PREGLEDNI LANAK

UDC: 796.012
DOI: 10.5937/timsact9-7255

2015. Fakultet za sport i turizam, Novi Sad, TIMS Acta 9, 169-177

PRIMENA REEDUKACIJE PSIHOMOTORIKE U TRETMANU

RAZVOJNE VERBALNE DISPRAKSIJE
Katarina N. Tomi, Visoka kola strukovnih studija za vaspitae, Kruevac
Ana Markovi, Visoka kola strukovnih studija za vaspitae, Kruevac
Saetak
Dispraksija se najee definie kao poremeaj ili nezrelost u razvoju motorike i organizacije ciljanih, voljnih pokreta
u objektivnom prostoru. S obzirom na to da je govorna aktivnost motoriki in visoke specifinosti i kompleksnosti,
dispraksine smetnje mogu zahvatiti i kontrolu oralno-bukalno-lingvalnih pokreta i proizvesti probleme u govornoj
ekspresiji. Razvojna verbalna dispraksija predstavlja razvojni govorno-jeziki poremeaj koji se ispoljava u tekoama
programiranja sekvencijalnih govornih pokreta, a samim tim i produkcije smislene verbalne poruke i njenih prateih
neverbalnih (prozodijskih) elemenata. Razvojna verbalna dispraksija se dijagnostikuje ukoliko kod deteta ne postoji
detektovano periferno organsko oteenje (rascep usne/nepca i drugi poremeaji grae govornog aparata), ozbiljne
senzorne smetnje ni periferna miina slabost ili disfunkcija (dizartrija, cerebralna paraliza). Takoe, uslov za postavljanje
dijagnoze su i intelektualno funkcionisanje u granicama proseka, kao i dobre receptivne govorno-jezike sposobnosti.
Dobri rezultati u tretmanu razvojnih dispraksinih smetnji postiu se primenom tehnika reedukacije psihomotorike,
metoda razvojne terapije, kojim se postie reintegracija praktognostikih sposobnosti i osveavanje psihomotornih
aktivnosti, korienjem govora, pokreta i tonikog dijaloga kao autentinih sredstava komunikacije. U radu e biti
prikazane vebe opte reedukacije psihomotorike koje se mogu, kao dopuna logopedske i neuropsiholoke terapije,
koristiti u tretmanu razvojne verbalne dispraksije.
Kljune rei: defektologija, razvojna govorna apraksija, reedukacija psihomotorike, psihomotorika, dispraksija

APPLICATION OF PSYCHOMOTOR REEDUCATION

METHOD IN THE TREATMENT OF DEVELOPMENTAL
VERBAL DYSPRAXIA
Abstract
Dyspraxia is often defined as a disorder or immaturity in the development of motor skills and organized, voluntary
movements in the objective space. Considering speech as a motor activity of high specificity and complexity,
dyspraxic disorders can also affect the control of oral-buccal-lingual movements and produce problems in oral
expression. Developmental verbal dyspraxia is the developmental speech and language disorder that is manifested
in the difficulty of programming sequential speech movements, and therefore the production of meaningful verbal
messages and its accompanying nonverbal elements. It is diagnosed if the child has no detected peripheral organ
damage, severe sensory disturbances, nor muscle weakness or dysfunction. Also, an intellectual functioning is within
normal range ande receptive language skills are intact. Good results in the treatment of developmental dyspraxic
disorders are achieved by using techniques of psychomotor reeducation method, a kind of developmental therapy
that achieves reintegration of practognostical skills and psychomotor activity by using speech, body movements and
tonic dialogue as authentic means of communication. This paper will describe certain types of exercises of general
169

Tomi, K., Markovi, A. Reedukacija psihomotorike u tretmanu razvojne verbalne dispraksije

2015. Fakultet za sport i turizam, Novi Sad, TIMS Acta 9, 169-177

psychomotor re-education which can be used in the treatment of developmental verbal dyspraxia, as a supplement
to speech and neuropsychological therapy.

Key words:Defectology, Developmental apraxia of speech, Psychomotor re-education, Psychomotorics, Dyspraxia

TIMS Acta (2015) 9, 169-177
Uvod

Razvojna verbalna dispraksija (RVD) je poremeaj

programiranja
sekvencijalnih
govornih
pokreta
zaduenih za produkciju smislenog govora, bez
postojeih neurolokih ili motornih oteenja (Forest,
2003). U pitanju je relativno redak poremeaj koji je
teko diferencijalno dijagnostiki odvojiti od ostalih
razvojnih govornih poremeaja, ali i teko identifikovati
u ranom fonetskom i fonolokom razvoju, zbog izraene
varijabilnosti i velikih individualnih razlika. Faktori koji
moraju biti zadovoljeni prilikom postavljanja dijagnoze,
a uz prisustvo simptoma na ekspresivnom govornom
nivou, jesu: odsustvo perifernog organskog oteenja,
nepostojanje senzornih ili kognitivnih deficita, ouvan
miini tonus i odsustvo miine slabosti ili disfunkcije,
kao i relativno ouvane receptivne govorne sposobnosti,
koje su znaajno superiornije u odnosu na govornu
ekspresiju (Kent, 2004).
Termin RVD samo je jedan od naina oznaavanja
ovog poremeaja jer su u literaturi u upotrebi i termini
razvojna govorna apraksija (Developmental Apraxia
of Speech [DAS]), kao i noviji termin deja govorna
apraksija (Childhood Apraxia of Speech [CAS]) koji je
2007. godine u svom opsenom tehnikom izvetaju
predloila Amerika asocijacija za govor, jezik i sluh
(American
Speech-Language-Hearing
Association
[ASHA]). Kako stoji u pomenutom izvetaju (ASHA,
2007), CAS se definie kao neurorazvojni poremeaj
govornih glasova, koji se karakterie oteenjem
preciznosti i konzistentnosti pokreta koji su u osnovi
govora, a bez postojanja neuromiinih deficita. CAS se
ispoljava kroz poremeaje planiranja i/ili programiranja
spaciotemporalnih parametara sekvenci pokreta, koji
dovode do karakteristinih greaka u produkciji govornih
glasova. Kao znaajni parametri u dijagnostici, koji
omoguavaju i diferencijano dijagnostiko razlikovanje
od ostalih motornih poremeaja govora, navode se:

- nekonzistentne greke konsonanata i vokala

prilikom ponovljene produkcije slogova i rei,
- produene ili oteene koartikulacione
tranzicije izmeu glasova i slogova i
- neadekvatna prozodija.
Ove karakteristike mogu znaajno da variraju
u zavisnosti od kompleksnosti zadatka, stepena
involviranosti deteta, kao i njegovog uzrasta (ASHA,
2007).
Balard, Robin, Mekejb i Mekdonald (Ballard, Robin,
McCabe, & McDonald, 2010) definiu RVD kao poremeaj
kontrole temporalnih parametara govornih pokreta
koji su u osnovi proizvodnje prozodijskih elemenata na
slogovnom nivou. Kako autori navode, deca sa ovim
poremeajem segmentiraju svoj govor slog po slog,
sa suprasegmentnim devijacijama koje zahvataju kako
leksike, tako i metrijske naglaske, merene akustikim
varijablama. Motorni problemi kompromituju razvoj
fine, brze kontrole diferenciranih pokreta artikulacionih
organa, koji su neophodni za izraavanje suptilnih
leksikih razlika (kontrasta) unutar slogova i rei.
RVD se moe smatrati podvrstom razvojnog
poremeaja koordinacije (Developmental Coordination
Disorder [DCD]), dakle spada u grupu dispraksinih
fenomena. Vie od 50% dece kod koje je pre pete godine
dijagnostikovana razvojna dispraksija ima i znaajne
probleme u razvoju govornih vetina i to pre svega u
ekspresivnoj sferi. Kod ove dece veoma rano se javljaju
problemi hranjenja, neadekvatan refleks sisanja i
problemi prilikom prelaska na ishranu vrstom hranom.
Isto tako, zaostaje i razvoj prelingvistikih vokalizacionih
vetina, kao to su gukanje i brbljanje, ali i pojava prve
rei, kao i uslonjavanje govorne ekspresije ka izgradnji
prvih reenica (Portwood, 2000).
Dijagnostikovanje poremeaja je kompleksan
proces, koji zahteva paljiv kliniki pristup zato to za

170

Tomi, K., Markovi, A. Reedukacija psihomotorike u tretmanu razvojne verbalne dispraksije

2015. Fakultet za sport i turizam, Novi Sad, TIMS Acta 9, 169-177

ovaj poremeaj ne postoji specifian klaster simptoma,

ve se oni javljaju u razliitim kombinacijama i stepenu
izraenosti. U anamnezi je potrebno dobiti podatke o
istoriji govornih poremeaja u porodici, kao i o postojanju
ranih problema u koordinaciji pokreta sisanja, vakanja
i gutanja. Kao tipini kliniki znaci RVD najee se
navode sledei: ogranien opseg konsonanata i vokala,
prekomerna upotreba jednog glasa, distorzije vokala,
nekonzistentna produkcija, prekidi u sekvenciranju rei
koji se pogoravaju sa poveavanjem njihove duine,
omisija i supstitucija, sa estom pojavom idiosinkratskih
supstitucija, poremeaji jaine, visine, trajanja i opteg
kvaliteta glasa, poremeaji rezonance, koji utiu
na sveukupan glasovni ton, poremeaji prozodije,
nerazumljiv govor i drugi. Uz ove simptome, poremeaj
karakteriu i sledea pridruena ispoljavanja: porodina
istorija govorno-jezikih poremeaja, zakasneli razvoj
govora, posebno ekspresivnog, zakasneli razvoj
predgovornih vetina (brbljanje), poremeaji hranjenja,
oralna dispraksija, koja zahvata larinks, usne, jezik,
vilicu (mandibula je primarni artikulator) i nepce, opta
razvojna dispraksija, poremeaji itanja i pisanja i slab
napredak tokom terapijskih procedura (Williams, 2002).
RVD se retko javlja kao izolovan motoriki problem,
ve najee udrueno sa ostalim poremeajima
motorike, prvenstveno oralnom dispraksijom, ali i optom
razvojnom dispraksijom i poremeajima koordinacije,
koji se posebno odnose na sekvenciranje sloenijih
praksikih aktivnosti u kojima uestvuju i ekstremiteti i
itavo telo. Miini tonus moe biti blago snien, a nije
retka i senzorna hiper ili hiposenzitivnost. Govor dece sa
ovim poremeajem teko je razumljiv, s mnogobrojnim
devijantnim fonolokim obrascima, na koje se lanovi
ue porodice posle izvesnog vremena navikavaju, tako
da ostvaruju uspenu komunikaciju sa detetom, to
nije sluaj u situacijama interakcije sa osobama izvan
porodinog kruga. U socijalnim interakcijama dominiraju
neverbalni izrazi, mimika i gestikulacija, u kojoj postoje i
konvencionalne i idiosinkratike forme. Rei se izgovaraju
nepravilno, posebno ukoliko su fonoloki kompleksnije,
pri emu je tanost produkcije uslovljena i apstraktnou
samog pojma, kao i gramatikim karakteristikama rei.
U novim, nepoznatim situacijama, kao i u stanjima
povienog stresa, esta je regresija i pogoranje klinike
slike (Velleman, 2003).

Etiologija poremeaja jo nije dovoljno razjanjena.

Postmortem studije kod odreenih sluajeva pokazuju
hipoplaziju motornog trakta iz Rolandove brazde ka X
i XII kranijalnim jedrima, kao i bilateralne operkularne
lezije i smanjen krvni protok u frontalnom renju
(Brokina zona) (Bradley, Daroff, Fenichel, & Jankovic,
2004). Novija genetska istraivanja ukazuju na to da je
poremeaj deo endofenotipa mutacije FOXP2 gena koja
dovodi do poremeaja artikulacione mree. Strukturalne
i funkcionalne abnormalnosti zahvataju kortiko-subkortikalne mree, ukljuujui pomenutu Brokinu
zonu i delove putamena, za koji je karakteristina
abnormalna aktivacija tokom izvrenja lingvistikih
zadataka. FOXP2 gen se nalazi na sedmom hromozomu
i enkodira sintezu istoimenog proteina, znaajnog
za normalan razvoj mozga ulogom u moduliranju
plastinosti neuralnih krugova, posebno u sferi verbalnih
sposobnosti zbog ega se ovaj gen popularno naziva
i govornim genom. Mutacija ovog gena dovodi do
karakteristinih govorno-jezikih deficita tipinih za RVD
(Fisher & Scharff, 2009).
Reedukacija psihomotorike
Reedukacija psihomotorike je integrativan razvojni
terapijski pristup, koji se zasniva na saznanjima razvojne
neuropsihologije, a iji je cilj da se korienjem razvojnih
potencijala deteta i angaovanjem tonusa, pokreta,
govora i senzorijuma izvri prevebavanje psihomotornih
shema koje su nastale usled disharmoninog razvoja
struktura i funkcija psihomotornog sprega (Bojanin,
1986). Osnovni element reedukacije psihomotorike
je pokret, kojim se ostvaruje i neuropsiholoka, ali i
komunikacijska i psihoterapijska rehabilitacija. Pokret je
osnova saznavanja sveta oko sebe, kao i vlastitog tela i
njegovog poloaja u odnosu na druga tela, predmete i
objektivni prostor. Terapijskim intervencijama pokret
se kultivie, usmerava i oblikuje, ime se podstie
reintegracija praktognostikih shema prevebavanjem
disharmoninih iskustava. Terapijska situacija je
autentina dijada terapeuta i deteta, koja sadri veoma
vane elemente tonikog dijaloga, razmene oseanja,
verbalne i neverbalne komunikacije i socijalizacije. Svaki
pokret koji se izvede deo je odreenog programa vebi,
koje se biraju iz obimnog repertoara vebi namenjenih

171

Tomi, K., Markovi, A. Reedukacija psihomotorike u tretmanu razvojne verbalne dispraksije

2015. Fakultet za sport i turizam, Novi Sad, TIMS Acta 9, 169-177

razliitim razvojnim neuropsiholokim poremeajima.

Za svako dete pravi se individualni program vebi,
koje odgovaraju ciljevima tretmana, kao i razvojnim
karakteristikama deteta. Tretman se organizuje
individualno ili grupno, u zavisnosti od simptoma, a
osnovni postulat sadran je u injenici da je polazna
taka uvek linost deteta u celini i da svaka veba treba
da sadri elemente koji se odnose na razliite aspekte
razvoja, kako motorikog, tako i psiholokog i socijalnog.
Tretman treba da bude prijatno iskustvo za dete i da se
odvija u netakmiarskoj i neprocenjujuoj atmosferi,
a svaki pokret i veba treba da budu jasno imenovani,
nazvani i opisani (Golubovi, Tubi, & Markovi, 2011).
Imenovanjem pokreta psihomotorna aktivnost postaje
deo svesti i omoguava se diferenciranje doivljaja
i iskustava i usmeravanje oseanja, to omoguava
skladan razvoj linosti u celini (Ipanovi-Radojkovi &
Govedarica, 2006).
Polazna osnova za reedukaciju psihomotorike su
pokreti kojima je dete ve ovladalo, tj. u tretmanu se
uvek polazi od tela deteta i primarnog doivljaja telesne
celovitosti ka otkrivanju spoljanjeg sveta i drugog. Cilj
reedukacije je obnavljanje i nadograivanje detetovog
doivljaja sebe i drugog kroz pokret, iskustva i mogunosti
saznanja. Reedukacija psihomotorike poiva na sledeim
principima:
1. Svaka veba mora biti jasno definisana u zamisli
reedukatora.
2. Svaka veba mora da ostavi jasan trag u
senzorno-kinestetskim oblastima.
3. Pokret i veba treba da budu proeti prijatnim
oseanjima.
4. Svaki pokret i pratee oseanje moraju biti
imenovani reju.
5. Ne zadavati vebe kojima dete nije doraslo, bilo
na nivou struktura koje se angauju, bilo na
nivou funkcija i aktivnosti kojima dete nije
ovladalo.
6. U reedukaciji psihomotorike nema
kodifikovanih, fiksiranih pokreta koji se ne
smeju menjati i kombinovati (Bojanin,
1986; Pove-Ivki & Govedarica, 2000).

Mogunosti primene u tretmanu RVD

Shvatanje RVD kao podvrste razvojnih dispraksinih
smetnji omoguava praktiarima da, imajui u vidu
kompleksnost i sveobuhvatnost psihomotornog
razvoja deteta, u tretmanu praksikih poremeaja
govora primenjuju vebe reedukacije psihomotorike,
kao komplementne i suportivne metode i tehnike,
koje treba da omogue opte poboljanje procesa
motornog planiranja i uenja. Kako navode Gibs, Eplton
i Eplton (Gibbs, Appleton, & Appleton, 2007), tretman
dispraksinih poremeaja kod dece se, unutar diskursa
specijalne edukacije i rehabilitacije, sprovodi pristupima
orijentisanim na zadatak, sa ciljem sukcesivnog
poboljanja kvaliteta motorne izvedbe vebanjem, kao
i terapijskim pristupima orijentisanim na proces, koji su
usmereni na razvijanje senzornih modaliteta ukljuenih
u motorno ponaanje, kao to su senzorno-integrativni
procesi i kinestetski trening (vebe percepcije pokreta) sa
ciljem stimulisanja razvoja motornih vetina, cerebralne
integracije i svesti o vlastitom telu. U tom smislu, smatra
se da reedukativni pristup moe predstavljati veoma
koristan dodatak osnovnom tretmanu RVD, pre svega
zbog toga to karakteristina struktura vebi u okviru
reedukativnog procesa upravo omoguava integrativno,
simultano podsticanje veza izmeu namera i ciljeva
praksikih aktivnosti, motornog planiranja, emocija,
senzorne obrade i sukcesivnih sposobnosti. Tako, na
primer, Ivekovi (2013) predlae da se tokom procesa
uvebavanja motornog planiranja i koordinacije koriste
pokreti posezanja i dohvatanja predmeta izvan srednje
linije tela da bi se podstakla aktivacija leve frontalno
operkularne zone modane kore (Brokino podruje)
koja je vana za kontrolu orolaringealnih, orofacijalnih
i brahiomanuelnih pokreta, kao i za planiranje,
posmatranje i oponaanje akcija drugih. Autor takoe
naglaava znaaj emocionalne usmerenosti deteta i
motivisanja za praksiko angaovanje, koja se moe
pospeiti paljivom gradacijom motorikih zadataka,
poev od najjednostavnijih, poznatih, repetitivnih,
elementarnih pokreta, ka sve sloenijim, zatim verbalnim
podsticanjem i hrabrenjem, razmenom prijatnih emocija
i tonikim dijalogom.
Fokus intervencije kod RVD je na poboljanju
planiranja, sekvenciranja i koordinacije pokreta miia

172

Tomi, K., Markovi, A. Reedukacija psihomotorike u tretmanu razvojne verbalne dispraksije

2015. Fakultet za sport i turizam, Novi Sad, TIMS Acta 9, 169-177

zaduenih za proizvodnju govornih glasova. Primarna

terapija sprovodi se odgovarajuim logopedskim
tretmanom, a uloga reedukacije psihomotorike je
dopunska, u smislu to treba da pripremi miie
govornog aparata, kao i motoriku itavog tela za
angaovanje u govornoj aktivnosti. Logopedski tretman,
izmeu ostalog, treba da bude usmeren na vebe oromotorne (buko-lingvalne) koordinacije koje obuhvataju
usne, jezik, meko nepce, larinks i sposobnost kontrole
disanja. Naravno, kao to je ve naglaeno, razvoj deteta je
celovit, tako da su i vebe uvek proete prooseavanjem i
odgovarajuom tonikom komunikacijom sa terapeutom.
Tretman reedukacijom zasniva se na optoj
i specifinoj defektolokoj dijagnostici kojom se
utvruje nivo organizovanosti psihomotorike kod
deteta, praktognostike sposobnosti, nivo saznajne
organizovanosti, kao i kvalitet organizovanosti govora,
emocija i ponaanja. S obzirom na to da se radi primarno
o poremeaju praksije, dijagnostika je usmerena na
kvalitet organizovanosti govornih aktivnosti i praksike
sposobnosti. Procena praksike sposobnosti obavlja se
procenjivanjem sva etiri nivoa praksije: melokinetika,
ideomotorna, ideatorna i konstruktivna praksija, kao
i detaljnijom analizom grafomotorne aktivnosti, kao
specifinog vida melokinetiko-konstruktivne praksije.
Za RVD je posebno znaajno proceniti oranizovanost
melokinetikog sloja praksije i to probama koje ispituju
praksiju muskulature lica i buko-lingvalne regije,
znaajnih za modelovanje govorne poruke (otvaranje i
zatvaranje oiju, naduvavanje obraza, duvanje, plaenje
jezika, zvidanje, osmehivanje i sl.). Procena se vri
na nekoliko nivoa, poev od spontanih i jednostavnih
pokreta, ka sve sloenijim imitativnim formama, to
je stvar organizacije i procene samog defektologa. Isto
tako, tokom procene organizovanosti govora potrebno
je prikupiti podatke o kvalitetu glasa, ritmu i tempu
govora, kvalitetu artikulacije glasova, zatim aktivnom i
pasivnom govoru, leksikoj sposobnosti i semantikim
karakteristikama govora (Pove-Ivki & Govedarica,
2000). Naravno, defektolog moe prikupiti i ostale
podatke u vezi sa kognitivnim razvojem, emocijama i
ponaanjem deteta, to nam se ini veoma znaajnim
jer je poznato da dispraksini fenomeni negativno utiu
na socijalizaciju deteta i prihvaenost u sredini vrnjaka,
kao i na saznajni razvoj, zbog znaaja motornih aktivnosti

u kreiranju i uslonjavanju shema akcija i razvoju

predstavnog miljenja.
Rezultati defektoloke procene dece sa RVD
ukazuju najee na dispraksiju bukalne muskulature,
kao i tekoe izvoenja miminih pokreta na nalog
ili imitacijom terapeuta. Isto tako, esti su i problemi
koordinacije pokreta ostalih miinih grupa trupa i
ekstremiteta i nespretnost u manipulaciji objektima, kao i
produena latencija izmeu naloga za motornu aktivnost
i njenog izvrenja. Uoljivi su problemi artikulacije,
jednostavnost verbalnog izraza, dominacija gestova i
neverbalnih poruka, kasnije progovaranje i nedovoljna
diskriminacija verbalnih signala. Kod ove dece esto se
uoavaju i: nedovoljno diferencirana lateralizovanost,
nedograena shema tela i nepoznavanje delova tela na
nivou oekivanom za uzrast, paratonija ili hipotonija,
kao i poviena anksioznost, posebno u nepoznatim
situacijama, kao i nerazvijene socijalne vetine (Bojanin,
1986). U mnogim istraivanjima stranih autora izuavana
je veza izmeu motornih performansi i govorno-jezikog
razvoja, pri emu je posebno naglaavan znaaj procene
kvaliteta organizovanosti motorikih sposobnosti u
sklopu tehnika standardne logopedske evaluacije. Tako,
na primer, Trauner, Vulfek, Talal i Heselink (Trauner,
Wulfeck, Tallal, & Hesslink, 2000) nalaze da su kod dece
s razvojnim poremeajima govora esti poremeaji fine
motorne koordinacije, sinkinezije i hiperrefleksija. Pored
toga, Majster i saradnici (Meister et al., 2003) dokazuju
postojanje funkcionalne veze izmeu aktivacije motorne
aree za ruku i kortikalnih govornih mrea, putem praenja
ekscitabilnosti motorne aree tokom itanja na glas.
Slino tome, Floel, Elger, Brajtentajn i Neht (Floel, Ellger,
Breitenstein & Knecht, 2003), koristei transkranijalnu
magnetnu stimulaciju, dokazuju pomenutu funkcionalnu
povezanost detektovanjem automatske aktivacije
motornih procesa ukljuenih u kontrolu gestova pod
uticajem govorne produkcije. Jasno je da kvalitet motorne
organizovanosti znaajno utie na ekspresivne govorne
funkcije i u tom smislu reedukacija psihomotorike moe
biti znaajno pomono terapijsko sredstvo usmereno na
stimulaciju psihomotornog razvoja i osveavanje shema
akcija koje su temelj praksikih aktivnosti uopte, a
posebno u sklopu govorne praksije.

173

Tomi, K., Markovi, A. Reedukacija psihomotorike u tretmanu razvojne verbalne dispraksije

2015. Fakultet za sport i turizam, Novi Sad, TIMS Acta 9, 169-177

Planiranje tretmana i vrste vebi

Na osnovu podataka dobijenih defektolokom
procenom terapeut kreira individualni plan vebi za
svako pojedinano dete, uzimajui u obzir sve aspekte
njegovog razvoja i individualni tempo napredovanja.
Preporuuje se korienje sledeih grupa vebi opte
reedukacije psihomotorike:
1. vebe za doivljaj telesne celovitosti,
2. vebe orijentacije u objektivnom prostoru,
3. vebe redosleda i ritma,
4. vebe za ujednaavanje tonusa i
osamostaljivanje pokreta,
5. vebe za uoavanje i stabilizovanje
lateralizovanosti,
6. vebe za koordinaciju pokreta,
7. relaksacija,
8. rad sa roditeljima.
Od svega navedenog, kako predlae Bojanin (1986),
u radu sa decom sa poremeajima govorne praksije
potrebno je posebno obratiti panju na vebe koje e
pomoi otkrivanju i dograivanju doivljaja vremena,
kroz poimanje redosleda, istovremenosti, uklopljenosti i
ritma, a povezano sa iskustvom deteta i svakodnevnim
aktivnostima, koje su bliske i prijatne.
Vebe za doivljaj telesne celovitosti sadre
elemente
jednostavnih
kinestetikih
aktivnosti
usmerenih na upoznavanje sopstvene telesnosti i
diferenciranje prostora tela od objektivnog prostora
(Govedarica, 1989). Razliitim kombinacijama aktivnosti
i njihovim sekvenciranjem, kao i kombinovanjem sa
vebama za ujednaavanje tonusa i osamostaljivanje
pokreta postie se funkcionalna autonomija pokreta i
njihovo prilagoavanje zahtevima objektivne realnosti.
Obezbeivanje ujednaene bazine tonike napetosti,
kao i poboljanje voljne kontrole pokreta znaajni
su za motoriku preciznost, to je posebno vano za
nedograenu praksiju bukalne regije dece sa RVD. Na
osnovu klinikog iskustva i procene deteta terapeut
odreuje tip i osmiljava kombinacije vebi, a najee se
koristi imitacija jednostavnih motorikih sekvenci, zatim
pokreti po nalogu, ali i spontani-samostalni pokreti.
Najbolje je ako vebe angauju najpre itavo telo, a
potom regije zaduene za govorne aktivnosti. Poeljno
je koristiti i elemente koordinacije pomou vebi

koordinacije pokreta gornjih ektremiteta i glave, zatim

gornjih i donjih ekstremiteta, pa tela u celini. Vebe imaju
oblik naizmeninih aktivnosti i mogu se odnositi i na
manipulaciju predmetima u objektivnom prostoru, kao
to je npr. naizmenino zabadanje bockalica, izdvajanje
predmeta odreenih karakteristika iz grupe jednom pa
drugom rukom i slino. Ovim vebama mogu se dodati
i aktivnosti koordinacije pokreta po zadatom ritmu,
kao i ritmike govorne vebe izgovaranja jednostavnih
brojalica koje sadre kombinacije rei kojima je dete
ovladalo. Poeljno je da vebe budu podeljene u taktove
i da se broj sekvenci pokreta postepeno poveava.
Tipine vebe iz ove grupe su sledee: ruke se, na
nalog terapeuta, stavljaju na odreeni, zadati deo tela;
ruke se istovremeno stavljaju na razliite delove tela;
pokazuju se delovi tela drugih; pokazuju se i imenuju
delovi lica, posebno bukalne regije, kada se od deteta
moe zahtevati da izvodi pokrete usnama (puenje),
jezikom (plaenje, uvijanje), obrazima (naduvavanje,
istovremeno ili naizmenino), obrvama (podizanje obrva,
ljuto lice), bradom (savijanje ka ramenima i grudima)
uz istovremeno imenovanje izvedenih aktivnosti i delova
tela koji u njima uestvuju. Najznaajnije za decu sa RVD
je sekvenciranje pokreta, tj. harmonizovanje izvoenja
vie uzastopnih pokreta po zadatom redosledu, uz
istovremeno usklaivanje tonike napetosti vebama za
ujednaavanje tonusa i osamostaljivanje pokreta.
S obzirom na to da je kod dece sa RVD esta
dislateralizovanost, potrebno je u tretmanu organizovati
i vebe za uoavanje i stabilizovanje lateralizovanosti
koje polaze od prepoznavanja lateralizovanosti na
sebi, zatim u prostoru i na kraju na drugom. Ove vebe
mogu se raditi u kombinaciji sa vebama za stimulisanje
bukalnih i mimikih pokreta insistiranjem da se oni
izvode jednom stranom lica, stranom isto kao kod
terapeuta, suprotno od terapeuta i slino. Kod izraene
ambivalencije potrebno je usmeravati aktivnosti na ruku
koja je odreena za vodeu (Govedarica, 1989) i koristiti
razliite naine angaovanja fine motorike, kao to su
nizanje perli, slaganje slagalica i kocki, bockanje, bojenje,
crtanje i pisanje. S obzirom na ve pojanjen znaaj
uzajamne povezanosti fine motorike ake i govornih
sposobnosti, jasan je znaaj vebi koje su usmerene na
koordinaciju periferne muskulature, koje mogu zapoeti
najpre prepoznavanjem i imenovanjem prstiju, vebama

174

Tomi, K., Markovi, A. Reedukacija psihomotorike u tretmanu razvojne verbalne dispraksije

2015. Fakultet za sport i turizam, Novi Sad, TIMS Acta 9, 169-177

spretnosti i diferenciranosti pokreta prstiju dominantne

i subdominante ruke, pa se zatim usmeriti na aktivnosti
u konstruktivnom prostoru (grafomotorika-crtanje i
pisanje, kocke, slagalice). Uvodne aktivnosti u okviru
ove grupe vebi mogu biti kruni pokreti iz ramena i
lakta, kao i naizmenini pokreti aka i prstiju u razliitim
kombinacijama (Govedarica, 1989).
Poseban element tretmana u okviru reedukacije
psihomotorike jeste relaksacija, koja nalazi svoju primenu
kod razliitih simptoma klinike neuropsihologije
razvojnog doba. Cilj relaksacije jeste usmereno
razreenje tonike napetosti (Ipanovi-Radojkovi &
Govedarica, 2006) i autentino prooseavanje vlastitog
tela i njegovih granica. Kako navode Ilankovi i Ilankovi
(2009), psihofizioloki mehanizmi relaksacije povezani
su sa redukcijom pokreta tela i ekstremiteta, na koju
se nadovezuje redukcija tonike napetosti i snienje
vegetativnog tonusa. Kako autori objanjavaju redukcija
aferentnih drai umanjuje napajanje aktivirajueg
dela retikularne formacije modanog stabla... ime
se oslobaaju automatizmi autohtonih neuronalnih
mehanizama koji reguliu bazine motorne i vegetativne
funkcije (str. 154). Za razliku od vebi koje se primenjuju
u reedukaciji, a gde se zadovoljstvo doivljava kroz pokret,
relaksacija omoguava voljno oputanje delova tela kroz
vebe disanja i imaginaciju. S obzirom na esto prisustvo
tonikih poremeaja (hipo ili hipertonija, paratonija) kod
dece sa RVD, primena relaksacije je indikovana i poeljna.
Relaksacija se najee izvodi kao progresivno oputanje
miia, poev od pojedinanih, velikih miinih grupa
koje dete lako identifikuje, ka specifinijim i manjim
motorikim celinama. Naravno, kod dece sa simptomima
RVD fokus tokom seansi relaksacije treba da bude na
relaksaciji miia oro-bukalne regije. Vebe se sprovode
naizmeninim grenjem i oputanjem delova tela
(posebno lica, glave, vrata, ruke i ake) i uoavanjem
razlika izmeu ta dva stanja. Sesije su kratke i odgovaraju
razvojnim sposobnostima dece, prvenstveno u smislu
ogranienog opsega panje.
Umesto zakljuka
Nastala na temeljima psihoanalize, humanistike
psihologije, getalt psihoterapije i neuropsihologije
razvojnog doba, reedukacija psihomotorike postaje

nezamenjiv inilac u savremenom tretmanu razvojnih

poremeaja razliite etiologije i sloenosti klinikih
slika. Njen glavni cilj je harmonizovanje razvojnih
tokova uspostavljanjem odnosa izmeu tela, oseanja i
mentalnih reprezentacija, tj. obezbeivanjem svesnosti
senzacija i percepcija, mobilisanjem tela u razliitim
varijantama njegove ekspresivnosti. U tom smislu, treba
je posmatrati kao metod kojim se stvara podloga za
reintegraciju iskustava i doivljaja deteta i dalju primenu
bilo kog potrebnog klinikog tretmana ili intervencije.
Razvoj govora i komunikacijskih vetina jedan je od
najvanijih aspekata razvoja, uzevi u obzir znaaj govora
za razvoj miljenja i socijalizaciju dece. To je, takoe,
i razvojni aspekt u kom je verovatno najtee odrediti
jasne razvojne miljokaze i postaviti vrste i predvidive
standarde, zbog velike individualne varijabilnosti i
znaajne sloenosti procesa koji u njemu uestvuju. Jo
uvek ne postoji nauni konsenzus ni oko naina na koji
deca usvajaju jezik i razvijaju govorne funkcije, ali je jasno
da je, osim genetskih faktora koji uslovljavaju kvalitet
modanog razvoja i uticaj socijalne sredine u tom procesu
veoma vaan. Imajui u vidu da je RVD primarno praksiki
poremeaj, reedukacija psihomotorike, kao specifina
situacija terapijskih i toniko-emocionalnih interakcija,
treba da omogui integrisanu stimulaciju koja podstie
motorno uenje. Uvebavanjem i sekvenciranjem
pokreta ostvaruju se trajne i stabilne senzomotorne
sheme, koje su osnov za kvalitetno verbalno izraavanje.
Reedukacija psihomotorike je u ovom sluaju indikovana
kao metod koji se, u sutini, zasniva na hijerarhijskoj
teoriji motorne kontrole, koja jasno podvlai znaaj i
ulogu perceptivno-motornog i kinestetskog treninga,
kao i senzorne integracije u uspostavljanju hijerarhijski
ureenih sistema motorne kontrole. Senzorna
stimulacija i pokret, koji omoguavaju upoznavanje
strukture, delova, lateralizacije, omeenosti i objektne
funkcionalnosti vlastitog tela, proeti su pozitivnim
potkrepljenjem i prijatnim oseanjima, to je jedini
put autentinog saivljavanja sa svojom telesnou. Na
taj nain, vodei rauna i o emocionalnim aspektima
terapijske interakcije, reedukacija psihomotorike deluje
i psihoterapijski, oslobaajui dete tereta nemogunosti
i kritike i otvarajui mu put za sistematino, postupno
i uvremenjeno usvajanje sve kompleksnijih pokreta i
praksikih obrazaca. Ipak, bez obzira na velike mogunosti

175

Tomi, K., Markovi, A. Reedukacija psihomotorike u tretmanu razvojne verbalne dispraksije

2015. Fakultet za sport i turizam, Novi Sad, TIMS Acta 9, 169-177

koje reedukacija psihomotorike prua u podsticanju

razvoja i prevebavanju disfunkcionalnih shema
motornih obrazaca dece sa RVD, ona se u naoj sredini
veoma retko koristi kao obavezan element intregrativnog
tretmana, tako da za sada praktino i ne postoji dovoljno
podataka koji bi je uvrstili u korpus pristupa dobre prakse,
za ta je potrebno vriti kontrolisane, randomizirane,
prospektivne studije uspenosti tretmana, po strogim
metodolokim standardima. Dosadanja istraivanja
u fokus stavljaju logopedski tretman RVD, kao i neke
pristupe zasnovane na integracijskoj stimulaciji, koja se
zasniva na bottom up metodi uvebavanja fonetikih
stimulusa, primeni taktilnih i gestikulacijskih znakova
i oblikovanju prozodijskih elemenata govornog iskaza
(Caruso & Strand, 1999), ali bez razmatranja znaaja
angaovanja motorike itavog tela u optoj harmonizaciji
koordinacije i finoj diferencijaciji ciljanih sekvencijalnih
motornih aktivnosti. U tom smislu, namera ovog rada je
bila da se teorijski ispituje mogunost primene metode
reedukacije psihomotorike kod dece sa RVD, ali i ostalim
govorno-jezikim poremeajima, kao pristupa kojim se
moe postii bolja opta praksika gotovost, kao i metode
tretiranja pridruenih praksikih smetnji, koje su, kao to
je ve reeno, esto prisutne kao komorbidni fenomeni
kod dece sa RVD.

LITERATURA

motor theories of speech perception. European Journal of

Neuroscience, 18(3), 704-708.
Forest, K. (2003). Diagnostic criteria of developmental apraxia of
speech used by clinical speech-language pathologists. American
Journal of Speech-Language Pathology, 12, 376-380.
Gibbs, J., Appleton, J., & Appleton, R. (2007). Dyspraxia or
developmental coordination disorder? Unravelling the enigma.
Archives of Disease in Childhood, 92, 534-539.
Golubovi, ., Tubi, T., & Markovi, S. (2011). Psychomotor reeducation movement as therapeutic method. Medicinski
Pregled, 64(1-2), 61-63.
Govedarica, T. (1989). Opta reedukacija psihomotorike. Beograd:
Institut za mentalno zdravlje.
Ilankovi, V., & Ilankovi, N. (2009). Psihomotorni razvoj deteta: vodi
za procenu i stimulaciju razvoja. Beograd: Visoka medicinska kola
strukovnih studija Milutin Milankovi.
Ipanovi-Radojkovi, V., & Govedarica, T. (2006). Reedukacija
psihomotorike i relaksacija kao terapijske metode u dejoj
psihijatriji. Psihijatrija danas, 38(1), 41-49.
Ivekovi, I. (2013). Utjecaj motorikog planiranja, koordinacije i
sukcesivnih sposobnosti na motoriki razvoj i drutveno ponaanje
djece s tekoama u razvoju. Hrvatski portskomedicinski Vjesnik,
28, 99-107.
Kent, R. (ed.) (2004). The MIT encyclopedia of comunication disorders.
London: The MIT press.
Meister, I. G., Boroojerdi, B., Foltys, H., Sparing, R., Huber, W., & Topper,
R. (2003). Motor cortex hand area and speech: implications for
the development of language. Neuropsychologia, 41(4), 401-406.
Portwood, M. (2000). Understanding developmental dyspraxia.
London: David Fulton Publishers.

American Speech-Language-Hearing Association (ASHA). (2007).

Childhood Apraxia of Speech: Position Statement. Dostupno na
www.asha.org/policy.

Pove-Ivki, V., & Govedarica, T. (2000). Praktikum opte defektoloke

dijagnostike. Beograd: Institut za mentalno zdravlje.

Ballard, K.J., Robin, D. A., McCabe, P., & McDonald, J. (2010). A

Treatment of Disprosody in Childhood Apraxia of Speech. Journal
of Speech Language and Hearing Research, 53, 1227-1245.

Trauner, D., Wulfeck, B., Tallal, P., & Hasselink, J. (2000). Neurological and
MRI profiles of children with developmental language impairment.
Developmental Medicine & Child Neurology, 42(7), 470-475.

Bojanin, S. (1986). Neuropsihologija razvojnog doba i opti reedukativni

metod. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva.

Williams, P. (2002). Developmental Verbal Dyspraxia. Preuzeto 25. juna

2014. godine sa http://www.dyspraxiafoundation.org.uk/wpcontent/uploads/2013/10/Developmental_Verbal_Dyspraxia.pdf

Bradley, G. W., Daroff, R. B., Fenichel, G. M., & Jankovic, J. (2004).

Neurology in clinical practice: The neurological disorders.
Philadelphia: Sounders.

Velleman, S. L. (2003). Childhood apraxia of speech. Resource guide.

New York: Delmar Learning.

Caruso, A. J., & Strand, E. A. (Eds.) (1999). Clinical management of

motor speech disorders in children. NY: Thieme.

Datum prijave rada: 04.12.2014.

Datum prihvatanja rada: 13.04.2015.

Fisher, S.E., & Scharff, C. (2009). FOXP2 as a molecular window into

speech and language. Trends in Genetics, 25(4), 166-177.
Floel, A., Ellger, T., Breitenstein, C., & Knecht, S. (2003). Language
perception activates the hand motor cortex: implications for

176

Tomi, K., Markovi, A. Reedukacija psihomotorike u tretmanu razvojne verbalne dispraksije

2015. Fakultet za sport i turizam, Novi Sad, TIMS Acta 9, 169-177

Kontakt
Katarina N. Tomi, Visoka kola strukovnih studija za
vaspitae, Kruevac, irila i Metodija 22
E-mail: katarinat@vaspks.edu.rs
Ana Markovi, Visoka kola strukovnih studija za
vaspitae, Kruevac, irila i Metodija 22
E- mail: ana@vaspks.edu.rs

177