PREDGOVOR

Kad su poetkom 1964. godine, povodom 150-godinjice Dikensovog roenja, kritiari svodili
raune raznovrsnih mena kroz koje je, kod kritike i publike, prolazilo njegovo knjievno delo, oni su
sa zadovoljstvom isticali da je njegova knjievna slava, jo pre kratkog vremena pomraena
udarcima raznih doktrina, preivela sve bure i da se na Dikensa ponovo gleda kao na jednog od
najveih pisaca svetske knjievnosti. Tvrdili su da u zemljama Dikensovog maternjeg jezika nije vie
potrebno isticati njegovu mo slikanja drutva niti ozbiljnost njegove kritike ivota: ostala je samo
potreba da ljudi naue da cene bogatstvo njegove poetske slikovitosti, modulacije emocionalnih
tonova, tananosti zapleta, kompleksno jedinstvo strukture, snagu pronicljivosti i da prestanu da ga
posmatraju kao staromodnog, dobroudnog pisca.
arls Dikens je roen 7. februara 1812. godine u blizini Portsmauta u Engleskoj. U rodnom mestu
je proveo rano detinjstvo pod okriljem svoje dosta imune porodice, u uzbudljivom i arobnom svetu
junaka iz knjiga i sa pozorinih predstava, ivei srenim i bezbrinim ivotom. Oev premetaj u
London znaio je za malog arlsa prelazak u jedan korenito drukiji svet. Ali, umesto ugodnou i
svetom iz mate, tamo se naao okruen bedom i ozakonjenim surovostima toga vremena. Oeva
rasipnost dovela je celu porodicu u teku materijalnu situaciju, pa je Dikens, umesto da nastavi
kolovanje, dane provodio kod kue, obavljajui najrazliitije poslove. Ostavljen i preputen sam
sebi, prerano sazrevajui, poeo je da doivljava ivot u njegovoj sumornoj istinitosti. Meutim,
najtei udarac tek je trebalo da ga zadesi. Otac je zbog dugova bio uhapen i majka je odluila da
sina zaposli u jednoj neuglednoj radionici u kojoj se proizvodila mast za obuu. Taj nesumnjivo
najtei i najdepresivniji period Dikensovog ivota, koji se neizbrisivo urezao u njegovu osetljivu
deju psihu, omoguio mu je da se neposredno suoi sa brojnim socijalnim nepravdama na samom
njihovom izvoritu i da na ovom dnu ivota stekne iskustvo koje je njegovu linost i, docnije, njegovo
stvaralatvo, obogatilo jednom znaajnom ljudskom i socijalnom dubinom.
Kad su se, posle est meseci, novane prilike njegove porodice popravile i kad mu je otac bio
puten iz zatvora, Dikens je nastavio kolovanje. Posle dve godine uenja stupio je, kao sitni
inovnik, u kancelariju jednog advokata. Istovremeno je, snevajui o uspehu u ivotu, uio
stenografiju i provodio mnoge sate u biblioteci Britanskog muzeja neumorno itajui. Uskoro se
posvetio novinarstvu i u devetnaestoj godini postao izveta iz parlamenta. Rad u novinarstvu doveo
ga je do literature. U raznim listovima, pod pseudonimom ,,Boz, tampao je niz skica iz londonskog
ivota. Te svoje rane knjievne radove sakupio je i objavio poetkom 1836. godine kao Bozove
skice. Ove kratke crtice, pisane sveom frazom, pune humora i otrih zapaanja, donele su mladom
piscu priznanje kritike i dovele ga na sam prag literature. Nije dugo oklevao da bi ga prekoraio: to
je uinio jo iste godine objavivi u nastavcima prve mesene sveske Posthumnih hartija Pikvikovog
kluba. Od toga trenutka Dikensova biografija, moglo bi se rei, postaje istorija nastanka njegovih
knjievnih dela.
Jedan izdava nameravao je da objavi niz aljivih crtea iz sportskog i lovakog ivota i da ih
proprati odgovarajuim tekstom. S obzirom na to to je Dikens ve bio stekao izvestan knjievni
ugled, taj posao mu je bio ponuen, i on ga je prihvatio. Kako oblast sporta i lova nije dobro
poznavao, privoleo je izdavaa da izmeni prvobitnu zamisao, pa je stvorio lik gospodina Pikvika koji
sa svojim prijateljima putuje Engleskom prouavajui ivot i obiaje, i doivljava mnoge aljive
zgode i nezgode. U ovom pikarskom romanu punom neodoljivo kominih situacija, ekscentrinih
linosti i duhovitih jezikih dosetki, Dikens se kretao kroz svet u kome su beda i nesrea bile
sterilizovane humorom.

Pravilo kome su se pisci toga vremena povinovali bile su rei Dikensovog prijatelja Vilki
Kolinsa: Nasmejte ih, rasplaite ih, pustite ih da ekaju. (Treba naglasiti da su svi Dikensovi
romani izlazili najpre u nastavcima, nedeljnim ili mesenim, i da se datumi nastanka njegovih dela
odnose na trajanje izlaska u sveskama ili asopisima).
I Dikens se ovog pravila drao. Svoju publiku je najpre nasmejao (u Pikvikovcima), i stekao njenu
ljubav i poverenje. Ve sledeim delom, Oliverom Tvistom (1837 38) izmamio joj je suze na oi.
Kakvom je brzinom krivulja Dikensove popularnosti rasla, najbolje pokazuje injenica da je prva
sveska Pikvikovaca tampana u 4.000 primeraka, dok je petnaesta bila objavljena u tirau od 40.000.
Dok je publika nestrpljivo oekivala mesene sveske Dikensovog humoristikog romana, eljna
smeha i radoznala da uje nastavak pustolovina njegovih ekscentrinih junaka, u Bentlijevom
zborniku izlazili su nastavci Olivera Tvista. U Dikensovoj imaginaciji iveli su istovremeno
bezbrini junaci koji su putovali kroz jednu Englesku iz prolosti i sumorna stvarnost svakidanjice,
prelomljena kroz melodramsko tkivo povesti o jednom nahoetu. Patos, koji je, takoe, bio deo
Dikensove prirode nije dao humoru da preovlada; Dikens je oseao potrebu da, dirnut surovostima
svoga vremena, kae svoju poruku o njemu jednoj generaciji u kojoj nije bilo mnogo srca i da pokua
da je uzbudi i rasplae.
Nikolas Niklbi (1838 39), sledei Dikensov roman, u kome se bavi jednim goruim
problemom svoga vremena (privatnim kolama u unutranjosti u kojima je bilo vie zlostavljanja
nego znanja), pokazuje koliki je bio Dikensov dar za melodramu. Ali ne samo to. U ovome delu ima i
otre satire (scene u koli), i finog, Dikensovog humora (pozorite Visenta Kramlza). U Staroj
prodavnici retkosti (1840 41) sentimentalni patos poinje da potiskuje humor, a patetika mimo
pripovedanje; meutim, u Dikensovo doba plaevna pria o traginom kraju male Nele bila je i
prihvatljiva i dopadljiva. Barnabi Rad (1841), istorijski roman u kome su opisani antikatoliki
nemiri s kraja 18. veka, najromantinije je Dikensovo delo. U njemu se, prvi put, rasplinutost
kompozicije gubi i vrste niti zapleta postaju veoma vane.
Uskoro Dikens odlazi u Ameriku, gde doivljava lep prijem i ogroman uspeh. Kao plod ovog
putovanja nastale su Amerike beleke (1842) i Martin azlvit (1843 44). Dikens je u Ameriku
otiao pun nade, ali se vratio razoaran. Satira izreena u ovim delima na raun Amerike izazvala je
nezadovoljstvo amerike publike. Martin azlvit je studija o sebinosti i licemerstvu, u kojoj italac
susree nekoliko najuspelijih Dikensovih likova, u prvom redu nudilju gospou Gamp i licemera
Peksnifa. Posle vie sentimentalnih boinih pria, objavljenih izmeu 1843. i 1845. godine, Dikens
pie delo Dombi i sin (1846 47), sentimentalnu povest o razornoj moi novca. to je Dikens bivao
stariji, njegova raspoloenja su postala mranija, a kritika vremena u kome je iveo dublja i
korenitija. Celo njegovo delo poelo je da biva seneno sumornim simbolima. Mrani simbol novca
prvi put se javio u liku hladnog i gordog trgovca Dombija koji mu sve rtvuje oseanja, enu i
decu.
Tokom 1849. i 1850. godine izlazi David Koperfild, Dikensovo najpopularnije delo i njegova
duhovna autobiografija. Ovaj roman o sazrevanju jedne linosti, u kome su osobito upeatljivo
opisani junakovo detinjstvo i rana mladost, najbolje se pamti po nezaboravnim likovima
dobroudnog i bezbrinog gospodina Mikobera (u kome je pisac ocrtao svoga oca), lano poniznog
Urije Hipa, Davidove tetke Besi, jeziare topla srca, Davidovog ouha surovog Merdstona i dadilje
Pegoti.
Romani koje pie posle Davida Koperfilda imaju jednu zajedniku crtu: kritiku viktorijanskog
vremena koja je toliko duboko ljudska da se moe smatrati za optu kritiku ljudske prirode. Ova dela

su po svojim umetnikim kvalitetima dokaz nesumnjivog Dikensovog stvaralakog sazrevanja.

Sumorna kua (1852 53) je Dikensov najsavesnije planiran roman. U veoma sloenoj sadrini,
oivljenoj humoristinim elementima, simbol novca ponovo dolazi u prvi plan. Delo je puno spisa
nesrenih parnienja oko nasledstva, nepotenih i lakomnih ljudskih likova. Posle Tekih vremena
(1856), nepotpune i neuspele slike proletarijata u industrijskim krajevima Engleske, Male Dorit
(1855 57), gde napada birokratiju i zatvore za dunike, i Prie o dva grada (1859), uzbudljive
povesti o danima francuske revolucije, Dikens pie Velika iekivanja (1860 61). Dajui svojoj
satiri snobizma iri drutveni smisao, Dikens u ovom delu prodire u samu sr rentijerskog ideala koji
se skriva u srcu drutva gde vlada novac. Ovaj roman je, moda najpotpuniji izraz Dikensove
misaone i oseajne zrelosti. U njemu, kao i u Naem zajednikom prijatelju (1864 65), novac sve
uslovljava i sve upropauje.
Dikens je svoj ivot okonao obasjan slavom, ali iscrpen neumornim i neprestanim radom:
pisanjem, javnim itanjem svojih dela, ureivanjem tuih, predavanjima. Kad je 9. juna 1870. godine
iznenada umro, ostavio je nedovren roman Tajna Edvina Druda.
Dikens je, kae Volter Alen, bio romansijer koji je bio najvei zabavlja u istoriji svetske
knjievnosti. Piui za jednu novu publiku, koja je intelektualno sazrevala pod nebom industrijske
revolucije, on ju je osvojio na prepad, potpuno se poistoveujui s njom. Neposredan dodir s
itaocima predstavljao je imperativ njegove stvaralake prirode, a novinarski nagon ga je navodio da
nepogreivo oseti ono to publika trai, da se prilagoava njenim zahtevima i da prema njenim
eljama i potrebama podeava svoje planove. Piui o stvarima koje su itaoci hteli da uju, Dikens
je, takoe, umeo da izvanredno pogodi ton koji je odgovarao njihovom mentalitetu i njihovim
oseajima. On je svojim itaocima pokazi vao ono to su oni sami oseali i mislili o drutvenim
problemima s kojima su se svakodnevno suoavali. Tu su koreni Dikensovog uspeha, ali i njegovih
deliminih stvaralakih promaaja.
Kad se govori o Dikensu i njegovom delu, obino se istiu tri njegove bitne karakteristike, tri
njegove osnovne vrednosti: obilje izvanredno ocrtanih karaktera, elementi drutvene satire i humor
kome je davao pristupa kako u svoja najhumoristinija tako i svoja najsumornija dela.
Ponekad se istie da su Dikensovi likovi karikature; tvrdi se da on ne prodire u njihovu sutinu
nego da ostaje povran posmatra nevanih detalja. Teko bi se bilo sloiti s ovim miljenjem. ak i
onda kad se susreemo sa najkominijim egocentricima, ak i onda kad Dikens svoje linosti svodi
na dve ili tri neobine crte lica, pokreta ili fraze, on izvlai njihove bitne elemente i otkriva potpune
linosti u njihovom integritetu. Dok Santajana vidi u Dikensu stvaraoca koji izvanredno podraava
ljude, videi ih onakvim kakvi jesu, Volteru Alenu se ini da ih on gleda i opisuje kao to deca
posmatraju i doivljavaju svet oko sebe. Kao odrasli, mi vrlo retko susreemo ljude za koje bi se
moglo rei da su izili iz Dikensovih knjiga. U detinjstvu nam se ini, meutim, da je svet pun
Dikensovih figura. One su udne, svojeglave, neshvatljive, ponekad apsurdno smene, ponekad
stravine. One nikad nisu obine, jer se detetu sve to vidi ini jedinstveno. Dikens okom deteta i
zrelou stvaraoca hvata i opaa spoljanje, na izgled nevane, oigledno beznaajne pokrete, nain
govora, neprestano vraanje na jednu temu ili ponavljanje jedne fraze, stvari kojima smo, nesvesno,
svi skloni. On ne posmatra tako samo svoje klasine likove (Mikobera, Pikvika, Peksnifa, gospou
Gant, Velera), nego i sporedne, nevane linosti, koje se na jednoj stranici pojave a na drugoj
nestanu. Kad pokuava da gleda okom odraslog oveka, pogledom normalnog ljudskog bia, on
stvara likove neuverljive i konvencionalne. U jednom jedinom sluaju takav nain gledanja mu polazi
za rukom: kada pie manje ili vie o sebi (David, Pip); ali kad o njima govori, on se sea svoga

detinjstva. Mada ovakva njegova vizija ljudskih bia ponekad ceo svet ini suvie crno-belim,
injenica je da se ta kontrastna pozitivno-negativna slika gubila to je on kao stvaralac postajao
zreliji. Epizoda u radionici masti za obuu imala je ogroman psiholoki znaaj za docniji Dikensov
stvaralaki i ljudski razvoj. Ona izvanredno sigurno objanjava zato su u sreditu njegovih dela tako
esto likovi izgubljene, proganjane, bespomone dece (Oliver, Pol, Dombi, David itd.).
Dikens je svoje oseanje za humor otkrio u sebi u prvim danima svoje knjievne karijere i nikad
se tog svog dara nije liavao. On je bio deo njegove prirode i javljao se u neiscrpno raznolikim
oblicima: u linostima, u izvesnim njemu osobito omiljenim temama (suprotstavljanje sluga
gospodarima, nevete amaterske pozorine predstave i pogrebi), u dijalogu. Dikens je otkrio, kako
kae Silver Mono, da ovek svojim humorom ne mora biti samo smean, nego da njime moe da
saoptava istine o ivotu. Jedna od istina koje je Dikens neprestano saoptavao univerzalna je i
dalekosena: stvari i ljudi nisu onakvi kakvi izgledaju, postoji ogroman nesklad izmeu stvarnog i
vienog lika stvari, izmeu onoga to ljudi misle o sebi i njihovog stvarnog izgleda. Dikens neumorno
pokuava da ljude oslobodi njihovih samozadovoljnih iluzija, njihovih samoobmana. Njegovo oruje
je smeh, ali dovoljno je sigurno oruje. Svojim humorom Dikens ui da ovek ne gleda stvari i
pojave kao normalne samo zato to se one obino uzimaju kao takve, ili to je na njih kao takve
navikao. On pokuava da poui oveka da sve preispituje ne bi li stekao istinitiju viziju sveta, da je
hladan razum vie beskoristan nego koristan i da su veselost i ljubaznost pravi odgovor surovostima i
bezoseajnostima sveta.
Kada je 1843. godine u Engleskoj izglasan takozvani Zakon o sirotinji videlo se da je on vie
prividno nego stvarno pomogao nezaposlenima. Sirotita osnovana ovim zakonom samo su poveala
nezadovoljstvo. ivot u njima je bio daleko od ugodnog i srenog. Ovaj zakon protiv koga je u svom
osnovnom, ali moda i najpovrnijem aspektu, bio napisan i Oliver Tvist samo je jedan od pokuaja
da se bar kako-tako pobolja opte stanje u tadanjoj Engleskoj, u kojoj se ivelo gore nego ikad pre
ili posle toga. Dikens je nesumnjivo, posle svojih prvih knjievnih uspeha, oseao potrebu da se
okua na neem ozbiljnijem nego to je bilo pripovedanje humoristinog epa o Pikvikovcima, na
neemu to bi moglo da ima i praktinog dejstva. Oigledno je da su Zakon o sirotinji i sirotita sa
svojim nehumanim upravljaima bitno uticala na karakter prvih poglavlja Olivera Tvista.
Komplikovana i u sutini melodramska fabula ovog dela, sa srenim zavretkom iz snova,
posluila je Dikensu ne samo da na jednom konkretnom sociolokom sluaju okua svoju drutvenu
svest, nego da u svojim likovima, u njihovim sukobima, oivi izvesne opteljudske, psiholoki i
drutveno interesantne sluajeve. Jedni u Oliveru Tvistu vide simbolinu sliku sudbine slabih i
nevinih u surovom i bezoseajnom svetu, fantaziju o dobru i zlu; po drugima je ovo delo
upeatljiva slika dva suprotna sveta; po treima sukob izmeu detinje bezazlenosti i svireposti
sveta odraslih. Nesumnjivo da u svim ovim tumaenjima ima istine i da su, na izvestan nain, sva ona
tana. Sve zavisi od ugla gledanja i naina pristupanja. Uza sve ovo, jedna stvar je oigledna: kako
god ovek posmatrao Olivera Tvista, nema sumnje da je Dikensovome delu dao izrazit drutveni
smisao.
Znatno bitniji i vaniji od Oliverove individualne sudbine je njegov simbolini znaaj koji
podvlae, manje-vie, svi kritiari. Jo je sam Dikens u svom neobjavljenom predgovoru ovome delu
istakao da je eleo da prikae kako princip dobra na kraju trijumfuje nad zlom, dajui na taj nain
samom Oliveru jedan iri, optiji znaaj. U svom sukobu sa onima koji ga ugnjetavaju Oliver postaje
simbol svih onih koje pritiska svet siromatva, bede i smrti. Kao to je sirotite postalo simbol
ugnjetavanja, tako je i Oliver postao simbol ugnjetenih. Arnold Ketl zapaa da sredinju situaciju u

knjizi predstavlja izlazak iz bede i prljavtine u udobnost i dobrotu i sukob sirotinje sa buroaskom
dravom, dok je snaga knjige u prikazivanju polusveta i pridobijanju naih simpatija za njegove
stanovnike. Kad god se govorilo o Dikensovom majstorstvu u ovom delu, uvek se isticalo da su
likovi ravih dati uverljivije i uspenije od dobrih, jer dobre (ili predobre) Dikens posmatra oima
odraslog oveka (Rosa, Braunloa). Likovi iz londonskog podzemlja, mrane psihologije Fejgina,
Sajksa ili Nensi, suprotstavljanje njima, postaju po snazi i tananosti Dikensovog psiholokog zahvata,
koji dopire do tajnih dubina njihovih bia, upeatljivi simboli posuvraene ljudske prirode. ini nam
se da je u ovih nekoliko rei o Oliveru Tvistu bitno podvui sigurnost i snagu kojom bi Dikens slikao
svoje zloince. U zavrnim scenama romana, kad Sajks bespomono bei progonjen utvarom svoje
ljubavnice Nensi koju je ubio, Dikens pokazuje svoju majstorsku sposobnost sagleanja tragine
ljudske patetike zloinake psihologije. Ta vetina poniranja u najdublje tajne ljudske prirode
steena, nesumnjivo, ne samo itanjem nego i darom introspekcije, ve je jasno, u ovom ranom delu,
nagovestila docnija Dikensova jo dublja pronicanja u tajanstveni svet ljudske psihe, jo ira
umetnika oblikovanja ivota.
Duan PUVAI

GLAVA I
Govori o mestu gde se Oliver Tvist rodio i o okolnostima koje su pratile njegovo roenje.
Meu ostalim javnim ustanovama u izvesnome gradu, koji je iz mnogo razloga bolje ne
spominjati, a kome nisam rad da dajem neko izmiljeno ime, ima jedna ustanova za koju ve davno
zna najvei broj gradova, velikih i malih: naime, sirotinjski dom; i u tome sirotinjskom domu rodio
se, odreenog dana, meseca i godine, koje nije potrebno da blie navodim, utoliko to to nije ni
od kakvoga znaaja po itaoca, bar ne u ovome trenutku, u tome sirotinjskom domu rodio se dakle
smrtnik ije je ime istaknuto u naslovu ove glave.
Dugo vremena poto je, uz pomo optinskog lekara, dolo na ovaj svet muka i nevolja, bilo je
veliko pitanje hoe li dete ostati u ivotu da bi uopte ponelo neko ime: da je umrlo, vie je nego
verovatno da se ovi memoari nikad ne bi pojavili; ili bi, da su se pojavili, ispunjavajui samo
nekoliko stranica, imali tu neocenjivu zaslugu da budu najsaetiji i najverniji primer ivotopisca koji
se moe nai u knjievnosti kojeg bilo vremena i koje bilo zemlje.
Iako nemam nameru da tvrdim kako roditi se u sirotinjskom domu predstavlja osobito srenu i
zavisti dostojnu okolnost koja moe da zadesi jedno ljudsko bie, ipak bih eleo naglasiti da je u
ovom posebnom sluaju to bilo najbolje to se Oliveru Tvistu pod postojeim okolnostima moglo
dogoditi. Zaista, bilo je potrebno veoma mnogo truda dok je Oliver nagovoren da na sebe preuzme
dunost disanja posao naporan, ali posao koji je navika uinila neophodnim da bismo mogli iveti;
i on je neko vreme leao teko diui na dueiu od vunenih odpadaka i lebdeo tako rei
neravnomerno izmeu ovoga i onoga sveta; jeziak je odluno naginjao u korist onog potonjeg. I da su
u tim kratkim trenucima, oko Olivera bile revnosne staramajke, zabrinute tetke, iskusne dadilje i
lekari puni mudrosti, on bi neizbeno i nesumnjivo u najkraem roku umro.
Kako je pored njega, meutim, bila samo jedna uboga starica kojoj se prilino vrtelo u glavi,
poto je popila vie piva nego obino, i optinski lekar, koji je tu dunost vrio na osnovu ugovora,
Oliver i priroda su sami izborili odluku. Tako je, posle krae borbe, Oliver udahnuo vazduh, kihnuo i
objavio stanovnicima sirotinjskog doma vest o novom teretu koji je nametnut optini, pustivi jedan
tako snaan krik kakav se s razlogom i mogao oekivati od mukarca koji je tek od pre tri minuta i
etvrti stekao tu korisnu osobinu koja se naziva glasom.
im je Oliver pruio taj prvi dokaz slobodnog sopstvenog rada svojih plua, zautao je iz zakrpa
sastavljenih pokriva koji je nemarno bio prebaen preko gvozdenog kreveta; bledo lice jedne mlade
ene s mukom se podiglo s uzglavlja; i slabaak glas jedva ujno izgovorio ove rei:
Dajte mi da vidim dete, pa da umrem.
Lekar je sedeo licem okrenut prema vatri grejui i trljajui dlanove naizmenino. Kad je mlada
ena progovorila, on ustade i priavi elu postelje ree, s vie blagosti nego to bi se od njega
moglo oekivati.
O, jo ne smete govoriti o smrti.
Ne, nikako. Gospod je blagoslovio siroticu! upade mu u re bolniarka stavljajui urno u
dep bocu od zelenog stakla iju je sadrinu srkutala u uglu s oiglednim zadovoljstvom. Gospod
nek je blagoslovi, siroticu, kad bude poivela onoliko koliko sam ja ivela, gospodine, i kad bude
rodila trinaestoro dece, i kad joj sva pomru sem dvoje, a to dvoje je sa mnom u domu, onda to nee
tako primati srcu, Gospod je blagoslovio, siroticu! Pomislite kako je to lepo biti majka i imati tako

slatko jagnjece.
Oigledno da ti uteni izgledi na materinsku sreu nisu proizveli oekivano dejstvo. Bolesnica
odmahnu glavom i prui ruku prema detetu.
Lekar joj ga stavi u naruje. Ona strasno pritite svoje blede, hladne usne na detinje elo; prevue
ruke preko svog lica; obazre se unezvereno oko sebe; uzdrhta: pade nauznak i umre. Trljali su joj
grudi, ruke i slepoonice, ali se njena krv bila zauvek sledila. Govorili su joj o nadi i utehi. I suvie
je dugo bila bez njih.
Svreno je, gospoo Tingami! ree najzad lekar.
O, jadnica, zaista je svreno! ree bolniarka podiui zapua od zelene boce koji je bio
pao na uzglavlje dok se ona saginjala da prihvati dete. Jadnica!
Nema potrebe da aljete po mene ako dete bude plakalo, sestro, ree lekar navlaei
rukavice s najveom panjom. Vrlo je verovatno da e biti nemirno. Dajte mu
u tom sluaju malo kae. Stavio je eir na glavu i, poto je zastao kraj postelje na svome putu ka
vratima, dodao: Ipak, bila je lepa devojka; otkuda je dola?
Doveli su je ovamo noas ogdovori starica po nareenju optinskog nadzornika. Nali
su je gde lei na ulici. Dugo je peaila, jer joj je obua bila sva poderana; ali otkuda je dola i kuda
se bila uputila, to niko ne zna.
Lekar se nae nad telom i podie levu ruku pokojnice.
Stara pria, ree i odmahnu glavom: Dabome, nema burme. Naravno! Laku no!
Gospodin doktor ode na veeru, a bolniarka, poto je jo jednom prionula uz zelenu bocu, sede
na stoliicu kraj vatre i poe da povija dete.
Kakav je izvrstan primer o moi odee pruao mali Oliver Tvist! Uvijen u pokriva koji je do
toga trenutka predstavljao njegovo jedino ruho mogao je istovremeno da bude i dete plemia i dete
prosjaka; i oveku sa strane najpunijem samopouzdanja teko bi bilo da mu odredi pravo mesto u
drutvu. Ali sad, umotan u cicane krpe poutele od duge upotrebe, bio je oznaen i obeleen i odmah
je zauzeo svoje mesto mesto optinskog deteta siroeta iz sirotinjskog doma jadnieta,
izgladnelog malog muenika koji e kroz ivot da se potuca od nemila do nedraga prezren od
svih i prema kom niko nee imati saaljenja.
Oliver je plakao snano. Da je znao da je siroe ostavljeno na milost i nemilost crkvenih tutora i
optinskih nadzornika, verovatno da bi plakao jo jae.

GLAVA II
Govori kako je Oliver Tvist rastao, kako je vaspitavan i kako je hranjen i negovan.
Prvih osam ili deset meseci Oliver je bio rtva niza neprekidnih obmana i podmuklih prevara.
Othranjen je vetaki. Optinsko rukovodstvo je od strane rukovodstva sirotinjskog doma propisno
obaveteno o izgladnelosti i bedi malog siroeta. Optinsko rukovodstvo je sa svim potrebnim
dostojanstvom upitalo rukovodstvo sirotinjskog doma dali ,,u kui sluajno ne postoji kakvo ensko
eljade koje bi bilo u stanju da Oliveru Tvistu prui negu i hranu koje su mu tako preko potrebne.
Rukovodstvo sirotinjskog doma je odgovorilo pokorno da takvog eljadeta nema. Primivi ovakav
odgovor optinsko rukovodstvo je velikoduno i ovekoljubivo donelo odluku da se Oliver poalje
na imanje radi izdravanja ili, drugim reima, da se poalje, u neku vrstu pomonog sirotita oko
tri milje udaljeno odatle, gde je dvadeset do trideset deaka koji su se ogreili o zakone o pronji
provodilo dane valjajui se po podu, ne patei pritom od suvine hrane niti od suvinog odela, a pod
roditeljskim nadzorom jedne postarije ene koja je primala male krivce uz naknadu i zbog naknade od
sedam i po penija po glavi nedeljno. Sedam i po penija je prilina svota kad je u pitanju ishrana
jednog deteta; mnogo stvari se moe kupiti za sedam i po penija sasvim dovoljno da dete pretovari
stomak i da poremeti zdravlje. Ova postarija ena bila je pametno i iskusno stvorenje; ona je znala
ta je dobro za decu; a imala je vrlo jasnu predstavu i o tome ta je dobro za nju samu. Tako je ona
vei deo nedeljnog izdravanja troila na svoje sopstvene potrebe i svela mladi optinski narataj na
jo skromniji ivot no to je to za njega prvobitno bilo predvieno. Na taj nain ona je i u najveoj
dubini pronalazila jo veu dubinu; i pokazala se kao veoma veliki eksperimentalni filozof.
Svima je poznata pria o drugom jednom eksperimentalnom filozofu, tvorcu one divne teorije o
konju koji je u stanju da ivi a da ne jede, teorije koju je tako dobro primenio da je obrok svome
konju sveo na jednu slamku dnevno, i van svake sumnje da bi od njega stvorio vatrenog i besnog
paripa sposobnog da ivi ni od ega da konj nije uginuo dvadeset i etiri asa pre no to je trebalo da
dobije svoj prvi slatki obrok vazdune hrane. Nesreom po eksperimentalnu filozofiju enskog
eljadeta ijem je staranju bio poveren Oliver Tvist, slian ishod je obino pratio i promenu njenoga
sistema; jer u onome istom trenutku u kome bi neko dete postiglo da ivi s najmanjom moguom
koliinom najslabije mogue hrane, na osam ili devet sluajeva od deset bi se kao u inat dogaalo ili
da se dete razboli od gladi ili hladnoe, ili da nepanjom padne u vatru, ili da se nesrenim sluajem
ugui; i u svakome od tih sluajeva jadno malo stvorenje bi odlazilo na drugi svet da se tamo sastane
sa svojim ocem kojeg nikad nije upoznalo na ovome svetu.
S vremena na vreme, kad bi se povela istraga, stroa nego obino, o izvesnom optinskom detetu
koje nije bilo zapaeno prilikom okretanja nekog kreveta ili koje se iz neopreznosti omaklo i palo u
vrelu vodu i smrtno se oparilo prilikom pranja iako se ovo poslednje dogaalo vrlo retko, s
obzirom na to da je sve to je liilo na pranje u pomonom sirotitu bilo sasvim izuzetna pojava
porotnici bi u takvim sluajevima uvrteli sebi u glavu da ponavljaju nezgodna pitanja ili bar graani
optine buntovniki stavljali svoje potpise na albu. Ali takvi drski pokuaji bivali su brzo osujeeni
vetaenjem lekara i svedoenjem optinskog sirotinjskog staraoca; prvi bi od njih izvrio obdukciju
i ustanovio da u telu nema niega (to je zaista bilo vrlo verovatno), dok se drugi od njih uvek
zaklinjao na sve to optina od njega zatrai; bio je veoma odan i portvovan. Pored toga, optinski
odbornici su s vremena na vreme obilazili imanje, i uvek su dan ranije slali sirotinjskog staraoca da
nagovesti njihov dolazak, i deca su bivala uredna i ista, kad bi oni doli da ih vide. I ta bi svet jo

hteo!
Ne moe se oekivati da takav sistem izdravanja proizvede neki izvanredan i bujan plod. Deveti
roendan je zatekao Olivera Tvista kao bledo, mravo dete, zakrljalo i nerazvijeno. Ali su priroda
ili naslee usadili snaan i otporan duh u Oliverove grudi. Taj duh imao je u izobilju prostora da se
razvija i iri, zahvaljujui oskudnoj ishrani kojom se odlikovala ova ustanova; a moda se toj
okolnosti moe pripisati i to je uopte doiveo svoj deveti roendan. Bilo kako bilo, meutim on je
doekao svoj deveti roendan; i provodio ga je u podrumu za ugalj u odabranom drutvu dvojice
druge mlade gospode koja su, poto su s njim podelila dobre batine, stavljena pod klju poto su se
drznula da se poale kako su gladna kad gospoa Men, vrla upraviteljica ovoga doma, bi silno
iznenaena neoekivanom pojavom gospodina Bambla, optinskog sirotinjskog staraoca, koji je inio
napore da otvori vratanca na velikoj batenskoj kapiji.
Blagi boe! Jeste li to vi, gospodine Bambl! ree gospoa Men pomolivi glavu kroz
prozor i pravei se da se grdno obradovala, (Suzana, dovedi gore Olivera i ona druga dva derana i
operi ih i umij to bre moe) Boe moj! Tako sam srena, gospodine Bambl, to vas vidim,
verujte!
Meutim, gospodin Bambl bio je neotesan ovek, i naprasit; te, umesto da ljubazno odgovori na
taj srdaan pozdrav, on svom snagom stade da drma vratancima i tresnu ih nogom kako je to u stanju
da uini samo jedan optinski sirotinjski staralac.
O, budi bog s nama, ree gospoa Men istravi jer su trojica deaka za to vreme ve
bili uklonjeni ko bi to pomislio! Da sam zaboravila da su vrata iznutra zabravljena zbog ove drage
deice? Uite, gospodine; uite, molim vas, gospodine Bambl, izvolite samo.
Iako je taj poziv bio propraen poklonom koji bi umekao i srce nekog crkvenog tutora, on nije
bio u stanju da gane optinskog staraoca.
Smatrate li vi, gospoo Men, da je utivo i na svome mestu putati optinske slubenike da
drede na vaoj batenskoj kapiji, kad oni ovamo dolaze po optinskom poslu u vezi s optinskom
siroadi? pitao je gospodin Bambl steui snano svoj tap
Jeste li vi svesni, gospoo Men, da ste, ako tako smem da se izrazim, optinski poverenik i da
vam se plaa za to?
Naravno, gospodine Bambl, samo sam bila da kaem ovim slatkim malianima koji vas toliko
vole da to vi dolazite odgovori veoma ponizno gospoa Men.
Gospodin Bambl imao je visoko miljenje o svojoj govornikoj sposobnosti i o svojoj vanosti.
Prvoj je dao maha, a drugoj je pribavio potovanje. Odobrovoljio se.
Dobro, dobro, gospoo Men, odgovorio je blaim glasom verovatno da je tako kao to
kaete; verovatno. Uimo, gospoo Men, jer ja dolazim poslom i imam da razgovaram s vama.
Gospoa Men uvede sirotinjskog staraoca u omanju gostinsku sobu s podom od opeka; prinese mu
stolicu i usluno stavi njegov trorogi eir i tap na sto ispred njega. Gospodin Bambl obrisa s ela
znoj koji ga je oblio za vreme peaenja, baci zadovoljan pogled na trorogi eir i osmehnu se. Da,
osmehnuo se. Na kraju krajeva, i optinski sirotinjski staralac je samo ovek; i gospodin Bambl se
osmehnuo.
A sad mi nemojte zameriti za ovo to u vam kazati ree gospoa Men s veoma slatkim
izrazom na licu. Dugo ste peaili, znate, jer ja to inae ne bih pominjala. Hoete li neto da
popijete, gospodine Bambl?
Nita, nita odgovori gospodin Bambl odmahujui desnom rukom dostojanstveno, ali

popustljivo.
ini mi se da biste mogli ree gospoa Men, koja je zapazila glas kojim je on odbio njenu
ponudu i pokret koji ga je pratio. Samo jednu aicu, s malo hladne vode i kockom eera.
Gospodin Bambl se zakalja.
Hajdete, samo jednu aicu ree gospoa Men navaljujui.
A ega to? upita sirotinjski staralac.
Eh, ega, onoga ega uvek moram da imam malo u kui, da stavim u mlenicu sirotoj deici
kad im nije dobro, gospodine Bambl, odgovori gospoa Men otvarajui jedan skriven dolap i
vadei iz njega bocu i au. To je din. Neu vas prevariti, gospodine Bambl. Pravi din.
Zar vi dajete deci mlenice, gospoo Men? upita Bambl pratei oima zanimljivi postupak
meanja.
O, kako da im ne dajem, bog ih blagoslovio, ma koliko da je to skupo odgovori uvarka.
Znate, gospodine, ne mogu da ih gledam kako se pate pred mojim oima.
Naravno, ree gospodin Bambl odobravajui; naravno da ne moete. Vi ste ovena
ena, gospoo Men. (U tome trenutku ona stavi au na sto.) Gledau da to prvom prilikom
napomenem Optinskom odboru, gospoo Men. (Privukao je au sebi.) Vi ste prema toj deci
prava majka, gospoo Men. (Pomeao je din i vodu.)
Sa zadovoljstvom pijem u vae zdravlje, gospoo Men i ispi polovinu ae.
A sad da preemo na posao ree sirotinjski staralac vadei iz depa konu lisnicu. Dete
koje je na znamenju dobilo ime Oliver Tvist danas je napunilo devet godina.
Gospod nek ga blagoslovi! upade mu u re gospoa Men briui levo oko krajem pregae.
I uprkos ponuenoj nagradi od deset funti sterlinga, koja je docnije poviena na dvadeset funti
sterlinga, i uprkos najveim i, mogu rei, natprirodnim nastojanjima od strano optine ree Bambl
nikad nismo uspeli da saznamo ko mu je otac, niti odakle mu je mati, kako se zvala i je li bila
udata.
Gospoa Men podie ruke u znak uenja; ali posle kraeg razmiljanja dodade: Pa kako je
onda uopte dobio ime?
Optinski staralac se isprsi s velikim ponosom i ree: Ja sam ga izmislio.
Vi, gospodine Bambl!
Ja, gospoo Men. Mi naim pitomcima dajemo imena po azbunom redu. Prethodno dete bilo je
na slovo S I ja sam ga nazvao vabi. Ovo je bilo na T njemu sam dao ime Tvist. Idue dete
koje doe zvae se Unvin, a ono posle njega Vilkins. Imam spremljena imena do kraja azbuke, a kad
doem do poslednjeg slova, onda u opet da ponem iznova.
O, pa vi ste veoma ueni, gospodine! ree gospoa Men.
Da, da sloi se optinski sirotinjski staralac, oigledno polaskan dobijenom pohvalom.
Moda jesam. Moda jesam, gospoo Men. Popio je do kraja din s vodom i dodao: S obzirom
na to da je Oliver sad isuvie veliki da bi i dalje ostao ovde, Optinski odbor je odluio da ga vrati u
dom. Ja sam doao lino da ga tamo odvedem. Pokaite mi ga dakle odmah.
Smesta idem po njega ree gospoa Men odlazei iz sobe. Oliver, kome je za to vreme
skinut spoljanji sloj prljavtine koja mu se bila nahvatala po licu i rukama, ukoliko se ta prljavtina
mogla sastrugati jednim pranjem, bi uveden u sobu od strane svoje blagonaklone zatitnice.

 Pokloni se gospodinu, Olivere, ree gospoa Men.

Oliver se pokloni istovremeno optinskom sirotinjskom staraocu na stolici i trorogom eiru na
stolu.
Hoe li da poe sa mnom, Olivere? upita gospodin Bambl glasom punim dostojanstva.
Oliver se taman spremao da kae kako bi vrlo rado poao s kim bilo kad, podigavi oi, spazi
gospou Men koja je uhvatila zasedu iza stolice sirotinjskog staraoca i pretila mu pesnicom s izrazom
besa na licu. On je opomenu odmah shvatio jer se ta pesnica isuvie esto utiskivala u njegovo telo
da se ne bi duboko utisnula u njegovo seanje.
Hoe li i ona da poe sa mnom? upita siromah Oliver.
Nee, ona ne moe odgovori gospodin Bambl, ali e s vremena na vreme doi da te
obie.
Ovo za dete nije predstavljalo osobito veliku utehu. Ipak, ma koliko da je bio mali, imao je
dovoljno razuma da se pretvara kao da mu je veoma ao to odlazi. Deaku nije bilo osobito teko da
zasuzi. Glad i skoranje zlostavljanje su od velike pomoi kad ovek eli da zaplae; i Oliver je
zbilja od sveg srca plakao. Gospoa Men ga je hiljadu puta poljubila i, to je Oliver jo mnogo vie
voleo, dala mu je i komad hleba s maslacem kako ne bi izgledao suvie izgladneo kad stigne u dom. S
komadom hleba u ruci i mrkom suknenom kapicom optinskog siroeta na glavi, Olivera je gospodin
Bambl odveo iz te alosne kue u kojoj nijedna ljubazna re niti pogled nikad nisu obasjali sumornu
tamu njegovog prvog detinjstva. Ipak je teka detinjska tuga pritisnula njegovo srce i on je zaridao
kad se kapija poljske kue zatvorila za njim. Ma koliko da su bili jadni njegovi mali drugovi u bedi
koje je ostavljao za sobom, oni su mu bili jedini prijatelji koje je imao; i oseanje da je usamljen u
velikom irokom svetu prvi put obuze njegovu detinju duu.
Gospodin Bambl je iao krupnim koracima: mali Oliver, drei se grevito za njegov zlatom
opiveni rukav kaskao je pored njega, zapitkujui posle svake etvrte milje jesu li ve blizu. Na ta
zapitkivanja gospodin Bambl je odgovarao veoma kratko i odseno; jer privremena blagost koju din
pomean s vodom budi u poneijim grudima bila je ve iezla; i on je ponovo postao optinski
sirotinjski staralac.
Nije prolo ni etvrt asa kako je Oliver preao prag sirotinjskog doma, i tek to je smazao drugu
kriku hleba, kad se gospodin Bambl, koji ga je bio poverio brizi neke stare ene, ponovo pojavi; i
poto mu je rekao da se veeras odrava sednica Optinskog odbora, saopti mu da je Odbor naredio
da mu se odmah javi.
Ne imajui sasvim jasnu predstavu o tome kakva je to zverka Optinski odbor Oliver je bio
prilino iznenaen i skoro zaprepaen tom veu i nije bio sasvim naisto treba li da se smeje ili da
plae. Nije, meutim, imao kad da o tome due razmilja; jer ga je gospodin Bambl vrknuo tapom
po glavi, koliko da ga razbudi, a zatim i po leima da ga razmrda; i naredivi mu da poe za njim,
odveo ga je u neku prostranu, belo okreenu sobu gde je za stolom sedelo osmoro ili desetoro
ugojene gospode. Uvrh stola bio je posaen u naslonjai, neto vioj od ostalih, neki neobino debeo
gospodin veoma okruglog, crvenog lica.
Pokloni se Optinskom odboru ree Bambl. Oliver obrisa dve-tri suze koje su mu se vrtele
u oima i, ne videi nikakav odbor nego samo sto, pokloni se sreom u tome pravcu.
Kako se ti zove, mali? upita gospodin u visokoj naslonjai.
Oliver se uplai videi toliku gospodu i poe da se trese od straha; a sirotinjski staralac mu
zadade jo jedan udarac pozadi i on zbog toga poe da plae. Te dve okolnosti bile su razlog to je

odgovorio veoma slabim i neodlunim glasom, povodom ega jedan gospodin u belom prsniku ree
da je dete ogranieno. A to je bio izvrstan nain da mu se podigne duh i da se smiri i oslobodi.
Dete, ree gospodin u visokoj naslonjai sluaj to u ti rei. Ti, mislim, znam da si
siroe.
ta je to, gospodine? upita jadni Oliver.
Dete je zaista ogranieno, kao to sam i mislio ree gospodin u belom prsniku.
Pst! ree gospodin koji je prvi uzeo re. Ti zna da nema ni oca ni majke i da te je
othranila optina, je li tako?
Jeste, gospodine, odgovori Oliver gorko plaui.
Zbog ega plae? upita gospodin u belom prsniku. I to je zaista bilo izvanredno neobino.
Zbog ega bi to dete imalo da plae?
Verujem da se svake veeri moli bogu, ree neki drugi gospodin osornim glasom i da
se moli bogu za ljude koji te hrane i koji se staraju o tebi, kao to prilii hrianinu.
Da, gospodine, promuca dete. Gospodin koji je poslednji govorio i nesvesno je rekao
istinu. Oliver bi bio veoma nalik na hrianina, i, isto tako, na izvanredno dobrog hrianina, da se
molio bogu za ljude koji ga hrane i koji se brinu o njemu. Ali on to nije inio jer ga tome niko nije
uio.
Sluaj! Doao si ovamo da dobije vaspitanje i da izui neki koristan zanat ree gospodin
crvenoga lica, koji je sedeo u visokoj naslonjai.
Ti e od sutra ujutru u est sati poeti da elja kuinu dodade onaj osorni gospodin u
belome prsniku.
U znak zahvalnosti za obe ove milosti sjedinjene u jednom jedinom postupku eljanja kuine,
Oliver se duboko pokloni po nareenju sirotinjskog staraoca, i zatim bi urno odveden u neku veliku
prostoriju, gde je na grubom tvrdom leitu jecao dok nije zaspao. Dnvnog li primera za ovenost
engleskih zakona! Oni doputaju siromasima da spavaju!
Jadni Oliver! Nije ni slutio dok je spavao u blaenom neznanju svega to se oko njega deava, da
je Optinski odbor upravo toga dana doneo odluku koja e da bude od najsudbonosnijeg uticaja po
celu njegovu budunost. Ali Odbor je doneo tu odluku. I ona se sastojala u ovome:
lanovi toga Optinskog odbora bili su veoma mudri, dubokoumni, filozofski nastrojeni ljudi; i
kad su dospeli da svoju panju usredsrede na sirotinjski dom, odmah su pronali ono to obino ljudi
nikad ne bi otkrili da sirotinja uiva u njemu! Za siromaan svet on predstavlja prijatno mesto za
zabavu; gostionica u kojoj se nita ne plaa, besplatan doruak, ruak, uina i veera preko cele
godine; pravi raj od opeka i maltera, u kome se samo uiva a ne radi. Gle... gle! kazali su
odbornici, pogledavi se znaajno izmeu sebe, mi smo ljudi koji e to da dovedu u red; uiniemo
mi svemu tome kraj, i to odmah. Tako su postavili pravilo da svaki siromah ima da bira (jer oni
nikoga ne ele da prisiljavaju, nisu oni takvi ljudi), ili da u domu postepeno umire od gladi, ili da po
kratkom postupku bude izbaen iz njega. S tom namerom zakljuili su ugovor s upravom vodovoda o
neogranienom snabdevanju vodom; a s jednim itarskim trgovcem da ih povremeno snabdeva
ogranienim koliinama ovsa; te su delili po tri obroka retke ovsene kae dnevno, s glavicom luka
dvaput nedeljno, a nedeljom i po polovinu zemike. Doneli su jo i mnogo drugih mudrih i ovenih
propisa koji su se ticali ena i koje nema potrebe blie navoditi; uzeli su na sebe, iz iste dobrote, da
rastavljaju sirotinjske brakove kako bi supruge potedeli visokih trokova koje povlai
brakorazvodna parnica pred crkvenim sudom; i, umesto da primoravaju oveka da izdrava svoju

porodicu, kao to je dotle inio, oduzimali su mu porodicu i stvarali od njega beara! Teko je rei
koliko bi sveta iz svih drutvenih slojeva pohrlilo da se koristi tim dvema srenim okolnostima da
one nisu bile uslovljene ivotom u sirotinjskom domu; ali odbornici su bili dalekovidi ljudi te su se
postarali da otklone tu tekou. Obe blagodeti su bile nerazdvojno vezane za sirotinjski dom i za
ovsenu kau: a svet se bojao toga.
Prvih est meseci po doseljenju Olivera Tvista, sistem je bio u punom dejstvu. S poetka je
stajao prilino skupo, usled sve eih rauna pogrebnog zavoda i neophodnosti da se suava odea
sve sirotinje u domu, poto je posle nedelju ili dve dana ishrane ovsenom kaom visila i leprala oko
njihovih izgladnelih i izmravelih tela. Ali se broj stanovnika sirotinjskog doma smanjivao isto tako
kao to su se smanjivali i sami ti stanovnici: i odbornici su bili ushieni.
Prostorija u kojoj su deaci jeli sastojala se od jedne velike kamene odaje s kazanom na jednome
svom kraju; iz njega je upravnik doma, zaodeven pregaom u tu svrhu, i uz pomo jedne ili dveju
ena, kutlaom vadio ovsenu kau kad doe vreme obedu. Od te akonije svaki deak je dobijao po
jedan anak, i ni trunke vie osim prilikom velikih praznika, kad je pored toga predovoljstva
dobijao i po dve uncije i etvrt hleba. Zdele nikad nije trebalo prati. Deaci su ih grebli kaikama
dokle god ne bi ponovo zablistale; i kad bi obavili taj posao (koji nikad nije dugo trajao, s obzirom
na to to su kaike bile skoro isto toliko velike kao zdela), poeli bi da pilje u kazan tako eljnim
pogledima kao da bi hteli da progutaju i same opeke kojima je bio ozidan; i za to vreme su s
najveom revnou sisali prste u nameri da s njih skinu i najsitniju trunicu kae koja se na njima
zadrala. Deaci po pravilu imaju odlian apetit. Oliver Tvist i njegovi drugovi su tri meseca trpeli
muke polaganog umiranja od gladi. Najzad su od gladi postali toliko halapljivi i u toj meri podivljali
da je jedan deak, koji je za svoje godine bio isuvie izrastao i koji nije bio naviknut na takav ivot,
jer mu je otac nekad drao narodnu kujnu, smrknuto nagovestio svojim drugovima da se moe
dogoditi, ako svakog dana ne dobije jo po jedan anak ovsene kae, da jedne noi pojede deaka
koji spava pored njega, a koji je sluajno bio nejako i malo dete. Pogled mu je bio divalj,
izbezumljen od gladi; i oni su mu bez rei poverovali. Odrano je savetovanje; vuena je kocka da se
vidi ko e veeras posle veere da se javi upravniku doma i da zatrai poveanje obroka; i kocka je
pala na Olivera Tvista.
Doe vee, deaci zauzee svoja mesta. Upravnik doma, u svojoj kuvarskoj uniformi, stajao je
lino pored kazana; njegove pomonice poredae se iza njega; ovsena kaa bila je podeljena; i nad
kratkom veerom oitana je duga molitva. Ovsene kae nestade; deca stadoe da se doaptavaju i da
Oliveru daju znake oima; a oni koji su sedeli do njega poee da ga podgurkuju. Budui pravo dete,
glad ga je dovela do oajanja a beda ga uinila nepromiljenim. Ustao je od stola i poavi prema
upravniku s ankom i kaikom u ruci ree unekoliko zaplaen svojom sopstvenom smelou:
Molim vas, gospodine, hteo bih jo malo.
Upravnik je bio debeo, zdrav ovek, ali je odjednom sav prebledeo; u udu i zaprepaen blenuo
je nekoliko trenutaka u malog buntovnika, a onda se pridrao za kazan da ne padne. Pomonice su se
bile ukoile od uda, deca od straha.
ta! izusti najzad upravnik klonulim glasom.
Molim vas, gospodine, odgovori Oliver hteo bih jo malo.
Upravnik tresnu Olivera kutlaom po glavi, zgrabi ga i stee u naruja i ciknu dozivajui
sirotinjskog staraoca.
Optinski odbor je drao sveanu sednicu kad gospodin Bambl upade u dvoranu van sebe od

uzbuenja i obraajui se gospodinu u visokoj naslonjai ree:

Gospodine Limkinze, molim da mi oprostite! Oliver Tvist je traio jo!
Nastalo je opte zaprepaenje. Uas se ocrtavao na svim licima.
Traio jo! ree gospodin Limkinz. Priberite se, Bambl, i odgovorite mi jasno i
razgovetno. Jesam li dobro razumeo da je traio jo, poto je pojeo veeru koja mu pripada po
propisu?
Jeste, traio je, gospodine, odgovori Bambl.
Taj deak e zavriti na vealima ree gospodin u belom prsniku. Siguran sam da e
zavriti na vealima.
Niko nije osporavao proroko miljenje toga gospodina. Razvila se iva diskusija. Izdana je
zapovest da se Oliver smesta stavi u zatvor; i sutradan ujutru na spoljanjoj strani optinskih vrata
istaknut je oglas kojim se nudi nagrada od pet funti sterlinga svakome ko bude hteo da preuzme
Olivera Tvista od optine. Drugim reima, pet funti i Oliver Tvist ponueni su svakome oveku i
svakoj eni kojima je potreban egrt za bilo koji zanat, posao i poziv.
Nikad u svome ivotu nisam ni u ta bio tako vrsto ubeen, kazao je gospodin u belome
prsniku kad je sutradan ujutru zakucao na vrata i proitao oglas, nikad u svome ivotu nisam ni u ta
bio tako vrsto ubeen kao u to da e ovaj deran zavriti na vealima.
S obzirom na to da sam ja sebi postavio zadatak da docnije pokaem da li je gospodin u belom
prsniku imao pravo ili nije, moda bih umanjio zanimljivost ove pripovetke (pod pretpostavkom da je
ona uopte zanimljiva) ako bih se usudio da ve nagovestim da li se ivot Olivera Tvista zavrio tom
vrstom nasilne smrti ili nije.

GLAVA III
Pria kako Oliver Tvist umalo to nije dobio mesto koje n bi bilo sinekura.
itavu nedelju dana po izvrenju neoprostivog i bezbonog nedela koje se sastojalo u tome to je
traio jo ovsene kae, Oliver je probavio kao suanj u mranoj samici u koju je bio zatvoren po
mudroj i milostivoj odluci optinskog odbora. Izgleda na prvi pogled da ne bi bilo nerazumno
pretpostaviti da bi on, da je primio s dunim potovanjem predskazanje gospodina u belome prsniku,
uvrstio, jednom za svagda, proroki ugled toga mudraca na taj nain to bi jedan kraj svoje depne
maramice zavezao o kuku na zidu a drugi samom sebi oko vrata. Izvrenju toga ina, meutim,
suprotstavljala se jedna okolnost, naime, to to su depne maramice kao izraziti predmet raskoi
uklonjene, za sva budua vremena i vekove ispred sirotinjskih domova izriitom naredbom
Optinskog odbora, donetom u punoj sednici; te sveano izdane i proglaene i snabdevene njihovim
svojerunim potpisima i peatima. Jo veu prepreku je predstavljala mladost i nezrelost Oliverova.
Po ceo bogovetni dan samo je gorko plakao; i, kad bi se spustila duga crna no, on bi irio svoje
male ruke ispred oiju da razagna tamu i uuren u uglu pokuavao bi da zaspi; s vremena na vreme
se trzao iza sna i drhtao i sve se vie pripijao uza zid, kao da je i od dodira njegove hladne, tvrde
povrine oseao neku zatitu protiv mraka i usamljenosti koji su ga okruavali.
Neprijatelji sistema ne treba da zamiljaju da su Oliveru, dok je usamljen bio u zatvoru, bile
uskraene blagodeti telesnog vebanja, zadovoljstvo koje prua drutvo, ili preimustvo verske utehe.
to se telesnog vebanja tie, bilo je divno hladno vreme i njemu je bilo doputeno da se svakog jutra
umiva pod mrkom, u dvoritu poploanom kamenom, u prisustvu gospodina Bambla, koji se starao
da Oliver ne nazebe i estom upotrebom tapa pojaavao kod njega opticaj krvi. to se drutva tie,
svakog drugog dana je dovoen u trpezariju u kojoj su deca ruavala i tu je u njihovom drutvu
batinan na opomenu i primer drugima. A to se tie preimustava koja prua verska uteha, svake
veeri je udarcima noge ubacivan u tu istu prostoriju za vreme molitve, gde mu je bilo doputeno da
slua, na utehu svojoj dui zajedniku smernu molitvu deaka, koja je sadrala jedan poseban
odeljak, unet po nareenju Optinskog odbora, i kojim su deaci usrdno molili boga da ih uini
dobrim, punim vrlina, zadovoljnim i poslunim i da ih sauva od grehova i poroka u kojima je
ogrezao Oliver Tvist, kojeg je smerna molitva jasno i nesumnjivo ubrajala u stvorenja koja su pod
iskljuivom vlau i zatitom greha i koja su neposredna tvorevina samoga neastivog.
Jednog jutra, dok su Oliverove stvari bile u tako povoljnom i utenom stanju, dogodilo se da je
gospodina Gemfilda, istaa dimnjaka, naneo put glavnom ulicom dok je on lupao glavu kako e i na
koji nain platiti zaostalu kiriju zbog koje je njegov zakupodavac poeo da pokazuje znake prilinog
nestrpljenja. I pored najpovoljnije procene svojih novanih sredstava gospodinu Gemfildu je
nedostajalo punih pet funti da nakrmi potrebnu svotu; i on je, u nekoj vrsti aritmetikog oajanja,
naizmence zlostavljao svoj mozak i svog magarca, kad mu se oi, pri prolazu pored sirotinjskog
doma, sukobie s oglasom istaknutim na vratima.
Oo... o! ree gospodin Gemfild magarcu.
Magare je bilo utonulo u duboke misli; pitalo se, verovatno, hoe li ga sudbina obradovati kojim
listom kupusa kad se bude otreslo ove dve vree ai kojima su kolica bila natovarena; te je,
preuvi nareenje, nastavio da kasa.
Gospodin Gemfild estoko opsova magare uopte, a posebno njegove oi, i, potravi za njim
zadade mu jedan takav udarac po glavi da bi od njega prsla svaka druga glava osim magarea. Zatim,

poto je dohvatio dizgine, cimnu ih svom snagom ne bi li na taj nain blago opomenuo magare da ono
nije svoj sopstveni gospodar; i istim takvim postupkom ga je okrenuo u suprotnom pravcu. Onda ga je
jo jednom tresnuo po glavi, koliko da ga oamuti dok se on ponovo ne vrati. Poto je zavrio s tim
pripremama, pope se uza stepenik pred vratima da proita oglas.
Gospodin u belom prsniku stajao je na vratima drei ruke na leima, poto je u dvorani za
zasedanje Optinskog odbora izneo neke od svojih dubokih misli. Budui da je prisustvovao malome
nesporazumu izmeu gospodina Gemfilda i magareta, zadovoljno se osmehnuo kad se reena linost
popela da proita oglas, jer je odmah uoio da je gospodin Gemfild upravo onakav gospodar kakav
je potreban Oliveru Tvistu. I gospodin Gemfild se, sa svoje strane, osmehnuo kad je paljivo
proitao dokument; jer je pet funti upravo predstavljalo onu svotu za kojom je eznuo; a to se tie
derana koji mu se stavljao na teret, gospodin Gemfild je, poznavajui jelovnik sirotinjskog doma, bio
siguran da to mora biti divno siuno stvorenje, kakvo mu je upravo potrebno da se uvlai u pei.
Tako je ponovo prouio oglas slovo po slovo, od poetka do kraja; i onda je, poto se dotakao svoje
ubare u znak potovanja i poniznosti, pristupio gospodinu u belom prsniku.
Ovaj deak ovde, gospodine, to optina hoe da ga da u egrte... ree gospodin Gemfild.
Jeste prijatelju ree gospodin u belom prsniku, snishodljivo se smeei. Pa ta s tim?
Ako bi optina htela da on izui krasan zanat, dobar i astan dimniarski posao, ree
gospodin Gemfild, meni bi bio potreban egrt, i ja sam voljan da ga uzmem.
Uite ree gospodin u belom prsniku. Gospodin Gemfild, poto se malo zadrao da magare
jo jednom udari po glavi i da ga jo jednom cimne za uzdu, u znak predostronosti kako ne bi
pobeglo za vreme njegovog odsustva, ue za gospodinom u belom prsniku u sobu u kojoj ga je Oliver
prvi put video.
To je gadan zanat ree gospodin Limkinz kad je Gemfild ponovo izjavio svoju elju.
Nedavno je bilo sluajeva da su se neki deaci poguili po dimnjacima ree neki drugi
gospodin.
To je zato to su slamu nakvasili pre nego to su je zapalili u dimnjaku da bi naterali deaka
da ponovo sie dole ree Gemfild to daje samo dima i nimalo plamena; a dim uopte nije ni
od kakve vajde kad deake treba naterati da siu poto ih dim samo opije i uspava, a oni to i vole.
Deaci su vrlo tvrdoglavi i vrlo lenji, gospodo, i nita nije bolje od dobrog plamena kad ih treba
naterati da stre dole to bre mogu. To je i oveno, gospodo, jer, ako su se sluajno i zaglavili u
dimnjaku, trude se da se sami iskobeljaju kad im plamen oprlji tabane.
Izgledalo je da ovo izlaganje veoma zanima gospodina u belom prsniku; ali je jedan pogled
gospodina Limkinza brzo uinio kraj njegovoj veselosti. Odbornici su zatim nekoliko minuta
razgovarali izmeu sebe, ali tako tihim glasom da su se mogle uti samo rei, smanjenje izdataka,
dobro sprovedena tednja, prilika da se objavi tampani izvetaj. Zaista, jedino su se te rei
mogle uti zahvaljujui okolnosti to su se veoma esto ponavljale i bile veoma jako naglaene.
aputanje najzad prestade; lanovi Optinskog odbora ponovo zauzee svoja sedita i svoje zvanino
dranje, i gospodin Limkinz uze re:
Razmotrili smo vau ponudu i ne prihvatamo je.
Ni u kojem sluaju ree gospodin u belom prsniku.
I bez kolebanja dodadoe ostali odbornici.
Kako je gospodin Gemfild bio pod beznaajnom sumnjom da je batinama otpratio na onaj svet
trojicu ili etvoricu deaka, palo mu je na pamet da su moda odbornici, iz nekog neobjanjivog

razloga, uvrteli sebi u glavu da ta okolnost koja nema nikakve veze s ovom stvari treba da utie na
njihovu odluku. Ako je to bilo po sredi, onda to nije nimalo liilo na njihov uobiajeni nain
poslovanja; pri svem tom, kako nije bio osobito rad da oivljava te prie, stade rukama da guva
ubaru i da se laganim korakom udaljava od stola.
Dakle, neete da mi ga date, gospodo? upita gospodin Gemfild zaustavivi se na pragu.
Ne, odgovori gospodin Limkinz najzad, s obzirom na to to je to gadan i prljav posao,
mislim da biste se mogli zadovoljiti neto manjom nagradom od one koju smo ponudili.
Lice gospodina Gemfilda je sijalo kad se hitrim korakom vratio stolu i upitao:
Koliko dajete, gospodo? Hajde! Nemojte biti tako nepopustljivi prema jednom siromahu
oveku. Koliko dajete?
Mislim da bi tri funte i deset ilinga bilo dovoljno ree gospodin Limkinz.
Deset ilinga je isuvie ree gospodin u belom prsniku!
Ama nemojte! ree Gemfild. Neka bude etiri funte, gospodo. Nek bude etiri funte, i
onda ste ga se otarasili jednom zauvek. Eto!
Tri funte i deset ilinga ponovi gospodin Limkinz odluno.
Ama nemojte! Da podelimo razliku, gospodo navaljivao je Gemfild. Tri funte i
petnaest ilinga.
Ni pare vie glasio je odluan odgovor gospodina Limkinza.
Strano ste krti prema meni, gospodo, ree Gemfild kolebajui se.
Eh, eh! Kojeta! ree gospodin u belom prsniku. Bio bi jevtin i bez ikakve pride. Uzmi
ga, glupane nijedan! Mali je kao stvoren za tebe. Njemu su potrebne batine s vremena na vreme; one
e mu prijati; a njegovo izdravanje te nee skupo stajati, jer se nije prejeo otkako se rodio. Ha! ha!
ha!
Gospodin Gemfild pogleda ispod oka u lica za stolom i, ugledavi osmejak na svima njima,
postepeno i sam razvue usta u osmejak. Pogodba bi zakljuena. Gospodinu Bamblu je odmah izdano
nareenje da Oliver Tvist i njegove isprave imaju jo toga istoga dana da budu upueni starateljskom
sudiji radi odobrenja i potpisivanja ugovora.
Shodno toj odluci mali Oliver je na svoje krajnje zaprepaenje puten iz zatvora i nareeno mu
je da obue istu koulju. Tek to je izvrio tu veoma neobiajenu gimnastiku radnju, kad mu
gospodin Bambl donese, svojim sopstvenim rukama, anak ovsene kae i praznino predovoljstvo od
dve uncije i etvrt hleba. Na taj velianstveni prizor Oliver poe veoma gorko da plae, mislei, to
nije bilo bez razloga, da su odbornici resili da ga zakolju u neku korisnu svrhu, jer oni inae nikad ne
bi preduzeli da ga kljukaju na taj nain.
Nemoj da ti oi budu crvene, Olivere, nego se dobro najedi i budi zahvalan ree gospodin
Bambl znaajnim i vanim glasom. Postae egrt, Olivere.
egrt, gospodine! ree dete, drui.
Da, Olivere, odgovori gospodin Bambl. Dobra i milostiva gospoda koja se prema tebi
ophode kao roditelji, Olivere, poto nema svojih roditelja, hoe da te dadu na zanat i da te upute u
ivot i da od tebe naine oveka; i pored toga to to staje optinu tri funte i deset ilinga! tri funte i
deset ilinga, Olivere! sedamdeset ilinga sto etrdeset sikspensa!{1} I sve to zbog jednog
nevaljalog siroeta koje niko ne voli.
Dok je gospodin Bambl zastao da uzme daha, poto je velianstvenim glasom odrao tu besedu,

suze grunue niz lice jadnog deteta i ono gorko zaplaka.

Hajde, ree gospodin Bambl neto manje razmetljivo, poto je njegovom samoljublju
laskalo kad je opazio utisak koji je proizvela njegova reitost, hajde, Olivere! Obrii oi rukavom
od kaputa i nemoj da ti suze kaplju u ovsenu kau; sasvim je glupo to to ini, Olivere. Svakako
da je i bilo glupo poto je u kai ve bilo sasvim dovoljno vode.
Na putu za sud gospodin Bambl je upuivao Olivera da se sve to ima da ini sastoji u tome da
izgleda veoma srean, i da kae, kad ga gospodin bude upitao, eli li da postane egrt, da mu se to,
zaista, veoma dopada; Oliver obea da e izvriti oba nareenja, utoliko pre to mu je gospodin
Bambl blago nagovestio da ne zna ta e se sve s njim dogoditi ako se ogrei o koje bilo od toga
dvoga. Kad su stigli u sud, zatvorili su ga sasvim samog u neku sobicu i gospodin Bambl mu je
naredio da tu ostane dok on ne doe po njega.
Deak je tu ostao itavo pola sata, dok mu je srce lupalo od straha. Po isteku toga vremena
gospodin Bambl promoli unutra glavu neukraenu trorogim eirom i ree glasno:
A sad, dragi moj Olivere, poi gospodinu sudiji. Dok je to govorio, gospodin Bambl se
namrgodio i gledao pretei u Olivera dodavi tihim glasom: Upamti ovo to sam ti kazao, ti mali
nevaljale!
Na ta dva, u izvesnoj meri protivrena naina obraanja, prostoduni Oliver je blenuo u lice
gospodina Bambla; ali reeni gospodin je otklonio mogunost stavljanja svake primedbe te vrste time
to ga je odmah uveo u jednu susednu odaju ija su vrata bila otvorena. Bila je to prostrana soba s
velikim prozorom. Za pisaim stolom su sedela dva stara gospodina napraenih glava; jedan od njih
je itao novine, dok je drugi kroz naoare od kornjaine kore piljio u neki komadi pergamenta koji
je leao pred njim. Gospodin Limkinz je stajao prema stolu s jedne strane, a gospodin Gemfild ovla
umivenog lica s druge strane, dok su se dvojica ili trojica krupnih ljudi u posuvraenim izmama
vrzmali po sobi.
Stari gospodin u naoarima postepeno je zadremao nad onim komadiem pergamenta, te je
nastupio kratak tajac kad je gospodin Bambl priveo Olivera stolu.
Ovo je taj deak, vae gospodstvo, ree gospodin Bambl.
Stari gospodin koji je itao novine podie glavu za trenutak i povue onoga drugog starog
gospodina za rukav, na to se pomenuti stari gospodin probudi.
Aha, je li to taj deak? upita stari gospodin.
Jeste, gospodine, odgovori gospodin Bambl. Pokloni se sudu, dete moje.
Oliver prikupi hrabrost i pokloni se to je bolje umeo. Pitao se u udu, oiju uperenih u napraene
vlasulje sudija, da li se sve sudije raaju s tom belom stvari na glavi i da li su zahvaljujui tome i
postale sudije.
Dakle, ree stari gospodin nadam se da voli dimniarski poziv?
Luduje za njim, vae gospodstvo, odgovori Bambl i kriom utinu Olivera kako bi mu
nagovestio da se glavom ne ali da kae protivno.
I eli da bude dimniar, je li tako? pitao je stari gospodin.
Kad bismo ga sutra dali na koji bilo drugi zanat on bi u istom trenutku pobegao, vae
gospodstvo, odgovori Bambl.
A ovaj ovek koji treba da mu postane gospodar..., vi gospodine..., vi ete s njim dobro da
postupate i da ga hranite i da inite sve ostalo to je potrebno, je li tako? upita stari gospodin.

 Kad kaem da hou, to znai da hou odgovori gospodin Gemfild zlovoljno.

Vi ste malo otri na jeziku, prijatelju, ali izgledate estit, iskren ovek ree stari gospodin
upravivi svoje naoare u pravcu oveka koji se borio za Oliverovu nagradu i ije je odvratno lice
bilo suta slika svireposti. Ali je sudija bio poluslep i upola podetinjio, te se od njega nije moglo
oekivati da zapazi ono to bi ostali svet zapazio.
Mislim da jesam, gospodine, ree gospodin Gemfild gledajui podmuklo ispod oka.
U to nimalo ne sumnjam, prijatelju, odgovori stari gospodin privrujui naoare na nosu i
traei pogledom mastionicu.
Bio je to sudbonosan trenutak koji je imao da odlui o Oliverovoj budunosti. Da je mastionica
bila tamo gde je stari gospodin mislio da je, on bi umoio svoje pero u nju i odobrio ugovor, i Oliver
bi bio hitno odveden. Ali kako je sluaj hteo da mu mastionica bude pod samim nosom, posledica
toga je, razumljivo, bila to ju je traio po celom stolu i to je nije naao; i kako je traei je sluajno
pogledao pravo ispred sebe, pogled mu je pao na bledo i preplaeno lice Olivera Tvista koji je,
uprkos svim preteim znacima i tipanju gospodina Bambla, posmatrao odvratno lice svog budueg
gospodara s izrazom u kome su se meali uas i strah, s izrazom isuvie reitim da bi izmakao iz vida
ak i jednom poluslepom sudiji.
Stari gospodin zastade, spusti pero i pree pogledom od Olivera do gospodina Limkinza koji se
usiljavao da veselo i ravnoduno umrkne burmuta.
Dete moje ree stari gospodin nagnuvi se preko stola. Oliver zadrhta na taj glas. To mu se
moe oprostiti, jer su ove rei bile izgovorene blago, a nepoznati zvuci plae oveka. On uzdrhta
celim telom i brinu u pla.
Dete moje! ree stari gospodin bled si i zaplaen. ta ti je?
Odmaknite se malo od njega, sirotinjski staraoe, ree drugi sudija ostavljajui novine na
stranu i naginjui se napred s izrazom interesovanja. Hajde, mali, reci nam ta ti je, ne boj se.
Oliver pade na kolena i sklopivi ruke preklinjao je da ga ponovo vrate u samicu neka ga
umore glau neka ga tuku neka ga ubiju ako hoe samo da ga ne dadu ovome stranom
oveku.
Zaista! ree gospodin Bambl podigavi ruke i oi k nebu to je sveanije mogao. Zaista!
Od svih lukavih i prepredenih siroia koje sam video u svom ivotu, Olivere, ti si jedan od
najbestidnijih.
Jezik za zube, sirotinjski staraoe, ree drugi stari gospodin kad je gospodin Bambl
ispoljio svoj gnev tim sloenim pridevom.
Molim vae gospodstvo za oprotaj, ree gospodin Bambl ne verujui svojim uima. Je
li vae gospodstvo meni neto kazalo?
Jeste. Jezik za zube.
Gospodin Bambl osta zabezeknut. Jednom optinskom sirotinjskom staraocu narediti da dri jezik
za zubima! Pa to znai obrnuti svet naopako! Stari gospodin u naoarima od kornjaine kore pogleda
u svog druga; ovaj znaajno klimnu glavom.
Uskraujemo odobrenje ovom ugovoru ree stari gospodin odgurnuvi u stranu komad
pergamenta dok je govorio.
Nadam se, promuca gospodin Limkinz nadam se da sud nee na osnovu neproverenog
iskaza jednog nerazumnog deteta stei uverenje da su rukovodioci sirotinjskog doma nepravilno

postupali.
Sud nije pozvan da se izjanjava o tom pitanju odgovori otro drugi stari gospodin.
Vratite ovo dete u sirotinjski dom i postupajte s njim lepo. Njemu kanda to nedostaje.
Te iste veeri gospodin u belom prsniku je sasvim pouzdano i odluno tvrdio ne samo da e
Oliver biti obeen, nego i da e biti udaren na muke i raereen. Gospodin Bambl je zagonetno i
tajanstveno vrteo glavom i kazao kako bi eleo da od Olivera ispadne neto dobro; na to je gospodin
Gemfild primetio kako bi eleo da Oliver bude poveren njemu, to izgleda da su bile dve sasvim
suprotne elje, iako su se on i optinski sirotinjski staralac slagali u najveem broju pitanja.
Idueg jutra javnost je ponovo bila obavetena da se Oliver Tvist opet ustupa uz naknadu, i da e
pet funti biti plaeno svakom onom ko bude hteo da ga uzme.

GLAVA IV
Oliver, poto mu je ponueno drugo mesto, ulazi prvi put u javni ivot.
Kad u velikim porodicama za odraslog mladog oveka ne moe da se nae povoljno mesto ni
putem kupovine, ni naslea, niti zakupa, postoji veoma rasprostranjen obiaj da se mladi alje na
more. Optinski odbor, ugledajui se na tako mudar i sposoban primer, odrao je savetovanje o
mogunosti da se Oliver Tvist ukrca na neki omanji trgovaki brod koji putuje u kakvo lepo nezdravo
pristanite, to se samo po sebi preporuivalo kao najbolje reenje koje bi se moglo usvojiti u vezi s
njim, jer je sva prilika da e ga kapetan broda jednog dana posle ruka u veselom raspoloenju
pretui ili da e mu prosuti mozak gvozdenom ipkom, te idui da obe zabave te vrste predstavljaju,
kao to je optepoznato, omiljena razonoenja u kojima podjednako uivaju sva gospoda koja
pripadaju tom drutvenom redu. to je Odbor tu mogunost s ovoga gledita due razmatrao, sve su
mu mnogostranija izgledala preimustva takvog jednog koraka; i doao je do zakljuka da je jedini
nain da se Oliver stvarno zbrine ako se bez odlaganja poalje na more.
Gospodin Bambl je hitno poslat da prikupi razna prethodna obavetenja ne bi li pronaao nekog
kapetana ili kakvo drugo lice kome je potreban ,,mali bez ikoga svoga, i on se vraao u sirotinjski
dom da svoje pretpostavljene obavesti o ishodu poverenog mu zadatka, kad na vratima koga e da
sretne ako ne uvaenu linost gospodina Soberija, vlasnika pogrebnog zavoda.
Gospodin Soberi bio je visok, mrav, koat ovek, odeven u izlizano crno odelo, sa zakrpljenim
pamunim arapama iste boje i cipelama dostojnim njih. Crte njegovog lica po prirodi nisu bile
stvorene za smeh, ali on je uopte uzev naginjao profesionalnoj aljivosti. Korak mu je bio gibak i
lice mu je zrailo nekom unutranjom veselou kad je priao gospodinu Bamblu i srdano mu stegao
ruku.
Uzeo sam meru onim dvema enama to su noas umrle, gospodine Bambl, ree vlasnik
pogrebnog zavoda.
Vi ete se obogatiti, gospodine Soberi, ree sirotinjski staralac zabadajui palac i kaiprst
u burmuticu koju mu je nudio vlasnik pogrebnog zavoda, burmuticu koja je predstavljala jedan
duhovito zamiljen mali uzorak patentiranog mrtvakog kovega. Velim vam da ete se obogatiti,
gospodine Soberi, ponovi gospodin Bambl lupkajui prijateljski svojim tapom vlasnika
pogrebnog zavoda po ramenu.
Mislite? ree vlasnik pogrebnog zavoda, glasom koji je pola doputao a pola osporavao tu
mogunost. Cene koje je propisao Optinski odbor veoma su male, gospodine Bambl.
Kao i kovezi odgovori optinski sirotinjski staralac razvukavi usne u znak osmejka,
upravo u onoj meri u kojoj to podnosi dostojanstvo jednog visokog inovnika.
Gospodinu Soberiju je to veoma polaskalo kao to je, razume se, i trebalo da bude i on se
dugo i bez prestanka smejao. Imate pravo, imate pravo, gospodine Bambl, ree on najzad to
se ne moe porei otkako je zaveden nov sistem ishrane, kovezi su neto ui i plii nego to su bili;
ali neto moramo i mi da zaradimo, gospodine Bambl. Dobro sueno drvo je skupa roba, gospodine,
a sve gvozdene drke dolaze iz Birmingema, kanalom.
Da, da, ree gospodin Bambl svaki posao ima svojih slabih strana. Umerena zarada je,
naravno, doputena.
Razume se, razume se, odgovori vlasnik pogrebnog zavoda i ako ne zaradimo na svakom

pojedinom poslu, ja, to, znate, na kraju krajeva ipak nekako nadoknadim hi! hi! hi!
Sasvim je tako ree gospodin Bambl.
Mada moram rei nastavi vlasnik pogrebnog zavoda, vraajui se na tok svojih misli koje
je sirotinjski staralac bio prekinuo mada moram rei, gospodine Bambl, da imam da se borim s
jednom veoma velikom tekoom, a ona je u tome to debeli ljudi najbre umiru. Ljudi koji su nekad
bili imuniji i godinama plaali sirotinjski prirez prvi popuste kad uu u dom; i dopustite da vam
kaem, r.ospodine Bambl, da nam tri ili etiri palca iznad prorauna oduzima dobar deo zarade,
osobito kad ovek ima porodicu koju mora da izdrava, gospodine.
Kako je gospodin Soberi to govorio s ozlojeenou oveka koji je predmet iskoriavanja, i
kako je gospodin Bambl osetio da bi to moglo dovesti do rei koje bi vreale dostojanstvo optine,
ovaj poslednji gospodin je doao do zakljuka da bi bilo savesno promeniti razgovor. I kako su
njegove misli najvie bile zaokupljene Oliverom Tvistom, on je njega uzeo za predmet razgovora.
Uzgred budi reeno prozbori gospodin Bambl, da li sluajno ne znate nekoga kome bi
bio potreban jedan deak, a? Jedan optinski pitomac koji je u ovome trenutku teko breme,
vodenini kamen, ako to mogu rei, obeen optini o vrat? Povoljni uslovi, gospodine Soberi,
povoljni uslovi! Govorei to gospodin Bambl je podigao tap do oglasa iznad sebe i triput je
otro i odseno kucnuo njime po reima pet funti koji su na oglasu bile tampane kosim slovima
dinovske veliine.

Da, da! ree vlasnik pogrebnog zavoda uhvativi gospodina Bambla za zlatom optoenu
jaku njegovog slubenog kaputa o tome sam upravo eleo s vama da govorim. Gle kako je to
elegantno dugme, dragi moj gospodine Bambl! Ranije mi to nikad nije palo u oi.
Jeste, prilino lepo izgleda ree sirotinjski staralac sputajui ponosito pogled na krupna
bakarna dugmeta koja su krasila njegov kaput. Motiv je isti kao i na optinskome grbu milostivi
Samarianin koji isceljuje bolesnog i ranjenog oveka. Optinski odbor mi ga je poklonio o Novoj
godini, gospodine Soberi. Prvi put sam ga obukao, seam se, prilikom izviaja u vezi s onim

propalim trgovcem koji je umro nou ispod tue kapije.

Znam ree vlasnik pogrebnog zavoda. Porota je unela u zapisnik: ,Umro od posledica
hladnoe i gladi, je li tako?
Gospodin Bambl klimnu glavom odobravajui.
I uneli su poseban nalaz, mislim, ree vlasnik pogrebnog preduzea dodavi nekoliko rei u
tome smislu kao da je za to pozvani optinski slubenik...
Ta ostavite! Kojeta! upade mu u re optinski sirotinjski staralac. Kad bi Odbor
obraao panju na sve budalatine koje predlau te neznalice porotnici, on bi se lepo proveo.
Sasvim tano, ree vlasnik pogrebnog preduzea zaista bi se lepo proveo.
Porotnici, ree gospodin Bambl steui vrsto svoj tap, to je uvek inio kad bi se naljutio
porotnici su nevaspitani ljudi, prostaci, bedni gmizavci.
I jesu ree vlasnik pogrebnog preduzea.
To su praznoglavci i neznalice ree sirotinjski staralac odmahujui rukom s
nipodatavanjem.
Potpuno ste u pravu odobravao je vlasnik pogrebnog preduzea.
Ja ih prezirem ree sirotinjski staralac crvenei sve vie i vie.
I ja isto tako odgovori vlasnik pogrebnog preduzea.
I da mi je samo da te bandoglave porotnike podrim nedelju-dve u domu ree sirotinjski
staralac pravila i propis naeg Odbora brzo bi im uterali pamet u glavu.
Neka ih avo nosi dodade na to vlasnik pogrebnog preduzea. Govorei to, osmehivao se
odobravajui ne bi li ublaio sve ei gnev srditog optinskog slubenika.
Gospodin Bambl skide svoj trorogi eir; izvue iz njega maramicu; obrisa znoj koji mu je od
ljutine izbio po elu; ponovo stavi trorogi eir na glavu i okreui se vlasniku pogrebnog zavoda,
ree smirenim glasom:
Dakle, ta emo s deakom?
Eh! odgovori vlasnik pogrebnog zavoda znate ta, gospodine Bambl, ja plaam veliki
sirotinjski prirez.
Hm! ree gospodin Bambl. Pa onda?
Onda odgovori vlasnik pogrebnog zavoda mislim kad ve toliko plaam za njih da imam
pravo da iz njih izvuem to vie mogu, gospodine Bambl; i tako..., i tako ..., mislim da uzmem
deaka.
Gospodin Bambl uhvati vlasnika pogrebnog zavoda pod ruku i uvede ga u zgradu. Gospodin
Soberi je ostao nasamo s Odborom pet minuta, i bilo je utanaeno da e Oliver poi s njim te iste
veeri radi probe izraz koji znai, kad je u pitanju optinski pitomac, da e ga gospodar posle
kraeg ispitivanja, ako nae da iz deaka moe izvui dovoljno rada i da u njega ne unosi suvie
hrane, uzeti na dui niz godina i initi s njim to mu je volja.
Kad je mali Oliver to popodne doveden pred gospodu i kad mu je reeno da jo iste veeri
treba da ide jednom proizvoau mrtvakih sanduka u svojstvu momka za sve i da e, ako se poali
na svoje zaposlenje ili ako se ak drzne da se ponovo vrati u dom, biti poslan na more da ga tamo
udave ili da mu razmrskaju glavu, to sve zavisi od okolnosti njega je sve to tako malo uzbudilo
da su oni jednoglasno izjavili kako je on okoreo mali nevaljalac te su naredili gospodinu Bamblu da

ga smesta vodi.
Elem, i pored toga to je sasvim prirodno da odbornici vie nego svi drugi ljudi na svetu treba u
najveoj meri da se zgraavaju i uasavaju i na najmanji znak neosetljivosti od strane bilo koga, oni
su se, u ovom posebnom sluaju, prilino prevarili. Oliver u stvari nije bio premalo osetljiv ve je
bio preterano osetljiv, ali zahvaljujui zlostavljanju kome je bio izloen, bio je na najboljem putu da
za ceo ivot zapadne u stanje ivotinjske otupelosti i podmuklosti. Vest o svome novom opredeljenju
sasluao je u savrenom utanju; i poto je uzeo u ruku svoj prtljag koji nije bilo osobito teko
poneti, jer je sav stao u jedan sveanj mrke hartije ne vei od pola stope u kvadratu i tri palca
debljine natukao je kapu na oi i poto se jo jednom uhvatio za rukav od kaputa gospodina
Bambla, poao je s tim velikodostojnikom na poprite novih patnji.
Neko vreme gospodin Bambl je vukao Olivera sobom ne zapaajui ga niti mu ita govorei; jer,
optinski staralac je nosio svoju glavu veoma visoko, kao to linost tog poloaja uvek i treba da
ini; i, kako je dan bio vetrovit, mali Oliver bivao je sav prekriven skutovima gospodin-Bamblovog
kaputa kada bi se oni na vetru otvarali i otkrivali divan prizor pokazujui njegov posuvraeni prsnik i
sive somotske akire. Kada su se pribliili mestu svoga opredeljenja, meutim, gospodin Bambl
pomisli da bi bilo probitano da pogleda dole i vidi je li deko spreman za smotru od strane
njegovog novog gospodara; shodno emu je i postupio uz izraz lica koji prilii jednom
blagonaklonom zatitniku.
Olivere! ree gospodin Bambl.
Izvolilte, gospodine, odgovori Oliver slabim, uzdrhtalim glasom.
Skloni tu kapu s oiju i digni glavu, mladi gospodine.
I pored toga to je Oliver odmah uinio ono to se od njega trailo i nadlanicom svoje slobodne
ruke brzo prevukao preko oiju, ipak mu je ostala jedna suza u njima kad je pogledao nagore u pravcu
svoga voe. I dok je gospodin Bambl strogo gledao u njega, ta suza mu je skliznula niz obraz. Za
njom je pola jo jedna, i jo jedna. Dete je uinilo snaan napor da ih zaustavi, ali taj napor je ostao
bez uspeha. Oslobodivi drugu svoju ruku od gospodina Bambla, pokrio je lice obema rukama i
zaplakao a suze su mu tekle izmeu mravih prstiju.
Dabome! uzviknu gospodin Bambl zaustavivi se naglo i streljajui svoga malog tienika
pogledom punim zlobe. Dabome! Od svih najnezahvalnijih i najpokvarenijih deaka koje sam
video u svom ivotu, Olivere, ti si naj...
Nisam, nisam, gospodine, zajeca Oliver prionuvi za ruku koja je drala dobro poznati
tap. Nisam, nisam, gospodine; biu dobar, verujte; verujte mi, biu dobar, gospodine! Ja sam sasvim
mali deak, gospodine; i tako..., tako...
ta tako? upita gospodin Bambl zaueno.
Tako sam, gospodine! Bez ikoga svoga! plakalo je dete. Svi me mrze. O, gospodine,
nemojte, nemojte molim vas da se ljutite na mene! Dete se lupalo u grudi i gledalo u lice svog
pratioca dok su mu suze oajanja lile niz obraze.
Gospodin Bambl je posmatrao nekoliko trenutaka s izvesnim uenjem Oliverov jadni i
bespomoni izgled, tri-etiri puta se hrapavo zakaljao; i, poto je neto promrmljao u vezi ,,s tim
prokletim kaljem, naredi Oliveru da obrie oi i da se ponaa kao dobar deko. Zatim, poto ga je
ponovo uhvatio za ruku, utei je nastavio dalje s njim.
Vlasnik pogrebnog zavoda tek to je bio zatvorio kapiju na svojoj radnji i upisivao je izvesne
stavke u dnevnik pri svetlosti sumorne svee koja je sasvim odgovarala okolini, kad gospodin Bambl

ue unutra.
Aha! ree vlasnik pogrebnog zavoda diui oi s knjige i zaustavivi se na polovini rei:
Jeste li to vi, Bambl?
Niko drugi do ja, gospodine Soberi, odgovori optinski staralac. Evo! Doveo sam
deaka. Oliver se pokloni.
Aha, to je taj deko, je li? ree vlasnik pogrebnog zavoda podiui sveu iznad svoje glave
da bi bolje video Olivera. Gospoo Soberi, hoete li biti ljubazni da doete ovamo na jedan
trenutak, draga moja?
Gospoa Soberi se pomoli iz sobice iza radnje i pokaza da je mala, mrava, speena ena, s
licem kao u vetice.
Evo, draga moja, ree gospodin Soberi smerno ovo je taj deak iz sirotinjskog doma o
kome sam ti govorio. Oliver se ponovo pokloni.
Gospode! ree ena vlasnika pogrebnog zavoda kako je sitan.
Zaista, prilino je sitan odgovori gospodin Bambl gledajui u Olivera kao da je on kriv to
nije vei jeste sitan je. To se ne moe porei. Ali e porasti, gospoo Soberi, porae.
O, svakako da hoe, odgovori ena mrzovoljno od nae hrane i naeg pia. Ne vidim ja
nikakve vajde od optinske dece, ne ja bogme. Jer ona uvek skuplje staju nego to vrede. Ali
mukarci uvek misle da sve najbolje znaju. Hajde! Gubi se niz stepenice, kosture jedan mali.
Rekavi to ena otvori jedna sporedna vrata i gurnu Olivera niz strme stepenice u nekakvu kamenu
odaju, zaguljivu i mranu, koja je predstavljala prednji deo podruma za ugalj i bila zvana
kuhinjom. Tamo je sedela jedna zaputena devojka u cipelama iskrivljenih peta i u plavim veoma
poderanim arapama od grube vune.
Sluaj, arlota, ree gospoa Soberi koja je sila za Oliverom podaj ovome deranu
neto od onoga hladnog jela to je ostavljeno za Tripa. On se odjutros nije vratio kui te moe da
proe i bez toga. Rekla bih da mali nije tako veliki probira je li tako, mali?
Oliver ije su oi blesnule pri pomenu hrane i koji je sav drhtao od elje da se naklopi na jelo,
odgovori da nije probira; i jedan tanjir raznih izmeanih ostataka jela bi stavljen pred njega.
Voleo bih da je neki dobro uhranjen filozof ija se hrana i pie pretvaraju u u u njemu, ija
je krv led, ije je srce gvoe voleo bih da je on video Olivera Tvista kako halapljivo grabi
slatke zalogaje koje ni pas ne bi hteo. Voleo bih da je bio svedok uasne halapljivosti s kojom je
Oliver otkidao zalogaje sa svom divljanou koju uliva glad. Postoji samo jedna stvar koju bih vie
voleo, a ta je da vidim toga filozofa kako sam jede takav obrok i s takvim istim uivanjem.
Dakle, ree ena vlasnika pogrebnog zavoda kad je Oliver zavrio s veerom, prizor koji
je ona posmatrala s nemim uasom jer je on kod nje izazvao kobne slutnje u vezi s njegovim buduim
apetitom jesi li gotov?
Kad nadomak njemu nije bilo vie niega za jelo, Oliver odgovori potvrdno.
Onda hajde sa mnom ree gospoa Soberi uzimajui neku aavu i prljavu svetiljku i
poavi uz stepenice tvoja postelja je ispod tezge. Mislim da te nee biti strah to e spavati
meu mrtvakim sanducima? Ali svejedno je hoe li se bojati ili nee, jer nema drugog mesta na
kome bi mogao spavati. Hajde, neu valjda zbog tebe da stojim ovde cele noi!
Oliver vie nije oklevao nego pokorno poe za svojom novom gospodaricom.

GLAVA V
Oliver stie nova poznanstva prisustvujui prvi put jednom
pogrebu dobija nepovoljno miljenje o poslovima svoga gospodara.
Ostavljen sam u radnji vlasnika pogrebnog zavoda, Oliver spusti svetiljku na jednu klupu i
plaljivo se obazre oko sebe s oseanjem straha i groze, to e mnogi ljudi i znatno stariji od njega
nesumnjivo razumeti. Jedan nedovren mrtvaki koveg na crnim nogarima, koji je stajao nasred
radnje, izgledao je tako jeziv i toliko je podseao na smrt da su ga hladni marci podilazili kad god
bi pogledao u pravcu tog stranog predmeta, i izbezumljen od uasa oekivao je svakog asa da neka
grozna avet polako pomoli svoju glavu iz njega. Du zida je stajao prislonjen u pravilnom nizu,
dugaak red brestovih dasaka istoga oblika; u polutami one su liile na sablasti irokih plea koje
dre ruke u depovima od pantalona. Metalne ploice za okivanje kovega, brestove iverke, ekseri sa
sjajnim glavama i otpaci od crne tkanine leali su razbacani po podu; a zid iza tezge bio je ukraen
jednom veoma ivopisnom slikom koja je predstavljala dvojicu slubenika pogrebnog preduzea
kako zakopani do grla dre poasnu strau pred prostranim ulazom nekog gospodskog doma, dok su
se iz daljine pribliavala pogrebna kola koja vuku etiri vranca. Radnja je bila zatvorena i u njoj je
bila zapara; i vazduh kao da je bio ispunjen mirisom mrtvakih sanduka. Udubljenje ispod tezge u
koje je baen duek ispunjen vunenim otpacima i krpama liilo je na grob.
Nisu samo turobna oseanja pritiskivala Oliverovu duu. Bio je sam i na neobinom mestu; a mi
svi znamo kako se ponekad i najjai od nas oseaju malodunim i oajnim u takvom poloaju. Deak
je bio bez ikoga na svetu. Nikakva svea rana zbog nedavnog rastanka nije titala njegovu duu;
odsustvo nikakvog dragog i voljenog lica nije alostilo njegovo srce. Ali srce mu je, pri svem tom,
bilo tuno i poeleo je, kad se uvukao u svoju uzanu postelju da mu ona bude mrtvaki koveg i da ga
odnesu na groblje da tamo tiho sniva svoj veni san, dok mu se visoka trava blago leluja nad glavom
i duboki zvuci staroga zvona ga miluju u njegovom venom snu.
Olivera je ujutru probudio snaan udarac nogom u vrata od radnje, udarac koji je dolazio spolja; i
pre no to je stigao da navue odelo taj udarac se ponovio, srdito i estoko, oko dvadeset i pet puta
od prilike. Kad je poeo da skida lanac, noge su odustale od daljeg lupanja i zauo se jedan glas.
Je li ti, hoe li da otvori vrata? vikao je glas koji je pripadao onim nogama to su lupale u vrata.
Hou, odmah, gospodine, odgovori Oliver skidajui lanac i okreui klju.
Da nisi ti taj novi egrt, je li? ree glas kroz kljuaonicu.
Jesam, gospodine, odgovori Oliver.
Koliko ima godina? upita glas.
Deset, gospodine, odgovori Oliver.
Onda u da ti namestim rebra im uem ree glas ekaj samo dok ti doem, ti ro
sirotinjska! i poto je dao to ljubazno obeanje, glas poe da zvidue.
Oliver je isuvie esto bivao izlagan postupku ije znaenje veoma slikovito izraava maloas
navedeni glagol da bi gajio i najmanju sumnju hoe li sopstvenik toga glasa, bez obzira ko je, na
najasniji nain da iskupi svoje obeanje. On povue rezu drhtavom rukom i otvori vrata.
Trenutak ili dva Oliver je gledao gore uz ulicu, i dole niz ulicu, i preko ulice, verujui da je
nepoznati koji mu se obratio kroz kljuaonicu odetao nekoliko koraka da se zagreje; jer nije opazio
nikoga sem jednog velikog deka pitomca dobrotvornog drutva kako sedi na banku pred kuom i

jede komad hleba s maslacem, koji je sekao perorezom na krike veliine njegovih usta, i onda ih s
velikom vetinom ubacivao sebi u grlo.
Izvinite, gospodine, ree Oliver najzad videi da se nikakav drugi posetilac ne pojavljuje
jeste li vi kucali?
Ja sam lupao nogom odgovori pitomac dobrotvornog drutva.
Da niste eleli mrtvaki sanduk, gospodine? pitao je bezazleno Oliver.
Ovo kao da je pitomca dobrotvornog drutva strahovito razjarilo; rekao je da e mrtvaki sanduk
uskoro biti potreban Oliveru ako on na taj nain bude zbijao alu sa svojim pretpostavljenim.
ini mi se da jo ne zna ko sam ja, sirotinjo? nastavi pitomac dobrotvornog drutva
sputajui se s banka i sve se jae mrtei.
Ne, gospodine, odvrati Oliver.
Ja sam gospodin Noje Klejpol ree pitomac dobrotvornog drutva a ti si moj potinjeni.
Skidaj te kapke, lentino jedna prokleta! Rekavi to gospodin Klejpol zadade Oliveru jedan
udarac nogom i ue u radnju s izrazom dostojanstva, to mu je znatno podizalo ugled. Veoma je teko
jednom mladiu velike glave, sitnih oiju, nezgrapnog stasa i nezahvalnog lica da izgleda
dostojanstven pod bilo kakvim okolnostima; ali to je osobito teko onda kad se tim linim arima
dodaju jo crven nos i ute akire.
Oliver je skinuo kapke i kad je pokuao da prvi od njih odnese u malo dvorite pored kue u
kome su kapci stajali preko dana, on se pod njegovim teretom zateturao i razbio jedno okno; Noje,
poto ga je ljubazno posmatrao i teio uveravajui ga da e platiti svoje, udostojio ga je svoje
pomoi. Ubrzo zatim siao je i gospodin Soberi. Odmah za njim pojavila se i gospoa Soberi; a
Oliver, poto je platio svoje, ime se ispunilo Nojevo predskazivanje, poao je s tim mladim
dentlmenom niza stepenice po doruak.
Prii blie vatri, Noje, ree arlota. Sauvala sam za tebe komadi slanine od gazdinog
doruka. Olivere, zatvori ta vrata za gospodinom Nojem i uzmi ono to sam ti stavila na poklopac od
kutije za hleb. Evo ti aja; nosi ga na onaj sanduk i tamo ga popij, i pouri se jer e te zvati da im
pripazi na radnju. uje li?
uje li, sirotinjo? ree Noje Klejpol.
Zaboga, Noje, ree arlota ta ti je! Zato ne ostavi dete na miru?
Da ga ostavim na miru! ree Noje. to se toga tie, svi ga ostavljaju dovoljno na miru.
Ni otac ni mati mu se ne meaju u njegove stvari. Sva njegova rodbina ga puta da radi ta hoe. Zar
nije tako, arlota? Hi! hi! hi!
O, aljivino jedna! ree arlota i prte u smeh, u emu joj se pridrui i Noje; posle toga su
oboje podrugljivo i s prezrenjem gledali na jadnoga Olivera Tvista, dok je on drui sedeo na
sanduku u najhladnijem uglu odaje i jeo ustajale komade hleba koji su naroito za njega bili
ostavljeni.
Noje je bio pitomac dobrotvornog drutva a ne siroe iz sirotinjskog doma. Nije bio nahoe jer je
mogao da navede svoj rodoslov unazad sve do svojih roditelja koji su iveli nedaleko odatle; mati
mu je prala tue rublje a otac mu je bio islueni vojnik koji se napijao i imao drvenu nogu i penziju
od dva i po penija i jo neto vie dnevno. Duanski momci iz susedstva oduvek su na ulici izdevali
Noju najpogrdnije nadimke kao to su ,,gladnica, golja i slino; i Noje je to utke podnosio. Sad,
meutim, kad mu je srea na put stavila jedno siroe bez zatite na koje i najvei bednik moe s
prezirom da ukae prstom, on se na njemu dvostruko svetio. To prua izvrstan predmet za

razmiljanje. Pokazuje nam kako lepa stvar moe da bude ljudska priroda ponekad; i kako su
ravnomerno isto divne osobine razvijene kod najotmenije gospode kao i kod najobinijeg pitomca
dobrotvornog drutva.
Bilo je prolo ve tri nedelje ili mesec dana kako je Oliver iveo kod vlasnika pogrebnog
zavoda. Kapci su bili stavljeni i gospodin i gospoa Soberi su veerali u sobici iza radnje, kad
gospodin Soberi, poto je u svoju enu nekoliko puta sa strahopotovanjem pogledao progovori:
Draga moja... Imao je nameru da jo neto kae ali gospoa Soberi je podigla oi s tako udnim i
neljubaznim izrazom na licu da je on smesta umuknuo.
Dakle, ree gospoa Soberi otro.
Nita, draga, nita, ree gospodin Soberi.
Uh, to si dosadan! ree gospoa Soberi.
Nemoj biti takva, draga moja, ree gospodin Soberi ponizno. Mislio sam da nee da
me saslua, draga. Hteo sam da kaem ...
Ah, zadri za sebe to to si hteo da mi kae presee ga gospoa Soberi. Ja sam niko i
nita; nemoj mene da pita za savet, molim te. Ja ne elim da se upliem u tvoje tajne. Izgovorivi
to gospoa Soberi prte u razdragan smeh koji nije slutio ni na ta dobro.
Ali, draga moja, ree gospodin Soberi hteo bih da te pitam za savet.
Ne, ne, nemoj mene da pita odgovori gospoa Soberi, pravei se uvreenom trai savet
od koga drugog, i ponovo prte u razdraen smeh koji je gospodina Soberija silno uplaio. To je
veoma dobro poznata i sigurno proverena brana taktika koja vrlo esto dovodi do uspeha. Ona je
jednim mahom dovela gospodina Soberija u poloaj oveka koji preklinje, kao za neku osobitu
milost, da mu se dopusti da kae ono to je gospoa Soberi u najvioj meri elela da sazna. Posle
krae prepirke koja je potrajala manje od tri etvrt sata, taj ustupak mu je najvelikodunije uinjen.
U pitanju je samo mali Tvist, draga, ree gospodin Soberi. Taj deak, draga moja,
izgleda vrlo dobro.
Nije ni udo, jer dobro jede, primeti ova gospoa.
Ima neki tuan izraz na licu, draga, nastavi gospodin Soberi to je odlina stvar. Mogao
bi da bude prvoklasan pratilac sprovoda, draga.
Gospoa Soberi podie glavu prilino zauena. Gospodin Soberi to opazi i, ne ostavljajui
vremena toj dobroj gospoi da uini neku primedbu, nastavi:
Ne mislim pravi pratilac sprovoda koji bi prisustvovao pogrebima odraslih osoba, draga,
nego samo dejim pogrebima. To bi bilo neto sasvim novo imati pratioca sprovoda koji bi
odgovarao uzrastu pokojnika, draga. Veruj, to bi nainilo sjajan utisak.
Gospou Soberi, koja je imala veoma mnogo ukusa u pitanjima odavanja poslednjih poasti,
zadivila je novina te zamisli; ali, kako bi njeno dostojanstvo bilo umanjeno ako bi to u takvim
okolnostima i priznala, ona je samo zapitala, veoma otro, zato se takva misao nije ranije javila
duhu njenoga mua. Gospodin Soberi je iz toga sasvim pravilno zakljuio da je njegov predlog
prihvaen; odmah je, dakle, odlueno da se Oliver to pre uputi u tajne poziva i da e radi toga da
prati svoga gospodara prvom prilikom kad njegove usluge kome budu zatrebale.
Tu priliku nije trebalo dugo ekati. Idueg jutra, pola asa posle doruka, u radnju je uao
gospodin Bambl; i poto je prislonio svoj tap uz tezgu, izvukao je iz depa veliku konu lisnicu, iz
nje je izvadio komadi hartije i pruio ga gospodinu Soberiju.

 Aha! ree vlasnik pogrebnog zavoda preletevi hartiju veselim pogledom porudbina za
mrtvaki sanduk, je li?
Prvo za mrtvaki sanduk, a posle toga i za jedan optinski pogreb odgovori gospodin
Bambl vezujui remenom konu lisnicu koja je, kao i on bila veoma glomazna.
Bejton ree vlasnik pogrebnog zavoda diui pogled sa hartije na gospodina Bambla.
Nikada dosad nisam uo za to ime.
Bambl zavrte glavom odgovarajui:
Tvrdoglav svet, gospodine Soberi; veoma tvrdoglav. I drzak isto tako, rekao bih, gospodine
moj.
E, drzak? uzviknu gospodin Soberi s podrugljivim osmehom. Pa to je isuvie.
Oh, to je da se oveku smui odgovori sirotinjski staralac. Neshvatljivo, gospodine
Soberi!
Zaista je neshvatljivo potvrdi vlasnik pogrebnog zavoda.
uli smo za tu porodicu tek pretprole noi ree sirotinjski staralac i ne bismo uopte ni
znali za nju da se jedna ena koja stanuje u istoj kui nije obratila Optinskom odboru i zamolila ga
da poalje optinskog lekara da obie neku enu kojoj je bilo vrlo ravo. Lekar je bio iziao na
veeru: ali njegov pomonik (koji je veoma sposoban mladi) smesta im je poslao neki lek u boci od
crnila za obuu.
Eto, to je hitna pomo ree vlasnik pogrebnog zavoda.
Dabome, to je hitna pomo! odgovori sirotinjski staralac. Ali ta je bilo posle toga; kakvu
su nezahvalnost pokazali ti buntovnici, gospodine? Evo kakvu: mu poruuje da taj lek ne odgovara
bolesti njegove ene i da ona nee da ga uzme..., kae da nee da ga uzme, gospodine moj. Dobar,
snaan, sposoban lek, koji je s velikim uspehom primljen u sluaju dvojice irskih radnika i jednog
ugljara, samo nedelju dana ranije poslan im badava, zajedno s bocom od crnila za obuu a on
poruuje da ona nee da ga uzme, gospodine moj!
Preivljavajui u svojoj dui sav uas ovakvog ponaanja gospodin Bambl snano tresnu tapom
po tezgi i pocrvene od gneva.
Zaista, ree vlasnik pogrebnog zavoda. Nikad ne bih ...
Nikad, gospodine! uzviknu sirotinjski staralac. Ne, to nikad niko ne bi poverovao; ali,
poto je ena umrla, moramo da je sahranimo; a ovo je nalog; i ukoliko bre to bude uinjeno, utoliko
bolje.
Rekavi to gospodin Bambl stavi prvo naopako svoj trorogi eir u groznici uzbuenja koje je
zahvatilo toga revnosnog optinskog slubenika i izlete iz radnje.
Zna, bio je isuvie ljut, Olivere, te je zaboravio ak i da pita za tebe! ree gospodin
Soberi gledajui za optinskim staraocem kako grabi niz ulicu.
Znam, gospodine, odgovori Oliver, koji se za vreme toga razgovora svojski starao da
ostane van vidika i koji je drhtao od glave do pete i kad se samo seti gospodin Bamblovog glasa.
Nije, meutim, bilo potrebno da se plai i da se krije od pogleda gospodina Bambla, jer je taj
slubenik, na kojeg je predskazanje gospodina u belom prsniku ostavilo veoma snaan utisak, smatrao
da je sad, kad je vlasnik pogrebnog zavoda uzeo Olivera na probu, probitanije izbegavati taj
predmet razgovora, sve dok gospodin Soberi ne bude vrsto vezan ugovorom na sedam godina i dok
tako ne bude stvarno prola svaka opasnost da Oliver ponovo padne na teret Optine.

 Dakle, ree gospodin Soberi uzimajui eir to taj posao budemo pre svrili, bie
utoliko bolje. Noje, pripazi na radnju. Olivere, uzmi kapu i poi sa mnom. Oliver poslua i poe
za svojim gospodarem po zvaninoj dunosti.
Ili su neko vreme kroz najivlji i najnaseljeniji deo grada; a zatim, poto su skrenuli u jednu
uzanu ulicu, prljaviju i bedniju od svih kroz koje su dotle proli, zastali su ne bi li ugledali kuu koju
su traili. Zgrade s obe strane ulice bile su visoke i velike, ali veoma stare, i u njima su stanovali
ljudi iz najsiromanijih drutvenih slojeva, to je i njihova zaputena spoljanjost ve dovoljno jasno
pokazivala, te nije bilo potrebno da to u isti mah potvruju svojim prljavim izgledom i ono nekoliko
ljudi i ena koji su se, ruku prekrtenih na grudima i presamieni, s vremena na vreme unjali ulicom.
Veliki broj tih zgrada imao je duane u prizemlju, ali duani su bili zatvoreni i upola razvaljeni; samo
su gornji spratovi bili nastanjeni. Neke kue sklone padu usled dotrajalosti, a da se ne bi sruile na
ulicu bile su poduprte ogromnim drvenim gredama uprtim u zidove i vrsto ukopanim u zemlju; ali
ak i te polusruene straare kao da su za svoja nona prebivalita izabrali neki jadni beskunici, jer
su mnoge od neotesanih dasaka koje su sluile, umesto vrata i prozora bile pomerene sa svojih mesta
da bi nainile otvor dovoljno irok da kroz njega proe ljudsko telo. Voda u oluku bila je ustajala i
zagaena. I sami pacovi koji su ovde-onde leali raspadajui se bili su oigledno uginuli od gladi.
Na otvorenim vratima pred kojima su se Oliver i njegov gospodar zaustavili nije bilo ni zvekira
niti runog zvona, te oprezno pipajui po mranom stepenitu i upozorivi Olivera da se dri za njega
i da se ne boji, vlasnik pogrebnog zavoda se pope do prvog sprata. Spotaknuvi se o jedna vrata na
odmoritu, on zakuca na njih.
Otvorila ih je jedna devojica od trinaest-etrnaest godina. Vlasnik pogrebnog zavoda im je
pogledom preleteo sobu, odmah je znao da je to stan u koji je bio upuen. Uao je unutra; Oliver je
poao za njim.
U sobi nije bilo vatre; neki ovek je meutim po navici uao ispred prazne pei. Jedna starica je
isto tako bila privukla amlicu hladnome ognjitu i sedela je pored njega. U drugom uglu bilo je
nekoliko dece u ritama; a u jednom omanjem udubljenju, prema vratima, lealo je na zemlji neto
pokriveno starim guberom. Oliver pretrnu kad ugleda taj prizor i nehotice se pribi blie uza svoga
gospodara; jer i pored toga to je to bilo pokriveno, deko je osetio da je to le.
Lice u oveka bilo je mravo i veoma bledo; kosa i brada bile su mu prosede; oi krvave.
Stariino lice bilo je smeurano, dva preostala zuba su joj se nadnosila nad donju usnu, a oi su joj
bile usijane i prodirue. Oliver nije smeo da pogleda ni u nju ni u oveka. Liili su mu na one pacove
koje je video napolju.
Da joj niko nije priao ree ovek nakostreivi se besno kad se vlasnik pogrebnog zavoda
pribliio udubljenju. Nazad! Prokletije jedne, nazad, ako vam je ivot mio!
Ta manite se gluposti, dobri ovee, ree vlasnik pogrebnog zavoda, koji je bio navikao da
via ljudsku bedu u svim njenim oblicima. Kojeta!
Kaem vam, ree ovek steui pesnice i lupajui besno nogom o pod kaem vam da ne
dam da je zakopate u zemlju. Ona tamo nee nai mira. Crvi e samo da je mue nee da je jedu,
toliko je mrava.
Vlasnik pogrebnog zavoda nije nita odgovorio na to buncanje; samo je, izvadivi traku za
merenje iz depa, klekao za trenutak pored mrtvoga tela.
Oh! ree ovek briznuvi u pla i bacivi se na kolena elo nogu pokojnice. Kleknite
kleknite oko nje svi vi, i zapamtite moje rei! Kaem vam, umrla je od gladi. Nisam znao koliko

joj je ravo sve dok je groznica nije uhvatila; i onda su joj kosti poele probijati kroz kou. Nije bilo
ni vatre ni svetlosti; umrla je u mraku u mraku! Nije mogla da vidi ak ni lica svoje dece i mi smo
je sluali kako na samrti ape njihova imena. Iao sam zbog nje u pronju po ulicama; a oni su me
uhapsili. Kad sam se vratio, bila je na umoru; i srce se u meni skamenilo jer su je oni umorili glau.
Kunem se bogom kao svedokom! Glau su je umorili! Uhvatio se rukama za kosu i, uz uasan krik,
skotrljao se na pod ukoenih oiju dok mu je pena izbijala na usta.
Prestravljena deca su gorko plakala; ali im starica koja je dotle bila tako mirna kao da je potpuno
gluva za sve to se oko nje dogaa, zapreti da ute. Zatim, poto je odreila kravatu oveku koji je
neprestano leao prostrt na podu, ona se doteturala do vlasnika pogrebnog zavoda.
To mi je ki ree starica maui u pravcu lea; dok je to govorila gledala je izgubljenim
pogledom koji je na takvom mestu bio i sablasniji i od same smrti. Gospode, Gospode! Kako je to
udno to ja koja sam je rodila i koja sam onda bila zrela ena, to sam jo iva i zdrava, a ona lei
ovde tako hladna i nepomina! Gospode, Gospode! Kad samo pomislim na to: ta to je kao u nekoj
prii kao u nekoj prii!
Dok je to jadno stvorenje mrmljalo i prigueno se kikotalo u svojoj jezivoj veselosti, vlasnik
pogrebnog zavoda se okrete da poe.
Stanite, stanite! ree starica upinjui se da govori glasno. Hoe li biti sahranjena sutra,
ili prekosutra, ili veeras? Ja sam je pripremila za ukop; i ja moram da je otpratim, znate. Poaljite
mi jedan veliki ogrta i jako topao; jer napolju je cia zima. Trebalo bi nam i kolaa i vina isto
tako pre no to poemo! Ali ne mora; poaljite nam malo hleba samo jedan hleb i neto vode.
Hoemo li dobiti malo hleba, prijatelju? upita udno hvatajui za kaput vlasnika pogrebnog
zavoda kad je on ponovo poao vratima.
Da, da, ree vlasnik pogrebnog zavoda razume se. Sve to budete hteli! Oslobodio se
stariinih ruku i, povukavi Olivera za sobom, pohitao je napolje.
Sutradan (porodica je u meuvremenu dobila hleb od jednog kilograma i komad sira, to je
gospodin Bambl lino doneo) Oliver i njegov gospodar su se vratili u to jadno obitovalite u koje je
gospodin Bambl ve bio stigao u pratnji etvorice ljudi iz sirotinjskog doma koji su imali da odigraju
ulogu nosaa. Neki stari crni ogrta bio je prebaen preko dronjaka u koje su bili odeveni starica i
ovek; i poto je prosti drveni sanduk zakovan, nosai su ga podigli na rame i izneli na ulicu.
A sad morate da pustite korak to bre moete, stara! anu Soberi u uho starici. Ve smo
prilino zadocnili; i ne smemo dopustiti da svetenik eka. Napred, momci to bre moete!
Dobivi to nareenje nosai ubrzae korak pod svojim lakim teretom, a dvoje oaloenih je ilo
za njima kako je znalo i umelo. Gospodin Bambl i Soberi ili su na elu vrlo otrim korakom; a
Oliver, ije noge nisu bile tako dugake kao u njegovog gospodara, potrkavao je sa strane.
Meutim, nije postojala tako velika potreba za urbom kao to je to gospodin Soberi
pretpostavljao; jer kad su stigli do onog zabaenog mesta na groblju gde su rasle koprive i gde je
optina sahranjivala sirotinju, svetenik jo nije bio stigao; a crkvenjak, koji je sedeo kraj vatre u
crkvenoj kancelariji, kao da je mislio da on verovatno nee ni doi pre jednoga sata. Tako nosai
spustie koveg na ivicu groba, a dvoje oaloenih je strpljivo ekalo stojei u itkom blatu, dok je
hladna kia sipala na njih. Odrpani deaci koje je ovaj prizor privukao na groblje krili su se i igrali
murke oko nadgrobnih spomenika, ali su, da bi uneli raznovrsnosti u svoju zabavu, preskakali
koveg s jedne i s druge strane. Gospodin Soberi i gospodin Bambl, kao lini prijatelji crkvenjakovi,
sedeli su s njim kraj vatre i itali novine.

Najzad, posle ekanja koje je potrajalo neto due od jednog asa, gospodin Bambl i gospodin
Soberi, a i crkvenjak, mogli su se videti kako tre u pravcu groba. Odmah za njima pojavio se i
svetenik koji je uz put navlaio odedu. Gospodin Bambl zatim lupi tapom jednoga ili dvojicu od
deaka da bi tobo sauvao red i dostojanstvo obreda; a uvaeni dentlmen, poto je oitao od opela
koliko je moglo da se zbije u etiri minuta, predade odedu crkvenjaku i ponovo ode.
E sad, Bile! ree Soberi grobaru zaspi!
To nije bio nimalo teak posao jer je grob bio tako pun da je poslednji koveg bio svega nekoliko
lopata ispod povrine. Grobar baci na koveg nekoliko lopata zemlje, utaba je ovla nogama, stavi
lopatu na rame i ode praen deacima koji su nezadovoljno i veoma glasno gunali to im je zabava
tako brzo uskraena.
Hajde, prijatelju dragi! ree Bambl tapui oveka po leima. Hoe da zatvore groblje.
ovek koji se nikako nije bio pokrenuo otkako je zauzeo svoje mesto pokraj groba prenu se,
podie glavu, pogleda ukoeno u lice koje ga je oslovilo, poe nekoliko koraka i srui se na zemlju
obeznanjen. Suluda starica bila je isuvie zauzeta alou zbog gubitka ogrtaa (koji joj je vlasnik
pogrebnog zavoda oduzeo) da bi obraala ikakvu panju na njega, te su ga polili hladnom vodom, a
kad se povratio i oni ga zdrava i itava izneli iz groblja, zakljuali su grobljansku kapiju i svako je
otiao na svoju stranu.
Dakle, Olivere upita Soberi dok su se vraali kui kako ti se svia.
Prilino, hvala na pitanju, gospodine, odgovori Oliver veoma se usteui. Ne svia mi
se osobito, gospodine.
O, polako, vremenom e se navii, Olivere, ree Soberi. Nije to nita kad se ovek
jednom ve privikne, dete moje.
Oliver se pitao u sebi da li je gospodinu Soberiju bilo potrebno dugo vremena da se na to
privikne. Ali je smatrao da je bolje ako ne postavi to pitanje; i vratio se u radnju razmiljajui o
svemu onome to je video i uo.

GLAVA VI
Oliver, izazvan Nojevim zlostavljanjem, prelazi u napad i dovodi Noja u prilinu zabunu.
Poto je probni mesec istekao, Oliver je zvanino postao egrt. Upravo u to vreme vladala je
divlja rednja. Trgovakim jezikom reeno, postojala je velika tranja za mrtvakim sanducima, i, u
roku od nekoliko nedelja, Oliver je stekao mnogo iskustva. Uspeh otroumnog pronalaska gospodina
Soberija premaio je i njegove najvee nade. Ni najstariji stanovnici nisu zapamtili da su boginje
nekad tako besnele ili da su deca toliko umirala od njih; i bio je veliki broj tih tunih sprovoda na
elu kojih je stupao mali Oliver sa crnom trakom na eiru koja mu je dosezala do kolena, na
neopisivo divljenje i ganutost svih matera u gradu. Kako je Oliver pratio svog gospodara i prilikom
njegovih poduhvata u vezi sa sahranama odraslih, a da bi stekao ono smireno dranje i prisebnost
koji su neophodni jednom pratiocu sprovoda, imao je veoma esto da posmatra ono divno mirenje sa
sudbinom i duevnu snagu s kojima su pojedini hrabri i otporni ljudi snosili svoja iskuenja i gubitke.
Kad bi, na primer, Soberi dobio porudbinu za sahranu neke bogate i stare gospoe ili gospodina,
okruenih velikim brojem sinovaca, sinovica i neaka, koji su bili neuteni za vreme poslednje
bolesti, i koji svoj bol nisu bili u stanju da sakriju ak ni pred najirom javnou, ti roaci bi, kad
ostanu nasamo, bili sreni kako samo moe biti savreno veseli i zadovoljni i razgovarali bi jedni
s drugima s toliko poleta i radosti kao da se nita nije dogodilo to bi im kvarilo raspoloenje. I
muevi su, isto tako, podnosili gubitak svojih ena s herojskom mirnoom. ene, sa svoje strane,
oblaile su crninu za muevima kao da su se, tako ucveljene i u alobnom ruhu, reile da ga uine to
je mogue dopadljivijim i privlanijim. Moglo se zapaziti, isto tako, da su gospoe i gospoda koji su
se za vreme pogreba obeznanjivali od bola dolazili k sebi skoro im stignu kui i potpuno se
smirivali pre no to bi se popio aj. Sve je to bilo veoma zanimljivo i pouno gledati; i Oliver je te
prizore posmatrao s velikim divljenjem.
Iako sam ivotopisac Olivera Tvista, ne bih se poduhvatio da ustvrdim ni s malo pouzdanja da je
on po primeru tih dobrih ljudi stekao sklonost da se miri sa sudbinom; mogu, ipak, sa sigurnou da
izjavim da je on mesecima strpljivo podnosio gospodarstvo i zulum Noja Klejpola koji ga je
zlostavljao daleko vie nego ranije, sad kad se u njemu probudila zavist to je novajlija unapreen i
dobio crnu palicu i eir s trakom, dok je on, iako po svemu stariji, i dalje ostao u okrugloj egrtskoj
kapi i konim akirama. arlota je s njim ravo postupala jer je to i Noje inio; a i gospoa Soberi
bila mu je odluan neprijatelj, poto se gospodin Soberi prema njemu prijateljski ophodio; tako se
Oliver izmeu njih troje, s jedne strane, i odvratnosti koju su mu ulivali pogrebi, s druge strane,
oseao kao izmeu dve vatre.
A sad stiem do jednog veoma vanog razdoblja u Oliverovom ivotu; jer treba da opiem
izvestan dogaaj, moda neznatan i beznaajan na prvi pogled, ali koji je bio od najveeg uticaja na
sav njegov budui ivot.
Jednog dana, Oliver i Noje su kao i obino sili u kuhinju na ruak da se oslade komadom
ovetine funtom i po najloijeg ovjeg mesa i, kako je arlota neto bila pozvana gore,
ogladneli i zlobni Noje Klejpol je naao da e tih nekoliko trenutaka najbolje da iskoristi ako ih
posveti kinjenju i muenju maloga Olivera Tvista.
Naumivi da tu bezazlenu zabavu i ostvari, Noje podie noge na stolnjak; i povue Olivera za
kosu; i cimnu ga za ui; i dade izraz svome miljenju da je Oliver gmizavac, a zatim nagovesti
svoju nameru da e doi da posmatra njegovo veanje u bilo koje vreme i doba da se odigra taj

eljeni dogaaj; i inio mu je i svakojake druge sitne pakosti kakve je u stanju da ini samo jedan
zlobni i jetki pitomac dobrotvornog drutva kao to je on. Meutim, s obzirom na to to zlostavljanja
nisu postigla eljeno ejstvo, to jest da rasplau Olivera, Noje pokua da bude jo duhovitiji; i
pokuavajui to, uradio je ono to i dan-danas ponekad ine mnoge sitne duice koje uivaju daleko
vei ugled od Noja, kad hoe da se prave duhovite: preao je na line uvrede.
Sirotinjo, ree Noje kako ti je majka?
Umrla je odgovori Oliver ostavi je na miru!
Oliveru jurnu krv u obraze dok je to govorio; disao je ubrzano; usta i nozdrve su mu udno
podrhtavali, to je gospodin Klejpol protumaio kao neposredne predznake estokoga plaa. Pod tim
utiskom on ponovi napad.
Od ega je umrla, sirotinjo? upita Noje.
Srce joj je prepuklo, kazala mi je jedna od naih starih bolniarki odgovori Oliver, vie
kao da govori samom sebi nego da odgovara Noju. Mislim da znam kako je umreti od toga!
Klinjo-minjo, mnogo lae, sirotinjo, ree Noje, dok se jedna suza skotrlja Oliveru niz
obraz. Zato bali sad?
Ne zbog tebe odgovori Oliver obrisavi brzo suzu. Nemoj misliti da zbog tebe plaem.
Je 1 ne zbog mene, a! rugao se Noje.
Ne, ne zbog tebe odgovori Oliver otro. Dosta, prestani. Da je vie nisi pomenuo; nemoj
glavom da se ali!
Da se ne alim glavom! uzviknu Noje. Lepo! Da se ne alim glavom! Nemoj biti
bezobrazan, sirotinjo. I to zbog tvoje majke! Krasna mi je ptiica bila. O Gospode! I Noje pritom
zabaci glavu s izrazom vanosti i zgri svoj mali crveni nos koliko su mu to god miii na licu
doputali.
Zna, sirotinjo, nastavi Noje, ohrabren Oliverovim utanjem, i govorei podrugljivim
glasom punim izvetaenog saaljenja to je najuvredljivije od svih naina govora. Zna, sirotinjo,
tu vie nema pomoi; i ti tu naravno onda nisi mogao nita; i meni je to veoma ao; i mi te svi, razume
se, veoma alimo. Ali treba da zna, sirotinjo, da je tvoja majka bila prava ulina ena.
ta si kazao? tre se Oliver kao da ga je neko opekao.
Prava ulina ena, sirotinjo, odgovori Noje hladno. I kad je ve takva bila, sirotinjo,
onda je mnogo bolje to je umrla, jer bi inae leala robiju u Brajdvelu, ili bi bila prognana, ili
obeena; to je najverovatnije od svega, zar ne?
Sav crven od besa Oliver skoi, preturi stolicu i sto, zgrabi Noja za guu, poe da ga drmusa u
nastupu gneva, dok mu zubi u glavi nisu zacvokotali; i prikupivi svu svoju snagu, jednim jedinim
udarcem ga obori na pod.
Jedan trenutak ranije ovaj deko je izgledao mirno, nesmelo, ropsko stvorenje kakvim ga je
nainilo grubo postupanje kome je bio izloen. Ali njegov duh se najzad probudio iz umalosti,
svirepa uvreda naneta uspomeni njegove pokojne majke raspalila mu je krv. Grudi su mu se
nadimale, ispravio se i podigao glavu; iz oiju mu je sevala vatra; njegova linost se iz osnova
menjala dok je prezrivo gledao svoga podlog muitelja koji se sad uvijao pred njegovim nogama; i
prezirao ga sa snagom kakvu nikad ranije nije osetio.
Hoe da me ubije! drao se Noje. arlota! Gospoo! Ovaj novi egrt hoe da me ubije! U
pomo! U pomo! Oliver je poludeo! arlota!

Na Nojevo zapomaganje arlota odgovori jednim otrim, a gospoa Soberi jo otrijim vriskom;
prva od njih jurnu u kuhinju na sporedna vrata, a druga zastade na stepenicama dok se nije sasvim
uverila da svoj ivot nee izloiti opasnosti ako nastavi i dalje da silazi.

O, ti gade jedan mali! vrisnu arlota zgrabivi Olivera svom snagom, koja je bila otprilike
ravna snazi umereno jakog oveka kad je osobito oran za tuu. Ah, ti, mali ne-zahvalnie, u-bico,
kr-vo-lo-e! I na kraju svakog sloga arlota je svom snagom udarala Olivera, pratei svaki udarac
s po jednim vriskom, drutva radi.
arlotina pesnica ni u kom sluaju nije bila laka; ali, u strahu da ona nee biti dovoljno snana da
umiri Oliverovu jarost, gospoa Soberi se sjuri u kuhinju, te jednom rukom dohvati i ona Olivera dok
ga je drugom grebla po licu. U tome povoljnom trenutku bitke Noje se podie sa zemlje i poe da ga
udara s lea.
To je bila isuvie naporna veba da bi dugo trajala.
Kad su svi utali vie nisu imali snage da ga upaju i tuku, odvukli su Olivera, koji se otimao i
vikao, ali nije bio nimalo uplaen, u odeljenje podruma gde je stajalo smee, i tu ga zakljuali. Poto
je to uinjeno, gospoa Soberi se srui na stolicu i brinu u pla.
Gospoe boe, ona umire! pisnu arlota. au vode, Noje, dragi. Pouri!
Oh, arlota! ree gospoa Soberi jedva govorei usled nedostatka daha i suvika hladne
vode kojom ju je Noje polio po glavi i ramenima. Oh, arlota, kakva srea to nas nije sve pobio
na spavanju!
Ah, zaista je srea, gospoo glasio je odgovor. Nadam se samo da e se gazda sad
opametiti i da vie nee da dri u kui te dumane kojima je jo od kolevke pisano da budu ubice i
razbojnici. Jadni Noje. Zamalo to ga nisam zatekla mrtvog kad sam ula.
Siromah deko! ree gospoa gledajui saaljivo na pitomca dobrotvornog drutva.

Noje, ije je najvie dugme od prsnika bilo negde u visini Oliverovog temena, trljao je oi
unutranjom stranom pesnica, dok su se te utehe izlivale na njega i putao po koju lanu suzu i
mrkao.
ta da radimo! uzviknu gospoa Soberi. Moj mu je iziao i u kui nema nijednog
oveka, a on e nogom da provali vrata pre no to proe deset minuta. Oliverovi snani udarci o
reeni komad drveta inili su tu mogunost veoma verovatnom.
Boe moj, boe moj! Prosto ne znam ta da radimo, gospoo, ree arlota sem da
poaljemo po policiju.
Ili po vojsku predloi gospodin Klejpol.
Ne, ne, ree gospoa Soberi, setivi se Oliverovog starog prijatelja. Otri do gospodina
Bambla, Noje, i reci mu da odmah doe ovamo i neka ni trenutka ne gubi; ostavi sad kapu! Pouri!
Moe da pritisne no na pomodrelo oko dok bude trao. Od toga e ti spasti otok.
Noje nita ne odgovori nego se stuti to je bre mogao; a svet koji je prolazio ulicom bio je
veoma zauen gledajui nekog pitomca dobrotvornog drutva kako juri kroz ulice kao vihor,
gologlav i pritiskujui perorez na oko.

GLAVA VII
Oliver i dalje ostaje uporan.
Noje Klejpol je jurio kroz ulice koliko su ga noge nosile i zastao je da odahne tek kad je stigao
pred kapiju sirotinjskog doma. Poto se tu odmorio minut-dva da pribere snagu za jecanje i da svojoj
pojavi prui ubedljiv izraz bola i straha, snano je zalupao na vratanca; i starome siromahu koji mu je
otvorio pokazao je tako alostivo lice da je ak i ovaj ovek, koji je i u svoja najbolja vremena viao
oko sebe samo unesreene ljude, uzmakao od iznenaenja.
Boe moj, ta li je tome deku! ree stari siromah.
Gospodine Bambl! Gospodine Bambl! vikao je Noje, veoma uspeno izigravajui
preplaeno stvorenje, i tako snanim i uzbuenim glasom da taj glas ne samo to je dopro do uiju
gospodina Bambla, koji se sluajno desio tu u blizini, nego ga je u tolikoj meri uzbudio da je poleteo
u dvorite ak i bez svoga trorogog eira to je veoma zanimljiva i znaajna okolnost, poto
pokazuje da je ak i jedan optinski sirotinjski staralac, pod uticajem iznenadnog i monog podstreka,
u stanju da trenutno izgubi prisustvo duha i da zaboravi na svoje lino dostojanstvo.
Oh, gospodine Bambl, gospodine Bambl! ree Noje Oliver, gospodine ... Oliver je ...
ta? ta? prekide ga gospodin Bambl, dok su mu hladne oi blesnule zadovoljstvom. Da
nije pobegao? Da nije pobegao, a Noje?
Ne, gospodine, ne. Nije pobegao, gospodine, nego je pobesneo odgovori Noje. Pokuao
je da me ubije, gospodine; a zatim je pokuao da ubije i arlotu; a onda i gazdaricu. Oh, to strano
boli! Ne znate kakve su to grdne muke, gospodine! I Noje se prenemagao i previjao na sve mogue
naine kao jegulja, stavljajui time do znanja gospodinu Bamblu da je usled besomunog i
krvolonog napada Olivera Tvista pretrpeo teke unutranje povrede i da mu one u tome trenutku
priinjavaju najuasnije bolove.
Kad je Noje video da je njegova pria potpuno oamutila gospodina Bambla, preduzeo je
dopunske mere da taj utisak jo vie pojaa, te je poeo jo deset puta glasnije nego dotle da se
prenemae zbog svojih ljutih rana; a kad je opazio jednog gospodina u belom prsniku kako prelazi
preko dvorita, stao je da narie glasnije nego ikad, smatrajui sasvim pravilno da e biti veoma
probitano ako privue panju i pobudi gnev reenog gospodina.
Panja pomenutog dentlmena bila je vrlo brzo privuena; jer nije koraknuo ni tri koraka kad se
ljutito okrenuo i upitao zato to tene toliko urlie i zato ga gospodin Bambl ne poasti neim zbog
ega e znati zato urlie.
Jadni deko je pitomac dobrotvornog drutva, gospodine, odgovori gospodin Bambl i
umalo to nije poginuo... samo to nije poginuo, gospodine, od ruke maloga Tvista.
Tako mi Jupitera! uzviknu gospodin u belome prsniku, zastavi naglo. Znao sam ja to!
Imao sam neko udno predoseanje jo od prvoga trenutka da e taj drski mali divljak zavriti na
vealima!
Isto je tako, gospodine, pokuao da ubije i sluavku ree gospodin Bambl, bled kao krpa.
I svoju gazdaricu ubaci gospodin Klejpol.
I svoga gazdu, isto tako, ini mi se da si kazao, Noje? dodade gospodin Bambl.
Ne! On nije kod kue, inae bi i njega ubio odgovori Noje. Rekao je da i njega hoe da

ubije.
Aha! Rekao je da i njega hoe da ubije, je li tako, mladiu? upita gospodin u belome
prsniku.
Jeste, gospodine, odgovori Noje. I molim, gospodine, gazdarica je molila ako gospodin
Bambl moe da nae vremena da doe tamo to pre i da ga izdeveta poto gazda nije kod kue.
Svakako, mladiu, svakako, ree gospodin u belom prsniku smeei se blagonaklono i
tapui Noja po glavi koja je bila oko tri palca iznad njegove. Ti si dobar deko vrlo dobar
deko. Evo ti jedan peni, nek ti se nae. Bambl, skoite odmah do Soberijevih i ponesite tap i
uinite sve to moete. I nemojte ga tedeti, Bambl.
Ne brinite, gospodine, odgovori optinski sirotinjski staralac, udeavajui uvoenu ibu
koja je bila obavijena oko njegovog tapa i sluila bievanju koje se vrilo u ime optine.
Recite i Soberiju da ga ne tedi. Oni s njim nee nikad nita postii bez batina i amara
ree gospodin u belome prsniku.
Budite bez brige, gospodine, odgovori sirotinjski staralac. I poto su trorogi eir i tap u
tome trenutku bili nameteni na zadovoljstvo njihovoga vlasnika, gospodin Bambl i Noje Klejpol
krenue brzinom u pravcu pogrebnog zavoda.
Tamo se stanje stvari nije bilo ni ukoliko poboljalo. Soberi se jo nije bio vratio, a Oliver je i
dalje, s nesmanjenom snagom udarao nogama u podrumska vrata. Izvetaj o njegovom besu, kako su
ga podnele gospoa Soberi i arlota, bio je tako straan da je gospodin Bambl smatrao za pametno
da povede pregovore pre nego to otvori vrata. S tom namerom on u znak uvoda lupi nogom spolja u
vrata; a zatim priljubivi usta na kljuaonicu, progovori dubokim i sveanim glasom:
Olivere!
Hajde, otvarajte ta vrata! odgovori Oliver iznutra.
Poznaje li ti ovaj glas, Olivere? upita gospodin Bambl.
Poznajem, odgovori Oliver.
Zar ga se ne boji, mladiu? upita gospodin Bambl.
Ne! odgovori neustraivo Oliver.
Odgovor tako razliit od onoga koji je oekivao da izvue, i koji je navikao da dobije, nije malo
zaprepastio gospodina Bambla. Odmakao se od kljuaonice, ispravio se u svoj svojoj veliini i, u
nemom uenju, redom je preao pogledom preko sve tri linosti koje su prisustvovale tome prizoru.
Oh, znate, gospodine Bambl, on mora biti da je poludeo ree gospoa Soberi. Nijedan
deko koji ima iole razuma ne bi se usudio da s vama tako razgovara.
Nije to ludilo, gospoo, odgovori gospodin Bambl posle nekoliko trenutaka dubokog
razmiljanja. To je hrana.
ta? uzviknu gospoa Soberi.
Hrana, gospoo, hrana odgovori Bambl strogim glasom. Vi ste ga preterano hranili,
gospoo. Probudili ste u njemu ponos i dostojanstvo, gospoo, koji ne prilie osobi njegovog
drutvenog poloaja, kao to e vam to rei i sami odbornici, gospoo Soberi, koji poznaju ivot. ta
e sirotinji ponos i dostojanstvo? Njima je sasvim dovoljno ako ih pustimo da ive. Da ste to derite
drali na ovsenoj kai, gospoo, do ovoga nikad ne bi dolo.
Oh, boe, boe moj! uzviknu gospoa Soberi diui tronuto oi put kuhinjske tavanice
eto ta znai biti velikoduan!

Velikounost gospoe Soberi prema Oliveru sastojala se u tome to mu je u izobilju davala sve
ostatke i otpatke od jela koje niko vie nije hteo; i tako je bilo veoma mnogo skromnosti i
samopregora u njenom dobrovoljnom potinjavanju tekoj optubi gospodina Bambla; u odnosu na
koju je, moramo rei istini za ljubav, bila potpuno nevina: milju, reju i delom.
Ah! ree gospodin Bambl kad je ta gospoa ponovo spustila oi zemlji jedino to se sad
moe uiniti, ukoliko bar ja znam, to je ostaviti ga dan-dva u podrumu dok malo ne izglani; a onda
ga pustiti i drati ga na ovsenoj kai za sve vreme egrtovanja. On potie iz opasne porodice.
Goropadne prirode, gospoo Soberi! I bolniarka i lekar tvrde da mu je mati stigla ovamo uprkos
tekoama i mukama od kojih bi svaka druga ena odavno ispustila duu.
Kad je gospodin Bambl doao do toga mesta sa svojom besedom, Oliver, razaznavi dovoljno
jasno da je ponovo pomenuto ime njegove majke, ponovo poe da udara nogama tako besno da je
svaki drugi zvuk zagluio. U tom trenutku naie i Soberi. Poto mu je isprian Oliverov napad, s
onakvim preterivanjem koje su gospoe smatrale najpogodnijim da izazovu njegov gnev, on za tren
oka otkljua vrata od podruma i izvue napolje svoga buntovnika egrta zgrabivi ga za vrat.
Oliverovo odelo bilo je sve iscepano od batina koje je dobio; lice mu je bilo puno modrica i
izgrebano, a kosa razbaruena po elu. Ljutina ga, meutim, jo nije bila prola; i kad je izvaen iz
svoje tamnice, streljao je oima Noja i nije bio nimalo zaplaen.
A, tako ti zna, je li? ree Soberi i udari Olivera akom po licu.
Vreao mi je majku odgovori Oliver.
Pa ta ako i jeste, ti gade jedan mali i nezahvalni? ree gospoa Soberi. Ona je to
zasluila, i jo gore.
Nije ree Oliver.
Jeste, ree gospoa Soberi.
To je la! ree Oliver.
Gospoa Soberi brinu u pla i prosu bujicu suza.
Ta bujica suza nije gospodinu Soberiju ostavljala vie nikakvu mogunost izbora. Da je ma i
jedan trenutak oklevao da najstroe kazni Olivera svakome iole iskusnom itaocu bi moralo biti jasno
kao dan da bi on, u skladu sa svim ustanovljenim pravilima po kojima se upravljaju brane prepirke,
onda bio neovek, nikakav mu, bednik, stvorenje bez iega ljudskog u sebi, i da bi zasluivao jo
svakojake druge nazive kojih ima isuvie mnogo da bi se dali nabrojati u okviru ove glave. Da
budemo pravini prema njemu, moramo mu priznati da je bio, u granicama svojih moi a one nisu
bile osobito velike prijateljski raspoloen prema deaku; moda zato to je u tome nalazio svoju
korist; a moda i zato to ga je njegova ena mrzela. U svakom sluaju protiv bujice suza nije mogao
nita, te ga je odmah tako izudarao da je to zadovoljilo ak i samu gospou Soberi i uinilo skoro
izlinom naknadnu upotrebu optinskog tapa od strane gospodina Bambla. Za ostatak dana Oliver je
zatvoren u zadnju kuhinju u drutvu s esmom i komadom suvog hleba; a uvee gospoa Soberi, poto
je pred vratima uinila razne opaske koje ni u kome sluaju nisu bile laskave po uspomenu njegove
majke, zaviri u odaju i naredi mu, usred podsmeha i peckanja od strane Noja i arlote, da ode gore i
legne u svoju alosnu postelju.
Tek kad je ostao sam okruen mirom i tiinom sumorne radionice pogrebnog zavoda Oliver je dao
izliva oseanjima za koja se moe pretpostaviti da su nastala u dui jednog deteta posle svega onoga
to je pretrpelo u toku toga dana. Snosio je njihove uvrede s prezrenjem u oima; podnosio je njihove
udarce i da nije ni glasa pustio, jer je osetio kako mu se u grudima budi ponos koji mu ne doputa da

zaplae makar ga i iva pekli. Ali sad, kad nije bilo nikoga da ga vidi ili uje, pao je na kolena; i
pokrivi lice rukama prolio je suze suze koje je bog poslao za utehu ljudima kakve je malo tako
mladih bia ikad prolilo pred njegovim licem!
Oliver je dugo vremena ostao nepomino u tome poloaju. Svea je bila skoro dogorela kad se
podigao s poda. Poto se oprezno obazreo oko sebe i paljivo oslunuo, polako je skinuo rezu s vrata
i pogledao napolje.
Bila je hladna, mrana no. Detinjim oima su zvezde izgledale dalje od zemlje nego to je to
ikad ranije zapazio; vetra nije bilo, a tamne senke koje je drvee irilo po zemlji podseale su zbog
te tiine i nepokretnosti na groblje i na smrt. Neujno je ponovo zatvorio vrata. Poto je pri
poslednjim zracima svea zavezao u maramu ono malo rublja to je imao, seo je na klupu da saeka
jutro.
Kad su prvi zraci svetlosti prodrli kroz pukotine na kapcima, Oliver je ustao i ponovo otvorio
vrata. Bojaljivo je pogledao unaokolo jedan trenutak je oklevao zatvorio je vrata za sobom i
naao se na ulici.
Pogledao je levo, pogledao je desno, ne znajui na koju stranu da bei. Setio se da je video
teretna kola kako izlaze iz grada muno se penjui uz breg. Krenuo je istim putem; i doavi do jedne
staze koja je vodila preko polja, i za koju je znao da malo dalje izbija na drum, udario je njome i
brzim korakom nastavio put.
Oliver se vrlo dobro seao da je istom tom stazom kaskao pored gospodina Bambla kad ga je on
prvi put doveo sa imanja u sirotinjski dom. Put kojim je trebalo da poe vodio je pravo pored
poznate mu kue. Srce je poelo bre da mu kuca kad se toga setio; i ve je upola odluio da se vrati.
Bio je meutim prevalio dobar deo puta i izgubio bi mnogo vremena ako bi se vraao. Sem toga, bilo
je tako rano da je postojalo vrlo malo bojazni da e ga neko videti, te je nastavio put.
Stigao je do kue na imanju. Nije bilo nimalo verovatno da su njeni stanovnici ve ustali u to rano
doba. Oliver zastade i zaviri u vrt. Neko dete je plevilo malu aleju; kad je on zastao, ono podie
svoje bledo lice i Oliver poznae u njemu jednog od svojih ranijih drugova. Oliver se obradovao to
ga je video pre svoga odlaska u svet, jer i pored toga to je bio mlai od njega, bio mu je prijatelj i
drug u igri. Mnogo i mnogo puta zajedno su bivali tueni, osuivani na gladovanje i zatvarani.
Pst Dik! ree Oliver kad je deak pritrao kapiji i proturio mravu ruku kroz ogradu da se s
njim pozdravi Je li ko ustao?
Niko sem mene odgovori dete.
Ne sme rei da si me video, Dik, ree Oliver. Ja sam pobegao. Tukli su me i
zlostavljali, Dik; i ja sam poao da traim sreu, nekuda daleko odavde. Ni sam ne znam kud. Kako si
bled!
uo sam kad im je lekar rekao da u da umrem odgovori dete osmehnuvi se usiljeno.
Vrlo mi je milo to te vidim, dragi drue; ali ne zaustavljaj se, ne zaustavljaj se!
Ne, ne, moram, hou s tobom da se pozdravim odgovori Oliver. Opet u te videti, Dik.
Siguran sam da u te videti! I ti e onda biti zdrav i srean!
Nadam se da hou odgovori dete. Ali tek kad umrem, a ne pre toga. Siguran sam da
lekar mora imati pravo, Olivere, jer tako esto sanjam o nebu i o anelima i dobrim licima koja nikad
ne vidim kad sam budan. Poljubi me ree dete uspuzavi se uz vratanca na kapiji i obavivi svoje
ruice Oliveru oko vrata. Zbogom, drue moj dragi! Neka ti bog bude u pomoi!
Taj blagoslov je poticao sa usana jednog malog deteta, ali je to bio prvi blagoslov koji je ikad

prizvan na Oliverovu glavu; i kroza sve borbe, i patnje, i nevolje, i promene kroz koje je prolazio u
svome poznijem ivotu on taj blagoslov nikad nije zaboravio.

GLAVA VIII
Oliver ide u London. Na putu sree jednog neobinog mladog dentlmena.
Oliver je stigao do prelaza na ogradi kojim se staza zavravala i ponovo je izbio na glavni drum.
Bilo je osam sati. I mada je ve bio skoro pet milja daleko od grada, na zavijucima je trao i krio se
iza vrzina sve do podne bojei se da ga ne gone i ne uhvate. Onda je seo pored jednog stuba koji je
oznaavao milje i poeo da razmilja, prvi put, kuda e i na koju stranu.
Na stubu kraj kojeg je sedeo bilo je krupnim slovima ispisano da odatle do Londona ima ravno
sedamdeset milja. To ime probudilo je u deakovoj dui itav niz novih misli. London! taj veliki i
ogromni grad! niko ni gospodin Bambl nikad nee uspeti da ga tamo pronae! Isto tako
esto je sluao starce u sirotinjskom domu kako govore da nijedan sposoban mladi u Londonu ne
umire od gladi i da u tome prostranom gradu ima toliko mogunosti za ivot o kojima ljudi sa sela i
ne sanjaju. To je bilo mesto kao stvoreno za dete bez kue i kuita koje je osueno da umre na ulici
ako mu niko ne pritekne u pomo. Dok su mu te misli prolazile kroz glavu, on skoi na noge i ponovo
nastavi put.
Razdaljinu izmeu sebe i Londona smanjio je jo za pune etiri milje, kad se setio koliko jo ima
da pree i ta sve jo ima da podnese dok stigne do svoga cilja. Kad mu se ta misao nametnula, malo
je usporio korak i poeo da razmilja na koji nain stii onamo kuda je poao. Imao je u zaveljaju
koru hleba, koulju od grube tkanine i dva para arapa. Imao je u depu i jedan peni dobio ga je na
dar od Soberija posle nekog pogreba na kome se osobito dobro pokazao. ista koulja je,
razmiljao je Oliver, vrlo, vrlo korisna stvar! isto tako i dva para zakrpljenih arapa; pa ni jedan
peni nije stvar za bacanje; ali sve je to od slabe pomoi kad treba prepeaiti ezdeset i etiri milje
po zimskom vremenu. Oliverova razmiljanja meutim, kao i razmiljanja najveeg broja drugih
ljudi, iako izvanredno pravilna i otroumna kad je trebalo otkriti tekoe, bila su potpuno nemona
kad je trebalo predloiti neki izvodljiv nain da se te tekoe savladaju; i tako, poto je dugo i uzalud
lupao glavu, on prebaci zaveljaj na drugo rame i s naporom nastavi hod.
Oliver je toga dana prepeaio dvadeset milja, i za sve to vreme nije nita okusio osim one kore
suvog hleba i nekoliko gutljaja vode koje je izmolio na vratima seoskih kua pored druma. Kad je
pala no, skrenuo je u neku livadu, i poto se uvukao pod jedan stog sena, odluio je da tu prelei dok
ne svane. U poetku ga je bilo strah, jer je vetar tuno zavijao preko pustih polja; a bilo mu je i
hladno i bio je gladan i oseao se usamljeniji nego ikad dotle. Kako je bio veoma umoran od hoda,
meutim, ubrzo je zaspao i zaboravio svoje muke.
Kad se sutradan ujutru probudio, bio je sav prozebao i ukoen i tako gladan da je u prvom selu
kroz koje je proao morao da promeni onaj peni za jedan hlepi. Nije bio preao vie od dvanaest
milja kad se no ponovo spustila. Stopala su mu bila ranjava a noge tako slabe da su klecale pod
njim. Druga no provedena pod vedrim nebom i u hladnom i vlanom vazduhu jo vie ga je iscrpla;
kad je idueg jutra nastavio put, jedva se vukao.
Saekao je u podnoju jednog strmog brega da stignu potanska kola i onda je od putnika koji su
sedeli sa spoljanje strane zatraio milostinju; no malo njih je uopte obratilo panju na njega, a neki
su mu kazali da prieka dok stignu navrh brega i da im onda pokae koliko moe da tri za pola
penija. Jadni Oliver je pokuao da neko vreme odri korak s kolima, ali to nije mogao dugo da izdri
zbog umora i izranjavljenih stopala. Kada su putnici to videli, vratili su svoje pola penija u depove
izjavljujui da je on jedan mali lenjivac koji ne zasluuje nikakvu panju; a velika kola su s lupom i

treskom otila dalje ostavljajui za sobom samo oblak praine.

U nekim selima bile su istaknute velike obojene table kojima se upozoravaju sva lica koja prose u
ataru sela da e biti uhapena. Olivera je to veoma uplailo i on je gledao da se to pre udalji iz tih
sela. U drugim selima zaustavljao se oko mehanskih dvorita i alosno gledao u svakog ko proe,
pokuaj koji se po pravilu zavrava time to bi gazdarica gostionice naredila kome od konjuara koji
se tua vrzmali da otera toga nepoznatog deaka koji je sigurno doao da neto ukrade. Kad bi
zatraio milostinju u nekoj seoskoj kui, od deset sluajeva na devet bi mu zapretili da e pustiti psa
na njega; a kad bi pomolio nos u neku radnju, pomenuli bi mu optinskog sirotinjskog staraoca od
ega bi Oliveru srce silazilo u pete, a on od straha gutao pljuvaku, jedinu stvar koju je satima imao u
ustima.
I zaista, da nije bilo nekog dobrodunog putara i jedne milosrdne stare gospoe, Oliverove muke
bi bile prekraene na onaj isti nain na koji je uinjen i kraj mukama njegove majke; drugim reima,
on bi nesumnjivo zavrio svoj ivot nasred kraljevskog druma. Ali putar mu je dao hleba i sira; a
stara gospoa, iji je unuk pretrpeo brodolom i lutao bez igde iega negde u dalekom svetu, saalila
se na jadno siroe i dala mu je ono to je mogla a i vie uz tako blage i tople rei i uz takve
suze izazvane saaljenjem i saoseanjem da su se one dublje utisnule u Oliverovu duu nego sve
patnje koje je ikad podneo.
Rano u zoru, sedmoga dana otkako je napustio svoje mesto roenja, Oliver je polako dohramao
do gradia Barnet. Kapci na prozorima bili su sputeni; na ulicama jo nije bilo ive due. Sunce se
raalo u svoj svojoj blistavoj lepoti; ali njegova svetlost je sluila jedino tome da osvetli deaku
njegovu usamljenost i njegovu bedu, kad je krvavih nogu i pokriven prainom seo na stepenik pred
jednim duanom.
Kapci su se otvarali jedan za drugim; zavese na prozorima se dizale i svet je poeo da prolazi
tamo-amo. Poneko bi zastao da za trenutak-dva pogleda Olivera ili bi samo u prolazu okrenuo glavu u
njegovom pravcu i urno nastavio put; ali mu niko nije pritekao u pomo niti je sebi zadavao truda da
ga upita otkuda on tu i ta radi. Nije se usuivao da prosi. I tako je sedeo.
Snudeno je ostao na stepeniku neko vreme, divio se mnogobrojnim radnjama (svaka druga kua u
Bametu bila je krma, velika ili mala), ravnoduno posmatrao potanska kola koja su prolazila pokraj
njega i razmiljao kako je to udno to ona sasvim lako i za nekoliko asova prelaze put za koji je
njemu bila potrebna itava nedelja dana hrabrosti i odlunosti koje su daleko prevazilazile njegove
godine, kad se tre opazivi kako se neki deko, koji je pre nekoliko trenutaka nemarno proao pored
njega, ponovo vratio i da ga sad sa suprotne strane ulice vrlo paljivo ispituje. Tome isprva nije
pridavao mnogo znaaja; ali deak ga je netremice i tako uporno posmatrao da je Oliver podigao
glavu i poeo i on sa svoje strane njega da meri. Videvi to, deak pree ulicu i priavi sasvim blizu
Oliveru ree:
Zdravo, drugar! ta ima?
Deak koji je tako oslovio naeg malog putnika bio je otprilike njegovih godina; ali je
istovremeno bio i jedno od najneobinijih stvorenja koje je Oliver video u svom ivotu. Imao je
prast nos, nisko elo i sasvim prostako lice; i bio je prljav mladi kako se samo zamisliti moe, ali
se ponaao i drao kao odrastao ovek. Za svoje godine bio je maloga rasta; imao je prilino krive
noge i sitne, pronicljive, neprijatne oi. eir mu je tako labavo bio zabaen na zatiljak da je pretio
svakog asa da e pasti i to bi mu se svakako veoma esto i deavalo da ga njegov sopstvenik nije
s vremena na vreme vetim trzajem glave ponovo vraao na njegovo staro mesto. Na sebi je imao
kaput odraslog oveka koji mu je dopirao skoro do pete. Rukave je bio posuvratio do lakata kako bi

od njih oslobodio ruke, oigledno s krajnjom namerom da ih zavue u depove svojih somotskih
akira, s obzirom na to to ih je tamo i drao. Sa svojim bliherovskim plitkim izmama bio je, sve u
svemu, vaan i razmetljiv mlad dentlmen, kakav to samo moe da bude mladi njegova stasa i visok
etiri stope i est palaca ili neto manje od toga.
Zdravo, drugar! ta ima? oslovi udni mladi dentlmen Olivera.

Veoma sam gladan i umoran odgovori Oliver sa suzama u oima. Dugo sam putovao.
Ve sedam dana kako peaim.
ipi ve sedam dana! ree mladi dentlmen. Da, da, vidim. Zadao ti je vatru kljun, a?
Ali, dodade opaziv iznenaenje na Oliverovom licu ini mi se da ti ne zna ta je to kljun,
atrove moj dragi.
Oliver smerno odgovori da je uvek sluao kako se tim izrazom oznaavaju ptija usta.
Oiju mi, pravi si utokljunac! uzviknu mladi dentlmen. Kljun, to ti je sudija, zna; a
kad ti on zada vatru, onda ne ide pravo nego se stalno penje i nikad vie ne silazi dole. Jesi li
nekad bio u vodenici?
U kakvoj vodenici! Eto tako, u vodenici u vodenici od kamena koja melje bez vode i u
kojoj je uvek bolje kad ima malo sveta nego kad ima mnogo. Nego hajde ree mladi dentlmen
treba neto da klopne i klopnue. Ja istina tanko pevam imam samo jedan iling i neto sitnine;
ali dok ima, ja astim.Dii se! Tako! Napred! Morice!Poto je pomogao Oliveru da ustane, mladi
dentlmen ga uvede u jednu oblinju radnju gde je kupio dosta unke i jedan hleb od kilograma, ili
kako se on izrazi panju od etiri kinte; da se unka ne uprlja i da je sauva od praine, veto se
dosetio i izdubio rupu u hlebu izvadivi jedan deo sredine iz njega i u tu upljinu je stavio unku.
Metnuvi hleb pod pazuho, mladi dentlmen je uao u jednu malu krmu i poveo Olivera u njeno
zadnje odeljenje. Tu je po nalogu tajanstvenog mladia donet vr piva; i Oliver se na poziv svoga
novog prijatelja svojski naklopio na jelo, dok ga je neobini deak s vremena na vreme paljivo
posmatrao.

 Ide u London? upita neobini deak kad je Oliver najzad zavrio.

Da.
Ima li stana?
Ne.
Novaca?
Ne.
Neobini deak poe da zvidue i zavue ruke u depove koliko su mu god to doputali dugaki
rukavi od kaputa.
Stanuje li ti u Londonu? upita Oliver.
Jeste. Stanujem, kad sam kod kue odgovori deak. Tebi bi, mislim, trebalo neko
prenoite za veeras, Ji' li tako?
Trebalo bi mi, zaista, odgovori Oliver. Nisam spavao pod krovom otkako sam poao iz
moga kraja.
to se toga tie, ne beri brige ree mladi dentlmen. Ja se veeras moram vratiti u
London; a poznajem jednog dobrog starog gospodina koji tamo ivi i koji e ti dati prenoite
zabadava i bez ikakve naknade to jest ako te preporui neko od njegovih poznanika. A da li mene
poznaje? O, ne! Ni najmanje! Nikad me nije ni video niti uo za mene! Naravno da nije! Mladi
dentlmen se osmehnu kao da je time eleo da pokae kako je ovo poslednje reeno u ali; i dok je to
govorio, ispio je ostatak piva.
Ova neoekivana ponuda o prenoitu bila je isuvie primamljiva da bi bila odbijena; osobito s
obzirom na okolnost to je odmah za njom dolo uveravanje da e pomenuti stari gospodin
nesumnjivo i u najkraem roku nai Oliveru lepo mesto. To je dovelo do jo prijateljskijeg i
poverljivijeg razgovora tokom kojeg je Oliver razabrao da se njegov prijatelj zove Dek Dokinz i da
je osobiti ljubimac i tienik napred pomenutog postarijeg gospodina.
Iz spoljanosti gospodina Dokinza nije se mogao izvesti osobito povoljan zakljuak o
ugodnostima kojima je njegov zatitnik obasipao linosti koje je uzimao pod svoje okrilje, ali kako je
u govoru bio prilino vetrenjast i nesreen i kako je sem toga priznao da je meu svojim bliim
prijateljima bolje poznat pod nadimkom Vrdalama Prepredenjakovi, Oliver je zakljuio da su na
njega, kao na razuzdanog i nemirnog deaka, moralne pouke njegovog dobrotvora morale ostati bez
uticaja. Pod tim utiskom odluio je u sebi da to je mogue pre zaslui dobro miljenje starog
gospodina; i, ako ustanovi da je Vrdalama nepopraviv, kao to se to njemu uveliko inilo, da se lii
asti daljeg drugovanja s njim.
Kako Dek Dokinz nije bio za to da uu u London pre no to padne mrak, bilo je skoro sedam sati
kad su stigli do Ajzlingtona. Posle su poli cestom svetog Jovana, spustili se ulicom koja se
zavravala kod pozorita Sadler-Vels, nastavili kroz Eksmaut-strit i Kopis-po; zatim udarili preko
male istine pored sirotinjskog doma, preli preko uvenog zemljita koje se nekad zvalo Hokli-in-dHol i uli u Litl-Safron-Hil, a njime u Safron-Hild-Grejt, kojim je Vrdalama odmicao brzim koracima
pozivajui Olivera da ide u stopu za njim.
I pored toga to je Oliverova panja bila prilino zauzeta staranjem da ne izgubi iz vida svog
vou, nije se mogao uzdrati a da s vremena na vreme ne baci poneki brz pogled na obe strane puta
kojim je prolazio. Prljavije i bednije mesto u svom ivotu nije video. Ulica je bila veoma tesna i
blatnjava a vazduh pun smrada. Veliki broj radnjica bio je na svakom koraku; ali jedina roba u njima
izgleda da su bile gomile deurlije koja se, ak i u to pozno doba, vrzmala oko vrata ili je njihova

vriska dopirala iznutra. Jedina mesta koja su cvetala usred te opte bede bile su izgleda krme; a u
njima su se Irci najgore vrste buno svaali i kavili. Dvorita i pokriveni prolazi koji su se ovdeonde odvajali od glavne ulice otkrivali su gomilice kua pred kojima su se pijani ljudi i ene
bukvalno valjali po kaljuzi; a iz mnogih kapija su oprezno izlazili visoki ljudi mranog izgleda,
spremni po svemu sudei na poduhvate koji nisu bili ni dobronamerni ni bezazleni.
Oliver je upravo razmiljao ne bi li bolje bilo da pobegne kad stigoe do podnoja brega. Njegov
voa, uhvativi ga za miicu, gurnu vrata na jednoj kui u blizini Fild-Lena i, poto je uvukao Olivera
u hodnik, zatvori vrata za njim.
Ko je to! povika jedan glas odozdo, odgovarajui na Vrdalamin zviduk.
Plamen i slama! glasio je odgovor.
To izgleda da je bila lozinka ili znak da je sve u redu; jer svetlost slabe svee zatreperi na zidu u
dnu hodnika i na mestu gde je nekad bila ograda od starih kuhinjskih stepenica pomoli se lice jednog
oveka.
Vas ste dvojica ree ovek izmiui sveu u stranu i zaklanjajui oi rukom. Ko je taj
drugi?
Jedan novi drugar odgovori Dek Dokinz gurajui Olivera ispred sebe.
Odakle dolazi?
Iz zemlje utokljunaca. Je li Fejgin gore?
Jeste, sortira marame. Penjite se! Svea se povue i lice ieze. Pipajui jednom rukom
svoj put po tami, dok se drugom grevito drao za svog pratioca, Oliver se peo veoma teko uz
mrane i polomljene stepenice; njegov voa je meutim po njima iao lako i hitro, iz ega se videlo
da ih dobro poznaje. Otvorio je vrata jedne zaklonjene odaje i uvukao Olivera za sobom.
Zidovi i tavanica te sobe bili su potpuno crni od starosti i prljavtine. Pored vatre je bio sto od
amovine: na njemu je bila svea pobodena u grli od pivske boce, dva ili tri kalajna lonca, jedan
hleb s maslacem i tanjir. U plitkom kotliu koji je visio nad vatrom prilo se nekoliko kobasica a nad
kotliem je stajao, drei u ruci viljuku za prenje hleba, neki veoma stari, zborani Jevrejin, ije je
gadno i odvratno lice bilo zaraslo u veliku upavu riu bradu. Bio je odeven u izmaenu sobnu
pamunu haljinu iz koje mu se video razgolieni vrat; izgledalo je da svoju panju deli izmeu kotlia
i konopca za suenje rublja na kome je visio veliki broj svilenih depnih maramica. Nekoliko grubih
leaja nainjenih od starih vrea bilo je na pou jedan pored drugog. Oko stola je sedelo etvoropetoro deaka, nijedan stariji od Vrdalame, i oni su puili na dugake zemljane lule i pili rakiju s
izrazom odraslih ljudi. Svi su se okupili oko svoga druga, dok je on progovorio nekoliko rei na uvo
Jevrejinu, a zatim su se okrenuli i poeli se smejati Oliveru u lice. Isto je to uinio i Jevrejin, drei
veliku viljuku u ruci.
To je on, Fejgine, ree Dek Dokinz moj prijatelj Oliver Tvist.
Jevrejin se osmehnu i iskezi zube i, poklonivi se duboko Oliveru, stee mu ruku i izjavi kako se
nada da e imati ast da ga blie upozna. Posle toga su ga opkolila mlada gospoda s lulama i snano
se rukovali s njim tresui mu obe ruke osobito onu u kojoj je drao svoj mali zaveljaj. Jednom od
mlade gospode bilo je veoma stalo da mu smakne kapu s glave; a drugi je bio tako ljubazan da mu
zavue ruke u depove, kako, s obzirom to je veoma umoran, sebi ne bi morao zadavati truda da ih
sam prazni kad bude poao na spavanje. S tim utivostima bi se verovatno otilo jo mnogo dalje da
velika viljuka u Jevrejinovoj ruci nije poela svojski da skae po glavama i ramenima te
predusretljive omladine.

 Veoma se radujem to smo te upoznali, Olivere, veoma ree Jevrejin. Vrdalama,

skini s vatre te kobasice i privuci jedno burence blie vatri za Olivera. A, ti si se zagledao u
maramice je li, sinko! Ima ih puno, zar ne? Upravo smo ih pripremili za pranje; to je sve, Olivere;
to je sve. Ha! ha! ha!
Poslednji deo ove besede pozdravljen je burnim klicanjem od strane svih nadobudnih uenika
aljivog starog gospodina. I usred te buke prelo se na veeru.
Oliver je pojeo svoj deo i Jevrejin mu je onda nasuo u au toploga dina i vode rekavi mu da to
mora da ispije odjednom, poto je aa potrebna jo jednom gospodinu. Oliver uini kako je od njega
traeno. Odmah posle toga je osetio kako ga polako sputaju na jednu od onih vrea; i onda utonu u
dubok san.

GLAVA IX
Sadri dalje pojedinosti o ljubaznom starom gospodinu i o njegovim nadobudnim pitomcima.
Idueg jutra bilo je ve dockan kad se Oliver probudio iz zdravog, dubokog sna. U sobi nije bilo
nikoga sem starog Jevrejina koji je u loncu kuvao kafu za doruak, meajui je gvozdenom kaikom, i
tiho zvidukao u sebi. Svaki as je zastajao da oslune kad bi se dole zauo i najmanji um; i kad bi
se uverio da nema niega, ponovo je nastavljao kao i dotle da zvidue i da mea kafu.
Iako Oliver nije vie spavao, on jo nije bio potpuno budan. Postoji jedno stanje sanjivosti,
izmeu sna i bdenja, kad ovek poluotvorenih oiju i polusvestan svega to se oko njega dogaa u pet
minuta ima vie snova nego to bi ih imao tokom pet noi kad spava vrsto sklopljenih oiju i
potpuno obamrlih ula. U takvim trenucima smrtni ovek je dovoljno svestan onoga to se zbiva u
njegovom duhu da bi stvorio neku neodreenu predstavu o njegovim monim snagama kad se
osloboen telesnih stega vine sa zemlje prezirui prostor i vreme.
Oliver je bio upravo u takvome stanju. Gledao je Jevrejina kroz poluotvorene oi; sluao je
njegovo tiho zvidukanje i raspoznavao je um kaike koja se tare o zidove lonca; pa ipak je ta ista
svest, u tome istom trenutku, bila ivo zauzeta razmiljanjem o skoro svim linostima, koje je ikad
srela u ivotu.
Kad je kafa bila skuvana, Jevrejin skide lonac s vatre i stavi ga na plou pored ognjita. Poto je
zatim postojao u neodlunom stavu nekoliko minuta, kao da ne zna ta e, okrenu se i pogleda Olivera
i pozva ga po imenu. Oliver se nije odazivao i izgledao je po svemu sudei da vrsto spava.
Poto se uto uverio, Jevrejin polako prie vratima i stavi rezu na njih. Onda izvue, kako se
Oliveru uinilo, iz nekog skrovita u podu jednu omanju kutijicu i paljivo je stavi na sto. Oi su mu
se zasijale kad je podigao poklopac i pogledao unutra. Poto je privukao stolu neku staru stolicu, seo
je na nju i izvadio iz kutije divan zlatan sat koji je sav blistao od dragog kamenja.
Eh, eh! ree Jevrejin sleui ramenima i iskezivi lice u gnusan osmejak. Veliki su
avoli! Veliki avoli! Istrajali su do kraja! Nisu kazali matorome gde su se krili. Niti su odali starog
Fejgina. A ta bi im to i vredelo? Ne bi im skinuo omu s vrata niti bi im odloio veanje i za jedan
minut. Ne, ne, ne! Sila momci! Sila momci!
Mrmljajui te i druge misli sline prirode Jevrejin vrati sat na njegovo mesto. Iz iste kutije je
izvukao najmanje jo est satova jedan za drugim i posmatrao ih s istim uivanjem; a i da ne
govorimo o prstenju, iglama, grivnama i drugom nakitu od tako skupocenog materijala i tako
izvanredne izrade da mu Oliver ni imena nije znao.
Poto je te dragulje vratio u kutiju, Jevrejin izvadi iz nje jo jedan tako mali da ga je stavio
nasred dlana. Na njemu je izgleda bio neki veoma sitan natpis, jer ga je Jevrejin poloio na sto i,
zaklonivi ga rukom, dugo ga i veoma paljivo posmatrao. Najzad ga spusti kao da je izgubio nadu u
uspeh i izvalivi se u stolicu promrmlja:
Divota je to smrtna kazna! Mrtva usta ne govore; pokojnici nikad ne iznose na svetlost
nezgodne stvari. to se posla tie, to je odlino! Petorica na istom konopcu, i nijedan nije ostao da
ucenjuje ili da izda!
Dok je Jevrejin to govorio, njegove sjajne, crne oi koje su bezizrazno bludele u prazan prostor
ispod njega padoe na Oliverovo lice; deakove oi su gledale u njega s nemim uenjem; i mada se
sve zbilo samo u jednom magnovenju u najkraem vremenu koje se uopte moe zamisliti to je

bilo dovoljno da starac shvati da ga je Oliver posmatrao. S treskom je zalupio poklopac od kutije i,
dohvativi no za seenje hleba koji je stajao na stolu, besno skoi na noge. Cepteo je kao prut pri
svem tom; jer i pored straha koji ga je obuzeo Oliver je mogao da zapazi kako no podrhtava u
vazduhu.
ta je? ree Jevrejin. Zato me posmatra? to ne spava? ta si video? Govori, dete!
Brzo brzo ili e glavom platiti!
Nije mi se vie spavalo, gospodine, odgovori Oliver slabim glasom. Veoma mi je ao
ako sam vas uznemirio, gospodine.
Nisi se probudio pre jednog sata? upita Jevrejin besno streljajui oima deaka.
Ne! Ne, nisam! odgovori Oliver.
Sigurno nisi? povika Jevrejin streljajui ga jo benje oima nego dotle i zauzimajui
pretei stav.
Dajem vam re da nisam, gospodine, odgovori Oliver ivo. Nisam, gospodine, verujte.
Dobro, dobro, sinko! ree Jevrejin, naglo se vrativi svome starom nainu ponaanja i
poigravajui se malo noem pre no to ga je ostavio, kao da je time hteo da pokae kako ga je uzeo
samo ale radi. Pa naravno, sinko, znam ja to. Hteo sam samo da te uplaim. Ti si dobar deko,
Olivere! Jevrejin je trljao ruke smejui se prigueno, ali je pri svem tom uznemireno bacao
poglede na kutiju.
Je si li video koju od onih lepih stvari, sinko? upita Jevrejin posle kraeg utanja
stavljajui ruku na kutiju.
Jesam, gospodine, odgovori Oliver.
Ah! ree Jevrejin prebledevi. Te stvari one su moje, Olivere; moja sirotinja. To mi
je sve to imam za svoje stare dane. Ljudi me nazivaju tvrdicom, sinko. Samo tvrdicom i nita vie.
Oliver pomisli da stari gospodin zaista mora biti tvrdica kad i pored tolikih satova ivi u takvoj
prljavtini; ali, mislei da ga verovatno ljubav prema Vrdalami i ostalim deacima staje mnogo
novaca, samo je pogledao u Jevrejina s puno potovanja i upitao moe li da ustane.
Naravno, sinko, naravno, odovori stari gospodin. Ustani. Tamo u uglu iza vrata je krag
s vodom. Donesi ga ovamo, a ja u ti dati legen da se umije, sinko.
Oliver se die, pree preko sobe i sae se za trenutak da dohvati krag. Kad se okrenuo, kutije je
bilo nestalo.
Tek to se umio i sve raspremio i prosuo legen kroz prozor, postupajui po Jevrejinovim
uputstvima, kad naie Vrdalama u pratnji jednog veoma ivahnog i veselog mladia kojeg je Oliver
bio video prethodne veeri kako pui i koji mu je sad i zvanino predstavljen kao arli Bejts. Sva
etvorica su seli da dorukuju kafe i nekoliko toplih zemiaka i unke to je Vrdalama doneo kui
sakriveno pod eirom.
Dakle, ree Jevrejin gledajui u Olivera i obraajui se Vrdalami! nadam se da ste
jutros bili na poslu, deice?
Tvrd posao odgovori Vrdalama.
Kao kamen dodade arli Bejts.
Dobri ste vi momci, dobri ste vi momci! ree Jevrejin. ta si ti zaradio, Vrdalamo?
Samo dva novanika odgovori taj mladi dentlmen.

 Postavljen? upita Jevrejin s izrazom punim udnje.

Prilino odgovori Vrdalama vadei dva novanika, jedan zelen a drugi crven.
Nisu tako teki kao to bi mogli biti ree Jevrejin poto je paljivo zagledao njihovu
sarinu ali su sasvim novi i lepo ureeni. ist posao, zar ne, Olivere?
Zaista, vrlo ist posao, gospodine, ree Oliver, emu se gospodin arli Bejts grohotom
nasmejao na ogromno Oliverovo uenje, koji u svemu to se dogodilo nije video nita smeno.
A ta si ti, sinko, zaradio? upita Fejgin arli Bejtsa.
Maramice odgovori gospodin Bejts, i u istom trenutku izvadi etiri depne maramice.
Dobro, ree Jevrejin pregledajui ih paljivo vrlo su dobre, vrlo su dobre. Ipak, arli,
nisi dobro izrezao monograme; zbog toga e oni morati iglom da se paraju i mi emo nauiti Olivera
kako se to radi. Hoemo li, Olivere, ta veli? Ha! ha! ha!
Kako vi kaete, gospodine, ree Oliver.
Bi li ti voleo da naui da pravi ovako lepe maramice kao arli Bejts, je li, sinko? upita
Jevrejin.
Vrlo rado, gospodine, ako samo hoete da me nauite odgovori Oliver.
Gospar Bejts je u ovome odgovoru video neto tako izvanredno smeno i da je ponovo prsnuo u
smeh; i taj smeh, sukobivi se sa kafom koju je pio i koju je uputio pogrenim putem, umalo da ga nije
uguio.
Zelen je kao rani graak! ree arli kad se povratio i kao izvinjavajui se drutvu zbog
svog nepristojnog ponaanja.
Vrdalama ne ree nita, samo smae Oliveru kosu preko oiju i primeti kako e i on uskoro da se
snae; na to je stari gospodin, opazivi da je Oliver pocrveneo, promenio predmet razgovora upitavi
da li je jutros mnogo sveta prisustvovalo izvrenju smrtne kazne. Oliver se tome sve vie i vie
udio, jer je iz odgovora dvojice deaka jasno proisticalo da su oni obojica tamo bili, i on se
naravno pitao kako su uspeli da za tako kratko vreme obave tolike poslove.
Kad je doruak zavren i sto raspremljen, aljivi stari gospodin i dvojica deaka poeli su da
igraju jednu veoma zanimljivu i neobinu igru koja se izvodila na ovaj nain: aljivi stari gospodin bi
stavio burmuticu u jedan dep od svojih akira, lisnicu u drugi a sat u dep od prsnika, dok bi lanac
obavio oko vrata; pored toga, u koulju bi zadenuo lanu dijamantsku iglu, kaput bi zategao i vrsto
zakopao oko sebe, stavio jo kutiju od naoara i maramicu u depove i tako koraao gore-dole po
sobi sa tapom u ruci, podraavajui nain na koji stara gospoda etaju ulicama u svako doba dana. S
vremena na vreme je zastajao kod ognjita, a ponekad i kod vrata pravei se da je potpuno zanet
posmatranjem izloga po radnjama. U tim trenucima se neprestano obazirao oko sebe iz straha od
lopova i lupkao se naizmenino po svim depovima da se uveri nije li to izgubio, i sve je to izvodio
tako smenim i tako prirodnim pokretima da se Oliver smejao do suza. Za to vreme dva deaka su se
unjala oko njega i krila se tako veto od njegovih pogleda kad god bi se okrenuo, da je bilo
nemogue pratiti im pokrete. Najzad bi mu Vrdalama stao na nogu ili bi mu se sluajno sapleo o
cipelu, dok bi arli Bejts natrao na njega s lea, i u tome trenutku su mu s najneverovatnijom
brzinom i spretnou izvukli burmuticu, lisnicu, sat, depnu maramicu, skinuli lanac s vrata, izvadili
iglu iz koulje izvukli mu ak i kutiju od naoara. Ako bi stari gospodin osetio ruku u kom od
svojih depova, on bi viknuo u kome je depu ruka; i onda bi igra poinjala iznova.
Poto je ova igra bila odigrana mnogo puta, mladoj gospodi su dole u posetu dve gospoice;
jedna od njih se zvala Beti a druga Nensi. Imale su bujnu kosu, pozadi ne osobito uredno oeljanu, a

arape i cipele bile su im u prilino zaputenom stanju. Ne bi se moda moglo rei da su lepe; ali su
imale veoma rumene obraze i izgledale su snane i zdrave. S obzirom na to to su bile osobito
otvorenog i prijatnog ponaanja, Oliver je zakljuio da su veoma prijatne devojke. A one su to
nesumnjivo i bile.
Te goe su se zadrale dugo u poseti. Poto se jedna od gospoica poalila da joj je hladno u
dui, doneta je rakija i razgovor je uzeo veoma veseo i ivahan tok. Najzad arli Bejts izrazi
miljenje kako je vreme da malo protegnu papke. To, pomislio je Oliver, mora biti francuska re koja
znai izii u etnju, jer odmah posle toga Vrdalama, arli Bejts izrazi miljenje kako je vreme da
malo prohodno dobri stari Jevrejin ljubazno snabdeo novcem potrebnim za deparac.
Vidi, sinko, ree Fejgin. Lep je to ivot, zar nije? Sad su slobodni ceo dan.
Jesu li zavrili s poslom, gospodine? upita Oliver.
Jesu, odgovori Jevrejin sem ako sluajno ne nagaze na neki posao kad iziu; a ako ga
nagaze, nee ga ostaviti, sinko, budi u to siguran. Ugledaj se na njih, sinko. Ugledaj se na njih,
dodade lupkajui araem po ognjitu da bi dao vie snage svojim reima radi sve to ti oni kau i
sluaj ih u svemu osobito Vrdalamu, sinko. On e da postane veliki ovek, i od tebe e isto tako
da naini velikog oveka ako se bude ugledao na njega. Da mi maramica sluajno ne viri iz
depa, sinko? upita Jevrejin prekinuvi se naglo.
Jeste, viri vam, gospodine, ree Oliver.
Pokuaj da li moe da je izvadi a da to ne osetim, kao to si video njih da rade kad smo se
ono jutros igrali.
Oliver jednom rukom pridra dno depa, kao to je video da je postupio Vrdalama, a drugom lako
izvue maramicu.
Je li gotovo? uzviknu Jevrejin.
Evo je, gospodine, ree Oliver pokazujui maramicu u ruci.
Ti si bistar deko, sinko moj, ree veselo stari gospodin tapui s odobravanjem Olivera po
glavi. Spretnije mome nisam video u svome ivotu. Evo ti jedan iling za nagradu. Ako nastavi
tim putem, postae najvei ovek svoga vremena. A sad hodi ovamo da ti pokaem kako da skida
monograme s maramica.
Oliver se u udu pitao kakve veze moe imati igra vaenja maramica iz depa starog gospodina s
njegovim izgledima da postane veliki ovek. Ali, pomislio je, Jevrejin to mora bolje znati jer je
toliko stariji od njega, te je mirno poao za njim stolu i sav se predao svome novom poslu.

GLAVA X
Oliver bolje upoznaje svoje nove drugove i stie iskustvo koje skupo plaa. Glava kratka ali pri
svem tom od veoma velike vanosti po ovu nau povest.
Mnogo je dana ostao Oliver u Jevrejinovoj sobi parajui monograme s depnih maramica (koje
su u velikom broju pristizale u kuu) i uestvujui s vremena na vreme u ve opisanoj igri koju su
dvojica deaka i Jevrejin redovno izvodili svakoga jutra. Najzad poeo je da ezne za sveim
vazduhom i u vie mahova je usrdno molio starog gospodina da mu dopusti da ide na posao van kue
s dvojicom svojih drugova.
Oliveru je utoliko vie bilo stalo da neto stvarno radi otkad je upoznao strogost staroga
gospodina. Kad god bi se Vrdalama ili arli Bejts vratili uvee praznih ruku, on im je sa jarou
itao bukvicu o bedi u koju oveka dovede lenjost i nerad; i da bi ih naterao da budu vredni i
preduzimljivi u ivotu, slao ih je na spavanje bez veere. Jednom prilikom je otiao ak tako daleko
da je obojicu bacio dole sa vrh stepenita; ali je retko bivalo da on na taj nain sprovodi u delo svoje
moralne preporuke.
Najzad jednoga jutra Oliver je dobio doputenje za kojim je tako silno udeo. Ve dva ili tri dana
nije bilo maramica za paranje i obedi su bili prilino mravi. Moda su to bili razlozi koji su naveli
staroga gospodina da da svoj pristanak; bilo kako bilo, meutim, on je rekao Oliveru da moe da
izie i poverio ga je zajednikoj panji arli Bejtsa i njegovog prijatelja Vrdalame.
Tri deaka pooe u etnju; Vrdalama s posuvraenim rukavima i naherenim eirom kao i
obino; gospar Bejts se lenjo klatio drei ruke u depovima, a Oliver se izmeu njih dvojice pitao
kuda idu i u koju e vrstu privreivanja prvo da se upute.
Korak kojim su ili bio je tako nemaran, spor i lenj da je Oliver ubrzo poeo da pomilja kako
njegovi drugovi ele da obmanu starog gospodina i da uopte nemaju nameru da se ozbiljno prihvate
posla. Vrdalama je pored toga imao i jednu opaku naklonost, naime da maloj deci skida kape s glave
i da ih baca po dvoritima; dok je arli Bejts privodio u delo neke veoma izopaene pojmove u vezi
s pravom svojine, kradui jabuke i luk sa piljarskih tezgi na ivici plonika i trpajui ih u depove koji
su bili tako neverovatno iroki da se inilo kao da se prostiru uzdu i popreko ispod celoga odela.
Sve je to bilo tako runo i Oliver se spremao da objavi svoju nameru da se vrati kui kako zna i ume,
kad njegove misli bee naglo upuene drugim tokom zahvaljujui jednoj veoma tajanstvenoj promeni
u ponaanju Vrdalame Prepredenjakovia.
Upravo su izlazili iz jednog uzanog prolaza nedaleko od trga Klerkenvel, koji se nekom udnom
zloupotrebom rei jo uvek naziva Zeleni trg, kad Vrdalama naglo zastade i stavljajui prst na usta
povue svoje drugove nazad, s najveom opreznou i obazrivou.
ta je? upita Oliver.
Pst! odgovori Vrdalama. Vidi Ii onoga starkelju pored tezge s knjigama?
Onoga starog gospodina preko puta? ree Oliver. Da, vidim ga.
Bie dobar ree Vrdalama.
Peen je primeti gospar arli Bejts.
Oliver s najveim iznenaenjem pogleda prvo u jednog a zatim u drugog od njih; nije meutim
imao prilike da postavi nijedno pitanje jer su se oba deaka odunjala preko ulice i privukla se iza
lea starome gospodinu u pravcu kojeg je i Oliverova panja bila upravljena. Oliver poe nekoliko

koraka za njima i, ne znajui da li da produi napred ili da se vrati, zastade u nemom zaprepaenju
od onoga to se zbiva.
Taj stari gospodin s napraenom glavom i zlatnim naoarima izgledao je veoma dostojanstveno.
Bio je odeven u ugasitozelen kaput s crnim somotskim okovratnikom; imao je bele akire, a ispod
pazuha je nosio elegantan tap od bambusove trske. Uzeo je jednu knjigu s tezge i stajao je tako,
itajui je, zadubljen u nju kao da sedi u naslonjai u svojoj sobi za rad. I zaista vrlo verovatno da je
i zamiljao da se tamo nalazi; jer je, sudei po njegovoj zanesenosti, bilo oigledno da nije video ni
tezgu, ni ulicu, ni deaka, niti, jednom reju, bilo ta drugo sem knjige koju je drao u ruci i koju je
itao od korica do korica, prevrui list kad bi doao do kraja strane, poinjui od prvog reda na
iduoj strani, i prelazei tako s jedne strane na drugu s najveim interesovanjem i radoznalou.
Kakav su uas i zaprepaenje obuzeli Olivera dok je stajao nekoliko koraka dalje i gledao
razrogaenih oiju kako Vrdalama zavlai ruku u dep starome gospodinu i iz njega vadi maramicu! I
dok je posmatrao kako je prua arli Bejtsu i kad je najzad video da obojica zamiu za ugao beei
koliko ih noge nose!
U jednom magnovenju pred deakovim oima se rasvetli zagonetka s depnim maramicama, i
satovima, i nakitom, i Jevrejinom. Ostao je jedan trenutak kao ukopan dok mu je od straha krv gorela
u ilama tako da se oseao kao da se pee na ivoj vatri, a zatim, zbunjen i preplaen stade da bei, i,
ne znajui ta ini, trao je ne dodirujui zemlju nogama.
Sve se to zbilo u roku od jedne minute. U onome istom trenutku kad je Oliver poeo da tri, stari
gospodin je stavio ruku u dep i opazivi da mu nema maramice, naglo se okrenuo. Videi deaka
kako tri glavom bez obzira, zakljuio je sasvim prirodno da je on kradljivac i viui svom snagom
Drte lopova! nadade se za njim drei knjigu u ruci.
Stari gospodin meutim nije bio jedina linost koja se dala u hajku; Vrdalama i gospar Bejts, ne
elei da pobude panju javnosti time to bi otvoreno trali ulicom, samo su se bili sklonili u prvu
veliku kapiju iza ugla. im su uli viku i spazili Olivera kako tri odmah su shvatili u emu je stvar i
bez predomiljanja su izili na ulicu i viui sa svoje strane Drte lopova!, pridruili se
goniocima kao i svi drugi dobri graani.
Iako su Olivera odgajili filozofi, on teorijski nije bio upoznat s onim divnim naelom da je
samoodranje najvii zakon prirode. Da je bio upoznat s njim, doekao bi moda spreman ovu
priliku. Ne budui meutim pripremljen za nju, on se utoliko vie uplaio, te je jurio kao vetar sa
starim gospodinom i dvojicom deaka koji su vikali i hajkali za njim.
Drte lopova! Drte lopova! Ima neke arolije u tim reima. Trgovac ostavlja tezgu, a koija
kola, mesar ostavlja panj, pekar korpu, mlekar vedro, raznosa paket, ae kliker, kaldrmdija pijuk,
dete masku. I tre svi zajedno u gomili, navrat-nanos, prestiui jedni druge; guraju se, deru, viu,
obaraju prolaznike kad zaokreu iza ugla, uzbunjuju pse, rasteruju ivinu; a ulice, trgovi i prolazi
odjekuju od njihovih uzvika.
Drte lopova! Drte lopova! Pokli prihvata stotinu glasova i gomila raste na svakom
zavijutku. Ona i dalje juri, ljaka po blatu i topot njenih koraka odjekuje po ploniku; prozori se
otvaraju, svet istrava na ulicu, napred srlja gomila, svi gledaoci naputaju ulinog lakrdijaa usred
njegove najzanimljivije take i, spajajui se sa svetinom koja hrli napred, pojaavaju viku i ulivaju
novu snagu pokliu Drte lopova! Drte lopova!

Drte lopova! Drte lopova! Postoji izvesna strast za gonjenjem koja je duboko usaena u
ljudskoj prirodi. Jedno siroto i nesreno dete bez daha u grudima, premoreno, izbezumljeno i
polumrtvo od straha i kome se krupne grake znoja slivaju niz lice, napree i poslednju snagu da
izmakne svojim goniocima; a ovi, ukoliko ga stiu, a svakoga trenutka su mu sve blie i blie, jo
bunijim poklicima pozdravljaju svaki znak njegovog malaksavanja i kliku i vrite od radosti.
Drte lopova! Oh, uhvatite ga za ime boje, makar samo zato da mu muke prekratite!
Najzad je uhvaen! Udarac je bio odlian! On lei prostrt po zemlji i gomila se radoznalo tiska
oko njega; jedni druge guraju i otimaju se da ga bolje vide. Sklonite se! Dajte mu malo vazduha!
Kojeta! Ne zasluuje on to! Gde je onaj gospodin? Eno ga, dolazi ulicom. Nainite
mesta za gospodina! li ovo taj deko, gospodine? Jeste.
Oliver je leao prostrt po zemlji, pokriven blatom i prainom, krv mu je tekla iz usta i on je
unezvereno gledao na sva ta lica koja su ga okruavala kada je prvi od gonilaca s nametljivom
uslunou dovukao starog gospodina i ugurao ga u sredinu kruga.
Da, ree stari gospodin ini mi se da e to biti taj deak.
ini mu se! zamumla gomila. Lepa parada!
Siromah deko, ree gospodin udario se!
To sam ga ja udario, gospodine, ree neki visoki klipan, istupivi napred raspalio sam
ga pesnicom pravo u usta. Ja sam ga uhvatio, gospodine.
Dugajlija prinese ruku eiru i iskezi se oekujui neku nagradu za svoj trud; ali stari gospodin ga
prezrivo odmeri od glave do pete, bojaljivo se obazre oko sebe kao da je rad i sam da umakne, to
bi vrlo verovatno i pokuao da uini i tako dao povoda novoj hajci, da u tome trenutku kroz gomilu
sebi nije prokrio put jedan policajac (linost koja u takvim sluajevima po pravilu stie poslednja) i
uhvatio Olivera za okovratnik.
Hajde, dii se! ree on grubo.

 To nisam bio ja, gospodine, verujte. Verujte nisam ja, to su bila druga dva deaka ree
Oliver uhvativi se grevito za njegove ruke i gledajui oko sebe. Oni su tu negde.
O, ne, nema ih ree policajac. On je time imao nameru da mu se podsmehne, ali je u stvari
govorio istinu; jer su Vrdalama i arli Bejts klisnuli u prvo pogodno dvorite na koje su naili.
Hajde, dii se!
Nemojte mu uiniti nikakvo zlo ree stari gospodin saaljivo.
O, ne bojte se odgovori policajac i u potvrdu toga povue Olivera tako snano da mu je
skoro polovinu kaputa svukao s lea. Hajde, znamo se mi; ne pali to kod mene. Hoe li da se
digne na noge, ti avole mali?
Oliver, koji se jedva drao, pokua da stane na noge, a policajac ga odjednom zgrabi za
okovratnik od kaputa i brzim korakom ga odvue niz ulicu. Gospodin je poao s njim koraajui
pored policajca, a mnogi iz rulje su se probijali napred koliko su mogli i s vremena na vreme okretali
glavu da pogledaju u Olivera. Deaci su klicali pobedonosno i pratili povorku.

GLAVA XI
Govori o gospodinu Fengu, sudiji za istupna dela, i pokazuje na jednom malom primeru kako on
deli pravdu.
Delo je bilo izvreno na podruju, i to u neposrednoj blizini jednog veoma poznatog prestonikog
suda za policijske istupe. Rulja je imala zadovoljstvo da prati Olivera samo kroz dve ili tri ulice i do
trga zvanog Maton-Hil, dok nije proveden ispod jednog niskog svoda i preko prljavog dvorita
uveden kroz zadnji ulaz u sudnicu u kojoj se delila pravda po kratkom postupku. Dvorite u koje su
skrenuli bilo je malo i poploano, i u njemu su naili na jednog krupnog oveka s velikim zaliscima
na licu i velikim svenjem kljueva u ruci.
ta je to sad? upita ovek nemamo.
Jedan mali lovac na maramice odgovori ovek koji je sprovodio Olivera.
Jeste li vi pokradena strana, gospodine? upita ovek s kljuevima.
Da, jesam odgovori stari gospodin ali nisam siguran da je upravo ovaj deko uzeo
maramicu. Ja..., ja ne bih stvar dalje terao.
Stvar mora da izae pred sudiju, gospodine, odgovori ovek. Njegovo gospodstvo e
odmah biti slobodno. Ulazi, mali razbojnie!
To je bio poziv upuen Oliveru da proe kroz izvesna vrata koja je otkljuao dok je govorio i
koja su vodila u jednu kamenitu eliju. Tu su ga pretresli i poto nita nisu nali, zakljuali su ga u
nju.
Ta elija bila je po obliku i veliini neto slino podrumu, samo ne tako svetla. Bila je
neverovatno prljava, a u njoj je boravila estorica pijanih ljudi koji su tu bili zatvoreni jo od subote
uvee. Ali to je sitnica. U naim policijskim zatvorima ljudi i ene se zatvaraju svake noi pod
najbeznaajnijim optubama re koja nita ne znai u tamnice prema kojima su zatvori u
Njugetu u kojima se dre najvei zloinci, sueni, naeni krivim i osueni na smrt prave palate.
Ko u to ne veruje moe da ih uporedi jedne s drugima.
Stari gospodin je izgledao skoro isto toliko snuden koliko i Oliver kad je klju kripnuo u bravi.
Uzdahnuo je i pogledao na knjigu koja je bila bezazleni povod cele te guve.
Ima neega u licu ovoga deaka govorio je sam sa sobom stari gospodin dok se polako
udaljavao u stranu lupkajui se zamiljeno po bradi koricama od knjige. Ima u njemu neega to
me dira i uzbuuje. Moda je nevin? Izgleda kao da ... Uostalom, uzviknu stari gospodin
zaustavivi se naglo i podigavi oi nebu boe, gde sam ja video taj pogled?
Poto je nekoliko trenutaka razmiljao, stari gospodin ue udubljen u svoje misli u jedno zadnje
predsoblje u koje se ulazilo iz dvorita i tu je, povuen u ugao, pred svojim duhovnim oima izazvao
itavu galeriju lica preko kojih je ve dugi niz godina bila sputena pranjiva zavesa. Ne, ree
stari gospodin odmahujui glavom ja to samo uobraavam.
Ponovo je oiveo sva ta lica u svome seanju. Pozvao ih je da mu se jave i sad nije bilo lako
ponovo na njih staviti pokrov koji ih je tako dugo skrivao. Bilo je meu njima lica prijateljskih i
neprijateljskih, kao i mnogih skoro nepoznatih mu ljudi koji su nametljivo izvirivali iz gomile; bilo je
meu njima devojaka mladih kao rosa koje su sad starice; bilo je lica koja je smrt izmenila i stavila
svoj peat na njih, ali koja je duh, koji je jai od smrti, jo zaogrtao njihovom nekadanjom sveinom
i lepotom vraajui oima njihov sjaj, vedrinu osmejku; lica ija je dua zraila kroz njihovu

zemaljsku masku apuui o lepoti s one strane groba, o lepoti koju je smrt samo oplemenila i uzela
sa zemlje jedino da bi je postavila kao buktinju koja e bledom i nenom svetlou da obasjava put
koji vodi nebu.
Ali stari gospodin nije mogao da se seti nijednoga lica ije bi ga crte iole podseale na Olivera,
te je teko uzdahnuo nad uspomenama koje je probudio, i kako je, sreom po njega, bio rasejan, stari
gospodin ponovo se zadubio u itanje one plesnive knjige.
Prenuo se kad ga je ovek s kljuevima dodirnuo za rame i pozvao ga da poe za njim u sudnicu.
urno je zatvorio knjigu i odmah je uveden u dvoranu pred lice uvaenog i slavnog gospodina Fenga.
Sudska dvorana gledala je na ulicu i zidovi su joj bili obloeni drvetom. Gospodin Feng je sedeo
uvrh dvorane iza pregrade, a s jedne strane pored vrata bila je neka vrsta drvenog tora u koji je siroti
mali Oliver ve bio smeten, sav ceptei od straha pred ovim prizorom.
Gospodin Feng je bio mrav, reumatian ovek srednjega rasta, s ne mnogo kose na glavi, a
ukoliko ju je i imao, ona mu je rasla na potiljku i iznad uiju. Lice mu je bilo strogo i veoma crveno.
Da nije imao obiaj da pije vie nego to je dobro za njegovo zdravlje, mogao bi da podigne protiv
svoga lica tubu za klevetu i da dobije visoku odtetu.
Stari gospodin se smerno pokloni i pristupivi sudijinom stolu ree pruajui mu svoju posetnicu.
To je moje ime i adresa, gospodine. Onda se povue korak-dva, i poto je jo jednom utivo i
s potovanjem naklonio glavu, saeka da mu se postavi pitanje.
Gospodin Feng je meutim u tome trenutku bio zadubljen u itanje uvodnog lanka u jednim
jutarnjim novinama; lanak je upozoravao na izvesnu presudu koju je on nedavno izrekao i
napominjao je, ve po stoti put, kako ministar unutranjih poslova treba na toga sudiju da obrati
osobitu i posebnu panju. Bio je besan i podigao je glavu namrten i ljut.
Ko ste vi? upita gospodin Feng.
Stari gospodin donekle iznenaen pokaza svoju posetnicu.
Zapisniaru! ree gospodin Feng odbacivi s preziranjem u stranu posetnicu i novine.
Ko je ovaj ovek?
Ja se zovem, gospodine, ree stari gospodin izraavajui se kao pravi gospodin, ja se,
gospodine, zovem Braunlo. Dopustite mi da upitam za ime sudije koji zatien sudskim
dostojanstvom bezrazlono i neizazvano vrea jednog pristojnog i estitog oveka. Govorei to
gospodin Braunlo pree pogledom po sudnici kao da trai nekog ko e da mu prui traeno
obavetenje.
Zapisniaru! ree gospodin Feng odgurnuvi novine u stranu zbog ega je ovaj ovek
optuen?
On uopte nije optuen, vae gospodstvo, odgovori zapisniar. On se pojavljuje kao
tuilac protiv onoga deaka, vae gospodstvo.
Njegovo gospodstvo je to vrlo dobro znalo; ali je to bilo dobro sredstvo da se s ljudima tera,
ega, i bezopasno sredstvo.
Pojavljuje se kao tuilac protiv onoga deaka, je li? ree Feng merei gospodina Braunloa
prezrivo od glave do pete. Zakunite ga!
Pre no to se zakunem moram neto da izjavim ree gospodin Braunlo a to je da nisam
ovo doiveo, zaista, nikad ne bih mogao poverovati ...
Uutite, gospodine! ree gospodin Feng naprasito.

 Neu, gospodine! odgovori stari gospodin.

Umuknite smesta ili u vas izbaciti iz sudnice! ree gospodin Feng. Vi ste jedan drzak,
bezobrazan ovek. Kako se samo usuujete da vreate sud!
ta! uzviknu stari gospodin sav crven od ljutine.
Zakunite ovu osobu! ree Feng zapisniaru. Neu vie ni rei da ujem. Zakunite ga.
Gnev gospodina Braunloa bio je na vrhuncu; ali pomislivi verovatno da bi dajui mu maha samo
nakodio deaku, on se savlada i pristade da odmah poloi zakletvu.
Dakle, ree Feng zbog ega se ovaj deak optuuje? ta vi imate da izjavite, gospodine?
Stajao sam pored jedne tezge s knjigama... poe gospodin Braunlo.
utite, gospodine, ree gospodin Feng. Pozornie! Gde je pozornik? Hajde, zakunite
pozornika. Dakle, pozornie, ta je to bilo?
Policajac, sa svom potrebnom poniznou, ispria kako je uhvatio optuenog, kako je pretresao
Olivera i kako kod njega nije nita naao i da je to sve to on zna o toj stvari.
Ima, li koga od svedoka? upita gospodin Feng.
Nema nikoga, vae gospodstvo, odgovori policajac.
Gospodin Feng pouta nekoliko minuta a zatim, okrenuvi se tuiocu, ree sa uzbuenjem koje je
sve vie raslo:
Nameravate li vi da podignete optubu protiv ovoga deaka ili ne? Vi ste zakleti. I sad ako
i dalje tu budete stajali i odbijali da date svoj iskaz, ja u vas kazniti zbog naruavanja reda u sudu,
kazniu vas, tako mi...
ega ili koga, to niko ne zna, jer su se zapisniar i tamniar upravo u tome trenutku veoma jako
zakaljali; a ovaj prvi je ispustio i jednu veoma teku knjigu na pod i na taj nain onemoguio da se
uje kraj sluajno, razume se.
I pored mnogobrojnih prekidanja i ponavljanih uvreda gospodin Braunlo je ipak uspeo da iznese
svoj sluaj; napomenuo je kako je u trenutku iznenaenja potrao za deakom zato to ga je video
kako bei i izjavio je svoju nadu da e sud ako ustanovi da je optueni bio u dosluhu s lopovima, iako
on sam nije lopov, s njim ipak blago postupiti koliko god to zakon doputa.
Uostalom, on je povreen ree na kraju stari gospodin. I ja se bojim, dodade veoma
odluno gledajui u pravcu reetke iza koje je bio Oliver ja se zaista bojim da je on bolestan.
O, dabome, nego ta! ree gospodin Feng podrugljivo. Hajde, i bez ikakvih izvrdavanja,
ti, mala skitnice: to kod mene ne pali. Kako se zove?
Oliver pokua da odgovori, ali ga glas izdade. Bio je bled kao smrt, i sve mu se oko njega
okretalo u kovitlac.
Kako se zove, ti, lopuo okorela? pitao je gospodin Feng. Nadzornie, kako se on
zove?
Pitanje je bilo upueno jednom debelom postarijem oveku u prugastom kaputu koji je stajao
pored reetke. On se nae nad Oliverom i ponovi pitanje; ali videi da on zaista nije u stanju da
shvati to se od njega trai, i znajui da e ako ne odgovori to samo jo vie da razbesni sudiju i da
kaznu uini jo stroom, on odgovori nasumce.
Kae da se zove Tom Hvajt, vae gospodstvo, ree dobroudni uvar zatvora.
A, nee da govori, je li? ree Feng. Vrlo dobro. A gde stanuje?

 Gde stigne, vae gospodstvo, odgovori nadzornik pravei se ponovo da prenosi Oliverov
odgovor.
Ima li roditelje? upita gospodin Feng.
Kae da su mu umrli dok je bio sasvim mali, vae gospodstvo, odvai se nadzornik na
uobiajen odgovor.
Kad je sasluanje dolo do te take, Oliver podie glavu i pogledavi oko sebe s oima punim
preklinjanja, jedva ujnim glasom zamoli za gutljaj vode.
Batali ti to! ree gospodin Feng. Mene nee uspeti da napravi budalom.
ini mi se da mu je zbilja ravo, vae gospodstvo, primeti nadzornik.
Znam ja to bolje ree gospodin Feng.
Pripazite na njega, nadzornie, ree stari gospodin podigavi ruke i nehotice samo to
nije pao.
Odmaknite se od njega, nadzornie, uzviknu Feng pustite ga neka padne ako mu se to
dopada.
Oliver se posluio tim ljubaznim doputenjem i sruio se onesveen na pod. Ljudi u sudnici su
se zagledali izmeu sebe, ali se niko nije usudio da se pomakne s mesta.
Znao sam ja da se on pretvara ree Feng kao da je to bio nepobitan dokaz za utvrenje
ove injenice.
Ostavite ga neka lei tu, brzo e mu dosaditi.
Kako nameravate da presudite ovaj sluaj, gospodine? upita zapisniar tihim glasom.
Po kratkom postupku odgovori gospodin Feng.
Kanjava se s tri meseca strogog zatvora, razume se. Ispraznite sudnicu.
Vrata su se u tu svrhu otvorila i dva oveka su se spreinala da odnesu onesveenog deaka u
njegovu eliju, kad jedan postariji ovek pristojnog ali siromanog izgleda, u starom crnom odelu,
urno utra u sudnicu i uputi se ka sudijinom stolu.
Stanite, stanite! Nemojte ga nositi! Za ime boje priekajte jedan trenutak! vikao je
novodoavi sav zadihan od urbe.
I pored toga to veliki duhovi koji rukovode ovakvim ustanovama dele pravdu po kratkom
postupku i vre proizvoljnu vlast nad slobodom, dobrim imenom, au, skoro i nad ivotom
podanika Njenog Velianstva, osobito kad su u pitanju pripadnici siromanijih drutvenih slojeva, i
mada se u okviru tih zidova svakodnevno odigravaju neverovatnl prizori zbog kojih bi i aneli
oslepeli od plakanja javnost u te ustanove nema pristupa sem putem dnevne tampe. Gospodin
Feng je shodno tome bio u ne maloj meri ozlojeen kad je video kako ulazi jedan nezvan gost koji s
tolikim nepotovanjem remeti red u sudnici.
ta je to? Ko je to? Izbacite tog oveka. Ispraznite sudnicu! vikao je gospodin Feng.
Ja hou da govorim vikao je ovek. Ne doputam da me izbace. Ja sam sve video. Ja
drim onu prodavnicu knjiga. Zahtevam da budem zaklet. Ne moete mi oduzeti re. Gospodine Feng,
vi morate da me sasluate. Ne smete odbiti da me sasluate, gospodine.
Taj ovek je bio u pravu. Njegovo dranje bilo je odluno; i stvar je postajala isuvie ozbiljna da
bi se preko nje moglo prei olako.
Zakunite ovoga oveka proguna gospodin Feng veoma ljutito. Dakle, ovee, ta imate

da izjavite?
Evo, ree ovek video sam trojicu deaka ovoga to je uhapen i jo dvojicu kako
bazaju na drugoj strani ulice dok je ovaj gospodin itao. Krau je izvrio jedan od one druge dvojice
deaka. Ja sam ga video kad je to uinio; a video sam i kako je ovaj deak time bio potpuno
iznenaen i zaprepaen. Poto je za to vreme malo povratio dah, estiti prodava knjiga nastavi
da pria smirenije i pribranije sve pojedinosti o nainu na koji je kraa izvrena.
Zato ranije niste doli? upita Feng posle kraeg utanja.
Nisam imao koga da ostavim u radnji odgovori ovek. Svi koji su mogli da me zamene
pridruili su se hajci. Tek sam pre pet minuta naao ko e me odmenuti; i trao sam celim putem.
Tuilac je itao knjigu, je li tako? upita Feng poto je jo malo poutao.
Jeste, odgovori ovek. Ovu istu knjigu koju dri u ruci.
Aha, tu knjigu, je li? ree Feng. Je li je platio?
Ne, nije je platio odgovori ovek smeei se.
O, boe, na to sam sasvim zaboravio! uzviknu rasejani stari gospodin.
Krasan mi je to gospodin koji vie voli da tui jednog sirotog deaka nego da plati stvar koju
je kupio! ree Feng inei jedan smean pokuaj da izgleda ovean.
Ja nalazim, gospodine, da ste vi doli do te knjige pod vrlo sumnjivim i neasnim okolnostima;
i moete se smatrati veoma srenim to njen vlasnik ne namerava da vas zbog toga sudski progoni.
Neka vam to bude za pamet, prikane, ako ne elite da jednoga dana imate posla sa zakonom. Deko se
puta ispod suenja. Ispraznite sudnicu.
to mu muka! uzviknu stari gospodin ne mogui vie da savlauje ljutnju koju je tako dugo
uzdravao. to mu muka! Ja u ...
Ispraznite sudnicu! ree sudija. Nadzornie, ujete li? Ispraznite sudnicu.
Nareenje bi izvreno i razgnevljeni gospodin Braunlo bi izveden, s knjigom u jednoj ruci i s
bambusovim tapom u drugoj, opirui se i van sebe od besa i jarosti. Dospeo je u dvorite i sva
ljutnja mu je namah iezla. Mali Oliver Tvist je leao nauznak na ploniku, s raskopanom kouljom,
dok mu se sa slepoonica cedila voda; u licu je bio bled kao smrt, a hladna drhtavica mu je potresala
celo telo.
Jadno dete, jadno dete! ree gospodin Braunlo nagnuvi se nad njim. Molim vas da neko
pozove jedna kola. I to odmah!
Kola su dobijena i poto je Oliver paljivo poloen na jedno sedite, stari gospodin i sam ue i
zauze drugo mesto u kolima.
Mogu li i ja s vama? upita prodava knjiga zavirivi unutra.
O, pa razume se, dragi gospodine, ree brzo gospodin Braunlo. Ja sam na vas
zaboravio. Boe, boe! Jo mi je u ruci ta nesrena knjiga! Uskaite. Jadni deko! Nemamo vremena
za gubljenje.
Prodava knjiga uskoi u kola i krenue.

GLAVA XII
U njoj je Oliver negovan bolje no to je to ikad ranije bio sluaj i u njoj se pripovest vraa na
veseloga starog gospodina i njegove mlade prijatelje.
Kola su se uz lupnjavu tokova i topot konjskih kopita spustila niz Maunt-Plezent a zatim se
popela uz Eksmaut-strit, udarila skoro onim istim putem kojim je proao i Oliver kad je prvi put
stigao u London u drutvu s Vrdalamom; i poto su dospevi do ajzlingtonskog anela skrenula
drugim putem, najzad su se zaustavila pred nekom istom i prijatnom kuom, u jednoj tihoj, senovitoj
ulici u blizini Pentonvila. Tu je odmah pripremljena ugodna postelja i mali tienik gospodina
Braunloa je u nju poloen sa svom moguom panjom, i tu je negovan s ljubavlju i revnou kojima
nije bilo granica.
Ali Oliver je kroz dugi niz dana ostao neosetljiv prema svoj dobroti svojih novih prijatelja.
Sunce se raalo i zalazilo, i opet se raalo i zalazilo, i to se ponovilo jo mnogo puta; a deak je
neprestano leao ispruen na svojoj bolesnikoj postelji u groznici koja ga je prodirala. Ta
podmukla vatra unitava ivo tkivo s veom sigurnou no to crv rastae mrtvo oveje telo.
Slab, izmraveo i bled, on se najzad probudio iz svoga dugog i munog sna. Jedva se uzdigao u
postelji, dok mu je glava poivala na drhtavoj ruci, on se uznemireno obazre oko sebe.
Kakva je ovo soba? Gde sam ja to? ree Oliver. To nije ono mesto na kome sam
zaspao.
Veoma iscrpen i klonuo izgovorio je te rei slabim glasom; nekome meutim one nisu promakle,
jer se zavesa vie uzglavlja urno razmaknula i jedna stara gospoa blagog i zabrinutog izraza, veoma
isto i uredno odevena, poto je povukla zavesu, ustade iz naslonjae u kojoj je sedela i vezla i koja
se nalazila odmah pored postelje.
Nemoj govoriti, drago moje dete, ree tiho stara gospoa. Mora biti sasvim miran ako
ne eli da se ponovo razboli; a bio si veoma teko bolestan tako teko da smo se plaili za tvoj
ivot. Hajde, lezi ponovo; tako, milo moje dete! S tim reima stara gospoa veoma paljivo spusti
Oliverovu glavu na uzglavlje i, uklanjajui mu kosu s ela, gledala ga je s toliko dobrote i nenosti da
se on nije mogao uzdrati a da ne poloi svoju uvelu ruicu u njene ruke i da ih obavije sebi oko
vrata.
Gospode, budi nam milostiv! ree stara gospoa sa suzama u oima. Kako je zahvalno
srce moje malo! Slatko edo moje! Kako bi bilo njegovoj majci da je ona sedela kraj njega kao to
sam ja sedela i da ga sad gleda!
Moda me, i gleda, proapta Oliver sklopivi ruke moda je sedela pored mene. Sve mi
se ini kao da je bila kraj mene.
To je bila groznica, edo moje, ree stara gospoa blago.
Verovatno da je tako odgovori Oliver jer nebo je tako daleko; i oni su tamo isuvie
sreni da bi se sputali do postelje jednog sirotog deaka. Ali da je ona znala da sam bolestan, ona bi
se morala saaliti na mene, ak i tamo; jer je i sama bila teko bolesna pre no to je umrla. Ipak ona
sigurno da nita ne zna o meni ree Oliver posle kraeg utanja. Jer da je videla kako sam
povreen, nju bi to oalostilo; a kad sam je sanjao lice joj je uvek bilo ozareno i sreno.
Stara gospoa nije nita na to odgovorila; samo je prvo obrisala oi, a posle toga i naoare koji
su leali na pokrivau i koji kao da su sainjavali sastavni deo njenih oiju; zatim je donela Oliveru

neki hladan napitak i pomilovala ga po obrazu rekavi mu da mora da lei sasvim mirno ako ne eli
da se ponovo razboli.
Tako je Oliver ostao da lei potpuno mirno; delom zato to je hteo u svemu da uini po volji
dobroj staroj gospoi, a, istinu da reemo, delom i zato to je bio potpuno iscrpljen onim to je ve
kazao. Ubrzo je zaspao lakim snom iz kojeg ga je probudila svetlost jedne svee; ta svea, prineta
sasvim blizu postelje, osvetlila mu je jednog gospodina s veoma velikim zlatnim satom u ruci; sat je
kucao glasno, a gospodin mu opipa puls i ree da mu je sad mnogo bolje.
Sad ti je mnogo bolje, zar ne, edo moje? ree gospodin.
Jeste, gospodine, hvala vam odgovori Oliver.
Da, znao sam ja to ree gospodin. I gladan si, je li tako?
Nisam, gospodine! odgovori Oliver.
Hm! ree gospodin. Nisi, znam da nisi. On nije gladan, gospoo Bedvin, ree
gospodin s vrlo vanim izrazom na licu.
Stara gospoa nakloni glavu s puno potovanja, ime kao da je htela rei kako lekara smatra
veoma sposobnim ovekom. Po svemu sudei izgleda da je i sam lekar bio istog miljenja.
Tebi se spava, je li tako, dete moje? ree lekar.
Ne, gospodine, odgovori Oliver.
Ne, ree lekar uz jedan veoma otrouman i zadovoljan pogled. Ne spava ti se. Niti si
edan. Je li?
Jesam, gospodine, prilino sam edan odgovori Oliver.
Upravo onako kao to sam oekivao, gospoo Bedvin, ree lekar. Sasvim je prirodno
da bude edan. Moete mu dati malo aja, gospoo, i malo prenog hleba bez maslaca. Nemojte ga
suvie utopljavati, gospoo; ali pazite i da ne ozebe; hoete li imati tu dobrotu?
Stara gospoa se pokloni. Lekar, poto je okusio hladni napitak i dao mu povoljnu strunu ocenu,
izie urnim korakom; izme su mu kripale veoma vano i razmetljivo dok je silazio niza stepenice.
Oliver je ubrzo posle toga ponovo utonuo u san; kad se probudio, bilo je skoro dvanaest sati.
Stara gospoa mu je odmah zatim nenim glasom poelela laku no i prepustila ga brizi jedne pune
starije ene koja je upravo bila dola donevi sobom u malom zaveljaju omanji molitvenik i veliku
nonu kapu. Stavivi ovu na glavu a molitvenik na sto, stara ena, poto je kazala Oliveru da je dola
da ga uva preko noi, privue stolicu blie vatri i poe isprekidano da kunja i drema trzajui se
svaki as iza sna kad bi joj glava pala na grudi i jeei, stenjui i guei se pri tom, to meutim nije
imalo teih posledica, izuzev to ju je namoravalo da dobro protrlja nos i da onda ponovo zadrema.
I tako je no polako odmicala. Oliver je leao budan neko vreme, brojei kruie koje je nona
svetiljka bacala po tavanici kroz zaklon od trske; ili je malaksalim pogledom prelazio preko
zamrenih ara na hartiji kojom su zidovi bili obloeni. Tama i duboka tiina sobe inile su veoma
svean i tajanstven utisak; i one su navodile deakov duh na pomisao da je tu smrt morala lebdeti
kroz mnoge dane i noi i da moda jo ispunjava ovu sobu svojim sumornim i stranim i groznim
prisustvom, te Oliver zagnjuri lice u uzglavlje i poe usrdno da se moli bogu.
Postepeno je utonuo u dubok, miran san, koji jedini donosi osloboenje od nedavnih patnji i muka
u ono tiho i blaeno stanje iz kojeg je oveku teko da se probudi. Kad bi takvo stanje bilo smrt, ko bi
pristao da se iz njega ponovo vrati svim borbama i tekoama to ih ivot sobom donosi; svim
brigama dananjice; strahovanjima za budunost; i, iznad svega, bolnim uspomenama prolosti?

Dan je ve bio uveliko kad je Oliver otvorio oi; a kad je to uinio, obuzelo ga je oseanje
radosti i sree. Najgore je bilo prolo i bolest je savladana. Ponovo se vratio u ivot.
Posle tri dana bio je ve u stanju da sedi u velikoj naslonjai poduprt jastucima; i kako jo nije
imao snage da ide, gospoa Bedvin ga je snela niza stepenice u nastojniku sobicu koja je njoj
pripadala. Poto ga je namestila pokraj vatre, ta dobra stara gospoa je i sama briznula u grevit
pla.
Ne uznemiravaj se zbog toga, edo moje, uzviknu stara gospoa. Meni tako doe da se s
vremena na vreme isplaem. Eto, ve je sve prolo; i sad mi je sasvim dobro.
Vi ste veoma, veoma dobri prema meni, gospoo, ree Oliver.
Oh, nemoj govoriti o tome, edo, ree stara gospoa to nema nikakve veze s tvojom
goveom orbom; i krajnje je vreme da je pojede, jer lekar kae da gospodin Braunlo moe doi da
te obie danas pre podne, i mi moramo da izgledamo to bolje, jer ukoliko bolje budemo izgledali,
on e biti utoliko zadovoljniji. I rekavi to, stara gospoa poe da zagreva u jednom omanjem
loncu zdelu govee orbe, po Oliverovom miljenju dovoljno jake da bogato zamasti obed u
najmanju ruku za tri stotine i pedeset pitomaca sirotinjskog doma, ako bi se raunalo po propisima te
ustanove.
Voli li ti slike, edo? upita stara gospoa videvi kako Oliver nepomino i s najveom
panjom posmatra jednu sliku koja je visila o zidu, upravo prekoputa naslonjae u kojoj je sedeo.
Prosto ni sam ne znam, gospoo, ree Oliver ne skidajui oiju sa slike ja sam ih tako
malo video da ne znam ta da kaem. Kako lepo i milo lice ima ova gospoa!
Eh! ree stara gospoa slikari uvek predstavljaju dame lepim nego to su, inae bi
ostali bez ijedne muterije, dete moje. ovek koji je pronaao fotografski aparat morao je znati da se
nikad nee obogatiti, to je isuvie verno. Isuvie ree stara gospoa smejui se od sveg srca
svojoj duhovitosti.
Je li..., je li ova verna slika, gospoo? ree Oliver.
Jeste, ree stara gospoa podiui za trenutak oi sa orbe to je rukom raen portret.
iji, gospoo? upita Oliver.
To ti zaista ne bih umela rei, edo moje, odgovori veselo stara gospoa. Mislim da ne
lii ni na koga od tvojih i mojih poznanika. Kao da ti se dopada, edo.
Tako je divna odgovori Oliver.
ta, valjda je se ne boji? ree stara gospoa, opazivi na svoje veliko iznenaenje
zaplaen pogled s kojim je dete posmatralo sliku.
Oh, ne, ne, odgovori ivo Oliver ali oi su joj tako tune; i ma gde da sednem, one kao
da na mene gledaju. Od toga mi srce lupa dodade Oliver tihim glasom, ini mi se kao da je
iva i da bi htela neto da mi kae ali ne moe.
Spasi nas i pomiluj, Gospode! uzviknu stara gospoa trgnuvi se Nemoj tako govoriti,
dete moje. Slab si i razdraljiv posle bolesti. ekaj da ti stolicu okrenem na drugu stranu i onda je
vie nee gledati. Tako! ree stara gospoa potvrujui svoje rei delom. Sad je vie sigurno
nee videti.
Oliver ju je meutim video svojim duhovnim oima tako jasno kao da nije promenio poloaj; ali
je pomislio da e biti dobro da ne zabrinjava dobru staru gospou, te se umiljato nasmeio kad ga je
ona pogledala; a gospoa Bedvin zadovoljna to mu je tako udobnije, solila je i lomila komadie

prenog hleba u orbu sa svom ustrinom koju zahteva jedna tako ozbiljna radnja. Oliver je pojeo
orbu najveom brzinom. Tek to je stavio u usta poslednju kaiku, kad neko tiho kucnu na vrata.
Slobodno, ree stara gospoa, i u sobu ue gospodin Braunlo.
Stari gospodin je uao u sobu veoma otrim korakom; ali, tek to je podigao naoare na elo i
zabacio ruke iza skutova svoje sobne haljine da bi bolje zagledao Olivera, kad mu se crte lica poee
kriviti i griti u svim moguim pravcima. Oliver je izgledao veoma izmuen i iznuren od bolesti i
uzalud je pokuavao da stane na noge, iz potovanja prema svome dobrotvoru, pokuaj koji se
zavrio time to je ponovo klonuo u naslonjau; i, ako treba rei istinu, onda moramo priznati da je
srce gospodina Braunloa, koje je u sebi imalo ovenosti za estoricu obine stare gospode, nateralo
izvesnu koliinu suza u njegove oi, zahvaljujui jednom hidraulinom postupku koji mi usled naeg
nedovoljnog naunog obrazovanja nismo u stanju da objasnimo.
Siroto dete, siroto dete! ree gospodin Braunlo, nakaljujui se da bi proistio grlo. Od
jutros sam neto promukao, gospoo Bedvin. Sve mi se ini da sam ozebao.
Nadajmo se da niste, gospodine, ree gospoa Bedvin. Sve vae odelo i rublje bilo je
vrlo dobro provetreno i prosueno, gospodine.
Ne znam, gospoo Bedvin. Ne znam ree gospodin Braunlo. Rekao bih da sam jue za
rukom imao vlaan ubrus; ali to nije vano. Kako ti je, edo moje?
Vrlo sam srean, gospodine, odgovori Oliver. I veoma sam vam zahvalan, gospodine,
zbog dobrote koju mi ukazujete.
Dobro moje dete, ree gospodin Braunlo vrstim glasom. Jeste li mu dali to za jelo,
gospoo Bedvin? Ne samo orbuljake, a?
Upravo je pojeo tanjir odline i jake govee orbe, gospodine, odgovori gospoa Bedvin
malo se nakostreivi i jako naglaavajui poslednju re, kako bi istakla da izmeu orbuljaka i
dobro pripremljene govee orbe nema nikakve srodnosti niti iega zajednikog.
Uf! ree gospodin Braunlo lako se mrtei. Koja aica portoskog vina bi mu inila
mnogo bolje. Je li tako, Tom Hvajte, a?
Ja se zovem Oliver, gospodine, odgovori mali bolesnik, s izrazom velikog uenja.
Oliver ree gospodin Braunlo. Oliver, ta? Oliver Hvajt, je li?
Ne, gospodine, Tvist Oliver Tvist.
udno ime! ree stari gospodin. Zbog ega si kazao sudiji da se preziva Hvajt?
Ja mu to nikad nisam kazao, gospodine, odgovori Oliver zaueno.
To je tako zvualo na la da je stari gospodin prilino otro zagledao Oliveru u oi. Bilo je
nemogue ne verovati mu; iz svake crte njegovog izmravelog i istanjenog lica izbijala je iskrenost.
Svakako neki nesporazum ree gospodin Braunlo. Meutim, iako vie nije bilo razloga da
uporno posmatra Olivera, stara pomisao o slinosti izmeu njegovih crta i nekoga poznatog lica
obuzela ga je s tolikom snagom da nije bio u stanju da odvoji pogleda od njega.
Nadam se da niste ljuti na mene, gospodine? ree Oliver podiui oi moleivo.
Ne, ne, odgovori stari gospodin. Boe, ta je to? Gospoo Bedvin, pogledajte ovo!
Rekavi to, on brzim pokretom ruke pokaza na portret iznad Oliverove glave, a zatim na detinje
lice. Slinost je bila neverovatna. Oi, glava, usta sve je bilo istovetno. Oliver je u tome trenutku
toliko liio na portret da su i najsitnije crte njegovog lica izgledale kao preslikane sa portreta s
najveom vernou!

Oliver nije saznao ta je bio razlog tome iznenadnom uzviku; ne budui dovoljno snaan da
podnese taj potres, on se onesvestio. Ta slabost s njegove strane prua nam priliku da itaoca
izvedemo iz neizvesnosti u pogledu one dvojice mladih pitomaca veseloga starog gospodina i da
ispriamo to je s njima dalje bilo.
Dakle, kad su se Vrdalama i njegov krasni prijatelj gospar-Bejts pridruili hajci koja je progonila
Olivera, a do koje je, kao to je to ve opisano, dolo zbog toga to su oni na nezakonit nain preneli
na sebe linu svojinu gospodina Braunloa, ti mladii su se u tome trenutku upravljali po jednom
veoma hvale dostojnom i opravdanom razlogu, naime po elji da spasu svoju sopstvenu kou; i s
obzirom na to to su graanske slobode i sloboda pojedinaca meu prvim i najveim vrlinama kojima
se dii svaki dobar Englez, to nee biti potrebno da obraam osobitu panju itaocu na okolnost to
taj podvig treba da ih uzdigne u oima svih estitih graana i rodoljuba, bar u onoj meri u kojoj taj
nepobitni dokaz njihove brige za svoje samoodranje i bezbednost potkrepljuje i potvruje naelo
koje su izvesni dubokoumni i vispreni filozofi proglasili za najvii zakon kojim se rukovodi priroda u
svima svojim delima i postupcima reeni filozofi su veoma znalaki sveli postupke ove dobre
gospe na mudre izreke i teorije i, hvalei na jedan veoma spretan i prikladan nain njenu uzvienu
mudrost i razboritost, potpuno su iskljuili iz njenog vidokruga sve obzire srca, plemenitosti i
ljubavi. Jer, te su osobine tobo ispod dostojanstva jedne enske osobe u pogledu koje je optepoznato i priznato da je daleko iznad mnogobrojnih sitnih mana i slabosti svoga roda.
Kad bi mi bio potreban jo neki dalji dokaz o strogo filozofskom dranju ovih mladih dentlmena
u velikoj neprilici u kojoj su se nalazili, ja bih taj dokaz smesta naao u injenici (koja je isto tako
zabeleena u prethodnom delu ove pripovesti) to su oni napustili gonjenje im je opta panja bila
usredsreena na Olivera; i to su se odmah uputili kui najkraim moguim putem, i pored toga to
nemam nameru da tvrdim kako je obiaj slavnih i uenih mudraca da skrauju put kojim dolaze do
svojih dubokoumnih zakljuaka (njihov put je u stvari pre zaobilazan, oni okolie, idu stramputicama
i svaki as zastajkuju i kolebaju se, slino pijanim ljudima koji posru pod teretom isuvie mone
navale misli) ja bih ipak rekao, i to bih rekao jasno i otvoreno, da mnogi veliki filozofi redovno daju
dokaza o svojoj dubokoj mudrosti i moi predvianja na taj nain to se, sprovodei svoje teorije u
delo, obezbeuju protiv svih moguih sluajeva za koje se moe pretpostaviti da e im smetati. Tako,
da biste postigli neko krupno pravo, moete uiniti i neku sitnu nepravdu; i moete se posluiti svakim
sredstvima koje e opravdati postignuti cilj; pitanje kolika je koliina pravde a kolika koliina
nepravde, kao i u emu je razlika izmeu njih u potpunosti je ostavljeno filozofu koji je u pitanju
da ih on raspravi i rei na osnovu svojeg jasnog, razumljivog i nepristrasnog merila koje sainjava
njegov sopstveni sluaj.
Tek kada su dva deaka najveom brzinom projurila kroz veoma zamreni splet uzanih ulica i
uliica, usudili su se da zastanu ispod jednog niskog i mranog zasvoenog ulaza. Poto su tu neko
vreme ostali utei, taman koliko da povrate dah, gospar-Bejts kliknu od radosti i zadovoljstva i
prsnuvi u neobuzdan smeh, baci se na stepenik i u nastupu razdraganosti poe da se kotrlja po njemu.
ta ti je? upita ga Vrdalama.
Ha, ha, ha! kikotao se arli Bejts.
Nemoj dizati galamu opomenu ga Vrdalama oprezno se obazirui oko sebe. Ne eli
valjda da te uhvate, budalo?
Ne mogu da se uzdrim, ree arli ne mogu da se uzdrim! Kao da ga sad gledam kako
ia kroz ulice, zavija oko uglova, udara u gvozdene stubove i tera dalje kao da je i sam od gvoa, a
ja s maramicom u depu viem za njim: Drte lopova! e, pa to je da ovek prsne od smeha!

Bujna mata gospar-Bejtsa predoila mu je ovaj prizor isuvie ivim i veselim bojama. I kad se setio
ovoga poslednjeg, ponovo je pao na zemlju i poeo da se valja po stepeniku smejui se jo jae nego
dotle.
ta e rei Fejgin? upita Vrdalama iskoristivi priliku da postavi to pitanje kad je njegov
prijatelj izgubio dah zacenuvi se od smeha.
ta? ponovi arli Bejts.
Aha, ta? ree Vrdalama.
Pa dobro, ta moe da kae? upita arli prekinuvi prilino naglo svoje kikotanje jer ga je
ozbiljnost s kojom je Vrdalama postavio to pitanje prilino zabrinula. ta moe da kae?
Gospodin Dokinz je zvidukao nekoliko minuta; zatim se, skinuvi eir, poeao iza uiju i triput
zavrteo glavom.
ta time hoe da kae ree arli.
Tandara-mandara, cicvara-popara, mir i tiina, kupus i slanina ree Vrdalama i na
njegovom otroumnom licu se pojavi jedva primetan podrugljiv osmejak.
To je bilo izvesno objanjenje, ali ne potpuno. Gospar-Bejts ga je tako i shvatio i ponovio je
pitanje: ta time hoe da kae?
Vrdalama nita ne odgovori; samo je ponovo stavivi eir na glavu i prikupivi skutove svoga
dugakog kaputa pod miku upro jezikom u obraz i cvrknuo nekoliko puta po nosu na svoj dobro
poznat ali izrazit nain i, poto se okrenuo na peti, odunjao se niz dvorite. Gospar-Bejts se uputio
za njim veoma zamiljena lica.
Nekoliko minuta po ovome razgovoru um koraka na stepenicama koje su kripale trgao je
veselog starog gospodina koji je sedeo kraj vatre drei u levoj ruci kobasicu i komadi hleba a u
desnoj perorez, dok je pred njim na tronocu bio limeni vr. Na njegovom bledom licu zatitrao je
lupeki osmejak kad se okrenuo i pogledavi otro ispod svojih gustih riih obrva upravio uvo prema
vratima, oslukujui.
Hm, ta je to? promrmlja Jevrejin promenivi se u licu. Samo ih je dvojica? Gde li je
trei? Nisu valjda zapali u neku nezgodu. Pst!
Koraci su se pribliavali; stigli su do odmorita. Vrata su se polako otvorila; i Vrdalama i arli
Bejts uoe zatvorivi vrata za sobom.

GLAVA XIII
U njoj se revnosni italac upoznaje sa izvesnim novim licima
povodom kojih e biti iznete razne zanimljive stvari u tesnoj vezi sa ovom pripovesti.
Gde je Oliver? Upita Jevrejin ustavi i sevajui oima. Gde je deko?
Mali lopovi pogledae u svoga vaspitaa kao da su se uznemirili zbog njegovog ljutitog izgleda; i
zagledae se zabrinuto. Ali nita nisu odgovorili.
ta je s dekom? ree Jevrejin i epa Vrdalamu vrsto za okovratnik grozno mu pretei.
Govori ili u te zadaviti!
Gospodin Fejgin je to kazao tako ubedljivim glasom da se arli Bejts, koji je za svaki sluaj
smatrao da e biti pametnije ako se skloni u stranu i kome je palo na um da nije nimalo neverovatno
da moe doi i na njega red da bude udavljen, bacio na kolena i pustio jedan gromoglasan, dug i
otegnut urlik neto izmeu rike razbesnelog bika i glasa trube za dozivanje.
Hoe li govoriti? grmeo je Jevrejin tresui Vrdalamu tako strano da je bilo pravo udo
kako je ostao u svome velikom kaputu.

Eto, upao je u kljuse, i to je sve ree Vrdalama turobno. Hajde, ostavite me na miru ve
jednom! I izvinuvi se jednim trzajem iz velikog kaputa koji je ostavio u Jevrejinovim rukama,
Vrdalama zgrabi viljuku za prenje hleba i zamahnu njome u pravcu prsnika veselog starog
gospodina udarac koji bi, da je uspeo, za due vreme oduzeo veselost reenom starom gospodinu.
Pod takvim okolnostima Jevrejin je uzmakao mnogo hitrije no to bi se to moglo oekivati od
oveka prividno tako iznurenog i dohvatio je vr pripremajui se da ga baci na glavu napadau. Ali
kako je arli Bejts u tome trenutku privukao njegovu panju jednim uasnim urlikom, on naglo
promeni odluku i baci pun vr na dotinog mladog dentlmena.

 Hej, kakva je to guva, trista mu muka! zarea neki debeli glas. Ko li me je to raspalio?
Srea njegova to je na mene palo pivo a ne vr, inae bih ga lepo udesio. Ne bih nikad ni sanjao da
je jedan pakleno bogati razbojnik i gulikoa kao to je ovaj matori Jevrejin u stanju da prospe koje
bilo drugo pie sem vode a i to samo na tetu uprave vodovoda. ta je to, Fejgine? Vratna marama
mi je sva zalivena pivom, sto mu gromova! Ti ulazi unutra, kalaturo jedna; to mi se tu rebri pred
vratima kao da se stidi svoga gospodara! Ulazi!
ovek koji se tako proderao bio je snaan ida, oko trideset i pet godina, u crnom somotskom
kaputu, veoma prljavim suknenim akirama, niskim izmama i sivim pamunim arapama koje su
skrivale par debelih nogu sa irokim, ispupenim listovima par nogu one vrste koje, tako obuvene,
uvek izgledaju nedovrene i nepotpune bez okova koji bi ih krasili. Na glavi je imao eir smee boje
i prljavu arenu maramu oko vrata, ijim je dugakim izlizanim krajevima razmazivao pivo po licu
dok je govorio. Kad je s tim zavrio, ukazalo se jedno iroko, mamurno lice s bradom od tri dana i
dva namrgoena oka od kojih se jedno isticalo svim moguim bojama, tragovima skoranjeg udarca.
Ulazi kad ti kaem! promumla taj krasni razbojnik.
Jedno belo, kudravo pseto, s licem izgrebanim i izujedanim na dvadeset raznih mesta uunja se u
sobu.
Zato nisi odmah uao? ree ovek. Isuvie si se poneo da bi me pred drutvom priznao
za svog gospodara, je li? Lezi!
Ta zapovest bila je propraena udarcem noge koji je odbacio ivotinju u drugi kraj sobe. Ova
uostalom kao da je na takav postupak bila naviknuta jer se sasvim mirno sklupala u jedan ugao, ne
putajui ni glasa i mirkajui svojim zlim oima dvadesetak puta u minuti, kao da je bila zauzeta
razgledanjem stana.
ta radi to? Zlostavlja deake, ti pohlepna tvrdice, nenasiti matori lopovski jatae?
ree ovek sputajui se polako na stolicu. udim se to te ve nisu ubili. to ja nisam na
njihovom mestu. Da sam ja tvoj egrt, odavno bih to ve uinio i ali ne, ne bih mogao nikome da
prodam tvoju kou poto ti nisi ni za ta drugo sem da te kao olienje runoe uvaju u staklenoj boci,
a tako velike boce se kanda ne izrauju.
Tie! Tie! gospodine Sajks, ree Jevrejin drui ne govorite tako glasno.
Dosta s tim tvojim izmotavanjima odgovori razbojnik. Kad god me naziva gospodinom,
znam da smilja neku podvalu. Poznato ti je kako se zovem i dosta s tim! Neu da osramotim
svoje ime kad tome doe vreme.
Dobro, dobro, neka bude kako ti kae Bile Sajks, ree Jevrejin s izrazom bedne
poniznosti na licu. Izgleda da si zle volje, Bile.
Moda jesam odgovori Sajks. Rekao bih da i tebi isto tako sve koze nisu na broju, inae
ne bi ove deake gaao limenim vrevima ...
Jesi li poludeo? ree Jevrejin povukavi oveka za rukav i pokazujui glavom u pravcu
deaka.
Gospodin Sajks se zadovolji time da vee jedan zamiljeni vor sebi ispod levog uveta i da
zabaci glavu na desno rame; nema igra koju Jevrejin kao da je savreno razumeo. On onda
atrovakim izrazima, kojima je sav njihov razgovor bio protkan, ali koji bi bio potpuno nerazumljiv
kad bismo ga ovamo preneli, zatrai au rakije.
I pazi da ne sipa otrova u nju ree gospodin Sajks stavljajui eir na sto.
To je bilo reeno u ali; ali da je ovek koji je te rei izgovorio mogao da vidi onaj zlobni

pogled s kojim je Jevrejin ugrizao svoju bledu usnu kad se okrenuo dolapu, on bi doao do zakljuka
da ta opomena nije sasvim izlina, ili u najmanju ruku da elja da na neki nain pojaa pie nije tako
strana veselom srcu staroga gospodina.
Poto je u grlo sruio dve ili tri ae alkohola, gospodin Sajks je blagoizvoleo da obrati svoju
panju na dvojicu mlade gospode; zahvaljujui tome ljubaznom postupku razvio se razgovor u kome
su uzrok i nain Oliverovog hapenja izloeni sa svim potrebnim pojedinostima, a sa onim izmenama
i dopunama na raun istine koje je Vrdalama smatrao za savetno da unese s obzirom na sve postojee
okolnosti.
Bojim se ree Jevrejin da ne izbrblja neto to bi nas moglo dovesti u kripac.
To je vrlo verovatno odgovori Sajks uz zlurad osmeh. Peen si, Fejgine.
Sve mi se ini, zna, dodade Jevrejin nastavljajui kao da nije opazio upadicu i gledajui
pri tom svoga sagovornika pravo u oi sve mi se ini ako klupe pone da se odmotava, da e i
mnogi drugi s nama da se nau u nebranom grou, a to e za tebe biti mnogo gore nego za mene,
prikane moj.
ovek se tre i odmeri Jevrejina od glave do pete. Ali stari gospodin je bio uvukao glavu u
ramena sve do uiju i oi su mu prazno zurile u zid ispred njega.
Nastao je dug tajac. Svaki lan ovoga potovanog drutva izgledao je zadubljen u svoje sopstvene
misli, ne izuzevi psa koji se zlobno oblizivao i koji kao da je osmiljao napad na noge prvoga
gospodina ili gospoe koje bude sreo na ulici im izie iz kue.
Neko mora da izvidi ta je bilo u policiji ree gospodin Sajks mnogo mekim glasom od
onoga kojim je govorio kad je doao.
Jevrejin klimnu glavom odobravajui.
A nas nije odao, a osuen je, onda nema opasti dokle god ne bude puten ree gospodin
Sajks posle toga treba na njega pripaziti. Mora nekako doi njega.
Jevrejin ponovo klimnu glavom odobravajui. Ispravnost takvog naina postupanja bila je, zaista,
oigledna; po nesrei, meutim, njegovom sprovoenju u delo stajala je na putu jedna veoma ozbiljna
prepreka. Ona se sastojala u tome to su svi oni, i Vrdalama, i arli Bejts i Fejgin, i gospodin Viljem
Sajks, gajili estoku i duboko ukorenjenu antipatiju prema vlasti i to ni iz kojeg razloga i ni pod
kakvim izgovorom nisu eleli da se pribliavaju nikakvoj policijskoj ustanovi.
Teko je rei koliko su dugo vremena oni bili u stanju da tako sede i blenu jedan u drugoga u
jednom stanju neizvesnosti koje ba nije najprijatnije. Sreom, nije potrebno praviti nikakve
pretpostavke u tom pogledu, jer je iznenadni ulazak dveju mladih devojaka, koje je Oliver jednom
ranijom prilikom upoznao, dao razgovoru novog podsticaja.
U dobar as! ree Jevrejin. Otii e Beti; hoe li, mila moja?
A kuda to? upita devojka.
Samo tu do policije, mila moje, ree Jevrejin ulagujui se.
Dugujemo priznanje ovoj mladoj dami koja nije neposredno kazala da nee, nego je samo izjavila
arku i usrdnu elju da je avo odnese ako joj se tamo ide to je jedan utiv i otmen nain da se
izbegne odgovor i koji pokazuje da je dotina gospoica raspolagala onim uroenim lepim
ponaanjem koje ne podnosi da se blinjem zada bol putem otvorenog i otrog odbijanja.
Jevrejinovo lice se smrai. Od te mlade gospoice koja je bila gizdavo, da ne kaemo raskono
odevena u crvenu haljinu, zelene cipele i imala plave uvojke, njegov pogled se okrenu u pravcu one

druge enske osobe. Nensi, edo moje, ree Jevrejin umiljatim glasom ta ti veli na ovo?
Nema od toga nita; to ne vredi ni pokuavati, Fejgine, odgovori Nensi.
ta time hoe da kae? ree gospodin Sajks bacivi na nju jedan osoran pogled.
To to si uo, Bile, ree devojka pribrano.
Ama ti si kao stvorena za to razlagao je gospodin Sajks u tome kraju niko o tebi nita ne
zna.
Kao to ni ja ne elim da znaju odgovori Nensi istim smirenim glasom, i pre neu ii
nego to hou, Bile.
Ona e ii, Fejgine ree Sajks.
Ne, Fejgine, ona nee ii ree Nensi.
Hoe, Fejgine, ii e ree Sajks.
I gospodin Sajks je bio u pravu. Pomou naizmeninih pretnji, obeanja i ulagivanja reena dama
se najzad odlui da se primi tog zadatka. Nju, zaista, nisu sputavali oni obziri koji su vezivali njenu
ljupku prijateljicu, jer kako se iz dalekog ali gospodskog predgraa Ratklifa nedavno preselila u
blizinu Fild-Lena, nije bila u istoj opasnosti da je pozna ko bilo od njenih mnogobrojnih poznanika.
Shodno toj odluci, s istom belom pregaom privezanom preko haljine i sa uvojcima podvijenim
ispod slamnog eira oba ta dela odee su uzeta iz neiscrpnog magacina kojim je raspolagao
Jevrejin gospoica Nensi se spremala da poe na izvrenje postavljenog joj zadatka.
Stani malo, edo moje, ree Jevrejin pruajui joj jednu malu, pokrivenu korpu. Obesi
je o jednu ruku. Tako e ulivati vie poverenja, drago moje dete.
Daj joj i klju od spoljanjih vrata da ga nosi u drugoj ruci, Fejgine, ree Sajks tako e
izgledati jo bolje i prirodnije.
Da, da, edo moje, to je tano ree Jevrejin obesivi jedan veliki klju o kaiprst desne
ruke mlade devojke. Tako, vrlo dobro! Zaista vrlo dobro, dete moje! ree Jevrejin trljajui
ruke.
Oh, moj brat! Moj jadni, dragi, slatki, nevini brati! uzviknu Nensi u nastupu oajanja.
ta je s njim! Gde su ga odveli! Oh, gospodo, smilujte se i recite mi ta se dogodilo s mojim slatkim
bratiem; kaite mi, gospodo, preklinjem vas, gospodo.
Poto je izgovorila te rei najalostivijim i najdirljivijim glasom, na neizmerno uivanje svojih
slualaca, gospoica Nensi zastade, namignu drutvu, klimnu veselo glavom svima prisutnima i
ieze.
Eh, sila devoje, deco moja! ree Jevrejin obrativi se svojim mladim prijateljima i
klimajui znaajno glavom, kao da bi ih tim nemim nainom hteo opomenuti da se i sami ugledaju na
sjajan primer koji im je bio pred oima.
Ona ini ast svome polu ree gospodin Sajks punei sebi au i lupivi o sto svojom
ogromnom pesnicom Pijem u njeno zdravlje sa eljom da se svi na nju ugledaju!

Dok su se te i mnoge druge pohvale reale u slavu izvanredne Nensi, ta gospoica bila je prela
ve najvei deo svoga puta u pravcu policijske ispostave, do koje je ubrz potom i stigla bez ikakvih
nezgoda i pored izvesne razumljive nelagodnosti koju je oseala zbog toga to prolazi ulicama sama i
bez zatite.
Poto je ula kroz zadnji ulaz tiho je kucnula kljuem na vrata jedne elije i oslunula. Iznutra se
nije uo ni najmanji um; onda se nakaljala i ponovo oslunula. Jo nije bilo nikakvog odgovora; ona
se onda rei da progovori.
Olivere, mili moj Olivere? proaputa Nensi nenlm glasom. Olivere?
U eliji se nalazio samo jedan bedni, bosonogi prestupnik koji je uhapen zato to je svirao na
flauti bez dozvole kojeg je gospodin Feng, poto je povreda drutvenog interesa bila nesumnjivo
dokazana, sasvim ispravno osudio na popravni zatvor u trajanju od jednog meseca, uz umesnu i
duhovitu napomenu da e on, kad ve ima toliko snage u grudima, celishodnije da je upotrebi ako
okree vodeniko kolo nego to duva u neki muziki instrument. Taj prestupnik nije nita odgovorio
jer je bio oaloen i zauzet razmiljanjem o gubitku svoje flaute koja je zaplenjena u korist optinske
kase, te Nensi prie drugoj eliji i zakuca.
ta je? odazva se neki slab i jedva ujan glas.
Da li je tu jedan mali deak? upita Nensi poto je prethodno zajecala.
Ne, odgovori glas neka ga bog sauva od toga.
To je bio neki ovek od ezdeset i pet godina koji je kao skitnica osuen na zatvor zato to nije
svirao na flauti; ili, drugim reima, to je prosjaio po ulicama i to nije nita preduzimao da
potenim radom zaslui svoj nasuni hleb. U sledeoj eliji je bio ovek osuen na istu kaznu zato to
je torbario i prodavao lonce i inije bez dozvole, i tako na neki nain zaraivao svoj hleb, ali na tetu
interesa poreske uprave.
Kako se meutim nijedan od tih prestupnika nije odazivao na ime Oliver, ili nije nita znao o

njemu, Nensi se uputi pravo prostosrdanom nadzorniku zatvora u prugastom prsluku; i uz

najalostivnija naricanja i jadikovanja, ije je dejstvo bilo jo pojaano shodnom i upeatljivom
upotrebom kljua i male kotarice, ona upita ta je s njenim slatkim bratiem.
Kod mene nije, drago dete, ree stari ovek.
Pa gde je? vrisnu Nensi sva oajna.
Odveo ga je onaj gospodin odgovori nadzornik.
Koji gospodin? Oh, gospode boe! Koji gospodin? uzviknu Nensi.
U odgovor na ovo nesreeno zapitkivanje stari ovek je obavestio duboko ucveljenu sestru da je
Oliver doveden povreen u sudnicu i da je osloboen optube na osnovu iskaza jednog svedoka koji
je izjavio da je krau izvrio neki drugi deak koji nije u rukama policije i da ga je tuilac odvezao u
besvesnom stanju svojoj kui; a gde je ta kua, nadzornik zna jedino da e to biti negde oko
Pentonvila, poto je uo da je ta re pomenuta prilikom davanja uputstva koijau.
U uasnom stanju sumnje i neizvesnosti oajna mlada devojka posrui stie do kapije, a onda,
poto je promenila svoj dotle klecavi hod u vrst, brz i siguran korak, odjurila je u Jevrejinov stan
najzaobilaznijim i najzapletenijim putem koji je mogla smisliti.
im je gospodin Bil Sajks sasluao podneti izvetaj o izvrenju zadatka, odmah je dozvao psa i,
stavivi eir na glavu, urno je izaao ne posveujui nimalo vremena toj formalnosti da drutvu
poeli srean ostanak.
Mi moramo da saznamo gde se on nalazi, deco; mi ga moramo pronai ree Jevrejin veoma
uzbueno. arli, idi i pronjukaj svuda dok ne donese neku vest o njemu! Nensi, edo moje, ja
moram da znam gde je on. Uzdam se samo u tebe, edo moje, u tebe i u Vrdalamu! Stanite, stanite,
dodade Jevrejin otkljuavajui drhtavom rukom jednu ladicu evo vam novaca, deice. Veeras
zatvaram ovu radnju. Vi znate gde ete me nai. Nemojte ostajati ovde ni minuta vie. Ni trenutka,
draga moja deice!
Rekavi to, on ih izgura iz sobe, paljivo dvaput zakljua i zamandali vrata za njima i izvue iz
skrovita kutiju koju je nehotice bio otkrio Oliveru. A zatim poe urno da rasporeuje satove i nakit
sebi ispod odela.
Jedan otar kucanj u vrata ga tre i prekide u tome poslu. Ko je? uzviknu piskavim glasom.
Ja! odgovori Vrdalamin glas kroz kljuaonicu.
ta je sad? povika Jevrejin nestrpljivo.
Treba li da izvrimo otmicu, i da ga odvedemo u onu drugu jazbinu, pita Nensi? ree
Vrdalama.
Naravno, odgovori Jevrejin ma gde da ga uhvatite. Pronaite ga, pronaite ga po svaku
cenu, to je to sve to se od vas trai! Ja u znati ta u posle s njim; za to se ne brinite.
Deak neto promrmlja u znak odgovora da je razumeo i sjuri se niz stepenice sa svojim
drutvom.
Dosad nas nije odao ree Jevrejin nastavljajui prekinuti posao. Ako bude nameravao da
nas izda svojim novim prijateljima, ipak emo moi da mu zapuimo usta.

GLAVA XIV
Sadri dalje pojedinosti o Oliverovom boravku u domu gospodina Braunloa kao i znaajno
proroanstvo koje je izvestan gospodin Grimvig izrekao u vezi s njim kad je Oliver otiao nekim
poslom van kue.
Poto se Oliver ubrzo povratio iz nesvesti u koju je pao usled jakog uzvika gospodina Braunloa,
razgovor o slici je posle toga paljivo izbegavan kako od strane starog gospodina, tako i od strane
gospoe Bedvin; isto je tako izbegavao i sve ono to se odnosilo na Oliverovu prolost ili budunost
i za predmet razgovora uzimane su samo one stvari koje su bile u stanju da ga zabave i da ga ne
uzbude. Bio je jo isuvie slab da bi ustajao za doruak; ali kada je sutradan siao u nastojniku sobu,
prvo to je uinio bilo je da baci udan pogled na zid nadajui se da e ponovo ugledati lice one
divne gospoe. U svojim nadama se razoarao, meutim, jer je slika bila uklonjena.
Ah! ree nastojnica opazivi Oliverov pogled. Vidi, nema je vie.
Vidim, gospoo, odgovori Oliver. Zato su je skinuli?
Zato su je skinuli, dete moje, to gospodin Braunlo kae da te ona kanda uznemiruje te moe da
smeta tvome ozdravljenju, zna odgovori stara gospoa.
Oh, ne, nikako. Nije me uznemiravala, gospoo, ree Oliver. Voleo sam da je gledam.
Mnogo mi se dopadala.
Nita, nita! ree stara gospoa veselo samo se ti to pre oporavi, edo, i ona e
ponovo biti vraena na svoje mesto. Tako! To ti obeavam! A sad ostavimo to i razgovarajmo o
drugim stvarima.
To je bilo sve obavetenje koje je Oliver u tome trenutku dobio o slici. S obzirom na to to je
stara gospoa u toku njegove bolesti bila veoma dobra prema njemu, on se trudio bar zasad da vie
ne misli o tome predmetu; tako je s panjom pratio veliki broj pria koje mu je ona priala o njenoj
dobroj i lepoj keri koja se udala za jednog dobrog i lepog oveka i koja ivi u unutranjosti; i o sinu
koji je inovnik kod nekog trgovca u zapadnoj Indiji i koji je, isto tako, krasan mladi i koji etiri
puta godinje pie kui tako divna pisma da joj ona nateraju suze na oi i kad ih samo spomene. Kad
se stara gospoa nadugako i nairoko napriala o svim dobrim stranama svoje dece, a pored toga i o
vrlinama svog dobrog i nezaboravnog mua koji je umro i otiao na onaj svet, bog da mu duu prosti!
ravno pre dvadeset i est godina, bilo je ve vreme aju. Posle aja poela je da ui Olivera kako
se igra andara, to je Oliver nauio u tren oka; i oni su tako igrali karata s velikom ozbiljnou i
unoenjem u igru sve dok nije dolo vreme da bolesnik dobije malo toplog vina pomeanog s vodom i
kriku suvog prenog hleba, a zatim da poe na spavanje.
Sreni su bili ti dani Oliverovog oporavljanja. Sve oko njega bilo je tako tiho i isto i uredno; svi
su prema njemu bili tako dobri i paljivi da mu se posle huke i buke usred koje je uvek iveo inilo
kao da je u samom raju. im je toliko ojaao da moe da se obue kako treba, gospodin Braunlo je
poruio za njega novo odelo, novu kapu i nove cipele. Poto je Oliveru bilo reeno da starim odelom
moe da raspolae kako hoe, on ga je dao sluavci koja je bila vrlo dobra prema njemu i kazao da
ga proda nekom Jevrejinu a novac da zadri za sebe. Ona je to bez oklevanja i uinila, a kad je
Oliver s prozora gostinske sobe video Jevrejina kako savija njegovo staro odelo, trpa ga u vreu i
odlazi dalje svojim putem, on je osetio veliko zadovoljstvo pri pomisli da ga se otarasio i da ne
postoji opasnost da e ikad vie morati ponovo da ga obue. Ono se, istinu rei, sastojalo iz samih

rita, a Oliver nikad dotle nije imao novo odelo.

Jedne veeri, otprilike nedelju dana posle onoga dogaaja sa slikom, dok je Oliver sedeo i
priao s gospoom Bedvin, stigla je poruka od gospodina Braunloa kojom ga poziva, ako se sasvim
dobro osea, da se popne u njegovu sobu za rad poto eli da s njim malo porazgovara.
Gospode, budi nam u pomoi! Operi ruke i daj da te lepo oeljam, dete, ree gospoa
Bedvin. Oh! boe! Da sam znala da e te zvati, stavila bih ti ist okovratnik i udesila bih te kao malog
princa!
Oliver je postupio kao to mu je stara gospoa kazala; i mada se ona ljuto vajkala to nema vie
vremena da mu finije namesti sitne nabore na okovratniku od koulje, on je i pored toga krupnog
nedostatka izgledao tako lepo i privlano da je ona ak izjavila, posmatrajui ga s velikim uivanjem
od glave do pete, kako je uverena da se ne bi mogao bolje doterati i da je poziv stigao mnogo ranije.
Tako ohrabren Oliver zakuca na vrata sobe za rad. Na poziv gospodina Braunloa da ue, naao se
u jednoj omanjoj sobi iz dvorita, pretrpanoj knjigama, i iji je prozor gledao u nekoliko lepih malih
vrtova. Pored prozora je bio sto za kojim je gospodin Braunlo sedeo i itao. Kad je ugledao Olivera,
ostavio je knjigu i pozvao ga da prie blie stolu i da sedne. Oliver poslua, pitajui se u udu ko e
da proita tolike knjige koje kao da su napisane zato da bi svet postao pametniji pitanje koje sebi
jo svakodnevno postavljaju i ljudi daleko iskusniji od Olivera Tvista.
Ima puno knjiga, zar ne, dete moje? ree gospodin Braunlo opazivi radoznalost s kojom
Oliver posmatra redove knjiga koje su pokrivale zidove od poda do tavanice.
Puno ih ima, gospodine, odgovori Oliver. Nikad ih nisam video u tolikom broju.
Sve e ih itati ako se bude dobro vladao ree stari gospodin dobroudno i jo e ih
vie zavoleti nego kad ih samo gleda spolja to jest neke od njih; jer ima i takvih knjiga kod kojih
poleina i korice ine svu njihovu vrednost.
To su moda ove teke, gospodine, ree Oliver pokazujui rukom na nekoliko debelih
svezaka kvarto formata s mnogo pozlate na ivicama od korica.
Ne uvek ree stari gospodin milujui Olivera po glavi i smekajui se pri tom ima i
drugih koje su isto tako teke iako su mnogo manjeg formata. Bi li ti voleo da postane uen ovek i
da pie knjige, a?
Vie bih voleo da ih itam, gospodine, odgovori Oliver.
ta! Ne bi voleo da bude pisac? ree stari gospodin.
Oliver malo zastade razmiljajui i najzad ree kako misli da bi mnogo bolje bilo da ode u
knjiare na ta se stari gospodin od srca nasmejao i izjavio da je time rekao neto vrlo pametno.
Oliver je zbog toga bio vrlo srean, mada mu nikako nije bilo jasno ta je to tako pametno rekao.
Dobro, dobro, ree stari gospodin uozbiljivi se. Nemoj se bojati! Neemo od tebe
napraviti knjievnika dokle god postoji mogunost da izui neki estit zanat ili da postane zidar.
Hvala vam, gospodine, ree Oliver. Na ozbiljnost s kojom su te rei bile izgovorene stari
gospodin se ponovo nasmeja i promrmlja neto o nekakvom udnom nagonu, emu Oliver nije
poklonio osobitu panju poto nije razumeo ta je u pitanju.
A sad, ree gospodin Braunlo, govorei ako je mogue jo blaim, ali istovremeno i mnogo
ozbiljnim glasom no to ga je Oliver ikad dotle uo da govori, hteo bih, dete moje, da obrati
najveu panju na ovo to u ti rei. Govoriu ti potpuno otvoreno jer znam da si u stanju da me
shvati isto tako dobro kao i svaki odrastao ovek.

 O, nemojte mi rei da ete me oterati, gospodine, preklinjem vas! uzviknu Oliver uznemiren
ozbiljnim glasom kojim je stari gospodin poeo razgovor. Nemojte me izbaciti iz kue i pustiti da
ponovo lutam ulicama. Dopustite mi da ostanem ovde i da vam budem sluga. Nemojte me vraati na
ono grozno mesto odakle sam doao. Imajte saaljenja prema jednom sirotom detetu, gospodine!
Drago moje dete, ree stari gospodin ganut usrnou Oliverove neoekivane molbe ne
treba da se plai da u te napustiti, sem ako mi ti za to ne bude dao povoda.
Ja to nikad, nikad neu uiniti, gospodine, upade mu Oliver u re.
Nadam se da nee odgovori stari gospodin. Ne verujem da e to ikad uiniti. Ja sam
se dosad ve razoarao u ljude kojima sam se trudio da pomognem, ali pri svem tom veoma sam
raspoloen da ti verujem; i meni je vie stalo da ti pomognem no to sam to i samom sebi u stanju da
objasnim. Oni kojima sam poklonio svoju najveu ljubav poivaju ve davno u svojim grobovima;
ali i pored toga to su srea i radost moga ivota zakopani zajedno s njima, moje srce se ipak nije
pretvorilo u mrtvaki koveg i ja u njemu nisam zauvek zakovao svoja najlepa oseanja. Duboka
alost je ta oseanja samo jo vie razvila i oplemenila ih.
Dok je stari gospodin to govorio tihim glasom, vie samome sebi nego svome gostu, i izvesno
vreme posle toga outao, Oliver je ostao sedei nepomino.
Nita, nita! ree najzad stari gospodin veselijim glasom. To sam ti rekao samo zbog
toga to je u tebi mlado srce i to e kad zna koliko sam prepatio i bola u ivotu podneo biti moda
paljiviji i truditi se da mi ne daje nove rane. Kae da si siroe bez prijatelja u svetu; Sva moja
raspitivanja potvruju tu injenicu. Hajde ispriaj mi o svom ivot odakle si, ko te je odgajio i
kako si dospeo u drutvo u kome sam te naao. Govori istinu; i ako tako bude uinio, nee ostati bez
prijatelja dok ja budem u ivotu.
Nekoliko minuti Oliver nije mogao od jecanja ni rei da progovori; u trenutku kad se spremao da
otpone s priom kako je odrastao na imanju i kako ga je gospodin Bambl doveo u sirotinjski dom,
zaula su se dva nestrpljiva dvostruka kratka udarca na spoljanjim vratima i sluavka, trei uza
stepenice, objavi dolazak gospodina Grimviga.
Penje li se? upita gospodin Braunlo.
Da, gospodine, odgovori sluavka. Pitao je, ima li u kui medenih kolaa, i kada sam mu
kazala da ima, rekao je da je doao na aj.
Gospodin Braunlo se nasmei i okrenuvi se Oliveru ree mu da je gospodin Grimvig njegov stari
prijatelj i da ne treba da mu uzme za zlo ako nae da je malo udnog ponaanja: jer on je po dui
krasan ovek, koliko ga on zna.
Treba li da iziem, gospodine? upita Oliver.
Ne, odgovori gospodin Braunlo vie bih voleo da ostane ovde.
U tom trenutku u sobu ue oslanjajui se na debeo tap jedan krupan, malo hrom, stari gospodin,
odeven u plav kaput i prugast prsnik, u akirama i dokolenicama od nankina i u belom eiru sa
irokim obodom ija je donja strana bila postavljena zeleno. Ispod prsnika mu je provirivala retko
naborana koulja; a niz prsnik mu je visio i klatio se levo-desno veoma dugaak elini lanac od sata,
na ijem je kraju bio samo jedan klju. Krajevi bele vratne marame bili su mu vezani u vor veliki
kao pomoranda; izrazi njegovog lica bili su toliko raznovrsni da ih je nemogue opisati. Kad govori,
imao je obiaj da iskrivi glavu na jednu stranu i da istovremeno gleda iz uglova oiju to je
neodoljivo podsealo na papagaja. U trenutku kad je uao u sobu bio je zauzeo taj stav i, drei u
ispruenoj ruci komadi kore od pomorande, uzviknuo:

 Pogledajte! Vidite li ovo! Zar to nije najudnija i najneverovatnija stvar to ja ne mogu da

odem ni u iju kuu a da na stepenicama ne naiem na ovoga vernog prijatelja svih hirurga? Jednom
sam ve slomio nogu zbog pomorandine kore, a znam da e mi pomorandina kora najzad doi
glave. Hoe, gospodine; pomorandina kora e mi doi glave ili u ja pojesti svoju sopstvenu glavu,
gospodine!
To je bilo primamljivo obeanje kojim je gospodin Grimvig potkrepljivao i podupirao skoro
svako svoje tvrenje; i u njegovom sluaju ono je bilo utoliko neverovatnije to ak i kad bismo
pretpostavili mogunost da nauka nekad postigne toliki napredak i omogui odreenom gospodinu da
pojede svoju sopstvenu glavu, u sluaju da za takav podvig bude raspoloen, glava gospodina
Grimviga bila je tako izuzetno velika, da bi se i ovek najpuniji samopouzdanja teko mogao
ponadati da e je pojesti za jedan obrok i kad ostavimo sasvim po strani veoma debeo sloj praha
kojim je bila posuta.
Pojeu svoju glavu, gospodine, ponovi gospodin Grimvig udarajui tapom o pod. Gle!
A ta je to! uzviknu opazivi Olivera i ustuknuvi korak-dva unazad.
To je mladi Oliver Tvist, o kome smo ve razgovarali! ree gospodin Braunlo.
Oliver se pokloni.
Neete rei valjda da je to onaj deak koji je imao groznicu, nadam se? upita gospodin
Grimvig uzmiui jo malo dalje. Priekajte askom! Ne govorite! Stanite ... nastavi gospodin
Grimvig naglo zaboravljajui pod naletom svoga pobedonosnog otkria sav strah od groznice. To
je deak koji je jeo pomorande! Ako to nije deak koji je jeo pomorande i bacio njenu koru na
stepenice, gospodine, ja u onda pojesti svoju sopstvenu glavu, a i njegovu isto tako.
Ne, ne, nije on imao nikakvu pomorandu u rukama ree gospodin Braunlo smejui se.
Hajde! Skinite eir i upoznajte se s mojim mladim prijateljem.
To je stvar koja me dovodi van sebe, gospodine, ree srditi stari gospodin skidajui
rukavice. Na ploniku u naoj ulici uvek se nae po neka kora od pomorande i ja znam da nju
tamo ostavlja pomonik onoga hirurga na uglu. Sino se jedna mlada ena okliznula na jednoj takvoj
kori i u padu se povredila o ogradu moga vrta; samo to je ustala, opazio sam kako gleda u pravcu
onog prokletog crvenog fenjera to osvetljava hirurgovu tablu. ,,Ne idite njemu, doviknuo sam joj s
prozora, On je ubica! ovek koji hvata ljude u klopku! I jeste to. Ako nije ja u ...
Ovde srditi snani gospodin snano lupi tapom o pod, postupak po kome su njegovi prijatelji
uvek znali da se krije uobiajeno obeanje, kad god nije izrino dolo do izraza. Zatim sede drei
jo svoj tap u ruci i, poto je otvorio lornjon koji je nosio privren na jednoj irokoj, crnoj vrpci,
stade da posmatra Olivera. Ovaj videvi da je postao predmet osobitog ispitivanja, porumene i
ponovo se pokloni.
Dakle, to je taj deak, je li? ree najzad gospodin Grimvig.
Jeste, to je odgovori gospodin Braunlo.
Kako si, mali? upita gospodin Grimvig.
Mnogo bolje, hvala vam, gospodine, odgovori Oliver.
Gospodin Braunlo, kome se uinilo da njegov nastrani prijatelj namerava da kae neto
neprijatno, ree Oliveru da sie dole i obavesti gospou Bedvin da su spremni za aj to je Oliver
i uinio s najveim zadovoljstvom, budui da mu se nain na koji se gost ponaao nije osobito
svideo.
Krasan deak, zar ne? upita gospodin Braunlo.

 Ne znam odgovori gospodin Grimvig zlovoljno.

Ne znate?
Ne, ne znam. Za mene su svi deaci jednaki. Ja poznajem samo dve vrste deaka. Slabunjave
deake i bucmaste deake.
A u koju od tih vrsta dolazi Oliver?
U slabunjave. Imam jednog prijatelja iji je sin bucmast deko; krasan deko, kau; okrugle
glave, crvenih obraza i sjajnih oiju; grozan deko, s telom i udovima od kojih kao da e da mu
popucaju avovi njegovog ugasito plavog odela, a glasom kao u laara i prohtevom za jelo kao u
kurjaka. Znam ga dobro, hulju jednu!
Ta ostavite, ree gospodin Braunlo mali Oliver Tvist nije takav; prema tome ne treba da
se ljutite na njega.
Nije odgovori gospodin Grimvig. Ali moda je jo gori.
Gospodin Braunlo se na ovo nestrpljivo nakalja, to je kanda gospodinu Grimvigu priinilo
izvanredno zadovoljstvo.
Moda je jo i gori, rekoh ponovi gospodin Grimvig. Odakle dolazi? Ko je on? ta je
on? Imao je groznicu. Pa ta s tim? Ne pate samo estiti ljudi od groznice, je li tako? I ravi ljudi
ponekad imaju groznicu, je li nije tako, a? Ja sam poznavao jednog oveka koji je obeen na Jamajci
zato to je ubio svog gospodara. On je est puta bolovao od groznice i zbog toga mu nisu oprostili
ivot. Eh! Kojeta!
U stvari gospodin Grimvig je u dubini due bio veoma raspoloen da prizna da su Oliverova
pojava i ponaanje veoma dopadljivi; ali on je silno voleo da protivrei, osobina koja je u ovom
sluaju bila pojaana okolnou to je naiao na koru od pomorande; i, poto je u sebi reio da mu
niko nee nametnuti svoje miljenje o tome da li je neki deak mio ili nije, otprve je bio odluio da
se ne sloi sa svojim prijateljem. Kad je gospodin Braunlo priznao da zasad ni na jedno od
postavljenih pitanja ne moe da prui zadovoljavajui odgovor i da je sva raspitivanja o Oliverovom
ranijem ivotu odloio dok deak po njegovom miljenju ne bude bio dovoljno snaan da to podnese,
gospodin Grimvig se zlobno zakikotao. I upitao je, uz podrugljiv osmeh, ima li nastojnica obiaj da
uvee prebrojava posue; jer ako jednog lepog jutra opazi da joj nedostaje koja srebrna kaika, on e
onda, naravno, biti zadovoljan ako... i tako dalje.
I pored toga to je i sam u izvesnoj meri bio prgav ovek, gospodin Braunlo je poznajui
nastranost svoga prijatelja sve ovo podnosio u najboljem raspoloenju; i kad je gospodin Grimvig,
pri aju, blagoizvoleo ljubazno izjaviti svoje potpuno zadovoljstvo zbog uspelih medenih kolaa,
stvari su pole vrlo glatko i Oliver, koji je prisustvovao aju poe da se osea ugodnije nego dotle u
prisustvu toga naprasitog starog gospodina.
A kad nameravate da sasluate potpun, istinit i podroban izvetaj o ivotu i pustolovinama
Olivera Tvista? upita gospodin Grimvig gospodina Braunloa na kraju obeda gledajui iskosa na
Olivera i nastavljajui prekinuti razgovor.
Sutra ujutru odgovori gospodin Braunlo. Voleo bi da u tome trenutku budemo sami nas
dvojica. Popni se do mene sutra pre podne u deset sati, dete moje.
Hou, gospodine, ree Oliver. Odgovorio je s izvesnim kolebanjem jer je bio zbunjen time
to ga gospodin Grimvig tako uporno posmatra.
Rei u vam neto proapta ovaj gospodin gospodinu Braunlou taj vam sutra ujutru nee

doi. Zapazio sam kako se koleba. On vas obmanjuje, dobri moj prijatelju.
Kunem se da to nije tano odgovori gospodin Bruunlo vatreno.
Ako vas ne obmanjuje, ree gospodin Grimvig ja u da... i tap lupi o pod.
Ja jemim svojim ivotom da taj deak govori istinu! ree gospodin Braunlo udarivi
rukom o sto.
A ja jemim svojom glavom da taj deak lae! odgovori gospodin Grimvig udarivi isto
tako rukom o sto.
Videemo ree gospodin Braunlo savlaujui svoju ljutinu.
Da, videemo, odgovori gospodin Grimvig s izazivakim osmehom na licu videemo.
Sudbina je htela da u tome asu gospoa Bedvin unese u sobu omanji sveanj knjiga koje je
gospodin Braunlo toga jutra kupio kod onog istog prodavca knjiga s kojim smo se ve upoznali u ovoj
pripoveci, i poto ih je stavila na sto, spremala se da izie iz sobe. Zadrite momka gospoo
Bedvin! ree gospodin Braunlo treba neto da ponese.
On je ve otiao, gospodine, odgovori gospoa Bedvin.
Kaite mu nek se vrati ree gospodin Braunlo osobito mi je vano. Siromah je ovek, a
za to im se ne plaa. Sem toga treba i da vratim neke knjige.
Ulina vrata se otvorie. Oliver potra na jednu stranu, devojka na drugu, a gospoa Bedvin je
stajala na stepeniku i vikala za momkom; ali momka nije bilo nigde. Oliver i devojka se vratie bez
daha da jave kako od njega nema ni traga ni glasa.
Oh, boe, to mi je veoma ao uzviknu gospodin Braunlo bilo mi je osobito stalo da te
knjige veeras vratim.
Poaljite ih po Oliveru ree gospodin Grimvig uz jedan podrugljiv osmejak vi znate da
e ih on u redu predati.
Zaista, pustite me da ih ja odnesem, molim vas, gospodine, ree Oliver. Trau celim
putem, gospodine.
Stari gospodin se upravo spremao da kae kako Oliver ne sme da ide ni po koju cenu, kad se
gospodin Grimvig tako pakosno nakalja da se on odlui da poalje deaka i da time to e Oliver
brzo i tano da izvri postavljeni mu zadatak dokae svome prijatelju neosnovanost njegovih sumnji
na licu mesta bar u tom pogledu.
I odnee ih, dete moje, ree stari gospodin. Knjige su na stolici pored moga stola.
Snesi ih dole.
Oliver, sav srean to moe da uini neto korisno, za tren oka donese knjige ispod mike i
oeknu, s kapom u ruci, da uje ta treba s njima da radi.
Rei e govorio mu je gospodin Braunlo gledajui netremice u Grimviga rei e da
mu vraam te knjige i da si mu doneo etiri funte i deset ilinga, koje mu dugujem. Ovo je novanica
od pet funti, te e imati da mi vrati natrag jo deset ilinga.
Biu ovde za deset minuta, gospodine, odgovori Oliver ivo. Poto je stavio novanicu u
dep od kaputa i kaput dobro zakopao i paljivo uzeo knjige pod miku, poklonio se s puno
potovanja i iziao iz sobe. Gospoa Bedvin ga je pratila do ulinih vrata dajui mu sva potrebna
uputstva o najkraem putu, o imenu knjiara i ulice to Oliver ree da je sve jasno shvatio. I poto
ga je opomenula jo mnogo puta da se pazi i da ne nazebe, stara gospoa mu najzad dopusti da poe.
Slatko moje dete, bog neka ga uva! ree stara gospoa pratei ga pogledom. Nekako mi

teko pada da ga pustim iz vida.

U tom trenutku Oliver se veselo okrete i klimnu joj glavom pre no to e da zamakne za ugao.
Stara gospoa mu s osmehom odgovori na pozdrav i zatvorivi vrata ue u svoju sobu.
Hajde da vidimo: vratie se najdalje za dvadeset minuta ree gospodin Braunlo vadei sat
i stavljajui ga na sto. U to doba bie ve mrak.
ta! Vi zbilja verujete da e se vratiti, je li tako? upita gospodin Grimvig.
A zar vi u to ne verujete? upita gospodin Braunlo smeei se.
elja za protivreenjem bila je u tome trenutku veoma snana kod gospodina Grimviga, a
samouvereni osmeh njegovog prijatelja tu elju je samo jo vie pojaao.
Ne, re on i udari pesnicom o sto ne verujem. Deko ima novo odelo na sebi, itavu
zbirku skupih knjiga pod mikom i novanicu od pet funti u depu. On e se ponovo vratiti svojim
starim prijateljima lopovima i smejati vam se. Ako se taj deko ikad vrati u ovu kuu, gospodine, ja
u pojesti svoju roenu glavu.
Rekavi to on privue svoju stolicu blie stolu i dva prijatelja su tako sedela, u nemom
oekivanju sa asovnikom izmeu sebe.
Potrebno je istai da bismo pokazali koliki znaaj mi pridajemo svojim sopstvenim sudovima i s
koliko ponosa drimo do svojih najnepomirljivijih i najbrzopletijih zakljuaka, da se gospodin
Grimvig u tome trenutku najozbiljnije i uporno nadao da se Oliver Tvist zaista nee vratiti, a pored
toga to inae ni u kom sluaju nije bio zao ovek i to bi mu bilo istinski ao kad bi se uverio da je
njegov potovani prijatelj prevaren i izigran.
Bilo se ve toliko smrailo da su se brojke na asovniku jedva raspoznavale; ali dva stara
gospodina su i dalje sedela, utei, sa asovnikom izmeu sebe.

GLAVA XV
Pokazuje koliko su mnogo ljubavi veseli stari Jevrejin i gospoica Nensi gajili prema Oliveru
Tvistu.
U mranoj odaji jedne bedne krme koja je bila u najprljavijem delu Litl-Safron-Hila u
sumornoj i crnoj jazbini koju zimi preko celog dana obasjava treperava svetlost petrolejske lampe i u
koju leti nikad nije prodro nijedan zrak sunca sedeo je pored limenog vra i aice, zadubljen u
teke misli i odiui sav na alkohol, jedan ovek u somotskom kaputu, suknenim akirama, niskim
izmama i arapama, u kome bi svaki iskusan policajac, i pored slabe svetlosti, odmah poznao
gospodina Viljema Sajksa. Kraj njegovih nogu je leao pas bele dlake i zakrvavljenih oiju koji je
naizmenino as mirkao gledajui u svog gospodara s oba oka istovremeno, a as lizao veliku sveu
rasekotinu na jednoj strani usta koja kao da je bila posledica nekog skoranjeg sukoba.
Mir, ro psea! Mir! ree gospodin Sajks prekinuvi iznenada tiinu. Jesu li njegova
razmiljanja bila tako napregnuta da ih je ometalo mirkanje jednoga psa, ili su mu oseanja bila
toliko uzburkana tim razmiljanjima da mu je bilo neophodno da se radi njihovog smirenja udarcem
noge iskali na jednome ivinetu ni krivom ni dunom, stvar je koja moe biti predmet
razmiljanja i raspravljanja. Bilo kako bilo, meutim, injenica je da su se na psa istovremeno sruili
i udarci nogom i psovka.
Psi po pravilu nisu u stanju da se svete za uvrede koje im nanose njihovi gospodari; ali pas
gospodina Sajksa, imajui isto onako ravu narav kao i njegov gospodar, i nalazei se moda u tome
trenutku pod monim utiskom nanete mu nepravde, smesta je i ne diui graje zabo zube u jednu od
onih dveju niskih izama. Poto ju je dobro prodrmao povukao se, reei, pod klupu; i na taj nain je
za dlaku izbegao limeni vr koji je gospodin Sajks bio potegao na njegovu glavu.
A, hoe da ujeda, je li? ree gospodin Sajks zgrabivi u jednu ruku ara a drugom ljutito
otvarajui veliki perorez koji je izvadio iz depa. Vuci se ovamo, ti, nesreo jedna! Ovamo! uje
li?
Pas je bez ikakve sumnje uo jer je gospodin Sajks vikao koliko ga grlo nosi; ali iz nekih
neobjanjivih razloga kao da nije bio rad da mu bude preseen grkljan, te je ostao tamo gde je i reao
jo benje nego dotle; istovremeno je zubima zgrabio kraj od araa i poeo ga gristi kao divlja zver.
Taj otpor je gospodina Sajksa samo jo vie razbesneo; bacio se na kolena i poeo da napada
ivotinju s najveom estinom. Pas je skakao zdesna nalevo i sleva nadesno kljocajui zubima,
reei i lajui; ovek je nasrtao, i proklinjao, i udarao, i bezbono psovao; i borba se bliila vrhuncu
u kome je jedna od zaraenih strana imala da nastrada, kad se vrata naglo otvorie i pas kao iz puke
izlete napolje ostavljajui Bila Sajksa sa araem i perorezom u ruci.
Za svau je uvek potrebno dvoje njih, kae stara poslovica. Gospodin Sajks, razoaran bekstvom
svoga prvog protivnika, odmah nasrnu na doljaka.
Koga se avola uplie izmeu mene i moga psa? upita Sajks uz jedan besan pokret.
Nisam znao, prijatelju, nisam znao, odgovori Fejgin pokorno. Taj doljak bio je Jevrejin.
Nisi znao, lopove matori! zagrme Sajks. Zar nisi uo galamu?
Ni najmanji um, tako mi ivota, Bile, odgovori Jevrejin.
Naravno! Nisi uo nita, razume se obrecnu se Sajks podrugljivo i besno. unja se tako
da te niko niti vidi niti uje! Voleo bih da si ti pre pola minuta bio onaj s, Fejgine.

 Zato? upita Jevrejin usiljeno se osmehujui.

Zato to drava koja se brine o ivotima takvih kao to si ti, iako ne vrede ni po lule duvana,
doputa oveku da ubije psa kad god hoe odgovori Sajks, sklapajui no i pratei taj pokret
jednim veoma znaajnim pogledom eto zato.
Jevrejin protrlja ruke i poto je seo za sto pretvarao se da se od srca smeje ovoj ali svoga
prijatelja. Bilo je oigledno meutim da mu nimalo nije bilo do smeha.
Na drugoga se ti kezi ree Sajks ostavljajui ara na svoje mesto i merei ga s divljom
mrnjom i preziranjem na drugoga se ti kezi. Meni se nee smejati u lice osim s veala. Ti si u
mojim rukama, Fejgine; i ne bio koji sam ako te ispustim iz aka. Dabome! Ako ja budem visio,
visie i ti; prema tome, priuvaj me se.
Dobro, dobro, dragi moj, ree Jevrejin. Sve ja to znam... mi... mi..., imamo zajednike
interese, Bile ..., zajednike interese.
Jest, jest ree Sajks kao da smatra da interes lei vie na Jevrejinovoj nego na njegovoj
strani. Dakle, ta ima da mi kae?
Sve se lepo svrilo, odgovori Fejgin i ovo je tvoj deo. Neto je vei nego to bi trebalo
da je, dragi moj; ali ja znam da e mi to drugi put nadoknaditi, i...
Dosta s tim priama prekide ga razbojnik nestrpljivo. Gde je to? Daj ovamo!
Odmah, odmah, Bile; priekaj, priekaj malo odgovori Jevrejin umiljatim glasom. Evo!
Sve je u najboljem redu! Govorei to izvadio je iz nedara staru pamunu maramu i poto je
razvezao veliki vor na jednom njenom kraju, izvadio je iz njega mali zamotuljak obavijen u mrku
hartiju. Sajks mu ga istre iz ruke, urno ga otvori i poe da broji zlatne funte koje su u njemu bile.
To je sve, je li? upita Sajks.
Sve odgovori Jevrejin.
Nisi otvarao zaveljaj i smotao neki komad a? upita Sajks podozrivo. Nemoj da se
pravi uvreen kad te to pitam; nije ti to prvina. Drmni zveku.
Na lepom engleskom jeziku te rei su znaile da treba povui zvonce. Na taj znak pojavio se
drugi jedan Jevrejin, mlai od Fejgina, ali skoro isto tako gnusnog i odvratnog lica.
Bil Sajks samo pokaza prstom na prazan vr; Jevrejin, koji je savreno razumeo taj nagovetaj,
povue se da ga napuni, poto je prethodno izmenio jedan znaajan pogled s Fejginom, koji je
podigao oi za trenutak, kao da je to oekivao, i u znak odgovora klimnuo glavom tako neprimetno da
taj pokret teko da bi zapazio neko ko posmatra sa strane. Sajks ga ni u kom sluaju nije opazio, jer
se u tom trenutku bio sagnuo da zavee vrpcu na izmi koju mu je pas bio odreio. Da je opazio tu
hitnu izmenu znakova, po svoj prilici bi pomislio da mu se ne sprema nita dobro.
Ima li ovde koga, Barni? upita Fejgin, koji sad, kad ga je Sajks posmatrao, nije dizao oi s
poda dok je govorio.
Ni ive due odgovori Barni, ije su rei, bilo da su poticale iz srca ili ne, u svakom
sluaju izlazile kroz nos.
Nikoga? upita Fejgin iznenaenim glasom, koji je moda mogao znaiti da je Barniju
doputeno da kae pravu istinu.
Nikoga sem gospoice Nensi odgovori Barni.
Nensi! uzviknu Sajks. Gde je ona? Ja se, oiju mi, divim toj devojci zbog njenih
prirodnih darova.

 Poruila je tanjir kuvane govedine dole u kuhinji odgovori Barni.

Poalji je ovamo ree Sajks ispijajui au rakije. Poalji je ovamo.
Barni pogleda bojaljivo u Fejgina kao da od njega trai doputenje; kako je Jevrejin i dalje
utao ne diui oi s poda, on izie i odmah se vrati dovodei Nensi koja je jo imala na sebi eir i
pregau i drala u ruci korpu i veliki klju od kapije.
Ula si mu u trag, je li Nensi? upita Sajks pruajui joj au.
Jesam, Bile, ula sam mu u trag odgovori devojka ispraznivi au i to me je prilino
zamorilo, zna. Detence je bilo bolesno i lealo u krevetcu i...
O, Nensi edo moje drago! ree Fejgin podiui oi.
Da li je meutim znaajno mrtenje Jevrejinovih riih obrva i mirkanje njegovih upalih oiju
predstavljalo opomenu za Nensi da je preterano razgovorna, to nije stvar od velike vanosti. Za nas
su ovde vane samo injenice; a injenica je da je ona naglo prekinula svoja izlaganja i uz nekoliko
ljupkih osmejaka upuenih gospodinu Sajksu okrenula razgovor na drugu stranu. Deset minuta posle
toga otprilike, gospodina Fejgina je spopao jak nastup kalja, na to je Nensi prebacila sebi al preko
lea i izjavila kako je vreme da poe. Gospodin Sajks, poto je ustanovio da donekle i sam treba da
ide istim putem, izrazio je svoju nameru da poe s njom; i njih dvoje su izili zajedno, a na kraem
rastojanju ih je pratio pas koji se iunjao iz jednog dvorita im je njegovog gospodara nestalo s
vidika.
Jevrejin promoli glavu kroz vrata im je Sajks iziao; gledao je za njim kako odlazi mranim
hodnikom; pripreti mu stisnutom pesnicom: promrmlja neku krupnu psovku; i zatim, poto je iskezio
lice u jedan grozan osmejak, ponovo sede za sto, gde se ubrzo sav zadubio u itanje zanimljivih
stranica Hajke.{2}
Oliver Tvist je za to vreme iao svojim putem u pravcu prodavnice knjiga i ne slutei da se nalazi
tako blizu veseloga starog gospodina. Kad je stigao do Klerkenvela, sluajno je skrenuo jednom
sporednom ulicom koja nije bila na njegovom putu. Kako je meutim svoju greku zapazio tek kad je
doao do polovine te ulice, i kako je znao da ona ide u istom pravcu, nije smatrao za potrebno da se
vraa; i tako je nastavio put to je bre mogao s knjigama pod mikom.
Idui tako razmiljao je koliko treba da bude srean i zadovoljan, i ta bi sve dao da samo jo
jednom vidi sirotog malog Dika koji moda u tome istom trenutku gorko plae zbog gladi i batina, kad
ga iz njegovih sanjarija tre glas neke mlade ene koja je iz sve snage vikala: O, slatki moj brate!
I on jedva da je podigao oi da vidi ta se to zbiva, kad ga zaustavi jedan par ruku koje mu se
vrsto obavie oko vrata.
Ostavite me! vikao je Oliver otimajui se. Pustite me. Ko ste vi? Zato me zadravate?
Jedini odgovor na ovo bila su mnogobrojna glasna jadikovanja od strane mlade ene koja ga je
zagrlila i koja je imala korpicu i veliki klju o ruci.
Oh, blagi boe! uzviknu mlaa ena. Nala sam ga! Oh! Olivere! Olivere! O, ti,
nevaljalo dete, zbog kojeg sam toliko prepatila! Hajde kui, edo, hajde. Oh, nala sam ga! Hvala ti,
dobri boe, nala sam ga! Uz te nesreene uzvike mlada ena brinu ponovo u pla i dobi tako
straan ivani napad da ono nekoliko ena koje su u tome trenutku naile upitae jednog kasapskog
momka, ija se glava sva sijala od namazanoga loja i koji je isto tako posmatrao ovaj prizor, misli li
on da bi trebalo otrati po lekara. Na to kasapski momak, koji je izgleda bio trom, da ne kaemo
prilenj mladi, odgovori kako on smatra da to nije nuno.
Oh, ne, ne, nije potrebno ree mlada ena zgrabivi Olivera vrsto za ruku sad mi je

bolje. Hajde smesta kui, ti, bezduno dete! Hajde!

ta se desilo, gospoice? upita jedna od ena.
O, gospoo, odgovori mlada ena pobegao je, pre skoro mesec dana od svojih roditelja
koji su vredni i estiti ljudi i zdruio se s lopovima i propalicama, i majka samo to mu nije svisnula
od alosti.
Nevaljalac jedan mali! ree jedna od ena.
Hajde kui se vuci, gade jedan mali! ree druga.
Ja nisam taj odgovori Oliver veoma preplaen. Ja nju ne poznajem. Ja nemam ni sestre,
ni brata, niti majke. Ja sam siroe; stanujem u Pentonvilu.
Sluajte ga samo kako se pravi! plakala je mlada ena.
ta, to je Nensi! uzviknu Oliver, koji joj je sad prvi put ugledao lice, i ustuknuo od uda i
zapanjenosti.
Vidite da me poznaje! plakala je Nensi obraajui se prisutnim. Morao je da prizna.
Pomozite mi da ga vratim kui, njegovim dobrim roditeljima, ili e mu otac i mati presvisnuti, a meni
e srce da prepukne od alosti!
ta je to do avola? upita neki ovek koji je iznenada rupio iz jedne krme i za kojim je
iao beo pas. Mali Oliver! Kui se vuci svojoj jadnoj majci, ro mala! Smesta da si se kui
odvukao!
Ja ne pripadam njima. Ja ih ne poznajem. U pomo! U pomo! vikao je Oliver otimajui se
iz snanih ruku toga oveka.
U pomo! ponovi ovek. Dabome; pomoi u ja tebi, ti, huljo jedna mala! Kakve su ti to
knjige? Sigurno si ih negde zdipio, a? Ovamo to. Rekavi ovo ovek mu istre knjige iz ruku i
zadade mu jedan udarac po glavi.
Tako mu i treba! doviknu jedan gledalac koji je posmatrao ovaj prizor s prozora na
potkrovlju. To je jedini nain da mu utera pamet u glavu!
Nego ta! dodae neki stolar dremljivog lica pogledavi s odobravanjem u pravcu prozora
na potkrovlju.
To e mu prijati! rekoe dve ene.
I hoe, jakako! odgovori ovek udarivi jo jedanput Olivera i zgrabivi ga za okovratnik.
Hodi, gade mali! Ovamo, Sultane, pripazi na njega, mladiu! Pripazi!
Iscrpeno nedavnom boleu, oamueno udarcima i neoekivanim prepadom, zaplaeno besnim
reanjem psa i surovou oveka, obeshrabreno uverenjem prisutnih da je zaista okoreli mali
nevaljalac kao to su ga opisali ta je siroto dete moglo da radi! Bilo se smrklo; kraj je bio pust i
bedan; pomoi ni sa koje strane; svaki otpor bio je uzaludan. Za tren oka uvuen je u splet mranih
uzanih uliica i bio prinuen da njima ide tako brzim korakom da je i ono nekoliko krikova koje se
usudio da pusti bilo potpuno nerazumljivo. Nije bilo od velikog znaaja, uostalom, da li su se ti krici
mogli razumeti ili ne, poto nije bilo nikog da na njih obrati panju, ak i da su bili sasvim
razgovetni.
Plinske svetiljke bile su upaljene; gospoa Bedvin je brino ekala na otvorenim vratima;
sluavka je istrala na ulicu dvadeset puta da vidi ima li traga od Olivera, a dva stara gospodina su
jo sedela, uporno u mranom salonu, sa satom izmeu sebe.

GLAVA XVI
U njoj se pria ta je bilo s Oliverom Tvistom poto ga je Nensi prisvojila.
Uzane ulice i prolazi su se najzad zavravali jednom irokom otvorenom istinom po kojoj su bili
rasuti obori i torovi za stoku i ostala obeleja jednog marvenog trga. Sajks uspori korak kad su stigli
do toga mesta, poto devojka vie nije bila u stanju da izdri brzi hod kojim su dotle ili. Okrenuvi
se Oliveru, on mu grubo naredi da uzme Nensi za ruku.
uje li ti ta ti kaem? promrmlja Sajks, budui je Oliver oklevao i obazirao se oko sebe.
Bili su u jednom mranom kutu, sasvim izvan puta kojim je svet prolazio. Oliver je video isuvie
jasno da bi svaki otpor bio uzaludan. Pruio je ruku koju je Nensi vrsto stegla.
Daj meni drugu ree Sajks zgrabivi Oliverovu slobodnu ruku. Ovamo, Sultane!
Pas podie glavu i zarea.
Pogledaj ovamo, mladiu! ree Sajks hvatajui drugom rukom Olivera za guu. Ako
samo pisne ijednu re, zadavi ga! Jesi li razumeo!
Pas ponovo zarea i oblizujui njuku pogleda u Olivera kao da jedva eka da mu zarije zube u
grkljan.
Posluan je kao mlada, jeste oiju mi! ree Sajks gledajui u ivotinju s nekom vrstom
mrgodnog i ljutitog odobravanja. Tako, sad zna ta te oekuje, gospodiiu, te vii koliko god
hoe; pas e te brzo uutkati. Napred, mladiu!
Sultan zavrte repom u znak zahvalnosti na tome ljubaznom nainu govora na koji nije bio navikao;
i poto je jo jednom zareao, kao da je time hteo da mene Olivera, otra napred.
Prolazili su preko Smisfilda, ali su isto tako mogli prolaziti i preko Grovenor-Skvera, poto za
Olivera to nije imalo nikakvog znaaja. No je bila mrana i tmurna. Svetiljke po duanima jedva su
se probijale kroz gustu maglu koja je svakog trenutka bivala sve gua i obavijala ulice i kue u
sumorni i neprozirni veo; i inae neobino mesto postajalo je usled toga jo neobinije u Oliverovim
oima; i neizvesnost u kojoj je bio utoliko je jezivija bila i utoliko ga je tee pritiskivala.
Tek to su uinili nekoliko urnih koraka, kad zvono na nekoj crkvi dubokim glasom poe da
otkucava sate. im je izbio prvi otkucaj, dvoje Oliverovih pratilaca zastadoe i okretoe glave u
pravcu otkuda je dolazio zvuk.
Osam sati, Bile, ree Nensi kad zvono prestade da izbija.
to mi koga avola to govori; ujem valjda i sam! odgovori Sajks.
Pitam se da li ga oni uju ree Nensi.
Razume se da ga uju odgovori Sajks. Mene su strpali u bajbok za vreme vaara svetog
Vartolomeja; i ja sam uo i najslabiju vaarsku trubu kad zakreti. A kad bi me preko noi zakljuali
u eliju, graja i buka spolja su toliko pojaavale tiinu te proklete tamnice, da mi je dolazilo skoro da
glavom razbijem elini okov na vratima.
Jadni ljudi! ree Nensi, ije je lice jo bilo okrenuto u pravcu odakle je dolazio zvuk
zvona. Oh, Bile, tako divni mladii!
Dabome; vi ene mislite samo o tome odgovori Sajks. Divni mladii! Sad im je
svejedno da li su ivi ili mrtvi.
Izgovarajui te utene rei gospodin Sajks kao da je uguio oseanje ljubomore koje se javljalo u

njemu, te stegnu Olivera vre za ruku i naredi mu da poe.

Priekaj malo! ree devojka. Ja ne bih tako urila da proem kad bi ti imao da bude
obeen sutra ujutru kad ponovo otkuca osam sati, Bile. Ja bih neprestano obilazila oko toga mesta sve
dok me noge dre, makar i sneg padao a ja nemala marame da se pokrijem.
A koga bi mi avola to vredelo! upita neosetljivi gospodin Sajks. Ako ne bi uspela da
mi dobaci turpiju i dvadesetak jardi jakog konopca, mogla bi da eta i pedeset milja ili da uopte
ne eta, meni bi bilo svejedno. Polazi, i nemoj tu vie da mi zanoveta.
Devojka prsnu u smeh, umota se bolje u maramu i oni nastavie put. Ali Oliver je osetio kako joj
ruka dre, kad je u prolazu pored jedne uline svetiljke pogledao glavu i zagledao joj se u lice,
zapazio je da je bleda kao smrt.
Prolazili su tako itavo pola asa pustim i neistim ulicama, a i ono malo ljudi to su uz put
sretali pripadalo je po svemu sudei istome drutvenome redu iji je lan bio i gospodin Sajks.
Najzad su skrenuli u neku veoma prljavu, tesnu uliicu, punu skoro samih radnji sa starim odelima;
pas je istrao napred, kao da zna da vie ne mora da bude na oprezu i zastao je pred vratima jednog
duana koji je bio zatvoren i oigledno neizdat. Kua je bila zaputena i sklona padu, a na vratima je
bila objava koja kao da je tu bila prikucana pre mnogo godina i na kojoj je stajalo da se zgrada izdaje
pod zakup.
Dobro je ree Sajks obzirui se oprezno oko sebe.
Nensi se sae ispod kapaka i Oliver u zvuk runoga zvona. Preli su na suprotnu stranu ulice i
postojali nekoliko trenutaka ispod uline svetiljke. Zauo se um kao kad se polako odie pokretni
prozor, i ubrzo zatim vrata se polako otvorie. Gospodin Sajks onda zgrabi bez mnogo obzira
preplaenog deaka za okovratnik i svi troje se ubrzo naoe u kui.
Hodnik je bio potpuno mraan. Saekali su dok je osoba koja ih je pustila unutra zamandalila i
lancem obezbedila vrata.
Ima li koga? upita Sajks.
Nema odgovori neki glas za koji se Oliveru uinilo da ga je ve jednom uo.
Je li tu matori? upita razbojnik.
Jeste odgovori glas i ve je bio izgubio svaku nadu. Da li e se radovati kad vas vidi?
O, nee, nimalo! Nain na koji je dat ovaj odgovor, kao i glas koji ga je dao, nisu bili nepoznati
Oliveru; ali mrak je bio tako gust da je bilo nemogue razaznati ak i priliku sagovornika.
Dede kresni togod ree Sajks ovako emo polomiti vratove ili emo nagaziti na psa. A
ko na njega nagazi, taj nek posle priuva svoje noge. To je sve to mogu da mu kaem.
Priekaj malo, odmah u vam osvetliti odgovori glas. uli su se koraci govornika koji su
se udaljavali i posle jednog minuta se ukazala prilika gospodina Dona Dokinza, zvanog Vrdalama
Prepredenjakovi. U desnoj ruci je nosio lojanu sveu ukletenu u procep na vrhu jednog tapa.
Taj mladi gospodin se samo podsmeljivo iscerio i ni na koji drugi nain nije pokazao da je
poznao Olivera; jedino je, okrenuvi se, pozvao posetioce da niz stepenice pou za njim. Proli su
kroz praznu kuhinju i, poto su otvorili vrata jedne niske odaje koja je zaudarala na zemlju koja kao
da je bila dozidana u nekom malom zadnjem dvoritu, doekao ih je grohotan smeh.
A jao stomaci, a jao stomaci! urlikao je gospar arli Bejts, iz ijih se grudi orio taj
grohotni smeh. Tu je! O kuku meni, tu je! O, Fejgine, pogledaj ga! Pogledaj ga samo, molim te! Ja
to vie ne mogu da izdrim; to je tolika smejurija da ja vie ne mogu da je izdrim. Drite me, molim

vas, ili u da puknem od smeha.

Dok je njima vladala ta neobuzdana veselost, gospar-Bejts se prostre po podu i poe grevito da
se bacaka i prevre u nastupu lude razdraganosti. Onda je skoio na noge, zgrabio tap sa sveom od
Vrdalame i priavi Oliveru zagledao ga je sa svih strana, dok se Jevrejin, skinuvi svoju nonu
kapu, mnogo puta i duboko klanjao zbunjenome i zaprepaenome deaku. Prepredenjakovi, koji je
bio prilino tromog i mrzovoljnog raspoloenja, i koji je, kad je u pitanju posao, retko davao maha
svojoj veselosti, uporno je i revnosno za to vreme pljakao Oliverove depove.
Pogledaj mu mantiju, Fejgine! ree arli prinosei se tako blizu Oliverovog novog kaputa
da ga umalo nije zapalio. Pogledaj mu mantiju! Prvoklasno sukno i najnoviji kroj! E, oiju mi ovo
je prava smejurija! Pa ima i knjige, pogledaj samo! Pravi gospodin pa to ti je, Fejgine!
Veoma smo sreni to tako lepo izgleda, drago dete, ree Jevrejin klanjajui mu se s
podsmeljivom poniznou. Prepredenjakovi e ti dati drugo odelo, edo moje, da to nedeljno ne
isprlja. to nam nisi pisao, drago dete, i javio nam da e doi? Spremili bismo ti neto toplo za
veeru.
Na te rei gospar-Bejts ponovo dobi nastup grevitog smeha tako jak da je i sam Fejgin ivahnuo
i da se ak i Vrdalama osmehnuo; ali kako je Prepredenjakovi u tome trenutku izvukao novanicu od
pet funti, veliko je pitanje da li je njegova radost bila posledica Bejtsovog nastupa razdraganosti ili
otkria koje je uinio.
Gle! ta je to? upita Sajks poavi ka Jevrejinu koji je zgrabio novanicu. To pripada
meni, Fejgine.
Ne, ne, dragi moj, ree Jevrejin. To je moje, Bile, moje. Tebi pripadaju knjige.
Ako to ne pripadne meni ree Bil Sajks stavljajui eir na glavu uz jedan odluan izraz na
licu to jest meni i Nensi, ja onda vodim natrag deaka!
Jevrejin uzdrhta. Oliver uzdrhta isto tako, mada iz sasvim drugog razloga, jer se ponadao da
prepirka moe da se svri tako to e on biti vraen kui.
Hajde! Pare ovamo, jesi li uo? ree Sajks.
To nije nimalo lepo, Bile; nimalo lepo, je li, Nensi, da to nije nimalo lepo? pitao je
Jevrejin.
Bilo lepo ili ne bilo odvrati Sajks pare ovamo kad ti kaem! Zar ti misli da Nensi i ja
nemamo ni na ta pametnije da upotrebimo nae skupoceno vreme nego da ga traimo u jurenju i
otmicama deaka kojeg si ti ugrabio? Daj te pare ovamo, cicijo i kosture matori; pare ovamo!
Upuujui tu ljubaznu opomenu gospodin Sajks istre novanicu koju je Jevrejin drao izmeu
kaiprsta i palca; i hladno gledajui starog oveka u lice presavi je nekoliko puta i zaveza u vratnu
maramu.
To nam je nagrada za na trud ree Sajks i to ni polovina onoga to smo zasluili. Ti
moe zadrati knjige ako voli da ita. Ako ne voli, prodaj ih.
Sjajne su ree arli Bejts koji se na sve mogue naine kreveljio i pravio se da ita jednu
od knjiga. Divno su pisane, zar ne, Olivere? Kad je opazio uasnut pogled s kojim je Oliver
posmatrao svoje muitelje, gospar-Bejts, koji je bio obdaren izvanrednim smislom za sve to je
smeno, dobi nov nastup razdraganosti, jo buniji od prethodnog.
Te knjige pripadaju starome gospodinu ree Oliver krei ruke dobrome, plemenitom
starom gospodinu koji me je primio u kuu i negovao me kad umalo to nisam umro od groznice. Oh,

preklinjem vas, vratite mu ih; vratite mu knjige i novac. Mene zadrite dok sam god iv; ali vas
molim, preklinjem vas, vratite mu knjige i novac. On e misliti da sam ih ja ukrao; stara gospoa
svi oni koji su bili tako dobri prema meni pomislie da sam ih ja ukrao. O, imajte milosti prema
meni i vratite im te stvari!
S tim reima, koje su bile izgovorene sa svom snagom koju uliva strastan bol, Oliver se baci na
kolena pred Jevrejinom i poe da lomi ruke u krajnjem oajanju.
Deak ima pravo primeti Fejgin obzirui se tajanstveno oko sebe i mrtei svoje upave
obrve. Ima pravo Olivere, ima pravo; oni e i pomisliti da si ih ti ukrao. Ha! ha! zakikota se
Jevrejin trljajui ruke. I da smo udeavali, ne bi bolje ispalo!
Naravno da ne bi odgovori Sajks. Ja sam to znao im sam ga video kako dolazi od
Krenkenvela s tim knjigama pod mikom. Sad je sve u redu. To su vam neki zalueni bogomoljci,
inae ga uopte ne bi uzeli u kuu; i nee ni da raspituju za njega, iz straha da ne bi morali da ga tue i
da ga tako oteraju na robiju. Sad je on na sigurnom mestu.
Dok su oni to govorili, Oliver je gledao as u jednog, as u drugog, kao da je van sebe, i jedva je
mogao da shvati ta se to deava; ali kad je Bil Sajks zavrio, on naglo skoi na noge i kao strela
izlete iz sobe viui u pomo tako da je stara kuerina sva odjekivala od njegovih uzvika.
Ne putaj psa, Bile! viknu Nensi skoivi ispred vrata i zatvorivi ih, dok su se Jevrejin i
njegova dva uenika nadali u poteru za Oliverom. Ne putaj psa; rastrgnue deaka u komade.
To bi mu i trebalo! povika Sajks otimajui se od devojke koja ga je vrsto drala. Putaj
me ili u ti glavu smrskati o zid.
Ne bojim se ja toga, Bile, ne bojim se vritala je devojka borei se svom snagom s
ovekom dok sam ja iva, ne dam da pas rastrgne dete.
Sad e to da vidi! ree Sajks kripnuvi zubima. Sad u ja da ti pokaem, samo ako
me ne pusti.
Razbojnik je odbacio devojku od sebe u najdalji kut sobe, upravo u trenutku kad su se Jevrejin i
dva deaka vratili vukui Olivera sa sobom.
ta je to ovde! upita Fejgin gledajui oko sebe.
ini mi se da je ova devojka poludela odgovori Sajks besno.
Ne, nisam poludela ree Nensi, bleda i sva zadihana od rvanja ne, nisam poludela,
Fejgine; ne veruj u to.
Onda miruj, uje? ree Jevrejin bacivi na nju jedan pretei pogled.
Ne, neu ni da mirujem odgovori Nensi povienim glasom. Hajde! ta hoe?
Gospodin Fejgin je dovoljno dobro poznavao obiaje i navike te posebne vrste ena kojoj je
Nensi pripadala, te je znao da u ovom trenutku nije nimalo preporuljivo produivati razgovor s
njom. U nameri da panju drutva skrene na drugu stranu, okrenu se Oliveru.
Tako, dakle, lepotane moj, hteo si da pobegne, je li? ree Jevrejin uzimajui jednu
zupastu i vornovatu batinu koja je bila u uglu kraj ognjita. A?
Oliver nita ne odgovori. Samo je posmatrao Jevrejinove pokrete i ubrzano disao.
Traio si pomo, zvao si policiju, je li? rugao se Jevrejin uhvativi deaka za miicu.
Izbiemo mi tebi te bubice iz glave, mladi moj gospodiiu.
Jevrejin snano udari batinom Olivera po leima i zamahnu da ga ponovo udari, kad se devojka
ustremi na njega i istre mu je iz ruku. Bacila je batinu u vatru s tolikom estinom da se nekoliko

komada uarenog uglja razletelo po sobi.

Ja to ne mogu mirno da posmatram, Fejgine, povika devojka. Dobili ste deaka, pa ta
jo hoete? Ostavite ga na miru ostavite ga na miru ili u nekoga od vas tako da udesim da
u stii na veala pre no to doe moj red.
Devojka je besno udarala nogom o pod dok je izgovarala tu pretnju i stisnutih usana i stisnutih
pesnica gledala je as u Jevrejina, a as u onoga drugog razbojnika; u licu nije imala ni kapi krvi od
jarosti koja ju je obuzela.
Zna, Nensi! ree Jevrejin blagim glasom posle izvesnog utanja tokom kojeg su se on i
gospodin Sajks pogledali u nedoumici. Veeras veeras si sjajnija nego ikad to si bila. Ha!
ha! Draga moja, izvanredno glumi.
Glumim! ree devojka. Pazi samo da ne preteram. Ako preteram, Fejgine, bie utoliko
gore po tebe, te ti blagovremeno kaem pripazi se od mene.
Ima neega u razjarenoj eni zbog ega je se veina ljudi pribojava, osobito kad se ostalim
njenim estokim nagonima dodaju strasni podsticaji koje stvaraju nepromiljenost i oajanje. Jevrejin
je uvideo da po njega ne bi bilo dobro ako i dalje olako uzima gnev gospoice Nensi; stoga je,
uzmaknuvi i nehotice nekoliko koraka, uputio u pravcu Sajksa koliko moleiv toliko i straljiv
pogled kao da mu je time eleo nagovestiti da je on najpogodnije linost koja treba da nastavi taj
razgovor.
Gospodin Sajks, kome je molba za pruanje pomoi bila tako nemo upuena i koji je verovatno
smatrao da njegov lini ugled i uticaj zahtevaju da se gospoica Nensi smesta urazumi, poeo je
sipati psovke za psovkom i nizati pretnju za pretnjom, s takvom brzinom koja moe da poslui na ast
plodnosti njegovog pronalazakog dara. Kako je, meutim, sve to ostalo bez ikakvog vidljivog
uticaja na linost kojoj su te pogrde bile upuene, on je pribegao opipljivijim razlozima.
ta hoe time da kae? upita Sajks podupirui to pitanje jednom veoma uobiajenom
psovkom u vezi s najplemenitijim delom ovejeg lica, koju kad bi nebo usliilo samo jednom u
pedeset hiljada puta koliko se ona na zemlji ponovi, slepoa bi postala boljka isto tako esta kao i
boginje. ta hoe time da kae? Grom te spalio! Zna li ko si i ta si?
O, da, sve ja to znam odgovori devojka smejui se razdraeno i klatei glavom levo i desno
i trudei se bez uspeha da se pokae ravnodunom.
E, onda uti kad zna odgovori Sajks izdirui se kao kad se obraa svome psu ili u te
ja uutkati tako da dugo nee moi usta da otvori.
Devojka se ponovo nasmeja, ak s jo manje ustruavanja nego dotle i, oinuvi Sajksa jednim
brzim pogledom, okrete lice u stranu i stade da grize usnu dok joj iz nje nije krv potekla.
Krasna si mi ti cura dodade Sajks prezrivo je merei od glave do pete pravi se
duevna i plemenita! Lepa prilika za dete, kako ga ti naziva, da u tebi stekne prijatelja!
Tako mi Svemogueg, i jesam mu prijatelj! uzviknu strasno devojka. I kamo sree da
sam se sruila mrtva na ulici ili da sam se promenila s kojim od onih pored kojih smo veeras tako
blizu proli, no to sam doprinela da se to dete dovede ovamo. Odsad pa ubudue ono e biti lopov,
laov, varalica, i sve to ne valja. Zar to nije dosta matorome lupeu, nego hoe jo i da ga tue?
Stani, stani, Sajkse, ree Jevrejin molei ga i opominjui u isti mah i pokazujui mu kriom
na deake koji su udno pratili sve to se dogaa moramo paziti na rei moramo paziti na rei,
Bile.
Da pazim na rei! uzviknu devojka iju je jarost strano bilo videti. Da pazim na rei,

nitkove jedan! Jeste, to od mene i zasluuje. Za tebe sam krala kad sam bila upola manja od ovoga
deteta ovde! i pokaza rukom na Olivera. Na tome istom poslu sam, i u toj istoj slubi sam ve
dvanaest godina. Zar ne zna to? Govori! Zar ne zna?
De, de, odgovori Jevrejin pokuavajui da zavede mir najzad, ako i jesi, od toga i ivi?
Dabome, od toga i ivim! ciknu devojka izgovorivi sve te rei u jednom jedinom uasnom
vrisku. Od toga ivim; a hladne, vlane, prljave ulice su mi kua; i ti si taj nitkov koji me je
naterao da poem tim putem, i koji me primorava da njime i dalje idem iz dana u dan, i danju i nou,
sve dok ne umrem!
Bie ti gore! upade joj u re Jevrejin besan zbog tih prekora. Bie ti gore ako smesta ne
umukne!
Devojka nita ne ree; samo je, cupkajui kosu i kidajui odelo u nastupu besa, tako jurnula na
Jevrejina da bi na njemu svakako ostavila tragove svoje osvete da je Sajks blagovremeno nije epao
za zglavkove iznad ake, posle ega se ona krae vreme bezuspeno opirala, i najzad se obeznanila.
Sad joj je sasvim dobro ree Sajks sputajui je u jedan ugao. Neobino je snana u
rukama kad se ovako razgoropadi.
Jevrejin obrisa elo i osmehnu se kao da mu je laknulo to je buka prola; ali izgleda da ni on, ni
Sajks, ni pas, niti deaci nisu u tome prizoru videli nita drugo do redovnu pojavu koja je tesno
vezana s njihovim zanatom.
Najgora je stvar imati posla sa enama ree Jevrejin vraajui batinu na njeno mesto ali
one su umene i mi bez njih ne bismo mogli u naoj struci nita da uinimo. arli, pokai Oliveru
njegovu postelju.
Mislim da e biti bolje ako sutra ne obue svoje najbolje odelo, Fejgine, ta veii? upita
arli Bejts.
Naravno, odgovori Jevrejin kezei se kao to je uinio i arli kad je postavljao to pitanje.
Gospar-Bejts, koji je oigledno silno uivao ii izvrenju toga naloga, uze ostavljeni tap sa
sveom i odvede Olivera u jednu sporednu kuhinju u kojoj su bile dve do tri od onakvih postelja na
kojima je ve spavao; i tu, uz vei broj nastupa neobuzdanog smeha izvadi pred njim ono isto odelo
zbog kojeg se Oliver toliko radovao kad je bio kod gospodina Braunloa, mislei da ga se jednom
zauvek otresao; a Fejgin je na njega naiao sluajno kod Jevrejina koji ga je kupio, i to je bio prvi
trag po kome je saznao gde je Oliver.
Skini to gizdavo odelo ree arli a ja u ga dati Fejginu da ga uva. E, to je smejurija
da joj para nema!
Siromah Oliver izvri nareenje i protiv svoje volje. Gospar-Bejts, poto je savio novo odelo u
trubu i stavio ga pod miku, iziao je iz sobe ostavljajui Olivera u mraku i zakljuavi vrata za
sobom.
Verovatno je da bi arlijev buni smeh i glas gospoice Betsi, koja je naila upravo kad treba da
polije vodom svoju prijateljicu i da joj prui ostale enske usluge kako bi je povratila iz nesvesti,
odrali u budnom stanju mnoge ljude koji su u srenijim okolnostima od onih u kojima je Oliver bio.
Ali on je bio bolestan i iscrpen, te je ubrzo pao u dubok san.

GLAVA XVII
Olivera i dalje progoni nemilosrdna sudbina, i ona dovodi u London jednu visoku linost da okalja
njegov dobri glas.
Obiaj je u pozoritu, u svim veoma krvavim melodramama, da se tragini i komini prizori
redovno smenjuju jedni s drugima kao crveni i beli slojevi u komadu prugaste slanine. Junak pada na
svoju slamnu postelju, pod teretom okova i obrvan nedaama; u iduem prizoru njegov verni
klevetnik, koji ne zna ta se zbiva s njegovim gospodarom, uveseljava gledaoce nekom aljivom
pesmom. Posmatramo usreptala srca junakinju u zagrljaju oholog i nemilosrdnog barona, njena ast i
njen ivot su u podjednakoj opasnosti, ve izvlai no da spase prvo po cenu drugog, i, upravo u
trenutku kad oekujemo rasplet s najveom napetou, zauje se zviduk i mi odjednom bivamo
preneseni u sveanu dvoranu nekoga zamka, u kojoj sedi dvoroupravitelj, peva veselu horsku pesmu u
drutvu jo veselijih vazala koji imaju svuda pristupa i koji idu od crkava do dvorova i lutaju tako
zajedno pevajui neprestano.
Takve promene nam izgledaju besmislene ali one nisu tako neprirodne kao to se to ini na prvi
pogled. Prelazi od raskone trpeze do samrtnike postelje i od crnine do sveanog ruha u stvarnome
ivotu nisu nimalo nagliji; jedino to smo u stvarnom ivotu mi sami glumci, dok smo u pozoritu
prosti gledaoci, a to je velika razlika. Glumci na pozornici ne doivljuju stvarno estoke prelaze i
nagle izlive strasti i oseanja, te nam zato te promene, kad ih posmatramo oima prostih gledalaca, i
moraju izgledati izvetaene i preterane.
Nagle promene pozornice i brzo smenjivanje vremena i mesta nisu dobili potvrdu samo u
knjigama dugom upotrebom. Mnogi ta vie smatraju da se u njima sastoji vetina pisanja
knjievni kritiari te vrste stoje na gleditu da se umetnost jednoga pisca ceni upravo po tome u kojoj
meri on ostavlja svoje junake zapetljane u svakojakim tekoama na kraju svake glave. S obzirom na
takvo stanje stvari, ovaj kratki uvod moe izgledati izlian na ovome mestu. U tom poslednjem
sluaju neka poslui kao daleki nagovetaj pisca ove pripovesti to on namerava da se odmah vrati u
rodni grad Olivera Tvista; to se itaoca tie moe biti siguran da za preduzimanje toga putovanja
postoje jaki razlozi, inae ga ne bismo ni pozivali da krene na takav jedan poduhvat.
Gospodin Bambl je rano ujutru iziao na kapiju sirotinjskog doma i uputio se Glavnom ulicom
dostojanstvenim i vanim koracima. Bio je u punom sjaju i raskoi svoga poziva optinskog
sirotinjskog staraoca; njegov trorogi eir i kaput blistali su na jutarnjem suncu; vrsto je drao svoj
tap sa snagom i odlunou koje pruaju zdravlje i vlast. Gospodin Bambl je uvek visoko nosio
svoju glavu; ali ovoga jutra ju je nosio jo vie nego obino. Bilo je nekog zanosa u njegovim oima,
neke uzvienosti u njegovom izrazu, po emu su i posmatrai sa strane mogli znati da kroz glavu
sirotinjskog staraoca prolaze misli isuvie krupne da bi bile ma kome poveravane.
Gospodin Bambl nije zastajao da porazgovara sa sitnim trgovcima niti sa ostalima koji su mu se s
puno potovanja obraali dok je prolazio. Samo im je otpozdravljao odmahujui rukom i ne
usporavajui svoj dostojanstven hod, sve dok nije stigao do majura na kome je gospoa Men sa
optinskom revnou bdela nad siroiima.
Koji avo sad nanese toga sirotinjskog staraoca! ree gospoa Men zauvi dobro poznato
drmusanje na batenskim vratima. Ko drugi moe biti u ovo jutarnje doba ako ne on! Gle,
gospodine Bambl, odmah sam pomislila da ete to biti vi! Boe, tako mi je milo to vas vidim,
istinski se radujem! Izvolite, samo uite, gospodine, molim vas.

Prve od ovih rei bile su upuene Suzani, a usklici oduevljenja bili su namenjeni gospodinu
Bamblu, dok je ta dobra ena otkljuavala batensku kapiju i uvodila ga u kuu sa svom dunom
panjom i potovanjem.
Gospoo Men, ree gospodin Bambl ne sedajui niti se uvaljujui u stolicu, kao to bi to
uinio neki prostak, nego sputajui se u nju postepeno i polako dobro jutro elim, gospoo Men.
I ja vama elim dobro jutro, gospodine, odgovori gospoa Men, uz mnogo osmeha i
nadam se da ste dobro, gospodine!
Svakojako, gospoo Men, odgovori sirotinjski staralac. Gorak je optinski hleb,
gospoo Men.
O, kako da nije, gospodine Bambl, odgovori ena. I sigurno da bi se i svi siroii kao jedan
pridruili tome odgovoru, da su ga uli.
ivot jednog optinskog slubenika, gospoo, nastavi gospodin Bambl lupivi tapom po
stolu jeste ivot pun briga i muka i svakojakih tekoa; ali svako javno zvanje je, ako to smem
rei, skopano s neprijatnostima.
Gospoa Men, iako nije sasvim dobro shvatila ta je sirotinjski staralac time hteo da kae, podie
ruke nebu u znak saoseanja i uzdahnu.
Imate potpuno pravo to ste uzdahnuli, gospoo Men! ree optinski sirotinjski staralac.
Poto se uverila da je pravilno postupila, gospoa Men ponovo uzdahnu na oigledno
zadovoljstvo nosioca javnoga zvanja koji, da bi prikrio samozadovoljan osmeh, pogleda ozbiljno u
svoj trorogi eir i ree:
Putujem za London, gospoo Men.
Ta nije mogue, gospodine Bambl! uzviknu gospoa Men, ustuknuvi.
Za London, gospoo, ponovi nepokolebljivi sirotinjski staralac potanskim kolima. Ja i
dva pitomca iz sirotinjskog doma, gospoo Men! Podignuta je tuba u vezi s izdravanjem i Optinski
odbor je mene imenovao mene, gospoo Men, da zastupam stvar pred sudom u Klerkenvelu. I
pitam se, dodade gospodin Bambl isprsivi se da sudije u Klerkenvelu ne polome zube pre no
to sa mnom iziu na kraj.
Oh! Nemojte prema njima biti isuvie strogi, gospodine, ree gospoa Men ulagujui mu
se.
Sud u Klerkenvelu je sam pokrenuo taj spor, gospoo, odgovori gospodin Bambl i ako
sud u Klerkenvelu nae da e stvar da se svri ravo po njega, neka to sam sebi prepie.
U preteem nainu na koji je gospodin Bambl izgovorio te rei bilo je toliko odlunosti i toliko
ubedljivosti, da se inilo kao da je gospoa Men potpuno izgubila prisustvo duha. Najzad ree:
Putujete potanskim kolima, gospodine? Dosad je uvek, mislim, bio obiaj da se pitomci
sirotinjskog doma prevoze taljigama.
To onda kad su bolesni, gospoo Men, ree sirotinjski staralac. Bolesne pitomce
prevozimo u otvorenim taljigama po kiovitom vremenu, da ne bi ozebli.
O! ree gospoa Men.
Potanska kola primaju ovu dvojicu na spoljanja sedita, i to za male pare, ree gospodin
Bambl. Obojica su u vrlo slabom stanju, i izraunali smo da e njihov prevoz da nas staje dve
funte jevtinije nego da ih sahranjujemo to jest, ako uspemo da ih prebacimo na drugu optinu, to
mislim da e nam poi za rukom, ukoliko nama u inat ne umru na putu. Ha! ha! ha!

Poto je svome smehu pustio malo na volju, gospodinu Bamblu se oi ponovo sukobie s
njegovim trorogim eirom, i on se uozbilji.
Mi zaboravljamo poslove, gospoo, ree optinski sirotinjski staralac. Evo plate koju
vam optina alje za ovaj mesec.
Gospoin Bambl izvadi iz novanika nekoliko komada srebnog novca uvijenog u hartiju i zatrai
priznanicu koju gospoa Men napisa.
Jako je zamrljano, gospodine, ree ena koja je za nagradu uzimala decu na ishranu ali
je inae mislim u redu. Hvala vam, gospodine Bambl, veoma sam vam obavezna, verujte.
Gospodin Bambl klimnu blagonaklono glavom u znak odgovora na ljubaznost gospoe Men i
upita kako su deca.
Bog nek blagoslovi tu slatku deicu! ree gospoa Men tronutim glasom. Dobro su da
ne moe biti bolje, slatka deica! Sem ono dvoje to je umrlo prole nedelje, razume se. I maloga
Dika.
Zar tome deaku nije nimalo bolje? upita gospodin Bambl.
Gospoa Men odmahnu glavom.
To je jedno nevaljalo, pokvareno optinsko dete ravih sklonosti ree gospodin Bambl
srdito. Gde je on?
Odmah u vam ga dovesti, gospodine, odgovori gospoa Men. Hej, Dik, doi ovamo!
Posle izvesnog traenja i dozivanja Dik je bio pronaen. Poto mu je lice stavila pod esmu i
obrisala ga svojom haljinom, gospoa Men je izvela Dika pred stranog gospodina Bambla,
optinskog sirotinjskog staraoca.
Dete je bilo bledo i mravo, obrazi su mu bili upali, a oi rairene i usijane. Jadno optinsko
odelo, slubeno ruho njegove bede, visilo je kao tue na njegovom slabakom telu, a mladi udovi bili
su mu uveli kao udovi u starca.
Takvo je bilo malo stvorenje koje je drui stajalo pod pogledom gospodina Bambla, ne
usuujui se da podigne oi s poda i strepei i od samog glasa sirotinjskog staraoca.
Zar ne moe da pogleda u gospodina, ti tvrdoglavo dete? ree gospoa Men.
Dete krotko podie oi i one se sukobie s oima gospodina Bambla.
ta je to s tobom, optinsko dete? upita gospodin Bambl naalivi se vrlo umesno, po
svome nahoenju.
Nita, gospodine, odgovori dete jedva ujnim glasom.
Naravno da mu nije nita, ree gospoa Men koja se, razume se, od srca nasmejala ali
gospodina Bambla. Verujem da ima sve to ti je potrebno.
Ja bih... promuca dete.
taaa! prekide ga gospoa Men. Nee valjda rei kako u neemu oskudeva, a? Ah, ti
mali gade...
Stanite, gospoo Men, stanite ree sirotinjski staralac podiui ruku vano i
dostojanstveno. ta bi ti, na primer, mladi gospodine?
Ja bih, promuca dete da neko ko ume da pie stavi za mene nekoliko rei na hartiju, i da
to presavije i zapeati i sauva kad ja budem pod zemljom.
Ama ta ovo dete trabunja? uzviknu gospodin Bambl na koga su ozbiljnost s kojom je dete

izgovorilo te rei i njegov paeniki izraz uinili izvestan utisak, iako je bio navikao na takve
prizore. ta time hoe da kae, mladi gospodine?
eleo bih ree dete da ostavim svoj poslednji pozdrav sirotome Oliveru Tvistu i da mu
kaem koliko sam esto sedeo sam i plakao mislei na njega kako luta po mranoj noi i nikoga nema
da mu prui pomo. I hteo bih da mu kaem ree dete sklapajui svoje ruice i govorei iz dubine
due da bih voleo da umrem dok sam sasvim mlad; jer ako bih dugo iveo i postao ovek i
ostareo, onda bi me moda moja sestrica koja je na nebu, zaboravila, ili me ne bi poznala; bilo bi
tako divno da tamo oboje kao deca budemo zajedno.
Gospodin Bambl je posmatrao malog govornika od glave do pete s uenjem koje se ne da
opisati, a zatim okrenuvi se gospoi Men, ree: Svi su oni na jedan kalup, gospoo Men. Onaj
pakosni Oliver sve ih je pokvario!
Nikad to ne bih poverovala, gospodine! ree gospoa Men podiui ruke uvis i gledajui
nakostreeno u Dika. U svom ivotu nisam srela tako okorelog malog nevaljalca!
Vodite ga, gospoo! ree gospodin Bambl zapovedniki. O tome mora da bude
obaveten i Optinski odbor, gospoo Men.
Nadam se da e gospoda razumeti da to nije moja krivica, gospodine, ree gospoa Men
planim glasom.
Oni e to razumeti, gospoo; oni e biti upoznati s pravim stanjem stvari ree gospodin
Bambl. Tako; odvedite ga, ne mogu vie da ga gledam.
Dik je odmah odveden i zatvoren u podrum za ugalj. Gospodin Bambl je ubrzo zatim i sam otiao
da se spremi za put.
Sutradan u est sati ujutru gospodin Bambl, poto je svoj trorogi eir zamenio okruglim eirom i
svoju linost obavio plavim dugakim kaputom s kratkom kabanicom, zauzeo je mesto sa spoljne
strane potanskih kola, u pratnji dvojice prestupnika ije je zadravanje bilo predmet spora izmeu
dve optine; i s njima je u odreeno vreme stigao u London. Na putu nije imao nikakvih neprijatnosti
sem onih koje su bile prouzrokovane odvratnim ponaanjem te dvojice siromaha koji su uporno
drhtali i alili se na hladnou, na takav nain da su gospodinu Bamblu od toga, kako je on izjavio,
cvokotali zubi i da se oseao veoma nelagodno i pored toga to je na sebi imao topao kaput.
Poto je obezbedio prenoite toj dvojici opasnih prestupnika, gospodin Bambl je odseo u
gostionici pred kojom su se zaustavila potanska kola i tu je poruio skromnu veeru od goveeg
peenja, umokca od ostriga i crnog piva. Stavivi au toplog dina s vodom na kamin, privukao je
stolicu vatri i, razmiljajui o optoj ljudskoj slabosti da se podaju nezadovoljstvu i da se ale na
sudbinu, pripremao se da ita novine.
Prvi napis na kome su se zaustavile oi gospodina Bambla bio je sledei oglas:
PET FUNTI NAGRADE
Deak po imenu Oliver Tvist, nestao je ili je prevarom odveden prolog etvrtka uvee iz svoga
stana u Pentonovilu; i otada se o njemu nita ne zna. Gornja nagrada e biti isplaena svakome onome
ko svojim obavetenjem doprinese da se pronae reeni Oliver Tvist ili ko prui podatke o njegovom
ranijem ivotu, za koji se davalac ovoga oglasa, iz mnogih razloga, ivo interesuje.
A zatim je dolazio podroban opis Oliverovog odela, lica, spoljanjosti i nain nestanka s imenom

i punim oznaenjem adrese gospodina Braunloa.

Gospoin Bambl razrogai oi; proitao je oglas, polako i paljivo, triput uzastopce, i pre no to
je proteklo pet minuta bio je na putu za Pentonovil ostavivi u svome uzbuenju au toplog dina s
vodom nedirnutu.
Je li gospodin Braunlo kod kue? upita gospodin Bambl devojku koja je otvorila vrata.
Na to pitanje devojka odgovori na uobiajen, prilino neodreen nain sa: Ne znam; od ije
strane dolazite?
Tek to je gospodin Bambl izgovorio Oliverovo ime, da bi objasnio svoju posetu, kad gospoa
Bedvin, koja je oslukivala na vratima gostinske sobe, izlete u hodnik kao bez daha.
Uite... uite ree stara gospoa! Znala sam da emo dobiti glasa o njemu. Siroto dete!
Znala sam da emo uti za njega! Bila sam sigurna u to. edo moje slatko, bog neka ga uva! Uvek
sam to govorila.
Rekavi to, dobra stara gospoa ponovo pohita u gostinsku sobu i spustivi se na divan briznu u
pla. Devojka, koja nije bila toliko osetljiva, otrala je za to vreme uza stepenice, i sad se vraala s
pozivom za gospodina Bambla da odmah izvoli poi za njom, to je on i uinio.
Uveden je u malu radnu sobu iz dvorita, gde su sedeli gospodin Braunlo i njegov prijatelj
gospodin Grimvig sa satljicima i aama pred sobom. Poslednji od navedene gospode smesta povika:
Sirotinjski staralac! Ako to nije optinski sirotinjski staralac, ja u da pojedem svoju glavu.

Molim vas nemojte nas odmah prekidati u razgovoru ree gospodin Braunlo. Izvolite
sesti.
Gospodin Bambl sede veoma zbunjen udnim nainom ponaanja gospodina Grimviga. Gospodin
Braunlo pomae lampu kako bi mogao nesmetano da posmatra lice sirotinjskog staraoca i upita, malo
nestrpljivo:
Dakle, gospodine, vi dolazite povodom oglasa koji ste proitali?

 Da, gospodine, odgovori gospodin Bambl.

A vi ste sirotinjski staralac, je li tako? upita gospodin Grimvig.
Ja sam optinski sirotinjski staralac, gospodine, odgovori gospodin Bambl ponosito.
Razume se ree gospodin Grimvig na uvo svome prijatelju. Znao sam ja to. Sirotinjski
staralac od glave do pete!
Gospodin Braunlo klimnu dobroudno glavom da bi uutkao svoga prijatelja i nastavi:
Da li vam je poznato gde se taj jadni deko sad nalazi?
Ne znam kao to to niko ivi ne zna odgovori gospodin Bambl.
Dobro, pa ta onda znate o njemu? upita stari gospodin. Recite slobodno, prijatelju, sve
to imate da kaete. ta znate o njemu?
Ne znate o njemu nita dobro, je li tako? ree gospodin Grimvig podrugljivo, poto je
paljivo i ispitivaki odmerio gospodina Bambla.
Gospodin Bambl, jedva doekavi takvo pitanje, odmahnu glavom zloslutno i sveano u isti mah.
Eto, vidite? ree gospodin Grimvig gledajui pobedonosno u gospodina Braunloa.
Gospodin Braunlo pogleda sa strepnjom u smrknute lice gospodina Bambla i zamoli ga da mu
izloi, na najkrai mogu nain, sve to zna o Oliveru.
Gospodin Bambl skide eir, otkopa kaput, prekrsti ruke, pognu glavu kao da se prisea i, poto
je nekoliko trenutaka razmiljao, poe svoju pripovetku.
Bilo bi dosadno i zamorno ponavljati sve ono to je govorio optinski sirotinjski staralac, s
obzirom na to to je njegovo izlaganje potrajalo nekih dvadesetak minuta; uglavnom je rekao meutim
da je Oliver nahoe, da su mu roditelji bili nikakvi i poroni ljudi. Da je od roenja ispoljavao samo
podmuklost, nezahvalnost i zlobu. Da je kratak boravak u svome rodnom mestu zavrio krvavim i
mukim napadom na jednog bezazlenog druga i da je nou pobegao iz kue svoga gospodara. Za
dokaz da je on zaista optinski sirotinjski staralac, gospodin Bambl poloi na sto line isprave koje
je poneo sobom u London, i prekrstivi ponovo ruke, saeka da uje ta e rei gospodin Braunlo.
ini mi se da je sve to isuvie istina ree stari gospodin tunim glasom, poto je pregledao
isprave. Ovo nije preterano velika nagrada za obavetenja koja ste mi pruili; ali ja bih vam rado
dao i tri puta vie da su vaa obavetenja bila povoljna po deaka.
Da je to ranije znao, vrlo je verovatno da bi gospodin Bambl sasvim drukije nakitio svoju
priicu. Sad je meutim za to bilo isuvie dockan, te se on duboko pokloni, stavi u dep pet funti i
izie.
Gospoin Braunlo se nekoliko minuta etao gore-dole po sobi oigledno toliko uzrujan i
oaloen izlaganjem sirotinjskog staraoca da je ak i gospodin Grimvig prestao da ga dalje pecka.
Najzad stade i besno povue za zvonce.
Gospoo Bedvin, ree gospodin Braunlo kad se nastojnica pojavila taj deak, Oliver,
jeste jedna obina varalica.
Ta to ne moe biti, gospodine. To ne moe biti ree stara gospoa odluno.
Kaem vam da jeste odgovori stari gospodin. Po emu mislite da to ne bi moglo biti?
Maloas smo uli celu priu o njegovom ivotu od roenja; i on je kroz ceo ivot bio jedan
nepopraviv mali nevaljalac.
Ja nikad u to neu poverovati, gospodine, odgovori stara gospoa odluno. Nikad!

 Vi stare ene verujete samo u vraare i u prazne prie proguna gospodin Grimvig. Ja
sam to odmah znao. Zato niste posluali moj savet u poetku; posluali biste ga, mislim, da nije imao
groznicu, a? Bio je interesantan, je li tako? Interesantan! Naravno! I gospodin Grimvig podstae vatru
araem.
On je dobro, zahvalno, milo dete, gospodine, odgovori gospoa Bedvin ozlojeeno.
Znam ja ta su deca, gospodine, etrdeset godina sam ja njih podizala; a ljudi s kojima to nije sluaj
bolje bi uinili da ute. To je moje miljenje!
Ovo je predstavljalo teak udarac upuen u pravcu gospoina Grimviga koji je bio neenja. A
kako je on na strani toga gospodina proizveo samo jedan osmejak, stara gospoa zabaci glavu i
pogladi kecelju spremajui se da odri jo jednu besedu, kad je u tome zaustavi gospodin Braunlo.
Mir! ree stari gospodin pravei se ljut iako je takvo oseanje u tom trenutku bilo daleko
od njega. Da mi vie niste pomenuli ime toga deaka. Zato sam i zvonio da vam to kaem. Nikad.
Nikad i ni pod kakvim izgovorom, zapamtite! Moete ii, gospoo Bedvin. Ne zaboravite. Govorim
najozbiljnije.
Te noi u domu gospodina Braunloa nije samo jedno srce bilo ucveljeno.
I Oliverovo srce je titao jad kad je mislio na svoje dobre prijatelje; srea je bila za njega to
nije mogao da zna ta su oni uli o njemu, jer bi inae srce prepuklo od alosti.

GLAVA XVIII
Kako je Oliver provodio vreme u krasnome drutvu svojih uglednih prijatelja.
Sutradan oko podne, kad su Vrdalama i gospar-Bejts izili da nastave svoje uobiajeno
poslovanje, gospodin Fejgin je iskoristio tu priliku da oita Oliveru dugaku bukvicu o samrtnome
grehu koji predstavlja nezahvalnost; i jasno mu je pokazao i dokazao da se o zahvalnost teko ogreio
time to je svojevoljno napustio drutvo svojih zabrinutih prijatelja; i, ta vie, pokuao da pobegne
od njih poto su oni uloili toliko truda i novaca da ga pronau. Gospodin Fejgin je osobito naglasio
injenicu to je on prihvatio Olivera i pazio ga i titio onda kada bi on, bez njegove hitne i
blagovremene pomoi, verovatno skapao od gladi, i izneo mu stranu i dirljivu sudbinu jednog
deaka kojeg je, u svome ovekoljublju, pomogao pod slinim okolnostima, ali koji je, pokazavi se
nedostojnim njegovog poverenja i poto je ispoljio elju da odrava veze s policijom, jednog jutra na
nesreu obeen u Old Bejliju. Gospodin Fejgin nije ni pokuavao da prikrije svoj udeo u toj nesrei,
samo je gorko alio sa suzama u oima to je bezumno i izdajniko ponaanje pomenute mlade osobe
povuklo sobom tu neminovnu posledicu da postane rtvom izvesnih dokaza pred sudom; dokaza, koji,
ako i nisu u potpunosti odgovarali istini, bili su neizbeni i neophodni zbog njihove sigurnosti; to jest
zbog sigurnosti gospodina Fejgina i nekolicine njegovih odabranih prijatelja. Gospodin Fejgin je
zavrio time to je dao prilino tugaljivu sliku neugodnosti koje izaziva in veanja; i na veoma
prijateljski i uglaen nain izrazio je svoju usrdnu nadu da nikad nee biti primoran da Olivera
Tvista podvrgne tome neprijatnom postupku.
Malome Oliveru se, dok je sluao Jevrejinove rei, krv ledila u ilama i on je nejasno shvatio
mrane pretnje koje su se iza tih rei skrivale. Znao je ve da se i samoj pravdi dogaa da pobrka
nevinog s krivim ako ih sluajno nae u drutvu; i kad se setio vrste prepirki koje su se vodile izmeu
toga gospodina i gospodina Sajksa, pomislio je kako nije nimalo neverovatno da je stari Jevrejin vie
nego u jednoj prilici skovao i sproveo u delo veto smiljene planove o unitenju linosti koje znaju
ili govore vie nego to treba: jer su se te prepirke odnosile, kako je po svemu izgledalo, na neki
raniji sluaj iste vrste. Kad je sa strahom podigao oi i sukobio se s ispitivakim pogledom
Jevrejinovim, osetio je da bledilo njegovog lica i drhtanje njegovih udova nisu izmakli oku toga
lukavog starog gospodina i da mu tavie priinjavaju zadovoljstvo.
Na Jevrejinovom licu zaigra grozan osmejak; i poto je potapkao Olivera po glavi, ree kako
misli da e oni ipak ostati dobri prijatelji ako Oliver bude lepo sluao i ako svojski prione na posao.
Zatim, poto je uzeo eir i umotao se u neki stari iskrpljeni zimski kaput, izie zakljuavi vrata od
sobe za sobom.
I tako je Oliver ostao celoga toga dana, i najvei deo mnogih iduih dana, ne viajui nikoga od
ranog jutra do ponoi i provodei duge asove sam sa svojim mislima; one su se meutim neprestano
vraale njegovim plemenitim zatitnicima i on je s istinskom tugom pomiljao kako su miljenje oni
morali stei o njemu.
Posle nedelju-dve dana, Jevrejin je ostavio vrata od sobe nezakljuana, te je Oliver mogao
slobodno da se kree po kui.
Bila je to veoma prljava kua. Gornje sobe imale su visoke drvenim ploama obloene kamine i
velika vrata, zidove obloene drvetom i ispuste ispod tavanice; i sve je to, iako pocrnelo, zaputeno i
praljivo, bilo ukraeno na razne naine; po svima tim znacima Oliver je zakljuio da je ta kua
mnogo ranije, pre no to se stari Jevrejin rodio, morala pripadati boljem svetu i da je moda bila

veoma vesela i lepa, ma koliko sad izgledala sumorna i pusta.

Pauci su bili ispleli svoje mree po uglovima i po tavanici; i ponekad, kad bi Oliver polako uao
u neku sobu, mi bi pretrao preko poda i uplaen pobegao natrag u svoju rupu. Izuzev mieva, u kui
se nije mogao ni videti niti uti ijedan ivi stvor; i esto, kad bi se spustio mrak, a on se zamorio od
tumaranja po sobama, uurio bi se u ugao hodnika pored spoljnih vrata da bude to je mogue blie
ivim ljudima; i ostajao je tu, brojei asove, dok se Jevrejin ili deaci ne bi vratili.
U svim sobama crvotoni prozorski kapci bili su vrsto zatvoreni; preage koje su ih drale bile
su dubokim zavrtnjima privrene za ragastov; svetlost se s tekom mukom probijala jedino kroz
okrugle rupe na njihovom vrhu, to je inilo sobe jo sumornijim i ispunjavalo ih sablasnim senkama.
Na zadnjem potkrovlju bio je jedan prozor sa zaralim spoljnim preagama koji nije imao kapaka;
kroz njega je Oliver esto satima s tugom u oima zurio u daljinu; s njega se meutim nije videlo nita
sem zbrkane gomile kunih krovova, pocrnelih dimnjaka i zabata. Ponekad bi se, istina, i ukazala
neka seda glava kako proviruje preko pomonog zida neke udaljene kue, da bi odmah zatim iezla;
prozor na Oliverovoj osmatranici bio je uostalom okovan ekserima i pokriven debelim slojem
prljavtine od dugogodinjih kia i dima, tako da je kroz njega jedva mogao da nazire oblike raznih
predmeta, te nije ni pokuavao da njega neko vidi ili uje za ta je uostalom imao isto toliko
izgleda kao da je bio i u jabuci kupole katedrale sv. Pavla.
Jedno popodne, poto su Vrdalama i gospar-Bejts imali te veeri da iziu, prvopomenutome od
ove mlade gospode palo je na pamet da se malo pozabavi spoljanjom stranom svoje linosti (to,
pravo da kaemo, ni u kom sluaju nije predstavljalo njegovu uobiajenu slabost), te je, s tom
namerom i u tome cilju blagoizvoleo narediti Oliveru da mu smesta prui pomo pri oblaenju.
Oliver je bio veoma zadovoljan to moe da se pokae korisnim, veoma srean to ima pred
sobom neko ljudsko lice, ma koliko ono bilo opako, a uz to je arko eleo da se pomiri sa svojom
okolinom, ako to moe da postigne na poten nain, te je ovaj predlog prihvatio bez ijedne primedbe.
Izrazio je, dakle, odmah svoju spremnost da postupi po njegovom zahtevu; i, kleknuvi na pod, dok je
Vrdalama sedeo na stolu, kako bi on mogao da dri njegovu nogu u krilu, pristupio je poslu koji je
gospodin Dokinz nazvao lakovanjem kaskalica. Reenica je, prevedena na prost engleski jezik,
znaila ienje njegovih cipela.
Da li je to bilo oseanje slobode i nezavisnosti koje verovatno ima svaki stvor obdaren razumom
kad sedi na stolu u ugodnom poloaju i pui lulu i pri tome bezbrino klati jednom nogom tamo-amo
dok mu za sve to vreme neko drugi isti cipele, te ne mora prethodno ak ni da ih skida niti da posle
toga kuburi s njihovim navlaenjem i da na taj nain prekida tok svojih misli, ili je dobra vrsta
duvana povoljno uticala na njegovo raspoloenje, ili je blagost piva budila kod njega plemenita
oseanja tek on je oigledno u ovom trenutku bio ponet izvesnim romantinim arom i
oduevljenjem koji nisu bili u skladu s njegovom prirodom. Zamiljenog izraza, bacio je dole jedan
kratak pogled na Olivera; a zatim, poto je podigao glavu i lako uzdahnuo, ree, pola govorei
samome sebi a pola obraajui se gospodinu Bejtsu:
Kakva teta to nije deparo!
Eh! ree gospar-arli Bejts ne zna on ta je dobro za njega.
Vrdalama ponovo uzdahnu i opet stavi lulu u usta, a to isto uini i arli Bejts. Obojica su utei,
puili nekoliko trenutaka.
ini mi se da ti ak i ne zna ta je to deparo? ree Vrdalama saaljivo.
Mislim da znam odgovori Oliver podignuvi glavu. To je lop... I ti si, zar nisi? upita

Oliver prekinuvi se.

Jesam odgovori Vrdalama. Sam bih sebe prezirao da sam to drugo. Poto je ispoljio
to miljenje, gospodin Dokinz estoko naheri eir i pogleda u gospar-Bejtsa, kao da bi time hteo da
pokae kako bi mu bio veoma zahvalan ako bi on rekao to suprotno tome.
Jesam ponovi Vrdalama. Isto je to i arli. I Fejgin. I Sajks. I Nensi. I Beti. Svi smo mi
to, sve, do samoga psa; a on je i ponajopasniji od cele druine!
I najmanje sposoban za izdajstvo dodade arli Bejts.
Taj na klupi za svedoke ne bi ni lanuo, iz straha da se ne oda; ne, ne bi taj ni slovca proslovio
ni kad bi ga vezali za klupu i ostavili petnaest dana bez mrvice hrane ree Vrdalama.
Ne bi taj ni pisnuo primeti arli.
Redak je to pas. to on ume da pokae zube kad u njegovom prisustvu neko nepoznat zapeva
ili se nasmeje! nastavi Vrdalama. to ume da zarei kad uje emane! I to mrzi druge pse koji
nisu od njegove pasmine! O,nema takvog psa nadaleko!
To ti je jedan pravi pravcati hrianin ree arli. Tim reima bila je jedina svrha da se
oda priznanje sposobnostima dotine zverke, ali su one istovremeno predstavljale i umesnu primedbu
u drugom jednom smislu, samo gospar-Bejts toga nije bio svestan; postoji naime znatan broj
plemenitih gospoa i gospode koji smatraju da su pravi pravcati hriani, a ipak se izmeu njih i psa
gospodina Sajksa mogu ustanoviti i neobine slinosti.
Da, da, ree Vrdalama vraajui se na predmet razgovora od kojeg su se bili udaljili, s
onom profesionalnom revnou koja je odlikovala sve njegove postupke. On nema niega
zajednikog s ovim mladim utokljuncem ovde.
Naravno da nema ree arli. Zato ne stupi u slubu kod Fejgina, Olivere?
I odmah se ne obogati? dodade Vrdalama iscerivi se.
I posle se povue na svoje imanje i izigrava gospodina, to i ja nameravam da uinim prve
neparne prestupne godine koja naie i kad Uskrs padne na Veliki petak ree arli Bejts.
Meni se to ne dopada odgovori Oliver bojaljivo ja bih voleo da me puste da idem. Ja...
ja... bih vie voleo da se vratim kui.
A Fejgin bi vie voleo da se ne vrati? odgovori arli.
Oliver je to znao isuvie dobro; smatrajui meutim da moe biti opasno ako svoja oseanja jo
otvorenije ispolji, samo je uzdahnuo i nastavio s ienjem cipela.
Ta ostavi, molim te! uzviknu Vrdalama. ta je, gde ti je srce junako? Zar nema nimalo
uroenog ponosa? Zar hoe stalno da ostane na teretu svojih prijatelja?
Uh, trista mu muka! ree gospar-Bejts izvlaei dve-tri svilene maramice iz depa i
trpajui ih u jedan dolap, to je nedostojno, isuvie nedostojno.
Ja tako neto ne bih mogao ree Vrdalama s izrazom dubokog preziranja.
Ali ti to ipak nije smetalo da ostavi na cedilu svoje prijatelje ree Oliver smekajui se
i da ih pusti da budu osueni zbog onoga to si ti uradio.
To odgovori Vrdalama mahnuvi lulom to je sve bilo iz obzira prema Fejginu, poto
policija zna da mi radimo zajedno, te je i on mogao da nastrada da mi nismo umakli; to je bio razlog,
zar nije tako, arli?
Gospar-Bejts klimnu glavom u znak odobravanja, spremajui se da odgovori; ali mu odjednom

izie pred oi slika kako Oliver bei, te mu se dim koji je uvlaio sukobi sa smehom, udario mu u oi
i uao u grkljan, i on se zagrcnuo i stao da kalje i da treska nogom po podu, to je sve zajedno
potrajalo pet minuta otprilike.
Pogledaj samo! ree Vrdalama izvukavi itavu pregrt ilinga i penija iz depa. To je
ivot! ta te se tie otkud su doli? Evo, dri; tamo odakle su uzeti ima ih koliko kog hoe. ta,
nee? O, budalo jedna nedotupavna!
To nije nimalo lepo, zar ne, Olivere? upita arli Bejts. Na kraju krajeva e nauljati
vrat, je li tako?
Ja ne znam ta to znai odgovori Oliver.
Neto slino ovome, mladiu ree arli. Govorei to, gospar-Bejts uhvati jedan kraj svoje
kravate i, drei ga uspravno u vazduhu, obori glavu na rame i pusti neki udan zvuk kroz zube
pokazujui tom ivom slikom da nauljiti vrat i biti obeen oznaava jednu i istu stvar.
Eto ta to znai ree arli. Pogledaj ga samo kako pilji u mene, Dek! Nikad jo nisam
video takvu cveku kao to je ovaj deran ovde; naterae me da prsnem od smeha, pa to ti je.
Gospar arli Bejts poto se ponovo od srca nasmejao, nastavi da pui svoju lulu sa suzama u oima.
Pogreno si vaspitan ree Vrdalama posmatrajui s velikim zadovoljstvom svoje cipele
koje je Oliver oistio. Fejgin e od tebe stvoriti neto, ipak, ili e ti biti prvi i jedini njegov
pitomac, s kojim on nije uspeo. Bolje bi uinio da se odmah prihvati posla, jer e se ionako nai u
zanatu pre no to sanja; samo gubi vreme zabadava, Olivere.
Gospar-Bejts je podupro ta izlaganja raznovrsnim sopstvenim moralnim napomenama i savetima;
i, poto ih je iscrpao, on i njegov prijatelj gospodin Dokinz poeli su sjajnim i primamljivim bojama
da opisuju mnogobrojne drai ivota koji provode, nagovetavajui pri tome Oliveru na sve mogue
naine kako e za njega biti najbolje ako to pre zadobije Fejginovu naklonost, i to onim istim
sredstvima kojima su se i oni sami posluili.
I utvrdi jednom zauvek, Maksime, ree Vrdalama, dok se ulo kako Jevrejin otkljuava
vrata iznad njih, ako ti ne smakne brisalice i kucalice...
ta vredi da mu tako govori? upade mu u re gospar-Bejts. On ne zna ta time hoe da
kae.
Ako ti ne smakne depne maramice i satove ree Vrdalama sluei se izrazima koje je
Oliver u stanju da razume onda e to uiniti neki drugi ida; tako da e i oni kojima su te stvari
smaknute ravo da se provedu, a i ti nita bolje od njih, jedinu vajdu e da vide delije koje su ih
smakle a na to i ti ima isto toliko prava koliko i oni.
Svakako, svakako! ree Jevrejin, koji je uao u sobu tako da ga Oliver nije opazio. To
je jasno kao dan, dragi moj; kao dan, kad Vrdalama to kae, moe u to biti siguran. Ha! ha! ha! Taj
dobro zna svoj posao.
Starac zadovoljno protrlja ruke povlaujui na taj nain Vrdalaminim razlozima i zakikota se
uivajui u promuurnosti svoga uenika.
Razgovor se za ovaj mah na tome zavrio, jer se Jevrejin vratio kui u drutvu gospoice Betsi i
jednog gospodina kojeg Oliver nikad dotle nije video, ali kojega je Vrdalama oslovio kao Toma
itlinga i koji je stupio u sobu poto se prethodno zadrao na stepenitu da sa gospoicom Betsi
izmeni nekoliko ljubaznih rei.
Gospodin itling bio je po godinama neto stariji od Vrdalame, poto je moda bio pregrmeo
osamnaest zima; ali je iz njegovog ophoenja prema ovom mladom gospodinu izbijalo izvesno

potovanje koje kao da je pokazivalo kako on smatra da je u izvesnom stepenu ispod njega u pogledu
darovitosti i strune spreme. Oi su mu bile sitne i mirkave a lice iarano boginjama; na sebi je
imao ubaru, ugasit kaput od grube tkanine, izmaene pamune akire i pregau. Odea mu je, istinu
rei bila u prilino zaputenom stanju; on se meutim izvinio drutvu da mu je vreme isteklo tek pre
jednog sata i kako, s obzirom na to to je est poslednjih nedelja nosio uniformu, nije bio u stanju da
pokloni nimalo panje svome linom ruhu. Gospodin itling je dodao, veoma ljutito, da je novi nain
parenja odela koji su oni tamo usvojili pakleno protivustavan, jer od njega nastaju rupe, a protiv
vlasti se ne moe nita. Istina primedbu je uinio i u pogledu usvojenog pravila o ianju; smatrao je
da je takva jedna mera apsolutno nezakonita. Gospodin itling je zavrio svoja izlaganja napomenom
da u toku etrdeset i dva samrtno duga i tekim radom ispunjena dana nije okusio ni kapljice bilo
ega i da pristaje da ga avo odnese ako nije suvlji od baruta.
ta misli, Olivere, odakle gospodin dolazi? upita Jevrejin cerei se, dok su ostali deaci
iznosili bocu rakije na sto.
Ja..., ja... ne znam, gospodine, odgovori Oliver.
Ko je to? upita Tom itling, bacivi jedan prezriv pogled na Olivera.
Jedan moj mali prijatelj, sokole, odgovori Jevrejin.
E, onda je nagazio na sreu ree mladi, pogledavi znaajno u Fejgina. Nemoj se
raspitivati otkuda ja dolazim, mome; i sam e vrlo brzo napipati taj put kladim se u iling da hoe!
Na tu dosetku deaci prsnue u smeh. Poto su se jo malo poalili na isti raun, apatom su
izmenjali nekoliko rei s Fejginom i izili.
Novodoavi i Fejgin su malo nasamo porazgovarali, a zatim su privukli stolice vatri i Jevrejin
je, pozvavi Olivera da prie i sedne pored njega, poveo razgovor o stvarima sraunatim na to da
pobude radoznalost njegovih slualaca. Te stvari su bile velika preimustva posla kojim se bave,
Vrdalamina sposobnost i dovitljivost, vedrina i ljubaznost arli Bejtsa i njegova lina, Jevrejinova
velikounost. Najzad je taj predmet razgovora bio potpuno iscrpen, a i gospodin itling je
pokazivao iste znake iscrpenosti, jer ivot u zatvoru postaje zamoran posle nedelju-dve dana
bavljenja u njemu. Gospoica Betsi se shodno tome povukla, ostavljajui drutvo da se odmori.
Poev od toga dana, Oliver je retko ostavljan sam; skoro se neprestano nalazio u drutvu dvojice
deaka koji su svakodnevno s Jevrejinom igrali onu nama poznatu igru: da li radi njihovog
sopstvenog ili radi Oliverovog usavravanja, to e najbolje znati gospodin Fejgin. Ponekad bi im
starac priao o kraama i razbojnitvima koje je on izvrio u svojoj mladosti; i te prie su bile
protkane s toliko mnogo smenih i zanimljivih pojedinosti, da se Oliver nije mogao uzdrati a da im
se od srca ne nasmeje, pokazujui na taj nain da u njima uiva uprkos svim svojim boljim
naklonostima.
Jednom rei, prepredeni stari Jevrejin je pleo svoju mreu oko deaka; i poto ga je samoom i
izazivanjem turobnog raspoloenja doveo dotle da mu na takvom jednom sumornom mestu svaije
drutvo bude milije od njegovih sopstvenih tunih misli, sad je polako ubrizgavao u njegovu duu
otrov koji e zauvek da je uprlja i izopai.

GLAVA XIX
U njoj se kuje i donosi jedan znaajan plan.
Bila je hladna, vlana vetrovita no kad je Jevrejin izmilio iz svoje jazbine, poto je prethodno
do grla zakopao zimski kaput oko svog zgrenog tela i podigao okovratnik iznad uiju kako bi
potpuno zaklonio donji deo lica. Zastao je na stepeniku dok vrata za njim nisu bila zakljuana i
lancem uvrena; oslunuo jesu li deaci preduzeli sve potrebne mere obezbeenja, i kad se njihovi
koraci koji su se udaljavali nisu vie uli, odunjao se niz ulicu to je bre mogao.
Kua u kojoj je Oliver bio smeten bila je u blizini Hvajtapela. Jevrejin za trenutak zastade na
uglu a zatim, obzirui se nepoverljivo oko sebe, pree ulicu i uputi se u pravcu Spitalfildsa.
Gusto blato je pokrivalo kaldrmu i crna magla je lebdela nad ulicama; kia je lagano sipala i sve
ega se ovek dotakne bilo je vlano i hladno. No je bila kao poruena da po njoj izie stvorenje
kao to je Jevrejin. Dok se tako prikradao, unjajui se pored zidova i kapija, gnusni starac je liio
na nekog odvratnog gmizavca koji je nestao u glibu i mraku i koji sad kroz no i tminu gmie po
kaljuzi u potrazi za otpacima i svojom poganom hranom.
Prolazio je tako kroz mnoge vijugave i tesne ulice dok nije stigao do Betnel-Grina, a zatim, poto
je naglo zaokrenuo ulevo, ubrzo se naao u spletu bednih i prljavih uliica kojima obiluje taj
zabaeni i gusto naseljeni deo grada.
Jevrejin je oigledno vrlo dobro poznavao kraj kojim je prolazio da bi kod njega izazvala zabunu
bilo nona tama ili zapletenost puta. urno je proao kroz veliki broj prolaza i ulica i najzad je
skrenuo u neku ulicu koju je osvetljavala jedna usamljena svetiljka na njenom drugom kraju. Zakucao
je na vrata jedne kue u toj ulici i poto je izmenjao nekoliko rei sa osobom koja mu je otvorila
vrata, popeo se uz stepenice.
Pas je zareao kad je dotakao kvaku na vratima jedne sobe, a zatim se zauo neki muki glas koji
je pitao ko dolazi.
Samo ja, Bile; samo ja, dragi moj, ree Jevrejin zavirujui u sobu.
Onda se uvuci unutra ree Sajks. Ti lezi dole, ivotinjo glupava! Zar ne moe da
pozna avola kad obue zimski kaput?
Pas je oigledno bio doveden u zabunu spoljanjom odeom gospodina Fejgina, jer im je
Jevrejin otkopao kaput i prebacio ga preko naslona od stolice, pas se povukao u ugao iz kojeg je bio
iziao, maui repom dok je odlazio, kako bi pokazao da je zadovoljan ukoliko mu je to lealo u
prirodi da bude zadovoljan.
Dakle! ree Sajks.
Dakle, dragi moj, odgovori Jevrejin. Ah! Nensi.
Nain na koji je Jevrejin izgovorio ove poslednje rei pokazivao je dovoljno jasno da je u
nedoumici kako e one biti primljene; jer se gospodin Fejgin i njegova mlada prijateljica nisu videli
otkako se ona umeala u svau na strani Oliverovoj. Sve sumnje u tome pogledu, ako ih je uopte
imao, ta mlada dama je brzo odagnala svojim ponaanjem. Ona spusti noge s reetke od kamina,
odgurnu stolicu na kojoj je sedela i pozva Fejgina da privue svoju, ne troei mnogo rei oko toga;
jer je no zaista bila hladna.
Mnogo je hladno, Nensi, edo moje, ree Jevrejin grejui svoje mrave ruke nad vatrom.
ini mi se da mi studen kroz kosti prodire dodade starac prinosei ruku grudima.

 To mora da je ljuta zima kad je prodrla do tvoga srca ree gospodin Sajks. Daj mu neto
da popije, Nensi. Pouri, sto mu gromova! To je da se oveku smui kad gleda kako se taj olinjali
matori kostur trese, kao neka grozna avet koja tek to je ustala iz groba.
Nensi brzo donese iz ormana jednu od mnogobrojnih boca koje su, sudei po raznolikosti
njihovog oblika, bile ispunjene svakovrsnim napicima. Sajks mu nali au rakije i ponudi ga da je
iskapi.
Dosta, sasvim je dosta, hvala ti, Bile, ree Jevrejin, spustivi au poto ju je samo
dotakao usnama.
ta! Boji se da te ne otrujemo, je li? upita Sajks, streljajui oima Jevrejina Pih!
Poto je hrapavim i prezrivim glasom neto promrmljao, gospodin Sajks zgrabi au 1 prosu u
pepeo ono to je bilo u njoj: to je bila pripremna radnja da bi au sebi ponovo napunio, to je
odmah i uinio.
Jevrejin se obazre po sobi, dok je njegov domain istresao i drugu au; on to nije inio iz
radoznalosti, poto je tu sobu esto i ranije viao, nego nespokojno i nepoverljivo na svoj uobiajeni
nain. Bio je to sirotinjski nameten stan u kome se i po samoj sadrini ormana dalo naslutiti da
njegov stanar ni u kom sluaju nije neki radan ovek; i od sumnjivih stvari koje su padale u oi mogle
u se zapaziti samo dve-tri teke tojage koje su stajale u uglu i jedna okovana buda obeena nad
kaminom.
Tako, ree Sajks puknuvi ustima. Sad moemo da razgovaramo.
O poslovima? upita Jevrejin.
O poslovima odgovori Sajks. Reci ta ima da kae.
O onoj kui u ertsiju, Bile? ree Jevrejin primiui stolicu i govorei veoma tihim
glasom.
Da. Pa ta s tim? upita Sajks.
Eh, pa ti zna na ta ja mislim, dragi moj, ree Jevrejin. Zna on ta ja mislim, Nensi; zar
ne?
Ne, ne zna ree podrugljivo gospodin Sajks. Ili nee da zna, a to je sve jedno i isto.
Govori jasno i otvoreno i nazivaj stvari njihovim pravim imenom; nemoj tu da mi sedi i prevre
oima i namiguje i da mi govori u zagonetkama, kao da nisi ti taj koji je prvi smislio tu poharu.
Govori ta misli!
Tie, Bile, tie! ree Jevrejin koji je uzalud pokuavao da ublai ovaj izliv besa neko
moe da nas uje, dragi moj, neko moe da nas uje.
Nek nas uje! ree Sajks. Briga me. Ali je gospodina Sajksa ipak bila briga poto
je, rekavi to, razmislio i spustio glas i postao manje buan.
De, de, ree Jevrejin ulagujui se. Ja to velim samo iz opreznosti i ni zbog ega drugog.
Dakle, dragi moj, da se vratimo na tu kuu u ertsiju; kad emo to, Bile, a? Kad emo tome da
pristupimo? Takvo srebrno posue, sokole moj, takvo srebrno posue! ree Jevrejin trljajui ruke
i podiui obrve dok je unapred uivao i u samoj pomisli na toliko blago.
Nema od toga nita odgovori Sajks hladno.
Nema od toga nita! ponovi Jevrejin zavalivi se u stolici.
Ne, nita odgovori Sajks. Bar nee moi da ide onako lako kao to smo oekivali.
Znai da se nisi svojski prihvatio posla ree Jevrejin prebledevi od ljutine. Nemoj tu

da mi pria!
Hou da ti priam izbrecnu se Sajks. Ko si ti da ti ne priam? Kaem ti da se Tobi
Krekit ve petnaest dana mota oko te kue i da nije uspeo da pridobije nikoga od posluge.
Hoe li time da mi kae, Bile, ree Jevrejin spustivi glas ukoliko se njegov
sagovornik vie estio kako se ne moe pridobiti nijedan od one dvojice ljudi koji su u kui?
Jeste, to hou da kaem odgovori Sajks. Oni su ve dvadeset godina u slubi kod te stare
gospoe i ne bi na to pristali i kad bi im dao pet stotina funti.
Ali misli li rei time, dragi moj, navaljivao je Jevrejin da ne bismo mogli da
pridobijemo ene?
O tome nema ni govora odgovori Sajks.
Zar ni pomou lepotana Tobi Krekita? upita Jevrejin s nevericom. Seti se samo kakve su
ene, Bile.
Ne, ak ni pomou lepotana Tobi Krekita odgovori Sajks. Kae da je stavio i lane
zaliske i uti prsnik kao kanarinac i da se neprestano vrzmao tamo, amo oko kue, ali sve bez ikakve
vajde.
Trebalo je da pokua s brkovima i da obue vojnike pantalone, dragi moj, ree Jevrejin.
Pokuavao je odgovori Sajks ali mu ni ta podvala nije nita pomogla.
Jevrejina je to obavetenje izgleda dovelo u nedoumicu. Brada mu je klonula na grudi i on je
nekoliko minuta razmiljao, a zatim je podigao glavu i rekao uzdahnuvi duboko kako se boji, ako je
izvetaj lepoga Tobi Krekita taan, da e cela stvar pasti u vodu.
Pa ipak ree starac sputajui ruke na kolena alosno je to, dragi moj, izgubiti tolike
stvari koje su nam ve za srce prirasle.
ta e ree gospodin Sajks. Izdala nas je srea!
Nastalo je dugo utanje u toku kojeg je Jevrejin zaronio u duboke misli, dok mu je zborano lice
dobijalo izraz sotonske podmuklosti i nevaljalstva. Sajks ga je s vremena na vreme kriom posmatrao
ispod oka. Nensi, verovatno iz straha da ne naljuti razbojnika, sedela je zurei u vatru kao da je gluva
za sve to se oko nje deava.
Fejgine, ree Sajks prekidajui iznenada tiinu koja je vladala vai li pedeset zlatnika
pride ako u kuu upadnemo spolja?
Vai uzviknu Jevrejin kao da se naglo probudio iz duboka sna.
Je li re? upita Sajks.
Jeste, sokole, jeste odgovori Jevrejin uagrenih oiju, dok su mu svi miii na licu
poigravali od uzbuenja koje je kod njega izazvala ta ponuda.
E onda ree Sajks odgurnuvi s izvesnim prezrenjem Jevrejinovu ruku moemo to da
izvedemo kad god ti je volja. Pretprole noi smo Tobi i ja preskoili batenski zid i ispitali debljinu
vrata i kapke na prozorima. Kua je preko noi obezbeena kao tvrava, ali postoji jedno mesto kroz
koje bismo mogli da se provuemo tiho i bez opasnosti.
Koje je to mesto, Bile? upita Jevrejin gorei od radoznalosti.
Dakle proapta Sajks kad se pree preko travnjaka ...
Da, da, ree Jevrejin izvijajui vrat i iskolaivi oi.
Gle... gle...! uzviknu Sajks prekinuvi se naglo kad se devojka jedva primetnim pokretom

glave obazrela po sobi i za trenutak zadrala svoj pogled na Jevrejinovom licu. Nije vano gde je
to mesto. Znam ja da ti to moe da izvede i bez mene, ali kad ovek ima posla s tobom
preporuljivije je da se u svakom pogledu osigura.
Kako god ti hoe, dragi moj, kako god ti hoe odgovori Jevrejin. Treba li ti jo ija
pomo, sem tebe i Tobija?
Niija ree Sajks. Sem jedne burgije i jednog deaka. Burgiju smo nabavili; deaka ti
mora da nam nae.
Deaka! uzviknu Jevrejin. Aha! Onda je znai u pitanju, neki otvor kroz koji se treba
provui, je li?
Svejedno ta je! odgovori Sajks. Meni treba deak, i on ne sme da bude krupan.
Gospode! ree gospodin Sajks zamiljeno kad bi samo mogao da dobijem onoga dimniarevog
deaka Neda! On ga je namerno ostavljao da zakrlja i onda ga davao pod kiriju za ovakve poslove.
Ali otac mu je dopao zatvora i onda se pojavilo Drutvo za zatitu maloletnih prestupnika i odvuklo
deaka s posla na kome je zaraivao lepe pare, nauilo ga da ita i pie i vremenom napravilo od
njega egrta. I tako odlaze jedan po jedan ree gospodin Sajks padajui u sve veu jarost zbog
nepravdi koje mu se ine tako oni odlaze jedan po jedan; i ako budu imali dovoljno novca (mogu
samo rei: hvala bogu to ga nemaju), nama kroz godinu-dve u celom zanatu nee ostati ni pola tuceta
deaka.
Naravno da nee sloi se Jevrejin koji je za vreme te besede bio utonuo u svoje misli i uo
samo poslednju reenicu. Bile!
ta je? upita Sajks.
Jevrejin pokaza glavom u pravcu Nensi koja je jo neprestano zurila u vatru i nagovesti jednim
znakom kako bi eleo da ona izie iz sobe. Sajks nestrpljivo slee ramenima kao da smatra da je ta
predostronost izlina, ali mu ipak uini po volji zamolivi gospoicu Nensi da mu donese vr piva.
Tebi se pivo uopte ne pije ree Nensi skrstivi ruke i sedei i dalje sasvim mirno na
svome mestu.
Ja ti velim da mi se pije! odgovori Sajks.
Kojeta ree devojka hladno. Hajde, Fejgine, nastavi. Ja znam ta on ima nameru da
kae, Bile; ne treba da me se boji.
Jevrejin je jo neprestano oklevao. Sajks je s izvesnim uenjem gledao as u jedno, as u drugo
od njih.
ta je, Fejgine? Valjda se ne boji ove nae devojke? upita on naposletku. Ti je
poznaje ve dovoljno dugo da bi u nju imao poverenja, ili ako nije avo uao u nju. Ona se nee
izbrbljati. Je li tako, Nensi?
Ja mislim da neu! odgovori devojka privlaei stolicu blie stolu i stavivi laktove na
njega.
Da, da, edo moje, znam ja da nee ree Jevrejin ali... i starac opet uuta.
Ali ta? upita Sajks.
Nisam siguran, zna, dragi, moj, da se moda ponovo ne razgoropadi kao ono pre neko vee
odgovori Jevrejin.
Na tu ispovest gospoica Nensi prte u grohotan smeh i, poto je iskapila au rakije, odmahnu
prkosno glavom i poe da puta bune i nesreene uzvike kao: Samo napred! Drte se, ne

dajte se! i slino. To je kanda umirilo obojicu dentlmena jer je Jevrejin klimnuo glavom s
izrazom zadovoljstva na licu i ponovo seo na svoje mesto, a isto je tako postupio i gospodin Sajks.
A sad, Fejgine, ree Nensi smejui se reci odmah Bilu to o Oliveru!
Eh! Prava si vidra, mila moja; naj otroumnija si devojka koju sam video u svome ivotu!
ree Jevrejin i potapka je po zatiljku. O Oliveru sam i hteo da govorim naravno. Ha! ha! ha!
ta si hteo s njim? upita Sajks.
To je deak kakav tebi treba, sokole, odgovori Jevrejin promuklim apatom, stavljajui
prst na vrh nosa i grozno se cerei.
On! uzviknu Sajks.
Uzmi ga, Bile! ree Nensi. Ja bih ga uzela da sam na tvome mestu. On moda nije toliko
vet kao ostali, ali tebi je to svejedno ako je samo u stanju da ti otvori vrata. Ako je to u pitanju, u
njega se moe pouzdati, Bile.
I ja sam siguran da moe pridrui se Fejgin. On se za ovih nekoliko poslednjih nedelja
dobro izvebao, a vreme je i da pone da zarauje svoj hleb. Sem toga, oni ostali su svi odve
krupni.
Da, on je upravo onoga rasta koji je meni potreban ree gospodin Sajks razmiljajui.
I uradie sve to ti bude hteo, Bile, sokole moj, upade mu Jevrejin u re i nee smeti ni
da pisne. To jest ako mu ti u dovoljnoj meri utera strah u kosti.
Da mu uteram strah u kosti! odgovori Sajks. to se toga tie, ne beri brige. Ako samo
pokua da mrdne kad jednom ve zagazi u posao, ti ga vie nee videti iva, Fejgine. Razmisli o
tome pre no to mi ga poalje. Upamti ovo to ti kaem! ree razbojnik zamahujui uskijom koju
je izvukao ispod postelje.
Na sve sam to ja mislio ree Jevrejin odlunim glasom. Ja..., ja ga stalno osmatram,
draga moja deice, i ne skidam oiju s njega. On treba samo jednom da oseti da je na; da se samo
jedan jedini put pomiri s milju da je lopov; i onda je na! Na za ceo ivot! Oho ... ho! Nije bolje
moglo da ispadne! Starac prekrsti ruke preko grudi i, poto je uvukao glavu u ramena, stade da se
kikoe od radosti i zadovoljstva.
Na! ree Sajks. Tvoj hoe da kae.
Moda i hou, dragi moj, ree Jevrejin kikoui se prigueno. Moj, ako nema nita
protiv, Bile.
A zbog ega se ree Sajks, bacajui mrke i besne poglede na svoga krasnog prijatelja
zbog ega se toliko pati oko jednog utokljunca kad zna da svake veeri desetine deaka bazaju oko
Komon Gardena i da meu njima moe po volji da bira kojeg hoe?
Zbog toga to mi oni nisu ni za ta, dragi moj, odgovori Jevrejin neto zbunjeno ne vrede
ni koliko se ovek mai za njih. Samo njihov izgled ih optuuje kad zapadnu u kripac, i tako ih gubim
sve jednog za drugim. S ovim deakom, ako s njim pravilno postupam, dragi moj, moi u da
postignem koliko s dvadeset petoricom drugih. Pored toga, ree Jevrejin doavi ponovo sebi
kad bi opet uspeo da nam umakne, bili bismo gotovi; prema tome, mora po svaku cenu da ostane kod
nas i da s nama podnosi istu sudbinu. Svejedno je kako je dospeo ovamo; da bi bio u mojoj vlasti,
sasvim je dovoljno ako uestvuje u jednoj krai; to je sve to ja elim. To je, razume se, mnogo bolje
nego da budemo prinueni da detence uklanjamo s puta to bi bilo i opasno, a sem toga bi
predstavljalo i gubitak za nas.

 Kad to treba da se izvede? upita Nensi onemoguivi time izvesnu krupnu psovku kojom se
gospodin Sajks spremio da izrazi svoje gaenje prema Fejginovoj lanoj ovekoljubivosti.
Ah, zaista, ree Jevrejin kad to treba da se izvede. Bile?
Dogovorio sam se s Tobijem za prekosutra na no odgovori Sajks osorno ako mu u
meuvremenu to drugo ne javim.
Dobro, ree Jevrejin onda nee biti meseine.
Nee odgovori Sajks.
Je li pripremljeno sve to je potrebno u vezi s odnoenjem plena? upita Jevrejin.
Sajks klimnu glavom.
A u pogledu ...
Ama ostavi, sve je ve udeeno odgovori Sajks prekidajui ga. Batali te sitnice. Bolje
bi uinio da sutra uvee dovede ovamo deaka. Ja u da dignem lenger sat pre zore. A ti dri jezik
za zube i pripremi lonac za topljenje, to je sve to se od tebe trai.
Posle kraeg razgovora, u kojem je sve troje ivo uestvovalo, bilo je odlueno da e sutradan
uvee im padne mrak Nensi doi u Jevrejinov stan i sobom odvesti Olivera, povodom ega je Fejgin
lukavo primetio da e, ako Oliver i najmanjim znakom pokae svoje neslaganje s ovim preduzeem,
veoma rado pratiti devojku koja se nedavno tako svojski zauzimala za njega. Isto je tako sveano
utvreno da e siromah Oliver u svrhu izvoenja nameravanog poduhvata biti poveren brizi i staranju
gospodina Viljema Sajksa; i utanaeno je dalje da e reeni Sajks s njim postupati kako on za dobro
nae; i da nee odgovarati Jevrejinu ni za kakvu nesreu ili zlo koji bi mu se mogli dogoditi, niti za
kaznu kojom bude smatrao za potrebno da ga katiguje; sve to pod uslovom da bi ugovor u ovom
pogledu bio punovaan ako sve izjave gospodina Sajksa po njegovom povratku budu u svim vanijim
pojedinostima potvrene i potkrepljene svedoanstvom lepoga Tobi Krekita.
Poto su ti pripremni razgovori zavreni, gospodin Sajks je pristupio pijenju rakije na veliko,
praznei au za aom i mlatarajui uskijom na jedan zabrinjavajui nain; istovremeno je veoma
nemuzikalno i da oveku ui zagluhnu pevao odlomke iz raznih pesama, upliui u njih besomune
kletve. Najzad je, u nastupu profesionalnog oduevljenja hteo po svaku cenu da pokae prisutnima
svoju kutiju s obijakim alatom; i tek to ju je posrui uneo u sobu i otvorio da objasni namenu i
svojstva raznih sprava, kad pade preko kutije na pod i zaspa na licu mesta.
Laku no, Nensi, ree Jevrejin umotavajui se u kaput kao i pri polasku od kue.
Laku no.
Pogledi im se sukobie i Jevrijin joj se ispitivaki unese u oi. Devojka meutim i ne trepnu. Bila
je sva predana toj stvari kao i sam Tobi Krekit.
Jevrejin joj ponovo poele laku no i, dok mu je ona bila okrenuta leima, podmuklo munu nogom
gospodina Sajksa koji je leao ispruen na podu, a zatim sie niza stepenice pipajui po mraku.
Uvek su iste! mrmljao je Jevrejin u sebi vraajui se kui. Najgore je kod tih ena to
neka sasvim mala sitnica probudi neko davno zaboravljeno oseanje; ali je srea to to nikad dugo ne
traje. Ha! ha! Dva oveka protiv deteta, za kesu dukata!
Skraujui sebi vreme tim prijatnim mislima, gospodin Fejgin je iao svojim putem, kroz blato i
glib, do svoga mranog obitalita u kome je Vrdalama jo budan s nestrpljenjem oekivao njegov
povratak.
Je li Oliver u postelji? Hteo bih da razgovaram s njim bilo je prvo to je rekao dok su

silazili niza stepenice.

Ve odavno odgovori Vrdalama otvarajui irom vrata. Evo ga!
Deko je leao u dubokom snu na gruboj postelji prostrtoj po podu, tako bled od brige i tuge i
tamnovanja da je liio na smrt: ne na smrt koja se via pod mrtvakim pokrovom i u kovegu, nego na
sliku koju smrt prua u onom trenutku kad ivot naputa telo; u trenutku kad se mlada i plemenita dua
vinula u nebo, a neisti zemaljski vazduh jo nije imao vremena da zapahne svojim otrovnim dahom
taj nestalni prah koji je dua ozarila.
Ne sad ree Jevrejin tiho se udaljujui. Sutra. Sutra.

GLAVA XX
U njoj je Oliver predat u ruke gospodina Viljema Sajksa.
Kad se Oliver ujutru probudio, bio je ne malo iznenaen videvi da je pored njegove postelje par
novih cipela s jakim, debelim onovima, a da su mu stare cipele uklonjene. U prvi mah se obradovao
tome otkriu, jer se ponadao da je to moda predznak njegovog putanja na slobodu, ali te nade su
ubrzo razbijene, jer dok je sedeo za dorukom s Jevrejinom, ovaj ga je obavestio, glasom i na nain
koji su samo pojaali njegovu uznemirenost, da e te iste veeri biti odveden u stan Bila Sajksa.
Da ..., da ... tamo ostanem, gospodine? upitao je Oliver brino.
Ne, ne, edo moje. Ne da tamo ostane, odgovori Jevrejin. Mi ne bismo bili radi da te
izgubimo. Ne boj se, Olivere, ti e nam se opet vratiti. Ha! ha! ha! Mi neemo biti tako svirepi da te
oteramo od sebe, sinko moj. O, ne, nikako!
Starac koji je nagnut nad vatrom prio komad hleba, pogledao je oko sebe dok se tako podsmevao
Oliveru i prigueno se kikotao kao da time hoe da pokae kako zna da bi on jo vrlo rado umakao
samo kad bi mogao.
Mislim ree Jevrejin posmatrajui netremice Olivera da bi voleo znati radi ega odlazi
kod Bila a, sinko?
Oliver pocrvene i protiv svoje volje, videvi da mu je stari lopov proitao njegove sopstvene
misli; ali je smelo odgovorio:
Da, eleo bih da znam.
ta misli zbog ega? upita Fejgin izbegavajui odgovor.
Zaista ne znam, gospodine, odgovori Oliver.
Gle! ree Jevrejin okrenuvi se nezadovoljan poto je paljivo zagledao u deakovo lice.
Onda priekaj dok ti Bil ne kae.
inilo se da je Jevrejin veoma ljut to Oliver ne ispoljava nikakvu osobitu radoznalost u vezi s
tom stvari; Oliver je meutim, iako je bio veoma uznemiren i zabrinut, bio isuvie zbunjen
Fejginovim lukavim i znaajnim pogledima, kao i svojim sopstvenim mislima, da bi u tome trenutku
ma ta dalje raspitivao. Druga mu se prilika za to nije ukazala jer je Jevrejin ostao veoma natmuren i
utljiv sve do veeri kad je poeo da se sprema za izlazak.
Moe upaliti sveu ree Jevrejin stavljajui jednu na sto. A evo ti i knjiga da ita dok
oni ne dou da te povedu. Laku no.
Laku no! odgovori Oliver tiho.
Jevrejin poe vratima gledajui preko ramena na deaka dok se udaljavao. Najednom zastade i
pozva ga po imenu.
Oliver podie glavu; Jevrejin, ukazujui na sveu, dade mu znak da je pripali. Oliver poslua, i,
dok je stavljao svenjak na sto, vide kako ga Jevrejin namrtenih obrva netremice i pretei posmatra
iz mrane dubine sobe.
Uzmi se u pamet, Olivere, uzmi se u pamet! ree starac podiui desnu ruku u znak
opomene. On je surov ovek i kad mu krv udari u glavu, ne misli na tu ivot. Ma ta da se
dogodi, ti samo uti; i uini sve to ti naredi. Utuvi to! Poto je osobito naglasio ove poslednje
rei, jedan grozan osmeh mu pree preko lica, i on klimnuvi glavom izie iz sobe.

Kad je starac otiao, Oliver nasloni glavu na ruku i poe da razmilja uzdrhtala srca o onome to
je uo. to je vie razmiljao o Jevrejinovim savetima i opomenama, sve je manje bio u stanju da
otkrije njihovu pravu svrhu i znaenje. Ako je po sredi izvoenje nekog ravog dela, nikako nije
mogao da uvidi zato bi ga slali Sajksu kad bi ono isto tako dobro moglo da se obavi ako ostane i kod
Fejgina; i zakljuio je posle dugog razmiljanja da je odreen za to da razbojniku obavlja redovne
domae poslove dok on ne nae nekog drugog deaka koji bi bio pogodniji u tu svrhu. Isuvie je bio
navikao da pati, a i ovde gde se sad nalazio patio je isuvie da bi mnogo alio zbog promene koja mu
je predstojala. Ostao je neko vreme zadubljen u misli; a zatim, poto je teko uzdahnuo, useknuo je
sveu i otvorivi knjigu koju mu je Jevrejin ostavio poeo je da ita.
U poetku je nemarno prevrtao listove; ali kad mu se pogled zadrao na jednoj strani koja je
privukla njegovu panju, sav se predao itanju. Bio je to ivotopis velikih zloinaca i opisivanje
njihovih suenja, a stranice knjige bile su zaprljane i posuknule od duge upotrebe. itao je tu o
uasnim zloinima od kojih se oveku krv ledi u ilama; o tajanstvenim ubistvima izvrenim po
usamljenim putevima; o leevima baenim u duboke bunare i jame da bi tu ostali sakriveni zauvek od
ljudskih oiju; ali ti bunari i jame ma koliko da su bili duboki nisu sauvali svoju tajnu, nego su je na
kraju posle dugo godina ipak izneli na svetlost dana, a krvnici su pred leevima svojih rtava
poludeli od straha i u svome uasu priznali zloine, preklinjui da budu obeeni kako bi na taj nain
uinili kraj svojim mukama. itao je tu isto tako i o ljudima koji su, leei nou u gluho doba u
svojim posteljama bili kuani (kao to su govorili) i navedeni svojim sopstvenim ravim mislima na
takva uasna krvoprolia da se oveku kosa dizala na glavi i kolena klecala i pri samoj pomisli na
njih. Jezoviti opisi bili su tako istiniti i ivi, da se inilo kao da sive stranice dobijaju crvenu boju od
usirene krvi; a rei sa njih su brujale u njegovim uima kao da ih priguenim apatom izgovaraju
duhovi nevinih rtava.
Lud od straha, deko zatvori knjigu i odgurnu je od sebe. Zatim, pavi na kolena, poe da moli
boga da ga potedi od takvih nedela i da vie voli da odmah umre nego da ini tako uasna i grozna
zloinstva. Postepeno se primirio i poeo da se moli tihim i skruenim glasom da ga nebo izbavi
opasnosti u kojoj je sad bio; i, ako ikakva pomo treba da bude ukazana jednom sirotom, odbaenom
deaku koji nikad nije poznao ljubav ni prijatelja ni rodbine, neka mu ta pomo bude pruena sad kad
oajan i od svih naputen stoji sam usred nevaljstva i greha.
Bio je zavrio sa svojom molitvom, ali je jo neprestano kleao lica pokrivena rukama kad ga
iznenada tre neki um.
ta je to? uzviknu skoivi na noge i primetivi jednu priliku kako stoji na vratima. Ko
je to?
Ja. Samo ja odgovori jedan drhtavi glas.
Oliver podie sveu iznad glave i pogleda u pravcu vrata. To je bila Nensi.
Spusti sveu ree devojka okreui glavu u stranu bije mi u oi.
Oliver opazi da je veoma bleda i upita je blago da nije bolesna. Devojka se baci u stolicu
okrenuvi mu lea i poe da se trese od hladnoe.
Boe, oprosti mi! uzviknu posle kraeg utanja. Nikad nisam na to pomiljala.
Da se nije ta dogodilo? upita Oliver. Mogu li da vam pomognem? Ja bih hteo samo ako
mogu. Hteo bih, verujte.
Njihala se levo-desno i prinosila ruku grlu, a onda poe da se gui i da isprekidano die.
Nensi! uzviknu Oliver ta vam je?

Devojka je udarala rukama po kolenima a nogama o pod, a zatim zaustavivi se naglo, obavi
vrsto al oko sebe i poe da se trese od hladnoe.
Oliver podstae vatru. Poto je privukla stolicu blie kaminu, sedela je tako neko vreme ne
govorei nita; najzad podie glavu i obazre se oko sebe.
Ne znam ta je to sa mnom ponekad ree pravei se kao da je zauzeta dovoenjem u red
svoga odela bie da je od ove vlane, prljave sobe. A sad, dragi Olivere, jesi li spreman za
polazak?
Je li treba da idem s vama? upita Oliver.
Da, dolazim od Bilove strane odgovori devojka. Treba da poe sa mnom.
Radi ega? upita Oliver ustuknuvi.
Radi ega? ponovi devojka podigavi oi, ali ih ponovo obori kad su se one susrele s
deakovim pogledom. Oh! Ni zbog ega ravog.
Ja u to ne verujem ree Oliver koji ju je vrlo paljivo posmatrao.
Kako ti je god volja odgovori devojka smejui se usiljeno. Onda ni zbog ega dobrog.
Oliver je zapazio da ima izvesnog uticaja nad devojinim boljim sklonostima te pomisli u jednom
trenutku da je gane bespomonim poloajem u kome je bio. Ali onda mu sinu kroz glavu da je tek
jedanaest sati i da po ulicama ima jo mnogo sveta meu kojima se moe nai neko ko e poverovati
njegovim reima. im se toga prisetio, poao je vratima i kazao, u izvesnoj meri uurbano, da je
spreman za polazak.
Oku njegove pratilje nije izmaklo ni da je razmiljao niti o emu je razmiljao. Paljivo ga je
posmatrala dok je govorio i pogledala ga je na nain koji je dovoljno jasno pokazivao da je pogodila
kakve mu se misli vrzmaju po glavi.
Pst! ree devojka naginjui se nad njim i pokazujui na vrata dok se oprezno obazirala oko
sebe. Ne moe da se spase. Pokuavala sam na sve mogue naine da ti pomognem, ali je sve
bilo uzalud. Opkoljen si sa svih strana. I ako ikad bude uspeo da se izvue odavde, znaj da nije sad
trenutak za to.
Iznenaen odlunou s kojom je devojka govorila, Oliver je pogleda veoma zauen. Po svemu
sudei govorila je istinu; lice joj je bilo bledo i uzbueno i drhtala je celim telom.
Jednom sam te zatitila od zlostavljanja, i ponovo u te zatititi, a to i u ovom trenutku inim
nastavi devojka glasno jer oni koji bi doli po tebe da se ja nisam te uloge primila bili bi
daleko grublji od mene. Ja sam obeala da e biti miran i posluan; ako ne bude, nakodie i sebi i
meni, a mene to moe i glave stati. Evo, pogledaj ! Sve sam ovo zbog tebe podnela, tako mi boga i
moje due.
Pokazala mu je urno nekoliko modrica na svome vratu i miicama i nastavila velikom brzinom:
Zapamti to! I nemoj sad da me izlae novim patnjama. Kad bih bila u stanju da ti pomognem,
ja bih to uinila; ali to je izvan moje moi. Oni ne nameravaju da ti nanesu nikakvo zlo; to god te
nateraju da uini nee biti tvoja krivica. Pst! Svaka re koju izgovori znai udarac za mene. Prui
mi ruku. Brzo! Ruku!
Stegla je ruku koju je Oliver i nehotice stavio u njenu, a zatim, poto je duhnula u sveu, povede
Olivera za sobom uza stepenice. Neka prilika obavijena tamom hitro im je otvorila spoljanja vrata i
isto ih je tako hitro za njima i zatvorila kad su izili na ulicu. Pred kuom su ih ekale pokrivene
dvokolice; s onom istom urbom koju je pokazala u razgovoru s Oliverom devojka ga ugura u kola i

navue zavese. Koija nije pitao kuda treba da vozi, samo je oinuo konja i poterao ga punom
brzinom ne gubei ni trenutka.
Devojka je jo neprestano drala Olivera vrsto za ruku i nastavila da mu apue na uho one
opomene i savete koje mu je ve bila dala. Sve se odigralo s takvom brzinom i urbom da je on jedva
imao vremena da se pribere gde se nalazi i kako je tu dospeo, kad se kola zaustavie pred kuom u
ijem se pravcu Jevrejin prole veeri bio uputio.
U jednom trenutku Oliver baci brz pogled na praznu ulicu, dok mu je na usnama lebdeo krik kojim
bi pozvao u pomo. Ali mu je devojin glas zvonio u uima, preklinjui ga samrtniki da je ne
zaboravi, te nije imao srca da to uini. Dok je on oklevao, prilika je bila prola; ve se naao u kui i
vrata su se za njim zatvorila.
Ovde, ree devojka putajui mu ruku prvi put otkako su poli. Bile!
ujem! odgovori Sajks koji se pojavio uvrh stepenita sa sveom u ruci. Oho! To je
lepo. Penjite se!
Bio je to znak izvanrednog odobravanja, neobino srdana dobrodolica kad potie od jedne
linosti kao to je gospodin Sajks. Nensi, koja je time izgledala veoma polaskana, toplo mu
otpozdravi.
Sultan je otiao kui s Tomom primeti Sajks dok im je osvetljavao put. Samo bi nam
smetao.
Dobro si uinio odgovori Nensi.
Dakle, dovela si deaka ree Sajks kad su svi uli u sobu i kad je zatvorio vrata.
Jesam, evo ga odgovori Nensi.
Je li bio miran? upita Sajks.
Kao ovica odgovori Nensi.
Milo mi je to to ujem ree Sajks gledajui namrgoeno u Olivera. To je dobro i zbog
njegovih mlaanih rebara koja bi inae imala da plate. Prii ovamo, mladiu, da ti oitam jednu
bukvicu, da je utuvi jednom za svagda.
Obrativi se na taj nain svome novom pitomcu, gospodin Sajks smae Oliveru kapu i baci je u
ugao; a onda uhvati Olivera za ramena i posadi ga za sto, dok je deak stajao licem okrenut prema
njemu.
A sad, pre svega, zna li ta je ovo? upita Sajks izvadivi depni pitolj koji je poloio na
sto.
Oliver odgovori potvrdno.
Dobro, a sad pogledaj ovo nastavi Sajks. To je barut, a ovo je kurum; a ovo ti je
komadi od nekog starog eira koji slui za naboj!
Oliver promrmlja kako je razumeo emu slue pojedini od tih predmeta, a gospodin Sajks pristupi
punjenju pitolja veoma paljivo i oprezno.
Sad je napunjen ree gospodin Sajks kad je zavrio.
Da, vidim, gospodine, odgovori Oliver.
Pazi, ree razbojnik zgrabivi Olivera vrsto oko zglavka na ruci i prislonivi mu cev uza
samu slepoonicu, tako da je deko uzdrhtao i trgao se od toga dodira ako samo pisne kad bude
sa mnom iziao na ulicu, izuzev kad te ja neto upitam, sruiu ti ovaj kurum u elo bez ikakve

prethodne opomene. Prema tome, ako si sebi uvrteo u glavu da govori bez odobrenja, oitaj prvo
molitvu.
Poto je strogo pogledao deaka da bi pojaao utisak svojih rei, gospodin Sajks nastavi:
Koliko je meni poznato u blizini nema nikoga ko bi se o tebi mogao osobito raspitivati ako bih
ti ja smrsio konce; te ti sve ovo govorim samo radi tvoga sopstvenog dobra. uje li?
Ukratko reeno, ti hoe da kae umea se Nensi naglaavajui svaku re i mrtei se
ovla na Olivera da bi mu obratila ozbiljnu panju na ono to govori da e mu, ako ti bude
smetao u poslu koji preduzima, jednom zauvek zapuiti usta time to e mu prosvirati metak kroz
glavu i da e zbog toga izloiti sebe opasnosti da omasti konopac, emu se i inae u vezi sa
zanatom kojim se bavi svakodnevno izlae.
Tako je! ree gospodin Sajks odobravajui. ene uvek umeju da kau s malo rei ono
to treba. Izuzev kad se razgoropade, jer onda ne znaju da stanu. A sad, poto je u stvar potpuno
upuen, daj da neto veeramo i da jednu odspavamo pre no to poemo.
Izvrujui to nareenje, Nensi brzo razastre stolnjak i poto je izila iz sobe na nekoliko minuta,
brzo se vrati s vrem crnoga piva i peenom ovnujskom glavom okolnost koja je gospodinu Sajksu
pruila priliku da napravi nekoliko duhovitih dosetki u vezi sa udnom sluajnou da se na
lopovskom jeziku ovnom naziva i uskija, ta izvrsna alatka koja ima tako iroku primenu u njegovoj
struci. Zaista, taj hvale dostojni gospodin, podstaknut moda izgledima na posao koji mu je
neposredno predstojao, bio je izvanredno dobre volje i neobino veseo, u dokaz ega bi se moglo
navesti i to to je u nastupu dobrog raspoloenja u jedan mah popio naiskap sve pivo i da, grubo
raunajui, u toku celog obeda nije izbacio vie od osamdeset psovki.
Poto je veera zavrena lako e se razumeti da Oliver nije bio osobito raspoloen za jelo
gospodin Sajks je sruio sebi u grlo dve ae rakije pomeane s vodom i bacio se na postelju, poto
je prethodno naredio Nensi da ga probudi tano u pet sati, a za sluaj ako propusti to da uini, uputio
je na njen raun dovoljan broj kletvi i pretnji. Oliver se po nareenju istoga gospodina u odelu
ispruio po slamnjai baenoj na pod. dok je devojka, poto je prodarala vatru, sela kraj ognjita
ekajui da ih probudi u odreeno vreme.
Oliver je dugo vremena leao budan razmiljajui hoe li Nensi biti u stanju da mu doane jo
neki koristan savet; ali devojka je zamiljeno sedela kraj vatre, nepokretna, sem to bi s vremena na
vreme useknula sveu. Umoran od bdenja i brige najzad je zaspao.
Kad se probudio, na stolu je bio pribor za aj, a Sajks je trpao razne predmete u depove svoga
zimskog kaputa koji je bio prebaen preko naslona od stolice, dok je Nensi urno pripremala
doruak. Jo se nije bilo razdanilo, svea je neprestano gorela i napolju je bilo mrano. Niz
prozorska okna su tekle krupne kapi kie, nebo je bilo crno i pokriveno oblacima.
Hajde, dii se! promrmlja Sajks kad se Oliver trgao iza sna. Pola est je! Pouri ili e
ostati bez doruka; i inae smo ve zadocnili.
Oliveru nije trebalo mnogo vremena da se obue; i poto se malo zaloio, odgovorio je na jedno
osorno Sajksovo pitanje da je spreman za polazak.
Nensi, skoro i ne gledajui u deaka, dobaci mu maramu da je obavije sebi oko vrata, a Sajks mu
prui neku iroku kabanicu da je prebaci preko ramena. Tako opremljen pruio je ruku razbojniku
koji je vrsto stee, poto je prethodno zastao da mu preteim pokretom pokae kako mu se u
spoljanjem depu zimskog kaputa jo nalazi onaj pitolj; zatim se razbojnik pozdravi sa Nensi i
povede deaka.

Kad su stigli do vrata, Oliver se za trenutak okrete u nadi da s devojkom izmeni jo jedan pogled.
Ali ona je ponovo zauzela svoje staro mesto prema vatri i sedela je kraj nje kao skamenjena.

GLAVA XXI
Na putu.
Bilo je tmurno kad su izili na ulicu; vetar je duvao a kia lila kao iz kabla dok su se gusti i teki
olujni oblaci valjali po nebu. Kia je padala svu no, po ulicama su leale velike bare i voda se
izlivala iz oluka pored plonika. Jedna bleda traka na nebu nagovetavala je dolazak dana, ali ona je
prizor inila jo sumornijim umesto da ga ini vedrijim; ta turobna svetlost samo je guila zrake koje
su bacale uline svetiljke ne dajui nimalo vie topline niti ivosti mokrim krovovima i pustim
ulicama. inilo se kao da u tome kraju grada nema ive due jer su svi prozori na kuama bili vrsto
zatvoreni, a ulice kroz koje su prolazili bile su gluve i prazne.
Kad su zakrenuli u Betnel Brin-rod, ve se prilino razdanilo. Mnoge uline svetiljke bile su ve
pogaene; nekoliko seljakih kola polako je vuklo svoj teret u pravcu Londona; i s vremena na vreme
bi poneka potanska kola, pokrivena blatom, s lupom i treskom projurila pored njih, dok bi postiljon
u prolazu zamahivao biem u znak opomene nad glavom tromog koijaa koji ga, vozei pogrenom
stranom puta, izlae opasnosti da stigne na mesto opredeljenja etiri minuta posle utvrenog vremena.
Gostionice, u kojima su gorele plinske svetiljke, bile su ve otvorene. Postepeno poele su da se
otvaraju i ostale radnje, a ovde-onde mogao se sresti i poneki prolaznik. Zatim su nailazile vee i
manje grupe radnika koji odlaze na posao; onda ljudi i ene s korpama riba na glavi; kolica s
povrem koja vuku magarci; teretna kola puna ive i zaklane stoke; mlekarice s vedrima: neprekidna
povorka ljudi i ena koja se natovarena raznim namirnicama teko kretala u pravcu istonih
predgraa Londona. Ukoliko su se pribliavali sreditu grada, graja i saobraaj su postepeno bivali
sve vei: kad su zali u ulice izmeu ordia i Smitfilda zapali su u pravu buku i mete. Bilo je
svanulo, ukoliko u Londonu moe da svane zimi i kad je oblano, i polovina londonskog stanovnitva
ve je zapoela svoj svakidanji posao.
Poto se spustio niz San-strit i Gron-strit i preao preko Finsberi-skvera, gospodin Sajks je
udario niz izvel-strit i stigao u Barbiken, zatim uao u Long-Len i njime u Smitfild, odakle je
dopirala graja i vreva kojoj se Oliver nije mogao dovoljno nauditi.
Bio je pazarni dan. Noge su do lanaka tonule u blato i neistou; gusta para neprestano se dizala
s tela stoke koja se puila i meala se s maglom koja kao da je leala na vrhovima dimnjaka,
pritiskujui sve teka kao olovo. Svi torovi u sreditu prostranoga trga, a i privremeni torovi koliko
ih se god moglo zbiti na slobodnome prostoru, bili su prepuni ovaca; privezani za koce zabodene
pored odvodnoga jarka stajali su dugi nizovi goveda i ostale marve, po troje i etvoro u redu.
Seljaci, mesari, trgovci stokom, torbari, deaci, lopovi, besposliari i skitnice svake vrste tiskali su
se u uskomeanoj gomili; zvidanje vlasnika stoke, lave pasa, rika i topot volova, blejanje ovaca,
groktanje i skianje svinja; nadvikivanje torbara, galama, psovke i svaa na sve strane; zvuci
medenica, zvona i praporaca koji se meaju s ljudskim glasovima to odjekuju iz svake gostionice;
komeanje, tiskanje, gurnjava, tunjava, dreka i zapomaganje; grozna i neskladna buka koja se razlee
po celome trgu: neoprana, neobrijana, prljava i blatom uprskana lica koja se bez prestanka muvaju
tamo-amo i kre sebi put kroz gomilu sve je to stvaralo zaglunu huku i predstavljalo neobian
prizor koji je u stanju da potpuno oamuti oveka.
Gospodin Sajks, vukui Olivera za sobom, laktovima je krio sebi put kroz najguu guvu i
obraao vrlo malo panje na sve one mnogobrojne pojave i glasove koji su kod deaka izazivali
toliko uenje. Dva ili tri puta je klimnuo glavom nekom prijatelju u prolazu; i, odbivi isto toliko

poziva da popije jutarnju rakiju, hitao je neprestano dalje dok su se izvukli iz gungule i kroz HozerLen stigli u Hoborn.
Pouri, utokljune! ree Sajks gledajui u asovnik na crkvi sv. Andreje skoro e
sedam! Oprui malo noge. Nemoj da mi se ve vue kao prebijena maka i da zaostaje, lentino
jedna!
Ovu besedu gospodin Sajks je propratio time to je cimnuo svog malog saputnika kojeg je stalno
drao za zglavak od ruke; Oliver je ubrzao hod i poeo da potrkuje starajui se koliko je god mogao
da odri korak s razbojnikom koji je urno grabio napred.
Ili su nesmanjenom brzinom sve dok nisu proli glavni ulaz u Hajd-park i nali se na putu za
Kensington; tada je Sajks usporio hod, dok ih nisu stigla neka prazna kola koja su na maloj razdaljini
ila za njima. Videi da na njima pie ,,Hanzlo, upitao je koijaa, s najveom utivou kojom je
raspolagao, hoe li da ih poveze do Ajzivertija.
Penjite se ree ovek. Je li to va deak?
Jeste, moj je odgovori Sajks bacivi jedan strog pogled na Olivera i stavljajui i nehotice
ruku u dep u kome se nalazio pitolj.
Tvoj otac ide malo bre nego to tebi odgovara, je li tako, mladiu? upita koija videi
koliko se Oliver zadihao.
Ni najmanje odgovori Sajks upadajui mu u re. Navikao je on na to. Hajde, dri se za
moju ruku. Dede. Uskai!
Oslovivi na taj nain Olivera, pomogao mu je da se popne na kola; a koija pokaza na gomilu
dakova i ree mu da legne preko njih i da se odmori.
Dok su prolazili pored raznih stubova koji su oznaavali preene milje, Oliver se udio sve vie
i vie kuda ga to njegov pratilac vodi. Bili su ve proli Kensington, Hemersmit, izvik, Kju Brid,
Brentford; i jo su ili onako isto postojano kao da su tek poli na put. Najzad stigoe do jedne krme
koja se zvala Kod potanske stanice i nie koje kao da se odvajao neki drugi put. Kola su se tu
zaustavila.
Sajks je s velikom urbom skoio s kola drei Olivera neprestano za ruku; spustio je odmah i
njega na zemlju i oinuo ga preteim pogledom znaajno se lupivi akom po spoljanjem depu od
kaputa.
Zbogom mali, ree ovek.
Divalj je odgovori Sajks i prodrmusa Olivera divalj je. tene jedno! Ne obraajte
panju na njega.
Naravno da neu! odgovori ovek penjui se u kola. Na kraju krajeva, dan je odlian.
I potera kola.
Sajks poeka da on dobro odmakne, a zatim ree Oliveru da moe da pogleda oko sebe ako hoe i
povede ga dalje.
Malo ispod krme skrenuli su ulevo; a zatim su udarili desno i dugo peaili prolazei pored
mnogih velikih vrtova i gospodskih kua s obe strane puta; nisu se nikako zaustavljali, sem to su
popili malo piva, sve dok nisu stigli do nekoga grada. Tu je na zidu jedne kue Oliver video napisano
lepim krupnim slovima Hampton. Nekoliko sati su tumarali po poljima. Najzad su se vratili u grad
i, poto su uli u neku staru krmu iji je natpis bio izbrisan, seli su kraj kuhinjskog ognjita i poruili
neto za jelo.

Kuhinja se sastojala iz stare oniske odaje, sredinom ije tavanice je prolazila velika greda, i iz
nekoliko klupa s visokim naslonom pored vatre; na njima je sedelo nekoliko ljudi grube spoljanjosti
u radnikim odelima koji su pili i puili. Nisu obraali nimalo panje na Olivera, a i Sajksa jedva da
su pogledali; a kako se i Sajks sa svoje strane vrlo malo obazirao na njih, on i njegov mali saputnik
su se smestili u jedan ugao sasvim osamljeni, tako da im njihovo prisustvo nije mnogo smetalo.
Za ruak su dobili neto hladnog mesa i posle toga su toliko dugo sedeli, za koje vreme je
gospodin Sajks popuio tri ili etiri lule, da je Oliver smatrao skoro sigurnim da nee dalje ii.
Veoma umoran od hoda i budui da je rano ustao, prvo je malo prodremao; a zatim je, potpuno
savladan umorom i opijen duvanskim dimom, vrsto zaspao.
Bilo se sasvim smrklo kad ga je Sajks gurnuo i probudio. im se dovoljno rasanio da se uspravi i
da se obazre oko sebe video je kako njegov vrli saputnik, uz vr piva, vodi srdaan i prisan razgovor
s nekim radnikom.
Idete, dakle, do Donjeg Haliforda, je li tako? pitao je Sajks.
Jeste, idem odgovori ovek koji je izgledao malo nakresan i to sve trkom. Moj konj sad
na povratku nema da vue teret kao kad je jutros dolazio; i nee mu trebati mnogo vremena da pree
taj put. U njegovo zdravlje! Due mi, to je sjajno kljuse!
Moete li onda da povezete mog deaka i mene? upita Sajks nudei pivo svome novom
prijatelju.
Ako odmah polazite, mogu odgovori ovek gledajui preko vra Idete li do Haliforda?
Idemo do epertona odgovori Sajks.
Poveu vas dokle god ja idem odgovori ovek. Je li sve plaeno, Beki?
Jeste, gospodin je sve platio odgovori devojka.
Ehe! ree ovek, s dostojanstvom napitog oveka. To ne ide tako, znate.
Zato da ne ide? odgovori Sajks. Vi nam inite uslugu i onda mi neete valjda odbiti da
vas u naknadu poastim vrem piva?
Nepoznati se prvo teko zamisli nad iznetim razlogom; a zatim je dohvatio Sajksa za ruku i
izjavio da je on zaista sila ovek, na ta je gospodin Sajks odgovorio da se on svakako ali; a da je
trezan, svakako da ne bi imao jakih razloga za takvu pretpostavku.
Poto su izmenjali jo nekoliko ljubaznosti, poeleli su drutvu laku no i izali; devojka je za to
vreme pokupila vreve i ae i prepunih ruku odgegala do vrata da vidi kako e druina da krene na
put.
Konj, u ije se zdravlje pilo bez njegovog prisustva, bio je ve upregnut u tarnice. Oliver i Sajks
se popee u njih bez ikakvog daljeg nutkanja; a i ovek kome su tarnice pripadale poto je minut-dva
obilazio oko konja da ga malo osokoli i da pozove konjuara i ostali svet da mu nau ravna, pope
se u njih isto tako. Zatim konjuaru bi nareeno da pusti konju uzdu; a kada je po tome postupljeno,
konj se posluio svojom slobodom na vrlo nedostojan nain, visoko je i veoma prezrivo zabacio
glavu i preavi na drugu stranu puta sunuo je u prozor od krme; poto je izveo taj junaki podvig, i
kratko vreme ostao propet na zadnjim nogama, poleteo je kao strela i pojurio kroz grad visoko
uzdignute glave.
No je bila veoma mrana. Vlana i gusta magla dizala se s reke i movarnog zemljita i vukla se
preko pustih i turobnih polja. Hladnoa je prodirila do sri u kostima; sve je bilo sumorno i tuno.
Nije se ula nijedna re jer je koija zaspao, a Sajks nije bio raspoloen da ga navodi na razgovor.

Oliver se u dnu kola uurio u klupko, pretrnuo od straha i strepnje, dok mu se od drvea ije su se
ogolele grane tuno njihale tamo-amo priinjavale sablasne prilike koje kao da zlurado uivaju u
pustoi toga predela.
Kad su prolazili pored crkve u Sanberiju, sat je otkucavao sedam asova. U kui uvara skele s
druge strane puta gorela je svetlost koja je kroz prozor padala preko druma i jo veim mrakom
obavijala jedno tisovo drvo ispod kojeg je bilo nekoliko grobova. Nedaleko odatle uo se potmuo
um vode koja pada u reku; a zaostalo lie na starome drvetu je tiho umorilo na nonome vetru.
Podsealo je na blagu muziku koja svira za pokoj due mrtvima.
Proli su kroz Sanberi i ponovo se nali na pustome drumu. Dve ili tri milje zatim kola su se
zaustavila. Sajks sie s njih, dohvati Olivera za ruku i oni ponovo krenue peice.
U epertonu nisu svratili ni u jednu kuu kako je to umorni deak oekivao, nego su neprestano
ili dalje po blatu i tami, mranim stazama i preko ledina kojima je brisao hladan vetar, dok nisu
ugledali svetiljke nekoga grada u blizini. Motrei paljivo preda se, Oliver spazi da je reka pred
samim njihovim nogama i da su se uputili u pravcu podnoja nekoga mosta.
Sajks je i dalje iao pravo napred dok nisu stigli do samoga mosta, a zatim je naglo niz nasip
skrenuo ulevo.

,,Voda! proe Oliveru kroz glavu i pripade mu muka od straha. Doveo me je na ovo pusto
mesto da me ubije!
Bio je gotov da se baci na kolena i da preklinje da mu se potedi mlaani ivot kad vide da su
pred nekom usamljenom kuom, svom u ruevinama i u raspadanju. S obe strane rasklimatanog ulaza
bio je po jedan prozor; kua je imala samo jedan sprat, ali se u njoj nije opaala nikakva svetlost.
Zgrada je bila mrana, razvaljena i po svemu sudei nenastanjena. Sajks, drei Olivera neprestano
za ruku, tiho pristupi niskome tremu i pritisnu kvaku. Vrata se otvorie i oni obojica uoe u kuu.

GLAVA XXII
Pohara.
Ko je to! povika jedan snaan, promukao glas im su kroili u hodnik.
Ne dii galamu ree Sajks stavljajui rezu na vrata. Osvetli malo, Tobi.
Aha, to si ti, drue stari! uzviknu isti glas. Dede, osvetli malo, Barni! Uvedi gospodina,
Barni; ali se prvo probudi, ako je po volji.
ovek koji je tako govorio kao da se bacio izuvaem za izme ili nekim slinim predmetom u
pravcu osobe kojoj se obraao da bi je probudio iz dubokog sna u koji je utonula, jer se zauo zvuk
drvenog predmeta koji je estoko tresnuo o pod, a zatim neko nerazgovetno gunanje koje kao da je
dolazilo od strane oveka koji se budi iza sna.
Zar ne uje? vikao je isti glas. U hodniku je Bil Sajks i nema nikoga da ga pristojno
doeka, a ti tu mava kao da si se napio bunike za veeru. Jesi li se ve otreznio ili treba da te
maznem ovim gvozdenim svenjakom pa da sasvim otvori oi?
Dok su ta pitanja postavljana, zauo se par nogu sa aljkavo natuenim cipelama kako uri i
klopara po nezastrtom podu, a zatim se iz jednih vrata s desne strane prvo ukazala slaba svea, a za
njom se pojavila ona ista napred ve opisana linost koja je imala manu da govori kroz nos i koja je
sluila kao konobar u onoj krmi na Safron-Hilu.
Gospodine Sajks! uzviknu Barni bilo s istinskom ili s izvetaenom radou. Uite,
gospodine, uite.
Ovamo! Ti napred! ree Sajks gurajui Olivera pred sobom. Bre, ili u ti zgaziti na
pete!
Poto je progunao neku psovku na raun detinje sporosti, Sajks gurnu Olivera ispred sebe i oni
uoe u neku nisku, mranu sobu punu dima od vatre koja je u njoj gorela, i u kojoj su bile dve ili tri
slomljene stolice, sto i jedan veoma stari divan; na njemu je, drei noge mnogo vie od glave, leao
ispruen svom duinom jedan ovek koji je puio dugaku zemljanu lulu. Imao je na sebi kicoki
kaput kestenjave boje s velikim bakarnim dugmetima, narandastu vratnu maramu, upadljivo aren
prsnik i ugasito mrke akire. Gospodin Krekit (jer je to bio on) nije imao mnogo kose na glavi, a i
lice mu je bilo prilino osavo; ali ono kose to je imao bilo je rie boje i ukovreno u dugake
uvojke spiralnog oblika kroz koje je on s vremena na vreme provlaio svoje veoma prljave prste
ukraene krupnim prostakim prstenjem. Bio je samo malo vii od oveka srednjeg rasta i oigledno
slabih nogu; ta mu okolnost meutim ni najmanje nije smetala da se divi svojim posuvraenim
izmama koje je posmatrao, u njihovom uspravnom poloaju, s najveim zadovoljstvom.
Bile, drue stari, ree ta prilika okreui glavu ka vratima milo mi je to te vidim!
Skoro sam se bio uplaio da nisi odustao, u kom bih sluaju ja sam preduzeo da izvedem stvar. Gle,
gle!
Pustivi taj uzvik glasom koji je izraavao veliko uzbuenje i dok su mu oi jo neprestano
poivale na Oliveru, gospodin Tobi Krekit dovede sebe u sedei poloaj i upita ko je to.
Deak. Samo deak! odgovori Sajks privlaei stolicu vatri.
Jedan od pitomaca gospodina Fejgina, uzviknu Barni iskezivi se.
Fejginov, je li! uzviknu Tobi posmatrajui Olivera. Duu je dao da babama u crkvi

prazni depove! Lice mu je kao stvoreno za takvu vrstu posla.

De, de dosta s tim prekide ga Sajks nestrpljivo i nagnuvi se nad svojim prijateljem,
koji se ponovo bio ispruio, anu mu nekoliko rei na uvo, na ta se gospodin Krekit gromko
nasmejao i poastvovao Olivera jednim dugim pogledom punim iznenaenja.
A sad ree Sajks sedajui ponovo na svoje mesto ako nam date neto da pojedemo i da
okvasimo grlo dok ekamo, podii ete nam malo hrabrosti, bar meni u svakom sluaju. Sedi tu kraj
vatre, mladiu, i odmori se jer e veeras morati ponovo s nama napolje, iako ne mnogo daleko.
Oliver u nemom uenju i bojaljivo pogleda u Sajksa, privue jednu klupicu vatri i sede drei u
rukama glavu koja mu je buala, skoro nesvestan gde se nalazi i ta se s njim zbiva.
Tako, ree Tobi dok je mladi Jevrejin stavljao neto jela i bocu na sto za uspeh naeg
preduzea! Ustao je da napije zdravicu i, poto je s velikom panjom spustio svoju praznu lulu u
kut, priao je stolu, napunio au rakije i ispio je do dna. Isto je to uinio i gospodin Sajks.
Neka se mali potkrepi ree Tobi, nalivajui mu vinsku au do polovine. Istresi to,
jagnjece.
Verujte, ree Oliver gledajui alostivo u oveka verujte, ja ...
Istresi to! podviknu Tobi. Zar ti misli da ja ne znam ta tebi treba? Reci mu da popije
to, Bile.
Da popije, nego ta! ree Sajks lupnuvi rukom po depu. Neka me avo nosi ako mi taj
ne zadaje vie muke nego trista Vrdalama. Popij to, gade mali, popij!
Zaplaen preteim pokretima dvojice ljudi, Oliver urno ispi au na duak i odmah se zagrcnu i
poe estoko da kalje, to je priinilo veliko zadovoljstvo Tobiju Krekitu i Barniju i izmamilo jedan
osmeh ak i mrgodnome gospodinu Sajksu.
Posle toga, i poto je Sajks utolio svoju glad (Oliver je pojeo samo koricu hleba koju su mu silom
ugurali u usta), dvojica ljudi se zavalili u stolice da malo prodremaju. Oliver je ostao na klupici
pored vatre, a Barni, umotan u ebe, opruio se po podu pored same reetke od kamina.
Neko vreme su spavali ili je izgledalo da spavaju; mekoljio se samo Barni koji je jednom ili
dvaput ustajao da baci uglja na vatru. Oliver je bio utonuo u teak i dubok san, sanjao je kako luta
sumornim putevima, ili tumara po mranim grobljima ili kako ponovo preivljuje pojedine dogaaje
prethodnog dana, kad ga probudi Tobi Krekit koji je naglo skoio i izjavio da je jedan i po.
U tren oka bila su i ona druga dvojica na nogama i sad su svi ivo uestvovali u pripremama za
polazak. Sajks i njegov ortak su umotali vratove i brade u iroke, tamne marame i preko njih navukli
zimske kapute, dok je Barni otvorivi jedan orman vadio iz njega razne predmete koje im je urno
trpao u depove.
Pitolje daj meni, Barni, ree Tobi Krekit.
Evo ti odgovori Barni vadei dva pitolja. Sam si ih napunio.
Dobro! odgovori Tobi razmetajui ih po depovima. A noevi?
Kod mene su odgovori Sajks.
Obrazine, kalauzi, svrdla, slepi fenjeri..., nita nije zaboravljeno? upita Tobi privrujui
jednu malu uskiju za ome ispod postave od kaputa.
Sve je u redu odgovori mu ortak. Daj nam motke, Barni. Vreme je da poemo.
Rekavi to uzeo je jednu debelu batinu iz Barnijevih ruku, a ovaj, poto je drugu batinu dao
Tobiju, poe da zakopava Oliveru ogrta.

 A sad napred! ree Sajks ispruivi ruku.

Oliver sav oamuen naporom na koji nije bio navikao, ravim vazduhom i piem koje je na silu
popio, stavi svoju aku i ne razmiljajui u ruku koju mu je Sajks u tu svrhu pruio.
Uzmi ga za drugu ruku, Tobi, ree Sajks. Pogledaj kako napolju stoje stvari, Barni.
ovek ode do vrata i donese vest da je sve mirno. Dvojica razbojnika izidoe s Oliverom izmeu
sebe. Barni, poto je sve dobro zatvorio, uvi se kao i ranije u ebe i ubrzo ponovo vrsto zaspa.
Pomrina je bila gusta kao testo. Magla jo vea nego spoetka veeri, a vazduh tako vlaan da su
se Oliveru im su izili iz kue kosa i obrve zaledili od inja koje je lebdelo u vazduhu iako nije palo
ni kapi kie. Preli su preko mosta i nastavili put u pravcu onih svetiljki koje su ranije bili ugledali.
One nisu bile mnogo daleko, i kako su ili prilino otro ubrzo su stigli u ertsi.
Proi emo kroz grad proapta Sajks. Noas neemo sresti nikoga ko bi nas video.
Tobi pristade i oni urno prooe glavnom ulicom toga malog grada koja je u to pozno doba bila
potpuno pusta. Bleda svetlost bi pokatkad zaigrala na prozoru neke spavae sobe i potmuli lave pasa
bi s vremena na vreme prekinuo nonu tiinu. Ali na ulicama nije bilo nikoga. Izili su iz grada kad je
zvono na crkvi otkucavalo dva sata.
Ubrzavi korak skrenuli su jednim putem ulevo. Poto su njime ili etvrt milje otprilike,
zaustavili su se pred nekom usamljenom kuom okruenom zidom navrh kojega se Tobi Krekit uspuza
za tren oka, zastavi samo koliko da predahne.
Prvo deka ree Tobi. Podigli ga; ja u ga prihvatiti.
Pre no to je Oliver imao vremena da se obazre oko sebe, Sajks ga je dohvatio ispod pazuha i
posle tri ili etiri sekunde on i Tobi su ve leali u travi s druge strane zida. Sajks je stigao odmah za
njima. I poeli su oprezno da se privlae kui.
I tek je sad prvi put Oliver, skoro izbezumljen od straha i groze, razumeo da je svrha ovome
putovanju pohara i razbojnitvo, a moda i ubistvo. Poeo je da kri ruke i jedan priguen krik uasa
mu se oteo i protiv njegove volje. Smrklo mu se pred oima, hladan znoj mu je oblio bledo lice, noge
ga izadoe i on se srui na kolena.
Dii se! proguna Sajks drhtei od Ijutine i izvlaei pitolj iz depa dii se ili u ti
prosuti mozak po ledini.
Oh, za ime boje, pustite me! uzviknu Oliver. Pustite me da pobegnem i da umrem u
polju. Nikad se neu pribliiti Londonu; nikad, nikad! Oh, preklinjem vas, imajte milosti prema meni
i nemojte me terati da kradem. Tako vam svih anela na nebu imajte milosti prema meni!
ovek kome su ove potresne rei bile upuene opsova grozno i zape obara na pitolju, kad Tobi,
istrgnuvi mu oruje iz ruke zapui deaku usta rukom i odvue ga do kue.
Umukni! zapreti mu ovek. Nita ti to sad ne vredi. Ako samo pisne, ja u ti lino
jednim udarcem smrskati glavu. To ne pravi galamu, a isto je tako sigurno i jo otmenije. Hajde, Bile,
istavljaj kapak. On e sad da slua kao bubica, kaem ti. Video sam ja i starije od njega kako im srce
sie u pete, osobito nou i po zimi.
Sajks proklinjui strasno Fejgina to mu je poslao Olivera za takav jedan posao podvue uskiju i
snano ali skoro bez uma pritite na nju. Posle izvesnog vremena i uz pomo Tobijevu kapak popusti
i irom se otvori na svojim arkama.
Bio je to jedan mali prozor oko pet i po stopa iznad zemlje, pozadi kue i koji je pripadao
pomonoj kuhinji ili sobici za ostavu. Otvor je bio tako mali da stanovnici verovatno nisu smatrali za

potrebno da ga bolje obezbede; ali je pri svem tom bio dovoljno irok da se kroz njega provue
deak Oliverova uzrasta. Okretnome gospodinu Sajksu bio je dovoljan sasvim kratak napor da
savlada prozorsko okno koje ubrzo isto tako bilo irom otvoreno.
A sad sluaj, ti, eprtljo jedna, proapta Sajks izvlaei slepi fenjer iz depa i bacajui pun
snop svetlosti Oliveru u lice spustiu te kroz otvor. Uzmi ovaj fenjer: popni se tiho uza stepenice
koje su pravo pred tobom i prei kroz mali trem do spoljanjih vrata; otvori ih i pusti nas unutra.
Na vrhu je jedan prevor, nee moi da ga dohvati umea se Tobi. Popni se na koju od
stolica iz trema. Tamo ih ima tri, Bile, s lepim velikim plavim jednorogim i zlatnim vilama na njima,
to predstavlja grb stare gospoe.
Ne brbljaj, uje li? odgovori Sajks gledajui ga popreko. Vrata od ove sobice su
otvorena, je li tako?
irom odgovori Tobi, poto je zavirio unutra da bi se uverio. Stvar je u tome to ih oni
uvek ostavljaju malo odkrinuta, kako bi pas ije je leite u sobici mogao da se proeta po hodniku
kad ne spava. Ha! ha! Barni nam ga je za veeras skinuo s vrata. Divota jedna!
Iako je gospodin Krekit to izgovorio jedva ujnim apatom i nasmejao se nemo, Sajks mu strogo
naredi da uti i da prione na posao. Tobi poslua te prvo izvadi fenjer i spusti ga na zemlju, a zatim
se vrsto postavi ispod prozora s glavom uza zid i s rukama uprtim u kolena, tako da mu lea poslue
kao stepenik. Tek to je on to uinio kad Sajks, popevi se na njega, poe polako da gura Olivera
kroz prozor s nogama napred i drei ga neposredno za okovratnik spusti ga nepovreenog na pod u
sobicu.

Uzmi ovaj fenjer ree Sajks provirivi u sobicu. Vidi li stepenice pred sobom?
Oliver, vie mrtav nego iv, jedva izusti: Vidim. Sajks uperivi cev prema spoljanjim
vratima ukratko ga upozori da je celim putem nadomak njegovog pitolja i da e ga na mestu ubiti ako

samo bude oklevao.

To e biti gotovo za tren oka ree Sajks istim priguenim glasom. im te pustim, ti odmah
na posao! Pst!
ta je to? proapta drugi ovek.
Obojica naulie ui.
Nita ree Sajks pustivi Olivera. Napred!
Za ono kratko vreme to mu je stajalo na raspolaganju da se pribere, deko se bio vrsto odluio
da iz trema ma i po cenu ivota jurne uza stepenice i da uzbudi ukuane. S tom milju u glavi naglo je
poao, ali opreznim korakom.
Vraaj se! povika odjednom Sajks glasno. Natrag! Natrag!
Prestraen iznenadnim prekidom mrtve tiine koja je oko njega vladala i jednim glasnim uzvikom
koji je doao zatim, Oliver ispusti fenjer ne znajui da li da produi napred ili da bei.
Zauo se jo jedan uzvik sinula je svetlost pred njegovim oima se za trenutak pojavila
slika dvojice preplaenih, poluobuenih ljudi na vrhu stepenica blesak pucanj dim negde
je neto tresnulo, ali on nije bio svestan gde i on se zatetura.
Sajks je za tren oka iezao; ali se odmah zatim ponovo pojavio i uhvatio ga za okovratnik pre
nego to se dim bio raziao. Ispalio je svoj pitolj na onu dvojicu ljudi koji su ve uzmicali i podigao
deaka.
Dri me vre ree Sajks dok ga je vukao kroz prozor. Daj ovamo maramu. Ranili su
ga. Brzo! to mu gromova, to ovom detetu lije krv!
Onda se zaula snana zvonjava nekog zvona pomeana s pucnjavom i povici ljudi i oseanje
kako ga brzim korakom nose preko neravnog zemljita. A zatim su se glasovi sve vie gubili u daljini;
ledeno oseanje smrti poelo je da obuzima deakovo srce i on izgubi svest.
www.crowarez.org
www.bosnaunited.net

GLAVA XXIII
Iznosi sadrinu jednog zanimljivog razgovora izmeu gospodina Bambla i izvesne gospoe i
pokazuje kako ak i jedan optinski sirotinjski staralac moe da bude osetljiv prema izvesnim
stvarima.
Te veeri bilo je uasno hladno. Zemlja je bila pokrivena debelom i smrznutom tvrdom snenom
korom, tako da je ledeni vetar koji je napolju zavijao zahvatao samo gomile snega koji se nakupio po
zaklonjenim mestima i po uglovima ulica i divlje kovitlao njime rasipajui ga na sve strane, kao da je
na njemu eleo da iskali svoj sve ei bes. Bila je to jedna od onih crnih, mranih i studenih noi u
kojima se siti i zbrinuti ljudi okupljaju oko toplog ognjita i zahvaljuju bogu to su kod svoje kue,
dok nesreni bez hleba i krova nad glavom umiru pred tuim vratima. U takvim noima mnogi
izgladneli beskunici sklapaju svoje oi po naim pustim ulicama i, ma kakvi bili njihovi gresi, teko
e se probuditi na svetu emernijem od ovoga.
Takvo je vreme bilo napolju kad je gospoa Korni, nastojnica sirotinjskog doma s kojim su nai
itaoci ve upoznati kao s mestom gde se rodio Oliver Tvist, sela kraj vesele vatre u svojoj sobici,
posmatrajui s ne malim uivanjem okrugao stoi, na kome je stajao posluavnik odgovarajue
veliine, snabdevenim svim onim to je potrebno za najprijatniji obed nastojnice ovakve jedne
ustanove. Zaista, gospoa Korni se spremala da sebe poasti oljom aja. Kad joj je pogled sa stola
skliznuo na kamin, na kome je tihim glasom pevao svoju pesmu najmajuniji od svih sudova za
kuvanje aja, njeno duevno raspoloenje je naoigled raslo do te mere, zaista, da se gospoa
Korni osmehnula.
Da, da! ree nastojnica naslonivi se laktom na sto i gledajui zamiljeno u vatru. Svi
mi treba da budemo duboko zahvalni Gospodu na svemu to nam je podario! Da budemo duboko
zahvalni, ako smo samo svesni toga. Avaj!
Gospoa Korni alosno zavrte glavom kao da ali duhovno slepilo onih jadnika koji toga nisu
svesni, a zatim, zabadajui srebrnu kaiicu (njenu linu svojinu) u dubinu kutije s ajem od dve
unce, nastavi da sprema ovaj prijatni napitak.
Kako je neka malenkost u stanju da poremeti na duevni mir! Crni ajnik, budui veoma malen i
napunjen do ivice, prekipeo je dok se gospoa Korni bavila razmiljanjem o ljudskoj nezahvalnosti, i
voda je gospou Korni malo oparila po ruci.
avo da te nosi! uzviknu ta vrla nastojnica urno sputajui ajnik na plou od kamina.
Glupava stvar u kojoj ima mesta samo za dve olje! Kome to moe da valja! Sem..., dodade gospoa
Korni zastavi sem jednom sirotom, naputenom stvorenju kao to sam ja. Oh, boe!
Rekavi to, nastojnica sirotinjskog doma se srui u naslonjau i poto se ponovo naslonila laktom
o sto, stade da razmilja o svojoj samoi na koju ju je sudbina osudila. Taj mali ajnik i ta jedina
olja probudili su u njenoj dui tuna seanja na gospodina Kornija (od ije smrti nije bilo prolo
vie od dvadeset i pet godina) i ona se predade alosnim mislima.
Nikad vie! ree gospoa srdito. Nikad vie!
Neizvesno je da li se ovo zapaanje odnosilo na mua ili na ajnik. Moguno je da se odnosilo na
ovaj poslednji predmet, jer je gospoa Korni gledala u njega dok je govorila, a zatim ga je uzela u
ruku. Samo to je prinela ustima prvu olju, kad je u tom prekide tihi kucanj na ulaznim vratima.
Ta ulazi ve jednom! obrecnu se gospoa Korni. Sigurno umire neka starica. One uvek

nau da umiru kad sam ja za stolom. Nemoj tu da mi stoji i da mi hladi sobu, uje. De, kakva se
nesrea dogodila?
Nikakva, gospoo, nikakva odgovori jedan muki glas.
Gospoe! uzviknu nastojnica mnogo slaim glasom. Je li to gospodin Bambl?
Na vaoj slubi, gospoo, ree gospodin Bambl koji je zastao napolju da oisti obuu i da
strese sneg s kaputa i koji se sad pojavio drei u jednoj ruci svoj trorogi eir a u drugoj neki
zaveljaj. Da zatvorim vrata, gospoo?
Pomenuta gospa se edno kolebala da odgovori kako se ne bi pomislilo na to ravo ako ona s
gospodinom Bamblom razgovara pri zatvorenim vratima. Gospodin Bambl je iskoristio to kolebanje,
i kako se i sam bio sav smrzao, zatvorio ih je bez doputanja.
Grozno vremite, gospodine Bambl, ree nastojnica.
Zaista grozno, gospoo, odgovori optinski sirotinjski staralac. Vreme je potpuno
protivno optinskim interesima, gospoo. Razdelili smo, gospoo Korni, razdelili smo samo ove
proklete veeri nekih dvadeset hlebova od po dva kilograma i jedan i po komad sira; i sirotinja ni
time nije zadovoljna.
Razume se da nije. Kad je ona bila zadovoljna, gospodine Bambl? ree nastojnica srkuui
svoj aj.
Nikad gospoo, zaista! odgovori gospodin Bambl. Evo, uzmimo recimo jednog oveka
koji budui optereen enom i velikom porodicom, dobija hleb od dva kilograma i dobru funtu sira,
propisno izmereno. Da li je on na tome zahvalan, gospoo? Da li je zahvalan? Ni najmanje! Jo trai
preko toga, gospoo, i malo uglja; samo koliko stane u depnu maramicu, veli! Uglja! to e mu
ugalj? Da pri sir na njemu i onda da ponovo doe i da trai jo. Tako je to s tim svetom, gospoo;
dajte mu danas punu pregau uglja i on e kroz dva dana ponovo doi da trai jo jednu, drski su kao
albatrosi.
Nastojnica izrazi svoju potpunu saglasnost s tim slikovitim poreenjem, a sirotinjski staralac
nastavi:
Prosto ree gospodin Bambl ne vidim kraja njihovoj drskosti. Prekjue je tako neki
ovek vi ste bili udati, gospoo, te to mogu pred vama da kaem ovek koji je imao jedva ime
da pokrije lea (tu gospoa Korni srameljivo pogleda u zemlju), doao je pred vrata naem
nadzorniku kad je ovaj imao goste na ruku i zahtevao da mu se prui pomo, gospoo. Kako nije
hteo da ode i kako je u najveoj meri sablanjavao drutvo, na nadzornik mu je poslao funtu
krompira i anak ovsene kae. ,Ako boga znate! kazala je ta nezahvalna hulja, ta e to meni? Isto ste
mi mogli dati i naoare! ,Vrlo, dobro, rekao je na nastojnik uzimajui natrag ono to mu je dao,
,ovde nee dobiti nita drugo. ,Onda u da umrem na ulici! kazala je ta protuva. ,O, nee, ne boj
se, odgovorio je na nadzornik.
Ha! ha! To je odlino! Tako neto mogao je da kae samo gospodin Grenet, to lii na njega,
zar ne? upade mu u re nastojnica. A posle, gospodine Bambl?
Posle, gospoo, odgovori sirotinjski staralac posle je otiao i zaista je umro na ulici.
Tvrdoglav prosjak kao to vidite!
To prevazilazi sve to sam i mogla zamisliti ree nastojnica uzbueno. Ali zar vi ne
smatrate da je deljenje milostinje izvan sirotinjskog doma u svakom sluaju veoma rava stvar,
gospodine Bamble? Vi ste ovek od iskustva i vi to svakako znate. Recite.
Gospoo Korni, ree optinski sirotinjski staralac osmehujui se kao to se osmehuju ljudi

koji su svesni da su bolje obaveteni od svoga sagovornika deljenje milostinje izvan sirotinjskog
doma, ako se njime pravilno rukovodi ako se pravilno rukovodi, gospoo, jeste spas za
optinsku kasu. Veliko naelo deljenja milostinje izvan sirotinjskog doma sastoji se u tome to se
siromasima daje upravo ono to im nije potrebno i njima se onda dosadi da dolaze.
Gospode boe! uzviknu gospoa Korni. To je zaista sjajna misao.
Da. Meu nama budi reeno, gospoo, odgovori gospodin Bambl u tome je veliko
naelo; i to je razlog zbog kojeg ete, ako proitate koji od onih sluajeva to ih objavljuju te
bezobrazne novine, uvek zapaziti da se porodicama u kojima vlada bolest prua pomo u siru. To se
pravilo, gospoo Korni, sad primenjuje u celoj zemlji. Meutim, ree optinski sirotinjski staralac
saginjui se da otvori zaveljaj to su zvanine tajne, gospoo, o kojima se ne sme govoriti izuzev,
ako tako mogu da se izrazim, meu optinskim slubenicima kao to smo mi. Ovo je portosko vino,
gospoo, koje je Optinski odbor odredio za bolnicu: pravo, svee, isto portosko vino; razliveno u
boce tek danas posle podne; bistro kao suza i bez trunke taloga!
Poto je podigao prvu bocu prema svetlosti i dobro je protresao da potvrdi izvrsnost njene
sadrine, gospodin Bambl ih obe podie na orman, savi maramu u koju su bile umotane, savi je
paljivo u dep i dohvati eir, kao spremajui se da poe.
Bie vam veoma hladno, gospodine Bambl, ree nastojnica.
Napolju je takav vetar, gospoo, odgovori gospodin Bambl podiui jaku od kaputa da
oveku ui otpadnu.
Nastojnica pogleda prvo u mali ajnik a zatim u sirotinjskog staraoca koji je poao vratima; i dok
se sirotinjski staralac nakaljavao spremajui se da joj poeli laku no, ona ga stidljivo upita bi li
bi li hteo da popije olju aja.
Gospodin Bambl smesta spusti jaku, stavi eir i tap na jednu stolicu, a drugu privue stolu. Dok
se polako posaivao, posmatrao je gospou. Ona nije skidala oiju s maloga ajnika. Gospodin
Bambl se ponovo nakalja i jedva primetno se nasmei.
Gospoa Korni ustade da donese jo jednu olju i tanjiri iz ormana za posue. Kad je sela, njene
oi se ponovo sukobie s pogledom galantnoga sirotinjskog staraoca: porumenela je i sva se predala
pripremanju aja za njega. Gospodin Bambl se ponovo nakalja ovoga puta glasnije nego ijednom
dosad.
Volite li zaslaen aj, gospodine Bambl? upita nastojnica uzimajui zdelu sa eerom.
Da, gospoo, veoma sladak odgovori gospodin Bambl piljei bez prestanka u gospou
Korni dok je to govorio; i, ako je ikad neki optinski sirotinjski staralac izgledao nean, onda je to
bio gospodin Bambl u tome trenutku.
aj je spravljen i posluen u potpunoj tiini. Gospodin Bambl, poto je rairio depnu maramicu
preko kolena kako mrve ne bi pomraile sjaj njegovih kratkih akira, prionu na jelo i pie; to
zadovoljstvo Je s vremena na vreme prekidao putajui po koji dubok uzdah, to meutim nije imalo
nikakvih nepovoljnih posledica po njegov prohtev za jelom, nego, sasvim suprotno tome, kao da je
povoljno uticalo na njegovu preduzimljivost u oblasti aja i prenog hleba s maslacem.
Imate maku, gospoo, koliko vidim ree gospodin Bambl posmatrajui maku koja se,
okruena svojim porodom, grejala kraj vatre i maie isto tako, slobodan sam rei!
Ja ih toliko volim, gospodine Bambl, da to ne moete ni zamisliti odgovori nastojnica.
Tako su veseli, tako nestani i tako slatki da uivam u njihovom drutvu.

 Veoma prijatne ivotinjice, gospoo, doae gospodin Bambl s odobravanjem i tako

pitome.
Oh, zaista! odgovori nastojnica ushieno. Tako vole svoje ognjite da je to pravo
uivanje, verujte.
ujte, gospoo Korni, progovori gospodin Bambl lagano, istiui svoje rei mahanjem
kaiice od aja hou da kaem, gospoo, da svaka maka ili mae koji imaju sreu da ive pored
vas, gospoo, a ne vole svoj dom, moraju biti glupave ivotinje, gospoo.
Oh, gospodine Bambl! protestovala je gospoa Korni.
Niemu ne vodi zatvarati oi pred injenicama, gospoo, nastavi gospodin Bambl maui
odmereno kaiicom od aja s izvesnom vrstom dostojanstva i zaljubljenosti u isti mah, to je
dvostruko pojaavalo utisak njegovih rei. Ja bih takvu nezahvalnu ivotinju sopstvenim rukama
zadavio, gospoo.
Pa vi ste onda jedan svirep ovek, ree nastojnica ivo dok je pruala ruku ka olji
sirotinjskog staraoca i veoma bezduan ovek pored toga.
Bezduan ovek, gospoo? ree gospodin Bambl. Bezduan? Gospodin Bambl spusti
svoju olju ne izustivi ni rei vie, stee gospou Korni za mali prst dok je ona prihvatila olju i
dvaput se pljesnuvi po svome gajtanima ukraenom prsluku, snano uzdahnu i malice odmae svoju
stolicu od vatre.
Sto je bio okrugao. A kako su gospoa Korni i gospodin Bambl sedeli jedno prema drugome i
prilino blizu i licem okrenuti vatri, jasno je da je gospodin Bambl, odmiui se od vatre a
neprestano se drei stola, poveavao razdaljinu izmeu sebe i gospoe Korni kojem e postupku
neki estiti itaoci nesumnjivo biti skloni da se dive i da ga smatraju dokazom velikog junatva od
strane gospodina Bambla: s obzirom na to je on u neku ruku stavljen u iskuenje vremena, mestom i
povoljnom prilikom da pusti srcu na volju i da ispolji neku beznaajnu nenost koja se, ma koliko
odgovarala lakomislenim ljudima i vetropirima, nikako ne slae s dostojanstvom sudije ove zemlje,
narodnih poslanika, ministara, predsednika optina i ostalih velikodostojnika, ali osobito ne s
dostojanstvom i ozbiljnou jednog optinskog sirotinjskog staraoca koji (kao to je vrlo dobro
poznato) treba svim da prednjai svojom strogou i nepokolebljivou.
Bez obzira meutim kakve su bile namere gospodina Bambla (a one su nesumnjivo bile
najasnije), dogodilo se na nesreu, kao to je dosad ve dvaput naglaeno, da je sto u pitanju bio
okrugao; shodno tome gospodin Bambl je, pomiui stolicu malo-pomalo, ubrzo poeo da smanjuje
razdaljinu izmeu sebe i nastojnice, te je nastavljajui svoje putovanje oko ivice stola skoro prikuio
svoju stolicu sasvim blizu onoga mesta gde je sedela nastojnica. Najzad dve stolice su se dodirnule, i
kad se to dogodilo, gospodin Bambl se zaustavio.
I sad, da je nastojnica pomakla svoju stolicu udesno, opekla bi je vatra; a da se pomerala ulevo,
pala bi u naruje gospodinu Bamblu; tako je ona (kao razborita ena koja je odmah uoila te
okolnosti) ostala na mestu na kome je bila i pruila gospodinu Bamblu drugu olju aja.
Bezduan, gospoo Korni? ree gospodin Bambl meajui svoj aj i gledajui nastojnicu
pravo u oi; jeste li vi bezduni, gospoo Korni?
Gospode boe! uzviknu nastojnica. Vrlo udno pitanje kad dolazi od strane jednog
neenje. Zato biste eleti to da znate, gospodine Bambl?
Sirotinjski staralac ispi svoj aj do poslednje kapi, pojede poslednji komadi prenog hleba s
maslacem, otrese mrve s kolena, obrisa usne i oprezno poljubi nastojnicu.

 Gospodine Bambl! uzviknu prigueno ta razborita gospa, jer se bila toliko uplaila da ju je
skoro izdao glas. Gospodine Bambl, zvau u pomo! Gospodin Bambl nita ne odgovori nego
polako i dostojanstveno obuhvati nastojnicu oko struka.
Kako je dotina gospa bila izrazila svoju nameru da zove u pomo, ona bi pobuena ovom novom
smelou tu pretnju morala i da ostvari da jedan uurban kucanj na vratima nije taj trud uinio
izlinim; gospodin Bambl je u tren oka neverovatno hitro odskoio ka bocama s vinom i poeo
estoko da ih brie od praine, dok je nastojnica otro upitala ko je. Vredno je spomenuti da je njen
glas potpuno povratio svu svoju slubenu otrinu, to predstavlja zanimljiv primer filozofskog dejstva
zahvaljujui kome je naglo iznenaenje u stanju da savreno poniti posledice krajnjega straha.
Izvinite, gospoo, progovori jedna uvela starica iz sirotinjskog doma, strahovito runa,
pomolivi glavu kroz vrata starica Sali je na umoru.
Dobro, pa ta se to mene tie? presee je nastojnica. Ne mogu valjda ja da joj spasem
ivot?
Ne, ne, gospoo, odgovori starica to niko ne moe; njoj vie nema leka. Gledala sam ja
mnogo sveta na umoru, odojad i ljude u najboljoj snazi, i dobro znam kako to izgleda kad se smrt
pribliava. Ali nju neto mui i im joj prou napadi, to biva retko jer se teko bori s duom
govori kako ima neto da vam saopti to vi treba da ujete. Nee da se smiri dok vi ne doete,
gospoo.
Na tu vest estita gospoa Korni poe da guna protiv starih ena koje ne mogu ni da umru a da
navlas ne uznemire svoje pretpostavljene; zatim, umotavi se u jedan debeo al koji je na brzu ruku
dohvatila, zamoli ukratko gospodina Bambla da je prieka dok se ne vrati, ukoliko se nita osobito ne
bi dogodilo. Najzad, naredivi starici da pouri i da se ne vue cele noi uza stepenice kao prebijena
maka, izie za njom vrlo ljuta i grdei celim putem.
Ponaanje gospodina Bambla kad je ostao sam bilo je skoro neobjanjivo. Otvorio je orman za
posue, prebrojao kaiice za aj, odmerio teinu maica za eer, paljivo ispitao srebrni sud za
mleko da se uveri da li je od pravoga srebra. A onda, zadovoljivi svoju radoznalost u tome pravcu,
stavio je natrake svoj trorogi eir na glavu i s najveom ozbiljnou obigrao ravno etiri puta oko
stola. Poto je zavrio s tom neobinom predstavom, ponovo je skinuo eir i razbakario se leima
okrenut vatri, pruajui utisak oveka koji u mislima vri popis nametaja.

GLAVA XXIV
Govori o veoma beznaajnim stvarima ali je kratka i moda
ne bez vanosti po dalji tok ove pripovesti.
Starica koja je poremetila mir nastojniine sobe bila je kao stvorena da bude vesnica smrti. Telo
joj je bilo povijeno od godina; ruke i noge su joj se tresle od slabosti; lice iskrivljeno, krezubo i
zgreno, pre je liilo na nakazni crte nekog pomahnitalog slikara nego na delo ruku majke Prirode.
Avaj! Od lica koja je priroda stvorila koliko je malo njih ostalo da nas uveseljava svojom
lepotom! Brige i alosti i liavanja ovoga sveta izopaavaju njihove crte kao to izopaavaju i naa
srca; i ti tmurni oblaci se razilaze i ponovo otkrivaju nebesku vedrinu i mir tek kad se strasti stiaju i
zauvek ugase. Svima je poznato da lica pokojnika iako nepomina i ukoena, ponovo zadobijaju onaj
davno zaboravljeni izraz usnulog deteta kao da se vraaju u samu zoru svoga ivota; ponovo postaju
tako mirna, tako spokojna, da oni koji su ih poznavali u njihovom srenom detinjstvu sa strahom
padaju na kolena pred odrom jer vide anela na zemlji.
Starica je teturala hodnicima i spoticala se uza stepenice mrmljajui neke nerazumljive odgovore
na grdnje svoje pratilice; i poto je najzad bila prinuena da zastane da bi predahnula, pruila je
svetiljku nastojnici i pola za njom koliko su joj to snage doputale, dok se hitrija nastojnica doma
uputila u pravcu sobe u kojoj je leala bolesnica.
Bila je to sirotinjska soba u potkrovlju, u dnu koje je kiljila slaba svetiljka. Pored postelje je
bila neka druga starica, dok je kraj vatre stajao pomonik optinskog lekara koji je od guijeg pera
deljao sebi akalicu.
Hladno vee, gospoo Korni, ree taj mladi dentlmen kad nastojnica naie.
Zaista, gospodine, veoma hladno vee odgovori nastojnica svojim najljubaznijim glasom i
naini poklon.
Vai snabdevai bi trebalo da vam alju bolji ugalj ree lekarski pomonik razbijajui
zaralim araem grumen uglja koji je tinjao na vatri ovime se po ovako hladnoj noi neete
ogrejati.
Optinski odbor odluuje koji e se ugalj kupiti, gospodine, odgovori nastojnica.
Najmanje to mogu da uine bilo bi da nas bar dobro greju, jer naa sluba nije laka.
Razgovor je na ovome mestu prekinula samrtnica svojim jeanjem.
Ah ree mladi okrenuvi se licem prema postelji kao da je bio sasvim zaboravio na
bolesnicu s njom je svreno, gospoo Korni.
Svreno, je li zbilja svreno, gospodine? upita nastojnica.
Bilo bi udo ako poivi jo koji sat odgovori lekarski pomonik sav obuzet zailjavanjem
svoje akalice. Ceo organizam je popustio. Spava li, stara?
uvarka se nae nad postelju da se uveri i klimnu glavom potvrujui.
Onda e u snu verovatno i da izdahne, ako je ne budete uznemiravali ree mladi.
Spustite svetiljku na pod. Tu joj nee smetati.
uvarka postupi kao to joj je reeno odmahujui za to vreme glavom kako bi time nagovestila da
se ena nee tako lako rastaviti s duom; uinivi to, ponovo sede na svoje mesto pored druge
bolniarke koja se za to vreme vratila. Nastojnica se, s izrazom nestrpljenja na licu, uvi u svoj al i

sede na postelju elo nogu bolesnice.

Lekarski pomonik, budui da je zavrio s deljanjem akalice, namesti se pored vatre i uivao je
u tome poloaju jedno desetak minuta, a zatim, kad mu je to verovatno dosadilo, poeleo je gospoi
Korni laku no i na prstima izaao iz sobe.
Poto su neko vreme poseele nita ne govorei, dve starice ustadoe s postelje i unue kraj
vatre ispruivi svoje kotunjave ruke da ih ogreju. Plamen je bacao sablasnu svetlost na njihova
zgrena i zborana lica i jo vie isticao njihovu jezivu runou kad one, u tome poloaju, poee da
razgovaraju tihim glasom.
Je li jo to kazala, draga Ana, dok ja nisam bila tu? upita starica koja je dovela nastojnicu.
Nije ni rei izustila odgovori druga. upala je i grizla miice neko vreme, ali ja sam je
drala za ruke te se ubrzo primirila. Ona nema mnogo snage u sebi i brzo sam je savladala. Ja za staru
enu nisam tako slaba, iako ivim na optinskoj hrani; ne ne!
Je li popila ono toplo vino to je lekar kazao da treba da uzme? upita prva.
Pokuala sam da joj ga uspem u usta odgovori druga. Ali su joj zubi bili vrsto stegnuti,
i tako je grevito stegla bocu da sam joj je jedva istrgla iz ruku. Tako sam ja popila vino; i prijalo mi
je!
Bacivi obazriv pogled oko sebe kako bi se uverile da ih niko ne slua, dve vetice se uurie
jo vie uz vatru smejui se prigueno od sveg srca.
Seam se vremena ree prva od njih kad je i ona radila to isto i zbijala zatim razne ale
na raun toga.
Ih, i jo kako odgovori druga imala je veselu narav. Mnoge je, mnoge pokojnice ona
opremala na onaj svet isto i lepo kao da su od voska. Gledala sam ih svojim roenim oima i
dodirivala ih svojim roenim prstima isto tako, jer ja sam joj u tome pomagala, i koliko puta.
Govorei to starica isprui nad vatru svoje drhtave prste, a zatim ih s radou prinese licu i poe
njima da pretura po depovima, izvadi neku starinsku izanalu limenu burmuticu, zahvati iz nje
nekoliko mrvica burmuta i stavi ih na isprueni dlan svoje drugarice, a jo i vie u svoj sopstveni.
Dok su se one time zabavljale i nastojnica, koja je nestrpljivo ekala da se samrtnica povrati iz svoga
zanosa, isto tako prie vatri i upita osorno dokle e da eka.
Neete jo dugo, gospoo, odgovori druga ena gledajui je odozdo pravo u oi. Niko
od nas nee imati jo dugo da eka na smrt. Strpljenja, samo strpljenja! Vrlo brzo e ona doi po sve
nas.
Umukni, budalo ishlapela! obrecnu se nastojnica. Reci mi ti, Marta, je li se ona i ranije
tako gubila?
Jeste, esto odgovori prva ena.
Ali ovo je je poslednji put dodade druga to jest samo e jo jednom da se probudi i
to, budite sigurni, gospoo, ne nadugo!
Nadugo ili nakratko ree nastojnica naprasito mene vie nee nai kad se probudi;
uzmite se u pamet obe vas da me ponovo ne uznemiravate zbog kojekakvih gluposti. Nisam ja duna
da prisustvujem umiranju svih baba u ovoj kui niti hou to da radim. Upamtite to, vi matore i
bezobrazne vetice. Ako ponovo budete pravile od mene budalu, ja u vas brzo izleiti od toga,
vieete!
Buno je izlazila na vrata kad je jedan krik dveju ena koje su se bile okrenule prema postelji

navede da se okrene. Samrtnica se bila uspravila u postelji i pruila ruke prema njima.
Ko je to? povika ona muklim glasom.
Mir, mir! ree jedna ena, naginjui se nad nju. Lezi, lezi!
Nikad ja iva vie neu lei ree ena otimajui se. Hou da joj kaem. Hodite ovamo!
Blie! Priite da vam apnem na uvo.
Grevito je uhvatila nastojnicu za miicu i silom je terajui da sedne na stolicu pored postelje
spremala se da progovori, kad, obazrevi se oko sebe, opazi starice kako se naginju napred gorei od
elje da uju ta e ona rei.
Neka iziu ree ena kao u snu brzo! brzo!
Obe starice poee uglas da kukaju i da jadikuju kako je sirotica ve toliko van sebe da vie ne
poznaje ni svoje najbolje prijateljice; i nikako nisu htele da je ostave sve dok ih nastojnica nije
izgurala iz sobe, zakljuala vrata imvratila se postelji. Izbaene napolje, starice su udarile u druge
ice i poele da viu kroz kljuaonicu kako je stara Sali pijana, to u stvari nije bilo iskljueno, s
obzirom na to to je pored umerene koliine opijuma koju joj je propisao lekar bila i pod dejstvom
poslednjeg gutljaja dina s vodom koji su joj, rukovoene dobrotom svoga srca, dale te same estite
starice iz sopstvenih pobuda.
A sad, ujte me progovori glasno samrtnica, napreui se da oivi poslednju iskricu snage
koja je tinjala u njoj. U ovoj istoj sobi u ovoj istoj postelji ja sam negovala nekad jednu
lepu mladu enu koja je dovedena u dom, izubijanih i od peaenja izranjavljenih nogu koje su bile
sve krvave i pokrivene prainom. Rodila je jednog deaka i umrla. ekajte da se setim koje to
godine bee!
Svejedno koje je to godine bilo ree nestrpljiva nastojnica pa ta je bilo s njom?
Eh, promrmlja samrtnica padajui ponovo u zanos ta je s njom bilo? ta je s njom
znam! Kriknu, estoko uzdrhta i izdie se u postelji dok joj je krv udarila u lice a oi
razrogaeno gledale. Ja sam je opljakala, jeste! Jo se nije bila ni ohladila kad sam to ukrala!
Ukrala ta, za ime boje? uzviknu nastojnica uz pokret koji je pokazivao kao da hoe da
zove u pomo.
Ono! odgovori ena stavljajui ruku nastojnici na usta. Jedinu stvar to je imala. Bilo joj
je potrebno odelo da se zatiti od hladnoe i hrana da ima ta da jede; ali to je sauvala i drala na
grudima. Bilo je zlato, kaem vam! isto zlato koje je moglo da joj spase ivot!
Zlato! uzviknu nastojnica saginjui se pohlepno nad enom koja je ponovo pala u postelju.
Hajde, hajde reci ta je s njim? Ko je bila ta mati? Kad se to dogodilo?
Stavila mi je u amanet da ga sauvam odgovori ena jecajui i poverila mi ga je kao
jedinom biu koje se nalazilo pored nje. Ja sam ga u svome srcu bila ukrala im mi ga je prvi put
pokazala kako ga nosi oko vrata; i ja sam moda kriva i za smrt njenog deteta! Oni bi s njim bolje
postupali da su znali sve to!
Znali ta? upita nastojnica. Govori!
Deak je toliko liio na svoju majku ree ena gubei se i ne odgovarajui na pitanje da
mi to vie nikad nije silazilo s pameti kad sam videla njegovo lice. Jadna devojka! Jadna devojka! A
bila je mlada kao kaplja rose! Umiljata kao jagnjece! ekajte; nisam gotova. Jo nisam sve kazala,
je lte da nisam?
Nisi, nisi odgovori nastojnica naginjui se i pretvorivi se sva u uvo da bolje uje rei koje

je samrtnica izgovarala sve slabijim i nerazgovetnijim glasom. Pouri dok nije dockan!
Mati ree ena s jo veim naporom nego dotle mati mi je na umoru apnula na uvo da
e, ako se dete rodi ivo i odraste, moda doi dan kada ono nee morati da crveni pri pomenu imena
svoje jadne majke. ,Oh, boe milostivi kazala je sklapajui svoje nene i izmravele ruke, ,bilo da
bude deak ili devojica, naite mu nekog prijatelja na ovom nemilosrdnom svetu i saalite se na
jedno siroto, usamljeno dete koje je ostavljeno na milost i nemilost sudbini!
Detinje ime? upita nastojnica.
Dali su mu ime Oliver odgovori ena jedva ujnim glasom. Zlato koje sam ukrala bilo
je...
Da, da ta? uzviknu nastojnica.
Sva drui od pohlepe nagla se nad samrtnicu da uje njen odgovor, ali se nesvesno povukla
nazad kad se ova, polako i ukoeno, ponovo uspravila u sedeem stavu; zatim je, grevito se
uhvativi obema rukama za pokriva, promrmljala neto nerazumljivo i pala mrtva na postelju.
Gotova je! ree jedna od starica ulazei urno u sobu im su se vrata otvorila.
I na kraju krajeva nita nije kazala ree nastojnica udaljavajui se nemarnim korakom.
Dve stare ene su, po svemu sudei, bile isuvie zauzete svojim jezivim dunostima oko
pripremanja za ukop da bi ma ta odgovorile; ostavi same nastavile su da se vrte oko pokojnice.

GLAVA XXV
U njoj se ova pripovest vraa gospodinu Fejginu i njegovoj druini.
Dok se to dogaalo u jednom sirotinjskom domu u unutranjosti, gospodin Fejgin je sedeo u
jednoj staroj jazbini u onoj istoj iz koje je devojka povela Olivera teko zamiljen nad
dimljivom vatrom koja je jedva tinjala. Na kolenima je drao mehove pomou kojih je svakako
pokuao da bolje raspali vatru; bio je utonuo meutim u duboke misli i podnimljen, s bradom
oslonjenom na paleve, rasejano je zurio u zaralu reetku od kamina.
Za stolom iza njegovih lea sedeli su Vrdalama Prepredenjakovi, gospar arli Bejts i gospodin
itling, svi zaneti igranjem karata; Vrdalama je igrao protiv gospar-Bejtsa i gospodina itlinga. Izraz
lica prvoimenovanog dentlmena, koji je u svakoj prilici odavao osobitu otroumnost, bilo je jo
zanimljivije posmatrati zbog napregnute panje s kojom je pratio tok igre i pokrete ruku gospodina
itlinga, na koje je s vremena na vreme, kad se za to ukae prilika, bacao hitre poglede, mudro
udeavajui svoju igru prema zakljucima do kojih je dolazio posmatranjem karata svoga suseda.
Kako je no bila hladna, Vrdalama je drao eir na glavi, to je uostalom esto imao obiaj da ini i
kad se nalazi pod krovom. U zubima je imao zemljanu lulu koju je isputao samo za trenutak kad bi
naao za potrebno da osveenja radi prinese veliki vr koji je stajao pripremljen na stolu pun dina
pomeanog s vodom radi uveseljavanja druine.
Gospar-Bejts je isto tako paljivo igrao, ali s obzirom na to to je bio ivlje prirode nego njegov
krasni prijatelj, moglo se primetiti kako se ee prihvata dina s vodom, i tavie da sebi doputa
mnogobrojne lakrdije i neumesne napomene koje nimalo ne prilie jednom ozbiljnom igrau karata. I
zaista, Vrdalama, pozivajui se na njihovo prisno prijateljstvo nije se ustruavao da svome drugu u
vie mahova ozbiljno ne prebaci to neprilino dranje; sve te prekore gospar-Bejts je meutim
primio bez protesta i do krajnosti blagonaklono: jedino to je svoga prijatelja poslao da ide do
avola, ili mu poeleo da slomi vrat, ili ga poastio nekom prikladnom doskoicom u istome smislu,
koja bi u najveoj meri izazivala divljenje gospodina itlinga. Padalo je u oi da ovaj poslednji
dentlmen i njegov saigra stalno gube i da ta okolnost ne samo da nije ljutila gospar-Bejtsa nego ga
je tavie u najveoj meri zabavljala, toliko da se pri kraju svakog deljenja buno smejao i kleo da
jo nikad u svome mlaanom ivotu nije video tako veselu igru.
Dobio je sve tri partije ree gospodin itling, izduivi lice dok je vadio pola ilinga iz
depa na prsniku. Dek, uvek dobija. ak i kad imamo dobre karte. arli i ja ne moemo s njima
nita da uradimo.
Sutina te primedbe, ili alostan glas s kojim je ona uinjena, u tolikoj su meri razdragali arlija
Bejtsa da je njegov grohotni smeh koji je za njom doao probudio Jevrejina iz njegovih sanjarija i
naveo da ga upita ta se to desilo.
ta se desilo Fejgine! uzviknu arli. Trebalo je samo da vidi partiju. Tom itling nije
dobio ni jednu jedinu igru, a jo sam ja s njim igrao protiv Vrdalame.
Pa dabome! ree Jevrejin iskezivi zube, to je dovoljno jasno pokazivalo da mu nije
nimalo teko da razume ta je razlog tome. Pokuaj opet, Tome; pokuaj opet.
Hvala lepo, imali smo dovoljno, Fejgine, odgovori gospodin itling. Meni je dosta.
Ovoga Vrdalamu toliko bije srea da se protiv njega nita ne moe.
He, he! Sinko moj, odgovori Jevrejin ujutru mora veoma rano da porani ako misli da

nadigra Vrdalamu.
Ujutru! uzviknu arli Bejts. Mora jo dan pre toga da se potkuje i da stavi po jedan
durbin na svako oko i jo lornjon na lea ako misli s njim da izie na kraj.
Gospoin Dokinz je primio te ljubazne pohvale s mnogo filozofske mirnoe i ponudio je svakome
od prisutne gospode da im, uz opkladu od po jednog ilinga za svako vuenje, isprve izvue koju god
kartu sa slikom zaele. Poto tu ponudu niko nije prihvatio, a lulu je za to vreme ve bio ispuio,
poeo je da se zabavlja time to je po stolu crtao plan tamnice u Njugetu komadiem krede kojim je
dotle beleio brojeve prilikom kartanja; za sve to vreme zvidao je da oveku ui zagluhnu.
to si se tako snudio, Tomi! upita Vrdalama prekidajui time naglo dugi tajac koji je dotle
vladao i obraajui se gospodinu itlingu. ta misli, o emu on sad misli, Fejgine?
Otkud ja to mogu da znam, sinko? odgovori Jevrejin obzirui se oko sebe dok je sklapao
mehove. Verovatno o svojim gubicima; ili kako bi malo skoio do svog kraja iz kojeg tek to je
doao, a? Ha, ha! Jesam li pogodio, sinko?
Ni blizu odgovori Vrdalama ne doputajui gospodinu itlingu koji se spremao da
odgovori da doe do rei. ta bi ti rekao, arli?
Ja bih rekao odgovori gospar-Bejts iskezivi se da je bio neobino ljubazan prema
Betsi. Pogledajte ga kako je pocrveneo! O, ljudi! Pa to je neto nevieno! Tomi itling se zaljubio!
Oh, Fejgine, Fejgine, to je to smejurija!
Potpuno savladan saznanjem da je gospodin itling postao rtvom tog nenog oseanja, gosparBejts se srui na svoju stolicu s tolikom estinom da je izgubio ravnoteu i stropotao se na pod
(dogaaj koji ni ukoliko nije umanjio njegovo dobro raspoloenje), gde je ostao leei koliko je dug
sve dok ga smeh nije proao, a onda je zauzeo svoj raniji poloaj i poeo ponovo da se kikoe.
Ne obraaj panju na njega, sinko ree Jevrejin namigujui na gospodina Dokinza i lako
lupnuvi gospar-Bejtsa vrhom mehova u znak ukora. Betsi je krasna devojka. Dri se nje, Tomi.
Dri se nje.
Hteo sam samo rei, Fejgine, odgovori gospodin itling sav crven u licu da se sve to
ovde nikoga ne tie.
Razume se, razume se odgovori Jevrejin. arli voli da govori kojeta. Ne obziri se na
njega, sinko; ne obziri se na njega. Betsi je krasna devojka. Radi ono to ti ona kae, Tome, i
obogatie se.
Pa ja i radim ono to mi ona kae odgovori gospodin itling, da nisam posluao njen
savet, ne bih ni dospeo u vodenicu. Ali to je ispao dobar posao za tebe, zar ne Fejgine? A ta je to
est nedelja s one strane brave? Do toga jednom mora doi, pre ili posle, i kad je ve tako, onda
bolje to je bilo zimi kad se oveku i inae mnogo ne eta ulicama; je li tako, Fejgine?
O, svakako, sinko moj, odgovori Jevrejin.
I ne bi imao nita protiv kad bi ti se to ponovo dogodilo, Tome, zar ne, upita Vrdalama
namigujui na arlija i na Jevrejina ako se samo Betsi ne izlae nikakvoj opasnosti?
Mislim da ne bih odgovori Tom ljutito. Eto vam. Aha! I voleo bih da znam ko bi to jo
mogao da kae, a, Fejgine?
Niko, sinko moj, odgovori Jevrejin niko ivi, Tome. Ne znam da li bi sem tebe to ijedan
od njih uinio; ne bi nijedan, sinko, veruj mi.
Ja sam mogao lako da se izvuem da sam nju odao; zar nisam mogao, Fejgine! srdito je

nastavljao jadni, izigrani glupan. Trebalo je samo jednu re da kaem, i ona bi bila gotova; zar
nije tako, Fejgine?
Ima potpuno pravo, sinko, odgovori Jevrejin.
Ali ja nisam ni rei rekao, je li tako, Fejgine? upita Tom niui pitanje za pitanjem s
velikom brbljivou.
Ne, ne, razume se odgovori Jevrejin ti si isuvie veliki junak da bi to uinio. Malo
isuvie veliki junak, sinko!
Moda sam odgovori Tom gledajui oko sebe a ako i jesam, ega u tome ima smenog, a
Fejgine?
Jevrejin, opazivi da se gospodin itling veoma uzrujao, pohita da ga uveri kako mu se niko ne
podsmeva; i da bi mu dokazao kako je drutvo ozbiljno, pozvao se na gospar-Bejtsa, glavnog
napadaa. Po nesrei, meutim, arli, koji je bio zaustio da odgovori kako nikad u ivotu nije bio
ozbiljniji, nije bio u stanju da obuzda jedan nastup tako grohotnog smeha da je uvreeni gospodin
itling bez ikakvih daljih obzira skoio i zamahnuo pesnicom na njega. arli je veto izbegao udarac
i tako je dobro izabrao trenutak da se sagne da je pesnica tresnula u grudi veseloga starog gospodina,
od ega se on zateturao i stigao ak do zida, gde se zaustavio ne mogui da povrati dah, dok ga je
gospodin itling posmatrao sav preneraen od straha.
Pst! uzviknu Vrdalama u tom trenutku. uo sam zvonce. I uzevi svetiljku tiho poe
uza stepenice.
Zvonce je ponovo zazvonilo, s izvesnim nestrpljenjem, dok je drutvo ostalo u mraku. Ubrzo
zatim Vrdalama se ponovo pojavi i apnu Fejginu neto tajanstveno na uvo.
ta! uzviknu Jevrejin. Sam?
Vrdalama klimnu potvrdno glavom i zaklanjajui rukom plamen svee nemim pokretom dade
potajno znak arliju Bejtsu da bi zasad trebalo da prekine sa svojim alama. Poto je izvrio tu
prijateljsku dunost upro je oi u Jevrejina oekujui njegova dalja nareenja.
Starac je grizao svoje poutele prste i razmiljao nekoliko trenutaka; lice mu se smrailo kao da
je slutio neko zlo i kao da se boji da ne uje najgore. Najzad podie glavu.
Gde je on? upita.
Vrdalama pokaza prstom na sprat iznad njih i uini pokret kao da se sprema da izie iz sobe.
Da, ree Jevrejin odgovarajui na nemo pitanje dovedi ga ovamo. Pst! Mir, arli!
Polako, Tome! Gubite se, gubite se!
To kratko nareenje upueno arliju Bejtsu i njegovom doskoranjem protivniku bilo je bez
protesta i smesta izvreno. Po njihovom odlasku nastala je mukla tiina koju je prekinuo tek Vrdalama
koji je siao niza stepenice nosei svetiljku u ruci i u pratnji jednog oveka u gruboj radnikoj bluzi.
Taj ovek, poto je bacio uznemiren pogled po sobi, odvio je veliku maramu koja mu je skrivala
donji deo lica i pokazao potpuno potamnelo neumiveno i neobrijano lice lepotana Tobija Krekita.
Kako si, Fejgine? upita taj hvale dostojni dentlmen klimnuvi glavom Jevrejinu. Gurni
ovu maramu u moj eir, Vrdalamo, da znam gde u je nai kad doem na robiju, jer su danas takva
vremena nastala! Bie ti sila obija koji e da pomrai slavu nas starih.
Dok je to govorio, skinuo je radniku bluzu, omotao je sebi oko pasa, primakao stolicu vatri i
podigao noge na ogradu od kamina.
Pogledaj, Fejgine, ree pokazujui alostivo na svoje posuvraene izme nisu iene ni

mazane ve toliko dana tako mi Jupitera! Ma ne gledaj me tako, ovee. Sve u svoje vreme. Ne mogu
da vodim poslovne razgovore dokle god se dobro ne potkrepim i ne okvasim grlo; nego daj ono od
ega se ivi, te da se kao ovek najedem prvi put posle tri dana!
Jevrejin dade znak Vrdalami da iznese na sto ta ima za jelo, i sam se posadi preko puta
razbojnika ekajui da ovaj blagoizvoli odreiti jezik.
Sudei po njegovom dranju, Tobiju se nije nimalo urilo da otpone razgovor. U prvi mah
Jevrejin se zadovoljio time da strpljivo posmatra njegov izraz lica, kao da eli da iz njega odgonetne
kakve vesti donosi; ali uzalud. Izgledao je umoran i iscrpen, no njegovo je lice izraavalo onu istu
smirenost i spokojstvo kojima se uvek odlikovalo i na njemu je kroz prljavtinu i bradu jo blistao
neoteen onaj izvetaeni osmeh samozadovoljnog lepotana Tobija Krekita. Jevrejin je gorei od
nestrpljenja oima pratio svaki zalogaj koji je on stavljao u usta, merei pritom sobu uzdu i popreko,
van sebe od uzbuenja. Sve to nije nita pomagalo. Tobi je nastavljao da jede s krajnjom
ravnodunou dokle god nije utolio potpuno svoju glad, a onda, poto je naredio Vrdalami da izie
zatvorio je vrata, pomeao u ai rakiju s vodom i pripremao se da otpone razgovor.
Prvo i prvo, dragi moj Fejgine... poe Tobi.
ujem, ujem! upade mu u re Jevrejin privlaei svoju stolicu.
Gospodin Krekit zastade da povue gutljaj rakije pomeane s vodom i da izjavi kako je din
odlian; zatim, podigavi noge na nisku ogradu od kamina tako da su mu izme dole u visinu oiju,
on bez urbe nastavi: Prvo i prvo, dragi moj Fejgine, ree razbojnik kako je Bil?
ta! ciknu Jevrejin skoivi sa stolice.
Valjda ne misli rei... poe Tobi prebledevi.
ta valjda ne mislim! dreknu Jevrejin lupajui besno nogom o pod. Gde su oni? Sajks i
deak! Gde su? ta je s njima? Gde se kriju? Zato nisu doli ovamo?
Pohara nije uspela ree Tobi pokunjeno.
To znam odgovori Jevrejin izvlaei novine iz depa i pokazujui prstom na njih. ta
ima jo?
Pucali su i ranili deaka. Mi smo kidnuli preko polja s njim izmeu sebe; beali smo koliko
nas noge nose preko vrzina i jarkova. Oni su poli u poteru za nama. Grom i pakao! Ceo kraj se bio
digao na noge, a i psi su nas gonili.
ta je s deakom? upita Jevrejin priguenim glasom.
Bil ga je bio uprtio na lea i leteo je kao vetar. Zastali smo da ga zajedno ponesemo; glava mu
je klonula i bio se ohladio. Oni su nam bili za petama; spasavaj se ko moe, i to dalje od veala!
Klisnuli smo svak na svoju stranu, a detence smo ostavili u jednom jarku. Ili je iv ili mrtav, to je sve
to znam o njemu.
Jevrejin vie nita nije hteo da uje; samo je iz sveg glasa zakukao, uhvatio se za kosu i izleteo iz
sobe i iz kue na ulicu.

GLAVA XXVI
U njoj na pozornicu stupa jedna tajanstvena linost i u njoj se iznose
i mnoge druge stvari u tesnoj vezi s ovom pripovesti.
Starac je ve bio stigao do ulinog ugla, a jo se nije oporavio od udarca koji mu je zadao
izvetaj Tobija Krekita. Ni ukoliko nije usporio svoj neuobiajeno brzi hod; neprestano je grabio
napred jurei kao izbezumljen, dokle god ga iznenadna pojava jednih kola u punom trku i krici
prolaznika koji su videli da je u opasnosti nisu trgli i vratili ga na plonik. Izbegavajui koliko je god
mogao sve glavnije ulice i unjajui se samo kroz sporedne sokaie i prolaze, izbio je najzad na
Snou-Gil. Tu je jo vie ubrzao korak i usporio je tek kad je zaao u jedno dvorite gde je, valjda
smatrajui da je kod svoje kue, poeo po svome obiaju da vue noge i kao slobodnije da die.
Blizu mesta na kome se stiu Snou-Gil i Hoborn-Nil otvara se, s desne strane kad se dolazi iz
grada, jedna uzana i sumorna uliica koja vodi u pravcu Safron-Hila. U njenim prljavim duanima
prodaju se itave hrpe polovnih svilenih depnih marama svih veliina i svih boja, poto te duane
dre trgovci koji ih kupuju od deparoa. Stotinama takvih marama je lepralo sa eksera na
spoljanjoj strani izloga ili visilo na vratima, a i police u unutranjosti duana bile su prepune iste
robe. Iako sasvim mala, uliica Fild-Len ima svoga berberina, svoju kafanu, svoju pivnicu i svoju
radnju s prenom ribom. Ona je trgovaka kolonija za sebe glavno stovarite predmeta
dobavljenih putem sitnih kraa, koje u rano jutro i kad se spusti mrak poseuju utljivi trgovci koji
zakljuuju svoje poslove po mranim sobicima iza duana i koji isto tako tajanstveno iezavaju kao
to su se i pojavili. Tu starinari, krpai i trgovci ritama iznose svoju robu na vidik da njome primame
kradljivca nasitno; tu su radnje sa starim gvoem i kostima i gomile plesnivih otpadaka od vunenih i
pamunih tkanina istrulelih po neistim i mranim podrumima.
Takvo je bilo mesto u koje se Jevrejin uputio. Posuknuli i sivi stanovnici te ulice dobro su ga
poznavali, jer su mu svi oni, bilo da su to kupovali ili prodavali, prijateljski klimali glavom dok je
prolazio. Odgovarao je na njihove pozdrave isto tako ljubazno, ali se ni s kim nije uputao u razgovor
sve dok nije stigao do drugog kraja ulice, gde je zastao i oslovio jednog trgovca veoma sitnoga rasta,
koji se sav skupio u jednu deju naslonjau i puio lulu pred vratima svoje radnje.
Zaista, gospodine Fejgine, dovoljno je da vas ovek vidi pa da mu proe zapaljenje oiju!
ree taj potovanja dostojni trgovac u odgovor na Jevrejinovo pitanje kako je sa zdravljem.
Kod vas je malo isuvie toplo, Liveli, ree Fejgin podiui obrve i prekrstivi ruke na
grudi.
Eh, sluao sam ja i ranije dosta puta takve albe odgovori trgovac ali se ubrzo rashladi;
ne nalazite li vi da je tako?
Fejgin klimnu glavom u znak odobravanja. Pokazujui prstom u pravcu Safron-Hila upita da li je
neko sino tamo navraao.
Kod ope? upita ovek.
Jevrejin klimnu potvrdno glavom.
ekajte da se prisetim nastavi trgovac razmiljajui. Da, dolazilo ih je jedno petoroestoro, koliko ja znam. Ne seam se da je va prijatelj bio meu njima.
ta, Sajks nije doao? upita Jevrejin razoarano.
Ovome sudu nije poznato, kao to kau ljudi od zakona odgovori oveuljak odmahujui

glavom i gledajui zaueno i prepredeno u isti mah. Jeste li doneli veeras neto za mene?
Za veeras nita odgovori Jevrejin i poe dalje.
Hoete li do ope, Fejgine? povika oveuljak dozivajui ga. Priekajte! I ja u donde
s vama da skoknem!
Ali kako je Jevrejin, osvrnuvi se, mahnuo rukom dajui mu na znanje da vie voli da ostane sam
i kako se uz to oveuljak s velikom mukom iskobeljao iz naslonjae krma kod ope tom
prilikom nije imala sreu da uiva u prisustvu gospodina Livelija. Kad je najzad uspeo da stane na
noge, Jevrejin je bio iezao, te se gospodin Liveli, poto se bezuspeno propinjao na prstima u nadi
da ga ugleda, ponovo uvukao u malu naslonjau i izmenivi sa gospoom iz duana preko puta jedan
znak glavom koji je izraavao sumnju pomeanu s nepoverenjem, nastavio je veoma zabrinuto da pui
na lulu.
Krma kod Tri hroma avola ili bolje Kod ope, pod kojim je nazivom ova ustanova bila
optepoznata njenim gostima, jeste ona ista krma u kojoj smo ve sreli gospodina Sajksa i njegovog
psa. Poto je oveku za ankom dao izvestan znak, Fejgin je poao pravo uza stepenice, otvorio vrata
jedne prostorije i neujno se uunjao unutra, brino razgledajui levo i desno oko sebe i zaklanjajui
oi rukom kao da nekoga naroito trai.
Prostoriju su obasjavale dve petrolejske svetiljke ija se svetlost spolja nije mogla videti jer su
je zaklanjali okovani prozorski kapci i debele izbledele crvene zavese. Tavanica je bila premazana
crnkastom bojom kako se na njoj ne bi zapaala a od petroleja, a vazduh je bio tako pun gustoga
duvanskog dima da je ovek koji ue spolja u prvi mah jedva mogao da se snae. Postepeno,
meutim, ukoliko je dim izlazio kroz otvorena vrata, mogla se zapaziti jedna gomila glava, onako isto
zbrkana kao i agor glasova koji bi oveka zapahnuo pri ulasku; i ukoliko bi se oko vie privikavalo
na taj prizor, posetilac je postepeno postajao svestan da pred sobom ima veliko drutvo, muko i
ensko, okupljeno oko dugakog stola, u ijem je zaelju bio predsednik skupa s ekiem u ruci kao
oznakom svoga dostojanstva; za to vreme je u drugom udaljenom kutu prostorije sedeo za razdeenim
klavirom jedan svira od zanata modrikastog nosa i lica uvezanog maramom zbog zubobolje.
U trenutku kad se Fejgin neujno uvukao u dvoranu, ovek za klavirom je prevlaio prstima preko
dirki spremajui se da neto odsvira, na ta su svi prisutni graknuli da ele da uju pesmu. Poto se
graja utiala, jedna devojka je poela da uveseljava drutvo pevajui neku baladu od etiri strofe,
dok je pratilac posle svake otpevane strofe ponavljao na klaviru celu melodiju to je bunije mogao.
Kad je s tim bilo gotovo, predsednik je odrao zdravicu, a zatim su se dvojica umetnika, jedan s leve
a drugi s desne strane predsednika, dobrovoljno prijavili da otpevaju neto u duetu, to su i uinili na
veliko zadovoljstvo i pljesak prisutnih.
Zanimljivo je bilo posmatrati neka lica koja su osobito padala u oi u tome skupu. Tu je na prvom
mestu bio sam predsednik (sopstvenik radnje), jedan grub i neotesan ovek, krupan i snaan, koji je
za vreme pevanja prevrtao i kolutao oima u svim pravcima i, dajui utisak oveka koji se sav
predao muzici, budno motrio na sve to se deava i pratio svaku re koja se izgovori a imao je
otro i oko i uvo. Kraj njega su bili pevai koji su s ravnodunou ljudi od zanata primali estitke od
prisutnih, ali u naknadu za to veoma revnosno prihvatali desetak aa groga koje su im pruili njihovi
najoduevljeniji sluaoci; na njihovim licima su se ogledali skoro svi poroci u skoro svim
stupnjevima i oni su svojom krajnjom odvratnou neodoljivo privlaili panju posmatraa. Svi
stepeni podmuklosti, surovosti i pijanstva mogli su se videti tu u svojim najstranijim oblicima. A to
se ena tie, s lica nekih meu njima kao da je nestajao i poslednji trag mladalake sveine u trenutku
dok ih gledate, druge su bile izgubile svako obeleje enstvenosti i njihova lica su predstavljala samo

gnusne maske razvrata i zloina neke meu njima bile su jo devojke, druge tek mlade ene u cvetu
ivota i one su sainjavale najmraniji i najtuniji deo ove alosne slike.
Dok se sve to zbivalo, Fejgin je, nimalo uzbuen, udno prelazio pogledom s lica na lice, ali
oigledno ne nalazei onoga koga je traio. Uspevi najzad da privue pogled oveka koji je
zauzimao predsedniko mesto, neprimetno mu je klimnuo glavom i iziao iz sobe isto onako tiho kao
to je i uao u nju.
ime vam mogu biti na usluzi, gospodine Fejgine? upita ovek poto je iziao za njim do
stepenita. Hoete li u nae drutvo? Svima e biti vrlo milo.
Jevrejin nestrpljivo odmahnu glavom i proapta: Je li on tu?
Nije odgovori ovek.
A ima li kakvih vesti od Barnija? upita Fejgin.
Nikakvih odgovori vlasnik krme Kod ope, poto je to bio on. On nee da se pojavi
dokle god se sve ne smiri. Sve mi se ini da su oni tamo neto nanjuili, te ako se samo makne, odmah
e pasti u klopku. Barni je u potpunoj sigurnosti jer bih ja inae ve uo o njemu. Kladio bih se da se
Barni lepo snaao. Pustite vi samo njega.
Hoe li on veeras dolaziti ovamo? upita Jevrejin udarajui glavom na zamenicu kao i pre
toga.
Mislite na Monksa? upita vlasnik krme oklevajui.
Pst! ree Jevrejin. Da.
Svakako odgovori ovek vadei zlatan sat iz depa trebalo je ve da je stigao. Ako
hoete da priekate desetak minuta, on e ...
Ne, ne ree Jevrejin uurbano kao da mu je laknulo to te linosti jo nema, ma koliko da je
inae eleo da je vidi. Recite mu da sam dolazio ovamo da ga naem i da treba veeras da doe k
meni. Ne, bolje sutra. S obzirom na to to nije ovde, imae vremena i sutra.
Dobro! ree ovek. I to je sve?
Zasad vie ni rei odgovori Jevrejin silazei niza stepenice.
ujte ree krmar naginjui se preko ograde i govorei promuklim apatom sad je
odlina prilika da napravimo pazar! Filip Beker je kod mene i tako pijan da bi i dete moglo da radi s
njim ta hoe.
Je li! Ali jo nije dolo vreme za Fila Bekera ree Jevrejin gledajui navie. Fil e nam
trebati jo za neto pre no to se s njim rastanemo; nego vratite se vi u drutvo, dragi moj, i recite im
neka se samo vesele dok mogu. Ha! ha! ha!
Posle starca se zasmeja i vlasnik krme, a zatim se vrati svojim gostima. im je Jevrejin ostao
sam njegovo lice ponovo dobi svoj raniji uznemiren i zabrinut izraz. Posle kraeg razmiljanja on
pozva jedna kola i naredi koijau da ga vozi u pravcu Batnal-Grina. Siao je s kola jedno etvrt
milje ispred stana gospodina Sajksa i ostatak puta prevalio peice.
A sad, promrmlja Jevrejin dok je kucao na vrata kao da se ovde neto kuva, ja u to
saznati od tebe, tiice moja, ma koliko da si vidra.
Gazdarica mu ree da je devojka u svojoj sobi. Fejgin se tiho pope uza stepenice i ue ne
kucajui. Devojka je bila sama; glava joj je leala na stolu a kosa joj je bila sva razbaruena.
Napila se pomisli Jevrejin hladno ili je moda samo titi neki jad.

Dok su mu te misli prolazile kroz glavu, starac se okrenuo da zatvori vrata, ali taj um probudi
devojku. Gledala ga je pravo u lukavo lice kad ga je upitala ima li ega novog i dok joj je on priao
o tome kako se proveo Tobi Krekit. Kad je zavrio, ona ponovo klonu i obori glavu na sto, ali ne ree
nita. Nestrpljivo je odgurnula sveu i jednom ili dvaput je povukla nogama po podu dok je
grozniavo menjala poloaj, ali to je bilo sve.
Dok je trajao taj tajac Jevrejin se nespokojno obazirao po sobi kao da eli sebe da uveri kako
nema nikakvog znaka da se Sajks kriom vratio. Oigledno zadovoljan tim ispitivanjem nakaljao se
dva tri-put, pokuao da otpone razgovor, ali devojka na njega nije obraala ni najmanje panje.
Uinio je najzad jo jedan pokuaj i trljajui ruke rekao svojim najpomirljivijim glasom:
A ta misli, edo moje, gde li bi sad Bil mogao biti?
Devojka kroz jecanje jedva razumljivo odgovori kako ne zna, a sudei po priguenom glasu
izgledalo je da plae.
A i mali isto tako ree Jevrejin napreui vid ne bi li opazio i najmanju promenu na njenom
licu. Siroto detence! Ostavljeno u jarku, Nensi; pomisli samo!
Detetu je ree devojka podiui odjednom glavu, bolje tamo gde se sad nalazi nego
meu nama; i ako samo iz toga nee proizii nikakvo zlo, po Bila, ja bih volela da on i umre u jarku i
da mu tamo istrunu njegove mlaane kosti.
ta! uzviknu Jevrejin sav zaprepaen.
Jeste, volela bih odgovori devojka gledajui ga pravo u oi. Bila bih srena da ga vie
nikad ne vidim i da znam da je najgore prolo. Ne mogu da ga podnesem u svojoj blizini. Samo
njegovo prisustvo ini da mrzim samu sebe i sve vas.
Pih! ree Jevrejin prezrivo. Ti si pijana.
Pijana? uzviknu devojka ogoreno. Nisi ti kriv ako sam trezna! Ti bi rado uvek hteo da
ja budem pijana, izuzev u ovome trenutku ne dopada ti se to sam ravo raspoloena, je li?
Ne! odgovori Jevrejin besno. Ne dopada mi se.
E pa onda me oraspoloi! odgovori devojka smejui se.
Da te oraspoloim! ciknu Jevrejin izvan sebe od gneva zbog neoekivane upornosti devojke
i muke to ih je podneo te noi. I oraspoloicu te! Sluaj, propalico jedna. Sluaj mene koji s
dve rei mogu da zadavim Sajksa onako isto sigurno kao da mi se u ovome trenutku njegov bikovski
vrat nalazi meu rukama. Ako se vrati bez deaka, ili ga pusti da pobegne, ili mi ga ponovo ne
dovede bilo ivog ili mrtvog onda bolje da ga sama ubije ako eli da ga spase veala. I to uini
im kroi u ovu sobu, inae pazi, jer e biti dockan!
ta sve to treba da znai? uzviknu devojka i nehotice.
ta treba da znai? nastavi Fejgin razjareno. Kad meni taj deak vredi nekoliko stotina
funti, treba li ja tu srenu priliku i sigurnu dobit da upropastim zbog efa nekolicine pijandura kojima
mogu da preseem grkljan kao vrapcima! I da se veem za jednog razbojnika koji nee a moe da, da
...
Sav zadihan starac je traio re koja mu je nedostajala, i u istome trenutku zaustavi bujicu gneva
koja je iz njega izbijala i potpuno se umiri. as pre toga je stisnutim pesnicama mlatarao po vazduhu,
oi su mu bile razrogaene a lice pomodrelo od besa; sad je meutim sedeo zgren u naslonjai,
cvokotao i drhtao od straha da u ljutini nije sam odao svoju mranu nameru. Posle kraeg utanja
osmelio se i pogledao u devojku. Malo kao da se umirio kad je video da je u onom isto utuenom

poloaju u kome ju je zatekao i kad je doao.

Nensi, edo moje! zamumla Jevrejin svojim uobiajenim glasom. Valjda se ne ljuti na
mene?
Nemoj me vie muiti, Fejgine! odgovori devojka podiui malaksalo glavu. Ako Bil
nije uspeo ovoga puta uspee drugi put. On je za tvoj raun svrio dosta dobrih poslova i ubudue e
svriti jo i vie kad bude mogao; a kad ne mogne, nee te nemoj da vie gubimo rei oko toga.
A ta emo s tim deakom, edo moje? upita Jevrejin tarui nervozno dlanove jedan o
drugi.
Deak mora da bude iste sudbine kao ostali prekide ga Nensi urno a ja ti ponovo kaem
kako se nadam da je mrtav i spasen od svih zala pa i onih koja dolaze s tvoje strane to jest, ako
Bil uspe da se spase. A kad se Tobi izvukao onda e sigurno i Bil, jer Bil vredi koliko dva Tobija.
A u vezi s onim to ti rekoh, edo moje? ree Jevrejin uperivi u nju svoj ispitivaki
pogled.
Ako eli ma ta da preduzmem, sve mi to mora jo jednom ponoviti odgovori Nensi a
i onda bolje bi bilo da to ostavi za sutra. Za jedan asak si me rastresao, ali sad sam ponovo
nesposobna da mislim.
Fejgin joj postavi jo nekoliko drugih pitanja, sve u istoj nameri da sazna je li ona razumela
njegove neoprezne nagovetaje; ali Nensi je na postavljena pitanja odgovarala tako otvoreno i
neposredno i pokazivala se sem toga tako ravnoduna prema njegovim ispitivakim pogledima da je
on uvrstio svoje prvobitno miljenje o njoj, naime da je pod uticajem alkohola. Nensi je zaista
bila sklona piu, toj slabosti veoma estoj meu Jevrejinovim enskim pitomcima i koja je u njihovoj
ranoj mladosti pre podsticana nego obuzdavana. Njena neuredna spoljanost i jak zadah rakije koji se
oseao u sobi u najveoj meri su potvrivali tanost Jevrejinove pretpostavke, i kad je ona, poto se
u jednom trenutku bila razgoropadila kao to je gore opisano, ponovo zapala prvo u mrtvilo a zatim u
neko udno raspoloenje u kome je as plakala a as od razdraganosti klicala: Drmo se, ne
dajmo se! i putala svakojake druge poklie gospodin Fejgin se, imajui znatnog iskustva u tim
stvarima, uverio na svoje veliko zadovoljstvo da je Nensi zaista tretena pijana.
Kad mu je, zahvaljujui tome otkriu, pao teret s due, i poto je ispunio, dvostruki zadatak koji
je sebi postavio, naime da obavesti devojku o onome to je uo te veeri kao i da se sopstvenim
oima uveri da se Sajks nije vratio, gospodin Fejgin se uputio kui ostavljajui svoju mladu tienicu
da i dalje spava s glavom na stolu.
Bio je oko jedan sat po ponoi. Napolju je vladao mrak i cia zima, te on ubrza korak. Otar vetar
koji je brisao ulicama kao da je s njih, zajedno s prainom i blatom, oistio i sve prolaznike, jer je na
njima bilo malo ljudi, a i ti su po svemu sudei hitali da to pre stignu svojim kuama. Vetar je
meutim duvao Jevrejinu pravo u lea i nosio ga, a on se tresao i drhtao pri svakom jaem njegovom
naletu koji bi ga zahvatio i grubo gonio napred. Stigao je do ugla svoje ulice i ve je preturao rukom
po depu traei klju od vrata, kad se neka mrana prilika pojavi iz jednog zasvoenog ulaza koji je
leao u dubokoj senci i koja mu, preavi ulicu, neopaeno prie.

 Fejgine! proapta mu jedan glas na samo uvo.

Ah, uzviknu Jevrejin okrenuvi se hitro je li to ...
Da! prekide ga nepoznati. Dredim ovde ve itava dva sata. Gde si bio koga avola
dosad?
Radio sam za tebe, mili moj, odgovori Jevrejin gledajui uznemireno svoga prijatelja i
usporavajui hod dok je govorio. Zbog tebe sam celu no van kue.
O, pa razume se! ree nepoznati zastavi naglo i gledajui uznemireno u svog sagovornika.
Jevrejin odmahnu glavom i spremajui se da odgovori kad stranac, prekinuvi ga, pokaza u
pravcu kue pred koju su za to vreme bili stigli, napominjui kako e biti bolje ako mu ono to ima da
kae ispria pod krovom, poto mu se krv sledila od dugog stajanja a i vetar ga je skroz probio.
Fejgin je davao utisak oveka koji bi se rado izvinio kako mu je nezgodno da u to pozno doba
prima posetioce, i zbilja, promrmljao je neto o tome kako u kui nema nimalo vatre; ali je njegov
pratilac ponovio svoj zahtev na tako odluan nain da je on otkljuao vrata i zamolio ga da ih tiho
zatvori dok on donese sveu.
Ovde je mrano kao u grobnici ree ovek uinivi nekoliko koraaja. Pouri s tom
sveom!
Zatvori vrata, doviknu mu Fejgin priguenim glasom s drugog kraja hodnika. Dok je on to
govorio, vrata su se s treskom zalupila.
Nisam ja za to kriv ree nepoznati pipajui svoj put po mraku. Vetar ih je zalupio ili su
se sama zatvorila; jedno ili drugo. Pouri s tom sveom inae u vrat da slomim u ovoj prokletoj
rupagi.
Fejgin neujno sie niz kuhinjske stepenice. Posle kraeg vremena vrati se s upaljenom sveom i
s veu da Tobi Krekit spava dole u zadnjoj odaji, a deaci u sobi spreda. Poto je dao znak oveku
da poe za njim, poao je uza stepenice.
Moemo i ovde da porazgovaramo, mili moj, ree Jevrejin otvarajui jedna vrata na
prvome spratu no kako na kapcima ima rupa a mi naim susedima nikad ne pokazujemo svetlost,

ostaviemo sveu na stepenitu. Tako!

Rekavi to, Jevrejin se sae i stavi sveu na poslednji stepenik, upravo prema vratima. Poto je s
tim zavrio, uveo je svoga gosta u odaju u kojoj je od nametaja bila samo jedna rasklimatana
naslonjaa i neki star nepokriven divan koji je stajao iza vrata. Stranac se bacio na njega s izrazom
umornog oveka, a kako je Jevrejin privukao naslonjau divanu, dvojica ljudi je sedelo lice u lice
jedan prema drugome. Nije bilo potpuno mrano poto su vrata delimino bila otvorena, te je svea
spolja slabim zracima osvetljavala suprotan zid.
Neko vreme su razgovarali apatom. Iako se od njihovog razgovora nita nije dalo razabrati sem
po koja re ovde-onde, paljivom posmatrau je lako moglo da padne u oi kako se Fejgin brani od
nekih primedaba koje mu stavlja nepoznati i kako je ovaj poslednji u stanju velike uzrujanosti. Tako
su oni proveli jedno etvrt sata, a moda i vie, kad Monks kojim je imenom Jevrejin oslovljavao
nepoznatoga vie puta u toku ove noi ree, podiui malo glas:
Ponovo ti kaem da je stvar ravo smiljena. Zato ga nisi zadrao ovde sa ostalima i odmah
nainio od njega sitnog, obinog deparoa?
Gle ti njega! uzviknu Jevrejin sleui ramenima.
ta, nee valjda rei da nisi to mogao da si hteo? upita Monks otro. Zar nisi to s
drugim deacima toliko puta ve uinio? Da si imao strpljenja bar godinu dana, zar nisi mogao uspeti
da bude osuen i moda prognan doivotno iz zemlje?
A kome bi to bilo od koristi, mili moj? upita Jevrejin skrueno.
Meni odgovori Monks.
Ali ne i meni ree Jevrejin pokorno. On je meni mogao da valja. A kad dvojica rade
neki posao zajedno, onda je pravo da se povede rauna o interesima obeju strana; zar nije tako, lepi
moj prijatelju?
Pa ta onda? upita Monks.
Video sam da nije lako uvui ga u posao odgovori Jevrejin. Nije bio kao i ostali deaci
kad se nau u tome poloaju.
avo da ga nosi, zaista nije! proguna ovek inae bi ve odavno bio lopov.
Nisam imao nikakve mogunosti da utiem na njega nastavi Jevrejin uznemireno
posmatrajui lice svoga prijatelja. On ni u ta nije bio umean. Nisam imao ime da ga zaplaim,
to uvek moramo da imamo u poetku ako neemo da nam posao bude uzaludan. ta sam mogao da
radim? Da ga aljem na ulicu s Vrdalamom i arlijem? Bilo nam je dosta toga u poetku, mili moj;
strepeo sam zbog svih nas.
To nije bila moja krivica primeti Monks.
Nije, nije, mili moji odgovori Jevrejin. I ja ti to sad ne prebacujem, jer da toga nije
bilo, tebi verovatno deak nikad nebi pao u oi, niti bi ti ikad otkrio da je upravo on taj koga trai.
Eto! Ponovo sam ga dobavio za tebe pomou one devojke; i sad ona poinje da se zauzima za njega.
Zadavi tu devojuru! ree Monks nestrpljivo.
Eh, to ne moemo sad odmah da uinimo, mili moj, odgovori Jevrejin osmehujui se i,
sem toga, mi se takvim stvarima ne bavimo, inae bih ovih dana to vrlo rado uinio. Znam ja dobro
kakve su te devojke, Monks. im deko ogugla, ona nee vie da mari za njega koliko ni za lanjski
sneg. Ti bi eleo da od njega nainim lopova. Ako je iv, ja u to od njega sad da napravim; no ako ...
ako... ree Jevrejin naginjui se blie svome sabeseniku verovatno da nije, naravno ali ako

se dogodilo najgore, i, ako je poginuo....

Ako je poginuo, to nije moja krivica! upade mu u re Monks s izrazom straha na licu, i on
drhtavim rukama grevito zgrabi Jevrejina za miicu. Ne zaboravi to Fejgine! Ja s tim nisam imao
nikakve veze. Od samog poetka sam vam govorio da ni u kom sluaju neu pristati na njegovu smrt.
Ja ne elim da se proliva krv; to uvek izie na videlo, a sem toga, prolivena krv uvek progoni oveka.
Ako su ga ubili, nisam ja bio uzrok tome, uje li me? Prokleta da je ta paklena jazbina! ta je to?
ta? uzviknu Jevrejin obuhvativi obema rukama oko pasa straljivca koji je skoio na
noge. Gde?
Eno tamo! odgovori ovek gledajui ukoeno u suprotan zid. Senka! Video sam senku
neke ene u kaputu i eiru kako kao duh klizi du zida!
Jevrejin pusti Monksa i oni kao bez due jurnue iz sobe. Svea, iji se plamen lelujao od
promaje, stajala je i dalje na svom mestu. Ona im je obasjavala samo pusto stepenite i njihova
sopstvena bela lica. Obojica su se pretvorili u uvo, ali u celoj kui vlada mrtva tiina.
To si ti uobrazio ree Jevrejin podiui sveu i obraajui se svome gostu.
Zakleo bih se da sam je video! odgovori Monks drui. Bila je povijena napred kad
sam je ugledao, a kad sam progovorio, ona je iezla.
Jevrejin pogleda prezrivo u bledo lice svoga ortaka i, rekavi mu da poe za njim ako hoe, poe
da se penje uza stepenice. Pregledali su sve odaje, bile su hladne, prazne i puste. Sili su u hodnik, a
odatle se spustili u podrum. S niskih zidova se cedila zelenkasta memla i na svetlosti svee su se
ocrtavali tragovi pueva, ali je svuda vladala mrtva tiina.
ta veli sad? ree Jevrejin kad su se opet vratili u hodnik. Pored nas u kui nema ive
due sem Tobija i deaka, a oni su zakljuani. Evo pogledaj!
Za dokaz te injenice Jevrejin izvadi iz depa dva kljua i objasni mu da je zakljuao kad je prvi
put silazio dole kako ih ne bi uznemiravao prilikom njihovog razgovora.
Toliki dokazi su pokolebali gospodina Monksa. Njegove tvrdnje su bivale sve manje i manje
ubedljive ukoliko je traganje napredovalo, a nije dovodilo ni do kakvog otkria; najzad se nekoliko
puta kiselo nasmejao i priznao da je to morao biti samo plod njegove uzrujane mate. Ipak te noi
nikako vie nije hteo da nastavi razgovor poto se odjedanput setio da je proao jedan sat. I tako se
ovo estito drutvo rastade.

GLAVA XXVII
U njoj izglaujemo neutivost iz jedne ranije glave, kad smo
bez ikakvog prethodnog izvinjenja napustili drutvo izvesne gospoe.
Poto jednom skromnom piscu ne bi ni u kom sluaju dolikovalo da jednu tako znamenitu linost
kao to je optinski sirotinjski staralac ostavi da eka leima okrenutim vatri i zadignutih skutova od
kaputa pod mikom, dok se njemu ne prohte da ga oslobodi tog poloaja; i kako bi pievim
shvatanjima, ako hoete i njegovim kavaljerskim oseanjima, jo manje odgovaralo da na slian
nain zanemari i izvesnu damu na koju je reeni optinski sirotinjski stareina bacao poglede pune
nenosti i ljubavi, i u ije uvo je aptao tako slatke rei, da bi od njih, kad dolaze s usana jedne
ovako uzviene linosti moralo da uzdrhti srce svakog enskog eljadeta, bilo ono staro ili mlado,
bogato ili siroto pripovedau ije pero nie ove redove (a koji je svestan skromnog mesta koje mu
pripada u drutvu i koji gaji duno potovanje prema onima to vedre i oblae u ovoj dolini plaa),
tome pripovedau je dakle stalo da ovima poslednjim to pre oda duno potovanje koje im po
njihovom poloaju pripada i da im ukae sve one obzire koje mu neizbeno nalau njihov visoki in,
pa sledstveno tome, i njihove visoke vrline. U tu svrhu, zaista, pisac je nameravao da na ovome mestu
otpone raspravu o boanskom pravu optinskih sirotinjskih staralaca, kao i da rastumai naelo o
njihovoj nepogreivosti, to bi moglo biti samo na zadovoljstvo i korist dobronamernog itaoca, ali
je na alost prinuen usled nedostatka vremena i prostora to da odloi za neku povoljniju i
prikladniju priliku. Kad se ta prilika meutim bude ukazala, on e biti spreman da objasni kako je
jedan sirotinjski staralac, kad je propisno naimenovan i postavljen to jest optinski sirotinjski
staralac pridodat na slubu optinskom sirotinjskom domu i koji je u svome slubenom svojstvu lan
crkvene optine po pravu i sili svoga zvanja obdaren svim vrlinama i najlepim osobinama kojima
je priroda okitila oveka i kako u tom pogledu s njim ne mogu ni pomisliti da se mere ostali optinski
slubenici ili sudski zvaninici, pa ak ni sami crkvenjaci (iako bi se ovima poslednjim to pravo u
izvesnom manjem stepenu moglo priznati).
Gospodin Bambl je ponovo prebrojao kaiice za aj, ponovo odmerio teinu maica za uzimanje
eera, temeljno ispitao sud za mleko i do tanina se uverio o pravom stanju u kome je nametaj,
zagledajui sve do konjske dlake kojom su sedita na stolicama postavljena; i svaki od tih postupaka
je ponovio jedno pet-est puta pre no to se setio kako bi bilo vreme da se gospoa Korni ve vrati.
Jedna misao povlai drugu; te kako od gospoe Korni nije bilo ni traga ni glasa, gospodin Bamblu je
palo na pamet da e na vrlo bezazlen i ispravan nain da skrati vreme ako svoju radoznalost dalje
zadovolji time to e baciti letimian pogled u unutranjost ormara s ladicama gospoe Korni.
Poto je oslunuo na kljuaonici kako bi se uverio da se niko ne pribliava, gospodin Bambl je,
poinjui odozdo, poeo da se upoznaje sa sadrinom triju dubokih ladica; tim ladicama, ispunjenim
raznovrsnim haljinama lepoga kroja i od dobre tkanine, paljivo stavljenim izmeu dva lista starih
novina i posutih suhom lavendulom, kao da je bio izvanredno zadovoljan. Dospevi, tokom vremena,
do ladice na desnom uglu (u kojoj je klju) i opazivi u njoj omanju kutiju s katancem koja je,
protresena, odavala veoma prijatan zvuk kao da u njoj zvecka novac, gospodin Bambl se
dostojanstvenim korakom vratio kaminu i, poto je ponovo zauzeo svoj prvobitni stav, rekao je
ozbiljno i odluno: Hou! Tu znaajnu izjavu je propratio vragolastim mahanjem glave, to je
potrajalo jedno desetak minuta, kao da se samom sebi divi koliki je obeenjak a zatim je s velikim
zadovoljstvom i uivanjem poeo da zagleda svoje noge sa strane.

Jo neprestano je bio zauzet vrenjem te spokojne smotre nad samim sobom, kad se gospoa
Korni, uavi naglo u sobu, srui bez daha u stolicu kraj kamina i pokrivi oi jednom rukom stavi
drugu na srce, guei se.
Gospoo Korni, ree gospodin Bambl naginjui se nad nastojnicu ta je to s vama,
gospoo? ta se to dogodilo, gospoo? Recite mi molim vas; stojim kao..., kao na... gospodin Bambl
u svome uzbuenju nije mogao odmah da nae re eravici, te ree razbijenim bocama.
Oh, gospodine Bambl! uzviknu nastojnica tako sam uasno uzbuena!
Uzbueni, gospoo! uzviknu gospodin Bambl. Ko se to drznuo..., znam! ree
gospodin Bambl savlaujui se uroenim dostojanstvom. To su one zlobne enturine iz doma!
Uasno je i pomisliti na to! ree nastojnica drui.
Onda nemojte na to misliti, gospoo odgovori gospodin Bambl.
Ne mogu da ne mislim, zajeca nastojnica.
Onda neto popijte, gospoo, ree gospodin Bambl blaei je. Malo ovoga vina?
Ni za ta na svetu! odgovori gospoa Korni. Ne mogu..., oh! Na gornjoj polici u desnom
uglu ... oh! Rekavi to ta estita ena sva pometena pokaza na ormar s posuem i poe da se gri i
uvija. Gospodin Bambl polete ka ormaru, dohvati neku zelenu staklenu bocu s police koja mu je tako
zbunjeno oznaena, napuni iz nje jednu olju za aj i prinese je nastojniinim usnama.
Sad mi je bolje ree gospoa Korni zavalivi se u stolici poto je ispila polovinu olje.
Gospodin Bambl podie pobono oi put tavanice u znak zahvalnosti, a zatim spustivi ih ponovo
na ivicu olje podie ovu nosu.
Majkina duica ree gospoa Korni slabakim glasom, osmehujui se na sirotinjskog
staraoca. Probajte! Ima tu i malo... i malo jo neega.
Gospodin Bambl okusi napitak s izrazom sumnje na licu, mljasnu ustima, srknu jo jedan gutljaj, i
isprazni olju.
Veoma okrepljujue pie ree gospoa Korni.
Zaista, gospoo, veoma okrepljujue ree sirotinjski staralac. Govorei to privukao je
stolicu i neno upitao nastojnicu ta joj se to tako neprijatno dogodilo.
Nita odgovori gospoa Korni. Ja sam jedno ludo, razdraljivo, slabo stvorenje.
Ne slabo, gospoo, odgovori gospodin Bambl priv1aei svoju stolicu jo malo blie.
Jeste li vi zaista slabo stvorenje, gospoo Korni?
Svi smo mi slaba stvorenja ree gospoa Korni postavljajui na taj nain jedno opte
naelo.
Zaista jesmo ree sirotinjski staralac.
itav minut ili dva posle toga nijedna strana nije ni rei progovorila. Po isteku toga vremena
gospodin Bambl je u dokaz tanosti pomenutoga naela pomerio svoju levu ruku sa naslona stolice
gospoe Korni, gde je ona dotle poivala, u pravcu pojasa od pregae gospoe Korni, oko kojeg se
postepeno potpuno obavila.
Svi smo mi slaba stvorenja ree gospodin Bambl.
Gospoda Korni, uzdahnu.

 Nemojte uzdisati, gospoo Korni, ree gospodin Bambl.

Ne mogu da se uzdrim ree gospoa Korni. I ponovo uzdahnu.
Ovo je vrlo prijatna soba, gospoo, ree gospodin Bambl obzirui se unaokolo. Jo
jedna soba pored ove, gospoo, i to bi bio divan stan.
Bio bi isuvie veliki za jednu osobu, proapta nastojnica.
Ali ne i za dvoje, gospoo, odgovori gospodin Bambl ganuto. ta mislite, gospoo
Korni?
Kad je optinski sirotinjski staralac to kazao, gospoa Korni sae glavu, a i sirotinjski staralac
sae svoju kako bi video lice gospoe Korni. Gospoa Korni veoma srameljivo okrete glavu na
drugu stranu i oslobodi svoju ruku da uzme maramicu, ali je zatim neosetno ponovo stavi u ruku
gospodina Bambla.
Optinski odbor vas snabdeva ugljem, je li tako, gospoo Korni? upita sirotinjski staralac
neno joj steui ruku.
I sveama odgovori gospoa Korni ovla mu odgovarajui na stisak.
Ogrev, osvetljenje i stan besplatno, ree gospodin Bambl. Oh, gospoo, pa vi ste pravi
aneo!
Nastojnica nije bila u stanju da odoli tome izlivu nenosti. Pala je u naruje gospodinu Bamblu, a
taj dentlmen je u svome zanosu pritisnuo jedan strastan poljubac na njen edni nos.
Najsavrenija ena na naem optinskom spisku! uskliknu gospodin Bambl ushieno.
Znate li da se stanje gospodina Slouta veeras pogoralo, arobnice moja?
Znam odgovori gospoa Korni stidljivo.
Lekar kae da nee due od nedelju dana nastavi Bambl. On je upravnik ove kue;
njegovom smru e to mesto ostati upranjeno, a ono se mora popuniti. Oh, gospoo Korni, kakve sve

izglede otvara ta mogunost! Kakva prilika da se sjedine dva srca i dva domainstva!
Gospoa Korni zajeca.
Kai samo jednu reicu! nastavi gospodin Bambl nadnosei se nad tu srameljivu lepoticu.
Samo jednu kratku, malu, malecnu recu, mila moja Kornijevice?
Da ... d ... da! ote se uzdah nastojnici.
Jo jednu molio je i dalje optinski sirotinjski staralac umiri svoja mila oseanja i reci
samo jo jednu re. Kad emo se venati?
Gospoa Korni dvaput zausti da kae, i oba puta je izdade glas. Najzad prikupivi svu hrabrost
obavi ruke oko vrata gospodinu Bamblu i ree kako to moe biti kad god on poeli i kako je on
jedno srce od oveka kome nijedna ena ne moe da odoli.
Poto su stvari na tako prijateljski i obostrano zadovoljavajui nain ureene, ugovor je sveano
zaliven s jo jednom oljom one meavine s majkinom duicom, to je sad bilo potrebnije nego ikad s
obzirom na nemir i uzrujanost koji su vladali u nastojniinoj dui. Za to vreme ona je obavestila
gospodina Bambla o smrti one starice.
Vrlo dobro ree taj dentlmen srkuui majkinu duicu svratiu do Soberija pri povratku
kui i rei u mu da sutra poalje pogrebnu spremu. Jesi li se zbog toga uplaila, ljubavi moja?
Oh, nije to nita, srce moje, odgovori nastojnica okoliei.
Neto se moralo dogoditi, duo moja, navaljivao je gospodin Bambl. Zar nee da kae
tvome Bamblu?
Ne sad odgovori nastojnica jednog od ovih dana. Posle nae svadbe, srce moje.
Posle nae svadbe! uzviknu gospodin Bambl. Nije se valjda neki od tih prosjaka drznuo
da...
Ne, nije, ljubavi moja! prekide ga naglo nastojnica.
Kad samo pomislim nastavi gospodin Bambl kad samo pomislim da se neki od njih
drznuo da pogleda svojim prostakim oima na to draesno lice ...
Nisu se drznuli, ljubavi moja, odgovori nastojnica.
Srea njihova to nisu! ree gospodin Bambl steui pesnicu. Pokai mi samo oveka,
bio on siromah ili bogat, koji bi se usudio da uini neto slino, i ja u ga tako udesiti da mu to nikad
vie nee pasti na pamet!
Neulepane estokim pokretima te rei ne bi zvuale osobito laskavo po ovu draesnu gospou;
ali kako je gospodin Bambl propratio tu pretnju velikim brojem ratobornih pokreta, nju je taj dokaz
njegove odanosti duboko dirnuo, te ona u znak divljenja sveano izjavi da je on zaista pravi golub.
Golub zatim podie okovratnik na kaputu, stavi na glavu trorogi eir, poto je sa svojom
buduom golubicom izmenjao jedan dug i strastan poljubac, izie da ponovo prkosi hladnome
nonom vetru; zadrao se samo na nekoliko minuta u mukom odeljenju sirotinjskog doma da se tamo
malo razvie, s namerom da ispita je li u stanju da s potrebnom strogou vri dunost upravnika
sirotinjskog doma. Poto se uverio da raspolae odgovarajuim sposobnostima, gospodin Bambl je
napustio zgradu odlino raspoloen i sa sjajnim izgledima na svoje budue unapreenje, zabavljajui
tim mislima svoju matu sve dok nije stigao do radnje vlasnika pogrebnog zavoda.
Kako su meutim gospodin i gospoa Soberi bili pozvani negde na aj i veeru, a Noje Klejpol
nikad nije bio sklon da sebi zadaje vie telesnog napora nego to neophodno zahteva unoenje jela i
pia u telo, to radnja jo nijie bila zatvorena, mada je uobiajeno vreme zatvaranja bilo prolo.

Gospodin Bambl kucnu nekoliko puta tapom o tezgu; ali kako se niko nije odazvao, i kad je opazio
svetlost na prozoru od sobice iza radnje, osmelio se da zaviri unutra i da vidi ta se tamo zbiva; a kad
je video ta se tamo zbiva, nije se malo zaudio.
Sto je bio zastrven i postavljen za veeru; na njemu su bili hleb i maslac, tanjiri i ae, vr piva i
boca vina. U zaelju stola u naslonjai nemarno se klatio gospodin Noje Klejpol, s nogama koje su
visile preko jedne rukunice, s otvorenom britvom u jednoj i pozamanom krikom hleba namazanog
maslacem u drugoj ruci. Sasvim uz njega stajala je arlota, otvarajui ostrige koje je vadila iz
burenceta i koje je gospodin Klejpol udostojavao svoje panje nemilosrdno ih tamanei. Po izvesnom
neobinom rumenilu u oblasti mladievog nosa, kao i po nekoj vrsti neprestanog mirkanja njegovog
desnog oka, dalo bi se zakljuiti kako je gospodin Klejpol u stanju lakog pijanstva; tu pretpostavku je
potvrivala i neverovatna lakomost s kojom je satirao ostrige, pojava koja je u stanju potpuno da
objasni jedino ta okolnost to je on izvanredno cenio njihovu sposobnost da gase unutranju vatru.
Evo ova je odlina i masna, Noje dragi! ree arlota. Hajde, probaj je; samo jo ovu.
Divna je to stvar ostriga! primeti gospodin Klejpol, poto je progutao ponuenu ostrigu.
teta je to se ovek nelagodno osea kad ih se prejede; zar ne, arlota?
To je zaista svirepo ree arlota.
Kako da nije sloi se gospodin Klejpol. A zar ti ne voli ostrige?
Ne naroito odgovori arlota. Vie volim da gledam kako ih ti jede, Noje dragi, no da
ih ja sama jedem.
Gospode boe! ree Noje zamiljeno. Kako je to udna stvar!
Hajde jo jednu ree arlota. Evo ova ima divnu dugaku bradu!
Ne mogu vie ni da zinem ree Noje. Vrlo mi je ao. Hodi, arlota, da te poljubim.
ta! uzviknu gospodin Bambl banuvi u sobu. Ponovi to to si kazao, mladiu.
arlota vrisnu i sakri lice u pregau. Gospodin Klejpol, koji je svoj poloaj promenio samo
toliko to je spustio noge da mu dotaknu zemlju, blenuo je u optinskog sirotinjskog staraoca sa
zaprepaenim pogledom napitog oveka.
Ponovi to to si kazao, ti, nevaljale i bezobraznie! ree gospodin Bambl. Kako sme i
da pomisli na takvo neto, je li? A i ti kako se samo usuuje da ga izaziva, devojuro raskalana?
Da je poljubi! vikao je gospodin Bambl sav ceptei od gneva. Sram vas bilo i da vas bude!
Ja nisam mislio to da uinim! ree Noje kroz pla. Ona me uvek ljubi i protiv moje
volje.
O, Noje, zaplaka se arlota uvreeno.
Jeste, ti dobro zna da je to istina! nabusito odgovori Noje. Ona me uvek na silu ljubi,
verujte, gospodine Bambl; golica me ispod brade, gospodine Bambl, i miluje me na sve mogue
naine!
ut! uzviknu strogim glasom gospodin Bambl. Ti se, devojko, vuci dole. Ti, Noje,
zatvori radnju; da nisi vie ni pisnuo dok ti se gazda ne vrati kui, a kad se vrati, reci mu da je
gospodin Bambl poruio da sutra ujutru posle doruka poalje sanduk za jednu staricu. uje li to ti
velim? Hoe poljubac! uzviknu gospodin Bambl diui ruke uvis. Razuzdanost i pokvarenost
niih drutvenih slojeva je dostigla uasne srazmere u ovoj optini! I ako se parlament ozbiljno ne
pozabavi njihovim groznim porocima, ova zemlja e da propadne i narodno potenje e da se zatre za
sva vremena! Rekavi to optinski sirotinjski staralac dostojanstveno i smrknuta lica izie

krupnim koracima iz pogrebnog zavoda.

A sad, poto smo ga na njegovom putu otpratili do kue i izvrili sve potrebne pripreme za
sahranu one starice, poimo malo da ispitamo ta je bilo s malim Oliverom Tvistom i da vidimo da li
jo lei u onome jarku gde ga je Tobi Krekit ostavio.

GLAVA XXVIII
U njoj se traga za Oliverom i iznose njegovi doivljaji.
Kurjaci vas zaklali dabogda! proguna Sajks krguui zubima. Da mi samo koji od vas
dopadne aka, onda bi bar znao zato laje.
Psujui tako i grdei u najveem besu za koji je bila sposobna njegova divlja priroda, Sajks
poloi telo ranjenog deaka preko svoga savijenog kolena i okrete glavu za trenutak da vidi gde su mu
gonioci.
Kroz maglu i mrak nije se videlo nita, ali su se vazduhom razlegali povici ljudi, i u blizini je sa
svih strana odjekivao lave pasa koje je uzbudio zvuk zvona za uzbunu.
Stani, kukavice! vikao je razbojnik za Tobijem Krekitom koji je, koristei se to je bolje
mogao svojim dugakim nogama, ve bio izmakao napred. Stani!
Na ponovljeni uzvik Tobi je stao kao ukopan jer nije bio sasvim uveren da je izvan domaaja
pitolja, a Sajks nije bio raspoloen za alu.
Pomozi mi da ponesemo deaka povika Sajks dozivajui besno svoga sauesnika Vraaj
se!
Tobi poe natrag, ali je, nimalo se ne urei, zadihano i tiho gunao pokazujui time da nije
mnogo oduevljen ovakvim obrtom stvari.
Bre! ciknu Sajks sputajui deaka u jedan suv jarak kraj svojih nogu i vadei pitolj iz
depa. Ne ali se sa mnom.
U tom trenutku vika poe da biva sve jaa. Sajks koji je bacio jo jedan pogled oko sebe, mogao
je da razazna kako su njihovi gonioci ve preskoili vratnice i uli u livadu u kojoj on stoji i da su
dva psa nekoliko koraaja ispred njih.
Ne vredi nita, Bile! uzviknu Tobi. Ostavi to dete pa se spasavaj dok moe. Davi
mu taj poslednji savet gospodin Krekit radije se izlaui mogunosti da pogine od prijateljske ruke
nego izvesnosti da padne aka neprijateljima, okrete lea i zagrebe koliko ga noge nose. Sajks
krgutnu zubima, obazre se oko sebe, baci preko opruenog Olivera ogrta u koji se bio na brzinu
uvio, pojuri du vrzine da odvrati panju svojim goniocima od mesta gde je leao deak, zastae za
trenutak pred drugom vrzinom koja se pod pravim uglom sueljavala s onom prvom i zavitlavi
pitolj visoko u vazduh preskoi vrzinu jednim skokom i nae da bei.
Hej, hej, ovamo! vikao je neko uzrujanim glasom u daljini. Tigre! Neptune! Ovamo,
ovamo!
Psi koji, kao i njihovi gospodari, nisu izgleda osobito uivali u poteri u kojoj su uestvovali,
odmah su se odazvali na zapovest. Trojica ljudi koji su za to vreme zali nekoliko koraka u polje
zastadoe da se posavetuju.
Moj savet ili, bolje rei, moja zapovest je ree najdeblji od njih trojice da se iz ovih
stopa vratimo kui.
Ja pristajem na sve to predloi gospodin Dajlz ree jedan omanji ovek koji ni u kom
sluaju nije bio mrav, a koji je bio vrlo bled u licu i veoma utiv, to je esto sluaj sa preplaenim
ljudima.
Ne bih eleo da izgledam neuljuan, gospodo, ree trei, onaj to je pozivao pse da se

vrate, gospodin Dajlz zna ta radi.

Svakako, odgovori onaj omanji ovek i ma ta rekao gospodin Dajlz, nije nae da mu
protivreimo. Ne, ne, ja sam svestan poloaja u kome sam. Istinu rei taj omanji ovek je zaista
bio svestan svoga poloaja i znao je savreno dobro da taj poloaj ni u kom sluaju nije zavidan, jer
su mu zubi cvokotali dok je govorio.
Vi se kanda bojite, Britlese, ree gospodin Dajlz.
Ne bojim se ree Britles.
Bojite se ree Dajlz.
Vi govorite neistinu, gospodine Dajlz, ree Britles.
Vi laete, Britles, ree gospodin Dajlz.
Kao to se vidi, ova prepirka bila je posledica one zajedljive primedbe gospodina Dajlza, a ta
zajedljiva primedba gospodina Dajlza bila je posledica njegove ozlojeenosti to je pod vidom
laskavih izjava na njega prebaena celokupna odgovornost za prekidanje potere.
Trei ovek je uinio kraj prepirci jednom veoma filozofskom napomenom:
Ja u vam, gospodo, objasniti ta je u stvari ree on mi se svi bojimo.
Govorite samo u svoje ime ree gospodin Dajlz koji je bio najblei od svih.
Ja i govorim samo u svoje ime nastavi ovaj. Pod ovakvim okolnostima sasvim je
potrebno i razumljivo to se ovek uplai. I ja sam se uplaio.
I ja isto tako ree Britles samo nema smisla rei to ljudima u lice.
Ta otvorena priznanja ublaila su gospodina Dajlza koji je odjednom izjavio da se i on
uplaio, na to se sva trojica okretoe nalevokrug i dadoe u bekstvo kao jedan, sve dok gospodin
Dajlz (koji je od sveg drutva bio najkraega daha i uz to optereen gvozdenim vilama) nije
najutivije zamolio da stanu kako bi se izvinio zbog svojih prenagljenih rei.
udna je to stvar ree gospodin Dajlz poto je zavrio s izvinjavanjem to sve ovek
nije u stanju da uini kad mu krv uskipi. Mogao sam da izvrim i ubistvo i siguran sam da bih ga i
izvrio samo da nam je koji od onih lupea pao aka.
Budui da su i ona druga dvojica imala slino predoseanje i da se njihova krv, kao i njegova,
ponovo ohladila, poveden je i razgovor o uzroku tako nagle promene u njihovom raspoloenju.
Ja znam zbog ega je to ree gospodin Dajlz to je zbog vratnica.
Ne bih se udio ako je zbog njih uzviknu Britles uhvativi se za tu misao.
I verujte da je tako ree Dajlz vratnice su presekle moju jarost. Osetio sam kako mi se
krv najednom ohladila im sam ih preskoio.
udnim sticajem okolnosti i druga dvojica su u istom trenutku doivela to isto neprijatno
oseanje. Bilo je, prema tome, potpuno jasno da su vratnice uzrok svemu, tim pre to nije bilo
nikakve sumnje s obzirom na vreme u kome je dolo do promene njihovog raspoloenja, naime sva
trojica su se dobro seala da ih je borbenost napustila upravo u onom asu kad su ugledali
razbojnike.
Navedeni razgovor se vodio izmeu one dvojice ljudi koji su iznenadili obijae i jednog
putujueg krpara starih lonaca koji je spavao u sporednoj zgradi i koga su probudili zajedno s
njegova dva seoska psa da se pridrui hajci. Gospodin Dajlz je istovremeno vrio dunost
podrumara i domoupravitelja u kui stare gospoe, a Britles je bio momak za sve i on je, budui

stupio u slubu kao dete, jo smatran kao mladi koji mnogo obeava, iako je bio preao tridesetu.
Hrabrei se uzajamno takvim razgovorima, ali drei se pri svem tom to su blie mogli jedan
drugoga i preplaeno se obzirui kad god bi od novog udara vetra zautalo granje, tri oveka su
dojurila drvetu iza kojeg su ostavili fenjer kako njegova svetlost ne bi pokazala lopovima u kom
pravcu treba da pucaju. Uzevi svetiljku krenuli su kui treim korakom i jo dugo posle toga, kad se
njihove tamom obavijene prilike vie nisu mogle razlikovati, u daljini se videlo nemirno svetlucanje
fenjera koji je treperio kao neko isparenje te vlane i mrane noi kroz koju je urno noen.
Ukoliko se postepeno razdanjivalo, vazduh je bivao sve hladniji i magla se vukla po zemlji kao
neki gust oblak dima. Trava je bila mokra, staze i udoljice pune blata i vode, dok je nezdravi vetar
svojim vlanim dahom muklo zavijao preko sivih polja. A Oliver je i dalje nepomino i bez svesti
leao na mestu gde ga je Sajks ostavio.
Svanulo je. Vazduh je postao jo otriji i ljui kad je mutna zora pre bi se kazalo umiranje
noi nego raanje dana obasjala nebo svojom bledom svetlou. Predmeti koji su u tami izgledali
nejasni i ispunjavali oveka uasom, bivali su sad sve odreeniji i postepeno zadobivali svoj
uobiajeni izgled. Poela je da rominja kia, krupna i gusta, i njene kapi su umno udarale po
ogolelom granju. Ali Oliver ih nije oseao dok su padale po njemu, jer je jo leao bespomoan i
obeznanjen na svojoj postelji od zemlje.
Najzad je jedan bolan krik prekinuo tiinu koja je vladala; deak je jeknuo i probudio se. Leva
ruka, grubo uvijena u maramu, nemono mu je visila niz telo, zavoj je bio sav natopljen krvlju. Bio je
toliko slab da se jedva uspravio da sedne; kad je to uinio, s tekom mukom se obazro oko sebe da
potrai pomo i zajeao je od bola. Tresui se celim telom od hladnoe i iscrpljenosti, pokuao je da
stane na noge, ali ga je sveg obuzela drhtavica i on se sruio na zemlju koliko je dug.
Poto je za nekoliko trenutaka ponovo pao u nesvest u kojoj je toliko dugo leao, a pod uticajem
slabosti koja mu se uvlaila u srce i koja kao da ga je opominjala da e sigurno umreti ako i dalje
ostane leei, Oliver je stao na noge i pokuao da hoda. U glavi mu se vrtelo i teturao se kao pijan.
Ipak se odrao na nogama i dok mu je glava nemono klonula na grudi, on je iao posrui napred, ni
sam ne znajui kuda.
U svesti su mu se komeale svakojake udne i zbrkane misli. inilo mu se da jo ide izmeu
Sajksa i Krekita koji se ljuto svaaju meu sobom jer su mu u uima neprestano zvonile njihove
rei, a kad bi se spotakao u naporu da ne padne trgao se i doao sebi, video bi da razgovara s njima.
Zatim ponovo ostajao sam sa Sajksom peaei naporno kao prethodnoga dana; a kad mu se priinilo
da svet prolazi pored njih, onda je oseao kako ga razbojnik vrsto stee oko zglavka na ruci.
Odjednom ustuknu na pucanj pitolja; vazduhom su se prolamali glasni krici i vika; svetlost je
blesnula pred njegovim oima; sve se uskomealo i zbrkalo kad ga je neka nevidljiva ruka urno
ponela dalje. Kroza sva ta privienja koja su se brzo jedno za drugim smenjivala, provlailo se neko
neodreeno, nelagodno i muno oseanje koje ga je bez prestanka titalo i zadavalo mu bol.
Tako je on i dalje teturao, provlaei se skoro kao u snu izmeu preaga na vratnicama ili kroz
prolaze u vrzinama na koje je nailazio, dok nije izbio na neki put. Tu je kia poela tako da lije, da ga
je to potpuno osvestilo.
Pogledao je levo i desno i opazio da je ne tako daleko neka kua do koje e moda moi da
stigne. Kad ga vide u kakvom je stanju, moda e se smilovati na njega; a ako ga i ne prihvate, bie
bolje, pomislio je, ako umre, u blizini ljudi nego na pustom polju i pod vedrim nebom. Prikupio je
svu snagu za taj poslednji napor i s nogama koje su klecale uputio se u pravcu nje. Kad je priao
blie kui, uinilo mu se kao da ju je ranije ve video. Nije se seao nikakvih pojedinosti, ali su mu

se njen oblik i izgled uinili poznatim.

Taj batenski zid! Na travi iza njega pao je na kolena prole noi i preklinjao za milost onu
dvojicu ljudi. To je ona ista kua koju su oni pokuali da poharaju.
Kad je poznao mesto na kome je, Olivera je obuzeo toliki strah da je za trenutak zaboravio na
muke od svoje rane i pomislio samo kako e to pre pobei odatle. Da pobegne! Jedva se drao na
nogama; a i kad bi raspolagao svim snagama svoga nenog i detinjeg tela, kuda bi beao? Gurnuo je
batenske vratnice; bile su nezakljuane i irom su se otvorile na svojim arkama. Preao je posrui
preko travnjaka, popeo se uza stepenice, tiho zakucao na vrata i, kako ga je snaga potpuno izdala,
sruio se pored jednog stuba od malog predvorja.
Nekako se desilo da su u tom trenutku gospodin Dajlz, Britles i Krpa bili u kuhinji i posle
napora i straha preivljenih prole noi krepili se ajem i ostalim akonijama. Bilo bi pogreno
pomisliti da je gospodin Dajlz imao obiaj da stupa u suvie prisne odnose s niom poslugom,
prema kojoj se inae ophodio sa svim potrebnim dostojanstvom i snishodljivou, pri emu u ostalom
nije proputao priliku a da je ne podseti na vii poloaj koji on zauzima u drutvu. Ali smrt, poar i
pohara izjednauju sve ljude; te je i gospodin Dajlz sedeo nogu opruenih kraj kuhinjskog ognjita,
podlaken levom rukom o sto, dok je desnom potanko i sa svim potrebnim pojedinostima objanjavao
kako se odigrao napad, to su njegovi sluaoci (a osobito kuvarica i sobarica koje su isto tako tu bile)
bez daha pratili.
Moglo je biti oko dva i po priao je gospodin Dajlz a ne bih se smeo zakleti da nije bilo i
tri, kad sam se probudio, okrenuvi se u postelji evo ovako (govorei to gospodin Dajlz se okrete u
svojoj stolici i prebaci preko sebe kraj od stolnjaka kao da je krevetski pokriva), i kad mi se uinilo
da ujem neki um.
Poto je pria dola do ovog mesta, kuvarica preblede i zamoli sobaricu da zatvori vrata, ova
zamoli Britlesa, on zamoli Krpu, a ovaj se napravi da ne uje.
uh neki um nastavi gospodin Dajlz. Prvo rekoh sebi Prevario me je sluh i spremao
sam se da produim spavanje, kad ponovo zauh um, sasvim razgovetno.
Kakvu vrstu uma? upita kuvarica.
Kao neku vrstu pucketanja odgovori gospodin Dajlz obzirui se oko sebe.
Pre kao um koji nastaje kad se gvozdena ipka brzo prevlai preko rotilja primeti Britles.
To moda kad ste vi uli odgovori gospodin Dajlz ali u trenutku kad sam ja uo bilo je
pucketanje. Zbacio sam pokriva nastavi Dajlz odgurnuvi kraj od stolnjaka uspravio sam se u
postelji i oslunuo.
Kuvarica i sobarica istovremeno uzviknue: Gospode boe! i privukoe stolice blie jednu
drugoj.
uo sam ga sad sasvim jasno nastavi gospodin Dajlz. ,Neko, rekoh, ,provaljuje vrata
ili prozor. ta da radim? Probudiu onog sirotog Britlesa da ga ne ubiju ili ne zakolju u postelji,
ili da ga ne raspore u snu, a on to i da ne opazi.
Na ovo se sve oi okrenue prema Britlesu koji je netremice gledao u govornika i piljio u njega
iroko otvorenih usta, dok mu se na licu ocrtavao najvei uas.
Ja zbacim pokriva produi Dajlz odbacivi stolnjak i gledajui vrlo otro u kuvaricu i
sobaricu ustanem polako iz postelje, navuem svoje ...
Ovde ima dama, gospodine Dajlz, promrmlja Krpa.

 Cipele, gospodine, ree gospodin Dajlz okrenuvi se prema njemu i osobito naglaavajui
tu re dohvatim napunjeni pitolj koji uvek stoji tu gore pored kutije sa srebrom i poem na
prstima u njegovu sobu. ,Britles rekoh, kad sam ga probudio ,nemojte se plaiti!
Tako je bilo ree Britles tihim glasom.
ini mi se da smo svrili svoje, Britlese, rekoh nastavi Dajlz ali nemojte se plaiti.
Je li se on uplaio? upita kuvarica.
Nimalo odgovori gospodin Dajlz. Bio je odvaan kao eh, skoro isto tako odvaan
kao i ja.
Ja bih sigurno odmah umrla da sam bila na vaem mestu ree sobarica.
Vi ste ena odgovori Britles.
Britles ima pravo ree gospodin Dajlz povlaujui mu glavom od jedne ene se nita
drugo nije moglo ni oekivati. Mi kao mukarci uzeli smo slepi fenjer koji je stajao na Britlesovom
kaminu i sili smo niza stepenice pipajui po mrklome mraku evo ovako.
Gospodin Dajlz je ustao sa svoga sedita i nainio dva koraka zatvorenih oiju kako bi svoje
rei propratio odgovarajuom radnjom, kad odjednom estoko uzdrhta, zajedno s celim drutvom i
pohita natrag svome mestu. Kuvarica i sobarica vrisnue.
Neko je zakucao ree gospodin Dajlz pravei se savreno miran. Hajde, nek neko
otvori vrata.
Niko se ne pomae.
Izgleda malo udno da neko kuca u ova doba ree gospodin Dajlz prelazei pogledom po
bledim licima koja su ga okruavala, i sam bled kao krpa ali vrata se moraju otvoriti. ujete li ta
kaem?
Govorei to gospodin Dajlz je pogledao u Britlesa, ali taj mladi ovek, budui po prirodi
skroman, verovatno je smatrao da je niko i nita, te je tako zakljuio da ovo pitanje ni u kome sluaju
ne moe da se odnosi na njega; tek svakako nije nita odgovorio. Onda je gospodin Dajlz upravio
jedan pogled na Krpu, ali je ovaj najedanput zaspao. Zene uopte nisu dolazile u obzir.
Ako je Britles raspoloen da otvori vrata u prisustvu svedoka ree gospodin Dajlz posle
kraeg utanja, ja sam spreman da mu budem svedok.
I ja isto tako ree Krpa probudivi se isto onako naglo kao to je i zaspao.
Pred tim uslovima Britles poloi oruje te drutvo, poto se unekoliko umirilo (jer je otvorivi
kapke, ustanovilo da je napolju potpuno svanulo), krenu uza stepenice s psima kao izvidnicom a
dvema enama koje su se bojale da same ostanu dole kao zatitnicom. Po savetu gospodina Dajlza
svi su govorili vrlo glasno kako bi svakoj osobi napolju koja ima rave namere pokazali da su brojno
jaki; a po jednoj izvanredno otroumnoj zamisli, koja se rodila u glavi toga istog veleumnog
dentlmena, u predsoblju su poeli dobro da vuku pse za rep kako bi ih naterali da besno laju.
Poto su te mere predostronosti izvrene, gospodin Dajlz je uhvatio vrsto Krpu za miicu (da
ne bi pobegao, kao to je u ali rekao) i izdao zapovest da se vrata otvore. Britles poslua;
provirujui oprezno jedni preko ramena drugih, lanovi ovog hrabrog drutva ugledali su umesto
nekoga stranog prizora samo jadnog malog Olivera Tvista, iznemoglog i bez daha, koji je s tekom
mukom otvarao oi i nemo ih molio da se smiluju na njega.
Deak! uzviknu gospodin Dajlz odgurnuvi hrabro Krpu u pozadinu. ta je to ... A? ...
Gle ..., Britles ... pogledajte ... zar ga ne poznajete?

Britles, koji se otvarajui vrata bio zaklonio iza njih, dreknu im je opazio Olivera. Gospodin
Dajlz, zgrabivi deaka za jednu nogu i za jednu ruku (sreom ne za onu ranjenu) uvue ga naglo u
predsoblje i poloi ga na pod.
Uhvaen je! drao se Dajlz dozivajui u najveem uzbuenju uza stepenice. Uhvatili
smo jednoga od lopova, gospoo! Jedan lopov je uhvaen, gospoice! Ranjen je, gospoice! Ja sam
ga ranio, gospoice, a Britles je drao sveu.
U fenjeru, gospoice vikao je Britles drei ruku pored usta da bi mu se glas bolje uo.
Dve sluavke otrae uza stepenice da odnesu vest kako je gospodin Dajlz uhvatio jednog
razbojnika, dok se Krpa vrteo oko Olivera trudei se da ga povrati iz nesvesti kako ne bi umro pre no
to ga obese.
Usred sve te halabuke i uzbune zau se jedan umilan enski glas koji ih odmah sve umiri.
Dajlz! progovori tiho taj glas sa stepenita.
Evo me, gospoice, odgovori gospodin Dajlz. Ne bojte se, gospoice, nisam jako
povreen. Nije se osobito opirao, gospoice! Vrlo sam ga brzo savladao!
Polako! odgovori mlada devojka. Uplaili ste mi tetku onoliko isto koliko i lopovi.
Je li taj jadnik mnogo povreen?
Smrtno je ranjen, gospoice, odgovori Dajlz sa zadovoljstvom koje se ne da opisati.
Izgleda da izdie, gospoice, vikao je Britles drei ruku pored usta kao i ranije. Hoete
li da siete i da ga vidite, gospoice, pre no to umre?
Molim vas polako, ako boga znate! odgovori devojka. Budite mirni i priekajte malo
samo dok javim tetki.
Devojka odskakuta onako isto mekim i ljupkim korakom kakav joj je bio i glas. Ubrzo se vratila s
nalogom da se ranjenik paljivo prenese gore u sobu gospodina Dajlza, a da Britles osedla ponija i
da odmah odjae u ertsi, odakle e dovesti to je bre mogue policiju i lekara.
Ali zar neete prvo da ga vidite, gospoice? upita gospodin Dajlz ponosito kao da je
Oliver neka retka ptica koju je on zahvaljujui svojoj vetini ulovio. Da bacite na njega samo
jedan pogled, gospoice?
Ne sad, ni za ta na svetu odgovori devojka. Jadni ovek! Oh budite dobri prema njemu.
Dajlz, meni za ljubav!
Stari sluga podie oi u pravcu devojke koja je odlazila i otprati je pogledom punim ponosa i
divljenja kao da mu je roena ki. A zatim, nagnuvi se nad Oliverom, pomoe, s materinskom
brigom i panjom, da se odnese gore.

GLAVA XXIX
Upoznaje nas sa stanovnicima kue u kojoj se Oliver naao.
U jednoj lepoj i prijatnoj sobi, iji se nametaj vie odlikovao starinskom udobnou nego
savremenim ukusom, sedele su dve dame za bogato postavljenom jutarnjom trpezom. Sluio ih je
gospodin Dajlz, vrlo briljivo odeven u sveano crno odelo. Postavio se na pola puta izmeu
ormara za posue i stola; i, uspravljen u svoj svojoj visini, s glavom zabaenom unazad i sasvim
malo nakrivljenom na jednu stranu, s levom nogom napred i desnom rukom zadenutom za prsnik, dok
mu je leva visila niz telo drei posluavnik, odavao je utisak oveka koji je svestan svojih zasluga i
svoga znaaja i koji ume da uiva u tome saznanju.
Od tih dveju dama jedna je bila ve prilino zala u godine, ali visoki naslon hrastove stolice u
kojoj je sedela nije bio praviji od nje. Obuena do krajnosti ukusno i briljivo, s nekom udnom
meavinom starinske nonje i izvesnih manjih ustupaka savremenoj modi, meavinom koja je pre
isticala lepe strane nekadanje nonje nego to je slabila njen utisak, stara gospoa je sedela
dostojanstveno, drei ruke sklopljene na stolu pred sobom. Oima (iji sjaj jedva da je neto
potamneo od godina) paljivo je pratila pokrete svoje mlade drubenice.
Devojka je bila u cvetu mladosti i devojake ljupkosti, u onome dobu i lepoti za koje moemo
rei a da se ne ogreimo, da se u njima aneli pojavljuju kad silaze na zemlju da ispune volju boju.
Jo nije imala punih sedamnaest. Stas joj je bio tako vitak i skladan, izraz tako mio i plemenit,
lice tako isto i lepo kao da nije od ovoga sveta i da nema niega zajednikog s grubim zemaljskim
stvorovima. Visoka inteligencija, koja joj je blistala iz ugasito plavih oiju i utisnula svoj ig na ceo
njen plemeniti lik, izgledala je iznad njenih godina i nezemaljska. Pa ipak su joj na licu neprestano
treptale i smenjivale se ljupkost i vedrina, bez ijedne senke, a iznad svega osmejak, pun ivota i
radosti i kao stvoren da unese sreu u kuu i da obasjava tiho domae ognjite.
Bila se sva predala obavljanju sitnih dunosti oko stola. Kad je sluajno podigla oi dok ju je
stara gospoa posmatrala, nestano je zagladila kosu spletenu u vitice oko ela, a iz pogleda joj je
zablistalo toliko umiljatosti i bezazlene ljupkosti da bi se i aneli nebeski nasmeili kad bi je videli.
Stara gospoa se osmehnu ali srce joj je bilo prepuno, i ona utre suzu koja joj je navirala u oko.
A Britles je otiao pre jednog sata, je li tako? upita stara gospoa posle izvesnog utanja.
Pre jednog asa i dvanaest minuti, gospoo, odgovori gospodin Dajlz, poto je pogledao u
srebrni asovnik koji mu je visio o crnom gajtanu i koji je izvukao iz depa.
On je uvek spor ree stara gospoa.
Britles je oduvek bio spor deko, gospoo, odgovori sluga. A s obzirom na to to je Britles
bio spor deko ve nekih tridesetak godina, nije postojala velika verovatnoa da e ikad postati hitar.
On umesto da se popravlja biva kanda sve gori i gori ree stara gospoa.
I nikako mu neemo oprostiti ako se usput zaigra s drugim deacima ree mlada devojka
smeei se.
Gospodin Dajlz je verovatno razmiljao ima li mesta da se i sam utivo nasmei, kad se pred
batenskim vratima zaustavie jedna kola i iz njih iskoi neki punaak gospodin koji odmah potra
prema ulazu i, poto je na neki tajanstveni nain brzo prodro u kuu, banu u sobu kao vetar i umalo
preturi gospodina Dajlza i sto s dorukom.

 Nikad jo tako to nisam uo! uzviknu punaki gospodin. Draga moja gospoo Mejli,
ako boga znate! i to usred noi! Tako neto nikad nisam uo!
Uz te izraze sauea punaki gospodin se rukovao s damama i privukavi stolicu upita ih kako se
oseaju.
Mogli ste da mi umrete, stvarno da umrete od straha ree punaki gospodin. Zato me
niste zvali za ime sveta? Moj posluitelj bi doao za tren oka, i ja isto tako, a i moj pomonik bi bio
poastvovan, kao i svaki drugi, svakako, pod takvim okolnostima. Boe Gospode! Tako neoekivano!
I to usred noi.
Lekara je kanda osobito uzbuivala ta injenica to je pohara bila neoekivana i pokuana u
nono doba, kao da gospoda obijai tuih domova imaju ustaljenu naviku da obavljaju svoje poslove
usred bela dana i poto prethodno zakau svoju posetu preko pote na dan ili dva ranije.
A vi, gospoice Roz, ree lekar obraajui se devojci ja ...
Ah, da! Sasvim mi je dobro ree Roz prekinuvi ga ali gore lei jedan siromah ovek i
tetka bi elela da ga pogledate.
O! Razume se odgovori lekar svakako. To je delo vaih ruku, Dajlz, ako sam dobro
razumeo.
Gospodin Dajlz, koji je s grozniavom urbom dovodio u red olje za aj pocrvene kao rak i
ree kako je on imao tu ast.
ast je li? ree lekar. Moda, ne znam: moda je isto toliko asno pogoditi lopova u
zadnjoj kuhinji kao i pogoditi protivnika na dvanaest koraka. Zamislite da je on opalio u vazduh i da
ste imali dvoboj, Dajlz.
Gospodin Dajlz, koji je u ovom olakom shvatanju dogaaja od prole noi video nepravedan
pokuaj da se umanji njegova slava, odgovorio je s puno potovanja da nije njegovo da o tome sudi;
ali je ipak bio miljenja da za ranjenoga ni u kom sluaju ne predstavlja alu.
To je tano! ree lekar. Gde je on? Vodite me njemu. Navratiu ponovo pri silasku,
gospoo Mejl. To je prozore kroz koje se uvukao, je li? Nikad to ne bih poverovao!
Govorei celim putem peo se stepenicama idui za gospodinom Dajlzom; a dok se on penje
stepenicama, mi smo u stanju da obavestimo itaoca kako se gospodin Losbern, lekar koji je na deset
milja unaokolo poznat pod nazivom doktor, ugojio vie zahvaljujui svome dobrom raspoloenju
nego dobroj hrani; i kako je tako prijatan i srdaan ovek, a uz to i takav osobenjak kao stari neenja,
da mu niko ivi ne bi mogao nai para na pedeset milja uokrug.
Lekar se zadrao mnogo due no to su to i on i gospoe oekivali. Neka velika pljosnata kutija
bila je izneta iz kola; i neko zvonce iz spavae sobe je vrlo esto zvonilo; i posluga je bez prestanka
trkarala gore-dole stepenicama iz kojih se okolnosti moralo zakljuiti da se gore neto vano
dogaa. Lekar se najzad vratio i odgovarajui na jedno brino pitanje kako je bolesniku, izgledao je
veoma tajanstven i briljivo je zatvorio vrata za sobom.
Veoma neobina stvar, gospoo Mejli, ree lekar naslonivi se leima o vrata kao da eli
da sprei da ma ko ue unutra.
Nadam se da nije u opasnosti? ree stara gospoa.
Pod ovakvim okolnostima to ne bi bilo ni malo udno odgovori lekar ipak mislim da je
van opasnosti. Jeste li videli toga lopova?
Nisam odgovori stara gospoa.

 Niti ste uli ita o njemu?

Nisam.
Oprostite, gospoo, umea se u razgovor Dajlz upravo sam nameravao da vas
obavestim o njemu kad je doktor Losbern naiao.
U stvari, gospodin Dajlz, u prvom trenutku, nikako nije mogao da se pomiri s tim da prizna kako
je pucao na jedno dete. Na raun njegove hrabrosti pale su takve pohvale da ga nita na svetu nije
moglo spreiti da odloi objanjenje za nekoliko slatkih nezaboravnih trenutaka, u toku kojih je bila
na vrhuncu njegova kratka slava, plod njegove neustraive hrabrosti.
Roz je elela da vidi toga oveka ree gospoa Mejli ali ja nisam htela ni da ujem za
to.
The! odgovori lekar. Nije nimalo straan. Imate li to protiv toga da ga vidite u mom
prisustvu?
Svakako da ne bih imala nita protiv odgovori stara gospoa ako bi to bilo potrebno.
E pa ja mislim da je potrebno ree lekar u svakom sluaju potpuno sam siguran da bi ste
duboko alili ako odloite da ga vidite. Sad je savreno miran i dobro mu je. Dopustite mi
gospoice Roz, hoete li mi dopustiti? Nemojte se ni najmanje bojati, dajem vam asnu re!

GLAVA XXX
U njoj se iznosi ta su Oliverovi posetioci mislili o njemu.
Uz mnogo rei i uveravanja da e biti prijatno iznenaene izgledom toga zloinca, lekar je uzeo
devojku ispod jedne ruke, a drugu je ponudio gospoi Mejli i poveo ih uza stepenice veoma sveano
i dostojanstveno.
A sad ree lekar apatom dok je polako pritiskivao kvaku na vratima spavae sobe da
ujemo ta vi mislite o njemu. Nije se ve poodavno brijao, ali pri svem tom ne izgleda nimalo
krvoedno. Ipak, priekajte! Dopustite da prethodno proverimo moe li da prima posete.
Istupivi ispred njih bacio je jedan pogled u sobu. Poto ih je pozvao pokretom, zatvorio je vrata
kad su ule, a onda polako razmaknuo zavese iznad postelje. Na postelji je umesto krvolonog
razbojnika stranoga lika kojeg su oekivale da vide lealo samo jedno dete, namueno i iznureno i
utonulo u dubok san. Njegova ranjena ruka uvijena i stavljena meu daice, leala mu je na grudima;
glava mu je poivala na drugoj ruci koja je bila upola pokrivena njegovom dugom kosom rasturenom
po uzglavlju.
estiti ovek je drao zavesu u ruci i nemo gledao u deaka itav minut. Dok je on tako
posmatrao bolesnika, devojka neujno proe mimo njega i sednuvi na stolicu kraj postelje ukloni
Oliverovu kosu s lica. Kad se nagnula nad deakom, suze su joj poele kapati na njegovo lice.
Deko se promekolji i osmehnu se u snu, kao da su ti znaci samilosti i milosra probudili u
njemu slatke snove o ljubavi i nenosti koje nikad nije poznao. Tako su ponekad zvuci skladne
muzike, ili ubor vode na samotnome mestu, ili miris nekog cveta, ili spomen na neku milu re u
stanju da odjednom izazovu nejasno oseanje na prizore koje nikad nismo stvarno doiveli i koji
iezavaju kao dah, i koji kao da su za asak probudili uspomenu na srenije davno prohujale dane
koje nikakav voljni napor duha nije u stanju da ponovo izazove.
To je prosto neverovatno! uzviknu stara gospoa. Ovo jadno dete ni u kom sluaju nije
moglo da bude sauesnik razbojnika!
Prorok uzdahnu lekar navlaei zavesu nalazi svoje obitalite i u mnogim hramovima i
ko moe tvrditi da se ne krije i pod primamljivom spoljanjou?
Ali zar u tako rano doba! opirala se Roz.
Draga moja gospoice, odgovori lekar odmahujui tuno glavom zloin, kao i smrt, ne
ire svoju vlast samo nad starim i iznemoglim osobama. Oni vrlo esto biraju svoje rtve i u carstvu
mladosti i lepote.
Ali, moete li vi oh! Moete li zaista poverovati da je ovaj neni deak bio voljni
sauesnik tog najgoreg drutvenog taloga? ree Roz.
Lekar zavrte glavom kao da je time hteo da pokae kako se boji da je to veoma moguno; ali
opazivi da bi njihov razgovor mogao da uznemiri bolesnika, poveo ih je u susednu sobu.
Pa ak i da je ogrezao u poroku nastavi Roz pomislite kako je mlad; pomislite da moda
nikad nije poznao majinu ljubav niti toplotu domaeg ognjita; da su ga zlostavljanje i udarci, a
moda i glad, naterali da se zdrui s ljudima koji su ga nagnali na zloin. Tetka, draga tetka,
preklinjem vas, pomislite na to pre no to dopustite da ovo bolesno dete bace u tamnicu gde e u
svakom sluaju biti sahranjena svaka nada da se popravi. Oh, tako vam vae ljubavi prema meni i
vae dobrote i nenosti zahvaljujui kojima nikad nisam osetila da sam siroe, pomislite da je to i sa

mnom moglo da se dogodi i da isto tako budem naputena i bez zatite kao i ovo jadno dete, te se
smilujte na njega pre no to bude dockan!
edo moje, ree stara gospoa privijajui na grudi rasplakanu devojku zar ti misli da
bih ja dopustila da mu se uini i najmanje zlo?
Oh, ne! odgovori Roz vatreno.
Naravno da ne bih ree stara gospoa moji dani se blie svome kraju i ja molim
svemogueg da on meni bude milostiv kao to sam ja milostiva prema drugima! ta mogu uiniti da
ga spasem, gospodine?
Dopustite mi da razmislim, gospoo, ree lekar dopustite mi da razmislim.
Gospodin Losbern zavue ruke u depove i proeta nekoliko puta po sobi gore-dole, esto
zastajkujui i propinjui se na prstima i strano se mrtei. Poto je nekoliko puta uzviknuo Aha, sad
znam kako emo, i ne, neemo tako, i isto toliko puta nastavio da eta i da se mrti, stao je najzad
kao ukopan i progovorio ovim reima:
Mislim da u to moi da udesim ako mi date puno i neogranieno ovlaenje da malo
pritegnem Dajlza i onoga malog deaka Britlesa. Dajlz je odan ovek i stari sluga, to znamo; ali vi
to moete da mu nadoknadite na hiljadu raznih naina, a pored toga i da ga nagradite to je tako dobar
strelac. Imate li ta protiv toga?
Nita, ako nema drugog naina da spasemo dete odgovori gospoa Mejli.
Nema nikakvog drugog naina ree lekar. Drugog naina nema, dajem vam asnu re.
Onda vam moja tetka daje neogranieno ovlaenje ree Roz osmehujui se kroza suze
ali molim vas nemojte biti stroi prema tim sirotim ljudima nego to je to neophodno potrebno.
Vi kanda mislite odgovori lekar da je danas ceo svet sklon da bude tvrda srca, izuzev
vas same, gospoice Roz. eleo bih samo u ime mladog mukog narataja da vas prvi mladi
dostojan vae panje koji vas zamoli da ga udostojite svoje milosti nae tako meka srca i u tome
blagonaklonom raspoloenju; i kamo sree da sam ja mladi te da u tu svrhu odmah iskoristim ovu
izvanredno povoljnu priliku koja mi se danas prua.
Vi ste isto tako veliko dete kao i siromah Britles odgovori Roz porumenevi.
Ehe, ree lekar smejui se srdano to nije nimalo teko. Ali vratimo se ovome deaku.
Najvaniju taku naeg sporazuma treba tek da utanaimo. On e, mislim, da se probudi kroz jedan
sat otprilike; i mada sam ja onome tupavom policajcu dole kazao da deak po cenu ivota ne sme da
se pokree niti da govori, mislim da bismo mi mogli s njim da razgovaramo bez opasnosti. I sad, moj
uslov je ovo da ga ja u vaem prisustvu ispitam, te ako prema onome to on bude rekao ocenimo, i
ja uspem da vas hladnim razlozima uverim da je on skroz propao i sasvim izgubljen deak (to je
vie nego verovatno), ostaviemo ga njegovoj sudbini, bar ja u tu stvar ni u kom sluaju neu dalje da
se meam.
Oh, ne, tetkice! usrdno je molila Roz.
Oh, da tetkice! ree lekar. Pristajete li?
On nije ogrezao u poroku ree Roz to je nemoguno.
Vrlo dobro, odgovori lekar utoliko ima vie razloga da prihvatite moj predlog.
Ugovor je najzad bio sklopljen i obe ugovorne strane sedoe da priekaju s izvesnim
nestrpljenjem, da se Oliver probudi.
Strpljenje naih dveju dama bilo je podvrgnuto duem iskuenju nego to im je to gospodin

Losbem stavio u izgled, jer sat za satom je prolazio a Oliver je jo neprestano spavao dubokim snom.
Bilo je ve vee zaista kad im je dobroduni lekar doneo vest da se najzad dovoljno povratio i da se
s njim moe razgovarati. Deaku je veoma teko, ree, i iznemogao je usled gubitka krvi; ali njega
toliko mui elja da neto otkrije da je po njegovom miljenju bolje pruiti mu tu priliku nego po
svaku cenu ekati do sutra, kako bi on inae postupio.
Razgovor je dugo trajao. Oliver im je bez ulepavanja ispriao ceo svoj ivot, a svoje izlaganje
je morao esto da prekida zbog bolova i slabosti. Dirljivo i sveano je u polumranoj sobi zvuao
iznemogli glas ranjenog deteta koje je nabrojalo mnogo muka i patnji koje su mu naneli ljudi bez srca.
O, koliko bi na Zemlji bilo manje nasilja i nepravdi, patnje i bede, svireposti i zla koje ivot
svakodnevno sobom donosi kad bismo umesto to tlaimo i kinjimo nae blinje samo jednom
pomislili na one neme optube protiv ljudskih grehova koje se kao mrani i teki oblaci diu u nebo,
istina polako ali zato ne manje sigurno, da jednog dana srue svoju osvetu na nae glave i kad bismo
samo za trenutak, u svome duhu, posluali svedoanstva mrtvih koja dopiru iz dubina njihovih
grobova i koja nikakva sila nije u stanju da ugui niti iija oholost da uniti!
Te noi su Oliverovo uzglavlje nametale nene i plemenite ruke, a ljupkost i vrlina su bdele nad
njegovim snom. Oseao se blaen i srean i spreman da umre bez daha.
im je ovaj znaajni razgovor zavren i Oliver ponovo zaspao, lekar se, poto je obrisao oi
alei se na njih to su odjednom tako oslabele, uputio niza stepenice da otvori vatru na gospodina
Dajlza. I ne naavi nikoga po sobama pomislio je kako e moda jo bolje biti ako svoj napad
izvede u kuhinji, te s tim mislima sie u kuhinju.
U tome donjem domu kuevnog parlamenta bila je na okupu enska posluga, gospodin Britles,
gospodin Dajlz, Krpa (koji je zbog uinjenih usluga dobio poseban poziv da ostane kao gost do
kraja dana) i policajac. Ovaj poslednji gospodin imao je veliku palicu, veliku glavu, velika usta i nos
i velike izme, a inilo se kao da je popio i isto tako veliku koliinu crnoga piva to je u stvari i
bilo.
Razgovor se jo vodio o dogaajima prethodne noi, poto je gospodin Dajlz kad je lekar uao
nadugako i nairoko priao o svome prisustvu duha, dok je gospodin Britles, s vrem crnoga piva u
ruci, unapred potvrivao sve to je njegov pretpostavljeni tek imao nameru da kae.
Samo sedite! ree lekar mahnuvi im rukom.
Hvala, gospodine, ree gospodin Dajlz. Gospoe su elele da se malo poastimo
pivom, gospodine, i kako mi se nije ostajalo u mojoj sobici, to sam siao ovamo da ga popijem u
drutvu sa njima, gospodine.
Britles prvi neto tiho promrmlja, a za njim i ostali, ime su sve prisutne dame i gospoda eleli
da izraze svoje zadovoljstvo zbog snishodljivosti gospodina Dajlza. Gospodin Dajlz baci jedan
zatitniki pogled oko sebe, tek koliko da pokae kako ih nee napustiti dokle god se budu ponaali
kako treba.
Kako je veeras ranjeniku, gospodine? upita Dajlz.
I ovako i onako odgovori lekar. Sve se bojim da ne imadnete velikih neprilika zbog
toga, gospodine Dajlz.
Nadam se da time ne mislite rei, gospodine, ree gospodin Dajlz drui da e umreti.
Kad bi se to dogodilo, bio bih nesrean celoga veka. Ja ne bih pristao da ubijem oveka ni ja niti
ovaj Britles ovde ni za sve srebro ovoga sveta, gospodine.
Nije u tome stvar ree lekar tajanstveno. Jeste li vi protestant, gospodine Dajlz?

 Jesam, gospodine, kako da nisam promuca gospodin Dajlz bled kao krpa.
A ta ste vi, mladiu? upita lekar obrativi se otro Britlesu.
Za ime boje, gospodine! odgovori Britles skoivi kao oparen. Ja sam..., ja sam ono isto
to i gospodin Dajlz, gospodine.
Onda mi odgovorite na ovo pitanje ree lekar obojici i jedan i drugi! Moete li potvrditi
pod zakletvom da je deak koji lei gore onaj isti deak koji se prole noi provukao kroz ono
prozore? Hajde! Odgovorite! Sluam vas!
Lekar koji je bio opte poznat kao jedan od najdobroudnijih ljudi na svetu postavio je to pitanje
tako strano preteim glasom da su Dajlz i Britles, koji su bili veoma pometeni i pivom i
uzbuenjem, zaprepaeno blenuli jedan u drugoga.
A vi, pozornie, budite ljubazni i obratite panju na njihov odgovor! ree lekar podigavi
veoma sveano kaiprst uvis i lupkajui se njime po vrhu od nosa, kako bi taj dini predstavnik
javnoga reda stavio u pokret svu svoju visoku otroumnost. Odmah emo videti ta e iz toga
proizii.
Policajac se umudri koliko je god mogao i dohvati palicu, znak svoga slubenog dostojanstva,
koju je nemarno ostavio u uglu kraj ognjita.
Kao to ete zapaziti, to je prosto pitanje o istovetnosti jedne osobe ree lekar.
Sasvim je tako kao to velite, gospodine, odgovori policajac estoko kaljui, poto je
popio svoje pivo na brzinu, te mu je nekoliko kapi otilo pogrenim putem.
Jedna kua je obijena ree lekar i dvojica ljudi usred dima od baruta i opte zabune i
guve i mraka ugledaju u jednom trenutku nekog deaka. I sutradan ujutru u tu istu kuu dolazi jedan
deak i poto sluajno ima uvezanu ruku ti ljudi ga hvataju ime dovode njegov ivot u veliku
opasnost i tvrde da je on lopov. I sad se postavlja pitanje da li injenice daju tim ljudima za
pravo, a ako ne, u kakav poloaj oni sebe time stavljaju?
Policajac je dubokoumno mahao glavom. I ako to to doktor veli nije po zakonu, onda bi on voleo
da uje ta je po zakonu, izjavio je.
Ponovo vas pitam grmeo je lekar jeste li spremni da se sveano zakunete da je to onaj
isti deak?
Britles pogleda neodluno u gospodina Dajlza; gospodin Dajlz pogleda neodluno u Britlesa;
policajac stavi aku iza uveta da bolje uje; dve ene i Krpa se nagoe napred u napetom iekivanju;
lekar je streljao oima na sve strane; kad se na vratnicama zau zvono i u istom trenutku um kolskih
tokova.
To je tajna policija! uzviknu Britles kome se po svemu sudei skinuo teret s due.
Ko? uzviknu lekar sav zaprepaen.
Detektivi iz Bau-strita, gospodine, odgovori Britles uzimajui sveu ja i gospodin
Dajlz smo poslali jutros po njih.
Kako? uzviknu lekar.
Da, odgovori Britles; pozvali smo ih preko koijaa, i samo se udim to nisu ranije
stigli, gospodine.
Pozvali ste ih, pozvali? Onda neka avo nosi te vae... trapave koijae; to je sve to imam da
vam kaem ree lekar odlazei.

GLAVA XXXI
Stanje postaje kritino.
Ko je? upita Britles odkrinuvi malo vrata, ali ne skidajui lanac i izvirujui, dok je
rukom zaklanjao sveu.
Otvarajte, odgovori spolja muki glas detektivi iz Bau-strita koji su danas pozvani.
Veoma umiren tim reima Britles irom otvori vrata i nae se lice u lice s jednim
dostojanstvenim ovekom u velikom ogrtau koji ue nita dalje ne govorei i obrisa noge o ogrta,
nemarno kao da je kod svoje kue.

Neete li da poaljete nekoga napolje da odmeni moga druga, mladiu? ree detektiv.
On je ostao da uva kola. Imate li vi ovde neko mesto gde biste mogli da ih sklonite za jedno desetak
minuta?
Britles pokaza potvrdno i pokaza rukom na pomonu zgradu u dvoritu, a dostojanstveni policajac
se vrati batenskim vratnicama i pomoe svome drugu da smesti kola, dok im je Britles sav ushien
osvetljavao put. Poto su s tim zavrili uputili su se u kuu i, uvedeni u jednu od gostinskih soba,
skinuli su ogrtae i eire i otkrili svoje pravo lice.
Policajac koji je zvonio na vratnicama bio je krepak ovek srednjega rasta, pedesetih godina,
sjajne kratko oiane crne kose, sa zaliscima, okrugloga lica i pronicljivih oiju, drugi je bio ri i
koat i u dubokim izmama; imao je prilino neprijatno lice i prast nos koji je odavao opakog
oveka.
Budite ljubazni i recite vaem gospodaru da su stigli Bleders i Daf! ree prvi od njih,
zaglaujui kosu i stavljajui jedne lisice na sto. A! Dobro vee, gospodine. Mogu li da
progovorim re-dve s vama?
To pitanje bilo je upueno gospodinu Losbernu koji je u tome trenutku uao u sobu; poto je

rukom dao znak Britlesu da se udalji, pomenuti gospodin uvede obe gospoe i zatvori vrata.
Ovo je gospodarica kue ree gospodin Losbem pokazujui u pravcu gospoe Mejli.
Gospodin Bleders se pokloni. Poto je umoljen da sedne, stavio je eir na pod i uzimajui
stolicu dao je znak Dafu da postupi na isti nain. Ovaj poslednji dentlmen, koji kao da nije bio
osobito naviknut na otmeno drutvo, ili se bar u njemu nije ugodno oseao jedno od toga dvoje je
u svakom sluaju bilo seo je tek poto se prethodno malo ueprtljao ne znajui ta e s rukama i
nogama, i poto je najzad drku svog tapa strpao sebi u usta.
A sad da preemo na tu poharu, gospodine, ree Bleders. Pod kojim se okolnostima ona
dogodila?
Gospodin Losbern koji je izgleda eleo da dobije u vremenu ispriao im je dogaaj nadugako i
nairoko i sa mnogo zaobilaenja. Gospoda Bleders i Daf su pratili njegova izlaganja s veoma
lukavim izrazom na licu i s vremena na vreme znaajno klimali glavom jedan drugome.
Ja, razume se, ne mogu nita pouzdano da kaem dok ne iziem na lice mesta ree Bleders
ipak bih ovako na prvi pogled mogao rei bez namere da se time unapred obavezuje da to
nije izvrila neka poloara; ta veli, Dafe?
Svakako da nije odgovori Daf.
A da bismo gospoama objasnili ta je u pitanju, mislim da ste pod izrazom poloara hteli rei
kako ovaj pokuaj pohare nije bio delo nekoga seoskog kradljivca? dodade gospodin Losbern
osmehnuvi se.
Tano, gospodine, odgovori Bleders. Je li to sve to znate o ovome razbojnitvu?
To je sve odgovori lekar.
Dobro, a ta je s tim deakom o kome posluga neprestano govori? upita Bleders.
Apsolutno nita odgovori lekar. Jedan od ovih preplaenih slugu je uvrteo sebi u glavu
da on ima neke veze s tim pokuajem pohare; ali je besmislica isto uobraenje.
Vi to, koliko vidim, vrlo olako uzimate napomenu Daf.
To to on kae sasvim je na svome mestu ree Bleders potvrujui klimanjem glave
miljenje svoga druga i igrajui se nemarno lisicama kao da su kastanjete. Ko je taj deak? ta on
kae o sebi? Otkuda je doao? On nije mogao pasti s neba, zar ne, gospodine?
Razume se da nije odgovori lekar bacivi jedan uznemiren pogled na dve gospoe.
Meni je poznat ceo njegov ivot, ali o tome emo docnije razgovarati. Vi ete verovatno eleti da
prvo vidite mesto kroz koje su lopovi pokuali da prodru u kuu!
Svakako odgovori gospodin Bleders. Najbolje e biti da prvo izvrimo uviaj na licu
mesta, a posle toga da sasluamo poslugu. Tako se u ovim prilikama obino postupa.
Poto su donete svee, gospoda Bleders i Daf su u pratnji mesnog policajca, Britlesa, Dajlza i
ukratko svih uli u sobu na kraju hodnika i pogledali kroz prozore; a onda su travnjakom zaobili
kuu i spolja kroz prozore zavirili u sobicu; a posle toga su uzeli sveu da ispitaju prozorski okvir;
zatim fenjer da ispitaju tragove nogu i najzad gvozdene vile da njima pretrae okolno bunje. Kad su
s tim zavrili, u prisustvu ostalih koji su sve ovo pratili bez daha, vratili su se ponovo u kuu.
Gospoda Dajlz i Britles su izveli dirljivu predstavu u vezi s ulogom koju su imali u dogaaju od
prole noi, i odigrali su je nekih est puta, pri emu se, na prvoj predstavi, njihovi iskazi nisu slagali
samo u jednom vanom pitanju, dok se na poslednjoj nisu slagali u svega desetak vanijih pitanja.
Poto je i taj posao obavljen, Bleders i Daf su sve prisutne odstranili iz sobe i odrali meusobno

jedno dugo savetovanje prema ijoj su tajanstvenosti i sveanoj ozbiljnosti savetovanja velikih
lekara o najzamrenijim pitanjima iz medicine najbezazlenija deja igra.
Za to vreme se u susednoj sobi lekar etao gore-dole u veoma uzrujanom stanju, dok su ga
gospoa Mejli i Roz zabrinuto posmatrale.
Tako mi asti ree zaustavivi se, poto je nekoliko puta brzim koracima preao sobu
prosto ne znam ta da radim.
Kad se tim ljudima verno ispria ivot ovog sirotog deteta, to e svakako biti dovoljno da ga
oslobode svake odgovornosti ree Roz.
Ja sumnjam u to, draga moja gospoice, ree lekar vrtei glavom. Ne verujem da bi ga
to oslobodilo odgovornosti ni pred njima ni pred viim sudskim slubenicima. ta je on, na kraju
krajeva, upitae oni? Skitnica. Posmatrano hladno i sa gledita razuma pria o njegovom ivotu je
veoma sumnjiva.
Ali vi u nju svakako verujete? upade mu u re Roz.
Ja u nju verujem, ma koliko da je neobina, i moda sam matora budala to tako inim
odgovori lekar, ali pri svem tom nikako ne mislim da je to pria kojoj e da poveruje jedan
iskusan policijski slubenik.
Zato ne bi poverovao? upita Roz.
Zbog toga, lepa moja ispitivaice, odgovori lekar zbog toga to ta pria, gledana
njihovim oima, sadri veliki broj nepovoljnih stvari; on je u stanju da dokae samo one okolnosti
koje idu protiv njega, i nijednu od onih koje bi mu ile u korist. Ti prokleti policajci hoe uvek da
znaju , i ,zbog ega i nee da prime nita za gotovo. Iz njegovog sopstvenog kazivanja vidite da
je neko vreme bio lan lopovske druine, da je bio izveden pred sud pod optubom da je jednom
gospodinu ukrao maramu iz depa, da je silom ugrabljen iz kue toga gospodina i odveden na neko
mesto koje ne moe da opie niti da oznai i o ijem poloaju ne ume nita da kae. U ertsi su ga
doveli ljudi kojima je izgleda bilo neobino stalo da poe s njima, hteo on ili ne; i onda, upravo u
asu kad je imao nameru da izbudi ukuane i da tako uini ono to e s njega da spere svaku ljagu, u
tome istom trenutku pojavljuje se kao da pada s neba jedan glupavi i neotesani podrumar i puca u
njega! Kao da je namerno hteo da ga sprei da se opravda! Uviate li vi sve to?
Uviam, razume se, odgovori osmehujui se.
Ne vidite! odgovori lekar razume se da ne vidite! Blaene li su enske oi! One uvek
vide, bilo da je u pitanju zlo ili dobro, samo jednu stranu svake stvari, i to uvek onu koja im se prva
ukae.
Poto je na taj nain dao oduke svome poznavanju enske due, lekar zavue ruke u depove i
poe da eta gore-dole po sobi ak jo brim korakom nego dotle.
to vie mislim o tome ree lekar sve vie uviam da emo dovesti do beskonanih
zapleta i tekoa ako te ljude upoznamo s pravom deakovom prolou, uveren sam da oni u tu priu
nee poverovati ak i ako mu na kraju ne budu mogli nita, ipak e preporuivanje i iznoenje na
javnost svih tih sumnji koje se vezuju za deaka predstavljati stvarnu prepreku ostvarenju vaih
plemenitih namera da ga izbavite iz bede u kojoj je.
Oh, ta da radimo? uzviknu Roz. Boe, boe! Zato su poslali po te ljude?
Zato, zato! uzviknu gospoa Mejli. Ne znam ta bih dala samo da nisu doli ovamo.
Sve to znam ree gospodin Losbern sednuvi najzad s izrazom utuenog oveka to je da

moramo biti smeli i sve pokuati. Cilj koji sebi postavljamo je plemenit i on nam slui kao
opravdanje. Deak je u velikoj groznici i nije u stanju ni s kim da razgovara; to je jedna povoljna
okolnost. Moramo da je iskoristimo u najveoj meri; a ako ne uspemo, nee biti naa krivica.
Slobodno!
Dakle, gospodine, ree Bleders ulazei u sobu u pratnji svoga druga i zatvarajui vrata pre
no to e neto dalje da kae. To nije udeena stvar.
A ta je to koga avola udeena stvar? upita lekar nestrpljivo.
Mi nazivamo udeenom poharom, gospoe, ree Bleders obraajui se njima sa izrazom
oveka koji ih ali zbog njihove neupuenosti, ali koji prezire doktorovo neznanje kad je u nju
umeana i posluga.
U ovom sluaju na nju niko ne sumnja ree gospoa Mejli.
Veoma verovatno da ne sumnja, gospoo, odgovori Bleders ali je pri svem tom
moguno da je bila umeana.
I stoga je upravo i verovatnije to niko ne sumnja ree Daf.
Mi smo miljenja da su u tu poharu umeani prsti londonskih razbojnika ree Bleders
nastavljajui sa svojim izvetajem jer je stvar izvedena s velikom vetinom i na prvoklasan nain.
Stvar je zaista vanredno izvedena dodade Daf tihim glasom.
Bilo ih je dvojica nastavi Bleders i imali su jednog deaka sa sobom; to se vidi jasno
po veliini prozora. To je sve to se zasad moe rei. Ako dopustite, poi emo odmah da vidimo
toga deaka to lei gore.
Moda bi gospoda elela prvo da neto popiju, gospoo Mejli? ree lekar, kome se lice
razvedrilo kao da mu je neka nova misao sinula u glavi.
Oh, svakako! uzviknu Roz ivo. Odmah ete biti poslueni, ako samo elite.
Vrlo rado, gospoice! ree Bleders briui usta rukavom. Teak je i suvoparan ovaj
posao. Neto to vam je pri ruci, gospoice; nemojte zbog nas naroito zadavati sebi truda.
ta biste najradije? upita lekar poavi za devojkom ka ormaru.
aicu rakije, gospodine, ako je mogue odgovori Bleders.
Smrzli smo se putujui od Londona dovde, gospoo; a ja sam uvek bio miljenja da rakija
zagreva oveku duu.
Ova panje dostojna izjava bila je upuena gospoi Mejli, koja ju je primila s najveom
ljubaznou. Za to vreme, meutim, lekar se izgubio iz sobe.
Eh, ree gospodin Bleders hvatajui vinsku au ne za stalak, nego drei njeno postolje
izmeu palca i kaiprsta leve ruke stavljajui je sebi pored grudi mnogo sam ja takvih stvari video
u svome ivotu, gospoe moje!
Na primer, pohara u onoj zabaenoj ulici, u Edmontonu, Blederse, ree gospodin Daf
podseajui svoga druga.
To je bilo neto slino ovome, zar ne? odgovori gospodin Bleders. Nju je izvrio Konki
Cikvid, ako se ne varam.
Ti je uvek njemu pripisuje, odgovori Daf. A ja ti kaem da je tu poharu izvrila
porodica Pet. Konki ima s njom isto onoliko veze koliko i ja.
Ama ostavi! odgovori gospodin Bleders. Ja valjda znam ta govorim. Sea li se onoga

kad je i sam Konki bio pokraden. to je to bilo zameateljstvo! Vee nego u ijednom romanu koji sam
proitao!
A kako je to bilo? upita Roz elei da to vie oraspoloi i odobrovolji te neeljene goste.
Bila vam je to jedna pohara, gospoice, koju teko da bi ko drugi mogao da smisli i izvede
ree Bleders. Dotini Konki ikvid.
Konki znai Nosonja, gospoice, upade Daf.
Pa, razume se, gospoici je to poznato, zar ne? upita gospodin Bleders. Neprestano me,
brate, prekida! Elem, gospoice, taj Konki ikvid je drao krmu tamo vie Batlbrida, u kojoj je
imao podrum i kud su dolazili mnogi mladi lordovi da gledaju borbe petlova i nadvlaenje jazavaca i
sline stvari; a poznato mi je da je posao vrlo lepo vodio poto sam i ja tamo esto odlazio da
posmatram te viteke igre. U to vreme jo nije bio lan razbojnike druine. I jedne noi mu je
opljakana i odneta platnena kesa sa tri stotine dvadeset i sedam gvineja. Kraa je bila izvrena po
mrklome mraku, iz spavae sobe, od strane nekog visokog oveka koji je imao crn zavoj preko oka i
koji se bio sakrio ispod postelje i po izvrenoj pohari iskoio je kroz prozor sa prvoga sprata. On je
to izveo vrlo spretno i hitro. Ali ni Konki nije bio manje hitar. im ga je probudio um, skoio je s
postelje, pripucao za lopovom i izbudio susede. Odmah su podigli hajku i kad su poli u poteru,
ustanovili su da je Konki pogodio kradljivca, poto su naili na krvave tragove koji su vodili prilino
daleko sve do neke ograde od kolja i tu se gubili. Tek njega je nestalo zajedno s parama i, sasvim
prirodno, ime gospodina ikvida, oveka koji je obustavio plaanja, pojavilo se u trgovinskom
glasniku meu imenima ostalih lica koja su pala pod steaj. I skupljani su svakojaki dobrovoljni
prilozi i razne pomoi da se olaka poloaj jadnome oveku, koji je bio sav van sebe zbog gubitka
koji ga je zadesio i koji je nekoliko dana lutao ulicama upajui kosu s takvim oajanjem kao da e
sam sebi da uini kraj. I jednog dana on odlazi u policiju, sav zadihan i vodi tajni razgovor s
upravnikom koji posle dueg vremena zvoni i nareuje da doe Dem Spajers (Dem je jo bio u
aktivnoj slubi), i izdade mu nalog da ide i pomogne gospodinu ikviu u hvatanju oveka koji mu je
poharao kuu. ,Video sam ga, Spajerse, rekao je ikvid, ,kako je jue ujutru proao pored moje
kue. ,Pa to ga niste odmah epali za jaku! ree Spajers. ,Bio sam toliko oamuen da mi je ovek
mogao akalicom razbiti glavu, odgovorio je jadni ovek; ,ali emo ga sigurno uhvatiti, jer e on
izmeu deset i jedanaest uvee ponovo proi. im je Spajers to uo, odmah je stavio neto ista
rublja i ealj u dep, za sluaj da moradne da ostane dan-dva van kue, zauzeo je busiju pokraj
prozora jedne krme sakriven iza omanje crvene zavese, sa eirom natuenim na oi, spreman da
skoi na prvi znak. Puio je on tako svoju lulu do duboko u no, kad se odjedanput zaorio ikvidov
glas! ,Evo ga! Drte lopova! Ubicu! Dem Spajers je izleteo napolje i ugledao ikvida kako juri
ulicom kao mahnit i zapomae koliko ga grlo nosi. Spajers se nadade za njim, a ikvid tri li, tri;
svet se uskomeao, svi viu ,Drte lopova! a i ikvid neprestano vie kao da je poludeo. Spajers ga
za trenutak gubi iz vida dok zamie za ugao; obzire se na sve strane; vidi jednu gomilicu ljudi; upada
u nju; ,Gde je lopov? .Doavola! kae ikvid, ,opet mi je umakao! Bila je to udna okolnost ali od
lopova ni traga ni glasa, te se oni vrate u krmu. Sutradan Spajers ponovo zauzima svoje staro mesto i
netremice motri iza zavese ne bi li ugledao jednog visokog oveka s crnim zavojem preko oka, sve
dok mu oi nisu zasuzile. Najzad je morao da zamuri da ih malo odmori; i tek to ih je zatvorio uo
je ikvida kako urla. ,Drte ga! Ponovo se stutio za ikvidom koji mu je bio izmakao ve za pola
ulice i posle dvaput due trke od one jueranje lopov je opet umakao! To se ponovilo jo jednom ili
dva puta, sve dok jedna polovina suseda nije poela da govorka kako je gospodina ikvida poharao
sam avo koji sad zbija alu s njim, a druga polovina kako je siromah ikvid poludeo od alosti.

 A ta je na to rekao Dem Spajers? upita lekar koji se u sobu vratio ubrzo poto je
gospodin Bleders zapoeo s ovom priom.
Dem Spajers nastavi policajac dugo nije uopte nita govorio i sluao je pravei se
kao da ne obraa panju na ono to se pria oko njega, to je pokazivalo da razume svoj posao.
Jednog dana meutim ulazi on u krmu i kae, vadei burmuticu: ,ikvide, pronaao sam ko je izvrio
tu poharu. .Pronali ste? kae ikvid. ,Oh, dragi moj Spajerse, dopustite mi samo da se osvetim pa
da mirno umrem! Oh, dragi moj Spajerse, gde je taj nitkov? ,Ta ostavite! ree Spajers nudei mu
burmuta izmeu dva prsta, i za tu prevaru ne bi niko nikad saznao da ikvid nije preterao u staranju
da skine sumnju sa sebe! ree gospodin Bleders, sputajui au i zveckajui lisicama.
Zaista, veoma zanimljiva stvar ree lekar. A sad, ako je po volji, mogli bismo poi
gore.
Ako je to vama po volji, gospodine, odgovori Bleders. Pratei u stopu gospodina Losberna
dvojica policajaca se popee do Oliverove sobe, dok je gospodin Dajlz iao pred svima njima s
upaljenom sveom u ruci.
Oliver je bio u polusnu, ali je izgledao gore i bolesniji nego dotle. Uz lekarsku pomo uspeo je
da se za trenutak uspravi u postelji i gledao je u nepoznate ljude uopte ne shvatajui ta se oko njega
zbiva zaista, kao da nije bio svestan gde je i ta se s njim dogodilo.
Eto, ree gospodin Losbern tihim glasom ali ipak plahovito to je taj deak koji je
sluajno ranjen iz neke puke koja je sama okinula dok je prelazio preko imanja ovoga gospodina
ovde iza nas, kako se ono zvae, i koji je jutros doao ovamo da mu se ukae pomo, a ovaj bistri
gospodin to dri sveu odmah ga je epao i da ga zlostavlja, ime je doveo njegov ivot u
ozbiljnu opasnost, to mogu kao lekar da posvedoim.
Gospoda Bleders i Daf pogledae gospodina Dajlza kao da je on na taj nain preporuen
njihovoj panji. Pomenuti domoupravitelj je blenuo as u Olivera as u gospodina Losberna s
najsmenijom meavinom straha i zbunjenosti.
Mislim da neete to poricati? ree lekar nametajui Olivera da ponovo legne.
Ja sam sve to uinio u..., u najboljoj nameri, gospodine, odgovori Dajlz. Ja sam vrsto
verovao da je to onaj deak, inae ga ne bih ni takao. Ja nisam bezduan ovek, gospodine.
Koji to onaj deak? upita stariji detektiv.
Deak to je bio s obijaima, gospodine! odgovori Dajlz. Oni..., oni su u svakom
sluaju imali jednoga deaka sa sobom.
Dobro, a da li i sad tako mislite? upita Bleders.
ta da li sad mislim? odgovori Dajlz gledajui u policajca izgubljenim pogledom.
Mislite li jo da je to taj isti deak, glupane? nastavi Bleders nestrpljivo sa svojim
ispitivanjem.
Ne znam; zaista ne znam ree Dajlz pokunjena nosa. Ne bih se mogao zakleti da je on.
Pa ta onda mislite? upita gospodin Bleders.
Prosto ne znam ta da mislim nastavi siromah Dajlz. Ne verujem da je to onaj deak;
zbilja, skoro sam siguran da nije.
to si ti neki smeten jak! ree Daf posmatrajui gospodina Dajlza s najdubljim
prezrenjem.
Dok se vodio taj kratki razgovor, gospodin Losbern je opipavao bilo bolesniku; ali sad je ustao

sa stolice koja je stajala pored postelje i opazio kako gospoda policajci mogu prei ako to ele u
susednu sobu i tu ispitati Britlesa, ukoliko imaju jo kakvih sumnji u pogledu deaka.
Postupajui po tome predlogu, detektivi su preli u oblinju odaju i u nju pozvali i gospodina
Britlesa, gde se on zajedno sa svojim pretpostavljenim zapleo u takvu neverovatnu zbrku
protivrenosti i besmislica kao da je hteo stvar ne da rasvetli nego da je jo vie zamrsi. Jedino to je
izjavio jasno i nesumnjivo bilo je da ne bi poznao deaka ni kad bi ga u tom trenutku doveli pred
njega; da je on Olivera smatrao za toga deaka samo zato to je gospodin Dajlz to rekao i da je
gospodin Dajlz pre pet minuta u kuhinji priznao kako se veoma boji da nije malo prenaglio.
Izmeu ostalih otroumnih pretpostavki i nagaanja postavilo se i pitanje da li je gospodin Dajlz
stvarno nekoga ranio; i poto je ispitan njegov drugi pitolj, istovetan s onim iz koga je pucao,
ustanovilo se da je napunjen samo barutom i mrkom hartijom otkrie koje je uinilo najdublji
utisak na sve prisutne, sem na lekara koji je deset minuta ranije izvadio kurum iz pitolja. Ipak je ta
okolnost najvei utisak proizvela na samoga gospodina Dajlza koji se, poto je nekoliko sati
proiveo u strahu da je smrtno ranio svog blinjeg, grevito uhvatio za tu novu mogunost i zastupao
je to je ee mogao. Najzad su detektivi, ne patei se mnogo oko Olivera, ostavili u kui mesnog
policajca iz ertsija, a sami su otili da prenoe u gradu s obeanjem da e se vratiti idueg jutra.
Sutradan ujutru proneo se glas da su te noi dvojica ljudi i jedan deak uhapeni u Kingstonu pod
sumnjivim okolnostima, te su gospoda Bleders i Daf shodno tome otputovali u Kingston. Prilikom
istrage, meutim, te sumnjive okolnosti su se svele na jednu jedinu injenicu, naime da je to troje
naeno gde spavaju pod plastom sena delo koje se, iako predstavlja teak zloin, kanjava samo
zatvorom i koje se po milostivim engleskim zakonima i njihovoj irokoj ljubavi prema svima
podanicima Njegovog Velianstva, u odsustvu svih drugih dokaznih sredstava, nikako ne smatra
dovoljnim dokazom da su ovek ili ljudi koji su na taj nain proveli no izvrili pokuaj pohare
praen razbojnitvom i da su prema tome zasluili smrtnu kaznu. Gospoda Bleders i Daf su se dakle
vratili praznih aka.
Da ne duljimo priu, posle novih ispitivanja i jo duih razgovora mesni sudija se privoleo da
gospoa Mejli i gospodin Losbern dadu jemstvo da e se Oliver pojaviti na sudu za sluaj da bude
pozvan pred njega; a Bleders i Daf, poto su nagraeni s dve gvineje, vratili su se u London s
podeljenim miljenjima o pohari. Poslednji od ove gospode je posle zrelog razmatranja svih
okolnosti naginjao pretpostavci da je pokuaj pohare izvrila porodica Pet; a prvi od njih je isto tako
vrsto bio uveren da puna zasluga za ovaj poduhvat pripada gospodinu Konkiju ikvidu.
Za to vreme Oliver se postepeno oporavljao i jaao zahvaljujui zajednikoj nezi i staranju
gospoe, gospoice Roz i dobroga gospodina Losberna. Ako Nebo uje usrdne molitve koje se
izlivaju iz grudi prepunih zahvalnosti a ako njih ne uslii, koje e molitve da uslii? blagoslovi
koje je siroe izlivalo na svoje zatitnike morali su ispunjavati njihove due mirom i blaenstvom.

GLAVA XXXII
O srenim danima koje je Oliver provodio kod svojih plemenitih prijatelja.
Oliver je dugo i teko bolovao. Pored muka koje mu je zadavala ranjena ruka, od hladnoe i
vlage kojima je bio izloen dobio je estoku groznicu koja je trajala nedeljama i dovela njegov ivot
u veliku opasnost. Ali je najzad postepeno poeo da se oporavlja i bivao je u stanju da katkad u
nekoliko rei pomeanih sa suzama iskae koliko duboko osea dobrotu dveju milih gospoa i koliko
arko eli kad ojaa i ozdravi da im delom posvedoi svoju zahvalnost; da uini neto ime e im
izraziti svu ljubav i odanost koje u svom srcu gaji prema njma; da uini ma ta ime e im dokazati da
njihova plemenitost i dobrota nisu bile uzaludne i da siroto dete koje je njihovim milosrem spaseno
bede, a moda i smrti, gori od elje da im poslui svim svojim srcem i duom.
Jadno dete! kazala je Roz kad se Oliver jednog dana upinjao da slabim glasom izgovori
rei zahvalnosti koje su mu navirale na blede usne pruie ti se dovoljno prilike da nam bude od
koristi ako bude hteo. Mi idemo na selo i tetka namerava da i tebe povede s nama. Okruen seoskim
mirom, istim vazduhom i svim radostima i lepotama prolea, oporavie se za nekoliko dana. I kad
bude smeo da se umara, nai emo ti stotinu raznih poslova.
Da se umaram! uzviknu Oliver. Oh, draga gospoice, ta bih ja sve dao kad bih samo
mogao da vam budem od koristi, da vas samo zadovoljim zalivajui vam cvee, uvajui vam ptice
ili trkarajui vas radi tamo-amo po ceo boji dan!
Ne treba uopte da se uznemirava zbog toga ree gospoica Mejli osmehujui se jer,
kao to sam ti ve kazala, mi emo ti nai stotinu raznih poslova; i ako bude inio radi nas i samo
polovinu onoga to obeava, uinie me zaista veoma srenom.
Da ja vas uinim srenom, gospoice! uzviknu Oliver. Kako ste dobri kad tako govorite!
Uinie me srenijom no to ti to umem rei odgovori devojka. I sama pomisao da je
moja draga i dobra tetka spasla nekoga iz onakve strane bede kakvu si nam ti opisao predstavljala bi
za mene neopisivo zadovoljstvo; ali kad vidim da njena dobrota i milosre nisu uzaludni i da je njen
tienik iskreno zahvalan i odan, tome se radujem vie no to moe i zamisliti. Razume li ta hou
da kaem? upita ona posmatrajui Oliverovo zamiljeno lice.
Oh, da, gospoo, razumem! odgovori Oliver ivo ali me mui misao da sam u ovome
trenutku nezahvalan.
Prema kome? upita devojka.
Prema onom plemenitom gospodinu i onoj dobroj staroj gospoi koji su me tako usrdno
negovali pre no to sam dospeo ovamo odgovori Oliver ali kad bi znali koliko sam srean, oni
bi se radovali, u to sam siguran.
Sigurno bi se radovali odgovori Oliverova dobrotvorka i gospodin Losbern je ve
ljubazno obeao da e te odvesti njima da ih poseti im se dovoljno oporavi da sme putovati.
Je li zaista obeao, gospoice? uzviknu Oliver, kome je lice sinulo od zadovoljstva.
Prosto ne znam ta u uiniti od radosti kad ponovo budem ugledao te divne ljude.
Oliver se ubrzo dovoljno oporavio da bi mogao podneti zamor toga putovanja. I jednog jutra su
on i gospodin Losbern krenuli na put u malim kolima gospoe Mejli. Kad su stigli do mesta za ersti,
Oliver preblede kao krpa i iz grla mu se ote jedan glasan krik.
ta je to s deakom? uzviknu lekar na svoj uobiajeni i ustar nain. Je si li to opazio

 ili uo ili ti je zlo govori?

To, gospodine, uzviknu Oliver pokazujui rukom kroz prozor od kola. Ta kua!
Vidim, pa ta s tim? Stanite, koijau. Zaustavite ovde uzviknu lekar. ta je s tom
kuom, dete moje? Reci!
Lopovi.., to je ona kua u koju su me doveli! proapta Oliver.
Sto mu gromova! uzviknu lekar. Hej, koijau! Otvarajte vrata!
Ali pre no to je koija imao vremena i da sie sa svoga sedita, on se nekako ispetljao i iskoio
iz kola i sjurivi se u pravcu one zaputene kue poeo je da lupa nogama o vrata kao da je
pomahnitao.
Heej! ree neki mali, ruan, grbav ovek, otvorivi vrata tako naglo da lekar koji je bio
silno zamahnuo nogom da jo jednom udari u njih umalo nije uleteo glavake u hodnik. Zato
toliko lupate?
Zato lupam! uzviknu lekar zgrabivi ga za okovratnik bez imalo razmiljanja. Zbog
mnogo kojeega. Zbog pohare.
Pae tu i krv progovori grbonja hladno ako me odmah ne pustite. ujete li to vam
kaem?
ujem ree lekar drmusajui estoko svoga zarobljenika. Gde je ta prokleta hulja
kako se ono zvae Sajks; gde je? Gde je Sajks, lopuo jedna?
Grbonja ga pogleda s izrazom krajnjeg iznenaenja i gneva u oima, a zatim, izvivi se veto iz
lekarevih ruku, zasu ga itavom bujicom groznih psovki i povue se u kuu. Pre no to je uspeo da
zatvori vrata, meutim, lekar je uao u sobu ne pitajui za dozvolu. Uznemireno se obazreo oko sebe,
nijedan komad nametaja, nijedna sitnica, ak ni poloaj ormara nije se slagao s Oliverovim opisom!
Dakle! ree grbonja koji ga je otro i netremice posmatrao zato ste tako nasilno uli u
moju kuu? Imate li nameru da me poharate ili da me ubijete? ta hoete od to dvoje?
Jesi li ikad uo, smena i matora nakazao, da neko u poharu ili ubistvo ide s koijama i dva
konja? ree plahoviti lekar.
Pa ta time hoete da kaete? upita grbavko. Gubite se dok nisam napravio neku
nesreu! Tornjajte se, avo da vas nosi!
Otii u kad ja budem smatrao za shodno ree gospodin Losbern zavirujui u drugu sobu,
koja se, kao ni prva, nije nimalo slagala s Oliverovim opisom. Nai u ja ve tebe jednoga dana,
prikane moj.
Ta nije moguno? iskezi se odvratni bogalj. Kad god vam zatrebam nai ete me ovde. Ne
stanujem ja u ovoj kui ve dvadeset i pet godina sam kao kurjak zato da bih se od vas plaio.
Platiete vi meni za ovo; platiete mi. I rekavi to mala nakaza poe da vriti i da skae kao da je
pobesnela.
Ovo je prilino glupo ispalo promrmlja lekar za sebe deak se morao prevariti. Evo ti!
Uzmi to i ponovo se zavui u svoju jazbinu. S tim reima baci grbonji komad novca i poe
koijama.
ovek je iao za njim do kolskih vrata prosipajui celim putem najgroznije psovke i kletve, ali
kad se gospodin Losbern okrenuo da neto kae koijau, on zaviri u kola i oinu Olivera jednim tako
otrim i divljim pogledom, i u isti mah tako punim besa i osvetoljubivosti, da ga Oliver docnije
mesecima nije mogao zaboraviti ni u snu ni na javi. I dalje je sipao najstranije psovke, sve dok

koija nije ponovo zauzeo svoje sedite; a kad su nastavili put, dugo su jo gledali kako pomamno
udara nogama o zemlju i upa kose izbezumljen od stvarne ili izvetaene jarosti.
Ja sam jedan magarac! ree lekar posle dueg utanja. Jesi li to znao dosad, Olivere?
Nisam, gospodine.
Onda to imaj na umu drugi put.
Jedan magarac i nita drugo ree opet lekar posle ponovnog utanja koje je potrajalo
nekoliko minuta. ak da je to i bilo ono pravo mesto i da su na njemu bili lopovi koje traimo, ta
bih mogao da uinim ja sam i goloruk? A i da je jo ko bio pored mene, ne vidim ta bih mogao da
uinim, sem da sebe dovedem u nezavidan poloaj zbog naina na koji sam zatakao tu stvar. I to bi
mi i trebalo. Svojim povoenjem za trenutnim utiskom stalno dovodim sebe u neku nepriliku. To bi
mi i bilo za pamet.
Zaista, injenica je da se dobri doktor celoga svoga veka povodio samo za prvim utiscima i za
svojim srcem, a okolnost da se dosad ne samo nije zapleo ni u kakve osobite nezgode i nevolje, nego
naprotiv da je uivao najveu ljubav i potovanje svih koji su ga poznavali, predstavlja najlepu
pohvalu za pobude koje su ga rukovodile pri njegovim postupcima. Istini za ljubav moramo priznati
da je nekoliko trenutaka bio malo neraspoloen i razoaran to nije uspeo da u prvoj prilici koja mu
se u tome pravcu ukazala dobije neku potvrdu o istinitosti Oliverove prie. Ali se ipak ubrzo
odobrovoljio i naavi da su Oliverovi odgovori na njegova pitanja jo onako isto jasni i dosledni i
da na postavljena pitanja stalno odgovara s onoliko isto oigledne iskrenosti i verodostojnosti kao i
ranije, odluio je da mu ubudue potpuno veruje.
S obzirom na to to je Oliver znao ime ulice u kojoj je stanovao gospodin Braunlo, odvezli su se
pravo tamo. Kad su kola zaokrenula u tu ulicu, srce je poelo estoko da mu lupa, tako da je jedva
disao.
A sad, dete moje, koja je to kua? upitao je gospodin Losbern.
Ona! Ona! odgovori Oliver pokazujui sav ustreptao rukom kroz prozor. Ona bela kua.
Oh, pourite! Molim vas pourite! ini mi se da u umreti, sav drem.
Smiri se, smiri se! ree dobri lekar tapui ga po ramenu. Brzo e biti pored njih, a i
oni e biti presreni kad te vide zdravog i veselog.
Oh, hoe sigurno! uzviknu Oliver. Oni su bili tako dobri prema meni; veoma, veoma
dobri.
Kola su i dalje ila. Zaustavie se. Ne; nije ta kua; ona do nje. Kola su pola jo nekoliko koraka
i ponovo se zaustavila. Oliver pogleda u prozore i suze radosnice mu potekoe niz lice.
Avaj! bela kua bila je prazna i na prozoru je stajao oglas: Za izdavanje.
Zakucajte na susedna vrata povika gospodin Losbern uzimajui Olivera za ruku. Znate li
ta je s gospodinom Braunlo koji je stanovao u kui do vas?
Sluavka nije znala, ali je otila da pita. Ubrzo se vratila s veu da je gospodin Braunlo prodao
svu svoju imovinu i da je pre est nedelja otputovao u zapadnu Indiju. Oliver poe da kri ruke i
nemono klonu na sedite.
Je li s njim otputovala i nastojnica? upita gospodin. Nastojnica i jo jedan gospodin,
prijatelj gospodin Braunloa, otputovali su svi zajedno.
Onda hajdemo natrag kui ree gospodin Losbern koijau i nemojte zaustavljati da
hranite konje, sve dok ne iziemo iz ovoga prokletog Londona.

 A kod onoga prodavca knjiga, gospodine? upita Oliver. Ja znam put donde. Hajdemo do
njega, gospodine, molim vas! Hajdemo do njega!
Jadno moje dete, za jedan dan je ovoliko razoarenja dovoljno ree lekar. Sasvim
dovoljno za obojicu nas. Ako odemo do prodavca knjiga, sigurno emo nai da je umro, ili da mu je
izgorela radnja, ili da je pobegao. No, idemo pravo kui! I upravljajui se po lekarevom
trenutnom utisku krenue kui.
To gorko razoarenje zadalo je Oliveru mnogo bola i alosti, ak i pored sree kojom je bio
okruen; jer je za vreme svoje bolesti mnogo puta s radou pomiljao ta e mu sve rei gospodin
Braunlo i gospoa Bedvin, i kakvo e uivanje to biti kad im bude priao koliko je dana i noi
proveo razmiljajui o onome to su oni za njega uinili i koliko je patio sto je od njih na onako
svirep nain odveden. I kako ga je nada da e moda jednog dana biti u stanju da im objasni i ispria
kako je ugrabljen, krepila i podravala pri mnogim iskuenjima kroz koja je u poslednje vreme
prolazio; a sada, pomisao da su oni otili na tako dalek put, i u uverenju da je on varalica i lopov
u uverenju u kome e moda ostati do njegovog sudnjeg dana padala mu je tee no to je mogao
podneti.
Ovaj dogaaj meutim nije niukoliko uticao na dranje njegovih dobrotvora. Dve nedelje docnije,
kad se vreme prolepalo i otoplilo i kad se drvee zaodenulo novim liem a cvee rascvetalo u
punom sjaju, gospoe su se poele pripremati da na nekoliko meseci napuste ertsi. Poto su srebro
koje je u tolikoj meri raspalilo Fejginovu gramzivost poslali u banku, a Dajlza i jo jednog slugu
ostavili da vode rauna o kui, otputovale su na letovanje u jedno oblinje selo i povele Olivera sa
sobom.
Ko je u stanju da opie ovo zadovoljstvo i uivanje, onaj duevni mir i spokojstvo koje je
boleljivi deak osetio usred opojnog vazduha i meu zelenim breuljcima i bujnim umama seoskog
predela! Ko je u stanju da izrazi kako se duboko taj mir i spokojstvo utiskuju u due premorenih
stanovnika skuenih i bunih gradova i koliko taj prizor osveava i krepi izmuena srca! Poznato je
da se ak i kod ljudi koji su ceo svoj mukotrpni ivot proveli po prenatrpanim i tesnim ulicama, i koji
nikad nisu poeleli da iz njih iziu, kod kojih je navika zaista postala drugom prirodom, i koji su se
skoro zaljubili u svaku opeku i kamen koji sainjavaju meu njihovih svakodnevnih etnji da se
ak i kod tih ljudi kad im se priblii samrtni as raa elja da se pre rastanka sa ivotom nagledaju
lica majke prirode i da bivaju kao preporoeni kad se prenesu daleko od pozornice svojih
svakodnevnih briga i radosti. I oni neprestano, iz dana u dan, eznu za suncem obasjanim zelenim
proplancima, i kad im se elja ostvari i kad ugledaju. iroko plavo nebo, i breg, i ravnicu, i bistri
potok, taj prizor budi u njima toliko uspomena koje ih podseaju na rad da im to blai poslednje
asove i oni onda silaze u svoje grobove onako isto smireno kao to se sunce, iji su zalazak samo
pre nekoliko asova posmatrali sa svoga usamljenog prozora, smireno gasilo pred njihovim
zamagljenim i pomuenim pogledom! Uspomene koje u naem duhu bude tihi poljski predeli nisu od
ovoga sveta i nemaju niega zajednikog s njegovim sitnim brigama i nadama. One mekaju naa srca
i podstiu nas da pletemo svee vence za grobove onih koje smo voleli; one preiavaju nae due i
potiskuju u zaborav stare mrnje i neprijateljstva; ali pored svega toga te uspomene oivljavaju i kod
najmanje osetljivih ljudi neku neodreenu i nejasnu svest da smo te utiske doiveli mnogo ranije, u
dalekoj prolosti, svest koja nam predstoji, guei oholost i sujetu ovoga sveta.
Mesto u koje su doputovali bilo je divno. Oliveru, koji je dotle boravio meu najgorim svetom i
usred buke i svaa, inilo se da ovde poinje nov ivot. Rue puzavice i ladolei peli su se uz zidove
poljske kue u kojoj su stanovali; brljan je obavijao stabla od drvea a batensko cvee je

ispunjavalo vazduh divnim mirisima. Nedaleko odatle bilo je malo seosko groblje; ono nije bilo
ispunjeno visokim, runim kamenim spomenicima nego skromnim humkama pokrivenim sveim
busenjem i mahovinom, pod kojima su seoski starci i starice poivali svoj veni san. Oliver je tamo
esto odlazio i ponekad bi, seajui se bednoga groblja u kome lei njegova mati, seo i u samoi
gorko plakao; ali, kad bi podigao oi i pogledao u visoko nebo nad sobom, prestajao je da misli kako
ona lei pod zemljom, i plakao bi i dalje za njom tuno, no bez gorine.
Bilo je to sreno vreme. Dani su proticali mirno i spokojno; noi nisu sobom donosile ni strah ni
brigu; nije vie amio po mranim zatvorima niti je bio u drutvu nevaljalih ljudi; misli su mu bile
ispunjene samo prijatnim i vedrim stvarima. Svakog jutra je odlazio jednome sedom starom
gospodinu koji je stanovao u blizini male seoske crkve i koji ga je uio da pravilno ita i pie i s
njim razgovarao tako ljubazno i toliko se trudio oko njega da se Oliver svim silama starao da ga u
svemu zadovolji. Posle toga je izlazio u etnju s gospoom Mejli i Roz i sluao njihove razgovore o
knjigama; ili bi sedeo pored njih, u hladu i sluao dok mlada devojka ita; i bio je u stanju da ostane
tako sluajui je dok se ne smrkne toliko da se slova vie ne raspoznaju. Morao je da sprema i
zadatak za idui dan i na tome je vredno radio u sobici koja je gledala u vrt sve dok se polako ne bi
spustilo vee. Onda bi gospoe ponovo izlazile u etnju, a i on s njima, pratei s najveom panjom
svaku njihovu re i presrean kad bi one poelele neki cvet za kojim je on mogao da se uspuza da im
ga ubere, ili kad bi neto zaboravile a on po to otrao to bre moe da im donese. Kad bi se sasvim
smrklo i oni se vratili kui, Roz je sedala za klavir i svirala neku prijatnu melodiju ili pevala tihim i
umilnim glasom kakvu starinsku pesmu koju je njena tetka volela. U takvim trenucima nisu paljene
svee, a Oliver je sedeo kraj prozora sluajui slatke zvuke muzike koja ga je zanosila i opinjavala.

A kad bi dola nedelja, koliko se taj dan razlikovao od naina na koji ga je dotle provodio i
koliko je i taj dan bio ispunjen radou kao i svi ostali dani u tome najsrenijem vremenu! Ujutru
se odlazilo u seosku crkvicu ije je prozore milovalo zeleno lie, dok je spolja dopirao cvrkut ptica

a mirisni vazduh kroz niska crkvena vrata ispunjavao bogomolju svojim opojnim dahom. Svet je bio
tako ist i uredan i tako se predano molio kao da ih je tu sakupilo zadovoljstvo a ne neka dosadna
dunost, i mada je njihovo pojanje bilo moda neveto, ono je poticalo iz srca i zvualo je (bar
Oliverovim uima) milozvunije nego ijedno crkveno pojanje koje je dotle uo. Posle toga su
dolazile etnje kao obino i mnogobrojne posete seoskim kuama koje su blistale od istoe; a uvee
bi Oliver proitao glavu ili dve iz Svetoga pisma, koje je prouavao preko cele nedelje, dunost pri
ijem je vrenju oseao vie zadovoljstva i kojom se vie ponosio no da je pravi svetenik.
Ujutru je Oliver ve u est sati bivao na nogama, tumarajui poljima i du ivica da nabere kitu
poljskog cvea s kojom se vraao kui i s najveom panjom ga rasporeivao da njime to vie
ulepa jutarnju trpezu. Donosio je isto tako i sveeg kukolja za ptice gospoe Mejli kojom je veoma
ukusno ukraavao kaveze, vetina kojoj ga je nauio seoski ata. Kad bi sve ptice nahranio i namirio,
obino bi se ukazala potreba da ode u selo i izvri neko omanje dobroinstvo; ili kad toga ne bi bilo,
igrao bi ponekad kriketa na livadi ili bi neto eprkao u vrtu ili oko sadnica, a prema uputstvima
istoga uitelja koji je po struci bio vrtar. Oliver bi se tome poslu predavao svim srcem sve dok ne
naie gospoica Roz koja bi ga nagradila mnogobrojnim pohvalama za sve to je uinio.
Tako protekoe tri meseca, tri meseca koji bi znaili nepomuenu sreu i za oveka kojeg je
sudbina u najveoj meri okruila svim blagodetima ovoga sveta, a koji su za Olivera predstavljali
rajsko blaenstvo. Pored najistije i najvelikodunije plemenitosti na jednoj strani, i najiskrenije,
najtoplije, najsrdanije zahvalnosti na drugoj, nije nikakvo udo to se na kraju toga kratkog
razdoblja Oliver Tvist potpuno srodio sa starom gospoom i njenom neakom i to su se one,
nagraujui strasnu odanost njegovog mladog i osetljivog bia, ponosile njime i uzvraale mu ljubav
koju je on prema njima gajio.

GLAVA XXXIII
U njoj jedan iznenadan udarac naruava spokojstvo u kome
su dotle iveli Oliver i njegovi dobrotvori.
Prolee je brzo prohujalo i nastalo je leto. Selo je u poetku bilo lepo, ali sad je bilo u punom
sjaju i raskoi svoje bujne prirode. Velika drveta koja su prvih meseci izgledala nekako zgrena i
ogolela, sad su odisala snagom i zdravljem i pruala svoje zelene ruke nad ednom zemljom,
stvarajui od gole ledine prijatne i senovite kutke ispod ijeg se dubokog hlada otvarao pogled na
prostrane suncem obasjane vidike koji su se irili u nedogled. Zemlja se zaodela platom najdivnijeg
zelenila i na sve strane izlivala svoje opojne mirise. Bilo je najlepe doba godine i cela priroda je
bujala i radovala se ivotu.
U maloj poljskoj kui ivot je i dalje mirno tekao, i meu njenim stanovnicima je vladalo ono isto
radosno i spokojno raspoloenje. Oliver se ve davno oporavio i ojaao, no stanje njegovog zdravlja
nikad nije uticalo na njegova oseanja prema okolini, kao to biva kod mnogih ljudi. On je jo bio
ono isto blago, odano i milo dete kao i onda kad je iznemogao od muka i patnji u najveoj meri
zavisio od najsitnije panje i potpore onih koji su ga negovali.
Jedne divne veeri etali su due nego obino, poto je posle izvanredno toplog dana izgrejala
sjajna meseina i podigao se lak izuzetno sve povetarac. I Roz je bila veoma raspoloena i vesela te
su u prijatnom razgovoru daleko preli redovne granice svojih etnji. Kako se gospoa Mejli bila
umorila, kui su se vratili neto sporijim hodom. Devojka je samo zbacila svoj poljski eir i sela
kao i obino za klavir. Poto je nekoliko trenutaka rasejano preletala prstima po dirkama, poela je
da svira neku tihu i sveanu melodiju i dok je tako svirala, njima se u jednom trenutku uini da plae.
Roz, edo moje! ree stara gospoa.
Roz nita ne odgovori, samo je svirala malo bre kao da su je te rei otrgnule od nekih tekih
misli.
Roz, zlato moje! uzviknu gospoa Mejli skoivi urno i nadnosei se nad nju. ta je to?
Ti plae! Drago dete moje, ta te je to raalostilo?
Nita, tetka, nita odgovori devojka. Ne znam ta mi je; ne umem to da opiem, ali
oseam...
Da nisi bolesna, zlato moje? prekide je gospoa Mejli.
Ne, ne! Oh, nisam bolesna! odgovori Roz uzdrhtavi kao da je samrtna jeza prola
njome dok je govorila. Sad mi je bolje. Molim vas, zatvorite prozor!
Oliver pohita da joj ispuni elju. Devojka, trudei se da povrati vedrinu zasvira neku veseliju
melodiju, ali joj prsti nemono klonue na dirke. Pokrivi lice rukama pade na divan i pusti na volju
suzama koje vie nije bila u stanju da uzdri.
edo moje! ree stara gospoa uzimajui je u naruje. Nikad te takvu nisam videla.
Nisam elela da vas uznemiravam odgovori Roz i inila sam sve to sam mogla, ali
nisam uspela da se savladam. Bojim se da sam bolesna, tetkice.
I zaista, bila je bolesna. Jer, kad su donete svee, videli su kako je za ono veoma kratko vreme
koje je proteklo od njihovog povratka kui sjaj njenog lica ustupio mesto mramornom bledilu. Ono
nije izgubilo nita od svoje lepote, ali je bilo promenjeno; i na tome ljupkome licu je lebdeo neki

zaplaen, unezveren pogled koji se na njemu nikad dotle nije viao. Ve u iduem trenutku obrazi su
joj bili obliveni arkim rumenilom a njene nene plave oi su dobile neki straan i divlji izraz. Ali bi
i to odmah iezlo kao senka koju na zemlju baci prolazni oblak i ona bi ponovo postajala bleda kao
smrt.
Oliveru koji je zabrinuto posmatrao staru gospou palo je u oi da su je te pojave veoma
uznemirile, a i on sam bio je ne malo usplahiren; ali videi kako se ona usiljava da im ne pridaje
mnogo znaaja, i on se trudio da se ugleda na nju i u tome su u toj meri uspeli da je Roz, kad je po
nagovoru svoje tetke pola na spavanje, bila veselija i ak izgledala i uveravala ih kako e sutra
svakako osvanuti potpuno zdrava i ila.
Nadam se ree Oliver kad se gospoa Mejli vratila da nije nita ozbiljno. Ona veeras
ne izgleda dobro istina, ali...
Stara gospoa mu dade rukom znak da ne govori, a poto je sama sela u jedan mraan ugao sobe,
poutala je neko vreme. Najzad progovori drhtavim glasom:
I ja verujem da nije, Olivere. Bila sam nekoliko godina veoma srena s njom moda isuvie
srena. Moda je dolo vreme kad treba da me snae neka nesrea, ali nadam se ne ta.
Koja? upita Oliver.
Preteki udarac ree stara gospoa da izgubim tu mladu devojku koja mi je tako dugo
bila radost i uteha.
O! nee valjda dati bog! uskliknu ivo Oliver.
Neka gospod uslii tvoju molitvu, dete moje! ree stara gospoa krei ruke.
Ne treba, nadam se, oekivati neku tako stranu nesreu ree Oliver. Pre dva sata bila je
sasvim dobro.
A sad nije dobro odgovori gospoa Mejli i sigurna sam da e biti jo bolesnija. O mila,
mila moja Roz! Oh, kako u ja bez nje!
Toliko se raalostila da se Oliver, savlaujui svoj sopstveni bol, usudio da je tei molei je iz
sveg srca da se za ljubav same te mile devojke umiri i stia.
I pomislite, gospoo, ree Oliver dok su mu suze same navirale na oi, uprkos njegovim
naporima da ih zadri. Oh, pomislite samo kako je ona mlada i dobra i koliko utehe prua svima
oko sebe! Ja znam pouzdano znam sasvim pouzdano da ona ni zbog vas koji ste i sami tako
dobri, ni zbog sebe, niti zbog svih onih koje obasipa svojom ljubavlju nee umreti. Dobri bog
nikad nee dopustiti da umre tako mlada.
Oh, uti! ree gospoa Mejli stavljajui ruku Oliveru na glavu. Ti misli kao svako
dete, jadni moj Olivere i mada je to to kaem sasvim prirodno, ipak se vara. Ali si me pri svem tom
opomenuo na moju dunost. Ja sam na nju trenutno zaboravila, Olivere, no to e mi se verujem
oprostiti, jer sam stara i videla sam mnogo bolesti i smrti te znam kako je teko rastati se od onih koje
volimo. Mnogo sam stvari videla u svome ivotu i poznato mi je da smrt ne tedi uvek najmlaa i
najbolja stvorenja; ali to treba da nam poslui kao uteha u naem bolu, jer Nebo je pravedno i time
nam ubedljivo dokazuje da postoji jedan svet koji je bolji od ovoga i da emo tamo svi brzo otii.
Nek bude volja boja! Ja je volim, a On zna koliko!
Oliver je bio iznenaen videi kako je gospoa Mejli posle tih rei kao jednim mahom obuzdala
svoj bol i kako se, dok je to govorila, ispravila, smirila i pribrala. Jo vie se zaudio kad se uverio
da ta vrstina nije prolazna, i da je pored svih briga i bdenja koji su zatim nastupili gospoa Mejli
uvek ostala orna i pribrana, vrei sve svoje dunosti neumorno, i sudei po svim spoljanjim

znacima ak i radosno. Ali on je bio jo mlad i nije znao za ta su sve sposobne jake due u asovima
iskuenja. A kako bi i mogao znati kad su i oni koji raspolau tom duevnom snagom retko svesni
sami sebe?
Nastupila je no puna strahovanja. Kad je dolo jutro, pokazalo se da su predvianja gospoe
Mejli bila isuvie tana. Roz se nalazila na poetku teke i opasne bolesti.
Moramo biti preduzimljivi, Olivere, i ne smemo se podavati oajanju ree gospoa
stavivi prst na usta dok ga je gledala pravo u oi ovo pismo mora da se poalje to pre gospodinu
Losbernu. Mora da se odnese do varoice do koje nema vie od etiri milje preko polja, a odatle da
se hitno opremi po konjaniku pravo u ertsi. Gostioniar i njegovi ljudi uzee to na sebe, a ja znam
da se na tebe mogu osloniti da e sve to biti uinjeno.
Oliver nije mogao nita da odgovori, samo mu se po licu videlo kako jedva eka da to pre poe.
Evo jo jednog pisma ree gospoa Mejli zastavi da razmisli ali prosto ne znam da li
da ga sad poaljem ili da priekam i vidim kako e biti Roz. Poslala bih ga samo ako doe do onog
najgoreg.
Je li i ono za ertsi, gospoo? upita Oliver gorei od nestrpljenja da izvri povereni mu
zadatak i pruajui svoju drhtavu ruku da primi pismo.
Nije odgovori stara gospoa dajui mu ga i nehotice. Oliver ga pogleda i vide da je
upueno na gospodina Harija Mejli koji boravi u nekom velikom plemikom dvorcu u unutranjosti,
ali iji naziv nije uspeo da proita.
Hou li i njega da ponesem, gospoo? upita Oliver s nestrpljenjem u oima.
Ne odgovori gospoa Mejli uzimajui natrag pismo. Priekau do sutra.
Rekavi to prui Oliveru svoj novanik i on poe, ni asa ne asei, to je hitrije mogao.
Brzo je trao preko njiva i polja ili uzanim stazama koje su ih ponekad razdvajale; as bi ga
skoro nestalo meu visokim klasjem koje se sklapalo oko njega, a as bi se pojavio na otvorenom
polju na kome su teaci kosili i plastili seno; zaustavljao se s vremena na vreme tek koliko da
predahne dok nije, sav u znoju i pokriven prainom, stigao do malog trga u varoici.
Tu je stao i obazreo se oko sebe traei pogledom gostionicu. Pred njim je bila bela zgrada
banke, crvena pivara i uti optinski dom, a na jednom uglu videla se velika kua sa zeleno obojenom
drvenarijom i sa istaknutim znamenjem svetoga ora. im je ugledao tu kuu, pohitao je njoj.
Obratio se postiljonu koji je dremao ispred kapije i koji ga je, poto je sasluao njegove elje,
uputio konjuaru, kome je isto tako morao sve ponovo da ispria da bi ga on zatim predao vlasniku
gostionice na dalju nadlenost. Vlasnik gostionice bio je neki visok ovek s plavom vratnom
maramom, belim eirom, sivim akirama i visokim posuvraenim izmama koji je stajao naslonjen
na mrk pred ulazom u konjunicu i akao zube srebrnom akalicom.
Pomenuti gospodin je posle zrelog razmiljanja uao u krmu da napie raun, to mu je uzelo
prilino vremena; a kad je s tim zavrio i kad je raun bio plaen, trebalo je osedlati konja i opremiti
oveka, to je oduzelo jo dobrih deset minuta. Oliver je za to vreme oajavao i goreo od
nestrpljenja, tako da mu je dolazilo da sam skoi na konja i da u najveem trku odjuri do idue
potanske stanice. Najzad je sve bilo gotovo; i poto je mali zaveljaj predat uz mnogobrojna
uputstva i molbe da to pre bude uruen, ovek obode konja i preko neravne kaldrme trga za tren oka
u galopu ieze iz vidika.
Znati da je pomo zatraena i da tom prilikom nimalo vremena nije izgubljeno ve je neto

znailo, te Oliver kome je laknulo na dui urnim korakom poe iz dvorita gostionice. Zakreui za
kapiju sluajno je naleteo na nekog visokog oveka uvijenog u ogrta koji je u tome trenutku
izlazio iz gostionice.
Ha! uzviknu ovek razrogaivi oi na Olivera i ustuknuvi naglo. ta je to doavola?
Oprostite, gospodine, ree Oliver veoma hitam da se vratim kui, pa vas nisam opazio.
Grom i pakao! proguna ovek za sebe unosei se u deaka svojim krupnim crnim oima.
Ko bi to pomislio? U prah da ga pretvori, on e i iz kamenog kovega da se povampiri i da mi se
isprei na put!
Izvinite, promuca Oliver sav zbunjen divljim pogledom toga udnog oveka. Nadam se
da vas nisam povredio!
Kosti ti se raspale, dabogda! proguna ovek u uasnom besu kroz stisnute zube. Da sam
imao hrabrosti da izustim samo jednu jedinu re, mogao sam prekono da te se oslobodim. Proklet da
si i kuga te pojela, nesreo prokleta! ta e ovde?
ovek je pretio pesnicom dok je izgovorio te nesreene rei. Poao je k Oliveru kao u nameri da
ga udari, ali se odjednom sruio na zemlju trzajui se i previjajui dok mu je pena kuljala na usta.
Oliver je nekoliko trenutaka posmatrao grenje toga po njegovom miljenju sumanutog oveka, a
zatim je poleteo u krmu da potrai pomo. Kad je video da je bolesnik prenet u gostionicu i zbrinut,
krenuo je kui to bre moe da naknadi izgubljeno vreme i putem se s velikim uenjem pomeanim
sa strahom seao zagonetnog ponaanja tog nepoznatog oveka.
Na taj dogaaj je meutim brzo zaboravio, jer kad se vratio kui, tamo je morao da misli na
sasvim druge stvari i da iz pameti izbrie sve to se na njega lino odnosilo.
Stanje Roz Mejli se naglo pogoravalo i pre ponoi ve je bila u zanosu. Seoski lekar je stalno
bio pored nje, a kad je prvi put video bolesnicu, odveo je gospou Mejli na stranu i saoptio joj da je
bolest veoma ozbiljna i opasna. U stvari, rekao je bie skoro udo ako ozdravi.
Koliko je puta Oliver te noi skakao iz postelje i na prstima se neujno prikradao stepenicama
oslukujui i najmanji um koji je dopirao iz sobe u kojoj je leala bolesnica! Koliko ga je puta
obuzimala drhtavica i od uasa mu hladne grake znoja izbijale po elu kad bi se usled iznenadnog
trupkanja nogu pobojao da se upravo u tome asu nije dogodilo ono najgore na ta je isuvie strano i
pomisliti! I nikad se ranije nije Oliver s tolikom usrdnou molio bogu kao u ovome trenutku kad je
svim arom svoje mladalake ljubavi preklinjao Nebo da spase ivot i podari zdravlje tome ljupkom
i plemenitom stvorenju koje lebdi na ivici groba.
Oh! Ta neizvesnost, ta strana, grozna neizvesnost kad stojimo nemoni kraj postelje dragog
nam bia koje je izmeu ivota i smrti! Oh! Te preteke misli to nam pritiskuju duu i to nam
slikama koje stvaraju razdiru srce i zaustavljaju dah; ta oajnika elja da uinimo neto to e
ublaiti muke ili smanjiti opasnost koju nemamo snage da otklonimo; ta potitenost i klonulost koja
nastupa kad tuna srca uvidimo koliko smo nemoni; koje su muke ravne njima; kakvim
razmiljanjima i naporima moemo da ih olakamo kad nas obuzmu i obrvaju!
Svanulo je jutro, a mala poljska kua stajala je usamljena i tiha. Njeni stanovnici govorili su
apatom; na vratima su se s vremena na vreme pojavljivala brina lica; ene i deca su odlazili suznih
oiju. Celog bojeg dana i jo dugo poto je pao mrak Oliver je tihim korakom etao po vrtu podiui
svaki as oi u pravcu sobe u kojoj je leala bolesnica i zadrhtao bi kad god ugleda zamraeni prozor
jer se inilo kao da iza njega vreba smrt. Pozno u no stigao je gospodin Losbern.
Stanje je vrlo teko ree dobri lekar okrenuvi glavu u stranu dok je govorio tako mlada,

toliko voljena, ali ima veoma malo nade.

Osvanu i drugo jutro. Sunce je veselo sjalo tako veselo kao da ne vidi nikakav jad i nevolju
pod sobom; i dok je oko nje svaki list i cvet blistao u punome sjaju odiui ivotom i zdravljem i sa
svih strana je okruivalo kliktanje i ivotna radost, divna mlada devojka se brzo primicala smrti.
Oliver se odvukao do staroga groblja i sednuvi na jednu od zelenih humki plakao je usamljen molei
se bogu za nju.
Oko njega je bilo tako tiho i lepo; u suncem obasjanoj prirodi bilo je toliko sjaja i razdraganosti;
iz veselog cvrkuta ptica treperila je tolika radost; toliko lakoe je bilo u njihovom ilom letu preko
nebeskog svoda; iz svega oko njega izbijala je tolika ivotna radost da se deaku, kad je podigao
suzne oi i pogledao oko sebe, sama javila misao da sad nije vreme za umiranje; da Roz svakako
nee umreti kad su i sva ta daleko beznaajnija i nitavnija stvorenja tako srena i razdragana; da se
grobovi kopaju po hladnoj i sumornoj zimi, ne po sunanom i mirisnom letu. Skoro je doao na
pomisao kako su mrtvaki pokrovi stvoreni samo za to da pokrivaju zboranu i oronulu starost, a ne da
svojim jezivim omotom obavijaju mladost i lepotu punu ljupkosti.
Posmrtno zvono s crkvenog tornja grubo je prekinulo te deake misli. Njegova zvonjava se
razlegla pozivajui na pogreb. Skroman seoski sprovod prolazio je kroz grobljanske vratnice, a
njegovi uesnici su nosili bele trake jer je sahranjivan jedan mladi. Stajali su gologlavi pored groba
i plakali, a meu njima je bila i mati mati koja je to nekad bila. Sunce je meutim i dalje veselo
sjalo, a ptice su nastavljale svoju pesmu.
Oliver poe kui razmiljajui o mnogobrojnim dobroinstvima kojima ga je obasula mlada
devojka i molei boga da se vrati vreme kad e ponovo moi da joj pokae koliko joj je zahvalan i
privren. Nije imao sebi ta da prebaci u pogledu panje koju joj je ukazivao i oseanja koja je gajio
prema njoj, jer joj je verno i odano sluio, pri svem tom pojavilo mu se pred oima stotinu sitnih
prilika u kojima mu se inilo da je mogao pokazati vie revnosti i zalaganja, i kajao se zbog toga.
Treba dobro da pazimo kako se ophodimo prema naim blinjima, jer svaka smrt budi u onima koji
ostaju itav roj misli o tome ta su sve propustili i koliko su malo uinili koliko su stvari
zaboravili da uine, a jo koliko su stvari propustili da poprave! Nema teeg kajanja od uzaludnog
kajanja; ako elimo da sebe potedimo tih muka, pomiljajmo na to dok ima vremena.
Kad je stigao kui, gospoa Mejli je sedela u malome salonu. Srce mu se steglo kad ju je ugledao
jer se dotle nikad nije odmicala od uzglavlja svoje neake i on uzdrhta pri pomisli ta je moglo biti
razlog da ona napusti bolesniku sobu. Saznade da je Roz pala u dubok san i da e se iz njega
probuditi ili da ozdravi i da se vrati u ivot ili da im kae poslednje zbogom i da umre.
Sedeli su tako satima oslukujui i bojei se i da progovore. Jelo je uklonjeno a da ga nisu ni
okusili; i pogledima koji su pokazivali da im misli blude na drugoj strani posmatrali su sunce kako
tone sve nie i nie, dok najzad nije preko neba i zemlje prosulo one arke boje koje su vesnici
njegovog zalaska. Njihov napregnuti sluh je osetio um koraka koji se pribliuju. Oboje su i nesvesno
poleteli vratima kad je gospodin Losbern uao.
ta je s Roz? uzviknu stara gospoa. Recite mi odmah! Mogu da podnesem sve sem
neizvesnosti! Oh recite mi, za ime sveta.
Morate se prvo sami umiriti ree lekar pridravajui je. Umirite se, draga gospoo,
preklinjem vas.
Pustite me, tako vam boga! Moje slatko dete! Mrtva je! Umire!
Ne! uzviknu lekar vatreno. Zahvaljujui njegovoj milosti i dobroti ona e jo dugo iveti

na radost i sreu svih nas.

Stara gospoa pade na kolena i htede da sklopi ruke, ali snaga koja ju je tako dugo drala, odlete
nebu zajedno s njenim prvim uzdahom zahvalnosti i ona klonu u prijateljske ruke koje su se ispruile
da je prihvate.

GLAVA XXXIV
Sadri nekoliko prethodnih obavetenja o izvesnome mladom gospodinu koji se sad pojavljuje na
pozornici i govori o jednom novom sluaju koji se dogodio Oliveru.
Bila je to skoro isuvie velika srea da bi se mogla podneti. Oliveru se sve vrtelo u glavi od te
iznenadne vesti i on nije mogao ni da plae, ni da govori, niti da se skrasi na jednom mestu. Jedva je
bio u stanju da shvati ta se dogodilo, dok mu posle dugog lutanja po sveem veernjem vazduhu
same suze nisu grunule niz obraze i on, zahvaljujui tome olakanju, odjednom postade svestan srene
promene koja je nastupila i koja mu je s grudi skinula skoro nepodnoljiv teret.
No se ve uveliko bila spustila kad je poao kui, s rukama punim cvea koje je s osobitom
panjom nabrao da njime okiti bolesniku sobu. Dok je otro koraao drumom, zauo je za sobom
lupu nekih kola koja su mu se u besnom trku pribliavala. Okrenuo se i video potanske koije kako
jure najveom brzinom; s obzirom na to to su konji leteli kao vetar, a put bio uzan, on se priljubio uz
jedne vratnice dok je zaprega projurila mimo njega.

U trenutku kad su kola proletela, Oliver je opazio u njima nekog oveka u beloj nonoj kapi, ije
mu se lice uinilo poznatim, iako nije imao vremena da ga sasvim dobro uoi. Odmah zatim nona
kapa se promoli kroz prozor na kolima i jedan gromki glas viknu koijau da stane, to je ovaj i
uinio im je uspeo da zaustavi konje. Onda nona kapa jo jednom izviri i isti glas pozva Olivera po
imenu.
Hej! vikao je ovek. Kakve su vesti, Olivere? Gospoica Roz! Gospodine Olivere!
Jeste li to vi, Dajlz? povika Oliver pritravi kolskim vratima.
Dajlz ponovo promoli svoju nonu kapu spremajui se da neto odgovori, kad ga neki mlad
gospodin koji je bio u drugom uglu kola naglo povue nazad i sav uzbuen upita kakve su vesti.
Govori odmah! uzviknu taj gospodin bolje ili gore?

 Bolje mnogo bolje! odgovori Oliver urno.

Hvala ti, boe! uskliknu gospodin. Jesi li siguran?
Sasvim sam siguran, gospodine, odgovori Oliver. Tek pre nekoliko asova krenulo je
nabolje i gospodin Losbern kae da je prola svaka opasnost.
Gospodin ne ree vie nita, samo otvori vrata, iskoi iz kola i uhvativi Olivera urno za miicu
odvede ga na stranu.
Jesi li sasvim siguran? Da se nisi sluajno prevario, mali? upita gospodin uzdrhtalim
glasom. Nemoj me zavaravati time to e mi probuditi nade koje se nee ispuniti.
Ne bih ja to inio ni za ta na svetu, gospodine, odgovori Oliver. Moete se zaista osloniti
na mene. Gospodin Losbern je rekao da e ona jo dugo iveti na radost i sreu svih nas. Ja sam ga
lino uo kad je to kazao.
Suze su se zavrtele Oliveru u oima kad se setio prizora koji je obeleavao poetak tolike sree,
a i nepoznati gospodin je okrenuo glavu u stranu i ostao utei nekoliko trenutaka. Oliveru se uinilo
da je zajecao u nekoliko mahova; ali se bojao da ga prekine nekom neumesnom primedbom jer je
dobro znao ta on u tome trenutku moe da osea te je stajao po strani, pravei se da sreuje cvee
koje je nabrao.
Gospodin Dajlz je za sve to vreme sedeo na papui od kola sa svojom belom nonom kapom na
glavi, laktova podboenih o kolena, i brisao oi plavom pamunom maramicom poprskanom belim
takicama. Da se taj estiti ovek nije pretvarao da plae, nesumnjiv dokaz bile su njegove veoma
crvene oi kojima je pogledao mladog gospodina kad se ovaj okrenuo i obratio mu se.
Mislim, Dajlz, da bi bolje bilo ako vi produite kolima do moje majke ree on. Ja u
gotovo da nastavim polako peice kako bih dobio malo u vremenu pre no to je vidim. Moete javiti
da dolazim.
Izvinite, gospodine Hari, ree Dajlz briui poslednji put maramicom svoje uplakano i
uzbueno lice ali ja bih vam bio zahvalan ako biste dopustili da koija odnese tu vest. Ne bi bilo
preporuljivo da me posluga vidi u ovakvom stanju, gospodine: kad bi me videla ovakvog, izgubio
bih sav ugled kod nje.
Dobro, odgovori Hari Mejli osmehujui se uinite kako vi naete za shodno. Neka on
nastavi s prtljagom, ako hoete, a vi ostanite s nama. Samo skinite prvo tu nonu kapu i stavite neto
pristojnije na glavu, inae e svet pomisliti da smo pomerili pameu.
Gospodin Dajlz, setivi se kakvu nakaradu ima na glavi, smae svoju nonu kapu i strpa je u
dep a na njeno mesto stavi ozbiljan i dostojanstven eir koji je izvadio iz kola. Poto je to uinio,
koija potera konje, a Dajlz, gospodin Mejli i Oliver laganim korakom pooe za njima.
Dok su tako ili putem. Oliver je s vremena na vreme bacao vrlo radoznale poglede na
novodoaveg. Bio je srednjega rasta i mogao je imati oko dvadeset i pet godina, lica je bio lepog i
otvorenog, a dranja neusiljenog i privlanog. I pored velike razlike u godinama toliko je liio na
staru gospou, da bi Oliver sasvim lako pogodio da su rod 1 kad ne bi znao da su mati i sin.
Gospoa Mejli je eljno oekivala dolazak svoga sina. Oboje su sastankom bili veoma uzbueni i
tronuti.
Majko! proapta mladi zato mi nisi ranije pisala?
Pisala sam ti odgovori gospoa Mejli ali, poto sam razmislila, odluila sam da pismo
zadrim dok ne ujem ta e rei gospodin Losbern.

 Ali zato, ree mladi zato si se izlagala opasnosti da se dogodi ono od ega smo svi
strepeli? Da je Roz ne mogu tu re sad da izgovorim da se njena bolest drukije okrenula, kako
bi ti to sebi oprostila! Kako bih se ja ikad uteio!
Da se dogodilo ono najgore, Hari, ree gospoa Mejli bojim se da bi tvoja srea zaista
bila razorena i da ne bi bilo ni od kakvog znaaja da li si doao dan ranije ili dan docnije.
A ko bi i mogao drukije i misliti, majko? upita mladi i zato da pretpostavljamo tu
mogunost? To je ... to je ... Ti to zna, majko ..., ti to mora znati!
Ja znam da ona zasluuje najbolju i najistiju ljubav koju je u stanju da prui srce jednog
oveka ree gospoa Mejli znam da njena odanost i plemenitost njene due treba da budu
nagraeni ne obinom nego dubokom i trajnom naklonou. Kad to ne bih oseala, i kad pored toga ne
bih bila svesna da e joj nepostojanost onoga koga voli slomiti srce, ne bi mi bilo teko da izvrim
svoj zadatak, niti bih imala da izdrim toliku borbu sa samom sobom kad inim ono to smatram da
mi dunost nalae.
Suvie si stroga prema meni, majko, ree Hari.
Zar misli da sam ja jo nezrelo dete koje ne poznaje samo sebe i koje je nesvesno onoga to
se u njemu zbiva?
Ja mislim, dragi sine, odgovori gospoa Mejli stavljajui mu ruku na rame da se
mladost odlikuje velikim brojem plemenitih oseanja koja nisu trajna; i da meu njima ima i takvih
koja, kad se zadovolje, postaju jo nepostojanija. A osobito smatram nastavi gospoa gledajui
vrsto svoga sina u oi ako se jedan oduevljen, vatren i astoljubiv ovek oeni devojkom ije
ime, bez ikakve njene krivice, nosi ljagu na sebi i na koju e nemilosrdni i ravi ljudi podseati svaki
as i nju i njegovu ecu i da e je utoliko ee, uz podrugljive osmehe, bacati njemu u lice ukoliko
on bude imao vie uspeha u ivotu da se onda jednog dana i taj ovek, ma koliko inae bio
plemenit i dobroga srca, moe pokajati zbog veze koju je zasnovao u svojoj mladosti. A i ona e
patiti kad sazna za njegovo kajanje.
Majko, ree mladi nestrpljivo mukarac koji bi tako postupio bio bi podli samoivac,
nedostojan da se nazove ovekom i nedostojan ene koju si opisala.
Ti tako misli danas, Hari, odgovori njegova mati. I uvek u tako misliti! ree
mladi. Duevne patnje koje sam podneo za ova poslednja dva dana prinuavaju me da ti priznam
jednu ljubav koja, kao to ti dobro zna, nije od jue, niti lakomislena i povrna. Moje srce kuca
samo za Roz, za tu ljupku i plemenitu devojku, postojanije no to je ikad srce jednog oveka kucalo
za neku enu. Sve moje misli, elje, nade u ivotu vezane su za nju; i ako ti stane na put toj mojoj
velikoj ljubavi, razorie mi mir i sreu zauvek. Majko, razmisli jo o tome i o meni, i nemoj tako
olako da prelazi preko mojih oseanja o kojima kao da vodi vrlo malo rauna.
Hari, ree gospoa Mejli upravo zbog toga to toliko vodim rauna o toplim i osetljivim
srcima, ja bih htela da ih potedim ranjavanja. Ali zasad smo dosta o tome razgovarali, i vie no to
je trebalo.
Neka onda Roz o tome odlui prekide je Hari. Ti, nadam se, nee uticati na nju u
tolikoj meri da to bude prepreka ostvarenju mojih snova?
Neu odgovori gospoa Mejli samo bih elela da dobro razmisli ...
Ja sam i razmislio! glasio je nestrpljiv odgovor. Majko, ja sam o tome razmiljao
godinama i godinama. Razmiljao sam jo otkad sam poeo da mislim svojom glavom. Moja su
oseanja postojana i nikad se nee izmeniti; I zato onda da se uzalud muim i da ih krijem? Ne! Pre

no to odem, moram sve rei Roz.

I rei e joj odgovori gospoa Mejli.
Ima neega u tvome glasu po emu bih zakljuio da e ona hladno da me saslua, majko,
ree mladi.
Nee te sasluati hladno odgovori stara gospoa daleko od toga.
Pa ta to onda znai? upita ustro mladi. Da nije koga drugog zavolela?
O, ne, odgovori mu mati ona prema tebi, ako se ne varam, gaji ve isuvie snana
oseanja da bi do toga moglo doi. Ono to bih ti htela rei nastavi stara gospoa, ne doputajui
svome sinu da je prekine u govoru jeste ovo. Pre no to sve stavi na kocku, pre no to uzleti na
najvie vrhove nade, razmisli malo, drago moje dete, o prolosti koja stoji iza Roz i pomisli kakav
uticaj na njenu odluku moe imati saznanje o njenom sumnjivom poreklu kad imamo na umu koliko
nam je ona odana svim arom svoje plemenite due i kad nam je poznato ono krajnje
samoportvovanje koje je nju uvek odlikovalo u svim stvarima, velikim i malim.
ta time hoe da kae?
To ostavljam tebi da pogodi, odgovori gospoa Mejli. Ja moram da se vratim njoj.
Neka ti Gospod bude u pomoi!
Hou li te noas jo koji put videti? upita mladi vatreno.
S vremena na vreme odgovori gospoa kad budem mogla da ostavim Roz.
Hoe li joj rei da sam doao? upita Hari.
Razume se odgovori gospoa Mejli.
I koliko sam brinuo, i koliko sam patio, i koliko eznuo da je vidim. Hoe li joj to rei,
majko?
Hou odgovori stara gospoa sve u joj rei. I stegnuvi srdano ruku svome sinu
urno izie iz sobe.
Dok se vodio taj ivi razgovor, gospodin Losbern i Oliver su stajali u drugom kutu odaje. Poto
je razgovor zavren, lekar prui ruku Hariju Mejli i oni se srdano pozdravie. Na mnogobrojna
pitanja svoga mladog prijatelja lekar mu je dao podrobna obavetenja o stanju u kome se nalazi
bolesnica, obavetenja koja su bila isto tako utena i puna obeanja kao to se on i nadao prema
onome to je uo od Olivera a sve je to nauljenih uiju sluao i gospodin Dajlz koji se pravio
kao da neto posluje oko prtljaga.
Jeste li u poslednje vreme imali prilike da pucate na to osobito, Dajlz? upita lekar kad je
zavrio razgovor.
Ni na ta osobito, gospodine, odgovori gospodin Dajlz pocrvenevi do uiju.
I niste uhvatili nikakve lopove niti otkrili nekog obijaa? upita lekar.
Nisam uopte, gospodine, odgovori gospodin Dajlz veoma ozbiljno.
Eh, ree lekar ao mi je to to ujem jer vama te stvari izvanredno polaze za rukom. A
kako je Britles?
Deko je vrlo dobro, gospodine, ree gospodin Dajlz zauzimajui svoj uobiajeni
pokroviteljski stav i alje vam svoje osobito potovanje, gospodine.
Lepo, ree lekar. Nego kad vas ve vidim ovde, setih se, gospodine Dajlz, da sam dan
pre no to sam ovamo tako hitno pozvan obavio, po elji vae dobre gospodarice, jedan mali posao u

vau korist. Hodite da vam kaem re-dve.

Gospodin Dajlz, veoma vano i neto zauen, ode u ugao gde ga je lekar udostojio jednog
kratkog razgovora voenog apatom, i po zavretku kojeg se prvi gospodin mnogo puta poklonio i
povukao neuobiajeno dostojanstvenim koracima. ta je bio predmet toga razgovora, za salon je
ostalo tajna, ali je kuhinja odmah saznala ta je posredi jer gospodin Dajlz je otiao pravo tamo i
poto je poruio vr piva, obznanio je, zauzimajui velianstven stav koji je na prisutne uinio dubok
utisak, da je njegova gospodarica, imajui u vidu njegovo junako dranje prilikom pokuaja pohare,
izvolela poloiti u mesnu tedionicu iznos od dvadeset i pet funti na njegovo ime i u njegovu
iskljuivu korist. uvi tu vest, dve sluavke podigoe uvis ruke i oi i rekoe kako e gospodin
Dajlz tek sad da se ponese, na to gospodin Dajlz, izvlaei nabore svoje vratne marame,
odgovori: Ne, ne, dodajui kako e im biti blagodaran ako mu obrate panju u sluaju da se
bude drao i suvie oholo prema svojim potinjenima. A zatim je dao jo i mnotvo drugih izjava
koje ne ine u manjoj meri ast njegovoj skromnosti i snishodljivosti, izjava koje su primljene s isto
toliko zadovoljstva i oduevljenja i koje su, uostalom, bile tako otroumne i umesne kao to su to
redovno izjave velikih ljudi.
I gore iznad kuhinje, vee je proticalo u najboljem raspoloenju, jer je gospodin Losbern bio vrlo
dobre volje, a i Hari Mejli, ma koliko u poetku umoran ili zamiljen, nije mogao da odoli veselosti
toga estitog oveka koji je priao svakojake zgode iz svoga lekarskog poziva i izbacivao takve
poalice kakve Oliver jo nikad dotle nije uo pa im se smejao od sveg srca na oigledno
zadovoljstvo, gospodina Losberna koji se i sam kikotao i svojim primerom naterao Harija da se i on
trese od smeha. Proveli su, dakle, to vee to se veselije moglo i bilo je ve pozno u no kad su, laka
i zahvalna srca, otili na poinak koji im je bio preko potreban posle briga i svirepe neizvesnosti
kojima su doskora bili izloeni.
Oliver se sutradan probudio vedrijega raspoloenja i pristupio je svojim redovnim jutarnjim
poslovima s vie poleta i zadovoljstva no poslednjih dana. Krletke je ponovo izneo napolje na
njihova stara mesta da bi ptice u njima opet propevale, i ponovo je brao najlepe poljsko cvee koje
se moglo nai da Roz uiva u njegovoj lepoti. Kao nekom arolijom nestalo je sete koja se u
poslednje vreme ogledala u tunim deakovim oima pri posmatranju svakog predmeta, ma koliko on
inae bio lep. inilo se da kapljice rose s vie sjaja blistaju na zelenom liu, da povetarac umilnije
umi kroz granje i da je i samo nebo plavetnije i prozranije. Toliko nae raspoloenje utie ak i na
izgled stvari izvan nas. U pravu su ljudi koji posmatrajui prirodu i svoje blinje jadikuju kako je sve
oko njih crno i mrano samo ne treba zaboraviti da su te sumorne boje odblesak njihovih uem
zalivenih oiju i potenih dua. Prave boje su pune preliva, i da bi se sagledale, potrebno je bistro
oko i vedar pogled.
Vredi napomenuti, a to je i Oliveru ubrzo palo u oi, da on u svoje jutarnje etnje vie nije iao
sam. Hari Mejli je jo odmah posle onoga prvoga dana kad je sreo Olivera kako se vraa kui punih
ruku, toliko zavoleo cvee i pokazao toliko ukusa pri njegovom rasporeivanju u slaganju u kite, da
je u toj vetini svoga mladog prijatelja ostavio daleko za sobom. Ako je Oliver meutim u tome
pogledu zaostajao, on je bolje znao gde se moe nai najlepe cvee, jer su njih dvojica iz dana u dan
zajedno vrljali poljima i donosili ga kui. Prozor mlade devojke bio je sad otvoren, jer je volela da
joj mirisavi letnji vazduh struji u sobu i zapahnjuje je i krepi svojom sveinom; u vazi na samom
prozoru je bila osobita kitica koja je svakog jutra obnavljana s osobitom panjom i ljubavlju. Oliver
je zapazio da se uvelo cvee nikad ne baca i pored toga to se mala vaza redovno osveava; a opazio
je i to da lekar kad god izie u vrt, uvek pogleda na prozor i veoma znaajno mahne glavom pre no

to otpone svoju jutarnju etnju. Tako su dani proticali, dok se Roz brzo oporavljala.
Oliveru nije bilo dugo vreme, i pored toga to je mlada devojka jo uvala svoju sobu, te nije
bilo veernjih etnji, sem ponekad s gospodinom Mejli, i to kraih. S udvostruenom revnou je
odlazio na asove svome sedom uitelju i tako marljivo radio da se i sam udio kako brzo napreduje.
I usred toga rada i spokojstva zbio se jedan do krajnosti neoekivan dogaaj koji ga je u najveoj
meri uplaio i uzrujao.
Sobica u kojoj je obino sedeo kad ui bila je u prizemlju i iz dvorita. Prozorski okvir bio je
obrastao jasminom i orlovim noktima koji su ispunjavali odaju svojim mirisima. Prozor je gledao u
vrt iz kojeg su vratanca vodila u mali ograeni panjak, a iza ovoga se prostirala divna livada sa
umom. S te strane nije bilo nikakvih zgrada, te je vidik koji se pruao bio vrlo prostran.
Jedne lepe veeri, dok se prvi sumrak sputao na zemlju. Oliver je sedeo za tim prozorom nagnut
nad knjigu. Paljivo je itao iz nje neko vreme, ali kako je dan bio neobino zaparan a on veoma
umoran, nee predstavljati nikakvu uvredu za pisca te knjige, ma ko on bio, ako izjavimo da je Oliver
prvo poeo da dremucka i da je najzad zaspao.
Postoji izvesna vrsta sna koji nam se ponekad prikrade i za vreme kojeg, iako nam je telo sputano
njegovim lancima, na duh ostaje svestan onoga to se oko njega zbiva i zadrava sposobnost da luta
po svojoj volji. Ukoliko se ta tromost i malaksalost telesne snage i potpuna nemo da vladamo
svojim mislima i pokretima mogu nazvati snom, onda tako stanje jeste san; pri emu smo ipak svesni
svega to se dogaa oko nas i, kad u takvom stanju sanjamo, onda se rei koje su u jednom asu
stvarno izgovorene i zvuci koji stvarno postoje sa tako iznenaujuom brzinom utkivaju u nae snove,
da se san i java na udan nain meaju i stapaju meu sobom u toj meri da ih je posle skoro
nemogue razdvojiti jedno od drugog. I nije to ona najneobinija pojava koja se zapaa u takvim
prilikama. Nesumnjiva je injenica da i pored toga to su naa ula dodira i vida za izvesno vreme
obamrla, ipak se nai snovi i slike, koje nam prolaze kroza svest nalaze pod uticajem, i to pod
stvarnim uticajem, i samog nemog prisustva nekog spoljanjeg predmeta koji nije morao biti u naoj
blizini kad smo sklopili oi i za ije prisustvo nismo znali dok smo bili budni.
Oliver je znao savreno dobro da je u svojoj sobici, da su mu knjige na stolu pred njim i da
opojni povetarac arlija i miluje biljke puzavice na zidu. Ali je ipak spavao. Najednom, prizor se
izmenio: vazduh je postao teak i zaguljiv i njemu se uini, na njegov uas, da je ponovo u
Jevrejinovoj kui. Grozni starac je sedeo u svome uglu kao i obino i pokazujui rukom na Olivera
aputao nekom drugom oveku koji je sedeo pored njega i ije lice Oliver nije video.
Pst, mali moj! uinilo mu se da je uo Jevrejina kako kae. To je on, sasvim sigurno.
Hajdemo.
On je! kanda je drugi ovek odgovorio. Misli da bih se mogao prevariti? Kad bi
hiljadu aveti uzelo na sebe njegov lik i on stao izmeu njih, ja bih ga poznao i ukazao prstom na
njega. Da ga zakopa pedeset stopa duboko i da me prevede preko njegovog groba, mislim da bih i
bez ikakvog spoljanjeg znaka osetio da je on tu zakopan!
inilo se da ovek to govori s toliko uasnom mrnjom, da se Oliver od straha probudio i
poskoio.
Gospode! ta je to od ega mu se krv sledila u ilama i od ega mu se oduzeo glas i noge ga
izdale? Tamo tamo na prozoru odmah tu pred njim, tako blizu da ga je mogao skoro
dodirnuti pre no to je ustuknuo, stajao je Jevrejin koji je virio u sobu i iji se pogled sukobio s
njegovim! A pored njega, sav bled od gneva ili od besa, ili i od jednog i od drugog, bio je smrknuta

lica onaj isti ovek koji ga je napao na ulazu u dvorite od gostionice.

Ta slika je meutim blesnula samo u jednom trenu kao munja pred njegovim oima, i njih je
obojice ve nestalo. Ali su ga poznali; a i on njih; i njihovi pogledi su mu se tako duboko utisnuli u
seanje kao da su urezani u mermer i kao da ih je od roenja imao pred oima. Jedan trenutak stajao
je kao ukopan, a zatim je iskoio kroz prozor u vrt i poeo svom snagom da doziva u pomo.

GLAVA XXXV
Govori o neuspelom. ishodu potere i sadri jedan prilino vaan razgovor koji se vodio izmeu
Harija Mejli i Roz.
Kad su ukuani privueni Oliverovim uzvicima, dotrali do mesta odakle su oni poticali, zatekli
ga bledog i uzbuenog kako pokazuje rukama u pravcu livade iza kue, jedva mucajui: Jevrejin!
Jevrejin!
Gospodin Dajlz nije bio u stanju da shvati ta te rei znae; ali Hari Mejli iji je duh radio malo
bre i kome je Oliverov ivot bio poznat iz prianja njegove majke, odmah je razumeo ta je posredi.
U kom je pravcu otiao? upita on dohvativi jednu teku batinu koja je stajala u uglu.
Ovuda odgovori Oliver pokazujui prstom u kom je pravcu pobegao Jevrejin odmah
sam ih izgubio iz vida.
Onda su znai u jarku! ree Hari. Za mnom! I gledajte da ne zaostanete, Rekavi to
preskoi ivicu i odjuri najveom brzinom tako da su ga ostali jedva sustizali.
Dajlz je trao ja njim koliko su ga noge nosile, a i Oliver isto tako. Nije prolo ni dva minuta pa
se i gospodin Losbern koji je bio iziao u etnju i upravo se u tom trenutku vratio nekako
prebacio preko ivice, i poto se doekao na noge s mnogo vie spretnosti no to bi se to od njega
moglo oekivati, nadao u trku za njima brzinom koja ni ukoliko nije bila za preziranje, viui
neprestano iz sveg glasa da mu objasne ta je razlog tolikoj jurnjavi.
Svi su tako trali ne zaustavljajui se ni da predahnu, dok njihov predvodnik nije dospeo do ugla
poljane koji je Oliver oznaio i poeo paljivo da pretrauje jarak i vrzinu pored njega. To je pruilo
vremena i ostalima da stignu, a i Oliveru da obavesti gospodina Losberna o okolnostima koje su bile
povod toj divljoj hajci.
Celokupno traganje bilo je uzaludno. Nisu se mogli videti ak ni tragovi od skoranjih stopa.
Ispeli su se najzad na vrh jednog breuljka s kojeg se pruao vidik preko polja u svakom pravcu, na
tri do etiri milje unaokolo. S leve strane u dolini bilo je selo; ali da bi se do njega stiglo pravcem
koji je oznaio Oliver, begunci su morali prei preko otvorenog polja, to nisu mogli uiniti za tako
kratko vreme. Polje je s druge strane bilo oivieno gustom umom, ali iz istog razloga ni do ove nisu
mogli stii.
Bie da si ti sanjao, Olivere, ree Hari Mejli.
Oh, ne, nisam sanjao, gospodine, verujte, odgovori Oliver uzdrhtavi i pri samoj pomisli na
gnusno starevo lice. Video sam ga isuvie jasno kao to sad vas gledam.
A ko je bio onaj drugi? upita Hari i gospodin Losbern u jedan glas.
Onaj isti ovek o kome sam vam govorio i koji je pred gostionicom onako iznenada naleteo na
mene ree Oliver. Gledali smo se oi u oi i mogu se zakleti da je bio on.
Jesu li udarili ovim putem? upita Hari. Jesi li siguran?
Isto onako kao to sam siguran da su ta dva oveka stajala kod prozora odgovori Oliver
pokazujui rukom dok je govorio na ivicu koja je odvajala vrt od livade. Visoki ovek je
preskoio ivicu eno onde, a Jevrejin, koji je otrao nekoliko koraka udesno provukao se kroz onaj
otvor.
Oba gospodina su posmatrala Oliverovo lice koje je odisalo iskrenou dok je govorio i poto su

meusobno izmenjali poglede, reklo bi se da su bili zadovoljni ubedljivou pojedinosti koje je

nav. Pa ipak, nigde nije bilo ni najmanjeg traga od begunaca. Trava je bila visoka, ali izgaena
samo na onim mestima kuda su gonioci proli. Strane i ivice jarkova bile su od vlane ilovae, ali se
nigde nisu mogli zapaziti otisci ljudske obue niti i najmanji znak koji bi pokazivao da je iija noga
satima ranije prela preko toga zemljita.
udna stvar! ree Hari.
Zaista, veoma udna! odgovori lekar. Ni sami Bleders i Daf ne bi umeli tu da se snau.
Uprkos oiglednom neuspehu nisu odustali od traganja dokle god nije pala no koja je sve dalje
napore inila uzaludnim, pa i onda su odustali teka srca. Dajlz je hitno poslat da obie sve seoske
krme, poto mu je Oliver podrobno opisao kako su izgledali i kako su bili obueni tajanstveni
posetioci. Od njih dvojice je osobito Jevrejin dovoljno padao u oi da bi ga poznao ako ga vidi u
krmi ili ga nae da luta po okolini. Ali Dajlz se vratio bez ikakvih vesti koje bi bile u stanju da
odgonetnu ili bar donekle razjasne ovu zagonetku.
Sutradan su vrena nova pretraivanja i traganje je nastavljeno, ali s nimalo veim uspehom.
Idueg dana su Oliver i gospodin Mejli otili do varoice u nadi da e tamo uti ili saznati neto o
tim ljudima, ali ni taj napor nije doneo nikakvog ploda. Posle nekoliko dana dogaaj je poeo da
pada u zaborav kao to u takvim prilikama najee biva kad se radoznalost gasi usled nedostatka
svee hrane koja e je podravati.
Za to vreme Roz se brzo oporavljala. Pridigla se, poela je da izlazi i vratila se porodinom
krugu unosei radost u sva srca.
Meutim, iako je ova srena promena oigledno uticala na mali krug i mada su veseli glasovi i
zvonki smeh ponovo poeli da odjekuju po poljskoj kui, s vremena na vreme bi neka nelagodna
zategnutost obuzimala pojedine njene stanovnike, pa ak i Roz to Oliveru nije izmaklo iz vida.
Gospoa Mejli i njen sin su se esto zatvarali i satima tako ostajali, a Roz se vie nego jednom
pojavila s tragovima suza na licu. Kad je gospodin Losbern odredio dan svoga povratka u ertsi, te
pojave su bivale sve ee i upadljivije, i postalo je oigledno da ima neto to potkopava mir mlade
devojke, a i jo nekoga pored nje.
Najzad, jednog jutra, kad je Roz bila sama u trpezariji, uao je Hari Mejli i, posle kraeg
kolebanja, zamolio je za doputenje da s njom progovori nekoliko rei.
Samo samo koju re neu biti dug, Roz, ree mladi privlaei stolicu blie njoj.
Ono to imam da ti kaem nee biti za tebe nita novo; najmilije nade moga srca tebi nisu nepoznate,
iako s mojih usana nikad jo nije prela nijedna re koja bi ih odala.
im je Hari uao, Roz je sva prebledela, ali je to moglo biti i posledica njene nedavne bolesti.
Samo se poklonila i nagnuvi se nad cvee koje je stavila tu u blizini utei je ekala ta e on rei.

 Ja..., ja..., trebalo je da ranije otputujem odavde ree Hari.

Zaista, trebalo je da ranije otputuje odgovori Roz. Oprosti to tako govorim, ali bih volela
da si otputovao.
Dovela me je ovamo najstranija i najuasnija zebnja ree mladi strah da ne izgubim
najmilije bie za koje su vezane sve moje elje i sve nade. Ti si bila na umoru, lebdei izmeu ovoga
i onoga sveta. Kad mlada, lepa i dobra stvorenja bolest obrve, onda se njihove iste due i neosetno
obraaju carstvu venoga mira i spokojstva i tako, neka nam bog bude u pomoi, najbolji i najlepi
meu nama i suvie esto u cvetu svoje mladosti odlaze na nebo.
Dok je on to govorio, suze su se zavrtele u oima ljupke devojke, i kad je jedna kanula na cvet
nad koji se bila nagnula i zablistala svim sjajem u njegovoj aici, inei ga jo lepim, izgledalo je
kao da taj izliv njenog ednog i mladog srca trai da se srodi s najljupkijom stvari u prirodi.
Stvorenje nastavi mladi strasno stvorenje isto i bez zlobe i nevino kao aneo boji
bilo je izmeu ivota i smrti. O! Ko se mogao nadati da e se ono vratiti u ovo carstvo jada i nevolja
kad se pred njim ve otvorio onaj daleki i bolji svet! Roz, Roz, znati da si prola i iezla kao mila
senka koju je nebeska svetlost bacila na zemli nemati nikakve nade da e biti poteena i ostati
pored onih koji ovde tavore svoje dane; i ne znati razlog, i zato bi i ostala ovde; oseati da pripada
onome lepem svetu kome prerano odleu najplemenitija i najbolja bia; i pored svih tih uteha se
moliti bogu da te vrate onima koji te vole to su bile muke isuvie teke da bi se mogle podneti.
Takve sam muke ja podnosio i danju i nou; a s njima zajedno doao je neizbrisiv strah i zebnja i
sebina alost da ne umre a da nikad ne sazna koliko sam te silno voleo, da sam od toga skoro
pamet izgubio. Ti si ozdravila. Iz dana u dan i tako rei iz asa u as zdravlje ti se vraalo i skoro
presahla nit ivota ponovo je nabujala kao proleni potok. Oima punim enje i duboke odanosti
gledao sam te kako se vraa iz smrti u ivot. Nemoj mi rei kako bi volela da to nisam osetio, jer je
to omekalo moje srce prema svim ljudima.

 Nisam to htela rei odgovori Roz plaui elela sam da si otputovao da bi se ponovo
posvetio svome uzvienom i plemenitom zadatku, zadatku dostojnom tebe.
Nema na svetu zadatka dostojnijeg mene, zadatka plemenitijeg no to je borba da zadobijem
srce kao to je tvoje ree mladi uzimajui je za ruku. Roz, jedina moja Roz! Ima ve dugo,
dugo godina kako te volim; nadao sam se da u stei slavu i da u se onda ponosno vratiti kui i rei
ti da sam se za nju borio samo da bih je s tobom podelio; matao sam u svojim snovima kako u te u
tome trenutku podsetiti na one mnogobrojne neme znake detinjske naklonosti koje sam ti ukazivao, i
kako u zatraiti tvoju ruku i time iskupiti svoju re iz onoga preutnog ugovora koji je sklopljen
izmeu nas! Taj dan nije doao; ali evo, iako jo nisam stekao slavu, niti se ijedan od mojih
mladikih snova ispunio, i sva moja budunost zavisie od odgovora koji mi ti bude dala.
Ti si prema meni uvek bio dobar i plemenit ree Roz savlaujui uzbuenje koje ju je
obuzelo. I poto verujem da nisam neosetljiva i nezahvalna, onda sluaj moj odgovor.
Glasi li on da treba da se potrudim da te zasluim; reci, mila Roz?
On glasi odgovori Roz da se mora potruditi da me zaboravi; ne kao svoju nekadanju
vernu drugaricu, jer bi me to duboko zabolelo, nego kao predmet svoje ljubavi. Pogledaj oko sebe;
pomisli koliko u svetu ima drugih devojaka kojima bi se mogao ponositi ako pridobije njihova srca.
Promeni vrstu naklonosti prema meni, ako hoe, a ja u ostati tvoj najiskreniji, najverniji prijatelj.
Nastalo je utanje u toku kojeg je Roz pokrivi lice jednom rukom, pustila na volju svojim
suzama. Druga je jo neprestano bila kod Harija.
A razlog, Roz, progovori on najzad priguenim glasom koji te je razlog naveo da
donese takvu odluku?
Ti ima puno pravo da zna taj razlog odgovori Roz. Ali moju odluku ne moe niim
izmeniti. To je obaveza koju moram da ispunim. Ja sam duna da je izvrim kako prema drugima, tako
i prema sebi.
I prema sebi?
Da, Hari. Ja siromana devojka bez ikoga svoga, i s ljagom na imenu, ne mogu dopustiti da
tvoji prijatelji pomisle kako sam ja iz niskih pobuda popustila tvojoj prvoj ljubavi i tako osujetila
ostvarenje svih tvojih nada i snova. Ja sam duna prema tebi i prema tvojima da ne dopustim da u
poletu svoje plemenite prirode uini neto to e predstavljati toliku prepreku tvome uspehu u
ivotu.
Ako su tvoje naklonosti u skladu s tvojim oseanjem dunosti... poe Hari.
Nisu odgovori Roz i sva porumene.
Onda mi znai uzvraa ljubav? upita Hari. Reci samo to, draga Roz: reci samo to i
ublai gorinu ovoga tekog razoaranja!
Kako bih to mogla da uinim i da time teko ne nakodim onome koga volim odgovori Roz
ja bih...
Primila tu izjavu sasvim drukije? ree Hari. Nemoj bar to kriti od mene, Roz.
Moda ree Roz. Ali uj dodade oslobaajui ruku zato bismo nastavljali taj muni
razgovor? On mi srce para i kako e biti uzrok trajne sree za mene; jer znati da sam nekad zauzimala
to mesto u tvome srcu inie me uvek srenom i svaki tvoj uspeh u ivotu davae mi nove snage i
podstreka. Zbogom, Hari! O ovome o emu smo danas razgovarali nikad vie neemo govoriti, ali e
nas u svakom drugom pogledu zauvek spajati veze iskrenog prijateljstva; i neka se na tebe izliju i

prate te u ivotu svi blagoslovi iz venog izvora istine koje je u stanju da izmoli jedno iskreno i verno
srce!
Jo jednu re, Roz, ree Hari. Reci mi otvoreno zato me odbija. Hou to da ujem iz
tvojih usta?
Pred tobom lei odgovori odluno Roz sjajna budunost. Tebi se otvaraju putevi ka
svima poastima do kojih u javnom ivotu mogu da dospeju ljudi velikih sposobnosti i s monim
vezama. Ali tvoja rodbina i tvoji zatitnici su gordi i ponosni, a ja nikad neu pristati da odravam
odnose sa svetom koji prezire majku koja mi je ivot dala, niti hou da budem uzrok sramote i
propasti sina one ene koja mi je s toliko ljubavi zamenila majku. Ukratko, ree mlada devojka
okreui glavu u stranu kao da ju je privremena odlunost napustila na mome imenu lei ljaga koju
svet baca na glave nevine dece. Neu da ta ljaga i drugoga kalja, hou samo ja da je ponesem.
Jo jednu re, Roz. Samo jo jednu re, najmilija moja Roz! uzviknu Hari bacivi se na
kolena pred nju. Da sam manje manje srean, kako bi to svet nazvao da mi je sudbina
dodelila skroman i neznatan poloaj u drutvu da sam siromah, bolestan, samohran da li bi me i
onda odbila? Ili su te obzire u vezi s tvojim roenjem izazvali moji izgledi na bogatstvo i slavu?
Nemoj me terati da ti odgovorim ree Roz. To pitanje se ne postavlja niti e se ikad
postaviti. Nije lepo, skoro je neljubazno navaljivati da se na njega odgovori.
Ako tvoj odgovor bude onakav kakav se ja skoro usuujem da oekujem ree Hari to bi
bio zraak sree koji e da obasja moj samotni put kroz ivot. Od tih nekoliko kratkih rei zavisi
srea onoga koji te voli iznad svega. Oh, Roz! Tako ti moje arke i veite ljubavi, tako ti svega to
sam zbog tebe prepatio i svega onoga to zbog tebe podnosim, odgovori mi na to pitanje!
Dobro, da je tvoja sudbina drukija odgovori Roz da si po svome poloaju ak i malo,
ali ne toliko, iznad mene da bih ti ja mogla biti pomo i podrka u skromnom i povuenom ivotu, a
ne smetnja i prepreka tvome uspehu u visokom drutvu, ja bih sebi utedela taj bol. Ja i sad imam
puno razloga da budem srena, veoma srena; ali onda, Hari, onda bih, priznajem, bila jo srenija.
Dok je inila to priznanje, u devojinoj dui su se budile ive uspomene na nekadanje nade koje
je gajila kao devoje i one izazvae suze u njenim oima kao to uvek biva kad se seamo svojih
neostvarenih snova, suze koje su joj olakale teret na dui.
Nisam u stanju da savladam tu slabost, ali to ini moju odluku samo jo vrom ree Roz
putajui mu ruku. Sad neizostavno moram da idem.
Obeaj mi jednu stvar ree Hari. Da jo jedanput, i samo jo jedanput... kroz godinu
dana, a moda i mnogo ranije... ponova razgovaram s tobom o ovome pitanju, poslednji put?
Ali da ne navaljuje na mene da izmenim svoju vrstu odluku odgovori Roz sa setnim
osmehom. To e biti uzalud.
Ne, ree Hari nego da je ponovi konano, ako bude htela da je ponovi! Staviu
pred tvoje noge svoj poloaj i sve to budem imao i ako ti dalje bude ostala pri svojoj sadanjoj
odluci ja neu traiti, ni reima ni delom, da je izmeni.
Onda pristajem odgovori Roz. To e biti samo jedan bol vie, ali u tada moda biti u
stanju da ga lake podnesem.
Onda mu ponovo prui ruku. Ali je mladi pritite na grudi i poljubivi je u lepo elo urnim
korakom izie iz sobe.

GLAVA XXXVI
Veoma je kratka i itaocu se moe uiniti da u ovome trenutku nije osobito vana, ali je ipak treba
proitati kao nastavak prethodne i kao klju za razumevanje jedne od iduih glava koja e doi
kad tome bude vreme.
I vi ste dakle odluili da danas putujete sa mnom, je li tako? ree lekar kad se Hari Mejli
pridruio za dorukom njemu i Oliveru. Kao da svako pola asa menjate svoje namere i odluke.
Uskoro ete o tome imati drukije miljenje ree Hari pocrvenevi bez ikakvog vidljivog
razloga.
Radovao bih se da tako bude odgovori gospodin Losbern mada moram priznati da u to
ne verujem. Jue ste ujutru na brzu ruku odluili da ostanete ovde i da kao dobar sin pratite svoju
majku na more. Pre no to je dolo podne nagovestili ste kako nameravate da mi uinite ast i da,
idui u London, sa mnom putujete do raskra gde se odvaja drum za prestonicu. A uvee navaljujete
na mene, veoma tajanstveno, da poemo pre no to se gospoe probude. Posledica svega toga je da
Oliver ne moe da se makne od stola iako bi ve odavno trebalo da krstari livadama u potrazi za
najraznovrsnijim proizvodima biljnog carstva. Velika teta, zar ne, Olivere?
Bilo bi mi veoma ao da ne budem kod kue kad vi i gospodin Mejli poete na put, gospodine,
odgovori Oliver.
To je veoma lepo od tebe ree lekar kad se vrati, mora doi da me poseti. Ali, da
govorimo ozbiljno, Hari, da te nije neka vest od strane uvaene gospode navela da se tako iznenada,
odlui na put?
Od uvaene gospode odgovori Hari pod kojim nazivom, pretpostavljam, podrazumevate
i mog uzvienog ujaka, nisam dobio nikakvih vesti otkako sam doao ovamo niti je verovatno da e se
u ovo doba godine ukazati potreba za mojim hitnim prisustvom meu njima.
Lepo, lepo ree lekar vi ste udan ovek. Ali oni e vam razume se o izborima koji e
se obaviti pred Boi obezbediti mesto u Parlamentu, te e te nagle promene i skokovi predstavljati
dobru pripremu za va politiki ivot. Nije to rava stvar. Uvek je korisna biti dobro uveban bilo da
je u pitanju utakmica za polo, za pobedniki pehar, ili za novanu nagradu.
Dobijao se utisak da je Hari Mejli u stanju da proprati taj kratki razgovor s dve-tri primedbe koje
ne bi u maloj meri iznenadile lekara, ali on se zadovoljio da kae Videemo, i time zakljuio ovu
prepirku. Ubrzo zatim pred vrata su stala potanska kola i Dajlz je doao po prtljag a dobri lekar je
pohitao napolje da se pobrine o njegovom smetaju.
Olivere, pozva ga Hari Mejli tihim glasom imao bih da progovorim s tobom nekoliko
rei.
Oliver prie prozorskom udubljenju kome se i gospodin Mejli uputio, veoma iznenaen
meavinom tuge i uzrujanosti koje su se ogledale u celokupnom njegovom dranju.
Ti sad ume dobro da pie? upita Hari stavljajui mu ruku na rame.
Mislim da umem, gospodine, odgovori Oliver.
Ja u verovatno izvesno vreme biti van kue; eleo bih da mi pie recimo jednom u
etrnaest dana, svakog drugog ponedeonika na Glavnu potu u Londonu. Hoe li?
Oh, kako da ne, gospodine! Za mene e to biti osobita ast uzviknu Oliver oduevljen tim

zadatkom.
Voleo bih da znam kako ..., kako su moja mati i gospoica Mejli ree mladi i mogao bi
da ispuni koji list piui mi kuda etate, i o emu razgovarate, i da li je ona hou rei da li su one
srene i zdrave. Razume li ta hou da kaem?
Oh, sasvim vas dobro razumem, gospodine, sasvim! odgovori Oliver.
I najbolje bi bilo da njima o tome ne govori ree Hari kao uzgred jer to bi moda moju
majku nagnalo da mi ee pie, a to je za nju teko i zamorno. Neka to ostane tajna izmeu nas
dvojice; i pii mi o svemu! Oslanjam se na tebe.
Oliver, sav ushien i poastvovan znaajem koji mu se pridaje, obea da e sauvati tajnost i da
e biti veran i iscrpan u svojim izvetajima. Gospodin Mejli se s njim oprosti, uveravajui ga da e u
njemu uvek imati prijatelja i zatitnika.
Lekar je bio u kolima; Dajlz (koji je po dogovoru imao da ostane na selu) drao je otvorena
vrata, a sluavke su stajale u vrtu posmatrajui odlazak putnika. Hari baci jedan brz pogled na prozor
s reetkom i uskoi u kola.
Napred! povika. I vozi to bre moe, punim galopom! Teraj nek sve prti!
Ehej uzviknu lekar sputajui prednji prozor u najveoj urbi i dovikujui koijau.
Teraj sasvim polako, meni se ne lomi vrat. uje li?
Uz tutnjavu i kloparanje, dok im se ula lupa, a zatim i dok su se mogla samo okom pratiti, kola su
zavijala drumom, skoro potpuno obavijena oblakom praine, as sasvim iezavajui iz vida, a as se
ponovo pojavljujui, ukoliko su to doputali drugi predmeti i drumske okuke. Oni koji su gledali za
njima razili su se tek kad je praljivog oblaka potpuno nestalo s vidika.
Ali i poto su kola odmakla mnogo milja, neko je jo dugo upirao oi u onu taku iza koje su
iezla; jer je iza bele zavese, koja ju je zaklanjala od Harijeva pogleda kad je on podigao oi u
pravcu prozora, bila Roz.
Izgleda veseo i srean ree najzad. Bojala sam se neko vreme da nije suprotno.
Prevarila sam se. Veoma sam, veoma zadovoljna.
Suze su znaci i radosti i tuge; ali one suze koje je lila Roz dok je zamiljena sedela kraj prozora
neprestano upirui pogled u istom pravcu, pre su kanda bile suze alosnice nego suze radosnice.

GLAVA XXXVII
U njoj e italac naii na prizor sasvim suprotan jednome od ranije iznesenih, ali koji se esto
sree u branom ivotu.
Gospodin Bambl je sedeo u kancelariji sirotinjskog doma i sumornim pogledom zurio u neveselo
ognjite koje je, s obzirom na to to je bilo leto, bilo jo obasjano samo s nekoliko bledih sunanih
zrakova koji su se odbijali od hladne i sjajne povrine kamina. O tavanici je visio lepak za muve i on
je s vremena na vreme podizao njemu svoje oi pune mranih misli; i dok su ti nerazumni insekti
obletali oko sjajne hartije gospodin Bambl bi duboko uzdahnuo i preko lica bi mu preleteo jo
mraniji pogled. Gospodin Bambl je razmiljao; nije iskljueno da su ga te muve koje se hvataju na
lepak podsetile na neki muan trenutak iz njegove sopstvene prolosti.
Turoban izgled gospodina Bambla nije uostalom bila jedina stvar podobna da izazove tihu tugu u
grudima posmatraa. Nisu nedostajali i drugi znaci, u tesnoj vezi s njegovom linou, koju su
nagovetavali da se u njegovom ivotu morala dogoditi neka krupna promena. ta je s kaputom
opivenim gajtanima i s trorogim eirom? On je istina jo nosio kratke akire i tamne pamune
arape na nogama, ali to nisu bile nekadanje akire. Kaput mu jeste imao iroke skutove, i u tom
pogledu liio je na njegov raniji kaput, ali, oh, kolika je ipak razlika bila meu njima! Velianstveni
trorogi eir bio je zamenjen jednim skromnim okruglim eirom. Gospodin Bambl vie nije bio
optinski sirotinjski staralac.
Ima izvesnih poloaja u drutvu koji, nezavisno od opipljivih koristi koje sobom donose, pridaju
posebnu vrednost i dostojanstvo svome nosiocu time to uz njih ide posebno odelo i drugi znaci
poasti. Feldmaral ima svoju uniformu, biskup svilenu odoru, advokat togu, a optinski sirotinjski
staralac ima svoj trorogi eir. Skinite biskupu odoru ili optinskom sirotinjskom staraocu njegov
trorogi eir i gajtane; ta e od njih ostati. Ljudi. Samo ljudi. Dostojanstvo, ak i svetost, ponekad su
vie pitanja kaputa i drugih spoljanjih znakova no to to neki ljudi zamiljaju.
Gospodin Bambl se oenio gospoom Korni i postao upravnik sirotinjskog doma. Drugi
sirotinjski staralac je doao na vlast. Sva tri znaka dostojanstva, trorogi eir, zlatnim gajtanima
opiveni kaput i tap preli su na njega.
I sutra je dva meseca kako se to dogodilo! ree gospodin Bambl s uzdahom. ini mi se
da je prola itava venost.
Moglo bi se pomisliti da je gospodin Bambl time hteo rei kako je u tome kratkom razmaku od
osam nedelja proiveo itav jedan vek ispunjen sreom; ali onaj uzdah taj je mnogo kazivao.
Prodao sam se ree gospodin Bambl nastavljajui svoje misli za est kaiica za aj, za
jedne maice za eer i za jedan sud za mleko, s neto polovnog nametaja i dvadeset funti u gotovu.
Prodao sam se i suvie jeftino. Budzato! ciknu.
Budzato ciknu jedan kretavi glas u uvo gospodinu Bamblu. Svaka cena koja se plati za
tebe bila bi prevelika, a koliko sam ja tebe preplatila, to sam gospod zna!
Gospodin Bambl se okrete i oi mu se sukobie s pogledom njegove drage supruge koja je uinila
nesumice napred pomenutu primedbu poto nije potpuno shvatila ono nekoliko rei koje je naula od
njegove alopojke.
Gle, gospoa Bambl! ree gospodin Bambl sa osetnom strogou.
Dakle? pisnu gospoa Bambl.

 Budite dobri i pogledajte me pravo u oi ree gospodin Bambl upravivi vrsto svoj
pogled na nju. (Ako mogadne da izdri ovakav pogled, ree gospodin Bambl u sebi, moi e da
izdri i svaki drugi. Ovo je pogled pred kojim su dosad uvek drhtali svi pitomci sirotinjskog doma.
Ako i prema njoj ne proizvede svoje dejstvo, s mojom vlau i moi je svreno.)
Da li je malo stroi pogled dovoljan da zaplai siromahe koji, slabo hranjeni, nemaju mnogo
otporne snage, ili je nekadanja gospoa Korni bila osobito izdrljiva pred orlovskim pogledom
stvar je linog shvatanja. Tek injenica je da ta junaka ena ni u kom sluaju nije podlegla
mrgodnome pogledu gospodina Bambla, nego se, naprotiv, odnosila prema njemu s najveim
prezrenjem, i ak na njegov raun prsnula u smeh koji je po svemu sudei bio potpuno iskren i
neusiljen.
uvi taj savreno neoekivani zvuk gospodin Bambl pogleda pravo s nevericom a onda
zabezeknuto. Zatim ponovo utonu u svoje prvobitno stanje utuenosti iz kojeg se trgao tek kad mu je
panju opet privukao glas njegovog branog druga.
Misli li da mi tu hre ceo bogovetni dan? upita gospoa Bambl.
Ja nameravam da sedim ovde dokle god to sam smatram za shodno, gospoo, odgovori
gospodin Bambl i mada nisam hrkao, hrkau, zevau, kijau, smejau se, ili u plakati prema tome
kako mi se prohte, jer je to moje neprikosnoveno pravo.
T v o j e neprikosnoveno pravo podrugljivo mu se nasmeja gospoa Bambl s izrazom
neiskazanog prezrenja.
Ja sam rekao to sam imao da kaem, gospoo, odgovori gospodin Bambl.
Neprikosnoveno je pravo oveka da zapovea.
A ta je onda enino neprikosnoveno pravo, za ime boje? uzviknu udovica pokojnoga
gospodina Kornija.
Da slua, gospoo, zagrme gospodin Bambl. Va zlosreni pokojni suprug trebalo je da
vas tome naui, i da je to uinio, moda bi danas jo bio iv. Kamo lepe sree da je iv, jadnik!
Gospoa Bambi je shvatila u tren oka da je nastupio presudan trenutak i da e udarac koji sad
jedna protivnika strana zada drugoj biti konaan i odluujui. Zato se im je ula da se pominje njen
pokojni mu, sruila na stolicu i vritei na sav glas kako je gospodin Bambl bezduna zver, poela
je da se gui od plaa i da lije suze potokom.
Ali suze nisu bile nain da se pomou njih omeka srce gospodina Bambla; njegovo srce bilo je
nepromoivo. Kao eiri od dabrovine koji su sve bolji ukoliko vie kinu, tako su i njegovi ivci
bivali sve otporniji i eliili se na bujicama suza koje su ga, budui znaci slabosti, i u istoj meri
preutno priznanje njegove nadmoi, ispunjavale milinom i ushiavale. Posmatrao je svoju dobru
enu pogledima punim zadovoljstva i pozivao je i bodrio da se isplao to bolje moe, s obzirom na
to to medicina smatra da pla veoma povoljno utie na zdravlje.
iri plua, isti lice, ispira oi i popravlja raspoloenje ree gospodin Bambl. Prema
tome, isplai se do mile volje.
Poto je izbacio tu alu, gospodin Bambl skide svoj eir s ruke i, stavivi ga na glavu malo
kicoki, nahero, kao to i prilii oveku koji je svoju nadmo potvrdio na neosporan nain, zavue
ruke u depove i klatei se namerno uputi se vratima s razmetljivou kojom je odisala cela njegova
pojava.
Nekadanja gospoa Korni je meutim pribegla suzama zbog toga to je to manje naporno od
fizikog napada; ali ona je bila potpuno spremna da primeni i ovaj poslednji postupak, o emu se i

gospodin Bambl ubrzo uverio.

Prvo to je osetio bio je neki tup zvuk, a odmah zatim mu je eir naglo poleteo s glave i naao se
u suprotnom uglu sobe. Poto ga je taj prethodni postupak ostavio gologlavog, iskusna ena ga je
jednom rukom vrsto stegla za guu, dok je drugom zasula njegovu glavu itavom kiom udaraca
(neobino snanih i izvedenih s velikom spretnou). Zavrivi s tim, unela je malo promene na taj
nain to je stala da ga grebe po licu i da ga upa za kosu, a kad joj se uinilo da je iskusio zasluenu
kaznu za uvredu koju joj je naneo, gurnula ga je na jednu stolicu, koja se tu nala kao poruena, i
poela ga ikati da sad govori o svome neprikosnovenom pravu ako sme.
Dii se! ree gospoa Bambl zapovednikim glasom. I gubi se odavde, ako ne eli da
nainim neku nesreu.
Gospodin Bambl se die veoma snudena lica pitajui se kakva bi to nesrea mogla biti.
Podigao je svoj eir sa zemlje i pogledao u pravcu vrata.
Hoe li ii? upita gospoa Bambl.
Svakako, mila moja, svakako odgovori gospodin Bambl pourivi k vratima. Nisam
imao nameru da... idem, draga! Ti si tako naprasita, da ja zbilja...
U tome trenutku gospoa Bambl brzo koraknu da namesti prostirku koja se u toku tue bila
izguvala i pomerila. Gospodin Bambl izlete iz sobe kao iz puke, ne pokuavajui da zavri
zapoetu reenicu i ostavljajui udovicu pokojnoga gospodina Kornija kao potpunog gospodara
bojnog polja.
Gospodin Bambl bio je potpuno iznenaen napadom i do nogu potuen. Imao je izrazito razvijenu
naklonost da druge kinji i mui, i ne malo je uivao u vrenju sitnih svireposti prema tome bio je
(to je nepotrebno osobito isticati) kukavica. To meutim ni u kom sluaju ne treba shvatiti kao neko
potcenjivanje njegove linosti, jer su rtve slinih slabosti i mnogi velikodostojnici koji uivaju
visoko potovanje i ugled. Prednja primedba je uinjena, uostalom pre u njegovu korist nego na
njegov utrb, i svrha joj je da uveri itaoce kako je gospodin Bambl raspolagao svim sposobnostima
koje se zahtevaju za jednog velikodostojnika.
Ali mera njegovih poniavan ja jo nije bila navrena. Poto je obiao celu zgradu sirotinjskog
doma i pomislio, prvi put u ivotu, kako su zakoni o siromasima zaista preterano strogi i kako ljudi
koji su pobegli od svojih ena, ostavljajui ih na teret optini, ne bi uopte trebalo kanjavati nego ih
naprotiv nagraditi kao zaslune ljude koji su mnogo prepatili, gospodin Bambl je stigao do jedne
prostorije u kojoj je nekoliko pitomaca obino bilo zaposleno pranjem optinskog rublja i iz koje je u
tome trenutku dopirao iv razgovor.
Hm! ree gospodin Bambl prikupljajui sve svoje uroeno dostojanstvo. Bar e ove
ene i dalje priznavati moje neprikosnoveno pravo. Ehej! ehej, vi tamo! Zato diete toliku galamu,
vetice matore?
Rekavi to gospodin Bambl otvori vrata i ue veoma besno i ljutito, ali se napravio manji od
makovog zrna im je na svoje najvee iznenaenje ugledao svoju uvaenu suprugu.
Nisam znao da si i ti ovde, draga, ree gospodin Bambl.
Nisi znao da sam ovde! ponovi gospoa Bambl. A ta e ti ovde?
Uinilo mi se da isuvie mnogo razgovaraju da bi dobro otaljavale svoj posao, mila moja
Odgovori gospodin Bambl posmatrajui zbunjeno nekoliko starih ena za koritom koje su se
zagledale ne mogui dovoljno da se naude tolikoj poniznosti upravnika sirotinjskog doma.
Mislio si da suvie razgovaraju? ree gospoa Bambl. A ta se to tebe tie?

 Pa, draga moja... pohita gospodin Bambl da odgovori ponizno.

ta se to tebe tie? upita ponovo gospoa Bambl.
Ima potpuno pravo, ti si ovde nastojnica, draga moja, pokori se gospodin Bambl ali
nisam znao da si tu.
Sluaj to u ti rei, Bambl, odgovori njegova ena. Gledaj ti svoja posla. Ti isuvie
voli da zabada nos tamo gde mu nije mesto, i zato ti se ovde u domu svi smeju im okrene lea i
smatraju te za budalu. Hajde, gubi se!
Gospodin Bambl, videi s bolom u dui kako se dve starice prigueno i od srca kikou i
podgurkuju, oklevae jedan trenutak. Ali gospoa Bambl, ije je strpljenje bilo na kraju, dohvati
lonac sa sapunicom i pokazujui na vrata naredi mu da smesta izie, ukoliko ne eli da se sadrina
lonca izlije na njegovu uvaenu osobu.
ta je gospodin Bambl mogao da radi? Obeshrabreno se obazreo oko sebe i pokunjeno poao, a
kad je stigao do vrata, prigueni kikot starica, koje vie nisu mogle da obuzdaju svoje zadovoljstvo,
pretvorio se u glasno i kretavo kikotanje. Samo mu je jo to nedostajalo. Bio je ponien u njihovim
oima; izgubio je ugled i dostojanstvo ak i kod pitomica sirotinjskog doma; s vrhunca sjaja kojim je
okruen poloaj optinskog sirotinjskog staraoca pao je u najdublju bedu ponienja pod eninu
papuu.
I to sve u roku od dva meseca! ree gospodin Bambl obrvan tunim mislima. Dva
meseca! Svega pre dva meseca bio sam ne samo svoj sopstveni gospodar, nego i gospodar nad
drugima, ukoliko je u pitanju bio optinski sirotinjski dom, a sad! ...
To je bilo isuvie. Gospodin Bambl opali amar deaku koji mu je otvorio spoljanja vrata (jer
je u svome sanjarenju ve stigao do kapije) i oamuen izie na ulicu.
Tumarao je ulicom gore-dole dok mu kretanje nije ublailo prvu estinu jarosti, a zatim je usled
raznovrsnih uzbuenja koja je doiveo osetio e. Proao je pored mnogih krmi; najzad se u nekoj
sporednoj ulici zaustavio pred jednom gostionicom u kojoj, koliko je to mogao da zapazi u prolazu,
nije bilo nikoga izuzev jednog usamljenog posetioca. U tome trenutku poela je da pada jaka kia. To
ga je odluilo. Gospodin Bambl ue unutra i, poto je prolazei pored anka poruio neto za pie
stupi u odeljenje u koje je zavirio s ulice.
ovek koji je tu sedeo bio je visok i crnomanjast i imao je na sebi irok ogrta. Liio je na
stranca i sudei po umornome pogledu i praljivom odelu morao je doputovati izdaleka. Kad je
Bambl uao, ovek ga je pogledao postrance, ali mu je jedva klimnuo glavom odgovarajui mu na
pozdrav.
Gospodin Bambl je imao dostojanstva za dvojicu, ak i pod pretpostavkom da je stranac bio
pristupaniji, te je utei popio svoje pie i proitao novine s veoma vanim i sveanim izrazom na
licu.
Ipak, kao to se to veoma esto dogaa kad se ljudi pod slinim okolnostima nau u drutvu, tako
se dogodilo i ovde da je gospodin Bambl svaki as oseao neku neodoljivu potrebu da kriom
pogleda u stranca; i kad god bi to uinio, s izvesnom zbunjenou bi skretao oi na drugu stranu,
poto je ustanovio da i stranac njega u tome trenutku isto kriom posmatra. Nelagodnost, u kojoj se
nalazio gospodin Bambl, bila je jo i pojaana veoma neobinim izrazom oiju nepoznatoga: te oi
bile su otre i svetle ali prevuene izvesnom senkom podozrivosti i nepoverenja, oi kakve dotle nije
video i u koje je bilo vrlo neprijatno gledati.
Kad su im se pogledi na taj nain sukobili nekoliko puta, stranac prekide utanje hrapavim,

promuklim glasom.
Jeste li mene traili ree kad ste ono gledali kroz prozor?
Koliko je meni poznato ne, sem ako vi niste gospodin ... Tu gospodin Bambl naglo zastade,
jer je bio rad da uje kako se nepoznati zove i ponadao se u svojoj radoznalosti da e on sam da
dovri reenicu.
Vidim da niste ree stranac, kome podrugljiv osmeh zaigra oko usana inae biste znali
kako se zovem. Moje ime vam je, dakle, nepoznato. I preporuio bih vam da i ne raspitujete za njega.
Nisam mislio nita ravo, mladiu ree gospodin Bambl dostojanstveno.
Niti ste to ravo uinili ree stranac.
Posle ovog kratkog razgovora nastalo je dugo utanje koje je ponovo prekinuo nepoznati.
Sve mi se ini da sam vas i ranije video? ree. Bili ste u ono vreme drukije odeveni, i
mada sam vas samo sreo na ulici, odmah bih vas poznao. Bili ste ovde nekad optinski slubenik, je
li tako?
Jeste, ree gospodin Bambl malo iznenaeno. Bio sam optinski sirotinjski staralac.
Tano odgovori drugi maui glavom. U tome svojstvu sam vas i video. ta ste sad?
Upravnik sirotinjskog doma, odgovori gospodin Bambl polako i naglaavajui svaku re,
kako bi otklonio svaku neprilinu bliskost na koju bi nepoznati inae mogao da rauna. Upravnik
sirotinjskog doma, mladiu!
Siguran sam da jo vodite onoliko isto rauna o svojim interesima kao i ranije? nastavi
nepoznati gledajui otro u oi gospodina Bambla kad ih je ovaj podigao iznenaen tim pitanjem.
Odgovorite slobodno i nemojte se ustruavati, ovee. Kao to vidite, ja vas vrlo dobro poznajem.
Ja smatram odgovori gospodin Bambl nadnosei ruku nad oi i merei, oigledno zbunjen,
nepoznatoga od glave do pete da oenjen ovek nije nimalo manje sklon nego bear da poteno
zaradi koju paru kad mu se za to ukae prilika. Optinski slubenici nisu tako dobro plaeni da odbiju
i neki omanji sporedni prihod kad do njega dou na doputen i pristojan nain.
Stranac se osmehnu i ponovo klimnu glavom, kao da je time hteo rei da se nije prevario i da je
naao oveka koga je traio, a zatim zazvoni.

 Jo jednu ree gostioniaru pruajui mu praznu au gospodina Bambla. Nek bude

jaa i vrua. Mislim da vi takvu volite?
Ne suvie jaku odgovori gospodin Bambl i otmeno se nakalja.
Vi razumete ta to znai, gostioniaru! ree nepoznati suvo.
Gostioniar se osmehnu, ieze i ubrzo se vrati s punom aom vrue rakije koja se puila i od
ijeg su prvog gutljaja gospodinu Bamblu pole suze na oi.
A sad ujte, ree nepoznati poto je zatvorio vrata i prozor. Ja sam danas doputovao u
ovaj grad samo da bih vas pronaao; i zahvaljujui jednome od onih srenih sluajeva pomou kojih
ponekad avo ide svojim prijateljima na ruku, vi ste uli u ovu sobu upravo u trenutku kad sam
najvie na vas mislio. Potrebno mi je izvesno obavetenje. Ne traim da mi ga date badava, ma
koliko da je beznaajno. Uzmite ovo za poetak.
Rekavi to, nepoznati ovek gurnu svome sagovorniku preko stola dva zlatnika, oprezno, kao da
nije rad da se zveckanje novca uje napolju. Poto ih je gospodin Bambl paljivo i temeljito ispitao,
da se uveri jesu li pravi, i s velikim uivanjem ih spustio u dep od prsnika, nepoznati nastavi:
Seate li se ekajte da vidim one zime pre dvanaest godina.
To je bilo davno ree gospodin Bambl. Dobro. Seam se.
Prizor se dogaa u sirotinjskom domu.
Dobro!
Doba nono.
Da.
A mesto dogaaja odvratna petera u kojoj propale bednice drugima daju ivot i zdravlje koje
tako esto ni same nemaju petera u kojoj raaju male drekavce optini na teret, a svoju sramotu
skrivaju u groblju, kosti im se raspale!
Da nije u pitanju porodilite sirotinjskog doma? upita gospodin Bambl koji nije bio u stanju
da potpuno prati nesreno izlaganje nepoznatoga.

 Jeste ree nepoznati. Tamo se rodio jedan deak.

Mnogo se deaka tamo rodilo ree gospodin Bambl odmahujui neveselo glavom.
Kuga ih pomorila dabogda! uzviknu nepoznati. Mislim na jednog od njih; na ono
slabunjavo, bledunjavo derite to je ovde bilo egrt kod nekoga vlasnika pogrebnog zavoda kamo
sree da je njemu napravio mrtvaki sanduk i zakovao ga unutra i koji je posle pobegao u
London, kako se pria.
A, vi mislite na Olivera! Na maloga Tvista! ree gospodin Bambl. Seam ga se,
naravno. Nije bilo tvrdoglavijeg malog nevaljalca...
Ne elim da ujem nita o njemu; o njemu sam dosta sluao ree nepoznati prekinuvi
gospodina Bambla usred alopojke o porocima sirotog Olivera. U pitanju je jedna ena; ona
vetica to je negovala njegovu majku. Gde je ona?
Gde je ona? ree gospodin Bambl koga je vrua rakija uinila duhovitim. To je prilino
teko rei. Tamo kud je ona otila nema posla za babice, te mislim da je sad ostala bez slube.
ta time hoete da kaete? upita otro nepoznati.
Da je prole zime umrla odgovori gospodin Bambl.
Poto je dobio to obavetenje, ovek je netremice posmatrao gospodina Bambla, i mada izvesno
due vreme nije skidao oiju, pogled mu je postepeno postajao prazan i rasejan, i inilo se kao da se
izgubio u svojim mislima. Jedno vreme nije bilo jasno da li ga je ta vest obradovala ili ga je
razoarala; ali najzad je slobodnije odahnuo i oborivi oi dodao kako to nije osobito vano. Rekavi
to ustao je, kao spremajui se da poe.
Ali gospodin Bambl je dovoljno otrouman i odmah je shvatio da se sad ukazuje prilika da
povoljno unovi izvesnu tajnu koju uva njegova polovina. Dobro se seao one noi kad je umrla
stara Sali, jer je imao jakih razloga da ne zaboravi dogaaje toga dana, s obzirom na to to je onda
zaprosio gospou Korni; i mada mu ova poslednja dama nikad nije poverila tajnu koje je bila jedini
svedok, ipak je znao da se ta tajna odnosi na neto to je u vezi sa staricom koja je kao bolniarka
sirotinjskog doma negovala mladu majku Olivera Tvista. Setivi se brzo svih tih okolnosti obavestio
je nepoznatoga, s izrazom tajanstvenosti na licu, da je jedna ena razgovarala nasamo sa starom
veticom pred samu njenu smrt, i da bi, po njegovom miljenju ta ena bila u stanju da baci izvesnu
svetlost na stvar o kojoj se raspituje.
Kako u ja doi do te ene? upita nepoznati prenuvi se i ne krijui kako je to obavetenje
ponovo probudilo njegova strahovanja (bez obzira koje su vrste ona bila).
Samo mojim posredstvom odgovori gospodin Bambl.
Kada? uzviknu ustro nepoznati.
Sutra odgovori Bambl.
U devet sati uvee ree nepoznati vadei komadi hartije i ispisujui na njemu adresu neke
kue u sumnjivom kraju grada kraj reke, rukopisom koji je odavao njegovo uzbuenje; dovedite mi
je tamo u devet sati uvee. Izlino je napominjati da stvar treba da ostane u tajnosti. To je u vaem
interesu.
Rekavi to poe vratima poto je prethodno zastao da plati pie koje su potroili. Opazivi ubrzo
da im se putevi razilaze, ostavio je gospodina Bambla napreac, naglasivi mu samo jo jednom da
sutradan doe tano u dogovoreno vreme.
Kad je bacio pogled na adresu, optinski slubenik vide da na njoj nije naznaeno niije ime.

Stranac nije bio daleko odmakao, te on pohita za njim da ga upita kako se zove.
Zato me pratite? uzviknu ovek okrenuvi se naglo kad ga je Bambl dotakao za ruku.
Samo da vas neto pitam ree ovaj pokazujui mu komadi hartije. Koga u da traim
kad tamo doem?
Monksa odgovori ovek i urno se udalji krupnim koracima.

GLAVA XXXVIII
Izlae se ta se dogodilo izmeu gospodina i gospoe Bambl
i gospodina Monksa prilikom njihovog nonog sastanka.
Bilo je teko, zaguljivo, oblano letnje vee. Oblaci koji su pretili celoga dana pretvorili su se u
gustu i tromu vodenu masu iz koje su ve poele da kaplju krupne kapi kie i koji kao da su
nagovetavali estoku nepogodu, kad su se gospodin i gospoa Bambl, zakrenuvi iz glavne ulice,
uputili prema jednom ratrkanom omanjem naselju tronih kua, udaljenom milju i po od grada i
podignutom na niskom, movarnom zemljitu koje se prualo pored reke.
Oboje su bili uvijeni u stare i pohabane kapute koji su mogli, prema potrebi, da ih zatite kako od
kie tako i od pogleda radoznalih oiju. Mu je nosio fenjer, u kome meutim jo nije gorela nikakva
svetlost, i iao je nekoliko koraka napred kako bi poto je put bio raskaljan omoguio svojoj
eni da staje u iroke tragove njegovih stopa. Ili su i utali kao zaliveni; gospodin Bambl je s
vremena na vreme zastajkivao i osvrtao se kao da se eli uveriti ide li njegova supruga za njim; a
zatim, kad bi ustanovio da ga prati u stopu, ubrzao bi korak i jo ustrije hrlio svome cilju.
Naselje kome su se uputili, daleko od toga da bude sumnjivo, odavno je ve bilo poznato kao
boravite samih opasnih razbojnika koji su pod raznim izgovorima da se izdravaju od svog rada
iveli, uglavnom, od pljake i zloina. Bila je to gomila straara neke od njih sazidane na brzu
ruku od krnjih i izlomljenih opeka, druge od starih crvotonih greda i dasaka skinutih s rashodovanih
brodova gomila straara slupanih bez ikakvog reda i poretka i sagraenih najveim delom na
nekoliko koraka od rene obale. Kad ugleda izvestan broj istrulelih i probuenih amaca izvuenih na
glibovitu obalu i privezanih za porueni zid koji je iviio reku, i ovde-onde pokoje veslo i komade
uadi, ovek bi u prvi mah pomislio da se stanovnici tih bednih uderica bave nekim poslom u vezi s
rekom. Ali im bolje zagleda u kakvom su jadnom i neupotrebljivom stanju te olupine, prolaznik e
bez osobitih tekoa doi do zakljuka da su one tu razmetene pre da obmanu posmatraa nego da
budu stvarno upotrebljene.
Usred te hrpe straara, na samoj obali reke, dizala se neka velika graevina iji su se gornji
spratovi nadnosili nad vodu i koja je nekad sluila kao fabrika. U svoje vreme verovatno da je
pruala zaposlenje stanovnicima toga naselja. Ali je ve odavno poela da se rui. Stubovi na kojima
je stajala bili su nagrizeni od pacova i crva i istruleli od dejstva vlage, tako da je dobar deo zgrade
ve bio potonuo u vodu, a i ostatak koji se ljuljao i nadnosio nad mranu reku kao da samo eka
povoljnu priliku da poe za njim i podeli njegovu sudbinu.
Pred tom ruevinom se zaustavio na estiti brani par upravo u asu kada je prva daleka
grmljavina zatutnjala u vazduhu i kia poela estoko da pljuti.
To mora biti ovde negde ree Bambl zagledajui u komadi hartije koji je drao u ruci.
Hej vi tamo! povika neki glas odozgo.
Povodei se prema glasu, gospodin Bambl podie glavu i ugleda jednog oveka kako se naginje
kroz vrata na drugome spratu. Poto je to rekao, glave nestade i vrata se zatvorie.
Je li to taj ovek? upita bolja polovina gospodina Bambla.
Gospoin Bambl klimnu glavom potvrujui.
Onda upamti to sam ti kazala ree nastojnica sirotinjskog doma i govori to manje
moe, ili e nas odmah odati.

Gospodin Bambl, koji je veoma zabrinuto posmatrao zdanje, upravo zausti da izrazi svoju
bojazan kako nije preporuljivo i dalje nastavljati sa izvoenjem preduzetog poduhvata, kad ga u
tome sprei pojava gospodina Monksa koji otvori neka vratanca odmah pored mesta gde su oni stajali
i dade im znak da uu.
Ta ulazite! uzviknu nestrpljivo i lupi nogom o zemlju. Ne zadravajte me toliko!
ena koja je u prvi mah oklevala, ue smelo ne ekajui da bude ponovo pozvana. Gospodin
Bambl, koji se stideo ili bojao da zaostane, ue za njom, oigledno veoma nerado i skoro bez imalo
onoga upadljivog dostojanstva koje je obino predstavljalo njegovu glavnu odliku.
Zato ste koga avola toliko ekali dole, na kii? ree Monks okrenuvi se i obraajui se
Bamblu poto je zabravio vrata za njima.
The... hteli smo samo da se rashladimo promuca Bambl obzirui se straljivo oko sebe.
Da se rashladite! odgovori Monks. Ni sva kia koja je dosad pala iz neba i koja e ikad
pasti nee biti u stanju da ugasi onaj pakleni oganj koji ovek moe da nosi u dui. Neete se tako
lako rashladiti; ne bojte se!
Poto je odrao tu prijatnu besedu, Monks se naglo okrete nastojnici i uperi svoj pogled u nju sve
dok ona, koja se nije dala tako lako zastraiti, nije oborila oi i pogledala u zemlju.
Je li to ta ena? upita Monks.
Ovaj, jeste! To je ta ena odgovori gospodin Bambl seajui se dobro preporuke svoje
ene.
Vi kanda mislite da ene ne umeju da uvaju tajnu? ree nastojnica upadajui u re i
gledajui, sa svoje strane, ispitivaki u Monksa.
Znam da uvek uvaju jednu sve dok ne izie na videlo ree Monks.
A koja bi to tajna mogla biti? upita nastojnica.
Gubitak njihovog dobrog imena odgovori Monks. I tako, iz istog razloga, ako je neka
ena posveena u izvesnu tajnu koja moe da je odvede na veala ili u progonstvo, ja se ne bojim da
e je kome rei, ni u kom sluaju! Razumete li ta hou da kaem, gospoo?
Ne, odgovori nastojnica, lako pocrvenevi pri tome.
Naravno da ne razumete! ree Monks. Kako biste i razumeli?
Poto je pogledao svoja dva gosta podsmeljivo i mrko u isti mah i ponovo im dao znak da pou
za njim, ovek urnim korakom pree preko dugake ali oniske odaje u kojoj su bili. Spremao se da
krene uza strme stepenice, bolje rei lestvice, koje su vodile u prostorije na gornjem spratu, kad im
jedna munja koja je sinula kroz pukotinu na zidu zaseni oi, a odmah za njom tresnu grom od kojeg se
trona graevina zaljuljala iz samih temelja.
Sluajte! uzviknu uzmiui. Sluajte! Tutnji i treti i prolama se kao da nosi sobom
odjek hiljade peina u kojima se avoli kriju od njega. Mrzim taj zvuk! Poutao je nekoliko
trenutaka, a zatim, uklonivi naglo ruke s lica, pokazalo se, na neizrecivo zaprepaenje gospodina
Bambla, da je sav izoblien i bled kao smrt.
Ti napadi me spopadnu s vremena na vreme ree Monks opazivi uznemirenost gospodina
Bambla, a ponekad ih izazove i grmljavina. Ne obraajte na to panju, zasad je sve prolo.
Govorei tako poveo ih je uz lestvice i, poto je urno zatvorio prozorski kapak od sobe u koju ih
je uveo, povukao je nanie fenjer koji je visio na kraju konopca s koturom privrenim za jednu od
tekih greda na tavanici, i koji je bledom svetlou obasjavao neki stari sto i tri stolice pored njega.

 A sad ree Monks kad su svi troje seli ukoliko pre priemo naem zajednikom poslu,
utoliko bolje po sve nas. Ova ena zna ta je u pitanju, je li tako?
Pitanje je bilo upueno gospodinu Bamblu; ali njegova ena ga preduhitri i odgovori umesto njega
da je potpuno upuena u stvar.
Je li tako kao to on tvrdi da ste vi bili pored te vetice one noi kad je umrla, i da vam je ona
neto saoptila...
U vezi s majkom onoga deaka ije ste ime pomenuli odgovori nastojnica prekinuvi ga.
Jesam.
Prvo pitanje je: kakve je prirode bilo to saoptenje? ree Monks.
To je drugo pitanje primeti ena veoma odluno. Prvo pitanje je koliko vredi to
saoptenje?
Ko bi to avola mogao znati pre no to uje u emu se ono sastoji? ree Monks.
Vi i niko drugi, koliko je meni poznato odgovori gospoa Bambl koja nije oskudevala u
sranosti, a to bi i njen suprug morao da potvrdi obilnim dokazima.
Hm! ree Monks znaajno i s izrazom pohlepne radoznalosti na licu a moe li tu da se
zaradi koja para?
Nije iskljueno glasio je miran i promiljen odgovor.
Neto to je bilo uzeto od nje ree Monks. Neto to je imala pri sebi. Neto to...
Najbolje e biti da kaete koliko dajete prekide ga gospoa Bambl. Ve sam dovoljno
ula i uverila se da ste vi taj ovek s kojim treba da razgovaram.
Gospodin Bambl, koga njegova bolja polovina jo nije bila uputila ni u najsitniju pojedinost ove
tajne, sluao je taj razgovor izvijena vrata i razrogaenih oiju kojima je blenuo as u svoju enu as
u Monksa, ne trudei se da prikrije svoje uenje koje je jo i poraslo, ako je to uopte moguno,
kad je ovaj poslednji strogo upitao koliko treba da plati da bi saznao za tajnu.
Koliku vrednost ona predstavlja za vas? upita ena onako isto pribrano kao i pre toga.
Moda nita; moda dvadeset funti odgovori Monks. Recite da ujem koliko traite.
Dodajte jo pet funti onome to ste kazali; dajte mi dvadeset i pet funti u zlatu ree ena
a ja u vam onda rei sve to znam. Ali ne pre toga.
Dvadeset i pet funti! uzviknu Monks ustuknuvi.
Kazala sam vam isto i jasno odgovori gospoa Bambl. A sem toga to nije tako visoka
cena.
Nije visoka cena za jednu triavu tajnu koja za mene moda nee imati nikakve vrednosti ni
kad mi bude saoptena! uzviknu nestrpljivo Monks i koja ve due od dvanaest godina lei
zakopana!
Takve stvari se dobro dre i, kao i dobrome vinu, tokom vremena im se esto udvostrui
vrednost odgovori nastojnica onim istim odlunim i ravnodunim glasom. A to lei zakopana ve
dvanaest godina, ima ih i takvih koje e leati zakopane jo dvanaest hiljada, a moda jo dvanaest
miliona godina, pa je i meni i vama poznato da e ipak umeti da priaju udne prie!
A ta emo ako platim, a to to doznam ne bude predstavljalo nikakvu vrednost? upita
Monks oklevajui.
Onda lako moete uzeti novac natrag odgovori nastojnica. Ja sam samo ena, sama i bez

zatite.
Ne sama, draga moja, i ne bez zatite dodade ponizno gospodin Bambl glasom koji je
podrhtavao od straha; i ja sam tu, draga moja. A sem toga ree gospodin Bambl kome su zubi
cvokotali dok je govorio gospodin Monks je isuvie veliki dentlmen da bi se posluio nasiljem
prema linostima u optinskoj slubi. Gospodin Monks zna da ja nisam mladi, draga moja, i isto
tako da sam malo omatoreo, ako to mogu rei; ali ja nimalo ne sumnjam nimalo ne sumnjam, draga
moja, da je gospodin Monks morao uti da sam ja veoma odluan optinski slubenik, strahovite
snage, kad se naljutim. Treba neko samo malo da me naljuti, i to je sve.
Govorei to gospodin Bambl je inio alosne pokuaje da tobo odluno i srdito dohvati svoj
fenjer, a svaka crta na njegovom zastraenom licu jasno je pokazivala da mu je zaista potrebno da se
naljuti, i to ne malo, pre no to uini neki iole ratoborniji korak ukoliko, razume se, nisu u pitanju
siromasi i druga njima podobna bespomona lica.
Ti si jedna budala odgovori mu na to gospoa Bambl i bolje bi uinio da dri jezik za
zubima.
Bolje bi uinio da ga je odsekao ako ne ume tie da govori ree Monks namrgoeno.
Tako dakle! On je va mu?
On moj mu! zakikota se nastojnica izbegavajui da odgovori na pitanje.
Odmah sam to pomislio im ste uli odgovori Monks kome nije izmakao iz vida ljutit
pogled kojim je ova gospa oinula svog branog druga dok je govorila. Utoliko bolje; radije
pregovaram kad znam da imam posla s ljudima koje spaja zajednika volja. Govorim ozbiljno. Evo
pogledajte!
Zavukao je ruku u dep sa strane i, poto je iz njega izvadio kesu od gruboga platna, odbrojao je
na sto dvadeset i pet zlatnika i gurnuo ih u pravcu gospoe Bambl.
A sad ree pokupite to i im proe ova prokleta grmljavina koju oseam da se
pribliava i koja samo to se nije sruila na kuu ispriajte mi ta imate.
Kad se grmljavina, koja je dolazila sve blie i blie, prolomila skoro nad samim njihovim
glavama i protutnjala, Monks podie glavu sa stola i nae se da uje ta e ena rei. Tri lica su se
skoro dodirivala, s obzirom da su se dva oveka koja su gorela od
radoznalosti nagnula preko
stoia, a da im se ena pribliila kako bi bili u stanju da uju njen apat. Bledi zraci su s fenjera
obeenog o tavanicu padali pravo na njih i jo vie isticali bledilo i uzbuenje na njihovim licima
koja su, okruena najdubljom tamom i pomrinom, podseala na prave aveti.
Kad je ta ena koju smo zvali starom Sali umrla poe nastojnica ona i ja bile smo same.
Niko vie nije bio prisutan? upita Monks istim muklim apatom. Nikakva propalica niti
ishlapela babuskera nije bila u kojoj drugoj postelji? Nije bilo nikoga ko je mogao da uje ili moda
da razume va razgovor?
Nije bilo ni ive due odgovori ena bile smo sam. Bila sam samo ja pored nje kad je
izdahnula.
Dobro ree Monks posmatrajui je netremice. Nastavite.
Govorila je o izvesnoj mladoj eni nastavi nastojnica koja je nekoliko godina pre toga
donela na svet jedno dete, i to ne samo u toj istoj sobi nego i u istoj postelji u kojoj je ona umrla.
ta? ree Monks osvrui se oko sebe dok su mu usne podrhtavale. Grom i pakao!
udna sluajnost!

 To je ono dete ije ste mu ime sino pomenuli ree nastojnica pokazujui namerno glavom
u pravcu svog mua ta starica je pokrala njegovu majku.
Za ivota? upita Monks.
Poto je umrla odgovori ena kao grozei se. Opljakala je njeno mrtvo telo pre no to
se i ohladila, i ukrala je upravo ono za to ju je pokojnica zaklinjala na samrtnikom asu da sauva
detetu kao amanet.
I je li to prodala? uzviknu Monks drui od nestrpljenja. Je li prodala? Kad? Gde?
Kome? Koliko ima od toga doba?
im je priznala, s poslednjim naporom, da je izvrila tu krau ree nastojnica pala je
nauznak i izdahnula.
I nita nije kazala? uzviknu Monks glasom koji je izgledao utoliko benji ukoliko se on vie
starao da ga prigui. To je la! Nemojte se sa mnom aliti. Ona je morala jo neto rei. Zadaviu
vas oboje, ali moram saznati ta je kazala.
Nije vie ni rei izustila ree ena koju po svemu sudei naprasitost ovog udnog oveka
nije nimalo uznemirila (to se meutim nikako ne bi moglo rei i za gospodina Bambla) ali se rukom
koja je bila upola zatvorena grevito uhvatila za moju haljinu i kad sam videla da je mrtva, i silom
joj odvojila ruku, nala sam u njoj stegnut komadi prljave hartije.
I u njemu je bilo... prekide je Monks naginjui se jo vie napred.
Nita odgovori ena to je bio prepis neke zalonice.
Na ta je glasio? upita Monks.
Rei u vam docnije odgovori ena. Mislim da je nakit uvala neko vreme, u nadi da ga
to bolje proda; a zatim ga je zaloila; i tedela je i otkidala od usta svaki peni da iz godine u godinu
plaa interes zalonom zavodu, da joj ne zastari i da je mogne iskupiti ako bi se kraa sluajno
otkrila. Za nju se meutim nije saznalo i ona je, kao to vam rekoh, umrla drei u ruci taj dronjav i
pohabani komadi hartije. Rok za plaanje kamata isticao je kroz dva dana; ja sam pomislila da e
tajna jednoga dana izii moda na videlo, te sam zalogu iskupila.
Gde je ona sad? upita Monks nestrpljivo.
Evo je odgovori ena. I, kao da jedva eka da je se to pre otrese, brzo baci na sto konu
kesicu u kojoj bi jedva stao depni asovnik i koju Monks odmah zgrabi i otvori drhtavim rukama. U
kesici je bio mali zlatan medaljon, a u njemu dva uvojka od kose i venani prsten od istoga zlata.
Na prstenu je s unutranje strane urezana re ,Agnes ree ena. Zatim je ostavljeno
prazno mesto za prezime; a onda doe datum, otprilike godinu dana pre no to se dete rodilo. Toliko
sam videla.
I je li to sve? upita Monks poto je paljivo i udno ispitao sadrinu kone kesice.
Sve odgovori ena.
Gospodin Bambl duboko odahnu, srean to je najzad sve prolo i to Monks nijednom reju nije
pomenuo da mu se vrati onih dvadeset i pet funti. Istovremeno se osmelio da obrie znoj koji mu se za
sve vreme toga razgovora nesmetano cedio s nosa.
Ja o toj stvari ne znam vie nita, sem onoga to mogu da nagaam ree njegova ena
obraajui se Monksu posle kraeg utanja i ne elim nita ni da znam, jer je tako sigurnije. Ali
mogu li da vam postavim dva pitanja?
Moete ree Monks malo iznenaen ali vam ne jemim da u na njih i odgovoriti.

 To znai tri pitanja ree gospodin Bambl pokuavajui da se pokae duhovit.

Je li to ono to ste oekivali da saznate od mene? upita nastojnica.
Jeste odgovori Monks. Drugo pitanje?
ta nameravate s tim da inite? Moe li to da se upotrebi protiv mene?
Nikad odgovori Monks ni protiv mene. Pogledajte! Ali se ne miite, inae ste propali.
Rekavi to, jednim zamahom gurnu sto u stranu i poto je povukao za gvozdenu halku na podu
podie veliki kapak koji se otvori ispred samih nogu gospodina Bambla, usled ega dotini dentlmen
naglo odskoi nekoliko koraka unazad.
Pogledajte ree Monks sputajui fenjer u mranu provaliju koja je zjapila ispod njih.
Ne bojte se. Mogao sam vas sasvim lako baciti dole dok ste sedeli na kapku, da sam samo hteo.
Ohrabrena time, nastojnica prie blie ivici otvora, pa se ak i gospodin Bambl gonjen
radoznalou usudi da poe za njenim primerom. Mutna voda, nabujala od velikih kia, huala je
ispod njihovih nogu; i svi drugi zvuci su se gubili u buci i umu reke koja je zapljuskivala pozelenele
i blatnjave stubove i kovitlala se oko njih. Nekada je tu bila vodenica; matica koja se penila i
kljuala oko ono nekoliko istrulelih stubova i ostataka vodeninog kola kao da je s novom snagom
hrlila dalje osloboena prepreka koje su uzaludno pokuavale da ukrote njen neobuzdani tok.
Kad bi se oveije telo bacilo dole, gde bi stiglo do sutra ujutru? upita Monks maui
fenjerom levo i desno po mranom grotlu.
Dvanaest milja niz reku, i sve iskidano u komade pored toga odgovori Bambl zgrozivi se i
pri samoj pomisli na takvu mogunost.
Monks izvue kesicu iz nedara kamo ju je u brzini bio stavio, priveza za nju komad olova koji je
nekad sainjavao deo nekog ekrka i sad leao na podu, i pusti kesicu u reku. Ona pade pravo kao u
bunar, bunu u vodu da se jedva ulo, i nestade.
Svi troje se zagledae i inilo se da sad slobodnije diu.
Tako! ree Monks zatvarajui kapak koji se s treskom vrati u svoj prvobitni poloaj.
Ako more ikad vrati svoje mrtve, kao to to knjige vele, ono e zadrati zlato i srebro za sebe, a uz
njega i te trice. Mi nemamo vie o emu da razgovaramo, te na prijatni sastanak moemo da
zakljuimo.
Na svaki nain ree gospodin Bambl s najveom gotovou.
A vi ete drati jezik za zubima, je li tako? ree Monks gledajui ga preteim pogledom.
Za vau enu se ne bojim.
Moete se osloniti na mene, mladiu odgovori gospodin Bambl klanjajui se najponiznije i
postepeno se povlaei prema lestvicama. Zbog svih nas, mladiu; a i zbog sebe samog,
gospodine Monks, kao to znate.
Milo mi je vas radi to to ujem ree gospodin Monks. Upalite fenjer! I gledajte da se
izgubite odavde to bre moete.
Velika je srea to se razgovor time zavrio, inae bi se gospodin Bambl neizostavno stropotao
u sobu na donjem spratu poto se u svome klanjanju bio sasvim pribliio lestvicama. Upalio je svoju
svetiljku na plamenu Monksovog fenjera, koji je ovaj odvezao s konopca i sad nosio u ruci, i praen
svojom enom silazio je utei niza stepenice i ne pokuavajui da nastavi razgovor. Monks poe za
njima, poto je prethodno zastao da oslune i proveri da li se ne uje kakav drugi zvuk osim uma
kie napolju i huanja vode ispod njega.

Proli su kroz sobu na donjem spratu polako i obazrivo, jer je Monks prezao i od najmanje senke;
a i gospodin Bambl, nosei svoj fenjer za jednu stopu iznad zemlje, gazio je ne samo veoma paljivo
nego i neobino lakim korakom za gospodina njegove teine, obzirui se oko sebe i strepei da ne
nagazi na neki skriven otvor u podu. Monks neujno otkljua i otvori vrata kroz koja su uli i brani
par, poto je samo izmenjao znake glavama sa svojim tajanstvenim poznanikom, izie u vlanu i
mranu no.

GLAVA XXXIX
Dovodi nas u vezu s nekoliko uglednih linosti koje su itaocu ve poznate i govori o jednom
urovanju izmeu Monksa i Jevrejina.
Sutradan uvee po dogaaju koji smo opisali u prethodnoj glavi i kojom su prilikom tri tamo
pomenute i potovanja dostojne osobe obavile svoj posao, gospodin Viljem Sajks se probudi iz
kratkoga sna i sanjivo gunajui upita koliko je sati.
Soba u kojoj je gospodin Sajks postavio to pitanje nije bila nijedna od onih u kojima je stanovao
pre poduhvata u erstiju, iako je inae bila u istom kraju grada i nedaleko od njegovog poslednjeg
prebivalita. Sudei po njegovom izgledu to nije bilo tako udobno boravite kao njegovi dotadanji
stanovi, nego bedna i sirotinjski nametena sobica osvetljena samo jednim prozorom na potkrovlju
koje je gledalo na neku uzanu i prljavu uliicu. A i po drugim znacima se moglo zakljuiti da je tome
dobrom oveku u poslednje vreme sve polo naopako; jer su upadljiva oskudica nametaja i potpuno
odsustvo udobnosti, udrueni s nestaicom takvih sitnica kao to je odelo i rublje, bile vesnici krajnje
nematine. Izmravelo i posuknulo lice gospodina Sajksa je uostalom u punoj meri potvrivalo te
znake, ako je njima uopte bila potrebna kakva potvrda.
Razbojnik je leao na postelji uvijen u svoj beli vrskaput koji mu je sluio umesto sobne haljine,
a samrtniko bledilo kao posledica bolesti, prljava nona kapa i otra crna brada nebrijana nedelju
dana nisu nimalo doprinosili njegovoj lepoti. Pas je uao kraj postelje i as bacao sumoran pogled
na svog gospodara, a as uljio ui i potmulo reao kad bi neki glas s ulice ili s donjeg sprata
privukao njegovu panju. Pored prozora, zaneto krpljenjem nekog starog prsnika koji je sainjavao
sastavni deo razbojnikove svakodnevne odee, sedelo je jedno ensko eljade tako bledo i iskopnelo,
od bdenja i liavanja da bi ovek samo s velikom mukom mogao u njemu da pozna onu istu Nensi s
kojom smo se ve sreli u ovoj pripoveci da se nije uo glas kojim je odgovorila na pitanje gospodina
Sajksa.
Tek to je prolo sedam ree devojka. Kako se osea veeras, Bile?
Slabiji sam od deteta odgovori gospodin Sajks psujui svoje oi i noge. Prii; prui mi
ruku i, pomozi mi da se nekako izvuem iz ove proklete postelje.
Bolest nije popravila narav gospodina Sajksa; jer kad mu je devojka pomogla da ustane i dovela
ga do stolice, on proguna nekoliko psovki na raun njene nespretnosti i udari je.
ta, plae? ree Sajks. Nemoj tu da mi peva. Ako ne zna neto bolje od toga, gubi se
odmah odavde. Jesi li ula?
ujem odgovori devojka okreui glavu u stranu i usiljavajui se da se nasmeje. ta ti
je sad naspelo?
A, sad si neto bolje smislila, je li? gunao je Sajks opazivi suzu koja joj se zavrtela u
oku. Utoliko bolje po tebe.
Nee me valjda i veeras grditi i tui, Bile, ree devojka stavljajui mu ruku na rame.
Gle! uzviknu Sajks. A zato da ne?
Tolike sam te noi, progovori devojka sa jednim prizvukom enske nenosti koji je ak i
njenom glasu pruao izvesnu ljupkost tolike sam te noi strpljivo uvala i negovala kao da si dete;
i veeras si se prvi put malo povratio; i da si na to pomislio, je li da ne bi maloas sa mnom tako
postupio? Hajde, hajde; reci da ne bi.

 Pa dobro odgovori gospodin Sajks ne bih. Pazi, grom i pakao, cura opet plae!
Nije to nita ree devojka bacivi se u stolicu. Nemoj na to obraati panju. To e
odmah proi.
ta e proi? upita gospodin Sajks glasom punim besa. Kakva ti je budalatina sad opet
pala na pamet? Dii se i metlu u ruke, i prestani ve jednom s tim tvojim enskim glupostima.
Ta opomena i glas kojim je uinjena u svakoj drugoj prilici bi postigli eljeno dejstvo; ali
devojka koja je stvarno bila slaba i iscrpena pade glavom na naslon od stolice i onesvesti se pre no
to je gospodin Sajks stigao da izbaci nekoliko svojih omiljenih psovki kojima je, u slinim
prilikama, bio navikao da propraa svoje pretnje. Ne znajui ta da preduzme u toj izvanrednoj
prilici jer su histerini napadi gospoice Nensi obino bili od one estoke vrste s kojima se
bolesnik sam bori i savlauje ih bez iije osobite pomoi gospodin Sajks je prvo skinuo nekoliko
svetaca s neba, a kad se uverio da je taj nain postupanja potpuno uzaludan, pozvao je u pomo.
ta je to ovde, rode moj? ree Fejgin zavirujui u sobu.
Dede, pomozi ovoj devojci ako moe! odgovori Sajks nestrpljivo. Nemoj tu da mi
zanoveta i da se iuuje!
Pustivi jedan uzvik iznenaenja, Fejgin pohita da devojci ukae pomo, a gospodin Dek Dokinz
(inae poznat kao Vrdalama Prepredenjakovi), koji je uao u sobu za svojim potovanja dostojnim
prijateljem, urno spusti s ramena na pod neki zaveljaj, a zatim, zgrabivi jednu bocu iz ruku gospararlsa Betjsa koji je iao odmah za njim, za tren oka izvue zubima zapua iz nje i sasu izvestan deo
njene sadrine u grlo onesveenoj devojci poto je prethodno iz boce sam malo povukao, za
svaku sigurnost.
Duni joj malo sveeg vazduha pomou mehova, arli, ree gospodin Dokinz, a ti je
malo pljeskaj po rukama, Fejgine, dok joj Bil otkopa haljinu.
Ti udrueni napori posao na koji su svi svojski prionuli, a osobito gospar-Bejts koji je svoj
zadatak izgleda shvatio kao neku jedinstvenu alu ubrzo su urodili eljenim plodom. Devojka je
postepeno dolazila k sebi; doteturala se do stolice kraj postelje i zagnjurila lice u jastuk ostavljajui
gospodinu Sajksu zadovoljstvo da se objasni s novodoavim ija ga je neoekivana pojava u
izvesnoj meri iznenadila.
Kakav li vas je to zao vetar doneo ovamo? upita on Fejgina.
Nikakav zao vetar, rode moj, jer zao vetar nikome ne donosi nita dobro, a ja sam tebi doneo
neto to valja i to e ti biti prijatno da vidi. Vrdalamo, edo moje, otvori taj zaveljaj i daj Bilu te
sitnice na koje smo odjutros potroili sve do poslednje pare.
Postupajui po nalogu gospodina Fejgina, Vrdalama odrei pozamaan zaveljaj uvijen u neki
stari stolnjak i poe iz njega da vadi jednu po jednu stvar i da ih prua arliju Bejtsu koji ih je
stavljajo na sto, pevajui slavopojke njihovoj retkosti i izvrsnosti.
Pogledaj samo, Bile, ovu zeiju patetu uzvikivao je taj mladi gospodin iznosei na vidik
neku ogromnu kutiju tako divne ivotinjice, s tako nenim noicama, Bile, da ti se same njihove
koice tope u ustima, te ne mora ni da ih grize ni da ih vadi; pa vidi ovu polovinu funte zelenoga
aja od sedam i po ilinga, toliko je jak da kad ga baci u kljualu vodu, poklopac od ajnika ima da
odleti u vazduh; pa ovu funtu i po eera od trske oko kojeg su se crnci satrli dok su ga tako sladak
napravili! Pa dva velika bela hleba; pa funta najsveijeg maslaca; pa Sir iz Gloestera; a kao kruna
svega vince kakvo jo nisi okusio!
Izgovarajui ovu poslednju pohvalu, gospodar-Bejts izvadi iz jednog od svojih irokih depova

veliku, paljivo zaaepljenu bocu vina, a gospodin Dokinz u istom trenutku napuni vinsku au
rakijom iz boce koju je doneo sobom, a koju bolesnik srui sebi u grlo bez imalo oklevanja.
Oho-ho! ree Fejgin trljajui ruke veoma zadovoljno. To e ti initi dobro, Bile; inie
ti dobro.
Dabome! uzviknu gospodin Sajks. Mogao sam sto puta da crknem dok se nisi smilovao
da doe. Zato si me ostavio samog u ovakvom stanju preko tri nedelje, skitnice bezduna?
Sluaj ga samo ta govori, deco! ree Fejgin sleui ramenima. A mi smo mu doneli tolike
divne stvari.
Stvari su na svome mestu ree gospodin Sajks malo smiren poto je bacio pogled na sto
ali reci mi sad zato si me ovde ostavio samog, gladnog, bolesnog, bez prebijene pare i bez igde
iega; i za sve to vreme vodio si o meni manje rauna no to ja vodim o ovome psu ovde. Makni
ga odavde, arli!
Nikad jo nisam video tako pametnog psa uzviknu gospar-Bejts postupajui po Sajksovoj
elji. Nanjui taj gde ima neto za jelo kao stara baka kad ide na pijacu! Duu bi dao za cirkus i tu
mu se ne bi moglo nai para.
Umukni ve jednom povika Sajks i pas se zavue pod postelju jo neprestano ljutito reei.
A ta ima ti da kae u svoju odbranu, matori i izlapeli lopovski jatae?
Bio sam poslom van Londona due od nedelju dana, rode moj, odgovori Jevrejin.
A ta si radio onih drugih etrnaest dana? upita Sajks. ta si radio onih drugih etrnaest
dana kad si me ostavio ovde kao bolesnog pacova u njegovoj rupi?
Nisam ti mogao pritei u pomo, Bile, odgovori Fejgin ne mogu ovde pred drugima
opirno da ti objanjavam; ali ti nisam mogao pritei u pomo, asnu ti re dajem.
ta mi daje? promumla Sajks s izrazom krajnjeg gaenja na licu. Hej, deco! Dajte mi
malo te patete da osveim usta, jer mi se smuilo od ukusa njegove asti.
Nemoj se ljutiti, rode moj, umirivao ga je Jevrejin ponizno. Ja tebe ni u jednom trenutku
nisam zaboravio, Bile; ni u jednom trenutku.
Naravno da nisi! Mogao bih se zakleti da nisi odgovori Sajks osmehnuvi se gorko. Ti
si i dalje smiljao i snovao razne lopovluke dok sam ja ovde leao u groznici i cvokotao zubima; te
Bil e ovo, te Bil e ono, te Bil e sve to, za male pare, im se pridigne, a od svega to je radio za
tebe Bil je ostao puki siromah. I da nije bilo ove devojke, ja bih odavno otiao na drugi svet.
Eto vidi, Bile, jedva doeka Jevrejin i uhvati se za tu re. Da nije bilo te devojke! A
kome ima da zahvali to je ta devojka pored tebe ako ne sirotome starom Fejginu?
U tome ima potpuno pravo! ree Nensi koja urno stade meu njih. Pusti ga; pusti ga na
miru.
Prisustvo Nensi dalo je razgovoru drugi tok, jer su deaci, kojima je lukavi stari Jevrejin oima
neprimetno dao znak, poeli da je nutkaju rakijom, kojom se ona meutim veoma umereno posluila;
a za to vreme je Fejgin u jednom za njega neuobiajenom naletu duhovitosti i dobrog raspoloenja
postepeno odobrovoljio gospodina Sajksa, pravei se da njegove pretnje shvata kao prijateljsku alu;
i tavie, iz sveg srca se nasmejao na dve-tri grube dosetke koje je Sajks blagoizvoleo da izbaci,
poto je prethodno nekoliko puta prineo usnama bocu sa rakijom.
Sve je to lepo i krasno ree gospodin Sajks ali mi veeras mora dati neto i u gotovu.
Nemam pri sebi ni krene pare odgovori Jevrejin.

 Onda ga znai kod kue ima itave gomile odgovori Sajks te neto mora i meni dati od
toga.
itave gomile uzviknu Fejgin podiui ruke uvis. Nemam ga ni. ..
Ne znam ja koliko ga ti ima, a rekao bih da ni ti sam toga nisi svestan i da bi ti trebalo mnogo
vremena da ga izbroji ree Sajks ali ja veeras moram doi do para, i to je jasno kao dan.
Dobro, dobro, ree Fejgin uzdahnuvi odmah u da poaljem Prepredenjakovia.
To da se nisi glavom alio odgovori gospodin Sajks. Prepredenjakovi je malo isuvie
prepreden te moe da zaboravi da doe, ili moe da zaluta, ili da padne u policijsku zamku, ili da
nae bilo koji drugi izgovor, ako to njemu poveri. Da bi stvar bila sigurna, bolje poalji Nensi da
ona ode u tvoju jazbinu i donese novac; a ja u da prilegnem i da malo odspavam dok se ona vrati.
Posle dugog ekanja i natezanja Fejgin je snizio traeni iznos od pet funti na tri funte, etiri
ilinga i est penija, kunui se i preklinjui kako njemu za domai troak ostaje svega osamnaest
penija. Poto je gospodin Sajks zlovoljno rekao da e morati time da se zadovolji kad ve ne moe
vie da izvue, Nensi se spremi da poe s Jevrejinom po novac, a Vrdalama i gospar-Bejts sklonie
jelo u rmar. Jevrejin se onda pozdravi sa svojim dragim prijateljima i poe kui u pratnji Nensi i
deaka, a gospodin Sajks lee na postelju da malo odspava dok se devojka ne vrati.
Kad su stigli u Fejginovo obitalite, tamo su zatekli Tobija Krekita i gospodina itlinga kako
igraju petnaestu partiju karata koju je, to je izlino osobito isticati, ovaj poslednji gospodin izgubio,
a zajedno s njom i svoj poslednji sikspens, na veliku veselost svojih mladih prijatelja. Gospodin
Krekit, oigledno postien u izvesnoj meri i time to je naen u drutvu s ovekom koji je toliko
ispod njega i po poloaju i po duhovnim sposobnostima, zevnu, i poto je upitao kako je Sajks,
dohvati eir u nameri da poe.
Je li ko dolazio, Tobi? upita Fejgin.
Niko ivi odgovori gospodin Krekit zadiui jaku bilo je mrtvo do zla boga. Trebalo bi
da mi jo dobro plati, Fejgine, to sam ti toliko dugo uvao kuu. Dosaivao sam se kao porotnik i
zaspao bih slatko kao u hapsu da se nisam smilovao da zabavljam ovoga omladinca. Bilo je grozno
dosadno, asti mi!
Uz te i druge alopojke sline vrste gospodin Tobi Krekit pokupi svoju zaradu i strpa je u dep od
prsnika s izrazom nipodatavanja na licu, kao da je ta sitnina sasvim ispod dostojanstva jednog
oveka njegove vrednosti; poto je s tim zavrio epurei se izie iz sobe s toliko otmenosti i
gospodstva da je gospodin itling, zadivljeno posmatrajui njegove noge i izme dokle god nisu
iezle s vidika, uveravao drutvo da takvo poznanstvo vredi platiti petnaest sikspensa, i da ono to
je izgubio ne predstavlja za njega ni po lule duvana.
udan si ti ovek, Tome! ree gospar-Bejts, kod kojeg je ta izjava izazvala silnu razdraganost.
Nimalo odgovori gospodin itling. Je li da nisam, Fejgine?
Ti si mladi i po, roo moj, ree Fejgin tapui ga po ramenu i namigujui ostalim svojim
pitomcima.
A i gospodin Krekit je sila ovek; zar nije, Fejgine? upita Tom.
U to nema nimalo sumnje, mili moj.
I upoznati se s njim nije mala stvar; zar ne, Fejgine? nastavljao je Tom s pitanjima.
Sasvim je tako, mili moj. Oni ti samo zavide, poto on nee da igra s njima.
Aha! uzviknu Tom pobedonosno. Jeste li uli. On mi je oistio depove. Ali ja kad god

hou mogu to da nadoknadim na drugoj strani, je li tako Fejgine?

Naravno da moe odgovori Fejgin i ukoliko pre, utoliko bolje. Tome, zato poi odmah
da izvadi tetu i nemoj dalje da dangubi. Vrdalamo! arli! Krajnje je vreme da poete na posao.
Hajde! Ve je skoro deset a vi niste jo nita privredili.
Pokoravajui se tome nareenju deaci klimnue glavom Nensi u znak pozdrava, dohvatie svoje
eire i izioe iz sobe. Vrdalama i njegov nestani prijatelj su usput sipali mnogobrojne dosetke na
raun gospodina itlinga u ijem ponaanju, istini za ljubav to moramo rei, nije bilo niega osobito
neobinog niti udnog, s obzirom na to to bi i veliki broj nadobudnih mladia iz boljih kua rado
platili i znatno veu cenu nego gospodin itling da budu vieni u dobrome drutvu i da su mnogi
otmeni gospodiii (koji pripadaju napred pomenutom dobrom drutvu) do svoga glasa doli na isti
nain kao i razmetljivi Tobi Krekit.
A sad, ree Fejgin kad su oni otili idem da ti donesem taj novac, Nensi. Ovo je samo
klju od jednog malog sanduka u kome uvam neku starudiju to su mi doneli deaci, mila moja. Ja
nikad ne zakljuavam novac, jer ga i nemam, edo moje ha! ha! ha! nemam ga nimalo da bi
trebalo da ga zakljuavam. Mrav je to posao, Nensi, i nezahvalan; ali ja volim da gledam oko sebe
omladinu i prelazim preko svega. Pst! ree skrivajui urno klju u nedra ko je to? Sluaj!
Devojka, koja je sedela za stolom prekrtenih ruku, bila je potpuno ravnoduna i inilo se kao da
joj je svejedno hoe li bilo ko doi ili otii sve dok joj do uiju nije dopro priguen glas nekog
oveka. im ga je ula, hitro kao munja je skinula eir i maramu i bacila ih pod sto. Jevrejinu koji se
odmah zatim okrenuo poalila, se na zaparu umornim i klonulim glasom, to je veoma odudaralo od
izvanredne brzine i naglosti njenog prethodnog pokreta koji Fejgin meutim nije zapazio, jer joj je u
tome trenutku bio okrenut leima.
Ih! proapta Jevrejin kao da mu je krivo to ga prekidaju. To je ovek koga sam ranije
oekivao; silazi niz stepenice. Ni rei o novcu pred njim, Nensi. On se nee dugo zadravati. Ni deset
minuta, edo moje.
Stavivi svoj mravi kaiprst na usta, Jevrejin prinese sveu vratima, dok su se na stepenitu uli
koraci nekog oveka. Stigao je do vrata u istom trenutku kad i posetilac koji se, uavi urno u
sobu, naao pred samom devojkom pre no to ju je i opazio.
To je bio Monks.
Samo jedna od mojih mladih pitomica ree Fejgin opazivi kako se Monks trgao kad je
opazio strano lice. Ostani tu, Nensi.
Devojka privue stolicu blie stolu i poto je nemarno pogledala Monksa, skrenu oi na drugu
stranu; ali kad se on okrenuo Fejginu, ona ga ponovo odmeri tako otro i ispitivaki, i tako znaajno,
da bi ovek koji sa strane posmatra tu promenu teko mogao verovati da ta dva pogleda potiu od iste
linosti.
Donosi li kakve novosti? upita Jevrejin.
Krupne.
I... i... dobro? upita Jevrejin ustruavajui se kao da se boji da svoga sagovornika ne naljuti
preteranom radoznalou.
Nisu loe odgovori Monks osmehnuvi se. Ovog puta mi je polo za rukom. Hteo bih s
tobom da progovorim koju re.
Devojka prie jo blie stolu i ne izrazi niim da eli da izie iz sobe, iako je mogla videti da
Monks pokazuje na nju. Jevrejin, bojei se verovatno da devojka ne pomene neto u vezi s novcem

ako pokua da je udalji, upre prstom navie i povede Monksa za sobom.

Samo ne u onu prokletu rupagu u kojoj smo ranije bili ula je kako govori ovek dok su se
peli uza stepenice. Fejgin se na to nasmejao i odgovorio mu neto to njoj nije doprlo do uiju, ali
sudei po kripanju stepenica vodio je kanda svoga gosta na drugi sprat.
Pre no to je bat njihovih koraka prestao da odjekuje kroz kuu, devojka je smakla svoje cipele i
poto je prebacila al preko glave i zamotala ruke u njega, stala je kraj vrata i sva se pretvorila u
uvo. im su koraci prestali ona se neujno iskrala iz sobe, uzletela uza stepenice s neverovatnom
lakoom i bez imalo uma iezla u tami.
Soba je ostala prazna itavih etvrt asa i vie; devojka se uvue u nju onim istim neujnim
hodom kao duh, a odmah zatim se ulo kako silaze i dva oveka. Monks je odmah iziao na ulicu a
Jevrejin se ponovo odunjao gore po novac. Kad se vratio, devojka je nametala maramu i eir
spremajui se da poe.
Pobogu, Nensi, uzviknu Jevrejin ustuknuvi kad je spustio sveu strano si bleda!
Bleda! zaudi se devojka zaklanjajui oi rukama da bi ga bolje videla.
Bleda si kao smrt. ta si to radila?
Koliko je meni poznato nita sem to sam ovde nepomino sedela itavu venost odgovori
devojka nemirno. Hajde! Daj mi taj novac pa da idem; uri mi se.
Uzdiui za svakim komadom novca, Fejgin joj odbroja ureeni iznos u ruku. Samo su poeleli
jedno drugome laku no i rastali se ne progovorivi vie ni rei.
im se nala na ulici, devojka je sela na jedan stepenik i nekoliko trenutaka je izgledala potpuno
oamuena i nesposobna da nastavi put. Najednom je skoila i pohitala u sasvim suprotnom pravcu
od kue gde je gospodin Sajks ekao na njen povratak, ubrzavajui korak sve dok postepeno nije
prela u besomuan trk. Kad je bila na kraju snage, zastala je da predahne i onda, kao da se odjednom
neeg setila i kao da oajava to nije u stanju da izvri to to je naumila, poe da kri ruke i brinu u
pla.
Da li joj je od suza bilo lake, ili je osetila svu beznadenost svog poloaja tek okrenula se i
jurei skoro istom brzinom u suprotnom pravcu, delom da nadoknadi izgubljeno vreme, a delom to
su je na to nagonile njene uzburkane misli, uskoro je stigla do kue u kojoj je ostavila razbojnika.
Ako su se na njenom licu i opaali tragovi nespokojstva, Sajks ih nije opazio kad je izila pred
njega; upitao je samo da li je donela novac, i kad je dobio potvrdan odgovor, promrmljao je neto u
znak zadovoljstva i zagnjurivi ponovo glavu u jastuk nastavio je spavanje koje je Nensi svojim
dolaskom bila prekinula.
Bilo je to srea po nju to je Sajks dobivi novac ceo idui dan proveo u jelu i piu, jer je ta
okolnost tako blagotvorno uticala na njegovu goropadnu ud da nije imao ni vremena ni volje da
obraa osobitu panju na njeno raspoloenje i ponaanje. Fejginovom otrom oku svakako ne bi
izmaklo da je Nensi zamiljena i uznemirena kao svako bie koje je pred nekim smelim i opasnim
korakom, na koji se ovek odluuje tek posle teke unutranje borbe, i on bi, da je bio tu, vrlo
verovatno odmah zazvonio na uzbunu. Ali gospodinu Sajksu je nedostajala ta istananost zapaanja i
on je bio podloan samo onim najoptijim sumnjama koje svaki nepoverljiv grubijan ispoljava prema
celome svetu. Budui uostalom, kao to je ve napomenuto, u izvanredno dobrom raspoloenju nije
video nieg neobinog u njenom ponaanju i obraao je u stvari tako malo panje na devojku da mu
njeno uzbuenje vrlo verovatno ne bi pobudilo sumnju ni da je bilo kudikamo upadljivije.
Ukoliko se dan bliio kraju, devojka je bivala sve uznemirenija i kad se no spustila i ona sela

kraj razbojnikove postelje oekujui da ga pie uhvati i da zaspi, lice joj je obuzelo takvo bledilo i u
oima se pojavio tako grozniav sjaj da je to ak i Sajks s uenjem uoio.
Gospodin Sajks, iznuren od groznice, leao je u postelji i pijuckao din s vruom vodom da bi ga
razblaio; i ve je po trei ili etvrti put pruio svoju au Nensi da je napuni, kad su mu te promene
na njenom licu prvi put pale u oi.
ta je to, doavola! ree ovek izdignuvi se u postelji i zagledajui devojci u lice.
Izgleda kao da si iz groba ustala. ta ti je?
Kako ta mi je! odgovori devojka. Nije mi nita. to me gleda tako?
Kakve su to budalatine? upita Sajks zgrabivi je za miicu i grubo je drmusajui. ta
hoe! ta si naumila? Na ta misli?
Na mnogo tota, Bile, odgovori devojka drui i pritiskujui za to vreme oi rukama.
Ali, boe moj! ta to mari?
Usiljena veselost s kojom su te poslednje rei bile izgovorene proizvele su izgleda na Sajksa
dublji utisak nego divlji i ukoeni pogled koji ih je pratio.
Ja u ti rei ta ti je ree Sajks ako nisi i ti dobila groznicu i ako te sada ne trese, onda
se s tobom neto udno dogaa, i to neto opasno. Ne namerava valjda ... Ne, avola, ti to nikad ne
bi uinila!
ta to? upita devojka.
Nigde nema ree Sajks gledajui je netremice i mrmljajui samome sebi u bradu: nigde
nema tako verne i odane devojke, inae bih joj ja jo pre tri meseca presekao grkljan. Uhvatila je
groznica, i to je sve.
Umiren tim saznanjem Sajks ispi au do dna, a onda uz mnogobrojne psovke zatrai lek. Devojka
skoi hitro kao srna, usu mu lek, ali leima okrenutim njemu, i drala mu je au na usnama dok nije
ispio sve to je u njoj bilo.
A sad ree razbojnik hodi i sedi pored mene i postaraj se da lii na sebe ili u te tako
udesti da nee moi sebe da pozna ni kad to ti bude htela.
Devojka mu uini po volji. Sajks je vrsto uhvati za ruku, pade na uzglavlje i upre pogled u njeno
lice. Oi mu se zatvorie, ponovo se otvorie; jo jednom se sklopie i opet rasklopie. Preturao se
po postelji i nikako nije mogao da se smiri; svaki as bi zadremao i posle dva-tri minuta bi se trzao i
skakao s izrazom uasa na licu, i dok je neodreeno bludeo pogledom oko sebe spremajui se da
ustane, odjednom je kao gromom pogoen pao u dubok i teak san. aka kojom je drao devojku je
olabavela, podignuta ruka je nemono klonula kraj njega i on je leao kao ovek koji je u dubokom
zanosu.

 Opijum je najzad proizveo svoje dejstvo proapta devojka ustajui s postelje. Ipak sam
moda zadocnila.
urno je stavila eir na glavu i uvila se u al, straljivo se obzirui s vremena na vreme kao da
oekuje, uprkos napitku za uspavljivanje, da joj se u svakom trenutku teka Sajksova ruka spusti na
rame; zatim, nagnuvi se polako nad postelju, poljubi razbojnika u usta, a onda, poto je neujno
otvorila i zatvorila vrata, hitro izie iz kue.
Na kraju mranog sokaeta kroz koje je morala da proe da bi izbila na glavnu ulicu noni straar
je oglaavao da je prolo devet i po.
Je li devet i po ve davno izbilo? upita devojka.
Za etvrt asa bie deset ree ovek podiui fenjer devojinom licu.
A ja tamo ne mogu da stignem pre no to protekne jedan sat a moda i vie proapta Nensi
projurivi kao vetar pored njega i grabei urno niz ulicu.
Mnoge radnje su se ve zatvarale u sporednim uliicama i prilazima kroz koje je vodio njen put
od Spitalfilda prema Vest-Endu, najotmenijem kraju Londona. Kad je asovnik izbio deset, njeno
nestrpljenje je poraslo. Jurila je po uzanom ploniku gurajui prolaznike laktovima levo i desno i
provlaila se skoro ispod konjskih glava prelazei preko ulica prepunih sveta, na kojima su gomile
ljudi eljno ekale priliku da i same preu na drugu stranu.
Ova ena je luda! govorio je svet okreui se za njom i gledajui je kako odmie kao vetar.
Kad je dospela do bogatijeg kraja grada, na ulicama je bilo manje prolaznika, ali tu je njena
besomuna jurnjava pobuivala jo veu radoznalost kod etaa pored kojih je trkom prolazila.
Poneki bi od njih ubrzao korak za njom da vidi kuda ona to toliko hita, a neki su je prestizali i
okretali se u udu videi je kako neprestano juri nesmanjenom brzinom, ali su jedan za drugim
zaostajali, i kad se pribliila svome cilju, bila je sasvim sama.
Nala se pred gospodskom kuom u mirnoj ali lepoj ulici blizu Hajd-parka. U trenutku kad joj je

blistava svetlost fenjera koji je goreo iznad vrata, pokazala da je to kua koju trai, asovnik je izbio
jedanaest sati. Nekoliko poslednjih koraka je oklevala kao u nedoumici i kao da se reava da li da
ue; ali ju je izbijanje asovnika prelomilo i ona ue u predvorje. Vratar nije bio na svome mestu.
Ona se bojaljivo osvrte oko sebe i poe stepenitu.
Ehej, devojko! ree neka gizdavo odevena mlada ena izvirujui iz jednih vrata pozadi nje.
Koga vi traite ovde?
Jednu gospoicu koja stanuje u ovoj kui odgovori devojka.
Jednu gospoicu! glasio je podsmeljivo odgovor Koju to gospoicu?
Gospoicu Mejli ree Nensi.
Sluavka, koja ju je za to vreme odmerila od glave do pete, samo je presee jednim pogledom
punim preziranja i pozva nekog oveka da joj odgovori. Njemu Nensi ponovi svoj zahtev.
Koga da prijavim? upita sluga.
Moje ime nema nikakvog znaaja odgovori Nensi.
A povodom ega dolazite? ree ovek.
Ni to vam ne mogu rei odgovori devojka. Moram videti gospoicu.
Hajde! ree ovek gurajui je vratima. Dosta s tim. Gubite se.
Samo me silom moete odavde izbaciti! ree devojka besno. A za to nee biti dovoljno
ni dvojica takvih kao to ste vi. Zar ovde nema nikoga ree obzirui se oko sebe ko bi hteo da
prijavi jednu siroticu kao to sam ja?
Ta molba je uinila utisak na jednog kuvara dobroudnog lica koji je s nekoliko ostalih slugu
posmatrao ta se zbiva i koji istupi da se umea u razgovor.
Hajde, Do, prijavi je ree on.
Zato da je prijavljujem? odgovori ovek. Ne misli valjda da e gospoica da primi
takvo stvorenje kao to je ona?
Ta primedba koja se odnosila na sumnjivo zanimanje mlade devojke podigla je itavu pobunu
devianskog stida u grudima etiri sobarice koje izjavie pune gneva kako to stvorenje slui na
sramotu itavom enskom rodu i kako ga treba bez milosti izbaciti na ulicu.
inite sa mnom ta hoete ree devojka obraajui se ponovo ljudima ali prvo postupite
po mojoj molbi, a ja vas preklinjem svemoguim bogom da me prijavite gospoici.
Dobroduni kuvar se pridrui njenoj molbi i sluga koji se prvi pojavio uze najzad na sebe da gore
odnese vest.
ta da kaem? upita ovek s jednom nogom na stepeniku.
Da jedna devojka najlepe moli da razgovara s gospoicom Mejli nasamo ree Nensi i
ako gospoica bude htela da uje samo prvu njenu re, odmah e znati da li da je saslua do kraja ili
da je izbaci iz kue kao varalicu.
ini mi se ree ovek da imate mnogo samopouzdanja!
Vi imate samo da odnesete moju poruku ree devojka odluno i da mi saoptite
odgovor.
ovek otra uza stepenice. Nensi ostade, bleda i skoro bez daha, da slua drhtavih usana izraze
prezrenja koje su edne sobarice nemilice sipale na njen raun i koji su jo vie uestali kad se ovek
vratio i javio da devojka moe da ide gore.

 Danas ne vredi biti na svome mestu ree prva sobarica.

Danas se mesing vie ceni od pravog zlata ree druga.
Trea se zadovolji rekavi: Eto kakve su gospoe, a etvrta povede s jednim Sramota i time
ove iste Dijane zavrie svoj zbor.
Ne obzirui se na sve to, jer su joj vanije stvari leale na srcu, Nensi, kojoj su kolena klecala,
poe za ovekom u neko malo predsoblje osvetljeno lampom, obeenom o tavanicu. On je tu ostavi i
povue se.

GLAVA XL
Jedan neobian razgovor koji predstavlja nastavak prethodne glave.
Nensi je svoj ivot provela po ulicama i po najgnusnijim londonskim umezima i jazbinama, ali
se u njoj jo zadralo neto od njene prvobitne enske prirode; i kad je zaula laki korak koji se
pribliavao vratima suprotnim od onih kroz koja je ona ula i kad je pomislila na veliku razliku koja
postoji izmeu dva enska bia i iji e svedok ta mala soba ubrzo biti, osetila je kako je pritiskuje
teret njenog sopstvenog srama i ona sva uzdrhta kao da nije u stanju da podnese prisustvo devojke s
kojom je toliko elela da se sastane.
Protiv tih plemenitijih oseanja meutim podie se gordost ta opta ljudska slabost kojoj su
najnii i najponieniji podloni u istoj meri kao i najsamouvereniji. Bedna pratilica lupea i
razbojnika, prezreni stanovnik londonskog podzemlja, sauesnica robijaa i zloinaca koja i sama
ivi u senci veala ak i ta posrnula devojka bila je isuvie ponosita da bi pustila i najmanje maha
svojoj enskoj oseajnosti koju je smatrala slabou, ali koja je predstavljala jo jednu njenu vezu s
ljudskim drutvom, poto joj je raspusni ivot jo u ranoj mladosti izbrisao tragove skoro svih
ljudskih osobina.
Podigla je oi koliko je bilo potrebno da vidi da je osoba koja se pojavila nena i lepa devojka; a
zatim, spustivi oi zemlji, zabaci glavu usiljavajui se da se pokae ravnodunom i progovori:
Teko je do vas dospeti, milostiva gospoice. Da sam primila uvredu srcu i otila, kao to bi
mnoge druge uinile, vi biste zbog toga zaalili jednog dana, i ne bez razloga.
Veoma mi je ao ako se ma ko prema vama grubo ponaao odgovori Roz. Nemojte
misliti na to. Recite mi zato ste eleli da me vidite. Ja sam ta linost koju ste traili.
Ljubaznost toga odgovora, umilan glas, predusretljivost, odsustvo svake oholosti ili
nezadovoljstva, potpuno su iznenadili devojku, i ona brinu u pla.
Oh, gospoice, gospoice, ree pokrivi lice rukama kad bi na svetu bilo vie bia
slinih vama, bilo bi manje takvih kao to sam ja da, bilo bi ih manje bilo bi ih manje!
Sedite, ree Roz toplo i srdano. Ako ste u oskudici ili u nevolji, biu istinski srena da
vam pomognem ukoliko sam to u stanju verujte mi. Sedite.
Dopustite mi da ostanem na nogama, gospoice, ree devojka neprestano plaui i
nemojte prema meni biti toliko ljubazni dok me bolje ne upoznate. Ve je dockan ... Jesu li... jesu li...
ona vrata zatvorena?
Jesu ree Roz uzmiui nekoliko koraka kako bi u sluaju potrebe mogla to bre da
pozove u pomo. Zato?
Zato ree devojka to nameravam da svoj ivot i ivote jo mnogih drugih poverim
vama. Ja sam ona devojka koja je malog Olivera odvukla natrag starome Fejginu one veeri kad je
iziao iz kue u Pentonvilu.
Vi! uzviknu Roz Mejli.
Ja, gospoice! odgovori devojka. Ja sam ta bednica o kojoj ste sluali, koja ivi meu
lopovima i koja se ne sea da je ikad otkad su joj oi prvi put ugledale londonske ulice upoznala
bolji ivot ili ula ljubaznije rei od onih koje su joj oni upuivali, tako mi bog pomogao! Nemojte
kriti svoj uas preda mnom, gospoice. Ja sam mlaa no to biste pomislili kad me vidite, ali sam
naviknuta na to. I poslednje ene mi se sklanjaju s puta kad prolazim kroz ulinu vrevu.

 Oh, to je uasno! ree Roz i nehotice se povlaei pred svojom neobinom goom.
Kleknite na kolena i zahvalite bogu, draga, gospoice, uzviknu devojka to imate
prijatelje koji se staraju o vama i koji su vas uvali u detinjstvu, to nikad niste bili izloeni hladnoi,
i gladovanju, i pijanstvu, i razuzdanosti, i..., i..., neemu to je gore od svega toga kao to sam ja
tome bila izloena jo od kolevke. Ja to mogu da kaem jer su mi ulica i ulini oluci bili kolevka, kao
to e mi biti i samrtna postelja.
Ja vas silno alim! ree Roz slomljenim glasom. Srce mi se stee kad vas sluani!
Neka vas bog nagradi zbog vae dobrote! odgovori devojka. Kad biste znali kako mi je
teko ponekad, zaista biste me alili. Ali ja sam se iskrala od onih koji bi me sigurno ubili kad bi
doznali da sam dolazila ovamo i saoptila vam ono to sam sluajno ula. Poznajete li nekog oveka
koji se zove Monks?
Ne, ree Roz.
On vas poznaje odgovori devojka i zna da ovde stanujete, jer sam prislukujui ta on
govori saznala gde u vas nai.
Ja to ime nikad nisam ula ree Roz.
Onda mu je to znai lano ime odgovori devojka na ta sam ve i ranije pomiljala. Pre
izvesnog vremena, a ubrzo posle one noi kad je pokuana pohara i kad je Oliver ubaen u vau kuu,
ja sam sumnjajui na toga oveka u mraku prislukivala jedan razgovor koji se vodio izmeu
njega i Fejgina. Iza onoga to sam ula zakljuila sam da vas Monks ovek o kome sam vas pitala,
poznaje ...
Da, ree Roz, razumem.
Taj Monks nastavi devojka sluajno ga je video s dvojicom naih deaka onog dana kad
smo ga prvi put izgubili, i odmah je poznao da je Oliver ono dete za kojim on ve odavno traga, iako
ja nisam mogla da ustanovim zato. Pogodio se s Fejginom da e mu platiti odreenu svotu novaca
ako ponovo pronae Olivera i da e dobiti jo i vie ako od njega naini lopova, to je Monksu bilo
potrebno iz izvesnih razloga.
Iz kojih razloga? upita Roz.
Opazio je moju senku na zidu kad sam prislukivala u nadi da to saznam ree devojka i
uveravam vas da je malo njih sem mene koji bi bili u stanju da im blagovremeno umaknu. Ali ja sam
uspela da neopaeno pobegnem i pole toga nisam ga vie videla sve do prole noi.
A ta se onda dogodilo?
Rei u vam, gospoice. Prole noi je ponovo dolazio. I opet su se popeli gore, a i ja sam,
poto sam se tako uvila da me senka ne oda, ponovo prislukivala na vratima. Prve rei koje sam ula
da je Monks progovorio bile su: ,Tako jedini dokazi o deakovom poreklu lee na dnu reke, a stara
vetica koja ih je primila od njegove majke trune u svome kovegu. Smejali su se i priali kako im
je taj posao odlino poao za rukom; a Monks je rekao, nastavljajui razgovor o deaku i padajui u
jarost, da bi, iako se doepao deakovog novca, voleo da je to izvedeno na drugi nain; i kako bi bilo
divno da ismeju hvalisavi testament njegovog oca time to e deaka provesti kroz sve tamnice u
gradu, a onda ga uplesti u neki zloin koji povlai smrtnu kaznu, to bi Fejgin mogao lako da udesi,
poto ga uz to jo i dobro iskoristi.
ta sve to treba da znai? upita Roz.
Sutu istinu, gospoice, iako dolazi s mojih usana odgovori devojka. Zatim je dodao, uz

psovke na koje su moje ui naviknute, ali koje bi vama izgledale strane, da bi svoju mrnju prema
deaku vrlo rado zadovoljio tako to bi mu doao glave, a da time svoju kou ne izloi opasnosti; ali
poto to nije u stanju da uini, on e stalno da ga dri na oku te ako samo pokua da se koristi svojim
roenjem ili poreklom, on e mu ve lako smrsiti konce. ,Ukratko, Fejgine, rekao je ,Iako si Jevrejin,
nikad ne bi bio u stanju da smisli takvu zamku kao to sam je ja ispleo svome mlaem bratu,
Oliveru.
Svome bratu! uzviknu Roz.
To su njegove rei odgovori Nensi obzirui se sa strahom oko sebe, to je inila skoro za
sve vreme razgovora jer joj se neprestano priinjavalo da vidi Sajksa pored sebe. I to nije sve.
Dok je govorio o vama i o onoj drugoj gospoi, dodao je kako izgleda da se nebo ili i sam avo
zaverio protiv njega kad se Oliver naao pod vaom zatitom, i nasmejao se i kazao da i to ima
izvesnu dobru stranu poto biste vi dali mnoge hiljade i stotine hiljada funti, kad biste ih imali, da
saznate ko je vae dvonono psetance.
Ne mislite valjda ree Roz prebledevi kao krpa da je to kazao ozbiljno?
Nikad ovek nije govorio ozbiljnije i odlunije odgovori devojka odmahujui glavom.
On se ne ali kad u njemu uskipi mrnja. Ja poznajem mnogo ljudi koji ine i gore stvari, ali bih vie
volela da sve njih prislukujem deset puta nego Monksa jedanput. Ve je dockan i ja moram da se
vratim kui a da ne izazovem ni najmanju sumnju da sam bila nekim poslom kao to je ovaj. Moram
odmah natrag.
Ali ta ja da inim? ree Roz. Kako mogu da se koristim tim saoptenjem bez vae
pomoi? Hoete da se vratite! Zato elite da se vratite tome divljatvu koje ste opisali tako stranim
bojama? Ako to to ste mi poverili ponovite pred jednim gospodinom kojeg mogu odmah da pozovem
iz susedne sobe, on e vas pre no to protekne pola asa odvesti na mesto gde ete biti u potpunoj
sigurnosti.
Ja elim da se vratim ree devojka. Ja moram da se vratim zato to kako u to da
objasnim jednoj udnoj devojci kao to ste vi? zato to je meu ljudima o kojima sam vam
govorila jedan ovek najgrozniji od svih njih kojeg ne mogu da ostavim; ne ak ni po cenu da
se spasem ivota koji sada vodim.
Vi ste ranije jednom prilikom ve bili uzeli u zatitu to drago dete ree Roz va dolazak
ovamo, uprkos tolikoj opasnosti, da biste mi saoptili ono to ste uli; vae dranje koje me uverava
u istinitost onoga to govorite; vaa oigledna skruenost i vae oseanje stida sve to u meni budi
veru da se jo moete vratiti na pravi put. Oh! ree ta plemenita devojka dok su joj suze rosile lice
nemojte se ogluiti o molbe jednog enskog bia kao i vi to ste; prve, verujem, prve ene koja
vam je ikad uputila rei ljubavi i milosra. Sasluajte me i dopustite mi da vam pomognem da
otponete bolji ivot.
Gospoice, uzviknu devojka i pade na kolena, draga, mila, aneoska gospoice, vi ste
prvo ljudsko bie koje mi je uputilo te utene rei, i da sam ih ula pre nekoliko godina, one bi me
moda odvratile od ovoga grenog i nesrenog ivota; ali sad je isuvie dockan isuvie dockan!
Nikad nije suvie dockan ree Roz za ispatanje i kajanje.
Dockan je uzviknu devojka uvijajui se i grei od duevnog bola ja sad ne mogu da ga
napustim! Ja neu da budem uzrok njegove smrti.
A zato biste bili uzrok njegove smrti? upita Roz.
Njega nita ne moe da spase uzviknu devojka. Ako bih kazala drugima ono to sam

vama kazala i oni bili pohapeni, njega bi sigurno osudili na smrt. On je najodvaniji od svih njih i
izvrio je tolika svirepa dela!
Zar je moguno uzviknu Roz da se zbog takvog jednog oveka odriete svake nade na
bolji ivot i na sigurno osloboenje? To je bezumlje.
Ja ne znam ta je to odgovori devojka znam samo da je tako, i ne jedino sa mnom nego i
sa stotinama drugih isto tako bednih i propalih kao to sam ja. Moram da se vratim. Da li je to boja
kazna za zlo koje sam poinila, ne znam, ali postoji neto to me vue njemu uprkos svim patnjama i
zlostavljanjima; i ini mi se da bih posla za njim i kad bih znala da u na kraju od njegove ruke
poginuti.
ta da radim? ree Roz. Ne mogu vas pustiti da tako odete od mene.
Pustite me, gospoice, znam da ete me pustiti odgovori devojka ustajui. Vi me neete
spreavati da odem, jer sam se oslonila na vau dobrotu i nisam zahtevala nikakvo prethodno
obeanje od vas, kao to sam to mogla.
Od kakve e mi koristi onda biti saoptenje koje ste uinili? ree Roz. Ta tajna mora da
se rasvetli, inae ovo to ste mi poverili nee moi da koristi Oliveru, kome toliko elite da
pomognete.
Vi meu svojim prijateljima svakako imate nekoga plemenitog oveka koji e umeti da uva
tajnu i koji e vas posavetovati ta da radite odgovori devojka.
A gde u moi ponovo vas da naem kad zatreba? upita Roz. Ne traim da saznam gde
stanuju ti strani ljudi, ali gde ete vi biti izvesnog odreenog dana i u odreeno vreme?
Hoete li mi obeati da ete strogo uvati tajnu koju sam vam odala i doi sami ili samo jo u
pratnji one linosti kojoj je budete poverili, i da me niko nee uhoditi niti pratiti? upita devojka.
Sveano vam obeavam odgovori Roz.
Svake nedelje uvee, od jedanaest pa dok asovnik ne izbije dvanaest ree devojka bez
oklevanja etau po Londonskom mostu, ako budem u ivotu.
Priekajte jo jedan trenutak zadra je Roz u asu kad je devojka urno pola vratima.
Razmislite jo jednom o poloaju u kome ste i o prilici koja vam se prua da se iz njega izbavite. Vi
imate pravo na pomo od mene, ne samo zato to ste mi dobrovoljno doneli to obavetenje, nego i
kao ena koja je skoro potpuno izgubljena. Zar hoete da se vratite toj razbojnikoj druini i tome
oveku, kad i samo jedna re moe da vas spase? Kakva vas to sila zadrava i ne da vam da se
iupate iz poroka i bede? Oh, zar u vaem srcu nema nijedne niti koje bih mogla da se dotaknem! Zar
u njemu nije ostalo niega to bi mi pomoglo da vas oslobodim te uasne zaslepljenosti!
Kad i tako mlade i estite i lepe devojke kao to ste vi odgovori devojka pouzdanim
glasom nekom poklone svoje srce, ljubav ih moe daleko dovesti ak i takve devojke kako to
ste vi, koje imaju kuu, prijatelje i druge oboavaoce, sve to je potrebno da ispune svoj ivot. A kad
devojke kao to sam ja, kojima je poklopac mrtvakog sanduka siguran krov nad glavom i bolniarka
sirotinjskog doma jedini prijatelj u bolesti i smrti kad mi naa izopaena srca predamo u ruke
nekom oveku i pustimo da on ispuni ono mesto koje je bilo prazno kroz ceo na emerni ivot, ko se
moe ponadati da nas od toga izlei? elite nas, gospoice alite nas to je u nama preostalo samo
jedno od enskih oseanja i to se ono, umesto da nam bude uteha i ponos, nekim tekim prokletstvom
pretvorilo u nov izvor muke i patnji.
Primite ree Roz posle kraeg utanja primite ipak od mene neto novca koji e vam
omoguiti da ivite poteno bar dok se ponovo ne vidimo.

 Ne mogu da primim ni jedan peni odgovori devojka odmahujui rukom.

Nemojte biti tako uporni i odbijati svaki moj pokuaj da vam budem od koristi ree Roz
ljupko joj pristupajui. Ja bih istinski elela da vam pomognem.
Najbolje ete mi pomoi, gospoice, odgovori devojka krei ruke, ako mi odmah
uzmete ivot; jer sam veeras svirepije nego ikad osetila svu bedu svoga poloaja, i za mene bi bila
velika srea da ne umrem u onome paklu u kome sam ivela. Neka vas Gospod blagoslovi, mila
gospoice, i neka izlije na vas onoliko sree koliko sam ja srama na sebe navukla!
Govorei tako i jecajui na sav glas nesreno stvorenje se okrete i ode; a Roz Mejli, slomljena
tim neobinim razgovorom koji je vie liio na munjevit san nego na stvarnost, klonu u naslonjau
trudei se da pribere svoje rastrojene misli.

GLAVA XLI
Sadri nova otkria i pokazuje kako iznenaenja kao i nesree, retko dolaze sama.
Poloaj u kome je bila nije zaista bio ni prost ni lak. Iako je gorela od nestrpljenja i elje da
sazna tajnu koja je obavijala Oliverov ivot, morala je s druge strane da uva ko svetinju ono to joj
je kao mladoj i estitoj devojci poverilo to jadno ensko stvorenje s kojim je maloas razgovarala.
Njene rei i dranje su dirnuli u samo srce Roz Mejli; i njenoj ljubavi prema Oliveru pridruila se
skoro isto toliko iskrena i vatrena elja da to stvorenje odbaeno od drutva vrati pokajanju i nadi.
Bilo je odlueno da se zadre svega tri dana u Londonu pre no to otputuju na nekoliko nedelja u
jedno udaljeno mesto na morskoj obali. Sad je bila pono izmeu prvog i drugog dana. ta da
preduzme za tih etrdeset i osam asova to su joj ostajali? Ili kako da odloi put a da ne pobudi
sumnju?
Gospodin Losbern bio je s njima i ostae tu jo dva idua dana. Ali Roz je isuvie dobro
poznavala naglost toga estitog oveka i unapred je videla vrlo jasno srdbu s kojom e u prvom
nastupu gneva da gleda na devojku koja je bila orue pri ponovnoj Oliverovoj otmici, te se nije
usuivala da mu poveri tajnu dok joj u odbrani devojinog dranja ne pritekne u pomo jo neka
iskusnija osoba. Isti razlozi su joj nalagali da bude veoma obazriva i oprezna i prema gospoi Mejli,
ija e prva misao neminovno biti da se u toj stvari posavetuje s estitim lekarom. to se tie
mogunosti da se obrati nekom oveku od zakona, ak i kad bi znala kako se to radi, na to iz istih
razloga nije trebalo ni pomiljati. U jednom trenutku joj je prolo kroz glavu da se za pomo obrati
Hariju; ali to ju je podsetilo na njihov poslednji rastanak i uinilo joj se neprilino da ga poziva da
se vrati suze su joj navirale na oi dok je o tome razmiljala kad je on moda za to vreme na
nju zaboravio i naao sreu na drugoj strani.
Muena svim tim mislima i naginjui as jednom, a as drugom reenju i odustajui na kraju od
svih im bi o njima podrobnije razmislila, Roz je provela jednu besanu i brinu no. Sutradan poto
se jo dugo lomila, najzad je donela oajniku odluku da se posavetuje s Harijem.
Ako njemu bude teko mislila je da doe ovamo, kako e tek meni biti teko! No moda
nee ni doi; moda e da pie, a moda e ako i doe izbegavati da se sa mnom vidi kao to je
inio i pre svog odlaska. To u prvi mah nisam mogla da verujem, ali je tako za oboje nas bilo bolje.
I tu Roz spusti pero i okrete glavu kao da ne eli da je ni hartija koja treba da bude glasnik vidi
kako plae.
To isto pero uzimala je i ostavljala mnogo puta ne znajui kako da pone i jo nije bila uspela da
napie ni prvu re, kad Oliver, koji je bio iziao na ulicu s gospodinom Dajlzom da vidi kako
prolazi kraljeva garda, ulete u sobu sav zadihan i veoma uzrujan kao da mu preti neka nova opasnost.
Zato si tako usplahiren? upita Roz poavi mu u susret.
Ni sam ne znam; ini mi se kao da u da se uguim odgovori deak. Oh, boe! Kad samo
pomislim da u ga najzad videti i da ete vi biti u stanju da se uverite da sam vam rekao celu istinu!
Ja nikad nisam ni pomislila da si nam govorio to drugo sem istine ree Roz umirujui ga.
Ali ta je posredi? O kome to govori?
Video sam onoga gospodina odgovori Oliver jedva izgovarajui rei onoga gospodina
to je bio tako dobar prema meni gospodina Braunloa, o kome smo tako esto priali.
Gde? upita Roz.

 Izlazio je iz kola odgovori Oliver lijui suze radosnice i uao u jednu kuu. Nisam s
njim razgovarao nisam mogao s njim da razgovaram, jer on mene nije video a ja sam toliko drhtao
da nisam bio u stanju da mu priem. Ali je Dajlz pitao mesto mene da li on u toj kui stanuje i oni su
kazali da stanuje. Pogledajte, ree Oliver razvijajui komad hartije evo, on tu stanuje odmah
idem tamo! Oh, boe, boe! Prosto ne mogu da verujem da u ga opet videti i uti njegov glas!
Dok joj je panja vrlo esto prekidana tim jo mnogim drugim nesreenim usklicima radosti, Roz
proita hartiju na kojoj je pisalo Kreven-strit, na Strendu, i odmah se odlui da se koristi tim
saznanjem.
Brzo! ree. Reci im da nau jedna kola i spremi se da poe sa mnom. Odveu te
odmah tamo, ne gubei ni trenutka. Javiu samo tetki da smo izili u etnju na jedan sat, a ti gledaj da
to pre bude spreman za polazak.
Olivera nije trebalo ubrzavati, i nije prolo ni pet minuta, a oni su ve bili na putu za Krevenstrit. Kad su tamo stigli, Roz je ostavila Olivera u kolima pod izgovorom da pripremi starog
gospodina na vienje s njim, a po sluzi je poslala posetnicu s molbom da je gospodin Braunlo odmah
primi povodom izvesne veoma hitne stvari. Sluga se ubrzo vrati i zamoli je da se popne uza
stepenice; poavi za njim na gornji sprat gospoica Mejli bila je predstavljena jednom postarijem
gospodinu dobroudnog izgleda, u zelenom kaputu. Nedaleko od njega bio je drugi neki stari
gospodin u pamunim akirama i dokolenicama, koji nije izgledao osobito dobroudan i koji je
sedeo obuhvativi jabuku svoga debelog tapa obema rukama i podboen bradom o njih.
Gospode boe, ree gospodin u zelenom kaputu ustajui urno i s najveom utivou
molim vas da mi oprostite, milostiva gospoice mislio sam da je to neka nasrtljiva linost koja ...,
molim vas oprostite mi. Izvolite sesti.
Gospodin Braunlo, ako se ne varam? ree Roz prelazei pogledom od onoga drugog
gospodina na ovoga koji joj se obratio.
Ja sam ree taj stari gospodin. A ovo je moj prijatelj gospodin Grimvig. Hoete li da
nas ostavite za jedan trenutak nasamo, Grimvig?
Mislim upade mu u re gospoica Mejli da u ovom trenutku nee biti potrebno da se
gospodin uznemirava i da izlazi. Ako sam dobro obavetena i on je upoznat sa stvari povodom koje
bih elela da razgovaram s vama.
Gospodin Braunlo prikloni glavu. Gospodin Grimving, koji se bio veoma kruto poklonio i ustao
sa stolice, naini jo jedan veoma ukoen pogled i ponovo sede.
Nimalo ne sumnjam da u vam prirediti veliko iznenaenje ree Roz donekle zbunjeno, to
je bilo sasvim razumljivo u takvoj prilici ali vi ste se nekad pokazali veoma blagonakloni i dobri
prema jednome mom veoma dragom mladom prijatelju, i uverena sam da ete se radovati da ponovo
ujete vesti o njemu.
Tamnije moguno! uzviknu gospodin Braunlo.
Re je o Oliveru Tvistu odgovori Roz.
Tek to je ona to izgovorila, kad gospodin Grimvig, koji se pravio zadubljen u itanje neke velike
knjige to je bila na stolu, zaklopi ovu s velikom treskom i zavali se u stolicu. Na licu mu se ogledalo
krajnje zaprepaenje i dugo je zurio praznim pogledom ispred sebe, a zatim, kao da se zastideo to
je odao koliko je uzbuen, uinio je grevit napor da se vrati u svoj prvobitni poloaj i gledajui
ukoeno u jednu taku pustio je dug, potmuo zviduk koji, reklo bi se, nije iziao u spoljanji svet
nego se izgubio negde u najtamnijim dubinama njegove utrobe.

Ni gospodin Braunlo nije bio manje uzbuen, iako on svoje uenje nije izraavao na tako
neuravnoteen nain. Privukao je stolicu blie gospoici Mejli i rekao:
Uinite mi tu ljubaznost, potovana i milostiva gospoice, i nemojte vie govoriti o nekoj
dobroti i blagonaklonosti koje ste maloas pomenuli i za koje sem vas niko drugi ne zna; a ako ste u
mogunosti da mi pruite neki dokaz koji e biti u stanju da izmeni nepovoljno miljenje koje sam
ranije stekao o tome jadnom detetu, preklinjem vas uinite to to pre.
Nevaljalac je to! Pojeu svoju glavu ako nije nevaljalac proguna gospodin Grimving
govorei nekako iz trbuha i ne pokreui nijedan mii na licu.
To dete ima plemenitu duu i isto srce ree Roz pocrvenevi a Svemogui, koji ga je
izloio iskuenjima pretekim za njegove mlade godine, usadio je u njegove grudi oseanja i osobine
koji bi uinili ast i mnogima koji su est puta stariji od njega.
Meni je tek ezdeset i jedna ree gospodin Grimvig sa istim ukoenim licem. A kako taj
Oliver ima najmanje dvanaest godina, ne vidim da bi se ta primedba mogla odnositi na mene, ukoliko
neki avo i tu nije umeao svoje prste.
Ne obraajte panju na moga prijatelja, gospoice Mejli, ree gospodin Braunlo i on ne
misli kao to govori.
Jeste, misli proguna gospodin Grimvig.
Ne, ne misli! ree gospodin Braunlo koji se oigledno sve vie uzbuivao.
On e pojesti svoju glavu, ako ne misli gunao je gospodin Grimvig.
Ako tako zaista misli, onda neko treba da mu je zaista razbije ree gospodin Braunlo.
I on bi neobino voleo da vidi oveka koji e to da uini odgovori gospodin Grimvig
udarajui tapom o pod.
Poto su dotle doterali, oba stara gospodina umrknue po malo burmuta, a zatim se, shodno
njihovom osvetanom obiaju, rukovae jedan s drugim.
A sad, gospoice Mejli, ree gospodin Braunlo vratimo se onome predmetu za koji se u
tolikoj meri zauzima vae plemenito srce. Budite dobri i ispriajte mi ta znate o tome jadnom detetu.
Dopustite mi da vam kaem pre toga kako sam preduzeo sve to je bilo u mojoj moi da ga pronaem
i kako je moj prvi utisak koji sam stekao o njemu, naime da su ga njegovi raniji drugovi nagovarali da
me pokrade, znatno pokoleban otkako sam se vratio u zemlju.
Roz, koja je imala dovoljno vremena da pribere svoje misli, ispria prosto i u nekoliko rei sve
to se dogodilo s Oliverom otkako je otiao iz kue gospodina Braunloa; ono meutim to je saznala
od Nensi ostavila je da saopti tome gospodinu kad budu sami. Na kraju ga je uveravala da je, u toku
poslednjih nekoliko meseei, Olivera muila jedino ta misao to ne moe da pronae svoga ranijeg
dobrotvora i prijatelja.
Boe, hvala ti! ree stari gospodin. To je neizmerna srea za mene neizmerna srea.
Ali mi niste kazali gde je on sad, gospoice Mejli. Oprostite mi to vam inim tu zamerku ali zato
ga niste doveli sa sobom?
On eka u kolima pred kuom odgovori Roz.
Pred mojom kuom! uzviknu stari gospodin. I rekavi to izlete iz sobe, stra niza stepenice,
zakorai na papuu od kola i nestade ga u njima bez ijedne rei.
Kad su se vrata od sobe za njim zalupila, gospodin Grimvig podie glavu i na jednoj od zadnjih
nogu svoje stolice poe da se vrti oko sebe i tako napravi tri kruga, pomaui se pri tom tapom i

stolom i sedei za sve vreme. Poto je izveo taj podvig, skoi sa stolice i poe da cupka po sobi i
pree je tako gore-dole bar desetak puta, a onda se zaustavi pred Roz i poljubi je bez ikakvog
prethodnog uvoda.
Pst! ree kad je devojka skoila malo uplaena tim neuobiajenim postupkom. Ne bojte
se. Ja sam dovoljno star da vam budem ded. Vi ste jedna mila devojka. Volim vas. Eto ih dolaze!
I zaista, u istom trenutku kad je on jednim hitrim i spretnim pokretom zauzeo svoje prvobitno
mesto, u sobu ue gospodin Braunlo praen Oliverom kojeg gospodin Grimvig doeka s najveom
srdanou; i da je srea koju je osetila u tome trenutku bila njena jedina nagrada za svu brigu i strah
koje je zbog Olivera podnela, Roz Mejli bi bila dovoljno nagraena.
Ovde meutim ima jo nekoga koga ne smemo zaboraviti ree gospodin Braunlo i povue
za zvonce. Molim vas, neka doe gospoa Bedvin.
Stara nastojnica se odazvala pozivu najveom brzinom i poto se poklonila na vratima, ekala je
dalja nareenja.
ta, vi svakoga dana sve slabije vidite, gospoo Bedvin, ree gospodin Braunlo skoro
ljutito.
Tako je, gospodine, odgovori stara ena. U mojim godinama vid ne biva sve bolji,
gospodine.
I ja bih to rekao odgovori gospodin Braunlo ali stavite naoare i pogledajte, moete li da
pogodite zbog ega smo vas zvali, hoete li?
Stara gospoa poe da pretura po depu traei naoare. Ali nestrpljivi Oliver nije bio u stanju
da savlada i novo iskuenje i da se dalje uzdrava, te joj se baci u naruje.
Gospode boe, je li to moguno! uzviknu starica ljubei ga, moje nevino detence!
Moja draga dobra uvarko! uzviknu Oliver.
Znala sam da e se vratiti znala sam ree stara gospoa drei ga u naruju. Kako
lepo izgleda i kako je opet gospodski obuen! Gde si bio dosad, tako dugo, tako dugo vremena? Oh!
Ono isto milo lice samo ne vie tako bledo; one iste pitome oi, samo ne tako tune. Nikako ih nisam
mogla zaboraviti, kao ni njegov ljupki osmeh. Svakog dana sam ga u mislima gledala pored moje
roene dece koju je bog uzeo jo kad sam bila mlada i srena. Govorei tako as je odmicala
Olivera od sebe da vidi koliko je porastao, a as ga je pritiskivala na grudi i neno mu provlaila
prste kroz kosu, smejui se i plaui naizmence na njegovom ramenu.
Ostavivi nju i Olivera da se napriaju do mile volje gospodin Braunlo je odveo Roz u drugu
sobu gde mu je ona saoptila ceo svoj razgovor sa Nensi, to je njega ne malo iznenadilo i
uznemirilo. Roz mu je isto tako iznela razloge zato se u prvom redu nije poverila svome prijatelju
gospodinu Losbernu. Stari gospodin je naao da je pametno postupila i odmah se pokazao gotovim da
se lino posavetuje s estitim lekarom. Da bi tu njegovu nameru to pre priveli u delo, dogovorili su
se da on jo iste veeri u osam asova doe k njima, a da Roz za to vreme oprezno obavesti gospou
Mejli o svemu to se dogodilo. Poto su te prethodne stvari ureene, Roz i Oliver se vratie kui.
Roz je imala puno prava kad je zazirala od srdbe dobroga doktora. im je uo priu o Nensi,
odmah se razgoropadio i osuo s pretnjama i klevetama; pretio je da e od nje nainiti prvu rtvu
udruenih napora otroumne gospode Bledersa i Dafa, i zaista stavio je eir na glavu spremajui se
da odjuri i zatrai pomo te uvaene gospode. I u tome prvom naletu besa on bi nesumnjivo svoju
nameru i ostvario, ne vodei nimalo rauna o posledicama takvog postupka, da u tome nije bio
spreen elimino silom od strane samoga gospodina Braunloa, koji je isto tako bio naprasit ovek, a

delimino razlozima i objanjavanjima koji su bili sraunati na to da ga odvrate od njegove

prenagljene odluke.
ta onda koga avola treba da radimo? upita taj plahoviti lekar kad su se pridruili dvema
gospoama. Hoemo li svim tim propalicama, kako mukim tako i enskim, jo da izrazimo i
pismenu zahvalnost i da ih zamolimo da prime po stotinak funti kao skroman znak naeg uvaenja i
priznanja to su se pokazali tako ljubazni prema Oliveru.
Ne sasvim tako odgovori gospodin Braunlo smejui se ali moramo da postupamo
smiljeno i veoma oprezno.
Smiljeno i veoma oprezno uzviknu lekar. Sve bih ja njih poslao ...
Svejedno je kuda biste ih poslali, prekide ga gospodin Braunlo. Ali razmislite, ako ih
poaljemo tamo kuda vi elite, hoemo li onda postii onaj cilj koji imamo pred oima.
Koji to cilj? upita lekar.
Da pronaemo samo ko su Oliverovi roditelji i da mu ponovo povratimo naslee kojeg je na
prevaru lien, ako je pria koju smo uli istinita.
Ah! ree gospodin Losbern hladei lice maramicom. To umalo to nisam zaboravio.
Eto vidite nastavi gospodin Braunlo ako tu jadnu devojku ostavimo potpuno po strani, i
ako pretpostavimo kao moguno da sve te lupee izvedemo pred sud a da nju ne izloimo opasnosti,
ta emo time postii?
Po svoj prilici da nekolicinu njih najzad poaljemo na veala a ostale u progonstvo
odgovori lekar.
Vrlo dobro ree na to gospodin Braunlo osmehujui se ali nema sumnje da e se vremenom
i oni sami za to postarati i meni se ini, ako bismo ih mogli u tome preduhitriti, da bi to bio vrlo
nerazborit postupak u oitoj suprotnosti s naim sopstvenim interesima ili u najmanju ruku s
Oliverovim interesima, to je jedno i isto.
Kako to? upita lekar.
Evo kako. Izvan svake je sumnje da e nam biti izvanredno teko da tajnu do kraja rasvetlimo,
ukoliko ne uspemo da oveka, Monksa, bacimo na kolena i prinudimo na priznanje. A to se moe
postii samo lukavstvom i ako ga pritegnemo kad ne bude bio okruen onim ljudima. Jer,
pretpostavljamo da ga i uhapse, mi nemamo nikakvih dokaza protiv njega. On ak nije upleten (koliko
je to nama poznato i koliko moemo zakljuiti iz postojeih okolnosti) ni u kakvu poharu koju je
izvrila ta razbojnika druina. I ako i ne bude osloboen najvie ako se moe osuditi na zatvor kao
skitnica i protuva; a posle toga e, razume se, da zauti kao zaliven, to e za nas biti isto kao da je
gluv, nem, slep i lud.
E kad je tako ree lekar plahovito onda vas ponovo pitam mislite li vi da je pametno
smatrati obaveznim ono obeanje dato devojci; obeanje uinjeno u najboljoj i najplemenitijoj
nameri, ali zaista ...
Molim vas, draga gospoice, nemojte se uputati u raspravljanje toga pitanja ree gospodin
Braunlo prekidajui Roz koja se upravo spremala da progovori. Vae obeanje e biti odrano.
Ne verujem da e to i najmanje da osujeti ostvarenje naih planova. Ali pre no to se odluimo kojim
emo putem poi, bie potrebno da ponovo vidimo devojku i da ujemo od nje hoe li nam pomoi
da se sastanemo s tim Monksom, pod uslovom, razume se, da razgovaramo s njim u etiri oka i bez
prisustva vlasti; ili, ako to nee ili ne moe, da nam kae gde se on kree i da ga opie kako izgleda
da bismo mi bili u stanju da ga pronaemo. Mi je neemo videti pre nedelje uvee, a danas je utorak.

Ja bih predloio da u meuvremenu ne preduzimamo nita i da ovu stvar sauvamo u tajnosti, ak i

pred samim Oliverom.
Iako je gospodin Losbern veoma kisela lica doekao predlog da se itavih pet dana sedi skrtenih
ruku, priznao je da u tom trenutku ni njemu samom nita bolje ne pada na pamet; i kako su i Roz i
gospoa Mejli u potpunosti podrale miljenje gospodina Braunloa, to je predlog ovoga gospodina
jednoduno prihvaen.
Ja bih se obratio ree on za pomo i mome prijatelju Grimvigu. On jeste malo nastran
ovek, ali je otrouman i mogao bi nam biti od stvarne koristi; moram vam rei da je zavrio prava i
da je napustio advokaturu u znak protesta to mu je u toku dvadesetak godina poverena samo jedna
mala parnica, a da li to treba smatrati kao preporuku ili ne, ostavljam vam da o tome sami odluite.
Ja nemam nita protiv toga da pozovete svoga prijatelja ako i ja mogu da pozovem svoga
ree lekar.
Taj predlog moramo da iznesemo na glasanje odgovori gospodin Braunlo a ko je u
pitanju?
Sin ove gospoe i veoma dobar prijatelj nae gospoice ree lekar pokazujui u pravcu
gospoe Mejli i upuujui jedan znaajan pogled njenoj sestriini.
Roz se sva zarumene, ali ne uini nikakvu glasnu primedbu na taj predlog (verovatno to je
smatrala da e ostati usamljena u svome protivljenju), te tako i Hari Mejli i gospodin Grimving bie
izabrani za lanove odbora...
Mi emo, razume se, ostati u Londonu ree gospoa Mejli, dokle god bude postojao i
najmanji izgled da e nae traganje dovesti do uspeha. Ja neu aliti ni truda ni novaca da samo
ostvarimo ono do ega nam je svima toliko stalo, i, ako to bude potrebno, rado u ostati ovde i
godinu dana dokle god me vi uveravate da postoji i najmanja nada da emo uspeti.
Dobro! odgovori gospodin Braunlo. Ali poto na vaim licima itam elju da me pitate
kako je dolo do toga da nisam bio u stanju da potvrdim Oliverovu priu i zato sam onako iznenada
otputovao iz zemlje, dopustite mi da vam postavim uslov da mi ne upuujete nikakva pitanja u vezi s
tim dokle god ja sam ne naem za potrebu da vam ispriam svoj sopstveni ivot. Verujte mi da imam
veoma jakih razloga to tako postupam, inae bih mogao da izazovem nade koje se nikad nee
ostvariti i da samo poveam tekoe i razoaranja kojih ja i bez toga imam dovoljno. Hajdemo! Javili
su da je veera na stolu, a mali Oliver je sasvim sam u susednoj sobi i on za to vreme moe da
pomisli kako nam je njegovo drutvo dosadilo i kako kujemo neku mranu zaveru da ga ponovo
napustimo da se sam potuca po belome svetu.
Rekavi to stari gospodin prui svoju ruku gospoi Mejli i otprati je u trpezariju. Gospodin
Losbern poe za njim vodei Roz, i tako savetovanje za taj mah bi zavreno.

GLAVA XLII
Jedan stari Oliverov poznanik, koji pokazuje izrazite znake
darovitosti, ulazi u javni ivot prestonice.
One iste noi kad je Nensi, poto je uspavala gospodina Sajksa, hitala boravitu Roz Mejli,
odazivajui se glasu svoje savesti, Londonu su se pribliavale glavnim severnim drumom dve linosti
kojima ova pripovetka mora da pateti izvesnu panju.
To su bili ovek i ena; ili emo ih moda bolje opisati ako kaemo muko i ensko. Jer je prvi
pripadao onoj vrsti dugonogih, bangavih, trapavih, suvonjavih stvorenja kojima je teko tano
odrediti godine poto oni kad su deca lie na zakrljale ljude, a kad dospeju u muevno doba
podseaju na prerano izrasle deake. ena je bila mlada, ali snana i jedra, kakva je i morala biti im
je na leima nosila onako teko breme. Njen saputnik nije bio optereen velikim prtljagom, poto mu
se o tapu koji je nosio preko ramena njihao samo jedan mali zamotuljak u obinoj depnoj maramici
i koji oigledno nije bio nimalo teak. Ta okolnost, kao i neobina duina njegovih nogu,
omoguavale su mu da bez napora izmie nekoliko koraka ispred svoje saputnice, prema kojoj se s
vremena na vreme okretao nestrpljivo trzajui glavom kao da joj prebacuje za njenu sporost i poziva
je da ubrza korak.
Tako su oni peaili praljivim drumom, ne obraajui nimalo panje na predmete oko sebe, sem
to bi se uklonili u stranu da propuste razna potanska kola koja su u oblaku praine jurila iz grada,
sve dok nisu proli ispod luka na Hajgetu, kad se prvi putnik zaustavio i obrecnuo se na svoju
pratilicu.
Hajde, ta ti je? Ala si ti neka lentina, arlota.
To je zbog toga to vuem ovoliki teret ree ena prilazei i jedva diui od umora.
Teret! Nemoj da govori kojeta! Vidi da nisi ni za ta! odgovori mukarac prebacujui
zamotuljak, dok je govorio, na drugo rame. ta, opet se odmara! E, pa to je lepo da ovek iz koe
izie!
Je li jo daleko? upita ena sedajui na nasip od druma i podiui oi dok su joj se grake
znoja cedile niz lice.
Daleko! Skoro smo ve stigli ree dugajlija pokazujui rukom ispred sebe. Pogledaj
tamo! To su londonske svetiljke.

 Do njih ima najmanje jo dve dobre milje ree ena sva oajna.
Nije vano da li donde ima dve milje ili dvadeset ree Noje Klejpol, jer je to bio on
nego hajde dii se dok te nisam pomilovao nogom, pa e da vidi koliko je sati.
S obzirom na to to se Nojev crveni nos jo vie zacrveneo od ljutine i to je njegov sopstvenik
govorei to preao preko druma s izgledom oveka koji je potpuno spreman da svoju pretnju privede
u delo, ena ustade bez rei i muno nastavi put pored njega.
Gde misli da prenoimo, Noje? upita ga poto su preli nekoliko stotina jardi.
Otkud ja to znam? odgovori Noje ije se raspoloenje usled peaenja prilino pogoralo.
Bie, valjda, negde blizu ree arlota.
Ne, nee biti blizu odgovori gospodin Klejpol. Dabome! Nee biti blizu; prema tome
nemoj na to vie da misli.
Zato da ne mislim?
Kad ti kaem da neto neu, to treba da ti bude dosta, i da vie ne raspituje zato i kroto
odgovori gospodin Klejpol dostojanstveno.
Ne treba da bude tako nakraj srca ree njegova saputnica.
Zaista, divno bi to bilo doi i odsesti u prvoj gostionici na koju naiemo u gradu, tako da
Soberi, ako poe u poteru za nama, mogne odmah da zabode svoju njuku unutra i da nas smesti u
kola i vrati kui s lisicama na rukama ree gospodin Klejpol podrugljivim glasom. Ne! Zavui
emo se u najzabaenije ulice i neemo se zaustavljati dok ne pronaemo najskriveniju krmu u
njima. Zahvali bogu to ja imam malo pameti u glavi, jer da nismo odmah u poetku namerno poli
pogrenim putem da im zavaramo trag i onda se vratili preko polja, ti bi jo pre nedelju dana stigla na
sigurno mesto, curo moja lepa. A to bi i zasluila kakva si glupaa.
Ja znam da nisam tako promuurna kao ti odgovori arlota ali nemoj sav teret da
svaljuje na mene i da govori kako bih ja bila s one strane katanca. Kad bi mene uhapsili, svakako
da ni tebe ne bi ostavili na slobodi.

 Ti si uzela novac iz ekmedeta, i ti to vrlo dobro zna ree gospodin Klejpol.

Uzela sam ga za tebe, Noje dragi, odgovori arlota.
Jesam li ga ja zadrao? upita gospodin Klejpol.
Nisi; poverio si ga meni na uvanje i bio si tako dobar pa si mi dopustio da ga nosim, srce
moje, ree devojka tapui ga ispod brade i hvatajui ga pod ruku.
Tako je u stvari i bilo; ali kako gospodin Klejpol nije imao obiaj da se slepo i glupo ikome
poverava, to moramo napomenuti, kako bismo uinili pravdu dotinom dentlmenu, da je on toliko
poverenje ukazao arloti s ciljem da se novac u sluaju hapenja nae kod nje, to bi njemu
omoguilo da tvrdi kako nema nikakve veze s kraom i u velikoj meri olakalo njegove izglede da se
izvue iz kripca. On se, naravno, tom prilikom nije uputao ni u kakva objanjenja svojih pobuda, te
su natenane nastavili svoj put.
Dosledno svome opreznom planu, gospodin Klejpol je iao sve dalje nigde se ne zaustavljajui
dok nije stigao do ajzlingtonskog Anela, gde je mudro zakljuio, sudei po mnotvu putnika i gomili
kola, da tu poinje pravi London. Zastavi samo koliko da osmotri koje su najprometnije ulice, i koje
prema tome treba izbegavati, skrenuo je u Sent-Dons-Rod i uskoro se izgubio u spletu zamrenih i
neistih sokaia izmeu Grejs-In-Lena i Smit-filda, spletu koji taj deo grada ini jednim od najgorih
i najozloglaenijih krajeva koji su se i pored napretka zadrali u srcu Londona.
Noje Klejpol se uputio kroz taj splet sokaia vukui arlotu za sobom; svaki as je silazio u
ulini oluk da jednim pogledom obuhvati ceo spoljanji izgled neke krmice, a odmah zatim bi
otkaskao dalje jer bi mu se uinilo da i takva kakva je isuvie upada u oi da bi njemu odgovarala.
Najzad se zaustavie pred jednom koja je izgledala neuglednija i prljavija od svih koje je dotle
video; i poto je preao preko puta i osmotrio je s druge strane ulice milostivo je nagovestio svoju
nameru da tu odsedne i prenoi.
Daj sad meni taj zaveljaj ree Noje odvezujui ga devojci sa lea i prtei ga sebi na rame
i nemoj nita da govori dok te ja ne upitam. Kako se zove ta gostionica?
Kod Tri hroma avola ree arlota.
Tri hroma avola ponovi Noje u isto vreme i vrlo dobar znak. A sad napred! U stopu za
mnom i polazi. Poto je izdao tu zapovest, gurnuo je ramenom rasklimatana vrata koja su
zakripala i praen arlotom uao unutra.
Za ankom je bio samo jedan mlad Jevrejin koji je oslonjen laktovima o tezgu itao neke prljave
novine. Razrogaio je oi na Noja, a i Noje na njega.
Da je Noje bio obuen u svoje odelo pitomca doma milosra, moda bi i bilo izvesnog razloga
to je Jevrejin toliko iskolaio oi; ali kako je bio skinuo kaput i znaku i imao na sebi kratku
radniku bluzu preko konih akira, inilo se da nema nikakvih osobitih razloga da njegova pojava
izazove toliku panju u jednoj gostionici.
Jesu li ovo Tri hroma avola? upita Noje.
Jeste, tako se zove ova krma odgovori Jevrejin.
Jedan gospodin koga smo sreli na putu, dolazei iz unutranjosti, preporuio nam je da
odsednemo ovde ree Noje gurkajui laktom arlotu, verovatno da bi joj privukao panju kako se
mudro dosetio da pribavi sebi potovanje, a moda i da je na taj nain opomene da ne pokae
nikakvo iznenaenje. eleli bismo da veeras ovde prenoimo.
Nisam siguran ima li mesta ree Barni, poto je on bio taj momak za tezgom ali u pitati.

 Kako bi bilo da nam pokaete trpezariju i da nam date malo hladnog mesa i piva dok vi idete
da pitate? ree Noje.
Barni im uini po volji i uvede ih u neku omanju zadnju odaju gde iznese pred njih traeno jelo i
pie; poto je to uinio, obavestio je putnike da mogu dobiti prenoite, a zatim je ostavio svoje
estite goste da se potkrepe.
Ta omanja odaja meutim bila je odmah iza anka i nekoliko stepenica nie, tako da je svaki od
ukuana, ako povue malu zavesu na prozoretu utvrenom u zidu ove mogao ne samo da posmatra,
bez imalo opasnosti da bude opaen, ta rade posetioci u zadnjoj odaji (prozore je bilo u jednom
mranom uglu zida i bilo je zaklonjeno velikom uspravnom gredom iza koje je posmatra mogao da
se sakrije) nego je bio u stanju, ako prisloni uvo na tanku pregradu, i prilino dobro da uje o
emu gosti razgovaraju. Vlasnik krme ve pet minuta nije skidao oka s te osmatranice, a Barni tek
to se vratio poto je izvrio napred pomenuto saoptenje, kad Fejgin, obavljajui svoje veernje
poslove, ue u krmu da se raspita za neke svoje mlade pitomce.
Pst! ree Barni u zadnjoj sobi su nepoznati gosti.
Nepoznati gosti! ponovi starac apatom.
Jeste, i to kakvi dodade Barni. Palanani, ali neto za tebe, ako se ne varam.
Fejginu je to obavetenje kanda priinilo veliko zadovoljstvo. Popevi se na jednu amlicu,
oprezno je prislonio oko na staklo i s tog skrovitog mesta posmatrao gospodina Klejpola kako se
svojski zalae hladnom govedinom iz inije i crnim pivom iz vra, dok arloti, koja je krotko sedela
pored njega, tek s vremena na vreme udeljuje po koju mrvicu.
Aha! proapta, okrenuvi se Barniju dopada mi se ovaj ida. Bie dobar za nas; ve zna
kako treba postupati sa enama. Budi miran kao mi, rode moj, i pusti me da ujem ta govore
pusti me da ih ujem. Ponovo je priljubio oko uza staklo i prislonivi uvo uz tanku pregradu
paljivo je oslukivao, dok mu se na licu koje je podsealo na matorog avola izraavalo lukavstvo i
pohlepa.
I tako sam reio da postanem gospodin ree gospodin Klejpol ispruivi noge i
nastavljajui razgovor iji je poetak Fejgin zadocnio da uje. Neka idu do avola ti prokleti
mrtvaki sanduci, arlota, odsad u da ivim gospodskim ivotom; a ti, ako hoe, moe postati
gospoa.
Ja bih na to veoma rado pristala, srce moje, odgovori arlota ali ne moe se svaki dan
prazniti tue ekmede i posle toga lako hvatati magla.
Ostavi ekmede! ree gospodin Klejpol. Ima i toliko drugih stvari pored ekmedeta
koje se mogu prazniti.
Na ta misli? upita njegova drugarica.
Na depove, enske torbice, kue, potanska kola, banke! ree gospodin Klejpol kome je
pie sve vie udaralo u glavu i inilo ga sve smelijim.
Ali ti nee moi sve to da postigne, srce moje, ree arlota.
Potraiu neko drutvo s kojim u to moi da izvedem odgovori Noje. Oni e na neki
nain ve umeti da nas upotrebe. Eto, i ti sama vredi bar koliko pedeset drugih ena; nikad jo nisam
video tako prepredeno i lukavo stvorenje kao to si ti kad ti pustim na volju.
Gospode, kako je prijatno sluati te kad tako govori! uzviknu arlota sputajui jedan
poljubac na njegovo odvratno lice.

 Dosta, prestani s tim; nemoj da mi se umiljava kad sam ljut na tebe ree Noje
dostojanstveno se oslobaajui njenog zagrljaja. eleo bih da postanem harambaa neke
razbojnike druine, pa da ih mutram po miloj volji i da ih aljem levo i desno, a oni i da ne znaju za
mene. Na to bih pristo ako bi se na tome moglo zaraditi; i kad bismo samo nekako doli u vezu s
kojim ovekom te vrste, mislim da bi za to vredelo dati onu novanicu od dvadeset funti to si je
nabavila utoliko pre to inae ne znamo kako da je se otarasimo.
Uinivi tu izjavu, gospodin Klejpol zaviri u vr s pivom s izrazom duboke mudrosti na licu;
zatim, poto je dobro protresao njegovu sadinu, zatitniki klimnu glavom arloti i povue jedan
gutljaj koji kao da ga je veoma okrepio. Upravo se spremao da povue i po drugi put, kad se vrata
naglo otvorie te ga pojava nepoznatog oveka prekide u ostvarenju te namere.
Taj nepoznati bio je gospodin Fejgin. I izgledao je veoma ljubazan i veoma se duboko poklonio
kad je uao i seo za najblii sto poruujui neto za pie od Barnija koji se smekao.
Prijatno vee, gospodine, ali hladno za ovo doba godine ree Fejgin trljajui ruke.
Dolazite iz unutranjosti, koliko vidim, gospodine?
Po emu to zakljuujete? upita Noje Klejpol.
Mi nemamo toliko praine u Londonu odgovori Fejgin upirui prstom prvo u Nojeve
cipele, zatim u cipele njegove saputnice, i najzad s njih na dva zaveljaja.
Elem ste vi neki bistar ovek ree Noje. Ha! ha! Sluaj ga samo ta veli, arlota!
He, u ovome gradu ovek mora da bude bistar, dragi prijatelju, odgovori Jevrejin
sputajui glas sve dok nije preao u poverljiv apat i to je cela istina.
Fejgin je ovu primedbu propratio time to se desnim kaiprstom zvrcnuo po nosu pokret koji je
pokuao da ponovi i Noje iako ne s potpunim uspehom, jer mu nos za tu svrhu nije bio dovoljno
veliki. Gospodin Fejgin je meutim to nastojanje izgleda protumaio kao potpuno slaganje s njegovim
miljenjem, te je veoma prijateljski ponudio svoje sabesednike rakijom koju je Barni upravo u tome
trenutku doneo.
Odlino pie ree gospodin Klejpol oblizujui se.
I skupo! ree Fejgin. Ko eli stalno da ga pije, taj mora neprestano da prazni neko
ekmede, ili dep, ili ensku torbicu, ili kuu, ili potanska kola, ili banku.
im je gospodin Klejpol uo taj izvod iz svojih sopstvenih razmatranja on se skljokau stolicu i
bled kao krpa blenuo je as u Jevrejina as u arlotu s izrazom uasnog straha na licu.
Mene ne treba da se bojite, dragi prijatelju, ree Fejgin privlaei jo blie svoju stolicu.
Ha! ha! Srea vaa to sam vas samo ja uo. Velika je srea to sam to samo ja uo.
Nisam ga ja uzeo promuca Noje koji vie nije drao opruene noge kao to to dolikuje
gospodinu oveku nego ih je podvukao i savio koliko je god mogao pod stolicu sve je to ona
uradila; on je kod tebe, arlota, ti to vrlo dobro zna.
Svejedno je kod koga je novac i ko ga je ukrao, dragi prijatelju! odgovori Fejgin, gledajui
pri tom jastrebovim okom as u devojku as u dva zaveljaja. I ja sam ovek od toga zanata i zbog
toga mi se i dopadate.
Od koga to zanata? upita gospodin Klejpol koji je malo doao sebi.
Od onoga kojim se i vi bavite odgovori Fejgin a isto tako i ostali ljudi u ovoj kui.
Upali ste upravo tamo gde treba i sigurni ste kako samo moe biti. U celom gradu neete nai
sigurnijeg mesta no to su Tri hroma avola; to jest, ako tako ja hou. A ja sam zavoleo vas i ovu

mladicu; dao sam vam dakle re i sad moete biti mirni.

Posle toga uveravanja u dui Noja Klejpola je moda i zavladao mir, ali s njegovim telom to
svakako da nije bio sluaj; znojio se i vrpoljio i zauzimao svakojake udne poloaje posmatrajui za
to vreme svog novog prijatelja sa strahom pomeanim s nepoverenjem.
Rei u vam jo neto nastavi Fejgin, poto je ohrabrio devojku prijateljskim mahanjem
glave i podigao joj duh s nekoliko poluglasno izgovorenih rei. Imam jednog prijatelja koji e
nadam se moi da ispuni vau arku elju i da vas uputi na pravi put. On e vam biti na ruci da se
odate onoj vrsti posla za koju smatrate da vam najbolje odgovara, a da se istovremeno upoznate i sa
svim ostalim granama naeg zanata.
Vi to kao da govorite sasvim ozbiljno odgovori Noje.
Kakve bih koristi imao da drukije postupam? upita Fejgin sleui ramenima. Hajdemo
napolje da progovorimo koju re nasamo.
Nema potrebe da izlazimo ree Noje poinjui postepeno opet da istee noge. Ona e za
to vreme da odnese gore prtljag. arlota, gledaj nekako da smesti te stvari!
Po toj zapovesti, izdatoj veoma dostojanstveno, bi postupljeno bez i najmanjeg pogovora, i
arlota uprti oba zaveljaja kako je znala i umela i ponese ih dok je Noje drao otvorena vrata i
pratio je pogledom.
Kako vam se ini, prilino dobro slua? upita ponovo sedajui na svoje mesto glasom
uvara koji je ukrotio neku divlju zverku.
Savreno odgovori Fejgin tapui ga po ramenu. Vi ste sila ovek, dragi prijatelju.
Eh, da nisam, ne bih ni bio ovde odgovori Noje. Ali dok mi ovako gubimo vreme, ona
e se vratiti.
Dakle, na emu smo? ree Fejgin. Ako vam se moj prijatelj dopadne, najbolje vam je da
se s njim udruite.
Ako mu posao ide dobro; eto na emu smo! odgovori Noje i namignu jednim okom.
Ne moe biti bolje ree Fejgin ima veliki broj saradnika i to najbolje ljude u struci.
Sve londonski majstori? upita gospodin Klejpol.
Meu njima nema nijednog palananina; i ne verujem da bi i vas primio, ak i na moju
preporuku, da trenutno nije ostao bez pomonika odgovori Fejgin.
Hoe li biti potrebno da mu ja neto platim? upita Noje lupnuvi se po depu od akira.
Bez toga nema nita odgovori Fejgin najodlunijim glasom.
Pa ipak, dvadeset funti to je lepa para!
Nije kad je u pitanju novanica koje ne moete da se otarasite odgovori Fejgin. Verujem
da je ve zabeleen i njen broj i dan izdanja i da je banci izdat nalog da je ne isplauje. Eh, nema ona
za njega neke osobite vrednosti. Morae da je poalje u inostranstvo, ali ni tamo nee moi za nju da
dobije bogzna ta.
Kad u moi da ga vidim? upita Noje bojaljivo.
Sutra ujutru.
Gde?
Ovde.
Hm! ree Noje. Kolika je plata?

 Gospodski ivot stan i hrana, duvan i pie besplatno polovina od svega to vi zaradite i
polovina od svega to mladica zaradi odgovori Fejgin.
Veliko je pitanje bi li Noje Klejpol, ija gramzivost nije imala granica, pristao ak i na te sjajne
uslove da je bio potpuno slobodan pri svome odluivanju. Ali mu je palo na um da njegov poznanik
moe, ako on odbije, odmah da ga preda sudu (a dogaale su se i mnogo neverovatnije stvari), te
postepeno poe da poputa i najzad izjavi da prihvata ponudu.
Meutim, vidite dodade Noje poto e ona biti u stanju da sama svri najvei deo posla,
ja bih voleo da uzmem neto lake.
Tek koliko zabave radi? predloi Fejgin.
Eh, tako neto! odgovori Noje. ta mislite da bi mi najbolje odgovaralo? Neto pri
emu se ovek suvie ne napree i to nije osobito opasno, znate. Eto, neto u tom smislu.
uh da ste pomenuli neto o uhoenju drugih ree Fejgin. Mome prijatelju je veoma
potreban ovek koji bi se time bavio.
Jeste, pomenuo sam, i ne bih se libio da s vremena na vreme i to radim odgovori gospodin
Klejpol oklevajui ali to se, kao to znate, ne isplauje.
To je tano! ree Jevrejin razmiljajui ili se pravei da razmilja. Da, to se slabo
isplauje.
Pa ta emo onda? upita Noje gledajui ga zabrinuto. Ja bih voleo neto kao uhoenje,
to nije nimalo opasno i pri emu je ovek siguran kao kod svoje kue.
Kako vam se ini oko starih gospoa? upita Fejgin. Lepa se para moe zaraditi s
njihovim runim torbicama i zaveljajima, ovek im ih istrgne iz ruku i zamakne za ugao.
Ali one mnogo viu, a ponekad hoe i da grebu! ree Noje vrtei glavom. Ne verujem
da bi mi to odgovaralo. Zar nema neto drugo?
ekajte! ree Fejgin poloivi ruku Noju na koleno. Da izvodite ,apce.
ta je to? upita gospodin Klejpol.
apci, dragi prijatelju, ree Fejgin jesu mala deca koje majke alju da neto kupe u
duanu za est penija ili za neki iling, i stvar se sastoji u tome da im ovek istrgne novac deca ga
uvek dre spremljen u ruci a onda da ih gurne u oluk i da se sasvim polako izgubi kao da se nita
nije dogodilo, samo to je neko dete palo i udarilo se. Ha! ha! ha!
Ha! ha! smejao se grohotom i gospodin Klejpol izbacujui noge uvis od silne
razdraganosti. To je ono to se trai!
Naravno, odgovori Fejgin imaete odlino polje rada u Kemden-Taunu i Batl-Bridu i u
slinim krajevima Londona gde se uvek nae poneko dete koje je majka poslala u kupovinu; i
svakoga sata moete da napravite koliko god hoete abaca. Ha! ha! ha!
Rekavi to gospodin Fejgin munu gospodina Klejpola u slabinu i obojica prsnue u dug i grohotan
smeh.
E, sad je sve u redu! ree Noje poto se smirio i arlota se vratila. U koliko sati sutra?
Kako bi bilo u deset? upita Fejgin dodajui, kad je gospodin Klejpol klimnuo glavom u
znak pristanka, kako u rei da se zove moj dobri prijatelj?
Gospodin Bolter odgovori Noje koji se bio pripremio za takvu priliku. Gospodin Mori
Bolter. A ovo je gospoa Bolter.

 Sluga ponizan gospoe Bolter ree Fejgin klanjajui se sa smeno preteranom utivou.
Nadam se da u je vrlo skoro bolje upoznati.
ujem, Noje dragi! odgovori gospoa Bolter pruajui ruku Jevrejinu.
Ona me zove Noje, onako iz milote ree gospodin Mori Bolter, preanji Klejpol,
obraajui se Fejginu. Vi razumete?
O, da, razumem potpuno odgovori Fejgin rekavi najzad jednom istinu. Laku no!
Laku no!
Uz mnoge pozdrave i lepe elje gospodin Fejgin ode svojim putem. Noje Klejpol, poto je svoju
dobru drugaricu upozorio na vanost onoga to e joj rei, poe da joj razlae pogodbu koju je
zakljuio, sa svom potrebnom nadmenou i s visine kako i prilii ne samo jednom predstavniku
jaega pola, nego i jednome gospodinu svesnom asti koja mu je ukazana time to je naroito
naimenovan da od nejake dece pravi ,,apce u gradu Londonu i njegovoj blioj okolini.

GLAVA XLIII
U njoj se pria kako je Vrdalama Prepredenjakovi zapao u kripac.
I tako ste vi sami taj va prijatelj, je li? upita gospodin Klejpol, inae Bolter, kad je
sutradan shodno njihovom dogovoru doao Fejginovoj kui. Sino sam tako neto i ja namirisao!
Svaki ovek je sebi prijatelj, rode moj, odgovori Fejgin iskezivi se dvosmisleno kako
samo on ume. ovek nema boljeg prijatelja od samog sebe.
Sem ponekad odgovori Mori Bolter s izrazom oveka koji poznaje svet. Ima ljudi, kao
to znate, koji su svoji sopstveni neprijatelji.
Ne verujte u to, ree Fejgin. Kad je neko svoj sopstveni neprijatelj, to je samo zbog toga
to je sebi isuvie prijatelj, a ne to o drugima vodi vie rauna nego o sebi. Ostavite se toga! To je
protivno prirodi.
Ako i jeste, ne bi trebalo da je odgovori gospodin Bolter.
To je blizu pameti ree Fejgin. Neki arobnjaci tvrde da je broj tri aroban broj, a neki
kau da je to broj sedam. U stvari, prijatelju, nije tano ni jedno ni drugo. Broj jedan je aroban broj.
Ha! ha! uzviknu gospodin Bolter. iveo broj jedan!
U jednoj maloj zadruzi kao to je naa, dragi moj, ree Fejgin koji je osetio potrebu da jasnije
izloi svoju misao mi imamo jedan opti broj jedan; to znai da vi ne moete sebe da smatrate
brojem jedan, a da time u isti mah ne obuhvatite i mene i svu ostalu omladinu ovde.
Oh, do avola! uzviknu gospodin Bolter.
Vidite, nastavi Fejgin pravei se da nije primetio taj uzvik mi smo toliko povezani jedni
s drugima i nai su interesi toliko izukrtani da drukije i ne moe da bude. Na primer, vama je cilj da
uvate broj jedan to znai samoga sebe.
Svakako, odgovori gospodin Bolter. Tu ste potpuno u pravu.
Dobro! Vi niste u stanju da uvate samoga sebe, broj jedan, ako ne uvate i mene, koji sam
isto tako broj jedan.
Hoete da kaete broj dva ree gospodin Bolter koji je bio tedro obdaren osobinom koja
se naziva sebinou.
Ne, neu! odgovori Fejgin. Ja sam za vas isto toliko vaan koliko ste i vi sami sebi
vani.
Ja vidim prekide ga gospodin Bolter da ste vi veoma krasan ovek, i ja vas visoko
cenim; ali ipak ne nalazim da smo toliko povezani kako bi to izilo iz vaeg izlaganja.
Razmislite samo, ree Fejgin sleui ramenima i ispruivi ruke razmislite samo. Vi ste
uinili jednu sitnu stvaricu zbog koje ste mi se veoma dopali, ali zbog koje bi vam se u isto vreme
mogla staviti oko vrata takva kravata koja se veoma lako vezuje a veoma teko odrei prosto
reeno, konopac!
Gospodin Bolter prinese ruku vratnoj marami kao da ga ulji i vie glasom nego reima
promrmlja da potpuno shvata.
Veala nastavi Fejgin veala su, dragi moj prijatelju, vrlo neprijatan putokaz iza kojeg
odmah nastaje jedna otra okuka koja je na carskom drumu naglo presekla put mnogome hrabrom
putniku. Prema tome da na svome ivotnom putu obilazite taj putokaz i da se drite na odstojanju od

njega, jeste va broj jedan.

Razume se da je tako odgovori gospodin Bolter.
A zbog ega mi sve to govorite?
Samo da vam jasno pokaem na ta mislim ree Jevrejin podiui obrve. Da biste to
postigli, oslonite se na mene. A ja u se u obavljanju svojih sitnih poslova oslanjati na vas. Ono prvo
je va broj jedan, ovo drugo je moj broj jedan. Ukoliko vie cenite va broj jedan, ovo drugo je moj
broj jedan. Ukoliko vie cenite va broj jedan, utoliko ete vie rauna voditi o mome broju jedan;
tako najzad izlazimo na ono to sam vam u poetku rekao da nas potovanje prema broju jedan
dri sve na okupu i da tako mora i biti ako neemo svi zajedno da propadnemo.
To je tano odgovori gospodin Bolter zamiljeno. Ih, to ste vi neki stari prepredeni
lisac!
Gospodin Fejgin je sa zadovoljstvom ustanovio da to odavanje priznanja njegovim
sposobnostima nije prosto laskanje, nego da je ovaj novajlija istinski zapanjen njegovom vetinom i
prepredenou, to je bilo od najveeg znaaja da se pokae na samom poetku njihovog poznanstva.
Da bi pojaao taj toliko eljeni i korisni utisak, nastavio je da ga upoznaje, ulazei u izvesne
pojedinosti, s veliinom i zamahom svojih poduhvata. Pri tome je preplitao istinu i izmiljotine kako
je hteo, i sve je to s toliko umenosti povezivao da je potovanje gospodina Boltera prema njemu
naoigled raslo, i u isti mah bilo pomeano i izvesnom koliinom korisnoga straha, koji je isto tako
bilo veoma poeljno probuditi.
I to uzajamno poverenje koje imamo jedan prema drugome jeste ono to me tei u tekim
trenucima ree Fejgin. Jue izjutra sam izgubio svoju desnu ruku.
Nije valjda umro? uzviknu gospodin Bolter.
Nije, nije odgovori Fejgin nije ba tolika nesrea. iv je.
ta, da ga nije ...
Traila policija upade mu u re Fejgin. Da, traila ga je policija.
Je li neki osobito teak sluaj? upita gospodin Bolter.
Nije odgovori Fejgin nije osobito teak. Optuen je zbog pokuaja krae, i kod njega su
nali jednu srebrnu burmuticu njegovu roenu, dragi moj, njegovu roenu, jer i on vrlo rado smre
burmut. Zadrali su ga u istranom zatvoru sve do danas, jer su mislili da e pronai sopstvenika. Ah!
Taj mi je vredeo pedeset burmutica i ja bih rado platio toliko da mi ga ponovo vrate. Trebalo je da
ste poznavali Vrdalamu, dragi moj; trebalo je da ste poznavali Vrdalamu.
Eh, pa ja u ga nadam se upoznati; zar ne? upita gospodin Bolter.
Sumnjam odgovori Fejgin i uzdahnu. Ako ne pribave neke nove dokaze, bie osuen
samo zbog besposlienja i vratie nam se kroz nedelju ili tako neto; ali ako se dokae delo, u tom
sluaju e otii u banju. Znaju oni kakva je on vidra; dae mu sigurno doivotnu penziju. Napravie
oni od Vrdalame najmanje doivotnog penzionera.
ta vi podrazumevate pod banjom i pod doivotnom penzijom? upita gospodin Bolter.
Zato se na taj nain izraavate; zato mi ne govorite tako da mogu da vas razumem?
Fejgin je upravo bio zaustio da mu prevede te tajanstvene izraze na obian jezik, zahvaljujui
kome objanjenju bi gospodin Bolter doao do saznanja da te rei kad se spoje znae isto to i
doivotna robija s progonstvom, kad njihov razgovor prekide gospar-Bejts koji ue drei ruke
u depovima od akira, dok mu je na izduenom licu titrao polualjiv i u isti mah polutuan osmejak.

 Propala stvar, Fejgine, ree arli, poto su on i novi ortak predstavljeni jedan drugome.
ta hoete time da kae?
Pronali su gospodina ija je burmutica; i dola su jo dva-tri svedoka koji su ga poznali; i
Vrdalama je uveden u spisak za put preko mora odgovori gospar-Bejts. Mora da mi nabavi
crno odelo, Fejgine, i crnu traku oko eira da ga posetim u zatvoru pre no to se ukrca. Ko bi
pomislio da e Dek Dokinz sjajni Dek Vrdalama Vrdalama Prepredenjakovi da ode u
progonstvo zbog jedne triave burmutice od dva i po penija! Nikad ne bih verovao da e se toliko
poniziti i poi na takav put bez zlatnoga sata s lancem i ostalim drangulijama. Oh, zato nije do koe
opeljeio nekoga bogatog starca, i onda poao na put kao gospodin, a ne kao najobiniji deparo,
bez imalo asti i slave!
Poto je odrao taj posmrtni govor svome zlosrenom prijatelju, gospar-Bejts se srui na najbliu
stolicu pogruena i tuna lica.
ta pria tu da e otii bez slave i asti! obrecnu se Fejgin, bacajui ljutiti pogled na
svoga pitomca. Zar nije uvek bio bolji od svih vas! Ko bi od vas mogao i da pomisli da se meri s
njim? Reci?
Niko, odgovori gospar-Bejts glasom potamnelim od alosti niko.
Pa zato onda zanoveta? upita Fejgin srdito. Zbog ega narie?
Zato to nee izii u novinama! ree arli koji je obrvan alou za izgubljenim drugom
pao u jarost i poeo da ide uz nos svome potovanja dostojnom zatitniku. Zato to nee da se
proslavi na sudu; zato to niko nee ni izbliza saznati ta je on i ko je on bio. Kakvo e mu mesto
pripasti u Policijskom glasniku? Moda u njega uopte nee ni ui. Oh, boe, boe, kako je to straan
udarac!
Ha! ha! uzviknu Fejgin ispruivi desnu ruku i obraajui se gospodinu Bolteru uz priguen
kikot koji ga je sveg protresao. Pogledaj koliko su oni ponosni na svoj poziv. Zar to nije divno?
Gospodin klimnu glavom potvrujui; a Fejgin, poto je nekoliko trenutaka s oiglednim
zadovoljstvom posmatrao alost arlija Bejtsa, pristupi tome mladom dentlmenu i potapa ga po
ramenu.
Nita ne brini, arli, ree Fejgin umirujui ga izii e to na videlo, sigurno e izii na
videlo. Svi e saznati kakva je on vidra bio; on e to i sam da im pokae, nee on da osramoti svoje
nekadanje drugove i uitelje. I pomisli samo kako je mlad! To je tek slava, arli, biti u njegovim
godinama osuen na doivotnu robiju!
Da je slava, jeste! ree arli malo uteen.
Imae tamo sve to mu treba nastavi Jevrejin. ivee iza reetke, arli, kao gospodin.
Kao pravi gospodin! Svakog dana e dobijati pivo i novaca za deparac s kojim moe da igra
krajcarice, ako ne bude u stanju da ga potroi.
Ta nije moguno? uzviknu arli Bejts.
I jo te kako, odgovori Fejgin i nai emo mu, arli, nekoga glavonju advokata koji e
da ga brani nekoga s ovolikom jeziinom; a i on sam moe da odri govor u svoje ime, ako bude
hteo; i sve emo to mi da itamo u novinama. ,Vrdalama Prepredenjakovi sudska dvorana se
prolama od smeha sudije se hvataju za stomak ta veli, arli, a?
Ha! ha! nasmeja se gospar-Bejts. to e to biti smejurija, je 1 da, Fejgine? to e
Vrdalama da ih okree, ta misli?

 Nego ta e! uzviknu Fejgin. Hoe, jakako!

Dabome, nee taj da propusti priliku koja mu se prua dodade arli trljajui ruke.
ini mi se kao da sad gledam uzviknu Jevrejin posmatrajui svoga uenika.
I meni isto tako povika arli Bejts. Ha! ha! ha! I meni se isto tako ini. Kao da mi je
pred oima, Fejgine, due mi moje. to e to da bude cirkus! Sve one glavonje s vlasuljama se prave
vane i koopere se, a moj Dek Dokinz im se obraa tako slobodno i nemarno kao da je roeni sin
predsednika suda i da im dri zdravicu posle ruka... Ha! ha! ha!
Zaista, gospodin Fejgin je u tolikoj meri oraspoloio svoga mladog prijatelja i razigrao njegovu
nastranu naklonost i matu, da je gospar-Bejts, koji je u prvi mah bio sklon da uhapenog Vrdalamu
smatra rtvom nemilosrdne sudbine, sad gledao u njemu glavnog junaka jednog izvanredno neobinog
i veselog prizora, i goreo je od nestrpljenja da to pre doe trenutak kad e njegovome vernom drugu
da se ukae tako povoljna prilika da razvije i pokae sve svoje sposobnosti.
Moraemo na neki nain da saznamo ta kod njega danas ima novo ree Fejgin. ekaj
da promislim.
Kako bi bilo da ja odem? upita arli.
Nipoto odgovori Fejgin. Jesi li ti lud, ili ta, kad misli da ide upravo tamo gde... Ne,
arli, ne. Dosta mi je to sam i njega izgubio.
Ne misli, valjda, ti sam da ide? ree arli gledajui ga podsmeljivo ispod oka.
To ne bi niemu vodilo odgovori Fejgin odmahujui glavom.
A zato onda ne bi poslao ovoga novajliju? upita gospar-Bejts stavljajui ruku Noju na
rame. Njega niko ne poznaje.
Pa, ako on nema nita protiv odgovori Fejgin.
Protiv! upade mu u re arli. ta on moe da ima protiv?
Zaista nita, mili moj, ree Fejgin okrenuvi se gospodinu Bolteru zaista nita.
O, znate, to se toga tie ree Noje uzmiui vratima i odmahujui glavom s izrazom
uznemirenosti na licu. Ne, ne..., nikako. To nije moja struka, nije.
Koja je to njegova struka, Fejgine? upita gospar-Bejts, merei s najveim prezrenjem
dugakoga Noja od glave do pete. Da uhvati maglu kad stvar poe ravo, a kad sve ide glatko da
sedi kod kue i kusa; je li to njegova struka?
Gledaj ti svoja posla odsee gospodin Bolter i nemoj da bude bezobrazan prema
starijima, utokljune, jer e inae zlo da se provede.
Na tu stranu pretnju gospar-Bejts prte u tako buan smeh da je proteklo dosta vremena pre no
to je Fejginu polo za rukom da uzme re i da objasni gospodinu Bolteru kako se odlaskom u sud ne
izlae nikakvoj opasnosti; kako je vrlo verovatno s obzirom na to to u prestonicu za njim jo nije
upuena nikakva poternica, da niko i ne sumnja da je on u Londonu potraio pribeita; i kako e u
sudu, ako se dobro prerui, biti isto tako siguran kao i ma gde u ovome gradu, poto je sud poslednje
od svih mesta za koje bi se posumnjalo da je dobrovoljno u njega doao.
Delimino ubeen tim razlozima, ali jo u mnogo veoj meri nateran strahom koji mu je ulivao
Fejgin, gospodin Bolter najzad pristade, iako veoma nerado, da se prihvati toga posla. Postupajui po
Fejginovim uputstvima, odmah je skinuo svoje odelo i obukao taljigaku bluzu, somotske akire i
kone dokolenice, sve stvari koje je Jevrejin imao uvek pri ruci. Snabdeven je isto tako filcanim
eirom za koji su bile zadenute troarinske priznanice u dovoljnom broju, kao i koijakim biem.

Tako opremljen imao je da se uvue u sudnicu gde e da izgleda kao neki seoski taljiga koji je sa
pijace u Kovent Gardenu zabasao u sud iz radoznalosti; i poto je bio nezgrapan, neotesan i mrav
kako se samo poeleti moe, gospodin Fejgin nije nimalo sumnjao da e on svoju ulogu savreno
odigrati.
Kad je s tim pripremama bilo zavreno, dati su mu svi potrebni podaci po kojima e da raspozna
Vrdalamu Prepredenjakovia, a gospar-Bejts ga je sproveo kroz polumrane i krivudave uliice
skoro do same sudnice u Bau-stritu. Poto mu je tano opisao gde je sud, i to propratio obilnim
uputstvima o tome kako treba da proe pravo kroz hodnik i kad ue u dvorite da udari desnim
stepenitem i da skine eir kad stupi u sudnicu, arli Bejts mu ree da dalje nastavi sam i da pohita,
a on mu obea da e ga saekati na istom mestu gde su se rastali.
Noje Klejpol ili Mori Bolter, kako god je itaocu po volji, u svemu je postupio po uputstvima
koja je dobio i koja su se, budui da je gospar-Bejts bio u tanine upoznat s ustanovom u pitanju
pokazala tako tanim da je stigao na mesto gde se deli pravda ne postavivi nikome nijedno pitanje i
ne naiavi na putu ni na kakvu prepreku. Naao se u guvi, usred gomile sveta, uglavnom ena, koja
se tiskala u nekoj prljavoj, zaguljivoj prostoriji, u ijem je dnu bilo ograeno uzvienje, s
pregradom za svedoke u sredini i sudijskim stolom na desnoj strani. Ovo poslednje navedeno mesto,
koje budi strahopotovanje, bilo je zaklonjeno posebnom pregradom koja je skrivala Sud od pogleda
proste svetine i ostavljala obinog oveka da zamilja (ako moe) njeno velianstvo Pravdu u njenom
punom dostojanstvu.
U tome trenutku na optuenikoj klupi su bile samo dve ene koje su mahanjem glave
otpozdravljale svojim udivljenim prijateljicama, dok je pisar itao neke izjave svedoka dvojici
policajaca i jednom oveku u prostom odelu koji se naginjao preko stola. Tamniar je stajao oslonjen
o ogradu pored optuenike klupe i nemarno se lupkao po nosu jednim velikim kljuem, prekidajui
taj posao jedino u trenucima kad je trebalo suzbiti preterani agor meu besposlenim sluaocima, u
kome bi im sluaju nareivao da se smire, ili bi strogo pogledao neku enu i izbrecnuo se na nju:
Nosite to dete napolje kad bi dostojanstvo suda bilo narueno cviljenjem nekog slabakog
detenceta iji je glas majka pokuavala da ugui svojim alom. Prostorija je odisala tekim i
nezdravim zadahom; zidovi su bili masni i zaprljani a tavanica sva crna. Na kaminu je bilo neko staro
poaalo poprsje, a iznad optuenike klupe visilo je praljivo zvono jedina stvar koja je tu
izgleda bila kako treba; jer su porok, ili beda, ili jedno i drugo, utisnuli svoj ig i na sva iva bia u
sudnici, ig koji jedva ako je bio neto manje jeziv od debelog, masnog sloja koji je obavijao sve
mrtve predmete u njoj.
Noje se radoznalo osvrtao levo i desno traei pogledom Vrdalamu; ali i pored toga to je tu bilo
nekoliko ena, koje bi po svemu mogle biti mati ili sestra toj uglednoj linosti, i vie nego jedan
ovek koji bi mu po velikoj slinosti mogao biti otac, na licu mesta ipak nije bilo nikoga ko bi
odgovarao opisu gospodina Dokinza. Poekao je u stanju velike neodlunosti i neizvesnosti dok one
dve ene, poto su osuene, nisu izile epurei se; a zatim je ivahnuo im se pojavio novi optueni
za kojeg je odmah pomislio da ne moe biti niko drugi do osoba radi koje je i nainio ovu posetu.
To je zaista bio gospodin Dokinz koji se, vukui noge, uao u sudnicu posuvraenih rukava na
svome dugakom kaputu kao i obino, s levom rukom u depu i eirom u desnoj ruci. Za njim je iao
tamniar i gegao se na nain koji se ne moe opisati. Poto je zauzeo mesto na optuenikoj klupi,
gospodin Dokinz upita jasnim i razgovetnim glasom zbog ega je on doveden u taj sramni poloaj u
kome se sad nalazi.
Jezik za zube, uje? ree tamniar.

 Jesam li ja Englez, ili nisam? odgovori Vrdalama. Gde su moja prava slobodnog
graanina?
Vrlo brzo e ti doi do svojih prava odbrusi mu tamniar i dobie jo i bibera s
njima.
Videemo mi ta e da kae ministar unutranjih dela na ovo nasilje koje se vri nad mojom
linou odgovori gospodin Dokinz. Lepo! Hoemo li da preemo na posao? Ja bih bio veoma
zahvalan gospodi sudijama da rasprave to pre ovu moju malenkost, a ne da me zadravaju ovde i da
itaju novine, poto imam ugovoren sastanak s izvesnim gospodinom u gradu, i kako sam ovek od
rei i veoma taan i uredan u poslovnim stvarima, on e da ode ako ja tamo ne budem u odreeno
vreme, i onda e moda oni koji su me zadrali imati da odgovaraju za naknadu tete. O, dabome, i
jo kako!
Poto je to izjavio, Vrdalama, hotei da pokae kako e se naknadno aliti na postupak kome je
izloen, zamoli tamniara da mu saopti imena one dve fascikule za pisaim stolom, to je izazvalo
toliku veselost kod gledalaca da su se smejali skoro isto onako od srca kako bi se smejao i sam
gospar-Bejts da je uo tu molbu.
Mir, tamo! viknu tamniar.
ta je to? upita jedan od sudija.

Jedan sluaj krae, vae gospodstvo.

Je li taj deak ve odgovarao pred sudom?
Trebalo je da odgovara mnogo puta odgovori tamniar. Proao je taj dosad sito i reeto.
Poznajem ja njega kao zlu paru, vae gospodstvo.
Tako, dakle, poznajete me kao zlu paru? uzviknu Vrdalama podvlaei tu izjavu. Vrlo

dobro. To je u svakom sluaju uvreda asti.

Svet na ovo opet poe da se smeje, a tamniar ponovo viknu: Mir, tamo!
Lepo, a gde su svedoci? upita pisar.
Tako je, imate pravo! dodae Vrdalama. Gde su svedoci? Bio bih rad da ih vidim.
Ta elja mu bi odmah ispunjena, jer se pred sudom , pojavi jedan policajac koji je video
optuenog kad je u guvi zavukao ruku u dep nekom nepoznatom gospodinu i izvukao odande depnu
maramu koju je, budui veoma stara, polako vratio natrag poto se prethodno u nju useknuo. Iz toga
razloga je uhapsio Vrdalamu im mu je bio nadomak, i kod reenog Vrdalame je, kad je nad njim
izvren pretres, naena srebrna burmutica na ijem je poklopcu bilo urezano ime njenog sopstvenika.
Taj gospodin je pronaen zahvaljujui oglasu u Sudskom vesniku, i on se pred sudom zakleo da je
burmutica njegova i da je opazio kako mu je nestala na dan pre toga, u trenutku kad se izvukao iz
gungule o kojoj je re. U onoj guvi je isto tako opazio i izvesnog mladog gospodina kome je bilo
neobino stalo da se to pre izgubi iz njegove blizine, i izjavio je da je taj mlai gospodin upravo
optueni koji stoji pred njim.
Ima li da postavi kakvo pitanje ovome svedoku mladiu? upita sudija.
Za mene predstavlja ponienje da ma ta s njim razgovaram odgovori Vrdalama.
Ima li da navede to u svoju odbranu?
uje li kako te njegovo gospodstvo pita ima li to da navede u svoju odbranu? upita ga
tamniar, munuvi laktom Vrdalamu koji je utao kao zaliven.
Oprostite, molim ree Vrdalama bacivi na njega jedan rasejan pogled. Jeste li meni
neto kazali, ovee?
Nikad jo u svome ivotu nisam video ovakvu protuvu, vae gospodstvo, ree tamniar
iskezivi se. Ima li nameru da to god gukne, utokljune?
Nemam odgovori Vrdalama ne ovde, jer nije ovo pravo mesto gde se deli pravda; sem
toga moj advokat upravo danas dorukuje kod potpredsednika Donjeg doma; ali u ja na drugom
jednom mestu imati ta da kaem, a i on isto tako zajedno s naim mnogobrojnim i uglednim
prijateljima. Proklinjae gospoda sudije, as kad su se rodili i zaalie to ih roene sluge jutros nisu
obesile o kuku na kojoj se ostavljaju eiri nego su ih pustili da dou i da meni sude. Ja u ...
Tako! Krivica je utvrena! presee ga pisar. Vodite ga.
Napred! ree tamniar.
Oh, ah! Evo idem odgovori Vrdalama, istei eir dlanom od ruke. E, (ree obraajui
se sudijama) nita vam sad ne pomae to ste se uplaili. Neu prema vama imati milosti ni za
ovolicno. Platiete vi meni to, tiice moje lepe. Ni za ta na svetu ne bih pristao da budem u vaoj
koi! Sad i na kolenima da me molite, ne bih iz vaih ruku primio slobodu. Hajde, vodite me u zatvor.
Vodite me!
Poto je izgovorio te poslednje rei, Vrdalama dopusti da ga tamniar uhvati za jaku i izvede
napolje iz sudnice. Sve dok nije stigao u dvorite pretio je kako e da pokrene svoje pitanje pred
Parlamentom, a onda se zakikotao i samozadovoljno nasmejao u brk tamniaru.
Uverivi se svojim roenim oima da je strpan i zakljuan u jednu malu eliju, Noje se vrati to
je bre mogao na mesto gde se rastao s gospar-Bejtsom. Poto je tu poekao neko vreme, pristupio
mu je pomenuti mladi gospodin koji se mudro nije pokazivao sve dok se paljivim posmatranjem sa
jednog skrovitog mesta nije uverio da njegovog novog prijatelja ne prati nikakva nezgodna linost.

Zajedno su pohitali kui da gospodinu Fejginu odnesu radosnu vest kako se Vrdalama u punoj meri
pokazao dostojnim vaspitanja koje je dobio i sebi istovremeno obezbedio ugled i slavu.

GLAVA XLIV
Dolazi vreme da Nensi iskupi re koju je dala gospoici Mejli ali u tome ne uspeva.
Ma koliko da je bila vina svakojakim lukavstvima i pretvaranju, Nensi nije mogla potpuno da
sakrije svoj duevni nemir, posledicu svesti o koraku koji je preduzela. Seala. se kako su joj i
podmukli Jevrejin i surovi Sajks poveravali svoje planove koje su krili od svih ostalih, vrsto
ubeeni da je pouzdana i da je njena sigurnost izvan svake sumnje. Ma koliko da su ti planovi bili
sramni a njihovi tvorci gnusni i ma koliko da je ona bila ogorena na Fejgina koji ju je, korak po
korak, gurao sve dublje i dublje u ponor zloina i bede iz kojeg vie nema spasa, ona je jo, ak i
prema njemu, oseala ponekad izvesnu boleivost i nije htela da mu svojom rukom namakne omu na
vrat koju je on tako dugo uspevao da izbegne kazna koju je inae potpuno zasluio i koja e ga na
kraju krajeva i stii.
To su meutim bile samo prolazne i nestalne misli i elje jednog stvorenja nemonog da potpuno
prekine sa svojim starim drutvom, ali koje je pri svem tom bilo u stanju da istraje u svojoj odluci i
da bez kolebanja sprovede u delo ono to je naumila. Njeno strahovanje za Sajksa bilo je najjai
razlog koji ju je mogao nagnati da se trgne dok je jo bilo vremena za to; ali ona je dobila obeanje
da e njena tajna biti strogo uvana; nije ukazala ni na najmanji trag po kome bi ga mogli pronai;
radi njegove sigurnosti odbila je ak da primi i utoite koje bi je spasio bede i poroka u koje je
zapala i ta je mogla vie od toga! Donela je odluku i ostae pri njoj.
I pored toga to su se sve njene duevne borbe zavravale tim zakljukom, one u je muile i
iscrpljivale, a isto tako ostavljale i traga na njenom licu. Ve u toku nekoliko prvih dana je ubledela i
omravila. Na mahove ne bi obraala nimalo panje na ono to se zbiva oko nje, ili ne bi uzimala
nikakvog uea u razgovorima u kojima se nekad najvie uo njen glas. Drugi put bi se smejala bez
razloga i bivala razdragana i buna kad tome nema mesta. Ili bi esto odmah zatim sedela
utei i neraspoloena, bludei mislima i s glavom meu rukama, a usiljavanje da se otrgne od njih
odavalo je jasnije nego svi ti znaci potitenost u kojoj je bila i pokazivalo da su joj misli na sasvim
drugoj strani i da nemaju nikakve veze s razgovorom koji vodi njeno drutvo.
Bila je nedelja uvee i asovnik na oblinjoj crkvi je otkucavao sate. Sajks i Jevrejin su
razgovarali, ali zastadoe da oslunu. Devojka podie glavu s niskog sedita na kome se bila skupila i
oslunu isto tako. Jedanaest.
Jo sat do ponoi ree Sajks podiui zavesu da pogleda napolje i vraajui se na svoje
mesto. I mrkli je mrak. No kao poruena za na posao.
Ah! odgovori Fejgin. Kakva teta, dragi Bile, to u ovome trenutku nemamo nita
pripremljeno.
Jednom u ivotu ima i ti pravo odgovori Sajks osorno. teta, utoliko pre to sam danas
i ja raspoloen.
Fejgin uzdahnu i tuno zavrte glavom.
Moraemo da nadoknadimo vreme im stvari pou nabolje. To je sve to znam ree Sajks.
Tako te volim, sokole moj, odgovori Jevrejin usudivi se da ga potape po ramenu.
Milo mi je kad tako govori.
Milo ti je, dabome! uzviknu Sajks. Neka ti i bude.
Ha! ha! ha! nasmeja se Fejgin, kao da ga je ak i taj ustupak razveselio. Veeras lii na

sebe, Bile! Sasvim lii na sebe!

Ne oseam da liim na sebe kad mi tu tvoju mravu i matoru kandu dri na ramenu, nego
skidaj je to pre ree Sajks zbacivi sa sebe Jevrejinovu ruku.
ta, udara ti na ivce, Bile, ini ti se da te je policija epala za jaku, je li? ree Fejgin
reen da se ne pokae nimalo uvreenim.
ini mi se da me je avo epao za jaku odgovori Sajks. Na svetu jo nije bilo oveka s
takvom njukom, sem tvog oca moda kome je oganj u paklu verovatno ve dobro osmudio broastu
bradicu, ukoliko ti otac nije sam avo, to me nimalo ne bi udilo i da jeste.
Fejgin ne odgovori nita na to laskanje, nego samo povue Sajksa za rukav upirui prstom na
Nensi koja je iskoristila tu zadevicu da stavi eir na glavu i upravo se bila uputila vratima.
Ehej! povika Sajks. Nensi! Kuda je cura naumila u ovo doba noi?
Neu daleko.
Kakav je to odgovor? odsee Sajks. Kuda si pola?
Ni sama ne znam odgovori devojka.
Ali ja znam ree Sajks, vie iz inata nego to bi stvarno imao neto protiv toga da devojka
izie kud joj je volja. Nikud nee da ide. Sedi.
Nije mi dobro. To sam ti ve ranije kazala odgovori devojka. Htela bih da se nadiem
vazduha.
Stani na prozor odgovori joj Sajks.
To mi nije dovoljno ree devojka. Oseam potrebu da iziem na ulicu.
E vala nee odgovori Sajks. Rekavi to, ustao je, zakljuao vrata, izvadio klju i
smaknuvi joj eir s glave bacio ga je na vrh jednoga starog ormara. Tako ree razbojnik.
A sad sedi mirno tu gde si, razume?
Nee mene eir spreiti da odem, samo ako hou ree devojka prebledevi. ta ti
misli, Bile? Zna li ta radi?
Da li znam ta radim... Oho! uzviknu Sajks okrenuvi se Fejginu. Ona nije pri sebi, zna,
inae se ne bi usudila da sa mnom tako razgovara.
Naterae me da napravim neku nesreu promuca devojka pritiskujui grudi rukama, kao da
hoe na taj nain da ugui gnev koji je obuzima. Pusti me da idem, ovoga asa.
Neu! ree Sajks.
Reci mu da me pusti, Fejgine. Bolje e biti. Bolje e biti za njega. uje li me ta ti kaem?
vikala je Nensi udarajui nogom o pod.
Sluaj ti! nastavi Sajks okreui se u stolici prema njoj. Dosta! I ako samo jo jednu
pisne, napujdau psa na tebe, a kad te on stegne za guu, onda e znati zato vriti. ta ti je
naspelo, enturino prokleta! Koji ti je avo?
Pusti me da idem ree devojka najozbiljnijim glasom; a zatim, sednuvi na pod ispred
vrata, ree: Pusti me da idem, Bile; nisi svestan ta ini. Nisi, veruj mi. Samo na jedan sat...
hajde..., pusti me!
Neka me avo odnese! uzviknu Sajks zgrabivi je grubo za miicu ako ova devojka nije
sasvim pomahnitala. Dii se.
Neu se mai odavde dok me ne pusti, neu se mai dok me ne pusti; neu..., neu... vritala

je devojka. Sajks je gledae jedan trenutak vrebajui priliku, a onda je iznenada zgrabi za obe ruke i
odvue je u susednu sobu, iako se otimala i borila s njim. Tu je seo na neku klupu a nju je bacio na
stolicu drei je silom u tome poloaju. Ona se as otimala a as preklinjala da je pusti sve dok nije
izbilo dvanaest, a onda, zamorena i iscrpena, odustade od dalje borbe. Poto joj je uz mnogobrojne
psovke zapretio da se glavom ne ali i da vie te veeri ne pokuava da izie iz kue, Sajks je
ostavio da se povrati i smiri, a zatim se vrati Fejginu.
Uh! huknu razbojnik briui znoj s lica. Da udne devojke!
Ima potpuno pravo, Bile, odgovori Fejgin zamiljeno. Ima potpuno pravo.
Zato joj se uvrtelo u glavu da veeras izlazi, ta misli? upita Sajks. Reci, ti to mora
znati bolje od nmene. ta to treba da znai?
Inat, enski inat, mislim, rode moj.
To je, i nita drugo proguna Sajks. Mislio sam da sam je ukrotio, ali eto gora je no to
je ikad bila.
Gora je ree Fejgin zamiljeno. Nikad je nisam video da se tako razgoropadi zbog takve
jedne sitnice.
Ni ja ree Sajks. A moda je i ona navukla ovu groznicu, pa jo ne moe da izbije..., ta
veli?
Vrlo verovatno.
Ako joj se to ponovi, pustiu joj malo krv da ne muim lekara ree Sajks.
Fejgin klimnu glavom pokazujui time da potpuno odobrava takav nain leenja.
Dok sam leao kao protac, ona me je bez prestanka uvala i danju i nou; a tebe nije bilo
nigde ni od korova, lisico matora, ree Sajks. Za sve to vreme isto tako nismo imali ni
prebijene pare, i ona se zbog toga kidala i grizla; i poto je ovde ostala tako dugo zatvorena, nije ni
udo ako joj je dosadilo ..., ta misli?
Sigurno je to, dragi moj, odgovori Jevrejin apatom. Pst!
Dok je on to govorio, devojka se vrati i zauze svoje ranije mesto. Oi su joj bile naduvene od
plaa i crvene; njihala se levo-desno, zabacivala glavu, a ubrzo zatim prte u smeh.
Pazi sad, naludo kia naludo sua! uzviknu Sajks gledajui s krajnjim iznenaenjem svoju
drugaricu.
Fejgin mu glavom dade znak da na to ne obraa panju, i devojka posle nekoliko minuta zauze
svoje uobiajeno dranje. Poto je Sajksu doanuo da vie nema nikakve bojazni da e je napad
ponovo uhvatiti, Fejgin uze eir i poele mu laku no. Kad je stigao do vrata, zastao je, obazreo se
po sobi i upitao hoe li neko da mu osvetli put dok sie niz mrane stepenice.
Prisvetli mu ree Sajks koji je punio lulu. teta bi bilo da sam sebi skrha vrat i tako
besposlenu svetinu lii zadovoljstva da uiva u njegovom veanju. Prisvetli mu.
Nensi poe za starcem sa sveom u ruci. Kad su stigli u hodnik, on stavi prst na usta i pribliivi
se devojci upita apatom:
ta ti je, Nensi, edo moje?
Na ta to misli? odgovori devojka isto tako apatom.
ta je razlog svemu tome? upita Fejgin. Ako je on nastavi Jevrejin upirui svoj
mravi kaiprst u stepenite tako grub prema tebi (on je ivotinja, Nenice, prava ivotinja), zato

ga ne...
Kako? ree devojka kad Fejgin zastade dok su mu usta skoro dodirivala njeno uvo a oima
se unosio u nju.
Ostavimo to za ovaj mah ree Fejgin. Govoriemo drugi put o tome. Ti ima prijatelja u
meni. Nenice, pouzdanog prijatelja. Ja raspolaem prostim i sigurnim sredstvima. Ako eli da se
osveti onome koji s tobom postupa kao sa psom kao sa psom! gore nego sa svojim psom, jer
njega ponekad i pomazi doi k meni. Kaem ti, doi k meni. On ti je nepostojan prijatelj, a mene
poznaje ve odavna, Nenice.
Poznajem te vrlo dobro odgovori devojka ne pokazujui ni najmanje uzbuenje. Laku
no.
Ustuknula je kad joj je Fejgin pruio ruku, ali mu je ponovo kazala laku no, vrstim glasom, i,
poto mu je na njegov znaajan pogled odgovorila pokretom glave koji je pokazivao da ga potpuno
razume, zatvorila je vrata za njim.
Fejgin se vraao svojoj kui sav zadubljen u misli koje su mu se vrzmale po glavi. Doao je do
zakljuka ne po onome to se maloas odigralo, iako je to potvrivalo njegove sumnje, nego
polako i postepeno da je devojci dozlogrdila razbojnikova grubost i da je nala nekog novog
prijatelja. Njeno izmenjeno ponaanje, esti odlasci od kue, ravnodunost prema zajednikim
poslovima za koje je nekad pokazivala toliko revnosti i, uza sve to njeno oajniko otimanje da te
veeri izie iz kue u odreeno vreme, sve je ilo u prilog ovoj pretpostavci i, bar u njegovim oima,
stvaralo od nje skoro izvesnost. Prednost te nove ljubavi nije bio meu njegovim saradnicima. Pored
Nensi, meutim, on e biti od neocenjive vrednosti i stoga mora (tako je rasuivao Fejgin) to pre da
se pronae i pridobije.
Postojala je meutim jedna jo mranija svrha koju je trebalo postii. Sajks je znao isuvie
mnogo stvari, i njegove grube psovke i poruge nisu manje bolele Fejgina zato to je krio koliko ga
vreaju. Devojka mora biti svesna, i jo kako, da nikad nee biti sigurna od njegovog gneva ako ga
napusti, i da e se on svakako iskaliti na njenome novom ljubavniku na taj nain to e ga osakatiti, a
moda i ubiti. ,,S malo napora, mislio je Fejgin, ta e biti lake nego nagovoriti je da ga otruje?
ene su inile takve stvari, pa i gore, da bi postigle svoj cilj u slinim prilikama. Tako u se otresti
opasnog zlikovca, oveka koga toliko mrzim; dotle e drugi da stupi na njegovo mesto, a nad
devojkom, iji mi je zloin poznat, zadobiu neogranien uticaj.
Takve su misli prolazile Fejginu kroz glavu za ono kratko vreme dok je sedeo sam u
razbojnikovoj sobi; i zaokupljen njima, uluivao je prvu priliku koja mu se ubrzo zatim pruila da
devojci na rastanku tutne u ui ono nekoliko rei. Nije izgledala nimalo iznenaena, niti se moglo
pretpostaviti da ne razume njihovo znaenje. Devojka je jasno shvatila ta je u pitanju. Njen pogled
na rastanku je to nesumnjivo pokazivao.
Ali moda e da se pokoleba kad je u pitanju glava Sajksova, a to je meutim jedan od glavnih
ciljeva koje treba postii. Kako u ja i na koji nain, razmiljao je Fejgin dok se prikradao svome
obitalitu, da pojaam svoj uticaj na nju? Kako u vre da je priveem uz sebe?
Takvi ljudi ne biraju sredstva. Ako je, ne uspevi da od nje same izvue priznanje, bude uhodio i
otkrio predmet njene nove ljubavi i ako joj pripreti da e, ukoliko ne prihvati njegove planove, sve
ispriati Sajksu (kojeg se toliko bojala) zar u tome sluaju nee moi da obezbedi njenu pomo?
Moi u, ree Fejgin skoro glasno. Onda se nee usuditi da me odbije. Ni po cenu svog ivota,
ni po cenu svog ivota! Sad ste gotovi. Zamka je spremljena i treba samo da se zategne. Oboje u vas

imati u rukama, ptiice moje!

Bacio je jedan mraan pogled unazad, i zapretio rukom u pravcu mesta gde je ostavio okorelog
zlikovca. Zatim je nastavio put zavukavi koate ruke u nabore svoga odrpanog kaputa, i stezao ih,
uvijao i grio njima kao da svakim pokretom prstiju mrvi po jednog omrznutog dumanina.

GLAVA XLV
Fejgin poverava Noju Klejpolu jedno tajno izaslanstvo.
Sutradan ujutru starac je poranio i nestrpljivo oekivao da se pojavi njegov novi ortak koji se
posle dugog vremena, kome, inilo se, nikad nee biti kraja, najzad pojavio i navalio kao hala na
doruak.
Bolteru, ree Fejgin privlaei stolicu i sedajui prekoputa Morisa Boltera.
Evo me, tu sam odgovori Noje. Ne treba nita da me pita dok ne zavrim s jelom. To je
jedna vrlo loa navika koja vlada u tvojoj kui. ovek nikad nema vremena da se poteno najede.
Pa valjda moe da govori dok jede? ree Fejgin proklinjui iz dubine due prodrljivost
svoga mladog prijatelja.
O, razume se da mogu. ak bolje jedem kad govorim, ree Noje sekui sebi ogromnu
kriku hleba. Gde je arlota?
Izala je, ree. Fejgin. Poslao sam je jutros od kue zajedno s onom drugom devojkom
poto sam eleo da budemo sami.
Ih! ree Noje. Vie bih voleo da si joj prvo rekao da mi ispri malo hleba s maslacem. Ali
ne mari. Teraj dalje. To mi nee nita smetati.
Izgledalo je, zaista, da ne postoji velika opasnost da e ga neto omesti pri jelu poto je on
oigledno zaseo za sto vrsto reen da se svojski prihvati posla.
Jue si bio vredan dragi moj ree Fejgin. Divota! est ilinga i devet i po penija ve
prvoga dana! Zahvaljujui apcima postae bogat ovek.
Nemoj zaboraviti i tri vra za pivo i jednu vedricu za mleko dodade gospodin Bolter.
Neu, neu, rode moj. Ono s vrevima za pivo si vanredno izveo ali vedrica za mleko ti je
pravo remek-delo.
Za poetnika je mislim dosta dobro ree gospodin Bolter samozadovoljno. Vreve sam
digao s jednog prozora a vedrica za mleko je stajala sama ispred neke gostionice. Pobojao sam se da
e zarati od kie ili da ne dobije kljavicu zna. Kako ti se to ini. Ha! ha! ha!
Fejgin se pravio kao da se smeje iz sveg srca; a gospodin Bolter poto je zavrio sa svojim
kikotanjem, nekoliko puta dobro zagrize u svoju prvu komadeku hleba namazanog maslacem, i poto
ju je tako junaki smazao, poe da priprema drugu.
eleo bih, dragi moj Boltere ree Fejgin nagnuvi se preko stola da obavi jedan posao za
mene, ali posao koji zahteva mnogo panje i obazrivosti.
Samo, odgovori Bolter nemoj da me gura u neku opasnost, niti da me vie alje u sud
ili miliciju. To mi se nekako ne dopada, te ti kaem koliko da zna.
U ovome o emu ti govorim nema ni trunke opasnosti ni trunke ree Jevrejin treba
samo da uhodi jednu enu.
Staru enu? upita gospodin Bolter.
Mladu odgovori Fejgin.
To umem da radim vrlo dobro ree Bolter. Jo u koli bio sam najbolji tuibaba. Radi
ega imam da je uhodim? Ne valjda ...

 Samo da me obavetava kuda ide, s kim se via, i, ako mogne, ta govori; da zapamti ulicu,
ako je ulica, ili kua, ako je kua; i da mi donese sva obavetenja koja pribavi.
A ta u dobiti za to? upita Noje sputajui au i gledajui pohlepno u oi svome
poslodavcu.
Ako bude posao lepo obavio, onda jednu funtu, rode moj. Jednu funtu, ree Fejgin u elji
da ga to bolje namami. Dosad jo nikad nisam dao tolike pare za posao na kome nema bogzna ta da
se zaradi.
Ko je ta ena? upita Noje.
Jedna od naih.
O, Gospode! uzviknu Noje nabirajui nos. Poeo si da sumnja u nju, a?
Pronala je neke novije prijatelje, sinko moj, i ja moram da budem obaveten ko su oni
odgovori Fejgin.
Vidim ree Noje. Tek koliko da zna jesu li estiiti i ugledni ljudi, a? Ha! ha! ha! Moe
raunati na mene.
Znao sam to uzviknu Fejgin oduevljen uspehom svoje ponude.
Razume se, razume se odgovori Noje. Gde je ona? Gde treba da je priekam? Kuda
treba da idem?
Sve e to, sinko, uti od mene. Ja u ti je u svoje vreme pokazati ree Fejgin. Ti samo
budi spreman, a drugo ostavi meni.
Te veeri i sutradan uvee i prekosutra uvee uhoda je sedeo u izmama i u svome taljigakom
odelu, spreman, kao zapeta puka da krene na prvu Fejginovu re. Tako je: prolo est veeri est
dugih, zamornih veeri i Fejgin, se svaki put vraao razoarana lica i s kratkom napomenom da
trenutak jo nije doao. Sedme veeri se vratio ranije, i s radou na licu koju nije bio u stanju da
prikrije. Bila je nedelja.
Veeras izlazi ree Fejgin i upravo zbog onoga posla, u to sam siguran, poto je ceo dan
bila sama, a ovek kojeg se boji nee se vratiti mnogo pre svanua. Poi sa mnom. Brzo.
Noje skoi bez ijedne rei, jer je Jevrejin bio u stanju tako silne uzrujanosti da je to prelo i na
njega. Neopaeno su se iskrali iz kue i hitajui kroza zamreni splet ulica i uliica stigli su najzad
pred kuu u kojoj je proveo svoju prvu no po dolasku u London.
Bilo je prolo jedanaest sati a vrata su bila zatvorena, im je Fejgin tiho zviznuo, ona su se
polako otvorila na svojim arkama.. Uli su bez uma i vrata su se za njima ponovo zatvorila.
Ne usuujui se ni da apuu i sluei se nemim znacima umesto rei, Fejgin i mladi Jevrejin koji
ih je uveo pokazae prstom Noju ono prozore i pozvae ga rukom da se popne i da osmotri lice koje
je bilo u susednoj odaji. Je li to ta ena? upita on jedva ujnim glasom.
Fejgin potvrdi glavom.
Ne mogu dobro da joj sagledam lice proapta Noje oborila je oi, a svea je iza nje.
ekaj malo proapta Fejgin. Dao je znak Barniju kojeg u istom asu nestade.
Trenutak docnije mladi Jevrejin je uao u susednu odaju i, pod izgovorom da usekne sveu, stavio
je ispred devojke, i uputivi joj nekoliko rei naterao je da podigne glavu.
Sad je vidim ree uhoda.
Jasno?

 Poznao bih je meu hiljadom drugih.

im su se vrata na odaji otvorila i devojka izala, urno se spustio sa svoje osmatranice. Fejgin
ga provede iza neke male pregrade pokrivene zavesom, i oni zadrae dah dok ona nije prola na
nekoliko koraka od njihovog skrovita i pojavila se na onim istim vratima kroz koja su njih dvojica
bili uli.
Pst! uzviknu Barni koji je drao vrata. Napred.
Noje izmeni jedan pogled s Fejginom i izlete kao strela.
Nalevo, proapta momak skreni ulevo i dri se druge strane ulice.
Posluao je savet i pri svetlosti ulinih svetiljki opazio je devojinu priliku kako izmie, ve
prilino daleko ispred njega. Pribliio joj se koliko je smatrao da opreznost doputa i drao se
suprotne strane ulice kako bi to bolje mogao da prati njene pokrete. Dvatriput je uznemireno
pogledala oko sebe i jednom je zastala da propusti dvojicu ljudi koji su ili odmah za njom. inilo se
da postaje sve smelijom i da ide sve pouzdanijim i vrim korakom ukoliko se vie blii svome
cilju. Uhoda je celim putem odravao isto odstojanje izmeu sebe i nje i pratio je ne isputajui je iz
oka.

GLAVA XLVI
Sastanak, je odran
asovnici sa crkvenih tornjeva su otkucavali etvrt do dvanaest kada su dve prilike izbile na
Londonski most. Jedna od njih bila je ena i ila je otrim i brzim korakom i brino se obzirala oko
sebe kao da nekoga iekuje; druga prilika bio je ovek koji se unjao po najdubljoj senci koju je
mogao nai i koji je, na izvesnom odstojanju, ueavao svoj korak prema njenom zastao bi kad
ona zastane i nastavio da se prikrada im bi ona pola dalje ali ma koliko da ju je revnosno pratio,
ni u jednom trenutku nije sebi dopustio da joj se vie priblii. Tako su proli most od Midlseksa do
urijske obale kada se ena, oigledno razoarana to meu prolaznicima nije nala onoga koga trai,
okrete i poe natrag. Taj pokret je uinjen iznenada; ali je ovek koji je motrio na nju bio na oprezi
jer se zavukao u jedno udubljenje na mostu i nagnuvi se preko ograde da to bolje sakrije lice,
saekao je dok ona proe suprotnom stranom mosta. Kad je odmakla otprilike na istu razdaljinu kao i
ranije, on se neujno izvukao iz svoga sklonita i nastavio da je prati. Blizu sredine mosta je stala:
Stao je i ovek.
No je bila veoma mrana. Vreme je bilo runo i u to doba je na mostu bilo vrlo malo sveta. Pa i
ti retki prolaznici su urno odmicali, vrlo verovatno i ne zapaajui, ali u svakom sluaju ne
obraajui panju ni na enu niti na oveka koji ju je drao na oku. Njihova spoljanjost nije bila
sraunata na to da privlai radoznale poglede siromanih stanovnika toga kraja Londona koje je te
noi put sluajno naneo preko mosta i koji su traili kakav zgodan svod ili ruevinu gde e skloniti
glavu. ovek i ena su stajali i utali, nisu stupali u razgovor ni s kim od prolaznika, niti se ko od njih
njima obraao.
Nad rekom je leala magla koja je guila crvene odsjaje vatara to su gorele na laicama
privezanim uz kejove, i inila jo tamnijim i nejasnijim sumorne zgrade na obalama Temze. Stara
poaavela skladita s obe strane reke tromo su se i teko uzdizala iz guste gomile krovova i zabata i
jezivo se nadnosila nad vodu isuvie crnu da se u njoj ogledaju ak i njihovi nezgrapni oblici. Kroz
tamu su se nazirali toranj stare crkve Svetog Spasa i iljati vrh Svetoga Magnusa, ti drveni dinovski
uvari starog mosta; ali itava uma katarki na brodovlju ispod mosta i tornjevi mnogobrojnih crkava
razbacanih levo i desno jedva su se mogli naslutiti kroz mrak koji ih je obavijao.
Devojka, na koju je njen skriveni pratilac za sve vreme budno motrio, nainila je nekoliko
nemirnih koraka kad teko zvono sa saborne crkve Svetoga Pavla oglasi da je protekao jo jedan dan.
Pono je zavladala nad mnogoljudnim gradom. Nad palatama, nad nonim jazbinama, nad tamnicama,
nad duevnim bolnicama; nad porodilitima i mrtvanicama, nad zdravim i bolesnima, nad ukoenim
licima leeva i nad tiho usnulom decom u kolevci pono je bdela nad svima njima.

Nije prolo ni dva minuta kako je asovnik izbio, kad neka mlada devojka u pratnji jednog sedog
gospodina izie iz kola nedaleko od mosta. Otpustili su koijaa i uputili se pravo mostu. Tek to su
stupili na njega, devojka koja je ekala prenu se i urno im poe u susret.
Ili su napred obzirui se levo i desno s izrazom ljudi koji se veoma slabo nadaju da e nai ono
to trae, kad im devojka naglo prie. Zaustavili su se i uzviknuli od iznenaenja, ali su taj uzvik
odmah uguili, s obzirom na to to je u tom istom trenutku neki ovek u seljakom odelu proao
sasvim blizu, skoro se oeao o njih.
Ne ovde, ree Nensi uplaeno bojim se da s vama ovde razgovaram. Hajdemo dalje da
se uklonimo.
Dok je ona to govorila i rukom pokazivala u kom bi pravcu elela da poe, taljiga ih zagleda i
grubo ih upita zato su zakrili ceo prolaz, a zatim proe mimo njih.
Stepenice na koje je devojka ukazala bile su na Surijskoj obali i na istoj strani mosta kao i crkva
Svetog Spasa, a vodile su dole na reku. ovek koji je liio na seoskog taljigaa stigao je do tog mesta
neopaen i, poto je hitro osmotrio okolinu, poeo je da silazi.
Te stepenice ine sastavni deo mosta i sastoje se iz tri dela. Na samom kraju njihovog drugog
dela, kad se silazi reci, kameni zid se s leve strane zavrava jednim ukrasnim stubom koji gleda na
Temzu. Od toga mosta stepenice poinju da se ire, tako da oveka koji stane iza stuba ne moe da
opazi niko ko je samo za jedan stepenik iznad njega. Kad stie do tog mesta, seljak se urno obazre
oko sebe i, kako mu se uinilo da nema boljeg mesta za skrivanje, a i voda je bila niska te je bilo
dovoljno prostora, on se uvue tu leima priljubljen uza stub i oeknu, skoro siguran da oni nee nie
silaziti; a ako odatle i ne bude mogao da uje ta govore, bie bar u stanju da ih i dalje neopaen
prati.
Na tom usamljenom mestu vreme je tako sporo odmicalo i uhoda je toliko goreo od elje da sazna
razloge jednom sastanku koji se toliko razlikovao od onoga to je on oekivao, da je vie nego
jednom gubio nadu i govorio sebi kako su se oni morali ili zaustaviti daleko iznad njega, ili otii na
neko drugo mesto na kome e obaviti svoj tajanstveni razgovor.

I upravo u trenutku kada se spremao da izae iz svoga skrovita i da se ponovo popne na most,
zauo je um koraka, i odmah zatim i glasove skoro pored samog svog uveta.
Pripio se uza zid to je vie mogao i, jedva diui, sav se pretvorio u uvo.
Ovo je prilino daleko ree jedan glas, oigledno glas nekog oveka. Ja ne mogu da
dopustim da gospoica ide dalje. Mnogi ljudi bi izgubili poverenje u vas i kad bi dovde doli, ali
vidite ja sam rad da vam uinim po volji.
Da mi uinite po volji! zauo se glas one devojke koju je uhodio. Zaista, vrlo ste
ljubazni, gospodine. Da mi uinite po volji! Ali nita, ostavimo to.
Zato, zbog ega, ree gospodin mekim glasom iz kojeg razloga ste nas doveli na ovo
neobino mesto? Zato niste hteli da razgovaramo tamo gore gde je osvetljeno i gde prolazi svet,
nego ste nas doveli u ovu mranu i jezivu rupu?
Kazala sam vam ve odgovori Nensi da se plaim da tamo s vama razgovaram. Ne znam
ta mi je ree devojka drui ali i noas me je uhvatio takav strah i groza da se jedva drim na
nogama.
Strah od ega? upita ovek glasom iz kojeg je probijalo saaljenje prema devojci.
Ni sama ne znam od ega odgovori devojka. Volela bih da znam od ega je. Celoga
dana su me progonile uasne misli o mrtvacima uvijenim u krvave pokrove i obuzimao me je takav
strah i oseala sam takvu vatru kao da gorim na lomai. Veeras sam itala neku knjigu, da prekratim
vreme, i te iste slike su mi neprestano izlazile pred oi.
Uobraenje ree gospodin umirujui je.
Nije uobraenje odgovori devojka muklim glasom zaklela bih se da sam na svakoj strani
knjige videla napisane krupnim crnim slovima rei mrtvaki koveg jeste, sigurno, i veeras su
ulicom proneli jedan sasvim pored mene.
U tome nema nieg neobinog ree gospodin. I pored mene ih esto pronose.
Prave odgovori devojka. Ovaj nije bio pravi.
Bilo je neega tako neobinog u njenom glasu da su skrivenog uhodu podilazili marci i da mu se
krv ledila u ilama dok je sluao devojku kako govori. Nikad u ivotu nije osetio vee olakanje nego
kada je zauo umilni glas one mlade devojke kako je moli da se umiri i da se ne podaje takvim
stranim mislima.
Budite ljubazni prema njoj ree mlada devojka svome pratiocu. Sirotica! Njoj je to
izgleda potrebno.
Vae ohole bogomoljke bi gledale s prezrenjem na mene ovakvu kakva sam noas i bacale bi
se na mene plamenom i ognjem uzviknu devojka. Oh, draga i milostiva gospoice, zato one
koje tvrde da su boje izabranice nisu tako plemenite prema nama nesrenicima kao to ste to vi, koji
imate i mladost i lepotu i sve ono to su one izgubile i koji biste imali prava da svoju toliku
skromnost zamenite oholou.
Ah! ree gospodin. Turin, poto se umije, okree se istoku da ita molitvu; a ovi dobri
ljudi, poto su u kalu ivota sa svoga lica sprali svaku vedrinu, obraaju se s istom postojanou
najmranijoj strani neba. Ako treba da biram izmeu muslimanina i fariseja, ja se opredeljujem za
prvoga od njih.
Te rei kao da su bile upuene mladoj devojci, i moda su izgovorene s namerom da Nensi dobije
u vremenu i da se pribere. Gospodin se odmah zatim njoj i obratio.

 Prole nedelje nano niste bili ovde ree on.

Nisam mogla doi odgovori Nensi bila sam silom zadrana.
Ko vas je zadrao?
Onaj o kome sam ve govorila mladoj gospoici.
Nadam se da niko ne sumnja u vas da odravate s kim bilo veze povodom one stvari koja nas
je veeras dovela ovamo? upita stari gospodin.
Ne, odgovori devojka odmahujui glavom. Meni nije nimalo lako da iziem sem kad on
zna kuda idem; ne bih mogla da posetim ni gospoicu onoga dana da mu nisam dala napitak pre no to
sam pola.
Je li se probudio pre no to ste se vratili? upita gospodin.
Nije; i niti on niti iko drugi sumnja u mene.
Dobro, ree gospodin. A sad sluajte to u vam rei.
Sluam odgovori devojka, poto je prethodno zastala jedan trenutak.
Ova gospoica otpoe gospodin saoptila je meni i nekolicini naih prijatelja u koje se
moe imati puno poverenje ono to ste joj vi ispriali pre petnaestak dana. Priznajem da u prvi mah
nisam bio siguran moemo li se u vas potpuno pouzdati, ali sad sam uveren da moemo.
I moete odgovori devojka vatreno.
Ponavljam da sam u to potpuno uveren. Da bih vam dokazao kako u vas imam puno poverenje,
rei u vam sasvim otvoreno kako nameravamo da po svaku cenu saznamo tajnu od toga Monksa, ma
kakva to tajna bila. Ali, dodade gospodin ako ... ako ne mognemo do njega doi ili ako i
doemo ali ne uspemo da od njega izvuemo ono to elimo, moraete da nam izruite Jevrejina.
Fejgina uzviknu devojka ustuknuvi.
Vi nam toga oveka morate izruiti ree gospodin.
To neu! To nikad neu uiniti! odgovori devojka. Ma koliki da je gad i ma koliko da se
prema meni ponaao gore od sotone, ja to nikad neu uiniti.
Neete? ree ovek koji je izgleda bio potpuno spreman na takav odgovor.
Nikad! ponovi devojka.
Recite mi zato?
Iz jednog razloga odgovori devojka odluno, iz jednog razloga koji je gospoici poznat
i koja e se u tome sa mnom sloiti, znam da hoe, jer mi je to obeala; a i zbog toga to ni ja sama
nisam bila bolja, ma koliko ravim ivotom da je iveo. Meu nama ima mnogo takvih koji su
zajedniki inili svakojaka zla, i ja neu da odajem one koji su mogli..., svaki od njih ..., da odadu
mene ali nisu, ma koliko da su ogrezli u poroku.
Onda, ree brzo gospodin, kao da je samo to i ekao predajte mi Monksa i pustite mene
da se ja obraunam s njim.
A ako on pone da odaje ostale?
Obeavam vam da, u sluaju ako od njega saznamo istinu, neemo dalje terati stvar; u
prolosti malog Olivera mora biti okolnosti koje je muno iznositi pred javnost, i kad jednom
saznamo istinu, ostale emo ostaviti na miru.
A ako ne saznate istinu? upita devojka.
Onda nastavi gospodin, taj Fejgin nee biti izveden pred sud bez vaeg pristanka. U tom

sluaju mislim da bih vam mogao navesti razloge koji bi vas odluili da nam ga predate.
Da li mi to i gospoica obeava? upita devojka.
Obeavam vam odgovori Roz. Dajem vam svoju asnu re.
Da li Monks nee nikad saznati kako ste vi doli do te tajne? upita devojka posle kraeg
utanja.
Nikad, odgovori gospodin. Upetljaemo ga tako da nee moi ni da nasluti s koje ga
strane bije vetar.
Ja sam od najranijeg detinjstva lagala i ivela meu laljivcima ali se oslanjam na vau
re.
Poto su je i jedno i drugo uverili da se moe u njih pouzdati, poela je tako tihim glasom da
opisuje mesto odakle je te noi bila praena, nazivajui ga po imenu i odreujui njegov poloaj, da
je uhodi esto bivalo teko da uopte razazna o emu je re. Po tome kako je s vremena na vreme
zastajkivala u govoru, moglo se zakljuiti da gospodin brzo zapisuje obavetenja koja mu ona prua.
Poto je podrobno opisala gde je krma i odakle se moe najbolje motriti na nju a da se ne pobudi
sumnja, i kojih noi i u koliko sati je Monks najee poseuje, inilo se kao da je zastala i da
nekoliko trenutaka razmilja kako bi se bolje prisetila njegovog lica i izgleda.
Visok je ree devojka i snanog sastava, ali nije krupan; ide kao da se unja i pri tome
se stalno obzire levo i desno za sobom. I ne zaboravite da su mu oi duboke upale u glavu, kao
nikome, i da ga moete skoro samo po tome poznati. Koa mu je mrka, kao i kosa i oi; i mada nee
imati vie dvadeset i est ili dvadeset i osam godina, lice mu je uvelo i unezvereno. Usne su mu esto
blede i nose otiske od zuba, jer ga spopadaju napadi, a ponekad ak grize ruke i otvara rane na njima.
Zato ste se trgli? upita devojka prekinuvi ga naglo.
Gospodin brzo odgovori da je taj pokret uinio nesvesno i zamoli je da nastavi.
Ono to sam vam kazala ree devojka delimino sam saznala od ostalih posetilaca
krme jer sam ga ja videla svega dvaput, a on je oba puta bio uvijen u jedan veliki ogrta. To je
mislim sve to bih vam mogla rei o njemu i po emu biste ga vi mogli poznati. Ipak, ekajte
doade. Na vratu dovoljno visoko da mu se vidi jedan deo ispod vratne marame kad okrene glavu,
ima ...
Veliki crveni oiljak, kao opekotina ili tako neto? uzviknu gospodin.
Kako? ree devojka. Vi ga poznajete!
Mladoj devojci se ote uzvik iznenaenja i nekoliko trenutaka svi su utali kao zaliveni, tako da ih
je uhoda jasno mogao uti kako diu.
Mislim da ga poznajem ree gospodin prekinuvi utanje. Rekao bih to po vaem opisu.
Uostalom videemo. Ljudi veoma esto lie jedan na drugog. To moda i nije onaj na koga ja mislim.
Rekavi to s prividno ravnodunim izrazom na licu, siao je korak-dva blie uhodi koji je stajao
skriven iza stuba, tako da je ovaj mogao razgovetno da ga uje kad je promrmljao: To mora biti
on!
A sad ree stari gospodin okrenuvi se, tako bi se bar po glasu zakljuilo, ka mestu na
kome je pre toga stajao vi ste nam, devojko, pruili dragocenu pomo i ja bih eleo da vam se na
neki nain oduim. ta bih mogao da uinim za vas?
Nita odgovori Nensi.
Nemojte biti tako uporni odgovori gospodin blagim i uzbuenim glasom koji bi dirnuo i

neko mnogo tvre i okorelije srce. Razmislite. Recite mi.

Nita gospodine, odgovori devojka plaui. Ne moete mi niim pomoi. Za mene vie
nema nade.
Vi preterujete ree gospodin. Istina je da ste svoju prolost alosno proerdali i vau
mladost na zlo upotrebili, rasipajui tako ona neprocenjiva blaga koja Tvorac samo jednom daruje i
nikad vie; ali budunost nije izgubljena za vas. Ne kaem da je u naoj moi da vam pruimo
duevni mir i spokojstvo, jer do njih ete doi ukoliko ih sami budete traili; ali mi ne samo da smo u
stanju nego je i naa najivlja elja da vam obezbedimo neko mirno sklonite bilo u Engleskoj ili ako
se bojite da ovde ostanete, onda u nekoj stranoj zemlji. Pre nego to zora zabeli, pre nego to na ovu
reku padne prvi zrak svetlosti, vi ete se nai potpuno izvan domaaja vaeg starog drutva i neete
ostaviti za sobom nikakvog traga, kao da vas je u istom trenutku nestalo s lica zemlje. Odluite se! Ja
bih eleo da vie ne progovorite nijednu re ni s jednim od vaih nekadanjih drugova, da vie ne
zavirite ni u jednu od tih jazbina, niti da udiete onaj kuni vazduh koji je za vas smrtonosan.
Prekinite sa svima kad vam se prua prilika i dok jo nije dockan!
Sad ste je ubedili uzviknu mlada devojka. Lomi se, sigurna sam da e pristati.
Bojim se da nee, dete moje, ree gospodin.
Ne, gospodine, neu, odgovori devojka posle krae borbe sa samom sobom. Ja sam
privezana lancima za svoj dosadanji ivot. Ja ga se sad gnuam i proklinjem ga, ali ne mogu da ga
ostavim. Ja sam svakako isuvie daleko otila tim putem da bih mogla da se vratim s njega ipak ne
znam, da ste mi pre izvesnog vremena tako govorili, moda bih uspela da raskinem s njim. Ali
dodade uznemireno se obazirui oko sebe ovaj strah me ponovo obuzima. Moram da idem kui.
Kui! ponovi mlada devojka, veoma jako naglaavajui tu re.
Kui, gospoice, odgovori devojka. Kui koju sam sama sebi skuila svojim
dosadanjim ivotom. Treba da se rastanemo. Moda me uhode ili neko moe da me vidi. Idi te! Idite!
Ako sam vam uinila neku uslugu, sve to traim to je da se rastanemo i da me pustite da sama idem
svojim putem.
Nita ne pomae ree gospodin uzdahnuvi. Stojei ovde moda je izlaemo opasnosti.
Moda smo je i bez toga due zadrali no to je oekivala.
Jeste, jeste, navaljivala je devojka. Zadrali ste me due no to sam oekivala.
Boe, uzviknu mlada devojka kako li e ovo siroto stvorenje da zavri svoj ivot!
Kako! ponovi devojka. Pogledajte ispred sebe, gospoice. Pogledajte u ovu tamnu
vodu. Koliko ste puta itali o nesrenicama kao to sam ja koje skau u nabujalu reku ne ostavljajui
za sobom nijedno ivo bie koje bi zaalilo za njima ili ih oplakivalo. Moda e dotle proi jo
nekoliko godina, a moda i samo nekoliko meseci, ali e na kraju moj ivot tako da se okona.
Nemojte tako govoriti, molim vas teila je mlada devojka grcajui u suzama.
Vi za to nikada neete saznati, draga gospoice, i ne dao bog da tako uasne stvari ikad dopru
do vas! odgovori devojka. Laku no, laku no!
Gospodin se okrete da poe.
Uzmite ovu kesu uzviknu mlada devojka. Uzmite je meni za ljubav da bi ste se mogli
pomoi u sluaju potrebe ili nevolje.
Ne! odgovori devojka. Ja to nisam uinila za novac. Pustite me da ostanem u tome
uverenju. Ali ipak dajte mi neto za spomen neto to ste vi nosili ne, ne, neu prsten

vae rukavice ili maramicu... neto to u moi da uvam a to je pripadalo vama, mila gospoice.
Tako. Hvala vam! Bog neka vas blagoslovi. Laku no, laku no!
Velika uznemirenost u kojoj je bila devojka i strepnja da je ne izloi zlostavljanju i nasilju ako je
neko opazi, odluili su izgleda starog gospodina da se s njom rastanu, kao to je ona i traila. Zauo
se um koraka koji se udaljuju i glasovi umukoe.
Dve prilike, mlada devojka i njen pratilac, pojavie se ubrzo zatim na mostu. Zastali su na vrhu
stepenica.
Pst! uzviknu mlada devojka oslukujui! Kao da nas je dozivala! Uinilo mi se da sam ula
njen glas.
Ne, edo moje, odgovori gospodin Braunlo gledajui tuno unazad. Nije se ni pomakla i
nee se ni mai dokle god mi ne budemo otili.
Roz Mejli je oklevala, ali je stari gospodin uhvati ispod ruke i povede je odatle, blago ali
odluno. im su se oni izgubili iz vida, devojka pade niice na kameni stepenik i proli gorke suze od
jada koji joj je pritiskivao srce.
Posle izvesnog vremena je ustala i teturajui se izila na most. Zabezeknuti uhoda je jo nekoliko
minuta stajao ne diui iza stuba, a kad se uverio, oprezno se obzirui oko sebe, da je ponovo sam,
polako se izvukao iz svoga zaklona i popeo se uza stepenice, unjajui se u senci zida, onako isto kao
to je i siao.
Poto je stigao do vrha i nekoliko puta izvirio kako bi se osigurao da ga niko ne posmatra, Noje
Klejpol polete kao strela jurei Jevrejinovoj kui koliko su ga noge nosile.

GLAVA XLVII
Kobne posledice.
Bilo je skoro dva sata pred zoru; vreme za koje se u jesen s punim pravom moe rei da
predstavlja gluho doba noi; kad ulice zaneme i opuste; kad izgleda da su i zvuci utonuli u san i da su
se i razvrat i razuzdanost povukli da otpoinu u tome nemom i gluhom asu bdeo je Fejgin sedei u
svojoj staroj jazbini, tako bled i izoblien, i oiju tako crvenih i zakrvavljenih da je vie podseao na
neku groznu avet koja je ustala iz groba i koju progoni neki zao duh, nego na oveka.
uao je pred ugaenim ognjitem, ogrnut nekim starim poderanim pokrivaem i licem okrenutim
svei koja je dogorevala na stolu pored njega. Desnu ruku je drao na ustima i dok je zanet mislima
grizao svoje dugake crne nokte videle su mu se bezube desni iz kojih je stralo nekoliko iskrivljenih
patrljaka slinih onjacima u psa ili pacova.
Opruen po slamnjai na podu leao je Noje Klejpol u dubokom snu. Starac je s vremena na
vreme upravljao pogled na njega, vraajui ga zatim ponovo na sveu iji se dugaki fitilj skoro
raspleo nadvoje i visio, a vreli loj kapao po stolnjaku, jasno pokazujui da su stareve misli na
sasvim drugoj strani.
Tako je u stvari i bilo. Oajanje to mu je osujeen njegov veliki plan, mrnja protiv devojke
koja se usudila da uruje s nepoznatim ljudima, krajnje nepoverenje u njenu iskrenost kad je odbila
da ga oda, gorko razoaranje to nee uspeti da se osveti Sajksu, strah da ne bude otkriven,
upropaen, osuen na smrt, bes i divlja jarost koji su ga obuzimali zbog svega toga takve su se
misli i oseanja naizmenino kovitlali i sudarali u Fejginovom mozgu, dok je u dui kovao nova
zloinstva sve gora i crnja jedna od drugih.
Sedeo je kao skamenjen i inilo se da nimalo ne haje to prolazi vreme, sve dok njegovo otro
uvo nije naulo um neijih koraka na ulici.
Najzad! promrmlja, briui svoja suva i od groznice ispucala usta. Najzad!
U isti mah je zvono tiho odjeknulo. Odunjao se uza stepenice do vrata i ubrzo se vratio u pratnji
nekog oveka umotanog do grla, koji je nosio jedan zaveljaj pod mikom. ovek je seo i poto je
skinuo gornji kaput ukazalo se snano telo Viljema Sajksa.
Dri! ree stavljajui zaveljaj na sto. Uzmi to i gledaj da to bolje proda. Bilo je
povuci-potegni dok sam nabavio; mislio sam da u biti ovde jo pre tri sata.
Fejgin uze zaveljaj i zakljua ga u ormar, a zatim ponovo sede ne govorei ni rei. Ali kroza sve
to vreme ni za trenutak nije skidao oiju s razbojnika; i sad, kad su sedeli jedan prema drugome,
licem u lice, netremice ga je posmatrao, a usne mu tako drhtale i lice mu je bilo tako izoblieno od
uzbuenja, da razbojnik i nesvesno povue svoju stolicu unazad i pogleda ga s izrazom istinskog
straha u oima.
ta ti je? uzviknu Sajks. ta me gleda tako? Hajde, govori!
Fejgin podie desnu ruku i isprui kaiprst koji je sav drhtao, ali je bio toliko uzbuen da nije
mogao ni rei da progovori.
Trista mu muka! uzviknu Sajks pretrnuvi od straha. Poludeo je. Morau da ga se
priuvam.
Ne, ne, odgovori Fejgin, povrativi glas. Nije to ... Nisi ti u pitanju, Bile. Tebi..., tebi
nemam ta da zamerim.

 A nema, dakle nema? ree Sajks streljajui ga oima i premetajui na upadljiv nain
pitolj u drugi dep da bi mu bio vie pri ruci. To je srea... za jednog od nas. Svejedno za koga.
Ono to imam da ti kaem, Bile ree Fejgin privlaei mu blie svoju stolicu tebe e
razbesneti jo i vie nego mene.
Ta nee biti? odgovori razbojnik gledajui ga s nevericom. Govori! I pouri, jer e
Nensi pomisliti da sam upao u neku klopku.
Upao u klopku! uzviknu Fejgin. Ona ti je nju u svojoj glavi ve pripremila.
Sajks pogleda u Jevrejina s najveom nedoumicom i ne mogui da proita na njegovom licu
nikakav zadovoljavajui odgovor na tu zagonetku, zgrabi ga svojom glomaznom rukom za okovratnik i
stade besno da ga drmusa.
Govori, uje to ti velim, ree ili u te udaviti! Gukni i reci jasno to to ima da kae!
Govori ve jednom, pseto prokleto, govori!
Zamisli da je ovaj momak to lei ovde... poe Fejgin.
Sajks se okrete i pogleda na mesto gde je Noje spavao, kao da ga dotle nije video. Pa onda?
upita zauzimajui svoj dotadanji poloaj.
Zamisli da je taj momak nastavi Fejgin sve nas odao ..., prokazao ... i u tu svrhu prvo
traio najpogodnije ljude, a zatim se s njima sastajao po ulicama da im kae kako izgledamo, da opie
svaku pojedinost po kojoj e moi da nas prepoznaju, kao i mesto gde e nas najlake uhvatiti.
Zamisli da je on sve to uinio, a pored toga odao i jednu stvar u koju smo svi mi upleteni, manje ili
vie od svoje slobodne volje; niti su ga hapsili, niti uhodili, niti pred sudom ispitivali, niti mu
iznudili priznanje drei ga na hlebu i vodi nego iz svoje sopstvene slobodne volje, iz pustog efa;
zamisli da se iskradao nou da se nalazi s naim najveim dumanima i da nas predaje njima u ruke.
uje li me? uzviknu Jevrejin kome su oi sevale od besa. Zamisli da je on sve to poinio ta
bi ti onda radio s njim?
ta bih radio! odgovori Sajks grozno psujui. Ako bi me saekao iv, smrskao bih mu
lubanju svojim okovanim izmama tako da mu mozak prti na sve strane.
A ta bi uradio da sam to ja uinio! skoro zaurla Fejgin. Ja koji znam toliko stvari i koji
bih mogao, pored sebe, da poaljem na veala tolike ljude!
Ne znam odgovori Sajks krgutajui zubima i prebledevi i na samu tu pomisao. Uradio
bih u zatvoru neto zbog ega bi morali da me okuju; a kad bi me izveli na sud zajedno s tobom,
skoio bih s okovima na tebe i prosuo bih ti mozak pred celim svetom. Dobio bih takvu snagu
grmeo je razbojnik ispruivi teku ruku da bih ti smrskao glavu kao da su teretna kola prela
preko nje.
Bi li to zaista uradio?
Da li bih uradio! ree razbojnik. Pokuaj, pa e videti.
A da je to uinio arli, ili Vrdalama, ili Betsi, ili. ..
Svejedno ko odgovori Sajks nemarno. Ma ko da je, platio bih mu na isti nain.
Fejgin pogleda mrano u razbojnika i davi mu znak da uti nadnese se nad postelju prostrtu po
podu i prodrma oveka koji je spavao na njoj da ga probudi. Sajks se nae na svojoj stolici i
posmatrae ovaj prizor s rukama na kolenima kao da se pita emu sva ta zapitkivanja i pripreme.
Bolteru, Bolteru! Siromah mladi! ree Fejgin podiui glavu, dok mu se na licu ogledalo
demonsko zadovoljstvo. Govorio je polako i naglaavao svaku re. Umoran je..., umorio se to je

nju toliko dugo pratio ... to je nju toliko dugo pratio, Bile.
ta hoe time da kae? upita Sajks ustuknuvi.
Fejgin ne odgovori nita, samo se ponovo nae nad mladia koji je spavao i ispravi ga da sedne.
Poto je nekoliko puta bio pozvan po imenu, Noje protrlja oi i zevnuvi duboko, pogleda sanjivo
oko sebe.
Ispriaj mi ponovo ono jo jedanput da i on uje ree Jevrejin upirui prstom u Sajksa
dok je to govorio.
ta da ti ispriam? upita bunovno Noje zlovoljno i drui od hladnoe.
Ono o Nensi ree Fejgin stegnuvi vrsto Sajksa za lanak od ruke kao da je time hteo
da ga sprei da ne ode pre no to uje sve to treba. Jesi li je pratio?
Jesam.
Do Londonskog mosta?
Da.
Gde se sastala sa dve osobe?
Jeste.
S jednim gospodinom i jednom gospoicom kod ije je kue pre toga bila po svojoj
sopstvenoj volji, i koji su od nje traili da im izda sve svoje drugove, a na prvom mestu Monksa, to
je ona i uinila i da im njegov opis, to je i uinila i da im kae u kojoj se kui sastajemo, i u
koju odlazimo, to je i kazala i s kojeg mesta na tu kuu moe najbolje da se motri, to je i kazala i
u koje doba se njeni drugovi tamo sastaju, to im je isto tako kazala. Sve je to ona uinila. Sve im je
to ona ispriala od poetka do kraja bez ijedne pretnje od njihove strane i bez i najmanjeg kolebanja
je li tako ili nije tako? vritao je Fejgin polulud od besa.
Tako je odgovori Noje eui so po glavi. Tano je tako bilo!
A ta su ono kazali za prolu nedelju?
Za prolu nedelju! odgovori Noje, razmiljajui. Pa kazao sam ti proli put.
Ponovi! Reci opet! uzviknu Fejgin steui jo grevitije Sajksa i mlatarajui drugom
rukom po vazduhu dok mu je pena izbijala na usta.
Pitali su je ree Noje, kome je izgleda ukoliko se vie rasanjivao poinjalo da biva jasno
ko je Sajks pitali su je zato nije dola prole nedelje kao to je obeala. Kazala je da nije mogla.
Zato ..., zato? To mu reci.
Zato to ju je kod kue silom zadrao Bil, ovek o kome im je ranije govorila odgovori
Noje.
ta je jo kazala o njemu? ciknu Fejgin. ta im je kazala o oveku o kome im je ranije
govorila? To mu reci, to mu reci.
Eto, da joj nije nimalo lako da se izvue iz kue sem kad on zna kuda e ree Noje i
tako, kad je prvi put dola da poseti gospoicu, ona mu je..., ha! ha! ha! bilo mi je smeno kad je
to kazala da je to uinila..., dala mu je da popije neki napitak.
Grom i pakao! uzviknu Sajks otrgnuvi se besno od Fejgina. Pusti me da idem!
Odgurnuvi starca daleko od sebe, jurnu iz sobe i pun besa i jarosti polete uza stepenice.
Bile, Bile! zvao ga je Fejgin trei to je mogao bre za njim. Jednu re. Samo jednu
re.

To to je hteo uspeo je da mu kae zahvaljujui jedino okolnostima to razbojnik nije mogao da

otvori vrata, nego ih je uzaludno drmusao i sipao psovke, dok Jevrejin nije stigao do njega sav
zadihan.
Putaj me napolje ree Sajks. Nemoj nita da mi govori ako ti je ivot mio. Putaj me
napolje, kad ti kaem!
Sluaj samo jednu re odgovori Fejgin stavljajui ruku na bravu. Nee valjda ...
ta? upita razbojnik.
Nee valjda biti ... suvie ... strog, Bile?
Svitalo je i bilo dovoljno svetio da obojica ljudi vide jedan drugome lice. Izmenjali su brze
poglede; obojici oi senue pokazujui da su razumeli. Mislim ree Fejgin smatrajui da je sad
svakako pretvaranje izlino da ne bude suvie strog kako posle ne bismo imali neprilike. Poslui
se lukavstvom, Bile, i budi oprezan.
Sajks nita ne odgovori; samo je gurnuo vrata u kojima je Fejgin bio okrenuo klju i izjuri na
pustu ulicu.
Nijednom se ne zaustavljajui, niti razmiljajui, ne obzirui se ni levo ni desno, ne gledajui ni
gore ni dole, nego samo pravo ispred sebe, s izrazom divlje odlunosti na licu i zubima tako vrsto
stegnutim da se inilo kao da e mu stisnute vilice probiti kou razbojnik je hrlio napred utei
kao zaliven a da mu nijedan mii na licu nije popustio, sve dok nije stigao do svoje kue. Tiho je
otkljuao ulazna vrata; brzim koracima se neujno popeo uza stepenice i uavi u sobu okrenuo klju
u bravi; navalio je jedan teak sto na vrata i povukao zavesu sa postelje.
Devojka je leala na njoj poluobuena. Naglo ju je trgao iza sna, jer se pridigla i gledala ga
zbunjeno i unezvereno.
Dii se! ree ovek.
To si ti, Bile! ree devojka, sva radosna to se vratio.
Jeste, ja sam glasio je odgovor. Dii se.
Kraj postelje je gorela svea, ali je ovek hitrim pokretom izvue iz svenjaka i baci je na
ognjite. Videi da se napolju razdanilo, devojka ustade i htede da povue zavesu na prozoru.
Ostavi je ree Sajks ispruivi ruku da je zadri. Ima dovoljno svetlosti za ono to sam
naumio.
Bile, ree devojka glasom priguenim od straha zato me gleda tako?
Razbojnik je posmatrao nekoliko trenutaka rairenih nozdrva i diui teko, zatim zgrabivi je za
glavu i za grlo dovue je u sredinu sobe i, poto je bacio jo jedan pogled na vrata, stavi joj svoju
teku ruku na usta.
Bile, Bile! protenja devojka, otimajui se sa snagom koju prua samrtni strah neu da
viem... , neu ..., samo me sluaj..., reci mi..., kai mi ta sam ti uinila?
Ti to dobro zna, vetice prokleta! odgovori razbojnik jedva diui od gneva. Noas su
te pratili: znamo svaku re koju si izgovorila.
Onda mi potedi ivot, tako ti svega na svetu, kao to sam ja tvoj potedela pisnu devojka
uhvativi se grevito za njega. Bile, dragi Bile, nee valjda imati srca da me ubije. Oh, pomisli
ega sam se sve odrekla, samo ove noi, zbog tebe! Mora nai vremena da razmisli o tome i da ne
ogrei duu jo jednim zloinom; neu te pustiti i ti nee moi da me odbaci. Bile, Bile, boga radi,
tebe samog radi, mene radi, razmisli pre no to prolije moju krv! Bila sam ti verna, tako mi moje

grene due nisam te izdala!

ovek se otimao svom snagom da oslobodi ruke; ali je devojka svoje grevito obavila oko njega
i on ma koliko da se otimao nije uspevao da ih se oslobodi.
Bile, uzviknu devojka pokuavajui da mu stavi glavu na grudi taj gospodin i ona mila
gospoica su mi govorili noas o pribeitu u nekoj stranoj zemlji gde bih mogla da proivim u miru i
samoi do kraja ivota. Pusti me da ponovo odem do njih i da ih zamolim, na kolenima, da budu isto
tako milostivi i dobri i prema tebi; i da oboje pobegnemo iz ovoga uasnog mesta, i da svaki za sebe
otponemo nov i bolji ivot, i da zaboravimo prolost, sem u molitvama, i da vie nikad ne vidimo
jedno drugo. Nikad nije dockan pokajati se. Tako su mi oni kazali i ja to sad uviam, ali
moramo imati malo vremena da razmislimo ..., malo, samo malo vremena!
Razbojnik oslobodi jednu ruku i dohvati pitolj. Iako je bio izbezumljen od jarosti, kroz glavu mu
sinu misao da e ga odmah otkriti ako bude pucao, te je svom snagom koju je mogao da prikupi udari
po otkrivenom delu lica koji se skoro dodirivao s njegovim.
Ona se zatetura i pade, obnevidela od krvi koja joj je iknula iz duboke rane na elu; ipak se s
tekom mukom podie na kolena, izvue iz nedara belu maramicu onu koju joj je dala Roz Mejli
i prikupivi poslednju snagu podie je zajedno sa svojim sklopljenim rukama nebu i apatom se
pomoli Tvorcu da bude milostiv prema njoj.
Prizor je bio straan. Ubica se otetura do zida i zaklonivi oi rukama dohvati teku toljagu i
njome dotue svoju rtvu.

GLAVA XLVIII
Sajks bei.
Od svih zloina koji su pod okriljem mraka izvreni te noi u prostranom Londonu taj je bio
najgrozniji. Od svih uasa koji su svojim otrovnim zadahom okuili jutarnji vazduh, taj je bio
najstraniji i najsvirepiji.
Sunce sjajno sunce koje ljudima ne donosi samo svetlost nego i nov ivot i nadu i snagu
obasjalo je mnogoljudni grad svojim istim i blistavim sjajem. Njegovi zraci su na isti nain
prodirali kroz skupoceno obojene prozore kao i kroz hartijom oblepljena okna, kroz kubeta na
velelepnim crkvama kao i kroz oronule straare. Osvetlilo je i sobu u kojoj je leala ubijena devojka.
Uprkos svemu ubica je pokuao da sprei njegovim zracima da uu, ali su oni u talasima prodirali.
Ako je prizor bio uasan pri mutnoj svetlosti ranoga jutra, kakav li je bio tek sad, obasjan tolikim
suncem!
Nije se micao s mesta; bojao se da se ne pokrene. rtva je prigueno zajeala i mrdnula rukom, a
on je s jarou koju je strah samo pojaavao ponovo udarao i udarao. U jednome trenutku bacio je
prostirku preko nje; ali je jezivije bilo zamiljati kako se te oi okreu prema njemu, nego ih gledati
kad ukoeno zure navie, kao da posmatraju odblesak koji lokva usirene krvi baca na tavanicu dok on
podrhtava i poigrava u sunevoj svetlosti. Naglim pokretom je odbacio prostirku. Pred njim je lealo
mrtvo telo samo meso i krv, i nita vie ali kakvo meso, i koliko krvi!
Kresnuo je kremen, zapalio vatru i bacio toljagu u nju. Na kraju toljage bio je prilepljen pramen
kose i ona buknu i rasprte se u lake varnice koje vazduna struja zahvati i one u kovitlacu sunue
kroz dimnjak. I to ga ispuni uasom ma koliko da je bio okoreo; ipak je svoje smrtonosno oruje
drao dok ga nije izlomio u komade, a ove zatim naslagao na vatru da izgore i da se pretvore u pepeo.
Oprao se od krvi i oistio odelo; na njemu je bilo mrlja koje se nisu mogle skinuti, ali je on te
komade isekao i spalio ih. Kako je cela soba bila poprskana krvlju! I same psee ape bile su ogrezle
u njoj.
Za sve to vreme bio je bez prestanka leima okrenut leu; ni u jednom trenutku se nije usudio da
pogleda u njega. Poto je zavrio s tim pripremama, poao je, natrake, k vratima vukui psa za
sobom, da ne umrlja svoje ape sveom krvlju i time ne iznese na ulicu dokaz o uinjenom zloinu.
Tiho je priklopio vrata, zakljuao ih, uzeo klju i iziao iz kue.

Preao je na drugu stranu ulice i pogledao gore u prozor kako bi se uverio da se spolja nita ne
zapaa. Na prozoru je jo stajala zavesa koju je ona htela da podigne i da pusti unutra sunevu
svetlost koju vie nikad nee ugledati. Njeno telo je lealo pored samoga prozora. On je to znao.
Boe, kako sunce upire svoje zrake upravo u taj prozor!
Taj pogled je potrajao samo jedno magnovanje. Bilo je to olakanje osloboditi se one sobe.
Zviznuo je psu i udaljio se brzim koracima.
Proao je kroz Ajzlington; popeo se uz breuljak kod Haj geta na kome je spomenik podignut u
ast Hvitingtona; spustio se niz Hajget-Hil dvoumei se i ne znajui na koju stranu da krene; ponovo
je udario udesno skoro im je poeo da se sputa nizbrdo; poao je stazom preko polja koja ide du
Kanske ume i izbio na Hampstedsku pustaru. Spustio se u Vel-of-Helt, preao tu dolinu, ispeo se
suprotnom stranom i presekavi drum koji spaja sela Mampsted i Haj-get uputio se preko ostatka
pustare do nortendskih poljana i u jednoj od njih legao ispod ivice i zaspao.
Ubrzo se probudio i nastavio put ali ne u polje nego natrag ka Londonu i drumom zatim je
ponovo poao natrag onda je udario drugim putem preko onoga istog prostora koji je ve preao
posle toga je lutao gore-dole po poljima, s vremena na vreme bi legao da se odmori na ivici nekog
jarka, a zatim bi skakao i polazio u drugom pravcu i ponovo se vraao nemajui nigde mira ni stanka.
Gde e nai neko oblinje naselje koje nije suvie ivo, da tamo neto pojede i popije? Hendon.
To e biti zgodno mesto, nije daleko, a nije ni na udarcu. Uputio se u tome pravcu s vremena na
vreme bi potrao, a zatim bi, bez ikakvog razloga, mileo kao pu, ili bi sasvim zastao i traio vreme
udarajui tapom po ivici. Kad je stigao tamo, meutim, kao da ga je sav svet koji je sretao gledao s
podozrenjem pa i sama deca koja su se igrala ispod kua. Ponovo se vratio istim putem, nemajui
hrabrosti da kupi neto ime bi se zaloio ili okvasio grlo, iako ve satima nije nita okusio; i opet je
tumarao po pustari ne mogui da se odlui u kome pravcu da poe.
Prelazio je tako itave milje i ponovo se vraao na mesto s kojega je krenuo. Prolo je jutro, i

podne je bilo prevalilo, i dan se ve bliio kraju, a on je jo neprestano tumarao tamo i ovamo, i gore
i dole, i levo i desno, stalno se vrtei oko jedne iste take. Najzad se konano uputio u pravcu
Hetfilda.
Bilo je devet sati uvee kad su ovek, potpuno iscrpen, i pas, izubijanih nogu i hramajui od toga
neuobiajenog potucanja, skrenuli niz breg pored crkve tog mirnog sela. Tekim korakom su se
spustili kroz uzani sokak i uunjali se u malu seosku krmu ija ih je slaba svetlost jo izdaleka
privukla. Unutra je na ognjitu gorela vatra i nekoliko seoskih nadniara je sedelo i pilo kraj nje.
Razmakli su se i napravili mesta pridolici, ali on se smestio u najdalji ugao i sam je jeo i pio, ili
bolje, delio je svoj obrok sa psom kome je s vremena na vreme dobacivao pokoji zalogaj.
Razgovor ljudi okupljenih u krmi okretao se oko susednih majura i njihovih vlasnika, a kad je taj
predmet iscrpen, prelo se na godine koje je doiveo neki starac sahranjen prole nedelje; mladi ljudi
koji su bili tu smatrali su da je umro u dubokoj starosti, a prisutni stariji ljudi su izjavili da je umro u
najboljim godinama. Nije bio stariji od mene mogao je taj da proivi jo dobrih desetak ili
petnaest godina da se uvao, samo da se uvao ... ree jedan deda sed kao ovca.
U tome nije bilo niega to bi privlailo panju ili izazivalo strahovanja. Razbojnik, poto je
platio raun, sedeo je utei i nezapaen u svome uglu i bio je skoro zadremao kad ga iz polusna
probudi buan ulazak jednog novog gosta.
Bio je to neki probisvet, pola torbar, pola lakrdija, koji je iao peice od mesta do mesta i
prodavao ocila, remene, brijae, sapune, mast za mazanje konjske opreme, meleme za pse i konje,
jevtine mirise, pomade i slinu robu koju je nosio u torbi obeenoj o lea. Seljaci su njegov ulazak
doekali sa svakojakim alama i poalicama koje nisu prestajale sve dok on nije zavrio s veerom i
otvorio svoju riznicu, kojom je prilikom vrlo veto hvalio robu upliui istovremeno razne dosetke u
svoj govor.
A kakva ti je ovo majstorija? Je li se to jede, Hari? upita zadirkujui ga jedan seljak i
upre prstom u neku vrstu kuglica to su stajale u jednom uglu.
Ovo ree lakrdija, uzimajui jednu od njih i pokazujui je prisutnim ovo je, narode,
sigurno i nenadmano sredstvo za uklanjanje svih moguih mrlja, re, neistoe, plesni, pega i
pegica, ljaga i ljagica sa svile, atlasa, lana, sukna, ohe, platna, batista, zefira, muslina, ilima,
brokata, somota i kadife i svih vrsta vunenih tkanina. Mrlje od vina, mrlje od voa, mrlje od piva,
mrlje od vode, mrlje od boje, mrlje od katrana, sve mrlje iezavaju kao rukom odnete im se tkanina
jedanput protrlja ovim nenadmanim sredstvom. Ako neka gospa umrlja svoju ast, ima samo da
proguta jednu ovakvu kuglicu, i smesta je isceljena jer ovo je otrov. Ako neko od gospode eli da
dokae svoje potenje to moe da postigne ovom kuglicom isto tako dobro kao i kuglom iz pitolja
ak i bolje jer je po ukusu mnogo neprijatnija, i prema tome utoliko je asnije njome se posluiti.
Peni komad. Sve to samo za jedan peni!
Dvojica kupaca se odmah javie, a nekolicina od prisutnih su se oigledno kolebali. Prodava to
opazi i jo vie razvi svoju reitost.
Navali narode, jo malo pa nestalo deklamovao je ova. etrnaest vodenica, est
parnih maina i jedna elektrina centrala rade danju i nou na proizvodnji ovih kuglica i nisu u stanju
da ih dovoljno navaaju, iako radnici padaju u nesvest od silnoga posla i umiru kao muve na licu
mesta, a njihove udovice odmah dobijaju penziju i dvadeset funti godinjeg dodatka na svako dete, a
za blizance jo i nagradu od pedeset funti. Peni komad! Isto tako rado primam i dva polupenija i etiri
etvrtine od penija. Samo peni komad! Uklanja i skida mrlje od vina, mrlje od voa, mrlje od piva,
mrlje od vode, mrlje od katrana, mrlje od blata, mrlje od krvi! Evo jedne mrlje na eiru ovoga

gospodina ovde koju u da izvadim pre no to on stigne da mi porui au piva.

Hej! uzviknu Sajks i skoi. Ovamo taj eir.
Oistiu ovu mrlju, gospodine, odgovori ovek namignuvi drutvu pre no to stignete
do mene da ga uzmete. Pogledaj, narode, ovu tamnu mrlju na eiru ovoga gospodina, nije vea od
ilinga, ali je deblja od talira. Bilo da je to mrlja od vina, mrlja od voa, mrlja od piva, mrlja od
vode, mrlja od boje, mrlja od katrana, mrlja od blata ili mrlja od krvi...
ovek nije stigao dalje, jer je Sajks uz jednu uasnu psovku preturio sto, istrgao mu eir iz ruke i
izleteo kao vihor iz krme.
S istom onom nedoumicom i neodlunou koje su ga i protiv njegove volje progonile celoga
dana, ubica, videi da ga niko ne prati i da ga svet najverovatnije smatra za nekog nabusitog pijanca,
krenu ponovo natrag u pravcu Londona. Zaobilazei svetlost od fenjera nekih velikih kola koja su
stajala na ulici, zapazio je da su to potanska kola koja dolaze iz prestonice i vide da ona stoje pred
malom potanskom stanicom. Znao je gotovo izvesno ta e se dogoditi, ali je ipak priao i poeo da
prislukuje.
Sprovodnik kola je stojao pred vratima stanice oekujui potansku vreu. Neki ovek odeven
kao umar iskrsnu odnekud u tome trenutku i sprovodnik mu predade neku korpu koja je ve spremna
leala na ploniku.
To je za vae ree sprovodnik. Hej vi tamo, jeste li ivi? Ta prokleta vrea ni preksino
nije bila na vreme gotova; to tako ne ide, znate!
Ima li ega novog u gradu, Bene? upita umar izmiui se blie prozorskim kapcima kako
bi mogao to bolje da se divi konjima.
Niega, koliko je bar meni poznato odgovori ovek navlaei rukavice. ito je malo
skoilo, uo sam i da se govori o nekom ubistvu, tamo dole oko Spitalfildsa, ali ja u to mnogo ne
verujem.
O, to je cela istina ree neki gospodin iz kola koji je gledao kroz prozor. I to grozno
ubistvo.
Zbilja, gospodine? upita sprovodnik prinosei ruku eiru. Je li ubijen ovek ili ena,
gospodine?
ena odgovori ovek. Pretpostavlja se...
Hej, Bene, doviknu mu koija nestrpljivo.
avo da ih nosi i s tom vreom ree sprovodnik jeste li zaspali vi tamo?
Evo idem! uzviknu upravnik potanske stanice trei.
Ide proguna sprovodnik. Kao to ide i ona bogata devojka to e u mene da se zaljubi,
samo ne znam kad. Daj to ovamo. Dobro!
Rog veselo zatrubi i potanska kola odoe.
Sajks ostade stojei na ulici, prividno ravnoduan prema onome to je maloas uo i zaokupljen
jedino milju na koju stranu da krene. Najzad ponovo poe natrag i udari drumom koji iz Hetfilda
vodi u Sent-Olbanz.
Uporno je iao napred. Ali kad je ostavio grad za sobom i utonuo u samou i tamu pustoga druma,
strah i uas poee da mu se uvlae u kosti. Sve oko njega, i stvari i njihove senke, bilo da miruju ili
da se kreu, dobijalo je oblik jezivih privianja; ali taj strah nije bio nita prema seanju na onaj
grozni jutarnji prizor i na le ubijene devojke koja ga je u stopu progonila. Nazirao je njenu senku u

tami, uoavao i najsitnije pojedinosti na njenom obrisu i gledao kako ukoeno i sveano klizi pokraj
njega. uo je kako joj odelo uti kroz lie, a svaki um vetra kao da je donosio sobom onaj njen
poslednji prigueni krik. Kad bi on zastao, zastala bi i ona. Kad bi potrao, pola bi i ona za njim
ali ne trei, to bi bilo olakanje, nego kao le koji je od ivota zadrao jo samo sposobnost da se
kree i koji je noen nekim tihim i tunim ravnomernim povetarcem.
S vremena na vreme bi se okrenuo, s oajnikom odlukom da silom odagna tu utvaru, pa makar
znao da e od njenog pogleda umreti; ali mu se kosa die na glavi i krv mu se sledi u ilama, jer se i
utvara okrenula zajedno s njim i stajala mu je ponovo za leima. Toga jutra je ila ispred njega, ali
sad je lebdela iza njega neprestano. Naslonio se leima o jednu stenu, i odmah je osetio kako se
postavlja nad njim i video njenu priliku kako se ocrtava na hladnome nonom nebu. Bacio se na
zemlju legao na lea. Utvara mu je stala elo glave, uspravna i nepomina ivi nadgrobni
spomenik s krvavim natpisom.
Ko tvrdi da ubica moe da izmakne pravdi i da savest spava? Jedna duga minuta ovakvog
samrtnog straha sto puta je gora od nasilne smrti!
Na jednoj poljani ugledao je kolibu koja e mu pruiti prenoite. Ispred ulaza u nju bile su tri
visoke topole, od kojih je unutra vladao jo gui mrak, a vetar je kroz njihovo lie stenjao i tuno
zavijao. Nije mogao da nastavi put dok dan ponovo ne svane, te se ispruio uza sam zid gde su ga
ekale nove muke.
Jer sad mu je pred oi izilo novo privienje, onako isto neumoljivo a strasnije od onoga kojeg se
oslobodio. Te razrogaene oi, tako staklaste i tako bez sjaja, koje mu je lake bilo da gleda nego da
ih zamilja, pojavie se usred tame one same bile su svetle ali nisu zraile svetlou. Bila su samo
dva takva oka, ali ona su bila svuda i na svakom mestu. Kad bi zamurio, ugledao bi u svesti onu
sobu sa svima dobro poznatim predmetima u njoj meu njima i one koje bi rado hteo da zaboravi
i svaki od njih je bio na svome uobiajenom mestu. I jo je bio na svome mestu, a mrtve oi su ga
gledale onako isto kao kad je pobegao iz sobe. Skoio je i jurnuo u polje kao bez due. Privienje ga
je pratilo. Ponovo se vratio svome sklonitu i ponovo zgrio uza zid od kolibe. Oi su ponovo bile tu,
pre no to je stigao i da se spusti na zemlju.
Leao je tako u samrtnom strahu i drhtao od glave do pete, dok mu je hladan znoj izbijao iz svake
pore, kad odjednom noni vetar donese do njega neku huku iz daljine i ljudske glasove koji su se
meali s pozivima na uzbunu i zapomaganje. Svaki zvuk ljudskoga glasa na tome pustom mestu znaio
je olakanje za njega, makar to bio i poziv na uzbunu. Pri pomisli na linu opasnost vratila mu se
snaga i hrabrost i on skoi na noge i jurnu u no.
inilo se kao da celo nebo gori. Plameni jezici su lizali uvis, prosipali varnice i preplitali se
jedni s drugima osvetijavajui prostor itave milje uokrug i gonei oblake dima u pravcu njega. Graja
je postajala sve jaa ukoliko su novi glasovi pristizali i on je ve mogao da uje uzvike Vatra!
pomeane sa zvonjavom na uzbunu, ruenjem tekih predmeta, pratanjem plamenova kad ponu da se
obavijaju oko neke nove prepreke na koju naiu i kad se visoko vinu kao osveeni novom rtvom
koju su ugrabili. Dok je on taj prizor posmatrao, mete je bivao sve vei. Na mestu poara se steklo
puno sveta ljudi i ena uznemirenih, prestraenih. Za njega je to bilo kao da se ponovo rodio.
Poletao je kao strela pravo i ne obzirui se ni levo ni desno jurei kroz trnje i korov i
preskaui vratnice i ograde onako isto mahnito kao i njegov pas koji je besno lajui i urliui trao
ispred njega.
Stigao je na mesto poara. Poluodevene prilike su jurile tamo-amo, neki ljudi su pokuavali da
izvuku iz konjunice zaplaene konje, drugi su isterivali stoku iz dvorita i sporednih zgrada, trei su

izlazili iz zapaljenih kua natovareni stvarima, dok su oko njih sipale varnice i s treskom padale
usijane grede. Iz otvora u kojima su do pre jednog asa stajali prozori i vrata sad je pomamno sukljao
plamen; zidovi su se ruili i survavali u vatreno grotlo; olovo i gvoe su se topili i vijugali po
zemlji kao beli usijani potoii. uli su se lelek i vriska ena i dece, dok su ljudi jedni druge hrabrili
i sokolili glasnim povicima. Zveket i lupa parnih mrkova i ikljanje i prtanje vode kad padne na
usijano drvo samo su jo pojaavali ovu uasnu pometnju. I on je isto tako vikao dok nije promukao;
i, beei od samog sebe i svojih misli, bacio se u najveu guvu.
Te noi je stizao na sto strana; as je radio na mrkovima, as je srljao kroz dim i plamen i stalno
uletao tamo gde je najgui okraj. Peo se i silazio niz lestvice, verao i se po krovovima, prelazio
preko podova koji su krkali i ljuljali se pod njim, prolazio kroz kiu opeka i kamenja koje je padalo
oko njega, bio je svuda i na svakom mestu toga golemog zgarita. Ali njegovo telo kao da su maije
uinile nepovredivim, nije zadobio nijednu ogrebotinu, nijednu ozledu, niti je oseao umor, niti su ga
misli muile, sve dok nije svanuo novi dan i na zgaritu ostao samo dim i pocrnele ruevine.
im je meutim to luako razraenje prolo, uasna svest o uinjenom zloinu vratila mu se s
desetostrukom snagom. Podozrivo se obazirao oko sebe, jer su ljudi razgovarali u gomilicama, te je
strahovao da nije on predmet njihovog razgovora. Pas poslua znak koji mu je on dao prstom, i oni se
udaljie, kriom, i jedan i drugi. Proao je pored jednog parnog mrka pored kojeg su sedeli neki
ljudi i oni ga pozvae da se s njima potkrepi. Uzeo je malo hleba i mesa i dok je pio pivo uo je kako
vatrogasci, koji su bili iz Londona, razgovaraju o ubistvu. Pobegao je u Birmingem, kau, ree
jedan, ali e ga brzo uhvatiti, jer mu je policija ula u trag i do sutra uvee e se dii potera kroz
celu zemlju.
urnim koracima se udaljio odatle i iao je sve dok se od umora nije skoro stropotao na zemlju;
onda je legao izmeu dve ivice i pao u dubok ali isprekidan san. Nastavio je da luta, neodluan i ne
znajui na koju e stranu, i gonjen strahom da e jo jednu no morati da provede u samoi.
Najednom donese oajniku odluku da se vrati u London.
Tamo u u svakom sluaju imati bar s kim da razgovaram, pomisli u sebi. isto tako nai u i
neko dobro mesto da se sakrijem. Nikad im nee pasti na um da me tamo trae poto smatraju da su
mi nanjuili trag u unutranjosti. Zato ne bih mogao da ostanem u Londonu koju nedelju, da izvuem
pare od Fejgina, a zatim da se prebacim u Francusku? Pokuau to, trista mu muka, pa makar propao.
Odmah je pristupio ostvarenju te zamisli i birajui najmanje poseene puteve poao je natrag u
London, reen da se negde nadomak prestonice sakrije i kad padne mrak da zaobilaznim putem ue u
grad i ode do mesta koje je sebi postavio kao cilj.
Ali ta e s psom. Ako su izdali poternicu za njim, svakako im nije izmaklo iz vida da je
nestalo i psa i da je verovatno i on poao sa svojim gospodarem. Zahvaljujui tome mogu da ga
uhvate jo dok prolazi ulicama. Doneo je odluku da ga utopi, te nastavi hod traei pogledom neku
baru a usput dohvati jedan teak kamen i uveza ga u svoju depnu maramu.
Dok je on vrio te pripreme, ivotinja je posmatrala lice svoga gospodara i, bilo da je po nagonu
osetila opasnost koja joj preti, ili je pogled kojim ju je razbojnik iskosice posmatrao bio mraniji
nego inae, tek ona se odunjala malo dalje nego obino i mudro se drala na pristojnom odstojanju.
Kad je njen gospodar zastao na ivici jedne bare i okrenuo se da je zovne, ivotinja je stala kao
ukopana.
uje li da te zovem? Dolazi ovamo viknu Sajks.
ivotinja mu prie po sili navike; ali kad se Sajks sae da joj privee maramicu za vrat ona

potmulo zarea i uzmae.

Ovamo! viknu razbojnik.
Pas podvi rep, ali se ne pomae. Sajks naini zamku i ponovo ga pozva.
Pas poe napred, povue se, zastade jedan trenutak, okrete se i zadi koliko su ga noge nosile.
ovek je nekoliko puta zviznuo za njim, a zatim je seo oekujui da se vrati. Od psa meutim nije
bilo ni traga ni glasa, te ovek najzad sam nastavi svoj put.

GLAVA XLIX
Monks i gospodin Braunlo se najzad sastaju njihov razgovor i vest koja ga prekida.
Sumrak je poeo da se hvata kad gospodin Braunlo sie iz kola pred svojom kuom i tiho zakuca.
Vrata se otvorie i neki snaan ovek izie iz tih kola i postavi se s jedne strane stepenika, dok drugi
ovek, koji je sedeo pored koijaa, sie isto tako i stade s druge strane stepenika. Na znak
gospodina Braunloa oni izveoe nekog treeg oveka, uzee ga izmeu sebe i urno ga ugurae u
kuu. Taj ovek bio je Monks.
Na isti nain su se bez ijedne rei popeli uza stepenice i gospodin Braunlo koji je iao napred
povede ih u jednu sobu iz dvorita. Na vratima te sobe Monks, koji se oigledano preko volje popeo,
zastade. Ona dva oveka pogledae starog gospodina kao da oekuju njegove dalje naloge.
On vrlo dobro zna izmeu ega ima da bira ree gospodin Braunlo. Ako se opire ili
samo prstom makne bez vaeg doputenja, vodite ga na ulicu, zovite policiju i traite u moje ime da
se uhapsi kao zloinac.
Kako se usuujete da tako neto tvrdite o meni? upita Monks.
A kako se vi usuujete da me na to nagonite, mladiu? odgovori gospodin Braunlo
gledajui ga netremice. Niste valjda toliko bezumni da odete iz ove kue? Pustite ga. Eto,
gospodine. Moete slobodno ii, a mi emo za vama. Ali vam se kunem svim onim to mi je najmilije
i najsvetije, im kroite nogom na ulicu da u u istom trenutku traiti da budete uhapeni zbog prevare
i krae. Ja sam na to reen i od toga neu odustati. Ako ste i vi isto tako vrsto reeni da uinite ono
to ste naumili, onda neka vaa krv padne na vau glavu!
Po ijem su nareenju ove hulje mene liile slobode na ulici i dovele me ovamo? upita
Monks, gledajui as jednog, as drugog od dvojice ljudi koji su stajali pored njega.
Po mome nareenju odgovori gospodin Braunlo. Ja odgovaram za njihov postupak. Ako
smatrate da ste bespravno lieni slobode imali ste mogunosti i prilike da to nasilje otklonite, ali
ste nali da e biti pametnije ako ostanete mirni.... Ponovo vam kaem, stavite se pod zatitu zakona. I
ja u da se pozovem na zakon; ali kad budete otili suvie daleko da biste se mogli vratiti natrag i kad
ova stvar izae pred sud, nemojte se onda aliti da sam bio nemilosrdan prema vama i da sam vas ja
gurnuo u ponor u koji vi sami srljate.
Monks je bio sasvim pometen, i zaplaen pored toga. Kolebao se.
Odluite se brzo ree gospodin Braunlo nepokolebljivo i spokojno u isti mah. Ako
elite da vas tuim sudu i da vas izloim kazni koju vie neu moi da otklonim, iako sam u stanju da
s grozom u srcu predvidim njenu teinu jo jednom vas upozoravam, vi znate ta vas eka. Ako,
nasuprot tome, budete raunali na moju blagonaklonost i oprotaj onih o koje ste se tako duboko
ogreili, onda sedite, bez ijedne rei, vie, na ovu stolicu. Ona vas eka ve itava dva dana.
Monks promrmlja nekoliko nerazumljivih rei, ali se jo neprestano kolebao.
Pohitajte ree gospodin Braunlo. Ako kaem samo jednu re, vie vam se nikad nee
ukazati prilika da birate.
ovek je jo oklevao.
Ja nemam nameru da se pogaam s vama ree gospodin Braunlo i, s obzirom na to to
zastupam najsvetije interese drugih, nemam ni prava da to inim.

 Postoji li, upita Monks mucajui postoji li neko srednje reenje?

Nema srednjeg reenja.
Monks pogleda uznemireno starog gospodina, ali kad je proitao na njegovom licu samo strogost
i odlunost, on ue u sobu i slegnuvi ramenima sede na stolicu.
Zakljuajte vrata spolja ree gospodin Braunlo svojim pratiocima i doite im
zazvonim.
Ljudi posluae i njih dvojica ostadoe sami.
Krasan postupak, gospodine, ree Monks skidajui eir i ogrta krasan postupak od
najstarijeg prijatelja moga oca.
Upravo zbog toga tako i postupam to sam najstariji prijatelj vaeg oca, mladiu, odgovori
gospodin Braunlo, upravo zbog toga tako i postupam to su nade i sreni snovi moje mladosti bili
vezani za njega i za ono divno njemu tako blisko stvorenje koje je bog pozvao sebi u prolee
njegovog ivota, a mene ostavio samog na ovome svetu; zbog toga tako postupam to je on zajedno sa
mnom kleao kraj samrtnikog odra svoje jedine sestre dok je jo bio deak, onoga istog jutra kad je
trebalo da mi ona postane nevestom ali Nebo je drukije htelo; zbog toga to je od toga trenutka
moje slomljeno srce prionulo uz njega i ostalo mu verno kroz sva iskuenja i zablude kroz koje je
prolazio sve do njegove smrti; zbog toga to je moja dua puna starih uspomena i seanja, tako da ak
i vae prisustvo budi u meni misli na prolost i na njega; zbog svega toga ja danas prema vama blago
postupam da, Edvarde Liforde, ak i danas... kad moram da crvenim to sramotite njegovo ime.
Kakve veze s tim ima ime? upita mladi, poto je malo poutao i s prkosom i uenjem
posmatrao uzbuenje svoga sabesednika. Ime za mene ne znai nita.
Nita dabome, odgovori gospodin Braunlo za vas ono ne znai nita. Ali to je bilo i
njeno ime; i meni ak i danas, posle toliko godina, iako sam ve star ovek, srce u grudima uzdrhti i
zaigra kad ga neko izgovori, isto onako kao kad sam ga prvi put uo. Veoma..., veoma mi je milo to
ste ga promenili.
Sve je to lepo i krasno ree Monks (da ga i dalje nazivamo tim pozajmljenim imenom)
posle dueg utanja, tokom kojeg se izazivaki vrpoljio, dok je gospodin Braunlo sedeo zaklonivi
lice rukom. Ali ta vi hoete od mene?
Vi imate brata, ree gospodin Braunlo prenuvi se brata i ije samo ime je bilo
dovoljno da vam doanem kad sam ono iao za vama ulicom pa da pristanete da doete sa mnom
ovamo, iznenaeni i uplaeni.
Nemam ja nikakvog brata odgovori Monks. Vi znate da sam ja bio jedinac. Zato mi
pominjete neku brau? Vama je to poznato isto tako dobro kao i meni.
Sluajte to u vam rei, a to vama moda nije poznato ree gospodin Braunlo. Odmah
u da zadovoljim vau radoznalost. Ja znam da ste vi jedini i najudoviniji plod onoga nesrenog
braka u koji su porodina oholost i najgadnija i najpodlija od svih tatina gurnuli vaeg nesrenog
oca dok je bio jo skoro dete.
Ne marim za krupne rei prekide ga Monks podrugljivo se smejui. Vama je stvar
poznata, i za mene je to dovoljno.
Ali meni su isto tako poznate nastavi stari gospodin i sva ona beda, tihe muke, duga
natezanja do kojih je dovela ta naopaka veza. Ja znam s kakvom su tegobom oba ta nesrena stvorenja
vukla svoj preteki brani jaram kroz jedan svet koji je za oboje njih bio samo pelen i emer. Znam
kako su posle hladne utivosti nastupile estoke svae; kako je ravnodunost ustupila mesto

netrpeljivosti, netrpeljivost mrnji, a mrnja uzajamnom gnuenju, dok najzad nisu raskinuli lance koji
su ih vezivali i otili svako na svoju stranu. I on i ona su meutim u svojim srcima poneli gorinu te
zajednice od koje je samo smrt mogla potpuno da ih izlei, iako su se pred svetom starali da
prividnom veselou prikriju svoje rane. Vaa mati je u tome i uspela sve je brzo zaboravila. Ali
vaeg oca je taj crv grizao jo godinama posle rata.
Dobro, razili su se ree Monks pa ta s tim?
Izvesno, vreme posle rastanka nastavi gospodin Braunlo vaa mati je otila u Evropu i
tamo se potpuno predala lakom zadovoljstvu i sasvim zaboravila svoga supruga koji je bio deset
godina mlai od nje. On je meutim skrhana srca ostao da ami kod kue gde je stekao nov krug
prijatelja. Bar vam ta okolnost mora biti poznata.
Nije meni nita poznato ree Monks krijui oi i udarajui nogom o pod, kao ovek koji je
reen da sve porie. Nije meni nita, poznato.
Va nain ponaanja, a isto tako i vai postupci slue mi kao dokaz da vi to nikako niste
zaboravili, niti ste prestali da na to s gorinom mislite odgovori gospodin Braunlo. Govorim o
vremenu pre petnaest godina, kad je vama bilo svega jedanaest godina i kad je va otac imao tek
trideset i jednu jer, ponavljam, on je bio jo deak kad mu je njegov otac naredio da se oeni.
Treba li da se vraam na dogaaje koji bacaju senku na uspomenu vaih predaka, ili elite da vas
toga potedim i da mi otvoreno priznate istinu?
Nemam ja nita da priznajem odgovori Monks. Moete da nastavite ako vam to ini
zadovoljstvo.
Dakle, ti novi prijatelji ree gospodin Braunlo bili su jedan pomorski oficir u penziji,
kome je ena umrla pola godine pre toga i ostavila mu dvoje dece bilo ih je vie, ali je sreom
samo njih dvoje, obe keri, preivelo majku. Starija je bila divno stvorenje od devetnaest godina, a
mlaa sasvim malo dete od dve ili tri godine.
Kakve veze ima to sa mnom? upita Monks.
iveli su nastavi gospodin Braunlo pravei se da nije uo upadicu u jednom kraju u
kome se i va otac naao na svojim lutanjima i u kome je reio da se stalno nastani. Upoznali su se,
zbliili se, sprijateljili se, sve je ilo veoma brzo. Va otac bio je retko darovit ovek. I po dui i po
spoljanosti liio je na svoju sestru. to ga je stari oficir bolje upoznavao, sve ga je vie voleo.
Kamo sree da se na tome i svrilo. Ali ga je zavolela i njegova erka.
Stari gospodin zastade; Monks je grizao usne i ukoeno gledao u zemlju; opazivi to on odmah
nastavi:
Krajem godine se verio, sveano se verio s njegovom erkom; bio je predmet prve, istinske,
strasne, jedine ljubavi te estite devojke.
Vaa pria je isuvie duga ree Monks vrpoljei se na svojoj stolici.
To je istinita, i tuna, i bolna pria, mladiu odgovori gospodin Braunlo a takve prie
obino i jesu duge; kad bi bila ispunjena nepomuenom sreom i radou bila bi veoma kratka.
Najzad, jedan od onih bogatih roaka radi ije je blagonaklonosti i ugleda va otac i bio rtvovan
kao to se to esto dogaa u ivotu umre, i da bi popravio zlo koje je prouzrokovao, ostavio mu je
u naslee lek protiv svih zala novac. Bilo je neophodno da odmah otputuje u Rim, gde je taj roak
bio na oporavku i gde je i umro, ostavljajui svoje poslove u najveem neredu. Otputovao je; tamo se
smrtno razboleo; im je ta vest stigla u Pariz, vaa mati je dotrala za njim vodei i vas sobom; on je
umro sutradan po njenom dolasku, i to bez testamenta bez testamenta tako da je celokupno

bogatstvo pripalo vaoj majci i vama.

Kad je pria dola dovde, Monks pritaji dah a na licu mu se opaala krajnja radoznalost, iako mu
oi nisu gledale u govornika. Kad je gospodin Braunlo zastao, on promeni poloaj kao ovek kome je
iznenada laknulo i otre maramicom svoje vrelo lice i ruke.
Pre no to je otputovao za inostranstvo, on je na svom prolasku kroz London doao k meni
ree tiho gospodin Braunlo i upre pogled u svoga sabesednika.
Za to sad prvi put ujem prekide ga Monks glasom kojim se usiljavao da izrazi nevericu,
ali koji je pokazivao da je tom pojedinou vie nego neprijatno iznenaen.
Doao je k meni i ostavio mi je, pored nekih drugih stvari, i jednu sliku portret koji je sam
izradio sliku te sirote devojke koju nije hteo da ostavi, a koju nije mogao ni da ponese na svoj
hitni put. Od brige i grie savesti bio se skoro pretvorio u senku; zbunjeno i nesreeno govorio je o
nesrei i oskrnavljenoj asti kojima je on bio uzrok; poverio mi je svoju nameru da svu imovinu
pretvori u novac, po bilo koju cenu, i, poto jedan deo svog novog bogatstva ustupi svojoj eni i
vama, da napusti domovinu i da se u nju vie nikad ne vrati. Dobro sam oseao da na taj put ne misli
ii sam. ak ni meni, svome starom i vernom prijatelju ija je odanost bila zapeaena uspomenom
na stvorenje koje je nama obojici bilo najdrae ak ni meni nije u tom trenutku nita vie poverio.
Samo mi je obeao da e mi pisati i sve mi ispriati i da e posle toga doi da me poseti samo jo
jedanput, poslednji put na ovome svetu. Avaj! To je bio poslednji put. Niti sam dobio pismo, niti sam
ga ikad vie video.
Otiao sam, nastavi gospodin Braunlo posle kraeg utanja otiao sam kad je sve
prolo, na mesto njegove posluiu se reju koju bi svet bezobzirno upotrebio, jer ni plemenitost
ni grubost sveta sad za njega nemaju vie nikakvog znaaja na mesto njegove grene ljubavi,
reen, ako se moje slutnje obistine, da toj unesreenoj devojci ponudim srce i dom u kojima e nai
pribeite i utehu. Porodica je nedelju dana pre toga otputovala; isplatili su svoje sitne poduice i
preko noi iezli. Zato i kuda, to niko nije umeo rei.
Monks dahnu slobodnije i pogleda oko sebe s pobedonosnim osmehom.
Kad je vaeg brata ree gospodin Braunlo privlaei mu blie svoju stolicu kad je
vaeg brata slabunjavo, pocepano, zaputeno dete meni bacila na put jedna ruka monija od
sluaja, i kad sam ga spasao od poroka i srama ...
ta? uzviknu Monks.
Jeste, ja sam ga spasao ree gospodin Braunlo. Obeao sam vam da u odmah da
zadovoljim vau radoznalost. Kaem vam da sam ga ja spasao vidim da je va lukavi sauesnik
preutao moje ime, mada ono, koliko je on bio obaveten, ne bi za vas nita znailo. Kad sam ga,
dakle, spasao i kad je deak leao u mojoj kui oporavljajui se od bolesti, zaprepastila me je
njegova neverovatna slinost sa portretom o kome sam vam govorio. ak i kad sam ga prvi put
ugledao, usred sve one prljavtine i bede u kojoj se nalazio, na njegovom licu je lebdeo neki enjiv
izraz koji me je odmah podsetio na ono milo prijateljsko lice, tako da mi se inilo kao da sanjam na
javi. Nije potrebno da vam izlaem kako je ponovo ugrabljen pre no to sam stigao da se obavestim o
njegovom dotadanjem ivotu...
Zato nije potrebno? upita ivo Monks.
Zato to vi to vrlo dobro znate.
Ja!
Izlino je da poriete odgovori gospodin Braunlo. Odmah u vam pokazati da znam jo i

mnogo vie stvari.

Vi, vi.. . ne moete da dokaete nita protiv mene promuca Monks. ikam vas da to
uinite.
Videemo odgovori stari gospodin gledajui ga ispitivaki. Izgubio sam deaka, i svi
moji napori da ga pronaem ostali su bez uspeha. S obzirom na to to je vaa mati umrla, znao sam da
ste vi jo jedini ovek koji je u stanju da tu tajnu razjasni, a kako ste vi, kad sam poslednji put uo za
vas, bili na vaem imanju u zapadnoj Indiji kuda ste se, kao to vam je vrlo dobro poznato,
povukli posle smrti vae matere da biste izbegli progone ovdanjih vlasti ja sam poao na put. Vi
ste bili otputovali iz Indije pre nekoliko meseci i pretpostavljalo se da ste u Londonu, ali niko nije
znao gde ste. Vratio sam se. Vai zastupnici nisu imali nikakvih podataka o vaem mestu boravka.
Pojavljujete se i nestaje vas, rekoe mi, onako isto tajanstveno kao to ste to uvek inili, ponekad ste
dolazili iz dana u dan, a ponekad vas nije bivalo mesecima, skrivali ste se, po svemu sudei, po onim
istim mranim jazbinama i druili ste se s onom istom sramnom bagrom koja je predstavljala vae
drutvo dok ste bili jo obestan i razuzdan deak. Zamarao sam ih i dosaivao im svojim neprestanim
zapitkivanjima i molbama. Krstario sam ulicama i danju i nou, ali su sve do pre dva sata moja
nastojanja ostala uzaludna jer vas nigde i ni u jednom trenutku nisam opazio.
A sad, poto ste me videli, ree Monks diui se izazivaki ta onda? Prevara i kraa su
krupne rei opravdane, po vaem miljenju, zbog uobraene slinosti koja postoji izmeu jednog
derana i slike nekog dokonog pokojnog mazala. Brat! Vi uopte ne znate ni da li se neko dete rodilo iz
veze toga plaevnog para; vi ak ni to ne znate.
Zaista nisam znao odgovori gospodin Braunlo diui se isto tako ali u toku poslednjih
etrnaest dana sve sam saznao. Vi imate brata, vi to znate, a znate i njega. Postojao je i testament koji
je vaa mati unitila, i na samrti je tu tajnu kao i nasledstvo ostavila vama. Taj testament je govorio o
detetu koje e se verovatno roditi kao posledica te zlosrene veze; dete se i rodilo i vi ste ga sluajno
sreli, i im ste ga ugledali, kod vas se probudila sumnja zbog njegove slinosti sa svojim ocem.
Otili ste u mesto gde se dete rodilo. Tamo su postojali dokazi dokazi koji su dugo skrivani o
njegovom roenju i poreklu. Te dokaze ste unitili vi, i sad, po vaim sopstvenim reima koje ste
uputili vaem sauesniku Jevrejinu, jedini dokazi o deakovom poreklu lee na dnu reke, a stara
vetica koja ih je primila od njegove majke trune u svome kovegu. Nedostojni sine, podlae,
laljive, ti koji po noi i po mranim jazbinama snuje s lopovima i ubicama, ti ije su spletke i
smutnje prouzrokovale stranu smrt jedne sirote devojke hiljadu puta bolje od tebe ti koji si jo od
kolevke zagoravao ivot svome ocu i u kome su bujale sve rave strasti, poroci i nevaljalstva dok
nisu nali oduke u odvratnoj bolesti koja je od tvoga lica nainila ogledalo tvoje due ti, Edvarde
Liforde, ima li jo hrabrosti da mi prkosi?
Ne, ne, ne! odgovori podlac poraen tolikim optubama.
Svaka re! uzviknu stari gospodin svaka re koju si izmenjao s onim odvratnim
nitkovom meni je poznata. Senke na zidu su ule tvoj apat i meni ga saoptile; prizor progonjenog
deteta ganuo je ak i stvorenje ogrezlo u poroku i dao mu hrabrosti i skoro obeleje vrline. Izvreno
je ubistvo za koje si ti moralno ako ne stvarno odgovoran.
Ne, ne, upade mu u re Monks. Ja..., ja... nita ne znam o tome; ja sam upravo iao da se
obavestim o onome to se dogodilo kad ste me vi iznenada uhvatili. Nije mi bio poznat razlog tome
zloinu. Mislio sam da je ubistvo izvreno u svai.
Razlog ubistvu je delimino otkrie tvoje tajne odgovori gospodin Braunlo. Hoe li da
otkrije celu tajnu?

 Da, hou.
Da svojeruno napie i potpie izjavu u kojoj e da iznese celu istinu i sve okolnosti, i da
to ponovi pred svedocima?
Obeavam i to.
Da e ostati ovde bez opiranja dok ne sastavimo tu ispravu i da e sa mnom otii kuda ja
budem smatrao za shodno da tamo i usmeno potvrdi svoj pismeni iskaz?
Ako vam je stalo do toga, uiniu i to odgovori Monks.
Mora uiniti jo i neto vie ree gospodin Braunlo. Mora vratiti ono to si oteo
jednom nevinom i bezazlenom detetu, jer ono to i jeste, iako je plod grene i nesrene ljubavi. Ti nisi
zaboravio odredbe testamenta. Izvri ih ukoliko se odnose na tvog brata, a onda idi kuda god ti je
volja. Na ovome svetu vi ne treba vie nikad da se sretnete.
Dok je Monks koraao gore-dole po sobi, razmiljajui besna i smrknuta pogleda o poloaju u
koji je zapao i o mogunostima da se iz njega izvue, gonjen s jedne strane strahom a s druge
mrnjom, neko urno otkljua vrata i gospodin Losbern sav uzbuen i zadihan ulete u sobu.
Uhvatie ga povika. Noas e ga uhvatiti.
Ubicu? upita gospodin Braunlo.
Da, da, odgovori gospodin Losbern. Njegov pas je primeen kako se unja oko jedne
straare, i vrlo je verovatno da je tu njegov gospodar ili da e tamo doi im padne mrak. Preobueni
policajci su se razmileli na sve strane. Razgovarao sam s ljudima kojima je stavljeno u dunost da ga
uhvate i oni me uveravaju da im ni u kom sluaju ne moe izmai. Vlada je veeras raspisala nagradu
od sto funti onome ko ga preda u ruke vlastima.
Ja dajem jo pedeset ree gospodin Braunlo i to u lino da objavim na mestu hvatanja,
ako uspem da tamo stignem. Gde je gospodin Mejli?
Hari? im je video da je ovaj va prijatelj zdrav i itav sa vama u kolima, odmah je pohitao
na mesto dogaaja odgovori lekar i, usegnuvi na konja odjurio da se s ostalim goniocima
pridrui poteri.
A ta je s Fejginom? upita gospodin Braunlo.
Prema poslednjim vestima, on jo nije uhvaen; ali e uskoro i on pasti aka policiji, ukoliko
ve nije. Sigurni su da im nee pobei.
Jeste li se odluili? upita gospodin Braunlo tihim glasom Monksa.
Jesam odgovori on. Vi..., vi... me neete odati?
Neu. Ostanite ovde dok se ja ne vratim. To je jedini nain da se spasete.
Gospodin Braunlo i gospodin Losbern izioe iz sobe i vrata se ponovo zakljuae.
ta ste postigli? upita lekar apatom.
Sve emu sam se nadao, ak i vie. Ono to mi je sirota devojka saoptila povezao sam s onim
to sam izranije znao, i kad sam naem prijatelju predoio sve te dokaze, on nije imao kud nego je
priznao sva svoja nepoinstva koja su zahvaljujui tim podacima postala jasna kao na danu. Piite
svima i zakaite sastanak za prekosutra u sedam uvee. Mi tamo treba da budemo nekoliko asova
ranije, jer emo morati da se odmorimo; osobito gospoica Mejli, kojoj e verovatno biti potrebno
mnogo vie snage no to i vi i ja u ovom trenutku moemo i da slutimo. Ali u meni krv kipi od elje
da osvetim ubistvo te sirote devojke. Kojim su putem oni otili?

 Idite pravo u policiju i jo ete stii na vreme odgovori gospodin Losbern. A ja u

ostati ovde.
Dva prijatelja se urno rastadoe, obojica van sebe od uzbuenja.

GLAVA L
Hajka i spasavanje.
U blizini onoga dela Temze koji se granii Roterhitskom crkvom, gde su zgrade na obali
najzaputenije a brodovi na reci crni kao a od ugljene praine i dima to pada iz gusto natrpanih i
niskih kua, ima najneistiji, najudniji i najneobiniji kraj koji se moe nai u prostranom Londonu,
kraj ak i po imenu potpuno nepoznat velikom broju njegovih stanovnika.
Da bi stigao do toga mesta, ovek mora da se probije kroz itav splet uzanih, tesnih i prljavih
uliica kroz koje gamie poslednji i najsiromaniji soj ljudi i koje su i namenjene saobraaju toga
obalskog naroda. Po radnjama lee hrpe najjevtinije i najgrublje hrane; sa prozora, zidova i vrata
telalnica vise najpohabaniji i najprostiji delovi oee. Gurajui se s besposliarima najnie vrste,
nosaima, ugljarima, ulinim enama, odrpanom deurlijom i obalskim talogom i oloem, ovek s
tekom mukom kri sebi put kroz gomilu. Odvratni prozori i mirisi koji izbijaju iz prolaza levo i
desno vreaju vam i oko i nos, a ui da zagluhnu od lupe glomaznih teretnih kola koja prenose itave
kamare robe iz mnogobrojnih skladita koja se diu na svakom uglu. Kad se najzad probije u
udaljenije i manje bune ulice no to su one kroz koje je ve proao, ovek ide du oronulih zgrada
koje su se naherile i nagnule nad njega, du razvaljenih zidova koji kao da se ljuljaju dok on kraj njih
prolazi, pored polusruenih dimnjaka koji samo to ne padnu, pored prozora sa zaralim gvozdenim
reetkama koje su vreme i neistoa skoro izgrizli, kao i pored svih ostalih znakova bede i
zaputenosti koji se mogu zamisliti.
U takvom je kraju, s one strane Dokheda u predgrau Saderk, Dekobovo ostrvo, opasao
blatnjavim jarkom, est do osam stopa dubokim i petnaestak do dvadeset stopa irokim kad je plima,
jarkom koji se nekad zvao Vodenini jaz, ali koji je u vreme dogaaja koji opisujemo bio poznat pod
imenom Ludi jendek. To je neka vrsta potoka ili rukavca koji gradi Temza i koji se pri visokoj vodi
uvek moe ispuniti otvaranjem ustava kod lukih vodenica po kojima je jarak i dobio svoje prvobitno
ime. Kad se ustave otvore, posmatra koji stoji na kojem od onih drvenih mostova to su prebaeni
preko njega kod Vodenikog prolaza videe stanovnike kua na obema njegovim obalama kako sa
zadnjih vrata i prozora sputaju vedra, abrove i svakojake druge sudove da njima zahvataju vodu; a
kad odatle skrene pogled na same zgrade, prizor koji mu se ukae pred oima izazvae njegovo
najvee uenje. Ugledae crvotone drvene doksate koji povezuju pozadine izvesnog broja kua,
pune otvora i rupa kroz koje moe da se posmatra prljava voda to protie ispod njih; prozore,
razlupane i svakojako zakrpljene, s motkama za suenje rublja koje tre iz njih, ali na kojima nikad
nema rublja; sobice tako male, tako pune prljavtine, tako skuene da bi se u njima i sam vazduh
okuio od neistoe i smrada kojim odiu; drvene straare koje vire iz gliba i prete da se srue u
njega to je s nekima od njih i bilo; blatnjave zidove i oronule temelje; sve najodvratnije znake
bede i sirotinje, najgnusniji talog smrada, trulei i smea, takve nakarade krase obale Ludog jendeka.
Skladita na Dekobovom ostrvu su bez krovova i prazna; zidovi se rue i raspadaju; prozori vie
nisu prozori; vrata izvaljena na ulicu; dimnjaci su crni, ali dim iz njih ne izlazi. Pre trideset ili
etrdeset godina, dok na njega nisu navalile nedae, zastoj u trgovini i poreska izvrenja taj kraj bio
je veoma iv i napredan; sad meutim to je samo pusto ostrvo. Kue su ostale bez vlasnika; u njih na
silu ulazi ko hoe i ko ima hrabrosti da u njima ivi i da u njima umre. Onaj ko trai utoita na
Dekobovom ostrvu taj zaista mora imati veoma jakih razloga da se krije, ili se nalaziti u krajnjoj
bedi i nematini.

U sobi na spratu jedne od tih kua jedne izdvojene prilino velike zgrade, inae oronule, ali
ija su vrata i prozori bili jako utvreni a zadnja strana okrenuta jarku, kako smo to ve opisali
bila su tri oveka. Neko vreme su sedeli u dubokom i sumornom utanju, samo to bi se pokatkad
pogledali u nedoumici i kao iekujui neto. Jedan od njih bio je Tobi Krekit, drugi gospodin
itling, a trei neki lupe pedesetih godina, iji je nos bio skoro sasvim spljoten u nekoj tui, i kome
se na licu video straan oiljak to ga je verovatno zadobio istom prilikom. Taj ovek se nedavno bio
vratio iz progonstva i zvao se Kegs.
Milije bi mi bilo ree Tobi obraajui se gospodinu itlingu da si potraio neko drugo
sklonite kad ti je u tvoja dva dosadanja stana dogorelo do nokata, nego to si doao ovamo, prikane
moj slatki.
Zato si doao ovamo, smetenjae nijedan? upita Kegs.
Eto, mislio sam da ete se malo vie obradovati kad me vidite odgovori gospodin itling s
tunim izrazom na licu.
Zna, mladiu, ree Tobi kad neko ivi u tako strogoj povuenosti kao ja, i na taj nain
obezbedi sebi spokojan krov nad glavom oko kojeg se niko ne vrzma i ne njuka, onda je prilino
uznemiravajua stvar biti poastvovan posetom jednog gospodiia koji je u tvom poloaju (ma
koliko dotini inae bio potovanja dostojna i prijatna linost s kojom ovek u pogodnoj prilici moe
da odigra partiju karata).
A osobito kad je kod toga mladog gospodina koji ivi u strogoj povuenosti odseo jedan
njegov prijatelj koji se vratio iz inostranstva pre no to se to oekivalo i koji je isuvie skroman da bi
eleo da po svome povratku bude predstavljen gospodi sudijama dodade gospodin Kegs.
Nastao je kratak tajac posle kojeg se Tobi Krekit, naputajui kao beznadean svaki drugi pokuaj
da zadri svoj uobiajeni nemaran i razmetljiv nain izraavanja, okrete itlingu i upita:
Kad su, dakle, ukebali Fejgina?
Za samim rukom u dva sata posle podne. arli i ja smo se sreno spasli kroz dimnjak od
perionice rublja, a Bolter se zavukao u praznu lunicu, glavom nanie; ali su mu noge bile malo
predugake i virile su te tako i njega uhvatie.
A Betsi?
Sirota Betsi! Doveli su je da vidi le i da kae iji je odgovori itling, kome se lice sve
vie i vie duilo i poela je da mahnita, da vriti i da govori kojeta i da lupa glavom o zid, te su
joj navukli luaku koulju i odveli je u bolnicu tamo je i sad.
A ta je s mladim Bejtsom? upita Kegs.
Tumara po okolini, i uskoro e i on biti ovde, ali ne pre no to padne mrak odgovori
itling. Sad se nema kud na drugu stranu, jer su i svi gosti koji dolaze Kod ope pohapeni,
krma je puna policajaca bio sam tamo i uverio se roenim oima.
To je smak sveta dodade Tobi grizui usne. Tu e jo mnogi zaglaviti.
Porota u ovom trenutku zasedava ree Kegs ako zavre pretres i Botler se pojavi kao
svedok to svakako i hoe, sudei prema onome to je dosad rekao moi e da se dokae
Fejginovo sauesnitvo i presuda e se doneti do petka, to znai da e se on za est dana, raunajui
od danas, klatiti, sto mu gromova!
Da ste samo uli kako svetina urla ree itling. Policajci su se borili kao lavovi, inae
bi ga narod rastrgao na komade. U jednom trenutku bio je oboren na zemlju, ali su oni napravili krug

oko njega i tako su se probijali kroz gomilu. Trebalo je da ste ga videli kako se unezvereno obazire
oko sebe, sav blatnjav i krvav, i kako je prionuo uz njih kao da su mu to najvei prijatelji. ini mi se
da ih gledam kako se jedva odravaju na nogama od pritiska rulje koja na njih navaljuje sa svih
strana i kako ga vuku izmeu sebe; jo vidim ljude kako se izdiu na prste i skau jedni preko drugih i
kripe zubima i nasru na njega; kao da gledam krv to mu se zgruala po kosi i bradi i da sluam
vrisku izbezumljenih ena usred gomile na uglu kako mu prete i zaklinju se da e mu ivom srce
iupati!
Svedok toga prizora obuzet uasom zatiskivao je ui rukama i zatvorenih oiju uzrujano je etao
gore-dole po sobi kao smuen.
Dok je on to inio, a druga dvojica seeli kao zaliveni i oiju uprtih u pod, na stepenicama se
zau neko trupkanje i Sajksov pas banu u sobu. Otrae do prozora, niza stepenice, i na ulicu. Pas je
bio uskoio kroz jedan otvoren prozor; nije pokuao da poe za njima, a od njegovog gospodara ni
traga ni glasa.
ta li to treba da znai? ree Tobi poto su se vratili. Nee valjda da doe ovamo. Ja,
ja... se nadam da nee.
Da je hteo da doe ovamo, doao bi zajedno s psom ree Kegs saginjui se da ispita
ivotinju koja je daui leala na podu. Hej, dajte ovamo malo vode za tene, lipsae od ei.
Popio je sve, do poslednje kapi ree itling poto je neko vreme utke posmatrao psa.
Pun je blata hramlje obnevideo morao je prei veliki put.
Da mi je znati samo odakle je doao! uzviknu Tobi. Svakako je obilazio i ostala naa
sklonita, pa kad je u njima video nepoznata lica, uputio se ovamo kuda je i ranije toliko puta
dolazio. Ali gde je bio i kako je ovamo dospeo bez svoga gospodara!
On (nijedan od njih nije nazivao ubicu njegovim imenom) on mislim nije sam sebi smrsio
konce. ta veli? ree itling.
Tobi odmahnu glavom.
Da je to uinio ree Kegs pas bi pokuavao da nas odvue na mesto samoubistva. Ne. Ja
mislim da je on pobegao iz zemlje, a psa ostavio. Mora da ga je nekako zavarao, inae pas ne bi bio
tako miran.
To tumaenje, koje je izgledalo najverovatnije, prihvaeno je kao ispravno; pas se zavue pod
stolicu, savi se u klupko i zaspa, i na njega vie niko ne obraae panju.
Poto se bilo smrklo, zatvorili su kapke na prozorima, zapalili sveu i stavili je na sto. Uasni
dogaaji koji su se odigrali u toku dva poslednja dana duboko su potresli svu trojicu, i taj utisak bio
je jo i pojaan strahom i neizvesnou za njihovu sopstvenu sudbinu. Privukli su blie stolice jedan
drugom i trzali se na svaki um. Govorili su malo, i to apatom, bili su preplaeni i sleeni kao da je
u sobi do njih telo ubijene devojke.
Sedeli su tako neko vreme, kad se odjednom na vratima ispod njih zau ubrzano kucanje.
To je svakako mladi Bejts ree Kegs obazirui se ljutito oko sebe da bi odagnao strah koji
ga je pritiskivao.
Kucanje se ponovi. Ne, to nije mogao biti on. On nikad ne kuca tako.
Krekit prie prozoru i, drui kao prut, uvue glavu. Nije bilo potrebno da im kae ko je;
njegovo bledo lice je o tome govorilo dovoljno reito. I pas je skoio u tren oka i cvilei pojurio
vratima.

 Moramo ga pustiti ree Tobi dohvatajui sveu.

Zar nema nekog drugog izlaza? upita Kegs promuklim glasom.
Nema. Moramo ga pustiti.
Nemoj nas ostavljati u mraku ree Kegs uzimajui jednu sveu s kamina i palei je, pri
emu mu je ruka tako drhtala da se kucanje dvaput ponovilo pre no to je uspeo da je uegne.
Krekit sie da otvori i vrati se u pratnji nekog oveka iji je donji deo lica bio umotan u maramu,
dok je drugom obavio glavu ispod eira. Polako ih je obe skinuo. Potamnelo lice, oi utonule
duboko u one duplje, upali obrazi puni bora, unezveren, zadihan to nije bio Sajks nego njegova
senka.
Stavio je ruku na stolicu koja je stajala u sredini sobe, ali se stresao kad je hteo na nju da se
spusti i obzirui se kao da mu neko stoji za leima, privue je uza sam zid koliko je god mogao
uvrstio je i tek onda sede.
Nastao je tajac. On je nemo prelazio pogledom s jednog na drugog. im bi neko kriom podigao
oi i sukobio ,se s njegovim pogledom, odmah bi obarao oi zemlji. Kad je Sajksov promukli glas
prekinuo utanje, sva trojica uzdrhtae. Izgledalo je kao da nikad dotle taj glas nisu uli.
Kako je tene dospelo ovamo?
Samo je dolo. Pre jedno tri sata.
Veeranje novine piu da su Fejgina uhvatili. Je li to istina ili la?
Istina je.
Opet su zautali.
avo da vas nosi sve zajedno! ree Sajks prevlaei rukom preko ela. Zar niko nema
nita da mi kae?
Prisutni se uzvrpoljie, ali niko ni rei da prozbori.
Ti to ovde stanuje progovori Sajks, okreui se Krekitu namerava li da me preda ili
e me pustiti da se sklonim ovde dok proe potera?
Moe ostati ovde ako smatra da si tu siguran odgovori upitani posle izvesnog oklevanja.
Sajks polako podie oi zidu koji je bio iza njega, pre pokuavajui da okrene glavu no to je
stvarno uinio, i ree: Je ... li ... le je li sahranjen?
Prisutni odmahnue glavom.
Zato nije? upita, neprestano se osvrui. Zato tako gadne stvari dre nezakopane?
Ko to kuca?
Krekit mu izlazei iz sobe dade znak rukom da nema ega da se boji i ubrzo se vrati s arlijem
Bejtsom koji je iao za njim. Sajks je sedeo prema vratima tako da ga je deak opazio im je uao u
sobu.
Tobi, ree deak ustuknuvi, dok je Sajks upravio pogled prema njemu, zato mi to nisi
dole rekao?
Bilo je neega tako jezivog u sleenosti trojice njegovih prvih sagovornika da je progonjeni
bednik bio rad da odobrovolji bar novoga gosta. Prijateljski mu je klimnuo glavom i uinio pokret
kao da eli s njim da se rukuje.
Odvedi me u neku drugu sobu ree deak uzmiui jo dalje.
arli! ree Sajks poavi k njemu, zar..., zar me ne poznaje?

 Ne prilazi mi odgovori deak, neprestano se povlaei i gledajui s uasom u oima

razbojnikovo lice. udovite!
Pozivam vas svu trojicu za svedoke vikao je deak zamahujui stisnutom pesnicom i
padajui u sve veu i veu jarost dok je govorio. Pozivam vas svu trojicu za svedoke ja ga se
ne bojim ako dou ovamo po njega, ja u im ga izdati; hou. To vam otvoreno kaem. Makar me
ubio zbog toga ako hoe, ili ako sme, ali u im ga izdati ako bude ovde. Izdau im ga pa makar ga
ivog na vatri pekli. Ubica! U pomo! Pomozite mi ako ste ljudi. Ubica! U pomo. Na veala s njim!
Viui tako i mlatarajui besno rukama, deak se zaista baci goloruk na ljudinu i u naletu snage i
zahvaljujui iznenadnom napadu obori ga na zemlju.
Trocija posmatraa kao da su se skamenili. Nisu ni pomiljali da se umeaju, a deak i ovek su
se valjali po podu; prvi od njih, ne obazirui se na udarce koji su pljutali po njemu, sve se grevitije
i grevitije hvatao ubici za grudi, nikako ne prestajui da iz sve snage doziva u pomo.
Borba je meutim bila isuvie neravna da bi dugo trajala. Sajks je savladao svoga protivnika i
stavio mu koleno na podgrlac, kad ga Krekit s izrazom uasa na licu odvue pokazujui mu rukom na
prozor. Dole su gorele upaljene buktinje, uo se glasan agor ljudi koji su o neemu ozbiljno
raspravljali i topot nogu koje su urno prelazile preko najblieg drvenog mosta, i kojem kao da nije
bilo kraja. U gomili izgleda da je bio i neki ovek na konju, jer je zvuk konjskih kopita odjekivao po
neravnoj kaldrmi. Svetlost od buktinja postajala je sve jaa; koraci su se sve vie pribliavali i
bivali sve razgovetniji. Onda se zau snano kucanje na vratima, a za njim potmuli agor razjarene
Svetine od kojeg bi i najhrabriji ovek uzdrhtao.
U pomo! vritao je deak glasom koji je parao vazduh. Ovde je! Razvaljujte vrata!
U ime zakona, otvarajte uli su se povici odozdo; i potmula jeka se podie ponovo, ali
ovoga puta glasnija.
Razvaljujte vrata! pitao je deak. Kaem vam da ih nikad neete otvoriti. Trite pravo
u sobu u kojoj gori svea. Razvaljujte vrata!
estoki i uestali udarci poee da padaju po vratima i po kapcima donjih prozora kad on
prestade da vie, i jedno gromko ura zaori se odozdo po kome je slualac prvi put mogao da stekne
taan pojam o veliini nepregledne rulje.
Otvorite vrata od neke sobe u koju u moi da zakljuam ovoga prokletog drekavca uzviknu
Sajks besno, trei tamo-amo po sobi i vukui sad deaka za sobom kao da je neka prazna vrea.
Ova ovde. Brzo! Ubacio ga je, zamandalio vrata i okrenuo klju. Jesu li ulazna vrata
obezbeena?
Dvostrukom bravom i lancem odgovori Krekit koji je s ostalom dvojicom ljudi jo
neprestano stajao kao skamenjen i ne znajui na koju stranu da se okrene.
Daske na vratima jesu li jake?
Okovane su gvoem.
A prozori.
Prokleti da ste! uzviknu besno razbojnik odgurnuvi kapak od prozora i pretei gomili.
inite to god hoete! Ipak mi nita ne moete!
Nikad oveije uvo nije ulo jezovitije krike od ovih koji su se razlegali iz pobesnele gomile.
Jedni su dovikivali onima koji su bili blie da zapale kuu; drugi su grmeli traei od policajaca da
pucaju na ubicu. Meu svima njima najrazjareniji je bio ovek na konju koji skoi iz sedla i

probijajui se kroz rulju kao da pliva poe da vie ispod prozora glasom koji je sve ostale
nadviavao: Dvadeset gvineja dajem onome ko mi donese lestvice!
Najblii oko njega ponovie taj pokli, a zatim ga prihvatie stotine glasova. Jedni su traili
lestve, drugi kovake maljeve, neki su trali s upaljenim buktinjama tamo-amo i ponovo se vraali i
ponovo urlali; neki su prosipali uzaludne kletve i psovke do iznemoglosti; neki su nadirali napred kao
pomahnitali i tako smetali onima koji su razvaljivali vrata; neki od najsmelijih pokuavali su da se
uspuzaju uz oluke i pukotine u zidu; i sve se to tiskalo i komealo dole u mraku kao klasje ita kojim
vitla vihor i stapalo se s vremena na vreme u jedan razjaren i pomaman krik.
Bila je plima, uzviknu ubica povukavi se teturajui u sobu da vie ne gleda pobesnelu
svetinu bila je plima kad sam doao. Dajte mi neki konopac, dugaak konopac. Oni su svi s
prednje strane kue. Ja mogu da se spustim u ludi jendek i da im umaknem. Dajte mi konopac, ili u
sve da vas pobijem a zatim i samom sebi da smrsim konce.
Preplaeni ljudi mu pokazae mesto gde stoje te stvari; ubica brzo odabra najdui i najjai
konopac i urno poe da se penje na tavan od kue.
Svi prozori na zadnjoj strani zgrade bili su ve odavno zazidani izuzev prozoreta na sobi u kojoj
je deak bio zakljuan, a ono je bilo isuvie malo ak i da bi se njegovo telo kroza nj moglo provui.
Kroz taj otvor je meutim deak neprestano dovikivao onima napolju da paze na zadnju stranu kue; i
tako, kad se razbojnik najzad pojavio na krovu na koji je iziao kroz tavanska vrata, jedan glasan
pokli je to objavio onima s preda i oni odmah poee da opkoljavaju kuu preskaui jedni druge
kao talasi nabujale reke.
Daskom koju je u tu svrhu poneo sa sobom tako je vrsto podupro vrata da je trebalo veoma
mnogo napora da se ona iznutra otvore; i puzajui preko crepova do ivice krova baci pogled ispod
sebe.

Nastupila je oseka i jarak je predstavljao samo jedno blatnjavo korito.

Svetina je tih nekoliko trenutaka utala, pratei njegove pokrete i pitajui se ta je naumio, ali im

je prozrela njegovu nameru i uvidela da je neostvarljiva, odozdo se prolomi pobedonosan urlik pun
mrnje, prema kome su svi raniji poklii predstavljali obian apat. Osvetnikom gnevu nije bilo
kraja. Oni koji su bili isuvie daleko da bi znali pravi razlog tolikom urnebesu, prihvatie urlik ija
se jeka prenosila sve dalje i dalje; izgledalo je kao da se stanovnitvo celoga grada tu steklo da
prokune ubicu.
Svetina neprestano nadire spreda i navaljuje sve jae i jae, kao silna uzburkana reka razjarenih
lica koju ovdeonde osvetli poneka zapaljena buktinja da pokae sav gnev i jarost koje ona nosi u
sebi. Rulja je prodrla i u kue na drugoj strani jarka; prozori su na brzu ruku otvoreni ili izvaljivani
zajedno sa svojim okvirima; u prozorskim otvorima naikane glave jedne preko drugih; svi zabati na
kuama i tavanima krcati svetom. Svi mostii (a tri ih je bilo na vidiku) povili se pod teretom gomile.
Ljudska bujica se neprestano izliva traei da ispuni i najmanji kutak ili mestance s kojeg e moi da
d oduke svome besu i makar samo za trenutak da ugleda zloinca.
Sad je gotov uzviknu neki ovek s najbliega mosta. Ura!
Iz rulje se ponovo zaorie poklii i kape poletee uvis.
Dajem pedeset funti onome ko ga uhvati iva! vikao je neki stari gospodin koji je tu bio.
ekau ovde dok ne doe da mu ih isplatim.
Potmula grmljavina se ponovo podie. U istom trenutku se kroz gomilu pronese glas da su vrata
najzad razbijena i da se onaj koji je prvi traio lestvice popeo u sobu. im se ta vest raula, ljudska
bujica okrete natrag i svet na prozorima videi one na mostu kako se vraaju, napusti svoja mesta i
istravi na ulicu pridrui se ostalima koji jedni preko drugih nagrnue u pravcu prednje strane kue;
nastala je opta guva i mete u kome su svi nestrpljivo navaljivali da se probiju to blie vratima i
da vide kako policajci izvode razbojnika. Jezivo su odjekivali krici i vriska onih koji su se guili i u
toj zabuni i pometnji bili oboreni i zgaeni; uzane ulice bile su potpuno zakrene; i u tome asu, dok
su jedni navaljivali da se probiju to blie vratima, a drugi inili uzaludne napore da se iupaju jz
gomile, ubica je trenutno prestao da bude predmet neposredne panje gonilaca, iako je opta elja za
njegovim hvatanjem bila jo i vea, ako je to uopte moguno.
ovek se bio sav skupio kleei na krovu, potpuno slomljen besom rulje i nemogunou da
pobegne; ali im je opazio da je svetina krenula drugim pravcem, on skoi na noge, reen da uini
poslednji pokuaj i da spase svoj ivot na taj nain to e se spustiti u jarak i, po cenu opasnosti da
se udavi u mulju, da umakne pod zatitom mraka i opte pometnje.
Dobivi novu snagu i hrabrost pod pritiskom galame u kui koja je znaila da su gonioci prodrli u
nju, on se odupre nogom o dimnjak, obavi jedan kraj konopca oko njega i vrsto ga zaveza, a od
drugog za tren oka naini jaku pokretnu zamku pomou ruku i zuba. Mogao je tako da se spusti
konopcem blizu zemlje do visine svoga tela, a u ruci je drao no spreman da onda presee konopac i
skoi na zemlju.
U onom istom trenutku meutim kad je sebi namakao zamku preko glave s namerom da je uvrsti
ispod pazuha, i dok je napred pomenuti stari gospodin (koji se svom snagom drao za ogradu mosta
kako bi se odupro navali svetine, i sauvao svoje mesto) neprestano upozoravao one oko sebe da e
se ovek spustiti konopcem u tome istom asu ubica pogleda iza sebe na krov, podie ruku iznad
glave i dreknu od uasa.
Opet te oi! prolomi se njegov krik kao da dolazi sa drugog sveta.
Zateturavi se kao gromom pogoen, on izgubi ravnoteu i skotrlja se niz krov. Oma mu se
nalazila na vratu. Pod dejstvom njegove teine zatee se kao tetiva na luku i brzinom odapete strele.

Pao je trideset i pet stopa u dubinu. Jedan iznenadan trzaj, uasno grenje udova i ubica je visio
obeen drei otvoren no u stisnutoj ruci koja se ve koila.
Stari dimnjak zadrhta od potresa, ali junaki izdra. Mrtvo telo Sajksovo se klatilo i udaralo o
zid; a deak je, gurajui u stranu le koji mu je zaklanjao vidik, preklinjao ljude da mu dou u pomo
i da ga oslobode.
Neki pas, koji je sve dotle leao sakriven, trao je tamo-amo po ivici krova grozno zavijajui i,
poto se zaleteo, skoi na ramena obeenom oveku. Ali promaivi svoj cilj pade glavake na neki
kamen u jarku, i mozak mu se prosu na sve etiri strane.

GLAVA LI
Razjanjava vie nego jednu tajnu i govori o izvesnoj prosidbi
u kojoj nije bilo pomena ni o mirazu ni o uzmirazju.
Prolo je svega dva dana od kako su se odigrali dogaaji opisani u prethodnoj glavi, kad se
Oliver naao, u tri sata posle podne, u putnikim koijama koje su bile odmicale prema njegovom
rodnom mestu. S njim su bili gospoa Mejli i Roz i gospoa Bedvin i dobri lekar; a gospodin
Braunlo je putovao za njima potanskim kolima, u pratnji izvesne linosti ije ime jo nije bilo
spomenuto.
Usput nisu mnogo govorili jer je Oliver bio toliko uzbuen i toliko pometen da nije bio u stanju
da pribere svoje misli i skoro je bio izgubio mo govora, a i njegovi saputnici su bili u slinom
raspoloenju. Gospoin Braunlo je i njega i obe gospoe veoma paljivo upoznao s prirodom
priznanja koje je iznueno od Monksa; i mada su znali da njihovo sadanje putovanje ima za svrhu da
se zavri posao koji je tako lepo otpoeo, cela stvar je jo bila obavljena s toliko slutnji i
tajanstvenosti da su svi bili u najveoj neizvesnosti.
Taj isti plemeniti prijatelj se postarao, uz pomo gospodina Losberna, da do njih ne dopre
nijedan glas o uasnim dogaajima koji su se u poslednje vreme odigrali. Nema nikakve sumnje
rekao je da e oni uskoro morati da saznaju za njih, ali e to moda biti u povoljnijem trenutku
nego to je ovaj, a nezgodniji od ovoga ne bi se mogao izabrati. Putovali su tako utei, svako je
bio zauzet svojim mislima o zajednikom cilju koji ih je tu okupio ali niko nije bio raspoloen da
govori o onome to mu se vrzma po glavi.
Ali ako je Oliver pod uticajem tih misli utao dok su putovali njegovom mestu roenja putem koji
nikad dotle nije video, kako se itav roj njegovih uspomena vraao u stara vremena i kako mu je srce
zaigralo od uzbuenja kad su zaokrenuli putem kojim je nekad proao peice, kao jadno, naputeno,
siroe, bez ijednog prijatelja i bez krova pod kojim e zakloniti glavu.
Pogledajte, pogledajte tamo! uzvikivao je Oliver uzimajui vatreno Roz za ruku i
pokazujui kroz prozor od kola eno gde sam izbio na drum; eno ivice iza koje sam se krio i puzio
iz straha da me ne uhvate i silom vrate natrag! Tamo je poljska staza koja vodi do stare kue u kojoj
sam proveo detinjstvo! Oh, Die, Die, dobri moj i verni prijatelju, koliko bih voleo da te sad vidim!
Uskoro e ga videti odgovori Roz obuhvatajui neno njegove sklopljene ruke svojima.
Rei e mu kako si srean, i kako si bogat, i kako si najsreniji zbog toga to si se vratio da i njega
uini srenim.
Da, da ree Oliver i mi emo..., mi emo ga odvesti odavde, i odenuemo ga i daemo
ga u kolu, i poslaemo ga u neko mirno seoce da se oporavi i da ojaa, je lte da hoemo?
Roz potvrdi glavom jer se deak smeio kroza suze radosnice tako da ona od ganutosti nije mogla
da progovori.
Vi ete biti dobri i ljubazni prema njemu, jer ste takvi prema svima ree Oliver.
Plakaete, znam, kad budete uli iz njegovih usta ta je sve preiveo; ali nita, nita, sve e to proi, i
vi ete se ponova nasmeiti i to znam kad pomislite kako se sve na dobro okrenulo; isti ste
takvi bili i prema meni. Kazao mi je ,Neka ti bog bude u pomoi kada sam pobegao zaplaka se
deak od srca uzbuen a ja u njemu rei ,Neka i tebe Gospod blagoslovi i pokazau mu koliko
ga volim zbog toga!

Kad su se pribliili gradu i najzad se povezli kroz njegove uzane ulice, nije bilo lako umiriti
deaka. Tu je bilo Soberij evo pogrebno preduzee isto onako kao i nekad, samo neto manje i ne
tako velelepno kako je njemu ostalo u seanju ponovo je video sve one dobro poznate radnje i
kue, od kojih je skoro sa svakom bila povezana poneka mala uspomena: eno Gemfildovih kola,
onih istih kola to ih je nekad imao gde stoje pred vratima stare krme, tu je i sirotinjski dom,
grozna tamnica njegove rane mladosti, s onim istim sumornim prozorima to namrgoeno gledaju na
ulicu, na svome mestu je i mravi vratar to stoji na zidu, i ugledavi ga Oliver i nehotice
uzmaknu, a onda se samom sebi nasmeja to je toliko budalast, zatim se zaplaka, pa se ponovo
nasmeja na vratima i prozorima bilo je puno lica koja je on vrlo dobro znao sve je skoro bilo
kao da je tek jue otputovao odatle i kao da je sav njegov novi ivot samo jedan srean san.
Ali to je bila ista, istinska, radosna java. Dovezli su se pravo pred vrata glavne gostionice (u
koju je Oliver nekad gledao s divljenjem i strahopotovanjem i zamiljao da je velianstvena palata,
ali koja mu se sad nekako inila da je mnogo izgubila i od svoje nekadanje veliine i od sjaja); a tu
je bio ve gospodin Grimvig spreman da ih doeka. On poljubi devojku i staru gospou isto tako kad
su izili iz kola kao da je ded celome drutvu, sav se topei od osmeha i ljubaznosti i ne nudei
nikome da e pojesti svoju glavu ne, ni jedan jedini put; ak ni kad se prepirao s jednim veoma
starim sprovodnikom potanskih kola o najkraem putu za London i kad je tvrdio da on to najbolje
zna, iako je samo jedanput tim putem proao, i to u dubokom snu. Bio je gotov i ruak i sobe spremne,
i sve je bilo ureeno kao nekom arolijom.
Pri svem tom, kad je prola prva uurbanost, nastupilo je ono isto utanje i ukoenost koji su im
kvarili raspoloenje za vreme puta. Gospodin Braunlo im se za rukom nije pridruio nego je ostao u
svojoj sobi. Ona dva druga gospodina su urno izlazila i vraala se brina lica a za ono kratko vreme
to su se zadravala u sobi razgovarali su izdvojeni od ostalih. U jedan mah odazvali su i gospou
Mejli, i ona se posle skoro itavog asa vratila oiju naduvenih od plaa. Sve je to uznemiravalo i
zabrinulo Roz i Olivera koji nisu bili posveeni ni u jednu od novih tajni. Nemo su se pitali ta se to
zbiva oko njih; ili, ako bi i izmenjali koju re, govorili bi apatom kao da se boje da uju zvuk svoga
sopstvenog glasa.
Najzad, kad je bilo ve devet sati i kad su poeli pomiljati da te veeri nee nita saznati, u sobu
uoe gospodin Losbern i gospodin Grimvig, a za njima i gospodin Braunlo i jedan ovek kojeg
Oliver kad je ugledao umalo to nije kriknuo od iznenaenja; jer su mu saoptili da mu je to brat, a to
je bio onaj isti ovek kojeg je sreo u onoj varoici i koji je zavirivao s Fejginom kroz prozor njegove
sobice. Monks pogleda zaprepaenog deaka s mrnjom koju ak ni u toj prilici nije mogao da
prikrije i spusti se na stolicu pored vrata. Gospodin Braunlo, drei neke hartije, prie stolu blizu
kojeg su sedeli Roz i Oliver.
To je neprijatan zadatak ree on ali ove izjave koje su potpisane u Londonu pred veim
brojem gospode moraju se u sutini i ovde ponoviti. eleo sam da vas potedim toga ponienja, ali
mi njih moramo uti iz vaih sopstvenih usta pre no to se rastanemo, a vi znate zbog ega.
Hajdete ree ovek kome su te rei bile upuene, okrenuvi glavu u stranu. Samo brzo.
Mislim da sam ve dovoljno uinio. Nemojte me vie zadravati ovde.
Ovo dete, ree gospodin Braunlo privlaei sebi Olivera i stavljajui mu ruku na glavu
jeste va polubrat; nezakoniti sin vaeg oca, moga dragog prijatelja Edvina Liforda i sirote Agnes
Fleming koja je umrla na poroaju.
Da, ree Monks mrko gledajui deaka koji je sav drhtao i lupanje ijeg srca je mogao da
uje. To je njihovo kopile.

 Izraz koji ste upotrebili ree gospodin Braunlo strogo predstavlja prekor upuen onima
koji su ve davno izvan domaaja nesavrene ljudske pravde. On ne baca ljagu ni na koga od ivih
sem na vas koji ste se njime posluili. Ali preimo preko toga. On se rodio u ovome gradu.
U sirotinjskom domu ovoga grada glasio je pakosni odgovor. Uostalom, u izjavi je sve
to navedeno ree Monks nestrpljivo pokazujui na hartije dok je to govorio.
Potrebno je da se to ponovi i ovde ree gospodin Braunlo prelazei pogledom po
prisutnima.
E, poto je tako, onda sluajte! odgovori Monks. Kad se njegov otac razboleo u Rimu, k
njemu je doputovala njegova ena, moja mati s kojom je ve davno bio rastavljen i koja je dola iz
Pariza i mene povela sa sobom da bi sebi obezbedila njegovo imanje, jer, koliko ja znam, ona za
njega nije mnogo marila kao ni on za nju. Nije nas poznao jer je ve bio izgubio svest, i ostao je u
zanosu do sutradan, kad je umro. Meu hartijama u njegovom pisaem stolu bila su dva pisma
datirana one noi kad se razboleo, i upuena vama a zatim nastavi obraajui se gospodinu
Braunlou: na njihovom zajednikom omotu bilo je nekoliko rei za vas, s napomenom da se pisma
predaju tek posle njegove smrti. Prvo od pisama bilo je namenjeno toj devojci koja se zvala Agnes;
drugo je sadravalo njegov testament.
ta je bilo u tome pismu? upita gospodin Braunlo.
ta je bilo u pismu? Bio je to jedan list hartije, sav isprecrtavan, s pokajnikom ispoveu
i molitvama upuenim bogu da joj bude na pomoi. Bio je ispriao devojci izmiljenu priu o nekim
tajanstvenim okolnostima koje e joj jednog dana objasniti i koje ga spreavaju da se odmah
njome oeni; a ona mu je slepo poverovala i u tome poverenju otila isuvie daleko i tako izgubila
svoju ast koju vie niko nije bio u stanju da joj vrati. U to vreme bila je na nekoliko meseci pred
poroajem. Pisao joj je o svemu ta namerava da uini kako bi sakrio njenu sramotu, ako bude u
ivotu, i molio je, ako njega snae smrt, da ne proklinje njegovu uspomenu i da ne misli da e
posledice njegovog greha pasti na nju ili na njihovo dete jer je za sve samo on kriv. Podseao ju je na
onaj dan kad joj je poklonio mali medaljon i prsten sa njenim roenim imenom urezanim u njega i
ostavljenim praznim mestom za prezime koje se nadao da e joj dati jednoga dana preklinjui je
da ga uva i da ga nosi na srcu kao to je i dotle inila a onda je sve to nekoliko puta ponavljao,
istim reima, kao da je siao s pameti, to verujem da je i bio sluaj.
A testament ree gospodin Braunlo, dok su Oliveru suze lile niz lice.
Monks je utao:
Testament je ree gospodin Braunlo govorei za sebe napisan u istom duhu kao i pismo.
Govorio je o nesrei i bedi u koje ga je bacila njegova ena; o nepokornosti, porocima, zlobi,
prerano ispoljenim ravim sklonostima, vas, njegovog jedinog sina, kojeg je mati od detinjstva uila
da mrzi svog roenog oca; i ostavio je vama i vaoj majci godinji dohodak od po osam stotina funti.
Glavninu svoga imanja podelio je na dva jednaka dela jedan je zavetao Agnes Fleming, a drugi
njihovom detetu, ako se rodi ivo i kad postane punoletno. Ako bude devojica, trebalo je da dobije
nasledstvo bez ikakvih uslova; ali ako bude deak, samo uz uslov da za vreme svog maloletstva ne
okalja svoje ime nikakvim neasnim postupkom, podlou, kukavilukom ili krivinim delom. Taj
uslov je postavio, rekao je, da na taj nain izrazi i svoje poverenje u majku i svoje ubeenje koje
je bliska smrt samo pojaala da e dete od nje naslediti dobro srce i plemenitu duu. U sluaju da
u tome oekivanju bude prevaren, onda je novac imao da pripada vama; jer tek tada, a ne pre toga,
ako oba deteta bila jednaka u nevaljalstvu, on bi vam priznao prvenstvo na svoju zaostavtinu,
prvenstvo koje niste imali u njegovom srcu jer ste ga jo kao dete izgubili pokazujui prema njemu

samo hladnou i nepotovanje.

Moja mati nastavi Monks jaim glasom uinila je ono to bi i svaka druga ena na
njenom mestu. Spalila je taj testament. Pismo nikad nije stiglo onome kome je bilo namenjeno; ali ga
je, kao i druge dokaze, sauvala za sluaj ako bi devojka i njena rodbina ikad pokuali da pokrenu
mrlju koja na njima lei. Ona je o celoj stvari obavestila devojinog oca uveliavajui njenu krivicu
svim onim to je njena estoka mrnja bila u stanju da porodi na emu sam joj ja danas zahvalan.
Obeaen i progonjen sramotom pobegao je sa svojom decom u jedan zabaen kraj u Velsu,
promenivi i samo ime kako njegovi prijatelji nikad ne bi saznali gde se sklonio; i tu je, ubrzo po
dolasku, naen mrtav u svojoj postelji. Devojka je bila otila od kue, potajno, nekoliko nedelja pre
toga; on je za njom tragao peice po svim oblinjim gradovima i selima; bila je no kad se vratio
kui, uveren da je sama uinila kraj svome ivotu kako bi sakrila i svoju i njegovu sramotu koja je
slomila njegovo roditeljsko srce.
Nastao je kratak tajac, sve dok gospodin Braunlo nije nastavio priu:
Mnogo godina posle toga ree mati ovoga oveka ovde Edvarda Liforda dola je
k meni. Bio ju je ostavio kad je imao tek osamnaest godina; pokrao joj je nakit i novac; kockao se,
provodio raskalaan ivot, pravio laan novac i pobegao u London gde se druio s najgorim oloem.
Nju je nagrizala jedna teka i neizleiva bolest te je elela da ga vidi jo jednom pre no to umre.
Raspitivali smo se i tragali na sve strane. Svi nai napori su dugo vreme ostali uzaludni, ali su najzad
bili krunisani uspehom; i on je zajedno s njom ponovo otputovao u Francusku.
Tamo je i umrla ree Monks posle dugog bolovanja; i na samrtnoj postelji mi je
zavetala te tajne, zajedno sa svojom neutoljivom i smrtnom mrnjom na sve one kojih se ta tajna
ticala iako je ta preporuka bila sasvim izlina poto sam ja tu mrnju i sam ve odavno nosio u
svom srcu. Nikako nije verovala da se devojka ubila i da je ubila i svoj porod, naprotiv; bila je
ispunjena slutnjom da se rodilo muko dete i da je u ivotu. Zakleo sam joj se ako ga ikad sretnem na
svom putu da u ga goniti do istrage; da mu nikad neu dati odmora ni stanka; da u ga terati s
najogorenijom i najnepopustljivijom mrnjom; da u na njemu iskaliti svoju duboku mrnju i da u
pljunuti na taj hvalisavi, razmetljivi i uvredljivi testament time to u dovesti deaka, ako samo
budem mogao, do samih veala. Imala je pravo. Najzad sam nagazio na njega. Bio sam lepo poeo; i
da se ona devojura nije izlajala, ja bih i zavrio kao to sam bio zapoeo!
I dok se nitkov obema rukama hvatao za glavu i proklinjao sam sebe u nemonome besu to nije
uspeo da ostvari svoju zlobnu nameru, gospodin Braunlo se okrete uasnutim svedocima ovoga
prizora i objasni im kako je Jevrejin, Monksov stari sauesnik i pouzdanik, dobio veliku svotu novca
kao nagradu to je upleo Olivera u svoju mreu, i kako je izvestan deo primljene nagrade morao da se
vrati u sluaju ako Oliver umakne, i da je jedna rasprava u vezi s tim dovela do njihove posete
poljskoj kui, jer je trebalo ustanoviti da li je zaista Oliver taj deak za kojim traga Monks.
A ta je s medaljonom i prstenom? upita gospodin Braunlo obraajui se Monksu.
Otkupio sam ih od onoga oveka i ene o kojima sam vam govorio, koji su ih ukrali od
bolniarke, a ona ih ukrala s mrtvakog tela pokojnice odgovori Monks, ne diui oiju.
Poznato vam je ta je s njima bilo.
Gospodin Braunlo samo klimnu glavom gospodinu Grimvigu koji urno izie i ubrzo se vrati,
gurajui gospou Bambl i vukui za sobom njenog supruga kome se nikako nije ulazilo.
Da li me varaju oi, uzviknu gospodin Bambl neveto se pretvarajui kao da je oduevljen
ili je to zaista mali Oliver? O, O-li-ve-re, kad bi samo znao koliko sam se brinuo zbog tebe.

 uti, budalo, promrmlja gospoa Bambl.

To je jae od mene, jae od mene, gospoo Bambl! protestovao je upravnik sirotinjskog
doma. Moram da oseam ponos ja koji sam ga odgajio kao optinski sirotinjski staralac kad
ga vidim ovde u drutvu tako ljubaznih i otmenih gospoa i gospode! Uvek sam voleo to dete kao da
mi je roeni..., roeni ded tresnu gospodin Bambl traei podesno poreenje. Seate Ii se,
dragi moj gospar-Olivere, onoga dobrog gospodina u belom prsniku? Ah, preselio se u venost
prole nedelje, u hrastovom kovegu s metalnim ruicama, Olivere.
Ostavite se toga, gospodine, presee ga gospodin Grimving ljutito obuzdajte svoja
oseanja.
Postarau se, gospodine, koliko god mogu odgovori gospodin Bambl. Kako ste,
gospodine? Nadam se da ste u dobrom zdravlju.
Ti pozdravi bili su upueni gospodinu Braunlou, koji je priao blizu tome estitom branom paru.
Upitao ih je, upirui prstom na Monksa:
Poznajete li ovoga oveka?
Ne, odgovori gospoa Bambl suvo.
A da li ga moda vi poznajete? ree gospodin Braunlo obraajui se njenom muu.
Nikad ga nisam video u svome ivotu ree gospodin Bambl.
A da mu niste, moda, nekad neto prodali?
Nisam odgovori gospodin Bambl.
Da niste moda nekad imali nekakav zlatan medaljon i prsten? upita gospodin Braunlo.
Boe sauvaj! odgovori nastojnica sirotinjskog doma. Jeste li nas zato doveli ovamo da
nam postavljate tako besmislena pitanja?
Gospodin Braunlo ponovo klimnu glavom gospodinu Grimvigu i dotini gospodin ponovo odgega
to je bre mogao. Ali ovoga puta se nije vratio s krepkim branim parom, nego je uveo u sobu dve
poluuzete ene koje su se tresle i teturale idui.
Vi ste zakljuali vrata one noi kad je stara Sali umrla ree prva od njih diui svoju
smeuranu ruku, ali niste mogli da iskljuite zvuk, niti da zapuite pukotine.
Ne, ne, ree druga, osvrui se oko sebe i vakorei svojim bezubim desnima. Niste,
niste mogli.
uli smo je kako se upinje da vam kae ta je uinila i videle smo kako ste iz njene ruke uzeli
neku hartijicu, a i sutradan smo motrile na vas i kad ste ili u zaloni zavod ree prva ena.
Jeste dodade druga, a u pitanju je bio jedan medaljon i zlatan prsten. Videle smo kad su
vam ih predali. Mi smo vas pratile. O, da, pratile smo vas.
A znamo jo i neto vie nastavi prva jer nam je ona jo davno esto priala da joj je
mlada ena govorila kako osea da nee preiveti i kako je u trenutku kad se razbolela bila na putu da
umre blizu groba detinjeg oca.
Da li biste eleli da vidite i vlasnika zalonog zavoda? upita gospodin Grimvig poavi
vratima.
Ne, odgovori ena kad je on i pokaza prstom na Monksa bio tolika kukavica da
sve prizna, kao to vidim, i kad ste vi uspeli da meu svim tim babuskerama pronaete one dve koje
treba, ja tu vie nemam nita da kaem. Jeste, prodala sam ih i oni su tamo odakle ih vie nikada

neete izvui. ta jo hoete.

Nita odgovori gospodin Braunlo sem to emo se pobrinuti da ni vi ni va mu ne
dobijete vie nikakvu slubu za koju se zahteva ispravnost i poverljivost. Moete ii.
Neu valjda ree gospodin Bambl osvrui se tuno oko sebe, dok je gospodin Grimvig
izlazio s onim dvema staricama neu valjda zbog te nesrene malenkosti Izgubiti svoju optinsku
slubu?
Hoete, i jo kako odgovori gospodin Braunlo. S tim se morate pomiriti i biti zadovoljni
to se na tome svrilo.
Za sve je kriva gospoa Bambl. To je ona htela branio se gospodin Bambl, poto se prvo
obazreo oko sebe da se uveri je li njegova supruga izala iz sobe.
To vas ni ukoliko ne opravdava odgovori gospodin Braunlo. Vi ste prisustvovali
unitenju tih stvari i u oima zakona vi snosite veu odgovornost nego ona; jer zakon pretpostavlja da
vaa ena postupa po vaim uputstvima.
Ako zakon zaista to pretpostavlja ree gospodin Bambl srdito guvajui obema rukama
svoj eir onda je zakon jedan mag ..., jedan glupak. Ako zakon tako smatra, to je zbog toga to je
zakon neenjen; i najgore to elim zakonu jeste da mu oi otvori sopstveno iskustvo sopstveno
iskustvo.
Poto je s osobitim naglaskom ponovio te dve poslednje rei, gospodin Bambl natue eir na
glavu i stavivi ruke u depove uputi se niza stepenice za svojom suprugom.
Milostiva gospoice, ree gospodin Braunlo i pogleda u Roz pruite mi svoju ruku.
Nemojte drhtati. Ne treba da se plaite ovo nekoliko poslednjih rei koje mi je ostalo da kaem.
Ako se one ja ne znam da li se, ali ako se te rei iole odnose na mene ree Roz
molim vas saoptite mi ih drugom prilikom. U ovom trenutku nemam ni snage ni hrabrosti da ih
sasluam.
Ne, odgovori stari gospodin uzimajui je pod ruku vi imate vie snage no to i sami
mislite, u to sam siguran. Poznajete li ovu gospoicu, gospodine?

 Da, odgovori Monks.

Ja vas nikad dosad nisam videla odgovori Roz slabim glasom.
Ja sam vas viao vrlo esto odgovori Monks.
Otac nesrene Agnes imao je dve keri ree gospodin Braunlo. ta je bilo s drugom od
njih onom to je bila jo dete?
Dete odgovori Monks, kad je njen otac umro u tuini, pod tuim imenom, ne ostavljajui
za sobom nikakvo pismo, knjigu ili komadi hartije niti i najmanji znak po kome bi se mogli pronai
njihovi prijatelji ili roaci dete su uzeli neki siromani seljaci, koji su ga uvali i negovali kao da
je njihovo roeno.
Nastavite ree gospodin Braunlo dajui znak gospoi Mejli da prie. Nastavite!
Vi niste mogli da pronaete mesto u koje se ta porodica bila sklonila ree Monks ali
tamo gde prijateljstvo ne uspeva tu mrnja esto uspeva. Moja mati ga je nala, posle itave godine
neumornog traganja da, pronala je dete.
Je li ga uzela sebi?
Nije. Ti ljudi bili su siromani i njihova plemenitost i ovekoljublje poeli su ve da ih
zamaraju, osobito oveka; zato je moja mati ostavila dete kod njih i dala im jednu omanju svotu
novca koja im nije mogla dugo trajati i obeala da e im poslati jo, to meutim nikako nije
nameravala da uini. Ali kako nije imala poverenje da e njihovo nezadovoljstvo i nematina u
dovoljnoj meri da unesree devojicu, ispriala im je ivot i sramotu njene starije sestre, udeavajui
priu prema svojim potrebama i ciljevima; upozorila ih je da se dobro uvaju deteta, jer ono u sebi
ima neistu krv; i kazala im je kako je ona vanbrano dete, i da e svakako pre ili posle poi ravim
putem. Okolnosti su ile u prilog svim tim tvrenjima; seljaci su poverovali u priu; i tako je dete
provodilo mueniki ivot kojim smo ak i mi bili zadovoljni, sve dok neka udovica, koja je onda
stanovala u esteru, sluajno nije videla devojicu, saalila se na nju i uzela je sebi. Kao da se neki

avo bio zaverio protiv nas; jer je devojica uprkos svim naim naporima ostala tamo i bila srena.
Pre dve do tri godine sam je izgubio iz vida i ponovo sam joj naiao na trag pre nekoliko meseci.
Vidite li je sad?
Da. Oslonjena je o vau ruku.
Ali e ipak uvek ostati moja neaka uzviknu gospoa Mejli uzimajui u naruje klonulu
devojku moje najmilije dete. Ne bih je sad dala ni za sve blago ovoga sveta. Slatka moja
drubenice, roena moja devojice!
Jedini prijatelju kojeg sam ikad imala uzviknu Roz prionuvi uz nju. Najplemenitiji,
najbolji prijatelju. Srce e da mi prepukne od sree. Ja ne mogu sve to da podnesem.
Ti si jo mnogo vie prepatila i svakojake si nedae u ivotu podnela, ti najbolje i najljupkije
stvorenje koje je uvek irilo samo sreu svuda oko sebe ree gospoa Mejli neno je grlei.
Hodi, hodi, edo moje, pomisli ko je ovo to jedva eka da te zagrli, jadno dete! Pogledaj ...,
pogledaj ovamo, edo moje!
Ne tetka, uzviknu Oliver obavijajui joj ruke oko vrata nikad je neu zvati tetkom
nego samo sestrom, svojom roenom dragom sestrom, im sam je prvi put video neto mi je u srcu
kazalo da u je mnogo voleti! Roz mila, draga moja Roz.
Neka su svete suze koje su prolila i isprekidane rei koje su izmenjala dva siroeta kad su pali
jedno drugom u naruje. Dobili su oca, sestru i majku, i u istom trenutku ih i izgubili. Radost i bol su
pomeani u istom peharu; ali te suze nisu bile gorke, jer je i san bio tako ublaen i umekan slatkim i
nenim uspomenama, da je tuge nestalo i da se alost pretvorila u sreu.
Dugo su, dugo ostali sami. Jedan tihi kucanj na vratima najzad je nagovestio da neko eli da ue.
Oliver otvori vrata, povue se i propusti Harija Mejli.
Sve znam ree on sputajui se na stolicu pokraj ljupke devojke. Draga Roz, sve mi je
poznato.
Ja nisam ovamo doao sluajno dodade posle dueg utanja niti sam sve ovo uo
veeras, nego jue tek jue. Pogaa li da sam doao da te podsetim na jedno obeanje?
Stani, ree Roz. Ti zna sve.
Sve. Ti si mi dopustila da u toku godine u svako doba mogu da obnovim predmet naeg
poslednjeg razgovora.
Jeste, dopustila sam ti.
I da neu na tebe da navaljujem da izmeni svoju odluku nastavi mladi nego samo da
mi je ponovi, ako bude htela. Obeao sam da u i poloaj i bogatstvo i sve to imam staviti tebi
pred noge, a ako ti i dalje bude ostala pri svojoj ranijoj odluci, zarekao sam se da neu pokuavati
ni reju ni delom da tu odluku promenim.
Oni isti razlozi koji su me onda opredelili, opredeljuju me i sad ree Roz vrstim glasom.
Nikad jae nego veeras nisam osetila koliko dugujem onoj ijom sam dobrotom i plemenitou
spasena ivota ispunjenog bedom i patnjom. U meni se vodi teka borba ree Roz ali borba
kojom se ponosim; mene sve to veoma boli, ali e moje srce biti u stanju da taj bol podnese.
Veeranje otkrie... poe Hari
Veeranje otkrie, odgovori Roz blago, ostavlja me, u odnosu na tebe, u onome istom
poloaju u kome sam i ranije bila.
Zato si tako nemilosrdna prema meni, Roz? navaljivao je zaljubljeni mladi.

 O, Hari, Hari, odgovori devojka briznuvi u pla volela bih da mogu sebi da utedim taj
bol.
Pa zato onda samu sebe mui? upita Hari uzimajui je za ruku. Pomisli, draga Roz,
pomisli na ono to si ula veeras.
A ta sam ula? ta sam ula? uzviknu Roz. Da je oseanje duboke sramote toliko
uticalo na moga oca da se potpuno povukao od sveta... Eto, dosta smo o tome govorili, Hari, dosta
smo o tome govorili.
Jo ne, jo ne, ree mladi ne doputajui joj da ode. Moje nade, moje elje, planovi
oseanja, svi moji pogledi na ivot sve se to izmenilo, samo moja ljubav prema tebi nije. Sad ti
vie ne nudim nikakav sjajan poloaj u drutvu; nita zajedniko s ovim svetom pakosti i zlobe, u
kome estita stvorenja moraju da crvene zbog svega samo ne zbog onoga to je zaista sramno i stidno;
nego dom svoje srce i domae ognjite da, najmilija moja Roz, i to je, i samo to, sve to imam
da ti ponudim.
ta time hoe da kae? promuca devojka.
Time hou da kaem samo to da sam te, kad smo se poslednji put videli, ostavio vrsto
reen da uklonim sve viteke prepreke koje su postavljene izmeu tebe i mene; da sam odluio, kad
ve moj svet nee da bude i tvoj, da se odreknem toga sveta i da okrenem lea onima koji iz
porodine oholosti s visine gledaju na tvoje poreklo. To sam i uinio. Oni koji su se zbog toga od
mene udaljili, udaljili su se i od tebe, i time pokazali da si ti bila u pravu. Moji moni zatitnici i
roaci od uticaja i poloaja koji su se doskora na mene ljubazno osmehivali, sad me doekuju sasvim
hladno; ali ima nasmejanih polja i suncem obasjanih gajeva u najlepem kraju Engleske; i pored
jedne seoske crkve pored moje sopstvene crkve, Roz! ima seoska kuica kojom u se ja vie
ponositi, ako ti bude htela sa mnom da ivi u njoj, nego da su mi se ostvarile sve moje nade kojih
sam se odrekao, pa makar one bile i hiljadu puta primamljivije. To je sad moj poloaj i moja
budunost, i ja ti njih stavljam pred noge!
Muan je to posao ekati zaljubljene na veeru ree gospodin Grimvig prenuvi se iza sna i
skidajui s lica depnu maramicu kojom se bio pokrio.
Istinu u rei, veera i jeste ekala isuvie dugo. Ni gospoa Mejli, ni Hari, ni Roz (koji su svi
zajedno uli) nisu mogli da navedu ni jednu re u svoje opravdanje.
Najozbiljnije sam se nosio milju da veeras pojedem svoju glavu ree gospodin Grimvig
jer mi se uinilo da nita drugo neu dobiti za jelo. Ako dopustite, uzeu sebi slobodu da
pozdravim i poljubim buduu nevestu.
Gospodin Grimvig nije gubio ni trenutka da tu pretnju privede u delo, te bez oklevanja poljubi
devojku koja sva porumene; a kako je primer bio prilepiv, za njim su se poveli i lekar i gospodin
Braunlo. Zli jezici tvrde kako je Hari Mejli vien da je to ve prvi uinio u susednoj mranoj sobi;
ali najverovatnije linosti smatraju da je to najobinija kleveta, s obzirom na njegovu mladost i da je
usto jo i svetenik.
Olivere, edo moje, ree gospoa Mejli gde si bio i zato si tako alostan? Oi su ti
pune suza. ta se dogaalo?
Ovaj varljivi svet je prepun razoaranja u njemu su esto promeane nae najmilije i
najplemenitije nade.
Jadni Dik vie nije bio meu ivima!

GLAVA LII
Poslednja Fejginova no
Sudska dvorana bila je dupke puna. Ispitivake i radoznale oi su streljale sa svih strana. Od
ograde ispred optuenike klupe pa do najudaljenijih kutova dvorane svi su pogledi bili upereni na
jednog oveka Fejgina. Ispred njega i iza njega gore, dole, desno, levo kao da je okruen
nebeskim svodom s kojeg blistaju uarene i usijane oi svetine.
Stajao je tu, obasjan tim ivim osvetljenjem, s jednom rukom na drvenoj ploi ispred sebe, s
drugom prislonjenom na uvo i glavom ispruenom napred kako bi to bolje i jasnije uo svaku
predsednikovu re koji je pred porotnicima izlagao svoju optubu. S vremena na vreme bi se otro
zagledao u lica porotnika da se uveri kakav je utisak na njih uinila i najneznatnija okolnost koja bi
njemu ila u prilog; a kad bi navodi optunice protiv njega govorili s neumitnom jasnou, okretao se
svome braniocu preklinjui ga nemim pogledom da ak i u tome sluaju kae neto u njegovu
odbranu. Izuzev zabrinutosti koju je izraavao na taj nain, nije micao ni rukom ni nogom. Od poetka
suenja jedva da se pokrenuo; a kad je predsednik zavrio s itanjem optunice, on je i dalje ostao u
onome istom stavu napete panje i s pogledom uprtim u njega, kao da je jo neprestano slua.
Iz toga zanosa prenuo ga je slab agor u dvorani. Obazrevi se oko sebe video je sakupljene
porotnike kako se dogovaraju koju presudu da izreknu. Kad je preao pogledom po dvorani, opazio je
kako se ljudi diu na prste jedan iza drugoga da ga osmotre neki od njih su urno nametali
naoare a drugi su neto aptali svojim susedima s izrazom uasa na licu. Bilo ih je nekolicina
koji kao da nisu na njega obraali panju i koji su gledali samo u porotnike, nestrpljivo se pitajui
kako uopte mogu da se razmiljaju. Ali ni na jednom licu ak ni meu enama, kojih je tu bilo u
velikom broju nije mogao da proita ni najmanji trag saaljenja prema sebi, niti ikakvo drugo
oseanje sem najivlje elje da bude osuen.
Kada je sve to obuhvatio jednim zbunjenim pogledom, u dvorani je ponovo zavladala mrtva
tiina, a kad se okrenuo, video je porotnike kako se obraaju predsedniku suda. Pst!
Traili su samo doputenje da se povuku.
Dok su izlazili, eljno je zagledao u njihova lica, u jedno za drugim, kao da bi hteo da pogodi na
koju stranu veina naginje; ali je to bio uzaludan posao. Tamniar ga dodirnu za rame. On nesvesno
doe do kraja pregrade za optuene i sede na jednu stolicu. Tamniar mu je pokazivao na nju, jer je
on sam ne bi video.
Opet je bacio pogled na dvoranu. Neki su jeli, a neki su se hladili maramicama poto je usled
prisustva velikog mnotva sveta u dvorani bilo veoma toplo. Neki mladi je u maloj belenici crtao
njegov lik. On se pitao da li ga je pogodio, i posmatrao je kad je umetnik slomio pisaljku i perorezom
poeo ponovo da je zaotrava, kao to bi inio i svaki drugi besposlen gledalac.
Isto tako kada je upravio svoje oi u pravcu sudije, stao je da razmilja o kroju njegovog oela, i
koliko ono staje, i kako se oblai. Za sudijskim stolom bio je i neki stariji ugojeni gospodin koji je
bio iziao pre pola asa i sad se vratio. Pitao se u sebi da li je taj ovek iao da rua, ta je imao za
ruak i gde je ruao; i tako se podavao beznaajnim mislima dok mu neki novi predmet ne bi
privukao panju i skrenuo misli na drugu stranu.
To nikako ne znai da ga za sve to vreme nije pritiskivalo muno oseanje groba koji mu se
otvara pod nogama; ta mu je slika stalno lebdela pred oima, ali nekako maglovito i neodreeno, tako

da nije mogao na nju da se usredsredi. ak i dok je drhtao od uasa i preznojavao se pri pomisli na
blisku smrt, poeo je da prebrojava gvozdene iljke na ogradi ispred sebe i pitao se kako to da se
jedan od njih prelomio, i hoe li ga opraviti ili e ga ostaviti takav kakav je. Onda su mu izile pred
oi sve grozote veala i gubilita zatim stade da posmatra oveka koji je kropio pod sudnice
vodom da ga rashladi a posle toga opet utonu u svoje mrane misli.
Najzad se zau uzvik Tiina i svima zastade dah u grudima, dok su pogled upravljali vratima.
Porotnici su se vraali i proli sasvim pored njega. Po njihovim licima nije mogao nita da zakljui;
kao da su bila od kamena. Nastao je potpun tajac ..., nije se uo ni najmanji um ..., ni jedan jedini
dah. Kriv je.
Dvorana se prolomi od urnebesnog klicanja koje se ponavljalo u talasima i onda se slilo u
neprekidnu jeku koja je neprestano rasla i orila se kao grmljavina puna srdbe i gneva. Narod izvan
sudnice je burnim usklicima radosti pozdravio vest da e nad Jevrejinom u ponedeljak biti izvrena
smrtna kazna.
Kad se bura utiala, sud ga je upitao ima li to da kae u svoju odbranu a protiv presude koja je
nad njim izreena. On ponovo zauze onaj svoj stav oveka koji paljivo slua i gledae irom
otvorenih oiju u predsednika dok mu je ovaj postavljao to pitanje; ali je pitanje moralo dvaput da
bude ponovljeno pre no to ga je uo, a kada ga je shvatio, samo je tiho promrmljao kako je on jedan
star ovek..., star ovek..., star ovek, i tako je, preavi u apat potpuno zautao.
Predsednik stavi svoju crnu kapu na glavu, a osuenik je jo neprestano stajao u istom poloaju i
s istim napregnutim izrazom lica. Neka ena u dvorani ciknu pod utiskom sveane groze toga trenutka;
on brzo podie oi kao da ga taj prekid ljuti i nae se napred sa jo veom panjom. Rei koje su mu
bile upuene zvuale su sveano i uzbudljivo; presudu je bilo strano uti. Ali on je stajao,
nepomian kao kip, i ni najmanji mii na licu mu nije zaigrao. Iznureno i unezvereno lice je jo
drao istureno napred, donja vilica mu je visila oputena i on je gledao ukoeno ispred sebe kad mu
tamniar spusti ruku na rame i pozva ga da poe za njim. On baci jedan tup pogled levo i desno i
pokori se.
Proveli su ga kroz neku kamenom poploanu prostoriju ispod sudnice, gde je nekolicina
optuenih, ekalo da na njih doe red, dok su drugi razgovarali sa svojim poznanicima okupljenim
oko prozora okovanog gvozdenim ipkama koji je gledao u otvoreno dvorite. Tu nije bilo nikoga ko
bi njemu progovorio koju re; samo, dok je prolazio, zatvorenici se odmakoe kako bi ga bolje video
svet koji se tiskao oko reetke; a taj svet ga je napadao i grdio, i nazivao najgorim imenima i psovao
ga, i zvidao. On im zapreti stisnutom pesnicom i htede da pljune na njih, ali ga njegovi uvari u tome
spreie i urno ga povedoe kroz neki mraan hodnik osvetljen samo s nekoliko slabih svetiljki i
uvedoe ga u tamnicu.
Tu su ga pretresli kako ne bi pri sebi imao neko sredstvo kojim bi preduhitrio izvrenje kazne;
poto je taj postupak obavljen, odveli su ga u jednu od elija u koju se zatvaraju osueni na smrt, i tu
ga ostavie samog.
Spustio se na kamenu klupu prema vratima, koja je istovremeno sluila i kao sedite i kao
postelja; i upirui zakrvavljene oi u zemlju pokua da pribere svoje misli. Posle nekog vremena
poeo je da se prisea nekolikih iskidanih odlomaka iz govora predsednika suda, iako mu se onda
inilo da ne shvata nijednu jedinu re. Ti iskidani odlomci su postepeno dolazili svaki na svoje mesto
i vezivali se jedan za drugi, tako da je ubrzo sklopio ceo govor skoro onako kao to je glasio. Da
bude vean o vrat, dok ne nastupi smrt tako je glasio kraj presude. Da bude vean o vrat dok ne
nastupi smrt.

Kad se sasvim smrklo, poeo je da se sea svih onih ljudi koje je poznavao i koji su zavrili
ivote na gubilitu: neki od njih njegovom krivicom. Njihova su se lica tako brzo pojavljivala jedno
za drugim da je jedva stizao da ih broji. Neke od njih je gledao kako umiru i zbijao ale na njihov
raun zato to su umirali s molitvom na usnama. Kako je udan zvuk nastajao kad im se izvue daska
ispod nogu: i kako su se oni odjedanput preobraavali i od jakih snanih ljudi se pretvarali u hrpe
odela koje se klate na vetru!
Neki od njih su moda boravili u ovoj istoj eliji sedeli na ovome istome mestu. Veoma je
mrano; zato ne donesu neku svetiljku? elija, je sagraena pre mnogo godina. Ko zna koliko je
ljudi provelo u njoj svoje poslednje asove. inilo mu se kao da sedi u nekoj grobnici punoj leeva
marama prebaena preko lica, oma, sputane miice, lica koja poznaje, ak i pod tom groznom
koprenom. Svetlosti, svetlosti!
Najzad kad su mu se ruke raskrvavile od silnog udaranja o teka vrata i kamene zidove, pojavie
se dva oveka, od kojih je jedan nosio sveu koju je uglavio u gvozdeni svenjak uvren u zidu, a
drugi vukao sobom slamnjau da na njoj provede no, jer osuenog vie nije trebalo ostavljati
samog.
Zatim je nastupila no tamna, zlokobna, mukla no. Ostali ljudi koji bde, raduju se kad uju
kako asovnik na crkvi izbija sate, jer im on govori o ivotu i o danu koji dolazi. Njega je on bacao u
oajanje. Svaki udarac gvozdenoga klatna donosio mu je jedan i isti dubok i potmuo zvuk smrt. ta
njemu vredi veseli jutarnji um i agor koji ak i ovamo prodire? To je samo posmrtno zvono u
drugom obliku koje ne samo da ga opominje na smrt, nego mu se jo i ruga.
Dan se gasio dan! To nije ni bio dan; tek to je svanuo i ve je proao i no se ponovo
spustila; no tako duga, pa ipak tako kratka; duga u svojoj jezivoj tiini, a kratka po asovima koji
jure u nepovrat. U jednom trenutku je poeo da bunca i da huli na boga; a zatim je stao da urla i da
upa kose. Doli su uvaeni i estiti ljudi njegove vere da se pomole bogu zajedno s njim ali on ih je
oterao uz kletve i psovke. Oni su ponovili svoje milosrdne pokuaje, a on ih je udarcima oterao od

sebe.
Subota no. Ostalo mu je samo jo jednu no da ivi. I dok je o tome mislio, svanuo je dan
nedelja.
Tek kad se spustila no toga poslednjeg uasnog dana, porazna svest o bespomonom, oajnom
stanju u kome je prodrla je u njegovu izopaenu duu i obuzela je svom silinom; ne zato to bi on u
ijednom trenutku gajio neku odreenu nadu na pomilovanje, nego zbog toga to blisku smrt nikako nije
bio u stanju da zamisli drukije nego samo kao neku maglovitu i neodreenu mogunost. Malo je
razgovarao s onom dvojicom ljudi koji su se uzajamno smenjivali uvajui ga; a ni oni, sa svoje
strane, nisu se nimalo patili da privuku njegovu panju. Sedeo je tu, budan, ali kao da sanja. Sad je
svaki as skakao, i s penom na ustima i sav izbezumljen jurio gore-dole po eliji, u nastupu straha i
besa da su se ak i oni koji su bili naviknuti na prizore te vrste s grozom izmicali od njega. Najzad je,
progonjen griom svoje zle savesti; u tolikoj meri pomahnitao da jedan ovek vie nije mogao
izdrati da sam ostane pored njega, te su ga sad oba tamniara zajedno uvala.
Zgurio se cvokoui zubima na svojoj postelji od kamena i poeo da razmilja o prolosti. Onoga
dana kad je uhvaen, ranilo ga je nekoliko kamenica baenih iz rulje i glava mu je bila umotana u
platneni zavoj. Ria kosa mu je visila niz bledo i potamnelo lice; brada raupana i zamrena; usijane
oi sevaju stranim sjajem; neoprana koa ispucala od groznice koja ga je sagorevala. Osam devet
deset. Ako to nije samo tako udeeno da ga zaplai, i ako su to stvarni sati koji se niu jedan za
drugim, gde e on biti kad oni ponovo budu otkucavali! Jedanaest. Pre no to je zvuk prethodnoga
otkucaja prestao da treperi, ve je otkucao novi sat. U osam, on e biti jedino oaloeno lice na
svome sopstvenom sprovodu; u jedanaest...
Te jezive zidine Njugeta koje skrivaju toliko jada i toliko neopisivih muka ne samo od ljudskih
oiju nego, veoma esto i veoma dugo, i od ljudske mate, nikad nisu viele tako uasan prizor. Ono
nekoliko prolaznika koji su zastajkivali pitajui se ta li sad radi onaj ovek to e sutra biti obeen,
vrlo bi ravo spavali te noi da su ga zaista i videli.
Od rane veeri pa skoro do ponoi grupice ljudi od dvoje-troje njih prilazile su vratarevoj kuici
i raspitivale se, zabrinuta lica, da li nije odgoeno izvrenje kazne. Kad bi dobili odrian odgovor,
saoptavali bi tu radosnu vest okupljenim posmatraima na ulici koji su jedni drugima pokazivali
vrata kroz koja e on morati da izie i mesto gde e se podii veala, i, nerado odlazei odatle,
osvrtali se i zamiljali kako e taj prizor izgledati. Postepeno su se razilazili jedan za drugim; i oko
ponoi ulica je bila pusta i utonula u mrak.
Prostor pred tamnicom bio je raskren i ve je nekoliko jakih, crno obojenih prepona bilo
postavljeno preko ulice da bi se zadrala oekivana navala gledalaca, kad se pred vratarevom kuom
pojavie gospodin Braunlo i Oliver, podnosei propusnicu izdatu od strane upravnika zatvora kojom
im se doputa da posete osuenoga. Odmah su puteni u kuicu.
Hoe li i mladi gospodin s vama, gospodine? upita ovek ija je dunost bila da ih odvede.
To nije prizor koji treba da gledaju deca, gospodine.
Svakako da nije, prijatelju, odgovori gospodin Braunlo; ali ono radi ega ja dolazim tome
oveku u najtenjoj je vezi s njim; i kako je deak video osuenoga u vreme kad mu je sve ilo od
ruke u njegovoj lupekoj raboti mislim da nee biti zgoreg ako ga vidi i sad makar i po cenu straha
i izvesnog tekog i neprijatnog utiska koji e to na njega uiniti.
Tih nekoliko rei bilo je izgovoreno po strani, tako da ih Oliver ne uje. ovek dodirnu eir i
pogledavi radoznalo Olivera otvori druga vrata, prekoputa onih kroz koja su posetioci uli, i povede

ih mranim i krivudavim hodnicima, ka osuenikim elijama.

Ovuda ree ovek zaustavivi se u jednom tamnom i sumornom prolazu, u kome su dvojica
radnika u dubokom utanju vrili neke pripreme ovuda e on proi. Ako pogledate odavde,
videete vrata kroz koja e izii.
Uveo ih je u kamenu kuhinju s kazanima za pripremanje zatvorenike hrane i pokazao im neka
vrata. Nad njima je bila gvozdena reetka kroz koju su dopirali ljudski glasovi pomeani s lupom
ekia i s treskom koji podiu daske kad se bacaju na pod.
Posle toga su provedeni kroz nekoliko tvrdih kapija koje su drugi tamniari otvorili iznutra; a
zatim, poto su uli u jedno otvoreno dvorite, poeli su da se penju uzanim stepenicama i dospeli u
hodnik s ije je leve strane bio red okovanih vrata. Davi im znak da stanu tu gde su, njihov voa
zakuca na jedna od njih svenjem kljueva koji je drao u ruci. Ona dvojica uvara, poto su apatom
izmenjali s njim nekoliko rei, izioe u hodnik proteui se kao da su zadovoljni to je dolo do te
privremene smene i dadoe znak posetiocima da uu u eliju za tamniarem. I oni uoe.
Osueni zloinac je sedeo na svojoj postelji njiui se levo i desno, vie nalik na neku uhvaenu
divlju zver nego na oveka. Mislima je oigledno lutao po prolosti, jer je i dalje neprestano
mrmljao, a prisustvo svojih posetilaca je smatrao izgleda samo kao sastavni deo svojih privienja.
Sila si deko, arli..., aferim, aputao je. I Oliver, isto tako, ha! ha! I Oliver... postao je
pravi gospodin ..., pravi gos ... Odvedite deka na spavanje!
Tamniar uze Olivera za slobodnu ruku, i rekavi mu poluglasno da se ne boji, utei je
posmatrao ta se zbiva.
Vodite ga na spavanje! vikao je Fejgin. ujete li ta vam kaem? On je ..., on je
nekako ispao uzrok svemu onome. Para bi vredelo nainiti od njega lopova... Prekolji Boltera, Bile;
ostavi devojku... Prekolji Boltera to bolje moe, Odrubi mu glavu testerom!
Fejgine, ree tamniar.
Tu sam! uzviknu Fejgin zauzimajui odmah onaj stav napregnute panje koji je imao na
suenju. Ja sam star ovek, gospodaru; veoma, veoma star ovek!
Ovde ree tamniar, stavljajui mu ruku na prsa da bi ga zadrao da ne ustane ovde je
neko ko eli da vas poseti, da vam postavi nekoliko pitanja, mislim. Fejgine, Fejgine! Jeste li vi
ovek?
Neu biti jo dugo odgovori on i podie glavu pokazujui lice na kome se od ljudskih
osobina ogledao samo uas pomean s jarou. Pobijte ih sve! Kakvo pravo imaju oni da mene
kasape?
Dok je to govorio, pogled mu je pao na Olivera i gospodina Braunla. Zgrivi se u najdubljem
kutu svoje kamene postelje, upitao je ta oni trae tu.
Umirite se ree tamniar, neprestano ga spreavajui da ne ustane. Izvolite, gospodine,
recite mu ta elite. Samo brzo, molim vas, jer on biva sve gori ukoliko vreme vie odmie.
Kod vas se nalaze izvesne hartije ree gospodin Braunlo pristupajui mu koje vam je
predao na uvanje ovek zvani Monks.
Sve je to najobinija la odgovori Fejgin. Nemam ja nikakvih hartija ..., ni jednu jedinu.
Tako vam imena bojeg ree gospodin Braunlo sveano nemojte tako govoriti u ovome
trenutku kad se rastajete sa ivotom, nego mi recite gde su one. Vi znate da je Sajks mrtav, da je
Monks sve priznao, da nema vie nikakvih izgleda na neki iar. Gde su hartije?

 Olivere, uzviknu Fejgin dajui znak deku da mu prie. Doi, doi! Da ti apnem.
Ja se ne bojim ree Oliver tihim glasom dok je putao ruku gospodina Braunloa.
Hartije se ree Fejgin privlaei Olivera sebi, nalaze u platnenoj kesi, u rupi iznad
kamina u prednjoj sobi na poslednjem spratu. Hteo bih da porazgovaram s tobom, dete moje.
Da, da, odgovori Oliver. Dopustite mi da se pomolim. Hajdete! Dopustite mi da se
pomolim. Pomolite se bogu samo jedanput, na kolenima, zajedno sa mnom, i onda emo sve do ujutru
razgovarati.
Napolje, napolje, odgovori Fejgin gurajui deaka pred sobom u pravcu vrata i gledajui
praznim pogledom iznad njegove glave. Recite im da sam zaspao tebi e verovati. Moi e
da me izvue ako tako uradi. Hajde, hajde!
Oh! Gospode, oprosti ovome nesreniku! za jeca deak i brinu u pla.
Samo tako, samo tako ree Fejgin. To e nam pomoi. Prvo ova vrata. Ako se ja budem
tresao i drhtao dok prolazimo pored veala, ti se nemoj na to obzirati, nego samo pohitaj. Brzo, brzo,
brzo!
Imate li da mu postavite jo neko pitanje, gospodine? upita tamniar.
Nemam odgovori gospodin Braunlo. Kad bih znao da smo u stanju da utiemo na njega
da postane svestan poloaja u kome se nalazi ...
Nita to ne vredi, gospodine, odgovori ovek odmahujui glavom. Bolje e biti da ga
ostavite.
Vrata od elije se otvorie i uvari uoe.
Hajdemo, hajdemo, uzviknu Fejgin. Tiho, ali ne tako polako. Bre, bre!
uvari ga obuhvatie i, poto su oslobodili Olivera njegovih ruku, vratie ga nazad. Za trenutak
otimao se od njih sa snagom koju prua oajanje, a onda je poeo da vie tako strano da su njegovi
krici prodirali ak i kroz debele tamnike zidove i zvonili im u uima sve dok nisu stigli u ono
otvoreno dvorite.
Prolo je izvesno vreme pre no to su izili iz tamnice. Posle toga uasnog prizora Oliver se
skoro onesvestio i bio je tako slab da itav sat i due nije imao snage da stane na noge.
Zora je svitala kad su se pojavili na ulici. Mnotvo sveta ve se bilo okupilo; prozori su bili puni
ljudi koji su puili i igrali karata da prekrate vreme; gomila se tiskala, svaala, alila. Sve je
govorilo o ivotu, pokretu i radosti sem jedne zlokobne hrpe predmeta usred svega toga crno
postolje, stub sa poprenom gredom, konopac, i sve one ostale grozne pripreme za izvrenje smrtne
kazne.

GLAVA LIII
Koja je i poslednja.
Sudbina linosti koje su se pojavljivale u ovoj pripovesti ve je skoro potpuno odreena. Ono
malo to je ostalo njihovom ivotopiscu da ispria moe se saeti u nekoliko prostih reenica.
Pre no to je proteklo tri meseca, Roz Fleming i Hari Mejli su se venali u seoskoj crkvi u kojoj
e otada mladi svetenik da obavlja slubu boju; istoga dana su se uselil u svoj novi sreni dom.
Gospoa Mejli se nastanila kod svoga sina i snahe da tu u miru i spokojstvu poivi ostatak svojih
dana, uivajui u najveem blaenstvu koje mogu da poznaju starost i vrlina u posmatranju sree
onih koje je tokom celoga svog blagorodnog ivota besprekidno obasipala svojom najtoplijom
ljubavlju i najnenijom panjom.
Posle temeljnog i najrevnosnijeg ispitivanja se pokazalo, ako se ostatak imovine koju je bio
prigrabio Monks (i koja nije procvetala ni u njegovim rukama ni u rukama njegove majke) podeli na
ravne delove izmeu njega i Olivera, da e onda svakome od njih pripasti neto vie od tri hiljade
funti. Po odredbama zavetanja njegovog oca, Oliver bi imao pravo da nasledi sve; ali je gospodin
Braunlo, ne hotei da lii starijega sina prilike da se otrgne od svojih ranijih poroka i mogunosti da
zapone nov ivot, predloio tu podelu na koju je njegov mladi tienik od sveg srca pristao.
Monks je zadrao svoje lano ime i otiao sa svojim delom nasledstva u neki daleki kraj Novoga
sveta. Tamo je svoju imovinu brzo erdao, ponovo poao svojim starim putem i bio osuen na dugo
tamnovanje zbog nekih novih prevara i podvala i najzad umro na robiji od posledica svog razuzdanog
ivota. Isto su tako daleko od domovine pomrli i ostali vaniji lanovi njegovog prijatelja Fejgina.
Gospodin Braunlo je usinio Olivera. S njim i sa svojom starom domaicom doselio se na jednu
milju od parohove kue u kojoj su boravili njegovi dragi prijatelji, ispunjavajui time i poslednju
elju toplog i estitog Oliverovog srca. Zahvaljujui tome sklopili su jedno prisno drutvance koje je
bilo olienje savrene sree, ukoliko se o savrenoj srei uopte moe govoriti na ovome varljivom
svetu.
Ubrzo po venanju dvoje mladih estiti lekar se vratio u ertsi, gde bi, lien prisustva svojih
starih prijatelja, postao namor kad bi mu to njegova narav doputala i dangrizalo da je samo znao
kako se to radi. Tokom prva dva-tri meseca zadovoljavao se time to se alio kako mu vazduh ne
prija; zatim, naavi da to mesto za njega zaista nije vie ono to je nekad bilo, predao je posao
svome pomoniku, zakupio jednu momaku poljsku kuicu nakraj sela u kome je njegov mladi
prijatelj bio svetenik, i smesta se oporavio. Tu se bavio povrtarstvom, voarstvom, ribarstvom,
stolarstvom i raznim drugim, poslovima sline vrste, koje je sve poduzimao s njemu svojstvenom
ustrinom i u svima njima postao poznat celoj okolini kao veliki i neosporan strunjak.
Pre no to se doselio, sklopio je vrsto prijateljstvo s gospodinom Grimvigom, koje je taj nastran
gospodin srdano uzvraao. Ne treba se prema tome nimalo uditi ako mu gospodin Grimvig veoma
esto dolazi u goste. Prilikom svake posete, gospodin Grimvig seje, sadi, lovi ribu i obavlja poslove
u stolarskoj radionici s najveom predanou; sve to ini meutim na neki sasvim neobian i dotle
nevien nain, zaklinjui se pri tom stalno da e pojesti svoju sopstvenu glavu ako njegov nain
postupanja nije jedini ispravan. Nedeljom nikad ne proputa priliku da mladom sveteniku u lice
kritikuje njegovu propoved, posle ega bi u najveem poverenju izjavljivao gospodinu Losbernu da
je to bila izvrsna beseda, ali da smatra da nije preporuljivo to i otvoreno pokazati. Gospodin

Braunlo ga stalno i veoma rado zadirkuje zbog njegovog nekadanjeg proroanstva u vezi s Oliverom
i podsea ga na ono vee kad su sedeli s asovnikom izmeu sebe, oekujui njegov povratak;
gospodin Grimvig meutim tvrdi kako je u glavnoj stvari imao pravo, u dokaz ega navodi da se
Oliver na kraju krajeva ipak nije vratio; dokaz koji kod njega uvek izaziva gromoglasan smeh i
poveava njegovu veselost.
Gospodin Noje Klejpol, kome je oprotena kazna iz razloga to je svedoio protiv Fejgina i koji
je doao do saznanja da njegova struka nije tako bezopasna kako je to on zamiljao, iveo je, izvesno
krae vreme, u oskudici, poto nikako nije uspevao da nae neki posao pri kome se ne bi zamarao.
Posle izvesnog razmiljanja stupio je u policijsku slubu kao potkaziva, u kome pozivu ima veoma
mnogo uspeha. Njegov nain rada sastoji se u tome, to jednom nedeljno za vreme bogosluenja izlazi
u etnju sa arlotom lepo odeven. Pred vratima neke gostionice gospoa bi padala u nesvest, a
gospodin bi zamolio dobrodunog krmara za aicu rakije da je povrati. Sutradan je podnosio
prijavu protiv njega to za vreme bogosluenja prodaje pie, i tako bi polovinu kazne stavljao sebi u
dep. Ponekad i gospodin Klejpol lino pada u nesvest, ali je ishod uvek isti.
Gospoa i gospodin Bambl, poto su izgubili slubu, pali su u veliku oskudicu i doterali do
prosjakog tapa tako da su najzad dospeli u onaj isti sirotinjski dom u kome su nekad gospodarili
nad drugima. Gospodina Bambla su uli kako je jednom prilikom izjavio da mu u toj nesrei i
srozavanju nije ostalo ni toliko snage da se osea zahvalnim to je razdvojen od svoje ene.
to se tie gospodina Dajlza i Britlesa, oni su i dalje ostali na svojim starim mestima, iako je
prvi od njih oelaveo, a ovaj poslednji mladi sasvim osedeo. Oni stanuju u parohijskom domu ali
svoje usluge tako ravnomerno dele meu njegovim stanovnicima i Oliverom i gospodinom Braunlo i
gospodinom Losbernom, da seljani ni dan dananji nisu u stanju da ustanove kome domainu upravo
oni pripadaju.
Gospar arli Bejts, zaprepaen Sajksovim zloinom, poeo je da razmilja nije li na kraju
krajeva ipak bolje ziveti poteno. Doavi do zakljuka da je prav put nesumnjivo i najsigurniji put,
raskinuo je sa svojom prolou i odluio da ivi od potenog rada. U prvo vreme je imao da se bori
sa mnogim tekoama i dobro se namuio; ali kako je imao jaku volju i ispravan cilj pred sobom
najzad je uspeo; i, poto je radio kao sluga na nekom poljskom imanju, a zatim bio momak kod jednog
rabadije, danas je najveseliji mlai odgajiva stoke u celome Northamptoniru.
A sad, kad se naa pripovest blii svome kraju, ruka koja je pie okleva i kao da bi htela jo malo
da ispreda nit ovih neobinih dogaaja.
Hteo bih da se jo zadrim meu nekoliko onih linosti s kojima sam tako dugo iveo zajedno i da
uestvujem u njihovoj srei time to bih se potrudno da vam tu sreu opiem. eleo bih da prikaem
Roz Mejli u punom cvetu i lepoti njene prve enstvenosti i kako svuda oko sebe iri radost i ljupkost.
eleo bih da je naslikam kako zrai usred prijateljskog kruga koji se okuplja oko nje, zimi kraj toplog
domaeg ognjita a leti u senci hladovitog drvea, eleo bih da je pratim u podne kroz zaarena polja
obasjana suncem i da u veernjim etnjama pod meseinom sluam njen topli i umilni glas; eleo bih
da je posmatram kako van kue neguje bolne i pomae nevoljne i kako na domu s osmehom na usnama
neumorno obavlja svoje domae dunosti; eleo bih da opiem uzajamnu ljubav koja vezuje nju i sina
njene pokojne sestre i kako itave asove provode zajedno razgovarajui o svojim najbliim koje su
na tako alostan nain izgubili; eleo bih da sebi doaram, jo jednom, ona radosna lica to se
tiskaju oko njenih skutova i da sluam njihovo veselo eretanje; eleo bih da u svome seanju ponovo
oivim onaj zvonki smeh i da ponovo vidim onu suzu radosnicu to blista u pitomom plavom oku.
Njih, i jo hiljadu pogleda i osmeha i misli i rei, eleo bih da vam oivim jedne za drugim.

Kako je gospodin Braunlo nastavio, iz dana u dan, da bogati znanjem svoga usinjenika, i kako ga
sve vie i vie voli ukoliko se njegova linost razvija i pokazuje da je dobro seme baeno na plodno
tlo kako u njemu otkriva crte lica svog prijatelja iz mladosti koje u njegovim grudima bude stare
uspomene, setne ali ipak slatke i mile kako su dva siroeta, koja su upoznala bedu i nevolju,
nauila da budu milostiva prema drugima, da vole svoje blinje i da duguju toplu zahvalnost. Onome
ko ih je zatitio i spasao sve su to stvari o kojima nije osobito potrebno govoriti. Rekao sam ve
da su bili istinski sreni; a bez duboke ljubavi i ovekoljublja u srcu i zahvalnosti prema onome biu
iji je zakonik milosre i ije je najvie obeleje dobrota prema svemu to ivi srea se nikad ne
moe postii.
Pored oltara stare seoske crkve moe se videti bela mermerna ploa na kojoj je sve do danas
samo jedna re: ,,AGNES. U tome grobu nema kovega; i neka bi jo mnogo, mnogo godina proteklo
pre no to iznad nje bude urezano jo jedno ime! Ali, ako se due pokojnika ikad vraaju na zemlju da
pohode mesta koja je ljubav posvetila ljubav jaa od smrti ljubav onih koje su za ivota
poznali, ja verujem da sen sirote Agnes ponekad lebdi oko toga osveenog kutka. Ja to verujem
utoliko pre to je taj kutak u crkvi, a nesrena devojka bila je samo slabo i zabludelo stvorenje.

RENIK MANJE POZNATIH REI I IZRAZA

Albatros velika bela morska ptica
antipatija odbojnost, neraspoloenje prema nekome
Balada vrsta pesme koja se uz igranje pevala, epsko-lirska pesma
Dijana boginja lova, zatitnica nevinosti
duet pevanje ili sviranje udvoje
Dentlmen gospodin
Eksperimentalan osnovan na iskustvu, potvren opitima
Funta engleski novac (funta sterlinga 20 ilinga, 240 pensa)
Grog vrsta slatkog alkoholnog pia
gvineja raniji engleski zlatnik (21 iling)
Kriket engleska igra lopte sa po 11 igraa
Lornjon naoarsko staklo za za jedno oko
Majur gazdinstvo, poljsko imanje
melodija nain pevanja, pevanje
Nankin vrsta pamune tkanine
Peni vrsta sitnog engleskog novca (dvanaestina ilinga)
pergament vrsta preraene koe udeene za pisanje
poni vrsta malog kotskog konja
prevor preaga, poluga kojom se zatvaraju vrata
profesionalan koji to radi po zanatu, po struci
Sikspens engleski srebrn novac od 6 pensa
sinekura zvanje koje donosi dobar prihod, posebna povlastica
iling engleska novana jedinica (12 pensa)
Unca stari teg od 30 grama uncija v. unca
Vazal vladar potinjen drugom vladaru, podanik
vrskaput gornji kaput

{1}

engleski novac od est penija Pr. prev.

{2}

nekadanji slubeni list londonske policije (Hue-and-Cry) Pr. prev.