JENKINS

Arheoloka nalazita proizvode mnoge vrste artefakata, koji pruaju dokaze da pomognu
arheolozima u razumevanju prolosti. Uz este opte artefakte kao to su kamene alatke ili
fragmenti keramike, ivotinjski ostaci su takoe esto naeni . Zooarheologija je termin koji
se koristi za prouavanje ivotinjskih ostataka sa arheolokih lokaliteta. Arheolozi koji
prouavaju ostatke ivotinja se nazivaju ivotinjski specijalisti ili zooarheolozi. ivotinjski
ostaci pronaeni na arheolokim nalazitima uglavnom se sastoje od tekih delova ivotinja,
kao to su kosti, zubi, rogovi ili ljuske(oklop,koljka). Meki delovi kao to su meso, koa, kosa i
perje propadaju brzo, tako da obino nisu sauvani. Zooarheologija se razlikuje od
paleontologije,po tome sto su zooarheolozi zainteresovani za ivotinje koje su ivele u isto
vreme kao i ljudi. Dakle, zooarheolozi koriste ivotinjske ostatke kako bi upoznali interakcije
izmeu ivotinja i ljudi u prolosti i kako utiu ove interakcije ljudi i njihovog okruenja.
ivotinjski ostaci naeni na arheolokim lokalitetima obino predstavljaju akumulaciju otpada ?
tokom dueg vremenskog perioda. Dakle, fragmenti kostiju, zuba i ljuski ? predstavljaju ostatke
brojnih ivotinja koje su nekada bile prisutne na tom mestu. Ove ivotinje su mogle biti
iskoriene za hranu, za rad,kao kuni ljubimci ili su moda samo ivele u okolini. Da bi poeli
da imaju smisla iz gomile kostiju, zubi i ljuske pronaeni na arheolokim lokalitetima,
pojedinani fragmenti (primerci), prvo moraju biti sortirani i moraju se zabeleiti odreene
informacije za svaki deo . Informacije prikupljene od ovih pojedinanih fragmenata se zatim
kombinuju da bi pruile informacije o prolosti.
Dakle, koje vrste informacija zooarheolozi prikupljaju iz pojedinanih uzoraka? Zooarheolozi
su obueni da identifikuju koji tipovi ivotinja (vrste) i koji delovi skeleta tih ivotinja
(elementi) su predstavljeni od strane svakog primerka. Kosti razliitih ivotinja imaju posebne
veliine, oblike (morfologiju) i teksturu, i ove karakteristike se koriste da identifikuju koje vrste i
elementi su zastupljeni u zbirci. Nakon to su vrste i elementi promeraka identifikovani, druge
informacije kao to su starost ,pol i modifikacija mogu biti evidentirani.
Najkorisniji fragmenti za odreivanje starosti su zubi i kosti ekstremiteta. Zubi prolaze kroz
sekvencu erupcija, habanja i gubitaka. Redosled zamena mlenih zuba sa zubima odraslih, a
kasnije i habanje zuba odraslih moe da obezbedi priblinu starost ivotinje. Kosti udova su
korisni za odreivanje starosti, jer kod mladih ivotinja krajevi kostiju (epifize ) nisu vezana za
vratila ? SHAFTS (dijafize), ali kako ivotinje stare, epifize i dijafize FUSE ?srastu? Ovi
prilozi daju odreenu starost. Odreivanje da li je ivotinja mukog ili enskog pola je ponekad
nemogue iz fragmenta kosti. Meutim, kod nekih ivotinja kao to su jeleni, razlika moe biti
napravljena zbog toga to mujaci imaju rogove, a enke ne. Ostali suptilniji tragovi kao to su
oblik lobanje i kosti kuka takodje mogu da se koriste.
Promene na ivotinjskim ostacima mogu da sadre oznake kamenog ili metalnog alata koji je
korien tokom kasapljenja, oiljke glodanja od pasa ili glodara, ili dokaz kuvanja.

Nakon to su informacije pojedinih fragmenata zabeleene, zooarheolozi kombinuju podatke da

odgovore na pitanja u vezi ljudskih i ivotinjskih interakcija u prolosti. Zooarheolozi koriste
principe antropologije, biologije, ekologije i zoologije kako bi interpretirali ivotinjske ostatke.
Koristei informacije iz svih ovih disciplina proizvodi se tanija slika odnosa izmeu ljudi,
ivotinja i njihovog okruenja. ivotinje igraju irok spektar uloga u ljudskom ivotu. One
obezbeuju hranu, sklonite, odeu, alatke, nakit, simbole, druenje, ali I izvor rada. Neka od
pitanja na koja se moe odgovoriti sa ivotinjskih ostataka ukljuuju informacije o dijetama,
praksi lova, stoarstvu, sezonskim promenama, okruenju, socijalnom statusu i etnikoj
pripadnosti u prolosti.
Jedno od osnovnih pitanja koje zooarheolozi postavljaju je koju vrstu ivotinja su ljudi u
prolosti koristili za hranu. U Misisipiju, belo-repi jelen je najea ivotinja naena na
praistorijskim mestima. Jeleni su bili korisni jer su dali veliku koliinu mesa, ali i kou za odeu
i smetaj, kao I kosti, rogove i zube za alatke i ukrase. Praistorijski ljudi takoe koriste irok
spektar drugih autohtonih ivotinja za hranu, ukljuujui i ribe, urku , zeeve, veverice,
rakune, kornjae, dagnje. ivotinjski ostaci sa istorijskih lokaliteta u Misisipiju obino
predstavljaju domae ivotinje. Ovi ostaci predstavljaju ivotinje kao to su goveda, svinje, ovce
i kokoke. Divlje ivotinje su takoe otkrivene na istorijskim lokalitetima, ali generalno u
manjem broju nego domae ivotinje.
Druge oblasti istraivanja za zooarheologe ukljuuju studije prakse lova u prolosti i stoarstvo.
Lovci, ribolovci i stoari su provajderi ivotinjskih resursa. Oni imaju bogato znanje o
ivotinjama i njihovim stanitima, koje se prenosi kroz generacije. Stabilna obezbeenja
strategije (ili kako su ljudi preiveli) su bazirana na ovim saznanjima i omoguavaju ponovni
uspeh u sticanju ili podizanju ivotinja. Vrste pitanja o naturalnim odnosima na praksu lova i
negu ivotinja mogu da sadre: koja vrsta je lovljena i gajena, koja stanita su eksploatisana od
strane lovaca, koja domaa stada su uspela, koji su alati i koje su se tehnike koristile za
hvatanje ivotinja, koliko razliitih vrsta se klalo, ili kako su kuvane.
Drugo pitanje na koje se moe odgovoriti koristei se primenom ivotinjskih ostataka jeste u
kom godinjem dobu je odreena lokacija bila okupirana. Samo tokom modernog vremena su
ljudi imali sveu hranu. Za veinu prolosti Misisipija, ljudi su morali da se nose sa godinjim
dobima i dostupnosti ivotinja. Jedan od naina koji su koristili bilo je pomeranje sa mesta na
mesto kako bi stekli razliite vrste resursa.ivotinjski ostaci mogu da se koriste za odreivanje
sezone u kojoj je mesto bilo okupirano za ispitivanje starosti smrti ivotinje ili prisustvo
odreenih vrsta. Za odreivanje starosti ivotinje, zooarheolozi mogu da koriste moderne
informacije da utvrde sezonu u kojoj su ivotinje ubijane. Prisustvo ivotinja poput ptica selica
koje su dostupne samo u odreenim sezonama, takoe nam omoguava da se utvrdi u koje doba
godine, je mesto bilo okupirano.
ivotinjski ostaci se takoe mogu koristiti za rekonstrukciju prolosti okruenja. Jer znamo da
odreene ivotinje se javljaju na odreenim stanitima, moemo da koristimo nae dananje

znanje da rekonstruiemo ono to je bilo kao okruenje u vreme kada je mesto bilo okupirano.
Mali sisari i puevi su naroito dobri pokazatelji prolosti okruenja jer imaju vrlo specifine
uslove stanita.
Osim pruanja informacija o dijetama u prolosti, ivotnim strategijama, sezonskim i ekolokim
uslovima, ivotinjski ostaci takoe mogu baciti svetlo na socijalni status i etniku pripadnost.
ak i danas, ivotinje su vani simboli koji prenose vie razliitih znaenja. Mi koristimo
ivotinje kao simbole za nae sportske ekipe i politike stranke i pripisujemo odreene osobine
za ivotinje (lukava lisica ili mudra stara sova). Znaaj pripisan odreenim ivotinjama moe
rei neto o socijalnim razlikama. Na primer, bogati pojedinci mogu jesti bolje meso (file
minjon u odnosu na virle) ili svoje skupe ljubimce. Etnike razlike se takoe mogu videti u
vrstama hrane koju jedemo ili u nainu na koji pripremamo odreena jela .
Zooarheolozi prouavaju socijalni status i etniku pripadnost ispitujui obrasce prikazane u
ivotinjskim ostacima. Na primer, prisustvo opasnih i retkih ivotinja (medved, Cougars ? ili
orao ) ili kvalitetniji delovi mesa (zadnjeg dela) na arheolokom nalazitu mogu da ukau da su
starosedeoci bili visokog drutvenog ugleda. ivotinjski ostaci pronaeni u humci u Misisipiju
pokazuju ovaj model, to ukazuje da su vani pojedinci bili prisutni. Na plantaama u
Misisipiju, prouavanje ivotinjskih ostataka je pokazalo da su afro-ameriki robovi uglavnom
pripremali obroke od svinjskog mesa, ali i ulovljenu divlja kako bi uneli raznolikost u svoju
ishranu. Lov je moda bio I nain na koji su robovi poboljavali njihov oseaj sopstvene
vrednosti i linog identiteta.
ivotinjski ostaci su jedna od mnogih vrsta artefakata pronaenih na arheolokim lokalitetima.
Prouavajui ivotinjske ostatke moemo da razumemo kako se menjala interakcija ljudi i
ivotinja tokom vremena. Tumaenje prolosti kroz artefakte zavisi od identifikovanja i detaljne
analize dokaza prikupljenih tokom iskopavanja. Kada se informacije iz zooarheoloke analize
kombinuju sa podacima drugih artefakata prikupljenim na mestu , mi dobijamo potpuniju sliku o
ivotu naih predaka.