GENNGLE

ISTORIJE
SADA[NJOSTI
I BUDU]NOSTI:
FEMINIZAM, MO],
TELA
ELIZABET GROS
Sa engleskog prevela Slavica Mileti}

^asopis za knji`evnost i kulturu, i dru{tvena pitanja

elela bih ovde da uka`em na neka metodolo{ka

pitanja o feminizmu, feministi~koj teoriji, feministi~koj istoriji i politici. Mnogo toga struji u feministi~koj
teoriji u ovom trenutku kad se zbivaju velike promene
u koncepciji feministi~ke politike i njenih kratkoro~nih i dugoro~nih ciljeva. @elela bih da ispitam neke
uticaje teorijskih i politi~kih promena sada, kad se
suo~avamo s novim milenijumom na stvarne ili po`eljne na~ine menjanja feministi~kog istra`ivanja i teorije. Zatim mo`emo da raspravljamo o zna~aju svega
toga za proizvodnju novih metodologija pogodnih za
~itanje "i{~a{enih" tekstova, onih koji ne pripadaju
glavnom toku, posebno u okviru feministi~kih istorija.
@elela bih da razmotrim dva pomaka paradigmi, pomaka koji su uticali na na{e razumevanje znanja i mo}i; oni su se zbili otprilike u poslednjih deset godina i
preobrazili su, ili barem postoji nada da }e preobraziti, kako na~in pona{anja feministi~kog obrazovanja i
politike, tako i odre|ivanje njihovih osnovnih ciljeva.
Prvi pomak ti~e se na{eg shvatanja znanja, diskursa,
tekstova i istorija; on je politizovao ne samo njihov sadr`aj, to jest ono {to govore, ve} i pozicije sa kojih se
artiluki{u (na~ine obra}anja) {ta oni ne mogu da ka`u i kakav je njihov polo`aj u mre`i drugih tekstova koja je, s jedne strane, njihovo okru`enje, a s druge sredstvo pomo}u kojeg postaju pojmljivi i krotki. Drugi
pomak ti~e se preobra`aja na~ina na koji se shvataju
`ene i `enstvenost; taj na~in dramati~no odstupa od
vladaju}ih feministi~kih modela stvorenih izme|u
1960-ih i 1980-ih i kasnije (pristupi pitanjima identiteta, dakle, u knji`evnoj areni, pitanjima o "`enskom
pismu", "pisanju kao `ena", "~itanju kao `ena" ili, u

oblasti psihologije, pitanjima o `enskim psihologijama ili, u oblasti istorije, o istoriji

`ena, gde je, ukratko, bilo potrebno shvatiti
`ene ili `enstvenost kao samosvojne, date,
jedinstvene identitete razli~ite od mu{karaca, kao potla~ene i viktimizovane subjekte,
na neki na~in nemo}ne, nasilno li{ene mogu}nosti delanja ili pristupa mo}i) i kre}e se ka
razmatranju subjektivnosti ne kao nosioca
delanja ve} kao mo}i delanja, pri ~emu se subjekt sagledava kao niz raznovrsnih procesa a
ne kao data forma. Ta dvostruka politizacija
znanja, na jednoj strani diskursa i pisma, a
na drugoj politike identiteta, iznedrila je
nova feministi~ka pitanja o znanju, subjektivnosti i mo}i. Subjekti se ne shvataju kao
nemo}ni, ugnjeteni, pritajeni ili pora`eni,
niti kao samodovoljni i unapred dati pokreta~i, nego kao operativni vektori, ta~ke sile, linije kretanja, otpora ili popu{tanja, subjekti koji funkcioni{u strate{ki i aktivno unutar
mre`a mo}i koje ne mogu da im "otmu" mo}
delanja ili aktivnost. Znanja i diskursi ne
smatraju se vi{e magalitskim predstavama
interesa mo}i koji isklju~uju `ene: tvrditi da
njima naprosto dominiraju mu{karci zna~i
oduzeti `enama sredstva preovla|uju}ih znanja kao na~in kritike tih istih znanja. Ukratko, patrijarhalna ili ne, ta znanja daju mo}
koliko je i oduzimaju: ona pru`aju sredstva
sopstvenog ukidanja. Obe te nove tendencije, koje sna`no uti~u na feministi~ku teoriju, mnogo duguju radikalnom antihumanizmu i postuliranju inherentnog zdru`ivanja

znanja i mo}i u genealo{kim delima Mi{ela

Fukoa i drugih postmodernih mislilaca.
Ovaj rad zami{ljen je kao rasprava o tim
transformacijama. Najpre `elim da govorim
o tome kako one mogu uticati na na{e razumevanje istorije i istorijskog istra`ivanja,
zatim da ispitam kako one deluju na na{e
shvatanje mo}i i, na kraju, da objasnim za{to
nam one pru`aju slo`enije i istan~anije na~ine razumevanja polne razlike, a time i feministi~kih pitanja.
Odmah na po~etku }u re}i da nisam stru~njak za pitanja istorije. Moje obrazovanje
poti~e iz tradicije koja je sklona da gleda na
istoriju kao na periferno interesovanje. Kao
filozof ne mogu da odgovorim na pitanja o
istoriji, istorijskom istra`ivanju i tuma~enju
teksta. Kao filozof usredsre|en na dvadeseti
vek, a posebno na francusku i feministi~ku
filozofiju, mogu da vam ponudim neka apstraktna na~ela i okvire; nadam se da polaze}i od njih mogu biti dovedene u pitanje ne
samo pretpostavke koje odre|uju funkcionisanje preovla|uju}e, kanonske istorije, ve} i
mnoge dominantne feministi~ke pretpostavke o protivistorijama. Osloni}u se na filozofske spise nekih francuskih filozofa iz
druge polovine dvadesetog veka Mi{ela Fukoa, @aka Deride, @ila Deleza i Lis Irigarej
da bih postavila pitanje o tome {ta je istorija, kako politi~ki funkcioni{u njeno {tivo i
njena rekonstitucija i kako bi se mogle pisati alternativne istorije. Postavljaju}i ta pitanja (ne usu|ujem se da poverujem da mogu
R. E. ^. no. 59/5, septembar 2000

86

na njih i odgovoriti!) `elela bih da se usredsredim na politi~ki kontekst u kojem se mogu razvijati feministi~ka teorija, proizvodnja
alternativnog feministi~kog kanona ili problematizacija istoriografije.

87

PRO[LOST, SADA[NJOST I BUDU]NOST

Status i mesto temporalnosti i pro{losti i dalje su jedan od najizbegavanijih sastojaka dobrog dela moderne rasprave o dru{tvenoj
promeni, pobuni, preobra`aju, pa ~ak i revoluciji, to jest, moderne spekulacije o budu}nosti. Na~in na koji shvatamo pro{lost i
na{u povezanost s njom kroz pam}enje, kao i
njenu rekonstrukciju i prou~avanje sadr`i i
predodre|uje odgovaraju}e neizre~ene
pretpostavke o sada{njosti i budu}nosti. U
samim procedurama konvencionalnog istorijskog istra`ivanja sadr`ana je pre}utna
pretpostavka da nam pro{lost daje sredstva
barem neka za razumevanje sada{njosti, da
nam pru`a niz pouka i omogu}uje da naslutimo budu}e doga|aje, da njeno ponavljanje
povezuje njeno zna~enje, njen smisao sa sada{njo{}u (a time i s budu}no{}u) i da je na
taj na~in neprestano o`ivljava. Ponovno
promi{ljanje odnosa izme|u pro{losti i sada{njosti, gra|enje istorijskog "pam}enja"
kao jednog oblika proizvodnje mo`e, dakle,
sna`no uticati na na~ine na koje se pro{lost
tradicionalno prikazuje kako u istoriji s njenim raznovrsnim metodologijama, tako i u
vladaju}im filozofskim i feministi~kim koncepcijama vremena. Naravno, i na~in na ko^asopis za knji`evnost i kulturu, i dru{tvena pitanja

ji promi{ljamo taj odnos direktno }e odre|ivati svaku mogu}u koncepciju budu}nosti,

novog, stvaranja i proizvodnje.
Dobar deo istoriografskog istra`ivanja ogleda se u verovanju da su ljudska bi}a, pa ~ak i
`ivot uop{te, u su{tini funkcije ponavljanja.
Neprestano se pojavljuju iste stvari, i ako
umemo pa`ljivo da ~itamo istoriju mo`da iz
prvog ili drugog ponavljanja igre istorijskih
sila mo`emo da nau~imo sve {to nam je potrebno da bismo i sami uspe{no kroz to pro{li. Ukratko, istorija kao disciplina velikim
delom je motivisana verovanjem da mo`emo
da u~imo od pro{losti, to jest da razmi{ljanjem o pro{losti mo`emo da pobolj{amo sada{njost. Pro{lost je su{tinski sli~na sada{njosti, sada{njost je jedan oblik kontinuiteta pro{losti, i dok ta sli~nost postoji pro{lost
}e nam biti glavni izvor sredstava za re{avanje
kako savremenih problema, tako i onih koji
mogu iskrsnuti u budu}nosti. [to vi{e poznajemo i {to bolje razumemo pro{lost to
smo bolje naoru`ani za suo~avanje s budu}no{}u koja je, u velikoj meri, kopija ili reformulacija to jest, varijacija na temu
istorijskih doga|aja. Zbog toga treba da unapre|ujemo umetnost pam}enja i metode istra`ivanja koje nam omogu}uju da sa~uvamo
znanje o pro{losti. Takvo shvatanje istorije
mo`e, u najboljem slu~aju, da vidi sada{njost kao konkretizaciju pro{losti, kao vrhunac ili krajnje ispunjenje ne~ega {to je ve}
bilo. Ono posmatra budu}nost kao razvijanje tendencija i osobina pro{losti i sada{njo-

sti. Tamo gde je pro{lost retrospektivna projekcija sada{nje stvarnosti, budu}nost se mo`e shvatiti samo kao prospektivna projekcija
ili ekstrapolacija sada{njosti. Takav model
vremena i istorije neizbe`no proizvodi
predvidljivu budu}nost, budu}nost u kojoj
sada{njost jo{ mo`e da se prepozna, budu}nost koja nije otvorena za slu~ajno i novo.
Umesto takve monumentalne istorije potrebna je zamisao jedne istorije singularnosti i, posebno, istorije koja prkosi ponovljivosti ili generalizaciji i {irom otvara vrata iznena|enjima budu}nosti i novog nagla{avaju}i specifi~nosti i posebnosti istorije, doga|aje u punom zna~enju te re~i.
Po mom mi{ljenju, to je jedan od paradoksa
istorijskog istra`ivanja uop{te: istorije, pri~e
i rekonstrukcije pro{losti zapravo su osvetljavanja sada{njosti koja bi bila nemogu}a
bez pro{losti. Istori~arevo vreme je izme{teno na neobi~an na~in, ono je postavljeno
negde izme|u pro{losti i sada{njosti, ali tako
da ne ispunjava ni jednu ni drugu. Za feministi~kog istori~ara ti paradoksi temporalnosti posebno su mu~ni: feministi~ki ili radikalni istori~ar (a sve ovo podjednako va`i i
za postkolonijalnog ili antirasisti~kog istori~ara) nije samo du`an da otvoreno prizna da
su zapisi o pro{losti vi{e pri~a o sada{njosti,
ve} i to da su oni povezivanje pro{losti i sada{njosti s jednom mogu}om budu}no{}u.
Projekat feministi~kog istori~ara mora biti,
barem delimi~no, kovanje odnosa izme|u
polova i unutar svakog od polova, du` linija

koje dramati~no odstupaju od danas postoje}ih. Pro{lost koja se vi{e ne shvata kao
inertna ili naprosto data mo`e da pomogne
ra|anju jedne produktivne budu}nosti koja
izlazi iz okvira patrijarhata. Vreme, tvar i su{tina istorije, podrazumeva neprestano izgra|ivanje novog, otvorenost stvari (`ivota,
tekstova, materije) prema onome {to ih mo`e zadesiti. Ako je vreme i{ta, onda je ono
upravo to nepredodre|enost, otvaranje i
pomaljanje novog.
Budu}nost je podru~je onoga {to istrajava.
Ali, to {to istrajava, {to postoji u vremenu i
{to je delom od njega sa~injeno, ~ije je bi}e
odre|eno vremenom, nije ono {to s vremenom ostaje isto, {to neprestano odr`ava
identitet izme|u sebe pro{log i sebe budu}eg. Vreme podrazumeva razli~itost onoga {to je bilo (to jest, {to postoji kao virtuelnost) i onoga {to je ostvareno ili sposobno da
se ostvari. Pro{lost je ono {to istrajava, ali ne
kao istovetno sebi, ve} kao ne{to otvoreno
prema postajanju, prema ne~em drugom.
To postajanje ne poga|a samo bi}a kao trajanje i u trajanju, ve} i sam svet.
Univerzum istrajava. [to vi{e prou~avamo prirodu vremena, to }emo bolje razumeti da trajanje podrazumeva invenciju, stvaranje formi, neprestano gra|enje apsolutno novog. Ta~no je da u samom univerzumu treba razlikovati dva
suprotna kretanja: "sila`enje" i "uspinjanje". U prvom se samo odmotava ve}
R. E. ^. no. 59/5, septembar 2000

88

pripremljeno klup~e. U na~elu, ono se

mo`e zbivati gotovo trenutno, kao kada
se oslobodi opruga. Ali, uzlazno kretanje, koje odgovara unutra{njem radu
sazrevanja ili stvaranja, su{tinski istrajava i name}e svoj ritam prvom, koje je od
njega neodvojivo. (Bergson 1944: 14)

89

Verujem da feministi~ka istorija treba da

po~iva upravo na takvoj otvorenosti prema
budu}nosti; ~ak i ako je pro{lost na{a primarna orijentacija, ona se ne mo`e adekvatno zamisliti druk~ije do kao podstrek za jednu novu budu}nost koja iskora~uje iz okvira
sada{njosti. Zbog toga feministi~ka teorija
ima klju~ni zna~aj: ne samo zato {to oblikuje na{u sada{njost, ve} jo{ vi{e zato {to nam
omogu}uje da zamislimo druge virtuelne
budu}nosti, da razvijemo perspektive druk~ije od onih koje preovla|uju u ovom trenutku. U tom smislu, pronicljiv istori~ar
stoji u onoj isturenoj ta~ki u kojoj pro{lost
prelazi u budu}nost, izvan kontrole ili ograni~enja sada{njosti.
PRO[LOST NASTAVLJA DA @IVI
U NESAZNATLJIVOJ BUDU]NOSTI

@elim da iznesem niz hipoteza od kojih su

neke potpuno spekulativne, a nekima je vi{e
cilj da iznenade nego da ubede ili utvrde istinu, kao i da osvetle a ne da zamra~e dru{tvena i politi~ka pitanja; nadam se da }e nam
one pomo}i da istaknemo u prvi plan pitanje
{ta bi mogla biti feministi~ka istorija i {ta bi
^asopis za knji`evnost i kulturu, i dru{tvena pitanja

feministi~ka teorija morala biti da bi potkrepila feministi~ku istoriju, feministi~ko pismo, feministi~ka znanja (koji se, po mom
mi{ljenju, ne bave `enskom istorijom, `enskim
pismom, `enskim znanjem ve} druk~ijim pisanjem). Napisati istoriju pro{losti sa stanovi{ta
budu}nosti: na{ zadatak, u najmanju ruku jedan od najhitnijih, jeste da mislimo u pro{lom
budu}em vremenu, onom koje Lis Irigarej najradije koristi u svojim tuma~enjima teksta: {ta
bude bilo, {ta god pro{lost i budu}nost budu
bile u svetlosti jedne budu}nosti koja je mogu}a samo zahvaljuju}i njima.
Navodim, dakle, tri radne hipoteze o istoriji i njoj svojstvenom povezivanju pro{losti i
budu}nosti:
1. Idu}i za Fukoom (Disciplonovati i ka`njavati)
sklona sam da tvrdim da je istorija uvek istorija sada{njosti, i da je najbolja ne ona koja je
samo istorija sada{njosti, izgradnja uslova sada{njosti, ve} ona koja je i istorija budu}nosti.
Kad prou~avamo istoriju, mi ne pabir~imo
sami tekstove, artefakte i doga|aje onako
kako su oni postojali sami po sebi: ne iskopavamo "~injenice" iz pro{losti kao grumen~i}e
zlata koji imaju sopstvenu, autonomnu vrednost. Zapravo, ono {to se ra~una u istoriji, ono
{to se smatra gradivom pro{losti jeste ono {to
je, po na{oj oceni, va`no za sada{njost. Sada{njost ispisuje pro{lost, a ne ustupa pro{lost
mesto sada{njosti kao {to smatra pozitivisti~ka istoriografija. To ne zna~i da je sada{njost
sve ono {to je preostalo od pro{losti; napro-

tiv, u pro{losti postoje sredstva za mnogo vi{e

od onoga {to gradi sada{njost. Pre bi se moglo re}i da interesi sada{njosti slu`e o`ivljavanju, okrepljivanju pro{losti. Pro{lost se
uvek probija, u virtuelnom obliku, u stanju
zbijenosti ili sa`etosti, ka budu}nostima udaljenijim od sada{njosti;
2. [tavi{e, umesto da pro{lost smatramo
utvr|enom, nepokretnom, datom, nepromenljivom, ~vrstom kao stena, mada ne i
potpuno saznatljivom, moramo je sagledavati kao su{tinski otvorenu prema budu}im
prekrajanjima, kao nikad dovoljno "ispunjenu" ili dovoljno prisutnu da bi se odr`ala kao puno prisustvo koje se, netaknuto,
odbacuje u budu}nost. To je Deridin klju~ni zahtev u pogledu identiteta i iteracije
(Derrida, 1974) Identitet ma kog iskaza,
teksta ili doga|aja nikad nije dat sam po sebi. Ni tekstovi , ni objekti, ni subjekti nemaju onu vrstu samoprisustva koja bi im dala
postojan, istrajan identitet; naprotiv, vreme, ali i materija, tekst i `ivot su postajanja,
otvaranja ka vremenu, promeni, ponovnom
ispisivanju, postavljanju u drugi kontekst.
Pro{lost nikad nije iscrpena svojim virtuelnostima utoliko {to je uvek kadra da pobudi
jo{ jedno tuma~enje, jo{ jedan kontekst, jo{ jedan okvir koji }e je o`iveti na druk~iji na~in.
Derida jasno ka`e da su zna~aj, vrednost ili
smisao teksta ili doga|aja dati samo u beskrajno odga|anoj budu}nosti. Kada se bavimo istorijom, ne samo {to ispisujemo jedan
doga|aj, ve} ga i doslovno ponovo upisuje-

mo, iznova proizvodimo, ispisujemo ga kao

otvaranje prema jednom `ivotu koji se ne iscrpljuje u svojoj pro{losti.
Istori~ar, naro~ito radikalan ili kriti~ki istori~ar (kakav feministi~ki ili antirasisti~ki
istori~ar mora biti) nu`no se nalazi u preseku dve virtualnosti, da se poslu`imo izrazom
@ila Deleza (Deleuze, 1991). Pro{lost nije
umanjena ili udaljena prethodna sada{njost,
sada{njost koja je izbledela u se}anju ili koja
zahvaljuju}i artefaktima nadire u sada{njost.
Pro{lost je ono virtuelno koje koegzistira sa
sada{njo{}u. Drugim re~ima, pro{lost je
uvek ve} sadr`ana u sada{njosti, ne kao njen
uzrok ili obrazac, nego kao njena latentnost,
njena virtuelnost, njena mogu}nost da bude
druk~ija. Zato pitanje istorije ostaje hirovito
pitanje, koje nije vezano samo za organizovanje ~injenica o pro{losti i postizanje saglasnosti o njima. Tu je re~ o proizvodnji zamislive budu}nosti, takve koja se shvata ne kao ne{to {to je na sli~an na~in sadr`ano u sada{njosti, ve} pre kao ne{to {to odstupa od sada{njosti, {to proizvodi novu budu}nost koju sada{njost ne sadr`i i koja se iz nje ne mo`e predvideti. Tako ja, zapravo, shvatam feministi~ku politiku, barem njen najbolji
vid: kao proizvodnju budu}nosti za `ene,
budu}nosti koje nisu sadr`ane ni u jednom
sada{njem modelu. Ponovno pisanje, ponovno ispisivanje pro{losti jeste na~in da se
aktiviraju te mogu}e budu}nosti i njihovo
jedino politi~ko opravdanje. Inventivan
istori~ar stoji izme|u pro{losti koja nije mrR. E. ^. no. 59/5, septembar 2000

90

tva i sada{njosti kao mesta u kojem otpo~inju

nove i nepredvidljive budu}nosti koje mo`emo nazvati na~inima postajanja, na~inima
postajanja drugim; i

91

3. Pro{lost je virtuelnost koja omogu}uje i

istoriju i pam}enje. Ni istoriju ni pam}enje
ne treba izjedna~avati s pro{lo{}u. Kao latentnost ili virtuelnost, pro{lost je {ira, slo`enija, optere}enija nego {to to ijedna istorija, uklju~uju}i i feministi~ku, mo`e pokazati. Ne mo`e postojati potpuna, pa ~ak ni
delimi~na isorija kao objektivna rekonstrukcija, kao ce|enje istine iz pro{losti. Pro{lost
uvek i su{tinski ra|a mno{tvo istorija koje se
uzdi`u iz razli~itih perspektiva sada{njosti.
Ta mnogostrukost nije posledica slo`enosti
koju sada{njost dodaje pro{losti, ona ne dolazi otud {to sada{njost uslojava, oboga}uje
ili osvetljava detalje pro{losti. Slika postaje
slo`enija zahvaljuju}i neophodnosti da se
prizna to {to rascepljena i latentna pro{lost
omogu}uje, jer pro{lost ne mo`e biti sadr`ana ni u jednoj istoriji, pa ~ak ni u zbiru svih
istorija.
Ovo tvr|enje temelji se na na~inu na koji
Irigarej shvata polnu razliku kao perspektivu
koja }e tek nastati, ali }e ~im nastane preobraziti na~ine na koje shvatamo sva znanja,
sve prakse i sve odnose zahvaljuju}i dotad
nezauzetim, nepostoje}im uglovima posmatranja. Postoji drugi na~in pristupanja istoriji ~ak i feministi~koj ili bilo kojoj aktivnosti i disciplini, druk~iji od bilo kog do^asopis za knji`evnost i kulturu, i dru{tvena pitanja

stupnog u sada{njosti. Ukratko, pro{lost se

ne mo`e iscrpeti svojim sada{njim transkripcijama zato {to je ona mogu}nost ili virtuelnost koja se stalno nastavlja i koja gradi
budu}e istorije, neprekidno, nu`no pisanje
istorija. Istorija je postala neiscrpan poduhvat samo zbog neprestanog kretanja vremena, precesije budu}eg i mno{tvenosti pozicija sa kojih se pi{e i sa kojih }e se pisati.
Uzete zajedno, ove hipoteze impliciraju da je
istorija uvek bilo da je arhivski ili tekstuelno zasnovana, bilo da nudi uto~i{te udaljeno
od sada{njosti ili na~in da se pristupi problemima sada{njosti izrazito politi~ki obojena, da je ona stvar politi~kih interesa i svrstavanja u sada{njosti. To nije ograni~enje
istorijske discipline (feministi~ke ili bilo koje druge) ve} uslov svakog, ~ak i najtradicionalnijeg istorijskog istra`ivanja: ono je uvek
u ne{to investirano i upravo investicije odre|uju {ta }e se smatrati istorijski relevantnom
informacijom. To gledi{te u stvari nije novo: istorija, a s njom i politika i filozofija,
uvek su investirani okviri, uvek su zdru`ene
sa paradigmama sadr`anim u politi~kim temama. Ali, ja bih `elela da mu dodam i feministi~ku perspektivu. Drugim re~ima, `elela bih da zastupam jedan od mogu}ih futur anterior stavova o pitanju istorija sada{njosti i budu{nosti koje je artikulisano kategorijama polne razlike. U tom pogledu
ose}am ogroman dug prema spisima Lis Irigarej koja ostaje najuporniji i najpronicljiviji zastupnik polne razlike i njenih ontolo-

{kih i epistemolo{kih implikacija. Ne `elim

direktno da govorim o njenom radu, ve} bih
radije iskoristila njena otkri}a za gra|enje
nekih implikacija jednog polno druk~ijeg
shvatanja istorije. Ali }u najpre ukratko izlo`iti fukoovsko i delezovsko shvatanje mo}i.

ure|uje, i omogu}uje, {to grabi napred i

proizvodi, a ne samo kao ne{to {to isklju~uje
i podre|uje, ograni~ava i zauzdava. Ako feministkinje veruju da je njihov cilj napu{tanje mo}i, one su ve} pora`ene u igri iz koje
vi{e ne mogu da se povuku. Feminizam mora te`iti preure|enju mo}i, a ne njenom
uklanjanju, delotvornom kori{}enju mo}i i
njenih beskrajnih mogu}nosti preobra`avanja i ponovnog ispisivanja, njenom su{tinski
otvorenom karakteru, njenoj sposobnosti da
bude prera|ena i otvorena prema nekom
budu}em skupu nepredvidljivih upotreba i
posledica. Mo} nije ne{to {to bi feminizam
trebalo da prezire, na {ta bi trebalo da gleda
s visine; mo} je uslov egzistencije i sredina u
kojoj je ona delotvorna. Da bismo shvatili
kako taj druga~iji, pozitivno afirmativan odnos mo}i obele`ava sada{nje stanje, ili ta~nije prethodnicu feministi~ke teorije moramo
se zapitati {ta je mo} i kako ona funkcioni{e.
I to mo`emo sa`eti u nekoliko tema:

MO] I ZNANJA
Feministi~ka teorija je ogroman poduhvat
koji se i dalje {iri. Ne `elim, zapravo, da se u
nju direktno upu{tam jer je potreban pogled
iznutra da bi se na pravi na~in razumeli njeni sporovi i neslaganja, kritike i metode.
Umesto toga htela bih da ispitam kako nam
feministi~ka teorija, prelomljena kroz spise
ve} pomenutih postmodernih filozofa Fukoa, Deride, Deleza pru`a nove vrste pitanja i nove na~ine kori{}enja postoje}ih intelektualnih okvira za nove ciljeve. Ako ti mislioci, ina~e veoma razli~iti, imaju i~eg zajedni~kog {to mo`e biti direktno relevantno
za feministi~ka interesovanja, to je {iroko
postavljeno shvatanje mo}i i njene produk- 1. Mo} je fluidna sredina u kojoj smo proiztivnosti; a, po mom mi{ljenju, to je impli- vedeni i u kojoj funkcioni{emo, delujemo,
citna pretpostavka i u delu Lis Irigarej.
uti~emo i trpimo uticaje. Ona nije ne{to {to
Donedavno (do radova L. Irigarej i, poseb- mo`emo da poreknemo, ~emu mo`emo da se
no, Spivakove) mo} je shvatana kao neprija- odupremo, ~ega mo`emo da se otarasimo
telj feminizma, ne{to ~ega se treba u`asavati, osim pod njenim sopstvenim uslovima. Mo}
{to treba napadati, raskrinkavati ili, u najbo- se mo`e preobraziti samo unutar mo}i, i ta
ljem slu~aju, pravednije raspodeliti. Mo} ni- promena mo`e se izvr{iti (i izvr{ava se) samo
je neprijatelj feminizma ve} njegov saveznik. njenim sopstvenim operacijama. Ne mo`eCilj feminizma nije vi{e raskrinkavanje mo}i mo razdvojiti sebe, svoje strasti i dnevne briniti njena pravedna raspodela jer se mo} ge, svoje li~ne odnose od mo}i jer mi u njoj
mora shvatiti slo`enije, kao ono {to sprovodi, delujemo i trpimo dejstva, ona je polje na{eg
R. E. ^. no. 59/5, septembar 2000

92

delanja. Takvo shvatanje mo}i podrazumeva

da moramo napustiti mnoge koncepcije koje smo izgradili ili nasledili da bismo bili kadri da prihvatimo mo}, da u njoj delujemo i
da je koristimo.

93

2. Mo} se vi{e ne sme zami{ljati kao dovr{ena,

sistemati~na, strukturna ili istorodna celina.
Ona je raznorodna, mnogostruka, protivre~na, sporadi~na, neravnomerna, prora~unljiva, ali ne i predvidljiva, viskozna ili gusta
usled svoje sposobnosti da apsorbuje sve ponovo upotrebljive elemente svojih nepredvidljivih permutacija. [tavi{e, ona ima ne{to {to
bi se moglo nazvati odsko~ni efekat, ne{to {to
preobra`ava ili menja intencionalnosti uperene na njene subverzije. To je, u isti mah,
njen na~in delovanja i njen otpor prema smi{ljenim i usagla{enim manipulacijama.
Mo} nije savr{ena, ni neizreciva, ni sigurna,
ni podlo`na svesnoj manipulaciji pojedinaca
ili grupa, crkava ili elita, kako onih dobro
utvr|enih, tako i onih kojima prividno nedostaju strate{ki polo`aj ili sredstva. Njeno
funkcionisanje ne mo`e se objasniti univerzalnim zakonima ili op{tim pravilima jer je
ona nasumi~na, celishodna, prora~unata (a
time i sklona pogre{noj ra~unici). Ni skrivena ni pritajena, mo} uvek funkcioni{e otvoreno (ako umemo da je prepoznamo) kroz
svoje modele materijalne konstitucije, ure|enja, ustrojstva, raspodele, izvr{avanja i regulisanja objekata, subjekata, praksi doga|aja i institucija. Ona stvara mesta posebno in^asopis za knji`evnost i kulturu, i dru{tvena pitanja

tenzivnog investiranja, pa, prema tome, i

mesta podinvestiranja koja istorijski, kulturno i geografski variraju.
3. Otpor je upravo jedna funkcija njenih
nasumi~nih operacija (a ne, kao {to tvrde
marksisti, njenih unutra{njih protivre~nosti
kao da je re~ o logi~kom sistemu: protivre~nost nikad nije zaustavila hod prakse niti
funkcionisanje mo}i), njenih oblika celishodnosti i njene nu`no preterane samoproizvodnje (posebno njene fascinantne mogu}nosti da proizvodi vi{e no {to joj je potrebno, da prema{uje granice svake funkcionalnosti ili sistemati~nosti) ~ija se prekomernost mo`e okrenuti protiv nje same.
Upravo ta preterivanja (mesta nad i podinvestiranja u neravnomernom prostiranju
mo}i nad kulturom) jesu ono {to omogu}uje, a povremeno i ostvaruje premetanje mo}i u njene svagda nove forme, u njenu nepredvidljivu budu}nost.
Ne govorim o grupama ili pojedincima koji
"imaju" mo}, to jest koji je ispoljavaju nad
drugima; ne raspravljam o manjoj ili ve}oj
mo}i zato {to nijedno od tih pitanja nema
smisla ako se mo} shvati kao skup materijalnih
sila i u~inaka. Me|utim, pitanja ugnjetavanja,
pokoravanja, dominacije i kontrole nisu isparila iz na{e egzistencije niti su postala izli{na
(kao {to tvrde neke feministkinje, naro~ito
one suprotstavljene poststrukturalizmu i antihumanizmu) ali se moraju iznova koncipirati
mimo modela `ene kao pasivne `rtve mu{ke

mo}i kojoj su oteti pokreta~ka mo} i delotvornost. Viktimologija je i dalje dominantno

opravdanje i pretpostavka koja stoji iza utvr|ivanja ve}ine formi feministi~ke politike i ve}ine feministi~kih teorijskih studija koje su
sklone da uzimaju zdravo za gotovo jedno
shvatanje mo}i i bespomo}nosti, to jest da vide mo} kao sistemati~no ure|eno nametanje
dominantnog polo`aja mu{karaca i podre|enog polo`aja `ena. U tom modelu ima izvesne
ironije utoliko {to on nije kadar da objasni
samu mogu}nost feminizma, sposobnost `ena
da iza|u iz okvira resantimana i gneva, pravednog negodovanja ili moralne povike, da proizvedu ne{to novo, dakle, sposobnost `ena da
se odupru onome {to ih oslabljuje ili zauzdava, da smi{ljaju strategije polaze}i od onoga
{to znaju o mo}i, o svom svakodnevnom `ivotu, o svojim iskustvima i polo`ajima.
Feminizam bi morao da se okrene tom
mnogo slo`enijem i mra~nijm shvatanju
mo}i mo}i kao na~ina pregovaranja, podrazumevanja i sau~esni{tva ako dr`i do toga da njegovi teorijski projekti, uklju~uju}i i
one koji se ti~u pro{losti, budu ne{to vi{e od
litanije `enskih stradanja, to jest od jedne
pozicije koja je, po mom uverenju, su{tinski
suprotna feminizmu jer nije u stanju da objasni samu njegovu mogu}nost. Kad sebi
postavi taj zadatak, feministi~ka teorija }e se
suo~iti sa izazovom da odgovorno shvati
mo}, da dejstvuje s njom i pomo}u nje, da
proizvodi i aktivira znanja ne zato da bi se
suprotstavila mo}i, ve} da bi se uhvatila u

ko{tac s vladaju}im pretpostavkama koje

upravljaju proizvodnjom i upotrebom znanja protiv `enskih interesa. Dakle, njen zadatak nije da ugrabi mo} (mo} nikad nije
nedostajala) ve} da preoblikuje znanja na takav na~in da ona poma`u `enama da koriste
strategije mo}i, da upravljaju svojim `ivotima, da na druk~iji na~in proizvode i prepoznaju vrste `enske proizvodnje u pro{losti.
POLNA RAZLIKA
Do sada sam raspravljala o na~inu na koji su
predstave o temporalnosti, o odnosima izme|u pro{losti, sada{njosti i budu}nosti,
uvek sadr`ane u odnosima mo}i; i o tome da
su sva znanja i diskursi u ovom slu~aju
istorije na ovaj ili onaj na~in povezana sa
odnosima mo}i. @elela bih da vidim kako to
uti~e na pitanja polne razlike. @elela bih da
objasnim kako razumem taj izraz jer, reklo
bi se, njegova definicija bitno odre|uje na~in na koji se on upotrebljava i zloupotrebljava u feministi~kim krugovima. Polna
razlika, kao uostalom i razlika uop{te, mo`e
se shvatiti na dva na~ina. Prvo, kao razlika
izme|u dva ve} postoje}a entiteta (na primer, razlika izme|u pomorand`i i jabuka);
drugo, kao konstitutivna razlika, ona koja
postoji pre entiteta i koja ih, zapravo, proizvodi. Taj drugi pojam, zajedni~ki Deridi i
Delezu, unosi i Lis Irigarej u svoje shvatanje
polne razlike. To nije razlika izme|u polova
kakve danas znamo ili kakve smo znali u pro{losti jer, po re~ima L. Irigarej, razlika izR. E. ^. no. 59/5, septembar 2000

94

95

me|u polova nikad nije postojala (Ovaj pol koji

to nije, Irigaray, 1985). Ona ne insistira na
tome da jedan pol ima jedinstvena iskustva
koja ne deli s drugim, ve} pre `eli da ka`e da
u kulturi nikad nije bilo prostora za `ene kao
`ene. @ene su uvek bile prikazivane kao nedostatak, suprotnost, "isto kao" ili dopuna
jedinog subjekta, jedinstvenog ljudskog subjekta. Tvrde}i da polna razlika tek treba da
nastane, ona zapravo ka`e da nema mesta u
kulturi, u predstavi, u komunikaciji, u etici,
politici, istoriji ili pismu za postojanje dva
pola, ve} samo za jedan pol i njegovu dopunu. Ukoliko se `ena zami{lja kao naknadna
misao, refleksija, pove}anje, dopuna, partner mu{karca, ona je zato~ena u falocentrizmu koji odbija alternativne pozicije i prostore, kao i pravo na autonomno predstavljanje, koji iskorenjuje polnu razliku i ne
dopu{ta `enama mogu}nost da budu definisane druk~ije do u nekom nu`nom odnosu
prema mu{karcima.
Falocentrizam ne pori~e eksplicitno identitet `ene (naprotiv, reklo bi se da tu prosto
bujaju identiteti supruga, majka, ~asna sestra, sekretarica itd.) ve} ga ograni~ava drugim definicijama i drugim identitetima. Lis
Irigarej ne traga za "stvarnom" `enom izvan
njenog patrijarhalnog zabrana: umesto toga,
ona dovodi u pitanje pojmovne sisteme koji
ne priznaju sopstvena ograni~enja i sopstvene specifi~ne interese. Taj izazov nema toliko veze sa podjarmljivanjem `ivota, iskustava
i energija "stvarnih" `ena koliko sa ~injeni^asopis za knji`evnost i kulturu, i dru{tvena pitanja

com da se modusi njihovog predstavljanja,

modeli i sistemi njihovog predstavljanja, teoretizovanja i analiziranja sveta omalova`avaju i da im se osporava legitimitet. Pitanja
koja postavlja Lis Irigarej nisu, dakle, pitanja o tome {ta bi trebalo ~initi, kako postupati, kako pisati na takav na~in da se verno
prika`u `ivoti i iskustva "stvarnih `ena"; njene strategije su filozofske i metodolo{ke.
Ona pita: kako razviti pojmovne sheme,
okvire i sisteme koji pokazuju {ta je zalog u
dominantnim sistemima predstavljanja, i
kako razviti razli~ite na~ine teorizovanja utemeljene na prepoznavanju onoga {to je izostavljeno iz tih dominantnih modela. Drugim re~ima, kako misliti, pisati ili ~itati ne
kao `ena, ve} slo`enije i nejasnije, kako
druk~ije misliti, pisati ili ~itati, bez obzira
na to da li je re~ o mu{karcu ili `eni, kako
dati prostor onim temama, vrednostima i
pojmovima koji ga nikad ranije nisu dobili.
Taj izazov Lis Irigarej upu}uje feministi~koj
misli da ne shvati `ene naprosto kao predmet intelektualnog istra`ivanja (mada, naravno, ni to nije lako posti}i u nekim kontekstima) ve} da za njih otvori poziciju saznajnog subjekta. Da omogu}i `eni polo`aj
saznavaoca tako da saznavanje sebe mo`e da
postane druk~ije, da se pojave druk~ija pitanja, druk~ija merila vrednovanja, druk~iji
individualni standardi i ciljevi. Lis Irigarej
ne mo`e unapred da opi{e na koji na~in `ene i mu{karci mogu da osvoje saznajne pozicije kad se kona~no pojavi polna razlika: to
bi zna~ilo unapred ukloniti specifi~nosti iz

pozicija drugih `ena i njihovih specifi~nih NAPOMENA

na~ina zauzimanja pozicija.
Tekst Elizabet Gros, "Istorije sada{njosti i budu}nosti", kao i tekstovi Miglene Nikol~ine, "Igre stranaPouke istorije su samo onoliko duboke i pu- ca", Irine Savkine, "[ta zna~i biti `ena pisac" i Pegi
stolovne koliko to omogu}uju na{i intelektu- Kamuf, "Ljubomora ho}e dokaz", preuzeti su iz pralni sklopovi i politi~ki stavovi: nizovi pri~a i vog broja ~asopisa Genngle, koji je trebalo tokom protekstova koji osvetljavaju pro{lost ne pripada- le}a pro{le godine da objavi Program za studije roda i
kulture budimpe{tanskog CEU. ^asopis su u jesen
ju tim poukama. Oni su pre deo popisa na{ih 1998. pokrenuli i delimi~no uredili Anka Gaus, Desada{njih interesovanja i {to je jo{ va`nije jan Ili}, Magdalena Vanja, i Elena Vasilieva tada
bogati su onoliko koliko to dopu{taju na{e studenti na ovom programu. Mada je prvobitno bio
kao studentski ~asopis, Genngle je, zahvaljubudu}nosti. Ukoliko se te budu}nosti pribli- zami{ljen
ju}i ugledu koji Program za studije roda i kulture ima
`avaju minimalnim uslovima razumevanja, me|u teoreti~arkama i zastupnicama feminizma {iprepoznavanja i veli~anja polne razlike, ono rom sveta i radu ~etvoro urednika, pored tekstova
~emu mogu da nas nau~e istorija i pro{le studenata ubrzo dobio i tekstove zna~ajnih autorki
kao {to su Elizabet Gros i Miglena Nikol~ina (u to
borbe jo{ je {iroko otvoreno, otvoreno za nas, vreme direktorka programa).
a ne za njih, prema daljem uobli~avanju.
S obzirom na kvalitet tekstova, zvani~nice programa
odlu~ile su, u prole}e pro{le godine, da se ~asopis institucionalizuje tako {to }e sam program preuzeti i
Bergson, Henri (1944) Creative Evolution, Arthur Mitchell ulogu njegovog izdava~a, simboli~no potvr|enu i brisanjem jednog "n" iz imena Genngle. Urednice ~asopi(trans.). New York: The Modern Library
sa tada postaju i predava~ice sa programa, me|u kojiDeleuze, Gilles (1991) Bergsonism, Hugh Tomlinson ma i Branka Arsi}, kojoj je za Genngle tekst poslala Peand Barbara Habberjam (trans.) New York: gi Kamuf.
Zone Books
Usled dugotrajnog procesa institucionalizacije, a onDerrida, Jacques (1974) Of Grammatology, Gayatri da i sticaja vanrednih okolnosti (sukob izme|u doneChakravorty Spivak (trans.) Baltimore: The davne direktorke programa Miglene Nikol~ine i sada{njeg rektora Univerziteta) prvi broj ~asopisa do sada
Johns Hopkins University Press
se nije pojavio, a kako danas stvari stoje i ne}e.
Foucault, Michel (1977) Discipline and Punish. The Birth of the
Prison, Alan Sheridan (trans.) London: Allen Lane Po{tuju}i Ankin, Magdin i Elenin uredni~ki napor i
entuzijazam, a slede}i i vlastiti uredni~ki instikt, odIrigaray, Luce (1985) This Sex Which is Not One,
lu~io sam se sada u svojstvu urednika drugog ~asopiCatherine Porter with Carolyne Burke (trans.) sa da uz (jednim delom pre}utnu) saglasnost prvoIthaca: Cornel University Press
bitne redakcije prisvojim i objavim ~etiri reprezentaELIZABETH GROSZ predaje na odseku za kom- tivna, od tridesetak za Genngle pripremljenih tekstova.
parativnu knji`evnost na SUNY Buffalo, New York. Nadam se da }u ovim postupkom, kao i postavljanjem
Objavila je slede}e knjige: Jacques Lacan. A Feminist celokupnog sdr`aja Genngla na sajt Re~i, uspeti da naveIntroduction i Space, Time and Perversion. Essays on The Politics of dem sad{anje zvani~nike programa da jo{ jednom razBodies. Priredila je ili je bila suprire|iva~ brojnih misle o stvarnoj realizaciji projekta Genngle.
antologija feministi~ke teorije.
Dejan Ili}

BIBLIOGRAFIJA

R. E. ^. no. 59/5, septembar 2000

96