SEANJE

Milan R. Simi
Ostala je samo lula... i nita od stvari.
Ali ostalo je i njihovo napisano kao da je kameno!

ameni potok je Kottova zbirka eseja kojom autor kao da krunie

sopstvene rei. Uvek sam se trudio da ne piem o sebi, ve sobom! rekao je Kott, iji eseji, dobijamo i takav utisak, svojom tematskom raznovrsnou jo potvruju potpunu izjednaenost izmeu
ivota i umetnosti! itaoci, oni vazda gladni saznanja o pozoritu, ali
i "pozorita u pozoritu", to jeste vii stepen dramskog sveta; gladni
saznanja o preivljavanju knjievnosti u zatvorenim drutvima i lepravosti knjievnosti u prividno otvorenim drutvima; o Francuskoj
revoluciji (na sami pomen Francuske revolucije setim se /moda i vi?/
knjige Marka S. Markovia Istina o Francuskoj revoluciji u kojoj pie i
ovo:
"... U vandejskom selu Sen-ermenu su sedamnaestogodinju devojku Mariju Papen isekli na parad zato to nije htela da oda mesto
gde se u umi kriju monarhistiki odmetnici. Deavalo se esto da iseene udove ispeku na ranju. Ta sudbina je snala Gijena Dimonela
koga su iskasapili i parad mesa na licu mesta ispekli... )"
No o svedoenju Borovskog o nemakim koncentracionim logorima; o... pamenju tela e, to jeste esej na koji emo baciti poseban
snop svetlosti!; dakle takvi itaoci zaista mogu samo da uivaju u itanju ove zlatne zbirke eseja. Zlatne, jer, naviknimo se ve jednom i na
187

asopis za drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

rangiranje knjiga! U zbirci su i Kottove stranice istrgnute iz njegovog

dnevnika, uspomene iz Italije, koje pisac deli s nama, koje kao da ih je
ispisao sa eljom da budu i nae koliko i njegove. U zbirci su i putopisi, kao i esej "Tri pogreba" kojim se zbirka odloeno zatvara. Odloeno jer, Kott nam ne dozvoljava samo jedno iitavanje svojih eseja, to
jeste osobenost vrhunskih esejista, kojima sigurno pripada. A koliko
imamo takvih vrhunskih esejista u sveukupnoj prolosti knjievnosti? Ne mnogo, ve da svi stani u ekaonicu neprestonike eleznike
stanice! Onako, da se oseaju komotno, da ne stoje "na jednoj nozi!"
No dobro, to jeste za neku drugu priu, a mi da vidimo po emu, i po
kojim esejima je Jan Kott zasluio svoje visoko rangirano mesto meu
esejistima. Iz zbirke Kameni potok, za nau duu, izdvajamo pet eseja.
Prvi meu njima da li zbog toga jer esej zapravo "grade" podaci iz
biografija i ivoti Gombrowicza i Schulza? jest esej "Vlastelin iz Maloica i nastavnik iz Drohobia".
Saznajemo, onako usput, Gombrowicz se panino bojao slepih
mieva!
Pre toga, Kott nas upoznaje s lanovima najue Gombrowiczeve
porodice, s mestom gde se rodio, ali i s graevinama u kojima je iveo. Tanije, Kott se oslanja, odnosno poziva na knjigu Joane Sjedleske Vlastelina. Pritom, Kott i sam ispisuje jednu vrstu izvetaja "koji
nisu samo za itanje, mogu se gledati kao filmski kadrovi". I tu, sve
itajui u dahu, dolazimo do sjajne Kottove misli:
"Ali taj poljski film snimila je istorija. Ne, takvi filmovi ne mogu
biti prijatni "za gledanje", jer: "U Maloicama, gde se Gombrowicz rodio, ostale su samo zelene kaljeve ploice od paradnih pei. Valjaju
se u upi: `Mogao bi da ih neko kupi za poret za svinje`. Maloice
su rasparcelisane poetkom rata..." I inae, tekst je obavijen, da i tako
kaemo, priom o graevinama, tanije: o onome to je ostalo od njih.
Ovaj esej, to je posebno zanimljivo, sve vreme, ni sam ne znajui zato, asocirao me je na Andriev esej "Likovi", a koji jeste istinska slika
od rei, posveen naoj, ali i prolaznosti graevina i likova u njoj. To
je ona mala Andrieva pria o tek jednoj zaputenoj crkvi. Ali, vraamo se Kottovom rukopisu i saznajemo: "U Vsjolu, gde se posle e188

Zenike sveske

nidbe preselio Jei, stariji Witoldov brat, posle rata najpre se nalazila
policijska stanica, zatim farma svilenih buba, a kada su pocrkale, dom
za retardiranu decu. U gostinskoj sobi, `u kojoj je nekad pisao Witold,
ive najgori bogalji...vezani za krevete kaievima, jer izlaze i mogu
sebi naneti zlo. I prozori su zamandaljeni, ali ne vie zbog slepih mieva, ve da bi se spreila nesrea...
Milicijska stanica, farma svilenih buba, dom za retardiranu decu!!!
Da se gorko naalimo: ovo jeste "svetovno trojstvo" jedne graevine, kaemo, ne ba sigurni, da se i razumemo? Jo jedan film koji je
snimila istorija, bar nam se ini! I tako, "upoznajemo" se s lanovima
Witoldove porodice (Reina, njegova starija sestra, koja se nikad nije
udavala, vodila je brigu o slepoj deci u Laskama, poznatom katolikom centru blizu Varave), njegovim objavljenim delima, povratkom
iz Argentine, da bi Kott drugi deo eseja poeo reenicom zbog koje je
i nastao ovaj osvrt! Ta reenica glasi:
"Posle Gombrowicza ostala je samo lula koju je palio u vreme napada astme."
Jo italaki neoporavljeni od ovih gromovitih rei i njihovog praska koji pogaa matu svih istinskih ljubitelja pisane rei, a zatie nas
nov "grom" rei:
"Iza Schulza nije ostalo nita. Nita od stvari."
Kott se, dalje, osvre za nezaboravljenim Brunovim knjigama, pominje Bogohulnu knjigu njegovih grafika, i pisma... Napomena: Kott
se kroz dobar deo teksta oslanja i na pisma velikana svetske knjievnosti, a Gombrowicz i Schulz to definitivno jesu. Naravno, i u odlomku o Schulzu, govori se o graevinama.
Lula, zamiljamo Gombrowiczevu lulu. Ostalo je samo... da proitate esej "Vlastelin iz Maloica i nastavnik iz Drohobia"...
Drugi esej koji u potpunosti iskazuje Kotta kao prvorangiranog
je "Svedoanstvo Borovskog". Ko je Tadeusz Borowski? Ako kaemo
da je pisao pesme, reportae, novele i prie, samo po sebi to nije dovoljno. I ako ponovimo da je Tadeusz Borowski 1. jula 1951. otvorio
189

asopis za drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

slavinu od gasa ni to nije dovoljno! Ali ako, bez namere da prepriavamo Kottov tekst, poput njega samog citiramo Borovskog oslonivi
se na priu "Matura u Trgovakoj ulici", koja je nastala, valjda, u prolee 1940., kada su u Varavi zapoela prva vea hapenja, a Borowski
polagao poslednje ispite, ve e nam tota biti jasnije:
"Na zavretku aleje poreala se duga kolona automobila i vrebala
tramvaje kao tigar antilope na pojilu. U trku smo izletali iz tramvaja,
padali kao kruke, a zatim nastavljali poljem zasaenim sveim povrem. Zemlja je mirisala na prolee... A u gradu poloenom iznad reke,
kao u dubokoj dungli, odvijao se lov na ljude. Taj zavrni ispit u
vreme hapenja predstavljao je "evropsko" svedoanstvo o zrelosti..."
Sada nam je Tadeusz Borowski mnogo blii, i, kako znamo da je
ostavio svedoanstvo o boravku u logoru, itajui dalje, jeimo se na
samu pomisao ta moe nas itaoce jo da "saeka". I, dolazimo do
redova u tekstu koji nas naglo uznemiruju (Kott ponovo citira Borovskog): "Ceo logor iao je go... Skinuli su i isterali iz blokova dvadeset
osam hiljada ena eno ih, upravo se valjaju po putevima i trgovima... Nage kao insekti. Tek kasnije, kada se pejza priblii laganim
kretanjem kamere, meu tom gamadi koja puzi mogu se razlikovati
razliiti primeri iste vrste: malobrojni u ispeglanim uniformama, s
korbaima i gvozdenim predmetima, u visokim izmama i s medaljama nalik na blistave ljuture, i..."
Dosta vie, jer, teko je pisati o "evropskom" svedoanstvu zrelosti
onog doba. Doba lova na ljude! Teko je pisati o Belom vremenu logora za ljude i Crnom vremenu civilizacije...
Da, Borowski je uspeo da vidi svoju verenicu u logoru kada su ga
iz Leichenkommanda poslali u enski logor po deje leeve. Gospode,
ako te i ima, predugo si spavao! evo, otelo mi se. Izolda, Tadeuszeva
verenica, imala je obrijanu glavu i telo unakaeno ugom. Evo, tako
je to kada istorija snima film! I da li je, pitamo se i mi, Tadeusz Izoldi
uistinu rekao: Ne brini, naa deca nee biti elava! Bilo kako je moralo, po volji (Ne)Boga: slavina od gasa uinila je svoje. Uinio je svoje i
Tadeusz Borowski. Jer, ako nismo bili sigurni pre, posle njegovog svedoanstva jesmo sigurni i tano znamo "da se s ovekom moe uraditi
190

Zenike sveske

sve". Kako Kott privodi kraju ovu priu o potresnom svedoanstvu

Tadeusza Borovskog? Kao vrhunski ahista. Dakle, ubojito, precizno,
matnim potezom! Jer, Istorija ivota Borovskog i ono to je napisao o
Auvicu svedoi da su mrtvi u pravu u odnosu na ive. Upamtimo
dobro: da su mrtvi u pravu u odnosu na ive!
Kako da poveemo naredna dva eseja "Grotowski ili granica" i
"Pamenje tela"? Moda ba ovako! Dakle, Grotowski, koji je uporno
pozorite pretvarao u ritual sve dok se nije uverio da je za vernike
to svetogre, sakrilegij, a za nevernike la... znao je i ovako neto da
priredi:
"...Ambar je bio mraan, samo je naspram nas na niskom stolu
treperilo dvanaest svea. Izvoai su trali du zidova. Menjali se.
Ali uvek dvojica: onaj koji nekoga juri i onaj koga neko juri, mukarac
i ena ili dvojica mukaraca. Nagi, ogrnuti belim platnima, a na njihovim telima debelom kredom bile su iscrtane linije rebara, karlice i
kime. Od svetlosti svea, iji se plamen krivio od kretanja tela kao od
vetra, zidovima ambara su se kretale velike senke. Trka je predstavljala sekvencu koja se ponavljala. Zavravala se gestom nasilja, ubistvom ili oprotaja. U dva maha, kada je goni sustizao svoju rtvu,
prekrivao ju je platnom i u dva maha ulovljeni ili silovana polako su
dizali glavu i dalje pokrivenu platnom, nepokretni, u polusedeem
poloaju, nalik na figure Lazara koji je ustao iz groba ili, u tom sinkretizmu mitova i kulture, nalik na egipatsku mumiju, kao da ustaju iz
sarkofaga obavijeni belim zavojima..."
To je pozorite u pozoritu, pun pogodak. Voleo bih da se i danas nalazimo u ambarima, da prisustvujemo ovakvim izvoenjima,
da u "tranju", u senkama, u povijenom plamenu svea pronalazimo
ispisane i "pokretne" odgovore na naa stalna pitanja. Da saznamo ko
smo? Kuda putujemo? Dokle smo stigli. I udno, mnogo udno! Piui ove redove, imao sam oseaj da ono to ispisujem uporno brie ono
ve ispisano, da nova reenica brie prethodnu, da piem u mestu...
Ali, vratimo se Kottovom tekstu:
"Kada smo se pozdravljali u rano jutro, pitao sam Grotovskog da
li ima dokumentaciju o tom jednogodinjem radu: fotografije, crtee,
191

asopis za drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

zapise. "emu to" rekao je iznenaen "istinski trag ostaje samo

u seanju". A onda se nasmeio."Janko, ti to najbolje zna. Pisao si o
pamenju tela.""
"Pamenje tela", esej na koji bacamo poseban snop svetlosti! Naravno, kao i svi mi, i Jan Kott pie o smrti, razmilja o smrti, pokuava
da kae o njoj Svegroznoj neto novo, ali... Jer, ta je smrt? Na nivou
diskursa svi znamo da emo umreti. ovek sam, prema tome moram
da umrem. Svaka smrt, ak najbolnija, kao iskustvo je tua a ne vlastita smrt... Ne, ipak, nije potreban poseban snop svetlosti? Dovoljan
je onaj povijen plamen svea, i one senke (sada nae) koje se kreu po
zidovima ambara. Smrt je ta koja nekoga (od nas) juri, neko od nas
je taj koga smrt (dakle) juri! I, mi, umorni (kada doe as!), saekaemo je, moe: i u polusedeem poloaju, sve liei na one figure iz
ambara. I udno, ponovo udno... U pravu je Grotowski: istinski trag
ostaje samo u seanju. Ostavimo trag, budimo seanje. Teak zadatak,
ali pokuajmo ... A ti, Svegrozna, zastani. Ne juri! Da li, prokletinjo,
ikada poeli da se odmori? Da li ikada...? Ne juri! U svakom sluaju,
stii e nas. Uostalom, po Cioranu, kao i sve to postoji, a to e jednom venost ponititi, tako e i ti sebe samu da samouniti. uje
li me, Svegrozna? Da, ti si ona Venost? Ali, ostavimo se filozofije!?
Ono to jo predlaemo za obavezno itanje jeste Iz italijanskog
dnevnika. Kako je Kott doiveo Felinijev film Osam i po? Najpre, on
izdvaja dve sjajne sekvence. Odluujemo se za drugu: ... Kardinal je
star i umoran. Sedei na klupi u vrtu zaspi. Reisera mue osnovna pitanja: ta je umetnost, ta je ivot? eli da ih postavi kardinalu.
Mora da zna ta je hrianski film. Meutim, kardinal ga uopte ne
slua. Prenuo se iz dremke. Pria o tome kako pevaju ptice. O tome
da je mujak izgubio enku i da se u njegovoj pesmi osea oajanje. U
tome je sav Felini, zakljuuje Kott.
Dovoljno za "pozivnicu". Proitajte zbirku eseja Jana Kotta Kameni
potok. Ostae vam seanje, ali kakvo... I, verujte mi, piui ovaj tekst,
do samog kraja, imao sam utisak da piem u mestu...

192