Embrionu

Otkuda tako, ti mili putnie,

U ivot ovaj posla l ivot tebe?
Je li to ivot, je l to pravo bie?
Kad svet ne vidi, vidi li sam sebe?
Otac u tebi sebe ne poznaje,
Ker mati trai, tu joj vid ne daje!
Zato si bolje ostavio dane,
Da put nov ovaj svri u noi?
Znala je sudba da zora da svane
Nee ti, nee doekati moi,
Pa zato dade, da se krene k celi,
Za koju nuno dan ti treba beli?
Il je i mrano matere ti krilo
pristojno elji, koja ivot trai?
Da l, to se ovde zane, nije bilo?
Da l je gde ovek prije dana nai'?
Je l bie, koje samo sate broji,
Ravno ivotu, koji sto leta broji?
Kojem je od vas dvojice nepravda:
Tebi to usta nema, da s' nasmeje,
Ni oka, suzom obraz da opere,
Il starcu, koji mui se i strada,
Meutim peva, ves'o zanoveta,
I tako za sto, manje, vie, leta?
Mora l to biti, da se ovek rodi
Ovde, i vreme svoje da probavi?
Ima l put zemlja, koji kroz grob vodi?
Moe l se preko, da s' ovde ne javi?
Il je ba nuan ivot od sto leta,
Da se otvore vrata drugog sveta?
Eda l, - no idi, ti misli nedraga! Eda l, to ovde ne ugleda dana,
Navek propada iz sveta sazdana?
Nit mu je igde u ivotu traga,

Niti nadede, moi bar postati,

Koju imaju sami nezaeti?
O ne, ne da se to ni pomisliti!
to je postalo, to na veki traje.
Tajna je, zato ba to mora biti,
Da zemlja ivot i postanak daje;
Koliko vreme, gde l se ko tu skita,
to se za pismo na taj put ne pita.
ta moe cvetak, koji supa ruka
Tek to ga rosa osveila prva!
Zato da navek ona dua kuka,
Koja propade ni duna ni kriva,
Nit moe svetlog ugledati danka,
Jer joj s njom rano mila umre majka!
Zasluga deli po pravdi nagradu:
im onaj starac dobi dane svoje?
Bi ima samo nad krivicom vladu:
Zar moj da strada sin za grehe moje?
Da je sav ivot jedan put za tamo,
Svi bi stoletni umirali samo!
Zbogom, o zbogom, ti mili putnie!
Nai e tebe i otac i mati;
Oni e tebi, ti e njih poznati,
I kad um uti, srce jasno vie.
A ti da jesi, da e tamo biti,
Dua nam kae, i ne da se kriti.