Poslednja kolumna Mome Kapora: Pohvala novinarima

NIN | 03. 03. 2010 - 17:31h

| Komentara: 35

Vidim da se u svetu sve vie novina gasi; listovi se zatvaraju, novinari ostaju bez
posla, nekadanji itaoci novina sada ih itaju preko kompjutera. Ali to nije ni
izbliza isto. A i drukije se postaje novinar.

Ne postoje vie tajanstvene redakcijske jazbine u koje deaci, koji e jednoga dana biti
novinari, ulaze plaljivo meu novinske vukove sa prvim tekstovima u oznojenim
akama. Najpre ih niko nee potpisivati, a zatim e im ispod lanka

odtampati poetna slova imena i prezimena. Dok dou do punog potpisa morae da
popiju mnogo vinjaka i piva sa starijim kolegama. Postae magino povezani sa svojim
listom i borie se za njega, hvatati za guu, objanjavati da je i pored svega najbolji.
Danas se novinari kao u kakvom inkubatoru raaju neprimetno u kompjuterima. Svako
moe da izdaje sam svoje novine, svako je osamljen iznad tastature svog kompjutera.
Priznajem, pripadam onom pokolenju koje ne ume ni da ga ukljui , a i da mi to poe
za rukom iz ekrana e povrveti gomile engleskih skraenica i znakova. Neverovatno,
novi deaci i devojice igraju se sa njima bez muke. Za razliku od nas oni nisu videli
svet niti ga osetili pod onovima svojih cipela ali manje-vie svi znaju engleski koji mi
do kraja nikada nismo nauili.
Kako se to dogodilo? Verovatno onih godina kada su dva magina slova zamenila sve
ostalo i osvojila svet OK. Ona su oterala u zaborav ak i nae prastaro tradicionalno
BRE. Dananji deaci, moe se rei, su uglavnom sanjari koji ive u virtuelnom svetu.
Oni znaju svaki njujorki ugao ulice i avenije, sve orkestre i sva mesta u modi, ali samo
ne znaju kako je to ostati tamo bez dolara u depu. U njihovim sirotim sobicima
rascvetava se sa ekrana i svetli veliki svet kroz koji prolaze, lunjaju kroz njega, muvaju
se i kao da ive tamo sve dok ne ugase kompjuter, a iz tame se pojavi ponovo miris
kiselog kupusa i zaprke.
Sa novinama smo se zbliili jo od malih nogu. Mnogi od nas su na novinama koje im
je kupovao otac nauili da itaju. A kada su odrasli nauili su i jedinstvenu vetinu koja
je postojala samo u socijalizmu itanje meu redovima. Ta vetina je podrazumevala
istanano oseanje predvianja meu redovima onog koji je govorio sasvim suprotne
stvari.
Uz to, svaki list poseduje svoju posebnu boju, miris i kvalitet hartije koji se osea pod
prstima. Tako je Politika donedavno bila siva i ozbiljna, a ukasti je papir Borbe liio
na betonske stupce Pravde. Novosti su pod prstima oduvek imale posebnu taktilnost stvari koje je nemogue osetiti na staklastom ekranu kompjutera. Sa njima je prestao i
ritual jutarnjeg itanja novina po kafanama, na trotoaru. ovek, naime, prilino glupo
izgleda sa laptopom na kariranom stolnjaku pokraj kafe zvane komplet (dezva,
oljica, eer, ratluk na akalici). Na kompjuteru su sve informacije iste; staklaste i
bezline, kao da su pisane sve u jednoj redakciji.
ovek dvadesetog veka e bludniiti i itati novine pisao je Alber Kami u svojim
Sveskama.
Sem toga, novine su same po sebi poetina stvar.
Novine kao sirotinjski stolnjak na sanduku molera na kojima je vekna hleba koja se jo
pui, pola kile vargle i dva velika paradajza koja kad se jedu cure niz bradu a koji su
najbolji onda kad se Cigani njima gaaju.
Savijena Politika u depu Gvozdena koju je naslikao Mia Popovi.

Rastvorene novine preko lica posle ruka kao odbrana od nasrtljivih muva.
Novine sloene u oblik napoleonovske kape kada se krei stan.
Fiek od novina sa kilo mladih treanja ili buket cvea na Kalenia pijaci gde se
najlepi buketi pakuju u novine: Cvee za gospou, Politika za njenog mua.
Novine kojima se zaklanjamo od iznenadnog pljuska dok pretravamo ulicu.
Novine u desnom depu kao znak raspoznavanja na sastanku sa nepoznatom
devojkom.
Nisam primetio da na internetu postoji jedna neophodna stvar za novine, to su itulje
koje ujutru prelistamo potajno se radujui to jo uvek pijemo kafu i to zaslaenu sa
jednom od tri smrti: so, eer i brano. (Zaboravili su samo kokain.)
Novine koje se podmeu gostu koji dolazi sa bljuzgavice da mu se otopi sneg sa cipela
da bi spasili ionako dotrajali parket.
Novine kojima se pali vatra u furuni; njihov blagosloveni plamen ugrejae nae hladne
sirotinjske sobike.
Rairene novine na stolu na kojima je baka ostavljala okruglasto testo za vanilice da se
prosui.
Novine od kojih deca prave cepeline i bacaju sa terase na ulicu.
Novine u otmenim svetskim kafeima na trsci (kojoj niko ne zna ime) kada se po onome
ta dre u rukama raspoznaju ko je ko. Poslednji takvi trani okviri za novine vieni su
pedesetih godina u kafeu Ruski car u Knez Mihailovoj i bili su okaeni na iviluku. Tada
sam u rukama tih asnih staraca, generacija koja je davno izumrla, prvi put u ivotu
video da postoje i neke druge novine koje se zovu Mond, La Republika, Financial Times,
Time, a ne samo Borba i Komunist.
Novine imaju svoje posebne dragocene mirise; i zatvorenih oiju razlikovau jedne od
drugih. Vjesnik od novosadskog Dnevnika, na primer.
Otkada nisam uo: Dau te u novine ! Ko danas kae staviu te u kompjuter.
Stric Arsena Dedia, pokojni Krsto Dedi, umirovljeni stolar, imao je psa Dekija koga
je izjutra putao iz avlije u Ulici Nikole Tesle sa vrha ibenika da mu donese Politiku sa
kioska. Na ibenskom trgu zvanom Poljana stajala su tri kioska: Vjesnik, Borba i
Politika. Deki bi stao ispred kioska Politike i zalajao dva puta kratko pa bi mu prodavac
dao smotanu Politiku u zube a on bi otrao onako kerei ukoso preko trga sve do kue,
dok su mu itelji tog lepog grada videvi ga sa Politikom psovali etniku mater. O
njemu su pisale i novine u svoje vreme. Bio je to prvi srpski pas nacionalista u
Dalmaciji.

Ne treba zaboraviti ni paljivo izrezana sredstva informisanja iseena i nabodena na

veliki ekser u poljskom klozetu koji kripi i stenje na vetru, gde italac moe da se
upozna sa najznaajnijim dogaajima nekog dana protekle godine.
Ne, ne neu da kaem, kompjuter je odlina stvar, ali jo nisam video nikoga kako
laptopom izvlai visoki sjaj iz stakala na prozorima.
"Pohvala novinarima" je poslednja kolumna koju je Momo Kapor objavio u
nedeljniku NIN od 18. februara 2010..