
da patroliraju. Poto smo se pozdravili s kolonom koja je nastavila
mar, mi smo se bacili na brisanje tragova o svom ulasku u brdo. Bili
smo na svega stotinak metara od prilaznog puta za teretna vozila i
ekali smo da stigne Enrike Lopez, koji je bio zaduen da nam
pomogne u traenju naeg sklonita i u prebacivanju do njega.
Almeida i Pena su bili ranjenici koji nisu mogli da hodaju, a Kike
Eskalona je bio u istom stanju. Manals, koga sam posavetovao da ne
hoda zbog rane na pluima; Manuel Akunja, Ermes Lejva i Maseo:
ova trojica su mogli sami da hodaju. Da bismo ih titili, negovali i
prebacili, tu smo bili Vilo Akunja, vodi Sinesio Tores, Hoel Iglesijas,
Alehandro Onjate i ja. Ve je jutro bilo odmaklo kada je jedan
glasnik doao da nam kae da Enrike Lopez ne moe da nas prihvati
jer ima bolesnu devojicu pa je morao da ide u Santijago; ostalo je na
tome da e nam biti poslati neki dobrovoljci u pomo, ali do kraja
dana mi smo i dalje ekali.
Situacija je bila teka jer su rane Kikea Eskalone bile inficirane, a
nije mogla da se odredi ozbiljnost Manalsovih rana. Istraili smo
oblinje puteve i nismo naili na neprijateljske vojnike, pa smo
odluili da se prebacimo do jedne kolibe koja je bila na tri ili etiri
kilometra, a gde se nalazilo podosta pilia koje je gazda napustio.
Tog prvog dana dvojica radnika pilane pomogla su nam u
napornom zadatku da ranjenike nosimo na nosilima. U zoru
narednog dana, nakon obilnog obroka i likvidiranja solidnog
kontigenta pilia, brzo smo napustili mesto jer smo posle bitke
praktino proveli ceo jedan dan na istom mestu blizu drumova
kojima su mogli da stignu neprijateljski vojnici. Nalazili smo se na
mestu kraj jednog od onih drumova koje je kompanija Babun
napravila radi eksploatacije ume. S naim malobrojnim
raspoloivim ljudstvom zapoeli smo kratak ali vrlo otean mar.
Trebalo je da se sie do potoka zvanog Del Indio pa da se potom

popnemo uzanom stazom do proplanka, gde je seljak zvani Israel

iveo sa suprugom i jednim zetom. Zaista je bilo naporno
prebacivanje drugova kroz tako nepristupane predele, ali ipak smo
uspeli, i ti ljudi su nam ustupili brani krevet da bi tamo prespavali
ranjenici.
Na mestu prvog logora sakrili smo deo naoruanja u loem
stanju, koje nismo mogli da prenesemo, kao i veu koliinu dodatnih
stvari koje su inile ratni plen manje vrednosti i koje smo ostavljali
usput, onako kako bi se teret ranjenika uveavao. Na svakoj kolibi je
uvek ostajao neki trag naeg boravka u vidu nekog zaboravljenog
predmeta. Zbog toga, poto smo imali vremena, odluili smo da
dobro pregledamo prethodno mesto kako bismo izbrisali svaki trag
jer je upravo od toga zavisila naa bezbednost. U isto vreme vodi,
Sinesio poe da potrai neke poznanike koje je imao u tom delu
Peladera.
Ubrzo posle toga, Akunja i Hoel Iglesijas su mi javili da su uli
udne glasove na drugoj padini. Zaista smo pomislili da je kucnuo
as da se iznova borimo u ovim oteanim uslovima, jer naa dunost
je bila da po cenu smrti odbranimo dragoceni tovar ranjenika koji
nam je poveren, pa smo napredovali nastojei da se okraj desi to
dalje od kolibe. Tragovi bosih nogu po putu, to nam je bilo veoma
udnovato, ukazivali su na to da su uljezi proli istim tim putem.
Obazrivo se pribliavajui, uli smo neki bezvoljni razgovor u kojem
je uestvovalo vie ljudi. Pripremajui svoj mitraljez tompson i
raunajui na podrku Vila i Hoela, nastavili smo dalje i upali sred
razgovora. Ispostavilo se da su to zarobljenici iz El Uvera koje je
Fidel oslobodio i koji su tuda ili jednostavno traei izlaz. Neki su
bili bosonogi. Jedan stari kaplar, gotovo onesveen, s glasom
astmatiara, izrazi svoje divljenje prema nama i naem poznavanju
brd. Dolazio je bez vodia i nosio je samo propusnicu koju mu je
Fidel potpisao. Mi smo iskoristili utisak koji je kod njih nastao usled
naina na koji smo ih prepali, pa smo ih nagovorili da nipoto ne
zau u brda.
To su bili gradski ljudi, nenaviknuti na mukotrpne uslove brda

koje nisu umeli da savladaju. Izali smo na istinu ispred kue gde
smo jeli pilie i pokazali im put do obale, ali smo im pre toga
ponovili da smo na brdu mi gazde i da e naa patrola jer smo mi
delovali kao takva odmah obavestiti ostale snage o neeljenim
prisustvima.
Uprkos svemu, najrazumnije je bilo da to pre stupimo u pokret.
Tu no smo proveli u gostoprimljivoj kolibi, ali u zoru smo se
prebacili na brdo i naloili vlasnicima kue da potrae kokoke za
ranjenike; proveli smo ceo dan ekajui povratak branog para, ali
se oni nisu vratili. Kasnije smo saznali da su uhapeni u toj maloj
kui i da su ih, uz to, dan posle naeg odlaska, neprijateljski vojnici
upotrebili kao vodie i tako proli pored naeg prethodnog logora.
Mi smo budno nadgledali okolinu i niko nas ne bi iznenadio, ali
ishod nove bitke u takvim uslovima nije teko predvideti. Predvee
je stigao Sinesio s tri dobrovoljca: starcem Felisijanom i jo dvojicom
koji e postati borci Pobunjenike vojske Banderasom, koji je
poginuo u inu porunika u bici kod Higvea, i Israelom Pardoom,
najstarijim lanom mnogoljudne porodice boraca, koji sada ima in
kapetana. Ovi drugovi su nam pomogli da brzo prebacimo ranjenike
u kolibu s druge strane zone opasnosti, dok smo Sinesio i ja,
praktino dok se nije sasvim smrklo, i dalje ekali dolazak branog
para s namirnicama; naravno da nisu mogli da stignu kad su
zarobljeni. Strepei od nekakve izdaje, odluili smo da iz nove kue
takoe treba rano da krenemo. Jelo je bilo veoma oskudno i sastojalo
se samo od ono malo namirnica izvuenih iz oblinjeg ambara.
Narednog dana, est meseci nakon iskrcavanja sa Granme, rano
smo otpoeli dan. Marevi su bili naporni i neverovatno kratki za
nekoga naviknutog na peaenje planinom, a to se tie naih
mogunosti, mogli smo da prebacimo svaki put samo jednog
ranjenika jer, u tim tekim brdskim uslovima, ranjenike treba
prebacivati na lealjkama privezanim za vrstu granu koja doslovce
rastura ramena nosaa, pa onda oni moraju da se smenjuju na
svakih deset ili petnaest minuta, a bilo nam je potrebno od est do
osam ljudi da u takvim uslovima prenesemo jednog ranjenika.

Pratei Almeidu koji je malo puzao a malo se oslanjao, nastavili smo

veoma sporo da hodamo, praktino od stabla do stabla, sve dok
Israel nije napravio preicu kroz brdo pa su nosai doli da ga
prebace.
Posle nas je straan pljusak spreio da stignemo do kue
Pardoovih, ali smo se predvee nje ipak domogli. Kratko rastojanje
od jedne milje, etiri kilometra puta, prevaljeno je za dvanaest sati,
to e rei jedan kilometar za tri sata.
U tim trenucima naa mala trupa je imala sree to je s njom bio
Sinesio Tores, jer je on poznavao puteve i itelje te oblasti pa nam je
pomagao u svemu. On je taj koji je dva dana kasnije izvukao
Manalsa kako bi se uputio u Santijago na leenje. Takoe smo
pripremali uslove da se i Kike Eskalona prebaci jer su mu rane bile
gnojne.
Tih dana su stizale protivrene vesti, ponekad su javljali da je
Selija Sanez uhapena, ponekad da je ubijena. Takoe su kruile
glasine da je jedna patrola vojske uhapsila Ermesa Kaldera, jednog
naeg druga. Mi nismo znali da li da poverujemo u neke od tih vesti
koje su bile jezive, jer Selija, na primer, jeste bila naa jedina poznata
i pouzdana veza. Njeno hapenje je za nas znailo izolaciju. Sreom,
ispostavilo se da to u vezi sa Selijom nije tano, mada jeste ono u
vezi sa Ermesom Kalderom, koji je udom spasao ivot posle
tamnice tiranije.
Na obali reke Peladero iveo je predradnik jednog
zemljoposednika, David je bilo njegovo ime, i on je puno saraivao s
nama. David je za nas ubio jednu kravu i trebalo je otii po nju.
Krava je ubijena na obali i tamo je raskomadana, ali je trebalo nou
prebaciti meso. Poslao sam prvu grupu sa Israelom Pardoom
napred, a potom i drugu koju je vodio Banderas. Banderas je bio
prilino nedisciplinovan i nije ispunio svoj zadatak, tako da je
ukupan teret rtvovane ivotinje pao na ostale, i zbog toga je cela
no prola u tom prebacivanju. Ve se formirala mala trupa pod
mojom komandom, jer je Almeida bio ranjen. Svestan svoje
odgovornosti, saoptio sam Banderasu da on prestaje da bude borac

i da postaje puki simpatizer, ukoliko ne promeni svoje ponaanje, a

on ga je zaista i promenio; nikada nije postao uzor to se tie
discipline, ali je bio primer preduzimljivog, jednostavnog i naivnog
oveka otvorenog duha, koji je progledao i sagledao stvarnost tek u
susretu s revolucijom. On je inae obraivao svoju malu parcelu
otetu od brda i gajio je istinsku strast prema drveu i poljoprivredi,
iveo je u maloj kolibi s dve male svinje, od kojih je svaka imala ime,
i s jednim malim psom. Jednog dana mi je pokazao sliku dvojice
sinova koji su iveli sa enom od koje se on bio rastao, u Santijagu,
objanjavajui da e jednog dana, kada revolucija pobedi, moi da
ode negde gde e dobro da radi, a ne u toj zabiti koja maltene visi s
vrha brda.
Govorio sam mu o zadrugama, ali on to nije ba najbolje
razumeo. eleo je da obrauje zemlju za svoj raun, sopstvenim
trudom. Meutim, postepeno sam uspeo da ga ubedim da je bolje
da zemlju svi obrauju, da maine mogu da poveaju produktivnost.
Bez ikakve sumnje, Banderas bi danas bio istureni borac na polju
poljoprivredne proizvodnje; tamo na Sijeri je usavrio itanje i
pisanje pa se pripremao za budunost. Bio je to bistar seljak koji je
znao vrednost saradnje i koji je ulaui sopstveni napor ispisao time
stranice istorije.
Tih dana sam imao dug razgovor sa predradnikom Davidom koji
mi je zatraio spisak svih vanih stvari to su nam potrebne, jer e
otii u Santijago pa e ih tamo potraiti. Bio je to tipini predradnik,
veran gazdi, prezriv prema seljacima, rasista. Meutim, vojska ga je
zarobila kad je doznala za nae kontakte i nemilosrdno ga izloila
muenju. Njegova prva briga kada se ponovo pojavio, a mi ve
mislili da je mrtav, bila je da nam objasni da nije progovorio. Ne
znam da li je David danas na Kubi ili je sledio svoje stare gazde koje
je revolucija ve konfiskovala, ali je bio ovek koji je u tim trenucima
osetio potrebu za promenom, iako nije smatrao da se to odnosi i na
njega i na njegov svet, ali je shvatio da tu promenu treba
neizostavno sprovesti. Od iskrenih nastojanja jednostavnih ljudi
napravljena je revolucionarna graevina, naa misija je da razvijemo

ono to je dobro i plemenito u svakom od ljudi i da svakog oveka

pretvorimo u revolucionara. Ona se sastoji od raznih Davida koji ne
razumeju ba najbolje i od raznih Banderasa koji su poginuli ne
videvi njen osvit, od neznanih rtava i rtava bez nadoknade eto
od toga je napravljena revolucija. Mi koji vidimo danas njena
dostignua treba da mislimo i na one koji su ostali na tom putu i da
se zaloimo da u budunosti bude manje onih koji kaskaju.

Povratak
Ceo juni 1957. protekao je u leenju ranjenih drugova tokom
bitke kod El Uvera i u organizaciji male trupe kojom emo se
pridruiti Fidelovoj koloni. Kontakti sa spoljnim svetom
uspostavljani su preko predradnika Davida, iji su saveti i umesne
napomene, pored pribavljene hrane, u velikoj meri olakali nau
situaciju. Tih prvih dana nismo mogli da raunamo na neprocenjivu
pomo Pana Tamaja, onog istog koji je posleratnih godina ubijen
rukama brae Beaton. Pano Tamajo, stari seljak iz kraja, kasnije je
stupio u vezu s nama i takoe je pokrivao kontakte.
Kod Sinesija su poeli da izbijaju neki znakovi revolucionarne
malodunosti, jer se napio novcem Pokreta, pa je poinio
nedolinosti u pripitom stanju. Uz to nije ispunjavao izdata mu
nareenja, a prilikom nekog od svojih kretanja doveo nam je
jedanaest potpuno razoruanih drugova, ime je prekrio izriito
nareenje. Re je bila o tome da se sprei izolovanje drugova bez
oruja, ali nije samo Sinesio to ignorisao. Prikljuivanje ljudi mladoj
gerili odvijalo se svim sredstvima i u svim uslovima, i seljaci, koji su
znali nau lokaciju, dovodili su nam nove drugove koji su eleli da
nam pristupe. Kroz malu oformljenu kolonu prolo je ne manje od
40 ljudi, ali je i naputanje redova bilo stalno, ponekad uz nau
saglasnost, a ponekad protiv nae volje, tako da mala trupa nije
nikad imala vie od 25 ili 30 efektivnih lanova.
Tih dana se moja astma neto pogorala i nedostatak lekova
naterao me je na nepokretnost slinu onoj kod ranjenika. Uspeo sam
da malo ublaim bolest puei sasueni cvet klarin (to je lek na
Sijeri), dok nisu stigli lekovi iz civilizacije i dok nisam opet bio u
optimalnoj formi za polazak, ali on se odlagao iz dana u dan. Najzad
smo organizovali jednu patrolu da poe u potragu za svim orujem
koje je bilo odbaeno posle bitke kod El Uvera jer je delovalo kao
neupotrebljivo, ali smo nameravali da ga osposobimo za gerilu.
U novim uslovima sve te stare puke sa ozbiljnim ili manje

ozbiljnim oteenjima, ukljuujui tu i 30-kalibarski mitraljez bez

udarne igle, predstavljali su potencijalno blago, pa smo uloili celu
jednu no u potragu za njima. Konano smo odredili polazak za 24.
juni. U to doba smo sainjavali vojsku sledeih karakteristika: pet
ranjenika koji se oporavljaju, pet pratilaca, deset prikljuenih iz
Bajama, dva nedavno prikljuena iz udaljenijih krajeva, i etiri iz
kraja ukupno dvadeset i est vojnika. Mar je organizovan sa
Vilom Akunjom na prethodnici, potom sa onim to bi moglo da se
nazove komandom, na ijem elu sam bio ja, jer Almeidi je ve smo
peaenje bilo preveliki napor poto se jo oporavljao od rane na
butini, i na kraju s dva mala odreda pod rukovodstvom Masea i
Penje.
Penja je u to doba imao in porunika. Maseo i Vilo su bili
vojnici, a najvii in je imao Almeida kao kapetan. Nismo poli 24.
juna, jer su poele da se reaju sve nekakve tekoe: ponekad bi bilo
javljeno da stie neko od vodia s novoprikljuenima pa ih je trebalo
ekati, drugi put bi se ekalo na novi kontigent lekova i hrane; stari
Tamajo je stalno iao i dolazio donosei vesti i robu, hranu u
limenkama, odeu. U jednom datom trenutku morali smo da
potraimo neku jamu da bismo uskladitili namirnice jer su se
najzad kristalizovali kontakti sa Santijagom, a David nam je bio
doneo zamaan kontigent koji je bilo nemogue preneti, s obzirom
na uslove mara nae trupe rekonvalescenata i novajlija.
Dvadeset estog juna sam debitovao kao stomatolog, mada su mi
na Sijeri nadenuli skromno zvanje vadizub. Moja prva rtva bio je
Israel Pardo, danas kapetan vojske, koji je prilino dobro proao.
Druga, Hoel Iglesijas, kome je bilo dovoljno da mu se stavi aura
dinamita na onjak da bi mu on bio iupan, ali je Hoel do kraja rata
izdrao s njim poto su moji napori bili bezuspeni. Na moje
neiskustvo se nadovezivao nedostatak drugih osnovnih sredstava,
tako da je trebalo veoma tedeti anesteziju i esto sam pribegavao
tzv. psiholokoj anesteziji, nazivajui ljude oporim nazivima kada bi
se premnogo alili zbog onoga to se radi u njihovim ustima.
Pred samom pomilju na mar, neki su ispoljavali svoju

neodlunost pa su odlazili, ali drugi bi ih, novi, nadomestili. Tamajo

nam dovede novu grupu od etiri oveka. Sa njima je bio Feliks
Mendoza, koji je imao puku, i objasnio nam je kako je jedna trupa
vojske zatekla njega i njegovog druga: dok je drug uhvaen, on se
baci preko nekih litica pa pobee u trku a da mu vojska nita nije
uradila. Posle smo saznali da je vojska u stvari patrola kojom je
upravljao Lalo Sardinjas, koji bee naao druga, i da je on ve u
Fidelovoj trupi. Takoe se prikljuio Evelio Saborit, danas
komandant Pobunjenike vojske.
S prikljuenjem Feliksa Mendoze i njegove grupe bilo nas je
trideset estorica, ali sutradan su trojica otila. Posle su nam se
prikljuili jo neki pa nas je na kraju bilo 35. Meutim, kada je mar
zapoinjao, opet se broj ljudi smanjivao. Penjali smo se visovima
Peladera u marevima kratkog dometa.
Radio nas je obavetavao o nasilju na itavom ostrvu. Prvog jula
smo uli vest o smrti Hosea Paisa, Frankovog brata, koji je poginuo s
jo nekim drugovima sred neprekidne bitke u Santijagu. Uprkos
kratkim marevima, nae trupe su oseale klonulost pa su neki od
novoprimljenih traili da se povuku kako bi obavljali korisnije
zadatke u gradu. Silazei niz padine Botelje, proli smo pored kue
Benita More, koji nas je lepo doekao u svom skromnom domu, koje
kao da visi sa samih stena ovog dela Sijere. Neto pre nego to smo
stigli, sazvao sam malu trupu da joj predoim kako se primiu
trenuci velike opasnosti, da je vojska blizu, da emo verovatno
morati da provedemo i vie dana gotovo bez hrane, peaei sada
ve i po itav dan, i da onaj ko se ne osea spremnim, neka to kae.
Neki su se snebivali da izraze svoja strahovanja i odu, ali bio je
jedan po imenu io koji je u ime neke grupe, sa prizvukom
izuzetne uverenosti i odlunosti tvrdio da e oni ii dalje sve do
smrti. Nemalo je bilo nae iznenaenje kada nam je, poto smo
proli kuu Benita More i ulogorili se pored malog potoka da
provedemo no, ta ista grupa saoptila da eli da napusti gerilu.
Pristali smo na to i u ali krstili mesto kao potok smrti jer je dotle
sezala golema odlunost ia i njegovih drugova. To ime je ostalo

toj tankoj niti vode sve do naeg izlaska sa Sijere.

Ostalo nas je dvadeset osmorica, ali kad smo sutradan krenuli
prikljuila su se dva nova regruta, dva biva pripadnika vojske, koji
su dolazili na Sijeru da se bore za slobodu. Bili su to Gilberto Kapote
i Nikolas. Dovodio ih je Aristides Gera, jo jedan od naih veza u
kraju koji je posle za nau kolonu bio od neprocenjive vrednosti i
koga nazvasmo Kralj klope. Kralj klope je u svakom trenutku
ratovanja inio ogromne usluge, ponekad i opasnije nego to je sama
borba protiv neprijatelja, prebacujui mazge iz Bajama do zone
naih operacija.
Dok smo peaili tokom kraih mareva, nastojali smo da se
regruti upoznaju s pucanjem. Postavili smo dva biva vojnika da oni
podue ostale osnovama puke, naoruanja, razoruanja i preciznog
gaanja, i to s takvim pehom da samo to je poduavanje poelo,
jednom od njih se ote pucanj. Morali smo da ga povuemo s tog
zadatka pa smo ga sumnjiavo gledali, mada je izraz njegovog lica
odavao takvu zabrinutost da bi zaista bila potrebna velika
sposobnost simuliranja da ta zabrinutost ne bude stvarna. Dva biva
vojnika nisu mogla da izdre mar i ponovo su otila sa Aristidesom,
ali Gilberto Kapote nam se vratio, i herojski je poginuo u Pino del
Agvi, u inu porunika.
Napustili smo mesto gde smo bili ulogorovani, kuu Pola Toresa,
na Mesi, to e kasnije postati jedan od naih operativnih centara, i
krenuli peice, pri emu nas je sada vodio seljak po imenu Tuto
Almeida. Na zadatak je bio da stignemo do Nevade, a potom,
prelazei severnu stranu Turkina, i do mesta gde se nalazio Fidel.
Ili smo u tom pravcu kada smo u daljini ugledali dva seljaka koji su
pokuali da pobegnu kad smo se mi primakli pa smo morali da
potrimo da ih uhvatimo. Bile su to dve devojke, Afro-Kubanke,
koje su se prezivale Moja. Te dve adventistkinje su nam, iako su bile
protiv ikakvog nasilja na osnovu svojih verskih uverenja, pruile
iskrenu podrku, i tada i tokom itavog rata.
Obnovili smo snagu i tamo smo velianstveno jeli, ali kada smo
svratili u Mar Verde (trebalo je proi kroz Mar Verde da bi se stiglo

na Nevadu), saznali smo da se u itavom kraju nalaze trupe vojske.

Posle kraeg razmatranja izmeu naeg siunog vrhovnog taba i
vodia, odluili smo da se vratimo nazad i da direktno preemo
preko Turkina, to je nepristupaniji ali manje opasan put u tim
okolnostima.
Na naem malom tranzistoru hvatali smo uznemiravajue vesti:
govorilo se da ima velikih bitaka u zoni Estrada Palme i da je Raul
teko ranjen. (Sada, kada je to vreme prolo, ne umem da
preciziram da li je to bio na radio ili je radio Bemba{6} bio taj koji
je saoptio tu vest.) Mi nismo znali da li da poverujemo takvim
informacijama, jer smo iz iskustva znali da su netane, ali smo
nastojali da ubrzamo mar, koliko smo mogli, da bismo stigli do
Fidela. Krenuli smo uvee i prenoili u kui usamljenog seljaka
zvanog Viskainac, zbog njegovog porekla, na obroncima Turkina.
Viskainac je iveo sam u maloj kolibi i njegovi jedini prijatelji bile su
neke marksistike knjige koje je on paljivo uvao u maloj rupi ispod
jednog kamena daleko od kolibe. On je ponosno saoptio da je po
opredeljenju marksista, o emu veinom niko nije imao pojma u
kraju. Pokazao nam je put kojim treba da nastavimo, i mi smo
nastavili svoj spori mar.
Sinesio se postepeno odvajao od svog operativnog centra, i za
njegovu priprostu, seljaku duu sada izvan uobiajenih tokova
situacija je postajala teskobna. Jednog lepog dana, za vreme pauze
na putu, dok je na strai bio regrut zvani Kuervo, kome je data
puka remington zbog njegove dobre spremnosti, Sinesio Tores
mu se pridrui na strai s jo jednom pukom. Kada sam za to
saznao, otprilike za pola sata, poao sam po njih, jer nisam imao
previe poverenja u Sinesija, a puke su bile velika dragocenost u
tom trenutku, ali obojica su ve bila dezertirala. Banderas i Israel
Pardo krenuli su njihovim tragovima svesni da su begunci
naoruani dugim cevima a oni jedva pitoljima, ali begunci tada nisu
pronaeni.
Bilo je veoma teko ouvati moral trupe, bez oruja, bez
direktnog kontakta s voom revolucije, hodajui praktino

nasumice, bez ikakvog iskustva, okrueni neprijateljima koji bi

dobijali divovske razmere u glavama i skaskama seljaka. Slaba
spremnost naih novoprikljuenih, koji su poticali iz ravniarskih
krajeva pa nisu bili navikli na hiljade tekoa brdskih staza, stalno je
dovodila u krizu duh gerile. Desio se pokuaj bekstva na ijem elu
je bio izvesni, kako je nazvan, Meksikanac, koji je doao ak do ina
kapetana, a sada je u Majamiju kao izdajnik revolucije.
To sam saznao na osnovu dojave druga Ermesa Lejve, roaka
Hoela Iglesijasa, pa sam ga pozvao na suoavanje kako bi se ovaj
problem reio. Meksikanac se zakleo u sve svoje pretke da, iako je
bio pomislio na odvajanje, on to nije inio da bi pobegao iz borbe,
nego da bi izveo malu gerilu koja e presresti i ubiti potkazivae jer
u naim redovima je bilo malo akcije. U stvari, on je nameravao da
ubije dounike da bi im uzeo pare, a to je tipino banditski stav. U
jednom kasnijem okraju, kod El Ombrita, Ermes je bio na jedini
gubitak a ostala je sumnja da je moda Meksikanac vinovnik tog
dogaaja jer ga je ovaj potkazao. Meutim, nikada nisam uspeo do
ovaj sluaj isteram na istac.
Meksikanac je nastavio u koloni dajui svoju re oveka i
revolucionara itd., itd., da nee ni otii ni pokuati da pobegne, niti
e koga na to nagovarati. Posle tekih i kratkih mareva, stigli smo
d o oblast Palma Moe, na zapadnoj strani Turkina, u blizini
Kuevasa. Tu su nas seljaci veoma lepo doekali pa smo uspostavili i
neposredan kontakt zahvaljujui mojoj novoj profesiji vadizub
koju sam veoma poletno upranjavao.
Jeli smo i obnovili snage da bismo ubrzo produili prema zoni
starih znanaca iz Palma Moe i Paklenog potoka, gde smo stigli 15.
juna. Tamo nas je Emilio Kabrera, lokalni seljak, izvestio da se Lalo
Sardinjas ulogorio u jednoj oblinjoj zasedi zajedno sa svojom
trupom, pa mi se poalio, jer u sluaju napada na neprijateljsku
patrolu, njegovu kuu izlae opasnosti.
esnaestog juna susrele su se nova mala kolona i vod Fidelove
kolone kojim je rukovodio Lalo Sardinjas. On nam je ispriao kako je
bio prinuen da pristupi revoluciji, poto je on inae trgovac koji se

stara o tome da nam dopremi namirnice iz ravniarskih oblasti, ali

kako su ga presreli, pa je morao da ubije oveka, zbog ega se
opredelio za gerilu. Lalo bee primio instrukcije da tamo saeka
nadiranje kolone Saneza Moskere. Jo jednom smo saznali da je
uporni Sanez Moskera prodro kroz oblast reke Palma Moa i da ga
je umalo opkolila Fidelova kolona, ali da je uspeo da izbegne obru
prelazei Turkino forsiranim marem i tako izbio na drugu stranu
tog masiva.
Mi smo imali neke vesti o blizini trupa jer nekoliko dana ranije,
kad smo stigli u jednu kolibu, videli smo rovove koje su do
prethodnog dana drali vojnici, ali nismo mogli da naslutimo da ono
to je izgledalo kao dokaz stalne ofanzive protiv nas su u stvari bili
znakovi bekstva neprijateljske kolone, to je ukazivalo na potpunu
promenu kvaliteta delovanja na Sijeri. Ve smo imali dovoljno snage
da kolone neprijateljske vojske opkolimo i nateramo u bekstvo pod
pretnjom njihovog likvidiranja.
Dobro su nauili tu lekciju i vie nije bilo sporadinih upada na
Sijeru, ali jedan od najupornijih, najagresivnijih i najsvirepijih voa
neprijateljske vojske bio je Sanez Moskera, koji je od obinog
porunika 1957. napredovao do ina pukovnika, dakle do ina kojim
je posle konanog poraza u bitkama sveopte ofanzive vojske
nagraen juna naredne godine. Njegova karijera je bila meteorska
to se tie inova i plodotvorna to se tie oduzimanja svakojakih
dobara i stvari seljaka koje je nemilosrdno poharao svaki put kada bi
sa svojim trupama proao lavirintima Sijera Maestre.

Priprema se izdaja
Bila je prava milina videti kako naa trupa ima vie discipline,
mnogo vei moral, sa blizu 200 ljudi i ponekim novim orujem.
Zaista se uoavala kvalitativna promena o kojoj smo ve govorili, i
to se oitavalo na Sijera Maestri. Postojala je jedna stvarno slobodna
teritorija, mere opreza vie nisu bile tako neophodne, a bilo je i malo
slobode za none razgovore, za lekarenje na viseim lealjkama,
kao i za slobodno kretanje po naseljima Sijere i odlazak kod
metana, ime su uspostavljani prisniji odnosi s njima. Takoe je bila
prava radost i doek koji su nam stari drugovi priredili.
Ali glavne zvezde tih dana bili su Felipe Pazos i Raul ibas. To su
bile dve potpuno razliite linosti. Raul ibas je iveo jedino od
ugleda svoga brata, istinskog simbola jednog razdoblja na Kubi, ali
nije imao nijednu od njegovih vrlina. Nije on bio ni izraajan ni
promuuran, pa ak ni pametan. To to mu je omoguavalo da bude
isturena i amblematska linost Ortodoksne partije, bila je upravo
njegova potpuna osrednjost. Bio je krt na reima i hteo je da brzo
napusti Sijeru.
Felipe Pazos je bio samosvojna linost, uivao je ugled velikog
ekonomiste i, uz to, glas potenjaine koja nije zavukla ruku u
dravnu blagajnu, niti je uzela uea u sistemu sveopteg lopovluka
za vreme Prija Sokarasa, iako je tada bio predsednik Nacionalne
banke. Izuzetno pohvalno, moglo bi se pomisliti, da u to vreme neko
ostane neiskvaren. Svakako to i jeste za pohvalu, ali on je ipak bio
inovnik koji se dri svoje administrativne karijere, neosetljiv na
krupne probleme drave. Uostalom, kakav je to revolucionar koji ne
raskrinkava iz dana u dan nepojamne zloupotrebe toga doba? Felipe
Pazos je smislio kako da to izbegne i da napusti mesto predsednika
Nacionalne banke Kube posle napada na Batistu, i to okien
najveim vrlinama: potenjem, razboritou i blistavim znanjem
ekonomiste. Samouveren, mislio je da doe na Sijeru da ovlada
situacijom jer je u svom umu malog makijaveliste video sebe

pozvanim da vodi sudbinu zemlje. Moda je ve tada poela kod

njega da se javlja misao o izdaji Pokreta, ili je moda to usledilo
kasnije; tek, njegovo ponaanje nikada nije bilo do kraja iskreno.
Pod okriljem zajednike izjave koju emo razmotriti, samog sebe
je imenovao delegatom Pokreta 26. jul u Majamiju, a trebalo je i
da bude postavljen za privremenog predsednika Republike. Na taj
nain je Prio sebi stvarao oveka od poverenja u prelaznoj vladi.
Tih dana smo imali malo vremena za razgovor, ali Fidel mi
ispria o svojim naporima kako bi taj dokument zaista bio borben i
kako bi uspostavio osnove deklaracije o principima. Bio je to teak
pokuaj protiv ta dva nazadna i neosetljiva mentaliteta pred
pozivom borbe naroda.
Manifest je poseban naglasak stavio na obrazovanje irokog
civilnog revolucionarnog fronta koji e obuhvatiti sve politike
opozicione partije, sve graanske institucije i sve revolucionarne
snage.
U tom smislu, obuhvatao je niz predloga: formiranje
revolucionarnog civilnog fronta kao zajednikog fronta borbe;
postavljanje linosti koja e biti na elu prelazne vlade; izriitu
izjavu da front ne priziva niti prihvata posredovanje druge drave u
unutranjim stvarima Kube; nee prihvatiti da Republikom
privremeno vlada bilo koji tip vojne hunte; odluku da se vojska
potpuno odvoji od politike i da se naoruanim institucijama
garantuje njihova nedodirljivost, kao i izjavu da e izbori biti
odrani u roku od godinu dana.
Program kojem je privremena vlada trebalo da se povinuje
najavljivao je slobodu za sve politike, civilne i vojne zatvorenike;
apsolutno jemstvo slobode informisanja pisanim i radijskim
medijima, i sva pojedinana i politika prava koja Ustav garantuje;
postavljanje privremenih gradonaelnika u svim optinama nakon
konsultacija sa graanskim institucijama svakog pojedinog mesta;
suzbijanje pronevera i utaja u svim njihovim oblicima i usvajanje
mera radi poveanja efikasnosti svih dravnih organa; uvoenje
administrativne karijere; demokratizaciju sindikalnog ivota putem

unapreenja slobodnih izbora u svim sindikatima i industrijskim

federacijama; trenutno pokretanje intenzivne kampanje protiv
nepismenosti i obrazovanje graana, koje e posebno istai prava i
dunosti to ih graanin ima u odnosu na drutvo i na otadbinu;
utvrivanje osnova za agrarnu reformu koja e ii za raspodelom
niijeg zemljita i za pretvaranjem svih nadniara i napoliara u
vlasnike, isto kao zakupce manjih parcela, bilo u vlasnitvu drave
bilo u vlasnitvu privatnih lica, nakon obeteenja prethodnih
vlasnika; usvajanje zdrave finansijske politike koja e obezbediti
stabilnost nae valute i investirati u nacionalne kredite zarad
produktivnosti proizvodnje, ubrzanja procesa industrijalizacije i
otvaranje novih radnih mesta.
Na to su se nadovezivale dve take do kojih se posebno dralo:
Prvo: potreba da se od sada odredi osoba koja e rukovoditi
privremenom vladom Republike kako bi se svetu pokazalo da je
kubanski narod sposoban da se ujedini nakon postignute slobode i
da podri osobu koja, objedinjujui nepristrasnost, integritet linosti,
sposobnost i potenje, moe da otelovljuje ovo naelo. Na Kubi ima
ljudi napretek, sposobnih da preuzmu odgovornost predsednika
Republike. (Naravno, barem je Felipe Pazos, jedan od potpisnika,
duboko u sebi dobro znao da takvih ljudi nema na pretek, da
zapravo ima jedan jedini, i da je on taj.)
Drugo: da tu osobu odrede sve graanske institucije jer su, kao
takve, apolitine, ime e podrka privremenog predsednika biti
osloboena svake partijske obaveze, te e time biti omogueni
potpuno isti i nepristrasni izbori.
Uz to, u dokumentu jo pie: Nije potrebno doi na Sijeru radi
rasprave, mi moemo da budemo predstavljeni u Havani, u
Meksiku, ili gde god bilo potrebno.
Fidel je pokuao da utie kako bi neke izjave o agrarnoj reformi
bile eksplicitnije. Meutim, bilo je teko razbiti monolitni front pred
dvojicom retrogradnih elemenata. Utvrivanje osnova za agrarnu
reformu koja e ii za raspodelom niijeg zemljita pa to je
upravo politika koju jedino moe da prihvati Dijario de la Marina.

Povrh svega, ustanovljeno je prethodno obeteenje prethodnih

vlasnika.
Neke od ovde postavljenih obaveza, revolucija je ispunila na
prvobitno utvren nain. Treba naznaiti da je neprijatelj prekrio
preutni dogovor sadran u manifestu kada se ogluio o autoritet
Sijere i pokuao da stvori razna druga ogranienja buduim
revolucionarnim vlastima.
Nismo bili zadovoljni kompromisom, ali je on bio nuan. U tom
trenutku je bio napredan. Nije mogao da traje due od trenutka
kada bi zapretio obustavom revolucionarnog procesa, ali mi smo bili
spremni da ga potujemo. Svojom izdajom, neprijatelj nam je
pomogao da pokidamo neugodne veze i da narodu ukaemo na
njegove prave namere.
Mi smo znali da je to minimalni program, program koji
ograniava na napor, ali takoe smo znali da nije mogue da
uspostavimo svoju volju iz Sijera Maestre te da tokom dueg
perioda moramo da raunamo sa itavim nizom prijatelja koji su
pokuavali da upotrebe nau vojnu snagu i veliko poverenje koje je
narod ve oseao prema Fidelu Kastru, za svoje mrane zavere i,
nadasve, za odravanje vladavine imperijalizma na Kubi preko svoje
merkantilne buroazije, tesno povezane s gazdama sa Severa.
Manifest je imao i pozitivnih strana. Pominjao je Sijera Maestru i
izriito saoptavao: Neka niko ne bude obmanut vladinom
propagandom o situaciji na Sijeri. Sijera Maestra je ve nesalomiv
branik slobode koja se rasplamsala u srcima naih sunarodnika, te
emo tu znati da odamo poast veri i poverenju naeg naroda. Pa
emo tu znati u stvari znai da je Fidel Kastro to znao, druga
dvojica nisu bila kadra da, ak ni kao posmatrai, nastave da
razvijaju borbu na Sijera Maestri, pa su odmah odatle otili. Jednog
od njih, ibasa, zatekla je Batistina policija i onda ga podvrgla
muenju, a obojica su se kasnije vratila u Sjedinjene Drave.
Zadat je dobar udarac: grupa posrednika i drugih zastupnika
najotmenije kubanske oligarhije poela je da pristie na Sijera
Maestru, u odbranu slobode, kako bi se potpisala zajednika

deklaracija s gerilskim voom, zatoenikom po brdima Sijere koji

sada stie slobodu delovanja kako bi se na tu kartu igralo u
Majamiju. Prevideli su samo da politiki udarci imaju onaj domet
koji protivnik dozvoli, a u ovom sluaju oruje je bilo u rukama
naroda. Brza akcija naeg efa, koji je imao puno poverenje gerilske
vojske, spreila je da se izdaja proiri i vatrena replika koja je
usledila nekoliko meseci kasnije, kada se saznalo za ishod
sporazuma iz Majamija, paralizovala je neprijatelja. Optueni smo
da smo sejai razdora i da umiljamo da emo nametnuti svoju volju
iz Sijere, ali su morali da izmene taktiku i da pripreme novu zamku:
Pakt iz Karakasa.
Manifest je datiran 12. jula 1957. i objavljen je u tadanjim
novinama. Ova deklaracija je za nas bila samo mali zastoj na putu:
valjalo je nastaviti osnovni posao, a to je pobeda nad represivnom
vojskom na bojnom polju. Tih dana obrazovana je nova kolona ije
mi je vostvo, kao kapetanu povereno, a tu je bilo jo nekih
unapreenja: Ramiro Valdes postaje kapetan i njegov vod ulazi u
sastav moje kolone, a Siro Redondo je unapreen u kapetana na
elu jo jednog voda. Kolona se sastojala od tri voda i na elu prvog
je bio Lalo Sardinjas, koji je predvodio prethodnicu i koji je ujedno
bio drugi stareina odreda. Ramiro Valdes i Siro Redondo
predvodili su druga dva voda. Ova kolona, koju su zvali Seoba
seljaka, bila je sastavljena od 75 ljudi razliito odevenih i razliito
naoruanih; meutim, ja sam bio veoma ponosan na njih. Jo
ponosnijim, jo vie vezanim za revoluciju, ako je to ikako mogue, i
jo eljnijim da pokaem da su dodeljena priznanja zasluena,
osetiu se nekoliko noi kasnije...
Poslali smo pismo estitke i priznanja Karlosu (to je ilegalno
ime Franka Paisa), koji je proivljavao svoje poslednje dane.
Potpisali su ga svi oficiri gerilske vojske koji su znali to da uine
(seljaci iz Sijere nisu ba bili vini tome, a ve su predstavljali bitan
deo gerile). Pismo je potpisano u dve kolone i dok je navodio zvanja
lanova druge, Fidel je jednostavno naredio: Stavi komandant,
kada je trebalo da se navede moj in. Na taj neformalni nain,

gotovo u prolazu, ja bh imenovan za komandanta Druge kolone

gerilske vojske, koja e kasnije biti preimenovana u etvrtu kolonu.
Desilo se to u jednoj seoskoj kui, ne seam se sada tano u kojoj,
gde je sainjena ova topla poruka gerilaca bratu u gradu koji se tako
junaki borio da nas snabde i da nam olaka pritisak iz samog
Santijaga.
Doza sujete koju svi nosimo u sebi, uini da se ja tog dana osetim
najponosnijim ovekom na svetu. Znamen mog naimenovanja,
jednu malu zvezdu, dala mi je Selija, zajedno s runim asovnikom
koji je bio naruen u Manzanilju. Sa svojom kolonom skoranjeg
sastava, kao prvi zadatak mi je poveren obru oko Saneza
Moskere, ali ovaj, najprepredeniji od svih birova, ve je bio
napustio tu oblast.
Trebalo je neto da uradimo da bismo opravdali taj polunezavisni
ivot koji emo voditi u novoj zoni, prema kojoj treba da se uputimo
u oblasti El Ombrita, pa smo poeli da briljivo razmatramo svoje
delovanje.
Trebalo je da se pripremimo da dostojno proslavimo slavni
datum 26. jul, koji se pribliavao, pa mi Fidel dade odreene ruke da
uradim ta mogu, ali oprezno. Na poslednjem sastanku je bio
prisutan novi lekar prikljuen gerili, Serhio del Valje, danas naelnik
Vrhovnog taba nae revolucionarne vojske, koji je tada obavljao
svoju profesiju u uslovima koje mu je Sijera omoguavala. Trebalo je
da pokaemo da smo ivi, jer smo u ravnici primili nekoliko
udaraca: oruje predvieno za otvaranje jo jednog fronta iz Sentral
Mirande palo je u ruke policiji koja je u zatvoru drala nekoliko
istaknutih prvaka, meu njima i Faustina Pereza. Fidel se usprotivio
razdvajanju snaga, ali je na kraju popustio pred insistiranjem
drugova iz Ravnice. Od tog trenutka je potvrena ispravnost
njegove teze pa smo se posvetili jaanju Sijera Maestre kao prvom
koraku ka ekspanziji gerilske vojske.

Napad na Buejsito
S prvim vidovima samostalnog ivota poeli su i problemi u
gerili. Trebalo je sada uspostaviti vrstu disciplinu, obrazovati
komandne strukture i na neki nain stvoriti generaltab kako bi se u
novim bitkama obezbedio uspeh, to uopte nije bio lak posao s
obzirom na slabu disciplinovanost boraca.
im je stvoren odred, od nas se odvojio jedan voljeni drug,
porunik Maseo, koji je poao u Santijago po zadatku, a koga vie
nismo videli, jer je tamo pao u boju.
Imali smo i nekoliko unapreenja: drug Vilijam Rodrigez
unapreen je u porunika, kao i Raul Kastro Merkader. Time smo
pokuali da postepeno organizujemo svoju malu gerilsku snagu.
Jednog jutra smo se suoili s neprijatnom veu da je jedan ovek
dezertirao odnosei puku kalibra 22, to je bila prava dragocenost u
alosnim prilikama toga doba; dezertera su zvali Kinez Vong. On je
bio u prethodnici i verovatno je poao put svoje etvrti koja se
nalazila na nekoj kosi Sijera Maestre. Poslata su dva oveka po njega
ali, kao da time treba da se razveju nadanja u vezi s njihovom
misijom, usledilo je ponovno prikljuivanje drugova Israela Pardoa i
Banderasa, koji su se posle jalove potrage za ranijim dezerterima
vraali gerili. Zbog dobrog poznavanja terena i sjajne fizike
kondicije, Israel e pored mene poeti da obavlja specijalne funkcije.
Poeli smo da razraujemo veoma ambiciozan plan koji se
sastojao u tome da prvo napadnemo Estrada Palmu im padne
mrak, odmah potom da se uputimo u oblinja naselja Jare i Vegitasa,
da zaposednemo male kasarne i da se istim putem iznova vratimo
na planinu. Na taj nain smo mogli da zauzmemo tri kasarne jednim
jedinim juriem, raunajui svakako i na faktor iznenaenja. Malo
smo uvebali gaanje, tedei pri tom municiju, i ustanovili da je sve
oruje dobro osim pukomitraljeza madzen, vrlo starog i vrlo
prljavog. Preneli smo Fidelu, u kratkoj poruci, nau zamisao, pa smo
ga zamolili da nas pismenim putem obavesti da li je plan prihvaen

ili nije. Fidelov odgovor nismo dobili, ali preko radija smo saznali,
tog 27. jula, za napad na Estrada Palmu: prema zvaninim
izvetajima, 200 ljudi je izvrilo napad pod komandom Raula Kastra.
asopis Boemija objavljuje, u jedinom tadanjem broju bez
cenzure, reportau koja pokazuje tetu to su nae trupe priinile u
Estrada Palmi, gde je spaljena stara kasarna, pa se pominju Fidel
Kastro, Selija Sanez i itava plejada revolucionara koji su sili s
brda. U svemu se istina meala s legendom, kao to se i deava u
ovakvim sluajevima, a novinari nisu uspeli to da razmrse. U stvari,
napad nije izvrilo 200 ljudi, nego znatno manji broj, a njima je
komandovao Giljermo Garsija (tada kapetan). Desilo se jednostavno
da bitka nije mogla da se uspostavi jer se Bareras upravo tada
povukao, logiki razmiljajui da 26. jula mogu da se dese ei
napadi a moda i zazirui od poloaja. Praktino, to to je izvedeno
u Estrada Palmi bila je jedna ekspedicija. Kako bilo, sutradan su
vojne trupe otpoele progon naih geril, a poto jo nismo imali
dovoljan stupanj organizacije, uhvaen je ovek koji se bio uspavao
u blizini San Lorenca, ako se dobro seam.
Poto smo primili ovu vest, mi smo odluili da se brzo
premestimo kako bismo pokuali da napadnemo neku drugu
kasarnu u danima koji e neposredno uslediti nakon 26. jula, te da i
dalje odrimo pogodan ambijent za ustanak.
Dok smo peaili kako bismo se domogli Maestre, blizu mesta
zvanog La Heringa sustigao nas je jedan od dvojice koji su bili poli
po dezertera. On nam je predoio da je njegov drug prvo rekao da
je dobar prijatelj s Kinezom Vongom, te da ne moe da ga izda,
posle ga je pozvao na dezertiranje i izjavio da se ne vraa u gerilu.
Ovaj drug mu je naredio da stane, ali je dezerter nastavio da ide
zbog ega je ovaj pucao u njega i ubio ga. Okupio sam ljudstvo na
padini ispred pozornice mranog dogaaja objanjavajui naoj
gerili ta e da vidi i ta to znai; zato e se smru kanjavati
dezertiranje i zato se donosi takva presuda u odnosu na svakoga ko
izda revoluciju. U najdubljoj tiini smo jedan za drugim proli tuda, i
mnogi drugovi su jo bili potiteni pred prvim primerom smrti,

pored lea onog oveka koji je pokuao da napusti svoje mesto,

moda podstaknut nekim obzirima line privrenosti prema prvom
dezerteru i zbog politike slabosti koja je tada bila rasprostranjena,
pre negoli zbog elje da revolucija bude izneverena. Naravno,
vremena su bila teka i proglaeno je da je osuda primerena. Ne
vredi ovde navoditi imena aktera, samo emo rei da je ubijeni
dezerter mlad momak, skromni seljak iz tog kraja.
Ponovo smo proli nekim oblastima koje smo od ranije znali.
Tridesetog jula Lalo Sardinjas je uspostavio vezu sa starim
prijateljom, trgovcem iz oblasti rudnika po imenu Armando Oliver,
dogovorili smo se za sastanak u kui u blizini oblasti Kalifornije, i
tamo smo se sreli sa ovim i sa Horheom Abiem, kome smo izneli
nameru da napadnemo Minas i Buejsito. Rizino je bilo to to tajnu
poveravamo drugima, ali ih je Lalo Sardinjas poznavao pa je imao
poverenja u te drugove.
Armando nas je izvestio da nedeljom Kasiljas obilazi ceo kraj, jer
je, drei se ukorenjenih navika vojske, tamo imao jednu ljubavnicu.
Mi smo, meutim, bili skloni da izvedemo brzi napad, pre nego to
se dozna za nae prisustvo, pre nego pokuamo da uhvatimo tog
vojnika, poznatog po svojim nedelima. Dogovorili smo se da emo
naredne noi, 31. jula, krenuti u napad. Armando Oliver e se
postarati da nam obezbedi kamione, vodie kroz mesta, i jednog
rudara koji e dii u vazduh mostove to povezuju put iz Buejsita s
putem ManzaniljoBajamo. U dva po podne narednog dana otpoeli
smo mar, trebalo nam je nekoliko sati da stignemo do vrha
Maestre, gde smo sakrili sve raneve i nastavili s naom poljskom
opremom. Predstojao nam je dug put i obili smo niz kua, u jednoj
od njih je bila proslava. Svakako da smo privukli panju svih
zvanica pa smo im odrali bukvicu kako bi im bilo sasvim jasno da
e biti odgovorni ako se sazna za na prolazak u tom trenutku, i mi
smo nastavili da hodamo to brim korakom. Jasno da opasnost u
takvim susretima nije prevelika, poto u to vreme nije bilo ni
telefona niti bilo kakve komunikacije na Sijera Maestri, tako da bi
dounik morao da potri kako bi stigao pre nas.

Stigli smo u kuu druga Santiestebana, koji nam je stavio na

raspolaganje kamionet i jo dva kamiona koje nam je Armando
Oliver poslao. Na taj nain je Lalo Sardinjas bio u prvom kamionu,
Ramirito sa mnom u drugom a Siro sa svojim vodom u treem, i
tako smo produili prema naselju Minas, to je potrajalo skoro tri
sata. U Minasu vojska bee raspustila strau, tako da se sav posao
sastojao u tome da se preduzmu mere opreza kako niko ne bi
krenuo prema Buejsitu. Tu je ostala pozadina pod komandom
porunika Vila Akunje, danas majora nae Pobunjenike vojske, i sa
ostalima smo nastavili da se pribliavamo Buejsitu.
Na ulazu u naselje zaustavili smo kamion sa ugljem i poslali ga
napred s jednim ovekom da vidi ima li nadzora, jer je ponekad na
ulazu u Buejsito straa vojske pregledala sve to izlazi iz Sijere. U
tom trenutku nije bilo nikog, jer su svi straari blaeno spavali.
Napravili smo jednostavan plan, mada pomalo pretenciozan:
Lalo Sardinjas treba da upadne sa istone strane kasarne, Ramiro sa
svojim vodom da ga potpuno opkoli, Siro s mitraljezom komandnog
odreda treba da bude spreman za frontalni napad, a Armando
Oliver e bezbrino stii vozilima da bi odjednom uperio farove na
uvare. U tom trenutku Ramiritovi ljudi treba da upadnu u kasarnu
i da sve zarobe, a u isto vreme treba preduzeti mere opreza da se
uhvate i svi straari koji spavaju u svojim kuama. eta porunika
Node, ubijenog kasnije u napadu kod Pino del Agve, bila je
zaduena za zaustavljanje bilo kakvog drumskog saobraaja dok ne
otpone paljba, a Vilijam je poslat da digne u vazduh most koji je
povezivao Buejsito s raskrsnicom glavnog puta, kako bi se barem
malo zaustavile represivne snage.
Plan nije mogao da bude ostvaren jer je bio preteak za ljude koji
nisu poznavali teren i nisu imali mnogo iskustva. Ramiro je izgubio
deo ljudstva u toku noi pa je stigao sa zakanjenjem a vozila nisu
uspela da izau. Utom su psi poeli jako da laju dok smo mi
rasporeivali ljude po pozicijama.
U jednoj kui, dok sam iao glavnom ulicom naselja, pojavi se
ovek. Naredio sam mu: Stoj! Ko tu ivi?, a on, mislei da je to

neki njegov drug, odgovori: Seoska andarmerija. Kada sam upro

puku u njega, on uskoi u kuu, brzo zatvori vrata i iznutra se zau
buka stolova, stolica i slomljenog stakla dok je neko iskakao iza
kue. To je bio gotovo preutni dogovor izmeu andarma i mene,
jer mi nije odgovaralo da pucam poto je bitno bilo da se zaposedne
kasarna, a on nije povikao da upozori svoje drugove.
Nastavili smo da napredujemo traei pozicije za preostale ljude,
kada je uvar kasarne istupio zauen brojem pasa koji laju, a
verovatno i zbog buke nastale u susretu s vojnikom. Suoili smo se
oi u oi, na svega nekoliko metara udaljenosti; imao sam
tompsona u pripravnosti, a on jedan garand. Moj saputnik je
bio Israel Pardo. Naredio sam mu da stane i ovek koji je nosio
repetiranog garanda nainio je jedan pokret. Za mene je to bilo
dovoljno: pritisnuo sam okida u nameri da ispalim arer u telo;
prvi metak je otkazao pa sam bio bespomoan. Israel Pardo je
pokuao da puca ali njegova mala puka, dvadeset dvojka,
neispravna, isto nije okinula. Ne znam tano kako je Israel izvukao
ivu glavu, seam se samo da sam sred kie metaka vojnikovog
garanda, potrao brzinom koju nikad vie nisam postigao i
zamakao ve iza ugla te tako izbio na poprenu ulicu i tamo
popravio mitraljez. Meutim, vojnik je nepromiljeno dao znak za
napad, jer je to bio prvi pucanj koji se zauo. Kad je uo pucnjavu sa
svih strana, vojnik, sav zateen, sakrio se iza jednog stuba i tamo
smo ga nali po okonanju bitke koja je potrajala svega nekoliko
minuta.
Dok je Israel iao da uspostavi vezu, pucnjava je ve prestajala i
stizala je objava predaje. Ramiritovi ljudi, kad su uli prve pucnje,
preskoili su ogradu i napali kasarnu otpozadi, pucajui kroz jedna
drvena vrata.
U kasarni je bilo dvanaest andarma, od kojih je est bilo ranjeno,
mi smo imali jedan trajni gubitak gubitak druga Pedra Rivera,
nedavno prikljuenog, koga je metak pogodio posred grudnog koa
a, uz to, imali smo i trojicu lakih ranjenika. Zapalili smo kasarnu
poto smo iz nje izvukli sve to je moglo da nam bude od koristi i

otili kamionima, vodei kao zarobljenike saranta toga mesta i

dounika po imenu Oran.
Narod nam je u putu donosio hladno pivo i osveavajue napitke
jer se ve bilo razdanilo.
Mali drveni most blizu glavnog druma dignut je u vazduh; kada
smo mi prolazili poslednjim vozilima, u vazduh smo digli jo jedan
mali drveni most preko potoka. Rudar koji je to uradio doao je do
nas preko Olivera ve kao pripadnik trupe, i za nas je to bila
dragocena dobit. Njegovo ime je Kristino Naranho, komandant koji
je ubijen posle pobede revolucije.
Nastavili smo da napredujemo i stigli do Minasa. Tamo smo
zastali da bismo odrali manji miting. Kao deo komedije, jedan iz
familije lokalnog trgovca Abia, u ime naroda nam je zatraio da
oslobodimo saranta i dounika, a mi smo mu objasnili da ih drimo
zarobljene samo zato da njihovim ivotima obezbedimo da ne bude
odmazde nad stanovnitvom, ali da poto ve to tako uporno trai,
mi pristajemo. Na taj nain su dva zarobljenika vraena a narod
osiguran. Polazei prema Sijeri, sahranili smo druga na lokalnom
groblju. Samo je poneki izviaki avion leteo iznad nas, na velikoj
visini, zbog ega smo uli u jednu krmu, jo uvek na putu, da
bismo ukazali pomo trojici ranjenika. Jedan je imao prostrelnu
ranu, ali mu je rame razvaljeno pa je leenje bilo oteano; drugi je
na ruci imao malu ranu od malokalibarskog oruja, a trei vorugu
na glavi koja mu je iskoila u kasarni kad su mazge, ranjene ili
preplaene vatrom, poele da se ritaju i udaraju kopitama u svim
pravcima, i utom, shodno tom drugu, na njega su sruile deo
maltera na glavu. Kod Alto de Kalifornije, poto smo ostavili
kamione, razdeljeno je oruje, i premda je moje uee u borbi bilo
neznatno i nimalo junako, jer sam ono malo pucnjeva to su
ispaljeni na mene doekao zadnjim delom tela, sebi sam dodelio
pukomitraljez brauning, koji je bio dragulj kasarne, i ostavio sam
stari tompson i njegove opake metke koji nikada ne bivaju
ispaljeni u pravom trenutku. Obavljena je raspodela tako da je
najbolje oruje pripalo najboljim borcima, dok su iz te deobe

izostavljeni oni koji su podbacili, ukljuujui tu i mokre, grupu

ljudi koja je upala u reku beei prilikom prve pucnjave. Meu
onima koji su se tada istakli moemo da navedemo kapetana Ramira
Valdesa, koji je rukovodio napadom, i porunika Raula Kastra
Merkadera, koji je zajedno sa svojim ljudima uestvovao u malom
boju na odluujui nain. Kad smo iznova stigli na brda, saznali smo
da je proglaeno opsadno stanje i da je uvedena cenzura, a uz to, i
da je revolucija pretrpela veliki gubitak poto je Frank Pais ubijen na
ulicama Santijaga. Tako je okonan jedan od najistijih i najslavnijih
ivota kubanske revolucije, i narod Santijaga, Havane i cele Kube
izaao je na ulicu i spontano zapoeo avgustovski trajk, vladina
polucenzura prerastala je u potpunu cenzuru, i mi smo zapoinjali
novo razdoblje, iskazano tiinom dotadanjih klepetua i divljakim
ubistvima koja su Batistini ljudi inili po celoj Kubi, koja je bila na
ratnoj nozi.
Sa Frankom Paisom izgubili smo jednog od najdragocenijih
boraca, ali reakcija na njegovo ubistvo pokazala je da se nove snage
prikljuuju borbi i da raste borbeni duh naroda.

Bitka kod El Ombrita

Formirana kolona imala je svega mesec dana i ve smo

zapoinjali privikavanje na ivot u mestu, na Sijera Maestri. Bili smo
u dolini zvanoj El Ombrito, jer kada se Maestra gleda iz ravnice, to
je par ogromnih stena koje se na vrhu stapaju, i lie na oveuljka{7}.
Ljudstvo je jo uvek bilo veoma odmorno. Trebalo je da ljudi
budu pripremljeni pre nego to budu izloeni eim zadacima, ali
uslovi naeg revolucionarnog rata navodili su nas da svakog asa
stupimo u borbu. Imali smo obavezu da preseemo put kolonama
koje bi prodrle u ono to je ve poinjalo da postaje slobodna
teritorija Kube, a to je znatan deo Sijera Maestre.
Dvadeset devetog avgusta, bolje rei u noi 29. avgusta, jedan
seljak nas je izvestio da se jedna velika trupa sprema da se popne na
Maestru upravo putem koji se iz El Ombrita sputa do doline ili ide
kroz Altos de Konrado presecajui Maestru. Ve smo bili izleeni od
strahova zbog lanih vesti koje su kruile, zbog ega sam oveka
uhvatio kao taoca da bi rekao istinu i pripretio mu uasnim
kaznama ako lae, ali se on neprekidno kleo da govori istinu i da su
andarmi na imanju Hulija Zapatera, na nekoliko kilometara ispred
Maestre.
Uvee smo se prebacili postavljajui svoje snage. Vod Lala
Sardinjasa trebalo je da zauzme poziciju kod oblasti sao{8}, gde je
bilo suve paprati nevelike visine, i da svojom vatrom tue po koloni
kada ova bude zaustavljena. Ramiro Valdes, s ljudima manje
vatrene moi, sa zapadne strane treba da proizvede akustina
neprijateljstva da bi posejao uzbunu. Iako slabo naoruana, njegova
pozicija je bila manje opasna jer andarmi treba da preu duboku
liticu da bi stigli do njih.
Staza kojom je trebalo da se popnu na padinu bila je naikana
ljudima Lalove zasede. Siro e ih napasti iskosa, a ja, s malom

kolonom najbolje opremljenih strelaca, prvim pucnjem treba da dam

zapovest za otvaranje paljbe. Najbolja eta je bila pod vostvom
porunika Raula Merkadera, iz Ramirovog voda, zbog ega je
postavljena kao udarna snaga kod zaplene plodova pobede. Plan je
bio vrlo jednostavan: kad se stigne do male krivine na putu gde on
pravi ugao gotovo od 90 stepeni obilazei stenu, ja treba da
propustim, otprilike, deset ili dvanaest ljudi, i da pucam na
poslednjeg od njih dok bude obilazio stenu na krivini, tako da budu
odseeni od ostalih. Onda e strelci brzo likvidirati ostale, eta Raula
Merkadera bi i dalje napredovala, preuzelo bi se oruje poginulih i
odmah bismo se povukli pokriveni vatrom pozadine pod
komandom porunika Vila Akunje.
U zoru, s jedne plantae kafe, iz pozicije koja je dodeljena
Ramiru Valdesu, mi smo gledali na kuu Hulija Zapatera, neto nie
na padini brda. Kad je sunce granulo, videlo se kretanje ljudi koji su
ulazili i izlazili kao prilikom buenja. Nedugo posle toga neki su
stavljali kacige ime je potvrena seljakova tvrdnja da se tamo nalazi
kolona. Svi nai ljudi su ve bili na svojim borbenim poloajima.
Otiao sam da zauzmem svoje mesto dok smo gledali kako se
elo kolone mukotrpno penje. ekanje je postajalo beskonano u tim
trenucima i prst mi je poigravao na okidau mog novog oruja,
pukomitraljeza brauning, spremnog da prvi put stupi u akciju
protiv neprijatelja. Konano se proneo glas da se primiu, a osim
toga su se uli njihovi bezbrini glasovi i njihovi povici. Preko stene
proe prvi, drugi, trei, ali naalost, ili su veoma odvojeni jedan od
drugog, pa smo izraunali da nee biti vremena da proe onih
predvienih dvanaestak. Dok je prolazio esti, zauo sam povik
ispred i jedan od vojnika podie glavu kao da je iznenaen, pa
odmah otvorih vatru i esti vojnik pade. Vatra se istog trena
razbuktala i kod druge paljbe automatske puke estorica vojnika
nestadoe s puta.
Naredio sam napad eti Raula Merkadera dok su neki
dobrovoljci takoe upadali u mesto pa se sa obe strane otvarala
vatra na neprijatelja. Porunik Orestes iz prethodnice i sam Raul

Markader; Alfonso Zajas, Alsibijades Bermudez i Rodolfo Vaskez

izmeu ostalih, napredovali su i sa stene otvarali vatru na
neprijateljsku kolonu, glavninu jedne formacije pod naredbama
komandanta Meroba Sose. Rodolfo Vaskez je uzimao oruje vojniku
koga sam ja ranio, a koji je, u tim trenucima kao nama u inat, u
stvari bio sanitetlija koji je sa sobom nosio samo pitolj seoske
andarmerije, 45-icu sa 10 ili 12 metaka. Ostala petorica su pobegla
sputajui se pored puta s njihove desne strane i beei kroz korito
tamonjeg potoka. Ubrzo su poeli da odjekuju prvi minobacai koje
su ispaljivale trupe ve oporavljene od velikog iznenaenja, jer nisu
oekivale da e naii na bilo kakav otpor na svom maru.
Mitraljez maksim je bilo jedino oruje izvesne teine koje smo
imali ne raunajui moj pukomitraljez, koji je bio neupotrebljiv
ali Hulio Perez, zaduen za njega, nije uspevao da izae nakraj s
njim.
Sa strane Ramira Valdesa, Israel Pardo i Hoel Iglesijas su
napredovali prema neprijatelju nosei sa sobom svoje gotovo deje
naoruanje dok su puke stvarale paklenu buku pucajui na sve
strane i poveavajui zbunjenost andarma. Naredio sam povlaenje
dva bona voda i kada su oni pristupili po nareenju, mi smo
zapoeli svoje povlaenje, ostavljajui da pozadina odri vatru dok
ne proe ceo vod Lala Sardinjasa, jer je bila predviena i druga
linija otpora.
Ubrzo posle toga sustigao nas je Vilo Akunja, koji je obavio svoj
zadatak, i izvestio nas o pogibiji Ermesa Lejve, roaka Hoela
Iglesijasa. Dok smo se povlaili, ispred nas se stvorio vod koji je
Fidel poslao jer sam ga ja izvestio o neminovnosti sudara s veim
snagama. Njime je rukovodio kapetan Ignasio Perez. Povukli smo se
na nekih hiljadu metara od mesta okraja i tu postavili novu zasedu
u iekivanju pripadnika andarmerije. Oni su stigli do male
visoravni gde se odigrala bitka i pred naim oima andarmi su
spalili le Ermesa Lejve demonstrirajui tako svoju osvetu. Na
nemoni bes svodio se na pukaranje iz daljine i na neke rafale na
koje su oni odgovarali minobacaima.

U tom trenutku sam saznao da je to to je andarm uzviknuo

kada je izazvao moj ishitreni pucanj bilo: Ovo je veselo!, i
verovatno je mislio da je ve stigao do vrha padine. Ova bitka nam
je pokazala slabu borbenu spremnost nae trupe, nevete da
nepogreivo puca na neprijatelja, koji je, kao to se desilo u toj bici,
bio na maloj udaljenosti, jer je izmeu ela neprijateljske kolone i
naih poloaja bilo svega deset-dvadeset metara. Uprkos tome, za
nas je to bio veliki uspeh. Potpuno smo zaustavili kolonu Meroba
Sose, koji se, predvee, povlaio, pa smo nad njima postigli malu
pobedu uz neznatnu nadoknadu u vidu kratkog oruja, ija je cena,
s druge strane, bio ivot dragocenog borca. Sve smo to postigli sa
aicom delimino efikasnog oruja borei se protiv dobro
opremljene formacije od najmanje 140 ljudi, koja je imala sve to joj
je potrebno za moderno ratovanje, i koja je na nae pozicije bacila
silne minobacake projektile, a moda i bazuke, jednako nasumino
kao to su i nai pucnjevi nasumino bili upereni na pic
neprijateljske prethodnice.
Posle ove bitke usledila su neka unapreenja: Alfonso Zajas je
unapreen u porunika zbog hrabrog dranja u ovoj bici, a bilo je i
drugih unapreenja, ali se njih u ovom trenutku ne seam. Te noi,
ili sutradan, poto su se pripadnici andarmerije udaljili, imali smo
razgovor sa Fidelom, koji nam je, euforian, priao kako je izveo
napad na Batistine snage u oblasti Las Kuevasa, a isto tako mi je
predoio da su u toj bici poginuli neki od dragocenih drugova:
Huventino Alarkon iz Manzanilja, jedan od prvih koji se prikljuio
gerili; Pastor, Jajo Kastiljo i Oliva, sin jednog porunika Batistine
vojske, veliki borac i sjajan momak, kao i prethodna etvorica.
Bitka koju je Fidel izvojevao bila je mnogo vanija jer posredi nije
bila zaseda nego napad na logor uz odreenu defanzivnu pripremu.
Iako neprijateljske snage nisu likvidirane, priinjene su im priline
tete, pa su sutradan naputale poloaj. Jedan od heroja te bitke bio
je Crni Pilon [Feliks Lugones], hrabar borac naih trupa za koga se
pria da je stigao do jedne kolibe gde su bile gomile udnih cevi s
nekim kutijicama pored, to bi, po svemu sudei, bili neprijateljski

projektili koji su ve bili naputeni, ali poto mi nismo poznavali to

oruje, osim po imenu, a jo manje Feliks (Crni Pilon), on ih je
ostavio pa je posle morao da se povue jer je bio ranjen u nogu.
Tako smo propustili priliku da se domognemo tako delotvornog
oruja za napad na mala neprijateljska utvrenja.
Bitka je imala jednu novu posledicu. Dan ili dva posle toga
obnarodovan je izvetaj vojske u kome se govorilo o petorici ili
estorici poginulih, ali smo posle saznali da pored naeg druga, iji
je le oskrnavljen, treba da zaalimo i zbog pogibije etvorice ili
petorice seljaka za koje je mrani Merob Sosa po svoj prilici
pretpostavio da su krivi za zasedu jer nisu dojavili prisustvo naih
trupa po tim predelima. Pamtim Abigajila, Kaliksta, Pablita Levona
(haianskog pileta) i Gonzalesa. Oni nisu imali nikakve veze s
naom borbom, ili su preteno bili izvan nje, ali su znali za nae
prisustvo tamo. Bili su simpatizeri, kao i celokupno seljatvo, u vezi
sa naom stvari, ali su bili potpuno neduni kada je re o
pripremljenom manevru. Mi koji smo poznavali sisteme voa
Batistine vojske, nismo iznosili svoje namere seljacima, i ako bi neko
od njih proao kroz mesto zasede, zadrali bismo ga dok ona ne
bude gotova. Nesreni seljaci su pobijeni u svojim kolibama, koje su
posle spaljene.
Ova bitka nam je pokazala da je u odreenim okolnostima lako
napasti neprijateljske kolone u pokretu a, uz to, u nama se raala
izvesnost o taktinoj prednosti gaanja u elo trupe u pokretu kako
bi se po mogustvu ubio prvi ili njih nekoliko, ime se
onemoguavalo dalje nadiranje i imobilizacija neprijateljske snage.
Postepeno je ova taktika razraena i na kraju je bila tako
sistematina da je neprijateljska vojska zaista prestala da zalazi na
Sijera Maestru pa su izbijali skandali, jer su vojnici odbijali da budu
u prethodnici, ali je trebalo da se odigra jo dosta bitaka da bi to
postala stvarnost.
Za sada, sa Fidelom, mogli smo da govorimo o svojim malim
uspesima koji su ipak bili veliki, s obzirom na ogroman nesrazmer
izmeu naih vojnika, slabo naoruanih, i savreno naoruanih

snaga represije.
Ta bitka je manje-vie oznaila trenutak povlaenja Batistinih
trup sa Sijere. Posle toga, u nju zalazi, i dalje nadmeno i odvano,
ali ipak tek samo s vremena na vreme, Sanez Moskera, najdrniji,
najsvirepiji i jedan od najveih pljakaa od svih Batistinih
vojskovoa.

El Patoho
Pre nekoliko dana, osvrui se na dogaaje iz Gvatemale,
telegram je doneo vest o pogibiji nekoliko rodoljuba, meu njima i
Hulija Roberta Kaseres Valjea. U ovom sloenom poslu
revolucionara, sred klasne borbe koja potresa ceo kontinent, smrt je
est sluaj. Ali smrt prijatelja, saborca u tekim asovima i drugara u
svetlijim trenucima, uvek je bolna za onoga koji prima vest, a Hulio
Roberto je bio veliki prijatelj. Bio je veoma niskog rasta, gotovo
krljave grae, zato smo ga i zvali El Patoho, to u gvatemalskom
argonu znai mali, dete. El Patoho je u Meksiku video kako se raa
projekat revolucije, ak se ponudio kao dobrovoljac, ali Fidel nije
hteo da povede jo stranaca u poduhvat nacionalnog osloboenja u
kojem mi je pripala ast da uestvujem.
Nekoliko dana po trijumfu revolucije, rasprodao je ono malo to
je imao i s koferom se pojavio preda mnom. Radio je na nekoliko
mesta javne uprave i postao prvi ef personala Odeljenja
industrijalizacije, a sada Nacionalne institucije za agrarnu reformu
(INRA), ali nikad nije bio zadovoljan svojim poslom. El Patoho je
uvek traio neto drugaije, traio je osloboenje svoje zemlje; kao i
kod svih nas, i kod njega se desio duboki preobraaj. On je bio
brzopleti momak koji je napustio Gvatemalu a da o moguem
porazu, ako se sve ne uradi kako treba, estito nije ni razmislio, da
bi tek vremenom prerastao u svesnog revolucionara kakav je sada
bio.
Prvi put smo se videli u vozu, beei iz Gvatemale, nekoliko
meseci nakon Arbenzovog pada [1954], kad smo ili prema Tapauli
odakle je trebalo da preemo u Meksiko. El Patoho je bio nekoliko
godina mlai od mene, ali odmah smo se sprijateljili. Zajedno smo
putovali od ijapasa do Meksika, zajedno smo se suoili sa istim
problemom: obojica smo bili bez novca, poraeni, prinueni da
zaraujemo pare za goli ivot u sredini koja je bila ravnoduna ako
ne i neprijateljski nastrojena.

El Patoho je bio bez prebijene pare, a ja sam imao nekoliko pesa.

Kupio sam fotoaparat i zajedno smo zapoeli ilegalni posao
pravljenja fotografije po parkovima u saradnji s jednim
Meksikancem koji je imao malu laboratoriju gde smo razvijali
fotografije. Kada smo upoznali ceo grad Meksiko, poto smo ga
prepeaili uzdu i popreko da bismo prodavali rave fotografije
koje smo pravili, borili smo se sa svakojakim muterijama ne bismo li
ih ubedili da je naslikano detence lepo ispalo i da je za takvu divotu
vredno platiti jedan meksiki peso. Od tog zanata smo jeli nekoliko
meseci, postepeno smo sebi prokrili put, ali su nas uslovi
revolucionarnog ivota razdvojili. Ve sam rekao da Fidel nije hteo
da ga povede, ne zbog neke njegove negativne osobine, nego da ne
bi od nae vojske napravio mozaik nacionalnosti.
El Patoho se okrenuo svom ivotu: bavio se novinarstvom,
studirao je fiziku na Univerzitetu u Meksiku, napustio je studije, pa
im se potom vratio, ali nikad nije preterano napredovao, zaraivao
je hleb radei razne poslove i zauzvrat ne traei nita. O tom
osetljivom i marljivom momku ni dan-danas ne mogu da znam da li
je bio beskrajno stidljiv ili previe ponosan da bi priznao neke
slabosti ili svoje najlinije probleme kako bi priao prijatelju i
zatraio pomo. El Patoho je bio introvertan duh velike inteligencije,
irokog obrazovanja, u stalnom napredovanju, retke osetljivosti koju
je on u poslednje vreme stavio u slubu svoga naroda. On je ve bio
partijski ovek, bio je lan PGT-a{9}, stekao je disciplinu radei i
sazrevao je kao veliki revolucionarni kadar. Malo je ostajalo od
njegove nekadanje preosetljivosti i izraza gordosti. Revolucija
proiava ljude, popravlja ih kao to iskusni zemljoradnik popravlja
nedostatke biljke i intenzivira njene dobre osobine.
Po dolasku na Kubu, skoro uvek smo iveli u istoj kui, kao to je
i red meu starim prijateljima. Ali nekadanje uzajamno poverenje
nije moglo da se odri pri ovom novom ivotu i samo sam mogao da
naslutim ta to El Patoho hoe kada bih ga ponekad video kako
predano izuava neki starosedelaki jezik svoje otadbine. Jednog
dana mi ree da odlazi, da je kucnuo as i da mora da ispuni svoj

zadatak.
El Patoho nije bio profesionalni vojnik, jednostavno je oseao da
ga dunost zove pa e pokuati da se bori u svojoj zemlji sa orujem
u rukama kako bi na neki nain ponovio nau gerilsku borbu. Imali
smo jedan od retko dugih razgovora u tom periodu, i ja sam mu
skrenuo panju na tri stvari: stalnu mobilnost, stalno nepoverenje,
stalnu budnost. Mobilnost znai ne biti nikad na istoj poziciji, ne
provesti dve noi zaredom na istom mestu, nikad ne prestati da se
pomera s jednog mesta na drugo. Nepoverenje isprva znai da ne
sme poverovati ni u sopstvenu senku, ni u prijateljski nastrojene
seljake, ni u dounike, ni u vodie, ni u veze; valja biti podozriv
prema svemu dok teritorija ne bude osoboena. Budnost znai
stalne strae, stalna izvianja, postavljanje logora na sigurnom
mestu i, nadasve, nikada ne spavati pod krovom, nikada ne
prenoiti u kui koja moe biti opkoljena. To je ukratko bila sutina
naeg gerilskog iskustva, jedino to sam, uz stisak ruke, mogao da
pruim prijatelju. Da ga posavetujem da to ne ini? S kojim pravom,
kada i mi pokuavamo neto za ta se mislilo da je neizvodljivo, a on
sada zna da ipak jeste.
El Patoho ode i posle nekog vremena je stigla vest o njegovoj
pogibiji. Kao i uvek, isprva smo se nadali da su grekom naveli
njegovo ime, ali, naalost, njegova roena majka je identifikovala
le, i nije bilo nikakve sumnje da je mrtav. I ne samo on nego i itava
grupa drugova zajedno s njime, tako dragocenih, tako
portvovanih, moda isto tako inteligentnih kao on, ali koje mi lino
nismo poznavali.
Jo jednom je ostao gorak ukus poraza, pitanje na koje nikada
nema odgovora: zato se ne obazirati na tua iskustva? Zato u
veoj meri nisu uzeta u obzir tako jednostavna uputstva koja su
davana? Uporno i radoznalo ispitivanje kako se to dogodilo, kako je
ubijen El Patoho. Jo uvek se ne zna ta se tano desilo, ali moe se
rei da je oblast delovanja pogreno izabrana, da borci nisu bili
fiziki pripremljeni, da nisu bili dovoljno obazrivi, i da, naravno,
nisu bili dovoljno budni. Represivna vojska ih je zatekla, pobila

nekolicinu, rasturila ih, iznova ih progonila i, praktino, izbacila iz

stroja; neke je pohapsila, a drugi, poput El Patoha, poginuli su u
borbi. Poto je jedinstvo gerile uniteno, usledio je verovatno lov na
pojedinca, kao to se to s nama dogodilo odmah posle Alegrije de
Pija.
Naa mlada krv oplodila je polja Amerike da bi sloboda bila
mogua. Izgubljena je nova bitka, a dok se ponovo otre maete, mi
moramo da izdvojimo malo vremena da bismo oplakali pale
drugove, i da poueni dragocenim i nesrenim iskustvom voljenih
poginulih, vrsto reimo da ne ponovimo iste greke, da osvetimo
smrt svakog od njih u novim pobednikim bitkama i dosegnemo
konano osloboenje.
Kada je El Patoho otiao, niti mi ostavljajui neto niti me
uputivi na koga, gotovo da nije imao ni odee niti bilo ega od
linih stvari. Meutim, stari zajedniki prijatelji iz Meksika doneli su
mi neke pesme koje je on napisao i koje je tamo ostavio u jednoj
belenici. To su poslednje pesme jednog revolucionara, ali uz to, i
ljubavni spev o revoluciji, otadbini i jednoj eni. Tu enu je El
Patoho upoznao i zavoleo na Kubi. Zavrni stihovi te pesme
poruivali su:
Uzmi ovo, to je samo srce moje
dri ga u svojoj ruci
a kada osvane dan,
da bi ga sunce ugrejalo,
otvori dlan...
Srce El Patoha ostalo je meu nama i eka da ga voljena i
prijateljska ruka itavog jednog naroda ugreje pod suncem novog
dana koje e bez sumnje zasijati i za Gvatemalu i za celu Ameriku.
Danas u Ministarstvu industrije, gde je ostavio mnoge prijatelje, u
ast seanja na njega nalazi se mala kola statistike Hulio Roberto
Kaseres Valje. Kasnije, kada sloboda stigne u Gvatemalu, tamo
njegovo voljeno ime treba da bude dato nekoj koli, nekoj fabrici,

nekoj bolnici bilo kojem mestu gde se ljudi bore i gde se radi na
izgradnji novog drutva.

DRUGI DEO

Revolucija koja poinje

Istorija vojne agresije koja se odigrala 10. marta 1952. udar bez
prolivene krvi kojim je upravljao Fulhensio Batista naravno da ne
poinje istog dana kad i napad na kasarnu. Uzroke bi trebalo
potraiti znatno pre toga u istoriji Kube: znatno pre intervencije
severnoamerikog ambasadora Samnera Velesa 1933, pre Platovog
amandmana iz 1931, pre iskrcavanja heroja Narsisa Lopeza
direktnog izaslanika severnoamerikih anekcionista da bi se stiglo
do sri problema u vreme Dona Kvinsi Adamsa, koji je poetkom
XIX veka obnarodovao stalnu politiku svoje zemlje prema Kubi to
je jabuka koja, otkinuta od panije, neminovno treba da padne u
ruke Ujka Sema. To su karike dugog lanca kontinentalnih agresija
koje se ne odnose samo na Kubu.
Ova plima i oseka, ovo imperijalno talasanje, obeleeno je padom
demokratskih vlada ili stvaranjem novih vlada na osnovu
nezadrivog pritiska naroda. Istorija ima sline karakteristike u celoj
Latinskoj Americi: diktatorske vlade predstavljaju manjinu i dolaze
na vlast putem dravnog udara; demokratske vlade imaju iroku
bazu u narodu i marljivo se uzdiu, neretko, i pre dolaska na vlast, a
ve su obeleene nizom ustupaka koje su prethodno morale da
naprave da bi se odrale. I mada kubanska revolucija u tom smislu
oznaava izuzetak u celoj Americi, neophodno je da se ukae na
ono to je prethodilo celom tom procesu, jer onaj koji o tome pie, i
sam noen i povuen talasima drutvenih previranja koja potresaju
Ameriku, imao je prilike da upozna, upravo zbog ovoga, jo jednog
amerikog izgnanika: Fidela Kastra.
Upoznao sam ga jedne od tih hladnih noi u Meksiku, i seam se
da se prvi razgovor odnosio na meunarodnu politiku. Nekoliko
asova kasnije iste te veeri, u zoru, ja sam bio jedan od buduih
lanova ekspedicije. Ali mi je stalo do toga da razjasnim kako i zbog
ega sam u Meksiku upoznao sadanjeg efa vlade na Kubi. To se
desilo na tragu demokratskih vlada iz 1954, kada se poslednja

amerika demokratska revolucija na snazi u tom delu sveta

demokratija Hakoba Arbenza Guzmana uruavala pred
promiljenom i hladnokrvnom agresijom koju su Sjedinjene
Amerike Drave pokrenule iza dimne zavese njihove
kontinentalne propagande. Njihova isturena glava bio je dravni
sekretar Foster Dales, koji je usled neobine podudarnosti takoe
bio advokat i akcionar Junajted frut kompani, glavnog
imperijalistikog preduzea koje je postojalo u Gvatemali.
Otuda se ovek vraao poraen, ujedinjen u bolu sa svim ljudima
Gvatemale, ekajui i traei nain da se iznova sastavi budunost
za tu namuenu otadbinu. A Fidel je dolazio u Meksiko da potrai
neutralni teren gde e pripremati svoje ljude za veliki nalet. Ve se
desila unutranja podela nakon napada na kasarnu Monkada u
Santijago de Kubi, kada su se izdvojili svi maloduni, svi koji su se iz
ovog ili onog razloga prikljuili politikim partijama ili
revolucionarnim grupama koje nisu traile tolike rtve. Nove
promocije ve su stupale u tek osnovane redove Pokreta 26. jul,
kada se 1953. dogodio napad na kasarnu Monkada. U uslovima
neophodnog ilegalnog delovanja u Meksiku, odgovorni su
zapoinjali izuzetno napornu obuku ljudi za borbu protiv meksike
vlade, protiv agenata severnoamerikog FBI-ja i Batistinih agenata,
protiv ove tri sile koje su se na ovaj ili onaj nain proimale, i u
kojima je veliki uticaj imao novac i spremnost ljudi da se i sami
prodaju. Osim toga, trebalo je boriti se protiv Truhiljovih pijuna,
protiv ravog odabira ljudskog materijala naroito u Majamiju
i posle savladavanja svih ovih tekoa, trebalo je da postignemo
neto od izuzetne vanosti: da izaemo... potom... da stignemo, a
onda da ostvarimo i sve ostalo to nam se u tom trenutku inilo
gotovo nedostinim. Danas naplaujemo sve te napore, koliko su
nas oni stajali u rtvama i ivotima.
Fidel Kastro, uz podrku male grupe najbliih, celim svojim
biem i svojim izvanrednim radnim duhom predao se poslu
organizovanja naoruanih boraca koji e poi na Kubu. Skoro nikad
nije odrao predavanja o vojnoj taktici jer mu je vreme bilo

prekratko za to. Mi ostali smo uspeli dosta da nauimo s generalom

Albertom Bajoom. Dok sam sluao prve asove, moj prvi utisak je
bio da je pobeda mogua iako mi je isto tako ona bila pod znakom
pitanja im se ja pripajam pobunjenikom komandantu, za koga su
me od poetka vezivali romantina avantura i stav da vredi poginuti
na tuoj plai zbog tako istih ideala.
Tako su proticali meseci. Naa preciznost pri gaanju bila je sve
vea pa su poli majstori streljatva. Nali smo jednu upu u
Meksiku gde su izvrene, pod rukovodstvom generala Baja i mene
kao efa osoblja poslednje pripreme za pokret marta 1956.
Meutim, tih dana, dva policijska korpusa iz Meksika, koje je Batista
platio, bili su u lovu na Fidela Kastra, a jedan od njih je uspeo i da
ga uhvati, pri emu je poinio besmislenu greku to ga nije ubio
kada ga je ve zarobio. Za nekoliko narednih dana pale su mnoge
Fidelove pristalice, a policija se domogla i nae upe smetene izvan
Meksika, i svi smo zavrili u zatvoru.
To je odloilo poetak poslednjeg dela prve etape.
Bilo je nas koji smo u zatvoru proveli 57 dana, u kontinuitetu
jedan za drugim, uz stalnu pretnju da e nad nama biti izvrena
ekstradicija (svedoci toga smo komandant Kaliksto Garsija i ja), ali
nijednog trenutka nismo izgubili poverenje u Fidela Kastra, a
upravo zbog toga to su neki Fidelovi postupci bili takvi da bismo
mogli rei da je on zarad prijateljstva doveo u pitanje svoj
revolucionarni stav. Seam se da sam mu posebno izloio svoj
sluaj: stranac, ilegalac u Meksiku, sa itavim nizom optubi pride.
Rekao sam mu da revolucija nipoto ne treba da se zaustavi zbog
mene i da moe da me ostavi; da ja razumem situaciju i da u
pokuati da odem u borbu tamo gde mi bude nareeno, te da bih
jedino eleo da budem poslat u neku oblinju zemlju a ne u
Argentinu. Takoe se seam bespogovornog Fidelovog odgovora:
Ja te ne ostavljam. I tako je i bilo poto je potroeno puno
dragocenog vremena i novca da bismo bili izvueni iz meksikog
zatvora. Ovi Fidelovi postupci prema ljudima koje on ceni
predstavljaju klju za razumevanje preterane lojalnosti kojom je

okruen. Istovremena odanost principima i odanost linosti ine da

ova Pobunjenika vojska bude jedna stegnuta pesnica.
Dani su proticali u ilegalnom radu, krili smo se gde smo znali i
umeli, izbegavajui to vie bilo kakvo javno pokazivanje, bezmalo i
ne izlazei na ulicu. Poto je prolo nekoliko meseci, doznali smo da
se u naim redovima nalazi izdajnik ije ime nismo saznali, a koji je
prodao jedan kontigent oruja. Takoe smo znali da je prodao
brodi i jedan predajnik, iako jo nije bio sklopljen tzv. zakonski
ugovor o prodaji. Ova prva predaja posluila je da se kubanskim
vlastima dokae da izdajnik zaista poznaje nau organizaciju.
Ujedno, to je ono to nas je i spaslo, poto je i nama to na taj nain
pokazano i dokazano.
Od tog trenutka pristupili smo grozniavom radu: Granma je
pripremljen najveom brzinom; prikupljeno je hrane koliko smo
mogli da pribavimo, dodue sasvim malo, a i uniformi, puaka,
opreme, kao i dve protivtenkovske puke, maltene bez metaka.
Najzad, 25. novembra 1956, u dva ujutru poele su da se ostvaruju
Fidelove rei kojima se zvanina tampa izrugivala: Godine 1956.
biemo slobodni ili emo biti muenici.
Poli smo ugaenih svetala iz luke Tukspan, sred paklenog
utovarivanja svakojakih stvari i ljudi. Vreme je bilo loe i mada je
plovidba bila zabranjena, ue reke je bilo mirno. Proli smo
Meksiki zaliv i neto kasnije su se upalila svetla. Zapoeli smo
mahnitu potragu za antihistaminicima protiv morske bolesti, a oni
se nisu pojavljivali. Otpevali smo nacionalnu himnu Kube i Pokreta
26. jul, pa je posle oko pet minuta brod dobio tragikomian izgled:
posada, ija se zebnja videla na njihovim licima, bolno se drala za
stomak. Jedni su drali glave u kofama, a drugi su leali u
najneobinijim poloajima, nepokretni i odee prljave od
povraanja. Sa izuzetkom dvojice ili trojice mornara i etvoricepetorice ljudi, ostala 83 lana posade patila su od morske bolesti. Ali
etvrtog ili petog dana opta slika je poboljana. Otkrili smo da voda
koja se pojavljivala na brodu nije zbog kakve pukotine nego zbog
toga to je bio odvrnut sanitarni ventil. Ve smo bili bacili sve

nepotrebne stvari kako bismo olakali teret.

Pravac koji smo odabrali iao je velikim lukom s juga Kube,
plovei pored Jamajke, ostrva Veliki Kajman, sve do iskrcavanja na
neko mesto blizu naselja Nikera, u provinciji Orijente. Planovi su
ostvarivani prilino sporo: 30. novembra uli smo preko radija vest o
pobunama u Santijago de Kubi koje je pokrenuo na veliki Frank
Pais, u nameri da budu sinhronizovani s dolaskom ove ekspedicije.
Sutradan, u noi 1. decembra, okrenuli smo pramac pravo prema
Kubi, oajniki traei svetionik rta Kruz, a vie nismo imali vode,
petroleja i hrane. U dva ujutru, po mrkloj olujnoj noi situacija je bila
krajnje uznemiravajua. Osmatrai su na sve strane traili svetlosni
trag koji se nikako nije ukazivao na vidiku. Roke, bivi porunik
Ratne mornarice, jo jednom se popeo na mali gornji most ne bi li
ugledao svetlost svetionika, ali se okliznuo i pao u more. Kad smo
nastavili plovidbu, ve smo mogli da vidimo svetlo ali astmatiarsko
napredovanje naeg brodia uini beskrajnim poslednje asove puta.
Ve tokom dana, stigli smo na Kubu preko mesta poznatog kao
Belik, na plai Las Koloradas.
Remorker nas ugleda i telegrafski to dojavi Batistinoj vojsci. im
smo stupili na tlo, nosei to bre moemo sve to nam je
neophodno, zali smo u movaru kada nas je neprijateljska avijacija
napala. Naravno, poto smo ili po movarama prekrivenim
mangrovima, avijacija nije mogla da nas vidi niti da puca na nas, ali
je vojska diktature ve ila za nama. Trebalo nam je nekoliko asova
da izaemo iz movare u koju smo upali zbog nespretnosti i
neodgovornosti druga koji ree da je poznaje. Izali smo na vrsto
tlo ne znajui tano gde, spotiui se; bili smo vojska senki, utvara
koje hodaju kao da slede poriv nekog mranog psihikog
mehanizma. Pre toga smo sedam dana gladovali i tokom plovidbe
stalno imali morsku bolest, a tome treba dodati jo tri uasna dana
na kopnu. Desetog dana od polaska iz Meksika, 5. decembra u zoru,
nakon nonog mara prekidanog zbog onesveivanja i iscrpljenosti,
kao i zbog odmora trupe, domogli smo se take koja je paradoksalno
poznata kao Alegrija de Pio{10}. To je bio greben na brdu pored

trara, s jedne strane, a s druge je bio okrenut prema malim

uvalama iza kojih je poinjala gusta uma. Mesto nije bilo pogodno
za logorovanje, ali smo tu zastali da provedemo dan i nastavimo
mar odmah te noi.
[Poetni odlomak lanka Revolucija koja
poinje objavljenog u asopisu O Kruzeiro
16. juna, 1. jula i 16. jula 1959.]

Lutanje
Sutradan nakon neprijatnog iznenaenja kod Alegrije de Pija
hodali smo po brdima na kojima se crvena zemlja smenjivala sa
pseim zubom, sluajui sporadine pucnje u svim pravcima i ne
uspevajui da odredimo odakle dopiru. ao, veteran panskog rata,
ree da e nas takav nain neminovno dovesti do toga da upadnemo
u neku neprijateljsku zasedu pa sam predloio da potraimo
pogodno mesto gde emo saekati no i potom nastaviti dalje.
Bili smo praktino bez vode, a s jednom jedinom konzervom
mleka. Benitez, koji je bio zaduen da je uva, bee je stavio u dep
uniforme koju je obukao naopako, to e rei da je ispala iz depa,
pa kad smo hteli da uzmemo svoje sledovanje ono se sastojalo od
prazne tube vitamina to smo punili kondenzovanim mlekom i
gutljajem vode shvatili smo s tugom da je sve nestalo iz depa
Benitezove uniforme.
Uspeli smo da se smestimo u neku vrstu jame koja je pruala
irok pogled s jedne strane, ali koja je imala nedostatak da s druge
onemoguava praenje napredovanja neprijatelja. Meutim, mi smo
vie mislili na to da nas oni ne vide nego da se branimo, te smo
odluili da ostanemo tamo celog dana uprkos izriito preuzetoj
obavezi o kojoj smo se sva petorica dogovorili, a to je da se borimo
do smrti. Oni koji su se tako dogovorili bili su: Ramiro Valdes, Huan
Almeida, ao, Benitez i ovaj koji to pripoveda. Svi smo preiveli
uasno iskustvo poraza i potonje borbe.
Kada je pala no, ponovo smo krenuli. Utvrdio sam zvezdu
Severnjau, shodno svojim znanjima o tome, i tokom narednih
nekoliko dana hodali smo upravljajui se njome prema istoku kako
bismo stigli na Sijera Maestru. (Znatno kasnije u saznati da zvezda
koja nas je povela ka istoku nije bila Severnjaa, nego da smo
sluajno pogodili traeni pravac dok nismo osvanuli na strminama
ve sasvim blizu obale.)
Mogli smo da vidimo more od koga nas je delila litica od nekih

50 m i primamljiv prizor vode pri dnu, po svemu sudei slatke. Naa

najvea muka je bila e; te noi se pojavilo mnotvo rakova te smo
gonjeni glau ubili nekoliko, ali nismo mogli da potpalimo vatru, pa
smo ispili njihove elatinaste delove naivo, to nam je stvorilo
neutoljivu e.
Nakon dugog traenja pronali smo prohodan put kojim emo se
spustiti do vode, ali u toj pometnji odlaska i dolaska, jezerce koje
smo videli odozgo izgubilo nam se iz vida pa smo e uspeli da
utolimo tek neznatnim koliinama kinice koja se jo nalazila na
udubljenjima pseeg zuba: tamo smo traili vodu i izvlaili je
pumpicom iz boice protiv astme; svako je od nas uzeo svega
nekoliko kapi.
Hodali smo bezvoljno, bez odreenog pravca, a povremeno bi
poneki avion preleteo iznad mora. Hodanje meu hridima je vrlo
naporno i neki su predlagali da ostanemo prilepljeni uz obalske
strmine, ali to je postavljalo ozbiljnu tekou: tamo su mogli da nas
vide. Na kraju smo ostali da leimo u senci nekog bunja ekajui da
sunce zae. Predvee smo pronali malu plau pa smo se okupali.
Pokuao sam da uradim neto to sam bio proitao u nekim
polunaunim publikacijama ili u nekom romanu gde je bilo
objanjeno da se od slatke vode pomeane s treinom morske vode
dobija sasvim dobra voda za pie i uveava koliina tenosti. Tako
smo postupili sa onim to je ostalo u jednoj uturici, ali ishod je bio
alostan: slani napitak doprineo je tome da me svi drugovi
iskritikuju. Neto osveeni nakon kupanja, ipak smo nastavili da
hodamo. Bila je no i ini mi se da se seam da je meseina bila
prilino dobra. Almeida i ja, koji smo bili na elu, iznenada smo
primetili u jednoj od tih malih koliba koje ribari prave pored obala
mora da bi se sklonili, senke nekih ljudi koji su spavali. Pomislili smo
da su to vojnici, ali ve smo bili suvie blizu da ustuknemo pa smo
nastavili brzo napred. Almeida poe da naloi spavaima da se
predaju kada smo naili na prijatno iznenaenje: bila su to tri lana
ekspedicije Granma Kamilo Sijenfuegos, Pano Gonzales i Pablo
Urtado. Odmah smo poeli da razmenjujemo miljenja, iskustva i

vesti o ono malo toga to smo znali jedni o drugima, ili svako od nas
o borbi. Dok nas je Kamilova grupa astila komadom trske koja je
iupana pre bekstva, a koja je posluila da zavaramo stomak neim
slatkim i sonim, oni su ravnoduno vakali rakove. Bili su nali
nain da e utole pijui vodu direktno iz udubljenja preko neke
cevice ili uplje granice.
Nastavili smo da hodamo zajedno. Sada je bilo nas osam boraca
koji smo inili preostalu vojsku sa Granme i nismo imali vesti da
ima jo preivelih. Logino smo razmiljali da mora biti jo grupa
poput nae, ali nismo imali ak ni predstavu gde se mi nalazimo,
jedino to smo znali jeste da hodajui tako to nam je more s nae
desne strane idemo prema istoku, tj. prema Sijera Maestri, mestu
gde treba da se zaklonimo. Nije nam promicala injenica da nam
strmine i more potpuno onemoguavaju bekstvo u sluaju da se
sudarimo s nekom neprijateljskom trupom. Ne seam se sada da li
smo obalom hodali jedan ili dva dana, znam jedino da smo pojeli
neke male plodove kaktusa koji su rasli uz obalu, jedan ili dva po
vojniku, to nije zavaralo glad, dok je e postajala sve nesnosnija,
jer odbrojane kapljice vode morale su da budu maksimalno
racionalno iskoriene. Jedne zore, ve potpuno iznureni, stigli smo
do obale mora pa smo utonuli u dreme dok se ne odredi kuda
proi, jer se inilo da se strmine odjednom zarivaju u vodu.
im je osvanulo, izvrili smo pretraivanje okoline i pred naim
oima se ukazala velika kua od palminog drveta koja je izgledala
kao da pripada nekom imunijem seljaku. Odmah sam izneo
miljenje da ne treba da priemo takvoj kui, jer e po svoj prilici u
njoj biti nai neprijatelji ili ju je vojska moda ve zaposela. Benitez
je imao potpuno suprotan stav i na kraju smo obojica poli ka kui.
Ja sam ostao napolju dok je on preskakao ogradu od bodljikave
ice (s nama je bio jo neko koga se sada ne seam) i odjednom sam
u pomrini jasno razaznao priliku oveka u uniformi koji je u ruci
drao karabin M-1. Pomislio sam da nam je odzvonilo, posebno
Benitezu, koga nisam mogao da upozorim jer je on bio blii oveku
nego meni. Benitez je doao gotovo do samog vojnika pa se vratio

odakle je bio poao, govorei mi sasvim bezazleno da se vraa jer je

ugledao gospodina s pukom i pomislio da nije zgodno da ga ita
upita.
Zaista, Benitez i svi mi ostali smo se iznova rodili, ali naa odiseja
nije tamo zavrena. Posle opreznog obilaska, pokuali smo da se
uspentramo mnogo niom strminom, jer smo stigli do oblasti
nazvane Oho de Buej, gde se mala reka uliva u more te na tom
mestu kao i da ga bui.
Dan nas je zatekao na padini, pre nego to smo uspeli da
preemo i jedino smo uspeli da stignemo do peine iz koje se videla
cela okolina: ona je bila sasvim mirna. S jednog plovila mornarice
iskrcavali su se neki ljudi njih oko tridesetak, kako smo izbrojali
dok su se drugi ukrcavali, po svemu sudei, u okviru operacije
smene strae. Uspeli smo kasnije da saznamo da su to Laurentovi
ljudi, a Laurent je ubica Ratne mornarice koga se svi plae poto je
ispunio mranu misiju da pobije grupu drugova, vrei smenu svojih
ljudi.
Pred zauenim Benitezovim oima pojavila su se jo neka
gospoda s pukom u svojoj dramatinoj stvarnosti. Situacija je bila
prilino neugodna. U sluaju da budemo otkriveni, nema ni
najmanje mogunosti da se spasemo; preostajalo nam je samo da se
borimo do kraja.
Proveli smo dan bez ijednog zalogaja, veoma racionalno
upotrebljavajui vodu koju smo razdeljivali u soivu teleskopskog
niana kako bi mera bila tana za svakoga od nas, i uvee smo
iznova zapoeli peaenje da bismo se udaljili iz te zone gde smo
proveli jedan od najneprijatnijih dana rata, izmeu ei i gladi,
oseaja poraenosti i neposredne, opipljive i neizbene opasnosti
koja je inila da se oseamo kao opkoljeni pacovi.
Posle nekoliko peripetija stigli smo do potoka koji je izbijao u
more, ili do neke njegove pritoke. Baeni na tlo, poeli smo
halapljivo da pijemo kao konji, i to je trajalo sve dok su nai eluci
bez hrane mogli da prime toliku vodu. Napunili smo uturice i
nastavili svoj put. U zoru smo stigli do vrha breuljka gde je bilo

neto drvea. Tamo smo se rasporedili kako bismo pruili otpor i

kako bismo se to bolje sakrili pa smo celog dana gledali kako mali
avioni lete veoma nisko iznad naih glava i kako sa njihovih razglasa
dopiru nerazumljivi zvukovi, koje su Almeida i Benitez, veterani
Monkade, razabrali kao poziv na predaju. Iz ume su se tu i tamo
uli povici koje nismo mogli da identifikujemo.
Te noi smo nastavili peaenje dok nismo stigli blizu jedne kue
odakle je dopirao zvuk orkestra. Jo jednom se pokrenula rasprava:
Ramiro, Almeida i ja smo smatrali da nipoto ne treba otii na tu
igranku ili tako neto, jer e seljaci, makar zbog prirodne
nesmotrenosti, odmah razglasiti o naem prisustvu u zoni; Benitez i
Kamilo Sijenfuegos su smatrali da ipak treba otii jer bismo mogli da
dobijemo hranu. Na kraju smo Ramiro i ja izabrani da odemo do
kue, saznamo novosti i obezbedimo hranu. Kad smo ve bili blizu
kue, muzika je prestala pa se zauo udaljeni glas oveka koji je
govorio neto kao: A sada emo da nazdravimo svim naim
drugovima po oruju zbog tako briljantnog delovanja itd. To nam
je bilo dovoljno da se to bre i to tie vratimo, i da izvestimo svoje
drugove o tome ko su ti koji se vesele na tom slavlju.
Nastavili smo svoj put, ali ljudi su se sve vie opirali peaenju.
Te noi, ili moda naredne, svi su se drugovi gotovo usprotivili da
se nastavi, pa smo morali da pokucamo na vrata jednog seljaka
pored glavnog druma, na mestu zvanom Puerkas Gordas, devet
dana nakon iznenaenja.
Seljaci su nas srdano primili i odmah je usledio dugotrajni
festival hrane u toj seljakoj kolibi. Jeli smo satima i satima dok nas
nije zatekao dan i vie nismo mogli da iziemo odatle. Ujutru su
poeli da stiu seljaci obaveteni o naem prisustvu, seljaci koji su,
radoznali i predusretljivi, dolazili da nas upoznaju i da nam daju
neto za jelo ili kakav drugi poklon. Mala kua u kojoj smo se
nalazili odjednom je postala pakao: Almeida je otvorio redaljku
proliva a potom je jo osam nezahvalnih eludaca ispoljilo svoju
nezahvalnost, trujui smradom taj mali prostor; neki su i povraali.
Pablo Urtado, iznuren viednevnim marem, premorom,

muninom, nagomilanom gladi i ei, nije mogao ni da ustane.

Odluili smo da mar nastavimo jo te noi. Seljaci rekoe da
imaju vesti o tome da je Fidel iv i da mogu da nas povedu u oblast
gde se po svoj prilici nalazi s Kresensiom Perezom, ali je trebalo da
ostavimo uniforme i oruje. Almeida i ja smo zadrali neke tu star
tompson automatske pitolje; osam puaka i sva municija ostale su
u seljakovoj kui dok smo se mi delili u dve grupe od tri i etiri
oveka kako bismo se smestili po kuama seljaka i na taj nain se
korak po korak domogli Maestre.
Ako se grdno ne varam, nau grupu su sainjavali Pano
Gonzales, Ramiro Valdes, Almeida i ja; drugu: Kamilo, Benitez i
ao; Pablo Urtado je ostao bolestan u kui.
im smo poli, vlasnik kue nije mogao da odoli a da ne prenese
vest prijatelju, kako bi s njime razgovarao o tome gde da sakrije
oruje. Ovaj ga ubedi da moe da ga proda, stupajui u pregovore s
treim, koji je to prijavio vojsci, i nekoliko asova poto smo
napustili prvo gostoprimljivo imanje na Kubi, neprijatelj upade u
kuu, uhapsi Pabla Urtada i zapleni celokupno naoruanje.
Mi smo bili u kui adventiste po imenu Arhelio Rosabal koga su
svi zvali Propovednik. Ovaj drug, kad je saznao neveselu vest,
odmah je stupio u kontakt s drugim seljakom u kraju, koga je dobro
poznavao i za koga je tvrdio da je simpatizer pobunjenika. Te noi
su nas izvukli odatle i prebacili u bezbednije sklonite. Seljak koga
smo tog dana upoznali zvao se Giljermo Garsija, a on je danas
naelnik Zapadne vojske i lan Nacionalne uprave nae Partije.
Posle smo bili u jo nekim seoskim kuama: kui Karlosa Masa,
koji e se kasnije prikljuiti vojsci, Perua, i jo nekih drugova ijih
se imena ne seam. Jedne zore, poto smo proli put Pilona, i hodali
bez ikakvog vodia, stigli smo do imanja Monga Pereza,
Kresensiovog brata, gde su se, od onih naih trupa koje su se
iskrcale, nalazili svi preiveli lanovi ekspedicije, do tog trenutka i
dalje na slobodi. Drugim reima, Fidel Kastro, Universo Sanez,
Faustino Perez, Raul Kastro, Siro Redondo, Efihenio Ameiheiras,
Rene Rodrigez i Armando Rodrigez. Nekoliko dana kasnije

prikljuie nam se Moran, Krespo, Hulito Dijaz, Kaliksto Dijaz,

Kaliksto Morales i Bermudez.
Naa mala trupa je bila bez uniformi i bez oruja, jer su samo dva
pitolja bila ono to smo uspeli da spasemo, a Fidelov prigovor je bio
veoma estok.
Tokom celog rata, pa i danas, seamo se njegove opomene:
Niste platili greku koju ste poinili, poto se ostavljanje puaka u
ovakvim uslovima inae plaa ivotom. Jedina nada da preivite, u
sluaju da se vojska sudarila s vama, bilo je to oruje. To to ste ga
ostavili jeste i zloin i glupost.

Pino del Agva

Posle susreta s Fidelom 29. avgusta, nekim danima smo zajedno
kretali u mar, a nekim odvojeno, na izvesnom rastojanju, ali s
namerom da ujedinjeni proemo kroz pilanu Pina del Agve. Tada
smo imali obavetenje da u Pino del Agvi nema neprijateljskih trupa
ili da je, u najgorem sluaju, tamo mali garnizon.
Fidelov plan je bio sledei: zaposesti mali garnizon ako ga bude;
u suprotnom, ozvaniiti prisustvo te da on nastavi sa svojom trupom
ka oblasti ivirika. Mi treba da ostanemo u zasedi i saekamo
Batistinu vojsku, koja u tim sluajevima odmah dolazi da
demonstrira svoju snagu i da kod seljatva razveje revolucionarni
efekat naeg prisustva.
Tokom dana koji su prethodili Pino del Agvi, u maru od Dos
Brazos del Gvajaba, gde smo se mi nalazili, do mesta borbe, desili su
se neki sluajevi iji su glavni akteri bili povezani s potonjom
istorijom revolucije.
Jedan od tih dogaaja jeste dezertiranje Manoloa i Pupoa
Beatona, seljak iz tog kraja koji su se bili prikljuili gerili
neposredno pre El Uvera, te se tamo borili a sada naputali nau
borbu. Naknadno su njih dvojica ponovo primljena u gerilu jer im je
Fidel oprostio izdaju, ali nikada nisu prevazili svoju polunomadsku
i hajduku prirodu, usled ega je, iz nekog linog razloga, jedan od
njih, Manolo, ubio komandanta Kristina Naranhoa, posle pobede
revolucije. Kasnije je uspeo da pobegne iz La Kabanje, gde se bio
povukao, pa je stvorio malu gerilu u samoj oblasti odakle se borio na
Sijera Maestri. Tu je poinio, sred drugih zlodela, i ubistvo Pana
Tamaje, sranog druga koji se prikljuio ve prvih dana revolucije.
Na kraju je jedna grupa seljaka zarobila njega i njegovog brata
Pupoa, posle ega su obojica streljana u Santijagu.
Takoe nam se desio neprijatan dogaaj: drug po imenu Roberto
Rodrigez razoruan je zbog neposlunosti. Bio je vrlo
nedisciplinovan, i porunik ete kojoj je pripadao oduzeo mu je

oruje shodno disciplinskom pravu. Roberto Rodrigez je preoteo

revolver jednom drugu i izvrio samoubistvo. Imali smo i mali
incident zato to sam ja bio protiv toga da mu se ukau vojne
poasti. Dok su borci smatrali da je on jo jedan od palih, mi smo
objanjavali da je samoubistvo u tim uslovima za nas in dostojan
prezrenja, nezavisno od dobrih osobina druga. Nakon nekih
pokuaja neposlunosti, telo druga je samo prekriveno: poasti mu
nisu ukazane.
Dan-dva pre toga ispriao mi je deo svoje prie i bilo je oigledno
da je on momak preterane osetljivosti, koji je ulagao ogromne
napore da bi se prilagodio tekom ivotu gerile, a i vojnikoj
disciplini, to se nije slagalo s njegovom slabanom fizikom
konstitucijom i njegovom buntovnom prirodom.
Dva dana kasnije poslali smo malu grupu u rudnike Buejsita da
bismo demonstrirali svoju snagu poto je bio 4. septembar. Na elu
male trupe bio je kapetan Siro Redondo, i on je kao zarobljenika
doveo neprijateljskog vojnika po imenu Leonardo Baro. Ovaj Baro je
odigrao vanu ulogu u snagama kontrarevolucije: bio je na
zarobljenik neko due vreme dok mi jednog dana nije patetino
ispriao kako mu je majka bolesna a ja poverovao njegovim reima,
nastojei usput da ga ubedim da sve izvede i uz politiki efekat.
Predloio sam mu da sedne na autobus, obie majku u Havani a
potom zatrai azil u nekoj ambasadi, govorei da ne eli vie da se
bori protiv nas te razotkrivajui Batistin reim. On je prigovorio da
ne moe da potkae reim za koga se njegova braa bore pa je
ostalo na tome da e prilikom traenja azila samo rei kako ne eli
vie da se bori protiv nas.
Poslali smo ga sa etvoricom drugova, svima im striktno
naredivi da ga ne ostavljaju samog i da mu ne dozvole da se usput
vidi s nekim, budui da je poznavao mnoge seljake koji su nas
obilazili u logoru. Osim toga, etvorica prijatelja koja su se starala o
tome da ga vode, trebalo je ceo put da prepeae do blizu Bajama,
gde mogu da ga ostave, i da se vrate drugim putem.
Ljudi se nisu drali uputstava. Dozvolili su sebi da ih vidi mnogo

sveta, ak su pred nekima imali neke sastanke, na kojima je Baro

hvaljen kao slobodni zatvorenik i navodni simpatizer, pa su uzeli
dip i prebacili se u Bajamo. Na putu su ih Batistine trupe presrele i
etvorica drugova je ubijena. Nikad nismo tano saznali da li je Baro
uestvovao u tom zloinu ili nije, ali je injenica da se odmah potom
smestio u rudnicima Buejsita i potinio naredbama ubice Saneza
Moskere i poeo da identifikuje one seljake koji su ili tamo u
nabavku, a koji su imali kontakte i s naom gerilom. Moj previd je
narod Kube kotao mnogih rtava.
Nekoliko dana nakon pobede revolucije, Baro je uhapen i
izveden na sud.
Posle toga smo sili u San Pablo de Jao, gde smo sred opte graje
svetine, mirno uli i za nekoliko sati zaposeli selo (nije bilo
neprijateljskih trupa), pa smo poeli sa uspostavljanjem kontakata.
Upoznali smo se s nekim lokalnim ljudima i svu moguu robu smo
natovarili na kamione koje smo nabavili kod istih trgovaca kod kojih
smo pazarili na kredit, jer u to vreme smo plaali bonovima. Tada
smo upoznali Lidiju Dose, koja e posle postati naa velika drugarica
zaduena za sve poslove uspostavljanja veza u koloni sve do svoje
smrti u Havani.
Prebacivanje robe iz Jaoa bilo je veoma teko jer put koji se penje
iz San Pabla de Jaoa do Piko Verdea, pored rudnika La Kristina, vrlo
je strm i samo kamioni s duplim diferencijalom koji nisu pretovareni
mogu da savladaju taj put; nai kamioni su se slomili na putu pa je
sav tovar morao da se prebaci to mazgama to ljudima.
Tih dana su se desili i neki rastanci izazvani razliitim uzrocima.
Jedan drug, dobar borac, izbaen je iz gerile zato to se napio tokom
ekspedicije u Jaou i to dok je bio na strai, ime je doveo u opasnost
celu kolonu. Drugi, Horhe Sotus, napustio je svoj poloaj
komandanta voda pa je po zadatku otiao u Majami po Fidelovom
nalogu. Istina je da se Sotus nikad nije prilagodio Sijeri i da ga zbog
njegove despotske naravi ljudi nisu voleli. I njegov ivot je bio pun
uspona i padova. U Majamiju je zauzeo jedno oklevajue ako ne i
izdajniko dranje, i vratio se naoj vojsci, gde je dobio amnestiju

poto su mu oproteni prethodni gresi. U doba Uberta Matosa je

poinio izdajstvo pa je osuen na 20 godina robije. Pobegao je uz
sauesnitvo jednog od uvara zatvora i stigao u Majami. Dok je
pripremao amac radi piratskog upada na kubansku teritoriju,
izgleda da je poginuo od strujnog udara.
Jo jedan od drugova koji su se tih dana rastali od nas bio je
Marselo Fernandez, koordinator Pokreta u gradovima, koji se vratio
svom poslu u bazama, poto je neko vreme proveo na Sijera
Maestri.
Nakon ovih incidenata nastavili smo svoj mar i pribliili se Pino
del Agvi, gde smo stigli 10. septembra. Pino del Agva je malo naselje
izgraeno oko pilane na vrstom delu Maestre. U to doba upravnik
je bio neki panac, a u naselju je bilo samo nekoliko radnika, i nikog
iz neprijateljske vojske. Te noi cela trupa je zaposela naselje i Fidel
predoi lokalnim ljudima svoj itinerarij, raunajui da e neto od
toga da procuri do vojske.
Bio je to mali diverzantski manevar, i dok je Fidelova kolona
nastavljala mar prema Santijagu, mi smo se naoigled celog sveta u
toku noi postavili u zasedu, oekujui neprijateljsku vojsku. O
naim stvarima za osnovne potrebe bie zaduen stari Tamajo, koji
je iveo tu, u kraju zvanom Kuevas de Peladero, ukoliko ne bude
moralo dugo da se eka na neprijatelja.
Rasporedili smo ljudstvo tako da svi putevi budu nadgledani.
Na nadzor je s jedne strane stizao do puta koji ide od Jaoa do Piko
Verdea nekoliko milja pre Pino del Agve, a drugi, neto direktniji
put penje se na Maestru i njime ne mogu da prolaze kamioni. Grupa
koja je nadgledala Piko Verde bila je manja, to su pre bili borci s
lovakim pukama, i imala je nalog da d znak za uzbunu u sluaju
potrebe, jer je to bio dobar put koji smo mislili da koristimo za
odstupnicu posle akcije. Efihenio Ameiheiras je bio zaduen da
nadgleda jedan od puteva za pristup prethodnice, koji takoe dolazi
iz Piko Verdea. Lalo Sardinjas s jednim vodom ostaje u zoni Zapata,
nadzirui splet puteva za prevoz drveta koji se uglavnom zavravaju
na obalama reke Peladero. To je bila prekomerna obazrivost, jer

neprijatelj je morao da izvede veoma dug mar kroz Sijeru da bi

izbio na ovaj put, a on nije imao obiaj da ide planinom u koloni.
Siro Redondo je sa itavim svojim vodom bio zaduen da brani
prilaz kroz Siberiju. To je oblast izmeu El Uvera i Pino del Agve,
gde se spajaju dve pilane koje su povezane drumom to prolazi
takom koja je odabrana za Sira, na obroncima Maestre.
Mi smo svoje snage rasporedili po bonoj strani puta koji se penje
iz Gise, na bregu iznad stene, tako da moemo da presretnemo
kamione i usredsredimo vatrenu silu na mesto odakle nam se inilo
da e najverovatnije i doi. Odabrano mesto omoguavalo je da se
kamioni vide iz velike daljine. Plan je bio jednostavan: pucae se na
njih sa obe strane i zaustaviemo prvi kamion na krivini, otvarajui
vatru na sve ostale koji bi ili iza njega kako bismo i njih zaustavili,
raunajui da moemo da zaposednemo tri do etiri vozila, ako
uspemo sa faktorom iznenaenja. Vod koji e dejstvovati imao je
najbolje oruje i bio je pojaan ljudima kapetana Raula Kastra
Merkadera.
Strpljivo smo proveli sedam dana u zasedi ne videvi da trupe
stiu. Sedmog dana, dok sam bio u malom Vrhovnom tabu gde se
spremala hrana za celu trupu u zasedi, javili su mi da se neprijatelj
pribliava. Kako na tom mestu ima veoma okomitih uzbrdica, ak i
kad se kamioni ne vide, uje se brujanje koje se penje uz otru
strminu.
Nae snage su se pripremile za bitku. Na glavnom mestu su
postavljeni ljudi pod komandom kapetana Ignasija Pereza koji treba
da zaustave prvi kamion, a sa strane, ostali koji e pucati na naredna
vozila. Dvadeset minuta pre bitke nastala je prapotopska kia, to je
uobiajena pojava na Sijeri, pa smo bili mokri do gole koe, ali su
neprijateljski vojnici bili vie zabrinuti zbog vode nego zbog
mogueg okraja, tako da nam je to posluilo za iznenaenje. Drug
koji je bio zaduen da otvori paljbu imao je mitraljez tompson i on
je stvarno njime i otvorio vatru, ali uslovi su bili takvi da nije nikoga
pogodio. Pucnjava je krenula na sve strane i vojnici prvog kamiona,
koji su se vie uplaili i bili zateeni nego to su u akciji ranjeni,

poiskakali su na put i zamakli iza stene poto su ubili jednog velikog

borca, pesnika nae kolone, koga smo zvali Krusito, a ije je pravo
ime bilo Hose de la Kruz.
Bitka se razvijala nekako neobino. Jedan neprijateljski vojnik se
sakrio ispod kamiona, na krivini puta, i nije doputao da iko pomoli
glavu. Bilo je prolo nekoliko minuta kad sam stigao do mesta
dogaaja i otkrio da se mnogi ljudi povlae zbog lane naredbe, a to
se ne deava tako retko tokom bitaka. Arhimedes Fonseka je ranjen
u ruku u pokuaju da spase pukomitraljez to ga je ostavio
pukomitraljezac. Trebalo je svima dati instrukcije da se vrate u
borbu i naloiti im da sarauju sa snagama Lala Sardinjasa i
Efihenija Ameiheirasa da bi bio zadat koncentrisan udarac.
Na drumu se nalazio borac zvani Tatin, koji mi, dok sam silazio
na drum, ree zaikavajui me: Eno ga ispod kamiona, hajde,
hajde, da se sad vidi ko je muko! Naoruao sam se hrabrou,
uvreen u najdubljem delu svoga bia zbog reenice koja kao da
krije neku sumnju, ali kada smo pokuali da se primaknemo
nepoznatom neprijateljskom borcu, koji je pucao iz automatske
puke ispod kamiona, morali smo da priznamo da e cena
dokazivanja nae neustraivosti biti prevelika; ni onaj koji me je
zaikavao ni ja nismo poloili ispit. Vojnik se povukao sa svojim
pukomitraljezom puzei po zemlji i spasao se toga da bude
zarobljen ili ubijen.
Bilo je pet kamiona vojske i prevozili su jednu vojnu formaciju.
eta pod komandom porunika Antonija Lopeza u potpunosti je
izvrila naredbu da nikome ne dozvoli prolaz im zapone okraj,
tako da je tamo zaustavljen trei kamion. Meutim, neki vojnici su
pruali grevit otpor i nisu doputali da idemo napred. Lalo
Sardinjas i Efihenio Ameiheiras su stigli s pojaanjem i oni su
nadirali prema kamionima slamajui otpor. Neki vojnici su poeli da
bee nizbrdo, a drugi su se popeli na dva kamiona koja su uspeli da
spasu naputajui sve ostale stvari.
Zahvaljujui Hilbertu Karderu, saznali smo o njihovim snagama i
o nekim njihovim namerama. Ovaj drug je bio zarobljen prilikom

upada naih snaga u nekim drugim oblastima, bio je neko vreme

zatvoren pa su ga posle uputili k nama ne bi li otrovao Fidela
sredstvom iz jedne tube koju je trebalo da uspe u njegovu hranu.
Kad je uo pucnjavu, Kardero je iskoio iz kamiona kao i ostali
vojnici, ali umesto da bei od pucnjave, doao je pred nas i odmah
se prikljuio trupama iznosei svoju odiseju.
Kad smo zaposeli prvi kamion, nali smo dva poginula i jednog
ranjenika koji je u svojoj agoniji pravio pokrete kao da se bori s
nekim. On je dokrajen bez mogunosti predaje, ali to ne bi ni bio
sposoban da uini jer je bio u polusvesnom stanju. Taj vandalski in
je poinio borac iju je porodicu pobila Batistina vojska. Otro sam
mu zamerio takav postupak i ne primeujui da me upravo uje
drugi ranjeni vojnik, koji se pokrio nekim ebadima, pa se pritajio na
krevetu kamiona. Kad je to uo, neprijateljski vojnik se pokazao i
zatraio je da ga ne ubijemo. On je bio ranjen u nogu koja je uz to
bila slomljena, pa je ostao pored puta dok se bitka nastavljala na
drugim kamionima. Kad god bi neko proao pored njega, ovek bi
povikao: Nemojte me ubiti! Nemojte me ubiti! e kae da se
zarobljenici ne ubijaju! Kada je borba okonana, odveli smo ga u
pilanu, pruili mu osnovnu negu i ostao je tamo da bi bio vraen.
Na ostalim kamionima, mi smo izbacili iz stroja malo ljudi, ali u
naem posedu je sada bila pristojna koliina oruja.
Zavrni ishod bitke: automatska puka brauning, pet
garanda, jedan tronoac sa municijom i jo jedna puka garand
koju su trupe Efihenija Ameiheirasa otele. Efihenio je pripadao
Fidelovoj koloni pa je tvrdio da je uee njegovog voda u bici bilo
odluujue tako da mu je sledovalo zaplenjeno oruje, ali Fidel je tu
trupu meni poverio, upravo zato da nama pomogne u borbi za
etvu oruja, tako da sam se ogluio o proteste i razdelio trofeje
ljudima svoje kolone, sa izuzetkom puke koja nije obuhvaena
brojanjem.
Brauning je predat Antoniju Lopezu, poruniku jedne od eta
koje su najbolje dejstvovale, a garandi poruniku Hoelu Igesijasu
Vireljesu, lanu ekspedicije Korintija koji se prikljuio naim

trupama, vojniku Onjateu i jo dvojici kojih se ne seam. Pristupilo

se paljenju tri zaplenjena kamiona kako bi se priinila jo vea teta
neprijatelju, poto ionako nismo mogli da ih koristimo.
Dok smo se okupljali kod postrojenja, nekoliko malih aviona je
preletelo poto su bili obaveteni o naem napadu, ali mi smo pucali
na njih i tako ih rasterali.
Jedan od brae Pardo, Mingolo, poao je da obavesti Fidela o
tome kako se pribliavaju andarmi, ako se grdno ne varam, ali smo
odluili da poaljemo jo jedan izvetaj s rezultatima borbe (a da
Kardero ispria ta mu se sve pre toga desilo).
Poslali smo oveka da obavesti Sira da treba da napusti svoj
poloaj jer je borba zavrena pa emo se povui. S tim obavetenjem
je poao kurir Mongo Martinez.
Posle nekog vremena zauli smo pucnjeve. Grupa naih s
lovakim pukama bee otkrila vojnika koji se povlaio krijui se.
Reeno mu je da stane pa kako je vojnik pokuao da prui otpor,
pucano je na njega. ovek je pobegao ostavljajui puku; bio je to
springfild, kao znak uspeha. Zabrinula nas je okolnost da u kraju
jo uvek ima rasutih vojnika, ali smo puku prikljuili plenu.
Nakon dva ili tri dana Mongo Martinez se pripojio koloni i
najavio da su mu se neki neprijateljski vojnici ispreili pucajui na
njega, pa je bio prinuen da pobegne jer je bio ranjen. Tragovi
same su mu se videli na licu koje je bilo doslovce izbueno njome.
Bio je to springfild to su drugovi s lovakim pukama zaplenili
neprijatelju. Kao rezultat toga, ranjeni drug je poao preicom
mislei da su pripadnici andarmerije blizu pa se zagubio po brdima
a da nije javio Siru Redondu za nau bitku, niti naredio povlaenje.
Sutradan je Siro, koji je uo odjeke okraja, poslao kurira pa smo
tada ponovili naredbu.
Dok su avioni B-26 nisko leteli nad pilanom traei rtve, mi smo
mirno dorukovali po raznim graevinama, pili okoladu koju nam
je gazdarica iznela, iako nije bila presrena to letelice B-26 samo to
ne krzaju krovove. Letelice su otile, i kada smo se pripremali za
mirno povlaenje, videli smo kako putem iz Siberije, koji je Siro do

pre nekoliko asova nadgledao, stiu etiri kamiona natovarena

vojnicima. Bila je to grupa koja je dolazila iz suprotnog smera da se
pripoji prvoj, a i njoj smo mogli da postavimo slinu zasedu, ali ve
je bilo kasno: dobar deo ljudstva se ve bio povukao na bezbednija
mesta. Ispalili smo dva hica u vazduh, to je bio znak povlaenja, i
mirno smo krenuli.
Ova bitka imala je znaajan odjek, i proula se po celoj Kubi.
Neprijateljskoj vojsci smo ubili tri oveka i ranili joj jednog (to je
zarobljenik koji joj je vraen), a osim toga, vod Efihenija je sutradan
zarobio jo jednog vojnika na poslednjem grebenu zone. Bio je to
kaplar Alehandro, koga smo poveli sa sobom i koji je do kraja rata
bio u naoj koloni, gde je radio kao kuvar. Na tom istom mestu je
sahranjen Krusito, obavijen tugom cele trupe koja je izgubila velikog
saborca i seoskog barda. Krusito je imao obiaj da stupi u vatrene
poetske duele sa Kalikstom Moralesom, koga je Krusito zvao
papagaj Sijere nasuprot samom sebi, slavuju Maestre.
U ovoj bici su se istakli porunik Efihenio Ameiheiras, kapetan
Lalo Sardinjas, kapetan Viktor Mora, porunik Antonio Lopez i
njegova eta; Dermidio Eskalona, koji je tada bio vojnik, i
Arhimedes Fonseka, koji je takoe bio vojnik, a kome je predat
mitraljez sa tronocem kako bi ga koristio poto mu se izlei ruka
kroz koju je metak proao. S nae strane smo imali jednog lakeg
ranjenika, jednog poginulog i nekoliko kontuzovanih ili okrznutih
mecima, ukljuujui tu i samu Mongita.
Napustili smo Pino del Agvu razliitim putevima i vratili se u
oblast Pika Verdea da bismo se reorganizovali i saekali dolazak
druga Fidela, koji je ve bio upoznat s dogaajima.
Analiza borbe je pokazala da su nai nedostaci ogromni, iako je
njome postignuta politika i vojna pobeda. Faktor iznenaenja je
morao da bude iskorien do kraja kako bismo, maltene u
potpunosti, izbacili iz stroja putnike prva tri vozila. Osim toga, kad
je ve zapoela bitka, izdato je lano nareenje o povlaenju, zbog
ega je izgubljena kontrola nad ljudima i njihovim borbenim arom,
i bilo je malo odlunosti da se zaposednu vozila koja su branili

malobrojni vojnici, zatim smo se nepotrebno izloili opasnosti

ostajui jednu no u pilani, a konano povlaenje je izvedeno u
prilinom neredu. Sve to je ukazivalo na neodlonu potrebu da
poboljamo borbenu gotovost i disciplinu ljudstva, emu smo se
posvetili narednih dana.

Neprijatna epizoda
Nakon bitke kod Pino del Agve bacili smo se na posao da
poboljamo itav organizacioni aparat gerile, u tom trenutku ojaane
nekim Fidelovim jedinicama, kako bi bila od vee koristi i u slubi
borbenog korpusa.
eta porunika Lopeza, koja se istakla kod Pino del Agve i iji su
lanovi bili sve ozbiljni mladii, odabrana je kao personal
Disciplinske komisije. Ona e ubudue nadgledati i kontrolisati
potovanje postavljenih propisa budnosti, opte discipline, istoe
logora i revolucionarnog morala. Ali Komisija je imala kratkotrajan
ivot i rasturena je u traginim okolnostima svega nekoliko dana
nakon to je obrazovana.
U to vreme, blizu padine zvane La Botelja, u malom logoru koji
smo obino koristili kao tranzitnu stanicu, presudili smo starom
dezerteru iz kolone, zvanom Kuervo, koji je nekoliko meseci pre
toga bio pobegao s pukom. Mi nismo saznali ta se kasnije desilo sa
orujem, ali smo zato saznali delatnosti ove individue, jer pod
izgovorom da se bori za revolucionarnu stvar i pravednu osudu
dounika, jednostavno je pljakao itav jedan sektor Sijere, moda u
dosluhu s vojskom.
Postupak je bio veoma ekspeditivan, budui da je re o
dezerteru, pa se pristupilo njegovoj fizikoj eliminaciji. Postupak
izvrenja presude nad antisocijalnim individuama koje pod okriljem
sile u datim okolnostima ine u kraju zlodela i varaju stanovnitvo,
morao je, naalost, da bude prilino esto primenjivan na Sijera
Maestri.
Saznali smo da je Fidel zavrio obilazak oblasti Sonador, poto je
pre toga stigao u iviriko, te da je na putu k nama, zbog ega smo
krenuli prema Peladeru u nastojanju da se to pre poveemo s
njime.
U priobalnoj oblasti u to vreme je bio trgovac po imenu Huan
Balansa, ije su veze sa diktaturom i zemljoposednicima bile znatne,

iako za njega nije moglo da se kae da je bio aktivno neprijateljski

element protiv naih gerila. Ali, osim toga, Huan Balansa je imao
mulca koji je u kraju bio uven zbog otpornosti i korisnosti pa smo
mu ga oduzeli na ime ratnog poreza.
Mulac nam je stigao u zonu zvanu Pinalito, blizu reke Peladero,
do ijih obala je trebalo da se spustimo gotovo potpuno strmim
stenama. Javila se nedoumica da li da ga rtvujemo i ponesemo
meso u komadima, da ga ostavimo na neprijateljskoj teritoriji, ili da
pokuamo da ivotinja hoda dokle bude mogla. Odluili smo da
pokuamo, jer bi isto tako teko bilo da prenesmo meso ako ga
ubijemo. ivotinja se odluno i znalaki spustila kroz mesta kojima
je ovek jedva uspevao da se ne stropota, drei se za neku granu
ili bun, ili za neku neravninu u kamenu, kada je ak i mala maskota
koju smo vodili psi morala da bude preneta u rukama boraca.
Mulac nam je demonstrirao izvanredan gimnastiki talenat.
Ponovio je podvig prilikom prelaska reke Peladero, u tom delu
prepunog velikog kamenja, i to tako to bi pravio zapanjujue
skokove sa stene na stenu, to mu je i spaslo ivot, a kasnije sam ga
ja zajahao, ime je postao moj prvi stabilni prevoz sve dok nije pao u
ruke Saneza Moskere u jednom od mnogobrojnih okraja koje smo
imali na Sijeri.
Na obalama reke Peladero desila se neprijatna epizoda koja je
prouzrokovala gaenje Disciplinske komisije. Ona je pokuavala da
radi svoj posao uprkos otporu mnogih drugova koji su bili
nezadovoljni uvoenjem disciplinskih pravila, to je navodilo na
potrebu da se preduzmu drastine mere.
Jedna od grupa pozadinskog voda smislila je vrlo neugodan vic
na raun lanova Komisije, terajui ih da hitno dou radi
razmatranja ozbiljnog problema koji se, prema njima, ticao
prljavtine to su je ostavili ba da bi se izrugivali drugovima. Kao
posledica toga, uhapeno je nekoliko lanova grupe. Meu njima je
bio Umberto Rodrigez, koji se tuno proslavio zbog svoje sklonosti
da bude delat u okolnostima kada smo morali da obavimo muan
in izvrenja osude nad nekim izgrednikom, a koji e kasnije, nakon

pobede revolucije, ubiti jednog zatvorenika u saradnji s jo jednim

pobunjenim vojnikom, nakon ega su obojica pobegla iz zatvora kod
La Kabanje.
Dva ili tri druga su zatvorena zajedno sa Umbertom; u uslovima
gerile zatvor ne znai nita posebno, ali kada je prekraj ozbiljan,
kazna se sastojala u tome da kanjenik ostane bez hrane tokom
jednog ili vie dana, to se odnosilo na one koji se ne pridravaju
discipline, a kazna se i te kako oseala. Dva dana nakon incidenta,
dok su jo bili pritvoreni glavni akteri, javljeno je da je Fidel u
blizini, u zoni zvanoj El Zapato, pa sam poao tamo da ga doekam i
porazgovaram s njim. U razgovoru je prolo nekoliko minuta kada
je stigao Ramiro Valdes s veu da se Lalu Sardinjasu, prilikom
impulsivnog kanjavanja nedisciplinovanog druga, a u nameri da ga
pitoljem lupi po glavi, oteo pucanj i da ga je smesta ubio. U trupi se
oseao poetak pobune. Odmah sam otiao do mesta dogaaja,
stavljajui Lala pod nadzor. Raspoloenje protiv njega je bilo veoma
snano, i borci su traili preki sud i odgovarajuu kaznu.
Poeli smo da prikupljamo izjave i da traimo dokaze. Stavovi su
bili opreni, bilo je onih koji su otvoreno govorili da je to bilo
ubistvo s predumiljajem, a drugi, da je to bio nesreni sluaj.
Nezavisno od toga, fiziko kanjavanje saborca je in koji gerila ne
doputa a koji je Lalo Sardinjas ve i ranije poinio. Situacija je bila
teka: drug Sardinjas je bio veoma odvaan borac, zahtevni
pobornik discipline i ovek velikog portvovanja. Oni koji su
najupornije traili smrtnu kaznu za njega nisu ni izdaleka bili
najbolji lanovi grupe. Niz inilaca, meu kojima je vrlo prisutna
bila borba za uvoenje discipline, odigrao je odluujuu ulogu.
Izjave svedoka su se nastavile do noi, kad je Fidel stigao u na
logor. On se protivio smrtnoj kazni, ali je smatrao da nije uputno
doneti odluku takve vrste a da se svi borci ne izjasne. Tada je
nastavljena etapa suenja na kojoj je Fidelu i meni pripala uloga
branilaca okrivljenog koji je mirno sluao kako se raspravlja o
njegovoj smrti, ne odajui ni najmanji znak straha. Posle brojnih
govora u kojima je ustro traena njegova smrt, doao je red na

mene pa sam zatraio da se dobro razmisli o problemu, pokuao

sam da objasnim da smrt druga mora biti primerena uslovima borbe
i samoj ratnoj situaciji te da je, sve u svemu, krivac diktator Batista.
Ali moje rei su bile slabo uverljive za taj neprijateljski nastrojen
auditorijum.
No je ve bila odmakla, pa smo upalili nekoliko baklji od
borovine i nekoliko svea da bi se rasprava nastavila. Fidel je tada
govorio, jedan dugi sat objanjavajui zato, po njegovom miljenju,
drug Sardinjas ne treba da bude osuen. Objanjavao je sve nae
manjkavosti: nedostatak discipline, druge svakodnevne greke,
slabosti koje su one prouzrokovale i kako je, sve u svemu, u odbrani
koncepta discipline poinjen mrzak in i da uvek treba to imati na
umu. Njegov glas, dok je onako stajao na brdu obasjan bakljama,
postajao je dirljiv te se primeivalo kako mnogi ljudi poinju da
menjaju svoje miljenje uvi miljenje naeg lidera.
Njegova mo ubeivanja je te noi bila na probi.
Uprkos njegovoj reitosti, nije sve bilo jasno. Dolo se do toga da
treba da stavimo na glasanje dve alternative: trenutana smrtna
presuda streljanjem ili raalovati ga uz sledstvenu kaznu.
Mnogo sila, kao proizvod uarenih duhova, bilo je u igri u tom
malom brdskom odluivanju o ivotu jednog oveka. Glasanje je
moralo da bude obustavljeno zato to su neki glasali i po dva puta i
zato to se vrila propaganda izvitoperivanja postavljenih uslova.
Iznova je objanjeno za ta se glasa pa je od svih zatraeno da jasno
iznesu svoj stav.
Meni je pripalo da zapisujem glasove u malu belenicu. Mnogi
od nas su voleli Lala; bili smo svesni njegove krivice ali smo eleli da
se spase kao dragoceni element revolucije. Seam se da je Onirija,
devojka koja se pridruila naoj koloni, gotovo dete u to doba,
zabrinutim glasom upitala da li moe i ona da glasa kao borac
kolone. Doputeno joj je da iznese svoje miljenje, i kada su svi
zavrili s glasanjem, pristupilo se prebrojavanju.
U male kvadrate sline onima koji se u medicini koriste za
laboratorijske nalaze, ja sam unosio rezultate ovog neobinog

glasanja. Glasovi su bili veoma izjednaeni te je nakon biranja

izmeu dve mogunosti, miljenje 146 pripadnika gerile koji su
glasali bilo podeljeno: 76 njih se priklonilo drugoj vrsti kazne, a 70 ih
je zatrailo smrtnu kaznu. Lalo se izvukao.
No, stvar se nije zavrila na tome. Sutradan je grupa onih koji
nisu bili zadovoljni odlukom veine odluila da napusti gerilu.
Meu njima je bilo i onih elemenata veoma male vrednosti, ali je
bilo i dragocenih momaka. Paradoksalno, porunik koji je bio ef
Disciplinske komisije, kao i nekoliko pripadnika ete koji su bili
nezadovoljni, naputaju Pobunjeniku vojsku. Priseam se nekih
imena: druga zvanog Pop i Parda Himeneza, koji je, uprkos tome
to je neak jednog Batistinog ministra, uestvovao u borbi. I
Antonio Lopez se povlai. Ne znam ta je dalje bilo s tim
drugovima, ali s njima su otila i tri brata Kanjizares, ije sudbine
nisu bile slavne. Jedan je poginuo na plai Hiron, a drugi je tamo
zarobljen u pokuaju invazije plaenika. Ti ljudi koji se nisu
povinovali veini i koji su iskazali svoje nezadovoljstvo naputajui
borbu, posle su se stavili u slubu neprijatelja pa su doli kao
izdajnici da se bore na naem tlu.
Ve su bile stvorene snage koje su davale nove karakteristike
razvoju naeg revolucionarnog rata: produbljivala se svest voa i
boraca, shvatali smo nunost agrarne reforme i dubokih i celovitih
promena drutvenog tkiva koje treba ostvariti da bi zemlja
ozdravila. Ali to produbljivanje svesti najveeg i najboljeg dela nas
dolazilo je u sukob s nizom onih elemenata koji su poli u borbu
samo zbog elje za pustolovinom ili moda da bi se okitili ne samo
lovorikama nego i ekonomskim blagodetima zbog takvog uea.
Povukli su se jo neki nezadovoljnici ijih se imena u ovom
trenutku ne seam, ali se ipak priseam jednoga koji se zvao
Roberto i koji je posle ispriao jednu poduu i neistinitu priu
smenom Konteu Agveru, a on ju je objavio u Boemiji. Lalo
Sardinjas je smenjen i osuen da izdejstvuje svoje iskupljenje borei
se samo s malom patrolom protiv neprijatelja. S njime je odluio da
poe jedan od naih porunika, Hoakin de la Rosa, koji je bio Lalov

ujak. U zamenu za kapetana Sardinjasa, Fidel mi je dodelio jednog

od svojih najboljih boraca: Kamila Sijenfuegasa, koji je postao
kapetan prethodnice nae kolone.
Odmah je trebalo da poemo kako bismo okonali pokuaj nekih
razbojnika koji su, u ime nae revolucije, pravili zlodela na prvim
ratitima nae bitke i u zoni blizu Karakasa i El Lomona. Prvi posao
Kamila u naoj koloni bio je da ubrzano pohapsi sve elemente kako
bi im se posle moglo suditi.

Borba protiv razbojnitva

Uslovi na Sijeri ve su omoguavali slobodan ivot na prilino
prostranoj teritoriji. Vojska i inae nije bila tu prisutna, a esto tamo
nisu zalazile ni njene snage, ali nismo imali organizovani sistem
vlasti koji bi bio dovoljno snaan a ujedno i rigorozan da bi se
spreilo delovanje nekih grupa koje su se odale, pod izgovorom
revolucionarnog delovanja, pljaki, razbojnitvu i itavom nizu
zloinakih dela.
Osim toga, politiki uslovi na Sijeri jo su bili prilino krhki:
politiki razvoj njenih itelja bio je prilino povran, a prisustvo
jedne neprijateljske pretee vojske u blizini nije dozvoljavalo da se
ove slabosti prebrode.
Neprijateljski obru se stezao i bilo je znakova ponovnog pohoda
na Sijeru. To je unosilo nervozu meu stanovnitvom i najslabiji su
ve traili mogunost da se spasu najezde Batistinih ubica. Sanez
Moskera je bio ulogoren u naselju rudnika Buejsito i novi pohod je
bio na pomolu.
Meutim, mi smo u dolini El Ombrita, oktobra 1957. postavljali
osnove jedne slobodne teritorije, kao i zaetke industrijske delatnosti
koja e se odvijati na Sijeri; tada je pokrenuta i pe za hleb. U toj
istoj oblasti El Ombrita nalazio se logor koji je bio neka vrsta
predvorja za gerilske snage, gde su grupe mladih koje su dolazile da
se prikljue, stavljane pod autoritet nekoliko seljaka od poverenja.
ef grupe zvao se Aristidio, pre bitke kod El Uvera pripadao je naoj
koloni, ali nije uestvovao u samoj bici jer je polomio rebro prilikom
pada, posle ega nije pokazao veu elju da sledi gerilu.
Ovaj Aristidio bio je tipian primer seljaka koji se pridruio
revoluciji bez jasne svesti ta ona znai, te kad je razmotrio situaciju,
doao je do zakljuka da mu je zgodnije da bude na ogradi, pa je
prodao revolver za nekoliko pesa i poeo u kraju da agituje da nije
on glup da bi bio uhvaen u svojoj kui jer on je miran pa kad gerile
odu, on e se povezati s vojskom. Nekoliko verzija ovih Aristidiovih

izjava dolo je do mene. To su bili teki trenuci za revoluciju i,

shodno jednom od ovlaenja koje sam kao ef jedne zone imao, a
posle skraene istrage presudili smo seljaku Aristidiju.
Danas se pitamo da li je stvarno bio toliko kriv da bi zasluio
smrt i nije li mogao taj ivot da se spase za etapu revolucionarne
izgradnje. Rat je teak i sloen, i u trenucima kada neprijatelj
pojaava svoj nalet, ne moe se dozvoliti ni najmanji trag izdaje.
Nekoliko meseci ranije, zbog znatno vee slabosti gerile, ili nekoliko
meseci kasnije, zbog relativno vee snage moda bi njegov ivot
bio spasen, ali Aristidio je imao tu nesreu da su se njegove slabosti
revolucionarnog borca podudarile sa asom kada smo bili dovoljno
snani da drastino sankcioniemo takav jedan postupak, a da jo
uvek nismo tako jaki da ga drugaije kaznimo, jer nismo imali
zatvor niti mogunost da ga na drugi nain drimo pod prismotrom.
Privremeno smo napustili zonu i uputili se sa svojim snagama u
pravcu Los Kokosa, na reci Magdalena, gde je trebalo da se spojimo
s Fidelom i uhvatimo itavu jednu bandu koja je pod vostvom
Kineza anga pustoila oblast Karakasa. Kamilo, koji je poao s
prethodnicom, ve je imao nekoliko zarobljenika kada smo mi stigli
u tu zonu, gde smo proveli nekih deset dana. Tamo, u jednoj seoskoj
kui, Kinez ang je osuen na smrt jer je bio na elu bande koja je
pobila seljake, bande koja je neke druge izloila muenju i koja je u
ime revolucije i njenih potreba, posejala teror u itavom kraju.
Zajedno s Kinezom angom na smrt je osuen seljak koji je silovao
mladu devojku, takoe pozivajui se na svoj autoritet kurira
Pobunjenike vojske, a zajedno s njima sueno je i dobrom delu
lanova bande koju su inili momci iz grada, kao i neki seljaci koje je
privukla ideja slobodnog ivota, bez ikakvih stega, onako kao to im
je Kinez ang nudio.
Veina ih je razreena, a trojicu njih smo odluili da simbolino
opomenemo. Prvo je presueno seljaku silovatelju i Kinezu angu.
Obojica smireni, privezani su za tapove na brdu pa je prvi,
silovatelj, umro bez poveza okrenut prema pukama, uzvikujui:
ivela revolucija! Kinez se sasvim mirno suoio sa smru, ali je

zamolio za obred oca Sardinjasa, koji je u tom trenutku bio daleko

od logora. Budui da se nije moglo udovoljiti njegovoj elji, ang je
zamolio da bude pribeleeno da je zatraio svetenika, kao da e mu
to javno svedoanstvo posluiti kao olakavajua okolnost u drugom
ivotu.
Potom je pristupljeno simbolinom streljanju trojice mladia koji
su najvie uestvovali u zlodelima Kineza anga, ali je Fidel
pomislio da im treba pruiti jo jednu priliku; svoj trojici su oi
povezane pa su izvedeni na simulirano streljanje. Kada su nakon
pucanja u vazduh shvatili da su ivi, jedan od njih mi je iskazao
najudnovatiji izraz spontane radosti, tako to me je zvuno
poljubio, kao da je pred svojim ocem. Svedok ovih dogaaja, koji je
o tome ostavio ak i pisano svedoanstvo, bio je agent CIA Endrju
Sent Dord. Njegova reportaa, objavljena u asopisu Luk, a koja
je te godine bila jedna od najveih senzacija, dobila je nagradu u
Sjedinjenim Dravama.
Kad se sada osvrnemo, moda taj metod, koji je prvi put
primenjen na Sijeri, deluje kao varvarski, ali nije bilo nijedne druge
kazne za one koji su imali niz ozbiljnih prekraja na svojoj savesti.
Sva trojica su se prikljuila Pobunjenikoj vojsci, i o dvojici od njih
kasnije sam saznao da su pokazali briljantno dranje tokom itave
ustanike etape. Jedan je dugo vremena pripadao mojoj koloni i u
raspravama meu vojnicima, kada bi se prosuivalo o ratnim
zbivanjima ili kada bi neko doveo u sumnju onoga koji to iznosi,
uvek je sa izrazitim poletom govorio: Ja se stvarno ne bojim smrti, i
e je toga svedok, priseajui se epizode svoga streljanja.
Posle dva ili tri dana isto je tako zarobljena jo jedna grupa, ije je
streljanje za nas bilo bolno: seljak po imenu Dionisio i njegov zet
Huan Lebrihio, dvojica koji su meu prvima pomogli gerilu.
Dionisio, koji je pomogao da izdajnik Eutimio Gera bude raskrinkan,
i to u jednom od najteih trenutaka revolucije, potpuno je izneverio
nae poverenje, kao i njegov zet. Njih dvojica su za sebe prisvojili
sve namirnice koje su nam poslale gradske organizacije, pa su
postavili nekoliko logora gde su stoku klali bez razlike, i gde je ak

poinjeno ubistvo.
U to doba na Sijeri ekonomski status jednog oveka merio se
prvenstveno brojem ena koje on ima, a Dionisio, drei se obiaja i
smatrajui da mu se to sada moe zbog ovlaenja koja mu je
revolucija dala, imao je tri kue, a u svakoj od njih po jednu enu, i
obilato je bio snabdeven raznim proizvodima. Na suenju, pred
srditim Fidelovim optubama zbog izdaje revolucije i nemoralnosti
to novcem naroda izdrava tri ene, seljakom bezazlenou je
tvrdio da nisu tri nego dve, jer jedna mu je inae prava ena (to je
bilo istina). S njima su streljana dva dounika koje je Masferer poslao
(to su oni i priznali), kao i momak koji se prezivao Eevarija, a sva
trojica su pri pokretu ispunjavala specijalne zadatke. Eevarija, lan
jedne porodice boraca Pobunjenike vojske, iji je jedan brat stigao
na Granmi, stvorio je malu trupu u iekivanju naeg dolaska, i
padajui ne zna se tano u kakva iskuenja, poeo je da se odaje
oruanim pljakama na gerilskoj teritoriji.
Eevarijin sluaj bio je patetian jer, iako je priznao svoje greke,
nije hteo da bude streljan; molio je da mu se dozvoli da pogine u
prvoj borbi, kleo se da e potraiti takvu smrt jer nije hteo da ukalja
ast svoje porodice.
Eevarija, koga smo zvali Razrooki i koji je osuen na smrt, posle
toga je napisao dugo i potresno pismo majci, objanjavajui
pravednost presude i poruujui joj da bude odana revoluciji.
Poslednji meu streljanima bio je ivopisni lik zvani Ua, koji je bio
moj saborac onda kada sam bolestan lutao po brdima a on bio moje
jedino drutvo, ali posle se izdvojio od gerile pod izgovorom neke
bolesti i takoe se odao nemoralnom ivotu. Vrhunac toga bilo je to
to se predstavljao mojim imenom, pa je kao nazovi lekar pokuao
da iskoristi seljanicu koja mu se obratila zbog nekih tegoba. Svi su
oni izdahnuli iskazujui odanost revoluciji, osim dvojice
Masfererovih pijuna, i mada nisam bio tada prisutan, priaju da je,
kada je otac Sardinjas poao da kao svetenik porazgovara s nekim
od ovih osuenika, osuenik rekao: Sluajte, oe, otiite da vidite
da li ste nekom drugom potrebni, jer pravo da vam kaem, ja

mnogo ne verujem u to.

Od takvog materijala se pravila revolucija. Isprva, protivnici
svake nepravde, ovi usamljeni pobunjenici su se postepeno
navikavali da udovolje linim potrebama i nisu shvatali socijalni
karakter borbe. Kada bi revolucija i na tren zapostavila svoje
tuilako delovanje, takvi elementi bi poinili zloin, i to sa
neverovatnom prirodnou. Dionisio ili Huanito Lebrihio nisu bili
gori od nekih drugih izgrednika kojima je revolucija oprostila i koji
su danas ak u naoj vojsci, ali tada je trenutak zahtevao da se njima
presudi vrstom rukom i da se primerno kazne kako bi se time
predupredio svaki pokuaj neposlunosti i likvidirali elementi
anarhije koji su se uvlaili u ova podruja izvan stabilne vlade.
tavie, Eevarija je mogao da postane heroj revolucije, mogao je da
bude istaknuti borac kao njegova dva brata, oficira Pobunjenike
vojske, ali je imao nesreu da te prekraje pravi upravo u tom
razdoblju, pa je morao ivotom da plati svoju greku. Mi smo se
pitali da li da ga pomenemo u ovim seanjima, ali njegovo dranje je
bilo tako dostojanstveno, tako revolucionarno, bio je tako uspravan
pred smru i tako je jasno priznao pravednost kazne da smo
zakljuili da njegov kraj nije poniavajui. Posluio je kao primer,
dodue tragian ali i dragocen, kako bi se shvatila potreba da naa
revolucija mora biti ista, nipoto uprljana razbojnitvom na koje su
nas bili navikli Batistini ljudi.
U tim suenjima prvi put je kao advokat uestvovao ovek koji je
doao da se skloni na Sijeru zbog nekih razmirica s voama Pokreta
26. jul u ravnici. Bio je advokat i ministar poljoprivrede za vreme
revolucije, sve do trenutka dok nije potpisan Zakon o agrarnoj
reformi (ostali su ga potpisali jer on nije hteo da stane iza njega), a
zvao se Sori Marin.
Kad je okonan muan posao smirivanja i dizanja morala u celoj
zoni to e biti pod Pobunjenikom upravom, otpoeli smo povratak
prema naoj oblasti El Ombrita, u koloni podeljenoj na tri voda. Vod
prethodnice je bio pod komandom Kamila Sijenfuegosa, a porunici
su bili Orestes (danas major, koji je tada bio na elu prethodnice),

Boldo, Lejva i Noda. Drugi vod je bio pod komandom kapetana

Raula Kastra Merkadera i njegovi porunici su bili Alfonso Zajas,
Orlando Pupo i Pako Kabrera. Naa komanda je bila u sastavu
malog generaltaba pod rukovodstvom Ramira Valdesa, a Hoel
Iglesijas je bio porunik. (Hoel Iglesijas jo nije bio navrio 16
godina, a pod njegovim naredbama bili su stariji ljudi od preko 30
godina kojima se s puno potovanja obraao sa vi kada bi im
izdavao naredbe, dok su mu ovi odgovarali ne persirajui mu, ali su
disciplinovano sluali Hoelove naredbe.) Vod pozadine je bio pod
komandom Sira Redonda, a porunici su bili Vilo Akunja, Feliks
Rejes, Vilijam Rodrigez i Karlos Mas.
Krajem oktobra 1957. ponovo smo se smestili u El Ombritu kako
bismo pristupili radovima to e omoguiti da taj kraj bude pod
vrstom odbranom nae vojske. Iz Havane su bila stigla dva
studenta, jedan je studirao za inenjera a drugi za veterinara, i s
njima smo poeli da razraujemo planove o maloj hidroelektrani
koju emo pokuati da izgradimo na reci El Ombrita, kao i da
postavimo temelje naeg lista. Za to smo raspolagali starim
getetnerom dopremljenim iz ravnice, i na njemu su odtampani
prvi brojevi lista El kubano libre, iji su glavni urednici i tipografi
bili studenti Heonel Rodrigez i Rikardito Medina.
Tamo, prigrljeni otvorenom velikodunou metana El Ombrita,
a naroito nae dobre prijateljice stare ane, kako smo je svi zvali,
poeli smo da razvijamo ivot u mestu i najzad uspeli da napravimo
i pe za hleb u naputenoj kolibi, kako avijacija ne bi uoila nijednu
novu gradnju. Osim toga, naloili smo da se spremi velika zastava
Pokreta 26. jul na kojoj e pisati: Srena nova 1958, i ta zastava
je zabodena na jednoj od viih stena El Ombrita, u nameri da je vide
i itelji Buejsita, dok smo mi obilazili itav kraj da bismo postepeno
uspostavili vlast a isto tako se pripremali za sada ve neizbeni
pohod Saneza Moskere utvrujui prilaze oko El Ombrita na
takama gde bi najverovatnije usledio proboj.

Ubijeni tenac
U okviru tekih uslova Sijera Maestre, bio je to dan radosti. Preko
Agva Revesa, jedne od najstrmijih i najvijugavijih dolina u basenu
Turkina, mi smo strpljivo pratili trupu Saneza Moskere. Okoreli
ubica je za sobom ostavljao trag spaljenih koliba i duboke alosti u
celoj oblasti, ali put ga je bez potrebe vodio na jedno od dva-tri
uzvienja Sijera Maestre gde bi trebalo da se nalazi Kamilo. Moglo je
to da bude na deo Nevade ili na onaj drugi koji smo mi zvali
epavim delom, sada nazvanim i mrtvakim.
Kamilo je uurbano poao s nekih dvanaest ljudi. Bio je to deo
njegove prethodnice i taj svedeni broj vojnika morao je da se
rasporedi na tri razliita mesta kako bi se zaustavila kolona od preko
stotinu vojnika. Moj zadatak je bio da s lea iznenadim Saneza
Moskeru i da ga opkolim. Naa osnovna elja je obru, zbog toga
smo tako strpljivo i na propisnoj razdaljini sledili pometnju meu
kolibama koje su gorele u plamenu neprijateljske pozadine; bili smo
udaljeni, ali su se uli povici pripadnika andarmerije. Nismo tano
znali koliko ih ukupno ima. Naa kolona je mukotrpno napredovala
po gudurama padin, dok je u dubini uzane doline napredovao
neprijatelj.
Sve bi bilo savreno da nije nove maskote malog lovakog psa
starog tek nekoliko nedelja. Uprkos ponovljenim pokuajima u
kojima ga je Feliks terao da se vrati u na operativni centar kuu u
kojoj su ostajali kuvari tenac je iao za kolonom. U tom delu Sijera
Maestre prelazak preko padina je veoma otean jer nema staza.
Preli smo jednu teku pelua{11} grobnicu stara, mrtva stabla
prekrivenu novom vegetacijom koja je u meuvremenu izrasla, pa je
prelazak zaista bio vie nego naporan. Preskakali smo granu po
granu i preko bunja pokuavajui da ne izgubimo goste iz vida.
Mala kolona je ila u tiini koju takvi sluajevi iziskuju, tako da ak
ni slomljena granica nije remetila uobiajene zvuke brd, ali je

tiina ipak iznenada poremeena neutenim laveom uznemirenog

psetanceta. Bilo je zaostalo i oajniki je lajalo traei da mu neko
pomogne u tom tekom napredovanju. Neko je prebacio psetance
pa smo opet nastavili, ali dok smo se kod potoka odmarali sa
straom koja prati kretanja neprijateljske snage, opet je zalajalo i
histerino zavijalo; vie mu nije bilo dovoljno da zove u pomo,
plailo se da e biti naputeno pa je nezaustavljivo lajalo.
Seam se svog odsenog nareenja: Felikse, ovaj pas nee vie
da laje, ti e se postarati za to. Zadavi ga. Ne moe ponovo da laje.
Feliks me bezizraajno pogleda. U centru iscrpljene trupe, kao u
krugu, bili su on i mali pas. Krajnjom sporou izvadi konopac,
zategnu ga oko vrata ivotinje i stade da stee. Neno mahanje repa
odjednom je postalo grevito, pa postepeno prestade, uporedo sa
cvilenjem koje je jedva uspevalo da se probije kroz grlo. Ne znam
koliko je to potrajalo, ali svima nam se vreme oduilo dok se to nije
okonalo. Nakon poslednjeg trzaja, tenac prestade da se koprca.
Ostade tamo skvren, savijene glave, na granama brda.
Nastavili smo mar bez rei. Trupa Saneza Moskere izmakla
nam je napred i neto kasnije su se zauli pucnji. Brzo smo se
spustili niz padine, traei sred oteanog terena najbolji put da
stignemo do pozadine, ali smo znali da je Kamilo ve dejstvovao.
Dugo nam je trebalo da stignemo do poslednje kue pre uspona; ili
smo veoma oprezno, smatrajui da svakog asa moemo da
naiemo na neprijatelja. Pucnjava je bila obilata ali kratkotrajna, svi
smo bili u napetom iekivanju. I poslednja kua je bila naputena.
Ni traga od soldateske. Dvojica su se popeli na opavca da izvide
okolinu i ubrzo su se vratili sa veu: Gore je grobnica. Otvorili
smo je i pronali zakopani mali lem. Takoe su donosili papire
koje su nali u depu rtve. Znai, bila je jedna bitka i jedna smrt.
Poginuli je bio njihov, ali nismo znali nita vie.
Lagano smo se vratili, potiteni. Dva izvianja su ukazala da ima
puno koraka sa obe strane tog dela Maestre, ali nita vie od toga.
Povratak je bio spor, ali ve smo bili na putu prema dolini.
Uvee smo stigli u jednu kuu, takoe praznu. To su bili kuerci

Mar Verdea, i tamo smo mogli da predahnemo. Ubrzo je skuvana

jedna svinja i neto juke pa je jelo bilo gotovo. Neko je pevuio uz
gitaru, jer su seoske kue iznenada naputene sa svim stvarima
unutra.
Ne znam da li je pesma bila sentimentalna, ili je to bilo zbog noi,
ili umora... injenica je da je Feliks jeo sedei na podu, i da je tu
ostavio jednu kost. Jedan pas iz te kue doao je pitomo i uzeo ju je.
Feliks mu stavi ruku na glavu, pas ga pogleda, Feliks mu uzvrati
pogled, a mi u tom trenu razmenismo nekakav pogled krivice.
Iznenada je sve zamrlo. Meu nama se desila jedva primetna
pometnja. Svojim pitomim pogledom, nestanim, s neto prekora,
iako je to inio drugi pas, posmatrao nas je ubijeni tenac.

Bitka kod Mar Verdea

Neto pre zore, u pet ili pola est, probudio sam se posle mirnog
sna, sa estim ulom, razvijenim tokom vojnikog ivota, poto me
tog dana savladao umor i pogodnost seoskog kreveta u zaseoku Mar
Verdea. Mirno smo pripremili doruak dok se ekalo na vesti
brojnih kurira koji su poslati da uspostave kontakt s gerilskim
grupama.
Sunce tek to je osvanulo, kada je jedan od malobrojnih seljaka
koji su ostali u kraju doao s neobinom i uznemiravajuom veu.
Bee video nekoliko vojnika kako trae kokoke i jaja u kui
udaljenog svega pola kilometra od nas. Smesta sam ga poslao da
sazna to je mogue vie o andarmima; da uspostavi kontakt s
njima i da ispita kolika je njihova snaga. Seljak se ne usudi da do
kraja ispuni zadatak, ali donese vest da se u Rejesovoj kui, na
kilometar ili dva navie ka Sijera Nevadi, nalazi velika grupa
ulogorovanih vojnika. To je mogao da bude samo Sanez Moskera.
Trebalo je tada na brzinu organizovati na koji e se nain
zapovedati borbom kako bi Moskera na pogodnom mestu bio
opkoljen a potom i likvidiran.
Prvo je trebalo pretpostaviti koju e aktivnost on preuzeti. Imao
je dva mogua puta: da poe ka Nevadi kako bi, nakon mukotrpnog
puta, prolazei kroz Santa Anu, izbio na Kaliforniju, a otuda na
rudnike Buejsita, ili, to se inilo loginijim, zbog kraeg puta i
mogunosti koje je on tu mogao imati, da Sanez Moskera poe
obratnim putem i stigne, pored reke Turkino, do malog naselja u
podnoju brda Turkino, do Okuhala. Za svaki sluaj morali smo
brzo da pojaamo obe take odbrane kako bismo spreili da probije
obru. Ako odlui da poe gornjim delom puta prema Nevadi, mi
nismo bili u prilici da mu se suprotstavimo, osim ako ga Kamilo nije
pratio.
Kamilo se prethodnog dana sukobio s njima u oblasti Altosa de
Konrada, i sada se nije znalo gde se nalazi.

Meutim, brzo su stizali kuriri. Rezervne snage koje smo imali u

El Ombritu mobilisale su se po Nevadi i grobljima, kako bi se
postavile iznad Saneza Moskera i prepreile mu put. Kamilo bee
stigao, i bio je u toj oblasti. Prosleeno im je nareenje da ne smeju
biti vieni, niti smeju stupiti u borbu dok se ne zauju prvi pucnji,
osim u sluaju povlaenja kroz zonu koju oni brane. Na zapad su
poslate ete porunik Node i Vila Akunje, a na istoku su ete
kapetana Raula Kastra Merkadera zatvarale obru. Moja mala eta,
sa izvesnim pojaanjem, bila je zaduena da izvede zasedu u sluaju
da, kao to smo pretpostavljali, pokuaju da siu do mora.
U prvim jutarnjim asovima, kada je obru ve bio kompletiran,
dat je signal za uzbunu. Moglo se videti kako pic neprijateljske
prethodnice napreduje glavnim drumom koji, pratei mali potok u
tom delu, izbija na reku Turkino. Na mestu koje je odabrano za
borbu, u sluaju da stignu s moje strane, nalazio se i mane koji e
omoguiti da ostanemo skriveni s jedne njihove strane, do naih
trupa, ali da ne dejstvujemo niti iznosimo zapaanja sve dok bitka
ne otpone. To se deavalo s jedne strane puta, a s druge je bio
breuljak s drveem, na ijem kraju se nalazilo drvo manga. Tu sam
ja bio postavljen, sa zadatkom da bez okolianja pripucam na
vojnike, a na metar ili dva ispred bili su Hoel Iglesijas i jo neki
drugovi. Poloaj je bio idealan da se presretnu i ubiju prvi koji
naiu, ali nije dozvoljavao da se borba nastavi. Pomislili smo da e
se neprijateljske trupe odmah povui traei bolje pozicije, te da
emo i mi moi da napustimo zasedu.
Zauli su se koraci vojnika takorei iznad nas. S manea su ostali
videli svega tri oveka, ali nisu mogli da nam to jave blagovremeno.
U to vreme moje jedino oruje je bio pitolj luger, a bio sam
nervozan zbog sudbine dvojice ili trojice drugova koji su neprijatelju
bili blii nego ja, tako da sam zbrzao prvi pucanj i promaio. Odmah
potom, kao to to i biva u takvim okolnostima, pripucalo se sa svih
strana i napadnuta je kua gde se nalazila glavnina snaga Saneza
Moskere. Ovde, kod zasede, usledio je minut udnovate tiine. Kada
smo poli da pokupimo poginule, nakon prve pucnjave, na glavnom

drumu nije bilo nikoga. Pored tog puta je estar, a u njemu jedna
izdubljena rupa na Tibisiju kuda su se provukli neprijateljski vojnici.
Odmah smo se dali u poteru da bismo ih opkolili, poto se drugi
vojnici nisu pojavljivali.
Dok smo tako ili, Hoel Iglesijas, u pratnji Rodolfa Vaskeza i
Heonela Rodrigeza, stupao je na isti put kuda su proli vojnici,
pratei tunel od rastinja. uo sam njegov glas kako ih poziva na
predaju obeavajui da zarobljenici nee biti ubijeni. Iznenada se
zauo rafal i drugovi su mi javili da je Hoel teko ranjen. Hoelova
sudbina je, kad se sve sabere, neverovatna: tri puke garand su na
njega pucale bez dvoumljenja; njegov garand je izreetan sa dva
metka a kundak je bio slomljen, drugi mu je sprio ruku, sledei
jedan obraz, dva su mu probila miicu, dva jednu nogu, a i jo neki
meci su ga isto potkaili. Bio je obliven krvlju, meutim, njegove
rane su bile relativno lake. Odmah smo ga izvukli i na viseoj lealjci
smo ga poslali u bolnicu na leenje.
Pre nego to se okrenemo optoj borbi, trebalo je da nastavimo
da traimo trojicu vojnika. Ubrzo se zauo jedan glas, glas kapetana
Silve koji je vikao: Eno ih tamo!, pokazujui na mesto i okidajui iz
puke kalibra 12, a nedugo potom i glas vojnika kako se predaju.
Tako smo dobili tri garanda i njihove zarobljene vlasnike, a jedan
od naih dobrih boraca bio je ranjen. To je za sada bio bilans.
Poslali smo zarobljenike istim putem kuda i ranjenike, pa smo
ve mogli da se okrenemo organizovanju bitke. Shodno ispitivanju
vojnika, Sanez Moskera ima izmeu 80 i 100 ljudi. Nije se moglo
znati da li je brojka tana ili nije, ali takve su bile tvrdnje
zarobljenika. Moskera se nalazio na dobro utvrenom poloaju i
imao je mitraljeze, lako naoruanje i obilje municije.
Shvatili smo da je najbolje da ne stupimo u neposrednu borbu
koja je neizvesnog ishoda, poto su nae snage imale otprilike isti
broj boraca ali inferiorno naoruanje, a Sanez Moskera je bio u
defanzivi, dobro pozicioniran. Odluili smo da vrebamo na njega
kako bismo spreili njegovo kretanje sve do noi, kada e nastupiti
pogodan trenutak za na napad.

Nekoliko sati kasnije, meutim, stigla je vest da se pojaanje pod

komandom kapetana Sijere upravo penje s mora. Odmah smo
organizovali dve patrole da ih zaustave: jedna od njih, pod
komandom Vilijama Rodrigeza, treba da napadne trupu u zoni Dos
Brazos Turkina. Druga, pod komandom porunika Lejve, treba da
saeka pojaanje kako bi ih napala kad oni budu ve bili na vrhu
nekog brda, na svega dva kilometra od mesta borbe, na poloaju
veoma pogodnom za nas, i da tamo izbaci prethodnicu iz stroja. O
pripremama ovog poslednjeg poloaja lino sam se pobrinuo,
preputajui inicijativi ostalih drugova pripremu prethodnih zaseda.
Ceo front je bio miran i samo smo tu i tamo ispaljivali neki metak
na pocinkovani krov kue gde su bili vojnici, kako bismo ih drali u
mat poziciji. Meutim, sredinom popodneva, zaula se duga
pucnjava na gornjem delu poloaja, a neto kasnije, do mene je
stizala tuna vest: u pokuaju da savlada neprijateljske snage, Siro
Redondo je ubijen a njegovo telo je nestalo, za razliku od njegovog
oruja, koje je Kamilo spasao. I s nae strane mi smo zauli pucnje
kojima su neprijateljski vojnici najavljivali svoj dolazak. Ubrzo posle
toga nastala je estoka pucnjava i nae odbrane s june strane bile su
pregaene pojaanjem koje je stiglo Sanezu Moskeri.
Morali smo da se povuemo. Jo jedanput se baraba izvukla.
Izdali smo odgovarajua nareenja kako bi povlaenje bilo mirno,
pa smo se povukli sporim korakom kako bismo stigli do potoka
Gvajaba, a potom i u dolinu El Ombrita, naeg najbezbednijeg
skrovita.
Kad smo stigli tamo i sabrali sve akcije, mogli smo da zakljuimo
sledee: na osnovu kazivanja boraca, na strani vojske je bilo vie
poginulih, s tim to verodostojnost tog podatka nije mogla da se
proveri; to su isto tvrdili oni koji su branili poloaj krajnjeg juga pod
komandom porunika Lejve. Meutim, izgubljeni su ranevi koji su
ostali na uvanju kod naih boraca u junoj zoni. Jedan od tih
boraca, po imenu Alberto, bio je poslat da odvede jutronje
zarobljenike, ali je u povratku odluio da na tom mestu spava
umesto da prati borbu, pa su ga neprijateljske trupe zatekle u snu

zajedno sa svim ranevima, a njega zarobile. Posle smo saznali da je

ubijen u zoni El Ombrita.
Prethodnog dana su ranjeni Roberto Fahardo i Hoel Pardo, u jo
jednom okraju sa Sanezom Moskerom, jedan borac koji se
prezivao Rejes, a koji je poginuo u inu kapetana, Havijer Pazos i
Hoel Iglesijas, dok je Siro Redondo poginuo. alost je bila velika i
ona se nadovezivala na oseanje da nismo uspeli da iskoristimo
pobedu nad Sanezom Moskerom, kao i na oseanje gubitka naeg
velikog druga Sira Redonda.
Poslao sam tada pismo Fidelu predlaui njegovo posthumno
unapreenje pa je to ubrzo i usledilo, to je onda i objavljeno u
naem listu El kubano libre.
Borba i smrt Sira Redonda odigrale su se 29. novembra 1957.
Neposredno pre povlaenja, jedan metak se zario u stablo drveta
na svega nekoliko centimetara od moje glave i Heonel Rodrigez me
je opomenuo to se nisam sagao. Posle je taj drug raspredao, moda
usled sklonosti ka matematikim spekulacijama nauenim na
studijama, da on ima vie izgleda od mene da doeka kraj revolucije,
jer se nikada ne izlae nepotrebnim opasnostima. I to je bila istina,
mada Heonel Rodrigez, kome je ta bitka bila vatreno krtenje,
nikada nije bez potrebe izlagao ivot opasnosti, a opet je bio uzoran
borac, zbog svoje hrabrosti, odlunosti i pameti. Meutim, on je taj
koji nije doekao kraj revolucionarnog rata. Nekoliko meseci posle
toga, pao je tokom velike vojne ofanzive na nae poloaje
Prespavali smo u Gvajabu. Trebalo je pripremiti sve uslove da se
ne bi desila neprijatna iznenaenja i da bismo doli u El Ombrito bez
otre borbe. To je bio na osnovni zadatak u tom trenutku.

Altos de Konrado
Dani koji su usledili nakon bitke kod Mar Verdea bili su ispunjeni
nestrpljivou i aktivnou, ali i uverenjem da nae snage i dalje
nemaju dovoljnu borbenu gotovost da u kontinuitetu izvedu borbu
ili postave efikasne obrue, niti da odole frontalnim napadima, pa je
trebalo preduzeti dodatne mere opreza u dolini El Ombrita. Ova
dolina nalazi se na nekoliko kilometara od Mar Verdea i da bi se do
nje stiglo, valjalo se popeti glavnim drumom koji ide do Santa Ane,
prelazei reku Gvajabo (zapravo planinski potok), a od Santa Ane
stie se u dolinu El Ombrita. Ali isto tako ima moguih prilaza i kroz
samu reku Gvajabo s juga, preko padine Botelje i, uz to, kroz glavni
drum koji dolazi iz rudnika Frija.
Trebalo je odbraniti sve te take i uspostaviti stalni nadzor kako
ne bismo bili zateeni prilikom direktnog napredovanja trupe kroz
brda.
Najvei deo opreme prebaen je u oblast La Mese, u kuu Pola
Toresa, a i ranjenici su tamo prebaeni, i od njih jedini koji nije
mogao da hoda zbog rana na nozi bio je Hoel Iglesijas.
Trupe Saneza Moskere ulogorene su upravo u Santa Ani, mada
je bilo i drugih koje su pole putem Kalifornije, a njihov poloaj nam
nije bio poznat.
etiri ili pet dana posle okraja kod Mar Verdea, izdato je
nareenje o borbenoj gotovosti jer su se trupe Saneza Moskere
primicale oekivanim i loginim putem, onim koji iz Santa Ane vodi
u El Ombrito. Odmah su upozorene zasede i pregledane mine. Ove
prve mine koje smo sami napravili imale su rudimentarni upalja
napravljen od jednog federa i jednog eksera, a on bi, kad se izvadi,
dodatno odgurnut federom, udarao u detonator. Meutim, te mine
se nisu pokazale u zasedi kod Mar Verdea, a ni ovog puta nisu
proradile.
Ubrzo posle toga s komandnog mesta su se zauli pucnji i stigla
je vest da su povueni borci, zato to mine nisu ba najbolje

funkcionisale, a neprijateljske trupe koje su dolazile bile su veoma

brojne, ali su one ipak nanele neto gubitaka neprijatelju. Prvi od
poginulih opisan je kao krupan, debeo porunik sa 45-icom i
municijom. On je bio na elu kolone i jahao je na konju.
Porunik Enrike Noda i borac koga smo zvali Meksikanac pucali
su u njega iz svojih garanda i njihovi opisi tog oveka potpuno su
se podudarili. Govorilo se, uz to, da ima jo poginulih, ali je istina da
su trupe Saneza Moskere rasturile odbranu.
(Nekoliko nedelja kasnije, seljak Brito doao je da mi zahvali na
naoj velikodunosti, jer je bio prinuen da predvodi kolonu pa je
video kada su momci pucali u njega predstave radi. Taj isti seljak me
je obavestio da tamo nije bilo poginulih, ali ih je zato bilo kod Altos
de Konrada.)
Mesto na kojem smo se nalazili bilo je veoma teko za odbranu s
naim malobrojnim snagama. Njih nismo najbolje uanili, izuzev
ranijih odbrana, formiranih da se sprei prodor iz rudnika Buejsita,
pa je dolazei glavnim drumom, neprijatelj ugroavao sve nae
zasede, tako da je izdata naredba da se sve one povuku i poeli smo
da se povlaimo. Zbog toga su samo malobrojne porodice imale
smelosti da ostanu i budu izloene okrutnosti andarma, ili zato to
su zaista bile hrabre ili zato to su imale neku tajnu vezu s njima.
Lagano smo se povukli putem koji ide prema Altos de Konradu.
Altos de Konrado je breuljak isturen u pravcu Maestre, a na
njegovom vrhu je iveo seljak koji se prezivao Konrado. Ovaj drug
je bio lan Socijalistike narodne partije, i od prvog trenutka se
povezao s naim trupama, pruajui nam dragocene usluge; bio je
evakuisao porodicu i kua mu je bila prazna. Ona je bila idealno
mesto da tu napravimo zasedu, jer do tog mesta moe da se stigne
samo trima uzanim stazama koje vijugaju preko gusto poumljenih
padina, koje su zbog toga lake za odbranu. Sve ostalo je ve
odbranjeno strmim liticama i jednako strmim padinama koje je
izuzetno teko savladati penjanjem.
Put ide ivicom ponora, ali se iri kraj jedne male jaruge. Tamo
smo pripremali naine odbrane od napada snaga Saneza Moskere.

Takoe, ve od prvog dana, u ognjite kue smo stavili dve bombe s

fitiljem. Bila je to vrlo jednostavna zamka: ako se povuemo, to znai
da e oni najverovatnije ostati u kui i da e koristiti ognjite. Dve
bombe su bile potpuno pokrivene pepelom pa smo raunali da e
vatra ili neki ar koji doe u kontakt s fitiljem izazvati eksploziju od
koje e mnogo njih poginuti, ali, naravno, to je bila naknadna
varijanta: prvo se treba boriti kod Altos de Konrada.
Na tom mestu smo tri dana strpljivo ekali drei strau
neprekidno 24 sata. Na tim visinama i u to doba godine, noi su
zaista bile jako hladne i vlane, a mi nismo bili ni pripremljeni ni
naviknuti da provedemo celu no u zasedama na otvorenom.
Na apirografu naeg lista El kubano libre, iji je prvi broj
upravo izaao tih dana, odtampali smo vojnicima objavu koju smo
lepili po stablima uz put kojim e oni proi. Ujutru 8. decembra, s
vrha klanca uli smo graju trupe koja se penje vijugajui putem do
zone gde smo se mi nalazili, nekih 200 metara iznad. Naredili smo
da se postave objave, i to je uradio drug Luis Olazabal. uli smo
kako se trupa razgalamila burno raspravljajui pa smo sasvim
razgovetno mogli da ujemo posebno ja, jer sam bio na ivici stene
viku nekog, po svemu sudei nekog oficira, koji je nareivao:
Mar ispred mojih muda!, dok je vojnik, ili ko god bio, besno
odgovarao da nee. Rasprava je prestala i trupa se dala u pokret.
Skriveni iza drvea, mogli smo na trenutke da vidimo nadiranje
kolone. Poto su ve proveli neko vreme penjui se putem, obuzela
me je nedoumica da li je dobro ili nije to ih tim objavama
upozoravamo o zasedi. Najzad, opet sam poslao Luisa da skine sve
te papire, a on je u tome uspeo za deli sekunde, jer su prvi vojnici
ve grabili brzo gore.
Uputstva za borbu bila su veoma jednostavna: pretpostavljali
smo da e, kada stignu do istine, samo jedan krenuti ispred svojih
drugova, na izvesnom odstojanju od njih, i da barem taj treba da
padne. Iza velikog rasadnika ekao ga je Kamilo, koji e, kada vojnik
proe ispred njega, svakako zagledan napred, isprazniti mitraljez na
manje od etiri metra, nakon ega e vatra poeti i sa dva krila na

kojima su se nalazili razni strelci, savreno skriveni u brdu. Porunik

Ibrahim i jo neko, tano ispred puta, na desetak metara od Kamila,
trebalo je da Kamila pokriju frontalnom vatrom kako niko ne bi
priao njegovom sklonitu poto on ubije vojnika iz prethodnice.
Moj poloaj je bio na dvadesetak metara ukoso, iza stabla koje mi
je dopola titilo telo, pa sam nianio pravo na poetak puta kojim
stiu vojnici. Neki drugovi i ja nismo mogli isprva da vidimo jer
bismo tako bili primeeni i trebalo je da saekamo da Kamilo otvori
paljbu. Provirujui, suprotno naredbi koju sam sm izdao, uspeo
sam da vidim taj napeti trenutak pre borbe kada se ukazao prvi
vojnik. On je nepoverljivo pogledao na jednu pa na drugu stranu, i
nastavio sporo da napreduje. Zaista, tamo je sve mirisalo na zasedu,
neobian je bio taj prizor ogoljenih uzvisica s malim izvorom koji je
neprekidno tekao sred bujne ume koja nas je okruivala. Drvee,
neko uspravljeno a neko oboreno, mrtvo pod kestenovim cvetom,
prualo je jeziv prizor. Sakrio sam glavu u iekivanju poetka
borbe. Zauo se prvi pucanj i odmah se rasprostrla paljba. Posle sam
saznao da prvi nije pucao Kamilo, ve Ibrahim. On je, nervozan
zbog ekanja, pripucao pre vremena i pucnjava je odmah postala
sveopta, mada se, u stvari, sa svake osmatranice malo toga moglo
videti. Nai pojedinani pucnji, koji su svaki put pretendovali da
budu smrtonosni, i pucnjava soldateske, koja se odvijala u dugim
rafalima, spajali su se, ali se nisu meali, pri emu se na osnovu
jednih i drugih zvukova nije moglo znati ko zapravo puca. Nekoliko
minuta kasnije pet ili est nad naim glavama su se zauli prvi
zviduci granata kojima su nas vojnici gaali, ali su one preletele i
eksplodirale iza nas.
Odjednom sam osetio neku neprijatnost, neto kao da sam se
opekao ili da me je uhvatio gr, to je bio znak da me je metak
pogodio u levu nogu, koja nije bila zaklonjena iza stabla. Upravo
sam bio pripucao iz svoje puke (imala je teleskopski nian da bih
bio precizniji u gaanju), i u isto vreme kada sam postao svestan
rane, uo sam buku ljudi koji su brzo napredovali prema meni,
lomei granje kao u juriu. Puka mi nije bila od koristi, jer se

ispraznila, a pitolj, koji je bio na zemlji, nije mi bio nadohvat ruke

jer je bio ispod mog tela a ja nisam mogao da ustanem jer bih se
direktno izloio neprijateljskoj vatri. Prevrui se kako sam znao i
umeo, oajnikom brzinom, dohvatio sam pitolj upravo u asu kada
se pojavio jedan od naih boraca koga smo zvali Kantinflas. Sred
pretrpljene zebnje i bola od rane, odjednom se pojavljuje siroti
Kantinflas, da bi mi rekao da se povlai jer mu se puka zaglavila.
Snano sam ga zgrabio za ruke dok se saginjao pored mene i bacio
sam pogled na njegov garand, iji je okida bio neznatno iskrivljen
pa se zato zaglavio. Popravio sam mu ga uz dijagnozu otru kao
britva: Vi ste pravi mamlaz! Kantinflas, ije je prezime u stvari
Onjate, uze puku pa se uspravi, naputajui sklonite iza stabla,
kako bi ispraznio redenik garanda i time dokazao svoju hrabrost.
Meutim, nije u tome uspeo u potpunosti, jer ga je jedan metak
pogodio u levu nadlanicu i izaao kroz lopaticu posle neobine
putanje. Sad nas je ve bilo dvojica ranjenih na istom mestu pa je
povlaenje bilo oteano pod paljbom. Trebalo je da skliznemo preko
debla a potom da hodamo pod kronjama, onako ranjeni i bez
znanja ta se dogodilo sa ostalima. Malo-pomalo smo se tako i
povlaili, ali Kantinflas je sve vie gubio svest, a ja, koji sam uprkos
bolu uspevao bolje da se kreem, stigao sam do mesta gde su bili
drugi da zatraim pomo.
Znalo se da ima nekoliko poginulih meu vojnicima, ali se nije
znalo tano koliko. Kada su spaseni ranjenici (nas dvojica),
postepeno smo se udaljili prema kui Pola Toresa, na dva ili tri
kilometra niz Maestru. Poto je proao prvi trenutak euforije i
uzbuenja u borbi, bol je postajao sve jai i spreavao me je da
hodam. Konano, na pola puta, uzjahao sam konja koji me je odneo
do improvizovane bolnice, dok je Kantinflas prebaen na naim
poljskim nosilima, jednoj viseoj lealjci. Pucnjava je ve bila prestala
pa smo pretpostavili da su oni ve zauzeli Altos de Konrado.
Postavili smo strae kako bismo ih zaustavili na obali malog potoka,
na mestu kome smo mi nadenuli ime Pata de la Mesa{12}, dok smo
organizovali povlaenje seljaka s njihovim porodicama i dok sam ja

Fidelu slao dugo pismo sa objanjenjem dogaaja.

Poslao sam kolonu pod komandom Ramira Valdesa da se pripoji
Fidelu, jer se u naoj trupi primeivalo izvesno oseanje poraza i
straha pa sam hteo da ostanem iskljuivo s ljudima koji su
neophodni da bismo pripremili agilnu odbranu. Kamilo je ostajao na
elu male grupe odbrane.
Na osnovu navodnog mira, sutradan posle bitke poslali smo
jednog od naih najboljih izviaa, Lijena, da izvidi ta radi
neprijateljska vojska. Saznali smo tada da se trupa potpuno povukla
iz zone, izvia je stigao ak do Konradove kue i nije bilo tragova
vojnika, a kao dokaz svog izvianja doneo je jednu od bombi koje su
ostale u kolibi.
Kad smo pregledali oruje, nedostajala je jedna puka, puka
druga Gilea Parda. On je s nekim zamenio svoje oruje, pa je
prilikom povlaenja poneo samo novo naoruanje ostavljajui
prethodno na bojitu. To je bila jedna od najveih greaka pa je
nareenje bilo odseno: uz kratko oruje mora da ode da preotme
puku iz neprijateljskih ruku ili da donese drugo. Pognute glave
Gile poe da obavi svoj zadatak, ali svega nekoliko sati posle toga
vratio se nasmejan i drei u ruci svoje oruje. Zagonetka je
odgonetnuta: vojska nije stigla dalje od mesta gde se uanila
prilikom naeg napada, te su se svi vojnici povukli pa niko iv nije
ni stigao do mesta okraja; jedino to je puka pretrpela jeste pljusak.
Ovaj prodor vojske je dugo vremena predstavljao najdublje njeno
poniranje u Sijeru, i konkretno u ovoj oblasti, to je bio njen najvei
prodor. Niz spaljenih kua, kao i uvek kad tuda proe Sanez
Moskera, bilo je sve to je ostalo u El Ombritu i u drugim oblastima.
Naa pe za hleb temeljno je unitena i meu ruevinama u dimu
samo su pronaene neke make i poneka svinja koja je utekla
invazivnoj vojsci da bi pala u nae eljusti. Dan ili dva posle bitke,
Maadito, sadanji ministar zdravlja, britvom mi je operisao ranu i
izvadio metak karabina M-1, posle ega sam poeo brzo da se
oporavljam.
Sanez Moskera je pokupio sve to je mogao, od vre kafe do

nametaja to su njegovi vojnici odneli. Stekli smo utisak da nee

uskoro ponoviti takav prodor na Sijera Maestru, a trebalo je
pripremiti politike uslove u celoj oblasti i vratiti se organizovanju
naeg osnovnog industrijskog centra koji vie nee biti u El Ombritu,
nego neto iza njega, u samoj zoni La Mesa.
[Verde olivo, 6. oktobar 1963.]

Godinjica oruane borbe

Poetkom 1958. proslavili smo neto vie od godinu dana borbe.
Nuno je osvrnuti se na situaciju koju smo ostvarili na vojnom,
organizacionom i politikom planu, i kako smo se dalje razvijali.
to se vojnog plana tie, prisetimo se ukratko da se naa trupa
iskrcala 2. decembra 1956. na plai Las Koloradas, da je presretnuta
i potuena kod Alegrija de Pija tri dana kasnije, 5. decembra, i da se
krajem tog istog meseca ponovno grupisala kako bi iznova
preduzela akcije malog dometa, to je odgovaralo naoj novoj snazi
kod La Plate, male kasarne na obalama istoimene reke na junoj
obali Orijentea.
Osnovne karakteristike nae trupe, tokom itavog perioda od
iskrcavanja do poraza kod Alegrija de Pija i bitke kod El Uvera, jesu
postojanje jedne jedine gerilske grupe pod komandom Fidela Kastra,
i stalni pokret (mogli bismo to nazvati nomadskom fazom).
Postepeno se uspostavljaju veze sa gradom, i to u periodu
izmeu 2. decembra i 28. maja, kada se odigrala bitka kod El Uvera.
Ove veze, u posmatranom periodu odlikuju se nerazumevanjem
rukovodstva Pokreta u ravnici, vanou koju smo kao prethodnica
revolucije imali i znaajem Fidela kao njenog voe.
Tog trenutka se stvaraju dva razliita miljenja o taktici koju treba
slediti, i na osnovu dva razliita strateka plana, koja smo tada
oznaili kao brdski i ravniarski{13}, nae rasprave i naa interna
sukobljavanja bili su dosta zaotreni. Pa ipak, u toj fazi, osnovna
preokupacija bila je da opstanemo i da postepeno stvorimo gerilsku
bazu. Seljatvo je pratilo proces koji smo ve u vie navrata
razmotrili. U trenutku koji je usledio nakon poraza kod Alegrija de
Pija, javilo se oseanje drugarstva i spontane podrke naoj
poraenoj trupi, a posle ponovnog grupisanja i prvih akcija,
uporedo sa represijom vojske koja seje teror meu seljacima, osetili
smo izvesno zahlaenje prema naim snagama. Osnovni problem je

bio u tome to su seljaci bili prinueni da nas prijave ako nas

ugledaju, jer ako vojska to dozna na drugi nain, za njih je kraj;
dojava je bila protivna njihovoj savesti a, osim toga, isto ih je izlagala
opasnosti jer je revolucionarna pravda ekspeditivna.
Uprkos preplaenom seljatvu, onom najmanje opredeljenom,
najnesigurnijem, koje je izabralo da ode sa Sijere, kako bi na taj
nain izbeglo opasnosti s jedne i druge strane naa vojska je
dobijala sve vie naklonosti, ovladavala je terenom i uspostavljala
apsolutnu kontrolu nad jednim delom Maestre koji je od brda
Turkino sezao dalje prema istoku, a na zapadu neposredno blizu
vrha Karakas. Malo-pomalo, kada su seljaci uvideli da je gerila
neunitiva i da je proces borbe dugotrajan, poeli su da reaguju na
najloginiji nain te da pristupaju naoj vojsci kao borci. Od tog
trenutka ne samo da su uveali nae redove nego su se svrstali na
nau stranu, na stranu gerilske vojske koja se vrsto okrenula
narodu, posebno zbog toga to su seljaci imali roake po celom
kraju. To smo nazvali trenutkom kada je gerila na svoju glavu stavila
jarej{14}od palminog lia.
Kolona se nije uveavala samo dolaskom seljaka i pojedinih
dobrovoljaca, ve i snagama koje je slala Nacionalna i Pokrajinska
direkcija Orijentea, koja je imala prilinu autonomiju. U periodu od
iskrcavanja do El Uvera stie kolona koju je sainjavalo nekih
pedeset ljudi podeljenih u pet vodova boraca, svaki s jednim
orujem, mada je to oruje bilo razliite vrste i samo je trideset
komada bilo dobrog kvaliteta. Pre dolaska ove grupe, odigrale su se
bitke kod La Plate i Paklenog potoka, presreteni smo kod Altos de
Espinose, izgubili smo jednog oveka, i opet smo bili na ivici da nam
se to ponovi u oblasti Gavira; u nae redove se uvukao izdajnik koji
je u tri navrata doveo vojsku do nas s nalogom da ubije Fidela.
Uz gorko iskustvo ovakvih iznenaenja i teak ivot na brdu,
postepeno smo se prekaljivali kao veterani. Nova trupa je imala
svoje vatreno krtenje u bici kod El Uvera. Ova akcija je veoma
znaajna jer oznaava trenutak kada smo izveli frontalni napad
protiv dobro branjenog poloaja, i to usred dana. Uz to, bio je to i

jedan od najkrvavijih okraja tokom rata, ako se uzme u obzir

trajanje okraja i broj njegovih uesnika. Na osnovu ovog dogaaja
neprijatelj je raselio itelje priobalnih oblasti Sijera Maestre.
Posle El Uvera i ponovnog spajanja s glavnom kolonom, moja
mala kolona s ranjenicima, koja mi je poverena i koja se hranila
zahvaljujui izolovanim borcima, imenuje me voom Druge kolone,
zvane etvrta, koja treba da dejstvuje istono od Turkina. Valja rei
da e kolona kojom Fidel lino rukovodi dejstvovati pre svega
zapadno od tog vrha, a naa s druge strane, dokle god budemo
mogli da obuhvatimo. Postojala je izvesna samostalnost kod
taktikih naredbi, ali Fidel je rukovodio svima nama, a s njime smo
odravali kontakt preko kurira, jednom nedeljno ili na petnaest
dana. Ova podela podudarila se sa godinjicom 26. jula i dok su
trupe Prve kolone Hose Marti napadale Estrada Palmu,
demonstrirajui tako svoje sposobnosti, mi smo ubrzanim marem
ili prema Buejsitu, gde smo napali i u prvoj akciji zaposeli zaseok.
Od navedenog datuma do prvih dana januara 1958. ostvaruje se
konsolidovanje ustanike teritorije. Da bi ula na tu teritoriju, vojska
mora da usredsredi snagu i da napreduje u jakim kolonama;
pripreme su velike, a rezultati oskudni jer im nedostaje
pokretljivost. Vie neprijateljskih kolona je opkoljeno a neke druge
desetkovane ili, barem, uhapene. Poveava se poznavanje itavog
kraja kao i manevarski kapacitet, i tada poinje period ivljenja u
mestu ili trajnog vezivanja za teren. U prvom napadu na Pino del
Agvu upotrebili smo suptilnije metode i potpuno smo prevarili
neprijatelja, jer smo ve poznavali njegove navike, shodno onome
to je Fidel predvideo: nakon nekoliko dana bilo je jasno da e u
zonu stii kaznena ekspedicija... A moja trupa ju je ekala u zasedi,
dok se Fidel namerno pokazivao po drugim mestima.
Krajem godine, neprijateljske trupe su se jo jednom povlaile sa
Sijere i mi smo bili gospodari teritorije koja se prostire izmeu vrha
Karakas i Pino del Agve, od zapada ka istoku, mora na jugu, i malih
sela po obroncima Maestre, koju je na severu okupirala vojska.
Naa zona operacija znatno e biti uveana kada se drugi put

napadne Pino del Agva, naim ujedinjenim snagama pod

komandom Fidela, i kada se naprave dve nove kolone: esta, koja e
poneti ime Franka Paisa, pod Raulovom komandom, i Almeidina
kolona. Obe su nastale od Prve, pod Fidelovom komandom, a ona je
stalno omoguavala stvaranje novih formacija radi postavljanja naih
snaga na udaljenim teritorijama. Tako e biti osnaena tendencija
koja je pokrenuta stvaranjem etvrte kolone, to se moe uporediti
sa fenomenom stvaranja novih konica poev od matine konice, u
ovom sluaju Prve kolone.
Osnovna karakteristika perioda do drugog napada kod Pino del
Agve, 16. februara 1958, bila je konsolidacija nae vojske. Tokom tog
vremena nismo mogli da idemo u napad zbog nedostatka snage i da
tako osvojimo poloaje koje je neprijatelj zauzimao na utvrenim
mestima koje je on mogao relativno lako da odbrani, ali ni on nije
iao na nas.
Na naoj strani poginuli su neki muenici sa Granme, i svakog
od njih smo oalili, a posebno Njika Lopeza i Huana Manuela
Markeza. I drugi borci koji su zbog svoje predanosti i moralnih
osobina stekli veliki ugled meu ljudstvom, poloili su svoj ivot
tokom te prve godine, a meu njima treba spomenuti Nana i Hulija
Dijaza, koji nisu bili braa, ali koji su zajedno poginuli u bici kod El
Uvera, a treba pomenuti i poslednjeg veterana Monkade Sira
Redonda, koji je poginuo u bici kod Mar Verdea, te kapetana Sota,
poginulog u bici kod San Lorenza. U borbi u gradovima, pored
velikog broja muenika, treba da istaknemo kao najvei gubitak
revolucije do tog trenutka pogibiju Franka Paisa u Santijago de
Kubi.
Spisku oruanih injenica na Sijera Maestri treba pridodati rad
koji su obavljale snage Ravnice u gradovima. U svim glavnim
naseljima zemlje dejstvovale su grupe koje su se borile protiv
Batistinog reima, ali dva glavna pola najvanijih bitaka bila su u
Havani i u Santijagu. U prvom gradu je Pokret bezuspeno pokuao
da razbije jednu oruanu liniju koja e stalno davati znakove ivota i
pokreta; nasuprot tome, Santijago e postati prvorazredni rov u

dugoj bici protiv Batistine diktature, i geografski je povezan sa Sijera

Maestrom.
Ono to je sve vreme nedostajalo jeste potpuna povezanost
izmeu snaga Ravnice i snaga Brda, i to zbog dva osnovna inioca:
geografske izolovanosti Sijere i razilaenja u pogledu taktike i
strategije izmeu dve grupe Pokreta. Ova poslednja pojava
proizlazila je i iz razliitih drutvenih i politikih pristupa.
Sijera je bila izolovana zbog svojih prirodnih osobina, a i zbog
kordona nadzora koji su u nekim trenucima postali veoma teki za
probijanje. U ovoj saetoj skici borbe u zemlji tokom godinu dana,
trebalo bi takoe ukazati na akcije, uglavnom bezuspene, a koje su
dovele do tunih rezultata i koje su izvodile druge grupe boraca.
Trinaestog marta 1957. Studentski direktorijum napao je
predsedniku palatu u nastojanju da presudi Batisti. U toj akciji palo
je odabrano jezgro boraca na elu sa predsednikom FEU-a{15}, inae
velikim borcem, pravim simbolom nae omladine, Eeverijom
zvanim Manzanita.
Nekoliko meseci kasnije, u maju, pokuano je iskrcavanje koje je
verovatno predato i pre polaska iz Majamija, poto je finansirano
sredstvima izdajnika Prija, a ishod toga bio je gotovo potpuni pokolj
uesnika. Re je o ekspediciji sa Korintije, kojom je komandovao
Kaliksto Sanez, koga je, kao i gotovo sve njegove saborce, ubio
Kauli, ubica iz severnog dela Orijentea, kome su lanovi naeg
Pokreta kasnije presudili.
Poinjalo je uvrivanje borbenih grupa na Eskambraju, od kojih
su neke bile pod upravom Pokreta 26. jul, a druge pod
Studentskim direktorijumom. Ovim drugima prvo je upravljao jedan
lan direktorijuma koji e izdati tu grupaciju, da bi kasnije izdao
celokupnu revoluciju: re je o Gutijerezu Menoju, koji je danas u
izgnanstvu.
Borci verni direktorijumu obrazovali su zasebnu kolonu kojom e
kasnije komandovati omon, a ostali su pokrenuli Drugi nacionalni
front Eskambraja.
Osnovana su mala jezgra na brdima Kristal i Barakoja, ponekad

dopola gerilski nastrojena a otpola posveena tamanjenju

krava{16}, a ta jezgra je Raul morao da proisti u svojoj invaziji sa
estom kolonom. Jo jedna odlika oruane borbe tog razdoblja jeste
ustanak pomorske baze Sijenfuegosa, 5. septembra 1957, pod
komandom porunika San Romana, koji je ubijen zbog toga to je taj
udar propao. Naime, nije bilo predvieno da se pomorska baza
Sijenfuegosa sama od sebe digne na ustanak, niti je to bila spontana
akcija. Bio je to deo velikog zakulisnog prestrojavanja meu
oruanim snagama, pod rukovodstvom grupe vojnika zvanih isti
(to su oni koji nisu ukaljani zloinima diktature), a koji su danas se
jasno vidi ipak zahvaeni jenkijevskim imperijalizmom. Iz nekog
mranog razloga, ustanak je odloen za neki drugi datum, ali
pomorska baza Sijenfuegosa nije dobila uputstva na vreme ili nije
mogla to vie da sprei, pa se digla na ustanak. U prvom trenutku
su ovladavali situacijom, ali su poinili traginu greku da se ne
upute prema Sijera de Eskambraju, brdu udaljenom jedva nekoliko
minuta od Sijenfuegosa, kada su ve imali pod sobom ceo grad i
raspolagali nainima da to brzo izvedu i da obrazuju solidan front
na planini.
Aktivno uestvuju nacionalne i lokalne voe Pokreta 26. jul, a i
narod uestvuje, ako nita drugo, u zanosu koji izaziva ustanak, pa
se neki i naoruavaju. To je moglo da stvori moralne obaveze
voama pomenutog pokreta, koje e ih jo vie povezati u
osvojenom gradu. Meutim, ovi dogaaji se odvijaju poput svakog
ustanka ove vrste, kakve je istorija toliko puta videla i kakve e
videti..
Oigledno, ovde je pogubnu ulogu igralo omalovaavanje
gerilske borbe od strane akademskih vojnih kadrova i nedostatak
vere u gerilu, kao izraza narodne borbe. I tako se desilo da su
zaverenici, verovatno mislei da e bez podrke svojih saboraca biti
poraeni, odluili da stupe u borbu na ivot ili smrt kod uzanih
granica grada, okrenuti leima ka moru, dok ih nadmonost
neprijatelja koji je komotno mobilisao svoje trupe oko Sijenfuegosa
nije praktino likvidirala. Pokret 26. jul, uestvujui kao saradnik

bez oruja, opet ne bi mogao da promeni optu sliku, mada su voe

bile uverene da su jasno sagledale krajnji ishod, to se isto nije
desilo. Nauk za budunost jeste u tome da onaj ko raspolae silom
diktira i strategiju.
Velika krvoprolia meu civilima, uzastopni porazi i ubistva koja
je diktatura inila na razliite naine, koji su ovde razmotreni,
ukazuju na to da je na povoljnim terenima gerilska akcija
najpotpuniji izraz tehnike narodne borbe protiv jedne despotske i
jo uvek snane vlasti, ujedno najmanje bolne za sinove naroda. Dok
su nai gubici mogli da se izbroje na prste, poto se gerila uvrstila
iako su to bili drugovi koji su se isticali svojom hrabrou i
odlunou u borbi i u gradovima e oni odluni poginuti, ali njih
je sledio veliki broj pojedinaca za revoluciju manje znaajnih, koji
ak nisu imali ikakve veze sa svim onim to im se pripisivalo. Oni su
bili daleko ranjiviji u susretu sa represivnim dejstvima.
Kad je zavrena ova prva godina borbe, ukazala se slika opteg
ustanka po itavoj teritoriji drave. Smenjivale su se sabotae, koje
su ile od dobro promiljenih i tehniki valjano izvedenih akcija do
banalnih teroristikih akcija nastalih usled pojedinanih poriva,
posle kojih je bilans neduno poginulih i najboljih boraca bio tuan,
a da te sabotae stvarno nisu bile korisne za narod.
Naa vojnika situacija se ipak konsolidovala i mi smo zauzimali
prostranu teritoriju. Bili smo u oruanom miru s Batistom, njegovi
kapetani se nisu penjali na Sijeru a nae trupe nisu mogle mnogo da
se spuste, neprijateljski obru se stezao koliko je mogao, ali nae
trupe su ga ipak probijale.
U organizacionom smislu, naa gerilska vojska je dovoljno
napredovala tako da je na kraju te godine imala osnovnu
infrastrukturu, nekoliko minimalnih industrijskih delatnosti, neto
bolnica i komunikacija.
Problemi gerilca bili su veoma jednostavni: da bi opstao kao
pojedinac, potrebna mu je hrana, makar u malim koliinama, neto
odee i neophodnih lekova; da bi opstao kao vojnik gerile, tj. kao
oruana snaga u borbi, potrebno mu je i oruje a i municija; a da bi

se razvijao u politikom smislu, potrebni su mu i propagandni

materijali. Da bi se podmirile ove minimalne potrebe, morao je da
postoji aparat komunikacije i informisanja.
Na poetku, male gerilske snage od dvadesetak ljudi jele su
oskudno sledovanje nekog zelenia sa Sijere, neki pilei orbuljak, a
u sluajevima gozbe ak i poneku svinju seljaka, kome se pobono
plaalo za to. Kako su se gerile uveavale isto kao i broj predgerilaca
koji su bili na obuci, bila su potrebna zamanija snabdevanja. Seljaci
sa Sijere nemaju stoku i, uopteno govorei, njihov opstanak je, to
se toga tie, pre svega zavisio od tanke razmene kafe preko koje se
dolazilo do industrijskih proizvoda ili neophodnih namirnica poput
soli, ega takoe nema na Sijeri. Kao prvu meru, naredili smo
dopunske etve nekim seljacima kojima smo obezbedili otkup
pasulja, kukuruza, pirina i tome slino, a u isto vreme smo s nekim
trgovcima susednih naselja organizovali dotok snabdevanja, ime su
do Sijere mogle da se dopreme druge namirnice i oprema. Stvoreni
su punktovi za dranje teglee marve u posedu gerilskih snaga.
to se tie lekova, oni su se nabavljali u gradu, ali ne uvek u
traenim koliinama i kvalitetu, zbog ega smo i tu morali da
sprovodimo izvesnu organizaciju kako bismo ih obezbedili.
Teko je bilo doi do oruja iz ravnice. Na prirodne prepreke,
geografsku izolovanost, nadovezivale su se i potrebe gradskih snaga
i njihovo odbijanje da to oruje predaju gerilskim snagama, pa je
Fidel morao da vodi teke pregovore da bi neki kontingenti stigli.
Jedini vaniji tovar koji moemo da pomenemo u toj prvoj godini
borbe jeste onaj koji su sami borci donosili prilikom prikljuivanja, a
to su bili ostaci oruja upotrebljenog u napadu na palatu, oruja koje
je transportovano uz sauesnitvo velikog zemljoposednika u kraju,
proizvoaa drveta po imenu Babun, koga smo ve pominjali u
ovim belekama.
Municija je jo ponajvie bila oskudna. Dobijali smo je na kaiicu
i bez neophodne raznovrsnosti, ali za nas je bilo nemogue da
organizujemo fabrike, u tom prvom periodu nismo mogli ak ni da
iznova punimo aure, izuzev aura metaka revolvera kalibra 38,

koje je oruar iznova punio s malo baruta, i nekih 30-06 koji se

koriste kod puaka na katanac, jer se poluautomatske puke inae
zaglavljuju i ne mogu valjano da funkcioniu.
U pogledu organizacije ivota u logorima i komunikacija,
ustanovljeni su neki sanitarni propisi i tada su i iznikle bolnice.
Jedna od njih nalazila se u zoni pod mojom komandom, na mestu
dosta tekog pristupa, i ona je nudila relativnu bezbednost
ranjenicima jer je bila nevidljiva iz vazduha, ali vlanost celog
predela okruenog brdima bila je prilino nezdrava za te iste
ranjenike i bolesnike. Ovu bolnicu je organizovao drug Serhio del
Valje. Lekari Martinez Paez, Valjeho i Piti Fahardo su u Fidelovoj
koloni organizovali sline poljske bolnice, ali e one dosei viu
kategoriju tek u drugoj godini borbe.
Potrebe trupe u pogledu opreme, kao to su redenici, futrole,
ranevi, obua, podmirivala je mala remenarska radionica koju smo
razvili u naoj zoni. (Prvu vojniku kapu koja je proizvedena lino
sam i ponosno odneo Fidelu neto kasnije, ali su se tamo zgledali u
udu jer su rekli da je to kapa vozaa autobusa, odnosno gvagvera, a
to je re ije znaenje tada jo nisam do kraja razumevao. Jedini koji
se pokazao blagonaklonim prema meni bio je jedan Batistin
odbornik iz Manzanilja, koji je, pod izgovorom nekakvih poslova,
doao da se pridrui naim snagama, pa je poneo kapu kao
uspomenu.)
Nae najvanije industrijsko postrojenje bila je mala kovanica i
oruarnica, gde se popravljalo neispravno oruje, a istovremeno su
se tu pravile bombe, mine raznih vrsta i uvena M-26 [mala bomba].
Na poetku mine su se pravile od lima pa su se punile sadrinom
bombi koje je neprijateljska avijacija esto bacala, a koje ne bi uvek
eksplodirale. Ove mine su bile dosta defektne, a kontakt putem
pritiska na okida esto je otkazivao. Kasnije je jedan drug doao na
ideju da upotrebi kompletnu bombu za vee napade vadei iz njih
okida i stavljajui umesto toga puku sa aurom: oroz puke je bio
privezan konopcem pa bi se izdaleka okidalo. Jo kasnije smo
usavrili sistem topei jae metale i stavljajui elektrine okidae, to

je dalo bolje rezultate. Iako smo mi pokrenuli ovu delatnost, pravi

doprinos je dao Fidel, a kasnije i Raul u svom novom operativnom
centru, stvarajui snanije industrije nego one koje su postojale u
prvoj godini rata.
Na optu radost puaa u naoj trupi, imali smo fabriku duvana,
dodue vrlo ravog, ali opet je bio milina u nedostatku drugog.
Mesara nae vojske snabdevala se komadima koje smo
konfiskovali od dounika i zemljoposednika, a deoba je bila
ujednaena: deo za seosko stanovnitvo, deo za nae sopstvene
snage.
to se tie irenja naih ideja, prvo smo osnovali mali list El
kubano libre, u seanje na junake estara, i izalo je tri ili etiri
broja pod naom upravom, da bi posle preao u nadlenost Luisa
Orlanda Rodrigeza, a kasnije Karlosa Frankija, koji mu je dao novi
polet. Imali smo apirograf dopremljen iz ravnice i na njemu smo
izvlaili brojeve.
Krajem ove prve godine rata i poetkom druge imali smo i mali
transmisijski radio. Prvi zvanini prenosi ostvareni su u februaru
1958. i jedini sluaoci koje smo tada imali bili su Peleno, seljak ija
je koliba bila na padini preko puta postrojenja, i Fidel, koji je bio u
poseti naem logoru pripremajui uslove za napad na Pino del
Agvu, pa je uo prenos naeg odailjaa. Postepeno je poboljan
tehniki kvalitet emisija, kada je postrojenje prelo u vlasnitvo prve
kolone i ti prenosi su bili jo sluaniji na Kubi kada je zavrena
kampanja u decembru 1958.
Sve ove male tekovine, ukljuujui i takve stvari kao to je velika
builica posebne namene i nekoliko dinamo--maina koje smo
mukotrpno popeli na Sijeru da bismo imali elektrino osvetljenje,
postignute su zahvaljujui naim sopstvenim vezama. Suoeni s
tekoama, morali smo da postepeno stvorimo sopstvenu mreu
komunikacija i informisanja, i u tom smislu vanu ulogu su odigrale
Lidija Dose, u mojoj koloni, i Klodomira u Fidelovoj.
Pomo u to vreme nije dolazila samo iz susednih naselja nego ak
i iz gradske buroazije koja je ustupala neku opremu gerilskoj borbi.

Nae komunikacione linije stizale su do naselja Kontramaestrea,

Palme, Buejsita, rudnika Buejsita, Estrada Palme, Jare, Bajama,
Manzanilja, Gise, i ta mesta su koriena kao relejne stanice. Kasnije
su one bile prenoene na mulcima kroz skrovite staze Sijere, sve do
naih poloaja. Ponekad bi trupe na obuci koje jo nemaju oruje
silazile s nekim od naih naoruanih ljudi do najbliih naselja, kao
to su Jao ili Minas, u bolje snabdevene prodavnice, pa smo na
leima nosili potreptine do naih sklonita. Jedini artikal koji nam
nikad, ili takorei nikad nije nedostajao na Sijera Maestri bila je kafa;
ponekad nismo uopte imali so, iako je to jedna od najneophodnijih
namirnica za ivot, ije smo korisnosti svesni tek kada je nema.
Kada je naa stanica poela sa radom pa se bez nedoumica u
celoj zemlji proulo ratoborno prisustvo naih trupa, veze su porasle
i postale sloenije, i tako stigle ak i do Havane i Kamagveja na
zapadu, gde smo imali vane centre snabdevanja, i do Santijaga na
istoku.
Na servis za informisanje bio je organizovan tako da seljaci zone
odmah jave prisustvo ne samo vojske nego bilo kakvog uljeza, pa
smo mogli lako da ga uhvatimo i ispitamo njegovo delovanje. Tako
su izbaeni iz stroja mnogi agenti vojske i dounici koji su se uvlaili
u zonu da bi saznali neto o naem ivotu i naim podvizima.
Zakonodavni sistem je poeo da se formira, ali jo nije bio donet
nikakav zakon Sijere. Takva je bila naa organizaciona situacija na
poetku poslednje godine rata.
to se tie politike borbe, ona je bila veoma sloena i
protivrena. Batistina diktatura je bila poduprta kongresom, koji je
izabran putem prevare, tako da je vlada imala lagodnu nadmo.
Kada nije bilo cenzure, mogla su da se izraze i neka disidentska
miljenja, ali zvanini ili revnosni branioci reima pozivali su na
nacionalnu slogu svojim monim glasovima koji su se prenosili po
celoj nacionalnoj teritoriji. Histerini glas Ota Meruela smenjivao se
sa izvetaenim glasovima klovnova Parda Ljade i Kontea Agvera, a
ovaj poslednji, u pisanoj formi je ponavljao stavove s radija,
pozivajui brata Fidela na koegzistenciju s Batistinim reimom.

Opozicione grupe bile su arolike i prilino neujednaene, mada

je zajedniki imenitelj veine njih bio da za sebe zauzmu vlast (u
prevodu: da se domognu javnih fondova). To je za posledicu imalo
muklu unutranju borbu da bi se osigurala prevlast. Batistini agenti
bili su infiltrirani u svim grupama i u pogodnom trenutku bi
potkazali iole znaajniju akciju. Uprkos gangsterskom i
oportunistikom karakteru ovih grupacija, i one su imale svoje
muenike, od kojih su neki zasluili i opte priznanje, poto je u
kubanskom drutvu zbrka bila potpuna, a poteni i odvani ljudi su
rtvovali svoj ivot u korist blagougodnog postojanja likova poput
Prija Sokarasa.
Direktorijum se opredeljivao za ustaniku borbu, ali se razilazio s
naim pokretom jer je sledio sopstvenu liniju. PSP{17} bi nam priao u
konkretnim akcijama, ali je bilo uzajamne surevnjivosti koja je
spreavala zajedniku akciju, a u osnovi, partija radnika nije
dovoljno jasno sagledala ulogu gerile, niti ulogu Fidela u naoj
revolucionarnoj borbi.
U jednoj bratskoj raspravi rekao sam voi PSP-a reenicu koju e
on ponoviti ostalima kao izraz istinitosti tog trenutka: Vi ste u
stanju da stvorite kadrove koji e dopustiti da budu raskomadani u
mraku zatvorske elije ne progovarajui ni re, ali niste u stanju da
stvorite i kadrove koji e na prepad zaposesti mitraljesko gnezdo.
Onako kako sam ja to video sa svoje gerilske pozicije, to je bila
posledica stratekog planiranja: odunost da se bori protiv
imperijalizma i zlodela eksploatatorskih klasa, ali i odsustvo vizije u
pogledu mogunosti da se zauzme vlast.
Posle toga e se nama prikljuiti neki ljudi gerilskog duha, ali je
ostajalo jo samo malo vremena za zavrnu oruanu borbu, i njihov
doprinos nije naroito doao do izraaja.
U sreditu naeg pokreta primetne su bile dve prilino izraene
tendencije, koje smo ve oznaili kao Brdo i Ravnica. Strateki
koncepti su nam se razilazili. Brdo je bilo uvereno da moe i dalje da
razvija gerilsku borbu; da je prenese na druga mesta i da tako, sa
sela, opkoli gradove tiranije, kako bi ona razbila ukupan aparat

reima putem borbe postepenog davljenja i iznurivanja. Ravnica je

naizgled zauzimala revolucionarniji stav, kao to je oruana borba u
svim gradovima, ukljuujui tu generalni trajk koji e oboriti Batistu
i omoguiti zaposedanje vlasti za kratko vreme.
Ovaj stav je samo naizgled bio revolucionarniji, jer u to doba jo
nije upotpunjen politiki razvoj drugova Ravnice, a njihove
predstave o generalnom trajku bile su skuene. Generalni trajk
iznenada sazvan, iz potaje, bez prethodne politike pripreme i bez
akcije masa, sledee godine e ih, 9. aprila, dovesti do poraza.
Ove dve tendencije su bile oliene u Nacionalnoj direkciji pokreta
koja se u toku borbe i promenila. U etapi priprema, dok Fidel nije
krenuo za Meksiko, Nacionalnu direkciju su sainjavali sam Fidel,
Raul, Faustino Perez, Pedro Miret, Njiko Lopez, Armando Art, Pepe
Suarez, Pedro Agilera, Luis Benito, Hesus Montane, Melba
Ernandez i Ajdee Santamarija, ako je moja informacija tana, poto
je moje lino uee u to doba bilo neznatno, kao i dokumentacija
koja je sauvana.
Kasnije, usled raznih inkompatibilnosti, od Direkcije su se
odvojili Pepe Suarez, Pedro Agilera i Luis Bonito, a u toku priprema
za borbu, dok smo mi bili u Meksiku, Nacionalnoj direkciji su
pristupali Mario Idalgo, Aldo Santamarija, Karlos Franki, Gustavo
Arkos i Frank Pais.
Od svih navedenih drugova, na Sijeru su stigli i u njoj ostali,
tokom te prve godine, samo Fidel i Raul. Faustino Perez, koji je bio
u ekspediciji Granma, starao se o akciji u gradu; Pedro Miret je
uhapen nekoliko sati pre nego to je trebalo da napusti Meksiko i
ostao je tamo do naredne godine, kada e na Kubu stii sa
kontingentom oruja; Njiko Lopez je poginuo u prvim danima
nakon iskrcavanja; Armando Art je bio u zatvoru pri kraju godine
koja je razmatrana, ili poetkom naredne; Hesus Montane je
uhapen posle iskrcavanja Granme, isto kao i Mario Idalgo; Melba
Ernandez i Ajdee Santamarija su ostale da deluju u gradovima; Aldo
Santamarija i Karlos Franki prikljuie se borbi na Sijeri sledee
godine, ali 1957. nisu bili tamo; Gustavo Arkos je ostao u Meksiku

zbog politikih kontakata i mogunosti snabdevanja otuda, a Frank

Pais, koji je bio zaduen za akciju u Santijagu, poginuo je jula 1957.
Kasnije, na Sijeri, postepeno e se prikljuiti: Selija Sanez, koja je
ostala s nama sve vreme tokom 1958; Vilma Espin, koja je radila u
Santijagu i zavrila rat u koloni Raula Kastra; Marselo Fernandez,
koordinator Pokreta, koji je odmenio Faustina posle trajka od 9.
aprila i s nama je proveo svega nekoliko nedelja jer je njegov rat bio
u naseljima; Rene Ramos Latur, zaduen za organizaciju
ravniarskih milicija, koji se popeo na Sijeru nakon poraza od 9.
aprila i junaki poginuo kao komandant bitaka druge godine rata;
David Salvador, zaduen za radniki pokret, koji mi se urezao u
pamenje zbog svog oportunistikog i frakcionakog delovanja, i koji
e kasnije izdati revoluciju, tako da je trenutno u zatvoru. Osim
toga, neto kasnije su se pridruili neki borci sa Sijere, kao na
primer Almeida.
Kao to moe da se vidi, u toj etapi drugovi iz Ravnice su inili
veinu, a njihovi politiki stavovi, na koje nije izvrio naroiti uticaj
proces revolucionarnog sazrevanja, navodili su ih na izvesnu
graansku akciju, na izvesnu opoziciju u odnosu na vlastodrca,
kakvim su u strahu smatrali Fidela, kao i na vojniku frakciju koju
smo predstavljali mi, ljudi na Sijeri. Ve su se uoavale razlike, ali
jo nisu bile toliko snane da izazovu estoke rasprave koje su
postale glavne odlike druge godine rata.
Vano je napomenuti da su grupe boraca na Sijeri i u Ravnici,
protivne diktaturi, umele da zadre stavove taktike prirode
ponekad dijametralno suprotne, a da pri tom ne izgube iz vida
sutinu ustanka, koja je sve vie produbljavana revolucionarnim
duhom, do trenutka kada je, nakon izvojevane pobede i prvih
iskustava borbe protiv imperijalizma, postignuta snana partijska
saglasnost kojom je bezpogovorno rukovodio Fidel, da bi se posle
pridruili grupama Revolucionarnog direktorijuma i Socijalistike
narodne partije, radi stvaranja naeg PURSC-a{18}. Pred spoljnim
pritiscima i tendencijama da na Pokret bude podvojen ili iznutra
zahvaen razdorom, mi smo uvek postavljali zajedniki front borbe,

pa su ak i drugovi ija perspektiva u tom trenutku nije bila u skladu

s kubanskom revolucijom, umeli da budu u pripravnosti u odnosu
na oportuniste.
Kada je Felipe Pazos, pozivajui se na ime Pokreta 26. jul,
pridobio za sebe i za interese najkorumpiranije oligarhije na Kubi
poloaje koje je nudio Pakt iz Majamija, gde je on isturen kao
privremeni predsednik, ceo Pokret se snano ujedinio protiv takvog
dranja, a podrku su stekli iz pisma koje je Fidel Kastro poslao
organizacijama borbe protiv Batiste. U celosti donosimo ovaj zaista
istorijski dokument. Datiran je 14. decembar 1957, i prepisala ga je
Selija Sanez rukom, jer u uslovima toga doba nije bila mogua
druga vrsta tampe.
Kuba, 14. decembra 1957
Rukovodiocima:
Revolucionarne partije,
Partije kubanskog naroda,
Autentine organizacije,
Univerzitetske studentske federacije,
Revolucionarnog direktorijuma i
Revolucionarnog radnikog direktorijuma
Moralna, patriotska pa ak i istorijska obaveza navode me da
vam se obratim ovim pismom zbog injenica i dogaaja nad kojima
smo se proteklih nedelja duboko zamislili, a to su nedelje najvee
uznemirenosti i tekoa od naeg dolaska na Kubu.
Upravo u sredu 20. novembra, istog onog dana kada su nae
snage imale tri bitke u roku od svega est sati to govori o
portvovanju i pregnuu to na sebe preuzimaju nai ljudi ovde, bez
i najmanje pomoi drugih organizacija u nau zonu operacija stigla
je neoekivana vest i dokument koji sadri javne i tajne osnove
Pakta jedinstva, za koji se kae da su ga u Majamiju potpisali Pokret
26. jul i organizacije kojima se upravo obraam. Prispee tih
papira se podudarilo moda zbog jo jedne ironije sudbine, pri

emu ono to nam je potrebno jeste oruje s najeom ofanzivom

tiranije protiv nas. U uslovima borbe komunikacija je oteana.
Uprkos svemu, bilo je nuno da se sred kampanje okupe voe nae
organizacije kako bi se razmotrilo ovo pitanje, jer je pretila opasnost
ne samo po na ugled nego i po istorijsku opravdanost Pokreta 26.
jul.
Za one koji se bore protiv neuporedivo nadmonijeg neprijatelja
u pogledu brojnosti i naoruanja; za one koji itave jedne godine
nisu imali podrku nego dostojanstvo kojim se valja boriti za stvar
do koje se iskreno dri i uz uverenje da vredi za nju i poginuti, u
gorkom zaboravu drugih sunarodnika koji su, iako su imali sve
mogunosti da tu pomo prue, a sistematski su je uskraivali, da ne
kaem zloinaki; za one koji su tako izbliza videli svakodnevno
portvovanje u njegovom najistijem i najvelikodunijem vidu, i koji
su tako esto pretrpeli najdublji bol videvi kako im najbolji drugovi
ginu, kada se ne zna ko je od onih pored nas taj to e sledei pasti u
novim i neizbenim holokaustima, ne videvi ak ni dan pobede o
kome toliko predano sanjaju, nemajui drugog stremljenja i utehe
osim nade da njihova rtva nije uzaludna. Nuno je shvatiti da vest
od nekom sporazumu koji je nairoko i namerno obnarodovan, to
kompromituje budue dranje pokreta, a da se pri tom nije vodilo
rauna o nekim osnovnim obzirima, da ne kaemo osnovnim
obavezama, da voe i borci budu konsultovani, mora dovesti do
teke i poniavajue uvrede svih nas.
Nepravilno postupanje povlai uvek najgore posledice. A to je
neto to bi veoma trebalo da imaju na umu oni koji se smatraju
sposobnim za tako teak poduhvat kao to je obaranje jedne tiranije,
i ono to je jo tee, preureenje zemlje nakon revolucionarnog
procesa.
Pokret 26. jul nije imenovao niti ovlastio bilo kakvu delegaciju
da raspravlja o takvim pregovorima. Ipak, ne bi imao tekoa da je
odredi da je konsultovan o toj inicijativi, pa bi se jo postarao da d
vrlo konkretne instrukcije svojim predstavnicima, budui da su
sadanje i budue delatnosti nae organizacije i te kako ozbiljne.

Nasuprot tome, vesti koje smo dobili o odnosima s nekim od tih

sektora svodile su se na izvetaj gospodina Lestera Rodrigeza,
delegata ratnih pitanja u inostranstvu, koji je imao ograniena
ovlaenja po tom pitanju. Rekao nam je sledee:
to se tie Prija i direktorijuma, rei u ti da sam imao niz
susreta s njima radi koordinacije planova vojnog tipa,
iskljuivo o tome, dok se ne postigne formiranje privremene
vlade, koje e sva tri sektora garantovati i potovati. Kao to je
i logino, moj predlog je bio da se prihvati Manifest sa Sijere,
u kojem se obrazlae da ta vlada mora da se formira shodno
volji civilnih snaga zemlje. To je stvorilo prvu tekou. Kada
se desila pometnja povodom generalnog trajka, sazvali smo
hitan sastanak. Predloio sam da se upotrebe sva raspoloiva
sredstva na neposredan nain i da pokuamo da konano
reimo problem Kube. Prio je odgovorio da on nema dovoljno
sredstava da sa uspehom ostvari tako neto, te da bi bila
ludost kada bi prihvatio moj pristup.
Odgovorio sam mu da me obavesti kada bude smatrao da
ima sve spremno, kako bismo onda porazgovarali o buduim
sporazumima, ali da me dotle pusti shodno onome to ja
predstavljam kao deo Pokreta 26. jul da barem ja radim
potpuno samostalno. Ukratko, jo uvek nemam nikakve
obaveze u odnosu na tu gospodu i mislim da nije uputno da ih
imamo ni ubudue, jer u trenutku kada je to bilo najpotrebnije
Kubi, rekli su da nemaju sredstva koja su nam tih dana bila
neophodna, a iji je iznos takav da pobuuje gnuanje...
Ovaj izvetaj, koji je ve po sebi reit, potvruje nau slutnju da
mi ustanici ne moemo da oekujemo bilo kakvu pomo spolja.
Priznajemo da su organizacije koje vi predstavljate smatrale da
treba raspraviti osnove jedinstva sa nekim lanovima naeg Pokreta,
tim pre to inae u sutinskim stvarima donekle preinauju stavove
koje smo mi potpisali u Manifestu sa Sijera Maestre. Nezamislivo je
da ih objavljujete bez znanja i odobrenja Nacionalne direkcije
pokreta. Takav postupak znai izvitoperiti ime nae organizacije.

Desio se neobian sluaj da je Nacionalna direkcija, ilegalno

smetena na nekom mestu na Kubi, spremajui se da odmah po
primanju odbije javne i privatne osnove koje su predlagane kao
temelji sporazuma, putem ilegalnih stranica i strane tampe saznala
da su oni ve objavljeni kao postignuti dogovor. Budui da je time
stavljena pred svren in kod domaeg i stranog javnog mnjenja,
ona se nala pred izborom: ili da to demantuje, uz neminovnu a
tetnu zbrku koju to uvek povlai za sobom; ili da to prihvati, a da
nije ak iznela svoja gledita.
Kao to se moe pretpostaviti, kada su osnove tog sporazuma
stigle do nas na Sijeru, dokument je ve danima bio objavljen.
Na takvoj raskrsnici, pre nego to e javno demantovati
pomenute sporazume, Nacionalna direkcija je vama predoila
potrebu da odbor razradi niz taaka koji e obuhvatiti stavove
Manifesta sa Sijera Maestre, dok istovremeno biva zakazan sastanak
na ustanikoj teritoriji na kojem e biti razmotreni stavovi svih
lanova i jednoglasno prihvaen odgovarajui sporazum, iju
sadrinu nadahnjuje ovaj dokument.
Jasno da svaki sporazum o jedinstvu nuno mora da bude dobro
primljen kod domaeg i meunarodnog javnog mnjenja. Izmeu
ostalog zato to se u inostranstvu ne zna realna situacija politikih i
revolucionarnih snaga koje se suprotstavljaju Batisti, dok na Kubi,
zbog toga to je re jedinstvo stekla veliki ugled u danima u kojima
je odnos snaga, istini za volju, bio bitno drugaiji od onoga kakav je
danas, a i zato to je uvek dobro, kad se sve sabere, objediniti sve
napore, od onih najpoletnijih do onih tek mlakih.
Ali ono to je vano za revoluciju nije jedinstvo po sebi, nego
osnovi takvog jedinstva, nain na koji e ono biti primenjivano, kao i
patriotske pobude koje ga podstiu.
Jedno od najgorih saplitanja, s tim to jedna istinski
revolucionarna organizacija ne sme da se saplete, jeste postavljanje
takvog jedinstva na osnove o kojima nismo ak ni raspravljali, koje
su potpisale osobe bez ovlaenja za to, i to to su oni objavljeni tek
tako, iz jednog lagodnog stranog grada, ime se Pokret naao u

okolnosti da se mora suoiti s prevarenim mnjenjem zbog lanog

sporazuma. To je obmana zemlje, to je obmana sveta.
A sve je to mogue iz prostog razloga to, dok su rukovodioci
ostalih organizacija, koje potpisuju ovaj pakt, u inostranstvu, odakle
izvode jednu imaginarnu revoluciju, rukovodioci Pokreta 26. jul
su na Kubi, i izvode jednu stvarnu revoluciju. Ovi redovi bi ipak bili
suvini, ne bih ih napisao ma koliko gorak i poniavajui bio
postupak kojim se hteo uvui Pokret u taj sporazum, jer formalna
razmimoilaenja ne treba nikada da sputavaju ono to je sutinsko.
Mi bismo to prihvatili uprkos svemu zbog koristi koje mogu imati
izvesni projekti onako kako ih je postavio odbor, zbog pomoi koja
nam se nudi a koja nam je zaista potrebna, da nismo jednostavno
nesaglasni u vezi s nekim sutinskim takama osnova.
Ma koliko oajnika bila naa situacija, ma koliko hiljada vojnika
diktatura uspela da mobilie protiv nas u nastojanju da nas likvidira,
moda ak i s veom eljom jer nita nije uvredljivije za inae
tegobne okolnosti nego kada stvar ne trpi odlaganje mi neemo
nikada pristati da rtvujemo neka od naela koja su kljuna za nain
na koji mi sagledavamo kubansku revoluciju.
A ta naela su ugraena u Manifest sa Sijera Maestre.
Izostaviti u dokumentu o jedinstvu izriitu izjavu da se odbija
bilo kakva vrsta strane intervencije u unutranjim stvarima Kube
predstavlja oiglednu patriotsku malodunost i kukaviluk koji sam
sebe razotkriva.
Izjaviti da smo protivni intervenciji ne znai samo da traimo da
ne bude u korist revolucije, poto bi to bilo na utrb naeg
suvereniteta, pa ak i naela koja se tiu svih naroda Amerike. Znai
takoe da se ne intervenie u korist diktature aljui joj avione,
bombe, tenkove i moderno naoruanje kojima se odrava na vlasti,
a koje smo mi na svojoj koi i te kako osetili, a naroito seosko
stanovnitvo Sijere. Drugim reima, ako se postigne da nema
intervencije sa strane, ve smo na putu obaranja tiranije. Zar emo
biti takve kukavice da ne zatraimo da se ne intervenie u korist
Batiste? Ili tako neiskreni da je traimo kako bi nam preuzeli vrue

kestenje? Ili tako mediokritetni da se neemo usuditi da kaemo re

o svemu tome? Kako onda da se smatramo revolucionarima i da
potpiemo dokument o jedinstvu zamiljajui ak da je to istorijski
dogaaj? U dokumentu o jedinstvu izostavljena je izriita izjava da
se odbija svaki vid vojne hunte radi privremenog vladanja u
Republici.
Najgore to bi moglo da se desi naciji u ovim trenucima, jer bi to
bilo propraeno varljivom iluzijom da je problem Kube reen
uklanjanjem diktatora, jeste zamena Batiste jednom vojnom huntom.
A neki civili najgore vrste, sauesnici ak 10. marta a danas u
razlazu s tim dogaajem, moda i zato to su jo nezajaljiviji i
skloni zapravo tenkovima, razmiljaju o takvim reenjima na koja bi
blagonaklono gledali samo neprijatelji napretka zemlje.
Ako je iskustvo pokazalo da u Americi sve vojne hunte uvek
iznova skreu ka autokratiji; ako je najgora nevolja koja je pogodila
ovaj kontinent ukorenjivanje vojnih kasti u zemljama s manje ratova
nego to ih je imala vajcarska i sa vie generala nego to ih ima
Pruska; ako je jedno od najlegitimnijih stremljenja naeg naroda u
ovom kljunom asu gde se ili spasava ili za mnogo godina potapa
njegova demokratska i republikanska sudbina, onda je to uvanje
graanske tradiciju kao najveeg legata njegovih oslobodilaca,
tradicije koja je pokrenuta upravo u emancipatorskoj bici, a koja bi
bila slomljena istog onog dana kada bi hutna u uniformama
predsedavala Republikom (to nisu nikad pokuali ni najslavniji
generali nae nezavisnosti, kako u ratu tako ni u miru). Do koje
take treba da se odreknemo svega iz straha da emo povrediti
osetljivosti, koje su vie umiljene nego stvarne, kod potenih vojnih
lica koja mogu da nas podupru, pa da izostavimo tako vanu izjavu
o naelima? Zar se ne shvata da jedna blagovremena definicija moe
na vreme da otkloni opasnost vojne hunte koja bi zapravo
ovekoveila graanski rat? Prema tome, ne oklevamo da izjavimo da
ukoliko vojna hunta zameni Batistu, Pokret 26. jul odluno e
nastaviti svoju kampanju osloboenja. Bolje je boriti se danas, nego
sutra upasti u nove i nepremostive ponore. Ni vojna hunta, ni

marionetska vlada u rukama vojnika. Neka civili vladaju asno i

poteno; neka vojnici odu u svoje kasarne. I neka svako ispuni
svoju dunost!
Ili pak ekamo na generale od desetog marta, kojima bi Batista
rado ustupio vlast kada je bude smatrao neodrivom, verujui da je
to najpogodniji nain da obezbedi tranziciju s najmanje tete po
svoje interese i interese svoje kamarile? Do koje mere odsustvo
vizije, nedostatak visokih ciljeva, nemanje istinske elje za borbom
mogu da zaslepe kubanske politiare?
Ako nema vere u narod, ako se ne veruje u njegove velike zalihe
energije i borbenosti onda nema ni prava da se stavi aka na
njegovu sudbinu da bi taj narod bio iskrivljen i skrenut s puta u
najhrabrijim trenucima, u trenucima koji najvie obeavaju u vezi s
njegovim republikanskim ivotom. Neka se procesi takve politike ne
pomeaju s revolucionarnim procesom, kao ni sa njihovom
nezrelom ambicijom, niti sa eljom za linim pokriem, niti s
podelom plena, jer na Kubi ljudi daju svoj ivot za neto bolje. Neka
politiari postanu revolucionari ako to ele, ali neka revolucija ne
bude pretvorena u kopilansku politiku, jer mnogo je krvi i velike su
rtve naeg naroda da bi u ovom asu njemu sledila takva
nezahvalna distorzija budunosti!
Pored ta dva osnovna naela koja su izostavljena iz dokumenta o
jedinstvu, potpuno smo nesaglasni i s drugim vidovima istog.
ak i da je prihvaen paragraf B, o tajnom osnovu pod brojem 2,
u vezi sa ovlaenjima oslobodilake hunte gde se kae: Imenovati
predsednika Republike koji e preuzeti svoju dunost u privremenoj
vladi, ne moemo da prihvatimo paragraf C tog istog osnova, koji
meu navedenim ovlaenjima pominje: Odobriti ili ne odobriti,
globalno, kabinet koji postavlja predsednika Republike, kao i
promene to e se u njemu izvriti u sluaju totalne ili parcijalne
krize.
Kako se moe zamisliti da predsednik imenuje ili smeni svoje
saradnike shodno odobrenju ili neodobrenju jednog organizma
izvan vlasti drave? Zar nije jasno da bi imenovanje lanova

kabineta, budui da je hunta sastavljena od predstavnika razliitih

partija i sektora, te prema tome od razliitih interesa, preraslo u
podelu poloaja kao jedinog naina da se postigne dogovor svaki
put kad ga treba postii? Zar je mogue prihvatiti osnov koji
podrazumeva ustanovljavanje dve izvrne vlasti unutar drave?
Jedina garancija koju svi sektori u zemlji treba da zahtevaju od
privremene vlade jeste uklapanje svoje misije u okvire odreenog
minimalnog programa, kao i apsolutna nepristrasnost buduih
snaga modernizacije u fazi prelaska na potpunu ustavnu
normalizaciju.
Meanje u imenovanje svakog ministra povlai za sobom elju da
se ostvari kontrola nad javnom upravom kako bi ona bila podreena
politikim interesima, to je objanjivo samo kod partija ili
organizacija koje, zbog toga to ne uivaju podrku masa, mogu da
opstanu jedino u okviru kanona tradicionalne politike, koja je inae
u svai s visokim revolucionarnim i politikim ciljevima do kojih je
Pokretu 26. jul i te kako stalo zarad dobrobiti Republike.
Ve je po sebi neprihvatljivo smo prisustvo tajnih osnova koji se
ne odnose na pitanja organizacije borbe ili na akcione planove ve
na pitanja koja toliko zanimaju naciju, kao to je obrazovanje budue
vlade, te prema tome treba da budu javno proklamovane. Marti je
rekao da su u revoluciji svi metodi tajni, ali da ciljevi treba uvek da
budu javni.
Jo jedna taka koja je jednako neprihvatljiva za Pokret 26. jul
jeste tajni osnov broj 8, koji doslovce kae: Revolucionarne snage
e se prikljuiti regularnim oruanim institucijama Republike, sa
svojim orujem.
Kao prvo, ta se podrazumeva pod revolucionarnim snagama?
Zar moe da se izda knjiica policajca, marinca ili vojnika, svakome
ko se u poslednjem asu pojavi sa orujem u ruci? Zar moe da im
se omogui uniforma i zar se mogu kao predstavnici vlasti ostavit
oni koji danas imaju sakriveno oruje da bi ga na dan pobede izvukli
i njime vitlali iako sada sede prekrtenih ruku, dok se za to vreme
aica sunarodnika bori protiv svih snaga tiranije? Zar emo u

revolucionarnom dokumentu stvoriti prostor za zaetak

gangsterizma i anarhije kroz koje je ne tako davno prola
Republika?
Iskustvo na teritoriji kojom vladaju nae snage pokazalo nam je
da je odravanje javnog reda kljuno pitanje za zemlju. injenice su
nam dokazale da im se ukine postojei red, nastaju brojne smetnje i
delinkvencija, i ako ona nije na vreme suzbijena, uzima maha na sve
strane. Blagovremena primena strogih mera, uz javno odobrenje,
okonala bi pojavu hajduije. Metani, ranije navikli da u
predstavniku vlasti vide neprijatelja naroda, sada su progonjenog ili
begunca od zvanine pravde prihvatali sa oseanjem gostoprimstva.
Danas, kada u naim vojnicima vide branioce svojih interesa, vlada
najpotpuniji red i njegovi najbolji uvari su sami graani.
Anarhija je najgori neprijatelj revolucionarnog procesa. Sutinska
je potreba da se ona suzbije ve sada. Ko to ne bude eleo da shvati,
bie da ga ne zanima sudbina revolucije, pa je logino da to ne
zanima one koji se za to nisu ni rtvovali.
Zemlja treba da zna da e biti pravde, ali po najstroem pravilu, i
da e zloin biti kanjen ma odakle dolazio. Pokret 26. jul zahteva
za sebe funkciju odravanja javnog reda i reorganizacije oruanih
institucija Republike.
Zato to je on jedina organizacija koja raspolae milicijama koje
su disciplinovano organizovane u celoj zemlji i jednom poljskom
vojskom s dvadeset pobeda nad neprijateljem.
Zato to su nai borci ispoljili viteki duh lien bilo kakve mrnje
u odnosu na vojne kadrove, potujui bez razlike ivot zarobljenika,
ukazujui negu njihovih ranjenicima u borbama, nikad ne
podvrgavajui protivnika muenju, ak ni kad je poznato da
poseduje vane podatke, i to ratno dranje sprovedeno je svuda bez
izuzetka.
Zato to takvim duhom pravde i vitetva treba nadahnuti
oruane institucije, onako kako ih je Pokret 26. jul posejao meu
svojim vojnicima.
Zato to je staloenost kojom smo delovali u ovoj borbi najbolja

garancija da poteni vojnici nema ega da se plae u odnosu na

revoluciju, oni nee morati da plate ceh onih koji su svojim
ponaanjem i zloinima ukaljali vojniku uniformu. Ima jo nekih
delova u dokumentu o jedinstvu koje je teko shvatiti. Kako je
mogue postii sporazum bez definisanja strategije borbe? Misle li
Autentini na pu u glavnom gradu? Nastavljaju li da skupljaju i
gomilaju oruje koje, ranije ili kasnije, pada u ruke policije pre nego
to bude predato onima koji se bore? Jesu li, najzad, prihvatili tezu o
generalnom trajku koju podrava Pokret 26. jul?
Po naem miljenju, desilo se i alosno nipodatavanje vanosti
koju sa vojnikog stanovita ima borba u Orijenteu. U ovom asu na
Sijera Maestri ne odvija se gerilski rat, nego rat kolona. Nae snage,
inferiorne u pogledu brojnosti i opreme, maksimalno iskoriavaju
prednosti terena, stalni nadzor neprijatelja i najveu brzinu u
kretanju. Suvino je rei da moralni faktor u ovoj borbi stie
izuzetan znaaj. Rezultati su zadivljujui, i jednog dana e biti
poznate sve njihove pojedinosti.
itavo stanovnitvo je pobunjeno. Kada bi bilo oruja, nai
odredi ne bi morali da uvaju bilo kakvu zonu. Sami seljaci ne bi
dopustili da neprijatelj kroi na nju. Gubici tiranije koja poto-poto
alje brojne snage, mogli bi da budu katastrofalni. Sve to bih mogao
da vam kaem o tome kako se probudila odvanost u narodu bilo bi
nedovoljno. Diktatura preduzima stravine odmazde. Masovna
ubistva seljaka nimalo ne zaostaju za pokoljima koje su nacisti
poinili u bilo kojoj zemlji Evrope. Ona naplauju svaki poraz kod
nenaoruanog stanovnitva. Izvetaji Vrhovnog taba u kojima se
pominju gubici meu ustanicima uvek slede nakon nekog pokolja.
To je dovelo narod do stanja apsolutne pobunjenosti. Ono to boli,
to je ovaj narod mnogo puta ujelo za srce, jeste pomisao da mu
niko nije poslao nijednu puku, dok ovde seljaci vide kako su im
kue spaljene a porodice pobijene, oajniki prekljinjui da im se
doture puke, jer na Kubi ima sakrivenog oruja koje se ne
upotrebljava za likvidiranje ni najbednijeg otpadnika, nego se eka
da ih policija zapleni, ili da tiranija padne sama od sebe, ili da

ustanici budu uniteni.

Ponaanje mnogih zemljaka nije moglo da bude nedostojnije. Jo
ima vremena da se stvari isprave i da se pomogne onima koji se
bore. Sa naeg linog stanovita, to je lieno znaaja. Niko ionako ne
razmilja o tome da li interes ili sujeta progovaraju.
Naa sudbina je zapeaena i nijedna neizvesnost nas ne
uznemirava: ili emo ovde poginuti do poslednjeg ustanika dok e u
gradovima izginuti itava jedna mlada generacija, ili emo pobediti
uprkos najneverovatnijim preprekama. Za nas nema moguih
poraza. Godinu dana rtava i junatva, godinu koju su izdrali nai
ljudi vie nita ne moe da izbrie; tu su nae pobede, a ni one nee
moi lako da se izbriu. Nai ljudi e znati da se bore do poslednje
kapi krvi. Poraz e biti za one koji su nam uskratili bilo kakvu
pomo; za one koji su isprva bili na naoj strani, a koji su nas posle
napustili; za one koji su, lieni vere u dostojanstvo i ideale, protraili
vreme i ugled u sramnim odnosima sa truhiljistikim despotizmom;
za one koji su kukaviki sakrili oruje u asu borbe. Prevareni su
oni, a ne mi.
Jednu stvar moemo da tvrdimo sasvim izvesno: da smo videli
druge Kubance kako se bore za slobodu, progonjeni i na ivici da
budu uniteni; da smo ih iz dana u dan videli kako se ne predaju niti
posustaju u svom nastojanju, ni trenutka ne bismo oklevali da im
priteknemo u pomo i da, ako je potrebno, poginemo zajedno s
njima. Jer smo mi Kubanci, a Kubanci se ne ogluuju ni kada se u
bilo kojoj drugoj zemlji Amerike vodi borba za slobodu. Zar se
Dominikanci ne okupljaju na jednom malom ostrvu da bi oslobodili
svoj narod? Na svakog Dominikanca dolazi deset Kubanaca. Da li
Somozine pristalice vre invaziju nad Kostarikom? Tamo dotravaju
Kubanci da se bore. I kako sada kada se u sopstvenoj otadbini vodi
borba za slobodu u najeoj bici, dok ima Kubanaca u izgnanstvu,
koje je tiranija prognala iz njihove otadbine, mogu da uskrate
pomo Kubancima koji se bore?
Ili treba da postave neprimerene uslove da bi nam pomogli?
Treba li da ponudimo Republiku pretvorenu u ratni plen da bi nam

pomogli? Treba li da se odreknemo ideala i da pretvorimo ovaj rat u

vetinu istrebljivanja blinjeg, treba li da prolivanje krvi pretvorimo
u jalov in koji ne obeava otadbini nadoknadu koju oekuje od
tolikih rtava, samo da bi nam oni pomogli?
Rukovodstvo borbe protiv tiranije nalazi se i nalazie se na Kubi
u rukama revolucionarnih boraca. Oni koji u sadanjosti i u
budunosti ele da budu smatrani voama revolucije treba da budu
u zemlji neposredno se suoavajui sa odgovornostima, opasnostima
i rtvama koje iziskuje kubanski trenutak.
Egzil treba da sarauje sa tom borbom, ali je besmisleno da nam
se spolja govori koju planinu treba da osvojimo, koji trar smemo
da spalimo, koju sabotau moramo da izvedemo i u kakvom
trenutku, pod kakvim okolnostima i na koji nain moemo da
izvedemo generalni trajk. Osim to je to besmisleno, krajnje je
smeno. Neka se iz inostranstva pomogne prikupljanjem novca
meu kubanskim izgnanicima i emigrantima i zalaganjem za stvar
Kube putem kampanj u tampi i kod javnog mnjenja; neka se tamo
razotkriju zloini koje ovde trpimo, ali neka se ne umisli da moe iz
Majamija da se upravlja revolucijom koja traje u svim gradovima i
selima ostrva, sred bitaka, pometnje, sabotaa, trajkova i bezbroj
drugih naina revolucionarnog delovanja za koje je bila potrebna
strategija borbe Pokreta 26. jul.
Nacionalna direkcija je spremna, a to je istakla u vie navrata, da
na Kubi porazgovara s rukovodstvom bilo kakve opozicione
organizacije kako bi se koordinirali specifini planovi i ostvarili
konkretni rezultati koji budu smatrani korisnim za obaranje tiranije.
Generalni trajk e uslediti na osnovu efektivnog koordiniranja
napora Pokreta graanskog otpora, Nacionalnog radnikog fronta i
svakog drugog sektora koji e biti podjednako udaljen od politikog
stranarenja a u tesnoj vezi s Pokretom 26. jul, jer je to do sada
jedina opoziciona organizacija koja se bori u celoj zemlji.
Radnika sekcija Pokreta 26. jul ide ka organizovanju
trajkakih odbora u svakom centru rada i sektoru industrije, sa
opozicionim aktivistima koji e tamo biti spremni da stupe u trajk i

ponude moralne garancije da e ga i izvesti. Organizacija ovih

trajkakih odbora bie deo Nacionalnog radnikog fronta i on e
biti jedino predstavnitvo proletarijata koje e Pokret 26. jul
priznati kao legitimno.
Obaranje diktatora povlai sa sobom promenu Espuriovog
kongresa, rukovodstva CTC-a{19} i svih njihovih naelnika,
guvernera i ostalih funkcionera koji su posredno ili neposredno
podrani da se zauzmu za poloaj na navodnim izborima od 1.
novembra 1954. ili prilikom vojnog udara od 10. marta 1952. Takoe
povlai sa sobom trenutano osloboenje politikih zatvorenika i
pritvorenika, bilo civilnih bilo vojnih, kao i izvoenje na sud svih
umeanih u zloin, i okonanje samovoljnog ponaanja i same
tiranije.
Nova vlada e se pridravati Ustava iz 1940. i obezbedie sva
prava koji on priznaje, pa e biti iznad svakog stranakog sektatva.
Izvrna vlast e preuzeti zakonska ovlaenja koja Ustav daje
kongresu Republike i njegov glavni zadatak bie da vodi zemlju ka
optim izborima, shodno Izbornom kodeksu iz 1943. i Ustavu iz
1940, te da razvije minimalni program onih deset taaka izloenih u
Manifestu sa Sijera Maestre.
Objavie se da je rasputen Vrhovni sud jer nije bio kadar da
razrei nezakonsku okolnost koja je stvorena dravnim udarom, to
ne znai da kasnije neki od njegovih sadanjih lanova ne mogu
ponovo da budu imenovani ukoliko su uspeli da odbrane ustavna
naela i zadrali vrst stav pred zloinima, proizvoljnostima i
zloupotrebama u ovim godinama tiranije.
Predsednik Republike odluie o nainu da konstituie novi
Vrhovni sud, a ovaj e sa svoje strane pristupiti reorganizaciji svih
sudova i autonomnih institucija udaljavajui s njihovih funkcija sve
one za koje bude smatrao da su bili u iskazanom sauesnitvu s
tiranijom, ne beei od toga da ih izvede na sud u sluajevima kada
to bude potrebno. Imenovanje novih funkcionera obavie se u
skladu sa onim to zakon propisuje, za svaki sluaj.
Politike partije e imati samo jedno pravo tokom ovog prelaznog

perioda: slobodu da pred narodom odbrane svoj program, da

mobiliu i organizuju graanstvo unutar irokog okvira naeg
Ustava, i da izau na opte izbore koji e biti sazvani.
U Manifestu sa Sijera Maestre uspostavljena je jo tada potreba
da se imenuje osoba koja e zauzeti predsedniko mesto u
Republici, pri emu je na Pokret izloio svoj kriterijum da tu osobu
treba da izaberu sve graanske institucije. Poto ni nakon pet meseci
to jo nije uraeno, a sada je hitnije nego ikada da se zemlji prui
odgovor na pitanje ko e da nasledi diktatora, a nije mogue ekati
ni jedan jedini nain da bi se udovoljilo tom nacionalnom upitniku,
Pokret 26. jul odgovara i nudi svoj odgovor narodu kao jedinu
moguu formulu da se garantuje zakonitost i razvoj ranih osnova
jedinstva i sama privremena vlada. Ta osoba treba da bude uvaeni
sudija iz Orijentea, dr Manuel Urutija Ljeo. Ne odreujemo ga mi,
nego ga odreuje njegovo sopstveno dranje i nadamo se da nee
uskratiti Republici svoje usluge. Razlozi koji sami po sebi na njega
ukazuju jesu sledei:
1. On je sudski funkcioner koji je najvie uzvisio pojam ustava kada
je u predmetu povodom lanova ekspedicije Granma na sudu
izjavio da organizovanje oruane snage protiv reima nije delikt,
nego naprotiv potpuno zakoniti postupak shodno duhu i slovu
ustava i zakona, to je sluaj bez presedana u sudstvu, kao i u
istoriji naih borbi za slobodu.
2. Njegov ivot posveen pravedenoj primeni pravde garancija je da
ima dovoljno spremnosti i estitosti da bude faktor ravnotee za
sve legitimne interese kada tiranija bude svrgnuta delovanjem
naroda.
3. Zato to niko kao doktor Manuel Urutija ne moe da bude tako
nepristrasan u odnosu na partije poto ne pripada nijednoj
politikoj grupaciji, upravo zato to je sudski funkcioner. I nema
drugog graanina njegovog ugleda koji se, izvan bilo kakvog
aktivizma, tako poistovetio s revolucionarnom stvari.

Osim toga, u svojstvu predstavnika sudstva, predstavlja obrazac

koji je najblii ustavnosti.
Ako budu odbijeni nai uslovi, nesebini uslovi jedne
organizacije kojoj nijedna druga nije ravna u pogledu portvovanja,
a koja nije konsultovana ak ni da li da se navede njeno ime u
dokumentu o jedinstvu koji ona nije potpisala, mi emo sami
nastaviti borbu kao i do danas, bez drugog oruja osim onog koje
otimamo neprijatelju u svakoj bici, bez druge pomoi nego one koju
dobijemo od napaenog naroda, bez druge podrke osim naih
ideala.
Jer, ukratko: Pokret 26. jul je taj koji je izvodio i dalje izvodi
akcije u celoj zemlji; samo su aktivisti Dvadeset estog jula ti koji su
preneli ustanak sa nepristupanih planina Orijentea na zapadne
provincije zemlje; jedino su aktivisti Dvadeset estog jula ti koji su
izveli sabotae, suenje otpadnicima, spaljivanje polja eerne trske i
druge revolucionarne akcije; samo je Pokret 26. jul uspeo
revolucionarno da organizuje radnike cele nacije; takoe, samo je
Dvadeset esti juli jedini sektor koji je saraivao sa organizacijom
Pokreta graanskog otpora u kojem se danas stiu graanski sektori
gotovo svih mesta na Kubi.
To sve to je reeno moda e neko shvatiti kao nadmenost, ali je
injenica da je, uz to, Pokret 26. jul izjavio da ne eli da uestvuje
u privremenoj vladi, ve da stavlja svu svoju moralnu i materijalnu
snagu u slubu najpogodnijeg graanina koji e da predsedava
privremeno.
Neka se dobro shvati da smo se mi odrekli birokratskih poloaja
ili uea u vladi, ali neka se jednom za svagda shvati da se aktivisti
Dvadeset estog jula nisu, niti e se odrei mogunosti da
usmeravaju i rukovode narodom iz ilegale sa Sijera Maestre ili sa
grobova odakle nam nai mrtvi izdaju nareenja.
A ne odriemo se jer nismo mi, nego itava jedna generacija ta
koja ima moralnu obavezu prema narodu Kube u pogledu
sutinskog reavanja njegovih ogromnih problema.
A mi znamo samo da pobedimo ili da poginemo. Da borba nee

biti nikad tea nego to je bila kada nas je bilo samo dvanaestorica,
kada na celoj Sijeri nismo imali jedan organizovan narod spreman
na borbu, kada nismo kao danas imali jednu monu i disciplinovanu
organizaciju u celoj zemlji, kada nismo mogli da raunamo na
velianstvenu podrku masa to se pokazalo prilikom pogibije naeg
nezaboravnog Franka Paisa.
Nije potrebno drutvo da bi se dostojanstveno poginulo.
Fidel Kastro Rus
Sijera Maestra, 14. decembar 1957
[Verde olivo, 5. januar 1964.]

Pino del Agva II

Poetkom l958. uspostavljeno je izvesno primirje izmeu naih
snaga i Batistinih trupa. Vojska je, meutim, i dalje izdavala
saoptenja u kojima se jednog dana govori o osmorici, drugog dana
o dvadeset trojici poginulih ustanika, a pri tom, naravno, oni nisu
pretrpeli nijedan gubitak. To je upravo bila tehnika koja je
preovladavala, naroito u zoni u kojoj je dejstvovala moja kolona,
gde se Sanez Moskera bavio imaginarnim bitkama protiv
pobunjenikih snaga, ubijajui seljake ijim je leevima popunjavao
svoj radni list.
Poslednjih dana januara ukinuta je cenzura pa su novine, prvi
put sve do kraja rata, objavile neke vesti. Vladini krugovi su disali
vazduh primirja. Ramirez Leon, Batistin zakonodavac, poao je na
imanje, moda ak i kao na spontani put, u pratnji odbornika iz
Manzanilja Lala Roke i jednog panskog novinara Pari maa
Menesesa, koji je napravio itav niz razgovora na Sijeri.
U Sjedinjenim Dravama su objavljene iscrpne izjave o
razotkrivanju Sporazuma iz Majamija, to ih je dao Komitet
Dvadeset estog jula u izgnanstvu, na ijem elu je bio Mario
Ljerena, a iji je blagajnik bio Raul ibas. (Ovi delegati su se tako
dobro oseali u tom delu sveta pa su oigledno Majami odabrali kao
svoje trajno boravite i u sadanjim trenucima, moda, imaju sline
profesije kao i u doba oslobodilakog rata, kada se inilo da su
poteni ljudi.)
Intervuji sa Menesesom, koji su objavljeni u asopisu Boemija,
imali su odjeka i u celom svetu, ali, interno, bila je posebno
zanimljiva polemika izmeu Masferera i Ramireza Leona, u tim
kratkotrajnim danima kada je havanska tampa objavljivala neke
vesti.
Cenzura je ukinuta u pet od est provincija. Orijente je i dalje bio
sa ustavnim garancijama koje su ukinute, i sa cenzurom.
Sredinom januara grupa aktivista Pokreta 26. jul koja je

zarobljena prilikom silaska sa Sijere predstavljena je novinarima:

Armando Art, Havijer Pazos, Luis Bu i vodi po imenu Eulalio
Valjeho. Ova vest nije nezanimljiva, iako su drugovi svakodnevno
zatvarani a esto i ubijani, jer je pokazatelj polemike koja se manje ili
vie otvoreno vodila izmeu dva dela Pokreta 26. jul. Stigao mi je
odgovor na prilino nesuvislo pismo koje sam ja poslao drugu
Reneu Ramosu Laturu, ali osim toga kruila je i kopija mog pisma.
Armando Art mi je napisao pismo s polemikom notom i nameravao
je da mi ga poalje sa Sijere, kuda je poao da se vidi sa Fidelom, ali
Fidel je pomislio da e to pismo izazvati novi odgovor, koji e sobom
povui jo jedan, pa jo jedan, do trenutka kada jedan od njih moe
da padne u ruke neprijatelju, to nikome od nas ne bi odgovaralo.
Armandito je disciplinovano ispunio nareenje, ali je zaboravio
pismo u jednom od svojih depova, pa kada je zarobljen, ono je bilo
kod njega.
ivot Armanda Arta i njegovih drugova visio je o koncu u dane
kada su bili zatvoreni i odseeni od sveta. Jenkijevska ambasada se
mobilisala ne bi li doznala uzrok ovim kontroverzama. Na osnovu
itavog niza pojmova iznetih u uzajamnim argumentacijama,
neprijatelj je naslutio da se neto deava pa je nauljio ui.
Nezavisno od pribeleenog incidenta, Fidel je doao na ideju da
je bitno izvesti udarac koji e odjeknuti, koristei okolnost da je
ukinuta cenzura i da se pripremamo za to.
Odabrana taka je iznova Pino del Agva. Jednom smo ga uspeno
napali, ali od tog trenutka Pino del Agva je bio pod neprijateljskom
okupacijom. ak i kada se trupe nisu mnogo razletale, njihov
poseban poloaj na vrhu Maestre primoravao nas je na silna
obilaenja jer kretanje u zoni je uvek bilo opasno, tako da
ponitavanje Pino del Agve kao isturene take vojske moe da bude
od velikog stratekog znaaja, a s obzirom na uslove tampe u
zemlji, moe da ima i veliki nacionalni odjek.
Od prvih dana februara poele su grozniave pripreme i
ispitivanje zone, u emu su kljuni udeo imali metani odatle,
Roberto Ruiz i Feliks Tamajo, obojica oficiri nae vojske u ovom

trenutku. Osim toga, pojaavali smo pripreme naeg najnovijeg

oruja, kojem smo pripisali izuzetnu vanost, re je o M-26, zvanom
jo i sputnjik. To je mala limena bomba koja se na poetku bacala
preko komplikovanog aparata, neke vrste katapulta napravljenog od
kaieva podvodne puke. Kasnije je usavrena tako da bi bila
aktivirana pucnjem iz puke, s metkom plotuna, to je omoguavalo
da artefakt stie dalje.
Ove male bombe su zaista bile bune, izazivale su preplaenost,
ali s obzirom na to da su jedino imale limeni oklop, njihova
smrtonosna mo je bila ograniena jer su zapravo nanosile samo
lake povrede kada bi eksplodirale blizu nekog neprijateljskog
vojnika, ne raunajui da je bilo veoma teko tano podesiti da od
trenutka kada se upali fitilj do eksplozije, putanja u vazduhu bude
podudarna sa zamiljenim ciljem. Usled efekta okidanja prilikom
bacanja fitilj se esto odvajao i mala bomba ne bi eksplodirala, tako
da je netaknuta padala u posed neprijatelju. Kada je ovaj dokuio
njeno funkcionisanje, prestao je da je se plai; u prvoj bici je ipak
postigla svoj psiholoki uinak.
Stvari su pripremane prilino minuciozno, napad se odigrao 16.
febuara, izvetaj nae vojske koji je objavljen u El kubano libre, a
koji ovde donosimo u celosti, jeste dosta verna sinteza onoga to se
desilo.
Strateki plan bio je vrlo jednostavan: znajui da se itava jedna
vojna formacija nalazi u pilani, Fidel nije verovao da nae trupe
mogu da je zaposednu. On je nameravao da je napadnemo, da
unitimo strae, da je opkolimo i saekamo na pojaanje, jer ve smo
dobro znali da su trupe na putu znatno vetije od onih stacioniranih.
Postavljeno je vie zaseda od kojih smo oekivali velike rezultate, a
na osnovu pretpostavke o putanji i brojnosti neprijatelja, svaku smo
stacionirali na odreeno mesto i sastavili od potrebnog broja ljudi.
Napadom je lino rukovodio Fidel, iji je Vrhovni tab bio
neposredno u vidokrugu pilane, na jednoj padini smetenoj na
severnoj strani, odakle se imao odlian pogled na cilj. Na karti br. 2
moe da se pogleda plan akcije: trebalo je da Kamilo napreduje

putem koji dolazi iz El Uvera prolazei kroz Bajamesu. Njegove

trupe, koje su sainjavale vod prethodnice etvrte kolone, trebalo je
da zaposednu strae i da nastave proboj dokle teren to dopusti te da
tamo ostanu. Bekstvo straara bi spreio vod kapetana Raula Kastra
Merkadera, smetenog pored puta koji vodi u Bajamo, i u sluaju da
bi hteli da se dokopaju reke Peladero, kapetan Giljermo Garsija bi ih
tamo saekao sa 25 ljudi.
Kada bi se otvorila vatra, na minobaca bi stupio u dejstvo, a on
je imao tano est granata i njime je rukovao Kijala, i potom bi
poela opsada. Jednom zasedom je rukovodio porunik Vilo Akunja
na padini Virhena, sa zadatkom da presretne trupe koje bi dole iz
El Uvera, i neto dalje prema severu, ekajui na trupe koje bi dole
iz Jaoa preko Vege de los Hobosa, gde se Lalo Sardinjas nalazio s
nekolicinom strelaca.
U toj zasedi prvi put je isprobana posebna vrsta mine koja se ba
i nije neto pokazala. Drug Antonio Estevez (on je kasnije poginuo u
napadu na Bajamo) smislio je bio sistem za aktiviranje
neeksplodiranih avionskih bombi koristei pucanj iz puke kao
detonator, pa smo artefakt postavili pretpostavljajui da e vojska
naii kroz tu oblast u kojoj smo imali tako malo snaga. Desila se
alosna zabuna: drug zaduen da najavi dolazak neprijatelja, vrlo
neiskusan i vrlo nervozan, dao je znak uzbune kada se civilni
kamion penjao. Mina je proradila a voza kamiona je bio nevina
rtva ovog novog razornog oruja koje je, nakon poboljanja,
postalo zaista delotvorno.
U zoru 16. februara Kamilo je poao da zauzme strae, ali nai
vodii nisu predvideli da se straari nou povlae do mesta vrlo
blizu logora, tako da im je trebalo vremena da otponu napad;
pomislili su da su promaili mesto pa su svaki korak pravili veoma
oprezno a da nisu primetili kakav je to bio manevar. Za
prevaljivanje tih petsto metara izmeu dve take, Kamilu i njegovoj
grupi od 20 ljudi, koji su ili jedan za drugim, bilo je potrebno ne
manje od sata.
Na kraju su stigli do kua. Straari su bili postavili osnovni sistem

za uzbunu: po zemlji su razvukli konopce o koje su bile vezane

limenke, a one bi zveckale kada bi se nagazio ili dotakao konopac.
Meutim, u isto vreme su ostavili i neke konje na ispai, pa kada je
prethodnica kolone naila na alarm, pomislili su da je to zbog konja.
Tako je Kamilo praktino uspeo da stigne do vojnika.
S druge strane, na nadzor je bio pun zebnje zbog asova koji su
proticali a nikako da pone eljno oekivani napad; konano se
zauo prvi pucanj koji je oznaavao poetak borbe, kada je krenulo
nae bombardovanje sa est minobacaa, to se zavrilo uglavnom
jadno.
Straari su videli ili uli kako prvi napadai otpoinju napad;
jednim rafalom kojim je zapoeta borba ranili su druga Gevaru, koji
e posle izdahnuti u naoj bolnici. Za nekoliko minuta Kamilove
snage su raznele odbranu, zaplenile su 11 komada oruja (meu
njima dva pukomitraljeza), a zarobljena su tri straara (pored toga
je bilo 7 ili 8 poginulih), ali odmah je u kasarni organizovan otpor,
pa su nai napadi zaustavljeni.
U nastavku su porunici Noda i Kapote, kao i borac Rajmundo
Lijen, poginuli u pokuaju da nastave proboj. Kamilo je ranjen u
butinu, i Vireljes, zaduen za upravljanje mitraljezom, morao je da
se povue i da ga ostavi. Uprkos rani, kad se ve razdanjivalo a
usred paklene paljbe, Kamilo se vratio nazad ne bi li spasao oruje.
On je opet ranjen, ali je imao nevienu sreu da mu metak ue kroz
trbuh i izae sa strane, a da nijedan vitalni organ nije oteen. Dok
su spasavali Kamila, a gubei mitraljez, jo jedan drug, po imenu
Luis Masijas, ranjen je pa se vukao po bunju prema suprotnom
mestu od povlaenja svojih drugova i tamo ga je zadesila smrt.
Nekoliko odseenih boraca, iz pozicija blizu kasarne, bombardovali
su je sputnjicima ili M-26, sejui konfuziju meu vojnicima. Giljermo
Garsija nije nikako uspeo da uestvuje u ovoj bici jer straari nisu ni
pokuali da izau iz svojih skrovita, nego su, kao to se
pretpostavljalo, odmah pozvali u pomo putem radija.
Sredinom prepodneva situacija je iznova bila mirna u celom
kraju, ali s naih pozicija, pri Vrhovnom tabu, uli smo poviku koja

nas je veoma uznemiravala jer smo otprilike razabirali sledee: Eno

ga Kamilov mitraljez, dok su ispaljivali rafal. Zajedno sa
izgubljenim mitraljezom na tronocu, Kamilo je ostavio i kapu sa
ispisanim imenom u zadnjem delu pa su se straari na taj nain
nama podsmevali. Nasluivali smo da se neto desilo, ali celog dana
veza sa trupama smetenim na drugoj strani nije mogla da bude
uspostavljena, dok je Kamilo, kome je Serhio del Valje ukazivao
pomo, odbijao da se povue pa su ostali tamo u iekivanju.
Ostvarivala su se Fidelova predskazanja: iz Oro de Gise,
formacija pod vostvom kapetana Sijere slala je pic svoje
prethodnice da ispita ta se deava kod Pino del Agve. Na nju je
ekao ceo vod Paka Kabrere, nekih 30 ili 35 ljudi postavljenih na
nain koji se vidi na mapi 3, pored puta, na padini zvanoj Kable,
upravo zato to je tamo jedan kabl kojima se pomae vozilima da
savladaju taj teak uspon. Nae ete su bile stavljene pod komandu
porunik Sunjola, Alama, Rejesa i Vilijema Rodrigeza. Pako
Kabrera je bio tamo kao ef voda, ali su Paz i Duke, ispred puta, bili
zadueni da zaustave pic prethodnice. Mala neprijateljska snaga je
nastavila da napreduje, ali je potpuno unitena: 11 poginulih, 5
ranjenih zarobljenika, kojima je ukazana pomo u jednoj kui u kojoj
su i ostali. (Tada je zarobljen i potporunik Laferte, koji je sada s
nama.) Zaplenjeno je 12 puaka, meu njima i dve M-1 i jedan
pukomitraljez, kao i jedan donson.
Jedan ili dva vojnika koji su uspeli da pobegnu preneli su vest u
Oro de Gisu. Kad su uli tu vest, ljudi iz Oro de Gise verovatno su
zatraili pomo, ali izmeu Gise i Oro de Gise upravo je bio
postavljen Raul Kastro sa svim svojim snagama, jer je to bila taka za
koju smo pretpostavili da e njome najverovatnije pristii strae u
pomo napadnutima kod Pino del Agve. Raul je razmestio svoje
snage tako da e Feliks Pena zatvoriti sa prethodnicom put
pojaanju i odmah e potom sa svojom etom, zatim sa etom Sira
Frijasa, kao i onom pod direktnom Raulovom komandom, napasti
neprijatelja, dok e Efihenio zatvoriti obru iz pozadine.
Jedan detalj je u tom trenutku proao nezapaeno: dva

bezopasna i oamuena seljaka, koja su prola kroz sve poloaje

nosei petlove ispod mike, bila su zapravo vojnici vojske Oro de
Gise, poslati upravo zato da ispitaju put. Oni su mogli da vide
raspored naih trupa pa su o tome izvestili svoje drugove u Gisi,
zbog ega je Raul bio prinuen da odoli ofanzivi koju mu je vojska,
znajui njegove poloaje, priredila sa visine koje se domogla pa je
usledilo dugo povlaenje tokom kojeg je izgubljen jedan ovek,
Florentino Kesada, dok je drugi ranjen. Put koji dolazi iz Bajama
prolazei kroz Oro de Gisu bio je jedini kojim je vojska pokuala da
se probije. Iako je Raul bio prinuen da se povlai budui da mu je
poloaj bio ispod puta, neprijateljske trupe su veoma sporo
napredovale putem i celog tog dana se nisu pojavile. Mapa 4
pokazuje manevar u glavnim crtama. Tog dana smo bili izloeni
stalnom napadu B-26 kojim je vojska mitraljirala padine bez drugog
rezultata nego da nam pravi smetnje i navodi na posebne mere
opreza. Fidel je bio razdragan zbog bitke a u isto vreme i zabrinut
zbog sudbine drugova pa se vie puta izloio opasnosti vie nego to
treba. To je dovelo do toga da mu nekoliko dana kasnije
posredstvom grupe oficira poaljemo dokument, koji prenosimo,
molei ga u ime revolucije da svoj ivot ne izlae nepotrebno
opasnosti. Taj pomalo detinjast dokument, koji smo sainili
podstaknuti altruistikim eljama, verujemo da nije zavredeo
nijedno njegovo itanje, i suvino je rei, i da ga je proitao, ne bi se
na njega obazirao.
Uvee sam u vie navrata ponovio da je mogu napad kao taj to
ga je Kamilo izveo i da se savladaju straari postavljeni kod Pino del
Agve. inilo se da Fidel nije pristalica ove ideje, ali je na kraju
pristao da probamo, aljui jednu snagu pod komandom Eskalone u
sastavu vodova Ignasija Pereza i Raula Kastra Merkadera. Ovi
drugovi su prili i uradili sve to je mogue da stignu do kasarne, ali
estoka vatra vojnika ih je odbijala, pa su se povukli ne pokuavajui
vie novi napad. Zatraio sam da mi se poveri komanda snage, na
ta je Fidel pristao na jedvite jade. Moja je zamisao bila da priemo
to blie i da sa molotovljevim koktelima, koje smo bili napravili od

benzina pronaenog u pilani, zapalimo kue sve od drveta i da ih

nateramo da se predaju ili da se razbee bez reda, nakon ega emo
ih mi sustii svojom paljbom. Dok smo upravo stizali na mesto bitke
spremajui se da zauzmemo pozicije, primio sam ovaj mali Fidelov
dopis:
16. februar 1958
e,
Ako sve zavisi od napada sa ove strane, bez Kamilove i
Giljermove podrke, mislim da ne bi trebalo izvesti nita pogibeljno
jer preti opasnost da pretrpimo mnogo gubitaka a da ne postignemo
cilj.
Veoma ozbiljno ti preporuujem da se pazi. Ovo je strogo
nareenje, nemoj zauzeti poziciju borca. Postaraj se da dobro
upravlja ljudima jer to je ono to je neophodno u ovom trenutku.
Fidel
Osim toga, Almeida, koji mi je doneo poruku, usmeno mi je
rekao da pod svojom odgovornou mogu da napadnem, u skladu
sa pismom, ali da on (Fidel) nije saglasan s time. Oseao sam teret
strogog nareenja da ne stupim u borbu, mogunost gotovo
neizbenu da e poginuti vie boraca i neizvesnost da li e kasarna
biti osvojena, ne znajui raspored Giljermovih i Kamilovih snaga
koje su bile odseene, a sva odgovornost je bila na mojim pleima.
To je bilo previe za mene, pa sam pognute glave krenuo putem
svog prethodnika Eskalone.
Narednog dana ujutru, tokom stalnog nadletanja aviona, izdato
je nareenje o optem povlaenju i, nakon nekoliko pucnjeva iz
oruja s teleskopskim nianom na vojnike koji su poeli da izlaze iz
svojih sklonita, postepeno smo se povlaili kroz zemljane gudure
Maestre.
Kao to moe da se vidi iz zvaninog saoptenja koje smo tada
napravili, neprijatelj je imao od 18 do 25 poginulih a zaplenjene su

33 puke, 5 mitraljeza i dosta municije. Spisku navedenih poginulih

treba dodati i pogibiju druga Luisa Masijasa, o kome tada nismo
nita znali, kao i jo nekih drugova poput Luisa Olazabala i Kiroge,
ranjenih u razliitim akcijama produene bitke. U novinama El
mundo od 19. februara pojavila se sledea informacija:
El mundo, sreda 19. februar 1958. Izdato saoptenje o
pogibiji 16 ustanika i 5 vojnika. Ne zna se da li je Gevara
ranjen. Vrhovni tab vojske izdao je jue u pet po podne
saoptenje kojim se porie da je uopte bilo neke vanije bitke
s pobunjenicima kod Pino del Agve, juno od Bajama. U
zvaninom saoptenju se isto tako priznaje da je dolo do
ponekog okraja izmeu izviakih patrola vojske i
pobunjenikih grupa, dodajui da se u trenutku izdavanja
saoptenja broj poginulih kod pobunjenika penje na 16, dok
kao posledicu pomenutih okraja, vojska ih ima 5. to se tie
ranjavanja poznatog argentinskog komuniste e Gevare,
dodaje se u saoptenje, do sada to nije moglo da bude
potvreno. O prisustvu ustanikog voe u tim okrajima ne
moe nita da se potvrdi osim da je i dalje skriven po
nepristupanim jamama Sijera Maestre.
Neto kasnije, ili moda ve u tom trenutku, Sosa Blanko je
prouzrokovao pokolj u Oro de Gisi, a on je bio ubica koji je u prvim
danima januara 1959. umro pred streljakim vodom.
Dok je diktatura mogla jedino da potvrdi da je Fidel i dalje
skriven u nepristupanim jamama Sijera Maestre, trupe pod
njegovom linom komandom traile su od njega da se ne izlae bez
potrebe opasnosti, a neprijateljska vojska se nije penjala do naih
baza. Neto kasnije, zaselak Pino del Agva je raseljen, ime smo
upotpunili osloboenje zapadne oblasti Maestre.
Svega nekoliko dana nakon te bitke odigrao se jedan od
najznaajnijih dogaaja tokom sukoba: Trea kolona, pod vostvom
komandanta Almeide, kree iz oblasti Santijaga, a esta kolona
Frank Pais, pod komandom Raula Kastra Rusa, prelazi istone
ravnice, zalazi u Mangos de Baragvu, prelazi u Pinares de Majari i

potom obrazuje Drugi istoni front Frank Pais.

Pino del Agva

Pino del Agva je zaselak na vrhu Maestre u blizini vrha
Bajamesa. Njega je branila vojna formacija kapetana Gere, veoma
dobro uanena i utvrena. To je najisturenija taka na Sijera
Maestri. Cilj napada nije bilo zaposedanje pilane, nego
uspostavljanje obrua koji e naterati vojsku da poalje trupe u
pomo. Situacija najbliih trupa je bila sledea: kod San Pabla de
Jaoa, ljudstvo Saneza Moskere na nekih dvanaest kilometara od
pilane; kod Ora ljudstvo kapetana Sijere, na nekih est kilometara;
na dvadeset pet kilometara nalazi se El Uvero s mornarikim
garnizonom; druga mesta odakle se oekuju pojaanja bila su Gisa i
Bajamo. Nae snage su bile postavljene da presretnu sve puteve koji
polaze od tih mesta ka Pino del Agvi.
U pola est ujutru 16. februara napad su zapoele snage etvrte
kolone, pod komandom kapetana Kamila Sijenfuegosa. Napad je bio
tako silovit da su strae savladane bez ikakve tekoe prouzrokujui
neprijatelju 8 poginulih, 4 zarobljenika i nekoliko ranjenika. Od tog
trenutka intenzivira se neprijateljski otpor tako da su na naoj strani
poginuli porunici Hilberto Kapote i Enrike Noda, kao i drug
Raimundo Lijen; drug Anhel Gevara je teko ranjen pa je preminuo
nekoliko dana kasnije u nekoj od naih poljskih bolnica.
Obru je potrajao ceo dan, pri emu su se kretale snage Ora,
sastavljene od 17 ljudi, radi ispitivanja u pravcu Pino del Agve. Te
snage su na prepad zateene i potpuno unitene, zarobljena su 3
ranjenika koja su ostavljena u kuama seljaka, zbog nemogunosti
transporta. Voa kolone, potporunik Evelio Laferte, bio je
zarobljen. Samo dva oveka, po svoj prilici ranjena, uspela su da
pobegnu, a ostali su poginuli u akciji.
Snage koje su branile puteve iz Jaoa i El Uvera morale su da
ostanu neaktivne poto se te trupe nisu pomerile sa svojih poloaja.

Kolona komandanta Raula Kastra Rusa morala je da se bori u vrlo

kritinoj situaciji jer njegovi ljudi nisu smeli da pucaju na
neprijatelja, poto je ovaj napredovao iza ivog zida en i seoske
dece. U toj akciji je poginuo drug Florentino Kesada. Nepoznati su
nam gubici koje je pretrpela vojska.
Nekoliko sati poto se povukla kolona komandanta Raula Kastra,
vojska se probila do naih poloaja, gde je jo bilo grup preplaenih
i razoruanih seljaka koji su se sklonili po kolibama da bi izbegli
bitku. Nareeno je tada da izau svi koji su se tako sklonili i na njih
je bez milosti otvorena mitraljeska paljba pa ih je tako 13 ubijeno,
veinom en i dece. Oni koji su ranjeni u toj slavnoj akciji vojske
prebaeni su u Bajamo da im se ukae pomo, i to su oni koji se
navode u prvim zvaninim ili nezvaninim izvetajima o bici.
Uprkos maglovitom danu, sve vreme su borbeni avioni
mitraljezom gaali pozicije koje su drale nae snage, ali one nisu
pretrpele nikakvu tetu. U podne 17. februara nae snage su se
povukle iz Pino del Agve, kada je akcija zatvorena novim napadom
kod Ora delovanjem delova este kolone. Nije poznat ishod ovog
novog okraja to se tie neprijatelja, meu naim snagama nema
novosti.
Konani bilans je sledei: neprijatelj je imao od 18 do 25
poginulih, koliko i ranjenih, i 5 zarobljenika. To su potporuinik
Evelio Laferte, vojnici Erasmo Jera, Fransisko Travijeso Kamao,
Seferino Adrijan Truhiljo i Bernardo San Bartolome Martinez Karal
(ovaj poslednji ranjen); 33 puke, 5 mitraljeza i puno municije. Nae
trupe su pretrpele pomenute gubitke, plus 3 ranjenika, od kojih je
jedan kapetan Kamilo Sijenfuegos; svi lake ranjeni.
Kod Pino del Agve nije u potpunosti ostvaren ambiciozni plan
koji je osmislio Vrhovni tab nae vojske, ali je izvojevana potpuna
pobeda nad vojskom, podrivajui jo i vie njen borbeni moral koji je
bio u padu, i pokazujui celoj naciji rastuu snagu revolucije i nae
revolucionarne vojske, koja se sprema da sie u ravnicu i nastavi
svoje pobede.

[El kubano libre, Sijera Maestra, februar 1958.]

Komandantu
dr Fidelu Kastru
Sijera Maestra, 19. februar 1958
Drue,
Zbog neodlone potrebe i pritisnutosti vladajuim okolnostima,
rukovodstvo, kao i sve odgovorno osoblje koje se bori u naim
redovima, eli da Vas informie o miljenju trupe u vezi s Vaim
prisustvom na bojnom polju.
Molimo Vas da preinaite stav koji uvek zauzimate, poto
nehotice dovodi u opasnost uspeh nae oruane borbe, a pre svega
ostvarenje ciljeva istinske revolucije.
Znajte, drue, da ovo nije ni u kakvoj vezi s bilo kakvom
sektakom pobudom kojom bi se ilo za isticanjem bilo kakve
nadmoi. Jedino nas pokree, a da nam pri tom ni trenutka ne
ponestaje privrenosti prema Vama i uvaavanja koje zasluujete,
ljubav prema otadbini, prema naoj stvari, prema naim idejama.
Bez ikakvog samoljublja, trebalo bi da shvatite kakva
odgovornost poiva na Vama, kao i kakve elje i nade u Vas polau
prole, sadanje i budue generacije. Svesni svega toga, treba da
prihvatite ovu molbu kao imperativ, moda pomalo i drzak i
zahtevan. Ali to se ini zbog Kube i za Kubu, pa Vam zato traimo
jo jednu rtvu.
Vaa braa u borbi i u idealima

Komandant: e
Pomonik komadanta: Huan Almeida
Selija Sanez

Raul Kastro Ruz

Siro Frijas
H. Martinez Paez
S. Valje
H. Ramon Maado
Luis Krespo
Feliks Pena
Pako Kabrera
Giljermo Garsija
Ignasio Perez
Manuel Fahardo
Vitalio Akunja
Ramiro Valdes
Delio Homez Ooa
Eduardo Sardinjas
Kamilo Sijenfuegos
Raul Kastro Merkader
Efihenio Ameiheira
Luis Orlando Rodrigez
Marin
Universo Sanez
Hose Kijala
Idelfredo Figerero Rio
Markos Borero
Orasio Rodrigez
Kaliksto Garsija M.
R. Himenez Lahe
Hose Sotomajor
Ernesto Kasiljas
Fernando Vireljes Injigez
Abelardo Kolome Ibara
Umberto Rodrigez Dijaz
H. Diz
Ermes Kardero

Olvein Boteljo
F. Viljegas
Armando Velis
[Verde olivo, 19. februar 1964.]

Izmeu dva perioda

Aprila i juna 1958. mogla su se uoiti dva pla pobunjenikog
talasa.
Poev od februara, nakon bitke kod Pino del Agve, taj talas je
postepeno rastao pretei da se pretvori u nezadrivu lavinu. Narod
je ustajao protiv diktature u celoj zemlji, a posebno u Orijenteu.
Nakon propasti generalnog trajka na koji je pozvao Pokret, talas se
smanjio i u junu se nalazio na najnioj taki, kada su trupe diktature
sve vie stezale obru oko Prve kolone.
Prvih dana aprila Kamilo je izaao iz sklonita na Sijeri prema
Kautu, gde e biti imenovan za komandanta Druge kolone Antonio
Maseo, pa je izveo nekoliko zapanjujuih podviga u ravnicama
Orijentea. Kamilo je prvi komandant vojske koji je poao u ravnicu
da se bori s moralom i delotvornou vojske sa Sijere, dovodei
diktaturu u veoma neugodnu situaciju sve do poraza od 9. aprila,
kada e se vratiti na Sijera Maestru.
Pod okriljem okolnosti, u danima porasta revolucionarnog talasa
stvoren je itav niz logora sastavljenih od ljudi koji su jedva ekali da
se bore, kao i od onih koji su jedino razmiljali o tome da im
uniforma ostane ista do trijumfalnog pohoda na Havanu. Posle 9.
aprila, kada je kontraofanziva diktature uzela maha, ove grupe su
poele da nestaju ili da se prikljuuju Sijeri.
Moral je toliko opao da je vojska osetila potrebu da neto
preduzme pa je pripremila letke koje je bacala iz vazduha u
ustanikim krajevima. Na letku je pisalo sledee:
Sunarodnie,
Ako si jo uvek na selu ili na brdu zbog toga to si bio
upleten u ustanike zavere, ima priliku da ispravi greku i
da se vrati u krilo svoje porodice.
Vlada je naredila da se tvoj ivot potuje i da bude poslat
kui ako odloi oruje i prihvati zakon.

Prijavi se guverneru provincije, gradonaelniku svoje

optine, svom prijatelju u kongresu, najbliem vojnom,
pomorskom ili policijskom odseku, ili bilo kojoj crkvenoj
vlasti.
Ako si na istini, donesi svoje oruje na ramenima, drei
ruke uvis.
Ako se prijavljuje u gradskoj sredini, sakrij svoje oruje na
sigurno mesto kako bi ga prijavio pa ono bilo odmah
pokupljeno.
Uini to ne gubei vreme jer e operacije za potpuno
smirivanje biti nastavljene najveim intenzitetom u zoni gde
se ti nalazi.
Posle su objavljivali fotografije onih koji su se prijavili, neki su to
stvarno uinili, a neki nisu. Oigledno je bilo da
kontrarevolucionarni talas raste. Na kraju e se skriti na vrhovima
Sijere, ali krajem aprila i poetkom maja taj talas je i dalje rastao.
Na zadatak u toj prvoj fazi posmatranog perioda sastojao se u
tome da odrimo front koji je zauzimala etvrta kolona, a koji je
sezao blizu naselja rudnika Buejsito. Tamo je bio uanen Sanez
Moskera, i naa borba se svodila na povremene okraje jer ni jedna
ni druga strana nisu htele da se upuste u odluujui boj. Mi smo ih
nou gaali iz naih M-26, ali su oni ve znali slabu smrtonosnu mo
tog oruja pa su jednostavno razapeli veliku ianu mreu, gde je
punjenje TNT eksploziva pucalo u svojim aurama od limenki
kondenzovanog mleka, i time samo stvaralo veliku buku.
Na logor je u nekom trenutku bio smeten na neka dva
kilometra od Minasa, u oblasti zvanoj La Otilija, u kui tamonjeg
zemljoposednika. Tamo smo pratili kretanje Saneza Moskere i iz
dana u dan su se deavale neobine arke. Otpadnici bi zorom
krenuli da pale kolibe seljaka, kojima bi sve oduzeli, pa bi se povukli
pre nego to bismo mi intervenisali, a drugim prilikama bi napali
neke od naih streljakih snaga rasejanih u kraju, terajui ih u
bekstvo. Seljak za koga bi se posumnjalo da je u dosluhu s nama bio

bi ubijen.
Nisam nikad uspeo da saznam zato je Sanez Moskera dozvolio
da se komotno smestimo u kui, u prilino ravnoj oblasti oskudne
vegetacije, a da ne pozove neprijateljsku avijaciju da nas napadne.
Nagaali smo da njemu nije stalo do zapodevanja borbe, a da nee
da avijacija vidi koliko su trupe blizu jer bi onda morao da objasni
zato nee da napadne. Meutim, kao to sam rekao, arke izmeu
naih snaga su se ponavljale.
Jednog od tih dana poao sam s pomonikom da se naem sa
Fidelom, koji je tada bio na Hibaru, trebalo je puno peaiti,
praktino ceo dan. Poto sam proveo jedan dan s Fidelom, narednog
dana smo krenuli nazad prema naoj kasarni u La Otiliji. Iz razloga
kojeg se ne seam, moj pomonik je morao da ostane pa sam bio
prinuen da prihvatim novog vodia. Deo puta se odvijao po
automobilskom drumu, posle se ulazilo u vijugava imanja
prekrivena panjacima. U toj poslednjom etapi, ve blizu kue,
ugledali smo neobian prizor: na svetlosti punog meseca koji je
jasno obasjavao okolinu, u nekom od tih zatalasanih manea, s
rasutim palmama, ukazao se itav red uginulih mulaca, od kojih su
neki bili osedlani.
Kada smo sili s konja da pregledamo prvog mulca i kada smo
videli rane od metaka, izraz lica kojim me je vodi pogledao
podsetio me je na kakav kaubojski film: glavni junak filma stie sa
svojim drugom i vidi konja ubijenog strelom. On izgovara neto kao
to su Sijuksi pa nameta prigodan izraz. Takav je bio izraz
vodievog lica, a moda i mog, ali ja nisam previe mario da sebe
sada ispitujem. Nekoliko metara odatle nalazio se drugi mulac,
potom trei, pa etvrti i peti ubijeni mulac. To je ustvari bio konvoj
koji je trebalo da nas snabde a koji je Sanez Moskera presreo,
mislim da je i neki civil ubijen. Vodi je odbio da nastavi sa mnom,
ree da ne poznaje teren i jednostavno je uzjahao svog konja pa smo
se prijateljski rastali.
Ja sam imao beretu i drei je otkoenu poveo sam konja za
uzde, pa sam zaao u prve plantae kafe. Kad sam stigao do jedne

naputene kue, zagluujua buka me iznenadi tako da sam umalo

pripucao, ali bila je to samo svinja, a i ona se uplaila mog prisustva
kao ja njenog. Polako i s puno opreza obiao sam tih stotinak metara
koji su me odvajali od naeg poloaja, te sam ga zatekao potpuno
naputenog. Nakon podue potrage pronaao sam druga koji je
ostao da spava u kui.
Universo, koji je ostao da vodi trupu, bio je naredio evakuaciju
kue predviajui neki napad u toku noi ili u zoru. Poto su trupe
bile dobro rasporeene u odbrani mesta, prilegao sam da spavam s
jedinim pratiocem. Cela ta scena za mene nema drugi znaaj osim
zadovoljstva koje sam osetio to sam prebrodio strah tokom puta, za
koji mi se tada uinilo da je beskonaan dok nisam najzad sam stigao
do komandnog mesta. Te noi sam se osetio hrabrim.
Ali najtei okraj sa Sanezom Moskerom usledio je u malom
naselju zvanom Santa Rosa. Kao i uvek, u zoru su javili da je Sanez
Moskera tamo pa smo se brzo uputili na to mesto. Ja sam imao mali
napad astme pa sam jahao na doratu, s kojim sam se sprijateljio.
Borba se irila fragmentarno u razliitim pravcima. Trebalo je
odustati od jahanja. Sa grupom ljudi koji su bili sa mnom zauzeli
smo poziciju na malom breuljku, rasporeujui se na dve do tri
razliite visine. Neprijatelj je ispaljivao nekoliko granata bez
prevelike preciznosti.
U nekom trenutku paljba je uzela maha s moje desne strane pa
sam krenuo da obiem te poloaje, ali na pola puta se razmahala i s
leve strane, pa sam poslao svog pomonika ne znam na koju stranu i
ostao sam sm izmeu dve vatre. S moje leve strane, snage Saneza
Moskere su se nakon granatiranja popele padinom sred neviene
cie. Nai ljudi, nedovoljno iskusni, nisu uspeli da ispale vie, no tek
pokoji sporadini pucanj i u trku su se sjurili niz padinu. Sam na
jednom ogoljenom maneu, video sam kako se pojavljuju vojnike
kacige. Jedan od neprijateljskih vojnika potra niz padinu jurei nae
borce koji su se zavlaili u plantae kafe. Pucao sam beretom ali
ga nisam pogodio, i odmah potom nekoliko puaka me je
lokalizovalo i poelo da gaa u mene. Dao sam se u cikcak trk

nosei na ramenima hiljadu metaka u ogromnoj konoj futroli, i uo

sam kako me neprijateljski vojnici prezrivo pozdravljaju. Kad sam
stigao blizu zaklona drvea, pitolj mi je ispao. Moj jedini
dostojanstveni potez tog tunog jutra bio je taj to sam se vratio,
pokupio pitolj i opet potrao, pri emu me je ovog puta pozdravila
praina koju su oko mene dizali ispaljeni meci. Kada sam pomislio
da sam na sigurnom, ne znajui ta je sa drugovima niti kakav je
rezultat ofanzive, ostao sam da predahnem zaklonjen iza velike
stene na brdu. Astma se smilovala pa mi je dopustila da potrim
nekoliko metara, ali sada mi se svetila i srce je estoko tuklo u
grudima. uo sam kako se lomi granje jer su se neki ljudi
pribliavali, a nije bilo mogue pobei dalje (a to je ono to sam
zapravo voleo da uinim). Ovoga puta to je bio na drug koji se kao
regrut izgubio im se prikljuio trupi. Njegova utena reenica je
otprilike glasila: Ne brinite, komandante, ja u umreti s vama.
Meni se nije ba umiralo, nego sam poeleo da ga neto na njegovu
majku podsetim, ini mi se da to ipak nisam uradio. Tog dana sam
se osetio kukavicom.
Uvee smo razmotrili sve dogaaje: jedan sjajan drug, prezivao
se Marinjo, poginuo je u nekoj od arki. to se tie ostalog, rezultati
su po neprijatelja bili veoma bedni. Le jednog seljaka s metkom u
ustima, ko zna zato ubijenog, bilo je sve to je podsealo na
povlaenje vojske s tog poloaja. S malom boks-kamerom
argentinski novinar Horhe Rikardo Maseti, koji je prvi put doao da
nas poseti na Sijeri, i s kojim emo kasnije uspostaviti duboko i
trajno prijateljstvo, napravio je fotografiju ubijenog seljaka.
Posle tih bitaka povukli smo se s La Otilije, ali kao komandanta
etvrte kolone ve me je smenjivao Ramiro Valdes, koji je tih dana
unapreen. Izaao sam iz zone u pratnji male grupe boraca, da
preuzmem kolu regruta u kojoj treba da prou kroz obuku ljudi
koji e morati da prevale put od Orijentea do Las Viljasa. Uz to,
trebalo je obaviti pripreme za ono to je na pomolu: ofanziva vojske.
Svi naredni dani, krajem aprila i poetkom maja, posveeni su
pripremama defanzivnih taaka i pokuaju da se do padina dopremi

to vea koliina namirnica i lekova kako bi se izdralo to to e

uslediti velika ofanziva.
Kao uporedni zadatak nastojali smo da naplatimo porez
proizvoaima eera i stoarima. Tih dana je doao do nas Remihio
Fernandez, stoarski posednik: on je nudio brda i doline, ali je
zaboravio na obeanja im je stigao u ravnicu.
Ni proizvoai eera nisu nita dali. Ali posle, kada je naa
snaga bila solidna, mi smo to nadoknadili, mada smo dane ofanzive
proveli bez neophodnih stvari za nau odbranu.
Neto kasnije, Kamilo je pozvan da bolje pokrije nau malu
teritoriju u kojoj je bilo neprocenjivo bogatstvo: jedan radioprijemnik, poljske bolnice, skladite municije i, pored toga,
aerodrom smeten na padinama La Plate, na koji je mogao da sleti
laki avion.
Fidel se drao naela da nisu bitni neprijateljski vojnici ve broj
ljudi koji je nama potreban da bi pozicija bila neranjiva, te da toga
treba da se drimo. To je bila naa taktika i zbog toga su se sve nae
snage stacionirale oko komande, kako bi front bio kompaktan. Nije
bilo vie od dvesta upotrebljivih puaka kada je 25. maja poela
oekivana ofanziva sred jednog Fidelovog mitinga seljacima, na
kome je s njima raspravljao o uslovima pod kojima e moi da se
obavi berba kafe, poto vojska nije doputala da se nadniari penju
radi toga.
Fidel je pridobio nekih 350 seljaka koje je veoma zanimalo kako
e da ree problem berbe kafe. Fidel je predloio da se stvori novac
na Sijeri kako bi radnici bili isplaeni, te da se donesu eiri i vree
za pakovanje, da se stvore radne zadruge i jedna komisija za
nadzor. Uz to, gerilska vojska se nudila da pripomogne u berbi. Svi
ti predlozi su prihvaeni, ali kada se sam Fidel spremao da okona
skup, poelo je mitraljiranje, neprijateljska vojska se sudarila s
ljudima kapetana Anhela Verdesije i njena vojska je gaala okolinu.
[Verde olivo, 23. avgust 1964.]

Odluujui sastanak
Skoro itavog 3. maja 1958. na Sijera Maestri, kod Mompijeovih
visova, odvijao se sastanak koji je do sada bio gotovo nepoznat, ali
koji je bio od izuzetne vanosti u pogledu revolucionarne strategije.
Od prvih jutarnjih asova pa sve do dva po podne, analizirane su
posledice poraza od 9. aprila i razlozi tog poraza, pa su preduzete
neophodne mere za reorganizaciju Pokreta i prevazilaenje
nedostataka koji su nastali usled pobede diktature.
Mada ja nisam pripadao Nacionalnoj direkciji, pozvan sam da
uestvujem na sastanku na predlog drugova Faustina Pereza i
Renea Ramosa Latura (Danijela), koje sam ranije bio podvrgao
estokim kritikama. Pored imenovanih, bili su prisutni Fidel, Vilma
Espin (u ilegali zvana Debora), Njiko Tores, Luis Bu, Selija Sanez,
Marselo Fernandez (Sojilo u to doba), Ajdee Santamarija i David
Salvador, a u podne nam se pridruio Enso Infante (Bruno).
Sastanak je bio napet jer je trebalo proceniti delovanje drugova iz
Ravnice, koji su se do tog trenutka praktino bavili pitanjima
Pokreta 26. jul. Na tom sastanku su donete odluke iz kojih je
izbijao moralni autoritet Fidela i njegov neosporan ugled, kao i
uverenje veine tamo prisutnih revolucionara da su zaista
napravljeni propusti. Direkcija Ravnice je omalovaila neprijateljsku
snagu i precenila svoju sopstvenu, ne raunajui primenjene metode
njenog delovanja. Ali najvanije jeste to to su se razmatrala i
ocenjivala dva koncepta koja su bila u sukobu tokom itave
prethodne etape voenja rata. Gerilski koncept e izai kao
pobednik i uvrstie Fidelov ugled i autoritet pa e Fidel biti
postavljen za vrhovnog komandanta svih snaga, ukljuujui tu i
miliciju koja je do tog trenutka bila pod upravom Ravnice, kao to
e biti postavljen i za generalnog sekretara Pokreta.
Bilo je unih rasprava prilikom analize uea svakog od
uesnika razmotrenih dogaaja, ali je moda najunija bila ona
izmeu predstavnika radnika koji su se protivili ueu Socijalistike

narodne partije u organizaciji borbe. Analiza trajka je pokazala da

su pripreme za njega i njegovo izvoenje patile od subjektivizma i
puistikih stavova. Velianstveni aparat koji je Pokret 26. jul
mislio da dri u rukama u vidu organizovanih radnikih elija sruio
se kao kula od karata u trenutku akcije. Pustolovna politika
radnikih prvaka pretrpela je poraz pred neumoljivom stvarnou,
ali nisu oni bili jedini odgovorni za poraz. Mi smo smatrali da
najvea krivica pada na radnikog delegata Davida Salvadora,
odgovornog za Havanu, na Faustina Pereza i Renea Ramosa Laturu,
efove ravniarskih milicija.
Prvi je bio odgovoran zbog toga to je podravao i pokuao da
primeni svoj koncept o frakcionakom trajku, koji e naterati ostale
revolucionarne pokrete da kaskaju za naim. Faustino je bio kriv
zbog nedostatka perspektive koju je ispoljio verujui da moe da
osvoji glavni grad svojim milicijama a da nije ovladao snagama
reakcije u njenom glavnom bastionu. Danijelu se zamerao isti
nedostatak vizije samo u vezi s milicijama Ravnice, koje su
organizovane kao trupe paralelne naim, bez obuke niti borbenog
morala, bez prethodnog rigoroznog odabira za rat.
Podela izmeu Sijere i Ravnice bila je stvarna. Za to je bilo
nekoliko objektivnih razloga proisteklih iz veeg stepena zrelosti
koji je dosegnut u gerilskoj borbi meu predstavnicima Sijere i
manjeg stepena boraca iz Ravnice, ali je tu bio i izuzetno vaan
inilac, neto to bismo mogli da nazovemo profesionalnom
deformacijom. Drugovi iz Ravnice morali su da rade u svojoj sredini
pa su se postepeno bili navikli da sagledaju metode rada koji su
pogodni u tim uslovima, smatrajui ih idealnim i jedino moguim za
Pokret, a pored toga to je s ljudskog stanovita i logino bili su
uvereni da je Ravnica vanija od Sijere.
Posle poraza pred snagama diktature ve se izdizao jedan jedini
kapacitet rukovoenja, kapacitet Sijere, i konkretno jedan jedini
rukovodilac: vrhovni komandant, Fidel Kastro. Na kraju iscrpne i
povremeno estoke rasprave, odlueno je da e Faustino Perez biti
smenjen i da e ga zameniti Ooa, a Davida Salvadora Njiko Tores.

Tom poslednjom zamenom nee se postii naroiti napredak u

pogledu koncepta borbe jer pred sagledavanjem jedinstva svih
radnikih
snaga
radi
priprema
narednog
generalnog
revolucionarnog trajka, koji e biti naloen sa Sijere, Njiko je izloio
svoju spremnost da disciplinovano radi sa tzv. staljinistima, ali da to
nee nikud voditi. Mislio je zapravo na drugove iz Socijalistike
narodne partije.
Treom, Danijelovom smenom, nije se dolo do zamene jer je
Fidel direktno postao vrhovni komandant ravniarskih milicija.
Osim toga, reeno je da Ajdee Santamarija bude poslata kao
specijalni izaslanik Pokreta u Majami, da bi preuzela finansije u
izgnanstvu. U politikom delu Nacionalna direkcija prelazi na Sijera
Maestru, gde e Fidel biti postavljen za generalnog sekretara, te je
obrazovan petolani sekretarijat, gde je jedan lan bio zaduen za
finansije, drugi za politika a trei za radnika pitanja. Ne seam se
sada koji su drugovi bili odreeni za ta zaduenja, ali sve to se tie
slanja oruja ili odluivanja o njima, kao i veza sa spoljnim svetom,
od tada pa nadalje bie u nadlenosti generalnog sekretara. Tri
smenjena druga treba da pou na Sijeru, gde e David Salvador biti
radniki delegat, a Faustino i Danijel komandanti. Danijel je postao
voa kolone koja je aktivno uestvovala u bici poslednje ofanzive
vojske to je bila na pomolu, i poginuo je na elu trupa dok je
napadao jednu od kolona u povlaenju. Njegova revolucionarna
putanja obezbedila mu je mesto u odabranom spisku naih
muenika.
Faustino je zatraio i dobio odobrenje da se vrati u Havanu i
sredi itav niz stvari za Pokret, da preda svoja rukovodea
ovlaenja i da se potom pripoji borbi na Sijeri, i tako je i uinio pa je
rat okonao kao pripadnik Prve kolone Hose Marti, kojom je
komandovao Fidel Kastro. Mada istorija treba da uvai injenice
onako kako se neto i dogodilo, treba razjasniti veliko potovanje
koje smo oduvek oseali prema drugu koji je u nekom trenutku bio
na protivnik unutar Pokreta. Faustino je oduvek smatran asnim i
potenim drugom koji sebe nije uote tedeo. Imam neposrednih

dokaza njegove predanosti kada je spalio avion to nam je dopremio

oruje iz Majamija, a koji je neprijateljska avijacija otkrila i otetila.
Pod mitraljeskom vatrom, Faustino je izveo neophodnu operaciju
spreavajui da avion padne u ruke vojske koristei gorivo koje je
curilo iz rupa stvorenih tokom paljbe. O njegovom revolucionarnim
vrlinama dokaz je cela njegova ivotna putanja.
Na tom sastanku takoe su napravljeni manje vani dogovori i
razjanjen je itav niz tamnih virova naih uzajamnih odnosa.
Sasluan je izvetaj Marsela Fernandeza u vezi sa organizacijom
Pokreta u ravnici, pa mu je naruen jo jedan u vezi s jezgrima
Pokreta, gde e biti podrobnije izloeni rezultati i sporazumi
sastanka Nacionalne direkcije. Takoe je sasluan izvetaj o
organizovanju graanskog otpora, njegovom konstituisanju, nainu
rada, sastavnim delovima, irenju i jaanju tih organizacija. Drug
Bu je izvestio o Komitetu u izgnanstvu i o klimavoj poziciji Marija
Ljerene i njegovom sukobu sa Urutijom. Odlueno je da Urutija
bude ratifikovan kao kandidat naeg Pokreta i da mu se prosledi
novana pomo koju je dotle Ljerena primao, kao jedini
profesionalni kadar koji je Pokret imao u izgnanstvu. Osim toga,
odlueno je da Ljerena treba da napusti mesto predsednika
Komiteta u izgnanstvu, ukoliko nastavi sa svojim ometanjem. U
inostranstvu je bilo mnogo problema: u Njujorku na primer,
Baronova grupa i grupa Pereza Vidala i Pabla Dijaza, radile su svaka
za sebe pa su se ponekad i sudarale i uzajamno ometale. Odlueno
je da Fidel poalje pismo emigrantima i izgnanicima, u kome e se
kao jedini zvanini organ priznati Komitet u izgnanstvu Pokreta
26. jul, razmotrene su sve mogunosti koje nudi vlada u
Venecueli, kojom u tom trenutku predsedava Volfgan Larazabal,
koji je bio obeao da e podrati Pokret, a tako je i uinio. Jedina
primedba koju smo mogli da imamo u vezi sa Larazabalom odnosila
se na to to nam je zajedno sa avionom oruja poslao i zaslunog
Manuela Urutiju Ljeoa, ali, u stvari, mi smo i sami napravili tako
alostan izbor.
Na tom sastanku postignuti su jo neki dogovori. Pored toga da

Ajdee Santamarija treba da ode u Majami, Luisu Buu je naloeno

da ode u Karakas s preciznim instrukcijama u vezi sa Urutijom.
Karlosu Frankiju je nareeno da ode na Sijeru da preuzme upravu
nad Radiom Rebelde. Kontakti e se uspostavljati radio-vezama
preko Venecuele na osnovu ifara koje je Luis Bu osmislio i koje su
bile u upotrebi sve do zavretka rata.
Kao to se na osnovu dogovora postignutih na ovom sastanku
moe videti, on je bio od prvorazrednog znaaja, najzad su
razreeni konkretni problemi Pokreta. Na prvom mestu, rat e
vojniki i politiki voditi Fidel u svom dvostrukom svojstvu
vrhovnog komandanta svih snaga i generalnog sekretara
organizacije. Sledie se linija Sijere o neposrednoj oruanoj borbi sa
ciljem da ona bude proirena i na druge oblasti i da cela zemlja
njome bude obuhvaena. Na taj nain stavljena je taka na neke
naivne iluzije o revolucionarnim generalnim trajkovima kada
situacija jo nije dovoljno sazrela da bi se na taj nain neto postiglo,
kada prethodni rat jo nema karakteristike valjane pripreme za
dogaaj takvih razmera. Osim toga, Nacionalna direkcija e biti
smetena na Sijeri, ime su objektivno razreeni neki praktini
problemi kod donoenja odluka, problemi koji su pre toga
onemoguavali da Fidel stvarno primeni autoritet koji je ve bio
stekao. U stvari, time je samo potvrena realnost, politika prevlast
ljudi sa Sijere, to proizlazi iz njihove tane pozicije i njihovog
ispravnog tumaenja injenica. Potvrena je osnovanost naih
sumnji kada smo razmiljali o tome da je mogue da snage Pokreta
pretrpe poraz u pokuaju revolucionarnog generalnog trajka, ako
se on izvede onako kako je skiciran na sastanku koji je prethodio 9.
aprilu.
Trebalo je obaviti jo nekoliko vanih zadataka: pre svega odoleti
ofanzivi na pomolu, jer su snage vojske ve formirale obru oko
glavnog bastiona revolucije, a to je komandno mesto Prve kolone,
kojom upravlja Fidel, potom invazija Ravnice, osvajanje centralnih
provincija, i na kraju unitavanje celokupnog vojno-politikog
aparata reima. Bilo nam je potrebno sedam meseci da bismo u

potpunosti obavili te zadatke.

Tih dana najhitnija je bila potreba da se ojaa front na Sijeri i da
se osigura mali bastion koji e moi i nadalje da se obraa Kubi i da
poseje revolucionarno seme u naem narodu. Takoe smo imali
komunikaciju sa inostranstvom i nju je bilo vano odravati.
Nekoliko dana ranije bio sam svedok radijskog razgovora izmeu
Fidela i Husta Karilja, koji je predstavljao grupu sledbenika Monte
Krista, to e rei kandidata za gorile, gde su se nalazili predstavnici
imperijalizma kao sam Kariljo i Barkin. Hustiko je obeavao med i
mleko, ali je traio da Fidel d izjavu kojom e podrati iste
pripadnike vojske. Fidel mu je odgovorio da to nije nemogue, ali da
e naem Pokretu biti teko da shvati jedan takav poziv kada na
narod pada kao rtva vojnika i kada je teko razgraniiti koji su
dobri a koji su loi kada su svi na gomili, te da, ukratko, to ipak nije
izvodljivo. Takoe je razgovarano sa Ljerenom, ini mi se da se toga
seam, i sa Urutijom, da bi se uputio poziv na jedinstvo i da se ne
sprei slamanje krhko grupisanih persona koje su iz Karakasa
pokuavale da kapitalizuju oruani pokret radi sopstvene koristi, ali
koje su ipak predstavljale odraz naeg stremljenja da napolju
steknemo priznanje, te smo utoliko morali da ih sauvamo.
Odmah posle sastanka uesnici su se razili i meni je pripalo da
izvrim nadzor itavog niza oblasti u nastojanju da se uspostave
defanzivne linije s naim malim trupama kako bi se odolelo naletu
vojske, sve dok ne pone zaista snaan otpor u brdovitijim
krajevima od Sijere do Karakasa, gde e biti malobrojne i loe
naoruane grupe Kresensija Pereza, pa sve do oblasti La Botelje ili
La Mese, gde su bile rasporeene snage Ramira Valdesa.
Ova mala teritorija treba da se odbrani sa ne vie od 200
ispravnih puaka kada, nekoliko dana kasnije, otpone ofanziva
obrua i unitenja Batistine vojske.
[Verde olivo, 22. novembra 1964.]

Zavrna ofanziva:
bitka kod Santa Klare
Devetog aprila{20} je s velikim odjekom zabeleen poraz koji ni na
trenutak nije doveo u opasnost stabilnost reima. I ne samo to:
nakon tog traginog datuma, vlada je poela da izvodi trupe i da ih
postepeno razmeta u Orijenteu i da na Sijera Maestri krene u
razaranje. Naa odbrana morala je sve vie da se izvede iz
unutranjosti Sijera Maestre, a vlada je i dalje poveavala broj
pukova koje je postavljala ispred naih poloaja, sve dok tu nije bilo
oko deset hiljada ljudi. S tom silom je zapoeta ofanziva 25. maja u
naselju Las Mersedes, koje je bilo na istureni poloaj.
Tu se pokazala slaba efikasnost boraca Batistine vojske, ali i naih
resursa: dvesta upotrebljivih puaka za borbu protiv deset hiljada
svakojakog oruja bio je to veliki nedostatak. Nai momci su se
hrabro borili tokom dva dana u odnosu jedan prema deset ili
petnaest; borili su se protiv minobacaa, tenkova i avijacije, dok
mala grupa nije bila prinuena da napusti naselje. Tom grupom je
komandovao kapetan Anhel Verdesija, koji e mesec dana kasnije
hrabro poginuti u borbi.
Ve je u to vreme Fidel Kastro primio pismo izdajnika Eulohija
Kantilja, koji je shodno svom politikantskom dranju akrobate, kao
ef operacij neprijatelja, pobunjenikom voi pisao da e se
ofanziva u svakom sluaju izvesti, ali da ovek (Fidel) saeka
ishod bitke. Ofanziva je ila svojim tokom i za dva i po meseca
estokih bitaka neprijatelj je izgubio vie od hiljadu ljudi: to mrtvih,
to ranjenih, to zarobljenih ili u dezerterstvu. Prepustio nam je est
stotina komada oruja, a meu njima jedan tenk, dvanaest
minobacaa, dvanaest mitraljeza sa tronocem, vie od dvanaest
pukomitraljeza i bezbroj automatskog oruja, osim toga i ogromnu
koliinu municije i svakovrsnu opremu, i 450 zarobljenika koji su
predati Crvenom krstu kada su dejstva okonana.

Batistina vojska je iz njih izala slomljene kime, a posebno iz ove

ofanzive na Sijera Maestru, ali jo nije bila pobeena. Borba je
morala da se nastavi. Tada je utvrena zavrna strategija, napad iz
tri pravca: iz Santijago de Kube, pod elastinim obruem; iz Las
Viljasa, odakle treba ja da poem; i iz Pinara del Rija, na drugom
kraju ostrva odakle treba da poe Kamilo Sijenfuegos, sada
komandant Druge kolone nazvane Antonio Maseo, u znak
seanja na istorijsku invaziju velikog voe iz 1895, koji je u svom
epskom pohodu obiao celu teritoriju Kube, a taj pohod je
kulminirao kod Mantue. Kamilo Sijenfuegos nije uspeo da ostvari
drugi deo svog programa jer su ga ratne obaveze i zahtevi primorali
da ostane u Las Viljasu.
Poto su likvidirani pukovi koji su poli na Sijera Maestru i poto
je front vraen na svoj uobiajeni nivo, a nae trupe ojaane i
efektivno i moralno, odlueno je da se zapone mar ka centralnoj
provinciji, Las Viljasu. U vojnoj zapovesti koja mi je izdata
naznaeno mi je da e glavni strateki posao biti u tome da
sistematski budu preseene komunikacije izmeu dva kraja ostrva, a
osim toga, nareeno mi je da uspostavim vezu sa svim politikim
grupama kojih bude bilo na planinskim masivima te oblasti, i data su
mi iroka ovlaenja da se vojno vlada zonom. S takvim
instrukcijama i u nameri da stignemo za etiri dana, krenuli smo u
mar kamionima 30. avgusta 1958, kada nas je nepredviena
okolnost prekinula u planovima: te noi je stigao kamionet sa
uniformama i potrebnim gorivom za vozila koja su ve bila spremna
kada je avionom isto tako stigao kontingent oruja do aerodroma
blizu puta. Avion je primeen u trenutku sletanja iako je bila no.
Aerodrom je sistematski bombardovan od osam uvee do pet ujutru,
kada smo spalili avion kako ne bi pao u ruke neprijatelja ili kako se
bombardovanje ne bi nastavilo i preko dana, s jo gorim ishodom.
Neprijateljske trupe su napredovale ka aerodromu i presrele su
kamionet s gorivom i time smo mi svedeni na obine peake.
Tako smo zapravo otpoeli mar 31. avgusta, bez kamiona i bez
konja, u nadi da emo ih nai poto preemo drum od Manzanilja

do Bajama. I zaista, kada smo ga preli, nali smo dva kamiona, ali
prvog dana septembra i opaki ciklon koji je presekao sve puteve,
osim sredinjeg, jedinog asfaltiranog u tom delu Kube, ime nas je
primorao da odustanemo od prevoza vozilima. Od tog trenutka
trebalo je ii ili na konju ili peice. Bili smo natovareni sa dosta
oruja, jednim minobacaem sa 40 projektila, i svime to je potrebno
za jedan dugi mar i brzo postavljanje logora.
Smenjivali su se dani koji su postajali teki uprkos tome to smo
se nalazili na prijateljskoj teritoriji Orijentea: prelazak poplavljenih
reka, kanali i potoci pretvoreni u reke, mukotrpna borba da nam se
ne skvasi municija, oruje, granate; ostavljanje umornih konja i
traenje novih; beanje u naseljene krajeve kako smo se sve vie
udaljavali od istone provincije.
Hodali smo tekim poplavljenim terenima, trpei napad poasti
komaraca koji su inili asove odmora neizdrljivim, jedui malo i
loe, pijui vodu iz movarnih reka ili jednostavno iz movara. Nai
dani su poeli da se oduuju i postaju zaista uasni. Nedelju dana
nakon polaska iz logora, poto je prela reku Hobabo, koja razdvaja
provincije Kamagvej i Orijente, trupa je bila prilino oslabljena. Ova
reka, kao i sve prethodne i one koje emo kasnije proi, bila je
nadola. Takoe se oseao nedostatak obue meu naim ljudstvom,
mnogi ljudi su ili bosi a peice po blatitima na jugu Kamagveja.
U noi 9. septembra, ulazei u mesto poznato kao La Federal,
naa prethodnica je upala u neprijateljsku zasedu, i tom prilikom su
poginula dva dragocena druga, ali najalosnije je bilo to to su nas
neprijateljske snage lokalizovale i nisu nam nadalje dale predaha.
Nakon krae bitke savladan je mali tamonji garnizon, odakle smo
poveli etiri zarobljenika. Trebalo je da sada mariramo veoma
oprezno jer je avijacija ve znala kuda se otprilike kreemo. Tako
smo dan-dva kasnije stigli u mesto poznato kao Laguna Grande,
pridruivi se Kamilovim snagama, koje su bile mnogo bolje
opremljene nego nae. Ovaj kraj zasluuje da bude upamen po
neverovatnom broju komaraca, zbog ega nismo uopte mogli da se
odmorimo bez zatitnih mrea, a njih nisu svi imali.

To su dani iscrpljujuih mareva kroz nepregledna prostranstva

u kojima je bilo samo vode i blata. Mi gladni, edni, a jedva da se
moglo napredovati jer su noge teke kao olovo, a i oruje je
neobino otealo. I dalje se probijamo sa boljim konjima koje nam
Kamilo ustupa kada on uzima kamione, ali moramo da ih napustimo
u blizini centra Makarenja. Terenci koje je trebalo da nam poalju
nisu stigli, pa smo sami krenuli pomalo nasumice. Naa prethodnica
sudara se s neprijateljskom straom na mestu zvanom Kuatro
Kompanjeros, te poinje iznurujua bitka. U zoru smo uz velike
napore uspeli da okupimo veliki deo trupe na najveem brdskom
grebenu u kraju, ali je vojska nadirala sa strana pa smo morali da se
estoko borimo kako bismo omoguili prolaz nekih naih trupa koje
su zaostajale idui eleznikom prugom kroz brdo. Avijacija nas je
tada lokalizovala pa su osmatraki avioni B-26, C-46 i C-3, kao i mali
avioni, zapoeli bombardovanje na povrini ne veoj od 200 metara
po duini. Posle svega smo se povukli ostavljajui jednog poginulog
od bombe i vodei nekoliko ranjenika, a meu njima i kapetana
Silvu, koji je izveo ostatak invazije iako mu je rame bilo slomljeno.
Prizor koji se video sutradan bio je manje bedan jer su se pojavili
neki drugova koji su zaostali za nama pa smo uspeli da skupimo
celu trupu, sa izuzetkom deset ljudi koji su produili da se pripoje
Kamilovoj koloni i sa njome stignu do severnog fronta provincije Las
Viljas, u Jagvahaju.
Uprkos tekoama, nikada nam nije ponestala pomo seljaka.
Uvek bismo nali nekoga ko bi nam posluio kao vodi po
nepoznatom terenu, ili ko bi nam dao neophodnu hranu da bismo
nastavili put. Naravno, nije to bila jednoduna podrka celog naroda
u Orijenteu, no ipak, uvek bi nam neko pomogao. Ponekad bismo
bili prijavljeni, samo to proemo kroz neko imanje, ali to nije bilo
zbog direktne akcije seljatva protiv nas, nego zbog uslova ivota
koji te ljude pretvaraju u robove vlasnika imanja pa su, u strahu da
e ostati bez sredstava za goli ivot, gazdi javljali da prolazimo tuda,
a onda bi se gazda ve potrudio da to veselo dojavi vojnim vlastima.
Jedno popodne na svom poljskom radiju smo uli izvetaj

generala Fransiska Tabernilje Dolza, koji je u to vreme, sa onom

tipinom nadmenou nasilnika, najavljivao unitenje hordi kojima
rukovodi e Gevara. On je iznosio itav niz podataka o poginulima,
ranjenima, imenima naih pripadnika sve to na osnovu podataka
iz naih raneva koje su zaplenili nakon onog uasnog okraja s
neprijateljom nekoliko dana ranije. Sve to je bilo pomeano s lanim
podacima o etvi Vrhovnog taba vojske. Lana vest o naoj pogibiji
izazvala je meu ljudstvom radost. Meutim, i pesimizam je
postepeno uzimao maha: glad i e, premor, i oseaj nemoi pred
neprijateljskim snagama koje su se sve vie stezale oko nas, a
naroito uasna bolest stopala koju seljaci zovu mazamora, a od koje
i najmanji korak prerasta u nesnosno muenje bili su pretvorili
nae vojnike u vojsku senki. Teko je bilo napredovati, veoma teko.
Svakim danom se pogoravalo fiziko stanje nae trupe, a i hrana:
jedan dan bi je bilo, drugog dana ne, treeg moda, ali to nikako nije
doprinosilo smanjivanju jada koji smo tada morali da izdrimo.
Proveli smo najtee dane opkoljeni u blizini centra Baragve, u
smrdljivim movarama, bez kapi vode za pie, neprekidno izloeni
napadima avijacije, bez ijednog konja koji bi mogao da najnemonije
prevede preko nenastanjenih barutina. Obua je bila potpuno
unitena usled izjedajueg dejstva muljave vode mora, dok je bunje
dodatno ranjavalo bose noge. Naa situacija je zaista bila alosna
kad smo na jedvite jade izali iz obrua Baragve i stigli do uvenog
puta HukaroMoron, do mesta od istorijskog znaaja jer je tu bilo
poprite krvavih borbi izmeu rodoljuba i panaca u ratu za
nezavisnost. Mi nismo imali vremena da se bar malo oporavimo jer
su nas kie i klimatske nepogode, pored neprijateljskih napada ili
vesti o njegovom prisustvu, opet gonile na mar. Trupa je bila sve
umornija i obeshrabrenija. Meutim, kada je situacija bila
najnapetija, kada sam samo putem psovki, preklinjanja, i svake vrste
podvikivanja uspevao da teram te iscrpljene ljude da hodaju, samo
jedan prizor u daljini ozario je njihova lica i uneo novi duh u gerilu.
Taj prizor je bio plava mrlja prema zapadu, plava mrlja planinskog
masiva Las Viljasa koji su nai ljudi tada prvi put ugledali.

Od tog trenutka iste ili sline tekoe izgledale su nam

podnoljivije i sve je delovalo lake. Izbegli smo poslednji obru
preplivajui reku Hukaro, koja razdvaja provincije Kamagvej i Las
Viljas, pa je ve izgledalo da nas neto novo obasjava.
Dva dana kasnije bili smo u srcu planinskog venca TrinidadSankti Spiritus, na sigurnom, spremni da otponemo drugu etapu
rata. Predah je potrajao dva dana jer smo odmah morali da
nastavimo svoj put i pripremimo se da spreimo odravanje izbora
zakazanih za 3. novembar. U planinski predeo Las Viljasa stigli smo
16. oktobra. Vreme je bilo kratko, a posao ogroman. Kamilo je
ispunjavao svoj zadatak na severu sejui strah meu reimskim
ljudima.
Poto smo prvi put stigli na planine Eskambraja, na zadatak je
bio precizno definisan: treba ometati vojni aparat diktature, naroito
u pogledu njegovih komunikacija. A kao neposredni zadatak, treba
spreiti odravanje izbora. Ali posao je bio teak zbog kratkog
vremena koje je preostajalo, kao i zbog nepovezanosti meu
revolucionarnim faktorima, to se odrazilo kroz unutranje
razmirice koje su skupo plaene, ak i ljudskim ivotima.
Trebalo je da napadnemo oblinja naselja da bismo spreili
glasanje pa je razraen plan da se to izvede istovremeno u
gradovima Kabaigvan, Fomento i Sankti Spiritus, u bogatim
ravnicama sredinjeg dela ostrva, dok je mala kasarna u brdima
kod Gvinije de Mirande savladana, a potom napadnuta i ona kod
Banaoa, sa slabim rezultatom. Pre 3. novembra, kada su zakazani
izbori, bilo je neuobiajenog posla na sve strane: svuda su se nae
kolone mobilizovale, ime su gotovo u potpunosti onemoguile da
glasai dou do glasakih mesta u tim oblastima. Trupe Kamila
Sijenfuegosa, u severnom delu provincije, spreile su izbornu farsu.
Uopteno govorei, od transporta Batistinih vojnika pa do prenosa
robe, sve je bilo obustavljeno.
U Orijenteu praktino nije ni bilo glasanja, u Kamagveju je
izlaznost bila neto vea, a u zapadnom delu, uprkos svemu,
oigledna je bila narodna uzdranost. Ta uzdranost je postignuta

spontano u Las Viljasu, poto inae nije bilo vremena da se

sinhronizovano organizuje pasivni otpor masa uz delovanje gerile.
U Orijenteu su se smenjivale bitke na Prvom i Drugom frontu,
mada takoe i na Treem, i s Devetom kolonom Antonio Giteras
uporno je vren pritisak u Santijago de Kubi, glavnom gradu
provincije. Sa izuzetkom optinskih prvaka, vlada vie nita nije
imala u Orijenteu.
Uz to, situacija u Las Viljasu je postajala veoma ozbiljna zbog
pojaanih napada na puteve i veze uopte. Kad smo stigli na
odredite, promenili smo nain borbe u gradovima u celini, jer smo
neverovatno brzo prebacili najbolje gradske aktiviste u logor za
obuku kako bi dobili instrukcije o sabotaama koje su se u gradskim
zonama pokazale delotvornim.
Tokom novembra i decembra 1958. postupno smo zatvorili sve
drumove. Kapetan Silva je sasvim blokirao put od Trinidada do
Sankti Spiritusa, a centralni put ostrva teko je oteen kada je
prekinut most na reci Tuiniku, iako nije do kraja poruen. Centralna
eleznica je preseena na nekoliko mesta: june deonice je prekinuo
Drugi front, dok su severne deonice presekle trupe Kamila
Sijenfuegosa, ime je ostrvo bilo podeljeno na dva dela. Orijente je,
kao zona najveih potresa, samo iz vazduha i s mora mogao da
prima vladinu pomo, i to sve neujednaenije. Simptomi raspadanja
neprijatelja su se uveavali.
U Eskambraju je bio potreban izuzetno intenzivan rad na
revolucionarnom jedinstvu, jer je tu bila grupa kojom je rukovodio
komandant Gutijerez Menojo (Drugi nacionalni front Eskambraja),
druga grupa Revolucionarnog direktorijuma (pod rukovodstvom
komandanata Faura omona i Rolanda Kubele), pa jo jedna manja
grupa Autentine organizacije (OA), pa jo jedna grupa Socijalistike
narodne partije (pod Toresovom komandom), i mi: znai, pet
razliitih organizacija pod takoe razliitim komandama a u istoj
provinciji. Nakon podrobnih razgovora koje sam morao da obavim s
njihovim voama, dolo se do niza zajednikih sporazuma pa je
moglo da se pristupi obrazovanju manje-vie zajednikog fronta.

Od 16. decembra sistematski prekidi mostova i svake druge

komunikacije doveli su diktaturu u veoma teak poloaj kod
odbrane svojih isturenih delova pa ak i samih mesta na centralnom
drumu. U zoru tog dana poruen je most na reci Falkon, na
glavnom drumu, i praktino su onemoguene veze izmeu Havane
i gradova na istoku Santa Klare, glavnog grada Las Viljasa, kao i sa
nizom naselja koje su nae snage opkolile i napadale, a od njih je
najjunije bilo naselje Fomento. Zapovednik grada je uspeo manjevie efikasno da se brani tokom nekoliko dana, ali uprkos napadu
avijacije protiv nae Pobunjenike vojske, demoralisane trupe
diktature nisu stizale u pomo svojim drugovima. Shvatajui da je
svaki otpor uzaludan, predali su se, i vie od sto puaka je prelo u
redove oslobodioca.
Ne ostavljajui neprijatelju vremena da predahne, odluili smo
da odmah paraliemo glavni drum pa je 21. decembra izveden
istovremeni napad na Kabaigvan i Gvajos pored pomenutog druma.
Za nekoliko sati ovo poslednje naselje se predalo, a dva dana kasnije
i Kabaigvan, sa svojih 90 vojnika. (Predaja kasarni bila je utvrena
na osnovu politikog dogovora da garnizon bude puten na slobodu
pod uslovom da napusti osloboenu teritoriju. Na taj nain vojnici
su bili u prilici da predaju oruje i da se spasu.) U Kabaigvanu se jo
jednom pokazala neefikasnost diktature koja nijednog trenutka nije
peadijom pritekla u pomo opkoljenima.
Kamilo Sijenfuegos je napadao severni deo Las Viljasa, gde je
zauzeo itav niz naselja, dok je istovremeno postavljao obru oko
Jagvahaja, poslednjeg mesta gde je jo bilo trupa tiranije pod
rukovodstvom kapetana kineskog porekla, koji je jedanaest dana
pruao otpor spreavajui kretanje revolucionarnih trupa u toj
oblasti, dok su nae snage kroz glavni drum ve napredovale prema
glavnom gradu, Santa Klari.
Kad je pao Kabaigvan, odluili smo da u saveznitvu s ljudima iz
Revolucionarnog direktorijuma napadnemo Plasetas, mesto koje se
predalo nakon svega jednog dana borbe. Poto smo zauzeli Plasetas,
brzim delovanjem smo oslobodili Remedios i Kaibarijen na severnoj

obali, pri emu je Kaibarijen vana luka. Slika dogaaja je postajala

sve tmurnija za diktaturu, jer je pored neprekidnih pobeda koje su
postizane u Orijenteu, Drugi front Eskambraja savladavao male
garnizone i Kamilo Sijenfuegos je kontrolisao sever.
Kada se neprijatelj povukao iz Kamahuanija bez otpora, bili smo
spremni za definitivni napad na glavni grad provincije Las Viljas.
(Santa Klara je centar sredinje ravnice ostrva, sa 150.000
stanovnika, eleznikim vorom i komunikacijama sa celom
zemljom.) Grad je okruen manjim ogoljenim brdima koje je
prethodno drala diktatura.
U asu napada nae snage su znatno poveale svoje naoruanje,
gospodarili smo razliitim takama i raspolagali tekim orujem iako
nismo imali municiju. Imali smo minobaca bez projektila, a morali
smo da se borimo protiv desetine tenkova, ali takoe smo znali da
ukoliko elimo da postignemo uspeh u borbi, moramo da stignemo
do naseljenih etvrti grada, gde je tenkovima efikasnost znatno
umanjena.
Dok su se trupe Revolucionarnog direktorijuma starale da
zaposednu kasarnu br. 31 Seoske andarmerije, mi smo opkoljavali
gotovo sva bitnija mesta Santa Klare. Mada smo prvenstveno
usmeravali svoju borbu protiv branilaca oklopnog voza na prilazu
puta prema Kamahuaniju, a to su poloaji koje je vojska uporno
branila, mi smo raspolagali sjajnom ekipom s obzirom na svoje
mogunosti.
Dvadeset devetog decembra zapoeli smo borbu. U prvom
trenutku univerzitet je posluio kao operativna baza. Posle smo
uspostavili komandni punkt blizu centra grada. Nai ljudi su se tukli
protiv trupa oslonjenih na oklopne jedinice i uspevali su da ih teraju
u bekstvo, ali mnogi od njih su ivotima platili svoju odvanost pa
su mrtvi i ranjenici poeli da pune improvizovana groblja i bolnice.
Seam se epizode koja oslikava kakav je bio duh naih snaga tih
poslednjih dana borbe. Ja sam prekoreo vojnika zato to je spavao u
jeku bitke pa mi je odgovorio da su mu oduzeli oruje jer mu se oteo
jedan pucanj. Svojom uobiajenom odsenou rekao sam mu:

Nai drugu puku tako to e bez oruja otii na prvu borbenu

liniju, ako si u stanju to da uradi. U Santa Klari, bodrei ranjenike
u bolnici Sangre, jedan od njih, na samrti, dotakao mi je ruku i
rekao: Seate li se, komandante? Poslali ste me da potraim oruje
u Remedios... I ovde sam ga dobio. Bio je to onaj borac kome se
omakao pucanj i koji je nekoliko minuta kasnije umro, a delovao mi
je zadovoljan to je pokazao hrabrost. Takva je naa Pobunjenika
vojska.
Padine Kapira bile su i dalje neosvojive, i tamo smo se borili
itavog dana tog 30. decembra, postepeno osvajajui i razliita mesta
u gradu. Tada su ve bile preseene veze izmeu centra Santa Klare
i oklopnog voza. Oni koji su se nalazili u njemu, shvatajui da su
opkoljeni na padinama Kapira, pokuali su da pobegnu eleznikom
prugom i s dragocenim tovarom su upali u raskrsnicu koju smo
prethodno mi rasturili, tako da je lokomotiva ispala iz ina zajedno s
nekoliko vagona. Povela se tada veoma zanimljiva borba kojom su
ljudi isterivani iz oklopnog voza dejstvom molotovljevih koktela.
Ljudi su bili dobro pokriveni iako su se spremali da se bore samo iz
daljine, sa svojih pogodnih poloaja protiv praktino nenaoruanog
neprijatelja, poput kolonizatora severnoamerikih Indijanaca.
Upravo zbog neprobojnog lima, voz se pretvarao u pravu penicu
za vojnike opkoljene ljudima koji su iz neposredne blizine i iz
drugih vagona bacali flae zapaljenog benzina. Za nekoliko sati cela
kompozicija se predala, sa svoja 22 vagona, protivavionskim
topovima, protivavionskim mitraljezima i basnoslovnim koliinama
municije (basnoslovnim, naravno, u odnosu na ono ime smo mi
raspolagali.)
I elektrana je osvojena kao i ceo severozapadni deo grada, pa je u
etar puten proglas da je Santa Klara gotovo u potpunosti u posedu
revolucije. U tom proglasu koji sam dao kao vrhovni komandant
oruanih snaga Las Viljasa, seam se da mi je pripala tuna dunost
da narodu Kube predoim pogibiju kapetana Roberta Rodrigeza
zvanog El Vakerito, oveka niskog rasta i malog broja godina, voe
tzv. Samoubilakog voda, koji se hiljadu i jedan put poigrao smru u

borbi za slobodu. Samoubilaki vod je bio primer revolucionarnog

morala, i u njemu su bili samo odabrani dobrovoljci. Meutim, kad
god bi neko poginuo a to bi se desilo u svakoj bici prilikom
odabiranja novog kandidata, oni koji bi otpali pravili su bolne scene
koje su nekada dovodile i do neutenog plaa. Bilo je neobino
videti prekaljene i plemenite ratnike kako u mladosti ale, ronei
gorke suze, to im nije pripala ast da budu na prvoj liniji borbe i
smrti.
Posle je pala policijska stanica i predala tenkove koje je branila, i
u brzom sledu dogaaja komandantu Kubeli i naim snagama su
predati kasarna br. 31, zatvor, sud, palata Provincijske vlade i hotel
Grand, odakle su sa desetog sprata snajperisti pucali takorei do
kraja bitke.
U tom trenutku jedino se kasarna Leonsio Vidal nije predala, a
to je najvee utvrenje u sredinjem delu ostrva. Ali ve 1. januara
1959. bilo je simptoma rastue slabosti meu odbrambenim
snagama. U zoru tog dana poslali smo kapetane [Antonija] Nunjez
Himeneza i Rodrigeza de la Vegu da paktiraju predaju kasarne.
Vesti su bile protivrene: Batista je tog dana pobegao i tako je
obezglavljeno rukovodstvo Oruanih snaga. Naa dva delegata su
uspostavila radio-vezu s Kantiljom, da mu ponude uslove predaje,
ali ovaj je smatrao da nije mogue da ih prihvati jer je to bio
ultimatum a on je bio lan rukovodstva vojske, shodno preciznim
instrukcijama lidera Fidela Kastra. Odmah smo kontaktirali Fidela,
da mu prenesemo novosti, ali smo mu isto tako izneli svoj stav o
izdajnikom dranju Kantilja, to se potpuno podudaralo s njegovim
miljenjem. (U tim odluujuim trenucima Kantiljo je dozvolio da
pobegnu svi visoki zvaninici Batistine vlade, a njegovo ponaanje je
bilo tim alosnije ako se uzme u obzir da je to oficir koji je imao
kontakt s nama i za koga smo smatrali da je astan vojnik.)
Sledei rezultati su optepoznati: Kastrovo odbijanje da prizna
Kantiljov autoritet; Fidelova naredba da se krene u pohod na grad
Havanu; pukovnik Barkin zaposeda Glavni tab vojske posle izlaska
iz zatvora u Isli de Pinesu; zaposedanje kampa Kolumbija pod

rukovodstvom Kamila Sijenfuegosa te utvrenja Kabanje dejstvom

nae Osme kolone, i konano ustolienje, za nekoliko dana, Fidela
Kastra kao premijera privremene vlade. Sve to pripada aktuelnoj
politikoj istoriji zemlje.
Sada smo u poziciji kada vie nismo tek puki inioci nacije; sada
predstavljamo nadu ustanike Amerike. Sve oi i oi velikih
tlaitelja i oi onih ispunjenih nadom uprte su u nas. Od stavova
koje budemo zauzimali ubudue, od nae sposobnosti da reimo
bezbroj problema, u velikoj meri zavisi razvoj narodnih pokreta u
Americi, i svaki korak koji budemo pravili bie pomno praen
sveprisutnim pogledom velikog poverioca i optimistinim oima
nae brae u Americi.
vrsto na zemlji, prionuli smo na posao da ostvarujemo prva
revolucionarna dela, suoavajui se s prvim tekoama. Ali, koji je
sutinski problem Kube, ako ne onaj isti koji ima cela Amerika, onaj
isti koji ima ogromni Brazil, sa svojim milionima kvadratnih
kilometara, s tom udesnom zemljom koja po sebi predstavlja ceo
jedan kontinent. Monokultura. Na Kubi smo robovi eerne trske,
pupane vrpce koja nas vezuje za veliko trite na severu. Moramo
da poljoprivrednu proizvodnju diverzifikujemo, da podstiemo
industriju i da garantujemo da e nai poljoprivredni i rudarski
proizvodi, kao i u doglednoj budunosti naa industrijska
proizvodnja, biti usmereni na trita koja nam budu najvie
odgovarala, a preko naih sopstvenih prevoznika.
Prva velika vladina bitka bie agrarna reforma, koja e biti
odvana i celovita ali i fleksibilna: unitie zemljoposedniki sistem
na Kubi, ali ne i kubanska proizvodna sredstva. Bie to bitka koja e
dobrim delom upiti snagu naroda i vlade tokom predstojeih
godina. Zemlja e se besplatno razdeliti seljacima, a platie se
onome koji pokae da je potenim putem doao do njenog poseda, s
bonovima za otkup na dugi rok. Ali e se isto tako pruiti tehnika
pomo seljaku, obezbedie se trita za prodaju poljoprivrednih
proizvoda. Proizvodnja e biti usmerena shodno irokom
nacionalnom shvatanju iskoriavanja svih potencijala a u

saglasnosti s velikom bitkom za agrarnu reformu, kako kubanskoj

industriji u povoju uskoro bude omogueno da se takmii sa
udovinim industrijama zemalja gde je kapitalizam dosegao svoj
najvii stupanj. Uporedo sa stvaranjem novog unutranjeg trita
koje e obezbediti agrarna reforma, i raspodelom novih proizvoda
shodno potrebama trita u zaetku, ukazae se potreba da se
izvezu i neki drugi proizvodi, pa e biti neophodan i odgovarajui
instrument kako bi ti proizvodi mogli da stignu u sve krajeve sveta.
Taj instrument e biti trgovaka flota koju ve predvia Zakon za
pomorsko unapreenje.
S tim osnovnim orujem, mi Kubanci emo otpoeti bitku za
potpuno osloboenje teritorije. Svi znamo da to nee biti lako. Ali
smo svi svesni ogromne istorijske odgovornosti Pokreta 26. jul,
kubanske revolucije, i uopte nacije, da bi se postavio primer za sve
narode Amerike koje ne smemo da izneverimo.
Nai prijatelji nepokorenog kontinenta mogu biti uvereni da
emo se mi, ako bude potrebno, boriti do poslednje ekonomske
posledice po svoje postupke, pa ako borba potraje, mi emo se boriti
do poslednje kapi pobunjenike krvi, kako bi ova zemlja postala
jedna suverena republika sa istinskim atributima kao to su srean
narod, demokratski i bratski nastrojen prema svojoj brai u Americi.
[Zavrni odlomak lanka Revolucija koja poinje
objavljenog u asopisu O Kruzeiro
16. juna i 16. jula 1959.]

DODACI

Fidelu Kastru
(o invaziji)
3. septembar 1958
Fidele,
Piem ti sred ravnice, bez aviona, s relativno malo komaraca i
bez mogunosti da jedem samo zbog brzog tempa mara. Ukratko
u te izvestiti: krenuli smo nou 31. avgusta, sa etiri konja, poto
nije bilo mogue da krenemo kamionima jer su Magadanu zaplenili
sve gorivo a pribojavali smo se i zasede u Hibakoji. Tuda smo proli
bez novosti, andarmerija je napustila to mesto, ali smo mogli da
napredujemo jo samo nekoliko milja, pa smo prespavali na malom
brdskom grebenu s druge strane druma. Preporuujem da se osnuje
stalni vod u Hibakoji kako bi omoguio snabdevanje iz te zone, za
sada pod prilinom kontrolom. Prvog septembra smo preli drum i
zaplenili tri vozila, koja su se uasno esto kvarila pa smo nekako
ipak stigli do imanja Kajo Redondo, gde smo proveli dan dok se
uragan pribliavao. Pripadnici andarmerije, njih etrdeset, primakli
su se blizu, ali povukli su se bez borbe. Nastavili smo kamionima uz
pomo etiri traktora, ali je bilo nemogue pa smo morali da ih se
odreknemo do narednog dana, 2. septembra, kada smo nastavili
peice s nekoliko konja i tako stigli do obala reke Kauto, koju uvee
nismo uspeli da preemo jer je bila izuzetno nabujala. Preli smo je
preko dana i za to nam je bilo potrebno osam sati, a te noi smo
krenuli iz pukovnikove kue kako bismo sledili predvieni put.
Nemamo konje, ali moi emo da ih nabavimo u putu i nameravam
da stignem do podruja ratnih dejstava koje mi je povereno, tako to
e ljudi biti na konjima. Ne moe se tano proraunati vreme koje e
mi za to biti potrebno zbog niza tekoa koje iskrsavaju po ovim
zamrenim putevima. Nastojau da te i dalje izvetavam kako bi bio
informisan o ljudima koje budemo sreli. Odavde za sada

preporuujem samo dvojicu: Pepina Magadana, koji ima svoje

nedostatke ali je zadivljujue efikasan, i kome se moe poveriti
snabdevanje robom i novcem, i Konsepsiona Rivera, koji je po svoj
prilici ozbiljan ovek.
Za sada nita vie. Veliki zagrljaj za daleki svet koji se jedva
nazire na vidiku.

8. septembar 1958
1.50 h
Posle iscrpljujuih nonih mareva najzad ti piem iz Kamagveja,
bez neposrednih izgleda da ubrzam mar kojim se u proseku
prevaljuje tri do etiri milje dnevno, pri emu je samo pola ljudstva
na konjima, i to bez sedala. Kamilo je u blizini pa u ga ovde
saekati, kod plantae pirina Bartles, ali on jo nije stigao. Ravnica
je velianstvena; nema tako mnogo ni komaraca, nijedna kaciga nije
viena, a avioni deluju kao bezazleni golubovi; sa mnogo smetnji
Radio Rebelde se uje dalje od Venecuele.
Sve ukazuje na to da pripadnici andarmerije ne ele rat, kao ni
mi. Moram ti priznati da se bojim povlaenja sa 150 neiskusnih
regruta kroz ove nepoznate oblasti, ali oruana gerila od 30 ljudi
moe uda da uini u kraju i da izazove revoluciju. Uzgred, ja sam
postavio osnove za jedan sindikat proizvoaa pirina u Leoneru i
porazgovarao sam o porezu, ali ta ideja nije primljena nikako. Ne
znai da se kapituliralo pred gazdama, ali mislim da je namet
preveliki. Rekao sam im da bi o tome moglo da se razgovara pa da
e to biti za narednu plantau koja padne. ovek drutvene svesti
moe uda da napravi u ovom kraju, a ima i dovoljno brda za
skrivanja. O svojim buduim planovima ne mogu nita da ti kaem
jer ih ni ja ne znam. To pre zavisi od posebnih okolnosti, kao sada
kada ekamo na neke kamione da vidimo hoemo li se osloboditi
konja, koji su savreni za Maseovo preavionsko doba, ali koji su i

previe vidljivi iz vazduha. Da nije zbog konjice, mogli bismo da

hodamo danju potpuno spokojno. Blato i voda su svuda okolo a
fidelovske poruke koje sam morao da upuujem kako bismo stigli sa
ispravnim minobacaima isto su filmske. Morali smo da preplivamo
nekoliko potoka uz ogroman napor ali trupa se dobro dri, mada
kaznena eta ve deluje svom snagom i obeava da bude ona
najpotpunija u koloni. Sledei izvetaj e dobiti putem vazdunih
talasa, ako je mogue, iz Kamagveja. Nita vie od bratskog zagrljaja
onima na Sijera Maestri, koja se vie ne vidi.

13. septembar 1958

21.50 h
Posle nekoliko tekih dana, jo uvek ti piem iz Kamagveja, gde
smo danas umalo proli kroz najopasniji deo ili barem jedan od
najopasnijih na naem putu. Preksino je Kamilo uz dosta tehnikih
tekoa ve preao, ipak, bez vojnih problema. Od poslednjeg
izvetaja koji sam ti podneo desile su se neke neprijatnosti, jer uz
promaaj terenaca, upali smo u jednu zasedu na imanju Remihija
Fernandeza u Federalu, i tom prilikom je poginuo dobri kapetan
Markos Borero. Savladali smo straare kojih je bilo osam, od ega
smo ubili trojicu a etvoricu zarobili i zadrali ih dok nismo nali
priliku da ih pustimo; jedan je pobegao. Stiglo je 60 andarma, i po
savetu Kamila, koji je bio blizu, mi smo se povukli gotovo bez borbe,
ali smo izgubili jo jednog oveka, Dalsija Gutijereza, sa Sijere.
Erman je lake ranjen u nogu, a Enrikito Asevedo malo ozbiljnije
u obe ruke. Istakli su se pomenuti Asevedo, kapetan Anhel Frijas i
porunik Roberto Rodrigez Vakerito. Kasnije su opet pokuali da
napreduju pa smo presreli jedan kamion, ali samo sa etiri svoja
oveka u zasedi, i barem dvojicu ubili. Povukli smo se na Federal i
ubrzo otili vodei Enrikea radi leenja, sutradan su B-26 krenuli u
mitraljiranje. Kamilo je mogao da ide bre, a mi ekamo na kamione
koje sam naredio da se zaplene.

Ovde se deavaju veoma udne stvari koje ukazuju na preku

potrebu da to pre doe iskusni voa. Nipoto ne mora da ima vie
od 30 naoruanih ljudi, ali ovde moe da prikupi sve to nae za
shodno, u svakom pogledu. Treba poraditi u oblasti Naboas, gde se
primeuje povoljna klima oko centra Fransiska. Tu je i brdo koje se
prostire od Santa Kruza do Santa Beatriza, zgodno za toliki broj
ljudi. Oni moraju da prate ta radi direkcija u Kamagveju jer svima
obeavaju prikljuenje pa nas opkoljavaju nenaoruani ljudi koji
trae da ih primimo. Raspitao sam se o ludaku, i ovek stvarno pati
od jezive ratne psihoze.
Ovde ima jo mnogo drugih problema koje bih eleo da podelim
s tobom, ali nemam vremena za to. Moram ve da poem. Kau da
ima puno straa na putu, ali dok ti ovaj izvetaj stigne, ti e ve i na
drugi nain biti obaveten.

Greh revolucije
Revolucije, te korenite i ubrzane drutvene promene sazdane od
okolnosti, nikad, skoro nikad, ili moda nikad nisu dovedene do
zrenja niti su nauno predviene u svojim pojedinostima. Sazdane
od strasti, od improvizacije ljudi u borbi za drutvenu pravdu, nisu
nikada savrene. Ni naa nije bila. Poinila je greke i neke od tih
greaka se skupo plaaju. Danas nam se otkriva jedna koja nije imala
posledice, ali koja pokazuje koliko je tano kad se u narodu kae
sila Boga ne moli, kao i ona druga poslovica, nije kako je reeno
nego kako je sueno.
Kada su napaene trupe invazije, izranjavljenih nogu,
raskrvavljenih i obolelih usled gljivica, odravajui netaknutom
samo veru, nakon etrdeset i pet dana mara stigle do okoline
Eskambraja, do njih je stiglo jedno neobino pismo. Njega je
potpisao komandant Karera i u njemu je reeno da kolona
Revolucionarne vojske, kojom ja komandujem, ne moe da se penje
na Eskambraj ako se ne razjasni zato bi ila, te da pre penjanja
treba da zastanem da to objasnim. Da stanemo u ravniarskom
podruju, u uslovima u kojima smo se nalazili, pod pretnjom
svakodnevnog obrua, iz kojeg moemo da se izvuemo samo
brzinom kretanja! To je bila sutina dugog i uvredljivog pisma.
Produili smo dalje, zaueni, ak i povreeni, jer se tome nismo
nadali od onih koji su govorili da su nai saborci, ali smo bili odluni
da svako pitanje reimo izvravajui izriita nareenja vrhovnog
komandanta Fidela Kastra, koji je jasno naloio da se poradi na
jedinstvu svih boraca. Stigli smo do Eskambraja i ulogorili se blizu
vrha zvanog Obispo, koji se vidi iz Sankti Spiritusa, i na njemu
postoji jedan krst. Tamo smo uspeli da postavimo svoj prvi logor, i
odmah smo krenuli da se raspitamo o kui u kojoj je trebalo da nas
saeka najcenjeniji proizvod kod gerilca: cipele. Cipel nije bilo; njih
su odnele snage Drugog fronta Eskambraja, iako je do njih dola
organizacija Pokreta 26. jul. Sve je mirisalo na oluju. Meutim,

uspeli smo da ostanemo pribrani, da porazgovaramo s nekim

kapetanom, za koga smo posle saznali da je ubio etvoricu narodnih
boraca koji su hteli da zauzmu mesto u revolucionarnim redovima
Pokreta 26. jul naputajui Drugi front, pa smo imali razgovor,
nikako prijateljski, ali ni zakukuljen, s komandantom Karerom. Ovaj
je ve bio popio pola flae neeg alkoholnog, to je inae bila
polovina njegovog dnevnog sledovanja. Lino nije bio tako drzak i
agresivan kao u pismu od pre nekoliko dana, ali se nazirao
neprijatelj.
Posle smo upoznali komandanta Penju, uvenog u kraju zbog
lova na krave seljaka, koji nam je strogo zabranio da napadnemo
Gvinija de Mirandu jer narod pripada njegovom podruju. Kad mu
je predoeno da podruje pripada svima, da se valja boriti i da mi
imamo vie naoruanja i boljeg, kao i veeg i boljeg iskustva,
jednostavno nam je rekao da je na minobaca isto to i dvesta
puaka i da dvesta puaka pravi istu rupu kao i minobaca. Bio je
izriit. Bilo je predvieno da Drugi front zaposedne Gvinija de
Mirandu pa mi nismo smeli da napadnemo. Naravno da nismo
posluali, ali smo znali da se nalazimo pred opasnim saveznicima.
Nakon niza otimaina, ije bi nabrajanje iziskivalo mnogo
vremena, a gde je nae strpljenje stavljeno na probu bezbroj puta, pa
smo izdrali i vie nego to treba, shodno pravednoj kritici druga
Fidela, uspostavljen je status kvo kojim nam je bilo dozvoljeno da
izvedemo agrarnu reformu u celoj oblasti u nadlenosti Drugog
fronta, samo ako se njima dozvoli da naplate dabine. Naplaivanje
dabina, to je bila lozinka!
Pria je duga. Mi smo tokom neprekidne i krvave borbe zauzeli
glavne gradove zemlje, a imali smo dobre saveznike u
Revolucionarnom direktorijumu, iji su ljudi, u manjem broju a i
manjeg iskustva, ipak dali sve od sebe da doprinesu zajednikom
uspehu. Prvog januara Revolucionarna komanda je traila da sve
borbene trupe budu stavljene pod moju komandu u Santa Klari. Po
reima njihovog voe Gutijereza Menoja, Drugi nacionalni front
Eskambraja odmah je prelazio pod moju komandu. Nije bilo

nikakvih problema. Izdali smo tada instrukciju da se saeka na nas

jer je trebalo da reimo neka graanska pitanja u prvom velikom
gradu to smo ga osvojili.
Tih dana je bilo teko drati stvari pod kontrolom i dok smo to
shvatili, Drugi front je herojski ve bio uao, za Kamilom
Sijenfuegosom, u Havanu. Pomislili smo da je to neki manevar da bi
delovali mono, da bi neto zauzeli ili da bi podstakli neku stvar. Mi
smo ga ve upoznali, ali iz dana u dan smo ga jo bolje upoznavali.
Oni su zaista zauzeli najvanije strateke poloaje shodno svom
mentalitetu... Nakon nekoliko dana ve je stizao prvi raun hotela
Kapri sa Fleitasovim potpisom: 15.000 pesa potroeno je na jelo i
pie aice iardija.
Kad je doao as dodele vojnih inova, gotovo stotinak kapetana i
dobar broj komandanata nadao se unosnim dravnim poslovima,
osim toga veliko i probrano jezgro ljudi koje su nerazdvojni
Menojo i Fleitas isturali u prvi plan, oekivalo je itav niz poloaja u
dravnom aparatu. Nisu to bila previe plaena mesta, ali ipak, sva
ta mesta imala su jedno obeleje: bila su to mesta odakle je mogla da
se potkrada predrevolucionarna uprava. Sva mesta finansijskih
inspektora, sakupljaa poreza, sva mesta kuda novac tee i prolazi
kroz njihove gramzive prste, to je ono emu su stremili. To je bio
deo Pobunjenike vojske s kojim je trebalo da se nosimo.
Od samog poetka je bilo ozbiljnih razmimoilaenja koja bi
ponekad dovela do razmene oporih rei, ali uvek je preovladavala
naa prividna revolucionarna trezvenost pa smo poputali u ime
jedinstva. Drali smo se naela. Nismo dozvoljavali pljaku, niti smo
dodeljivali kljuna mesta onima za koje smo znali da su kandidati za
izdajnike, ali nismo ih ni iskljuivali, ve smo nastojali da se
usklaujemo, sve u korist jedinstva koje nije bilo sasvim shvaeno.
To je bio jedan od grehova revolucije.
To je isti greh zbog kojih su pozamane nadoknade isplaene
mnogima poput Barkina, Felipea Pazosa, Tetea Kasusa, i tolikim
drugim unutranjim i spoljanjim ispiuturama koje je revolucija
odravala u nastojanju da izbegne sukob: da kupi utanje preutnim

sporazumom plaenim jednom flaom i jednom vladom na koju su

oni ekali da bi je izdali. Ali neprijatelj ima vie novca i sredstava da
podmiti ljude. Na kraju krajeva, ta smo mogli da ponudimo jednom
Fleitasu ili jednom Menoju, nego mesto rada i portvovanja?
Oni koji su iveli na raun borbe koju nisu izveli, obmanjujui
ljude, traei mesta, nastojei uvek da se primaknu mestima gde lei
novac, gurajui po svim ministarskim kabinetima, koje su isti
revolucionari prezirali, ali koji su morali da ih makar i preko volje
prihvate, predstavljali su uvredu za nau revolucionarnu savest.
Svojim prisustvom stalno su nam pokazivali na greh: greh
popustljivosti pred nedostatkom revolucionarnog duha, pred
potencijalnim ili faktikim izdajnikom, pred slabiem, kukavicom,
lopovom, ulizicom.
Naa savest je proiena jer su svi oni zajedno otili na
splavovima put Majamija. Hvala vam, ulizice Drugog fronta. Veliko
vam hvala to ste nas oslobodili nepoeljnog prisustva lanih
komandanata, upljih kapetana, junaka koji ne znaju ta je rat, ali
koji zato znaju kako da se nauivaju seljakog gostoprimstva. Veliko
hvala to ste nam odrali ovu lekciju, to ste nam dokazali da se
savest ne moe otkupiti revolucionarnim nagradama jer revolucija
pred sve postavlja zahteve. Hvala to ste nam pokazali da moramo
da budemo nepokolebljivi pred grekom, slabou, bolom, bilo ijom
zlom namerom, te da ustanemo i razotkrijemo i kaznimo bilo gde da
se pojavljuje kakav porok nautrb visokih dostignua revolucije.
Neka nas primer Drugog fronta, neka nas primer naeg dragog i
dobrog prijatelja, biveg lopova Prija, dozove stvarnosti. Neka nam
ne bude teko da lopova nazovemo lopovom, jer smo i mi sami, u
ast onoga to smo olako nazvali revolucionarnom taktikom,
bivim predsednikom nazvali lopova, u doba kada nas bivi
predsednik nije kao sada nazivao prezrenim komunistima, nego
spasiocima Kube.
Lopov je lopov i umree kao lopov, barem e tako umreti onaj
koji iole dri do sebe, ali ne i onaj koji u nekim zemljama mora u
oajanju da uzme neku mrvicu kako bi nahranio svoju decu. Onaj

prvi koji krade da bi doao do en, drog ili pi, da bi udovoljio

niskim strastima koje ga pokreu, bie lopov celog svog ivota.
Tamo su zajedno oni koji udaraju na nau savest, svi oni nalik na
Felipea Pazosa, oni koji prodaju svoju ast kao veliku vrednost da bi
se stavili na elo ozbiljnih institucija; svi oni koji su kao Rufo
Lopez ili Husto Kariljos brzo poskoili da se uklope u situaciju i
dosegnu jo koji stepenik; svi oni koji su veiti optimisti poput Miroa
Kardone; beznadeni lopovi umeani u ubistva naroda, svi paraziti
iji su se podvizi odvijali u seljakoj trpezariji meu seljacima koje
su pobili u oblasti Eskambraja, sejui vei uas nego sami pripadnici
andarmerije. Oni su naa savest. Oni ukazuju na na greh, greh
revolucije, koji ne sme da se ponovi. To je nauk koji moramo da
zapamtimo.
Revolucionarno ponaanje je ogledalo revolucionarne vere i kada
neko sebe naziva revolucionarom a ne ponaa se shodno tome, nije
nita drugo nego bezoni laov. Neka se uhvate pod ruku: Venturas
i Toni Varona, koji se toliko svaaju izmeu sebe; svi oni poput Prija
i Batiste, Gutijereza Menoja i Saneza Moskere; krvnici koji su
ubijali da bi zadovoljili svoju nagonsku elju, ubice koje su ubijale da
utole svoju nezajaljivost, a sve u ime slobode; lopovi, preprodavci
asti, oportunisti svih fela, kandidati za predsednika... Lepa druina.
Koliko su nas tome nauili! Hvala lepo.
[Verde olivo, 12. februar 1961.]

Lidija i Klodomira
Upoznao sam Lidiju svega est meseci poto je poela
revolucionarna borba. Tek sam bio postavljen za komandanta
etvrte kolone pa smo se u munjevitoj akciji sputali po namirnice u
malo naselje San Pablo de Jao, blizu Bajama, u okolini Sijera
Maestre. Jedna od prvih kua naselja pripadala je porodici pekara.
Lidija, kojoj je moda bilo etrdeset pet godina, bila je vlasnica
pekare. Ona, iji je sin jedinac pripadao naoj koloni, pridruila nam
se od prvog trena poletno, i uzornom priljenou se posvetila
poslovima revolucije.
Kada pominjem njeno ime, ima u tome i vie od srdanog seanja
na besprekornu revolucionarku, jer ona je iskazivala posebnu
privrenost prema meni, zbog ega je najradije radila pod mojim
zapovestima, bez obzira na operativni front na koji budem
postavljen. Nebrojeni su sluajevi kada je Lidija bila specijalni
izaslanik, moj ili Pokreta. Odnela je u Santijago de Kubu i Havanu
izuzetno kompromitujue dokumente, sve kominikee nae kolone,
brojeve lista El kubano libre. Donosila je dokumente, donosila je
lekove, ukratko: donosila je sve to je potrebno i onoliko puta koliko
je potrebno.
Njena bezgranina hrabrost dovodila je do toga da kuriri
izbegavaju njeno drutvo. Uvek se seam procene jednog od njih
koji mi je, to slubenim, to zbrkanim reima, govorio: Ova ena
ima vea... nego Maseo, ali sve e nas pokopati. To to ona radi,
moe da uradi samo ludak, a ovo nije vreme ludorija. Lidija je,
meutim, i dalje iznova prelazila neprijateljske linije.
Prebacili su me u oblast rudnika Frijo, kod Vegas de Hibakoe, i
tamo je ona postepeno napustila pomoni logor na ijem je elu bila
neko vreme, kao i ljude kojima je odvano a ponekad i tiranski
zapovedala, pobuujui izvesnu podozrivost meu Kubancima koji
nisu navikli da im ena nareuje. To je bio najistureniji poloaj
revolucije, smeten kod Kueve, izmeu Jaoa i Bajama. Morao sam

da joj oduzmem komandu jer je poloaj bio previe opasan, a poto

je lokalizovan, momci su esto morali da pobegnu pred pucnjavom.
Pokuao sam da je definitivno uklonim odande, ali u tome sam
uspeo samo kad je pola za mnom na novi borbeni front.
Meu zgodama koje pokazuju Lidijinu narav seam se dana kada
je poginuo golobradi borac Heilin iz Kardenasa. Ovaj momak je bio
u redovima nae prethodnice u logoru, kada je i Lidija bila tamo.
Kad se ona uputila upravo k njemu vraajui se s nekog zadatka,
videla je kako se andarmi neujno primiu prema poloaju,
svakako na osnovu neke dojave. Lidijina reakcija je bila trenutna:
izvadila je svoj mali revolver trideset dvojku da d znak za uzbunu s
nekoliko pucnjeva u vazduh, ali su je ruke prijatelja na vreme
spreile u tome, jer bi inae svi platili glavom. Meutim, vojnici su
nastavili dalje i na prepad savladali logorsku strau. Giljermo Heilin
se odvano branio sve dok, ve u dva navrata ranjen, a znajui ta
e da se desi ako iv padne u ruke bira, nije poinio samoubistvo.
Vojnici su stigli i spalili sve to je moglo da se spali, pa su otili.
Sutradan sam pronaao Lidiju. Odavala je izraz najveeg oajanja
zbog pogibije mladog borca, kao i gneva protiv osobe koja ju je
spreila da d znak za uzbunu.
Mene bi ubili, govorila je, ali bi se deko spasao. Ja sam ve stara,
a on nije imao ni dvadeset godina. To je bila sredinja tema njenih
razgovora. Ponekad je delovalo kao da ima izvesnog hvalisanja u
tom njenom stalnom preziru prema smrti, meutim, svi poslovi koji
bi joj bili povereni bili su obavljeni do savrenstva.
Ona je znala da volim tenad i stalno mi je obeavala da e mi
doneti jedno tene iz Havane, mada nije uspevala da ispuni to
obeanje. U danima velike ofanzive vojske, Lidija je ipak i tu misiju
obavila. Ula je i izala sa Sijere, donela je i odnela izuzetno vana
dokumenta, uspostavila je nae veze sa spoljnim svetom. Bila je u
pratnji borca njenog kova, a seam se samo imena tog borca koga
Pobunjenika vojska pamti i potuje: Klodomira. Lidija i Klodomira
su ve bile nerazdvojne drugarice u opasnosti, zajedno su ile na sve
strane.

Bio sam naredio Lidiji da im stigne u Las Viljas, posle invazije,

stupi odmah u kontakt sa mnom, jer treba da bude glavno sredstvo
komunikacije sa Havanom i Optom komandom Sijera Maestre.
Stigao sam i ubrzo smo pronali njeno pismo kojim mi javlja da ima
jedno tene spremno da mi ga pokloni i da e mi ga doneti prilikom
narednog puta. To je put koji Lidija i Klodomira nisu nikada obavile.
Nedugo posle toga sam saznao da je slabost jednog oveka, koji je
bio sto puta inferiorniji kao ovek, kao borac, kao revolucionar ili
kao linost, omoguila da bude lokalizovana grupa u kojoj su bile
Lidija i Klodomira. Nai drugovi su se borili do smrti. Lidija je bila
ranjena kada je odvedena, a njihova tela su nestala. One bez sumnje
spavaju svoj poslednji san zajedno, kao to su se zajedno borile
tokom zadnje bitke za slobodu.
Jednog dana moda budu pronaeni njihovi zemni ostaci u
nekom odvodu ili na nekom usamljenom polju ovog ogromnog
groblja kakvo je ostrvo postalo. Meutim, meu Pobunjenikom
vojskom, meu onima koji su se borili i rtvovali tih neizvesnih
dana, veno e iveti seanje na ene koje su, svakodnevno se
izlaui opasnostima, omoguile uspostavljanje veza po itavom
ostrvu. Kod svih nas nas koji smo bili na I frontu, i lino kod mene
Lidija zauzima posebno mesto. Zato danas polaem ove rei kao
skromni cvet u njenu ast na mnogoljudnu grobnicu koja je razjapila
svoje eljusti na naem nekad veselom ostrvu.
[Tekst objavljen pod naslovom Lidija
u asopisu Humanizmo br. 5354
januarapril, 1959.]

INDEKS IMENA

AKOSTA FERALS, KLODOMIRA (19371958). Roena u Jari. lan

Pokreta 26. jul. Borac Pobunjenike vojske u kojoj je radila kao
kurir. Klodomira i Lidija su bile nerazdvojne drugarice u raznim
opasnostima, u ivotu i u smrti. Uhvaena je 12. septembra 1958,
tokom misije u Havani, muena je i ubijena.
AKUNJA NUNJEZ, HUAN VITALIO zvani Vilo (19251967).
Roen u Granmi. Seljak sa Sijera Maestre, koji se prikljuio gerili
Prvoj koloni I fronta. Posle je prebaen u etvrtu kolonu I fronta, a
zatim i u Treu kolonu III fronta. Stekao je in komandanta
Pobunjenike vojske i bio na elu jednog odreda.
ALMEIDA BOSKE, HUAN (1927). Roen u Siudad de la Havani.
lan napada na kasarnu Monkada, zarobljen i osuen po predmetu
37/53. lan ekspedicije Granma. Stigao do ina komandanta. ef
III fronta. Komandant revolucije.
AMEIHEIRAS DELGADO, EFIHENIO (1931). Roen u Las
Tunasu. lan ekspedicije Granma, borac gerile u Prvoj, a potom i
u estoj koloni II fronta. Unapreen u komandanta Oslobodilake
borbe.
ART DAVALOS, ARMANDO (1930). Roen u Havani. Po
zanimanju advokat. lan Nacionalnog revolucionarnog pokreta i
osniva Pokreta 26. jul. Uestvovao u organizovanju ustanka 30.
novembra. Uhapen i osuen na robiju koju je izdravao u Isli de
Pinos do pobede revolucije.
ASEVEDO GONZALES, ENRIKE (1942). Roen u Las Viljasu.
Prikljuen Pobunjenikoj vojsci u etvrtoj koloni I fronta. Pripadnik
Osme invazione kolone. Stigao je do ina kapetana.
BORDON MAADO, VIKTOR (1930). Roen u Kemado de
Gvinesu. lan Ortodoksne omladine, a potom Pokreta 26. jul.
Borio se u generalnom trajku 9. aprila. Prvi je osnovao gerilsku

grupu u nekadanjoj provinciji Las Viljas (oblast Sagva la Grande).

Pristupio je Osmoj invazionoj koloni oktobra 1958.
OMON MEDIJAVILJA, FAURE (1929). Voa Omladinskog
diretorijuma. Uestvovao u napadu na predsedniku palatu. Stigao
u oruanoj ekspediciji na Kubu 1958, na brodu Skapejd.
Organizovao je gerilski odred i pristupio Pobunjenikoj vojsci na
brdima Eskambraja.
DEL VALJE HIMENEZ, SERHIO (1927). lan Pokreta 26. jul.
Prikljuio se gerili kao lekar, u Prvoj koloni, na I frontu. Lekar i
komandant Druge invazione kolone.
DIJAZ GONZALES, HULIO zvani Hulito (19291957). Roen u
Havani. Uestvovao u napadu na Monkadu. Uhapen, osuen i
kanjen po predmetu 37/53. Bio u meksikom egzilu i lan
ekspedicije Granma. Poginuo u bici kod El Uvera 28. maja u inu
kapetana.
DOSE SANEZ, LIDIJA (19121958). Roena u Olginu. Aktivista
Pokreta 26. jul. Pristupila Pobunjenikoj vojsci u Prvoj i etvrtoj
koloni kao kurir. Muena i ubijena 12. septembra.
EEVERIJA, HOSE ANTONIO zvani Manzanita. Predsednik
Studentske univerzitetske organizacije (FEU). Istaknuti borac protiv
Batistine tiranije. Bio na elu akcija od 13. marta 1957, kada je
Studentski direktorijum napao predsedniku palatu i Radio Reloh, u
pokuaju da se Batista izvede pred lice pravde. Poginuo u oruanom
sukobu s policijom.
ESKALONA ALONSO, DERMIDIO. Prikljuio se Pobunjenikoj
vojsci na I frontu. Istakao se u bitkama kod Pino del Agve II i kod
Blankizala. Odreen da 1958. otvori gerilsni front u planinskom
vencu Organos, Pinar del Rio. Kraj rata doekao u inu
komandanta.
ESPIN GILJOIS, VILMA zvana Debora (1930). Roena u Santijago
de Kubi. lan Nacionalne direkcije Pokreta 26. jul u Santijago de

Kubi, pod rukovodstvom Franka Paisa. Koorinatorka Pokreta u

Orijenteu. Godine 1958. prikljuila se Pobunjenikoj vojsci u estoj
koloni II fronta.
FAHARDO RIVERO, MANUEL EUHENIO zvani Piti (19301960).
Roen u Granmi. Po zanimanju lekar. Prikljuio se Pobunjenikoj
vojsci u Prvoj koloni, a potom prelazi u Dvanaestu kolonu, V fronta.
Stekao in komandanta.
FAHARDO SOTOMAJOR, MANUEL ENRIKE (19321995). Roen
u Granmi. Jedan od prvih seljaka koji se 1956. prikljuio
Pobunjenikoj vojsci na I frontu. Posle se prebacio na Drugi front.
Stekao in komandanta.
FERNANDEZ FONT MARSELO zvani Zoilo (19322004). Roen u
Havani. Nacionalni koordinator Pokreta 26. jul u gradu.
GARSIJA FRIJAS, GILJERMO (1928). Roen u Granmi. Jedan od
prvih seljaka koji je pruio pomo i pridruio se Pobunjenikoj vojsci
u Prvoj koloni, osniva III fronta. Stekao in komandanta. Bio
komandant revolucije.
GARSIJA MARTINEZ, KALIKSTO (1931). Roen u Matanzasu.
Uestvovao u napadu na kasarnu Karlos Manuel de Sespedes u
Bajamu. Bio u egzilu i lan ekspedicije Granma. lan
Pobunjenike vojske, Prva kolona. Komandant.
IGLESIJAS LEJVA, HOEL (1941). Roen u Santijago de Kubi.
Prikljuio se gerili u Prvoj koloni, potom preao u etvrtu kolonu, a
kasnije u Osmu kolonu Siro Redondo. Uestvovao u invaziju kod
Las Viljasa, pod rukovodstvom komandanta Gevare. Zavrio sa
inom komandanta.
INFANTE URIBAZO, ENZO zvani Bruno (1930). Roen u
Santijago de Kubi. lan Provincijske direkcije Pokreta 26. jul u
Santijago de Kubi. Borac ustanka 30. novembra. Koordinator
Pokreta 26. jul u Kamagveju zaduen za propagandu Nacionalne
direkcije u istom mestu. Bio je u zatvoru do 1. januara 1959.

KASTRO MERKADER, RAUL (1937). Roen u Las Tunasu. lan

Pokreta 26. jul. lan prvog kontingenta koji je poslao Frank Pais
Marabuzaleros na Sijeru. Pripadnik Prve i etvrte kolone I fronta.
Unapreen u in kapetana u koloni pod komandom Ernesta e
Gevare.
KRESPO KASTRO, LUIS (1923). Roen u Matanzasu. lan
ekspedicije Granma. Pripadnik Pobunjenike vojske, Prva kolona,
I front. Unapreen u komandanta.
KUERVO NAVARO, PELAJO (19011957). Roen u Gvantanamu.
Istaknuti advokat i borac Ortodoksne partije. Ubijen nekoliko sati
nakon napada na predsedniku palatu 13. marta, a njegovo telo je
naeno u kantri klubu u El Lagitu.
LAFERTE PEREZ, EVELIJO. Oficir, potporunik Batistine vojske. II
Pobunjenika vojska ga je zarobila kod Pino del Agve. Prikljuio se
gerili 1958, pod Fidelovim naredbama. Stekao in kapetana.
LAMOTE KORONADO, UMBERTO (19191956). Bio u meksikom
egzilu i lan ekspedicije Granma. Poginuo u Alegriji de Piju 5.
decembra.
LOPEZ FERNANDEZ, ANTONIO zvani Njiko (19341956). Roen
u Havani. Rukovodio napadom na kasarnu Karlos Manuel de
Sespedes. U izgnanstvu, u Gvatemali, sprijateljio se sa eom. lan
Nacionalne direkcije Pokreta 26. jul i ekspedicije Granma.
Ubijen kod Boka del Tora 28. decembra 1956.
MAADO VENTURA, HOSE RAMON zvani Maadito (1930).
lan Pokreta 26. jul, borac i lekar Pobunjenike vojske. Pripadnik
este kolone II fronta. Naelnik saniteta II fronta. Stekao in
komandanta.
MARK, HERMAN. Severnoamerikanac prikljuen Pobunjenikoj
vojsci, I frontu. Instruktor kole regruta kod rudnika Frijo 1958, lan
Osme invazione kolone i ef voda prethodnice. Stekao in kapetana.
MARKEZ RODRIGEZ, HUAN MANUEL (19151956). Roen u

Havani. Aktivista Pokreta 26. jul. Odigrao aktivnu ulogu u

pripremama ekspedicije Granma i bio njen drugi voa. Ubijen na
imanju La Norma 16. decembra 1956, nakon iskrcavanja Granme
kod plae Las Koloradas.
MAS LOPEZ, KARLOS zvani Karlitos Mas (19391958). Roen u
Granmi, seljak koji je saraivao sa gerilom. Prikljuio se
Pobunjenikoj vojsci, etvrtoj koloni, I frontu. Stekao in kapetana.
Teko ranjen u bici kod Naranha. Preminuo 14. jula 1958. u bolnici u
La Plati.
MASETI BLANKO, HORHE RIKARDO zvani Segundo (1929
1964). Roen u Argentini. Po zanimanju novinar. Posetio gerilce na
Sijeri i napravio intervju sa Fidelom Kastrom i e Gevarom, s kojim
e dugo godina biti dobar prijatelj. Poginuo predvodei gerilska
dejstva u severnoj Argentini.
MONTANE OROPESA, HESUS (19231999). Roen u Nuevi
Hironi, Isla de la Huventud. Uestvovao u napadu na kasarnu
Monkada i bio jedan od voa tog napada. Uhvaen i osuen po
predmetu 37/53. Bio u meksikom egzilu i lan ekspedicije
Granma. Nakon poraza kod Alegrije de Pija zarobljen je 12.
decembra 1956. i ostao u zatvoru do pobede revolucije.
MORA MORALES, MENELAO (19051957). Roen u Pinar del
Riju. Bio je aktivni borac protiv Maadove diktature. Poginuo je
prilikom napada na predsedniku palatu 13. marta 1957.
MORALES ERNANDEZ, KALIKSTO (1929). Roen u Kamagveju.
lan ekspedicije Granma. lan Pobunjenike vojske, Prve i Osme
kolone. Stekao in kapetana.
NUNJES HIMENEZ, ANTONIO (1923). Roen u Havani. Borac
Pobunjenike vojske. Uestvuje u pripremama za trajk od 9. aprila.
Uestvovao u stvaranju Eskambrajskog fronta.
PAIS GARSIJA, FRANK zvani David ili Karlos (19341957). Roen
u Santijago de Kubi. Bio je osniva i nacionalni voa akcije i

sabotae Pokreta 26. jul u Santijago de Kubi. Rukovodio

operacijama ustanka od 30. novembra 1956. Ubijen je kod Kaljehon
del Mura, u svom rodnom gradu, 30. jula 1957, zajedno sa svojim
drugom Raulom Puholom.
PAIS GARSIJA, HOSUE (19371957). Roen u Santijago de Kubi,
brat Franka Paisa. Kapetan ilegalnih milicija Pokreta 26. jul.
Istakao se u ustanku od 30. novembra 1956. Ubijen je 30. juna 1957.
u svom rodnom gradu.
PARDO GERA, RAMON zvani Gile (1939). Borac Pobunjenike
vojske od 1957. Pripadnik etvrte kolone I fronta, a kasnije je
prikljuen Osmoj invazionoj koloni.
PENJA TORES, ERMES. Borac Pobunjenike vojske i pripadnik
Osme invazione kolone.
PEREZ ERNANDEZ, FAUSTINO (19201992). Roen u
Kabaigvanu, u nekadanjoj provinciji Las Viljasa. Po zanimanju
lekar. Bio je u meksikom egzilu i lan ekspedicije Granma.
Odgovoran za borbu u gradovima, nacionalni voa akcije i sabotae
Pokreta 26. jul. Posle trajka od 9. aprila ponovo se prikljuuje
borbama na Sijera Maestri, gde je dobio in komandanta.
PEREZ MONTANO, KRESENSIO (18951986). Roen u Granmi.
Osniva Pokreta 26. jul. Zajedno sa Selijom Sanez, pruio
podrku iskrcavanju Granme. Pripadnik Prve kolone, I fronta,
potom rukovodio Sedmom kolonom. Unapreen u komandanta.
PONSE DIJAZ, HOSE (1926). Roen u Havani. Bio je uesnik
napada na kasarnu Monkada i lan ekspedicije Granma.
RAMOS LATUR, RENE (Danijel) (19321958). Roen u Olginu.
lan Pokreta 26. jul , a radio je u oblastima na severu: Majari,
Kauto, Antilja i Nikaro. Bio je na elu Nacionalne akcije i sabotae
kao pripadnik Nacionalne direkcije. Stigao je na Sijera Maestru
1957, sa Prvom kolonom. Stekao in komandanta.
REDONDO GARSIJA, SIRO (19311957). Roen u Havani.

Uestvovao u napadu na kasarnu Monkada. Uhapen, izveden na

sud i osuen po predmetu 37/53. Neko vreme proveo u meksikom
egzilu. Bio je lan ekspedicije Granma, lan Vrhovnog taba
Pobunjenike vojske, i pripadnik etvrte kolone. Stekao in
kapetana. Poginuo u bici kod Mar Verdea 29. novembra 1957, a
posthumno je unapreen u komandanta.
RODRIGEZ DE LA VEGA, ALFONSO zvani Kuko. Borac
Pobunjenike vojske, bio je lekar u akciji kod Las Viljasa, kao i
kapetan Osme invazione kolone.
RODRIGEZ FERNANDEZ, ROBERTO zvani El Vakerito (1935
1958). Roen u Sankti Spritusu. Pripadnik Prve i etvrte kolone I
fronta. Prema eovim reima, bio je jedan od najsimpatinijih i
najomiljenijih likova naeg revolucionarnog rata. Voa tzv.
Samoubilakog voda Osme invazione kolone. Poginuo je u napadu
na policijsku upravu Santa Klare 30. decembra 1958..
RODRIGEZ KORDOVI, HEONEL (19341958). Roen u Palmi
Sorijano. lan Pokreta 26. jul pri Univerzitetu u Havani. Bio lan
etvrte kolone I fronta. Stekao in kapetana. Ranjen je 11. jula kod
El Naranha, a izdahnuo je u bolnici u La Plati 12. jula 1957.
RODRIGEZ KRUZ, RENE zvani El Flako (19311990). Roen u
Kardenasu. Aktivista Pokreta 26. jul, lan ekspedicije Granma i
pripadnik Osme invazione kolone.
RODRIGEZ PEREZ, FRUKTUOSO (19331957). Roen u Las
Viljasu. Bio je potpredsednik FEU-a i uesnik u napadu na
predsedniku palatu 13. marta. Nakon smrti Hosea Antonija
Eeverije, zamenio ga je na mestu predsednika FEU-a, a bio je i
generalni sekretar Revolucionarnog direktorijuma. Nakon dojave,
ubijen kod Humbolta, 20. aprila 1957.
ROKE NUNJEZ, ROBERTO (19151989). Roen u Sijenfuegosu.
Bio je pripadnik Ratne mornarice, aktivista Pokreta 26. jul, lan
ekspedicije Granma, na mestu kormilara. Posle poraza kod
Alegrija de Pija, uhapen je 1956. i ostao u zatvoru do pobede

revolucije.
SANEZ ALVAREZ, UNIVERSO (1919). Roen u Matanzasu.
lan Pokreta 26. jul i lan ekspedicije Granma. Unapreen u
komandanta.
SANEZ MANDULEJ, SELIJA (19201980). Roena u Granmi.
Osniva Pokreta 26. jul u Manzanilju. Pripremila je doek lanova
ekspedicije Granma. Zajedno sa Frankom Paisom organizovala je
prvi kontigent pojaanja poslatog na Sijera Maestru. Prikljuila se
borbi na Sijera Maestri i bila lan Opte komande Pobunjenike
vojske, uvek pored komandanta Fidela Kastra.
SANEZ VAJT, KALIKSTO (19241957). Roen u Novoj kotskoj.
Pilot i aviomehaniar, borac Drugog svetskog rata. Bio je u egzilu u
Majamiju, organizovao i rukovodio grupom lanova ekspedicije koja
se iskrcala sa broda El Korintija preko Majarija, iji je ishod bio
gotovo potpuni masakr uesnika. Poginuo, gotovo kao svi njegovi
saborci, 28. maja 1957.
SANTAMARIJA KUADRADO, AJDEE zvana Jeje (19221980).
Roena u Las Viljasu. Bila je uesnik napada na kasarnu Monkada,
nakon ega je uhapena, izvedena pred sud i osuena po predmetu
37/53. Kao lanu Nacionalne direkcije Pokreta 26. jul, naloeno joj
je da shodno Vrhovnoj direkciji tog pokreta obavlja misije izvan
Kube radi podrke revolucionarnoj borbi.
SARDINJAS MENENDEZ, GILJERMO (19161964). Katoliki
svetenik koji se prikljuio Pobunjenikoj vojsci; stekao je in
komandanta.
SIJENFUEGOS GORIJARAN, KAMILO (19321959). Roen u
Havani. lan ekspedicije Granma. Komandant Druge invazione
kolone Antonio Maseo. Januara 1959. postavljen je za vou
Pobunjenike vojske. Poginuo u avionskoj nesrei 28. oktobra.
SOTO ALBA, PEDRO zvani Pedrin. Roen u Granmi. lan Pokreta
26. jul i lan ekspedicije Granma. Posle bitke kod Alegrija de

Pija ostao je neko vreme sakriven pa se prikljuio Pobunjenikoj

vojsci u prvom kontingentu (Marabuzaleros), koji je Frank Pais
poslao na Sijeru. Bio je pripadnik Prve kolone I fronta. Poginuo je u
bici 26. juna 1958, a Raul Kastro ga je posthumno unapredio u
komandanta u Drugog istonog fronta Frank Pais.
SUAREZ MARTINEZ, RAUL (19351956). Roen u Sijenfuegosu.
Uestvovao je u ilegalnim studentskim borbama, bio je u meksikom
egzilu, kao i lan ekspedicije Granma. Ubijen u Boki del Toru, 8.
decembra 1956.
SUNJOL RIKARDO, EDI (19261971). Roen u Olginu. lan
Pokreta 226. jul u Santjago de Kubi pod naredbama Franka Paisa.
Borac Prve kolone, potom voa etrnaeste kolone, IV fronta
Pobunjenike vojske. Stekao in komandanta.
VALDES MENENDEZ, RAMIRO (1932). Roen u Artemisi,
nekadanjoj provinciji Pinar del Rija. Uestvovao je u napadu na
kasarnu Monkada, zbog ega je uhapen, izveden pred sud i osuen
po predmetu 37/53. Bio je u meksikom izgnanstvu i lan
ekspedicije Granma. Ostaje na elu etvrte kolone kada e
prelazi na stvaranje Osme, kod rudnika Frijo. Bio je drugi voa
Osme invazione kolone i komandant revolucije.
VESTBRUK ROSALES, HOSE zvani Hoe (19371957). Roen u
Havani. lan Revolucionarnog direktorijuma, uesnik napada na
predsedniku palatu 13. marta 1957. Nakon dojave, ubijen u
dogaajima kod Humbolta, 20. aprila 1957.

Fidel Kastro i e Gevara na Sijera Maestri

Stranice knjige Seanja na kubansku revoluciju sa eovim ispravkama

Stranice knjige Seanja na kubansku revoluciju sa eovim ispravkama

Fidel Kastro na Sijera Maestri

e Gevara na gorama Eskambraja

Sleva nadesno: e Gevara, Fidel Kastro, Kaliksto Garsija, Ramiro

Valdes i Huan Almeida na Sijera Maestri

Sleva nadesno: Giljermo Garsija, e Gevara, Universo Sanez, Fidel

Kastro i Kresensio Perez. U prvom planu: Raul Kastro, Horhe Sotus
i Huan Almeida

Fidel Kastro pokazuje Seliji Sanez i Ajdeei Santamariji kako se

rukuje pukom

e Gevara i Selija Sanez na Sijera Maestri

Fidel Kastro na Sijera Maestri

Dole: Fidel Kastro u razgovoru s porodicom seljaka na Sijera

Maestri. Pored njega su Selija Sanez i Erminio Eskalona

e Gevara i Fidel Kastro na Sijera Maestri

e Gevara i Fidel Kastro na Sijera Maestri

Pogled na jedno seosko naselje na Sijera Maestri

Gerilci pored lea ubijenog seljaka. e Gevara ui pored lea

Novinar an Danijel intervjuie e Gevaru

Bob Taber, novinar iz SAD, intervjuie Fidela Kastra

e Gevara sa argentinskim novinarom Horheom Rikardom

Masetijem

e Gevara pred radio-odailjaem u logoru Kabaljete de Kaza na

Eskambraju

Fidel Kastro i Ramiro Valdes na Sijera Maestri

e Gevara na El Ombritu, Sijera Maestra

e Gevara (u sredini) sa borcima etvrte kolone oko velike zastave

postavljene na jednom od vrhova El Ombrita

e Gevara

e Gevara i Kamilo Sijenfuegos

Proglas neprijateljskih snaga protiv ea i Kamila kod Las Viljasa,

krajem 1958. godine

Snimak oklopnog voza koji je ispao iz ina u Santa Klari, decembar

1958. godine

e Gevara u Fomentu, u razgovoru s njegovim iteljima, decembar

1958. godine

Pred predaju Santa Klare, e Gevara prima poruku iz ruke Aleide

Mar

e Gevara i Aleida Mar u logoru Leonsio Vidal, Santa Klara

e Gevara u radiostanici kod Plasetasa, Las Viljas

e Gevara pored Aleide Mar u Las Viljasu

Sleva nadesno: Hose Argudin, e Gevara, Aleida Mar, Ari Viljegas i

Ramon Pardo Gera u jednoj od glavnih ulica Santa Klare

Roberto Rodrigez zvani El Vakerito

Sleva nadesno: Ramiro Valdes, Olo Pantoha i Migel Manals u Santa

Klari

Fidel Kastro pozdravlja narod nakon pobede revolucije prvog

januara 1959. godine

{1}

Zauvek do pobede!
{2} Misli se na eernu trsku (Prim. ur.).
{3} Nema pouzdanih dokaza o vesti u vezi sa identitetom ubice.
(Prim. p. izdavaa)
{4} Iz ovog nabrajanja nedostaje jedno ime kojeg se ne seam. (Prim.
autora)
{5} Re je o generalu Herardu Maadi, poznatom kubanskom
diktatoru koji je bio na vlasti od 1925. do 1933.
{6}
Ovom sintagmom se na Kubi oznaava nain usmenog
prenoenja glasina, a njoj je u srpskom jeziku srodna sintagma
radio Mileva.
{7} Hombre (p.), ovek; hombrito mali ovek. (Prim. prev.)
{8} Sao (p.), re kojom se na Kubi oznaava mala savana. (Prim.
prev.)
{9} Radnika partija Gvatemale (Partido Guatemalteco del Trabajo).
{10} Alegria (p.), radost. (Prim .prev.)
{11} Pelua (p.), narodska izvedenica od prideva peludo/-da, u
znaenju dlakav/-a. (Prim. prev.)
{12} Pata de la Mesa (p.), nogar od stola.
{13} Sierra (p.), brdo; llano (p.), ravnica. (Prim. prev.)
{14} Yarey (p.), tradicionalni eir kubanskog seljaka. (Prim. prev.)
{15} Federation of University Students Studentska federacija.
{16} I u izvorniku meu navodnicima, ova sintagma sastavljena je od
r e i comer (jesti) i vacas (krave) i oznaava koristoljubivog i
prepredenog oveka. (Prim. prev.)
{17} Narodna socijalistika partija (Popular Socialist Party).
{18} Ujedinjena partija kubanske socijalistike revolucije.
{19} Savez kubanskih radnika.
{20} Misli se na generalni trajk koji je bio organizovan 9. aprila 1958.