MIODRAG BULATOVI CRVENI PETAO LETI KA NEBU

1. MASLAAK I POETAK
Bosa, polunaga, sva izgrebena i upava, luda Mara leala je na livadi. Izvaljena nauznak, s crnim
kovrdama u travi i cveu, gledala je veito planim oima u provaliju neba: inilo joj se da mu
kraja nema, kao to ga nije bilo ni vrstoj zemlji pod njenim pleima. Izgledalo joj je da se sunce u
pomamnom obrtanju sve vie zagreva. Podnevna vrelina dopirala je i do njenih slepoonica i mutila
joj misli.
Ni o emu vanom nije ni mislila. Samo je tako leala, grickala kiselicu i gledala oblaak to se,
poput jagnjee koe, rastezao izmeu iljatog kamenog brda i sunca. Oblak je bio nean i nije se
mogao mnogo rastegnuti: pucali su mu avovi i on se raspadao kao to se rainja svaka koa kad se
tegli na sve strane.
Prelazila je rukama preko mladih i jo jedrih grudi, stiskala ih, gnjeila ih vlanim dlanovima,
uverena da e joj se bolovi u utrobi stiati. Ruke su klizile niz telo, prtile ga, muile ga kao tue da
je. Ali bolovi nisu prestajali, i ona je drhtala i utala. Ruke su se, najzad, sastajale na trbuhu i tu se
hvatale i stezale. Ali bol na njih nikako nije hteo da pree. I one su se, te dobre ruke pokrzanih
noktiju, rastavljale i na slabinama savijale u gr. Krti i okotali nokti grebli su kou, ulazili u nju,
sekli je: jai i otriji bio je bol u mesu oko pupka.
Misli na neto drugo, ree sebi kad oseti da ju je spopao hladan znoj, misli na neto deseto. I
zaboravi da postoje nevolje. Zamisli da nigde na zemlji nema bola. Eto, jesi li shvatila: nema vie
muka i patnji, i ljudi lake diu i koraaju. Ni tebe vie ne pee, zar ne vidi. Misli o tome kako ti je
dobro i kako je i ostalima lepo. Niko nije nesrean. Ljudska srca su puna, i nikome nee suze na oi.
Hajde, jesi li ve zamislila.
Zamislila sam, ree opet sebi, sve sam zamislila. I lepo je. Na sve strane je mir. Ljudi su se
odjednom prodobrili i nee jedni drugima oi da vade. To mi je bilo najtee da zamislim. U poetku
nisam mogla da poverujem oima kojima sam ih videla. A sad su tu, preda mnom, krotki i meki.
Ne misli na bol, kad ti kaem, proaputa u sebi. Nije toliko vaan proi e. Bolje podigni glavu i
araj oima po nebu. Gledaj u sunce. Eto, tako. Ako moe, zagledaj mu se pravo u oi. Vidi na
kojoj mu je strani srce. Ima li due, je li surovo, i moe li ita u svojoj kljualoj glavi da zamisli.
Ako ti se uini da je dobro i lepo, poljubi ga u gornju zavrnutu usnu. A ako to nee, ne budi
dokona i misli na ta lii. Ima li kakve slinosti s cvetom bele rade. Nema, ne lii na taj cvet. Da te
ne podsea na carevo oko? Da, ba me podsea na cvet carevo oko to raste po planinama. Ali zar ti
se ne ini da lii i na bolesnog pauka koji, muen glavoboljom, guna i prede, i baca oko sebe
nevidljive smrtonosne konce. Jeste, i na tog pauka vatronou lii.
Na nebu je videla oblaak. Topio se kao grudva snega u detinjoj ruci. Sunce je sve vie hvatalo
brzinu i njoj se opet mutilo u glavi. Sad je tee mogla da zamisli ono to je htela. Nije je muila
glad iako od jue nita nije jela. Drugi se jedan avo motao njenom utrobom i terao je da drhti, da
se savija i oprua kao od gume da je.

Oi su joj bile pune svetlosti. Nije znala to plae. Oseala je kako joj se po licu razlivaju suze.
elela je da za veita vremena ostane tako izvaljena, tako rastavljenih nogu i unazad zabaene
glave.
Neu da hulim, pomisli, neu da hulim. Jer nije loe kad se plae. Posle plakanja e mi olakati, pa
u bolje podnositi batine i glad, i sve druge nevolje.
Kako su bolovi rasli, tako je ona obema rukama privlaila sebi vlati trave i umice cvea i duvala u
neokrnjene i okrugle glave maslaka. Gledala je kako se beli plodovi diu a onda opet k njoj
vraaju. Duvala je jae i bele semenke, bezbroj njih, upadale su u struju vetra i letele sve vie i vie.
Duvala je jo, i jo, dok je bol rastao; duvala je plaui, i kroz suze videla kako se odjednom celo
nebo prekrilo plodovima maslaka.
Ne, nema vie neba, inilo joj se. Sve je to meka i golicava vuna maslaka. Ni sunce se vie ne vidi
cveem se pregrejani nebeski svod opleo. Ni iljatih brda nema uma pobelela. Ni zemlja na
kojoj lei u ritama vie nije tvrda eto postelje nevoljnicima, prosjacima i skitnicama, onima koje
je jutros sretala na ljenikom putu.
Duvala je jo, ne briui suze to su joj sve vie golicale jagodice, i mislila kako bi bilo lepo svu
zemlju i sve nebo maslakom i drugim cveem da okiti i prekrije. Bolova bi tada nestalo, raunala
je. Patnji vie ne bi bilo, zamiljala je. I sve bi bilo lepo i svetlo kao pre, aputala je.
Leala je na bregu, na proplanku, i gledala kako se roj belog semenja komea i okree, kako se
razreuje i opet gua, noen vrelim vetrom; kako se trava koju je i dalje razgrtala i eljala prstima
guva, ve alosno obrena.
A nije videla dolinu to je poinjala stotinak metara ispod nje; ni pranjavi put koji je vodio u
gradi; ni reku to se stalno i uzaludno prestizala s tom gadnom, s tom prljavom i dombastom
putinom, provlaei se kroz joja i vrbake.
Nije videla, niti e ikada moi da vidi, kako se nekoliko najkrupnijih plodova poe da odvaja od
svog uskomeanog jata; i da se, pravei bele krugove, sputa k zemlji.
Prvi plod pade kraj puta i ukrsti svoju senku sa senkom divlje kruke: tu e uskoro neko doi da
isprui svoje umorne noge. Krvave, zatupaste i gotovo okotale, noge e leati jedna pored druge.
Grejae ih i pei praina i sunce, i one e se micati i dodirivati. Tako ispruene, tako ostavljene,
podsetie svakog prolaznika na izranjavljene i nerazumne guterove koji ne mogu da miruju ni
trena. etiri pranjave, etiri jogunaste, etiri ljudske noge tabana okrenutih na istok.
Drugi plod, nalik na galeba, spusti se nasred muslimanskog groblja, koje je od puta branila samo
ograda od zarale ice: tu e neki ljudi izgubiti ono to nikad vie nee moi da nau i povrate.
Teko e im pasti taj gubitak, pa e se, prvi put otkad se znaju, priljubiti jedan uz drugog. Bie
zagrljeni tako vrsto da e im se i suze meati. Zatei e ih no i prvi strahovi kraj belog
maslakovog ploda.
Trei i dosad najvei plod, u kosom letu zabode se u trnje pokraj bletavo bele kuice, pokraj vesele
gomile: i tu e dugorepi avo brzo doi po svoje. Rakija e ljudima okrenuti pamet naopako: upae
se za perine, vui e se za ui i noseve; poigrae se s pogurenim nezvanim gostom koji se na njih
nee naljutiti; pucae za ar pticom, olovom e joj raskomadati srce. Kad se s ljenikih bregova
spusti no, kezie se na mesec, pa ak i na zvezde. avo uvrnutih nogu i klempavih uiju
preskakae veliki plod maslaka, cerekati se i nuditi ih rakijom, ve polumrtve; aputae im glasom

slepog mia da zna gde je odleteo crveni petao i ta e s njim biti. Ljudi e blenuti u krastavog
avola i lajae na mesec i na zvezde sve dok se ne razdani.
Ostale pahuljice padale su po putu koji se, vijugajui ispod brega, guio u nesvakidanje arenoj
guvi i meteu. Tuda e, pre mnogih drugih, proi pogrbljen ovek crnih, velikih najveselijih
oiju. Svi e ga poznati po golotinji, po petlu, po kaljucanju. Drae nos u petlovom perju;
mirkae ne stresajui sa sebe prainu. I kad ga budu muili, elee da se izjednai s njima. Bosi
ovek nosie ar petla i gaziti ovje brabonjke i bele maslakove pahuljice.

2. TUNA BRAA
Ili su runim, pranjavim putem, k reci to je tiho umorila. Vukli su se tromo, sa zaveljajiima
na pleima. Toliko su se znali i poznavali da im se nije otpoinjao novi razgovor. Pa su ili bosi i
dronjavi, prljavi i zaputeni: takve ih nepregledni i svakojaki putevi znaju ve petnaestak godina.
Snaga im je bila pri kraju, videlo se, ali su koraali po navici, nesvesni lude elje da treba da stignu
na kraj sveta. Nisu se osvrtali iza sebe, niti su oi skidali sa ute i tvrde zemljurine puta.
A imali bi ta i videti svet ih je gledao: bolesna i tankovrata deca, mahom gola i kriva; iljoglavi
oevi varolije s kesama ispod oiju; krezube enetine razmekanih trbuina i otkastih nogu; beli
starci i slinave babe bez glasa i teine. Bilo je tu jo mnogo ljudi: svi su ih s uenjem gledali, jer
poodavno njihovo Bijelo Polje nisu pregazile udnije noge. Niko nije progovarao; samo su se
podgurkivali i beili oi. Ali kako su skitai odmicali, tako su se i oni oslobaali: im strance
izgubie iz oiju, vrati im se glas, i oni brzo poee da prevru jeziinama, i da blebeu i o ezi koja
je sprila penicu i jeam jo u klasu, i o tome kako e poskapati od gladi i nematine.
Dui i crnji ovek, onaj Petar, zgrabi Jovana za ruku i stee ga. Iako je znao da taj stisak nita ne
znai, Jovan odozdo pogleda svog drugara i zinu oekujui re.
Dugonogi je itav trenutak gledao rohavo Jovanovo lice. Nikako nije mogao da nae pravu re za
misao koja mu je leala na vrhu jezika. Pa ga je samo gledao, pa je samo blenuo. Njegove lepe oi
izraavale su umor, a pre vremena izrovano i naborano lice dosadu i gaenje. eleo je da pljune u
pitomo i iroko Jovanovo lice, uokvireno riom bradom, da pesnicom ulupi i smrska baburasti nos
to mu se crveneo pred oima.
Jovan se nije usuivao da po drugi put podigne pogled do Petrovih oiju: gledao je neto nie. I
video je kako se modre Petrove usne rasteu, kako bubre od dobro mu poznatog besa. Jarost i
gorina esto su obuzimale njegovog drugara ni ovog puta nije hteo da mu se protivi. Petrovi
prsti stezali su mu lakat i podlakticu, ali je on znao da e ga pobediti i nadmudriti samo trpljenjem i
utanjem.
Petar ga je sve vie stezao. Jovan se malo uvi i zadrhta. Pogleda ga u oi i ree:
ta ti je?
Most ree Petar bunovno i smrai se.
Pa ta? ree Jovan i pokua da oslobodi ruku.
Pa most! bubnu Petar. Zar ga ne vidi?
Vidim. Pa ta s tim? ree Jovan.

 I tebi on ne zadaje nikakvu brigu? ree Petar.

Prei emo ga i kvit ree Jovan. Zar je prvi?
Ali nije ni poslednji ree Petar gnevno.
Hvala bogu to nije poslednji ree bolno Jovan kad oslobodi ruku.
Petar oseti da vie ne stee Jovanov lakat i obuze ga srdba. Hteo je neega da se doepa, neega
vrstog i otrog. Ali kad spazi da u blizini niega nema za ta bi se uhvatio ili s im bi se sudario, on
odgurnu od sebe labavog Jovana i ujuri u reku.
S crvotonog mosta Jovan je gledao kako Petar gazi sve dublje i dublje kao da su ga dole vukle
zelene mahovine i mulj. Mlatarao je rukama oko sebe, tukao bezazlenu reku, tabanima pipao
sumnjivo dno i povodio se za nejakom maticom. Voda mu se pope do pojasa Ljenica je bila
najdublja tu, pod mostom. Oseao je kako od njega, s vodom, odlaze bes i srdba njegova praskava.
I dah mu je postajao mirniji, lupanje srca ravnomernije, a pogled mranih oiju blai i meki.
Raskoraen i s rukama na trbuhu, Jovan je s mosta pljuckao u vodu. mirkao je i gledao kako se
njegov drug igra s rekom, kako kvasi svoju iljatu i kosmatu glavu, i vrat svoj dugi i ilavi, i cii pri
tom kao dete koje su iznenada bacili u vir s obale.
Naavi se nasred reke, Petar stade. Voda mu je grgoljila oko rebara. Bio je miran, i nije vie eleo
da raepi iroke Jovanove vilice. Sunce mu je grejalo obnaena ramena i laktove. Sve vie se
smirivao. Korio je sebe to je malopre onako grubo odgurnuo Jovana. Skot si, ree sebi, pravi si
skot. to ga mui. Ne zasluuje to. Da njega nije, odavno bi krepao od gladi. Nemoj vie to da
radi.
Oko Petrovih nogu poee da se obmotavaju zelene alge. Pristizale su i ribice, bedna gaovica, ribice
nalik na punoglavce, i pokuavale da ga nanu. Algi je bilo sve vie. I ribice su u jatima nasrtale na
nj. On se uznemiri. Poe da drhti. Zgadi mu se bistra Ljenica. Pogleda prema mostu i viknu:
Ej!
ta hoe? ree Jovan i sav se iskrivi.
Gladan sam! viknu Petar.
I ja ree Jovan.
Ali ja sam gladniji! viknu Petar i najei se.
Nisi ree Jovan i ispravi se. Nisi.
Kako sme da kae da nisam gladniji! ree Petar. Kad dobro zna...
Nita ne znam zakikota se Jovan. Ba nita.
Ako nita drugo, treba da zna da ne sme da mi se protivi ree Petar.
Dobro, gladniji si ree trezveno Jovan i isturi trbui napred. Pa ta s tim?

 Dokle e da me seca? ree Petar.

Jovan slee ramenima i zamalo ne prsnu u smeh.
Vek mi pojede, avole debeli ree Petar. Budunost i karijeru mi upropasti. Otkad sam s
tobom, stalno me maleri prate. Baksuze.
Rairenih ruku i pognut, na mostu se crneo Jovan; i Petru se inilo kako hoe k njemu da skoi, da
zaroni. Ali Jovan itav trenutak osta tako razapet: niti polete, niti skoi u vodu, niti bilo ta drugo
uradi. Samo je gledao ribe i ribice koje su plivale iznad ljigavih i zelenih algi.
utke podelie koru hleba i pooe putem. Iza njih je ostajalo samrtniko zapomaganje
bjelopoljskog hode, lupanje zvona koje je opominjalo na glad i nesreu, i agor subotnje svetine na
nedalekom stonom pazaritu. Nisu dobro poznavali ovaj kraj, ali pooe pravo, putem uz Ljenicu.
Kad smo poslednji put ovuda proli? zapita Petar setno.
Ne seam se da smo ikad ovde bili ree ozbiljno Jovan i obuhvati Petra oko struka.
Ne ljuti se na mene poe Petar tiho i s izrazom krivca u oima. Nepravedan sam prema
tebi.
Ne detinji ree Jovan. Ti na mene nemoj da se ljuti, a sa mnom emo lako.
Petar prebaci ruku preko njegovih ramena. Primeti da su vrela.
Mnogo si bolji od mene ree Petar.
Ja sam veliki gad ree Jovan. Stalno se smejem. I kad treba i kad ne treba. Gad sam, da
zna: meni je sve smeno... a to tebe mnogo esti... meni se najvie smeje kad, recimo, vidim
pogreb...
I tebe ljuti to ja stalno viem ree Petar.
Ne ree Jovan. Sve to ti radi ja volim.
Pa i ja volim kad se ti smeje ree Petar iskreno. Pa ak i kad sam gladan. Eto, sad bih
voleo da se smeje. Hajde, poni. Nek ti suze pou... zna kako se ve ti smeje...
E, sad ba ne mogu ree tuno Jovan. Sad bih mogao samo da plaem, da ne suim obraza
do mrkle noi...
A to to ba sad? upita nervozno Petar.
Ne znam zacvile Jovan. Moda zbog sunca i vruine. Ili zbog praine.
Nee, valjda, na ovoj ezi da plae? ljutio se Petar.
Oseam da e se danas dogoditi neka nesrea proaputa Jovan.
Gde? izbei se Petar. Gde misli da e se dogoditi?

 Ne znam ree Jovan. Negde na zemlji. Moda ak i u blizini. Ali oseam. Ja uvek oseam.
Mislim da mi se i zbog toga plae.
Moda se ona ve i dogodila ree Petar muklo i tvrdo. Ne misli na to.
Zna ve: nesreu oseam u vazduhu ree Jovan. Ba sam gad. I da nije toga, to da ne
oseam, ja bih se toliko smejao da bih na kraju krajeva pukao od smeha. Ba sam gad.
Ne govori gluposti ree Petar i namrti se.
Da li ti mnogo smetam? apnu Jovan. Ako ti smetam...
Petar je utao. Jovanova ramena bila su isuvie vrela, ali on s njih nije hteo da mie ruku.
Ako ti smetam...
Manimo se tunih pria ree odluno Petar. Neemo, valjda, samo o tome kao tetke. Treba
neki debeo hlad da naemo, i da se lepo odmorimo.
S obe strane puta raslo je trnje. Neto dalje kooperile su se pranjava aptovina i kopriva u klasu.
Na posnim straninama to su se dizale odmah od reke i puta na dve strane, zelenile su se niske
kleke. Glog i ipurci smenjivali su se s bledim jojem i jasenjem koje se crnelo oko razgraenih i
izgaenih njivica brkatog jema i pitome penice.
Peklo je sunce. Hlada pokraj puta nije bilo. Ljudi su gazili prainu kao blato i gledali ute breuljke
oko puta, s kojih su poplave, vetrovi i sunce odnosili sve ono za ta bi se gladan i nesrean ovek
mogao uhvatiti: zevale su mnogobrojne krape, belelo se kamenje, crnele su se vododerine bile
su to njive.
Videli su i guave obanie kako na vezama dre poludivlje i baljeave kravice koje nisu imale ta
da pasu, pa su rikale ili prosto-naprosto gledale u daljinu i sunce. Znoj im je obojici tekao niz lice, a
hlada zaista nigde nije bilo.
Petru se uini da e se sruiti u prainu, pa se nasloni na svog nieg druga. Jovan se nape i odra ga.
Petru uzbua u glavi: one duplje mu ispunie praina, opako sunce i uta kukuruzna kora o kojoj je
mislio ak i kad mu se nesvestica okrenula oko glave. Sniza se pored raskoraenog Jovana, klee
pored njega i neto smrsi.
Jovan ga epa za ramena. Podie ga. Petar je otvarao oi i gledao pogaeno ito pored puta. to su
ga izgazili, sueno je mislio, to su ga gorunjali. Ba grehota. Surovi ti seljaci iz brda to idu
subotom u Bijelo Polje za gas, so i brano. Gaze ito, gaze sirotinjski hleb. Vidi, to ito je gaeno i
pre klasanja. Sramota. Ali pogledaj: jeam se opirao ljudskoj nepanji koljenio se, zametao
zrno i utvrivao ga.
Eda li igde hlada? zapita Petar kad ustade.
Eno ga ree Jovan kad ugleda drvo pokraj puta.
Je li daleko? ree Petar bunovno.
Tu smo ree Jovan brzo.

 Gladan sam ree Petar s prikrivenim besom.

Jovan outa. Stadoe ispod divlje kruke.
Petar neno pogleda dugaki plod maslaka to mu se nadohvat ruke beleo i ree:
I ti ovo naziva drvetom?
Ipak, bie hlada bar za glavu ree Jovan.
A ostalo, veli, nek gori ree Petar.
Pa i nek gori ree Jovan i zacereka se. Vrlo vano.
Opruie se jedan pored drugog.
Petar uplete prste ispod glave i vide muslimansko groblje preko puta. Gurave humke zarasle u
iak, divlji ovas i nanu. Natruli drveni iljci vire iz kupinjaka i otre travuljine kojoj nisu mogli
nita ni stoka, ni rava vremena, ni opako sunce. Beli i ve krnji niani s istonjakim arama i
slovima. Jedan sasvim sve grob velika gomila ute i peskovite zemlje: kako li se uvijaju
nesrenikove kosti. Oko groba sijaset naherenog mramorja i obinog kamenja.
Petar je gledao zaputeno groblje. Dopada mi se, ree u sebi. Nema ni krstova, ni imena s datumima
roenja i smrti, ni smenih fotografija. Lei dole, zemlja i kamen uvijaju ti rebra, a niko ne zna gde
si. Niko ne dolazi da te oplakuje, kori, grdi i lae. Ba divota. Samo nema smisla posaen duvan
izmeu grobova, to vercuju tako.
Jovan je mirkao zranim oima, naviknutim na sve, i video kako putem idu dva oveka s
nosiljkom. Ne, ne nose ranjenika, pomisli. Mrtvaca tegle. Uvijenog u belo platno nose ga na
daskama.
Ej, donose nam mrtvaca ree Jovan.
A ja mislim o hlebu, do avola ree Petar.
Pa misli i dalje, ree Jovan.
Okreni glavu i na drugu stranu ree Petar.
Na ljunkovitoj ledini to se kroz joje i vrbak sputala reici na obalu, belela se kua. Ni mala, ni
velika. Ali bletava kao i sve kue to su takve kad imaju sreu da ue pokraj ravog puta, i kad su
pune ljudi koji piju i vesele se. Od plastova sena i slame, od gomila lanjske pleve i ae, i od velike
trenje zatitnice, ne vidi se ba sve. Glavno je da se pred kuom, u slabom hladu na brzu ruku
sklepanog naslona, areni mlada. Njih dvojica dobro je vide: velika glava lii joj na neku udnu
zemljanu posudu. Crne joj se velike i pomalo kose oi. Kao grad stoji na tekim nogama ne bi je
pokrenuo ni sam avo. Iako je pod naslonom, greje je sunce: tope se pomade, boje i ulja kojima su
joj namazali krute obraze, nabubrele usne, dugi vrat i crne i debele pletenice.
Petar vide kako ona dvojica spustie nasred puta nosila s belim tovarom. Dugo je gledao kako su se
ljudi klatili i grlili iznad dugake i bele mrlje na putu.

Seljaci su zaobilazili i ljude i njihov beli prtljag skretali su s puta, lomili ogradu i gazili prezrelo
ito koje se prosipalo. On zatim pogleda Jovana ije je lice, okrenuto prema svadbarima i nevesti,
bilo zadovoljno i razvueno u velik, irok osmeh.
Imaemo ta da gledamo ree Petar. Nee nam biti dosadno.
Da ree Jovan i protrlja riu bradu. Da.
Predstava ree Petar. Prava predstava.
Da ree Jovan i opet ugleda arenu mladu.
Sunce je prilo retke grane divlje kruke.
Vetri je ljuljao visoki plod maslaka.

3. BELI CVET
Umorni i znojavi, grobari su se vukli s mukom teglei tovar na daskama. Bosi i dronjavi, a povrh
svega i jako pijani, s bocama rakije u depovima, njih dvojica su pleli korake putem i sve se vie
pribliavali groblju. Posrtali su i spoticali se; tovar s dasaka se ljuljao, ali mu se jo nije padalo u
prainu.
Petar je gledao prvog, onog Sreka. Bila je to crna i neobrijana ljudina, oiju sitnih, iskrljetenih i
nezgodno posaenih navrh lobanje. Masna i etvrtasta glava klatila se na neprijatno tankom vratu.
Petar je zamatrao i prouavao njegovo mrano ali i nekako veselo lice: oi njegove, iako zapaljene i
crvene, neprestano su se smeile, pa se oko njih skupljalo mnotvo bora i borica.
Jovan je pratio drugog, Ismeta. etvrtast i zdepast, niskog ela i isturenih vilinih kostiju, on se
trudio da dri korak sa Srekom. Poto od nosiljke nije mogao da vidi zemlju i put koji je gazio,
klecao je i prevrtao oima. Kako je Sreko bio dui i nepaljiviji, to se zamotani i mrtvi avo klizao
daskom: bela stopala sve vie su mu se primicala licu, i njega je poinjalo da obuzima gaenje.
Pijan i balav, ugibao se pod nosiljkom, i koraao neveto kao dete koje su tek izvadili iz dupka i
pustili ga da samo hoda.
Petar i Jovan videe kako se Sreko spotae, i kako kleknu na kolena. Za nosiljkom sniza se i Ismet:
zamalo mu u prainu ne ispadoe buljavo plave oi. On se pridie, opsova Sreka i vrati na daske
beli tovar.
Da su hteli da se podignu, skitai bi videli sve. S rukama ispod glave, i oprueni preko puta, oni su
videli samo dugaku belu mrlju na daskama, i dve ljudske glave koje su se primicale jedna drugoj. I
nita vie, sem zaslepljujue svetlosti, krljavog trnja oko puta, strmih njiva, i praine koja je kao
mali oblak lebdela na mestu gde su Sreko i Ismet posrnuli.
Ni uti, tako leei, nita nisu mogli: takva je ega bila.

4. S AVOLOM IZMEU SEBE

Ve pijan, Sreko potegnu iz flae: bio je to gorki, triput peeni i prepeeni ljivovi otrov. Vatra mu
proe drelom, i on zamirka oima. Opet povue i, osetivi novu toplinu negde u utrobi, prui
bocu Ismetu.

 Dobra je ree Sreko jaa od one prve.

itav trenutak gledao je mrdanje Ismetove jabuice, i oseao da s onih nekoliko gutljaja jo nije
utolio e.
Nije ree oajno Ismet i zasuzi oima. Nita ne valja.
Tebi nijedna ne valja ree Sreko.
Pio bih neto jae ree Ismet zlovoljno. Neto kao benzin.
Danas ne bi trebalo toliko da pijemo ree Sreko.
Ismet zakoluta oima abe.
Ne polivaj je rakijom ree Sreko. Samo joj jo to treba.
Nee joj od rakije biti ni gore ni bolje ree Ismet glasom propovednika.
Jadna ona ree Sreko. Doivela je da je sahranjuju bitange za jeftine pare.
Biraj rei ree Ismet i podie do nasred ela debelu obrvu.
Otkad te znam, gad si ree Sreko.
Vara se ree Ismet brzo. Ja sam dobar ovek. Fin ovek. Mana mi je samo to to ne mogu
da ivim dok ne uradim neto loe. Samo to. Ali sam, u stvari, jako dobar ovek. To svi znaju.
Ako i zbog kog propadnem, propau zbog tebe ree Sreko kao za sebe.
ta ti mogu kad si kukavica ree Ismet suvo i hladno.
Sreko pokua da ustane. Ali samo klee na kolena.
Jesu li je zaista toliko muili?
Kako ne ree Ismet. Gledao sam sto puta kako je dever, onaj Ibro, tue. Bio je zaljubljen u
nju i dok joj je mu bio iv. Jedva je doekao da ostane udovica. Nije mu se dala, po svoj prilici. I
on ju je svakodnevno muio batinama i glau.
Kako joj je bilo ime?
Zaboravio sam, pravo da ti kaem ree Ismet.
Gad ree Sreko. ta mu je sve to trebalo. Bolje da je pio.
Nikako mu se nije dala ree Ismet. A imao je merak na nju.
Gadna Turuljina taj Ibro ree Sreko.

 Nita gori od vaeg Spasoja ree Ismet. Dao roenoj eni konopac i naterao je da se obesi.
Sve zbog jedne nosate i guzate enetine. A pravio se aneo hteo je pre rata i predsednik optine
da bude. Ibro bar nije izigravao sveca.
Sreko gadljivo odmahnu glavom i pljunu u prainu.
Vidi, i taj va Spasoje i danas nekog vraga trai ree Ismet. Stalno se vrti oko vlasti. Na
reveru nosi tri odlikovanja, iako na okupatora nije ni metka ispalio.
Sreko je utao.
Koliko nam je ostalo para? zapita Ismet.
Sreko se seao prepodneva. Svet, pravoslavni i muslimanski, trao je oko trone kuerine: svi su
hteli da vide pokojnicu koju su za ivota vie alili nego sada. ene su vritale i psovale, a ljudi su
nadirali preko plota. Bilo je tu i dece i staraca. Otvarali su se prozorii susednih kua: na sve strane
videle su se samo nekakve glave, nekakve ruke, nekakvi vratovi. Jedino su bili mirni neradnici,
besposliari i skitnice kojih su bili puni jendeci. Najspokojniji od svih bili su njih dvojica: gledali su
mnogoglavu rulju i mislili kako da dou do malo hleba i rakije.
Prosed, krupan i razjaren, Ibro je jurio u susret radoznalom svetu. Mahao je motkom oko sebe i
sipao psovke. Ali je narod stizao sa svih strana, nadirao preko ograde koja je Ibrovu mranu kuu
delila od zaplaenog i ne tako obinog ivlja. Krkljao je nasred dvorita, hvatao se za glavu, tukao
se sa susedima koji nisu hteli da ga ostave. Pridolice ni vrelom vodom nije bilo mogue rasterati.
Tada su njih dvojica, seao se Sreko, upali u Ibrovu kuu, izagnali iz nje ostale besposliare koji su
se bili dali u pljaku. Zavili su le belim platnom i krenuli prema ljenikom groblju. Za njima je
dugo trao veliki i glavati Ibro, i neuteno plakao. Po svoj prilici, hteo je da ih stigne, da im se
pridrui, ali su oni pourili. Pre no to su zamakli za breg, okrenuli su se i videli ga nasred puta:
kriao je i tukao se pesnicama u glavu. Izgovarao je njeno ime. Veti svom grobarskom, svom
strvinarskom poslu, njih dvojica su, s bocama uzgred kupljene rakije, brzo nestali iz oiju
zaprepaenog, radoznalog i uplaenog sveta.
Odgovori kad te lepo pitam: koliko jo imamo para?
Ne brini ree Sreko. Tri dana ne moramo dolaziti k sebi.
uvaj dobro te pare zarea Ismet.
Pogledae se s mrnjom.
Kako su vam gadni obiaji: jo se nije ni ohladila, a ve je nosimo na groblje.
Ne bi, valjda, hteo da mrtve meemo u salamuru ree Ismet.
Nisam na to mislio ree Sreko.
Mrzim vas to oboavate mrtve ree Ismet. Gadni ste: divite im se, ljubite ih, grlite ih. Pih!
Pa... ona je jo vrua ree Sreko sa strahom.
To je od sunca ree Ismet. I mi smo vrui.

 ini mi se i da mrda ree Sreko.

Mrda tebi u glavi ree Ismet.
Sreko otpi. Onda s mukom ustade i podie kraj nosiljke. Obuze ga alost koju je poodavno
zaboravio. Seao se davno preminulog oca, kom ni danas ne zna za grob, i majke, koja je prosei
preminula negde pred nekom bogomoljom. U belom svetu imao je i brata, o kom za poslednjih
dvadeset godina nita nije uo.
Krei ree Sreko muklo. Ti bi tu i zanoio.
Bih ree Ismet.
Pooe. Praina im se usuka oko nogu.
Ismet ga je merio sa zaviu. Bilo mu je krivo to je manji. Ta injenica uvek je u njemu podsticala
zlobu i pakost, i on bi prestajao da se s njim ali. Nije hteo da mu prizna koliko ga mrzi zbog toga,
koliko mu zavidi, i ta bi dao da su ga krstili u crkvi ili na bilo kom drugom mestu zemlje.
Neravnopravan sam, aputao je u sebi, neravnopravan sam. Zato i inim prljave stvari: bar u
neemu moram prednjaiti. Kad puno prljavtina i gadluka uinim, siguran sam da e rei kako sam
hrabar, kako sam opasan i vaan. A dok ne postanem to emu udim, ja sam za vas samo lojava,
smrdljiva i podmukla Turuljina Ismet. I nita vie.
Nisu ili ljuljali su se. Bela pokojnica mogla je pasti svakog asa.
Jesi li siguran da zna gde treba da je zakopamo? upita Sreko. Zna gde se oni kopaju?
Pazi da ti iz depa ne ispadne flaa ree Ismet i oseti zavist prema trkljastom i prljavom
pravoslavcu ispred sebe.
Ne pravi se lud ree Sreko. uo si ta sam te pitao.
Nisam slaga Ismet i obradova se.
U kom se delu groblja kopaju? ree Sreko. Zna li?
Ismet ree da zna. I oseti slast od lai. Prevario sam ga, ree u sebi. Ne znam gde se kopaju. Jer
odavno nikog iz njihove kue nisam zakopao. Prevario sam te, i ta mi moe. I stalno u te lagati.
Na kraju u ti i glavu otkinuti i baciti je psima i makama. Razume li me. I ne idi tako brzo. Pau.
Lako je tebi prvi si i vidi kuda gazi. Pau, zar ne vidi. Samo mi jo to treba. Lake idi, kad ti
kaem. Ispustiu nosila i posle neu hteti da ih podignem. Stani za trenutak. Hteo bih da povuem
malo, da gucnem. Da se napijem i da zaboravim da sam strvinar koji je krai od svog drugara za
itave dve muke glave.
Obojica posrnue. Padoe na kolena. Ali ne ispustie nosiljku. Bela klada se samo zaljulja, prevrnu i
umiri.
to toliko uri? ree Ismet zadihano.
Ostavi tu rakiju ree Sreko ozbiljno. Kako ti se ve jednom ne ogadi!

5. PETAO

 Kud se to sprema, Muhareme? upita seljak, zastavi nasred puta.

U varo odgovori tiho sitni, neugledni i pognuti ovek. U Bijelo Polje.
Pa da te priekam? ree ovek i zaturi na potiljak okruglu kapu. Da idemo zajedno?
Neu ja tako brzo ree Muharem. Idi ti. Ne gubi vreme zbog mene.
Onda emo se videti dole, u kafani ree ovek. Da popijemo po koju.
Dobro ree Muharem i od stida obori glavu.
Kad oveka nestade, Muharem ree sebi: vidi, ne preziru te svi. Ne budi nesrean. Eto, komija te
pozvao. Nemoj da mu odbije ast Uvredie ga. I ne misli vie kako te se svi stide. Nije tano.
Ovaj s kojim si malopre razgovarao vien je ovek i pristaje da s tobom u kafani sedi za istim
stolom. Kad to moe i hoe on, inie i drugi. Jer ti nisi najgori. Ti si samo sitan, bolestan i utljiv.
Ako ti se jezik razvee, sve e biti u redu. Oprostie ti to si nejak i to kalje. Jer nisi ti jedini
bolestan. Skoro svi su bolesni. Boluju najvie od glave i od srca. To je, po svoj prilici, najgore. A ti
samo kalje i izbacuje neto rumeno. Samo to.
Da bi izbegao kapalj, prisloni se uz ljivovo deblo. Umiri se. Opruenih ruku i bez ijednog pokreta,
gledao je u mutno prozorsko okno. I odraz njegov bio je pognut i skamenjen. A on sav tanak i
pljosnat. Video je svoju dugu i koatu glavu, i crnu kosu oeljanu i zalizanu nadole. U dnu kolibe
utela se gomilica slame u kojoj je spavao. Nazirali su se jo sto od bukovine, patuljasta tronona
stoliica i furuna bubnjara koju je proletos zaboravio da odnese na tavan. Nita vie njegovo oko
nije moglo da nae.
Njegova pojava, slabo odraena u oknu etvrtastog prozoria, krenu se. Sekiru i druge alatke ubaci
u kolibu, a onda zakljua vrata. Treba se uvek osigurati, pomisli i klju zavue pod kamen, u
koprive. Jer moe naii neka lopua ili neka skitnica, i odneti mi sve to imam.
Tamnim oima tridesetogodinjeg grudobolnika i osamljenika gledao je svog crvenog petla.
Krupan, sjajan i kooperan, petao je peruao kokoku. irio je muka i topla krila i dizao prainu.
Izbolovano i zaputeno Muharemovo lice ozari stidna radost. Jo uei kraj plota, on se nasmei
petlu koji je mlatarao krilima, zaklanjajui tako potpuno srenu rtvicu. Ali se brzo rastui i ree:
To ti je poslednji put...
Muharem otvori aku s jemom. Prva prie kokoka. Kad petao s njegovog dlana pouka i
poslednje zrno, Muharem ga pomilova i uze u naruje.
Petao se nije branio. Naviknut na ovakve zagrljaje, samo je rakolio i odmicao glavu od Muharema,
koji mu je tepao naetim glasom. ovek je bez prestanka zujao, i petao ga je gledao oima
pripitomljenog jastreba.
Ali moram da te prodam, ree Muharem glasno i pogladi vrat plamene boje. Moram. Gasa nemam.
Ni soli. Pedeset dinara duan sam susedu. Gazda Iliji ve drugu godinu dugujem trista dinara, red je
da mu ih vratim. On stalno govori da mu ih ne moram vraati. Ne znam to mi prata. Moda zato
to me ali. E, bogami, neu vie da me ali i da prelazi preko mojih dugova. Kao da sam poslednja
ua. Prodau te, petliu, i pare mu baciti na sto. Mora ih uzeti. A ti nemoj na mene zbog toga da se
ljuti. Obeaj da nee.

Muharem izbi na ljeniki put. Propusti brkate i namrgoene seljake s crnogorskim kapama, skloni
se buljuku plavom bojom markiranih ovaca i jagnjadi, pa ree petlu: Moda te budui gazda nee
odmah zaklati. Moda e mu trebati za kokoke. ta ga zna. Ala bi to bila uivacija. Ti jedan, a
njih desetak. Bolje no kod mene, samo s jednom.
Sluaj, poe opet Muharem. Potrebne su mi pare i jo za jednu stvar. Otii u s njima u kafanu gde
e me ekati komija. Rekao je da hoe da me asti. I ja u primiti ast. A onda, kad se ljudi iz
komiluka iskupe, ja u poeti da plaam. Lupau pesnicom u sto i kelner e drhtati preda mnom.
Napiu sve. Nudiu ih s im budem mogao. Tamo u kafani, danas, moram postati ovek. Vreme je
ve da uem meu ljude. Kad se zaoveim, bie mi lake i ivot i bolest da podnosim. Eto, kao to
vidi, moja budunost prilino zavisi od tebe. Bie mi te ao, ali nieg na svetu nema to se ne bi
moglo prealiti i zaboraviti.
Stie ga druga stoka, novi buljuci. Bilo je tu i krava, i volova, i junaca. Da ne bi gutao prainu, on
sakri nos u toplo i meko petlovo perje, i seti se peruanja pred kuom, i mirne kokoke s kljunom
zagnjurenim u travu i koprive. alost ga obuze. Pomilova petla i produi da kaljuca: Za mene
mnogo ne brini. Muiu se i dalje. Gledau da postanem ovek: tada bih glad, nematinu i bolest
lake podnosio. Ako ikako mognem, i ako ne umrem jesenas, nas suiave obino s jeseni kosi,
gledau da se vratim u vodenicu. Bolestan sam ti mnogo, i iznemogao, i nisam vie ni za kakav tei
rad, a ponajmanje za napolicu. Gazda Ilija ne trai od mene mnogo, sve mi prata, ali to je ono to
me najvie udi i vrea. Vidi da mu upropaujem imanje, da nema od mene vajde, a uti. I stalno
me gleda i ispituje utke. Izbei na me oi pa po itav sat ne trepe. I mene je pomalo strah od
njega. Volim ga kao da mi je otac, ili stric, ali ga moram napustiti sram me ivog pojede to mu
imanje upropastih. Ii u u vodenicu, odakle me i doveo. Ne znam ta e on na to rei. Neka misli
ta hoe, ali neka zna da ja elim da postanem ovek, i da radim ono za ta imam snage. A to je
vodenica...
Bosi Muharem gazi prainu i ovje brabonjke, a petao sve vie izduuje iju i gleda sve nova i nova
stada ovaca i jagnjadi. Petao zbog neega strepi i mirka, a Muharem prebira po glavi hiljadu puta
lomljenu misao: upali li mi kec s vodenicom, i ako me i na prolee preskoi smrt, ii u da prosim
devojku.
Preturao je po mislima i seanju sve one koje bi smeo da zaprosi. Ismetu Hasanovu neu, jer je
previe vesela i raskalana, pomisli. airu takoe. Hajru u zaobii zbog jedne druge stvari. Te tri
bi me htele. Sudei po onome to sam uo da su govorile o meni, zameraju mi samo bolest. Hajra
je, ak, rekla da to nije tako strano to sam suiav. Ali nju neu, jer je tri mua pod zemlju oterala,
pa ja lako mogu biti etvrti: zato joj ne smem prag prekoraiti godine mi njene pogoleme ne bi
smetale, dosta je starija od mene, poele su glavu da joj osvajaju bele, i mislim da se ne bi hvatala
za tu gatnjik.
Odmiui putem, doe do grene misli, do Ivanke. To je dugaki, beloputi i brkati aneo s
ukastim ilicama u oima. Iz susednog je sela, s onu stranu Ljenice. Nita to je usedelica, ree
sebi, nita za to. I ta s tim to smo drugih vera. Ti, Muhareme, nikad ne bi dirao njenog Hrista, a ni
ona tvog Muhameda. I sve bi bilo lepo. I ako bi ti zamerala to si bolestan, na nju se ne bi ljutio.
Oseajui kako se vreli petao mie u njegovom naruju, Muharem se seti kokoke i njenog alosnog
poloaja: nije se videla, zaklanjala su je crvena i rairena krila njegovog petla. Kad god bi ugledao
to veselje, Muharema bi obuzeo i stid, i neka udno tiha radost, i elja da promeni svoje samotniko
ivotarenje u ia-Ilijinoj kolibici, u koju su, pre njegovog useljenja, svraali goveda. eleo je da se
u paprati, u slami svoje izbice, ili na bilo kom drugom mestu zemlje, nae nasamo s Ivankom.
Udenuo bi se nekako izmeu njenih okruglih kolena, i ispriao joj otkad eli da su tako na gomili.
Samo bi joj istinu govorio. Kazao bi joj da misli na nju, i danju i nou, i kad motikom kria tuu

zemlju, i kad se zaburue u usitnjenu slamu svog skrovita. Rekao bi joj da mu u san dolazi, i da mu
drei akire. Ne smem ni u snu da budem do kraja ovek, rekao bi joj. Jer im me se dotaknu tvoje
svete ruke poinjem da gubim ljudske oblike. Izgubim sve to moe da ima ovek. Brzo se
pretvorim u svog crvenog petla. Ti se zavue u kou kokoke i odene se njenim lepim perjem.
Onda trim za tobom, gonim te po koprivama i korovu. Pa kad se posle peruanja probudim, dugo
mi se ini da nikako neu moi da se preobratim u oveka. Kazao bi joj jo: ej, gledam te ve punih
deset ili petnaest godina, i znam kako die. Ti si moja kraljica, i ne ljuti se to hou da te preko
Ljenice prevedem, i da te za veita vremena zatvorim u moju kolibu... I ko zna koliko bi jo
kaljao i vezao, kleei na kolenima, nesigurno uglavljen izmeu njenih debelih i modrih nogu.
Muharem ubrza hod. Izgleda da sam poprilino zadocnio, zakljui i obuze ga strah pri pomisli da e
za sat-dva neko drugi drati u naruju, njegovog petla. ta u ja onda bez njega, zapita se. Kad
njega ne bude bilo, neu moi da sanjam da sam ovek. S Ivankom e onda biti gotovo: ni u snu
nee mi biti blizu. A poto ni s jednom drugom neu da se enim, poto nju ekam...
Tada se sledi. Po svoj prilici ve mi je kasno za pazar, pomisli i vide veliko sunce kako iznad njega
lebdi kao deji zmaj. Ali, moda je i dobro to sam zakasnio, ree u sebi pa nastavi: ba je dobro to
te neu prodati, petliu, ba je dobro. Zaceniu te. Traiu za tebe dvesta hiljada. Onda u i dalje
gledati kako rakoli i kako opkrae kokoke. Pa zato te onda nosim ak u Bijelo Polje kad nikako
ne elim da te prodam. ta u s tobom u onoliku subotnju graju na pazaritu. Uostalom, i ti vidi
malo sveta. Bie tamo i kokoaka, pa moe biti svata. A nisi mi teak.
Seti se Ivanke. Obino uva stoku oko Ljenice. Legne na lea, rairi ruke i noge, i upka travu. On
ide putem, pa im je ugleda, une u joje i posmatra. Vidi joj okruglu glavu i sve druge izboine s
prednje strane. Otvorenih usta ona blene u oblaie ili sunce to se kloni smiraju, i lei dugo kao
mrtva da je, kao peruana da je, kao da eka samo nebo da se na nju svali. On puzi po zemlji i osea
da ga poinje obuzimati neko udno, roditeljsko oseanje prema brdu od mesa, prema kladi od krpa
i stidnih izboina. Tada samo eli da joj prie i neprimetno podvue pod nju svoj kaput da se
zamiljeno i alosno dete ne prehladi.
Nikad s njom nije progovorio ni rei. A esto mu se za to pruala prilika. Jer je stoka koju je uvala
stalno prelazila preko reke i harala ia-Ilijine njive. Jednom se njihovo drebe ujurilo u gazdin
jeam. Dola je da ga vrati Ivanka. On ga je uhvatio i doveo do blizu nje. Nije smeo da joj prie.
Samo je drao drebe za grivu. Milovao ga je po glavi, po toplim pleima, po trbuhu.
Ivanka se udila iskraj plota: nije pominjao tetu, niti je bilo ta progovarao. Zadihana, prsata, bosa;
raskoraena, kao da se za trku spremala, mokra od rose; s tankom haljinom koja joj se pripijala uz
usedeliki jaka bedra. Obuzeo ga je strah. Osetio je koliko je slab i nejak prema njoj, namrtenoj i
naroguenoj. Zaeleo je da padne pred njene noge, da joj tankim rukama obgrli gola i od rose mokra
kolena, da joj kae kako se ne ljuti to je njihovo drebe nainilo tetu vrlo vano, jeam je
ionako pregust i kako je srean to je ba ona dola da ga vrati.
Ali nije imao hrabrosti ni da joj nazove dobar dan. Drala je suknju koja joj je otkrivala i kolena i
neto vie, i bila malo izboena, tako da su joj laktovi zalazili u rosnu paprat. Pobrkale su mu se
misli. Mokar i musav, gledao ju je preko drebeta. Ivanka mu se udila. Nije se micala, niti je
suknju sputala preko kolena.
drebe se odjednom okrenulo, epalo ga za ruku, negde za koulju na pleima, ugrizlo ga i
odgurnulo. Sa zemlje, iz trave i kupina, gledao ga je kako tri, elei i od Ivanke da pobegne. Ali ga
je ona zgrabila za ubu i brzo zaularila. Video je kako je ipila sa zemlje i kako se brzo nala gore,
na ravnim drepevim leima. Udarala ga je nogama u slabine i tapom po sapima. I jurila je tako,

povijena napred, pripijenih golih nogu uz drepeve bokove. Proleteli su pored njega i brzo nestali.
Vadei se iz kupina i trnjaka, rekao je sebi: Eto, ne da ti se nikako da postane ovek...
Danas se seao samo trenutka kad joj je vetar zadigao mokru haljinu i obnaio joj debele i miiave
noge sve do sastavaka. Nikad mu se vie za razgovor s njom nije pruila bolja prilika.
Pranjav, znojav i iznuren, Muharem izbi iza okuke i spazi belu kuu pokraj puta. Svezani za plot i
dovoljno udaljeni da bi se grizli i ujedali, konji su se tukli zadnjim nogama. Bletava kuica tresla
se od pesme i vike. Nasred puta se okretalo crnogorsko kolo. Ispod naslona, ali uglavnom sva na
suncu, arenela se mlada. inilo mu se da je zgodna.
Bravo, Kajice, ree glasno, bravo, Kajice. Ti se, bogami, oeni. Lepo. I ja u uskoro. Sram te bilo,
nisi me zvao u svatove. Ja u tebe zvati nismo uzalud odrasli zajedno.
Kad se blie primae gomili, Muharem se ohladi. Zamuri i zaustavi dah. Zapamti poslednji kliktaj
pesme, ukipi se i oseti da e mu se iz naruja, ne prestane li da drhti, oteti petao, i da e onda
poleteti na suprotnu stranu, prema nebu.
Pognuta i s izrazom bola i patnje na licu, luda Mara stajala je u ipraju kraj puta. Gledala ga je
oima koje vie nisu mogle da plau. Pratila ga je budno i pitala se to toliko uri. Ne bi mu se
glasnula da je nije primetio. Pustila bi ga da proe, i da diui za sobom prainu sam sa sobom
razgovara.
A ti na svadbu, Muhareme? ree luda Mara.
Muharem zbunjeno zatrepta oima.
Pa zar se na svadbu ide sa ivim petlom? opet upita luda Mara.
Ne idem ja ni na kakvu svadbu, luda Maro ree Muharem.
Proi e pored nje hteo ne hteo, Muhareme ree luda Mara.
Muharema proe studen. Upitno je pogleda u oi. I ona ree:
Kajicu danas ene.
Pa neka ga ene.
Eh jeknu luda Mara.
A valja li mu ta mlada? upita Muharem.
Ima u njoj sto kila ree luda Mara. Sto kila.
Uh ote se Muharemu.
Izgledaju kao maka i mi ree luda Mara. Moe ga nositi u zubima kao nita.
Uh, uh nastavi Muharem s izrazom aljenja na licu. Siromah Kajica.
Hajde da se ja i ti uzmemo, Muhareme prostenja luda Mara i usne joj iskrivi bol.

 Na drugu sam bacio oko, luda Maro ree Muharem toplo.

Ima li i u toj tvojoj sto kila? upita luda Mara sklonivi s lica crne kovrde.
Ima i vie ree Muharem spontano i odmahnu rukom.
Pa udavie te, jadan bio ree ona tuno.
Nee, luda Maro, nee, ree on kaljucajui. Ne da se Muharem tako lako udaviti.
I rekavi to, Muharem produi.
Gledala ga je kako, umoran, zastajkuje, proputa ispred sebe markiranu stoku, i rukavom slobodne
ruke brie znoj s lica i s ela.

6. STARAC I OSTALI
Krupan, mrk i podbuo, starac Ilija stajao je prislonjen uz krilo kue. Lea je okrenuo dugakoj i
prepunoj trpezi oko koje su se gloili i veselili siti i pijani svadbari. Grebla mu je po mozgu
kretava i neujednaena svadbarska pesma, i on je eleo da bude to dalje od te arene i dosadne
rulje. Bilo mu je tesno u novom crnogorskom odelu, u tom trobojnom oklopu, i nije znao kako te
neugodnosti da se oslobodi: pljunue ubudue na sve trobojke, makar bile i zastave. Oi njegove
velike, nekad kose i pune vatre, a sad poprskane krvavim ilicama i umorne, strogo su merile
poslugu koja je s punim sudovima trala iz kue prema trpezi, to se ugibala pod piem i jestivom.
Sunce mu je udaralo pravo u teme i njemu je poinjalo neto da umi u uima. Bojao se tog zujanja,
te tanane i nene piske; poslednjih godina, otkad mnogo jede i pije, to zujanje obino je prethodilo
kratkim nesvesticama i ubrzanim lupanjima srca. I nemo za koju nikad nije znao poinjala je da
mu se javlja: posle nje dolazile su glupe, meke i vlane tuge i otrovne misli koje su ga dovodile do
stranih zakljuaka i crnih ideja; i teskobe, kad je najvie eleo da neim prekine svoje ivotarenje,
da noevima izbode svoju punu i trulu telesinu, i da se nekako u nadljudskim bolovima izgubi i
zaboravi; i gaenje, jezivo gaenje nad samim sobom, nad svojim gnusnim i lanim ivotom, i nad
svetinom koja ga je okruivala. Trebalo mu je samo da popije nekoliko rakija, pa da oseti ono to je
sad oseao: hladnu pusto u srcu, krvavu izmaglicu u prostranoj lobanji, i veliku, opipljivu
mnogoglavu la pred oima i na domaku ruku. I isto kao i danas, uvek se gnuao svadbarskih,
neukusnih i odvratnih pesama; izbegavao je takve skupove, albe i parastose, jer je znao da nee
moi da se odbrani od rakije i ogavne sete koja je za njom dolazila. Pa je zato najvie voleo da se iz
gomile izdvoji, usami, i na miru nagleda neba, sunca, bilja i zemlje.
U oku mu se zaiskri suza. On se tome zaudi: ni o emu runom nije mislio. eleo je samo nekoliko
trenutaka da bude sam. Oseti i drugu suzu. To ga jo vie zbuni. Tekom rukom pree preko oiju i
mrkih obraza.
Ne oseti nikakvo olakanje. Doe mu da zgromi aku koju je malopre podigao i otvorio: najradije bi
pljuvao i poniavao tu podmuklu, tu osramoenu ruku: toliko bi je pljuvao i vreao da joj nikad vie
ne bi palo na pamet da se podie i da time pridaje vanost suzama.
Starac se obradova kad vide mladoenju. Sitan i zakrljao, zelen u licu, ruku jako dugih i oputenih
niz krhko telo, i potpuno nezainteresovan za veselje prireeno u njegovu ast, Kajica se igrao s
deacima pored reice. Golobrad, utuen, neveseo i povuen u sebe, Kajica se samo po smehu
razlikovao od svojih drugova u igri: smeh njegov bio je naet, suzdran nekako, vie krt no iskren. I
tek kad bi se nasmejao i borice mu zrakasto napale sive i bezizrazne oi, videlo se da je neto stariji
od deaka njegovog rasta.

 Kajice!
Bilo je u tom pozivu, u tom poviku, i mrnje, i gnjeva, i roditeljske strogosti, i ljubavi od koje se
oko srca hvata leden krug. Tuan je bio starev glas. A jo alosniji njegov izgled: zaljuljao se kao
staro, kao debelo drvo koje godinama truli iznutra i sa strahom i jezom oekuje prvi snaniji vetar.
Kruti obrazi se malo nabrae, iskrivie. Na oi se opet navukoe teki, namrekani i crni kapci. I
tako nepokretan, s tupim bolom u potiljku, vide kako se njegov sinovac Kajica prenu.
Kajice!
To vie nije bio glas kojim se neko drag i blizak poziva. Bila je to kruta, hladna, predsmrtna
opomena posle koje se nije moglo ni s kim igrati. Velika i brkata stareva glava malo se prikloni
grudima. I tek kad oseti da pred njim neko sipljivo die, otvori oi i kroz toplu maglu predsna spazi
mladoenju.
Tu sam, strie.
Dobro je to si tu ree starac.
Kajica ovo shvati kao alu i razvue tanke usne. Ukazae se sitni, nareckani zubi ribe. I tek kad se
starac uvreeno nakalja, Kajica usnama pokri modre desni i kratke zube.
Sluaj ree starac i poloi ruku na mladoenjino rame. Sluaj.
Sluam apnu Kajica.
Dobro zapamti ovo to ti govorim ree starac. Govorim ti u ime oca, koji me na samrti
zakleo da vodim brigu o tebi. Jesi li me uo? Jesi li razumeo?
Kajica klimnu glavom.
Dananji dan vaan je za sve nas ree starac mrano. Za tebe je najvaniji. Devojku smo ti
doveli. I te kakvu devojku. Svaki drugi na tvom mestu bio bi srean.
Kajica se kiselo isceri.
Uozbilji se ve jednom ree starac muklo.
Krajnje je vreme. Ne brukaj nas. Gledaj kako nas njena rodbina motri. Treba da se pokaemo.
Bar danas...
Hi-hi, hi-hi zacereka se Kajica.
Ne uzimaj mi obraz, Kajice ree starac strogo.
Kajica ga nije shvatao. arao je oima levo-desno nije znao na koju stranu da strugne.
Nemoj vie da krade procedi starac kroz zube. Bije te glas da si najobinija jajara. A poeo
si i pilie da die. Jeste, jeste, sve znam. Sve mi je tvoja majka rekla. I mene zbog svega toga srce
boli. Da zna. Hteo bih da jednom postane ovek. Ima punih trideset godina a ne rastavlja se sa
decom. Ali sve to moe da se popravi. Uvek moe da se postane ovek. je l' da je tako?

Kajica ga je uplaeno gledao.

I kakvog smisla ima to stalno bei od kue! hrupi starac uplaivi se da ga je neko uo. Samo
ludi ljudi i krajnji nesrenici bee ispod svog krova.
Kajica se spremao da zaplae. Starca to dirnu, pa produi malo nenije:
Sramota, sine moj, sramota. Spava po tuim kuama kao skitnica, a tvoj lepi dom pust. Bruka!
Umesto da vodi kuu i da zameni oca, ti uva tua goveda. Sva srea to prijatelji to sve ne
znaju.
Znaju promuca Kajica.
Uveriemo ih da su to klevete planu starac. Je l' da hoemo? Dok je tebi strica ne boj se.
Ali ja volim da skitam apnu Kajica.
To je zato to si bio bez ene ree starac. Odsad nee. Vezae te ona za svoju sisu, ne boj se.
Nje se dri, sine, nje se dri. Vidi samo kakva je grad itav. Planina!
Ne volim to je onolika ree Kajica glasno.
Zato ne voli? izbei se starac. Zato?
Tako... ne volim, otee Kajica. Bojim se...
Nema ega da se boji, sine raskravi se starac. Vano je prve noi da bude dobar. Posle joj
nee pomoi ni da je jo onolika. U to budi siguran. Nigde je nee biti. Bie mala i nemona kao
aba izvrnuta na lea.
Ja sam se nje oduvek bojao ree Kajica iskreno i glasom koji je drhtao.
Zato da se boji? poe starac tuno. Kad je kod tebe na donjem spratu sve u redu. Zato? Je l' da
je sve na svom mestu? Zna na ta mislim. Ne stidi se. Reci stricu slobodno. Kai. Oslobodi se.
Zamisli da sam ti drugar. Kai da je kod tebe kao i kod drugih. Obraduj strica...
Jeste, ree Kajica i pocrvene. Ba kao kod drugih.
I nije kao ir? ree starac ne gledajui sinovca u oi.
Nije kao ir ree Kajica.
Starac se izmae i udari ga po ramenu. Kajica se uvi, zanese, ali ne pobee. Starac se grohotom
zasmeja, lupi akom o belo krilo kue, i poe:
Pa kad je tako, neu vie da mi govori o strahu. Tu re da nisam uo iz tvojih usta. Ne govori
mi vie o tome. Takva momina, pa se boji. Bruka! Hou da mi govori o drugom. Da mi pria
kako e dovee da je usue i oplete. Kako e da je erei i unitava. Kako e da joj pravi
decu. To stricu da pria. I deca e da je doje i razvlae kao vuicu. To ti meni priaj. Sit je tvoj
stric bljutavih i tunih pria. Sad hou neto masno... i to od tebe... od moje krvi... naslednika da
nam napravi jednog crnpurila... jer nam se krv razvodnila, pa svi oekujemo da nas ti spase...

za nju ne brini zdrava je i jaka kao drebica... sad samo ti da stisne petlju i da ukree nema
ko drugi, da zna...
Starac se zagrcnu. Crven u licu i znojav, on se prisloni uz oak kue. Kajica pokua da se izvue
ispod njegove levice, ali ga on jo vie privue k sebi.
Obeaj da e me posluati, poe starac tiho kad oseti da mu se krati dah. Obeaj stricu svom.
Hajde. Ponovi sve ono to sam ja malopre govorio. Hou iz tvojih usta da ujem one rei.
Starac mu se unosio u lice. Beio je oi, drhtao i aputao:
Poni. Kai ta e dovee da joj radi. Ispriaj mi to pravim reima, onako kako se to kae. Sve
mi natenane ispriaj. Ne stidi se. Stric tvoj sve zna i sve razume. i ni od ega ga vie nije sramota.
Pa se ni ti ne stidi. Ostavi to babama. Deder, poni, mukiu moj...
Sve sam zaboravio, priznade tiho Kajica i brada mu zadrhta.
Pokuaj da se seti, ree starac i oseti kako mu se preko oiju navlae kapci koje nee moi lako
da podigne. Govorio sam ti kako e dovee da je razapne, i kako emo pre ovog doba godine
dobiti naslednika...
Starac zadrhta. Ruka kojom je drao uza se Kajicu pade mu niz telo. Primeti kako Kajica odskoi u
stranu.
Moe rei i odatle, apnu starac. Sluam te. Samo nita ne preskai. Priaj sve. Izgovaraj sve rei.
Kajica se osvrnu oko sebe: u blizini nikoga nije bilo. Kad shvati koliko je starcu stalo do njegovih
rei, poe apatom:
Strie, sve u ovo ponoviti ako mi neto prizna...
A ta to, sine? upita starac podigavi glavu. ta to?
Prvo da mi u poverenju kae: to ste mi je doveli zamuca Kajica. To da mi objasni...
Starac izbei oi. I vide kako Kajica, tiho cvilei, odjuri u joje.
Iz kue izae Kajiina majka, sredovena ena sastavljenih crnih obrva.
O emu onoliko priate? zapita ona bojaljivo priavi starcu.
Zna se o emu, Anelija, procedi starac.
Pa reci mi, ree ona.
Govorili smo o onim stvarima, eno, ree starac muklo. Priao mi je kako se naotrio za dovee.
Kae da jedva eka no. Smotau je, veli, striko moj, i zguvati kao krpu. A meni lupa srce od
sree. Lom u, veli, da napravim. Satreu je, kae i stiska zube. Rusvaj e to da bude, veli. I doi,
kae mi, sutra, da vidi kako e izgledati. avo mali!
Eh, poe majka razdragano. Snano je ono kao zemlja. Jedina mu je mana to je malen.

 Snaan je i vet, da zna, ree starac gledajui u zemlju.

Ako se na strica bude metnuo, znae i gde avo spava, ree majka i oseti da joj se vraa
pouzdanje.
Veli on meni, eno: striko, dva sina u odjednom da napravim. Da nadoknadim, veli, izgubljeno
vreme. Jer mnogi moji vrnjaci imaju ve odraslu decu. I ja mu, Anelija, sve verujem. Naa je to
krv. Ne da se naa kost!
Smrai mu se pred oima. Utroba poe da mu se prevre. Da ne bi grunuo u pla, on grubo prisloni
elo uz ivinjak kue. I tu, uini se Aneliji, zarea. Zakrguta zubima i zaele da na najstraniji
nain sebe osramoti i ponizi.
to je lae, ree sebi, to je tako lae. to ti je to trebalo. Najgore je to to e poverovati. I dovee
e, im se gosti i prijatelji raziu, da trai po tavanu staru kolevku nek bude spremna. Nee moi
da spava. Obigravae oko njihovih vrata i prislukivati. A loma i rusvaja nee biti. Jer on je jo
zelen i nejak. I sutra ujutro, kad ue u njihovu sobu, nee ga zatei meu njenim kolenima, ni na
krevetu uopte. Leae iza vrata kao premlaeno kue koje je neko pustio pod krov da ne kisne. to
si to uradio, ludi stari.
Anelija ga povede stranom. Pao bi, sruio bi se na zemlju da ga nije, onako sitna i kooperna,
drala za ruku. Upita ga:
ta ti je, stari? Bolestan si?
Nisam, poe neubedljivo starac. Malo mi se zavrtelo u glavi. Nita vie. Proi e to, eno.
Zovu te, stari, ree Anelija brino. Prijatelji te zovu.
ta u im? ree starac i protrlja lice akom.
Da se kucne s njima, stari, ree Anelija kooperno.
Ne pije mi se vie rakija, ree starac tvrdo.
Hoe zdravicu da dre, stari, ree Anelija. Neko im s nae strane mora otpozdraviti. Ko e ako
ti nee.
Bojim se da neu imati ta da im kaem, ree starac.
Mora, stari, ree ena. Ti si sad glava nae porodice. Sve ostalo je tanko i mravo.
ena ga privede trpezi. Uzbua mu u glavi. Nije mu bilo jasno otkud im snaga da onoliko viu, i da
onoliko urlaju. I pre no to ga posadie u elo sofre, on muno podie flau s rakijom.
Zdrav si, glavni prijatelju! iskezi se s onu stranu trpeze brkat, nosat i crven starac. Zdrav si!
itav trenutak starac Ilija gledao je kroz paru to se dizala s jela svog krezubog prijatelja. I nita
nije mogao da mu odgovori. Izgledalo mu je da mu se jezik u pet vorova zavezao. I dok je krezubi
kretao i bulaznio, ljuljajui se, stareva ruka s crnom bocom trala je nad mnogoglavom trpezom
kao ugljenisana da je. Podli oni kapci prevlaili su se preko zenica, i gusti mrak sve vie se
zgunjavao oko rei krbavog prijatelja nazdraviara.

7. MLADOJ JE IME IVANKA

Nepokretna ispod naslona, Ivanka je gledala Muharema. Gledala ga je ispod oka i ovla, kao da to
on uopte i nije bio; gledala ga je pogledom kojim je malopre traila Kajicu.
Videla je kako je, priljubivi se uz plot pored puta, zavukao pljosnati i zailjeni nos petlu u perje ili
negde pod krilo, i kako je celo areno veselje posmatrao iznenaenim oima. Pognut napred, kao da
se spremao za kaalj, dronjav i bos, proputao je pored sebe seljake glava velikih, etvrtastih i
brkatih: u odelima od crnog sukna i u goveim opancima, zajapureni i neumorni, gonili su stoku. I
njih je Ivanka gledala pogledom bezbrinog obanina. U stvari, ni njih nije gledala samo ih je
videla.
Zaudi je pogurena Muharemova nojava. Boe, to je onako iznenaen, pomisli Ivanka, pa produi
tromo i bezvoljno: zato onako zeva u nas; ta li mu je to toliko neobino. Ne vidi, valjda, prvi put
svadbu i veselje. Oh, kako je gadan i udan taj na komija Muharem. Zaputen i alostan, pa jo i s
petlom u naruju. Uopte, ta e njemu petao nije ovo prvi put da ga vidim s tim crvenim
avolom u naruju. I jo se ovom udim: to se bar ne obrije? Ovako izgleda da se sprema za
hodu. Boe dragi, kako su mu krupne i tune oi. Pa on, po svoj prilici, hoe da zaplae. Od
vruine verovatno.
Drala je teke ruke skrtene na trbuhu. Niz njeno iroko lice slivao se znoj. Pomerala je pogled
udesno. I videla je veselje, podnapite i sasvim pijane svadbare. Trali su oko nje, jurili na sve
strane, psovali i pevali na sav glas.
U obesnim vragolijama prednjaio je Kajiin roak, zubati Mrkoje: nije se smirivao, i velika usta
neprestano su mu bila razjapljena. Jakih, irokih lea i krivonogi, njeni roaci, mahom stariji ljudi,
vodili su tobo vane razgovore sa starcem Ilijom: izmeu njih se cerilo nekoliko neoglodanih
jagnjeih glava. Sitan i bezvoljan, dever njen, Kajiina daljna svojta, leao je pod plotom;
pokuavao je da ustane, blebetao neto i pruao joj neljudski tanku ruku.
Pogledom je traila Kajicu. Nije ga bilo. Nije bio ni u znojavom i pijanom kolu u kom se orila
neslona i kripava pesma, ni u kui iz koje je izbijao otuni miris kuvane ovetine i zapaljenog
sira, a ni meu ljudima koji su iza nje govorili i kuckali se kilenjaama.
Ba me briga to ga nema i to je onakav, pomisli Ivanka. Vano je da nisu sirotinja, i da neu
morati da idem u tuu njivu. Uostalom, za mene kao usedelicu i ovaj je dobar. Bolje ita no nita.
Moda e i ovako biti lepo. Ako on ita bude mogao, nakotiu im pun tor dece. I biu gazda u kui.
Bogme, skupo u ih kotati. Povui e maka za rep to im je Kajica onako nesojast... a moda e
porasti kad ga ja budem poela hraniti...
ula je kako ga njeni strievi, roaci i komije zovu. Nazdravljali su mu i estitali. Nije joj bilo
jasno to je Ilijino iroko lice bilo onako crno.
Kajicu su opet svi, s podignutim aama i bocama, zvali da doe i primi estitanje. Rodbina
nevestina htela je jo jednom da ga vidi, da se s njim rukuje i malo bolje upozna: zanimala ih je
najvie zemlja koju je njegova majka nameravala da kupi odmah posle venanja.
Sam u iblju i evaru, pokraj reice, Kajica se igrao s punoglavcima i ribicama. Draio je i tu make
koje su na nj kidisale. uo je kako ga svadbari zovu, najgrlatiji je bio upavi Mrkoje sa zubima
nalik na kukuruzna zrna, kako ga mole da doe i primi zdravicu glavnog prijatelja, Ivankinog strica.
Zvala ga je i majka, glas joj odmah poznade, i starac Ilija. Zvali su ga svi, inilo mu se, dok je

makama bacao vodozemce, i dok je strepeo od noi koja ga je oekivala kao crno i tvrdo brdo
preko kog je, bez dovoljno snage i volje, trebalo da pree.
Kroz svetinu se probijala luda Mara. Svadbari su je zadevali i napadali dok je prolazila pokraj belog
maslakovog pera. Nije se branila, i oni su je nepotedno hvatali i tipali.. Ivanki se inilo da k njoj
uri, da ima neto da joj kae. Pa oka s nje nije skidala. Gomila je brzo zakloni, a ljudi je negde
povedoe, i Ivanku to raalosti. Doe joj da napusti dosadno mesto na kom je straarila i premetala
se s noge na nogu, kao zavladiena da je, kao pred oltarom da je, i da rastera pijanu rulju koja se
povela za opipljivim tragom nerazumne i nezatiene ene.
Ivanka je gledala kako se putem mie udna slika: dva oveka nose neto belo i isto meu sobom
kao na svadbu s poklonom da su se namerili. Teturaju se i klecaju, prainu silnu diu, dok sunce
pee dasku na kojoj se ljulja leina.
Ljudi, po svoj prilici, pevaju, pevaju ili se svaaju; ili, prosto-naprosto, govore glasno i o obinim
stvarima po starom strvinarskom obiaju. Izgleda da su bili zadovoljni to im do groblja nije
ostajalo jo mnogo, pa nisu ni pazili hoe li se ugruvati u krpe i arave zamotano telo.
Ni skitai nisu bili daleko od nje. Leali su pod divljom krukom i kroz trepavice gledali put neba i
sunca. Bose noge dosezale su im do nasred puta. Izgleda da nita ne progovaraju; pomisli ona. Kao
da su nemi. Otkad su se onde zaustavili, po svoj prilici nisu progovorili ni rei.
Mislei o skitaima, spazi Kajicu. uao je u evaru i trski. Bio joj je okrenut licem. Na suncu se
sijalo njegovo malo i vorugavo elo.
Ne sekiraj se to se igra s makama i ribicama, ree ona sebi. Ne misli o tome. Neka se igra s im
god hoe. ta te se tie. Vano je da si se udala, da e biti sita, i da ti u novoj kui niko nee
motkom brojati rebra. A njemu eto i ribica i punoglavaca. I svega mu eto... ne bilo primenjeno, ba
mi se ini kao da je Muharemov brat. Obojica su utljivi, stidljivi i sipljivi. Slino i idu, i govore, i
mrdaju obrvama.
Videla je i prosjake i jurodive to su izvirali sa svih strana, nicali iz iblja, i primicali se trpezi.
Ljudi su im bacali kosti, i oni su se, mnogo njih, jagmili i tukli. Kljasti i sakati, guavi i nakaradni,
sve vie su se primicali i njoj i trpezi. I nju je poinjalo da obuzima gaenje.
Majice moja alosna, pomisli, majice moja tuna. Gde si danas da vidi u kakvom sam ti narodu,
u kakvom gadluku. Sve neki nakaradni ljudi. Nigde zdravog uveta. Kao da ih je sve jo u utrobi
grom spalio.
Opet joj se nametala oku slika dvojice mirnih, dostojanstvenih i udnih putnika.