SADRAJ:

1.

Uvod ............................................................................................................................. 2

2. Mehanizam djelovanja efekta staklene bate ................................................................. 4

3. Gasovi staklene bate ..................................................................................................... 4
3.1.

Vodena para ........................................................................................................ 5

3.2.

Ugljen-dioksid .................................................................................................... 5

3.3.

Metan ................................................................................................................. 6

3.4.

Azot-oksid ......................................................................................................... 6

3.5.

Jedinjenja fluora ................................................................................................. 7

3.6.

Neke druge sintetike materije ........................................................................... 7

4. Ostali faktori koji utiu na efekat staklene bate ........................................................... 7

5. Povratni mehanizmi unutar klimatskog sistema ............................................................ 8
6. Klimatski modeli ............................................................................................................ 9
6.1..................................

Mogue klimatske promene usled poveanja koncentracije

ugljen-dioksida u atmosferi
7. Izvod iz istorije prouavanja efekta staklene bate ...................................................... 11
8. Kontrola emisije gasova staklene bate ....................................................................... 12
Literatura .......................................................................................................................... 13

1. Uvod
Atmosfera, slino staklu, uglavnom proputa Sunevo zraenje, ali je slabo propusna za
zraenje Zemljine povrine, pa deo energije koji ue u sistem Zemlja-atmosfera, kao i u
staklenik, ostaje u njemu i pretvara se u toplotnu energiju, zagrevajui Zemljinu povrinu i nie
slojeve atmosfere. Ova prirodna pojava greje Zemljinu povrinu, to traje ve etiri milijarde
godina. Meutim, danas su naunici sve zabrinutiji da bi ljudska aktivnost mogla, u odreenoj
meri, izmeniti ovaj posve prirodan proces sa, izvesno je, veoma opasnim posledicama. Od
industrijske revolucije, u XVIII vijeku, ovjeanstvo je izumjelo mnoge maine i postrojenja koji
koriste fosilna goriva kao to su ugalj, nafta i prirodni gas. Sagorevanje ovih goriva, kao i mnoge
druge aktivnosti oveka poput raiavanja zemljita za potrebe zemljoradnje ili izgradnje
naselja, oslobaaju u atmosferu gasove koji zadravaju toplotu unutar nje, kao to su ugljendioksid (CO2), metan i azot-oksid (N2O). Koliina ovih gasova u atmosferi sada je najvia u
proteklih 420 hiljada godina. Kako se ovi gasovi nakupljaju u atmosferi, zadravaju sve vie i
vie toplote pri Zemljinoj povrini, uzrokujui otopljavanje Zemljine klime koje za posledicu ima
promene koje e biti navedene u daljem tekstu.
Sam termin efekat staklene bate, ve ustaljen u naunoj literaturi, ne odgovara u potpunosti
svojim znaenjem pojavi koju opisuje. Naime, poviena temperatura unutar staklenika ima za
uzrok, pre svega, nemogunost meanja vazduha u stakleniku sa okolnim vazduhom, a u mnogo
manjoj meri potie od upijanja dugotalasnog zraenja u staklu zidova staklenika. Prema tome, ni
termin gasovi staklene bate ne moe se vezivati za prirodu gasova koji se ovim terminom
podrazumevaju.

2. Mehanizam djelovanja efekta staklene bate

Efekat staklene bate je rezultat interakcije Sunevog zraenja i sloja Zemljine atmosfere koji
se protee do 100km iznad Zemljine povrine. Sunevo zraenje sadri spektar zraenja razliitih
talasnih duina, to je poznato kao Sunev spektar i ono ukljuuje vidljivo, infracrveno, gama,
rendgensko i ultraljubiasto zraenje. Kada Sunevo zraenje dospe do atmosfere, 25% energije
koju nosi biva odbijeno od oblaka i drugih atmosferskih komponenata nazad u meuplanetarni
prostor. Oko 20% upije atmosfera. Na primer, molekuli gasa u najviim slojevima atmosfere
apsorbuju Sunevo gama i rendgensko zraenje. Sunevo ultraljubiasto zraenje apsorbuje sloj
ozona koji se nalazi na visini od 19 do 48km iznad Zemljine povrine.
Oko 50% Suneve energije, veinom u obliku vidljive svetlosti, prolazi, kao kratkotalasno
zraenje, kroz atmosferu i dospeva do Zemljine povrine. Zemljite, biljke i vodene povrine
(pre svega okeani) upijaju oko 85% ove toplotne energije, dok ostatak biva reflektovan u
atmosferu, najvie od strane izrazito reflektivnih ovrina kao to su sneg, led i peane pustinje.
Dalje, deo Sunevog kratkotalasnog zraenja koje dospe do povrine Zemlje pretvara se u
dugotalasno toplotno (infracrveno) zraenje i vraa se nazad u atmosferu.
Neki gasovi, poput vodene pare, ugljen-dioksida, metana i azot-suboksida, apsorbuju deo
ovog infracrvenog zraenja, privremeno spreavajui njegovo otputanje u svemir. Poto se ovi
gasovi zagrevaju, oni emituju infracrveno zraenje u svim smerovima. Deo ovako nastale toplote
vraa se ka Zemljinoj povrini koju dodatno zagreva (to je poznato upravo kao efekat staklene
bate), a deo biva vraen u svemir. Ovakav protok toplotnog zraenja stvara ravnoteu izmeu
ukupne koliine toplote koja dolazi od Sunca i koliine toplote koja se otpusti u svemir. Ova
ravnotea ili energetski balans izmeu Zemljine povrine, atmosfere i svemira od velikog je
znaaja za odravanje klime koja omoguava opstanak ivota na Zemlji.

Slika 1. Ilustracija efekta staklene bate

Pomenuti gasovi, koji zadravaju toplotu u atmosferi, nazivaju se gasovima staklene bate.
Bez ovih gasova, toplotna energija apsorbovana i odbijena od Zemljine povrine lako bi se vratila
nazad u svemir, pa bi prosena temperatura na Zemljinoj povrini bila oko -19C, za razliku od
sadanjih 15C.
Da bi bilo mogue ceniti znaaj gasova staklene bate u procesima stvaranja klime koja
omoguava opstanak velikog broja ivih bia, interesantno je uporediti Zemlju sa Marsom i
Venerom. Mars ima tanku atmosferu koja sadri niske koncentracije gasova koji bi mogli
zadravati toplotu unutar nje. Usled toga, Mars ima slab efekat staklene bate to ima za
posledicu veinom smrznutu povrinu koja ne pokazuje tragove ivota. Kao suprotnost, Venera
ima atmosferu koja sadri visoku koncentraciju ugljen-dioksida. Ovaj gas spreava toplotu koja
dolazi od povrine planete da napusti atmosferu, pa je prosena temperatura povrine Venere oko
462C, to je previe za opstanak bilo kog poznatog oblika ivota.

3. Gasovi staklene bate

Zemljina atmosfera se sastoji, uglavnom, od azota (78%) i kiseonika (21%). Ova dva
najzastupljenija atmosferska gasa imaju hemijske strukture koje ograniavaju apsorbciju
infracrvenog zraenja, to ne vai za gasove staklene bate. Ovi gasovi se stvaraju prirodnim
putem ili vetaki (antropogeno). Najzastupljeniji prirodno nastali gas staklene bate jeste vodena
para, zatim je slede ugljen-dioksid, metan i azot-suboksid. Supstance nastale ovekovom
aktivnou koje se ponaaju kao gasovi staklene bate ukljuuju hlorofluorokarbonate,
hidrohlorofluorokarbonate i hidrofluorokarbonate.
Od 1700-ih, aktivnosti oveka su se znatno poveale, pri tom znaajno poveavajui
koncentraciju gasova staklene bate u atmosferi. Naunici predviaju da e oekivano poveanje
koliine gasova staklene bate u atmosferi snano poveati koliinu infracrvenog zraenja
zadranog u atmosferi, to e dovesti do dodatnog, vetakog, zagrevanja Zemljine povrine.
3.1. Vodena para
Vodena para se nalazi u najveoj koliini u atmosferi, uporeujui je sa ostalim gasovima
staklene bate. Ona najjae upija dugotalasno zraenje, uestvujui sa 60 do 70% u stvaranju
efekta staklene bate. ovek nema nekog veeg direktnog uticaja na koliinu vodene pare u
atmosferi. Ipak, kako ovekova aktivnost sve vie uzima maha i utie na poveanje koncentracije
ostalih gasova staklene bate, isparavanje okeana, jezera i reka, kao i transpiracija biljaka postaju
intenzivniji i poveavaju koliinu vodene pare u atmosferi.
3.2. Ugljen-dioksid
Ugljen-dioksid neprekidno cirkulie u velikom broju prirodnih procesa poznatim pod nazivom
ciklus ugljenika. Vulkanske erupcije i razlaganje biljnih i ivotinjskih ostataka oslobaaju ovaj
gas u atmosferu. Disanjem, ivotinje posredno razlau hranu koja oslobaa energiju potrebnu za
odravanje elijske aktivnosti. Jedan od produkata disanja jeste i ugljen-dioksid, koji ivotinje
izdiu. Okeani, jezera i reke apsorbuju ugljen-dioksid iz atmosfere. U procesu fotosinteze, biljke
uzimaju ugljen-dioksid da bi proizvele skrob, pritom ga ugraujui u novo biljno tkivo i ujedno
oslobaaju kiseonik u okolinu kao ko-produkt.
Da bi obezbedio energiju za zagrevanje stanova, pokretanje automobila i elektrana, ovek
sagoreva supstance koji sadre ugljenik, kao to su fosilna goriva (ugalj, nafta i prirodni gas),
drvo i neki vrsti materijali. Prilikom njihovog sagorevanja, ugljen-dioksid biva osloboen u
4

vazduh. Pri tom, ovek dodatno oteava situaciju nekontrolisanom seom velikih umskih
povrina da bi obezbedio drvo ili zemljite za potrebe zemljoradnje ili naseljavanja. Ovaj proces,
poznat pod nazivom deforestacija, moe i da oslobodi ugljen-dioksid iz drvea i da smanji broj
stabala koja bi ga apsorbovala.
Rezultat ovih ljudskih aktivnosti jeste mnogo bre nagomilavanje ugljen-dioksida nego to se
on moe apsorbovati u nekim prirodnim procesima. Analizirajui mehurie vazduha zarobljene u
gleerima starim i po nekoliko vekova, naunici su utvrdili da je koncentracija ugljen-dioksida u
atmosferi porasla za oko 31% od 1750. godine, a poto ovaj gas moe da ostane u atmosferi
vekovima, naunici predviaju udvostruavanje ili ak utrostruavanje njegove koncentracije u
toku sledeeg veka, ako se njen sadanji rast nastavi u istoj meri. Tada bi se apsorbovano zraenje
povealo za 4W/m2, to bi povealo emitovanje dugotalasnog zraenja sa povrine Zemlje, pa bi
se povisila temperatura donjih atmosferskih slojeva i Zemljine povrine. Porast srednje
temperature donjih atmosferskih slojeva procenjuje se na 1.2C. Porastom uinka efekta staklene
bate poveala bi se vertikalna promena temperature, smanjila atmosferska stabilnost i pospeila
konvekcija.
3.3. Metan
Metan nastaje u mnogim prirodnim procesima, a poznat je i kao prirodni gas. Raspadanjem
mnogih supstanci koje sadre ugljenik, a u sredini bez prisustva kiseonika, kao to su otpadi,
oslobaa se ovaj gas. ivotinje koje preivaju hranu kao to su goveda i ovce oslobaaju metan u
vazduh kao proizvod u procesu varenja hrane. Mikroorganizmi koji ive u vlanom zemljitu,
kao to su pirinana polja, proizvode metan kada razlau organsku materiju. Metan se takoe
oslobaa u rudnicima uglja i prilikom proizvodnje i transporta drugih fosilnih goriva.
Koliina metana

se od 1750. godine udvostruila, a po procenama, mogla bi se opet

udvostruiti u sledeem veku. Atmosferske koncentracije metana su mnogo manje od

koncentracije ugljen-dioksida, a i metan se zadrava u atmosferi tek otprilike jednu deceniju.
Meutim, naunici smatraju da je metan veoma efektan gas staklene bate (jedan molekul metana
je 20 puta efikasniji u zadravanju infracrvenog zraenja odbijenog sa Zemljine povrine od
molekula ugljen-dioksida).
3.4. Azot-oksid
Ovaj gas se oslobaa prilikom sagorevanja fosilnih goriva i u automobilskim izduvnim
gasovima. Takoe, mnogi zemljoradnici koriste ubriva na bazi azota da bi biljkama obezbedili
5

hranljive sastojke. Kada ova ubriva dospeju u zemljite, ona emituju azot-suboksid u vazduh.
Pored toga, ovaj gas se oslobaa i oranjem zemljita iz korena biljaka.
Od 1750. godine, koncentracija ovog oksida porasla je za 17% u atmosferi. Iako je ovaj porast
manji od porasta koncentracije drugih gasova staklene bate, jedan molekul ovog gasa zadrava
oko 300 puta vie toplote od ugljen-dioksida i moe ostati u atmosferi i do sto godina.
3.5. Jedinjenja fluora
Neki od najopasnijih gasova staklene bate produkovani su samo od strane oveka. Jedinjenja
fluora koriste se u mnogim proizvodnim procesima. Jedan molekul svakog ovakvog jedinjenja
nekoliko je hiljada puta opasniji od jednog molekula ugljen-dioksida.
Hlorofluorokarbonati, prvi put sintetisani 1928. godine, iroko su rasprostranjeni u
proizvodnji raznih sprejeva, kao sredstva za otapanje i kao rashlaivai. Netoksini i bezbedni za
upotrebu u mnogim procesima, ova jedinjenja su bezopasna za nie slojeve stmosfere. Meutim,
u viim slojevima, ultraljubiasto zraenje ih razlae, pri emu se oslobaa hlor. Sredinom 70-ih,
naunici su poeli da uoavaju da visoke koncentracije hlora unitavaju ozonski omota. Ozon
titi Zemlju od tetnog ultraljubiastog zraenja, koje moe da uzrokuje tumore i da na druge
naine oteti biljke i ivotinje. Zbog ovako opasnog uinka, naunici su razvili zamene za ova
jedinjenja, koja takoe tetno utiu na atmosferu, ali u mnogo manjoj meri.

3.6. Neke druge sintetike materije

Strunjaci su zabrinuti zbog upravo ovih, industrijskih, hemikalija koje imaju veliki potencijal
za efekat staklene bate. 2000. godine naunici su posmatrali porast prethodno nepraene
supstance trifluorometil-sumporpentafluorida. Iako je danas prisutan u vrlo malim koliinama u
ivotnoj sredini, ovaj gas je izuzetno opasan jer zadrava dugotalasno zraenje mnogo efektivnije
od svih drugih gasova staklene bate. Tani izvori ovog gasa koji se proizvodi u industrijskim
procesima, jo uvek nisu sa sigurnou utvreni.

4. Ostali faktori koji utiu na efekat staklene bate

Aerosoli, estice koje lebde u atmosferi, apsorbuju, rasejavaju i reflektuju zraenje nazad u
svemir. Oblaci, estice praine noene vetrom i estice dima iz vulkanskih erupcija su primeri
prirodnih aerosola. Ljudska aktivnost, ukljuujui sagorevanje fosilnih goriva, dodatno doprinosi
nagomilavanju aerosola u atmosferi. Iako aerosoli ne zadravaju toplotno zraenje, svakako utiu
na prenos toplotne energije od Zemlje ka svemiru. Jo se raspravlja o uticaju aerosola na
klimatske promene, ali naunici veruju da svetlo obojeni aerosoli hlade Zemljinu povrinu, dok
tamno obojeni ine suprotno. Porast temperature u proteklom veku je nii nego to su mnogi
naunici predvideli i to samo ako se uzmu u obzir porast koncentracije ugljen-dioksida, metana,
azot-suboksida i jedinjenja fluora. Neki naunici veruju da bi upravo aerosoli mogli biti uzrok
ovog neoekivanog manjeg poveanja temperature. Ipak, naunici ne oekuju da e aerosoli igrati
veliku ulogu u umanjenju globalnog zagrevanja. Kao zagaivai, aerosoli predstavljaju pretnju
zdravlju. Kao rezultat, strunjaci ne oekuju da e koliina aerosola rasti u 21. veku istom
brzinom kao koliina gasova staklene bate.

5. Povratni mehanizmi unutar klimatskog sistema

Prouavajui promene klime nije mogue odvojeno posmatrati uticaj pojedinog inioca na
neki klimatski element. Brojne su, jo nedovoljno ispitane, meusobne zavisnosti unutar
Zemljinog klimatskog sistema koje oteavaju procenu temperaturne promene za datu promenu u
sastavu Zemljine atmosfere.U daljem tekstu bie opisani samo neke od tih zavisnosti koje mogu
pojaati ili oslabiti efekat staklene bate.
Antropogena emisija CO2 samo je mali deo ukupnih tokova tog gasa koji se neprestano
odvijaju izmeu atmosfere, okeana i biosfere. Zato se i pri zadravanju dananje antropogene
emisije ovog gasa u atmosferu njegova koncentracija moe poveati zagrevanjem okeanskih
masa, to smanjuje sposobnost mikroorganizama u okeanu da upijaju CO 2. Meutim, zbog
poveane bioloke proizvodnje u okeanu moe se upijanje ovog gasa poveati.
Zagrevanjem atmosfere u njoj bi se mogla poveati koliina vodene pare koja, kao i ugljendioksid, upija dugotalasno zraenje, ali, donekle, i kratkotalasno zraenje. Procenjuje se da bi
zbog tog dodatnog doprinosa vodene pare ukupno povienje temperature iznosilo 1.9C.
U sadanjim uslovima oblanost utie tako da je globalna temperatura nia nego to bi bila u
vedroj atmosferi. Kao to je ve pomenuto u prethodnom odeljku, oblaci odbijaju Sunevo
zraenje, ali upijaju Zemljino. Poto prvi uinak preovladava, poveanjem oblanosti smanjuje se
ukupna temperatura Zemljine povrine i atmosfere. Za sada se ne moe proceniti da li bi
otopljavanje i poveanje koliine vodene pare u atmosferi nuno imalo za posledicu i poveanje
oblanosti. Ako bi se oblanost smanjila, poveala bi se koliina Sunevog zraenja koje bi
dospelo do povrine Zemlje, to bi uzrokovalo pojaano dugotalasno izraivanje na gornjoj
granici atmosfere. Stoga je teko pouzdano odrediti ak i predznak temperaturne promene koja bi
nastala zbog promene oblanosti. Ima znakova prema kojima bi otopljenje i poveanje koliine
vodene pare u atmosferi povealo razvoj oblaka u viim slojevima gde bi zagrevanje bilo manje.
Visoki oblaci bi pospeili dalje zagrevanje jer bi pri relativno niskoj temperaturi iarivali prema
svemiru manje energije nego to su je upili.

6. Klimatski modeli
Iznos otopljenja zbog pojaanog efekta staklene bate procenjuje se obino za Zemljinu
atmosferu u celini. Meutim, zagrevanje nije jednoliko rasporeeno na Zemljinoj povrini.
Numeriki klimatski modeli omoguuju procenu iznosa, vremenskog i prostornog rasporeda
klimatskih promena. Njihova osnova je slina modelima za predvianje vremena, ali su neto
jednostavnijeg oblika s obzirom na prostornu i vremensku raspodelu. Tim modelima se preteno
razmatra atmosferska cirkulacija, pa se veinom nazivaju modelima opte atmosferske
cirkulacije. Osnova su im jednaine koje opisuju dinamiku i termodinamiku atmosfere. Razliiti
fiziki procesi u atmosferi opisani su u modelima nizom parametara vrednosti koje su odreene
na osnovu motrenja u sadanjim klimatskim prilikama. Za te se parametre mogu zadati i neke
pretpostavljene vrednosti u budunosti. Tako se pomou modela mogu dobiti procene o
verovatnim promenama klima ako se izmene odreeni osnovni klimatski initelji.

6.1.

Mogue klimatske promene usled poveanja koncentracije ugljen-dioksida u

atmosferi

Ovi primeri zasnovani su na projekcijama koje pruaju gotovo svi klimatski modeli i koje, na
osnovu dosadanjih saznanja, imaju fiziku osnovu. Podaci se odnose na promene klimatskih
elemenata koje bi izazvalo udvostruenje koncentracije CO2, a to se, kako je ve reeno u
prethodnim odeljcima, moe dogoditi oko 2030. godine. Naime, procene porasta temperature
dosta se razlikuju, a najea je procena na 2.5C. Znaaj koji bi moglo imati toliko otopljenje
moe se proceniti ako se zna da je otopljenje od 0.5C od kraja 19. pa do sredine 20. veka
izazvalo povlaenje planinskih gleera u celom svetu.
Simulacije numerikim modelima pokazuju da se zbog zagrevanja moe oekivati ubrzanje
hidrolokog ciklusa, to bi se odrazilo na opti porast srednje koliine padavina i isparavanja za 3
do 15%. Meutim, vea koliina padavina, ne znai nunu i veu koliinu vlage u tlu.
Date vrednosti daju samo optu procenu klimatskih promena. Neophodno je bar priblino
saznati kako e se te promene odraziti u pojedinim podrujima. Rezultati simulacija svih modela
pokazuju neke zajednike crte u prostornoj raspodeli klimatskih promena. Prema svim modelim
oekuje se da otopljenje u tropima bude manje od prosenog globalnog otopljenja i to zbog
poveanog utroka energije na poveano isparavanje. Ono je povezano i sa poveanjem koliine
padavina, pa i znatnim otopljenjem u viim troposferskim slojevima zbog oslobaanja latentne
9

toplote. Veina modela predvia da u kopnenim krajevima umerenih irina severne polulopte
temperatura leti poraste i iznad iznosa prosenog globalnog zagrevanja. To se objanjava
smanjenim isparavanjem iznad predela koji su i inae suvi, to umanjuje oblanost, pa se najvei
deo toplotne energije tla troi na grejanje vazduha.
Za vee geografske irine se oekuje vee zagrevanje od proseka u kasnu jesen i zimi.
Povrina Zemlje koja vie ne bi bila pod snegom i ledom jae bi se grejala uglavnom leti. Ipak,
leti bi zagrevanje bilo manje od prosenog zbog velikog toplotnog kapaciteta sloja meanja u
okeanima to spreava vei porast temperature iznad 0C.
Svi modeli pokazuju na poveanje koliine padavina u tropima i viim geografskim irinama
tokom cele godine, a u umerenim irinama zimi. U suvim suptropskim podrujima promene su
male, a zbog velike prirodne promenljivosti koliine padavina, na moe se tvrditi da su statistiki
znaajne. Promene koliine padavina za subkontinentalna podruja, kao to su monsunski krajevi
jugoistone Azije, pojedini modeli ocenjuju razliito, ali veina ipak predvia pojaanje
monsuna. Mnogi modeli upuuju na odreeno smanjivanje letnje koliine padavina u kopnenim
podrujima umerenih irina. Veina modela ima nisko horizontalno razlaganje, pa stoga ne mogu
dati podrobnu sliku o regionalnoj raspodeli klimatskih promena, pre svega za padavine koje u
velikoj meri zavise od reljefa. Zato se veina rezultata mora uzeti sa oprezom. Uz pretpostavku
da bi se ve oko 2020. godine koliina CO2 udvostruila, a 2080. poveala ak etiri puta,
proistiu promene osnovnih klimatskih veliina za junu Evropu od 35 do 50sg i od 10 do
45igd:
a) otopljenje oko 2C zimi i do 2-3C leti
b) poveanje koliine padavina zimi i smanjenje leti za 5-15%, uz smanjenje vlage u tlu od 1525%.
Prema navedenoj proceni prosena temperatura buduih leta u naima krajevima odgovarala
bi ekstremno vruim letima iz sadanjeg razdoblja. Meutim, procene za letnje temperature se
ine preterano visokim jer je prirodna meugodinja promenljivost srednjih mesenih
temperatura u tom podruju leti relativno mala.
Zbog male pouzdanosti procena koje daju ravnoteni modeli, u poslednje vreme se uvode
sloeniji modeli u kojima se simulira postupan, a ne trenutan, porast koncentracije retkih gasova.
Osim toga, ti modeli mnogo detaljnije opisuju meusobno delovanje atmosfere i okeana, kao i
kretanja morske vode. Promena temperature prema tim modelima bila bi manja i sporija. Prema
ravnotenim modelima koji porast procenjuju na 4C za udvostruenje koncetntracije ugljendioksida, navedeni modeli daju za treinu niu procenu. Ako bi se nakona postupnog porasta
koncentracije CO2 taj rast i zaustavio, temperatura bi i dalje rasla istom brzinom jo 10 do 20
godina. Tek nakon toga bi se zagrevanje osetnije usporilo.
10

Slika 2. Izraunata povienja temperature vazduha pri razliitim zadatim uslovima o buduoj
emisiji gasova:
A - nema bitnih promena u antropogenoj emisiji gasova;
B - vea potronja prirodnog gasa umesto uglja;
C - krajem 21. veka znaajni pomaci prema nuklearnoj energiji i obnovljivim izvorima
energije;
D - sredinom 21. veka emisija CO2 se smanjuje na polovinu sadanje vrednosti.
S temperaturnom promenom u uskoj je vezi i promena nivoa vode svetskih okeana i mora.
Predvia se da bi se zbog zagrevanja dosadanji porast nivoa vode od 1 do 2 mm godinje mogao
u budunosti poveati 3 do 6 puta. Uz najnepovoljnije zadate uslove proizilazi da bi do 2030.
godine nivo vode porastao za 18cm. Takvom porastu najvie doprinosi toplotno irenje okeana
(10cm), otapanje palninskih gleera (7cm) i leda na Grenlandu (2cm), a ledeni pokriva na
Antarktiku bi se, zbog poveane koliine padavina ek i poveao na raun okeanske vode (-1cm).
Iako i pri najnepovoljnije zadatim uslovima modeli ne pokazuju porast nivoa vode vei od 1m do
kraja veka, ipak bi i relativno mala promena mogla imati velike posledice na niskim obalama.
Opisani rezultati uglavnom se temelje na izvetaju koji je grupa strunjaka podnela na Drugoj
svetskoj klimatolokoj konferenciji u enevi u oktobru 1990. godine. Iz izvetaja proistie da ima
mnogo mepoznanica u proceni moguih posledica ljudskog delovanja na klimu. Odreeni broj
naunika osporava procene dobijene klimatskim modelima. Postoji i miljenje da bi odreeno
zagrevanje i ubrzanje hidrolokog ciklusa imalu, ukupno gledajui, ak i pozitivan uinak na ivi
svet na Zemlji. Istraivanja na tom podruju intenzivno se nastavljaju sa teitem na poboljanju
numerikih klimatskih modela kako bi se suzio interval njihove nepouzdanosti. Istovremeno se
razvija i sistem praenja stvarnih klimatskih prilika kako bi se pravovremeno uoile znaajne
klimatske promene na pojedinim delovima Zemlje.

11

7. Izvod iz istorije prouavanja efekta staklene bate

Iako je zabrinutost zbog efekta staklene bate relativno novijeg datuma, naunici su istraivali
ovu pojavu jo od ranih 1800-ih. Francuski matematiar i fiziar an Baptist ozef Furije (Jean
Baptiste Joseph Fourier) je, dok je prouavao kako se toplota provodi kroz razliite materijale,
bio prvi koji je uporedio atmosferu sa staklenom komorom 1827. godine. Furije je uoio da
vazduh oko Zemlje proputa Sunevo zraenje, umnogome kao stakleni krov.
1850-ih britanski fiziar Don Tindal (John Tyndall) istrivao je prenos toplote kroz gasove i
pare. Tindal je otkrio da azot i kiseonik, dva najzastupljenija gasa u atmosferi, nemaju osobine
apsorbera toplote. Izmerio je apsorpciju infracrvenog zraenja od strane CO 2 i vodene pare,
objavljujui rezultate 1863. godine u radu pod imenom O radijaciji u Zemljinoj atmosferi .
vedski hemiar Sven Avgust Arenijus (Svante August Arrhenius), poznat po svom radu u
oblasti elektrohemije, za ta je dobio Nobelovu nagradu, takoe je unapredio razumevanje efekta
staklene bate. 1896. on je izraunao da bi udvostruenje koncentracije ugljen-dioksida u
atmosferi povealo ukupnu temperaturu za 4 do 6C, to nije tako veliko odstupanje od dananjih
procena dobijenih mnogo istananijim metodama. Arenijus je tano predvideo da, kada se
temperatura na Zemlji povea, isparavanje vodene pare sa okeana raste. to je vea koncentracija
vodene pare u atmosferi, to je vei efekat staklene bate i globalno zagrevanje je izraenije.
Predvianja o ugljen-dioksidu i njegovom doprinosu globalnom zagrevanju koja je dao
Arenijus, ignorisana su gotovo pola veka, dok naunici nisu poeli da primeuju znaajnu
promenu u koncentraciji CO2 u atmosferi. 1957. istraivai iz San Dijega u Kaliforniji poeli su
sa osmatranjem nivoa CO2 u vazduhu iz havajske udaljene Mauna Loa Observatorije smetene
3000 m iznad nivoa mora. Kada je studija zapoeta, koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi
bila je 315 mk/1000 mk vazduha. Svake godine ova koncentracija se poveavala: 323 mk/mil
1970. godine, 335 mk/mil 1980. godine i 350 mk/mil 1988. godine, to je porast od 8% za 31
godinu.
Poto su i drugi naunici potvrdili ove rezultate, nauni interes za nagomilavanje gasova
staklene bate je polako poeo da raste. 1988. godine, Svetska meteoroloka organizacija i
Program UN o ivotnoj sredini uspostavili su Meuvladin tim za klimatske promene. Ovaj tim je
predstavljao prvu saradnju naunika iz razliitih zemalja na polju istraivanja efekta staklene
bate.
Danas naunici irom sveta prate koncentracije gasova staklene bate u atmosferi i stvaraju
prognoze njihovih posledica po globalnu temperaturu. Izvori gasova staklene bate, kao to su
automobili, fabrike i elektrane, praeni su direktno da bi se utvrdile njihove emisije tetnih
gasova. Sakupljaju se informacije o klimatskoim sistemima i ovi podaci se koriste u ve
12

pomenutim raunarskim modelima koji simuliraju klimatske promene. Modeli mogu samo da
prue aproksimacije vrednosti, a neka predvianja esto budu i odbaena od strane naune
zajednice. Ipak, osnovni koncept globalnog zagrevanja je iroko prihvaen od strane veine
klimatologa.

13

8. Kontrola emisije gasova staklene bate

Kao posljedica brojnih naunih dokaza i rastueg politikog interesa, globalno zagrijavanje je
trenutno veoma vano meunarodno pitanje. Od 1992. godine, predstavnici vie od 160 zemalja
redovno diskutuju o smanjenju emisije tetnih gasova u atmosferi. 1997. godine, predstavnici su
se susreli u Kjotu, u Japanu i izglasali dogovor, poznat kao Protokol iz Kjota, koji zahteva od
industrijalizovanih zemalja da smanje emisije do 2012. godine na u proseku 5% ispod vrednosti
iz 1990. godine. Meutim, sporazum jo uvek nije u punoj snazi jer ga SAD nisu potpisale, to je
bila odluka novoizabranog predsednika Dorda V. Bua (George W. Bush), obrazloena
tvrdnjom da bi redukcija emisije ugljen-dioksida iziskivala prevelika materijalna sredstva.
Naunici se, meutim, nadaju da e, kako se dokazi o globalnom zagrijvanju budu gomilali,
drave e biti motivisanije da intenzivnije uestvuju u spreavanju promjena u Zemljinoj klimi.

14

Literatura:
- Penzar, B. i saradnici, 1996., Meteorologija za korisnike, Hrvatsko meteoroloko
drutvo, Zagreb, 274;
- Microsoft Encarta Encyclopedia Standard 2003
- Internet : www.nasa.gov
-http://sr.wikipedia.org/sr/Efekat_staklene_ba%C5%A1te

15