David Albahari

Bicikl

U Salcburgu, na eleznikoj stanici, gde je ekao voz za Minhen, Radovan

je naruio olju crnog aja. Nije blagovremeno izvadio kesicu sa ajom iz
olje, tako da je sada na jeziku oseao gorinu koja je rasla svakim novim
gutljajem. Do polaska njegovog voza ostao je jo ceo sat, a on nije imao
nikakvu knjigu, nije imao ak ni olovku i papir na kojem bi mogao neto
da zapie. U stvari, imao je sve to, ali i knjiga i olovka i papir nalazili su se
u njegovom malom koferu, uredno zakljuanom, kao to je uvek radio
kada je putovao. Uveren da voz polazi u devet sati, smatrao je da mu
nita nee biti potrebno i stoga je sve stavio u kofer, da bi tek na stanici
shvatio da ima rezervaciju za voz koji polazi u jedanaest. Mogao je,
naravno, da trai zamenu, ali to mu se uinilo odvie komplikovanim za
rano prepodne, i tako se odluio da ue u mali restoran i, posle kraeg
oklevanja, narui aj.
Kada mu je devojka za ankom pruila otvorenu kutiju sa raznim
ajevima, Radovan je prvo posegnuo za kesicom sa zelenim ajem, ali je
onda pomislio da bi trebalo da bude otvoreniji za nova iskustva. Uvek je
pio zeleni aj, pomislio je i pomerio ruku prema drugoj strani kutije,
neodluno preturajui po obilju kesica, ali odluio se tek kada je devojka
za ankom ljutito mrknula. Tako je odabrao crni aj i gorinu koja mu se
uopte nije dopadala, ali nikada ne bi on to priznao devojci za ankom,
ak i kada bi ga upitala.
Dodao je jo eera u olju i srknuo preslaenu tenost koja je i dalje bila
gorka. Moda bi mogao da pojede pare kolaa od slatkog sira i tako se
spase neeljene gorine? Mahnuo je devojci, naruio kola i au vode, i
odmah, im je devojka spustila tanjir pred njega, strpao veliko pare
kolaa u usta. Bio je u pravu, gorina je nestala pred navalom slatkog sira
i osetio je da mu se vraa dobro raspoloenje koje ga je pratilo celog
jutra, od trenutka kada je ustao u hotelu Cum hiren sve dok nije uzeo
crni aj.
Da bude iskren, dobro raspoloenje ga je iznenadilo. Kada je otvorio oi,
oekivao je sasvim suprotno oseanje, te je stoga morao ozbiljno da se
upita da li se tog jutra probudio kao neko drugi. Naime, Radovan je
prethodnog dana doputovao u Salcburg da bi u lokalnom Domu knjige
odrao knjievno vee. Vee je odrano pred malobrojnom publikom, kao
to su bile sve njegove knjievne veeri, meutim, domain i voditelj
programa bio je ushien. Sedam osoba na promociji romana mladog

pisca iz Srbije! Moemo da budemo vie nego zadovoljni. Radovan, ipak,

nije bio zadovoljan, i to ne toliko zbog malog broja posetilaca (ni toliko ih
nije oekivao), ve zbog toga to mu domain nije organizovao posetu
kui Tomasa Bernharda, pisca sa kojim je Radovanov knjievni kosmos
poinjao i zavravao se. Dok je putovao prvo avionom do Minhena,
potom vozom do Salcburga nije prestajao da zamilja trenutak kada e
stupiti u tu kuu koja je, u Radovanovoj svesti, bila pravi hram. Nekoliko
dana pre polaska na put, poslao je elektronsku poruku u salcburki Dom
knjige u kojoj je izneo svoju molbu, i ubrzo dobio kratak odgovor
organizatora da e uiniti sve to mogu da bi udovoljili njegovoj elji.
Meutim, kada je stigao u hotel Cum hiren, nikakvo obavetenje nije
ga saekalo na portirnici, a kada je kasnije, im se smestio u svoju sobu,
pozvao brojeve telefona Doma knjige, niko se nije javljao. Uprkos
njegovom znanju nemakog jezika, snimljena poruka ga je zbunila i kada
mu je pitavi signal dao znak da snimi svoju poruku, tako se zapetljao u
pokuaju da bude razumljiv da je, na kraju, ispao krajnje nerazumljiv.
Napolju je padala sitna, gusta kia koja je guila svaku pomisao da sam
krene u potragu za Bernhardovom kuom, tako da je naredna dva sata
proveo u grozniavom hodanju s kraja na kraj sobe, vodei sa sobom
katkad glasnu, katkad nemutu raspravu. Kia je u meuvremenu
prestala, mada se nebo nije razvedrilo, ali tada je bilo kasno za polazak u
potragu za kuom, te je Radovan uzeo jaknu i siao u predvorje hotela da
saeka dolazak osobe iz Doma knjige.
Umesto domaina i voditelja programa, po Radovana je dola oniska
devojka koja je insistirala da govori engleski, bez obzira na to to je
Radovan odgovarao na nemakom. Kada je ula ime Tomasa Bernharda,
usne su joj se razvukle u osmeh, mada nije umela ni na jednom jeziku da
kae gde se nalazi njegova kua. Tomas mrtav, neprekidno je
ponavljala i, pomalo neprikladno, smatrao je Radovan, prevlaila
kaiprstom preko svog vrata. Da bi to pokazala, zabacivala je glavu
unazad, prestajui pritom da gleda kuda vozi i Radovan je za to vreme
grevito stiskao ivicu svoga sedita, kao da bi to moglo da mu pomogne.
Domain Doma knjige bio je neposredan i precizan. Jeste, dobio je
Radovanovu poruku, ali jednostavno nije imao vremena da bilo ta
organizuje. Kua nije ba blizu, naglasio je, a potrebno je prvo sve
blagovremeno dogovoriti sa Bernhardovim polubratom, jedinom osobom
koja brine o stanju u kojem se kua nalazi. Osim toga, dodao je domain
Doma knjige, Bernhard nije voleo posetioce, pa se postavlja naelno
pitanje da li onda treba uopte dovoditi posetioce u njegovu kuu. Ako vas
neko ne voli, zakljuio je domain Doma knjige, zato biste vi voleli njega?

Radovan nije mogao da porekne logiku tog pitanja, ali je ipak eleo da
obie Bernhardovu kuu. On je voleo Bernharda uprkos svim njegovim
zajedljivostima, cinizmu i mrzovolji, i odlazak u njegovu kuu smatrao je
inom odavanja pote piscu od kojeg je, kako je govorio, nauio sve to
zna o knjievnosti. Pritom nije mislio na puko preuzimanje Bernhardove
forme, kako su to radili neki srpski pisci, ve na ono to je inilo osnovu
Bernhardove proze: onaj usredsreeni pogled koji je, poput skalpela,
rezao kroz sve maske graanskog drutva, izvrgavajui ga nemilosrdnom
podsmehu i neprekidno pronalazei nova nezatiena mesta, ne obazirui
se na bol.
S bolom ili bez njega, nita se tu vie nije moglo uiniti. Domain Doma
knjige rekao je neto slino dok su se opratali ispred hotela, obeavi da
e u prvoj narednoj prilici uiniti sve to je u njegovoj moi da mu
obezbedi obilazak onih lokacija u Salcburgu i okolini koje su povezane sa
Bernhardom. Na bilo koji nain, rekao je, potapao Radovana po
ramenu i krenuo prema svojim kolima. Na bilo koji nain, ponovio je
pre nego to je uao u auto i odvezao se u no. Radovan je jo neko
vreme stajao ispred hotela. Uprkos koverti sa honorarom koja mu je
ukala u depu, oseao je ukus poraza. Pomisao da ga ekaju jo tri
nastupa u Minhenu, tutgartu i Frankfurtu budila je u njemu oajniku
elju da sve ostavi i odmah se vrati u Beograd, iako je znao da nikada ne
bi tako postupio. Otiao je do ugla ulice, pogledao na sve strane, ali nigde
nije mogao da vidi nikakav trag nonog ivota. Dodue, crvena svetlea
reklama izazovno se palila i gasila u daljini, na suprotnom kraju ulice,
dovoljno daleko, meutim, da Radovan odustane od namere da ode do
nje. S jedne strane, rekao je sebi, ko zna ta ona reklamira, a s druge
strane, podsetio se, trebalo je rano ustati da bi stigao na voz koji je
polazio u devet.
Da je znao, pomislio je gurajui novo pare kolaa od slatkog sira u usta,
da ima rezervaciju tek za voz u jedanaest sati, drugaije bi razgovarao sa
domainom Doma knjige. Sada je bilo kasno i za to, i nita vie nije moglo
da se uradi u preostalih pedesetak minuta. Ostao mu je samo kola i,
naravno, gorak crni aj. Oslonio se laktovima na ank i zagnjurio lice u
ake. Zbog toga, shvatio je malo kasnije, nije video oveka koji je seo na
stolicu pored njega. Nije ni osetio njegovo prisustvo, ve se iznenaeno
trgnuo kada je ovek, tik uz njegovo uvo, apnuo: Ako vas zanima
Bernhard, imam neto to e vas obradovati.
Radovan je obazrivo provirio kroz prste. ovek koji je sedeo pored njega
izgledao je kao univerzitetski profesor: glatko izbrijan i svee podian,
nosio je crni somotski sako, svetloplavu koulju i izbledele farmerke. Kada

je shvatio da ga Radovan posmatra, nasmeio se i mahnuo levom rukom.

Desnu ruku je pruio prema njemu i rekao: Kurt Langhajm, vama na
usluzi.
Radovan se osvrnuo oko sebe, potom prihvatio pruenu ruku i upitao:
Kako znate da me zanima Tomas Bernhard?
Kurt Langhajm je slegnuo ramenima. Neke stvari ne mogu da se
objasne, rekao je, ali kada se potpuno nekome posvetite, onda nauite
da prepoznajete one kome taj neko takoe neto znai.
Hoete da kaete, upitao je Radovan, da ste se potpuno posvetili
izuavanju Bernhardovih dela?
I ivota, pourio je da doda Kurt Langhajm.
Naravno, sloio se Radovan, i dela i ivota.
Teko da ima pisaca kod kojih su delo i ivot u tolikoj meri povezani,
rekao je Kurt Langhajm.
Radovan je klimnuo glavom. To je tano, rekao je, ali zanima me kako
ste me prepoznali? Po emu ste osetili da Bernhard i mene opseda?
Kurt Langhajm se nasmejao i protrljao ruke. Lako je to pitati, rekao je,
ali teko je objasniti. Jednostavno, dok koraam ulicom ili se zateknem u
nekom javnom prostoru, kao sada na eleznikoj stanici, ponekad osetim
da treba da priem osobi koja se, u tom trenutku, obino nalazi nedaleko
od mene. Malopre sam ovde uao i naruio kafu, i dok sam ekao, osetio
sam da ste vi, da tako kaem, bernhardovac. Ostalo znate.
A ta to imate, upitao je Radovan, to bi moglo da me zanima?
Kurt Langhajm je pogledao levo-desno, onda se nagnuo prema Radovanu i
apnuo: Imam njegov bicikl.
Bicikl, ponovio je Radovan, ta e meni njegov bicikl?
Kakav ste vi to ljubitelj Tomasa Bernharda kad ne znate za njegov uveni
bicikl? Mnogi bi dali sve to imaju samo da bi se jednom provozali na
njemu. Nudim vam pravo bogatstvo, ali vi to, izgleda, ne razumete. Glas
Kurta Langhajma je zadrhtao na kraju kao da se spremao da zaplae.

Radovan je mogao da oseti kako mu obrazi gore od stida.Pokuao je, ali

nije mogao da se seti nikakvog Bernhardovog bicikla. Dobro, rekao je
pomirljivo, gde se taj bicikl nalazi?
Na bezbednom mestu, odgovorio je Kurt Langhajm, nita ne brinite.
Ne brinem, rekao je Radovan i osetio kako ga obuzima nova ideja. ta
vi radite ovde, upitao je Kurta Langhajma, ekate nekoga ili negde
putujete?
Ni jedno ni drugo, rekao je Kurt Langhajm. Prolazio sam pored
eleznike stanice i poeleo da popijem olju kafe, to je sve.
Odlino, uzviknuo je Radovan, u tom sluaju poi u da vidim taj
bicikl, ali posle toga morate da me odvedete da vidim Bernhardovu kuu.
Bernhardovu kuu, iznenadio se Kurt Langhajm, ali to je daleko
odavde. Ne dolazi u obzir.
Onda ni kupovina bicikla ne dolazi u obzir, otro je rekao Radovan.
Mahnuo je devojci za ankom i zatraio raun.
Kurt Langhajm se kao crv uvijao na svojoj stolici. Morate da me
razumete, rekao je na kraju, nedavno sam bio tamo i sada nije ba
zgodno da se ponovo pojavim.
Zbog bicikla?
Zbog bicikla i raznih drugih stvari.
ao mi je, rekao je Radovan, ali ako ne odemo u Bernhardovu kuu,
nema nita od kupovine bicikla. Uzeo je kusur od devojke za ankom,
ustao i posegnuo za malim koferom. Imao je jo pola sata do polaska voza
i nije znao ta da radi, ali morao je da pokae da je ozbiljan u svojim
izjavama.
ekajte, povikao je Kurt Langhajm za njim, imam drugi predlog. Ne
mogu da vas vodim u Bernhardovu kuu, ali zato mogu da vas odvedem u
stan njegove ljubavnice. Nije daleko odavde.
Bernhard je imao ljubavnicu? To nigde nisam uo, rekao je Radovan.

Svako ima ljubavnicu, odvratio je Kurt Langhajm, zato bi Bernhard

bio drugaiji od ostalih ljudi? No, nastavio je nestrpljivo, ta ste
odluili?
Radovan se nije dugo premiljao. Karta za voz vaila je i za kasnije
polaske, a ak i ako poe u dva ili tri popodne, stii e u Minhen na vreme
za promociju, zakazanu tek za osam uvee. Idemo, rekao je. Gde je
bicikl?
Bicikl nije bio tako blizu kao to je Kurt Langhajm tvrdio i Radovan je
ubrzo izgubio predstavu gde se nalazi u odnosu na elezniku stanicu.
Nadao se da e se kasnije, kada budu krenuli u stan Bernhardove
ljubavnice, ponovo pribliiti stanici. U svakom sluaju, teio se, Salcburg
nije toliko velik da se ovek potpuno izgubi u njemu, mada je ipak
odahnuo kada je Kurt Langhajm otvorio kapiju na jednoj zgradi i uputio se
u stranje dvorite. Tu je priao jednoj od etiri drvenih kuica, otkljuao
katanac i skinuo lanac. Povukao je daana vrata i, stvarno, pred
Radovanovim oima ukazao se bicikl.
Evo ga, rekao je Kurt Langhajm, uveni bicikl koji je detaljno opisan u
jednoj od njegovih memoarskih knjiga. Imao je samo osam godina kada
je seo na ovaj tajrvafen bicikl i krenuo u Salcburg kod svoje tete.
Bicikl je oigledno poticao iz nekog drugog vremena, ali bio je dobro
ouvan. Radovan mu je priao i dotakao ruke, sedite, gume. Zamislio je
malog Tomasa Bernharda na njemu i osetio kako ga proima jeza. Nije
znao ta e da uradi sa biciklom, ali je znao da mora da ga poseduje.
Pogledao je Kurta Langhajma i upitao ga: Koliko?
Kurt Langhajm nije gubio vreme na razmiljanje. Petsto evra, rekao je.
Radovanu se zavrtelo u glavi. Istina, sino je dobio trista evra kao honorar
za promociju u Domu knjige, a isti honorar ga je ekao i posle preostalih
nastupa, ali za nekoga iz Beograda petsto evra je bila izuzetno velika
suma, pogotovo to je imao druge namere u vezi sa troenjem tog novca.
Bilo bi mi pametnije, upozorio je sebe, da se smesta okrenem i odem,
meutim, znao je da vie ne moe da zamisli svoj ivot bez Bernhardovog
bicikla i gurnuo je ruku u unutranji dep sakoa u potrazi za novanikom.
Izbrojao je petsto evra i poloio ih na dlan Kurta Langhajma. On ih je jo
jednom prebrojao, zatim je izgurao bicikl iz upe i predao ga Radovanu.
Ako vas neko pita, rekao je, nali ste ga na ulici. Mene nikako ne
pominjite, je l' to jasno?

Radovan je prihvatio ruke bicikla i, dok je oseao kako ga obuzima teko

opisivo zadovoljstvo, klimnuo glavom. Saekao je da Kurt Langhajm
zakljua katanac i uzme mali kofer koji je Radovan do tada vukao za
sobom, a onda je poeo da gura bicikl za njim. I dalje nije znao gde se
nalaze, ali sada mu je nekako bilo svejedno. Bicikl ga je inio spokojnim,
iako bi, imajui u vidu nemire koji su opsedali njegovog biveg vlasnika,
trebalo da ga ini uznemirenim i nesigurnim. Kurt Langhajm je hodao sve
bre, ulice su postajale ire i na njima je bilo sve vie prolaznika, i jednom
se Radovanu ve uinilo da ga je izgubio iz vida. Kada ga je sustigao i
poalio mu se, Kurt Langhajm je samo odmahnuo rukom. Jo malo i stigli
smo, rekao je, nema jo mnogo.
Ispostavilo se da je to znailo jo dvadesetak minuta brzog hoda i
mukotrpnog provlaenja izmeu ljudi, a onda su se napokon zaustavili
ispred jedne bezline trospratnice, tipine za Salcburg, sa malim
prozorima i bez balkona. Kurt Langhajm mu je rekao da ga tu saeka,
zazvonio i potom prormljao neto u interfon. Vrata su se otvorila i on je
uao u zgradu. Radovan je disciplinovano ekao ispred kue, pomalo
oslonjen na bicikl koji je, primetio je, privlaio znatieljne poglede
prolaznika. Nebo je u meuvremenu posivelo i poela je da pada kia.
Radovan se nije usuivao da se pomeri, premda je privukao bicikl blie
sebi, kao da bi to moglo da ga zatiti od kinih kapi.
Onda je zauo glas Kurta Langhajma i ugledao ga na jednom od prozora
na drugom spratu. Mahao mu je i pozivao ga da doe gore. Pored njega je
stajala ena ije lice Radovan nije mogao dobro da vidi. Kurt Langhajm je
nestao sa prozora i ubrzo se zauo zvuk interfona. Radovan je priao
vratima, otvorio ih i s naporom ugurao bicikl u hodnik. Poeo je da ga nosi
uz stepenice kada se pojavio Kurt Langhajm i upitao ga ta to radi, ali pre
nego to je Radovan uspeo da odgovori, uzeo mu je bicikl i vratio se do
ulaza. Ne mora da brine, rekao mu je, bicikl je tu na bezbednom mestu,
niko ga nee dirati. Osim toga, dodao je, i on e ga ekati, a sada neka
pouri na drugi sprat, stan broj dvanaest, vrata su otvorena i Bernhardova
ljubavnica ga oekuje.
Vrata su doista bila otvorena i Radovan je, briui kapi znoja i kie sa ela,
stupio u mrano predsoblje. Zatvorio je vrata za sobom i polako se uputio
prema drugim, otkrinutim vratima koja su se nalazila na suprotnom kraju
predsoblja. Gurnuo ih je i ugledao enu koja je sedela u fotelji. Znala
sam ja Tomasa, rekla je ena, esto je dolazio kod mene, ponekad i dva
puta dnevno. Fin ovek, jedino to se pomalo bojao ivota. Stalno je
govorio o smrti, premda nije strepeo od nje. Strepeo je od ivota.

Zautala je i zagledala se u Radovana. Radovan je osetio kako ga obliva

rumenilo i rekao: Vi ste bili zajedno, mislim, hou da kaem...
ena se nasmejala. Da, rekla je, bili smo ljubavnici, jedino to nismo
zajedno izlazili napolje. Na svet je bio u ovom stanu. I sada, kada
poelim, mogu da ga vidim. esto je stajao tano na tom mestu gde vi
sada stojite.
Radovan se nelagodno pomerio. Imate li, nakaljao se, neku njegovu
fotografiju?
Tomas je mrzeo fotografisanje, odgovorila je ena, i ak je smatrao da
je fotografija jedno od najveih nesrea dvadesetog veka.
Dobro, rekao je Radovan. Nije ni pokuao da pita da li bi smeo da
fotografie enu i njenu sobu, jer je slutio odgovor. Upitao je neto drugo:
Kada je poslednji put bio ovde?
ena se zamislila, protrljala elo i potom rekla: Ne znam, pitajte
Hajnca.
Hajnca, pitao je Radovan, ko je Hajnc?
ovek koji vas je doveo, rekla je ena. Zar se on ne zove Hajnc?
Radovan nije odgovorio, ve se samo okrenuo i izaao iz stana. Strao je
niz stepenice i odjurio do ulaza. Njegov kofer je stajao pored vrata, ali
bicikl vie nije bio tu. Izleteo je iz kue, osvrnuo se levo-desno, nigde ni
traga od oveka sa biciklom. Nije ni pokuao da se ponovo popne na drugi
sprat i zakuca na vrata sa brojem dvanaest, jer je znao da se nee
otvoriti. Mogao je da pozove policiju, ali ta bi im rekao? Da mu je
ukraden bicikl koji je navodno pripadao Tomasu Bernhardu, da je lopov
onaj koji mu ga je prethodno prodao i da se kraa odigrala dok je on bio u
poseti kod navodne Bernhardove ljubavnice? Nije bila potrebna neka
naroita mata da bi zamislio kako bi policajci reagovali, pogotovo kada bi
mu zatraili dokumente i ugledali srpski paso. Pogledao je na sat. Ako
pouri, mogao bi da stigne na podnevni voz za Minhen. Zaustavio je prvog
prolaznika, upitao ga gde je eleznika stanica i krenuo u naznaenom
pravcu. Dok je urio i vukao mali kofer koji je poskakivao na neravnom
trotoaru, setio se da mu je, kada je prvi put doao u Salcburg, neko priao
o izuzetno velikom broju samoubistava u gradu i ak ga odveo na
Menhsberg, na mesto koje je, rekla je ta osoba, bilo popularno meu
samoubicama. Odatle se, ako je Radovan dobro upamtio, pruao divan
pogled i nije mogao da razume kako bilo ko, suoen sa takvom lepotom,

moe da odabere smrt. Sada je, moda, to mogao bolje da razume. Pisak
lokomotive potvrdio je da je na pravom putu i da se pribliio stanici. Ali
zato bi to bio pravi put? Stao je, osvrnuo se, pogledao ponovo ispred
sebe. Lokomotiva je jo jednom pisnula, kao da ga doziva. Zapuiu ui,
pomislio je Radovan i okrenuo se u suprotnom pravcu, prema
Menhsbergu, premda nije znao ta da radi sa koferom dok dlanovima
pritiska une koljke.

Komentar autora
Pria Bicikl je napisana kao istovremeno poigravanje sa elementima dva veoma
razliita i udaljena pisca: Tomasa Bernharda i Isaka Baevisa Singera. U stvari, pria o
Salcburgu i opsednutosti jednog pisca ivotom i delom Tomasa Bernharda ispriana je u
maniru Singerovih pria o malim prevarantima i mukaroima. Stvarni elementi iz
Bernhardovog ivota - bicikl je, recimo, stvaran detalj - kombinovani su sa izmiljenim
(pominjanje ljubavnice) da bi se pokazalo dokle moe da odvedu opsesija i strast. Tu je
dodatna veza sa Singerom, jer se jedna od njegovih najboljih zbirki pria upravo zove
Strast. Pria je napisana za zbirku Svake noi u drugom gradu, objavljenoj u jubilarnom
kolu Srpske knjievne zadruge (2008). Pria je, na neki nain, zapoeta prilikom mog
poslednjeg boravka u Salcburgu i posveena je Ludvigu Hartingeru i Karlu Markusu
Gausu koji su podstakli moju inspiraciju.