Uenje o tri dela due, Platonova psihologija

Uenje o kardinalnim vrlinama koje se u potpunosti moe razumeti ukoliko se pretpostavi

analogija izmeu polisa i due
Svoje uenje o tri dela due, platon uvodi u etvrtoj knjizi drave, tu istu psihologiju sledi u
mitu o krilatoj dui iz fedra. Ova pria se jedino moe razumeti ako se uzme u obzir etvrta
knjiga drave. Te delove ne treba shvatiti kao neto to je odvojivo, kao to su delovi neke
materijalne stvari, nego bi ih trebalo shvatiti kao aspekte psihikog, oni aspekti koji sutinski
odreuju ono to mi jesmo. Da bi smo razumeli zato smo vrli treba odrediti kakvog smo mi
sastava, kakvi smo mi to po prirodi, da bismo videli ta moemo od sebe da oekujemo,
kako sebe najbolje obrazovati i oblikovati tako da postanemo vrli. Uenje o tri aspekta
duevnog, tri dela due, platon ne uvodi samorazumljivo, mada negde na poetku etvrte
knjige kae da se egipani razlikuju po tome to vole novac, traani po hrabrosti, a grci po
mudrosti tri etnike grupe, tim navoenjem, ne moe biti dokaz, samo neko verovanje koje
je manje ili vie istinito, pria se tako, i ovime nagovetava o emu e zapravo biti rei tri
dela due jedan voli novac, drugi hrabrost i trei mudrost. Ali poto je platon filozof a ne
neko ko brani mnjenje, on smatra da dua ima te aspekte koje ima mora to dokazati da smo
jedno,imamo identitet ali da u nama borave razliite sile koje su esto u sukobu; mi smo
jedno, linosti koje imaju identitet ali istovremeno identitet koji je jedinstvo razliitosti. Stoga
svoju raspravu poinje na sledei nain, jednim pitanjem: Da li sve to inimo istim aspektom
sebe ili posredstvom tri aspekta? Da li jednim uimo, ljutimo se, treim udimo za hranom?
Ili da li celom svojom duom postupamo netonetoneto? Postoji jedan aspekat koji udi,
jedan kojim se ljutimo i trei kojim volimo mudrost. Platon smatra da ovo treba dokazati, i on
to poinje isticanjem principa i navoenjem vrlo oiglednim primerima sa telesnim objektima
taj princip glasi (to nije princip kontradiktornosti, neprotivrenosti, pripisuje se objektima a
ne sudovima; protivrenost kae da se ne mogu izrei istina i la o jednom te istom objektu,
ne mogu se jednim subjektu pripisati razliiti istiniti i lani predikati; ukoliko je jedan iskaz
istinit, onda je suprotan iskaz uvek laan). Znai, ovde nije re ni o subjektu ni predikatu, ni
pripisavanje predikata subjektu, nego da se jednom te istom predmetu koji postoji u svetu,
pripisuju razliite karakteristike. De re pripisuje se stvarima, opisuje stvari; de dicto naim
iskazima o stvarima, o reima ili govoru koji opisuje stvari. Ovde platon ima u vidu zapravo
naelo suprotnosti ali ne i protivrenosti, to naelo glasi: Jasno je da nee istovremeno initi
i trpiti suprotno u istom pogledu u odnosu na isto. Drugim reima nee jedan te isti bilo
subjekat ili neki objekat koji vri radnju, recimo jedna igra ili mi kao subjekti, odnosno nae
telo, ukoliko nae telo uzmemo za primer vri dve suprotne radnje onda je to pokazatelj da mi
nismo jednostavni ve sloeni, odnosno da nae telo nije jednostavno ve je sloeno. Npr.ako
stojimo kao to je i igra sloena,recimo, igra je sloena iz tog tapa i onoga to je gore onaj
krug koji se nalazi na vrhu igre i da to bude jo jasnije poto ne morate biti upoznati sa svim
vrstama igri evo posmatrajte svoje telo. Ja istovremeno mogu stajati ali i pomerati ruke, mi
koji volimo da gestikuliramo dok govorimo, to znai da mi u isto vreme radimo dve suprotne
radnje stojimo i kreemo se i time krimo naelo suprotnosti. Ovime mi zapravo
pokazujemo da mi nismo jednostavni, da nae telo nije od jednog komada nego da je sloeno.
Da se sastoji iz ruku koje se kreu, kimenog stuba vezanog za karlicu i donji deo tela koji
1

nam obezbeuje da stojimo, tim delom tela mi stojimo, rukama pokreemo levo desno,
zapravo se kreemo. Platonu je potreban princip suprotnosti kako bi se taj princip krio, time
se pokazuje da neto nije jednostavno nego je sloeno, neto to je jednostavno ne moe u
istom trenutku raditi dve suprotne radnje, a neto moe to raditi, ako jednim delom sebe ini
neto, a drugim delom trpi neto. Meutim, to je lako pokazati kada je u pitanju telo, ali ajde
da pokaemo to kada je re o dui, platon naravno navodi primer koji vrlo uverljivo pokazuje
da postoje dva aspekta, prvo dva, a onda uvodi trei, a onda razlikuje trei od prvog, a onda
trei od drugog i na taj nain dokazuje da postoje tri aspekta psihikog. Koje primere Platon
navodi, da bi dokazao da se mi kao linosti sastojimo iz nekih delova, drugim reima
razliitih aspekata psihikog kada se vidi da mi imamo neto razliito u sebi: kada se
nalazimo u sukobu sami sa sobom, tad se to vidi. On prvo uzima jedan prilino prost primer:
ednog oveka koji jako eli da pije vodu jer je edan, a istovremeno se postoji neto u njemu
to ga odvraa od te elje. ta bi moglo ednog oveka da odvraa od toga? Zamislimo takvu
situaciju da je voda zagaena, a on je u sred pustinje, nije popio kap vode za nedelju dana, to
se granii sa njegovom izdrljivou, poslednji je trenutak da popije vodu, ali je ta voda
zagaena, znai jedan deo njega ide ka vodi, drugi deo njega ga odvraa od pijenja te
vode.Postavlja se pitanje koji je taj sad deo due koji ga motivie da popije vodu. To je onaj
deo due koji platon naziva prohtevnim, poudnim delom due (epithimia pouda, nagon,
prohtev), a taj aspekat psihikog naziva prohtevnim delom due. Kada govori o ovim
aspektima psihikog on ih uvek razmatra kao motivacione sile koje nama upravljaju, pre nego
kao neke delove koji su nepomini i sainjavaju nau psihiku strukturu. U nagonski deo due
spada modernim renikom kazano jelo pie sex, nagon ili prohtev za piem, hranom i
seksualnom aktivnou (raspolnim uivanjem). Karakteristika ovog dela due jeste ta da je on
intenzivnog karaktera, da svaki od ovih prohteva tei ka neposrednom zadovoljavanju, tei da
se neposredno i odmah zadovolji, vrlo inteznivnog karaktera, skoro da nema kognitivnog
potencijala. Npr.edan ovek svojim nagonom za zadovoljavanjem ei tim istim nagonom ne
moe da razlikuje da li je neka voda zagaena ili nije, nagonom se to ne moe razlikovati.
Znai, nagoni su potpuno lieni kognintivnog potencijala,ali ga u jednoj vrlo maloj meri
poseduju tako to svaki nagon jeste nagon za neim, nekom odreenom vrstom objekata,
nagon ei uvek je nagon za odreenom vrstom objekata,tj.nekom tenou; nagon za hranom
je uvek nagon prema jelu, hrani koja se konzumira. Znai, iako nagonom ne moemo
razlikovati zagaenu od nezagaene vode, neto drugo nas zadrava da tu vodu ne popijemo.
Neto to je potpuno razliite konstitucije, funkcije od nagona. Intenzivni prohtevi, tee
neposrednom zadovoljavanju, e nagon prema tenosti, glad nagon prema hrani, seksualni
nagon je nagon za seksualnim objektom. Meutim, to pokazuje da su nagoni u jednoj vrlo
maloj meri kognitivnog potencijalna,ali su skoro lieni kognitivnog, odnosno sem to je e
uvek nagon za piem, a glad nagon za hranom, ni e ni glad nisu u stanju da razlikuju vrste
hrane ili pia, a pogotovu da li su zagaeni ili ne. Neposredni, intenzivni, intencionalnog
karaktera, lieni kognitivnog, osim toga to su nagon ka odreenim vrstama objekata.
ta je to to spreava ednog oveka da popije vodu? To je onaj deo due koji nas ini
ovekom mali ovek u oveku, mali u tom smislu da je nemoan kao to pokazuje slika o
krilatoj dui, vozar mali, dva velika konja koja vodi (nagoni), taj vozar nas ini onim to
jesmo, a ove metafore govore sledee to to smo ljudi ili da smo mi u velikoj meri nagonska
2

bia, da smo vrlo esto blii ivotinjama nego oveku, ali ono to nas ini ljudima jeste malo
esto nemono ali sa odreenom funkcijom koju vri, ona nas razlikuje od svega ostalog i
oigledno ta funkcija se sastoji u nekom upravljanju. Ali kako taj deo due, prvo da vidimo
kako taj deo due platon definie i posle da vidimo drugu funkciju pored ove pomenute, koja
platona razlikuje od modernog shvatanja razuma. Prvo, deo due koji se naziva razumski ili
logosni (logos, logismos) je onaj deo due kako kae platon kojim se ui. Znai, onaj deo
due kojim mi mislimo, rasuujemo i saznajemo stvari. Platon kad kae uenje ne misli
uenje na pamet, nego sposobnost shvatanja i razumevanja odreene materije koja nam se ili
izlae ili dolazimo do tih zakljuaka rasuivanjem. Isto tako umemo i da poduavamo druge
tome. Drugim reima razum ima kognitivnu funkciju koja svaka psihologija od platona
pripisuje ovu funkciju razumu. Meutim, jo je jedna funkcija koju platon pripisuje razumu (u
4,8,9 knjizi) i ne samo to platon ovim primerom koji navodi sa ednim ovekom pokazuje tu
funkciju a to je funkcija takva da razum ima i svoju elju da to ini i zadovoljstvo koje se
javlja pri ispunjavanju te elje. Ako je razum sposobnost razumevanja u cilju otkrivanja istine
u neemu, razum je i elja da se to ini. Odnosno razum ima svoje elje koje su samo njemu
svojstvene a to je elja za saznanjem i elja za to je jako vano za injenjem dobra. Upravo
zato to razum zna ta je dobro i kako prvo zna ta je dobro, zna kako se to dobro moe
ostvariti i pod broj tri, motivisan je da eli dobro i to sam od sebe motivisan. Razum i moe
da vri, upravo zbog ove tri stvari, upravljaku funkciju,i ne samo da moe nego i treba
da vri. Zna ta je dobro, kako se postie i eli dobro razum treba da vri upravljaku
funkciju. Razum kod platona ima deliberativnu i voluntativnu funkciju. Deliberativna je
savetodavna, voluntativna je voljna. Grci nisu imali pojam volje, pogreno se thimos prevodi
kao volja, re je o sranost, a voljnu funkciju ne obavlja srani deo, nego razumni deo due. A
voljno-upravljaka funkcija se ogleda u ednom oveku koji nee da pije vodu. Znai, to
spreavanje, frustriranje nagona jeste funkcija koju vri razum, ali on ne vri samo tu
frustrirajui negativnu funkciju, moe se primeniti na neto pozitivno, na radnju koja je
usmerena, razum ima svoje ciljeve ka kojima tei nezavisno od postojanja nagona a to je
dobro i istina saznanje istine i postizanje dobra. Gde se taj pozitivan cilj u ovom
frustrirajuem pokretom razuma koji spreava svojom aktivnou ednog oveka da popije
vodu, kako tada tei dobru? Zdravlje je neko dobro. Zdravlje je jedno od najveih dobara.
Ukoliko bih ja popila ovu au vode koja je zagaena, pod uslovom da znam da je zagaena,
ja bih sebe otrovala i time ugrozila svoje zdravlje, ugrozila bih jedno od najveih ljudskih
dobara. Poto je to tako, onda racionalan pametan ovek uvek tei zdravlju. I naravno,
njegovom postizanju. Sada, da vidimo kako se ovaj dokaz o tome da postoje dva dela due
preko primera sa ednim ovekom formalizovati. Polazimo od naela suprotnosti jedna
stvar ne moe istim delom sebe initi dve suprotne radnje (stremiti ka neemu i biti odbojan u
odnosu na neto jesu dve suprotne radnje koje vri dua u odnosu na istu stvar). Stremiti ka
neemu i biti odbojan u odnosu na neto jesu dve suprotne radnje.
Dua stremi ka predmetu P, i u isto vreme je odbojna prema predmetu P.
Dakle, dua ima dva dela.

Kako uvesti sada trei deo due? Trei deo due Platon naziva thimos ili thimoeides, to je
srani deo due. Sada da vidimo kako dolazi do ovog dela. Platon uvodi opet jedan zanimljiv
primer: primer koji je za interpretaciju vrlo zanimljiv bez obzira ak na to da li se samo on
svakako uvodi odnosno pokazuje kako se taj deo due razlikuje od nagona, kako je razliit od
onoga to predstavlja epithimia, odnosno epithimaticon deo due, meutim primer je
zanimljiv zato to je i kulturolokog karaktera jer nam govori o tome ega su se plemeniti grci
stideli. Stid je jedno vrlo rafinirano oseanje, oseanje vieg reda nego to su mnoga druga
oseanja. Stid je oseanje koje kao to sam rekla kada sam govorila o protagorinom mitu, to je
oseanje koje lei u osnovi kasnijeg pojma savesti. Savestan ovek je ovek koji se stidi, to
ne znai da su savest i stid iste kategorije. Savest pripada drugom nivou od stida. Kakav je to
primer i zato je zanimljiv, kako razlikujemo nagone od tog dela due, evo kako primer
izgleda: plemenit leontije jedan grki aristokrata, izaao je iz zidina svog grada i tu je znao da
se nalazi gomila leeva kojima je poseena glava i on osea snani poriv, neku elju da te
leeve pogleda, meutim, u isto vreme dok okree glavu i dok gleda za sekund te leeve on se
znai tog istog trenutka stidi i ljuti sam na sebe to je sebi dopustio da gleda te leeve; oi
drage da li ste se nadivile ovog divnog prizora. Sada da vidimo o emu je ovde re? Prvo,
njegova elja da gleda leeve se obino naziva nekrofilijom to je izvesna pervertirana
seksualnost, kako bi je frojd odredio, uiva u sakaenju, smrti itd. I koja oigledno postoji kod
svakog oveka. Meutim, jedan grki aristokrata, za razliku od rimskog patricije, je vaspitan
da u tome ne uiva, u tom gledanju leeva. Verovatno potajno zadovoljavaju nekrofiliju
(rimljani), a grki aristokrate su bile vaspitavane da gledaju tragedije, da se saoseaju sa
onima koji stradaju u tragedijama, uen je da bude dostojanstven, da ceni sebe i druge, uen je
da uiva u rafiniranim stvarima, kao to su tragedije, recitovanje homerovih, hesiodovih,
pindarovih, sapfinih stihova, nauen je da ako je za to talentovan bavi se javnim poslovima, ili
da se bavi naukom; znai plemeniti Leontije, jedan plemeniti grki aristokrata,nije vaspitan da
uiva u gledanju leeva. I zbog toga je ovaj primer jedan kulturoloki primer, on nam neto
govori i o grkoj kulturi, a ne samo o jo jednom delu due koju platon uvodi. ta je ta kultura
vredno hvale, elje i truda. Meutim, a sada ako to sve to smo rekli o grkoj kulturi
internalizujemo i primenimo na plan Leontija i njegove unutranjosti dve sile njima
upravljaju. Koje su to sile i ta tu plemeniti Leontije osea? Prvo smo identifikovali kao
pervertiranu seksualnost nekrofilija; a o emu je re ovde drugo? ta plemeniti Leontije
radi, on se stidi i ljuti. Postoji jedan deo due koji je razliit od nagona (pervertirane
seksualnosti u ovom sluaju) a koga odlikuje to to se tim delom due ljutimo i stidimo. Stid i
ljutnja koje mogu predstavljati koje se na fenomenolokom planu razliito se mogu
manifestovati esto ovek koji se stidi se povue u sebe; a ovde je zanimljivo to se
plemeniti Leontije u isto vreme stidi i ljuti i to ljuti sam na sebe to je posebno vano. Stid i
ljutnja iako se razliito ispoljavanju, imaju neto zajedniko: mi se i stidimo i ljutimo na sebe
kada uradimo neto to se ne slae sa naom slikom ili predstavom koju imamo o sebi s jedne
strane, ili kada uinimo neto to nije u skladu sa naim ve usvojenim pogledima idealima i
svemu onome to smatramo da je vredno postizanja i to je vredno da elimo i da ka tome
teimo. Naravno, to u velikoj meri zavisi od toga kako smo vaspitani. Odnosno, zavisi u
najveoj moguoj meri od onoga kako smo vaspitani, niko se ne raa sa stidom i ljutnjom, to
je neto to se vaspitanjem u odreenoj kulturi priprema, gaji, odgaja, vaspitava, oblikuje
spada u ono to grci nazivaju paideia-om (obrazovanjem, oblikovanjem due, unutranje
4

formiranje). Znai tim delom due koji platon naziva thimos ili thimoeides i kojim se znai
koji predstavlja onaj deo due kojim se ljutimo i stidimo jeste takav aspekat psihikog koji je
saradnik razuma u onim sluajevima kada ispravno procenimo da ono to inimo nije u skladu
sa naim idealima i predstavama koje imamo o sebi drugima ili nekim vrednostima. Ostali
primeri koje platonov sokrat navodi u etvrtoj knjizi su vrlo zanimljivi govori o plau beba,
onda govori se kako besna kuka koja proceni da se neprijatelj pribliava kui njenog
gospodara poinje da laje glasno, upozoravajui gospodara da mu preti opasnost; navodi onda
primer sa plemenitim Leontijem (zapravo njega prvo navodi, ali je on najsloeniji), u svim
ovim sluajevima kada je re o detetu koje plae, i kuki koja titi svog gospodara i kada je
re o plemenitom leontiju, u sva tri primera radi se o oseanjima koja su autoreferencionalnog
karaktera gde uvek onaj koji ih manifestuje pokazuje neko oseanje koje je u odnosu na
njega samog. Mi se ljutimo na druge, recimo, kod leontija je to jasno ljuti se na sebe, stidi se
pred sobom; drugo, ak i kod beba one plae zato to se ljute to ne moe da im se zadovolji
neka potreba oseanje koje bebe iskazuju u odnosu na sebe same; u ovom drugom primeru
thimos kod ivotinja se javlja zato to kuka uspeva da proceni opasnost i da zatiti gospodara
sada saznajemo dve nove stvari o thimos. Prvo saznajemo da thimos je neto to titi
gospodara, odnosno da je thimos saveznik razuma s jedne strane, pomae razumu na nain na
koji kuka upozorava svog gospodara; a sa druge strane to je onaj deo due kojim bez obzira
to nije racionalan, ali je saveznik racionalnog, to je deo due kojim moemo da procenimo
neto, recimo ispravnost ili neispravnost neega, da prepoznamo ta je dobro ta je zlo, za nas,
na razum, naeg gospodara to je deo due koji se esto stie treningom, u sluaju psa, ili
vaspitanjem u sluaju oveka. Deo due koji najee dobro procenjuje ciljeve bez obzira na
koji nain procenjuje naine na koje bi trebalo te ciljeve ostvariti. E sada da sumiramo primer
sa plemenitim Leontijem i sve ono to moemo rei o thimos-u. Taj pojam thimos
upotrebljava ga Homer u Ilijadi Odiseji, kao onaj deo due kojim se neko ljuti, kojim se junaci
obraaju kada treba da uine neto, i tu taj pojam vidimo kao preteu savesti mi sami sebe
pitamo da li neto treba da uinimo ili ne, kada to sami sebe pitamo znamo da je naa savest
tu na delu, u tim trenucima kada se sami sa sobom konsultujemo, kada razmiljamo valja li ili
ne neto uiniti. Kada je re o plemenitom Leontiju dolazimo do zakljuka: plemeniti Leontije
se stidi i ljuti sam na sebe zato to on ini neto to u njegovim vlastitim oima kri predstavu
koju on ima sam o sebi, to kri njegovo samodostojanstvo. to kri sve one vrednosti grke
kulture koje su postale deo plemenitog Leontija, odnosno koje sainjavaju njegovu prirodu,
vrednosti koje je internalizovao, jer da ih nije uinio unutranjim za sebe on ne bi osetio ni
stid ni ljutnju,osetio bi moda kad bi ga drugi gledali, ali on ovde sam sebe jedino gleda i
preispituje da li radi ono to valja, kri lino dostojanstvo, zato se stidi i ljuti na sebe. Kada je
re o thimos-u: on pokree radnje koje su autoreferencionalnog karaktera, za razliku od
nagona koji su lieni kognitivnog potencijala, thimos ima neto od razuma u izvesnom smislu
je slian razum jer ima sposobnost procenjivanja neega, plemeniti Leontije neto procenjuje i
esto je to onaj aspekat psihikog koji ispravno neto procenjuje. Odnosno ciljeve koje
procenjuje procenjuje ispravno. To je aspekat psihikog koji se formira vaspitanjem i
obrazovanjem u okviru ne samo politike zajednice nego i u okviru jedne kulture. Meutim
ta smo mi sada ovim pokazali, pokazali smo da oigledno postoji jedan deo due koji je
razliit od nagona, ali nismo pokazali da li je to deo due koji je razliit od razuma. Da bi to
Platonov Sokrat pokazao uvodi jedan primer iz Odiseje, navodi ga u skraenom obliku zato
5

to pretpostavlja da sagovornik Glaukon zna taj primer napamet, jer svi obrazovani grci su
znali Ilijadu i Odiseju napamet, on citira ovde u dravi samo mali citat ja u vam to preneti u
irem obliku da biste shvatili o emu je tu re, na osnovu jednog stiha neete moi to da
razumete. Koji je to primer? Odisej, aristokrata grki, koji je poznat po pameu. On se vraa
sa svojih putovanja obuen u jednog prosjaka maskiran, pojavljuje se na svom rodnom mestu
gde je i kralj bio, maskiran tako zato to zna da se u njegovoj kui nalaze prosci koji
pokuavaju da se oene njegovom enom, preuzmu vlast u dravi.E sada, primer izgleda
otprilike ovako, ulazi u kui i vidi kako mu ti prosci potpuno rasparavaju sve to je za njega
predstavljao dom i kui, i kako je potpuni haos nastao na njegovom ostrvu Itaka, on pored
toga vidi da mu je sin u tekoj situaciji, vidi i u kakvoj se ena nalazi situaciji (ali i ona je
mudra, kako izbegava prosce, po vrlinama i pameti odgovaraju jedno drugome), sada, sve to
to vidi i to je prethodno uo jeste dovoljno strano, meutim, kod jednog naizgled vrlo
nebitnog prizora Odisej vie ne moe da se suzdri i osea potrebu da skine one svoje haljine
u koje se preruio i da krene da se sveti proscima. On je video kako njegove slukinjice,
robinjice odlaze u postelju sa tim proscima koji su mu zaposeli dom. I to dobrovoljno odlaze,
kada je to video on vie nije mogao da se suzdri. Kako razumete ovaj sluaj? Posle svega to
je proao, posle borbe sa kiklopima, borbe protiv sirena, posle svega to je doiveo, Odisej,
kada je doao na ostrvo vidi ta mu je sa enom, sa sinom, u kui potpuni haos i u dravi, sve
se raspada, i sve to izdrava do trenutka dok ne vidi da dobrovoljno robinjice odlaze u
postelju sa proscima. Izdale su ga, ali jo je neto bitnije od toga, razmiljajte o ovome to
sam rekla o thimos-u. ta karakterie grku kulturu i obrazovanje a moe se odnositi na ovaj
primer? (Robinjice ne saoseaju sa porodicom, nego odlaze u krevet. Njegovo dostojanstvo je
ugroeno. Moda ga najvie pogaa to to su slukinje nauene da budu najodanije.) Da li ste
nekada primetili u svom ivotu kada se deavaju loe stvari u nizu i vi to trpite trpite trpite do
jednog trenutka kada jedna poslednja kap padne i onda prosto vie ne moete da izdrite to to
ste prethodno trpili, i to je esto nekakva sitnica, i primer gde vi vidite opipate, i gde se u tom
primeru ispoljava sutina vaeg problema, ili sutina vaih nevolja i nesrea, a postoje takvi
primer. Primer: majka Jugovia dola na kosovo, videla smrt sinova, trpela je kako reaguju
njene snahe, deca, kako damjanov zelenko rei, istrpela je bila je tvrda srca, samo nije mogla
da istrpi ruku svog sina u svom krilu u ruci na njenom krilu se ogleda sutina problema, a to
je da je izgubila sinove koje je na tom krilu gajila. Vi trpite neto ali kada vam se to pokae
ispred oiju, ne moe se izdrati. Zato je sad ovako kod Odiseja? Slukinje su poslednja kap,
jer to pokazuje na koje niske grane je spala Odisejeva kua, dostojanstvo i samodostojanstvo
njegove patrijarhalne kue je uniteno, i dostojanstvo njega kao kralja i gospodara porodice je
dovedeno u pitanje, naravno, da se od slukinja oekuje da budu njemu poslune a ne da
dobrovoljno idu sa tim proscima, one ga izdaju penelopa ga ne izdaje, ali najvaniji razlog
sem psiholokog to da vidi da je ponien kad vidi ovo sa slukinjama; postoji jo jedan
momenat koji je tu presudan a to je da Odisej osea odgovornost za njih, ne samo da osea
da su naruile dostojanstvo njegovo, nego je on njihov otac kao da su mu vlastita deca,
odgovornost osea prema njima a one rade suprotno od onoga kako je on njih vaspitao
vaspitao ih je da razlikuju dobro i zlo, on sada vidi da neko ko mu je toliko blizak to kri,
neko koga je on sam vaspitao, osea se pogoenim ne zbog toga to gubi posed, nego to je
loe odigrao ulogu vaspitaa, neko ko ih nije dobro nauio da razlikuju dobro i zlo, nije ih
lojalnosti nauio, i osea se naravno sad vi moete rei da je svaka linost sama za sebe, ali u
6

tom dobu on kao dobar gospodar osea se odgovornim za njihovo ponaanje, a ne moe da
sprovede odgovrnost i onda je tu bitno frustriran. Ne osea se on samo izdanim, nego se osea
odgovornim za njihovo ponaanje. Jer se one ne doivljavaju sasvim kao autonomna i
racionalna bia i naravno psiholoki se osea da je potpuno promaio, a taj primer mu
pokazuje doista kako je nisko pao. Sada odisej osea potrebu da te slukinjice kazni a ove
prosce pobije, meutim, poto je odisej odisej, a pametnog oveka po Grcima karakterie ne
samo sposobnost ispravnog promiljanja nego kao to smo videli i sposobnost samokontrole
(iz prethodnog primera) jer razum ume da upravlja da koi na taj nain, iako su kod odiseja
oni konji takoe jaki, meutim konj koji ne predstavlja nagone nego se tamo prikazuje kao
plemeniti, ne samo plemenit nego ume da oseti strahoviti bes, iako je taj konj snaan ipak je
razum kod odiseja snaniji jer je upravo on taj koji je pre svega pametan pa ume i da se
kontrolie, to je vrlina koja njega pre svih drugih dii i vrlina koja je via od svih njegovih
mana, znai to je vrlina kojom on uspeva da izlei svoje mane, ili da svoje mane ako ne ume u
potpunosti da ih otkloni onda barem da ih suspregne. Odisej spreava osea da su to suprotne
radnje i u istom trenutku shvata da bi bilo krajnje samoubilaki da sada u potpuno loem
trenutku pre nego to je pripremio stvar krene da se obraunava sa proscia, ubie ga i nee
izvriti ono to hoe a njegov cilj je da pobije prosce i uspostavi red i zakon, vrati svoje
oduzeto kraljevsko dostojanstvo sebi i sinu, da uspostavi red i zakon, pravo i pravdu na ostrvu
Itaka. Meutim, iz svega ovoga sledi sledee, postoji jedan deo due thimos, koji se razlikuje i
od razuma ne samo od nagona, ova ljutnja koju je osetio odisej zato to je predstavu o sebi i
svojim slukinjama u ovom trenutku se ta predstava se tim inom dovodi u pitanje, pa odisej
osea naravno ljutnju snanu. Meutim, poto joj on poseduje vrlo ne samo to je vrlo
pametan nego ima veliku sposobnost samokontrole koja je kod grka sastavni deo pameti,
shvata i uspeva da svoju ljutnju suspregne i da realizuje svoj cilj u onom trenutku kada taj cilj
ima izgleda da bude realizovan gozba, napija prosce, ubija ih, vraa sebi presto, vlada
Itakom i donosi pravdu i zakon meu njene graane. Vidi se iz ovog primera razlikuje thimos
za razliku od razuma koji nije ne trai toliko ka intenzivnom zadovoljavanju vlastitih elja
slian je poudnom delu due po tome to je to aspekat pshikog koji hoe neposredno
zadovoljenje, oseanja su vrlo intenzivnog karaktera, iako i thimos
Ljutei se nisu ljudi u stanju da na najbolji nain procenimo kako da postupamo na ispravan
nain. Ili kada se naljutimo na nekog pa u tom stanju hoemo da mu se osvetimo, vrlo je mala
verovatnoa da emo u tome uspeti, treba da ohladimo glavu i da smislimo kako da se
osvetimo, ukoliko verujemo da se treba svetiti. Imaju nemci jednu poslovicu mislim da kod
nas ne postoji ali ide u ovom pravcu: osveta je jedno jelo koje se hladno servira. to znai da
ako hoemo da se svetimo to treba hladne glave promisliti i to je odisej upravo uinio
smislio osvetu, sproveo svoj plan
Iz ovog primera moemo zakljuiti sledee, neko bi mogao, po emu se thimos i razum se
razlikuju po proceni sredstava ili po ciljevima? Ukoliko se neto supstancijelno razlikuje od
drugog mora po oba da se razlikuju. Ljutei se ne procenjujemo dobro ciljeve, ali razum uvek
dobro procenjuje, ali da li imaju iste ciljeve, a drugo pitanje je da li su razlozi thimos-a
odnosno razuma isti ili nisu? Motivi koji se onda mogu prevesti artikulisati u odreene
razloge, da li su razliiti ili pak slini? Trebalo bi da su razliiti jer su to dva razliita aspekta
7

psihikog, u izvesnom smislu treba da su suprotni. Koji bi bio na primeru sa Odisejom cilj
thimos-a a koji cilj razuma? Da li su isti ciljevi ili razliiti? Cilj thimos-a bi bila osveta, a cilj
razuma da se zavedu zakoni, da se zavede pravda, da se vrati staro stanje. Ovako, cilj thimosa je osveta proscima, a cilj razuma nije to, nego je osveta proscima instrument kojim razum
postie svoj cilj a to je da zavlada zakon, red i pravda na ostrvu Itaka. U tome se sastoji cilj
razuma cilj razuma jeste dobro, a ovde je to konkretno politikog karaktera, odnosno to
ima karakter kao neto to je politiki dobro, uvoenje zakona i pravde, onda Odisej tei
upravo tim ciljevima, a osveta je samo sredstvo ostvarivanja tih ciljeva. Razlozi thimos-a i
razuma su razliiti razum: postii neko dobro, motiv je to; thimos: zadovoljiti svoju ljutnju,
to najee podrazumeva osvetu, kazniti nekoga za neko delo kojim se kri tua ali najee
moje sopstveno dostojanstvo, to ne mora uvek da bude tano, ni u pogledu sredstava a
ponekad ni ne u pogledu ciljeva. Neko ko se ljuti moe pogreno da identifikuje subjekat
prema kome treba da ispolji svoju ljutnju. Te bez obzira to je thimos nekada saveznik
razuma, postoji mnogo sluajeva kao to je ovaj primer Odiseja, gde se razum razilazi od
thimos-a.
Ovako, Platonova psihologija jeste vezana za uenje o kardinalnim vrlinama due i polisa, da
bi se platonovo uenje o kardinalnim vrlinama razumelo potrebno je razumeti platonovu
psihologiju. Da bi i u politici u polisu dravi, koju njegov sokrat gradi, da bi pokazao da
izmeu polisa i pojedinca, da polis i pojedinac imaju iste osobine, da obavljaju iste, znai
ovako, analogija izmeu pojedinca i polisa slui tome da se pokae kako postoje slinosti na
mikro i makro planu, da bi pokazao kako delovi polisa da tako i delovi pojedinca imaju iste
osobine obavljaju iste ili sline funkcije i poseduju iste vrline. Govorei, na poetku druge
knjige drave, poto o odnosu drave polisa i pojedinca govori i u drugoj i u etvrtoj knjizi,
obratie panju na kontekst kako bi celo uenje bilo jasno. Raspravu sa glaukonom platonov
sokrat zaustavlja time to kae da je potrebno celu stvar, ovde se govori o pojedincu
pravednom ili nepravednom, potrebno je posmatrati je na makro planu i onda poinje u
mislima da gradi idealnu dravu, kalipolis. Platon izlae plauzibilno shvatanje nastanka
drave, ne zato to je ovek oveku vuk pa je bilo potrebno, nego se ini da je ova teorija
mnogo verovatnija. Drave se formiraju, prema platonu, tako to ljudi imaju viak potreba a
manjak sposobnosti da ih zadovolje, i oni se udruuju u dravu gde se vri podela rada u
takvoj jednoj dravi pravednost se sastoji u tome ukoliko svako radi svoje. To je platonova
formula za pravednost. Svako radi svoje. Prvobitna drava je bila prosta udruili su se ljudi
da zadovolje svoje potrebe, pa poto se one uveavaju dolazi do ratova, ratovima se
raslojavaju drave tri sloja u okviru drava to su proizvoaki, vojniki ili uvari i sloj
filozofa (kraljeva-vladara). Kao to vidite, platon razlikuje tri sloja u polisu a s druge strane
postoje tri dela due. Analogija izmeu polisa i due poiva na sledeim pretpostavkama, ona
vai kada se sledei elementi uzmu u obzir. Prvo, odreenje pravednosti u zajednici, u polisu
to je svako ini svoje, svako ini ono za ta je najvie obdaren, to onda kao posledicu ima i
to da niko ne treba da se mea u posao drugog, svako radi ono to zna, ne da radi vie poslova
u isto vreme, niti da se mea u poslove za koje nije obdaren. Tu dolazi do poetka nepravde,
kada se neko mea u nadlenosti drugog bilo da je re u pojedincu ili zajednici. Drugi
element jeste pretpostavka da polis ima iste delove za koje koje bi trebalo da ima i pojedinac,
to platon dokazuje u etvrtoj knjizi drave. Trea pretpostavka jeste podela due na delove i
8

potpuno poklapanje delova due sa delovima polisa. Ovu analogiju platon uvodi iz dva
razloga: prvi navodi sam da bi na jednom makro planu gde se ini da su stvari jasnije pokazao
kako stvari stoje na mikro planu, na planu pojedinca. Drugi razlog koji nije ekspliciran, a to je
da pokae kako pojedinci bi trebalo da budu organski deo celine drave drava da bi
funkcionisala svi pojedinci moraju biti jedinstveni u toj dravi, treba da funkcioniu, slino
kao to funkcioniu delovi tela, telo ne moe bez svojih delova, ni drava bez pojedinca; telo
ne moe bez celine, ni pojedinci bez drave. Platon daje primat, upravo kao to znai deo
nekog tela koji se odvoji od tela ne moe da funkcionie tako je i pojedinac sastavni deo
dravnog tela. Platon kao viu vrednost cenio opte javno dobro onako kako ga je on
definisao nego prava pojedinaca, to je sigurno. Jedinstvo drave mu je bilo vanije znai kako
bi pokazao da po njegovom miljenju jedinstvo drave bi trebalo da bude ostvareno, on je
napravio takav polis gde se dovode u pitanje sigurno prava pojedinca. Poto predlae prvi
projekat emancipacije ena u istoriji oveanstva moraju da vre poslove ako su za to
sposobne, to moraju, bez obzira ta ele. Dakle, prava pojedinca jesu podreena pravima
zajednice, odnosno interesima zajedinca, pojedinac kolektivu, ali ono to platon ovom
analogijom hoe da kae postoji neka organska povezanost, niti pojedinac moe bez
zajednice ni obrnuto. Kalipolis idealan polis, koji je platonov Sokrat zamislio u razgovoru
sa glaukonom i koga obrazlae. Znai, pravednost u polisu koji se sastoji iz vladara, potom
uvara, vojnikog sloja tako i ovog proizvoakog se sastoji u tome kada svaki od tih slojeva,
polis je pravedan kada svaki od slojeva polisa obavlja funkciju za koju je najobdareniji. To ne
znai da svi delovi poilisa, svi slojevi polisa, kao i svi delovi due, ne mogu da vre i druge
funkcije. Re je o tome da svako treba da vri funkciju koju optimalno moe da vri, koju
najbolje moe da vri. Ne radi se o tome da moda filozofi vladari ne umeju da trguju, ali
poto su oni pametni i najmudriji, oni treba da vladaju. Ne znai da neko ko je vojnik ne bi
moda mogao i da vlada, poto zna mehanizme komandovanja, ali postavlja se pitanje da li bi
on tu funkciju optimalnije vrio od nekog ko je mudar. Ideja pravednosti se sastoji u tome da
treba svako da vri funkciju koju vri bolje od svih drugih, u sladu sa onim za ta je
najobdareniji.
U etvrtoj knjizi Platon pokazuje koje bi vrline, kako treba shvatiti vrline kako polisa tako i
due, poevi od toga da je pravednost to da svako ini svoje. Koje su ostale vrline, zato je
pravednost iznad ostalih i kom se sloju pripisuje. Prvu vrlinu platon naziva mudrost i on je
imenuje na razliite naine prvo kao eubolia (kada govorimo u politikom kontekstu;
eubolia znai sposobnost dobrog savetovanja), ova vrlina se sastoji u sposobnosti da se u
ispravno uvidi koju funkciju i na koji nain treba da vri svaki deo bilo due ili polisa kako bi
se ostvarilo jedinstvo i dobrobit celine. Znai, mudrost je vrlina koja se sastoji u dobrom
shvatanju ta je ono to moe ostvariti jedinstvo i dobrobit bilo nas kao pojedinaca ili
zajednice. Segment politikog ili pojedinca koju bi funkciju na najbolji nain mogao da vri.
Kasnije se mudrost odreuje kao znanje o idejama i to znanje o idejama poseduju filozofi
vladari, tek kasnije u petoj estoj sedmoj knjizi drave, upravo to znanje treba da poseduju oni
koji izlaze iz peine, i to su oni koji bi trebalo da budu vladari. Ova vrlina mudrosti se
pripisuje razumskom delu due, s jedne strane, i filozofima s druge. Kao to vladar treba da
bude mudar i da zna ta tano koji deo drave njegove ta treba da radi zarad dobrog
funkcionisanja celine, tako i razum treba da zna kako delovi treba da funkcioniu da bi
9

postigli dobro u celini, harmoniju psihikog ivota. Zato to razum zna ta je dobro, ume
dobro da vlada duom; vladari filozofi znaju ta je dobro pa zato znaju dobro da vladaju
polisom. Oni koji znaju ta je dobro bi trebalo da vladaju, odnosno znanje je to koje bi trebalo
da legitimie mo, nije mo ono to se legitimie samom sobom, nego je to znanje.
Sledea vrlina jeste vrlina hrabrosti, ona se pripisuje uvarima, odnosno pripisuje se i thimos
delu due. Oni ljuti srani karakteri su hrabri najee. Ahil se najvie ljuti u Ilijadi, zbog ta
dva njegova gneva, poinje spev i zavrava se gnev najveeg grkog junaka Ahila. U emu
se sastoji, prvo platon definie hrabrost; prvo kao vrlinu koja se tie onoga to moe da nas
ugrozi, nas ili nau zajednicu. Drugo, ona se sastoji u ispravnom miljenju, ne u znanju, nego
u ispravnom miljenju onoga to moe nas odnosno nau zajednicu da ugrozi, to je opasno i
to je takva vrlina koja podrazumeva ne samo ispravno miljenje o tome to moe da nas
ugrozi i zajednicu, nego i istrajnost, to je vrlo vano, istrajnost da uvamo ono to moe da
bude ugroeno, da to nepokolebljivo uvamo, moramo biti vrsti u tome. Sastoji se u
istinitom mnjenju, vojnik ne mora da zna razloge zato treba braniti dravu, on poseduje samo
istinito mnjenje o tome to je potrebno da zna, ne zna sve razloge, njih zna vladar. Thimos
titi harmonino delovanje celine na taj nain to slua razum, a ne tako to je sam u stanju da
planira izvoenje odreenog plana koji bi trebalo da bude instrument u realizaciji odreenih
ciljeva. Ono to je vano za hrabrost jeste ispravan uvid u ono to moe da nas ugrozi
(kognitivno) i da nepokolebljivo istrajemo protiv onoga to nas moe ugroziti. to ne znai da
vladari ne mogu biti hrabri ili neki trgovci, ali su najhrabriji, ili bi trebalo da budu najhrabriji
oni koji dravi tite, uvari. Oni koji drave tite i u tome pokazuju najbolje rezultate.
injenica da je hrabrost istinito verovanje, istinito miljenje govori u prilog tome da je to
vrlina na koju prevashodno utie pored te neke prirodne sklonosti, neko je temperametniji od
nekog drugog, bri od nekog drugog, neko ima zatvoreniju neko otvoreniju prirodu, oni koji
su bri su predodreeniji da budu hrabri, ali to ne mora da znai; na postati hrabrim ovekom,
ili hrabrim vojnikom, uvarom drave, utie najvie obrazovanje, odnosno vaspitanje, kako u
porodici tako i u dravi; ali kod platona je to drava.
Trea vrlina ne pripada ni jednom sloju ve predstavlja odnos izmeu dva segmenta kako
drave tako i pojedinca, ta vrlina se zove sophrosine - bukvalno prevedeno sastoji se iz dve
grke rei sos i phron ovo znai zdrav, a phron znai razum, uvid; ali nije to zdrav razum.
Ova vrlina se obino prevodi kao umerenost ili samokontrola, vladanje sobom,
samosavlaivanje. Platon je definie u etvrtoj knjizi na sl naine: ona je nekakav poredak,
dobar poredak, kosmos; drugo, ona se sastoji u sposobnosti vladanja nad svojim nagonima i
poudama i napokon, ona se sastoji u vladanju nad samim sobom. Ukoliko bismo ova tri
odreenja koja platon daje, tri odreenja umerenosti, u jednoj reenici bi se to moglo rei:
umerenost ili samosavlaivanje sastoji se u vladanju nad samim sobom, koje ostvarujemo
tako to vladamo nad nagonima i prohtevima, koje obezbeujemo harmoniju nas samih, a
time obezbeujemo kosmos, dobar poredak. Sophrosine u jednom i u drugom sluaju se
sastoji u sporazumu, pridravanju toga ko vlada a ko bi trebalo da bude potinjen. Znai,
432a: saglasnost izmeu onih koji vladaju i onih nad kojima se vladi, o tome ko treba da
vlada. Znai, drava, dravom se dobro vlada ukoliko uvari i proizvoai daju za pravo
vladarima da vladaju i oko toga postoji njihova zajednika saglasnost. Kada je re o vladanju
10

pojedinca onda se umerenost sastoji u tome, kada postoji nekakva unutranja saglasnost da
razum treba da vlada nagonima, drugim reima kada razum vlada nagonima i kada se nagoni
tu ne bune, odnosno kada osoba ni ne osea ili vrlo retko osea potrebu da bude neumerena,
ili jeste neumerena u zadovoljavanju bilo kog nagona. Sada dolazimo do kljune vrline,
pravednosti i ona se sastoji ona nije vrlina koja pripada bilo kom sloju, ona pripada svakom
sloju, ona je negde nekakva nadvrlina i pravedan je onaj poredak u kome svaki deo svaki sloj
obavlja funkciju za koju je najobdareniji, koju optimalno obavlja sa maksimalnim rezultatima.
Kada je ovek pravedan, platon govori o unutranjoj pravednosti, ovek je pravedan kada ne
samo kada njime razum vlada, tada je pre umeren, nego je on pravedan kada svaki deo
njegove due obavlja funkciju koja je za taj deo due najsvojstvenija kada razum vlada,
thimos se ljuti na ono na ta bi trebalo da se naljuti, ali puta razum da izabere sredstva na koji
nain treba se ljutiti u kojoj situaciji protiv koga zato itd, i kada nagoni treba da signalizuju
oveku potrebu neku, ali nikako ne treba da ometaju funkcionisanje due u celini. Kada svaki
deo due radi ono to je njemu svojstveno, razum da procenjuje misli vlada, thimos da razumu
pomae ali da razumu puta da izabere primerena sredstva, a nagoni da signalizuju kada mu je
neto doista potrebno to mu omoguava neki opstanak, a u ostalim sluajevima nagoni bi
trebali da sluaju vie delove due pre svega razum. Kakav je taj pojedinac gde svaki deo due
radi ono to treba koji ume lepo da misli, kontrolie se, ljuti se na one na koje treba da se
naljuti, stidi se pred onim prema emu se treba stideti, umeren je tako bi izgledao taj neki
pravedan pojedinac koji je istovremeno zdrav pojedinac, zdrav ovek u njemu vlada
unutranja harmonija i psihiko zdravlje. Kako sad ideal pravednosti pojedinca ima veze sa
onim o emu govori trasimah i glaukon a to je ta biva sa onim zbog ega ne treba krasti
ubijati varati lagati itd, kakve veze ima ovo o emu platon govori sa injenjem nekih nepravdi
zato sad ja ne treba da ubijam kradem laem, i zato je bolje da budme ovek umeren
kojim vlada razum nagonima. Tu je dilema platon ne daje takav eksplicitan odgovor moe
se naslutiti iz celine drave ovek kod koga svaki deo obavlja sebi svojstvneu funkciju
kojim vlada unutranja harmonija obino nije ovek koji krade lae ubija. Osoba takvog
psihikog sklopa teko da e krasti lagati ubijati, a ka tome treba da teimo. Takav ovek nee
initi to, a ako je integralni deo zajednice, ni zajednica to nee initi. Platonov pravedan
ovek, to je istina, teko da moe da obavlja nepravedne radnje, on je zadovoljan onom
unutranjom harmonijom koju je u sebi stvorio.

11