SEMINARSKI RAD

Tema: Fotohemijski smog

SADRAJ

Uvod................................................................................................................................3
1. Aerozagadjenja.........................................................................................................4
Zagaujue

supstance

vazduhu......................................................................................4

2. Fotohemijski smog..................................................................................................10
3. Nastanak fotohemijskog smoga.............................................................................11
4. Uzroci oteenja ozonskog omotaa u stratosferi................................................16
Posledice smanjenja ozona u stratosferi..........................................................................17
Troenje ozona u polarnim regijama...............................................................................17
Koje se mere mogu poduzeti da se smanji stopa troenja ozona?.................................18

5. Zakljuak.................................................................................................................19
6. LITERATURA..........................................................................................................20

UVOD
Fotohemijski smog predstavlja sloenu smeu hemijskih jedinjenja - produkata reakcije
nastalih interakcijom suneve svetlosti i dve osnovne grupe jedinjenja prisutnih u izduvnim
gasovima, azotovih oksida i ugljovodonika. Takoe, i drugi prisutni polutanti, kao to su
sumpor dioksid i estice, mogu uestvovati u reakcijama, ali oni nisu od presudnog znaaja za
nastajanje velikih koncentracija oksidanasa koji su povezani sa pojavom fotohemijskog smoga.
Nastajanje ove vrste smoga je potpomognuto stabilnim meteorolokim uslovima prisutnim
tokom vise dana, kada se emitovanipolutanti zadravaju bez disperzije u urbanoj sredini to
omoguava njihov maksimalan kontakt. tetnost nastalog fotohemijskog smoga, bez obzira na
razlike u efektima na ljude i okolinu, najbolje se meri ukupnom koncentracijom oksidanasa.
Ozon i peroksiacilnitrat (PAN) su prisutni u najveim koliinama, pa se tetni efekti
fotohemijskog smoga uglavnom vezuju za ova jedinjenja. Usled oksidativne prirode nastalog
smoga, sumpor dioksid prisutan u atmosferi se prevodi u sumpor trioksid, odnosno sumpornu
kiselinu, i tako zajedno sa oksidansima prouzrokuje negativne posledice na ljude. Jasno uoljiv
efekat fotohemijskog smoga je smanjenje vidljivosti usled prisutnih aerosola.
Dejstvom sunevog zraenja na NO2, oslobaa se O3, koji deluje
oksidaciono na NO i utie na nastanak NO 2 i O2. Promene su sloenije ako u
reakciju ue CxHy. Promena NO na NO 2 se ubrzava a poveava se i
produkcija O3. Transformaciju NO u NO2 podstie i CO. Rezultirajui efekat je
nastanak

acetaldehida

PAN-a

(peroksiacetilnitrati).

Sastavni

deo

fotohemijskog smoga, pored O3, su formaldehid perdsibenzoilnitrat i

akrolein.
Fotohemijski smog izaziva nadraivanje sluzokoe oiju, disajnih organa,
naruava vegetaciju i oteuje sve ostale proizvode (metale i nemetale).

Aerozagadjenja
Najvei deo gasova atmosfere nalazi se skoncentrisan pri povrini
zemlje, u tankom sloju visine oko 12 km (troposfera). Ovaj sloj u kome se
nalazi oko 80% celokupne mase atmosfere, omoguava ivot na Zemlji. Sloj
atmosfere visine oko 200 km je veoma razreen. Iako predstavlja samo vrlo
mali deo ukupne mase atmosfere, on mono titi ivot na Zemlji od solarne
radijacije i estica velike energije koje stalno dospevaju u atmosferu. U
ovom sloju razreenih gasova dolazi do hemijskih reakcija pri kojima se
apsorbuju elektromagnetna zraenja velike energije (talasne duine preko
300 nm). Zraenja veih talasnih duina dospevaju u troposferu, iji glavni
sastojci (azot, kiseonik, ugljen-dioksid i vodena para) ih ne apsorbuju.
Meutim, neki od sastojaka koji su prisutni u veoma malim koliinama
apsorbuju deo zraenja (tabela 1), pri emu dolazi do fotohemijskih reakcija
iji su proizvodi najvei zagaivai vazduha. Koliina ovih susptanci moe
biti usled ljudskih aktivnosti lokalno poveana i tada one prestavljaju
opasnost po zdravlje i materijalna dobra oveka. Veliko poveanje njihovog
sadraja u vazduhu velikih gradova esto ima dramatine posledice, jer se
tada pogorava stanje obolelih od respiratornih i sranih oboljenja i
poveava

smrtnost,

naroito

starijih

osoba.

Pri

maloj

pokretljivosti

vazdunih masa zagaenje vazduha moe biti veliko.

Zagaeni vazduh velikih gradova i industrija oteuje poljoprivredne
biljke, vonjake i ume i to na udaljenosti od vie desetina kilometara.
Mnoge biljke podleu trajnim oteenjima koja se nazivaju "rano starenje".
Zagaeni vazduh utie na vreme i klimu. Smatra se da suspendovani
delii materije u zagaenom vazduhu smanjuju vidljivost, redukuju sunevu
svetlost za 15 - 20%, usled ega se sniava temperatura. Izgleda da u
uzronoj vezi sa zagaenjem vazduha stoji i poveanje padavina.

Zagaujue supstance u vazduhu

Oksidi sumpora. U gradovima i industrijskim naseljima u vazduhu se
nalazi poveana koliina oksida sumpora. Sagorevanje uglja i nekih
proizvoda petrohemijske industrije, koji sadre znatnu koliinu jedinjenja
sumpora, glavni su izvori sumpor-dioksida, SO 2. Ovaj oksid je veoma
toksian i direktno napada sluzokou disajnih puteva. Veliku opasnost
predstavlja udrueno dejstvo ovog oksida sa esticama suspendovanim u
vazduhu, jer oteuju pluno tkivo. Osim toga, SO 2 moe oksidacijom prei
u sumpor-trioksid, SO3. Proces oksidacije SO2 u suvom, istom vazduhu je
veoma spor, ali se odvija brzo na povrini estica suspendovanih u
vazduhu, pepelu finog disperziteta, u kome se nalaze metali, najee kao
oksidi (heterogena kataliza). Isto tako, SO2 rastvoren u kapljicama magle
lako se oksiduje u SO3. Prevodenje SO2 u SO3 vri se dominantno
fotohemijskom oksidacijom. Kada se apsorpcijom kvanta svetlosti (energija
= hv) ekscituje molekul SO2 (SO2 *) on lake podlee oksidaciji:
SO2 (g) + hv SO2*(g)
SO2*(g) + O2(g) SO3(g) + O(g)
Oksidacijom nastali SO3 rastvara se u kapljicama vode koje su rasprene u
vazduhu, gradei
sumpornu kiselinu:
SO3(g) + H2O(l) H2SO4(aq)

Fino rasprene kapljice kiseline u vazduhu deluju nadraujue na

sluzokou i oteuju pluno tkivo, korodiraju metalne povrine, oteuju
boje i kamen fasada zgrada i spomenika. Oksidi azota. Azot monoksid, NO,
5

nastaje direktnom sintezom iz elemenata pri sagorevanju tenih goriva na

visokim temperaturama, u motorima sa unutranjim sagorevanjem:
N2(g) + O2(g) 2NO(g)
N2(g) + 2O2(g) 2NO2(g)
NO nastaje u malim koliinama, a pri ovim reakcionim uslovima nastaje i
neto azotdioksida, NO2. NO oksiduje sa kiseonikom iz vazduha i daje:
2NO(g) + O2(g) 2NO2(g)
ali je brzina reakcije mala. Znatno je vea brzina oksidacije NO sa ozonom,
O 3:
NO(g) + O3(g) NO2(g) + O2(g)
U zagaenom vazduhu prisutni NO2 apsorbuje foton svetlosti pri tome se
razlae na NO i atom kiseonika:
NO2(g) + hv NO(g) + O(g)
U ovoj reakciji nastali reaktivni atom kiseonika reaguje sa molekulom
kiseonika dajui molekul ozona:
O(g) + O2(g) O3(g)
O3 je bogat energijom i lako prevodi NO u NO 2. Osim toga O3 reaguje i
sa ugljovodonicima koji su sastojci izduvnih gasova automobila (uglavnom
su to alkeni), pri emu se gradi niz tetnih supstanci (alkoholi, aldehidi,
ketoni).
Ukoliko u vazduhu ima vlage, NO2 se rastvara dajui azotnu kiselinu, HNO3:
6

3NO2(g) + H2O(l) 2HNO3(aq) + NO(g)

Ovim jednainama prikazan je niz reakcija koje su odgovorne za
nastajanje veoma zagaenog vazduha koji se naziva smog. Ovaj naziv
uobiajen je za vrlo neprijatan, zagaen vazduh, specifian za urbanu
sredinu. Takav vazduh podrazumeva nepokretne vazdune mase, zaguljiv
je, iritira oi i oteava disanje. Glavni sastojci smoga opasni po zdravlje ljudi
su azotovi oksidi i ozon, pored ugljen-monoksida, ugljovodonika, aldehida i
drugih tetnih jedinjenja i suspendovanih materija. Formiranje smoga je
uslovljeno fotohemijskom reakcijom pa se tako nastali smog naziva
fotohemijski smog. Pored vrste faze, u smogu je obino prisutna i tena
faza, aerosol. U tenoj fazi su sadrana mnoga organska jedinjenja, kao i
azotna kiselina koja nastaje rastvaranjem NO2 u vodi. Za aerosol u smogu je
u stvari karakteristino da sadri veoma neprijatne, zaguljive supstance i
da doprinosi smanjenoj vidljivosti i toksiknosti zagaenog vazduha u
velikim gradovima.

Pored tetnog dejstva na organizam oveka, smog oteuje i unitava

drvee, voke, kao i hortikulturne i agrikulturne biljke.
Ugljovodonici. U atmosferu ugljovodonici dospevaju najveim delom
kao sastojci izduvnih gasova automobila. To su preteno alkeni, jer na viim
temperaturama ugljovodonici tenih goriva podleu termikoj disocijaciji
(proces "krekovanja"). Tako na primer, iz oktana pri termikoj disocijaciji
nastaju pored metana, alkeni eten i propen:
C8H18(l) CH4(g) + C2H4(g) + C3H6(g)
Ugljovodonici, uglavnom alkeni, kao i prisutni azotovi oksidi i aldehidi,
interaguju sa ozonom dajui vrlo neprijatne i kodljive zagaujue
supstance.
Takva su na primer, jedinjenje tipa peroksi-acetil-nitrata (PAN):
8

koji su sastojci fotohemijskog smoga, stvaraju tekoe u disanju.

Osim toga, ugljovodonici zagaenog vazduha suspektni su na kancerogeno
dejstvo.
Ugljen monoksid. Glavni izvori ugljen-monoksida, CO, su izduvni gasovi
automobila i energetski pogoni industrija, gde nastaje kao proizvod
nepotpunog sagorevanja fosilnih goriva. Na primer, pri sagorevanju oktana
u automobilskim motorima:
C8H18(l) + 11O2(g) 5CO2(g) + 3CO(g) + 9H2O(l)
Molekul CO je hemijski prilino inertan, to je razlog da velike koliine
ovoga gasa koje dospevaju u vazduh, ne mogu biti eliminisane njegovom
oksidacijom vazdunim kiseonikom. Regulisanje njegovog nivoa vri se
mikroorganizmima tla, mogunou rastvaranja u vodama okeana i
difuzijom u gornje slojeve atmosfere.
Ugljen-monoksid je veoma toksian gas. Kada sa vazduhom preko plua
dospe u krv, on se vezuje sa gvoem hemoglobina (Hb) u stabilan
kompleks karboksihemoglobina (COHb). Veza izmedu CO i Hb u ovom
kompleksu je mnogo jaa nego izmedu O2 i Hb u oksihemoglobinu. Ovo je
razlog to se graenjem COHb onemoguava bitna funkcija Hb u transportu
O2 iz plua u tkiva, gde je neophodna komponenta u metabolikim
procesima elija.
CO(g) + HbO2(aq) O2(g) + COHb(aq)
Udisanje vazduha zagaenog i relativno malim koliinama CO, ve
posle nekoliko sati dovodi do znaajnog poveanja sadraja COHb, a time i
znaajno smanjenje ishranjenosti tkiva kiseonikom. Zagaeni vazduh
9

urbanih sredina kod zdravih osoba izaziva stanje u kome je podlonost

udesima poveana. Dugotrajnije udisanje vazduha u kome se na milion
delova nalazi deset delova CO, manifestuje se mentalnim smetnjama. Pri
poveanoj gustini saobraaja u velikim gradovima, koncentracija CO se
znaajno uveava i dostie 50 - 100 ppm. Posledice zagaenja vazduha
ovom toksinom supstancom su teke kod osoba obolelih od hroninih
plunih bolesti, anemije, bolesti srca i krvnih sudova.
Suspendovane estice. U vazduhu se nalaze mnoge suspendovane
materije, kao estice praine, ai, nesagorelog ulja, pepela, metala i
masnih materija. Veliina suspendovanih estica kree se od 0,01 do
preko 100 . Glavni izvori ovih suspendovanih materija su sagorevanje
uglja i cigareta, kada ove estice sa dimom dospevaju u vazduh i zagauju
ga. Prisustvo ovih estica u vazduhu smatra se opasnim po zdravlje ljudi i
odgovorno za uveanu smrtnost. Smatra se da u koncentracijama u kojima
se nalaze u vazduhu velikih gradova, ali i malih industrijskih naselja, mogu
da izazovu karcinom eluca. Udruenim dejstvom sa SO 2 oteuju pluno
tkivo. Prisustvo estica olova koje u vazduh dospevaju izduvnim gasovima
automobila, deluju toksino i prestavljaju opasnost po ljudsko zdravlje,
naroito decu. Berilijum koji dospeva u vazduh u malim koliinama iz
industrijskih izvora i tenih goriva, izaziva lezije u pluima, teke
respiratorne smetnje, pa i smrt. Da bi se umanjila zagaenost vazduha u
velikim urbanim sredinama, vri se sistematska kontrola koncentracije
pojedinih polutanata u razliitim delovima grada i preduzimaju mere da bi
se izbeglo njihovo tetno dejstvo. Standardizuju se i ograniavaju koliine
zagaujuih supstanci u izduvnim gasovima novih tipova motornih vozila i
ispituju nove mogunosti za zatitu vazduha od zagaivanja. U ove mere
spadaju i opsena laboratorijska, klinika i epidemioloka ispitivanja uticaja
zagaenog vazduha na zdravlje oveka i njegovu ivotnu okolinu.

10

Fotohemijski smog
Jedinjenja NOx, CxHy i sunevo zraenje, zajedno iniciraju vie
hemijskih reakcija u atmosferi, pri emu produkuju sekundarno zagaenje fotohemijski smog.
Fotohemijski smog u najveem obimu takozvani hemijski oksidanti, u
prvom redu ozon i peroksiacetilnitrat koji u troposferi pod uticajem suneve
radiacije nastaju iz primarno emitovanih polutanata.
To su sekundarni polutanti nastali u fotolitikom ciklusu i pri dugim
procesima u atmosferi u kojima uestvuju oksidi azota, razliita volatilna
organska jedinjenja, sumporni oksidi, ugljen-monoksid, hidroksilna grupa,
vodonik-peroksid, metan i drugi.
Sadraj fotohemijskih oksidanata posebno ozona, u troposferi je naroito
izraen u Severnoj zemljinoj hemisferi gde je vea emisija polutanata koji
dovode do nastanka polutanata.

11

Koncentracije troposferskog ozona u prizemnom sloju su mnogo vee

nego to bi bile da su formirane u fotohemijskim reakcijama u atmosferi.
Poveane koncentracije ozona i ostalih fotohemijskih oksidanata su rezultat
dejstva suneve svetlosti na prekurzore ozona, kao to su azotni oksidi
(NOx), nemetalna isparljiva organska jedinjenja (NMVOCs), ugljen-monoksid
(CO) i metan (CH4). Ozon (O3) je fotohemijski oksidant koji stvara najvee
zagadjenje. Spori sistemi pod visokim pritiskom sa vedrim nebom i
povienim temperaturama (uglavnom leti) koje predstavljaju podlogu za
poveano fotohemijsko nastajanje i akumulaciju ozona i drugih oksidanata.
Ovaj se fotohemijski smog (koji takodje zovemo letnji smog) u odredjenim
vremenskim periodima prostire preko velikih oblasti i traje po nekoliko
dana. Ovo se deava esto svakog leta iznad centralne Evrope.
Razliite institucije (npr. EC, UNECE-ov CLRTAP i Svetska zdravstvena
organizacija) postavljaju razliite granine i kritine vrednosti (specifino za
zatitu zdravlja ljudi, vegetaciju, poljoprivredne kulture ili ume). Prema
Direktivi EC 92/72/EEC prag vrednosti zdravstvene zatite za osmosatne
srednje koncentracije iznosi 110 g/m3. Izloenost se tada meri godinjim
brojem dana u kojima je granina vrednost (110 g/m3) prekoraena
(najee u sledeim kategorijama: nijedan dan, od 1 do 25 dana, od 25 do
50 dana i preko 50 dana).

Nastanak fotohemijskog smoga

Molekul azot-dioksida je efikasan apsorber ultravioletne solarne
radijacije koja prodire prema povrini Zemlje. Apsorpcija ultravioletnog
zraenja od strane azot-dioksida dovodi do njegove disocijacije do azotmonoksida i atomskog kiseonika koji sa prisutnim molekulskim kiseonikom
daju ozon (O3). Ovako nastali ozon, kao molekul sa visokom energijom, a
time i nestabilan ukoliko u blizini nema drugih molekula, ponovo reaguje sa
12

azot-monoksidom dajui kiseonik azot-dioksid, ime se globalni ciklus

zatvara.
Sumarne reakcije ovog procesa su:
NO2

UV radijacija (3000-40000 A)

NO

O ................................................................................(a)
+M

O + O2

O3 +

M .................................................................................(b)
O3 + NO

NO 2 +

O2 ..............................................................................(c)
Reakcija (a) pokazuje da je energija ultravioletne radijacije dovoljna
za razbijanje hemijske veze u molekulu azot-dioksida uz nastanak azotmonoksida i atomskog kiseonika.
Reakcija (b) se odvija u dve faze. Atom kiseonika reaguje sa
molekulskim kiseonikom uz nastanak energetski bogatog molekula ozona.
Ukoliko ne dodje do prihvatanja vika energije molekula ozona od strane
nekog drugog molekula, ozon se vrlo brzo raspada na molekulski i atomski
kiseonik. Ukoliko dodje do sudara sa nekim drugim molekulom tada dolazi
do transfera energije sa ozona, rezultat ega je stabilan molekul ozona.
S obzirom da je reakcija (a) veoma efikasna, rauna se da je
stabilnost azot-dioksida, kod intenzivne suneve radijacije u atmosferi,
samo nekoliko minuta. Reakcije (b) i (c) su, takodje, veoma brze to dovodi
do

ponovnog

nastanka

azot-dioksida

postizanja

odredjenog

koncentracionog nivoa u atmosferi, odnosno do odredjenih koncentracionih

odnosa azot-dioksida i azot-monoksida.
Koncentracije ozona se mogu odrediti uz pomo sledee jednaine:
(O3)

k1

[NO2/

(NO)]........................................................................................................(1)
gde su:
I - intenzitet suneve radijacije
13

k1 - konstantra ija se vrednost moe odrediti na osnovu apsorpcionih

osobina azot-dioksida i na osnovu konstante brzine reakcije (c).
Kao to pokazuje jednaina 1, kod sunanog vremena, koncentracije
ozona su direktno proporcionalne odnosu koncentracije NO2/NO.
Konstanta ravnotee u fotolitikom ciklusu moe se definisati uz pomo
sledee jednaine:
K

[NO]

[O3]

[NO2]

I................................................................................................(2)
Intenzitet suneve radijacije je od kljunog znaaja za brzinu fotohemijskih
reakcija. Koeficijent brzine fotolize azoz-dioksida (k1) moe se odrediti iz
podataka o intenzitetu suneve radijacije i ugla sunevog zenita. :
k1 = [0,079 (1/cos ) + 0,022] . I (U.V.); 0 < < 40.....................................................
(3)
k1 = [0,160 (1 - cos )] + 0,088 . I (U.V.); 40 < < 90...............................................
(4)
Gde je:
k1 - u jedinicama min.
I (U. V.) - u jedinicama mW/cm
Utvrdjeno je da ugljovodonici, posebno nezasieni, uestvuju u fotolitikom ciklusu,
dovodei do nastanka azot-dioksida i ozona. Njihovo uee se zasniva na sledeem: atom
kiseonika nastao disocijacijom azot-dioksida reaguje sa ugljovodonicima dajui oksidovana
jedinjenja i slobodne radikale. Oni dalje reaguju sa azot-monoksidom uz nastanak azotdioksida. Na taj nain ne dolazi do reakcije izmedju azot-monoksida i ozona, te ozon, uz
prenos vika energije na druge molekule, i azot-dioksid izlaze iz ciklusa kao stabilni molekuli.
Mada se ovi procesi deavaju i bez prisustva ugljovodonika, utvrdjeno je da se kod prisustva
ugljovodonika ravnotea pomera na stranu nastanka azot-dioksida, uz istovremeno poveanje
koncentracije ozona. Medjutim, ove reakcije se deavaju kod odredjenih koncentracionih
odnosa ugljovodonika i azot-monoksida. Eksperimenti sa sistemom C3H6-NO2 - vazduh kod
odredjene, poetne vrednosti [NO2]0 , pokazuju da se [O3]max prvo poveava sa
poveanjem koncentracije [C3H6]0 , a zatim dostie odredjeni nivo i ne
menja se kod poveanja koncentracije ugljovodonika. Nivo ozona daleko
vie zavisi od odnosa [C3H6]0 / [NO2]0 nego od [C3H6]0 .
14

Dostizanje maksimalnih koncentracija ozona postie se kod odnosa

ugljovodonici / [NO2]0 koji imaju vrednost 3.
Oksidacija ugljovodonika moe da se ostvari sa atomskim kiseonikom
i ozonom uz uee hidroksilne grupe u tim procesima. Medjutim, vea je
verovatnoa da se oksidacija deava uz pomo atomskog kiseonika, poto
on ima mo oksidacije koja je vea za faktor 10(na8) nego ozona.
Kod nastanka fotohemijskog smoga, prvo i najbre reaguju nezasieni ugljovodonici a
zatim ostali ugljovodonici i druga organska jedinjenja. Eksperimenti vreni od strane Glassona
u komori za istraivanje hemijskih procesa u atmosferi pokazuju da se stepen konverzije
ugljovodonika u oksidovana jedinjenja i slobodne radikale, u toku 24-asovne iradijacije sa U.
V. zraenje, bitno razlikuje za pojedine ugljovodonike, to pokazuje i stepen konverzije
pojedinih ugljovodonika.
Eksperimentalna istraivanja Glassona, su pokazala da se poveanjem koncentracije
ugljovodonika i oksida azota u atmosferi poveava koncentracija ozona. Osim toga, utvrdjeno
je da je nastanak azot-dioksida direktrno zavistan od sadraja ugljovodonika. Ovi ekperimenti
su potvrdili da se fotolitiki ciklus odvija uz uee ugljovodonika. Guicherit i saradnici
smatraju da se u fotolitikom procesu mogu oekivati sledee reakcije:
CH4 + OH CH3 + H2O
CH3 + O2 + M CH3O2 + M
CH3O2 + NO CH3O + NO2
NO2 + h NO + O
O + O2 + M O3 + M
CH3O + O2 CH2O + HOO
HOO + NO NO2 + OH
CH2O + h CO + H2
CO + OH CO2 + H
H + O2 + M HOO + M
HOO + NO NO2 + OH
Sumarne reakcije:
CH4 + 4O2 + h H2O + CO + H2 + 2O3
CO + 2O2 + h CO2 + O3

15

Reakcije oksidacije metana i nastanka ozona u troposferi su sloene. Nemetanski

ugljovodonici, zbog svoje velike fotohemijske aktivnosti, dovode do nastanka ozona. Taj
proces se uproeno moe prikazati preko sledeih jednaina (90):
NMHC + OH + O2 RO2
RO2 + NO + O2 NO2 + HOO + CARB
HOO + NO NO2 + OH
2(NO2 + h + O2 NO + O3)
NMHC + 4O2 + h 2O3 + CARB
R - ugljovodonini radikal
CARB - karbonilno jedinjenje
NMHC - nemetanski ugljovodonici
Za svaki oksidovani nemetanski ugljovodonik nastaje jedan molekul ozona. Ukoliko u
reakciji ne uestvuje azot-monoksid, tada svaka oksidacija nemetansih ugljovodonika dovodi
do destrukcije molekula ozona. Pored navedenih procesa pri nastanku ozona u troposferi,
uestvuju i peroksiradikali RO2 i HOO grupa preko sledeih reakcija:
NO + HOO NO2 + OH
NO + RO2 NO2 + RO
NO2 + h NO + O
O + O2 + M O3 + M
Reakcije RO2 sa azot-monoksidom idu preko dva mehanizma:
RO2 + NO RO + NO2
RO2 + NO + M RONO2 + M
Peroksiradikali reaguju sa azot-monoksidom sa konstantama brzina od 9,7 - 18,7 x
10 cm mol s. Osnovna osobina peroksiradikala je sposobnost brze oksidacije azotmonoksida do azot-dioksida, uz oslobadjanje hidroksilne grupe, koja dalje uestvuje u
hemijskim procesima u atmosferi.
Prema Shurathu ove reakcije su kljuna faza kod nastanka fotohemijskog ozona u
troposferi poto one poveavaju vrednost odnosa koncentracija [NO2]/[NO]. Veliina ovog
odnosa je direktno proporcionalna koncentraciji ozona kod odredjenog
intenziteta suneve radijacije (fotostacionarnog stanja):
[O3] = I x k [NO2]/[NO]

16

Prisutni ugljen-monoksid u troposferi dovodi do nastanka ozona.

Uee

ugljen-monoksida

nastanku

ozona

ide

preko

reakcije

sa

hidroksilnom grupom:
OH + CO H + CO2
M

H + O2

HOO + M

HOO + NO NO2 + OH
NO2 + h NO + O
O + O2 + M O3 + M
neto-reakcija: CO + 2O2 CO2 + O3
Ove reakcije pokazuju da ugljen-monoksid igra znaajnu ulogu u ukupnom bilansu
ozona u troposferi. Moe se oekivati da je ovaj uticaj posebno izraen u atmosferi Severne
zemljine hemisfere u zadnjim decenijama. Ispitivanja pokazuju da je sadraj ugljen-monoksida
u troposferi dvostruko povean izmedju 1950. i 1980. god. u Severnoj zemljinoj hemisferi. U
periodu 1950-1977. god. u atmosferi Evrope su poveane koncentracije ugljen-monoksida za
2% godinje. S druge strane, globalni sadraj ugljen-monoksida u atmosferi Severne zemljine
hemisfere se kree od 150-200 ppbv dok je njegov sadraj u atmosferi June zemljine
hemisfere priblino 50 ppbv.
Sadraj ozona, kao i drugih sekundarnih polutanata u troposferi ne zavisi samo od
koliine primarno emitovanih polutanata i procesa koji dovode do njihovog nastanka, ve i od
procesa njihove eliminacije iz troposfere. Procesi eliminacije ozona, peroksiacetilnitrata i
drugih jedinjenja su prisutni, tako da njihove koncentracije u troposferi direktno zavise od
odnosa nastanak/eliminacija ovih jedinjenja.
Procesi eliminacije sekundarnih polutanata se mogu svrstati u dve grupe: homogene i
heterogene procese.
Homogeni procesi eliminacije se odvijaju uz pomo hidroksilne grupe. Medjutim,
procesi eliminacije uz pomo hidroksilne grupe, koji su slini procesima sa primarnim
polutantima, su spori. Tako je, npr., eliminacija sekundarnih polutanata sa hidroksilnom
grupom kod koncentracija hidroksilne grupe od 10 (na 6) cm spora pa je kod ovih
koncentracija vreme stabilnosti pojedinih sekundarnih polutanata u atmosferi sledea:
HNO3.........................................................73 dana
O3..............................................................170 dana
HOONO2...................................................2,5 dana
17

Peroksiacetilnitrat (PAN)............................86 dana

Eliminacija ozona u troposferi se odvija preko heterogenih procesa i reakcija, koje, uz
homogene reakcije, ine sledee osnovne reakcije eliminacije:
O3 + OH O2 + HOO
O3 + HOO 2O2 + OH
O3 + h O2 + O (D)
O (D) + M O (D) + M
O (D) + H2O 2OH
Prosena godinja fotohemijska destrukcija ozona u Severnoj zemljinoj hemisferi kree
se oko 50 x 10 (na 28) molekula s, a u Junoj zemljinoj hemisferi oko 31 x 10 (na 28) mol s.
Globalno posmatrano godinja destrukcija ozona u troposferi je 4x vea od koliine ozona koji
migrira iz stratosfere u troposferu (rauna se godinji fluks u Severnoj zemljinoj hemisferi od
13 x 10 (na 28) molekula s). Samim tim, fotohemijski procesi u troposferi igraju presudnu
ulogu u ukupnom budzetu ozona u troposferi.
Stabilnost, odnosno retenciono vreme, ozona u stratosferi zavisi od niza faktora.
Intenzitet solarne radijacije, odnosno solarni zenitni ugao, prisustvo vodene pare u troposferi,
prisustvo hidroksilnih i hidroperiksilnih grupa, kao i drugih komponenata direktno utiu na
stabilnost ozona. Samim tim, stabilnost ozona u troposferi je funkcija godinjeg doba,
geografske irine i visine. Stabilnost ozona je vea u toku zime i na veim visinama.

Uzroci oteenja ozonskog omotaa u stratosferi

Oteenje ozonskog omotaa u stratosferi moe da bude prouzrokovano antropogenim
i prirodnim izvorima (koji tome doprinose samo u maloj meri ili indirektno).
Antropogeni izvori su uglavnom emisije bromofluorougljenika (halona) i CFC i
HCFC supstanci. One, na primer, imaju iroku primenu u rashlaivaima friidera i klimaureaja, aerosol rasprivaima, sredstvima za stvaranje pene i sredstvima za ienje i
aparatima za gaenje poara. Ostali izvori koji doprinose tanjenju ozona su emisija gasova iz
avionskih motora, ukljuujui emisiju azotnih oksida (NOx), vodene pare, nesagorenih
ugljovodonika, ugljen-monoksida (CO), ugljen-dioksida (CO2) i sumpor-dioksida (SO2).
Prirodni izvori podrazumevaju velike poare, odreene oblike morskih vrsta (koje
proizvode jedan stabilni oblik hlora koji dospeva u stratosferu), velike vulkanske erupcije (koje
18

utiu na ozonski omota proizvode}i velike koliine aerosoli, sitnih estica, koje poveavaju
efikasnost hlora u unitavanju ozona). Medjutim, aerosoli utiu na oteenje ozonskog omotaa
samo prisustvom hlora na bazi CFC supstanci.

Posledice smanjenja ozona u stratosferi

Smanjenje nivoa ozona prouzrokuje poviene nivoe UV-B zraenja u slojevima blizu
zemljine povrine, to moe proizvesti posledice:
po ljude poveano UV-B zraenje izaziva rak koe, kataraktu oiju, opekotine od
sunca, slepilo na sneg, starenje koe i pogoranje imunog sistema;
po vodene eko-sisteme UV-B zraenje ograniava proizvodnju fitoplanktona (koji
predstavlja osnovu lanca ishrane u okeanima) i nanosi {tetu u ranim fazama razvoja riba,
rakova, amfibija i drugih morskih ivotinjskih vrsta;
po kopnene biljke UV-B zraenje utie na rast (mada su neke biljke u stanju da se
prilagode povienom nivou zraenja);
UV-B zraenje takoe utie na hemijske procese u niim slojevima atmosfere i
doprinosi koncentracijama troposferskog ozona u zaga|enim regijama (fotohemijski smog se
poveava kod povienih nivoa ovog zraenja); utie i na trajanje koncentracija nekih
jedinjenja, ukljuujui nekoliko GHG-ova. Sem toga, CFC supstance i potencijalne zamene
mogu da apsorbuju dugotalasno infracrveno zraenje sa povrine zemlje, poveavajui na taj
nain efekat staklene bate.

Troenje ozona u polarnim regijama

Najdramatinije oteenje ozonskog omotaa deava se u polarnim regijama usled
kombinacije antropogenih emisija supstanci koje unitavaju ozon, stabilnih obrazaca
cirkulacije, izuzetno niskih temperatura i sunevog zraenja. U martu 1997. godine su, iznad
19

Severnog pola, koncentracije stratosferskog ozona pale za 40% ispod normale. Izmedju 1975. i
1995. godine koliina ozona u atmosferi je opala za 5%.

Koje se mere mogu poduzeti da se smanji stopa troenja ozona?

S ciljem da se ubrza obnavljanje ozonskog sloja, za ta e sigurno biti potrebno mnogo
decenija, potrebno je da se preduzmu sledee mere:
obustavljanje proizvodnji koje koriste HCFC i metil-bromid supstance (emisije HCFC
supstanci su u porastu otkako su zamenile CFC supstance);
bezbedno unitavanje CFC supstanci i halona u skladitima i rezervoarima (npr. stari
friideri i aparati za gaenje poara);
spreavanje nedozvoljene trgovine supstancama koje unitvaju ozon;
kontinuirano praenje supstanci koje unitavaju ozon u troposferi radi verifikacije
potovanja medjunarodnih protokola i praenje ozonskog sloja i nivoa UV zraenja radi
potvrde da preduzete mere daju eljene rezultate.

20

ZAKLJUAK

Sve ljudske delatnosti su povezane sa potronjom i proizvodnjom to vai i za duhovne

i za kulturne delatnosti). Ova injenica se odslikava u potranji za prirodnim resursima, s jedne
strane, odnosno u zagadjenju ivotne sredine, s druge strane. Posledice neodrive ljudske
potronje postaju sve oitije kroz regionalne i globalne ekoloke probleme kao to su promena
klime, troenje ozona u stratosferi, acidifikacija, nestanak biolokog diverziteta, ekoloki
incidenti, porast koncentracija ozona u troposferi, zagadjenje svee vode, degradacija uma i
tla, problemi u priobalnim zonama, uvodjenje genetski modifikovanih organizama i stvaranje
sve veih koliina otpada.
Neophodno je da svi ovi problemi ivotne sredine budu predmet reavanja, da se
smanje ili ak eliminiu. Da bi se to ostvarilo, moramo barem donekle da shvatimo (mada e
uvek biti odredjenih nesigurnosti) naine kako odredjena ljudska delatnost utie na prirodnu
sredinu i na ljudsko zdravlje. Moramo da steknemo znanja o meri uticaja ovih delatnosti, o
njihovom prostornom dometu i delovanju i o mogunosti ljudske sposobnosti da reava njihove
posledice. Istovremeno, potrebno je da vie saznamo i bolje razumemo postojee probleme koji
se odnose na ivotnu sredinu, tj. njihove mehanizme delovanja, uzroka, izvora i posledica, kao
i mere koje su potrebne za ublaavanje ili eliminisanje posledica.

21

LITERATURA

1. www.google.rs
2. Dr Jovan Djukovi, Hemija atmosfere

www.maturski.org

22