Majstor i Margarita

Zato, doavola, nisu svi veliki klasici svetske knjievnosti ovoliko zabavni za
itanje? Da jesu, moda bih se ovih dana naterao da najzad proitam jo i Rat i mir,
Uliksa ili bar Don Kihota (OK, Kihota jo i planiram u neko dogledno vreme).

Kao to vidite, smerno i ponizno priznajem svoje rupe u obrazovanju, a evo jednu od
njih najzad ovih dana naoh vremena i volje da popunim. S najveim zadovoljstvom,
pritom! Ne pamtim poslednju knjigu koju sam s ovolikim sladostraem oblju ovaj,
proitao: jedva da sam bio svestan na kojoj sam stranici i koliko imam do kraja,
uopte nisam odbrojavao, kako inae esto inim tokom itanja prvih 120-ak
strana slistio sam u jednom cugu, a ostatak dovrio samo par dana kasnije (a i to bih
bre da nije bilo nekih kafansko-spisateljskih obaveza u tom periodu).
Dakle, za eventualne posjetioce koji su jo retardiraniji, tj. odocneliji od mene, vana
obavijest: ne obazirite se na to to je ovo rusko, niti na to to je u pitanju klasik. Ovo
je neverovatno zabavan, duhovit, pitak i itak roman! O, da sam samo to znao ranije,

moda bih u nekom preanjem trenutku predaha sebe podvrgao njegovim lepotama.
No, ta je tu je.

Majstor i Margarita je jedan zaista veliki roman: ne mislim samo na obim (450 str.);
mislim na ambicioznost, na zamah koji smelo preduzima i ostvaruje! Ni manje ni
vie no likovi avola, Pontija Pilata, a u kameo pojavi i samog Isusa Hrista, ine
gornju galeriju likova, dok na jeftinijim seditima sede bukvalno desetine vrlo
precizno opisanih, zabavnih, manijaki-dobro meusobno povezanih likova sa
vrhunski odraenim plottingom i sa savrenim dijalozima koji su soni kao telea
glava u saftu, i isto tako slatki!

Smejao sam se, glasno, itajui roman pre svega zahvaljujui nekim preduhovitim
usklicima i reakcijama likova koji, izvaeni iz konteksta, ne znam koliko e biti
smeni, ali unutar tih kalambura zaista su neverovatni i neoekivani!
A tek likovi! Spisateljica koja izmilja prie o pomorskim bitkama i objavljuje ih pod
pseudonimom kormilar or! Pisci koji se zovu Pavijanov, Bogohulski,
pikin
Pa prijave, tipa: molim da se ne rida u kabinetu! dajte da ne ridamo, graanko!
Ili: ti si despot i malograanin!

Pa telegram: Mene upravo pregazio tramvaj na patrijarijskom ribnjaku. Sahrana

petak, tri sata. Doi. Berlioz.
Pa gnjavator pretvoren u vepra, koga teraju da leti na vetiji sabat, a on e: Ja
nemam nameru da letim na nekakve nelegalne skupove!
Pa crni maak Behemot, uhvaen u pokuaju prevare tokom igre aha: Da,
predajem se. Ali predajem se samo zbog toga to ne mogu da igram u atmosferi hajke
koju podiu zavidljivci. (Kasnije, kada ga optue da mrsno lae, on ljupko odvrati:
neka presudi istorija.)
Pa jedan od grenika na velikom sataninom balu, koga opisuju ovim reima:
Osvedoeni falsifikator novca, dravni izdajnik, ali nimalo lo alhemiar.Pa
satanino stalno upozorenje Behemotu kad ovaj krene u tetu: samo pazi da ne bude
nikakvih sakaenja.
Itd

Po duhovitosti koja proima ceo roman, i po razraenosti i ingenioznosti kalambura i

elaboriranih set-pisova sa raznoraznim zabunama, akcijama, prepirkama, igrama rei,
dobacivanjima i neverovatnim raspletima Majstor i Margarita se moe porediti samo
sa 4 druga velika trejd-mark imena: Rable (Gargantua i Pantagruel), Braa Marks,
Monty Python i William Burroughs (Naked Lunch,pre svega). I ne samo po duhu,
nego i po dubini tog humora, i po mraku koji je iza tog humora.

Da ne ispadne da je ovo samo humoristiki roman ovo je zapravo vrlo

potresno delo o jednom mranom (komunistikom) periodu ruske istorije koje na
jedva uvijen, ali za zlikovce ipak suvie jasan nain, opisuje zloine negativne
selekcije koju taj komunizam predstavlja, i izvrgava ruglu sa retko vienom
otrinom i pronicljivou birokratizam, korupciju, malograanstvo, pohlepu i na
kraju (tj. poetku) svega kukaviluk, u kome Bulgakov vidi najvei ljudski greh.
To ubedljivo (i potresno) ilustruju deonice romana-u-romanu (by the majstor),
koji se bavi Pontijem Pilatom, i njegovim kukavilukom zbog koga u smrt alje sina
Bojeg, iako sluti da je on, u najmanju ruku, nevin.

Bulgakov, kao i svi veliki umetnici, nikog od svojih glavnih junaka ne okrivljuje, ve
nastoji da ih razume, i prikae kako i zato su takvi kakvi jesu. Ovo vai kako za
sjajno profilisanog Pilata (samo je jo Mel Gibson imao vie razumevanja za njega!),
ili za odmereno kratko, ali ipak snano prikazanog Isusa, a tako i za zaista
grandiozno, i sa full respectom naslikanog Satanu (tj. Wolanda, kako se u ovom
romanu naziva), pa ak i njegove pomonike.

Zaista, Sympathy for the Devil nikad nije bio jai no u ovom romanu: Woland je
grandiozna, mona, kompleksna figura koja izaziva duboko potovanje (zajedno sa
vrlo retkim gnuanjem ili zazorom), dakle, metafiziki entitet prikazan sa tivanjavrednom ozbiljnou i prefinjenou. A tek ta njegova spadala crni maak
Behemot je, uz Barouzovog dr. Benveja, te uz Grua Marksa, najlui fun-loving
anarhista i rusvaj-majstor XX veka, zadivljujua katastrofa-u-nastajanju, hodajua
apokalipsa, fascinanti eret i zajebant megalomanskih razmera ukratko, jedan od
velikih arhetipskih likova umetnosti prologa veka.

Velika je teta to Saa Petrovi u srpsko-italijanskoj verziji romana (tanije:

parenceta romana) nije uspeo niti da prenese to slepstik-ludilo Bulgakova (javlja mi
se da je taj Saa bio osoba unikatno liena i najmanje trunke smisla za humor: jedno
od onih mrtvih puvala naduvenih ozbiljnou do pucanja, tj. prdenja), i to je
gargantuansku neobuzdanost avolovih pomonika sveo na bezvezno kreveljenje i
cerekanje. uostalom, evo ta sam u Faustovskom ekranu, napisao o toj filmskoj
verziji romana:
Majstor i Margarita (1972)

avo se po prvi put na nedvosmislen i sutastven nain u srpskoj kinematografiji

javlja u Majstoru i Margariti (1972) Aleksandra Sae Petrovia, po romanu Mihaila
Bulgakova. Mnogo vea grupa avola i vetica iz romana svedena je u filmskoj
adaptaciji na samo tri demonska lika, i to su: Voland, profesor crne maije a
zapravo sam avo (Alen Kuni); Azazelo, demon-pomonik, egzekutor (Pavle
Vujisi); i Korovjev, demon-pomonik, spadalo (Velimir Bata ivojinovi). avo je,
po uzoru na lik iz romana, prikazan u svom konvencionalnom obliju dentlmenaprofesora, u potpunosti ljudskom, bez ikakvih, makar i prikrivenih demonskih
naznaka (dugi nokti, iljate ui, roii i sl.). Naravno, odabran je glumac upeatljive
fizionomije i strogih crta lica, odeven u crno, ali bez ikakve dodatne minke. Njegove
pomonike igraju dvojica velikana srpske glume, to, na alost, nije bitnije unapredilo
ove uloge, budui da su jo na nivou scenarija slabo napisane, a potom i loe reirane.
avolovi pomonici su u potpunosti ljudskih crta, s tim to oliavaju drugi, nii
aspekt demonskog: avo kao luda, spadalo, klovn, harlekin. Umesto gospodske
crnine Volandove, oni su u obinim sirotinjskim krpama sa ponekim ekstravagntnim
detaljem (prugasta majica kod Korovjeva, napoleonska kapa kod Azazela), a umesto
suzdrane ozbiljnosti i strogosti oni esto prskaju u cerekanje, kreveljenje i skakanje.
Potonje daje priliku za preglumljavanje, to Bata ivojinovi posebno zloupotrebljava
u svojoj nekontrolisanoj glumakoj izvedbi.

avoli su stavljeni u okvire vrlo providne satire o (ne)slobodi umetnika u totalitarnom

(komunistikom) reimu: glavni junak u filmu je Nikolaj Maksutov (Ugo Tonjaci),
autor kontroverzne drame o Pontiju Pilatu sa osnovnom porukom da svaka vlast je
nasilje nad ljudima. Takva poruka se ne dopada deurnim cenzorima i podobnim
umetnicima, te Maksutov zavrava u ludnici. avoli su tu da mu pomognu,
odnosno da ispune njegove matarije o osveti onima koji su mu naudili, i tu film
gotovo da poprima strukturu (ako ve ne i egzekuciju) horor filma osvete: demonski
trio odlazi u posetu Maksutovljevim protivnicima, i udeljuje im zasluene kazne.
Tako, odgovorni drug iz Partije zavri pod tramvajem, odseene glave.
Podobnog pisca, koji se uselio u stan prognanog subverzivca, Azazelo ubija
pesnicom, ali Voland smesta pojanjava: Previe je drao. Infarkt! Reimskog
kritiara, koji je napisao negativnu kritiku i bez gledanja predstave u pripremi,
demonsko trojstvo ismeje i kazni obznanjivanjem tanog datuma kada e, kroz pet
meseci, umreti od raka jetre.
U ovoj najezdi sanjarija pisac ne proputa ni da se, uz pomo avola, naruga
sopstvenoj licemernoj, materijalistikoj, povrnoj publici. U zavrnici filma, na seansi
crne maije u teatru, avoli iznose na videlo hipokriziju pojedinih posetilaca
(preljubnici, lopovi, dounici, srebroljupci, dileri deviza) da bi na kraju
bukvalno razgolitili publiku. Desetine golih i polugolih statista juri niz stepenite
teatra iji je hol ukraen ogromnim crvenim natpisom Religija je opijum za narod
(na ruskom). Nevidljive ruke razvezuju stege na pievoj ludakoj koulji, i on
dospeva do teatra kako bi voljenoj Margariti poklonio crveni karanfil. U poslednjoj
sceni filma vidimo pisca kako isputa svoju duu u ludnici, i tada postaje jasno da je
cela avolijada bilo njegovo buncanje u delirijumu u koji su ga oterali vrlo
ovozemaljski avoli

Petrovieva reija je u ovom filmu izrazito neujednaena: dominiraju krupni i srednji

planovi, sa vrlo slabo definisanim filmskim prostorom, a ritam scena je jedvapostojei, sveden na protravanje kroz zbivanja iz romana bez vremena da ijedan lik
zaista prodie, da ijedna situacija zaivi. Gluma je gotovo uniformno slaba, velikim
delom i zbog toga to sve vee uloge tumae strani glumci na jeziku koji oigledno
nije srpski, dok su naim glumcima preostale epizode ija karikiranost ne ostavlja
prostora za velike bravure. Rezultat je drven, usiljen film slabe dramaturgije i
minornih umetnikih dometa, svedenih na politiki angaman. Petrovi, u sutini, na
providan nain kritikuje neslobodu da u socijalistikoj umetnosti proizvodi
angaovana dela (ali sa drugaijim predznakom), estetski inferiorna isto koliko i ona
reimska. Njegovo poimanje umetnosti svodi se na slobodu drutvene kritike na
predmetno-prikazivakom planu, bez obzira na estetske i formalne inioce dela. Time
vulgarizuje pojam umetnosti, izjednaavajui je sa svakim politiki nepodobnim
produktom. Takav je bio sluaj i sa ovim umetniki inferiornim filmom: bio je
proganjan i zabranjivan zbog svoje povrne ideologije, a ne zbog svoje estetske
(bez)vrednosti. avo je u tom zameateljstvu stradao ni kriv ni duan: stigao je iz
uvoza (zamiljen i napisan u Rusiji, glumio ga Francuz), nije dobio ni trunke lokalne,
srpske boje, a opet zavrio na lomai domaeg politikog lova na vetice.
Petroviu oito nije pomoglo ekranizovanje knjievnog klasika priznatog autora kao
alibi za bavljenje demonologijom. Nije mu pomogla ni injenica da je svoj film radio
u koprodukciji sa Italijom zapravo, dobar deo krivice za slab scenario i glumu nose
upravo strani partneri, iako je reijska traljavost samo Petrovieva. U svakom sluaju,
zanimljiva je koincidencija (?) da je avo u srpski film za Titovog ivota u oba
sluaja dospeo preko koprodukcija (i oba puta sa Italijom!) i preko ekranizacija
knjievnih klasika. (Aludira se na Bulajievog oveka koga treba ubiti, po Njegou,
gde je avola igrao francuz crnogorskog porekla, arl Milo.)

Osim Petrovievog zaista jezivo neuspenog (i skrnaviteljski jednodimenzionalnog)

filma, u mojim akama se nalazi i ruska serija u 10 epizoda, od pre nekoliko godina
(iz nje su kolor fotke kojima ilustrujem ovaj napis na blogu), ali moram rei sledee:
na osnovu sluajnih uzoraka koje pogledah ovih dana, to je vrlo slabo. Pre svega,
snimano je nekom elektronskom kamerom, i izgleda runo; zatim, kasting je slab, ti
glumci nemaju ni pojavu ni harizmu koju im bulgakov u romanu daje; gluma je, rekao
bih, slaba; efekti su osrednji, i sve to izgleda mnogo jeftinije (u svakom smislu) nego
to bi smelo. Dau joj priliku, ali zaista ne oekujem da u i I epizodu uspeti da
izdrim do kraja. Recimo, likovi u istorijskoj epizodi (iz doba Pontija Pilata) su jezivo
loe odabrani i antipatini, a kostimi i ambijent i uopte fotografija zaista nerviraju.

Postoje jo neke verzije i igrarije s pokuajima filmovanja ovog romana koje, u prvom
naletu istraivanja, ne uspeh da pronaem; potraga se nastavlja, ali ovaj roman je
zaista teak zalogaj i realno ne oekujem da je iko do sada mogao ili da e iko od
sada pa nadalje uspeti da na film zaista prenese sve bogatstvo, obilje, sloenost i
multi-dimenzije ovog VELIKOG romana.

za P.U.L.S.E/ Dejan Ognjanovi

(C) Dejan Ognjanovi, za GHOUL, INC.
HYPERLINK "http://pulse.rs/" \l "twitter" \o "Twitter"
"http://pulse.rs/" \l "google_plus" \o "Google+"

HYPERLINK

6 komentara na tekst Majstor i Margarita

.

.
Skaramush
.
.

30/04/2010 at 17:21
Majstor i Margarita je roman o slobodi i ne-slobodi! O pobuni covjeka protiv
totalirarnog sistema i ideologije shvacene kao dogma.

.
Otuda je Voland avo (da ga nosi!) simpatican. Jer je strano tijelo i dovoljno
brutalan i moan (nije sluajno naoruan nadprirodnim silama) da nadjaca teror
sistema u koji je upao i tolike drugove i drugarice!
.
Uostalom ispranu glavu mozete vratiti u normalno stanje samo ako je
otkinete. Sto Volandovi pomocnici i doslovno cine!
.
Ljubavna prica i lojalnost kao priotivteza Pilatovoj izdaji ucinjenoj iz straha (ali i
lojalnosti sistemu)i pokajanje velikog gresnika, ubaceni u zlatno doba SSSR-a, u
sredinu gdje je Bog rijedak koliko i banana ili kakva druga egzoticna namirnica u
vremenu velike gladi i ludila novog covjeka i eto zanimljivog stiva.
.
Duhovitog jer se oslanja na Gogolja, dramski jakog jer mirise na Cehova,
pripovjedacki lakog jer se ugleda na Tolstoja (ali i Dikensa!).
.
Licno, procitao sam ga davno za jednu noc! Ali kakvu noc! Noc u kojoj je Voland
sjedio samnom u sobi! A Behemot gadjao ljubavne parove kroz moj prozor.

.
Ne mislim da Saa Petrovi nije duhovit. (Bie skoro propast sveta govori da to
nije sluaj). Jednostavno pogrijeio je to je uopte pokuao da ekranizuje roman koji
je remek djelo i samim tim ga je nepotrebno staviti na traku.
.
Jer, ta god da (u)snimis nikad to nece biti ono sto bilo ko od nas vidi dok cita
Majstora i Margaritu.
.
.

.
Bojan
.
.

30/04/2010 at 17:38
Secam se da sam slusao/citao Mihajla Mihajlova kad je pricao jednom o svojim
zatvorskim danima 1960ih i kako su mu posetioci jer je smeo da dobija literaturu
doneli Majstora u celiju. I kaze, cita i umire od smeha jer vidi (i) svoj polozaj u
vrhunskoj satiri opisan tamo.

.
Licno, uvek su mi ovaj roman Bulgakova i Kafkin Proces isli ruku pod ruku premda
su u pitanju razliciti romani a ne verujem ni da ih je motivisala ista ideja u glavama
pisaca,ali eto
.
.
.
Snezana Moracic
.
.

30/04/2010 at 17:57
nisi jedini, dejane.
ja se kanim godinama da procitam uliksa, imas ovde kod nas na pulsu smernice, a i
bobanu je uliks slabost.
takodje sam kupila don quixote sa novim prevodom o kome se pricalo nasiroko i
nadugacko u svim reprezentativnim americkim novinama, od edith grossman,
divna knjiga, crvene zastitne papirnate korice za tvrd povez, uvodna rec harolda
blooma, naravno i 940 stranica, a velicina knjige je pa skoro kao A4.

nije toliko petroviceva krivica koliko je roman nefilmican, ja sam cak toliko
daleko isla pa sam kupila graphic novel , andrzeja klimowskog i danusie schejbal, pa
nisam uopste odusevljena ni crtezom, ni atmosferom.vrlo je tesko knjigu pretvoriti
cak i u crtez, sto se cinilo jednostavnijim resenjem, a kamoli u pokretne slike.
.
mislim da je uz 100 godina samoce i uliksa M&M najteze delo za ekranizaciju.
ne znam ko bi to mogao ako nema bunjuela? mozda lynch koga odmah prozivamo za
neki nazovi ga magican realizam ili sta vec?
ili da ga ko covek napravi blockbusterom spielberg?
.
kada je mogao, vrlo uspesno,da se snimi onaj film parfem, po istoimenoj knjizi,
mozda bi mogao i M&M?
.
zamisli da moras da citas pousta tek, mislim, ako ti je na listi neprocitanih dela.
.