< >TELO I PRIPOVEDANJE< >

/B

Piter BRUKS
Sa engleskog prevela Brana Miladinov

ela su nekako uvek sa nama, a oduvek se muimo da to

tano izrazimo. Da se posluim pojmovima i metaforama,
mi smo ili u svom telu ili ga imamo, ili smo jedno sa svojim
telom ili od njega otueni. Telo je u isti mah i mi i drugi,
pa je stoga predmet oseanja od ljubavi do gaenja. Za psihoanalizu ono je objekt primarnog narcizma; za religioznu
estetiku ono je opasan protivnik duhovnog savrenstva.
Telo najee zauzima nestabilan poloaj izmeu ovakvih
ekstrema, bivajui istovremeno subjekt i objekt zadovoljstva, nekontrolisani proizvoa bola, pobunjenik protiv razuma, i - orue smrtnosti. Zato je ono uvek predmet znatielje, cilj stalno obnavljajueg spoznajnog procesa. Iako poduhvat saznavanja tela najoevidnije spada u sferu medicinskih nauka, od anatomije do molekularne biologije, nedvosmisleno su u njega ukljuene sve humanistike nauke. U fikcionalnoj knjievnosti telo je oduvek bilo predmet
fascinacije, s jedne strane odeljeno Drugo procesa oznaavanja, te stoga, shvaeno kao primena uma i volje na svet,
situirano izvan materijalnosti, a s druge strane njegovo orue (ta iva ruka koja pie), pa moda i mesto upisivanja. Pitanje tela je u knjievosti naroito zanimljivo zbog oite udaljenosti i napetosti izmeu ova dva pola, zbog nesvodive
tenzije izmeu prirode i kulture koja koegzistira s idejom
da su ova dva pola meuzavisna. Umetnuti telo u pisanje
jeste primarni interes knjievnosti odvajkada. I obratno,

prekrivanje tela pisanjem signalizuje pokuaj da se materijalno telo pretvori u oznaavajue telo. Kao to kae Volas
Stivens u Belekama o vrhunskom delu:
Iz ovoga pesma nie: da ivimo na mestu
to nae nije i, jo vie, nismo mi
A teko je uprkos pompeznim danima.
Ako mesto to nae nije i nismo mi jeste svet, esto se
moe initi da telo, nae telo, pripada svetu, a ne naem
idealno konstruisanom jastvu. Ako je motiv poezije pokuaj rekuperacije drugog, esto to drugo biva upravo nae
telo.
Kakav je odnos tela i identiteta? uveni primer nalazimo u
ranoj zapadnoevropskoj knjievnoj tradiciji, u Odiseji. Kada se prerueni Odisej vrati u svoj dvorac u Itaku ovoga puta s raskalanim Penelopinim proscima prva ga prepoznaje dadilja Eurikleja. Nije re o intelektualnom prepoznavanju,
ve pre o dramskom itanju iz tela i na telu samom:
Od ognjita dalje
Sedne Odisej i brzo na tamnu okrenu se stranu,
jer mu na pamet pade da ne bi, kad uzme nogu,
poznala starka oiljak, i sve bi se doznalo onda.
Pristupi ona domainu svom i htede ga prati,
ali poznade odmah <1>oiljak</1>

<1>Homer, Odiseja, Beograd: Prosveta, 1974, prevod Miloa uria, str. 285. Klasina
je studija ove epizode u Erich Auerbach, Mimesis: The Representation of Reality in
Western Literature (Garden City, N.Y.: Anchor Books, 1957). Znaajno je to da pria o
tome kako je Odisej zaradio oiljak, pripoveda i o tome kako je Odisej dobio to ime, od
svog dede po majci, Autolika (koji e potom voditi lov na vepra), pojaavajui time ideju da je obeleavanje tela oiljkom temeljno vezano za Odisejev identitet.</1>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</247>

Na ovom mestu Homer otpoinje priu od stotinjak stihova o tome kako je mladi Odisej zaradio oiljak tokom lova na vepra po Parnasu pripovest koja se posebno bavi urezivanjem znaka na telo, znaka po kojem ga sada, desetinama godina docnije, Eurikleja prepoznaje. Posle te pripovesti vraamo se u sadanjost:
Spustivi ruke starka oiljak Odiseju primi,
dodirnu ga i pozna i odmah ispusti nogu;
golen u bakra padne, i zvekne od medi bakra
te se na stranu nagne, te voda iz njega iscuri.
Starici zajedno radost i alost obuzmu srce,
oi se napune suza, i glas joj u grlu stane.
Onda Odiseja uzme za podbradak i ovo mu rekne:
Ti si, Odiseju, to, o drago dete, ne mogoh
pre te poznat, domaine, dok te ne opipah svega!
Kao i u Aristotelovoj teoriji tragedije koja takoe mnogo duguje homerskim pevanjima
trenutak prepoznavanja predstavlja dramski klimaks, izlazak skrivenih identiteta i latentnih
mogunosti na videlo. Ovde do prepoznavanja dolazi, kao to esto biva u grkim tragedijama, posredstvom oznake na samom telu. Prepoznavanje omoguuje telo koje je u nekom
bitnom trenutku prolosti lika obeleeno, to je scenario koji e se iznova odigravati kroz itavu knjievnost i dobiti ponajvie formulaiki oblik u uvenom melodramskom croix de ma
mre, znamenju privrenom za naputeno siroe, ili na neki nain utisnutom u njegovu
kou, a koje omoguuje utvrivanje <2>identiteta.</2> Reklo bi se da identitet i njegovo
prepoznavanje zavise od tela prethodno obeleenog posebnim znakom, koji pak neobino
lii na jeziku oznaku. Znak obeleava telo, inei ga delom procesa oznaavanja. Oznaavanje, odnosno markiranje tela predstavlja njegov prelazak u pisanje, ono postaje knjievno,
odnosno narativno telo ve samim tim to upisivanje znaka zavisi od prie, a ujedno je i
stvara. Potpis na telu jeste alegorija tela koje postaje tema knjievne pripovesti tela koje
je ulo u pisanje.
Scena prepoznavanja Odiseja po njegovom oiljku razmatra se u prvom poglavlju izvanredne knjige Eriha Auerbaha Mimezis: Prikazivanje stvarnosti u zapadnoevropskoj knjievno<2>O ovoj sceni i slinim pitanjima vidi: Terence Cave, Recognitions: A Study in Poe-

tics (Oxford: Clarendon, 1988). Kejv govori o tome da Odisejev oiljak izgrauje njegov
identitet retrospektivno prizivajui fragment prie (str.23). Kejv takoe razmatra Aristotelove tipove prepoznavanja (iz 16. glave Poetike), koji ukljuuju prepoznavanje po
znakovima (semeia), koji mogu biti kongenitalni (znak roenja), steeni (oiljci) ili noeni (kao la croix de ma mre) (str.38ff). ekspirov Simbelin nudi posebno zanimljiv
sluaj znaka roenja: mlade na Imogeninoj levoj dojci na mestu koje ne bi smelo
biti vieno slui i kao lani signal neverstva.</2>

<248>

<R.E..>

sti. Istorija koja prati mesto tela u zapadnoevropskoj knjievnosti tee u velikoj meri naporedo sa Auerbahovom studijom, budui da je
predstavljanje tela deo predstavljanja spoljanje stvarnosti uopte.
Ono pronalazi najpodrobniji retoriki oblik u opisu, pokuaju da se
pojave vidljivog sveta ovaplote u pisanju; takve deskriptivne predstave postaju najrazvijenije i najvanije u onome to zovemo realizmom, onoj vrsti literature u kojoj se ponajvie rauna na paljivo
registrovanje spoljanjeg sveta. Otuda bismo oekivali da telo u knjievnom pripovedanju zadobije najrazvijeniju predstavu u realistikoj
knjievnosti, ili, gledajui jo ire, u periodu koji poinje sredinom
osamnaestog veka, nastavlja se kroz romantizam i njegove posledice, sve do naeg doba. I doista, to je period raanja romana, dugakih narativnih tvorevina koje se bave prevashodno jedinkom u drutvenom i pojavnom svetu. Telo te jedinke nuno figurira u prii,
mada s izuzetno promenljivim stepenom eksplicitnosti. Ova istorija knjievnosti je viestruko determinisana: ne mogu se uspostaviti
nedvosmisleni kauzalni odnosi izmeu novog znaaja koji stie spoljanji svet u knjievnosti novog doba i modernog pojma individue
i linosti, ili novih pojmova privatnosti i skromnosti, ili moderne
medicinske nauke sa svojim novim pojmovima i tehnologijama vezanim za telo. Ipak, ako iroko postavimo stvari, utvrdiemo da postoji dostatna konvergencija sila koje telo u modernoj knjievnosti
promoviu u vaan objekat pisanja, na jedan nov nain.
To, naravno, ne znai da telo nije u sreditu panje pre modernog doba o emu svedoi i primer iz Odiseje. U Ilijadi, na primer, herojsko je telo u znaajnoj meri fiziki prisutno kao sutinski inilac stvarnosti, naroito u scenama boja i <3>ubijanja.</3> U grkoj tragediji, telo obezbeuje znake prepoznavanja, od kojih su verovatno najpoznatiji Orestov uvojak i otisak stopala koji Elektru upuuju na njegov identitet u Eshilovim Hoeforama, u sceni koju je docnije imitirao i parodirao Euripid u Elektri. U Sofoklovom Filoktetu, zagnojeno ranjeno stopalo strelca postaje pravo sredite radnje komada.
Dalje, tu je centralna hrianska pria o inkarnaciji, o tome kako
re postaje telo, koja se stalno ponavlja kroz euharistiju. Insistiranje
na Hristovoj telesnosti beskrajan je izvor pria unutar hrianske
tradicije, budui da avanture ploti na putu spasenja oveanstva
obezbeuju niz emblematinih momenata u kojima se otelotvoravaju duhovna znaenja. Od ranog srednjeg veka kroz renesansu, zapadnoevropski pisci nuno vide znak i znaenje u pojmovima ote-

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

<3>Vidi Sheila Murnaghan, Body and Voice in Greek Tragedy, Yale Journal of Criticism 1:2 (1988), str. 23-43, koja
belei da su tela i delovi tela ratnika u Ilijadi najdetaljnije imenovani onako kako su ranjavani, probadani, naticani na koplja, satrveni u prah (str. 24); to se tie znakova koji se pojavljuju u grkoj tragediji, vidi Cave, Recogni-

tions.</3>

</249>

Nesumnjivo ima dosta istine u ovakvom stanovitu slino iznosi i istorija obiaja Norberta Elijasa, koju u povremeno razmatrati ali ima i izvesne romantizirane nostalgije tipine za neka skorija vienja rane moderne Evrope
kao perioda jedinstvenije oseajnosti, u kojoj su telesne
funkcije, seksualnost i smrt bolje integrisani u ljudsku svest
kao prirodni delovi ivota. Skloni smo da zakljuimo da ivimo posle Pada iz vremena veeg jedinstva svesti, jezika i
bia. Svakom dogaaju kojeg moemo naknadno promiljati, ili ga izmisliti, takvo jedinstvo kroz nau sadanju
svest o odeljenosti, kroz na oseaj da se telo moe obnoviti u svesti i jeziku samo naporom kojeg su pripovedni i
deskriptivni projekat realizma samo jedan primer. Kakvo god
da je nekad bilo, telo je sada kontroverzno, a na utisak da
Nakon srednjovekovnog i ranomodernog perioda telo po- je nekada bilo manje problematino mogao bi svedoiti o
staje skrivenije i problematinije u evropskoj kulturi. Rad tome koliko danas jeste.
Mihaila Bahtina o Rableu naglaava sredinju poziciju tela u
naglavce postavljenom svetu renesansnog karnevala, a isto- Istorija, ili makar iscrpan rezime knjievnog tela, morali bi
riari drutva takoe su pokazali kako je telo u to vreme posegnuti za samim poecima i uzeti u obzir mnoge tipove
otvorenije izlagano, kako u javnim prilikama, tako i kao knji- tela herojsko, sveto, paeniko, tragiko (koje kombinuevna metafora, te je sluilo da se odredi ono to je ljud- je prethodna tri tipa), karnevalsko (koje uiva u telesnosti),
sko. Kako pie Frensis Barker o jakobinskoj Engleskoj, ov- pornografsko, pa i umirue, poto se prvenstvo tela moe
de operie jedan model diskursa koji, utemeljen na inkar- najdramatinije osetiti u njegovom sunovratu: samrtniki
naciji, vaspostavlja jedinstveno prisustvo znaenja kojeg je odar je povlaeno knjievno mesto. Moja stremljenja ne mospektakularno telo istovremeno i simbol i <5>ishodite.</5> gu ii tako daleko. Zanimanje ove knjige usmereno je na teBarker ponavlja tradicionalnu istorijsku shemu u kojoj je lo u modernom pripovedanju i, unutar ovog hronolokog
Rene Dekart vien kao simboliki momenat prelaza ka mo- ogranienja, prevashodno na telo u erotikoj tradiciji pri
dernoj koncepciji tela. Kartezijanski dualizam kojim se emu erotsko koristim da oznaim telo koje je primarno
postulira razliitost mislee sutine i telesne realnosti shvaeno i osmiljeno kao agens i predmet elje. elim da gostvara telo koje nije vie u jeziku, ve je pre objekat dis- vorim pre svega o telima iaranim znaenjem iz domena elje,
kursa: Kartezijansko telo je izvan jezika, ono se diskursu elje koja je izvorno i uvek, bez obzira na sublimacije, seksudaje kao objekat (kada nije, u trenucima odsustva, potpu- alna, s jedinim proirenjem na elju za spoznajom: telo kao
no izgnano), ali nikad nije sutinski o jeziku (99).
epistemofilijski projekat. elja za saznanjem konstruisana
lotvorenja i duha. Status koji se pripisuje tragediji kao visokom moda najviem od literarnih modusa potie delom od naina na koji tragedija odslikava masu. Tragedija,
veli Nortrop Fraj, jeste mimeza rtve u kojoj publika uestvuje u komunikaciji, simboliki parajui sveto <4>telo.</4>
Kod ekspira, na primer, telo je sveprisutno istovremeno
kao metafora i kao fiziko prisustvo, bilo da je re o miropomazanom telu kralja ili oznojenom, propadajuem telu
Falstafovom, dok je organizacija ljudskog drutva redovno
opisana u terminima tela, itavog ili bolesnog. Sekularno ili
karnevalsko telo, koje u istom obliku nalazimo kod Rablea,
na odreeni nain parodira tragiko sveto telo, proklamujui konano ishodite smisla ili besmisla u telu samom.

<4>Northrop Frye, Anatomy of Criticism (Princeton: Priceton University Press, 1957),

str. 214.</4>
<5>Francis Barker, The Tremulous Private Body: Essay on Subjection (London and
New York: Methuen, 1984), str. 24. Vidi takoe Mikhail Bakhtin, Rabelais and his
World (Bloomington: Indiana University Press, 1984). Za korisnu sumu skorijih radova
o telu, vidi Leslie Rado, On te Recent Intellectual Interest in the Body (neobjavljeni
rad prezentovan na Northeastern American Studies Association Conference, Lexington, Mass., 1988).</5>

<250>

<R.E..>

je iz seksualne elje i radoznalosti. Moja tema jesu veze izmeu elje, tela, nagona za znanjem i pripovedanja: one
prie koje priamo o telu u naporu da ga spoznamo i posedujemo, a iji je ishod telo kao mesto oznaavanja mesto
za upisivanje pria i istovremeno telo kao oznaitelj,
primarni agens narativnog zapleta i znaenja.
Erotsko telo moe biti najdostojnije od svih, budui da veina prvih ovekovih umetnikih pokuaja jesu predstave plodnih enskih oblika i falusa u erekciji. Telo kao predmet elje
tema je i velikog dela najranije poezije zapadnoevropske
tradicije, od Pesme nad pesmama do Sapfo i ostalih grkih
antologiara. To je tradicija koja oivljava trubadursku liriku i viteku romansu, nalazei posebno ist izraz u renesansnim amblemima enskog tela, pesmama koje podrobno opisuju i hvale svaki potez u igri koja se moe igrati javno i pristojno, kao i prividno parodino u pesmama izrazite opscenosti. Tradicija o kojoj je re takoe se neizbeno
ukrta s domenom politikog, poto erotsko telo jednovremeno oivljava i naruava drutveni poredak. Zakoni koje generie ljudska seksualnost mogli bi i sami biti temeljni
za drutvene strukture i regulative koje elju ureuju i ine njeno mesto u civilizaciji nelagodnim. U onoj meri u
kojoj telo nuno implicira seksualnost pri emu ne mislim samo na genitalnost, ve na sloene svesne i nesvesne elje i zabrane kojima su oblikovane ovekove predstave o samom sebi kao stvorenju udnje ono je uvek
nestiljivi zarobljenik kulture, koja podrazumeva i jezik.
Pri kraju svoje najprovokativnije studije o pripovedanju,
S/Z, Rolan Bart postavlja pomalo enigmatian zahtev da
simboliko polje polje reference simbolikog koda, jednog od pet kodova strukture i znaenja u pripovedanju
koji upuuju na kompletno retoriko, tematsko i ekonomiko strukturiranje teksta zauzima samotni objekat
od kojega ono pribavlja jedinstvenost... Taj objekat je ljudsko <6>telo.</6> Treba li ovo da itamo kao tvrdnju da je
telo samo referent reference, predmet za koji referenca, kao

pojam ili delanje, postoji? Da li je telo konano polje iz kojeg se celokupan simbolizam ekstrahuje i opet u njega vraa? Treba li da zakljuimo da konano sam tekst predstavlja telo, a telo tekst? Iako nisam posve siguran u znaenje
Bartovih opaski, nalazim da su vrlo sugestivne kada je u pitanja tesna veza izmeu pripovednog teksta i tela. On nagovetava da je telo makar primarni izvor simbolizma nagovetaj koji e svako sklon psihoanalizi spremno prihvatiti
i da nas knjievnost u svojoj upotrebi i kreaciji simbola uvek
vraa na taj izvor, kao na ono to njene predstave u konanom ishodu predstavljaju. Bart kao da kae da simboliko
polje i telo u odreenoj taki konvergiraju: da se znaenje,
naroito znaenje shvaeno kao samopredstavljanje teksta
predstavljanje onoga to tekst jeste i onoga to tekst ini odreuje prema telu, a da mi veno udimo da telo
pretvorimo u tekst.
Dopustite mi da budem precizniji. Po jednoj od tradicija savremenog miljenja telo bi bilo drutveni i jeziki konstrukt,
proizvod specifinih diskurzivnih praksi, ne izuzimajui ni
one koje ensko telo drugaije oblikuju od mukog. I pored toga to je sociokulturno telo doista konstrukt, proizvod ideologije, mi smo skloni da o fizikom telu razmiljamo kao o predkulturnom i prejezikom: oseaji prijatnosti
i jo vie oseaj bola, na primer, uopteno se smatraju vanjezikim iskustvima; kraj tela u smrti nije prosto diskurzivni konstrukt. Smrtnost bi mogla biti ono protiv ega se
svaki diskurs odreuje, kao protest ili pokuaj ouvanja i
obnavljanja ljudskog duha; ipak, ona postavlja vrstu bioloku granicu ljudskim konstrukcijama. Mislim da se telo
esto predstavlja padom iz jezika, povratkom u infantilni
presimboliki prostor u kojem primalni nagoni potvruju
svoju snagu. Ipak, najranija infantilna iskustva detinji
oseaj tela u odnosu na majku, njegova prostorna orijentacija, prvi pokuaji da uspostavi ravnoteu mogli bi biti
temelj itave simbolike delatnosti. Autoerotski instinkti ili
nagoni koji pruaju najraniji doivljaj tela, po Frojdu, prethode ak i primarnom narcizmu. Za Melani Klajn i njene

<6>Roland Barthes, S/Z (Paris: Editions de Seuil, 1970), str. 220; Prevod na engleski
Richard Miller, S/Z (New York: Hill and Wang, 1974).</6>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</251>

sledbenike, majino telo, a naroito grudi, pruaju izvorni predmet simbolizacije, a potom i polje istraivanja za razvoj detetovog epistemofilijskog impulsa, nagona za <7>saznanjem.</7> Klajnova, oslanjajui se na teoriju andora
Ferencija po kojoj identifikacija, prethodnica simbolizma, izrasta iz bebinog
napora da u svim stvarima ponovo otkrije svoje organe i njihove funkcije, konstatuje da je simbolizam osnova svih sublimacija i svakog talenta, budui da je
upravo simbolika jednaina nain na
koji predmeti, aktivnosti i interesovanja postaju tema libidinalnih <8>fantazija.</8>Delovi tela, oseaji i opaaji
(ukljuujui i ozloglaeno anatomsko razlikovanje polova) jesu prve kocke u zgradi simbolikog poretka koji obuhvata
govor, igru i itav sistem ljudskog jezika, unutar kojeg dete pronalazi mesto
gde e uvesti libido.
U ovom smislu najsloenije simbolike
strukture i diskurzivni sistemi nesumnjivo su derivirane iz telesnih senzacija.
Te nas pak strukture i sistemi udaljavaju od tela, kao to je neminovno pri
svakoj upotrebi znaka. Predstavljanje tela znakovima nastoji da uini telo prisutnim, mada uvek u kontekstu njego-

vog odsustva, budui da upotreba jezikog znaka implicira odsustvo onoga

umesto ega stoji. Telo tako postaje otueno od konstrukata koji se na osnovu
njega stvaraju. Koliko god ono pripadalo procesu socijalizacije, koliko god stolovalo pri raanju intelektualne znatielje, ono se ipak esto pojavljuje na dalekom polu razdora izmeu prirode i kulture, nad kojim kultura definitivno nema nikakvu kontrolu. Moda ovakvo vienje tela kao Drugog u najveoj meri
dovodi do napora da se telo uvede u
jezik, da se predstavi, tako da ono postaje deo ovekovog semiotikog i semantikog projekta telo obdareno
znaenjem. I obratno, jezik tei da se remotivie kao simbol sa izvornim referentom u telu: da postane otelotvoreni jezik. Prie u kojima telo postaje glavna preokupacija na poseban nain otkrivaju napor da se telo uvede u domen
jezika jer one uvek iznova kazuju priu
o ulasku tela u znaenje. Drugim reima, one dramatizuju naine na koje
telo postaje kljuni faktor oznaavanja
u tekstu naina, mogli bismo rei,
na koji se njime otelotvoruje znaenje.

ee tuim, mada ponekad i vlastitim)

i telo tada za protagonistu predstavlja
konano dobro, poto u sebi, po sebi,
sadri klju zadovoljenja, snage i znaenja. Na planu itanja, udnja za spoznajom tog tela i njegovih tajni postaje
elja da se ovlada simbolikim sistemom teksta, tekstovnim kljuem znanja, zadovoljstva i istinskog stvaranja
smisla. Moe se initi da udnja za telom
obeava pristup pravom raison dtre
simbolikog poretka. Tako se narativna elja, kao podzemna dinamika prie i njenog kazivanja, usmerava ka spoznaji i posedovanju tela. Pripovest tei
tome da telo uini semiotikim, da ga
obelei ili oznai kao narativni i jeziki
znak. Kada je zaplet romana osnovan na
prii o uspehu ili neuspehu pokuaja
da se stekne pristup telu kao i pria
o ispunjenju ili gubljenju iluzija koju
ova sobom nosi ira pria se moe
baviti eljom da se prodre u tajne ivota koje su od nas esto skrivene u drugosti drugih ljudi. Svako od nas, kako
kae or Bataj, sebe osea kao diskontinuirano bie, a erotizam pokuaj da
se spozna drugi posredstvom iskoraenja iz granica vlastitog tela oznaava
U modernoj pripovednoj knjievnosti napor da se upozna, makar i na trenuprotagonista esto ezne za telom (naj- tak, jedna vrsta kontinuiteta sa drugi<7>Vidi Sigmund Freud, On Narcissism: An Introduction, Standard Edition of the Com-

plete Psychological Wrirings of Sigmund Freud (London: Hogarth Press, 1953-1974),

14:77; takoe vidi Three Essays on the Theory of Sexuality, ibid, 7:181-83. Vidi Melanie
Klein, Early Stages of the Oedipus Conflict, Contributions to Psycho-Analysis, 19251945 (London: Hogarth Press, 1950), str. 202-226.</7>
<8>Melanie Klein, The Importance of Symbol Formation in the Development of the
Ego, u Contributions to Psycho-Analysis, str. 237; takodje vidi u istom svesku, The
Psychological Principles of Infant Analysis. O idejama Melani Klajn od velike pomoi
su mi bili uvod i beleke Dulijet Miel u The Selected Melanie Klein, ed. Juliet Mitchell
(Harmondworth: Penguin, 1986).</8>

<252>

<R.E..>

ma. Otuda je za Bataja erotizam potvrivanje ivota ak i u smrti. Odluujuu ulogu ima, veli Bataj, obnaivanje, la
mise nu, poto u ovom sueljavanju
u obnaenosti dva ljudska bia preuzimaju rizik izlaska iz zatvorenog, diskontinuiranog stanja u trenutnom predavanju <9>drugome.</9>
Batajeve spekulacije o znaenju erotizma pokreu pitanja o fascinaciji telom i
sredstvima koja smiljamo da bismo telo spoznali. Za Frojda i Klajnovu, kao i za
Bataja, elja za znanjem epistemofilijski nagon u krajnjem ishodu je povezan sa seksualnou, sa detetovim autoerotskim istraivanjem vlastitog tela i
opaanjem anatomske razlike izmeu
polova. Pitanje koje razdire dete i koje
ono upuuje svojim roditeljima i svetu
jeste: Odakle dolaze bebe? Dete nikako ne moe da dobije odgovor koji bi
ga do kraja zadovoljio, jer detetov psiholoki razvoj ne doputa razumevanje
prirode seksualnosti odraslih, kao ni
znaenje razliitosti polova. Takozvani
dvofazni juri seksualnosti, kojim se
kod dece budi seksualna znatielja
isprva usmerena na vlastito telo mnogo pre no to dostignu seksualnu zrelost, kao da upuuje na injenicu da e
prvo istraivanje i sticanje znanja biti
osujeeno u samom korenu, obrazuju-

i na taj nain model udnje za znanjem koja se ne moe zadovoljiti, model faustovskog projekta. Nagon za posedovanjem bie blisko povezan sa eljom za znanjem, najee ovaploen u
elji da se vidi. Tradicionalno se slikama svetla, skidanja velova i fiksiranja
pogledom predstavlja znanje, pa ak i
sama racionalnost. Lis Irigare kae da su
Frojdovi scenariji seksualne znatielje
i razliitosti bez izuzetka vizuelni, pa je
samim tim Schaulust ili skopofilija
erotizirana elja da se vidi glavna tema Frojdovih spisa, te tesno povezana sa
Wisstrieb, <10>epistemofilijom.</10>
To nije sluajno, niti se moe prosto
odbaciti kao jedan od ideolokih proizvoda onoga to Irigarejeva naziva falikim zurenjem. Zurenje bi doista moglo biti prevashodno faliko, budui da
zapadnoevropska knjievna (i filozofska i umetnika) tradicija preteno u prvi plan stavlja ljude koji gledaju u ene. Kao pojam, gledanje se pojavljuje
kao kljuni inilac bilo kojeg epistemolokog poduhvata; povlaeno mesto koje gledanje ima u scenarijima spoznaje
teorijski je ve bivalo ispitivano u psihoanalizi. Uvoenje erotizma u vizuelno moe pragmatiki renikom psihoanalitikog razvoja biti objanjeno na nain na koji to ini psihoanalitiar Edit Jakobsen: Zabrana manuel-

ne genitalne igre, na primer pipanja,

svakako je odgovorna za uobiajenu deju preteranu usmerenost ka vizuelnom
opaanju, naroito kad su u pitanju
tue genitalije, ali i <11>vlastite.</11>
Frojdovi se tekstovi esto vraaju na
teorijske osnove erotiziranog vienja.
Konkretno, on postavlja jednu teoriju
o poreklu privilegije koja pripada pogledu, teoriju koja je toliko posebna i
na mitski nain ubedljiva da je vredi
promotriti na trenutak.
Frojdova teorija izloena je najdetaljnije, iako samo u vidu skice, u ekspoziciji dugake fusnote u Nelagodnosti u
kulturi (1930) vezane za diskusiju o genezi porodice i regulativi vezanoj za seksualnost. U toj fusnoti Frojd postavlja
hipotezu da se na poetku sudbonosnih
procesa kulture nalazi ovekovo uspravljanje (Standard Edition, 21: 99).
Jer, veli on dalje, u uspravnom poloaju dolazi do suspenzije ula mirisa - prethodno glavnog izvora seksualne stimulacije i znanja te komplementarnog
privilegovanja ula vida. Konkretno, kada ovek i ena stoje uspravno, njihovi
su polni organi izloeni pogledu i postaju predmeti vizuelnog istraivanja i
znatielje. Oni, takoe, postaju ranjiviji
no to su bili, pa otuda itu zatitu, koja bi mogla biti izvor oseaja stida i

<9>Vidi Georges Bataille, Lerotisme (Paris: Union Gnerale dEditions, 1965), naroito str. 15-30. </9>
<10>Luce Irigarey, Speculum de lautre femme (Paris: Editions de Minuit, 1974), str.
53; prevod na engleski Gillian C. Gill, Speculum of the Other Woman (Ithaca: Cornell
University Press, 1985).</10>
<11>Edith Jacobsen, The Self and the Object World (Madison, Conn.: International
Universities Press, 1964), str. 71.</11>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</253>

pojma pudenda. Ako je intelektualna radoznalost osnovana na seksualnoj znatielji, trenutak u kojem genitalije bivaju izloene, i istovremeno postaju objekat pokrivanja, predstavlja ustolienje vida kao intelektualne sposobnosti par exellence, glavnog oblika opaanja i
razlikovanja. Miris, naravno, ostaje naroito vezan za seksualnost i Frojd belei da kod mnotva takozvanih perverzija nije dolo do deliminog organskog potiskivanja ula <12>mirisa.</12> Prelazak na uspravan poloaj tela povezan je sa nastankom porodice preko jo jednog faktora: transformacije periodinih momenata estrusa ili uspaljenosti, karakteristinih za veinu sisara, u menstrualni ciklus enke oveka. U reimu estrusa enka je seksualno dostupna samo u odreenim, esto prilino ogranienim periodima, dok je enka oveka
(bilo da dato drutvo stavlja tabu na seksualni odnos tokom menstruacije ili ne) uvek na
raspolaganju. Dakle, samo kod ljudi postoji kontinuitet seksualnog uzbuenja. Kontinuitet, pak, znai da mujak stie motiv da dri enku, ili uoptenije, svoj seksualni objekat u
blizini. Drugim reima, mogunost nekontrolisane enske seksualnosti vodi, po Frojdovom
scenariju, do toga da mujak uspostavlja strukturu porodice i svog patrijarhalnog autoriteta
(iju prirodu i prirodu ijih zakona Frojd razvija u knjizi Totem i tabu /1912-1913/). Dolazimo
do toga da su potiskivanje estrusa, kontinuitet seksualnosti, utemeljenje patrijarhalne porodice i uspostavljanje vida kao dominantne sposobnosti meusobno povezani i da, po
Frojdu, konstituiu prag ljudske civilizacije.
Frojdov je scenario jedina njegova, kako kae, teorijska spekulacija koja nije utemeljena na
posmatranju, ali verovatno solidna koliko i veina sociobiolokih teorija, koje uopteno izmiljaju prie o poreklu s namerom da objasne prvobitna izvorita savremenih okolnosti, kako
to sami teoretiari definiu. Ono to je korisno u Frojdovoj hipotezi jeste to to ona objanjava razliite stavove i prakse zapadnoevropske kulture, u tom smislu da im daje mitsko
poreklo. U posebnom sluaju, ona ubedljivo povezuje vid, elju i epistemofilijski nagon, na
koje nailazimo uvek isprepletene u predstavljanju tela; takoe, ova hipoteza sugerie na koji nain su vid, elja i nagon za znanjem postali povezani kroz pripovedanje u novom, erotikom oseaju vremena kao medija elje i njenog mogueg <13>ispunjenja.</13> Odnos prema drugom telu uvek se iznova predoava u terminima vizuelnog, a vienje upoljeno na te<12>O ovom scenariju vidi jo u Sndor Ferenczi, Thalassa: A Theory of Genitality, prev.
Henry Alden Bunker (New York: Norton, 1968), gde on razmilja o tome da je olfaktivno bioloki prototip ideacije.</12>
<13>William Irwin Thompson: Prelaz sa estrusa na stalnu spremnost na snoaj predstavlja erotizaciju vremena; seksualnost postaje orijentacija za sva iskustva pre nego povrna desetosekundna meuigra na putu ivota usmerenog na status i mo. The Time falling Bodies Take to Light: Mythology, Sexuality, and the Origins of Culture (New York:
St. Martins Press, 1981), str. 72. Uspravan poloaj takoe uvodi i mogunost snoaja licem
u lice kod ljudi, ee nego a tergo, kao kod veine ivotinja, to aka Lakana navodi na
provokativna iako fragmentarna razmiljanja o injenici da predmeti elje ljudima dolaze
u odnosu licem u lice; vidi Lacan, Le sminaire, Livre VII: Le transfert (Paris: Editions
du Seuil, 1991), str. 443.</13>

<254>

<R.E..>

lu esto je visokoerotizovano zurenje podcrtano eljom.

to se same elje tie, moe biti rei o elji za posedovanjem
ili elji za znanjem, mada su one najee izmeane, ponekad i nerazluive. Libido amandi, libido dominandi i libido capiendi (enja za ljubavlju, moi i znanjem), da se
posluimo jezikom crkvenih oeva, oduvek su bili zdrueni
u filozofiji i knjievnosti Zapada. Ono to bi se moglo zvati
metafizikom donuanskom tradicijom prua neoborive
dokaze: U Don uanu, Molijerovoj verziji prie iz 17. veka,
kao i donekle u Mocartovom Don ovaniju, potom u Kazanovinim Memoarima i skorijim inkaranacijama kakav je
Kjerkegorov Dnevnik zavodnika, Don uan osvaja svoj
katalog ena ne samo iz puke elje za seksualnim zadovoljenjem, ve isto toliko iz elje za majstorstvom, koja je u
sutini udnja za znanjem. Molijerov Don uan je figura libertena u prvom, starijem smislu te rei: slobodni mislilac
koji se ogluuje o diktat crkve i drave u nestiljivoj potrebi da dokae prazninu nebesa, odsustvo transcendentalnog zakona. Njegova se potreba da osvaja ene pojavljuje
kao kontradiktorna elja za saznanjem i dokazom da nema
niega to bi valjalo znati u velikoj meri na nain (da citiram samo jedan moderni primer) Ferala iz Ljudske sudbine Andre Malroa, iji su erotski sastanci istovremeno
trenuci najveeg obilja i dokaz praznine.

voljstvo i nestalnost moda su samo posledice udnje za

spoznajom <14>Istine.</14> Treba samo da se prisetimo
naina na koji je predstavljena u slikarstvu i skulpturi, pa
da se sloimo da je Istina u naoj kulturi doista ena. Moe
biti prikazana obnaena ili obmotana velovima, u tom sluaju velovi imaju biti strgnuti, gestom koji se ponavlja u
bezbrojnim simbolizacijama otkrovenja, a to e, pak, pripovedanje esto initi nalik Dikloovom jurenju. U patrijarhalnoj kulturi, skidanje velova sa enskog tela jeste gest
kojim se razotkriva ono za ta se dri da je krajnja tajna.
Ovde se, naravno, susreemo sa jo jednim Frojdovim scenarijem: s opasnou od posmatranja nage ene. Kod mukog deteta gledanje u enske genitalije stvara strah od kastracije, koji moe biti predstavljen kao pretnja oima posmatraa: Frojd uvek iznova izjednaava kastraciju i oslepljivanje, naroito u interpretaciji Edipa. Frojd nalazi mitoloki prikaz istog scenarija u grkom mitu o Gorgoni Meduzi, iji pogled okamenjuje svakoga ko u nju pogleda. Meduzina glava, sa zmijolikim uvojcima, predstavlja enske genitalije. Zmije mogu istovremeno predstavljati i mnotvo
penisa pokuaj osiguravanja od pretnje kastracijom.
Pretvaranje u kamen, pak, kao i dekapitacija Meduze evociraju strah od kastracije, dok ukruivanje u strahu takoe
oznaava i erekciju, nudei posmatrau utehu porukom
da on jo uvek poseduje <15>penis.</15> Frojd ide dalje,
konstatujui da je ovaj simbol uasa na haljini nosila devianska boginja Atena. S punim pravom, jer stoga ona biva nepristupana ena, odbojna za svaku seksualnu elju
budui da prikazuje zastraujue genitalije Majke. Na
ovaj nain Frojd proiruje opasnost od gledanja obnaene
ene, kao i elju za njom, do predstave boginje mudrosti.

arl Pino Diklo, istoriar, memoarista i manje znaajan romanopisac 18. veka, nudi dubokomislen komentar ove tradicije: Ne znam zato ljudi optuuju ene za neiskrenost,
a Istinu (la Vrit) su nainili enom. Taj problem treba ponovo reavati. Takoe vele da je naga i da bi takva i trebalo da bude. Nema sumnje da je tajna ljubav prema Istini
ono to nas tera da jurimo ene s takvim arom; nuno
nam je da sa njih skinemo sve za ta mislimo da skriva Istinu; a kada smo zadovoljili znatielju jednom, gubimo iluzi- Frojdov kompleks kastracije (i njegova korolarija u vidu
je i trimo za sledeom, da budemo sreniji. Ljubav, zado- enske penisne zavisti) predmet je estoke kritike i predmet

<14>Oeuvres compltes de Duclos (Paris, 1820-21), 9:424.</14>

<15>Freud, Medusas Head (1922), Standard Edition 18:273. Ovo nije itava Frojdova pria o tome kako mukarac opaa enske polne organe; tavie, znatno sloenije stanovite pomalja se iz njegovog eseja Das Unheimliche, 1919.</15>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</255>

revizije jo od ranih dana psihoanalize. Premda moemo negirati Frojdovu koncepciju u

njenoj naivnoj i anegdotskoj formi, kao i u
njenoj patrijarhalnoj pretpostavci da je razvoj mukarca norma, njen sofisticiraniji vid,
udruen sa Lakanovim itanjem Frojda, ne
moe se tek tako odbaciti. Lakanovski falus,
reima Deklin Rouz, simbolizuje efekat oznaitelja time to iako nema vrednost po sebi,
moe da predstavi gde se vrednost <16>nagomilava.</16> Drugim reima, on postaje
oznaitelj razlike koja upuuje na anatomsku
razliitost polova koja je prosto najoigledniji
primer razlike kao mentalne kategorije, i to
upravo one koja omoguuje proces simbolizacije. Falus tako zamenjuje predmet elje
koju svi, i ene i mukarci, doivljavaju nuno
kao nedostatak. Ako je to tako, pie Duliet
Miel, Edipov kompleks vie ne moe biti
statini mit koji odraava stvarnu situaciju
oca, majke i deteta, ve postaje struktura koja se obre oko pitanja poloaja linosti u odnosu na njenu elju. To gde odreeno je
kompleksom <17>kastracije.</17> Kastracioni kompleks uspostavljanjem Zakona privodi kraju edipalnu fazu, sa superegom kao zastupnikom, objavljujui zabrane koje retrospektivno ine opaanje anatomskih razlika
pola fundamentalno znaajnim; ljudska se udnja javlja kao pravilima voena, potinjena

osnovnim nemoj koje obezbeuje rascep pomou odsustva, apsolut, neispunjenost svojim
objektima, inherentnu neutaivost. Kompleks
kastracije ini ljudsku seksualnost drugaijom od puke genitalnosti - ini je onim to Mielova naziva <18>psihoseksualnou.</18>
Ono to je dovedeno u pitanje u ovoj koncepciji kastracionog kompleksa i to treba spasavati iz jo razvodnjenijih teorija ovekovog
seksualnog razvitka dobro je formulisao
Gregorio Kohon: ono to seksualnost ljud-

skih bia ini specifino ljudskom jeste

potiskivanje, te stoga seksualnost svoje postojanje duguje naim nesvesnim incestuoznim matarijama. udnja je u ljudskoj seksualnosti uvek prestup; njeni objekti ne mogu
nikad pruiti potpuno zadovoljenje, poto elja nikada ne biva potpuno ispunjena. Teorija kastracionog kompleksa znai da seksualnost nije ni bioloki niti socioloki determinisana, kao i to da poloaj individue, bilo ene ili mukarca, nije neto zadato, ve steeno.
Kohon nastavlja: Ono to nastanjuje nesvesno
jesu opasnost i pretnja za oveka, i udnja i
zavist za enu, a ne, kao to se pretpostavlja,
precenjeni penis i potcenjena vagina. Penis,
kao i vagina, ne obezbeuju nita niti ita garantuju subjektu u pogledu njegovog izrastanja u seksualno ljudsko bie. Ideja koju ova-

<16>Jacqueline Rose, Introduction-II, u Feminine Sexuality: Jacques Lacan and the

Ecole Freudienne, ed. Juliet Mitchel and Jacqueline Rose (London: MacMillan, 1982),
str. 43. Ova knjiga, ukljuujui i Lakanov kljuni esej o naslovnoj temi i izuzetno korisne uvodne eseje Mielove i Rouzove, nudi najbolja tekua razmiljanja na temu kastracije, kao i o enskoj seksualnosti. O istim pitanjima, vidi takoe Sarah Kofman, Lnigme de la femme (Paris: Editions Galile, 1980); prevod na engleski Catherine Porter, The
Enigma of Woman (Ithaca: Cornell University Press, 1985).</16>
<17>Juliet Mitchel, Introduction-I, u Feminine Sexuality, str. 24.</17>
<18>Juliet Mitchel, From King Lear to Anna O and Beyond: Some Speculative Theses on
Hysteria and the Traditionless Self, Yale Journal of Criticism 5:2 (1992), str. 23.</18>

<256>

<R.E..>

plouje biseksualnost jeste upravo nesigurnost tog procesa i borba kroz koju sva ljudska bia postaju ene ili
<19>mukarci.</19>

ga podlonim odlaganju, digresijama i

grekama: proces postajanja u kojem
udnja esto promauje svoj objekat i
svoju prirodu u potrazi za smislenim,
prosvetljujuim krajem prie. RadikalStoga su vizuelni doivljaji anatomskih no strukturiranje ljudske prirode sekrazlika, onako kako ih Frojd razumeva, sualnou uvek e neumitno initi da teprevie pojednostavljeni; trebalo bi pre lo bude problem u znaenju.
da budu shvaeni kao manifestacije
sloenog strukturiranja ljudske enje Isto tako, odnos prema vlastitom telu
posredstvom zabrana. Telo, onakvo ka- vrlo esto ima svoju simboliku manikvim elimo da ga poznamo kao agens festaciju u povlaenom vizuelnom moi objekt onoga to precizno nazivamo mentu: odrazu vlastitog tela u ogledaspoznajom ploti po sebi je komplek- lu. Pria u Narcisu ponavlja se u bezsno konstruisano i viestruko obdare- broj varijanti, ukljuujui i uvenu Lano mesto. Kao motiv i deo procesa stva- kanovu o stadijumu ogledala. Beba perranja znaenja u svetu posredstvom cipira svoju sliku u ogledalu, i to je persimbola, telo je proizvod psihoseksual- cipira kao jedinstvenu i celovitu, dok
nog miljenja o razlici. Poto je ta mi- unutranji oseaj sebe predoava nesao o razliitosti obeleena dramama koherentnost, neoblikovanost, nepotpuudnje i zabrane, telo je retko puka bi- nu odeljenost od <20>okoline.</20> Ego
oloka datost. Matanje ga projektuje koji malo dete prepoznaje nije identiu imaginarne scenarije ispunjenja, za- an sa jastvom; re je o imaginarnom
dovoljstva, moi i nazad, do nesvesnih identitetu koji uspostavlja sistem u kojem
infantilnih izvora fantazije. Ovo tem- je ego uvek drugo, a drugo je uvek alporalno strukturiranje ima svoje nara- ter ego. Identitet je otuda otuen - protivne konsekvence. Ono ini pristup te- izvod gledanja. Autorefleksivni momelu koje je izabrano za predmet udnje nat uspostavlja imaginarni poredak, potekim, posrednim, posredovanim, ini redak jednog od varljivih ogledalskih

identiteta. Drugim reima, nai rani doivljaji vlastitog tela ne moraju nuno
biti doivljaji jednog ili jedinstva, ve
pre doivljaji drugog i odeljenosti: naeg jastva onakvog kakvo je za druge.
Re je o jednom odnosu izmetenosti
koji u velikoj meri utie na odnose erotske ljubavi prema drugima. Pria o erotizovanom zurenju u telo takoe je, s
drugog stanovita, pria o pudeur, ednosti, o skrivanju onih delova znanih
kao pudenda, sramnih ili makar privatnih. Razvoj civilizacije je za Frojda u velikoj meri pitanje instinktivnih odricanja, nauka o potiskivanju, sublimiranju
i odlaganju razliitih zadovoljenja
odricanju kojim se plaa visoka cena
time to ono praktino civilizaciju ini
sinonimom za neurozu. Norbert Elijas
prati ono to naziva procesom civilizovanja shvaenog kao sputanje praga
gaenja, naroito u odnosu na telo i njegove proizvode, kao progresivno skrivanje delova tela i telesnih <21>funkcija.</21> Pria koju Elijas kazuje jeste,
jednim delom, pripovest o sve drutvenijem telu koje ui da se disciplinuje,
da postane to vie u sebe zatvoreno,
kontrolisano, autonomno i privatno.

<19>Gregorio Kohon, Reflections on Dora: The Case of Hysteria, u The British School
of Psychoanalysis: The Independent Tradition, ed. Gregorio Kohon (New Haven and
London: Yale University Press, 1986), str. 371-3. Kurziv je Kohonov. U beleci uz citirani odlomak Kohon upuuje itaoca na O. Massota, Lecciones de introduccion al psicoanalisis, vol. 1 (Barcelona: Gedisa, 1977).
<20>Vidi Jacques Lacan, Le stade du miroir comme formateur de la fonction du Je,
Ecrits (Paris: Editions du Seuil, 1966), str. 93-100; prevod na engleski Alan Sheridan, Ecrits (New York: Norton, 1977). Anegdota o detetu pred ogledalom ne mora biti shvaena
doslovno: odraz moe dolaziti i od drugih ljudi.</20>
<21>Vidi Norbert Elias, The Civilizing Process, preveo Edmund Jephcott, vol. 1, The
History of Manners (New York: Pantheon, 1978), vol. 2, Power and Civility (New
York: pantheon, 1982).</21>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</257>

Ujedno je to pria i o sve prisutnijem psihologiziranju unutar ljudske zajednice, zahvaljujui emu pitanja koja izvorno pripadaju telu kako se jede s drugima, kada se prdi i podriguje postaju podvoena pod optije psiholoke i etike kategorije kakve su stid i ednost. Poto ova pria nije linearna i njen razvoj razlikuje se u razliitim drutvenim klasama i kulturama, glavna njena karakteristika
jeste rast privatnosti i skrivanja. Savremeniji
istoriari privatnog ivota pokazali su da privatizacija i skrivanje utiu na sve vidove postojanja: arhitekturu, reim spavanja i ishrane,
odnos prema sluinadi, podizanje dece tavie, detinjstvo je izmiljeno kao poseban
stadijum razvoja koji trai odvajanje od odraslog doba, naroito od seksualnosti <22>odraslih.</22> Kada telo postane tajanstvenije, skrivenije i pokrivenije, ono sve intenzivnije postaje predmet znatielje. Miel Fuko tvrdi da su moderna drutva izgradila masovni
diskurs seksualnosti koji proizvodi seksualnost koju je, budui da je skrivena i tajna, upravo poeljno <23>spoznavati.</23> U ovom
smislu se moe rei da diskurs seksualnog tela smenjuje teoloke diskurse o tajanstvenom
i svetom u desakralizovanom dobu.

Navedene generalije odnose se podjednako

na muko i na ensko telo, premda postoji
ozbiljna asimetrija u specifinom tretmanu
dva pola. Ispostavlja se da je u patrijarhalnim drutvima muko telo vidno nesporno,
neisticano kao predmet znatielje ili predstavljanja, pa sledstveno tome i bolje skriveno.
Oit je jedan paradoks: ako muko telo s patrijarhatom postaje norma, odnosno standard na osnovu kojeg se procenjuje ono
drugo (i ime se onda stvara enigma ene),
moglo bi se onda oekivati da muko telo
bude otvorenije izloeno i razmatrano. ak i
letimian pogled doputa nam da zakljuimo
da je paradoks samo prividan. Upravo zato
to je norma, muko telo je skriveno od ispitivanja; ono je agens a ne objekt spoznaje: gledanje je faliko, njegov predmet nije. Bart
nagovetava da u naoj kulturi smo pripovedanje, kao postupno skidanje velova sa istine, jeste uspostavljanje /mise en scne/ Oca
(odsutnog, skrivenog ili udaljenog) koje bi
objasnilo meuzavisnost narativnih oblika, porodinih struktura i zabrane golotinje koji su
svi zajedno pred nas izneti u mitu o Noju kojeg pokrivaju njegovi <24>sinovi.</24> U
ovom pogledu golotinja pijanog patrijarha

<22>Vidi Philippe Aris, Lenfant et la vie familiale sous lancient rgime (Paris:
Plon, 1960); prevod na engleski Robert Baldick, Centuries of Childhood (New York:
Vintage Books, 1962); vidi takoe Histoire de la vie prive, ed. Philippe Aris et Georges Duby, vol. 3: De la Renaissance aux Lumres, ed. Roger Chartier (Paris: Editions
du seuil, 1986), prevod na engleski Arthur Goldhammer, The History of Private Life
(Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1988).</22>
<23>Vidi Michel Foucault, Histoire de la sexualit: I. La volont de savoir (Paris:
Gallimard, 1976), prevod na engleski Robert Hurley, The History of Sexuality, 1 (New
York:Pantheon, 1978).</23>
<24>Roland Barthes, Le plaisir du texte (Paris: Editions du Seuil, 1973), str. 20; prevod na engleski Richard Miller, The Pleasure of the Text (New York: Hill and Wang,
1975). Bart moda ovde sugerie da je panja koja se posveuje enskoj obnaenosti
jedna vrsta prikrivanja golotinje koja izaziva znatno dublji strah, mada se moe initi
da time protivrei frojdovskim priama o kastraciji. Pitanje o konanoj, najskandaloznijoj golotinji ini mi se nerazreivim.</24>

<258>

<R.E..>

bila bi sredinji skandal nae kulture, onaj koji po svaku cenu mora biti zatakan budui da
otkriva sami princip patrijarhalnog autoriteta. Uprkos panji - ili upravo zbog nje koja se
posveuje gledanju obnaene ene, oinski falus moe da bude konani tabuisani predmet
nae kulture. Kao to potvruje i kontroverza nastala povodom izlobe fotografija Roberta
Mepltorpa 1989, penis u erekciji je praktino jedini objekat koji se jo uvek rangira kao opscen u savremenom amerikom drutvu; to je pravo odreenje termina hard core i predmet <25>restrikcija.</25>
Ovde se, meutim, susreemo sa problematinim razmiljanjem o izlaganju i predstavljanju
tela. Jer, kada se vratimo do grke umetnosti, jasno je da je potpuno nago muko telo predmet prikazivanja (ali ne i seksualno uzbueno u vajarstvu, mada se i takvo pojavljuje u vaznom slikarstvu); smokvin list je kasniji, helenistiki dodatak. enski akt se pojavljuje znaajno kasnije nego muki, a i zadugo ostaje manje uobiajen; Kenet Klark tvrdi da u 6. veku
pre n.e. nema enskih aktova, a da su srazmerno retki primerci i iz 5. <26>veka.</26> Klark
aludira na razliite drutvene i religiozne faktore koji su muku nagost uinile manje prihvatljivom za prikazivanje nego ene i enska boanstva. Drugo uobiajeno objanjenje (koje i Frojd pominje u svom tekstu o Meduzinoj glavi) jeste homoseksualni ideal grke civilizacije koji je mlado muko telo uinio merom lepote. U hrianskom srednjovekovlju telo
oba pola potpuno je potisnuto kao objekat vizuelne kontemplacije. Kada u italijanskoj renesansi doe do obnove tela kao povlaenog predmeta prikazivanja, opet dominira muko
telo, delimino usled podraavanja klasine antike, ali i zato to se smatra javnim telom par
exellence merom sveta. Renesansna odea izlae muko telo manirom koji docniji obiaji izbegavaju: pogledajte hulahopke i prominentne liceve koji su nam poznati naroito sa
nekih Broncinovih portreta. Kombinovana snaga klasinih i renesansnih modela dovoljno
je velika da ulije sigurnost da e muko telo ostati glavni model umetnicima i tokom 18. veka; samo u 19. veku ena je definicija akta, dok se potpuno nago muko telo cenzurie bez
izuzetka. U francuskom akademskom obrazovanju, koje je dominiralo evropskom umetnou tokom prve polovine 19. veka, i dalje je naglasak na crtanju prema ivim mukim modelima, ali dovrena platna svedoe o umeu studenta kroz upotrebu razlepralih draperija
koje obavijaju polne organe i umekavaju obrise nagog mukog tela. Za to vreme enski akt

<25>Izazovna rasprava o pornografskom filmu u Linda Williams, Hard Core: Power,

Pleasure, and the Frenzy of the Visible (Berkley and Los Angeles: University of California Press, 1989). Vilijamsova sugerie da je znatna panja penisu u erekciji i ejakulaciji
u hard-core filmovima povezana sa injenicom da je enino seksualno zadovoljstvo nemogue vizuelno dokazati.</25>
<26>Vidi Keneth Clark, The Nude: A Study in Ideal Form (1956; Garden City, N.Y.: Doubleday Anchor Books, 1959), str. 112ff. Vidi takoe Gill Saunders, The Nude: A New Perspective (New York: Harper and Row, 1989); Edward Lucie-Smith, Sexuality in Western Art
(New York: Thames and Hudson, 1991); Susan R. Suleiman, ed., The Female Body in Western Culture (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1986); Margaret Walters,
The Nude Male (1978; Harmondsworth: Penguin Books, 1979).</26>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</259>

postaje predmet znalstva, umetnikih izlobi i ve procenjivanja umetnosti i ustanovljavaju

<27>kolekcionarstva.</27>
irije i nagrade tada muki akt oto ne moe biti vien kao erotski objekat. Erotsko gledaIako ne mogu da ponudim kategorian odgo- nje nije nuno tako strogo kategorizovano, ak
vor na sloena pitanja pokrenuta istorijatom bi se pre moglo govoriti o androginosti: muakta, predloio bih sledeu hipotezu: nago mu- karci takoe uivaju u mukim aktovima, kao
ko telo u umetnosti renesanse i docnije je- i ene u enskim. Ipak, ovo zadovoljstvo podste herojsko pre nego erotsko. Ono je redovno razumeva onakvu sublimaciju kakvu nalaziprikazano u pozama akcije, ratovanja, borbe, mo u divljenju herojskom telu, a to je stasa uoljivim, napetim miiima. Inovacije ui- vljeno pod znak pitanja upravo umetnou konjene na mukom telu naroito pri tom imam ja kao da poziva na eksplicitno homoerotski
na umu ak-Luj Davida pri kraju 18. veka pri- pogled, to ini, na primer, irodeov Endimion.
padaju herojskoj tradiciji, kao deo svesnog re- S druge strane, reklo bi se da je enski akt predkonstituisanja borbenog, militantnog poten- met mukog erotskog posmatranja od samog
cijala oveka. Muka nagost moe prikazivati poetka. ensko herojsko boanstvo poput
snagu i mo, ali je kultura potiskuje kao ideal Praksitelove Atene u Partenonu bogato je
<28>lepote.</28> Postoje, naravno, izuzeci, zastrto; Afrodita je ta koja je naga, ovekovekakav je irodeov malaksali, senzualni Endi- ena u Praksitelovoj knidskoj Afroditi iz 330.
mionov san iz 1791. (praktino savremen Da- godine pre n.e. Od helenistikog perioda (ije
vidovim herojskim platnima), ali u glavnom to- su najuticajnije figure takozvane Kapitoline i
ku muko telo nije predmet otvorenog erot- Venere Medii), naga ena dobija oblik Venera
skog zurenja. Dakako, ukoliko gledalatvo ozna- pudica, uhvaena u gestu stidljivosti u kojem
imo kao muko to sigurno jeste sluaj delimino prekriva pol, privlaei time jo vetokom veeg dela zapadnoevropske tradicije, u panju. U renesansi je naga ena svakako
u kojoj mukarci-posmatrai postavljaju uslo- erotina, a asocijacija na biblijsku Evu i i<27>Kendis Klements iznosi zanimljivu opasku o tome da je iskljuivanje enskih modela iz Acadmie Royale u 18. veku znailo da su mladi umetnici uili da slikaju enski akt
u privatnom, intimnom, domaem prostoru, uspostavljajui stoga posebnu erotsku
tradiciju. Vidi Candace Clements, The Academy and the Other: Les grces and le genre
galant, Eighteen Century Studies, 25:4 (1992): 469-94.</27>
<28>Kenet Klark, razmatrajui Engra i enski akt: Pre pedeset godina Vinkelman je
tvrdio da, za razliku od mukog koji bi mogao imati karakter, enski akt bi imao teiti
samo lepoti. Na ovu opasku nisu uticale line preference, ve njegova teorija o tome
da se lepota sastoji od glatkosti i neprekidnosti. U velikoj meri je zato Engr dominirao
sreditem akademskog sistema, tako da je njegova teorija postala stvarnost, a naga ena preuzela mesto mukarca kao modela u umetnikim kolama. (The Nude, str. 21819). to se tie irodeovog Endimionovog sna: Tomas Krou, poredei ga sa Davidovom
nedovrenom Baraovom smru (1794), razmatra politiki/herojski znaaj ove vrste
muke lepote, koja proistie iz Vinkelmanove estetike. Vidi Thomas Crow, Revolutionary Activism and the Cult of Male Beauty in the Studio of David, u Fictions of the
French Revolution, ed. Bernadette Fort (Evanston, Ill.: Northwestern University Press,
1991), str. 55-83.</28>

<260>

<R.E..>

njenicu da stanje nagosti uvek podrazumeva obnaenost

sugerie da su zatitni velovi koji pripadaju palom svetu uklonjeni. Dalje se postavlja pitanje zato je enski akt tradicionalno prikazan u air-brush maniru, bez stidnih dlaica, to
nikad nije bio sluaj sa mukim aktom. Moda su ovde na
delu sloeni neartikulisani kulturni signali dlake konotiraju muevnost, glatka povrina enstvenost zajedno sa
pokuajem nimalo neobinim za patrijarhat, da se ensko telo preradi kao kulturni pre nego kao prirodni <29>artefakt.</29> Ponovno vraanje Frojdu moglo bi nam nagovestiti zato je direktno suoavanje mukog posmatraa sa enskom polnou optereeno udnjom, strahom i oseajem
tajanstvenosti. Priroda enskih genitalija je izbrisana, tavie i nesigurna, kod raspreno prikazanog enskog akta. Moe se ak govoriti o neobinom, dugo ovekoveavanom zamagljivanju enske anatomije.
Do modernog vremena pod kojim opet podrazumevam
period posle polovine osamnaestog veka - enski akt je etablirani erotski objekat sa auditorijumom specifinog pola,
a prikazivanje golotinje u poveanoj meri dobija karakter invazije privatnosti, poto su ene viene u intimnim trenucima prilikom kupanja ili toalete, ili pak na krevetu. Fuko pretpostavlja da je raanje buroazije promovisalo ideju seksa genitalnosti posredstvom aristokratskog verovanja u krv: aristokratija svoju snagu odmerava u odnosu na slavne pretke, dok buroazija svoju veru investira u
budunost, u porodicu i potomstvo. Otuda su moderni pojmovi privatnosti, skrivanja i pristojnosti povezani sa prevrednovanjem od onoga to je, kao posledica, bilo skriveno
samih <30>genitalija.</30>
Mada se mitoloke reference renesansnog slikarstva nastavljaju i u akademskoj praksi devetnaestog veka bezbrojna roenja Venere, bahantkinje, Dijane koje se kupa-

ju, i tako dalje one se u poveanom broju pojavljuju nemotivisano, neiskreno i bez poente, bez prie koja je pretekst to doputa slikanje nage ene. Neizbeno dolazi do krize predstavljanja koja poinje oko sredine devetnaestog
veka, kada realizam, a potom impresionizam i njegovi potomci, instistiraju na razmatranju konteksta u kojem se golotinja moe plauzibilno prikazati, provocirajui sve dublji jaz
izmeu akademske i antitradicionalistike umetnosti. U popularnoj kulturi, razvoj tehnologij spektakla - od izloga robnih kua do fotografije pokazuje sklonost da odomai golotinju po pravilu ensku koja i dalje dominira kako zabavom, tako i prodajom gotovo svega to proizvede drutvo zrelog kapitalizma.
Predstavljanje akta u plastici i likovnoj umetnosti prua najistiji primer konstituisanja modernih kanona vienja i udnje; reklo bi se da knjievnost sledi slian, moda i krivudaviji put. Osamnaesti vek je isprodukovao zamanu kolekciju erotske literature, koja se bavi upravo onim to je
normalno pokriveno i drano u privatnosti. Knjievne predstave su najee aljivo posredne, imenujui privatno telo nizom zamena kakve su metafora i metonimija. One takoe esto opisuju nagu enu kao da ona pozira slikaru. U
sledeem veku estetika realizma, suprotno oekivanju, ne
donosi detaljniji niti vie grafiki izvetaj o obnaenom telu u knjievnosti koja ima nameru da bude javna a ne pornografska. Do toga dolazi delimino zato to pripovedna knjievnost u mnogo veoj meri vidi svet, kao i predmete panje i
elje oima fiktivnih likova, ukljuujui tu i pripovedaa koji
je i sam (ili sama, to je rei sluaj) lik i u stvorenom svetu
i iznad njega. Stoga predmet panje i elje najoiglednije, voljena osoba nije data detaljno u svojoj obnaenosti, ve joj se pre pristupa posredstvom njenog pojavnog
prisustva u svetu, odnosno posredstvom odee i drangulija koje slue za ukraavanje i maskiranje tela. Pristup telu

<29>Zanimljiva diskusija na ovu temu u: Anne Hollander, Seeing through Clothes (New
York: Viking, 1978), str. 136-48.</29>
<30>Vidi Foucault, La volont de savoir, str. 193-96. O pitanjima koja pokreu pojmovi
privatnosti, izlaganja, posmatranja i raskomoivanja, vidi Abigail Solomon-Godeau,
Reconsidering Erotic Photography: Notes for a Project of Historical Salvage, Journal:
A Contemporary Art Magazine, 47:5 (Spring 1987), str. 51-58.</30>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</261>

voljene osobe moe biti usmeren na skidanje velova (Bart

poredi tradicionalno pripovedanje sa striptizom), ali moe
biti fiksiran na sam proces svlaenja, s interesovanjem usmerenim pre na podizanje velova nego na ono to obnaeno
<31>ostaje.</31> Interesovanje upravljeno na put pre no
na cilj praktino prestavlja definiciju pripovedanja.
Bartov model pripovedanja kao striptiza upuuje na klasine (ili itljive) tekstove koji su usmereni ka progresivnom razreavanju preliminarnih nedoumica, ka punoj predikaciji narativnih reenica, odnosno ka punom znaenju.
elja da se dosegne kraj jeste elja da se sagleda istina
bez velova. Telo predmeta elje jeste fokus fascinirane panje. Ta panja, pogled knjievnog prikazivanja, tei da se
zarobi i preusmeri delovima odee i opreme, telesnim detaljima, gotovo u maniru fetiizma. Ono to sledbenici Klajnove nazivaju predmeti-delovi postaje afektivno obojeno i osmiljeno onako kako tekst inventarie ari voljene
osobe (kao u neverovatno uticajnoj petrarkistikoj tradiciji). Trenutak potpune obnaenosti, ukoliko do njega uopte doe, predoen je tiinom, elipsom. Pripovedanje nije
zainteresovano samo za taku ishoda, ve i za momente
usputnog odlaganja: zadravanje ili vraanje, izvrtanje temporalnosti (kao i elje) koji nam doputaju da domaimo
uivanje i znaenje u protoku vremena.
Mogue je, opet, u frojdovskim scenarijima ovekovog straha i fascinacije u posmatranju enske polnosti pronai objanjenje naina na koji pripovedanje skree sa neposredne kontemplacije predmeta elje sa direktne konfrontacije s Meduzom kao i objanjenje nunosti ovekovog
konanog dosezanja neobjanjivog mesta, koje je njegov
prvobitni dom. Moglo bi, meutim, biti jo korisnije smatrati da se kompleksom kastracije, po ijem diktatu postinfantilna udnja postaje tema zabrana i represije, utemeljuje narativni zakon po kojem direktni pristup predmetu

elje nikako ne moe biti nesporan ili linearan i po kojem

je poznavanje vektora elje i prepoznavanje predmeta elje uvek sloeno, posredovano i podlono neminovnim grekama. Erotizacija vremena, kao faktor ljudske seksualnosti, upravlja takoe i temporalnim aspektom pripovedanja.
Takva temporalnost, kao poprite sila udnje, goni i fiktivne linosti i stvarne itaoce u potragu za posedom i istinom,
potragu koja tei da koincidira sa telom predmeta to u
konanom ishodu stoji na mestu ka kojem udnja stremi.
Uporeen sa slikarstvom, pripovedni tekst je posredniji i
utljiviji u pogledu razotkrivanja tela, to je rezultat temporalne dinamike udnje u prii, odnosno naina na koji
narativna elja istovremeno zahteva i odbacuje erotski dnouement kojim je oznaeno i ispunjenje i njegov svretak:
smrt udnje, tiina teksta.
Istorija naracije nudi svoju verziju kolebljivog obnaivanja
tela rastuu preokupaciju telesnou i izvesno, pomalo
lukavo, utuljivanje utnje o erotskom telu. U Francuskoj
Onore de Balzak, Gistav Flober, Emil Zola i Marsel Prust
predstavljaju stupnjeve sve eksplicitnijeg diskursa udnje i
njenog objekta. U Engleskoj snanija drutvena represija
utie na prikazivanje tela, mada se cenzurisani ili izmeteni erotizam sree kod arlsa Dikensa, arlote i Emili Bronte, Henrija Dejmsa i Tomasa Hardija. Proboj u necenzurisanu, injeninu predstavu tela dolazi u naem veku, sa
Ulisom Dejmsa Dojsa, u portretisanju Leopolda Bluma
pri obavljanju nude i Moli Blum u krevetu sa svojim telom.
Ipak, knjievnost nastavlja da se uzdrava od prikazivanja
tela snanije nego slikarstvo. Iako sam ja pokuao da ovu
utljivost objasnim posredstvom logike pripovedanja, mogue je da postoje dodatni razlozi koji imaju veze sa logikom samog pisanja kao samosvesnog ponovnog stvaranja
sveta znacima. Knjievnost je moda manje zaintresovana
za kontemplaciju nagog tela per se nego tela koje je locus
upisivanja znaenja.

<31>Vidi Barthes, Le plaisir du texte, str. 19-20. O optim pitanjima pripovedanja pogledaj takoe i S/Z gde Bart izlae svoj model prie, kao i moju knjigu Reading for the
Plot (New York: Knopf, 1984; Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1992).</31>

<262>

<R.E..>

Dopustite mi da objasnim poslednju opasku. Razvoj civilizacije (Kultur), kao to, svako na svoj nain, tvrde i Frojd i
Elijas, sastoji se od odricanja od nagona i disciplinovanja
tela i njegovih funkcija. Mogli bismo rei da se telesnosti
pripisuju odreena mesta u ivotu, ba kao to su svlaenju ili vrenju nude pripisani odreeni prostori unutar
modernog graanskog prebivalita. U preovlaujuoj filozofskoj tradiciji koju nasleujemo od Dekarta, telo je drugo u
odnosu na duu ili duh, a njegovo mesto u ivotu, iako vrlo vano, nije jednako mestu jastva. ivimo na izvesnoj udaljenosti duha od materijalnog sveta, prepoznajui je kao
lanu: duh, togod bio, zavisi od materije. Ova pretpostavka donekle je analogna poziciji pisca, ije su duhovne koncepcije zavisne od materijalnosti pisma. Iako sveti Pavle veli
da, dok pismo ubija, duh daje ivot, pisci i itaoci znaju
kao to su uvek i znali da nema duha bez pisma, kao i da
je pria o inkarnaciji, izmeu ostalog, i analogija pisanja.
Premda je esto telo naizgled suprotstavljeno duhu, kao
njegovo drugo, kao carstvo ne-znaenja, ono moe biti sagledano i kao materijalni oslonac duhu, kao to je pismo
materijalni oslonac poruke.
Neretko se deava da je pisanje svesno ove situacije, te je
esto dramatizuje u vidu uspostavljanja pisma u duhu, tela u oznaavanju. Ta dramatizacija onda obino ima oblik
obeleavanja ili oznaavanja tela. To znai da telo postaje
oznaitelj, odnosno mesto na kojem je napisana poruka.
Ovo je moda najistinitije u pripovednoj knjievnosti, gde
se pria tela, kroz iskuenja udnje i tokom vremena, pojavljuje kao deo prie o karakteru. Posledica je ono to bismo mogli nazvati narativnom estetikom otelotvorenja, u
kojoj su znaenje i istina postali puteni.
Trenutak kada Eurikleja prepozna Odisejev oiljak jeste
emblem ovakve narativne tradicije. Upravo je oznaavanje
Odisejevog mladalakog tela veprovim onjakom data
nam je detaljna pria o samom obeleavanju ono to
omoguuje Eurikleji, decenijama docnije, da prepozna
pravog gospodara Itake; tavie, Penelopa e ga staviti na
probu sa zadatkom da dokae svoj identitet time to e pokazati znanje o gradnji njihovog branog odra. Postojanje

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

drugih sredstava identifikacije ini samo jo znaajnijom

injenicu da obeleeno telo treba da bude kljuni i najdramatiniji znamen prepoznavanja. Telo je mesto na kojem
traimo obeleje identiteta, kao to su pisci popularne
knjievnosti vrlo dobro znali. Na zavretku gromoglasne melodrame Kula Nesle Aleksandra Dime, Buridan zavre rukav
izdiuem Gotje dOlneju da pokae Margeriti Burgonjskoj
krst na njegovom ramenu, urezan noem pre no to je kao
dete naputen i ostavljen na stepenicama katedrale NotrDam konano dokazujui da je on, kao i njegov brat blizanac Filip, sin Buridana i Margerite, kao i da je potonja
onda poinila i incest i edomorstvo. Primer iz poznatog
Diminog komada samo je jedan od bezbrojnih momenata
moderne knjievnosti u kojem se prepoznavanje deava
kroz znak nainjen na samom telu. Klimaksi postupnog
saznavanja neijeg identiteta, saznavanja samog poretka u
univerzumu morala, odigravaju se na telu.
Telesni znamen ne slui samo prepoznavanju i identifikaciji, ve on takoe upuuje na prelazak tela u carstvo pisma, u knjievnost: znak na telu je na neki nain slovo,
hijeroglif, znak bi eventualno mogao, u pravom trenutku u
prii, biti proitan. Oznaavanje tela upuuje na to da se
telo ponovo uspostavlja u domenu semiotike. Kada Frojd iitava telesne simptome histerika kao znakove psihikog
konflikta, on uvodi specifinu semiotiku analizu u dugu
tradiciju koliko knjievnih, toliko i medicinskih napora da
se telu omogui da znai. Simptomi histerije jesu pisanje
po telu. Mnogi su oblici ovakvog pisanja, ukljuujui i reenice ispisane na telu muiteljskom mainom Franca Kafke u pripoveci U kanjenikoj koloniji. Telo moe nositi
poruke svih vrsta. Jo zanimljivije od itanja poruka sa tela
moglo bi biti istraivanje njihovog upisivanja. Tekstovi koji
nam prikazuju proces upisivanja pruaju povlaeni uvid
u neprestanu borbu jezika da telu d znaenje, naporu da
ga uvede u pisanje. Meni su najzanimljiviji a to zanimanje diktiralo je i moj izbor primera oni tekstovi koji eksplicitno ili implicitno pripovedaju ili dramatizuju obeleavanje ili markiranje tela znaenjem, njegovo ponovno stvaranje u vidu narativnog oznaitelja.

</263>

Ono to upravlja upisivanjem i utiskivanjem po telu u najirem smislu, jeste grupa lja: elja da telo ne bude izgubljeno za znaenje da bude uvedeno u domen semiotikog i smislenog i, ispod nje, elja za samim telom, erotika enja da se telo ima ili da se telo bude.
Kako nagovetavaju Frojdove teorije o nastanku epistemofilijskog nagona iz deje znatielje
prema seksualnosti, postoji nerazdvojna veza izmeu erotske elje i elje za znanjem. Obe konvergiraju u pisanju; meuigra erosa i umetnikog stvaranja naroito je jasna tamo gde postoji ispisivanje tela, stvaranje tekstualnog tela. Izmeu mnogih primera koji emblematizuju
ovu igru, pa samim tim i upadljivo dramatizuju obeleavanje i ispisivanje tela, jeste jedan sa
moda najsnanijom mitskom rezonancom u zapadnoevropskoj knjievnoj imaginaciji
pria o Pigmalionu i Galateji. U Ovidijevim Metamorfozama priu o Pigmalionu pria Orfej, te je ona stoga dvostruko o umetnikom stvaranju. Pigmalion se odvratio od ena otkako je utvrdio da je meu njima previe bludnica i posvetio se ednosti. Ipak, kada naini kip
i dade mu lik da takvog u ene nema nijedne, zaljubljuje se u vlastitu tvorevinu.
Pigmalionov odnos prema kipu Galateje je isprva uspostavljen unutar imaginarnog poretka, kao odnos trompe loeil varljivosti, u kojem on statuu tretira kao ivu: Rukama djelo
svoje opipava, da vidi je li tjelo il je bjelokost, al dri, da nije bjelokost. Cjelive daje i misli,
da prima ih, govori, grli, misli, u dirano tjelo utiskuju da mu se prsti. Boji se ne e li ostat
modrina na stisnutom <32>mjestu.</32> Onda je dariva poklonima i ukrasima, stavlja ih
na postelju, nazivajui je ljubom svojom. Kako se pribliava Venerin blagdan, on moli boicu da mu podari jednu bjelokosnoj djevojci slinu za enu. Venera, meutim, razumevajui pravi predmet njegove udnje metamorfozira samu statuu. Kada se Pigmalion vrati
kui i kree da poljubi statuu na postelji:
- topla se ini,
Opet primakne usta i takne joj rukama prsi.
Pipana budui mekne bjelokost, ostavlja tvrdost,
Pod prsti ugiba se i poputa Himetskom nalik
Vosku, to na suncu mekne i gnjeen prstima prima
Oblike razliite i obraen koristan biva.
udi se i veseli sa sumnjom, varke se boji
I milje svoje opet i opet rukama pipa.
Tijelo bjee, i ile pokucuju dirane prstom.
(Corpus erat! saliunt temptatae pollice venae).(10: 289)
Ovaj trenutak u kojem statua postaje putena u sceni koja e imati svoju hriansku verziju
u hoc est enim corpus meum - belei Galatejin poetak postojanja posredstvom udara krvi
u venama pod pritiskom Pigmalionovog palca. Re za palac pollice, zakljuuje niz rei veza<32>Citirano prema prevodu Metamorphoses 10:253-58, Mary M. Innes (Harmondsworth: Penguin Books, 1955), str. 231.
Prevod na srpski prema Tomi Maretiu, Publija Ovidija Nasona Metamorfoze (1907,
Beograd: Dereta, 1991), str. 261-62. (prim.prev.)</32>

<264>

<R.E..>

nih za Pigmalionovo dodirivanje statue: ruke kojima statuu obavija (sepe manus operi temptantes admovet); prsti kojima osea kako tone u dodirnute udove, plaei se da
e ostaviti modrice (et credit tactis digitos insidere membris/ et metuit, pressos ne veniat ne livor in artus); potom, u momentu transformacije, grudi koje se predaju dodiru njegovih ruku (manibus quoque pectora temptat); pa
slika prstiju kako se utiskuju u pokornu povrinu grudi kao
u razmekali vosak (temptatum mollescit ebur posito-

punjenja elje - telesnog oivljavanja predmeta elje. To bi

moglo sugerisati da je sutina svake udnje konano elja za
telom, onoga to je zamena za vrlo odreeno telo majino telo, izgubljeni predmet detinjeg blaenstva telo koje
odraslo dete neprekidno pokuava da <33>vaspostavi.</33>
Takvo telo, kao i u sluaju Pigmaliona, ispunjava istovremeno i erotsku elju i kreativnu enju za znanjem i stvaranjem. Galateja je fikcija, to upuuje na derivaciju iz rei
fingere, koja znai istovremeno i falsifikovati i stvarati. Ona
que rigore/ subsidit digitis ceditque, ut Hymettia sole/ je vrhunska fikcija koja postaje stvarnost kao otelotvorecera remollescit tractataque pollice multas/ flectitur nje umetnikove elje.
in facies ipsoque fit utilis usu). Ruke, prsti, palevi: oni
ne ostavljaju nikakav trag na slonovai, osim u Pigmaliono- Pria o Pigmalionu i Galateji je u izvesnom smislu antiteza
voj kratkotrajnoj halucinaciji. Kada postane krv i meso, oni Ovidijevoj prii o Narcisu, gde je eljeno telo prazna slika u
se utiskuju, kao u vosak; a palac potom osea puls koji otku- vodenom odrazu, nemogui predmet elje koji vodi u sterilni narcizam i elju za smru. Pripovest o Pigmalionu i
cava pod njim.
Galateji je pria o ivotu, o oivljavanju, pria u kojoj je predIgra ruku, prstiju, paleva odslikava umetnikovu igru sa vla- met udnje dvostruko oblikovan: s jedne strane stvoren prestitom umetnikom tvorevinom. Belokosna devica je narav- ma elji tvorca, a s druge strane predstavlja Drugo, legino Pigmalionov umetniki runi rad, no ona ostaje drugo, timni predmet elje (mada pripovest koja sledi, o Kiniri i Mibez due, sve dok mu Venera ne ispuni elju. Tada e tek po- ri, sugerie jednu vrstu vraanja potisnutog, kao da neka
neti trag prstiju, znak oblikovanja ljudskim rukama. Tako cena mora da bude plaena za savreno ispunjenje elje).
utisnuta, Galateja otvara oi i postaje Pigmalionova ena, To je pria o spoznavanju, oduhovljavanju i sticanju tela ea onda i majka Pafos, koja e roditi Kiniru, koji bez svoje vo- njom umetnika, i o tome kako telo obeleeno udnjom, u
lje postaje ljubavnik vlastite keri Mire, zainjui Adonisa koje je elja utisnuta, moe ui u pripovedanje. Moglo bi se
koji e postati Venerin ljubavnik. Galateja tako ulazi u svet rei da u pripovestima kojima u se baviti u narednim poMetamorfoza. Kao da je utiskivanje ljudske ruke u njeno glavljima ima neega od alegorije koja se uglavnom tie, na
hladno, isuvie savreno i neprobojno telo bilo nuno zna- mnogo razliitih naina, pokuaja poudnog subjekta da
menje ili znak za nju da oivi za pripovedanje da posta- oznai ueno telo. Poudni subjekt moe biti u pripovesti
ne sredstvo narativnog oznaavanja. Ona postaje ivo, od o- i uvek je, naravno stvaralac prie, a njegova udnja za telom
veka oblikovano telo upravo zato to je njeno savreno iz- deo je semiotikog poduhvata u kojem telo treba da oznavajano telo bilo predmet snane elje: Venera je ta koja je ava; samim tim, elemenat je i narativne dinamike. Estetioivljava.
ka narativnog otelotvorenja insistira na ideji da telu samo
prividno nedostaje znaenje i da njega treba semiotiki traPria o Pigmalionu i Galateji predstavlja neprestani izazov iti. Istovremeno sa semiotizacijom tela tee i proces koji bistvaralakoj mati zbog vanredno prikazanog kljunog is- smo mogli nazvati somatizacijom prie: implicitna preten<33>Priu o Pigmalionu i Galateji moemo gledati i kao ispunjenje iskljuivo muke
udnje u kojem je ensko telo napravljeno prema ovekovoj elji. Ako prihvatimo da se
epistemofilijski nagon i u mukarcu i u eni izvorno razvija iz doivljaja majinog tela,
moda ova emblematina pria moe biti razmatrana samo u varijanti stvaranja enskog tela.</33>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</265>

zija na telo kao kljuni znak u pripovesti i tanski slubenici u Indiji prua sigurniju
glavnu sponu narativnog znaenja.
identifikaciju pojedinca. U Francuskoj i mnogim drugim zemljama, mnotvo papira, proKad se preselimo u moderni svet, pojavljuju se pusnica za zaposlene i potvrda o boravku vopokazatelji da je individualni identitet postao de do stvaranja nacionalne carte didentit,
na nov nain vaan i isto tako sporan, te da tekstualne verifikacije individualnosti nosioje identifikacija tela pojedinca predmet iro- ca na nain specificiran od strane drave.
ke brige drutva. Istoriar Alen Korben belei da devetnaesti vek uopte donosi veu ra- Ruku pod ruku sa trudom da se neka verzija
znovrsnost linih imena, kao da se insistira na telesnog znamenja kakvo je ono po kome
distinktivnom identitetu jedinke, uz istovre- Eurikleja identifikuje Odiseja pretvori u unimenu masovnu distribuciju ogledala, za auto- verzalni sistem socijalne semiotike i kontrorefleksiju, kao i uz pojavu fotografije koja do- le, ide i knjievnost voena strahom i fascivodi do demokratizacije portreta, negdanje is- nacijom prema skrivenoj, maskiranoj, neidenkljuive apanae bogatih ili <34>slavnih.</34> tifikovanoj individui. Detektivska pria, kao
U isto vreme drutvo postaje zainteresovano izum 19. veka, svedoi o ovom zanimanju za
za identifikaciju pojedinaca unutar grupe, na- otkrivanje, praenje i identifikovanje onih miroito unutar neizdiferencirane grupe stanov- steriozna tela koja namerno tee da izbegnu
nika grada. Identifikacija zloinaca i margi- drutveni nadzor. Senoviti podzemni supernalaca, kao to su na primer prostitutke, po- meni koje je stvorio Balzak naroito arhistaje opsesivna tema: prostitutke su bile upi- zloinac ak Kolen, alias Votren, alias veleasivane u policijski registar i dobijale kartu sni otac Karlos Herera, koji preivljava mnoako rade na ulici, a broj u bordelu. Kada je gostruke preobraaje tokom svog ratovanja s
la marque, obiaj etiketiranja tela osueni- drutvom i demijurki Ejbel Magvi, skriveka slovima koja oznaavaju kaznu napu- ni autor Pipovog ivota u Dikensovim Velikim
tena u Francuskoj 1832, smiljeno je mno- oekivanjima, kao i Igoov an Valan u Jadtvo naina da se izdvoje povratnici: fotogra- nicima, ija se svetaka sadanjost stalno potfija, bertillonage izum Alfonsa Bertijona za- kopava vraanjem kanjenike prolosti, svi
snovan na promeru lobanje - te klasifikacija oni pripremaju teren za Edgara Alana Poa,
kriminalnih tipova koju je nainio Sezar Lom- Gastona Lerua i Artura Konana Dojla kod kobrozo. Konano, otisak prsta tehnika koju jih se naglasak stavlja na profesionalno deisu odavno poznavali Bengalci, a otkrili je bri- frovanje skrivenog identiteta.
<34>Vidi Alain Corbin, Coulisse, u Histoire de la vie prive, ed. Philippe Aris et Georges Duby, vol. 4: De la Rvolution la Grande Guerre, ed. Michele Perrot (Paris: Editions du Seuil, 1987), naroito str. 419-436, Lindividu et sa trace; prevod na engleski Arthur Goldhammer, From the Fires of the Revolution to the Great War (Cambridge,
Mass.:Harvard University Press, 1990). O oznakama identiteta i pripovedanju vidi takoe
Carlo Ginzburg, Spie: radici di un paradigma indizario, u Miti, emblemi, spie (Turin:
Einaudi, 1986); prevod na engleski John and Anne C. Tedeschi, Clues: Roots of an Evidential Paradigm, u Clues, Myths, and the Historical Method (Baltimore: Johns Hopkins Universitu Press, 1989</34>

<266>

<R.E..>

Spoznaja tela posredstvom pripovedanja, da bi se dolo

do njegovog specifinog identiteta, davanje telu specifinih obeleja koja ga ine prepoznatljivim, pa samim tim i
kljunim narativnim znakom - sve su to krupne preokupacije modernih pripovesti. Iako su ove preokupacije u potpunosti dramatizovane u devetnaestovekovnom romanu,
nuno ih je zapaziti prvo u dobu uspona romana koje koincidira sa usponom modernog oseanja individualnosti u
osamnaestom veku. Rad istoriara drutva i kulture svakim
danom potvruje nae zdravorazumsko uverenje da je prosvetiteljstvo odigralo kljunu ulogu u uspostavljanju modernog individualizma, ideje o pravima pojedinca, kao i privatnog prostora u kojem pojedinac postavlja zahtev za introspekcijom, zatitom i tajnou, zahtev koji se odnosi i na
lino praktikovanje seksualnosti i pisanja. Moderni pojam
individue obuhvata i koncepciju privatnosti kao mesta na
kojem osoba moe da se oslobodi zahteva drutva i kultivie nesvodivo individualnu linost. Ono to se najee javlja kao najspornije, najzanimljivije i najmunije unutar tog
privatnog prostora jeste telo. Nije sluajno da je osoba za ko-

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

ju drimo da je prva ponudila makar simboliki ulazak u

moderno doba mada ga esto drimo odgovornim i za katastrofe, koliko i za dobroudna postignua ujedno i prva osoba koja je o svom telu pisala kao o problemu. Premda su neki od pisaca ispovesti, prevashodno sveti Avgustin
i Montenj, pisali o nevoljama ploti, o pohoti, o slabosti u
bolesti, ini mi se ipak da je an-ak Ruso prvi koji telo prepoznaje kao problem u determinaciji vlastite ivotne prie,
te sebi stavlja u zadatak da ga kroz pripovedanje izloi. Stoga
predlaem da se dalje razmatranje usmeri ka Rusou, naroito prema njegovim Ispovestima, pre svega s obzirom na
to kako izuzetno privatni domen tela postaje javni predmet.

Izvornik: Peter Brooks, Narrative and the Body, Body

Work. Objects of Desire in Modern Narrative, Cambridge,
Mass. and London: Harvard University Press, 1993, str. 1-28.

</267>