Milovan M.

Mitrovi

S O C I O LO G I JA
- Osnovni pojmovi i problemi -

Beograd
2005

Svima koji s pravom tee pravdi i u ime ''pravde'' ne kre pravo

Predgovor
Kad se neki sociolog odlui da pie udbenik sociologije, odmah se suoi sa
problemom koji uzor da odabere i kako da ga prilagodi konkretnom cilju kojem napisana
knjiga treba da poslui. Unapred se pretpostavlja da potrebe studenata i ciljevi nastave
opravdavaju veoma rizian pokuaj da se unutar korica jedne knjige, vrlo ogranienog
obima, smesti i rasporedi takvo mnotvo drutvenih pitanja i raznovrsnih ideja i pojmova
koji se susreu na tako irokom i ne uvek jasno omeenom duhovnom polju kakvo je
podruje savremene sociologije.
Profesori sociologije, za razliku od sociologa analitiara, imaju profesionalnu
obavezu da socioloke ideje i probleme sistematizuju u formi udbenika kao kolske knjige.
Onaj ko je uitelj, duan je da svojim uenicima olaka snalaenje na polju na kojem
ogromna veina obino nailazi na nesavladive prepreke. Zato je i "uitelj sociologije" duan
da svojim uenicima ponudi putokaz za put na koji ih upuuje, uz stalno isticanje da ni
najbolji "putokaz" nije zamena za "putovanje": ni najbolji udbenik sociologije nije zamena
za izvornu literaturu i socioloke studije drutvenih problema. Kao kolski "vodi" kroz
pitanja sociologije udbenik moe imati razliite forme.
Nekad su udbenici, ne samo kod nas, pisani u krutoj formi dogmatskog sistema
pojmova i tema. U njima se izraavalo samo jedno vienje drutvenih pojava, sa jedne (vie
ideoloke nego teorijske) take gledita koja se smatrala jedino tanom, istinitom i
naunom, dok se sve drugo oznaavalo kao "nenauno" ili, u najboljem sluaju, kao "manje
tano". Dogmatski marksizam je tipian primer "jedino tane" drutvene teorije. Ponekad se
i neke druge klasine socioloke orijentacije i teorije (pozitivizam i funkcionalizam) tumae
kao "tanije od drugih". Ovakvi idejno preieni i metodoloki pojednostavljeni
udbenici lako se ue, ali iz njih se malo valjanog i korisnog moe nauiti.
Danas se u svetu, uglavnom pod uticajem amerike pragmatizovane sociologije,
svake godine objavljuje na stotine najrazliitijih udbenika. Obino neko od uglednijih
sociologa oko sebe okupi vie eksperata za posebna drutvena pitanja, koji nisu uvek
sociolozi, ali struno obrauju pojedina poglavlja udbenika-zbornika. U njima je izbor i
redosled poglavlja skoro sluajan, a udbenici kao celina stilski su neujednaeni i pojmovno
nesistematini. Oni mogu biti zanimljivi za itanje, ali teko se ue.
Ovde je uinjen pokuaj da se izbegnu slabosti i prvog i drugog naina pisanja
sociolokih udbenika i da se odabere onaj trei koji bi pomirio dobre strane
suprotstavljenih modela:
1. da se pojmovi i problemi meusobno logiki poveu i sistematski izloe kao
nastavno gradivo koje, pored sve sloenosti, nije suvie teko za usvajanje;
2. da se dosledno sprovede pluralizam osnovnih teorijskih vizija (organske,
konfliktne i interakcionistike) i metodolokih pristupa (pozitivistikog,
dijalektikog i fenomenolokog), koji se tretiraju kao naelno ravnopravni i
meusobno komplementarni;
3. da se udbeniko tivo dopunjuje izvodima iz izvorne socioloke literature, a
ilustruje problemima konkretnog drutva i pitanjima od posebnog interesa za struku
- u ovom sluaju problemima savremenog srpskog drutva i njegove pravne
regulacije.

U osnovi, navedeni koncept je oformljen kao produbljeni kurs savremene sociologije

na studijama prava (ranije u Novom Sadu, a danas u Beogradu), ali se vodilo rauna da se
udbenik moe koristiti i na drugim studijama (ekonomskim, politikolokim,
menaderskim, kulturolokim) i na svim drugim gde je sociologija jedan od optestrunih
predmeta.
Njegova skraena i pojednostavljena verzija prilagoena je srednjokolskoj nastavi
sociologije i kao takva se od 1992. koristi i proverava u svim etvorogodinjim srednjim
kolama u Srbiji, Crnoj Gori, a do nedavno i u Republici Srpskoj. Bez te najire verifikacije
ni ova produbljenija verzija ne bi bila ovakva kakva se sada objavljuje i predaje studentima
na korienje, a strunoj javnosti na jo jednu ocenu.
Miljenja zainteresovanih studenata i strune sugestije kompetentnih kolega bie,
kao i do sada to su bili, moji glavni orijentiri u daljem dograivanju sadraja i forme ovog
univerzitetskog udbenika sociologije.
Beograd, 2005.

Autor

Sadraj
I KAKO NASTAJE I EMU SLUI SOCIOLOGIJA?
1. Sociologija - "nauka drutvene krize" i moderna samorefleksija
2. Duhovni koreni sociologije
2.1. Antika misao o drutvu
2.2. Srednjevekovna misao o drutvu
2.3. Raanje moderne nauke u novom veku
2.4. Novovekovna misao o drutvu
3. Osnivai sociologije: idejni dualizam i spor oko vizija
4. Pluralizam teorijskih i metodolokih pristupa u sociologiji
4.1. Starije socioloke teorije
4.2. Savremene socioloke teorije
II KONSTITUTIVNI PROBLEMI SOCIOLOGIJE
1. O pojmu i zadacima sociologije
2. Drutvo i drutvenost kao predmet sociologije
3. Socioloki jezik ili diskurs sociologije
4. Struktura drutvenog delovanja ili nain proizvoenja drutvenog ivota
4.1. Akteri drutvenog delovanja su sveu obdareni ljudi
4.2. Potrebe pokreu drutveno delovanje
4.3. Predmeti i sredstva omoguuju drutveno delovanje
4.4. Interesi usmeravaju drutveno delovanje
4.5. Vrednosti osmiljavaju drutveno delovanje
4.6. Drutvena pravila ureuju delovanje i ine osnovu drutvene
organizacije
5. Problemi sistematizacije sociolokih pojmova i problema
6. Odnos sociologije i drugih drutvenih nauka
6.1. Sociologija prava, "pravna sociologija" ili sociologija za pravnike
7. Naela moderne nauke i problemi sociolokog metoda
7.1. Drutveni determinizam, socioloki zakoni i objanjenje u sociologiji
7.2. Elementi, postupci i tehnike sociolokog metoda
a) Metode za prikupljanje podataka (posmatranje, anketa, intervju)
b) Metode za sreivanje i prikazivanje podataka (klasifikacija, merenje,
statistika, sociometrija, analiza sadraja)
v) Metode za analizu i tumaenje podataka (uporedni metod, metod
multivarijantne analize)
III PRIRODA, OVEK I DRUTVO
1. Prirodna i drutvena sredina
2. Rad i kultura povezuju ljude i razdvajaju drutvo od prirode
3. Rad i drutveno delovanje
4. Rad kao drutvena proizvodnja

5. Podela rada - osnova strukture i razvoja drutva

6. Tradicionalni seljaki radovi i tradicionalni nain drutvenog ivota
7. Priroda, ovek i rad u modernom "tehnolokom" drutvu
7.1. Nauno-tehnike revolucije i razvoj savremenog drutva
8. Drutvo i stanovnitvo
8.1. Mogunosti i granice populacione politike
9. Ekoloki problemi savremenog drutva
IV STRUKTURA I ORGANIZACIJA DRUTVA
1. Pojam drutvene strukture
2. Dimenzije i elementi globalne drutvene strukture
3. Drutvene grupe - elementarni oblik drutvenosti
3.1. Pojam, vrste i glavna obeleja drutvenih grupa
3.2. Drutvene zajednice
a) Porodica - primarna ljudska zajednica
3.3. Generacijske i polne skupine
a) Na mladima svet ostaje
b) Starost je drutveni problem
v) ene su ''bolja polovina'' oveanstva
3.4. Etnike zajednice - globalne kulturno-istorijske skupine
a) Vrste etnikih zajednica
b) Nacije i meunacionalni odnosi u savremenim drutvima
3.5. Drutveno raslojavanje
a) Svojina i drutvena mo - temelj drutvenih nejednakosti
3.6. Razliiti pristupi i modeli vertikalne strukture drutva
a) Stratifikacijski model strukture drutva
b) Klasno-konfliktni model drutvene strukture
v) Elitistiki model drutvene strukture
3.7. Siromatvo kao drutveni i socioloki problem
3.8. Raslojavanje u savremenom srpskom drutvu
3.9. Naselja - projekcija drutva u prostoru
a) Razlike izmeu sela i grada
b) Lokalna drutvena zajednica i njena samouprava
4. Drutvene ustanove i organizacije - temelji drutvenog sistema
4.1. Drutvene ustanove - obrasci drutvenog delovanja
4.2. Drutvene organizacije - poluge drutvenog delovanja
4.3. Birokratska organizacija
4.4. Organizacija totalnih i disciplinskih institucija
4.5. Autokratske i demokratske organizacije
4.6. Organizacija industrijskog rada
4.7. Radne organizacije kao moderne institucije
4.8. Nova organizacija i kultura rada
4.9. Organizacija rada i menadment: pojmovi i problemi
5. Politika - vetina upravljanja drutvom
5.1. Drava - globalna politika ustanova
a) Pojam, struktura i funkcije drave
6

b) Oblici i tipovi dravne vlasti

5.2. Pravo - tvorevina i instrument dravne vlasti
a) Pravna kultura jedinstvo pravne svesti i pravne prakse (pravne
vrednosti, pravni propisi, pravne ustanove, pravna praksa, pravne
tradicije)
5.3. Politike stranke i pokreti
5.4. Pravna drava i graansko drutvo
5.5. Drutvena javnost, javno mnjenje i mas-mediji
V KULTURA - OSOBENA OVEKOVA SREDINA
1. Pojam i elementi kulture
2. Drutveni obrasci i oblici kulture
2.1. Jezik - obrazac simbolike komunikacije
2.2. Magija i religija - obrasci verovanja
a) Istorijski suprotstavljene religijske matrice
b) Srpsko vraanje veri - ili ''bez nevolje nema bogomolje''
Odabrana literatura
2.3. "Mythos" i "logos" - obrasci saznavanja i tumaenja stvarnosti
2.4. Normativni obrasci drutvenog delovanja: obiaji, moral i pravo
a) Obiaji spontano ustaljena drutvena pravila
b) Moral odbrana drugih od zla u nama
2.5. Poslovna etika izmeu religijske, ratne i radne kulturne matrice
a) Pojam i zadaci poslovne etike
b) Poslovna etika svetskih religija
v) Tradicionalna srpska poslovna etika
g) Profesije i profesionalna etika
2.6. Ideologija - politiki zainteresovana svest
2.7. Umetnost obrazac matovitog stvaralatva (ki. und, snobizam)
3. Kultura i civilizacija
4. Masovna kultura i slobodno vreme
5. Potkultura i protivkultura
6. Kultura i linost
7. Drutvena kontrola i socijalne devijacije
8. Kulturne promene i drutveni razvoj izmeu tradicija i inovacija

VI PROMENE I RAZVOJ SAVREMENOG DRUTVA

1. Promene su stalne, a razvoj i napredak nisu
2. Drutvena pokretljivost - promene unutar strukture
3. Drutveni razvoj: pojam, inioci i pokazatelji
4. Protivrenosti razvoja i pitanja drutvenog napretka
5. Obrazovanje i razvoj savremenih drutava
6. Komunikacijske tehnologije i informatiko drutvo
7. Moderno "svetsko drutvo" i(li) "novi svetski poredak"
8. Izazovi globalizacije: lice i nalije savremenog razvoja
9. Dimenzije globalizacije
9.1. Ekonomska globalizacija
9.2. Politika globalizacija
9.3. Globalizacija u kulturi
10. Srpsko drutvo i evropske integracije
Odabrana literatura
Neke vanije knjige na stranim jezicima

I KAKO NASTAJE I EMU SLUI SOCIOLOGIJA?

"Ostvarena u skladu s mojim shvatanjem, sociologija bi, s jedne strane, trebalo da
bude disciplina koja pomae ovekovo osloboenje. S druge, bila bi cilj po sebi,
otelovljujui pradavnu ljudsku tenju za saznanjem samog sebe. Ako to nije veliki zahtev,
nita nije. Ako to nije astan posao, nita nije asno."
(Alvin Guldner, Za sociologiju)

1. Sociologija - "nauka drutvene krize" i moderna samorefleksija

Kad ovek poveruje u sebe i svoj razum, kad ga ivotne okolnosti prinude da se
oslanja samo na sebe, kad se ponada da bi moima svoga uma mogao dokuiti istinu o svetu
u kojem ivi i silama koje njim vladaju - pojavljuje se racionalna samosvest, a zatim i
potreba za naukom u njenom okviru. Sve nauke, i prirodne i drutvene, nastaju u duhovnom
okrilju racionalistike filozofije i u tom smislu su refleksivni izraz i konstitutivni elemenat
modernog drutva i kulture. Celokupna racionalistika misao, zajedno sa oblicima
drutvenog ivota i onim drutvenim institucijama, organizacijama i obrascima kulture (kao
to su univerzalno pravo, trite, robno-novana privreda, nacionalna drava, ljudske
slobode) koji nastaju u razvijenijim delovima Evrope, a od 17. veka se ire na sve strane
sveta, konstituiu polje "modernosti" u kojem je postala potrebna i mogua sociologija, uz
sve druge drutvene nauke.
Osobenosti sociologije i drugih nauka o oveku, drutvu i kulturi proizlaze iz
injenice da su drutvo i kultura u oveku samom, a ne samo to su deo njegove ljudske
okoline. Kao to eli da upozna prirodu oko sebe, ovek jo vie nastoji da sazna i shvati
drutvo i kulturu u kojima ivi. Paradoksalno izgleda, da je ono to je oveku najblie, ono
to je njegova unutranja sutina i njegova ljudska okolina, najtee za racionalno i
objektivno spoznavanje, te se i nauke koje se time bave najkasnije konstituiu kao nauke. To
se obino objanjava, sa jedne strane, veom sloenou predmeta drutvenih nauka, a sa
druge, naelno nepremostivom subjektivnou istraivaa ljudskih i drutveno-kulturnih
fenomena i problema drutvenih nauka. Ovo se posebno odnosi na sociologiju kao nauku
koja nastoji da celovito objasni ono to je spolja vidljivo i istinito shvati i protumai ono
to je iznutra skriveno u ljudskom drutvu, odnosno, u drutvenom delovanju i ponaanju
pojedinaca i drutvenih grupa i sistematskom organizovanju celokupnog drutvenog ivota.
Drutvene nauke, kao ni prirodne, ne nastaju samo zbog iskonske ljudske
radoznalosti. Duh modernog vremena donosi ubeenje da je racionalno objanjenje uzroka
praktinih problema u svakodnevnom drutvenom ivotu neophodan preduslov njihovog
uspenog reavanja. A glavni praktini i ivotni problem svake drutvene zajednice jeste
racionalno, efikasno ili vrednosno prihvatljivo ureivanje odnosa izmeu pojedinaca u
grupama i meu grupama u irem globalnom drutvu. Sociologija se, dakle, kao i druge
drutvene nauke, ne bavi drutvenim pojavama kao takvim, nego realnim problemima koji
se u vezi sa drutvenim zbivanjima u nekom konkretnom vremenu i prostoru postavljaju.
Ono to je praktini problem za ljude (pojedince i grupe) u njihovom stvarnom drutvenom
ivotu, postavlja se pred sociologe-istraivae kao teorijski i metodoloki, odnosno kao
saznajni problem. U tom pogledu se istiu sledei osnovni saznajni ciljevi sociolokih
istraivanja:
1. objanjenje uzroka,
2. razumevanje smisla i

3. predvianje posledica konkretnih drutvenih dogaaja i drutvenih postupaka

pojedinaca i grupa.
Obino se za sociologiju kae da je ona nauka drutvene krize. I zaista, sociologija
se istorijski pojavljuje sredinom 19. veka, u kriznim vremenima prelaza iz tradicionalnih,
agrarnih i seljakih drutava u moderna, industrijska i graanska drutva. Tada je sociologija
postala veoma potrebna, jer je trebalo celovito objasniti itav sklop radikalnih
civilizacijskih promena u dotadanjem nainu drutvenog ivota koji je imao vie od hiljadu
godina kontinuiteta. Ranije konstituisane drutvene nauke (pravna nauka, ekonomija,
psihologija, pa ni istorija) nisu bile dovoljne da misaono i istraivaki obuhvate sve bitne
aspekte pomenutog civilizacijskog prevrata, koji je za mnoge bio prebrz i veoma bolan. Iako
same nisu bile dovoljne, navedene i druge posebne drutvene nauke su, uz ranije izgraenu
racionalistiko-prosvetiteljsku filozofiju, bile neophodan preduslov, kako u kulturnoistorijskom, tako jo vie u teorijsko-metodolokom pogledu, za konstituisanje sociologije
kao zasebne i najoptije drutvene nauke. Kao takva, sociologija se, dakle, konstituie tek
onda kada je to bilo neophodno potrebno i stvarno mogue: u kriznim vremenima prelaza
iz tradicionalne agrarne i seljake u modernu industrijsku i graansku civilizaciju, u
najrazvijenijim zapadnim drutvima i dravama (Francuskoj, Engleskoj, SAD i Nemakoj).
Tada, meutim, nije prvi put roena socioloka misao nego je samo zapoeto
disciplinarno konstituisanje sociologije kao zasebne nauke, koje jo uvek traje. Sociologija,
dakle, nije iznenada nastala, jer njeno javljanje u porodici drutvenih i humanistikih nauka
koje ishode iz moderne racionalistike filozofije nije nikakav izolovan poduhvat nekog
(genijalnog ili preduzimljivog) pojedinca, nego je samo plod dugog misaonog i
intelektualnog sazrevanja evropske kulture od antikih vremena do novoga veka.
Kao novi plod jedne stare ljudske i drutvene potrebe za racionalnom spoznajom
sebe samoga, ideja o sociologiji kao najoptijoj, fundamentalnoj i teorijskoj nauci o celini
drutva, sluila je i sama, od sredine 19. veka pa do danas, kao vie ili manje plodan
podsticaj za ire misaone sinteze u drutvenim naukama. Od tada pa do danas, sociologija
stalno pulsira u duhu svoga vremena, povremeno gubi ili dobija na svom relativnom
drutvenom znaaju i ugledu. Vremenom se iskristalisalo pravilo da sociologija uvek dobija
u znaaju kad su drutveni problemi najizraeniji: kad se umnoe drutveni sukobi; kad
drutveni poredak pone da gui ljude, a pojedinci se okrenu protiv drutva kojem pripadaju;
kad jedni uzurpiraju vlast nad drugima i prigrabe zajednika drutvena dobra samo za sebe;
kad privreda zastane, pravo ustupi mesto bezakonju, kad oslabi drutvena kontrola i kad
ponu da se raspadaju glavni kulturni obrasci (stari dobri obiaji i elementarni moral) i tako
izazovu zbrku u svesti i drutvenom ponaanju ljudi (''drutvenu anomiju'').
Navedena istorijska pravilnost u odnosu drutvenih kriza i sociologije sasvim je
razumljiva, jer upravo u kriznim prilikama istinita drutvena teorije postaje izuzetno
znaajna kao racionalan orijentir u praktinom drutvenom ivotu. Zato sociologija, kao
"nauka krize modernog drutva", i danas ostaje najracionalniji misaoni okvir za odreenje
njene tane "dijagnoze" i iznalaenje uspene "terapije". Kao nauna disciplina koja se
najcelovitije bavi prouavanjem savremenog drutvenog ivota, sociologija obino nastoji,
da pored teorijske "dijagnoze" stanja i problema, ukae i na odgovarajuu praktinu
"terapiju". Dosadanja sociologija nije uspevala da zadovolji sva velika teorijska i praktina
drutvena oekivanja, ali ni medicina nije iskorenila mnoge teke bolesti, pa se ipak niko ne
odrie njenih usluga. Nijednu veliku drutvenu krizu sociologija nije u stanju sama ni da
sprei ni da "izlei", ali se nijedna bez sociologije ne moe racionalno objasniti niti istinski

10

razumeti. Racionalno nauno znanje smatra se vanom osnovom za efikasno reavanje

problema u modernom drutvu.
Ovaj intelektualni drutveni zadatak modernog vremena ne moe da se obavi bez
pomoi sociologije koja racionalno poima drutvo i svoju ulogu u njemu. Taj zadatak
racionalnog samosaznavanja, kao posao kreiranja racionalne drutvene samosvesti, pak,
kvalitetno moe da obavi samo ona sociologija koja je refleksivna, koja razumeva i samu
sebe u kontekstu drutva i kulture, kao i prostora i vremena kojima pripada. To je sociologija
koja dobro poznaje svoju predistoriju i svoju istoriju, koja je svesna svojih dananjih
ogranienja, ali i svojih realnih mogunosti i buduih zadataka.
Samo refleksivna sociologija, koja je samosvesna i kreativna, moe da bude i
perspektivna u modernim drutvima. Sociologija je od svojih prvih poetaka bila vrlo
osobena nauna disciplina utoliko to je sama otkrila svoj predmet kao i metod kojim e ga
prouavati. To svojstvo sociologije kao moderne nauke o modernom drutvu neki
oznaavaju kao samorefleksivnost, to vie-manje karakterie i druge drutvene nauke.
Jedan od najpoznatijih savremenih sociologa Entoni Gidens (Anthony Giddens) smatra da
''diskurs'' sociologije, njen jezik i pojmovi, kao i pojmovi, teorije i nalazi drugih
drutvenih nauka, ''stalno kruei, ulaze i izlaze iz onog to predstavlja predmet njihovog
prouavanja. Na taj nain socioloki pojmovi refleksivno restrukturiu objekte kojima se
bave, odnosno drutvene aktere kao predmete socioloke analize i kao subjekte koji i sami
o sebi socioloki misle. Tako je modernost po sebi duboko i imanentno
sociologizovana, kao to je sociologinost imanentno i po sebi modernizovana. (E.
Gidens, Posledice modernosti, s. 49)
Refleksivnost sociologije ogleda se u tome to su socioloki metod, socioloki
nain miljenja i diskurs (jezik i pojmovi) koje sociologija koristi istovremeno i neizostavni
sastavni deo modernog drutva kao predmeta sociolokog prouavanja. Miljenje i govor
drutvenih subjekata jedan je od najvanijih konstitutivnih elemenata objektivne drutvene
stvarnosti iji odnosi se posredno ili neposredno reflektuju u aktuelnim sociolokim
teorijama. Sociologija koja kritiki i analitiki uvaava ove injenice unekoliko podsea na
nestano mae koje juri svoj rep. Sa druge strane, ona objektivistika sociologija koja bi
htela da se oslobodi subjektivnog konteksta svojih analiza podsea na dete koje pokuava
da pobegne od svoje sopstvene senke. Subjektivna dimenzija drutvene stvarnosti bitno
uslonjava socioloke analize i nalae potrebu da se teorijski modeli i metodoloki postupci
na suptilan i matovit nain prilagoavaju sloenom predmetu i delikatnim zadacima
sociolokih istraivanja.
Zato samorefleksivna sociologija svestrano razvija svoju teorijsko-metodoloku
imaginaciju, osobenu socioloku matu - kao svoje glavno misaono orue za objanjenje i
razumevanje savremenih oblika drutvenog ivota i sebe same u njihovom sklopu. Ono to
uveni ameriki sociolog Rajt Mils (1916-1962) pie o sociolokoj imaginaciji vai kao
univerzalni profesionalni imperativ za sve sociologe, a odnosi se na svaku (a posebno na
"matovitu" i refleksivnu) sociologiju.
Mils smatra da socioloka mata omoguuje razumevanje veza i odnosa izmeu
linih i drutvenih problema, kako prilikom njihovog objanjavanja tako i pri njihovom
reavanju . Socioloka imaginacija, takoe, pomae da se kod svakog problema jasno
razlikuje globalni socioloki plan od linog i psiholokog. Zato se kae da sociologija
koristi globalni socioloki pristup onda kada sociolozi razlikuju line i privatne tekoe od
onih koje su drutvene i javne, kada se usredsreuju na drutvene probleme koji posredno

11

ili neposredno izviru iz globalne socijalne strukture. Kao tipine primere Mils navodi
razvod braka, nezaposlenost ili poziv za uee u ratu. To su lini problemi za svakog
pojedinca kojem se tako neto desi, ali oni imaju i svoju drutvenu stranu koja se uoava
kao socioloki aspekt. Zato Mils kod svakog od ovih problema razlikuje dva plana: lini i
socioloki.
Ako se u modernim drutvima skoro polovina sklopljenih brakova posle izvesnog
vremena razvede, to se ne moe objasniti samo linim neslaganjem suprunika niti je to
samo njihov lini problem. Naglo poveavanje stope razvoda brakova mora imati neki
drugi optiji uzrok koji je povezan sa promenom globalne organizacije drutva i
promenjenim drutvenim odnosom izmeu polova. Razvod braka je javni drutveni
problem zato to on izaziva mnoge posledice koje ne pogaaju samo razvedene nego i
njihovu decu i najbliu okolinu. Masovnim razvodima brakova nastaju mnogi socijalni
problemi koje sami pojedinci ne mogu da reavaju nego se oni ispostavljaju dravnim
slubama za socijalnu zatitu, socijalnim radnicima, poreskim obveznicima, psihijatrima.
Kada je u velikom gradu samo jedan ovek nezaposlen, to je njegova lina nevolja,
i mi s pravom oekujemo da e on, svojom linom snalaljivou ili uz pomo svoje
porodice i prijatelja (uz neku drutvenu vezu) ve nekako uspeti da se zaposli. Meutim,
kada u jednom narodu polovina od onih koji su sposobni za rad ostanu bez posla, to je onda
opti, javni, drutveni problem, te se ne moemo nadati da emo reenje tog problema da
naemo u okviru mogunosti za zaposlenja koje se pruaju bilo kome od njih, uzetih
pojedinano. Ne bi bilo realno oekivanje da e se svi oni nekako snai u pronalaenju
posla. U ovom drugom sluaju neophodno je da sociolokom analizom razmotrimo
ekonomske i politike ustanove globalnog drutva koje neposredno ili posredno utiu na
zapoljavanje ljudi, a ne samo njihove line situacije i karaktere, idui od jednog do drugog
nezaposlenog pojedinca.
Mils navodi i primer sa problemima ljudi u ratu, koji je kao i onaj sa problemom
nezaposlenosti za nas (bio) vrlo aktuelan. Kada doe do rata, onda se u vezi sa njim, kae
Mils, mogu pojaviti pitanja koja se pre svega tiu pojedinca: kako preiveti ili kako u ratu
sa au poginuti; kako u ratu profitirati; kako se uvui na bezbednije mesto u vojnom
aparatu ili kako doprineti da se rat zavri. Ukratko, ve prema svojim merilima vrednosti,
svaki e pojedinac za sebe traiti odgovarajuu sredinu i u njoj pokuati da preivi rat, ili
e, nasuprot tome, nastojati da u datoj sredini i zateenoj situaciji svoju smrt uini neim
to ima nekakvog smisla i svrhe. Meutim, za razliku od ovog linog aspekta rata, sociolog
posmatra rat kao strukturalni, opti, javni, drutveni problem i traga za uzrocima rata koji
su do njega doveli; pita se o tome kakvi ljudi u ratu izbijaju na komandna mesta; kako rat
utie na privredne i politike, porodine i verske ustanove, i o tome kakva je veza izmeu
rata i onoga to Mils naziva organizovanom neodgovornou nacionalnih drava sveta i
njihovih vladajuih elita. (R. Mils, Socioloka imaginacija, s. 13-14).
Savremeni sociolozi Piter Berger i Helmut Kelner govore o sociologiji u novom
kljuu" koja razotkriva skrivenu istinu o ovekovoj drutvenosti. Oni smatraju da je ve
kod prvog susreta sa sociologijom potrebno razjasniti ta sociologija moe, a ta ne moe
da uini. Jedno od uroenih svojstava sociologije je trezveno priznavanje stvarnosti,
probijanje kroz iluzije, u koje spadaju i one vlastite.
Berger i Kelner smatraju da se u jezgru moderne socioloke perspektive nalazi potreba
istinitog poimanja autonomne i esto prikrivene sutine ovekove kolektivnosti. Oni misle
da drutvo nije nita drugo do ime za ono to tek treba otkriti 'ispod' kolektivnih

12

struktura. Sledi da, ako elimo biti u stanju da uopte shvatimo 'drutvo', mora postojati
jedan ugao gledanja koji u izvesnoj meri razotkriva sutinu.
Slino je mislio i ameriki sociolog Robert Merton (1910-2003), kad je skovao
termine manifestna (vidljiva, otvorena) i latentna (skrivena) funkcija. On tako razlikuje
zvanine i otvorene ciljeve neke drutvene ustanove, od onih drugih dubinskih
(skrivenih) ciljeva koje sociolog treba i moe da razotkrije zahvaljujui svom kritikom
metodskom pristupu. Na primer, 'manifestna' funkcija obrazovanja je da prenese znanje, a
njegova 'latentna' funkcija je da podigne i odri klasne barijere; ili, bolnice su 'manifestno'
ustanovljene da lee bolesti, a 'latentno' one tite status lekara. Merton je, takoe, uoio
razliku izmeu onog drutvenog delovanja kojim se zadovoljava neka korisna potreba
drutva (funkcije) i onoga delovanja koje izaziva tetu i stvara drutveni problem
(disfunkcije). Tako je razvijena nauka i tehnika unapredila drutvenu proizvodnju i
modernizovala drutveni ivot, ali je omoguila ratna razaranja kakva ranije nisu postojala.
Sociolozi i socijalni psiholozi su uoili da postoji razlika izmeu nameravanih i
nenameravanih posledica nekog drutvenog delovanja. Takav je sluaj kad roditelji strogo
vaspitavaju decu s namerom da ih prinude da ona potuju vladajue drutvene norme, da bi
neoekivano dolo do pobune dece kojom se odbija sve to je nametano i prihvata se sve
to im je zabranjivano. Uopteno gledano, u drutvu ne nastaje sve ono to ljudi imaju
nameru da stvore, ali sve to postoji stvoreno je s nekom namerom (otvorenom ili
skrivenom, racionalnom ili neracionalnom, realistikom ili naivnom i t.d.).
Socioloki pogled na drutveni ivot, dakle, omoguava da se iz jednog posebnog
ugla koji je u biti sociologije sagleda nevidljivo ispod vidljivog, nenameravano iza
nameravanog, disfunkcionalno pored funkcionalnog. Ispod vidljivih tvorevina ovekovog
sveta postoji jedna skrivena, nevidljiva struktura interesa i snaga koje ekaju da ih sociolozi
otkriju. 'Manifestno' ne predstavlja celu priu; postoji i 'latentno' koje treba prouavati. Ili,
reeno najjednostavnijim reima, svet nije ono to izgleda da jeste.
Berger i Kelner istiu da u ovoj razotkrivajuoj osobini sociologije lei njen
inherentno- subverzivni (unutarnje-prevratniki) karakter. Svaki kolektivni poredak crpi
svoju legitimnost (opravdanje) iz zvaninih odreenja, a pokazati da ova kazuju samo jedan
deo prie, ili u gorem sluaju slue da se prikrije ono to se uistinu dogaa, inherentno je
subverzivno prema dobrom poretku. Drugim reima, sociologija poinje da potkopava
od asa kad pone da primenjuje na drutvenu stvarnost svoj osobeni kritiki nain
gledanja. Veoma je vano naglasiti da je to tako bez obzira na to da li pojedinani sociolog
namerava da potkopava. I zaista, velika imena klasinog perioda sociologije - Emil
Dirkem, Maks Veber, Vilfredo Pareto - svi se oni mogu opisati kao konzervativni na ovaj
ili na onaj nain, i sa izuzetkom marksista svi sociolozi bili su, uglavnom, blagi reformisti,
pre nego revolucionari. Pa ipak, ma kako da su im namere bile konzervativne, misao
ovih sociologa posedovala je jedno duboko uznemirujue svojstvo koje je uznemiravalo i
ljutilo one kojima je u interesu bilo da se stvari vide onakvim kako su zvanino
definisane.
Berger i Kelner zakljuuju da su sociolozi uvek u sukobu sa vlastitom disciplinom
ako ele da igraju ulogu politikih zagovornika neega - ili jo preciznije, ako to ele da
rade kao sociolozi. Ova ocena vai bez obzira zagovaraju li oni kozervativne ili
revolucionarne ciljeve. Socioloki genije je negativan, i, paradoksalno, upravo kao
negacija (povrnog, deklarisanog, zvaninog) sociologija je u stanju da prui svoj najvei
doprinos bilo kom pozitivnom cilju. To podrivajue svojstvo sociologije uvek su oseali,

13

skoro instinktivno, diktatorski reimi svih ideolokih boja i zato je sociologija ili izloena
represiji, ili postaje vlastita karikatura u zemljama kojima vladaju takvi reimi. (P. Berger
H. Kelner, Sociologija u novom kljuu, s. 30-33).
Sa druge strane, sociologija u demokratskim drutvima, pored podrivajue ima i
konstruktivnu ulogu. Otkrivajui objektivnu istinu o uzrocima drutvenog zbivanja
sociologija moe pomoi liberalnim politiarima da bolje upravljaju drutvom, ali i onima
koji su njihovim vladanjem nezadovoljni da ih argumentovano osporavaju. Racionalnim
uvidom u sutinu nekog drutva i kulture sociologija nam pomae da bolje upoznamo i
sebe i druge. Upoznavanje sa drugim drutvima i kulturama podstie uzajamno
razumevanje i toleranciju drugog i drugaijeg bilo da je u pitanju drugi ovek, druga
grupa ili drugi narod, u istoj ili u drugoj dravi.
Razumevanje sebe i drugoga sociologija nam omoguuje onda kad sebe zamislimo
na mestu i u ulozi tog drugog - to je osnovni preduslov, a moe biti i dovoljno, da
toleriemo meusobne razlike. Zamislimo samo koliko bi sukoba izbegnuto kada bi se
mukarac u porodici ponekad video u ulozi svoje ene, a odrasli u ulozi svoje dece, i
obrnuto; kada bi muslimani pomislili da su se sami nekim sluajem mogli roditi kao
hriani, Hrvati kao Srbi, Srbi kao Albanci, i obrnuto; kad bi se strogi profesori podsetili
kako im je bilo kad su bili studenti, a studenti kad bi zamislili kako bi sami odigrali ulogu
svoga profesora. Sociologija prouava razliite drutvene uloge i poloaje pojedinaca,
objanjava sisteme njihovih meusobnih veza i tako osvetljava meuljudske drutvene
odnose i uzajamno delovanje (socijalne interakcije).
2. Duhovni koreni sociologije
"Misli vekovima lee usnule, a onda, po pravilu skoro napreac, oveanstvo
otkriva da su se one ovaplotile u ustanovama"
(Alfred Nort Vajthed, Nauka i moderni svet)

Kad se traga za kontinuitetima i diskontinuitetima u drutvenoj istoriji valja imati na

umu sledeu vanu metodoloku napomenu: u kulturnoj istoriji kontinuitet je vaniji od
diskontinuiteta, dok je u politikoj istoriji obrnuto. Zato je raanje neke nove kulturne
tvorevine rizino vezivati za konkretne dogaaje i linosti. Razboritije je tragati za
korenima, pratiti genezu ideja, analizirati razvojne procese, ukazivati na pozadinske, bone,
posredne i skrivene uticaje - bilo da oni podstiu ili da ometaju kulturni razvoj.
Sociologija, kao kulturna tvorevina i kao racionalna drutvena samosvest modernog
doba, ima duboke istorijske korene u socijalnim idejama predmodernih epoha i kulturnih
matrica antike Grke, antikog Rima, srednjevekovne hrianske sholastike, a naroito u
duhu renesanse, humanizma, filozofskog racionalizma i ukupne novovekovne kulture
prosvetiteljstva, ekonomskog i politikog liberalizma. Danas je uobiajeno oznaavanje
vodeih socijalnih mislilaca navedenih epoha kao tzv. pretea moderne sociologije, mada
oni sami sebe (kao ni njihovi savremenici) nisu mogli videti u takvoj ulozi.
2.1. Antika misao o drutvu
Ako se prihvati stav da i moderna drutvena nauka poiva na racionalnoj sintezi
jasnih i iskustveno proverljivih iskaza koji su logiki sistematizovani u celovita uenja
(teorije) o pojedinim drutvenim problemima i proverenog iskustva koje potvruje dotina

14

uenja, onda se najstariji koreni modernih drutvenih nauka po prvi put susreu tek u
antikoj Grkoj. Ono to se pre starih Grka znalo o drutvu ima samo kulturno-istorijski
znaaj i nema teorijsku formu. Zato naznake nekakvog "pogleda na drutvo" koje sadre
fragmentarni zapisi najstarijih pravnih propisa (egipatskih dravnih pisara, Hamurabijevi
zakoni, hebrejski pravni kodeksi), kao i kineske moralno-religijske poduke, indijske Vede i
Upaniade, stari epovi i uenja raznih proroka, u najboljem sluaju predstavljaju samo
zanimljivu i prastaru "socioloku grau".
Pronaeni
istonjaki
zapisi
nemaju
sistematski karakter niti zaokrueni oblik drutvene teorije koja bi nastojala da objanjava
ono o emu se u njima govori. Misli se da istonjake despotije, sa bespogovornim
autoritetom vladara, krutim kastinskim ureenjem, sa rigidnim pravom i mistinom
religijom, nisu ostavljale ni minimalnog prostora za iole slobodnije kritiko miljenje, bez
kojeg racionalna drutvena teorija nije mogua.
Sasvim je suprotna situacija u staroj Grkoj ija je socijalna misao postala prvi
istinski temelj svih modernih nauka, pa i sociologije. Tek u staroj Grkoj stekli su se
neophodni i koliko-toliko dovoljni uslovi za racionalnu i optu drutvenu teoriju.
Antika grka civilizacija se raa na Egejskom arhipelagu, u najkulturnijem delu
Sredozemlja, na mestu dodira drugih starijih civilizacija - egipatske, persijske, hebrejske - i
batini njihove najvrednije tekovine, ali i utie na njih. Ta kultura je bila otvorena za uticaje
spolja, jer izrasta na prostoru pogodnom za svestranu komunikaciju ljudi, naroda i drava.
iv pomorski saobraaj i trgovina koja prvi put koristi novac kao sredstvo, ine specifinu
drutvenu podlogu za male grke dravice, tzv. polise u kojima se razvija racionalna
filozofsko-teorijska misao koja se vremenom iri na susedne kulture.
Postojanje slobodnih polisa (grad-drava), nerepresivna religija i lokalne
samouprave, omoguuju pojavu kritikog miljenja o drutvu i javnog morala koji podstie
slobodno delovanje kulturne elite i njenu moralnu odgovornost za preuzete javne politike
funkcije. Takva elita stvara i odrava demokratske ustanove u polisima, koje, potom,
garantuju slobodu delovanja i miljenja irem krugu slobodnih graana. Jo je Herodot
uoio da je uspostavljanje (robovlasnike) demokratije umesto aristokratskog poretka u
Periklovoj Atini omoguilo opti duhovni napredak i podstaklo svesnu tenju irokih slojeva
slobodnih graana za obrazovanjem i prosveenou. Naroito je omladina teila viem
obrazovanju, jer se uvidelo da se sa steenim racionalnim znanjem lake stie do viih
poloaja, do vlasti, ugleda i slave, a sigurnije i bolje se upravlja i dravnim poslovima u
polisu.
Vaan i neophodan preduslov demokratije polisa bio je robovski rad kojim se
slobodnim graanima pribavlja slobodno vreme i obezbeuju materijalna sredstva za
bavljenje politikom kao "javnim poslom dostojnim slobodnih ljudi".
Sve nevedeno je u starogrkom polisu omoguilo prvu pojavu slobodnog duha
naune racionalnosti. Preuzeta iz jonske filozofije, a razvijena u demokratskoj Atini, to je
bila prva duhovna klica modernosti u antikom dobu.
Re polis oznaava grad, gradsku dravu, drutvenu zajednicu, politiku instituciju i
glavni politiki princip organizovanja drutvenog ivota starih Grka. Bez poznavanja polisa
nije mogue razumeti ni poruke starogrkih socijalnih mislilaca. Njihova drutvena i
politika misao, socijalna i pravna filozofija, etika i praktina politika sadri razliite
poglede na probleme u organizovanju i upravljanju polisom, od kojih su mnogi
univerzalnog karaktera te su i do danas zadrali izvestan znaaj. Starogrki sofisti, Sokrat,
Platon, a naroito veliki sistematizator antike misli o drutvu Aristotel, esto su i danas

15

nezaobilazni pri razmatranju kljunih sociolokih problema kakvi su pitanje najboljeg

drutvenog i dravnog ureenja, podela rada, kontrola javne vlasti, odnos politike i morala,
cirkulacija i kvarenje vladajuih elita.
Sofisti su u antikoj Grkoj bili "putujui uitelji mudrosti", filozofske nauke,
besednitva i politike vetine. Oni su filozofiju izneli na gradske trgove i pribliili je
irokom krugu slobodnih graana polisa. Povezujui teorijsku mudrost sa praktinim
vetinama i konkretnim politikim (drutvenim) ivotom, oni su izuzetno i viestruko
zasluni za utemeljenje duha moderne drutvene nauke u antikoj filozofiji.
1. Oni su, u prvom redu, pomerili teite filozofskih rasprava sa kosmolokih i
prirodnjakih, na antropoloke i drutvene probleme, postavljajui oveka, drutvo i
kulturu u sredite svojih rasprava.
2. Sofisti su napravili metodoloki zaokret, od spekulativne dedukcije ka iskustvenoj
indukciji, i zahtevali to vie podataka o drutvenom ivotu i Grka i varvara da bi se
tako dolo do saznanja koje ima praktinu, a ne samo teorijsku vrednost.
3. Cilj sofistike nije "saznanje radi saznanja" nego znanje koje se moe praktino
iskoristiti. Zato sofisti tragaju za saznanjem o oveku, za oveka.
Sofistika je vremenom postala praktina besednika (retorska) vetina da se o svemu
raspravlja "pro et contra", da se govornikom spretnou impresioniraju sluaoci, a
protivnici zbune, nateraju na besmislene iskaze i tako pobede. Prvi sofisti su bili veoma
ugledni filozofi i pesnici, pa su i neki dravnici sebe tako nazivali. Kasnije je sofisterija
poprimila pogrdno znaenje, uglavnom pod uticajem Aristofanovih komedija, Sokratovih,
Platonovih i Aristotelovih kritika. Kad Aristotel kae da je "sofistika prividna, a ne prava
mudrost, a sofist je ovek koji uzima novac za prividnu, a ne za pravu mudrost", on
neopravdano omalovaava sve sofiste. Takve jednostrane ocene zadrale su se sve dok
Hegel nije utro put dubljem razumevanju istorijskog znaaja starih sofista koji su putujui
od polisa do polisa bili u prilici da ih neposredno uporeuju i da bolje sagledaju njihove i
dobre i loe strane.
Protagora (481-410. p.n.e), jedan od najstarijih i najpoznatijih grkih sofista, pisac
je spisa O poecima ljudskog drutva, prvog helenskog dela u kojem se iskljuivo govori o
drutvu. Polazei od Heraklitove dijalektike po kojoj se sve to postoji stalno menja,
Protagora je prvi jasno formulisao antropoloki pristup saznanju, humanistiki pristup etici i
pragmatini pristup politici. Njegov spis Istina zapoinje poznatim stavom ''ovek je mera
svih stvari, onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu''. To znai da stvari ne postoje
apsolutno i po sebi, nego samo relativno, u odnosu na subjekta koji ih opaa. On time ne
porie spoljanji svet, kao objekt opaanja, nego ga samo dovodi u vezu sa ovekom kao
subjektom koji svet opaa. Ukoliko je opaanje tanije i uporeivanje briljivije, utoliko je
vea mogunost da se istinitije sazna poredak u nama i izvan nas i da se odrede pravila
(norme) ljudskog drutvenog delovanja. Protagorin saznajni i etiki relativizam vidljiv je iz
njegovog stava da on ''istinitim ne smatra(m) nijedno miljenje nego samo za jedno kae(m)
da je bolje od drugoga''. U tom smislu Protagora je razvijao retoriku, kao vetinu sofistikog
raspravljanja (njegov nadimak je bio ''Raspravlja'') u emu je imao dosta uenika.
O plaanju sofista.
Prialo se da je poduavajui retorici druge, Protagora zaradio i vie od slavnoga
vajara Fidije. S tim u vezi prepriava se jedna zgodna anegdota koja slikovito ilustruje sofistiku vetinu, slinu
onoj kojom su se vekovima koristili advokati. Protagora je, naime, jednom svome ueniku odloio plaanje
poduke ''sve dok na sudu ne dobije svoju prvu parnicu''. Kad se plaanje oduilo, Protagora zatrai da mu ovaj
plati ono to je duan, ali uenik, koji je oigledno dobro ovladao sofistikim smicalicama, odgovori svome
uitelju da mu nee platiti, preporuujui mu da ga tui ako je nezadovoljan odgovorom. Ako sud dosudi da

16

uitelju bude plaeno, uenik nee dobiti svoju prvu parnicu, pa po prethodnom ugovoru izmeu uenika i
uitelja, uenik nee biti duan da plati poduku; ako sud ne dosudi da uenik plati uitelju, uenik e postupiti
po sudskoj odluci i ni u tom sluaju nee isplatiti dug. U svakom sluaju neoprezni Protagora ostao bi bez svoje
plate, a veti uenik bi izbegao da plati svoj dug uitelju koji ga je oito dobro poduio praktinoj sofistici.

Protagora je prvi uoio razliku izmeu drutvenog "nomosa" i prirodnog "fizisa" i

tako nagovestio razliku izmeu pozitivnog i prirodnog prava. "Nomos" (zakon, ustanova) je
delo ljudi i njihovog dogovora, te je stoga relativan, promenljiv i prilagoen raznim
vremenima, prilikama, dravama i narodima. "Fizis" je, pak, stalan i nezavisan od ljudi. Istu
razliku izmeu prirodnog i pozitivnog prava istiu jo neki sofisti (Hipija, Likofron) i tako
anticipiraju novovekovna shvatanja o prirodnoj jednakosti ljudi, njihovim neotuivim
prirodnim pravima i teorije o drutvenom ugovoru na kojima poivaju drava i pozitivni
zakoni.
Sokrat (469-399. p.n.e.) je odbacivao sofistiki relativizam i skepticizam i verovao
u mogunost otkrivanja prave istine o sebi, a to znai o oveku i ljudskom drutvu. Sokrat je
verovao da se dijalektikom, ("memeutikom") metodom, u polemikom dijalogu mudrih
sagovornika, ukazivanjem na neznanje drugih i sopstveno neznanje, na evidentne
protivrenosti u iskazima, iz miljenja uklanjaju razni prividi i samoobmane. Dijalektikom i
dijalogom Sokrat utire put tanom opaanju pojava, jasnom definisanju pojmova i logiki
ispravnom zakljuivanju na kojem poiva istinito miljenje i pravedno postupanje. On
preispituje lina iskustva i tako dolazi do optih stavova, indukcijom stie do optih
pojmova prema kojima, potom, samerava lino iskustvo. Zato je Sokratova dijalektika kao
"put od pojedinanog ka optem i obrnuto" sasvim saglasna sa logikom naunog istraivanja
drutvenih pojava.
Sokratova metoda samosaznavanja je u osnovi i njegove etike i javnog politikog
delovanja. Potujui imperative "upoznaj sebe" i "vrlina je znanje istine", Sokrat je verovao
da se vrline mogu saznati, te se mogu i nauiti. Tako se ovek samosaznavanjem
samousavrava, a isto se odnosi i na dravu i na politiku. Ovim Sokrat anticipira
novovekovnu prosvetiteljsku racionalnost, a sam dosledno praktikuje svoje metode
miljenja i etike principe javnog delovanja, verujui da vrednost ivota zavisi od
saznavanja istine. On je zbog istine rtvovao i svoj ivot i tako postao simbol stradanja
umnih i estitih ljudi, od sujetnih monika i kvarnih lakeja, povredom prava i
izneveravanjem pravde u smutnim vremenima.
Platon (428-348. p.n.e.) je sledio Sokratovu kritiku sofistikog relativizovanja
drutvenog ureenja polisa i traga za najpravednijim i najboljim oblikom vladavine. U svom
najpoznatijem politikom spisu Drava (sauvani su, pored njegovih drama jo Dravnik i
Zakoni) Platon razmatra pitanja idealnog ureenja pravedne drave, i s tim u vezi mnoga
druga drutvena, politika i etika pitanja. Po njemu, drava ne nastaje drutvenim
ugovorom nego podelom rada meu staleima koji je sainjavaju. Pitajui se kakva je
idealna (pravedna) drava, on odgovara da bi to bila drava koja najbolje zadovoljava
potrebe svojih lanova. Platon misli da je pravedna ona drava u kojoj svako obavlja onu
funkciju za koju je prirodno obdaren. I za pojedinca i za dravu je najbolje da svako radi ono
za ta je najsposobniji: mudri ("filozofi") treba da upravljaju dravom, hrabri (vojnici) da je
brane, a marljivi i posluni (zemljoradnici i zanatlije) da za sve proizvode materijalna dobra.
Aristotel (384-322. p.n.e.) je sintetizovao najvie domete helenske epohe i prvi
sistematizovao saznanja u raznim oblastima drutvenog ivota na nain na koji se to ini u
modernoj nauci, postavljajui joj prve temelje. On je sve nauke podelio na teorijske,
praktine i poetike. Prvom tipu pripadaju metafizika ("prva filozofija"), fizika i

17

matematika; drugom, politika, etika i ekonomika; a treem, retorika, dijalektika (logika) i

poetika.
Iako Platonov uenik, Aristotel se u svojim politikim spisima (sauvani su Politika,
Nikomahova etika, Ustav atinski) ne bavi problemom idealnog ureivanja drave, ve
prouava realne drave svoga vremena: prikuplja i analizira njihove ustave i druge vanije
zakone i raspravlja o politikim i etikim pitanjima u pojedinim oblicima vlasti. Polazei od
stava da je ovek "zoon politikon" (politiko, odnosno drutveno bie) ili "bie polisa" te da
izvan polisa ive samo ivotinje ili idioti (kao i robovi), Aristotel u helenskom duhu misli da
je politika javno praktikovanje etike, dok je etika praktina (socijalna) filozofija iz koje se
izvode naela politikog delovanja.
Drava, po Aristotelu, nastaje udruivanjem porodica u naselja, a naselja u polise.
Porodica je prototip drutvene zajednice u kojoj Aristotel nalazi etiri tipa odnosa: odnose
mua i ene, roditelja i dece, gospodara i roba i vlasnika prema sredstvima vlasnitva. U
duhu svoga vremena Aristotel smatra prirodnim robovanje robova, potinjavanje ene muu
i dece roditeljima. Robovi se tretiraju kao "orue koje govori", kao "ive stvari" u vlasnitvu
gospodara, kao nia rasa. Zato Helenima ne prilii da budu robovi, nego samo varvarima,
koji su duhovno inferiorniji.
U analizi odnosa vlasnika i vlasnitva Aristotel je genijalno anticipirao neke
kategorije moderne ekonomske nauke: razliku izmeu upotrebne i razmenske vrednosti
robe, neke funkcije trita i novca, kao i zakonitosti proizvodnje i trgovine.
U sociologiji i politikologiji najzapaenija je i danas Aristotelova analiza tipova
vladavine i njegova teorija o kvarenju vlasti. Polazei od naela da je dobra ona vlast koja
vlada u optem interesu zajednice, a loa ona koja vlada samo u svom interesu, Aristotel je
ponudio tipologiju dobrih i loih oblika vladavine. Aristotelova tipologija ukrta jedan
formalni kriterijum (vladavina jednog, manjine ili veine) i jedan sutinski kriterijum
(vladavina u optem ili u sopstvenom interesu). Dobri oblici vladavine su, prema tome,
monarhija, aristokratija i politeja, a loi su njihova izopaenja u obliku tiranije, oligarhije i
demokratije. Idealno gledano, najbolji oblik vlasti je monarhija (vladavina jednog u optem
interesu). To je, meutim, realno najnestabilniji oblik vlasti koji se lako izopauje i pretvara
u najgori meu loim oblicima, u tiraniju kao vladavinu jednog u njegovom interesu. Realno
je najbolja politeja (vladavina veine u optem interesu), jer ona je meu dobrim oblicima
najstabilnija, a i kad se iskvari prelazi u demokratiju (vladavinu veine u njenom interesu),
koja je najmanje loa meu loim oblicima vlasti.
Sa Aristotelom se zavrava "zlatno doba helenske filozofije", ali se i meu novonastalim
filozofskim kolama (kinika, epikurejaca i stoika) javljaju vredne socijalne ideje. Kinici (ili
cinici) kritikuju i odbacuju sve drutvene institucije i propagiraju bratstvo i jednakost
meu ljudima. Epikurejci afirmiu ideju o prirodnom pravu i drutvenom ugovoru, kojim
se izbegava nanoenje tete drugome i u drutvu postie pravednost (da bi svi mogli da
zadovolje svoje prohteve). Stoici su, kao i kinici, kosmopolite iji ideal je "svetska drava",
bez granica, privatne svojine i bez novca. Oni, pak, odbacuju drutveni ugovor kao temelj
drutvene organizacije. ovek je, po njima, po svojoj prirodi drutven, te izmeu prirodnog i
drutvenog stanja nema razlike.
Antiki Rim se po svojoj socijalnoj i civilizacijskoj matrici znatno razlikuje od
antike Grke, iako se u mnogo emu na nju naslanja. Umesto grke poetinosti i
spekulativnog filozofskog duha autonomnih i malih grkih polisa i kulture u kojoj se
politika zasniva na etici, za rimsku civilizaciju je tipian praktiniji pravniki duh i

18

politike institucije rimske imperije. U velikoj rimskoj dravi kljuni problemi bili su
organizovanje jake vojske i efikasne provincijske administracije, kao i obezbeivanje
imovinske sigurnosti graana i nesmetane trgovine na irokom dravnom prostoru. U
takvim okolnostima samo su univerzalne pravne norme mogle predstavljati institucionalni
okvir drutvenog ivota. Rimsko pravo je zato izgraivano na univerzalistikim naelima
helenske (naroito stoike) filozofije i praktinom iskustvu organizovanja vlasti u rimskim
provincijama. Stoiki kosmopolitizam je prethodio hrianskom kosmopolitizmu, a i jedan i
drugi su pogodovali pravnom univerzalizmu. Bez univerzalnog privatnog ("ius civile") i
javnog optenarodnog ("ius gentium") prava, samo sa vojskom i fizikom prinudom, ne bi
se mogle odrati na okupu verski, kulturno i civilizacijski veoma heterogene provincije
velike Rimske imperije.
Nije sluajno to esto korieni i viesmisleni izraz "ratio" u antikoj rimskoj
interpretaciji ima i znaenje poslovne veze, prometa, svote, broja. To je znailo da su
racionalno postavljene pravne norme, institucije i itav pravni sistem samo onda kada
omoguuju nesmetanu trgovinu meu graanima, sa provincijama i drugim dravama, a
rimskim magistratima efikasno upravljanje poverenim provincijama.
Rimsko privatno pravo uvodi princip pravne jednakosti graana koji omoguuje
konstituisanje tzv. pravne linosti kao najznaajnije istorijske tekovine rimske civilizacije.
U tom smislu su mnoge institucije rimskog privatnog prava osnova graanskog prava i u
modernim drutvima. Njihovo dugo trajanje i efikasno funkcionisanje najbolja je potvrda
drutvene utemeljenosti dotinih pravnih institucija. Rimsko istorijsko iskustvo je stoga
idealan primer za socioloki promiljeno izgraivanje i modernog pravnog sistema. Rimski
pravniki genije je, dakle, mislio socioloki o pravu mnogo pre nego to je sociologija bila
poznata. Paradoksalno je da dananja sociologija, iako daleko razvijenija nego nekada, ne
uspeva da na slian nain inspirie imaginaciju savremenih pravnika. Moda su i zato
normativne tvorevine dananjih pravnika mnogo prolaznije, naroito one koje slue za
jednokratnu politiku upotrebu i zavravaju na normativnom smetlitvu kao na nekom
istorijskom groblju promaenih i propalih zakona.
2.2. Srednjevekovna misao o drutvu
Srednjim vekom oznaava se epoha koja nastaje padom Zapadnog rimskog carstva
pod varvare (476), a traje do humanizma i renesanse, do verske reformacije i graanskih
revolucija (od 16. do 18. v.) a u nekim delovima Evrope i u Rusiji sve do 19. veka. Ova
relativno duga i veoma arolika epoha obino se pojednostavljeno i prilino pogreno
oznaava kao "mrano doba" evropske istorije i kulture. Ovakve ocene su uobiajene
jednim delom zbog stvarnih razlika izmeu srednjevekovne epohe i epoha koje joj prethode
(helenske i rimske) i onih koje slede posle nje (humanizma, renesanse, reformacije i
prosvetiteljstva), a drugim delom zbog povrnog uvida u skrivene dubine evropskog
srednjeg veka.
Pad Rima ("veitog grada") pod varvare izazvao je ok i paniku kod savremenika i
jasno oznaio kraj antikog sveta sa njegovom blistavom grkom filozofijom i rimskim
pravom. Ali, tada ipak nisu pokidane sve duhovne veze stare i nove epohe. Zapadni
istoriari evropske kulture esto zanemaruju injenicu da Istono rimsko carstvo opstaje sve
do poznog srednjeg veka, sve do pada Carigrada ("Istonog Rima") pod Turke 1453. Alfred

19

Vajthed, pak, istie bar tri naina na koje je Vizantija pod Justinijanom "iz pozadine"
odredila prirodu ranog srednjeg veka u celoj Evropi.
Pre svega, vizantijska vojska je "oistila Italiju od vlasti Gota". Drugo, Justinijanovo
kodifikovanje rimskog prava "uspostavilo je ideal zakonitosti koji je u potonjim vekovima
preovlaivao u sociolokoj misli Evrope". Zakon je tako shvaen kao pogonska snaga vlasti,
ali i kao uslov koji je obuzdava. Kanonski zakon Crkve i graanski zakon Drave, izgraeni
u Justinijanovoj tradiciji su "u zapadnom duhu ustanovili ideal da autoritet treba
istovremeno da potuje zakon i sprovodi ga, i da sam u sebi treba da ispoljava jedan
racionalno podeeni sistem organizacije." (A. Vajthed, Nauka i moderni svet, s. 50).
Trei je doprinos Vizantije Zapadu bio u nepolitikim sferama kulture, u umetnosti i
naukama, koji je bio vie posredan nego onaj vojniki i politiki. Mudrost Vizantinaca je iz
drugog plana nadahnjivala srednjevekovnu evropsku duhovnost Zapada, kao to je egipatska
kultura posredno uticala na staru helensku duhovnost. U oba sluaja oni koji primaju uticaje
svoje uzore poznaju dovoljno da bi mogli da ocene ta je za njih same prihvatljivo i
dostino, ali je to poznavanje nedovoljno za potpuno preuzimanje tue kulture kao
sopstvene tradicije, koja bi ih sputavala."Shodno tome, ljudi su u oba sluaja ili napred
vlastitim putem, i utoliko bolje. Nijedan prikaz nastajanja evropskog naunog mentaliteta ne
moe propustiti da nekako zapazi taj pozadinski uticaj vizantijske civilizacije". (Isto, s.51).
Vajthed ovde govori o uticaju Vizantije na duh moderne Evrope koji je u osnovi
racionalan. to se Srba tie, a i mnogih drugih evropskih naroda pa i onih najveih i
najrazvijenijih (Francuza, Engleza, Nemaca), za njih je srednjevekovna tradicija
predstavljala glavnu kulturnu osnovu za moderni razvoj.
injenica da je u srednjem veku u Evropi uvreno hrianstvo (umesto
paganizma), da je organizovana hrianska crkva kao socijalno-duhovna institucija trajnija
od svake drave, da je razvijena teologija kao "duhovna kapa" nad svakom filozofijom i kao
opteobavezan idejni okvir svakog miljenja i javnog delovanja veoma razliito se tumai.
Za jedne, umesto "antikog svetla" (helenskog filozofskog i rimskog pravnikog) nastupa
dugi "verski mrak mistinog srednjeg veka" sa inkvizicijom, lomaama i progonima umnih
ljudi i nevernika. Proglaavanje hrianstva za zvaninu dravnu religiju (313) stvarno je
pogodovalo nametanju teologije svim drugim duhovnim disciplinama, a crkve dravi,
politici i svakodnevnom ivotu ljudi. iva antika kritika filozofska misao logiki je
disciplinovana u sholastici srednjeg veka i pretvorena u "slukinju teologije".
Za druge, pak, hrianstvo je u sebe upilo i kroz vekove sauvalo od varvarskog
unitenja sve univerzalne tekovine antike duhovnosti (ukljuujui i bukvalno ouvanje
preostalih spisa antikih filozofa, istoriara i pravnika). Hrianstvo je ouvalo
kosmopolitski duh i ideju prirodnog prava starih sofista i stoika, bez ega ne bi bilo
humanizma, racionalizma i prosvetiteljstva.
Hrianska sholastika u principu nije uvaavala iskustvenu spoznaju, bez koje
nema modernih naunih istraivanja, mada je meu poznim sholastiarima (poput Rodera
Bekona) bilo onih koji su se oduevljavali eksperimentom i zalagali za ustanovljavanje
eksperimentalnih nauka. Sholastiari su, pak, racionalistiki tretirali veru. Oni su do
savrenstva doveli logiku argumentaciju u teorijskom dokazivanju, a naroito logiku
egzegezu, koja je izuzetno znaajna u pravnikom rasuivanju. Uostalom, sholastiari su
osnovali i prve univerzitete u Evropi na kojima se od poetka studiraju, pored klasinih
"sedam slobodnih vetina", jo i medicina, fizika, mehanika, pravo, ekonomija: od 1088. g.

20

u Bolonji se studira pravo, u Salermu medicina, teologija i filozofija, kao neto kasnije i u
Parizu (Sorboni), Oksfordu i Kembridu.
Najzad, i ono to je najspornije, a to je politika uloga hrianske crkve, nije mogue
jednoznano protumaiti, samo kao istorijski tetno ili kao veoma korisno. Za jedne je
"bogohulno", a za druge "bogougodno" kad se "Sveta stolica" nametne za glavni evropski
presto koji aminuje sve ostale, u uslovima kad vie nema (rimskih) imperatora na prestolu
"svetskog carstva". Pitanje je veliko kakva bi bila evropska istorija i ta bi od antikih
tekovina ostalo pred naletima varvara da nije bilo Vatikana kao duhovnog sredita i
politikog koordinatora istorijskih procesa u Zapadnoj Evropi, nakon pada Vizantije pod
Turke. Analogno tom pitanju, stoji i Srbima veoma blisko i vano pitanje, ta bi s njima bilo,
sa njihovom verom, jezikom nacionalnom sveu i ukupnim identitetom u dugim vekovima
turskog ropstva i stalnih seoba, bez Srpske pravoslavne crkve i njene svetovne uloge?
Za sociologiju i druge drutvene nauke znaajne su socijalne ideje hrianskih
"svetih otaca" meu kojima su najpoznatiji Aurelije Avgustin i Toma Akvinski.
Aurelije Avgustin (oko 354-430) u svom delu O dravi Bojoj (De civitate Dei)
suprotstavlja "dravu boju", koju karakterie ljubav prema Bogu koja ide do preziranja
sebe, "dravi zemaljskoj", koju karakterie sebinost i samoljublje koje ide do prezrenja
Boga. Prva drava je veita, jer je po volji Bojoj pravedno ureena, a druga je prolazna,
grena i nepravedna, koja je osuena na ratove i stradanja (poput Rima, koji je zbog greha
Rimljana od Boga kanjen i porobljen od varvara).
Kod Avgustina je antika ideja prirodnog prava usklaena sa Bojom voljom, a
celokupna istorija je po prvi put predstavljena kao "ostvarenje Bojeg plana". Ideja o
predestinaciji nudi plan celokupnom drutvenom deavanju i poziva na njegovo otkrivanje.
To je bio prvi istorijski podsticaj ne samo za filozofiju istorije nego i za optu drutvenu
teoriju, pa i sociologiju koja traga za globalnim drutvenim planom.
Toma Akvinski (oko 1225-1274) je oiveo i hrianskoj teologiji prilagodio
Aristotelovo uenje o oblicima vladavine i dravi kao izuzetno vanoj ljudskoj tvorevini.
Drava je kao takva po volji Boga, naroito ako je pravedno ureena, tj. ako se u njoj
potuje opti interes. Preuzimajui Aristotelovu tipologiju dobrih i loih oblika vladavine,
Akvinski misli da narod ima (prirodno i boje) pravo da se pobuni protiv tiranina, da ga
zbaci ili ubije i da smeni svaku nezakonitu vlast, odnosno vlast koja ne potuje volju naroda
(koja je i Bogu ugodna). Ovako je kod Akvinskog, u teolokom ruhu razvijene sholastike,
ponovo oivela antika demokratska ideja o suverenitetu naroda, znatno pre nego to e je
ljubomorno za sebe prigrliti novovekovna liberalna socijalna i politika misao.
Socijalna misao, kao i ukupan kulturni kapital srednjeg veka izuzetno su znaajni,
kako za ouvanje i prenoenje antikih tekovina, tako i za zasejavanje novog semena koje e
tek u modernom dobu dati svoje zrele plodove. Moderno doba je ponudilo odgovore na
pitanja koja su se postavila u srednjem veku, a bez pitanja ne bi bilo ni odgovora. Ako su
humanizam, renesansa, reformacija, prosvetiteljstvo, poeci modernog doba, nema nikakve
sumnje da su oni istovremeno plodovi prethodnog, dugog pripremanja u srednjem veku.
Nerazumevanje srednjeg veka i njegovih kulturnih osobenosti osnovni je razlog to se i
njegove kulturne tekovine nisu dovoljno i tano vrednovale. Predrasude o srednjem veku su
svojevrstan metodoloki problem za one koji ga prouavaju ("medievaliste"), ali ih dobri
poznavaoci ove epohe sve vie razbijaju. U tom pogledu su zanimljive sledee teze
Gurevia i Le Gofa.
"Srednjovekovlje je pastore istorije - istorijsko pamenje se nepravedno ponelo prema
njemu. 'Srednji vek' je zlokobno vreme koje deli dva slavna perioda u evropskoj istoriji, grudobran izmeu

21

antike i njenog preporoda, prekid u razvoju kulture, slom, 'mrana stolea' - tako je glasila presuda humanista,
koju je potvrdilo prosvetiteljstvo, a to su mislili i u 19. veku, kad su novom, dinaminom vremenu
suprotstavljali 'nazadnjatvo' i 'umalost' srednjeg veka. Pa ak i sada, kad god je potrebno da se neki
drutveni ili duhovni pokret nazove reakcionarnim i zastarelim, bez razmiljanja se posee za otrcanom
frazom 'srednjovekovno'. Sline ocene su svojevremeno imale izvesno opravdanje. Svet nove Evrope stvaran
je u polemici sa starim dobom, i u periodu renesanse i u periodu prosvetiteljstva postojala je sklonost da se
srednjem veku pripiu sva ta negativna obeleja kojih se - po miljenju ideologa mlade buroaske civilizacije njihovo vlastito vreme ve oslobodilo"
(Aron Gurevi, Kategorije srednjevekovne kulture, s. 17)

Srednji vek - stvaralaki uzlet, ispresecan krizama. -"Taj dugi srednji vek je istorija
predindustrijskog drutva. Uzvodno to je jedna duga istorija, nizvodno to je istorija - savremena - koju treba
napraviti, ili, tanije, u pogledu metoda, izmisliti. Taj dugi srednji vek je za mene suprotan intervalu koji su
videli humanisti renesanse i, sem retkih izuzetaka, ljudi prosveenosti. To je trenutak stvaranja modernog
drutva, jedne umirue ili mrtve civilizacije u tradicionalnim seljakim oblicima, ali ive po onom to je
stvorila sutinsko u naim drutvenim i mentalnim strukturama. Ona je stvorila grad, naciju, dravu,
univerzitet, mlin i mainu, sat, knjigu, viljuku, rublje, linost, svest i, na kraju, revoluciju. Izmeu neolita i
industrijskih i politikih revolucija poslednja dva veka ona je - bar za zapadnjaka drutva - ne praznina niti
most, nego veliki stvaralaki uzlet, ispresecan krizama, nijansiran razmacima zavisno od krajeva, drutvenih
kategorija, sektora delatnosti, vrlo raznovrstan u svojim procesima... To je razdoblje koje nam najbolje
omoguava da shvatimo nae vreme i nae raskide u naoj zbunjenoj modernosti, u naoj potrebi da
razumemo promenu i preobraaj, koji je bit istorije kao nauke i kao ivljenog iskustva."
(ak Le Gof, Za jedan drugi srednji vek)

Gurevi i Le Gof ne samo da pomau istoriarima koji prouavaju srednji vek da ga

bolje razumeju, nego ukazuju na istu boljku sociologa koji su jo optereeniji predrasudama
modernizma. Sociologija je vie nego bilo koja druga drutvena nauka impregnirana
modernistikom ideolokom sveu, jer je ba ona izrasla iz "duha modernog vremena"
oblikovanog u racionalistikom i prosvetiteljskom protivstavu u odnosu na srednjevekovnu
socijalnu misao. Paradoksalno je, ali i veoma uoljivo, da se savremena sociologija nee
osloboditi svoje ideoloke (modernistike) placente u kojoj je roena i da nee ui u fazu
svoje zrelosti sve dok istinito ne prevrednuje, pored ostalog, i srednjeovekovnu kulturu
uopte, a socijalnu misao posebno. Sociologija optereena modernistikim predrasudama
(humanistikim, prosvetiteljskim, racionalistikim, kao i bilo kojim drugim) pre e i sama
postati sastavni deo "zbunjene modernosti" nego umno orue racionalnog i istinitog
razumevanja i tradicije i modernosti.
2.3. Raanje moderne nauke u novom veku
Meu istorijskim dogaajima koji se obino uzimaju za meae srednjeg i novog
veka najee se pominju otkrie Amerike (1492), poetak protestantske reformacije (1517),
Gutenbergov pronalazak pokretnih slova i tamparije (oko 1450), Kopernikova
heliocentrina teorija kojom je preokrenuta Ptolomejeva geocentrina slika sveta
("kopernikanski obrt" od 1543), pronalazak teleskopa, obilazak oko sveta (Vaska de Game)
i drugi. Bili su to dogaaji koji su gonili savremenike na potpunu promenu "pogleda na
svet". S tom promenom se menjaju znaenja osnovnih pojmova prostora, vremena, materije,
sile, ivota, smrti, prava, svojine, rada, bogatstva, moi i drugih kategorija na kojima su
poivala dotadanja znanja i sve druge predstave o stvarnosti. Aron Gurevi plastino
prikazuje razliku izmeu srednjevekovne i novovekovne sociokulturne matrice kad kae da
za oveka novoga vremena srednjevekovno vreme izgleda kao "vreme uda."

22

Vreme uda. - "Zar nije udno, sa savremene take gledita, na primer, to to su re i ideja u sistemu
srednjovekovne svesti imali istu meru realnosti kao i predmetni svet, kao i stvari kojima odgovaraju opti
pojmovi? to nije razgraniavano konkretno od apstraktnog ili su, u svakom sluaju, granice izmeu njih bile
nejasne? to je u srednjem veku ponavljanje misli starih autoriteta smatrano samopregorom, a izraavanje
novih ideja osuivano? to plagijat nije podlegao kanjavanju, dok je originalnost mogla biti uzeta za jeres?
Zato je u drutvu, u kome je la smatrana velikim grehom, bilo mogue da se izrada falsifikovanih
dokumenata u cilju zasnivanja posednikih ili drugih prava, smatra sredstvom za dokazivanje istine i
bogougodnim delom? Zato u srednjem veku nije postojala predstava o tome da je detinjstvo posebno stanje
ljudi i zato su deca smatrana za male odrasle ljude? Zato ishod sudske parnice nije zavisio od dokazivanja
kako stoje stvari ili ne toliko od dokaza, koliko od potovanja procedure i izgovaranja formula, i zato je sud
nastojao da se istina otkrije posredstvom obrauna dveju strana, proveravanjem usijanim gvoem ili
kljualom vodom? Zato je bilo mogue da se na odgovornost za zloin pozove ne samo ovek, kao krivac,
nego i ivotinja, pa ak i mrtav predmet? Zato su zemljine mere imale isti naziv a nejednaku povrinu, to
jest, bile su praktino nesamerljive? Zato je, slino tome, i jedinica za vreme, as, imala nejednako trajanje u
razliitim godinjim dobima? Zato je kod feudalaca rasipnitvo cenjeno vie od tedljivosti, najznaajnije
vrline buruja? Zato sloboda u tom drutvu nije bila prosta suprotnost zavisnosti nego je bila u skladu s
njom? Zato su bedu smatrali bogougodnijom od bogatstva, a zato su jedni nastojali da se obogate dok su se
drugi dobrovoljno odricali sveg svog imetka?
I ne samo to - prouavajui srednjevekovnu kulturu, stalno se suoavamo sa paradoksalnim
preplitanjem krajnjih suprotnosti sublimiranog i prizemnog, spiritualnog i grubo telesnog, mranog i
kominog. Budui da su polarizovane, te krajnosti se u isti mah neprestano zbliavaju i menjaju mesta da bi se
ponovo razile."
(Aron Gurevi, Kategorije srednjovekovne kulture, s.23-24)

Novi vek u sociokulturnom pogledu poinje onda kada se sutinski izmenila "slika
sveta" s kojom je srednjevekovni ovek iveo. Paradoksalna je istina da moderna nauka
najneposrednije menja staru sliku sveta, ali da sama nije mogla nastati dok se stari svet, sam
po sebi, nije do odreene mere promenio. Staro seme "naunog mentaliteta", koje je davno
posejano u antici i dugo klijalo u srednjem veku, u novom veku je samo brzo izniklo i
poelo da daje prve plodove. Taj zreli plod evropske kulture zove se moderna nauka, koja
je verovatno najznaajniji (a moda i najvredniji) kulturni biser koji je Evropa podarila
drugim kulturama i oveanstvu uopte. Ta nauka nije mogla nastati pre novog veka, pre
modernog doba, ali ni to doba niti nauka u njemu nisu napreac nastali. Raanje moderne
nauke, dakle, nije sluajan i iznenadan in, nego jedan dug i mukotrpan proces probijanja
racionalnog i praktino kreativnog duha kroz istoriju.
Razbijajui manihejsku, crno-belu predstavu o epohama evropske kulturne istorije u
ijem duhovnom okrilju izrasta moderna nauka, Vajthed iznosi smelu i provokativnu tezu,
da je "moderna nauna teorija nesvesno izvedena iz srednjevekovne teologije" (s.49) i tu
tezu veoma zanimljivo argumentuje: "Vera u razum jeste pouzdavanje u to da se konane
prirode stvari nalaze u uzjamnoj harmoniji koja iskljuuje puku proizvoljnost. To je vera da
u osnovi stvari neemo nai samo udljivu tajnu. Vera u poredak prirode, koja je omoguila
rast nauke, jeste osobeni primer jedne dublje vere, vere koja se ne moe opravdati
induktivnim uoptavanjem." (A. Vajthed, s. 56).
Dakle, suprotno uobiajenom shvatanju da svaka vera (a pogotovo religija)
onemoguuje razvoj nauke, jer nauka, navodno, poiva na "istom razumu", Vajthed
potencira "veru u razum" koja je odnegovana kroz vekove u okrilju hrianstva kao religije i
kao civilizacijske matrice koja je u sebe upila helenski smisao za opta naela, kao i
sistematinost i praktinu energiju rimskih pravnika. I jedno i drugo, stoicima pomae da
razviju predstavu o moralnom, a sholastiarima o logikom redu i poretku.
Moderna nauka, pak, ne nastaje samo kad se razvije vera u opta naela i ureeni
poredak svih stvari. Zato antika grka misao jo nije nauni mentalitet, iako je u mnogo

23

emu od njega bolja (jer je svestranija). Genijalni izuzeci u antici su Aristotel ili Arhimed
koji povezuju opta naela i pojedinane i posebne injenice. Moderna nauka, dakle, nastaje
tek kad se ovaj spoj ostvari: kad se smisao za apstraktno teorijsko miljenje oplodi smislom
za uoavanje, povezivanje i uoptavanje pojedinanih i na apstrakciju "nesvodivih i
tvrdoglavih injenica". Optim naelima i sintetikom duhu odgovara injenica da u prirodi
i drutvu postoje lako uoljiva ponavljanja. Meutim, teorijskim apstrakcijama ne odgovara
jedna druga injenica - da se nikad nita ne ponavlja do u pojedinosti na isti nain. Zato su
stari sofisti dijalektiari (poput Heraklita) i mogli da tvrde "panta rei" ("sve tee"). Kad je
sintetiki duh, koji uoptava pojedinano, dopunjen analitikim, koji dosee do pojedinosti,
nauna metoda je u filozofiji bila definitivno zaeta.
I pored toga, moderna nauka koja je osetljiva za konkretne injenice ne bi se razvila
bez praktinog interesa za tehniko uplitanje u stvarnost. U svim vremenima i u svim
kulturama uvek ima praktinih ljudi koji pokazuju smisao za neposredno opaanje ivotne
stvarnosti i manipulaciju sa konkretnim injenicama iz prirode ili drutva. Moderna nauka,
pak, nastaje tek onda kad to vie nije sluajan izuzetak, nego opte pravilo. Rani srednji vek
je bio vreme simbolike, doba "velikih ideja i primitivne tehnike" u kojem nije bila mogua
moderna nauka, mada je i tada bilo vrednih praktiara koji su (poput sholastiara sv. Grgura
i sv. Benedikta) u manastirima, pored kola, organizovali zanatske radionice ili su
usavravali poljoprivrednu tehniku i tehnologiju.
Novovekovni saznajni zaokret ka indukciji, pojedinanim injenicama, ulnoj
spoznaji, posmatranju i eksperimentu oznaio je izrazitu prevagu analitikog i
pozitivistikog, ali i antiteorijskog, antisholastikog, pa i antifilozofskog duha. To
zanemarivanje filozofske spekulacije u prvi mah je pomoglo razvoj moderne nauke, ali kad
se od privremenog "sklanjanja filozofije na stranu" dolo do prekidanja svake veze nauke sa
filozofijom - moderna nauka je ula u krizu iz koje jo nije uspela da se izvue.
Nefilozofinost je veliki nedostatak moderne prirodne nauke, ali za drutvene nauke
to je jo vea mana. Savremena sociologija se i sama suoava sa istim problemom koji se
moe ublaiti samo oivljavanjem filozofskih osnova sociolokih teorija i metoda. Prvi
korak na tom putu je preispitivanje socioloke predistorije u okrilju filozofije, emu bi
trebalo da poslui i ovo razmatranje duhovnih korena savremene sociologije i drutvenih
nauka uopte.
2.4. Novovekovna misao o drutvu
Raanje modernog naunog duha je, sumnje nema, bilo ne samo misaonofilozofska, politika, ekonomska ili verska reakcija na "mrani srednji vek", nego i plod
dugog i postepenog duhovnog sazrevanja evropske civilizacije u vremenu koje se
metaforino oznaava kao "jesen srednjeg veka". U tom periodu, a naroito u vreme
humanizma i renesanse (od 16. veka) oivljavaju se i antiki politiki uzori, naravno u bitno
razliitim uslovima. Novovekovna drutva ne poznaju ropstvo na kojem poivaju antike
drave, a robno-novana privreda, graansko pravo i liberalne politike ideje poprimaju u
njima sve vei znaaj. To su, besumnje, nove okolnosti kojima je trebalo prilagoditi antike
socijalne ideje i saobraziti ih vladajuem duhu novog vremena, graanskoj epohi u kojoj su
svi ljudi po prvi put u istoriji doli u priliku da se izbore za svoju jednakopravnost.
Italijanski politiki mislilac Nikolo Makijaveli (1469-1527) razbija helensku iluziju
da se politika vodi prema moralnim naelima i srednjevekovnu, da se vlada u skladu s

24

verskim naelima i po "milosti Bojoj". U svom klasinom politikolokom spisu Vladalac,

Makijaveli pokazuje i dokazuje da je politika, pre svega drugog, nemilosrdna borba za
osvajanje i ouvanje vlasti svim sredstvima: silom, lukavstvom, obmanama, laima, pa i
zloinima. Otuda potie i izraz "makijavelizam" kojim se oznaava pragmatina i
neprincipijelna politika. Po Makijaveliju, najbolja je ona politika koja jaa dravu i
uvruje vladaoca na vlasti, ne obazirui se ni na kakve skrupule ("cilj opravdava sva
sredstva"). Glavni motivi u politici su sticanje materijalnog bogatstva i uveavanje line
moi i prestia. Meu Makijavelijevim praktinim podukama vladaocu, poznata je ona o
stalnom podozrenju prema podanicima i potrebi kombinovanja sile i lukavstva, poto za
dugo i sigurno vladanje sama sila nije korisna, a samo lukavstvo nije dovoljno. Slian je
njegov savet da je za vladara poeljno da ga se podanici i plae i da ga vole, a ako bez
jednog od to dvoje mora da ostane za vladaoca je bolje da ga se boje nego da ga samo vole.
On misli da neogranienoj vlasti najvie odgovara centralizovana drava, a da je nasledna
monarhija u tom smislu najpoeljniji dravni oblik.
Makijaveli izraava nove poglede na politiku, koji u novom vremenu odgovaraju
novim politikim akterima koji ne skrivaju svoje privatne interese ni u javnim poslovima.
Tako je doveden u pitanje antiki ideal politike zasnovane na moralu, ali je zato predstava o
stvarnoj politici postala objektivnija, to je bilo korak blie naunom sociolokom pristupu
politikim fenomenima.
Filozof francuskog prosvetiteljstva arl Luj Monteskje (1689-1755) u jednom od
najuticajnijih dela svoga vremena pod naslovom Duh zakona jasnije nego iko pre njega
naglaava drutvenost prava, odnosno socioloki pristup pravu (i u tom smislu zasniva
sociologiju prava). On razmatra konkretne drutvene grupe, njihove obiaje i nain ivota,
opisuje i uporeuje razne pravne sisteme i politike institucije, nastojei da iza "slova
zakona" otkrije ono to je "duh zakona". Kad uporeuje "prirodne" i "pozitivne" zakone
Monteskje se zalae da ovi drugi, prolazni i promenljiviji, slede "duh" onih prvih i
univerzalnijih. Jedan od osnovnih prirodnih zakona ljudskog drutva ogleda se u "tenji za
mirom" poto "razum ui ljude da od mira zavisi njihova egzistencija".
Monteskje je, ipak, najveu slavu i uticaj stekao razvijajui staru Aristotelovu ideju o
potrebi ograniavanja svake vlasti da se ona ne bi izvrgla u tiraniju nad drutvom i
graanima. On afirmie ideju o pravnoj dravi u kojoj je zakon (ustav) iznad svake vlasti i
naelo podele i relativne nezavisnosti zakonodavne, izvrne i sudske vlasti, kako bi jedna
drugu ograniavale i kako se ni jedna ne bi mogla otrgnuti kontroli i nametnuti drugima.
Smatrao je da rasprava o idealnoj dravi nije korisna, a razlike meu stvarnim dravama i
drutvenim institucijama objanjavao je delovanjem geografskih inilaca (kao Aristotel ili
Plutarh). Zato ga neki vide kao inspiratora geografizma u sociologiji i zaetnika francuske
"humane geografije".
Jedna od sredinjih ideja koja obeleava razne politike struje u novovekovnoj
socijalnoj misli uobliena je u teoriju prirodnog prava i drutvenog ugovora koju su na
razne naine zastupali i obrazlagali Tomas Hobs, Don Lok, an-ak Ruso i drugi. Stara
ideja grkih sofista je oivljena i prilagoena novovekovnom racionalizmu zato to je bila
pogodna za odbacivanje teoloke legitimacije dravne vlasti. Ako je ovek po svojoj
prirodi obdaren razumom (pa i ako je od Boga stvoren) onda on ima "prirodno pravo" da
svoj razum koristi u svom interesu i da tako ("drutvenim ugovorom") ureuje svoje
odnose sa drugim ljudima.

25

Engleski filozof Tomas Hobs (1588-1679) u svom uvenom delu Levijatan

opravdava apsolutnu monarhiju prirodno-pravnim argumentima i naglaava znaaj drave
za opstanak novostvorenog graanskog drutva. On polazi od teze da je ovek po prirodi
sebian i nedrutven, te da je "ovek oveku vuk" (homo homini lupus est). Svaki pojedinac
po svojoj prirodi tei neogranienoj moi i bogatstvu, te je "prirodno stanje" odnosa meu
ljudima bespotedan "rat svih protiv sviju" (bellum omnium contra omnes). Razum, pak,
upozorava ljude da ''prirodno stanje'' to pre zamene "drutvenim stanjem" u kojem drava
pisanim zakonima ureuje odnose meu graanima i propisuje ta je dobro, a ta zlo.
Drava se stvara onda kada se graani "drutvenim ugovorom" nepovratno odreknu svojih
prirodnih prava, prenesu ih na dravne organe i postanu podanici apsolutnog suverena.
Hobs je dravu oznaio kao "Levijatan" (to je ime za svemono mitsko udovite) zato jer
je dravna vlast za sebe nepovratno prigrabila graanski suverenitet.
Don Lok (1632-1704) je utemeljiva engleskog empirizma, ali i politikog i
ekonomskog liberalizma. U studiji Ogled o ljudskom razumu Lok dosledno razvija teoriju o
ulnom poreklu ljudskog saznanja ("nieg nema u razumu, to prethodno nije prolo kroz
ula") na kojoj e se kasnije razviti socioloki i svaki drugi pozitivizam. U svoje dve
Rasprave o vladi Lok meu prirodnim pravima istie kao "sveto i neprikosnoveno pravo
svojine", to je bilo sasvim u skladu sa novom graanskom ideologijom. Dodue, on pravo
svojine ograniava samo na ono to se stvara vlastitim radom, to se moe korisno upotrebiti
pre nego to se pokvari. Kako svojina u prirodnom stanju nije bezbedna, ljudi "drutvenim
ugovorom" stvaraju "graansko drutvo" u kojem se svojina titi, umesto prirodnim, sa
"graanskim" (pozitivnim) zakonima. Zakone propisuje drava koja i sama nastaje
drutvenim ugovorom. Za razliku od Hobsa, po kojem drutveni ugovor obavezuje sve, po
Loku drutveni ugovor obavezuje samo one koji su ga sklopili. Kao dosledni liberal, Lok e
ak i sinu priznati prirodno pravo da ponovo prihvati ili odbaci ugovor koji je njegov otac
ranije prihvatio.
an-ak Ruso (1712-1778), filozof francuskog prosvetiteljstva i racionalista u
svojim najpoznatijim delima Drutveni ugovor i Rasprava o poreklu i osnovama
nejednakosti meu ljudima, za razliku od Hobsa, romantiarski idealizuje prirodno stanje u
odnosu na drutveno, a za razliku od Loka, odbacuje privatnu svojinu i kritikuje graansko
drutvo koje su osnovali privatni vlasnici. ovek pojedinac je, po Rusou, prirodno slobodan,
razuman i jednak sa svima drugima. Graansko drutvo sve to dovodi u pitanje. U
prirodnom stanju vladaju sloboda, jednakost i razum. Takvo prirodno stanje bespovratno
nestaje kad se pojavi privatna svojina. Ruso misli da je prvi ovek koji je doao na ideju da
ogradi parcelu zemlje i kae "ovo je moje", i da zato dobije saglasnost drugih ljudi koji su
mu poverovali, bio pravi osniva graanskog drutva.
Poto se, po Rusou, ovek raa slobodan a svuda ivi u okovima, to je za njega
najvei problem kako "nai takav oblik udruivanja ljudi koji bi branio i titio svom
zajednikom snagom linost i dobra svakog lana drutva i kroz koju bi svako, udruen sa
svima, ipak sluao samo sebe i tako ostao isto toliko slobodan kao i pre." Drutveni ugovor
kojim bi se ljudi udruili u zajednicu slobodnih, razumnih i jednakih morao bi da obezbedi
njihova neotuiva lina prava ono to se danas naziva ljudskim pravima.
U tom smislu neotuiv je i "narodni suverenitet" u odnosu na dravnu vlast koja je
duna da potuje "optu narodnu volju". Narod drutvenim ugovorom samo privremeno
prenosi svoj suverenitet na vlast i zadrava pravo da ga svaki put povrati sebi, kad god

26

proceni da se njegova volja ne potuje. To znai da narod ima pravo da uvek kad moe
smeni svoje vlastodrce.
Rusoov romantiarski naturalizam i utopijski liberalizam nisu nikog ostavljali
ravnodunim - ni protivnike, ni pristalice, a bilo je dosta i jednih i drugih. Kljune Rusoove
ideje, iako u principu i u praksi neostvarive, na osobeni nain izraavaju liberalni duh svoga
vremena, a u izvesnoj meri su uticale na neke drutvene nauke (na sociologiju,
politikologiju, pravo i pedagogiju), a srodne su i sa onim to bi se danas moglo oznaiti kao
ideologija ljudskih prava.
Uz navedene filozofe, mnogi drugi su na razne naine svojim idejama zaduili
sociologiju i pripremili njeno raanje. Tako su francuski istoriari otkrili klasne osnove
graanskih revolucija, a engleski ekonomisti znaaj trita i podele rada za strukturu
modernih graanskih drutava.
Socijalisti-utopisti (Tomas Mor, Tomazo Kampanela, Robert Oven, arl Furije i
drugi) pored utopijskih projekata, nude i veoma realne kritike opise stvarnih drutvenih
odnosa. Meu njima je za sociologiju daleko najvaniji francuski mislilac Sen-Simon
(1760-1825) kojeg mnogi smatraju pravim osnivaem sociologije kao nauke.
3. Osnivai sociologije: idejni dualizam i spor oko vizija
Sociologija se kao zasebna nauka pojavljuje sredinom 19. veka i odgovara na
izazove tog vremena. To je bilo vreme epohalnog preobraaja agrarnih i seljakih u
industrijska i graanska drutva, vreme velike krize novostvorenog liberalnog kapitalizma u
najrazvijenijim evropskim zemljama (pre svega u Francuskoj, nakon haosa Velike
revolucije). Pojednostavljeno gledano, jedni tada od nove drutvene nauke (sociologije)
oekuju da ona bude uvar postojeeg graanskog drutva (kao "teorija reda i poretka"), dok
se drugi, sasvim suprotno, nadaju da drutvena teorija moe da poslui kao idejna poluga za
njegovo radikalno menjanje (kao "teorija revolucije"). Ovaj idejni dualizam predstavlja
prvobitni istorijski okvir drutvenog angamana prvih sociologa. Dualizam izmeu
konzervativnog i kritikog idejnog stanovita manje-vie prati razvoj sociologije i kasnije.
On je povremeno ublaavan pojavom novih srednjih, kompromisnijih i u osnovi liberalnih
stanovita i orijentacija, ali nije prestao da deluje ni do dananjih dana. Ideoloki ekstremi su
se pokazali kao veliko optereenje za sociologiju kao nauku, dok je naelna i pristojna
distanca u odnosu na praktinu politiku blagotvorna za svaku drutvenu nauku. U
dosadanjoj istoriji sociologije kao najpodsticajniji se potvrdio liberalni idejni okvir zato to
je u njemu mogao da se afirmie za nauku neophodan teorijski i metodoloki pluralizam.
Gledano sa saznajnog stanovita, sociologiju od samog njenog poetka obeleava
teorijski pluralizam koji se ogleda u razliitim pristupima njenih osnivaa kljunim
sociolokim pitanjima. Sociologija, kao zasebna nauna disciplina, nastaje onda kad se
izriito postavljaju i raspravljaju pitanja o njenom predmetu, metodama, saznajnim i
praktinim zadacima i svim problemima koji u vezi s njihovim prouavanjem nastupaju.
Oni koji prvi raspravljaju ta pitanja zasluuju da se nazovu osnivaima sociologije. U tom
smislu temelje sociologiji, kao zasebnoj naunoj disciplini, neposredno postavljaju socijalni
mislioci kakvi su bili Sen-Simon, Ogist Kont, Karl Marks i Herbert Spenser.
Sociologija, pak, postaje moderna nauka tek krajem 19. i poetkom 20. veka, sa delima
njenih klasika - Emila Dirkema i Maksa Vebera.

27

Sen-Simon (Henri de Saint-Simon, 1760-1825) u svom delu Rasprava o nauci o

oveku (1813) prvi dolazi do ideje o optoj i osnovnoj drutvenoj nauci koju naziva
''socijalnom fiziologijom'' kojoj namenjuje zadatke koje e sociologija dugo (i sve do
danas) zadrati i koji e je odreivati. Nastojei da bez teolokih i metafizikih dogmi
zasnuje "naunu" sociologiju, Sen-Simon se zalae za objektivno prouavanje drutvenih
injenica, na osnovu kojih se otkrivaju zakoni drutvenog kretanja koji bi sluili kao
teorijsko uputstvo za praktino izgraivanje budueg drutva.
Ovaj temeljni Sen-Simonov stav prihvataju, svako na svoj nain i iz razliitih
razloga, Ogist Kont i Karl Marks. Kont je jedno vreme bio lini sekretar Sen-Simona i od
njega preuzima ideju o jednoj pozitivnoj nauci o drutvu koju on najpre naziva "socijalnom
fizikom", a potom "sociologijom". Pozitivno socioloko znanje bi, po Kontu, sluilo za
reforme postojeeg i izgradnju budueg "pozitivnog drutva" u kojem bi vladala "socijalna
harmonija".
Marks, takoe, na "naunim" osnovama zasniva svoj projekat "izgradnje
komunizma", ali kao budueg drutva "bez klasa i eksploatacije". U buduem
komunistikom drutvu bi, takoe, bilo ostvareno stanje socijalne harmonije, ali ne
pozitivne, klasne i graanske, nego revolucionarne, besklasne i ljudske. Posmatrani kao
ideoloki antipodi, Kont i Marks, kao Sen-Simonovi sledbenici, personifikuju dve
protivrene crte u delu svog uitelja, ali i dve idejne orijentacije u daljem razvoju
sociologije: Kont je za reforme, Marks za revoluciju; Kont je za ouvanje i popravljanje
postojeeg graanskog drutva, Marks za njegovo radikalno ruenje; Kont je za saradnju
drutvenih stalea, Marks za sukob drutvenih klasa. Kont je od Sen-Simona preuzeo
njegovu tipologiju drutava na osnovu tri stupnja razvoja ideja (teoloki, metafiziki,
pozitivni), a Marks Sen-Simonovu socioloku dopunu spekulativnog istorijskog kriterijuma
po kojoj teolokom stadijumu odgovaraju feudalna drutva, metafizikom drutva kriza i
revolucija, a pozitivnom industrijska drutva. Marksu se naroito dopala Sen-Simonova
kritika injenice da u klasnom drutvu neproizvoai eksploatiu proizvoae, ali ne misli
kao Sen-Simon da su proizvoai industrijalci nego proizvoaima smatra samo radnike, a
industrijalce eksploatatorima.
Evidentna slinost u nekim kljunim stavovima Sen-Simona i njegovih sledbenika
koji obeleavaju meusobno suprotstavljene idejne struje u sociologiji, za mnoge je razlog
da se Sen-Simon smatra istinskim osnivaem sociologije kao nauke. Oni (poput ora
Gurvia) misle da je Kont vie zasluan za ime pod kojim je sociologiji postala poznata,
nego to je doprineo njenom zasnivanju. Neki osporavaju originalnost, a pritom i izvorno
autorstvo kljunih Kontovih teorijsko-metodolokih teza.
Ogist Kont (Auguste Conte, 1798-1857) je, ipak, za veinu jedan od osnivaa
sociologije kao zasebne nauke koji je najpoznatiji po tome to je prvi uveo sam termin
"sociologija" i tako ovoj nauci dao ime koje su svi drugi kasnije prihvatili. Termin
"sociologija" predstavlja sloenicu od latinske rei societas (drutvo) i grke logos (re,
pojam, nauka). Neki su, u poetku, zamerali zbog spajanja latinskog i grkog termina u
jednu re, ali se vremenom prelo preko toga i ime sociologije je postalo opteprihvaeno.
Spor oko imena, pak, nekima koji sociologiju osporavaju bio je zgodan povod da ustvrde
kako nije udno to je u sociologiji, kako oni kau, manje vie "sve sporno" - kad se radi o
nauci kojoj je i samo ime sporno.
Kont je sociologiju shvatao kao "pozitivnu nauku o drutvu", koju je u poetku
nazivao "socijalnom fizikom". On je fiziku smatrao najrazvijenijom "pozitivnom"

28

prirodnom naukom koja treba da poslui kao uzor i za sociologiju. Ovo nastojanje da se
drutvene nauke grade po uzoru na prirodne, glavno je svojstvo poztivizma. Pozitivistiki
pristup u drutvenim naukama najvie je doprineo da se i sociologija konstituie kao zasebna
nauka. U tom pravcu od Konta je u Francuskoj daleko vie otiao Dirkem.
Emil Dirkem (Emile Durkheim, 1858-1917) zasniva modernu francusku sociologiju
na pozitivistikim pretpostavkama, ali je njegov pozitivizam primereniji sociologiji od
Kontovog. On smatra da je drutvo svojevrsna realnost koja postoji nezavisno od pojedinaca
(a razlikuje se i od prirode), pa kao takvo treba da postane predmet zasebne nauke sociologije. U tom smislu Dirkemovo stanovite se odreuje kao prvi i najdosledniji
sociologizam u istoriji moderne sociologije. Sutina drutva, po Dirkemu, data je u
"kolektivnoj svesti", odnosno u kolektivnim nainima miljenja, verovanja, oseanja i
ponaanja koji imaju dva bitna svojstva:
1. postoje nezavisno od pojedinane svesti;
2. vre prinudu u odnosu na pojedinca.
Tipine "drutvene injenice" koje postoje nezavisno od pojedinaca jesu drutvene
ustanove i zato Dirkema mnogi s pravom smatraju zaetnikom institucionalistikog
pristupa u sociologiji.
U svom delu Pravila socioloke metode (1895) Dirkem polazi od metodolokog
naela da "drutvene injenice treba prouavati kao stvari", Tako je on promovisao klasini
pozitivistiki stav po kojem sociologija treba da poput prirodnih nauka tei objektivnom
saznanju zasnovanom na nepristrasno utvrenim i proverenim injenicama. Ovo
podrazumeva mogunost i nalae obavezu da sociologija neposredno posmatra, meri, zbraja
i uoptava objektivne injenice o drutvu. U tom smislu Dirkem je veoma cenio statistike
podatke o drutvu, jer se u njima pojedinano utapa u kolektivno, a pogodni su i za
raznovrsna merenja drutvenih pojava. Statistiki se sreuje empirijska graa koja se
analizira pomou uporednog metoda, to je i sam inio u svojim sociolokim studijama (kao
to je njegova studija o uzrocima i tipovima samoubistava). Dirkem je zato cenio i uporedni
metod, kao zamenu za eksperiment koji u sociologiji nije mogue koristiti kao u prirodnim
naukama.
Najznaajnije Dirkemovo teorijsko delo je njegova klasina socioloka studija O
podeli drutvenog rada (1893) u kojoj on iznosi svoje solidaristiko shvatanje drutvene
strukture i razvoja. Sledei Kontovu ideju o drutvenoj harmoniji, Dirkem u analizi podele
rada nalazi korene raznih tipova drutvene solidarnosti (mehanike i organske). Time se
suprotstavlja Marksu koji u podeli rada vidi uzrok podele drutva na klase i razloge za
klasne sukobe. Podela rada je, i za Dirkema i za Marksa, najznaajnija drutvena injenica
od koje zavisi nain organizacije i nivo razvijenosti svakog drutva. Prema nivou
razvijenosti podele rada Dirkem razlikuje dva tipa drutva:
1. drutvo "mehanike solidarnosti" u kojem je podela rada nerazvijena i gde se
solidarnost uspostavlja prema slinosti; to su tradicionalna drutva, sa restriktivnim
pravom (sankcija kao odmazda);
2. drutvo "organske solidarnosti", sa razvijenom podelom rada koja omoguuje vii
oblik solidarnosti, prema razlikama (oni koji obavljaju razliite poslove ne konkuriu
nego su potrebni jedan drugom); to su moderna graanska drutva, sa restitutivnim
pravom (sankcija kao naknada tete).
Dirkemova studija O samoubistvu (1897) je ne samo prva prava i klasina
empirijska socioloka studija nego je, po miljenju Roberta Mertona (i ne samo njegovom),

29

jedan od najboljih primera sociolokog istraivanja neke drutvene pojave koje je ikada
sprovedeno: po uzornoj metodolokoj povezanosti teorijskih pretpostavki i empirijske grae
na kojoj se proveravaju hipoteze; po kreativnoj kombinaciji kvalitativne analize i
kvantitativnih (statistikih) podataka; po multivarijantnoj uzronoj analizi i strukturnofunkcionalnoj sintezi u okviru njegove teorije kolektivne svesti (socijalne kontrole) i teorije
drutvene dezorganizacije (socijalne anomije).
Zato to je pravne norme i ustanove drutvene kontrole smatrao najrelevantnijim
drutvenim injenicama Dirkem je pripremio zasnivanje sociologije prava. Svojim
raspravama o normalnim i patolokim drutvenim injenicama, a naroito o uzrocima,
tipovima i posledicama drutvene anomije Dirkem je utemeljio i sociologiju drutvenih
devijacija i socijalnu patologiju.
Sve u svemu gledano, Dirkem je u Francuskoj razvio svoju socioloku kolu iji
uticaji su se dugo oseali u raznim oblastima drutvenih istraivanja. Ova ugledna
socioloka kola bila je uticajna i izvan Francuske, pa i kod nas (naroito izmeu dva
svetska rata). Neke kljune Dirkemove ideje, a naroito one o integrativnoj funkciji
drutvenih ustanova, zduno su prihvatali i dalje razvili utemeljivai klasine
funkcionalistike sociologije (Talkot Parsons i Robert Merton).
Dirkemov pozitivistiki sociologizam donekle potcenjuje injenicu da se drutvo
sastoji od svesnih pojedinaca koji se razlikuju jedan od drugog, koji ne reaguju automatski i
uvek na isti nain na vidljive podsticaje koji dolaze spolja (iz prirode, od drugih ljudi ili od
drutvenih ustanova). To e, pak, u kritici pozitivizma naglaavati istorizam i
fenomenologija.
Herbert Spenser (Herbert Spencer, 1820-1903) je bio pristalica sociolokog
pozitivizma u Engleskoj, ali on je sociologiju okrenuo prema biologiji (umesto Kontovog
izbora fizike kao idealnog uzora). Zato se Spenser smatra glavnim zagovornikom
organicizma, biologizma i evolucionizma u sociologiji koje zastupa u svojim delima Prvi
principi (1863) i Principi sociologije (1876-1882). On drutvo posmatra po analogiji sa
biolokim organizmima i na taj nain dolazi do veoma plodnih ideja za sociologiju: do ideje
o jedinstvu drutva; do pojma drutvene funkcije delova u sistemu (kao organa u
organizmu); do ideje razvoja drutva od prostih ka sloenijim tipovima, diferencijacijom
funkcija i koordinacijom sistema (poput bioloke evolucije organizama od "homogene
neodreenosti, ka heterogenoj odreenosti").
Govorei o evoluciji "drutvenih superorganizama" Spenser istie da drutvena
evolucija poinje diferencijacijom u sferi drutvene moi (u funkciji vladanja, onoj koja je i
najvanija) a potom zahvata sve druge funkcionalne sfere (religiju, obiaje). Izuzetno je
vana i diferencijacija u privredi koja proizlazi iz podele rada, na osnovu koje nastaju
drutveni stalei i klase.
Spenserov biologizam je brzo zastareo i prevazien u savremenoj sociologiji, ali su
problemi funkcionisanja delova u sistemu, kao i diferencijacija i koordinacija sistema,
postali sredite kasnijih funkcionalistikih i sistemskih teorija.
Karl Marks (Karl Marx, 1818-1883), kao to je napomenuto, razvija i radikalizuje
kritiku stranu Sen-Simonovog uenja o drutvu, ali i drugih znaajnih prethodnika. On
kritiki preuzima i politiki radikalizuje teoriju radne vrednosti engleskih ekonomista
(Adama Smita i Davida Rikarda) i filozofski materijalizam Ludviga Fojerbaha, dopunjujui
ovaj poslednji Hegelovom filozofskom dijalektikom. Tako je sredinom 19. veka konstituisan
marksizam, kao po sebi kontroverzno idejno (i teorijsko) stanovite koje zauzima radikalan

30

kritiki stav prema celokupnoj prethodnoj filozofiji i drutvenoj teoriji (ekonomskoj i

politikoj), pa i prema tek nastajuoj sociologiji graanskoga drutva i prema graanskom
drutvu kao takvom.
Marks (zajedno sa svojim saradnikom i prvim sledbenikom Fridrihom Engelsom
(Friedrich Engels, 1820-1895) oekuje od drutvene teorije da ona bude kritika analiza
suprotnosti postojeeg graanskog drutva i misaoni putokaz njegovog radikalnog
prevazilaenja ("projekat socijalne revolucije"). Iako je jednom prilikom sam za sebe rekao
da on "ne pie kontistike recepte za prvarnicu budunosti", aludirajui na Kontovu
"pozitivnu sociologiju" koja daje uputstva za ostvarivanje socijalne harmonije u graanskom
drutvu (sluei kao "pozitivistika religija"), Marks je, takoe, bio sklon da sebe
prevashodno vidi u ulozi revolucionarnog uitelja (''uitelja radnike klase kao
revolucionarnog istorijskog subjekta"). Na to je mislio i onda kad kae da za njega nije
najvanije da se "svet protumai, ve da se promeni". Istinito tumaenje (filozofska i nauna
teorija) drutva za njega ima puni smisao samo ako pomae revolucionarne promene. To
nije primarno za onog ko je naunik po vokaciji, ali jeste tipino za svakog ideologa i
revolucionara - to je Marks svakako bio.
Najznaajnije Marksovo delo Kapital (1867) u podnaslovu se oznaava kao "kritika
politike ekonomije", drugi radovi predstavljaju "kritiku nemake klasine filozofije", dok
se trei odnose na "kritiku ideologije" ili ove ili one politike ili linosti. To treba imati na
umu kad god se procenjuje da li je Marks bio "filozof", "ekonomista", "sociolog",
"politikolog", "ideolog" (osniva naunog socijalizma") ili neto drugo. U strogom smislu
rei njegova pojava i njegovo kontroverzno delo ne moe se u celini podvesti ni pod koju od
navedenih oznaka, ali je u izvesnom smislu povezano sa svakom od njih.
Kad se radi o odnosu sociologije prema Marksu, skoro niko ne osporava znaajan
uticaj koji je on izvrio na sociologiju od samih njenih poetaka, iako ga mnogi ne smatraju
sociologom. Jedni, zbog toga to ga vide prvenstveno kao socijalnog ideologa (i demagoga),
a ne kao drutvenog naunika. Drugi ga ne smatraju sociologom zato to i on sam sebe
takvim nije smatrao, poto je (prezirui Konta) odbacivao i ime sociologije. Ne sporei prvu
ocenu o primarnoj Marksovoj usredsreenosti na politiko delovanje, ni drugu, da nije bio
sociolog po nazivu (ni po pozivu), veina se slae sa ocenom da su njegove osnovne
socijalne ideje i teorijska razmatranja kljunih sociolokih problema nezaobilazni u
sociologiji, jer su na nju izvrili veliki uticaj, bilo neposredno bilo posredno. Jednostavno
reeno, uticao je i na one koji su s njim polemisali, a pogotovo na one koji su ga sledili,
esto i nekritiki, pa i sa dogmatskim oboavanjem. Radi se, dakle, o autoru i opusu koji se
ne mogu, u ozbiljnoj i odgovornoj sociologiji, ni zaobii ni preutati. Od sociolokih klasika
(Vebera i Dirkema) pa sve do danas, nijedan znaajniji sociolog nije mogao da se prema
njemu nekako ne odredi, pogotovo ako se bavio nekim od brojnih problema koje ni Marks u
svom obimnom spisateljskom opusu nije mimoiao.
Marksovi su sledbenici (vie nego on sam) njegovo stanovite u filozofiji oznaili
kao "dijalektiki materijalizam", a u sociologiji kao "istorijski materijalizam". Kao to je
Kontovo pozitivistiko stanovite svojevremeno vie odgovaralo onima koji su bili
zadovoljni postojeim sistemom, tako je marksistiko tada vie privlailo nezadovoljnike.
Mada se od onda do danas menjao i pozitivizam, promene koje je pretrpeo marksizam kao
kritika teorija drutva bile su drastinije. Stavljen u neposrednu slubu politike ideologije
komunistikih partija, naroito posle njihovog revolucionarnog preuzimanja vlasti,
marksizam je od kritike postao dogmatska teorija, sa zadatkom da po svaku cenu

31

opravdava novoformirani socijalistiki poredak i njegove reime. Takva ideoloka uloga

dovela je u pitanje sve ono to je u marksizmu filozofski i socioloki vredelo mnogo vie
nego teorijska i metodoloka kritika svih filozofa i sociologa zajedno. Teorijsku kritiku
marksizam je lako podnosio sve dok ga nije teko pogodila ona praktina i istorijska, koju i
marksisti sami u naelu smatraju najznaajnijom.
Maks Veber (Max Weber, 1864-1920) je jedan od najuticajnijih sociologa uopte i
jedini meu njenim osnivaima i klasicima kome znaaj vremenom raste, dok svima
drugima opada. Kao nemaki mislilac i graanski konzervativac, Veber je svesno nastojao
da se kritiki odredi prema kontovskom i svakom drugom pozitivizmu, kao i prema
revolucionarnom marksizmu. Ovaj socioloki klasik nije bio optimista u pogledu nade da
sociologija moe neposredno da popravlja postojee drutvo (kao to su mislili pozitivisti),
ili da ga, kao revolucionarna teorija, iz korena promeni (kako su verovali marksisti). On je
od sociologije oekivao da bude "vrednosno neutralna nauka" koja je u stanju ne da
menja drutvo, ve da ga na racionalan nain shvati, tj. da drutveno delovanje "objasni
putem njegovog racionalnog razumevanja". Zato e Veber sociologiju i da odredi kao
nauku "koja hoe da razume i tumai drutveno delanje i time objasni ono to je uzrono
u njegovom toku i njegovim posledicama".
U metodolokom pogledu Veber sledi tradiciju nemakog istorizma u kojem se
naglaava sutinska razlika izmeu prirode (koja se moe ulima opaati) i drutva, kao
osobene simbolike stvarnosti koja u sebi sadri znaenja (koja se mogu samo duhovno
iznutra razumeti). Otuda za istorizam potie kljuna metodoloka razlika izmeu prirodnih i
drutvenih nauka. Prirodne nauke su nomotetske nauke koje svome predmetu prilaze
spolja, mogu da uoptavaju svoja saznanja i da formuliu naune zakone na osnovu kojih
objanjavaju i predviaju dogaaje. Drutvene (duhovne) nauke su idiografske nauke koje
za predmet imaju duhovne pojave koje su nesvodive jedna na drugu, ne mogu se uoptavati
niti spolja opaati, te se njihovo saznanje svodi na razumevanje unutarnjeg smisla znaenja
koja ih ine i ispunjavaju. Duhovne nauke ne otkrivaju zakone nego u najboljem sluaju
dolaze do verovatnih tipova delovanja i ponaanja.
Veber u duhu istorizma, za razliku od pozitivizma, koji drutvenim pojavama
pristupa spolja i objektivistiki (skoro naturalistiki, kao da su prirodne "stvari"), svoju
sociologiju zasniva refleksivno. On misli da je samo refleksivna sociologija u stanju da
racionalno shvati unutarnji smisao nekog drutvenog delovanja. Iza spoljne "fasade" krije se
unutranja sutina svake drutvene pojave (fenomena), odnosno znaenje koje pojedinci
pridaju postupcima drugih ljudi. Zadatak je sociologije da protumai ta znaenja. Zato je on
sam svoju sociologiju nazivao "razumevajuom sociologijom", dok su je drugi oznaavali
kao socijalnu fenomenologiju (tumaenje skrivene sutine pojava) ili kao kulturni
interakcionizam ("smisaono meudelovanje") i slino. Smatrao je da sociologija nije u
stanju da otkriva optevaee zakone, jer svaka istorijska epoha ima svoje unutarnje
znaenje i specifinosti iji smisao treba iznutra racionalno shvatiti. Stoga se ovo stanovite
i oznaava kao istorizam, a njegov krajnji cilj jeste racionalno samorazumevanje drutvenog
delovanja istorijskih aktera - to bi mogao biti sadraj racionalne istorijske samosvesti kojoj sociologija neosporno doprinosi.
Veber se nije striktno ve kreativno drao navedenih metodolokih postulata
istorizma. On ne odbacuje u principu socioloko objanjenje, ali ga u svakom sluaju
povezuje sa sociolokim razumevanjem. U tom cilju Veber razvija metod idealnih tipova
koji mu slue kao model kojim on drutvene pojave "objanjava putem razumevanja".

32

Ovom metodom Veber je razmatrao osnovne kategorije i probleme svoje sociologije:

idealne tipove drutvenog delovanja (vrednosno-racionalno, ciljno-racionalno,
tradicionalno i afektivno); idealne tipove vlasti, s obzirom na osnovu njihovog legitimiteta
(harizmatska, tradicionalna i legalna); idealan tip birokratije (kao najracionalnije uprave);
idealne tipove religioznosti (naroito protestantizam, kao najracionalniju versku etiku);
idealan tip drutva (moderno graansko drutvo). U osnovi svih Veberovih tipologija stoji
njegova teorija racionalizacije po kojoj su moderni oblici drutvenosti racionalniji od
tradicionalnih.
Ove i mnoge druge socioloke probleme Veber je mahom obradio u svom
najznaajnijem delu Privreda i drutvo (1922). Ovo kapitalno socioloko delo, koje je inae
zamiljeno kao pandan jednog "klasno svesnog buruja" (kako je sam Veber sebe video)
Marksovom Kapitalu, ostalo je, kao i Marksovo, nezavreno. Jedna ranije objavljena
Veberova studija, Protestantska etika i duh kapitalizma, (1905) takoe je pisana sa
polemikim odnosom prema Marksu, po kojem ekonomski inioci presudno odreuju sve
ostalo u drutvu. Ne negirajui znaaj ekonomskog determinizma, Veber veruje da se sve u
drutvu ipak ne moe objanjavati samo ekonomskim faktorima i pokuava da dokae kako
je mogue i obrnuto, da duhovni (religijski) inioci presudno utiu na ekonomske. U tom
smislu Veber je dokazivao da racionalistiki duh ranog protestantizma (visoko vrednovanje
poslovnog uspeha u pragmatinoj etici engleskih puritanaca) samostalno i presudno utie na
razvoj modernog kapitalizma u Zapadnoj Evropi. Oko ove Veberove "protestantske teze"
jo uvek se vode polemike diskusije, uz rairen utisak da i ona prenaglaava religijski
inilac kao takav i izdvaja ga od ostalih - taman toliko koliko je to isto i Marks uinio sa
ekonomskim faktorima.
4. Pluralizam teorijskih i metodolokih pristupa u sociologiji
Globalne teorijske vizije oznaavaju opti pogled na drutvo od kojeg se polazi u
svakom konkretnom razmatranju posebnih drutvenih pojava. U normalnim prilikama
takvih vizija je uvek vie od jedne i zato govorimo o teorijsko-metodolokom i idejnom
pluralizmu u sociologiji. Pluralizam filozofskih vizija, teorijsko-metodolokih stanovita i
idejnih pristupa u sociologiji nuan je iz vie razloga:
- zbog sloenosti drutva koje se ne moe celovito i istinito sagledati samo sa
jednog gledita;
- zbog razliitih interesa i idejno-politikih orijentacija teoretiara;
- zbog razliitih saznajnih i praktinih ciljeva istraivanja.
U dosadanjoj istoriji socijalnih ideja i sociologije javlja se vie socijalnofilozofskih, teorijskih, metodolokih i idejnih stanovita:
1. filozofski, razlikuju se socioloki realizam i socioloki nominalizam;
2. socioloko-teorijski, razlikuju se tri globalne vizije drutva (organska, konfliktna i
interakcijska);
3. metodoloki, razlikuju se pozitivizam, dijalektika i hermeneutika (ranije istorizam,
danas fenomenologija);
4. idejno-ideoloki, razlikuju se konzervativno, kritiko i liberalno stanovite.
Prethodno su u osnovnim crtama naznaene dve suprotstavljene idejne orijentacije u
sociologiji (konzervativno-apologetska i progresistiko-kritika) i tri razliita metodoloka
pristupa (pozitivizam, dijalektika i fenomenologija). Na sociologiji se, takoe, naroito u

33

poetku, oseaju tragovi dve stare filozofske zamisli: realistike i nominalistike. Kasnije su
se na toj osnovi uobliile tri osnovne vrste teorijskih vizija globalnog drutva koje se
uslovno mogu oznaiti kao organske, kao konfliktne ili kao interakcijske. One su
meusobno razliite, ali su, kao i metodoloki pristupi, u naelu komplementarne. Teorijska
i metodoloka stanovita se u ozbiljnoj nauci meusobno ne iskljuuju nego dopunjuju, i po
tome se u principu razlikuju od idejnih i ideolokih razilaenja koja su obino
nepomirljivo suprotstavljena.
Filozofska osnova svih poetnih teorijskih vizija drutva data je jo u staroj
sholastikoj raspravi o univerzalijama (realijama) i nominalijama. Tada je meu
neoplatonistima i aristotelovcima, deduktivistima i induktivistima, otvorena rasprava ta je
osnovno, a ta izvedeno, da li je to opte ili je to pojedinano.
Realisti su tvrdili da je opte ono to realno i prvo postoji, te da se to opte pred
nama pojavljuje u raznim svojim posebnim i pojedinanim oblicima. Takvo opte sutinski
se ne moe saznati ulima (opaanjem) nego pre svega umom (spekulativno).
Nominalisti su tvrdili suprotno od realista: pojedinano je ono to stvarno postoji i
jedino o emu se moe stei praktino iskustvo; opte je samo ime ili oznaka za "zbir
pojedinanih entiteta" koji se kao takvi mogu i saznavati, najpre ulima, pa tek potom
uoptavanjem ulnog iskustva.
Ovaj sholastiki spor je u svom dogmatskom obliku bio prilino neplodan (kao to
bi bilo traenje odgovora na pitanje "da li je starija kokoka ili jaje"), ali je u periodu raanja
moderne nauke imao znaajne implikacije - uglavnom metodoloke. Nominalisti su se
otvarali prema praktinom iskustvu i pojedinanim injenicama i na taj nain dopunjavali
ranije razvijen spekulativni filozofski um onim to mu je nedostajalo do "naunog
mentaliteta".
U sociologiji je stari spor realista i nominalista oiveo na samom njenom poetku u
obliku pitanja "ta je ontoloki primarnije, drutvo ili pojedinac"?!
Dokle god se ovo pitanje u sociologiji postavlja ono zadrava neto od onog svog
poetnog, dogmatskog i sholastikog prizvuka. Zato e ga Gurvi i oznaiti kao jedno od
"lanih pitanja sociologije 19. veka". Vremenom je samo pitanje izgubilo na znaaju, i
teorijski i metodoloki, jer se vie otvoreno ne postavlja ni u jednom ozbiljnom sociolokom
istraivanju. Danas se podrazumeva da je drutvo (bilo da se ono shvati kao drutvena
grupa, ustanova ili organizacija, bilo kao globalni sistem) realnost koja se ne moe svesti na
obian zbir pojedinaca. Meutim, danas se takoe podrazumeva da su ljudi pojedinci vie ili
manje izgraene linosti koje se ne mogu svesti na kolektivitete u kojima sudeluju, te ih kao
takve treba tretirati i u sociolokim istraivanjima.
Iako je sociologija "nauka o drutvu", a ne "o pojedincima", svima je danas jasno da
je re o drutvu kojeg ine meusobno povezani pojedinci i o pojedincima koji su uvek
drutveno povezani, pa i onda kada su "u drutvu usamljeni", izolovani ili odbaeni.
Savremena sociologija, dakle, ne prouava samo "drutvo" nego i "drutvenost" pojedinaca,
pa ak i ''drutvenost'' prirode.
Kod poetnih vizija u sociologiji, kao "prvog pogleda na drutvo" koji jo nije
iznijansiran, jo uvek se osea razlika izmeu sociolokog realizma i sociolokog
nominalizma. Meu klasinim sociolozima tipian realizam je Dirkemov sociologizam
(drutvo shvaeno kao "kolektivna svest koja postoji nezavisno od pojedinanog
ispoljavanja").

34

Sa druge strane, tipian je socioloki nominalizam Maksa Vebera koji drutvo shvata
kao "rezultat drutvenog delanja pojedinaca". Sociologiju, prema Veberu, zanima
drutvenost pojedinanog delanja koja se ogleda u povezivanju meu pojedincima koje
nastaje kao posledica prilagoavanja sopstvenog delanja i ponaanja delanju i ponaanju
drugoga na osnovu "shvaenog smisla ponaanja drugoga u odnosu na nas". Zato se
Veberov nominalizam obino oznaava kao psihologizam u sociologiji i kao takav trpi
opravdane kritike.
Na Veberovoj nominalistikoj i psihologistikoj tradiciji razvija se savremeni
interakcionizam, dok su organske vizije blie realistikom stanovitu. Najvrednije
socioloke studije, pak, uspevaju da izbegnu rizine krajnosti bilo kojeg od navedenih
pojednostavljivanja (redukcionizama).
Ako je razlikovanje poetnih vizija na realistike i nominalistike izvedeno prema
njihovoj filozofskoj zamisli bilo apstraktno i istraivaki neplodno, socioloki je konkretnije
i saznajno relevantnije razlikovanje organskih, konfliktnih i interakcijskih vizija drutva i
najvanijih starih i novih sociolokih teorija.
Organske vizije globalnog drutva se prve javljaju i jo uvek prevladavaju u
sociologiji. Kad se pojavljuju u klasinom integralistikom vidu one globalno drutvo
posmatraju kao vie ili manje uravnoteenu tvorevinu (sistem) sa vertikalno ureenim
odnosima izmeu celine i delova, sa komplementarnim funkcijama delova u celini i sa
meusobno usklaenim odnosima svih vitalnih drutvenih funkcija (reproduktivnih,
upravljakih i kulturnih).
Organske teorijske vizije po pravilu prati pozitivistiki metodoloki pristup gde je
naglasak na pozitivnim iniocima integracije, stabilizacije i funkcionalizacije sistema.
Konfliktne vizije pojavljuju se u dva oblika. Prvi i stariji je model spoljnih sukoba
(kao to su, na primer, sukobi stoarskih i ratarskih plemena, naroda, drava, vojnih
blokova). Tu se uzroci sukoba nalaze u spoljnjem svetu, suprotnosti su izmetene izvan ue
drutvene zajednice, a unutarnji odnosi u zajednici vide se kao harmonini i beskonfliktni.
Pristalice druge varijante konfliktnih teorija (meu kojima su najtipiniji marksisti)
drutvene odnose posmatraju u sklopu unutarnjih klasnih suprotnosti. Po njima, uzroci
sukoba izviru iz temelja drutvene podele rada, zbog suprotnosti interesa izmeu nosilaca
fizikog i umnog rada, izmeu klase proizvoaa i klase vlasnika, izmeu vladajuih i
potinjenih u svakom razvijenijem drutvu.
Konfliktne teorijske vizije prati dijalektika kao metoda kritikog miljenja koje je
usredsreeno na analizu unutarnjih suprotnosti i iznalaenje praktinih puteva i naina
njihovog radikalnog prevazilaenja u protivrenim procesima neprekidnih drutvenoistorijskih promena.
Interakcijske vizije u sociologiji vide drutvo kao mreu meuljudskih delovanja i
odnosa. Kod interakcionista pojedinac je uvek "jedinica interakcije", tj. akter koji uvek
stupa u neke "odnose sa drugima" i tako stvara drutvo. Drutvo se, dakle, shvata kao
"sveukupnost odnosa sa drugima" ili kao jedan osobeni socijalni prostor u kojem razliiti
akteri (pojedinci i grupe) na razliite naine deluju jedni na druge i oblikuju specifinu
mreu meuljudskih drutvenih odnosa, drutvenih uloga i poloaja. Ova mrea delovanja,
ponaanja i njihovih drutveno-kulturnih obrazaca relativno je trajna, mada se stalno menja i
prilagoava novim potrebama, vrednostima i interesima pojedinaca i grupa, kao i globalnim
drutvenim procesima.

35

Interakcijske teorijske vizije danas prati fenomenoloki metodoloki pristup koji se

uglavnom slui hermeneutikom (kao metodom smisaonog tumaenja konkretnog
deavanja) a oslanja se na veberovsku socioloku tradiciju, na nemaki istorizam i
anglosaksonski biheviorizam.
Navedene vizije su samo poetni misaoni okvir s kojim se pristupa iskustvenom
prouavanju konkretnog naina drutvenog ivota i one su u naelu meusobno
komplementarne. Svaka naglaava svoj ugao gledanja na predmet istraivanja i zato tek
u meusobnom sadejstvu omoguuju relativno celovitu i pouzdanu sliku konkretnog
drutvenog ivota. U njihovom okviru javljaju se i razliite stare i nove socioloke
teorije i metodoloki pristupi.
Globalne socioloke teorijske vizije u uporednoj perspektivi
Teorijske vizije

Organske

Konfliktne

Tipina teorija

funkcionalizam

marksizam

Analitiki plan
Metodoloki pristup
Ontoloki primat
Osnova delovanja
Osnovni problem
Saznajna prednost
Saznajno
ogranienje

Idejna matrica

Interakcijske

simboliki
interakcionizam
makrosocioloki
makrosocioloki
mikrosocioloki
realizam
realizam
nominalizam
pozitivistiki
dijalektiki (kritiki)
fenomenoloki
(hermeneutiki)
kulturno
ekonomsko
psiholoko
vrednosni konsenzus
klasni sukob
razumevanje
funkcionisanje
revolucionarni
socijalizacija linosti
drutvenog sistema
prevrat
(uenje uloga)
objanjava stabilnost objanjava globalne
objanjava
institucija i kulturnih
krize, sukobe i
subjektivno
obrazaca
promene
ponaanje
tekoe objanjenja tekoe objanjenja tekoe objanjenja
globalnih promena i globalne stabilnosti i globalne stabilnosti i
mikro-procesa
mikro-odnosa
globalnih
promena
(struktura moi)
konzervativna
revolucionarna
liberalna

Celokupan dosadanji razvoj sociologije, ukljuujui i najznaajnije socioloke

teorije, odvijao se u duhovnom prostoru izmeu ovih glavnih optih pogleda na drutvo i
ulogu sociologije u njemu. Njihovi najraznovrsniji meuuticaji vie su pravilo nego
izuzetak, a neki su se pokazali neobino saznajno plodnim. Obrnuto, kad god se bilo koje od
ovih stanovita zatvorilo u sebe i ogradilo od uticaja drugih, brzo se dogmatizovalo,
postajalo "sklerotino" i istraivaki nemono, pogodno samo za ideoloke i svake druge
zloupotrebe. U nauno-saznajnom smislu, svako zatvoreno i ideoloki instrumentalizovano
stanovite, po pravilu, postaje ne samo bezvredno nego esto i veoma tetno.
Naelna komplementarnost i uzajamni dijalog jo su vaniji za meusobne odnose
razliitih sociolokih teorija koje se razvijaju u okviru najirih teorijskih vizija. Za razliku od

36

opteg pogleda na celinu (vizije) koji ima hipotetiki karakter, nauna teorija je
razvijenije, konkretnije i pouzdanije uenje o nekom delu stvarnosti.
Socioloka teorija je relativno celovito uenje o drutvu kao celini ili o nekom
njegovom posebnom delu. To je skup logiki povezanih i iskustveno proverenih stavova
kojima se usmerava dalje istraivanje i omoguuje celovito racionalno objanjenje i
predvianje onih drutvenih pojava na koje se teorija odnosi.
Kao to je ve reeno, svaka teorija u sebe ukljuuje neki opti pogled na drutvo
(poetnu viziju) koji, potom, razvija u razliitim pravcima. Razvijenije socioloke teorije
uvek odgovaraju na pitanja o odnosu pojedinaca i drutva, o karakteru drutvene strukture, o
funkcionisanju drutvenih grupa, organizacija i ustanova, o iniocima, oblicima i nosiocima
drutvenih promena, rasta i razvoja, o tipovima globalnih drutava i njihovim meusobnim
odnosima.
Sazrevanje sociologije kao nauke ogleda se, pre svega, u nivou pouzdanosti i
istinitosti objanjenja drutva koje su u stanju da ponude vodee socioloke teorije u nekom
vremenu. Na poetnom i manje razvijenom nivou nalaze se teorije koje drutvo tumae po
analogiji sa prirodom i u sociologiju mehaniki prenose rezultate prirodnih nauka
(naturalizam). Savremena varijanta naturalistikog i mehanicistikog redukcionizma
svakako je tzv. kibernetska sociologija. Na drugom polu su razvijene socioloke teorije koje
u punoj meri uvaavaju specifinosti drutva kao predmeta naunog istraivanja (savremeni
dinamiki stuktural-funkcionalizam, neto vie kritika teorija drutva, a naroito starija
sociologija razumevanja i najnovija fenomenoloka ili interpretativna sociologija). Izmeu
njih su razne varijante starog i novog psihologizma i formalizma u sociologiji.
4.1. Starije socioloke teorije
Naturalistike teorije drutva karakteriu prvu fazu u razvoju sociologije (druga
polovina 19. veka) kad se drutvo posmatra po analogiji sa mehanikim sistemima
(mehanicizam), sa biolokim organizmima (organicizam i socijaldarvinizam), ili se
drutvene pojave objanjavaju delovanjem prirodnih (geografskih i drugih) inilaca. U ovim
teorijama se esto nalaze netana i naivna objanjenja drutvenih pojava, a ona koja su
injeniki zasnovana, najee su neopravdano uproena (redukcionistika) i prenaglaena.
Neke od ovih teorija (bioloke i socijal-darvinistike) veoma su podlone ideolokim
zloupotrebama (u propagandi rasizma, nacional-ovinizma, verske iskljuivosti).
Dananja kibernetska sociologija u osnovi predstavlja jedan od najtipinijih
savremenih naturalistikih pristupa drutvu, samo to je u tom sluaju naturalizam
osavremenjen neofunkcionalistikom teorijom sistema i metodolokim inovacijama
(modelima) zasnovanim na matematikoj teoriji verovatnoe i tehnikoj podrci monih
raunskih maina (kompjutera).
Psihologistike teorije u sociologiji daleko su razvijenije od naturalistikih, ali ni
same nisu liene neopravdanog uproavanja drutvene realnosti. One se zasnivaju na
nominalistikom stavu da je svako drutvo sastavljeno od pojedinaca, na ije ponaanje
(individualno i drutveno) presudno utiu njihove psiholoke osobine (nagoni, elje, motivi)
tako da psiholoki inioci postaju tzv. dominantni faktori drutvenog ivota koje sociologija
pre svega treba da prouava.
Ova shvatanja su dominirala u sociologiji na prelazu iz 19. u 20. vek, ali se u
izmenjenoj verziji javljaju i danas. Starija varijanta psihologzma je tipino nominalistiko

37

(individualistiko) shvatanje u sociologiji, koje drutvo vidi kao prost skup pojedinaca.
Glavni nedostatak takvog psihologizma je u tome to on previa injenicu da je drutvo
jedna osobena celina koja se ne moe bez ostatka svesti na obian zbir pojedinaca i njihovih
psiholokih svojstava.
U savremenijoj varijanti psihologizam se susree u okviru poznatog i uticajnog
stanovita tzv. simbolikog interakcionizma, koji zasnivaju Dord Mid, arls Kuli,
Viljem Tomas, Robert Park i drugi, ne razmilja se o "pojedincu" i "drutvu" kao o
odvojenim realnostima. Savremena teorija simbolike interakcije usredsreuje se na odnose
izmeu pojedinaca koji uvek "igraju preuzete drutvene uloge" na sebi svojstven nain.
Tako se istie znaaj pojedinca za drutvo, koji se prenebregava u okviru onih varijanti
savremenog sociologizma koje prenaglaavaju vanost globalnog sistema za drutveni ivot
ljudi. Pojedinac ima ontoloki prioritet, a drutvo nije nita drugo nego interakcijska mrea
uloga i poloaja koje pojedinci igraju i zauzimaju. Predmet sociologije tako postaje
drutvenost pojedinaca i u tom smislu se ovde radi o modernijoj verziji sociolokog
nominalizma. Neosporna je injenica da stvarno drutveno meudelovanje i ponaanje ne
zavisi samo od globalnog drutvenog sistema nego i od psiho-socijalnih obeleja aktera;
svako na svoj nain vri svoju drutvenu ulogu (zato je, na primer, svaki brak u poneemu
osoben).
Formalistike teorije su se pojavile u nemakoj sociologiji, ali su ideje formalista
inspirisale i neke druge (interakcioniste, sociologe koji su prvi prouavali drutveni ivot u
amerikim gradovima - pripadnike tzv. ikake kole, pa i samog Vebera). Sociolozi ove
orijentacije polaze od stava da se oblici drutvenosti mogu razdvojiti od sadraja drutvenih
odnosa. Dok se druge drutvene nauke bave posebnim i promenljivim sadrajima
drutvenog ivota, dotle se sociologija bavi onim to je opte i stalno, to se prouava kao
ista forma, kao to geometrija prouava matematike oblike bez obzira na sadraj (otuda
izraz "socijalna geometrija" za formalistiku sociologiju).
Ovo stanovite je omoguilo da se pronae ono ime se bavi sociologija, za razliku
od svih drugih nauka, ali je i samo pribeglo nedozvoljenom uproavanju (redukciji)
problema istraivanja: nikad se oblik ne moe potpuno odvojiti od sadraja drutvenog
delovanja, pa u tome nisu uspevali ni formalisti. Oni, primera radi, govore o drutvenom
sukobu ili saradnji u drutvu kao o istoj (praznoj) formi drutvenih odnosa, ali nije
svejedno da li je re o sukobu dece u porodici, radnika u preduzeu, putnika u tramvaju,
sukobu klasa u revoluciji ili sukobu naroda i drava u ratu.
Formalistima su u savremenoj sociologiji najsrodniji strukturalisti, za koje su
"drutvene strukture" neka vrsta "kristalizovanih drutvenih oblika" koji dugo traju tako to
preivljavaju vreme i prilike u kojima su nastali.
4.2. Savremene socioloke teorije
Savremene socioloke teorije prevazilaze uproena objanjenja drutvenih pojava
po modelu tzv. dominantnog faktora, po kojem jedna grupa inilaca (prirodnih, psiholokih,
ekonomskih, duhovnih) uvek, bez izuzetka i u celini odreuje drutvena zbivanja.
Funkcionalizam je svakako najuticajnije stanovite u savremenoj sociologiji.
Temelji funkcionalizma poivaju na nekoliko vanih ideja osnivaa sociologije.
Od Konta je preuzet stav o "socijalnoj harmoniji" i stabilnosti poretka kao
poeljnom stanju drutvenog sistema.

38

Od Spensera je preuzet pojam "funkcije" kao korisne uloge dela (organa) u celini
(drutvenom sistemu, shvaenom kao "jedinstveni organizam").
Od Dirkema je preuzeta ideja o prevlasti celine (kolektivne svesti) nad delovima
(pojedincima kao nosiocima drutvenih uloga) i znaaju drutvenih ustanova za
funkcionisanje sistema.
Od Vebera je preuzet stav o "kulturnom konsenzusu", tj. o saglasnosti oko osnovnih
vrednosti i ciljeva kao glavnom uslovu za racionalno delovanje i organizovanje drutva i za
usaglaavanje razliitih funkcija u drutvenom sistemu. Konano, i sam pojam "drutvenog
delovanja" (socijalne akcije) od Vebera je preuzeo najpoznatiji funkcionalista Talkot
Parsons (1902-1979).
Funkcionalizam se najpre afirmisao u socijalnoj antropologiji, gde su istraivanja
primitivnih zajednica pokazala da su to vrsto integrisana drutva bez otrijih sukoba, da
funkcioniu kao jedinstvena celina, da se usklaivanje delovanja i ponaanja postie i
odrava optom saglasnou institucionalizovanih vrednosti i normi ("vrednosnim
konsenzusom") koje pojedinci usvajaju vaspitanjem (socijalizacijom).
Tako se i dolo do onog to je drugi poznati funkcionalista Robert Merton nazvao
"jezgrom funkcionalizma" i to formulisao u obliku tri postulata, koji predstavljaju tri
kamena temeljca funkcionalistikog stanovita.
1. Postulat funkcionalnog jedinstva drutva podrazumeva da svi nosioci drutvenih
uloga svoje funkcije obavljaju tako da sve one doprinose jednom cilju: stabilnosti i
uravnoteenom funkcionisanju drutvenog sistema kao celine (delovi ne smeju
ometati jedan drugog i delovati "kao rogovi u vrei").
2. Postulat univerzalne funkcionalnosti ukazuje na to da svaki deo mora da ima
pozitivnu ulogu u sistemu, tj. mora dati svoj doprinos funkcionisanju celine ("svako
prema svojim mogunostima").
3. Postulat funkcionalne neophodnosti ukazuje na potrebe sistema za nekim vanim
funkcijama koje moraju biti zadovoljene; ako izneveri onaj deo koji je institucionalno
odreen da obavlja datu funkciju, drutvo za njega mora nai kakvu-takvu zamenu
("koga nema bez njega se moe i mora").
Funkcionalizam se pokazao u sociologiji kao stanovite veoma pogodno za
prouavanje naina na koji se odrava drutvena stabilnost, ravnotea i usklaenost
drutvenih funkcija, ali zato nije u stanju da izae na kraj sa objanjenjem drutvenih
sukoba, unutarnjih suprotnosti i velikih drutvenih lomova i prevrata (revolucija).
Na funkcionalistikoj tradiciji u sociologiji, krajem ezdesetih godina 20. veka,
pojavljuje se tzv. sistemska teorija, iji je glavni zagovornik nemaki sociolog Niklas
Luman. On nastoji da otkloni neke slabosti funkcionalizma: da istakne uticaj ireg sistema
na delove i ue "podsisteme" (naspram funkcije delova u sistemu); da u sistem ukljui i
procese koji dovode do njegovog razvoja i tako na dinamiki nain obezbeuju njegovo
trajanje u najrazliitijim (pa i nepovoljnim) uslovima spoljnjeg okruenja.
Sociolokoj teoriji sistema prethodi opta teorija sistema (kako prirodnih, tako i
drutvenih i tehnikih) koju je utemeljio biolog Ludvig fon Bertalanfi. Danas socioloku
teoriju sistema prati kibernetska teorija (gr. kybernao - upravljati, vladati, krmaniti), koju
je zasnovao matematiar Norbert Viner. On sa svojim poznatim delom Kibernetika i
drutvo, unosi mnoge socioloki vane novine u teoriju automatskog upravljanja i teoriju
informacija, koje su veoma razvijene u tehnikim naukama. Istovremeno, on ukazuje na
mogunosti primene kibernetskih metoda u prouavanju i upravljanju drutvenim

39

sistemima. Tako se kao glavni cilj sistemske (kibernetske) analize postavlja iznalaenje
optimuma izmeu trokova ("inputa") i rezultata ("autputa") odgovarajueg sistema.
Osnovno metodoloko sredstvo takve sistemske analize je model, pomou kojeg se
simuliranim varijacijama "inputa" i "autputa" analiziraju odnosi meuzavisnosti delova u
sistemu i sistema i delova koji ga ine, kao i odnosi sistema i njegove okoline. Tako se
precizno iznalazi sistemski optimum ili optimalan sistem. To je postalo mogue tek poto
su numerika matematika i moderna kibernetika razvile softverske modele koji omoguuju
da se brzo simulira veliki broj mogunosti, sa velikim brojem inilaca koji na njih utiu
(varijabli) i da se precizno opiu njihova praktina svojstva na osnovu kojih se vri
racionalan izbor izmeu realnih alternativa.
Kad se teite razmatranja pomeri sa modela optimalnog sistema na model
optimalne (najracionalnije) socijalne akcije, odnosno najpoeljnijeg naina drutvenog
delovanja i ponaanja aktera, tada se sistemska teorija formalizuje i interpretira kao teorija
igara sa naglaskom na onaj njen poseban aspekt koji se obino oznaava kao teorija
informisanja i odluivanja.
Razumljivo je to kibernetski modeli i sistemska analiza nikad ne mogu biti tako
uspeno primenjeni na prouavanje oveka i drutva, kao to se koriste za prouavanje
prirodnih i tehnikih sistema i za efikasnije upravljanje njima. Otuda oni u sociologiji mogu
imati samo pomonu, a nikad glavnu ulogu: mogu sluiti lakoj i broj obradi mnotva
informacija o oveku u savremenom drutvu, ali nikad ne mogu zameniti nijedan drugi
kvalitativni teorijski i metodoloki pristup u sociologiji koji uvaava osobenost oveka kao
svesnog i slobodnog bia, ljudsko drutvo kao konkretan okvir zajednikog ivota i kulturu
kao iroko polje najraznovrsnije meuljudske komunikacije. Formalizovani kibernetski
modeli polaze od idealnih pretpostavki da se svi akteri u sistemu savreno racionalno
ponaaju, da svi imaju sve relevantne informacije i da svi uvek biraju najracionalnija reenja
to u stvarnom drutvenom ivotu nikad nije sluaj..
Da bi nala smislenu primenu u drutvenim naukama sistemska teorija i teorija igara
mora da odstupi od pretpostavke ovekove savrene racionalnosti i da poe od realnije
pretpostavke ograniene racionalnosti ovekovog delovanja, ponaanja i odluivanja to
i jeste moderna i najnovija tendencija u ovoj vrsti drutvenih istraivanja. Ljudi su u
stvarnom ivotu (u privredi, u politici, u svakodnevnim meuljudskim odnosima) prinueni
da brzo donose odluke a da u momentu odluivanja nemaju sve potrebne informacije za
racionalno donoenje odluka ako im je uopte i stalo do racionalne odluke. Racionalna
odluka esto za mnoge ljude nije i najpoeljnija odluka.
Zato u sociologiji i drugim drutvenim naukama savremena teorija igara pokuava
da nae realnu i optimalnu meru izmeu dve krajnosti: savrene racionalnosti i potpune
iracionalnosti ovekovog drutvenog delovanja i ponaanja. U tom sluaju ograniena
racionalnost ogleda se u takvom nainu (modelu) delovanja i ponaanja koji smanjuje
verovatnou pogrenih odluka. Kad se pogreke ipak naprave, racionalnost se ogleda u
nastojanju da se na svojim i tuim grekama ui, da se u daljem toku socijalne akcije greke
ne ponavljaju nego da se stabilizuju, ustaljuju i institucionalizuju obrasci ponaanja i
delovanja koji mogunost pogreaka svode na podnoljiv minimum. Tako se teorija igara
otvara prema teoriji evolucije koja pretpostavlja da se savreniji oblici ponaanja i drutvene
organizacije postepeno razvijaju selekcijom varijacija (u biologiji ''mutacija''). Razlika je,
ipak, u tome to u prirodnoj evoluciji nema plana (mutacije su sluajne i slepe varijacije,
koje zavisno od okolnosti mogu da budu korisne ili tetne). Teorija igara polazi od toga da

40

se svi akteri drutvenog delovanja ponaaju kao razliiti ''igrai u timu'' koji imaju svoju
individualnu i zajedniku ogranieno (i)racionalnu ''strategiju'' (ili plan akcije) koju potom
taktiki prilagoavaju realnim okolnostima da bi u datim uslovima postigli eljeni cilj. A
krajnji zakljuak ove danas veoma moderne kibernetske i visoko sofisticirane teorijsko
metodoloke paradigme u drutvenim naukama pribliava se tradicionalnom narodnom
iskustvu koje kae: ''pametan se ui na tuem iskustvu, a budala ni na svome''. Razlika je
vea u nainu na koji se ova istina kazuje (dakle u ''diskursu'') nego u sutini koja iza
razliitih modela kazivanja stoji.
Strukturalizam je funkcionalizmu veoma srodan
pravac. Kao to funkcionalizam izvire iz anglosaksonske antropoloke tradicije, tako je
strukturalizam razvijen u francuskoj duhovnoj tradiciji. To ne smeta mnogima da govore o
jednom, vie-manje jedinstvenom, struktural-funkcionalistikom stanovitu. Strukturalizam
je najpre zaet u lingvistici Ferdinanda de Sosira (1857-1913) i "ruskih formalista", u
prvoj polovini 20. veka. Strukturalisti smatraju da je jezik tipina ljudska i drutvena
tvorevina, idealan primer "drutvene strukture" onako kako je oni obino shvataju: ne kao
realni objekat, nego kao "simboliki sistem" ili "sistem znakova i znaenja". Kao to
lingvistika ponire u sutinu jezikih pravilnosti, tako bi i sociologija ili antropologija (kao i
psihoanalza) morala da prodire do dubljih slojeva drutvenog ivota, do stabilnih i skrivenih
"struktura", kao deterministikih sklopova koji trajno odreuju ovekovo drutveno
ponaanje i delovanje.
Tokom ezdesetih godina 20. veka iz lingvistike i teorije knjievnosti ire se
strukturalistike ideje u druge oblasti ljudskog duha i susreu se u filozofiji, sociologiji, a
posebno u socijalnoj antropologiji. Noviju promociju strukturalizam je dobio kroz
strukturalnu antropologiju francuskog antropologa Klod-Levi Strosa. Zato bi se ovo
stanovite uslovno moglo shvatiti kao jedna (francuska) varijanta funkcionalizma. Razlika
izmeu njih je u nijansama i vie metodoloka nego teorijska.
Dok funkcionalisti vie naglaavaju ulogu (funkciju) delova u sistemu, strukturalisti
polaze od sistema (strukture) kao celine koju smatraju nepromenljivom drutvenom
tvorevinom koja preivljava vreme i istoriju i odreuje sve svoje delove. Kao to je u
funkcionalzmu "funkcionisanje sistema", tako je i u strukturalizmu "trajanje i dejstvo
strukture" vanije od "slobode oveka" ili od "smisla istorije". Zato strukturalisti misle da
socioloka nauka treba da otkriva unutarnju i skrivenu "logiku drutvenog sistema", a ne da
se bavi tobonjom ovekovom slobodom ili "smislom istorije". Istorija, kao stvaranje novog
u vremenu, za njih skoro da ne postoji. Za neke strukturaliste "istorija je groblje propalih
struktura", to nalikuje onom poznatom stavu da "nema nieg novog pod kapom nebeskom".
Slino su mislili i formalisti, govorei o "drutvenim oblicima za sva vremena".
Marksizam je stanovite koje se i u savremenoj sociologiji prikazuje kao idejni
antipod struktural-funkcionalizma, sve do pred kraj 20. veka, dok nije dolo do uruavanja
socijalistikih politikih sistema u istonoevropskim drutvima. Bez obzira koliko jaki bili
ideoloki uticaji na teorijske orijentacije u sociologiji, oni se uvek moraju jasno odvojiti od
metodoloko-saznajnih razlika meu naunim teorijama. Ideologije se jedna drugoj ponekad
nepomirljivo suprotstavljaju, a teorijski i metodoloki pristupi u sociologiji, ako su nauno
utemeljeni i racionalno motivisani, uvek su meusobno komplementarni. Razliite
socioloke teorije, sa veoma udaljenim poetnim vizijama, pa i sa neposredno
suprotstavljenim polaznim saznajnim gleditima (saznajnim ciljevima, odabranim
metodama ili istraivakim nalazima) samo se uzajmno dopunjuju u procesu nikad

41

potpunog saznavanja celovite istine. U tom sluaju razlike meu sociolokim teorijama
svode se samo na razliite naglaske raznih aspekata sloene drutvene stvarnosti.
Za razliku od funkcionalista, za koje je vano stabilno funkcionisanje jednog
sistema, za marksiste je vanija njegova temeljna promena, tzv. revolucionarno
prevazilaenje. Za marksiste je, umesto funkcionalne saglasnosti i saradnje drutvenih
grupa, vanije prouiti suprotnosti u drutvu i klasnu borbu, kao mehanizam njihovog
razreavanja. Kod marksista se panja usmerava na delovanje materijalnih (ekonomskih)
inilaca kao pokretaa drutvene istorije (otuda izraz "istorijski materijalizam"), dok se
zanemaruju duhovni (vrednosno-kulturni) stabilizatori globalne drutvene strukture, o
kojima govore funkcionalisti.
U ovom pogledu uoene su brojne nedoslednosti politiki angaovanih marksista,
kao i protivrenosti unutar teorijskih stavova u marksizmu usled njihove ideoloke "razrade"
i politike upotrebe u socijalizmu. Najkrupnija takva protivrenost ogledala se u isticanju, iz
ideoloko-politikih razloga, primarne funkcije "klasne svesti" (dakle, duhovnog inioca) za
radniku klasu, i "komunistike ideologije" za "socijalistike sisteme", dok je u upravljanju
socijalistikim drutvima zanemarivana privreda, a negirane su i ekonomske zakonitosti potpuno suprotno od teorijskog uenja marksizma. Ova unutarnja protivrenost u
marksistikom uenju o drutvu potie jo od Marksa, ali se kasnije sve vie produbljuje. To
je bilo nuna posledica politikog angamana marksista koji nisu eleli samo da "tumae
svet" nego pre svega da ga menjaju. Zato se marksistika teorija tako lako i sve vie
ideoloki instrumentalizovala i vremenom, od kritike teorije o kapitalistikom drutvu,
prerasla u slepu apologiju socijalizma, onakvog kakav je bio.
Razumljivo je to je takav marksizam, zajedno sa socijalizmom, danas doiveo
slom, mnogo vie kao nekritika ideologija nego kao socioloka teorija. To je neizbena
sudbina svake teorije kojoj politiki interes neke posebne grupe (makar to, navodno, bila
radnika, siromana i obespravljena veina) postaje vaniji od istine. U svakoj nauci, pa i u
sociologiji, interes istine je u naelu iznad svakog drugog interesa.
Marksizam je tako, kao nekad pozitivizam a potom funkcionalzam i strukturalizam,
poprimio konzervativnu drutvenu ulogu kad se usredsredio na ideoloko stabilizovanje
istorijski prevazienih drutvenih sistema i njihovih ugroenih struktura. I u ovom sluaju
radi se o upotrebi teorije u politike svrhe. Tako su neki zapadni kritiki sociolozi (Alvin
Guldner), kritikujui konzervativnost struktural-funkcionalizma, tano uoavali da se slian
konzervativni duh "seli na Istok", ispunjavajui marksistiku terminologiju. Danas je na
Istoku naputena, a pokatkad i grubo odbaena, marksistika retorika i prihvaena
funkcionalistika, ali je ideoloka nekritinost opstala, u drugom ruhu i sa suprotnim
ideolokim predznakom.
Naravno, deavalo se i obrnuto. Kritiki duh ranog marksizma (iz 19. veka) ponekad
je obnavljan i tokom 20. veka, kod onih koji su eleli da se kritiki odrede prema faizmu,
staljinizmu i drugim oblicima savremenog totalitarizma, prema ratu u Vijetnamu i preteranoj
eksploataciji ljudi i prirode. Kritiki pristup u sociologiji slui kao misaona i idejna potpora
alternativnim drutvenim pokretima u svetu: studentskom, mirovnom, ekolokom i drugima.
Kritiko miljenje se ponekad javljalo i u okviru liberalnog strukturalizma i funkcionalizma,
a ee uz fenomenologiju, egzistencijalizam ili u obliku neke varijante politikog
liberalizma.
U tom pogledu naroito je znaajna orijentacija i delatnost grupe nemakih filozofa
tzv. "frankfurtskog kruga". Kritika teorija drutva koju su tridesetih godina 20. veka

42

zasnovali Maks Horkhajmer, Teodor Adorno i Herbert Markuze, a kasnije razvijali

Erih From, Jirgen Habermas i mnogi drugi, predstavljala je jednu od najznaajnijih
teorijskih orijentacija svoga vremena.
Ovi mislioci su imali kritiki odnos prema svim postojeim sistemima vlasti
(faizmu i staljinizmu, sovjetskom socijalizmu i amerikom kapitalizmu), prema politiki
neslobodnim drutvima na Istoku i prema potroakom drutvu i masovnoj kulturi na
Zapadu, prema prevelikom jazu izmeu bogatih na Severu i siromanih na Jugu. Teorijski
su batinili kritiku tradiciju prosvetiteljskog racionalizma, politikog liberalizma i kritikog
marksizma.
Kritini spram svake konzervativne drutvene nauke, pa i sociologije (bilo da je ona
funkcionalistika, strukturalistika ili oficijelno marksistika) "frankfurtovci" su, umesto
konvencionalne nauke, s konvencionalnim pozitivistikim metodama, negovali dijalektiki
kritiki metod miljenja. Cilj takvog miljenja nije bila neka nova nauka ve kritika
racionalna samosvest. Zato to se vraa filozofskim korenima sociologije, kritika teorija
drutva je ostala negde izmeu klasine socijalne filozofije i savremene kritike sociologije sintetiui ideje savremene fenomenologije, egzistencijalizma, liberalnog marksizma,
socijalne psihoanalize i jo poneeg.
Kritika sociologija je "kritikoj teoriji" veoma srodno stanovite. Razlika je samo u
tome to "kritika sociologija" nastaje prevashodno u okvirima savremene sociologije, dok
"kritika teorija" nastaje u okrilju savremene filozofije. Veina uticajnih zagovornika ove
orijentacije, kao to su Rajt Mils, Alvin Guldner, Tom Botomor i drugi, nipoto ne
odbacuje sociologiju kao nauku nego samo kritikuje jednostranosti preovlaujuih teorijskih
struja i metodolokih orijentacija: kruti funkcionalizam, apstraktni strukturalizam,
pozitivistiki empirizam i slino. U tom pravcu jo dalje odlaze protagonisti savremene
interpretativne sociologije koja se razvija na fenomenolokoj filozofskoj tradiciji, kao
svojevrstan i unekoliko novi vid socijalne fenomenologije.
Fenomenologija je filozofsko stanovite koje u savremenoj sociologiji ponovo
postaje veoma aktuelno, a u izvesnom smislu i pomodno. To je svojevrsna reakcija na
objektivistike jednostranosti pozitivistikog empirizma, funkcionalizma, strukturalizma i
marksizma u savremenoj sociologiji. Umesto spoljnjeg iskustva o pojavama
(fenomenalizma), zasnovanog na "getalt-psihologiji" (ili biheviorizmu), socijalna
fenomenologija se usmerava prema "unutarnjoj sutini fenomena" do koje se stie, kako
Edmund Huserl (1859-1938) kae, metodom fenomenoloke redukcije, odbacivanjem
nebitnog u svesti aktera i konstituisanjem bitnog, kao tzv. ejdetske slike sveta.
U klasinoj sociologiji je poznat Veberov fenomenoloki metod idealnih tipova koji
slue kao metodoloko sredstvo kojim se drutvene pojave mogu ne samo objasniti nego i
razumeti. Veberovi "idealni tipovi" su misaone konstrukcije (kao Huserlove "ejdetske
slike"), pojmovi koji u sebe ukljuuju bitna svojstva vrste pojava na koju se odnose, ne
poklapaju se ni sa jednom konkretnom drutvenom pojavom, ali se ove pojave najbolje
mogu objasniti, a prilikom objanjavanja i razumeti, tako to istraiva ukazuje na pravac,
stepen i razloge odstupanja konkretne pojave od "idealnog tipa".
Razvijajui dalje Veberovu "razumevajuu" (hermeneutiku) metodu u tumaenju
drutvenog delovanja, u protivstavu sa marksizmom i pozitivizmom, a u polemici sa
funkcionalistikim stanovitem Talkota Parsonsa, savremenu fenomenoloku sociologiju
zasniva Alfred ic.

43

Od svih fenomenolokih struja u sociologiji, najpopularnija je tzv. etnometodologija

ili "narodna metodologija" (metodologija kojom se ljudi slue u svom svakodnevnom
drutvenom ivotu). Ovo stanovite je svojevrsna simbioza fenomenologije i simbolikog
interakcionizma. Razrauje ga, etrdesetih godina 20. veka, ameriki sociolog Harold
Garfinkel, a dostie vrhunac popularnosti u svetu tokom sedamdesetih. Tu se drutvo ne
shvata kao neka realnost koja postoji nezavisno od obinih ljudi, njihovih svakodnevnih
postupaka ("praksi") i zdravorazumskih predstava.
"Drutvo" shvaeno na refleksivan nain i nastaje u svakodnevnoj interakciji ljudi,
pa se tako mora i prouavati: "metodama" kojima se analizira svakodnevni jezik, ispituju
skrivena znaenja postupaka i iskaza, pa i najtrivijalnija komunikacija ljudi ("podrivanjem
razgovora" potpitanjima tipa: "a kako to misli"; "otkud to potie"; "emu to slui"; "ta bi
to jo moglo da znai" i slino). Sociolog, ak i statistike podatke koje koristi, mora da
sagledava u kontekstu u kojem su nastali, pitajui se ko ih je i zato sakupio, kako je do njih
doao, kome ih je namenio, ta je time hteo da postigne i slino. Tipian primer naune
intervencije u drutvenu praksu prilikom njenog prouavanja jesu anketna ispitivanja
politikih stavova biraa i izgleda pojedinih politiara ili stranaka neposredno pred izbore.
Nije redak sluaj da se tada naruenim istraivanjima tzv. javnog mnjenja vie oblikuju
poeljni stavovi nego to se odslikavaju postojei. Bez uzimanja u obzir ove intencije nije
razumno interpretirati rezultate takvih istraivanja.
Kao to vannauni interesi prodiru u nauno saznanje, tako se deava i obrnuto.
Obini ljudi, iako su laici u nauci, svoje ponaanje esto spontano podeavaju prema nekim
opterairenim naunim saznanjima: oni koji svakodnevno barataju novcem na tritu nisu
nauili definicije niti su upoznali teorije o funkcionisanju novca i trita, ali se praktino
pridravaju drutvenih "pravila igre" na kojima poivaju ove moderne ekonomske institucije
(primera radi, dileri devizama nisu izuavali monetarne teorije, ali to im ne smeta da se
praktino "snalaze" u inflatornim vrtlozima bolje od profesora ekonomije). Sociologija koja
prouava i funkcionisanje drutvenih institucija, ali i smisao ponaanja obinih ljudi u datom
sistemu odnosa, mora da sagleda i jednu i drugu stranu problema i da u tom kontekstu
tumai (interpretira) rezultate svojih istraivanja. Zato se ovakav pristup esto i oznaava
kao interpretativna sociologija.
Fenomenoloki gledano, drutvena realnost nije nekakav objekt koji postoji u
spoljnjem svetu, nezavisno od iskustva ljudi kao subjekata. Drutvo je osobena simbolika
realnost u kojoj ljudi ive i kojoj pridaju odreeni subjektivni smisao i znaenje. Na taj
nain pojedinci, uvaavajui svoje lino i kolektivno iskustvo, ne samo to tumae nego i
stvaraju ("konstruiu") drutvenu situaciju.
Peter Berger, Tomas Lukman i Helmut Kelner zato govore o "konstrukciji
drutvenog realiteta"). "Ja" i "moje" tumaenje svakodnevnog zbivanja definiu referentni
drutveni okvir u kojem se subjektivno deluje (otuda i izraz "definicionistika sociologija").
Po njima, ne postoje univerzalno objektivna merila istine o drutvu izvan subjekta saznanja,
kao to ni drutvene ustanove ne postoje i ne funkcioniu bez odgovarajueg traga njihovog
delovanja u svesti pojedinaca. Slino psihoanalizi koja, otkrivajui dubinsko u psihikom
ivotu, polazi od sluajnog (omaki, snova) i stie do bitnog, tako i socijalna
fenomenologija, polazei od "svakodnevnog ivota" govori o subjektivnoj sutini
drutvenog ivota kao takvog (otuda izraz "sociologija svakodnevnog ivota"). Ovom
metodolokom pristupu vie odgovara dubinski intervju nego povrna anketa, kvalitativno

44

udubljivanje u tipine sluajeve, nego kvantitativno opisivanje i statistiko zbrajanje

anonimnog mnotva.
Ovaj etnometodoloki program je individualistiki i spekulativan, te povlai i sa
sobom nosi mnoge nedostatke svakog nominalizma i psihologizma u sociologiji. On
uvaava subjektivnu stranu svakodnevnog drutvenog ivota, tako to polazi od metoda i
misaonih postupaka kojima se ljudi svakodnevno slue u "konstruisanju" svog drutvenog
sveta, ali zanemaruje neke neosporno objektivne injenice u drutvu. Zanemareni su, pre
svega, nejednaki odnosi moi, koje pojedinci zatiu kao relativno stabilne strukture koje
bitno utiu na njihov svakodnevni drutveni ivot i meusobne odnose (interakciju), na line
i grupne "prakse" i na samu simboliku komunikaciju.
Meutim, razliite teorijsko-metodoloke orijentacije nastaju i opstaju u sociologiji
ponajvie stoga to nijedna od njih, sama za sebe, nije u stanju misaono i istraivaki da
obuhvati svu celinu (ni po irini ni po dubini) sloene i slojevite drutvene stvarnosti. Zato i
fenomenoloko stanovite nije samo sebi dovoljno, te njegovi ugledni zagovornici
uvaavaju najvredije doprinose svih drugih, a naroito velikih klasinih sociologa.
Sve napred navedeno, samo po sebi svedoi da je unutarnji dijalog raznih stanovita
i teorijskih orijentacija u sociologiji neminovan i onda kad se one sutinski razlikuju. Niti bi
struktural-funkcionalizam bio takav kakav jeste bez marksizma, niti je marksizam bivao
znaajno stanovite u sociologiji kada se nije prilagoavao izmenjenim prilikama i u drutvu
i u drutvenoj teoriji. U tom svetlu trebalo bi gledati na odnos pozitivizma, marksizma i
istorizma u 19. veku, kao i na odnos funkcionalizma, strukturalizma, neomarksizma, kritike
teorije i socijalne fenomenologije u drugoj polovini 20. veka. Ne samo to je Marksov
marksizam imao brojne pozitivistike "primese", nego je i Veberov istorizam, pored kritike
pozitivizma i marksizma, od njih poneto i preuzimao. Tako je savremeni funkcionalizam
prodirao u marksistiku sociologiju socijalistikih zemalja, a sedamdesetih godina se u
Francuskoj pojavio uticajni strukturalni marksizam (Luj Altise, Nikos Pulancas). Jo ranije
or Gurvi (1894-1965) u Francuskoj razvija jedan od najoriginalnijih sociolokih
sistema u 20. veku, na fenomenolokoj tradiciji i sa marksistikim "primesama". Jedan takav
eklektiki spoj (funkcionalizma, marksizma i jo poneeg) jeste i akcionalistika sociologija
koju je sedamdesetih godina u Francuskoj promovisao Alen Turen, koji tako utemeljuje
sociologiju novih drutvenih pokreta.
Kao rezultat uzajamnog dijaloga i prilagoavanja, danas u sociologiji nastaju
prilino eklektika teorijska stanovita i istraivake orijentacije koje nisu ni "isto"
marksistike, niti, pak, "isto" funkcionalistike ili strukturalistike; nisu "isto"
pozitivistike (i objektivistike), niti samo fenomenoloke (i subjektivistike); nisu samo
organske i konzervativne, niti su samo konfliktne i progresistike. Svaka je od njih, na svoj
osobeni nain, usredsreena na to potpunije saznavanje istine o onim drutvenim pojavama
koje prouava. Savremena sociologija sazreva kao nauna disciplina i tako to ostavlja za
sobom svoje ''deije bolesti'' kada su se sociolozi ''ukopavali u svoje teorijske rovove'' i iz
njih udarali po drugima koji su imali drugaiji teorijski ili metodoloki pristup. U nauci je
svaki pristup poeljan, ukoliko nas pribliava istini, a nepoeljan, ako nas od nje udaljava. A
odavno se zna da ni u jednoj nauci ne postoji jedan jedini put do istine pa makar se
smatralo da je istina samo jedna. Najznaajniji savremeni sociolozi su sve saglasniji
meusobno da je pravi put modernog razvoja sociologije put sintetikog povezivanja i
prevazilaenja svih klasinih sociolokih dihotomija u pristupima: organskog i konfliktnog,
strukturnog i dinamikog, makro i mikro analize, pozitivizma i hermeneutike, kao i svih

45

drugih. U najuticajnijim sociolokim centrima danas je ''na dnevnom redu sintetiko, a ne

polemiko teoretisanje'' (Aleksander, 1988). Ono to se u najmanju ruku danas (naroito kod
nas) mora zahtevati jeste to da svako ozbiljan, pre nego to se usudi da jedno stanovite
kritikuje i odbaci, mora prethodno dobro da ga upozna. Ovo pogotovo vai kao preduslov za
racionalno prihvatanje nekog teorijskog ili metodolokog stanovita u sociologiji kao i u
svakoj drugoj nauci.
Odabrana literatura
Adorno, Horkhajmer (1980): Socioloke studije, kolska knjiga, Zagreb
Barnes, Hari (1982): Uvod u istoriju sociologije, BIGZ, Beograd
Berger, Kelner (1989): Sociologija u novom kljuu, Gradina, Ni
Bosanac, Mandi, Petkovi (1977): Rjenik sociologije i socijalne
psihologije, Informator, Zagreb
Botomor, Tom (1977): Sociologija kao drutvena kritika, Naprijed, Zagreb
Veber, Maks (1976): Privreda i drutvo, Prosveta, Beograd
Gidens, Entoni (2003): Sociologija, Ekonomski fakultet, Beograd
Goriar, Joe (1969): Pregled sociolokih teorija, Rad, Beograd
Guldner, Alvin (1980): Za sociologiju, Globus, Zagreb
Darendorf, Ralf (1989): Homo Sociologicus, Gradina, Ni
orevi, Dragoljub (1996): Sociologija forever, (hrest.), Ni
Lalman, Miel (2004): Istorija sociolokih ideja, tom 1. i 2, Zavod za
udbenike i nastavna sredstva, Beograd
Mandra, Anri (2001): Osnovi sociologije, CID, Podgorica
Marks, Karl (1972): Osnovi kritike politike ekonomije, Prosveta, Beograd
Marjanovi M., Markov S. (1998), Osnovi sociologije, PMF, Novi Sad
Merton, Robert (1979): O teorijskoj sociologiji, SSOH, Zagreb
Mitrovi, Tripkovi, Kokovi (1987): Sociologija, Nauna knjiga,
Beograd
Parsons, Talkot (1992): Moderna drutva, Gradina, Ni
Parsons, ils, Negel, Pits (1969): Teorije o drutvu, Vuk Karadi, Beograd
Peujli M., Mili, V. (1996): Sociologija, izd. Peujli-Mili, Beograd
Nenadi, Mile (1999): Socioloki itinerer, Prosveta, Beograd
Socioloki leksikon (1982), Savremena administracija, Beograd
Spasi, Ivana (ur. 1998): Interpretativna sociologija, Zavod za udbenike
i nastavna sredstva, Beograd
Supek, Rudi (1983): Zanat sociologa, kolska knjiga, Zagreb
Todorovi, Mirjana (1994): Uvod u sociologiju, Nomos, Beograd
Tripkovi, Milan (19 ): Socioloke teorije, Novi Sad
Tripkovi, Milan (1998): Sociologija, Futura, Novi Sad
Haralambos, Mihael (1989): Uvod u sociologiju, Globus, Zagreb

46

II KONSTITUTIVNI PROBLEMI SOCIOLOGIJE

1. O pojmu i zadacima sociologije
Sociologija je opta, teorijska i osnovna (fundamentalna) nauka o drutvu kao celini
svih drutvenih pojava (drutvenih delovanja, drutvenih odnosa i kolektivnih drutvenih
tvorevina).
Prilikom odreivanja pojma neke nauke uvek se odgovara na pitanje o njenom (1)
predmetu, (2) metodu i (3) zadacima.
1. Prema predmetu, nauke se dele na prirodne i drutvene. To je najira i
najjednostavnija podela jer se oblasti prirode i drutva, iako meusobno povezane, relativno
lako razlikuju jedna od druge. Prema obimu predmeta nauke se dele na opte i posebne,
zavisno od toga da li se bave celokupnom oblau ili samo jednim njenim delom.
Sociologija je opta drutvena nauka zato to se bavi drutvom kao celinom meusobno
povezanih drutvenih pojava, a ne samo nekom vrstom ovih pojava kao to su, na primer,
ekonomske, politike, pravne ili neke druge. Posebne vrste drutvenih pojava predmet su
prouavanja posebnih drutvenih nauka: ekonomije, politikologije, pravne nauke i drugih.
2. Nauke se meusobno razlikuju ne samo po tome ta prouavaju (po predmetu)
ve i po metodu, tj. po nainu na koji pristupaju svome predmetu. Za sociologiju je
karakteristian tzv. globalni socioloki pristup svakoj drutvenoj pojavi. Ovaj pristup
podrazumeva razmatranje svake konkretne drutvene pojave u irem sklopu pojava s kojima
je ona neposredno ili posredno povezana, na koje ona utie ili koje na nju utiu, ukljuujui i
veze sa najirim drutvom kao celinom. Ovakav preteno sintetiki pristup drutvenim
pojavama, povezan je sa osnovnim saznajnim i praktinim zadacima koji se postavljaju pred
sociologiju kao nauku.
Sociologija je teorijska (uoptavajua) drutvena nauka jer nastoji da otkrije i
formulie opte uslove u kojima jedna vrsta drutvenih pojava utie na drugu vrstu
drutvenih pojava, relativno nezavisno od konkretnog vremena i prostora.
One nauke koje prouavaju konkretnu vezu jedne pojave sa nekom drugom
konkretnom pojavom u jednom odreenom prostorno-vremenskom okviru nazivaju se
istorijskim naukama. One se vie usredsreuju na opis konkretnih pojava s obzirom na
pitanja kad, gde, i kako se one odigravaju (kako to ini istoriografija) nego to objanjavaju
zato se takva vrsta pojava uopte deava. To je, pak, zadatak teorijskih nauka (kakva je i
sociologija) koje, pored opisa, tragaju prvenstveno za naunim objanjenjem onih pojava
koje su predmet njihovog prouavanja.
3. Sve nauke, i prirodne i drutvene, i opte i posebne, i teorijske i istorijske, mogu
se podeliti prema saznajnim ciljevima i praktinim zadacima na osnovne
(fundamentalne) i primenjene (tehnike). Prvima je glavni cilj otkrivanje osnovne istine u
apstraktnom teorijskom obliku o predmetu svog prouavanja, relativno nezavisno od toga da
li se njihovo znanje moe neposredno iskoristiti za kakvu praktinu potrebu. Naravno,
znanje fundamentalnih prirodnih nauka (matematike, fizike, hemije, biologije, na primer)
osnova je za sve tehnike naune discipline koje otkrivaju blie uslove u kojima ono moe
da poslui praktinim potrebama ljudi. Tako je i fundamentalno znanje posredno
primenljivo, a uz to neposredno slui jednoj specifinoj ljudskoj potrebi - ovekovoj

47

radoznalosti - kao potrebi samosvesnog bia da saznaje svet oko sebe i samog sebe, na
racionalan, objektivan, precizan i sistematian nain.
Sociologija je osnovna (fundamentalna) drutvena nauka zato to predstavlja izvor
od kojeg polaze sve posebne drutvene nauke i polje na kojem se stiu svi njihovi posebni
rezultati koji se meusobno povezuju u iru, tzv. socioloku sintezu.
2. Drutvo i drutvenost kao predmet sociologije
Podsetimo se da je predmet sociologije drutvo kao celina drutvenih pojava:
drutvenih delovanja i ponaanja pojedinaca i grupa, njihovih meusobnih drutvenih
odnosa i kolektivnih drutvenih tvorevina koje pri tom nastaju (skupina, organizacija i
ustanova).
Prethodni pregled sociolokih teorija ukazao je na pluralizam teorijskih vizija i
metodolokih pristupa u sociologiji koji se meu sobom i razlikuju po sledeim
kriterijumima:
1. prema shvatanjima drutva kao predmeta sociologije;
2. prema izboru najpogodnijih pristupa i metoda za njegovo prouavanje;
3. prema saznajnim i praktinim ciljevima i zadacima koji se pred sociologiju postavljaju.
Kad se kae da je "drutvo kao celina" predmet sociologije mnogi pogreno pomisle
da to znai da sociologija prouava "sve pojave u drutvu". Kad bi tako bilo, sociologija bi
postala zbirni pojam za sve drutvene nauke, nekakva njihova vie ili manje dobra ili loa
socijalna enciklopedija koja, kao takva, ne bi imala nekog naroitog smisla. Jo je
neprihvatljiviji "socioloki imperijalizam" koji se ponekad provlai uz navedene stavove.
Sociologija, naime, ne moe i ne treba da zamenjuje nijednu drugu drutvenu nauku u
prouavanju dotinog dela drutvene stvarnosti, a pogotovo ne sme da se postavlja iznad
svih njih, kao nekakva drutvena "supernauka".
Ovo znai da sociologija pre svega treba da prouava ono to ne prouava nijedna
druga drutvena nauka - ni opta ni posebna. Kao osnovna, opta i teorijska drutvena
nauka, sociologija se usredsreuje na prouavanje globalnog drutva i svojim globalnim
pristupom za sebe osvaja ekskluzivan predmet prouavanja. Takav pristup pred makrosociologiju postavlja (prva) dva osnovna saznajna zadatka, pred mikro-sociologiju trei, a
pred socioloku metodologiju etvrti koji se ogleda u sintetikom povezivanju sva tri
prethodna.
1. Prouavanje globalne drutvene strukture: formiranje drutvenih grupa i njihovih
meusobnih odnosa; funkcionisanje drutvenih ustanova i organizacija; oblikovanje
obrazaca kulture i stvaranje drugih duhovnih tvorevina u sklopu drutvenih odnosa;
meudelovanje glavnih funkcionalnih podruja globalnog drutvenog sistema (kao to su
organizacije i ustanove u privredi, politici i kulturi).
2. Prouavanje globalnih drutvenih promena: razvojnih i retrogradnih drutvenih
procesa, odnosno, razmatranje inilaca, oblika, nosilaca, posledica i perspektiva razvoja;
postepenih (evolutivnih), kao i naglih i korenitih (revolucionarnih) promena globalne
strukture; aktera drutvenih promena; organizacionih oblika drutvenih pokreta, njihovog
organizovanja, delovanja i smenjivanja; raznih vrsta statusne, profesionalne i prostorne
pokretljivosti (socijalne mobilnosti) pojedinaca i grupa - unutar postojeih, nastajuih ili
nestajuih drutvenih struktura.

48

3. Prouavanje ljudske drutvenosti: sociologija se, od svojih poetaka pa do danas,

ne bavi samo "globalnim drutvom" (kao makro-celinom "sveukupnih drutvenih delatnosti
i odnosa"), nego i mikro-socioloki zanimljivim osnovnim oblicima i elementima
drutvenosti, koji grade strukturu drutvenog delovanja ili odgovarajui nain drutvenog
ivota koji stvarno ive konkretni pojedinci i grupe u odreenom vremenu i prostoru. U tom
smislu predmet sociologije nije samo "drutvo" kao dati objekt prouavanja, nego pre
svega "drutvenost", kao ''objektivni atribut subjekata" koji nastaje u meusobnoj
(drutvenoj) interakciji pojedinaca i grupa.
Drutvenost, kao specifian ljudski ''odnos oveka prema oveku'' predstavlja
svojevrsnu "simboliku realnost". Kao takva, ljudska drutvenost ne postoji samo u obliku
nekih spoljnih objekata pogodnih za pozitivistiko prouavanje, nego pre svega kao
duhovna intencija (naklonost ili odbojnost) jednog oveka prema drugom oveku, jedne
grupe ljudi prema drugoj, neke ljudske zajednice prema prirodnim i drutvenim uslovima
svoje egzistencije, ukljuujui i odnos prema samima sebi i prema svojoj prolosti,
sadanjosti i budunosti. Zato je ljudska drutvenost najsuptilniji predmet, a njeno
prouavanje najsloeniji teorijski problem i najtei saznajni zadatak sociologije.
Prouavanje raznih oblika ljudske drutvenosti u navedenom smislu obino je
zadatak samorefleksivne sociologije. Takva sociologija, svojim osobenim fenomenolokim
metodolokim pristupom, konstituie drutvenost ("simboliki usvojenu i interiorizovanu
kulturnu realnost") kao svoj specifian predmet i problem prouavanja. Zato se drutvenost
u tom smislu i shvata manje kao zaseban objekt (kao pozitivistiki shvaen predmet nauke)
a vie kao atribut, tj. kao specifino svojstvo dotinog predmeta (sociolokog ili nekog
drugog) istraivanja. Na ovo misle i moderni sociolozi (Gidens i drugi) kad kau da
sociologiju mnogo vie odreuje njen metod (pristup, "globalna perspektiva") nego predmet
koji bi postojao nezavisno od metoda. Sasvim je jasno, dakle, da i shvatanje metoda utie na
definisanje samog predmeta sociologije, kao to od shvatanja predmeta sociologije zavisi
izbor njenog metoda. Zato o predmetu sociologije ne moe da se govori bez osvrta na njen
metod, kao i obrnuto.
Modernu sociologiju ne zanima samo globalna drutvenost razliitih strukturnih i
funkcionalnih segmenata drutva kao celine ili tzv. globalnog drutvenog sistema
(ekonomije, politike, prava, kulture). Ona prouava i ovekovu drutvenost (kao vezu
meu pojedincima u nekom polju socijalne interakcije), pa i drutvenu stranu prirode
(odnos drutvene i prirodne sredine i tzv. ekoloke probleme, na primer).
U naznaenoj nepozitivistikoj (fenomenolokoj) metodolokoj vizuri, relativizira se
ak i uobiajeno i skoro nesporno odreenje globalne drutvene strukture i globalnih
drutvenih promena kao ekskluzivnog predmeta sociologije. Sociologija kao nauka, njen
predmet i osnovni pojmovi, tada poprimaju specifino simboliko znaenje koje treba
razumeti, to znai da ga valja racionalno i smisleno protumaiti. U tom sluaju su i
sintagme "globalna struktura" i "globalna promena" najpre vani "socioloki
pojmovi" makrosociolokih teorija koje iznose odreene poglede sociologa na objektivan
sklop "celine drutva" i na njegove objektivne promene koje se odigravaju nezavisno od
sociologa, njihovih istraivanja i teorija koje oni formuliu.
Tako se u sociologiji prolazi put od "predmeta" prouavanja, preko "problema"
sociologije, do sociolokih "pojmova" i ''termina'' (jezika ili ''diskursa'' sociologije).
3. Socioloki jezik ili diskurs sociologije

49

Socioloka terminologija ("socioloki jezik") jeste neophodan uslov i svojevrstan

metodoloki problem u konstituisanju sociologije kao zasebne nauke. Taj problem je
posebno izraen zbog okolnosti da se sociologija slui terminima koji se koriste kao rei u
svakodnevnom ljudskom govoru i poprimaju razna znaenja u meuljudskoj komunikaciji
esto bitno razliita od sociolokih pojmova koje oznaavaju socioloki termini. Uobiajeno
je da se prilikom konstituisanja neke naune discipline kao zasebne oblasti istraivanja (uz
njen zaseban predmet i specifini metod) razvije i osobeni kategorijalni (pojmovni) aparat i
odgovarajua nauna terminologija. Tada definisanje i sistematizovanje osnovnih pojmova
(kategorija) predstavlja najspecifinniji predmet sociologije, a osobena socioloka
terminologija ("socioloki jezik") vaan kriterijum razlikovanja sociologije od drugih nauka
o drutvu. U tom smislu se socioloki diskurs razlikuje od diskursa pravnika, ekonomista ili
psihologa, kao posebnog naina govora u okviru raznih naunih disciplina. Kao najstarije i
tradicionalne profesije lekari i pravnici su u najveoj meri standardizovali svoj profesionalni
diskurs zasnovan na odgovarajuim teorijsko-naunim pojmovima i strunoj terminologiji.
Zato se i sociologija razvija tako to izgrauje svoju osobenu mreu logiki
povezanih pojmova, razliitog stepena optosti, koji slue za saznavanje (opis, objanjenje i
razumevanje) drutvenih pojava. Veina korienih pojmova na neki nain zavisi od
poetne teorijske vizije, ali oni najvaniji imaju proto-teorijski i trans-teorijski smisao, jer
prevazilaze znaenje svake posebne teorije i poprimaju karakter opteprihvaenih pojmova
(kategorija) na kojima sociologija nastaje i nastavlja da se dalje razvija. Takvi su pojmovi
drutveno delovanje (delanje ili akcija), drutveni procesi, drutveni odnosi, drutvene
tvorevine, drutvena struktura (ili drutveni sistem), drutvene promene, drutvena
komunikacija, drutvena kultura i slini.
Najoptiji socioloki pojmovi (kategorije) nuno su veoma apstraktni i zato
ponekom teki za razumevanje. Oni, meutim, povezuju sve druge pojmove i probleme
sociologije kao nauke u jedan logiki sistem i postaju razumljiviji tek poto se problemi na
koje se odnose dovoljno izue. Zato je, uz empirijsko prouavanje objektivne drutvene
stvarnosti, za teorijsku sociologiju vano i logiko povezivanje (sistematizovanje) osnovnih
pojmova. Ponekad se ini da se sociologija, stalno definiui svoje pojmove, preterano "bavi
sama sobom", kao ptica koja je navikla da ureuje svoje perje, pre nego to poleti i uvek
poto sleti. To je, pak, preduslov da racionalno pojme praktini problemi i smisleno
protumae iskustvene injenice stvarnog drutvenog ivota ljudi.
U empirijskom prouavanju drutvenih pojava i problema sociologija se, ponekad,
poklapa sa drugim drutvenim naukama. Od njih se, u tom sluaju, najlake razlikuje ba po
jeziku, tako to svoj nauni identitet stvara, odrava i razvija upravo preko svog osobenog
pojmovno-terminolokog aparata. Kao to profesionalnog lekara, latinska struna
terminologija odvaja od obinog vraa ili nadrilekara, a strunog pravnika (advokata ili
sudiju) od raznih i samozvanih "drvenih advokata", tako se i sociolog mora prepoznavati po
preciznoj i doslednoj upotrebi sociolokih pojmova. Samo to je u tom pogledu sociolog u
daleko teem poloaju od drugih profesija. Sociologija je, naime, na svom poetku preuzela
veliki broj termina (rei) iz svakodnevnog govora, dok su danas kljuni socioloki pojmovi
(drutvena struktura, sistem, funkcija, razvoj, procesi, odnosi i drugi) toliko "izlizani" i
"pomueni" u svakodnevnoj javnoj komunikaciji da su izgubili svoje izvorno teorijsko
socioloko znaenje. Zato oni i meu sociolozima izazivaju nesporzume za koje je teko
pouzdano rei da li su sutinski (konceptualni) ili samo terminoloki.

50

Jedan od najoptijih pojmova koji se u sociologiji upotrebljava jeste izraz

drutvena pojava i zato ga mnogi uzimaju kao polaznu socioloku kategoriju. Najoptije
reeno, drutvena pojava se moe definisati kao svako ono delovanje i ponaanje
pojedinaca ili grupa koje je neposredno ili posredno povezano sa delovanjem i ponaanjem
drugih pojedinaca i grupa.
Shodno tome, drutvo je jedna relativno ureena i trajna (strukturisana) skupina
drutvenih pojava, tj. celina drutvenih delovanja i ponaanja, drutvenih odnosa,
drutvenih grupa, organizacija i ustanova.
Mada oko znaenja osnovnih pojmova u sociologiji ne postoji dovoljna saglasnost,
razlike meu sociolozima ipak nisu nepremostive. Ovde se daju poetna odreenja polaznih
kategorija sa ciljem da oni po sebi budu to jasniji, uz nuno zanemarivanje razliitih
pristupa u sociologiji. U tom smislu se i upotrebljava termin drutvena pojava kao najoptiji
pojmovni okvir za sistematizaciju, jer se podjednako odnosi na sve ono to je drutveno, na
makro i na mikro planu: na drutveno delovanje (drutvene procese) i drutveno ponaanje,
na drutvene odnose, kao i na kolektivne drutvene tvorevine (grupe, ustanove i
organizacije koje, ipak, treba posebno odrediti).
Sociolozi nemakog formalizma Georg Zimel (Georg Simmel, 1858-1918) i
Leopold fon Vize (Leopold von Wiese, 1876-1969), a za njima i neki od prvih srpskih
sociologa, kao to su Mirko Kosi (1892-1056) i Radomir Luki (1914-1999)
najpreciznije su definisali navedene pojmove, odreujui ih kao razliite aspekte najoptijeg
pojma drutvene pojave. Pojednostavljeno reeno drutveni proces je sadraj, drutveni
odnos je forma, a drutvena tvorevina je rezultat drutvenog delovanja i u tom smislu to
su meusobno povezani pojmovi.
Drutveno delovanje ("socijalna akcija") je najelementarnija drutvena pojava i zato
od njega polazi najvei broj sociologa kad odreuju osnovni pojam iz kojeg analitiki
izvode sve ostale i tako grade sistem sociolokih kategorija. U tom smislu drutveno
delovanje i jeste ne samo najelementarnija nego i najvanija drutvena pojava, koja moe da
bude shvaena na dva naina:
- na aktivan nain, kao svrsishodna drutvena akcija i tada se oznaava kao
drutveni proces;
- vie na pasivan nain, kao svrsishodna drutvena reakcija, kad se oznaava kao
drutveno ponaanje. Od "ponaanja" polaze neki sociolozi i mnogi socijalni
psiholozi (tzv. getaltizam ili socijalni biheviorizam).
Sociolozi, pak, mnogo ee govore o drutvenim procesima. Drutveni proces je
niz povezanih (spontanih ili organizovanih) drutvenih akcija koje su orijentisane u istom
pravcu: nekad su izazvane istim uzrocima, nekad su usmerene ka istom cilju, a nekad su
razliiti podsticaji i tenje pojedinaca i grupa na protivrean nain isprepletani.
Sa procesima su najneposrednije povezani drutveni odnosi za koje mnogi sociolozi
(a naroito formalisti) sa jakim argumentima tvrde da su socioloki najznaajnija kategorija.
To je i razumljivo, jer se drutvenost svakog delovanja i svakog procesa ogleda upravo u
odnosu jednog aktera prema drugom. Zato se drutveni odnos i definie kao nain ili oblik
povezivanja pojedinaca i grupa prilikom uzajamnog delovanja jednih na druge ili prilikom
zajednikog delovanja na prirodu, drutvo ili sebe same.
Nemaki formalisti (Tenis, Zimel, Vize) su istakli primarnost drutvenih oblika za
sociologiju kao optu nauku. Sadraji drutvenih pojava su posebniji i konkretniji od oblika
koji su optiji i apstraktniji. Zato je Zimel tvrdio da sociologija podsea na socijalnu

51

geometriju, jer se usredsreuje (kao geometrija) na apstraktne oblike i zanemaruje

konkretne sadraje to, ipak, nije bilo ni dobro ni mogue. Svoj veliki ugled u sociologiji
sam Zimel je stekao tako to je uz drutvene forme u obzir uzimao i drutvene sadraje
koliko god je to bilo neophodno. Ipak, Zimelovo razlikovanje etiri oblika socijalne
interakcije (takmienje, sukob, prilagoavanje i asimilacija) prihvatili su i mnogi drugi
sociolozi koji su se posebno bavili drutvenim odnosima.
Bavei se pitanjima opte sociologije Leopold fon Vize je svoje socioloko
stanovite sam oznaavao kao socioloki relacionizam, ime je i on u prvi plan istakao
socioloko razmatranje drutvenih odnosa. Vize je predloio najdetaljniju formalnu
tipologiju drutvenih procesa, odnosa i tvorevina, razmatrajui povezano ove socioloke
kategorije. Po njemu su osnovi drutveni procesi udruivanje i razdruivanje, a oni imaju
svaki po tri stepena, uz odgovarajue istoimene odnose koji ih prate:
- udruivanje: prilagoavanje, pribliavanje i spajanje;
- razdruivanje: takmienje, suprotstavljanje i sukobljavanje.
Drutvene tvorevine nisu nita drugo nego rezultat procesa i skup kondenzovanih i
ustaljenih odnosa. Tvorevine se rangiraju prema trajnosti, organizovanosti i apstraktnosti,
prema emu se razlikuju:
- gomile (privremene, neorganizovane, konkretne);
- grupe (trajne i organizovane);
- apstraktni kolektiviteti (drave, crkve, stalei, klase).
Formalne tipologije drutvenih pojava imaju veoma ogranienu teorijsku vrednost, jer su
sadraji navedenih oblika, procesa i tvorevina izuzetno vani u njihovom prouavanju. Ne
moe biti socioloki nevana razlika da li se meusobno pribliavaju ili udaljavaju
pojedinci ili grupe, da li se sukobljavaju brani drugovi ili narodi i drave, da li je
takmienje sportsko ili ekonomsko.
Daleko je vanija podela drutvenih procesa, odnosa i tvorevina ona koja je
izvedena prema sadrajnom i funkcionalnom kriterijumu. Takva je podela na ekonomske,
politike i kulturne drutvene procese, odnose i tvorevine.
Polazei od prethodnih razmatranja moglo bi se zakljuiti da je drutvena pojava
kao najoptija sintetika kategorija, uglavnom pogodna za udbeniko-didaktiku
sistematizaciju. Gledano sa teorijsko-analitikog stanovita, pogodnija je kategorija
drutveno delovanje ( socijalna akcija). Kao najvanija analitika socioloka
kategorija drutveno delovanje, pored didaktike sistematizacije, omoguuje i naunosocioloku sistematizaciju u smislu teorijskog povezivanja relevantnih analiza drutvene
strukture i promena u nainu drutvenog ivota pojedinaca i grupa u okviru konkretnog
globalnog drutva.
4. Struktura drutvenog delovanja ili nain proizvoenja drutvenog ivota
Drutveno delovanje (ili socijalna akcija) je osnovni teorijsko-analitiki pojam i
u tom smislu glavna socioloka kategorija, jer posredno i neposredno omoguuje
prouavanje strukture i promena u nainu drutvenog ivota, to je prvi i najvaniji zadatak
sociologije kao nauke. Ali i drutveno delovanje ima svoju strukturu, koja se i sama menja.
Kada se analizira struktura drutvenog delovanja tada se konkretno drutveno delovanje
razlae na njegove sastavne mikro-elemente tako to se najodreenije odgovara na nekoliko
kljunih pitanja, kao to su: (1) Ko deluje? (2). Zato se deluje? (3) ime se deluje? (4)

52

Kuda je usmereno delovanje? (5) emu stremi delovanje? (6) Kako je organizovano i
ureeno drutveno delovanje?
4.1. Akteri drutvenog delovanja su sveu obdareni ljudi
Postoji vie razloga zbog kojih ovek kao delujui subjekt (akter) - ponekad kao
pojedinac, a ee u zajednici sa drugim ljudima ima kljuno mesto i ulogu u strukturi
svakog drutvenog delovanja. Bez ljudi nema nikakve drutvene aktivnosti kao socioloki
znaajnog drutvenog procesa kojim oni zadovoljavaju neku svoju potrebu, ostvaruju ciljeve
koje su sebi postavili i streme vrednostima koje su od drugih prihvatili ili sami izabrali.
Pritom samo ljudi mogu da biraju odreene predmete i da koriste odgovarajua sredstva za
svoje drutveno delovanje, stvarajui neophodna pravila (norme), kulturne obrasce,
ustanove i drutvenu organizaciju koji im omoguuju da zadovoljavaju svoje potrebe,
dostiu poeljne ciljeve i vrednosti i tako stvore, ouvaju i razviju svoju drutvenu
zajednicu. U tom smislu samo ovek kao aktivan subjekt (akter) objedinjuje i povezuje sve
ostale elemente drutvenog delovanja. Tako i ovek pojedinac, delujui zajedno sa drugima i
na druge, postaje predmetom sociologije. Zato je ljudska linost, kao jedinstvo nasleenih i
steenih, individualnih, grupnih i opteljudskih, bio-psihikih i socio-kulturnih obeleja,
neizostavni elemenat svake drutvene pojave.
Akteri na mikro-sociolokom planu su pojedinci i male drutvene grupe, kad deluju
jedni na druge u polju socijalne interakcije. To znai da kvalitet meuljudskih odnosa u
malim drutvenim grupama u velikoj meri zavisi od linosti onih koji ih ine, od njihovog
linog temperamenta, karaktera i sposobnosti, kao i od njihovih potreba i interesa, od
usvojenih vrednosti i nauenih pravila drutvenog ponaanja.
Akteri na makro-sociolokom planu su velike i organizovane grupe , onda kad one
deluju jedne na druge, a naroito kad grupe deluju na globalno drutvo. U tom sluaju radi
se o drutvenim akterima na polju globalne istorijske akcije. Tipian primer istorijskih
aktera su istaknute istorijske linosti (lideri) i drutvene elite koje iniciraju i predvode
stare ili nove politike pokrete, organizujui odgovarajue verske i etnike zajednice, rasne
i klasne skupine, a u modernim drutvima i grupe zainteresovanih graana. Potrebe, interesi
i usvojene vrednosne orijentacije pojedinaca i drutvenih grupa u osnovi odreuju njihovo
drutveno delovanje kako na polju mikro-socijalne interakcije, tako i na polju globalne
istorijske akcije.
U drutvenim naukama dosad su se u odnosu na ulogu linosti u istorijskom
zbivanju izdvajala dva oprena stanovita. Prvo je prenaglaavalo ulogu istaknitih
pojedinaca (kao na primer tzv. teorija heroja Tomasa Karlajla), a drugo je potpuno
negiralo znaaj pojedinaca za istorijske tokove, pa ma kakve njihove line osobine bile
(sistemski strukturalizam). Socioloka i istorijska istina je i u ovom sluaju negde na sredini
izmeu navedenih krajnosti. To bi znailo da svako vreme ima svoje heroje ili linosti koje
su u stanju da prepoznaju dubinske i objektivne strukturne odnose i da na osnovu toga
subjektivno usmeravaju globalne istorijske procese. A stvarno istorijsko zbivanje uvek je
neka konkretna rezultanta objektivnih strukturnih uslova i subjektivnih inilaca meu
kojima su i line osobine istorijskih aktera. Svi krupni istorijski dogaaji imaju svoje
''junake'', sve velike politike ideologije, verski i drugi drutveni pokreti imaju lidere
koji personalizuju (''oliavaju'') njihove apstraktne ideje i ideale, koji jedne ljude privlae,
a druge odbijaju i tako bitno utiu na drutvena zbivanja.

53

Poznavanje osobenih crta uticajnih pojedinaca (tzv. istorijskih linosti)

omoguuje ne samo da se tanije objasne i bolje shvate mnogi protekli drutveni
dogaaji, ve pomae da se povea verovatnoa i u predvianju onoga to bi se moglo
desiti u budunosti. Meutim, na ishod istorijskih dogaaja nikad ne utie samo jedan
akter (ma koliko on bio vaan). Na istorijske i sve druge drutvene ishode u izvesnom
smislu utie mnotvo aktera, a ne samo oni koji su istaknuti tako to vre vane drutvene
funkcije i zauzimaju visoke drutvene poloaje. Sistemska teorija objanjava drutvene
ishode strukturom i organizacijom institucija, ali svojstva i kvalitet aktera koji vre
institucionalne uloge i zauzimaju institucionalizovane poloaje na svoj nain opredeljuje
razliite ishode u istim institucionalnim aranmanima.
Ulogu svakog oveka kao svesnog i svrsishodnog aktera koji slobodno i
racionalno deluje u zateenim prirodnim i drutvenim okolnostima, aktivno menjajui
okolnosti uz istovremeno i stalno sopstveno prilagoavanje, posebno je afirmisala
savremena teorija igara. Teorija igara matematiki formalizuje i kvantifikuje modele
koji nalaze primenu u drutvenim naukama kod objanjavanja procesa odluivanja u
situacijama kad odluke zavise od vie aktera (subjekata). Onda kad ishod drutvenog
zbivanja i tok drutvenih dogaaja ne zavisi od odluka jednog aktera nego od njih vie,
pri emu svaki akter ima svoju ''strategiju'' delovanja i ponaanja, stanje drutva se moe
sagledavati i kao ''rezultat igre'' kao ishod njihove meusobne utakmice, borbe ili
saradnje.
Teorija igara se danas sve vie koristi u drutvenim naukama zato to moderni
raunari omoguuju da se simuliraju razliiti modeli igre sa velikim brojem igraa i
velikim brojem ponavljanja. Ponaanje mnotva aktera na tritu, u politikim procesima,
u ratnim i slinim kriznim prilikama u modelima teorije igara formalizuje se i prikazuje
preko razliitih pojedinanih i grupnih ''strategija'' ili ''naina delovanja'' po datim
(slobodno prihvaenim ili nametnutim) pravilima igre. Tako se simuliraju ''varijacije''
raznih naina delovanja i ponaanja aktera, uz precizne rezultate svake ''varijacije'' i
mogunost da se meu njima izvri racionalna ''selekcija'', da se odabere ona koja je
najpoeljnija po nekom od pretpostavljenih kriterijuma: kao najbra, najjeftinija,
najkvalitetnija, najkorisnija, najrealnija i t.d.
Onaj nain drutvenog delovanja koji se spontano ustali kao najpoeljniji, koji se
stabilizuje kao najei izbor od veeg broja realnih (a ne od virtuelnih logikomatematikih) mogunosti biva ustanovljen kao drutveno pravilo. Ako se radi o
delovanju i ponaanju koje ima iri drutveni znaaj i pravilo koje ga regulie imae
odgovarajui znaaj, pa e se takvo pravilo dodatno uvrstiti irim drutvenim
autoritetom i postati drutvena institucija. Teorija igara se na ovaj nain koristi ne
samo u objanjavanju ustaljenih naina odluivanja, delovanja i ponaanja raznih
drutvenih aktera nego i u evolutivnom, liberalnom i tipino sociolokom objanjavanju
naina nastajanja i menjanja drutvenih normi i drutvenih institucija (Fridrih Hajek,
2002).
Drutvene norme i institucije ne samo da utiu na delovanje i ponaanje aktera,
nego su i rezultat njihovog manje-vie spontanog ili organizovanog delovanja. Ali na
strukturu i karakter drutvenog delovanja, kao i na sve njihove rezultate utiu potrebe,
interesi i usvojene vrednosti samih aktera.
4.2. Potrebe pokreu drutveno delovanje

54

Potrebe (materijalne i duhovne) pokreu aktere na drutveno delovanje kojim se

postie njihovo zadovoljavanje, te ine osnovu ljudske motivacije.
Kad ljudi govore o svojim potrebama uvek misle na neto to im nedostaje i(li) na
ono emu tee. Zato se u osnovi sve potrebe i dele na dve vrste:
1. primarne potrebe su prevashodno prirodno date;
2. sekundarne potrebe su kulturno proizvedene, a postaju vane tek kad se one prve
zadovolje.
Poznati psiholog Abraham Maslov je u svojoj knjizi Motivacija i linost (1982)
prvu vrstu nazvao ''potrebama nedostajanja'', a drugu "potrebama rastenja" - poto su
prve fiksirane, a druge se stalno razvijaju. Razvoj oveka, ljudskog drutva i drutvene
kulture mogu da se prate i preko razvoja potreba i sredstava njihovog zadovoljavanja.
Drutva se razvijaju i obogauju tako to se u njima raaju nove potrebe, zbog ega se
stvaraju i nova sredstva i naini njihovog zadovoljavanja. Siromana i nerazvijena drutva,
siromaan i neslobodan ovek, ne samo da oskudevaju u sredstvima za zadovoljavanje
svojih potreba, nego su im i potrebe oskudne. Ko je gladan, njemu je sloboda manje vana, a
umetnost sasvim suvina. ''Potrebe nedostajanja'' se zadovoljavaju ogranienim materijalnim
dobrima, a ''potrebe rastenja'' su usmerene ka neogranienim duhovnim dobrima i
vrednostima. Materijalno siromatvo ugroava i jedne i druge potrebe, ali i materijalno
izobilje moe da ugrozi duhovne potrebe. Kad materijalni ''apetiti'' prekomerno porastu, a
duhovne potrebe budu fiksirane na jednom nivou, tada govorimo o svojevrsnoj (patolokoj)
inverziji potreba i vrednosti.
To znai da se drutvena "patologija potreba", izraava ne samo preko siromatva,
nego i preko izobilja i bogatstva kojem mnogi pojedinci i grupe drutveno i kulturno nisu
dorasli. Dodue, ogromna je razlika izmeu "patologije siromatva" i "patologije izobilja" i
o tome sociologija mora da vodi rauna. Viestruko je potvrena teorijska socioloka
hipoteza da nikad nije prirodno data nego je drutveno proizvedena masovna beda jednih kao i preterana i "vetaka" potronja drugih pojedinaca i drutvenih grupa. To su drutvene
injenice koje su mnogo vie nego u teoriji znaajne u praktinom drutvenom ivotu i to
naroito u ekonomskom i politikom smislu.
Sociologija prouava potrebe pojedinaca i drutvenih grupa iz dva osnovna razloga.
Prvi je razlog u tome to se analizom potreba otkrivaju glavni uzroci odreenih drutvenih
radnji i postupaka i najdublji izvori ljudske motivacije; Drugi razlog proizilazi iz okolnosti
da su potrebe uvek drutveno-kulturno determinisane. ak i one potrebe koje su primarno
bioloke i prirodno date (za hranom, vodom, odeom, stanitem) uvek se zadovoljavaju na
razliite naine koji su odreeni ne samo prirodnim okolnostima i raspoloivim sredstvima u
nekoj konkretnoj prirodnoj sredini, nego podleu kulturnim uticajima usvojenih navika,
obiaja, morala i najrazliitijih ukusa u raznim drutvenim sredinama.
Utoliko pre ovim drutvenim uticajima (kulturnim, politikim i ekonomskim)
podleu tzv. sekundarne potrebe koje su uvek i u svemu drutveno proizvedene i kulturno
artikulisane. Duhovne potrebe (za znanjem, verovanjem, moralnim, estetskim ili kojim
drugim oseajem), potrebe za uitkom u bogatstvu, moi i isticanjem u odnosu na druge
(prestiom) umnogome se razlikuju od oveka do oveka, od grupe do grupe, od jednog
drutva i kulture do drugog - u raznim istorijskim vremenima i u razliitim kulturnim
prostorima. Ono to im je u osnovi zajedniko to je nesporna antropoloka podloga
sekundarnih potreba. Ove potrebe su razvijene samo kod ljudi, dok su bioloke potrebe
55

sline sa potrebama koje imaju i ivotinje. Naravno, i bioloke potrebe su antropoloki

obraene, jer nikad nisu isto nagonske (instinktivne) nego su uvek oplemenjene
nekakvim (ovakvim ili onakvim) drutvenim vrednostima i normama (kulturnim
obrascima). To je ono to povezuje potrebe sa svim drugim elementima u jedinstvenoj
strukturi svakog drutvenog delovanja. Ista okolnost nalae i sociolozima obavezu da
potrebe uvek razmatraju u najtenjoj vezi sa predmetima, sredstvima, vrednostima i
normama koje omoguuju njihovo zadovoljavanje.
4.3. Predmeti i sredstva omoguuju drutveno delovanje
ovekovo drutveno delovanje je uvek predmetno i uvek instrumentalno. Deluje
se na prirodu, na druge ljude (drutvo) ili na sebe samog. Sredstva (i predmeti) utiu na
nain drutvenog delovanja tako to neposredno odreuju tehnologiju drutvenog rada sa
kojom su, vie ili manje posredno, povezani odgovarajui drutveni odnosi i obrasci
kulture.
Predmet drutvenog delovanja uveliko odreuje njegov konkretni socijalni karakter:
na jedan nain se organizuju ljudi kad deluju na prirodu u drutvenom procesu materijalne
proizvodnje, na drugi kad deluju na drutvene ustanove, kad se meusobno bore oko
materijalnih dobara, oko vlasti ili za presti, a na trei kad meusobno sarauju stvarajui
duhovna kulturna dobra (stiu i jedni drugima prenose znanje, otkrivaju i ire ideje, kreiraju,
sami dobrovoljno usvajaju ili drugima prinudno nameu odgovarajue drutvene norme).
Sredstva jo aktivnije i neposrednije nego predmeti odreuju nain drutvenog
delovanja. Jo je kotski istoriar i filozof i jedan od pretea sociologije Adam Ferguson
(1723-1816) istakao u prvi plan uticaj sredstava na organizaciju drutvenog ivota ljudi u
raznim epohama. Polazei od stava da je ovek bie koje proizvodi orua (homo faber),
odnosno, da ovek ne samo da radi (to na neki svoj nain ine i neke ivotinje) nego on
sam stvara svoja orua i sredstva rada (to ni najrazvijenije ivotinje nisu u stanju) Ferguson
je predloio istorijsku periodizaciju drutava prema tehnikim sredstvima rada koja su
preovlaivala u pojedinim epohama. Poznata je njegova podela istorijskih epoha na
divljatvo, varvarstvo i civilizaciju, koju kasnije prihvata ameriki etnolog Luis Morgan
(Lewis Morgan , 1818-1881), a od njega i mnogi drugi (meu kojima su bili Marks, Engels,
a za njima i svi marksisti).
Tehniki determinizam poiva na tezi da sredstva presudno odreuju nain
materijalne proizvodnje, da neposredno pokreu ekonomski, a posredno i svaki drugi
drutveni razvoj i znaajno utiu na celokupan nain drutvenog ivota ljudi. To vai i za
najnerazvijenija drutva, pa se divljatvo, kao doba kad se upotrebljavaju orua od kamena
oznaava kao kameno doba, a prema stepenu obrade kamena deli se na starije (paleolit) i
mlae (neolit) kameno doba prema tome da li su u njemu orua od neglaanog ili od
glaanog kamena.
U osnovnom, tehniko-tehnoloki determinizam se potvrdio i u analizi drutvenih
procesa u savremenim drutvima. Skoro da nema sociologa ili bilo kojeg drugog istraivaa
drutveno-razvojnih procesa koji bi osporavao izuzetan (ako ne i presudan) uticaj naunotehnikih otkria kao to su bili pronalasci parne maine, elektrine dinamo-maine,
atomskog reaktora (i atomske bombe), raunarske maine (kompjutera) i jo mnogo drugih
tehnikih inovacija koje su presudno uticale na promene u celokupnom nainu drutvenog
ivota. Sredstva rada, sredstva saobraaja, sredstva ratovanja i sredstva komunikacije

56

znaajno odreuju ukupan nain drutvenog ivota - poev od oblika i vrste ekonomskog
privreivanja, preko naina politikog upravljanja i vladanja, sve do kulturnih obrazaca
verovanja, miljenja, oseanja, duhovnog stvaralatva i meuljudskih odnosa u
svakodnevnom ivotu. Zato se tehniko-tehnoloki kriterijum i danas esto uzima za osnovu
tipologije globalnih drutava. Najpoznatija takva socioloka tipologija je podela na agrarna,
industrijska i postindustrijska (informatika) drutva. Ona je u sociologiji jedna od
najznaajnijih, a dosta se koristi i u drugim drutvenim naukama.
Bitno je da se uoi pravilnost da tehnika sredstva neposrednije utiu na materijalnu
proizvodnju i ekonomske procese, a posrednije na sve ostalo. Uz to se stalno mora imati na
umu da se pod sintagmom sredstva delovanja ne podrazumevaju samo fiziki predmeti, ni
represivni mehanizmi vladanja, nego i razna duhovna orua kao svojstva i sposobnosti
ljudskog uma. Sociologiju zanima drutvenost delovanja na najrazliitije predmete i
drutvena upotreba sredstava u najirem smislu rei.
4.4. Interesi usmeravaju drutveno delovanje
Interesi se ispoljavaju kao tenja ili nastojanje pojedinaca ili grupa da potpunije od
drugih zadovolje svoje razliite potrebe i pre drugih dosegnu poeljne ciljeve, prioritetnim
zadobijanjem ogranienih dobara.
Kao takvi, interesi odreuju pravac svakom delovanju pojedinaca i grupa,
povezujui u konkretnom sklopu drutvenih odnosa zadovoljavanje potreba sa ostvarenjem
ciljeva. Kao socioloka kategorija interesi uvek posreduju "izmeu" potreba i ciljeva, a
tiu se nejednakih drutvenih mogunosti da pojedinci i grupe potpunije od drugih
zadovolje svoje razliite potrebe i pre drugih dosegnu poeljne ciljeve.. Ovim se interesi
vezuju za drutvenu mo i postaju jedna od najvanijih sociolokih kategorija. U tom smislu
je vana okolnost da se drutvena mo obino ispoljava kao mogunost da se drugima
nametnu sopstveni interesi ili da se u zadovoljavanju sopstvenih interesa ima drutveno
osigurana prednost u odnosu na druge. Zato prouavanje interesa i jeste jedan od vanijih
zadataka sociologije, a interesi su izuzetno znaajna kategorija i u ekonomskim i
politikolokim istraivanjima.
.
Sam izraz interesi je latinskog porekla (od lat. inter esse - "biti izmeu", interesum uestvovati, uzeti udela) i ukazuje na relaciono znaenje pojma budui da se on pre svega
tie odnosa meu zainteresovanim akterima. Razliiti interesi pojedinaca i drutvenih
grupa motivisani su istim ili slinim potrebama koje treba zadovoljiti, a odreeni su
razliitim objektivnim mogunostima za njihovo zadovoljavanje. Po pravilu su nejednaki
drutveni izgledi da jedni ljudi dou do istog cilja i svoje potrebe zadovolje pre nego neki
drugi, to obino zavisi od razliitih drutvenih uloga koje vre i poloaja koje pojedinci i
grupe zauzimaju u konkretnom drutvu. Okolnost da vie pojedinaca i grupa ima sline
potrebe, a da su sredstva kojima se te potrebe mogu zadovoljiti najee ograniena dobra,
stvara napetost u odnosima meu onima koji na dotina dobra polau pravo. Kad god
postoji vie onih koji imaju za cilj da samo za sebe osvoje neka drutvena dobra ili da dou
u drutveno povoljniju poziciju koja im omoguuje da pre ili potpunije od drugih zadovolje
svoje potrebe, meu njima se javlja nekakvo nadmetanje koje u ureenim drutvima podlee
odgovarajuim pravilima.
to je broj onih koji polau pravo na neka dobra ili iskazuju pretenzije na povoljnije
drutvene pozicije relativno vei od obima poeljnih dobara i kapaciteta povoljnijih

57

drutvenih pozicija konkurencija meu interesentima se zaotrava. Da konkurencija ne

bi prerasla u borbu za biti ili ne biti (na ivot i smrt) svako drutvo se organizuje tako
to stvara drutvena pravila kojima kontrolie i usaglaava razliite, a naroito meusobno
suprotstavljene interese i u poeljnom pravcu usmerava njihove nosioce (zainteresovane
aktere).
Vanost interesa u razmatranju drutva uoili su jo antiki mislioci. Aristotel je
razlikovao opte, posebne i pojedinane interese, a njihovu meusobnu usklaenost uzimao
je kao kriterijum za procenu valjanosti nekog poretka. Po njemu, dobar je onaj poredak u
kojem opti interesi preovladavaju nad posebnim i pojedinanim, a dobra vladavina je samo
ona u kojoj su opti interesi institucionalno zatieni. Rimsko pravo je priznalo i
institucionalno zatitilo i posebne privatne interese, koji e biti potpuno priznati tek u
graanskom drutvu. Kritiari graanskog drutva, pak, smatraju da su osloboeni privatni
interesi glavni njegov problem i nedostatak. U tom smislu je najradikalnija Marksova kritika
koja se temelji na oceni da je graansko drutvo oslobodilo furije privatnih interesa
odreujui im trite kao poprite njihovog nemilosrdnog sukobljavanja.
Sa druge strane, teoretiari graanskog utilitarizma (lat. utilis koristan) poput
Deremi Bentema (Jeremy Bentham, 1748-1842) i liberalizma, (lat. liberalis slobodan,
slobodouman) kao to je Don Stjuart Mil (John Stewart Mill, 1806-1873) linu korist,
privatne interese i line slobode pojedinaca proglaavaju za vrhovno etiko i politiko
naelo. Po njima je ono to je lini i privatni interes pojedinca istovremeno i opti interes
drutva. Bentem je isticao hedonistiko naelo da svakog oveka pokree i obuzdava elja
da obezbedi ono to je prijatno i izbegne ono to je neprijatno. Granicu linih interesa
predstavljaju samo lini interesi nekih drugih pojedinaca. Onda kad se uvaavaju interesi
drugih utilitarizam dobija svoje korektivno naelo formulisano u tezi o pravilno
shvaenom linom i privatnom interesu. Polazei od ovih ideja, a prihvatajui kao glavni
drutveni cilj najveu sreu za najvei broj ljudi, Bentem je teorijski zasnovao tzv.
psiholoku ekonomiju i ponudio teorijske argumente i konkretne projekte za reforme
krivinog prava, zatvorskog reima, sistema socijalne zatite sirotinje, zdravstvenog
prosveivanja i opteg obrazovanja graana.
Ameriki sociolog Albion Smol (Albion Small, 1854-1926) istie est osnovnih
interesa koji su antropoloki odreeni (izviru iz apstraktno shvaene ljudske prirode), a
psiholoki se manifestuju kao est osnovnih ljudskih elja: za zdravljem, bogatstvom,
drutvenou, znanjem, lepotom i pravednou. Nije sporno da navedeni interesi, elje ili
vrednosti imaju univerzalni ljudski znaaj, ali je sporan metodoloki postupak po kojem se
iz apstraktnog pojma ljudske prirode neposredno izvodi bilo kakva iscrpna lista nagona,
potreba, elja, interesa ili vrednosti.
Pored navedenih postoje i mnogi drugi drutveni interesi (ekonomski, politiki ili
kulturni) i svi oni su povezani sa ponaanjem i delovanjem pojedinaca i grupa koji ih
ostvaruju, kao i sa vrednostima kojima oni streme i sa normama kojima ih tite. Na nivou
grupne i kolektivne svesti interesi se sistematizuju i javljaju u obliku ideologija, kao raznih
i esto meusobno oprenih sistema zainteresovane drutvene svesti. Jo je Helvecijus
govorio da je interes svemoni arobnjak koji u oima svih bia menja izgled svakog
predmeta. O odnosu izmeu materijalnih interesa i ubeenja ljudi Marks je izneo ocenu da
su mnogi spremniji da se pre odreknu 9/10 svojih ubeenja nego 1/10 svojih prihoda.
Jirgen Habermas je shvatanje interesa (Saznanje i interes, 1975) pomerio od orijentacije na
zadovoljavanje neposrednih potreba ka iroj orijentaciji koja podrava odreeni sistem

58

drutvene reprodukcije na sistem rada i socijalne interakcije. Sociolokom analizom

konkretnih interesa otkrivaju se vani inioci drutvenog i posebno politikog ivota, meu
njima i razlozi zbog kojih je iskrivljena slika drutvene stvarnosti koja se pojavljuje kroz
ideoloku prizmu. Stoga socioloka kritika ideoloke svesti nije mogua bez dubinske
analize strukture grupnih interesa. Takva analiza je, takoe, neophodan preduslov za
socioloko objanjenje i razumevanje ekonomskog i politikog ponaanja, kako grupa tako i
pojedinaca.
Artur Bentli je svojom studijom Proces vladanja (1908) posebno naglaavao
vezu izmeu interesa i politike i zasnovao teoriju interesnih grupa koja na politiku gleda
kao na borbu drutvenih grupa za ostvarivanje svojih interesa. Ponovo je otkrivena i
aktualizovana stara teza da su interesi i politika spojeni pupanom vrpcom pa su otvorene
i rasprave o odnosu linih i zajednikih, privatnih i javnih interesa i kontroverze oko
njihovog usaglaavanja. Politika praksa se u tom smislu svodi na neprekidno ispoljavanje,
sueljavanje i usaglaavanje pojedinanih i grupnih interesa. Najnovije sociolokopolitikoloke teorije teite analize interesa pomeraju ka analizama struktura moi. Kad se
povezano razmatraju interesi i mo uoava se socioloka zakonitost da priznavanje
pluralizma interesa pospeuje demokratsku distribuciju moi koja je u modernim i
liberalnim drutvima jedna od poeljnih vrednosti.
Maks Veber smatra da interesi, a ne ideje, direktno odreuju ponaanje oveka.
Meutim, pogledi na svet, koji proizilaze iz ideja i usvojenih vrednosti, obino slue kao
''skretniari pa se ponaanje terano dinamikom interesa, veoma esto opredeljuje za
odreene koloseke''. Tako se usvojene vrednosti i vrednosne orijentacije, uz interese,
ukljuuju u strukturu i odreuju dinamiku, pravce i ciljeve svekolikog drutvenog delovanja.
4.5. Vrednosti osmiljavaju drutveno delovanje
Vrednosti su duhovne tvorevine koje oznaavaju poeljna (idealna) svojstva pojava,
predmeta, postupaka i situacija - i kao takve osmiljavaju svako drutveno delovanje
odreujui mu konkretne ciljeve i unutarnju svrhu.
Pojedinci i grupe prihvataju odgovarajue vrednosti tako to procenjuju subjektivno
znaenje i objektivni znaaj svega oko sebe - s obzirom na svoje potrebe, interese i
mogunosti njihovog zadovoljavanja.. Vrednosti su uvek rezultat subjektivne procene
objektivnih ili pretpostavljenih svojstava pojava (lica, predmeta, postupaka, radnji,
ponaanja) kojom se one kvalifikuju kao vie ili manje poeljne za subjekta koji ih
procenjuje. Vrednovanje je drutveno i psiholoki determinisan kulturni in kojim neki
subjekt iskazuje svoj interes za neki objekt. Zato su vrednosti uvek subjektivno-objektivna
kategorija i kao takve su unutarnji (integralni) elemenat svakog drutvenog delovanja i
ponaanja. Vrednosti presudno utiu na izbor poeljnih ciljeva i kao "idealno treba"
usmeravaju i osmiljavaju svako drutveno delovanje i ponaanje ljudi.
Poto se vrednosti ne mogu definisati, sagledati i razumeti u jednoj ravni ili kroz
prizmu samo jedne naune discipline, one su ponajpre bile razmatrane u okviru filozofske
aksiologije, a naroito u okviru klasinih filozofsko-aksiolokih disciplina kao to su etika
(filozofija dobra i morala) i estetika (filozofija lepog i umetnosti). Vrednosti su (slino
interesima) tipine relacione kategorije, poto nisu ni isto subjektivne ni isto objektivne,
ve uvek izraavaju odnos subjekta, koji vrednuje, prema objektu, koji se vrednuje. Zato se
pouzdano moe tvrditi da ne postoje apsolutne i objektivne vrednosti nezavisne od subjekata

59

koji bi ih svojim vie ili manje subjektivnim vrednovanjem ocenjivali i uzimali kao merilo
za svoje ili tue, aktuelno ili alternativno, ponaanje ili delovanje.
U tom smislu su sve vrednosti relativne, ali iz toga ne sledi obavezan i proizvoljan
relativizam u filozofsko-naunom razmatranju vrednosti. Kao to je vrednosni apsolutizam
neprihvatljiv, tako se ni relativistiki subjektivizam ne sme apsolutizovati. ovek kao
svesno i racionalno bie nikad ne ocenjuje sasvim proizvoljno ono to ocenjuje, ve
prilikom svakog vrednovanja, kao subjekt polazi od svojih objektivnih potreba i interesa (to
je za druge znak subjektivnosti) i prema njima procenjuje objektivna svojstva onoga to
vrednuje. Oko ovih ocena i vrednosnih procena moe postojati intersubjektivna saglasnost,
to se u sociologiji obino uzima kao merilo objektivnosti subjektivnih vrednosti i stavova.
Da ne postoji koliko-toliko objektivna osnova subjektivnog vrednovanja, vrednosti nikad ne
bi mogle integrisati ljude u jednu zajednicu nego bi svaku drutvenu zajednicu nuno
razarale, jer meu pojedincima ne bi bilo elementarne saglasnosti. To isto se odnosi i na
ljudsku linost koja, takoe, ostvaruje sopstveni integritet tako to se pridrava nekih kolikotoliko ustaljenih vrednosti i normi koje su meusobno usaglaene. Ni linost ni zajednica
nisu u stanju da podnesu ni tuu ni svoju sopstvenu proizvoljnost, koja bi se ispoljavala kao
vrednosna pometenost i normativna razobruenost. Samo ako se pridrava nekih osnovnih
vrednosti i normi jedna linost je u stanju da bude u saglasnosti sama sa sobom i sa drugima
i tada za nju moemo da kaemo da je zrela linost. Kao i zrela linost tako i ureena
drutvena zajednica poiva na vrednosno-normativnoj saglasnosti izmeu onih koji je ine.
Zato se s pravom moe govoriti o izvesnom broju univerzalnih antropolokih
vrednosti (kao to su zdravlje, sloboda, pravda, mir i t.d.) na kojima poiva ceo ljudski rod,
o zajednikim kulturnim vrednostima koje integriu svaku drutvenu grupu i relativno
stalnim linim vrednostima koje obeleavaju identitet svakog oveka kao pojedinca.
Kulturni i personalni vrednosni relativizam se ne ogleda toliko u opredeljivanju za vrednosti
za koje se drugi ne opredeljuju nego u sopstvenoj i specifinoj hijerarhiji izabranih vrednosti
i razliitom odnosu prema vrednosnim alternativama. Sve u svemu, ljudsko vrednovanje je
veoma sloen psiho-socijalni i drutveno-kulturni proces u kojem nekad prevladavaju
emotivno-subjektivni, a nekad racionalno-objektivni elementi, nekad individualni (psihiki),
a nekad grupni (socio-kulturni), nekad samostalno izabrani (i autonomni), a nekad od drugih
nametnuti (heteronomni) kriterijumi.
Osnovne vrednosti se skoro uvek javljaju u parovima, kao vrednosne dihotomije:
dobro-loe, lepo-runo, istinito-lano, sloboda-ropstvo, pravda-nepravda i sl. Apstraktno
gledano u svim drutvima, u svim kulturama, kod raznih socijalnih grupa i razliitih
pojedinaca uoavaju se navedene dihotomije i oprena (pozitivna ili negativna) vrednovanja
konkretnih pojava, predmeta ili postupaka. Svuda i svagda dobro, lepo i istinito, pravda i
sloboda ocenjuju se pozitivno, a njihove suprotnosti negativno - i to je ono to je
univerzalno. Konkretni kriterijumi razgranienja i ocene pojedinih pojava i postupaka
razlikuju se od drutva do drutva, od vremena do vremena, od grupe do grupe, od jednog
oveka do drugog. Zato se i kae da su univerzalne i osnovne vrednosti oduvek bile
podlone relativnim kriterijumima vrednovanja, te u ljudskoj drutvenoj stvarnosti ne
postoje apsolutno Dobro, Lepo, Istinito, Pravda i Sloboda, kao ni njihova suprotnost. U tom
smislu je i filozofsko, a naroito nauno razmatranje vrednosti upueno na utvrivanje
konkretnih uslova, okolnosti i inilaca koji utiu na verovatniji izbor jedne alternative u
odnosu na drugu, na vei stepen vezanosti za jednu vrednost nego za drugu, na energinije
nastojanje da se jedno postigne a drugo izbegne. Pojednostavljeno svoenje stepenaste

60

vrednosne lestvice na njene pozitivne i negativne ekstreme (crno-bela logika) oznaava se

kao manihejska etika - koja nije dobra u ivotu, niti je korisna u nauci..
Ontoloki gledano, vrednosti postoje i neposredno deluju na dva osnovna nivoa
ljudske drutvene stvarnosti na psihikom i na drutveno-kulturnom. Gnoseoloki
gledano, psihikom stranom vrednosti bavi se psihologija, a drutveno-kulturnom
sociologija to su metodoloki komplementarni istraivaki pristupi.
Psiholoki, vrednosti su deo linosti zato to proimaju sve elemente i dimenzije
ovekove psihe oseanja (emocije), miljenje (intelekt i kogniciju) i volju za
delovanjem (motive i motivaciju). Vrednosti su vaan aspekt emotivnog ivota i svih
ljudskih motiva i elja zato to neposredno utiu na izbor konkretnih ciljeva
delovanja. Vrednosti utiu i na ovekov intelekt, jer stoje u osnovi njegovog pogleda
na svet.
Kad apstraktne vrednosti usvojene u procesu socijalizacije postanu kulturni
standardi koji slue za izbor meu alternativama u praktinom drutvenom delovanju i
ponaanju pojedinaca i grupa onda se radi o vrednosnim orijentacijama. Preko
vrednosnih orijentacija vrednosti se prevode iz apstraktnog polja ljudske duhovnosti u
konkretno polje ljudske drutvenosti. Kao konkretne vrednosne orijentacije, vrednosti
postaju elemenat drutvenog delovanja i kao takve one predstavljaju jedno znaajno
podruje mikrosociolokih istraivanja.
Socioloki, vrednosti su duhovno (ideaciono i idejno) jezgro kulture i kao takve
one su deo globalnog drutva i konkretne drutvene strukture. U tom smislu vrednosti
se ispoljavaju:
1. kao najoptiji drutveni ideali (sloboda, pravda, potenje, istina, lepota) vrednosti
slue ljudima da prema njima sebi izaberu uzore i odrede orijentire u svom
delovanju i ponaanju;
2. kao osobene grupne vizije vrednosti se ugrauju u razliite ideologije koje slede
grupne potrebe i javno-politiki artikuliu posebne interese.
Grupne potrebe i interesi najneposrednije odreuju izbor odgovarajuih
drutvenih vrednosti, a svi zajedno u velikoj meri determiniu drutvena pravila
(norme). Norme, sa svoje strane, upuuju na onaj nain drutvenog delovanja koji
obezbeuje da pojedinci i grupe u nekom konkretnom drutvu vie ili manje zadovolje
svoje potrebe, ostvare interese i dostignu svoje vrednosne ideale.
4.6. Drutvena pravila ureuju delovanje i ine osnovu drutvene organizacije
Drutvena pravila (norme) su socio-kulturne tvorevine koje slue kao uputstva za
poeljno ponaanje i delovanje pojedinaca i drutvenih grupa i tako ureuju njihove
meusobne odnose na putu do ostvarivanja odabranih ciljeva.
Jo su antiki grki mislioci isticali da nisu mogui drutvo bez pravila i drava bez
zakona. Norme (od gr. nomos - pravilo, zakon, ustanova) su ono to su ljudi dogovorom
i uz meusobnu saglasnost u drutvenoj zajednici (polisu) stvorili i usvojili, to se bitno
razlikuje od onoga to u prirodi postoji (kao fizis) i bez ega nema drave i drutva, ali ni
oveka kao drutvenog bia. Zato je Aristotel i govorio da je ovek zoon politikon
(politiki stvor, bie polisa ili drutveno bie). Izvan polisa (drave drutva) moe da
ivi samo zver ili Bog. Poto ovek nije ni jedno ni drugo on stvara norme, usvaja pravila,
donosi zakone da bi sauvao sebe i svoju zajednicu - sebe od drugih i druge od sebe.

61

Bez zakona, odnosno bez pravila ponaanja u drutvu, ovek bi bio gori i po druge
opasniji od najopasnije ivotinje. Nagon kod ivotinje ima snagu zakona, a ovek koji ne
potuje drutvena pravila (obiaje, moral i pravo) mogao bi opasno da zloupotrebi i svoj
razum i svoje nagone ono to ivotinje nikad ne mogu. Iz ovih premisa sledi zakljuak
da je i najgori zakon bolji od bezakonja u drutvu i dravi i ta stara misao lei u temelju
moderne evropske civilizacije.
Pravila mogu da budu nepisana (obiaji i moral), ili pisana (pravni propisi). Poto
i jedna i druga ureuju drutveno ponaanje i delovanje, drutvena pravila u naelu i stvarno
ine osnovu svake drutvene organizacije. Nepisana pravila su osnova neformalne
organizacije, dok su pisana pravila osnova formalne drutvene organizacije.
Normativni obrasci, kao sloena i razvijena drutvena pravila uvek sadre dva
osnovna elementa ili dve vrste normi: dispoziciju i sankciju. To su funkcionalno
komplementarne, ali vremenski alternativne drutvene norme. Funkcionalno su
komplementarne, jer jedna drugu uslovljavaju i raznim putevima idu ka istom cilju.
Vremenski su alternativne zato to ne mogu istovremeno da se praktikuju obe norme: ako
se potuje dispozicija, nepotrebna je sankcija i obrnuto.
Dispozicija je uputstvo kako treba da se deluje, odnosno kako ne treba da se
ponaa - da bi se zadovoljila neka potreba, ostvario interes ili postigao eljeni cilj.
Sankcija je najavljena praktina mera kojom se akteri podstiu na poeljno
delovanje i ponaanje ili se odvraaju od nepoeljnog. Kad se podstiu na poeljno
''sankcija'' je ''pozitivna'' (nagrada), a kad se odvraaju od nepoeljnog sankcija je
''negativna'' (kazna).
Drutveno je efikasno samo ono normativno usmeravanje ponaanja i delovanja kod
kojeg su jasno i precizno formulisane dispozicije, a paljivo i celishodno izbalansirane
pozitivne i negativne sankcije.
Prema oblastima drutvenih odnosa koji se ureuju obino se pravi razlika izmeu
drutvenih uredbi (propisa), kao normi koje usklauju razliite interese i tako ureuju
meusobne odnose ljudi u drutvu (kao to su obiaji, moral i pravo) i tehnikih pravila,
kao praktinih uputstava koja uvaavaju objektivne odnose meu prirodnim pojavama
(kao to su tehnoloke preporuke i standardi).
Tehnike norme su posebna vrsta drutvenih pravila koja nalau kako treba delovati
na objektivnu (najee prirodnu) stvarnost da bi se postigli eljeni ciljevi. Za njihovu
efikasnost je vanije da se pri delovanju uvaavaju objektivne (prirodne ili drutvene)
zakonitosti nego da postoji saglasnost volja aktera koji deluju, uz zanemarivanje
objektivnih odnosa. Dogovor subjekata nikad ne moe da zameni poznavanje objektivnih
odnosa. Zato je kod nas, primera radi, bila neefikasna tzv. dogovorna ekonomija koja je
prenebregavala objektivne trine zakonitosti. Kua koja se pogreno izgradi na
nesolidnim temeljima je tehniki nesolidna i kao takva predstavlja opasnost za onog ko u
njoj stanuje. Kad neko sam za sebe gradi nesolidnu kuu, kri tehnike norme i sam snosi
posledice (trpi objektivnu sankciju). Onaj ko za drugog gradi nesolidnu kuu taj kri
drutvenu normu (moralnu i pravnu), poto drugom nanosi tetu. Tada je i za krenje
tehnikih normi nuno propisati drutvenu sankciju koja bi spreila da drugi neduni ljudi
trpe objektivne (prirodne) sankcije koje nisu sami izazvali ili bi bar osigurala da im se
nadoknadi uinjena teta.
Najefikasnija su ona tehnika pravila koja se zasnivaju na istinitom praktino
primenjivom naunom znanju. Tehnike norme se ne menjaju dogovorom ljudi nego se

62

menjaju, preciziraju i usavravaju onako kako se znanje o objektivnim odnosima

upotpunjuje. Tehnike norme (kao dispozicije) ne prate sankcije kao propisane norme, ve
stvarne posledice prenebregavanja objektivnih odnosa koje nastupaju spontano i
nezavisno od ljudske volje.
Sa drutvenim propisima i uredbama je obrnuto. Poto su to drutvena pravila
koja ureuju meuljudske odnose za njih je vano da ih subjekti delovanja prihvataju
(milom ili silom). Sa sociolokog stanovita gledano, neka drutvena norma postoji na
efektivan nain samo onda kad se u drutvenoj praksi pojedinci i grupe pridravaju
dispozicija i kad organizovano drutvo primenjuje sankcije kad god se dispozicije ne
potuju.
Meutim, nijedna norma sama za sebe ne moe da bude efikasna. Da bi se pojaalo
njihovo dejstvo, drutvene norme se povezuju u sloenije celine kao to su kulturni
obrasci, drutvene ustanove (institucije) i normativni sistemi. U strukturi svakog
kulturnog obrasca, svake institucije i svakog institucionalnog sistema, pored normi uvek
se javljaju i vrednosti.
.
Dok "vrednosne orijentacije" odreuju ciljeve ("ta treba"), dotle "normativne
organizacije" preporuuju dozvoljene naine i sredstva ("kako" i "ime" treba delovati) da
bi se ciljevi ostvarili. Vrednosti su neto apstraktnije, jer se odnose na idealna svojstva onoga
to se vrednuje. Norme su konkretnije, jer se odnose na realan splet uslova u kojima se neka
vrednost moe ostvariti. Poto su realni uslovi promenljiviji od idealnih oekivanja, to su i
norme relativnije i varijabilnije od vrednosti. Poznato je socioloko pravilo da se ista
drutvena vrednost u razliitim okolnostima mora ostvarivati i tititi razliitim nainima i
sredstvima, koji se, prema tome, moraju urediti razliitim drutvenim normama. Relativnost
normi, pak, ne sme da bude tolika da ih akteri ne bi mogli upoznati i primeniti pre nego to
se one promene. Relativnost normi ne ogleda se samo u njihovoj relativnoj promenljivosti
nego i u neophodnoj relativnoj trajnosti svih efikasnih normativnih sistema. Pravila koja se
stalno menjaju, koja ljudi ne poznaju i ne uvaavaju u drutvenom ivotu, u sociolokom
smislu i ne postoje.
Vrednosti i norme su neizostavni sastavni elemenat svakog drutvenog delovanja i
ponaanja i duhovno jezgro svake kulture. To najneposrednije pokazuje kako je
"kulturno" deo "drutvenog" i kao takvo predmet sociologije. Samo je kultura u stanju da
pojedince drutveno povee u grupe, a grupe u globalno drutvo. Samo kulturna
komunikacija odrava ljudsku drutvenost. U sociolokom prouavanju kulture, kao
duhovne sredine u kojoj se socijalizuju pojedinci i grupe i usmerava, osmiljava
(oplemenjuje) i ureuje njihovo ponaanje i delovanje, posebna panja se poklanja
usvojenim vrednosnim orijentacijama i odgovarajuim normativnim obrascima. Njihovu
simbiozu ine kristalizovani drutveni sklopovi, tzv. kulturni obrasci, koji predstavljaju
svojevrsne kulturne imperative bez ijeg poznavanja nije mogue ni objasniti ni razumeti
drutveno ponaanje i delovanje ljudi ili neki strukturno-istorijski odreen nain
drutvenog ivota.
Kulturni obrasci su elementarne vrednosno-normativne drutvene tvorevine koje
osmiljavaju, usmeravaju i ureuju delovanje i ponaanje ljudi na svim vanijim poljima
drutvenog ivota.
Kulturni obrazac se uvek sastoji od meusobno usklaenih vrednosti i odgovarajuih
drutvenih i tehnikih pravila njihovog ostvarivanja. Strukturno je integrisan onaj kulturni
obrazac koji poiva na "vrednosnom i normativnom konsenzusu" (na saglasnosti aktera oko

63

ciljeva i metoda delovanja). Samo dobro integrisani kulturni obrasci mogu da budu
funkcionalno efikasni. Takvi kulturni obrasci su osnovni sastavni elementi drutvenih
ustanova i organizacija i glavni integrativni elementi drutvenih grupa.
Kulturni obrasci se najneposrednije vezuju za drutvene uloge koje vre i drutvene
poloaje (statuse) koje zauzimaju pojedinci i drutvene grupe u drutvenoj organizaciji.
Smisao neke drutvene uloge i nain na koji se ona vri u nekom drutvu odreen je skupom
vrednosti i normi koje idu uz dotinu ulogu i na osnovu kojih se odreuje status onoga ko je
vri. Tako su, recimo, elementarne uloge majke i oca u porodici praene njihovim razliitim
vrednovanjem, ali i razliitim moralnim, obiajnim, pa i pravnim normama kojima se
ureuje vrenje majinske i oinske funkcije i postie odgovarajui status jednog ili drugog
roditelja i suprunika u raznim drutvima i kulturama. Kulturni obrasci jedne drutvene
zajednice odreuju ta treba da radi i kako da se ponaa majka (i ena), kako otac (i mu), a
kako deca pa im se na osnovu toga obezbeuje odgovarajui drutveni status, odnosno
poloaj ili mesto u raspodeli drutvenog bogatstva, drutvene moi (uticaja) i drutvenog
ugleda (autoriteta).
Ako se zna da svaka drutvena organizacija predstavlja relativno ustaljenu mreu
drutvenih uloga i poloaja, onda je jasno na koji nain kulturni obrasci (kao povezane
vrednosti i norme) ine gradivno tkivo svake drutvene organizacije: kulturni obrasci
odreuju ko, ta i kako treba da radi unutar jedne organizovane grupe.
Drutvene ustanove (institucije) su optiji, trajniji, sloeniji i posebno vani
drutveno-kulturni obrasci koji su se ustalili kao provereni normativni modeli drutvenog
delovanja i ponaanja pojedinaca i grupa u irim funkcionalnim podrujima globalnog
drutva (privredi, politici i kulturi).
Drutvene institucije su sloenije celine od elementarnih kulturnih obrazaca. Svaku
vaniju drutvenu instituciju ini vie od jednog kulturnog obrasca, koji su meusobno
funkcionalno komplementarni - to je poeljno i za meusobne odnose institucija u okviru
irih organizacionih celina (sistema).
Ako jedan kulturni obrazac odreuje poeljan nain delovanja i ponaanja
pojedinaca i grupa (njihovu drutvenu ulogu), onda vie povezanih obrazaca i vie
povezanih uloga, ukljuujui i drutvene poloaje koji im pripadaju - ine jednu drutvenu
ustanovu. Ako postoji jedan kulturni obrazac koji odreuje ulogu uenika i neki drugi koji se
odnosi na ulogu uitelja, povezani meusobno i sa jo nekim drugima koji se tiu ireg
drutva oni ine ustanovu koja se zove kola. Na slian nain obrasci delovanja i ponaanja
mua i ene ine brak, roditelja i dece ine porodicu, vojnika i oficira ustanovu vojske i
tako dalje.
Sistem je ureena, stabilna i funkcionalna celina, sastavljena iz delova koji su na
skladan nain povezani meusobno i sa celinom u kojoj vre neku ulogu (funkciju). Delovi
u jednom sistemu uvek utiu jedan na drugi i na sistem kao celinu. Funkcionalisti tvrde da
se sistemska integracija ostvaruje vrednosnim konsenzusom, odnosno, saglasnou aktera
oko osnovnih ciljeva drutva, a naroito prihvatanjem autoriteta najvanijih drutvenih
institucija (vrhovne vlasti). To omoguuje da se u nekom drutvu uspostavi hijerarhijska i
funkcionalna mrea drutvenih institucija (institucionalni sistem).
Institucionalni sistem je najsloenija normativna organizacija koju ini relativno
stabilan i ureen skup najvanijih privrednih, politikih i kulturnih ustanova, koje su,
takoe, meusobno funkcionalno komplementarne.

64

Globalni drutveni sistem je jo ira i jo sloenija celina koja, pored posebnih

institucija i normativne organizacije, u sebe ukljuuje jo i formalno organizovane
drutvene grupe (organizacije) kao globalne aktere, zajedno sa njihovim grupnim
vrednosnim i ideolokim orijentacijama. Socioloki pojam globalnog drutvenog sistema
je u tom smislu iri i sloeniji od normativnog pojma institucionalnog sistema, ali je
jednostavniji od jo ireg sociolokog izraza kao to je globalno drutvo. Razlikovanje
ovih pojmova je veoma suptilno, ali je socioloki viestruko znaajno. Sintagma globalni
drutveni sistem, ipak, vie naglaava institucionalni aspekt drutva i odnosi se pre svega
na manifestno, kristalizovano i formalizovano delovanje i ponaanje na ono to je
nameravani poredak koji je stvaran svesnim nastojanjima aktera da organizuju svoj
drutveni ivot na odreeni i poeljan nain.
Sa druge strane, socioloki izraz globalno drutvo u sebe ukljuuje jo i spontane
drutvene procese i spontano (neformalno) organizovane drutvene grupe, poev od
njihovih interakcija na mikro-planu do istorijskih promena na globalnom planu. Tu se
podrazumevaju i najrazliitiji rezultati sloenih procesa, razne drutveno-kulturne tvorevine
koje nastaju i opstaju na spontan nain. U tom smislu strukturu globalnog drutva ne ini
samo institucionalni sistem (mada to jeste njegovo jezgro) nego i osobeni spontani
poredak procesa, odnosa i tvorevina - svega i svaega to se tokom istorije samo od
sebe nataloilo u nekoj konkretnoj drutvenoj zajednici - to nekad predstavlja dragoceno
kulturno blago (tradiciju), a ponekad bespotreban kulturni prtljag kojeg se teko
oslobaamo iako nam predstavlja veliki istorijski balast. Zato pojam globalno drutvo
omoguuje sociologu u veoj meri nego pojam globalni drutveni sistem da pored
manifestnog izuava i latentno, da uz formalno prati i neformalno, uz nameravano i
nenameravano, da uz ono to je saglasno analizira i ono to je sistemu suprotstavljeno, da
pored onog aktuelnog to postoji i deluje, obraa panju i na ono to je ve prolo ili to jo
nije nastupilo, a mogue je. Zato to pored problema drutvene strukture u sebe ukljuuje i
probleme drutvenih promena i razvoja, izraz globalno drutvo je dinaminija socioloka
kategorija od sintagme globalni drutveni sistem.
Naravno, i pojam sistem ima neke prednosti u sociolokoj analizi, nezavisno od
toga da li je neki sociolog funkcionalista ili nije. To je pojam koji je primereniji za
oznaavanje drutvenih pojava koje su vrsto kristalizovane, pravno formalizovane,
precizno odreene i jasno razgraniene od drugih slinih pojava ili od svoje blie okoline.
To samo znai da su izrazi globalni drutveni sistem i struktura globalnog drutva
metodoloki komplementarni pojmovi koji omoguuju da se u dobroj sociologiji skoro uvek
kombinuju strukturalno-funkcionalna analiza sistema, sa fenomenolokom analizom
drutva. Jedna bez druge, ove dve socioloke analize daju defektne rezultate i nude sliku
drutva koje u tom sluaju izgleda ili kao skelet bez ivota ili kao telo bez kime.
Socioloki pojam drutva ni u kojem sluaju ne sme ostati preterano fluidan i neodreen i u
tom smislu sociologija se koristi pojmom sistema, a sistematizacija sociolokog znanja
postaje jedan od ideala kojima sociologija, kao i druge nauke, stalno tei.
Socioloka sistematizacija nije vezana samo za pojam ''sistema'' i probleme
drutvene strukture nego se odnosi i na drutvene promene i obuhvata pojmove koji
oznaavaju procese mikro-promena unutar sistema ili globalne promene samih drutvenih
sistema koje se odvijaju tokom vremena.

65

5. Problemi sistematizacije sociolokih pojmova i problema

Sistematinost je jedan od osnovnih principa naunog saznanja, a sistematizacija je
metodoloki postupak kojim se u jedan sistem, kao relativno trajnu i ureenu celinu,
logiki i saznajno-teorijski povezuju osnovni pojmovi (kategorije), naune hipoteze,
provereni stavovi, dokazani zakoni, ue i ire teorije - sa osnovnim problemima i
kljunim pitanjima koja se u okviru neke nauke postavljaju prilikom istraivanja njenog
predmeta.
Sve nauke, pa i sociologija, poivaju na nekim filozofskim postulatima koji
omoguuju sistematizaciju naunog saznanja i nalau potrebu da se sistematinost
uvaava kao nauni princip. Sociologija poiva na nekoliko takvih filozofskih
pretpostavki:
Ontoloki postulat sociologije ini stav da drutvena stvarnost nije potpuno haotina
nego relativno ureena realnost koja podlee nekim objektivnim pravilnostima
(zakonitostima).
Gnoseoloki postulat sociologije formulisan je kao stav da se objektivne drutvene
zakonitosti mogu nauno i istinito saznati, odgovarajuim sociolokim metodama i
njihovom primenom u istraivanjima.
Aksioloki postulat sociologije ogleda se u oceni da je istinito saznanje o drutvu
ne samo mogue nego i vredno - da je moralno poeljno, praktino korisno i duhovno
podsticajno.

66

Da u drutvu objektivno nema reda i sistema, da socioloki metod ne omoguuje

njegovo saznanje i otkrivanje i kad se nauna istina ne bi vie vrednovala od laike
poluistine i ideoloke neistine, tada ni sociologija ne bi imala nikakvog smisla, pa ni bilo
kakva socioloka sistematizacija. Klasina sociologija dri do sistema, ali sistematinost u
ranoj fazi neke nauke dok ona jo nije ovladala svojim predmetom i istraivaki pokrila
glavne probleme vodi u apstraktni ematizam koji vie ometa nego to podstie dalji
razvoj naunog saznanja. Kad se tokom vremena u sociologiji akumulirala kritina masa
istraivakog iskustva, sistematizacija omoguuje da se u okviru celine sociolokog
saznanja jasnije sagledaju posebna istraivaka dostignua, saznajne praznine i
istraivaki prioriteti. Takva sistematizacija predstavlja snaan podsticaj za dalji razvoj
sociologije kao nauke.
Pored naunog znaaja, sistematizacija u sociologiji ima i didaktiko-pedagoku
ulogu. Studiranje, a naroito uenje sociologije, moe se olakati ako se socioloki
problemi izlau po odgovarajuem logikom redu, kad se pitanja i odgovori meusobno
logiki povezuju, uz potovanje evidentnog istorijskog redosleda i pretpostavljenih
deterministikih prioriteta drutvenog zbivanja. Ako su stariji socioloki udbenici, zbog
ideolokog i(li) zbog teorijskog dogmatizma, esto bili preoptereeni apstraktnim
ematizmom, dananji su neretko otili u sasvim suprotnu krajnost.
Danas se suoavamo sa fenomenom mekdonalizacije svega i svaega, pa i
udbenika sociologije. Moderni udbenici sociologije obino predstavljaju obimne
zbornike mini-sociolokih studija aktuelnih drutvenih pitanja. To su socioloki prikazi
raznih drutvenih problema, sa jedne otvorene liste na koju jedni uskau, dok istovremeno
iz nje drugi ispadaju - prema trenutnoj modi. Udbenici sociologije su, kao i sociologija
koju prezentiraju, tako markentiki preparirani da sve vie podseaju na areni izlog koji
treba da namah privue radoznale, koji lii na mek-donald restoran u kojem se po izboru
potroaa konzumira brza (duhovna) hrana. Tako se dolazi do povrnog znanja za
jednokratnu upotrebu koje se brzo stie, a jo bre zastareva koje zadovoljava male
intelektualne prohteve, dok u celini ljudske duhovnosti otvara i stvara neke mnogo vee
duhovne praznine.
Strukturalno-istorijska ema sociolokih pojmova i problema koja se ovde
predoava ima prevashodno didaktiku ulogu koja je proveravana tokom tri decenije
pedagoke prakse na visokokolskom (pa i srednjokolskom) nivou. Ista ili sline
pojmovne eme su, takoe, sluile kao osnova za konceptualizovanje teorijskohipotetikih okvira za posebna socioloka razmatranja u izvesnom broju autorskih studija i
lanaka, gde su se pokazale kao teorijski korisne i istraivaki podsticajne.
Povezano razmatranje i kombinovanje strukturnih i istorijskih preseka, mikrosociolokih i makro-sociolokih planova, sistemsko-funkcionalne i istorijsko-genetike
analize drutvenih procesa i drutvenih odnosa, kao i kolektivnih drutvenih tvorevina
poput grupa, ustanova i organizacija omoguuje preciznije definisanje pojmova, jasnije
formulisanje hipoteza i pouzdanije utvrivanje drutvenih pravilnosti, nego ako bi se isti
pojmovi i problemi izdvojeno tretirali.
Sa didaktikog stanovita prednosti socioloke sistematizacije jo su oiglednije:
definicije se lako i s razumevanjem izvode, umesto da se ue napamet; novo znanje se
oslanja na staro; sloeno se razlae na jednostavnije, ali se na njega ne svodi na
redukcionistiki nain; od poznatog se ide ka nepoznatom - uz neophodno jaanje
intelektualnog samopouzdanja i podsticanje duhovne radoznalosti studenata. Paljivo

67

pregledanje i znalako razmatranje predoene eme moglo bi da potvrdi ili da ospori

navedene ocene.
STRUKTURALNO-ISTORIJSKA EMA SOCIOLOKIH POJMOVA I PROBLEMA
Nain proizvoenja drutvenog ivota
(Sveukupnost drutvenih delovanja i odnosa)
STRUKTURNI (SINHRONI) PRESEK
ISTORIJSKI (DIJAHRONI) PRESEK
Polje socijalne interakcije
Polje istorijske akcije
(Socijalna horizontala)
("Istorijska vertikala")
(interakcije "ja"-"drugi" ili "mi"-"oni")
(dinamika tradicionalno moderno)
A. MIKRO-SOCIOLOKI PLAN
Struktura drutvenog delovanja
akteri
potrebe
sredstva
interesi
vrednosti
norme
obrasci kulture

Dinamika mikro procesa

personalizacija
inovacije
instrumentalizacija
individuacija
racionalizacija
univerzalizacija
globalizacija

B. MAKRO-SOCIOLOKI PLAN
Struktura globalnog drutvenog sistema
drutvene grupe
drutvene ustanove
drutvene organizacije
nacionalna kultura

Osnovni odnosi
Osnovne vrednosti
Glavni problemi
(krizna stanja)
Temeljni procesi
Osnovne grupe
Glavne ustanove i
organizacije
Glavni podsistemi

Dinamika globalnih drutvenih procesa

socijalizacija
modernizacija
kibernetizacija
masovna kultura

Osnovne kategorije globalnog drutvenog sistema

STRUKTURALNI ASPEKT
svojina (vlasnitvo)
mo (vlast)
bogatstvo
red i poredak
siromatvo
nered (anomija, haos)
proizvodnja
klase
ekonomske

upravljanje
elite
politike

privreda
politika
ISTORIJSKI ASPEKT
Smer promena
68

ugled (autoritet)
dobro, istinito, lepo
devijacije, ki, und
simbol. komunikacija
stalei
kulturne
kultura

raspad
stihija

opadanje

stagnacija
rast i razvoj
Nain promena
spontanost
reforme

napredak
revolucije

Predoena ema sistematizovanih sociolokih pojmova slikovito ukazuje na

ontoloku i gnoseoloku povezanost drutvenih problema i sociolokih pitanja. To drugim
reima znai da se navedeni socioloki pojmovi odnose na drutvene pojave koje u
stvarnosti ne postoje kao nezavisne jedne od drugih, te se uvek moraju posmatrati i
prouavati u njihovoj meusobnoj vezi.
Svaka drutvena pojava stvarno (ontoloki) ima etiri osnovne dimenzije i isto
toliko gnoseolokih (metodoloko-saznajnih) aspekata sa kojih se moe posmatrati i
prouavati, to se iskazuje odgovarajuim sociolokim pojmovima:
1. Mikro-socioloki aspekt omoguuje da se sagledaju specifinosti posebnih
drutvenih odnosa pojedinaca i malih drutvenih grupa u uim lokalnim okvirima
(mikro-strukture i mikro-promene).
2. Makro-socioloki aspekt omoguuje da se sagledaju opte i zajednike osobine i
malih i velikih drutvenih grupa i njihovi odnosi u irim globalnim okvirima
(makro-strukture i makro-promene).
3. Strukturni (statiki, sinhroni) aspekt podrazumeva horizontalni presek drutva
kojim se sagledava zateeno stanje drutvenih odnosa, bilo na makro ili na mikro
planu.
4. Istorijski (dinamiki, dijahroni) aspekt podrazumeva vertikalni presek drutva
kojim se sagledavaju procesi promena, stvaranje i nestajanje tokom vremena
posebnih i optih, mikro i makro struktura realnih drutvenih odnosa.
U konkretnim sociolokim istraivanjima teite je uvek na nekom od navedenih
metodolokih aspekata, te se prema tome relativno razlikuju i meusobno dopunjuju teorije
drutvene strukture i teorije drutvenih promena.
Drutvena promena se oznaava kao razlika izmeu dva stanja drutvene
strukture.
Socioloka teorija promena ukazuje na uslove i uzroke, na nain odvijanja i
posledice, pa prema tome i na razne vrste drutvenih promena. Ranije je istaknuto da su
socioloki naroito znaajne globalne drutvene promene, meu kojima su najvanija dva
tipa kvalitativnih promena reforme i revolucije.
Reforme su postepene i mirne, a revolucije su korenite, nagle i nasilne promene
globalne drutvene strukture ili nekog njenog vanog funkcionalnog segmenta. Reforme i
revolucije se uglavnom razlikuju po stepenu izvrenih promena (delimine ili koreniteradikalne) po brzini (tempu) odvijanja i prema korienim sredstvima (mirne ili nasilne).
Iako se reforme i revolucije razlikuju kao dva politiki konkurentska modela globalnih
drutvenih promena, one su istorijski komplementarne: kad izostanu reforme nastupaju
revolucije; ako se vie reformi povee u jedan kontinuirani niz one vremenom mogu da
dovedu do promena koje su prema ostvarenim ciljevima korenite i u tom smislu istorijski
revolucionarne. Povezane i dobro osmiljene reforme su istorijski racionalniji model
drutvenih promena od revolucija koje predstavljaju istorijske preice. Revolucijama se
nadoknauje istorijski proputeno vreme, ali se zbog korienja nasilja uvek rui vie nego
to je neophodno, a ono to se na brzinu izgrauje ima svojstva tvorevine koja nije ni
solidna ni trajna (zato narod i kae ''brzo-kuso'').

69

Ova ema, pak, predstavlja makar samo jedan slikovit prikaz problema kojima se
sociologija kao nauka bavi, meu kojima su i oni koji se u ovom udbeniku razmatraju. Sa
druge strane, ni od jedne eme, pa ni od ove, ne treba oekivati da bude klju koji otvara
svako socioloko pitanje, a pogotovo se u sistematizovanim emama ne bi smeli traiti
gotovi i potpuni odgovori na dotina pitanja. U najboljem sluaju, uspene sistematizacije
omoguuju da se socioloka pitanja rangiraju po svom teorijsko-saznajnom znaaju i da se
samo hipotetiki naznae pravci konkretnih istraivanja
kojima e se doi do
zadovoljavajuih odgovora. To je mnogo racionalnije nego sluajno otvaranje nevanih, ali
pomodnih pitanja i nasumino traganje za povrnim i isto tako pomodnim odgovorima.
6. Odnos sociologije i drugih drutvenih nauka
U naelu i stvarno, razliite nauke se uzajamno meusobno dopunjuju, bilo
predmetno, tako to jedne prouavaju jedan a druge drugi deo stvarnosti, ili metodoloki,
tako to, prouavajui isti iseak celine, jedne ga prouavaju na jedan nain i sa jedne strane,
a druge, sa neke druge strane ili na neki drugi nain. Ono to svaka zasebna nauka svojim
istraivakim metodom saznajno zahvati izraava se kroz njene osobene pojmove i termine
kojima se formuliu nauni iskazi i stavovi (opisi, objanjenja i predvianja) o onoj oblasti
stvarnosti kojom se dotina nauka bavi.
Poto je drutvena stvarnost jedinstvena to je i sociologija, naelno i stvarno,
povezana sa svim drugim drutvenim naukama, ali sa svakom na poseban nain. Jedan je
njen odnos sa optim, a drugi sa posebnim drutvenim naukama, jedan sa starijim i
razvijenijim, a drugaiji sa mlaim i manje afirmisanim. Kulturna tradicija u pojedinim
zemljama uvek utie na ovaj odnos, ali ovde se govori samo o naelnim vezama i odnosima.
Sociologija se po svom predmetu, ali i po pristupu i saznajnom cilju jasno razlikuje
od posebnih drutvenih nauka kao to su pravna nauka, ekonomija, politikologija,
lingvistika i sa njima se manje vie skladno dopunjuje. Treba, meutim, jasno razgraniiti
odnos sociologije prema posebnim segmentima drutvene stvarnosti (pravnim normama,
privredi, politici, jeziku), koje i sama moe (i treba) socioloki da prouava, od odnosa
sociologije prema posebnim drutvenim naukama koje drugaije prouavaju dotine
segmente drutva. Tako, na primer, sociologija moe da prouava rad i proizvodnju, grupe
proizvoaa i potroaa, organizaciju preduzea, ustanove trine privrede, ali ne kao
ekonomske pojave sa ciljem da otkrije zakonitosti njihove unutarnje strukture i
funkcionisanje (ime se bavi ekonomija). Ona ih razmatra kao jednu (ekonomsku) vrstu
drutvenih pojava koje uporeuje sa drugim drutvenim pojavama, kao to su politike i
kulturne, uoava pravila povezivanja i meuuticaja ekonomskih, politikih, kulturnih
procesa, odnosa, grupa, ustanova i organizacija.
Slian je odnos sociologije i prema politikim ili pravnim naukama. Politiki
procesi i pravni odnosi su sadraj i forma onoga to je sutina i jezgro svakog drutva i bitna
determinanta svake drutvenosti (naina drutvenog ivota). Politika aktivnost je jedan od
najvanijih vidova globalnog drutvenog delovanja kojim se usmerava drutveno zbivanje
prema odreenim drutvenim (pojedinanim i grupnim) interesima i ciljevima. Pravo je
skup najvanijih drutvenih normi zato to se njime najefikasnije ureuju najvaniji
drutveni odnosi, od strane najmonijih drutvenih aktera. Bez politike nita se ne bi moglo
promeniti u savremenom drutvu, a bez prava ne bi se mogao organizovati drutveni ivot u

70

sloenim i interesno heterogenim skupinama, niti bi se due odrao bilo koji globalni sistem
(ureen skup institucija) u civilizovanim drutvima.
Zato su, uz antropologiju, ekonomske, politike i pravne nauke temelj sociologije, a
sociologija njihovo najblie i najrelevantnije duhovno okruenje. Ekonomske, politike i
pravne injenice su za sociologiju prvorazredne drutvene injenice i zato se sociologija
najneposrednije oslanja na ekonomske, politike i pravne nauke. Sa druge strane,
ekonomija, politikologija i pravna nauka danas se ne mogu zamisliti bez globalnog
sociolokog pristupa, kao najrelevantnije metodoloke perspektive u kojoj se najcelovitije
sagledavaju drutveni uzroci, akteri, tokovi i posledice ekonomskih i politikih procesa i
odgovarajuih pravnih odnosa.
Zanimljiv je, takoe, odnos sociologije i lingvistike. Sociologija moe da prouava
ulogu jezika kao sredstva simbolike komunikacije pojedinaca i grupa, jer je jezik tipina
drutvena pojava koja ne postoji niti ima smisla izvan drutva, ali se nee baviti unutarnjom
strukturom rei i reenica, gramatikim pravilima sintakse, morfologije, fonetike i drugih
oblasti lingvistike kao nauke. Polje saradnje ove dve nauke moe biti iroko, a potreba za
saradnjom pojavljuje se uvek kad ire drutvo utie na jezik (primer sredstava masovnih
komunikacija), ili kad jezik utie na pojedine aspekte drutva (primer ekonomske reklame,
politike propagande, ideoloke doktrinacije, ratnog hukanja).
Kad se na nekom od ovih susretnih i graninih podruja javi vie znaajnih i
izazovnih problema, pojavljuju se i meudiscipline koje se njima bave. Takve su socijalna
lingvistika (prouava uticaj drutvenih inilaca na jezik) ili sociologija jezika (prouava
uticaj jezika na druge drutvene pojave). Takva je i socijalna psihologija, disciplina kod
koje se susreu sociologija i psihologija. Psiholoki procesi, kojima se psihologija bavi,
imaju pored prirodno-fiziolokog i drutveni aspekt, ba kao to drutvo sastavljeno od ljudi
kao psihikih bia sadri psiholoku komponentu. Kad se prouava uticaj psihikih procesa
na drutvo, istraivanje je na terenu sociologije, a kad se prouava uticaj drutvenih
(unutargrupnih ili meugrupnih) odnosa na psihike procese (miljenje, verovanje,
formiranje i menjanje stavova), onda je u pitanju podruje psihologije, i to socijalne.
Sociologija se od psihologije razlikuje i po tome to se psihologija vie bavi
ovekom pojedincem, dok sociologija ima u vidu meuljudske odnose i sveukupnost
drutvenih pojava koje nastaju u tim meuodnosima. U tom pogledu, znaajna je razlika
sociologije i socijalne antropologije koja upravo prouava drutvenog oveka (naglasak je
na celovitosti oveka, kao pojedinca i kao ljudske vrste). Sociologiju, pak, ovek pojedinac,
i kad ga prouava, zanima pre svega kao nosilac neke drutvene uloge, kao akter drutvenog
delovanja, uesnik drutvenog odnosa, lan drutvene grupe. Prouavajui ljudsko drutvo
sociologija naglaava celovitost drutva, dok antropologija istie celovitost oveka.
Kad se sociologija razgraniava od opte istorije, najee se ukazuje na
podudarnost njihovog predmeta, jer re je o odnosu dve opte drutvene nauke. Stvarno, one
se ipak ne bave istom stranom onih pojava koje i jedna i druga prouavaju. Sociologija
pristupa celini drutva teorijski, tragajui za onim to je zajedniko za konkretne pojave u
raznim prostorno--vremenskim okvirima, dok istorijske nauke opisuju neponovljive
specifinosti istih pojava. Zato su sociologija i istoriografija meusobno komplementarne.
Sociologija nudi opte objanjenje na osnovu konkretnog opisa vie razliitih drutvenih
dogaaja datih po hronolokom redu njihovog odigravanja (to donosi istoriografija).
Istoriografija koristi opte zakonitosti (koje otkriva sociologija) da uz njihovu pomo lake
uoi i bolje opie bitne osobine pojedinih dogaaja. Bez istoriografije sociologija bi bila

71

prazna i suvie uoptena, a bez sociologije istoriografija ne bi mogla objasniti nijedan

drutveni dogaaj koji opisuje, a ni sam opis koji ne vodi objanjenju ne bi mogao
zadovoljiti naune kriterijume.
Savremena sociologija je veoma iroko problemsko istraivako podruje koje se
vremenom i samo funkcionalno diferencira. Iako se opta sociologija (o kojoj je dosad bilo
govora) u naelu bavi "celinom drutva, na celovit nain", ba zbog toga je u njoj nuna
podela rada i izvesna specijalizacija. Praktini drutveni problemi i potrebe njihovog
razreavanja, kao i posebna interesovanja i interesi, opredeljuju grupe sociologa da
socioloki prouavaju posebne segmente drutva. Tako se u okviru sociologije kao
jedinstvene nauke pojavljuju posebne sociologije kao to su sociologija porodice,
sociologija rada, sociologija sela, sociologija grada, sociologija prava, sociologija politike,
sociologija kulture, sociologija religije, morala, umetnosti, nauke i mnoge druge, sve do
"sociologije sociologije".
Posebne sociologije se meusobno razlikuju po predmetu kojim se bave, dok su im
metode i saznajni ciljevi manje vie slini i zajedniki. Od opte sociologije, posebne
sociologije se razlikuju po uem predmetu prouavanja, kojem su unekoliko prilagoeni
zajednike metode i saznajni ciljevi. Opta sociologija je sistematska i sintetika teorijska
disciplina, dok su posebne sociologije obino analitiki usmerene na empirijska istraivanja
iji rezultati se ponekad mogu i neposredno praktino primenjivati.
Izuzetno je suptilna i ne uvek jasno omeena razlika izmeu posebnih sociologija i
posebnih drutvenih nauka. Iako u praksi konkretnih istraivanja ova razlika esto nije
neposredno vidljiva, ona je u naelu jasna. Posebne sociologije, naime, koriste globalni
socioloki pristup u razmatranju posebnih segmenata drutva (privrede, politike, prava,
kulture), dok posebne drutvene nauke imaju za cilj da svojim metodama podrobno istrae
svoj predmet i otkriju specifine zakonitosti njegovog strukturiranja i funkcionisanja.
Razlika izmeu posebnih sociologija i posebnih nauka se, pak, i naelno dovodi u
pitanje onda kad se neki ekonomista, pravnik ili politikolog opredeli za socioloki pristup
privredi, pravu ili politici, kao osnovni pristup u svom istraivanju. Tako nastale studije
imaju interdisciplinarni karakter i skoro je arbitrarno njihovo razvrstavanje u jednu ili drugu
naunu disciplinu. Nekad se prednost daje osnovnom obrazovanju istraivaa (da li je po
profesiji pravnik, ekonomista, politikolog ili sociolog), a nekad instituciji koja istraivanje
organizuje (npr. da li je institut ekonomski, pravni, poltikoloki ili socioloki).
6.1. Sociologija prava, "pravna sociologija" ili sociologija za pravnike
Sociologija i pravo su u stalnom i prisnom odnosu meusobnog uslovljavanja - od
samih poetaka sociologije, pa i pre njenog konstituisanja. Pratei razvoj sociologije, lako se
uoava da je od svih drugih drutvenih nauka, pravna nauka bila ta koja se prva okrenula ka
sociolokom nainu miljenja i da je na pravnim fakultetima sociologija najpre prihvaena
kao akademska disciplina. Tako je bilo u veini evropskih zemalja, pa i kod nas.
Sa druge strane, upravo sa unoenjem sociolokih sadraja u klasine pravne
discipline, najuspenije su modernizovane pravnike studije, kao i profesija pravnika u
celini. Savremena sociologija prava ili "pravna sociologija" najneposredniji je rezultat
takvog prisnog odnosa i kreativnog susreta prava i sociologije.
Pravna norma je tipina drutvena injenica, a pravne pojave su izuzetno vane
drutvene pojave. U pravu nema nita to nije ljudsko i drutveno, pravo je prouzrokovano

72

drutvenim iniocima, a funkcije prava su u prvom redu drutvene. To znai da je pravo za

sociologiju znaajan predmet prouavanja, a sociologija za pravo relevantan ugao
razmatranja, bilo da se pravo posmatra istorijski ili strukturno, uzrono ili funkcionalno.
Zato je sociologija prava i potrebna i mogua, kako sa stanovita produbljivanja
optesociolokih uvida u posebne segmente drutva (kao to je pravni sistem), tako i sa
stanovita punijeg sagledavanja pravnog fenomena u irem drutvenom kontekstu (u odnosu
na kulturnu tradiciju, politike, ekomomske i druge socijalne prilike).
Neki autori (kao an Karbonije) ne insistiraju na razlici izmeu "pravne
sociologije" i sociologije prava iako istiu da meu njima moe da se uoi i izvesna razlika.
Kod njih "pravna sociologija" ima neto ire znaenje od sociologije prava. Sociologija
prava se, naime, ograniava na prouavanje samog prava, pravnih pravila i pravnih
institucija, dok bi se "pravna sociologija" bavila svim drutvenim pojavama koje su "vie ili
manje obojene pravom, kojima pravo moe biti uzrok, posledica ili razlog, podrazumevajui
tu i pojave povreda, neefikasnosti i odstupanja".1 Ipak, sam Karbonije naporedo koristi obe
sintagme, a opredeljuje se za iri pristup kojim se u sociolokom razmatranju prava uzimaju
u obzir sve drutvene pojave koje su sa pravom ovako ili onako povezane.
Tako shvaena sociologija prava ili "pravna sociologija" definisana je kao posebna
"grana sociologije uopte" koja za predmet ima jednu vrstu drutvenih pojava: pravne
pojave ili pojave prava. Karbonije naglaava da je u ovom sluaju vano da je re o
"pojavama" te da se sociologija ograniava na prouavanje "pojavnog" u pravu, a ne onog
to je "bit" ili "sutina" prava. Sutinom prva bi se bavile filozofija prava (u irem smislu) i
teorija prava (u uem smislu).
Umesto detaljnijeg prikazivanja ovog i drugih stanovita valjalo bi razjasniti neke
pojmove i ukloniti mogue konceptualne i terminoloke nesporazume.
Najpre bi valjalo da se razrei jedna stara dilema u odnosu prava i sociologije. U
ranijem periodu odnos prava i sociologije posmatran je kroz staru dihotomiju normativne
indikativne nauke. Indikativne discipline se bave onim to jeste (nem. Sein - bie), a
normativne onim to treba da bude (nem. Sollen trebanje). U tom smislu pravne nauke bi
bile normativne, a sociologija je indikativna disciplina. Nije sporno da je pravo kao realitet i
kao osobeni sistem pravnih normi veoma vaan deo ukupne drutvene stvaranosti, onaj
njen segment koji se oznaava kao normativna drutvenost ili kao normativni sistem. Iako
pravne norme svojim sadrajem izraavaju poeljne drutvene intencije (Sollen) one kao
takve postoje i deluju u drutvenoj stvarnosti, te prema tome imaju svoje realno ontoloko
utemeljenje u svakom drutvu. Pravne norme, dakle, jesu i imaju svoje bie (Sein) koje je
predmet pravnih nauka i koje su stoga, indikativne discipline. Normativna priroda prava ne
dovodi u pitanje indikativnu prirodu pravnih nauka samo to utie da pravne nauke svoju
indikativnost ispoljavaju na svoj osobeni nain. Taj osobeni nain (metod) ogleda se u
naglaenom normativnom aspektu pravne analize naroito u pozitivno-pravnim
disciplinama.
Ako se prihvati ova argumentacija onda se otvara pitanje da li je mogua pravna
sociologija, pored filozofije prava i pravne teorije a potom i pitanje kakav bi smisao
pored njih imala?
"Pravna sociologija" je sintagma koja se ponajpre moe shvatiti na dva naina: (1)
kao oznaka za sociologiju u kojoj se pravne norme uzimaju kao "dominantan socijalni
an Karbonije, Pravna sociologija, Izd. knji. Zorana Stojanovia Novi Sad i CID
Podgorica, 1992, s. 6.
1

73

faktor" (normativizam u sociologiji); i (2) kao oznaka za socioloki pristup kao dominantan
u pravnim naukama (sociologizam u pravnim naukama). I jedno i drugo vodi u
redukcionizam i nesporazume: u prvom sluaju sa sociolozima, a u drugom sa pravnicima.
Zato sintagma "pravna sociologija" i unosi zbrku u odnose sociologije sa itavim nizom
pravnih nauka, a naroito u odnose sociologije sa filozofijom i teorijom prava, poto posee
za njihovim predmetom. Takva sociologija promovie svojevrsni "socioloki imperijalizam"
koji je neprihvatljiv pravnim teoretiarima koji se protive "sociologizovanju prava",
odnosno, svoenju svih izvora (i funkcija) prava na aktuelni drutveni ivot onakav kakvim
ga sociologija vidi.
Sociologija prava je uobiajena i prihvatljivija sintagma koja jasno oznaava
socioloku disciplinu koja za predmet ima drutvenu stranu prava i koja se bavi i pojavnom i
sutinskom stranom svoga predmeta, a to su: (1) uticaji irih drutvenim uslova na
nastajanje, strukturu i promene prava; (2) funkcijama prava u drutvu i posledicama pravnih
dejstava na pojedine aspekte drutva.
Kao takva, sociologija prava je u odnosu na optu sociologiju jedna njena posebna
grana koja, kao i druge posebne sociologije omoguuje detaljnije uvide u opte pravilnosti
drutvenog ivota. U odnosu na klasine pravne nauke (kako za teorijsko-pravne tako i za
pozitivno-pravne), sociologija prava je za njih jedna srodna pomona disciplina koja
pravnicima omoguuje da bolje shvate drutvenu prirodu prava, njegovu stvarnu drutvenu
mo i nemo i tome prilagode pojedine pravne norme, pravne institucije i itav pravni
sistem, kao i svoju profesionalnu ulogu u drutvu. Meutim, i takva sociologija prava ima
smisla ponajpre kao empirijska istraivaka disciplina, jer samo tako bi bila od koristi
drugim pravnim naukama. Kao spekulativna i apstraktna refleksija o pravu, sociologija
prava bi se teko mogla razlikovati od filozofije i teorije prava, a pored njih bila bi i sasvim
izlina. Najgore bi bilo ako bi se svela na nekakvu pseudo-socioloku sistematizaciju i
problematinu prekompoziciju osnovnih pravnih pojmova i instituta.
Budui da kod nas empirijskih sociolokih istraivanja prava skoro da nema, za nae
uslove je, umesto sociologije prava, kao nastavna disciplina na pravnim studijama
najracionalniji model sociologije koja bi problemski bila prilagoena pravnicima
("sociologija za pravnike") u kojoj bi se glavni drutveni i optesocioloki problemi
kreativno povezivali sa osnovnim socioloko-pravnim pitanjima.
Takva socioloko-pravna pitanja se postavljaju ve kod mnogih pretea sociologije,
a naroito kod njenih osnivaa i klasika, kao i kod mnogih savremenih sociologa i pravnika.
Prisna veza izmeu prava i sociologije uoljiva je i kod nas. Kao i na veini evropskih
univerziteta, prvo institucionalno uporite srpske sociologije bio je Pravni fakultet u
Beogradu, na kojem od 1935. postoji katedra za sociologiju. I u naem sluaju se pokazalo
da je drutvenu stranu prava, ono to se ponekad naziva "duhom zakona", nemogue
razumeti bez sociolokog pristupa pisanim i nepisanim drutvenim normama, odnosno bez
objanjenja konkretnih drutvenih prilika u kojima neko pravo nastaje, opstaje i funkcionie.
Zato je grupa profesora Pravnog fakulteta, na elu sa uglednim teoretiarem i istoriarem
prava Slobodanom Jovanoviem (1869-1958) izmeu dva svetska rata kod nas uinila
pionirske korake u afirmaciji sociologije kao posebne akademske nauke. Poetkom
tridesetih godina 20. veka Sl. Jovanovi je na doktorskim studijama drao prva predavanja
iz sociologije kojima su prikazane neke teorijske struje (formalizam, marksizam) i neki
problemi u sociolokom prouavanju prava, politike, religije, kulture. Uz podrku Sl.
Jovanovia na Pravnom fakultetu u Beogradu nali su se Dragoljub Jovanovi (1895-

74

1977) koji se bavio sociologijom agrara i seljatva i Jovan orevi, (1908- 1989) sa
sociologijom politike.
ore Tasi (1892-1943), bavei se filozofijom i sociologijom prava, jo
neposrednije je doprinosio konstituisanju sociologije kao zasebne nauke u naoj akademskoj
sredini. On je, kao i Sl. Jovanovi, smatrao da je akademska sociologija, kao liberalna
graanska misao, najprirodnija prepreka populistikim, agresivnim i radikalnim (i
leviarskim i desniarskim) ideologijama koje su se javljale u srpskom drutvu i hvatale sve
vie maha izmeu dva svetska rata. Tasi je zato 1935. u Beogradu osnovao Drutvo za
pravnu filozofiju i sociologiju, koje od 1938. do 1941. deluje pod imenom Drutvo za
sociologiju i drutvene nauke. On je 1938. uredio prvi srpski iskljuivo socioloki zbornik
radova Socioloki pregled, koji e 1961. biti obnovljen kao glasilo posleratnog Srpskog
sociolokog drutva, najpre kao godinji zbornik, a potom kao asopis (od 1964.
etvoromesenik, pa tromesenik). Sve do Drugog svetskog rata ostao je jedini predsednik
ovog prvog srpskog sociolokog drutva, iju aktivnost je rat prekinuo, kao to je prekinuo i
ivot ora Tasia. Uz Tasievu podrku na Pravnom fakultetu u Beogradu ruralnu
sociologiju od 1938-41. predaje i Sreten Vukosavljevi (1881-1960). Vera Erlih (18971980) skuplja grau za svoju posleratnu studiju o transformaciji jugoslovenske patrijarhalne
porodice, a Tasiev najblii saradnik Radomir D. Luki (1914-1999) pod njegovim
uticajem razvija svoj interes za sociologiju prava i optu sociologiju.
Kao i pre Drugog svetskog rata i prvo posleratno struno udruenje sociologa
osnovali su pravnici. Srpsko socioloko drutvo osnovano je u Beogradu decembra 1954,
kao prva republika sekcija saveznog udruenja koje su, takoe pravnici, isto u Beogradu,
osnovali samo neto malo pre - u oktobru 1954. Osniva i prvi predsednik Srpskog
sociolokog drutva bio je Radomir Luki , predratni saradnik ora Tasia i posleratni
ugledni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. On je prvi kod nas posle Drugog svetskog
rata zapoeo na Pravnom fakultetu u Beogradu da predaje sociologiju kao nastavni predmet,
uvodei je tako po prvi put u redovnu akademsku nastavu u socijalistikoj Jugoslaviji. To je
bio razlog da on 1957. objavi i prvi socioloki udbenik koji je godinama bio glavno
socioloko tivo na mnogim fakultetima irom Jugoslavije. Visoki akademski ugled
Radomira Lukia i sociologije na Pravnom fakultetu u Beogradu znatno je doprineo da se
sociologija kasnije nae u nastavi i na drugim pravnim fakultetima od samog njihovog
osnivanja (u Novom Sadu, Niu, Kragujevcu, Podgorici, Pritini, Banja Luci). Vie ili manje
ova sociologija je bila prilagoena pravnim studijama po izboru sociolokih problema i
sistematizaciji sociolokih pojmova.
7. Naela moderne nauke i problemi sociolokog metoda
Razmatranje problema sociolokog metoda predstavlja predmet (i zadatak)
socioloke metodologije, koja je filozofska podloga sociologije kao nauno-istraivake
discipline. Socioloka metodologija je istovremeno (1) deo primenjene epistemologije
(filozofske teorije naunog saznanja); (2) deo primenjene logike (filozofske discipline koja
utvruje pravila istinitog miljenja); i (3) sistematizacija istraivakog iskustva u sociologiji
i srodnim drutvenim naukama.
Metod (gr. methodos - nain, put) istraivanja mora biti prilagoen osobinama
predmeta istraivanja, a u sluaju sociologije, svojstvima drutva kao sloene celine
drutvenih pojava. Pozitivisti su, pak, ponajvie doprineli da se sociologija konstituie kao

75

zasebna nauka, time to su i od nje zahtevali da se pridrava osnovnih naela ili idealnih
normi kojima su teile moderne prirodne nauke. Uz pozitivizam je vezano nastajanje imena
"sociologija", ali je i od pozitivizma i od imena mnogo starije vekovno nastojanje ljudi da na
racionalan i celovit nain saznaju sutinu svoga drutva. U tom smislu sociologija ima
daleke pretee meu antikim i srednjevekovnim filozofima, pravnicima i istoriarima. A i
savremena sociologija ima mnoge sledbenike meu modernim misliocima, koji nisu vezani
uz pozitivistiku tradiciju.
Pojava i sutina. - "Na svet se sastoji od onog to se vidi i od onog to se ne vidi: vidljivo i
nevidljivo tek zajedno ine stvarnost. Vidljivo je samo deli onoga to je stvarno. Ovo vidljivo je dostupno
oku, ono nevidljivo dostupno je duhu. Krst je vidljiv znak, ali njegovo znaenje je nevidljivo. Ono to se ne
vidi bitnije je od onoga to se vidi. Slika sveta koju nude oi nije slika sveta koju otkriva duh. Oko se zadrava
na pojavi, duh na znaenju: oko je usmereno na fiziko, duh na metafiziko! Ovo pojavno nije bitno, ono
bitno nije pojavno. ovek moe da gleda a da ne vidi: gleda pojavu ali ne vidi sutinu! Nauka poiva na ovoj
razlici izmeu pojave i sutine: ako ukinete ovu razliku, ukinuli ste mogunost postojanja nauke."
(uro unji, Kritika socioloke metode)

U pozitivistikoj tradiciji, kao uzorni i univerzalni principi naunog saznanja,

najee se navode objektivnost (pouzdanost), preciznost, sistematinost, a na sociologiju se
odnosi jo i optost. Polazei od osnovnog znaenja ovih principa, obino se razlikuje svaka
nauka (pa i sociologija) od drugih oblika drutvene svesti i duhovnog stvaralatva: od
religije, ideologije, mitologije, umetnosti, zdravorazumskog saznanja, a unekoliko i od
filozofije (Videti klasine studije: M. uri, Problemi sociolokog metoda,1962; V. Mili,
Socioloki metod, 1974; M. Markovi, Filozofske osnove nauke, 1981).
Objektivnost je najuniverzalnije svojstvo naunog saznanja i "zlatno pravilo" naune
delatnosti. Ono se temelji na optoj saznajnoj pretpostavci da stvarnost postoji nezavisno od
subjekta saznanja, od linih stavova istraivaa i drugih individualnih i grupnih interesa i
motiva.
Sociologija, kao i sve druge drutvene nauke, ne postie onaj stepen objektivnosti
koji karakterie razvijene prirodne nauke. Njen predmet je drutvo, a ono ne postoji
nezavisno i odvojeno od subjekta istraivanja, od samog istraivaa. Drutvo je onaj osobeni
deo objektivne stvarnosti, onaj deo prirode koji su ljudi svojim zajednikim i meusobnim
delovanjem kultivisali, prilagodili svojim potrebama i ciljevima, proizveli svojim
svrsishodnim radom i osmislili svojim ljudskim vrednostima.
Svaka drutvena pojava, pored svoje spoljne, objektivizirane strane, ima jo jednu,
nita manje vanu, unutarnju, duhovnu i kulturnu dimenziju koja se ne moe u celini saznati
objanjavanjem spoljnih veza.
Zato celovito socioloko saznanje mora da ukljui, pored objektivnog objanjenja
spoljnih odnosa, i subjektivno racionalno razumevanje unutarnjeg znaenja svake
drutvene pojave za pojedince ili grupe u nekom drutvu, kao to je svojevremeno
naglaavao Maks Veber. Time se ispravljaju preterivanja u pozitivistikom shvatanju
objektivnosti, koje i drutvenim naukama postavlja iste norme kao i prirodnim, ne vodei
rauna o navedenim razlikama prirodnih i drutvenih pojava.
Neto elastinije shvaeno, naelo objektivnosti je, ipak, veoma vano i za
sociologiju. Ono nalae da sociolog svaki svoj iskaz treba prethodno sam iskustveno da
proveri ili da ga zasnuje na proverenom iskustvu drugih istraivaa (tzv. intersubjektivna
proverljivost kao kriterijum objektivnosti). U tom sluaju u sociologiji ne bi bilo mesta za
proizvoljne ili ideoloki pristrasne stavove koji se ne mogu proveriti uobiajenom
metodolokom procedurom naunih istraivanja.

76

Pouzdanost je neposredno povezana sa objektivnou. To je ono svojstvo naunog

znanja koje proizilazi iz proveravanja u praksi i na iskustvu svake tvrdnje u nauci. Kad se
neki stav, na osnovu proveravanja, potvrdi u dovoljnoj meri, on se smatra pouzdanim. Ovaj
princip je stoga samo dalja razrada principa objektivnosti.
U sociologiji, kao optoj teorijskoj nauci, pouzdanost iskaza se postie na razne
naine: 1) tako to se svaki od njih ponaosob proverava u drutvenom ivotu (to nije uvek
mogue postii, niti to ima neki optiji znaaj), 2) poveanjem stepena i kvaliteta njihove
logike obrazloenosti i 3) posrednim proveravanjem ireg sklopa teorijskih zakljuaka u
istorijskoj praksi drutva.
Preciznost je pomoni princip u nauci, iako ba on privlai panju laika vie od
drugih. Izvan objektivnosti i pouzdanosti, preciznost sama po sebi ne vredi mnogo. Da bi se
neto moglo proveriti, potvrditi ili opovrgnuti, dokazati kao pouzdano (tano) ili
nepouzdano mora biti precizno saopteno. Neprecizne iskaze nije mogue proveriti, jer se
ne zna na ta se odnose.
U sociologiji, kao i u drugim naukama, preciznost se postie jasnim definicijama
pojmova, razvrstavanjem (klasifikovanjem) i merenjem pojava. Naroito se mnogo
oekivalo od merenja kao kvantitativnog (brojanog) opisa kvalitativnih obeleja, primenom
statistikih i drugih postupaka u drutvenim naukama. Ta oekivanja, meutim, nije bilo
lako zadovoljiti zato to se mnogi kvaliteti ne mogu brojano iskazivati. Materijalni standard
ili stopa inflacije, primera radi, mogu se preciznije meriti od stepena demokratizacije ili
zadovoljstva drutvenim odnosima - mada ni ovo drugo nije sasvim nemogue.
Sistematinost se ogleda u nastojanju da se svi pojmovi i iskazi u nauci poveu u
jednu ureenu i logiki neprotivrenu celinu (sistem). Ako bi se svaki ureen skup stavova
(sistem) slikovito predstavio u obliku piramide, onda bi se izmeu naune i
dogmatsko-ideoloke sistematizacije mogle uoiti sledee razlike.
- Nauni sistemi se postepeno izgrauju, odozdo prema gore. to su iskazi optiji
i blii vrhu, to im je vaenje ire, pouzdanost manja i nesigurnost vea. To su
sistemi koji imaju zaobljen vrh i vrsto se oslanjaju na iroku osnovu pouzdanih
pojedinanih injenica i proverenih posebnih stavova. Samo su razvijene
prirodne nauke postigle relativno visoki stepen sistematinosti (primer
Mendeljejevog sistema elemenata u hemiji) kakav drutvene nauke ne mogu
nikad oekivati.
- Dogmatski sistemi, za razliku od naunih, "vise" o svom neprikosnovenom
vrhu, koji je neosetljiv na kritiku injenica (odozdo). U dogmu se veruje, ona se
ne proverava. Zato dogmatski sistem ostaje nepromenljiv sve dok vrh uspeva da
se svojim autoritetom namee celini. Menjaju se promenom glavne dogme i
uspostavljanjem nove. im se posumnja u vrh, itav sistem pada. Dok se
ideoloki sistemi uvaju proterivanjem sumnje, nauka se bez racionalne sumnje
ne moe razvijati. Ovo u punoj meri vai i za sociologiju.
Optost se odnosi uglavnom na teorijske nauke, pa prema tome i na sociologiju vie
nego na bilo koju drugu drutvenu nauku. Zdravorazumsko znanje je nepouzdanije i
nesistematinije od teorijskog. Ono je uvek znanje o pojedinanim pojavama,
neponovljivim dogaajima i sluajnim odnosima. Teorijsko znanje je rezultat misaone
apstrakcije kojom se zanemaruje ono to je pojedinano, prolazno, povrno i nebitno, a
istie ono to se odnosi na veliki broj pojedinanih pojava odreene vrste. Ono to je opte
smatra se trajnim i sutinskim svojstvom neke vrste pojava, to znai da se odnosi samo na

77

zajednike osobine konkretnih pojedinanih pojava, iako one imaju i svoje specifine i
neponovljive osobenosti. Optost je, dakle, saznajno svojstvo svih teorijskih nauka, pa i
onih koje su po svom predmetu posebne nauke, a ne samo onih koje se odreuju kao opte
(kao to je sluaj sa sociologijom).
7.1. Drutveni determinizam, socioloki zakoni i objanjenje u sociologiji
Determinizam (lat. determinare - odrediti) jeste pojam kojim se izraava takvo
filozofsko shvatanje meusobnog odnosa pojava u stvarnosti po kojem svaka pojava mora
biti odreena (uslovljena i prouzrokovana) nekom drugom pojavom: nita ne moe postojati
a da nije neim determinisano (odreeno).
Suprotno stanovite je indeterminizam, po kojem onaj ko deluje (ovek ili Bog) nije
niim odreen nego odluuje potpuno spontano i nezavisno od bilo kojih spoljnih ili
unutranjih inilaca.
Celokupni dosadanji razvoj ljudskog racionalnog saznanja poivao je na nekoj
varijanti determinizma, jer ako neto nije odreeno, ono se ne moe ni saznati. Takav je
sluaj i sa saznavanjem drutva. Sociologija, kao ni bilo koja druga nauka, ne bi bila
mogua ako se ne bi uvaavao determinizam meu drutvenim pojavama. Meutim,
sociologija i sve druge drutvene nauke moraju da uvaavaju specifinosti determinizma u
drutvu.
Drutveni determinizam je sloeniji, dinaminiji (promenljiviji) i raznovrsniji od
prirodnog, jer se drutvo sastoji od ljudi koji svojom sveu, slobodnom voljom i akcijom
interveniu u drutvena zbivanja menjajui esto njihov tok.
Zato se i zakoni koje sociologija otkriva u drutvenoj stvarnosti i objanjenja i
predvianja drutvenih pojava moraju razlikovati od onih u prirodnim naukama. Drutvene
zakonitosti se nikad ne ispoljavaju sa potpunom izvesnou, nego uvek sa veom ili manjom
verovatnoom.
Kao takvi, nauni zakoni se i u sociologiji definiu kao jeziki precizni i logiki
ispravni stavovi (iskazi) o objektivno postojeim, optim, nunim, sutinskim i relativno
stalnim vezama i odnosima medu drutvenim pojavama. Ideal svake nauke jeste da otkrije
to vie zakona o podruju kojim se bavi. U sociologiji ima mnogo vie hipotetiki
formulisanih iskustvenih uoptavanja nego opteprihvaenih univerzalnih zakona. Takav je,
primera radi, poznati zakon drutvene podele rada, koji ima univerzalno vaenje, jer se
odnosi na sva drutva u svim istorijskim periodima. U ovom sluaju radi se o drutvenom
zakonu kao objektivnom odnosu. Socioloki zakon je nauni iskaz ili indikativni stav o
objektivnom, optem i nunom drutvenom odnosu koji se formulie kao teorijski rezultat
iskustvenog istraivanja. Termin zakon i kao objektivan odnos i kao indikativni stav o tom
odnosu bitno se razlikuje od pojma zakona kao normativnog stava, kao norme u pravu.
Zakoni u pravu su norme koje se odnose na ono to treba da bude (nem. sollen), a ne na
ono to jeste (nem. sein).
Nauni zakon. -"Re zakon nema ovde znaenje obiajne, moralne, verske, pravne itd. norme:
zakon nije normativan ve iskustven stav! Kulturne norme propisuju ono to treba da bude i kako se ljudi
treba da ponaaju, zato se i mogu povrediti i prekriti! Nauni zakoni opisuju ono to se u stvarnosti dogaa i
kako se ljudi stvarno ponaaju: ovi zakoni mogu se upoznati i koristiti! Kulturne norme su preskriptivne,
nauni zakoni su deskriptivni iskazi. Prve propisuju pravila, drugi opisuju injenice: prvi se prave, drugi se
otkrivaju. Jo tanije reeno: sadraj zakona se otkriva, oblik zakona se stvara. Bez upoznavanja zakona

78

prirodnog i drutvenog ivota, znanje svakog pojedinca bilo bi ogranieno na njegovo vlastito iskustvo. Kad
ne bi bilo zakonskih (optih, nunih, stalnih i sutinskih) veza izmeu pojava, svako predvianje bilo bi
iluzorno."
(uro unji, Kritika socioloke metode)

Osnovna funkcija sociolokih zakona jeste da poslue kao racionalna podloga

naunog sociolokog objanjenja i predvianja drutvenih pojava.
Objanjenje je misaona radnja kojom se neka konkretna pojava podvodi pod opti
odnos (zakon) koji vai za sve srodne pojave one vrste kojoj pripada i pojava koju
objanjavamo. To je idealan sluaj deduktivnog objanjenja, gde se ono to vai za jednu
vrstu pojava uopte, primenjuje na sve posebne i pojedinane sluajeve te vrste. Ako je, na
primer, opta socioloka pravilnost da svako drutvo koje zapostavi svoju ekonomiju, pre ili
kasnije dovodi u pitanje svoj opstanak, onda se time moe objasniti kriza svih socijalistikih
sistema, pa i naeg drutva u njihovom sklopu.
Po logikoj formi, socioloka objanjenja su retko kad deduktivna nego su, po
pravilu, induktivna. To znai da se, na osnovu iskustvenog uvida u mnotvo pojedinanih i
posebnih sluajeva u drutvu, sa odreenom verovatnoom izvlae zakljuci o optim
drutvenim pravilnostima, kao statistikim tendencijama.
Prema polaznim teorijsko-metodolokim pristupima u sociologiji se najee
primenjuje nekoliko osnovnih tipova objanjenja.
1. Strukturno je objanjenje kad se celinom objanjavaju delovi. (Primer: raspad drave
kao celine pogaa sve njene delove).
2. Funkcionalno je objanjenje kad se delovima objanjava celina. (Primer: kad se celina
raspada, jer delovi ne vre svoju ulogu (funkciju); kad u dravi preduzea proizvode
gubitke, politike institucije ne ublaavaju sporove nego ih izazivaju i pojaavaju, a kulturna
komunikacija ne doprinosi razumevanju nego nesporazumima, onda je i drava kao celina
ugroena).
3. Genetiko je objanjenje kad se konkretne pojave objanjavaju nainom na koji su se
razvile i nastale. Ono predstavlja tipian vid uzronog objanjenja, jer uzrono objasniti
neku pojavu znai ukazati na neophodne i dovoljne inioce (uzroke) koji je proizvode.
(Primer: raspad Jugoslavije je posledica naina na koji je ona istorijski nastala i
organizovana, dugotrajne unutarnje drutvene krize i nepovoljnog spleta spoljnih okolnosti).
4. Teleoloko (gr. thelos - cilj, svrha) objanjenje odnosi se samo na drutvene pojave.
Samo se pojave ljudskog drutva mogu objanjavati ciljem, svrhom ili smislom, koji su
bitan unutarnji pokreta i sadraj svakog drutvenog delovanja. Prirodni procesi se, pak,
odvijaju prema "slepoj" spoljnjoj nunosti, koja deluje nezavisno od ljudske volje i svesti.
(Primer: Jugoslavija je nastala zato to je svojevremeno bila poeljan cilj za jugoslovenske
narode i(li) za velike sile, a raspala se kad to vie za njih nije bila; kad su prvi poeleli da je
napuste, a drugi da je razbiju i tako ostvare neki svoj drugi cilj).
Sloenost drutvenih pojava nalae sociologu da svakom prilikom koristi vie tipova
naunog objanjenja, koji se uvek meusobno dopunjuju. Tako je poznato da se prvi i drugi
tip najee komplementarno pojavljuju kao jedno, tzv. struktural-funkcionalno objanjenje.
Predvianje u sociologiji jo je tee i nepouzdanije nego objanjenje. Objanjenje se
uvek odnosi na ono to se desilo u prolosti, dok se predvianje tie onog to bi moglo da se
odigra u budunosti. Ako se objasne uzroci neke pojave, onda se ona moe pouzdanije
predviati, po pravilu da iza uzroka uvek treba oekivati posledicu. Meutim, u drutvu
nikad ne postoji samo jedan uzrok i samo jedna posledica, ve deluje mnotvo promenljivih

79

uslova: povoljne ili nepovoljne okolnosti, koje deluju posredno; razliiti povodi kao
sluajni i u datim okolnostima dovoljni uslovi; zatim razliiti aktivni neposredni inioci koji
se mogu imenovati kao uzroci samo onda ako su istovremeno neophodni uslovi (koji
obavezno prethode posledici) i dovoljni uslovi (iza kojih uvek sledi odgovarajua
posledica).
Logika struktura uzrone zakonitosti i na njoj zasnovanog objanjenja i
predvianja je sledea:
Ako deluje A onda nastaje B
Deluje A
________________________
Nastaje B
Idealan sluaj je da A uvek i bezuslovno proizvodi B, to znai da uzrona veza A i
B nije sluajna nego zakonita i da je:
- opta (vai sa sve sluajeve vrste pojava A i vrste pojava B);
- nuna (nikad B, ako nije prethodilo A);
- dovoljna (uvek B, ako je prethodilo A).
Poto se idealan logiki oblik uzronosti nikad ne preslikava u stvarnom deavanju,
empirijska forma zakona uvek se razlikuje od njegove teorijske forme. Empirijska forma
uvek podrazumeva neke relevantne uslove (C) koji omoguuju da uzrok (A) proizvede
posledicu (B).
ak i kad imamo idealno uzrono objanjenje, ono samo po sebi ne obezbeuje i
precizno predvianje, ako se pri tom okolnosti i uslovi odvijanja dogaaja brzo menjaju - to
je u drutvu vie pravilo nego izuzetak. Takav je sluaj i sa prirodnim naukama koje se bave
pojavama koje se brzo menjaju. Meteorolozi lako objanjavaju zato kia pada, ali za
prognozu kada, gde i koliko e padati (to je praktino mnogo vanije od objanjenja zato
pada) potrebno im je da imaju precizan opis meteorolokih uslova. Savremena
meteorologija se naglo i razvija otkad je, zahvaljujui savremenoj tehnologiji (radarima i
kompjuterima), u prilici da brzo sakupi i obradi mnotvo relevantnih (znaajnih) podataka.
Time ona postie veu preciznost opisa, pa tako dobija i na pouzdanosti predvianja.
Iz ovog primera se vidi kako su meusobno zavisni nauni opis, nauno
objanjenje i nauno predvianje kao tri komplementarne epistemoloke kategorije.
Primer sa meteorologijom, takoe, opovrgava sve one koji odbacuju sociologiju ili je
osporavaju kao nauku zato to ona najee nije u stanju da ponudi preciznu i pouzdanu
prognozu, do koje nam je u drutvu osobito stalo. Treba, meutim, znati da je predvianje
ljudskog drutvenog ponaanja mnogo tee od predvianja vremenskih prilika. ovek,
meutim, ne raspolae nijednim drugim racionalnijim sredstvom da upozna sebe i svoje
sopstveno drutvo i zato se ne sme odrei od nauke ni onda kada ona u potpunosti ne
zadovoljava ovu njegovu iskonsku duhovnu potrebu.
7. 2. Elementi, postupci i tehnike sociolokog metoda
Metod svake nauke, ukljuujui i sociologiju, sastoji se od tri elementa (aspekta),
koji su meusobno nerazdvojno povezani i koji jedan drugog uslovljavaju. To su teorijski,

80

logiki i tehniki elemenat naunog metoda ili, drugaije reeno, teorija, logika i tehnika
naunog istraivanja.
Teorija ili uenje o predmetu je ono to prethodno znamo o pojavama koje treba
dalje i dublje istraivati. Teorija viestruko utie na izbor naina istraivanja ili na tzv.
metodoloki pristup, a najneposrednije utie preko izbora polaznih pretpostavki (hipoteza)
kojima svako nauno istraivanje poinje. Zato razliite socioloke teorije i razliita
shvatanja o mogunosti i vrednosti sociolokog objanjenja, predvianja, opisa i
razumevanja drutvenih pojava (u gnoseologiji, kao filozofskoj teoriji saznanja) u velikoj
meri utiu na metod sociologije.
Logika, kao filozofska disciplina koja utvruje pravila istinitog miljenja i
zakljuivanja, preporuuje nam najpouzdaniji i najracionalniji misaoni postupak, odnosno
logiki redosled radnji koje u istraivanju treba preduzeti da bi se dolo do istine o predmetu
prouavanja. Logian nain saznavanja istine, pa prema tome i postupak naunog
istraivanja, jeste put od poznatog ka nepoznatom koje treba spoznati, tj. proveriti i dokazati
neto kao istinito ili kao lano. Zato je idealan onaj postupak naunog istraivanja (i u
sociologiji) koji sadri ove glavne faze:
1. Definisanje problema, odnosno jasno i precizno opisivanje onoga to predstavlja
nereeni praktini problem ili teorijsko pitanje bez odgovora.
2. Postavljanje hipoteza (pretpostavki) koje predstavljaju, na dosadanjem znanju
zasnovano, reenje problema ili odgovor na pitanje koji bi trebalo istraivanjem
proveriti u praksi (primeri hipoteza: sukob meu grupama poveava njihovu unutarnju
koheziju; u gradu su primarne veze slabije nego u selu; kad oslabe primarne veze,
drutveni poremeaji su u porastu).
3. Proveravanje hipoteze podrazumeva (a) prikupljanje, (b) sreivanje i prikazivanje,
pa potom (v) tumaenje to veeg broja bitnih iskustvenih podataka (relevantnih
injenica) na osnovu kojih se jasno vidi da li je hipoteza u celini ili samo delimino
potvrena ili odbaena.
4. Dokazivanje je misaona radnja kojom se proverena pretpostavka (kao iskustveno
potvrena istina) logiki povezuje sa dotadanjim istinitim znanjem, obrazlae kao
novootkrivena zakonitost i ukljuuje u iri sklop (sistem) srodnih stavova (teorija)
kojima se celovito objanjava odreeno podruje stvarnosti.
Istraivake tehnike ili "metode u uem smislu" prate svaku od navedenih faza
sociolokog istraivanja. Tu se obino misli na razne metode logikog definisanja i
zakljuivanja, empirijskog opisivanja i proveravanja, teorijskog objanjavanja i dokazivanja.
Tehnikama istraivanja najee se nazivaju odgovarajue praktine radnje koje se
preduzimaju i pomona tehnika sredstva koja se koriste u fazi iskustvenog (empirijskog)
proveravanja hipoteza. U tom smislu se razlikuju metode (tehnike) za prikupljanje, za
sreivanje i prikazivanje, kao i metode za tumaenje iskustvenih podataka.
Metode (tehnike) za prikupljanje podataka koje su najpoznatije i koje se najee
koriste u sociologiji i srodnim drutvenim naukama jesu posmatranje i razgovor (intervju i
anketa). Za sreivanje i prikazivanje podataka slue klasifikacija (tipologija), merenje i
statistiki metodi. Uporedni metod i multivarijantna analiza su glavni postupci za tumaenje
uzronih odnosa meu drutvenim pojavama, kao to za utvrivanje uzronosti prirodnih
pojava najneposrednije slui eksperiment . Uz ove, koriste se i neke druge tehnike, kao to
su sociometrija ili analiza sadraja.

81

a) Metode za prikupljanje podataka

Iskustveni podaci (empirijske injenice) slue za proveravanje objektivne
zasnovanosti i pouzdanosti teorijskih pretpostavki. Podaci o drutvenim pojavama se
najee prikupljaju metodom sociolokog posmatranja ili metodom razgovora. Ova dva
metoda se meusobno dopunjuju pa se obino istovremeno koriste; ono to se ne moe
posmatrati, o tome se (ako je mogue) razgovara sa uesnicima i svedocima - i obrnuto.
Posmatranje u sociologiji predstavlja osnovni metod za prikupljanje podataka o
drutvenim pojavama putem njihovog neposrednog ulnog opaanja. Nauno posmatranje
se razlikuje od posmatranja laika. Ono se odvija prema unapred predvienom planu i sa
unapred odreenim ciljem a to znai da struno lice sistematski prikuplja i precizno belei
bitne podatke koji mogu da poslue za nauni opis i nauno objanjenje posmatrane pojave.
Postoje dve osnovne vrste posmatranja drutvenih pojava.
- Posmatranje sa uestvovanjem, kad posmatra, da bi bolje osmatrao iznutra ono
to se spolja ne moe sagledati, jedno vreme ivi sa onim ljudima koje posmatra.
Ovakva vrsta posmatranja se naroito koristila u socijalnoj antropologiji i
etnologiji, za prouavanje primitivnih drutava i udaljenih kultura, ili u
sociologiji, za prouavanje zatvorenih i tajnih grupa i udruenja. Sociolozi,
meutim, danas koriste posmatranje s uestvovanjem za istraivanje odnosa i u
preduzeima, kolama i drugde.
- Posmatranje bez uestvovanja, u kojem posmatra sa strane posmatra ono to
prouava. Ovakvo posmatranje izgleda objektivnije, ali kod njega se potenciraju
opti nedostaci posmatranja kao metoda a to su: nemogunost da se posmatra
ono to se iznenada i brzo odigra, to se desilo u prolom vremenu ili na nekom
udaljenom mestu, to je skriveno za spoljnjeg posmatraa jer je u pitanju teko
vidljivi unutarnji subjektivni drutveni proces.
Razgovor ponekad omoguuje da se prikupe upravo oni podaci do kojih se ne moe
doi posmatranjem. Uvek je pouzdanije kad se neposredno posmatra pojava koja se
prouava, ali ako to nije mogue, razgovara se sa uesnicima i svedocima. Takoe, podaci o
stavovima i miljenju ljudi o meusobnim odnosima ne mogu se prikupiti samo
posmatranjem tih odnosa spolja, ve je potrebno naroito pripremljenim i organizovanim
razgovorom doi do to objektivnije predstave o njima.
Naravno, i razgovor ima svojih nedostataka, jer ljudi esto ne ele (iz raznih razloga)
da govore istinu o onome to istraivaa zanima. Nainom na koji se odaberu sagovornici i
razgovor pripremi, organizuje i vodi, mogu se izbei neki od nedostataka ovog metoda.
Razgovor koji se vodi u naune svrhe mora biti planski usmeren i posebno
organizovan za ta se priprema tzv. osnova za razgovor. Kad se razgovor vre
standardizuje, priprema se upitnik kao skup pitanja koje ispitiva obavezno postavlja
ispitanicima. Dva osnovna tipa razgovora su intervju, kao oblik usmenog ispitivanja, i
anketa, kao tehnika za prikupljanje podataka upisivanjem odgovora ispitanika na pitanja iz
upitnika.
- Intervju je tehnika produbljenog razgovora, kad se malom broju znaajnih
pojedinaca postavlja vei broj otvorenih pitanja u vezi sa sloenim stavovima
koji se kvalitativno obrauju. Intervju se potvrdio najpre u psihijatriji
(psihoanalitiari lee razgovorom svoje pacijente), dok se u sociologiji koristi za
prikupljanje stavova istaknutih pojedinaca o vanim drutvenim pitanjima.

82

Anketa je tehnika povrnog ispitivanja gde se, za razliku od intervjua, velikom

broju ispitanika postavlja manji broj jednostavnih pitanja, iji se odgovori
kvantitativno (statistiki) prikazuju. Anketa se obino sprovodi tako to anketar
razgovara sa anketiranim i upisuje njegove odgovore u upitnik ili to ispitanik
sam upisuje odgovore u upitnik (kad se radi o pisanom anketiranju koje se,
ponekad, organizuje i posredstvom pote). Prema obliku pitanja, razlikuju se
pojedini tipovi upitnika: ako ispitanici slobodno upisuju odgovore na pitanja, re
je o upitniku otvorenog tipa, a kad se zaokruuje jedan ili vie unapred
ponuenih odgovora, onda je re o upitniku zatvorenog tipa. Svaka od ovih vrsta
upitnika ima prednosti i slabosti pa se, da bi bili izbegnuti njihovi nedostaci,
obino kombinuju otvorena i zatvorena pitanja. Otvorena pitanja u upitniku
postavljaju se samo onda kad se trae kvalitativne razlike u odgovorima, pa se
kvalitativno i obrauju. Zatvorena pitanja sa ponuenim odgovorima pogodna su
za prikupljanje jednostavnih i tipiziranih stavova, a odgovori se lake obrauju.
Anketa se naroito potvrdila kao koristan metod u prouavanju javnog mnjenja, jer
se u takvim ispitivanjima od velikog broja pojedinaca trae odgovori na samo nekoliko
aktuelnih pitanja. U sociologiju je anketa dola iz politikih nauka (poznata su prouavanja
izbornog ponaanja glasaa koja obavlja Galupov institut u SAD). Drugo polje anketnih
ispitivanja jeste ekonomski marketing, kad se istrauje ponaanje potroaa na tritu.
b) Metode za sreivanje i prikazivanje podataka
Kad se iskustveni podaci prikupe posmatranjem, razgovorom (intervjuom ili
anketom), oni se moraju podeliti na vrste (klasifikovati), prebrojati i kvantitativno uporediti
(izmeriti).
Klasifikacija je logika radnja kojom se jedna grupa pojava (u ovom sluaju skup
prikupljenih podataka) deli na vrste meusobno srodnih pojava. Klasifikovanje biljnih i
ivotinjskih vrsta u biologiji potvrdilo je naunu vrednost ovog metoda koji je i u sociologiji
neophodan u srednjoj fazi istraivanja. Logiki gledano, idealna klasifikacija ima jedan
kriterijum podele, mora biti potpuna i iscrpna (podela bez ostatka), sa jasnim granicama
izmeu vrsta koje se ne smeju preklapati (kao u matematici skupovi bez preseka).
U sociologiji je teko ostvariti jednostavne klasifikacije zbog sloenosti drutvenih
pojava. Zato se ee koriste tipologije, kao sloene klasifikacije, gde se razvrstavanje
pojava vri na osnovu veeg broja njihovih bitnih osobina koje se zajedniki razmatraju.
Zato socioloka tipologija predstavlja sintetiki opis neke grupe drutvenih pojava, bez
kojeg se one ne mogu nauno objasniti niti razumeti (kao to je na primer tipologija grupa).
Maks Veber je smislio i koristio osobeni metod "idealnih tipova". Veberov idealni tip nije
ideal u vrednosnom smislu, niti je statistiki prosek, nego je racionalna konstrukcija koja
slui kao metodoloko sredstvo za objanjenje putem razumevanja. To je model koji
sadri sve bitne osobine neke vrste drutvenih pojava sa kojim se uporeuju stvarne
pojedinane pojave i na osnovu njihovog odstupanja od idealnog oblika one se mogu bolje
objasniti i pri tom jo i razumeti.
Merenje je kvantitativno (brojano) oznaavanje iskustvenih pojava na osnovu
precizno utvrenih pravila. Osnovni smisao merenja je poveanje stepena preciznosti
naunih podataka. U sociologiji, merenje se koristi u kombinaciji sa statistikim metodima,
kao i prilikom rangiranja pojava po nekom kriterijumu. Takvo je, na primer, rangiranje

83

stavova prilikom njihovog sociolokog ili socijalno-psiholokog prouavanja pomou neke

numerike skale. Poznato je merenje tzv. rasne ili etnike distance pomou Bogardusove
intervalne skale ili merenje intenziteta stavova pomou Likertove petostepene skale. Kod
Bogardusove skale su prema pretpostavljenom i uobiajenom stepenu prihvatljivosti
poreani razliiti stavovi prema pripadnicima druge rase ili nacije, a od ispitanika se trai da
odabere one koji su za njega prihvatljivi i navede one koji su neprihvatljivi. Kod Likertove
skale navode se razliiti stavovi, a od ispitanika se trai da odgovori da li prema njima ima
(1) potpuno negativan, (2) delimino negativan (3) neutralan, (4) blago pozitivan ili (5)
potpuno pozitivan odnos. Sociometrijski test je, takoe, jedan od primera primene merenja u
socijalnoj psihologiji i sociologiji.
Statistike metode su se najpre koristile u ekonomiji i demografiji. Danas se
primenjuju u svim drugim naukama, pa i u sociologiji. Bez pojedinih statistikih postupaka
bilo bi skoro nemogue pregledno i relativno precizno prikazati one drutvene pojave koje
su po svom karakteru masovne, a takvih pojava je veoma veliki broj i njihov znaaj za
sociologiju je izuzetan.
Statistiki podaci se mogu odnositi na sve pojave jedne vrste (na ceo osnovni skup)
ili samo na jedan odabrani deo uzorak. Uzorak je posebno odabrani deo koji predstavlja
(reprezentuje) celinu i omoguuje bri, jeftiniji i skraeni postupak da se statistiki opie
osnovni skup. Uzorak se koristi kada se skupljaju primarni statistiki podaci za nauna
istraivanja. Za nauku su, meutim, vani i sekundarni statistiki podaci koji nastaju kao
pratea dokumentacija vanih drutvenih poslova ili kao rezultati redovnih popisa i analiza
dravnih statistikih slubi koji stoje na raspolaganju svim sociolokim analitiarima. Takvi
su statistiki podaci o kretanju privrede (proizvodnje, raspodele, razmene, potronje,
prihoda, rashoda), o kretanju stanovnitva (po broju i prema raznim obelejima kao to su
pol, starost, zanimanje, obrazovanje, imovno stanje), o zdravstvu, kolstvu, ivotnom
standardu, drutvenim devijacijama i mnogim drugim drutvenim pojavama. Statistikom
obradom prikupljenih podataka dolazi se do sintetikih pokazatelja kao to su razni
statistiki proseci, procenti, indeksi, stope, trendovi, korelacije i drugi, bez kojih nema
preciznog opisa i pouzdanog objanjenja u sociologiji. Mogunost brze kompjuterske
obrade velikog broja najrazliitijih podataka znatno proiruje primenu statistike u
sociolokim istraivanjima, pa ak dovodi i do izvesnih preterivanja u tom pogledu.
Sociometrija je specifina tehnika za merenje drutvenih i socijalno-psiholokih
veza i odnosa unutar manjih drutvenih grupa. U irem smislu, sociometrija je izraz kojim se
oznaava svako kvantitativno tretiranje meuljudskih odnosa, stvaranje modela
interperosonalnog povezivanja (uzajamnog privlaenja ili odbijanja) pojedinaca u grupi.
Ovu tehniku je izmislio beki psihijatar Jakob Moreno koji je verovao da se
sociometrijom moe preurediti celo drutvo, poto bi se meusobno "druili" samo oni koji
jedni prema drugima imaju pozitivnu naklonost. Ispostavilo se da je to utopija, ali se na
osnovu sociometrijskog testa i sociograma (kao grafikog prikaza rezultata tog testa) stvarno
mogu preurediti odnosi u malim grupama, koje posle toga mogu biti mnogo harmoninije i
uspenije nego to su bile ranije. Tako, primera radi, sociometrijski test (sociogram) moe da
se primeni u nekim prilikama kao to su izbor poslovoe u radnoj grupi ili kapitena u
sportskoj ekipi.
Analiza sadraja je, takoe, kvantitativna tehnika kojom se opisuje uestalost i
sadraj poruka u procesu javnog komuniciranja. Tu se meri uestalost pojavljivanja
karakteristinih rei u nekom novinskom tekstu ili javnom govoru i na osnovu promena

84

njihove uestalosti, konteksta u kojem se rei pojavljuju i naina na koji se saoptavaju

poruke zakljuuje se o shvatanjima, stavovima, vrednostima, namerama odailjaa poruka i
o njihovim odnosima prema drugim drutvenim grupama. Analiza sadraja, na primer,
novinskih tekstova beogradskih listova "Politika", "Novosti", "Borba", zagrebakog
"Vjesnika", ljubljanskog Dela, sarajevskog "Osloboenja" neposredno pred raspad
Jugoslavije dala bi dragocene podatke o odnosima meu politikim organizacijama i
grupama u bivim jugoslovenskim republikama. Propagandni rat preko domaih i stranih
masovnih medija prethodio je i sve vreme pratio i razbuktavao oruane sukobe u bivoj
Jugoslaviji, a odgovarajua propagandna retorika koristila se i za njihovo smirivanje i
kasnije pomirenje. U ovom sluaju analiza sadraja slui ne samo kao postupak za
kvantitativan opis, ve i kao metod kvalitativne analize politikih odnosa.
Analiza sadraja pisanih dokumenata koristi se, takoe, kao vaan kvalitativni
metod u istoriografiji koji se ponekad naziva posrednim posmatranjem prolih dogaaja onih koji se ne mogu neposredno posmatrati.
v) Metode za analizu i tumaenje podataka
Kad se podaci prikupe, srede i prikau, potrebno je protumaiti odnose meu
pojavama na osnovu sintetikih pokazatelja o njima. Time se obino proveravaju (potvruju
ili opovrgavaju) postavljene hipoteze u naunom istraivanju. Naroito je vana uzrona i
funkcionalna analiza odnosa meu pojavama i tumaenje uzronog i teleolokog delovanja
pojedinaca i grupa u drutvu. U tom smislu se razlikuju pojedini metodi koji se koriste i u
sociologiji, kao to su uporedni metod i metod multivarijantne analize. I jedan i drugi
postupak u sociologiji dobijaju naroiti znaaj poto ona ne moe, kao to to mogu prirodne
nauke i poneka od drutvenih nauka (psihologija, pedagogija), da koristi eksperiment
(ogled) kao metod vetakog izazivanja pojava radi dokazivanja uzrono- posledinih
odnosa meu njima.
Uporedni metod je upotrebljavao jo Aristotel (384-322. pre n.e.) u prouavanju
raznih tipova drava i politikih sistema u staroj Grkoj. Razvijen je u etnologiji i socijalnoj
antropologiji, gde su uporeivanjem prouavana nerazvijena drutva i njihove kulture. Ovaj
metod u sociologiju je uveo Emil Dirkem (1857-1917), osniva moderne francuske
sociologije. On je smatrao da su uporedna istraivanja najbolja zamena za eksperiment u
prouavanju drutvene uzronosti, a sam je uporednim metodom prouavao uzroke
samoubistva kao patoloke drutvene pojave.
Postoje tri nivoa primene uporednog metoda u sociologiji:
1. kad se uporeuju varijeteti jedne pojave u okviru jednog drutva (na primer, seoske i
gradske porodice u naem drutvu);
2. kad se jedna pojava uporeuje sa istim pojavama u drugom drutvu, istog nivoa
istorijske razvijenosti (na primer, seoske porodice kod nas i kod Bugara);
3. kad se uporeuju iste ili srodne (meusobno uporedive) drutvene pojave u raznim
drutvima - bez obzira na istorijsko vreme i karakter strukture drutava u kojima su
prouavane pojave nastale (na primer, uporeivanje razliitih ratova koji se danas vode u
svetu ili su nekad voeni).
Prema logikoj formi uporeivanje se moe vriti na tri naina koje je Don
Stjuart Mil oznaio jo i kao metode induktivnog zakljuivanja:
1. po metodu slinosti (kad su dve pojave u svemu sline, a razlikuju se samo u jednoj

85

bitnoj osobini);
2. po metodu razlike (kad su dve pojave u svemu razliite, a sline su samo u jednoj
bitnoj osobini);
3. po metodu zajednikih varijacija (kad se jedna pojava bitno menja, sutinski se
menja i druga, sa odreenom pravilnou u meusobnim odnosima).
Kad se uporeivanje vri prema istorijskoj dimenziji radi se o uporedno-istorijskom
metodu. Antropoloka istraivanja su pokazala da su veoma korisna i strukturna
uporeivanja. Tako je, na primer, Margaret Mid (Margaret Mead) sjajno primenila
uporedni metod u svojoj uvenoj studiji Pol i temperament u tri primitivna drutva (1935).
U antropologiji je, ipak, najznaajniji projekat uporednih istraivanja sproveo profesor
antropologije na amerikom Jelskom univerzitetu Dord Mardok (George Peter Mardok)
pod ijim rukovodstvom je tokom tridesetih godina 20. veka prikupljena uvena Jelska
dokumentacija. To je dragocena sociografska graa o velikom broju drutava i kultura
(preko 200), od malih i primitivnih, do velikih i civilizovanih, na osnovu koje su napisane
mnoge uporedne socioloko-antropoloke studije. U poslednjim decenijama pojedini organi,
organizacije i agencije Ujedinjenih nacija, u obliku raznih svojih izvetaja i projekata
prikupljaju i prezentiraju socioloki znaajnu grau za uporedno razmatranje mnogih
strukturnih i razvojnih problema na nacionalnom, regionalnom i svetskom planu.
Metod multivarijantne analize je kvantitativno-statistiki postupak za prouavanje
uzrono-posledinih i drugih deterministikih odnosa u drutvu. Kao to je
uporedno-istorijski metod kvalitativna tako je multivarijantna analiza kvantitativna zamena
za eksperiment u drutvenim naukama. Primenjuje se u empirijskim sociolokim
istraivanjima gde se analiziraju odnosi veeg broja promenljivih inilaca (otuda izraz
"multivarijantan") koji proizvode neku pojavu (posledicu), koja se smatra zavisno
promenljivom. Tako se obino analiziraju uzroci kriminala, korupcije, samoubistava,
maloletnike delinkvencije i slinih pojava na koje utie vie razliitih inilaca u okviru
kojih se traga za onim najvanijim za uzrocima.
Uzrok se obino definie kao inilac koji je istovremeno neophodan i dovoljan
uslov pojave koja se oznaava kao njegova posledica. To znai:
1. posledica se nikad ne pojavljuje pre nego to deluje neophodan uslov;
2. posledica se uvek pojavi poto deluje dovoljan uslov.
Pozitivna statistika korelacija (povezanost) dve pojave, ukoliko je stabilna, ukazuje na
mogui uzrono-posledini odnos meu njima, koji se u prirodnim naukama dokazuje
eksperimentom, a u sociologiji teorijskim tumaenjem stvarnog meudelovanja drutvenih
pojava i multivarijantnom analizom. Sloenost meudelovanja brojnih drutvenih inilaca
utie na to da se uzrono-posledine veze u drutvu nikad ne pojavljuju u obliku apsolutne
izvesnosti, ve uvek kao statistika verovatnoa.
Statistikom multivarijantnom analizom se samo
empirijski proveravaju
pretpostavljeni deterministiki odnosi izmeu drutvenih pojava, dok se uzrone veze
logiki dokazuju samo teorijskim tumaenjem. To znai da se u konkretnom spletu
deterministikih odnosa, u mnotvu delujuih uslova mogu razluiti oni koji su vie ili
manje relavantni, aktivni ili pasivni, neophodni i dovoljni uslovi - samo polazei od ranije
proverenih i dokazanih teorijskih stavova. Uobiajeno je da se delujui uslovi u svakom
konkretnom sluaju (deterministikom spletu okolnosti) rangiraju po stepenu i po nainu
dejstva jednih na druge:
- Okolnostima se naziva najiri splet uslova, koji uglavnom deluju pasivno

86

(omoguuju drugima da deluju aktivno) ili posredno (deluju preko drugih na

pretpostaljene posledice);
- iniocima (faktorima) se oznaavaju samo aktivni uslovi, oni koji neposredno
utiu na neku posledicu;
- Uzroci su neophodni i dovoljni inioci, koji su u stanju da u odreenim
okolnostima proizvedu pretpostavljenu posledicu. To su pravi uzroci od kojih
se bitno razlikuju prividni uzroci ili povodi koji su u stvari sluajni dovoljni
uslovi ili samo poslednja kap koja preliva ve napunjenu au ili ''mala grudva
snega koja je pokrenula veliku lavinu''.
- Varijabilnost drutvenog determinizma ne samo da se ispoljava kroz statistiku
verovatnou, ve se ogleda u injenici da se u jednom sluaju neto moe
oznaiti kao okolnost, u drugom kao inilac, a u treem kao uzrok nekog
sloenog drutvenog fenomena koji nikad nije tako homogen da u stvarnosti ne
bi imao vie svojih empirijskih varijeteta .
Uzrono dejstvo u drutvu nikad nije oigledno, ve se uvek dokazuje teorijskim
tumaenjem. konkretnih odnosa. Ovaj teorijsko-analitiki postupak je neophodan zato to
uzroci nikad ne deluju izvan nekih okolnosti (koje, uzgred reeno, mogu da budu vrlo
razliite) i to je ista uzronost u drutvenim zbivanjima mnogo vie jedna analitika
apstrakcija nego empirijska oiglednost. U drutvu ne vae naela prirodnog i mehanikog
kauzaliteta u obliku pravila jedan uzrok = jedna posledica. U drutvu se relativizira
ak i klasino pravilo kauzaliteta da uzrok po definiciji uvek vremenski prethodi
posledici, jer posledice veoma esto povratno deluju na svoje uzroke.
Zakljuujui razmatranje sociolokog metoda treba istai naelo da je u svakoj fazi
istraivanja neophodno komplementarno korienje razliitih postupaka i tehnika. Svaka
metoda i u sociologiji vredi onoliko koliko doprinosi istinitom uvidu u sutinu drutva i
meuljudskih odnosa. Jedna metoda (kao ni jedna teorija) nikad nije dovoljna za celu istinu
o drutvu ma koliko to nekome izgledalo da jeste.
Odabrana literatura
uri, Mihailo (1962): Problemi sociolokog metoda, Savremena kola, Beograd.
Gud V., Het P. (1966): Metodi socijalnog istraivanja, Vuk Karadi, Beograd.
Dirkem, Emil (1963): Pravila sociolokog metoda, Savremena kola, Beograd.
Koen M., Nejgel E. (1965): Uvod u logiku i nauni metod, Zavod za udb., Beograd.
Kuvai, Ivan (1988): Rasprave o metodi, Naprijed, Zagreb.
Markovi, Mihailo (1981): Filozofske osnove nauke, SANU, Beograd.
Mili, Vojin (1974): Socioloki metod, Nolit, Beograd.
Supek, Rudi (1968): Ispitivanje javnog mnenja, Naprijed, Zagreb.
Hajek, Fridrih (2002): Pravo, zakonodavstvo i sloboda, Slubeni list SRJ i CID,
Beograd i Podgorica.
unji, uro (1999): Metodologija, igoja, Beograd.

87

III PRIRODA, OVEK I DRUTVO

"ta je ovek bez ivotinja? Ako sve ivotinje odu , ovek e umreti od velike usamljenosti duha.
to god se desilo ivotinjama ubrzo e se dogoditi i oveku. Sve stvari su povezane. Morate nauiti svoju
decu da je tlo pod njihovim stopama pepeo njihovih dedova. Da bi oni potovali zemlju, recite vaoj deci da je
zemlja s nama u srodstvu. Uite vau decu, kao to inimo mi s naom, da je zemlja naa majka. to god
snae zemlju snai e i sinove zemlje. Ako ovek pljune na tlo, pljuje na sebe samoga. To mi znamo: zemlja
ne pripada oveku; ovek pripada zemlji."
(Iz Pisma poglavice Indijanaca amerikom predsedniku, 1854)

1. Prirodna i drutvena sredina

Priroda je najiri okvir svakoga drutva, a prirodna i drutvena sredina
predstavljaju polje ovekovog svekolikog ivota. Sociologija se bavi ovekom kao
drutvenim biem i drutvenom stranom prirode. To se pre svega ogleda u prouavanju
meuuticaja prirodne i drutvene sredine koji su bitni za ovekov svakodnevni, a naroito za
njegov drutveni ivot.
ovekov odnos prema prirodi povezan je sa njegovim odnosom prema drutvu i
prema drugom oveku, i to viestruko. Pre svega, ovek se prema prirodi nikad ne odnosi
sam, ve zajedno sa drugim ljudima sa kojima ivi, radi, stanuje - dakle posredstvom
drutvene zajednice kojoj pripada. Od meusobnih odnosa ljudi u drutvu, od drutvenih
odnosa, zavisi e i njihov pojedinani ili grupni odnos prema prirodi, ali e istovremeno od
fizike prirode ili biolokih procesa da zavisi itav niz ljudskih drutvenih radnji. Kad se
poveava ili smanjuje broj stanovnika koji ive na jednom fizikom prostoru menja se i
pritisak na prirodna dobra i prirodne potencijale, zaotrava se ili slabi meusobna
konkurencija pojedinaca i grupa oko ogranienih dobara, tome se prilagoavaju drutveni
odnosi, pravila ponaanja, vrednosne orijentacije.
Najneposredniji je prirodni uticaj na one sfere drutva koje su prirodi najblie, a to
su materijalna proizvodnja, stanovanje, ishrana, oblaenje, saobraaj i sline oblasti
drutvenog ivota u kojima prirodni prostor i prirodni predmeti, svojim prirodnim
osobinama odreuju vrstu i nain ljudskog drutvenog delovanja.
Tako se povezuju prirodni (abiotiki i biotiki) uslovi i drutvene strukture, to je
kao veza veoma rano uoeno u drutvenoj teoriji, ali ni do danas nije dovoljno istraeno. I
takvi umovi kao to su Aristotel ili Monteskije istiu znaaj prirodnog (geografskog)
prostora za organizaciju drutva, ali razne kasnije varijante vulgarnog naturalizma koji u
sociologiju uvodi mehaniki geografski ili bioloki determinizam u mnogome su
iskompromitovale plodne poetne ideje. Ozbiljni istraivai se, ipak, uspeno suprotstavljaju
vulgarizacijama. Jedan od osnivaa francuske sociologije Frederik Le Plej (Frederic Le
Play, 1806-1882) svojim uporednim istraivanjima porodinih budeta ukazuje na veze
geografskog prostora, naina privreivanja (i potronje) i oblika drutvene (porodine)
organizacije.
U naelu, prirodni uslovi mogu biti vie ili manje pogodan okvir za razvoj nekog
drutva. Drutvo sa svoje strane, strukturom odnosa izmeu grupa i pojedinaca usmerava
ljudsko drutveno delovanje u odreenom pravcu i utie na karakter ljudskog drutvenog
rada kojim se menja priroda i prilagoava ljudskim drutvenim potrebama.
Prirodnu sredinu, kao skup okolnosti u kojima nastaje i opstaje neko drutvo,
sainjavaju oni momenti koji obeleavaju prostor na kojem se uspostavlja neko drutvo i

88

koji mogu da utiu na drutvene odnose, i to skoro svakom svojom osobinom: svojom
veliinom (obimom), poloajem (odnosom prema drugima), konfiguracijom (reljefom),
sastavom tla, klimatskim uslovima, hidrografskim svojstvima, bogatstvom biljnog i
ivotinjskog sveta i ostalim.
Geografski poloaj prostora uvek utie na drutvo, a esto moe presudno uticati na
sudbinu naroda, drava i pojedinaca koji ga zaposednu. Najstarije civilizacije nastale su u
dolinama velikih reka - Nila, Tigra i Eufrata, Hoanghoa, Jangcekjanga i drugih. Te
civilizacije ne bi bile mogue, da nisu postojale vrsto organizovane drave (tzv. stare
istone despotije). Takve drave su, pak, bile nune, jer se bez njih nisu mogli izgraditi i
odravati sloeni sistemi za navodnjavanje. A njih nisu mogla da grade i odravaju mala
plemena, povezana u labave saveze.
Na drugoj strani, stari Grci su na egejskim ostrvima stvarali male polise koji su bili
jedan od drugog toliko odvojeni da su mogli imati svoju osobenu lokalnu drutvenu
organizaciju, ali su lako meusobno saobraali, te su mogli trgovati, uiti jedni od drugih,
uzajamno se dopunjavati i tako stvoriti neprolaznu kulturu (politiku demokratiju,
racionalnu filozofiju, klasinu umetnost).
Stari Rimljani su stvorili ogromnu dravu, na irokom geografskom prostoru, u
kojoj su iveli brojni narodi i plemena sa raznim lokalnim obiajima i organizacijom. Da bi
se u uslovima nerazvijenog saobraaja odrala globalna organizacija velike drave, morali
su da stvore univerzalno pravo i da nametnu univerzalnu religiju (hrianstvo) svim
plemenima i narodima.
Stari Egipani su zavisili od voda Nila u svakom pogledu. Da bi se pripremili za
vreme poplave, morali su precizno raunati vreme, te su smislili kalendar; odreujui posle
svake poplave granice svojih njiva, pronali su geometriju.
Da je geografski poloaj i danas vaan drutveni inilac, pokazuje sudbina
balkanskih naroda koji su se nastanili na prostoru kojim idu putevi od Evrope prema Aziji i
Africi. Hitler je, na primer, smatrao da je nepravedno da "via germanska rasa" ivi na
hladnom, tmurnom, perifernom, severnom delu Evrope, a da tople, sunane i centralne,
june delove, zaposedaju "nie rase" - Sloveni i drugi. Velike sile se ni danas ne bi tako
otvoreno meale u odnose jugoslovenskih naroda da oni ne ive na strateki vanom
balkanskom prostoru.
Da Kuvajt ili Irak nisu tako bogati naftom, niko ne bi vodio ratove za njihov
pustinjski pesak. Primer s naftom, pak, slikovito pokazuje kako su prirodni i drutvenoistorijski inioci isprepleteni u drutvenom ivotu. Iako prirodno bogatstvo, dakle prirodni
faktor, nafta je postala vaan drutveni (ekonomski i politiki) inilac tek sa pronalaskom i
sa masovnim korienjem motora sa unutranjim sagorevanjem. Pre toga, nafta je bila
prljava masna tenost koja nikog nije zanimala. Ovaj primer pokazuje da prirodni inioci po
pravilu deluju posredno na drutvo, a samo izuzetno, njihovo dejstvo je i neposredno.
Reljef, klima i sastav tla bitno utiu na tip privrede: neposredno, na vrstu
poljoprivrede kao primarne privredne grane, a posredno i na ostale privredne grane,
drutvenu organizaciju i obrasce kulture. Planinske i stepske oblasti pogoduju stoarstvu, a
ravniarske ratarstvu. Stoari su uvek imali osobenu drutvenu organizaciju, dugo su bili
nomadi, a i kultura i mentalitet im je bio razliit od ratara, koji su se vie vezivali za
teritoriju. U naem narodu je vailo pravilo da je oduvek u planini bilo vie slobode, a u
ravnici vie hleba.

89

Jedan od najveih srpskih naunika, geograf Jovan Cviji (1865-1927),

prouavajui Balkansko poluostrvo, objasnio je delovanje prirodno-geografskih, istorijskih,
ekonomskih, politikih i kulturnih inilaca na tip naselja, migracije, kulturne pojaseve i
mentalitet ("drutveni karakter" i "etno-psiholoke tipove") stanovnitva koje naseljava
junoslovenske zemlje. Njegovo obimno i kapitalno delo mnogi stoga nazivaju svojevrsnom
"sociologijom Balkana".
Planine, prevoji i doline odreuju pravce saobraajnica, puteve trgovakih karavana,
vojnih pohoda, kulturnih misionara
i sve ono dobro i loe to ovi donose ljudima i
narodima. Blizina mora, tokovi plovnih reka, izloenost nekog podruja vulkanima i
zemljotresima, tajfunskim vetrovima, poplavama i suama - i danas utiu skoro na sve
aspekte drutvenog ivota - od privredne aktivnosti i drutvene organizacije do tipa
arhitekture, preovlaujuih obiaja i vrste religioznosti.
Zahvaljujui Cvijiu i njegovim sledbenicima, geografski okviri tradicionalnog
drutvenog ivota u pojedinim naim krajevima relativno dobro su istraeni. Govorei o
geografskim osobinama Balkanskog Poluostrva koja omoguuju ili ometaju spajanja i
proimanja naroda, kultura i drutava, Cviji istie da ono nije od Evrope odvojeno visokim
planinama (kao Pirinejsko i Apeninsko) nego je Panonskom nizijom otvoreno prema severu.
Poznato je da planine razdvajaju, a rene doline spajaju ljude i narode i olakavaju
komunikaciju meu njima. Zato je na Balkanu komunikacija olakana pravcem sever-jug
(naroito moravsko-vardarskom udolinom koja uzduno deli Poluostrvo) i oteana pravcem
zapad-istok. Severna granica Poluostrva je otvorenija i pristupanija za sva kretanja, a
naroito za sve migracije i osvajanja, Zato su invazije sa severa bile tako este, uticaji i
osvajai su prodirali duboko u unutranjost. to su dublje prodirali, due su se zadravali,
teko i sporo su se izvlaili nazad i ako grupe osvajaa nisu bile velike, a njihove kulture
nisu bile razvijene, vremenom su se asimilovali i gubili svoja etnika obeleja. Opstali su
samo mnogobrojni i jaki, drugi su nestali.
Razmiljajui u geopolitikim kategorijama o istorijskoj sudbini Srba kao naroda,
Cviji je verovao da je srpska drava, kao i srpski narod u celini, uveliko odreen
injenicom da su "Srbi svoju kuu izgradili na drumu" kojim, preko Balkana, prolaze veliki
i silni. Ako cela istina i nije sadrana u ovom slikovitom objanjenju, deo istine svakako je i
u tome. Drugi deo objanjenja morao bi da ukljui nuno drutveno-kulturno prilagoavanje
takvom geopolitikom poloaju: poev od "kvaliteta graevine" (dravne i drutvene
organizacije), do osobina "domaina" (odgovarajuih kulturnih obrazaca politikog
delovanja i ponaanja).
Konano, na znaaj prirodne sredine za savremenog oveka i drutvo ukazuju
mnoge ve ispoljene i veoma negativne posledice ovekovog neopreznog naruavanja
ravnotee u prirodi, koja je poivala na potovanju prirodnih zakona. Unitavanje uma koje
su "plua Zemlje", ugroavanje zelenog omotaa i mnogih ivotinjskih vrsta, sve vea
oskudica prirodnih izvora energije i sirovina za vitalnu proizvodnju, zagaivanje vazduha,
vode i tla, ogromna buka u gradovima, vetako radioaktivno zraenje i unitavanje
zatitnog ozonskog sloja u atmosferi - ve "ispostavljaju svoj raun" drutvima i ljudima za
njihov neodgovoran odnos prema prirodnoj sredini. Nije re samo o ugroavanju daljeg
drutvenog razvoja i kvaliteta njihovog ivota, ve i o dovoenju u pitanje samog ivota.
Zato ekoloka problematika u poslednje vreme zaokuplja mnoge nauke, pa i sociologiju.
Po pravilu, prirodni uslovi bitno odreuju drutveni ivot ljudi onda kad se
pribliavaju ekstremima - kad su izuzetno povoljni ili izuzetno nepovoljni. Za harmonian

90

drutveni razvoj najpodsticajniji su raznovrsni i srednje povoljni prirodni uslovi, jer oni
pokreu ovekove stvaralake snage vie od onih ekstra povoljnih, koji ih uspavljuju.
Naravno, izuzetno nepovoljni prirodni uslovi onemoguavaju aktiviranje ovekovih
stvaralakih moi i potpuno ih zarobljavaju svakodnevnom brigom oko odravanja golog
ivota. ivei od "danas do sutra", ovek nije u stanju da stvori nita vrednije od
nerazvijenog drutva i elementarne kulture.
U naelu, optimalan je onaj drutveni razvoj koji nije protivan prirodnim zakonima i
dinamikoj ravnotei prirodne sredine. Takav razvoj se u savremenoj ekologiji
oznaava kao odrivi razvoj. To je model ogranienog i kontrolisanog privrednog rasta i
drutvenog razvoja koji uvaava i za oveka koristi zakonitost prirodnih procesa, a ne
okree ih protiv oveanstva - poradi kratkorone koristi za manjinu i dugorone tete
za veinu, a naroito za budue generacije.
2. Rad i kultura povezuju ljude i razdvajaju drutvo od prirode
Sociologija prouava ljudsko drutvo, ali se bavi i prirodom i ovekom u onoj meri u
kojoj oni utiu na drutvo i kulturu. Taj uticaj prirode i oveka na drutvo i kulturu je
razliit: priroda je prvi preduslov i najiri okvir, a ovek jedini aktini stvaralac ljudskog
drutva i kulture. ovek kao svesno stvaralako bie i osobeni deo prirode, svojim
svrsishodnim drutvenim delovanjem, svojim radom koji obavlja uvek zajedno s drugim
ljudima (dakle, drutveno), menja prirodu, prilagoava prirodne predmete svojim ljudskim i
drutvenim potrebama i tako stvara kulturu kao osobenu ovekovu drutvenu sredinu.
Poglavica amerikih Indijanaca, u napred navedenom pismu, jezikom svoje kulture
izraava vrednosti i pravila ponaanja svoga naroda prema prirodi i upozorava poglavicu
(predsednika) belih doseljenika na posledice njihovog bahatog odnosa ne samo prema
Indijancima nego i prema prirodi. Ogromna je razlika izmeu dve kulture, izmeu jedne
tradicionalne i primitivne, za koju je vrhovna vrednost zajednica u kojoj roditelji ue
svoju decu da je sudbina oveka povezana sa njegovim odnosom prema prirodi
(ivotinjama) i druge, moderne i civilizovane, koja se u svom osvajanju prirode i
porobljavanju drugih ljudi ne boji da bi mogla umreti od velike usamljenosti duha.
Kulturni obrasci (vrednosti i norme) svake drutvene zajednice osmiljavaju
svakodnevni ivot ljudi i ureuju njihove meusobne odnose i odnose prema prirodnoj i
drutveno-kulturnoj sredini u kojoj oni rade i ive. Oni u sebi sadre osobeni pogled na
svet - pogled na prirodu, na druge ljude, na odnos prema sebi samom, prema precima i
potomcima, prema bogu i narodu, prema dobru i prema zlu, prema lepom i runom, prema
vidljivom i nevidljivom. Instinkti upravljaju ivotinjama, a kultura ljudima i drutvenim
zajednicama. Po kulturi se ovek i razlikuju od ivotinje, a ljudsko drutvo od ivotinjskog
opora. Razlike u kulturi najvanije su razlike izmeu dva drutva. Identitet (samosvojnost)
svakog drutva odreen je upravo njegovom kulturom, a kulturom se stvara i najbolje uva
kontinuitet svakog drutva.
Drutvo i kultura posreduju u odnosu oveka i prirode, a rad je osnovni drutveni i
kulturni proces kojim se to posredovanje odvija. Zbog toga je rad istovremeno prirodni,
ljudski, drutveni i kulturni proces. Jednim svojim aspektom spaja, a drugim (istovremeno)
razdvaja oveka i prirodu, prirodu i drutvo, oveka s drugim ovekom (stvarajui pri tom
drutvo).

91

Kultura, kao skup ljudskih drutvenih vrednosti, normi i tvorevina ljudskog

drutvenog delovanja, glavno je vezivno tkivo ljudi meusobno i drutva kao celine. Kultura
je duhovno polje ljudskog delovanja koje omoguuje da se drutvo relativno odvoji od
prirode. Kultura nerazvijenih drutava neposredno povezuje ljude, ali jo ne prekida njihove
vrste veze sa prirodom (kao kod amerikih Indijanaca). Kultura civilizovanih drutava (tzv.
civilizacija) na drugi nain (posrednije i formalnije) povezuje ljude meusobno, a mnogo
vie i razdvaja oveka i drutvo od prirode kao takve. Ovaj protivrean odnos povezivanja i
razdvajanja ugraen je u temelje ovekovog, drutvenog i kulturnog razvoja i u istoriju, kao
vremenski okvir samostvaranja oveka, drutva i kulture putem rada.
3. Rad i drutveno delovanje
Sa sociolokog stanovita znaajno je razlikovati pojam rada od pojma drutvenog
delovanja. Drutveno delovanje, kojim se sociologija bavi, iri je pojam od rada. To znai
da je svaki rad drutveno delovanje i da postoji drutveno delovanje koje nije rad. Rad je,
mada najvanija, ipak samo jedna vrsta drutvenog delovanja. Tako su, primera radi,
pojedine drutvene igre, navijanje na fudbalskoj utakmici, prelazak ulice, glasanje na
izborima, svaa sa komijom, ometanje kolskog asa i slino razliiti sluajevi drutvenog
delovanja, ali se ne mogu smatrati nikakvim radom.
Socioloki pristup radu objedinjuje dva osnovna shvatanja rada:
1. ire shvatanje rada, u filozofskom i antropolokom smislu, kao svesne svrsishodne
prakse, kojom ovek proizvodi sebe kao kulturno i istorijsko bie, koje je srodno
sociolokom pojmu drutvenog delovanja;
2. ue, ekonomsko shvatanje rada kao proizvodnje materijalnih dobara i
profesionalne drutvene delatnosti kojom se zadovoljavaju osnovne potrebe drutva
i onih koji obavljaju radnu aktivnost.
Veliki nemaki filozof Fridrih Hegel (Georg Wilhelm Friedrich Hegel, 17701831) s pravom je nazvao podruje rada "carstvom nunosti" iako je smatrao da se
"lukavstvom uma" (upotrebom svesti u radu), dakle jednom vrstom (umnog) rada, upravo
kroz to "carstvo nunosti" (a ne mimo njega) stie do "carstva slobode". Njegov sledbenik
Karl Marks smatrao je kako ovek, kroz istoriju, radom potvruje svoju ljudsku prirodu
(proces "naturalizovanja oveka"), menja svoju prirodnu okolinu (proces "humanizovanja
prirode"), ali se istovremeno u radu i otuuje (sebe podreuje "slepim prirodnim silama" i
drutveno stvorenim odnosima). Zapleten u mreu drutvenih odnosa nastalu podelom rada
na umni i fiziki, ovek se, po Marksu, "otuuje" od procesa rada, od rezultata rada, od
drugih ljudi s kojima radi i od samog sebe i svoje potencijalno slobodne i univerzalne
ljudske prirode. Od svih nejednakosti meu ljudima najvanije su one koje se ispoljavaju u
drutvenoj raspodeli raznih poslova. U svim dosadanjim drutvima postoje poslovi koji su
rezervisani za vodee i privilegovane drutvene grupe i oni drugi, na koje su prinuene neke
druge i marginalne grupe, koje su ''bez suda osuene'' na teak, pa i najtei rad. Uostalom,
samo znaenje rei ''rad'' u veini indo-evropskih jezika ukazuje na nudu, muku, teret, bol,
sirotinju (stari indo-evropski koren odnosi se i na ''siroe'', na onog ko je bez roditelja, pa
mora sam da radi da bi preiveo).
Jednakost i teak rad. ''Teak rad ima jo jedan smisao kao u izrazima 'ljuta zima' ili 'teka srca', gde
oznaava surovost, neprijatnost, grubost, teko podnoenje. Tako je i u opisu ugnjetavanja Izraelaca u Drugoj
knjizi Mojsijevoj koja nosi naziv Izlazak: 'I zagoravahu im ivot tekim radom'. Ovde ova re opisuje
poslove koji su poput zatvorske kazne, rad za kojim ljudi ne tragaju i ne bi ga izabrali kada bi imali bar i malo

92

privlanije mogunosti. Ova vrsta rada je negativno dobro i obino sa sobom nosi druga negativna dobra u
nizu: siromatvo, nesigurnost, slabo zdravlje, fiziku opasnost, sramotu i ponienje. Pa ipak to je drutveno
nuan rad. On mora da se obavi i to znai da se mora nai neko ko e ga obavljati.
Uobiajeno reenje ovog problema ima oblik proste jednaine: negativnom dobru odgovara
negativan status ljudi kojima je povereno. Teak rad se raspodeljuje omalovaenim ljudima. Graani se
smatraju slobodnima, a ovaj rad se namee robovima, stalno nastanjenim tuincima, 'gostujuim radnicima'.
To su sve autsajderi. Drugaije reeno, lanovi koji obavljaju takav rad pretvaraju se u 'unutranje' tuince,
kao to su indijski nedodirljivi ili ameriki Crnci nakon osloboenja od ropstva. U mnogim drutvima ene su
bile najznaajnija grupa 'unutranjih' tuinaca, obavljajui rad koji su mukarci prezirali, oslobaajui
mukarce ne samo za isplativije privredne delatnosti, nego i za graanske poslove i politiku. I zaista rad u
domainstvu koji je ena tradicionalno obavljala kuvanje, ienje, briga o bolesnima i starima predstavlja
znatan deo tekog rada dananje ekonomije za koji se regrutuju tuinci (a meu njima prvenstveno ene).
U svim ovim sluajevima je sadrana jedna surova ideja negativni ljudi za negativna dobra. Ovaj
rad treba da vre mukarci i ene ija svojstva tome navodno odgovaraju. Zbog svoje rase ili pola ili
pretpostavljene inteligencije ili drutvenog poloaja, oni zasluuju da ga obavljaju ili ne zasluuju da ga ne
obavljaju ili se na neki nain za njega kvalifikuju. To nije posao za slobodne graane, mukarce, belce i tako
dalje. Ali koja je to vrsta zasluge, koja vrsta kvalifikacije? Teko bi bilo rei ta su teaci u ovom ili onom
drutvu uinili da bi zasluili opasnost i ponienje koje njihov rad obino sa sobom donosi ili kako to da su se
oni i samo oni kvalifikovali za njega. Kakve tajne smo saznali o njihovom moralnom liku? Kada robijai
vre teak rad, moemo bar tvrditi da zasluuju svoju kaznu. Ali ak ni oni nisu dravni robovi. Njihovo
ponienje je (najee) ogranieno i privremeno i ni u kom sluaju nije jasno da najnesnosnije vrste rada treba
da se dodele njima. a, ako ne njima, onda sigurno nikome drugom. Zaista, ako se osuenici nagone na teak
rad, onda obini mukarci i ene verovatno treba da budu zatieni od njega, tako da pokau da nisu robijai i
da ih nikada porota sastavljena od njima ravnih nije proglasila krivima. I ako ak i osuenici ne bi trebalo da
budu prisiljeni da podnose ugnjetavanje (sam zatvor je dovoljno ugnjetavanje), onda je a fortiori tano da
niko drugi ne treba da ga podnosi.''
(Majkl Volcer, Podruja pravde, Odbrana pluralizma i jednakosti, s. 227-229)

Polazei od egalitarne etike (i logike) Volcer zakljuuje da nijedna drutvena grupa

(rasna, polna ili kastinska) ne sme da bude unapred osuena na teke radove. Poto je
uzaludno i utopijsko nadanje da e s automatizacijom maine zameniti ljude u svim tekim i
opasnim poslovima preostaje da se teki radovi ravnomerno raspodele na sve ljude kao to
se obaveza odbrane zemlje ravnomerno raspodeljuje na sve mlade mukarce njihovim
regrutovanjem u narodnu vojsku. Socioloki gledano, dakle, ni za koga nije sporna
drutvena injenica da je i teak rad za svako drutvo vana vrsta drutvenog delovanja,
samo to se na dotinu injenicu razliito gleda u raznim vremenima, kulturama, drutvenim
grupama, politikim ideologijama. Radovi seljaka-teaka, gradskih ubretara, podzemnih
rudara, rad na opasnim radnim mestima ili prinudno obavljanje opasnih poslova (ratovanje
na primer) imaju to zajedniko svojstvo da su stvarno teki radovi, ali su ti teki radovi po
mnogo emu ne samo razliiti nego se i razliito ocenjuju. Kaljavi seljaki radovi i prljavi
poslovi gradskih ubretara nemaju isti drutveni i moralni status. Psihiki zaglupljujui i
fiziki iscrpljujui radovi takoe se bitno drutveno razlikuju. Najvea je razlika u statusu
onih koji opasne poslove sami biraju (kao feudalni viteki stalei u ratu) u odnosu na one
koji su bili prinudno mobilisani kao ''topovska hrana'' u kasnijim ratovima. Konano,
egalitarna ideologija u kampanjama ''izgradnje socijalizma'' bila je u stanju da potpuno i
revolucionarno preokrene tradicionalna merila vrednovanja tekog fizikog (tzv.
udarnikog) rada i ''graanski dekadentnog'' umnog rada. Mnogo vee izglede da bude
proglaen za ''heroja socijalistikog rada'' imao je neki nekvalifikovani fiziki radnik (kao na
primer loa visoke pei ili rudar-kopa) nego najvredniji seljak, a pogotovo pre nego bilo
koji obrazovaniji zanatlija, tehniar, inenjer, lekar, pravnik, profesor, ili bilo koji drugi
intelektualac (sa izuzetkom partijskih ideologa). ak i teak rad za oveka moe da ima

93

nekog smisla, ako je koliko-toliko drutveno priznat i na bilo koji nain vrednovan od
referentne grupe i zajednice kojoj pripadaju oni koji ga obavljaju. Drutvo, dakle, nije
mogue bez rada, a od oveka bez posla tee je samo oveku bez zdravlja. Zato je masovna
nezaposlenost svojevrsna bolest drutva u kojem je ona rairena.
U modernom drutvu rad se vezuje za profesiju (zanimanje) i kao takav ima
posebna obeleja koja ga u drutvenom pogledu odvajaju od drutvenog delovanja u kojem
uestvuju pojedinci i grupe izvan sfere rada. To su sledea obeleja profesionalnog rada:
1. Profesionalni rad ima primarni znaaj za obezbeivanje egzistencije onog ko radi,
lanova njegove porodice i opstanka i razvoja celokupnog drutva (odravanje tzv.
drutvene reprodukcije) i u tom smislu on se smatra najvanijim drutvenim
delovanjem.
2. Svaka profesija zahteva sistematsku strunu pripremu, akumuliranje znanja i
iskustva potrebnog za kvalitetno obavljanje profesionalne delatnosti. Tradicionalna
zanimanja poivaju na praktinim vetinama koje se stiu preuzimanjem od uzora i
linim iskustvom, a moderne profesije se oslanjaju jo i na sistematsko i teorijski
uoblieno nauno-tehniko znanje. Zato je u modernim drutvima priprema za svaku
vaniju profesiju poverena odgovarajuem sistemu obrazovanja. Obrazovni sistem
je stoga vaan za svako drutvo i zato se uvek posebno drutveno organizuje i
ureuje. Kako sva zanimanja nisu podjednako privlana niti su podjednako
pristupana svim lanovima drutva, nepisanim i pisanim normama odreuje se
prvenstvo pristupa pojedinaca i grupa pojedinim poslovima (pa tako i kolama).
Prema njihovom drutvenom znaaju drutvo se vertikalno raslojava na kaste,
stalee i klase u ijoj osnovi je podela rada na preteno umni (upravljaki) i
preteno fiziki (izvrilaki).
3. Profesionalni rad odnosi najvei deo vremena kojim svaki pojedinac raspolae:
dnevno, nedeljno, meseno, godinje i u toku celog ivota. To je radno vreme, za
razliku od slobodnog vremena i onog tzv. izvanradnog vremena (za spavanje, jelo,
put do posla i natrag) koje se "umee" izmeu radnog i slobodnog. Najvaniji
drutveni dodiri, odnosi i aktivnosti pojedinaca i grupa podreeni su ovom ritmu
radnog i slobodnog vremena, a to je primer kako rad znaajno utie na sve ono to se
deava i izvan rada.
Moderan profesionalni rad. "ak i kada nam je rad dosadan i teak, on redovno postaje
sastavni elemenat u naem psiholokom sklopu i deo ciklusa naih dnevnih aktivnosti:
Novac. - Nadnica ili plata su glavni izvori prihoda mnogih. Bez toga se briga oko zadovoljavanja
ivotnih potreba obino uveava.
Nivo aktivnosti. - Rad esto predstavlja osnov sticanja znanja, vetina i uveanja sposobnosti. ak i
ako je rutinskog karaktera, on prua vrste okvire u kojima se ovekova energija moe apsorbovati. Bez rada,
prilike za ispoljavanje sposobnosti i znanja se smanjuju.
Raznovrsnost. - Rad prua okruenje koje se razlikuje od domaeg i, ak i ako je relativno
jednolian, omoguuje pojedincu da se odmori od dosadnih kunih poslova.
Raspored vremena. - Za one koji imaju redovno zaposlenje dan je obino organizovan prema ritmu
rada. Ako je ovakav okvir ponekad ograniavajui, on ima i svoje prednosti, jer nam daje pravac u ostalim
dnevnim aktivnostima. Oni koji ne rade, esto oseaju dosadu kao svoj glavni problem, a i apatiju u odnosu na
pojam vremena. Vreme tada postaje manje vano, jer ga, kako kau Frajer i Makena (1987), ima toliko
mnogo.
Drutveni kontakti. - Radna sredina esto omoguuje stvaranje novih prijateljstava i uee u
zajednikim aktivnostima. Razdvojenost od radne sredine u mnogim sluajevima izaziva suenje kruga
prijatelja i poznanika.

94

Lini identitet. - Rad se obino ceni i zato to izaziva oseanje stabilnog drutvenog identiteta. Za
mukarce naroito, samopotovanje se esto povezuje sa njegovim ekonomskim doprinosom domainstvu.
Jasno je zato da nije teko uvideti zbog ega biti bez posla moe smanjiti poverenje ljudi u sopstvenu
drutvenu vrednost."
(Entoni Gidens, Sociologija, s. .379-380)

Socioloki, rad moe da se posmatra kao svako drugo drutveno delovanje, s

obzirom na promene koje izaziva u drutvenim odnosima meu pojedincima i grupama.
Kad sociologija prouava rad kao drutveno delovanje, onda su predmet istraivanja svi
aspekti i elementi njegove strukture: drutveni subjekti (akteri), drutvene potrebe, interesi,
vrednosti i norme, objekti i tehnika sredstva raznih vrsta drutvenog rada. U tom pogledu
za sociologiju je od kljunog znaaja pojam drutvene podele rada, jer se njime ukazuje na
osnovu strukture i razvoja svih dosadanjih drutava. Svaka vrsta rada ima svoje aktere, svoj
osobeni predmet i sredstva, potrebe koje zadovoljava, interese koje ostvaruje, vrednosti
kojima stremi, osobena pravila drutvene organizacije i tehnika pravila koja upuuju na
najracionalniji nain obavljanja dotine radne aktivnosti.
4. Rad kao drutvena proizvodnja
Drutvena proizvodnja je svrsishodno drutveno delovanje (rad) kojim ljudi
prilagoavaju prirodu svojim potrebama i stvaraju materijalna dobra ili proizvode novo
znanje, kulturne obrasce, verske i umetnike predstave i tako stvaraju duhovna dobra.
Proizvodnja materijalnih i duhovnih dobara u svakom drutvu predstavlja osnovni
drutveni proces i u tom smislu ona je veiti uslov ljudskog i drutvenog opstajanja i
razvoja. Kao takva, proizvodnja ima vie momenata, inilaca, aspekata, istorijskih i
strukturnih tipova. Sa ekonomskog aspekta, pod proizvodnjom se prevashodno
podrazumeva stvaranje materijalnih dobara uz ostvarivanje finansijskih efekata. Socioloko
stanovite uvaava i svaku drugu proizvodnju, stvaranje duhovnih dobara i menjanje i
stvaranje novih drutvenih odnosa i kulturnih obrazaca.
Tri su osnovna inioca svake drutvene proizvodnje.
1. ovek sa svojim znanjem i iskustvom i ljudski drutveni rad, kao proces upotrebe
proizvodnog znanja i iskustva i troenja fizike i duhovne energije u svrhu menjanja
prirodnih svojstava predmeta i vrenja usluga kojima se omoguuje zadovoljavanje
ljudskih potreba.
2. Sredstva za rad, kao naroito prilagoeni predmeti koje ovek koristi u procesu
rada da bi njima poveao i poboljao dejstvo svojih prirodnih organa na prirodu.
3. Predmeti rada, kao relativno pasivni objekti na koje ovek deluje sredstvima
(oruima) rada menjajui njihova svojstva prema unapred postavljenom cilju (svrsi)
i oekivanju da e ta promena omoguiti zadovoljenje neke ljudske potrebe.
Svojinski) odnosi nisu neposredan drutveni inilac proizvodnje, ali jesu najvanija
determinanta proizvodnih odnosa, manje ili vie pogodan drutveni okvir procesa rada
(pravna osnova drutvene organizacije rada).
ovek svojim radom pokree i ostale inioce, jer on proizvodi i orua za rad i
pronalazi i bira predmete svoga rada. Sa antropolokog stanovita, naroito se istie
injenica da je ovek svojevrsno bie ne po tome to proizvodi promene u prirodi (to moe,
na primer, i dabar), ili to koristi zateene predmete iz prirode kao svoja orua (to ini i
majmun), ve po tome to je u stanju da proizvodi orua kojima e, potom, jo bolje i jo

95

vie proizvoditi. Otuda i odreenje oveka ne samo kao svesnog bia (lat. homo sapiens)
ve kao proizvodnog bia (lat. homo faber - ovek koji proizvodi).
Sredstva za rad su, dakle, i sama proizvod ljudskog rada, ali su neophodan i bitan
materijalni uslov i inilac svake dalje proizvodnje. Sa akumuliranjem ljudskog
drutveno-kulturnog iskustva u radu, usavravaju se i orua za rad i tako poveavaju
proizvodnu mo samog rada. Zbog nerazdvojne povezanosti samog procesa rada i sredstava
koja se u tom procesu upotrebljavaju, koristi se termin proizvodne snage kojim se
oznaavaju ovek sa svojim radnim iskustvom i sredstva za rad u meusobnom jedinstvu.
Ovim pojmom se ukazuje na injenicu da proizvodna mo, odnosno snaga ljudskog
drutvenog rada zavisi i od znanja i sposobnosti proizvoaa (subjektivni momenat) i od
kvaliteta sredstava kojima se on slui (tehnoloki momenat).
Predmeti rada su pasivniji, a time i manje dinamian inilac drutvene proizvodnje
od sredstava za rad. Poto su i orua i predmeti meusobno povezani materijalni uslovi rada,
oni se zajedniki nazivaju sredstvima za proizvodnju. Mnogi teoretiari, a marksisti
posebno, naglaavaju primaran i odluujui znaaj razvoja sredstava za rad (jer su ona i deo
proizvodnih snaga i deo sredstava za proizvodnju) za razvoj celokupne drutvene
proizvodnje i za razvoj oveka i drutva uopte. Ovde je bez sumnje re o isticanju jednog
dominantnog (tehnolokog) faktora kao najvanijeg za strukturu i razvoj drutva. Kad se
pritom zanemari delovanje drugih drutvenih inilaca (pravnih, politikih, kulturnih), to
vodi neopravdanom uproavanju sociolokog objanjenja i strukture i razvoja drutva.
Rizik uproavanja smanjuje se onda kad se u objanjenje ukljuuje i razmatranje
raznovrsnih drutvenih odnosa u koje pojedinci i grupe stupaju u procesu drutvene
proizvodnje i koji se stoga nazivaju proizvodnim odnosima. Najznaajniji od svih
proizvodnih odnosa su svojinski odnosi, a posebno odnosi vlasnitva nad sredstvima za
proizvodnju, koji bitno odreuju svaki nain drutvene proizvodnje i celokupan proces
drutvene reprodukcije, a to znai da, pored naina proizvodnje, odreuju i nain raspodele,
razmene i potronje.
Proizvodne snage i proizvodni odnosi ine nekad jedinstvenu, a nekad protivrenu
ekonomsku (pod)strukturu, koju su marksisti slikovito zamiljali kao ekonomsku "bazu" ili
osnovu drutva na kojoj poivaju tzv. pravna, politika i duhovna "nadgradnja".
Baza i nadgradnja. "Opti rezultat do kojeg sam doao i koji mi je, kad sam ve doao do njega, posluio
kao putokaz u mojim studijama, moe se ukratko ovako formulisati: U drutvenoj proizvodnji svoga ivota
ljudi stupaju u odreene, nune odnose, nezavisne od njihove volje, odnose proizvodnje koji odgovaraju
odreenom stupnju razvitka njihovih materijalnih proizvodnih snaga. Celokupnost tih odnosa proizvodnje
sainjava ekonomsku strukturu drutva, realnu osnovu na kojoj se die pravna i politika nadgradnja i kojoj
odgovaraju odreeni oblici drutvene svesti. Nain proizvodnje materijalnog ivota uslovljava proces
socijalnog, politikog i duhovnog ivota uopte. Ne odreuje svest ljudi njihovo drutveno bie, ve obrnuto,
njihovo drutveno bie odreuje njihovu svest."
(Karl Marks, Prilog kritici politike ekonomije, 1969,
s. 8)

Vulgarnim i mehanikim tumaenjem ove Marksove metafore mnogi marksisti su

zanemarivali stvarni znaaj svih drugih neekonomskih i nematerijalnih inilaca u ljudskom
drutvu. Poznato je da je znanje duhovna komponenta rada i da savremena nauka i na njoj
zasnovana tehnika i tehnologija postaju glavna proizvodna snaga modernih drutava, da nisu
nikakva "nadgradnja", ve su sasvim realna osnova najznaajnijih proizvodnih procesa.
Ili, drugi primer: svojinski odnosi kao glavni proizvodni odnosi ne samo da zavise
od sredstava za rad i utiu na proizvodne snage i pravnu i politiku "nadgradnju" - nego su

96

esto i sami odreeni odnosima politike moi i nametnutim pravnim oblicima, koji tako
dobijaju primarni znaaj i u ekonomskoj sferi drutva. Zna se da politiki nestabilna i
pravno neureena drutva nemaju elementarne uslove da razviju modernu i prosperitetnu
ekonomiju, te je oigledno da se ukupan drutveni determinizam ne sme svoditi samo na
ekonomske inioce.
Poseban su primer deterministike inverzije tzv. socijalistika drutva u kojima je
represivna ideologija vladala politikom, a ideologizovana politika pravom i ekonomijom.
Zato i nije udno to se ova naopako postavljena i neracionalno konstruisana (i
konstituisana) drutvena struktura morala kad-tad raspasti. To se, pak, nije dogodilo stoga
to je ideologija, kao "duhovna nadgradnja", ila "ispred" ekonomije kao "materijalne
osnove". Ideologija i mora da ide ispred politike, a politika ispred ekonomije, ali to u naelu
ne bi trebalo unapred da odreuje njihov relativni znaaj i deterministiki prioritet,
nezavisno od toga o kakvoj ideologiji, kakvoj politici i kakvoj ekonomiji se radilo.
Razvojni problemi u socijalistikim sistemima, koji su i doveli do njihovog
sloma, uslovljeni su i istorijski i strukturno: represivnim (autoritarno-totalitarnim)
karakterom ideologije i politike, ali i neracionalnim oblikom (komandne) ekonomije, a ne
samo loim njihovim meusobnim odnosima. U ovim drutvima su, sticajem raznih
nepovoljnih nasleenih i novostvorenih okolnosti, kako u duhovnoj i politikoj, tako i u
ekonomskoj sferi, prevladale iracionalne snage i sadraji koji su se "razlivali" i po "bazi" i
po "nadgradnji". Represivna ideologija je sebi podredila i duhovno stvaralatvo i materijalnu
proizvodnju, a vladala je i jednom i drugom sferom tako to ih je meusobno suprotstavljala
i onemoguavala njihov autentini razvoj i samoreprodukovanje celoga drutva na
racionalnim pretpostavkama i na zdravim temeljima.
Dok je u klasinim kapitalistikim ekonomijama osnovni problem preterana
eksploatacija i otro raslojavanje, u socijalistikim sistemima to je bilo neodgovorno
upravljanje i ideoloka uravnilovka. Kolektivno ("drutveno") vlasnitvo nije zatieno od
privatnih zloupotreba i zato se s njim neracionalno upravljalo. Socijalistika ekonomija je
"privatizovala dobit, a socijalizovala gubitke" i zato je u njoj motivacija za rad opadala, a
gubici se (umesto profita) uveavali.
U takvom sistemu su i stvoreni svi paradoksi socijalistikog samoupravljanja: da su
formalno vlasnici i upravljai svi, a da faktiki odluuju samo neki (politiki moni i oni
koji su njima lojalni); da se neodgovorno i nekompetentno upravlja drutvenim dobrima, uz
mnotvo "samoupravnih (kontrolnih) foruma" i bezbroj "strunih elaborata" koji su bili
nekompetentni zato to su ih pisali neodgovorni "strunjaci". Sve zajedno je omoguilo
najvei paradoks od svih: da oni koji za drutvo "proizvode gubitke", za sebe pritom
"ostvaruju dohodak". Oni sa monopolom organizovane politike moi stalno su
manipulisali svojim politikim legitimitetom, vanijim informacijama, kao i tehnikim
znanjem, pa tako i prirodnim i drutvenim dobrima, ljudima i drutvom samim. Posebno je
kobno bilo, i za socijalizam i za nae samoupravljanje, to su oni koji su ih zamislili i
ostvarivali pritom prenebregavali osnovne zakonitosti dotadanje drutvene reprodukcije,
potvrene kroz istoriju civilizovanih evropskih drutava.
Kapitalizam i socijalizam u uporednoj perspektivi
Tip globalnog sistema

Kapitalizam

97

Socijalizam

Glavni oblik svojine

Opti tip dominacije
Tip ekonomije
Motiv preduzetnitva
Motiv zaposlenih
Profesionalna sigurnost
Sredstvo regulacije
Glavni pravni akti
Vrsta sankcije
Opti model politike
Ideoloka legitimacija
Strateki interes
Sistemska vrednost

privatna svojina
ekonomska
trina
profit
dobra zarada
nesigurno radno mesto
pravo
obligacije (ugovori)
naknada tete
viestranaka demokratija
graanska prava
bogatstvo (novac)
sloboda

dravna svojina
politika
komandna
puna zaposlenost
lak posao
stabilno radno mesto
politika volja
dravne uredbe
gubitak funkcije
jednostranaka diktatura
klasni interesi
politika mo (vlast)
jednakost

Kapitalistiki sistem se potvrdio kao ekonomski efikasniji na tritu, jer se privatni

vlasnik bolje brine za svoje vlasnitvo i tei da ga sauva i uveava. Zato se u okviru
privatnog vlasnitva razvija efikasnija upravljaka organizacija (menadment).
Efikasnost savremenog privatnog menadmenta poiva na dva osnova:
1. na neospornom autoritetu privatnih vlasnika (poslodavaca) i
2. na pouzdanom tehnikom znanju kompetentnih profesionalaca.
Poslodavci suvereno odreuju ciljeve poslovanja, a unajmljeni i dobro plaeni
menaderi, kompetentno i odgovorno, predlau najefikasnija sredstva i naine za
ostvarivanje postavljenih ciljeva.
5. Podela rada - osnova strukture i razvoja drutva
Znaaj podele rada u drutvu meu prvima je uoio starogrki filozof Platon (427347. pre n.e.) kad je tvrdio da je najbolje i najpravednije ureena ona drava u kojoj svako
obavlja onaj rad za koji je najsposobniji: gde mudri vladaju, hrabri brane dravu, a vredni
proizvode materijalna dobra. Klasini ekonomisti su uoili da podela rada poveava
produktivnost ljudskog rada, a marksisti - da omoguava nastavak privatne svojine i pojavu
klasa.
Jedan od osnivaa moderne ekonomije, Adam Smit (Adam Smith, 1723-1790)
poinje svoje klasino delo Bogatstvo naroda (1776) opisom podele rada u fabrici ioda. Od
tada se podela rada uzima kao glavni inilac poveanja produktivnosti, to je njena
ekonomski najvanija posledica.
Kasnije je i jedan od osnivaa moderne sociologije, Emil Dirkem, isticao socioloki
pozitivne aspekte podele rada kad je tvrdio da se podelom rada poveava solidarnost i
meuzavisnost u drutvu, poto se javlja potreba za proizvodima drugih onda kada se oni
bave razliitim (meusobno komplementarnim) poslovima.
Karl Marks je, pak, pored pozitivnih (ekonomskih i drutvenih) aspekata podele
rada, naglaavao i njene negativne strane: (1) otuenje oveka osuenog podelom rada da
najvei deo svoga ivota provede obavljajui jednu vrstu, manje-vie tekog i
zaglupljujueg posla; i (2) klasnu podelu rada na umni i fiziki, koja je osnovi uzrok podele

98

drutva na klase i koja omoguuje eksploataciju onih koji se bave preteno fizikim
poslovima.
Pored ideoloke razlike izmeu konzervativnog (Smit i Dirkem) i revolucionarnog
(Marks), ovde je uoljiva i teorijsko-metodoloka razlika u shvatanju podele rada: Marks
vie naglaava drutveno-klasnu, a Dirkem drutveno-tehniku dimenziju podele rada.
Ono to je, ipak, najvanije to je injenica da i jedni i drugi istiu da je podela rada
objektivan, opti, nuan i bitan drutveni odnos u svim dosadanjim drutvima. Zato se
moe rei da se ovaj odnos iskazuje kao univerzalna zakonitost u drutvu i najoptiji zakon
u sociologiji: kao zakon podele drutvenog rada.
Zakon podele rada. "Iako podela rada ne predstavlja neku novu pojavu, drutva su tek krajem prolog
veka poela postajati svesna toga zakona, kome su se, dotle, povinjavala skoro i ne znajui... Danas je ova
pojava postala do te mere opta, da svima pada u oi. Nema vie mesta obmani o tendencijama nae
savremene industrije; ona se sve vie oslanja na mone mehanizme, na velika grupisanja snaga i kapitala, te
prema tome na do kraja izvedenu podelu grupisanja snaga i kapitala, te prema tome na do kraja izvedenu
podelu rada. Ne samo da su u okviru pojedinih fabrika razni poslovi odvojeni i specijalizovani do u
nedogled, nego i svaka fabrika za sebe predstavlja odreenu specijalnost koja pretpostavlja druge
specijalnosti ."
(Emil Dirkem, O podeli drutvenog rada, s. 83)

Podela rada se moe razmatrati s raznih strana i tada se razlikuje vie tipova podele
rada.
Prirodna podela rada zasniva se na polu i starosti, odnosno to je podela poslova
izmeu ena i mukaraca i podela meu generacijama (deca, odrasli u punoj snazi i stari).
Ona postoji u svim drutvima, ali je karakteristina i kljuna za nerazvijena i tradicionalna
drutva.
Istorijska podela rada obino se svodi na tzv. tri velike podele rada u dosadanjoj
istoriji: (1) pojava zemljoradnje kao zasebne privredne grane i izdvajanje ratarskih i
stoarskih plemena iz mase varvara; (2) izdvajanje zanatstva od poljoprivrede i stvaranje
podloge za kasniju pojavu industrije; (3) pojava trgovine kao grane koja povezuje
poljoprivredu i zanatstvo posredstvom prvobitnog trita, to je kasnije omoguilo
nastajanje robnog drutva na razvijenom tritu. Na ovoj istorijskoj podlozi nastaje i podela
rada izmeu sela i grada, koja je jedna od najstarijih, a odrava se i danas.
Ponekad se govori o optoj, posebnoj i pojedinanoj podeli rada. Pod optom se
podrazumeva podela rada na velike privredne oblasti (poljoprivreda, industrija, trgovina,
saobraaj i dr.). Posebna podela rada bila bi podela ovih oblasti na ue grane i njihove vrste i
podvrste (na primer, podela saobraaja na suvozemni, vodeni, vazduni i potanski i, jo
detaljnije, suvozemnog na drumski i elezniki itd.). Pojedinana podela rada je podela
poslova meu pojedincima.
Pojedinana podela rada, povezana je sa tzv. tehnikom podelom rada
(specijalizacijom). Ona je nastala sa pojavom manufakture krajem srednjeg veka, kad su
pojedine radne operacije u okviru procesa proizvodnje jednog proizvoda razdeljene na vei
broj pojedinaca, od kojih nijedan ne proizvodi itav proizvod nego samo jedan njegov deo
(na primer, ije samo rukave za odelo, umesto da ije celo odelo). Kad se tako "razmrvljeni"
rad organizuje u fabriko-industrijskoj proizvodnji u obliku "pokretne trake" (kao u
automobilskoj industriji), on pretvara radnika u obian "dodatak maini", ritam njegovog
rada podreuje brzini trake, iskljuuje svaku kreativnost, pa i duhovnost rada, jer je svaka
radnja rutinska i ponavlja se bezbroj puta.
Savremena automatizacija rutinskih poslova stvara tehnike preduslove za
prevazilaenje ovog najgrubljeg vida ljudskog otuenja. Kod svake podele rada treba
99

razlikovati njenu drutvenu i tehniku stranu, da se ne bi deavalo da se zbog negativnih

drutvenih posledica osporava i pozitivan doprinos tehnike podele rada dosadanjem
drutvenom razvoju. U tom pogledu je nuno usklaivanje interesa onih kojima je
maksimalan profit najvaniji cilj, sa interesima onih koji su prinueni da se bave
specijalizovanim ili na drugi nain otuenim radom. To je glavni drutveni uslov, bar za
ublaavanje negativnih posledica tehnike specijalizacije rada, kad one ve ne mogu u celini
da budu izbegnute.
U vezi sa ovim otvara se jo jedan vaan, politiki, aspekt podele rada i pitanje: ko
ima mo da upravlja celokupnim procesom rada na osnovu svoje pozicije u drutvenoj
podeli rada? Ispostavilo se da nejednaka mo nuno proizilazi iz drutvene podele rada.
Zato nejednaku raspodelu drutvene moi nije uspeo da ukloni nijedan dosadanji drutveni
projekat, pa ni onaj koji je kod nas ideoloki deklarisao takav cilj (ranije tzv. socijalistiko
samoupravljanje). Nekadanja podela rada na umni i fiziki, danas je u osnovi podele na
upravljake i izvrilake poslove. Zadravaju se i druge nejednakosti, poput razlika u
prirodnim, psihosocijalnim, tehniko-tehnolokim i drugim radnim uslovima koje ljudi
smatraju vanim za kvalitet svog drutvenog ivota uopte.
Podela rada je, i pored toga (ili ba zbog toga), osnova strukture i razvoja svakog
drutva. Bez podele uloga ne bi se mogla organizovati za delovanje nijedna drutvena
grupa. Ne bi se odrala nijedna drutvena ustanova ako se ne bi znalo ko, ta i kako treba u
njoj da radi. Kulturni obrasci se ne bi meusobno nikad diferencirali kad bi "svi radili sve",
a ovek bi u tom sluaju ostao na nivou instinktivnog reagovanja slinom reagovanju
razvijenijih ivotinja. Zato nikakve negativne posledice podele rada ne mogu zaseniti njen
fundamentalni znaaj za oveka, drutvo i njihovu istoriju.
Istorijski odreen nain podele rada je vana drutvena determinanta i dobar
sintetiki socioloki pokazatelj naina drutvenog ivota i istorijskog tipa globalnog
drutva. U tom smislu se, uz drutvenu i tehniku podelu rada, razlikuju globalna
organizacija i kulturni identiteti agrarno-seljakih, industrijskih i postindustrijskih drutava.
Podela rada presudno odreuje nain rada, a nain rada bitno utie na nain drutvenog
ivota u celini.
6. Tradicionalni seljaki radovi i tradicionalni nain drutvenog ivota
Rad kao svesna i svrsishodna ljudska i drutvena delatnost oduvek se odvijao u
nekim organizovanim oblicima zajednikog ''ivota i rada''. Nain na koji su bili
organizovani ljudski radovi bio je istovremeno i nain ukupnog drutvenog ivota neke
drutvene zajednice ili je bio jedna od najvanijih strukturnih i razvojno-istorijskih
determinanti dotinog globalnog drutvenog sistema.
Istorijski i strukturno veoma se razlikuju radovi i njihova drutvena i tehnika
organizacija u agrarno-seljakim, industrijskim i postindustrijskim epohama i drutvima. Ta
bazina razlika proizlazi od drutvenih i tehniko-tehnolokih osobenosti radova u kojima se
vri obrada zemljita, prerada sirovina ili se pruaju usluge drugima u procesu uzajamne
komunikacije.
Agrarno-seljako drutvo je istorijski tip predindustrijskog drutva. Pozivajui se
na antropologa Roberta Redfilda (Robert Redfield) jedan od najpoznatijih francuskih i
svetskih ruralista Anri Mandra (Henry Mendras) u svojoj studiji Seljaka drutva (1986)
razlikuje ''seljako drutvo''. u pravom smislu rei od "drutva divljaka" ili "arhajskog

100

drutva" kojeg ine ljudi u malim lokalnim zajednicama vrsto meusobno povezani,
potpuno zatvoreni prema spoljnjem svetu koji ne poznaju, ne priznaju i odbacuju. Za razliku
od "drutva divljaka", "seljako drutvo" je uvek elemenat jednog ireg (globalnog) drutva,
u kojem danas prevlast ima grad, a selo predstavlja potisnut i potinjen elemenat. Seljako
(agrarno) drutvo obeleavaju (1) podreenost odnosa prostranstvu, (2) isprepletenost uloga
i (3) promene koje uglavnom dolaze spolja, prodiranjem globalnog u seljako drutvo putem
industrijalizacije i urbanizacije.
Idealno-tipski model seljakog drutva sadri sledea obeleja:
1. Relativnu autonomiju lokalnih seljakih kolektiviteta u odnosu na globalno drutvo
koje nad njima dominira, ali tolerie njihove osobenosti.
2. Porodino domainstvo koje ima strukturalnu vanost za ekonomski i drutveni ivot
kolektiva.
3. Relativno autarkian ekonomski sistem, u kojem se ne razdvajaju potronja i
proizvodnja, ali se odravaju veze sa globalnom ekonomijom.
4. Lokalni kolektivitet kojeg karakteriu odnosi unutarnjeg meusobnog poznavanja i slabi
odnosi sa okolinom.
5. Ugledne pojedince iz sela ili one koji su bliski selu, koji odluujue posreduju izmeu
globalnog drutva i lokalnog seljakog kolektiva.
Ovih pet obeleja ine opti model seljakih drutava o kojima Mandra govori u
mnoini. Taj opti model je najblii agrarnom drutvu zapadnoevropskog feudalizma i kao
takav se uvek mora prilagoavati istorijskim osobenostima drugih prostora i vremena.
Svako konkretno seljako drutvo je posebna kombinacija navedenih optih obeleja i nekih
specifinih, te se mora i empirijski prouiti.
Seljake radove u tradicionalnom srpskom drutvu posebno je prouavao Sreten
Vukosavljevi (1881-1960) najbolji poznavalac naeg tradicionalnog sela. U svim svojim
studijama, a naroito u onim koje su objavljene u knjizi Sociologija seljakih radova (1983)
Vukosavljevi istie presudan uticaj seljakovog rada na celokupan drutveni ivot seljaka:
na drutvenu organizaciju, na karakter seljakove duhovnosti i na kulturu seljakog drutva
uopte. Vukosavljevi posebno razmatra niz elemenata koji seljakov rad ine specifinim i
razlikuju ga od industrijskog rada radnika u fabrikama.
Tradicionalni seljaki radovi. "Radovi se niu jedan za drugim po jednom tvrdom
rasporedu... Vekovima je ceo ivot seljakov prolazio u radu tako rasporeenom. Stekao je navike prema tom
rasporedu. Svaki mu je rad, kada je kojem vreme, neodloan. Svaki je rad i svaki rok po jednoj nunosti
visoke vrste. Ne pod disciplinom nekog drugog oveka ve pod disciplinom koju nameu priroda i stvari same
i neposredno. Takva nunost uvek daje visoki moralni smisao kaljavome radu seljakovom. Nikad i ni u emu
seljak nije toliko moralan kao u svom radu.
(Sreten Vukosavljevi, Sociologija seljakih radova, s. 418)
- Seljaku rad nije samo privredna delatnost koja je usmerena na zaradu nego je
jedna od njegovih ivotnih funkcija, "skoro slina fiziolokoj". Seljakov ivotni ciklus je i
njegov radni ciklus; u starosti zavrava sa lakim radom kao to je u mladosti (ponekad u
etvrtoj, petoj godini ivota) zapoeo.
- Seljaki radovi imaju jedan "tvrdi kontinuitet", koji ipak nije mehaniki "krut",
nego ga odlikuje jedna posebna "prirodna nunost" i egzistencijalna potreba koja seljaka
goni na rad.
- Ovi radovi se odvijaju u okviru porodinog gazdinstva i domainstva koje je
istovremeno ivotna i radna zajednica. Svi lanovi ("eljad") rade iste poslove i rade
101

zajedno, od detinjstva do starosti i to je ono to seoskoj porodici obezbeuje vru

povezanost od gradske. Takva iznutra povezana zajednica omoguuje ne samo kontinuitet,
nego i svojevrsnu elastinost u rasporedu seljakih radova, u njihovom ubrzavanju (i
pojaavanju) ili usporavanju, kako je kojem radu ili kojem nainu rada vreme. A uticaj na
organizaciju i kulturu seljakog drutva i na seljakovu duhovnost, seljaki radovi vre
upravo svojim kontinuitetom i egzistencijalnim smislom. Radei na odreeni nain u toku
celog svog ivota seljak sav svoj ivot, svoje navike, obiaje, moralne predstave i smisao
ivljenja poistoveuje sa ritmom, rasporedom i uspehom svoga rada. Seljakovo
posveivanje radu nije podreivanje nekoj spoljanjoj tuoj sili nego prilagoavanje jednom
prirodnom poretku stvari kojem i sam pripada. Zato je i mogu "visoki moralni smisao
kaljavog seljakog rada" kakav nemaju neki drugi, fiziki laki, a ljudski i prirodno otueni
poslovi. Takvo znaenje ima poznata narodna izreka: ''U seljaka crne ruke, a bela pogaa''.
Seljaku njegov rad daje odgovarajui "drutveni i moralni rang". Kad seljak od
starosti onemoa i prestane raditi, u tradicionalnom seljakom drutvu on uiva panju i
potovanje ("ljube ga u ruku"), ali ga iskljuuju iz upravljanja poslovima porodine
zajednice. Stvarno, a ne formalno uvaavanje pokazuje se samo prema onima koji rade
("koji ostale hlebom hrane"), to znai da se uvaava radnik i njegov rad.
- Rang seljakih radova odreuje i drutveni rang radnika, a od svih seljakih
radova najvii ugled je imalo oranje, jer je ono uslov da se zapone proizvodni ciklus u
ratarstvu kao najvanijoj grani poljoprivrede. To je i najtei seljaki posao koji obavljaju
mukarci koji, orui zemlju, obeleavaju batinu i potvruju svojinu nad uzoranim
parcelama. Zato se nekad govorilo "dokle ralom dopire, dotle je tvoje".
Sejanje nije tako teak i tako potovan rad kod seljaka kao oranje, iako je vano.
Vukosavljevi misli da su graani nametnuli seljacima posebnu simboliku sejanja (kao
"nastavljanje ivota") stvorenu u umetnosti. Seljaci na sejanje gledaju kao na prirodnu
radnju i ee neguju kult oraa (molei se da bude "srene ruke") nego sejaa.
Kosidba je teak muki posao, ali on nikad nije uvaavan niti je tako simbolian kao
oraki. Ipak, kosidba je posao u kojem je vana vetina kojom se postie ekonomija napora,
pa ak i elegancija pokreta. Ona dobrom kosau u veini naih oblasti donosi radnu pohvalu
"kojoj nije bilo ravne". U kosidbi rezultat vie zavisi od kosaa negu u oranju od oraa.
Poto se esto kosi u velikim druinama, rezultat moe da se uporeuje, tako da se kosidba
pretvara u svojevrsno radno i ljudsko nadmetanje.
etva je vaan seljaki posao koji se mora brzo svriti, ali ne donosi naroiti ugled
onima koji se u njemu istaknu. U etvi pohvalu i glas vie stiu etelice nego eteoci. Ostali
ratarski poslovi imaju nii rang od oranja, kosidbe ili etve.
Stoarski poslovi se manje cene od ratarskih, a rad oko ovaca se najvie ceni, jer
zahteva najvie panje i umenosti.
Opte je pravilo da seljaci svoj rad u poljoprivredi smatraju vanijim od drugih i vie
nego to to za svoj rad misle drugi radnici. Vukosavljevi misli da je to zbog autarhinosti
seljake privrede i relativno male zavisnosti od drugih.
Postoje i radovi kojih se seljaci stide. Koji je rad neprilian za nekog seljaka ili
seljanku neprilian je i za svakog drugog mukarca ili enu. Uobiajena je podela na
"muke" i "enske" poslove tako da je za ene neprilino da obavljaju prve, a za mukarce
druge. ene se manje stide da rade muke poslove (ranije da oru ili da kose, danas da
upravljaju traktorom). To je vie bila retkost koja enu nije ni u emu uniavala. Mukarci
se, pak, mnogo vie stide enskih poslova i rade ih samo u krajnjoj nudi.

102

U srpskim selima nekad su se izbegavali zanati koje su tada radili Romi (kovaki,
sviraki) ali se ponegde izbegavaju i drugi poslovi (drndarski, mlinarski, ponekad i
opanarski i slini).
Muki i enski poslovi. Ponekad je podela poslova na "muke" i "enske" tako zamrena i
nerazumljiva (nema jasnog kriterijuma, jer nije dosledno izvedena ni po snazi ni po spretnosti). Kao takva, ona
svedoi o suptilnim razlikama u sistemu vrednosti i obrascima delovanja i ponaanja mukaraca i ena, koje su
se vekovima kristalizovale u najrazliitijim okolnostima u kojima su nastale. Tako, recimo, i najuglednijim
mukarcima prilii da muzu ovce (u planini) ali da pomuze kravu nee ni najneugledniji (jer su krave u stajama
kod kue, te mogu i ene da ih muzu). Vukosavljevi u tom smislu pie: "U Crnoj Gori e i vrlo ugledan ovek
poneti na ramenu snop, ili naviljak, ili drvo na ramenu, poduprto drvetom sa drugog ramena, ali se zaprtiti na
lea konopcem - senom, slamom, drvima - mukarac nee nikad. To rade samo ene. Ljudi pou u umu, iseku
drva i ostave, a ene dou, zaprte ih i ponesu. Iz slinih razloga u umadiji ovek e poupati grah, ali ga nee
mlatiti i vejati. To se radi kod kue i to rade ene. ovek e omlatiti snopove ita - to je za ene teak posao.
ovek nee rado pleviti luk, na vraju izgrtati slamu, pomesti ulicu, mesiti hleb, prati sudove. Da predu, pletu,
tku, zazorno je ljudima skoro svuda."
(S. Vukosavljevi, Sociologija seljakih radova), s. 397)

- Seljaki poslovi se odlikuju posebnim ritmom koji je podeen prema prirodi i

njenim vremenskim intervalima i ciklusima. Kad biljke i ivotinje miruju i seljakov rad
utihne . To je jedna od vanih razlika izmeu seljakih radova i rada industrijskih radnika ili
gradskih slubenika koji je podloan vetakom ritmu maine i organizaciji rada u
preduzeu ili kancelariji. Ritam seljakih radova je neravnomeran, to ne znai da je
nepravilan. On je strogo prilagoen sezonskim ciklusima, kad se smenjuju dui ili krai
periodi odmora i akumuliranja snage (preko zime), sa periodima kad se radovi "zgusnu" i
ubrzaju (za kosidbe, kad se ore, seje, a naroito u vreme etve). Tada se radi od rane zore do
mrklog mraka ("od jutra do sutra"), a esto i preko noi, ako ima meseine (kad se anje
ito, bere kukuruz, skida kukuruzovina). Napor je ogroman i mogu ga podneti samo
disciplinovani i portvovani radnici. Seljacima je lake da se prilagode ravnomernom ritmu
industrijskog rada, nego industrijskim radnicima da podnesu koncentrisane napore koje
seljak izdri u svome poslu. Gradski rad je, istina, monotoniji od seljakog, neprirodniji i
otueniji.
Vreme rada i vreme odmora nije strogo razdvojeno tako da u selu nema slobodnog
vremena u smislu u kojem ono postoji u gradu. Postoji sezonska ritminost seljakih
radova, kad su radovi vie zgusnuti (s prolea i s jeseni) i vie razreeni (zimi), ali postoji i
kontinuitet tri glavna seljaka rada: rada o strmnim itima, razna okopavanja (vinogradi,
kukuruz, povre) i spremanje stone hrane.
Na veem posedu taj kontinuitet radova je izraeniji, a na manjem on je "iskrzan",
jer se "ono malo posla" na sopstvenom imanju brzo zavri. Kontinuitet rada se ponekad
postie proizvodnjom raznih vrsta proizvoda kojima je vreme rada razliito
("polikulturom"), a ponekad i odlascima u pealbu, obavljanjem zanatskih usluga ili
zapoljavanjem izvan poljoprivrede. Kad se planira privredna aktivnost lanova jednog
porodinog gazdinstva i domainstva vodi se rauna o sezonskom rasporedu pojedinih
radova, o kulturama koje e se sejati, o broju i radnoj sposobnosti eljadi sa ciljem da se oni
to ravnomernije opterete u duem vremenskom periodu, to zbog sezonskog ritma
poljoprivrede nije lako postii.
Svojevrsna protivrenost u okolnostima pod kojima seljaci rade nastupa otuda to
neravnomernost i sezonski karakter seljakih poslova ne pogoduje razvijanju navike da se
stalno (kontinuirano), disciplinovano i sistematski radi, a neki seljaki poslovi, pogotovo oni

103

oko stoke, upravo su takvi. Ali kad seljak razvije disciplinu, ona je autonomna i kreativna, a
ne nametnuta i formalna. "Kampanjski obrazac" je tee prevazii i on se potiskuje samo sa
prelaskom na polikulturu u poljoprivredi i nove vansezonske i dopunske nepoljoprivredne
poslove (seoske zanate, zapoljavanje izvan porodinog gazdinstva).
Jedna od protivrenosti u seljakom nainu rada i ivota u srpskom tradicionalnom
drutvu jeste i neusklaenost reima ishrane i ritma radova. Seljaci najvie i najbolje jedu
kad najmanje rade (krajem jeseni i preko zime), a najloije se hrane kad najvie rade (u
prolee i poetkom leta). Zato se seljak u sezoni radova skoro "sasui". S jeseni, kada stoari
pred zimu "skidaju stoku sa hrane" i kad ne postoji mogunost njene prodaje, u stoarskim
krajevima ponekad je imalo "vie mesa nego hleba", a tada se ulazi i u period najdueg
odmora. I uopte, u potronji stoarskih proizvoda manje se tedi, nego u ratarskim, koji se
(kao ita) mogu due uvati.
ivotni ritam radova u selu je drugaiji nego u gradu, kao to je to sluaj i sa
dnevnim i sa godinjim ritmom. Zato je teko uporeivati vrednou u seljakom i u kakvom
drugom radu. Seljako dete pone veoma rano (u 4-5. godini) da "pomae" kod nekih
radova (pazei stoku), a i najstariji seljaci rade neke poslove due od bilo koje druge
kategorije radnika, skoro do same smrti. U seljakoj kui uvek ima posla za svakoga, samo
ako neko hoe i moe da radi. To sa svoje strane razvija radne navike i podsticajno deluje na
radni moral.
Seljaki radovi se obavljaju u prirodnoj sredini, za razliku od fabrikog ili
kancelarijskog rada koji se odvija u vetakom ambijentu. Seljaka, dok radi, bije vetar, pee
sunce, tipa mraz i kvasi kia. Tragovi ovih prirodnih sila se vide na njegovom ogrubelom
licu i pogrbljenoj figuri, a posledice tekog rada ostavljaju tragove ne samo u izgledu nego i
na zdravlju svakog seljaka. Naravno, iz ove okolnosti ne proizilazi zakljuak da je rad u
prirodnom ambijentu u svemu tei od svakog fabrikog, pa i ponekog kancelarijskog rada.
Na raspored rada i odmora, pored prirodnih ritmova utiu i kulturni inioci, meu
kojima je najvanije praznovanje. Nedelja je davala sedmodnevni ritam radu i odmoru, a
urevdan i Mitrovdan su glavni godinji rokovi i dani koji obeleavaju dva glavna
godinja prelaza seljaka iz jednog u drugi radni reim i drugaiju organizaciju drutvenog
ivota uopte. Vukosavljevi tano uoava da seljaci glavne verske praznike ("slave")
pomeraju u zimski period, izvan sezone glavnih ratarskih radova. U radnoj sezoni ostavljaju
samo one praznike koji su manje vani ili su neposredno vezani za neku fazu
poljoprivrednih radova (kao "preslave" ili "zavetine" koje su obino u prolee, u vreme
setve, jer su to kolektivne molitve, litije po poljima za rodnu godinu, koje imaju smisla samo
na njenom poetku). Ali i u praznine dane obavljaju se mnogi poslovi, vie stoarski nego
ratarski, vie kod drugog nego kod sebe (neka je greh i teta "na tuu duu i na tuu njivu"),
vie enski nego muki. Tako praznici nisu mnogo ometali glavne poslove, nego su uticali
na raspored manje vanih poslova. Ako se i desi kakav vaan praznik u vreme etve,
kosidbe ili berbe seljaci e nai naina da ne praznuju, a jedan od naina je i organizovanje
zajednikog rada (mobe) na praznik. Tako se istovremeno svri vaan privredni posao i
obavi kolektivni verski obred koji "neutralie" eventualni kolektivni greh. A pojedinani
greh se i ne osea, jer se radilo kod drugoga i sa drugima.
U seljakim radovima se ee nego u drugim poslovima pojavljuju razni drutveni
oblici zajednikog i kolektivnog rada. O raznovrsnosti i suptilnom drutveno-kulturnom
mehanizmu koji regulie zajednike i kolektivne radove koji, inae, ine vaan elemenat
seljakih drutava, njihov vanredni poznavalac Sreten Vukosavljevi pie: "U jednoj prilici

104

seljak ide na rad nekome da mu ovaj povrati u istoj godini na radu istom ili slinom, u nekoj
prilici e mu se vratiti na radu slinom tek posle nekoliko godina, a u nekoj ne rauna na
vraanje nikad i ni u kom obliku, a jo na radu dobije samo ruak, i to ne mnogo obilat. Ide
na mobu sirotinji, koja ne bi mogla platiti taj rad; ide bogatome, koji bi to mogao. U nekoj
prilici ide gde je nevolja, u nekoj ne ide gde je nevolja - i velika, - a ode onde gde nije
nevolje nikakve.
- Pa ipak u svemu ovome ima neki red. Nije to proizvoljno. Iako se svako ne dri utvrenog
pravila o tome, ono se ipak zna. I nee mu se, verovatno, razminuti sasvim bez ikakve kazne
to se ne pokorava utvrenom i primljenom redu." (s. 419).
Za razliku od uobiajenog shvatanja da su zajedniki i kolektivni radovi neki
prastari i atavistiki oblik rada u privredno najnerazvijenijim oblastima, Vukosavljevi
pokazuje obrnuto: da su se zajedniki radovi (kad grupa radi za jednoga od njih) i
kolektivni radovi (kad grupa radi u optu korist kolektiva) kasnije razvili i da su bili
raireni u privredno i kulturno razvijenijim srpskim krajevima. On, takoe, naglaava
kao pravilnost i "jedno od najvanijih obeleja naeg seljakog ivota uopte" stalno
preplitanje i proimanje kolektivnih i nekolektivnih elemenata u seljakim radovima, kao
i u zemljinoj svojini.
To se odnosi na sve seljake radove bez obzira na vrstu ili na njihov drutveni oblik.
A i same te vrste i oblici se meusobno prepliu i proimaju. Pozajmica, moba, baijanje,
zared, sprega, zajedniko navodnjavanje i drugi oblici zajednikih i kolektivnih radova se
meusobno ukrtaju i u stvarnosti se ne pojavljuju u istom obliku.
Tehniko-tehnoloka organizacija seljakih radova, kao i njihova drutvena
organizacija, prilagoena je njihovim prirodnim i tehnolokim specifinostima. Njiva je
seljakova "fabrika na otvorenom polju", ali posao na njoj je tehniki organizovan drugaije
nego rad "pod fabrikim krovom": seljak sa sredstvima svoga rada (alatkama i mainama)
prilazi predmetu svoje obrade, umesto da, kao industrijski radnik, sebi i svojoj stacioniranoj
maini prinosi ono to obrauje.
Vreme trajanja rada se ne poklapa sa vremenom proizvodnje u poljoprivredi.
Vreme trajanja rada je krae i odreeno je mnogim elementima (obimom posla, brojem,
umenou i motivacijom radnika, organizacijom posla, efikasnou orua i drugim), a
vreme trajanja proizvodnje je odreeno biolokim zakonima (duinom reprodukcionog
ciklusa u pojedinim vrstama biljne i ivotinjske proizvodnje). Primera radi, u savremenoj
proizvodnji penice vreme rada traje 3-5 dana, a vreme proizvodnje oko 280 dana. Ova
prirodno-tehnoloka specifinost poljoprivrede povlai za sobom specifinosti i u njenoj
drutvenoj organizaciji i u ekonomskom tretmanu u modernoj trinoj privredi.
7. Priroda, ovek i rad u modernom "tehnolokom" drutvu
Pod pojmom "tehnoloko drutvo" podrazumeva se savremeno visokorazvijeno
industrijsko i postindustrijsko drutvo koje se temelji na modernoj tehnici i tehnologiji koja
je ovladala svim drutvenim oblastima, kao to su: privreda, politika, kulturna
komunikacija i svakodnevni ivot ljudi.
U irem smislu, svako drutvo moglo bi se oznaiti kao "tehnoloko", jer svako, pa i
najnerazvijenije drutvo, ima nekakvu tehnoloku osnovu. Pojam tehnologija (gr. tehne vetina) ima vie znaenja:

105

odnosi se na skup tehnikih dostignua i praktinih iskustava kojima se ljudi koriste da u

nekom drutvu organizuju proizvodnju kojom menjaju prirodu ili se prilagoavaju
njenim zakonima;
2. oznaava nain sjedinjavanja ovekovog ivog rada (radne snage) sa sredstvima za
proizvodnju;
3. predstavlja ime nauke koja prouava praktine postupke i vetine koje se primenjuju u
odreenom proizvodnom procesu, uz upotrebu odreenih sredstava za proizvodnju.
U ovom razmatranju pojam tehnologije koristi se u prva dva znaenja. Odnos oveka i
prirode uvek je posredovan nekom tehnologijom. Tehnologija je jedan od najvanijih
inilaca drutvenog razvoja, ali ona ne deluje odvojeno i nezavisno od drugih. Poznato je da
primena i uspeh novih tehnologija, izmeu ostalog, zavisi i od otvorenosti neke kulture za
tehnike inovacije. Uloga tehnologije u prirodi i drutvu je protivrena upravo sa stanovita
potreba i interesa oveka kao prirodnog i drutvenog bia. Razvijena tehnologija je, s jedne
strane, uslov ovekovog potvrivanja kao stvaralakog drutvenog bia, uslov razvoja
njegovih prirodnih potencijala, razvoja drutvene proizvodnje i razvitka celokupnog drutva.
S druge strane, tehnologija suprotstavlja oveka i drutvo prirodi, naruava ravnoteu
prirodne sredine i otvara itav niz ekolokih problema. Ova dva aspekta tehnologije, iako
meusobno protivrena, vrsto su uzajamno povezana i samo se uslovno o njima moe
posebno govoriti.
Razvojni i ekoloki aspekti neke tehnologije razliito se ispoljavaju u razliitim
istorijskim tipovima drutava. Tehnologija u predindustrijskom drutvu nije ekoloki rizina,
ali zato industrijska tehnologija proizvodi najvee ekoloke probleme u dosadanjoj istoriji.
Informatika tehnologija, pak, donosi poboljanje ekolokih prilika u postindustrijskom
drutvu. Poto razliite tehnologije za sobom povlae i odgovarajuu drutvenu
organizaciju, odgovarajui nain drutvenog ivota, pa i odgovarajuu ekoloku situaciju, to
je u sociologiji tehniko-tehnoloki kriterijum tipologizovanja drutava postao jedan od
najvanijih. To znai da se krupne tehniko-tehnoloke promene (tzv. nauno-tehnike
revolucije) uzimaju za glavne pokretae modernog drutvenog razvoja.
1.

7.1. Nauno-tehnike revolucije i razvoj savremenog drutva

Nauno- tehnika revolucija je korenit i univerzalan drutveni preokret u razvoju
proizvodnih snaga i celokupne proizvodne tehnologije. Istorijski je uslovljen primenom
znaajnih nauno-tehnikih otkria na kojima poiva moderna industrijska i
postindustrijska civilizacija.
Prema tehnolokom kriterijumu, dosadanji istorijski razvoj deli se na tri perioda.
1. Predindustrijski (agrarni) period drutvenog razvoja je period u kome prevladava
stanovnitvo zaposleno u poljoprivredi kao glavnoj oblasti privrede (tzv. primarni sektor).
Rad se oslanja na fiziku radnu snagu ljudi i vunu snagu ivotinja, u okviru nerazvijene
prirodne podele rada u porodinoj grupi, sa naturalnim karakterom proizvodnje i drutvenim
ivotom u malim, zatvorenim i izolovanim (autarhinim) seoskim zajednicama, u
neintegrisanom globalnom drutvu. Zanat, manufaktura i prosta seoska industrija (koju
pokree vodeno kolo ili vetrenjaa) najvii su tehnoloki domet ovog vremena.
2. Industrijski period je onaj u kojem se masa stanovnitva radno angauje u preraivakoj
(industrijskoj) proizvodnji, zbog ega se taj sektor privrede oznaava kao sekundarni. Njega
karakterie proces mehanizacije ljudskog rada, koji se ogleda u prenoenju teita rada sa

106

ovekove fizike snage na rad maina. To je omoguilo pronalaenje i korienje parne

maine koju je 1784. godine konstruisao kotski pronalaza Dems Vat (1736-1820). Ovaj
pronalazak se uzima za poetak prve industrijske revolucije, dok se drugom tehnikom
revolucijom obino oznaava pronalazak dizel-motora sa unutranjim sagorevanjem i
pronalazak elektromotora (na prelazu iz 19. u 20. vek). Ovim tehnikim pronalascima
udaren je temelj gradske industrije masovnih razmera, kojoj nova pogonska snaga
omoguuje vremenski kontinuitet i prostornu koncentraciju, ime se znatno poveava njena
produktivnost. ovek se u podeli rada specijalizuje da opsluuje pojedine maine. Ova faza
razvoja zahteva: masovno radnitvo (koje se regrutuje iz seljatva), ogromne koliine
energije i sirovina za masovnu serijsku proizvodnju, akumulaciju kapitala, irenje trita,
koncentraciju stanovnitva u velikim gradovima i vlasti u glomaznim i birokratizovanim
upravljakim sistemima. Sve to silno ubrzava svekoliki razvoj drutva, ali istovremeno
ugroava prirodnu sredinu, otuuje oveka od oveka i suprotstavlja drutvo i prirodu.
Kao ilustracija promena koje su se odigrale samo za stotinak godina moe da poslui
tabela o relativnom udelu energetskih izvora s poetka industrijskog perioda i pri kraju tog
perioda.
Godina
ivotinje
Ljudi
Maine

1850
79%
15%
6%

1900
52%
19%
38%

1930
12%
4%
84%

1960
1%
3%
96%

3. Postindustrijski period se vezuje za najnovije promene u industrijskoj civilizaciji koje

se odigravaju u drugoj polovini 20. veka pod uticajem tree tehnoloke revolucije, koju neki
nazivaju i informatikom revolucijom. Shodno tome oni i postindustrijsko drutvo nazivaju
informatikim drutvom u kojem su na delu mnoge inovacije: nove proizvodne snage, nove
tehnologije, novi naini proizvodnje, promene u predmetima i karakteru rada, u strukturi i
obrazovanju radne snage, u proizvodnim i ukupnim drutvenim odnosima i nainu
svakodnevnog ivota ljudi.
Novu tehnoloku fazu obeleava upotreba atomske i termonuklearne energije, a u
najnovije vreme i solarne. Elektronika, mikroipovi i na njima zasnovana vetaka
inteligencija, informatika i robotika omoguuju visok stepen automatizacije rutinske
proizvodnje i stvaraju tehnike preduslove za oslobaanje oveka od monotonog i tekog
rada. ovek je u svom radu sve vie angaovan u pripremi i kontroli radnih operacija. To je,
svakako, bolja pozicija od one u predindustrijskom drutvu, gde je ovek sa vunom stokom
upregnut u teke fizike poslove, ili od one u mehanizovanoj industrijskoj proizvodnji, gde
je on neautonoman dodatak maini koja mu odreuje ritam rada i odmora.
Pojavljuju se nove visokonaune tehnologije kao to su laserska tehnologija,
genetski inenjering ili biotehnologije, koje slue za podizanje produktivnosti u proizvodnji
hrane (nova zelena revolucija). Tu su i novi materijali, kao to su silicijumska vlakna i drugi
superprovodnici, viestruko upotrebljive nove vrste keramike, bioproteini i slino.
Posledice navedenih promena su viestruke i ne mimoilaze nijednu oblast
drutvenog ivota. Najvanije su sledee:
- mali utroak energije i sirovina (materijala) u proizvodnji i nizak stepen
zagaivanja prirodne sredine;

107

pretvaranje znanja (naunih informacija) u osnovu proizvodnje i razvoja drutva,

kao i porast znaaja obrazovanja za drutvenu promociju i vertikalnu
pokretljivost pojedinaca i grupa;
- promena strukture proizvodnje, strukture radne snage i profesionalne strukture
drutva u tom smislu to se teite rada pomera sa primarnog i sekundarnog
sektora na tercijarni (materijalne usluge) a potom na kvartarni (duhovne usluge i
pruanje informacija);
- intelektualizuje se radna snaga koja sve vie postaje visokoobrazovna, a meu
zanimanjima sve je vie samostalnih, kreativnih i preduzetniki orijentisanih
profesionalaca;
- potiskuje se doskora neprikosnoveni uticaj velikih, glomaznih, strogo
hijerarhijski organizovanih upravljakih sistema zasnovanih na spoljnom
autoritetu sile i ideologije (drave, partije);
- zastareva demokratija zasnovana na formalnom autoritetu proste veine (i
skuptinski predstavniki sistem);
relativno raste znaaj strunih i autonomnih (samostalnih) pojedinaca i grupa
(tzv. eksperata) koji dobijaju ulogu savetodavaca i preuzimaju izvrne funkcije u
vlasti koja se sve vie decentralizuje;
- protok informacija se uveava i ubrzava irom sveta koji se sve vie globalizuje
i postaje jedno veliko "globalno selo" (kao nekad u selu, u svakom trenutku
moe se znati ta se gde u svetu deava).
Navedene promene zahvatile su najrazvijenije zapadne zemlje (i Japan). Za njih to
je "budunost koja je ve poela", za neke druge, neto manje razvijene, to bi u povoljnim
prilikama mogla da bude skora i neposredna budunost, dok je za veinu zemalja u svetu
prilino daleka, a za najnerazvijenije - u dogledno vreme (a moda i sasvim) nedostina
budunost.
Drutveni razvoj je uvek neravnomeran, pa su i razvojne perspektive svakog globalnog
drutva unekoliko razliite. Najvei broj nerazvijenih zemalja u Africi, Aziji i Junoj
Americi jo uvek se nalazi u predindustrijskoj fazi razvoja, teei industrijalizaciji u koju su
duboko zagazile mnoge srednje razvijene zemlje i koju ve prolaze razvijene zapadne
zemlje i Japan. Informatika obeleava najvanije promene kod onih najrazvijenijih, koji se
zato i nazivaju postindustrijskim, odnosno informatikim drutvima. Njihova najvanija
svojstva slikovito su (i uporedno) predstavljena u sledeoj emi Danijela Bela (u radu
Komunikacijska tehnologija).
POSTINDUSTRIJSKO DRUTVO - Komparativna ema
TIP DRUTVA
NAIN
PROIZVODNjE
KLjUNI
PRIVREDNI
SEKTOR

Predindustrijsko
ekstrakcija i prerada
prirodnih proizvoda
primarni
poljoprivreda
rudarstvo
ribarstvo
umarstvo

108

Industrijsko
izrada proizvoda
sekundarni
preraivaka industrija
trajna potrona dobra
graevinarstvo
hemijska industrija

Postindustrijsko
usluge visokog stupnja
obrade i reciklaa
tercijarni
saobraaj
komunalije
kvartarni
trgovina
finansije

osiguranje
kvintarni
zdravstvo
istraivanja
rekreacija
obrazovanje
administracija
KLjUNI
POKRETA
PROIZVODNjE

prirodna energija
vetar, voda, snaga
miia ljudi i ivotinja

vetaka energija
ugalj, nafta, elektrina
struja, gas. nuklerana
energija
kapital

informacije, sistemi
za prenos i obradu
podataka

STRATEKI
RESURS
TEHNOLOGIJA
KADROVSKI
PROFIL
METODOLOGIJA
REAVANjA
PROBLEMA

sirovine
zanatska
seljak, fiziki radnik,
zanatlija
zdrav razum, metod
pokuaja i greaka

mainska
inenjer, kv. radnik

intelektualna
naunik, strunjak
informatiar
modeli, simulacija,
sistemska analiza,
teorija upravljanja

VREMENSKA
ORIJENTACIJA

na prolost

KLjUNI PRINCIP

tradicionalizam

na sadanjost
(ad hoc
prilagoavanja)
ekonomski rast

iskustvo
eksperiment

znanje

na budunost
(planiranje,
predvianje)
primena teorijskog
znanja

Izvor: Zbornik Budunost pripada informatici (Danijel Bel)

Nauna disciplina koja, na osnovu ve ispoljenih tendencija u prolosti i sadanjosti,
prouava budunost ljudskih drutava naziva se futurologija. Kako je sadanjost, kao i
prolost, ispunjena protivrenim drutvenim procesima koje pokreu meusobno
suprotstavljeni interesi razliitih drutvenih aktera (pojedinaca, grupa, drava, globalnih
drutava), tako je i budunost neizvesna u onoj meri u kojoj se ne moe tano proceniti
snaga aktuelnih inilaca i predvideti njihov budui odnos.
Pored napred navedenog, "optimistikog" (ili "svetlog") scenarija, futurolozi iznose i
"pesimistike" (ili "tamne") prognoze razvoja ljudskog drutva u budunosti - bilo da
predviaju potpunu robotizaciju i birokratizaciju drutva, ili atomske ratove, energetski
slom, nove epidemije, ekoloke kataklizme i slino.
Za oveka je pravi ok ono to se u tehnolokoj sferi odigrava u poslednjih stotinak
godina. Oslobaaju se donedavno oveku potpuno nepoznate i od prirode zarobljene snage
kojima ljudi nisu u stanju da vladaju na uobiajeni nain.
Celokupna istorija u jednoj godini. Kojom brzinom se sve odigralo, slikovito pokazuje
sledei tekst: "Pretpostavimo da se u jednu godinu od 12 meseci moe sabiti poznati period ljudske istorije:
30.000 godina. U tih 12 meseci koji predstavljaju ivot naih predaka od ere glaanog kamena do naih dana.
Oko 18. oktobra poinje gvozdeno doba; 8. decembra poinje hrianska era... u toj epohi ovek
raspolae istom onakvom mehanikom moi kakvu je posedovao i peinski ovek, uveanom za snagu
tegleih ivotinja sa izumom grudne zaprege.

109

Ali 30. decembra u 0 h i 18 min., Vat pronalazi parnu mainu. Istog dana u 16 h funkcionie prva
eleznica izmeu Ruana i Sent Etjena. I dolazimo do poslednjeg dana godine, 31. decembra:
- u 5 h i 31 min., Edison pronalazi sijalicu; u 16 h i 12 min., Blerio prelazi Laman; u 16 h i 14 min., poinje
Prvi svetski rat.
Toga dana ljudi na Zapadu raspolagali su svaki sa 8/10 jedne konjske snage. To je napredak osetan i
nagao; itave godine oni su iveli sa 1/10 konja. Za jedan dan to je multiplicirano 8 puta. Ali samo pet sati je
bilo potrebno da bi se to podiglo na 80 puta; u stvari, 31. decembra nou Francuzi su raspolagali svaki sa 8
konja, a u isto vreme Amerikanci su imali 60, a stanovnici Njujorka svaki po 270. Poslednja napomena: kad je
otkucalo 12 h eksplodirala je atomska bomba nad Hiroimom, Atomska era je poela."
(R. Nordling, Deseta internacionalna konferencija o socijalnim problemima naune organizacije
rada)

Drutveno-kulturni obrasci ovekovog odnosa prema prirodi i sopstvenom radu

hiljadama godina su se prilagoavali jednoj situaciji koja se u bitnom nije mnogo menjala.
Kada su nastupile nagle promene u proizvodnim snagama, tradicionalni kulturni obrasci su
poeli ubrzano da se raspadaju, a novi, prilagoeni izmenjenim prilikama, nisu mogli istom
brzinom da se uspostave i uhodaju. To je jedan od najvanijih razloga to se prosean ovek
danas osea nemonim, uplaenim i otuenim pred tekovinama tehnoloke civilizacije, koje
ga, to je paradoksalno, neodoljivo privlae i uvlae u svoj rvanj.
Odabrana literatura
Budunost pripada informatici (1984), Zbornik, SSOH, Zagreb.
Vukosavljevi, Sreten (1983), Sociologija seljakih radova, SANU, Beograd
Dirkem, Emil (1972): O podeli drutvenog rada, Prosveta, Beograd
Mandra, Anri (1986): Seljaka drutva, Globus, Zagreb.
Rankovi, Miodrag (1995, 1998): Sociologija i futurologija, knj,. 1-2, ISI FF,
Beograd.
8. Drutvo i stanovnitvo
Stanovnitvo je skupina ljudi koja u nekom vremenu naseljava neku odreenu
teritoriju i na njoj organizuje svoj drutveni ivot.
Nauka o stanovnitvu, demografija (gr. demos - narod, grafein - opisati), prouava
promene broja stanovnika, njihovog teritorijalnog rasporeda i drutvenih obeleja
(zanimanja, radne aktivnosti, imovnog stanja, stepena obrazovanja, starosti i dr.).
Demografija je u odnosu na sociologiju i ekonomiju pomona nauna disciplina. Ona
prouava demografski razvitak kao sloeni drutveno-istorijski proces koji ine:
1. prirodno kretanje stanovnitva, odnosno promene broja ivoroenih (natalitet),
broja poroaja (fertilitet), broja umrlih (mortalitet) i njihov rezultat (porast ili
opadanje stanovnitva);
2. mehaniko kretanje, odnosno seobe (migracije) stanovnitva u okviru (unutranje
migracije) ili izvan neke teritorije (spoljne migracije).
Socioloki gledano, stanovnitvo je veoma vaan elemenat drutva, njegova ljudska
supstanca s kojom sve poinje i na kojoj se svekoliko drutveno zbivanje odraava.
Stanovnitvo kao celina nije organizovana drutvena grupa nego je statistika kategorija,
odnosno statistiki skup (agregat) jedinica koje objektivno imaju neka zajednika obeleja.
Iz ove skupine izdvajaju se sve demografske podstrukture: prirodno- socijalne skupine starih
i mladih, mukih i enskih; ekonomske skupine proizvoaa i potroaa, radno aktivnih i
110

izdravanih, bogatih i siromanih; politike skupine biraa, pristalica i oponenata, vladajuih

i onih kojima se vlada, aktivnih i pasivnih; kulturne skupine pismenih i nepismenih, elite
kulturnih stvaralaca i mase onih drugih.
Meutim, navedene demografske podstrukture predstavljaju objektivnu podlogu za
uspostavljanje stvarnih i drutveno delatnih grupa, kao organizovanih skupina. Ove mogu, u
drutvenoj podeli rada, da preuzmu odgovarajue drutvene uloge i obavljaju ih na nain
koji je odreen prihvaenim kulturnim obrascima dotinog drutva. Od broja, teritorijalnog
rasporeda i obeleja stanovnitva u velikoj meri zavisi uestalost, vrsta i kvalitet drutvenih
odnosa i meudelovanja pojedinaca i grupa.
Ravnotea izmeu broja i potreba stanovnitva i raspoloivih dobara, veoma je
vana za drutveno-ekonomski razvoj svakog drutva bez obzira da li ga posmatrali
strukturno-funkcionalno ili istorijski. O tome pie i Fernan Brodel (Fernand Braudel)
jedan od utemeljivaa uticajne istorijske kole francuskih "analista", istoriara koji se
zalau za "sintetiku drutvenu istoriju", komplementarnu sa sociologijom i drugim
drutvenim naukama.
Ljudi i resursi. "Treba osvetliti vezu koja stalno povezuje i suprotstavlja dato stanovnitvo i razliite
resurse kojima ono raspolae. Zamislite dosta posebne terazije na ijem bi jednom tasu bilo stanovnitvo, a na
drugom raznorazni resursi od kojih ivi, u svakom trenutku njihove istorije, ili, ako vie volite, njihovog
'rasta'. Naizmenino e resursi rasti bre ili sporije, od broja ljudi; faze e slediti jedna drugu i nosie
preokrete, ne smemo rei u dobrom pa u loem smislu, to ne bi bio pravi nauni nain govora."
(Fernan Brodel. Spisi o istoriji)

Naglo poveanje svetskog stanovnitva zaotrava probleme u proizvodnji hrane za

tako uveanu populaciju, naroito u nerazvijenim zemljama. Te zemlje su znatno smanjile
smrtnost i skoro dostigle nisku "modernu stopu mortaliteta", ali su jo uvek zadrale visok
"tradicionalni natalitet" i time ostvaruju visok prirodni prirataj ukupnog stanovnitva.
Povodom ovih populaciono-razvojnih problema ponovo se od ezdesetih godina
oivljavaju neke maltuzijanske ideje i otvara stara dilema da li se usredsrediti na
ograniavanje raanja (i smanjenje prirataja stanovnitva) ili na uveavanje proizvodnje
hrane. Postalo je oito je da je danas i ubudue i jedno i drugo potrebno. Kao da se, makar
donekle, potvruje pretpostavka engleskog ekonomiste Roberta Maltusa (Robert Malthus,
1766-1834), koju je on nazvao "veitim zakonom razvoja stanovnitva" i formulisao na
sledei nain: svetsko stanovnitvo uveava se po geometrijskoj, a sredstva za opstanak
ljudi rastu samo po aritmetikoj progresiji. Ovaj nesklad izmeu brzog rasta stanovnitva i
sporijeg rasta sredstava za preivljavanje, Maltus je smatrao da moraju "izravnavati" glad,
bolesti, ratovi, prirodne katastrofe i druge ljudske nesree. To je prvo, najpoznatije i u osnovi
apokaliptiko gledanje na demografski razvoj koje se naziva maltuzijanstvom.
Savremeni nauno-tehnoloki razvoj omoguio je mnogo bri porast sredstava za
ishranu, a kulturni razvoj sporiji porast stanovnitva u razvijenijim zemljama, od onog koji
su maltuzijanci oekivali. Meutim, u razvijenijim zemljama industrijalizacija i urbanizacija
stalno i sve vie i vie smanjuju zemljine povrine pogodne za poljoprivrednu proizvodnju.
Ove povrine se smanjuju i u nerazvijenim zemljama, a tamo je i najvei rast svetskog
stanovnitva. Taj populacioni rast u nerazvijenim zemljama, koje su i najmnogoljudnije,
ostaje kao jedan od najveih i zasad nereivih problema savremenog sveta. Maltusovi
"jahai Apokalipse", kao to su glad i ratovi, jo uvek haraju nerazvijenim delovima sveta.
Neke nove epidemije (kao sida) hvataju maha i u onim razvijenijim, pretei naroito

111

nerazvijenijim drutvima iz kojih jo nisu potpuno iskorenjene ni stare masovne boletine.

Ako se neto radikalno ne preduzme u planiranju demografskog razvoja, ljudsko stradanje
bi se moglo u budunosti viestruko uveavati. U tom smislu, dosta se danas oekuje od tzv.
populacione politike (lat. populus - narod), samo je pitanje koliko su ta oekivanja realna.
Svetsko stanovnitvo je od 18. veka poelo naglo da raste. Neki taj nagli porast
nazivaju "demografskom revolucijom" i vezuju ga za tzv. prvu industrijsku revoluciju, za
pronalazak novih izvora energije, poveanu proizvodnju hrane, pronalaske lekova protiv
bakterija (antibiotika), razvoj higijene, proreivanje epidemija i sve drugo to smanjuje
smrtnost ljudi. Procenjuje se da je broj stanovnika u svetu u poetku neolita (15 000 godina
pre nae ere) bio izmeu tri i pet miliona. Kroz vie miliona godina, od pojave oveka kao
vrste pa sve do 18. veka, svetsko stanovnitvo se uvealo na jednu milijardu ljudi, od 1800.
do 1925. godine na dve milijarde.
Glavni demografski ritmovi u Evropi izgledali su ovako: od 10-13. veka je dolo do
znatnog poveanja stanovnitva; u 14. veku katastrofalan pad zbog epidemije kuge; u 15.
veku relativno mirovanje; u 16. veku znaajan porast (naroito u srednjoj Evropi); 17. vek mirovanje ili opadanje; 18. vek - znatan porast; 19. vek - "vremenu neprimeren polet"; 20.
vek - opet porast, ali sporiji. Tako ima tri velika porasta "na asovniku Evrope": prvi pre i za
vreme krstakih ratova, drugi uoi Tridesetogodinjeg rata, trei od 18. veka do dananjih
dana. Ovaj poslednji porast, sasvim je sigurno, odnosi se na ceo svet, a ne samo na
Evropu.2
Tokom 20. veka porast svetskog stanovnitva naglo se ubrzava: iza 1930. u svetu
ima oko 2 milijarde ljudi, iza 1960. oko 3 milijarde, iza 1970. preko 4 milijarde, iza 1980.
preko 4,5 milijardi, iza 1990. preko 5 milijardi, na kraju milenijuma preko 6 milijardi ljudi.
Naglo poveanje svetskog stanovnitva zaotrava probleme u proizvodnji hrane za tako
uveanu populaciju, naroito u nerazvijenim zemljama. Te zemlje su znatno smanjile
smrtnost i skoro dostigle nisku "industrijsku stopu mortaliteta, a zadrale visoku stopu
nataliteta tako da imaju visok prirodni prirataj
"Svetsko stanovnitvo se dnevno uvea za gotovo 220.000 ljudi. Uprkos ratovima,
epidemijama, sidi i visokoj smrtnosti dece u siromanim zemljama, svakog minuta broj stanovnika na
Zemlji poraste za 150. Na svakih sto novih stanovnika 97 se rodi u zemljama u razvoju (tanije,
nerazvijenim zemljama, prim. M.M), a samo tri u bogatim zemljama. Svetsko stanovnitvo e nastaviti da se
uveava jo najmanje 100 godina. Prema predvianjima najveih svetskih strunjaka objavljenim ovih dana,
izmeu 2013. i 2014. broj stanovnika na naoj planeti dostii e sedam milijardi (krajem 2004. taj broj je ve
6.6 milijardi, a procenjuje se da e 2050. biti oko 9 milijardi - primedba M.M.).
Da li na Zemlji ima dovoljno hrane, vode i vazduha za tolike ljude? Veina strunjaka procenjuje da
planeta moe da podnese izmeu 14 i 16 milijardi stanovnika. Ali kakvog smisla imaju takva istraivanja
kada je ve sada, kada nas ima 'samo' est milijardi, oigledno da su razlike izmeu bogatih i siromanih
praktino nepremostive. Manje od 20% svetskog stanovnitva ima malo dece, ali troi 80% globalnih resursa,
dok ogromna veina od 80% svetskog stanovnitva raa veliki broj dece i na raspolaganju ima samo 20%
prirodnih bogatstava... Primera radi... vie od 1,5 milijardi ljudi nikada u svom ivotu nije okusilo meso... dok
proseni Amerikanac dnevno troi gotovo 400 litara vode, vie od milijarde ljudi ivi bez (dovoljno) pijae
vode... Veina stanovnitva tih zemalja (u Africi i Aziji) ivi u pustinjskim oblastima u kojima nema vode za
pie i u kojima se umire od gladi, ali i od malarije, deije paralize, kolere, meningitisa... I pored toga,
stanovnitvo se uveava vrtoglavom brzinom. (Za sve njih je karakteristina kombinacija visoke stope
smrtnosti novoroenadi i velike plodnosti ena).
Broj stanovnika 'Crnog kontinenta', koji je 1950. iznosio 223 miliona, dostii e ve 2005. milijardu i
453 miliona. Strunjaci predviaju da e ih ve 2050. biti preko dve milijarde i da e Lagos, glavni grad
2

Navedeno prema Fernanu Brodelu, Spisi o istoriji, s. 231.

112

Nigerije, 2015. imati 24 miliona stanovnika i tako zauzeti tree mesto na listi megalopolisa, posle Tokija i
Bombaja. Vie od dve treine afrikog stanovnitva ivee u ogromnim gradovima sainjenim od straara.
to se tie Azije, naunici predviaju da e 2050. Indija imati nekoliko desetina miliona stanovnika
vie od Kine i da e Indijaca i Kineza biti ukupno tri milijarde. to se tie bogatih zemalja u njima e
demografski razvoj biti kontradiktoran, ponekad ak i sa senzacionalnim obrtima. Broj Kanaana e, na
primer, poeti da opada tek 2050. godine (nakon to dostigne 36 miliona), dok e broj Amerikanaca porasti sa
dananjih 273 na 347 miliona. Strunjaci predviaju da e 2050. godine veini Amerikanaca maternji jezik
biti panski. U Evropi e broj stanovnika u mnogim zemljama opadati - najbre u Italiji, Nemakoj, paniji i
Grkoj."
(PLANETA POSTAJE PRETESNA, "Blic", br 709, od 11. 01. 1999)

Grafikon 1. Priblian porast svetskog stanovnitva od 1650. do 2000. godine

(Izvor: Granice rasta, s. 17)
Grafikon 2. Obradivo zemljite u svetu (odnos raspoloivih i potrebnih povrina)
Ukupne svetske obradive povrine iznose oko 3,2 milijarde hektara. Oko 0,4 hektara
obradivog tla po osobi potrebno je pri sadanjem stanju proizvodnosti. Tako krivulja
potrebnog zemljita odraava krivulju rasta stanovnitva i od 1950. naglo raste.
Raspoloivo obradivo zemljite se u istom periodu naglo smanjuje (uglavnom zbog irenja
industrijske i urbane infrastrukture). Pri datom stepenu proizvodnosti u poljoprivredi, ove
dve krivulje se presecaju pri kraju 20. veka, a potom sve vie i sve opasnije razilaze. Pri

113

veim stepenima proizvodnosti u poljoprivredi kritiko razilaenje broja stanovnika (i

potrebnih povrina) i raspoloivog obradivog zemljita za uveanu proizvodnju hrane,
samo se odlae za koju deceniju - ali problem ovog raskoraka za sada ostaje nesaglediv i
nereiv. (Izvor: Granice rasta, s. 32)
Dugorono gledano, ipak se oekuje da se vremenom usporava demografski rast
tako da svetsko stanovnitvo nikad ne pree ukupnu brojku od 12 milijardi, uz pretpostavke
da bi u vreme najvee ekspanzije (oko 2200. godine) broj ljudi na svetu mogao biti ispod
11 (a moda i ispod 10) milijardi.
Takva oekivanja zasnivaju se na pretpostavkama da e rast standarda, kulturno
prosveivanje (naroito ena), novi obiaji ivljenja, izmenjeni odnosi polova i kontrola
raanja zahvatiti i nerazvijene delove sveta i tako pospeiti "demografsku tranziciju" i tamo
gde ona jo uvek izostaje. U razvijenijim zemljama stanovnitvo e biti sve starije, a
oekuju se i masovne migracije iz nerazvijenih u razvijenije delove sveta. I jedno i drugo,
sa sobom nosi mnotvo pozitivnih i negativnih promena u nainu i organizaciji drutvenog
ivota.
Savremeni nauno-tehnoloki razvoj omoguio je mnogo bri porast sredstava za
ishranu, a kulturni razvoj sporiji porast stanovnitva u razvijenijim zemljama, od onog koji
su maltuzijanci oekivali. Meutim, preveliki rast svetskog stanovnitva, naroito u
nerazvijenim zemljama, koje su i najmnogoljudnije, ostaje kao jedan od najveih i zasad
nereivih problema savremenog sveta. Povodom ovih populaciono-razvojnih problema
ponovo se od ezdesetih godina oivljavaju neke maltuzijanske ideje i otvara stara dilema da
li se usredsrediti na ograniavanje raanja (i smanjenje prirataja stanovnitva) ili na
uveavanje proizvodnje hrane. Postalo je oito da je danas i ubudue i jedno i drugo
potrebno. Maltusovi "jahai Apokalipse", kao to su glad, zarazne bolesti i ratovi, jo uvek
haraju nerazvijenim delovima sveta, a neke nove epidemije (kao sida) hvataju maha i u
onim razvijenijim, pretei naroito nerazvijenijim drutvima iz kojih jo nisu potpuno
iskorenjene ni stare masovne boletine.
Meutim, ekonomski razvijenije zemlje, iako na protivurean nain, oduvek su
podsticale i neke pozitivne drutvene promene i tako ubrzavale spontanu demografsku
tranziciju u tradicionalnim seljakim drutvima. U vreme prelaska seljakih drutava u
industrijsku civilizaciju odvijaju se i novi demografski procesi koji rezultiraju promenama
strukture seoskog stanovnitva. Uoeno je da su ti procesi i promene koje nastupaju u osnovi
sline u razliitim drutvima - samo se one negde deavaju pre a negde kasnije, negde bre a
negde sporije.
Otuda se razlikuje jedan tip tradicionalne demografske strukture, u seljakim
drutvima koja jo nisu znaajnije zahvaena irim industrijsko-civilizacijskim procesima, i
drugi tip drutva u demografskoj tranziciji, ija je demografska struktura bitno
promenjena. Ova dva tipa demografske strukture karakteriu ne samo dva odgovarajua
modela reprodukcije stanovnitva, nego oni predstavljaju i dva naina drutveno-ekonomske
reprodukcije uopte i svojevrsne sintetike pokazatelje nivoa i karaktera globalnog
drutvenog razvoja.
Za tradicionalni tip strukture stanovnitva (kakva prevladava u seljakim
drutvima) karakteristian je ekstenzivan vid populacione reprodukcije, sa naglaeno
visokom stopom raanja (nataliteta) i neto manjom, ali takoe visokom stopom smrtnosti
(mortaliteta) i izuzetno visokom stopom smrtnosti odojadi (dece do jedne godine starosti).
U takvim uslovima odvija se veoma nehuman vid selekcije svih roenih, sa malim

114

izgledima na preivljavanje, naroito u prvim godinama ivota i sa skoro prirodnim

odabiranjem jedinki. I pored toga to je oekivano trajanje ivota relativno kratko, broj
stanovnitva se stalno poveava. Prirodni prirataj, zbog visoke stope natalita, moe biti tako
veliki da nerazvijena ekstenzivna poljoprivreda, sa ogranienim povrinama zemljita, sa
nerazvijenim sredstvima i fiksiranim (neracionalnim) organizacionim oblicima rada, nije u
stanju da prehrani ni postojee, a kamoli uveano stanovnitvo sela ili nepoljoprivredno
urbano stanovnitvo. Ako se ne mogu uveati obradive i druge korisne zemljine povrine,
ako nije sazrelo vreme za zamenu ekstenzivne poljoprivrede sa tehnoloki i ekonomski
razvijenijom intenzivnom, nastupaju krupni problemi i za seljako i za globalno drutvo.
Kad postoji tzv. agrarna prenaseljenost (vei broj stanovnika na jednom prostoru
nego to poljoprivreda moe da ishrani) i mali poremeaji labilne ravnotee prirodnih
izvora, poljoprivredne tehnologije u proizvodnji hrane i reima ishrane mogu da izazovu
velike turbulencije stanovnitva. Stanovnitvo koje raspolae fiksnom tehnologijom (kao to
je sluaj sa seljakim populacijama) ne moe po svome broju da pree jedan maksimum u
datoj prirodnoj sredini. Stabilnost izvora hrane uzrokuje stabilnost populacije, a ekonomska
nestabilnost proizvodi demografsku nestabilnost.
Jedna ili dve uzastopno loe etve izazivaju glad, neishranjeno stanovnitvo je
podlonije epidemijama, kad se poremeti ravnotea i ratovi ee izbijaju, a kad se dogode
ratovi oni uveaju sve druge probleme: ugroze proizvodnju, unite dobra, uveaju glad,
proire epidemije, prinude stanovnitvo na seobe. Ponekad se odigravaju masovne seobe
(kolonizacije), a ponekad pojedinana preseljenja ili stalna i povremena preseljavanja u
manjim ili veim grupama - prvo u oblinje, a potom u udaljene i u najudaljenije
(prekookeanske) bogatije i manje naseljene krajeve i zemlje.
Ovo su neke pravilnosti populacione reprodukcije tradicionalnog tipa. Njeno opte
obeleje jeste ekstenzivnost, neracionalnost i nehumanost, jer se suvie gubi i rastura ono
to je najvrednije, ljudski potencijal, pa i materijalna sredstva uloena za njegovo podizanje.
Sa druge strane, takav nain reprodukcije u datim (nepovoljnim) uslovima, nuan je za
opstanak jedne populacije. Pored velikog broja roenih, visoka smrtnost i mogunost
odseljavanja jednih, uslov je opstanka i preivljavanja drugih.
Navedene opte pravilnosti demografskog razvoja dole su do izraaja, vie ili
manje, u svim junoslovenskim zemljama, koje su krajem 19. i poetkom 20. veka imale
karakteristinu tradicionalnu demografsku strukturu. Tako su se stope nataliteta od preko 40
(broj roenih na hiljadu stanovnika), koje se uzimaju kao prag izraene drutvene
nerazvijenosti i tipine tradicionalne reprodukcije (bar po evropskim kriterijumima) u Srbiji
zadravaju sve do 1903, u Hrvatskoj i Slavoniji do 1902, u Dalmaciji do 1899, a u Sloveniji
do 1892. godine. Mortalitet je nii, ali veoma visok. Prag izrazite nerazvijenosti od preko
25 umrlih na hiljadu stanovnika u Srbiji se zadrava do 1897, u Hrvatskoj do 1909, u
Dalmaciji do 1900, a u Sloveniji do 1899. Pomenuta podruja nisu homogena, pa se unutar
njih visoke stope nataliteta i mortaliteta zadravaju i mnogo due od vremena kad su
prosene stope pale ispod nevedenih granica.3
Na poetku 20. veka kod nas je prirodni prirataj stanovnitva meu najveim u
Evropi. Po stepenu drutveno-ekonomske razvijenosti mi smo meu najnerazvijenijim
zemljama, to je uobiajena relacija izmeu ekonomske i demografske strukture. Meutim,
visok prirodni prirataj ne dovodi do oekivanog porasta ukupnog stanovnitva. Najsporiji
Podaci preuzeti iz knjige: Milo Macura, Stanovnitvo kao inilac privrednog razvoja,
Beograd, 1958. s.6.
3

115

je porast stanovnitva u Sloveniji i Hrvatskoj, a najvei u Bosni i Hercegovini, u Makedoniji

i u Crnoj Gori. Porast stanovnitva u Srbiji je najblii jugoslovenskom proseku. Za jedno
stolee (od 1880-1981) ukupan broj stanovnika u junoslovenskim zemljama poveao se 2,5
puta (sa oko 8.850.000 na 22.425.000), to je neto sporije od tempa rasta svetskog
stanovnitva.
Meu razlozima koji usporavaju porast ukupnog stanovnitva u odnosu na visok
prirodni prirataj, najznaajniji su ekonomska emigracija i ratni gubici. U periodu za
poslednjih stotinak godina, otkad se kod nas preciznije statistiki prati kretanje stanovnitva,
a sudei prema istoriografskim istraivanjima i od ranije, uoava se da su sve jugoslovenske
zemlje, sa izuzetkom Srbije, bile zahvaene nekad manjom nekad veom emigracijom.
Samo je u Srbiji broj doseljenih premaivao broj odseljenih, ali su u njoj ratni gubici bili
najvei, pa je krajnji bilans broja stanovnika ostao u jugoslovenskom proseku. Naravno,
unutar svakog ireg podruja postoje u ovom pogledu velike razlike - izmeu siromanih
planinskih i bogatijih ravniarskih krajeva (primorsko zalee i Slavonija u Hrvatskoj,
dinarski krajevi i Panonska nizija u srpskim krajevima).
Dananja demografska struktura je rezultat vekovnih spontanih seoba sa juga na
sever (tzv. metanastazikih kretanja, koja je prouio Cviji), preko kojih su dola
organizovana masovna preseljavanja posle Prvog i Drugog svetskog rata i na sve to
spontane i stihijske savremene migracije iz sela u gradove (tzv. egzodus iz sela i
poljoprivrede) posredstvom kolovanja i zapoljavanja u nepoljoprivrednim delatnostima. U
savremenim migracijama objedinjene su prostorna i drutveno-profesionalna pokretljivost.
Njihove posledice su raznovrsne i simultane - ekonomske, kulturne, pa i politike - a sve
zajedno iskazuju se u izmenjenoj demografskoj strukturi i novom (savremenom ) tipu
reprodukcije stanovnitva.
Danas se taj proces demografskog preobraaja (demografske tranzicije)
manifestuje itavim nizom promena u strukturi, prostornom rasporedu i obelejima
stanovnitva. Te promene uslovljavaju sve druge drutvene procese i odnose, ali u mnogo
emu predstavljaju i smetnju racionalnijem drutveno-ekonomskom razvoju. Otuda i
nastojanja da se na njih svesno utie pomou raznih mera populacione politike.
8.1. Mogunosti i granice populacione politike
Populaciona politika je skup mera kojima organizovano drutvo usmerava svoj
demografski razvoj, tj. usklauje prirodno i mehaniko kretanje stanovnitva sa optim
razvojnim ciljevima i raspoloivim prirodnim i drutveno-ekonomskim uslovima za
pristojan ivot ljudi.
Osnovni problem reprodukcije (obnavljanja) stanovnitva ukljuen je u problem
odravanja ravnotee u odnosu drutva i prirode i ima naglaen ekoloki smisao. Naglo
uveavanje stanovnitva zahteva odgovarajui porast poljoprivredne i industrijske
proizvodnje, to uslovljava ogroman utroak energije i nemilosrdno unitavanje prirodnih
dobara. Ova dobra nisu neograniena, a ne mogu sama da se obnavljaju onda kad se
iskoriavaju preko neke prirodno odreene mere. Tako se pojavljuje prirodna i drutvena
granica preko koje nije mogu dalji rast proizvodnje i stanovnitva. Ukoliko se ona
prekorai, nastupaju dramatini lomovi.
Problem se pojavljuje i kao isto drutveni, kao suprotnost bogatih i malobrojnih i
onih koji su siromani i mnogoljudni, kako na svetskom tako i na planu pojedinih globalnih

116

drutava. Bogati i razvijeni imaju racionalniju i humaniju reprodukciju stanovnitva koju

obeleava mali broj raanja (nizak natalitet), jo manji broj umiranja (nizak mortalitet) i dug
ivotni vek. Kad se, razvojem medicine smanji smrtnost, a kulturnim navikama smanji
raanje, poveava se relativna starost stanovnitva. To prate neke dobre, ali i mnoge loe
posledice. Poto su ekstremi nepoeljni, merama populacione politike ovde se sada podstie
raanje, da bi se obezbedila prosta demografska reprodukcija.
Siromani i nerazvijeni imaju neracionalnu reprodukciju stanovnitva, sa velikim
brojem raanja (koja iscrpljuju ene), velikom smrtnou (naroito dece, i to posebno
odojadi, dece do jedne godine), velikim rtvovanjem "ljudske supstance", sa skoro
prirodnim i vrlo nemilosrdnim odabiranjem i sluajnim preivljavanjem. Takve populacije
su mlade i reproduktivno sposobne, tako da se naglo uveavaju onda kad se smanji njihova
smrtnost. To se upravo deava od sredine ovog veka, kao posledica irenja zdravstvene
slube i higijene i u nerazvijena drutva, uz istovremeno zadravanje starih kulturnih
obrazaca koji su od ene traili "da raa to vie moe". Nekad je veliki broj poroaja (visok
fertilitet) bio uslov za opstanak jedne populacije, jer je retko koje dete preivljavalo. Danas
je visok fertilitet glavni razlog preteranog porasta stanovnitva, a glavni cilj populacione
politike u takvim zemljama (kao to su Kina, Indija, Meksiko i dr.) jeste da se ogranii
raanje razliitim merama: zdravstvenim i seksualnim prosveivanjem (naroito ena),
pravnim i ekonomskim podsticajima da se odustane od raanja veeg broja dece, a ponegde
i kanjavanjem onih koji ne koriste kontraceptivna sredstva (koja se besplatno dele), sve do
drastinih mera kakve su vlasti preduzimale u pojedinim zemljama (prisilne i
poludobrovoljne kastracije u Indiji). Opta je ocena da sve navedene mere, same po sebi,
zasad nisu dale oekivane efekte. To, meutim, ne znai da u budunosti ove i druge mere
populacione politike, u sklopu sveukupnih drutvenih promena i opte modernizacije
tradicionalnog naina ivota, nee uticati na usporavanje demografskog rasta.
Kod nas postoje oba tipa reprodukcije stanovnitva i svi njihovi prelazni oblici.
Vojvodina je primer podruja sa niskim mortalitetom i jo niim natalitetom, tako da
stanovnitvo u ovoj pokrajini sve vie stari, i da nije mehanikog priliva (doseljavanja sa
strane), bila bi ugroena prosta reprodukcija; populacija se ne bi odravala ni u onom broju
koji je danas. Slian sluaj je i sa istonom Srbijom, gde se zadrao stari kulturni obrazac,
(obiaj da se raa samo jedno dete da se ne bi delilo imanje) koji je izazvao u ovom kraju
tzv. belu kugu. U zaostalim planinskim selima ostali su mahom stari ljudi, a mladi, koji bi
raali decu, odselili su se u gradove, tako da se i u ovim podrujima smanjuje broj
stanovnika; oni se sve vie koncentriu u gradovima. Populaciona politika, kao i politika
ravnomernijeg regionalnog drutveno--ekonomskog razvoja i podsticaja razvoja seoskih i
brdsko-planinskih podruja, morala bi makar da ublai ove nepovoljne tokove demografskih
i drugih drutvenih procesa. Potpuno ih preokrenuti bilo bi veoma teko, a u kratkom roku i
nemogue.
Drugi, jo nepovoljniji, ekstrem, jeste demografska slika Kosova i Metohije, koju
karakterie najvea stopa nataliteta u Evropi (a meu najveim stopama u svetu) uz
istovremeno veoma nisku stopu mortaliteta i veoma mlado stanovnitvo koje se mnogo bre
uveava nego to su ekonomske i druge mogunosti drutva da im obezbedi odgovarajue
uslove rada i ivota. Za poslednjih pola veka albansko stanovnitvo se ovde uvealo oko tri
puta, to je nezabeleen tempo rasta u svetskim razmerama i sasvim suprotno od tendencija
u susednoj Albaniji. Poslednjih decenija na Kosovu i Metohiji razvijena je moderna

117

zdravstvena sluba i tako smanjena ukupna smrtnost i smrtnost odojadi, a natalitet je

zadran na nekadanjem veoma visokom nivou, due nego to je to inae sluaj.
Objektivno gledano, Srbija je i u demografskom pogledu paradoksalno sloeno podruje.
To je istorijski i strukturno odreeno i nikako se ne sme gubiti iz vida ni prilikom
prouavanja, a pogotovo pri modeliranju praktine politike (populacione ili bilo koje
druge) za pojedine njene delove ili za Srbiju u celini. Kosmet i Vojvodina su dva podruja u
Srbiji koja obeleavaju dva krajnja, meusobno suprotstavljena pola i ekstremno razliita
tipa demografske reprodukcije - u evropskom i svetskom uporednom okviru.
Jedan od najveih problema jeste brzo smanjivanje seoskog stanovnitva
(depopulacija) koje prevazilazi tempo smanjivanja poljoprivrednog stanovnitva
(deagrarizaciju). Od 4.927 seoskih naselja u Centralnoj Srbiji u 60% se smanjuje broj
stanovnika odseljavanjem. To su sela sa starijim stanovnitvom, u njima je natalitet manji,
smrtnost vea, prirodni prirataj nulti ili negativan, te je depopulacija jo izraenija od
emigracije. Poto je u ovim selima stanovnitvo veinom poljoprivredno (preko 60%) to se
depopulacija sela manifestuje i kao senilizacija (starenje) i devastacija (zaputanje)
poljoprivrede i svih seoskih podruja udaljenih od glavnih komunikacija, od veih gradova
i optinskih centara, bez industrijskih pogona, komunalne i socijalne infrastrukture i bez
razvojne perspektive.
Populaciona politika u ovim krajevima morala bi da se temelji na odgovarajuoj
ekonomskoj, agrarnoj, regionalno-razvojnoj i kulturnoj politici, bitno razliitoj od
dosadanje koja je mlade ljude istiskivala iz sela i poljoprivrede. U tom pogledu je naroito
znaajno da se popravi izrazito nepovoljan poloaj poljoprivrede u odnosu na industriju,
da se pree na decentralizovani model industrijalizacije i urbanizacije, da se mnogo vie
investira u saobraajnu i komunalnu infrastrukturu seoskih podruja, da se obezbedi
socijalno (zdravstveno, penziono, invalidsko) osiguranje i kulturno prosveivanje
poljoprivrednika.
To bi u nekom smislu bio program koji bi zaustavio ili usporio deagrarizaciju i
depopulaciju. Brza i preterana deagrarizacija je, umesto ranije agrarne prenaseljenosti,
prouzrokovala drugu krajnost, industrijsku i urbanu prenaseljenost. Prva je stari, a druga
novi veliki drutveni problem. Sa stanovita pojedinaca, vei problem je agrarna
prenaseljenost. Sa ireg, naroito sa ekonomskog gledita, industrijska i urbana
prenaseljenost je vei problem. Skuplje je i drutveno neracionalnije imati nezaposlene
vikove stanovnitva u industriji i u gradovima nego u poljoprivredi i u selima. Gradski
ivot je skuplji, nestaica stanova je velika, fabrike su prepune suvinih radnika, a u naim
selima ne samo da su mnoge njive istih tih ljudi neobraene, nego i njihove kue "zvrje
prazne". Naravno da se ovaj strukturni problem ne moe reiti nikakvim administrativnim
ograniavanjem kretanja ljudi, ali bi se na njega moglo uticati alternativnom politikom
ruralnog i regionalnog razvoja. Ulaganjima u modernizaciju sela i poljoprivrede mnogi bi
se mogli zadrati da u njima ive, a neki bi se moda i vratili (mada su ovi procesi obino
nepovratni).
U velikim gradovima, a naroito u Beogradu, natalitet obaraju, uz opte urbanokulturne inioce i zapoljavanje ena, njihova stvarna neravnopravnost kao majki u okviru
ideolokog koncepta "emancipacije ena", stambena kriza, nepostojanje stvarnih dravnih
podsticaja za raanje i podizanje dece i drugo. Da nije stalnog mehanikog priliva u
Vojvodinu i u podruje oko Beograda i onog stanovnitva koje decenijama kontinuirano
dolazi iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine (i pre najnovijeg izbeglikog talasa i ratnog

118

progona Srba) ili se doseljava iz Crne Gore, Kosmeta i planinskih delova Srbije, broj
stanovnika Vojvodine jo vie bi opadao, a u Centralnoj Srbiji bi stagnirao.
U Crnoj Gori su opte demografske tendencije najslinije onima u Centralnoj
Srbiji. Ukupno seosko stanovnitvo raste sve do 1953. godine, a potom stalno opada i to
bre nego u bilo kojoj drugoj republici bive Jugoslavije. U periodu od 1960-69. seosko
stanovnitvo Crne Gore je smanjeno za 27% ili za 8% vie nego to je tada bio
jugoslovenski prosek depopulacije i deagrarizacije seoskih podruja. Migracije seoskog
stanovnitva u Crnoj Gori razliite su od jednog rejona do drugog. Najvie se odlazi iz
rejona kra i severno-planinskog rejona, iz krajeva u kojima je poljoprivreda
ekstenzivna, a sela mala i nerazvijena, a odlazi se u ravniarski rejon (dolina Zete), u
primorski rejon (Ulcinj, Bar, Budva, Tivat, Kotor, Herceg-Novi) i u vee gradove i
njihovu okolinu (Podgorica, Niki, Cetinje, Bijelo Polje). Zbog ekonomskih i istorijskih
razloga iz Crne Gore se kontinuirano odseljava relativno veliki broj ljudi u Srbiju, a bilo je
i dve kolonizacije (posle Prvog svetskog rata na Kosmet, a posle Drugog svetskog rata u
Vojvodinu). Polimski rejon (optine Bijelo Polje, Berane, Roaje, Plav) donekle odstupa
od optih promena koje karakteriu migraciona kretanja u crnogorskom selu. U ovom
rejonu seosko stanovnitvo belei stalan apsolutni porast sve do 1953. godine. Meutim, od
1954, kada nastaje preokret i poinje stalni pad seoskog stanovnitva u Crnoj Gori, u
polimskom rejonu je taj pad neto manji od proseka. Na to utiu neto usporeniji
industrijski razvoj ovog regiona koji nije apsorbovao seosko stanovnitvo, a verovatno i
znatno vii natalitet muslimanskog i albanskog stanovnitva u nekim optinama. U ovom
rejonu je relativno najvei udeo poljoprivrednog u odnosu na ukupno stanovnitvo. Inae, u
Crnoj Gori je ve 1981. godine seosko stanovnitvo spalo ispod polovine (na 48,5%), a
1991. je u gradskim naseljima nastanjeno 58,2% ukupnog stanovnitva. Ove tendencije se i
dalje nastavljaju i dovode do neobinog i paradoksalnog fenomena da Crna Gora 1991.
godine ima samo 3,4% aktivnih poljoprivrednika, uprkos relativno izraene ukupne
privredne nerazvijenosti i niskog drutvenog proizvoda po glavi stanovnika.
Kosovo i Metohija su demografski atipian sluaj u koji su snano upleteni,
pored uobiajenih razvojnih (ekonomskih i kulturnih) i drugi, pre svih nacionalno-politiki
inioci, koji su poremetili spontane demografske procese.
Demografski procesi poprimaju politiki smisao pogotovo onda kada se suprotne
populacione tendencije poklope sa naraslim suprotnostima i pojaanim sukobima razliitih
verskih i nacionalnih skupina. U poslednjih pola veka u Srbiji je uoen izrazit pad nataliteta
u srpskoj populaciji. To se poklopilo sa istovremeno veoma visokom stopom nataliteta
(46,1 u 1950, a 34,2 u 1980), naglim opadanjem stope mortaliteta (sa 17 u 1950 na 5,7 u
1980) i rekordno visokim i stabilnim prirodnim priratajem albanske populacije na Kosovu
i Metohiji koji je najvii u Evropi, a izbija u sam vrh svetskih pokazatelja (stopa prirataja
29,1 u 1950. i 28,5 u 1980). Stanovnitvo Kosova i Metohije se zato dva puta udvostruilo
u periodu od 1921. do 1981. godine. Sa 432.000 u 1921, povealo se na 816.000 u 1953, da
bi se do poslednjeg popisa iz 1981. jo jednom udvostruilo i povealo na 1,5 miliona
stanovnika. Udeo stanovnitva Kosova i Metohije u ukupnom stanovnitvu Srbije poveao
se sa 8,9% u 1921, na 17% u 1981. godini uz godinju stopu porasta od preko 2% (u nekim
godinama i preko 3%). U odnosu na Centralnu Srbiju, prirodni prirataj na Kosovu i
Metohiji je skoro 25 puta vei, a u odnosu na Vojvodinu je jo vii.
Kad se ovome dodaju podaci o mehanikom prilivu i odlivu stanovnitva po
nacionalnoj osnovi (doseljavanje Albanaca iz Albanije i iseljavanje Srba sa Kosova i

119

Metohije) onda je razumljivo kako je naruena inae labilna etnika ravnotea na ovim
prostorima. Teritorijalni raspored etnikih skupina na Balkanu, to je Cviji pokazao, nije ni
novi ni prolazni problem ve stalno stanje vekovnog naruavanja tek uspostavljene labilne
ravnotee i njeno ponovno uspostavljanje. Ko i za momenat ovo smetne sa uma, zaboravi
ili zanemari svoje nacionalne interese, po pravilu biva teko kanjen za takvu
nesmotrenost.
Tako je kod Albanaca ponovo proradio, samo novim prilikama prilagoen,
tradicionalni nain osvajanja teritorija poznat kao pravilo "ije ovce, njegova planina".
Udeo Arbanasa se poveao od 68,5% (u 1948) na 77,4% (u 1981), dok se u istom periodu
broj Srba (i Crnogoraca) smanjio sa 27,5% na 14,9%.
Tako su kosovsko-metohijska naselja postala pravo poprite etnikih sukoba mnogo
pre nego to je izbio rat kojim je razbijena Jugoslavija, a to je i bila prva i najopasnija
tempirana bomba u dravnim temeljima. Osnovna tendencija koja se uoava na Kosovu i
Metohiji od 1961. (koja je prelomna godina u demografskom razvoju ove oblasti) do 1981.
(za koju postoje kompletni podaci) jeste burna ekspanzija albanskog stanovnitva koje se
"preliva" iz naselja u kojima je ono bilo veinsko u ona koja su bila tradicionalno srpska
ili etniki meovita.
U relativno kratkom razdoblju od dve-tri decenije na Kosovu i Metohiji je faktiki
sprovedena etnika segregacija stanovnitva na tetu srpskog elementa: od ukupnog broja
naselja (1445, po popisu iz 1981) 1154 su etniki "ista" (sa preko 90% stanovnika jedne
etnike grupe), a u 195 preovladava jedna etnika skupina (od 65-90%). To znai da u
93,4% naselja dominira jedna nacionalnost tako da je malo ili nimalo ostalo od nekadanje
multietninosti i multikulturnosti Kosmeta. Ova opta tendencija ima sledee indikativne
crte:
- Smanjuju se i nestaju srpska, a uveava se broj naselja sa nadmonom veinom
albanskog stanovnitva i to tako to se Srbi iseljavaju, a Albanci useljavaju u ista naselja.
- U optinama sa srpskom veinom etniki sastav naselja se ne menja niti se
smanjuje broj albanskih naselja.
- Nasuprot tome, u optinama sa albanskom veinom bitno se menja etnika
struktura svih naselja (od 40 srpskih naselja ostaju samo 13, a od 65 meovitih naselja
samo 22 ostaju takva, dok se broj isto albanskih naselja od 1961. do 1981. uveava za
neverovatnih 250).
- U grupi optina sa meovitim stanovnitvom broj isto srpskih naselja se smanjuje
za 8, a preovlaujue srpskih za 28. Meovita naselja se preobraavaju u naselja sa
albanskom veinom (35), a od 242 preovlaujue albanska (1961) dolo se (1981) do 334
isto albanska naselja. Najvee doseljavanje je, dakle, vreno u meovita naselja (esto su
doseljenici iz Albanije). to je procenat albanskog stanovnitva u nekoj meovitoj sredini
bio manji to je u nju doseljavanje bilo vee. Strategija etnikog osvajanja teritorija
"prelivanjem" stanovnitva iz preovlaujue albanskih u meovita naselja oigledna je.
- Od ukupno 1263 kosmetska sela (ispod 1000 stanovnika) u 924 je zabeleeno
izrazito poveanje; od njih je albanskih 774 (isto albanska 605 a preovlaujue albanska
169), a srpskih samo 73. Od 339 sela u kojima se smanjuje stanovnitvo samo su 137
albanska (15% od svih albanskih sela) a 177 su srpska (70,8% od svih srpskih sela).
- Slina je tendencija izraena 4 sa albanizacijom gradova na Kosmetu, pri emu su
kao nekad meovite multikulturne sredine preplavljeni izrazitom albanskom veinom i dva
4

120

izuzetno vana srpska istorijska grada (srednjovekovna svetovna srpska prestonica Prizren i
duhovna srpska prestonica Pe).
- Uoljivo je "etniko ienje" itavih podruja od Srba koji se potiskuju u male,
nerazvijene i periferne kosmetske optine (Leposavi, Zubin Potok, trpce) ili u izolovane
enklave (oko Kosova Polja) gde se grupiu srpska naselja. Takvim "etnikim ienjem"
stvoren je celovit prostor isto albanskih naselja na najveem delu Kosova i Metohije. Tu je
bio poetak zloglasnog "etnikog ienja" na jugoslovenskim prostorima, koji nije
blagovremeno zaustavljen, te se, kao epidemija, rairio i u druge krajeve. Na Kosmetu, to
najvee zlo 20. veka, jo je na delu, a njegove dananje (a pogotovo budue) razmere su
nepoznate. Svi navedeni podaci, odnose se na stanje utvreno ne naroito pouzdanim
popisom iz 1981, koji je bio i poslednji zvanini domai popis na Kosmetu (a najveim
delom preuzeti su iz studije Branislava Krstia, Kosovo izmeu istorijskog i etnikog
prava).
Srpska drava nije vodila populacionu politiku na Kosovu i Metohiji, za razliku od
albanskih nacionalista koji su demografsku eksploziju koristili kao prvi i najefikasniji
mehanizam ostvarivanja svoga starog separatistikog projekta. Kao manjina na Kosovu i
Metohiji, srpska populacija morala je da dobije itav niz pozitivnih dravnih podsticaja, da
tamo ostaje. Koliko god da bi ti projekti kotali Srbiju, ta cena bi bila neuporedivo manja
nego to je poslednji rat kotao srpski narod i srpsku dravu. Da se o moguem gubitku
june srpske pokrajine i ne govori jer cena istorijskih gubitka je u osnovi neprocenjiva.
Uopteno gledano, svaka socijalna investicija, a pogotovo investicija u ljude kakva
se preduzima u okviru populacione politike, ne podlee samo ekonomskim kriterijumima
nego se ravna prema mnotvu drugih opredeljujuih inilaca. U svim drutvima oduvek je
bio veoma suptilan mehanizam koji regulie uzajamno nevidljivo delovanje velikog broja
prirodnih, psihikih i drutveno-kulturnih inilaca koji pokreu demografske procese,
odravaju labilnu ravnoteu izmeu izvesnog broja stanovnika na nekom prostoru i
prirodnog kapaciteta dotinog prostora, izmeu broja raanja i izgleda za preivljavanje bilo da se rizik smrti poveava ili smanjuje - zbog ratova, epidemija, gladnih godina ili
tehnolokog i kulturnog razvoja. Verovatno e ostati veita tajna zato i kako jedna
populacija u ratu i u materijalnoj bedi, na poveane rizike smrti reaguje poveanjem raanja
dece, a druga ini obrnuto. Objanjenje da je jedno tradicionalan prirodni odgovor, a drugo
moderna "civilizovana" reakcija na egzistencijalnu ugroenost, predstavlja jednu tanu i
ravnodunu konstataciju, ali vie skriva nego to otkriva tajnu ljudske reprodukcije. Brojke
pokazuju rezultat nekog zamrenog delovanja raznih inilaca i ponekad provociraju
zbunjujua pitanja: zato je jednih sve vie i vie, uprkos svega onog zla koje ih ne
mimoilazi (siromatine i bede, gladi i boletina), a drugih je sve manje i manje - pored sveg
materijalnog blagostanja, savremene medicine ili "staklenog zvona" visoke civilizacije?
Ono to je, meutim, socioloki nesporno to je stav da je samo u sklopu jedne nove,
drugaije i ravnomernije politike drutveno-ekonomskog razvoja (granskog, regionalnog i
ruralnog) i u okviru alternativne globalne politike, mogue racionalno osmisliti i zapoeti
koliko-toliko efikasan program populacione obnove naeg drutva. U strunim krugovima
postoji naelna saglasnost oko osnovnih ciljeva i glavnih sredstava populacione politike
kod nas, ali efikasan operativni model nikad nije jasno koncipiran, pa nije ni udno to se
praktino nije ni moglo ostvarivati nijedno deklarativno opredeljenje.
Kad je o ciljevima re, proputena je istorijska prilika za uravnoteenje demografske
reprodukcije po regionalnim i etnikim kriterijumima radi ublaavanja aktuelnih i

121

potencijalnih drutvenih suprotnosti i moguih etnikih sukoba, koji su na kraju i eskalirali.

Posle svega, kao strateki cilj alternativne populacione politike realno ostaje samo jedan:
zaustavljanje depopulacije u podrujima gde je ona izraena i stabilizovanje prirodnog
prirataja oko blago pozitivnog ili bar nultog rasta.
Takav cilj podrazumeva diferencirane mere populacione politike. Na podrujima sa
niskim natalitetom podsticalo bi se raanje i podizanje dece do proirene reprodukcije (bar 3
deteta). Naravno i ovaj i svi drugi programi populacione politike trebalo bi da se
osmiljavaju i sprovode na moderan nain, u skladu sa savremenim ljudskim, drutvenim i
kulturnim potrebama, interesima i vrednostima, uz sledee uslove:
1. potovanje linih prava roditelja da se slobodno opredele za broj dece koju bi rodili i
podizali;
2. da se, umesto kontraproduktivnih demagokih kampanja za raanje po svaku cenu,
izgrauje trajan i efikasan sistem drutvenih podsticaja (ekonomskih, pravnih,
statusnih) za roditelje i njihovo potomstvo, koji bi jo bio i elastian s obzirom na
potrebe da se vodi diferencirana populaciona politika u pojedinim regionima Srbije i
Crne Gore.
Ipak, kao glavno naelno i praktino ogranienje svakog (pa i ovakvog) programa
populacionog razvoja ostaje realna okolnost da je populaciona politika mnogo vie
ekonomska i kulturna nego isto "populaciona". Ona podrazumeva dobro organizovano
drutvo, efikasne institucije, znatna materijalna sredstva i tota drugo. Kod nas svega toga
nema, te se i stoga ne moe oekivati da se merama populacione politike brzo i lako bitno
preokrene nepoeljan tok demografskih procesa. Najvee demografske probleme naeg
drutva ni znatno efikasnija populaciona politika ne moe da rei, ali bi bar neke mogla da
ublai.
Nisu velike mogunosti populacione politike u celom svetu, pa ni kod nas one ne
mogu biti vee. Utoliko pre to nama nai problemi izgledaju krupniji, a trenutno verovatno
i jesu, nego to su kod drugih. Izgleda da veliki problemi i umanjene realne mogunosti da
se oni brzo ree dodatno podgrejavaju varljive nade u postojanje "arobnog kljua" za sve
brave. Umesto lagodnog i naivnog samozavaravanja mnogo je korisnije istinito sagledati
dubinu vrtloga koju stvara splet negativnih demografskih, ekonomskih i politikih
tendencija u naem dananjem drutvu uopte. Istinit uvid u probleme poveava izglede da
se oni racionalno razreavaju.
Socioloki je znaajno zapaanje da se slini problemi pojavljuju i u mnogim
drugim drutvima. Na svetskom planu, suprotnost razvijenih zapadnih i nerazvijenih
istonih drutava poprima ekonomske, politike, vojne, ali i rasne, verske etniko-kulturne i
druge crte. Bogati imaju hrane, a siromani puno gladnih usta; bogati imaju tehnologiju
kojoj su potrebne energija i sirovine, dok siromanima treba tehnologija, a imaju vika
energije i obilje sirovina; bela rasa ima kapital i mo, ali ini relativno sve manji deo
svetskog stanovnitva, dok je broj ljudi ute i crne puti sve vei, a njihovi zahtevi za
pravedniju svetsku preraspodelu dobara sve su glasniji. U takvoj situaciji se privilegovani
oseaju ugroenim, a podreeni osujeenim - bilo kao drave, narodi, rase ili verske
skupine.
Tako su na Meunarodnoj konferenciji o stanovnitvu i razvoju (Kairo, 1994), petoj
po redu (druga je odrana u Beogradu 1965), proklamovana dva osnovna principa
populacione politike u svetu:

122

1. pravo pojedinaca i parova da slobodno i odgovorno odlue o broju i razmaku raanja

dece;
2. cilj populacione politike je poboljanje standarda i kvalitet ivota ljudi, a
demografski razvoj je deo drutvenog, ekonomskog i kulturnog razvoja. Ove opte
formulacije trebale su da pomire (makar na reima) osnovne suprotnosti razvijenih i
nerazvijenih zemalja u svetu: dok razvijeni naglaavaju odgovornost roditelja za
roenu decu i zahtevaju planiranje porodice i kontrolu raanja (smanjivanje
previsokog nataliteta radi drutvenog razvoja), nerazvijeni istiu da je populacioni
rast posledica, a ne uzrok nerazvijenosti i trae od razvijenih da se zaloe za
pravedniji ekonomski poredak i ravnomerniji razvoj u svetu.
Da li e u svetu prevladati racionalno usaglaavanje objektivnih suprotnosti ili e se
rasplamsati razliiti sukobi, zavisi i od ravnotee svetskog stanovnitva i uslova njegove
reprodukcije, ali i od globalnih odnosa u svetskom drutvu. Dosadanja populaciona
politika, pa ni razvojna niti bilo koja druga politika uopte, nije dala rezultate koji bi
obeavali spokojnu budunost - naroito malim narodima i nerazvijenim drutvima.
Odabrana literatura
Blagojevi, Marina (1997): Fertilitet i roditeljstvo Srbija devedesetih,
Institut za socioloka istraivanja Filozofskog fakulteta (ISI AF), Beograd
Granice rasta, Izvetaj istraivake skupine MIT za nacrt Rimskog kluba
o dilemama ovjeanstva (1978), Stvarnost, Zagreb
Krsti, Branislav (1994): Kosovo, izmeu istorijskog i etnikog prava, Beograd
Obnavljanje stanovnitva i zatita reproduktivnog zdravlja (1999): zbornik. Beograd
9. Ekoloki problemi savremenog drutva
Ekologija je bioloka i socioloka nauna disciplina koja prouava odnose
biolokih organizama i vrsta (prirodna ekologija), odnosno oveka, drutvenih grupa i
zajednica (humana ili socijalna ekologija) sa prirodnom (biofizikom) okolinom.
Termin potie od grkih rei oikos (kua) i logos (re, nauka) i oznaava nauku o
ivotnoj sredini (prirodnoj i drutvenoj) u kojoj ovek obitava.
Ekoloki problemi dolaze u centar panje javnog mnjenja kad god se u svetu desi
neka vea katastrofa sa ekolokim posledicama. Tako su atomska havarija u ernobilju ili
satelitski snimci o nestajanju ozonskog omotaa (koji titi ljude od tetnog kosmikog
ultravioletnog zraenja) iznad severne hemisfere, najnoviji povod da se javno "otvori dosije"
i svih drugih koji ugroavaju prirodnu sredinu. A takvih je mnogo.
Moglo bi se sa puno osnova tvrditi da je celokupna industrijsko-urbana civilizacija
neposredno suprotstavljena ravnotei prirodne sredine i harmoninom odnosu oveka i
njegovog drutva sa prirodom.
Sociolozi "ikake kole" Robert Park (Robert Park, 1864-1944) i Ernest
Bardes (Ernest Burgess, 1886-1966) uoavaju vezu izmeu koncentracije velikog broja
ljudi na malom prostoru i itavog niza drutvenih pojava (u ikagu) i u vezi sa problemima
koji pritom nastaju formuliu poznato stanovite "ljudske ekologije" ("Human Ecology").
Park je studirao i kod Zimela, ali je u ovom sluaju na njega vie uticao arls Darvin
(Charles Darwin, 1809-1882) sa svojom idejom o pojaanoj borbi za opstanak onda kad se
na jednom ogranienom prostoru naglo uvea broj jedinki. Ako bi se poredak u gradu
123

ponaao "prirodno" u njemu bi, sa naglim porastom stanovnitva, usled zaotrene borbe za
opstanak nastupila drutvena dezorganizacija. To se ipak ne deava, jer poredak u gradu
nije samo prirodni (teritorijalno-geografski i biotiki) neko je i kulturni (drutveni i
ljudski). U prirodnoj (abiotikoj i biotikoj) sredini postoji kompeticija meu
organizmima.
Za razliku od biljnih i ivotinjskih zajednica u ljudskim zajednicama, pored
kompeticije, postoji i komunikacija koja prevladava u "kulturnoj sredini". Umesto
dezorganizacije jednog (prirodnog), uspostavlja se organizacija drugog (kulturnog) poretka.
Ljudska ekologija se u stvari bavi tom novom ljudskom sredinom koju sainjavaju
ekoloki (teritirijalno-geografski), ekonomski, politiki i moralni poredak. Kompeticija
je najizraenija u ekolokoj ravni, ogranienija je u ekonomskoj i politikoj, a u moralnoj
(kulturnoj) je sasvim ograniena sistemom usvojenih obiaja i verovanja. Ljudska
ekologija mora da prouava sve dimenzije ljudske sredine i tada se poklapa sa
sociologijom, onako kako su je shvatali Park i Bardes.
Sociolozi "ikake kole" afirmisali su ideju koja se pojavljuje i kod Dirkema, koju
je svojevremeno isticao i Marks u kritici Maltusa - da se uspostavljanjem vieg nivoa
drutvenog poretka (razvijenija podela rada, razvijeniji nain proizvodnje, razvijenija
tehnika i tehnologija ili razvijeniji oblik komunikacije) reavaju problemi koji nastaju na
elementarnijoj, prirodnijoj ravni egzistencije. To istovremeno znai da su podloniji
prirodnim uticajima oni slojevi drutvenosti koji su blii prirodi i s njom neposrednije
povezani.
Sa sociolokog stanovita gledano, ekoloki problemi su zanimljivi kao
najoigledniji primer kako ono to (u prirodi) ini jedan ovek ili jedna grupa ljudi dobija
iri drutveni znaaj i poprima globalni drutveni karakter. Ekoloki problemi nastaju kao
pojedinani i lokalni, ali se njihove negativne posledice ispoljavaju i postaju vidljive tek na
globalnom planu. Zato je osnovno geslo pristalica drutvenih pokreta za zatitu i ouvanje
prirodne okoline "misli globalno, deluj lokalno".
Tamo gde postoje jaki ekoloki pokreti (tzv. zeleni) iskristalisalo se naelo da se u
zatiti prirode mora delovati preventivno; neke tete nanete prirodnoj sredini nenadoknadive
su (kao to su erozija tla sa strmih padina nakon poseene ume). Tu je i pravilo da svako ko
ugrozi opta prirodna dobra mora biti efikasno onemoguen da tetu prevali na druge
(drutvo), a korist zadri za sebe. U ovom smislu je zanimljiv ekoloki propis u nekim
zemljama sa razvijenijom ekolokom sveu da korisnici rene vode ne samo da moraju uz
svoja fabrika postrojenja ugraditi takve preistae (filtre) koji e obezbediti da se u reku
vraa onakva voda kakvu su iz nje uzeli ve su obavezni da uzimaju vodu ispod, a ne iznad
mesta na kojem isputaju ve korienu vodu.
Prilike su mnogo tee u nerazvijenijim zemljama sveta nego u onima koje su
razvijenije. To je donekle paradoksalno, jer tehnoloki razvoj ugroava prirodnu sredinu,
dok je ona u nerazvijenim drutvima esto jo uvek netaknuta. Ovaj paradoks nije teko
teorijski objasniti ali je teko kao razvojni problem praktino reiti. Naime, bogate zemlje
imaju novac za ulaganja u esto veoma skupe ekoloke programe; u njima su jai i ekoloki
pokreti koji vre javni i politiki pritisak na zagaivae; razvijenija je ekoloka svest
graana, njihovi standardi "zdravlja" su vii (norme zdrave vode, hrane, vazduha), stroi
propisi se striktnije potuju jer je ukupna organizacija pravnog poretka efikasnija; konano,
oni uvek mogu svoju "prljavu industriju" (metalurgiju, hemijsku industriju, termoelektrane)
da izmeste u nerazvijene zemlje.

124

Nerazvijeni nemaju nijedan od navedenih povoljnih uslova, a pogaaju ih i mnogi

drugi nepovoljni inioci koji razvijene mimoilaze. Nerazvijena drutva imaju samo prividno
bolju ekoloku situaciju od razvijenih, i to samo pre poetka industrijalizacije u njima. Imaju
ouvanu prirodnu sredinu, ali njihov glavni "ekoloki" problem je njihova tehnoloka i
drutveno-ekonomska nerazvijenost. Kako su ova drutva po pravilu ekonomski i tehnoloki
zavisna od razvijenijih, njihova industrijalizacija se odvija uvozom prljave i zastarele
tehnologije, jer im je samo ona dostupna. Tehnologiju koja je ista i savremena razvijeni ne
prodaju, a kad bi je prodavali, ona je toliko skupa da je nerazvijeni ne bi mogli da kupe.
Zaarani krug nerazvijenosti zatvara se time to nerazvijeni nemaju sopstvenu nauku kojom
bi sami doli do savremene tehnologije. ak i kad imaju talentovane naunike oni, traei
povoljnije uslove da se bave naukom, odlaze u razvijene zemlje i tamo smiljaju tehnike
inovacije koje e njihovi bogati poslodavci skupo prodavati njihovim siromanim
sunarodnicima.
Siromane zemlje koje su zakoraile na put industrijalizacije spadaju u ekoloki
najugroenija drutva. U njima se nemilosrdno unitavaju prirodna dobra: seku se ume,
grade prljave fabrike i rastu gusto naseljeni prljavi gradovi; po njivama se bacaju herbicidi,
pesticidi i vetaka ubriva sa velikim udelom opasnih materija, koji su u razvijenim
zemljama odavno zabranjeni i izbaeni iz upotrebe (jer gladnih je sve vie, a oni ne pitaju za
kvalitet hrane).
Demografska eksplozija u nerazvijenim zemljama sama po sebi je ekoloki problem.
Prenaseljenost je problem i za zajednice biljaka i ivotinja (biocenoze), pa ni ovek nije u
stanju da izbegne mnoge njene loe posledice - posebno u tehnoloki nerazvijenim
drutvima, koja i karakterie "demografski bum". U takvim uslovima zaotrava se
svojevrsna "borba za opstanak" koja nije bioloki, ve je drutveno izazvana i motivisana.
Ve je reeno da ekoloki problemi imaju to svojstvo da postaju globalni i opti i
onda kad su lokalni i kad s poetka pogaaju samo neke, a neke druge prividno zaobilaze.
Jedina nada je da ljudi zajednikim delovanjem makar u tome ublae postojee ekoloke
probleme kako bi izbegli ekoloku kataklizmu na iju verovatnou ukazuju ne samo
mrzovoljni futurolozi nego i nepristrasni eksperti. Oblaci puni ugljen-dioksida, bez obzira na
to gde su nastali, noeni vetrom svakom mogu doneti "kisele kie" od kojih umiru biljke i
ivotinje, koje zagauju vodu, tlo i ulaze u lanac ishrane i u najrazvijenijim zemljama.
Radio-aktivna praina ne zna za granice. ume Amazona su "svetska plua" koja se moraju
sauvati tako to bi se brazilskoj sirotinji ili bogatim rentijerima ponudile druge mogunosti
da opstanu - jer kiseonik je svima potreban.
Eksperti Ujedinjenih nacija u poslednje vreme ukazuju na negativne posledice tzv.
efekta staklene bate, koji nastupa usled nagomilavanja ugljen-dioksida u gornjim
slojevima atmosfere. Zbog toga se prosena temperatura na Zemlji postepeno poveava, to
bi moglo da dovede do otopljavanja leda na polovima. Svakih deset godina nivo okeana
podigao bi se za est santimetara. Do kraja ovog veka nivo svetskog mora bi mogao da bude
65 cm vii od dananjeg, to bi izazvalo potapanje obala u deltama velikih reka Amazona,
Nila, Ganga i drugih niskih terena na kojima danas ivi petina oveanstva.
Naroito su bila dramatina upozorenja da bi se ozonski omota posle 2000. godine
mogao smanjiti u proseku za 10%, a na polovima i za 50%. Tako bi se pojaala tetna
kosmika zraenja i naglo poveala uestalost raka koe i drugih opasnih bolesti (oiju, na
primer). Ovo upozorenje je naroito uznemirilo bogate, jer je iznad njihovih glava
(severozapad Evrope i Amerike) "ozonska rupa" i najvea. Ipak, rukovoeni interesima

125

profita, najuticajniji politiari SAD stavili su na, poslednjoj svetskoj konferenciji o

problemima ozonskog omotaa (Kjoto, 1997. u Japanu) "veto" na predlog rezolucije o
zabrani proizvodnje i upotrebe hemikalija koje unitavaju ozon. Uslov da sporazum iz
Kjotoa o smanjivanju industrijskih gasova u atmosferi stupi na snagu ispunjen je tek krajem
2004. kada ga je ratifikovala Rusija kao drugi najvei zagaiva (procena na oko 17%
svetske emisije). Tako je ispunjen uslov da sporazum prihvataju zemlje koje emituju
najmanje 55% tetnih gasova, ime se aktuelizuje odluka da se do 2012. godine za 5%
smanji atmosfersko zagaenje. Poto sporazum nisu potpisale SAD kao najvei svetski
industrijski zagaiva (procena da same emituju 25% tetnih gasova), taj plan se sigurno
nee ostvariti. Posredstvom UN stupio je na snagu 16. februara 2005. sporazum drugih 35
zemalja, a plan je redukovan na 2% smanjenja emisije. Meu potpisnicima nisu ni neke
druge velike zemlje kao to su Indija, Kina, Brazil. Pitanje je samo koliko e ga potovati i
oni koji su ga potpisali?
Svojevrstan ekoloki problem ogleda se i u tome to danas gladuje vie od milijardu
ljudi i to e se taj broj, po strunim procenama, za narednih 20 godina tri puta uveati. Tada
e biti za 1,7 milijardi stanovnika vie nego danas, ali je najalarmantnija prognoza da e se
90% od toga broja roditi u nerazvijenom delu sveta. Moe se sa velikom verovatnoom
oekivati da e se ekoloki i svi drugi drutveni problemi u takvim uslovima sve vie
uveavati. Da bi se racionalno ovladalo nastupajuim tekoama, potrebno je iznad svega
dosta mudrosti i oseanja odgovornosti ne samo za sopstvenu nego i za zajedniku sudbinu
u budunosti. Toga, mora se rei na alost, dosad nije bilo.
U najrazvijenijim drutvima u poslednje vreme se afirmie jedan novi koncept
drutvenog razvoja, koji je po svome primarnom smislu izrazito ekoloki. Taj novi ekoloki
pristup oznaava se pojmom "odrivosti" (eng. "sustainability") koji je, iako nedovoljno
jasan, uao u iroku upotrebu i krajem osamdesetih i poetkom devedesetih godina 20.
veka postao skoro pomodan izraz. Model odrivog razvoja je iniciran u Ujedinjenim
nacijama, u Svetskoj komisiji za okolinu i razvoj, sredinom ezdesetih godina. Koncept
odrivosti se sve vie ugrauje u programe Svetske banke kao i u programe organizacija i
institucija koje se bave okolinom kao to su Institut svetskih resursa, Svetski fond za ivi
svet, Fondacija za konzerviranje, ali i u politike programe ekolokih pokreta i "zelenih
stranaka" u Evropi i SAD. Podstiu se programi za uspostavljanje "odrivih
poljoprivrednih sistema" sa "niskim imputima za upravljanje zagaivanjem", za smanjenje
globalnog zagrevanja, za zatitu tropskih uma, za ouvanje prirodnih retkosti (oskudnih
dobara). Projektuju se institucije koje e iriti ekoloku svest i stvarati alternativne
tehnologije koje minimiziraju korienje prirodne okoline i ograniavaju onaj privredni rast
koji je postao svrha samom sebi ili proirenoj reprodukciji profita.
Uz sve naelne ograde zbog uoptavanja razliitih shvatanja odrivi razvoj ima
osobine jednog alternativnog verovanja koje se moe predstaviti kroz nekoliko optih
stavova kao to su:
1. shvatanje da biosfera nalae ograniavanje ekonomskog razvoja;
2. nedostatak vere da nauka i tehnologija same po sebi vode ljudskom poboljanju;
3. protivljenje rizikovanju i preteranoj upotrebi prirodne okoline;
4. javna briga za rast stanovnitva, preraspodela prirodnih dobara i etika jednakosti svih u
pristupu prirodnim izvorima;
5. ograniavanje rasta stanovnitva i investiranje u ljudski kapital.

126

Zagovornici "odrivog razvoja" smatraju da kapacitet prirode da savlada zagaenje

usled ljudskih aktivnosti predstavlja limit ekonomskom razvoju. Ouvanje fizikog,
hemijskog i biolokog integriteta prirodne okoline predstavlja neprikosnovenu vrednost.
Nauka i tehnologija se moraju prilagoditi prirodi i ovekovim potrebama, ali se
izmeu "tehniki mogueg" i "etiki poeljnog" uoava jasna razlika i esto protivreje.
Pristalice "odrivog razvoja" istiu tetne posledice ak i tzv. zelene revolucije na naunotehnolokim osnovama. "Zelena revolucija" uvodi "udotvorne" semenke, agrohemikalije,
mehanizaciju, ali sa sobom donosi mnoge nove probleme: novim biljkama nedostaje
prirodna otpornost na tetoine, potreba za vetakom hemijskom zatitom se poveava,
trokovi se uveavaju, farmeri postaju zavisniji od eksperata, zemljite i povrinske vode se
zagauju, a zdravlje ljudi ugroava.
Alternativna poljoprivreda je svojevremeno inicirana u Nemakoj od strane
Rudolfa tajnera (Rudolf Steiner, 1861-1925) koji je svojom knjigom Kurs poljoprivrede
(1924) ponudio teorijske i naelne pretpostavke bioloki zasnovanog razvoja poljoprivrede
koja se oznaava raznim terminima kao to su "organsko ratarstvo", "ratarski sistem niskog
ulaganja", "ekoloka poljoprivreda". Tada je zaet projekat proizvodnje "zdrave hrane"
(hleba od integralnog peninog zrna, raanog hleba, ovsenih pahuljica i dr.), bez upotrebe
mineralnog ubriva i hemijskih sredstava za zatitu bilja. Umesto tetnih vetakih materija
koristila bi se organska ubriva (stajnjak, kompost, zelenina ubriva, humus glisnjak) i
njima prilagoene tehnologije proizvodnje. U poreenju sa konvencionalnom
poljoprivredom, u alternativnoj poljoprivredi su proseni prinosi neto nii (u ratarstvu za
5-10%), cene su vee, utroak energije i ostali proizvodni trokovi su manji, a zatita
prirodnih resursa vea. Misli se da obian seljak, uz pomo stone zaprege, moe da
proizvede do 10 kalorija energije za jednu utroenu kaloriju, dok moderni ameriki farmer,
za svaku kaloriju koja se stvori u njegovom proizvodnom procesu, utroi 10 kalorija (nafte,
herbicida, pesticida, vetakog ubriva ili neeg drugog). Sve je vie hrane koja se dobija iz
takvog utroka energije koja zagauje bioloke ekosisteme. Da bi se proizvodnja poveala,
poveavaju se ulaganja i utroci energije. Moderna tehnologija tako stvara opasan vrtlog
sve veeg dodavanja energije i sve veih gubitaka. Proizvodni efekti, u odnosu na ulaganja
bivaju sve manji.
Dananji izraz "odriva poljoprivreda" ukazuje na ovaj "opasan vrtlog" i
predstavlja modernu verziju alternativne poljoprivrede. Ovaj integralni ekoloki projekat
odnosi se na dve vrste aktivnosti u savremenim sistemima poljoprivrede:
1. na odgovornije upravljanje resursima (ouvanje zemljita, voda i energije);
2. na primenu alternativne tehnologije (izbegavanje hemikalija, paljiviji transfer gena).
Sistem "odrive poljoprivrede" podrazumeva kvantitativno poveanje
poljoprivredne proizvodnje, poboljanje kvaliteta hrane i ouvanje prirodnih resursa. Od
prirodnih resursa oskudica vode je najizraenija, a od tehnologija je upotreba herbicida i
pesticida najurgentniji problem koji se za sada moe samo ublaiti stvaranjem sorti
otpornih na tetoine i mehanikim uklanjanjem korova.
Ova pitanja se postavljaju i kod nas, poto je i naa poljoprivreda prola sve vanije
faze kroz koje je prola i poljoprivreda razvijenijeg sveta. I naa poljoprivreda je izloena
protivrenom delovanju procesa modernizacije koja se iskazuje kroz primenu novih
sredstava i naina obrade zemljita (mehanizacije) i novih proizvodnih tehnologija
(hemizacije i genetskog ininjeringa).

127

Kad su sprovedena neto svestranija i suptilnija nauna istraivanja, njihovi

rezultati poinju da skreu panju i na itav niz negativnih posledica procesa hemizacije
(pa i mehanizacije) poljoprivrede. Mehanizacija je manje tetna, ali nije bez negativnih
efekata po prirodnu okolinu. Ispostavilo se da dua i nekontrolisana upotreba krupnih i
tekih poljoprivrednih maina menja fiziku strukturu zemljita, preterano ga sabija, iz
njega istiskuje kiseonik i azot, degradira ga na dosad nepoznat nain i stvara potrebu za
novim i skupim nainima vetake regeneracije, jer je prirodno "popravljanje" zemljita
oteano i usporeno.
Posebno su negativni ekoloki efekti hemizacije, a ogledaju se u pogoranom
kvalitetu hrane i neposrednom ugroavanju zdravlja ljudi, ali i u poremeajima ravnotee
izmeu pojedinih biljnih i ivotinjskih vrsta na hemijski degradiranom zemljitu. U tom
kontekstu gledano, nae zaostajanje u korienju hemijskih sredstava, ima i svoju pozitivnu
stranu. Nae zemljite, naroito u brdsko-planinskom podruju gde su hemijska sredstva
manje koriena, nije toliko zagaeno kao u onim zemljama koje su u hemizaciji
poljoprivrede vie odmakle.
Meutim, i onoliko koliko su koriena, hemijska sredstva su, uz nesporno
podizanje produktivnosti poljoprivrednog rada, nanela poprilinu ekoloku tetu.
Nekontrolisanom upotrebom hemijskih sredstava i smanjenim koliinama organskih
ubriva u Srbiji je oko 50% obradivih povrina u ravniarskim i breuljkastim krajevima
tako zakieljeno da je potrebna njihova vetaka regeneracija metodom kalcifikacije. Pored
ekolokih posledica, to ima i negativne ekonomske efekte, jer preterana kiselost zemljita
smanjuje prinose i zahteva vea ulaganja na takvim povrinama nego na onim koje nisu
tako degradirane.
U siromanim drutvima, kao to je i nae, koriste se jeftinija i otrovnija hemijska
sredstva, tehnoloki starije generacije. Sa ekonomskom zaostalou je udruena i kulturna
neprilagoenost i neobuenost za manje tetan i bezopasniji nain upotrebe hemijskih
sredstava. Bez odgovarajueg tehnolokog predznanja njihovo korienje moe biti
viestruko tetno po prirodu i ljude, a nai seljaci su se i sa hemijskim sredstvima potpuno
nepripremljeni suoili, kao uostalom i sa poljoprivrednim mainama. Opasnosti od hemije
su samo manje oigledne od onih od mehanike, ali su utoliko za seljake kobnije.
Meutim, ova opasnost ne vreba samo seljake, niti se tie samo njih i jo
eventualno onih koji proizvode i prodaju hemijska sredstva. Oni se pre svega brinu za svoje
profite, kao i seljak koji sve vie poinje da misli na svoje utede u radu, na visinu prinosa i
na ekonomske efekte svoje proizvodnje. Ako neko hemijsko sredstvo tome doprinosi, ono
e se brzo nai u tehnolokim procesima poljoprivredne proizvodnje, a to znai ne samo u
prirodnoj sredini nego i u lancu ljudske ishrane. A tada seljako neznanje i neopreznost
postaju opta drutvena opasnost i opasnost za svakog ponaosob meu onima koje se hrane
tako proizvedenom hranom. Iz ovoga proizilazi zakljuak da se ekoloke posledice
hemizacije, kao i svaki optedrutveni problem (a ekoloki problemi su uvek takvi) ne
smeju zanemarivati i zaputati, a ostavljati jednostrano i sebino zainteresovanima da ih
"reavaju". Ovaj problem jeste ili bi morao da postane opta briga svakog organizovanog
(modernog) drutva koje je duno da efikasnim pravnim normama zatiti opti interes.

128

Model "odrive poljoprivrede" uveliko se oslanja na nove bio-tehnologije, ali samo na

one koje ne ugroavaju prirodnu ravnoteu eko-sistema, koje uz poveane prinose
obezbeuju i zatitu ogranienih prirodnih dobara koja smo "pozajmili od svojih
potomaka" te ih moramo sauvati za budunost. Osnovni vrednosni kriterijum
koncepta "odrive poljoprivrede" jeste razvoj koji osigurava zadovoljavanje sadanjih
potreba oveanstva (za hranom) uz nuan "kompromis sa buduim generacijama"
kojima se mora sauvati mogunost da i same zadovolje svoje potrebe - makar na
onom nivou koji smo mi dostigli. ini se, ipak, da ovaj ekoloki koncept za sada vie
usmerava nauna istraivanja pojedinih aspekata "odrive poljoprivrede" nego to
neposredno odreuje njene stvarne tokove koji su jo uvek podreeni pragmatinijim
ciljevima i sebinijim interesima: kod siromanih zadatak poljoprivrede je da se
nahrane gladni, a kod bogatih da se ostvari i uvea profit.
Odabrana literatura
Vord, Barbara - Dibo, Rene (1976): Zemlja, Planeta naa jedina, Glas, Beograd.
Gorc, Andre (1982): Ekologija i politika, Prosveta, Beograd.
Supek, Rudi (1989): Ova jedina zemlja, Globus, Zagreb.
Ekonomika poljoprivrede, 1990, br. 7-8; tematski broj sa prevodima radova koji se bave
problemima ''odrive poljoprivrede'' (ur. D. Tomi)

129

IV STRUKTURA I ORGANIZACIJA DRUTVA

"Kad upotrebimo termin struktura, mislimo na neku vrstu skladnog

ureenja delova ili komponenata. Muzika kompozicija ima strukturu a, isto tako, i
reenica. Zgrada ima strukturu a ima je i molekul ili ivotinja. Komponente ili
jedinice drutvene strukture su ljudi, a ovek je ljudsko bie shvaeno ne kao
organizam, ve kao ono to zauzima mesto u drutvenoj strukturi."
(A. R. Redklif-Braun, Struktura i funkcija u
primitivnom drutvu)
1. Pojam drutvene strukture
Prouavajui ljudsko drutvo, sociologija se suoava sa dva glavna problema. Prvi je
problem strukture (lat. structura - sklop, graa, sastav), a drugi je problem promena
drutva. Uobiajeno je u sociologiji da se najoptije pitanje ta je drutvo ralanjava na dva
posebna pitanja:
1. na pitanje o strukturi (iz kojih elemenata se drutvo sastoji i kako su ti
elementi povezani u celinu?);
2. na pitanje o promenama (kako nastaje i zato se menja neka drutvena struktura?).
Drutvena struktura je relativno stabilan sklop odnosa izmeu elemenata iz kojih se
jedno drutvo sastoji (drutvenog delovanja pojedinaca, grupa, organizacija i ustanova),
koji sve elemente povezuje u jednu sloenu i relativno trajnu celinu.
Iz ove definicije sledi da je svaka struktura sloena i trajna celina (totalitet), odnosno
vie ili manje ureen skup meusobno povezanih elemenata. Tako, na primer, izvestan broj
slova za slovoslagalicu, gomila kamena, skup od jedanaest deaka, dobijaju "stukturu" kad
se slova sklope u rei i reenice, kad se kamen sloi u kameni zid; kad deaci po odreenim
pravilima zaponu fudbalsku igru, njihova grupa poprimi strukturu fudbalskog tima. Pojam
strukture slian je pojmu "ureenog skupa" u matematici.
Pojam "strukture" se ponekad izjednaava sa pojmom "sistema", jer se i jedan i
drugi odnose na neku sloenu i relativno stabilnu celinu. Razlika je, ipak, u tome to se
terminom "sistem" obino oznaava vetaki (planski) stvorena i ureena celina, dok
''struktura'' moe da bude i spontano oblikovana celina. ''Sistem'' se, dakle, stvara kao
funkcionalno usklaena i strukturno neprotivrena celina, a ''struktura'' se otkriva kakva god
da je pa i onda kada postoji kao protivrean sklop realnih procesa i odnosa. U tom smislu
je, recimo, primerenije govoriti o ''pravnom sistemu'' (poto se pravo uglavnom stvara
vetaki, dravnim odlukama), ali i o ''strukturi morala i obiaja'' koje spontano stvaraju
drutvene skupine. Na slian nain se razlikuju znaenja sintagmi ''ekonomska (ili
privredna) struktura'' koja je iri pojam od ''ekonomskog sistema'', kojeg ine politiki
kreirane i pravno oblikovane ekonomske ustanove i organizacije.
Terminu ''struktura'' je najblii na termin ''sklop'', a esto se izjednaava i sa izrazom
''sastav''. Od ova dva izraza adekvatniji termin je ''sklop'', jer se struktura ne moe svesti
samo na ''sastav'' kao na prost zbir elemenata. ''Struktura'' je uvek vie nego "sastav", jer
pored sastavnih elemenata u sebe ukljuuje i pravilo njihovog povezivanja u sloeniju
celinu. To bi bili, u odnosu na navedene primere sa slovima, graevinskim materijalima ili
130

igraima u timu - gramatiko pravilo, tehniko uputstvo za zidanje ili pravilo fudbalske igre.
Da "sastav" i "struktura" nisu jedno isto, pokazuju sledei primeri:
- kad se sastav menja, a struktura ostaje ista (umesto jednog igraa u tim se uvodi
drugi, ali se struktura tima i igre ne menja);
- kad se struktura menja uz isti sastav (od istih slova se sloi druga re, od istog
kamena drugaiji zid, igrai meusobno izmenjuju uloge u timu ili sa fudbalskih
prelaze na rukometna pravila igre). Zna se, recimo, da je "sastav" vode N (vodonik) i
O (kiseonik), ali je "struktura" (molekula) vode odreena ne samo sastavnim
elementima nego i pravilom da uz jedan atom kiseonika idu dva atoma vodonika
(otud formula N2O).
.
Jezik klasian primer strukture. "Jezik ima svoju strukturu i razlika izmeu jezika jeste u stvari
razlika u njihovoj strukturi. Razlika izmeu poetskog i proznog jezika lepo se da uoiti na jednom primeru.
Kada Jovan Dui peva: 'Poljubac je susret najvei na svetu', onda imamo posla sa poetskim jezikom. Ako bi
bilo koju re u ovoj organizaciji rei zamenili nekom drugom ili zamenili redosled rei - to vie ne bi bio
poetski jezik. Ako bi, na primer, kazali: 'Poljubac je najvei susret na svetu', prethodni poetski iskaz pretvara
se u prozni govor i tako gubi osobine poetskog govora. 'Ono to nam omoguava da definiemo jedan jezik
nije nain na koji jezik predstavlja predstave, nego izvesna interna arhitektura, izvestan nain modifikovanja
rei u zavisnosti od meusobnog poloaja, to je fleksioni sistem' (Miel Fuko). Odreeni red, pravilo, zakon,
organizacija, struktura rei u reenici jeste ono to ini jedan jezik."
(uro unji, Kritika socioloke metode)

Svaka struktura je relativno trajna, tako da je pristupanija za prouavanje od

drutvene promene. Jo je Ogist Kont sociologiju ("socijalnu fiziku") delio na socijalnu
statiku i socijalnu dinamiku. Drutvena struktura nije sasvim statina, u njoj se uvek
odigravaju neke promene, ali bavljenje strukturom jeste bavljenje onim to je u drutvu, i
pored svih promena, najtrajnije.
Pojmu strukture je srodan pojam ''organizacija'' onda kad se koristi u irem smislu i
odnosi se na "organizaciju globalnog drutva" (kao to je znaenje termina "organizacija" u
naslovu ovog poglavlja). Ipak, pod terminom "drutvena organizacija" ee se
podrazumeva samo jedan ui deo drutvene strukture, onaj koji je najodreeniji,
formalizovan i ematizovan sklop razliitih uloga i poloaja. Meutim, drutvo se sastoji i
od neformalnih odnosa i spontanog, stihijnog i neorganizovanog delovanja koji su, takoe,
deo svake konkretne drutvene strukture.
2. Dimenzije i elementi globalne drutvene strukture
Svako konkretno ljudsko drutvo, i kad je najnerazvijenije, ima sloenu strukturu
koja sadri vie dimenzija, elemenata, njihovih meusobnih odnosa i funkcija. U tom smislu
se i odreuje pojam strukture svakog globalnog drutva, kojim se sociologija prvenstveno
bavi.
Globalno drutvo je funkcionalno samostalna (autonomna) i relativno stabilna,
hijerarhijski organizovana celina drutvenih delovanja i odnosa pojedinaca i grupa, koja je
istorijski formirana njihovim zajednikim ivotom na nekoj teritoriji.
Ovom odredbom su naznaene bitne dimenzije svakog globalnog drutva: (1)
horizontalna (funkcionalna), (2) vertikalna (hijerarhijska, klasno-slojna), (3) prostorna
(teritorijana) i (4) vremenska (istorijska). Svaka zasluuje da se podrobnije obrazloi.

131

1. U sociologiji se horizontalna dimenzija strukture globalnog drutva oznaava

kao funkcionalna diferencijacija (raznolikost), a izraava se pojmom drutvene uloge.
Drutvenom ulogom se naziva vrsta delovanja i ponaanja koje se odvija na
oekivani nain po unapred usvojenom kulturnom obrascu. To je glavna analitika
kategorija funkcionalne analize ili horizontalne strukture drutva. Svaki ovek obavlja vie
razliitih uloga (funkcija): u porodici moe da ima nekoliko uloga (sin prema roditeljima,
mu prema eni, otac prema deci, brat, stric, dever, zet itd.); u preduzeu moe biti radnik i
lan sindikata, u politikoj stranci aktivista, u zgradi u kojoj stanuje sused ili lan kunog
saveta, pred televizorom gledalac, na ulici "uesnik u saobraaju" (i tu kao automobilista,
biciklista ili kao peak), demonstrant, eta i jo mnogo ta drugo. Svaka uloga vri se na
razliiti nain, svaka ima svoja pravila (oekivanja), a sve zajedno pletu mreu drutvene
strukture po horizontalno-funkcionalnoj ravni i odreuju ovekovo drutveno ponaanje i
delovanje u razliitim situacijama.
Drutvene uloge. -

"Uloga kao smisleno grupisanje ponaanja. Procesi preuzimanja i stvaranja

uloga uvek predstavljaju grupisanje ponaanja u jedinice. Izolovano delanje postaje podatak za analizu tek
kada se protumai kao manifestacija nekakve konfiguracije. Pojedinac postupa kao da svojim ponaanjem
izraava neku ulogu i toj pretpostavljenoj ulozi ponekad pripisuje vii stepen realnosti no svojim specifinim
inovima. Uloga postaje referentna taka za tumaenje specifinih delanja, za predvianje da e jedan korak
slediti za drugim, kao i za vrednovanje pojedinanih postupaka. Na primer, la koja je izraz uloge prijatelja
neto je sasvim razliito od iste te lai shvaene kao manifestacije uloge varalice. Razliita delanja mogu se
protumaiti kao ista ili ekvivalentna; istovetna delanja mogu se protumaiti kao potpuno razliita; konaan
sud o tome donosi se tek kada se postupci smeste u kontekst uloga...
Premda postoji tenja da se ljudima dodeli trajna klasifikacija u skladu s najvanijim
ulogama koje igraju, specifian referent termina 'uloga' pre je tip aktera nego tip linosti.
Zahvaljuji ovom razlikovanju postaje razumljivo kako jedan pojedinac ponekad preuzima
ak i meusobno sukobljene uloge i kako inae sasvim razliiti ljudi mogu igrati jednu te istu
ulogu."

(Ralf H. Terner, Preuzimanje uloge: proces nasuprot konformiranju)

Drutvena uloga je kategorija koja se koristi u funkcionalnoj analizi drutvene

strukture, ali je pogodna i za fenomenoloku analizu drutvenog delovanja i ponaanja
pojedinaca. Pojedine uloge mogu jedna drugu da ometaju ili potpomau ili da se meusobno
stapaju. Tako, na primer, uobiajeno je da se uloge roditelja i suprunika stapaju u jednu,
dok se neke druge meusobno sukobljavaju i time izazivaju razne probleme: profesionalni
politiar, menader, peva ili sportista obino zanemaruju porodine uloge na raun uspeha
u karijeri; zaposlena ena preuzima nove uloge u drutvu, a tradicionalni sistem vrednosti,
koji jo prevladava u veini porodica, i dalje na nju svaljuje mnoge poslove koje je ona
obavljala dok nije morala da radi izvan kue.
Funkcionalna autonomija globalnog drutva ogleda se u relativnoj zaokruenosti
svih njegovih funkcija koja mu omoguuje izvesnu samodovoljnost i relativno nezavisan
opstanak i funkcionisanje kao celine. Naravno, autonomija je samo relativna, jer danas ne
postoji drutvo koje bi se moglo razvijati, pa ni opstati, bez saradnje sa drugim globalnim
drutvima. Ipak, da bi neko konkretno drutvo (francusko, nemako, srpsko) imalo globalni
karakter, neophodne su mu sledee globalne funkcije:
a) Proizvodno- reproduktivne funkcije obezbeuju produeno trajanje i razvoj drutva
(potomstvo i sredstva za egzistencijalne potrebe), a obavljaju ih porodica i ekonomske
(radne) skupine, organizacije i ustanove.

132

b) Regulativne (upravne) funkcije obezbeuju globalni poredak odnosa meu delovima

drutva i usmeravaju drutveno delovanje i ponaanje u odreenom pravcu, a obavljaju ih
drava i druge politike ustanove i organizacije.
v) Kulturno-duhovne funkcije slue za stvaranje i ouvanje identiteta (duhonog
samoodreenja) pojedinaca, grupa i drutva kao celine - u odnosu na druge iz svoje blie ili
dalje okoline.
Funkcionalno gledano, kao najvaniji elementi u strukturi globalnog drutvenog
sistema, istiu se ekonomski, politiki i kulturni procesi, njima odgovarajui drutveni
odnosi, kristalizovani u iste takve grupe, ustanove i organizacije koje tvore tri osnovna
funkcionalna podruja (privredu, politiku i kulturu) ili tri drutvena podsistema (privredni,
politiki i kulturni).
Najvaniji ekonomski drutveni proces je proizvodnja (uz koju ide i njen
funkcionalni korelat potronja). Budui da je za sveukupne ekonomske procese izuzetno
znaajna tehniko-tehnoloka osnova proizvodnje, prema promenama te osnove istiu se
dva velika modernizacijska talasa koja se onaavaju kao sloeni drutveni procesi kao to
su industrijalizacija (koju prati urbanizacija) i automatizacija (kibernetizacija). Najvaniji
ekonomski odnosi su svojinski odnosi (vlasnitvo), koji kao institucionalizovana forma
proizvodnih odnosa ne odreuju presudno samo nain drutvene proizvodnje nego i nain
ukupne drutvene raspodele, razmene i potronje, tzv. drutveno-ekonomsku reprodukciju
u celini. Najvanije drutveno-ekonomske tvorevine su ekonomske ustanove kao to su
roba, novac i trite i ekonomske organizacije (preduzea i druga poslovna udruenja).
Sveukupnost ekonomskih procesa, odnosa i tvorevina ini jedan vaan funkcionalni
segment globalnog drutvenog sistema koji se oznaava kao ekonomski (privredni)
podsistem.
Najvaniji politiki proces je upravljanje (koje se uglavnom sastoji od vladanja,
kao aktivne, i potinjavanja, kao pasivne komponente i odvija se u okvirima odnosa
nadreenosti i podreenosti). Najvaniji politiki odnosi su odnosi drutvene moi (koja bi
trebala da bude legitimna) i politike vlasti (koja bi morala da bude legalna), a najvanije
politike tvorevine su drava i pravo: drava kao globalna politika ustanova ima vrhovnu
mo (suverenu vlast) zasnovanu na pravu (otuda legalitet) i drutveno prihvaenom
monopolu sile (otuda legitimitet). U savremenim drutvima na politike procese i odnose
utiu i neke specifine i moderne politike organizacije kao to su politike stranke,
politiki pokreti i nevladine organizacije (NVO), a u izvesnom smislu i mas-mediji.
Sveukupnost politikih procesa, odnosa i tvorevina ini drugi vaan funkcionalni segment
globalnog drutvenog sistema koji se oznaava kao politiko-pravni podsistem.
Najvaniji kulturni proces je simbolika komunikacija koja se ogleda u razmeni
ljudskog iskustva (ideja, verovanja, znanja i praktino steenih vetina) i njegovog
prenoenja od oveka oveku i s generacije na generaciju posredstvom drutveno usvojenih
znakova (simbola) - ije znaenje se razumeva u datoj drutvenoj zajednici i njenoj kulturi.
Na efektivnoj simbolikoj komunikaciji razvijaju se svi drugi drutveno-kulturni procesi
koji su podjednako vani za svakog oveka i za svako drutvo - kao to su procesi
socijalizacije (i personalizacije), obrazovanja (i vaspitanja), kao i sloeniji procesi
akulturalizacije (i asimilacije) posebnih drutvenih skupina i njihovih kultura. Najvanija
kulturna drutvena tvorevina jeste jezik, na kojem poivaju i sve druge duhovno-simbolike
forme kao to su religija, umetnost, filozofija i nauka. Odgovarajui kulturni sadraji i
forme (verovanja, ideje, racionalno-iskustvena saznanja i razliita kolektivna oseanja) kao

133

drutveno-kulturni obrasci prate sve dutvene procese i odnose (kako ekonomske, tako i
politike). U razvijenim i sloenim drutvima nastaju i odgovarajue kulturne ustanove i
organizacije (crkve, kole, nauni instituti, umetnike i druge ustanove) koje omoguuju da
se kulturni procesi na sistematski nain razvijaju i da kao duhovni sadraji ljudskog
drutvenog ivota osminjavaju i ureuju sve druge drutvene procese. Kulturne ustanove
omoguuju da se u okviru neke drutvene zajednice uspostavi i ouva autoritet svetog,
dobrog, istinitog, lepog i pravednog - bez kojeg nijedno drutvo ne moe da opstane, a
pogotovo da se razvija. Onaj znaaj koji svojina ima u ekonomskim odnosima, a mo i vlast
u politikim odnosima, u kulturnoj komunikaciji imaju odnosi autoriteta povezani sa
razliitim ugledom (prestiom) drutvenih aktera koji meusobno komuniciraju.
Sveukupnost kulturnih procesa, odnosa i tvorevina ini trei vaan funkcionalni segment
globalnog drutvenog sistema koji se oznaava kao kulturni podsistem ili jednostavnije (a
moda i tanije) - kao kultura.
Kultura, naime, nije obian drutveni podsistem nego je osobeni (duhovni)
ljudski i drutveni fenomen koji je specifian po tome to istovremeno iznutra proima, ali
na izvestan nain (kao svojevrstan nadsistem) duhovno natkriljuje ne samo ekonomski i
politiki podsistem nego integrie celokupno drutvo i prosveuje ovekovu linost
povezujui oveka sa ovekom i pojedinca sa drutvom.
U naelu, ove tri vrste drutvenih funkcija ravnopravne su i izrazito komplementarne
(meusobno se dopunjuju). Svaka od njih je, na svoj nain vana i neophodna. Samo
kratkorono, neka od njih moe biti pretpostavljena drugima. Dakle, niti mogu opstati, a
pogotovo se ne mogu razvijati drutva koja zapostave svoju bioloku i ekonomsku
reprodukciju, koja ostanu bez politiko-pravne i moralno-obiajne regulative, kao ni ona
koja izgube svoju duhovnost i zaborave ko su, odakle potiu i kuda streme. Zato se
privreda, politika i kultura smatraju neophodnim funkcionalnim podrujima svakog
globalnog drutva.
2. Vertikalno-hijerarhijska dimenzija je izuzetno vana za svaku strukturu i ogleda se u
rangiranju pojedinih drutvenih uloga prema njihovom znaaju za celinu drutva, na
osnovu kojih akteri pojedinih uloga zauzimaju odgovarajue drutvene poloaje. Ovde je u
pitanju, za razliku od horizontalnog (''poprenog'') vertikalni (ili ''uzduni'') presek drutvene
strukture. Za pojedince je od svih uloga najznaajnija profesionalna uloga (zanimanje), ali
sva zanimanja nisu podjednako vana za drutvo. Na osnovu ocene drutvenog znaaja
nekoliko glavnih uloga, uspostavlja se hijerarhija (vertikalan red) pojedinaca i grupa koji
obavljaju razliite delatnosti. Oni dobijaju odgovarajui drutveni poloaj ili mesto koje im
pripada u vertikalnoj strukturi drutva, odnosno odgovarajui udeo u raspodeli osnovnih
drutvenih dobara: (1) materijalnog bogatstva, (2) drutvene moi (vlasti) i (3) drutvenog
ugleda (prestia). Poto su materijalna dobra ograniena, a drutvena mo i ugled su izrazito
relacione kategorije (to su jedni moniji i ugledniji, drugi su nemoniji i menje ugledni), to
se u ovoj (vertikalnoj) ravni strukturalne analize u prvi plan istiu drutvene (klasno-slojne)
nejednakosti.
Dok se na funkcionalnom planu kao pravilo uoava komplementarnost drutvenih
uloga, dotle se na stratifikacijskom ("stratum" - sloj) nivou kao pravilo drutvenih odnosa
istie nejednakost drutvenih poloaja. Iz odnosa drutvenih nejednakosti izviru razlike i
sukobi interesa meu drutvenim slojevima i klasama.
Drutveni poloaj (status). - "Status, odvojen od pojedinca koji moe da ga zauzima, prosto reeno,
predstavlja skup prava i dunosti. Poto ova prava i dunosti mogu nai svoj izraz samo preko pojedinaca,
vrlo nam je teko da u naim mislima odrimo razliku izmeu statusa ljudi koji uivaju te statuse i prava i

134

dunosti koji ih konstituiu. Odnos izmeu ma kog pojedinca i ma kog statusa koji on ima je u neemu slian
odnosu izmeu vozaa automobila i vozaevog mesta u automobilu. Vozaevo sedite sa svojim volanom,
menjaem brzine i ostalim delovima za upravljanje, stalne su i uvek prisutne mogunosti akcije i kontrole, dok
voza moe da bude ma koji lan porodice i moe da se koristi ovim mogunostima vrlo dobro ili vrlo loe.
Dinamian aspekt statusa predstavlja njegova uloga. Pojedincu je drutveno odreen neki status i on ga
zauzima u odnosu na ostale statuse. Kad on ostvaruje ova prava i dunosti, koja konstituiu status, on vri
odreenu ulogu. Status i uloga su potpuno nerazdvojivi i njihovo razlikovanje ima samo akademsku svrhu. Ne
postoje uloge bez statusa niti statusi bez uloga. Ba kao i u sluaju statusa, termin uloga upotrebljava se u
dvostrukom znaenju. Svaki pojedinac ima niz uloga koje proistiu iz razliitih obrazaca u kojima on
sudeluje, a u isto vreme ima jednu ulogu, glavnu, koja predstavlja sveukupnost svih njegovih uloga i odreuje
ta on ini za svoje drutvo i ta moe od njega da oekuje."
(Ralf Linton, Studije o oveku)

3. Prostorna dimenzija drutvene strukture znaajna je ne samo kao prirodno-fiziki okvir

drutva (teritorija) ve i kao polje (tzv. drutveni prostor) na kojem se ukrtaju razliita
drutvena delovanja i odvija drutvena komunikacija. Ranije je naznaen uticaj geografskog
prostora na drutvo, ali postoji i obrnuti uticaj drutva na promene samog prostora. Moderna
sredstva saobraaja, televizija i druga sredstva masovnog komuniciranja "skrauju" prirodni
prostor (i vreme); graenjem velikih gradova i koncentracijom stanovnitva u njima, stvara
se tzv. urbani prostor koji je tipian proizvod industrijskog drutva. Takav prostor je
drutveno-kulturni ambijent za mnoge nove procese, kako za one koje oznaavamo kao
civilizacijske, tako i za ono to se smatra poremeajem, delikvencijom i kriminalom
tipinim za gradsku sredinu. Glavni elemenat prostorne strukture drutva jesu naselja (sela i
gradovi).
4. Istorijska (vremenska) dimenzija drutvene strukture ogleda se u njenom trajanju, ali i
stalnom akumuliranju promena koje se u obliku istorijskih tekovina, kao kulturna tradicija
(lat. traditio - predaja), prenose i predaju od jedne generacije drugoj. Svako globalno
drutvo i svaka drutvena pojava ima vremensku (istorijsku) "dubinu" koju sociologija
prouava, kao to prouava i prostornu "irinu", funkcionalnu (horizontalnu) diferencijaciju
i vertikalnu stratifikaciju (slojevitost).
Glavni elementi strukture svakog globalnog drutva jesu razliite
drutvene grupe, organizacije i ustanove, kao relativno trajne kolektivne
drutvene tvorevine kojima se sociologija ponajpre bavi. To su sloene
drutvene tvorevine koje su sastavljene iz vie razliitih drutvenih
procesa i njima odgovarajuih drutvenih odnosa koji su kristalizovani
kao kolektivni oblici drutvenog delovanja i ivota.
Sociologija prouava strukturu i istorijsko trajanje grupa, organizacija i ustanova, ali
prouava i njihove promene, kao i promene globalnog sistema u okviru kojeg one postoje i
funkcioniu. Tipine globalne drutvene promene koje imaju karakter istorijske akcije mogu
da budu ili reforme ili revolucije.
Reforme su znaajne, ali mirne i postepene (evolutivne) promene neke drutvene
strukture u celini ili nekog njenog vitalnog dela.
Revolucije su korenite (radikalne), nagle (skokovite) i nasilne
promene drutvenog sistema kao celine. Revolucije obino nastupaju
onda kada se zaustave ili kad izostanu reforme u sistemu koji je uao u
krizu funkcionisanja. Blokada reformi provocira revolucije kao nasilan
oblik istorijske akcije kojom se mnogo uspenije rui (staro) nego to se
gradi (novo). Kontroverze oko revolucija nastaju i stoga to njih po

135

pravilu prati viak terora uz rizik da se neselektivno rui (uz loe i ono
to je u starom dobro) i da novo koje se raa nije u svemu bolje od
staroga koje je porueno.
3. Drutvene grupe - elementarni oblik drutvenosti
3.1. Pojam, vrste i glavna obeleja drutvenih grupa
Drutvene grupe su relativno trajne skupine ljudi meusobno povezanih
zajednikim drutvenim delovanjem, poreklom i drutvenim poloajem, slinim potrebama,
interesima i vrednostima. Usled toga kod pripadnika jedne grupe pojavljuje se vie ili manje
izraen oseaj zajednike pripadnosti.
Drutvene grupe su most izmeu pojedinca i globalnog drutva. Pojedinci
neposredno pripadaju grupama, a tek posredno, preko grupa, globalnom drutvu. Svako je
najpre lan svoje porodice, grupe prijatelja, seoske zajednice, akog kolektiva, pa tek onda
globalnog drutva.
Postoje razne vrste drutvenih grupa. Klasifikacija grupa obino se vri na osnovu
najvanijih grupnih obeleja kao to su: uzroci zbog kojih grupe nastaju; tip drutvenih
odnosa koji preovlauju u grupi; drutvene uloga (funkcija) grupe; na osnovu optih osobina
kakve su veliina i trajanje grupe. Jedno obeleje, ma kako vano bilo, samo po sebi nikad
nije dovoljno da odredi karakter jedne grupe. Zato se obino kombinuje vie grupnih
obeleja i umesto prostih klasifikacija dobijamo sloene tipologije koje donekle odgovaraju
razliitim dimenzijama globalne drutvene strukture:
1. srodnike grupe (porodica, rod, bratstvo) kao najprimarnije bazine drutvene grupe;
2. funkcionalne grupe koje nastaju zajednikim obavljanjem srodnih drutvenih uloga
(kao to su, na primer, profesionalne, ekonomske, politike, verske skupine);
3. statusne skupine koje ine pojedinci sa slinim drutvenim poloajem (statusom), a
takve su klase, slojevi, elite;
4. prostorne skupine, kao to su naselja (selo i grad) koja nisu grupe u uem smislu rei
ve sloene prostorne strukture u kojima postoje lokalne (mesne) teritorijalne zajednice kao
to su seoski kolektiv i susedske grupe;
5. kulturno-istorijske skupine, meu kojima su najznaajnije etnike zajednice (plemena,
narodi i nacije).
Sve navedene grupe mogu se posmatrati i preko nekih drugih drutveno vanih
obeleja koja se obino uzimaju za osnov tzv. dihotomnih (dvojnih) klasifikacija grupa kao
to su sledee podele:
- prema broju lanova, grupe se dele na velike i male;
- prema trajanju, dele se na stalne i privremene;
- prema mogunostima ulaska i izlaska lanova iz grupe, one se
dele na zatvorene i otvorene;
- prema strukturi moi u grupi, one se dele na autoritarne (sa
izrazitom nejednakou vodeih i ostalih lanova) i egalitarne
(sa relativno ravnomerno raspodeljenim uticajem svih lanova);
- prema stepenu formalizacije odnosa, grupe se dele na formalne i neformalne;
- prema stepenu prisnosti odnosa meu lanovima, grupe se dele na primarne i
sekundarne;

136

prema stepenu i kvalitetu povezanosti pojedinaca u grupama, one se dele na skupove i

zajednice; tipini skupovi su agregati, mase i gomile, a zajednike su im labave,
povrne, kratkotrajne i sluajne veze meu lanovima; tipine zajednice su porodica,
susedstvo, grupe prijatelja, etnike zajednice, a karkteriu ih prisne, trajne i solidarne
veze meu lanovima.
Naravno, sva navedena obeleja ukrtaju se i meusobno
povezuju prilikom sociolokog prouavanja drutvenih grupa. Porodica
je, primera radi, srodnika zajednica, sa reproduktivnom drutvenom
funkcijom, odreenim drutvenim statusom (bogata ili siromana), mala i
trajna primarna grupa, sa neformalnim i prisnim meusobnim odnosima
lanova, sa odgovarajuom strukturom moi, bilo da je ona autoritarna
(kod tradicionalne patrijarhalne porodice), ili egalitarna (kod moderne
porodice).
Drutvene skupove obino ini vei broj ljudi meu kojima su odnosi labavi,
povrni, kratkotrajni i sluajni. Najtipiniji veliki skupovi su agregati, mase i gomile.
Agregat je sluajni, privremeni, slabo povezan i neorganizovani skup veeg broja
anonimnih pojedinaca koji su se u nekom trenutku sluajno zadesili na nekom mestu (kao
na primer skup onih koji se sluajno nau u prometnoj ulici ili na trgu).
Agregat je i statistika kategorija kada se ovaj termin odnosi na anonimno
mnotvo onih koji samo imaju neka zajednika socijalna obeleja, a meusobno nisu ni na
koji nain povezani (n.pr. nepismeni, nezaposleni, oenjeni, razvedeni i sl.)
Masa se veoma razliito shvata. Ponekad ima slino znaenje kao agregat, nekad se
shvata kao vrsta agregata, nekad kao gomila, ali je socioloki najznaajnije klasino
shvatanje mase kao korelativnog pojma sa elitom, gde se masa odreuje kao negativni
korelat i antipod elite: ako je elita vodea manjina, masa je voeno mnotvo; elita je aktivna
i organizovana, masa je pasivna i neorganizovana; elita ima inicijativu, masa je bez
inicijative.
U modernoj sociologiji masa se shvata kao fenomen masifikacije,
kao tvorevina masovnog drutva i mnotvo izolovanih pojedinaca
(''usamljena gomila'' Dejvid Risman) kojima se manipulie i koji nisu
sposobni da se samostalno aktiviraju. Tipina masa je publika. Kad
publika ''podivlja'' ona od mase postaje gomila.
Gomila je, takoe, jedna specifina vrsta agregata ili mase. Gomila je amorfno,
privremeno, nestabilno i neorganizovano mnotvo prostorno i psihosocijalno povezanih
pojedinaca. Za razliku od pasivne mase i agregata gomila je aktivna; akcija gomile je
spontana, stihijska, impulsivna, najee i agresivna.
Gistav Le Bon (Gustave Le Bon, 1841-1931) je u svojoj uvenoj studiji Psihologija
gomila (1895) ponudio klasino i u osnovi konzervativno shvatanje gomile kao drutvenog
mnotva koje je sposobno samo da rui i razara, a nesposobno da ita vredno stvara.
Ponaanje gomile nije ni zbir ni prosek nego proizvod pojedinanih ponaanja koja se tako
stihijski ukrtaju da se racionalna ponaanja pojedinaca utapaju u iracionalno ponaanje
gomile, koje se emotivno homogenizuje na najniem nivou racionalnosti. Pojedinci u gomili
oseaju, misle i deluju sasvim razliito nego to bi se sami ponaali, aktivirajui tako svoje
najnie strasti. Zato gomilu uvek obeleava ''duhovna niskost''. Le Bon je smatrao da zbog
porasta stanovnitva, razvoja saobraaja i irenja izbornog prava u modernom drutvu
gomile sve vie dolaze do izraaja (''nadirue gomile''). Agresivne gomile su sklone

137

linovanju onih koji im se suprotstave, ali i slabijih koji nisu u stanju da se suprotstavljaju,
pa su pogodni za ulogu ''rtvenog jagnjeta''.
Drugi autori su kasnije dopunjavali Le Bonov opis ponaanja gomile i nudili
drugaija objanjenja koja su bila vie socioloka nego psiholoka. U tom smislu Robert
Merton istie da globalne drutvene suprotnosti i grupni sukobi potenciraju agresivnost
gomila, pa i lin gomile ima drutvene a ne prirodne i psiholoke korene.
3.2. Drutvene zajednice
Ljudi su oduvek iveli i uvek e morati da ive u nekakvim
drutvenim zajednicama - malim ili velikim, privremenim ili trajnim,
prirodnim ili istorijski formiranim. Zajednice su ljudima potrebne zato to
se u njima najpotpunije ostvaruje veza jednog oveka sa drugim, prisnim
povezivanjem sa onima koji su nam najblii i najsliniji. U zajednicama se
stie prvi oseaj ovekove pripadnosti irem drutvu, a posredstvom
primarne zajednice globalno drutvo prodire do svakodnevnog ivota
pojedinaca. U zajednici ljudi bivaju vrsto meusobno povezani i pored
svega onog to ih jedne od drugih razdvaja. Zato se u zajednicama
ostaje ak i onda kada je zajedniki ivot prepun tekoa. Sa druge
strane, najvee tekoe u ivotu pojedinac moe da savlada samo uz
potporu drugih, sebi najbliih, i uz pomo ue i ire drutvene zajednice
kojoj pripada.
Pojam zajednice prvi detaljnije obrazlae nemaki sociolog Ferdinand Tenis (18551936). On razlikuje dva oblika drutvenosti, dva tipa povezivanja ljudi, dve vrste drutvenih
skupina. Prvi oblik je prirodna zajednica, a drugi je vetako drutvo. Ovde pojam
"drutva" ima specifino, ue znaenje, slino pojmu "skup" ili "udruenje" da bi se
naglasila sutinska razlika prema pojmu "zajednice" koji oznaava skupinu sa posebnim
kvalitetom odnosa meu svojim lanovima.
Tipina "zajednica" je porodica, dok je tipino "drutvo"
preduzee ili neko drugo poslovno udruenje. U zajednici ljudi ive, dok u
poslovnim udruenjima ostvaruju odreeni interes. Odnosi u zajednici su
prisni, proeti snanim pozitivnim emocijama, ispunjeni uzajamnom
solidarnou lanova i oseajem zajednike pripadnosti. Nasuprot
zajednici, u poslovnim udruenjima lanovi su vetaki povezani
konkretnim interesom i ostaju meusobno emotivno razdvojeni i pored
interesa koji ih povezuju. Na nivou globalnog drutva kao celine
neophodni su i jedan i drugi tip drutvenih odnosa i oba modela
drutvene organizacije: ''drutvo'' bez ''zajednice'' bilo bi kao skelet bez
miia; kao zgrada od cigle, a bez maltera koji delove spaja u celinu. Ali i
''zajednica'' bez ''drutva'' ne bi mogla da opstane i da se razvija kao
telo bez kime i bez vrstoga oblika.
Socioloki je veoma znaajna razlika u nainu regulacije
drutvenog ivota i delovanja u malim ljudskim zajednicama i u velikim
poslovnim udruenjima kako zbog njihove veliine tako i zbog bitno
razliitog karaktera unutargrupnih odnosa u njima. U malim i zatvorenim
zajednicama ivotne potrebe su slinije, vrednosne orijentacije su

138

saglasnije, a interesna solidarnost jaa i lake se ostvaruje nego u

velikim i otvorenim drutvima. Zato su normativni obrasci u zajednicama
neformalniji i konkretniji, dok u velikim drutvima moraju da budu
formalniji i apstraktniji. U spontano nastalim zajednicama drutveni
odnosi se prevashodno reguliu moralnim i obiajnim normama, a u
vetaki stvorenim interesnim udruenjima moral i obiaji nikad nisu
dovoljni (iako su poeljni) te je pravo neophodan regulacioni mehanizam
koji moe da obezbedi
njihovu stvarnu stabilnost i efikasno
funkcionisanje.
Ove razlike stalno treba imati na umu da bi se izbegla naivna i
utopijska oekivanja da se modeli drutvene regulacije koji su efikasni na
jednom nivou drutvenog ivota mogu automatski prenositi i primenjivati
i na drugom. Ono to je efikasno kao normativni obrazac u primarnim
srodnikim ili lokalnim zajednicama nije na isti nain mogue preneti na
iri globalni plan i primeniti na interesno heterogene strukture. Takav
utopizam je, na primer, bio tipian za prve srpske socijaliste (Svetozara
Markovia i druge) koji su mislili da se stare srpske seljake ustanove
(porodina zadruga i seoska kolektivna svojina) kao predindustrijska i
pretkapitalistika forma ivota i rada mogu sauvati od propadanja u
kapitalizmu i oiveti kao poeljna alternativa u socijalizmu.
Odabrana literatura
Luman, Niklas (2001): Drutveni sistemi, Izdavaka knjiarnica Z. Stojanovia,
Sremski Karlovci Novi Sad.
Mandra, Anri (2001): Osnovi sociologije, CID, Podgorica.
Parsons, Talkot (1992): Moderna drutva, Gradina, Ni.
Popovi, Mihailo (1974): Problemi drutvene strukture, BIGZ, Beograd.
Redklif-Braun (1982): Struktura i funkcija u primitivnom drutvu, Prosveta, Beograd.
Socioloki leksikon (1982): red. Radomir Luki i Miroslav Peujli,
Savremena administracija, Beograd.
Haralambos, Mihael (1989): Uvod u sociologiju, Globus, Zagreb.
a) Porodica - primarna ljudska zajednica
Porodica je primarna bio-psiho- socijalna zajednica roditelja i njihove roene ili
usvojene dece.
Porodica je primarna zajednica zato to je prva, najvanija i najprisnija ljudska
skupina. Ona je prototip svake druge drutvene zajednice, jer se u porodici uspostavljaju
trajne, emotivno prisne, solidarne i svestrane veze izmeu lanova, kakve bi se mogle
poeleti i u globalnom drutvu. Zato, a i zbog viestrukih (biolokih, psihikih i drutvenih)
funkcija, porodicu mnogi smatraju osnovnom elijom svakog drutva, svojevrsnim
"drutvom u malom".
Porodica nastaje zasnivanjem braka izmeu mukarca i ene, u kojem se raaju deca
i koji ostaje stoer, formalna struktura oko koje se kristalie porodina zajednica. Porodica je
iri pojam od braka, ali je brak osnova porodice. Porodica je primarna grupa i intimna

139

zajednica, a brak je drutvena ustanova okrenuta donekle i irem drutvu. Stoga se brak i
odreuje kao drutveno priznata veza izmedu mukarca i ene. Svako drutvo je
zainteresovano da ureuje (moralom, obiajima, verom i pravom) odnos mukarca i ene,
jer se iz tog odnosa raaju deca bez kojih nema opstanka drutva. U porodici se stvaraju i
socijalizacijom usvajaju prve i najvanije drutvene vrednosti, norme i bazini kulturni
obrasci i zato je porodica primarna ljudska i drutvena zajednica.
Incest-tabu ili zabrana rodoskrvnua jedna je od najstarijih i najuniverzalnijih
drutvenih normi koja nastaje u porodici i odrava je do dana dananjega. Njena
univerzalnost opovrgava staru i prevazienu, vie ideoloku nego istorijski proverenu, tezu o
promiskuitetu u najstarijim oblicima primitivnih drutava. Kad bi promiskuitet stvarno
postojao nezamislivo bi bilo organizovano drutvo (drutvene i prirodne uloge meusobno
bi se potirale), a jo tee bi takvo promiskuitetno drutvo bilo zamisliti kao ljudsko i
kulturno drutvo. Uostalom, ak i u ivotinjskom svetu se susreu neki oblici monogamije
(meu pticama i sisarima, kad se muke i enske jedinke golubova ili nekih majmuna
meusobno vezuju za ceo ivot).
Brak je imao razliite istorijske oblike:
1. grupni brak, kad jedna grupa ena stupa u brane odnose sa jednom grupom
mukaraca (to je sutinski razliito od promiskuiteta);
2. poligamija (gr. poli - mnogo, gamos - svadba) jeste oblik braka sa vie partnera i
ima dve varijante: a) poliginija (jedan mukarac sa vie ena) i b) poliandrija (jedna
ena sa vie mueva);
3. monogamni (gr. monos - jedini, gamos - svadba) brak karakteristian je za
civilizovana drutva.
Prema nainu uspostavljanja, ureivanja i odravanja odnosa meu suprunicima,
brak moe da bude: (1) obiajni, tipian za pretcivilizacijska tradicionalna drutva; (2)
crkveni, brak u okviru institucionalizovanih religija koji se zasniva pred crkvenim organima
i sankcionie verskim normama; (3) graanski brak postoji u graanskim drutvima, a
sklapa se pred dravnim organima i sankcionie pravnim propisima; i (4) faktiki (lat.
factum - in) brak koji se naziva i konkubinat, a oznaava vanbranu zajednicu trajnijeg
znaaja na kojoj se moe zasnivati porodica i koja se od braka razlikuje samo po tome to
nema pravni legalitet (po naim dananjim propisima, suprunici i deca iz vanbranih
zajednica pravno su izjednaeni sa onima iz porodica sa formalnim brakom).
Suprunici u braku dobijaju novu drutvenu ulogu onda kad im se rode deca i kad u
porodici postanu roditelji. Kako je za svako drutvo roditeljska uloga veoma vana, to je
ona uvek i drutveno ureena - moralno, obiajno, pa i pravno. Drutvo je pozvano da
neodgovorne roditelje opomene, a kad treba i prinudi, da materijalno podiu i vaspitavaju
svoju roenu (pa i usvojenu) decu. Slinu obavezu e dobiti i odrasla deca onda kad budu u
prilici da izdravaju svoje ostarele roditelje. Samo tako se moe odravati lanac ljudske
drutvene reprodukcije koji uvek podlee normativnom (moralnom, obiajnom i pravnom)
ureivanju u svim dosadanjim drutvima. U ovom smislu mogue je preduzimati i razne
mere populacione politike, zavisno od toga da li je drutvo zainteresovano da podstie ili
ograniava raanje dece.
Raanjem dece, brak prerasta u porodicu kao srodniku zajednicu. Tako nastaje tzv.
krvno (prirodno) srodstvo po roenju. Pored prirodnog srodstva postoji jo i tazbinsko (koje
nastaje enidbom ili udajom), adoptivno (koje nastaje usvojenjem) i duhovno srodstvo
(kumstvo, pobratimstvo). Srodstvo je, dakle, drutveno-kulturna i istorijska kategorija, a

140

temelji se na zabrani rodoskrvnua koja, kako je ve reeno, razdvaja ljudsku drutvenu

grupu od ivotinjskog opora.
Prema nainu raunanja srodstva razlikuju se dva tipa porodinih odnosa i dva
velika perioda u razvoju porodice.
- Prvi i stariji je matrijarhat u kojem je majka bila centralna linost porodice, a srodstvo
se raunalo po majci (matrilinearno).
- Drugi, kasniji i dananji je patrijarhat (lat. pater - otac) u kojem je otac glavni autoritet,
srodstvo se rauna i po mukoj liniji (patrilinearno) uz potiskivanje u drugi plan
srodstva po enskoj liniji.
Ova promena relativnog drutvenog znaaja biolokog srodstva, kao primer, najbolje
pokazuje da srodstvo nije samo bioloka, ve je i kulturno--istorijska kategorija, dakle
drutveni odnos. Da nije tako, srodstvo ne bi moglo ni biti predmet sociolokog
prouavanja niti bi srodnike skupine bile drutvene grupe.
Uoljivo je da su brak i porodica viefunkcionalne drutvene tvorevine, to je sa sociolokog
gledita njihova vana osobina koja ih razlikuje od drugih drutvenih skupina.
Bioloku osnovu porodice ine polni odnosi izmeu suprunika i raanje i podizanje
dece. Meutim, bioloke funkcije su srasle sa psihikim procesima i stanjima poput ljubavi,
oseaja topline i uzajamne privrenosti kojima je ispunjen normalan porodini ivot. A takav
porodini ivot je po svom obliku uvek drutven, jer se odvija u zajednici sa drugim
lanovima porodice i posredstvom porodice u odnosima sa drugim grupama i pojedincima
iz ireg drutva.
Drutvene funkcije porodice su raznovrsne i promenljive, zavisno od istorijskog tipa
drutva i odgovarajueg tipa porodice. U nerazvijenim tradicionalnim drutvima porodica je
glavna ekonomska (proizvodno-potroaka) skupina, a u arhajskim (prvobitnim)
zajednicama proirena porodica i ira srodnika skupina (rod i bratstvo) predstavljaju skoro
jedini okvir drutvenog ivota.
Jedna od osnovnih i najtrajnijih drutvenih funkcija porodice jeste socijalizacija
dece, odnosno drutveno vaspitanje novoroenog biolokog bia, njegovo oblikovanje u
drutveno bie koje usvaja i primenjuje drutvene norme i kulturne obrasce zajednice u
kojoj se raa i odrasta. U savremenim drutvima, ovu funkciju (pored porodice) vre i
mnogi drugi (obdanite, kola, grupe vrnjaka na ulici, televizija) Ipak, porodica i dalje
ostaje primarni agens socijalizacije jer se u njoj stiu prve kulturne navike, ui maternji jezik
preko kojeg se ui sve ostalo, a i kasnije se ispravljaju mnogi negativni uticaji iz spoljne
sredine.
Savremena (moderna) porodica ubrzano se menja pod uticajem ekonomskih i
kulturno-istorijskih promena u globalnom drutvu. Zato se savremena porodica razlikuje od
tradicionalne i po funkcijama i po strukturi.
Tradicionalna porodica bila je patrijarhalna zajednica u kojoj su mukarci i starije
generacije imali najvii poloaj (mo i ugled, odnosno autoritet). Porodica, kao ekonomska
(potroaka) skupina i ustanova smatra se domainstvom. U tradicionalnim seljakim
drutvima porodina grupa je i glavna proizvodna skupina i ustanova (seljako gazdinstvo).
Kao takva, ona je obino proirena srodnika skupina i ustanova (porodina zadruga) koja
se sastojala iz vie branih parova sa decom i roditeljima.
Pojedini brani parovi i njihova deca poeli su se izdvajati iz porodinih zadruga
onda kad su ekonomski mogli samostalno da opstanu. Tako su se formirale ue (proste,
inokosne) porodice koje su po obimu sline savremenim porodicama, ali su po karakteru

141

porodinih odnosa jo uvek tradicionalne. I u njima mu i otac dominira nad enom i decom
na stari nain.
Porodine zadruge. - "im se poelo ondanje kulturno i socioloki homogeno drutvo diferencirati pod
uticajem novane privrede, pojavila se i razliitost u potrebama. Nonja, obua, razonode, nakit postajali su
individualniji. Majka je bila ta, a ne otac, koja je svoju decu unutra, u samoj zadruzi, zgrupisavala u jednu uu
zajednicu, porodicu - uu zajednicu od zadruge. Dok su svi iveli jednako, kako jedan, tako i drugi, dotle ovaj
majin instinkt nije razbijao zadrugu. Ali ivot postaje sloeniji: jedno dete ui kolu, drugo ne; jedno se
sprema da ne bude seljak, drugo ostaje seljak; jedan mladi ide u vojsku, drugi ne; jedan zadrugar pui, drugi
ne pui; jedan kmetuje, drugi se mea u politike poslove, trei trguje i pekulie. ena, majka, poinje
razbijati zadrugu u korist svoje porodice. Poinje i 'osobiti' u korist svoje porodice. 'Osobina' se zove ono to
ena ima svoje vlastito u zadruzi. Prvo se 'osobila' stoka. Iz darova o veridbi i venanju, iz darova ili kakvog
miraza, koje nevesta dobije od svoga roda, ona u svome domu stvara vlastiti imetak."
(Sreten Vukosavljevi, Deljenje zadruga, Pisma sa sela)

Moderna porodica nastaje kad se proizvodnja "iznosi" iz porodice tako to se izvan

nje zapoljava najpre mu (otac), pa potom i ena (majka), kad deca stiu vie obrazovanje
od svojih roditelja. Sve ovo utie da se ublae (a ponekad i uklone) nejednakosti izmeu
polova i generacija. Takva porodica zadrava samo neke drutvene funkcije: nije vie
proizvodna, ali ostaje ekonomsko-potroaka skupina (domainstvo); struktura autoriteta
(moi i ugleda) menja se i ena se postepeno izjednaava sa muem, a deca sa roditeljima;
socijalizacija se prenosi i na druge grupe (vaspitae, uitelje, vrnjake, televiziju i sl.); svi
lanovi porodice preuzimaju brojne nove uloge u iroj zajednici i stupaju u mnotvo
znaajnih drutvenih odnosa izvan porodice.
Zbog svega se, na prvi pogled, stie utisak da porodica vie nije tako vana za njene
lanove kao to je nekad bila. To je tano, ali samo na prvi pogled i samo u tom smislu da je
danas porodica vana za njene lanove na jedan novi nain: ona nije vie jedini, ali i dalje
jeste nezamenljivi okvir drutvenog ivota i psihosocijalne stabilnosti njenih lanova.
Razume se da sve naznaene funkcije moe valjano da obavlja
samo potpuna i zdrava porodica u kojoj je ouvana emocionalna toplina
branih i drugih porodinih odnosa. Ukoliko to nije sluaj (usled razvoda
braka, stalnih porodinih sukoba suprunika, roditelja i dece ili dece
meusobno), re je o patologiji porodinog ivota koja moe biti primarni
uzrok line nesree, psihikih poremeaja, drutvene delinkvencije i
kriminala lanova takvih razorenih porodica. Zato je sreena i stabilna
porodica nezamenljivi uslov za normalan razvoj linosti, za srean lini
ivot ljudi, kao i za stabilno i prosperitetno drutvo.
Meutim, od patologije odnosa u modernoj porodici moraju se jasno razgraniiti
strukturne promene braka i porodice u novom globalnom drutvenom i kulturnom
kontekstu koje imaju svoje racionalne razloge, mada i njih prati neka slina ili malo
drugaija patologija. Najnovije tendencije u promenama braka i porodice u razvijenim
postindustrijskim drutvima iz temelja menjaju ne samo tradicionalne patrijarhalne
porodine odnose nego dovode do novih odnosa polova i generacija koji se u osnovi
razlikuju i od moderne nuklearne porodice kakvu je stvorilo graansko drutvo. Drutvo
''druge moderne'' ili postindustrijsko drutvo menja iz temelja ukupan nain drutvenog
ivota ljudi tako to menja nain njihove komunikacije, njihov nain rada i korienja
slobodnog vremena, to za posledicu ima promene svih postojeih oblika drutvenog
grupisanja i svih regulativnih institucija, koje ne mimoilaze ni brak i porodicu. Osnovne

142

postmoderne tendencije promena u branim i porodinim odnosima predstavljaju

produavanje nekih modernih tendencija, uz neke nove i specifine:
1. Sve manji broj mukaraca i ena odluuje se da stupi u brak i zasniva porodicu, a
oni koji se na to odlue ine to nakon krae ili due predbrane zajednice.
2. Sve je vea stopa razvoda brakova, meu onima koji se odlue da ga sklope.
3. Sve je vie mukaraca i ena koji ive u vanbranim zajednicama (stariji termin) ili
u kraoj ili duoj ''(van )branoj kohabitaciji'' (noviji izraz, koji, to je paradoksalno,
asocira na primitivni ''sindijazmiki'' ili ''brak parova'', mada je jedna vrsta
postmodernog ''partnerskog odnosa''Bobi, 2003).
4. Iz takvih veza raa se sve manje dece, ali i ona koja se raaju sve ee ive samo
sa jednim roditeljem (ee sa majkom nego sa ocem).
5. Na vie od jednog braka (ili kohabitacije) ee se odluuju mukarci nego ene, a
u porodicama je sve vie dece iz vie (van)branih veza.
6. Srodniki odnosi tako gube na znaaju, ali se ''srodnici'' umnoavaju (polu-otac,
polu-majka, polu-brat, polu-sestra, polu-baba, polu-deda i slino).
7. Deca se ne samo rano odvajaju nego se i sve vie otuuju od roditelja.
8. Roditeljski autoritet slabi, a deca samostalnije tragaju za svojim identitetom u grupi
vrnjaka i u potkulturi referentnih grupa koje se simboliki identifikuju preko
muzike, naina oblaenja, mesta okupljanja, naina ponaanja (esto devijantnog i
delinkventnog).
9. Porodina zajednica slabi, odnosi se sve vie instrumentalizuju, porodine se
vrednosti racionalituju, uz pojaano otuenje u linim odnosima.
10. Kao posledica svega navedenog u informatikom drutvu nastaje jedan novi tip
porodinih odnosa koji bi se uslovno mogao nazvati virtuelnom porodicom. To je
mrea porodinih srodnika koji ne ive zajedno, ali meusobno redovno
komuniciraju sofisticiranim sredstvima (telefonom, preko interneta, elektronskom
potom), koji redovno razmenjuju informacije, a ponekad se i meusobno pomau.
Oni se povremeno i fiziki susreu, ali samo onda kada im se sluajno ''ukrste
putevi'' na globalnom prostoru u kojem se svako bavi svojim poslom, ali uz
poslovne veze odrava i porodine (koje su sve slinije poslovnim vezama).
Najnoviji empirijski podaci govore o razmerama navedenih drutvenih promena. U
Nemakoj je u poslednjoj deceniji za 63% povean broj porodica u kojima deca ive samo
sa ocem, dok je 31% vie majki koje same odgajaju decu (njih je inae u apsolutnom broju
vie). U Francuskoj se od 1965. godine udvostruila stopa razvoda brakova, a u Italiji je od
1990. to poveanje 30%. Ako se zna da se ovde radi o dve katolike zemlje u kojima se
crkva protivi razvodu braka (naroito u Italiji) onda su trendovi promena vrlo jaki. U
skandinavskim zemljama oko polovine dece raa se izvan braka, to prate i liberalni zakoni
koji ne samo to prate nego i podstiu neformalne brane i porodine odnose. Ove
tendencije se pojaavaju i u bivim socijalistikim zemljama (u Poljskoj se za poslednjih 20
godina udvostruio broj vanbrane dece), ali taj se broj neto manje poveao i u svim
drugim istonoevropskim zemljama, uz smanjenje broja sklopljenih brakova i poveanu
stopu razvoda.5
Porodica i odnosi polova i generacija u Srbiji izloeni su napred navedenim
globalizacijskim tendencijama, ali i lokalnim specifinostima koje je sa sobom donela ne
Gender in Transition, 2002, World Bank Eastern Europe and
Central Asia Region Report
5

143

samo po sebi traumatina postsocijalistika tranzicija, nego naroito razaranje drave i

drutva u uslovima unutarnjeg graanskog rata i spoljne NATO-agresije. U okolnostima
''razorenog drutva'' porodica i porodini odnosi su, kao i svi drugi drutveni segmenti, bili
zaustavljeni u razvoju, vraeni unazad (''retradicionalizovani'') i optereeni patolokim
devijacijama kojih se nije lako osloboditi ni kad se globalni okvir porodinog ivota
promeni. To potvruju sva empirijska socioloka istraivanja u Srbiji, a o protivrenim
odnosima polova i generacija u porodici i naem drutvu najbolje svedoe sintetike studije
Anelke Mili, Zagorke Golubovi, Marine Blagojevi, Gordane Tripkovi, arane Papi
(1949-2002), Smiljke Tomanovi, Mirjane Bobi i mnogih drugih koji su se bavili
pojedinim aspektima ovih odnosa.
Sumirajui rezultate domaih studija Anelka Mili istie da su odnosi meu
generacijama u naoj porodici pretrpeli vee promene nego odnosi u braku. Patrijarhalni
autoritarni obrazac socijalizacije jo ranije je zamenjen paternalistikim odnosom
roditelja prema deci. U poslednjoj krizi paternalistiki obrazac se transformisao u
permisivni model vaspitanja koji karakterie popustljivost roditelja prema deci, ili zbog
zanemarivanja roditeljske uloge ili zbog nespremnosti roditelja da odgovore novim
izazovima roditeljstva u tekim okolnostima. Stvarno stanje je veoma daleko od
najpoeljnijeg modela socijalizacije koji podrazumeva i autoritet roditelja i autonomiju
dece (tzv. autoritativni obrazac).
Anelka Mili (1994) istie da u vaspitnoj praksi nae porodice kod roditelja
dominira kombinacija ''zanemarujueg'' i ''rtvujueg'' stila koji formira ''rasputenu'' decu,
koja se ne ue obavezama, ni prema sebi niti prema drugima. Od dece se ne oekuje da
doprinose porodici, ona imaju suvie raznih neproduktivnih sloboda, od ''gluvarenja'' po
ulicama i kafiima do nerealnih potroakih prohteva. To stvara drutveno neodgovorne
osobe koje dugo ostaju infantilne, uz produenu zavisnost od roditelja, produbljeni jaz i
otre sukobe izmeu generacija. Globalna drutvena kriza se tako neposredno i posredno
odraava na sve (polne i generacijske) odnose u porodici.
Anelka Mili i u svom najnovijem radu (Drutvena transformacija, 2004, s. 317347) ukazuje na sledee dramatine promene u strukturi naih porodica i
domainstava:
- jako povean udeo samakih i suprunikih starakih domainstava;
- smanjen udeo porodica nuklearnog sastava (roditelji sa decom);
- povean udeo sloenih proirenih porodica sa tri generacije lanova.
Strukturne promene naih porodica danas su u direktnoj vezi sa nepovoljnim
demografskim kretanjima u Srbiji kao to su:
- starenje stanovnitva;
- visok mortalitet nekih starosnih grupacija;
- visoka emigracija mlaih narataja u reproduktivnom periodu;
- nestaica stanova;
- nizak ivotni standard koji ne dozvoljava odvajanje porodica.
Poseban problem je briga o starima i porodina atmosfera. Veina naih
domainstava (62%) optereena je svakodnevnom brigom za stare osobe koje su uz to u
visokom postotku bolesne i nesposobne za samostalan ivot. U celini gledano, sva
navedena kretanja proizvode na nivou primarnih drutvenih odnosa dosta skuenu
atmosferu, bez poleta i oduevljenja za drutvene promene.

144

Mirjana Bobi ukazuje na opadanje popularnosti braka kod nas. Srbija je danas
zahvaena procesom opadanja popularnosti braka u smislu odlaganja stupanja u brak i
porasta populacije samaca. Razlozi ovakvom ponaanju lee vie u drutvenim
ogranienjima povezanim sa raspadom institucija i podrke drave blagostanja nego to
pojedinci imaju mogunosti izbora i kreiranja svoje biografije. Mladi se ne usuuju da
formalno sklapaju brak sve dok ne dou u priliku da nau sigurno zaposlenje i sopstveni
stan - a takve prilike su veoma retke. Zato se poveava broj onih koji se odluuju na
neformalnu branu kohabitaciju umesto formalnog zakljuenja braka. Jedan od razloga
koji ene odbija od braka jeste i injenica da drutvena i rodna emancipacija ena u naim
porodicama nije na nivou koji mlade ene danas ocenjuju kao zadovoljavajui. U 3/4
domainstava podela kunog rada je tradicionalna gotovo sve kune poslove i brigu o
deci obavljaju ene: 75% udatih ena nezadovoljno je podelom kunog rada i nainom
raspodele kunog budeta (Drutvena transformacija, M. Bobi, s. 377-404; M. Bobi,
2003).
Smiljka Tomanovi pokazuje kako su sa globalnom drutvenom krizom
povezane i tekoe roditeljstva u Srbiji. irenje siromatva kod nas snano obeleava
roditeljstvo: od opaanja porodice kao osnovne drutvne zajednice, preko suene
drutvenosti i socijalnih mrea i drutvene (dravne) podrke roditeljstvu, do vrste
problema sa kojima se kod nas suoava roditeljstvo. Glavni problem za roditelje u Srbiji,
slino kao i u drugim zemljama, jeste opasnost od droge i alkohola. Ali, kod nas su na
visokom drugom mestu materijalni problemi roditeljstva i po tome se u Srbiji roditelji
razlikuju od roditelja u razvijenijim zemljama. Naravno, roditeljstvo je i kod nas slojno
izdiferencirano poto postoji znaajna nejednakost meu roditeljima u materijalnim,
kulturnim i socijalnim resursima. U Srbiji se roditelji u velikoj meri oslanjaju na pomo
svojih roditelja: finansijski, stambeno (42% ivi kod roditelja) i oko uvanje dece.
Osiromaenje i velika zavisnost od pomoi roditeljske porodice oteavaju
individualizaciju savremenog roditeljstva u Srbiji. (Drutvena transformacija, S.
Tomanovi, s. 349-375; S. Tomanovi, 2004).
Sociolozi se slau u oceni da u kriznim vremenima porodica na sebe preuzima teret
svih drugih drutvenih institucija i potvruje svoju primarnu ulogu za ljude koji kao
izolovani pojedinci ne bi mogli preiveti globalne drutvene kataklizme to se potvrdilo i
u sluaju nae porodice u poslednjoj deceniji 20. veka. Ali, saglasnost postoji i u oceni da
su unutar nae porodice viestruko pojaani sukobi po svim linijama polnih i generacijskih
odnosa. To su porodini sukobi koji su doveli do razaranja mnogih porodica i do velikog
zla koje su jedni lanovi porodice inili drugima, kao i i patnje koje su drugi, obino
slabiji i nezatieniji morali da podnose.
Normalna porodica. - "Iz strukturalnog i funkcionalnog aspekta normalna porodica je potpuna
porodica. Ali i potpuna porodica, iako nije formalno razruena, moe biti poremeena. Statistika to takoe ne
uzima u obzir, pa se kao 'razruene porodice' tretiraju samo porodice razvedenih suprunika. Porodica moe
biti formalno (po strukturi) potpuna kada je u porodici prisutan ouh ili maeha, ali sa socio-antropolokog
stanovita ona se najee ne moe tako tretirati, s obzirom da se u najveem broju sluajeva takve porodice
ponaaju kao deficijentne u pogledu odnosa prema deci.
Nepotpuna porodica je ne samo strukturalno manjkava, ve je i sa stanovita osnovnih funkcija koju
treba da vri nepotpuna, iz sledeih razloga. Prvo, za formiranje linosti deteta potrebna su oba roditelja,
budui da se takozvani 'ego-ideal' izgrauje na osnovu modela linosti oba roditelja i njihovih meusobnih
odnosa... Drugo, za skladan emocionalni razvoj deteta, kao i roditelja, i za uspostavljanje emocionalne
stabilnosti lanova porodice, potrebno je da se porodica sastoji iz dva para veza koje ine mu-ena, roditelji-

145

deca... Danas su sve uestaliji sluajevi nepotpunih porodica, pa i vanbranih, sve se ee javlja porodica sa
jednim detetom kojem je uskraena sestrinska ili bratovljeva ljubav, a samaka domainstva sve vie
predstavljaju problem velikih gradova, potencirajui usamljenost modernog oveka."
(Zagorka Golubovi, Porodica kao ljudska zajednica)

Porodica savreno mesto za decu. - "Upravo sa eksplozivnim porastom stanovnitva, od ena u

svetu e se sve manje traiti da budu u braku, bie pod manjim pritiskom u tom smislu, a pritisci da postanu
majke e se sve vie smanjivati. Po prvi put u istoriji oveanstva eni se nee vie govoriti: 'Tvoja najvea
srea je da bude ena i majka'.
Time to se enama kae da im je glavna dunost da budu supruge i majke, govori o mukarcima
takoe da je njihov glavni zadatak da zarauju za hleb, a tako je i broj mukaraca, koji ele da ine ono to su
uvek hteli, priblino umanjen. Uvek priamo o enama sa karijerom i o prelepim karijerama koje su mogle
da imaju da nisu imale tih petoro dece. Ali niko se ne okree ocu i ne pomilja kakav je on ivot mogao da
ima da nije imao petoro dece. Mogao je da bude, recimo, slikar, umesto to je bio trini manipulant. Ili, pak,
muziar, umesto to je drao prodavnicu nakita koju je nasledio. Kada se ene zatvore u kuu i od njih se
oekuje enstvenost i oseanje majke, u isto vreme se i mukarci zatvore u kuu i od njih se zahtevaju
muevnost i oinska oseanja. Kad se smanjuje potreba za oseanjem majke, smanjuje se i potreba za
oinskim oseanjem. Tada se predodreuje veliki broj ljudi da budu individualne osobe i da doprinose kao
individualne osobe, vie nego kao roditelji.
Ovo se nee odmah dogoditi i imaemo dosta smenih primernih sluajeva. Pripadnice Pokreta za
osloboenje ena, one u ekstremnom krilu, idu okolo i tvrde kako e se dobro snai bez mukaraca. I spremni
smo da prihvatimo to kako se ene sada snalaze bez mukaraca. To nikome ne smeta. Ima u svetu i previe
ena i ako bi neke od njih i bile bez mukaraca, to bi ublailo pritiske.
Dvadeset godina od danas, imaemo daleko manji broj porodica, ali e deca jo uvek biti obrazovana
u porodinom duhu zato to i ne znamo kako drugaije da ih odgajamo. Porodica e biti isto toliko bezbedna
koliko je i uvek bila, no svi nee morati da ive u njoj sve vreme. Prihvatiemo i to da je porodica savreno
mesto za decu. Zapravo idealno za decu i neizvesno idealno za svakog drugog za itav ivot - osim u veoma
izuzetnim sluajevima."
(Margaret Mid, Porodica u budunosti)

Sudbina braka. - "Brak se sve vie svodi na puki koristoljubivi odnos razmene. Mukarac plaa
odreenu svotu za to da mu ena bude seksualno na raspolaganju, kolektiv ena za svoj prirodni monopol
dobija odreeni stepen sigurnosti. Karakteristina je pojava da je upravo tamo gde se najglasnije istie
romantini kult porodice brak sasvim iscrpljen institucijom razvoda. Individuumi menjaju svoja brana mesta
kao u poslovnom ivotu, u kome se naputa radno mesto ako se ukae kakva bolja prilika. Deca se vie ne
podiu da bi se u njima ispunio vlastiti ivot roditelja, kao to je esto bio sluaj kod visoke buroazije
devetnaestog veka... U hladnoj porodinoj atmosferi i detetov emocionalni ivot postaje hladan. Rairena
pojava mladalake delikvencije ukazuje na trenutno stanje porodice kao takve."
(Teodor Adorno, Maks Horkhajmer, Socioloke studije)

Porodica u razorenom drutvu.

U uvodu sociolokog zbornika radova koji su priredili Silvano

Boli i Anelka Mili, a pod naslovom Srbija krajem milenijuma: razaranje drutva, promene, i
svakodnevni ivot Anelka Mili pie:
''U drutvu u kome su vodee ekonomske i institucije pravne i socijalne zatite prestale da deluju, zaista
je ostala samo porodica ili njeni delovi koja je mogla i morala da preuzme na sebe ukupnu brigu i staranje za
bioloko i socijalno preivljavanje lanova. Ubrzo nakon raspada institucionalnog ekonomskog pogona
razvijene su mnogobrojne rodbinsko-prijateljske, susedsko-zaviajne i kolegijalno-poslovne neformalne mree
i veze, saobraajnice sa svojim centralnim i lokalnim punktovima jedne para-ekonomske ''sive ekonomije'' sa
tritima novca i roba, posrednicima, dobavljaima, prodavcima i kupcima koja je nebrojenim milionima
porodica omoguavala svakodnevno preivljavanje u uslovima drutvene katastrofe.
Nai podaci upeatljivo svedoe o izuzetnoj veliini i intenzitetu potresa koje su doivele gotovo sve
porodice na ovom prostoru u toku desetogodinjeg drutvenog propadanja. Zapravo, nema porodice koja nije
dospela u situaciju viestrukog gubitka svojih materijalnih i ljudskih resursa...u ovakvim uzburkanim
vremenima porodice izbegavaju da daju maha i da iskazuju svoje unutranje nesloge, trvenja i konflikte.
Najvanije je preiveti, a za konflikte i razvode treba saekati bolja vremena. Sa druge strane, radi jaanja

146

porodine solidarnosti, ali i mogunosti preivljavanja dolazi do udruivanja i zajednikog ivota vie
generacija u okviru istog domainstva. Udate i oenjeni erke i sinovi ne osnivaju svoje samostalno
domainstvo, ve se samo pridruuju roditeljima, tako se stvaraju raznolike, po veliini i formi proirene
porodice...
Na polno-rodno re-usklaivanje nadovezuju se potisnuta trvenja, konflikti, nerazumevanja i blokirane
komunikacije na meugeneracijskom porodinom planu. Ali, dok na rodnom frontu izgleda kao da je
sklopljeno primirje, na generacijskom planu sve vrvi od uzrujanosti bitke koja je u procesu izmeu roditelja i
njihovih potomaka. Roditelji, izgleda, smatraju u ovoj situaciji svojim 'svetim' zadatkom zatitu dece od
svakakvih i svekolikih drutvenih trauma. U strahu i neizvesnosti pred dogaajima koje nisu u stanju da
predvide i shvate, roditelji poseu za neumerenim i esto drastinim oblicima kontrole nad decom.
Preterivanjima su ovde naroito sklone nikada dovoljno zabrinute majke, zbog ega postaju rtve patoloke
mrnje svoje sopstvene dece: na drugom mestu po uestalosti vrsta porodinog nasilja pojavljuje se nasilje
sinova nad majkama. Neumerena kontrola, prezatienost i briga nad svakim njihovim korakom, decu dovodi
u situaciju trajne teskobe, nesigurnosti, ali i ogorenja, jer u roditeljima pronalaze glavne krivce za svoju
neuspenost, neosamostaljenost i dugoronu zavisnost.
Sa svoje strane, roditelji otpor mladih doivljavaju kao bezrazloan in pobune, nepotovanje njihovog
autoriteta i brige, nezahvalnost, zbog ega postaju dodatno uplaeni i nesigurni, ali i skloni nekonrolisanim
emocionalnim ispadima, to dalje komplikuje ve destabilizovane generacijske odnose.''

3.3. Generacijske i polne skupine

Re skupina je srpski izraz koji ima isto jeziko znaenje kao i termin grupa
koji je stranog porekla. Kad se u sociologiji kae drutvena skupina obino se misli na neto
iri pojam od drutvene grupe. Naime, svaka grupa jeste skupina, ali svaka skupina ne mora
da bude drutvena grupa u pravom smislu. Drutvene skupine se obino sastoje iz vie
razliitih pojedinaca (i grupa) koji meusobno ne moraju biti organizaciono i delatno
povezani, pa se u stvarnosti pojavljuju vie kao statistike kategorije (''kohorte'') nego kao
organizovane grupe. Jednoj drutvenoj skupini objektivno pripadaju svi pojedinci i grupe
koji imaju neka socioloki vana zajednika obeleja i onda kada se po mnogo emu
drugom razlikuju, deluju i ponaaju se na razliite naine. Takve su, primera radi,
generacijske i polne skupine (deca, omladina i stari, ene i mukarci), ali i razne druge
socijalne skupine (siromani, rasno diskriminisani, prirodno hendikepirani ili drutveno
marginalizovani na neki drugi nain).
Savremena sociologija prouava i druge socijalne skupine (kao to su razne vrste
publike, potroaa, biraa i drugih) ukazujui na drutvenu uslovljenost njihovih zajednikih
potreba, interesa i vrednosnih orijentacija i odreenog naina drutvenog ivota koji je za
svaku od njih tipian. Prirodna injenica da u svakom drutvu postoje deca i odrasli, mladi i
stari, ene i mukarci, bolesni i zdravi, slabiji i jai, ali i drutveno marginalizovani i
privilegovani, siromani i bogati, - privlai panju sociologa tek onda kada se u drutvenim
odnosima izmeu ovih skupina pojave problemi koje treba teorijski objanjavati i praktino
razreavati.
U tom smislu moe se uoiti posredna i neposredna veza izmeu poveanog
interesovanja sociologa za prouavanjem poloaja i uloge polova i generacija i raznih oblika
diskriminacije u drutvu, sa organizovanjem zainteresovanih pojedinaca i grupa u
savremene drutvene pokrete koji se zalau za prava diskriminisanih - pomau njihovu
emancipaciju i u istom cilju podstiu njihovo samoorganizovanje. Takvi su savremeni
pokreti za ravnopravnost polova i drutvenu emancipaciju ena, za prava dece i omladine, za
humaniji odnos prema starim ljudima, ali i prema svim drugim socijalno marginalnim
skupinama: prema siromanima, rasno, verski i nacionalno diskrimisanim grupama i psiho147

fiziki hendikepiranim licima. Aktivisti ovih pokreta skreu panju istraivaima u oblasti
drutvenih nauka na probleme koji ih tite, pa se i sociologija njima poinje da bavi - ne
samo iz teorijskih nego pre svega iz praktinih razloga.
U najboljoj nameri da se podstaknu i pokrenu jai da praktino pomognu slabije, da
mukarci olakaju poloaj enama, da odrasli zatite decu i omladinu, da mlai pomognu
stare i onemoale, zravi bolesne, a bogati siromane - kao i da svako pomogne sam sebi
onoliko koliko najvie moe - organizuju se tzv. akciona socioloka istraivanja i u oblasti
socijalnog staranja. To su ogledna istraivanja drutvenih uslova i kvaliteta ivota ugroenih
skupina kojima se danas bave socijalno angaovani sociolozi. Istovremeno, to je i jedan
dobar primer praktine primene sociologije, kad se uz sticanje nekog znanja i praktino
menjaju uslovi ivota konkretnih drutvenih grupa, i obrnuto. Idealno gledano, akciona
socioloka istraivanja imaju zadatak da podstaknu organizovanu i iru drutvenu akciju za
poboljanje nepovoljnih uslova drutvenog ivota ne samo onih koji se prouavaju nego i
svih drugih koji su u slinom statusu. Njihov cilj je primena znanja (sociolokog) i promena
stanja (drutvenog), emu je primerena i organizacija i metodologija takvih istraivanja.
Usmerena vie na praktinu primenu nego na teorijsko objanjenje i razumevanje,
ova istraivanja ponekad poprimaju manipulativne crte. Po pravilu, to se deava onda kada
se stvarni problemi ena, dece, omladine, starih, siromanih i obespravljenih ideoloki ili
komercijalno instrumentalizuju, u politikoj borbi za vlast ili u trinoj utakmici za profit.
Na alost, ni savremena sociologija nije imuna od takve svoje primene. Ponekad se i
socioloko saznanje, dobijeno naruenim akcionim istraivanjima, koristi za efikasniju
politiku propagandu ili komercijalni marketing, u cilju privlaenja biraa pred izbore,
potroaa na tritu, publike na stadione ili mobilisanja pristalica za kakvu vojnu ili neku
drugu drutvenu akciju.
Poznavanje ivotnih problema, interesa i vrednosnih orijentacija neke konkretne
skupine olakava manipulaciju takvim skupinama koje se tretiraju kao tzv. ciljna grupa
onih koji sa njima upravljaju. Manipulacija esto ide toliko daleko da se propagandom ne
samo potiskuju stvarni problemi i autentine potrebe "ciljnih" skupina, nego se kod njih
proizvode vetake "potrebe". Reklama i moda (obino kod omladine i ena) primer je
komercijalne manipulacije, a ideoloka propaganda i predizborni marketing prilagoen
posebnim skupinama potencijalnih biraa (siromanima i obespravljenim, nezaposlenim,
penzionerima) tipian je oblik politike manipulacije. Tako i sociologija, kad je sasvim
instrumentalizuju oni koji imaju vlast, kapital ili kakav drugi sistemski monopol, moe da se
pretvori u neautonomno (iako suptilno) sredstvo manipulacije ljudima i drutvenim
skupinama. U protivnom, ona ima znaajan emancipatorski potencijal koji se ogleda u
podizanju nivoa svesti kod pojedinaca i grupa o njihovim ljudskim i graanskim pravima i
stepena odgovornosti drutvenih institucija i javnih aktera u procesima konkretnog
ostvarivanja dotinih prava.
Sociologija je nauka modernog graanskog drutva, pa su i njene kategorije
prilagoene problemima tog istog drutva i duhu moderne epohe. Deca, omladina, ene,
stari, siromani i drugi rasno, verski i nacionalno obespravljeni, hendikepirani i uopte
socijalno marginalizovani, mogli su biti primeeni kao praktini socijalni problem tek u
modernom graanskom drutvu koje je proklamovalo ravnopravnost svih ljudi i graana.
U predgraanskim drutvima oblikuju se tradicionalni oblici
drutvenih odnosa koji prihvataju polne, generacijske i sve druge
nejednakosti meu ljudima kao "prirodno date" injenice. Tada ne samo

148

da nema sociologije i njenih kategorija, nego ni polnost, detinjstvo,

omladinsko i starako doba ili bilo koji socijalni status, nemaju dananji
smisao. U patrijarhalnom drutvu deca, ene i najstariji su organski deo
porodine zajednice. Tu su mlai podreeni starijima, a enski mukima,
ali su svi podreeni irem rodu i lokalnoj zajednici. U takvim prilikama
neka posebna prava teko se izdvajaju iz opteg sistema podreivanja
delova celini. Isto, kao to se u optoj oskudici svega i svaega, oni koji
su najsiromaniji ne izdvajaju tako drastino od ostalih kao u drutvima u
kojima pored siromatva postoji i bogatstvo.
Odnosi polova i generacija pojavljuju se kao odnosi pojedinaca u okviru porodice
(mikro-plan), ali se ispoljavaju i kao odnosi velikih drutvenih skupina koje su meusobno
suprotstavljene na globalnom makro-planu.
Generacija je, za razliku od statistikog agregata (ili kohorte), skupina koju ne
karakterie samo slina starosna dob njenih pripadnika (isti uzrast) nego i slino socijalno
iskustvo steeno zajednikim ueem u vanim drutvenim dogaajima jednog vremena.
Jedna generacija se od druge, dakle, ne razlikuje samo bioloki i hronoloki, nego pre svega
drutveno-istorijski. To znai da su za socijalni identitet jedne generacije najvaniji neki
karakteristini (i znaajni) drutveni dogaaji koji su se desili u nekom vremenu i daju
''generacijski peat'' onima koji su u njima uestvovali. Zato je koncept generacije pogodan
za socioloko prouavanje omladine, za ta je najvie i korien, ali se na slian nain mogu
prouavati i druge skupine deca, ene i stari. Socioloki prouavati mlade, znai
istovremeno govoriti i o starima kao o ''drugoj strani iste medalje'', u osnovi o istom
drutvenom problemu. Slino se moraju razmatrati i odnosi polova: ne moe se ozbiljno
govoriti o drutvenom poloaju ena, a da se pritom ne uvaavaju realne drutvene prilike u
kojima se nalaze mukarci. Iako jedni sa drugima vrsto povezani, drutveni problemi
mladih (dece i omladine), starih i ena imaju i neke svoje specifinosti koje zasluuju
poseban osvrt.
a) Na mladima svet ostaje
Mladi su budunost svakog drutva, to je istaknuto jo u tradicionalnoj narodnoj
izreci da ''na mladima svet ostaje''. Ali tada se mislilo i govorilo ''mladi su naa deca'', pa se
i verovalo da su roditelji pozvani i duni da o svojoj deci vode rauna, a od mladih se
oekivalo da bespogovorno pristaju na tradicionalni roditeljski paternalizam i da ''u svom
interesu sluaju starije''. Takvi odnosi su u modernom drutvu sasvim prevazieni, a mladi
su dobili priliku da se sami prepoznaju kao zasebna drutvena (generacijska) skupina koja
ima svoje posebne drutvene potrebe, interese, vrednosne orijentacije i kulturne obrasce po
kojima se ponaa (''potkulturu mladih''). Poto stvarno ''na mladima svet ostaje'' postalo je
izuzetno vano, kako teorijsko-socioloki tako i praktino-politiki, dobro upoznati mlade u
dananjem drutvu da bi se bolje i tanije pretpostavljalo i znalo kakvo e biti budue
drutvo, ono koje oni budu prema sebi oblikovali.
No, uprkos svemu to se promenilo, mladi i dalje ostaju ''naa
deca'' samo to ni deca vie nisu ono to su nekad bila. U modernom
drutvu i poloaj dece je drugaiji nego to je bio: poev od odnosa
roditelja i ireg drutva prema deci koju su mogli imati da su se odluili
na roditeljstvo ili da su roditeljstvo socijalno podravali; preko zaete, a

149

neroene dece, koja se abortusima rtvuju zarad nekih drugih ''vanijih

stvari''; do odnosa prema roenoj deci koji idu od jedne krajnosti do
druge i to na planu linog, porodinog, nacionalnog i globalnog
(svetskog) odnosa prema eljenoj i neeljenoj deci. Sve je to u domenu
sociolokog vienja dece i detinjstva u savremenim drutvima.
Detinjstvo je drutveno-istorijska kategorija. Tek sa prosvetiteljstvom, modernom
kolom, savremenom pedagogijom, psihologijom i dejom knjievnou dolazi se do svesti
o posebnosti deije psihe, o linosti deteta koje nije samo budui ovek nego je mlado
ljudsko bie koje stie sva ljudska (prirodna) prava ve svojim roenjem. U tom smislu
detinjstvo je drutveno-istorijska kategorija, te su i deca, socioloki gledano, socijalna
skupina iji poloaj je odreen porodinim odnosima i kulturnim standardima savremenog
doba. Tako je na inicijativu UNICEF-a 1989. godine usvojena jedna sveobuhvatna
meunarodna rezolucija o pravima dece, koja, ipak, vie pretstavlja simboliki nego
praktini preokret u drutvenom tretmanu najmlaih. Najnoviji ivetaj UNICEF-a (za
2004.godinu) sadri dramatino upozorenje svetu odraslih da je danas preko jedne milijarde
dece u svetu egzistencijalno ugroeno i umire od gladi, side i drugih masovnih boletina. U
Srbiji je 2003. godine oko 200.000 dece ivelo ispod i oko granice siromatva. To nije nova
drutvena injenica, ali danas se makar na nju javno ukazuje, a poneto se i praktino
preduzima da se poloaj dece popravlja - iako je sasvim evidentno da je to to se ini
nedovoljno. U siromanim drutvima i porodicama ni deci ne moe biti dobro.
U razvijenom delu sveta deca su, kao i sve druge kategorije stanovnitva, u bitno
povoljnijim uslovima ivljenja. Socijalna fenomenologija siromatva i bogatsva moda se
najvie razlikuju kroz prizmu drutvenih izgleda i naina ivota marginalnih drutvenih
grupa, a dece posebno. U bolje stojeim ivotnim sredinama problemi s decom su drugog
tipa. Dete u dejem vrtiu, u koli, na ulici, pred televizorom, za kompjuterom, pred
prizorima nasilja i izazovima droge - teme su kojima se i savremeni sociolozi, psiholozi,
pedagozi i drugi sve vie bave.
Koncept detinjstva uklapa se u koncept sociolokog prouavanja generacija, a
posebno generacije mladih kojima su se sociolozi dosad najvie bavili.
Generacija mladih ljudi, ili omladina kao socijalna skupina, ima znaajnu ulogu u
savremenim drutvima zahvaenim brzim promenama u kojima su mladi vani akteri. Zbog
toga su mladi postali predmet brojnih sociolokih, psiholokih, pedagokih, politikolokih i
drugih srodnih istraivanja.
U tradicionalnim drutvima deca u odreeno vreme, obino na ritualan nain
(inicijacijom), bivaju uvedena u svet odraslih. Ta drutva ne poznaju omladinsko doba, kao
osobeni prelazni period ivota, kad "deca vie nisu deca, ali jo nisu zreli ljudi", dok se jo
pripremaju za ivotni poziv i ive posebnim stilom ivota kojeg prati osobena omladinska
potkultura. Naravno, ovde nije najbitnije o kojem se starosnom dobu radi (danas je to obino
izmeu 15 i 25 ili 30 godina bioloke starosti). Socioloki je vanija drutvena od bioloke
(psiho-fizike) zrelosti. One se u savremenom drutvu sve vie odmiu jedna od druge i to
je zanimljiv problem za socioloko istraivanje, ali i teak praktini drutveni problem.
Mladi su obino problem za starije, pa stariji za mlade kau da su "buntovna
generacija", "frustrirana generacija", "izgubljena generacija", a za mlade kod nas danas na
sve to moglo bi se dodati jo i da su ''ratna generacija''. U svakom sluaju, problemi mladih i
odnosi mladih i starijih uvek su strukturno uslovljeni vladajuim odnosima u globalnom
drutvu. Generacija mladih danas je obrazovanija od svojih roditelja, ali stariji dre

150

privilegovana radna mesta, bolje su plaeni za iste poslove, upravljaju institucijama moi,
kontroliu i usmeravaju drutvene procese i u celini imaju vii drutveni status. Socioloki
je i drutveni problem to to u urbanim drutvima (a naroito kod nas danas) psiho-fiziki
zreli mladi ljudi, bioloki spremni za raanje dece, ne mogu da ih podiu - jer su i sami jo
uvek izdravani od svojih roditelja. Oni imaju neka politika prava, ali veoma male izglede
da se kao mladi ekonomski osamostale.
Stopa nezaposlenosti mladih kod nas i u drugim drutvima
postsocijalistike tranzicije znatno je vea nego to je opta stopa
nezaposlenosti. Ta razlika postoji i u razvijenim evropskim zemljama,
samo to je ona u njima znatno manja. Navedene razlike na sintetiki
nain iskazuju mnoge druge drutvene razlike izmeu razvijenijih i
nerazvijenijih zemalja, to se slikovito ilustruje narednom tabelom.
Tabela 1. Nezaposlenost mladih od 15-24 god. i opta nezaposlenost (1998. g.)
ZEMLjA
eka
Slovaka
Poljska
Maarska
Slovenija
Hrvatska
BJR Makedonija
SR Jugoslavija
Bugarska
Rumunija
Estonija
Latvija
Litvanija
Rusija
Gruzija
Azerbejdan
Kirgistan
Tadekistan
Ukupno (18 zemalja)
Nemaka
Francuska
Italija
panija
EU (15 zemalja)

Stopa nezaposlenosti
mladih (%)
6,9
20,4
23,3
13,5
17,4
31,4
70,9
61,1
32,2
18,3
15,7
25,5
22,2
26,8
27,5
46,4
37,3
33,2
29,5
10,7
29,0
33,6
39,2
21,2

Opta stopa nezaposlenosti

(%)
4,2
11,1
10,6
7,8
7,1
9,9
34,4
18,5
14,0
6,3
9,9
13,8
13,3
13.3
14,3
23,3
27,2
19,6
14,4
9,9
12,6
12,4
20,9
10,8

Izvor: MONEE Project, Eurostat 1998, Young People in Changing Societies, Regional
Monitoring Report, No 7, UNICEF, 2000.

151

Opta stopa nezaposlenosti kod nas je meu najveim u Evropi, a 2001. je porasla na
oko 30%, a sa onima koji su bili fiktivno zaposleni (''na prinudnim odmorima'') stopa
nezaposlenosti se u Srbiji 2002. godine kree oko 50% - a udeo mladih meu nezaposlenima
je i dalje veoma veliki.
Problem je utoliko tei to su mladi obrazovaniji, preduzimljiviji i dinaminiji od
starijih, ali ih ustanovljena struktura drutvene moi stalno potiskuje na margine drutvenog
ivota: u radu i raspodeli, u politici i upravljanju drutvom, u kreiranju elitne kulture.
Vrednosne orijentacije mladih odraavaju ove protivrene prilike i dodatno komplikuju
generacijske odnose.Uoava se tendencija da mladi u istonoevropskim zemljama, pa i kod
nas, sve manje svoje ivotne aspiracije vezuju za profesionalni rad, a sve vie za novac,
sreu, uspeh u biznisu (koji se odvija u ambijentu ''sive ekonomije''), potronju i sve ono to
omoguuje, lagodan i ''dobar ivot''. Ponekad mladi, koji tee lakoj i velikoj zaradi bez
rada, preferiraju ''mutne radnje'' na crnom tritu, samo ako one donose novac. Tako je,
recimo, 1997. godine prema jednom istraivanju u Rusiji, ak vie od etvrtine
sedamnaestogodinjaka smatralo da se moe kriti zakon da bi se zaradio novac. U tom
kontekstu razvija se osobena omladinska ''delinkventska kontrakultura'' u kojoj se
glorifikuje kriminalno ponaanje, a kriminalci slue kao modeli za ugledanje (''heroji
ulice'').
Socioloko je pitanje i drutveni problem kako omladina sa takvim vrednosnim
orijentacijama i skupina koja proivljava teku sadanjost moe sebi i drutvu da obezbedi
bolju budunost? Najverovatnija je pretpostavka da e i budue drutvo nositi peat onih
koji ga budu stvarali. Zato je dananje upoznavanje karaktera mladih najpouzdaniji nain da
se stekne socioloki pouzdan uvid u neposrednu budunost drutva koje e ta generacija
graditi.
Omladina je drutvena zagonetka. - "Omladina je drutvena zagonetka koju stariji retko kada
uspeno razgonetnu. Oni bi najvie voleli da se vrate stara dobra vremena u kojima mladi nisu postojali kao
izdvojena i zasebna drutvena kategorija... Mladi tvore odelit svet kulture koji se, po pravilu razlikujui i
poesto suprotstavljajui optoj i iroj, etabliranoj i konvencionalnoj kulturi 'estitog' drutva odraslih, naziva
alternativnom kulturom, kontrakulturom, potkulturom... Sociolog moe zapisati a da ne pogrei, kako nae
potkulture mladih - hipika i rokera, skinheda i pankera, metalaca i minkera, repera i rejvera, dizelaa i
sponzorua, rolera i skejtera... sainjavaju 'momci poput nas', 'naa deca' iz sopstvenog doma, komiluka,
kvarta, grada; oni mladi koje sreemo u liftu i dole na uglu, u kolskom dvoritu i fakultetskoj auli, sedimo uz
njih na pozorinoj premijeri i fudbalskom derbiju, sa njima zajedno radimo ili nas posluuju u omiljenom
dragstoru. Znai, protivno proirenom laikom miljenju, meu njima mnogi zarauju u znoju lica svog da bi
preiveli, no brojni su nezaposleni; veina redovno i uspeno ui i studira, ali je i takvih koji su zabatalili
kolu; preovladavaju uljudni i talentovani, dok su manjina iskljuivi, ovinisti, rasisti i delinkventi. Da li je
poenta u tome to ih primeujemo, tj. obeleavamo, kao skinhede ovih meseci, jedino u incidentnim
situacijama"?
(Dragoljub orevi, Skinhedi - momci iz naeg kraja)

b) Starost je drutveni problem

Stari ljudi su, nasuprot mladima, u tradicionalnom drutvu imali poasno mesto u
porodinoj i lokalnoj zajednici. Opadanju autoriteta starijih doprinose modernizacijski
procesi koje u tradicionalne zajednice unose robno-novana privreda, kolovanje i
zapoljavanje mladih izvan porodinog gazdinstva, nove ideje o linim slobodama i
jednakosti u drutvu. U razvijenim modernim drutvima stalno se produava proseno
trajanje ivota tako da je u njima relativno sve vie starih ljudi i sve vie problema sa

152

najstarijima. Otuda potreba da se problemi starih to bolje upoznaju i da se za njih iznalaze

reenja koja su primerena izmenjenim uslovima drutvenog ivota.
Starost nekad i sad. - U ranijim oblicima drutva stariji ljudi obino su uivali znatno potovanje svoje
okoline. Ugledni starci, to jest pripadnici ovih starosnih grupa, obino su u zajednicama imali odluujuu
re u svim bitnijim stvarima. U samoj porodici je autoritet starijih mukaraca i ena rastao sa godinama. Za
razliku od toga, u industrijalizovanim drutvima stariji ljudi gube autoritet kako u porodici tako i u iroj
drutvenoj zajednici. Poto vie nisu radno aktivni, esto postaju siromaniji nego ikad ranije u svom ivotu.
Istovremeno sve je vei procenat stanovnitva iznad ezdeset i pet godina
Prelazak u poslednje starosno doba u tradicionalnoj kulturi esto je znaio statusni vrhunac koji je
pojedinac mogao da dostigne. U naem drutvu, pak, penzionisanje najee ima potpuno suprotne posledice.
Poto vie ne ive sa svojom decom i poto su izbaeni iz ekonomske arene, starim ljudima nije nimalo lako
da konani period svog ivota uine vrednim i korisnim.
(Entoni Gidens, Sociologija)

Dugorono gledano, jedan od najveih drutvenih problema u Srbiji je sve izrazitije

starenje njenog stanovnitva. Staro stanovnitvo (preko 65 godina) ima posebne probleme
zato to se radi o skupini koja je u velikoj meri egzistencijalno zavisna od drugih od
potomaka i(li) od dravnih socijalnih slubi. Sa umanjenim radnim sposobnostima,
poveanim zdravstvenim rizicima, socijalno marginalizovani, fiziki i psihiki istroeni
stari su problem sami sebi, ali i za drutvo u kojem se njihov broj poveava. Sa druge
strane, opta drutvena nestabilnost posebno pogaa one koji od drugih zavise, to se odnosi
i na stare u Srbiji u turbulentnim vremenima poslednje decenije. Oni imaju najmanje
vremena i mogunosti da se prilagode tranzicijskim reformama penzionog i zdravstvenog
sistema, njih vie nego druge pogaaju relativno visoke cene egzistencijalnih dobara i
komunalnih usluga, oni su izali iz sistema legalne ekonomije, a nisu se ''snali'' u ambijentu
''sive ekonomije''.
Problemi starih ljudi se projektuju na globalni plan onda kad se broj starih relativno
uvea preko nekog drutveno optimalnog broja. Nesumnjivo je pozitivna drutvena
injenica stalno produavanje prosenog trajanja ivota, jer svedoi o viem kvalitetu ivota
i efikasnijoj zdravstvenoj zatiti. Ova tendencija je u Srbiji u kriznim vremenima
poremeena, ali se ponovo oekuje njeno nastavljanje. Pravi problem je na drugoj strani i ne
ogleda se u tome to je danas kod nas starih previe, nego to je mladih premalo. U Srbiji se
ve decenijama sve manje dece raa i zato je ona klasina starosna piramida stanovnitva
(sa irokom osnovom koju ine mladi i suenim vrhom starih) sasvim nestala i zamenjena
prizmom u kojoj su skoro sve starosne kohorte priblino jednake.
Prema podacima poslednjeg popisa stanovnitva u Srbiji (od
2002. godine) bilo je 16,6 % stanovnitva sa 65 i vie godina i 22,5%
mladih do 20 godina, uz preostalih 60,9% koji su stari 20-64 godine. U
zemljama koje imaju mlado i vitalno stanovnitvo udeo mladih do 20
godina se ponekad pribliava polovini ukupnog broja takve populacije.
Staro stanovnitvo Srbije (ne raunajui Kosovo i Metohiju) brojalo je
2002. godine 1.240.000; najbrojnije je u najmlaoj kohorti (65-69
godina), uz naglo smanjivanje u kohorti preko 80 godina. Udeo ena
meu starima se poveava sa starou: 54.5% je ena u kohorti 65-69
godina sve do 64,6% u grupi starih preko 90 godina. ene, dakle, i kod
nas imaju znatno dui ivotni vek i u tom pogledu bi se moglo rei da
nisu ''slabiji pol'' u odnosu na mukarce.

153

Za blie osvetljavanje aktuelnog drutveno-ekonomskog poloaja starih ljudi u

Srbiji, ali i nekih drugih socijalnih kategorija, najpotpuniji izvor podataka je Anketa o
ivotnom standardu (AS) koju je sprovela grupa istraivaa Ekonomskog instituta u
Beogradu. Ova anketa je sprovedena maja-juna 2002. godine na uzorku od 6.386
domainstava sa 19.725 lanova, a njeni rezultati su objavljeni u studiji Siromatvo i
reforma finansijske podrke siromanima (2003). Na istoj iskustvenoj grai nastao je i
veoma ilustrativan rad Boka Mijatovia Socio-ekonomski poloaj starih u Srbiji (2003)
koji se ovde koristi.
Mijatovi posebno razmatra problem siromatva starih u Srbiji, polazei od nivoa
potronje, uslova stanovanja i njihovih prihoda. U tu svrhu je kao sintetiki pokazatelj
koriena tzv. stopa siromatva koja je izvedena na osnovu standarda normalne ishrane i
ekonometrijske procene neophodne potronje ostalih artikala. U analizi je uzeto u obzir da
dodatni lanovi domainstva ''kotaju'' manje od prvog, a deca manje od odraslih. Tako je u
Srbiji 2002. povuena linija siromatva na 4.489 dinara mesenih prihoda po lanu
domainstva. To nije bilo na egzistencijalnom i biolokom minimumu, jer je bio uraunat
standard normalne (a ne minimalne) ishrane, uz odgovarajuu neprehrambenu potronju.
Zato je mogla da se procenjuje i tzv. dubina siromatva, odnosno relativno mesto neke
grupe ispod linije siromatva. Dubina siromatva predstavlja ukupan deficit u potronji,
procentualno od linije siromatva i pokazuje koliko su siromani oni koji su siromani.
Tabela 2.
Starosna grupa
Stari 65 i vie god.
Mlai od 65 godina
Cela populacija

Stopa siromatva
14,8
9,7
10,6

Dubina siromatva
3,2
2,0
2,2

Izvor: B. Mijatovi, Socio-ekonomski poloaj starih u Srbiji, s.230.

Daljom analizom utvreno je rasprostiranje siromatva u Srbiji po raznim linijama
prema starosti, polu, tipu domainstva, mestu stanovanja i po regionima.
- Uoljivo je vee siromatvo starih nego mlaih, kojih je 2002. bilo ispod linije
siromatva oko 185 hiljada (u Srbiji ne raunajui Kosovo i Metohiju). Rizik da staro
lice bude siromano je za 54% vei nego da se to dogodi mlaem licu.
- Stopa siromatva u celoj populaciji je priblino jednaka za mukarce i ene, s tim to su
meu starim osobama ene neto siromanije (verovatno zbog manjih prihoda i manjih
penzija). I za mukarce i za ene je utvreno da su siromaniji oni najstariji (preko 80
godina) - i prema stopi siromatva i po dubini siromatva.
- Posmatrano prema tipu domainstva, najsiromaniji su oni koji ive u meovitim
domainstvima u kojima niko nije zaposlen, pa je svima glavni izvor prihoda (i
mlaima, dakle) penzija koju imaju stare osobe (21% stopa, a 4,4% dubina siromatva)
- U starakim domainstvima (bez mlaih) siromaniji su u dvolanim nego u
jednolanim domainstvima, jer tamo gde ih je dvoje esto ive od jedne penzije.
- Meu starima, najpovoljniji poloaj imaju penzioneri, jer su njihovi prihodi
najstabilniji, pa im je potronja najvia, a stopa siromatva najmanja (12,6%).

154

Za penzionerima slede stari poljoprivrednici, ija je potronja ispod proseka svih starih
ljudi, ali je stopa siromatva na proseku, jer su njihovi prohtevi najmanji.
- Domaice su jo siromanije od poljoprivrednika (stopa siromatva 19,6%).
- Postoji i kategorija ''ostali'' koji su najsiromaniji (stopa 24,3%, a dubina 6,3%).
- Po regionima, starima je najloije u jugoistonoj Srbiji (siromano svako etvrto staro
lice, a svako tree bez penzije). U ostalim regionima siromatvo je priblino jednako
rasprostranjeno (svaki osmi meu starima je siromaan). Pomalo iznenauje da je
siromatvo meu starima vee u najrazvijenijim regionima (u Begradu i Vojvodini)
nego u irokom pojasu zapadne, centralne i istone Srbije. Najmanje starih je siromano
u zapadnoj i istonoj Srbiji. Mogue je da na ovo utie stabilnost srednje razvijenih sela
u zapadnoj i gastarbajterske penzije u istonoj Srbiji.
- Ipak, meu najsiromanijima su stari seljaci koji ive u samakim domainstvima. Oni
su najmanje obuhvaeni penzionim osiguranjem, njihove penzije su najnie (prosena
penzija iz fonda zemljoradnika u novembru 2002. bila je 1.801 dinar, dok je prosek iz
fonda zaposlenih bio 6.676 dinara), a isplate kasne i po dve godine. Sve u svemu u selu
je danas za stare tee nego u gradu, naroito kad opta kriza poinje da se ublauje.
- Nivo obrazovanja je u vrstoj obrnutoj korelaciji sa siromatvom: obrazovani su manje
siromani, vie obrazovanje povlai vee plate i penzije, te se obrazovanje isplati i u
starosti.
Kad se sve sumira uoava se da je sistem socijalne zatite, a naroito penzioni
sistem, uz porodine prilike kao tradicionalni uslov, presudan inilac koji utie na
odgovarajui socijalni i ekonomski poloaj starih lica. Mijatovieva studija potvruje da
penzioni fondovi, iako neveliki zbog opteg siromatva u zemlji, predstavljaju ivotno
vaan socijalni resurs. Oni se ba zbog toga moraju tako reformisati da optimalno
uravnotee ekonomske mogunosti srpskog drutva i socio-ekonomske potrebe starih ljudi
- to je jedan od prvih zadataka alternativne socijalne politike i prvorazredni izazov za
odgovarajuu pravnu regulativu.
Socioloki je nezaobilazan zakljuak da briga o starima, kao i o deci, u modernim
drutvima vie nije i ne moe da bude samo problem njihove porodice. Uostalom, u
modernom drutvu vie nema velikih viegeneracijskih porodica u kojima najstariji neguju
najmlae, a mlai opsluuju starije. Kad unuci ne odrastaju uz bake i deke, onda i stari u
starakoj nemoi padaju na teret ireg drutva. Da bi se ublaili glavni problemi koji nastaju
zbog izmenjenih odnosa meu generacijama u razvijenim modernim drutvima otvaraju se
razne socijalne ustanove (obdanita i staraki domovi). Socioloka i socijalno-psiholoka
istraivanja pokazuju da u tom sluaju nastaju neki novi problemi u meuljudskim
odnosima. Moderne socijalne ustanove, naime, nisu u stanju uvek i u svemu da nadomeste
nedostatak prisnih veza meu dananjim generacijama mlaih i starijih. Meutim, od toga je
mnogo gore kad ni takvih ustanova nema. A njih nema ni priblino u potrebnom broju, ni u
Beogradu, Novom Sadu, Niu, Kragujevcu - a o drugim manjim mestima po Srbiji da i ne
govorimo.
Socioloki gledano, i ovaj problem se sutinski sagledava i naelno
razreava samo u sklopu celine sistemski ureenih meugeneracijskih
odnosa. Mlai bi morali da povedu rauna o starima, ne samo iz isto
humanih razloga (da bi se pomoglo onima kojima je pomo neophodna)
ili da bi se starima oduili za njihovu negu dok su bili deca, nego i zato
to e i sami doi u starako doba u kojem e im trebati pomo mlaih.

155

Spokojnu starost mogu da oekuju samo oni mladi koji se brinu o

starijima od sebe, a zasluuju je samo oni koji su svojoj deci obezbedili
bezbrino detinjstvo i dobru budunost.
v) ene su ''bolja polovina'' oveanstva
ene su postale poseban predmet sociolokih prouavanja pod neposrednim
uticajem kritike drutvenih nauka od strane pristalica (i aktivistkinja) tzv. feministikog
pokreta i ocene da je u istraivanjima raznih drutvenih problema zanemareno tzv. ensko
pitanje. Tvrdilo se da je ena, ne samo u tradicionalnom nego i u savremenom graanskom
drutvu koje je proklamovano ravnopravnost polova, ostala podreena mukarcu u svakom
pogledu: u primarnim odnosima (u porodici i kui); ekonomski (na poslu i u raspodeli); u
politikom i javnom ivotu (u karijeri i raspodeli moi i ugleda). Iako je ta kritika bila
ponekad preotra, ideoloki motivisana i jednostrano usmerena, ona je ipak skrenula panju
na realne probleme s kojima se ene kao socijalna skupina suoavaju u svim drutvima koja
su jo uvek zadrala patrijarhalnu strukturu autoriteta i u gradovima, a pogotovo u selima .
Seoska ena. - "Seljanka je rob. Ona radi najvie i najtee. Uvee legne poslednja. Ujutru ustane prva.
Od nje svi ekaju. I mu i svekar, i sinovi, i deca mala i velika. Svakoga ona mora da uslui. Vode da donese,
hleb da umesi, stoku da namiri, kuu da raspremi, jelo da spremi, na njivu da odnese i da radi uporedo sa
ostalima. Svi su joj gospodari: svima je sluga. Svakome mora da je ponizna. Starijem prilazi ruci, mlaem se
sklanja s puta. Niko joj nita ne priznaje. Sve njene rtve, sva njena muka - to je obina stvar, kao to je
obino da vo bude u jarmu i konj u rukunicama. Jovan se ne udi to Jovanka lee posle njega. Zaprepastio bi
se da je legla pre njega. Deca se ne bune to majka tumara od rane zore. Uplaila bi se da je zateknu u postelji:
mislili bi da je umrla. Kad je bolesna opet je na nogama: ak ne sme ni glavu da povee hladnom krpom.
Mora da bude zdrava uvek, i vedra i vesela. Jer inae sve ide naopako, i opet teko njoj."
(Dragoljub Jovanovi, Seljanka)

Industrijska civilizacija izvukla je najpre mukarce, a potom i ene iz porodinog

kruga. ene su pole u kole, zapoljavaju se na najraznovrsnijim poslovima, a sve vie
uestvuju u javnom politikom i kulturnom ivotu drutva, ravnopravno sa mukarcima.
Stvarna protivrenost njihove dananje emancipacije ogleda se u tome to sada ene
prihvataju nove drutvene uloge (meu njima i one koje su nekad bile rezervisane samo za
mukarce) mnogo bre nego to se oslobaaju starih. Zato je savremena ena dvostruko
optereena: starim ulogama koje nije prenela ni na koga drugog i novim koje je od
mukaraca preuzela. ene danas same plaaju cenu svoje drutvene emancipacije i to je
najnovija nepravda koju podnose.
U modernim i razvijenim graanskim drutvima, u kojima se sve vie govori o
zatiti ljudskih prva, istiu se drutvene injenice koje ukazuju na evidentno ugroavanje
prava ena - ak i tamo gde su one najzatienije.
- ene se sve vie zapoljavaju izvan kue, ali su njihovi poslovi obino manje plaeni, a
esto su ene za isti posao manje plaene od mukaraca.
- Zaposlene ene su vie od mukaraca optereene kunim poslovima, onim
''neplaenim'' ali drutveno veoma korisnim radom.
- Poslovi na kojima se ene zapoljavaju su ne samo manje plaeni, nego su i manje
uticajni i ugledni, a ene imaju manje izglede da napreduju u karijeri.
- Kad imaju iste kolske kvalifikacije kao mukarci, ene imaju manje izglede da dobiju
odgovarajue dobro plaeno, uticajno i ugledno radno mesto.

156

ene su mnogo vie zastupljene u kategoriji zaposlenih sa skraenim radnim

vremenom, to obino nije zbog eventualnih pogodnosti takvog posla za udate ene i
majke sa malom decom. Socioloka istraivanja pokazuju da su to za zaposlene manje
plaeni i nesigurniji, a za poslodavce fleksibilniji poslovi.
- Pored svega napred navedenog, uoeno je da se polne nejednakosti u modernim
drutvima sve vie smanjuju, ponekad dovodei u pitanje i neke tradicionalne razlike
koje su bile u enskom interesu.
Marina Blagojevi u svojoj studiji Roditeljstvo i fertilitet Srbija devedestih (1997)
predoava osnovne statistike podatke o naoj enskoj populaciji. U Srbiji je prema popisu
1991, ak 187.746 ena ivelo u statusu samohrane majke sa decom (od toga 37,7% sa
jednim, a 37,5% sa dva deteta). Oevi su tri puta manje imali obavezu da se sami brinu o
deci, to je verovatno posledica uobiajene sudske prakse da se manja deca prilikom
razvoda ee dodeljuju majkama na staranje. Paradoksalno je da se deca esto dodeljuju
majkama ak i onda kada su one i same izdravana lica.
Obrazovna struktura ena stalno se popravlja, ali je 1991. u Centralnoj Srbiji jo
uvek bilo oko 11 % nepismenih ena. Uteno je da su to bile uglavnom starije ene, uz
napomenu da je nepismenih ena u Centralnoj Srbiji 1953. bilo 45% (a na Kosmetu 72 %,
to su i bile ene koje su raajui po desetak dece ''rodile etniko-demografsku bombu'' koja
e kasnije eksplodirati).
Poveanje uea ena na viim nivoima obrazovanja je u poslednjim decenijama
bilo vrlo brzo. U 1992. vie od polovine postdiplomskih specijalizacija zavrile su ene. Iste
godine je sa magistraturom bilo ak 40%, a sa doktoratom 34% ena to je znatno vie
nego samo koju deceniju ranije. Na niim i srednjim nivoima obrazovanja enska deca su
ve izjednaena sa mukom, to je uglavnom sluaj i sa svim drugim odnosima unutar
porodice.
Aktivnost ena van domainstva stalno se poveava, a najvea je u Centralnoj Srbiji
(1991. je bila 42,2%, a najvea je bila meu enama izmeu 25 i 45 godina i iznosila je
70%). Nia stopa aktivnosti mlaih ena je zbog produenog kolovanja, zbog
nezaposlenosti i rada u ''sivoj ekonomiji'' koji se ne registruje.
ene su aktivne u poljoprivredi koja se u Srbiji uveliko feminizuje. Tako je od svih
poljoprivrednika u Srbiji 1991. bilo 47,5% ena, a meu individualnim poljoprivrednicima
ak 48,3% su bile ene.
U Srbiji je 1991. bilo 788.890 domaica, a 1/3 domaica izdravali su najnii slojevi
- penzioneri, radnici i individualni poljoprivrednici.
Prema popisu iz 1991. ene su uglavnom bile zaposlene u drutvenom sektoru; samo
5% mukaraca i ena je bilo zaposleno u privatnom sektoru, to je u meuvremenu sigurno
promenjeno radnim pomeranjem i mukaraca i ena prema privatnom sektoru. Zanimljivo je
da je su ene bile vlasnici ili suvlasnici 33,2% privatnih firmi u Srbiji.
Zaposlene ene su u 2/3 sluajeva angaovane u sektoru usluga, potom meu
slubenicima. Svaki peti rukovodilac je 1991. bila ena, to je slino bilo i 1981. godine.
Oko 1/4 ena koje su 1991. traile posao bile su nekvalifikovane.
Na radu u inostranstvu ena iz Srbije je 1991. bilo 86.365 ili ak 42,6%, a meu
700.000 izbeglica u Srbiji 1995. bilo je vie od polovine ena.
Poloaj ena (kao i dece i svih ostalih) i danas je najtei u siromanim i
nerazvijenim drutvima, a naroito u nemirnim i prelaznim vremenima. Otuda u vremenu
tranzicije bivih socijalistikih drutava tako masovna pojava trgovine enama i njihova

157

seksualna i svaka druga zloupotreba (''seks-trafiking'') koja se i kod nas rairila. To su

okolnosti u kojima su se izgubili i nestali tradicionalni kulturni obrasci koji tite enu i
majku u patrijarhalnom drutvu, a jo nisu stvoreni novi kulturni obrasci i ekonomske
mogunosti koji bi doveli do ravnopravnijih odnosa polova. Tako su i kod nas danas ponovo
oivela vremena socijalnog obespravljivanja i ekonomskog izrabljivanja radnika, a u tom
kontekstu i seksualne zloupotrebe zaposlenih ena. U tranzicionim vremenima svi
zaposleni, a naroito radnici, naglo su dospeli u vrlo nepovoljan i podreen drutveni
poloaj, bez ikakvih realnih izgleda da zatite svoja ekonomska i ljudska prava. Oseaj
njihove kolektivne frustracije relativno je pojaan time to su nai radnici sami do nedavno
verovali u ideoloku utvaru da su ba oni ''vladajua klasa'' u samoupravnom i ''istorijski
subjekt'' u socijalistikom sistemu - koja se pred njihovim oima naglo uruila. ene su,
takoe, na isti nain (ideoloki) bile ubeene da su i one u socijalizmu potpuno i definitivno
izjednaene sa mukarcima i doivele slom svojih iluzija, kao i svi drugi.
Novi post-socijalistiki privatni poslodavci su i jednima i drugima razbili i poslednji
deli stare ideoloke iluzije da ''neto znae'' u novostvorenom sistemu. Od poloaja
zaposlenih kod novih privatnika, tei je samo poloaj onih koji su sasvim nezaposleni a
meu njima su u najteem poloaju ene mlade na jedan nain, starije na drugi, a stare na
trei. Mlade ene su izloene seksualnoj zloupotrebi, starije su ugroene zbog otputanja s
posla i teeg pristupa novim poslovima, a stare ene su u proseku siromanije od starih
mukaraca. Jedino to ene u proseku od mukaraca due ive, ali ni to ene ne doivljavaju
kao neku svoju prednost - to se najbolje vidi po njihovim iskazima u sociolokim anketama
kad esto rezignirano kau: ''ko u starosti due ivi, vie se i mui''.
Divlje trite rada kao ''seks-trafiking''. Stvarni poloaj ena koje trae posao
kod nas otkrivaju oglasi za ''mlade i lepe'' radnice za butike, kafie, ''poslovnu
pratnju'', ''dobro plaene poslove u inostranstu'' i slino, iza kojih se kriju mnoge
zamke za siromane, bespomone i naivne ene. One su, po pravilu, izloene grubim
seksualnim nasrtajima potencijalnih ''poslodavaca'' ve prilikom traenja posla, a
pogotovo kad ga dobiju. Nezaposlene ene, sa strunim kvalifikacijama i radnim
iskustvom, zato to su starije (i seksualno manje privlane) skoro da nisu traene na
potpuno haotinom ''tritu rada'' - koje za ene u mnogome lii na svojevrstan
''seks-trafiking''. A kad doive neprijatne nasrtaje na svoju ensku ast i ljudsko
dostojanstvo, tada obino ostaju bez realne zatite i iskrenog razumevanja.
Socioloki je relevantna injenica da u naem drutvu danas ne postoji
institucija koja bi zlostavljane ene efikasno uzela u zatitu i pomogla im da se
oporave od uvreda i povreda asti i dostojanstva. U najboljem sluaju, i samo u
veim gradovima, u poslednje vreme se javljaju pojedine nevladine organizacije (SOS
telefon, ''enska kua'', savetovalita) koje pruaju ''prvu pomo'' zlostavljanim
enama i deci i animiraju birokratske i neefikasne oficijalne centre za socijalnu
zatitu. Meutim, represivni drutveni i kulturni kontekst utie na to da se zlostavljani
preputaju sudbini trpljenja, pa se retko kad sami javljaju nekome za pomo.
Procenjuje se da na jednu enu koja prijavi nasilje u porodici dolazi oko 7 onih koje ga
utke podnose, smatrajui da je ono sastavni deo porodinog ivota koji se mora
pretrpeti. Na to utie mnotvo socijalnih inilaca meu kojima su najvaniji
ekonomska zavisnost ene od mukarca, patrijarhalno vaspitanje ena i spremnost
da se ''zbog braka i dece'' podnosi tortura agresivnog mua. Uoeno je da se ene
obino pobune protiv nasilja mueva pre svega kao majke onda kad pored njih
lino zlostavljanju budu izloena i njihova deca.
Sve u svemu, slobodno bi se moglo rei da ''brana stabilnost'', koja je kod
nas jo uvek znatno vea nego u razvijenijim evropskim zemljama, i nije tako

158

pozitivna injenica kako se na prvi pogled ini. Ona esto prikriva veoma otre
sukobe u porodici, koji su povezani sa represivnim globalnim drutveno-kulturnim
kontekstom i nepostojanjem egzistencijalne alternative za ene u represivnim
brakovima.
Ipak, i u ovakvim drutvima uoavaju se promene u odnosima meu
polovima: mukarci sve vie enama ''pomau'' u kunim poslovima, u meusobnim
sukobima mukarci sve manje koriste fiziku silu, a vremenom se navikavaju na novi
senzibilitet ena i vie uvaavaju njihove potrebe, interese i vrednosti. Konano, sve
vie je grupa i organizacija koje animiraju javnost i oficijelne institucije socijalne
zatite, tako da oni koji su slabiji sve vie mogu raunati na to da nisu sami i da nee
biti preputeni na milost i nemilost jaih i agresivnih.

Socioloki pristup starom ''enskom pitanju'' omoguuje da se bolje shvati da

problemi sa kojima se ene suoavaju u svom drutvenom ivotu nisu neki "prirodni" i
posebni problemi samo enskog pola, ve su to opti problemi drutva kao celine koji samo
na jedan poseban nain pogaaju ene, obino tee nego mukarce. Izgleda paradoksalno to
to se "ensko pitanje" postavlja pre svega u razvijenijim drutvima, tamo gde se poloaj
ena znatno popravio, a postavljaju ga ene koje su se po svojim pravima ve izjednaile sa
mukarcima. To je, pak, sasvim razumljivo, jer samo u razvijenim drutvima postoje realni
uslovi za ostvarenje proklamovanih prava. Sa druge strane, takoe je razumljivo to se za
prava enskog roda mogu boriti pre svih drugih one ene koje su se po obrazovanju, pa i u
profesionalnoj i politikoj karijeri i po osiguranim ljudskim pravima same ve izjednaile sa
mukarcima - ako ih neke od njih nisu i nadmaile.
U najrazvijenijim postmodernim drutvima dramatino se menjaju ne samo odnosi
meu polovima, nego i opti odnos drutva prema polovima kao prirodnoj i drutvenoj
injenici. U sociolokim, antropolokim, socijalno-psiholokim i drugim studijama tako se
pojavilo najnovije tzv. rodno pitanje koje se tretira kao jedno od ljudskih prava koje treba i
mora da bude i institucionalno zagarantovano. Pojedincima se, izmeu ostalog, osiguravaju
prava da sami ''biraju'' svoj pol i da prema tome neguju svoju seksualnost i tu nema bitnih
razlika u pravima ena ili mukaraca. Pravo pojedinca na izbor svog polnog i seksualnog
identiteta, ne samo da menja i tradicionalne i klasine graanske sisteme vrednosti nego iz
temelja menja strukturu nekih vanih drutvenih institucija koje su dosad postojale u
odreenom obliku. Pred porodinim pravom i jo nekim oblastima prava otvaraju se mnoge
nove dileme oko kodifikacije najnovijih promena u odnosima prema polu i seksualnosti
oveka ''pozne moderne''.
Pol i seksualnost u postmodernom drutvu. Poslednjih godina bilo je malo oblasti
sociologije koje su izazvale toliko interesovanja kao odnosi polova. Velikim delom to je odraz promena u
samom ivotu drutva. Ukorenjene razlike izmeu mukog i enskog identiteta, opti i posebni elementi
vezani za njih, kao i naini ponaanja, sve vie postaju predmet izuavanja u jednom novom svetlu
Koje koncepcije (u sociologiji) treba primeniti da bi se razumeo znaaj pola u drutvu? Moemo li
zamisliti drutvo u kojem su razlike izme|u polova nestale i u kojem smo svi dvopolni (u socijalnom, a ne u
biolokom smislu prim. M. M.)? Nai stavovi prema seksu i nae seksualno ponaanje odraavaju ire
drutvene transformacije...
ta znai biti mukarac? ta znai biti ena? Den Moris, uvena ena putopisac, bila je nekad
mukarac. Kao Dejms Moris, bila je lan britanske ekspedicije koju je vodio ser Edmund Hilari na Mont
Everest. Ona je, u stvari, itekako bila mukarina vozila je autotrke i bavila se aktivno mnogim
sportovima. Ipak se uvek oseala kao ena u telu mukarca. Podvrgla se operaciji promene pola i od tada ivi
kao ena.
Knjiga u kojoj Den Moris opisuje kako je doivela tu promenu prua dobar uvid u
razliite svetove u kojima ive mukarci i ene:

Obino se kae da se drutveni jaz izmeu polova suava, ali kao neko ko je u drugoj polovini
dvadesetog veka iskusio ivot u obe uloge (mukoj i enskoj), mogu da kaem kako nema nijednog aspekta

159

ivota, nijednog jedinog trenutka, nijednog aranmana ili reakcije koji nisu razliiti za mukarce i za ene. I
sam ton u glasu onih koji mi se sada obraaju, dranje osobe koja do mene stoji u redu, atmosfera koju osetim
kad uem u prostoriju ili sednem za sto u restoranu, stalno potenciraju moju promenu statusa.
I kako su se promenila reagovanja drugih, promenila su se i moja sopstvena. to su me vie trenirali
kao enu, to sam vie postajao ena. Prilagoavao sam se hteo ne hteo. Ako su drugi mislili kako nisam bio u
stanju da vozim kola unazad ili da otvorim bocu, i sam sam to poeo da oseam. Ako bi rekli da je kofer za
mene teak, on je to zaista, i neobjanjivo za mene, i bio
U slinim situacijama nalazio sam se kad me je na veeru izveo moj nekadanji
prijatelj izrazito urbanih manira to je sve bilo u otroj suprotnosti sa iskustvima iz moje
muke prolosti (Moris, 1974).

(Entoni Gidens, Sociologija)

Sumirajui prethodna razmatranja, uoava se kako sociologija,

posredno i naelno, ukazuje na optimalan put za reavanje enskog,
rodnog, generacijskog i svakog drugog pitanja: to je svestrani razvoj
drutva kao celine koji omoguuje svakoj skupini da ostvari i svoja
posebna prava i interese. Kad se u prvi plan istaknu prava i interesi samo
jedne skupine, onda se skree na ideoloki pristup u reavanju nekog
drutvenog problema. Takva ideoloka jednostranost u tretiranju
drutvenih odnosa polova karakterie i feminizam kao ideologiju.
Socioloki gledano, stvarni problemi u odnosima polova mogu se
razreavati tek onda kada oni postanu briga i jednog i drugog pola: kada
problemi ena postanu i problemi mukaraca, jer su u pitanju problemi
njihovih majki, supruga, sestara, erki. U izvesnom smislu, ali u drugom
kontekstu, tako je bivalo oduvek, kad god je neko drutvo bilo dobro
ureeno i stabilno, pa bi tako moralo da bude i ubudue.
Odabrana literatura
Blagojevi, Marina (1997): Fertilitet i roditeljstvo Srbija devedesetih,
Institut za socioloka istraivanja Filozofskog fakulteta (ISI FF), Beograd.
Bobi, Mirjana (2003): Brak ili/i partnerstvo, ISI FF, Beograd.
Drutvena transformacija i strategije drutvenih grupa: Svakodnevnica Srbije na poetku
treeg milenijuma (2004): (priredila A. Mili), ISI FF, Beograd.
Drutvene promene i svakodnevni ivot: Srbija poetkom devedesetih, (1995):
uredio Silvano Boli, ISI FF, Beograd.
Golubovi, Zagorka (1981): Porodica kao ljudska zajednica, Naprijed, Zagreb.
Mili, Anelka (1994): ene, politika, porodica, Institut za politike studije,
Beograd.
Mili, Anelka (2001): Sociologija porodice, Kritike i izazovi, igoja, Beograd.
Mili A., ikari L. (1998): Generacija u protestu, ISI FF, Beograd.
Mijatovi, Boko (2003): ''Socio-ekonomski poloaj starih u Srbiji'', Socioloki
pregled, br. 2-3.
Papi, arana (1988): Sociologija i feminizam, IIC SSO, Beograd.
Panti, Dragan (1990): Promene vrednosnih orijentacija mladih u Srbiji,
Institut drutvenih nauka, Beograd
Pei M., Brankovi V., Tomanovi S., Dejanovi V. (1999): Participacija mladih
pod lupom, Jugoslovenski centar za prava deteta, Beograd

160

Raanje moderne porodice (1988): priredila Anelka Mili, Zavod za udbenike i

nastavna sredstva, Beograd
Srbija krajem milenijuma: razaranje drutva, promene i svakodnevni ivot
(2002): Zbornik radova (urednici S. Boli, A. Mili), ISI FF,
Beograd.
Tomanovi-Mihajlovi, Smiljka (2004): Sociologija detinjstva, Zavod za udbenike
i nastavna sredstva, Beograd
Tripkovi, Gordana (1997): Materinstvo, Kulturni obrazac Srba, Matica srpska,
Novi Sad
timac, Radin (2002): Aspekti vrednosnog sistema mladih u Hrvatskoj,
http/www.coe.fr/youth/research papers
3.4. Etnike zajednice - globalne kulturno-istorijske skupine
Etnike zajednice su najuniverzalniji i najvaniji drutveni oblik globalnih ljudskih
skupina u dosadanjoj istoriji. U savremenom svetu postoji oko dve hiljade razlitih etnikih
zajednca - od malih plemena, sa stotinak lanova, do velikih naroda i nacija sa vie stotina
miliona ljudi. Od toga je neto preko 60 naroda sa vie od 10 miliona ljudi i oni ine preko
75% svetskog stanovnitva. Pored rase, koja je bioloko svojstvo, etnike zajednice se
meusobno razlikuju po mnogim drutvenim i kulturnim osobinama, meu kojima je jezik
najvaniji.
Jezika srodnost meu etnikim zajednicama ukazuje na njihovu
kulturno-istorijsku povezanost i bliskost uopte. Hiljade plemena i
naroda, sa svojim jezicima i dijalektima, svrstava se u petnaestak velikih
jezikih i etnikih grupacija.
U svetu je najvea grupacija indoevropskih jezika i naroda (sa preko 100 jezika i
preko 150 naroda) i blizu 50% svetskog stanovnitva. Ovoj grupaciji pripadaju slovenski,
germanski, romanski, keltski i induski jezici i narodi, uz jo neke, kao to su grki,
jermenski i jevrejski.
Etnike zajednice su globalne, velike, sloene i trajne drutvene skupine sastavljene
od pojedinaca i drutvenih grupa koje (1) govore istim jezikom, (2) ive na istoj teritoriji i
(3) imaju zajedniku politiku i kulturnu istoriju.
Po svome znaaju, a i po nekim svojim unutarnjim obelejima (kao to je interna
solidarnost), etnike zajednice se obino uporeuju sa porodicom. Ipak, etnike ili narodne
(nacionalne) zajednice bitno se razlikuju od porodice.
Dok je porodica mala drutvena zajednica biolokih srodnika, etnike zajednice su
vee i sloene drutvene skupine u kojima bioloko srodstvo nije tako vano. Srodstvo, ali
kao drutvena, a ne kao bioloka kategorija, predstavlja konstitutivno svojstvo samo
najelementarnijih istorijskih oblika etnikih zajednica kakve su rodovi, bratstva i plemena.
Kod istorijski razvijenijih i drutveno sloenijih tipova etnikih zajednica, kao to su narodi
i nacije, seanje na srodstvo provlai se samo kroz etimologiju termina (grki etnos - narod,
i latinski natio - narod) kao i kroz nacionalnu mitologiju o zajednikim precima.
Na osnovu ovih zajednikih svojstava lanovi svake etnike zajednice formiraju vie
ili manje jasnu drutveno-istorijsku samosvest o zajednikoj grupnoj pripadnosti i narodnoj
celovitosti, po kojoj se razlikuju od drugih (etniki identitet).

161

Osnovno obeleje ovih skupina je njihovo svojstvo zajednice, koje ukazuje na

poseban socijalno-psiholoki karakter odnosa unutarnje solidarnosti, oseaja grupne
pripadnosti i kulturne srodnosti lanova.
Za razliku od porodice, kao male drutvene zajednice biolokih srodnika, etnike
zajednice su velike i globalne drutvene skupine. Njihova globalnost ne ogleda se samo u
veliini ve i u viefunkcionalnosti i celovitosti: ekonomske, politike i kulturne dimenzije i
funkcije ovih grupa objedinjene su u celinu koja je u stanju da samostalno opstane.
Sa veliinom etnikih zajednica povezane su i druge razlike od
porodice. Etnike zajednice su, i pored mitolokih predstava o
zajednikim precima, skupine kod kojih uglavnom postoji samo
kulturno-istorijska srodnost, ali ne i bioloko srodstvo meu lanovima
(kao u porodici). Prenaglaavanju "bioloke osnove" etnikih zajednica
doprinele su, pak, tzv. bioloke teorije u sociologiji, kao tipian vid
vulgarnog naturalistikog redukcionizma.
Bioloke (rasistike) teorije o etnikim zajednicama nisu samo posledica
nerazvijenosti i nezrelosti socioloke nauke ve i primer njene ideoloke zloupotrebe.
Javljale su se uvek kad je trebalo dokazivati da jedan narod ima neke toboe "prirodne"
prednosti u odnosu na druge, a stvarno se radilo o vojnim, ekonomskim i politikim
interesima, zaodenutim u iracionalnu frazeologiju nacistikih ideologa. Tipian je primer
ideologija nemakog nacizma o vezi "krvi i tla" ("Blut und Boden"). Ova monstruozna
ideologija je, na alost, ve trei put u ovom veku bila na delu u nacionalnim sukobima
meu jugoslovenskim narodima, a ogledala se u nastojanjima da se uspostave etniki "iste"
drave, na prostoru na kojem su narodi meusobno izmeani.
Sa stanovita savremene sociologije, najplodotvorniji i najkorektniji je
uporedno- istorijski pristup etnikim zajednicama. Samo na taj nain mogu se istai bitne
razlike i slinosti koje meu pojedinim etnikim zajednicama nastaju u vremenu i prostoru.
a) Vrste etnikih zajednica
Istorijski gledano, razlikuju se tri razvojna stepena i tri strukturna
oblika etnikog grupisanja, pa prema tome i tri tipa etnikih zajednica:
pleme, narod i nacija.
Pleme je etnika zajednica prvobitnog, predcivilizacijskog drutva u kojem jo ne
postoji drava kao globalna organizacija. Svako pleme se sastoji iz vie uih ili irih rodova
i bratstava (familija). Rodovi ne moraju jedni sa drugima da budu u srodstvu, ali su
meusobno povezani zajednikom plemenskom organizacijom. Organizacija vlasti u
plemenu je patrimonijalna. To znai da je ona slina patrijarhalnoj vlasti oca u porodici, jer
se na elu plemenske drutvene organizacije obino nalazi jedan zajedniki plemenski
stareina. On je poreklom iz jednog roda, ali ga kao svoga prihvataju i svi drugi u plemenu.
Narod je po obimu ira, po strukturi sloenija i po kvalitetu istorijski razvijenija
etnika zajednica od plemena.
Narod je skupina veeg broja plemena, koja u duem periodu zajednikog ivota na
istoj teritoriji, stvaraju zajedniku dravnu (natplemensku) organizaciju i oblikuju
zajedniku narodnu kulturu (jezik, veru, obiaje, moral, umetnost).
Narodi nastaju onda kad se vie plemena vee za jednu teritoriju. To je praeno
prelaskom na nove oblike privreivanja (sa nomadskog stoarstva na zemljoradnju) i novi

162

oblik natplemenske (dravne) vlasti koja se ne odnosi samo na saplemenike nego na sve koji
su nastanjeni na nekom prostoru i kao takvi se "dre" na okupu, posredstvom javne vlasti
iji su "dravljani". Zato se i smatra da su narodi etnike zajednice prvih civilizovanih
drutava.
- Narod je po obimu iri od plemena, jer se uvek sastoji od veeg broja plemena koja
se tokom zajednikog ivota sve manje meusobno razlikuju i vremenom stapaju u iru
etniku skupinu.
- U plemenskoj organizaciji jo se posredno zadrava proireno srodstvo kao
drutveni okvir u odnosima ljudi, dok se kod naroda potpuno gubi svaka povezanost
srodnikih i etnikih odnosa.
- Plemena mogu biti i skitaka, dok su narodi uvek vie i vre vezani za neku
teritoriju. Za razliku od srodstva, zajednika teritorija i na njoj organizovana dravna vlast
predstavljaju glavni konstitutivni elemenat i osnovni uslov istorijskog nastajanja nekog
naroda, sa osobenom i razvijenom narodnom kulturom (jezikom, verom i obiajima). Zato
se, za razliku od plemena, narodi i svrstavaju u civilizovane oblike etnikih zajednica koje
nastaju onda kad i prve drave i razvijene civilizacije.
Stari civilizovani narodi (poput Kineza, Egipana, Jevreja, Persijanaca, Grka i
drugih) nastaju u starom veku. Neki drugi nastaju kasnije, u srednjem veku (kao Francuzi,
Englezi, Rusi, Srbi, Hrvati, Bugari i drugi). U nekim drava Afrike i Azije jo uvek se odvija
stapanje posebnih plemenskih zajednica u narode i nacije. ak ni u Evropi jo uvek nije
dovrena etnogeneza svih naroda, a da se i ne govori o etnikom razvoju mnogih manjih
etnikih grupa u vanevropskim prostorima.
Etniki odnosi su u stalnom previranju. Oni predstavljaju jedno od glavnih arita
drutvenog sukobljavanja u svetu, pa i kod nas, kako nekad tako i danas. Sve etnike
skupine u svojoj etnogenezi tee nacionalnoj samosvojnosti kao najviem obliku etnikog
razvoja. Tako je nacionalno pitanje i dospelo u sredite novije evropske istorije (a naroito u
poslednja dva veka).
b) Nacije i meunacionalni odnosi u savremenim drutvima
Nacije su savremene etnike zajednice koje nastaju u okviru modernih institucija
graanskog drutva: (1) suverene nacionalne drave, (2) jedinstvenog ("nacionalnog")
trita i (3) nacionalne kulture, razvijene na temelju standardizovanog knjievnog jezika.
Nacija nije nita drugo nego narod na neto viem stupnju
istorijskog (politikog i kulturnog) razvitka. Termin "nacija" (od latinske
rei natioo") ima isto znaenje kao i grka re "etnos" ili srpska re
"narod". Zato mnogi i ne razlikuju narod i naciju. Kad se razlika ve pravi,
ona ima smisla samo ako se terminom "nacija" oznaava novi
(graanski) stupanj u etnogenezi naroda i kvalitativno savremeniji tip
etnike zajednice u odnosu na onaj raniji, iz predgraanske (feudalne)
epohe.
Narod i nacija. - "U praksi su postojala samo tri kriterijuma po kojima je jasno mogao da se odredi narod
kao nacija, podrazumevajui da je ona dovoljno velika da pree prag. Prvi je bio istorijska povezanost sa
postojeom dravom, ili onom sa izvesnom trajnou i prolou. Otuda je bilo malo neslaganja u vezi sa
postojanjem Engleza i Francuza kao nacija-naroda, ili (Velikog) ruskog naroda ili Poljaka, ili nesuglasica oko
panske nacije van panije...Drugi kriterijum je bio dugotrajno postojanje kulturne elite, posedovanje pisane

163

nacionalne knjievnosti i administrativnog domaeg jezika. Ovo je bila osnova italijanskih i nemakih zahteva
za nacionalnou, mada ti 'narodi' nisu imali dravu sa kojom bi mogli da se poistovete...Trei kriterijum, mora
se na alost rei, bila je dokazana sposobnost osvajanja. Nema nieg poput imperijalizma naroda to mu stvara
optu saglasnost o njegovom kolektivnom postojanju kao takvom."
(Erik Hobsbaum, Nacije i nacionalizam od 1780)

U uslovima naturalne privrede, nerazvijenog saobraaja i feudalnog provincijalizma,

rascepkanosti i zatvorenosti stalekog drutva - narodi ostaju nedovoljno povezane skupine:
u narodnom jeziku su izraeni razni dijalekti (provincijalizmi i ostaci plemenskih jezika);
razliiti su obiaji, verovanja i mitovi; svest o zajednikoj pripadnosti iroj globalnoj skupini
teko se probija preko uih lokalnih granica.
Uz sve ovo, vii stalei ("gospoda") esto su stranog porekla. ak i onda kad
plemstvo i svetenstvo nisu stranog porekla, oni su odnaroeni: stalno naglaavaju da oni
nisu isto to i "prost narod" od kojeg bi hteli da se razlikuju i po jeziku, po stilu ivota, pa i
po rasi ("plava plemika krv"). Tako ruske spahije govore francuskim i nemakim jezikom,
katoliko bogosluenje svetenici vre na latinskom (pravoslavni na staroslovenskom),
hrvatska "gospoda" govori nemaki i maarski itd.
Kapitalistiko trite probija lokalne granice, a jaka centralna
dravna vlast lomi feudalnu autarkiju provincija i njihovih gospodara.
Time se ostvaruje drutvena integracija na globalnom (nacionalnom)
planu koja omoguuje prerastanje naroda u savremenu naciju.
Istovremeno nastupa i moderna graanska epoha koja je proglasila
liberalna naela o jednakosti i ravnopravnosti "oveka i graanina". Tek
tada je bilo mogue da se otvore univerzalna pitanja o slobodi svih ljudi i
stalea, svih naroda i svih drava u politikom, ekonomskom i kulturnom
smislu. To je podrazumevalo da su u naelu svi u svemu slobodni i
ravnopravni:
- slobodni i ravnopravni graani u slobodnoj i suverenoj dravi;
- slobodno trite i slobodno preduzetnitvo na temelju javno garantovane privatne
svojine;
- slobodan je svako da govori svojim maternjim jezikom i da tako ostvaruje ravnopravnu
komunikaciju sa drugima;
- sloboda veroispovesti zagarantovana je svim graanima u svetovnoj dravi koja je
odvojena od crkve;
- sloboda politikog delovanja i organizovanja u cilju javne promocije i zatite svojih
legitimnih prava i interesa.
Nacionalni preporod evropskih naroda odvijao se u uslovima graanskih
revolucija i drutvenog preobraaja koji je podstaknut navedenim pravima. Takav preporod
naroda nastupa u Evropi u prolom, 19. veku, za koji se obino kae da je "vek nacionalnog
buenja". Etniki procesu snano su pokrenuti ve krajem 18. veka. Francuska graanska
revolucija je javno postavila zahteve za slobodu, pravnu jednakost i bratstvo svih graana i
naroda, a Napoleonovi ratovi su ove ideje rasejali irom Evrope.
Poznati stogodinji ratovi Francuza i Engleza, ratovi Engleza i panaca oko kolonija
i prevlasti na moru, odbrambeni ratovi Rusa protiv Napoleona, unutarnji ratovi Nemaca i
Italijana za ujedinjenje i spoljni protiv Francuza i Austrajanaca, samo su neki istorijski
dogaaji koji su neposredno uticali na razvoj nacionalne samosvesti pomenutih naroda.

164

Manji evropski narodi unekoliko su sledili vee, uglavnom one kojima su bili
prostorno, istorijski i kulturno blii. Retko su kad to inili svojom voljom, mnogo ee
prinudno. Kad bi se slabiji, na svoju nesreu, nalazili na putu teritorijalnih osvajanja veih i
jaih, tada su obino loe prolazili. Izuzetaka od ovog istorijskog pravila skoro da nije bilo.
Srbi su stari indoevropski narod koji se na Balkansko poluostrvo doseljava
poetkom 7. veka (u vreme vizantijskog cara Iraklija od 610. do 641. godine). Iz
prapostojbine donose zajednike obiaje, kultove i svest o pripadnosti jednom narodu koji
ima jednog priznatog vladara. Prva srpska drava konstituie se oko 9. veka s formiranjem
prvih srpskih kneevina. Otprilike u isto vreme svoje drave formiraju i Bugari, Maari i
Hrvati, koji su, uz starije Grke, i prvi srpski susedi i glavni protivnici u istorijskim borbama
oko teritorija. Prva drava Srbija se tokom 9. i 10. veka na zapadu graniila sa hrvatskim
upama Cetinom, Livnom i Plivom, na istoku se prostire do Kolubare i Ibra, na severu do
Save, a na jugu do primorskih srpskih zemalja Paganije, Huma, Trivunije i Duklje. U okviru
jedne politike zajednice Srbije, kao dve geografske celine izdvajaju se dve najstarije i
najvee ''srpske zemlje'': zapadno od Drine Bosna, a istono Raka. Srbe su zvanino
pokrstili vizantijski svetenici (oko 870. godine), ali su u zapadne krajeve kasnije dolazili i
svetenici iz Rima to je predstavljalo vei problem tek nakon rascepa hrianstva u 11.
veku (''izma'' od 1054. godine). Srpska srednjovekovna drava bila je na vrhuncu svoje
moi u vreme Nemanjia, u 13. i 14. veku, da bi istorijski razvoj srpskog naroda bio naglo
ugroen i preseen prodorom Turaka na Balkan krajem 14. veka.
Za ouvanje narodnog duha kod Srba i oseaja nacionalnog identiteta istorijski je
najzaslunija Srpska pravoslavna crkva koja je sve vreme delila sudbinu naroda i negovala
njegovu svetosavsku tradiciju. Odravanju kontinuiteta srpske nacionalne samosvesti
doprinele su takoe i narodna epska predanja i kosovska zavetna mitologija.
Bez svoje drave, Srbi su nacionalni oslonac potraili u Srpskoj pravoslavnoj crkvi
zato to je ona vekovima bila jedina globalna drutvena ustanova oko koje su se mogli drati
na okupu u tekim vremenima pod tuinskom vlau. U normalnim prilikama crkve slue
duhovnoj, a drave politikoj integraciji naroda. U istorijskoj nevolji naroda, poto nije bilo
drave, Srpska pravoslavna crkva vrila je kod Srba i jednu i drugu ulogu.
To je u izvesnoj meri Crkvu pribliilo narodu i narod vezalo za Crkvu, to je samo
po sebi poeljno. Meutim, dugi dravni diskontinuitet kod Srba i iskljuiva vezanost
naroda za Srpsku pravoslavnu crkvu, ostavili su i neke teke istorijske posledice po srpski
nacionalni korpus. Dolo je do istorijskog poistoveivanja srpstva i pravoslavlja, naroda i
vernika, crkvenih pristalica i nacionalnih sledbenika. Nalije ovog istorijskog paradoksa
jeste odvajanje od svog srpskog naroda onih koji su pod uticajem politike odbacivali
pravoslavlje i prihvatali druge veroispovesti. Naroito tragino po srpski narod bilo je
prelaenje mnogih Srba, pod pritiskom turske vlasti u islam, a katolikih drava u
katolianstvo. Tragine oiljke u srpskoj nacionalnoj samosvesti ostavila je i najnovija
ideoloki agresivna i represivna socijalistika ateizacija.
Sve to je, zajedno sa svim drugim nepovoljnim spoljnim i unutarnjim iniocima i
okolnostima, izuzetno otealo konstituisanje moderne srpske nacije i stalno ometalo
organizovanje jedinstvene srpske nacionalne drave. Tako su tragini ostaci tuinske vlasti
(p)ostali trajna unutarnja prepreka modernoj politikoj integraciji srpskog naroda u
okvirima jedne nacionalne drave.
Srpsko nacionalno pitanje i danas prolazi kroz slina stara i neka nova teka
iskuenja u kojima se spliu spoljne i unutarnje prepreke jednom legitimnom istorijskom i

165

civilizacijskom procesu. Nacionalno pitanje meu balkanskim narodima ostalo je do danas

nereeno zbog stalnog meanja velikih sila u njihove meusobne odnose. Svaka promena
odnosa snaga meu velikim silama, dovodila je do naruavanja labilne etnike ravnotee na
balkanskim prostorima.
Poto splet nepovoljnih unutarnjih i spoljnih prilika nije dozvoljavao Srbima
ujedinjavanje u jednu jedinstvenu nacionalnu dravu, reavanje srpskog nacionalnog pitanja
pokuavano je, i to u dva maha tokom 20. veka, u okviru zajednike drave vie
junoslovenskih naroda. inilo se da je Jugoslavija, kao vienacionalna drava, najbolje
reenje za meusobno srodne narode sa istim ili slinim jezicima, koji su i teritorijalno
izmeani. Ispostavilo se, meutim, da je unutarnja dravna organizacija Jugoslavije bila
slabija od tradicionalnih verskih i novijih ideolokih raskola, a naroito od spoljnih
podrivajuih inilaca.
U Evropi su se poslednjih godina 20. veka raspale sve vienacionalne drave
(SSSR, ehoslovaka i Jugoslavija). Raspad Jugoslavije bio je najtraginiji, verovatno i
stoga to je ona imala osoben meunarodni i geopolitiki poloaj, teko naslee ustakog
genocida nad Srbima iz Drugog svetskog rata i najprotivreniju unutarnju dravnu
organizaciju i etniku strukturu. Neki krupni presedani u meuetnikim odnosima
napravljeni su u vremenu socijalistike Jugoslavije i oni su uticali na njeno razbijanje.
U socijalistikoj Jugoslaviji su "federiranjem federacije" bile stvorene "drave u
dravi", na prostorima na kojima nikad pre toga nije bilo nacionalnih drava. Istovremeno je
Srbija, kao meunarodno priznata nacionalna drava i kao prethodnica Jugoslavije, bila
suspendovana i stavljena pod tutorstvo svojih pokrajina. Takva unutarnja dravna
organizacija lako se mogla spolja destabilizovati i to joj se i desilo.
U razmaku od pet decenija raspale su se prve dve jugoslovenske drave: prva sa
poetkom Drugog svetskog rata i okupacije (1941), a druga sa raspadom socijalizma i s
naruavanjem vojno-blokovske ravnotee u svetu (1991). Ako se zna da je prva
jugoslovenska drava stvorena Versajskim sporazumom velikih sila po zavretku Prvog
svetskog rata, a da su iste te sile podstakle, pomogle i ozvaniile i njen najnoviji raspad,
onda je oito koliko je sudbina junoslovenskih naroda odreena interesima i odnosom
snaga velikih naroda i drava. Paradoksalno je samo da je pod kraj 20. veka, kada se tako
glasno govorilo o ujedinjenju multietnike Evrope, razbijana multietnika Jugoslavija, da bi
se (u duhu 19. veka) na njenim prostorima stvarale nacionalne drave Slovenaca, Hrvata i
Makedonaca (moda i Albanaca?).
O razbijanju Jugoslavije. - O ovome tano (i iskreno) govori jedan Slovenac, "jugonostalgiar". Evo
njegovih rei koje navodi i Dragoljub orevi u svojoj hrestomatiji Sociologija forever: "Jugoslaviju su
pokopali njeni narodi, njihova politika slepoa i istorijski anahronizam. A u taj nasilni 'istorijski' projekat
nacionalnih emancipacija bili su veto gurnuti izvana. Jugoslavija je stoga pala, pre svega voljom strane
politike, ona koja ju je svojevremeno htela ba takvu kakva je bila, izdravanu i zavisnu dravu. Bila je
vetaka tvorevina. Tako nam istrajno ponavljaju. Bila je, dakle, potrebna velikim silama radi ravnotee snaga
na osetljivom raskru Balkana, Mediterana i Srednje Evrope. Bila je dovoljno velika drava da tu ravnoteu
odrava sama. Postala je, takoe, i tampon izmeu dva bloka. Kao takva nije vie potrebna. Bila bi ak
prepreka za novu arhitekturu Evrope po meri jedne jedine preostale velesile i njenog imperijalnog mira. Pax
imperialis uvek je bio i ostao nasiljem odravani mir. Divide et impera (zavadi pa vladaj). Zato je verovatno i
bilo nuno sruiti tamponsku dravu koja se drznula umiljati da moe igrati samostalnu ulogu stuba
nesvrstanih. Bilo je potrebno postii podele i potom ih uveavati da bi se pokazala 'prividnost' samog projekta
neutralnosti. Kod naroda kao to je jugoslovenski to nije bilo teko. I rtve su, takoe, bile predvidljive. Ipak,
spomenuti ratovi pripadaju samoj sri teorije liberalne demokratije kao ideologije svetskog kapitala."
(Peter Kovai-Perin, Rekvijem za moju brau)

166

Uoljivo je da je istorija meusobnih odnosa balkanskih naroda

bitno odreivana interesima velikih sila. One su, s vremena na vreme,
svojom voljom ili po pozivu nezadovoljnih, grubo intervenisale za malu
korist jednih i na veliku tetu drugih, a najvie u svom interesu. Svi
pokuaji da se stvore "etniki iste" drave na strateki vanom
balkanskom prostoru, na kojem se ukrtaju uticaji Istoka i Zapada,
susreu i sudaraju tri velike verske zajednice (pravoslavni, katolici i
muslimani) i meaju narodi, dosad su se uvek zavravali zloinima i
pokuajem zatiranja nekog naroda (genocidom) na nekoj teritoriji na koju
pravo polae i neki drugi narod. U Evropi, a na Balkanu posebno, skoro
da nema "stope zemlje" koja za poslednjih hiljadu godina bar nekoliko
puta nije promenila vlasnika, i da je nisu "trajno" (a stvarno, samo
privremeno) zaposedali razni narodi.
Takve prilike su proizvodile i odgovarajuu nacionalnu samosvest i ostavljale oiljke
na njihovom nacionalnom karakteru. Kad se nacionalna svest, kao kulturno-istorijska
samosvest o posebnosti jedne nacije, instrumentalizuje i pretvori u sredstvo ideoloke,
politike i vojne borbe meu narodima, ona se oznaava kao nacionalizam. U uslovima
sukoba, razumljiva naklonost prema svojoj naciji (nacionalizam) lako se pretvara u
preteranu odbojnost i mrnju prema drugoj (ovinizam). Kad se ovinizam, kao izopaena
nacionalistika svest, ukoreni i prevlada u odnosima naroda koji su susedi ili koji zajedno
ive, tragian sukob meu njima je neminovan.
Prerastanje nacionalizma u ovinizam teko se spreava onda kad se svi drutveni
odnosi podrede meunacionalnim kriterijumima. Moderna organizacija drave, naroito u
nacionalno i verski izmeanim drutvima, mora da se oslanja na ono to prevazilazi
nacionalnu i versku iskljuivost. To je u savremenim drutvima graanin, kao slobodan
pojedinac sa svim svojim pravima i obavezama, koji je jedini (i najvaniji) "zajedniki
sadralac" svake nacije i svake veroispovesti.
Svaki graanin, pak, ima i svoj nacionalni identitet, tako da se nacionalno i
graansko ne iskljuuju nego su istorijski i sutinski povezani: graani su slobodni samo u
slobodnim nacijama, a bez slobodnih graana nema ni modernih drava i nacija. Osetljivo
istorijsko i politiko klatno ''nacionalnog'', ''klasnog'' i ''graanskog'' kod nas nikad nije
uspevalo da se samo iznutra uravnotei, a i drugi su ga spolja preesto gurali ka
ekstremima.
Tokom prolog veka dve Jugoslavije su se raspale po "nacionalnim avovima": prva,
jer je brisala nacionalne razlike, a druga, jer je njima podredila sve ostalo. Umesto da se
verske razlike potiskuju u drugi plan, kao to je sluaj sa modernim drutvima, kod nas se
obnavljaju verski sukobi koji su bili tipini za srednji vek. "Versko" (kulturno) kod nas je
podignuto na politiku ravan "nacionalnog" i postalo okosnica svih drugih odnosa. Ako bi
jezik bio osnova nacije, kao to je sluaj kod modernih evropskih nacija (Francuza, Nemaca,
Italijana), onda bi izmeu Srba, Hrvata i Muslimana (odskoro "Bonjaka") bilo mnogo
manje razlike nego to su razlike izmeu Prusa, Bavaraca, Saksonaca, Alemana ili vaba u
dananjoj Nemakoj. Kod nas se i u jeziku ide suprotnim pravcem: od jednog
(srpskohrvatskog) jezika, sa raspadom drave izdvajaju se kao posebni jezici - najpre
hrvatski, pa "bonjaki". Srbima preostaje srpski, ali neki ve insistiraju i na "crnogorskom"

167

jeziku kao posebnom to je krajnja konsekvenca istorijski apsurdnih separatizama koji su

poslednjih decenija zahvatili junoslovenske i srpske prostore.
Neophodan preduslov opstanka bilo kojeg naroda, bio on veliki ili mali, jeste
navikavanje na miran ivot sa svojim susedima i uzajamna tolerancija onih koje je istorijska
sudbina meusobno izmeala. Glavni socioloki postulat racionalne organizacije nacionalno
meovitih drutava iskazuje se u pravilu da osnovne drutvene ustanove moraju smanjivati i
ublaavati, a ne poveavati i produbljivati razlike i suprotnosti meu narodima. Ako
ustanove ne reavaju nego pojaavaju etnike sporove, meunacionalni sukobi su
neminovni. To je socioloka zakonitost kojom se moe objanjavati razaranje bive
Jugoslavije iznutra, mada su i spoljni inioci znatno (a moda i presudno) doprineli
traginom raspadu zajednike drave jugoslovenskih naroda.
Zabrinjava injenica da su i unutarnji i spoljni faktori raspada Jugoslavije delovali
protivno nekim osnovnim, univerzalnim naelima koja su se potvrdila kao najvrednije
istorijske tekovine evropske civilizacije, iako su se svi na njih pozivali.
1. Svaki narod ima pravo na nacionalnu dravu, pod uslovom da time ne ugroava, ni
spolja ni iznutra, nacionalnu dravu drugog naroda.
2. Moderne nacionalne drave priznaju i garantuju sva legitimna graanska i ljudska
prava svim lojalnim pojedincima i grupama - bez obzira na njihovu nacionalnu,
versku i rasnu pripadnost, na razna druga socijalna obeleja i politiku opredeljenost.
3. Moderne nacije u Evropi nastajale su u institucionalnom okviru jedinstvenih i pravno
ureenih graanskih drava i oko nacionalnog knjievnog jezika kao kulturne etnike
konstante.
4. Zato ni kod nas nije mogue stvoriti moderne nacije na verskim i ideolokim
osnovama, nasilnim cepanjem jednog jezika, stvaranjem "drava u dravi",
provincijskim separatizmima i ksenofobinom mitologijom - bez obzira na sve dosad
ispoljene takve tenje.
5. U poslednja dva veka u Evropi su nastajale nacionalne drave, ali dravne i etnike
granice nigde se ne poklapaju. Zato i nisu mogue "etniki iste" drave, odnosno
drave bez nacionalnih manjina. U demokratskim dravama nacionalne manjine
imaju institucionalno zagarantovana politika i kulturna prava, meu kojima je
najvanije pravo svake manjine na upotrebu svoga jezika i negovanje svoga etnikog
identiteta.
6. Pored kolektivnih manjinskih prava u demokratskim dravama zagarantovana su i
osnovna lina prava svakog "oveka i graanina" pa, prema tome, i ljudska prava
pojedinaca bez obzira na njihovu etniku pripadnost.
7. Zbog svega ovog, modernom vremenu nisu primereni teritorijalno grupisanje
nacionalnih manjina i separatistiki projekti, sa otcepljenjem dela teritorije na kojoj
je nacionalna manjina u veini. Time se problem nacionalnih manjina ne reava nego
se samo umesto jedne etnike zajednice, kao manjina javlja neka druga. Ako je ta
nova manjina u prethodnoj dravi bila veina, onda takva promena nikad ne prolazi
bez tekih etnikih sukoba i ratova.
Ova je naela, u protivurenoj realnosti bive Jugoslavije i odnosa meu svetskim
silama i balkanskim narodima, svako tumaio na svoj nain, onako kako mu je kada
odgovaralo. Onaj ko je bio najjai, kao i bezbroj puta u prolosti, taj je i imao poslednju i
presudnu re u tumaenju ta je ije pravo. Tako, eto, i u modernom vremenu do izraaja
mnogo vie dolazi sila nego pravo. Time se samo stvaraju uslovi da jai narodi slabijima

168

nekanjeno ine zlo, a tada se zlo samo uveava. Dokle god se tako bude postupalo, dobrih
odnosa meu narodima nee biti. Oni koji budu zlo inili drugima, nemaju pravo (ni
moralno, ni istorijsko) da se dobru nadaju za sebe. Drugim reima kazano, pravo koje se za
sebe trai i drugima se mora priznati, makar drugi bio manji i slabiji. Inae, mira biti nee, a
ratovi meu ljudima i narodima vodie se sve do uzajamnog istrebljenja!
O islamizaciji. - "Negdje valjda poetkom 17. vijeka, moj daleki predak Vujovi iz Vranjske okupio je oko
sebe sinove, devet ih je bilo, pa su se dogovorili da dvojica prime neprijateljsku vjeru, da brane ostalu brau i
rodbinu. Ko zna da li su ih rtvovali, odlikovali ili birali od oka. Izgleda da moji asni preci nisu bili suvie
kruti to se tie religije, a ni suvie iskreni: vie ih je interesovala mogua korist, ili manja teta, nego vjera. Za
nas, za svoje nepoznate potomke, nisu mnogo marili. I moda su tu ravnodunost prema svakoj vjeri prenijeli
do mene u krvi moji docniji roaci, a moda su svoju prevjeru plaali veom revnou u novoj vjeri.
I desilo se ono to je predaki savjet zamislio, pa su dva brata, jedan Selimovi,
jedan Ovina, branili brau i roake, generacijama pamtei da su rod. Kad su roatvo
poeli da zanemaruju, pa da zaboravljaju, pa da preziru, i kad se sasvim zatrla rodbinska
veza, teko je rei: to je dio teke i neispitane istorije. Nekadanja elja da se pomogne
roacima polako se pretvarala u crnu mrnju. Moda su Selimovii pobjegli iz Crne Gore u
Bileu da se spasu od istrage poturica, moda su se zakrvljeni roaci tukli i zatirali to su
mogli ee i nije prolo ni dvjesta godina a Selimovii i Vujovii nisu vie ni znali da su iste
krvi, a moda su nastojali da to to prije zaborave i sakriju. Povijesna drama bosanskohercegovakih muslimana ve stoleima se odvijala na ovim prostorima, sa islamom koji je
u naim krajevima prodro na Zapad, u Evropu, ostavi na razmeu svjetova, most i granica
Istoka i Zapada."

(Mehmed -Mea Selimovi, Sjeanja)

Nacionalizam kao nacionalni identitet. - Nacionalizam je, kako sam tvrdio, ideoloki pokret za
postizanje i odravanje autonomije, jedinstva i identiteta nacije. Svaki od tih pojmova potie iz novih
filozofskih, istorijskih i antropolokih jezika ili diskursa, koji su u Evropi nastali u sedamnaestom i
osamnaestom veku. Otprve se, na primer, pojam identiteta shvata kao istovetnost. Pripadnici odreene
grupe isti su ba u onome po emu se razlikuju od njenih nepripadnika. Pripadnici se odevaju i jedu na slian
nain i govore istim jezikom; po svemu tome razlikuju se od nepripadnika, koji se drukije odevaju, jedu i
govore. Taj obrazac slinosti uz neslinost ini jedno znaenje nacionalnog identiteta
Nacionalizam oznaava osveivanje nacije i njenih pripadnika u odnosu na njeno kolektivno ja,
kako bi se ona, a i oni, povinovali jedino unutranjem glasu proiene zajednice Autonomija je cilj
svakog nacionaliste.
Ti pojmovi autonomija, identitet, nacionalni duh, autentinost, jedinstvo i bratstvo obrazuju
uzajamno povezan jezik ili diskurs koji ima svoje ekspresivne ceremonijale i simbole. Ti simboli i ceremonije
u tolikoj su meri deo sveta u kojem ivimo da na njih, veinom i ne obraamo panju. Tu spadaju oigledni
atributi nacija zastave, himne, parade, monete, prestonice, zakletve, narodna nonja, folklorni muzeji, ratni
spomenici, pomeni mrtvim pripadnicima nacije, pasoi, granice kao i njihovi skriveniji aspekti, na primer
vrste nacionalne rekreacije, prirode, narodni junaci i junakinje, bajke, oblici etikecije, arhitektonski stilovi,
narodna radinost, forme urbanistikog ureenja, pravne procedure, obrazovna praksa i vojni kodeksi svi oni
osobeni obiaji, kolektivne norme, stilovi i naini delanja i oseanja koji vae za sve pripadnike zajednice
istorijske kulture
Teritorijalni nacionalizmi
a) Pokreti pre nezavisnosti, s uglavnom graanskim i teritorijalnim konceptom nacije, nastojae
najpre da izbace strane vladare i da staru kolonijalnu teritoriju zamene novom dravom
nacijom; to su antikolonijalni nacionalizmi.
b) Pokreti posle nezavisnosti, s konceptom nacije koji otaje u osnovi graanski i teritorijalni,
nastojae da esto nesaglasne etnike populacije poveu i integriu u novu politiku zajednicu te
da od stare kolonijalne drave stvore novu teritorijalnu naciju; to su integracioni nacionalizmi.
Etniki nacionalizmi
a) Pokreti pre nezavisnosti, s konceptom nacije u osnovi etnikim i genealokim, nastojae da se
otcepe od vee politike jedinice (ili da se otcepe i okupe u naznaenoj etnikoj domovini) te da

169

namesto nje uspostave novu politiku etnonaciju; to su secesionistiki i dijasporini

nacionalizmi.
b) Pokreti posle nezavisnosti, s konceptom nacije u osnovi etnikim i genealokim, nastojae da se
proire ukljuujui etnike srodnike van sadanjih granica etnonacije, uz zemlje koje ovi
nastanjuju, ili pak oblikujui mnogo veu etnonacionalnu dravu putem objedinjavanja kulturno
i etniki slinih etnonacionalnih drava; to su iredentistiki ili pan nacionalizmi.
(Antoni Smit, Nacionalni identitet)

Odabrana literatura
Vlahovi, Petar (1984): Narodi i etnike zajednice sveta, Vuk Karadi, Beograd.
Hobsbaum, Erik (1996): Nacije i nacionalizam od 1780. Program, mit, stvarnost,
Filip Vinji, Beograd.
Zbornik radova (2002): Etniki stereotipi, Posebno izdanje Nove srpske
politike misli, Beograd.
Livada, Svetozar (1997): Etniko ienje zloin stolea, Zagreb.
Smit, Antoni (1998): Nacionalni identitet, Beograd.
3.5. Drutveno raslojavanje
U sociolokom prouavanju drutvene strukture vertikalno raslojavanje (drutvena
stratifikacija) predstavlja posebno znaajan problem, jer nema drutva koje bi u ovom
pogledu bilo homogeno. Ve na prvi pogled uoava se injenica da u drutvu postoje
nejednakosti drutvenih poloaja koje se ispoljavaju kao trodimenzionalne razlike: (1)
prema imovnom stanju, izmeu bogatih i siromanih; (2) prema drutvenoj moi izmeu
onih koji mogu da odreuju sudbinu mnogih drugih ljudi i onih koji nisu u stanju da
znaajnije utiu ni na sopstvenu sudbinu; (3) prema ugledu zanimanja, nejednakosti se
izraavaju u razliitoj oceni znaaja i ugleda (prestia) onih koji obavljaju razliite poslove
ili su bogati i moni, naspram onih koji su siromani i nemoni.
Drutvena stratifikacija. - "Drutvena stratifikacija znai diferencijaciju stanovnitva u hijerarhijske
pretpostavljene klase. Ona se ogleda u postojanju viih i niih slojeva. Njena osnova i sama sutina sastoji se
od nejednako rasporeenih prava i privilegija, dunosti i odgovornosti, drutvenih pogodnosti i liavanja,
drutvene moi i uticaja meu lanovima drutva. Konkretni oblici drutvene stratifikacije su brojni i razliiti.
Ako je ekonomski poloaj lanova jednog drutva nejednak, ako meu njima ima i bogatih i siromanih,
drutvo je ekonomski raslojeno, bez obzira da li je njegova organizacija komunistika ili kapitalistika, da li u
njegovom ustavu stoji 'drutvo ravnopravnih pojedinaca' ili ne. Etikete, natpisi, i 'reakcija na govore' ne mogu
da promene niti da izbriu realnu injenicu ekonomske nejednakosti, koja se ogleda u razlikama u prihodima i
ekonomskom standardu, u postojanju bogatih i siromanih slojeva. Ako su drutveni stalei u okviru jedne
zajednice hijerarhijski pretpostavljeni u odnosu na svoj autoritet i presti, na svoja odlikovanja i titule, ako
postoje upravljai i oni kojima se upravlja, onda, bilo kako se oni nazivali (monarsi, izvrna vlast, gazde,
efovi), to znai da je ta zajednica politiki raslojena, bez obzira na to to pie u njenom ustavu ili ta je
proklamovano u njenim deklaracijama. Ako su pripadnici nekog drutva podeljeni u razne grupe prema
zanimanjima, a neka od zanimanja se smatraju asnijim od drugih, ako su pripadnici jedne grupe zanimanja
podeljeni na efove razliitih autoriteta i na pripadnike koji su podreeni tim efovima, ta zajednica je
raslojena prema zanimanjima, bez obzira da li su ti efovi izabrani ili postavljeni i da li su oni dosegli svoj
poloaj drutvenim nasleem ili linim postignuem...
Bilo koja organizovana drutvena zajednica uvek je slojevito drutveno telo. Nije bilo i nema
permanentne drutvene zajednice koja je 'ravna' i u kojoj su svi lanovi jednaki. Besklasno drutvo, sa
stvarnom ravnopravnou njegovih pripadnika, je mit koji u istoriji oveanstva nikada nije ostvaren."

170

(Pitirim A. Sorokin, Drutvena stratifikacija)

Ove injenice su promiljali prvi socijalni mislioci. One su zaokupljale panju svih
socijalnih utopista i ideologa graanskih i socijalistikih revolucija, koje su proklamovale
(ali i brzo izneveravale) naelo drutvene jednakosti. U savremenoj sociologiji jo uvek se
vode rasprave o uzrocima, tipovima i posledicama drutvenih nejednakosti. Ako se iskljui
kao prevaziena socijaldarvinistika teorija o prirodnim (rasnim) korenima drutvenih
nejednakosti, ostaje kao opteprihvaeno stanovite da drutvena podela rada uslovljava
glavne klasno-slojne razlike u drutvu. Rasprave se, meutim, vode oko temeljne kategorije
socioloke teorije stratifikacije, i pitanja da li je primarni osnov drutvenih nejednakosti
nejednaka raspodela svojine ili moi.
a) Svojina i drutvena mo - temelj drutvenih nejednakosti
Svojina je osnovna drutvena, ekonomska i pravna ustanova - istorijski ustanovljen
drutveni odnos nejednakih mogunosti individualnog, zajednikog ili kolektivnog
prisvajanja, posedovanja, korienja i raspolaganja organienim prirodnim i
drutveno- kulturnim (materijalnim i duhovnim) dobrima.
Svojinski odnosi su odnosi ljudi (subjekata) prema materijalnim i
duhovnim dobrima (objektima) u kojima se oskudeva. Onaj ko je vlasnik
ima pravo (drutveno priznatu mogunost) da za sebe prisvaja takva
dobra, da ih upotrebljava (koristi) za svoje potrebe ili da ih ustupi
drugima, bilo trajno (prodajom i poklonom), bilo privremeno (davanjem
pod zakup). Ovaj odnos ljudi prema stvarima jeste osnovni drutveni
odnos, dakle i meuljudski odnos: prisvajanje od strane jednih
predstavlja istovremeno liavanje nekih drugih da dou u posed dobara
za ije korienje su i sami, esto i egzistencijalno, zainteresovani.
Svojinski odnosi su, prema tome, ne samo uzrok nego i posledica
drutveno ustanovljenih nejednakih mogunosti (moi) prisvajanja,
korienja i raspolaganja dobara i kao takvi su vaan element vertikalne
drutvene strukture i bitan inilac drutvenog raslojavanja.
U strukturi svojinskih odnosa uvek se moraju razlikovati subjekt svojine (vlasnik,
titular svojine) i objekt svojine (predmet, dobro koje se prisvaja, koristi ili se njime
raspolae). Klasifikacija svojinskih oblika obino se izvodi prema ovim elementima. Prema
subjektu ili titularu razlikuju se dva osnovna i nekoliko prelaznih svojinskih oblika ili naina
drutvenog organizovanja svojinskih prava.
Osnovni svojinski oblici su privatna i javna (dravna) svojina koji se u raznim
drutvima i raznim vremenima razliito drutveno (ekonomski, pravno i politiki)
organizuju i tako kombinuju, meusobno i sa odgovarajuim istorijskim oblicima grupne
svojine.
1. Privatna (individualna, inokosna) svojina je takav drutveni oblik svojinskih odnosa u
kojem pojedinci (kao pravni vlasnici) imaju iskljuivo pravo da se koriste i raspolau
objektima svoga vlasnitva.
2. Grupna svojina ima dva istorijska oblika koji se meusobno bitno razlikuju:
- stariji oblik je kolektivna svojina, koja nastaje pre individualne, u starim plemenskim
zajednicama u kojima je kolektiv sve, a pojedinac nita i koja je danas prevaziena;

171

savremeni oblik je grupni samo po (zajednikom) nainu korienja svojinskih prava

koja su sutinski individualna i privatna; to je zadruna (korporativna) i akcionarska
(deoniarska) svojina, koja nastaje povezivanjem privatnih vlasnika u organizacije
koje omoguuju racionalnije korienje posedovanih dobara, a postoji u razvijenim
drutvima.
3. Dravna (javna) svojina za titulara nema jedno fiziko lice ili grupu lica, ve tzv.
pravno lice, odnosno drutvenu ustanovu (to ne mora uvek da bude drava, svojinu moe da
poseduje i crkva). Problem sa ovom svojinom je u tome to je njeno prisvajanje, korienje i
raspolaganje pravno vezano za apstraktnu ustanovu, a stvarno za neke povlaene grupe i
pojedince koji nisu vlasnici, ali jesu glavni korisnici javnih dobara. Privilegovani pojedinci
i grupe meusobno se otimaju u korienju javnih dobara, a brigu za njihovo stvaranje i
odravanje svaljuju na druge. Zato se takva dravna i javna dobra, kao i ona nekadanja
kolektivna, uvek preterano i neracionalno koriste, te brzo propadaju, a drutva u kojima
ovakva svojina dominira (p)ostaju siromana.
Istorija nas ui da su se optimalno razvijala ona drutva koja su umela
odgovarajuim oblikom organizovanja svojinskih odnosa da pravno i politiki usklade
privatne i javne, pojedinane i zajednike (grupne) interese svojih lanova. U tom smislu
moe se govoriti o pluralizmu svojinskih oblika kao pravilu svekolikog drutvenog ivota.
U modernim graanskim drutvima privatna svojina se pokazala kao izuzetno efikasan
pravni oblik i inilac ekonomskog razvoja, ali ni u tim drutvima ona nije jedini svojinski
oblik niti bi bila tako efikasna da nema javnu (dravnu) potporu. Uvek e postojati dobra za
koja je najracionalniji svojinski oblik privatno vlasnitvo, ali e biti i onih za koja bi
najracionalnije bilo da se zadre pod odgovarajuim reimom javne kontrole i zajednikog
korienja. To je istorijsko iskustvo koje se ne bi smelo prenebregavati pod uticajem ove ili
one ideologije.
Prema objektu posedovanja, svojina moe biti:
1. svojina nad predmetima za linu potronju, koja je vana za lini standard ivota ljudi
(tzv. lina svojina);
2. svojina nad sredstvima za drutvenu proizvodnju, koja je veoma vaan pravni oblik
proizvodnih odnosa i preko njih bitna determinanta celokupne drutvene strukture.
Ako se svojina shvata kao odnos nejednakih mogunosti vlasnika i nevlasnika, onda ona
nije suprotstavljena kategoriji drutvene moi, nego je samo jedan njen institucionalni oblik
- pravna forma.
Drutvena mo je drutveno ustanovljena nejednaka mogunost pojedinaca i
grupa da donose odluke od interesa ne samo za sebe nego i za druge.
Nejednake mogunosti uticaja mogu poivati na raznim osnovama:
Svojina (kao materijalno bogatstvo) jeste temelj ekonomske moi, a novac je njen
opti simbol. Oni igraju znaajnu ulogu u svim, a naroito u razvijenim drutvima robnonovane privrede.
Funkcionalna mo temelji se na znaaju drutvene uloge (funkcije) koju obavlja
neki pojedinac ili grupa. Najtipiniji vid funkcionalne moi je politika vlast. To je mo
politikih funkcionera koji su moni zato to su na vanim drutvenim funkcijama, a moni
su samo dok imaju poluge vlasti u svojim rukama. Na ovom primeru se najbolje vidi koliko
moe biti velika razlika izmeu drutvene i line moi nekog pojedinca (kad je na "funkciji"
i kad bez nje ostane).

172

Statusna mo temelji se na oceni znaaja (ugledu) mesta koje neki pojedinac ili
grupa nasleuje (plemiko poreklo, na primer) ili stie u toku ivota (status akademika, na
primer). Status je presudan izvor moi u zatvorenim stalekim i kastinskim drutvima.
Danas nasleeni status donekle ustupa pred drugim izvorima nejednakosti, ali status i dalje
opstaje kao vaan, kao tzv. socijalni kapital.
Neki sociolozi danas govore o socijalnom kapitalu kojim raspolau oni koji
nasleuju status i drutvene veze (poznanstva i prijateljstva) svojih roditelja, a stvaraju i
mreu svojih linih i profesionalnih, poslovnih, politikih i drugih veza. Socijalni kapital se,
kao i svaki drugi, ne samo nasleuje nego i stvara, a politika mo i veze koje se ueem u
politici stiu predstavljaju jedan od najvanijih ''resursa'' socijalnog kapitala i kod nas. U
socijalistikim drutvima, sa dominacijom politike nad svim drugim sferama drutva,
''politiki kapital'' je bio najvaniji vid kapitala, ali polititika aktivnost ima posredno (kao
resurs socijalnog kapitala) veliki znaaj i u postsocijalistikim i svim drugim drutvima.
Poseban oblik statusne moi jeste ona koja izvire iz autoriteta (od lat. auctoritas uticaj, nadmonost) a odnosi se na uglednu i visoko potovanu linost ili na drutveno
priznatu ustanovu. U sociologiji autoritet se vezuje za ugledne pojedince, drutvene grupe
i ustanove. U politici to je obeleje vlasti kojoj se veruje i koja ima legitimitet (po
Veberu postoje tradicionalan, harizmatski i legalan autoritet i legitimitet vlasti). Mo
koja poiva na autoritetu drutveno je najblagotvornija, jer ona harmonizuje odnose
izmeu onih koji vladaju i onih kojima se vlada. Uticaj onih sa autoritetom dobrovoljno
se prihvata od onih na koje se utie i zato se obino kae da je bolja ona vlast koja se
prevashodno oslanja na ''snagu autoriteta'' od one koja se koristi samo ''autoritetom sile''.
Znanje i informacije u modernim drutvima izbijaju u prvi plan izvora drutvenih
nejednakosti i ine najanije elemente tzv. kulturnog kapitala koji je jedna od dimenzija
napred navedenog drutvenog kapitala. Znanje se stie obrazovanjem, a do vanih
informacija dolazi se privilegovanom i monopolskom pozicijom u sistemu drutvenih
komunikacija. Time ne prestaju da deluju svi ranije navedeni izvori nejednakosti, ali se
pojavljuju njihove nove kombinacije. Dok je nekad fizika sila podupirala svaku drugu mo,
danas takvu ulogu imaju monopol na znanje i informacije.
Ovaj monopol je tipian za moderna drutva u kojima on postaje glavni izvor
drutvenih nejednakosti. Ve se uoava sve vee razdvajanje znanja (kojim raspolau
obrazovani eksperti) od informacija (kojima raspolau monopolisti u sistemu komunikacija)
u nastupajuem tzv. informatikom (postindustrijskom) drutvu. Monopol na znanje
obezbeuje tehnokratsku mo, a monopol na informacije omoguuje birokratsku mo. U
tom pogledu posebno je vredno nauno-tehniko znanje i tajne informacije.
Moderna informatika tehnologija, pak, omoguuje irenje rutinskog znanja i laki
pristup mnotvu informacija. Zbog toga posebnu vrednost dobijaju kreativno znanje i nove
ideje koji postaju jedan od najvanijih razvojnih resursa savremenih drutava.
Fizika sila je najstariji (prirodni) oblik moi, koji u primitivnim drutvima
dominira, a u savremenim se kombinuje sa svim ostalim vidovima moi (kao famozni
dvojac "tap i argarepa"). Veina liberalnih sociologa kritikuju upotrebu sile u drutvu, ali
se neki autori prema ovoj neospornoj istorijskoj injenici odnose i drugaije, realistinije od
kritiara (kao to su to inili Makijaveli, Pareto i drugi).
Primena sile u drutvu. - "2.174. Pitanje da li u drutvu treba ili ne treba primenjivati silu, da li
je sila blagotvorna ili nije, nema nikakvog smisla. Jer silu primenjuju i oni koji ele da sauvaju izvesne
jednoobraznosti i oni koji ele da ih prevaziu. I nasilje jednih stoji nasuprot i u sukobu sa nasiljem onih
drugih. U stvari, kad pristalica vladajue klase odbacuje primenu sile, on misli na odbacivanje primene sile od

173

strane buntovnika koji pokuavaju da zbace norme date jednoobraznosti. Kad se on, s druge strane, slae s
primenjivanjem sile, on, u stvari, misli na primenu sile od strane vlasti u cilju prisiljavanja buntovnika na
konformnost. I suprotno tome, kad pristalica podreene klase kae da prezire primenu sile u drutvu, on, u
stvari, prezire primenu sile od strane drutvene vlasti u cilju prisiljavanja protivnika na konformnost; a ako on
hvali primenu sile, on pri tome misli na primenu sile od strane onih koji hoe da prekinu s izvesnim
drutvenim jednoobraznostima."
(Vilfredo Pareto, Rasprava o optoj sociologiji)

Priroda prinude monih promenjena je u savremenim drutvima. Neograniena sila

se ograniava, gola sila se kamuflira. Represija tako postaje suptilnija, ali time drutvene
nejednakosti nisu prestale da postoje i deluju. Pored otvorene spoljne fizike prinude, uvek
postoji i deluje, kao nevidljiva i unutarnja, skoro "dobrovoljna" prinuda, iza koje stoji
manipulativna mo onih koji su na vlasti, koji su bogati ili su ugledni i sebini.
Danas je tipian vid manipulativne moi onaj koji opet koriste bogati i jaki, kad
dodatno obezbeuju svoju vladavinu jo i monopolom na informacije koje se prenose preko
mas-medija. U tu svrhu esto se koriste skoro sva sredstva masovnih komunikacija.
Naroito televizija uporno i agresivno "ispira mozak" savremenom oveku. Tako
izmanipulisan ovek obino sledi tuu volju i tue interese, kao da su njegovi. A onaj ko je
dobrovoljno porobljen, najbeznadenije je porobljen, poto je u njemu unapred priguena
svaka pomisao na linu slobodu. Ovako se strukturno uslovljava jedan novi vid otuenja u
savremenim potroakim drutvima, poznat kao fenomen ovekovog "bekstva od slobode",
koji je na amerikom primeru prouavao Erih From (1900-1980).
Uprkos svemu, upotreba fizike sile ni u modernim drutvima se ne smanjuje.
Fizika prinuda ni danas nije samo krajnji, ve je preesto prvi, a jo uvek i glavni
"argument" moi. Savremeni ratovi (pa i ovaj poslednji u bivoj Jugoslaviji) svojevrsna su
kombinacija arogantne sile i masovne propagandne (televizijske i druge manipulacije).
Socioloki gledano, uoavaju se promene u oblicima svojine i
tipovima i izvorima moi, odnosno, menjaju se ali ne nestaju osnovni
uzroci drutvenih nejednakosti. Umesto naivnog, utopijskog i netanog
zakljuivanja da su nejednakosti ukinute u ovom ili onom drutvu
(komunistikom,
socijalistikom,
demokratskom)
socioloki
je
produktivnije istraivati stvarne izvore nejednakosti i tragati za
najpogodnijim teorijskim modelima za njihovo objanjenje. Tako se
poveava verovatnoa da se racionalno ovlada mnogobrojnim praktinim
problemima koji nastaju zbog suprotnosti interesa meu nejednakima u
drutvu.
3.6. Razliiti pristupi i modeli vertikalne strukture drutva
U savremenoj sociologiji uobliila su se bar dva osnovna teorijska pristupa i tri
operativna modela vertikalne strukture drutva.
Prvi pristup je organsko-integrativni i zasniva se na osnovnim postavkama
struktural-funkcionalizma po kojima je drutvo stabilna, dobro integrisana celina u kojoj su
funkcije svih delova meusobno dobro usklaene. U okviru ovog teorijskog pristupa, za
opis i objanjenje vertikalne drutvene strukture, danas je razvijen operativni model
drutvene stratifikacije, a u irem smislu ovom pristupu je blizak i neto stariji elitistiki
model koji se u meuvremenu prilagoava novim prilikama u drutvenoj misli.

174

Drugi pristup je konfliktni i zasniva se na marksistikoj postavci da u svim

razvijenim drutvima postoje nepomirljive (antagonistike) suprotnosti interesa i sukobi
(konflikti) klasa vlasnika i nevlasnika, eksploatatora i eksploatisanih, vladajuih i
potinjenih. To je i sutina klasno-konfliktnog modela koji je razvijen u okviru
marksistikog pristupa opisu i objanjenju vertikalne strukture civilizovanih drutava, koji
se takoe vremenom menja i prilagoava novonastalim okolnostima.
a) Stratifikacijski model strukture drutva
To je najraireniji model vertikalne strukture drutva u savremenoj sociologiji. Njega
utemeljuje Maks Veber idejom da je vertikalno raslojavanje drutva trodimenzionalno:
1. ekonomsko (razlikovanje klasa prema bogatstvu);
2. politiko (razlikovanje stranaka prema moi ili vlasti);
3. kulturno (razlikovanje stalea prema ugledu ili autoritetu).
Veber je tako ustanovio tri hijerarhijske lestvice koje nisu potpuno odvojene jedna
od druge, ali se i ne poklapaju, te se moraju relativno nezavisno posmatrati. Siromaan
plemi moe izvesno vreme da zadri stari ugled. Bogat skorojevi obino ezne za vlau i
ugledom nastojei da ih to pre "kupi" po svaku cenu, ali u tome uvek ne uspeva. Moan
funkcioner ne mora da bude ni bogat ni ugledan, mada se pomou vlasti lake stie do
bogatstva i prestia nego bez nje. Pop-zvezda moe imati veliko bogatstvo, iroku
popularnost (specifian, prolazni ugled), ali moe biti bez ikakve moi (lutka u rukama
svojih menadera i drugih monika).
Kljuni pojmovi stratifikacijskog modela jesu drutvena uloga (kao oekivano
delovanje i ponaanje) i drutveni poloaj (kao rang koji drutvo pripisuje nekoj ulozi ili
grupi uloga). Znaajnijim ulogama odgovara vie rangiran poloaj i obrnuto. Tako se
uspostavlja kontinuirana vertikalna (hijerarhijska) skala na kojoj su rasporeeni svi
pojedinci i sve grupe u drutvu.
Ovaj model je pogodan za empirijsko prouavanje drutvene slojevitosti te se esto
primenjuje. Najpoznatija su istraivanja koja je u SAD obavio Luis Vorner koji je utvrdio
klasno-slojnu strukturu amerikog grada "srednje veliine", uz uverenje da se rezultat tog
istraivanja moe odnositi na celinu globalnog drutva. Polazei od nivoa obrazovanja,
visine dohotka, ocene zanimanja, zone stanovanja, grupa druenja, Vorner je izdvojio est
statusnih slojeva (klasa). On najpre izdvaja tri glavna sloja (klase) - gornju, srednju i donju a potom u okviru svakog sloja izdvaja po dva manja sloja, viu i niu potklasu. Slinu
kontinuiranu hijerarhijsku lestvicu u amerikom drutvu pronali su i drugi sociolozi (brani
par Lind) i ona izgleda priblino ovako:
1. na vrhu je via gornja klasa, koju ine malobrojni, najbogatiji stari doseljenici koji su
od starine bogati i ugledni fabrikanti, bankari, vrhunski menaderi;
2. nia gornja klasa je, takoe, relativno malobrojna, a ine je "solidna buroazija i
preduzetnici", dobro plaeni i ugledni menaderi veih kompanija;
3. via srednja klasa, koju ine slobodne profesije, lekari, advokati, nametenici, sitni
trgovci i preduzetnici;
4. nia srednja klasa, koju ine bolje plaeni radnici, poslovoe, visokokvalifikovani
majstori, oni koji koluju svoju decu na univerzitetima;
5. via donja klasa, sastavljena od mase kvalifikovanih i nekvalifikovanih radnika i
ofera;

175

6. nia donja klasa nalazi se na dnu lestvice, a sastoji se od sirotinje (kojoj Vorner dodaje
i nove emigrante iz neevropskih zemalja, dok neki sociolozi siromane Crnce
ostavljaju izvan ove skale).
Ovakva skala trpela je razne primedbe: teorijske, metodoloke i ideoloke.
Teorijski prigovori ukazuju na okolnost da i drutveni poloaj utie na ulogu, a ne da
samo drutvena uloga odreuje poloaj.
Metodoloka kritika osporava opravdanost prenoenja vaenja rezultata istraivanja
strukture "srednjih gradova" na strukturu globalnog drutva, a naroito se zamera to se
skala temelji na podacima anketnog istraivanja u kojem sami ispitanici subjektivno
procenjuju svoj i tui drutveni poloaj.
Ideoloki prigovori obino dolaze od marksista i svih drugih koji istiu da se
kontinuiranom skalom skriva glavni "klasni rez" u vertikalnoj drutvenoj strukturi, koji
drutvo deli na dve nepomirljivo suprotstavljene klase. Zato se ovim modelom nemogu
objasniti "klasne suprotnosti" i "klasna borba", ve samo "socijalne razlike meu slojevima"
i njihova "saradnja u okviru postojeeg sistema".
b) Klasno-konfliktni model drutvene strukture
Ovaj analitiki model vertikalne strukture nastao je u okviru marksistike teorije
drutva i predstavlja samo njeno idejno jezgro. Marksisti polazi se od stava da su sva
civilizovana drutva, izuzev prvobitne ljudske zajednice, podeljena na dve osnovne klase
koje imaju nepomirljivo suprotstavljene (antagonistike) ekonomske i politike interese i
koje stalno vode meusobno otvorenu ili prikrivenu klasnu borbu. Klasna borba se oznaava
kao glavni mehanizam drutvenih promena, drutvenih revolucija, kojima se radikalno
menja ekonomski, politiki i ideoloki poredak koji je odgovarao staroj vladajuoj klasi i
uspostavlja se novi poredak koji odgovara novoj pobednikoj klasi.
Osnovni i opti uslov nastanka klasa je drutvena podela rada (naroito podela na
umni i fiziki, odnosno na upravljaki i izvrilaki rad). Neposredni uzrok koji proizvodi i
odrava klase u drutvu jeste privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju i na njoj
zasnovana mogunost da jedna (vlasnika) klasa prisvaja rezultate rada (viak proizvoda)
druge klase. Poto je liena vlasnitva, podreena klasa je prinuena da prodaje (unajmljuje)
svoju radnu snagu i da se tako izlae eksploataciji vlasnika kapitala. Primarna osnova klasa
su proizvodno-ekonomski odnosi, ali je ta injenica prikrivena u svim pretkapitalistikim
drutvima. U kapitalizmu su suprotni ekonomski interesi vlasnika kapitala (kapitalista) i
najamnih radnika ogoljeni, njihova ekonomska sutina je neposredno vidljiva i zato su klase
u kapitalizmu najblie "istim klasama", a kapitalistiko drutvo je tipian istorijski oblik
klasnog drutva.
Marks o klasama. - "to se mene pak tie, ne pripada mi niti zasluga da sam otkrio postojanje klasa u
modernom drutvu, niti zasluga da sam otkrio njihovu meusobnu borbu. Buroaski istoriari su davno pre
mene izloili istorijski razvitak te borbe klasa, a buroaski ekonomisti anatomiju klasa. Ono novo to sam ja
dao sastoji se u tome to sam otkrio: 1. da je postojanje klasa povezano sa odreenim istorijskim fazama
razvitka proizvodnje; 2. da klasna borba neminovno vodi diktaturi proletarijata; 3. da je ta diktatura
proletarijata samo prelaz ka ukidanju svih klasa, ka besklasnom drutvu."
(Karl Marks,
Pismo Vajdemajeru).

Ove Marksove rei treba imati na umu kada se i danas procenjuju

njegove zasluge i zablude u razvijanju socioloke teorije klasa, koja je,
176

inae, idejno jezgro njegove drutvene i politike teorije uopte. Prvi

Marksov stav je teorijske prirode i ima neosporan znaaj u sociolokom
uenju o klasama. Druga dva stava su, pak, ideoloki postulirane
zablude koje su podelile istorijsku sudbinu ideologije kojoj su sluile:
istorija je drugi odbacila kao pogrean i tetan politiki projekat, a trei
kao naivnu utopijsku zamisao kojoj u ozbiljnoj drutvenoj nauci nema
mesta.
Marks je jednom drugom ozbiljnijom prilikom, u svojoj zapaenoj studiji
Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) klasama oznaio grupe koje se, usled razliitih
"ekonomskih uslova egzistencije", jedne od drugih razlikuju i (1) prema nainu ivota, (2)
prema interesima i (3) prema obrazovanju. Zbog tih razlika ove grupe se jedne drugima
"neprijateljski suprotstavljaju", tj. vode meusobnu klasnu borbu. Momenat klasne borbe je
onaj koji sutinski razdvaja "klasu" u klasno-konfliktnom modelu, od "sloja" (klase) u
stratifikacijskom modelu. Naime, klase su u marksistikom smislu prave klase samo kad se
meusobno bore, dok slojevi mogu (i treba) da sarauju.
Kao reprezentativna za marksistiko shvatanje klasne strukture obino se navodi
Lenjinova definicija u kojoj on sistematizuje glavna obeleja klasa:
1. povezanost klasa sa "istorijski odreenim nainom proizvodnje";
2. odreenost klasa "odnosom prema sredstvima za proizvodnju" i pravnim oblikom
svojine (vlasnici su eksploatatori, nevlasnici eksploatisani);
3. ulogu klasa u organizaciji rada (vlasnici su upravljai, nevlasnici izvrioci);
4. mesto u raspodeli vika vrednosti (vlasnici dobijaju po osnovu vlasnitva, ono to nisu
stvorili svojim radom, a nevlasnicima se zakida od onog to su sami proizveli).
Ovaj model ima u vidu "isto kapitalistiko drutvo", pojednostavljene
dihotomne strukture (sa samo dve klase), sa klasinim pravnim oblikom
privatne svojine, striktnom podelom rada na umni i fiziki i
odgovarajuom organizacijom proizvodnje, sa raspodelom na koju ne
utiu radniki sindikati. Sva odstupanja nastala promenama klasinog
kapitalistiko-najamnog odnosa, pa i pretkapitalistiki oblici stratifikacije,
teko su se uklapali u ovaj model.
U zapadno-evropskom feudalnom drutvu postoje stalei (plemstvo, svetenstvo i
trei stale), a u tradicionalnom indijskom drutvu dugo su postojale kaste (bramani,
katrije, vajsije i sudre). Kaste i stalei su (kao i robovlasnici i robovi), po marksistima,
klase "pretkapitalistikih drutava", mada bi se mogli posmatrati i kao istorijski specifini
veliki i zatvoreni drutveni slojevi. Ekonomska osnova kastinskih i stalekih odnosa
prikrivena je verskim (kod kasta), a moralnim, obiajnim i pravnim normama (kod stalea).
Ova struktura je pogodnija za opis i objanjenje pomou elitistikog nego posredstvom
klasno-konfliktnog modela drutva, jer staleka i kastinska drutva imaju u osnovi organsku
strukturu. Naime, klasno-konfliktni karakter kapitalizma je otvoren i neposredno vidljiv i
zato se obino kae da je kapitalizam jedino i pravo klasno drutvo, te da ''iste'' i prave
klase i postoje samo u kapitalizmu.
Zanimljivo je da je klasna struktura tzv. socijalistikih drutava vie
liila na feudalnu staleku strukturu nego na moderni kapitalizam. Biva
socijalistika drutava, takoe, nisu imala "iste" klase. Tu se
stratifikacija primarno temeljila na politikoj moi (vlasti) i na statusu u
partijskoj nomenklaturi, a samo posredno i latentno na svojinskom

177

monopolu (na nelegalnim privilegijama u korienju tzv. drutvene ili

dravne svojine). U socijalistikim drutvima oni koji vre politiku vlast
i zauzimaju odgovarajui partijski status imaju i stvarnu mo
raspolaganja svojinom i onda kad je njen titular neko drugi (drava,
preduzee ili obespravljeni privatnici). Ipak, privilegije socijalistikih ''aga
i begova'', za razliku od klasinih feudalaca, nisu bile legalne, a nisu imali
ni pravo da fiziki kanjavaju sebi podreene, iako su ih esto stvarno
tretirali kao podanike (svoje partije i drave).
Konano, u svim modernim drutvima (bez obzira na to da li se ona oznaavaju kao
"kapitalistika" ili "socijalistika", kao "postindustrijska" ili "postsocijalistika") dolazi do
razdvajanja titulara svojine od funkcije upravljanja svojinom koja se sve vie poverava
strunim upravljaima (menaderima). Ta nova menaderska (tehnokratska) klasa osobena
je po tome to sa svima sarauje i ni sa kim ne vodi "klasnu borbu". Oni nisu vlasnici, ali
jesu profesionalni upravljai. Jesu unajmljeni, ali nisu eksploatisani kao radnici. Nisu
vlasnici "sredstava za proizvodnju" kojima upravljaju, ali su esto bogati i moni kao da
jesu vlasnici. Oni su zato vie jedna nova profesionalna elita (elita znanja), uticajan i
ugledan drutveni sloj - nego to su klasa u klasinom smislu.
v) Elitistiki model drutvene strukture
Elita (lat. eligere - izabrati) jeste mala grupa izabranih koja zauzima vrhunske
(vodee) poloaje i vlada preostalom veinom (masom) u drutvu.
Elitistiko shvatanje drutvene strukture jedno je od najrazvijenih stanovita u
savremenoj sociologiji. Drutvena uloga je centralna kategorija stratifikacijskog modela,
svojinski odnosi su okosnica klasno-konfliktnog stanovita, a raspodela moi je kljuno
pitanje elitistikog pristupa vertikalnoj strukturi drutva..
Prema tome kako objanjavaju osnovu na kojoj poiva izbor vladajue manjine,
razlikuju se tri varijante elitistikog modela: (1) konzervativno, (2) kritiko i (3) liberalno
stanovite.
Konzervativno shvatanje elita vezuje se za italijanske sociologe Vilfreda Pareta
(1848-1923) i Gaetana Mosku (1858-1941), ali i za neke njihove sledbenike (ora
Sorela, Ortegu i Gaseta, Roberta Mihelsa i druge). Ono se temelji na stavu da su lanovi
elite po prirodi sposobniji od pripadnika mase, ili na tezi da je podela drutva na elitu i masu
prirodna i veita. Ovaj stav se neposredno suprotstavlja glavnim prosvetiteljskim, liberalnim
i racionalistikim idejama, a naroito demokratskoj ideji o suverenitetu naroda i
socijalistikoj interpretaciji liberalne ideje o jednakosti ljudi. Veruje se da mo uvek mora da
bude koncentrisana u rukama jedne, vie ili manje samosvesne i duhovno superiorne
manjine koja ima pravo da tu svoju mo skoro neogranieno koristi. Takvo stanje, prema
ovom shvatanju, jeste ne samo nuno nego i prirodno, poto masa, kao skup
neorganizovanih, izolovanih i prosenih pojedinaca, moe da bude samo objekt, ali ne i
subjekt vanog drutvenog zbivanja (upravljanja i vladanja).
Elite. - "Ideja koja se istie u izrazu 'elita' jeste 'superiornost'. To je jedina koju zadravam. Zanemarujem
drugorazredna znaenja procenjivanja ili korisnosti takve superiornosti. Ovde me ne zanima ta je poeljno.
Pod elitom u drutvu podrazumevam ljude koji u znaajnoj meri poseduju kvalitete inteligencije, karaktera,
vetine, sposobnosti svake vrste... S druge strane, potpuno iskljuujem bilo kakvo ocenjivanje zasluga i
korisnosti takvih klasa...

178

2.033. Jedan ampion u ahu svakako spada u elitu, ali je isto tako sigurno da mu njegove
zasluge ahiste ne otvaraju put politikog uticaja; i ukoliko nema neke druge kvalitete koji bi
mu to omoguili, on ne spada u vladajuu elitu. Ljubavnice apsolutnih vladara su esto
pripadale eliti, bilo zbog svojih intelektualnih obdarenosti, bilo zbog svoje lepote, ali je samo
nekoliko njih, one koje su imale i poseban dar za politiku, igralo neku ulogu u vladi.

2.034. Tako dobijamo dva sloja stanovnitva: (1) nii sloj, neelitu, iji nas mogui uticaj na vladanje ovde ne
zanima, i (2) vii sloj, elitu, koja je podeljena na dva dela - na (a) vladajuu elitu i (b) nevladajuu elitu."
(Vilfredo Pareto, Rasprava o optoj sociologiji)

Kako se elita ponekad odreuje kao subjekt (glava), a masa kao objekt (telo)
drutvene celine (organizma), ovo shvatanje je u osnovi organsko. Eliti je potrebna masa da
bi imala koga da vodi, masi je potrebna elita da bi imao ko da je vodi, jer masa bez elite je
kao telo bez glave. Ovo shvatanje pothranjuje iluziju da sposobni stvarno uvek uspevaju da
se probiju u vrhove moi (vlasti), to injenice iz drutvenog ivota uopte ne potvruju. To
i jeste glavna teorijska slabost konzervativne teorije elita. Vladavinu elita uvek ometaju
samosvesni graani, slobodno javno mnenje, demokratski organizovani narod, uhodane
demokratske ustanove, tako da je u ovom sluaju re o jednom stanovitu koje ima veoma
jak konzervativni ideoloki akcenat.
Kritiko tumaenje elitistike strukture drutva ne razlikuje se mnogo od
konzervativnog u opisu stvarne strukture moi u savremenim sistemima. Razlika je u tome
to se ovakvo stanje kritikuje, dok ga konzervativno shvatanje opravdava. Naravno, izvor
moi elita ne tumai se prirodnom superiornou njihovih pripadnika nego nedemokratskom
strukturom drutvenih ustanova, "kvarenjem demokratije", uzurpacijom tuih prava i sl.
Ovaj pristup je srodan klasno-konfliktnom, samo to se drutvena mo smatra vanijom od
svojine, a podela na elitu i masu od podele na vladajuu i potinjenu klasu.
Ovo shvatanje elita susree se kod protagonista kritike sociologije, meu kojima je
najpoznatiji Rajt Mils. U svojoj uvenoj studiji Elita moi (1956) on je dokazao da se
demokratija u SAD svodi na vladavinu monih pojedinaca i malih grupa koji se nalaze na
elu politikih, privrednih i vojnih institucija. Amerikom i svetom vlada mala oligarhijska
grupa interesno povezanih ljudi koji su zaposeli vrhove tri drutveno najvanije piramide
moi: (1) privredne, (2) politike i (3) vojne ustanove i organizacije (ili tzv. institucionalne
redove). Mils pokazuje i dokazuje da su u SAD spojeni vrhovi ove tri piramide moi i vlasti.
Tri strateke elite amerikog drutva (privredna, politika i vojna) vrsto su interesno,
organizaciono i personalno povezane u jednu i svemonu oligarhijsku grupaciju. Oni vrlo
lako prelaze iz jednog institucionalnog reda u drugi, prema kadrovskim potrebama elitne
oligarhije. Tipini su primeri koji naknadno potvruju ove Milsove analize sluajevi Roberta
Maknamare koji je iz korporacije Ford preao u vojno ministarstvo, da bi odmah po
zavretku za SAD izgubljenog rata u Vijetnamu, sa funkcije efa Pentagona postavljen za
direktora Svetske banke; ili Kolina Pauela, koji je u istom ratu bio glavnokomandujui, a
kasnije postavljen za dravnog sekretara. Zato je Mils i tvrdio da se o politikoj demokratiji,
suverenitetu naroda i o pravima graana u SAD samo mnogo i lepo pria, a stvarno
vlada manjina monih koji su interesno povezani, te se meusobno smenjuju i ispomau u
vladanju celim amerikim drutvom.
''Jastreb'' kao ''zlatna koka''. Vaington 16. marta Dord Bu povukao je danas neoekivani
kadrovski potez i za novog predsednika Svetske banke predloio zamenika efa Pentagona Pola Volfovica (62).
Kandidat za novu funkciju u javnosti je poznat kao jedan od glavnih zagovornika rata u Iraku, pa se ocenjuje da
najavljenim premetajem u monu finansijsku instituciju
- ''jastreb'' dobija ulogu ''zlatne koke''.
(Politika, 17. marta 2005, s.4.)

179

Ovome bi se danas mogla dodati samo ocena da se takav nain vladanja iz SAD sve
vie iri na ceo svet. I u naem drutvu, na alost, ovakvih primera kadrovske kombinatorike
i oligarhijskih sprega izmeu privrednih, politikih, vojnih, policijskih i drugih vrhova moi
ima napretek - kako u onom bivem socijalistikom, tako i u ovom dananjem i
demokratskom reimu. To samo potvruje aktuelnu i univerzalnu analitiku vrednost
Milsovog kritikog modela sociolokog prouavanja elita u savremenim drutvima.
Liberalno shvatanje elita je negde izmeu konzervativnog i kritikog: analitiki je
blie kritikom, a politiki konzervativnom. Svojevremeno su ga zastupali Karl Manhajm
(1893-1947) i Jozef umpeter (1883-1950), a kasnije Rejmon Aron (1905-1983), Suzana
Keler i mnogi drugi. Za razliku od konzervativnog pristupa, mo elita se ne tumai
prirodnim sposobnostima lanova, nego funkcionalnom nunou razvijenih i sloenih
drutava kojima ne mogu upravljati neobrazovane i neobavetene mase. Dakle, umesto
prirodne predodreenosti i uroene nejednakosti pojedinaca, deluje drutveno uslovljena
strukturalno-funkcionalna nunost koja nalae postojanje elita. Poto opravdava postojanje
elita u drutvu ovo stanovite poprima politiki konzervativne crte, ali ovde je re o
liberalnoj varijanti konzervativizma. Liberalne crte ovog stanovita ogledaju se, pak, u ideji
da postoji slobodna konkurencija pojedinaca za pristup elitnim drutvenim poloajima i
funkcijama, kao i slobodna konkurencija izmeu razliitih elita na nivou globalnog drutva.
Za razliku od kritikog shvatanja, liberalno stanovite ne negira mogunost da istovremeno
u drutvu postoje i elite i demokratija. U tom sluaju demokratija se mora saobraziti
injenici da u drutvu postoje obrazovane i natproseno obavetene manjine i da "narod ne
moe da vlada neposredno", ve samo preko svojih predstavnika. Ako je slobodan pristup
elitnim grupama, ako je slobodna konkurencija pojedinaca i elita za svaku funkciju i
poziciju, ako svako u svakom momentu moe da bude smenjen - onda je demokratija
mogua.
Konkuriui jedna drugoj, elite se uzajamno kontroliu i tako, u interesu
demokratije, ograniavaju preteranu koncentraciju moi bilo koje manjine. Elite efikasnije
kontroliu i ograniavaju jedna drugu nego to su to u stanju da ine same mase ("suvereni
narod"). Mo ovako shvaenih elita je institucionalna i funkcionalna, to znai da je
poseduju oni koji zauzmu visoke poloaje i vane uloge. Zato je, teorijski gledano, ovo
shvatanje srodno stratifikacijskom modelu vertikalne drutvene strukture i komplementarno
s njim. Liberalno shvatanje elita je socioloki realnije od kritikog, a savremenije od
konzervativnog.
Odabrana literatura
Botomor, Tom (1967): Elite i drutvo, Sedma sila, Beograd
La, Kristofer (1996): Pobuna elita i izdaja demokratije, Svetovi, Novi Sad.
Le Bon, Gistav (1921): Psihologija gomila, Knjiara S. Cvijanovia, Beograd.
Masa u sociolokoj teoriji (1977): ured. Miodrag Rankovi, ISI FF, Beograd
Mils, Rajt (1964): Elita vlasti, Kultura, Beograd.
Ortega i Gaset (1988): Pobuna masa, Gradac, aak.
3.7. Siromatvo kao drutveni i socioloki problem

180

Siromatvo je drutveno stanje izrazite materijalne oskudice, potpune politike

marginalizacije i kulturne izoptenosti najniih drutvenih slojeva koji ive na ivici ljudske
egzistencije.
Siromatvo je oduvek postojalo, ali se smatra drutvenim problemom tek od 19.
veka, od kada se i prouava u sociologiji i srodnim naukama. U nastojanju da se siromatvo
precizno definie prvo se polazilo od pojma apsolutnog siromatva koje se odnosi na
minimum hrane, odee i stana koji je potreban svakom oveku u svakom drutvu da bi
odrao elementarno zdravlje i fiziku sposobnost. Danas je taj koncept naputen zato to
navedene potrebe, kao granice siromatva na ivici opstanka, variraju od drutva do drutva.
Tako se, na primer, izdaci za hranu, odeu, stan i egzistencijalni opstanak uopte, znatno
razlikuju u selu i u gradu, kod slubenika ili kod radnika, za penzionere danas i za stare
nekada, kao i za decu nekad i sad.
Zato se umesto apsolutnog praga siromatva uvodi kriterijum relativnog siromatva
koji se zasniva na proceni pripadnika odreenog drutva ta je pristojan standard za
odreeni nain ivota koji odgovara statusu neke grupe. Ovaj pristup odlazi u drugu krajnost
po kojoj je siromatvo fluidna kategorija tako da nije mogue uporeivati siromane u
raznim vremenima ni u okviru jednog drutva. Primeeno je, naime, da se u bogatim
zapadnim drutvima ''luksuz pretvara u udobnost, a udobnost u nunost'' pa kad to izostane
javlja se oseaj siromatva. U bogatom drutvu pristojan standard podrazumeva mnoge
proizvode i usluge (topla voda u kui, ureaji za domainstvo, automobili, zdravstvena
zatita, kolovanje) a relativno siromatvo se javlja kod onih koji to nemaju.
Subjektivno siromatvo je jo relativnije, a temelji se na subjektivnom oseaju
nekoga ko je jednom neto imao, pa je to isto izgubio (nekad bio bogat, moan i ugledan, pa
propao u biznisu, ostao bez vlasti, slave i drugih privilegija). Penzioneri su grupa koja je
po pravilu zahvaena ovim oseajem, jer je njihov status uvek nii od ranijeg mada meu
njima mogu postojati velike objektivne razlike u standardu, kao i razliite subjektivne ocene
tog standarda. Stvarno siromatvo uvek ima i subjektivnu i objektivnu stranu te se obe
moraju uvaavati u sociolokom razmatranju.
Socioloki je realistiniji pristup siromatvu koji polazi od naina ivota najniih
drutvenih slojeva, od onih koji se nalaze na ivici egzistencije. Bez obzira na sve razlike u
nivou granice siromatva izmeu razliitih drutava, oni koji egzistiraju oko i ispod te
granice imaju slian nain ivota, slino ponaanje i miljenje, sline probleme u primarnim
grupama i sa globalnim drutvom. Ameriki antropolog Oskar Luis (Oscar Lewis) je,
prouavajui gradsku sirotinju u Meksiku i Portoriku krajem pedesetih godina 20. veka,
doao do saznanja da postoji posebna i specifina subkultura siromatva. Ova istraivanja su
socioloki znaajna zato to ukazuju na drutveno-kulturne slinosti svih siromanih u svetu
podeljenom na manjinu bogatih i veinu siromanih.
Subkultura siromatva je, dakle, protivrena reakcija siromanih na njihov
nepovoljan poloaj u drutvu. Luis istie sledea obeleja kulture siromatva:
- snaan oseaj marginalnosti, bespomonosti i inferiornosti;
- naglaena orijentacija prema sadanjosti, sa malom sposobnou da se odgodi
zadovoljenje (to se zaradi to se odmah potroi);
- oseaj rezignacije i fatalizam;
- ivot u naruenoj porodici (divlji brakovi, mukarci naputaju ene i decu, ivot dece
sa majkom, oslonac na majinu porodicu);

181

nesudelovanje u globalnim institucijama (gradska sirotinja se ne ulanjuje u sindikate,

politike stranke niti kakva druga udruenja, a malo ili nimalo koristi kole, bolnice,
banke, pa ak i ustanove socijalne pomoi);
- za veinu siromanih porodica i ulina grupa (''gang''), kakvi god da su, ostaju jedina
referentna grupa na koju se oslanjaju i u kojoj sudeluju.
Siromatvo je veliki strukturni i razvojni drutveni problem za svakog pojedinca ili
grupu, ali i za drutvo koje u njega zapadne. U siromatvu je koren mnogih zala, jer ono je
plodno tle za najraznovrsnije psihopatoloke i socijalne devijacije koje se mnoe i bujaju u
siromanim drutvima i slojevima.
Meutim, siromatvo ima i neke sistemske funkcije koje nisu u svemu (a naroito
ne i za svakoga) samo negativne. Siromatvo, dakle, ne samo da je korisno za bogate, nego
obino u poneemu slui i globalnom sistemu, a u izvesnoj meri (na paradoksalan nain)
ak i onima koji su sami siromani, sve dok od njih postoje jo siromaniji. Herbert Gans
(Herbert Gans) je u svojim istraivanjima odnosa meu klasama u amerikim gradovima (u
studiji Vie jednakosti) uoio ove protivrene sistemske funkcije siromatva koje doprinose
njegovom trajnom odravanju u svim, pa i u najbogatijim drutvima:
1. U svakom drutvu postoji niz besperspektivnih, opasnih, prljavih i prostih poslova
koje neko mora da obavlja, a postojanje siromanih je garancija da e ti poslovi biti
obavljeni. Siromani su jedina grupa u bolje stojeim drutvima koja ne moe da
odbije da ove poslove obavlja za male pare. Podizanje trokova za obavljanje ovih
poslova ugrozilo bi interese bogatih i zato njima siromatvo koristi.
2. Siromatvo otvara mogunost da se u socijalnim slubama bogatijih zemalja zaposle
mnogi koji se ''brinu'' za siromane. Oni siromanima u izvesnoj meri pomau, ali
nisu zainteresovani da siromatvo stvarno drutveno iskorene, jer tako bi ugrozili
sopstvena zanimanja.
3. Siromatvo pomae da se potvrdi status onih koji nisu siromani. Ako postoje oni
koji su gori od nas, kojima je tee nego nama, koji su nemoniji od nas - imamo
oseaj da je nama relativno bolje, da smo bogatiji nego to stvarno jesmo, da nam je
laki i lepi drutveni ivet nego to bi nam izgledao da njih nema, da smo uopteno
gledano drutveno sigurniji, ako postoji neko ko je unapred osuen da bude ''rtveno
jagnje'' (jer je nemoan da se brani).
Klasino siromatvo koje prati razvijena industrijska drutva razlikuje se od ''starog''
tradicionalnog siromatva u siromanim i nerazvijenim predindustrijskim drutvima, ali i od
''novog siromatva'' koje se javlja u uslovima savremenog postindustrijskog drutva.
''Novo siromatvo'' se stvara onda kada informatika tehnoloka revolucija
potiskuje klasine i velike industrijske sisteme, a masu industrijskih radnika i slubi koje su
ih pratile ostavlja bez posla, ali i bez materijalne nadoknade, politikog uticaja i drutvenog
ugleda koji su ranije imali. Kolektivni ugovori izmeu poslodavaca i sindikata u
industrijskim drutvima garantovali su donju granicu radnikih nadnica i osiguravali mase
zaposlenih na nekom podnoljivom pragu standarda koji je uvek bio vii od egzistencijalnog
minimuma. Kolektivna zatita od najdubljeg siromatva bila je realna osnova iroko
rasprostranjenog oseaja drutvene sigurnosti kod zaposlenih ljudi i spreavala je tzv.
industrijske konflikte.
U postindustrijskom drutvu ''nove moderne'' velike industrijske
pogone zamenjuju male poslovne jedinice, u kojima poslodavac i radnik,
umesto kolektivnog ugovora sklapaju konkretan poslovni aranman u

182

kojem dele rizik, ali i dobit. U takvim okolnostima izgleda da je i profit i

nadnica ''pravedna nagrada'' za pojedinani radni uinak, da su sve
nejednakosti koje se u takvom aranmanu pojave ''pravedne'', jer svako
dobija svoje. To, meutim, tako samo izgleda i to samo onim pojedincima
i grupama koji su uspeli da se snau u velikom istorijskom vrtlogu
prestrukturiranja industrijskog u postindustrijski nain proizvodnje i
odgovarajui nain drutvenog ivota i da za sebe obezbede, ako ne
siguran i dobro plaen ono bar kakav-takav, iole pristojan posao.
Novo siromatvo preti izolovanim i otuenim pojedincima u novom masovnom i
informatikom drutvu u kojem sindikati i politike stranke gube na znaaju i uticaju, a
klasina socijalna prava vie nemaju onaj stepen zatite koju su ranije imala. U novom
''postmodernom'' drutvu izdvajaju se i ''novi posednici'' jedne nove vrste bogatstva,
svojevrsnog informatikog kapitala (u obliku nauno-tehnikog znanja, vrednih
informacija i stratekih menaderskih pozicija).
A nova sirotinja e biti oni koji su ''informatiki nepismeni'' koji sve vie dolaze u
''stanje apsolutne zavisnosti'' u odnosu na ''nove posednike'' to je obeleje svake sirotinje.
Novo (kao i staro) siromatvo proistie iz sfere rada, ali se ispoljava ne samo u vrsti posla
kojim se siromani (ne)bave, nego i u svim drugim aspektima linog i drutvenog ivota. U
tom pogledu su i kod nas i u svetu, posebno ugroeni nezaposleni zrelog ivotnog i radnog
doba, koji vie nisu sposobni (a nisu ni obueni) da se snalaze u ''novim poslovima'', a jo
nisu toliko stari da bi kao penzioneri bili socijalno zbrinuti. Nove drutvene nejednakosti
predstavljaju veliku drutvenu pretnju i zato to jo nisu razraeni i uhodani politiki i
pravni mehanizmi njihove kontrole i usmeravanja ka racionalnim modelima regulacije.
Jedino to je uteno, to je okolnost da je drutveni problem uoen i da se sve vie iri svest o
rizicima koje nove nejednakosti i na njima zasnovano novo siromatvo nose za novo
drutvo. To je prvi preduslov da se nekim problemskim kompleksom racionalno upravlja,
umesto da se on stihijski i neracionalno razbukta.
3.8. Raslojavanje u savremenom srpskom drutvu
Napred opisani glavni teorijsko-metodoloki modeli vertikalne drutvene strukture
retko kad se primenjuju u svom istom obliku, ak i prilikom samo teorijskih razmatranja. U
empirijskim sociolokim istraivanjima u kojima se opisuje konkretna drutvena struktura
termini klasa i sloj se ravnopravno upotrebljavaju, esto kao sinonimi koji imaju isto
znaenje. Razlika meu njima se skoro potpuno gubi onda kad se opti pojmovi klasa ili
sloj operacionalizuju i prevedu na iskustvene pokazatelje koji se mogu egzaktno
(precizno) opaati, meriti, analizirati i tumaiti. U tom sluaju se koriste pojmovi koji imaju
ire znaenje, koje je teorijski neodreenije, ali je ideoloki neutralnije: jedna ista drutvena
skupina moe da se shvati i kao sloj i kao klasa, pa se ne potenciraju prazne sholastike
rasprave oko termina. Tako se bar postie bazina saglasnost oko opisa stvarnog stanja pre
nego to se otvore teorijske kontroverze oko uzroka. posledica i perspektiva i politiki
sporovi oko odgovornosti i moguih krivaca. Takvo znaenje imaju pojmovi kojima se
imenuju skupine koje se susreu u svim drutvima sloenije strukture kao to su seljatvo,
radnitvo, srednji i vodei slojevi.

183

Ako bi se kreativnim kombinovanjem svih navedenih modela hipotetiki skicirala

vertikalna stratifikacija i u naem drutvu, ona bi kod nas poslednjih decenija bila priblino
ovakva:
1. Na vrhu socijalne piramide bili su i ostali politiki i privredni funkcioneri koji imaju
glavne poluge moi u drutvima tzv. postsocijalistike tranzicije. To su oni koji donose
glavne odluke u politici i privredi, raspolau dravnim kapitalom, imaju visoke plate i
druge materijalne privilegije (nekad dravni stan, auto, letovalite, besplatno ili
plaeno putovanje po svetu, a danas ogroman poluprivatni ili privatni novac
sumnjivog porekla, ekskluzivne privatne vile, luksuzne automobile, linu gardu).
Retki su meu njima oni koji pored vlasti i bogatstva imaju i odgovarajui drutveni
ugled (presti). Najnovija je tendencija da novi krupni bogatai koji nemaju politiku
mo ''kupuju'' one koji su na vlasti ili pokazuju politike ambicije da i sami dou do
vlasti i da tako u svojim rukama sastave, kako bi narod rekao, ''i no i pogau''.
2. Nekad su ovoj grupi pripadali visokoobrazovani strunjaci zaposleni u vrhovima
dravne administracije, banaka, preduzea, profesori univerziteta, advokati, lekari,
inenjeri, uspeni pripadnici drugih slobodnih zanimanja. Sada se na ovu (od vrha
drugu) stepenicu penju uspeni privatni preduzetnici (bez krupnih politikih funkcija i
ambicija), a veina onih koji su ranije zauzimali ovaj poloaj pada za jednu ili dve
stepenice nie.
3. Na ovom mestu ranije su bili rutinski slubenici, a sada su srednje bogati privatni
preduzetnici, trgovci, uspene zanatlije.
4. Nekad su radnici u drutvenom sektoru privrede zauzimali ovo relativno pristojno
mesto, dok ono danas pripada osiromaenim srednjim slojevima, sitnim privatnim
zanatlijama, sitnim trgovcima i samo bolje plaenim kvalifikovanim radnicima i
"radnicima-polutanima" (koji pored plate imaju i neke druge dopunske prihode, od
zemlje ili neke dopunske privatne delatnosti).
5. Masa radnitva pala je (po standardu, moi i ugledu) na pretposlednje mesto na
lestvici, na kojem su se nali i srednji seljaci (krupnih kod nas skoro da nema).
6. Na socijalnom dnu nekad su bili sitni seljaci i gradska sirotinja, a danas su i mnogi
radnici, masa penzionera, nezaposleni, izbeglice, hendikepirana lica, Romi (sa retkim
izuzecima onih koji su se obogatili u ''divljoj'' trgovini ili su se kolovanjem i
zapoljavanjem integrisali u nie srednje slojeve).
Ova skala je vie pretpostavljena nego to je sociolokim istraivanjima sasvim
proverena i potvrena. Re je o promenama koje su u toku i koje se ovde samo ilustrativno
prikazuju. Ove promene u izvesnom smislu potvruju i rezultati nedavno objavljene studije
Drutvena transformacija i strategije drutvenih grupa (Beograd, 2004) koju je izradila
grupa sociologa u okviru projekta Instituta za socioloka istraivanja Filozofskog
fakulteta u Beogradu (ISIFF) iji je rukovodilac bila Anelka Mili. Istraivanje je
sprovedeno na kraju 2003. godine, na nacionalno reprezentativnom uzorku u kojem je
obuhvaeno preko 1600 domainstava i pojedinaca u Srbiji. Bavei se najnovijim
promenama klasno-slojne strukture srpskog drutva koje se oznaava kao ''sluaj
blokirane post-socijalistike transformacije'' tokom devedesetih godina i kao drutvo
''zakasnele i oteane transformacije'' poetkom dvehiljaditih, Mladen Lazi i Slobodan
Cveji prema ekonomskom poloaju razlikuju sedam klasa: 1. sitni poljoprivrednici, 2.
nekvalifikovani radnici, 3. kvalifikovani manuelni radnici, 4. nemanuelni radnici (sa
srednjim obrazovanjem), 5. strunjaci, 6. sitni preduzetnici i nii direktori i 7. srednji i

184

krupni preduzetnici, direktori i politiari. Ova klasno-slojna skala se bitnije ne razlikuje

od napred navedene jer se i ona praktino svodi na 6 drutveno razliitih kategorija poto se prve dve klase (sitni poljoprivrednici i. nekvalifikovani radnici) po svim bitnim
elementima svoga drutvenog poloaja u osnovi svode na jednu.
Uporeujui promene u klasno-slojnoj strukturi srpskog drutva u godini 1989,
1997. i 2003. Lazi i Cveji pokazuju da se ''konstantno odrava distanca 3 gornje klase u
odnosu na ostale, ali i stabilnost srednje pozicije za klasu 4.'' (Drutvena transformacija,
s. 55). Oni, takoe, ukazuju na diferenciranje srednje klase i promene u sastavu viih
slojeva u koje sve vie prodiru srednji i krupni preduzetnici. Generalno gledano, u Srbiji
se, po njima, radi o fragmentisanoj drutvenoj strukturi u kojoj preovladavaju
procesi nekonzistentne klasne diferencijacije drutva.
Takve karakteristike drutvene strukture, na materijalnom, grupnoreprodukcijskom i ideolokom planu, vode izraenoj drutvenoj fragmentaciji u Srbiji.
Oni misle da takva fragmentacija onemoguava vre i trajnije formiranje irih
interesnih meuslojnih grupacija, a ovakvo drutvo postaje pristupaan objekat masovne
mobilizacije za najrazliitije (lako izmenjive) politike paradigme. Drutveni akteri u
ovakvim uslovima ne mogu da profiliu konzistentne strategije koje bi pospeile
drutvene promene, ve bivaju preteno usmereni na svakodnevicu preivljavanja i ostaju
podloni za manipulacije razliitih ne-reformskih ili kvazi-reformskih politikih opcija
koje su i same meusobno otro suprotstavljene. To je osnovni strukturni uzrok
blokirane i oteane transformacije i modernizacije srpskog drutva.
Meutim, aktuelne promene u klasno-slojnoj strukturi naeg drutva mogu se
posmatrati i kroz prizmu dosad izvedenih promena globalnog sistema i njegovih
funkcionalnih obeleja. U tom pogledu se u poslednje vreme, kao glavni uzroci klasnog
raslojavanja, kod nas istiu sledei faktori:
1. Raspad drave, rat i meunarodna blokada omoguili su ratno profiterstvo, koje
malobrojnim pojedincima donosi brzo i enormno bogaenje i, nasuprot njima, ogromne
narodne mase dovodi do materijalnog siromatva, svakojake bede i socijalnog beznaa.
2. Zloupotreba dravnih funkcija omoguuje onima koji su na vlasti i onima koji su sa
vlastodrcima interesno povezani da brzo i lako u svoje ruke preuzmu celokupno
drutveno bogatstvo (u neregularnim uslovima "tranzicije socijalizma u kapitalizam",
divljom privatizacijom kojom se vri prelivanje tzv. drutvene svojine u privatnu i
raznim oblicima mita i korupcije).
3. Aktuelna ekonomska kriza i ono to je prati, mase zaposlenih ostavlja bez posla i
zarade i tako ih baca u siromatvo, a mnoge gura i u kriminal. Oko 4/5 domainstava u
Srbiji 2001. godine nalazi se u zoni siromatva i socijalne nesigurnosti, jer jedva pokriva
svoje elementarne potrebe. Najvei deo raspoloivih sredstava troi se na ishranu i
plaanje komunalnih usluga, a blizu 9/10 ne uspeva nita da utedi.
4. Privatno preduzetnitvo poinje da se razvija, ali u postojeim uslovima ono vie nego
inae ide na ruku bogatima no siromanima: poslodavci, dodue, nemaju regularne i
stabilne uslove za poslovanje, ali zato imaju priliku za brzo bogaenje (za izbegavanje
poreza dravi i za eksploataciju radnika koje ne tite ni drava ni sindikati). Najnovija
istraivanja pokazuju da se posle neposrednog iskustva sa stvarnim drutvenoekonomskim posledicama dosadanje privatizacije procenat ispitanika koji su 2003. bili
za privatizaciju (naroito meu radnicima, neobrazovanima i siromanima) naglo
smanjio (u odnosu na 1989. i 1992.) tako da se ''relativna i apsolutna veina ispitanika u

185

Srbiji izjanjavala u prilog samo delimine privatizacije, kao i nekog oblika uea
zaposlenih u odluivanju'' (Drutvena transformacija, Vera Vratua, s.104-105). Drugo
je pitanje da li e nezadovoljne privatizacijom o njenim daljim tokovima pitati bilo ko
drugi osim sociologa, a sasvim je izvesno da na procese privatizacije presudno utiu
drugi i moniji akteri.

186

Silvano Boli ukazuje na promene u radnim opredeljenjima koje se

u Srbiji deavaju u vremenima post-socijalistike transformacije kada
nestaje obrazac ''sigurne zaposlenosti'' i ''stabilne radne karijere''.
Deo zaposlenih imao je anse ili je bio prinuen da promeni svoje
zanimanje. Ipak, takvih je bilo manje nego to se oekivalo. Veina je,
umesto da promeni poslove kojima se bavi, bila prinuena da ode u
krug nezaposlenih ili u prevremenu penziju. Najnovije istraivanje
(2003) pokazuje da su ljudi su u Srbiji spremniji da rade vie,
intenzivnije, da ee menjaju poslove prema zahtevima trita rada,
nego to su to bili u reimu ''zatiene pune zaposlenosti''. Ljudi u
Srbiji su spremni:
- u 63% sluajeva da rade due od normalnog radnog
vremena;
- u 60% sluajeva da rade i ispod svoje kvalifikacije, ako to
donosi veu platu;
- u 57% sluajeva da rade uz stalni posao i dodatne
honorarne poslove;
- u 50% sluajeva da stiu nove kvalifikacije i znanja;
- u 49% sluajeva da rade svaki dobro plaeni posao.
Tokom post-socijalistike transformacije, ukljuujui i ''blokiranu
tranziciju'' radno stanovnitvo Srbije bivalo je sve spremnije da menja
mesto boravka radi nalaenja boljeg posla ili bilo kakvog drugog posla.
Prema nalazima anketa ISS FF, spremnih za promenu mesta
boravka zbog posla bilo je 1994: 26%, 1999: 46%, a 2003:
48%.
Shodno tome moglo bi se zakljuiti da je ''ljudski faktor''
manja prepreka broj transformaciji srpskog drutva nego to
se esto istie.
Glavne prepreke su politiko - sistemske i nalaze se u ravni
globalnog drutva.
Ekonomske strategije u Srbiji
Domainstva i pojedinci se prilagoavaju izmenjenim
globalnim drutvenim uslovima (re)definisanjem ekonomskih
aktivnosti.
Ekonomske strategije odlikuju se visokim ueem
neformalnog rada, netrinog rada za potrebe domainstva i
kombinovanjem raznovrsnih ekonomskih aktivnosti lanova
domainstva.
Tabela br. Domainstva u Srbiji prema tipovima radnih strategija
Tip strategije

% domainstava

Pasivna

6.4

187

Samostalna proizvodnja i usluge za potrebe doma.

12.3

Radna-fokusirana ukupno

40.7

Formalna zaposlenost

20.6

Dodatni rad

10.0

Poljoprivredni rad

10.1

Radna-diversifikovana ukupno

40.5

Preduzetnika kombinovana sa drugim vrstama rada

2.5

Formalna zaposlenost kombinovana sa dodatnim radom

25.6

Formalna zaposlenost kombinovana sa

poljoprivrednim radom

8.4

Dodatni rad kombinovan sa poljoprivrednim radom

4.0

Ukupno

100

Izvor: Drutvena transformacija, Silvano Boli, s. 111-150)

Naravno, ovde se samo hipotetiki ukazuje na aktuelne procese drutvenog
raslojavanja u uslovima rata i meunarodne blokade, ali i na sve ono to danas i kod nas
prati tzv .postsocijalistiku transformaciju ili kako neki kau ''tranziciju''. A tu se radi o
nekim novim, prilino nepoznatim i dugotrajnim procesima ije je dejstvo na vertikalnu
stratifikaciju tek zapoelo i koje je veoma protivreno.
Kad se danas govori o "tranziciji postsocijalistikih drutava" misli se na sve one
protivrene i jo uvek nedovoljno istraene promene i procese u bivim socijalistikim
zemljama. To su promene koje su jo u toku. "Tranzicija" se esto prikazuje, sa ideolokim
naglascima, kao "prelaz iz socijalizma u kapitalizam", odnosno kao "povratak na staro" (to
je, striktno tumaeno, nemogue). Nijedan teorijski model (ni klasini marksizam,
struktural-funkcionalizam, niti sistemska teorija), nije sam za sebe u stanju da u celini
objasni sve bitno to se u takvim drutvima deava. Sigurnije je ono saznanje koje nastaje
kao plod kreativne i komplementarne primene svih navedenih i drugih sociolokih teorija i
metodolokih pristupa od onog koje bi se striktno dralo jednog jedinog modela analize,
inae veoma sloenog i protivrenog problema i novostvorenog i nepoznatog fenomena.
Sloenost fenomena ''postsocijalistike tranzicije'' ilustruje jedno zapaanje, dato u
maniru savremene fenomenoloke (ili interpretativne) sociologije. Govorei o tekoama
"tranzicije iz socijalizma u kapitalizam" i posledicama pretvaranja dravne svojine u
privatnu, jedan ruski ekonomista otprilike ovako rezonuje: Istorija nam pokazuje kako je
od privatne svojine nastala dravna, ali u istoriji nije bilo primera kako privatna svojina
nastaje od dravne. Revolucionarni in ukidanja privatne svojine i unitenja mnogih
privatnih vlasnika moe se uporediti sa grubijanskim postupkom razbijanja akvarijuma
punog arenih ribica - da bi se od njih skuvala kakva-takva ''riblja orba za gladne
revolucionare''. Sadanja ''tranzicija'' podsea na bezuspene pokuaje da se od ostataka
''riblje orbe'' ponovo dobiju ive ribe za novi areni akvarijum. Prvo je bilo mnogo lake
izvesti nego ovo drugo.
Dananje grubo klasno raslojavanje bivih socijalistikih drutava svedoi o novom
dosad nepoznatom obliku akumulacije kapitala i ubrzanog stvaranja politike , pravne i

188

socijalne infrastrukture za jedan novi kapitalizam. Otvoreno je pitanje kakav e taj

kapitalizam biti, da li e ispuniti oekivanja njegovih protagonista ili e veinu njih
razoarati? Koliko li e i u emu tako nastali kapitalizam liiti na uzorni kapitalizam
bogatih zapadnoevropskih drutava, a koliko na kapitalizam u poluperifernim latinoamerikim i perifernim azijsko-afrikim drutvima? Nije realno da uskoro postanu dobri
preduzetnici oni koji su se obogatili korupcijom kakvu dosadanja istorija ne poznaje
(poput ruskih ''tajkuna'' koji su od partijskih sekretara, od vojnih i policijskih generala, ili
kao njihovi sinovi, keri i zetovi, prekono postali ''privatni vlasnici'' prirodnih izvora nafte,
zemnog gasa, bogatih rudnika i svega to basnoslovno vredi). Nai novi bogatai su sitniji i
manje bogati, jer smo i mi manji i siromaniji od Rusije ali oni zbog toga nisu niti e biti
bolji kapitalistiki preduzetnici. Socioloka imaginacija nam sugerie pretpostavku da e
najverovatnije tako nastali kapitalizam dugo nositi oiljke (kontrarevolucionarnog) naina
njegovog uvoenja - kao to je to, uostalom, bilo i sa revolucionarno i nasilno
uspostavljenim socijalizmom. Sasvim je izvesno da e i na novi kapitalizam dugo biti
inficiran korumpcionakim karakterom njegovih najkrupnijih preduzetnika ako se ikad i
oslobodi tog zlokobnog virusa. Jedini ''lek'' tako inficiranom drutvu i jedina brana pred
hidrom postsocijalistike korupcije ostaju moderne institucije pravne drave kakve Srbija
jo nema a preko su joj potrebne. U izgradnji modernih pravnih institucija u Srbiji najvie
se i kasni - jer su, izgleda, moniji oni malobrojni i bogati kojima one smetaju, od mnogo
veeg broja onih kojima su one jedina nada i mogua zatita.
Osim toga, Srbija je kao nijedna druga zemlja u tzv. tranziciji itavu jednu deceniju
bila izloena u savremenom svetu nevienom sadejstvu spoljnih i unutarnjih inilaca
razaranja i unitavanja jedne suverene drave, naroda koji u njoj ivi i drutva onakvog
kakvo je u njoj ranije postojalo. Za ilustraciju tog sadejstva svih moguih ''sila zla'' koje su
Srbiju u poslednjoj deceniji 20. veka zadesile navodim jednu tipologiju koja se ini kao
korisno analitiko sredstvo za razumevanje takve situacije. U njoj se navode etiri
najvanija oblika ugroavanja nekog drutva i vie vrsta pretnji koje uz takve oblike obino
idu - i svi oni se u sluaju Srbije u nekom vidu javljaju:
1. spoljno i direktno ugroavanje (i pretnje - invazija, okupacija, istrebljenje, sankcije,
nuklearni rat);
2. spoljno i strukturno ugroavanje (i pretnje - embargo, ekonomski rat, ekoloko
razaranje, globalne krize, siromatvo, nerazvijenost, nejednakost);
3. unutranje i direktno ugroavanje (i pretnje - dravni i lini terorizam, izazivanje
ratova, graanski rat, tlaenje manjina);
4. unutranje i strukturno ugroavanje (i pretnje - otuenje, raspad drutva, mafija,
korupcija, crno trite, bezakonje, droga).6
Pada u oi da je srpsko drutvo u poslednjoj deceniji 20. veka bilo neposredno
ugroeno na sve navedene naine: dakle, na sve mogue naine i sa svih moguih strana;
to bi se reklo nema tog zla koje nas nije zadesilo. Jedna potpuna socioloka tipologija
koja u apstraktnom obliku treba da obuhvati sve logike mogunosti, empirijski je u celini
''pokrivena'' samo u jednom konkretnom sluaju, u sluaju srpskog drutva. ak nas,
uslovno reeno, ni ''nuklearni rat'' kao najtea vrsta spoljne i direktne pretnje nije zaobiao,
jer su 1999. na Srbiju padale i bombe sa ''osiromaenim'' uranijumom. Pritom je jedan deo
, - Transnational Fondation for
Peace and Future Research, Lund (Sweden), 15. maj 2000, . 1.
6

189

Srbije na neodreeno vreme i okupiran, sa tendencijom da u meuvremenu bude amputiran.

To se nijednoj evropskoj zemlji u skorije vreme nije desilo.
U kakvim neprilikama je srpsko drutvo doekalo kraj 20. veka i poetak treeg
milenijuma svedoi i jedna ekspertska analiza iz koje se navodi deo koji sadri
neke od najvanijih statistikih pokazatelja i naznaene negativne tendencije.
Uruavanje Srbije. ''Preko 800.000 izbeglica pristiglo je u Srbiju iz ratom
zahvaenih podruja u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu; od 1992. konstantno
negativan prirodni prirataj; u odnosu na 1987. godinu za jednu etvrtinu manje
sklopljenih brakova; na 10 mlaih od 19 godina dolazi ak 9 osoba preko 60
godina; porast broja ubistava i samoubistva; drutveni proizvod Srbije pada sa
100 poena 1987. godine na 40 poena 1999; krajem devedesetih u Srbiji se gradilo
oko 10.000 stanova godinje, to je ak pet puta manje u odnosu na broj
izgraenih stanova osamdesetih; spoljni dug drave godinje raste za oko 750
miliona dolara, a dug drave po osnovu stare devizne tednje graana je vei od 7
milijardi nemakih maraka; krajem osamdesetih odnos zaposlenih i penzionera je
3:1, da bi taj odnos pao na oko 1,7 zaposlenih na jednog penzionera krajem
devedesetih; Jugoslavija je najgore plasirana evropska zemlja po indeksu
korupcije na osnovu istraivanja organizacije Transparency International; u
decembru 1993. godine prosena plata je bila 21 DM; u januaru 1994. po stopi
inflacije bili smo prva zemlja u svetu, dnevni rast cena bio je preko 60% na sat,
izdata je novanica od najvee nominalne vrednosti 500.000.000.000, svakog
meseca su emitovane 4 nove novanice i bili smo trei u svetu po ukupnom
trajanju (hiper)inflacije od 24 meseca; teta od NATO bombardovanja 1999. je
iznosila 29.608,6 miliona dolara''.
(''Bela knjiga'', Republiki zavod za statistiku i G-17+, 2000).
Jedan presek socio-ekonomskog stanja u Srbiji koji je napravljen 1994. (Poarac i
drugi, 1995) ukazuje na podatke da ak 44,2% ljudi u Srbiji nije imalo dovoljno za hranu
(85% od takvih je ivelo u gradovima). ak polovina porodica sa decom ispod 18 godina
nije mogla svojoj deci da obezbedi adekvatnu ishranu. Izrazito siromaenje ogromne
veine pratilo je istovremeno enormno bogaenje manjine od 1% do 3% ukupne
populacije.
Socioloka studija Mladena Lazia i saradnika (Razaranje drutva, 1994)
uraena na osnovu ankete iz 1993. sadri procenu (Danila Mrkia) da je tada preko
polovine populacije u Srbiji preivljavalo ispod linije siromatva. Uz sve to ak 16%
domainstava u Beogradu je bilo primilo na due ili na krae vreme izbeglice, s tim to se
taj broj nakon masovnog etnikog ienja Srba iz Hrvatske u leto 1995. bio znatno
poveao i u Beogradu i u celoj Srbiji (a naroito u Vojvodini).

190

Opisano stanje se od 2000. godine od prestanka rata i nakon politikih promena

reima u Srbijim u mnogome menja (Bogievi, Mijatovi i drugi, 2003).
Uspostavljanje makroekonomske stabilnosti 2001-2002. godine omoguilo je
zaustavljanje daljeg siromaenja, rast drutvenog bruto proizvoda i poboljanje
prosenog ivotnog standarda graana. Drutveni bruto proizvod je u 2001
porastao za 5,5%, a 2002. za 4%; indeks siromatva je 1995. bio oko 30%, 2000. je
ak 36,5%, da bi 2002. pao na 14,5% (Strategija za smanjenje siromatva , 2003).
Meutim, poboljanje nije bilo ni priblino onako kako je masa nezadovoljnih
oekivala. Najnovija istraivanja javnog mnjenja (Brankovi, maj 2004) pokazuju
da je ak 74% graana Srbije bilo nezadovoljno svojim socijalnim poloajem, 51%
svoju materijalnu situaciju ocenjuje kao ''lou'', a 57% je mislilo ''da stvari u Srbiji
idu u pogrenom pravcu''. Mnoge negativne tendencije iz prethodnog perioda samo
su ublaene, a neke se nastavljaju i dalje po zabrinjavajuim trendovima:
Rat je prestao i neke izbeglice su se vratile svojim kuama ili razile po svetu, ali i
dalje ih je u Srbiji nekoliko stotina hiljada, toliko da ona sama nije u stanju da ih na
ljudski pristojan nain zbrine.
Uoava se rast proizvodnje, ali on je nedovoljan da pokrije porast plata i drugih
drutvenih trokova (i dalje vie troimo nego to zaraujemo).
Nezaposlenost je i dalje velika. U SRJ je 2001. bila opta statistika stopa
nezaposlenosi 29%, ali uz fiktivno zaposlene i one na ''prinudnim odmorima'' ta stopa
je bila blizu 50%; latentna nezaposlenost prestrukturiranjem velikih privrednih sistema
u Srbiji postaje sve vie i statistiki vidljiva.
Procenjuje da je u Srbiji krajem 2004. oko 4 miliona ljudi na neki nain
egzistencijalno ugroeno, mada su i meu njima velike razlike: oko milion ljudi je na
granici siromatva; oko 800 hiljada je ispod te linije (preivljava sa manje od 5 hiljada
dinara meseno) i u tom pogledu stanje je slino sa onim u Rumuniji, loije nego u
Bugarskoj, a bolje samo od Albanije; oko milion lica je nezaposleno, oko milion radi u
''sivoj ekonomiji'', oko 120.000 prima socijalnu pomo, oko 300.000 radi u firmama i
ne prima platu, oko 100.000 je na tritu rada, a bili su u radnom odnosu. Neke od
navedenih kategorija se preklapaju, pa stanje verovatno nije onakvo kako se
pesimistima ini, ali nije ni takvo da bi dalo za pravo optimistima. Ipak, u odnosu na
prethodno stanje u proseku je standard domainstava u Srbiji bolji (prosean porodini
budet je oko 22.000 dinara ili oko 300 evra, pa se kao jedna od stavki u prosenom
budetu pojavljuje i mala tednja - Politika, 11.12.2004, s.13.).
Strane donacije su sve manje, investicije ih sporo zamenjuju, a mala i srednja
preduzea se i dalje teko osnivaju i sporo ire, pa i nezaposlenu radnu snagu ne
zapoljavaju.
Spoljni dugovi su dravnim aranmanima sa meunarodnim finansijskim institucijama
smanjeni, ali se novo spoljno zaduivanje nastavlja preko mere koju zdrava ekonomija
moe da podnese.
Privatizacija se i dalje odvija u politiki haotinim i pravno neregularnim uslovima, to
joj u mnogome i daje karakter nevidljive ''burazerske privatizacije'' ili privatizacije kroz
javne afere.
''Siva ekonomija'' se teko i sporo uvodi u legalne tokove, mada se neke neophodne
sistemske mere preduzimaju (promena poreskog i drugih podsistema).

191

Sistemska korupcija i organizovani kriminal su neto smanjeni, ali su im koreni ostali

duboki, tako da i dalje predstavljaju jednu od najveih drutvenih pretnji.
- Ustavna reforma je blokirana, pa su i proevropska zakonodavna aktivnost, reforme
pravosua i druge sistemske reforme oteane i usporene, a bez pogodnog pravnog
sistemskog okvira nema privrednih investicija, ekonomskog rasta i drutvenog razvoja
uopte.
- Nastavlja se pad prirodnog prirataja i preveliki odliv mladog, kolovanog i
najvitalnijeg stanovnitva u inostranstvo.
Mada nema sasvim pouzdanih podataka o broju emigranata,
posredno se procenjuje (kombinovanjem rezultata popisa 2002. i
podataka od zemalja koje naim graanima izdaju iseljenike vize) da u
inostranstvu danas ima oko 400.000 graana Srbije, od kojih je oko
40.000 visokoobrazovanih. Ako se procenjuje da jedan takav strunjak
dravu kota oko 300.000 dolara, onda ''odliv mozgova'' ne samo to
jednom siromanom drutvu uzima najvrednije ljude, nego mu odnosi i
ogroman novac, meren milijardama dolara. Socioloka istraivanja
pokazuju da preko 70% mladih u Srbiji prieljkuje odlazak u inostranstvo,
zauvek ili na neko due vreme (Boli, 1995), a najnoviji podaci govore
da je meu visokokolcima ak preko 80% onih koji bi otili u
inostranstvo kad bi im se ukazala prilika. Generalno gledano, prema
rezultatima ankete iz 2003. godine vie od polovine i gradske i seoske
omladine razmilja o odlasku u inostranstvo na due vreme, to u praksi
obino znai zauvek (Drutvena transformacija, Duan Moji, s. 234).

192

Tako je od 2000. godine samo u SAD emigriralo oko 20.000 naih graana, od
kojih je preko 2.000 visokoobrazovanih strunjaka. Ovo, istini za volju, nije samo
na problem. U SAD odlaze mladi strunjaci iz Nemake i Francuske i svih drugih
razvijenih evropskih drava, a iz nama susednih zemanja tendencija i obim
emigracije su slini. Hrvatsku je, na primer, tokom poslednje decenije 20. veka
napustilo 140.000 visokoobrazovanih, a prema najnovijem istraivanju (timac,
Radin, 2002) 40% zemlju bi napustilo na due vreme, 22% zauvek, a samo 12,6%
je ne bi naputalo. ak je i u Sloveniji, kao zemlji najuspenije postsocijalistike
tranzicije, 1995. godine (dok je tranzicija bila u poetnoj fazi) oko 70% mladih
izraavalo elju za emigracijom. Takoe je uoena i injenica da se iz siromanih
zemalja u vremenima krize u talasima i masovno odlazi, a samo sporadino i
pojedinano vraa, i to tek onda kada se prilike znatno poprave. Srbija i srpsko
drutvo, onakvi kakvi su danas i kakvi e najverovatnije jo jedno izvesno vreme
biti, nisu u stanju da u zemlji zadre potencijalne emigrante, a pogotovo ne mogu
da vrate one koji su ve otili. I kod ovog problema potvruje se da je ''lake bilo
spreiti nego leiti'', a kao alternativni strateki cilj ostaje nastojanje da se raznim
oblicima ekonomske i kulturne saradnje sa srpskom dijasporom uini da oni koji su
fiziki otili ne budu i definitivno izgubljeni za Srbiju.
Sve u svemu, Srbija i srpski narod su jo jednom, na tragian nain i na svojoj
koi, neposredno spoznali staru istinu da se sve to postoji mnogo bre rui nego
to se gradi, to se, takoe, odnosi i na drutvo i na dravu moda i vie nego na
bilo ta drugo. Racionalna drutvena samosvest, ona koja je ozbiljno teorijski i
istorijski utemeljena, moe i treba da slui drutvima i narodima kao dobar orijentir
u vremenu i prostoru da ne skreu na istorijske stranputice i da ne vrludaju
kojekude, uei se samo na svojim istorijskim pokuajima i pogrekama.
Socioloki i drugi racionalni uvidi u ono to se u srpskom drutvu zbivalo i zbiva
vredni su ako doprinose da se u javnom i linom miljenju i delovanju ukoreni
racionalna drutvena i nacionalno-istorijska samosvest. Oito je da je srpskom
drutvu (i srpskom narodu) upravo takva realna i umna (i u tom smislu istinita)
samosvest nedostajala i to onda kad mu je bila najpotrebnija, na prelazu vekova i
milenijuma, u vremenima postsocijalistike tranzicije i postberlinske globalizacije,
kad su se jedna ''pravila (svetske) igre'' zamenjivala drugima i kad je trebalo
pravovremeno prepoznati koja su ''pravila prava'', latentna ali delatna, a koja su
samo manifestna i prividna.
Odabrana literatura
Bogievi B., Krsti G., Mijatovi B., Milanovi B. (2003): Siromatvo i reforma
finansijske podrke siromanima, Centar za liberalno-demokratske studije
(CLDS) i Ministarstvo za socijalna pitanja Vlade Srbije, Beograd.
Brankovi, Srbobran (2004): ''Istraivanje javnog mnenja Srbije'',
Medium index
Gallup International, 13-19. maj 2004, Beograd
Drutvena transformacija i strategije drutvenih grupa: Svakodnevnica Srbije na poetku
treeg milenijuma (2004): priredila Anelka Mili, ISI FF, Beograd.

193

Lazi, Mladen (1994): Sistem i slom, Filip Vinji, Beograd.

Razaranje drutva (1994): priredio Mladen Lazi, Filip Vinji, Beograd
Parsons, Talkot (1992): Moderna drutva, Gradina, Ni.
Popovi, Mihailo (1974): Problemi drutvene strukture, BIGZ, Beograd.
Poanac, Aleksandra i dr.(1995): Socio-ekonomski poloaj porodice sa decom u
Srbiji, Institut ekonomskih nauka, Beograd.
Redklif-Braun (1982): Struktura i funkcija u primitivnom drutvu,
Prosveta, Beograd.
Socioloki leksikon (1982): Savremena administracija, Beograd.
Srbija posle Miloevia (2001): tematski broj Srpske politike misli, Beograd.
Srbija krajem milenijuma: razaranje drutva, promene i svakodnevni ivot
(2002): uredili S. Boli i A. Mili, ISI FF, Beograd.
Strategija za smanjenje siromatva u Srbiji (2003): Ministarstvo za rad i
socijalna pitanja, Beograd
Haralambos, Mihael (1989): Uvod u sociologiju, Globus, Zagreb.
4. Naselja - projekcija drutva u prostoru
Naselja su sloene i viefunkcionalne drutveno-prostorne skupine koja nastaju
relativno trajnim vezivanjem pojedinaca i grupa za neku odreenu teritoriju i njihovim
meusobnim drutvenim povezivanjem (usled prostorne blizine) u lokalnu drutvenu
zajednicu.
Naseljavanje je jedan od najznaajnijih civilizacijskih procesa, a naselja su veoma
vane drutvene tvorevine u prostoru. Naselja su toliko vana prostorna forma drutvenog
ivota da bi se slobodno moglo rei da ona, zajedno sa ljudima koji ih naseljavaju
(stanovnitvom), predstavljaju stvarnu i najvidljiviju morfoloku osnovu (gr. morfo - oblik)
svakog drutva i njegove socijalne strukture (organizacije drutvenih grupa i ustanova) u
datim lokalnim (lat. locale - prostor) okvirima.
Naseljavanje i relativna stalnost naselja prva su i najvanija pretpostavka trajnijih i
sloenijih drutvenih odnosa od onih koji postoje u prvobitnim skitakim rodovskim
zajednicama - bez kojih ne mogu nastati civilizovana drutva i razvijenije kulture. Tek kad
se neka delovanja i odnosi susretnu u prostoru (kao i u vremenu), oni stvaraju sloene
drutveno-kulturne tvorevine kojih ne bi bilo da su se mimoili. Trajnije naseljavanje i
oblikovanje stalnog naselja na jednom odreenom prostoru omoguuje kumuliranje,
taloenje i kristalizovanje drutvenih delovanja veeg broja ljudi, iz vie raznih generacija,
to sve zajedno omoguuje nastajanje prvih (seljakih) civilizacija na ijim osnovama
nastaju sve kasnije i razvijenije - ukljuujui i nae dananje drutvo i kulturu.
Ljudi koji naseljavaju jedan prostor ee se susreu i sliniji su jedni drugima od
onih koji su meusobno udaljeni. Sline potrebe, interesi, vrednosti i norme (obrasci
ponaanja) ponekad privuku neke pojedince i grupe odreenom prostoru, a obino postaju
sline kasnije, zajednikim ivotom u istom prebivalitu (selu ili gradu). Stoga je svaka
drutvena organizacija neposredno povezana sa prostornim organizovanjem drutvenog
ivota ljudi u naseljima.
Globalna drutvena organizacija ponekad neposredno utie na organizaciju naselja,
koje tada u neku ruku predstavlja "projekciju drutva u prostoru". Globalna organizacija
proizvodnje, stanovanja, saobraaja i svekolike meuljudske komunikacije neposredno utie

194

na unutranju (ne samo prostornu) strukturu svakog naselja u kojem se odvijaju ove vitalne
drutvene funkcije. Tim funkcijama je uvek, vie ili manje, prilagoena drutvena struktura
svakog naselja, a od njih uvek i zavisi i opti tip naselja. Tako, na primer, industrijsko
drutvo namee odgovarajuu mreu naselja (sela i gradova) i determinie njihove
meusobne odnose. Industrijalizacija neposredno utie na organizaciju gradova (na raspored
gradskih zona, na saobraajnice, na razmetaj i veze gradskih ustanova) koja mora da se
prilagodi naraslim i novonastalim potrebama industrije, trgovine, kulture i svakodnevnog
ivota graana.
U svim civilizovanim drutvima postoje dva osnovna tipa naselja: selo i grad.
Odvajanje grada od sela posledica je razvoja podele rada i promena globalne drutvene
organizacije koje su nastupile na prelazu iz prvobitne rodovske zajednice u civilizaciju (lat.
civitas - grad, civilis - graanski). Taj civilizacijski prelaz oznaio je potiskivanje
plemensko-srodnike
organizacije
drutva,
politiko-teritorijalnom,
dravnom
organizacijom vlasti i celokupnog drutvenog ivota. Grad (ograen i posebno branjen
prostor) obino nastaje na mestu ukrtanja puteva i postaje mesto trgovine i sredite dravne
vlasti (najpre vojne, a potom upravne, finansijske i svake druge). Tada selo postaje zavisno
od grada kao sredita vojne, ekonomske i politike moi i ostaje prema njemu podreno sve
do dananjih dana. Taj odnos podreenosti sela prema gradu nije se do danas sutinski
promenio. Menjali su se samo oblici zavisnosti i mehanizmi podreivanja koji bitno
odreuju i grad i selo kao istorijski komplementarne drutveno-prostorne skupine. U ovom
drutveno-istorijskom kontekstu obino se definiu i selo i grad, kao i njihovi socioloki
relevantni meusobni odnosi.
Selo je drutveno- prostorna skupina koja istorijski nastaje oblikovanjem prvih
stalnih naselja. Tu se pojedinci i grupe, u uslovima nerazvijene podele rada, povezuju u
malu lokalnu zajednicu. U njoj se sa lanovima svoje porodice bave poljoprivredom,
stanuju u zajednikoj porodinoj kui, stupaju u neposredne (preteno primarne) odnose,
meusobno i sa prirodom, stvarajui pri tom osobene obrasce miljenja, delovanja i
ponaanja (tzv. narodnu ili seljaku kulturu).
Sela su najstarija ljudska naselja koja se formiraju kao trajnije naseobine u neolitu
(oko 5000. god pre n.e.) u dolinama velikih reka - Tigra, Eufrata, Nila, Jordana, Inda,
Ganga, Jangcekjanga, Hoanghoa - tamo gde nastaju i prve poznatije i razvijenije svetske
civilizacije. Ova istorijska promena ponekad se oznaava kao neolitska revolucija. Uporedo
sa ustaljivanjem naselja odvija se i prelazak sa lova, ribolova i skupljake privrede na
pripitomljavanje ivotinja (ovaca i koza) i zemljoradnju (to je prva "zelena revolucija"). Tek
zemljoradnja namee potrebu za trajnijim naseljavanjem na prostoru koji je za to pogodan, a
podstie i dalje usavravanje raznih alata (kamenih i drugih) koji se koriste u obradi zemlje.
Drutvena organizacija prvih sela poiva na proirenoj porodici i kolektivnoj svojini.
Gradovi su gusto naseljena mesta, sa veim brojem stanovnika (uglavnom
nepoljoprivrednika). U njima je razvijenija drutvena i tehnika podela rada, koncentrisane
su glavne ekonomske, politike i kulturne ustanove i organizacije, kao i globalne (upravne)
drutvene funkcije. Zbog toga su gradovi postali centri moi i sredita kulture u
civilizovanim drutvima, ali su u njima odnosi meu ljudima manje prisni (sekundarni), a
esto i otueni.
Prvi gradovi nastaju, takoe, na starom Istoku - kao politiki, trgovaki i kulturni
centri orijentalnih komuna ili prvih malih drava (u Sumeru, Egiptu, Mesopotamiji, Indiji).
Pretee prvih gradova bila su naselja koja su imala pravilnu organizaciju naseljenog prostora

195

(po emu se arhitektonski razlikuju grad i selo). Takva su stara naselja alpskih sojenica, sela
sa pravilnim ulicama na Apeninskom poluostrvu, naselja starih amerikih civilizacija (Maja,
Inka i Acteka).
Gradovi e preovladati selima i postati istinski centri drutvene moi i kulture tek
kad se stvore velike drave sa jakom centralnom vlau koja se u njih smeta. Ipak, kroz
itavu predindustrijsku epohu, grad ekonomski zavisi od sela (i poljoprivrede), iako njima
politiki i kulturno dominira. U to vreme gradovi su vojna, administarativno-upravna i
kulturna sredita ireg, drutveno-ekonomski gledano ruralnog i agrarnog prostora
(okruenja).
Potpunu (i ekonomsku) prevlast nad selom grad ostvaruje s industrijskom
revolucijom, kad se nova proizvodnja i njeni glavni potencijali (kapital, maine i ljudi)
koncentriu u novostvorenim industrijskim gradovima. Zato se ovaj drutveni preokret
ponekad naziva i urbanom revolucijom. Industrijski gradovi postali su tako sinonim
modernog grada i modernog drutva uopte. Definitivnom podreivanju sela gradu
doprinelo je ovladavanje industrije nad poljoprivredom. Istovremeno su i moderne
graanske klase (kapitalisti i radnici) istorijski potisnule stare agrarne predindustrijske klase
(feudalce i seljatvo). Kapitalisti, kao vladajua klasa industrijskog drutva, brzo razvijaju
proizvodnu tehnologiju, podiu produktivnost ljudskog rada, ire lokalno trite do
nacionalnih i svetskih razmera i potstiu nagli porast gradova. Industrijski gradovi prebrzo
rastu, preko racionalne mere, tako da se u njima uporedo sa bogatstvom nagomilavaju beda i
kriminal, koji predstavljaju tamnu stranu blistavog naina drutvenog ivota modernih
metropola.
"ta je grad? Kako je nastao? Koje su faze njegovog razvoja? Koja mu je uloga, koji cilj?
On se pojavio u razliitim oblicima, koji ne doputaju da se na jedan nain definiu. Nije ga lako opisati, jer se
neprestano menja: u poetku, to je embrionalno drutveno jezgro, a danas dolaze kompleksne etape njegove
zrelosti, da bi na kraju ostario i poeo se raspadati. Poreklo grada je neizvesno, budui da je vei deo njegove
prolosti zakopan ili izbrisan te se ne moe rekonstruisati, a teko je i oceniti kakva e biti njegova budunost.
Hoe li grad nestati ili e se cela planeta pretvoriti u golemu urbanu konicu? (To bi, uostalom, bio
samo jedan drugi nain nestanka.) Mogu li potrebe i elje koje su ljude naterale da ive u gradovima ponovo
oiveti, na jednom viem stupnju, sve ono to su Jerusalim, Atina ili Firenca jednom obeavali? Ostaje li nam
jo uopte izbor izmeu Nekropolisa i Utopije: je li mogue izgraditi novi grad koji e, osloboen svojih
unutranjih suprotnosti, obogatiti i podstai ljudski razvoj?
... Kad napokon doemo do naeg vremena videemo da je urbano drutvo stiglo na raskrsnicu puteva. Tu
emo onda, s jaom sveu o vlastitoj prolosti i jasnijim uvidom u odluke donesene pre mnogo vremena,
koje, ipak, jo uvek i esto nama vladaju, moi doneti neposrednu odluku o pitanju koje se sada nalazi pred
ovekom, koja e ga u krajnjoj liniji preobraziti, na bolje ili na gore: hoe li se on posvetiti razvijanju
najdubljih vrednosti ljudske linosti ili e se prepustiti vlasti gotovo automatskih sila to ih je sam pokrenuo i
prepustiti svoje mesto svom dehumanizovanom 'drugom ja', postistorijskom oveku. Ovaj drugi izbor e
dovesti do gubljenja misli, oseaja, stvaralake smelosti i napokon svesti.
Mnogi gradovi, mnoge obrazovne ustanove i politike organizacije ve su se opredelili za
postistorijskog oveka. To posluno bie nee imati potrebe za gradom: ono to je nekad bio grad svee se na
dimenzije podzemnog upravljakog centra, jer e se u interesu mehanikog upravljanja i automatizma
proigrati svi ostali atributi ivota."
(Luis Mamford, Grad u istoriji)
a) Razlike izmeu sela i grada
U sociologiji je uobiajeno da se o odnosu i razlikama izmeu sela i grada govori u
logikom obliku dihotomije selo - grad, tako to se ova dva osnovna tipa ljudskih naselja

196

meusobno uporeuju po onim obelejima za koja se pretpostavlja da bitno odreuju seoski

(seljaki) i gradski (graanski) nain ivota.
Iz ovog ne sledi zakljuak da i u stvarnom drutvenom ivotu postoji tako otra
razlika izmeu ova dva opta tipa naselja. Oduvek je u gradu postojalo i opstajalo ono to je
seljako - bilo da je iz sela dolo u grad ili je nastalo u samom gradu, ali je po svojoj sutini
blie seoskim nego gradskim drutveno-kulturnim tvorevinama.
Sa druge strane, od kada gradovi postoje, ono to u njima nastaje - bilo da je dobro i
progresivno (oseaj slobode, novo znanje, prosveta ili tehnologija), bilo da je negativno
(zaraze, bolesti ili kriminal) nikad nije moglo ostati zatvoreno u gradske zidine, a da se ne
rairi po okolnom seoskom prostoru. Otuda su pojmovi "selo" i "grad" u izvesnom smislu
"idealni tipovi" koji mogu da nam poslue da bolje razumemo stvarne uslove u kojima
nastaju razliiti drutveni odnosi i kulturne tvorevine.
Arhitektonsko-urbanistiki gledano, grad je planski ureen prostor (sa pravilnom
mreom ulica i funkcionalnim rasporedom zona), dok je selo spontano oblikovano naselje.
Ovo je pravilo od kojeg postoje brojni izuzeci - kako u pogledu este spontanosti gradskih
oblika tako i u odnosu na povremeno planiranje seoskih naselja. Razlike ipak postoje, jer
gradske strukture se obino planiraju, a seoske nastaju spontano. Iz toga ne proizilazi nuno
da su planirane drutveno-prostorne forme uvek i u svemu funkcionalnije od onih drugih,
spontano nastalih. Ponekad je dobro to se svi (esto loi) planovi, pa i ovi urbanistiki, nisu
do kraja ostvarivali. Tako su neki gradovi ouvali neke svoje stare oblike (urbana jezgra),
to je danas vredna kulturna batina.
Demografski posmatrano, grad je gusto naseljeno mesto, sa velikim brojem
stanovnika, veinom nepoljoprivrednika (zanatlija, trgovaca, radnika, slubenika), raznih
profesija kakvih u selu uopte nema. Sela su manja i retko naseljena mesta, sa izrazitom
veinom poljoprivrednika, sa ponekim zanatlijom i jo po kojom drugom profesijom
(svetenik, uitelj, agronom i sl.
Ekoloki, selo je mnogo blie prirodnoj sredini od grada koji je tipina vetaka
sredina, esto suprotstavljena prirodi. Ako je grad gusto naseljen, buan i zagaen prostor
(neist vazduh, voda, tlo) sa otuenim meuljudskim odnosima, onda selo u odnosu na
takve gradove ima ekoloke prednosti. Meutim, otvoreno je pitanje kome sve i u kojoj meri
ekoloke prednosti sela mogu da nadoknade mnoge druge njegove nedostatke i neutraliu
prednosti koje ima grad kao poeljna ivotna sredina. Na opreznost u zakljuivanju o
ukupnim ekolokim prednostima sela nad gradom upuuje poznata opaska da mnogi, ipak,
samo "selo hvale, ali u gradu ive".
Ekonomski gledano, seljaka privreda se bitno razlikuje od gradske. Prva je
zasnovana na poljoprivredi i preteno je naturalna, dok je gradska privreda oslonjena na
industriju i druge nepoljoprivredne grane (sekundarni i tercijarni sektor), trino je
orijentisana i profitabilna. Seljaka ekonomija je orijentisana na sticanje imovine radi
odravanja egzistencije ("ekonomija oskudice i tednje"), a gradska na sticanje novca
(profita) i njegovo troenje ("ekonomija rastue proizvodnje i potronje").
Seljaki radovi se obavljaju u prirodnoj sredini (na polju), podvrgniuti su prirodnim
ritmovima (dnevnim, sezonskim), kao to je organska proizvodnja u poljorprivredi
podreena prirodnim uslovima (vlaga, toplota, plodnost tla) i ritmu rasta i sazrevanja biljaka
i ivotinja. Seljaci i njihova proizvodnja izloeni su udima prirode (kie, poplave, sue.
mrazevi, vetrovi, ledena tua) i zato su rezultati poljoprivrednog rada vrlo neizvesni.
Radovi seljaka su spontano rasporeeni, po svom prirodnom redu i ritmu, i nisu ni prostorno

197

ni vremenski odvojeni od ostalih ivotnih aktivnosti - kao rad gradskog oveka. Seljaki
radovi se, po pravilu, obavljaju u zajednici sa ostalim lanovima porodice, a esto i kao
kolektivni poslovi grupe suseda ili celog sela. Sve ovo odreuje ne samo poseban
ekonomski poloaj sela, seljaka i poljoprivrede nego i porodinu organizaciju, odnose u
seoskom kolektivu, kulturne obrasce verovanja, miljenja i delovanja seljaka (tzv. seljaki
mentalitet) - dakle, seljaki nain ivota uopte. Budui vrsto uklopljeni i duboko
ukorenjeni u svoju prirodnu i drutvenu sredinu seljaci su stoga veoma obazrivi i odgovorni
u donoenju krupnih odluka, pa esto i konzervativni i skloni konformizmu i fatalizmu u
svom svakodnevnom ponaanju i delovanju.
Sa druge strane, industrijski rad se odvija u vetakoj sredini (fabrici) i podvrgnut je
tehnikoj a ne prirodnoj podeli rada, ritmu vetakih tehnolokih procesa i ritmu maina.
Takav rad se moe razbijati na faze i ponovo sklapati na razne naine (u tzv. naunoj
organizaciji rada). Mesto rada i svakodnevnog ivota je podvojeno, jer je odvojeno mesto
rada od mesta stanovanja, kao to su podvojeni i radno i slobodno vreme. Stalno menjanje
mesta i vremena pojedinih ivotnih aktivnosti, njihovo smenjivanje u pravilnim i vetaki
odreenim periodima, obeleava nain ivota gradskog oveka koji je zato stalno u
nekakvoj urbi (asovnik je njegova preka potreba i stalna opomena).
Socioloki je naroito bitna razlika u tipu drutvenih odnosa u selu bitno se razlikuje
od onih u gradu. U seoskoj zajednici drutveni odnosi su neposredni, neformalni, trajni i
prisni, jer radi se o odnosima meu roacima i susedima. Porodica je u tradicionalnom selu
bazina i primarna drutvena grupa u kojoj se odvijaju sve bitne ljudske i drutvene
funkcije: prirodna i drutveno-ekonomska reprodukcija (istovremeno je ivotna zajednica i
radna grupa), socijalizacija linosti i socijalna kontrola ponaanja, zatita od prirodne,
lokalne i ire drutvene sredine.
Urbano drutvo je vetaki stvorena, vea drutvena skupina meusobno nepoznatih
i znatno raznovrsnijih pojedinaca i grupa od onih koji sainjavaju neko selo. Stanovnici
gradova mahom su doseljeni iz raznih mesta, a meusobno se znatno razlikuju po
profesijama, po klasnom poloaju, politikom, verskom i ideolokom ubeenju, po
nacionalnom poreklu i kulturnim navikama. Sakupljeni s raznih strana, raznim povodima i
sa razliitim interesima, oni u gradovima vremenom gube obeleja seoskih sredina (i
kolektiva) iz kojih potiu i poprimaju nova specifina svojstva gradskih ljudi: lino su
slobodniji i pod manjom kontrolom kolektiva, ali su usamljeniji i otueniji jedni od drugih;
zato moraju da budu bolje i formalnije drutveno organizovani nego u selu. Tako oni, u
svojevrsnom "urbanom loncu za pretapanje", od seljaka vremenom postaju graani.
Seoske ustanove poivaju na inertnosti i ouvanju lokalnih tradicionalnih navika i
obiaja, na kolektivnoj odgovornosti i tradicionalnom grupnom moralu. Drutvena
organizacija se zasniva na patrijarhalnom autoritetu harizmatskih voa i netolerantnim
ideologijama interesno neizdiferenciranih kolektiva.
Urbane ustanove i organizacije poivaju na formalnom i apstraktnom autoritetu
pravnih propisa, na univerzalizovanom moralu i pojedinanoj odgovornosti, na tolerantnom
odnosu spram verskih, nacionalnih, ideolokih i svih drugih razlika.
Seljaka kultura je tipina narodna kultura koju neposredno stvaraju, tokom
svakodnevnog seljakog rada i ivota, prirodno obdareni i nepoznati pojedinci, a kristalie
se u obliku ustaljenih vrednosno-normativnih obrazaca kolektivnog verovanja, miljenja i
ponaanja koji se usmeno prenose s kolena na koleno. To je kultura koja je

198

tradicionalistika, to znai da je relativno statina, zatvorena u sebe, okrenuta prolosti i

odravanju postojeih odnosa u prevashodno agrarnim drutvima.
Urbana kultura je danas masovna kultura koja nastaje u industrijskom graanskom
drutvu, a stvaraju je i prenose mas-mediji, specifina tehniki sofisticirana sredstva
masovne komunikacije (tampa, radio, televizija, film, internet). Ova kultura se serijski
proizvodi, uz interese i po porudbini bogatih i monih, a namenjena je tritu prosene
veine, prema ijem ukusu je i oblikovana. Zahvaljujui svojoj prosenosti masovna kultura
poprima neke kosmopolitske crte. Poto se iri iz jakih propagandnih centara koji su pod
stalnom kontrolom vlasti, masovna kultura, pored komercijalne, esto ima i manipulativnu
ulogu. U poslednje vreme, posredstvom televizije, masovna kultura agresivno prodire u selo
i tamo iz korena menja sve tradicionalne kulturne obrasce drutvenog ivota seljaka.
Pored masovne, grad je oduvek bio rodno mesto i vrhunske (elitne) ili "visoke"
kulture koja, za razliku od lokalne i parcijalne seljake kulture, ima univerzalno znaenje i
vrednost. Naa civilizacija je utemeljena na kulturnoj tradiciji starogrkih polisa, vizantijske
i batine zapadnoevropskih gradova i ideja prosveenog novovekovnog graanstva.
Meutim, autentina i originalna "visoka" graanska kultura i nastaje tako to obrazovani
kulturni stvaraoci oplemenjuju spontano stvorene tvorevine narodne kulture - dajui im
optiju formu, kosmopolitski znaaj i univerzalniji smisao. Vrednije tekovine narodne (pa i
seljake) kulture, zato se uvek ugrauju u elitnu nacionalu kulturu i ine njenu autohtonu
tradiciju, zdravo stablo na koje se mogu kalemiti plemeniti pelceri drugih kultura.
Inovacije (nove drutveno-kulturne tvorevine) u selo obino dolaze spolja, iz grada i
globalnog drutva. Proces irenja gradskih obrazaca miljenja, delovanja i ponaanja, tj.
gradskog naina ivota, i na seoski prostor, oznaava se kao urbanizacija u sociolokom
smislu. Otuda u selima koja su zahvaena urbanizacijom, a jo uvek su preteno sela (ili su
ve meovita naselja) nastaju mnoge nove drutveno-kulturne tvorevine urbanog porekla.
"Seosko" i "seljako" vie se ne poklapaju, jer u selu je danas sve vie urbanih
oblika i sadraja drutvenog ivota - kako dobrih i poeljnih, tako i loih i nepoeljnih. U
savremenom selu sve je manje seljaka, pa neki ve govore o buduem "selu bez seljaka". To,
ipak, nije ni tako bliska, a jo manje sasvim sigurna budunost. Uostalom, ni gradovi se jo
nisu sasvim oslobodili nekih tipinih "seljakih" socio-kulturnih elemenata i crta. Zato se
"gradsko" i "graansko" jo uvek sasvim ne poklapaju. To je, u prvom redu, posledica
masovnog doseljavanja seljaka u gradove, ime dolazi do svojevrsnog "poseljaenja"
(ruralizacije) gradske sredine uopte. Oni koji dolaze, u gradove unose svoje ruralne
vrednosno-normativne obrasce ponaanja i delovanja. Sa druge strane, neki marginalni
oblici gradskog ivljenja ponekad se i sami tako menjaju da po svojoj strukturi i funkcijama
podseaju na seljake forme preivljavanja.

199

Sve napred reeno ukazuje na znaaj sociolokog kriterijuma za

razgranienje sela i grada - kao funkcionalno komplementarnih, ali
ipak razliitih drutvenih sredina. Ovaj kriterijum je sloen i on
sintetizuje sve prethodno navedene socioloki bitne razlike sela i
grada kao drutveno-kulturnih tvorevina. Naroito je koristan kao
kvalitativna dopuna uobiajenom administrativnom, formalnom i
kvantitativnom (statistikom) razlikovanju seoskih i gradskih naselja.
Socioloki gledano, selo i grad su, kao i svi njihovi mnogobrojni
prelazni i meoviti oblici, samo razni vidovi ispoljavanja ljudskog
drutvenog ivota u prostoru.
Socioloka dihotomija selo grad
Kriterijum
razlikovanja
Vrsta sredine
Organizacija prostora
Veliina skupine
Gustina populacije
Socio-ekonomska reprodukcija
Zanimanja (profesije)

Socijalna diferencijacija
Socijalna stratifikacija
Socijalna pokretljivost

Socijalna interakcija

Socijalna solidarnost
Socijalni autoritet
Socijalna kontrola
Socijalni identitet

SELO

GRAD

prirodna (organska)
spontana, segmentirana
(diskontinuirana)
mali lokalni kolektiv
retka naseljenost
prosta i naturalna
tradicionalna zanimanja: prosti
seljaki radovi, kuni poslovi i
agrarni zanati

vetaka
planska, integrisana
(kontinuirana)
velika skupina (masa)
vea gustina
proirena, robno-novana
moderne profesije: sloeniji
industrijski poslovi i novi
zanati, trgovina, uprava, usluge
(zdravlje, prosveta)
sloena tehnika podela rada

jednostavna i prirodna podela

rada
manje socijalne razlike (kraa
vertikalna skala)

vee klasne razlike i otrije

suprotnosti (dua vertikala, vei
raspon)
vea stabilnost:
vea mobilnost: horizontalna i
seljak je vezan za zemlju i
vertikalna, (lake se menja i
status; kad prelazi iz sela u grad uloga i status); graani streme
tad se i vertikalno pomera;
viim i najviim poloajima
stremi srednjim slojevima
neformalna i primarna: stalni,
formalna i sekundarna: brojni,
trajni i uobiajeni susreti
raznovrsni, povrni i krtkotrajni
licem u lice (uvek sa istim i
susreti sa nepoznatim licima
poznatim licima)
mehanika:
organska i ugovorna:
zbog slinosti i zajednikih
zbog komplementarnih
potreba
interesa
tradicionalan, porodini, lini
moderan (birokratski)
religija, moral, obiaji
pravo, dravna vlast
kolektivni
individualni

200

Selo i grad, kao komplementarne ivotne sredine, imaju, gledano jedno prema
drugom, svoje prednosti, ali i nedostatke. Mnogi naivno veruju da e se svi uoeni nedostaci
neutralisati brzim pretvaranjem sela u gradove (urbanizacijom) ili (to je jo nerealnije)
naglim zaustavljanjem urbanizacije. Dosadanji tip divlje urbanizacije nije sam sebe
proizveo. On je rezultat usiljene industrijalizacije drutva. Loe posledice i jednog i drugog
stihijskog procesa moraju se postepeno uklanjati, izborom neto smirenijeg i
uravnoteenijeg puta drutvenog razvoja od dosadanjeg (opredeljenjem za model tzv.
odrivog razvoja). Dilema oko osnovnog pravca promena ne bi trebalo da bude: uvek je
bolje civilizovati selo i seljake nego poseljaivati gradove i graane. Pri tom ne bi bilo
dobro ukidati ni sela ni gradove, ali bi na osoben nain valjalo humanizovati drutveni ivot
i u jednoj i u drugoj sredini.
U savremenim industrijskim i urbanim drutvima, masovne kulture i otuenih i
postvarenih meuljudskih odnosa, u novije vreme postaje uoljiv "ideoloki zaokret" ka
oivljavanju lokalnih, regionalnih i socio-kulturnih raznolikosti koje se doivljavaju kao
vane odrednice lokalnog kulturnog identiteta pojedinaca i drutvenih grupa koji ne
pristaju na utapanje u jednolinu masu velikog globalnog drutva. Za takve selo nije
frustrirajui socijalni prostor sa kojeg nisu uspeli da uteknu i gde jo nalaze najnunije
uslove za odravanje svoje egzistencije, nego je vrednosni izbor, poeljna ivotna sredina u
kojoj ostvaruju prieljkivani kvalitet svoga ivota.
Anri Mandra (Henry Mendras) se pita postaje li, moda, tek u
najrazvijenijim modernim postindustrijskim drutvima, unekoliko realna
stara "neorustikalna utopija" o malom mestu u kojem se lepo i kvalitetno
ivi i autonomnim kolektivitetima koji sami sobom upravljaju.
''Neorustikalna utopija". "Zamislimo jedan mali grad od 6.000 stanovnika, smeten 30 km. od grada
sa 80.000 stanovnika koji ga snabdeva svim 'urbanim' potrebama (bolnica, poetne godine univerzitetskog
obrazovanja, biblioteke, bioskopi, pozorita, itd... itd...). Taj mali grad daje sve komercijalne, administrativne,
kulturne, zdravstvene i obrazovne usluge (kola drugog stupnja) okolini malih seoskih sredita (2.000
stanovnika), sela, zaselaka i zabaenih domainstava koji okupljaju 10-15.000 stanovnika. Pretpostavimo da
se radi o populaciji od 20.000 stanovnika na teritoriji od 25 do 30 km, sa gustoom od 50 do 60 stanovnika na
km2 (iskljueni su gradovi) - 10% domainstava ivi od 'produktivne' poljoprivrede, 25% od razliitih oblika
zanatske poljoprivrede, samosnabdevajue poljoprivrede, bilo da se istovremeno radi o poljoprivredi s
deliminim vremenom ili ne; 20% stanovnitva ine zanatlije i trgovci, 15% radnici u dve ili tri male fabrike,
30% su penzioneri, 20% je funkcionera u razliitim uslugama, 30% ine sekundarni rezidenti; ukupno 150%,
ako se vodi rauna o domainstvima sa dvostrukim aktivnostima i resursima. Takvo je drutvo dovoljno
brojno i dovoljno raznoliko da unutar sebe moe odravati sve socijalne raznolikosti, sve konflikte i institucije
neophodne za zdrav ivot; ono ima hijerarhiju i mobilnost; politike, ideoloke i religiozne konflikte;
profesionalne i lokalne rivalitete; kulturne institucije i asocijacije, sport i rekreaciju, itd., a ono to mu
nedostaje nalazi u susednom velikom gradu, koji mu je, zahvaljujui javnom i privatnom prevozu, lako
dostupan. Svaka komuna ima vlastitu upravljaku autonomiju... Rustikalni nain ivota u kojemu se
respektuju tradicije regije svima je zajedniki. Drugim reima, ovde nalazimo sjedinjene sve prednosti sela i
grada." (Anri Mandra, Budunost seoskih drutava u industrijskom drutvu)7

Ovo je samo novim sociolokim jezikom formulisana jedna u nizu

drutvenih utopija kakve se sreu u svim epohama, jo od Aristotelove
rasprave o optimalnim dimenzijama polisa, preko mnogih kasnijih utopija
o prostornom ureenju drutva (Mor, Kampanela, Furije i drugi). Ovo je
primer da ni nae vreme nije imuno na utopijske projekte. Razlika je u
tome to se neki od elemenata koji se ovde navode ve delimino
7

(), 1978, .61-62, .131-132.

201

uvaavaju prilikom definisanja raznih modela prostornog planiranja ili

modela ruralnog i regionalnog razvoja u razvijenim zemljama. Drugi je
problem (koji, ipak, ini utopijskom celu ovu zamisao) to to se stvarni
ruralni i urbani razvoj u industrijskim drutvima mnogo vie odvija
spontano i stihijski nego planski. To, pak, ne znai da planovi nisu
potrebni. Ako se ve konstruiu razvojni modeli, onda bi oni trebali, pored
objektivnih preduslova razvoja, da ukljue i neke vrednosti koje afirmiu
ovakve i sline "neorustikalne utopije".
Aktuelna urbana i ruralna realnost u Srbiji duboko je protivrena. Sreten Vujovi
smatra da su glavni akteri u proizvodnji urbanog prostora politiari, slede ih
privrednici, strunjaci za prostor, a na dnu urbane hijerarhije su graani (korisnici).
Postsocijalistiki preobraaj gradova je u znaku tercijarizacije, privatizacije,
komercijalizacije i socijalne segregacije u prostoru, itd. Planirana i stihijna urbana
politika je meavina kapitalistikih i socijalistikih elemenata, sa znatnom dozom
neformalne (sive) ekonomije u oblasti izgradnje stanova, poslovnog prostora i
urbanistikih poduhvata. Glavni grad Srbije ostaje na evropskoj periferiji. Zbog blokirane
i usporene tranzicije Beograd zaostaje za metropolama bivih socijalistikih zemalja
(Budimpeta, Prag, Varava ... ) i veoma nisko se kotira u evropskoj hijerarhiji glavnih
gradova predstavljajui poluperiferijski, zavisni modalitet grada. (Drutvena
transformacija, S. Vujovi, s. 151-193).
Stanovanje u gradovima je, takoe, izloeno protivrenim transformacijskim
procesima. Nakon radikalno sprovedene privatizacije stanova u javnom sektoru, nastale
su nove socijalne razlike u stanovanju koje su posledica razliitog vlasnikog statusa
graana (u Srbiji je oko 88.4% domainstava sa privatnim vlasnitvom nad stanom). Sa
druge strane, postoje znaajne razlike u pogledu kvaliteta i vrednosti posedujuih
stanova, (najvii standard stanovanja imaju elita, preduzetnici i strunjaci, a najnii NKV
radnici i sitni poljoprivrednici). Za veinu domainstava (bez obzira na socijalni/stambeni
poloaj) stan nije resurs kojim se graani koriste u cilju sticanja novca za kolovanje
dece, za pokretanje privatnog biznisa i slino. Veina domainstava u gradovima nema
vikove stambenog prostora na osnovu ega bi razvijala sline strategije. Srbija je jedna
od evropskih zemalja sa najmanjom ponudom stanova za iznajmljivanje (5-10%), to
oteava poloaj domainstava bez stana u vlasnitvu. U Srbiji su relativno visoki trokovi
stanovanja, a ni kvalitet stanova se dovoljno ne kontrolie. (Drutvena transformacija,
Mina Petrovi, s. 277-315).
Srpsko selo je danas najneposrednije zahvaeno promenama u
nainu rada i ivota svih njegovih stanovnika koje donosi ovaj epohalni
civilizacijski prevrat. Glavne promene u nainu drutvenog ivota kod
nas se odigravaju tokom 20. veka, poinjui negde pre, a negde kasnije i
odvijajui se negde bre, a negde sporije.
Bez poznavanja ovih
promena ne mogu se ni objasniti ni razumeti socijalni portreti ni naih
"seljaka" niti "malograana", kao ni njihovi tipini "stilovi ivota". Sa
druge strane, tek u svetlu ovih ogromnih civilizacijskih razlika izmeu
uslova u kojima su roeni i odrastali i onih u kojima danas ive i misle
nai stariji savremenici (oni stariji od 60 godina) i njihovi dananji
potomci, mogu se objasniti i razumeti tragina razmimoilaenja i otre
generacijske suprotnosti u naem savremenom drutvu: u politikim

202

stavovima, u vrednosnim orijentacijama i u ivotnim aspiracijama

mladih i starih. To je stoga to su se sad i ovde, u odnosima izmeu
mlaih i starijih, u srpskom drutvu poklopile generacijske i civilizacijske
razlike i suprotnosti.
Kriza, rat i meunarodna blokada, u koje smo se uvalili
devedesetih godina 20. veka, zaustavili su ranije izraenu modernizaciju
kroz nekoliko talasa proizvodnih inovacija u naoj poljoprivredi. ak je
dolo i do svojevrsne retradicionalizacije naina poljoprivredne
proizvodnje u tom smislu to su se vratile stone zaprege, to je znatno
smanjena upotreba vetakih ubriva, to se koristilo nekvalitetno
seme, to nije bilo nafte i rezervnih delova ni za stare poljoprivredne
maine, niti novca za kupovinu novih. Zvanina statistika i sva socioloka
istraivanja pokazuju da su u ovom periodu drastino smanjena ili su
bila sasvim prestala ulaganja u proirenje zemljinog poseda, u nabavku
nove mehanizacije, u izgradnju privrednih zgrada, novih kua i opremu
domainstva, kao i u sve druge vidove proizvodne i neproizvodne
potronje.
Sve to je umanjilo prinose i zaustavilo dalji razvoj nae poljoprivrede, dovelo do
pada ivotnog standarda i ukupnog kvaliteta ivota - ne samo onih koji ive na selu i od
poljoprivrede, nego i ogromne veine stanovnitva Srbije, kako u selu tako i u gradu.
Zaustavljeni su razvoj i modernizacija, ne samo poljoprivrede i sela nego i
nepoljoprivrednih sektora i grada, pa u tom smislu i srpskog drutva uopte, koje je bilo
prinueno da se vrati svojim tradicionalnim obrascima preivljavanja. Ako se za selo s
pravom kae da ono poiva na tradicionalnim drutveno-kulturnim obrascima, a za
seljaki nain ivota da je tipian model preivljavanja pojedinaca i drutvenih grupa u
oskudnim i tekim ivotnim okolnostima, onda je mogue tvrditi da je i u gradovima, pa
prema tome i u srpskom drutvu u celini, u poslednjoj deceniji 20. veka (i na ''prelazu
vekova'') dolo do svojevrsne retradicionalizacije i poseljaenja celokupnog naina
ivota. Naravno, zastoj u razvoju i izvesno vraanje na prevaziene oblike drutvenog
ivota desio se u irem sklopu velikog civilizacijskog prevrata u celokupnom nainu
ivota koji se desio u Srbiji (u selu kao i u gradu) tokom 20. veka. A promene u nainu
rada, stanovanja, ishrane, komuniciranja i svih drugih vanih aspekata drutvenog ivota
u srpskom selu bile su po svemu epohalne i pritom veoma protivrene. (Drutvena
transformacija, M. Mitrovi, s. 195-218).
b) Lokalna drutvena zajednica i njena samouprava
Lokalna zajednica je najmanja teritorijalna skupina u kojoj je mogue organizovati
sve vitalne drutvene funkcije.
U sociolokoj i srodnoj (etnolokoj, kulturolokoj antropolokoj i drugoj) literaturi
zapaa se vie razliitih pristupa, pa prema tome i raznih definicija lokalne zajednice i
drutvene zajednice uopte. Poznata je odredba Ferdinanda Tenisa (Ferdinand Toenies
1855-1936) koji je prvi uveo (1887) pojam zajednice u sociologiju. On naglaava psihiku
osnovu ("prirodnu volju") drutvenih odnosa u zajednici ("Gemeinschaft") koji grade

203

primarnu grupnu solidarnost meu njenim lanovima - za razliku od odnosa u drutvu

("Gesellschaft") koje nastaje iz interesa ("vetakom voljom") i gde odnosi nisu solidarni,
ve konkurentski.
Ovo klasino Tenisovo odreenje zajednice ponekad je poprimalo romantiarsko
znaenje, ali u savremenoj sociologiji ono jo uvek ima nesumnjivu analitiku vrednost.
Tako gledano, pojam zajednice danas se shvata bar na tri naina: (1) kao istorijski stadijum
drutvenog razvoja; (2) kao strukturni elemenat savremenih drutava koji se, iznutra
nepromenjen, ouvao i uzdigao u malim drutvenim skupinama do vladajueg oblika
drutvenog ivota; (3) kao poeljan oblik drutveno-politikih inoviranja i produbljivanja
meuljudskih odnosa.8
Na znaaj sociolokog prouavanja lokalnih drutvenih zajednica kod nas je meu
prvima ukazao Vojin Mili (1922-1996). On istie da postoji poprilina terminolokopojmovna zbrka oko lokalne zajednice. Zbog romantiarskog naboja i preferiranja
odreenog tipa odnosa (prisna saradnja, duhovno-psihika povezanost pojedinaca
meusobno i sa zajednicom, nepostojanje sukoba i konformizam pojedinaca u grupi) pojam
"Gemenschaft" je u mnogome potisnut. Sa druge strane, pojam "Gemeinde" (koji je
najblii naem terminu "optina" ili "komuna") poprimio je administrativno-uprani smisao.
Odreenje lokalne zajednice koje je dao Vojin Mili socioloki je relevantnije od veine
drugih, jer njime se unapred (1) ne fiksira obim, (2) ne preferira neki odreeni tip odnosa
(obavezna solidarnost) i (3) ova forma drutvenog ivota ne ograniava se samo na jedan
tip drutvenog sistema i kulture (civilizacije).
Po Vojinu Miliu "lokalna drutvena zajednica je globalni oblik drutvenog ivota
koji obuhvata sve drutvene oblike i sve vidove drutvene aktivnosti na odreenom
geografskom prostoru. U njenom okviru se razvijaju i deluju razne drutvene ustanove i
organizacije (ekonomske, politike, prosvetne, verske, zabavne itd.) ... Za utvrivanje
granica lokalnih zajednica neophodno je znati okvire u kojima se odvija najvei deo
neposrednih drutvenih odnosa na nekom uem podruju, kao i poznavati oseanja
stanovnitva o pripadnosti odreenoj drutvenoj zajednici. Selo, manji grad, pojedine
etvrti velikih gradova s izrazitom ekonomskom i socijalnom strukturom su najtipiniji
konkretni oblici lokalnih zajednica".9
Kod ove odredbe samo bi atribut "globalnosti" lokalne zajednice valjalo
protumaiti (a moda i zameniti) izrazom koji ukazuje na njenu "celovitost" ili
"sveobuhvatnost" - da se ne bi nepotrebno stvarala zabuna oko, takoe uobiajenog,
razlikovanja globalnog i lokalnog nivoa drutvene organizacije. Okolnost da granice neke
konkretne lokalne zajednice nisu unapred i sasvim precizno odreene, te se ponekad mogu
odrediti tek u toku samog istraivanja, po Miliu nije nesavladiva prepreka prilikom
njihovog klasifikovanja, jer sline tekoe se uoavaju i kod drugih drutvenih pojava.
U izvesnom smislu optina bi kod nas mogla da bude najira lokalna drutvena
zajednica, ali samo uz uslov da nije suvie velika kao okvir preteno neposrednih
meuljudskih odnosa u jednoj integrisanoj prostornoj skupini pojedinaca i drutvenih grupa,
lokalnih ustanova i organizacija. U odnosu na dati nivo razvijenosti drutvene infrastrukture
F. Biilow, GEMEINSCNAFT, : WOERTERBUCN DER SOZIOLOGIE,
von W. Bernsdorf, Stuttgart, 1969, s. 336.
8

,
, , 1957, .1, .52.
9

204

(nivo podele rada, razgranatost drutvenih ustanova i njihove funkcionalne mogunosti,

javne komunikacije i drugo) veina naih optina je jo uvek prevelika. Zato one ponekad
vie lie na male "drave u dravi" nego na realne lokalne zajednice. Sa razvojem novih
sredstava komunikacije pitanje fizikog obima lokalne zajednice sve manje e da bude
vano, pa se kao vanije postavlja pitanje kako je dotina lokalna sredina organizovana,
postoje li u njoj neophodne lokalne ustanove, kako one danas funkcioniu i koje su nove u
neposrednoj budunosti potrebne.
U nekim sluajevima ulogu lokalne zajednice preuzima jedno naselje kao drutvenoprostorna skupina, samo ili zajedo sa susednim naseljima sa kojima se funkcionalno
dopunjuje. Meutim, savremene promene u svakodnevnom nainu ivota i narastanje novih
i raznovrsnih drutvenih potreba kod pojedinih kategorija stanovnitva, naroito u selima,
ova naselja ini pretesnim okvirom za puni drutveni ivot - i pored evidentne neposrednosti
odnosa u njima.
Sa druge strane, modernija sredstva saobraaja proiruju prostorne okvire
neposrednih drutvenih odnosa, tako da ni nekad velike optine danas nisu toliko velike.
Naravno, poznata opaska da u informatikoj eri savremeni svet postaje lokalno selo nije
relevantna za sistemsko (politiko i pravno) dimenzioniranje lokalne zajednice zato to se
realni ivot ljudi uglavnom odvija u nekom konkretnom mestu i njegovoj okolini.
Socioloki gledano lokalna zajednica, dakle, nije pre svega i samo prostorna ve
drutveno funkcionalna celina. Ona nije samo neki ui okvir i prazna forma, nego i sasvim
odreeni sadraj neposrednog i svakodnevnog drutvenog ivota u kojem pojedinci i grupe
obavljaju najrazovrsnije drutvene delatnosti kojima zadovoljavaju mnoge svoje primarne i
sekundarne potrebe.
Svaka lokalna zajednica samo relativno je samodovoljna. Ona je sloeno
strukturisana i viefunkcionalna drutvena tvorevina, koja je uvek deo neke ire, vee i
sloenije celine koju ini neko konretno globalno drutvo. Iako nuan, ona nikad nije sasvim
dovoljan okvir sveukupnog drutvenog ivota, sa izuzetkom najprimitivnijih oblika
drutvene egzistencije. Jo vanija je okolnost da su svi drutveni odnosi unutar lokalne
zajednice determinisani globalnim drutvenim odnosima i procesima. Globalno drutvo
deluje na lokalnu zajednicu posredstvom lokalnih ispostava globalnih ustanova, pravnim
propisivanjem organizacionih oblika svih vitalnih ekonomskih, politikih i meuljudskih
delovanja i odnosa, usvojenim i nametanim modelima socijalizacije, prosveivanja i
dominantnih kulturnih obrazaca miljenja, verovanja i oseanja pojedinaca i drutvenih
grupa.
Sa druge strane, pak, svaka lokalna zajednica ima potrebu za nekakvim vidom
samoodreenja i samouprave (autonomije) kojima bi iskazala, zatitila i zadovoljila svoje
posebne interese. Zato je pitanje lokalne samouprave ono pitanje oko kojeg se ukrta najvei
broj bitnih drutvenih odnosa izmeu globalnog drutva i lokalne zajednice, ukljuujui i
neka sutinska svojstva i jednog i drugog.
Konkretni odnos izmeu globalnog drutva i lokalnih zajednica veoma se mnogo
razlikuje u razliitim drutvenim sistemima i u raznim vremenima. Jedno od najvanijih
pitanja svake drutvene organizacije, vano i sa teorijskog i sa praktinog stanovita, uvek je
pitanje optimalne distribucije i racionalnog usklaivanja prava i obaveza, ovlaenja i
mogunosti, ciljeva i sredstava ekonomskog, politikog i kulturnog delovanja - na
globalnom i na lokalom nivou drutvenog ivota.
Svaka lokalna zajednica tei nekom vidu sopstvene autonomije

205

(samouprave). Sa druge strane, uz obaveze koje na sebe preuzimaju u

svakom razvijenijem i civlizovanom drutvu, lokalne zajednice s pravom
oekuju odgovarajuu potporu i zatitu od globalnog drutva i sistema
njegovih ustanova i organizacija. Ovi odnosi se esto komplikuju, upravo
onako kako se antagonizuju interesi onih aktera koji su delatni vie na
globalnom, sa onima koji su delatniji na lokalnom planu. Veina teorijski,
a naroito praktino, relevantnih pitanja u ovim odnosima danas se
koncentrie oko problema lokalne samouprave koji je na paradoksalan
nain i kod nas veoma aktuelan.
Pojam lokalne samouprave mora se izvesti u relacijama globalno-lokalno i upravasamouprava. Ako se pojam "globalnog" odnosi na najiri drutveni okvir, onda je "lokalno"
najui prostorni oblik drutvene organizacije ivota (naselje, optina, okrug). "Samouprava"
je jedan oblik uprave. To je danas autonoman, demokratski i racionalan oblik uprave i kao
takav ima prednost nad drugim oblicima organizacije vlasti na lokalnom nivou.
Lokalna samouprava je univerzalni drutveni fenomen koji se susree u svim
drutvima i svim vremenima. Kao i svaki drugi takav fenomen i lokalna samouprava u
raznim vremenima i raznim drutveno-kulturnim sklopovima poprima specifine pojavne
oblike i ima razliit relativni znaaj za ukupan drutveni ivot.
U graanskom drutvu lokalna samouprava je demokratski oblik uprave lokalnim
sredinama. Poznato je da je jedan od temeljnih politikih principa demokratske uprave
podela vlasti. Pritom se obino misli na podelu vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvrnu, ali
se istovremeno radi i o podeli svake od navedenih funkcija vlasti na globalnu i lokalnu.
Demokratska uprava u naelu najvie uvaava interese graana, a ti interesi su najsigurniji
onda kada su graani u prilici da ih sami neposredno iskazuju i organizovano tite. Lokalna
samouprava je takav oblik autonomne vlasti graana neke lokalne sredine nad tom sredinom
koji omoguuje da se izbegnu mnoge neracionalnosti posredne i spolja dirigovane uprave.
To je racionalniji oblik uprave koji, kad god je mogue, ukida spoljno posredovanje
u ureivanju unutarnjih odnosa i tako spreava preterano administriranje (birokratizaciju),
suvine trokove, gomilanje problema i odlaganje reenja. Tu vai pravilo da ne treba
podizati na globalni nivo ono to se moe reiti na lokalnom, pogotovo onda kad lokalna
konstelacija prilika omoguuje da se problem lake, bre i kvalitetnije rei u lokalnom
okviru nego na globalnom planu.
Lokalna samouprava ima relativno vei znaaj onda kada je neefikasna globalna
uprava. Problem je samo to su mnogi problemi s kojima se ljudi danas suoavaju na
lokalnom nivou nastali pod uticajem globalnih drutvenih procesa i ne mogu se uspeno
reavati kroz lokalnu samoupravu. U tim sluajevima lokalna samouprava moe samo da
ublai negativno dejstvo globalnog zbivanja, nikako i da ga sprei i potpuno eliminie. To,
meutim, nije ni malo ni beznaajno i utoliko je lokalna samouprava korisna i u efikasnim i
u neefikasnim globalnim sistemima: efikasne ini jo efikasnijim, a u nedovoljno efikasnim
ublaava mnoga njihova negativna dejstva na konkretne uslove svakodnevnog ivota ljudi.
Konano, u naim globalnim okolnostima lokalna samouprava je jedan od moguih
vidova prevencije separatizma. Preputanje nekih autonomnih prava lokalnim sredinama da
samostalno ureuju svoje unutarnje odnose, u uslovima etnikog pluralizma omoguuje
racionalnije balansiranje meuetnikih odnosa u celini (kako na lokalnom tako i na
globalnom nivou). Oduzimanje lokalne samouprave radikalizuje separatistike tendencije
kod nacionalnih manjina i pojaava graanski otpor preteranoj i neefikasnoj centralizaciji

206

dravne uprave. To je tendencija koja se pojavila kao reakcija na samoupravljanje kao

ideoloki paravan iza kojeg se dugo skrivalo "federiranje federacije" i decentralizacija u
patolokom obliku koja je omoguila separatistiko sabotiranje jugoslovenske drave.
Meutim, sa "prljavom vodom ne bi trebalo izbaciti i dete iz korita" i dozvoliti da
ideoloka zloupotreba tzv. integralnog samoupravljanja trajno kompromituje lokalnu
samoupravu, kao racionalan i demokratski oblik uprave drutvenim ivotom na odreenom
nivou.
Najstariji razvijeni oblik lokalne samouprave jeste onaj koji je postojao u
srednjovekovnim gradovima, koji nastoje da od svojih feudalnih gospodara preuzmu pravo
da upravljaju svojim poslovima i svojim unutarnjim odnosima. Gradska samouprava je tu
bila oblik graanske uprave nad gradskim poslovima kojim se tzv. trei stale oslobaa
feudalnog tutorstva nad svojom lokalnom sredinom. Globalni feudalni sistem, i sam prilino
decentralizovan, tolerisao je lokalnu samoupravu gradova kao i onu po selima.
U srpskoj tradiciji lokalna samouprava je vezana za seosku optinu kao mesnu
zajednicu patrijarhalnih porodica (zadruga i inokosnih). Njeni organi su seoska skuptina
(zbor) i seoski kmet (elnik) koji kao prvi meu jednakima predstavlja selo pred drugima. Sa
uvrivanjem srednjovekovne srpske dravne uprave tradicionalna seoska samouprava je
sve vie potiskivana. Padom srpske drave pod Turke ponovo su oivele sve tradicionalne
srpske ustanove, a meu njima i selo kao lokalna zajednica. Priroda turskog feudalizma
pogodovala je oivljavanju stare srpske plemenske i seoske organizacije i tradicionalne
samouprave u njoj. To je bio vojniko-pljakaki i primitivan sistem koji se nije mnogo
meao u unutarnje odnose meu pokorenima. Osim toga, u vremenima kad se nije moglo
vojniki odbraniti od jaeg neprijatelja, uvanjem svojih tradicionalnih drutvenih ustanova
i organizacionih oblika svakodnevnog ivota u lokalnoj zajednici, najbolje je uvan
nacionalni identitet. Onda kada su Turci, pri kraju svoje vladavine, posegli za ukidanjem
lokalne samouprave (tzv. itluenjem) srpski seljaci su se digli na ustanak i to je bio poetak
kraja njihove vlasti nad Srbima.
Nae dananje selo uva tradiciju lokalne samouprave vie nego bilo koja druga
drutvena skupina. Okosnicu drutvenog ivota svake lokalne seoske zajedice ine susedski
odnosi i s njima povezani svi drugi odnosi meu drutvenim grupama, ustanovama i
organizacijama. Susedstvo je najvaniji drutveno-prostorni odnos koji se formira procesom
naseljavanja kao relativno trajnog vezivanja drutvenih grupa (i pojedinaca) za neku
odreenu teritoriju koju zajedniki koriste i na njoj organizuju svoju drutvenu zajednicu.
Generalno gledano, neposredna prostorna bliskost (susedstvo) gubi na znaaju u
informatikom drutvu, ali istovremeno ostaje, uz porodicu, osnovni okvir neposrednih
meuljudskih odnosa, koji e i u budunosti uvek imati primarni znaaj za oveka.
Odabrana literatura
Vujovi, Sreten (ur. 1988): Sociologija grada, Zavod za udbenike, Beograd.
Mamford, Luis (1988): Grad u historiji, Naprijed, Zagreb
Mandra, Anri (1986): Seljaka drutva, Globus, Zagreb
Mitrovi, Milovan (1998): Sociologija sela, Socioloko drutvo Srbije, Beograd.
Pusi, Eugen (1963): Lokalna zajednica, Narodna knjiga, Zagreb
Pui, Ljubinko (1997): Grad, drutvo, prostor. Sociologija grada, Zavod za
udbenike i nastavna sredstva, Beograd.

207

4. Drutvene ustanove i organizacije - temelji drutvenog sistema

Kad sociolozi govore o kolektivnim tvorevinama drutvenog ivota koje uvek
prevazilaze pojedinca i odreuju njegovo ponaanje i delovanje, onda, pored grupa
(skupina), misle jo i na drutvene ustanove (institucije) i drutvene organizacije. Zato se
grupe, ustanove i organizacije i moraju posmatrati i definisati u odnosu jedne prema
drugima, kao i prema drutvenom delovanju koje se kroz njih odvija. Ove kolektivne
tvorevine su trajnije od svakog pojedinca i predstavljaju najtrajnije elemente strukture
svakog uspostavljenog poretka drutvenih odnosa.
4.1. Drutvene ustanove - obrasci drutvenog delovanja
Drutvena ustanova (institucija) jeste ustaljen (ustanovljen), usvojen, uoblien
(formalizovan) nain vrenja onog drutvenog delovanja koje je znaajno za odravanje
i funkcionisanje drutvenog poretka.
to je neko delovanje znaajnije za celinu drutva, to je i drutvo zainteresovanije da
ga ustali (stabilizuje), uredi i uoblii tako da se smanje rizici sluajnog ili namernog
odstupanja od usvojenog obrasca koji se ve dokazao kao uspean i funkcionalan ili je samo
poeljan. Zato su drutvene ustanove istinski obrasci drutvenog delovanja i temelj svakog
drutvenog poretka.
Ustanove imaju onu ulogu u drutvu koju u prirodi vre nagoni
(instinkti). Ustanovljeno drutveno delovanje je naueno, jednoobrazno,
stabilno, iskljuuje lutanje, omoguuje utede u vremenu i sredstvima,
smanjuje verovatnou sukobljavanja sa drugima i poveava izglede za
usaglaavanje suprotstavljenih interesa. Ustanove omoguuju onaj
automatizam u drutvenom delovanju i ponaanju koji je slian
automatizmu disanja ili hodanja, kad ovek stalno ne zastaje da razmisli
kako da napravi svaki sledei korak nego prosto koraa.
Emil Dirkem je isticao da sociologija mora, pre svega drugog, da prouava
drutvene ustanove. Za njega su ustanove tipine "drutvene injenice" poto one stoje iznad
pojedinaca, vre na njih prinudu i usmeravaju njihovo delovanje i ponaanje u poeljnom
pravcu. Ovakav pristup funkcionisanju drutvenih ustanova kasnije su prihvatili i mnogi
funkcionalisti. Tako su za Parsonsa institucije ustaljene i meusobno povezane drutvene
uloge, a za Redklif-Brauna to su normirani drutveni odnosi koje priznaje neka drutvena
grupa.
U strukturi svake drutvene ustanove uvek se razlikuju jedan vrednosni (idejnokulturni) elemenat koji odreuje ciljeve i drugi normativni (drutveno-organizacioni)
elemenat koji usaglaava delovanja i odnose razliitih pojedinaca i grupa. Da bi jedna
ustanova racionalno funkcionisala potrebno je da u njoj postoji saglasnost oko osnovnih
vrednosti ("vrednosni konsenzus"), ali i da pravila delovanja i ponaanja aktera budu
meusobno usklaena tako da, zajedno sa raspoloivim sredstvima, omogue ostvarivanje
ciljeva. Isto vai i za odnose meu razliitim ustanovama globalnog institucionalnog
poretka (sistema) unutar kojeg je obino poeljan funkcionalni sklad, uz neophodno
statusno rangiranje.

208

Prema osnovnim funkcijama u globalnom drutvu razlikuju se sledee vrste

drutvenih ustanova:
1. bioloko-reproduktivne (brak i porodica);
2. ekonomske (roba, novac, svojina, trite, gazdinstvo, domainstvo, preduzee);
3. politike (drava, stranke);
4. kulturne, sa raznim kulturnim ulogama i drutvenim funkcijama:
- verske (crkve, sekte);
- obrazovno-vaspitne (kole);
- zdravstene (bolnice, ambulante);
- informativne (tampa, radio, tv, Internet);
- naune (akademije, fakulteti, instuti, zavodi);
- umetnike (pozorita, opere, muzeji, galerije).
5. zabavno-rekreativne (klubovi, kafane, diskoteke i dr.).
Sve navedene i druge drutvene ustanove obino ine jednu zaokruenu i
funkcionalnu celinu koja pretstavlja vaan strukturni segment svakog globalnog i(li)
lokalnog drutva i oznaava se kao institucionalni sistem. Vaan i neizostavan deo
institucionalnog sistema uvek ine i odgovarajue drutvene organizacije.
4.2. Drutvene organizacije - poluge drutvenog delovanja
Drutvena organizacija je uobliena i ustaljena (ustanovljena) mrea uloga i
poloaja koja odrava na okupu lanove jedne grupe ljudi i usklauje njihovo uzajamno
ponaanje dok zajedniki obavljaju neko drutveno delovanje.
Termin organizacija (lat. organisatio spajanje delova u celinu koja moe da
opstane i deluje) ukazuje da se neki delovi (organi) spontano uklapaju u neku celinu tako da
je ona sposobna da ivi (kao organizam) ili se odnosi na svesno nastojanje da se od delova
sklopi celina koja funkcionie (kao sistem).
Pojam drutvene organizacije u sociologiji ima tri osnovna znaenja:
1. kao unutarnje svojstvo svake drutvene grupe (npr. neformalne formalne);
2. kao udruenje pojedinaca zbog ostvarenja nekog cilja (npr. politika stranka);
3. kao ureena globalna celina (npr. organizacija globalnog sistema).
Socioloki je, moda, najvanije istai injenicu da su organizacije normativni
elemenat u strukturi, kako drutvenih grupa, tako i drutvenih ustanova. Zato je, uopteno
gledano, najvanija uloga drutenih organizacija da posreduju izmeu drutvenih grupa i
drutvenih ustanova tako to omoguuju da organizovana grupa obavlja ustanovljenu
delatnost. Ako je ustanovljeno da neku vanu drutvenu delatnost treba vriti sa odreenim
ciljem na odgovarajui nain, onda je to u stanju da ini samo dobro organizvana grupa ljudi
u kojoj se tano zna ta ko radi i kako treba da radi. Organizacija je rezultat ustaljivanja i
formalizacije razliitih uloga i poloaja pojedinaca koji sainjavaju neku grupu. Bez
unutarnje podele rada (uloga), bez ustaljenih odnosa i formalizovanih poloaja grupa nije u
stanju ni da opstane, a pogotovo da efikasno deluje. Unutarnju organizaciju grupe ine
nepisana i pisana pravila ponaanja svakog lana grupe, koja usklauju njihova meusobna
prava i obaveze i ureuju nain na koji grupa treba da vri svoju funkciju u drutvenom
sistemu koji. takoe, ima svoju organizaciju.
Grupa bez unutarnje organizacije jeste samo sluajni skup (agregat) pojedinaca, koji
nije u stanju ne samo da deluje nego ni da opstane. Neorganizovana grupa brzo se raspada,

209

jer ona nema vezivnog tkiva koje bi dralo na okupu njene lanove. Nepisane i pisane
drutvene norme ili pravila delovanja i ponaanja svakog pojedinca u grupi i svake grupe u
globalnom institucionalom sistemu predstavljaju to vezivno drutveno tkivo. Zato drutvene
norme ine osnovni elemenat svake drutvene organizacije.
Sociolozi su odavno uoili da je mala i organizovana grupa monija
od velike i neorganizovane grupe. Ako je mo grupe u njenoj organizaciji
onda se, slikovito reeno, drutvene organizacije s pravom mogu
oznaiti kao poluge drutvene moi, ali i kao svojevrsna armatura
unutargrupne strukture.
Poto se neorganizovana grupa brzo raspada, to se organizacija uzima kao trajniji
elemenat grupne strukture. Zato su, u naelu, drutvene organizacije trajnije i optije od
drutvenih grupa i prolaznije od drutvenih ustanova. Ustanovljenu delatnost i poeljne
ciljeve jednom je lake, efikasnije i racionalnije ostvariti sa jednom organizacijom, a drugi
put, u drugaijim okolnostima, sa nekom drugom. Racionalna drutvena organizacija mora
da se prilagoava drutvenim akterima (osobinama grupe koja deluje), drutvenim
okolnostima, raspoloivim sredstvima i odabranim i postavljenim ciljevima, povezujui ih u
procesu efektivnog drutvenog delovanja. Otuda i kaemo da drutvena organizacija uvek
povezuje konkretnu grupu i apstraktnu ustanovu u stvarnom drutvenom ivotu (u
datim okolnostima).
Budui da se drutvene organizacije uvek pojavljuju da poveu konkretnu grupu i
apstraktnu ustanovu, tipologija organizacija se u osnovi poklapa sa tipologijom grupa i
ustanova. Kad se posmatraju zajedno srodne ustanove i s njima povezane organizacije i
grupe, uoavaju se tri najvanija, meusobno komplementarna funkcionalna podruja, bez
kojih nije mogue nijedno drutvo. To su privreda, politika i kultura. Privredne, politike i
kulturne ustanove i organizacije povezane su i ine privredni, politiki i kulturni podsistem
koji su sloeni delovi globalnog sistema, odnosno globalne drutvene organizacije.
Amitaj Ecioni (Amitai Etzioni) organizacije (i ustanove) definie preko ciljeva
prema kojima su orijentisane, to je tipino za sve funkcionaliste. U tom smislu je
najcelovitije funkcionalistiko vienje drutvene organizacije ponudio Filip Selznik
(Philip Selznick) u svom radu Osnove teorije organizacije (1952). Selznik polazi od stava
da je svaka organizacija vie ili manje zatvoren sistem koji tei da preivi. On smatra da
svaka organizacija koja eli da opstane mora da se suoi sa sledeih pet funkcionalnih
imperativa:
1. Mora da se prilagodi sredini. Ako u sredini postoje mone sile koje mogu da unite
organizaciju ona mora da nae nain da im prilagodi svoju strukturu i delovanje
(primer male drave u odnosu prema velikoj).
2. Moraju da budu stabilni kanali unutarnje komunikacije. Svaki lan treba da zna od koga
prima direktive i kome podnosi izvetaje, kako se prenose poruke i ko koga kontrolie
(slino srpskoj izreci da se mora znati ko dri visak, a ko nosi malter).
3. Pored formalnih moraju da budu stabilni i funkcionalni i neformalni odnosi. Mrea
neformalnih odnosa (tzv. neslubena praksa) bi trebalo da dopunjuje praznine u
formalnim procedurama i da pospeuje funkcionisanje formalne organizacije, a ne
obrnuto. Neformalni odnosi, pak, ne smeju osporavati formalni autoritet, ostati izvan
kontrole ili ugroavati slubene dunosti (negativan primer je organizovani kriminal
koji se neformalno, preko korupcije, uvukao u formalnu organizaciju policije, sudstva i
dravne uprave).

210

4. Neophodan je kontinuitet politike jedne organizacije. To ne znai da politika ne treba da

se prilagoava izmenjenim okolnostima (to je prvi imperativ), ve da promene moraju
biti postupne (dobar je primer koji potvruje ovaj imperativ iskustvo postsocijalistike
tranzicije koja je bila uspenija kad je bila postupnija primer velike Kine ili nama
blii primer male Slovenije).
5. Organizacija mora da odrava homogenost svoje pojavnosti. Ovo znai da se mora
uvati osobeni identitet svake organizacije, da se zna ta je neka organizacija, emu
slui i kako treba da bude organizovana (negativan je primer kad su na poetku naeg
viestranaja politike stranke tretirane kao "preduzea", pa je i skuptina postala
pijaca).
Pored funcionalnog kriterijuma organizacije (i ustanove) klasifikuju se i prema
nainu strukturisanja i karakteru unutarnjih odnosa. Takva je klasina i rairena podela na
autoritarne i demokratske organizacije, uoena jo u Aristotelovoj tipologiji raznih
organizacija vlasti u grkim polisima. Danas se smatra da je u autoritarnim organizacijama
naglaena hijerarhija drutvenih uloga i poloaja, dok je u demokratskim formalizovana
naelna ravnopravnost delova u okviru celine. U klasine socioloke rasprave o tipovima
drutvene organizacije spadaju Marksova i Veberova razmatranja kapitalizma, klasa, oblika
vladavine.
Marks je smatrao da se organizovanom kapitalu moe suprotstaviti samo
organizovani proletarijat. Marksistiko bavljenje drutvenom organizacijom bilo je
prvenstveno usredsreeno na iznalaenje poluga za revolucionarno ruenje kapitalizma. To
se naroito odnosilo na praktine revolucionare meu marksistima na Lenjina, boljevike i
njihove sledbenike koji su se u revoluciji i posle nje oslanjali na svoju autokratsku
revolucionarnu organizaciju. Oni su ideoloki odbacivali birokratski model organizacije,
razvijajui specifinu autokratsku organizaciju socijalistike partije, drave i drutva.
Teoretiar politikih elita Robert Mihels (Robert Michels, 1876-1936) imajui u
vidu strukturu moi i u socijalistikim politikim strankama, smatra da je mo uvek
nejednako rasporeena i da ima tenju da se koncentrie na vrhu organizacije. To je nazvao
"gvozdenim zakonom oligarhije" koji vai za sve organizacije u istoriji. On je tvrdio da se
svaka organizacija (pa i demokratska) postepeno izvrgava u "oligarhiju" (gr. oligoi - malo
njih, archo - vladam, dakle, vladavina male grupe ljudi). Oligarhija je stari naziv za
privilegovanu i monu (obino i bogatu) manjinu koja vlada veinom.
Gvozdeni zakon oligarhije. "Politika stranka kao takva ima svoju osobenu duu, nezavisnu
od programa i pravila koja poseduje i od venih principa kojima je proeta. Psihologija gomile je u prilinoj
meri ista i u socijalista i u nacionalista, u liberala i u konzervativaca. U grupnim pokretima se s retkim
izuzecima sve deava prirodno, a ne 'vetaki'. injenica da ljudi idu za svojim voom potpuno je prirodna
pojava. 'Ako ovaj izraz tano upotrebimo' rekao je Ruso, 'onda prava demokratija nije nikad ni postojala, niti
e ikad postojati. Protivno je prirodnom redu stvari da veina vlada nad manjinom'. Nae pouzdano znanje o
politikom ivotu glavnih civilizovanih nacija sveta dozvoljava nam da tvrdimo da tenja ka oligarhiji
sainjava istorijsku nunost, gvozdeni zakon istorije koji nisu uspela da izbegnu ni najdemokratskija moderna
drutva, kao ni najnaprednije stranke unutar tih drutava."
(Robert Mihels, Prvo predavanje u politikoj sociologiji)

Veberov pristup drutvenoj organizaciji ideoloki je bio sasvim suprotan

Marksovom, a i teorijsko-metodoloki se bitno razlikovao. Svojim socioloko-istorijskim
studijama Veber je dokazivao da je moderno graansko, industrijsko i kapitalistiko drutvo
racionalnije od tradicionalnih seljakih drutava upravo po tipu organizacije. Umesto da
poiva na linom autoritetu voe (harizmatska vlast) i autoritetu obiaja i drugih

211

nepisanih pravila (tradicionalna vlast) u modernim graanskim drutvima vlast je

racionalnija i zasniva se na pisanom pravu (legalna vlast). U sklopu Veberove opte teorije
racionalizacije ljudskih drutava kroz istoriju, nala se i njegova rasprava o birokratiji kao
idealnom tipu legalne vlasti, koja se javlja jo uz centralistiki organizovane predgraanske
drave, ali je najrazvijenija u graanskim drutvima.
4.3. Birokratska organizacija
Birokratija je pratei sloj administrativnih slubenika svih organizovanih drava. Da
bi vrila svoje funkcije, drava mora da poseduje aparat javne vlasti (administraciju) kao
grupu ljudi koji u drutvenoj podeli rada nemaju drugih zadataka osim da slue (otuda
termin slubenik) obavljanju dravnih funkcija: upravno-administrativnih, vojnih,
policijskih i sudskih. To su funkcionalni sektori (dravni resori) u kojima se oblikuju razne
inovnike skupine koje se jednim imenom oznaavaju kao dravna birokratija. U novije
vreme uveava se administrativni aparat i u nedravnim politikim, privrednim i kulturnim
ustanovama i organizacijama tako da birokratija postaje skoro univerzalni problem
savremenih drutava.
Sam izraz "birokratija" potie od rei biro (franc. bureau - kancelarija) i kratein (gr.
vladati) i oznaava "vladavinu (ljudi iz) kancelarije". Ve iz ovoga sledi da birokratija nije
samo tehniki administrativni aparat drave, ve i relativno brojan (i sve brojniji) drutveni
sloj inovnika koji raspolae srazmerno velikom drutvenom moi, jer je najblii monopolu
vlasti. Mo birokratije se shvata na razliite naine . Za Hegela (a kasnije i za Vebera)
birokrata je onaj ko slui dravi (otuda izraz slubenik). Marks u osnovi kritikuje
Hegelovo shvatanje drave i u tom kontekstu istie da inovnici od slubenika lako
postaju gospodari, te ih naziva birokratijom.
Karl Marks je kritiki prikazao birokratsku organizaciju i birokratiju kao poseban,
privilegovani sloj koji se predstavlja kao nosilac optih drutvenih interesa, a u stvari koristi
autoritet drave da u tajnosti ostvaruje svoje posebne interese. U svom delu Kritika
Hegelove filozofije dravnog prava (1841-42) Marks odbacuje Hegelovu tezu da je
birokratija kao stub drave nekakav opti stale. Radikalnom kritikom i drave i
birokratije kao njenog glavnog stuba Marks iznalazi mnoge grehe birokratije kao
parazitskog drutvenog sloja i organizovanog sistema birokratske vlasti kao takve:
1. Birokratija vai samoj sebi kao poslednji i krajnji cilj drave. Zato se i deava da se
posebni birokratski ciljevi lako proglaavaju za opte dravne ciljeve, te je i birokratska
svest tipina ideoloka svest.
2. Birokratija je zatvoreni krug iz kojeg niko ne moe da izae. U tom krugu vlada
hijerarhija lanog znanja. To znanje je lano jer nie instance alju lane izvetaje viim
instancama, koje na osnovu lanih izvetaja oblikuju opte znanje koje se u obliku
naloga i sa autoritetom vie instance vraa nanie.
3. Birokratija je sutinu drave pretvorila u svoju privatnu svojinu.
4. U birokratskom reimu svaka stvar ima dvojno znaenje: realno i birokratsko.
5. Opti duh birokratije je tajna, koja se odrava putem hijerarhije. Zato je prema spolja
birokratija uvek zatvorena korporacija koja se opire otvorenom duhu drave i javnom
mnjenju koje birokratiju uvek izgleda kao izdaja njene misterije.
6. Birokratsko znanje poiva na autoritetu hijerarhije. Obogotvorenje autoriteta predstavlja
birokratsko ubeenje.

212

Birokratski duh se pretvara u grubi materijalizam subordinacije i pasivne pokornosti,

koji obezbeuju mehanizmi krutog, formalnog delovanja u skladu sa gotovim
principima, nazorima i tradicijama.
8. Birokrata dravne ciljeve preobraa u svoje privatne ciljeve, to se ogleda u poteri za
inovima , sticanju karijere i materijalnim privilegijama.
9. Birokratija svoju volju proglaava za prvi uzrok svega. Ona hoe sve da ini, a svet
je za nju samo objekt birokratske samovolje (voluntarizma).
10. Najvei greh birokratije jeste njeno hijerarhijsko ustrojstvo. Privid je da hijerarhija
spreava birokratsku samovolju. Lini greh pojedinog inovnika je mnogo manja
opasnost od opteg greha hijerarhijskog sistema. Zato to sistem grei preko inovnika
on uzima u zatitu inovnika kad on grei na tetu graana, a kanjava ga kad se ogrei
o sistem i o hijerarhiju.
Maks Veber je, nasuprot Marksu, u svom najznaajnijem delu
Privreda i drutvo (1922) obnovio Hegelovu argumentaciju u prilog
birokratije kao upravljakog sloja u pravnoj dravi. Veber, slino Hegelu,
smatra da je birokratija nuna posledica uspostavljanja moderne pravne
drave i novog tipa "legalne vladavine", odnosno vladanja uz oslonac na
pisano pravo (a ne na autoritet voe ili na tradicionalne obiaje).
Najistiji tip legalne vlasti, po Veberu, jeste vlast koja se vri
posredstvom birokratskog upravnog aparata i inovnika koji imaju
sledea drutvena i profesionalna svojstva:
1. lino su slobodni i pokoravaju se samo objektivnim slubenim
dunostima;
2. postaljaju se (a ne biraju) prema strogo utvrenoj hijerarhiji u slubi;
3. imaju strogo i formalno utvrene kompetencije u slubi;
4. dobijaju slubu na osnovu ugovora (dakle principijelno);
5. sa strunim kvalifikacijama koje se proveravaju ispitom i dokazuju
diplomom;
6. dobijaju platu u novcu, prema rangu u slubi, sa pravom na penziju;
7. sluba im je glavno i jedino zanimanje;
8. imaju mogunost da napreduju u slubi, s godinama slube i
rezultatima u njoj;
9. nemaju svojinu nad sredstvima
uprave, niti mogu da prisvoje
slubeno mesto;
10. podvrgnuti su strogoj disciplini i kontroli u vrenju slube.
Veber govori o idealnom tipu birokratije, a Marks o birokratiji kao realnom
drutvenom sloju, tako da se njihova shvatanja ne moraju jedno drugom samo suprotstavljati
(to se najee ini), ve se mogu meusobno i dopunjavati. I jedan i drugi su doprineli da
se bolje sagleda fenomen birokratije u savremenim drutvima: Marks, da se bolje uoe
problemi sa birokratijom, naroito u drutvima bez demokratske tradicije i razvijene pravne
kulture, a Veber, da se shvate funkcionalna nunost i duboki koreni birokratije u modernim
dravama. Marks je u svojoj radikalnoj kritici drave i birokratije podcenio znaaj pravne
forme, ali je dobro uoio znaaj javnog mnjenja kao mehanizma demokratske kontrole
svake vlasti, pa i administracije. Veberov idealno-tipski metodoloki postupak lako se moe
zloupotrebiti za ideoloku apologiju birokratije, ali je sam Veber pokazao da on moe da
7.

213

bude i korisno analitiko sredstvo u sociologiji, naroito ako se od idealnog tipa prodire u
konkretne procese istorijskog oblikovanja modernih drutvenih ustanova.
Birokratija je stari pratilac svih drava, a naroito onih koje su bile centralistiki
ureene. Jo su egipatsko carstvo, zbog obaveze da organizuje velike javne radove (za
izgradnju irigacionih sistema ili monumentalnih piramida), kao i Rimska imperija (zbog
kontrole irokog dravnog prostora) bili prinueni da angauju relativno veliki sloj
administrativnih slubenika. I svaka druga drava za svoje funkcije uvek od svojih
dravljana (podanika ili graana) uzima razna dobra, sakuplja i naplauje poreze i takse. Za
to su joj potrebni slubenici, ali paradoks birokratske uloge sastoji se u injenici da se dobar
deo prikupljenih materijalnih dobara troi na izdravanje tih istih slubenika. Tako je
dravna birokratija, bar jednim svojim delom, sama sebi cilj. Otuda i opta povika na
birokratiju, ali ni to birokratiji mnogo ne smeta, jer se i ta okolnost moe iskoristiti da se
birokratija uvea: zapoljavaju se novi slubenici kojima je "radni zadatak" da "kontroliu
kontrolore", pa se primaju u slubu ak i oni koji treba da rade na "smanjivanju
administracije". Britanski sociolog N. Parkinson je uoio pojavu da birokratija sama sebi
stalno uveava poslove. Zato je ova tendencija uveane birokratizacije drutva nazvana
"Parkinsonovim zakonom". Ovim se izvre u svoju suprotnost princip racionalne uprave
javnim poslovima koji je Veber vezivao za idealnog birokratu. To su i drugi uoili, a
pojavljuju se i predvianja da bi se budua drutva mogla uguiti u "sveoptoj birokratizaciji
sveta".
Ovo je verovatno jedno od pesimistikih preterivanja ("negativna" ili "crna" utopija),
kakve se uvek javljaju kad se istraivai budunosti suoe sa pojavom koja se teko
kontrolie i usmerava. Birokratizacija je tipina takva pojava jer, po definiciji, birokrata je
slubenik pretvoren u gospodara, kontrolor koga treba kontrolisati. Pri tom se iskljuuje
zapoljavanje novog kontrolora, jer se ni on ne bi smeo ostaviti bez kontrole. Verovalo se da
javno mnenje i javnost uopte, automatski ograniavaju birokratiju, ali i to se pokazalo
netanim. Nade u "slobodnu javnost" izneverene su onda kad se pokazalo da neki novi
slubenici (u sredstvima masovnog informisanja) vie kontroliu javnost nego to ona
kontrolie njih. tavie, oni proizvode "javnost" onakvu kakva je potrebna njihovim
"gazdama". Tako se ponovo dolazi do sutine problema - do potebe da se kontroliu "gazde"
(centri moi), a to je problem slian "kvadraturi kruga". Taj problem nije tehniki, ve je pre
svega politiki i tie se karaktera celokupnog politikog sistema i pitanja u kojoj meri je on
demokratski, u kojoj nije. Povika na birokratiju je ponekad sluila kao taktika zamena za
izostalu kritiku glavnih centara moi koji su tako ostajali nedodirljivi. Ponekad su iz samih
vrhova faktike vlasti pokretane kampanje protiv birokratije (po obrascu "dr'te lopova")
koju su esto koristili partijski monici u socijalizmu, kao neku vrstu dimne zavese za
svoju vladavinu. Birokratizacija, dakle, nije fenomen odvojen od ostalih vanih drutvenih i
politikih procesa nego je samo jedan njihov (formalno-tehniki) aspekt i kao takva se mora
i prouavati.
Robert Merton je (1957) analizom Veberovog idealnog modela birokratije uoio
neke disfunkcionalnosti birokratske organizacije poslova. Striktno potovanje pisanih
pravila ponekad dovodi do krutosti u poslu koja nije racionalna (birokratski ritualizam).
Tako se moe desiti da neke administrativne slube potuju pravila, ali ne obavljaju svoje
poslove i zadatke zbog kojih formalno postoje.
Slino je uoio i Piter Blau (Peter Blau) kad je empirijskim sociolokim
istraivanjima (1963) pokazao da pored formalnih odnosa u birokratskoj organizaciji postoje

214

i neformalni odnosi i neformalni kanali komunikacije koji ne moraju uvek da budu

smetnja nego ponekad mogu da slue kao korisne racionalizacije koje podiu opti nivo
efikasnosti neke birokratski organizovane grupe.
Neformalni odnosi uvek predstavljaju drugu stranu medalje, ona koja je esto
skrivena (latentna), ali su za jednu grupu i organizaciju oni ponekad vaniji nego formalni
odnosi. Sociologija ima zadatak da ukae na drutvene situacije u kojima neformalni odnosi
mogu da poprave neku formalnu birokratsku organizaciju, ali i na one sluajeve kad se
neformalno kvari i deformie formalno demokratska organizacija.
Poseban je sluaj odnosa formalnih i neformalnih kanala delovanja
unutar administracije u drutvima nerazvijene politike i pravne kulture
u kojima nisu izgraene institucionalne forme koje bi bile u stanju da
legalno funkcioniu. U takvim drutvima su, obino, i pravni propisi sami
po sebi nejasni, meusobno opreni i praktino nesprovodivi. Ovakve
sistemske uslove obino prate odgovarajui administrativni kadrovi
neobrazovani, nesavesni, neodgovorni, arogantni i radno nemotivisani
slubenici. U tako nepovoljnim istorijskim okolnostima prvi zadatak je
racionalizacija dravne uprave prema Veberovom modelu legalne
vladavine. Tek kad se izgrade legalne institucije, njihova dalja
racionalizacija (u smislu poveavanja elastinosti i praktine efikasnosti)
moe se odvijati i kroz neformalne kanale. Pre toga ili u toku oblikovanja
neke formalne organizacije, neformalni kanali funkcionisanja obino
predstavljaju glavnu praktinu prepreku za njeno organizovanje i naelnu
smetnju legalnoj vlasti i modernoj pravnoj dravi. Svi ozbiljni socioloki
uvidi u ove organizacione probleme govore da nema modernog drutva
bez racionalno organizovanih javnih slubi i pravne drave bez efikasne
administracije i odgovorne dravne uprave.
4.4. Organizacija totalnih i disciplinskih institucija
U novije socioloke studije starih tipova organizacija i ustanova ubrajaju se
istraivanja Ervina Gofmana i Miela Fukoa o nainu ivota u tzv. totalnim ili
disciplinskim institucijama kao to su zatvori, bolnice, kasarne, logori, manastiri, internati,
brodske posade i sline.
Ameriki sociolog Ervin Gofman (Erving Goffman) je krajem pedesitih godina 20.
veka obavio zanimljivo socioloko istraivanje organizacije i naina ivota u tzv. totalnim
institucijama, a rezultate je objavio u poznatoj studiji Azili (1968). Gofman totalne
institucije odreuje (1) kao izdvojena i izolovana mesta - obino od spoljanjeg sveta
ograena visokim zidovima, bodljikavom icom, zakljuanim kapijama, strmim liticama,
velikom vodom, umom i slinim vetakim ili prirodnim preprekama; (2) gde vei broj
pojedinaca slinog poloaja uglavnom prinudno stanuje i radi; (3) oni koji su na dui
vremenski period odseeni od ireg drutva stavljeni su pod manje-vie strogu kontrolu
neke formalne represivne grupe (uvara i kontrolora).
Gofman je izdvojio pet vrsta totalnih institucija:
1. institucije namenjene onima koji su nesposobni za samostalni ivot i bezopasni za druge
(domovi za slepe, starce i siroad);

215

2. za prinudni smetaj onih koji su opasni po okolinu (sanatorijumi za tuberkulozne,

psihijatrijske bolnice, karantini za bolesne od kuge, boginja);
3. institucije za zatitu od onih koji namerno ugroavaju druge (zatvori, popravni domovi,
koncentracioni i zarobljeniki logori);
4. institucije sa jasnim utilitarnim ciljem (kasarne, internati, brodovi);
5. institucije za duhovno uzdizanje (manastiri).
Poto Gofmanovo socioloko stanovite nije bilo funkcionalistiko nego
interakcionistiko u sreditu njegove fenomenoloke analize nisu dotine ustanove nego
sudbina ljudi pojedinaca koji u njima gube svoj lini identitet. On je do glavnih podataka
doao neposrednim posmatranjem sa uestvovanjem, radei kao pomoni terapeut (za
fiziku rekreaciju) u psihijatrijskoj bolnici sa oko sedam hiljada pacijenta (sa znanjem
najvieg rukovodstva, a bez znanja pacijenata i nieg rukovodstva). Uporeujui podatke
koje je dobio neposrednim posmatranjem sa analizom sadraja raznih dokumenata (beleki,
autobiografija), pa i nekih knjievnih dela (kao to su Zapisi iz mrtvog doma Dostojevskog)
Gofman utvruje zajednike osobine i drutvenu situaciju u svim totalnim institucijama:
- pojedinac je u okruenju koje je strogo organizovano, potpuno isplanirano i
stalno nadgledano;
- novopridolice se liavaju svog preanjeg identiteta;
- oduzimaju im se sve line stvari i liavaju se drugih znakova line identifikacije
(iaju se na isti nain, dobijaju uniformu umesto sopstvenog odela);
- namee im se novi identitet (dobijaju novo ime i identifikacioni broj);
- prekidaju sve ranije drutvene veze (sa roacima i prijateljima);
- ubijanje linosti (mortifikacija sopstva) se sprovodi sistematski, stalnim
ponienjima, kaznama, nagraivanjem poslunosti.
Gofman je identifikovao pet vrsta reakcija zatoenika totalnih
ustanova, poev od potpunog povlaenja u sebe, preko tvrdoglavog
pruanja otpora, glumljenja uloga, preobraanja,
kuliranja i
pragmatinog prilagoavanja (biti mrtav hladan, ne uzrujavati se).
Zanimljivi su primeri verskih i politikih konvertita, preobraenika koji se
identifikuju sa svojim muiteljima (frojdistika identifikacija sa
agresorom) i postaju vei katolici od pape. Takvi su bili kapoi u
nacistikim logorima ili Amerikanci, kineski zarobljenici iz korejskog rata
koji su postajali oduevljeni komunisti. Slian tip preobraanja zadesio
je i nae golootoane koji su oduevljeno revidirali.
Gofmanovi nalazi su, kao prvi te vrste u sociologiji, naili na veliku panju, ali su
kasnijim istraivanjima u poneemu dopunjavani, pa i osporavani. Drugi istraivai su
nalazili i aktivnije oblike otpora od taktikog prilagoavanja kojim zatoenici tite sebe, kao
to su pokuaji bekstva, pobune sa motivom da se izmeni reim ustanove ili odbijanje da se
prihvati krivica.
Francuski socijalni mislilac, postmodernista, Miel Fuko (Michel Foucault, 19261984) naziva disciplinskim institucijama zatvore, bolnice, kasarne i kole, jer misli da
one u modernom drutvu imaju veoma vaan zadatak - da nadgledaju, kontroliu i
disciplinuju celu populaciju. Bavei se temama zloina, ludila, seksualnosti, tela, Fuko je
kao postmodernista nastojao da pokae da postoji i druga strana modernih institucija.
skriveno nalije ideja prosvetiteljstva i linih sloboda - koja nije ni tako svetla ni tako

216

racionalna kako se obino povrno misli i govori. Zato je problematizovao pitanje govora ili
diskursa o modernim organizacijama, ideologijama i sitemima moi i kontrole.
Sledei klasina socioloka pitanja o organizacijama moi i vlasti, kojima su se
svojevremeno bavili Marks i Veber, Fuko je teite svojih razmatranja istih pitanja pomerio
ka onome to je prvi nazvao ''diskursom'' . Taj izraz kod njega oznaava nain govora i
miljenja o nekom predmetu. Fuko je ukazao na znaajne promene u diskursima zloina,
seksualnosti, tela i ludila u modernom vremenu u odnosu na isti diskurs u srednjem veku.
Tako je, recimo, diskurs ludila u srednjem veku bio sasvim suprotan od modernog:
umobolni nisu smatrani opasnim po drutvo, a postojalo je i verovanje da oni imaju
poseban dar opaanja koji zdravi nemaju.
Fuko je posebno razmatrao promene reima u zatvorima, jer je mislio da se
mnoge tehnike nadgledanja, kontrole i kanjavanja u zatvorima koriste i u drugim
oblastima drutvenog ivota u kolama, na radnom mestu i drugde. Moderne
disciplinske institucije se u mnogome razlikuju od predmodernih. Sve do poetka 19.
veka zatvori su retko korieni kao kaznena institucija. Veina gradova je imala lokalne
zatvore u kojima su krivci kratko zadravani (samo preko noi dok se pijani ne istrezne ili
ostajanje nekoliko dana, dok ekaju na suenje). Suenje i kanjavanje je bilo javno, sa
ciljem zastraivanja drugih. Zato su krivci na gradskim trgovima vezivani za stub srama,
bievani, igosani vrelim gvoem, veani ili giljotinirani, ali nisu drani u zatvorima.
Moderni zatvori se organizuju na novi nain, prema duhu modernog vremena koje
poznaje ljudska prava, pa i pravo na ivot i pravo na slobodu. Umesto grube fizike kazne u
sistem drutvene kontrole i kanjavanja, kao kaznene mere uvode se razni oblici liavanja
prava. To znai da je samo onaj ko je ve bio stekao pravo da bude slobodan, mogao da
bude kanjen merom liavanja slobode. Moderan nain kanjavanja je postao sistematiniji
i suptilniji - on mnogo vie kanjava duu nego telo. Indikativno je da je moderan zatvorski
reim patentirao jedan liberalni mislilac kakav je bio Deremi Bentem koji je prvi
projektovao novi tip zatvora i nazvao ga Panoptikum. Arhitektura Panoptikuma je tako
zamiljena da omoguava zatvorskim vlastima da u svakom trenutku i na svakom mestu
kontroliu kretanje i ponaanje zatvorenika. Uz zajednike prostorije za obedovanje i fizike
aktivnosti u Panoptikumu su projektovane izolovane zatvorenike elije, sa jednim
prozorom, kruno rasporeene u odnosu na straarsko mesto sa kojeg se nadgledaju
zatvorenici. Svrha ovakve arhitekture zatvora jeste da se zatvorenici stalno kontroliu, da su
uvek na oku straara i misle da su stalno kontrolisani, tako da nikad nemaju mira niti
izgleda da i za momenat obnove svoju linost i sauvaju privatnost.
Fuko je pokazao da arhitektura zatvorskog prostora neposredno odraava tip
drutvene organizacije i model upravljanja. Disciplinske organizacije ne poivavaju samo
na striktnoj kontroli prostora nego i na striktnoj kontroli vremena. Raspored vremena u
zatvoru je podeen tako da zatvorenici ni za momenat ne ostanu slobodni. Da bi se
ouvala disciplina u organizaciji pojedinci moraju stalno da imaju kakve-takve dunosti.
ak i besmislene dunosti imaju latentnu funkciju da odravaju disciplinu unutar neke
organizacije.
Fuko je smatrao da se osnovni elementi modernog zatvorskog reima koriste i u
drugim savremenim ustanovama i organizacijama da bi se u njima odrala disciplina i da bi
kontrola nad pojedincima bila efikasnija. Tako je, recimo, kolska organizacija podeena
za kontrolu uenika. Oni su podeljeni u razrede i odeljenja, sa preciznim rasporedom
asova, u odvojenim uionicama gde su uenici rasporeeni u redove klupa, okrenuti

217

uitelju, da bi bili usredsreeni na primanje zadataka, ije reavanje se kao i odgovarajue

ponaanje ocenjuje nagrauje ili kanjava. U radnim i poslovnim organizacijama,
takoe, postoji uoljiva veza izmeu rasporeda prostora i vremenskog rasporeda, sa jedne
strane, i radnih zadataka i kontrole njihovog izvravanja, sa druge.
Tehnika strana organizacije tesno je povezana sa drutvenim modelom
upravljanja nekom drutvenom grupom, t.j. sa odgovarajuim usmeravanjem njene
osnovne delatnosti i kontrolom ponaanja njenih lanova. Tako u nekim organizacijama
zaposleni rade u velikom zajednikom prostoru bez pregrada (kao to su pokretne trake u
fabrici ili vei daktilo-biroi) kad god je potrebno da pretpostavljeni nad njima vre stalni
nadzor. Nadzor moe da bude i posredan, preko obaveze da podreeni pretpostavljenima
podnose stalne (nekad i svakodnevne) ili periodine izvetaje, kao i preko slubene obaveze
pretpostavljenih da o podreenima prave beleke, formiraju dosijea, prislukuju im
telefonske razgovore, kontroliu njihovu potu, a danas i internetsku komunikaciju.
U ovim razmatranjima Fuko se oslanja na Vebera koji se apstraktno bavio pitanjem
racionalne organizacije radnog prostora (slubenikih kancelarija), radnog vremena,
optimalnim (hijerarhijskim) rasporedom dunosti (upravljakih i izvrilakih) i drugim
pitanjima moderne organizacije. Osnovni prigovor koji se Fukou upuuje sastoji se u oceni
da je on prenaglasio slinosti izmeu zatvorske organizacije i nekih drugih manje
represivnih, radnih i poslovnih organizacija koje imaju i neke druge osobine.
Vrednost Fukoovih fenomenolokih razmatranja, pak, time nije umanjena, jer on je
isticanjem stvarnih slinosti disciplinskih i drugih drutvenih organizacija uspeo da
demistifikuje manifestnu racionalnost modernih drutvenih ustanova i da ukae na
njihov latentno represivni potencijal i strukturu. Time je sam Fuko dao za pravo svima
onima koji njegove socijalno-filozofske analize i rasprave ocenjuju kao tipine primere
fenomenolokog postmodernizma, a njega kao jednog od najuticajnijih postmodernista
20. veka.
4.5. Autokratske i demokratske organizacije
Klasine socioloke rasprave o drutvenim organizacijama obino koriste kao svoj
teorijsko-metodoloki instrument isto tako klasinu strukturalnu tipologiju organizacionih
modela izvedenu prema dominantnom tipu drutvenih odnosa, prema strukturi moi i
autoriteta, prema vrsti vostva i obliku kontrole i podinjavanja. Re je o dihotomiji
autokratska demokratska organizacija.
Jedna od razvijenijih tipologija ove vrste koja je socioloki veoma upotrebljiva jeste
ona koju su dali i obrazloili Dord Rajs (George H. Rice) i Din Bioprik (Dean W.
Bishoprick). Oni smatraju da su svi organizacioni modeli rasporeeni na evolucionistiki
zamiljenoj skali od autokratskog ka demokratskom tipu drutvene organizacije i
odgovarajueg tipa menadmenta.
Autokratski je tip organizacije u kojoj je sva vlast koncentrisana na vrhu, koji u
svojim rukama ima mo, informacije (znanje) i preko sistema komandi sprovodi svoju volju
i interes, koristei prisilu u odnosu na podreene.
Demokratski tip je suprotan autokratskom; tu je vlast rasporeena na sve nivoe i
lanove organizacije, kao i informacije i znanje; umesto volje gazde uvaava se volja
lanova, umesto komandi i prisile, lanovi samodisciplinovano potuju obiaje organizacije.

218

Polazei od pomenute skale Rajs i Bioprik operacionalizuju pet osnovnih

organizacionih modela, uz dva podtipa (korporacijski i modularni). Autokratski i
birokratski model pokrivaju hijerarhijsku stranu skale, a decentralizovani i federativni
model se nalaze na egalitarnoj strani.
Autokratska i birokratska organizacija imaju tu slinost da obe poivaju na
hijerarhiji radnih mesta i zadataka, ali se njihova hijerarhija bitno razlikuje i to onako kako
je Veber razlikovao harizmatsku od legalne vlasti: u autoritarnom modelu zadaci se
dodeljuju osobama, a u birokratskom slubenim poloajima. Iz ove osnovne proizilaze i
druge razlike koje su Rajs i Bioprik ovako predstavili:
Autokratska organizacija
Dunosti dodeljene pojedincu
Praktina
korisnost,
rasuivanje,
oportunizam, diskrecija
Sloboda inovacija
Podreeni i publika izloeni hirovima
draoca poloaja

Birokratska organizacija
Dunosti dodeljene poloaju
Unapred utvrena pravila ponaanja

Predvidljivot performanse
Diskreciono ponaanje ogranieno na ono
to je prethodno predvieno donoenjem
pravila
Nareenje stareine u obliku odgovornosti za Nareenje stareine u obliku apstraktnog
rezultat
pravila
Veoma utie linost, znanje i sposobnost Manje utie linost, znanje i sposobnost
draoca poloaja
draoca poloaja
Najbolje
funkcionie
u
malim Najbolje
funkcionie
u
velikim
organizacijama
organizacijama
U osnovi dinamina
U osnovi statina
(Prema: Georg H. Rice, Dean W. Bishoprick, Conceptual Models of Organization,
Appleton-Century-Crofts, New York, 1971.)
Korporacijski model ili model javne uprave je kombinacija kolegijalnog i
birokratskog modela: upravni deo organizacije (upravni odbor, vee direktora) biraju oni
koji su vlasnici ili su kao javni subjekti najvie zainteresovani za rad dotine organizacije i
taj rukovodei organ je organizovan po kolegijalnom modelu; izvrnu ulogu vri birokratski
organizovana grupa koju postavlja upravni organ.
Decentralizovani model podrazumeva sputanje odluivanja na nie i najnie
nivoe, po pravilu to moe da se uradi na niem ne treba podizati na vii nivo odluivanja.
Sa vrha organizacije daju se samo opte smernice a polazi se od pretpostavke da svako,
mislei svojom glavom, uz bazinu identifikaciju sa organizacijom, moe da donosi za
organizaciju korisne odluke.
Federalni model je slian prethodnom: organizaciju ini vie autonomnih i
samodovoljnih specijalnih grupa koje sarauju na ostvarenju zajednikih ciljeva, ali imaju i
svoje grupne ciljeve o kojima se same brinu; za razliku od prethodnog modela, federalne
jedinice su toliko autonomne da su slobodne da napuste zajedniku organizaciju.
Modularni model je podtip decentralizovanog i federalnog modela koji ima
grozdastu strukturu: to je sistem relativno autonomnih, ali meusobno nejednakih delova
(kao puceta u grozdu) koji je jedna varijanta asimetrinog federalizma.

219

Egalitarni model
je na
demokratskom kraju skale, kao krajnja taka
decentralizacije: to je organizacija bez efa, u kojoj su svi lanovi jednaki; oni sami biraju
i smenjuju privremene rukovodioce; struktura organizacije je neformalna i suptilna (grupa se
dri spontano uspostavljenih obiaja); pretpostavlja visok nivo industrijalizacije
(modernizacije) kulture i obrazovanja.
Predoena tipologija ima neke nedostatke, ali je i kao takva pogodna kao
metodoloki instrument za socioloku analizu relevantnih organizacionih pitanja, meu
njima i onih koja su aktuelna i u naem drutvu.
4.6. Organizacija industrijskog rada
Industrijski fabriki rad se i u drutvenom i u tehnikoorganizacionom pogledu bitno
razlikuje od tradicionalnih seljakih
radova, kao to se istorijski i strukturno razlikuje i globalni okvir u kojem
dolazi do industrijalizacije drutva u kojem dominira industrijski nain
rada.
Industrijalizacija kao sloeni i protivrean drutveno-tehnoloki razvojni proces
snano je pokrenuta prvom indistrijskom revolucijom krajem 18. veka, a odvijala se
uglavnom u globalnom drutveno-politikom okviru kapitalistikog institucionalnog
sistema. Najvanije institucije kapitalistikog sistema su privatna svojina, trite, roba i
novac koje i slue kao temelj robno-novane privrede. Privatni preduzetnici, motivisani
maksimiranjem svoga profita, da bi uspeli u trinoj utakmici, preduzimaju sve to im
pravno organizovana drava dozvoljava da bi podigli nivo produktivnosti u svojim
preduzeima i poveali zarade. U dosadanjem razvoju industrijskog rada primenjivano je
nekoliko organizacionih modela koji se meusobno razlikuju po nainu podele rada i tipu
menadmenta.
Tejlorizam je model tzv. naune organizacije rada koji je uspostavio ameriki
inenjer i savetnik-menader Frederik Tejlor u svojoj knjizi Principi naunog
menadmenta (1911). Sutina tejloristikog modela je u tome to se celovit proces rada
razlae (''razmrvljeni rad'') na to vie manjih delova koji se svaki ponaosob nauno
analiziraju, standardizuju, pa potom ponovo sklapaju u jednu novu radnu celinu koja je
produktivnija i efikasnija od poetne. Primenjene naune analize polazile su od psihofiziolokih sposobnosti radnika, od teine i sloenosti radnih operacija, od vremena
potrebnog da se one obave najbre i sa najmanjim utrokom energije i sredstava, od
najpotpunije iskorienosti maina, ukljuujui i najpovoljnije uslove u radnoj sredini
(parametre svetla, toplote, buke) kao i nain nadzora nad svakim pojedincem i radnim
kolektivom.
Tejlorizam predstavlja sistematsku racionalizaciju rada koja se
zasniva na ''snimanju'' konkretnog rada ''najboljih radnika'' na osnovu
kojeg se iznalaze najracionalniji postupci i odreuju poeljne norme za
sve druge. Obino se eksperimentie sa mainama, alatima, opremom,
vremenom, nagradama i kaznama da bi se dolo do najefikasnije
kombinacije raznih inilaca, da bi se ''studijom vremena i pokreta''
svakom radniku pruila prilika da radi kao ''najbolji radnik''.
Jedna od najpoznatijih praktinih primena Tejlorovih pricipa bila je ''pokretna traka''
u amerikim fabrikama automobila Henrija Forda. Dok je tejlorizam bio tehnika

220

racionalizacija pojedinanih radnih zadataka, fordizam je otiao korak dalje, ka

racionalizaciji celog sistema masovne proizvodnje automobila na pokretnoj traci koju je
pronaao Ford. U tom smislu fordizam je primenjeni tejlorizam, prilagoen masovnoj
serijskoj proizvodnji za veliko trite. Pored tehnikih inilaca efikasnosti proizvodnje, ovde
su ukalkulisani i ekonomsko-trini uslovi u vidu masovne potranje.
Tejlorov inenjerski pristup je doveo do mnogih korisnih tehnikih inovacija i
prilagoavanja ovekovim psiho-fizikim mogunostima raznih maina, alata i lokalne
radne sredine. Od poetka je. meutim, bio sporan socijalni okvir tejlorizma (a naroito
fordizma), koji je do danas u mnogome doveden u pitanje zbog mnogih negativnih
posledica.
- ''Razmrvljeni rad'' (. Fridman) je ne samo duboko nehuman i otuen rad, nego
nije uvek ni efikasan: kad nisu velike serije, kad je potrebna kreativna
motivacija radnika, kad je potrebna brza promena i prilagoavanje novim
potrebama i okolnostima.
- Uska specijalizacija ne zahteva ire struno obrazovanje, te je radnik lako
zamenjiv, a radni kolektiv nije ustaljena i solidarna grupa nego nestalni agregat
slabo povezanih pojedinaca.
- Psiho-fiziki bioritam radnika podreen je ritmu maine i brzini pokretne trake
(ovek je ''privezak maine'').
- Poveano naprezanje radnika ne daje uvek vei radni efekat, ali ugroava
njihovo zdravlje i poveava socijalne izdatke za leenje.
- Rutinski rad svakog radnika je duhovno i emotivno ispranjen.
- Planiranje i sprovoenje planiranog je razdvojeno na razne grupe, tako da je
promenjen i model upravljanja: posao planiraju planeri iz ''planskog odeljenja'', a
plan sprovode i u pogonu kontroliu radnike nedovoljno i usko obueni
kontrolori (umesto klasinih poslovoa koji su objedinjavali vie strunih
funkcija).
- Formalizacija komunikacija poveava ''papirnati rad'' i menja kvalifikacionu
strukturu zaposlenih.
Uporedo sa tejloristiko-fordovskim modelom i na kritici njegovih
posledica javljaju se alternativni modeli radne organizacije i
menadmenta koji istiu znaaj drutvenih odnosa unutar radnih grupa i
motivaciju zaposlenih da uspeno obave povereni radni zadatak.
Elton Mejo (Elton Mayo) je sa svojim saradnicima, psiholozima i sociolozima sa
Harvardskog univerziteta bio u prilici da od 1927-1932. godine obavi eksperimentalna
istraivanja u kompaniji Vestern Elektrik u predgrau ikaga Hotornu (tzv. Hotornski
eksperimenti) i da dokae da je ljudska, drutveno-humanistika dimenzija rada vana kao i
tehniko-tehnoloka, a ponekad i vanija. Problem je uoen nakon pokuaja inenjera da
poveaju efekte rada u kompaniji Vestern Elektrik eksperimentisanjem sa promenom radnih
uslova (uvodei bolje i loije osvetljenje). Iznenadila ih je injenica da radna grupa koja je
poela da podie svoju produktivnost sa poboljanjem uslova, nije smanjila svoju efikasnost
kad je poboljanje ukinuto to su oni oekivali. Gledajui mehaniki na odnos podsticaja i
reakcija u ponaanju radnika, oni nisu ukalkulisali, tzv. ljudski faktor, odnosno autonomnu
motivaciju radne grupe koja nije htela da zaostane u odnosu na rivalsku (kontrolnu) grupu,
pa je poelela da pokae ''koliko zna i moe'' nezavisno od uslova.

221

Mejo je serijom novih eksperimenata i intervjua dokazao da radni uinak grupe

presudno zavisi od naina na koji je ona organizovana i od naina kako se s njom upravlja.
Ljudski tretman radnika od strane rukovodilaca, pristup radniku kao oveku koji se uvaava,
veoma motivie i pojedince i radnu grupu da budu uspeniji u poslu. U suprotnom, radnici
se zatvaraju u odnosu na rukovodioce, prave svoj neformalni blok za nekanjeno odbijanje
zadataka, poveavaju kart, kvare maine i veoma ''kreativno'' sabotiraju posao. Ovaj
pristup organizaciji rada je oznaen kao humanistiki, a Mejoova istraivanja kao zaetak
tzv. kole meuljudskih odnosa u sociolokom istraivanju organizacije rada. Tako je
otkriven jedan novi ''ugao gledanja'' na probleme organizovanja rada, iz perspektive
zaposlenih radnika, koji se razlikuje i od menaderskog i od onog koji se tie poslodavaca.
Kad se danas modeliraju radne organizacije kao moderne drutveno-ekonomske
institucije sva tri ugla gledanja, sve tri interesne strukture i tri stvarno komplementarne, ali
potencijalno konfliktne grupe aktera (preduzetnici, menaderi i radnici) moraju se ugraditi u
jedan elastian i funkcionalan socijalni sistem.
4.7. Radne organizacije kao moderne institucije
Poto je rad najvaniji drutveni proces radne organizacije su
najvanija vrsta drutvenih organizacija, a upravljanje radnim
organizacijama jedan od najvanijih vidova modernog menadmenta.
Raditi u modernom drutvu uglavnom znai biti ukljuen u neku radnu
organizaciju. Sfera rada jeste najvanija, ali nije otro odvojena od drugih
drutvenih sfera, pa je i radne organizacije pojmovno teko odvojiti od
drugih drutvenih ustanova i organizacija. Pored ostalog i zato se u
sociolokoj i srodnoj literaturi susreu veoma razliite definicije radnih
organizacija u irem i u uem smislu. U uem smislu misli se na
privredne, a u irem smislu i na neprivredne radne organizacije kao
drutvene institucije. Najoptije gledano, radna organizacija je
strukturisana (relativno trajna i ureena) mrea profesionalnih
radnih uloga i njima odgovarajuih poloaja. Ipak, i u najirem
smislu radna organizacija se ne poklapa sa organizovanim radom u
okviru nekih drugih drutvenih ustanova koje nisu radne. Takav je rad
izvan radnih organizacija kao to je rad u sopstvenom domainstvu i za
sopstvene potrebe, rad kod drugih ''na crno'', rad u dravnim uredima i
organinizacijama koje nisu ''radne'' (vojnim, politikim, kulturnim,
verskim, sportskim i slinim).
Socioloki gledano, ono to bi moglo da bude nesporno u veini definicija to je
odreenje radnih organizacija kao institucionalnog sistema komplementarnih
profesionalnih uloga i odgovarajuih poloaja onih koji obavljaju neku znaajnu drutvenu
delatnost i tako ekonomski obezbeuju sopstvenu (linu i porodinu) egzistenciju.
Ova odredba podrazumeva nekoliko obeleja radne organizacije:
1. Radna organizacija nije spontano uobliena i neformalna organizaciona struktura
neke drutvene grupe koja se bavi radnom aktivnou kakvo je, recimo, neko
seljako gazdinstvo i domainstvo koje ima tradicionalnu i neformalnu organizaciju
rada i potronje i zato predstavlja jednu tipino tradicionalnu drutveno-ekonomsku
ustanovu.

222

2. Radna organizacija je, dakle, pravno formalizovan i institucionalizovan sistem

profesionalnih uloga ija mrea je tako sistematizovana (sistematizacija radnih
mesta) da je u stanju da za ire drutvo stvara neke korisne proizvode ili da drugima
prua neke korisne usluge. To znai da su radne organizacije, uglavnom, tvorevina
modernih drutava sa razvijenom drutvenom i tehnikom podelom rada, onih koja
poznaju pravo (radno pravo) i trinu privredu. Takva moderna radna orgaganizacija
zavisi od trita: na tritu dolazi do profesionalnih radnika, kapitala i reprodukcionih
materijala, a na trite iznosi i svoje proizvode i usluge. Ovaj moderni tip trine
radne organizacije obino ima karakter preduzea.
3. Radnoj organizaciji su potrebni profesionalno obueni kadrovi da bi za drutvo
stvarala korisne proizvode i usluge, a profesionalno obuenim pojedincima i grupama
potrebna je formalna i drutveno priznata organizacija da bi dobili priliku da
drugima pokau ta znaju da rade i da tako za sebe i svoju porodicu ekonomski
obezbede egzistenciju.
4. Radna organizacija je elementarna tvorevina drutvene podele rada i vana
strukturna jedinica institucionalnog sistema globalnog drutva.
5. Radna organizacija je u modernim drutvima mesto rada, ali je istovremeno jedan
od primarnih oblika drutvenog ivota onih koji su u njoj zaposleni. Pored formalno
propisane strukture odnosa, svaka radna organizacija ima i spontano uspostavljenu
mreu neformalnih drutvenih odnosa i kanala meudelovanja (socijalne interakcije)
na koju sociologija obraa posebnu panju.
Socioloki je veoma znaajna veza izmeu vrste radne aktivnosti i oblika drutvene
organizacije. Drugim reima, jedan isti model organizacije ne moe da odgovara za
privredno preduzee, dravni ured, za vojsku, kulturnu ustanovu, sportski klub. ak i u sferi
privrede ne organizuju se na isti nain svi poslovi te se po raznim modelima organizuju
fabrika automobila, televizora ili kompjutera (koje su pogodne za tehniko organizovanje
rada po modelu proizvodne trake), graevinsko, saobraajno ili trgovako preduzee,
poljoprivredno-industrijski kobinat, zemljoradnika, stambena, zanatska ili neka druga
zadruga.

223

Socioloki je kao znaajna uoena i veza izmeu tipa globalnog sistema i

odgovarajueg tipa radnih organizacija. To znai da privredna preduzea u kapitalizmu ili
u socijalizmu poprimaju razliite drutvene ciljeve, imaju razliitu svojinsku osnovu,
razliita prava zaposlenih i ovlaenja rukovodilaca. Na jedan nain se iznutra organizuju
privredna preduzea u kapitalizmu koje je orijentisano na trite, iji je motiv profit za
preduzetnike (vlasnike) za koji treba da se izbori u otroj konkurenciji sa drugima. Sasvim je
drugi sluaj sa socijalistikim preduzeima koja funkcioniu u sistemu komandne
ekonomije, sprovode dravni plan, sa motivom da se zaposle nezaposleni i da se tako
relativno ravnomerno zadovolje drutvene i line potrebe.
Nisu manje razlike u organizovanju administracije u autokratskom i demokratskom,
jednopartijskom ili viepartijskom politikom sistemu. U viepartijskom i demokratskom
sistemu se praktikuje naelo podele vlasti, administracija ima zakonom osiguranu
autonomiju i mogunost da vie uvaava profesionalne kriterijume nego u jednopartijskom
i autokratskom sistemu gde je uspostavljeno jedinstvo vlasti u smislu monopola jedne
politike volje, a politika podobnost se istie kao glavni kriterijum izbora, unapreenja i
nagraivanja slubenika, koji su u tom sluaju vie partijski i reimski nego dravni
slubenici.
Socioloki je, takoe, znaajna veza izmeu kulturne tradicije u nekom drutvu i
specifinih organizacionih oblika u svim funkcionalnim podrujima nekog drutva kod
privrednih, politikih i kulturnih organizacija i ustanova. Tradicija slovenske porodine
zadruge i jevrejskih kibuca pogoduje familijarizmu i nepotizmu u privredi i politici;
hajduko-uskoka tradicija pospeuje pljakako privreivanje, a ratarska kultura razvija
radne navike i sposobnosti da se teko, dugo i strpljivo radi to za sobom povlai i
razliite modele organizovanja. Organizacija japanskih preduzea povezana je sa
japanskom feudalnom (samurajskom i drugom) tradicijom koja se kombinuje sa
zapadnim (amerikim i nemakim) modelima moderne organizacije. Tradicija kineskih
mandarina i danas se osea u organizaciji kineske dravne uprave i celokupnog
drutvenog ivota u Kini, a indijski kastinski sistem sa striktnom podelom rada na umni
(bramani i katrije) i fiziki (vajsije i sudre) ni do danas nije sasvim prevazien i utie na
nain organizovanja, na tip vostva i kontrole pojedinih poslova u Indiji.
Veber je dokazivao da su protestantski duh i njegova puritanska etika omoguili
razvoj kapitalizma i zapadne racionalnosti. Iz ove tradicije izvire ona vrsta privrednog
preduzetnitva, koja u kombinaciji sa junkerskom vojnikom tradicijom stvara osobeni
amalgam kulturnih obrazaca koji su u osnovi specifine nemake radne i organizacione
discipline.
Ipak, nijedan elemenat kulturne tradicije, bez obzira koliko bio
vaan za neko drutvo, sam po sebi ne moe da proizvede nijednu
organizacionu formu. Kulturni uticaji su razliiti i meusobno se na
razliite naine meaju, dok su neke organizacione forme univerzalne:
autokratski i demokratski oblici organizovanja meusobno se smenjuju
u svim drutvima i svim kulturama, kao i u razliitim vremenima. Oni
se, ponekad, i uzajamno kombinuju, to sa razliitim kulturnim
tradicijama dovodi do toga da je svaka autokratija i svaka demokratija,
iako u poneemu slina sa drugima, uvek u neemu i sasvim osobena.
To znai da se optimalna drutvena organizacija nikad ne moe u celini preuzeti
od drugih, da je, i kad se od drugih u osnovi preuzima, uvek neophodno da se preuzeta

224

organizaciona forma prilagodi specifinoj kulturnoj sredini i konkretnoj drutvenoj

situaciji.
Kao to su prvu polovinu 20. veka obeleile rasprave o znaaju
Veberove hipoteze o presudnom uticaju protestantske etike na razvoj
zapadnog kapitalizma tako su u drugoj polovini 20. veka aktuelne bile
rasprave o uticaju japanske (istonjake) kulturne tradicije na
specifian model
japanskog kapitalizma
- od modela japanskih
preduzea, preko modela dravne intervencije, do globalnog modela
japanske privrede. U istom smislu se moe konstatovati da kraj 20. i
poetak 21. veka obeleava specifina kineska postsocijalistika
tranzicija koja se po tempu i nainu sprovoenja, pozitivnim
rezultatima i negativnim posledicama bitno razlikuje od tranzicije u
svim drugim zemljama biveg socijalizma.
Vilijem Oui (William Ouchi, 1981) uporeuje drutvenu organizaciju japanskih i
amerikih preduzea, pokazujui kako se sve japanska kulturna tradicija unosi u
organizaciju modernih industrijskih preduzea, za razliku od amerikog modela koji poiva
na veri da se inenjerskom ''naunom'' i ''racionalistikom'' organizacijom postie
maksimalna tehnika efikasnost i ekonomska profitabilnost rada.
Japansko preduzee
Doivotno zaposlenje
Sporo ocenjivanje i napredovanje
Nespecijalizovana radna karijera
Implicitni kontrolni mehanizam
Kolektivno odluivanje
Kolektivna odgovornost
Celovit pristup

Ameriko preduzee
Privremeno zaposlenje
Brzo ocenjivanje i napredovanje
Specijalizovana radna karijera
Eksplicitni kontrolni mehanizam
Individualno odluivanje
Individualna odgovornost
Parcijalan pristup

Olga Kroker (Olga Crocker) sa saradnicima daje jo ire poreenje japanskog i amerikog
globalnog sistema, socijalnog sistema organizacije i menaderske prakse.
Globalni socijalni sistem
Japanske osobenosti
Tenja ka ouvanju tradicionalnog drutva
Sistem proirene porodice
Zatvorena socijalna struktura sa rigidnim
klasnim razlikama
Kolektivizam i lojalnost grupi
Tenja ka harmoninim ljudskim odnosima

Amerike osobenosti
Tenja ka individualnom napretku
Sistem ''nuklearne'' porodice
Otvorena socijalna struktura sa fluidnim
klasnim razlikama
Individualizam
Tenja ka poslovnim odnosima

Socijalni sistem radne organizacije

Japanske osobenosti
Amerike osobenosti
Poistoveivanje sa organizacijom u kojoj se Organizacija je samo mesto gde se zarauje
radi
225

Doivotno zaposlenje
Sporo napredovanje u radnoj karijeri
Plate naosnovu starosti i duine rada u firmi
Organizacija brine o zaposlenima dok rade i
posle penzionisanja
Znaajna mobilnost unutar organizacije i
mala mobilnost izmeu njih
Svestrana kvalifikacija zaposlenih
Opta pravila na radnom mestu
Sindikat unutar firme
Sukobi na radu sporadini, otklanjaju se
sporazumom uprave i zaposlenih
Neguje se uzajamno poverenje zaposlenih i
uprave
Organizacija ''centrirana'' ka ljudima

Privremeno zaposlenje (prema potrebi)

Brzo napredovanje u poetku rada
Plate prema ugovorima, radnim mestima i
moi
Organizacija primenjuje zakon o socijalnim
davanjima
Velika mobilnost u svim vidovima,
pojedinac nije vezan za organizaciju
Specijalizovane kvalifikacije
Promenljiva pravila na radnom mestu
Sindikat organizovan po strukama
Sukobi zaposlenih i uprave ozbiljni, reavaju
se zakonskom arbitraom
Neguje se odnos suprotstavljanja zaposlenih
i uprave
Organizacija''centrirana'' ka proizvodnji

Menaderska praksa
Japanske osobenosti
Svaki radnik je kontrolor
Kljune rukovodee pozicije rezervisane za
''lanove porodice'' ili za one koji su zavrili
''najvie kole''
Upravljanje prema dugoronim obzirima
Radna snaga je fiksni troak, te se moraju
iznalaziti dobre proizvodne i merketing
strategije
Osnova filozofija: radi pametnije, a ne vie
Intenzivne verbalne i neverbalne
komunikacije u svim smerovima
Kolektvizovani zadaci, odgovornost i
nagrade za rad

Amerike osobenosti
Posebni timovi kontrolora
Kljune rukovodee pozicije su u osnovi
politike
Upravljanje prema kratkoronim obzirima
Sve je promenljivo, u rukovoenju nune su
tehnike ''gaenja poara'' u krizi
Radi to vie i stalno budi ''savren''
Birokratska (obino pisana) komunikacija
du hijerarhijskih linija
Individualizovani zadaci, odgovornost i
nagrade za rad

(Navod poreenja prema: S. Boli (2003), Svet rada u transformaciji, s. 176-180)

Neki autori su razlike izmeu amerikog i japanskog modela organizovanja rada
predstavljali kroz poreenje fordizma i tojotizma - dve organizacione filozofije koje su
najpotpunije dole do izraaja u nainu organizovanja rada uz pokretne trake automobilske
industrije, u Fordovim fabrikama i firmi Tojota.
Isticanje japanskih osobenosti socioloki je znaajno zato to se tako na jednom
konkretnom primeru uspene privrede argumentovano osporava teza da je samo jedan
(ameriki) model organizovanja rada efikasan i da je za efikasnu modernu organizaciju
nuno da se u celini odbaci predmoderna kulturna tradicija.
Srpska kulturna tradicija i tradicionalna radna etika lake bi se usaglasila sa
oblicima moderne organizacije rada koji bi bili sliniji japanskom nego amerikom
226

modelu. To se pre svega odnosi na kulturne obrasce koji prate tradiciju kolektivnih
seljakih radova, kolektivne radne zadatke, odgovornost i nagrade za rad, drutvenu
solidarnost unutar proirene porodice i lokalne zajednice, pravoslavnu tradiciju ljudskog
bratstva, a u izvesnoj meri i one racionalne (neideoloke) elemente novostvorene tradicije
radnike samouprave. Potvrena predispozicija za kolektivne sportove kod nas na svoj
nain ukazuje na ovu osobenu kulturnu matricu koja oblikuje srpsku organizacionu
kulturu u svim oblastima drutvenog rada i ivota. Naglo i prebrzo odbacivanje svih (pa i
pozitivnih) elemenata autohtone kulturne tradicije stvara nove probleme, ne mnogo
manje od onih starih koje proizvodi tradicionalistika fiksacija za prevaziene forme
miljenja i rada. To, izmeu ostalog, znai da je sasvim evidentno da ni danas ne bi bilo
dobro (ak i kad bi to bilo mogue) ba u svemu ''stii i prestii Ameriku''. Umesto toga,
od Amerike (ali i od svih drugih) treba se uiti jer samo tako se neko manje razvijeno
drutvo moe razvijati, a da pritom ne izgubi svoj kulturni identitet.
4.8. Nova organizacija i kultura rada
U savremenim postindustrijskim (informatikim) drutvima rad i organizacija rada
se znatno razlikuju, kako od one u tradicionalnim tako i od organizacije u modernim
industrijskim drutvima. Tejloristiko-fordistika ili kakva druga (''nauna'') kruta i
stroga organizacija industrijskog rada, postepeno se potiskuje znatno elastinijim
organizacionim oblicima i metodima upravljanja (vladanja, voenja i rukovoenja).
Neki analitiari su govorili o sveoptoj birokratizaciji modernog sveta, kao
jednom od dominantnih ''megatrendova'', ali je sve vie onih koji smatraju da se nije
ostvarilo Veberovo predvianje o sve veoj centralizaciji i birokratsko-formalnoj
racionalizaciji upravljanja savremenim drutvima. Umesto modernih formalnih
organizacija industrijskih drutava, u postindustrijskim drutvima
javljaju se
postmoderne neformalne poslovne mree. Razlike izmeu ova dva tipa organizovanja su
znaajne.
Formalne organizacije su smetene u jednom fizikom prostoru (fabriki krug,
poslovne zgrade, bolnice, univerziteti), a mrea ''nije nigde, a jeste svuda''. Dananja
poslovna berza na kojoj se elektronski trguje primer je postmoderne institucije i
organizacije koja je locirana i svuda i nigde. To vie nije jedno fiziki odreeno mesto
gde brokeri kupuju i prodaju deonice i druge hartije od vrednosti, nego se radi o
internetski povezanim pojedincima i firmama koji imaju (zbog poreskih obaveza) neko
pravno registrovano sedite, ali posluju irom sveta. Pored prednosti koje nudi globalno
svetsko trite informacija koje brzinom svetlosti stiu s jednog kraja sveta na drugi,
ubrzavaju poslovanje i tako znatno smanjuju trokove poslodavaca pojavljuju se i novi
problemi. Nacionalne drave sve tee kontroliu poslovanje umreenih aktera, to
ugroava dravne prihode, a s njima i sve one koji zavise od budeta.
One koji su organizovani u poslovnu mreu niko nikad nee moi da kontrolie
onako kako je robovlasnik kontrolisao robove, feudalac kmetove ili kapitalista radnike
dok su radili ''pred njegovim oima'' ili pod prinudom unajmljenih kontrolora (gonia
robova, nastojnika poseda, fabrikih poslovoa, privatnih menadera ili javnih birokratanaelnika). Niko od njih ne moe biti ''prikovan za radno mesto'' niti pretvoren u
''privezak maine'' kao u tejloristikom modelu organizacije rada, ali niko nee bez
maine (ovog puta raunarske) moi nita vredno da uradi u svetu koji se slui

227

kompjuterima. Ne treba sumnjati da e ova nova veza oveka i jedne nove maine
(kompjutera) izazvati novu zavisnost oveka od maine, ali je neizvesno kakve sve
posledice po oveka i drutvo iz toga mogu da proizau.
Kao i pozitivne, neke negativne posledice postmoderne organizacije rada i s
njom povezanog naina ivota sasvim su izvesne: u informatikom drutvu: postvaruju se
neposredni meuljudski odnosi, a ljudi se sve manje meusobno drue dok rade i kad
koriste svoje slobodno vreme; takozvano ''etovanje'' po internetu ve danas pokazuje
svoje patoloke crte, kad god postaje (neodgovarajua) zamena za pune ljudske odnose.U
predindustrijskom drutvu rad je bio teak pre svega fiziki, u tejloristikom modelu
industrijskog rada on nije lak fiziki, ali je jo postao psihiki dosadan i zaglupljujui,
dok je u postindustrijskom drutvu rad postao kreativniji, ali je preterano spiritualizovan.
Jedna od najnegativnijih socio-kulturnih posledica postmodernog naina ivota jeste
skoro potpuna spiritualizacija rada u informatikom drutvu, to moe da izazove i
fiziku degeneraciju ljudi. Fiziko vebanje u slobodnom vremenu postaje imperativ
postmodernog oveka, ali je pitanje da li je to dovoljno za odravanje njegovog fizikog i
psihikog zdravlja. Sve je vie onih koji misle da bi trebalo vratiti potovanje potenom
manuelnom radu koje je izgubljeno.
Kristofer La u tom smislu pie: ''Za nas 'kreativni rad' predstavlja seriju
apstraktnih mentalnih operacija koje se izvode u kancelariji, po mogustvu uz pomo
kompjutera, a ne proizvoenje hrane, skrovita i drugih neophodnosti. Mislee klase su
fatalno udaljene od fizike strane ivota odatle njihovi nemoni pokuaji da ovo
kompenzuju napornim reimima izline fiskulture. Jedina njihova veza sa produktivnim
radom je kroz potronju. Oni nemaju nikakvog iskustva u pravljenju bilo ega sadrajnog
i trajnog. Oni ive u svetu apstrakcija i imida, u simuliranom svetu koji se sastoji od
kompjuterizovanih modela stvarnosti 'hiperrealnosti', kako je nazivaju koja je
izdvojena od opipljive, neposredne, fizike stvarnosti nastanjene obinim mukarcima i
enama. Njihovo verovanje u 'drutvenu konstrukciju stvarnosti' centralna dogma
postmodernistike misli odraava ivot u vetakoj sredini iz koje je sve to se opire
ljudskoj kontroli (neizbeno, sve to je poznato a takoe i umirujue) rigorozno
iskljueno. Kontrola je postala njihova opsesija. U svom nagonu da se izoluju protiv
rizika promene protiv nepredvidljivih sluajnosti koje pogaaju ljudski ivot mislee
klase su se povukle ne samo iz obinog sveta nego i iz same realnosti.
Kulturne ratove koji potresaju Ameriku od ezdesetih, najbolje je razumeti kao
jedan oblik klasnog rata, u kome prosveena elita ne pokuava toliko da nametne svoje
vrednosti veini (koju vidi kao nepopravljivo rasistiku, provincijalnu i ksenofobinu), a
jo manje da tu veinu ubedi posredstvom racionalne javne debate, koliko da stvori
paralelne ili 'alternativne' institucije u kojima vie nikada nee biti neophodno suoavati
se sa neprosveenima.'' (K. La, Pobuna elita i izdaja demokratije, s. 24-25)
Organizacija rada i menadment: pojmovi i problemi
Svakoj organizaciji rada odgovara neki odreeni tip upravljanja poslovima i
rukovoenja zaposlenima (menadmenta), koji je uvek povezan sa irim
drutvenim procesima voenja i vladanja ljudima. Nova komunikativna
tehnologija je nametnula novu drutvenu organizaciju rada i nove modele
menadmenta i s njim povezane drutvene procese vladanja, voenja i

228

upravljanja. Navedeni pojmovi su meusobno veoma povezani, ali imaju razliita

znaenja. Te razlike nekad potenciraju, a nekad zamagljuju, brojne definicije iji
se pojmovni elementi esto meusobno prepliu tako da se neki od njih pojavljuju
prilikom definisanja i vladanja i upravljanja, kako uz odreenje vostva tako i uz
pojam menadmenta.
Vladanje bi moglo da se shvati kao proces vrenja vlasti ili kao
institucionalizovani drutveni odnos koji omoguuje sprovoenje ''direktivne moi''
kojom se drugima namee svoja volja, po potrebi i prinudnim merama. Kada je
''vladanje'' ljudima i drutvenim grupama neformalno i kada se podinjeni dobrovoljno
podinjavaju onome ko njima vlada, tada je re o vostvu. Vostvo je, dakle, vladanje
koje se vie oslanja na neformalni autoritet nego na formalnu vlast, vie na manipulaciju
voa i podrku sledbenika nego na spoljnu prinudu.
Upravljanje bi se moglo (za razliku, ali ne i nasuprot od vladanja) odrediti kao
proces grupnog organizovanja, praktinog usmeravanja i usklaivanja drutvenog
delovanja sa odabranim i usvojenim stratekim ciljevima, korienjem ''regulativne
moi'' koja moe da bude kako formalna tako i neformalna. Kao takvo, upravljanje je
prevashodno izvrno-operativni, dok je vladanje imperativno-kontrolni drutveni proces.
Vlada se ljudima, a upravljati se moe i stvarima.
U navedenom smislu se u sociolokim studijama organizacionog ponaanja
ukazuje na povezanost i razlike izmeu vostva (liderstva) i menadmenta. U
savremenim drutvima postoji tendencija da se polje vladanja suava, a da se polje
upravljanja proiruje mada i dalje ostaje funkcionalna potreba i za jednom i za drugom
vrstom drutvenih procesa. To je i razlog to se sve vie razvija stanovite da savremeno
politiko vladanje treba da bude oslonjeno na globalno drutveno upravljanje ili na t.zv.
strateki menadment.
Re "menadment" potie od engleske rei "menid" (manage upravljati,
rukovoditi) kojom se u ekonomiji oznaava "uspeno raspolaganje ogranienim resursima ili
sredstvima". Koren engleske rei "menid" dolazi od latinske rei manus (ruka), to je,
takoe, povezano sa "rukovoenjem" (upravljanjem). Menadment bi, dakle, oznaavao
vetinu kombinovanja faktora proizvodnje koja obezbeuje efikasno ostvarivanje
postavljenih ciljeva, to se obino svodi na dobro zavravanje korisnih poslova.
Savremena teorija menadmenta razlikuje menadere od lidera. Menaderi "znaju
kako", a lideri "znaju zato" neto treba (ili ne treba) initi. Dobri menaderi iznalaze
najefikasnija sredstva, a dobri lideri predlau najrealnije ciljeve (imajui u vidu elje
poslodavaca, ali i raspoloiva sredstva i uslove delovanja). Lider uoava i odreuje problem,
a menader ga reava - i zato se oni funkcionalno dopunjuju. Vlasnik-poslodavac jo uvek
esto preuzima ulogu lidera (dobrog ili loeg), ali sve ree se mea u kompetencije
menadera. To je stoga to savremeni menadment zahteva specijalizovana tehnika znanja
kojima raspolau samo visokoobrazovani strunjaci. Poslodavac od menadera trai
efikasnost i profesionalnu odgovornost, ali mu, zauzvrat, mora ostaviti dovoljnu strunu
autonomiju. Dobar poslodavac nee skupo platiti dobrog strunjaka (menadera), pa ga
potom onemoguiti da "pokae ta zna". Sa druge strane, privatni poslodavac ceni (i plaa)
samo strunost koja se i njemu "isplati". To znai da poverenje poslodavaca stiu samo oni
menaderi koji svoju strunost dokazuju u poslu koji im je poveren.
Vostvo i menadment. - Duan Moji je u svom magistarskom radu koji je objavljen kao knjiga
pod naslovom Stilovi vostva menadera u Srbiji (2003) dao jedan saet, ali celovit, prikaz raznih definicija

229

vostva i razliitih shvatanja odnosa liderstva i menaderstva u novijoj sociolokoj literaturi - koji e ovde
radi preglednosti biti naveden u celini.
''Vostvo ili liderstvo (engl. leadership) je kljuna varijabla organizacionog ponaanja
koja je predominantno odreena linim osobinama pojedinaca i karakteristikama
sredine. Voenje je istraivano jo krajem 30-ih godina XX veka, kada su se pojavile
prve studije. One su se bavile funkcionalnim aspektima poslovnog voenja. Teite je
bilo na efektivnom upravljanju kapitalom i materijalnim resursima. Cilj je bio da se
postigne konkurentska prednost putem efikasnosti. Meutim, funkcionalni pristup
doprineo je da se vostvo tumai kao statina i stereotipna aktivnost.
Novo shvatanje pojma vostva vezano je za primenu bihejvioristikih pristupa u
menadmentu, u kojima je teite na ponaanju ljudi u radnoj sredini. Vostvo se
posmatra kao nain ili oblik upravljanja ponaanjem ljudi u organizaciji, sa ciljem da se
postigne konkurentska prednost pomou ljudi kao najznaajnijeg resursa u savremenoj
privredi (Stefanovi i dr., 1999: 363).
Nakon iscrpnog pregleda literature o vostvu, Ralf Stogdil (Ralph M. Stogdill) je zakljuio da
postoji gotovo onoliko definicija vostva koliko i osoba koje su pokuale da definiu taj pojam (Stogdill,
1974: 259). Vostvo se, do sada, odreivalo pomou linih osobina, ponaanja voe, obrazaca interakcije,
odnosa izmeu uloga, percepcija sledbenika, uticaja nad sledbenicima, uticaja na zadatke i uticaja na
organizacionu kulturu.
Veliki broj studija o vostvu se pojavio u poslednjih sto godina. Ova tema fascinira
kako istraivae, tako i menadere (Hunt, 1992: 241). Zanimljivo je da 1896. godine u
Kongresnoj Biblioteci SAD nije postojala nijedna knjiga o vostvu, ali je ve 1981. Bas
(B. M. Bass) pronaao preko 5000 bibliografskih jedinica o ovoj temi (The IEBM
Handbook of Organisational Behaviour, 1997: 340).
Neslaganje oko definisanja vostva potie iz injenice da ono ukljuuje sloen
meuodnos voe, sledbenika i situacije (Kreitner et al., 1999: 472). Vostvo se izraava
ili iskazuje kroz odnos izmeu ljudi i nuno pretpostavlja kao svoju dopunu
sledbenitvo. Da bi neko mogao da vri uticaj neko drugi mora dopustiti da se na
njega utie. tavie, voa i sledbenik (sledbenici) moraju biti barem labavo organizovani
oko nekog zajednikog ili unapred dogovorenog cilja ili misije, za ije se postizanje
smatra da delom zavisi od odnosa voa - podreeni (Jago, 1982: 316).
Da bi postojao voa, neophodna je grupa. Grupe su sastavni deo organizacije.
Dunost menadera je da bude svestan postojanja grupa i da je u stanju da ih koristi.
Grupa nastaje interakcijom dvoje ili vie pojedinaca koji utiu jedni na druge kako bi se
ostvarila zajednika svrha. Rad u grupi moe da bude i frustrirajue iskustvo, tako da
tezu da grupe postoje kako bi svojim rezultatima prevazile domete pojedinanih
lanova nije uvek mogue dokazati. To se naroito odnosi na grupe u kojima postoje
talentovani i obrazovani pojedinci sa iznadprosenim mogunostima. Grupe su
nezaobilazna karakteristika svake organizacije, tako da je znaajan deo menaderske
aktivnosti posveen radu u i sa razliitim grupama. Menaderi imaju zadatak da
upravljaju grupama na nain da one dovedu do potrebnog nivoa produktivnosti i
satisfakcije lanova (Todorovi i dr., 1997: 100).
Postoje brojne definicije vostva. Ovom prilikom bie navedene samo neke od njih.
Vostvo ukljuuje procese uticanja na interpretaciju dogaaja od strane
sledbenika, izbora ciljeva grupe ili organizacije, organizovanja radnih aktivnosti za
ispunjavanje ovih ciljeva, motivacije sledbenika, odravanja odnosa saradnje i timskog
rada, te obezbeivanja podrke i saradnje od ljudi izvan grupe ili organizacije (Yukl,
1994: 5).
Vostvo se moe smatrati procesom (inom) uticanja na aktivnosti organizovane
grupe pri odreivanju i dostizanju ciljeva (Stogdill, 1950: 3).
Vostvo je proces uticanja na aktivnosti organizovane grupe radi postizanja
ciljeva (Rauch, Behling, 1984: 46).
Vostvo moe biti definisano kao sposobnost uticanja na grupu radi postizanja
ciljeva (Robbins, 1998: 347).
Vostvo predstavlja proces tokom kojeg jedna osoba utie na druge lanove grupe

230

radi ostvarenja definisanih ciljeva grupe ili organizacije (Grinberg, Baron, 1998: 454).
Vostvo se definie kao proces drutvenog uticanja u kome voa trai dobrovoljno
uestvovanje podreenih u nastojanju da se dostignu organizacioni ciljevi (Kreitner et
al., 1999: 472).
Vostvo je aktivnost na oblikovanju ponaanja zaposlenih i kreiranju organizacione
kulture preduzea (Petkovi, Jovanovi-Boinov, 1999: 37).
Ipak, najpotpunijim i najprihvatljivijim se ini odreenje prema kome vostvo
predstavlja sposobnost pojedinca da utie na druge, da ih motivie i da im
omogui da doprinesu efikasnosti i uspehu organizacija iji su lanovi (House
et al., 1999: 4).
Navedena definicija se zasniva na opirnom razmatranju i diskusiji od strane 84
naunika iz oblasti drutvenih nauka i menadmenta iz 56 zemalja. Sama diskusija je
odrana na meunarodnom sastanku nacionalnih ko-istraivaa projekta GLOBE (GLOBE
Country Co-Investigators - CCIs), odranom avgusta 1994. godine u Kalgariju (Kanada).
GLOBE je skraenica od Global Leadership and Organizational Behavior Effectiveness
Research Program (Globalni program istraivanja efikasnosti vostva i organizacionog
ponaanja) i predstavlja dugoroni projekat usmeren ka razvijanju sistematskog znanja
o tome kako societalne (nacionalne) i organizacione kulture i potkulture utiu na
vostvo i organizacionu praksu (House et al., 1999: 1).
MENADERI I LIDERI: DA LI SE RAZLIKUJU?
Upravo pod navedenim naslovom pojavio se, kasnije veoma uticajni, lanak
Abrahama Zaleznika (Abraham Zaleznik) u asopisu Harvard Business Review.
Zanimljiva je predistorija ovog rada. Naime, septembra 1976. godine magazin Time
organizovao je konferenciju o liderstvu u Vaingtonu. asopis je pozvao 200 mladih
lidera da razmatraju taj iluzivni, neodredivi, ali ipak prepoznatljivi kvalitet zvani
liderstvo, koji je, smatra Zaleznik, tada postojao u manjem obimu. Time je, takoe,
pozvao etiri univerzitetska profesora da predstave svoje analize o tome ta je to
krenulo naopako sa liderstvom u SAD. Radni tekst ovog autora prerastao je u
pomenuti lanak, objavljen 1977. godine u Harvard Business Review. U njemu je, prvi
put, jasno istaknuto da se menaderi i lideri sutinski razlikuju. Oni se, po Zalezniku,
razlikuju u tome kakve su im namere, kako misle, kako rade i kako se odnose prema
drugima. Iznad svega, menaderi i lideri imaju razliite linosti i razliite razvojne
puteve od detinjstva do zrelog doba (Zaleznik, 1990: 8-9).
Menaderi i lideri se sutinski razlikuju u svojim pogledima na svet. Dimenzije za
procenu ovih razlika ukljuuju orijentaciju menadera i lidera prema njihovim ciljevima,
radu, odnosima na radu, te njima samima. Menaderi su skloni da usvoje bezlian, ak i
pasivan, stav prema ciljevima. Menaderski ciljevi proistiu pre iz obaveza nego iz elja i
zbog toga su duboko ukorenjeni u istoriji i kulturi organizacije (Zaleznik, 1977: 70).
Menaderi posmatraju rad kao omoguavajui proces koji ukljuuje odreeno
kombinovanje ljudi i ideja, u ijoj se interakciji uspostavljaju strategije i donose odluke.
Menaderi pomau taj proces pomou itavog niza vetina koje ukljuuju izraunavanje
suprotstavljenih interesa, prostorno i vremensko otkrivanje kontraverznih pitanja i
smanjivanje napetosti. U ovom omoguavajuem procesu, menaderi su, izgleda,
fleksibilni pri upotrebi taktike: oni pregovaraju i cenkaju se, s jedne strane, i
upotrebljavaju nagrade i kazne, kao i ostale oblike prinude, s druge strane. Da bi naveli
ljude da prihvate reenja problema, menaderi moraju neprestano da koordiniraju i
balansiraju. Cilj menadera je prebacivanje teita moi ka reenjima koja su prihvatljiva
kao kompromis izmeu suprotstavljenih vrednosti (Zaleznik, 1977: 71).
Tamo gde menaderi deluju u pravcu ograniavanja mogunosti, lideri ine upravo
suprotno, razvijajui nove pristupe dugotrajnim problemima i otvarajui nove
mogunosti. Da bi bio uspean, lider mora da pretvori svoje ideje u prizore koji
uzbuuju ljude, i tek onda da razradi mogunosti koje e osmiljenim prizorima dati
sadraj. Shodno tome, moe se rei da lideri stvaraju uzbuenje na poslu. Radei na

231

visokorizinim poloajima, oni su esto predodreeni temperamentom da trae rizik i

opasnost, pogotovo tamo gde prilike i nagrade izgledaju primamljivo. Pitanje zato neki
pojedinci trae rizike dok drugi pristupaju problemima opreznije, vie zavisi od linosti
nego od svesnog izbora. Za neke, pogotovo za one koji postanu menaderi, nagon
opstanka nadvladava njihovu sklonost riziku, i njihova sposobnost da toleriu
ovozemaljski, praktian rad pomae im u tome. Isto ne vai i za lidere koji ponekad
reaguju na ovozemaljski rad kao na muenje (Zaleznik, 1977: 72).
Menaderi se odnose prema ljudima u skladu sa njihovom ulogom u sledu dogaaja
ili u procesu odluivanja, dok se lideri, koji su zainteresovani za ideje, ponaaju vie na
intuitivan i empatiki nain. Orijentacija na ljude kao aktere u sledu dogaaja odvraa
panju menadera od sutine ljudskih briga ka ulogama koje ti ljudi imaju u procesu.
Razlika je, prosto, izmeu menaderove brige o tome kako e stvari biti uraene i
liderove ta e dogaaji i odluke znaiti za uesnike. Lideri privlae snana oseanja
slinosti i razlike, ili ljubavi i mrnje. Ljudski odnosi u strukturama kojima dominira lider
esto izgledaju turbulentni, intenzivni, a ponekad i neorganizovani. Takva atmosfera
pojaava individualnu motivaciju i esto daje neoekivane ishode (Zaleznik, 1977: 7374).
Oseanje da su posebni, karakteristino za lidere, razlikuje se od narcisoidnosti.
Lider je svestan granica i razlikuje unutranji i spoljni svet, nestvarno i stvarno, sebe i
druge ljude. Orijentisani na karijeru, menaderi e pre iskazati narcisoidne osobine nego
lideri. Dok su menaderi zaokupljeni prilagoavanjem svojoj okolini, usko orijentisani na
odravanje svog identiteta i samoprocenjivanje kroz druge, lideri imaju
samopouzdanje koje proizlazi iz svesti o tome ko su i vizije koja ih vodi ka postignuu
(Zaleznik, 1990: 9). Dok se menaderi usredsreuju na proces, lideri se koncentriu na
imaginativne ideje. Oni ne samo da smiljaju ideje, ve podstiu i navode druge ljude da
vredno rade i prevode te ideje u stvarnost. Lideri su dramatiniji u stilu i nepredvidivi
u ponaanju. Oni prevazilaze sukob izmeu reda i haosa pomou autoriteta
legitimisanog linim magnetizmom i posveenou sopstvenim poduhvatima i
sudbinama (Zaleznik, 1990: 15-16).
Slino Zalezniku, tezu o sutinskom razlikovanju lidera i menadera prihvatili su i
drugi uticajni autori iz oblasti menadmenta i organizacije. Tako, Voren Benis (Warren
Bennis) saeto istie da su lideri ljudi koji rade prave stvari, a menaderi ljudi koji stvari
rade na pravi nain. Ovaj autor istie da u veini amerikih organizacija (a, verovatno, i
u veini organizacija veeg dela industrijalizovanog sveta) ima premalo liderstva, a
previe menadmenta. Na osnovu prouavanja grupe uspenih amerikih lidera Benis je
izdvojio etiri njihove zajednike sposobnosti: upravljanje panjom, upravljanje
znaenjem, upravljanje poverenjem i upravljanje sobom.
Prva liderska sposobnost jeste upravljanje panjom putem skupa namera ili vizije,
ne u mistinom ili religioznom smislu, ve u smislu ishoda, cilja ili pravca. Druga liderska
sposobnost je upravljanje znaenjem. Da bi snove uinili oiglednim drugima i da bi ih
pribliili ljudima, lideri moraju saoptiti svoju viziju. Komunikacija i pribliavanje idu
zajedno. Trea sposobnost je upravljanje poverenjem. Poverenje je sutinsko za sve
organizacije. Glavna determinanta poverenja je pouzdanost, ili kako je autor naziva,
konstantnost. etvrta liderska sposobnost je upravljanje sobom, poznavanje svojih
sposobnosti i njihovo efektivno razvijanje. Upravljanje sobom je kljuno; bez njega lideri
i menaderi mogu nainiti vie tete nego koristi (Bennis, 1991).
Sigurno jedan od najuticajnijih istraivaa iz ove oblasti Don Koter (John P. Kotter)
prihvata navedeno razlikovanje liderstva i menadmenta, ali prevashodno istie da se
radi o dva odvojena, ali komplementarna sistema akcije. Svaki od njih ima svoju
sopstvenu ulogu i karakteristine aktivnosti. Oba su neophodna za uspeh u sve
sloenijem i nestalnijem poslovnom okruenju. Slino Benisu, i Koter smatra da u veini
amerikih korporacija danas (tj. poetkom devedesetih godina) postoji previe
menadmenta a premalo liderstva. Ipak, on upozorava da snano liderstvo uz slab
menadment nije nita bolje (ak je ponekad i gore) nego obrnuto. Pravi izazov je u
kombinovanju snanog liderstva i snanog menadmenta, i upotrebi svakog od njih kao

232

protivtee onom drugom (Kotter, 1990a: 103).

Ono to je u pitanju kod menadmenta jeste suoavanje sa sloenou. Njegovi
postupci i procedure su, u velikoj meri, odgovor na jedan od najznaajnijih razvoja u
dvadesetom veku: pojavljivanje velikih organizacija. Bez dobrog menadmenta, sloena
preduzea postaju haotina na nain koji ugroava samo njihovo postojanje. Dobar
menadment unosi odreeni stepen reda i postojanosti kod kljunih dimenzija kao to
su kvalitet i profitabilnost proizvoda.
Liderstvo se, nasuprot tome, suoava sa promenom. Deo razloga zato je ono
postalo tako vano poslednjih godina lei i u injenici da je poslovni svet postao
kompetitivniji i nestalniji. Bra tehnoloka promena, jaa meunarodna konkurencija,
deregulacija trita, preveliki kapaciteti u kapitalno-intenzivnim granama, nestabilna
naftna situacija, pekulisanje loim obveznicama i izmenjene demografske osobine
radne snage su neki od brojnih faktora koji su doprineli ovoj promeni. Rezultat svega je
to da raditi kao pre, ili raditi 5 % bolje, ne predstavlja vie formulu za uspeh. Velike
promene su sve neophodnije za preivljavanje i uspeno takmienje u ovom novom
okruenju. Vie promena uvek zahteva i vie liderstva (Kotter, 1990a: 104).

Menadment nasuprot liderstvu

MENADMENT
Planiranje i izrada budeta:
utvrivanje detaljnih koraka i
vremenskog okvira za ostvarivanje
neophodnih
rezultata,
zatim
rasporeivanje resursa potrebnih za
realizaciju
Organizacija i obezbeenje kadrova:
definisanje neke strukture za izvrenje
zahteva plana, kadrovsko ekipiranje te
strukture, delegiranje odgovornosti i
ovlaenja u cilju sprovoenja plana,
obezbeenje postupaka i procedura kao
pomo u instruktai ljudi i definisanje
metoda ili sistema za praenje realizacije
Kontrola i reavanje problema:
praenje rezultata, uoavanje
odstupanja od plana, zatim planiranje i
organizovanje radi reavanja problema

LIDERSTVO
Utvrivanje pravca:
razvijanje vizije budunosti esto
daleke budunosti i strategija za
realizovanje promena koje su potrebne da
bi se ta vizija ostvarila
Usmeravanje ljudi:
irenje informacija o utvrenom pravcu,
kroz rei i dela, na sve one ija saradnja
moe biti potrebna da bi se uticalo na
formiranje timova i koalicija koje shvataju
viziju i strategije i prihvataju ih kao
ispravne
Motivisanje i inspirisanje:
stimulisanje ljudi da savladaju najvee
politike i birokratske prepreke, kao i one
vezane za resurse, koje stoje na putu ka
promeni, kroz ispunjenje osnovnih, ali
esto nezadovoljenih, ljudskih potreba

Obezbeuje
odreeni
stepen
predvidivosti i reda, a ima potencijal da
neprestano
ostvaruje
kratkorone
rezultate koje oekuju razliite interesne
grupe (na primer, sa aspekta kupca
izvravanje obaveza uvek na vreme; sa
aspekta akcionara poslovanje u okviru
budeta)

Obezbeuje promenu, esto do

dramatinih razmera, a ima potencijal da
ostvaruje izuzetno korisne promene (na
primer, novi proizvodi koje ele potroai,
novi pristupi u odnosima sa zaposlenima
zahvaljujui
kojima
firma
postaje
konkurentnija)

Izvor: Koter D. P. (1998), Voenje promene, Beograd: elnid, 1998, s. 40.

Menadment i liderstvo, ovako definisani, oigledno su slini na odreeni nain.
Oba procesa ukljuuju odluivanje o tome ta mora biti uraeno, stvaranje mrea ljudi i
odnosa koji mogu ispuniti dnevni red i nastojanje da se osigura da ovi ljudi zaista i
urade posao. U tom smislu su i menadment i liderstvo potpuni sistemi akcije; nijedno

233

nije prosto jedan aspekt onog drugog. Ljudi koji menadment smatraju samo
sprovoenjem dela liderstva ignoriu injenicu da liderstvo ima svoje sopstvene procese
sprovoenja: usmeravanje ljudi ka novim pravcima i, onda, njihovo inspirisanje da uine
da se to dogodi. Slino, ljudi koji smatraju liderstvo samo delom aspekta sprovoenja
menadmenta (motivacionim delom) ignoriu utvrivanje pravca kao aspekt liderstva
(Kotter, 1990: 5).
Ali, uprkos nekim slinostima, postoje osobine koje ine menadment i liderstvo
veoma razliitim. Procesi planiranja i izrade budeta kod menadmenta uglavnom se
koncentriu na vremenske okvire od nekoliko meseci do nekoliko godina, zatim na
detalje, eliminisanje rizika i na instrumentalnu racionalnost. Nasuprot tome, taj deo
procesa liderstva koji odreuje pravac esto se usredsreuje na due vremenske okvire,
tzv. veliku sliku, strategije koje uzimaju u obzir proraunate rizike i ljudske vrednosti.
Na slian nain, organizovanje i obezbeenje kadrova usmerava se na specijalizaciju,
pronalaenje ili obuavanje prave osobe za pravi posao i saglasnost; nasuprot tome,
usmeravanje ljudi se usredsreuje na integraciju, voenje itave grupe u pravom smeru
i privrenost. Kontrola i reavanje problema obino se orijentiu na zadravanje,
kontrolu i predvidljivost; za to vreme se motivisanje i inspirisanje usredsreuju na
osamostaljivanje, napredovanje i stvaranje povremenih iznenaenja koja daju ljudima
snagu. Ali, to je jo znaajnije, liderstvo i menadment se razlikuju u pogledu svoje
osnovne uloge. Liderstvo moe stvoriti korisnu promenu, dok menadment moe
napraviti ureene rezultate koji omoguavaju da neto radi uspeno. To ne znai da
menadment nikad nije povezan sa promenom; zajedno sa efikasnim liderstvom, on
moe proizvesti uredniji proces promene. To, takoe, ne znai da liderstvo nikada nije
povezano sa redom; naprotiv, zajedno sa efikasnim menadmentom, uspean proces
liderstva moe pomoi u stavljanju haotine situacije pod kontrolu. Ali, liderstvo, samo
po sebi, nikada ne odrava aktivnosti po diktatu vremena niti ima budet svake godine.
Takoe, ni sam menadment nikada ne stvara znaajnu korisnu promenu (Kotter, 1990:
6-7).
Ponekad se, meutim, dramatizuju razlike izmeu menadera i lidera: menader sprovodi, a lider
inovira; menader je kopija, a lider je original; menader ima fokus na sisteme i strukture, a lider je
fokusiran na ljude; menaderi se oslanjaju na kontrolu, a lider inspirie ponaanje; menader ima
kratkorono, a lider dugorono stanovite; menader pita kako i kada, a lider pita ta i zato; menader
svoje oi usmerava na bazinu liniju performansi, a lider na horizont; menader imitira, a lider je
originalan; menader prihvata status quo, a lider ga dovodi u pitanje; menader je klasian dobar vojnik,
a lider je osobena linost (Milisavljevi, 1999: 121-122). Naravno, ovakvo dramatizovanje razlika je
neopravdano. Naime, pojmovi lidera i menadera, u navedenom smislu, vie predstavljaju svojevrsne
idealne tipove koji u stvarnosti nikad ne postoje u svom iskljuivo istom obliku.''
(Duan Moji (2003), Stilovi vostva menadera u Srbiji, s. 817.)
PROMENAMA DO USPEHA
Novi rezultati teorije i prakse ivotnog ciklusa preduzea
Ovo je bila tema seminara koji je sredinom septembra 1998 odrao prof. dr Isak Adies u
beogradskom Centru "Sava". Seminaru je prisustvovalo oko 350 uesnika, a meu njima su bili i profesori i
dekani ekonomskih fakulteta i fakulteta menadmenta u Jugoslaviji, Republici Srpskoj i Makedoniji.
ADIES: Svaki sistem se menja. Ako se sistem ne menja na bolje, on se menja na gore. To znai da ako ne
radimo da bude bolje, automatski e biti gore. Ekonomska situacija je rezultanta raznih uzroka, stoga uvek
treba gledati na moral ljudi, motivaciju i kulturu, jer kada se bilo ta od toga menja na gore, i rezultati e biti
loiji.
* ta to praktino znai za naa preduzea i rukovodee ljude u njima?
ADIES: To znai da hrabra preduzea danas u Jugoslaviji nee dopustiti da ih zahvati apatija.
Rukovodstva koja preduzmu inicijativu i grade timove, koja se opredele za preduzetnitvo imaju ogromne
anse na uspeh.
* A ta mogu velike (dravne) kompanije iz nekadanje Istone Evrope?

234

ADIES: Jedina mogunost je da se uklapaju u svetsko trite. Trite ak i u Istonoj Evropi je danas malo,
dok je sistem globalan, pa je jedina ansa uspeha u globalizaciji tih preduzea.
* Da li preduzea u zemljama u tranziciji mogu da krenu putem promena bez strane pomoi?
ADIES: Ja bih kazao da je pomo potrebna za poetak. Ali pomo koja se produava nije zdrava, jer tada
organizacija, ili ak drava, postaje zavisna od oekivanja. Stoga, uzdaj se u se i u svoje kljuse ili, ja bih
kazao, najbolje je pametno traiti pomo, ali ne oekivati je.
* Kakva su Vaa zapaanja o naem menadmentu?
ADIES: Pozitivno je da je ovde narod snalaljiv, pametan, bistar, inteligentan. To znai da i menaderi
imaju iste karakteristike, ali problem je da danas direktori vode preduzea na nain potpuno suprotan
samoupravljanju, potpuno individualistino, hijerarhijski, majstorski, a ja mislim da to nije moderni sistem
menadmenta. Naalost, drava koja je razvila taj sistem humanistikog timskog rada je pobegla od toga i
otila u drugu krajnost.
Danas se u Americi mnogo vie radi ba na ovaj nain na koji je Jugoslavija poela. To je onaj nain
autonomnih jedinica, timskog rada, ruenja hijerarhije, stvaranja mree rada. Mislim da je ameriki sistem
voenja preduzea otiao tamo gde je Jugoslavija bila, a da je Jugoslavija otila tamo gde je Amerika nekad
bila. Oni su se mimoili.
* Kako taj raskorak tumaite?
ADIES: Srpska kultura je mao kultura i nedostaje joj feministika strana. Stoga je vrlo teko u nekim
kulturama stvoriti to o emu govorim jer feministiki resursi ne postoje. Zato ovde nije ni uspelo
samoupravljanje, jer je ovde dominantna mao kultura. A samoupravljanje trai feministiku kulturu.
* Vi, dakle, smatrate da svet ide ka feministikoj kulturi?
ADIES: Apsolutno.itava moderna teorija o menadmentu u Americi je feministika. Cilj je da se gleda, da
se slua, da se integrie, razvija meuzavisnost, da se stvara organizacija koja lii na dom. To je totalno
feministiki pristup koji poinje od familije, u kojoj deca vide kako se roditelji ponaaju, pa se posle tako
ponaaju i na poslu, prenosei kulturu familije u preduzee. Rezultati dolaze posle toga. Zato oni i imaju
najvie uspeha.
Danas su preduzea u Americi sasvim razliita nego pre dvadeset godina. Kultura se menja jako brzo. U
prolosti je bilo skoro nemogue privoleti zaposlene da govore, a danas je dovoljno samo rei - ta vi mislite, i
odmah plane. To je otvorena kultura, hipiji iz sedamdesetih su ve direktori koji su tu kulturu doneli u
preduzea. A da ne govorimo o Intenetu u kome nema hijerarhije. Zapravo, re je o ogromnoj promeni u
kulturi i organizaciji na Zapadu, i to tako brzoj i sa moje strane neoekivanoj. Drave koje nemaju te
promene u kulturi zaostae i bie nerazvijene, jer razvijenost nije pitanje tehnologije, nije pitanje para, nije
pitanje trita, ve je pitanje kulture...
* Jedna od kljunih rei koje pominjete je kultura. ta pojedinci, porodice, preduzea, drave ili narodi mogu
da uine na razvoju svoje kulture?
ADIES: Transformacija ima svoje korake. Prvi stepen je postati svestan problema, videti da naa kultura
"ne radi", zatim razumeti ta on znai, a kada iz svesnosti prelazi u akciju, delatnost, onda je dolo do
promene vrednosti i promene kulture. Na ovoj transformaciji treba raditi i kultura se moe promeniti. Ja
nisam ono to sam bio pre 20 godina. Tako se i porodica menja, pa i kultura naroda.
* Kakvu preporuku moete dati naim direktorima?
ADIES: Jedino to mogu da preporuim je - gradi svoj tim. Nai dobre ljude koje potuje i u koje ima
poverenje i gradi tim. Posle toga doi e uspeh. I naravno, uiti, uiti i samo uiti.
* Da li ima smisla i da li je mogua ta individualna akcija kada je spoljni faktor jako ograniavajui ili ak
destruktivan?
ADIES: ta je tvoja alternativa? Mora se imati vere. U Auvicu su opstali oni koji su znali zato hoe da
opstanu, koji su imali cilj u ivotu. Onaj ko ima tu veru, neto to je vee od tebe, opstae. Oni koji to nemaju
- umiru.
(Intervju u glasilu jugoslovenske asocijacije za naftu i gas JUNG, oktobar 1998.)

Odabrana literatura
Adies, Isak (1994a), Upravljanje promenama, Prometej, Novi Sad
Adies, Isak (1994b), ivotni ciklus preduzea, Prometej, Novi Sad
Adies, Isak (1994v), Dijagnoza stilova upravljanja, Prometej, Novi Sad
235

Boli, Silvano (2003), Svet rada u transformaciji, Plato, Beograd

Breverman, Hari (1983), Rad i monopolistiki kapital, Globus, Zagreb
Veber, Maks (1976), Privreda i drutvo, Prosveta, Beograd
Vukosavljevi, Sreten (1983), Sociologija seljakih radova, SANU, Beograd
upanov, Josip (1977), Sociologija i samoupravljanje, kolska knjiga, Zagreb
Marks, Karl (1974), Temelji slobode, Naprijed, Zagreb
Marks, Karl (1978), Kapital, tom 1-3, Prosveta, Beograd
Miloevi, Boo (1997): Umee rada, Filozofski fakultet, Novi Sad
Nevil, Pjer (1979): U susret automatizovanom drutvu, kolska knjiga, Zagreb.
Fridman, or (1959), Razmrvljeni rad, Naprijed, Zagreb
Fridman, or (1959), Kuda ide ljudski rad, Rad, Beograd
Fridman, or Nevil, Pjer (1972), Sociologija rada, V. Maslea, Sarajevo
Tejlor, Frederik (1967): Nauno upravljanje, Rad, Beograd.
5. Politika - vetina upravljanja drutvom
Politika je vetina upravljanja drutvom posredstvom specifinih javnih (politikih)
ustanova i organizacija (drave i politikih stranaka).
Re "politika" dolazi od grkog termina politikos (drutveni, dravni, javni), a
ponekad ima i ire znaenje i odnosi se na svako svesno usmeravanje drutvenih procesa a
ne samo na ono koje se sprovodi preko drave i stranaka (kao to su, na primer, ekonomska,
kulturna, prosvetna, populaciona, zdravstvena, sportska ili neka druga politika).
Politika je kod starih Grka shvatana kao praktina etika, tj. kao javno praktikovanje
morala, odnosno kao javno delovanje za opte dobro drutva i pravinost u odnosima
izmeu graana "polisa". A grki "polis" je bio istovremeno grad-drava i drutvo.
Sudelovanje u javnom politikom ivotu bilo je obaveza svakog slobodnog oveka
(graanina), ali i njihova privilegija, poto se robovi (kao i ene) dre podalje od javnosti.
Za njih je bila rezervisana privatna sfera i ekonomija (gr. oikos - dom, kua).
Sa propau antikog sveta raspada se i helenski ideal podreenosti politike
javnom moralu. Sam moral se u srednjovekovnom hrianstvu podvodi pod autoritet
religije i crkve pa se to zbiva i sa politikom. Opti je nalog da se dravna (svetovna) vlast
podredi crkvenoj (duhovnoj); ova se dalje poziva na autoritet bojih poslenika na zemlji
(pape) koji, navodno, posreduje boju volju (i milost) na ovozemaljsku vlast. Vlada se
"po milosti bojoj", tako da je pobuna protiv vlasti "greh boji". Narod je iskljuen iz
politike jer umesto gradanina postaje podanici.
Italijanski renesansni mislilac Nikolo Makijaveli (1469-1527) zastupa realistiko
stanovite po kojem politika nije ni "sluba boja" ni praktikovanje morala nego je
nemilosrdna borba za vlast u kojoj se ne biraju sredstva. Vlastodrci koriste silu, lai,
prevare, samo da bi osvojili ili sauvali vlast (otuda izraz "makijavelizam" za politiku bez
morala).
Politika u modernom smislu postaje mogua tek u savremenom graanskom
drutvu. Francuska graanska revolucija je ukinula staleke nejednakosti i proklamovala
pravnu (i politiku) jednakost svih ljudi kao graana. Samo ravnopravni i lino slobodni
gradani mogu biti pozvani da uestvuju u politikom ivotu drutva. Na ovim idejama
razvila se ideologija graanskog liberalizma (lat. liber - slobodan). Tako su stvarani

236

preduslovi za konstituisanje modernih demokratskih politikih ustanova i organizacija kao

to su parlament (skuptina narodnih predstavnika) i politike stranke.
Najnovije promene u politikoj oblasti obeleavaju savremena sredstva masovnih
komunikacija (tampa, radio, televizija) koja postaju prvorazredni politiki inilac u
savremenim drutvima. Vlast se osvaja, vri, uva, kontrolie ili smenjuje (obara)
posredstvom javnog mnenja. Onaj ko kontrolie informacije, taj u savremenom
"informatikom" drutvu svoju stvarnu mo lako pretvara u formalnu vlast. To se postie
manipulacijom javnim mnenjem graana kad se oblikuju stavovi biraa tako da oni prividno
slobodno biraju ono to im se "servira". Na ovaj nain klasine "demokratske" politike
ustanove i organizacije postaju pokrie za novu oligarhiju i pokazuju da je javna i
demokratska kontrola vlasti glavni politiki problem u svim drutvima i vremenima - od
antike do danas.
5.1. Drava - globalna politika ustanova
a) Pojam, struktura i funkcije drave
Drava je najvanija politika ustanova civilizovanih drutava ija je osnovna
uloga zatita drutvenog poretka i globalno usmeravanje drutvenih procesa. Osnovno
sredstvo dravne vlasti jeste na pravu zasnovan monopol sile kojim raspolae poseban
aparat hijerarhijski ustrojenih civilnih i vojnih organa.
Re "drava" potie od glagola drati koji ukazuje na organizaciju koja posredstvom
javne vlasti, neko stanovnitvo dri na nekoj teritoriji. Iz ovog proizlaze i osnovni elementi
strukture svake drave:
1. teritorija koja ima precizno odreene granice do kojih se prostire dravna vlast;
2. stanovnitvo koje naseljava datu teritoriju potuje uspostavljenu vlast i prihvata njenu
politiku (naelo legitimiteta vlasti, od lat. legitimus - zakonit, opravdan);
3. suverena javna vlast koja samostalno, kao vrhovna vlast na odreenoj teritoriji (naelo
suvereniteta), upravlja drutvom, koristei sredstva koja su pravno propisana (naelo
legaliteta, od lat. lex - zakon, formalni propis).
Drava je "okrnjena" kad je bilo koji od ovih elemenata doveden u pitanje: kad se na
istoj teritoriji preklapaju dve vlasti ("jedan narod, a dva gospodara, jedna raja dva haraa
daje"); kad se stvaraju "drave u dravi" (kao nae republike u bivoj federaciji); kad
graani ne priznaju vlast (vlast bez legitimiteta); kad vlast ne potuje zakone koje je sama
donela, ili vlada bez zakona (vlast bez legaliteta). Ovakve drave ne mogu biti dugog veka
niti je ivot veine dravljana u njima ugodan.
Oko uzroka nastanka drave i funkcija koje ona vri postoje teorijska
razmimoilaenja i sporovi. Nekad su se meusobno suprotstavljala dva shvatanja: prvo, da
je drava boanska tvorevina i drugo, da je drava rezultat "drutvenog ugovora" ljudi.
Teoloko objanjenje nastanka drave imalo je cilj da dravnu vlast proglasi za svetu i
nedodirljivu. Ovome se suprotstavlja teorija drutvenog ugovora, po kojoj sami ljudi,
svojim dogovorom (ugovorom), stvaraju dravu, da bi uspostavili poredak u drutvu kakav
im odgovara. Drava stvarno nije nastala prostom voljom i dogovorom ljudi nego u mnogo
sloenijem spontanom istorijskom procesu. U teoriju drutvenog ugovora ugraena je
humana i demokratska ideja da ljudi imaju "prirodno pravo" da utiu na dravnu vlast, da je
menjaju i prilagoavaju sebi i svojim potrebama i interesima.

237

Kasnije se uobliavaju druga dva, znatno realistinija i, takoe, u mnogome

meusobno suprotstavljena stanovita.
Teorija sile, po kojoj drave nastaju tako to jaa i vojniki bolje organizovana
plemena (obino stoarsko-nomadska) porobljavaju ona koja su vojniki slabija (obino
ratarska) i tako svoju pokretnu vojnu organizaciju spajaju sa stabilnom teritorijalnom
organizacijom ratara, ime stvaraju dravu.
"ta je, dakle, drava u sociolokom smislu? Drava je po svom postanku sasvim, a po svom biu
u prvim stupnjevima ivota gotovo sasvim, drutvena ustanova, koju je pobednika ljudska gomila nametnula
pobeenoj ljudskoj gomili, s jednom svrhom, da uspostavi vlast nad njom i da se osigura protiv unutranjeg
ustanka i protiv spoljnih nasrtaja. Vlast nema nikakve druge konane svrhe nego da pobednici ekonomski
iskoriuju pobeene." (Franc Openhajmer, Drava)

Teorija klasnih sukoba, po kojoj drava nastaje onda kad pone raslojavanje
plemenske zajednice na bogate i siromane (kad se pojavi viak proizvoda, privatna svojina
i klase) pa bogati stvaraju aparat dravne prinude da bi njime drali u pokornosti siromane,
eksploatisali ih i vladali njima.
Prema teoriji sile drava je prirodna i veita ustanova, dok je prema klasnoj teoriji
(koju su zastupali marksisti) drava istorijska tvorevina klasnih drutava. Marksisti, za
razliku od onih koji misle da je drava "natklasna" ustanova (bilo da je boanska, ugovorna
ili silom uspostavljena) koja titi opti interes celine drutva, naglaavaju tzv. klasnu
funkciju dravne vlasti. Oni tvrde da svaka drava predstavlja "aparat prinude u rukama
vladajue klase" kojom ova titi svoj posebni klasni interes. U tome se marksistika klasna
teorija oslanja na teoriju sile, samo to naglaava unutarnje (klasne), a ne spoljne (etnike)
sukobe - kao uzroke stvaranja drava. Po marksistima, dravu silom stvaraju vladajue
klase, a ne pobednika plemena. A kad nastane, drava u oba sluaja slui pobednicima da
iskoriavaju pobeene.
Stvarni drutveno-istorijski proces nastajanja drave znatno je sloeniji od teorijskih
ema i uvek ukljuuje vie razliitih okolnosti, uslova i uzroka, iji konkretni sklop je u
izvesnom smislu specifian za svaku posebnu dravu. Isto vai i za funkcije drave, koje se
takoe ne mogu svesti na jednu jedinu. Tako su, recimo, jai uvek primenjivali silu, ali sila u
dravi nikad nije sama sebi cilj. Sila se ustanovljava kao dravna organizacija samo ako
postoje ekonomski, politiki ili neki drugi interesi kojima sila slui (to su isticali marksisti).
Sa druge strane, ve uspostavljena dravna organizacija ne slui iskljuivo onima
koji su je stvorili, ve poprima i opte funkcije. Opti je interes svakog sloenog drutva, u
kojem postoje razliiti i meusobno suprotstavljeni interesi, da postoji i deluje jedinstvena
politika ustanova (drava) ija je osnovna funkcija globalno usmeravanje drutvenih
procesa (pa i odravanje, funkcionisanje i razvijanje nekog drutvenog poretka).
Otuda je marksistika teza o "odumiranju" drave, ako se doslovno shvati, tetna
iluzija ili ideoloka dosetka (koja pomae da se srui "tua" i stvori "svoja" drava). Tano
je samo da se drava kroz istoriju menja i po strukturi i po funkcijama, ali iz toga ne
proizlazi njeno "odumiranje". Slina marksistika prognoza, kao za dravu i pravo, odnosila
se na porodicu, nacije, klase i privatnu svojinu. Na slian nain je "omanula" i trpi isti
teorijsko-istorijski prigovor: re je o grupama i ustanovama koje su temelj graanskog
drutva i kao takve postoje i funkcioniu (u promenjenoj formi) sve dok postoji ovaj tip
civilizacije.

238

b) Oblici i tipovi dravne vlasti

U stvarnosti su postojali razni oblici dravne vlasti, a u nauci razliite tipologije
drava: (1) prema istorijskom kriterijumu, razlikuju se robovlasnike, feudalne, gradanske,
socijalistike drave; (2) prema obliku vladavine, razlikuju se monarhije i republike; (3) po
strukturi, drave mogu biti unitarne (proste) i federalne (sloene); (4) prema karakteru
politikih odnosa drave mogu biti demokratske i autokratske.
Za same dravljane naroito je znaajna podela na autokratske i
demokratske
drave. U dosadanjoj politikoj istoriji stalno se
meusobno smenjuju autokratski i demokratski
reimi u raznim
pojavnim oblicima.
Autokratija (gr. autos - sam, kratein - vladati) oznaava samovladu pojedinca ili
male grupe ljudi nad celim drutvom. Kao to postoji vie oblika demokratije, ima i vie
vrsta autokratije. Najtipinija je prosta diktatura, kad pojedinac ili nekolicina vladaju bez
ikakvih ogranienja, uz oslonac na tradicionalna sredstva ogoljene prinude (vojska, policija,
sudovi). Drugi tip je cezaristika diktatura, u kojoj diktator vlada uz podrku
izmanipulisanih masa. Noviji tip je tzv. totalitarna diktatura, koja se pojavljuje u modernom
industrijskom drutvu i pokazuje da svako vreme ima sebi primerene oblike demokratije, ali
i autokratije. Najtipiniji oblici novijeg totalitarizma jesu nacifaizam i boljevizam, koji,
pored svih razlika, imaju i neka zajednika obeleja koja ovaj tip vlasti razlikuju od
moderne demokratije:
- umesto parlamenta, postoji monopol jedne partije;
- trinu privredu zamenjuje komandna ekonomija;
- umesto zakona, odluujua je ideoloka samovolja elite;
- umesto nepristrasnog sudstva, o svemu odluuje tajna policija koja tei da "sve
vidi i sve uje";
- ne postoje slobodni graani, ve ideoloki sledbenici i "dravni neprijatelji" i
t.d.
Sve ovo ima za posledicu da je celo drutvo (lat. totus - ceo) ispunjeno
ideoloko-politikim i policijskim terorom koji gui sva ljudska prava i slobode i umrtvljuje
ljudske stvaralake potencijale. Totalitarna vlast je sama sebi cilj; vano joj je da to due
traje i da sve vie jaa i u tu svrhu neogranieno koristi svakojaku prinudu, stalno je
pojaavajui.
Meutim, svaka sila i prinuda ima svoje granice. Otpor zarobljenog drutva
vremenom jaa i totalitarne diktature se kad-tad raspadaju (ponekad naglo - "kao kula od
karata"). Nacifaizam se raspao u vojnom sudaru sa demokratskim svetom, a biljevizam je
izdravao vojnu utakmicu, ali je pokleknuo u ekonomskoj konkurenciji sa trinim
privredama.
Slom starih oblika totalitarizma, na alost, nije sasvim otklonio mogunost
razvijanja novih totalitarnih tendencija u savremenim drutvima. One se uoavaju kao ne
naroito skrivena tenja da se uspostavi tzv. novi svetski poredak, u kojem bi nekakva
svemona "svetska vlada" sve drala pod svojom kontrolom ("sve videla, sve znala i sve
mogla"). Totalitarnost takvih projekata ne moe ni da prikrije, a pogotovo da relativizira, ak
ni naglaena liberalna propagandna retorika kojom su propraeni. Ovo nam samo kazuje da
se i danas nastavljaju politike borbe izmeu savremenih oblika demokratije i autokratizma,
sa ishodom koji je u principu neizvestan i promenljiv.

239

Demokratija (gr. demos - narod, kratein - vladati) jeste termin koji se esto
upotrebljava i dobija razna znaenja. Sama re se prevodi kao "vladavina naroda", a izvorno
(kod Aristotela) shvatana je kao "vladavina veine u interesu veine". Aristotel je smatrao
da je dobra vlast samo ona koja ne vlada u svom nego u optem interesu. Poto u
demokratiji veina ne vlada u optem nego u svom interesu, demokratija, po njemu, nije
najbolji nego samo "najmanje lo" oblik vladavine. Demokratija se najmanje i najsporije
kvari (jer svaka vlast se vremenom kvari, a vlast pojedinca ili manjine, bre se kvari i
postaje loija od iskvarene vlasti veine).
Monteskje u 18. veku obnavlja Aristotelovu ideju da se vlast mora kontrolisati da se
ne bi izvrgla u "lou vladavinu". Poto u savremenim drutvima narod ne uestvuje u vlasti
neposredno ve preko svojih izabranih predstavnika, uslov za demokratiju je podela vlasti.
Monteskje smatra da se ograniavanje samovolje vlastodraca postie onda kad se razdvoje
zakonodavna, izvrna i sudska vlast. To znai da oni koji stvaraju zakone (skuptina) ne
smeju biti zadueni za njihovo sprovoenje (izvravanje) - i obrnuto.
Nezavisno od zakonodavne (skuptinske) i izvrne vlasti (vlade) postoji sudska vlast
koja primenjuje donete zakone, a kao ustavno sudstvo ima pravo i obavezu da prosuuje da
li je skuptina po utvrenoj zakonskoj proceduri donela zakone i da li vlada zakonito
izvrava (sprovodi) zakone.
Ova naela su temelj savremene demokratije. Ona poiva na skupu politikih
ustanova i organizacija koje funkcioniu prema unapred propisanoj pravnoj proceduri. Ako
su tom procedurom zatiena savremena prava "oveka i graanina" onda se radi o
modernoj demokratskoj, pravnoj dravi, u kojoj je obezbeena vladavina prava.
Pravna drava je danas, dakle, mnogo vie nego ''organizacija sa monopolom
fizike sile''. To je liberalna politika ustanova koja:
1. pravno ograniava vlast i politiko vladanje vrsto dri u granicama prava;
2. afirmie princip legaliteta i garantuje pravnu sigurnost graana;
3. zakone donosi po demokratskoj proceduri, te oni imaju nesporan politiki
legitimitet;
4. u zakone ugrauje humane vrednosti i univerzalne norme;
5. usvojene zakone sprovodi neselektivno, potujui princip jednakosti svih graana
pred redovnim sudovima (bez privilegija i diskriminacije po bilo kojoj osnovi).
5.2. Pravo - tvorevina i instrument dravne vlasti
Pravo je sistem pisanih drutvenih pravila koja propisuje drava. Svojim aparatom
prinude drava obezbeuje potovanje prava, usmeravajui tako delovanje i ponaanje
pojedinaca i grupa i razvoj drutva u poeljnom pravcu.
Pravo je najefikasniji i najracionalniji instrument kojim drava raspolae u arsenalu
politikih mera kojima usmerava sve oblasti drutvenog ivota. Moderno pravo je
istovremeno i preduslov i sredstvo demokratske dravne vlasti, racionalne politike i
drutvenog prosperiteta uopte i u tom krugu ciljeva nalaze se i najosnovnije funkcije prava.
Putem prava moderna drava ostvaruje sledee svoje drutvene funkcije:
1. stvara institucionalni okvir podsticajan za privredne procese;
2. racionalno usaglaava razliite politike interese;
3. efikasno promovie nacionalne kulturne vrednosti i
4. titi graanska i ljudska prava.

240

Pravo je, dakle, istorijski, strukturno i funkcionalno povezano sa dravom. Ne

postoji ljudsko drutvo bez pravila drutvenog ponaanja, ali pisane pravne norme postoje
tek u civilizovanim drutvima organizovanim u drave (kad se pojavljuje i pismo). U
homogenim plemenskim zajednicama drutvene odnose uspeno ureuju nepisane norme.
Obiaji vre, autoritetom homogene zajednice, spoljnu prinudu na ponaanje pojedinaca u
odreenom pravcu. Uz obiaje, deluje i moral, kao skup normi koje pojedinci usvajaju i
smatraju svojom moralnom saveu. Moralna kontrola je najefikasnija i nezamenljiva, jer je
unutarnja. Kod moralnih osoba automatski se pojavljuje gria savesti onda kad uine ono to
nije dobro. Moralna savest deluje preventivno i spreava i sebe i druge da se ini ono to se
u jednoj zajednici smatra loim. Ona deluje i direktivno, kad nalae (kao moralnu dunost)
da se ini dobro.
Pravo ne zamenjuje obiaje i moral, ali dopunjuje sistem drutvenih pravila pisanim
normama iza kojih stoji autoritet dravne sile i strah od kazne koju e sprovesti dravni
organi nad pojedincima i grupama koje ih budu krile. Pravne norme se pojavljuju u obliku
dispozicija (kao propisa u kojem se kae ta treba, a ta ne treba initi) i u vidu sankcije
(kao propisa u kojem se navodi kazna u sluaju prekraja dispozicije). Poto su pravne
norme pisane, njima je mnogo preciznije nego obiajem i moralom regulisano ta je
dozvoljeno, a ta zabranjeno, kao i to kakav je postupak kanjavanja i kakva se kazna
odreuje za pojedini prekraj. U pravu vai princip da je dozvoljeno sve ono to propisom
nije izriito zabranjeno, kao i to da je svako nevin pre nego to se pred sudom ne dokae da
je prekrio zakon.
U razliitim drutvima i pravo je razliito. U robovlasnikom
drutvu robovi su "orue koje govori" i nemaju nikakva prava. Feudalno
pravo ozakonjuje staleke nejednakosti tako to se kmet i feudalac za isti
prekraj razliito kanjavaju. Tako, na primer, feudalac samo izuzetno
moe biti kanjen blagom kaznom ako isprebija svoga kmeta, ali e kmet
obavezno biti surovo kanjen ako digne ruku na svoga gospodara
(odsecanjem ruke ili smru).
Ipak, i kao takvo, pravo je uvek bolje nego nepravo. Vai princip da je i najgori
zakon bolji od bezakonja, jer zakon uvek obavezuje (kako-tako) obe strane u jednom sporu,
pa i onda kad zakon vie odgovara jednima nego drugima. Naroito je vaan stav da se
zakona moraju pridravati i oni koji zakone donose Ovo naelo je ugraeno i u prvi srpski
dravno-pravni, crkveno-pravni, verski i etiki kodeks, u Nomokanon koji je Sveti Sava
sastavio 1220 godine. Tu je dosledno sroveden stav o ''simfoniji'' izmeu crkve i drave kao
drutveno ravnopravnim ustanovama i jasno formulisano osnovno naelo pravne drave
obaveza svih vlastodraca (i cara samoga) da se pridravaju zakona. U istom smislu u
Duanovom zakoniku (donet 1349, dopunjen 1354) postoji stav da ni sam car ne moe
narediti sudiji da sudi protivno zakonu. To je zaetak one pravne svesti koja je, uz narodnu
pravnu tradiciju da se "sudi ni po babu ni po strievima", ula u temelje nae moderne
pravnosti. Toj tradiciji sasvim je suprotstavljena ona druga, koja se prepoznaje u izreci
"kadija te tui, kadija ti sudi". Ona je, takoe, kod nas duboko ukorenjena, jer je vreme
robovanja pod tuinom uvek jedno besudno vreme, a to vreme, na alost, nije kratko trajalo
te su i njegovi tragovi duboki.
Svojevrstan udar na modernu pravnu svest predstavljala je i marksistika odredba da
je "pravo volja vladajue klase pretvorena u zakon". Nije sporno da onaj ko ima vlast
presudno utie na stvaranje zakona tako to svoju volju i interes pokuava da pretoi u

241

zakonsku formu. Meutim, iz toga ne sledi zakljuak da zakon nije nita vie nego puka
samovolja vlastodraca. im se proglasi, zakon koliko-toliko obavezuje i onog ko ga je
doneo. Autoritet zakona slabi onda kad se zakoni brzo menjaju, kad se zakoni ne potuju od
onih koji su ih usvojili, kad jedni zakoni protivree drugima, kad se sudi prema politikim ili
kakvim drugim subjektivnim merilima, a ne prema zakonskim propisima.
Sve se to i kod nas, na alost, deavalo i deava, poev od glavnog zakona (ustava),
pa do optinskih propisa. Vraanje poverenja u pravo i zakone mogue je samo ako se budu
demokratski donosili dobri zakoni koje e svi potovati i koji e dovoljno dugo trajati da se
mogu urezati u pravnu svest graana. To je osnovni preduslov za podizanje nivoa opte
pravne kulture.
a) Pravna kultura jedinstvo pravne svesti i pravne prakse
Pravna kultura je sveukupnost pravnih vrednosti, pravnih propisa, ustanova i
organizacija koje pravno ureuju najvanije odnose u nekom drutvu.
Svaka iole razvijenija pravna kultura u sebe ukljuuje itav niz strukturno povezanih
elemenata koji u nekoj drutvenoj zajednici funkcioniu kao vie ili manje usklaena celina.
Najvaniji su sledei elementi svake pravne kulture:
1. pravne vrednosti;
2. pravni propisi;
3. sistem pravnih ustanova i organizacija;
4. pravna praksa.
ad. 1. Pravne vrednosti nisu nita drugo nego najoptije i najosnovnije vrednosti koje su u
nekoj drutvenoj zajednici ukorenjene i kao takve zasluuju da ih drava svojim pisanim
normama, svojom politikom, pa i represivnim aparatom titi i promovie. Kao i sve druge i
pravne vrednosti su se istorijski menjale, a razlikuju se i od jednog drutva do drugog po
sastavu i po hijerarhiji preovlaujuih vrednosnih sistema i orijentacija.
Karakter svake pravne kulture u osnovi zavisi od hijerarhije osnovnih i
univerzalnih ljudskih vrednosti koje se prevashodno tite pisanim propisima u nekom
drutvu, meu kojima su najvanije sledee pravne vrednosti:
- ljudski ivot i zdravlje (fiziki i duhovni integritet oveka);
- ast i dostojanstvo ljudske linosti izraeno preko ovekovih sloboda i prava;
- materijalna sigurnost izraena preko sigurnosti steene imovine i preko realnih
prava na njeno sticanje;
- politika prava i slobode (kako individualna tako i kolektivna);
- socijalna pravda koja se ogleda u relativno ravnomernoj raspodeli najosnovnijih
(egzistencijalnih) drutvenih dobara izmeu pojedinaca i grupa koji ive u istoj
zajednici i simetrinom odnosu razliitih prava i obaveza meu njima.
ad.2. Pravni propisi su vaan elemenat pravne kulture ne samo po tome to oni propisuju i
nalau zatitu usvojenih drutvenih vrednosti, nego i zato to su to najefikasnija politika
sredstva kojima se poeljne a neukorenjene drutvene vrednosti mogu stvarati i podsticati. U
ovoj vrednosno promotivnoj ulozi pravnih propisa uoene su neke socioloke pravilnosti
koje valja imati na umu pri njihovom kreiranju i sprovoenju:
- Odgovarajui je onaj propis koji je realno odmeren, kao norma koja nije
previsoko (idealistiki) podignuta da se ne moe ostvariti, niti prenisko

242

postavljena da ne zahteva dodatni napor, ne podstie nove akcije, niti usavrava

postojee obrasce drutvenih odnosa i delovanja.
- Pisani propisi bi uvek morali da vode rauna o vaeim nepisanim pravilima
(obiaju i moralu), a po mogustvu da se na neke od njih i neposredno oslone;
tako se obezbeuje normativna saglasnost u drutvu koja tedi ljudsku energiju,
uva socijalni kapital i zato je funkcionalno vaan imperativ efikasnih sistema.
- Pisani propisi moraju da budu meusobno usaglaeni tako da jedni drugima ne
protivuree, niti da ostavljaju prevelike ''rupe u zakonu''; bolje je za pravnu
kulturu da neki potreban pravni propis ne postoji, nego da postoji propis koji
ometa druge i stvara zbrku u pravnoj svesti.
- Jezik pisanih propisa mora da bude jasan i precizan, ali ne treba da bude toliko
''birokratski'' da ga obini ljudi ne razumeju, poto je najbolje i najefikasnije ono
pravo koje graani lako shvataju i spontano usvajaju; to je pravo koje ima
preventivni karakter, te je ono za drutvo i njegovu pravnu kulturu najkorisnije.
- Dispozicije i sankcije treba da su meusobno logiki usaglaene i usklaene sa
usvojenim vrednostima i poeljnim ciljevima; sankcije ne smeju da budu ni
preblage (kao da ne postoje) niti preotre (da proizvode suvinu represiju ili da
podstiu korupciju u sistemu dravnih organa i pravnih institucija).
ad.3. Pravne ustanove se ovde shvataju u irem sociolokom smislu, kao jedna vrsta
drutvenih organizacija koje pravnim putem ureuju najvanije drutvene odnose, a ne kao
''pravni instituti'' (kao skup normi koje ureuju samo jedan odreeni drutveni odnos). U
tom smislu pravne ustanove i organizacije su najvidljivije drutvene tvorevine pravne
kulture, ali i najznaajniji inioci njenog stvaranja i razvijanja. U irem politikom smislu,
pravnim ustanovama se mogu smatrati sve one drutvene organizacije gde se pravo stvara,
koristi i primenjuje (zakonodavne, izvrne, sudske) koje i posredno i neposredno stvaraju
odreeni drutveno-politiki ambijent za pravni ivot i pravnu kulturu jednog konkretnog
globalnog drutva. Na pravnu kulturu, ipak, najvie neposredno utiu ustanove i
organizacije koje se sistematski bave formiranjem pravne svesti (strunim obrazovanjem
pravnika) i pravnom praksom, a to su u prvom redu pravni fakulteti, sudovi, tuilatvo i
advokatura. Za pravnu kulturu u jednom konkretnom drutvu izuzetno je vaan kvalitet
svake od navedenih pravnih organizacije i ustanova ponaosob, kako u pogledu njihove
strukture (naina na koji su iznutra konstituisane i organizovane) tako i prema nainu kako
one funkcioniu u odnosu na druge srodne elemente institucionalnog sistema. U tom smislu
se uoavaju neke socioloke pravilnosti o onome to u naelu doprinosi podizanju opteg
nivoa pravne kulture u svakom drutvu:
- Sistemsko jedinstvo pravnih ustanova i organizacija ostvaruje se jedinstvenim
(istim i zajednikim) ciljevima, i meusobno koordiniranim ulogama. Za razvoj
pravne kulture nije, na primer, dobro da se na fakultetu ui jedno, da se u sudu
koristi i primenjuje neto drugo, u tuilatvu tree, a u advokaturi etvrto. To ne
znai da svaki od navedenih poziva ne treba da ima svoju funkcionalnu (strunu
i etiku) specifinost, ali znai da oni moraju da imaju i neki ''najmanji
zajedniki sadralac'' koji omoguuje elementarnu (i to veu) strunu i etiku
saglasnost do koje je drutvu kao celini veoma stalo.
- Elastina organizacija pravnih ustanova i organizacija poeljna je da bi one bile
osetljivije na nove izazove, na konkretne promene u vrednosnim orijentacijama,
na nove vidove kriminala, nove metode kanjavanja i nove potrebe drutva.

243

Krute i zatvorene pravne ustanove ''gone vodu pravnog ivota na tok izvan
korita'', ne omoguuju kontinuirane promene nego izazivaju zastoje u primeni
prava posle kojih nastaju institucionalni lomovi i praznine.
- Racionalna organizacija pravnih ustanova omoguuje efikasno korienje
stvarno raspoloivih kadrovskih potencijala, tehnikih i materijalnih mogunosti
konkretnog drutva tako da se obezbeuje pravovremena i kvalitetna (zakonita i
pravedna) primena prava. Pravnu kulturu unapreuju samo one pravne
procedure koje se u datim okolnostima mogu praktino primeniti, inae e se
zbog potreba ubrzavanja postupka umnoavati ''proceduralne preice'' koje e
izazivati nedoumice i nesporazume ''uesnika u pravnom saobraaju''. Stara
izreka ''pravda je spora, ali dostina'', danas je vie gorka racionalizacija
neaurnosti pravnih ustanova nego to je poslednji argument za odravanje
poverenja u pravo u savremenoj ''nestrpljivoj'' kulturi. Dananja drutvena
dinamika, naime, namee ocenu da je ''zakasnela pravda u sutini nepravda''.
- Moderanu pravnu kulturu mogu da promoviu samo moderne pravne ustanove
i organizacije: modernizovani pravni fakulteti, medernizovani sudovi i
tuilatva, pa time i advokatura. Takve bi bile pravne ustanove ija je struna
(funkcionalna) autonomija vea, ali je pojaana i njihova javna kontrola i
svekolika (a ne samo politika) drutvena odgovornost.
ad. 4. Pravna praksa je sintagma koja oznaava onaj aspekt pravnog ivota jednog drutva
koji se tie konkretne primene prava. Na pravnu praksu i njen znaaj razliito se gleda u
okviru dve najpoznatije, najuticajnije, a u osnovi suprotstavljene kulturne i pravne tradicije:
prirodno pravne i istorijsko pravne.
Prirodno pravna tradicija se razvija na primeni u praksi optih i univerzalnih
pravnih naela ustanovljenih jo na antikoj (grko-rimsko- vizantinskoj) i njima srodnoj
racionalistikoj i prosvetiteljskoj zapadno-evropskoj kulturnoj tradiciji. Sutina prirodnog
prava ogleda se u nastojanju da se otkriju univerzalne pravne vrednosti koje su apsolutne,
vanvremenske i vanprostorne, to znai da one stoje kao ideali iznad svakog konkretnog
sistema pozitivnog prava koje je izraz zajednikog drutvenog ivota ljudi. Prirodnim
pravom obino se bavi filozofija prava, a socioloki je mogue prouavati samo pozitivno
pravo, poto je ono rezultat drutvenog delovanja i praktino utie na njegovo regulisanje
(ureivanje i usmeravanje). Prirodno pravo je stoga apstraktno i statino, a pozitivno
pravo konkretno i dinamino. U okviru ''kole prirodnog prava'' pravna praksa treba da
sledi pravna naela, a ne obrnuto. Pravna praksa je ''arolika'', a pravna naela su optija i
zato su ona univerzalni elemenat pravne kulture. Dobra strana ovog pristupa je u tome to
on univerzalizuje, meusobno pribliava, usklauje i ujednaava posebne pravne prakse u
raznim drutvima i tako pogoduje stvaranju optije, ire i univerzalnije pravne kulture.
Slabost prirodno-pravnog pristupa je u tome to je esto suvie apstraktan, kad ne uvaava
konkretne drutvene okolnosti i kulturne specifinosti, pa prebrzo i spolja namee
neodgovarajue pravne standarde i tako vie ometa nego to ureuje spontane drutvene
odnose. Kreativna primena prirodno pravnih naela je vrhunsko pravno umee, koje se
sastoji u nastojanju da se prema univerzalnijim kulturnim merilima unapredi neki poseban i
nacionalno specifian ''dobar stari pravni red'', a da se pritom izbegne ''nepotreban''
vrednosno-normativni nered.

244

Istorijsko pravna tradicija je u osnovi suprotstavljena prirodno pravnoj tradiciji, a u

njoj pravna praksa ima najvaniji i konstitutivni znaaj za pravo u celini. U anglosaksonskoj
kulturnoj i pravnoj tradiciji pravo i nastaje tako to se odreena pravna regulacija
ustanovljava sudskim presedanima, prvim odlukama uglednih sudija koje postaju standardi
za sve kasnije sudske odluke u slinim situacijama i sluajevima. To je pravo koje se
neposredno oslanja na pravne obiaje i javni moral, a ne samo na pisane propise koje bi
donosio neki dravni (''zakonodavni'') organ. Kod nas je jo Valtazar Bogii (1834-1908)
u duhu ondanjeg evropskog pravnog romantizma (sledei u tome i Vuka Karadia),
smatrao da pisano pravo koje vlast namee mimo i nasuprot pravnih obiaja naroda (a u
malim tradicionalnim drutvima to se redovno dogaa), moe da ima suprotne posledice od
oekivanih i da stvara zbrku u drutvenim odnosima, umesto da ih ureuje. U naelu taj stav
je i danas prihvatljiv, sve dok se on ne pretvori u sredstvo zatvaranja jedne nacionalne
pravne kulture u odnosu na razvijenije pravne tradicije i nove tendencije u pravnom razvoju.
Srpska pravna kultura je bila pod uticajem i jedne i druge velike pravne tradicije. U
malom narodu je prirodno to su se one stalno meusobno preplitale, a povremeni primat je
imala jedna u jednom vremenu, a druga u drugom vremenu i okolnostima. U vreme
stvaranja srednjevekovne srpske drave i primanja hrianstva vizantijsko-rimska tradicija
potiskuje narodnu obiajnost, koja ponovo oivljava u vekovima preivljavanja srpskog
naroda pod turskom vlau. Sasvim je razumljivo to nacionalno-oslobodilaki romantizam
u 19. veku glorifikuje srpsku obiajnost koju istie klasina nemaka (takoe romantiarska)
istorijsko pravna kola. Veza sa kolom prirodnog prava tada je ojaana preko rimskoaustrijskog graanskog i francuskog javnog prava. Najnovije prilagoavanje srpskog prava
evropskoj pravnoj tradiciji novi je talas brisanja nekih lokalnih i nacionalnih pravnih
specifinosti meu kojima ima i onih koje bi vredelo sauvati kao elemente nacionalnog
kulturnog (pa i pravnog ) identiteta - kao to je tradicija narodne samouprave, na primer.
Postoje, meutim, i mnoge ''specifinosti'' u naoj pravnoj praksi kojih bi se trebalo
to pre osloboditi. To su neki poprilino raireni, a veoma loi i tetni (ne)pravni obiaji koji
neposredno ugroavaju razvoj moderne srpske pravne kulture, kao to su:
- politiki obiaj da se donose dobri zakoni kojih se niko ne pridrava;
- ukorenjena ''pravna'' korupcija (praksa da sudije tite kriminalce);
- rairena praksa zloupotrebe pravne procedure, odlaganje sudskih procesa i
presuda sve dok krivica ne zastari;
- obiaj da se najzad donete sudske presude u praksi ne izvravaju;
- obiaj da svaka nova politika garnitura prema svojoj meri prekraja zakone,
postavlja i razreava sudije, jedne iznova kanjava, a drugima oprata zasluene
kazne.
Kao i svaka druga, i pravna kultura se razvija kontinuiranim i stalnim kultivisanjem
(negovanjem) sve humanijih pravnih vrednosti, sve univerzalnijih pravnih normi, sve
racionalnijih i sve efikasnijih pravnih institucija i sve pravednije i s naelima saglasne
pravne prakse. Savremeni nivo pravne kulture podrazumeva takvu pravnu (i pravniku)
samosvest koja prepoznaje i dobro razumeva suptilne veze izmeu svakog prava i njegovog
ireg drutvenog konteksta. Moderna pravna samosvest omoguuje savremenim pravnicima
(bilo da se oni bave pravnom teorijom ili primenom prava u praksi) da uspeno izbegavaju
jednostranosti ''pravnikog narcizma i voluntarizma'', sa jedne strane, ali, sa druge strane, i
tradicionalnu ulogu ''tehnikog servisa'' postojeoj vlasti kakva god da je ona. To su dve
najopasnije pravnike jednostranosti, Scila i Haribda svakog prava, od najstarijih vremena,

245

pa dok ovakvog naeg ljudskog sveta i njegovog prava bude bilo. Najdublja pravna mudrost
i vrhunska pravnika vetina podrazumevaju svestranu pravnu i svaku drugu kulturu o
kojoj se najvie mora da vodi rauna u pravnikom obrazovanju i svim njegovim aktuelnim
i buduim reformama.
5.3. Politike stranke i pokreti
Savremeni politiki sistemi se ne mogu zamisliti bez politikih stranaka (partija) kao
osnovnih politikih organizacija ideoloki i interesno povezanih pojedinaca i grupa, koje
pokreu i usmeravaju najvanije politike procese u vezi sa osvajanjem i vrenjem dravne
vlasti.
Sam termin "partija" potie od latinske rei pars (deo) i ukazuje na neto to je
"parcijalno", to nije celina nego "jedna strana" (otuda na termin stranka), to podrazumeva
svrstavanje na jednu stranu. Dok je drava po definiciji globalna politika ustanova (koja
obuhvata celinu drutva i sve svoje dravljane), dotle su partije po definiciji parcijalne
politike organizacije (koje u sebe ukljuuju samo politiki aktivan deo graana). Za celovit
politiki sistem potrebne su i jedne i druge politike ustanove i organizacije.
Politike stranke u pravom smislu postale su mogue tek u graanskom drutvu, kad
su ljudi postali pravno jednaki gradani i stekli politiko pravo glasa. Stari oblici politikog
grupisanja ljudi kao to su bile podele na "optimate" i "populare" (u starom Rimu) ili na
"gvelfe" i "gibeline" (u Firenci), ne mogu se smatrati politikim strankama u modernom
smislu. Takve stranke prvi put nastaju u vezi sa izborima za predstavnike graana u
skuptinama: za Kongres SAD (krajem 18. veka), za parlament u Engleskoj poetkom, za
zapadnoevropske zemlje sredinom, a za istonoevropske u drugoj polovini 19. veka. U
Srbiji su prve politike stranke ("naprednjaci" i "radikali") formalno osnovane 1881. Jo
ranije (poetkom etrdesetih, skoro kad i u Engleskoj) "ustavobranitelji" su bili zaetak
politike opozicije stranakog tipa (knezu Milou).
Stranaka organizacija se uvek formira sa ciljem da se pomogne izbor svojih ljudi u
parlament. Kad izbori prou, stranka koja je na njima dobila vlast vri pritisak na svoje
predstavnike da vlast vre na nain koji je u interesu lanova partije i preduzima radnje da bi
zadrala vlast i na narednim izborima. Stranka koja na izborima nije dola do vlasti, deluje
kao opozicija (lat. opositio - suprotstavljenost), odnosno kritikuje greke vlasti, podsea
birae na obeanja koja je pred izbore davala vladajua stranka, priprema se za osvajanje
vlasti na sledeim izborima.
Politiki sistem u kojem pored partije na vlasti deluje i jaka
opozicija (a takva je ona opozicija koja u svakom trenutku moe uspeno
da preuzme i vri vlast) pokazao se dosad kao najsigurnija konica pred
samovoljom onih koji vladaju. Zato se smatra da u viepartijskim
politikim sistemima ima, po pravilu, vie demokratije nego u
jednopartijskim, poto u ovim drugim nema nikog ko bi se organizovano
suprotstavio onima koji vladaju. Najoptija socioloka zakonitost u oblasti
politike iskazuje se kroz pravilo da je monopol neograniene vlasti u
izvesnom smislu tetan i po samu vlast, a naroito po drutvo u kojem se
takva vlast ustolii.
Organizaciona struktura svake stranke sadri nekoliko bitnih elemenata po kojima se
one meusobno i razlikuju:

246

ideologija je skup optih ideja kojima se obrazlau politiki interesi neke grupe (klase,
nacije, grupe graana);
2. politiki program je konkretizacija ideologije i obrazloenje neposrednih politikih
ciljeva za koje se neka stranka zalae ili bori, kao i sredstava i metoda njenog politikog
delovanja;
3. statut je formalni akt (propis) kojim se ureuju unutranji odnosi meu lanovima
stranke (njihova prava i obaveze) iz kojeg se najbolje vidi kakva je formalna
organizacija stranke.
Opte je pravilo da su sva ova tri elementa meusobno tesno
povezana i da bitno odreuju prirodu svake politike stranke, pored
konkretnih okolnosti u kojima se odvija svakodnevno politiko zbivanje u
jednom drutvu. Tako se, primera radi, jedna stranka koja polazi od
ideologije o nepomirljivoj klasnoj suprotnosti radnika i kapitalista, u svom
programu opredeljuje za korenito i nasilno (revolucionarno) ruenje
kapitalizma, po pravilu tako i organizuje (statutarno ili tajnim nepisanim
normama) da bi mogla da ostvari proklamovane ili skrivene ciljeve. Zato
su tzv. boljevike komunistike partije i poivale na krutoj hijerarhiji,
gvozdenoj disciplini, bespogovornoj poslunosti i bezgraninoj odanosti
lanova prema vostvu. Stranke sa liberalnom ideologijom (liberalne,
demokratske, socijaldemokratske) imaju mirnije programe, koriste
institucionalno dozvoljena sredstva i tolerantne naine delovanja, pa im
je i organizacija elastina, otvorenija i manje centralizovana.
Partije se, dakle, meusobno razlikuju prema vie kriterijuma:
- prema broju lanova i veliini (kadrovske i masovne);
- prema ideolokoj usmerenosti (leviarske, liberalne i desniarske);
- prema pravcu i nainu delovanja (revolucionarne, reformistike, konzervativne,
reakcionarne);
- prema tipu unutranjih odnosa (demokratske i autoritarne) itd.
Politiki sistemi se obino dele na autokratske i demokratske, a razlikuju se i prema
broju partija (jednopartijski i viepartijski).
Meutim, politike stranke nisu jedine organizovane grupe koje politiki deluju u
nekom drutvu. U modernim drutvima deluju i sindikati. Oni se od politikih partija
razlikuju po tome to je njihovo delovanje motivisano vie ekonomski nego politiki, tj.
sindikati se ne bore za vlast, ali vre pritisak na vlast da bi tako zatitili svoje materijalne
interese. To su tzv. grupe za pritisak u koje spadaju i neke druge organizacije ("lobi" u
amerikom Kongresu, na primer).
Politiki pokreti su deo politike i politikog sistema svake zemlje. To su od
stranaka ire i elastinije organizovane grupacije politiki aktivnih gradana koji kontinuirano
deluju u pravcu ostvarenja nekog zajednikog politikog interesa. Obino je u jezgru nekog
pokreta jedna ili vie srodnih politikih stranaka, oko kojih se okupljaju oni pojedinci i
grupe koji nisu lanovi stranaka, ali imaju slina politika opredeljenja i spremni su da se
angauju na njihovom ostvarenju. Takvi su stari politiki pokreti kao to su:
- rasni (rasistiki, antirasistiki);
- nacionalni (oslobodilaki, imperijalistiki);
- graanski (liberalni, konzervativni);
- radniki (komunistiki, socijal-demokratski).
1.

247

U savremenom drutvu pojavljuju se novi drutveni pokreti, koji nisu samo

politiki, jer nisu usmereni samo na vlast i osvajanje vlasti nego na postizanje boljih uslova
drutvenog ivota uopte. Takav je ekoloki pokret, ali su mu slini i neki drugi pokreti
(studentski, enski, omladinski, antinuklearni, mirovnjaki i drugi).
Postoji vie razloga zbog kojih se u savremenim demokratskim drutvima
javljaju novi drutveni i politiki pokreti:
- neizbena birokratizacija svih politikih stranaka;
- nepristajanje slobodnih graana na stranaku disciplinu (uz njihovu
istovremenu zainteresovanost za politiko delovanje);
- uoavanje da se mnogi ivotni problemi ne mogu razreiti samo delovanjem
dravne vlasti ili politikih stranaka.
Slobodniji oblici politikog delovanja graana mogli bi da imaju pravu
perspektivu tek u buduem postindustrijskom drutvu, ako bi ono bilo otvorenije za
raznovrsne individualne i zajednike graanske inicijative koje postaju sve potrebnija
dopuna klasinih politikih ustanova i organizacija. U tu svrhu se i kod nas formiraju t.zv.
nevladine organizacije (NVO), koje, pak, takve kakve su danas ne mogu da budu zamena
politikim strankama. U najboljem sluaju, one bi mogle da budu samo njihova
funkcionalna dopuna. Osnovni nedostatak NVO jeste njihova nedovoljna politika
odgovornost: one zavise od svojih sponzora, nemaju jasan politiki legitimitet, a ni
unutarnja organizacija im nije uvek demokratska. Paradoksalno je da NVO u malim i
siromanim dravama (kao to je Srbija) finansiraju vlade i fondovi velikih drava, a jo
paradoksalnije je kada njihovo finansiranje nakon toga preuzme srpska vlada. Punu
odgovornost za drutvene posledice politikog delovanja mogu da obezbede samo u
meusobnoj saradnji sve institucije i organizacije jednog demokratski konstituisanog
politikog sistema kao to su parlament i stranke, vlada i sudovi, mas-mediji i stvarno
nezavisne nevladine organizacije - sve ono to u politikom ivotu sainjava pravnu
dravu i graansko drutvo.
5.4. Pravna drava i graansko drutvo
U sociolokoj i politikolokoj literaturi obiajeno je razlikovanje dva sektora
javnog politikog ivota u svim savremenim drutvima u kojima se dravna vlast oslanja
na pravo i politike stranke, a graani imaju osnovna politika prava da biraju i budu
birani, da se slobodno politiki udruuju i slobodno ispoljavaju svoje politike stavove i
da se zalau za njihovo prihvatanje u drutvu. Ta dva javna sektora su dravni (politiki) i
graanski (civilni).
U modernim demokratskim drutvima ova dva sektora javnog drutvenog ivota
meusobno su tesno povezana i funkcionalno komplementarna, ali su posebno
strukturisana, kao dva razliita podruja politikog ivota neke globalne drutvene
zajednice. Razlike meu njima ogledaju se u vienju glavnih nosilaca (aktera), stratekih
pravaca i primarnog polja i nivoa politikog delovanja u jednom ili drugom sektoru.
Takoe se razlikuju izvori, sredstva i metodi delovanja u sferi politike drave i sferi
graanskog drutva, kao i kanali i modeli javne komunikacije i osnovni ekonomski,
politiki i opti strateki ciljevi jednih ili drugih.
U tradicionalnim i demokratski nerazvijenim drutvima graani su vie pasivni
podanici vlasti nego aktivni uesnici u politikom ivotu drutva. Vlast deluje odozgo
248

prema dole, koristei se klasinim sredstvima dravne prinude (administrativne i

fizike), a podanici izvrdavaju od nametnutih obaveza ili na njih nevoljno pristaju.
Vlast za probleme okrivljuje neposlunost podanika, a graani okrivljuju vlast za
bezdunost ili za nesposobnost. Pred izbore politiari obeavaju, a birai trae, a
posle izbora politiari zaboravljaju olako data obeanja, a graani ute i trpe. Smena
politikih elita je za one koji vladaju izuzetno traumatina, a za potinjene bezvredna, jer
se promene odvijaju u obliku zatvorenih ciklusa po modelu Sjai Kurta da uzjae
Murta.
U modernom demokratski razvijenom drutvu razvija se svojevrsno slobodno
politiko trite, na kojem niko nema monopol na politiko delovanje. Tu politike elite
(politike stranke i lideri) iznose svoju politiku robu (svoje politike programe) na
trite na kojem postoji konkurencija politikih projekata. Konkurentske politike elite
poveavaju politiku ponudu, a politiki osveeni graani podiu kvalitet politike
tranje. Politiki razvijeno graansko drutvo sastoji se od politiki aktivnih graana, koji
su reeni da svoju sudbinu sami uzmu u svoje ruke; da se slobodno udruuju sa onima
koji imaju sline potrebe, interese i stavove; da ne ekaju da im dravna vlast reava
probleme, ve vre pritisak (odozdo prema gore) na politiare da stvaraju globalan
ambijent u kojem e organizovani graani sami reavati sve svoje ivotne probleme.
Drava u kojoj je institucionalno obezbeena vladavina prava, podelom i
uzajamnom kontrolom zakonodavne, izvrne i sudske vlasti moe se smatrati
modernom pravnom dravom. Samo takva pravna drava predstavlja adekvatan globalni
politiki okvir za uspostavljanje i funkcionisanje modernog graanskog drutva, koje ine
politiki samosvesni, slobodni i aktivni graani, sposobni da usklade svoja graanska
prava sa svojim graanskim dunostima. Pravna drava je moderna forma, a graansko
drutvo odgovarajui sadraj i kao takvi oni se meusobno uslovljavaju i dopunjuju u
svakom skladno organizovanom i dobro ureenom konkretnom drutvu. Takvo drutvo
moglo bi da bude jedan novi politiki ideal kakav je Srbiji danas potreban kao podsticaj
za nova pregnua.
Dva stuba demokratskog poretka (uporedna ema)
Kriterijumi razlikovanja
Akteri
Predstavnici
Okviri delovanja
Nivo delovanja
Polje delovanja
Sredstva delovanja i
nain regulacije
Osnovni resurs
Ekonomski cilj

Pravna drava

Graansko drutvo

politike elite
politike stranke i
politiki lideri
dravne ustanove
centralna vlast
pravni poredak
(ustav i zakoni)
pravne procedure i
pravila politike igre
politika mo (vlast)
monopol na informacije
ekonomski rast i razvoj

aktivni graani
interesna udruenja,
nevladine organizacije
drutvena javnost
lokalna zajednica
graanska svest i pravna
kultura (pravne vrednosti)
pritisak demokratske
javnosti
znanje. ugled i poverenje
(drutveni kapital)
materijalni standard

249

Politiki cilj
Strateki cilj

stabilan poredak
(sigurna vlast)
efikasan drutveni sistem

Osnovna vrednost

dobra vladavina

demokratija
vladavina prava
pravedan poredak i
razvijeno drutvo
kvalitetan ivot

5.5. Drutvena javnost, javno mnjenje i mas-mediji

Politika kao vana drutvena delatnost predstavlja klasino polje javnog
drutvenog ivota, za razliku od ekonomije koja ispunjava privatnu sferu drutva. Iako
ove dve funkcionalne sfere uvek utiu jedna na drugu, meusobno su povezane i
uzajamno komplementarne, one su se jo u antikoj Grkoj pojmovno i u praktinom
drutvenom ivotu razlikovale kao polis (grad, drava) i kao oikos (dom, kua) kao ono
to je u drutvu javno i ono to je privatno.
U antikom Rimu, ova ranije uobiajena razlika pravno je uobliena to se
ogleda u nastanku i postojanju dve osnovne (i komplementarne) grane prava kao to su
javno i privatno pravo. Pravnim ureivanjem privatnih odnosa, sfera privatnog poprima
nova obeleja koja je vre vezuju za javnu sferu.
U srednjem veku ova razlika izmeu javnog i privatnog se gubi, da bi se u osvit
novog doba ponovo javila u obliku razlike izmeu drave i graanskog drutva, koju su
uoavali i isticali mislioci evropskog prosvetiteljstva, poput Hobsa, Rusoa, Hegela i
mnogih drugih.
U savremenim graanskim drutvima javno i privatno se jo vie prepliu i
proimaju, ali se i dalje ne samo pojmovno nego i praktino-politiki razlikuju. Liberalni
model politike polazi od politike samosvesti oveka i graanina koji svoje privatne
interese projektuje na javni plan, oekujui od drave, kao javno-politike ustanove, da i
ona priznaje i titi individualna prava i privatne interese svojih graana. Graanska
javnost u takvom razumevanju politike ima za cilj da politiki prosveuje graane i
osigurava demokratsku kontrolu dravne vlasti.
O odnosu javnosti i politike demokratije pie i nemaki filozof i socijalni
teoretiar Jirgen Habermas u svojoj studiji koja se bavi strukturalnim promenama sfere
javnosti kroz istoriju (kod nas prevedena pod naslovom Javno mnenje, 1969). U svom
kasnijem radu Teorija komunikativnog delovanja (1986-8) Habermas je, udaljavajui se
od Marksa i pribliavajui se Veberu, kao teorijsku kategoriju u svoje kritiko shvatanje
drutva uveo pojam ''komunikativnog delovanja'', pokazujui kako je komunikacija
najznaajniji drutveni proces u modernim drutvima. Marksisti su, pak, isticali
materijalnu proizvodnju kao osnovni drutveni proces.
Kanadski autori masovnih komunikacija Harold Inis (Harold Innis) i Maral
Makluan (Marshall McLuhan) istiu neposrednu vezu izmeu tipa komunikacije i tipa
organizacije drutva. Znamenita je teza Marala Makluana da sa modernim medijima, a
naroito sa ovim elektronskim, itav svet postaje jedno veliko globalno selo, jer se kao u
selu odmah sazna ta se gde desilo.
U nastojanju da se, uz fenomen javnosti i mas medija, definiu pojmovi koji se na
ove fenomene odnose ili su sa njima povezani, mnogi autori su iznosili razne ideje. Meu
najznaajnijim pokuajima pojmovnog odreenja jesu oni koji se odnose na javno
mnjenje. Tako recimo Emori Bogardus (1951) istie da je ''javno mnjenje opti sud
znaajnog broja ljudi o odreenom aspektu drutvenog ivota. To je obino skup
250

zakljuaka koji ukljuuje socijalnu promenu''. Drugi autori istiu jo neka svojstva
javnog mnjenja, ali se veina njih slae da ono u svojem pojmu sadri dva bitna aspekta:
javnost i miljenje.
Javnost kao elemenat javnog mnjenja moe se shvatiti bar na tri razliita, ali,
ipak, meusobno povezana naina.
1. Javno mnjenje je miljenje veeg broja ljudi o ''javnim pitanjima'' ili ''javnim
stvarima'', odnosno o pitanjima od zajednikog interesa neke drutvene grupe, a ne
o onome to je interes pojedinaca (to bi bilo privatno miljenje, ak i kad se javno
iznosi). Sa druge strane, javno mnjenje se ne formira o injeninim sudovima,
nego samo kao kolektivni stav o nekom otvorenom javnom pitanju.
2. Javno mnjenje je otvoreno izneto miljenje, koje je dostupno svim drugima (iroj
javnosti) i koje zato nije tajno.
3. Javno mnjenje je miljenje skupine, a ne pojedinaca, mada neki pojedinci unutar
skupine mogu imati vei uticaj na formiranje grupnog stava od drugih. Poznato je
da javno mnjenje prvenstveno kreiraju moni i uticajni pojedinci, ali se ono
oblikuje i spontano na gradskim trgovima i ulicama, u kafanama i drugde gde se
odvija masovna javna komunikacija. Danas su sredstva masovne komunikacije
glavni instrument kojim se slue oni koji kreiraju javno mnjenje najirih drutvenih
slojeva. Sredstva masovne komunikacije (''mas-mediji'') omoguuju prenoenje i
miljenja uglednih i kompetentnih pojedinaca o javnim problemima koja unose
racionalne sadraje u masovno javno mnjenje.
Graanski konzervativci su isticali protivrenu prirodu graanske javnosti i
javnog mnjenja koje nastaje kao nestalna (pa i varljiva) rezultanta mnotva subjektivnih
tenji koje nastoje da se politiki objektivizuju u obliku pravnih normi i dravnih odluka.
Takvo javno mnjenje sadri mnotvo pojedinanih i grupnih motiva i interesa, pa se lako
ideoloki upotrebljava i zloupotrebljava. U tom smislu konzervativci su pomogli da se
uoi znaajna razlika izmeu pojmova mnjenja i miljenja i njihovog udela u drutvenoj
javnosti.
Mnjenje je mentalno stanje veeg broja ljudi koje ''vlada njihovim glavama'', koje
se pre nego to se usudi da progovori glasno ''najavljuje brujanjem koje je slino konici
pred rojenjem''. To je nestalno i varljivo ''miljenje mnotva'', meavina emocija i
razuma, iracionalnih i racionalnih sadraja, pogodno za ideoloku manipulaciju masama i
nepogodno kao osnova za ozbiljne politike projekte. Mnjenje prate javne erupcije
emocija koje mogu da pokrenu mase na demonstracije, ali ne mogu da iznau racionalno
reenje ni za jedan drutveni problem.
Miljenje o javnim pitanjima, kad je izneto logiki ''jasno'' i politiki ''glasno'',
predstavlja racionalnu podlogu za demokratski odgovornu politiku. Za razliku od mnjenja
kao''miljenje mnotva'', iza svakog javno iznetog miljenja uvek stoji konkretan
pojedinac sa svojim linim imenom i prezimenom, koji je vie ili manje u stanju da ga
argumentovano zastupa i brani, svojim znanjem i autoritetom. Bez takvog
argumentovanog i javno iznetog miljenja o javnim stvarima i pitanjima od zajednikog
interesa, kojeg iznose ugledni i kompetentni pojedinci, nema dobrih politikih projekata i
racionalnog reavanja problema.
Kritika javnost se razvija onda kada je uoeno da je slobodno javno mnjenje
neophodan preduslov politiki odgovorne i demokratske vlasti. Javna kritika omoguuje
da vladavina monih pred graanima bude ''prozrana'' (danas je pomodno rei

251

''transparentna''), to smanjuje verovatnou da se ona zloupotrbljava. Zato se tampa

oznaava kao ''sedma sila'' u politici, a sloboda tampe i svih drugih masovnih medija
smatra se jednim od vanih politikih preduslova za efikasnu i demokratsku kontrolu
vlasti. U tom smislu Karl Marks je u svojoj kritici birokratije slobodnu graansku javnost
suprotstavljao birokratskoj tajnosti (koja se ogleda u fetiizovanju ''slubene tajne'' i
uvoenju ''cenzure'' kojom se spreava otkrivanje tajne).
Ideal slobodne javnosti danas je pomuen injenicama koje potvruju snaan
uticaj politike propagande, stranake agitacije ili ideoloke manipulacije koje se
sprovode putem masovnih medija. Umesto da slobodna javnost kritikuje i kontrolie
vlast, deava se neto dijametralno suprotno: svemona vlast kontrolie sredstva
masovnih komunikacija i pomou njih oblikuje posluno javno mnjenje. Glavna
posledica priguene slobode medija jeste manipulativna javnost kojom se slui
neodgovorna vlast.
Sredstva masovnih komunikacija (''mas-mediji'') u savremenim drutvima imaju
izuzetno znaajnu ulogu, jer omoguuju jedan novi tip (masovne) drutvene
komunikacije koja je osnova modernog masovnog drutva i njegove masovne kulture.
Pod masovnom komunikacijom podrazumeva se proces irenja standardizovanih ideja i
drugih simboliki uoblienih poruka iz jednog informativnog centra ka velikom broju
meusobno izolovanih primalaca.
Denis Mek Kvejl (Denis McQuail) u svojoj knjizi Uvod u sociologiju masovnih
komunikacija (1976) istie organsku povezanost masovnih medija i modernog
industrijskog drutva, uz navoenje tipinih svojstava masovnih komunikacija kao
vanog socio-kulturnog i politikog procesa:
1. Masovne komunikacije se odvijaju preko sloenih formalizovanih organizacija.
Proizvodnja novina ili televizijskog programa zahteva kapital za ulaganje,
razvijenu tehnologiju, visokostrune kadrove, odgovornost prema vlastima i
publici i drugo.
2. Budui da su usmereni na ''veliku publiku'' i ''iroke mase'' masovni mediji
standardizuju svoje poruke i prenose stereotipne sadraje.
3. Masovne komunikacije su javne, sadraji poruka su otvoreni svima, a
rasprostiranje je neslubeno. Informacije, ipak, nisu podjednako dostupne svima:
zbog prodajne cene, tehnikih ogranienja (mree releja), pravnih zabrana,
jezikih i kulturnih barijera.
4. Publika masovnih medija je heterogena po sastavu (po kulturi, zanimanju,
klasnom statusu, interesima, ugledu, oekivanjima i drugom). Oekuje se da,
pored svih razlika, publika nekog medija ima neki zajedniki interes.
5. Masovni medij omoguuje istovremeni kontakt sa mnogobrojnim ljudima, koji su
udaljeni od izvora (centra) komunikacija, a meusobno su prostorno odvojeni.
Ovo je karakteristino za radio i televiziju vie nego za tampu. Istovremenost
dovodi do vee jednoobraznosti u prihvatanju poruka, jer nema vremena za
selekciju i razliite interpretacije.
6. U masovnoj komunikaciji odnos izmeu komunikatora i publike je bezlian,
poto se anonimnoj publici obraaju linosti samo preko svojih javnih uloga, kao
komunikatori.

252

7. Publika masovnih medija je tipian moderni masovni kolektivitet kojeg ujedinjuje

zajedniko interesovanje, ali nije organizovan niti njegovi pripadnici orijentiu
svoje ponaanje jedni prema drugima.
Don Tomson (John Thompson) u svojoj knjizi Mediji i modernitet (1995)
ukazuje na svestrani uticaj mas-medija na celokupan nain ivota (oseanja, miljenja i
ponaanja) dananjih ljudi, navodei mnoge konkretne primere. On razlikuje neposredne
interakcije (''licem u lice'') i posredne interakcije (kao pismo ili telefonski razgovor) u
kojoj su dvoje u dijalogu, od masovne komunikacije koju naziva posredovana ''kvazi''
interakcija (kao to je gledanje televizije) - gde nema dijaloga, a komunikacija je
jednosmerna. Svaka nova tehnoloka generacija medija, donosila je nove oblike
komunikacije, a to znai i nove oblike drutvene organizacije i nove naine drutvenog
ivota.
Internet je najnoviji medij masovnih komunikacija koji je nastao kada je u
poslednjoj deceniji 20. veka uoeno da se povezivanjem personalnih raunara (RS) u
globalnu internacionalnu mreu (''internet'') omoguuje neposredna komunikacija ljudi
irom planete. Ideja o komunikativnoj mrei je prvi put ostvarena u seditu amerike
vojske (Pentagonu) kada su 1969. godine prvi put povezani istraivai u amerikim
vojnim projektima, laboratorijama i univerzitetima. Sve do 1980. godine na
pentagonskom ''internetu'' je bilo prikljueno svega 500 kompjutera. Vremenom se ovoj
mrei prikljuuju i drugi, ali 1987. taj broj nije bio vei od 28.000 kompjutera. Tek nakon
pada Berlinskog zida (od 1989) uklonjene su komunikativne prepreke na globalnom
planu, to dovodi do ubrzane globalizacije i stvaranja planetarnog Interneta. Epohalni
znaaj Interneta je u tome to se radi o planetarnoj mrei koja formalno ne pripada
nijednoj kompaniji, nijednom pojedincu niti dravi, a njegove socio-kulturne posledice
sada nije mogue predvideti. Ono to je sasvim izvesno to je mnotvo potpuno novih
drutvenih fenomena koji iz osnova menjaju dosadanji nain ivota onih koji se slue
Internetom. Jedna od vanijih novina je mogunost ''poprenih'' veza, odnosno
neposredna komunikacija pojedinaca koja ne zavisi od nekog informativnog centra, te je
utoliko slobodnija nego ona koja je ila preko klasinih mas-medija (tampe, radija,
televizije, filma). Koje prednosti, a koje, pak, nove rizike sa sobom donosi ovo najnovije
sredstvo masovnih komunikcija u postmodernom i postindustrijskom (informatikom)
drutvu tek e se videti.
Zato to televizija moe da bude (a esto i jeste) ''prozor u svet'', ali i zato to se
''prozor u svet moe zakloniti novinama'' (Stanislav Lec) neophodna je kritika analiza
svih protivrenih aspekata masovnih komunikacija i javnog mnjenja koje pritom nastaje.
Nije svejedno ko se slui masovnim medijima, kakve poruke alje, s kojim ciljevima i
zbog kakvih sve interesa, a naroito je vano kakve su posledice masovnog
komuniciranja na ljude kao linosti i na njihovo drutvo i kulturu. Ovo su stalno otvorena
pitanja na koja nema jednoznanog i za svagda datog odgovora.
Najnovije kritike i u osnovi postmoderne studije o uticaju savremenih masmedija na drutvo posebno istiu njihov manipulativni potencijal i okolnost da se pomou
medija kreira jedan virtuelni svet koji potiskuje i ugroava onaj stvarni i dosadanji.
Jedan od najuticajnijih savremenih teoretiara mas-medija, francuski postmodernista an
Bodrijar (Jean Baudrillard) u svojoj knjizi Simulakrumi i simulacija (1985) takav svet
naziva ''svetom hiperrealnosti'' u
kojem se ''simulacijom stvaraju simulakrumi''.
Simulakrum je ''kopija bez originala'' (ili ''original falsifikata'') - to bi znailo da se

253

''pomou modela stvara neto stvarno bez porekla i stvarnosti'' neto ''stvarno
nestvarno'' to postaje ''nadstvarno'': kao to teritorija vie ne prethodi karti i ne
nadivljava
je, nego sada geografska karta prethodi teritoriji; kao ''procesija
simulakruma'' karta stvara i ''zainje teritoriju''.
Bodrijar ukazuje da savremena drutva vie ne oblikuju ekonomske sile (kako su
tvrdili marksisti) nego znaci i slike koje prenose mas-mediji. On zato govori o
''rastvaranju ivota'' i njegovom ''preseljavanju na televiziju''. Vanije je ta se vidi na
televiziji, nego ono to se stvarno dogodilo; ili, dogodilo se samo ono to je televizija
prikazala, a to nije prikazano nije se ni dogodilo. Ovakav Bodrijarov pristup fenomenu
masovnih medija na tragian nain je potvren u sukobima pre, u toku i posle poslednjeg
rata u bivoj Jugoslaviji, ali i na primerima ratova u Iraku ili oko medijskog odnosa
prema spektakularnim teroristikim akcijama (poput ruenja kula Svetskog trgovakog
centra u Njujorku).
Rat za teritorije prilikom raspada Jugoslavije prethodno je ''zaet'' u medijima,
kad su iscrtavane najrazliitije karte buduih drava. Slinim manipulativnopropagandnim modelom (i metodom) posluili su se i oni koji su pomou zapadnih
medija (SNN-a, BBC-a i drugih) toboe titili ljudska prava, a u stvari razbijali
Jugoslaviju; kad su ''da bi uspostavili mir'' otpoeli rat (''humanitarno bombardovanje'');
kad simulakrumom ''multietnikog Kosova'' pokrivaju i maskiraju ''etniko ienje'' i
progon Srba sa Kosova i Metohije; kad od stvarnih zloinaca prave televizijske rtve, a
od rtava medijskim satanizovanjem stvaraju zloince - i mnogo toga slinog to je
beskrupulozno simulirano u godinama traginih jugoslovenskih, ali i drugih lokalnih i
svetskih sukoba.
Socioloki pristup masovnim komunikacijama omoguuje da se masovni mediji i
sam proces komunikacije razmatraju u sklopu globalnog drutvenog sistema, a to znai u
vezi sa strukturama moi i vlasti u dotinom drutvu, sa potrebama, interesima i
vrednostima drutvenih aktera (stvaralaca, prenosilaca i primalaca poruka). Razliiti
drutveni sistemi (autokratski ili demokratski) oigledno je, modeliraju veoma razliite
tipove javnog mnjenja, koristei ista i sve savrenija tehnika sredstva masovnih
komunikacija i metode socijalno-psiholokih uticaja na ljude kao pojedince i na masovnu
publiku.
Protivrena priroda masovnih komunikacija i kontroverzna uloga masovnih
medija u modernim drutvima ogleda se u tome to s njima mogu biti povezani
meusobno veoma razliiti, pa i suprotni drutveni fenomeni:
- manipulativni potencijal masovnih medija je ogroman, a njihova zloupotreba
skoro je bezgranina;
- masama se prvo ''ispira mozak'', a potom se ''puni glava'' porukama kojima se
sugerie ta kupovati, kuda putovati, koga glasati, s kim ratovati i koga
izabrati kao saveznika, pa ak i koga treba voleti ili mrzeti;
- danas se preko mas-medija virtuelno stvaraju jedni dogaaji, a isto tako se
potiru neki drugi, realni (ono to nije zabeleeno u novinama ili preneto na
televiziji kao da se nije ni desilo, a ono to je kao dogaaj proizvedeno samo u
medijima utie na realne odnose vie nego bilo koji stvarni dogaaj);
- javno mnjenje danas uveliko kreiraju profesionalne marketinke agencije za
''odnose sa javnou'' (Public Relations P.R..) koje unajmljuju i dobro

254

plaaju interesne lobi grupe da o njima ili o njihovim klijentima stvore

poeljnu sliku u javnosti.
Pored svega to se danas zna o medijskim manipulacijama i to su o masovnim
medijima rekli kritiari poput ana Bodrijara, njihova pozitivna uloga u savremenim
drutvima je neosporna. Bez slobode medija i drutvene javnosti ne bi bilo demokratskog
drutva i odgovorne vlasti - ni onoliko koliko ih ima (tamo gde ih ima). Sa druge strane,
masovni mediji su vaan elemenat drutvenog ivota i izvan javne politike. Preko
masovnih medija ogroman broj graana dolazi do irokog znanja i korisnih informacija,
kakve ranije nije mogao da stekne, a koje podiu opti kvalitet njihovog linog i
drutvenog ivota.
Upotreba i zloupotreba medija ne mogu se razjasniti, razumetim, pa ni razlikovati,
ako se analiza medijskog delovanja izmesti iz svog socioloki najrelevantnijeg konteksta
iz strukture stvarnih interesa aktera i realne strukture njihove relativne moi (ili nemoi). U
tom smislu je indikativno nerazumevanje sutine tzv. lobiranja i nesporazumi koji nastaju
onda kad mali i siromani pokuavaju da ''ubede'', ''nagovore'' ili ''kupe'' velike i bogate.
Lobiranje moe biti uspeno i imati smisla samo ako je u skladu sa stratekim interesom
onog kod koga se lobira inae se svodi na opasno zamajavanje, koje mnogo kota, a malo
pomae.
Koliko kota naklonost Amerike? - ''Deset godina nakon to su Hrvatska, BiH i albanski lideri sa
Kosova shvatili da ne mogu da ostvare svoje ciljeve ukoliko ne unajme i debelo plate amerike lobiste,
poetkom 2001. godine i tadanja Vlada Srbije je prvi put sklopila jedan takav ugovor sa konsultantom
Dimom Dentonom.
U vreme kada se na svetske televizijske stanice ponovo vraaju ratne slike sa Kosova, postavlja se pitanja
ima li koristi od plaanja lobista i ta bi trebalo da bude naa strategija. Ukoliko ovo pitanje postavite
Albancima, Hrvatima i bosanskim muslimanima, njihov odgovor e nedvosmisleno biti da je lobiranje
kljuna stvar.
Mnoge reportae na najvanijim televizijama sveta nisu bile delo novinara, ve monih PR kompanija.
Prvo je na balkansku scenu stupila agencija Ruder i Fin, iji klijenti su bile vlade Hrvatske, Bosne i
kosovski Albanci. Prema izvetaju Ministarstva pravde SAD, agencija je dobijala meseno minimum
10.000 dolara za svoje usluge. Meutim, list PR ODvajer koji se bavi problemom lobiranja u SAD
objavio je da je za prvih est meseci 1993. godine Ruderu i Finu uplaeno 320.000 dolara, do ega su
kosovski Albanci platili 230.000, a ostalo Hrvati i Bosanci.
Ugovor je u ime Albanaca sa Kosova potpisao Ibrahim Rugova 1993. godine tokom posete Zagrebu. U
Vaingtonu tvrde da su poslednjih godina Albanci Ruderu i Finu platili preko 1,2 miliona dolara i da su
bili spremni da uloe dodatnih 10 do 15 miliona dolara.
Ruder i Fin su 1997. godine odluili da se povuku iz ovog biznisa, ali su zato na njihovo mesto uletele
druge kompanije koje su shvatile da je ovo posao koji moe da donese veliki profit. Albance su preuzeli
ljudi iz Vaington internenel grupa i njihov prvi zadatak bio je da spreme albansku delegaciju za
Rambuje.
Za vreme vladavine socijalista, Srbija zbog sankcija nije bila u mogunosti da iznajmi agencije za odnose
sa javnou. U Ministarstvu pravde SAD ipak su registrovane tri firme koje je trebalo da uskoe u posao jednog dana. Beograd je za svoje zastupnike izabrao PBN Company, Strategy HHI Group i AIDG.
Koliko je bilo nepoznavanje ove oblasti, najbolje pokazuje primer izbora PBN Company. Radi se o ruskoj
firmi koja ima svoje predstavnitvo u SAD i koja nema govoto nikakve veze u amerikoj administraciji.
Ova kompanija je od Republike Srpske za drugu polovinu 1999. godine dobila 20.000 dolara, a zadatak im
je bio da RS pripreme za Donatorsku konferenciju.

255

Crna Gora se pokazala kao jo inventivnija, jer je kao svog stranog agenta u SAD prijavila Crnogorsku
trgovinsku misiju u Vaingtonu, iji je prvi ef bio Ratko Kneevi. Crnogorci su bili lake ruke tako da nisu
tedeli para, pa je samo za prvih est meseci 1999. godine Trgovinskoj misiji Crne Gore plaeno 487.729
dolara.
Dvadesetog februara 2001. u Beogradu, ugovor o saradnji potpisali su predsednik tadanje srpske vlade
Zoran ini i nezavisni ameriki konsultant Dejms Denton. Ugovorom je bilo predvieno da se Dentonu
za usluge isplatiti 120.000 dolara za godinu dana, plus putne trokove. Pomenute trokove je u ime srpske
vlada plaao biznismen srpskog porekla Filip Cepter.
Inae, Denton je u razgovoru za Blic jednom prilikom potvrdio da je svoje usluge ponudio i tadanjem
predsedniku Jugoslavije Vojislavu Kotunici, ali da je ovaj to odbio. ..
Kako kae profesor Predrag Simi, lobi mrea koja radi za albanske interese izuzetno je jaka. Naime, te
organizacije ne utiu samo na kongresmene i senatore, uticajne ljude u Americi i Evropi, ve je njihov
viegodinji rad izuzetno dubok, temeljit i irok. Dosee do objavljivanja knjiga...
- Albansko-amerika graanska liga gde su glavni ljudi bivi kongresmen Dozef Diogardi i njegova
supruga irli Meklojd. Jak albanski lobista je i osniva Meunarodne krizne grupe Morton Abramovic kae Simi.
Po nekim navodima, u SAD je trenutno u toku sukob grkog i albanskog lobija. Albanski lobi radi na
interesima Albanaca na severu Grke. Po sadanjoj proceni, grki lobi je jai.
Plaaju Rugova, Cepter...
Svi lobisti su prema amerikom zakonu obavezni da prijave za koga rade i za koliko novca. Blic se jue
obratio Ministarstvu pravde SAD i evo poslednjih podataka.
Albance trenutno zastupa firma Akin and Bard LLP. Firma nije dostavila budet za ovu godinu. Paper
Rudnik je dostavio izvetaj u kome stoji da je dobio 60.277.23 dolara za medijski nastup Albanaca. Albance
jo zastupaju firme kongresmena Diogardija (plaa ga Ramu Haradinaj) i firme Boba Dola (plaa ga
Ibrahim Rugova). Na srpskoj strani registrovan je konsultant Dim Denton koga plaa Filip Cepter u ime
Vlade Srbije, OKonor koji je potpisao sa Vladom Srbije ugovor 18. novembra 2003. godine. U oba sluaja
nije navedeno o kolikim sumama se radi. Oni e svoje izvetaje morati da dostave do 31. marta. Zanimljivo
je da svoje lobiste u SAD imaju i Unija nezavisnih kandidata, Kari fondacija i Vuk Jeremi, savetnik u
ministarstvu odbrane. U njegovom ugovoru, kako nam je reeno u Vaingtonu, stoji da je firmi Rabin
Shivs, Lipkin, Birgen LLC plaeno zbog jaanja veza izmeu vojne industrije SAD i Srbije.
Mila zastupa Bob Dol
S panjom pratim tampu i ostale izvore u vezi s ekspertskim razgovorima izmeu zvaninika Srbije i
Crne Gore i stiem utisak da se nalazite pod snanim pritiskom predstavnika Evropske unije da otkaete
vae planove za referendum ili da odloite glasanje za daleku budunost i tako neumoljivo veete progres
svoje zemlje za tempo koji namee iskljuivo Beograd, stoji u poruci koju je ameriki senator Bob Dol
poslao predsedniku Crne Gore Milu ukanoviu.
to bi narod rekao, bila je ovo kao naruena poruka za ui crnogorskog predsednika Mila ukanovia.
Istraivanje Blica pokazuje da je u ovom sluaju narod bio u pravu - Bob Dol je svoje pismo pisao po
narudbini i za to ga je izdano platila Vlada Crne Gore.
Prema naim saznanjima, Vlada Crne Gore potpisala je februara 2001. godine ugovor s amerikom
lobistikom firmom Verner, Lipfer, Bernard, Mekfirson and Hend (skraeno Verner Lipfer), iji je
lider bivi ameriki senator Bob Dol. Za godinu dana, Dolu je iz Podgorice poslato 120.000 dolara.''

(Milorad Ivanovi - eljka Jevti, Blic, 26 03.2004. godine)

256

Odabrana literatura
Aron, Rejmon (1997): Demokratija i totalitarizam, Knjiarnica Z.
Stojanovia,
Sremski Karlovci - Novi Sad.
Bodrijar, an (1991): Simulakrumi i simulacija, Svetovi, Novi
Sad.
Enciklopedija politike kulture (1993): Savremena
administracija, Beograd.
Javno mnenje (1994): ur. Lj. Baevi, Institut drutvenih nauka,
Beograd.
Kok, Hal (1994): ta je demokratija?, Beogradski krug, Beograd
Komi. Jovan (2000): Teorije o politikim sistemima,
Institut drutvenih nauka, Beograd.
Mek Kvejl, Denis (1976): Uvod u sociologiju masovnih komunikacija, Glas, Beograd
Molnar, Aleksandar (1994): Drutvo i pravo, knj. 1-2, Visio mundi a.p., Novi Sad.
Obnova utopijskih energija (1987): urednik V. Pavlovi, IIC SSOS, Beograd.
Ofe, Klaus (1999): Modernost i drava, Filip Vinji, Beograd.
Samardi, Slobodan (1996): Prinudna zajednica i demokratija,
Akademija nova, Beograd
Srbija posle Miloevia (2001): tematski broj Srpske politike misli, Beograd.
Tadi, Ljubomir (1988): Nauka o politici, Rad, Beograd.
Tokvil, Aleksis (2002): O demokratiji u Americi, Knjiarnica Z.
Stojanovia,
Sremski Karlovci - Novi Sad.
Hajek, Fridrih (2002): Pravo, zakonodavstvo i sloboda, Slubeni
list SRJ i CID,
Beograd i Podgorica.
Habermas, Jirgen (1969): Javno mnenje, Kultura, Beograd

257

V KULTURA - OSOBENA OVEKOVA SREDINA

''Kultura predstavlja celovit sistem koji obuhvata znanja, verovanja, umetnost,
moral, pravo, obiaje i sve druge sposobnosti i navike koje je ovek stekao kao lan
drutva''.
Edvard Tejlor

1. Pojam i elementi kulture

Kultura u najirem smislu jeste skup svih duhovnih i materijalnih tvorevina
ljudskog drutvenog rada i delovanja koje predstavljaju vrednost za oveka i ljudsko
drutvo.
Sam termin "kultura" potie od latinske rei (cultus - gajenje, obrada polja) koja
oznaava svrsishodnu ljudsku aktivnost kojom se stvara neto novo to, samo po sebi, bez
ovekovog rada i delovanja ne postoji u prirodi. Zato je ljudsko stvaralatvo sutinsko
svojstvo kulturnog delovanja, a kultura osobena ljudska istorijski stvorena sredina,
vetaki preraena priroda, koja je vie ili manje prilagoena potrebama oveka i ljudskog
drutva.
Prvobitno znaenje termina "kultura" (ali i izvornog smisla pojma kulture) sadrano
je u razlikovanju "divljih" biljaka (i ivotinja) i onih koje je svojim radom ovek "odgajio".
Zato se i danas samo ove druge, vetaki "kultivisane" biljke, nazivaju "poljoprivrednim
kulturama". Ovo izvorno znaenje kulturnog delovanja zadralo se u poznatoj narodnoj
izreci koja kae da "korov nie sam, a plemenitu biljku treba odnegovati".
U prenesenom znaenju, pojam kulture vezuje se za vrednosti, za sve ono to ima
nekakav znaaj i znaenje za oveka i predstavlja neko stvoreno materijalno i duhovno
dobro. Neka materijalna tvorevina ima vrednost kulturnog dobra samo ukoliko ima neki
znaaj i znaenje za oveka - bilo da ima aktuelni znaaj i znaenje (vrednost) za dananje
ljude ili je ona neka ranija (istorijska) vrednost, koja je bila vredna za neke druge ljude iz
prolih vremena. Ovo nam govori o tome kako su materijalni i duhovni aspekt svakog
kulturnog delovanja (ina) i svake kulturne tvorevine (dela) nerazdvojni - i stvarno i
pojmovno. Zato je sasvim uslovna i vrlo pojednostavljena (skoro pogrena) uobiajena
podela kulture na materijalnu i duhovnu. "Duhovno" je smisao "materijalnog", a materijalne
kulturne tvorevine su "osmiljeni predmeti" ili "opredmeeni smisao". Tako se kulturno
stvaralatvo u neku ruku moe shvatiti i kao osmiljavanje materijalnih preduslova (fizike
i biloke) egzistencije oveka i ljudskog drutva.
A, uistinu, svaka duhovna kulturna tvorevina mora na neki nain da bude
materijalizovana: kao re u jeziku, kao predstava i odgovarajui obred u religiji, kao pojam
u nauci, kao pravilo ponaanja (obiajna, moralna ili pravna norma), kao zvuk u muzici,
slika u slikarstvu, kao fiziki oblikovan predmet u vajarstvu i arhitekturi i tako dalje.
Sa druge strane, sve materijalne kulturne tvorevine nekog drutva (kue, hramovi,
putevi, nasipi pored reka, kanali za navodnjavanje i odvodnjavanje, mostovi, sela i gradovi,
fabrike, orua i oruja i sve drugo to ima fizike dimenzije, a stvorili su ga ljudi svojim
radom) predstavljaju jednu civilizaciju tek zajedno sa verskim, moralnim i umetnikim
predstavama, praktinim umeem i vetinama, naunim znanjima, ivotnim potrebama,
ekonomskim i politikim interesima i ideolokim ubeenjima - koji su, kao raznovrstan
duhovni sadraj, ugraeni u sve navedene materijalne oblike.
Sledei ovakvu strukturu i logiku kulturnog fenomena dolazimo i do kriterijuma za
razlikovanje i klasifikovanje osnovnih duhovnih elemenata svake kulture i funkcionalnih

258

podruja (grana, vrsta) ili oblasti ljudskog drutvenog delovanja u okviru kojih takvi
elementi nastaju. U tom smislu obino se razlikuju sledei elementi i oblasti (duhovne)
kulture: jezik, verovanja (magija, religija, mitovi), znanja (zdavorazumska, filozofska,
nauna), pravila ponaanja (obiaji, moral, pravo) i stvaralatvo (umetnost).
Svaka kultura u celini i svaki njen strukturni elemenat (i funkcionalni segment)
ponaosob ima nekoliko dimenzija: vrednosnu, normativnu i praktinu. Ideje, pravila i
prakse uvek se meusobno povezuju i javljaju u zajednikom obliku celovitog
komunikacijskog (jezikog), religijskog, saznajnog (filozofsko-naunog), moralnog i
umetnikog fenomena.
Univerzalne ljudske vrednosti su istina, pravda i lepota. One su na osoben nain
ugraene u svaku vrednu kulturnu tvorevinu.
Istina se umom (racionalno) otkriva. Ideal istine je poklapanje objektivne sutine i
subjektivnog otkria, kojem racionalno tee filozofija i nauka, ali ga nikad u potpunosti ne
dostiu. Zato je nauna istina uvek relativna: nepotpuna i subjektivno-objektivna.
Svoju istinu imaju i jezik, vera, moral, umetnost, pa i ideologija.
U jeziku istinitost se ogleda u efektivnosti komunikacije, kada se putem jezikih
simbola tano prenosi poruka (znaenje) i tako postie stvarno meusobno razumevanje
sagovornika.
U religiji istina je apsolutna, a istinitost se ogleda u potpunoj privrenosti onome u
ta se veruje, to se oboava. Zato je religijska istina uvek mistina dogma u koju se
apsolutno veruje i koja se prihvata bez trunke sumnje. Kad se vera u dogmu poljulja
sumnjom, kad se dovede u pitanje njeno apsolutno vaenje, istinska (i istinita) vera vie ne
postoji.
U moralu istinitost se ogleda u doslednoj brizi za drugoga, kao za sebe samoga.
Dobro je "istina due", a istinsko dobro ogleda se u pravednosti. Pravda se praktino
ostvaruje u drutvenim odnosima, a to znai u odnosu prema drugim ljudima. Pravda
istinski postoji samo onda kada se kao ljudi, snagom svoje slobodne volje, to doslednije
pridravamo univerzalnog etikog imperativa: ne uini drugom ono to ne eli da drugi
uini tebi.
U umetnosti istina se ogleda u iskrenosti i autentinosti linog doivljaja lepote
umetnikog dela. Lepota se emotivno osea i doivljava i zato je ona "istina srca" i "istina
ula"; i kao takva subjektivna, ali stvarna. Ideal lepote je savrena jednostavnost, koja u
umetosti treba da bude rezultat estetskog stvaralatva (stvaranja prema merilima lepog).
U ideologji, istina nije univerzalna nego je parcijalna. Ideologija je zainteresovana
grupna svest i kao takva ona je grupno-subjektivna i parcijalna. Zato je ideologija, u odnosu
na univerzalno objektivnu ("celu istinu"), "lana svest" - jer nije celovita nego delimina.
Ipak, ozbiljna (istinska) ideologija, nije "svesna la" ako stvarno okuplja neku drutvenu
grupu oko njenog stvarnog grupnog interesa i pokree je na delovanje za ostvarenje istog.
Iako parcijalna, takva ideologija je veoma realna i politiki delatna drutvena svest.
U sociolokom prouavanju kulture, kao duhovne sredine u kojoj se socijalizuju
pojedinci i grupe i oplemenjuje (osmiljava, usmerava i ureuje) njihovo ponaanje i
delovanje, posebna panja se poklanja usvojenim vrednosnim orijentacijama i
odgovarajuim normativnim obrascima. Njihovi kristalizovani sklopovi, tzv. kulturni
obrasci predstavljaju svojevrsne kulturne imperative bez ijeg poznavanja nije mogue ni
objasniti ni razumeti drutveno ponaanje i delovanje ljudi ili neki strukturno-istorijski
odreeni nain drutvenog ivota.

259

2. Drutveni obrasci i oblici kulture

Kulturni obrasci su kristalizovane vrednosno-normativne drutvene tvorevine koje
osmiljavaju, usmeravaju i ureuju delovanje i ponaanje ljudi na svim vanijim
poljima drutvenog ivota.
Pojam ''kulturnog obrasca'' (eng. sulture raterns) meu prvima je u socioloko i
antropoloko prouavanje kulture uveo ameriki antropolog Edvard Sapir (Edward Sapir,
1884-1939) da bi njime izrazio srodne kulturne sadraje koji su se ustalili kao oblici koji
utiu na ponaanje ljudi u raznim situacijama. U istom pravcu jo dalje je otila Rut
Benedikt (Ruth Benedict, 1887-1948), takoe ameriki antropolog, koja je u svojoj poznatoj
knjizi Obrasci kulture (Paterns of Culture, 1934) ovaj pojam ire promovisala i analitiki
razvila, koristei ga kao osnovnu kategoriju u svojim konkretnim istraivanjima kulture i
kulturnog ponaanja. Kod nje, kao i kod svih drugih istraivaa kulture, vrednosti i norme
ine osnovno jezgro svakog kulturnog obrasca, s ime je povezano sve ostalo (potrebe,
sredstva, predmeti i drugo).
Vrednosti i norme (pravila ponaanja) ine duhovno jezgro svake kulture.
Vrednosti su idealna i poeljna svojstva koja ljudi pridaju raznim pojavama, procenjujui
njihovo subjektivno znaenje i objektivni znaaj za sebe i svoju primarnu ili neku drugu
referentnu drutvenu grupu. Vrednosti su uvek rezultat subjektivne procene objektivnih ili
pretpostavljenih svojstava pojava (lica, predmeta, postupaka, radnji, ponaanja) kojom se
one kvalifikuju kao vie ili manje poeljne za subjekta koji ih procenjuje. Vrednovanje je
drutveno i psiholoki determinisan kulturni in koji je unutarnji (integralni) elemenat
svakog drutvenog delovanja i ponaanja. Vrednosti presudno utiu na izbor poeljnih
ciljeva i kao "idealno treba" usmeravaju i osmiljavaju svako drutveno delovanje i
ponaanje ljudi.
Drutvene norme su kulturne tvorevine koje predstavljaju poeljna pravila
ponaanja pojedinaca i drutvenih grupa koja ureuju njihove meusobne odnose na putu
do ostvarivanja poeljnih ciljeva. Dok "vrednosne orijentacije" odreuju ciljeve ("ta
treba"), dotle "normativne organizacije" preporuuju dozvoljene naine i sredstva ("kako" i
"ime") treba delovati da bi se ciljevi ostvarili. Obino se pravi razlika izmeu drutvenih
pravila, kao normi koje usklauju razliite interese i tako ureuju meusobne odnose ljudi u
drutvu (kao to su obiaji, moral i pravo) i tehnikih pravila, kao praktinih uputstava
koja uvaavaju objektivne odnose meu prirodnim pojavama (kao to su tehnoloke
preporuke i standardi).
Kulturni obrazac se uvek sastoji od meusobno usklaenih vrednosti i
odgovarajuih drutvenih i tehnikih pravila njihovog ostvarivanja. Strukturno je integrisan
onaj kulturni obrazac koji poiva na "vrednosnom i normativnom konsenzusu" (na
saglasnosti aktera oko ciljeva i metoda delovanja). Samo dobro integrisani kulturni obrasci
mogu da budu funkcionalno efikasni. Takvi kulturni obrasci su osnovni elementi strukture
drutvenih ustanova i organizacija i glavni integrativni elementi drutvenih grupa.
Poto su kulturne promene veoma dinamini, esto i veoma protivureni drutvenoistorijski procesi, to je nastajanje, razaranje, nestajanje, uzajamno prilagoavanje,
proimanje, obnavljanje i smenjivanje razliitih kulturnih obrazaca uobiajeni oblik
kulturne komunikacije. Zato mnogi sociolozi misle da je prouavanje odnosa i procesa
kompeticije, akomodacije, asimilacije, strukturiranja, destrukturiranja i restrukturiranja,

260

odnosno interakcije kulturnih obrazaca, jedan od najboljih naina da se prodre do sutine

socio-kulturnih fenomena i njihove dinamike.
Kad god se menja nain obavljanja neke drutvene delatnosti uvek je duhovno
sredite te promene promena u strukturi odgovarajuih kulturnih obrazaca. Slino se deava
i onda kada promene zahvate drutvene grupe, ustanove, organizacije i itav drutveni
sistem. Kulturni obrasci su, dakle, i determinanta i rezultat promena u nekom odreenom
nainu drutvenog ivota, bilo da je on tradicionalan ili moderan. Sveukupnost kulturnih
obrazaca u jednom drutvu ini duhovno (a to znai vrednosno-normativno) jezgro svake
kulture. U tom smislu kultura je, kao skup ljudskih drutvenih vrednosti, normi i tvorevina
drutvenog delovanja, glavno vezivno tkivo ljudi meusobno i drutva kao celine.
Odabrana literatura
Bauman, Zigmunt (1984): Kultura i drutvo, Prosveta, Beograd
Boovi, Ratko (1990): Kultura, M. Raki-Nauna knjiga, Valjevo-Beograd.
Benedikt, Rut (1976): Obrasci kulture, Prosveta, Beograd
Vajs, Albert (1965): Razvitak civilizacije, Narodna knjiga, Beograd.
Vajt, Lesli (1970): Nauka o kulturi, Kultura, Beograd.
Ili, Milo (1970): Sociologija kulture i umetnosti, Nauna knjiga, Beograd.
Kokovi, Dragan (1997): Pukotine kulture, Prosveta, Beograd
Malinovski, Bronislav (1970): Nauna teorija kulture, Vuk Karadi, Beograd.
Markuze, Herbert (1977): Kultura i drutvo, BIGZ, Beograd.
Morgan, Luis (1981): Drevno drutvo, Prosveta, Beograd.
Petrovi, Sreten (2000): Kulturologija, Beograd.
Sapir, Edvard (1974): Ogledi iz kulturne antropologije, BIGZ, Beograd.
2.1. Jezik - obrazac simbolike komunikacije
Jezik je sistem znakova (simbola) koji nose odreena znaenja (pojmove), iji
smisao razumeju pripadnici vee ili manje drutvene grupe i tako jedni drugima
prenose poruke i iskustva.
Razmena steenih iskustava meu ljudima pomou jezikih simbola ini jezik
glavnim sredstvom simbolike komunikacije i osnovnim uslovom i elementom svake
kulture. Simbolika komunikacija je iri pojam od jezika kao verbalne komunikacije
(razmene izgovorenih ili napisanih rei) i u sebe ukljuuje i neverbalnu komunikaciju kao
razmenu poruka putem raznih simbolikih gestova (mimike, poza i pokreta). Rei su vano i
nezamenjivo sredstvo simbolike komunikacije, ali ponekad ''jedan pogled vie vredi od
hiljadu rei'' (kako glasi jedna poznata reklama). Vane poruke drugima se mogu prenositi i
neverbalnim simbolima, praktinim postupcima koji imaju odgovarajue znaenje.
Kad jedni ljudi ne bi mogli ono to su tokom svoga ivota saznali i nauili preneti
drugima, svako bi morao da se oslanja samo na svoje lino iskustvo. Tada bi svaka
generacija u svemu uvek poinjala od prapoetka (kao u "paijoj koli"). U tom sluaju ni
ljudska vrsta ne bi napredovala u saznavanju i menjanju sveta oko sebe, pa ni kultura ne bi
bila mogua. Zato je jezik temelj svake kulture, prva i najvanija kulturna tvorevina koja
omoguuje da se stvore sve ostale ljudske i drutvene tvorevine.

261

Ljudsko lino i kolektivno iskustvo koje za ljude i drutvo ima izvestan znaaj,
predstavlja svojevrstan duhovno-kulturni sadraj (znaenje) koji se materijalizuje tako to se
oblikuje kao svojevrsna jeziko-simbolika poruka koja se upuuje drugima ili se od drugih
prima. Simbolika komunikacija je razmena poruka (znaenja) koja se vri pomou
simbola kao specifinih kulturnih tvorevina.
Simbol (od grke rei simbolo znak, znamenje) je znak sa znaenjem, materijalna
kulturna tvorevina koja je ''nosa'' odgovarajue duhovne kulturne tvorevine. Neki fiziki
predmet, ljudska radnja ili gest jeste ''znak'' samo ako drugim ljudima prenosi neko
''znaenje'' kao duhovnu poruku koja po sadraju moe biti misaona, emotivna ili voljna.
Jedan isti fiziki entitet moe u razliitim socio-kulturnim kontekstima da ima razliita
znaenja (primeri: krst kao simbol hrianstva ili kao znak sa raunsku radnju sabiranja u
matematici; ili u neverbalnoj komunikaciji mahanje rukom, kao pretnja ili kao pozdrav,
aplauzi ili zvidanje - jednom kao odobravanje, drugi put i drugde kao protestovanje).
Simbol je, dakle, tipina drutveno-kulturna tvorevina koja, po mnogima,
predstavlja sutinu kulture, ali i oveka kao kulturnog bia. Zato neki autori kao i Ernest
Kasirer smatraju da je ovek simboliko bie. Oni umesto izraza homo sapiens (ovek
svesno bie) kao njegov sinonim (drugi znak za isto znaenje) koriste izraz homo
symbolicum (ovek simboliko bie), a kulturu shvataju kao socijalno polje simbolike
komunikacije, koja je i najvaniji drutveno-kulturni proces. Za Kasirera je jezik u osnovi
svih drugih ''simbolikih oblika'', meu kojima on pored jezika kao naroito vane smatra
jo mit i logos (nauku).
Edvard Sapir smatra da je jezik tehniki najsavrenije sredstvo ljudske kolektivne
komunikacije koji zato moe da poslui kao pogodan model za socioloko prouavanje
svake druge komunikacije meu drutvenim akterima koji meusobno razmenjuju razne
poruke, kao vane informacije.
Umberto Eko
razlae sloeni drutveni proces efektivne simbolike
komunikacije meu ljudima tako to u njemu razlikuje sledee elemente:
1. izvor informacija (onaj ko neku svoju ideju, kao znaenje pretvara u poruku
drugome i pretvara u znak ili signal);
2. odailja (emitor) signala;
3. kanal za prenos signala;
4. prijemnik, koji prima signal i preobraava ga u prvobitnu poruku prema odreenim
drutvenim pravilima koja imaju karakter kulturnog koda.
U svakoj od navedenih faza simbolike komunikacije mogu nastupiti ''smetnje na
vezama'' i u svakoj od njih drutveni i kulturni kontekst moe da odigra presudnu ulogu
oko razumevanja ili nerazumevanja meu akterima. Upravo su navedeni drutveni i kulturni
konteksti predmet prouavanja sociologije jezika i sociolingvistike. Postoje mnogi drutveni
i kulturni razlozi i inioci koji namerno i nenamerno podstiu ili ometaju, neposredne ili
posredne (preko medija) komunikacijske kanale meu ljudima. Savremena drutva
karakterie sve ire polje komunikacije, na kojem se javlja sve vie informacija. To povratno
utie na promene u jeziku i oblicima komunikacija, na standardizovanje poruka, na
usavravanje odailjaa, kanala i prijema informacija koje jedne drugima predstavljaju sve
veu smetnju.
U svakodnevnom ivotu jezik je ne samo osnova svekolike kulture, nego je jedan
njen vaan aspekt i odgovarajua jezika kultura. Ona se spontano oblikuje u drutvenoj
zajednici, ali se i neguje posredstvom kulturnih ustanova meu kojima su najvanije kole i
masovni mediji. Razvijenu jeziku kulturu karakterie odnegovan jeziki izraz o kojem se jo
u antici vodilo rauna, kad je i nastala retorika kao stara govornika vetina. Kad je jezika
kultura razvijena u duhu ljudske tolerancije ona u sebe ukljuuje ''kulturu dijaloga'' kao
formu ''polemike kulture''. Tada su funkcionalno usaglaeni govorenje drugima i sluanje

262

drugih, to je uslov da jezik i govor slue sporazumevanju i otklanjanju nesporazuma, a ne

da izazivaju dodatne nedoumice i sporove.

Mihailo Markovi u svojoj studiji Dijalektika teorija znaenja (1971) navodi

osnovne uslove efektivne komunikacije u obliku sledeih pravila:
1. U svakom procesu komunikacije treba da bude jasno o kakvoj simbolikoj funkciji
se radi (da li je re o svakodnevnom, umetnikom, naunom, matematikosimbolikom, politikom ili kojem drugom jeziku).
2. Treba se sluiti samo onim simbolima koji imaju precizno i jasno znaenje i
konkretnim reima koje imaju iskustvenu i praktinu osnovu (nejasne apstrakcije i
stereotipske rei, meanje rei i stvari poveava verovatnou nesporazuma).
3. U jednom istom procesu komunikacije jedan simbol treba da ima samo jedno
znaenje (treba izbegavati dvosmislene i viesmislene rei).
4. Komunikacija je utoliko efektivnija , ukoliko je veem broju kljunih rei znaenje
eksplicitno (izriito) odreeno.
5. Da bi bila adekvatna, interpretacija znaenja rei treba da bude zasnovna na
uzimanju u obzir celine konteksta u kojem je neto reeno.
6. Treba istovremeno voditi rauna da se jezik neprestano menja i razvija, ali i da,
uprkos tome, znaenja u jednom komunikativnom procesu treba da ostanu
maksimalno nepromenjena.
7. Treba biti svestan da u simbolikoj komunikaciji veza izmeu znakova i objekata
koje oni oznaavaju nije ontoloka nego je drutveno-kulturna konvencija, ali to ne
znai da je ona sasvim proizvoljna.
8. Kad meu sagovornicima doe do nesporazuma u komunikaciji zato to oni polaze
od razliitih sistema miljenja, treba traiti ono to je u oba njihova sistema
nepromenjivo i zajedniko.
9. Nuan uslov za efektivnu komunikaciju jeste maksimalna kooperativnost duha,
to znai da u svakom razgovoru treba:
- Uloiti lini napor u cilju uzajamnog razumevanja.
- Pri pojavi nesporazuma, potraiti to vie zajednikih pretpostavki sa
oponentom.
- Ispoljiti razumnu meru tolerantnosti i biti spreman na pravljenje izvesnih
ustupaka jezikog karaktera, da bi se svoje misli uinile razumljivije
sagovorniku.
- Iskreno teiti tanoj interpretaciji iskaza sagovornika.
- U diskusiji se rukovoditi jednim osnovnim motivom, a to je utvrivanje
objektivne istine.
- Biti korektan, imati obzira, ne hvatati se za neuspene i sporedne formulacije
onda kada nam je jedno gledite u celini jasno, uzdravati se od sarkastinih
primedbi i uopte od unoenja emocija u komunikaciju. (M. Markovi, 1971,
s. 488-510).
Ove i sline uslove efektivne kumunikacije navode i neki drugi autori kad govore o
''iskustvima razlike'', toleranciji i kulturi dijaloga (uro unji).
Socioloki je znaajna i injenica da jezik ima konstitutivni znaaj za svaku
nacionalnu kulturu. U evropskoj tradiciji standardizacija narodnog jezika i knjievnost na
njemu napisana predstavljali su najvaniji kulturni elemenat nacionalnog identiteta. Etniki
odnosi meu junoslovenskim narodima imali su svoj refleks i u jeziku. Kad smo se
meusobno politiki pribliavali i ujedinjavali isto se i u jeziku deavalo i obrnuto. Jeziki
izraz esto otkriva geografsko i socijalno poreklo, stepen obrazovanja, emocionalno stanje

263

(''jezik mrnje'') i jo poneto kod onog ko govori. U javnom govoru se razlikuju razni
profesionalni diskursi (pravniki, politiki, diplomatski, lekarski, filozofski, knjievni,
teoloki), ali i razni posebni i kontekstualni jeziki stilovi (kafanski, ulini, generacijski,
''atrovaki'' i drugi). Prouavanjem jezika neke grupe mogue je ponekad o njoj saznati i
ono to se na drugi nain ne moe, a u tu svrhu je razvijena i jedna posebna socioloka
metoda koja se zove analiza sadraja.

Jezik se, dakle, moe posmatrati socioloki, ali postoji i ''socioloki jezik'' kao
osobeni profesionalni diskurs kojim se iskazuju ideje o drutvu i kulturi kroz formu jasno
definisanih pojmova, racionalnih hipoteza i proverenih zakljuaka. U tom smislu je
posebno znaajna razlika izmeu jezikih izraza mitskog i naunog govora, jezika i
neverbalnih simbola koji prate magijske i religijske rituale i onih kojima se opisuju i
objanjavaju prirodni i drutveni fenomeni. Razlike meu ovim fenomenima ne samo da se
bez jezika ne bi mogle izraziti nego se bez jezika ne bi mogle ni uoiti niti pojmovno
shvatiti. Otprilike onako kako mi je jednom rekao jedan poznati srpski pisac (M. Danojli)
kad je figurativno kazao: ''Ja ne umem da mislim, dok ne ponem da piem.''
Ili kako jo figurativnije, svojim pesnikim jezikom o svome nacionalnom jeziku,
pesniki istinito govori jedan drugi srpski pesnik (M. Bekovi) kad kae: ''Moja srpska
domovina je u mojem srpskom jeziku''. I zaista, jedan narod zajedno sa svojom kuturom
traje sve dok traje njegov jezik. Zato je, pesniki gledano, vanije sauvati nacionalni jezik
nego sauvati nacionalnu teritoriju i nacionalnu dravu koje se stvarno ne mogu sauvati
bez nacionalnog jezika. Naravno, da vai i obrnuto, ali o tome su pisali istoriari, pravnici,
sociolozi i pevali neki drugi srpski pesnici (romantiari).

Odabrana literatura
Bugarski, Ranko (1986): Jezik i drutvo, Prosveta, Beograd.
Eko, Umberto (1973): Kultura, informacija, komunikacija, Nolit, Beograd.
Ivi, Pavle (1986): Srpski narod i njegov jezik, SKZ, Brograd
Kasirer, Ernst, Filozofija simbolikih oblika, Prvi deo, Jezik,
Dnevnik i Knjievna zajednica Novog Sada, Novi Sad.
Markovi, Mihailo (1971): Dijalektika teorija znaenja, Nolit, Beograd.
Moris, arls (1975): Osnove teorije o znacima, BIGZ, Beograd.
Radovanovi, Milorad (1986): Sociolingvistika, Dnevnik i
Knjievna zajednica Novog Sada, Novi Sad.
Fiman, Doua (1978): Sociologija jezika, Svjetlost, Sarajevo.
Fuko, Miel (1966): Rei i stvari, Nolit, Beograd.
Hol, Edvard (1976): Nemi jezik, BIGZ, Beograd.
unji, uro (1998): Dijalog i tolerancija, igoja, Beograd.
2.2. Magija i religija - obrasci verovanja
Verovanja (magija, religija i mitologija) ine osnovu duhovnog ivota oveka koja
prati njegovu fiziku i materijalnu egzistenciju.
Svojim razumom savremeni ovek je sistematizovao svoje praktino iskustvo o
uzrono-posledinim odnosima meu prirodnim pojavama, o vezi izmeu svojih postupaka
i posledica i slinog ponaanja drugih ljudi. Ali, pre nego to je saznao ovek je morao
verovati. A i kad je poeo da saznaje, saznanje mu je uvek bilo nepotpuno, nedovoljno za
reavanje ivotnih dilema i problema - tako da mu je, uz saznanje, i dalje bilo potrebno
verovanje. Poto je saznanje u principu uvek nepotpuno, verovanje kao njegova "idealna

264

dopuna" (ili kao dopuna do apsolutnog ideala) uvek e postojati - u svim drutvima i svim
vremenima.
Kao to je iracionalna vera trajna potreba oveka, tako i racionalna spoznaja ima
duboke istorijske korene. I najprimitivniji ovek je davno saznao da mora sam uloviti
ivotinju, ili pronai biljne plodove da bi se prehranio. I najzaostaliji seljak je oduvek ''znao''
da mora poorati, zasejati i obraivati njivu, da bi imao ta da ponje ili obere. Ali oni su ve
na poetku svoje kulturne istorije uoili da uspeh u lovu, da dobra etva i obilna berba
ponekad izostanu i pored svega onog to su oni sami, kako su najbolje znali i umeli, bili
praktino preduzeli. Otuda je sasvim razumljivo to su oni, da bi razreili ove i sve druge
svoje egzistencijalne dileme, tada morali da pretpostave i da poveruju da postoji jo "neto
drugo", neka "via sila", sila "mona i nevidljiva" koja presudno utie na sve to se oko njih
dogaalo.

Magija je skup praktinih radnji koje se preduzimaju sa ciljem da se "vie sile"

umilostive, a "duhovi" kao "nevidljiva bia" privole da nama pomognu ("bela magija") a
naim neprijateljima da zasmetaju i nakode ("crna magija").
Magija (gr. mageia arolija, vradbina) poiva na verovanju da ovek svojim
radnjama moe da upravlja "viim silama", da sebi priziva "dobre duhove", a da od sebe
goni, svojim neprijateljima, "zle duhove". Utoliko je magija naivno uverenje da onaj ko je
"nii" moe da utie na od sebe "vie sile". U tom smislu magija je verovanje primitivnog
oveka u sopstvene snage.
Religija (lat. religio uenje o najviem biu, o bogu, o svetom) u najirem smislu
je verovanje u "natprirodne sile" (duhove) i u "sveta bia" (bogove) koje je praeno jakim
emocijama verujuih ljudi.
Religija u sebe, vie ili manje ukljuuje magiju, koja je sve do danas prati (kao
religijski obred, molitva). Tako se magija javlja kao praksa primitivne religije, a religija kao
elementarna teorija magijske prakse. U najelementarnijim istorijskim oblicima religije, kao
to je animizam (verovanje u duhove), magija i religija se skoro ne razlikuju. Vea razlika se
pojavljuje izmeu magije i teistikih religija (u kojima se veruje u bogove), a naroito od
onih razvijenijih monoteistikih (verovanje u jednog Boga). Savremene i razvijene religije
imaju razvijeno versko uenje (teologiju) i organizovanu zajednicu vernika u okviru verskih
ustanova (crkvi), koje propisuju (kanonizuju) versko uenje (dogmu) i versku praksu
(obrede). to je neka crkva organizovanija to ona potpunije kontrolie magijske elemente u
svom verskom obredu (ritualu), jer tako lake kontrolie ponaanje svojih vernika i
efikasnije ih usmerava u poeljnom pravcu.
Svaka razvijenija religija, kao sloen antropoloki i socio-kulturni fenomen, ima vie
razliitih funkcija i strukturnih elemenata koji omoguuju njihovo vrenje. Meu njima su
najvanije dve grupe funkcija religije:
1. antropoloko-psiholoke (emotivna, saznajna i voljna);
2. socio-kulturne (ritualna, normativna, integrativna).
Emotivna funkcija religije ogleda se u jakim verskim oseanjima koja
nastaju na skali od oseanja ljubavi i potovanja prema bogu kao svetom
biu, koje oveku pomae da verovanjem ostvari mir i psihiku stabilnost,
do straha od natprirodnih sila i protivrene emocije koja se manifestuje kao
strahopotovanje.
Saznajna funkcija religije ostvaruje se preko mitova, kao fantastinog
kazivanja i preko verskih dogmi, kao neprikosnovenih istina u koje se vrsto
veruje i koje se nikad ne preispituju. Mitovi opisuju delovanje natprirodnih
sila (duhova) i svetih bia (bogova), a dogme na iracionalan nain
objanjavaju nastajanje i opostojanje svekolike stvarnosti. U funkcionalnom
sadejstvu mitovi i dogme predstavljaju jedan osobit i celovit mitskodogmatski i religijski
''pogled na svet'', razliit od onog koji poiva na
racionalnom filozofskom i naunom saznanju.

265

Voljna funkcija religije ispoljava se kao psihika potpora koju verujui

ovek dobija kad se osloni ''na boju pomo'', oseajui se tako jaim u
borbi sa svekolikim ivotnim iskuenjima.
Navedene antropoloko-psiholoke funkcije religije ispoljavaju se uvek u nekim
drutvenim okolnostima i razliitim oblicima drutvenog ivota. Sa religijom su uvek
povezane neke naroite (''svete'') drutvene radnje (obredi) i posebna pravila ponaanja
koja su ''bogougodna'', pa se preporuuju svim lanovima jedne drutvene zajednice koja se
preko njih uvruje (integrie).
Ritualna (obredna) praksa je u osnovi svih drugih drutvenih i kulturnih
funkcija religije, kako one normativno-regulativne, tako i one koja je vezana
sa integritetom i identitetom neke verske zajednice. Rituali ili verski
obredi su praktine radnje koje zajedniki i organizovano preduzimaju
pripadnici iste verske zajednice u odreenim okolnostima, na unapred
odreenom mestu, u odreeno vreme i na odreeni nain. Kanonizacijom
verskih obreda nastaju prve drutvene norme.
Normativno-regulativna funkcija religije je u osnovi svakog drutva i
svake kulture. Obiaji i moral se najneposrednije uvruju ba prilikom
kanonizacije verskih obreda. Prve predstave o tome ta se treba, a ta ne
treba initi, ''ta se valja, a ta ne valja'', ta je dobro, a ta zlo uvek se
ukorenjuju i uvruju u nekoj drutvenoj zajednici uz ''boju pomo'', a to
znai uz autoritet natprirodnih sila i svetih bia u koja ljudi veruju.
Integrativna funkcija religije ogleda se u povezivanju (lat. religere
povezati) svih onih pojedinaca koji veruju u iste duhove ili u iste bogove u
jednu versku zajednicu. Simbolika jedne vere (jedan isti totem ili jedan isti
bog) predstavlja prvu, najstariju i najtrajniju oznaku po kojoj se jedna
drutvena zajednica razlikuje od neke druge sline zajednice. U tom smislu
verski identitet je primarni i neizostavni elemenat ireg drutvenog
identiteta i vaan integrativni inilac drutvenih grupa koje veruju istu veru.
-

Crkva je, socioloki gledano, najvanija verska drutvena institucija i organizacija

koja omoguuje da se ostvare sve navedene funkcije religije. Crkva preko svetenika,
razvija versko uenje (dogmu) i pomou verskih obreda (rituala) u hramu, pri roenju
deteta, prilikom smrti vernika i drugim ivotno vanim povodima povezuje ljude sa verom u
svetu silu i sveto bie, povezujui ih i meusobno u jednu versku zajednicu.
U svetu su glavne verske ustanove one koje su organizovale etiri
velike i najznaajnije svetske religije (sve etiri "religije otkrovenja"):
hrianstvo (sa tri glavne konfesije koje ine pravoslavni, katolici i
protestanti), jevrejstvo, islam i budizam. Hrianstvo i islam izrastaju
na zajednikom temelju stare jevrejske religije (na tradiciji Starog zaveta)
i zato su to tri srodne monoteistike religije koje su u osnovi kulture
Evrope i kultura Bliskog istoka. Budizam je u osnovi kultura Dalekog
istoka i osoben je po tome to, iako "religija otkrovenja", nije prava
monoteistika religija (poto Buda nije bog, nego "prosvetljeni" uitelj
svetih verskih istina).
Danas u svetu, takoe, postoji vie malih religijskih zajednica
(sekti) koje se svojim uenjem i organizacijom odvajaju od neke glavne
crkve. Sekte se obino suprotstavljaju zvaninim crkvenim dogmama,
odbacuju crkvene propise (kakone), menjaju ustaljene rituale i zato ih
oficijelna crkva vie ili manje progoni. Sa druge strane, ponekad se
javljaju i neke agresivne i militantne (tzv. satanistike) sekte koje se ne
zadovoljavaju irenjem svoga uenja i organizacije nego im je glavni cilj
razaranje crkve, njene duhovne tradicije i svetovne organizacije.

266

Socioloki pristup naglaava drutveno-praktine funkcije religije. Na te funkcije se,

pak, moe gledati bar na dva razliita naina: funkcionalistiki i kritiki (koji ponekad,
kao kod marksista, vodi u ateizam kao radikalnu negaciju svake religije).
Funkcionalistiki pristup naglaava normativnu i drutveno-integrativnu ulogu
religije. Tako Emil Dirkem smatra da je religija osnova kolektivne drutvene svesti,
najvanija duhovna drutveno-kulturna tvorevina koja povezuje neku grupu ljudi u
zajednicu, na osnovu zajednikog verovanja u iste "natprirodne sile" (duhove) i vere u ista
"sveta bia" (bogove).
Normativna funkcija religije je socioloki gledano jedna od najvanijih njenih
funkcija i zato zasluuje neto detaljnije razmatranje. Moral, obiaji i pravo u najstarijim
vremenima ne mogu se ni zamisliti bez religije. Religijske ideje se uobliavaju kao pravila
ponaanja, a prva drutvena pravila koje ljudi prihvataju su ona koja postavljaju verski
autoriteti ili iza kojih stoji autoritet natprirodne sile ili svetog bia (boga). Da bi primitivan
ovek posluao svoga plemenskog vraa, da bi masa Jevreja krenula za Mojsijem, da bi
pogoeni nepravdama poverovali Hristu da e biti spaeni, morali su verovati da iza
njihovih ovozemaljskih autoriteta stoji neki vei, jai i veiti autoritet apsolutnog
transcedentnog bia (boga). Istorijska je injenica da su svi veliki verski uitelji, proroci i
osnivai svetskih religija istovremeno bili i zakonodavci. Mojsije kod Jevreja je najbolji
primer, jer je istovremeno bio i verski i politiki voa i zakonodavac. Vailo je i obrnuto
pravilo, da iza svih starih zakonodavaca stoje bogovi koji potvruju njihove zakone: poev
od Hamurabijevih zakona, preko Manuovih zakona u Indiji, Solonovih u Atini, do religijske
ceremonije proglaenja svakog velikog zakona kroz itav stari i srednji vek (tako je
proglaen i Duanov zakonik).
Ono to vai za uticaj religije na pravo, jo pre i vie se odnosi na obiaje, a naroito
na moral. Iza prava uvek stoji autoritet organizovane ovozemaljske sile (drave) ali ljudska
moralnost uvek trai jo neku potporu koja bi ojaala veru pojedinca u kriterijume za
razlikovanje dobra i zla, u ispravnost preporuka da se ini dobro, a izbegava zlo, kao i u
ispravnost preduzetih praktinih radnji prema odreenim moralnim preporukama. Uostalom,
poznato je da se najuniverzalniji kriterijum moralnosti kategoriki moralni imperativ
koji se ogleda u preporuci ''ne ini drugome ono to ne eli da drugi tebi ine''
pojavljuje kao izriita i vana verska preporuka u hrianstvu, budizmu, konfuijanstvu, a u
nekom slinom i manje eksplicitnom obliku i u drugim velikim verskim uenjima.
Takav je, recimo, hrianski moralni stav iskazan u Isusovoj Propovedi na Gori koji
glasi: ''Sve to hoete da ine ljudi vama, inite i vi njima.''. Apostol Pavle e ovo
konkretizovati kao preporuku ''podajte svakome ono to ste duni'' .
Tom stavu je veoma slino naelo do kojeg su pet vekova ranije doli Buda (oko
563-483. pre Hrista) i Konfuije (551-479. pre Hrista), koje je ovaj drugi nazvao ''zlatnim
pravilom'' ponaanja plemenitog oveka. Kad su Konfuija njegovi uenici pitali u emu se
sastoji zlatno pravilo on im je objasnio da se zlatno pravilo ogleda u ponaanju plemenitog
oveka koji ne ini drugima ono to ne eli da drugi ine njemu, a ini samo ono to bi eleo
da postane primer i pravilo koje drugi slede. Ovo je ne samo ista misao nego je i formulacija
skoro istovetna sa onom koju je nemaki filozof Imanuel Kant (1724-1804) nazvao
kategorikim etikim imperativom.
Sline formulacije mogu se nai i u Krmiji (Nomokanonu) Svetoga Save. U ovom
prvom celovitijem srednjevekovnom srpskom verskom, crkveno-pravnom i etikom
kodeksu Sveti Sava, u svojim komentarima prevedenih vizantijskih crkveno-pravnih spisa,

267

ukazuje na vrlinu koju zove ljudskost, a obrazlae je kao i Konfuije svoje ''zlatno pravilo''.
To je ista ona vrlina koja se u srpskom narodu naziva ojstvom (Marko Miljanov), koja je
osnova i tradicionalne narodne i svetosavske pravoslavne etike.
Iste verske ideje, sline moralne vrednosti i norme, zajedniki verski obredi i drugi
drutveni obiaji ine jednu relativno trajnu i duhovno konzistentnu istorijsku kulturnu
matricu koja integrie jednu versku i etniku zajednicu. Meutim, ta ista religijska i kulturna
matrica uvek i odvaja neku takvu skupinu od druge sline skupine, obino one susedne sa
kojom se vodi borba oko teritorije i drugih egzistencijalnih dobara. U tom smislu religija
pored drutvene integracije i kulturne identifikacije utie i na drutvene sukobe meu
drutvenim grupama, izazivajui verske ratove.
Prvi takav klasini verski rat mogao bi biti starozavetni sukob Jevreja i Egipana
(koji, izgleda, jo traje) kad je Mojsije veru stavio u slubu nacionalnog osloboenja, Jevreje
proglasio za ''izabrani boji narod'', a sebe za verskog i nacionalnog vou. Zato se za
Mojsija i kae da je bio prvi ''borbeni prorok'' ili ''prorok s maem'' koji je istovremeno i
verom i maem etniki integrisao u izbeglitvu rasute Jevreje, omoguujui im da kao narod
opstanu, da se oslobode ropstva i da stvore svoju dravu. Takav model jedinstvene jevrejske
vere i nacije presudno je doprineo da jedan po broju ne tako veliki narod opstane u najteim
istorijskim okolnostima; da preivi najveu (svetsku) dijasporu i da se vrati u domovinu
posle najdueg progona (posle dva milenijuma).

Ali, na poetku jevrejske vere bilo je pravo. Mojsije je uspeo u svome poduhvatu
zato to su mu Jevreji poverovali da je ba njega ''izabrao'' Jehova (jevrejski jedini bog) da
mu na Gori Sinajskoj (daleko od drugih ljudi) saopti ''deset bojih zapovesti'' kao prve
zakone za ''izabrani narod''. Na ovome primeru se vidi kako se verskim autoritetom
potvruje ne samo autoritet zakona nego i poverenje u zakonodavca. O znaaju poverenja u
one koji predvode narod govori jo Konfuije kad kae da je za dobru i sigurnu vladavinu
potrebno da narod ima dovoljno hleba, da drava ima jaku vojsku i da vladar ima poverenje
naroda. Kad bi morao neeg od ovo troje da se odrekne Konfuije bi se najpre odrekao
vojske, a misli da bi i bez dovoljno hleba za narod bilo lake, nego vladaru da vlada bez
poverenja naroda.
Sve religije su, svaka na svoj nain i kroz sve dosadanje vekove, podupirale neiji
politiki legitimitet, a neiji osporavale. Na taj nain religija postaje sastavni elemenat
politike i politikih sukoba i tada podlee pravilima politikog ivota. Tada i male teoloke
razlike mogu prerasti u velike politike sporove. ak se, kao paradoksalno pravilo politikih
odnosa, javlja ''veliki antagonizam malih razlika'' kojim se objanjavaju surovi obrauni
meu kulturno slinim zajednicama. O toj strani i funkciji religije vie govore oni sociolozi
koji kritiki analiziraju versko-politike odnose.
Kritiko-istorijski gledano, dakle, religija nije imala samo drutveno-integrativnu
ulogu nego je esto bila povezana sa dubokim i traginim drutvenim sukobima (verskim
ratovima). Kod nas je, na alost, ova druga konfliktna i tamnija strana religijskog fenomena
bila delatnija od one svetlije i integrativne. Sticajem nepovoljnih istorijskih okolnosti kod
junoslovenskih naroda religija je vekovima delovala kao inilac koji je ometao njihovo
kulturno, politiko i sveukupno drutveno povezivanje, a s vremena na vreme javljala se i
kao neposredan okvir ili najvidljiviji povod estokih meunacionalnih sukoba. Naravno,
najdublji i stvarni uzroci verske i konfesionalne netrpeljivosti izmeu junoslovenskih
rimo-katolika, pravoslavaca i muslimana, danas isto kao i ranije, nisu bili teoloke ve
politike prirode, ali su suprotstavljene religijske matrice sa svoje strane znatno podsticale
meunacionalne politike sukobe.

268

a) Istorijski suprotstavljene religijske matrice

Religija je glavni istorijski izvor srpskih duhovnih i jugoslovenskih nacionalnih
raskola. Jedna istorijski kobna crta junoslovenskog prostora ogleda se u duhovnoj
razdeljenosti koja je izraena kroz verske raskole unutar srodne skupine junoslovenskih
plemena, koji govore istim jezikom, ive slinim nainom ivota, na zajednikom prostoru,
imaju sline stare slovenske obiaje, prethrianske kultove i sve vanije drutvene i
kulturne oblike egzistencije. Verski raskol rimske i carigradske hrianske crkve ("izma")
do kojeg je dolo u 11. veku (1054. g.) uticao je da se kod nas tek uspostavljeno hrianstvo
raspoluti na "istono" i "zapadno". Nedugo iza toga (krajem 14. veka) na ovim naim
prostorima pojavljuje se i islam i unosi novu traginu dimenziju u inae antagonizovane
odnose meu slovenskim hrianima. Verski raskoli, uneti spolja, imperijalnim tenjama
prema balkanskom prostoru koje dolaze iz Rima, Istambula, Bea, Moskve ili raznih
njihovih kasnijih eksponenata i sledbenika, danas se ini definitivno, "raz-trojili" su jedno
etniko stablo. To jedno, srpsko, i neto ire junoslovensko, bilo je etniko stablo kojem
nikad nije od jaih dozvoljavano da postane jedinstveno. Umesto civilizovanog integrisanja,
ono nikad nije bilo tako tragino pocepano kao u poslednjim godinama.
Istorijski indukovana religijska izma proizvela je u nas
''drutvenu izofreniju'' koja se ogleda u rascepu izmeu jezika (kao
sistema znakova) i duhovnosti (religije kao bazinog sistema
simbolikih znaenja kao kolektivnog verovanja, miljenja i oseanja).
Otuda nastaju patoloke, tragine i kobne posledice: da ljudske grupe
ive na jednom prostoru, a od komija su im ''blii'' neki "sa drugog kraja
sveta" (iz Irana, Pakistana, Avganistana, Malezije); da govore istim
jezikom i jedni druge ne razumeju, a "savreno" se razumeju sa onima
ije rei niti shvataju, niti umeju da ih izgovore; da imaju zajednike
pretke i istorijske korene, ali su im radikalno suprotstavljene grupne
teleologije osnovni sistemi vrednosti, konkretne vrednosne orijentacije,
dugoroni i kratkoroni ciljevi, ivotne elje i merila dobra i zla.
Najvanije dananje politike i kulturne razlike - ni kod nas, niti bilo gde
drugde - zato se i ne mogu ni objasniti ni razumeti bez uvida u religijske
matrice koje su ih istorijski uobliile i meusobno antagonizovale.
Koreni mrnje. ''Vae su voljene svetinje redovno iza trista reka i
planina, a predmeti vae odvratnosti su tu pored vas, u istoj varoi, esto
sa druge strane vaeg avlijskog zida. Tako vaa ljubav trai mnogo dela,
a vaa mrnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju roenu zemlju vi volite,
arko volite, ali na tri-etiri naina koja se meu sobom iskljuuju, smrtno
mrze i esto sudaraju.''
(Ivo Andri, Pismo iz 1920. godine)
Poznati istraiva svetskih religija, Trevor Ling, uporeujui "zapadno" i "istono"
hrianstvo, pozivajui se i na druga kompetentna miljenja (Cener, 1959) iznosi sledee
relevantne razlike meu njima: "Na Zapadu, sutinska odlika hrianskog ivota je
ovekovo pravdanje verom i dobrim delima, dok je na istoku njegovo oboenje ('Bog je
postao ovek da bi ovek mogao postati Bog'). Sa ovim se povezuje zapadnohriansko

269

gledanje na oveka koje naglaava njegov praroditeljski greh, dok Istona crkva stavlja
naglasak na ovekovu potencijalnu dobrotu. Zapadna teologija tei ka dualizmu materije i
duha (kao u Avgustina), dok se Istok dri ideje jedinstva materije i duha, ili bar njihove
uzajamne zavisnosti. Na Zapadu, najvanije je pridravati se ispravnih dogmi, dok se na
Istoku pravoverje (doslovno 'pravo-slavlje') sastoji u pravilnom bogosluenju, a naroito u
iskrenom doivljaju bogosluenja. U skladu sa zapadnjakim naglaavanjem ovekovog
greha i njegove praiskonske potrebe za pravdanjem, stoji i naglaena misao o Hristu kao
rtvi, o prinoenju na rtvu Bogu koje e ponititi ovekov greh; dok se na Istoku snanije
naglaava ideja o Hristu kao pobedniku nad silama zla. Na kraju, ima odudaranja i u
crkvenom ustrojstvu. Zapadnoj crkvi je svojstven monarhijski autoritarni sistem, to jest vlast
sa priznatom iom, naime sa papstvom; dok na Istoku vlast pripada celokupnoj zajednici
vernika, i ne postoji nikakav najstariji lan, nikakva autoritarna jedinka koju bi smatrali
Hristovim namesnikom. To se ispoljava na drugi nain kroz snano poistoveivanje sa
zajednicom koje je karakteristino za Istonu crkvu, dok je zapadno hrianstvo teilo
naglaavanju znaaja individue" (Ling, 1990, s. 341).
Iz ovog navoda se vide glavne razlike unutar dve glavne i najstarije grane
hrianstva (konfesije), koje su presudno uticale i utiu na srpsko-hrvatske odnose, i uopte
na odnose izmeu "istonih" i "zapadnih" kulturnih (religijskih i moralnih) obrazaca. U
etikom pogledu katolianstvo sugerie ljudima krivicu i pre roenja ("pra-roditeljski greh")
podstie ljudsku poniznost, a ne dostojanstvo. Katolika poniznost pogoduje potovanju
neprikosnovenih autoriteta (pape i papske crkve), sputava slobodnu ljudsku volju i
pospeuje spoljnu disciplinu i heteronomnu moralnost usamljene individue. Takve ljudske
osobine pogoduju razvijanju hijerarhijske birokratske organizacije i odgovarajueg tipa
formalno strukturisanih drutvenih ustanova i sistema.
Pravoslavna etika, kako Ling kae, naglaava ovekovu potencijalnu dobrotu.
Nijedan ovek nije po roenju grean i zato su deca uvek nevina. Svaki je ovek dobar dok
se sam ne pokae loim - svojim zlim delima ili grenim mislima. Niko nije kriv dok sam ne
skrivi i zato pravoslavni ovek ima pravo na svoje ljudsko dostojanstvo, ne samo pred
drugim ljudima i svetenicima, nego i pred Bogom samim. Ako je pravedan, pravoslavac se
ni Boga ne boji, a ako na pravdi strada, sklon je da se naljuti na svoga Boga, to ga nije
zatitio od zla. Trpei nepravdu, pravoslavni hrianin e posumnjati i u Boga samoga i pre
se od njega odmetnuti nego katolik ili musliman. Pravoslavlju je imanentna kritinost spram
svakog autoriteta i to je ateistika klica koju su komunisti zloupotrebili za razaranje verske
svesti pravoslavnih naroda. Iz istih razloga kod pravoslavnih naroda nije stvorena
autoritarna crkva, niti je u istoriji postojala pravoslavna teokratska drava (ako se ne rauna
mala Crna Gora u kojoj je do pred kraj 19. veka pravoslavni vladika bio i verski i dravni
poglavar). Uostalom, pravoslavlje je i ovrslo u istorijskom otporu prema teokratskoj
(papskoj) dravi, uz kritiko odbacivanje dogme o papinoj (ljudskoj) nepogreivosti.
Pravoslavna crkva nije potpuno nadreena ni svojim vernicima, a pogotovo nije dravi, kao
to je to katolika, ili kako su politika, moral i ideologija u islamskim dravama podreeni
veri u Alaha.
Katoliki i pravoslavni kulturni krug se samo uslovno oznaavaju kao "zapadni" i
"istoni" jer se radi o dve tradicije jednog istog carstva (rimsko-vizantijskog) i jedne iste
(evropske) civilizacije iznikle na temeljima klasine grko-rimske kulture. Jo ire gledano i
razlike izmeu katolianstva, pravoslavlja i islama mogu se posmatrati i kao ''unutarnje''
razlike u okviru jednog (zapadnog) sveta. Trevor Ling smatra da su judejstvo, hrianstvo i

270

islam, "glavne religije zapadnog sveta", istorijski proistekle iz religijskog ivota jednog
malog saveza plemena i religijskih ideja Starog zaveta, meusobno slini u poimanju dobra
ili zla, naspram hinduizma, budizma, ainizma. (Isto, s. 29). On istie da je "izrailjska
religija zavetala zapadnoj kulturi neto drugo mimo racionalne verske etike; neto
podjednako vano, dalekoseno i moda kobno u svojim posledicama kroz celu istoriju
Zapada - ideju o svetom ratu." (Isto, s. 31)
Ideja "svetog rata" istorijski je vezana uz katolianstvo (tzv. krstaki ratovi) ali je
najdoslednije sprovedena u islamu gde se i danas otvoreno manifestuje (kao "dihad").
Pravoslavlje, a pogotovo svetosavlje, ne poznaju ideju svetog rata. Ratovi koje su
Srbi vodili "za krst asni i slobodu zlatnu" bili su narodni, odbrambeni ratovi, za odbranu
verskog, kulturnog i nacionalnog identiteta, za odbranu svojih zemalja, ognjita i porodica.
Od kada su sami primili krst, Srbi nikoga nisu pokrtavali (kao to su to inili katolici) niti
su svoju veru nametali drugome (kao muslimani). Sa ovom istorijskom injenicom povezan
je moralni prezir prema onima koji lako i zbog interesa promene svoju veru, koji je kod Srba
veoma izraen, a kod katolika i muslimana nije. Tim prezirom je spreavano katolienje
("unijaenje") i islamizovanje kojem su sami Srbi kroz vekove bili izloeni. Dok su Turci (a
kasnije muslimani) i Hrvati (katolici) rado primali pridolice u veri, Srbi su, prezirui
preobraanje, olako proglaavali za "izdajnike" mnoge svoje saplemenike. Tako je vie Srba,
visokim moralnim zahtevima, odgurnuto i praktino isterano iz svoje vere nego to je
srpskoj veri privedeno nekih drugih. A i ti drugi, ako nisu srpskog porekla, vie su cenjeni
ako su ostajali u svojoj veri nego ako su kojim sluajem primali srpsku. Ovaj moralni
obrazac nije za Srbe bio uvek koristan, ali je u uslovima velikih i kontinuiranih pritisaka na
rasrbljavanje putem promene vere bio nuan.
Islam je, pojavivi se posle judejstva i hrianstva, najdoslednije razvio neke od
zajednikih ideja. To je najistiji, apsolutni monoteizam koji potpuno verski (i politiki)
instrumentalizuje svaku ljudsku etiku. Nijedan greh nije vei od negiranja Alahove jednosti,
nijedna vrlina nije vea od priznanja da je Alah jedan. Trevor Ling istie "dvogubi karakter
islama" u kojem su potencirani vera i ''dihad'' , a manje naglaena su dela, to jest moralna
ispravnost. Vera i politika su "smiljeno dovedene u svestan uzajamni odnos" da bi se
stvorio "religijski sistem organizovan na meunarodnoj ravni kao politiki entitet, drava".
Mira Elijade, jedan od najpoznatijih istraivaa religijskih ideja i verovanja u
svetu, slino pie o islamu. Elijade istie da je islam ukazao na "versku beznaajnost
plemenskog odnosa. Ali, on je opet ujedinio pojedince u jednu novu, po svojoj prirodi
versku zajednicu, umu. On je, dakle,, stvorio arapsku naciju, omoguujui time
muslimanskoj ekspanziji da zajednicu vernika proiri preko etnikih i rasnih granica.
Energija koja je odvajkada traena na meuplemenske ratove bila je usmerena na spoljanje
ratove protiv neznaboaca, ratove poduzete u ime Alaha, za potpunu pobedu monoteizma."
(Elijade, 1991, tom 3, s. 71.).
Muhamedova "politika", kako kae Elijade, lii na onu kakva se vidi u raznim
knjigama Starog zaveta, nadahnuta je Alahom, a svodi se na "opti i trajni rat... neophodan
da bi itav svet bio preobraen u monoteizam" (Isto, s. 72).
Kao i Ling, i Elijade ocenjuje da je islam mnogo jednostavniji i od judejstva i od
hrianstva. Za razliku od judejstva i hrianstva islam ne priznaje nikakvu razliku izmeu
vere i politike ideologije, izmeu verske zajednice (ume) i drave, izmeu privatnog i
javnog ivota i jedno i drugo i sve to je vano potpada pod presudan uticaj i sveoptu
islamsku kontrolu. Kuran ne podstie ni askezu, ni monatvo, ne ustanovljuje crkvu ni

271

svetenstvo, ne trai svetilita, svuda se moe upranjavati, a verski kult ("pet stubova vere")
predstavlja i pravni kodeks islamske (i stoga teokratske) drave.
Sa etikog stanovita, takoe, islam je jednostavniji od hrianstva, kako "istonog"
tako i "zapadnog". Trevor Ling uoava da su nesjedinjeni elementi verovanja unutar
crkvenog hrianstva u munoj koegzistenciji, "toliko munoj, u stvari, da ve i pametni
desetogodinjak primeuje da su osnovni stavovi hrianske teologije krajnje
nezadovoljavajui i protivreni."(Ling, s. 505). Jedna od takvih protivrenosti proizilazi iz
evidentne injenice da nevini esto stradaju ''na pravdi boga'', uz ije stradanje idu pitanja
poput ovih: ako je Bog svemoan, zato dozvoljava stradanje nevinih, a kad to dozvoljava,
da li je onda pravedan i da li kao takav zasluuje da se u njega veruje?
Naspram i nasuprot ovako protivrene hrianske teologije nastupa "velianstveni
transcendentalizam islama: logiki svirepo verovanje u jednog jedinog, nepodeljenog boga,
koji je do najvieg stepena svemoan, koji je stvorio sve stvari, i koji svim stvarima vlada,
pa je sve to se deava njegova volja; na koga ni na koji nain ne utie nita to bi ljudi
mogli ili to ne bi mogli da uine..." (Ling. s. 504.)
Uenje o sveoptoj predestinaciji potiskuje svaku ljudsku moralnu odgovornost pred
Alahom, a verovanje u Alaha automatski oslobaa svakog muslimana od svake moralne
odgovornosti pred ljudima. U tom smislu i E. O. Dems kae da u islamu "nema nikakvog
metoda ispatanja, niti se ono trai putem iskupljenja... stvarni prekraji su isto ritualne
greke i zanemarivanje proizvoljnih boanskih zapovedi. Tako, na primer, brakolomstvo,
pijanstvo, lihvarstvo, krivokletstvo, kraa, ubistvo su povezani sa prekrajem ramadanskog
posta i zanemarivanjem molitve u petak kao 'veliki gresi' (kabira), a svaki od njih moe biti
izbrisan ritualnim pranjem, davanjem milostinje i slinim zaslunim delima." (Dems, s.
235- 236).
U prilog svojoj oceni etikih poruka islama Dems ovde navodi i miljenje
Gardnera koji veli: "kroz ceo Kuran imamo poruku da kajanje mora biti iskreno, ali da je to
vrlo laka stvar, jer je oprost neto za ta se tako rei ne treba brinuti, tako je lako dobiti ga.
Muhamed nigde ne pokazuje bol u srcu ni skruenost pred istim i svetim Bogom, pa zato i
ne trai od drugih da doivljavaju neto za to on sam ne zna." (Gardner, prema Demsu, s.
235).
Etika dimenzija islama je dosledno i potpuno podreena religijskoj, ba kao to je vera,
kako Ling kae, "smiljeno" podreena politici, koja je, opet, orijentisana na "dihad" sa
"nevernicima". Svako zlo koje se u ovom teoloko-teleolokom lancu ljudskih (ne)dela uini
nevernicima ne samo da je lako oprostivo, nego se neposredno preobraa u versku dunost i
muslimansku vrlinu. Takav etiki status u islamskoj teologiji imalo je tursko nabijanje na
kolac, klanje, deranje koe sa ivih hriana, a silovanje njihovih ena i uzimanje njihove
dece za janiare smatralo se osobito milosrdnim radnjama prema "nevernicima". Verskim
obavezama se mogu opravdati zloini prema rodnoj zemlji, susedima, pa i najbliim
roacima. Jedan od glavnih ideologa islamskog fundamentalizma Sejid Kutb u tom smislu
ovako pie: "Zemlja na kojoj ne vlada islam i koja nije podinjena njegovim institucijama
od strane muslimana smatra se kao neprijateljska i mora se protiv nje voditi borba, ak i ako
je ta zemlja rodna zemlja muslimana, i u kojoj se nalaze roaci i prijatelji i ak ako u toj
zemlji on (musliman, prim. prev.) poseduje svojinu i interese... Jedino sredstvo koje moe
imati musliman je ono koje proistie iz vere u Boga i koje ga vezuje za druge muslimane
koji dele njegovu veru... Dakle, srodstvo za jednog muslimana nije ono koje ga vezuje za
oca, majku brata i enu, ako prvo srodstvo koje ga vezuje za Boga nije realizovano... To ne

272

onemoguava da se potuju roaci druge vere, ali pod uslovom da ta vera ne spreava
muslimanski put. U drugaijem sluaju nema potovanja roakih veza." A taj ''muslimanski
put'' ima samo jedan cilj, a to je samo jedna svetska islamska drava i samo jedna vera,
islamska - za koje su sve druge drave i religije neprijateljske i zasluuju da u svetom ratu
(''dihadu'') budu unitene. (S. Kutb, Bejrut-Damask. 1980; prema M. Jevti, 2002, s. 281).
Ostaje otvorenim pitanje nije li ovakvo preobraanje iskonskog zla prema blinjima
u " svete verske zasluge", ime se brie svaka moralna granica izmeu ljudskog zla i
ljudskog dobra, krajnja etika konsekvenca onih osobina islama koje Ling oznaava kao
njegovu "velianstvenu transcendentalnost" i "surovu logiku jednostavnost"? Ako je tako,
da li se time teoloka prednost islama ne pretvara u njegov etiki hendikep? Dobijaju li tako
politiki makijavelizam, kolektivni i individualni amoralizam u islamu verski legitimitet i
kakve sve to posledice povlai za sobom u islamskim zajednicama i kod njihovih suseda?
Na osnovu istorijskog iskustva, a ono je jedini objektivni osnov racionalnog procenjivanja,
ovakva islamska "meta-etika" ugroava prevashodno nemuslimane ("bezvernike"), ali ne
samo njih. Koliko je islamski transcendetalizam surov prema samim muslimanima nita ne
potvruje kao njihovo nemilosrdno rtvovanje u "dihadu". Istovremeno, ovako
instrumentalizovana islamska "meta-etika" stvarnu energiju svake islamske drutvene
zajednice mnogo vie usmerava prema njenom spoljnjem irenju (dakle, agresivno) nego
prema unutarnjem ureivanju iste te zajednice (produktivno) - tako to bi se zadovoljavale
stvarne ivotne (a ne samo transcendentalne) potrebe i interesi muslimana kao ljudi.
"Bogoovenost" je specifina duhovnost pravoslavnog hrianstva koja je sa
svetosavljem verski kodifikovana kod Srba. Svetosavlje je i u ovom sluaju posluilo kao
duhovna spona izmeu tradicionalnih crta srpskog patrijarhalnog plemenskog mentaliteta i
transcedentalnih obrazaca pravoslavnog hrianstva. Ono to je bilo vremenom stvoreno kao
posebna srpska plemenska drutvena svest i kao elementarna moralnost na nivou
"kolektivnog nesvesnog" (Karl Jung), sa svetosavljem je proieno, oplemenjeno i
dopunjeno univerzalnijim pravoslavnim etikim kodeksom. Pravoslavnu "bogoovenost",
u njenoj svetosavskoj artikulaciji, prevashodno teolokim (ali i filozofsko-antropolokim)
argumentima, najpotpunije obrazlae Justin Popovi kad u svojoj znamenitoj raspravi
Svetosavlje kao filozofija ivota (Minhen, 1953) pie: "Boansko velianstvo i boanska
neprikosnovenost oveije linosti jeste najskupocenija istina u naem oveanskom svetu.
Stoga je svaki ovek na brat, na besmrtni brat, jer svaki ovek ima lik Boiji u dui svojoj.
I samim tim ima venu, boansku vrednost, stoga ne treba ni jednog oveka smatrati za
materijal, za sredstvo, za alat. I najneznatniji ovek predstavlja apsolutnu vrednost. Zato,
kad god sretne oveka, reci sebi: gle, mali bog u blatu! gle, moj mili, moj besmrtni i veni
sabrat! Gospodo, ta ja radim? - Samo izlaem svetosavsku filozofiju sveta".(J. Popovi,
1953, s. 2.)
O pravoslavnoj moralnoj matrici jo eksplicitnije govori Nikolaj Velimirovi (18801956) u prvoj svojoj ''besedi'' (za prvi januar) u seriji od dvanaest mesenih Prologa, u
kojima uz svaki dan u godini ide po jedna beseda:
''Beseda o tome kako se treba uklanjati od zla i initi dobro
Ukloni se od zla i uini dobro
(Ps. 33, 15)
Ovim reima iskazan je sav trud na kojim treba da se trudimo ovde na zemlji i u
zemlji, to jest na ovoj zemlji materijalnoj i u ovome delu materijalnom. ta treba, dakle, da
bude trud na? Da steknemo dve navike: jednu uklanjati se od zla, a drugu initi dobro. A
o tome ta je dobro a ta zlo kazuje nam naa savest nepotpuno i nejasno, jer je grehom

273

pomraena, a nauka Hristova potpuno i jasno.

ta trai od nas Gospod na, brao? Trai da kao to su oltari nai uvek okrenuti
Istoku, tako i due nae da budu uvek okrenute ka dobru. Da ostavljamo zlo iza lea, u
senci, u ponoru zaborava, u tami bivega, a mi iz godine u godinu, iz dana u dan, da se
pruamo ka dobru: da mislimo o dobru, da eznemo za dobrom, da govorimo o dobru, da
inimo dobro. Gospod trai zidare a ne ruioce. Jer ko zida dobro, samim tim rui zlo. Ko se
pak okrene da rui zlo, brzo zaboravi zidati dobro i pretvori se u zloinca.

Mrzei na zlo drite se dobra (Rim. 12, 9), ui nas apostol Hristov. Mrzi na zlo, no
ne mrzi na oveka koji ini zlo, jer je bolesnik. Ako moe lei bolesnika, no ne ubijaj ga
mrnjom tvojom. Dri se dobra, i samo dobra, jer je dobro od Boga, i jer je Bog riznica svih
dobara.
O Gospode dobri i svedobri, naui nas uklanjati se od zla i initi dobro radi slave
Tvoje i radi spasenja naeg. Tebi slava i hvala vavek. Amin''
(Sv. Vladika Nikolaj, Prolog, Januar, Beograd, 2004, s. 11-12)
O odnosu pravoslavne vere, svetosavske etike i srpske drave Nikolaj Velimirovi,
takoe, veoma jasno govori: "Narodna drava za Svetoga Savu znaila je otadbinu, zemlju
otaca naih, u kojoj ivi jedan i isti narod. Ne ide narodna drava dokle ma moe ii, nego
ma sme ii samo do granica jedne narodne drave, to jest otadbine. Ako se dozvoli da se
drava prostire dokle ma moe dosegnuti, onda drava prestaje biti narodna, prestaje biti
otadbinom i postaje imperijom. U tom sluaju drava dobija teritorijalno ali gubi moralno;
dobija u materijalnim dimenzijama ali gubi u intenzivnosti duhovne i moralne
snage...Pokoriti ili pokoren biti podjednako je katastrofalno za nacionalnu dravu." (Nikolaj
Velimirovi, Nacionalizam Svetoga Save, 1935, s. 14.)
O ''bogoovenosti'' pravoslavne etike, vie filozofskim nego teolokim jezikom,
govori Nikolaj Berajev (1874-1948) jedan od najuglednijih pravoslavnih filozofa,
ukazujui na nedostatke zapadnog racionalistikog humanizma. On istie da je poimanje
oveka uvek povezano sa nekakvim poimanjem Boga; odnosi izmeu oveka i Boga su
paradoksalni i ne mogu se u celini i istinito izraziti racionalnim pojmovima, jer ne potpadaju
pod spoljne ulno iskustvo (koje postoji o materijalnim stvarima-objektima) ve su izraz
unutarnjeg duhovnog i subjektivnog iskustva (vere). Zato su, po Berajevu, svi pokuaji
racionalnog dokazivanja postojanja Boga ne samo pogreni nego i neposredno tetni:
umesto da se Bog uzdie, on se racionalistikim dokazima "iz carstva Duha prevodi u
carstvo esara", uniava se poistoveivanjem sa materijalnim predmetima koji svoje
postojanje otkrivaju ljudskim ulima. Bog ne prisiljava nikoga na sopstveno priznanje, kao
to to ine materijalni predmeti. Zato je vera u Boga za svakog oveka "unutarnji susret u
duhovnom iskustvu". Bez verujueg oveka Bog ne postoji. Umirua sholastika i statina
teologija (oslonjena na racionalistiku grku filozofiju) pogreno dokazuje da je Bog
stvaralac (uzrok) sveta, da je ovek pred Bogom niko i nita. Ovakvo dokazivanje je, po
Berajevu, ne samo poniavajue i za Boga i za oveka nego je u sutini pogreno: "Bog
nije snaga u prirodnom smislu koja deluje u prostoru i vremenu, nije gospodar i vladar sveta,
nije ak ni sam svet ili snaga razlivena u svetu. Bolje je rei da je Bog Smisao i Istina sveta,
Duh i Sloboda." (Berajev, s. 23).
Svet bez Boga je priroda i materija bez duha, neodreena protivrenost konanog i
beskonanog liena svakog smisla i vrednosti. Ako Bog nije prirodno bie na koje bi se
primenjivali racionalni pojmovi, onda Bog postoji samo kroz ovekovo duhovno iskustvo.
Ali ni ovek nije samo prirodno materijalno bie koje bi samo sebi bilo dovoljno, nego je i
duhovno bie koje to ne moe da bude bez vere u Boga. Po Berajevu, ovek je u osvit svog
postojanja pretpostavljao postojanje boanskog, mada u najgrubljem obliku. Ako nema
274

Boga, ako nema pravde koja se uzdie nad svetom, onda je ovek u celini potinjen nunosti
ili prirodi, kosmosu ili drutvu, dravi ili kakvoj drugoj spoljnoj sili. "Sloboda oveka je u
tome da osim carstva esara postoji i carstvo Duha. Postojanje Boga otkriva se u postojanju
duha u oveku...Bog je sloboda, a ne nunost, ne vlast nad ovekom i svetom, ne vrhovni
uzrok koji deluje u svetu... Moe se rei da je postojanje Boga povelja ovekove slobode,
njegovo unutranje opravdanje u borbi s prirodom i drutvom za slobodu. Dostojanstvo
oveka je u tome da se ne potinjava onome to je nie od njega". (N. Berajev, 1992, s. 24).
Ali svakako postoji ono to je vie od svakog oveka, to je od njega vanije, iako
ne postoji izvan oveka i ne stoji nad njim kao neto spolja nadreeno. U tom smislu
Berajev podvrgava kritici racionalistiki humanizam na ovaj nain: "Pogreka humanizma
nikako nije bila u tome to je utvrdio najviu vrednost oveka i njegovu stvaralaku misiju,
nego u tome to se priklonio samodovoljnosti oveka i zatim suvie ravo mislio o njemu,
smatrajui ga iskljuivo prirodnim biem, nije u njemu video duhovno bie. Hristos je uio
o oveku kao o slici i prilici Bojoj, i time se utvrivalo dostojanstvo oveka kao slobodnog
duhovnog bia, ovek nije bio rob prirodne nunosti".(N. Berajev, s. 25).
Justin Popovi u istom smislu ukazuje kako je postepeno pretvaranje zapadnog
hrianstva u zapadni humanizam izazvano pretvaranjem oveka u Boga i proterivanjem
Boga sa zemlje na nebo. Papa je bio prvi ovek koji je proglaen za nepogreivog ("boga na
zemlji"), a papska drava, kao ovozemaljaska politika tvorevina, za "dravu boju", papski
presto za "svetu stolicu". Evo kako on opisuje neloginosti zapadnog hrianstva koje je
"sveprisutnom Bogu" potrailo zamenika na zemlji: "crkva je pretvorena u dravu, papa je
postao vladar, vladike su proglaene za knezove, svetenici su postali voe klerikalnih
partija, vernici su proglaeni za papske podanike, Evanelje je zamenjeno vatikanskim
zbornikom kanonskog prava, evanelska etika i metodika ljubavi zamenjena je kazuistikom,
jezuitskom i 'svetom' inkvizicijom. A to znai: sistematskim uklanjanjem, unitavanjem
svega to ne klanja papi, pa ak i nasilnim prevoenjem u papsku veru i spaljivanjem
grenika u slavu krotkoga i blagoga Gospoda Isusa."(J. Popovi, 1953, s. 84-85).
Zato je, po Justinu, papstvo "prvi protestantizam", a kasniji protestantizam je
osnovno naelo papizma univerzalizovao i sproveo u ivotu svakog oveka ponaosob.
Evropski humanizam 18. i 19. veka je politika reakcija na protivrenosti zapadnog
hrianstva, koji ne reava njegove protivurenosti nego ih zamenjuje svojim
racionalistikim, materijalistikim i pozitivistikim protivrenostima.
Tragom ovakvog razmiljanja otkrivaju se koreni nekih protivrenosti modernog
zapadnoevropskog pozitivistikog duha i na njemu utemeljenog racionalistikog
humanizma. Te protivrenosti su najvidljivije onda kad se takav duh suoi sa fenomenima
koje ne moe da objasni niti uspeva da shvati svojim statinim, hipostaziranim i
ogranienim pojmovima i krutim emama, kad se unervozi to njima ne moe neogranieno
da manipulie i kad posee za najgrubljom sirovom i surovom silom da bi sve ono ime ne
moe suvereno da vlada unitio. Uoljivo je, naime, da se racionalistiki humanizam, uvek
kad ue u orsokak, vraa verskoj dogmi od koje je utekao, kojoj se u poetku radikalno
suprotstavio, ali je nikad nije potpuno prevaziao.
Ontoloka, logika i etika struktura zapadne dogme ista je i onda kad je ona
verska (teistika i teoloka) i onda kad je ateistika i politika. Oni su uvek u svemu
i bez sumnje u pravu, a ostali to moraju da prihvate, inae e im biti silom nametnuto.
Morae silom (batinom) u ''raj'', ako se dotle od njih ne ''naue pameti''. Njihov sud oponaa
"strani sud" pa njihova kazna treba da doe s neprikosnovene visine - sa neba (i bukvalno, s

275

bombama i raketama iz aviona). Njihova volja je apsolutna i ne podlee nikakvoj sumnji, a

njihove procene su nepogreive i imaju se kao takve (razni diktati) uzeti na "znanje i
ravnanje". Ako treba da ispatamo za "praroditeljski greh", onda smo skrivili i pre roenja,
krivi smo to smo roeni i to ivimo, a ne zato to smo (njima) sami neto skrivili. Samo
kad mi ne bismo postojali, ne bismo im bili krivi, a i kad bi nas oni proterali sa ovog sveta,
sami bismo za to bili krivi.
A to se njihovih grehova (prema nama) tie oni e posle zla koje su nam uinili
primeniti svetovnu proceduru opratanja koju su sami za sebe ustanovili: uinjeno zlo
drugima oni e pravdati svojim ''dobrim delima'' (raznim donacijama), to je savremeni vid
''otkupa grehova'' ili neka moderna ''indulgencija''. Samo pogledom kroz ovu iskrivljenu
etiku prizmu zapadnog hrianstva moe se razumeti ono to pravoslavce zbunjuje:
nepobitna injenica da su danas SAD, Nemaka, Engleska i druge zapadne zemlje najvei
nai ''donatori'' posle najveeg zla koje su nam upravo oni sami naneli. To je ta ''zapadna
arogancija'' za koju ameriki politolog i sociolog Semjuel Hantington (Samuel
Huntington, 1993) kae da moe da bude opasna za svet, ako se sudari sa ''istonom
islamskom netolerancijom''.
Navedene verske matrice, dakle, imaju razliitu etniku strukturu, ali etika
svakodnevog ivljenja, naravno, ne zavisi samo od njih iako u izvesnoj meri svakako zavisi.
Paradoksalno je da je ono to je verski ''raztrojenim'' narodnim zajednicama na
junoslovenskim prostorima ostalo zajedniko, samo stara i duboka paganska matrica.
Moderna ideoloka retorika (nekad socijalistika, a sada liberalistika) vie predstavlja
spoljnu masku nego neku dublju crtu unutarnjeg socijalnog i nacionalnog karaktera.
Problem je, pak, u tome to je ta stara paganska matrica, kao i nova ideoloka, poivala na
(ne)moralnim ''dvostrukim arinima''. Ako se zna da je na staro prethriansko (kako neki
kau ''pagansko'') stablo nakalemnjen novi ateistiki pelcer plodovi takvog ''drveta zla''
morali su biti etiki otrovni. Veselin ajkanovi (1881-1946) je u osnovama srpske ive i
praktine vere kritiki ukazao na jo neprevladane prethrianske elemente, ali
je
argumentovano pokazao da je stara srpska vera (ono to neki pogrdno nazivaju ''srpski
paganizam'') slina staroj veri (i paganizmu) svih drugih evropskih naroda.
Stara srpska i slovenska vera, pak, ima i svoju pozitivnu stranu koju ine plemensko
ojstvo i patrijarhalna duevnost koja se susree i kod pravoslavaca i kod katolika i kod
muslimana. To je ona skoro animistika duevnost koja nalae da ''ni mrava ne treba
zgaziti''. Tamo gde su i onda kada su junoslovenski pravoslavci, katolici i muslimani svoje
komijske odnose gradili na prastaroj etici plemenskog ojstva i patrijarhalne duevnosti
Junih Slovena, tu i tada su meu njima postojali ljudski odnosi i bratska solidarnost. Meu
Srbima je odomaena izreka "brat je mio, bilo koje vere bio". Ona proizilazi iz prethrianske
duevnosti koju je pravoslavna etika sauvala i koju svetosavska sabornost neposredno
propoveda. Svetosavska etika priznaje slobodnu volju i pojedincima i narodima i dozvoljava
slobodan izbor, ali upozorava da svaki slobodan izbor ne vodi ni ljudskoj ni nacionalnoj
slobodi. Ko se ogrei o "svoga blinjega" on se sukobljava sa evaneoskim zakonima i od
takvih greha ne moe ga osloboditi - ni patrijarh koji moe samo da ispovedi, ali ne i da u
ime Boga oprosti. A od uinjenog greha pravoslavac se sam ne moe osloboditi nikakvim
svojim ''dobrim delima'', a pogotovo nekakvim ''otkupom grehova''.

Za razliku od pravoslavnih svetenika, od pape pa do obinog fratra, svako moe

grenicima (pa i zloincima) da daje poneki "oprost" (''indulgenciju''). Muslimanima je jo
lake da se oslobode greha. Njima je dovoljno da se sami prisete prorokovih obeanja o
tome kako se slui Alahu, a ukoliko povrh toga jo pribave i "hodin zapis" mogu biti
sasvim sigurni da e ui u "denet" (u ''nebeski raj''). Srbi, prema pravoslavno-svetosavskom
etikom kodeksu, ne bi smeli drugima da ine ono isti zlo koje drugi njima ine, jer im
njihov "Bogo-ovek" ne obeava raj nego pakao ako povrede svoga blinjega, a takav je
svaki ovek s kojim dolaze u dodir bez obzira na veru i naciju.

276

Sa fundamentalistikog islamskog i sa katolikog stanovita, ni brat (ili sestra) ni

onda kad ih ista majka rodi, nisu brat (niti sestra) ako su druge vere. Za muslimanafundamentalistu brat nije brat ako ne veruje u Alaha, a ustae su ubijale svoje najblie ako su
titili Srbe. Ako nije musliman i kad je po roenju brat (a bilo je i onih koje je ista majka,
pravoslavna Srpkinja, rodila) smatrao se "nevernikom" i neprijateljem, a "braa po Alahu"
postajali su mu daleki Arapi, Tatari, Selduci, danas jo i Avganistanci, Iranci, Pakistanci i
Malezijci. Ovi apsurdi su zdravoj pameti teko razumljivi, ali njihov realitet je jedina osnova
za objanjenje otkud u poslednjem ratu kod nas takvi zloini koje zdrav ljudski um ne moe
da pojmi.
Zapadni katoliki prozelitizam podstie i instrumentalizuje svaki sukob meu
"barbarima" a i danas veto manipulie sa pravoslavno-muslimanskim sukobima na
Balkanu, u Zakavkazju i drugde. Vatikan je i u najnovijem ratu u BiH ''stao na svoju stranu'':
podrao je slabije, ne zbog hrianske samilosti, nego da bi oslabio jae i da bi tuim
rtvama ostvario svoje ciljeve. Tako se deklarisani ''zapadni humanizam'' danas koristi kao
nova i "sjajna" maska za u sutini stari i mrani cinizam paganskih ''dvostrukih arina''. Time
ovakav "moderni humanizam" gubi proklamovani univerzalni etiki status i dodiruje se sa
starim ontolokim zlom ranijih paganskih vremena esto vienim na ovim naim
(junoslovenskim) prostorima i u najnovijoj prolosti.
U svetlu ovih idealno-tipski skiciranih religijskih matrica, koje vekovima deluju
na balkanskim prostorima i odreuju odnose meu junoslovenskim narodima, moraju se
procenjivati i sva dananja zla, pojedinana i kolektivna, koja jedni drugima inimo napadajui druge ili se od drugih branei. Svaki pojedinac ili grupa, bez obzira kojoj
naciji ili veri pripada, mora da sledi ili da uz posebne moralne napore savladava i
oplemenjuje svoj kulturni kod, staru i novu religijsku matricu i na njima zasnovani
savremeni nacionalni moralni kodeks. Poto veina uvek ostaje u okviru kolektivnog
kodeksa vrednosti, po istorijskoj inerciji drutvenog zbivanja, razlike meu kolektivnim
religijskim matricama postaju izuzetno znaajne za istinito poimanje i racionalno
objanjenje mnogih konkretnih pojedinanih i grupnih inova. Ako se izuzme
pojedinana psiho-patologija kao izvor zla i uinjenih zloina, razlike koje ostaju moraju
se povezati sa nekom vrstom kulturne predispozicije koja je ranije bila i jo uvek ostaje i
verski determinisana.
Ideologizovana i politiki instrumentalizovana religija je ne samo suprotstavljala
narod narodu, nego je ponekad u jednoj istoj porodici odvajala i brata od brata. Stalno se
prenebregava tragino istorijsko iskustvo koje opominje: "ko ne priznaje brata za brata,
imae tuina za gospodara!". Stara i nova politika ideologija i mitologija je tako u drugi
(istorijski i ljudski) plan potisnula istinsku i iskrenu ovekovu veru u sveto i u jednoga
(zato i zajednikoga) Boga svih ljudi i svih naroda. Tamo gde se susreu, a u stvari vie
sudaraju velike ideologije (i svetske religije), tamo su narodi, a naroito mali i obini
ljudi, u velikim i stalnim problemima: kao kada se ivi na tektonski trusnom prostoru na
kojem se jedna o drugu taru i meusobno sudaraju velike kontinentalne ploe.
Da ono to se nedavno tragino odigralo na junoslovenskim i balkanskim
prostorima, a to je bilo povezano i sa razliitim religijskim matricama, nije nekakav
''balkanski endem'' i samo naa specifinost, svedoi i pomenuti ameriki politiki
analitiar najnovijih globalizacijskih izazova Semjuel Hantington koji upozorava da bi
sledei svetski rat (''ako ga bude bilo?'') mogao biti verski rat Istoka i Zapada. Taj
globalni sukob je, ne samo simboliki, najavljen spektakularnim ruenjem Svetskog

277

trgovinskog centra u Njujorku 11. septembra 2000. godine, koji je besumnje dogaaj koji
je oznaio poetak treeg milenijuma posle Hristovog roenja. Tako se nametnulo
sumorno pitanje nee li vek (i milenijum) koji su ovako zapoeli biti u znaku ovog
simboliki zlokobnog teroristikog ina - i ta bolja polovina oveanstva mora uiniti
da se to ne desi? Umesto izriitog odgovora i oveku naeg vremena preostaje samo stari
bogobojaljivi izgovor: sa Bogom i sa ljudskom verom u Boga nije se igrati.
Odabrana literatura
Berajev, Nikolaj (1992): Carstvo Duha i carstvo esara, Svetovi, Novi
Sad.
Blagojevi, Mirko (1995): Pribliavanje pravoslavlju, Gradina-JUNIR, Ni.
Dirkem, Emil (1982): Elementarni oblici religijskog ivota, Prosveta,
Beograd.
orevi, Dragoljub (1991): Pravoslavlje izmeu neba i zemlje, Gradina, Ni.
orevi, Dragoljub (1994): Povratak svetog?, Gradina, Ni.
Elijade, Mira (1991): Istorija verovanja i religijskih ideja, 1-3. tom, Prosveta,
Beograd.
Enciklopedija ivih religija (1992): urednik Kim Krim, Nolit, Beograd.

irar, Rene (1990): Nasilje i sveto, Knjievna zajednica Novog Sada, Novi Sad.
Jevti, Miroljub (2002): Religija i politika, Institut za politike studije i
Fakultet politikih nauka, Beograd.
Kultura i religija(1981): zbornik radova, Radnika tampa, Beograd.
Ling,Trevor (1990): Istorija religije Istoka i Zapada, SKZ, Beograd.
Malinovski, Bronislav (1971): Magija, nauka i religija, Prosveta, Beograd.
Panti, Dragan (1993): ''Promene religioznosti graana Srbije'', Socioloki
pregled, br. 1-4.
Popovi, Justin (1953): Svetosavlje kao filozofija ivota, Minhen.
Stanovi, Vojislav (1999): Politike ideje i religija, knj. 1. i 2, igoja, Beograd.
ajkanovi, Veselin (1994): Sabrana dela iz srpske religije i mitologije, knj. 1-5,
SKZ i BIGZ, Beograd
Dems, O. E. (1990): Uporedna religija, Matica srpska, Novi Sad.
unji, uro (1998): Religija, knj. 1. i 2, igoja, Beograd
2.3. "Mythos" i "logos" - obrasci saznavanja i tumaenja stvarnosti
Mit (legenda) je fantastina pria (grki mythos - re, kazivanje, predanje) koja
govori o nadljudskim biima, bogovima ili o naim precima i njihovim natprirodnim
moima. Takvi su mitovi o stvaranju (i propasti) sveta, o raanju bogova, o smrti i
uskrsnuu, o udotvornim delima, ali i o junatvu predaka i njihovim dobrim delima. Mit je
i sveta pria, a mitologija skup najvanijih mitova koji pripadaju jednoj verskoj tradiciji.
Mitovi i mitologija su uvek na neki nain povezani sa magijom i religijom poto svako
verovanje mora biti praeno nekakvom fantastinom priom.
Termin ''mitologija'' odnosi se jo i na uenje i teoriju o mitovima i u tom smislu
mitologija je povezana sa naukom o jeziku, sa etikom, i estetikom, sa ideologijom i
politikom. Stari Grci su prvi jasno razlikovali iracionalni "mythos", kao fantastinu priu,
278

od racionalnog "logosa", koji uvaava objektivnu realnost, ali su i jedno i drugo samo dva
aspekta jednog jedinstvenog ljudskog duha. "Mythos" je tako postao osnov religije i
umetnosti (a ima izvesnu ulogu i u podizanju morala, pa i u uvrivanju ideologije), a
"logos" je u osnovi filozofije, nauke i tehnike.
Mitovi (legende) su arhaini oblici kolektivnog pamenja koji i danas predstavljaju
vaan tradicionalni elemenat kulturnog identiteta, a u najteim okolnostima po neku
zajednicu doprinose ouvanju i uvrenju njenog drutvenog integriteta.
Mitovi proimaju mnoge druge oblike kulture, a naroito religiju i umetnost, ali
su povezani sa moralom i sa ideologijom. Kao fantastine prie mitovi imaju zadatak da
ubede ljude da je "mogue i ono to je nemogue". Samo zahvaljujui mitovima u
verskoj svetoj prii, umetnikoj predstavi (prii ili slici), legendarnom primeru junatva
ili u utopijskom ideolokom projektu (besklasnog drutva, na primer) mogue je sve: i
ljudi na nebu, i aneli na zemlji, i besmrtni junaci i besklasno drutvo i sve drugo to
ustreba, a stvarno nam je predaleko. Zato je "mythos" u nekom (prenesenom) smislu
"iracionalni logos" (ako to nije contradictio in adjecto) - koji je naroito u tekim (i
bezizlaznim) okolnostima ''dobar sluga'', mada je i tada ''opasan gospodar''. Mitska svest i
mitski obrasci ponaanja su ''opasni gospodari'' kad prevladaju sve druge, a naroito kad
zamagljuju i potiskuju racionalne mogunosti da se pravovremeno izbegnu i realno
prevladaju line i kolektivne tekoe.
Mit je univerzalna drutveno-kulturna duhovna tvorevina koja postoji u svim
drutvima i svim vremenima, kojoj su vie ili manje podlone sve drutvene grupe i svi
pojedinci u specifinim okolnostima koje pogoduju stvaranju i funkcionisanju mitova kao
osobenog oblika simbolike komunikacije. Mitski elementi u oseanju, verovanju,
miljenju, delovanju i ponaanju pojedinaca i grupa uvek su povezani sa datom strukturom
njihove individualne i kolektivne svesti i sa zateenim ili novonastalim drutvenim i
kulturnim okolnostima koje vie ili manje pogoduju pojavi mitova.
Sa sociolokog stanovita gledano, osobito su znaajna odgovarajua obeleja one
strukture drutvenih odnosa koja se po svome sklopu moe oznaiti kao mitska drutvena
situacija, u kojoj su prinueni da mitski misle i mitski deluju i oni koji u drugim
okolnostima ne pokazuju takve sklonosti. Naravno, legitiman je i onaj drugi, manje
socioloki a vie psiholoki pristup, koji potencira mitoloku strukturu svesti aktera koji
su skloni da se mitski ponaaju i onda kad to realna situacija od njih ne zahteva, kad su
mitski elementi u svesti subjekata sasvim neprimereni objektivnim okolnostima u kojima
oni deluju. Vulgarno marksistiko shvatanje mitove svodi na "ideoloki privid", na
"istorijski prevazien oblik drutvene svesti", na "tetnu iluziju" koju to pre treba zameniti
"naunim pogledom na svet".
Od ovoga se veoma razlikuje shvatanje Ernesta Kasirera, jednog od najsuptilnijih
analitiara mitova i svih drugih simbolikih oblika kulture. On polazi od stava o postojanju
"sistema duhovnih izraajnih oblika" u okviru kojeg postoji "duhovno-organsko jedinstvo"
gde "mit u toj celini za nju ima odluujui znaaj".(E. Kasirer, Mitsko miljenje, s. 8).
Kasirer istie kako skoro da i ne postoji nijedna oblast "objektivnog duha" koja nije od
samog poetka izrastala iz mitske svesti, a i kasnije se esto javlja preruena i zaodevena u
neki vid mita. To se odnosi ne samo na religiju i umetnost nego i na oblike saznanja i na
sadraje morala, prava, jezika, nauke, tehnike. U poetku su svi oni "u neposrednom i
nerazluenom jedinstvu mitske svesti. Iz ovog okvira i spone samo se sasvim postepeno
odvajaju osnovni teorijski pojmovi saznanja, pojmovi prostora, vremena i broja, ili pravni

279

pojmovi i pojmovi zajednice, poput pojma svojine, a zatim i pojedini oblici privrede,
umetnosti, tehnike." (Isto, s. 9).
Hegelova "fenomenologija duha", kako primeuje Kasirer, odnos nauke (kao
samosvesnog duha) i neposredne (ulne) samosvesti, razreava tako to nauka daje
prirodnoj (neposrednoj) svesti "lestvice koje vode do nje same". Naivnost "pozitivistike"
teorije saznanja ogleda se u predubeenju da se moe jasno i precizno povui logika i
vremenska granica izmeu mitskog (teoloko, metafiziko) i "pozitivno-naunog". ak je i
tvorac pozitivizma Ogist Kont sagledao nedostatak svoje konstrukcije o razvoju duha u
smislu nekakavog "zakona tri faze" onda kad je iznad "pozitivne nauke" uveo "pozitivnu
religiju". Po Kasireru, ni prirodne nauke se nisu oslobodile mitskih sadraja (pojam sile u
fizici) dok se istorija i itav "sistem duhovnih nauka" koji se na istoriji temelji mogu u
izvesnom smislu izuzeti iz oblasti nauke i svrstati u oblast mita.
Jedini nain da se prevlada dualizam "mita" i "logosa" ili da se onemogui
prodiranje mita u nauku tako to bi se meu njima brisala svaka granica bilo bi priznavanje
mita kao realne duhovne pojave i njegovo spoznavanje kao takvog.
Klod Levi-Stros je pokazao u svojim Mitologikama da mit ima svoju logiku koja
zasluuje da bude istraena, kao to je smatrao da i tzv. divlja misao necivilizovanih
(''primitivnih'') naroda nije alogina nego ima svoju imanentnu logiku koja je funkcionalna
u okviru dotine kulture. To to ''logika'' mita nije ista kao i logika nauke i to se logika
''divlje misli'' razlikuje od logike neke moderne zapadne civilizacije nije dovoljan razlog da
se funkcionalno analognim simbolikim formama u prvom sluaju potpuno porie, a u
drugom blanko priznaje logiki status. Mit ima izvesnu funkcionalnu logiku koja je
specifina i esto skrivena. Tek onda kada se suptilno i paljivo proui ta specifina
duhovna struktura mita mogue je istinito pojmiti njegov stvarni duhovni smisao i
drutvenu ulogu, kao i njegove granice.
Bronislav Malinovski je smatrao da je mit jezgro kulture primitivnih drutvenih
zajednica. On mit prouava kao iv i neposredan, a ne samo kao simboliki izraz svoje
sadrine - odgovarajueg naina drutvenog ivota i kulture koja ga osmiljava. Kao iv,
"mit nije objanjenje koje zadovoljava nauno interesovanje, ve (je) negativno vaskrsnue
iskonske stvarnosti koja se pria da se zadovolje duboka religijska potreba, moralne elje,
drutveno potinjavanje, potvrivanje, ak i praktini zahtevi." (Malinovski, s. 94.) On,
dodue, istie da u primitivnoj kulturi mit pojaava verovanje, uva i namee moral,
obezbeuje delotvornost rituala i prua praktina uputstva za delovanje i ponaanje.
Meutim, nema razloga da se ne pretpostavi da se to deava uvek kad se mit pojavi,
bez obzira na vreme i nivo razvijenosti nekog drutva i kulture. Mit je simbolika forma
duhovnog izraavanja koja ima svoje mesto u sistemu duhovnih tvorevina svakog drutva u
svim vremenima i zato ima univerzalni smisao, kako je mislio Kasirer. Mit nije otro
odvojen i suprotstavljen "logosu", nego ima svoju logiku, kako tvrdi Levi-Stros. Pritom,
logika mita ne mora da bude onako viena kako je vidi pisac Mitologika, ali je od toga
vanija sama ideja da mit ima logiku koju u svakom konkretnom sluaju valja podrobno,
nepristrasno, bez predubeenja i svestrano istraivati.
Najzad, najnovije oivljavanje mitske svesti u sklopu poremeenih
meunacionalnih i svih drugih drutvenih odnosa, sad i ovde, potvruje tezu o mitu kao
"ivom i neposrednom izrazu svoje sadrine". ''Mitsku situaciju'' stvara i reprodukuje
aktuelna praksa drutvenih odnosa koji su doveli do verskog i moralnog posrnua, do
pravne konfuzije i privrednog haosa, do bratoubilakog rata i bestijalnih zloina u drutvu i

280

vremenu koje se smatra(lo) "civilizovanim" - a ponaa(lo) se "primitivno". To je ono stanje

ljudskog duha kada obinom oveku ''staje pamet'' i otkazuje ''zdrav razum'' a praktino
zbivanje zahteva brzu akciju ili reakciju. U duhu funkcionalne paradigme Malinovskog,
moglo bi se pretpostaviti da je ovo "negativno vaskrsnue iskonske stvarnosti" u
novostvorenim drutvenim okolnostima kod nas bilo ne samo nuno, nego je na neki
paradoksalan nain bilo i funkcionalno: iracionalno objanjenje onoga to se deavalo, ne
samo da je bilo mnogima subjektivno prihvatljivije nego ono koje je bilo racionalno, ve je
izgledalo od njega u poneemu tanije i objektivno delatnije. Kad se u nekom drutvu
ideoloki konstituie i simboliki konstruie mitska realnost, tada u njoj mitsko miljenje i
delovanje postaje funkcionalnije nego ono koje to nije.
Kao to je Zigmund Frojd ustanovio za pojedinca da je sklon da se vrati na
prevaziene oblike ponaanja, onda kad nije u stanju da svoje nagone zadovolji
potovanjem viih, razvijenijih i zrelijih kulturnih i psiholokih standarda, tako se i
drutvima i narodima deava da podlegnu regresiji. Predominacija mitskog u svesti i
ponaanju u nekom drutvu i nekom vremenu nesumnjivi je znak drutvene i istorijske
regresije, i oko takve ocene nikakvih dilema ne bi trebalo da bude. udno je, pak, to to se
mnogi dananji kritiari patologije svakodnevnog drutvenog ivota ponaaju kao naivni
psihijatri iz vremena dok psihijatrija nije poznavala psihoanalizu - ni kao teorijsku ni kao
terapeutsku metodu. Oni, naime, poremeenom pacijentu uporno ponavljaju da je "lud" to vide i oni koji nisu psihijatri, obino svi osim samog pacijenta. I umesto da otkrivaju
uzroke, da proue "logiku ludosti" i da na osnovu toga ponude terapiju, oni ostaju kod
simptoma i ("ludim") pacijentima "savetuju" da se "opamete", ili ih (kao "poremeene")
ismejavaju, to je jo gore i moralno problematinije. Problem je samo u tome to "ludi"
pacijenti ne sluaju "pametne" savete (intelektualaca-''pametara''), a drugima takvi saveti
nisu ni potrebni. Zato su veoma naivni intelektualistiki apeli narodu da se on ''oslobodi
mitske svesti'' sve dok drutvo nije u stanju da racionalno i praktino prevlada samu
''mitsku situaciju'' u kojoj se objektivno nalo.
Sa druge strane gledano, sasvim je otvoreno pitanje da li je uopte mogue zamisliti
oveka kao bie i ljudsko drutvo kao realnost koji bi bili sasvim ''razmaijani'', kojima
nikakvi mitovi ni za ta ne bi bili potrebni i koji bi se upravljali samo prema racionalnom
''logosu''. Takvo uverenje ima veoma problematinu racionalistiku podlogu, a samo ono
najverovatnije predstavlja jedan od najrairenijih mitova modernog doba mit o
sveprisutnom i svemoguem ''logosu'' i to ne bojem, nego ljudskom. Treba biti
nepopravljivi mitoman da bi se u tako neto moglo poverovati.
"Logos" je, pak, sinonim za racionalne i realne obrasce miljenja i delovanja koji
se nalazi u osnovi filozofije i nauke, kao racionalnih oblika drutvene svesti.
Racionalna pravila "logosa" omoguuju istinitost filozofskog miljenja i naunog
saznanja. Filozofija se oslanja na logiku racionalnog miljenja, a nauka jo i na
metodologiju iskustvenog istraivanja. Filozofija u racionalnoj raspravi pomou logikog
miljenja dokazuje, a nauka razliitim metodama istraivake prakse proverava svoje iskaze
(svoju loginu i realnu, teorijski i iskustveno zasnovanu "priu", koja se razlikuje od
alogine, fantastine i nadiskustvene mitske prie). Filozofija prosvetiteljskog racionalizma
je uticala na razmaijavanje savremene kulture, na potiskivanje mita i afirmaciju moderne
nauke i na njoj zasnovane moderne tehnike i tehnologije.
Moderna nauka se razlikuje od starogrkog poimanja nauke po tome to ne traga
za istinom bivstvujueg, za sutinom pojava nego je praktino usmerena na otkrivanje i

281

saznavanje naina na koji su pojave (kakve god one po sutini bile) jedne sa drugima
povezane. Nauka ima zadatak da to tanije i to preciznije (ali nikad apsolutno tano)
opie, racionalno objasni i precizno predvidi uzrono-posledine i strukturno-funkcionalne
odnose u nekom delu objektivne stvarnosti i da na osnovu tog saznanja ustanovi racionalne
modele i konstruie efikasna tehnika sredstva za praktino ovladavanje objektivnim
procesima. U tom cilju nauka razvija odgovarajue logiko-metodoloke postupke i unapred
utvrene procedure prikupljanja objektivnih injenica, njihovog merenja, klasifikovanja i
tumaenja. Nauka viestruko uveava manipulativnu mo oveka u odnosu na svet koji ga
okruuje i u tom smislu predstavlja jednu novu duhovnu silu koju moderan ovek mora
nauiti da etiki obzirno i smisleno koristi.
Moderna tehnika i tehnologija predstavljaju primenjeno nauno znanje, a
viestruko su efikasnije od tradicionalnih praktinih vetina i postupaka. Tradicionalne
tehnologije su se oslanjale na nesistematino, pojedinano ili grupno praktino i ivotno
iskustvo, koje je uvek vie ili manje parcijalno, ali je i ono u neku ruku racionalno. U
okvirima racionalne logike, pored filozofskog i naunog znanja, postoji i zdravorazumsko
saznanje, kao rezultat neposrednog praktinog iskustva pojedinaca i drutvenih grupa o
svetu u kojem egzistiraju. Zdravorazumsko saznanje se sastoji od neposrednih predstava o
pojedinanim pojavama iz konkretnog ivotnog iskustva pojedinaca i grupa. Nauno
saznanje je pojmovno znanje, to znai da se ono uvek odnosi na zajednike i opte
osobine jedne itave vrste pojava. Predstave o pojedinanim pojavama su rezultat
neposrednog linog i ulnog iskustva. Poto niko ne moe da ima lino, ulno i konkretno
iskustvo o optim svojstvima cele klase pojava, pojmovno znanje poiva na apstraktnom
''sagledavanju umom'', na logiki dokazanom i u tom smislu posredno-iskustvenom
saznanju koje uvek poiva na sistematizovanom i proverenom neposrednom saznanju
veeg broja pojedinaca. Logiki racionalne metodoloke procedure treba da obezbede to
iru i to pouzdaniju objektivno-iskustvenu zasnovanost optih pojmova iz kojih se sastoji
apstraktno teorijsko nauno znanje.
Praktina primena je modernu nauku odvojila od teorijskog uma i filozofije i
ispunila je tehnikom racionalnou pozitivistikog duha. Savremena kibernetika je krajnja
posledica tehnike evolucije naunog ''logosa'' u modernom vremenu koje je upravo sa
sveoptom kibernetizacijom zasluilo epitet jedne nove (i najnovije) ''postmoderne''
epohe.
Kibernetika - knjiga sa sedam peata. - ''Kibernetika nije nikakva predmetna nauka koja nastoji da
istrai neko odreeno podruje stvarnosti, ve je to, zapravo, metanauka koja istrauje izomorfne modele u
razliitim podrujima stvarnosti. A to znai da u okviru kibernetikog pristupa naune kategorije nemaju
ontoloki smisao, ve se upotrebljavaju samo sa stanovita funkcionalnosti. Utoliko kibernetiko posredovanje
moe ne samo da prekorai granice razliitih naunih disciplina nego i da obuhvati itavo podruje privredne i
industrijske prakse. Ovo apsolutizovanje tehnikog duha proima sve grane kibernetike, poevi od teorije
obavetavanja i opte teorije sistema, preko inenjerske kibernetike, biokibernetike i sociokibernetike, sve do
teorije o odluivanju i strategiji izbora.
Kibernetika otvara mogunosti potpunog ovladavanja prirodom i ljudskim drutvom. Ovo ukrtanje
nauke i tehnike s obzirom na mogunost planiranja budunosti i upravljanja njome, uglavnom je presudno za
kibernetiki model. Vano je pri tom uvideti da je pojava kibernetike uslovljena epohalnim hodom nauke, da se
kibernetiki model osniva na radikalizovanju novovekovnog pojma nauke. U sreditu panje nalazi se sada
poveavanje znanja u nedogled, a ne samo njegovo metodsko osiguravanje. I to poveavanje znanja koje je
prethodno ve uveliko tehniki odreeno pomou kibernetikih aparata. Nauka je postala do kraja refleksivna,
te na taj nain u najveoj moguoj meri podobna za usavravanje. Naravno, postala je 'refleksivna' ne u
spekulativnom ve u isto tehnikom smislu. Kao 'tehnika mo' iji je nosilac elektronski raunar, dakle jedna

282

tehnika naprava, kibernetiki odreena nauka okree se prema samoj sebi da bi po mogustvu postala
savrena.
Nema nikakve sumnje da se ova situacija radikalne scijentifikacije ljudske kulture, koja je ve uveliko
uzela svetskoistorijske razmere, ne moe naprosto prihvatiti, a jo manje nekritiki slaviti i veliati. Takav
bezrezervno afirmativni stav prema njoj ne bi bio dostojan misaonog bia. U stvari, nova situacija nauke, u
kojoj je ova saputnica novovekovne filozofije postala sila koja iskljuivo samu sebe odreuje, navodi na
duboko razmiljanje. Ni govora o tome da je ta situacija tako bezazlena i bezopasna kao to se sama pokazuje.
Da tako kaemo: za misaonog oveka je kibernetika knjiga sa sedam peata. Ona mu zadaje grdnu glavobolju,
koliko god da i on prostoduno uiva u njenim plodotvornim posledicama. Mada kibernetika predstavlja
legitimno ispunjenje ideala nauke koji je posredovalo novovekovno miljenje, ipak je njeno polaganje prava na
to da pomou znanja uredi i vodi moderno ljudsko drutvo u osnovi problematino. Preuzimanjem
kibernetikog modela nauka je ne samo napustila svoja prvobitna filozofska nastojanja ve je, tavie,
izneverila svoj najvii zadatak. Daleko od toga da apsolutizovanje tehnike, to zapravo znai priklanjanje
grubom, nepromiljenom pozitivizmu, moe definitivno razbiti mit. Pre e biti da tek radikalno nauno
usmerena civilizacija izaziva potrebu za mitom. Jer, prosveeni ovek ne moe da prenebregne sve
moralnopraktine obzire kako bi se posvetio tehnikopraktinim ciljevima, on ne moe mirno da podnese
besmislenost ivota koju tehnikoindustrijski napredak sve vie razotkriva. Usred potpune vladavine logosa,
sama nauka daje povoda da se potrai kakva-takva zamena za boanski mit koji je ve odavno zanemeo''
(M. uri, Mit, nauka ideologija, s. 452-454.)

Odabrana literatura
Bart, Rolan (1979): Knjievnost, mitologija, semiologija, Nolit, Beograd.
uri, Mihailo (1997): Mit, nauka, ideologija, Slubeni list SRJ, Beograd.
Kasirer, Ernst (1885): Filozofija simbolikih oblika, Drugi deo, Mitsko
miljenje, Dnevnik i Knjievna zajednica Novog Sada, Novi Sad.
Levi-Stros, Klod (1980-1983): Mitologike, 1-3. tom, Prosveta-BIGZ, Beograd.
Malinovski, Bronislav (1971): Magija, nauka i religija, Prosveta, Beograd.
Petrovi, Sreten (2004): Srpska mitologija, Narodna knjiga-Alfa, Beograd.
2.4. Normativni obrasci drutvenog delovanja: obiaji, moral i pravo
a) Obiaji spontano ustaljena drutvena pravila
Obiaji su nepisana pravila drutvenog ponaanja i delovanja koja su spontano
ustaljena u duem vremenskom periodu u nekoj drutvenoj skupini i kao tipine
tradicionalne norme neformalno se prenose sa kolena na koleno.
Obiaji su kolektivne navike kojima se u tradicionalnim drutvima ureuju
najvaniji odnosi i kodifikuju vani drutveni dogaaji. U tom smislu se razlikuju razne
vrste obiaja:
- verski obiaji, kao verski rituali uz verske praznike (boini, uskrnji, krsne slave) ili
uz vitalne dogaaje (krtenja, venanja, pogrebni rituali, poduja i sl.);
- svetovni obiaji (sabori, svadbe, takmienja, poseivanje, susedski odnosi);
- ekonomski obiaji, uz tradicionalne radove (lov, ribolov, zemljoradnja, stoarstvo,
gradnja kua), zajedniku potronju, stanovanje;
- pravni obiaji kojima neka zajednica titi svoj tradicionalni poredak i kolektivne
ustanove, kanjava krivce i namee obaveze.
- medicinski obiaji o uvanju zdravlja i leenju;
Obiajne dispozicije i sankcije su (za razliku od pravnih) neformalne i neprecizne, jer
ih spontano stvara i titi neorganizovana zajednica (za razliku od organizovane drave).
Prema stepenu drutvene obaveznosti obiaji mogu biti praeni veoma blagim sankcijama
prema onima koji kre kolektivne navike, do otrih (nekad i surovih) kazni prema onima koji

283

se sukobe sa najvanijim obiajima koji imaju status tradicionalnih ustanova. Za razliku od

navika, obiaji uvek sadre i sankciju.

Odnosom prava i obiaja kod nas se prvi sistematski bavio Valtazar Bogii (18341908) za kojeg Stojan Novakovi kae da je bio ''knez srpske pravne nauke''. Polazei od
ideja istorijske kole prava, on smatra da se zakonodavstvo, sudstvo, pa ni nauno
prouavanje prava ne mogu valjano razvijati ako se prethodno ne proue stvarni drutveni
normativni (pravni) odnosi koji "ive" u narodu, pravni obiaji koji su primarni izvor prava.
Bogii se zalae da se ovi stvarni izvori prava prouavaju i uvaavaju, a da se odbaci
formalizam prirodno-pravne kole koji polazi od formalnih izvora prava, od idealnih
racionalnih normi, koje su navodno "u skladu sa prirodnim zakonima", ali u stvarnom
drutvenom ivotu ne postoje i ne deluju na njega.
Da bi prilagodio pravo stvarnom nainu drutvenog ivota i tako ga uinio
delotvornijim, sam Bogii pristupa sistematskom prouavanju pravnih obiaja kod Junih
Slovena i u tu svrhu sastavlja upitnik i uputstvo za prikupljanje grae, tzv. Naputak za
opisivanje pravnijeh obiaja, koji u narodu ivu (Be - Zagreb, 1866). To je bio prvi pisani
upitnik za istraivanje drutvenih pojava u nas uopte, a u celini se odnosi na sve vanije
strane narodnog ivota te se njime ustanovljava veoma znaajna praksa terenskih
empirijskih istraivanja u naoj sociologiji, sociologiji prava i etnologiji, kojima e se
kasnije tako uspeno baviti Jovan Cviji sa svojim saradnicima. Prikupljena graa je
objavljena u za tu priliku novopokrenutom, Zborniku jedinstvenih pravnih obiaja u
Junih Slovena (JAZU, Zagreb, 1874, iz ijeg uvodnog dela su svi navodi).
Kao vrstan pravnik, Bogii je dodao nove i jae argumente u prilog onome to je
kod nas pre njega isticao ve Vuk Karadi, a to je stav da pisano pravo koje vlast
namee mimo i nasuprot pravnih obiaja naroda (a u tradicionalnim drutvima to se
redovno dogaa), moe da ima suprotne posledice od oekivanih i da stvara zbrku u
drutvenim odnosima, umesto da ih ureuje.
Upravo to se desilo kod nas, smatrao je Bogii. Pravni ivot koji je organizovala
drava, osnovan je na naelima "a priori" ili se mehaniki prenosilo pravo drugih zemalja
koje su imale sasvim razliit istorijski razvoj i razliite drutvene potrebe za pravnim
regulisanjem odnosa. Zato to zakoni (pisane norme) po svojoj prirodi moraju odgovarati
meudrutvenim odnosima, jasno je zato oni kod nas nisu mogli da ispune svoju svrhu.
Tako se, smatra Bogii, kod nas desilo neto neuobiajeno: narodni obiaji, koji su inae
meusobno razliitiji, kao najverniji izraz provincijalizma, kod nas su u drutveno-pravnim
odnosima bili jedinstveniji od pisanog prava. Razlike u pisanom pravu kod Junih Slovena
dodatno su potencirane injenicom da su na ovim prostorima s vremena na vreme
smenjivani razni pravni sistemi okupatorskih drava (turski i austrijski) koji su se
meusobno bitno razlikovali. Videli smo da je slian istorijski paradoks, iz slinih razloga,
postojao i u sferi religijskoj gde su plemenski paganizmi na junoslovenskim prostorima
bili meusobno sliniji od civilizovanih religija.
Pravni sistemi i kodeksi koji su nastali na Zapadu, esto su izgraivani na idealnim
predstavama i bez obzira na stvarni pravni ivot naroda. Pravna nauka, zakonodavstvo i
sudstvo, bili su u domenu kolovane gospode koja je prezirala seljaka i njegove stvarne
potrebe, a poto je seljak inio jezgro naroda, takav je odnos bio i prema narodnim pravnim
obiajima i potrebama: "A kako bi i mogao 'ueni' sudija, u naivnoj nadutosti radi svog
knjievnog znanja uiti se jo emu god, to se tie njegove struke, od prostoga i neukoga
seljaka? Tim se manje mogao nanj obzirati sredovjeni naunik, po tadanjemu pravcu
nauke, motrivi svijet po daleko od svijeta." (Bogii, 1874)
284

Valtazar Bogii formulie jednu socioloku zakonitost o odnosu prava i obiaja:

pravo, "im vie ono biva zanemareno, prijeeno ili sakaeno u jednome organu svoga
pojavljivanja, recimo u zakonima, tim e snanije i bujnije da se razvija i da ivi u drugome
organu, u naem sluaju u obiaju." (Bogii, 1874)
Razmatrajui posledice sukoba zakona i obiaja kod nas, Bogii ukazuje na
nesnosan poloaj sudija, koji se moraju ogreiti ili o zakon ili o narodne obiaje, na
materijalnu i moralnu tetu koja nastaje prilikom suenja (nepoverenje prema zakonima i
vlasti koja ih namee, demoralizacija naroda i svekoliko opadanje javnog morala). Da bi se
takvi zakoni potovali, potrebna je upotreba sile i tako, umesto da bude branilac od svakog
nasilja "radi koga dobrovoljno organizuje narod svoju slobodu i nosi dravne terete" - sam
zakon u takvom obliku pokazuje se kao najvei narodni muitelj''.(Bogii, 1874)
Bogii se zalae za "neto slino usporednoj istoriji prava" to bi proirilo znanje
kolovanih pravnika i to bi na delu dokazalo relativnost pravnih pojmova i oblika u raznim
krajevima i kod raznih naroda. to se tie pisanja pravila za drutvene odnose koji se ne
poznaju, "moe se obzirom na osobite prilike donekle i ispriati, ali takomu se pravilu
klanjati kao pravilu ozbiljnoga zakona, svakako granii sa besmislicom".(Bogii, 1874)
Po nainu na koji je pristupao pitanju utvrivanja prava i pravne kulture u srpskom
narodu i kod svih Junih Slovena, Bogii je ne samo bio na nivou svetske nauke, nego je u
mnogo emu i prednjaio u odnosu na sve druge u svome vremenu. Za nae ondananje
prilike Bogii je bio pravi gorostas u oblasti drutvenih nauka ije delo i danas inspirie one
koji se bave problemima kojima se i on bavio.
Dovoljno bi bilo da se jedan stav Bogiiev danas uvai, pa bi srpsko drutvo i
njegova nauka krenuli sasvim drugim, daleko prosperitetnijim putem. Kad bi, naime,
dananji zakonodavci i njihovi zakonopisci imali u vidu primer saradnje crnogorskog kralja
Nikole i Valtazara Bogiia kao jednog od najuvaenijeg ministara pravde u srpskoj istoriji,
koji je, pre nego to je (1888) napisao originalni Opti imovinski zakonik za knjaevinu
Crnu Goru, obavio svestrana nauna (etno-socioloka) istraivanja, onda bi se i danas
pisanje zakona poveravalo najuenijim ljudima. A ovi, iako ueni, ne bi zakone pisali "iz
glave" ili po "volji vladajue klase", tako to bi samo "zaotrili olovku" i "presavili tabak"
pa prepisali zakon od nekog drugog, a narodu kako bude. Bogiiev primer mogao bi nam
pomoi da se bre oslobaamo pogubnog ideolokog manira da se zakoni smatraju "voljom
vladajue klase" (danas vladajue stranke) pretvorenom u silom nametnutu obavezu za sve
ostale.
O odnosu prava i obiaja kod nas, slino je mislio i pisao i Sreten Vukosavljevi
koji kritikuje nain na koji se srpska drava meala u svojinske zemljine odnose. Pri
prelasku sa kolektivne na batinsku svojinu naroito je vano kako reaguje drava putem
zakona na ovaj spontani drutveni proces. Vukosavljevi pokazuje, u skladu sa stavom da
''zakoni ne treba da kvare dobre obiaje'' kako naa ''drava unosi zabunu u normativni
poredak narodnih regula" koje i zato gube snagu koju im "odnosi" destruktivno delovanje
dravnih pisanih zakona. "Postojanje, stvaranje privatne zemljine svojine i stvaranje
ureene i stabilizovane kolektivne zemljine svojine iz ovog optenarodnog zemljinog
fonda, koji je bio gotovo 'niija svojina', jeste jedan proces kroz bezvlae i korupciju, kad
mu se ne daje da se razvija normalno."10
ini se da ni dananji nain na koji se srpska drava (ne)mea u divlju ''burazersku
privatizaciju'' doskoranje drutvene svojine (koja je, takoe, bila ''gotovo niija svojina'')
10

. , , . 35.
285

ne zasluuje bolju ocenu drave i njenog prava od Vukosavljevieve. A i posledice po

drutvo su sline, kako u pogledu ekonomske tete po dravu, tako i u pogledu moralne
krize koju u narodu izazivaju bezvlae i korucija.
Obiajno pravo i nezavisno sudstvo. - ''Sloboda Britanaca, kojoj se u osamnaestom veku divio
ostatak Evrope, nije, kao to su sami Britanci verovali i kasnije Monteskije uio svet, bili produkt razdvajanja
moi izmeu zakonodavstva i izvrne vlasti, nego pre rezultat injenice da je pravo na osnovu kojeg su se
donosile odluke u sudovima bilo obiajno pravo, pravo koje postoji nezavisno od bilo ije volje i koje su
istovremeno, uvrstili i razvili nezavisni sudovi; pravo sa kojim se parlament samo retko sukobljavao i onda
kada je to inio to je bilo samo zato da razjasne sumnjiva mesta unutar datog zakona. ak se moe rei da je
razdvajanje moi u Engleskoj nastalo ne zbog toga to je 'zakonodavno telo' donosilo zakon, nego zato to nije;
zbog toga to su zakon odreivali sudovi koji su bili nezavisni od vlasti koja je organizovala i usmeravala
vladu, vlasti koja se obmanjujue nazivala 'zakonodavno telo'...
Zakon e se sastojati od svrhe nezavisnih pravila koja vladaju ponaanjem pojedinca, sa namerom da
budu primenjena na nepoznat broj daljih sluajeva i da, odreivanjem zatienog delokruga svakog pojedinca,
omogue poredak delovanja koji e se formirati gde god pojedinci mogu da zamisle izvodljive planove...
Tvrenje da je zakon zasnovan na presedanu apstraktniji od onog koji je izraen verbalnim pravilima
tako je suprotno iroko prihvaenom gleditu, moda vie meu kontinentalnim nego anglosaksonskim
pravnicima, da mu je potrebno dalje opravdanje. Centralno mesto verovatno ne moe bolje da se izrazi nego to
je to uinjeno u poznatom iskazu velikog sudije iz osamnaestog veka Lorda Mensfilda, koji je naglasio da se
obiajno pravo 'ne sastoji od posebnih sluajeva, nego od optih principa koji su ilustrovani i pojanjeni tim
sluajevima'. To znai da je deo tehnike sudije obiajnog prava da iz prethodnih sluajeva koji ga vode, on
mora biti u stanju da izvede pravila od univerzalnog znaaja koja mogu da se primene na nove sluajeve. ''
(Fridrih Hajek, Pravo, zakonodavstvo i sloboda, s. 84-85.)

b) Moral odbrana drugih od zla u nama

Moral (lat. mos, moris obiaj, navika) je nepisano pravilo koje usmerava ljude da
ine dobro i izbegavaju zlo.
Moral je specifian obiaj koji ljudi socijalizacijom usvajaju kao svoje unutarnje
merilo dobrog (etikog) miljenja, govorenja, ponaanja i delovanja. Specifina moralna
sankcija je gria savesti, unutarnja sankcija koja je najvrednija drutvena norma, jer deluje
preventivno. Moral je najefikasniji kad se u tradicionalnim drutvima oslanja na obiaje, a u
modernim na pravo ali vai i obrnuto: obiaji i pravo, znatno su delotvorniji ako su u
skladu sa moralom nego kad su s njim u raskoraku. Preko obiaja i prava drutvena
zajednica vri spoljni pritisak na ljude da se ponaaju na drutveno poeljan nain, dok je
moralni pritisak na oveka prevashodno unutarnji. Moralan ovek sam sebe tera na odreeni
nain ponaanja i delovanja i sam sebe kanjava ako mu se desi da se ogrei o usvojene
moralne norme.
Moral je sloeni socijalni fenomen kojeg ine:
1. moralne vrednosti (merila dobra i zla);
2. moralne norme (preporuke za delovanje, dispozicije i sankcije);
3. moralna praksa koja povezuje moralne vrednosti i norme u konkretnom ponaanju
i delovanju pojedinaca i grupa.
Etika je opta filozofska nauka o moralu koja prouava moralne vrednosti i norme
(sisteme moralnih obrazaca), moralno rasuivanje, moralno delovanje i ponaanje ljudi na
deskriptivan, normativan i analitiki nain.
Deskriptivna etika je povezana sa antropologijom i sociologijom, jer kao i one
opisuje razliite moralne sisteme, moralne kodove, moralne prakse u raznim drutvima i
kulturama. Ona obezbeuje sociografsku grau za normativnu etiku.
286

Normativna etika traga za osnovnim moralnim naelom u arolikoj moralnoj praksi

koju je opisala deskriptivna etika. Cilj normativne etike je da rekonstruie sistem moralnih
normi u raznim oblastima drutvenog ivota koje su meusobno saglasne i koje su
povezane sa osnovnim moralnim naelima.
Meta-etika se bavi moralnim terminima, analizira, na primer, znaenja izraza
''dobar'' ili ''lo'', analizira nain njihove jezike upotrebe, logiku moralnog rasuivanja i
dokazivanja moralnosti ili nemoralnosti nekih stavova. Meta-etiko je, recimo, pitanja da li
se iz injenice da ljudi vie vole da ive nego da umiru moe izvesti zakljuak da postoji
moralno pravo na ivot i da je zabranjeno ubijati? Ili optije pitanje, da li se iz bilo kojih
opisanih injenica (samo na osnovu iskaza deskriptivne etike) moe izvesti zakljuak ta je
moralno, a ta nemoralno bez normativnih pretpostavki (premisa)?
Sociologija je naroito povezana sa deskriptivnom etikom, a vai i obrnuto. I jednu
i drugu najvie zanima moralna praksa, ali one se bave i moralnim vrednostima i normama,
a naroito meusobnim uticajima moralnih ideja, normi i praktinog ponaanja pojedinaca i
grupa u odreenim drutvenim okolnostima. Etika i psihologija moral vie vezuju za oveka
pojedinca, a sociologija za drutvene okolnosti koje pogoduju jednoj vrsti vrlina vie nego
nekoj drugoj. Socioloki su posebno zanimljive one najnepovoljnije drutvene okolnosti
koje izazivaju zlo koje se u ljudima skriva kao latentna dispozicija i potencijalna opasnost za
druge.
Stanje javnog morala uvek je neka meavina razliitih kulturnih obrazaca
oblikovanih u odreenim drutvenim okolnostima, pri emu se moralnost i obiajnost u
stvarnoosti drutvenog ivota nerazdvojno prepliu. Njihovo razlikovanje je vie saznajno i
analitiko, nego to je praktino. U stvarnom i svakodnevnom drutvenom ivotu ljudi se
dre usvojenih moralnih naela ne samo zbog vrstine svog linog karaktera nego i onoliko
koliko ih spoljne okolnosti na to opominju posredstvom vladajuih obiaja u dotinoj
drutvenoj zajednici.
Iste te okolnosti jednom pogoduju jednim vrlinama, a drugi put nekim drugim ili
uopte ne pogoduju vrlinama nego ljudskim manama. U jednim okolnostima u prvi etiki
plan izbija epsko-herojski i ratniki kodeks, u drugim ono to se oznaava kao tradicionalna
radna etika ili kao moderni potroaki mentalitet, a u nekim treim drutvene prilike guraju
pojedince i grupe niz ''moralnu padinu'' i vuku ih u moralnu anomiju u masovne
devijacije, korupciju, zloine i u sveopte lino i grupno beae. Etiki i socioloki je
zanimljiva analiza tzv. moralne padine kojom se slikovito predstavlja uoena socijalnopsiholoka pravilnost da se u moralnu provaliju brzo i sve bre pada kada se napravi prvo
vee moralno posrnue. Svaki sledei moralni pad je sve dublji, a opravdava se onim
prethodnim. Kad se moralna norma jednom prekri, ona prestaje vie da bude imperativ za
onog ko ju je prekrio. Ko jednom prevari, ukrade ili ubije svaki sledei put e isto to (i jo
gore) mnogo lake uiniti.
Kao i svi drugi sloeni drutveni fenomeni i moral moe da se posmatra i strukturno
i istorijski. Strukturno se razlikuju (1) lina moralnost pojedinaca, (2) moralni kodeks
posebnih drutvenih grupa i (3) preovlaujua etika nekog vremena (duh epohe). Istorijski
je uoljiva razlika izmeu tradicionalnog morala jedne drutvene zajednice u ranijem
vremenu i modernog morala iste te zajednice u nekom novom vremenu.
Lina moralnost je osobena hijerarhija moralnih vrednosti, specifina vrstina
moralnih imperativa i individualna spremnost da se usvojene moralne vrednosti i norme
praktikuju u stvarnim odnosima sa drugima. Svaki pojedinac svoj moralni lik gradi u

287

procesu socijalizacije, kroz simboliku komunikaciju i ivotnu participaciju u primarnim

drutvenim grupama, najpre u porodici, pa zatim u grupi vrnjaka i svim drugim vanijim
drutvenim grupama u kojima ivi - radi, politiki deluje ili provodi slobodno vreme. Zato
se kod prve procene neije line moralnosti uvek gleda(lo) ''iz kakve je porodice'' ili se
zakljuivalo po analogiji ''s kim si onakav si''. U savremenom drutvu pojedinci mnogo vie
komuniciraju izvan svojih primarnih grupa tako da se njihova stvarna moralnost vie ne
moe procenjivati na stari nain. Moralni identitet je danas mnogo vie individualizovan i
pragmatizovan. To znai da se moralno procenjivanje uglavnom svodi na vrednosnu ocenu
konkretnih praktinih postupaka nekog pojedinca, nezavisno od njegovog porodinog
porekla ili grupe kojoj pripada.
Grupna moralnost se ogleda u posebnom etikom kodeksu koji je uobiajen u
nekoj manjoj ili veoj drutvenoj zajednici, a sastoji se od zajednikih moralnih vrednosti i
prihvaenih moralnih imperativa za poeljno ponaanje unutar zajednice i preporueno
delovanja u odnosu na druge izvan zajednice. Poseban etiki kodeks obino imaju razliite
verske i etnike zajednice, ali i druge drutvene grupe (drutveni stalei, profesionalne,
polne, generacijske i druge trajnije skupine). Za svaki, a posebno za tradicionalni, grupni
moral tipina su ''dvostruka merila'' po kojima se procenjuje moralnost konkretnih postupaka
pojedinaca i grupa: ono to je loe u meusobnim odnosima unutar grupe, moe se oceniti
kao ''dobro'' u postupanju prema onima koji su stranci. Ova ''dvostrukost moralnih arina''
esto se uoava i u savremenim okolnostima, samo vie kao realna moralna praksa nego kao
javno deklarisana normativnost.
Meutim, to to oni koji danas javno i verbalno proklamuju univerzalna moralna
merila, a stvarno praktikuju ''dvostruke arine'', vie govori o njihovoj (''modernoj'')
moralnoj hipokriziji nego o ''zastarelosti'' tradicionalne moralne asti. Kao ono kad pesnik
pouno veli: ''Hulje lepo zbore, al nitkovski rade''.
U srpskom tradicionalnom etikom kodeksu, na primer, postoji jedan elemenat
univerzalne moralnosti. On je izraen kroz imperativno naelo pravednog presuivanja ''ni
po babu ni po strievima, ve po pravdi Boga istinoga''. Isti univerzalni etiki smisao sadri
i tradicionalna vrlina koju narod naziva ''ojstvo'' o kojem govori Marko Miljanov (18331901). Ovaj poznati crnogorski vojvoda i veliki narodni uglednik, u svojim Primerima
ojstva i junatva Srba u Crnoj Gori jednostavno i kantovski precizno (iako je tek u starosti
bio nauio da ita i pie), ''ojstvo'' oznaava kao vrlinu kojom ''sami branimo druge od zla
u nama'', a ''junatvo'' kao ''vrlinu kojom se sami branimo od tueg zla''. I to je etiki jo
vanije, Marko Miljanov je, iako i sam veliki srpski junak, ''ojstvo'' stavljao na moralnoj
lestvici vrlina iznad ''junatva'', jer je dobro znao da junatvo bez ojstva junake moe
odvesti u zloine. A junak je samo onaj ko titi slabije od sebe i ko se bori za svoju slobodu i
slobodu svoga naroda ne inei zlo drugima, nego branei se od tueg zla. Naravno, u
okolnostima kad je borba za slobodu porobljenog naroda bila istorijski imperativ, ni ojstvo
nije odvajano od junatva kao vrline, a jo manje je ojstvo suprotstavljano junatvu. Surova
je istorijska istina da ojstvo bez junatva nikad nije moglo da donese slobodu onima koji su
bili kao narod porobljeni, niti da je sauva, ako su slobodni.
Za linu slobodu u savremenim drutvima potrebno je, pak, neko ''novo junatvo'', a
ono se danas zove ''graanska hrabrost''. To je etika kategorija samo onda kada se
ispoljava kao javno manifestovano delovanje koje nadilazi sebine interese i kad iri granice
slobode za sve ljude u nekom drutvu, a ne samo za jednu posebnu i politiki organizovanu
grupu. I u ovom sluaju se potvruje da je mogunost univerzalizovanja osnovni

288

kriterijum moralnosti ljudskih postupaka, kako u tradicionalnim tako i u modernim

drutvenim oblicima ivljenja.
ini se da se mnoga savremena zla ne mogu ni razumeti ni objasniti bez
uvaavanja navedenih tradicionalnih, ali univerzalnih, moralnih imperativa. A verovatno je
da se mnoga zla ne bi ni desila, da ''moderni akteri'' danas nisu pobrkali univerzalna etika
merila sa svojim tradicionalno sebinim interesima. Ovo je samo na prvi pogled neto novo,
a stvarno je veoma staro i tradicionalno, iako se propagandistiki predstavlja kao ''duh
novog vremena'' i ''moderna moralnost'' u svim sferama drutvenog ivota: kao nova i
racionalna ''profesionalna etika'', kao efikasna ''poslovna etika'' i kao ''pragmatina
politika'' tradicionalne (ili nove) makijavelistike provenijencije.

2.5. Poslovna etika izmeu religijske, ratne i radne kulturne matrice

a) Pojam i zadaci poslovne etike
Poslovana etika je etika primenjena u biznisu, jedna praktina i primenjena etika,
polje susreta biznisa kao prakse i etike kao moralne procene iste te prakse.
''Poslovna etika'' je naslov sintetike studije Riarda di Dorda koja je i kod nas
prevedena i objavljena (2003), a smatra se za najznaajniju knjigu o poslovnoj etici u svetu.
Di Dord kae da se poslovna etika moe shvatiti na dva naina:
1. Kao pokret za etiku u biznisu koji se javlja od sedamdesetih godina 20 veka, kada je
dolo do ''sloma mita o amoralnom biznisu'' (Di Dord, s. 17). Tada su studenti, pokreti
potroaa, ekologisti i sline grupe poeli javno da igou amerike firme koje
nemoralno posluju. Mas-mediji su poeli da kritikuju firme i poslovne ljude koji se
bave korupcijom (podmiivanjem), koji se lano predstavljaju, iznuuju proviziju
(''reket''), zloupotrebljavaju slubene poloaje i informacije, trguju opasnim
proizvodima, manipuliu s novcem i tritima, ugroavaju prirodnu sredinu i
marginalne drutvene grupe.
2. Poslovna etika kao deo etike uopte, ne protivrei onom prvom shvatanju poslovne
etike nego samo pojanjava stav da i u biznisu vae ista moralna naela kao i u svakoj
drugoj ljudskoj delatnosti. To znai da ni u biznisu nije dozvoljeno ono to nije
dozvoljeno na nekim drugim poljima drutvenog ivota. Poslovna etika, dakle, nije
neka posebna etika, nego je samo opta etika primenjena na jedno posebno polje
drutvenog delovanja.
Poslovana etika je etika primenjena u biznisu, polje susreta biznisa i etike koje je iroko
(nacionalno i globalno) - kao i sam biznis. Da bi se razumelo znaenje izraza ''poslovna
etika'' potrebno je odrediti znaenje pojma ''biznis'' i pojma ''etika'' i ukazati na naine i
nivoe na kojima se oni ukrtaju.
''Biznis'' je izraz koji obuhvata irok spektar poslovnih aktivnosti koje imaju za cilj
profit. Tu spadaju sve ekonomske aktivnosti profitabilnih organizacija, od proizvodnje do
prodaje i kupovine dobara i usluga koje se vre zarad profita.
Etika je opta (filozofska) nauka o moralu koja opisuje moralnu praksu
(deskriptivna etika), obrazlae osnovna moralna naela (normativna etika) i analizira
moralne iskaze i vrednosti (analitika etika, ili meta-etika koja prouava logiku moralnog
rasuivanja).
Polazei od amerikog poslovnog iskustva R. d. Dord istie nekoliko vanih
zadataka poslovne etike i planova na kojima se vri etika analiza i ukrtaju moralne
procene savremenog biznisa.

289

1. Makro-plan se odnosi na moralno vrednovanje ekonomskog sistema slobodnog

preduzetnitva i njegovih moguih alternativa.
2. Srednji nivo analize su korporacije, sindikati, potroai, male firme.
3. Trei je pojedinani plan, moralno procenjivanje pojedinih biznismena koji uestvuju u
poslovnim aktivnostima na prva dva plana. Poslovna elita je uvek sastavljena od ljudi
koji su vie ili manje (ne)moralni, koji u svakom globalnom sistemu i u svakoj posebnoj
korporaciji daju svoj individualni peat poslovnoj moralnosti.
4. Internacionalni plan biznisa je povezan sa delovanjem multinacionalnih korporacija
ija etinost se procenjuje prema globalnim opasnostima koje njihova poslovna
aktivnost predstavlja za konkretna drutva i prirodnu sredinu (za globalno zagrevanje,
kisele kie, masovnu seu uma i sl.).
Savremeni biznis se odvija u poslovnom sistemu slobodnog preduzetnitva koji
poiva na odreenim odnosima koji su osnov i za odgovarajue etike pretpostavke - jer
sadri neke poslovne vrednosti.
- Slobodan biznis, bez neposredne dravne intervencije, oslanja se na zrelost,
sposobnost i odgovornost aktera u poslovanju, za razliku od sistema dirigovane
privrede. Slobodno preduzetnitvo pretpostavlja da svaka osoba sama najbolje zna
ta eli i ta joj najvie odgovara. Sledi etika pretpostavka da je sistem dobar, jer
svakom omoguuje da delujui slobodno, iskoristi ono sa ime raspolae i stekne ono
to eli. Ali, u tome se krije i suprotna etika pretpostavka o amoralnosti biznisa
koji poiva na sebinim motivima i ne osvre se na potrebe drugih ( R. d. Dord,
s.20).
- Profit, novac i materijalna dobra predstavljaju osnovne vrednosti u sistemu
slobodnog preduzetnitva. To podrazumeva opredeljenje za poslove koji donose
dobit i novac, kojim se stiu dobra koja omoguuju ''dobar ivot''. Tu se podrazumeva
etika pretpostavka da ono to je dobro moe da se kupi novcem. Pretpostavka o
amoralnosti biznisa vie se vezuje za enju ka profitu nego za tenju ka dobrima,
no oboje je deo sistema.
- Idealizacija sistema slobodnog preduzetnitva sadrana je ve u vrednosnom
atributu ''slobodan''. Idealistiki karakter imaju i poslovne vrednosti koje su kao
ideali ukljuene u taj sistem, a to su: potenje i jednake prilike (anse). Oekuje se
da u ovom sistemu poslovne transakcije budu potene. Poto u svakoj transakciji
uestvuju dve strane, poten je onaj posao u kojem obe strane ostvare svoje interese
(dobro za sebe). Potenje podrazumeva asnost i istinoljubivost uesnika u
poslovima. Ideal jednakih prilika stoji u pozadini svih drugih vrednosti, kao
pretpostavka da talentovane osobe, koje su voljne da rade, mogu da uspeju u
potenom poslu.
- Konkurencija je dobra, jer ona pokree i odrava sistem slobodnog preduzetnitva.
Sve je podlono konkurenciji: proizvodi se takmie za kupce na tritu, kapitalisti se
nadmeu za vei profit i dobre radnike, radnici se bore za dobar posao, veu platu,
bre napredovanje. Mit o ''amoralnom biznisu'' polazi od ocene da konkurencija nije
dobra.
- Nejednakost je ugraena u sistem slobodnog preduzetnitva. Neki u sistemu
uspevaju, a neki ne. Bogatstvo i dobra zarada privlai sve, ali nagraivanje je
razliito. Sistem sadri nagradu za preduzeti rizik, ali samim tim doputa i neuspeh.

290

Sistemu je, kao i uspeh, potreban i neuspeh. Nadmetanje iskljuuje slabe, manje
produktivne, preterano oprezne i manje vete i tako podstie sistemsku efikasnost.
- Pragmatinost je vrednost u sistemu koji prvenstveno ceni praktine rezultate
(umesto teorijske apstrakcije). Borba za rezultate u poslu poveava efikasnost
biznisa.
- Efikasnost je povezana sa svim ostalim sistemskim vrednostima, a ispoljava se u
nastojanju da se proizvede to vie, to kvalitetnije robe, sa to manjim trokovima i
za to manje vremena.
Govorei o naliju amerikog sistema slobodnog preduzetnitva, R. d. Dord navodi
nekoliko njegovih slabih strana, onih koje se nikako ne mogu smatrati kao dobre, ali su
duboko u sistemu ukorenjene.
- Ameriko obilje oslabilo je onu staru protestantsku radinost i tedljivost, koje je
zamenila potroaka razuzdanost i elja za lakim ivotom.
- Koncept brzog zastarevanja proizvoda namee rasipniku potronju. Proizvodi se
vie ne prave tako da to due traju i to bolje slue ljudima nego da zadovolje
trenutnu (esto samo statusnu) potrebu kupaca.
- Kratkoroni ciljevi (i kalkulacije) potiskuju dugorone. Rairen je povrni optimizam
da treba misliti o najblioj budunosti, a na dugi rok stvari e se same po sebi
nekako srediti. Danas se ne zna kakva e biti cena takve ''budunosti'' kada ona
doe i ne bude bila onakva kako smo se nadali.
Svoje razmatranje etikih pretpostavki amerikog biznisa R. d. Dord zakljuuje
serijom otvorenih pitanja koja se u izvesnoj meri mogu odnositi na svaki drugi poslovni
sistem koji se poziva na slobodno preduzetnitvo.
''Ameriki sistem poslovnih vrednosti je meavina dobra i zla. Treba li slobodu
naglaavati vie nego bezbednost, ili konkurenciju vie nego jednakost? Kako moemo da
ograniimo negativne vidove nekih vrednosti, i obuzdamo neeljene posledice potovanja
drugih? Da li se vrednosni sistem menja? Da li su neke vrednosti - na primer, one zasnovane
na obilju zastarele? Mnogi ljudi postavljaju ova pitanja dok nam se drutvo nosi sa
stvarnou ogranienih izvora, rastueg zahteva za ekonomskom i politikom jednakou,
sve veeg pritiska strane konkurencije, starenja mnogih grana nae industrije, zagaenja
vazduha, vode i zemlje. Koje se vrednosti mogu moralno opravdati? I da li je sistem
slobodnog preduzetnitva po sebi moralno opravdljiv? Ako jeste, pod kojim uslovima? Sva
ova pitanja izuava etika poslovanja.'' (R. d. Dord, Poslovna etika, s. 22).
b) Poslovna etika svetskih religija
Veliku temu odnosa svetskih religija i moderne poslovne etike otvorio je poetkom
20. veka znameniti Maks Veber, svojom uvenom studijom Protestantska etika i duh
kapitalizma (1904-1905). Veber je bio jedan od najboljih znalaca svetskih religija koje je
uporedno prouavao od poetka pa do kraja svojeg istraivakog rada. Deset godina nakon
objavljivanja studije o uticaju protestantizma na pojavu kapitalizma Veber je napisao jo
nekoliko manjih radova pod zajednikim naslovom Poslovna etika svetskih religija. Rad na
ovoj studiji prekinut je Veberovom preranom smru (1920), a uraeni su delovi koji se
odnose na konfuijanstvo i taoizam, na budizam i hinduizam, kao i na drevni judaizam.
Veber se posebno bavio iniocima koji su doveli do razvoja modernog kapitalizma u
Evropi. Vano je na poetku naglasiti da Veber nikad nije tvrdio da protetantska etika

291

neposredno deluje kao nekakav izdvojeni i odluujui faktor koje sam po sebi moe da
proizvede jedan tako sloen sistem odnosa kakav je bio kapitalizam. On je samo nastojao
da ukae na one inioce koje su drugi zanemarivali, na racionalne elemente poslovne
etike koji su se razvili u okviru protestantizma pre i vie nego u bilo kojoj drugoj
religijskoj i civilizacijskoj matrici. To su oni elementi koji su pogodovali stvaranju
institucionalnih obrazaca koji unose profesionalni aktivizam, formalnu hijerarhiju, red
i disciplinu u organizovanu strukturu delovanja na svim poljima modernog kapitalistikog
drutva. U tome se ogleda sutina Veberove teorije racionalizacije modernog drutvenog
ivota u okviru koje treba razumevati i njegovu uvenu ''protestantsku tezu''.
Protestantska etika, dakle, nije neposredno dovela do pojave kapitalizma nego je
pripomogla da se u evropskom graanskom drutvu razviju racionalne institucije koje su
pogodovale brzom razvoju modernog kapitalizma, uz tradicionalne ekonomske i pravne
institucije koje su od ranije postojale u zapadnoj Evropi.
Uporeujui katolike i protestante Veber navodi rei jednog nemakog
knjievnika: ''Katolik je... mirniji; s manjim smislom za privreivanje, on na jednu to je
moguno bezbjedniju karijeru polae vie, makar i s manjim prihodom, nego na kakakv
opasan, uzbudljiv ivot, koji, eventualno, donosi asti i bogatstva. U narodu se aljivo kae:
ili dobro jesti ili mirno spavati. U ovom sluaju protestant voli da jede dobro, dok katolik
hoe mirno da spava'' (Veber, Protestantska etika i duh kapitalizma, s. 12.). Veber,takoe,
pokazuje kako odreena religiozna atmosfera u porodici uslovaljava nain i pravac
vaspitanja, obrazovanja i profesionalnu orijentaciju. U tom smislu vei je relativni udeo
protestanata nego katolika meu industrijalcima i na rukovodeim poloajima u privrednim
institucijama, protestanti se vie koluju u tehnikim kolama, a katolici u gimnazijama i
drugim humanistikim strukama. Uopte gledano, zakljuuje Veber, ''stoji injenica da su
protestanti (osobito neki kalvinisti), kako kao vladajui tako i kao zavladani sloj, kako kao
veina tako i kao manjina, pokazivali specifinu sklonost za racionalizam, koja se kod
katolika ni u jednom ni u drugom poloaju nije mogla da zapazi niti se sada zapaa. Razlog
razliitog dranja, dakle, mora da se trai poglavito u trajnom unutarnjem karakteru, a ne
samo u trenutnom spoljnjem istorijsko-politikom poloaju konfesije'' (Isto, s.11).
Protestantska ''etika poziva'' svim puritancima, kalvinistima, baptistima,
kvekerima, metodistima i drugim asketskim protestantskim sektama, kao njihovu ''svetu
dunost'' nalae odlaganje zadovoljstva, asketsku posveenost radu i poslu, ali zbog elje za
uspehom, a ne zbog sticanja profita koji e se troiti na ovozemaljska uivanja. Veber je
stalno isticao da ideje samo ''definiu situaciju'' u kojoj se deluje (utiu na razumevanje
konteksta), a samo delovanje determiniu interesi. A interesi stvarno odreuju delovanje i
ponaanje tek kad se ugrade u institucije. Zato same verske ideje (pa ni one protestantske)
ne odreuju drutvene tokove neposredno, nego posredno, tako to stvaraju duhovnu klimu
koja omoguuje da se poveu verski ciljevi i neki poslovni interesi, koji se potom ostvaruju
preko odgovarajuih institucija.
Imajui ovo u vidu Veber je analizirao razlike izmeu verskih ideja protestantizma,
hinduizma i konfuijanstva i nain kako su te razliite verske ideje pretvarane u verske
ciljeve i interese, a interesi ugraivani u institucije. Ovaj put analize nastajanja kapitalizma
Veberu se uinio znaajnim, jer se zapitao zato se kapitalizam u odreeno vreme razvio u
Evropi kad je sve do protestantske reformacije Kina u poneemu izgledala razvijenija, a i
Indija je imala neke svoje prednosti u odnosu na Evropu. Tako se Veberu kao protestantu po
poreklu i po ubeenju nametnula ''protestantska hipoteza''.

Kina je, na primer, u vremenu koje prethodi protestantskoj reformaciji pre Evrope
dola do nekih tehnikih pronalazaka (kompas, barut), imala je razvijenu trgovinu u
292

svetskim razmerama (uveni ''put svile''). Evropa je bila izdeljena na veliki broj malih
dravica, a kinesko carstvo je bilo ujedinjeno i mnogoljudno (u Kini 100-130 miliona,
naspram 50-55 miliona u Evropi). Papirni novac koji je u Kini korien i najopremljenija
mornarica sveta pogodovali su trgovini. Konfuijanska duhovna tradicija bila je poznata
po svojoj mudroj pragmatinoj svetovnosti. S njom u vezi je i onaj poznati kineski stav
''nije vano da li je maka crna ili bela vano je da lovi mieve'' koji je i danas osnovna
ideja kineskog puta u tranziciji od socijalizma ka kapitalizmu. Kineska konfuijanska
duhovnost prezire metafizike spekulacije, misticizam i transcendentalizam. Sa druge
strane, Kinezi nisu prezirali sticanje materijalnih dobara nego su voleli ovozemaljske stvari i
cenili novac. Pitajui se u emu je onda razlika izmeu konfuijanstva i kalvinizma
(protestantizma) Veber primeuje da je kineska doktrina bila racionalno prilagoavanje
svetu, a protestantska racionalno ovladavanje svetom.
Indija je, takoe, imala neke vane preduslove da razvije kapitalizam, a ipak ga nije
razvila. Indijska trgovina sa Zapadom je bila vekovima razvijena. U Indiji je novac davan
pod interes kad je to na Zapadu osuivano. Trnice su u Indiji nastale istovremeno kad i
pijace u Italiji. Gradovi su bili ne samo vojna ve i trgovaka sredita. ta je onda bilo bitna
razlika? Veber nalazi da tri velike vere u Indiji bramanizam, budizam i ainizam nisu
pozivale na ekonomski aktivizam nego su zamiljale neke druge puteve za spasenje due
koji su svi bili vie ili manje fatalistiki. Indijski kastinski sistem je zahtevao, a vera
nalagala, jo drastinije prilagoavanje tekim prilikama nego to je to bilo u Kini, a to nije
pogodovalo duhu kapitalizma.
Bramanizam je najrairenija religija u Indiji i zato se naziva i hinduizam. To je
verovanje u optu ''duu sveta'', a taj osnovni princip vere zove se braman. Pojedinana
dua je besmrtna, ali je stopljena sa telom, koje je ulno, prolazno i konano. Cilj
pojedinane due je da se odvoji od tela (koje je sinonim zla) i da se sjedini sa optom
duom, ime se postaje braman. Centralna ideja vezana za spasenje due kod bramana je
reinkarnacija ili seoba due iz jednog tela u drugo, posle telesne smrti. Braman se ne boji
telesne smrti, nego ponovnog roenja.
Karma je in, prakatina radnja kojom se zasluuje nagrada ili kazna u obliku ovakvog ili
onakvog ponovnog roenje od koje pojedinca niko ne moe da oslobodi. Zato u toj religiji
nema mesta za molitvu, nego samo za lina dela. Klasini hinduizam objanjava drutveni
poloaj, zdravlje bogatstvo, sreu, ivotni vek i sve vanije vrednosti kao posledicu prole
karme. Tako se stie oseanje univerzalne pravde i delimino razreava problem zla. U
teistikoj varijanti hinduizma karma je pod boanskom kontrolom, a potovanje boga donosi
osloboenje, a u animistikoj varijanti osnovno sredstvo osloboenja i proienja
predstavljaju lina dela, znanje i meditativne discipline. Sa praktine strane gledano,
problem hinduizma je u tome to meditativni ritual i znanja za njega vezana u svim
njegovim varijantama predstavljaju najvanija ''lina dela''. To nije pogodovalo oivljavanju
ekonomije, ali jeste uvrivalo kastinski sistem i privilegije kaste bramana koji upravljaju
ovim ritualima. Tako su bramani i bramanizam presudno doprineli dugom opstajanju
kastinskih institucija u Indiji, a i to je ometalo razvoj modernog kapitalizma.
Budizam je jedna od etiri najvee svetske monoteistike religije i prva ''religija
otkrovenja'' koja se pojavila u Indiji (posle starijeg bramanizma). Budizam nije samo
indijska religija nego je rairen po celom Dalekom Istoku. Mada je Buda (to znai
''Prosvetljeni'', iveo oko 560-480. p.n.e. i delovao kao ''uitelj verskih istina'') roen u staroj
Indiji, budisti su u drugim zemljama relativno znatno brojniji nego u Indiji, gde su izrazita

293

manjina u odnosu na bramane. Budizam uopte nije razvio drutvenu hijerarhijsku

organizaciju verskih slubenika, vernicima nije nametao nikakav metodiki plan ivljenja,
nije obeavao nikakve moralne nagrade za odreeno ekonomsko ponaanje.
Transcendentalna vera je pozivala na nirvanu kao nain spasenja, na mistinu
kontemplaciju, na odricanje od ovozemaljskih prohteva, na pasivno podnoenje
nepromenljive kastinske sudbine.
Judeizaam je, prema Veberu, bio podjednako vaan za kulturnu istoriju zapadne
civilizacije kao i antika grka filozofija, rimsko pravo i rimo-katolika crkva, feudalni
poredak srednjeg veka i protestantska reformacija u zapadnoj Evropi. U jevrejstvu je
dosledno ostvaren monoteizam i princip jedan bog (Jehova) jedan ''izabrani'' narod (Jevreji) i
jedan verski i nacionalni voa (Mojsije). Politika etika jevrejskog monoteizma je prethodila
hrianskoj i islamskoj, a njegova poslovna etika je delimino uticala na duh zapadnog
kapitalizma.
Osnovno obeleje jevrejstva koje je pogodovalo duhu modernog kapitalizma bila je
eliminacija magije iz ovozemaljskog sveta i uspostavljanje racionalnog etikog odnosa
izmeu Boga i oveka. I nagrada i kazna i materijalno blagostanje zavisili su od
podinjavanja oveka pozitivnoj zbirci zakonskih i etikih normi koje Jehova preko Mojsija
prosleuje Jevrejima kao uputstvo za delovanje i ponaanje. Ovakvu racionalnu etiku
dunosti i bogougodnih dela nisu prihvatali samo privilegovani intelektualni slojevi nego
najiri krug jevrejskih vernika.
Uprkos ovim racionalnim elementima judeizma kao vere, industrijski kapitalizam
se nije razvio tamo gde su Jevreji bili uticajni (na Bliskom Istoku). Jevreji su rano dospeli u
status ''parije'' u hrianskom svetu koji im je nametnuo mnoga ogranienja u poslovanju, a
neka su oni sami sebi nametnuli (da bi se odrali kao progonjena verska i etnika grupa).
Neki jevrejski verski obiaji su bili ekonomski neracionalni (donacije svetenicima i
hramovima, svetkovine sabata, prinoenje rtvi). Neki poslovi su za pravoverne Jevreje bili
zabranjeni (tavljenje koe, uzgoj kamila i magaraca, prevoz robe, proricanje sudbine), a
neki su samo njima bili dozvoljeni (trgovanje novcem).
Istorijska sudbina vezala je Jevreje za gradove gde su njihovi glavni poslovi postali
finansije i trgovina. Hrianska etika je osuivala davanje novca pod interes
(''zelenaenje'') a jevrejska dualistika etika je i u tom pogledu koristila ''dvostruke arine''.
Jevreji nisu uzimali kamate drugim Jevrejima za pozajmljeni novac. ak su posle izvesnog
vremena imali versku dunost da pozajmljeni dug drugim Jevrejima oproste, delimino ili u
celini kad god to mogu sami da podnesu. Tome nasuprot, vera Jevrejima nije zabranjivala
da nejevrejima uzimaju i najvie kamate na pozajmljeni novac. Kao i danas, i tada je za
novcem postojala velika potranja i Jevreji su zahvaljujui veri mogli da profitiraju vie od
drugih. To ih je, meutim, najvie i suprotstavilo drugima, koji su ih dodue ve i pre toga
bili izolovali (getoizirali). Sve u svemu, judaizam je pogodovo razvoju finansijskog i
trgovakog, ali ne i industrijskog kapitalizma. Jevrej bankar ili trgovac je stari poslovni
profil, a Jevrej industrijalac je novi fenomen.
Veber je nalazio da protestantska individualististika i preduzetnika etika ima
prednosti i u odnosu na katolianstvo i u odnosu na pravoslavlje, ali je smatrao da su te
razlike daleko manje nego one izmeu hrianstva i nehrianskih religija. Meutim, sam
Veber se nije bavio prouavanjem pravoslavlja, ali su neki drugi autori pokuavali da u
svetlu Veberove ''protestantske teze'' govore i o pravoslavlju, ali bez podrobnijih i
veberovski ozbiljnih istraivanja. Naravno, tako se u najboljem sluaju mogu postaviti samo

294

neke zanimljive hipoteze, bez pouzdanih zakljuaka. Ti autori su obino analizirali u kojoj
meri se u pravoslavlju sreu oni verski elementi za koje je Veber govorio da predstavljaju
''duevne prepreke'' za razvoj kapitalizma kao to su: magijsko-mistina tradicija, okrenutost
onostranom (transcendentalnost), prevlast kontemplativnih nad aktivistikim metodama
spasenja (V. Vratua, s. 64).
Koristei se Veberovim metodom analize moemo primetiti da je u katolianstvu
izraen dualizam duhovnog i materijalnog sveta, u protestantizmu materijalno i
ovozemaljsko dominira, dok pravoslavlje nastoji da ostvari harmonian odnos duhovnog i
materijalnog i kod oveka i u svetu (pa i kod vere u Boga). Sa druge strane, katolianstvo
ima naglaeniju hijerarhiju i vru organizaciju i od protestantizma i od pravoslavlja. U
hrianstvu je rad postao sveta dunost oveka i nain iskupljenja od kazne, kao i molitva.
Hrianski Zapad u prvi plan istie rad pa molitvu i utoliko je ''praktiniji'' od hrianskog
Istoka koji istie prvo molitvu, pa rad - i to rad koji je prvenstveno okrenut prema unutra,
prema usavravanju oveka a ne prema spoljnim stvarima.
Veberovski gledano, razliite verske ideje se preko odreenog shvatanja autoriteta
(duhovnog i svetovnog) prenose na institucije i tako determiniu celokupnu drutvenu
organizaciju. U pravoslavnim zajednicama uglavnom se javlja kombinacija harizmatskog i
tradicionalnog autoriteta, u katolikim kombinacija tradicionalnog i legalnog, a protestanti
su bili najblii Veberovom idealnom tipu legalnog formalno-pravnog autoriteta i
birokratske organizacije.
Modernom kapitalizmu najvie odgovara formalno-pravna regulacija sistema
slobodnog preduzetnitva, ali to je politiki i pravni okvir ekonomije, a ne neposredno
religijski. Posredno, religijske ideje i politika etika raznih religija, zajedno sa istorijski
oblikovanim ekonomskim interesima odreuju onaj pravni i institucionalni ambijent koji tek
potom, vie ili manje neposredno, podstie ekonomski razvoj u nekom drutvu i u nekom
vremenu.

Religijske ideje su zato vanije na samim poecima nekog sistema ekonomskog

razvoja, nego to su to kasnije kad se konstituiu odgovarajue pravne i ekonomske
ustanove koje posle toga samostalno deluju, nezavisno od religijskih ideja s kojima su
prvobitno bile u nekoj vezi. Ovo je kljuni argument za odbacivanje lane dileme koja se
kod nas pojavljuje u obliku pitanja da li pravoslavci moraju da se odreknu svoje pravoslavne
duhovnosti kao bitnog elementa svog kulturnog identiteta, ako ele da razviju modernu
ekonomiju? Odgovor se sastoji u onome to je i sam Veber vie puta isticao: neposredna
veza izmeu verske i poslovne etike, a naroito izmeu bilo koje etike i ekonomije ne
postoji.
Mnogo je neposrednija veza modernih pravnih ustanova i moderne ekonomije, a
moderno pravo i pravna drava mogui su i u okvirima pravoslavne kulture. To to
pravoslavne zemlje nisu bile u stanju da dosad izgrade moderne politike i ekonomske
ustanove odreeno je mnogo veim brojem istorijskih inilaca nego to je verski kodeks koji
je i sam odreen istim tim iniocima, a nije neka njihova izdvojena determinanta. Kulturna
istorija nije prost odraz vojne, politike i privredne istorije, ali se izvan tog sloenog
istorijskog konteksta ona sama ne moe ni objasniti ni razumeti.
Veber se, takoe, nije bavio ni poslovnom etikom islama koji je kao
ekspanzionistika religija tradicionalno bio vezan za pljakake osvajake pohode islamskih
drava, a danas je vezan za ekonomiju naftom bogatih islamskih zemalja. U islamu su
ovozemaljska telesna i materijalna uivanja podignuta na najvii rang ivotnih vrednosti, ali
iz toga dosad nije proizilazila nikakva produktivna orijentacija nego se samo pojaavala
elja za osvajanjima nevernika. Islam tako u sebi sadri ne samo versko opravdavanje
295

vojnikog osvajanja i politikog porobljavanja nego i opravdavanje ekonomske plenidbe i

ratne pljake porobljenih nevernika. Glavne oblasti islamske ekonomije bile su trgovina i
potronja, a proizvodnja i finansije ni u jednoj islamskoj zemlji nisu dobro stajale. To se
odnosi kako na tradicionalnu islamsku ekonomiju tako i na savremenu ekonomiju islamskih
''petrodolara'' koju karakterie bezduno ''pljakanje'' ogranienih prirodnih dobara i
neracionalna potronja najviih slojeva, uz odsustvo dugorone poslovne strategije.
U zemljama koje su padale pod islamske drave (u Evropi pod Tursku) u gradovima
se razvijaju trgovina i zanatstvo, a u seoskim podrujima tradicionalna poljoprivreda. Kad
prestaju ratna osvajanja poveavaju se raznorazni poreski nameti, dravne i sudske takse
(''globe''), zaotravaju se agrarni odnosi (''itluenje''), a niim se ne podstie proizvodno
preduzetnitvo niti se poveava ionako mala ivotna i imovinska sigurnost. Sve to je u
sutini odreivalo tradicionalnu poslovnu etiku u zemljama koje su due bile pod reimom
islamskih drava.
v) Tradicionalna srpska poslovna etika
Neki od elemenata islamsko-turskog neproduktivnog privrednog mentaliteta
vekovima su se meali sa tradicionalnom srpskom privrednom etikom vrednih seljaka
stoara i ratara i retkih zanatlija i sitnih trgovaca. Verske razlike su bile glavna vododelnica
izmeu muslimana i hriana, u svemu, pa i u ekonomiji. U okolnostima srpskog robovanja
pod turskom vlau ili tokom vladavine muslimana nad hrianima, kod nas je nastao
politiko-ekonomski obrazac neradnike vlasti, neproduktivne vladajue ''izelike klase'',
koja nita korisno ne radi nego u svojoj vladavini hedonistiki uiva (''na dueku sve duvan
puei''). I naroda kao ''sirotinje raje koja globe davati ne moe'', mase onih koji rade da bi sa
svojom porodicom preiveli od danas do sutra, bez elje da se istaknu svojim imetkom, jer
bi tako sebi samo na vrat navukli dodatnu bedu (''Turke il hajduke'').
Tako nastala radna i poslovna srpska etika u osnovi je bila jedna iskonska,
rodovsko-plemenska i patrijarhalna, u sutini prethrianska reakcija na teke ivotne i
istorijske okolnosti. Ona je imala malo (ili nimalo) veze sa nekakvim pravoslavnim
verskim idejama i zato ne bi bilo opravdano analizirati crte naeg privrednog mentaliteta
kao neposrednu posledicu ''pravoslavne poslovne etike'' zakljuujui o vrednosti ideja na
osnovu praktinih iskustava i uvida u karakter nae ekonomije, i obrnuto. Pravoslavne
ideje su imale samo simboliku ulogu u ouvanju nacionalnog identiteta i skoro nikakav
uticaj na konstituisanje ''nacionalne ekonomije''. One nisu u dovoljnoj meri uticale ni na
sam verski ivot naroda, a kamoli na neto drugo. Nacionalna srpska ekonomija imala je
mnogo vie drugih, realnijih i delatnijih istorijskih prepreka nego to bi bile one ''duevne
prepreke'' o kojima Veber govori povodom razmatranja odnosa protestantizma i duha
kapitalizma.
Veselin ajkanovi pokazuje da u masi nepismenog srpskog naroda koji je
vekovima opstojavao bez svoje drave i bez nacionalne politike, intelektualne i privredne
elite, samo sa Srpskom pravoslavnom crkvom, a bez srednjeg i vieg svetenstva,
pravoslavne hrianske ideje ne utiu u dovoljnoj meri ni na svakodnevni verski ivot
naroda, a na ekonomiju utiu jo manje. Verski ivot je bio pod jakim uticajem
prethrianske vere predaka, a ekonomski mentalitet se oblikuje pod uticajem tradicionalne
seljake stoarske i ratarske privredne kulture i estih ratova, ratnih pohoda i pljaki stranih
vojski, povremenih i neuspenih seljakih buna i ustanaka.

296

Osnovni problem u razvoju modernog srpskog privrednog (i politikog)

mentaliteta predstavljao je nedostatak privredne elite i privrednih ustanova koje bi
podsticale preduzetnitvo i pogodovale razvoju moderne ekonomije
Tradicionalna srpska poslovna etika nije jedinstvena. Nju karakterie ne
naroito iroka paleta racionalnih i iracionalnih vrednosti i normativnih obrazaca u okviru
dva osnovna tipa seljake ekonomije: stoarske i ratarske.
Stoarsku seljaku ekonomiju razvijali su stanovnici planinskih krajeva (u
dinarskom geografskom pojasu) za koje je bio karakteristian polunomadski nain ivota
i sve ono to uz njega ide kao pratei socijalni mentalitet i kulturni identitet. Jovan Cviji
je dobro upoznao i opisao njihov ''dinarski'' tip socijalnog mentaliteta, a Sreten
Vukosavljevi je opisao njihov privredni mentalitet. Stoari su vekovima iveli u
privremenim naseljima i stalnim sezonskim seobama zimi sa planina i prema jugu, leti na
planine i prema severu. Stoka je njihovo ''blago'', a i novac je u stoarskoj ekonomiji
vaniji nego u ratarskoj. Stoari ee prodaju (najvie s jeseni) i kupuju (u zimu) nego
ratari, a kad nemaju ili kad su u prilici onda i pljakaju druge. Ratovi im vie odgovaraju
nego ratarima, jer im je imovina pokretna. U ratu im se prua vie prilika da pljakaju, a
njihova plemenska organizacija drutvenog ivota lako se prilagoava vojnikoj
organizaciji, za razliku od ratarske. Radovi oko stoke im nisu osobito teki (izuzev
kosidbe) i ostavljaju im svakodnevno prilike za uzgredne poslove. Razvijaju ratnikoepsku mitologiju i umetnost.
Stoar mora da bude hrabar u planini i na putu, spreman da sa orujem odbrani
svoje ''blago'' od vukova, od hajduka, od nepoznatih s kojima se susree i poznatih kojima
se zamerio. Njegova poslovna etika i socijalni mentalitet vie su ratniki nego radni, vie
liderski nego menaderski. Spreman je puno da rizikuje, a lake od ratara podnosi i
gubitke. Tei brzom bogaenju, a izbegava i prezire dugotrajne i sistematske radne
napore koji donose malu dobit.
Ratarska seljaka ekonomija je komplementarna stoarskoj, ali se od nje znatno
razlikuje. Srpski ratar je razvio i poslovni i socijalni mentalitet slobodnog inokosnog
seljaka koji sam (sa lanovima svoje porodice) uporno kri umu i tekim radnim
naporom sebi stvara njivu koju vremenom stalno proiruje. Zato je radan i tedljiv,
slobodan i dostojanstven, hrabar i uporan, ali samo na svom kunom pragu i onda kad
brani svoju meu i svoje ognjite. im se odvoji od svoje kue, svoje porodice i svoje
njive, osea se uplaeno, otueno, gubi moralnu vrstinu i orijentaciju i lako propada.
Poradi opstanka kao ''svoj na svome'' spreman je da pretrpi mnoge nepravde, da sirotuje i
da eka ''bolja vremena''. Ratar izbegava svaki poslovni, politiki i bilo kakav drugi rizik.
Boji se svega i svaega, jer zna da je za sitnog seljaka mnogo vea verovatnoa za veliki
gubitak (''na tankom se kida'') nego za neki vei dobitak (''nije za maka govea glava'').
Njegova privredna strategija se ogleda u izreci ''zrno po zrno pogaa'', strpljiv je i
spreman za velike, ali ne i za dugotrajne, kontinuirane i sistematske radne napore.
Sezonski ritmovi ogromnog radnog napora u kampanjama oranja i sejanja, koenja i
okopavanja, etve i berbe smenjuju se sa dugim zimskim periodima bez posla. Tada se
praktikuju razni muki i enski zanati, a razvija se i osobena narodna kultura u kojoj je
mitologija animistika, a usmena predaja ne samo epska nego i lirska.
Kad naputa obradu zemlje ratar e pre izabrati neki zanat, a stoar trgovinu.
Ratar je bolji industrijski radnik u fabrici, a stoar pre bira da bude policajac, vojnik ili
dravni slubenik ili kakav bilo rukovodilac (lider-menader pre nego menader-radilica).

297

Ratar radije prvo odlazi u oblinji grad, a stoar ide preicom, ka najveim gradskim
centrima i udaljenim krajevima, oslanjajui se tamo na klijentistiku mreu roaka i
''zemljaka''.
Tradicionalna socijalna struktura srpskog drutva je vekovima opstojavala i
preivljavala bez svoje politike, vojne, poslovne i kulturne elite. To je bila ''krnja''
socijalna piramida sa irokom i neorganizovanom osnovom, a bez jasno strukturisanog
vrha i bez organske veze onih koji su se zadesili na vrhovima moi (vlasti) sa onima koji
su bili ispod njih. To je bila preteno seljaka civilizacija, bez nacionalnog plemstva i sa
veoma tankim slojem graanstva. Drutvo bez aristokratskog stalea bilo je i bez vie
svetovne elite, a to se odrazilo na diskontinuitet pravnih institucija. Nesiguran pravni
okvir, sa svoje strane, oduvek je bio najvea smetnja ekonomskim poslovima.
Istovremeno, to je uticalo da i srpsko graanstvo potie samo od seljatva i da bude bez
elemenata i socio-kulturnih primesa nacionalne aristokratije, to se odrazilo na nivo i
kvalitet srpske elitne kulture.
Prvi srpski trgovci i zanatlije najpre su bili ''momci'' (kod stranih trgovaca) i
''egrti'' (kod stranih zanatlija) tako da su od njih uili i dobro i loe u svom poslu. Njihov
poslovni profil uopte, pa i poslovna etika kao jedna vana crta toga profila, predstavlja
svojevrsni hibrid nekakve socio-kulturne stoarske ili ratarske seljake podloge i
poslovnog pelcera koji su na tu podlogu nakalemile strane ''gazde''. ini se da je slian
postupak etike i profesionalne hibridizacije srpske poslovne elite u toku i danas. Samo
to smo u meuvremenu izgubili skoro itav jedan vek, ne samo na politike nego i na
poslovno-etike stranputice i uzgred unitili ve formirani sloj srpske poslovne graanske
i nacionalne elite ija autohtona tradicija nam danas itekako nedostaje.
Autohtona nacionalna tradicija je u svemu vana, pa i u ekonomskim poslovima,
pre svega zato to prva generacija preduzetnika ima svoje ''deije bolesti'' koje ona druga
i sve sledee ne moraju da prelee. Malo je verovatno da novokomponovani bogatai ratni, posleratni i antiratni profiteri sa svojim ''prljavim'' kapitalom mogu da pokrenu i
vode zdravu i prosperitetnu srpsku posleratnu i postsocijalistiku (''tranzicijsku'')
ekonomiju. Srbiji je potrebna to bra i to temeljnija poslovna preorijentacija sa
pljakako-ratne na produktivno-radnu poslovnu etiku i sa ''politike'' na praktinu
ekonomiju.
Samo u tom novom, ne samo ekonomski nego i etiki zdravijem poslovnom
ambijentu, mogue je obuzdati i neracionalnu i preveliku potronju koja nema realno
pokrie u proizvodnji nego parazitira na donacijama i kreditima. To je relikt najmlae, ali
ekonomski i etiki najpogubnije i najtetnije socijalistike poslovne tradicije. To je
tradicija koja je bila ideoloki utemeljena na udarnikom modelu ''heroja rada'' - ije je
geslo bilo ''nema odmora, dok traje obnova''. Takva ''socijalistika ekonomija'' bez
ekonomske motivacije njenih aktera bila je vie ideologija i politika nego ekonomija. Kao
i svaka politika kampanja i ova ''udarnika'' nije mogla dugo da traje. A onda kada su
poetkom pedesetih godina 20. veka Titu stigle prve zapadne donacije (kao nagrada za
njegovu politiku otpora Staljinu), a za donacijama prvo jeftini, pa sve skuplji krediti, u
ekonomiji se zalegao parazitizam kakvog nikad ranije kod nas nije bilo. Njega su
slikovito i tano prvi opisali radnici koje su socijalistiki ideolozi ubeivali da su oni (kao
''radnika klasa'') istorijski revolucionarni subjekti, a oni su u stvari bili samo grobari
umirue socijalistike samoupravne ekonomije. Radnici-neradnici su se brzo prilagodili
novom socijalistikom reimu i u stihovima izrazili svoj odnos prema njemu: ''ala volim

298

ovaj reim, plata ide a ja leim''. Kad kasnije vie nije bilo ni donacija, ni kredita, a poto
se nije radilo nije vie bilo ni plate, ''vrag je ve bio odneo alu'' pa je krah socijalistike
ekonomije propraen sarkastinim aforizmima kao to su: ''radio, ne radio, svira ti radio'';
ili onaj poslednji - ''niko ne moe toliko malo da me plati, koliko malo ja mogu da
radim''.
Socijalistiki ''heroji rada'' su tako ''na kraju balade'' bili dovedeni pred etiki
traginu dilemu ili da asno gladuju ili da zaborave na ''ordenje socijalistikog rada'' i
potrae kakvu koru hleba u oblinjem kontejneru. Od penzija koje je pojela inflacija nije
se moglo preiveti.
Ovako kreirana poslovna etika gde na donacijama i kreditima poivaju plate,
penzije i ogromna drutvena potronja podsea me na jedan eksperiment sa japanskim
''makaka'' majmunima koji je na poetku svoga udbenika Uvod u sociologiju (1989)
opisao Majkl Haralambos u jednom drugom kontekstu. U naune svrhe majmuni su
prvo namamljeni na ukusno pripremljene krompire u praumi u kojoj su dotle ''o svom
troku'' iveli. Kada su se majmuni navadili da gotovanski jedu krompire umesto da se
veru po drveu traei sami sebi plodove za hranu, eksperimentatori su im poeli izmicati
gomile krompira iz praume kao prirodnog majmunskog stanita. Majmuni su sledili
''besplatan'' krompir iako ga ranije nisu uopte jeli i tako su otili u sasvim drugi kraj
ostrva, na morsku obalu i uz veliku vodu (Srbijanci bi rekli - ''kraj Moravu'') koju nikad
ranije nisu videli. U poetku su se plaili vode, ali u dokolici koje je bilo na pretek nauili
su da se na morskoj plai brkaju, igraju i uivaju u ''boljem ivotu'' kakav u praumi nisu
imali. Problemi su nastupili tek onda kada su eksperimentatori poeli da im kvare idilu sa
''donacijama'' krompira; prvo su prestali krompir da kuvaju koliko je potrebno, a majmuni
su jedan po jedan, zbog gladi pristajali na tvrdo kuvan, pa na kraju i na nekuvan krompir
(koji je i majmunima vrlo neukusan). Eksperiment je zavren kada su majmuni postali
potpuno zavisni od svojih ''donatora'' (a u stvari eksperimentatora). Zanimljivo bi bilo
videti (kada bi se eksperiment nastavio) dokle bi sve majmuni stigli za neukusnim
krompirima, ta bi uinili kad bi krompiri bili definitivno uskraeni, da li bi tada umeli i
da li bi hteli da se vrate u praumu i da krenu po drveu za hranom? Ili bi ''trajkovali
glau'' do smrti ekajui milost ''donatora'' koji su ih navadili na ''bolji ivot'' bez rada.
Na nau nesreu naa ekonomska pozicija, sa etikog stanovita gledano, podsea
na onu u kojoj su bili makaka majmuni sa kojima su naunici eksperimentisali. Nadati se
da, i pored sve slinosti sa majmunima, ljudi nisu majmuni, jer imaju svoju kulturu. U
srpskoj tradicionalnoj kulturi postoji etika tedljivih i radnih seljaka ratara, dinaminih i
preduzimljivih stoara, dobrih radnika, vrednih zanatlija, potenih trgovaca, savesnih
slubenika i bogatih nacionalnih zadubinara. Imamo, dakle, emu da se vratimo, samo
ako se prvo vratimo boljem radu kao jedinom moralnom nainu da se doe do boljeg
ivota.
Potrebno je samo da se stvore sistemsko-institucionalni preduslovi za vredne
radnike i poten rad kao etiku osnovu zdrave ekonomije - kao to su bezbedna svojina,
zdrava preduzea i moderan menadment. Sam po sebi, tradicionalan srpski poslovni
mentalitet nije prepreka razvoju moderne ekonomije: kad god se nau u podsticajnim
sistemskim uslovima, nai ljudi se pokazuju kao najbolji radnici. Problem je vie u tome
to je svaki razvoj (ekonomski, politiki i kulturni) kod nas preesto prekidan ratovima, a
ratna vremena i okolnosti ne odgovaraju vrednim i tedljivim radnicima nego hrabrim
ratnicima, ali jo i vie - beskrupuloznim ratnim profiterima.

299

Ratna i radna etika. - Zanimljiva su, naroito iz dananje srpske posleratne perspektive,
stara zapaanja Dragoljuba Jovanovia (1895-1977) o naem odnosu prema ratu i
uticajima estog ratovanja na obiaje, javni moral, kulturne obrasce i socijalni mentalitet
srpskog naroda uopte. Iznosei svoje kritiko vienje posledica jo Prvog svetskog rata
Jovanovi ukazuje kako ratovi, a naroito ratni metei, stvaraju priliku da se odluni i
beskrupulozni, energini i lukavi probiju na sve naine u same vrhove drutvene hijerarhije.
U ratu se, kae Jovanovi, "troe rezerve plemenite volje, a razvija se volja ruilaka... Posle
ratnih orgija dolazile su orgije poslovne. Jedne i druge su pratile ulna uivanja, kao da
donesu naknadu za pretrpljeni strah, da uutkaju savesti, da umanje traume izazvane
rizicima, strahovima i samim zloinima".(D. Jovanovi, Vedrina, 1970, s. 30).
Jovanovi zakljuuje da se "iz modernog rata niko ne vraa kakav je otiao; ko ne
pogine ostaje doivotni invalid, telesno ili duevno. Posle ratova teko se uvruju
demokratije, a narodi dospevaju u ruke mangupa koji se proglaavaju za mesije, elitu i
hegemone. Inflacija unitava novac, ubija volju za tednjom i radom, jedne bogati a druge
siromai, razara moral jer goni ljude da se 'snalaze' i na nepoten nain. Javljaju se
skorojevii, 'ratni bogatai' i 'borci' koji naglo prodiru u vrhove i srozavaju opti ukus,
sniavaju duhovni nivo, a od mita i korupcije stvaraju 'normalnu' praksu".(Isto, s.63).
I pored svega to se u ratovima i izmeu njih deavalo sa srpskim drutvom, sa
narodom i ljudima, Jovanovi ukazuje na neto to bi, kako onda tako i danas, moglo da
zvui kao gorka racionalizacija, ali to, nadati se, nije sasvim nezasnovana konstatacija:
"Hvalimo sudbinu, ipak, to nam robovanje nije ubilo duu, to nam je ostao ponos. Na
ivani napor, esto ravo upravljen i retko pametno voen, nikad nije znaio podlost i
nisko najamnitvo silama mraka i tiranije. Ako smo greili i ako se jo greimo o same sebe
i o druge, to je vie iz neznanja i nae uroene silovitosti nego iz pokvarenosti. Vie volim
da smo strogi i surovi no da kukaviki priklanjamo glave pred nepravdama prolaznih
gospodara. Mi smo narod koji voli slobodu i ravnopravnost, i koji je svoju ljubav uvek jasno
izraavao, zato nam obrazi nose tragove udaraca. Kad smo morali utati, protest nam se
ocrtavao u oima i iznad obrva; zato se lake mrtimo no to se smejemo. ivot nam jo
nikad nije bio veselje. Sve to smo postigli, kao narod i kao pojedinci, stalo je neizmerno
skupo". (D. Jovanovi, Kult rada, 1927, s. 16-17)
Ovaj kulturni obrazac odgovara dinarskom mentalitetu i seljakom narodu u kojem
seljaci nisu bili lini podlonici svojih feudalnih gospodara (koji su bili druge vere i nacije)
ve autonomni kolektivni ili inokosni korisnici zemlje do koje su dospeli sami - krei umu
i branei je maem i pukom. Kad god su, u borbi sa jaim od sebe, padali u kolektivnu
zavisnost i ropstvo, oni su koliko god su mogli uvali linu i porodinu ast i ponos, to je
oblikovalo socijalni karakter srpskog naroda i bilo glavno vrelo moralne energije u svim
njegovim slobodarskim tenjama, u bunama i revolucijama. Ako se i izgubi sloboda, kad
ostane ast i ponos, lako se akumulira moralna energija za ponovno osloboenje, kad se za
to steknu povoljne okolnosti. Ovaj moralni imperativ, naravno, valja shvatiti kao izraz velike
nevolje i kao nunost uvaavanja vie sile, a nikako kao romantiarski ideal i vrlinu po sebi.
Sreniji su oni pojedinci i narodi koji ne moraju na ovaj nain i po skupoj ceni da iskuavaju
svoju moralnu snagu i svoju slobodoljubivost.
Sumirajui srpska iskustva jo iz Prvog svetskog rata (objavljena ve 1927.)
Dragoljub Jovanovi ukazuje da treba sa rezervom primati neke umiljene nacionalne
osobine kao to su herojstvo i tzv. demokratski duh naega naroda. On upozorava da je u

300

naoj "junakoj prolosti" bilo previe surovosti, primitivizma i nepravdi koje su nas omele
da se udruujemo za rad i stvaranje. Tako nam se desilo da smo mi, u sred modernog,
industrijskog, raunskog i praktinog sveta poprimili izgled jednog vojnikog, kavaljerskog
i epski raspevanog naroda. I pored izvesnih pohvala za takav izgled Srba, on se pretvarao u
neumereno samohvalisanje ili gorku racionalizaciju, a u stvari je bio veoma tetna
samoobmana za koju su odgovorni svi oni koji su je podsticali: "U doba kad je i sam rat - rat
za koji smo toboe stvoreni - postao jedno veliko organizovano i preteno ekonomsko
preduzee, mi smo nesposobni za organizaciju, a pre ekonomskih pitanja jo uvek stavljamo
istorijske, filoloke i partizanske raspre. Neka kojom nesreom sutra izbije kakav rat, pa bi
se videlo ta vredi nae toliko slavljeno junatvo. Krajnje je vreme da se prilagodimo novim
prilikama i da se sa ostalim narodima ponemo takmiiti ba na ekonomskom, socijalnom i
kulturnom polju, gde smo do sada bili najslabiji".(Kult rada, s.8)
Vreme za prilagoavanje je, dakle, odavno bilo dospelo, a mi smo ostali kakvi smo i
bili. Kao da nije proteklo vie od sedamdeset najbrih godina u svetskoj istoriji i kao da je
ove redove danas napisao neki savremeni sociolog, analitiar srpskog drutva. Oito da se
radi o pojavama koje dugo traju, da su u pitanju duboko ukorenjeni tradicionalni obiajnomoralni obrasci drutvenog delovanja i ponaanja. teta je to su oni samo uoeni od
ponekog srpskog intelektualca, ali nisu podrobnije prouavani u nacionalnoj nauci; ne samo
iz teorijskih razloga nego i zbog skupe cene koju plaamo kao ljudi i kao narod - zbog
nepoznavanja samih sebe. A sami sebe neemo spoznati dok ne budemo znali koja je to cena
koju smo kao ljudi, kao narod i kao drutvo spremni da platimo, a da se ne zapitamo "zato",
"dokle" i "emu sve to"??? Do takve samosvesti se ne dolazi spontano i automatski, ak i
onda kad se neko ui na sopstvenim pokuajima i pogrekama dakle, najneracionalnije.
Taj zadatak pada na duu srpskih intelektualaca. Oni ga nisu valjano obavili, jer su meu
njima retki bili oni koji su, poput Dragoljuba Jovanovia, na vreme ukazivali na ono to je
za jedan narod najbitnije a to je osmiljavanje najboljeg puta nacionalnog razvoja.
Opominjue i skoro proroanski zvui Jovanoviev zakljuak da iskustva modernih
ratova (Prvog i Drugog svetskog) ue da napada na kraju gubi rat, jer se okupe vee snage
protiv njega tako da se napad pokae kao samoubilaki gest. Takoe, danas se vlastodrci
neposrednije nego ranije suoavaju sa pitanjem graana za koga ili zato treba ratovati tako
da pored generaltabova na scenario rata utiu i mnogi drugi, a naroito javno mnjenje. Ili
e, moda, rat koji je voen u Jugoslaviji pod kraj 20. veka ponovo preokrenuti obrazac
ratovanja i doneti novo iskustvo koje je naslutio i Dragoljub Jovanovi. Poto je za poetak
rata, za njegov tok, pa i za ishod, najznaajniji inilac postao nain njegovog medijskog
interpretiranja u javnosti, pobednik postaje onaj ko uspe da preko medija sebe promovie u
"rtvu agresije" i tako odijum javnosti svali na svog protivnika i onda kad je ovaj stvarna
rtva. To se upravo sa Srbima desilo u poslednjem ratu.
Ranije je lana re na nepravednom sudu mogla da ubije samo pojedinca. Danas je
ona, bar kad je o srpskom narodu re, za njega opasnija od svakog drugog oruja. Zato je za
uspeh u dananjim ratovima vanija uloga intelektualnih elita, nacionalnih ideologa i
novinara-propagandista, nego hrabrih vojnika iz obinog naroda. Ako su Srbi u svojoj
istoriji i imali kakvih uspeha u ratovima, uvek je to bilo rezultat ogromnih narodnih rtava
(obino mase seljaka). Zato je cena ''srpskih pobeda u ratu'' i bila tako velika. Pokazalo se,
takoe, da srpska elita nije imala politiku umenost da ono to je narod izborio u ratu
sauva u miru, niti je imala istorijsku mudrost da narod sauva od novog rata. Kako sada
izgleda, ta ista (pa ni nova) srpska elita nema ni moralnu snagu da preuzme odgovornost za

301

ono to se narodu desilo, ni sposobnost da kreira sopstvenu nacionalnu viziju budunosti.

Umesto toga, ona preuzima tue vizije i propagira ih kao nacionalne to bi narod rekao ''na hleb jede, a tuu brigu vodi''.
g) Profesije i profesionalna etika
Profesija je najvanije zanimanje kojim se neki pojedinac ili grupa bave. To je
najrairenije i najoptije odreenje pojma profesije koje se izvodi iz samog termina (lat.
profesio oznaava zanimanje, zvanje, poziv, delatnost kojom se gradi karijera).
Socioloki gledano, profesija je jedna od najvanijih drutvena uloga koju pojedinac ili
grupa vri u razvijenoj podeli rada i moe se posmatrati kao individualno ili kao grupno
obeleje onih koji je obavljaju. Uz prevod termina obino se kao prva blia obeleja
navode jo i to da profesija ima egzistencijalni znaaj za onog ko je obavlja, a za ire
drutvo predstavlja funkcionalno neophodnu ili bar drutveno priznatu i korisnu
delatnost. Profesija nije svako zanimanje kojim se neko bavi da bi izdravao sebe i svoju
porodicu, nego je delatnost koja mora da zadovolji jo neke druge uslove. Tek kad se svi
ti uslovi ispune za neko zanimanje moemo rei da je postalo profesionalno da je
profesionalizovano.
U svakodnevnom govoru uoavaju se neke razlike izmeu poslova za koje se kae
da su profesionalni i onih koji nisu. Ve tu se ukazuje na neke neophodne elemente, ali ne
i na sve dovoljne uslove da bi se socioloki jasno razgraniili srodni pojmovi kao to su
zanimanje, zvanje i profesija.
- Profesionalac svoj posao stalno obavlja i za njega dobija stalnu materijalnu
nadoknadu, a amater ga obavlja povremeno i bez novane nadoknade (na primer,
profesionalni sportista i sportista amater). Materijalna nadoknada jeste neophodan,
ali nije dovoljan uslov da bi se profesionalna delatnost razlikovala od amaterske.
Meutim, materijalnu nadoknadu moe da prima svako ko neki posao radi u vidu
stalnog zanimanja, pa da to jo ne bude njegova profesija.
- Profesionalac ima zvanje, formalnu kolsku kvalifikaciju koja javno garantuje da
on ima struno znanje za svoje zanimanje. Amater, pak, nema zvanje
(sistematsku strunu obuku) mada moe stei izvesno lino iskustvo i na njemu
zasnovao znanje potrebno za posao kojim se bavi (na primer neko je pravnik po
zvanju, a bavi se politikom, sportom, muzikom; neko je po zvanju elektriar, a radi
posao vozaa ili portira).
- Tendencija profesionalizacije poslova u modernim drutvima ogleda se u tome da
se struno zvanje i stvarno zanimanje to vie poklapaju, da zvanje (i kolsko
obrazovanje) to adekvatnije pripremaju i funkcionalno kvalifikuju ljude za
njihovo glavno (profesionalno) radno zanimanje. U postmodernim drutvima
uoava se izvesno relativizovanje odnosa izmeu profesije, kolskog zvanja i
strunog znanja: ljudi menjaju profesije u toku ivota, zvanja postaju manje vana,
ali su struna znanja za zanimanje presudna. Zbog promene profesija,
profesionalne pokretljivosti i zastarevanja znanja, staro kolsko zvanje gubi na
znaaju, te je potrebno permanentno profesionalno obrazovanje. To ne mora uvek
da bude i formalno dokolovavanje nego je sve ee dodatno samoobrazovanje za
potrebe novog posla.

302

Profesionalac ima struni monopol na odreeno zanimanje kojim se bavi. Taj

monopol se utvruje na osnovu zakonskih pravnih normi i drutveno priznatog
zvanja, kolske diplome koja svedoi da je neko sistematski obuen i kvalifikovan
za obavljanje svoga posla na profesionalan nain (kvalitetno i odgovorno, na
osnovu proverenog nauno-tehnikog znanja i
verifikovane strune prakse).
Najstarije i najrazvijenije profesije kao to su svetenika, lekarska i pravnika
(sudijska, advokatska) insistiraju na striktnom profesionalnom monopolu, kao
ekskluzivnom pravu samo onih koji imaju formalno zvanje da obavljaju
odgovarajuu profesionalnu delatnost.
- Profesionalac ima javnu odgovornost i profesionalnu etiku koja ga moralno
obavezuje prema drugim ljudima sa kojima dolazi u dodir prilikom obavljanja
svoje profesionalne delatnosti.
Profesionalna etika predstavlja skup najvanijih moralnih vrednosti i moralnih
pravila koja se ustaljuju tokom obavljanja nekog drutveno priznatog zanimanja i utiu
da se dotina profesionalna delatnost vri na ljudski i drutveno poeljan nain.
to je neka profesija od veeg znaaja za neko drutvo, to je i drutvo
zainteresovanije da nepisanim ili pisanim pravilima uredi nain na koji e se ona
obavljati. Iz istih razloga se uz svaku vaniju drutvenu delatnost vremenom ustaljuju
(uobiajavaju) i neke moralne vrednosti i norme koje utiu da se ona vri onako kako se u
konkretnom drutvu smatra da je dobro, pravedno, savesno, korisno ili poeljno.
U tom smislu su prvi, najpoznatiji i najugledniji primeri profesionalne etike oni
koje se odnose na najstarije, najcenjenije i po mnogo emu drutveno najvanije profesije
kao to su svetenici, lekari, sudije, uitelji, vojnici, dravni slubenici i drugi. Poto je za
svaku i staru i novu profesiju potrebno neko posebno struno znanje ono se kod starih
zanimanja spontano stie vrenjem samog posla, a kod modernih profesija ono se dobija
sistematskim kolovanjem. Tokom profesionalnog obrazovanja stie se moderno
nauno-tehniko znanje koje omoguuje da se profesionalna delatnost vri na racionalan i
efikasan nain.
Meutim, sastavni deo profesionalnog obrazovanja uvek je i nekakvo
profesionalno vaspitanje koje utie da se profesionalna delatnost vri ne samo efikasno
nego i na ljudski prihvatljiv i drutveno poeljan nain. U tom smislu uoljivo je da se
kod vanijih profesija uvek praktikuje neki skoro ritualni postupak uvoenja u
profesionalni posao, posredstvom obiaja zakletve na kraju kolovanja ili na poetku
praktinog posla. Najpoznatiji takav primer je lekarski etiki kodeks (Hipokratova
zakletva) na koji se obavezuju svi lekari sveta, neki ak od antikih vremena do danas.
Sutina Hipokratovih etikih preporuka je u moralnoj obavezi lekara da pomogne svakom
bolesnom ili povreenom oveku bez obzira na to ko on bio slobodan ovek ili rob, Grk
ili varvarin, prijatelj ili neprijatelj u ratu, bogat koji moe da plati lekarsku uslugu ili
siromah koji to ne moe. Meunarodno udruenje lekara je 1948. u enevi usvojilo
osavremenjen tekst uvene Hipokratove zakletve koja se zbog toga naziva i enevskom
zakletvom. I najnovija verzija lekarskog etikog kodeksa potvruje ovekoljubivost
(humanost) kao osnovnu moralnu vrednost lekarske etike, sa kojom se dosledno moraju
usaglasiti sve druge vrednosti i interesi lekara kao profesije.
U Srbiji predstoji donoenje zakona o lekarskim komorama koje bi kao pravno
ovlaena profesionalna udruenja preuzele brigu o strunim i etikim pitanjima lekarske
profesije. U razvijenim evropskim zemljama ''etiki komiteti'' lekarskih komora imaju

303

velika stvarna ovlaenja (predlau davanje i uzimanje dozvola za rad lekarima, vetae
sporne sluajeve, utvruju lekarske greke, predlau vansudska poravnanja lekara sa
oteenim pacijentima). Sa druge strane, neophodno je da i ire drutvo uspostavi
mehanizme spoljne (pravne) kontrole izuzetno vanog lekarskog posla. U tom smislu bi
bilo neophodno dodatno specijalistiko medicinsko obrazovanje sudija (i advokata) koji
bi znali da procene lekarske greke i umeli da vode sporove iz ove oblasti. Naravno,
podrazumeva se da i pravna svest pacijenata doe do nivoa kada bi oni bili u stanju da se
bore za svoja prava na odgovarajuu zdravstvenu zatitu i za korektan i kvalitetan
lekarski tretman.
Lekarska profesija je oduvek insistirala na svome profesionalnom monopolu da
sama brine o ljudskom zdravlju. A monopoli su uvek etiki vrlo problematini. Zbog
znaaja zdravlja za oveka i zbog tekoa koje ljudi imaju u nastojanju da dou do lekara
i dobiju kvalitetnu i pravovremenu lekarsku pomo, zdravstvo je u svim drutvima sa
izraenom korupcijom, pa i u naem, na vrhu liste korumpiranih slubi, a lekari meu
najkorurumpiranijim profesijama. A i tamo gde korupcija nije tako izraena kao kod nas,
gde se sve lekarske usluge skupo plaaju, pa je korupcija sistemski marginalizovana,
susreu se neki drugi etiki vrlo problematini fenomeni. Ivan Ili je u svojoj knjizi
Medicinska Nemezis (Nemezis je grka boginja Srdbe) optuio medicinu i lekare da ne
lee nego da ''razbolevaju ljude i drutvo''. Ili je ustao protiv lekara i moderne
medicinske hemijske industrije koji ''truju ljude za njihov novac'', koji im skrauju vek i
unitavaju organe umesto da im produavaju ivot i da ih lee. Tehniki naziv za ovu
novu epidemiju bolesti koju izazivaju lekari je jatrogeneza (gr. ijatros doktor, genezis
poreklo).
Ili je na slian radikalan nain kritikovao i uitelje kao profesiju i kolu kao
instituciju, ali je kritika medicine i lekara, iako preotra i radikalna, u osnovi korisna za
etiko osveavanje stare, skoro kanonizovane, a ponekad i preterano samoljubive
lekarske profesije.
Sudijska etika je, takoe, stara koliko i sudijsko zanimanje, a njena osnovna
vrednost je pravdoljubivost, koja podrazumeva sudijsku nepristrasnost i zakonsku
strogost. Takvu moralnu poruku alje simboliko predstavljanje sudijske etike preko
boginje Justitiae (''Pravde'') devojke koja sa povezanim oima (nepristrasnost), sa
terazijama u jednoj ruci odmerava pravdu (pravednost) i maem u drugoj ruci deli pravdu
i po zakonu presuuje (strogost). Sudijska etika je univerzalnija od etike nekog drugog
pravnika (tuioca ili advokata) koji se bavi nekim drugim zanimanjem u okviru iste
pravnike profesije. Dobar sudija sudi nepristrasno (''ni po babu, ni po strievima'') i po
zakonu, ali zakon primenjuje pravedno. To znai da e uvek i podjednako paljivo
sasluati ''obe strane'' - i onog ko na sudu tui drugoga i onog koga je neko optuio, pa se
na sudu brani. Tada e najverovatnije da presudi i pravedno (''po pravdi Boga istinoga'').
Tuilac i advokat su, za razliku od sudije, moralno obavezni na ''funkcionalnu
pristrasnost'' koja se ogleda u doslednoj i upornoj odbrani svoje ''istine''. Nije dobar
tuilac onaj pravnik koji je nezainteresovan u dokazivanju krivice onoga koga je optuio.
Sa druge strane, nije dobar advokat onaj pravnik koji je nezainteresovan da odbrani od
optube onoga koga brani. Policija, tuilatvo i sud su protiv okrivljenog i zato njegov
advokat mora biti na njegovoj strani. Ovo su dobri primeri kako se u okviru jedne
profesije isto struno (pravniko) znanje u praktinoj primeni podvrgava razliitim
etikim vrednostima i normama, zavisno od posebnog zanimanja ili funkcije pravnika u

304

drutvenoj podeli rada. Uspean je onaj advokat koji izdejstvuje povoljnu presudu za
svoga klijenta, ali je moralan samo onaj advokat koji svoga klijenta odbrani od
nepravedne optube ne i ako izdejstvuje oslobaanje od stvarne krivice. Moralan
advokat nee ni pristati da brani svakog okrivljenog, iako u ureenom i modernom
pravosudnom sistemu svaki okrivljeni mora imati advokata (makar odreenog da ga brani
''po slubenoj dunosti'').
Profesionalna uspenost i profesionalna moralnost se kod
advokata lake razilaze nego kod sudije i zato to advokata plaa klijent,
a sudiju drava. Meutim, moralno je napadnut i sudija, kad god bogati
kriminalci mnogo bolje plaaju svoje advokate nego to siromana
drava moe da plati svoje sudije. A poznato je da novac (kao i vlast)
kvari ljude (a ne profesije), a naroito ih kvari veliki i prljav novac koji se
kree kanalima organizovanog kriminala. Otuda je razumljivo to sva
socioloka istraivanja pokazuju da su kriminalizovani advokati prva
karika u lancu korupcije u pravosuu. U pravosuu koje je zaraeno
korupcijom najjednostavniji nain da se izdejstvuje povoljna presuda je
''preplaivanje'' advokata koji e imati interes da deo svoga honorara
iskoristi za ''potplaivanje'' i podmiivanje sudije. Ovaj kriminalni
interesni aranman je utoliko verovatniji ukoliko su kriminalci bogatiji, a
sudije siromanije to je danas sluaj i kod nas. Tako se potvruje
pravilo da je u nemoralnoj sredini teko ostati moralno ist, bilo da je
nemoralom zahvaeno celo globalno drutvo ili samo neki njegov deo
(pravosudni ili bilo koji drugi funkcionalni ili strukturni podsistem).
Sa druge strane, tako se potvruje i poznati etiki paradoks da je lina moralnost
utoliko vanija ukoliko je sredina nemoralnija. U moralnoj sredini tee je pojedincu da
bude nemoralan nego da bude moralan, a ni lina moralnost nema onaj znaaj koji ima
moralna vrstina i doslednost moralnih pojedinaca koji u nemoralnoj sredini funkcioniu
kao ''etike karijatide''.
Svaka posebna profesionalna etika procenjuje se prema mogunosti njenog
pooptavanja tako to se profesionalni etiki kriterijumi podvrgavaju univerzalnom
etikom kriterijumu kategorikog imperativa. To istovremeno znai da je svaka
profesionalna etika samo deo etike uopte. Ono to moralno nikom nije doputeno, ne
sme da bude doputeno nijednom profesionalcu u njegovom poslu. U tom smislu su
poznate stare rasprave i etike kontroverze oko eutanazije ili tzv. ubistva iz milosra, za
koje neki misle da jeste doputeno samo lekarima, a drugi misle da nijedno ubistvo nije
doputeno nikome, pa ni lekarima. Istom krugu veitih etikih dilema spadaju i rasprave
meu pravnicima oko smrtne kazne.
Posebne moralne dileme se pojavljuju i oko nekih profesija koje su u drutvu
ponekad nune, ali se ne smatraju moralnim poslovima (kao to je posao delata). One su
zgodan povod da se naglasi kako je u etiko-sociolokim razmatranjima neijeg
ponaanja i delovanja neophodno da se uvek razlikuje nuda od vrline. Kad se nuda
proglasi za vrlinu, tada se nemoralnom ponaanju irom otvaraju vrata jer se unapred
nudi opravdavanje nemoralnih postupaka tzv. objektivnim okolnostima. To sugerie i
poznata narodna izreka ''to se mora nije teko'' - ija moralna dopuna glasi: ''to se mora
nije dobro, ali moe da bude loe''. Moral je svojstvo slobodnog oveka. Gde je malo
slobode malo je i morala, ali i u najteim uslovima moralni ljudi ostaju dosledni svojim

305

moralnim naelima. Poznat je primer poznatog srpskog heleniste i etiara Miloa uria
(1892-1967) koji je 1941. u nemakom zatvoru ovim reima odbacio predlog svoga
zatvorskog kolege, profesora muzike, da potpie izjavu lojalnosti okupatorskom reimu i
izae iz zatvora : ''Lako je vama kolega da potpiete tu izjavu. Vi svirate u diple, a ja
predajem etiku''.
Polje vrlina i moralnog postupanja je mnogo ue od polja realne nuosti i
svakodnevnih potreba i ono se mora iriti kao to se i sloboda mora osvajati. Polje zla je
mnogo ire od polja dobra. Zlo mogu da ine i slobodni i neslobodni, a dobro samo
slobodni i dobri ljudi. Zlo je ''moralni korov'' koje, kao i svaki drugi korov, samo raste, a
za dobro se mora uloiti mnogo plemenite volje i napora da bi se ono stvorilo i sauvalo.
Postoje i profesije poput vojnike koje se smatraju etiki problematinim zato to
je to moral koji ljude s druge strane fronta tretira kao ''neprijateljsku ivu silu'' ije fiziko
unitenje je ne samo korisno nego u izvesnim okolnostima i moralno legitimno. Hrabrost
je osnovna vrlina profesionalnih vojnika, ali etiki status hrabrosti (''junatva'') zavisi od
toga da li je junatvo u skladu sa drugim moralnim vrednostima kao to su vojnika ast,
dostojanstvo, ljudska sloboda i ''ojstvo'' uopte ili je ''junatvo'' suprotstavljeno svim
navedenim i drugim vrlinama. Zbog problematinosti ratnikog morala razvija se
meunarodno ratno pravo koje bi trebalo da pravno ojaa zatitu nekih univerzalnih
moralnih vrednosti. Etiki problem, ipak, time nije otklonjen nego je samo pomeren na
pravni teren. Istorijska je injenica da meunarodno ratno pravo uvek propisuju ratni
pobednici koji u svom interesu legalizuju etiki problematine ''dvojne arine''. Kriterij
pooptavanja bi valjalo primenjivati i u etnikoj proceni vojnikog morala. To znai da
vojnika etika od jaih i od pobednika zahteva da se prema poraenim i zarobljenim
neprijateljima odnose onako kako bi eleli da se prema njima odnose oni koji su od njih
jai, onda kada bi oni sami bili poraeni.
Uiteljska profesija je jedna od najstarijih, a njen etiki status u velikoj meri
reprezentuje opte stanje javnog morala u nekom drutvu, slino etikom statusu lekara,
sudija i vojnika. Uostalom, plemenski vra je bio prvi lekar (za telo) i prvi uitelj
duhovnosti (vere, morala, obiaja), kao to je drugi plemenski uglednik (plemenski
poglavica) bio prvi zakonodavac i prvi sudija, upravitelj u miru i zapovednik u ratu.
Drutvo koje nema dobre uitelje ne moe da se razvija, a dobri uitelji nisu mogui u
drutvu koje ne ceni znanje koje uitelji prenose svojim uenicima.
Uiteljska etika zahteva od uitelja da sam ''zna znanje'' kojem druge poduava,
da to znanje nesebino prenosi svojim uenicima i da kod uenika ceni i trai znanje, a ne
neznanje. Ako je uitelj zasluan za znanje koje ''predaje'' svojim uenicima, po istom
profesionalnom i etikom merilu uitelj je odgovoran i za eventualno neznanje svojih
uenika. Upravo po onoj Njegoevoj koja kae: ''da sam ima boljeg uitelja, to bi i ja
danas bolje ita ''.
Slubenika etika je vana za racionalnu upravu u modernim drutvima. Dobar
dravni slubenik, sluei se zakonom slui dravi koja ga za tu revnosnu i savesnu
slubu plaa. Osnovne vrednosti na kojima poiva slubenika etika je revnost koja se
ogleda u striktnom pridravanju propisanih pravila i savesnom vrenju svoje dunosti.
Veber je ukazivao na duhovnu srodnost protestantske etike poziva i birokratske etike
dunosti, a i jednu i drugu je smatrao osnovnim preduslovom racionalne drutvene
organizacije. Kao etiku dopunu tom stavu valja istai mogue probleme koje
birokratizam moe stvoriti u drutvu u kojem se slubenika revnost pretvori u

306

formalistiko cepidlaenje koje je samo sebi svrha ili je zaklon za administrativnu

neefikasnost, za zloupotrebu pravne procedure i odlaganje neodlonih poslova. Tada se
sigurno ne radi o savesnom vrenju slubenike dunosti niti o dobrim dravnim
slubenicima.
Svako profesionalno zanimanje, kao i svako drugo ljudsko delovanje, ima etiku
dimenziju, pa se u tom smislu moe govoriti i o etici zanatlija, trgovaca, ali i umetnika,
naunika, menadera, politiara i svih drugih profesija.
Dobar zanatlija je vredan, a dobar trgovac poten i to su glavne etike vrednosti
koje su promovisala prva profesionalna udruenja zanatlija (''cehovi'') i udruenja
trgovaca (''gilde'') jo od srednjeg veka od kada su prvi put organizovana. Ovo je prilika
da se istakne prvorazredni znaaj profesionalnih udruenja za negovanje i podizanje
nivoa profesionalne etike. Niko nije toliko zainteresovan niti je sposoban da prepozna i
sprei loeg profesionalca kao to to mogu dobri profesionalci iz iste profesije. Oni koji
su struno nesolidni i etiki nemoralni u nekom poslu, oni bacaju ljagu na celu profesiju.
Takvi nesavesni pojedinci sami za sebe koriste ugled profesije, ali loim vrenjem posla
svima drugima nanose tetu i tako zloupotrebljavaju drutveni ugled koji su drugi
stvarali. Iz ovih razloga svaka razvijenija i organizovanija profesija ima nekakav svoj
unutarnji ''sud asti'' koji ima zadatak da sprei nesavesno obavljanje odreene
profesionalne delatnosti. Razaranje globalnih institucija, uz dezorganizaciju i odumiranje
aktivnosti profesionalnih udruenja podstie korupciju u drutvu, i obrnuto. Sa druge
strane, uoeno je da su jaka i dobro organizovana profesionalna udruenja prva i
najvanija prepreka za korupciju u nekoj konkretnoj profesiji (Stjepan Gredelj, 2005).
Moderno drutvo poznaje mnoge nove profesije i svaka od njih ima svoje
posebne etike dileme koje je prinuena ''u hodu'' da razreava. U tom smislu su
zanimljive rasprave o etikim dilemama koje pred savremenog oveka i moderno
(postmoderno) drutvo stavljaju sve razvijenija nauka i na njoj zasnovana tehnika i
tehnologija. Ove rasprave se s vremena na vreme pojaavaju kada se desi neki ekscesni
dogaaj koji je povezan sa savremenom naukom i tehnikom, da bi potom utihnule do
nekog sledeeg puta. Scijentizam je oznaka za nekritiki nauno-tehniki optimizam koji
je obeleio duh modernog vremena, iako se i tu uoavaju talasi plime i oseke prema
istim onim velikim ritmovima koje izazivaju tehniko-tehnoloki prodori u raznim
oblastima drutvenog ivota.
Prve atomske bombe koje su 1945. baene na Hiroimu i Nagasaki izazvale su
najveu i etiki jo neprevladanu dilemu o krajnjem smislu razvijene nauke, tehnike i
tehnologije koja je dostigla takvu razornu mo da se pomou nje moe da uniti itava
ljudska vrsta. Tu dilemu su kao svoj lini i kao opteljudski etiki problem otvorili
atomski fiziari, konstruktori prve atomske bombe, ali zadovoljavajui odgovor na
pitanja koja su oni postavili jo nije dat. Dalji razvoj nauke u meuvremenu je samo
ovim pitanjima fiziara dodao neke nove etiko-profesionalne dileme hemiara, biologa i
drugih modernih tehnologa. Hemiari su pronali takve bojne otrove koji bi nesavesnom
upotrebom potrovali ogromnu masu oveanstva. Biolozi su stvorili zarazne
mikroorganizme od kojih se ljudi ne bi mogli nikako zatititi kada bi ih neki neodgovorni
monik zloupotrebio i pustio u ljudsku sredinu. Neki drugi biolozi su zapoeli
eksperimente sa kloniranjem ljudi koji su bioloki neizvesni, a etiki veoma rizini.
Veliko je i otvoreno etiko pitanje kako se danas i u neposrednoj budunosti
ovek i oveanstvo najsigurnije mogu zatititi od stvarnog i potencijalnog zla kojim

307

prete nova nauka i tehnologija, a da se pritom ne odreknu svega onog dobrog i poeljnog
to one donose i to podie kvalitet ljudskog ivota u savremenim drutvima? Moderna
tehnika moe da bude dobar sluga svakom, pa i loem gospodaru. Humanistike nauke i
profesije su etiki odgovornije za celinu drutva od tehnikih, ali je svaki profesionalac u
tehnikim disciplinama etiki i profesionalno odgovoran za drutvenu upotrebu i
zloupotrebu sebe samoga kao strunjaka i sopstvene profesije kao struke. To je glavna
uloga profesionalne svesti i savesti i jednih i drugih.
U tradicionalnom srpskom poimanju vrednosti znanje se povezuje sa istinom, a
istina se shvata kao vrlina, kao duhovna svetlost koja razbija tmine neznanja. Otuda re
''prosveta'' za oznaku znanja koje je u slubi duhovnog prosvetljenja i oznaku
sistematskog nastojanja da se ljudi svestrano obrazuju. U tom smislu prosveta je
funkcionalno povezana sa duhovnim naporom da se racionalnim putem dosegnu neki
etiki ciljevi, a ne samo sa nastojanjem da se tehniko-tehnoloki ovlada nekim
prirodnim i drutvenim procesima. Meutim, tradicionalna prosveta i moderno
obrazovanje danas se razilaze tako to se svestrano humanistiko obrazovanje potiskuje u
korist struno-tehnikog znanja. To otvara mnoge nove etike dileme i probleme koje
stvaraju uski specijalisti, tehniki strunjaci koji su nosioci instrumentalnog znanja, koje
je samo na prvi pogled etiki neutralno. Njegova vea tehnika efikasnost samo potencira
etike rizike koji su sa njim skopani, a srazmerni su veliini njegove drutvene moi. I u
etikoj sferi vai univerzalna socioloka zakonitost: to vea drutvena mo i
individualna sloboda to vea i drutvena odgovornost. U dobro organizovanim drutvima
i mo i odgovornost se institucionalizuju i kao ''spojeni sudovi'' ine neraskidivo
strukturno i funkcionalno jedinstvo u irem institucionalnom sistemu.
Uz odgovarajui institucionalni aranman uvek je vie ili manje potreban (iako
sam po sebi nikad nije dovaljan) i izvestan etiki i politiki ''nagovor'' da svako povede
rauna o sebi i drugima, da bi se oni koji imaju mo i novac, politikim (i pravnim)
sredstvima ograniili i spreili da zloupotrebljavaju u naelu neutralne, a u praksi ili
veoma korisne ili veoma opasne potencijale moderne nauke i tehnike. Slobodno javno
mnjenje i demokratska politika kultura stvaraju pogodnu javnu klimu u kojoj se mogu
otvoreno i jasno postavljati moralna pitanja javnim linostima, to je neophodan
preduslov da se njihova u osnovi politika odgovornost pojaa i podstakne preventivnom
etikom odgovornou. Ipak, za moralno postupanje neophodni su moralni ljudi, a
moralni su samo oni koji sami sebe moralno izgrauju. Globalne ili lokalne,
institucionalne ili neformalne, opte ili posebne (profesionalne i druge) okolnosti samo
vie ili manje pogoduju ovom ili onom linom moralu. Zato i nema dobrih dela bez
dobrih ljudi, niti su mogui dobri ljudi koji ne ine dobra dela nego samo o njima
razmiljaju i priaju. Za moralne ljude i profesionalce uvek vai imperativ praktine
etike: Hic Rodos, hic salta.
Odabrana literatura
Benjon, Louvel (2003): ''Poslovna etika svetskih religija i duh kapitalizma'',
urnal za sociologiju (Novi Sad), br.1, s. 101-118.
Bulgakov, Sergej (1991): Pravoslavlje, Novi Sad.
Veber, Maks (1989): Protestantska etika i duh kapitalizma,
Veselin Maslea-Svjetlost, Sarajevo
Vratua, Vera (1995): Razvoj, religija, rat, ISI FF, Beograd.
308

Gredelj, Stjepan (2005): Profesija i korupcija, Centar za monitoring i evaluaciju i

Fond za otvoreno drutvo, Beograd.
orevi, Dragoljub (1995): Etika inenjera?, Mainski fakultet-Gradina, Ni.
Luki, Radomir (1982): Sociologija morala, Nauna knjiga, Beograd
Moralnost i drutvena kriza (1995): Zbornik radova (ur. S. Krnjaji), Institut za
pedagoka istraivanja, Beograd,
Perelman, Haim (1983): Pravo, moral, i filozofija, Nolit, Beograd
Riard de Dord (2003): Poslovna etika, Filip Vinji, Beograd
Singer, Piter (2000): Praktina etika, Signature, Beograd
Tomi, Zoran (2003): Struka i politika, Dosije, Beograd.
2.6. Ideologija - politiki zainteresovana svest
Pojam ideologije spada u najspornije pojmove koji se koriste u socijalnoj filozofiji,
sociologiji (sociologiji saznanja), politikologiji i drugim srodnim disciplinama. Re
''ideologija'' prvi je upotrebio Desti de Trasi (D. de Tracy) jedan od filozofa francuskog
prosvetiteljstva oznaavajui njom psiholoki usmerenu filozofiju ili ''uenje o idejama''.
Prvobitno znaenje pojma ideologije bilo je pozitivno. Negativno znaenje dao mu je
protivnik Francuske revolucije Fransoa atobrijan (Francois Chateaubriand, 1768-1848)
koji pod ideologijom podrazumeva iskvaren, izopaen i predrasudama optereen nain
miljenja. Negativno znaenje pojma ideologije potencirao je Napoleon Bonaparta (17691821) koji je ''ideolozima'' pogrdno nazivao one koji se dre po strani od praktinog ivota i
zanose se maglovitim, praznim i metafizikim idejama.
Sva kasnija mnogobrojna odreenja pojma ideologije kreu se izmeu ova dva
prvobitna i meusobno suprotstavljena shvatanja. Meu njima je svakako jedno od
najuticajnijih shvatanje Karla Marksa koji se podrobnije od svih drugih pre njega bavio
raznim aspektima ideologije, pa je njegovo stanovite postalo nezaobilazno i za sve one koji
su kasnije razmatrali problem i fenomen ideologije. Marks ideologiju nije shvatao kao jedan
''poseban oblik drutvene svesti'' kao to su bili mitovi, religija, filozofija i nauka, nego kao
''laan'' sadraj koji proima mitove, religiju i filozofiju. On je mislio da su mitovi tetna
fikcija, da je religija iluzija koja slui kao ''opijum za narod'', a filozofija beskorisno
''spekulativno uobraenje'' - prevashodno zbog svoga ideolokog sadraja. Zato se sam
najvie i bavio kritikom ideologije sa ''naunog'' (kritikog) stanovita, priklanjajui se tako
negativnom odreenju njenog pojma.
Iz istih razloga Marks je prognozirao ukidanje mitova, religije i filozofije u buduem
komunistikom drutvu, ija kultura bi bila osloboena ideolokih sadraja i uspostavljena
na novim ''naunim'' osnovama. Ispostavilo se, pak, da je takav Marksov stav stvarno bio
samo novi mit (''tetna fikcija''), nova svetovna i ''ateistika religija'' koja upravo funkcionie
kao ''opijum za narod'' i ''spekulativno uobraenje'' koje se sudarilo sa svim istorijskim
realitetima (ekonomskim, politikim i kulturnim). Tako je relativno ubedljiva Marksova
kritika stare ideologije obezvreena nekritikim velianjem nove nimalo istinitije i nita
bolje ideologije. Zato Marksovu odredbu ideologije kao ''lane svesti'' treba uzeti s
rezervom, kao prejak izraz kojim jedan revolucionar kritikuje ''ideologiju druge strane'' i
igoe je kao lanu (slino atobrijanu, koji je nasuprot Marksu, kao kontrarevolucionar
tako igosao revolucionare).

309

Ne ulazei dublje u mnogobrojne kontroverze oko Marksovog i oko drugih vanijih

shvatanja ideologije, ali na njihovom tragu, ovde se predlae jedno prigodnije odreenje
samog pojma ideologije koji bi imao i aktuelnu analitiku vrednost u savremenoj politikoj
filozofiji, sociologiji i politikologiji.
Ideologija je politiki zainteresovana grupna svest koju ine ideje i stavovi kojima
neka grupa obrazlae, opravdava i brani svoje posebne grupne interese i tako motivie,
organizuje i pokree svoje pripadnike da se sa drugima bore za ostvarivanje svojih
grupnih ciljeva.
Navedena odredba bliska je pojmu ''ideologije u uem smislu'' koja se vezuje za
posebne grupe (klase, nacije, verske, rasne i druge skupine koje imaju svoje posebne ciljeve
i interese, razliite od optih ciljeva i interesa). To je ona misaona nit koja uvaava stav da je
ideologija ''parcijalna svest'', to znai da je i ''nepotpuna svest'' ili ''iskrivljena svest'', pa
samo u tom smislu i ''lana svest'' (K. Marks). Ideologija, pak, nije ''svesna la'', a praktino
dejstvo koje ona ima na ljude i drutvo moe da bude ogromno. To je razlog zbog kojeg bi
na ideologiju u izvesnoj meri mogao da se primeni kriterijum praktine istinitosti koji se
razlikuje od kriterijuma teorijske istinitosti - onako kako je jo Aristotel govorio da je za
grku praktinu i politiku filozofiju bilo vano ''tano htenje'' a ne ''tana svest''.
Praktina istina je subjektivna i delatna, a teorijska istina je objektivna i kontemplativna.
Za prvu je vano da ''radi'' u praksi, a za drugu da tano ''odraava'' objektivnu stvarnost.
Ozbiljna ideologija nije prazno i nepromiljeno nagovaranje nezreliih istorijskih
aktera na politiko delovanje nego logiki sistematizovana i psiholoki uverljiva artikulacija
stvarnih potreba, interesa i najvanijih vrednosti neke posebne drutvene grupe. Ako je,
pritom, tako artikulisana ideologija u izvesnoj meri ''interesno iskrivljena svest'', ona je i kao
takva kulturno, a naroito drutveno i politiki, vaan fenomen. To je ono to i Marks ima u
vidu kad kae da ''ideje postaju materijalna snaga onda kada ovladaju masama''.
Meutim, masama mogu da ovladaju i teorijski lane i teorijski istinite ideje, a vea
''materijalna snaga'' su one koje praktino prevladaju, bez obzira na njihovu teorijskosaznajnu istinitost. Za ideologiju je vanije da je ona ubedljiva svest nego da je tana svest;
da motivie subjekte na zauzimanje odreenih stavova i pokree na praktino delovanje
nego da objektivno odraava stvarnost; da je ubedljivija i jaa od konkurentske ideologije
nego da je od nje objektivno tanija i istinitija.
U stvarnom drutvenom ivotu ne postoji miljenje za koje bi se moglo dokazati da
ono nije povezano ni sa kakvim parcijalnim interesima, da je stoga ''celovito'' i ''istinito''. To
to ideologija nije samo racionalna svest, to u njoj ima predrasuda i emocija, ne ini je nita
manje vanom sa praktino-politikog, etikog, ljudskog i drutvenog stanovita. Poznata
(Hegelova) teza ''da nita veliko bez strasti nije nastalo'' potvruje iznetu ocenu.
Postmoderna ''konstruktivistika'' i ''interpretativna'' sociologija ne ocenjuje
subjektivnost svih ljudskih i drutvenih fenomena, pa i ideologiju u njihovom sklopu, kao
slabost zbog koje se ona smatra ''lanom sveu''. Konstruktivisti slino gledaju i na sve
druge simbolike kulturne oblike (na nauku, umetnost) koji takoe ''konstruiu'' svoju
stvarnost i imaju svoju istinu vie ili manje slino nainu na koji to ini ideologija.
U irem smislu pod ideologijom se podrazumeva svaki celoviti skup ideja, a u
najirem smislu svaka socijalno uslovljena misaono-kulturna tvorevina. Ovo znaenje
ideologije je preiroko i vie ometa nego to podstie objektivne analize teorijski i praktino
vanijeg duhovnog fenomena ideologije kao politiki zainteresovane svesti.
ire
shvatanje ideologije, pak, omoguuje da se bolje shvati ideologija kao polivalentan socijalni

310

fenomen. Kao i svi drugi elementi i sadraji drutvene kulture i ideologija, takoe, u sebi
sadri elemente svih drugih obrazaca i tvorevina kulture, a i sama u njih prodire (vie ili
manje agresivno). U tom smislu neku vie ili manje izraenu ideoloku komponentu uvek
sadre jezik, religijska verovanja, mitovi, duhovni i svetovni rituali, oblici saznanja, nauka,
filozofija, obiajnost, moral, pravo, umetnost.
2.7. Umetnost obrazac matovitog stvaralatva
Umetnost je kulturna delatnost kojom se matovito stvara neto novo, a prema
merilima lepog kao osnovne vrednosti.
Kao svestrano bie ovek ima potrebu da saznaje i tumai prirodni (objektivan) svet
oko sebe, da veruje i u natprirodni svet (u sveto kao ''neto'' iznad sebe), da obiajima,
pravom i moralom ureuje svoj ljudski drutveni svet, ali i da se igra matovitim
kombinovanjem raznih elemenata svih navedenih svetova stvarajui svoj subjektivni svet,
svet svojih predstava i doivljaja u kojima se sam osea lepo i pomou kojih drugima
predoava lepotu ljudskog ivljenja i delovanja.
Umetnost nije suprotstavljena nijednom drugom obrascu kulture, ali se svojom
subjektivnom, emotivnom i estetskom sutinom od svakog u poneemu razlikuje i onda
kad se sa njima duboko proima. Umetniko delo nije korisno u praktinom smislu, ali je
veoma korisno za oplemenjivanje ljudskog duha. Ono nije zabavno u svakodnevnom ivotu,
ali ljudi koji se zabave umetnou stvaraju dela koja obeleavaju ne samo njihove line
ivote nego ponekad mogu da obelee i cele istorijske epohe. Najvrednija umetnost se kao
estetska forma (ponekad i kao estetski sadraj) uvek uzajamno proima sa jezikom (kao
knjievnost), sa religijom i mitovima, sa obiajima i moralom. Sa druge strane, neposredno
povezivanje umetnosti sa politikom i ideologijom, ovima je koristilo, a umetnosti tetilo
jer politika i ideologija obino pretvaraju umetnost u svoju ''slukinju''.
Za estetsku sutinu umetnikog stvaralatva bilo je rizino kad god se umetnost
vezivala za ekonomiju mada je to za same umetnike ponekad moglo da bude (ekonomski)
i korisno. U takvom za umetnost nepovoljnom kupoprodajnom drutvenom kontekstu nekad
je postojao fenomen mecenarstva, a u dananjem ambijentu potroakog drutva i masovne
kulture, uz komercijalizovanu umetnost nastali su fenomeni kia i unda - kao estetski
uproeni ili kao vulgarizovani i izopaeni kulturni oblici. Oni ne zahvataju samo umetnost
nego i druge oblasti kulture i svakodnevnog ivota zabavu, modu, dokolicu i drugo.
Ki (nem. Kitsch skica, slika na brzinu napravljena, ''sklepana'') i und (nem.
Schund trice, otpaci, ubre) ire se sa grubom komercijalizacijom umetnosti koja je
karakteristika masovne kulture, iako su u nekom obliku postojali i ranije. O kiu i undu se
obino govori kao o nerazdvojnim pojmovima koji se odnose na dve strane jednog te istog
kulturnog fenomena, ali meu njima, ipak, postoji razlika koja nipoto nije zanemarljiva.
Ki ''tei da se dopadne'', a und ''da se proda'', to predstavlja vanu razliku u
karakteru ovih socio-kulturnih fenomena i stepenu izopaenosti umetnikog doivljaja koji
se uz njih vezuje. Ki je estetski uproen, a und etiki izopaeni kulturni oblik, a i
jedan i drugi se komercijalizuju u masovnom potroakom drutvu. Ki je manipulacija
loim ukusima, a und predstavlja manipulaciju niskim strastima i to u njihovom
izopaenom obliku. Zato su, na primer, pornografski seks i najraznovrsniji zloini omiljeni
motivi unda u niskobudetskim filmovima i visokotiranoj literaturi. und je, u svakom

311

sluaju, tei oblik kulturne manipulacije koji njegovi proizvoai i oni koji ga ire i prodaju
koriste da bi doli do novca.
und se prodaje i to je glavni motiv njegove masovne produkcije, ali to bi u iole
ozbiljnijoj kulturnoj politici bio razlog za oporezivanje unda po visokim poreskim stopama.
Komercijalni motivi povezuju ki i und tako da meu njima danas razlika i nije uvek tako
otra, kao to izmeu kia i komercijalizovane umetnosti linija razdvajanja nije uvek
najjasnija. Ki je neka vrsta komercijalne zamene (surogata) za prave umetnike vrednosti
koja je okrenuta irokoj publici. Kiersku umetnost vie karakterie zanimljiva povrnost
nego vulgarnost koja se sree kod unda. Zato je ki ponekad samo ''dobar falsifikat
originala'' koji stvaraju ljudi koji nisu lieni estetskog oseaja, za iroki krug onih koji imaju
potrebu da povrno ''uivaju'' u umetnosti bez elje da poniru u njene estetske dubine i
lavirinte.
Ki je postao masovni fenomen u masovnom graanskom drutvu, onda kada se
u gradovima nala masa stanovnika koji su odlaskom sa sela prekinuli veze sa seoskom
narodnom (''folklornom'') kulturom, a nisu bili kulturno dorasli da bi primili elitnu
urbanu kulturu. Takvi malograanski skorojevii i ''polutani'' predstavljali su novo trite
za ''novokomponovanu'' kulturu prilagoenu njihovim proseno niskim kulturnim
potrebama i kriterijumima.
Kod nas je dodatni inilac masovne produkcije kia u raznim oblastima kulture i
umetnosti (naroito u tzv. turbo-folk muzici koju je medijski promovisao TV ''Pink'') bila i
potreba reima da se iznae ideoloki neutralan ''opijum za narod'' unesreen ratovima,
izbeglitvom, nezaposlenou, kriminalom i optim beznaem. Bila je to klasina
manipulacija po modelu ''baci brigu na veselje'' posle koje narodu pretvorenom u publiku
briga i dalje ostaje, a stvarni razlog za veselje imali su samo oni koji su proizvodili i
prodavali ki.
U sociologizovanom tumaenju umetnosti, ki se obino povezuje sa irokom
masom i ''prostim narodom'', a ''istinska umetnost'' sa odabranom elitom. To nije bez osnova,
ali nije ni sasvim opravdano. Suptilne razlike izmeu navedenih socio-kulturnih fenomena,
pak, moe da raspozna samo refleksivna sociologija koja sintetizuje esteske i kulturoloke
kriterijume. Takva refleksivna socioloka sinteza uvaava psiholoke potrebe i motive,
ekonomske interese, usvojene vrednosti i norme - kako onih koji stvaraju kulturna dobra,
tako i onih koji ih koriste. Tako gledano, mogue je i opradano govoriti o narodnoj kulturi
vrhunskog umetnikog nivoa, ali i o kiu (i undu) onoga to ''konzumiraju'' najvii
drutveni slojevi. Snobizam skorojevikih elita je tipian kulturni ki, kao to je to,
uostalom, pomodna i komercijalizovana ''naivna umetnost'' koja koketira (ili manipulie) sa
narodnom tradicijom.
Snob je skorojevi koji se slepo povodi za obiajima i manirima viih slojeva , koji
''tera modu'' tzv. vieg sveta, kako bi narod rekao - ''pokondirena tikva''. (lat. sine nobilitate
= bez plemstva - skraenica koju su u spiskovima studenata engleskih univerziteta u 18.
veku stavljali uz imena onih koji nisu bili plemikog porekla). Novopeeni bogatai se kod
nas danas ( i ne samo kod nas, i ne samo danas) ponaaju na tipino snobovski nain: kad
odlaze na aukcije umetnikih dela i kupuju sve to se ponudi, a naroito ono to drugi ne
mogu; kad odlaze na izlobe slika, ne da bi videli slike nego da bi bili vieni; kad odlaze na
koncerte ozbiljne muzike i cupkaju kao na vaaru; kad sponzoriu umetnike i dele im razne
nagrade pred televizijskim kamerama i slino.

312

Zakljuujui ova socioloka razmatranja patolokih socio-kulturnih fenomena koji

su povezani sa umetnou i masovnom kulturom svakodnevnog ivota, valja istai
preporuku da se stalno moraju imati u vidu pojmovne razlike meu njima, iako se radi o
pojavama koje su u stvarnosti ivota isprepletane. U tom pogledu je neophodno posebno
razmatrati tri osnovna elementa umetnosti kao sloenog i suptilnog socio-kulturnog
fenomena, a tek iz njihovih meusobnih odnosa zakljuivati o karakteru i sutini
fenomena koji ih prate. Ti elementi su:
1. stvaraoci umetnosti
2. umetnika dela
3. korisnici umetnosti
Istinska umetnost, ako se na nju gleda idealno-tipski ima sledea obeleja:
1. stvaraci u umetnosti su matoviti i kreativni pojedinci koji imaju autonomne i
autentine estetske oseaje i stvaralake motive;
2. umetnika dela nose univerzalne emocionalne ljudske poruke i zato imaju trajnu
estetsku i etiku vrednost;
korisnici istinske umetnosti su voeni autentinim kulturnim potrebama da kroz umetnost
doive lepo, uzbudljivo i uzvieno, da i u svakodnevnom ivotu uverljivo razlue lepo od
runog, smisleno od besmislenog i dobro od zla.
''Istinsko'' i ''umetniko'' moe da bude dovedeno u pitanje na svakom od tri
navedena nivoa: (1) kad stvaraoci posredstvom svoga dela manipuliu njegovim
korisnicima i kad imaju skrivene namere, lau, podvaljuju ili podstrekavaju na zlo - bez
obzira na svoju tehniku stvaralaku umenost; (2) kad je samo stvoreno delo banalna i
efemerna tvorevina netalentovanih stvaralaca koje ''ima prou'' samo kod njima slinih
korisnika; (3) kad su korisnici manipulacijom drugih ili svojom nezrelou svedeni na
obine konzumente kulturnih dobara, bez obzira na njihov umetniki nivo. U tom smislu
bi se moglo rei da su tradicionalni koncerti Stefana Milenkovia za ''srpsku novu
godinu'' u Sava centru, sa ''sponzorima'' koji se pred kamerama (svoje televizije) najpre
''iljube'' sa umetnikom, pa zauzmu ''poasna mesta'' u prvim redovima, tipian primer
kierskog aranmana jedne umetnike priredbe elitnog ranga. Na ki se svodi i
najvrednije umetniko delo onda kad neki ''skorojevi'' s njime snobovski prikriva svoju
prostotu, a u und se pretvara sve ono to ljude navodi da prostaki slede svoje nagone,
ak i onda kada su u pitanju ''ugledni kolenovii''. Samo po sebi, dakle, nita ne moe biti
lepo kao to ne moe da bude ni dobro ni istinito, pa u tom smislu ni ''istinski
umetniko''. Drutvena sutina umetnosti skrivena je u karakteru ovekovog odnosa
prema umetnikom delu, a ne u nekakvim njegovim isto estetskim svojstvima
nezavisnim od ljudske pojedinane i grupne percepcije i recepcije.
Odabrana literatura
Dragievi-ei, Milena (1994): Neofolk kultura, Izdavaka Knjiarnica
Z.Stojanovia, Sremski Karlovci
Gic, Ludvig (1979): Fenomenologija kia, BIGZ, Beograd.
Ili, Milo (1974): Kultureme, Vuk Karadi, Beograd
Mol, Abraham (1973): Ki umetnost sree, Gradina, Ni.
Petrovi, Sreten (1997): Ki kao sudbina, Novi Sad.
Rankovi, Milan (1974): Kultura i nekultura, Vuk Karadi, Beograd

313

Hauzer, Arnold (1986): Sociologija umetnosti, knj. 1. i 2, kolska knjiga, Zagreb.

3. Kultura i civilizacija
Najiri pojam kulture u sebe ukljuuje i pojam civilizacije koji se pojavio i poeo
upotrebljavati tokom 18. veka, da bi se pomou njega napravila razlika u vrsti i stepenu
kulture razvijenih kolonijalnih zemalja (Engleske, Francuske, panije) i kulture njihovih
nerazvijenih kolonija. Termin ''civilizacija'' potie od latinske rei civitas grad, civilis
graanski, a oznaava vii stepen kulture koji u evolucionom nizu dolazi posle ''varvarstva''
(kojem po Luisu Morganu prethodi ''divljatvo''). U klasinim evolucionistikim
teorijama drutveno-kulturnog razvoja pojava metalnih orua za rad i upotreba pisma
uzimaju se za glavne kriterijume razlikovanja civilizacije, kao najvieg stadijuma kulture, u
odnosu na ii stepen varvarstvo, i najnii i poetni stadijum - divljatvo. U duhu ove
razlike u svakodnevnoj komunikaciji uobiajeno je znaenje izraza ''civilizovan'' (utiv,
uljudan, pristojan, prosveen, obrazovan - ovek) i ''civilizovati'' (prosveivati, uljuivati,
urediti - drutvo).
Kolonijalne sile su ovakvom upotrebom rei ideoloki opravdavale svoja
kolonijalna osvajanja, iza kojih su ponajmanje stajale ovako plemenite prosvetiteljske
ideje i namere, a mnogo vie snani interesi da se u kolonijama osvoje njihova prirodna
dobra i da se dobiju nova trita, jeftine sirovine i radna snaga. Prvobitna upotreba
termina i danas se ponekad susree, u slinom ideolokom kontekstu, ali pojam
civilizacije ima i neka druga socioloko-kulturoloka znaenja.
Tako je uobiajeno i drugo socioloko-kulturoloko znaenje pojma ''civilizacije''
kojim se ne oznaava jedan vii razvojni stepen, nego jedan poseban strukturni segment
kulture u najirem smislu rei. U tom smislu, pod pojmom ''civilizacije'' pre svega se
podrazumeva materijalna kultura (orua, oruja, zgrade) za razliku od duhovne kulture
(religija, fiozofija, nauka, moral, umstnost) . Poto bez duhovnih sadraja nema kulture, to i
ova podela na ''materijalnu'' i ''duhovnu'' kulturu mora biti uslovno shvaena. Poznato je,
naime, da svaka materijalna kulturna tvorevina u sebi ''materijalizuje'' neke duhovne
sadraje (znanja, verovanja, vrednosti, norme). Sa druge strane, najvredniji duhovni sadraji
uvek se u nekom obliku materijalizuju (kao orua rada, oruja borbe, sredstva saobraaja,
kue za stanovanje, bogomolje, sedita politikih institucija ili kao knjige, muzika dela,
slike i drugi umetniki predmeti).
U najnovije vreme se pojmom ''civilizacije'' oznaavaju ire kulturne, drutvenoistorijske i prostorne celine kao to su ''evropska civilizacija'', ''nauno-tehnika
civilizacija'' , ''industrijska civilizacija'', hrianska, islamska, vizantijska, pa ak i
''paleolitska civilizacija'' (divljatvo) ili ''neolitska civilizacija'' (varvarstvo). U ovom
znaenju pojam ''civilizacije'' u sebe ukljuuje sveukupnost materijalnih i duhovnih
kulturnih dostignua jednog ireg vremensko-prostornog entiteta, po kojima se on razlikuje
od drugih. Pojam ''civilizacije'' u ovom smislu ima ire nadnacionalno znaenje, za razliku
od pojma nacionalne kulture, koji se odnosi na ui segment neke civilizacije, sa posebnim
kulturnim identitetom.
3. Masovna kultura i slobodno vreme

314

Masovna kultura je jedan savremeni tip kulture koja je rezultat delovanja

sredstava masovnih komunikacija. Ona je kulturni fenomen masovnog drutva koje
oblikuju modernizacijski procesi industrijalizacije, urbanizacije, birokratizacije i
globalizacije.
Masovna kultura je moderan sistem vrednosti, normi i obrazaca ponaanja velikog
broja ljudi koji prate sledee drutvene procese i stanja:
- masovnu serijsku industrijsku proizvodnju i komercijalnu duhovnu produkciju;
- masovnu materijalnu i duhovnu potronju;
- prostorno koncentrisane mase gradskog stanovnitva;
- depersonalizovane odnose u gradskim aglomeracijama;
- birokratsku centralizaciju upravljanja;
- masovnu komunikaciju kojom se jednoobrazne informacije iz jednog centra distribuiraju
velikom broju meusobno nepovezanih primalaca u svim oblastima drutvenog ivota, a
naroito u sferi slobodnog vremena (kao jednoobrazna forma zabave preko muzike,
sporta, filma, turizma i druog).
Pojam ''mase'' je u sociologiji razliito tumaen u raznim teorijskim konceptima, ali
je za ''masifikaciju'' kulture savremenih drutava jedno od najrelevantnijih tumaenja ono
koje je dao ameriki sociolog Dejvid Risman (David Riesman) u svojoj poznatoj studiji
Usamljena gomila (1961) u kojoj analizira promene u amerikom socijalnom karakteru u
uslovima masovnog potroakog drutva. Za razliku od starog pojma ''gomile'' koji
oznaava mnotvo koje se spaja u jedno (kao ''kolektivno pijanstvo'') ''masa'' je pojam koji
se odnosi na savremeni fenomen mnotva u kojem pojedinci ostaju usamljene individue.
Tradicionalna gomila je aktivno mnotvo koje se slivanjem u jedno pretvara u
mono sredstvo delovanja - obino razornog, razbijakog i izmanipulisanog. To je ''svetina''
koja je spremna da nekog linuje.
Moderna masa je pasivno mnotvo koje je samo podlono manipulaciji drugih, ali
samo nije u stanju da se organizuje i samostalno deluje.
Problem ''masifikacije'' je u tome to su razliite individue u masi sline ''kao jaje
jajetu'' i to kreativni pojedinci u masi nemaju mogunosti da izraze i razviju svoju
individualnost i kreativnost. Svojevrstan je drutveni problem i to to u masi pojedinci ostaju
neorganizovani, a kao takvi su nesposobni za samostalno delovanje i neotporni na spoljnu i
unutarnju manipulaciju. Poto su pojedinci u masi meusobno izolovani oni su u tom
smislu ''usamljeni u gomili'' i otueni jedni od drugih.
Erih From, Agne Heler i mnogi drugi autori, takoe, ukazuju na ljudsko otuenje
u masovnom potroakom drutvu. Rajt Mils u prvi plan istie strukturne promene u
masovnom potroakom drutvu u kojem dolazi do koncentracije moi i centralizacije
odluivanja, dok drugi ukazuju na slabljenje primarnih porodinih i susedskih odnosa, na
komercijalizaciju kulturnih vrednosti i instrumentalizaciju drutvenih normi.
Masovna kultura je trino orijentisana na potroae kao masovni auditorijum, na
publiku koja posluno prima servirano i pasivno troi kupljeno. Masovna proizvodnja
kulturnih dobara za trite dovodi do njihove homogenizacije na nivou donjeg proseka na
kojem se nalazi masa potencijalnih kupaca i kulturnih konzumenata. Tako nastaje prosena
masovna ''kultura za sve'' umesto ''kulture za svakoga'' - diferencirane po formi,
sadraju i nivou. Takva kultura je komercijalna, zbog velikih serija ona donosi velike
profite, a pogodna je da je prenose i ire sredstva masovne komunikacije.

315

Izmeu karaktera masovne kulture i naina njenog stvaranja, prenoenja i irenja

postoji strukturno-funkcionalna povezanost. Ni vrhunska (''visoka'') elitna kultura koju
stvaraju i ekskluzivno koriste vodei drutveni slojevi, ni ''niska'' narodna kultura koju u
relativno zatvorenim tradicionalnim drutvima stvaraju i zajedniki koriste najiri slojevi
naroda nije pogodna za prenos preko mas-medija kao to je pogodna ''prosena'' masovna
kultura - koju jedni stvaraju i prodaju drugima, a drugi je samo kupuju i troe. Tako se u
najiroj masi ukorenjuje potroaki mentalitet i tamo gde mu nije mesto - u samom jezgru
kulture kao tipino aktivistikom i kreativnom polju ljudskog delovanja.
Ranije je naglaeno da su sa masovnom kulturom povezani ki i und, ali i mnogi
drugi srodni fenomeni komercijalizovane industrije slobodnog vremena i dokolice.
Dananjem ''oveku mase'' stoji na raspolaganju sve vee i potencijalno slobodno vreme, ali
on sa njime ne ume da raspolae, niti je sposoban (a nije ni u stanju) da se suprotstavi onima
koji komercijalnim sadrajima masovne kulture ''ispunjavaju njegove praznine'', trudei se
da ga za njegov novac tako zabave to e samo privremno da mu ''razbiju dosadu koja ga
spopada'' i da ga naviknu na ''redovnu dozu'' svoje kulturne biuterije: na najnoviju epizodu
omiljene serije (''sapunice''), na najnoviji CD popularne rok grupe ili na koncert ''silikonske''
turbo-folk zvezde; da ga namame na ''uzbudljivo'' turistiko putovanje u egzotine krajeve
sveta ili ga odvedu da posmatra neko veliko sportsko takmienje.
Slobodno vreme kako je ''slobodno''? Slobodno vreme je jedan od fenomena modernog
industrijskog drutva. U tradicionalnim seljakim drutvima vreme se, pre svega, uopte ne
registruje kao precizno odreena jedinica koja se meri vetakom spravom asovnikom
nego predstavlja neodreeno opaanje vezano za prirodne cikluse, za doba dana i za
godinja doba. U okviru vremena koje ljudima u selu stoji na raspolaganju ne postoji podela
na radno i slobodno vreme: kad se radi, radi se ''od jutra do sutra'', a kad proe sezona
seljakih radova tada je u selu vremena napretek i ono se koristi na nain koji je primeren
tradicionalnoj narodnoj kulturi i seljakom nainu ivota.
U modernom industrijskom drutvu organizacija rada i ivota je podreena
preciznim vremenskim intervalima. Ukupan fond vremena deli se na tri dela:
1.
vreme rada ili radno vreme;
2.
vreme odmora (spavanje i priprema za rad);
3.
slobodno vreme.
Slobodno vreme se jasno razlikuje od ''radnog vremena'' od kojeg je precizno
odvojeno, ali se mora razlikovati i od ''vanradnog vremena'' koje industrijskom radniku slui
da stigne do posla i da se vrati kui, da se fiziki odmori i da obnovi svoju radnu snagu, da
se pripremi za novi interval rada koji dolazi.
Slobodno vreme je samo onaj deo vanradnog vremena koje ovek slobodno koristi
po svome nahoenju, bez neposredne prinude egzistencijalnih potreba. Sindikalne borbe
radnika su, pored zahteva za veom platom za rad, kao drugi zahtev obino imale i
skraivanje radnog vremena. Zbog toga, a naroito zbog razvoja tehnikih sredstava rada,
radno vreme se u razvijenim industrijskim zemljama stalno skrauje, pa se i dokolica
poveava.
Problem nastaje onda kad od rada ''osloboeno vreme'' agresivno zaposeda
''industrija zabave'' i namee svoje obrasce korienja vanradnog vremena tako da od
slobode ''slobodnog vremena'' obinom oveku skoro da nita ne preostaje. Za svaki svoj
slobodan trenutak savremeni ovek mora da se izbori, jer je napadnut reklamama i

316

agresivnom ponudom komercijalnih sadraja masovne kulture, preko masovnih medija

(televizije naroito), ali i neposredno. U masovnom drutvu od ''oveka mase'' svi
imperativno zahtevaju da on svoje slobodno vreme ba njima ''pokloni''. Zato mnogi
sociolozi pojam ''slobodno vreme'' esto stavljaju pod znake navoda smatrajui da je ono to
je kod njega najvanije, a to je atribut da je ''slobodno'', danas u stvari najspornije i
najugroenije.
ini se da je zato izraz dokolica vrednosno neutralniji i socioloki pogodniji, mada
on asocira na dosadu i ''mrtvo vreme'' (R. Boovi) koje se neim i na neki nain mora
popuniti. Pitanje je samo koji su ivotni i kulturni sadraji dovoljno vredni i koji je nain
dovoljno smislen, pa da se njima ispunjena dokolica s punim pravom moe nazvati
slobodnim vremenom. To sigurno nije tupo ''gluvarenje'' mladih po kafiima i na ulicama,
uz drogu i kriminal, opijanje po kafanama, danonono sedenje ispred televizora sa
daljinskim upravljaem u rukama, zarazno igranje kumpjuterskih igara, besciljno
''etovanje'' po internetu, zagrieno navijanje za sportski klub ili bavljenje biografijama
omiljenih medijskih zvezda.
ak Dimazdije je u svojoj klasinoj studiji Ka civilizaciji dokolice ponudio jednu
funkcionalnu i operacionalnu odredbu dokolice i slobodnog vremena koja je meu
najpoznatijim i najprihvaenijim u sociolokoj literaturi. On definie slobodno vreme kao
''skup zanimanja kojima se jedinka moe do mile volje predati, bilo da se odmori, bilo da se
razonodi, bilo da razvija svoje dragovoljno drutveno uee, svoje informisanje ili svoje
naknadno obrazovanje, poto se oslobodila svih profesionalnih, porodinih i drutvenih
obaveza''.11 Dimazdije smatra da dokolica ima tri osnovne funkcije u odnosu na oveka
pojedinca, a to su: (1)odmor, (2) razonoda i (3) razvoj linosti.
Sa stanovita drutva, dokolica postaje ne samo sve vei nego i sve vaniji interval
vremena, jer ono to se u dokolici deava ne samo da zavisi od onoga to se deava u vreme
rada nego u velikoj meri moe i samostalno da determinie ukupno drutveno deavanje. U
postmodernim drutvima ponovo se gubi otra razlika izmeu radnog i slobodnog
vremena, ali na jedan drugi nain nego u predmodernim tradicionalnim drutvima. Ponovo
se ini da sve vreme koje oveku stoji na raspolaganju slui i za rad i za druge uzgredne
aktivnosti ili za razne manje-vie slobodno izabrane aktivnosti i za uzgredni rad. I pored
prividne slinosti, razlika u pogledu raspoloivog vremena izmeu dve epohe je, ipak,
veoma velika i sutinska:
- u predmodernom drutvu svi su imali vremena na pretek, a u postmodernom niko vie
''nema vremena'' ni za ta;
- u predmodernom drutvu otvorena i spoljna egzistencijalna prinuda je pritiskala
slobodu, za koju zato ''nije bilo vreme'', a u postmodernom drutvu oveka pritiska
unutarnja egzistencijalna teskoba tako da za slobodu vie ''nema volje'' (otuda fenomen
dobrovoljnog ''begstva od slobode'');
- u predmodernom drutvu vreme je vrsto vezano uz prostor (meri se danom hoda), a u
postmodernom vreme je potpuno odvojeno od prostora (''virtuelni prostor'');
- u odnosu na moderno industrijsko drutvo gde kvantitet i kvalitet rada odreuju i
kvalitet i kvantitet slobodnog vremena, u postindustrijskom drutvu vetine i iskustva iz
slobodnog vremena (informatika umenost mladih koji igraju virtuelne igre) mogli bi
da odrede i kvalitet njihovog rada.
11

: . , , . 369.
317

Tako se i na primeru ovog sociolokog razmatranja potvruje vrednost pristupa koji

uvaava dijalektiku odnosa izmeu antipodnih pojmova kao to su radno i slobodno
vreme i pojava koje su meusobno kauzalno i funkcionalno povezane (tako to
jedna drugu sutinski praktino odreuju) ali se moraju jasno razgraniiti prilikom
teorijskog definisanja.
Odabrana literatura
Boovi, Ratko (1979): Iskuenja slobodnog vremena, Ideje Beograd.
Veblen, Torsten (1966): Teorija dokoliarske klase, Kultura, Beograd.
Golubovi, Zagorka (1973): ovek i njegov svet, Prosveta, Beograd.
Kloskovska, Antonjina (1985): Masovna kultura. Kritika i odbrana,
Matica srpska, Novi Sad.
Markuze, Herbert (1989): ovek jedne dimenzije, Veselin Maslea, Sarajevo.
Mils, Rajt (1979): Bijeli ovratnik, Naprijed, Zagreb.
Moren, Edgar (1967): Duh vremena Esej o masovnoj kulturi, Kultura, Beograd.
Risman, Dejvid (1965): Usamljena gomila. Studija o promeni amerikog karaktera,
Nolit, Beograd.
From, Erih (1959): Zdravo drutvo, Rad, Beograd,
From, Erih (1964): Bekstvo od slobode, Nolit, Beograd,
From, Erih (1971): ovek za sebe, Naprijed, Zagreb.
From, Erih (1979): Imati i biti, Naprijed, Zagreb.
5. Potkultura i protivkultura

318

Kultura nikad nije potpuno jedinstven sistem ve protivrena celina koja sledi
razlike unutar odgovarajueg drutvenog sistema i konkretne drutvene strukture.
Uvek postoje vee ili manje razlike izmeu grupnih potreba, interesa i ciljeva,
izraene kroz razliite, a nekad i meusobno suprotstavljene
vrednosnonormativne obrasce koji ine kulturne podsisteme koji se oznaavaju kao
potkultura ili kao protivkultura.
Pojam potkulture (subkulture) u sociologiju je uveo Albert Koen, a odnosi se na
neku posebnu drutvenu grupu (omladina, stari, seljaci, sportisti, estradne zvezde,
homoseksualci, narkomani, verske sekte, etnike i rasne manjine i drugi) koja ima
svoj osobeni nain i ''stil ivota'', svoje specifine potrebe, interese, vrednosti i
norme kojih se pridravaju njeni lanovi. U tom smislu potkultura omoguuje
marginalnim grupama i pomae netipinim pojedincima da lake ouvaju svoj
kulturni identitet.
Neki autori misle da autentine potkulture predstavljaju prepreke za jednoobraznu
kulturnu masifikaciju, doprinose kulturnom pluralazmu i spreavaju monolitnu
jednolinost. Kreativni pojedinci imaju vee mogunosti da kroz potkulturu izraze
svoje potencijale, naroito onda kada je dominantna kultura represivna.
Razne potkulture mogu da budu u razliitim odnosima sa dominantnom kulturom.
Neke potkulture su samo blago izraene frakcije unutar jedne ''matine'' i
preovladavajue kulture, a neke su vie ili manje suprotstavljene dominantnim
kulturnim obrascima. Ipak, pojam potkulture se vezuje za odnos izmeu neke
kulturne celine i dela koji toj celini u osnovi pripada.
Teodor Roak (Theodore Roszak) u kritikoj sociolokoj analizi raskola u kulturi
savremenih drutava meu prvima koristi pojam protivkulture (kontrakulture).
Kontrakultura je neto ui pojam od pojma potkulture i odnosi se samo na onu
potkulturu koja je u osnovi suprotstavljena vladajuoj kulturi. Pojam ''potkultura''
ima organsko-sistemsku konotaciju i pripada funkcionalistikoj sociologiji,
antropologiji i kulturologiji gde je uobiajena idealistika predstava da kultura ima
samo drutveno-integrativnu ulogu. Stvarno, u kulturi se pojavljuje sve to postoji i
u drutvenoj strukturi: suprotne grupne interese manje-vie prate suprotstavljene
vrednosne orijentacije i normativne organizacije, koje dovode do sukobljavanja
meusobno suprotstavljenih aktera unutar jednog drutva. Pojam ''kontrakultura'' je
povezan sa teorijom kulturnih konflikata (kao jednom varijantom ire teorije
sukoba) u okviru koje se najbolje moe i sagledati njegov smisao. Razmatrajui
drutvene sukobe Luis Kozer (Lewis Soser) istie da je socijalni konflikt ''borba za
ostvarivanje vrednosti i statusa koji nedostaje'' koja se vodi izmeu grupa i meu
pojedincima u grupama, kad oni imaju meusobno oprene interese i vrednosti.
Kulturni konflikt je ''kvasac'' svakog socijalnog konflikta, kao to je i kontrakultura
kao skup interesa, vrednosti i normi oprenih vladajuim kulturnim obrascima,
izraz drutvenih suprotnosti i izvor drutvenih sukoba. Teorija sukoba tako ukazuje
na glavne strukturne determinante razliitih socijalnih devijacija. Kad je u nekom
sistemu izraen sukob izmeu vladajue kulture i neke sistemske potkulture
(kontrakulture) tada nastaje fenomen podeljene lojalnosti, to uvek oteava i
komplikuje drutvenu kontrolu grupa i pojedinaca u okviru takvog konfliktnog
globalnog sistema.

319

Invazija kentaura. ''U 'sadanjici', u svakoj 'sadanjici' koegzistiraju razliite generacije i meu
njima ustanovljeni odnosi s obzirom na dob. Ti odnosi predstavljaju dinamian sistem privlaenja i
odbijanja, slaganja i suprotnosti koji u svakom datom trenutku tvore zbilju povijesnog ivota.' (Hoze Ortega
i Gaset)
Ukoliko se sloimo s Ortegom u tome da je nepostojana izmjena generacija znaajan elemenat
povijesne promene, moramo priznati i to da mladi mogu uiniti jedva neto vie od preoblikovanja
naslijeene kulture u manjoj ili beznaajnoj mjeri. Jedino to mogu postii je puka promjena mode koja
proistie iz gnjeva ili hira. Ono to je posebno u sadanjoj izmjeni generacija jest irina na kojoj se ona
odvija i dubina antagonizma koju razotkriva. I zaista bi se ono to nastaje meu mladima moglo bez straha
da emo pretjerati nazvati 'kontrakulturom'. Pod ovim nazivom podrazumijeva se kultura koja je toliko
korenito udaljena od glavnih tokova naeg drutva da mnogima ve ne izgleda kao kultura nego kao
provala barbara. U svijesti se iznenada javlja slika invazije kentaura prikazane na zabatu Zeusova hrama u
Olimpiji. Pijani i razulareni kentauri prekidaju tok civiliziranih svetkovina koje su u toku, ali strogi Apolon,
zatitnik ortodoksne kulture, istupa da bi ih prekorio i vratio nazad. Ova se slika doima snano, jer evocira
ono to uvijek predstavlja strano iskustvo u ivotu svake civilizacije: iskustvo korjenitog kulturnog
raskola, sukob meusobno nepomirljivih koncepcija ivota. A sukob ne zavrava uvijek pobjedom
Apolona.''
(Teodor Roak, Kontrakultura, s. 41)

Pobuna ''skinheda''. - "Naa osnovna teza o skinhedima vezana je za pojam zajednice. Smatramo da
stil skinheda predstavlja pokuaj da se iznova uspostavi- kroz pojam 'druine' - tradicionalna zajednica
radnike klase, kao zamena za nju kada ona stvarno iezava. Drutvena dinamika koja lei u osnovi stila...
jeste naglo pogoranje uslova ivota nie radnike klase (i mladih unutar nje). Ovo, povezano sa oseanjem
mladih da su iskljueni iz postojee 'omladinske potkulture' (kojom na javnoj sceni dominiraju muzika i
stilovi 'undergraunda'), proizvelo je, kao odgovor na pojaanu 'mi-oni' svest u redovima omladine niih
slojeva radnike klase, oseanje iskljuenosti i oseaj napadnutosti sa razliitih strana...
'kole, u njih mora da ide, zar ne? Nastavnici i upravnik su vlast, zar ne? Oni ti nareuju ta da
radi, a ti si srean da se izvue odatle i ivi, i tako to, zar nisi? Oni misle da zato to si mlad i zato to ti
plaaju i tome slino, da mogu da te tretiraju onako kako oni ele i da ti kau ta oni ele. Postoji, zatim i
'staro pravo' i sudovi... svi su oni deo vlasti. inovnici i svi drugi u uniformama. Svako ko ima znaku,
saobraajni pozornici, dobrovoljni milicijski pomonici i sva ta...'
Skinhedi su, meutim, oseali i druge pritiske, a ne samo neposredne strukture vlasti; oni su mrzeli i
one koji su pokuavali da dobro ive i da se 'pokau u boljem svetlu', ljude iz njihovog susedstva koji su eleli
da budu drutveno superiorni; nisu podnosili ljude koji su im se 'peli na glavu'.
'... Mrzim te dobroinitelje koji dolaze da 'pomau siromanima u straarama'. Oni su svi fini i slatki i
ljubazni, prave se kao da su na tvojoj strani. Oni misle da znaju kako ti treba da ivi. Oni su stvarno vlast
koja se pravi da ti je prijatelj. Oni hoe da ti radi odreene stvari, a ukoliko ih ne radi, imaju zakon na
svojoj strani. Sa svim ovim mnotvom protiv nas imamo jo i idove i Pakistance i hipije na naim leima'.
Oseanje da su 'usred' ovog metea opresivnih i eksploatatorskih snaga stvara potrebu za grupnom
solidarnou koja, mada u biti defanzivna, kod skinheda je udruena sa agresivnim sadrajem i predstavlja
izraz frustracije i nezadovoljstva koji se manifestuju kroz napadanje autsajdera koji slue kao rtveni jarci".
(Don Klark, Skinhedi i magino oivljavanje zajednice)

Odabrana literatura
Drakuli, Slavenka (1985): ''Kultura i kontrakultura'', Kultura (Beograd), br. 68-69.
Hebdid, Dejvid (1980): Potkultura znaenje stila, Rad, Beograd.
Roak, Teodor (1978): Kontrakultura, Naprijed, Zagreb.
6. Kultura i linost
Kulturu kao ''svet simbolikih znaenja'' stvara samo ovek kao vrsta koja je po
svojoj prirodi (ljudskoj i drutvenoj) obdarena sposobnou da svesno i svrsishodno deluje.
U okviru tako stvorene kulture oblikuje se svako zasebno ljudsko stvorenje tako to od

320

prirodne jedinke postaje osobeno drutveno i kulturno bie ili ljudska linost. Usvajanje
kulture poinje uenjem (maternjeg) jezika, usvajanjem osnovnih navika, vrednosti i
elementarnih drutvenih normi.
Zigmund Frojd (Sigmund Freud, 1856-1939) je bio osniva psihoanalize kao
najuticajnije kole u psihijatriji i jedne od najvanijih u psihologiji. U analizi strukture
ljudske linosti on istie tri glavna sloja:
1. bioloku podsvest (Id - Ono);
2. psihiku svest (Ego Ja)
3. drutveno-kulturnu savest (Super-ego = Nad-ja).
Linost se formira tako to se putem socijalizacije pomou svesti bioloki nagoni
zauzdavaju i zamenjuju (''sublimiu'') drutveno-kulturnim normama. Bioloki nagoni (Id)
su, po Frojdu, najdublji sloj koji odreuje 9/10 ljudske linosti. Svest (Ego) i savest
(Super-ego) ine onaj preostali deo (1/10) linosti koji izgleda kao vrh potopljenog ledenog
brega koji je svojim najveim delom nevidljiv. Nevidljiva podsvest odreuje vidljivu svest i
savest. Poremeaji linosti nastupaju onda kada se poremeti prirodna ravnotea meu
njenim razliitim slojevima, kad prejaka savest potisne u podsvest vie od onog to ona
sama moe da prihvati, u sebi zadri i produktivno preradi. Tako optereena podsvest
rastereuje se kroz snove, a ono najtee se ispoljava kao psihika bolest. I Frojdova
nagonsko-dubinska psihoanaliza, a naroito socijalna psihoanaliza njegovih sledbenika
(Maksa Adlera, Karla Junga, Karen Hornaj, pa sve do Eriha Froma) istiu interakciju
biolokog, psihikog i socio-kulturnog sloja ljudske linosti kako kod normalnog tako i
kod patolokog ponaanja oveka.
Ako se linost razmatra analitiki tada se prilikom njenog definisanja ukazuje na
posebne dimenzije, sastavne elemante i najbitnije inioce koji odreuju svaku konkretnu
ljudsku linost:
1. bioloke dispozicije (nasleene genetski);
2. psihike osobine (pod uticajem sredine formirane crte temperamenta, sposobnosti i
karaktera);
3. socio-kulturne navike, usvojene vrednosti, norme, stavove i obrasce ponaanja.
Bioloko naslee, psihike osobine i kulturna sredina, uz odgovarajui lini
aktivizam (individualni odnos prema biolokom i socijalnom nasleu) u osnovi odreuju
svaku linost.
Linost je, dakle, jedinstvena i dinamina celina bio-psiho-socijalnih osobina.
Voen slinom analitikom logikom, ameriki antropolog, sociolog i socijalni
psiholog Klod Klakhon (Clyde Kluckhohn) ukazivao je da je svaki ovek u poneemu
''kao svi drugi'', u neemu kao ''kao neki drugi'', ali da uvek ima i neke svoje
neponovljive osobine, pa je u tom smislu ''kao niko drugi''.
Sledei ovaj drugi analitiki plan razmatranja linost bi se mogla definisati i kao
dinamino jedinstvo opteljudskih (''generikih'') posebnih (grupnih) i pojedinanih
(neponovljivih) osobina koje su i bioloke i psihike i socio-kulturne.
Tako su, primera radi, neke bioloke dispozicije zajednike za oveka kao vrstu
(dispozicija govora), neke su bioloke osobine grupne (polne razlike), a neke sasvim
neponovljive (lina kombinacija gena nasleenih od dva roditelja, razliita i kod
jednojajanih blizanaca). Ova poslednja injenica je, na primer, vana za identifikaciju
linosti u kriminologiji ili kao osnov za dokazivanje krivice u sudskom postupku.

321

U socijalno-kulturnom smislu linost, takoe, uvek nasleuje neke opteljudske

osobine (komuniciranje putem simbola), neke posebne kulturne tvorevine (konkretan
nacionalni jezik), ali i razvija svoj osobeni jeziki izraz (stil govora i rukopis) - to, takoe,
moe da se koristi za dokazivanje u sudskom postupku.
Slina je kombinacija optih, posebnih i pojedinanih psihikih osobina
(opaanja, oseanja, uenja, crta temperamenta, sposobnosti i karaktera) na osnovu kojih
se grade sve vanije tipologije linosti u naukama o oveku.
Socijalizacija je drutveno-kulturni i psiho-socijalni proces kojim dete kao bioloka
jedinka postaje razvijeno drutveno bie (ovek kao ljudska linost).
Osnovni nosioci (agensi) procesa socijalizacije u savremenim drutvima jesu
porodica, kola, grupa vrnjaka, nacionalne kulturne institucije, a u masovnim drutvima
''kasne moderne'' sve vaniju ulogu imaju i mas-mediji (naroito TV, a sve vie i internet).
Autoritet roditelja vie nije tako vaan i oni vie nisu toliko poeljan uzor za socijalizaciju
svoje dece u starijim uzrastima, kad grupe vrnjaka i institucije globalnog drutva dobijaju
primat. Ipak, u najranijoj socijalizaciji porodica i dalje ostaje nezamenjiva. Agensi
socijalizacije, svaki na svoj nain, presudno u razliitim uzrastima, utiu da se ljudska
jedinka vremenom osposobi za preuzimanje raznih drutvenih uloga, usvajajui poeljne
vrednosti, norme i kulturne obrasce. Socijalizacija, dakle, moe da se shvati kao sloeni
psiho-socijalni proces neprestalnog uenja raznih drutvenih uloga koje u realnom
drutvenom ivotu pojedinci preuzimaju. Prvo se ue porodine uloge (dete, sin, erka,
suprunik, roditelj), a potom one koje se pruzimaju u koli, susedstvu, grupi vrnjaka, grupi
prijatelja, na radnom mestu, u politikim organizacijama, kulturnim ustanovama i drugim
oblicima drutvenog ivota.
Socijalizacija shvaena kao uenje raznih drutvenih uloga povezana je sa dva
srodna procesa koji se odnose na dva vana i skoro nerazdvojna aspekta uenja. Prvi je
obrazovanje, kao proces sticanja znanja, a drugi je vaspitanje, kao proces usvajanja
kulturnih obrazaca. Socijalizacija podrazumeva i u sebe ukljuuje i jedno i drugo. Ona je
iri i spontaniji drutveno-psihiki proces koji je u izvesnom smislu neutralniji i od
obrazovanja i od vaspitanja. Uobiajeno je oekivanje da se obrazovanjem stie vredno
znanje, a vaspitanjom dobre i lepe navike, kako se i definiu ciljevi ovih procesa za koje su
u svakom drutvu zaduene i posebne institucije. Socijalizacija, pak, moe da rezultira i
''pogrenim'' znanjem i ''loim'' vaspitanjem, i da sa stanovita neke kontrakulture bude
uspena (takvo je na primer,''ulino vaspitanje'' mladih delinkvenata ili ''zatvorsko
vaspitanje'' kriminalaca).
Poto svako konkretno drutvo ima unekoliko osobenu kulturu, prema njoj se
oblikuje i odgovarajui ''idealni tip'' linosti. To nije izraz kojim se ukazuje samo niti pre
svega na neki vrednosni ideal, nego se odnosi na realni sklop osobina koje se kao poeljne
formiraju u procesu sistemske socijalizacije (obrazovanja i vaspitanja) i obeleavaju tzv.
modalnu linost.. Slino znaenje imaju i izrazi ''bazina linost'' ili ''socijalni karakter''
kojima se ukazuje na sloeni kulturni proces i socijalno-psiholoke mehanizme uenja
drutvenih uloga od strane pojedinaca. podvrgnutih uticajima vladajuih drutvenih
institucija i vrednosno-normativnih obrazaca. U tom procesu potrebe (motivi), interesi i
vrednosti individua ukljuuju se u institucionalizovane vrednosno-normativne obrasce grupe
i ireg drutva. Poznata je socijalno-antropoloka studija Margaret Mid (Margaret Mead)
Pol i temperament u tri primitivna drutva (1935) u kojoj se uporedno analiziraju bazini
tipovi linosti (mukaraca i ena) u razliitim kulturnim sredinama. Tu je dokazano da

322

osobine linosti mnogo vie zavise od kulture i naina socijalizacije nego od prirodnih
osobina (u jednom primitivnom drutvu mukarci se ponaaju po modelu koji se u drugom
smatra enskim tipom temperamenta, i obrnuto).
Teodor Adorno je ukazao na uticaj autoritarne kulture i autoritarnih odnosa u
porodici na socijalizovanje autoritarne linosti u drutvu i na povratni uticaj autoritarnih
linosti na autoritarnost drutva. On misli da autoritarne voe ne bi imale tako veliki uticaj u
drutvu da ne postoji masa autoritarnih pristalica koje ih nekritiki slede. Adorno u tom
smislu navodi sledee tipine crte autoritarne linosti:
3. submisivan i idolopokloniki stav prema autoritetu;
4. krutost u miljenju;
5. konzervativnost i konvencionalnost;
6. destruktivnost i cinizam;
7. sklonost potiskivanju i projekciji svojih nagona.
Autoritarno-podanika linost socijalizuje se u porodicama sa krutom hijerarhijom
odnosa izmeu polova i generacija, sa strogim vaspitanjem u kojem se ne potuje linost
deteta, uz esta fizika kanjavanja i zahtevanu bespogovornu poslunost. Autoritarno
oblikovana linost potiskuje svoju podsvesnu agresivnost prema roditeljima i pomera je na
druge, obino na slabije od sebe to su u drutvu marginalne drutvene grupe (etnike,
rasne i druge manjine). Adorno je sa svojom teorijom autoritarne linosti objanjavao
ukorenjivanje, delovanje i ponaanje nacista u Nemakoj, ali se ovaj tip linosti i modela
ponaanja sree u svim drutvima i svim vremenima s tim to oni samo ponegde i samo
ponekad prevladaju ostale tipove linosti i u irem drutvu kao dominantan nametnu svoj
socio-kulturni obrazac delovanja i ponaanja. Sa sociolokog stanovita gledano, dakle, i
Adorno je (kao i Margaret Mid) dokazao da je za svaku linost kljuna varijabila
odgovarajui nain socijalizacije, poto se prirodne bio-psihike dispozicije nasleuju i
predstavljaju svojevrsnu drutvenu konstantu.
Socijalizacija je proces u kojem se, pre svega, pojedinac podreuje grupi i kolektivu
koji nad njim tako ostvaruje socijalnu kontrolu, za koju je svako drutvo sutinski
zainteresovano. ovekova linost se tako pojavljuje kao ''socijalizovana individualnost'' kao
individualnost podreena strukturno-funkcionalnim potrebama neke referentne grupe u
nekom odreenom vremenu. U tom smislu se moe govoriti o tipinom ''oveku svoga
vremena'' ili o tipinom plemiu i seljaku, zanatliji i trgovcu, kapitalisti i radniku, slubeniku
i menaderu, kriminalcu i policajcu mada je u okviru svakog bazinog socijalnog tipa
svaki pojedinac vie ili manje svoj i osoben.
U razvijenim drutvima, sa diferenciranom kulturom, vee su mogunosti da ovek
kao pojedinac iskae svoje neponovljive osobenosti koje se u otvorenijim i slobodnijim
drutvima ne samo toleriu nego se do odreene mere i podstiu. U takvim drutvima,
uporedo sa procesom socijalizacije, odvija se i s njim socijalno-psiholoki komplementaran
proces personalizacije.
Personalizacija je, dakle, zavrna faza u izgraivanju ljudske linosti, kojom se sa
opteljudskim i sa posebnim drutveno-kulturnim osobinama usklauju sasvim osobene i
neponovljive crte pojedinaca.
Personalizacija je proces ''individualizovanja drutvenosti''. To je urezivanje
osobenih crta pojedinaca u lik tipine bazine linosti neke drutvene zajednice o kojima
se uvek mora voditi rauna kad god se radi o suptilnijim odnosima sa ljudima: kad
roditelji i uitelji vaspitavaju decu, kad sudije odmeravaju kaznu, kad kriminolozi

323

prevaspitavaju delinkvente, kad poslodavci unajmljuju menadere, kad menaderi

regrutuju kadrove, kad pojedinci sebi biraju brane partnere ili line prijatelje. U svim
navedenim i mnogim drugim sluajevima individualne osobenosti mogu presudno da
utiu na kvalitet meuljudskih odnosa i uspenost nekog drutvenog delovanja. U tom
smislu treba razumeti i uobiajenu opasku u svakodnevoj komunikaciji da ''sve zavisi od
oveka''. Ako i ne zavisi ba ''sve'' od osobina pojedinaca, mnogo toga ipak zavisi i to ne
samo u drutvenim odnosima sa svojim blinjima nego, ponekad, i u globalnim
drutvenim odnosima.
Odabrana literatura
Golubovi, Zagorka (1966): Problemi savremene teorije linosti, Kultura, Beograd.
Maslov, Abraham (1982): Motivacija i linost, Nolit, Beograd.
Mid, Margaret (1968): Spol i temperament u tri primitivna drutva,
Naprijed, Zagreb
Sokolov, E. (1976): Kultura i linost, Prosveta, Beograd.
7. Drutvena kontrola i socijalne devijacije
Problem drutvene kontrole i socijalnih devijacija jeste ono pitanje oko kojeg se
najneposrednije sueljavaju drutvena struktura, kultura i linost. Ideal je svakog drutva
da pojedinci i grupe vre svoje drutvene uloge potujui ustaljene kulturne standarde i
vrednosno-normativne obrasce. Stabilnost nekog institucionalnog sistema zavisi od snage
njegovih kontrolnih mehanizama i odnosa pojedinaca i grupa prema vladajuim normama i
vrednostima. Sa svoje strane, pojedinci i grupe razliito se odnose prema sistemskim
potrebama, interesima i vrednostima, procenjujui ih prema svojim linim i grupnim
potrebama, interesima i vrednostima stvarajui svoju posebnu potkulturu. Napetosti meu
njima su stalne, retko kad se desi da se pojedinani, grupni i opti ciljevi poklope, a vra
vrednosna ili interesna harmonija je ist utopijski ideal. I u ovom sluaju se potvruje
metodoloka pretpostavka da se sistemski ideal uvek mora posmatrati u svetlu stvarnih
drutvenih odnosa koji predstavljaju prvorazredne socioloke injenice.
Socioloki je najrelevantniji funkcionalistiki pristup socijalnim devijacijama i
drutvenoj patologiji koji je utemeljio Emil Dirkem. On je smatrao da je ''normalno''
drutveno stanje ono u kojem se potuje kolektivna drutvena svest oliena u drutvenim
institucijama, u moralnim, obiajnim i pravnim normama. Za ''patoloko'' (''bolesno'',
nenormalno) drutveno stanje karakteristino je umnoavanje sluajeva odstupanja
(devijacija) od usvojenih normi. Prema Dirkemu ''normalno je ono to je onakvo kakvo
treba da bude'', a patoloko je ''ono to bi trebalo da bude drugaije nego to jeste''.
Normativistiki kriterijum normalnosti Dirkem dopunjuje sa statistikim, poto su u raznim
drutvima i vremenima za razliite drutvene grupe razne norme poeljne, pa se normalnim
smatra ono to je najblie statistikom proseku. Ovim se, ipak, problem relativnosti
drutvenih normi ne reava, poto ono to je proseno ne mora da bude i normalno, a ono
to odstupa od proseka ne mora da bude u sukobu sa poeljnom normom niti da bude
patoloko. Reenje se nazire kada se preovlaujue norme (kao pravila drutvenog
ponaanja) dovedu u vezu sa ljudskim vrednostima kojima slue: to su vrednosti
univerzalnije, to su i norme koje ih tite sa antropolokog stanovita ''normalnije''.

324

Ipak, drutvena relativnost kriterijuma normalnog i patolokog ostaje, jer su i vrednosti

razliito rangirane u raznim kulturama. Poseban problem sa statistikim kriterijumom
normalnosti javlja se u uslovima kada se patoloko umnoi u vremenima raspadanja
osnovnih kulturnih obrazaca, kad u drutvu prevlada bezakonje, ''nepravilnost'' i
beznormnost (anomija). Tada je statistiki proseno nenormalno, a normalno postaje
izuzetno.
Od svih devijacija Dirkem se prvo i posebno bavio prouavanjem drutvenih uzroka
samoubistava. On opovrgava dotad preovlaujue teorije o prevashodno individualnim
(naslednim, biolokim ili psiholokim) uzrocima samoubistava koje polaze od osobina
linosti samoubice u objanjenju ove socijalno-patoloke pojave. Time je Dirkem zasnovao
teoriju socijalnih anomija kao jednu od prvih i dosad najuticajnijih sociolokih teorija
drutvenih devijacija.
Dirkemova teorija kolektivne svesti ukazuje na primarni znaaj tipa drutvene
kontrole i vrste drutvene dezorganizacije od kojih zavise tipovi devijacija, pa i tipovi
samoubistava. U operacionalizaciji ove opte teorijske pretpostavke Dirkem razmatra dva
aspekta kolektivne svesti, socijalne kontrole i eventualne dezorganizacije, koje u
empirijskom istraivanju tretira kao dve relativno nezavisne varijable:
1. drutvena integracija (stepen jedinstva kolektivne svesti);
2. drutvena regulacija (stepen normiranosti ponaanja pojedinaca);
Polazei od ovih varijabli kao kombinovanog kriterijuma Dirkem razlikuje etiri glavna
tipa samoubistva.

Prema kriterijumu stepena integracije razlikuju se, kao dva ekstremna sluaja i
suprotna tipa samoubistva: altruistiko i egoistiko.
Prema kriterijumu stepena normiranosti razlikuju se, kao dva ekstremna sluaja i
suprotna tipa samoubistva: anomijsko i fatalistiko.
1. Altruistiko samoubistvo izvravaju oni koji su sebe potpuno podredili drutvu i
njegovim kolektivnim ciljevima, oni koji su se previe integrisali u kolektiv. Ovom
tipu, na primer, pripadaju japanski piloti-kamikaze iz Drugog svetskog rata ili
islamski fundamentalisti samoubice koji danas sebe rtvuju za kolektivne verske i
nacionalne interese, jer bezrezervno prihvataju dominantnu kolektivnu svest
(ideologiju ili religiju). Oni imaju prenaglaen oseaj dunosti tako da su spremni
da izvre samoubistvo kad god to kolektiv od njih zatrai. U najekstremnijim
sluajevima verski fanatici se meusobno utrkuju u rtvovanju sopstvenog ivota.
2. Egoistikom samoubistvu pribegavaju oni koji se previe izdiu iznad drutva, koji
precenjuju sebe a podcenjuju drutvo kojim su nezadovoljni, u koje ne mogu da se
uklope niti da ga kao takvo prihvate. To su nepopravljivi individualisti koji upadaju
u oajanje u svojoj sebinoj osamljenosti (Dirkem, kao primer za ovaj tip
samoubica, navodi protestante, neoenjene mukarce, osobe bez porodice).
3. Anomijsko samoubistvo je socioloki najpoznatiji tip devijantnog ponaanja, koji
je posluio kao prototip za sve druge oblike devijacija i za teoriju drutvene
dezorganizacije kao jedan od najuticajnijih pristupa u okviru sociologije drutvenih
devijacija. Prouavajui uzroke samoubistava Dirkem je u sociologiju uveo pojam
socijalne anomije, kao stanje ekstremno male drutvene normiranosti (beznormnost,
bezakonje). Anomija u drutvu nastaje onda kad stare tradicionalne norme poinju
da gube snagu kontrolnog mehanizma u odnosu na grupe i pojedince, a nove koje
nastaju jo ne deluju, sporo se ukorenjuju ili jo nemaju dovoljno snaan autoritet
iza sebe. Zato je stanje anomije drutveno bezakonje u kojem i oni pojedinci koji bi
325

hteli da se pridravaju zakona to nisu u stanju jer je stanje ''beznormnosti'' slino

bezvazdunom stanju u kojem ni najbolji leta ne moe da poleti. Kad se raspadne
normativni drutveni sistem i kolektivna svest i nastupi drutvena dezorganizacija,
tada se uruava i vrednosno-normativni sistem linosti. U takvim anomijskim
okolnostima najslabiji pojedinci ne mogu da nau smisao svoga ivota, lako ''diu
ruku na sebe'' i pribegavaju samoubistvu, a oni koji su jai ugroavaju druge (poseu
za tuom imovinom, nasru na linost i ivote drugih).
Dirkem je utvrdio pozitivnu statistiku korelaciju izmeu stepena drutvene
dezorganizacije (dubine socijalne anomije) i stope samoubistava i kriminala u kriznim
drutvima i vremenima. U tom smislu Dirkem je utvrdio da svaku ekonomsku krizu prati
poveana stopa samoubistava anomijskog tipa, ali i drugi poremeaji u drutvenoj zajednici
(razvod braka, smrt bliske osobe, slabljenje etnike i verske zajednice) potenciraju
samoubilake sklonosti pojedinih linosti, naroito mukaraca. Meu kriznim stanjima
izuzetak su samo veliki drutveni sukobi (ratovi) kada se stopa samoubistava relativno
smanjuje. Kad ljudski ivot ugroavaju drugi ljudi, tada se sam ovek instiktivno bolje uva
i ree nasre sam na sebe. Dirkem je utvrdio obrnutu srazmeru izmeu stepena drutvene
solidarnosti i stope samoubistva. Posebno je ukazivao na religiju kao inilac i utvrdio da su
samoubistva kod protestanata ea nego kod katolika, a kod katolika ea nego kod
pravoslavaca. Neki Dirkemovi sledbenci (kao Moris Halbvaks) navodili su i druge inioce
kao to je tip naselja (u gradovima je stopa samoubistava vea nego u selima).
4. Fatalistiko samoubistvo je reakcija pojedinca na preteranu regulaciju u
drutvenom kontekstu koji je za njega nepodnoljiv. To je tip samoubistva suprotan
od anomijskog, ali i od altruistikog i egoistikog, kojeg izaziva represivna
disciplina koja pojedincu blokira budunost, ubija nadu u izbavljenje i smisao
produavanja ivota (primer je samoubistvo zarobljenika koji ne veruju u mogunost
osloboenja, a ropstvo im je nepodnoljivo; slino je samoubistvo neizleivih
bolesnika, iako je ovde fatalizam vie bioloki nego drutveni).
Dirkemove ideje su dovele do preokreta u pogledu objanjenja svih drugih
socijalnih devijacija. Pre njega mnogi su mislili da su devijantni pojedinci i grupe
prirodno (bioloki) predodreeni za krenje drutvenih normi. Dirkem i funkcionalisti
koji su ga sledili ukazuju da su glavni uzroci devijantnosti i kriminala drutveni i
sistemski. Iz toga sledi u osnovi konzervativna pretpostavka da u modernim drutvima
slabi kolektivna svest, dok indivudualizam utie da pojedinci koji su sve slobodniji ee
kre drutvena pravila. Zato su drutvene devijacije, iako u naelu patoloka pojava,
''normalan'' fenomen modernog drutva sve dok ne preu neku podnoljivu meru. Malo
kriminala, ak, moe da bude korisno za sistem, jer omoguuje uvrivanje institucija.
Kriminalci na izvestan nain gone sistem da usavrava zakone, da bolje organizuje svoje
sudove i organe gonjenja (da ''milicija trenira strogou''), slino kao kad se oslabljeni
virus kao vakcina ubacuje u organizam da bi izazvao proizvodnju antitela i poveao
njegovu otpornost. Poto je ovaj fenomen prvi uoio i obrazloio Emil Dirkem neki ga
nazivaju ''Dirkemov paradoks''.
Robert Merton je prihvatio i dalje socioloko-analitiki razvio Dirkemovu teoriju
drutvenih anomija kao jedan vid drutvne dezorganizacije i osnovni sistemski uzrok
socijalnih devijacija i kriminala. U svojoj raspravi pod naslovom Socijalna struktura i
anomija (u knjizi Socijalna teorija i socijalna struktura) Merton je postavio teorijski okvir
za mnoga kasnija empirijska socioloka istraivanja devijantnog ponaanja u SAD. Njegova

326

osnovna hipoteza glasi: devijantno ponaanje je simptom i posledica provalije koja

postoji izmeu kulturom nametnutih aspiracija pojedinaca i strukturom uslovljenih
(ne)mogunosti da one budu praktino stvarene. Takav je, na primer, raskorak izmeu
usvojenog vrednosno-normativnog obrasca u amerikom drutvu da se materijalni uspeh
postie samodisciplinom i radom i stvarnih injenica da mnogi koji disciplinovano rade u
SAD ostaju siromani, a mali broj se enormno bogati bez obzira to se ne pridravaju
vrednosnog imperativa. U ovakvoj anomijskoj i konfliktnoj situaciji nezadovoljni pojedinci i
grupe ee pribegavaju devijacijama i kriminalnom ponaanju nego obino.
Robert Merton, ipak, nije neposredno i mehaniki izvodio devijacije samo iz
anomije i dezorganizacije sistema. On je s pravom ukazivao na to da razni ljudi razliito
reaguju na stanje drutvene anomije:
1. konformisti se pasivno prilagoavaju. mirei se sa drutvenom anomijom;
2. inovatori se aktivno prilagoavaju, gradei svoj red u sistemskom neredu;
3. devijanti kre i preostale norme tako to jedni (aberatno) skreu na put kriminala, a
drugi pribegavaju nekonformistikom ponaanju (uz moguu pobunu).
Ovde je potrebno ukazati na jednu suptilnu, ne uvek jasnu, ali vanu distinkciju
izmeu negativnih i pozitivnih devijacija. U najirem smislu pojam devijacije (lat. deviatio
odstupanje) odnosi se na svako odstupanje od usvojenih i poeljnih drutvenih pravila.
Svaka devijacija, ipak, ne mora da bude tetna, ni po drutvo niti za pojedinca. Zato svaka
devijacija i ne povlai za sobom obaveznu sankciju, te je i ne treba posmatrati kao patoloku
pojavu (kao bolest). Po socijalnom karakteru bitno se razlikuju devijacije koje nastaju tako
to, pojednostavljeno reeno, ''dobri ljudi odstupaju od loih pravila'' od onih kada ''loi
akteri kre dobre norme''. Nije isto kada nekonformistiki orijentisani pojedinci i grupe
odbijaju da se povinuju prevazienim drutvenim normama, kao kad drutveno
neprilagoene (devijantne) linosti kre proverena i potvrena moralna i obiajna pravila.
Nekonformistike linosti, po pravilu, pomeraju granice vaenja i utiu na
promenu vladajuih normi, to moe da bude veoma pozitivno, napredno i korisno za
drutvo u celini onda kada je vladajui normativni poredak prevazien i kada predstavlja
smetnju za ukupan drutveni razvoj. Za ove sluajeve odstupanja, ipak, ne bi trebalo koristiti
termin ''devijacija'', jer bi to bila preiroka upotreba pojma koja stvara zabunu u sociolokoj
analizi jedne u osnovi socijalno-patoloke pojave.
Pojam ''drutvene devijacije'' treba rezervisati za tzv. negativna odstupanja od
osnovnih kulturnih obrazaca koji vae u nekoj iroj drutvenoj zajednici. To je sluaj kad
devijacije predstavljaju drutveni problem, kad odstupanje nanosi tetu drugim ljudima i
kad ugroava legitimni normativni poredak, kad se kre drutveno prihvaeni moral i
obiaji. Poseban problem u proceni ta je devijacija, a ta nije, nastaje onda kada je drutvo
u stanju akutne ili latentne anomije, kad nikakvih vrih normi nema, kad se suprotne
vrednosno-normativne orijentacije meusobno bore za prevlast i kad je nejasno koje su od
njih za koga vaee. Relativnost drutvenih normi i vrednosti utie i na to da se ono to je
pozitivno i ono to je negativno, to se smatra normalnim, a ta patolokim razlikuju od
drutva do drutva, od grupe do grupe, od jednog do drugog vremena.
Teorija drutvene anomije i dezorganizacije, ali i teorija kulturnih konflikata
empirijski je potvrena u sociolokim istraivanjima drutvenih devijacija u okviru tzv.
ikake kole. U tom krugu sociologa koji su prvi empirijski prouavali urbanu patologiju,
znaajne su studije Luisa Virta (Louis Wirth, 1897-1952) o urbanom ivotu u raznim
gradskim etvrtima. On se posebno bavio socijalnim problemima mladih delinkvenata u

327

ikagu koji su se uglavnom regrutovali iz sirotinjskih, prenaseljenih i drutveno izolovanih

gradskih etvrti (''geta''). Virt je u svojoj doktorskoj studiji (Geto, 1925) istakao da su
siromatvo, prenaseljenost i drutvena izolacija najvaniji socijalni uzroci maloletnike
delinkvencije i svih drugih oblika patolokih devijacija i kriminala u velikim gradovima. U
prenaseljenim gradskim etvrtima ivi masa siromanih graana, u drutveno
marginalizovanim grupama, koje su i meusobno odvojene, esto i suprotstavljene po
klasnim, rasnim, etnikim, verskim i drugim osnovama. Kao takve, ove grupe nisu
integrisane u vladajui sistem i dominantnu kulturu. Oslanjajui se na svoje primarne grupe
i njihovu potkulturu (koja je esto i svojevrsna kontra-kultura) devijantni i kriminalni
pojedinci dobijaju znaajnu socijalnu podrku za svoje devijantno i kriminalno ponaanje. U
njihovoj moralno iaenoj (ali socijalno determinisanoj) vizuri ak i kriminalno delovanje,
ako je usmereno prema drugima koji su bogatiji, moniji i ugledniji, poprima crte
''pravedne'' odmazde za optiju socijalnu nepravdu i marginalizovanje cele njihove primarne
grupe. Zbog svega ovog gradska geta su pravi socijalni rasadnik raznih delinkvenata i
kriminalaca. Strategija efikasne socijalne politike koja bi imala za cilj da umanji i
eventualno iskoreni ove sistemske oblike kriminala slina je preventivnoj zdravstvenoj
politici koja se bori protiv malarije tako to isuuje movare umesto da lovi komarce.
Virtova argumentacija je, dakle, inspirisala i empirijski potkrepila i konfliktni model
objanjavanja uzroka devijantnosti ili teoriju kulturnog konflikta. Ovaj teorijski koncept
se razlikuje od teorije drutvene anomije i teorije dezorganizacije po tome to vie naglaava
grupnu kontrakulturu teritorijalno i socijalno segregiranih (izdvojenih, odbaenih, i od
globalnog sistema marginalizovanih) skupina kao glavni uzrok devijacija i kriminala. U
tom smislu i Albert Koen (Albert Cohen) nalazi uzroke omladinske delinkvencije u
kontrakulturi ulinih gangova. Poto Virt i Koen nisu bili marksista kod njih je naglaeniji
kulturni nego klasni aspekt urbanih konflikata.
Marksistika teorija devijacija ide korak dalje od teorije kulturnih konflikata tako
to kritiki radikalizuje tezu da postojanje kulturnih (verskih i etnikih), ali i klasnih sukoba,
pogoduje pojedinanoj i grupnoj devijantnosti. To znai da klasna, rasna i verska distanca
siromane i izolovane neposredno gura u devijantnost i kriminal. Marksisti tako ne samo
to sistemski objanjavaju nego u izvesnom smislu i opravdavaju neke drutvene devijacije.
Za neke od njih devijacije su jedan vid ''pravedne pobune'' protiv drutvenog sistema i
nekonformistika reakcije na socijalnu nepravdu u globalnom ili lokalnom drutvu. Sve dok
u drutvu postoje klasne nejednakosti, drutvene devijacije, pa i kriminalitet, mogu se
posmatrati kao jedan vid pravedne klasne borbe. Devijacije u tom sluaju nisu patoloke
nego normalne i drutveno poeljne pojave.
Dirkem, Merton, sociolozi ikake kole i analitiari kulturnih konflikata i klasnih
nejednakosti svojim razmatranjem drutveno-patolokih pojava pomogli su da se uspostavi
plodna saradnja sociologije i kriminologije u prouavanju raznih oblika drutvenih
devijacija, prestupnitva i kriminala. Tako su na granici izmeu sociologije i kriminologije
nastale sociologija drutvenih devijacija i socijalna patologija. Poto i osobine linosti
prestupnika utiu na razne devijacije to je psiholoki pristup devijacijama i socijalnoj
patologiji veoma relevantan u navedenim graninim disciplinama. Nije sporno da je veina
socijalno-patolokih pojava povezana i sa patologijom linosti. To su sledee sociopatoloke i psiho-patoloke pojave:
1. bolesti zavisnosti (alkoholizam, puenje, narkomanija);

328

2. mentalno-socijalne devijacije (besposlienje, skitnja, prosjaenje, prostitucija,

kockanje, seksualne devijacije homoseksualizam, sadomazohizam, pedofilija,
transvestizam, egzibicionizam i dr.)
Sve navedene i druge psihopatoloke pojave imaju znaajne drutvene posledice, a
neke od njih i drutvene uzroke. Zato je sasvim razumljivo to je psihopatoloko i
protivdrutveno (devijantno i kriminalno) ponaanje oduvek predstavljalo prvorazredni
izazov za sve one koji upravljaju nekim drutvom i koji brinu o njegovom redu i poretku. U
tom smislu je vredna napomena da se sociologija afirmie kao akademska disciplina i uvodi
u univerzitetsku nastavu na evropskim pravnim fakultetima ponajpre zbog potrebe da se iz
socioloke perspektive sagledaju razni drutveni oblici, uzroci i posledice prestupnitva i
kriminala i da se prema tom iskustveno proverenom saznanju kreiraju realniji i efikasniji
modeli i mere odgovarajue socijalne i kaznene politike (spreavanje, kanjavanje i
popravljanje prestupnika).
Devijacije se razvrstavaju na razliite naine, ali je socioloki i pravno najznaajnija
klasifikacija prema stepenu njihove optedrutvene opasnosti i nainu i jaini sankcije.
Takvo bi bilo sledee rangiranje drutvenih devijacija:
1. one koje ne izazivaju drutvenu reakciju (asocijalnost, besposlica, skitnienje);
2. one koje izazivaju oseanje drutvenog stida (prostitucija);
3. one koje nailaze na moralno odbijanje i prezir (homoseksualnost, kod nas);
4. devijacije koje zahtevaju leenje i nerepresivne mere (alkoholizam, puenje,
narkomanija kao navika - dok je trgovina drogom kriminalna radnja);
5. one koje zahtevaju represivne mere (maloletnika delinkvencija, kriminal).
''NARKOMANIJA GORKA DRAMA MLADIH
Droga hara umadijom
Kragujevaki strednjokolac prvi put probao opojna sredstava sa
11 godina
KRAGUJEVAC Za poslednjih deset meseci na teritoriji Kragujevca i okoline zaplenjeno je 180
kilograma marihuane, 5.814 grama heroina, 118 tableta ekstazija i 10 grama kokaina, to je ak tri puta vie
nego u prethodnih sedam godina! kae Dragoslav Blagojevi, ef linije za suzbijanje narkomanije i
krijumarenja SUP-a Kragujevac. On navodi da je zbog trgovine narkoticima, zakljuno sa oktobrom ove
godine, slobode lieno ak 40 lica. Zbog ovakvih rezultata, ova sluba kragujevakog SUP-a je proglaena
za najbolju u zemlji, a njene radnike je nedavno odlikovao i gradonaelnik Kragujevca. Ipak, to su samo
suve brojke koje ne govore mnogo o sutini problema, napominje naelnik Dnevne psihijatrijske bolnice
kragujevakog KBC-a psihijatar Duan Petrovi.
ivi leevi
Narkomanija je, pre svega, drama mladih, kojima je droga, u najveem broju sluajeva,
odgovor na oseanja tuge i sete, koje ne uspevaju da se oslobode na druge naine. Sa konzumiranjem
se poinje izmeu dvanaeste i etrnaeste godine i lae svako ko kae da je postao narkoman u
tridesetoj. Prvo ide marihuana, ali je ona, po pravilu, samo predvorje za druge droge, poput heroina
i danas modernih ledenih kocki, ekstazija i aneeoskog praha. to je droga jaa to je vei
stepen zavisnosti, a posle nekoliko godina konzumiranja mentalna struktura linosti u potpunosti je
izmenjena objanjava psihijatar Petrovi.
Zavisnici, naprosto, postaju ivi leevi. Do kraja e ostati nerazjanjeno da li je oseaj
beznaa uzrok ili posledica uzimanja droga. U teoriji se to zove zaaranim krugom, a praksa je
pokazala da leenje ne daje gotovo nikakve rezultate. Svega oko dva procenta mojih pacijenata je

329

uspelo da ostavi drogu. Zato je najbolje delovati preventivno, pre nego to se sa konzumiranjem
pone, veli na sagovornik, koji se problemom narkomanije kod mladih bavi ve dvadeset godina.
Istraivanje o upotrebi psihoaktivnih supstanci od strane srednjokolaca, koje je, na zahtev UN,
uradio kragujevaki Zavod za zatitu zdravlja, pokazalo je nekoliko zanimljivih rezultata. Na primer, od
766 anketiranih aka, sa nainom upotrebe droga upoznato je njih 465, s tim da se ova brojka odnosi na one
kojima su poznate sve droge i svi naini na koji se one mogu uzimati. Doktorku Vesnu Andrejevi, vodeu
u timu koji je radio ovo ispitivanje, upitali smo da li je pomenuti podatak posledica valjane obavetenosti
tinejdera ili je znanje proisteklo iz prakse. Od ukupno 766 uenika prvog i etvrtog razreda srednjih kola,
njih 17 se izjasnilo da je duvalo lepak, marihuanu i hai je probalo 83, nastavilo je da konzumira 67, a
svakog dana to radi njih troje. Heroin je probalo njih 14, kokain 11, a kombinaciju droga je koristilo 20
uenika, s tim da je jedan od ispitanika naveo da je drogu prvi put probao sa 11 godina. To je vie nego
opominjui podatak smatra doktorka Andrejevi, dodajui da je teko utvrditi koliko su klinci bili iskreni.
''Fenomen noja''
Anketiranje kragujevakih uenika pokazalo je jo da mladi, najee, drogu probaju iz
radoznalosti i na nagovor druga ili drugarice, a prema reima doktorke Andrejevi, tinejderi se drogom
aste gde stignu. Droga se najvie konzumira po kolskim dvoritima, kolskim veceima, esto i za
vreme trajanja nastave. Zatim na urkama, u parkovima i haustorima. Dovoljno je samo proi Velikim
parkom kojim se, najee u veernjim satima, viju gusti kolutovi ispuene marihuane, pa ete shvatiti
koliko je droga uzela maha.
Kad je re o godinama kada se prvi put proba droga granica je sve nia i zato bi s problemom
narkomanije svi morali da se uhvate ukotac. I lekari i kola, pre svega razredne stareine koje bi trebalo da
znaju vie o svojim uenicima. Meutim, taj problem drutvo kao da jo uvek nije shvatilo ozbiljno, a
najgore je to roditelji, ija deca meseno, kao deparac, troe i po est-sedam hiljada dinara, obino,
saznaju poslednji veli doktorka Andrejevi.
I psihijatar Petrovi smatra da je nae drutvo prilino nepripremljeno doekalo dolazak droge,
kao i da esto ne eli da se suoi sa tim problemom.
Kragujevac, a ni druga mesta u zemlji, nemaju registar narkomana, to je u razvijenijim drutvima
osnovni dokument u borbi protiv ove poasti. Nae drutvo se, zapravo, jo ne suoava sa problemom
narkomanije kod mladih na pravi nain, odnosno i dalje pred njim zabija glavu u pesak, to se u
teoriji naziva fenomen noja kae Petrovi.
----------------------------------------------------------''Novi klinci''
Prema nezvaninim podacima u Kragujevcu ima izmeu osam i deset hiljada narkomana, to ovaj
grad, u odnosu na broj stanovnika, ve dugo odrava na prvom mestu u zemlji. Meutim, prema reima
inspektora kragujevakog SUP-a Dragoslava Blagojevia, centar umadije, ipak, nije krajnja i centralna
destinacija krijumarskih puteva. On tvrdi da je Kragujevac samo usputna stanica, a da je policija,
zahvaljujui organizovanijem radu, uspela da razbije organizovane grupe i pohvata sve vee dilere.
Mi smo od poetka godine do danas uspeli da pohvatamo sve organizovane grupe dilera na
ovom podruju. Znam da nas graani, ponekad, optuuju da ne hapsimo poznate trgovce drogom,
ali, jednostavno, da bi akcija dala rezultate oni moraju biti uhvaeni na delu. U suprotnom, nikog
od njih ne moemo naterati da prizna da je drogu spremio za prodaju, a ne za svoju upotrebu.
Meutim, moram i to da kaem, krijumarenja i prodaje droge e uvek biti, jer se umesto starih zverki
uvek pojavljuju neki novi klinci kae Blagojevi.
On posebno istie dobru saradnju sa istranim sudijom Okrunog tuilatva Danicom Marinkovi,
bez ije pomoi i pravovremenih naloga za pretres stanova, kako kae, stvari ne bi stajale ovako dobro.
Marinkovika kae da osumnjiene za trgovinu opojnim supstancama branioci najee savetuju da
izjave kako nisu imali nameru da prodaju drogu, nego da su je pripremili za linu upotrebu.
Meutim, u suoavanju sa svedocima, oni najee priznaju navode optunice, ali, kako veli ovaj
istrani sudija sa dugogodinjom praksom, sve je to, u sutini, jedna tuna pria mladih ljudi koji su
se upleli u mreu, pre svega, zbog teke ekonomske situacije.
Uglavnom je re o momcima bez posla, koji, vremenom, poinju da lau roditelje, prodaju
svoje i stvari iz kue, da bi na kraju, zbog zavisnosti od droge, postali pravi kriminalci koji vre teka
krivina dela pljaki i razbojnitava. Zbog svega toga mislim da bi bilo pogubno legalizovati
proizvodnju i upotrebu marihuane, a novi Zakon, koji je u fazi nacrta, ide u tom smeru upozorava
Marinkovika.''
(Politika, 8. decembar, 2004. B. Kartalovi )

330

Kriminal je socijalno najtea devijacija koja je za drutveni sistem uvek tetna i zato
mora da bude otro sankcionisana. Po pravilu, kriminalom se oznaava krenje pisanih
zakona, dakle legalnog poretka. to se tie obiaja i morala ireg drutva oni su, takoe,
uvek ugroeni kriminalnim ponaanjem, jer vai pravilo da tei prekraj normi za sobom
povlai i probleme koje stvaraju oni koji su laki. To to kriminalci kre pored zakona i sva
druga drutvena pravila, ne iskljuuje mogunost da kriminalne grupe imaju neku svoju
kriminalnu subkulturu i kontrakulturu u kojoj vai nekakav interni kriminalni kodeks
kojeg se kriminalci, ponekad,
veoma strogo pridravaju. Strogost unutargrupnih
kriminalnih normi nalae jaka potreba da se obezbedi zatvorenost kriminalne grupe,
interesna solidarnost lanova i akciona sposobnost nekog kriminalnog klana (''zemunskog'',
''surinskog'' ili kakvog drugog na primer). Zato su interne grupne sankcije za prekrioce
kriminalnog kodeksa po pravilu surovije od spoljnih sistemskih sankcija oficijelnih
institucija. O ovim injenicama moraju da vode rauna oficijelni organi drutvenog gonjenja
kriminalaca - da bi doli u priliku da koristei njihove ''unutarnje slabosti'' poneku
kriminalnu grupu razbiju i preseku njene kriminalne akcije. Na slian nain i organizovane
kriminalne grupe koriste ''unutarnje slabosti'' oficijelnih organa drutvene kontrole o organa
gonjenja kriminalaca.
Dananja kriza u drutvima postsocijalistike tranzicije ima sve strukturne
karakteristike drutvene anomije, te su Dirkemova i Mertonova teorija socijalne
anomije i teorija drutvene dezorganizcije sasvim primenjive kao modeli sociolokog
objanjenja masovnih devijacija, prestupnitva i najraznovrsnijeg kriminala u svim
postsocijalistikim zemljama. To se jo vie odnosi na zemlje koje su, kao naa i jo neke
susedne, bile zahvaene ratom i zapale u ekonomsko siromatvo, socijalnu bedu i ljudsko
beznae. Tamo gde je neorganizovano globalno drutvo (drava i druge vane institucije)
tu se najbolje razvija korupcija i ''organizovani'' kriminal.
Korupcija sistemska devijacija. Korupcijom
(corruptio

pokvarenost,
potkupljivanje, podmiivanje) se obino naziva postupak podmiivanja slubene osobe
od koje se zahteva da uz odreenu proviziju, a u korist davaoca mita, uini ono to ne
sme ili da ne uini ono to po slubenoj dunosti mora da ini: da nekome prui
protivpravnu uslugu, omogui privilegiju, smanji ili oprosti porez ili odreenu kaznu.
Korupcija je fenomen koji prati sva drutva u svim vremenima, a razlike su samo u
stepenu i vrsti korupcije kojom su zahvaena pojedina drutva, uticajne drutvene grupe
ili pojedinci. Korupcija kao drutveni problem se pominje (i osuuje) jo u Bibliji, a o
njoj piu i govore antiki (grki i rimski) filozofi, istoriari, zakonodavci, politiari i
knjievnici. Od tada pa do savremenog doba korupcija prati sve one koji imaju mo da
odluuju o drugima, a pohlepni su u pribavljanju novca i kojekakvih drugih privilegija za
sebe ili za svoje blinje.
Kao i svaka druga drutveno negativna i kanjiva pojava i korupcija ima svoju
''tamnu brojku'' koja je daleko vea od onog to se vidi kao ''vrh velikog ledenog
brega''. Samo s vremena na vreme u javnost izbijaju korupcionake afere i u
najrazvijenijim i pravno najureenijim zemljama. U drutvima zahvaenim krizom
(ekonomskom, politikom i moralnom) u kojima je i pravni sistem lo i neefikasan,
korupcija je svakodnevna i veoma rairena pojava koja takva drutva prati skoro kao
neizbena i zla sudbina.

331

Slobodan Vukovi u svojoj studiji Korupcija i vladavina prava (2003) napisanoj

na osnovu empirijskog sociolokog istraivanja sprovedenog na uzorku od 327 privatnih
preduzetnika u Srbiji 2001. godine pokazuje iroku rairenost korupcije u Srbiji. Veina
privatnih preduzetnika u Srbiji (52,3%) izjavljuje da unapred zna (uvek, obino i esto)
koliko za koju uslugu javnih slubenika moraju da plate: prilikom registracije firme, za
uvozno-izvozne dozvole, sanitarnim, komunalnim ili poreskim inspektorima, lokalnim
slubama za izdavanje dozvola za rad, za gradnju stalnih ili privremenih stambenih ili
poslovnih objekata na atraktivnim gradskim zonama, za odobravanje povoljnijih kredita,
a pogotovo na carini. Pokazalo se da je korupcija rairenija tamo gde su pravne procedure
komplikovanije, gde je dravna birokratija brojna i neefikasna, gde su zakoni konfuzni, a
javna kontrola oteana. Tada je za privilegovanu uslugu obino potrebno podmititi vie
od jednog javnog slubenika ili vie od jednog puta, pa ni u tom sluaju davalac mita
nije siguran da e plaenu uslugu dobiti (s. 106).
Srbija u ovom pogledu nije nikakav izuzetak u odnosu na okolne zemlje iako je
bila vie od bilo koje od njih izloena traumama rata i spoljnih sankcija. Podlonost
korupciji svih zemalja u naem regionu je velika. Korupcija je merena indeksom od 0
(najvea) do 10 (najmanja) a bila je 2000. godine sledea: u Rumuniji 4,4; Albaniji 4,3;
Hrvatskoj 3,4; Bosni i Hercegovini 3,3; Makedoniji 3,1; Bugarskoj 2,8; Srbiji 2,8 i Crnoj
Gori 2,7. (S. Vukovi, 203, s.116).
Poseban vid korupcije je tzv. politika korupcija koja je naroito izraena u
politiki i pravno nestabilnim drutvima i prelaznim vremenima kakvo je vreme
postsocijalistike tranzicije. Ova korupcija se sastoji u nezakonitom i tajnom davanju
provizije uticajnim predstavnicima vlasti sa ciljem da se izdejstvuju zakoni ili politike
odluke koje su u interesu davalaca provizije. Prema rezultatima studije Svetske banke o
stepenu politike korupcije Srbija i Crna Gora je 2004. godine bila na estom mestu od
26. drava u tranziciji, sa indeksom korupcije od 2,2 na skali od 0 (najvea korupcija) do
10 (bez korupcije). Zato je razumljivo to se u takvim drutvima ukorenila korupcijska
poslovna strategija koja se cinino formulie sloganom: ''preko mita do profita''.
Da bi se sistemski spreavala korupcija, u Srbiji je do 2004. doneto nekoliko tzv.
antikorupcijskih zakona (o javnim nabavkama, o finansiranju politikih stranaka, o
spreavanju sukoba interesa, o slobodnom pristupu informacijama) ali se njihova
dosledna primena sa svih strana ometa.
Uzroci i uslovi korupcije. Grupa istraivaa u okviru Centra za liberalno-demokratske
studije (CLDS) u Beogradu je sa tri svoje knjige na temeljima empirijskih sociolokih
istarivanja obradila neke vane oblike korupcije kod nas: Korupcija u Srbiji (2001),
Korupcija na carini (2002) i Korupcija u pravosuu.(2004). Oni razlikuje tri opta tipa
korupcije:
korupcija za ostvarivanje prava (podmiivanje da bi se lake i bre dolo do legalnog);
korupcija za krenje prava (podmiivanje da bi se izbegla kazna za prekraj zakona);
korupcija za menjanje prava (za prilagoavanje prava interesima krupnih
korupcionaa).
''Uzrok korupcije, prema tradiciji, na strani primaoca mita uvek je pohlepa. A
pohlepa je individualna karakterna osobina poznata svim ljudskim zajednicama, bez
obzira na njihovu rasnu i versku pripadnost. Mito i podmiivanje uvek egzistiraju, ali
postoje uslovi koji pogoduju razvijanju mita i uslovi koji mitu ne pogoduju.

332

Na optem planu osnovni preduslov za razvijanje mita i podmiivanja je sadran u

jednoj rei: bezakonje. Onog trenutka kad drava i njene institucije poinju da slabe ili
propadaju, a vlast pojedinca poinje da se uzdie iznad njih, na scenu, brzinom svetlosti,
stupa korupcija.''
(Korupcija u Srbiji, s.28.)
''Kleptokratija'' - lopovska oligarhija. - ''U nekim zemljama biveg socijalistikog
poretka korupcija je imala korena u prethodnim reimima.to je kriza ovih drutava bila
dua, obim korupcije je postajao sve vei. Kada korupcija dobije enormne dimenzije,
kada prodre u sve slube i ustanove, kada ue u sve pore drutva nastaje ubrzano truljenje
svega. Policija prvo sarauje sa kriminalcima, a zatim ih sama organizuje; carinici
sarauju sa vercerima, a zatim sami organizuju verc. Sudstvo, zdravstvo, prosveta, a
posebno privreda potpadaju pod uticaj organizovane korupcije. Nastaje simbioza
normalnih i patolokih pojava, nema borbe protiv udruenih snaga korupcije, svi sarauju
na istom poslu. To je stanje koje se uslovno moe nazvati kleptokratijom. Svi uticajni
faktori drutva udruuju se u krai javnog dobra, ine jednu lopovsku oligarhiju.
Ukoliko se ne probude, organizuju i pobune asni graani, vladavina lopova moe
dugo potrajati. to je najgore, ona sve relativizuje i obesmiljava i moral i pravo i
javnost, ukida borbu izmeu dobra i zla, izmeu normalnog i patolokog, umrtvljuje
drutvenu dinamiku i razvoj i promovie trule i propadanje kao sudbinu. Zato prvi i
najvaniji korak svake demokratske reforme treba da bude beskompromisna borba protiv
korupcije.''
(Dragoljub Miunovi, predgovor za knjigu Korupcija u Srbiji)
Organizovani kriminalitet zloinaka korporacija.
Pojam ''organizovanog
kriminala'' jedan je od najkontroverznijih pojmova u kriminologiji koji se definie na
veoma razliite naine (. Ignjatovi, 1998, s. 13-30). Pored svih razlika meu
kriminolozima, za socioloku analizu je najpogodnije shvatanje organizovanog kriminala
kao profesionalnog kriminala, kao kontinuirane i nezakonite privredne delatnosti
organizovanih grupa kojima je kriminalno delovanje postalo glavno zanimanje.
Profesionalna kriminalna delatnost po pravilu je oslonjena na sistemsku korupciju i
na otvoreno ili prikriveno nasilje, a funkcionalno (i tajno) je povezana sa odreenim
drutvenim profesijama koje su formalno ovlaene za njeno suzbijanje. Tamo gde je
organizovani kriminalitet uhvatio dublje korene skoro bez izuzetaka postoji interesna i
personalna sprega kriminalnih grupa i oficijelnih dravnih organa koji bi trebalo da gone
i kanjavaju kriminalce, a oni su se sa njima udruili. Zato bi se odnos organizovanog
kriminala i dravne organizacije mogao da iskae preko ocene da i dobro organizovane
drave imaju svoje kriminalce, dok dobro organizovani kriminalci imaju ''svoje drave''.
U organizovani kriminal se ubrajaju krijumarenje i trgovina drogom, velike krae,
otmice, reketiranje, pranje prljavog novca, ali i organizovana prostitucija, trgovina ljudima
(enama i decom), trgovina opasnim materijama, orujem, stratekim patentima i slino.
Neke od ovih kriminalnih aktivnosti su na granici legalnog (bankarskog i drugog)
poslovanja, ali su uvek nezakonite. Obino su povezane sa pijunaom, ali ponekad i sa
sportom, politikom, ratovanjem, turizmom i drugim. Organizovani kriminal je skoro
nevidljiv i u njegovom sluaju je najvea tzv. tamna kriminalna brojka, koja je za sve
oblike kriminala vrlo velika. To znai da zvanina statistika uvek belei znatno manje

333

kriminalnih prestupa nego to ih je stvarno bilo, a organizovani kriminal se najuspenije

skriva i zamee trag organima drutvene kontrole, gonjenja i kanjavanja.
Organizovani kriminal nema korene u siromatvu nego u globalnoj drutvenoj
sistemskoj organizaciji ili dezorganizaciji i u tom pogledu je slian i povezan sa nekim
drugim tipovima kriminala koji vre kriminalci koji se regrutuju iz materijalno dobrostojeih
srednjih i viih slojeva i iz starije populacije. Takav je ''kriminal belih okovratnika''
kojem pribegavaju oni koji vre utaju poreza, prave nezakonite transakcije sa hartijama od
vrednosti, nezakonito trguju nekretninama, pustaju u promet opasne materije,
zloupotrebljavaju slubene poloaje. Taj kriminal je, takoe, manje vidljiv, organi gonjenja i
statistika ga teko registruju, ali on je drutveno mnogo opasniji od vidljivijeg kriminala
marginalnih grupa (siromanih i mladih). Ako ni zbog ega drugog, po tome je drutveno
tetniji to se obino povezuje sa krupnim kriminalom najmonijih i najviih slojeva koji
drutvu i dravi nanosi i najveu tetu. To je ''elitni kriminal'' ili kriminal ''povezanih
lica'' koja pripadaju sloju ''uglednih graana''. Jedan vid ove vrste kriminala oznaava se kao
''klijentizam'' koji se sastoji u tome to poznate javne linosti nalaze neke druge ljude
(svoje ''klijente'') koji se umesto njih bave onim unosnim poslovima koje vlast u stvari
''nameta'' sama sebi.
Neki istraivai kao posebnu vrstu navode korporacijski kriminal i ukazuju na
nekoliko njegovih podvrsta:
1. administrativni (nepotovanje administrativnih propisa);
2. ekoloki (krenje ekolokih propisa);
1. finansijski (utaje poreza, nezakonite isplate);
2. radni (krenje radnih propisa, radnih prava);
3. trgovaki (lano reklamiranje, deklarisanje, nelojalna konkurencija).
Svi navedeni i slini oblici kriminala pripadaju danas irokoj paleti postmodernog
''organizovanog kriminala'' koji se stalno menja i prilagoava novim okolnostima,
stvarajui globalne kriminalne mree koje su mnogo efikasnije nego to su ikad do sada
bile. Oficijelni dravni organi koji gone i kanjavaju kriminalce sve tee mogu da ih prate u
njihovom stalnom organizacionom prestrukturiranju, a i po tehnikoj opremljenosti. To je
pogotovo problem u siromanim drutvima (poput naeg) gde je drava neorganizovana i
siromana, a kriminalci organizovani i bogati.
Novim uslovima ubrzano se prilagoavaju sve tradicionalne nacionalne mree
kriminalaca, koje se povezuju na internacionalnom planu, ali i meusobno konkuriu jedna
drugoj na meunarodnom ''kriminalnom tritu''. Toj listi kriminalnih organizacija svetskog
ranga pripadaju stara italijanska ''mafija'', japanske ''jakuze'', kineske ''trijade'', kolumbijski
karteli, jevrejski, portorikanski i crnaki gangovi, ruski, eenski, gruzijski, tatarski i
ukrajinski sindikati kriminala, albanski fisovi i druge nove i manje poznate kriminalne
organizacije. Meusobni odnosi organizovanih kriminalnih grupa, danas kao i ranije,
iskljuivo zavise od njihovih interesa bilo da sarauju ili da se sukobljavaju. Kad dve
drave ili dva naroda ratuju, njihovi kriminalci sarauju kad god im se interesi poklope. To
je bio sluaj sa svim kriminalcima na raznim stranama i u poslednjem ratu na naim
prostorima.
Internacionalne kriminalne mree danas efikasnije funkcioniu usled olakane
komunikacije, a elektronske komunikacije omoguuju i sasvim nove oblike kriminala.
Kompjuterski kriminal se naglo iri i ve danas poprima razne oblike:
1. ilegalno prislukivanje je postalo lake i rairenije je nego pre;

334

2 elektronski vandalizam i terorizam (hakerski upadi u kompjuterske sisteme);

3. kraa telekomunikacionih usluga (n.pr.besplatni telefonski razgovori);
4. krenje autorskih prava (kraa i kopiranje softvera, filmova, kompakt
diskova, tzv. piraterija);
5. laan telemarketing;
4. upadi u elektronske sisteme za prenos novca;
5. elektronsko pranje novca;
6. malverzacije preko interneta.
U neposrednoj budunosti verovatno nee prestati da postoje klasini oblici drutvenih
devijacija i kriminala, ali e sigurno nastati neki novi koji dosad nisu postojali.
''etovanje'' na internetu nije patoloka pojava, ali moe da otuuje meusobno lanove
porodice jedne od drugih, dok se stvaraju veze sa udaljenim i nepoznatim ljudima. Tako
se menjaju primarni odnosi, slabe primarne grupe i nastaje jedna virtuelna zajednica u
kojoj e i psiho-socijalna patologija, pa i kriminal, biti drugaiji nego to su danas.
Kriminal budunosti.

''Zamislite svet u kojem ne postoji gotov novac u fizikom smislu, u kojem je

sva lina imovina obeleena elektronskim ipovima, a va lini identitet jeste ono to ima najviu vrednost.
Prema izvetaju pod naslovom Odmah tu iza ugla koji je objavilo Ministarstvo za trgovinu (D.T. 2000)
kriminal e se uskoro iz temelja promeniti pod uticajem tehnolokog napretka. Za dve decenije, po ovom
izvetaju, mnoga dobra kao to su automobili, kamere i kompjuteri postae manje privlane mete za krau jer
e biti tako programirani da e moi da rade samo kada njima rukuju zakonski vlasnici. Personalizovani
''identiteti'' kao to su kompjuterski ipovi, lini identifikacioni brojevi (PIN) i zatitne ifre postae sveprisutna
pojava. Oni e biti neophodni za obavljanje onlajn transakcija, korienje ''pametnih kartica'' (virtuelni gotov
novac) i prolaz kroz zatiene sisteme. Prema ovom izvetaju, sluajevi ''krae identiteta'' bie u velikom
porastu s obzirom na to da e sve vie aspekata ivota biti zasnovano na visokoj tehnologiji.''
(E. Gidens, Sociologija)

Odabrana literatura
Vukovi, Slobodan (2003): Korupcija i vladavina prava, IDN, Beograd.
Dirkem, Emil (1977): Samoubistvo, BIGZ, Beograd.
Zveki, Ugljea (2001): rtve kriminala u zemljama u tranziciji, Viktimoloko
drutvo Srbije Prometej IKSI, Beograd
Ignjatovi, ore (1998): Organizovani kriminalitet, Policijska akademija,
Beograd.
Korupcija u Srbiji (2001): redaktori B. Begovi, B. Mijatovi,
CLDS, Beograd.
Korupcija na carini (2002): redaktori B. Begovi, B. Mijatovi,
CLDS, Beograd.
Korupcija u pravosuu(2004): red. B. Begovi, B. Mijatovi, D.
Hiber, CLDS, Beograd
Mrvi, Nataa iri, Jovan (2004): Sukob javnog i privatnog interesa u
trouglu moi, novca i politike, Vojnoizdavaki zavod, Beograd.
Petrovi R., Opali P., Radulovi D. (1990): Samoubistva u Jugoslaviji, ISI FF,
Beograd
Seksualnost, agresivnost, delinkventnost (1999): priredio Dragia Popovi,
Matica srpska, Novi Sad.
Sistem i korupcija (2000): uredio Veselin Vukoti, IDN, Beograd.
iri, Jovan (2001): Drutveni uticaji na kaznenu politiku, Institut za uporedno

335

pravo, Beograd.
kuli, Milan (2003): Organizovani kriminalitet, Dosije, Beograd.
8. Kulturne promene i drutveni razvoj izmeu tradicija i inovacija
Tradicija (lat. tradere - predati, usmeno preneti) predstavlja osnovu kulturnog
kontinuiteta i razvoja koji ne bi bio mogu kad generacije predaka ne bi predavale sva svoja
steena iskustva generacijama potomaka. Najvrednije kulturne tekovine predaka obino
slue kao dragoceno kulturno naslee (kulturno-istorijska batina) kojim se potomci koriste,
prema svojim aktuelnim potrebama, nezavisno od onih koji su ih stvorili.
Tradicionalizam oznaava nekritiko prenaglaavanje znaaja
tradicije za
savremene generacije. U ekstremnijim oblicima radi se o pojavi kada se istorijski preokrene
odnos izmeu generacija, pa prolost jednih pritiska i ak zamenjuje budunost drugih. Tada
staro iskustvo ometa sticanje novoga, a stara kultura gui novo kulturno stvaralatvo. Zato se
svakoj tradiciji mora pristupati kritiki, da se od nje ne bi skliznulo u bezumni
tradicionalizam. Meutim, uslov racionalnog kritikog odnosa prema sopstvenoj i tuoj
tradiciji jeste njeno upoznavanje. Stoga je podjednako "nekulturno", dakle, kulturno i
istorijski neproduktivno, slepo oponaanje prolosti i robovanje onome to je "nekad bilo",
ali i grubo odbacivanje i prenebregavanje onog to su drugi pre nas iskusili i stvorili. Ovu
meru sasvim tano odmerava tradicionalna narodna mudrost koja kae: "Pametan se ui na
iskustvu drugih, a budala ni iz svoga ne izvlai valjane pouke". To, drugim reima, znai da
tradiciju kao iskustvo proivljene prolosti treba poznavati i uvaavati nezavisno od toga
da li se radi o prijatnom ili o neprijatnom istorijskom iskustvu. Poznavanje negativne
tradicije (tragine prolosti) u izvesnoj meri je neophodnije nego poznavanje one lepe
strane prolih vremena. To je zato to izgleda da se stalno potvruje stara opomena da svi
oni koji "zaboravljaju lekcije istorije bivaju prinueni da ih kad-tad ponavljaju". Znamo da
nije svako ponavljanje tragino. Tragino je samo kada se ponavlja tragina istorija i zato
nju prvenstveno treba poznavati.
Kulture nema bez kontinuiteta kulturnog stvaralatva i ouvanja kulturnih tvorevina
i u tom pogledu svaka je kultura, ako je kultura, "tradicionalna". Meutim, kulturno
stvaralatvo, ako je stvaralatvo, uvek je stvaranje neeg novog, onog to ranije nije
postojalo (te je po tome "moderno"). U tom smislu svaka je kultura, pa i ona
najtradicionalnija, dokle god postoji kao kultura, na taj nain "moderna". U sociolokim i
drugim srodnim istraivanjima uobiajeno je razlikovanje tradicionalnog i modernog tipa
kulture. Kao i svaka idealno-tipska pojmovna konstrukcija i ova je prilino
pojednostavljena. Nisu najstarije tvorevine zato to su tradicionalne manje vredne od onih
najnovijih koje danas nastaju, a ne zna se ni do sutra ta e od njih ostati i kakve e
posledice po oveka i ljudsko drutvo ostaviti. U principu, vea je verovatnoa da
univerzalniju vrednost imaju one kulturne tvorevine koje su se kao smislene odrale kroz
milenijume kao simbolika vodilja i praktini imperativ, kao moralni ideal i obiajni
regulativ, od onih koje danas vre takvu ulogu, a ve sutra bi ih novo vreme i prilike mogli
odbaciti.
Upravo sa "modernog" (a u stvari sa kulturno-stvaralakog) stanovita gledano, sa
stanovita mogue smislene funkcije neke kulturne tvorevine u budunosti, moe se lako
naknadno pokazati da neki stari kulturni obrasci, koji su preiveli vekove, mogu i u
budunosti biti delotvorniji i u tom smislu "moderniji" od nekih dananjih. Zato dihotomnu

336

podelu na staru tradicionalnu i novu modernu kulturu ne treba pretvoriti u nekulturno i

nekritiko vrednovanje ni jedne ni druge kao "a priori" manje ili vie vredne.
Zato uoptena podela na "tradicionalno" i "moderno" moe samo da poslui kao
danas uobiajen (i pomalo pomodan) vrednosno neutralni opis kulturnih procesa i tvorevina,
pogodan za lake razumevanje i objanjenje onoga to se u naem drutvu i kulturi menja.
Vrednovanje kulturnih vrednosti mnogo je delikatniji i suptilniji problem od njihovog
sociografskog registrovanja relativno grubim instrumentima pozitivistike metodologije koji
danas preovlauju u svim drutvenim naukama, pa i u sociologiji. Prikupljanje sociografskih
podataka o kulturnoj strani drutvenog ivota uz pomo dihotomije "tradicionalnomoderno" mora da bude znatno kreativnije, paljivije i elastinije nego kad se prikupljaju
neki drugi, takoe vani, ali manje suptilni podaci.
esto naglaavana protivrenost izmeu tradicionalnih tenji i modernih tendencija
promena, u svim oblastima drutvenog ivota, tipian je kulturni fenomen. Kad se razliite
ekonomske, drutveno-organizacione ili politike tendencija ne bi iskazivale kao
meusobno suprotstavljene vrednosno-normativne orijentacije pojedinaca i grupa koji u
njima uestvuju, stvarnih protivurenosti uistinu ne bi ni bilo. Dotini drutveni procesi tekli
bi jedni pored drugih, jedni protiv drugih i jedni sa drugima - mehaniki, spontano, slepo i
neosveeno. Nema za ljude problema u drutvu sve dok se oni ne projektuju na kulturnom
planu. I obrnuto, nema kulture dok se ovek, ivei u drutvu sa drugima, svesno ne suoi sa
problemima. Otuda je svaki podatak, o bilo kojem ljudskom problemu i o bilo kakvom
duhovno posredovanom drutvenom odgovoru na njega, podatak o kulturi u dotinoj
sredini.
Osnovne crte dihotomije "tradicionalno-moderno" ve su uzgredno naznaavane, uz
svaki funkcionalni segment drutvenog ivota. Operacionalizovani podaci o nekoj kulturi,
vie nego bilo koji drugi, jesu u pravom smislu rei sintetiki pokazatelji odreenog naina
drutvenog ivota - bilo da je on tradicionalan ili je u nekom smislu modernizovan.
Tradicionalnu kulturu karakterie sinkretizam kulturnih procesa i tvorevina,
nerazluivost racionalnih i iracionalnih sadraja, individualnih i kolektivnih radnji i
postupaka, svakodnevnog ivota i rada i kulturnog stvaralatva. Kulturni stvaraoci su
anonimni, a kulturne vrednosti se prenose usmenom predajom (poto je veina stanovnitva
nepismena).
Tradicionalno drutvo je u sebe zatvoreno, sporo se menja, pa mu je i kultura takva.
Vrednosti i norme su postojane, dugo traju i opiru se inovacijama. Zato je i hijerarhija
vrednosti stabilna i ouvana iz starih vremena. Na vrhu vrednosne lestvice nalazi se zemlja
(kao glavna materijalna vrednost) porodica (kao osnovna drutvena grupa) i kuedomain
(kao najistaknutiji pojedinac). Religija ima znaajnu, a nauka beznaajnu ulogu (u
tradicionalnoj sredini malo je ateista i visokouenih pojedinaca).
U tradicionalnom drutvu postoji socijalno-psiholoka prijemivost za "ideologiju
voe", a neto kasnije se prihvata i "ideologija pravde". Umetnost i zabava prate rad, a ritam
rada i odmora je podvrgnut prirodnim ciklusima. Sekundarne drutvene potrebe su slabo
razvijene, vetakih potreba nema, pa nema ni komercijalizacije kulturnih delatnosti u uem
smislu. Promene u nainu ivota (rada, stanovanja, kulturnih obrazaca meusobnih odnosa)
dolaze u tradicionalne zajednice uglavnom spolja, u selo iz grada, u tradicionalnija globalna
drutva iz modernijih, iz razvijenijih u manje razvijena, difuzijom iz centra ka periferiji.
Utemeljivai amerike sociokulturne antropologije Franc Boas i Alfred Kreber
posmatraju sve kulturne promene u tradicionalnim drutvima kao posledicu procesa difuzije,

337

preinaavanja i akulturacije kulturnih inovacija. Boas smatra da se nove kulturne tvorevine

(inovacije) kulturnom komunikacijom i dodirom raznih kultura ire na susedne sredine
(difuzija), da bi u novoj kulturnoj sredini dolo do njihovog preinaavanja i prilagoavanja
(akomodacije). Na slian nain i Kreber vidi kulturne promene kao rezultat povezanih
kulturnih procesa difuzije i akulturacije. Difuzija se odnosi na one kulturne elemente koji su
''preneseni'' iz druge kulture, dok se akulturacija odnosi na ''usvajanje'' prenetih elemenata u
novu kulturu. Procesi difuzije i akulturacije omoguuju ujednaavanje razliitih kultura.
Akulturacija je, ipak, asimetrian drutveno-kulturni proces iji rezultat moe da bude i to
da se cela jedna kultura utapa (asimiluje) u neku drugu veu i iru kulturu.
Za modernu kulturu tipine su najraznovrsnije kulturne inovacije koje su osnova
dinamine kulturne komunikacije koja je jedan od najvanijih aspekta posebno izraene
dinamike svih modernih drutava.
Inovacija je novostvorena kulturna tvorevina koju jedni ljudi stvaraju reavajui
neki nereeni problem, a drugi prihvataju, da bi time zadovoljili neku svoju novonastalu
ili dotle nezadovoljenu potrebu.
Proizvoenje inovacija je osnova svakog kulturnog stvaralatva i u tom smislu to je
najvaniji kulturni in, a inovacija je tipina kulturna tvorevina (kulturno delo). Inovacija ne
mora da bude samo ono to je novostvoreno, ve je to i ono to je novootkriveno. Ono to,
samo po sebi, nastane kao novo u prirodi, nije kulturna inovacija (neka nova prirodna vrsta,
recimo). Inovacija je, pak, kad ovek otkrije dotle nepoznato i pone da koristi neka
njegova ranije nepoznata svojstva.
Difuzija ili irenje inovacija u drutvenom prostoru (od pojedinca do pojedinca, od
grupe do grupe, od mesta do mesta, od jednog globalnog drutva do drugoga) predstavlja
glavni kulturni proces. Taj proces difuzije ima svoju strukturnu i svoju istorijsku dimenziju.
Strukturno gledano, inovaciju stvaraju kreativni pojedinci i grupe, u povoljnim drutvenim
uslovima, gde se nalazi sredite kulturne inovativnosti, iz kojeg se novostvoreno iri ka
drugim delovima dotinog drutvenog sistema, a ponekad i izvan njega. Istorijski gledano,
stvorene inovacije se ire bre ili sporije, tako da je vreme veoma vana dimenzija difuzije
inovacija, kao i svih drugih kulturnih procesa. Tokom vremena se pojedinci i grupe, pre ili
kasnije upoznaju sa inovacijama, potom ih prihvataju ili odbijaju, da bi one prihvaene
poeli redovno ili povremeno da koriste. Stvaranje (produkcija), irenje (difuzija),
prihvatanje i korienje (recepcija) inovacija, predstavljaju razliite i meusobno povezane
etape u jednom sloenom i veoma suptilnom drutveno-kulturnom procesu koji je, zato,
veoma znaajan, ali i veoma teak za socioloko, socijalno-psiholoko i svako drugo
istraivanje. Sociolozi se od svih faza inovativnog ciklusa neto vie bave problemima
difuzije, jer irenje inovacija je u veoj meri vezano za razne drutvene uslove koji ih
podstiu ili ometaju.
Kod nas je Vojislav uri (1940-1976) prvi poeo da se bavi teorijskim i
empirijskim sociolokim istraivanjem inovacija. U svojoj studiji Inovacije u drutvu (1975)
uri istie da se u empirijskim sociolokim i socijalno-psiholokim istraivanjima sasvim
neopravdano provlai vie uproenih predstava o inovacijama.
Prvo, previa se da inovacija ne mora uvek da bude adekvatan odgovor na datu
potrebu, te da, pored poeljnih, moe da ima i neeljene efekte. Funcionalne inovacije
proizvode eljene efekte, a disfunkcionalne ne zadovoljavaju potrebe i stvaraju neeljene
posledice.

338

Drugo, inovacije nisu uvek racionalne tvorevine, niti se sve njihove posledice
mogu racionalno predvideti. Neke su manifestne (vidljive i nameravane), a neke su
latentne (skrivene i sluajne).
Tree, posebni interesi grupa koje nameu ili spreavaju inovaciju u svim fazama
njene difuzije uvek postoje i uvek se nekako me|usobno balansiraju, a istraivaima to nije
dovoljno poznato. Za svaku inovaciju mora postojati zainteresovana strana koja je iri,
prihvata i koristi.
etvrto, teko je zakljuiti koje su stvarne posledice neke inovacije i ta je ime
izazvano. Verbalni iskazi anketiranih o tome obino su povrni, esto netani i teko
upotrebljivi. Osim toga, stvarne posledice neke inovacije mogu se znati tek sa protokom
vremena, a mi ne moemo znati da li je dovoljno vremena proteklo da bi se sve bitne
posledice ispoljile.
Uklapanje svake vanije inovacije u postojee kulturne obrasce veoma je
komplikovano i to istiu svi sociolozi koji se bave ovim problemom. Ve prilikom
usvajanja, a naroito tokom korienja neke inovacije razvijaju se odbrambeni i adaptivni
drutveno-kulturni mehanizmi socijalnog sistema i kulturnog podsistema u koji inovacija
prodire i u kojem se prihvata. Tom prilikom inovacija najpre izaiziva "konflikt" (sukob sa
postojeim), potom se odvija njena "akulturacija" (prihvatanje), pa "akomodacija"
(prilagoavanje), "reinterpretacija" (novo tumaenje u novoj sredini) i "asimilacija"
(utapanje). To znai da se svaka inovacija nuno sukobljava sa nekim elementima starog
kulturnog obrasca i sistema u koji prodire (sa onim vrednostima, normama i interesima sa
kojima je nespojiva); sa drugima se povezuje (sa kojima je kompatibilna) i tako se
prilagoava celini (akomodacija); sledi preureivanje inovacije u duhu nove celine
(reinterpretacija), ije crte ona prihvata i u koju se definitivno uklapa i utapa (asimiluje se).
esto postoji "strah od radikalnih inovacija" i izraen otpor prema njima, poto se
smatra da revolucionalrne promene sistema skoro uvek izazivaju otre konflikte aktera i
razaranje materijalnih dobara drutva, duhovnih vrednosti kulture, pa i samih ljudskih
ivota.
Postoji, meutim, ponekad, ponegde i kod ponekog - i patoloka potreba za
novaenjem. To je svojevrsno pomodarstvo, pseudonovatorstvo koje hoe "novo po svaku
cenu", ak i onda kad ono ne prilii uslovima i "novatorima" ("videla aba da se konji kuju"
kae narod za takve, sa prezirom). Tako se gubi kriterijum stvarne vrednosti postojee
tradicije i njoj pretpostavljene inovacije. Ako se desi da se suvie relativizuju i potpuno
pogube kriterijumi kulturnog vrednovanja i starog i novog, i tradicije i inovacija, takva
kultura ulazi u duboku anomiju. Tada se stari kulturni obrasci raspadaju, a novi se ne
stvaraju. Kulturna anomija obavezno zahvata i drutvo u celini, to moe da bude pogubno i
za drutvo i za kulturu.
Pogreno se veruje da su "novo" i "dobro" sinonimi, te da se razvoj i napredak
temelje samo na inovacijama. Istina je, meutim, da je dananja tradicija nekadanja
inovacija i to ona inovacija koja se potvrdila kao vredna i kao takva se zadrala. Kad se ono
novo to se stvara ne bi (kao tradicija) prenosilo sa generacije na generaciju, svaka bi
generacija "iznova" morala sve sama za sebe da stvara i da otkriva. Svako bi, tada, uvek
polazio od poetka i ne bi mogao daleko da odmakne. Zato su i tradicija i inovacija
podjednako vane za drutveni i kulturni razvoj, i za prola i za savremena drutva. Razlika
je samo u tome to u savremenim drutvima ima znatno vie inovacija nego ranije, to ih je
u gradovima vie nego u selima, to su moderne sredine inovativnije od tradicionalnih.

339

Odabrana literatura
uri, Vojislav (1975): Inovacije u drutvu, Gradina, Ni.
Rihtman-Augutin (1984): Struktura tradicijskog miljenja, Zagreb.
Stjuard, Dulijan (1981): Teorija kulturne promene, BIGZ, Beograd.

340

VI PROMENE I RAZVOJ SAVREMENOG DRUTVA

"Prema kojem konanom cilju tei drutvo svojim industrijskim razvitkom? Kad
razvitak prestane, u kojim e uslovima ostati oveanstvo?"
Don Stjuart Mil 1857

1. Promene su stalne, a razvoj i napredak nisu

Svako se drutvo u svakom momentu menja, tako da je prouavanje drutvenih
promena, uz prouavanje drutvene strukture, jedan od dva glavna zadatka sociologije. Ova
dva zadatka sociologije su nerazdvojna, jer je u stvari svaka drutvena promena struktura u
nastajanju ili u nestajanju. Drutvena promena zato i jeste razlika izmedu dva stanja
drutvene strukture. Svaka drutvena pojava moe da se posmatra sa stanovita kako ona
postoji i funkcionie, dakle struktural-funkcionalno, ali i sa stanovita kako je nastala i kako
se menja, tj. istorijsko-genetiki.
Socioloko objanjenje drutvenih promena, pored odreenja pojma promene,
ukljuuje jo i klasifikaciju promena po vrstama (tipovima), odnosno, po uzrocima,
posledicama i oblicima ispoljavanja. U tom smislu mogu se razlikovati sledee vrste
drutvenih promena:
1. prema kvantitetu: rast i opadanje;
2. prema kvalitetu: razvoj (evolucija) i raspadanje (involucija, anomija);
3. prema vrednostima: napredovanje (progres) i nazadovanje (regres).
Prilikom sociolokog prouavanja stvarnih drutvenih promena uoavaju se i
brojna druga njihova svojstva prema kojima nastaju razne druge (obino dihotomne)
klasifikacije promena: prema sredstvima (nasilne i mirne); prema znaaju (korenite,
radikalne i nebitne); prema brzini (nagle i postepene); prema organizovanosti (planske i
spontane); prema podruju odvijanja (ekonomske, politike i kulturne) promene itd.
Konano, sve se promene mogu, sa strukturalnog stanovita, posmatrati kao
promene unutar drutvene strukture (drutvena pokretljivost, mikropromene) i kao
promene same strukture (makropromene).
Svaki od navedenih kriterijuma izraava neki od aspekata ili vanu osobinu
drutvenih promena, a ne samo neku posebnu vrstu koja bi se od drugih mogla otro
odvojiti.
Socioloke teorije drutvenih promena razlikuju se meusobno prema globalnom
modelu, u okviru kojeg se objanjavaju sve znaajnije promene kao nizovi meusobno
povezanih dogaaja. U klasinoj sociologiji su najpoznatiji evolucionistiki, cikliki i
difuzionistiki modeli drutvenih promena koji predstavljaju tri u osnovi razliita, ali u
poneemu i meusobno komplementarna
teorijska obrasca objanjavanja
mocernizacijskih procesa. Uz njih ili nasuprot njima u najnovijoj sociologiji postmoderne
orijentacije pojavljuju se i nove postmoderne teorije drutvenih promena koje
predstavljaju radikalni zaokret u odnosu na klasine moderne vizije drutvenih tokova.
1. Evolucionistiki model temelji se na ideji da se u drutvu moe uoiti stalni
kontinuirani razvoj od prostijih ka sve sloenijim, sve raznovrsnijim i sve savrenijim
oblicima drutvene organizacije. Evolucija (razvoj) slikovito se moe predstaviti u obliku
prave ili cik-cak linije, ali sa stalnom uzlaznom putanjom. Takav je, na primer,
tehniko-tehnoloki razvoj (stalno usavravanje sredstava za rad).

341

U pogledu uzroka koji izazivaju evolutivne drutvene promene, postoje teorije

(kao marksistika) koje promene objanjavaju sukobima interesa (sukobom klasa ili
"proizvodnih snaga" i "proizvodnih odnosa"). Pojavljuju se i shvatanja o "potrebama
raenja" i s njima povezanim stvaranjem inovacija, kao novih tehnikih i organizacionih
reenja postojeih problema koja postaju osnova drutvenog razvoja.
Savremena varijanta evolucionizma izraava se u teoriji kraja istorije Frensisa
Fukujame (Francis Fukuyama, 1989) koji tvrdi da se sva drutva sveta kreu ka jednom
cilju, a to je moderni kapitalizam sa razvijenom tehnologijom, politikom demokratijom i
zagarantovanim ljudskim pravima. Tako se ubrzano uspostavlja globalno svetsko drutvo
u kojem nema dominacije, velikih sukoba i ratova, koji pripadaju prolosti i zato je tu re
o kraju istorije. Razlika meu drutvima se ogleda samo u tome ko je blii, a ko dalji,
ko bre i lake, a ko sporije i tee stie do ovog jedinstvenog cilja globalnog svetskog
razvoja. Ova idealizovana slika svetskog razvoja, kao i ona Marksova o svetskom
komunizmu kao kraju istorije, osporena je odmah kada se i pojavila u poslednjim
decenijama 20. veka, i to sa puno realnih argumenata koji ukazuju na nereive razvojne
antinomije kao to su ekoloke pretnje, demografska eksplozija, nacionalni i verski
sukobi, atomski incidenti.
2. Cikliki model predstavlja drutvene promene kao "kruno kretanje" kroz
istoriju, gde se po nekom odreenom redosledu pravilno smenjuje ogranien broj
drutvenih oblika (struktura). Osnovni pravac promena ponekad se prikazuje u okviru
zatvorenih krugova (ciklusa), ali ee kao "ciklika spirala" koja, u sklopu krunog
kretanja, ostavlja mesta deliminoj evoluciji. Jo je Aristotel govorio o ciklinom
smenjivanju raznih oblika vladavine, a i posle njega se uoava izvesna ciklinost u
smenjivanju raznih varijanata demokratije i autoritarizma u politici.
Savremena varijanta ciklizma uoava se u ideji potencijalnog sukoba
civilizacija o kojem govori Semjuel Hantington (Samuel P. Huntington) uveni profesor
politikih nauka na Harvardu koji je (1993) obrazloio svoju spektakularnu tezu da
stalna evolucija zapadnih drutava nije tako izvesna kako je mislio njegov uenik
Fukujama. Globalizacijski procesi ne vode ''kraju istorije'' nego se ''istorija ponavlja'' tako
to Zapad postepeno gubi prednosti nad Istokom koji se podie i stremi svojoj staroj
poziciji kad je Istok bio jai i razvijeniji od Zapada. To se posebno odnosi na Kinu, koja
je nekad ranije imala civilizacijsku prednost u odnosu na Zapad, a danas se ponovo brzo
uzdie. Kad su mnogi pomislili da raspad socijalistikog sistema i njegovog vojnog bloka
(istonog) znai definitivno otklanjanje rizika globalnog svetskog sukoba, Hantington je
najavio, umesto starog ''hladnog rata'', novi civilizacijski sukob na kulturnoj (religijskoj)
osnovi sukob hrianskog Zapada i islamskog Istoka i svoju tezu obrazloio i razradio
u knjizi Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka (1996). Dogaaji koji su
usledili dali su za pravo Hantingtonu (kao to su napad na Svetski trgovinski centar u
Njujorku 11. septembra 2002, rat u Iraku, pretnje Iranu). Nova napetost se predvia u
odnosima Zapada sa Kinom i u tom kontekstu amerika podrka Tajvanu i pretnje
Severnoj Koreji nose rizik sukobljavanja sa Kinom koje moe da ima globalne posledice.
Hantington misli da e svetski sukobi u budunosti verovatno nastati iz ''interakcije
zapadne arogancije, islamske netolerancije i kineske afirmacije''.
3. Difuzionistiki model (lat. diffusus - razliven) polazi od ideje da sve znaajnije
promene nastaju u nekom centru (sreditu civilizacije), pa se, potom, iz centra zrakasto
ire i razlivaju po najblioj, a potom i po daljoj okolini. Uticaji iz centra slikovito se

342

mogu zamisliti kao talasanje koncentrinih krugova koji se ravnomerno ire i postepeno
slabe kako se sve vie udaljavaju od jezgra u kojem su se zaeli. Ovaj model je pogodan
za opis i objanjenje kulturnih promena (difuzija inovacija). U poslednje vreme koristi se
i za iskazivanje procesa svekolike "globalizacije" u svetu, koji se shvata kao irenje
tekovina i obrazaca "modernosti" iz razvijenih zapadnih zemalja (kao "centra
modernosti"), preko "poluperiferije", do zemalja svetske "periferije".
Stvarne drutvene promene, u svim oblastima drutva, nikad se ne mogu potpuno
objasniti samo jednim modelom ve nekom kombinacijom bar dva, a esto i sva tri
modela. Zato se samo uslovno moe rei da je evolucionistiki model podesan za
objanjenje promena (razvoja), na primer sredstava za proizvodnju, da se cikliki lake
objanjavaju promene u oblicima politike vladavine, dok se difuzionistiki moe
objanjavati irenje gradskih obrazaca kulture na okolna sela (urbanizacija) ili takve
pojave kao to je bilo svojevremeno irenje svetske mode iz Pariza i slino.
1. Postmoderne vizije promena nastaju u najnovijim globalnim okolnostima u
kojima je izraena kriza istorijskih aktera, kriza racionalnih vrednosti, slom
velikih ideolokih i alternativnih politikih projekata, gubljenje nade u nunu
evoluciju i bolju budunost i gaenje utopijskih energija. Za pojam ''modernosti''
vezani su vera u ljudski razum, racionalno znanje, nauku i istorijsku praksu kojom
se drutveni tokovi usmeravaju ka poeljnim ciljevima. Pojmom ''postmodernosti''
se izraava sumnja u sve navedene moderne vrednosti, u ljudsku racionalnost i u
bilo kakvu istorijsku teleologiju. Postmoderni diskurs u sociologiji jo uvek nije
jasno artikulisan i zato je opravdanije o njemu govoriti kao o novim vie ili
manje (ne)odreenim vizijama drutvenog dogaanja u savremenom svetu nego
kao o istorijski potvrenom, logiki konzistentnom i u tom smislu izgraenom
teorijskom modelu drutvenih promena.
Ono to je u postmodernim vizijama dobro uoeno i dramatino istaknuto to je
nova drutvena i duhovna klima koju stvaraju tehniki superrazvijena sredstva masovne
komunikacije koja menjaju (pa i razaraju) kako tradicionalne tako i moderne oblike
drutvenog ivota (drutvene grupe, organizacije i institucije): dramatino se menjaju
brak i porodica, nacije i klase, politike stranke i pokreti, svojinski odnosi i organizacija
rada, sve drutvene institucije - od preduzea, pa do savremenih drava. Postmoderni
pogled na drutvo nije kritian samo prema klasinim nacionalnim i socijalnim akterima,
prema njihovim velikim ideolokim projektima, politikim pokretima i njihovoj
totalitarnoj organizaciji, koji su se sami ve istorijski uruili, nego je veoma skeptian i
prema liberalnoj demokratiji, prema ideologiji ljudskih prava i prema tzv. demokratskim
institucijama koje novi evolucionisti i savremeni modernisti postuliraju kao ''kraj
istorije''. Postmodernisti ne osporavaju samo klasine vrednosti kao to su ''nacionalna
sloboda'', ''socijalna pravda'', ''suverena drava''
nego istiu kao su sintagme
''demokratski poredak'', ''slobodan graanin'', ''otvoreno drutvo'' izrazi koji slue sve
neodgovornijim elitama moi da na novi (suptilniji) nain i novim sredstvima (masovne
komunikacije) manipuliu bespomonim i obespravljenim pojedincima i grupama.
Masovnim proizvoenjem odgovarajuih predstava o stvarnom svetu ne samo da se
menja stvarni svet nego se on i zamenjuje predstavama izmanipulisanih pojedinaca i
grupa. an Bodrijar taj postmoderni manipulativni proces oznaava kao ''simulaciju
simulakruma'' (masovno i medijsko proizvoenje ''kopija bez originala'').
Tako se danas stvara jedno novo postmoderno drutvo ili ''drutvo druge

343

modernosti'' koje je ne samo novije nego i drugaije od drutva prve (industrijske)

modernosti. Novi tip drutva prati i novi pogled na drutvo, razliit od klasinih
drutvenih teorija i istraivakih metoda. Osnovna vrednost tzv.''postmodernog'' pogleda
na drutvo jeste u naglaavanju u osnovi tane injenice da dananji ''moderni'' svet vie
nije ono to je jue bio ''moderni'' svet, da ''nita nije isto kao pre'' te da se na nove
drutvene prilike ne moe gledati na stari nain i kroz prizmu starih i klasinih teorijskih
modela. Poto se stari drutveni red i poredak odnosa brzo i sutinski menja, a novi je jo
u nejasnim obrisima, to je i postmoderni pogled na drutvo teorijski nekonzistentan i
prilino zamagljen. To je i najvei nedostatak postmoderne drutvene misli, ali je to
sasvim razumljivo kada se radi o novom teorijskom i metodolokom stanovitu koje je
jo u nastajanju. Za sada, postmodernisti su mnogo bolji i misaono inspirativniji u kritici
modernih tendencija i klasinih teorijskih uvida nego u analizi i objanjavanju
''postmodernih alternativa'' pogotovo kad ta kritika zavrava u radikalnom skepticizmu.
Ako je krajnja konsekvenca postmodernog kritikog pristupa radikalna skepsa, to
onda znai da postmodernisti u tom sluaju ne dovode u pitanje samo klasine teorijske
modele nego i same temelje drutvenih nauka. Takva je, na primer, tzv. teorija haosa po
kojoj u drutvu ne postoji red, pa ni teorija koja nastoji da ga otkrije niti praksa koja hoe
da ga preuredi ili uvrsti nema smisla niti izgleda da bude uspena. Teorija haosa je
filozofski postulirana na indeterministikom stanovitu, na sluajnosti umesto na
nunosti, na sluajnim i iznenadnim
diskontinuitetima umesto na oekivanim
kontinuitetima i zato je u toj viziji ljudsko drutvo ''mesto velikog nereda''. Promene koje
u drutvu nastaju ne podleu nikakvim objektivnim, optim i nunim pravilnostima
(zakonitostima) nego su rezultat sluajnog sticaja neponovljivih okolnosti u kojima neki
sitan dogaaj kao sluajni povod jednom moe izazvati dalekosene posledice (kao
''grudva snega koja pokree lavinu''), a drugi put moe biti bez ikakvog znaajnijeg
dejstva i ostati sasvim neprimetan.
Kao i svaka krajnost i ova postmodernistika vie teti nego to koristi jednom
novom teorijsko-metodolokom stanovitu koje u svemu i nije sasvim novo. Neki
argumenti koje danas poteu postmodernisti uli su se jo u klasinim ''sporovima oko
metoda'' drutvenih i prirodnih nauka, a naroito u kritici pozitivizma sa pozicija
istorizma i fenomenologije. Ipak, temelji naunog pogleda na svet ostaju vrsto
postulirani na nekoliko racionalnih filozofskih pretpostavki koje su se u dosadanjem
razvoju nauke uveliko potvrdile. To je u prvom redu deterministiki stav da sve to
postoji ne nastaje sluajno nego je neim nuno proizvedeno, da u svetu objektivno
(ontoloki) postoji red, da se taj red moe saznati i da takvo saznanje ima odgovarajuu
vrednost za oveka. Ima onih koji misle da je paradoksalno to to vera lei u osnovi
nauke. A zaista je verovanje u navedene racionalne pretpostavke u osnovi svih, pa i
drutvenih nauka. Za razliku od magijskih, mitskih i religijskih verovanja, ovde se radi o
racionalnom poverenju u filozofske pretpostavke koje su u nauci stalno podlone
logikom preispitivanju i iskustvenom proveravanju. Postmoderne vizije, dakle, mogu da
idu do krajnjih granica nauke, ali ako se sudare sa temeljnim naunim pretpostavkama
onda one izlaze iz okvira naunog pogleda na svet i poprimaju svojstva neke druge vrste
diskursa, koji moe da ima svoju intelektualnu legitimnost, ali ne spada u nauku u
njenom dosadanjem smislu. Postmoderna misao, pak, i u sluaju kad izlazi izvan okvira
klasine nauke moe da bude intelektualno i istraivaki podsticajna (heuristiki plodna).
Kao takva, ona podstie preispitivanje hipostaziranih teorijsko-metodolokih ablona,

344

naroito u pozitivistikoj nauci, i na taj nain iri polje ljudske racionalne duhovnosti.
2. Drutvena pokretljivost - promene unutar strukture
Drutvena pokretljivost (socijalna mobilnost) obuhvata sve izmene uloga i
poloaja pojedinaca i grupa u okviru neke strukture, pri emu mrea uloga i poloaja
ostaje nepromenjena.
Ove promene su sline izmenama igraa u nekom sportskom timu (kad jednog
golmana zameni drugi), pri emu se struktura tima ne menja (tim ne ostaje bez golmana).
Zato ove izmene ne podrazumevaju obaveznu promenu strukture, ali je i ne iskljuuju;
kad uestaju, moe doi i do promena same strukture.
Postoje razni oblici (i vrste) drutvene pokretljivosti.
1. Horizontalna pokretljivost obuhvata pomeranje pojedinaca i grupa od jedne
drutvene uloge do druge u okviru postojeeg statusa i date drutveno-profesionalne
podele rada, pri emu se prvenstveno misli na promenu drutveno najznaajnije uloge na promenu zanimanja (profesije). Takva je promena, na primer, prelazak sa posla
bravara na posao elektriara, ofera ili neki drugi posao koji se od prvog bitnije ne
razlikuje po visini plate, po uslovima rada, po uticaju na druge ljude, prema ugledu koji
ima kod drugih.
2. Vertikalna pokretljivost oznaava pomeranje pojedinaca i grupa po hijerarhijskoj
lestvici drutvenih poloaja, a to moe biti:
a) uzlazna pokretljivost (sa nieg na vii);
b) silazna pokretljivost (sa vieg na nii).
3. Prostorna (teritorijalna) pokretljivost obuhvata seobe (preseljavanje ili migracije)
stanovnitva sa jedne teritorije na drugu, koje se odvijaju na dva osnovna naina:
a) kao individualna (pojedinana) preseljavanja, obino spontana;
b) kao grupna kolektivna preseljavanja koja se, kad su masovna i organizovana,
oznaavaju terminom kolonizacija.
Naravno, stvarna pokretljivost retko se kad odvija po jednoj liniji, jer se najee
sa promenom uloge menja i poloaj, i obrnuto (dijagonalna pokretljivost) a pri tom se
obino pojedinac ili grupa i preseljava iz mesta u mesto (iz sela u grad, iz pasivnih
planinskih krajeva u ravnice, iz nerazvijenih u razvijena podruja). Tipina linija
pokretljivosti kod nas je ona kad seljak postaje fabriki radnik, u dalji grad se preseljava,
a u oblinji putuje na posao. Decu koluje, po mogustvu, za neko nemanuelno zanimanje
koje je prema poloaju vie od njegovoga.
Drutvena pokretljivost moe da se posmatra na jo nekoliko naina pa se
razlikuju:
- individualna i grupna, zavisno od toga da li se pomeraju pojedinci ili grupe;
- unutargrupna i meugrupna, zavisno od toga da li se promenom uloge ili poloaja
ostaje u istoj grupi ili se prelazi u drugu grupu;
- unutargeneracijska (kad pojedinac u toku svog ivota promeni ulogu ili poloaj) i
meugeneracijska (kad roditelji imaju jednu ulogu ili poloaj, a deca dospeju do
drugih).
Drutvena pokretljivost zavisi od karaktera drutvene strukture, ali vai i obrnuto.
Obino se kae da su drutva sa izraenom pokretljivou otvorena drutva (kao
graansko drutvo), dok su tradicionalna kastinska i staleka drutva zatvorena, zato to

345

se u njima veoma teko menjaju poloaji i uloge.

Uvek treba razlikovati uzroke, mehanizme (naine ili kanale) i posledice
drutvene pokretljivosti.
Meu uzrocima, pored pojedinanih potreba, motiva i elja, socioloki su naroito
vane i promene strukture globalnog drutva (revolucije, ratovi, tehnoloki zaokreti) koji
"izbacuju iz leita" veliki broj pojedinaca i grupa i gone ih da se pomeraju na razne
naine u raznim pravcima. Ove promene se oznaavaju kao strukturna pokretljivost.
Strukturna pokretljivost. U bivoj Jugoslaviji najmasovnija je bila profesionalna pokretljivost
koja se ogledala u naputanju poljoprivrede (deagrarizacija), a bila je izazvana revolucionarnom promenom
globalne drutvene strukture (usiljenom socijalistikom industrijalizacijom seljakog drutva). Udeo
poljoprivrednog stanovnitva u ukupnom stanovnitvu bive Jugoslavije opao je sa 73 odsto (procena za 1948)
na 19 odsto (u 1981). Za takvo smanjenje SAD i vedskoj trebalo je oko 90 godina, Francuskoj neto vie,
Japanu 73, a Danskoj (koja se smatra zemljom sa skladnim razvojem poljoprivrede i industrije) za slinu
promenu je trebalo oko 130 godina.
Urbanizacija, shvaena kao preseljavanje iz sela u gradove, za pokazatelj ima uveavanje udela
gradskog i smanjivanje udela seoskog stanovnitva u ukupnom stanovnitvu. Nivo demografske
urbanizovanosti kod nas slian je svetskom i znatno ispod evropskog proseka. U Srbiji je tek popisom od 1991.
godine zabeleen veinski udeo gradskog stanovnitva (oko 54%) u odnosu na stanovnitvo ostalih negradskih
naselja (oko 46%), dok je u Crnoj Gori takva promena zabeleena ve popisom iz 1981 (51,5% gradskog i
48,5% seoskog). Prema podacima UN, svetsko stanovnitvo je takav prelaz od seoske ka gradskoj veini
zabeleilo u 1992. godini. Ovaj prelaz ka urbanoj veini do kraja 20 veka su ostvarile sve evropske zemlje
(izuzev Albanije). Srbija je danas samo neto malo iznad najmanje urbanizovanih evropskih zemalja.
Procesi industrijalizacije, deagrarizacije i urbanizacije su globalni strukturno-razvojni procesi i zato je
s njima povezana strukturna pokretljivost.
Posebna panja poklanja se tzv. kanalima (mehanizmima) drutvene pokretljivosti.
U savremenim drutvima obrazovanje postaje glavni kanal drutvene pokretljivosti poto je
znanje koje se stie obrazovanjem postalo vaan izvor drutvene moi. Konkurencija
prilikom upisa u kole i dalja konkurencija kroz kolovanje samo je nastavak konkurencije
koju aki roditelji ve vode oko poeljnih drutvenih uloga i poloaja, i poetak budue
konkurencije za dobijanje radnih mesta, za radnu i svaku drugu karijeru u ivotu.
Bavljenje politikom uvek je omoguavalo brzi uspon (ali i pad) onima koji su
odabrali ovaj put za svoju drutvenu promociju. U socijalistikim drutvima, pristajanje uz
vladajuu ideologiju i poeljna politika aktivnost za mnoge su predstavljali bri i laki
nain uspona do visokih drutvenih poloaja i funkcija nego kolovanje. U kapitalistikim
drutvima slinu ulogu igra preduzetnitvo u raznim poslovima ("biznisu").
Sklapanjem braka u tradicionalnim drutvima odravao se i sticao drutveni status,
ali ovaj kanal pokretljivosti ni danas nije sasvim prestao da deluje. On nema znaaj onakav
kakav je nekada imao, ali i sada se deava da neko udajom i enidbom (a ne kolovanjem,
politikom ili biznisom) dospe do vieg drutvenog poloaja.
Meu posledicama poveane drutvene pokretljivosti istiu se mnoge koje imaju
kako pozitivne tako i negativne aspekte:
- smanjuje se unutarnja kohezija grupa i njihovi meusobni sukobi;
- menja se "pogled na svet" onih koji su se pokrenuli;
- kidaju se primarne veze naputanjem porodice, sela, grupe suseda i prijatelja;
- poveava se broj devijantnih i kriminalnih pojava;
- gubi se "oseaj sigurnosti", uveavaju se neuroze, postoji stalna mentalna napetost;

346

razbijaju se tradicionalni i ustaljeni obrasci drutvenog miljenja ponaanja i

delovanja, dolaskom novih ljudi ili odlaskom starih;
- smanjuje se tzv. socijalna distanca (drutvena razlika) izmeu grupa i pojedinaca sa
razliitim poloajima i ulogama;
- dolazi do povrnosti u odnosima usled kratkotrajnih dodira ljudi.
Sve su ovo posledice poveane mobilnosti u tzv. otvorenim drutvima, koja, iako
znatno otvorenija od zatvorenih stalekih drutava, ipak nisu sasvim otvorena. Jo uvek, i u
najotvorenijim drutvima, najvei broj pojedinaca itav ivot provede u istom ili slinom
poslu i drutvenom poloaju, koji se znatnije ne razlikuje od zanimanja i statusa njihovih
roditelja.
Prouavanjem drutvene pokretljivosti, sociologija ostvaruje jedan vaan deo svojih
zadataka u prouavanju drutvenih promena. Drugi deo se sastoji u prouavanju drutvenog
razvoja kao kvalitativne promene drutvene strukture, bilo u celini ili samo jednim njenim
delom.
3. Drutveni razvoj: pojam, inioci i pokazatelji
Drutveni razvoj je niz povezanih promena istog smera koje dovoe do stvaranja
novih tvorevina u drutvu kao celini ili u nekom njegovom vanom delu.
U tom smislu, drutveni razvoj predstavlja osobeni tip drutvenih promena, razliit
od ostalih. Drutveni rast je uveavanje istog, razvoj je stvaranje novog, a napredak je
stvaranje boljeg. U drutvenoj stvarnosti rast, po pravilu, prethodi razvoju i esto ga
omoguuje, ali se sa njim ne poistoveuje. Isto tako, razvoj omoguuje progres, ali moe
ponekad da dovede i do nazadovanja.
Razvoj se odvija posredstvom nekoliko meusobno povezanih drutvenih procesa
kao to su stvaranje, irenje, prihvatanje i primena inovacija (novih tehnikih reenja, novih
tipova odnosa i drutvene organizacije, novih obrazaca kulture, drugim reima, novih
drutveno-kulturnih tvorevina).
Preduslov svakog razvoja jeste tradicija, tj. uvanje ve stvorenog, prenoenje sa
generacije na generaciju svega onog to vredi. Kad bi svi, svaki put, poinjali od samog
poetka, onda se niko ne bi ni mogao razvijati. Kontinuitet (neprekidnost) naroito je
znaajan kao uslov kulturnog razvoja. U ovoj oblasti su nepoeljni nagli, nasilni, ruilaki
zaokreti (revolucije).
S druge strane, revolucije u nekim drugim oblastima (u politici) mogu imati
drugaiji (i pozitivan) smisao i posledice. To je mogue samo onda kad se uz ruenje starog,
stvara novo i bolje; kad se uklanjaju prepreke, ali istovremeno i stvaraju novi uslovi za
slobodniji i bolji ivot ljudi.
Uoljivo je da se svaka kvalitativna promena (promena u kojoj nastaje neto novo)
uvek mora procenjivati sa razliitih strana. Nekad je novo bolje i naprednije od starog, a
nekad nije, nekad je jedna vrsta rasta uslov razvoja i napretka, dok to drugi put nije: ili je re
o promenjenim uslovima, ili o drugaijem rastu ili o razliitim interesima nekih drugih
pojedinaca i grupa.
U sociologiji i svim drugim drutvenim naukama postoje razliite teorije koje u prvi
plan istiu ove ili one inioce kao najvanije za odgovarajui drutveni razvoj. Pod
iniocima razvoja podrazumevaju se pojave koje svojim delovanjem, posredno ili
neposredno, pokreu i nose razvojne procese u pojedinim oblastima ili u drutvu kao celini.

347

Starije socioloke teorije su obino isticale jedan drutveni inilac kao najvaniji (kao tzv.
dominantni faktor) i zato se oznaavaju kao teorije dominantnog faktora . U tom smislu se
istiu razliiti ''dominantni faktori'' kao presudni za razvoj konkretnih drutava ili irih
civilizacija, kao to su:
- prirodni uslovi (klima, reljef, sastav tla, geopolitiki poloaj);
- demografski inioci (broj i struktura stanovnitva);
- ekonomski inioci (privredna organizacija i osnovna orijentacija na proizvodnju,
trgovinu, potronju ili na razne privredne grane);
- politiki inioci (dravna organizacija, politiki i pravni sistem, vladajua ideologija);
- kulturni inioci (civilizacijske matrice, religijski sistemi i duhovna orijentacija,
privredni i politiki mentalitet, odnos znanja i verovanja,tehniko-tehnoloki
pronalasci i kulturna istorija).
Savremenija tumaenja determinanti drutvenog razvoja ne istiu nijedan faktor kao
dominantan (kao jedino vaan i uvek najvaniji) nego se polazi od pluralistikog dejstva
razliitih okolnosti, uslova, inilaca i uzroka konkretnih drutvenih promena. To znai da svi
navedeni faktori, svaki na svoj nain, utiu na tokove drutvenih promena, s tim to su u
nekim okolnostima i sluajevima jedni vanji od drugih, a u nekim drugim prilikama njihov
relativni znaaj moe da bude drugaiji pa i obrnut.
Osnovna socioloka pravilnost koja je uoena u prouavanju drutvenih promena
jeste njihova izrazita neravnomernost i meusobna protivrenost. Uvek od konkretnih
drutvenih uslova i prilika zavisi kakav oblik, pravac i smisao moe da poprimi neka
posebna drutvena promena. Tako, primera radi, porast stanovnitva moe da dovede do
opadanja ivotnog standarda, rasta nezaposlenosti i bede u nerazvijenim i prenaseljenim
drutvima; opadanje raanja (natalitet) pomoglo bi porastu standarda, produetku ivotnog
veka, drutvenom razvoju uopte.
S druge strane, ako postoji viak kapitala, retka naseljenost i manjak radne snage
(kao u Australiji i doskora u SAD), porast stanovnitva je uslov razvoja drutva. U tim
drutvima, pak, rast proizvodnje, zasnovan na razvoju tehnike i tehnologije, moe da ugrozi
prirodnu sredinu, pogora ekoloke uslove i tako dovede u pitanje dostignuti kvalitet
ljudskog ivota (kvalitet radne i ivotne sredine, kvalitet vode, vazduha, hrane).

U savremenim i modernim drutvima obino se istiu kao glavni pokretai razvoja

nauno-tehniki pronalasci i proizvodne inovacije. Uz njih uvek deluje iri splet
mnogih drugih ekonomskih, politikih i kulturnih inilaca koji podstiu ili ometaju poeljan
tok drutvenih promena i utiu na konkretan drutveni razvoj. Pokazalo se da kulturni
obrasci, politike aktivnosti, pravni propisi, svojinski odnosi ili ekonomska organizacija
mogu podsticati ili ometati drutveni razvoj na razne naine. Jedan od naina je i njihov
odnos prema naunom znanju i tehnikim inovacijama: negde se znanje i obrazovanje ceni
vie, a negde manje; negde se u obrazovanje stanovnitva i razvoj kolstva ulae vie, a
negde manje; negde se tehnike i druge inovacije vie ili manje podstiu, a drugde ometaju.
Od toga danas u velikoj meri zavise rezultati drutvenoga razvoja.
Kad se meri stepen drutvene razvijenosti, umesto o iniocima koji proizvode dato
stanje, govori se o pokazateljima (indikatorima) razvoja ili o kriterijumima razvijenosti.
Tako se navode tehniko-tehnoloki, ekonomski, politiki, kulturni i drugi kriterijumi i
pokazatelji drutvenog razvoja. Ovi isti inioci, pokazatelji i kriterijumi navode se, takoe,
ne samo uz rasprave o razvoju nego i uz pitanja drutvenog progresa, kad se otvara itav niz
problema koji proizlaze iz neravnomernosti i protivrenosti drutvenog razvoja kao takvog.

348

4. Protivrenosti razvoja i pitanja drutvenog napretka

Drutveni napredak (progres) jeste onaj drutveni razvoj koji je usmeren prema
pozitivnim ciljevima i fundamentalnim vrednostima ovekovog drutvenog ivota.
Navedena odredba napretka u sebe ukljuuje vrednosnu obojenost, sintetinost i
drutveni aktivizam.
1. Vrednosno- subjektivna odreenost je najbitnije svojstvo drutvenog progresa. Ne
postoji nikakav neutralan i potpuno objektivan napredak bez subjekta (oveka) i njegovih
potreba, vrednosti i interesa. To, meutim, ne iskljuuje objektivnu zasnovanost subjektivnih
potreba, vrednosti i interesa. Onaj ko prenebregava objektivne uslove, taj nema nikakvih
izgleda da ostvari bilo kakav cilj ili neku svoju vrednost.
2. Sintetiki karakter progresa ogleda se u tome to se nikad ne ceni ova ili ona
pojedinana promena koja se deava u drutvu. Sve se uvek procenjuje u okviru celine i u
nizu povezanih promena koje se uzajamno potpomau, ometaju ili potiru i u krajnjem
rezultatu ili pribliavaju ili udaljavaju stvarnost od poeljnog cilja.
3. Aktivizam progresivnih pojedinaca, grupa, organizacija i drutvenih pokreta neophodan
je preduslov svakog napretka. Progres je proces, a ne stanje. On podrazumeva aktivne ljude
koji su voljni i slobodni da svojim svesnim drutvenim delovanjem menjaju objektivne
uslove i pribliavaju ih poeljnom stanju. Nema napretka bez onih koji bi ga stvarali, jer on
niim nije unapred predodreen: ni "objektivnim zakonima istorije", ni tehnikim i
tehnolokim razvojem, niti "prirodnim" osobinama ljudi.
Sve ovo ukazuje da je pitanje pozitivnog smera drutvenog razvoja u osnovi
humanistiko pitanje, jer se sve "vrti" oko oveka kao pokretaa i nosioca svakog
drutvenog napretka. Sve ostalo je samo objektivan tehniko-tehnoloki, ekonomski,
politiki i kulturni preduslov ili spoljni pokazatelj razvoja. To, pak, mogu da budu samo
pomoni kriterijum (merila) ljudskog progresa.
Tehniko- tehnoloki kriterijum razvoja je na prvi pogled objektivan i lako merljiv.
Kad se ljudska snaga zamenjuje stonom vuom, a ovu potiskuje snaga parne, dizel ili
dinamo-maine, pa snaga nuklearnog reaktora, ini se da je u pitanju neosporan ljudski i
drutveni progres. Ali, to je tehnika monija, to je ovekova odgovornost za njenu
(ne)humanu upotrebu vea. Ako drutvo nije tako organizovano da moe da sprei
nehumanu upotrebu naraslih moi tehnike, verovatnoa zloupotrebe i stepen opasnosti se
poveavaju i dovode do odvajanja tehnikog razvoja od drutvenog progresa.
Ekonomski kriterijum razvoja ukazuje na objektivnu podlogu svakog drutvenog
progresa. Ne moe napredovati drutvo koje postaje sve siromanije. Meutim, klasini
pokazatelji ekonomskog rasta (porast produktivnosti rada, rast dohotka po glavi stanovnika,
porast obima i asortimana proizvodnje, porast potronje i ivotnog standarda i dr.) sami po
sebi ne garantuju ni ekonomski razvoj, a kamoli drutveni progres. Kad se rast ivotnog
standarda ne temelji na odgovarajuem rastu proizvodnje, on dugorono moe da ugrozi
celokupnu privredu, ali i drutveni razvoj uopte (radni moral, kulturno stvaralatvo).
Politiki kriterijumi razvoja, manje su objektivni od ekonomskih, naroito ako se
politika shvati kao vrenje vlasti i borba za vlast. Oni koji su na vlasti, "progresivnim"
ocenjuju sve ono to njihovu vlast uvruje, i obrnuto. Ako se, pak, politika shvati ire, kao
javna briga o optim drutvenim problemima i usmeravanje drutvenog razvoja u pravcu
proirenja ljudskih i graanskih prava, onda je neto realnija ocena progresa mogua: onaj
smer razvoja kojim se ostvaruje vii stepen ljudske slobode moe se oznaiti kao napredak,

349

a onaj kojim se ukidaju ve dostignute slobode i prava "oveka i graanina", kao

nazadovanje.
Kulturni razvoj, a naroito progres, takoe, nije jednoznaan. Iskorenjivanje
nepismenosti, kumuliranje naunog znanja i njegovo irenje i primena jesu pokazatelji
kulturnog razvoja, ali sami po sebi ne moraju oznaavati i progres u ljudskom smislu. U
umetnosti se ne moe ustanoviti ni razvoj: moderna knjievnost, muzika, slikarstvo,
arhitektura nisu razvijeniji od helenske, klasicistike, romantiarske ili neke druge, nego se
samo od njih razlikuju. O kulturnom progresu moglo bi se govoriti samo ako bi se kulturni
obrasci (moral, obiaji) tako promenili da obezbeuju humanije meuljudske i meugrupne
odnose u drutvu. Meutim, takvi odnosi ne zavise samo od kulturnih obrazaca koji i sami
zavise od drugih drutvenih inilaca.
Sve navedeno samo potvruje tezu da je pitanje drutvenog i ljudskog progresa
toliko sloeno da se ne moe razumeti svoenjem na njegove sastavne elemente, emu
nauka tei. Ono je uvek, bar jednim delom, i pitanje "filozofije ivota" svakog oveka
ponaosob. Nekom je vanija tehnika efikasnost i vii standard nego zdrava prirodna
sredina. Neko materijalno bogatstvo ili politiku vlast pretpostavlja dostojanstvenom ivotu
i slobodnom delovanju. Nekom je blie racionalno nauno znanje nego snano uverenje u
ideju, a sa drugima je obrnuto. Niko umesto oveka samog ne moe prosuditi ta je njemu
vrednije: lepo ili korisno, prijatno ili istinito, i konano, dug ili krai (ali sadrajniji) ivot.
Drutveni razvoj sadri objektivne protivrenosti, ali se prilikom razmatranja
drutvenog progresa moraju uzeti u obzir i subjektivne. Zato to i jeste jedno od najteih i
najsloenijih pitanja u sociologiji - i ne samo u sociologiji.
5. Obrazovanje i razvoj savremenih drutava
''Kulturni kapital'' uopte, a naroito racionalno nauno-tehniko znanje, danas
je jedini neogranieni resurs modernog razvoja.
Sve to je od prirode dato, bilo da je deo ovekove spoljne prirodne okoline, bilo da
je elemenat ovekovog prirodnog naslea, to je sa sociolokog stanovita ''ogranieno
dobro'' - neki unapred dati prirodni okvir unutar kojeg se neko konkretno drutvo razvija.
Zemljine povrine, bogatstvo vodama, pogodnosti reljefa i klime, rudno bogatstvo, ali i
raspoloivi materijalni i novani kapital ili bio-psihike dispozicije oveka vie-manje su
unapred dati. U (za)datim okvirima mogui su veoma razliiti naini razvoja oveka i
drutva, a uspeniji i kvalitetniji razvoj (gledano u odnosu na date pretpostavke ili u
odnosu na druge drutvene aktere) zavisi od naina na koji se kombinuju navedeni i
drugi uslovi i inioci razvoja. Zato je za razvoj najvanije znanje koje podrazumeva
racionalno i objektivno saznavanje (upoznavanje) svojstava svih unapred datih uslova i
potencijala i tehniku vetinu njihovog najracionalnijeg kombinovanja.
U tradicionalnim drutvima znanje se sticalo spontano, kroz svakodnevno
iskustvo obinih ljudi koje se kao usmena predaja prenosilo sa generacije na generaciju i
tako veoma sporo razvijalo. Moderna drutva su poela naglo da se razvijaju onda kada
je nauno-tehniko znanje zamenilo svakodnevno iskustvo kao osnovu razvoja.
Nauno-tehniko znanje je u najveoj moguoj meri racionalno, objektivno i sistematsko
i kao takvo stavljeno je u funkciju praktinog ovladavanja prirodnim i drutvenim
uslovima ovekovog ivota.

350

Takvo sistematsko znanje nije se moglo vie sticati ni na druge prenositi na

spontan nain, uzgredno i kroz svakodnevni ivot. Zato je neophodno da drutvo
organizuje institucije za sistematsko sticanje i prenoenje znanja, a to su kole. Sloeni
drutveni (socijalizacijski) proces kojim se sistematski stie znanje naziva se
obrazovanje, a njegov psiholoki aspekt predstavlja uenje. kola je obrazovna
institucija preko koje drutvo organizovano i sistematski prenosi znanje sa starijih koji
''znaju'' (uitelja) na mlae koji ''ne znaju'' (na uenike).
kola je obrazovna drutvena institucija koja na organizovan nain posreduje u
susretu ne samo uitelja i uenika nego i uenika meusobno. Ona je posle porodice
najvanija ustanova preko koje drutvo sistematski i vaspitava svoj podmladak.
Vaspitanje je sa obrazovanjem komplementaran drutveni i kulturni proces kojim se
pored znanja na mlade prenose osnovne vrednosti, norme i glavni kulturni obrasci
ponaanja i delovanja. Odnos obrazovanja i vaspitanja je u raznim tipovima drutava i
kultura, pa i u raznim tipovima kola razliit, ali je opte pravilo da ova dva
komplementarna kulturna procesa treba da su uravnoteena da bi znanje (zasnovano na
nauci) i htenje i praktino ponaanje (zasnovani na etici) jedno drugo potpomagali, a ne
ponitavali.
U modernim drutvima sve vie prevladava tehniko i manipulativno znanje, a
u moderno reformisanim kolama teite se pomera na usko specijalistiko i praktino
funkcionalno obrazovanje, na utrb univerzalnog obrazovanja i svestranog vaspitanja.
Zato se moe tvrditi da socioloko prouavanje obrazovanja i funkcija kole u drutvu
omoguuje da se iz jednog posebnog ugla sagleda karakter nekog drutva. kole su
najbolje ''kulturno ogledalo'' svakog drutva, a nain obrazovanja i vaspitavanja
podmlatka najsigurniji pokazatelj njegove budunosti. Nije mali broj sociologa koji
razliite naine obrazovanja uzimaju kao jedan od najvanijih inilaca koji je doveo do
razvoja ili do zaostajanja u razvoju pojedinih drutava.
Tako recimo Piter Draker istie da je Zapad izmeu 1500. i 1650. preuzeo
vostvo u svetskim razmerama zato to je reorganizovao kole na tekovinama nove
tehnologije tampane knjige. On kao relevantne injenice navodi kako su islamski
uitelji svoje uenike gonili da ue napamet i da deklamuju nerazumljive rei to je
utvrivalo njihov autoritet. tampana knjiga je omoguavala da uenici sami itaju, pa i
da samostalnije razmiljaju. Slian je i primer obrazovanja u Kini. U Kini su ueni
konfuijanci odbacivali tampane knjige i koristili kaligrafiju. Za njih je samo onaj ko je
vladao kaligrafijom bio sposoban da vlada. tampana knjiga je ugroavala mandarinski
monopol.
Japanske kole su sintetizovale dobre strane kineskog i zapadnog obrazovanja.
Zadrana je kineska kaligrafija, njena estetinost i disciplina (etinost), ali u japanskim
kolama se ne izbegava tampana knjiga kao kod Kineza. Tako je izbegnut model
obrazovanja gde je obrazovana samo kolovana elita, a masa naroda je ostajala
neprosveena. Japanci su do dana dananjeg ostali verni nekim svojim tradicijama
disciplinovanog i napornog uenja, ali su otvoreniji nego bilo ko drugi da ''upijaju'' sve
to im se uini da je dobro i korisno iz zapadnih kola. Zahvaljujui tome, pre svega
drugog, uspeli su da sauvaju svoj nacionalni kulturni identitet i da se istovremeno veoma
brzo tehnoloki i ekonomski razvijaju kao moderno i prosperitetno drutvo.
Neki misle da su Japanci morali u svome razvoju da se oslone na znanje i rad
vie nego neki drugi narodi zato to su prirodno ogranieniji od drugih, budui da su

351

prinueni da ive na veoma gusto naseljenim ostrvima koja oskudevaju sa obradivim

zemljitem, rudnim blagom, tekuim vodama, energetskim izvorima i drugim razvojnim
pogodnostima. Njihov primer najbolje ilustruje kako se vrednim radom i dobrim znanjem
mogu ne samo nadoknaditi prirodna ogranienja nego se i stei neke vane razvojne
prednosti.
U zapadnim drutvima kolsko obrazovanje je imalo dugu tradiciju, ali je sve do
prosvetiteljstva ono bilo vezano za crkvu i sveteniki stale, a to znai samo za uske
elitne drutvene slojeve. Masa stanovnitva je bila nepismena i nije imala nikakvog
dodira ni sa kolama niti sa pisanom kulturom i retkim knjigama. Masovno irenje
obrazovanja bilo je mogue sa tampanom knjigom, kad se iri i mrea novoosnovanih
svetovnih (dravnih) kola, sa nastavom na maternjem jeziku. Na istim kulturnoistorijskim pretpostavkama poiva i evropsko prosvetiteljstvo kao duhovni racionalistiki
pokret koji u izvesnom smislu i prethodi ekspanziji svetovnog obrazovanja. Filozofi
prosvetiteljstva su istovremeno i utemeljivai moderne pedagogije kao to su bili Jan
Amos Komenski (1592-1670), an ak Ruso i drugi.
Novi podsticaj obrazovanje dobija sa idustrijalizacijom rada. Tada dolazi do
preusmeravanja obrazovanja na ovladavanje nauno-tehnikim znanjima koja su
praktino primenjiva i povezana sa radnim vetinama koje zahteva sve sloeniji
industrijski rad. Istovremeno se u graanskim dravama odvija i proces
profesionalizacije dravne uprave koja ima potrebu za kolovanim slubenicima. Tako
kolsko obrazovanje i kolska diploma postaju vani za zapoljavanje i karijeru u
mnogim poslovima, to ranije nije bio sluaj.
Ranije je dobar zanatlija postajao egrtovanjem kod nekog majstora, a trgovac
sluei kod iskusnijeg trgovca. Dok je u fabrikim radionicma bila dovoljna fizika
snaga, radniku nije trebala kolska diploma. Seljacima, sve dok su ostajali seljaci u
tradicionalnom smislu, nikakva druga kola osim ''kole ivota'' nije potrebna. Dravna
uprava koja ne poiva na pisanim propisima nema veu potrebu za obrazovanim
slubenicima. Sa druge strane, moderno obrazovanje i savremena kola kao prevashodni
cilj imaju ''obrazovanje za rad'' i spremanje za posao. Tako je uspostavljena
neposredna veza izmeu kole i trita rada, koja je i danas veoma znaajna te se
razmatra u veini sociolokih istraivanja koja se bave problemima obrazovanja, kolskih
reformi i drutvenog razvoja.
U okviru ovih optih drutvenih pretpostavki i zadataka savremenih kola danas
postoje popriline razlike u modelima obrazovanja izmeu pojedinih zemalja, naroito
izmeu razvijenih i nerazvijenih, ali i u krugu razvijenih zemalja. Obrazovni sistemi
raznih zemalja po mnogo emu se meusobno razlikuju: po odnosu izmeu javnih
(dravnih) i privatnih kola; po odnosu opteobrazovnih i struno-tehnikih sadraja na
raznim nivoima kolovanja; po preovlaujuem modelu nastave (stroija disciplina i vee
obaveze ili ''uenje uz igru'' i vea oputenost); po nainu selekcije za srednjokolsko i
akademsko obrazovanje; po kolskom obuhvatu dece razliitog pola, onih iz donje klase,
iz marginalnih etnikih i rasnih skupina; po perspektivama zapoljavanja nakon
zavrenog kolovanja i motivaciji za uenje pojedinih socijalnih kategorija uenika; po
optem odnosu prema obrazovanju i kolama, javnim i privatnim ulaganjima u tehniko
opremanje i reformsko prilagoavanje kola potrebama novog postindustrijskog i
informatikog drutva.

352

Informatika tehnologija menja klasino kolsko obrazovanje, ali omoguuje i

potpuno nove oblike samoobrazovanja preko interneta. Klasian kolski udbenik sve vie
zamenjuju multimedijalni diskovi ija proizvodnja i prezentacija vie nije vezana za kolu
kao instituciju. Kultura knjige se zamenjuje kulturom ''onlajn resursa'' koji se
razmenjuju izmeu velikih univerzitetskih biblioteka, istraivakih centara i drugih
''umreenih'' korisnika sve veeg broja naunih informacija koje su na klasian nain bile
dostupne samo onima u najveim centrima. Naravno, najvrednije znanje je i dalje
ekskluzivno i nije u fondu informacija koje su svima dostupne preko interneta, ali su bez
interneta siromanim i perifernim drutvima bile nedostupne i one najelementarnije
informacije bez kojih je nemogue da se odri kakav-takav korak sa razvijenima ili bar
osnovni uvid u ono to razvijeni rade. Informatika tehnologija ne ukida nego samo
ublaava nejednakosti izmeu centra i periferije koje su u industrijskoj eri stvorene i
produbljene, ali otvara i neke dosad nesluene mogunosti, naroito u sferi
samoobrazovanja.
Omogueno je "obrazovanje na daljinu" i samoobrazovanje preko
video-programa. Obrazovanje nije vie privilegija onih koji mogu da se upiu na visoke i
ugledne kole, koji ive u velikim gradovima ili imaju novac da plate trokove koji uz to
idu. Uz standardnu informatiku opremu i neophodnu linu motivaciju i radnu
samodisciplinu svako moe dostii svoje prirodne mogunosti u obrazovanju. Informatika
tehnologija stvara tehnike pretpostavke da obrazovanje stvarno postane permanentni
drutveno-kulturni proces iri od svakog formalnog kolovanja. U industrijskom drutvu
formalno kolovanje je predstavljalo pripremu za jednu trajnu profesiju, dok u
informatikom drutvu samoobrazovanje omoguuje pojedincima da tokom ivota obavljaju
vie razliitih poslova u samostalnom profesionalnom aranmanu ili kod razliitih
poslodavaca.
Meutim, informatika tehnologija nije podjednako dostupna svim zemljama, svim
drutvenim klasama i svim pojedincima. Informatiko siromatvo uveliko se poklapa sa
ostalim klasinim vidovima socijalnog siromatva. Iako relativno sve jeftinija informatika
oprema je jo uvek nedostupna mnogim kolama i porodicama, pa samim tim i deci koja od
njih zavise. Informatika nepismenost predstavlja u informatikom drutvu vei hendikep
nego to je klasina nepismenost bila u industrijskom drutvu, jer je u starom drutvu bilo
vie fizikih poslova za koje nije bila neophodna nikakva kolska sprema. Stare probleme
oko optimalnog sistema obrazovanja i modela kole u postmodernom informatikom
drutvu zamenjuju novi nimalo laki od onih starih.
Sve kontroverze, teorijske i politike, koje se danas javljaju oko otvorenih
drutvenih pitanja prelamaju se i kroz prizmu obrazovanja i u raspravama kakve nam
kole trebaju. Lepeza javnih stavova ide od konzervativnog ala to ubrzano ''propadaju
stare dobre kole'', preko reformistikog zahteva da se uspostave ''nove kole u duhu
novog vremena'', do radikalno-kritikog stava da kole takve kakve su dosad bile i
njihovo obavezno obrazovanje ''treba ukinuti'' i tako decu ''osloboditi'' a drutvo
''raskolovati'' (Ivan Ili, Dole kole, 1972). Ili smatra da su kole nastale da bi ispunile
etiri osnovna drutvena zadatka:
1. obezbeivanje starateljskog nadzora;
2. podelu ljudi prema profesionalnim ulogama;
3. uenje dominantnih vrednosti;
4. usvajanje drutveno priznatih znanja i vetina.

353

Ivan Ili smatra da kola kao institucija preko dece ostvaruje kontrolu i nad
odraslim ljudima i goni ih da oni postanu konformisti koji nekritiki prihvataju postojei
poredak. U koli se deca pomou ''skrivenog nastavnog plana'' ue ''da znaju svoje
mesto i da na njemu mirno sede''. Iako ovo zapaanje nije daleko od istine, njegova
praktina alternativa je krajnje nejasna i jo problematinija. Ilieva radikalna kritika
kola nije mogla da ne zavri sa radikalnom utopijom. On predlae da se ukinu kole i
obavezno obrazovanje dece, a da se uenicima obezbede ''javni vaueri'' pomou kojih bi
oni mogli da koriste obrazovne usluge koliko sami ele i kada poele (ne samo u
detinjstvu, nego i kad odrastu). Bilo bi lepo, kada bi bilo realno i kad ne bi bilo toliko
opasno. ta ako deca odlue da uopte ne ue i kakve garancije imaju da e bez kole
bolje proi u drutvu tatkvom kakvo je u drutvu koje zahteva ozbiljno znanje i
odgovorne ljude? Revolucionarni zaokreti retko kad, pored poneeg dobrog ne donesu i
poneku veliku nevolju svojim protagonistima. Od svih oblasti, revolucionarni zaokreti su
najopasniji i najtetniji u kulturi i obrazovanju, iji razvoj poiva na dobrim
kontinuitetima i razumnim i duboko promiljenim diskontinuitetima.
U tom smislu je socioloki mnogo ozbiljnije razmatranje otvorenih pitanja
modernog obrazovanja ono koje iznosi poznati i priznati savremeni ameriki sociolog
Piter Draker u svom eseju Odgovorna i obrazloena kola. 12
Njegove ideje su zanimljive zato to nisu samo njegove i to na uravnoteen nain
otvaraju kljuna pitanja savremenog obrazovanja i nijansiraju mogue odgovore. U
drutvu znanja, istie Draker, ljudi moraju nauiti da ue, a obrazovanje mora biti
stalno i neprekidno (permanentno).
Nije dovoljno znanje o onome to se ui (predmetno znanje) nego je potrebno tzv.
procesno znanje, znanje kako da se ui, kako da se razvija motivacija za naporno
uenje. Japanski studenti su naueni da disciplinovano i istrajno studiraju, ali je njihovo
studiranje lieno zadovoljstva. Ameriki studenti ue sa zadovoljstvom, ali to je ''golo
uivanje lieno discipline''.
Srednje reenje postoji i proverava se stotinama, ako ne i hiljadama godina, a
to je ''stimulisana i motivisana disciplina'' koja se sree kod dobrih uitelja muzike (od
vebanja solfea, pa do virtouznog sviranja), dobrih trenera dobrih sportista, najboljih
uenika, vetih hirurga, obdarenih i vetih majstora.
Savremenom drutvu koje se stalno menja i u kojem se brzo pojavljuje novo znanje,
a staro zastareva potrebno je permanentno obrazovanje. Svi zaposleni e povremeno
morati da se vraaju koli i uenju: na trodnevne seminare preko vikenda, na intenzivne
tronedeljne kurseve, na specijalne problemske ''radionice'' ili na due postdiplomske,
specijalistike, magistarske ili doktorske teajeve. Svako e i raditi i uiti - raditi dok
ui i uiti dok radi.
Za obrazovanje svojih kadrova zainteresovane su razne kompanije i preduzea,
dravni uredi i agencije, zdravstvene, prosvetne i kulturne ustanove. U saradnji sa kolom
permanentno obrazovanje e organizovati i firme u kojima su zaposleni oni koji ue. To znai
da e firme zaposlenih i neposredno uticati na nastavne sadraje i nain na koji e se oni
usvajati. kola u tom sluaju nije jedina drutvena ustanova koja je zaduena za
obrazovanje, iako ostaje glavna.
Poto svi moraju da ue celoga ivota, postaje jo vanije da uenje bude ne samo
dunost i obaveza nego i zadovoljstvo i potreba duha. Ali zadovoljstvo prilikom uenja ne
sme da ide na utrb odgovornosti kola.

''U ovom veku je obrazovanje postalo suvie skupo da se ne bi

trailo da bude odgovorno. Kao to smo videli ranije, izdaci u vezi sa kolskim
sistemom su u razvijenim zemljama poput raketa uzleteli s 2 procenta bruto
Odgovorna kola.

, (1995): , -
, , . 194-208.
12

354

nacionalnog proizvoda 1913. godine na 10 procenata osamdeset godina kasnije.

kole, meutim, isuvie dobijaju i u znaaju da se ne bi trailo da budu
odgovorne za dobro promiljanje o tome kakvi treba da su im rezultati, kao i za
njihovo praktino funkcionisanje u ostvarivanju tih rezultata. Sasvim sigurno, razliiti
kolski sistemi e davati razliite odgovore na ova pitanja. Samo, od svakog kolskog
sistema i od svake kole e se uskoro zahtevati da ih postavljaju, kao i da ih uzimaju
ozbiljno. Neemo vie prihvatati ono ovetalo objanjenje koje nastavnici odvajkada
daju u sluaju loeg praktinog funkcionisanja: 'Uenici su lenji i glupi'. Sa znanjem
kao sredinjim resursom drutva, lenji aci ili slabi aci su odgovornost kole
(naglasio M.M.). Onda postoje samo kole koje funkcioniu u praksi i kole koje ne
funkcioniu.
kole ve gube monopol kao pruaoci kolovanja. Oduvek je postojalo
nadmetanje izmeu razliitih kola - u Francuskoj velika konkurentska utakmica
izmeu vladinih i katolikih kola, ili u Sjedinjenim Dravama izmeu razliitih koleda i
univerziteta. Malo je industrijskih delatnosti u kojima je konkurencija tako otra ili toliko
nemilosrdna kao to je izmeu 'prestinih kola' u razvijenim zemljama. Konkurencija
e, meutim, biti sve izraenija izmeu kola i 'ne-kola', s jedne strane, i raznih vrsta
institucija koje zakorauju u ovo polje, svaka nudei drugaiji pristup kolovanju, s
druge strane... Velik broj ovakvih poduhvata e svakako zabeleiti neuspeh. Ipak, oni
e se masovno pokretati.
Kako znanje postaje resurs postkapitalistikog drutva, tako e izazov svakako
stii i drutvenoj poziciji kole kao 'proizvoaa' i 'distributivnog kanala' znanja, i
njenom monopolu. A neki od takmaca moraju i da uspeju.
ta e se predavati i uiti; kako e se to predavati ii uiti; ko e imati koristi od
kolovanja; poloaj kole u drutvu sve e se ovo promeniti u decenijama koje su
pred nama. tavie, nijedna druga institucija nije suoena s izazovima koji su toliko
radikalni kao oni koji e transformisati kolu.
Najvea promena, ipak i to ona za koju smo najmanje pripremljeni sastoji se
u tome to e kola morati da se posveti rezultatima. Ona e morati da ustanovi svoj
'krajnji rezultat', ishod praktinog funkcionisanja za koji treba da se smatra
odgovornom i za koji se plaa. kola e najzad postati odgovorna i obrazloena.''
(Piter Draker, Odgovorna i obrazloena kola)
Ono to se odnosi na razvijena i bogata drutva, utoliko se vie odnosi na manje
razvijena i siromana: bilo onda kada se konzervativno tite loe kole ili kada se politikokampanjski, nepromiljeno i neodgovorno reformiu sve od reda. Srpsko drutvo sasvim
sigurno nije toliko bogato da bi smelo neodgovorno da eksperimentie sa svojim kolskim
sistemom. Mi nismo u prilici da doemo do kvalitetnih kadrova na bilo koji drugi nain nego
kvalitetnim obrazovanjem nae dece i dobrim domaim kolama. Malo je naih kola i malo
toga u njima to ne bi valjalo menjati na bolje, ali bi opasno bilo mehaniko kopiranje tuih
reformi po infantilnom obrascu ''videla aba da se konji kuju''. Loe bi, takoe, bilo kad bi
se u reformisanju obrazovanja samo prihvatila pseudo-reformistika retorika, a stvari
ostavile da teku po starom. Najgore od svega, pak, bilo bi radikalno revolucionisanje srpskih
kola na ''originalan'' nain, po neproverenim ideolokim recepturama.
Za nas bi najbolje bilo neko srednje reenje, poput japanskog ''upijanja'' svega
to se pokazalo kao dobro u kolama razvijenijih zemalja, uz ouvanje onog najboljeg iz
naih najboljih kola iz vremena kad su bile najbolje. Takve tradicije savesnih uitelja i
vrednih uenika kod nas je oduvek bilo, samo je treba oiveti i povezati sa najnovijim
iskustvima nas samih, a naroito iskustva najrazvijenijih zemalja. Ni u ovoj, kao ni u bilo
kojoj drugoj oblasti, ne treba da ''stiemo i prestiemo Ameriku'', pa ni Evropu. Dovoljno je
ako ih budemo pametno sledili, sa pristojnom i nama primerenom distancom da njihove
reformske greke ne bismo morali da ponavljamo i plaamo kao svoje. Dosta su nam (bile) i
nae, kako revolucionarne tako i reformske greke oko obrazovanja i oko svega drugog.

6. Komunikacijske tehnologije i informatiko drutvo

355

Drutveni razvoj je neravnomeran, pa su i razvojne perspektive svakog globalnog

drutva unekoliko razliite. Najvei broj nerazvijenih zemalja u Africi, Aziji i Junoj
Americi jo uvek se nalazi u predindustrijskoj fazi razvoja, teei industrijalizaciji u koju su
duboko zagazile mnoge srednje razvijene zemlje i koju ve prolaze razvijene zapadne
zemlje i Japan. Informatika i na njoj zasnovane nove komunikacijske tehnologije
obeleavaju najvanije promene u najrazvijeniji zemljama u kojima se iri potpuno novi
nain drutvenog ivota po kojem se ova drutva i oznaavaju kao postindustrijska,
odnosno informatika.
Budunost pripada informatici. - Osnovna karakteristika postindustrijskog drutva ogleda
se u injenici da u njemu znanje i informacije postaju strateki vani izvori i pokretai
drutvenog razvoja, isto onako kako su rad i kapital glavni inioci razvoja industrijskog
drutva.
Novi tip drutva omoguuje nova komunikacijska tehnologija. Za ljude, kao
svesna bia, oduvek je bila od izuzetnog znaaja razmena poruka ili prenoenje informacija
(obavetenja) i oni su to inili na najrazliitije naine: usmenim govorom, dimnim
signalima, bubnjevima, pismom koje nose konjanici (aui, jahai "poni expresa"), golubovi
pismonoe, vozovi, avioni. Telegraf, telefon, radio i televizija naglo skrauju vreme
prenoenja poruka i razdaljinu meu ljudima. Televizija se pojavljuje tek etrdesetih godina,
a tranzistorski ureaji pedesetih.
Poruke mogu biti najrazliitijeg oblika, sadraja i uloge: bilo da su glas, slika, ili
podaci posredovani raznim tipovima signala; bilo da su nauni tekstovi, obavetenja,
muzika, filmovi, fotografije; bilo da slue kao uputstva za proizvodnu delatnost, za
obavetenja graanima, za propagandnu politiku delatnost, za obrazovanje ili zabavu u
slobodnom vremenu. Zato se promene u nainu i brzini prenoenja informacija, izazvane
razvojem komunikacijske tehnologije, oseaju u svim navedenim oblastima i dovode do
korenitih promena u drutvu, koje se sve zajedno ponekad nazivaju informatikom
revolucijom.
Elektronski raunar (kompjuter) postaje predvodnik razvoja informacijske i
telekomunikacijske tehnologije. Od svoje pojave do danas, kompjuteri se veoma brzo
razvijaju, i to u svakom pogledu. Godine 1953. postojalo je u svetu samo 50 kompjutera,
1980. ih je bilo oko 300 000 dok se danas broje milionskim ciframa.
Pronalaskom "ipa" (1960), kao male silicijumske ploice od poluprovodnika koja
zamenjuje "staromodne" tranzistore, kompjuteri postaju manji, kapacitet im se poveava, a
cena smanjuje (poto je silicijum kao sirovina za ipove lako dostupan i jeftin). Kompjuteri
koji su bili teki itavu tonu, smetali se u poveu sobu, troili elektrinu energiju koliko
lokomotiva, kotali vie od tri miliona dolara - danas staju u omanji dep, potronja energije
i materijala za njihovu izradu je neznatna, a cena sasvim dostupna. Elementi kompjutera koji
su 1955. imali cenu oko milion dolara, danas su jeftiniji od jednog dolara. Kompjuteri
kojima je cena oko jednog dolara poveavali su kapacitet svoje memorije, od 1952. do kraja
osamdesetih, i vie od hiljadu puta.
Mikroprocesori (ipovi sa karakteristikama malog kompjutera) pojavili su se prvi
put 1971, a danas ih ima ve nekoliko "generacija". Na mikroprocesoru veliine jedne
potanske marke nalazi se informacija koliko u jednoj poveoj knjizi, s perspektivom da se
broj informacija uveava, veliina mikroprocesora smanjuje do sitnog zrna peska, a brzina
raunskih operacija uveava do desetak pikosekundi. Samo radi ilustracije treba navesti da u
jednoj sekundi ima onoliko pikosekundi koliko ima sekundi u 31.700 godina. Moguu

356

primenu nove tehnologije ograniava samo sposobnost ljudske mate. Polje drutvenih
komunikacija i informacija pripada mikroprocesorima, a budunost svetskog drutva
pripada informatici.
Raanje nove ekonomije. - Informatika revolucija, sudei po promenama koje se tek
nasluuju, najavljuje preokret u svim oblastima drutvenog ivota. Menja se nain na koji
ljudi rade, kako se obrazuju, kako meusobno komuniciraju, kako se zabavljaju, pa ak i
nain na koji misle, kako se oseaju, ega se plae, ta vole i kako to ine.
Uz informatiku tehnologiju raa se nova ekonomija. Kao to je industrijska revolucija,
radom maina, proirila i uveala ljudske fizike sposobnosti, tako je informatika
revolucija, radom kompjutera, uveala mo ljudskog mozga i istakla u prvi plan proizvodne
mogunosti ovekovog duha. Ekonomija informatikog drutva poiva na informacijama
kao neiscrpnom izvoru (resursu) i pokretau glavnih privrednih aktivnosti. Industrijsku
proizvodnju pokreu ugalj, nafta, elektrina struja, plin, nuklearna energija. To su prirodna
dobra koja su ograniena, koja se brzo iscrpljuju i vremenom e od glavnog pokretaa
postati glavna smetnja daljem razvoju industrije.
Zato se teite privrede u razvijenim drutvima sve vie prebacuje sa industrije ka
proizvodnji novih komunikacijskih sredstava. Nova mikroprocesorska industrija u SAD i
Japanu raste po godinjim stopama izmeu 35 i 40 procenata, a prihodi se mere desetinama
milijardi dolara. Informatiko trite (trite kompjutera, kompjuterskih komponenata,
terminalske opreme, programa i drugog) naglo se iri i u manje razvijene zemlje.
Poveava se produktivnost rada po radniku ne samo za neku desetinu procenata
nego i za nekoliko desetina (pa i stotinu) puta. To se deava kad se kompjuterski opreme i
automatizuju industrijski sistemi, ali se najavljuju jo vea poveanja produktivnosti u
uslunim delatnostima (tercijarnom, kvartarnom i kvintarnom sektoru).
Sloena tehnologija zahteva visokoobrazovane tehnike strunjake. Zato dolazi do
nunih promena u obrazovnom sistemu, u profilu kadrova i profesionalnoj strukturi drutva.
Umesto fizikog ili industrijskog radnika iz prolih vremena, strunjak-informatiar postaje
neophodan za obavljanje novih poslova. Poslovi koji su monotoni i psihiki zamorni
(dosadni) lako se prenose na robote. Sa humanog stanovita naroito je vana zamena ljudi
na opasnim radnim mestima.
Menja se celokupna struktura privrede tako to se tradicionalne privredne grane
povlae iz privreda najrazvijenijih zemalja sveta u manje razvijene. Rudarstvo, energetika,
teka industrija i brodogradnja, hemijska i tekstilna industrija ("prljave tehnologije", sa puno
radnika, velikim utrokom sirovina i energije) u najrazvijenijim zemljama ustupaju svoje
mesto elektronskoj i komunikacijskoj tehnologiji, zasnovanoj na primeni nauke vie nego na
utroku energije i sirovina. To utie i na meunarodnu trgovinu tako to razvijene zemlje
zatvaraju svoja trita za proizvode nerazvijenih (izuzev za "iste" proizvode "prljavih"
tehnologija) i agresivno prodiru svojim robama na njihova trita.
Treba prenositi informacije, a ne ljude. - Jedno od osnovnih pravila racionalnog
organizovanja drutvenog ivota posredstvom komunikacijske tehnologije ogleda se u
nastojanju da se kretanje ljudi u drutvenom prostoru, koje je karakteristika industrijskih
drutava, zameni ubrzanim prenosom informacija.
Sticajem istorijskih okolnosti razvijene industrijske zemlje su u vreme jeftine
energije i obilja sirovina izgradile velike transportne sisteme (pruge i autoputeve) i razvile
masovan elezniki, kamionski, automobilski i avionski saobraaj za prevoz ljudi i roba.
Takav saobraaj stvara mnoge probleme: troi se ogromna energija, izgradnja i odravanje

357

saobraajne infrastrukture mnog kota, saobraajnice su sve zaguenije, gubi se dragoceno

vreme u svakodnevnim saobraajnim guvama. Porasli su ogromni gradovi (megalopolisi)
sa mreom satelitskih naselja koji su potpuno zavisni od kretanja roba i ljudi.
Zaustavljanjem saobraaja u njima nastaje nepodnoljivi haos, a odravanje saobraajnica
sve je tee, naroito u megalopolisima siromanih zemalja.
Postavlja se pitanje da li nerazvijene zemlje i danas, kada je energija skupa, treba da
idu istim putem razvoja. Da li treba i mogu li ove zemlje da uzimaju skupe kredite od
bogatih i grade asfaltne autoputeve kojima bi povezivali razna naselja? Otkud im novac za
skupo odravanje saobraajnica, za putarine, automobile, gorivo i prateu infrastrukturu?

Moderna komunikacijska tehnologija afirmie naelo da je mnogo racionalnije

prenositi informacije nego ljude. To podjednako odgovara i razvijenima i nerazvijenim.
Povezivanje telefona i televizije (videofon) i ostali novi audio-vizuelni sistemi omoguuju
poslovne i druge sastanke na daljinu i smanjuju trokove za putovanja. Vani poslovi se
mogu obavljati i u manjim gradskim centrima, a neki ak i u komunikacijski povezanim
selima.
To smanjuje pritisak na rast velikih gradova i dovodi do istovremenog smanjivanja
drutvenih trokova i podizanja kvaliteta ivota ljudi bar po dva osnova: po osnovu
usporavanja rasta i smanjivanja guve u velikim gradovima i po osnovu prevazilaenja
zatvorenosti i izolacije u malim mestima koja vie nisu "odseena" od sveta. U velikim
gradovima se ne moraju graditi podzemne eleznice. Mnoge gradske funkcije se mogu
preseliti u manja mesta u kojima je bolje i lepe iveti onda kad se u njima moete lako da
obavite svaki posao i da se zadovolji svaka potreba kao u velikom gradu, bez guve koja je
u njemu neizbena.
Telekomunikacije pruaju nove izglede da se i selo ubudue razvija na novi nain, da
ne ostane "bogu iza lea", odseeno od svega, zaputeno i preputeno samo sebi. Ova
tehnologija je jeftina i esta, pa je to dodatna prednost u odnosu na industriju koja je dosad
dolazila u sela. Prljava industrija unitava prirodu koja je glavna prednost seoske u odnosu
na gradsku sredinu, a i preskupa je za seosko stanovnitvo. Nova tehnologija omoguuje
zapoljavanje ljudi kod kue, kao nekad u tradicionalnom selu, ali danas na poslovima koji
su u svemu povezani sa irokim tritem globalnog drutva (na primer, proizvodnja
elektronskih komponenata za kompjutere). Sve poslovne veze sa svetskim poslovnim
centrima (berzama) postaju dostupne i onima koji su u selu.

Energija potrebna za "telekonferenciju" znatno je jeftinija od one koja se utroi

putovanjem. Tablica koja sledi ilustruje utroak energije u kwh za poslovni sastanak dve
osobe na relaciji udaljenoj 650 km (primer: London - Glazgov):
TELEKONFERENCIJ
A
telefonom
audio sistemom
videofonom

kwh

PUTOVANjE

kwh

1
2
40

vozom
automobilom
avionom

450
1600
2500

Brzi prenos informacija, dakle, tedi materiju, energiju, vreme i bitno proiruje polje
ljudske komunikacije.
Pojavljuju se i novi problemi. Opte je pravilo da tehnika i tehnologija stvara samo
nove mogunosti koje, same po sebi, ne obezbeuju ni ljudima ni drutvu automatski
boljitak. Zato se treba uvati naivnog "tehnikog optimizma" koji prenebregava okolnost da
tehniku proizvode i njom upravljaju ljudi. To su uvek pojedinci, grupe i organizovana
358

drutva, sa svojim posebnim i meusobno suprotstavljenim interesima, sa razliitim

ciljevima koji ne moraju uvek da budu humani, pametno odabrani, racionalno ostvarivani.
Tehnika i tehnologija su manje-vie neutralna sredstva koja poednako mogu da budu
upotrebljena za najhumanije ili zloupotrebljena u najgore ljudske svrhe.
Socioloka je zakonitost da ovek, upotrebom nekih sredstava, uvek postaje u
izvesnoj meri zavisan od njih. Kad se neko navikne na automobil, telefon i televizor, kad se
okrui kompjuterima, video i audio ureajima, njemu bez njih ivot postaje besmislen,
dosadan i nemogu. Neposredno druenje sa drugim osobama se proreuje, a vremenom
drugi poinju da mu smetaju, ukoliko nema potrebu da njima prenese neku informaciju ili da
je od njih dobije. Vetaka sredina dominira ovekom i postepeno ga odvaja (otuuje) od
drugih ljudi, menja njegove predstave o prostoru i vremenu, a utie i na svakodnevni
ovekov bioloki i psihiki ivot.
ZAUSTAVIMO SE NA VREME, DROGIRANI SMO BRZINOM.

- Priroda neumoljivo kanjava ljude koji se ne

pridravaju zakona koji glasi: "Danju raditi, nou spavati"
Savremena tehnologija omoguila nam je da sve poslove obavljamo bre nego ranije. A vremena
imamo sve manje! Kako je to mogue?
urba je bolest modernog sveta, a brzina je jednosmerna ulica u kulturnom razvoju oveka. Svi su
opsednuti vremenom kojeg nikad nema dovoljno. Tempo ivota postao je frenetian i uopte vie ne prati
bioloki ritam. Ankete pokazuju da sindrom nedostatka vremena pogaa dve treine odraslih stanovnika
razvijenih zemalja. Neminovna posledica toga je stres. "Kratki rokovi i utisak da nemamo dovoljno vremena
vre vetaki pritisak na unutranji bioloki sat", kae ovani Cica, italijanski indokrinolog. "To je kao da u
nama postoji termostat koji se pri svakom novom stimulansu prilagoava spoljanjem svetu, podiui svaki
put nivo odgovora. Najvanije je da se ouva njegova krhka ravnotea"...
Tehnologija nam je omoguila da se brzo prebacujemo sa jednog mesta na drugo. Preko Interneta
moemo da komuniciramo sa celim svetom u realnom vremenu. Zahvaljujui mobilnom telefonu, uvek smo
svima dostupni. Dakle, tehnologija je skratila vreme ekanja i stvorila nove pauze koje treba ispuniti. Kako je
onda mogue da nikada nemamo dovoljno vremena? "Zato to smo drogirani brzinom", smatra amerikanac
Dejms Glik, autor knjige "Haos". Brzina koju su futuristi s poetka veka veliali kao pokazatelj napretka,
postala je na neprijatelj. Ona danas vodi samo psihofizikoj iscrpljenosti, kao posledici hiperaktivnosti.
ovek se tokom evolucije specijalizovao da bude aktivan preko dana, dok su se grabljivice
specijalizovale za none aktivnosti. Meutim, ritam san-budno stanje, koji je vezan za prirodno svetlo,
vremenom je poremeen. Sve je manje vremena za spavanje, a upravo se u snu u organizmu lue vani
hormoni, kao to su melatonin, kortizol, leptin. Vetako svetlo je doprinelo skraivanju vremena za odmor,
zanemarujui bioloki ritam. To ima za posledicu anksioznost, razdraljivost, slabu koncentraciju, pa ak i
neplodnost, poto doprinosi smanjenom luenju spermatozoida. Eksperimenti su pokazali da su osobe koje se
pridravaju prirodnog ritma zadovoljne i pune energije.
Zato naunici savetuju da se ugledamo na nosae o kojima jedna gospoa govori u filmu "Iznad
oblaka" Mikelanela Antonionija. Oni su u jednom trenutku jednostavno stali, i arheolozi, koji su ih
angaovali, nikako nisu mogli da ih nagovore da krenu dalje. "Previe smo urili. Sada smo se zaustavili da
saakamo duu", objasnili su nosai.
U statutu udruenja "Tempus", koje se bori za "usporavanje" vremena pie: "lanovi moraju da
odlau donoenje odluka i rade usporenim tempom, 'usporavaju' vreme tamo gde rade i ive i podstiu osobe
koje ih okruuju na razmiljanje". Ovo udruenje, ije je sedite u Klagenfurtu, u Austriji, ne okuplja lenjivce i
dangube, ve 800 uglednih strunjaka koji ele da uspore tempo ivota u postindustrijskoj eri.
Po njima, uvena reenica "vreme je novac" nema vie smisla. Oni koji imaju vremena na pretek
(nezaposleni, deca, penzioneri...) nemaju dovoljno novca da ga popune, a oni koji imaju ta da troe nemaju
vremena za to... Kada putujemo, treba da izaberemo prevozno sredstvo koje e nam omoguiti da ponovo
otkrijemo pravi smisao dimenzije "razdaljina" i treba da izbegavamo korienje predmeta za jednokratnu
upotrebu, zbog kojih smo izgubili oseaj za pravu vrednost predmeta.
(Blic, br. 679, od 14.12.1998.)

Nova tehnologija omoguuje decentralizaciju vlasti, uprave i informacija, ali se mo

informativnih centara, na koje su svi "prikljueni", stalno uveava. Kako se pojavljuju
konkurentski centri informacija, to se moe oekivati da i drutveni sukobi poprime nove
359

oblike borbe za plasiranje i tumaenje informacija i dezinformacija. Pokazalo se da su svi

poslednji ratovi u svetu (i kod nas) pripremani i voeni televizijskim sredstvima koliko i
klasinim orujem.
Secesija i graansko-versko-nacionalni rat u drugoj Jugoslaviji pripreman je,
zapoet i voen preko televizije. Propagandno-informativna umenost sukobljenih strana
uveliko je uticala na sam ishod rata, a naroito na javno igosanje stvarnih i(li) medijski
proizvedenih "krivaca" za ovo ili ono to se u ratu i oko njega deavalo. Izvesno je da
prenoenje rata preko televizije sve gledaoce pretvara u njegove uesnike ili rtve. Nekad su
samo neposredni uesnici videli, osetili i doiveli ratne strahote, danas one retko koga
mimoilaze.
Socioloki je znaajno upozorenje da tehnika, ipak, sama po sebi ne izaziva ratove,
kao ni bilo koju drugu drutvenu pojavu. Drutveni dogaaji imaju svoje drutvene uzroke,
a tehnika samo nudi sredstva i utie na naine njihovog odvijanja. Kad je u pitanju neki
prijatan dogaaj (prenos sportskog takmienja, koncerta, pozorine predstave), onda
zahvaljujui tehnici "odlazimo" na olimpijske igre, "prisustvujemo" koncertu omiljene
pop-zvezde ili "poseujemo" uvena pozorita i muzeje. Tehnologija, sama po sebi, nikad
nije "odgovorna" niti "zasluna" za drutvene posledice svoje upotrebe. One uvek zavise od
karaktera drutvenih, ekonomskih i politikih sistema u kojima se tehnika primenjuje.
Globalna organizacija svetskog drutva naglo se izmenila posle nedavnog sloma
socijalistikih sistema, raspadanja istonog vojnog bloka, ujedinjenja Nemake i nastojanja
SAD da uspostave tzv. novi svetski poredak. Stvara se novi odnos snaga u svetskoj
zajednici, a jedna od najnovijih njegovih posledica je i raspad Jugoslavije u graanskom
ratu, stvaranje malih satelitskih i meusobno suprotstavljenih dravica na Balkanu, milioni
izbeglica, porueni gradovi, popaljena sela, pobijeni ljudi, prekinute komunikacije, posejana
mrnja. Perspektive razvoja u takvim prilikama su mrane iako se sve odigrava na veoma
visokom tehnolokom nivou. ini se da su efikasna tehnika sredstva, kao "ma sa dve
otrice", veoma opasna kad se nau u rukama bahatih i neodgovornih. Brzi razvoj ljudskog
tehnikog znanja nije praen istovremenim kulturnim sazrevanjem drutva i odgovarajuom
moralnom odgovornou savremenog oveka. To svedoi da "tehniki razvoj" (pa ni ovaj
informatiki) i "drutveni progres" ipak nisu jedno isto. Raunarska tehnika zadobija
presudan uticaj u savremenim postindustrijskim drutvima, ali je pitanje kakve e drutvene
i ljudske posledice ona imati ako je bude pratila iskljuiv(o)a raundijska etika.
Za ljudski poeljan drutveni razvoj neophodan je mnogo iri spektar drutvenih
vrednosti i u tom smislu ne samo stabilan nego i pravedan demokratski politiki poredak.
Paradoksalna je istina da i tehniki najrazvijenija drutva i njihove politike elite, i pored
svoje demokratske retorike, ponekad podravaju i autokratske strahovlade ako je to u
njihovom interesu. Sama po sebi, razvijena tehnika ne iskljuuje ''planirani haos'' velikih sila
kojeg obino prate ratni sukobi, ruilaki stampedo i ''novi varvarizam''.
A orijentacija na kulturno stvaralatvo, na saradnju meu ljudima i narodima, a ne
na sukobe i ratove, nikad nije tehnike prirode, niti je ista interesna kalkulacija nego je
vrednosni izbor i etiko pitanje. U istoriji drutava i ivotu ljudi smenjuju se razne prilike i
vremena, periodi uspona i padova, kojeg prate razne ''tehnike'' i razliite ''etike''. I u najteim
vremenima vitalna drutva nalaze i pokreu skrivene snage svoga razvoja i sami sebi
otvaraju perspektive ne samo razvojem tehnike nego i jaanjem svoje etike. Oni koji u
tome ne uspeju, obino brzo nestaju u vrtlogu svetske istorije - pogotovo ako su mali.

360

7. Moderno "svetsko drutvo" i(li) "novi svetski poredak"

Kad se danas govori o raznim globalnim odnosima u svetu obino se razlikuju dva
osnovna pristupa aktuelnom drutvenom zbivanju: jedan je globalni socioloki pristup u
kojem se ukazuje na globalizaciju modernih razvojnih procesa do svetskih razmera iji je
rezultat stvaranje modernog svetskog drutva. Drugi pristup je politikoloki, koji se
usredsreuje na odnose vojne, politike i ekonomske odnose moi meu dravama kakvi se
uspostavljaju u tzv. novom svetskom poretku.
Socioloki uvid u najglobalnije, sloene i protivrene razvojne procese (tzv.
megatrendove) u savremenom svetu iri je od politikolokog i bazira se na celovitom
sagledavanju uzajamnih uslovljavanja i meuuticaja industrijalizacije i automatizacije
rada i proizvodnje, urbanizacije i globalizacije drutvenog prostora i modernizacije
kulturnih obrazaca i sveukupnog naina drutvenog ivota ljudi. Opti je zakljuak da su
sva posebna nacionalna drutva u raznim krajevima sveta i na razliitim stupnjevima razvoja
zahvaena istim razvojnim procesima (trendovima), da su meusobno sve povezanija i sve
slinija. Zato se danas sve vie moe govoriti o novom "svetskom drutvu" koje nastaje sa
novim sredstvima meusobne komunikacije ljudi, naroda i drava koju obezbeuje
savremena elektronsko-informatika tehnologija. To je istorijski neminovan, ali i protivrean
proces razvoja svetskog drutva koji sam po sebi, kao i svi dosadanji, sa sobom nosi
mnotvo i pozitivnih i negativnih mogunosti.
Najrazvijenije zemlje, dakle, na novim tehniko-tehnolokim osnovama ve grade u
savremenom smislu moderno drutvo, razliito od klasinog industrijskog drutva koje je,
takoe, svojevremeno bilo moderno. Zato se ovo najnovije obino naziva
postindustrijskim ili informatikim drutvom (a poneko ga oznai i kao postmoderno).
Elementi informatikog drutva brzo prodiru u sva savremena industrijska drutva,
ukljuujui i ona relativno nerazvijena, koja su do nedavno bila preteno agrarna i seljaka
drutva. Na delu su nove proizvodne snage zasnovane na primeni najnovijih naunih znanja
koja se primenjuju posredstvom novih tehnologija proizvodnje, novih naina komunikacije i
novih oblika drutvene organizacije.
Savremeni tehniko-tehnoloki i drutveni razvoj prepun je unutarnjih
protivurenosti. Nove i iste tehnologije uvode se u razvijenim zemljama, ali se stare i
"prljave" privredne grane (rudarstvo, energetika, brodogradnja, metalurgija, teka,
hemijska, tekstilna i druga industrija) sele u nerazvijene delove sveta. To utie i na
meunarodnu trgovinu tako to razvijene zemlje osvajaju trita nerazvijenih i na njih
agresivno prodiru svojim robama, dok svoja trita zatvaraju za njihove robe, izuzev za
iste proizvode prljavih tehnologija. Tako u savremenom svetu izbijaju u prvi plan
razliiti (esto i meusobno suprotstavljeni) ekonomski i politiki interesi raznih drava i
drutava. Da bi se oni bolje i preciznije sagledali, pored ireg sociolokog pristupa
promenama u svetskom drutvu, koriste se i neki drugi posebniji pristupi, meu kojima je
veoma zapaen politikoloki aspekt savremenih razvojnih procesa. U tom smislu se
razlikuje socioloki diskurs o "modernom svetskom drutvu", od politikolokog o
"novom svetskom poretku".
Jedan od najuticajnijih ideologa "novog svetskog poretka", Zbignjev Beinski
(Zbigniew Brzezinski,1970), bivi savetnik amerikih predsednika i lan najuticajnijih
polutajnih organizacija svetske elite moi (izmeu ostalih i tzv. Trilateralne komisije),
preuzima ideje Danijela Bela o epohalnom znaaju komunikacijske tehnologije zasnovane

361

na novoj elektronici i komponuje termin "tehnotronino" drutvo. On misli da SAD treba

da budu "globalni seja tehnotronine revolucije" poto su one "prvo globalno drutvo u
istoriji". Ono to su nekad za Mediteran bili Atina i Rim, a za Evropu Francuska, to su
danas po njegovom miljenju SAD, ali ovog puta za ceo svet, a ne samo za jedan njegov
deo.
Poto su nerazvijene zemlje nesposobne da se ponesu sa izazovima tehnotronine
revolucije, to su razvijene zemlje sveta, a posebno SAD, Zapadna Evropa i Japan (otuda i
izraz "trilaterala" za njihov svetski savez), pozvane da nau izlaz iz krize u koju je
oveanstvo ulo u savremenoj eri. Tri razvijena regiona sveta, pod vostvom SAD, treba
da stvore jedinstvene sisteme informacija, obrazovanja, menadmenta i finansija
(zajedniki bankarski, fiskalni i carinski sistem), koji bi bili nametnuti (uz oslonac na vrst
vojni savez "trilaterale") svim drugim zemljama sveta. Vreme i prostor se zgunjavaju i
globalizuju, pa je tako "ceo svet u tranziciji" od tradicionalnih ideja i institucija ka
modernim. U tom smislu naroito nacionalne drave sa svojim pravnim i politikim
suverenitetom postaju smetnja procesu sveopte globalizacije i zato dolaze pod udar
centara svetske moi.
O istim ovim uzrocima i posledicama "globalizacije modernosti" (irenja modernog
naina ivota) u savremenom svetu, neto primerenije evropskoj vizuri govori Entoni
Gidens (Anthony Giddens), jedan od danas vodeih sociologa, raniji profesor sociologije
na Kembridu i direktor Londonske kole za ekonomske i politike nauke, jedne od
najuglednijih kola za drutvene nauke u Evropi i svetu:
Globalizacija posledica modernosti. - "S obzirom na institucionalno grupisanje, dva specifina
organizacijska kompleksa imaju poseban znaaj za razvoj modernosti: nacionalna drava i sistematska
kapitalistika proizvodnja. Koreni i jednog i drugog su u posebnim odlikama evropske istorije, i oni imaju
malo paralela u prethodnim periodima, ili u drugim kulturnim okruenjima. To to su se, meusobno tesno
povezani, u meuvremenu proirili po itavom svetu, pre svega je posledica moi koju proizvode. Nijedan
drugi, tradicionalniji, drutveni oblik nije mogao da se suprotstavi toj moi, tako da odri potpunu autonomiju
u odnosu na trendove globalnog razvoja. Da li je modernost specifino Zapadni projekat, u smislu naina
ivota koji uvruju ova dva velika transformacijska aktera? Glasan odgovor na ovo pitanje mora da bude:
'da'.

Jedna od fundamentalnih posledica modernosti jeste globalizacija. Ona znai vie

od difuzije Zapadnih institucija irom sveta, koja slama druge kulture. Globalizacija - kao
proces nejednakog razvoja, koji istovremeno fragmentie i koordinie - donosi nove
oblike meuzavisnosti u svet u kojem ne postoje 'drugi'. Ti oblici stvaraju nove forme
rizika i opasnosti, isto tako kao to unapreuju dalekosene mogunosti globalne
sigurnosti. Ima li u modernosti neto posebno zapadnjako, sa stanovita njenih
globalizujuih tendencija? Nema. Ne moe ni biti, poto ovde govorimo o oblicima
svetske meuzavisnosti i planetarne svesti koji tek nastaju."
(Entoni Gidens, Posledice modernosti, s. 165-166)
Politikoloki pristup promenama u savremenom svetu, dakle, vie se bazira na uvidu
u "odnose snaga" meu svetskim silama koje utiu na praktinu kontrolu nad razvojnim
procesima u savremenom "svetskom drutvu" i globalno usmeravaju sve vanije
meunarodne odnose. U tom sluaju verovatno je preciznije ako se uz sintagmu "moderno
svetsko drutvo" govori i o "novom svetskom poretku" koji se vaninstitucionalno i
institucionalno ve uspostavlja.

362

Kao to je "moderno svetsko drutvo" (kao i svako konkretno "nacionalno drutvo")

bremenito mnogim unutarnjim protivrenostima i meusobno suprotstavljenim
pojedinanim, grupnim, nacionalnim i globalnim interesima i tendencijama - tako je i
aktuelni "novi svetski poredak" koji se danas namee savremenom svetu optereen istim
takvim suprotnostima. A kad je neka pojava optereena izrazitim suprotnostima, onda je i
pojam koji se na tu pojavu odnosi prepun skrivenih ili oiglednih protivurenosti. Kad se
kae "novi svetski poredak" obino se misli na "novi odnos snaga" meu velikim svetskim
silama koji se iskazuje kroz mogunost da neke od njih, vie ili manje efikasno kontroliu ili
efektivno utiu na sve vanije meunarodne ustanove i organizacije, a preko njih i na sve
manje drave i drutva u celom svetu. Koristei razne mehanizme politike, ekonomske i
vojne prinude, velike svetske sile uvek nastoje da ostvare svoje kratkorone i dugorone
interese - samo to to ine na razliite naine u pojedinim periodima svetske istorije i u
raznim globalnim konstelacijama meusobnih odnosa.
Zato je i izraz "novi svetski poredak", koji se u poslednjih nekoliko godina veoma
esto upotrebljava u javnoj komunikaciji, prepun raznih znaenja, tendencioznog tumaenja,
namernog nerazumevanja i otro suprotstavljanih interpretacija. Sve je to posledica razliitih
motiva, a esto i potpuno oprenih interesa i ciljeva, onih koji upotrebljavaju sintagmu "novi
svetski poredak" i kao sredstvo sve vee medijske manipulacije,.
Sa naunog (i sociolokog) stanovita gledano, ovaj izraz valjalo bi tumaiti kao i
svaki drugi, a to znai kritiko-analitiki, odnosno u istorijsko-strukturnom kontekstu u
kojem se javlja i u odnosu na razliite ciljeve kojima slui. Izraz "novi svetski poredak"
danas je postao propagandni i kontrapropagandni slogan, te ga je skoro nemogue neutralno
tretirati. Bez uklanjanja ideoloki tendecioznog i propagandno-manipulativnog pristupa u
njegovom razmatranju nije mogue nita racionalno i smisleno rei o "novom svetskom
poretku". Mnogo je raznih mistifikacija u vezi s ovim i drugim srodnim pojmovima koji su
u prvi plan javnih rasprava isplivali zajedno sa veoma protivrenim pojmom globalizacije.
8. Izazovi globalizacije: lice i nalije savremenog razvoja
Globalizacija je posle ruenja Berlinskog zida 1989. i potonjeg promovisanja
ideologije ''novog svetskog poretka'' postala pomodna re koja se na sve strane uje, koju
mnogi upotrebljavaju (i zloupotrebljavaju) svako zbog svojih potreba, interesa i ciljeva. I u
sociolokim raspravama ovaj pojam se razliito shvata, te bi ga trebalo dodatno pojasniti.
Pre svega, valja napomenuti da je sociologija kao nauka najpozvanija da govori o
globalizaciji. Budui da je za sociologiju tipian tzv. globalni pristup, iz socioloke
perspektive se najsvestranije i najcelovitije moe sagledati jedan tako sloen i protivrean
proces kakav je savremena globalizacija. Kao i svi drugi drutveni makro procesi, i
globalizacija je u savremenoj sociologiji podlona razliitim pogledima i tumaenjima
koja se grupiu oko dva suprotstavljena stanovita, uz tree koje kompromisno uvaava i
jednu i drugu stranu protivrene realnosti.
1. Za jedne, globalizacija je moderan razvojni proces objektivno sve vee
meusobne ekonomske, politike, kulturne i svake druge povezanosti
savremenog sveta, koja je omoguena najnovijom informatikom tehnologijom.
Informatika komunikacija, naime, na globalnom svetskom planu skrauje i
saima vreme i prostor i tako stvara novu globalnu drutvenu situaciju, kakva
ranije nikad nije postojala. Tako je mogue da neki lokalni dogaaj, ako ga

363

zabelee i prenesu masovne informativne mree (satelitska televizija, internet) u

istom trenu postane globalni svetski fenomen.
2. Za druge, globalizacija je novi ideoloki mit i ''stari politiki projekat'' iza
kojeg se, kako bi marksisti rekli, kriju stari imperijalistiki interesi, namere i
ciljevi, a i sredstva koja se koriste ista su kao i ranije: vojna sila, ekonomske
blokade, politiki pritisci, agresivna propaganda i svakovrsna manipulacija
pojedincima, grupama, malim i siromanim narodima i dravama.
3. ini se da je i u ovom sluaju istina negde na sredini. Izmeu
neofunkcionalistikog i neomarksistikog pogleda na razvoj savremnih drutava i
sveta kao celine mogue je nai zlatnu sredinu samo ako se na njih gleda kao
na dva razliita teorijsko-nauna stanovita, koja, svako sa svoje strane,
objektivno osvetljavaju jedan aspekt stvarnog drutvenog zbivanja. Ako se, pak,
oni suprotstave kao nepomirljivi ideoloko-politiki stavovi, onda od istine malo
ostaje, jer se svako, prema svojim interesima, priklanja svome carstvu.
Oigledna je saznajna prednost ovog treeg, u najveoj meri naunog i sociolokog
pristupa, jer on osvetljava i lice i nalije globalizacije i tako omoguuje uvid u celovitu
istinu o savremenim razvojnim procesima u svetu.
Drama globalizacije.

- Marsel Prust je bio u pravu: istinsko otkrivanje sveta danas ne znai samo
putovanje u druge zemlje, ve i njegovo posmatranje novim oima. Ako bismo izabrali jedan pojam koji
simbolizuje duh dananjeg vremena, to bi bio pojam globalizacija, nastajanje svetskog drutva.
Rogobatna re, koja samo deceniju ranije gotovo da nije imala mesto u akademskim radovima ili medijima,
postala je nezaobilazna. Globalization, mondialisation, gobalizacion, Globalisierung re koja
je dola gotovo niotkuda, danas krui svuda. Pre samo pola milenijuma, u momentu otkria Amerike,
polovina Kolumbove mape bila je prazna, obeleena kao tera incognita. Drutva, tada razdvojena kao
oaze u pustinji. danas tvore bezbrojnim nitima povezan svetski sistem, globalni poredak, u nastajanju.
Sve bri ritam njegovog formiranja pretvorio se u zahuktalu mainu pokretanu vlastitom nadljudskom
energijom koja kao da se vie ne moe zaustaviti. Globalni poredak jo jue delovao je tako daleko i tue,
kao da se zbiva u nekom drugom svetu, kao da se deava nekim drugim ljudima. Ve danas on nam izgleda
kao novi usud, sila koja pokree nevidljive konce naeg svakodnevnog ivota.
Raanje svetskog drutva ne preoblikuje samo svakodnevni ivot milijarde ljudi, ve i profil nauke
o drutvu. Sociologija jo uvek ivi u znaku velikog paradoksa: drutvo iji smo savremenici sve vie je
svetsko; meutim socioloka prizma u biti je lokalistika, njen misaoni okvir je pojedinano drutvo, ona jo
uvek nije izala iz teritorijalne klopke. Kolevku klasine sociologije predstavljaju: zapadna civilizacija
moderno industrijsko drutvo nacionalna drava. No, sva tri temelja ine danas samo jednu stranu novog
sveta koji odlikuje: sudar civilizacija postindustrijsko drutvo uspon nadnacionalnih sila. Razlika izmeu
jednog i drugog tipa drutva ne zahvata samo razliite epohe, ve i samo poimanje drutva, odnosa drutvoindividua, njen identitet. Kada iz Pariza komuniciram sa prijateljem u Tokiju elektronskom potom, kada
neposredno posmatram kulturne dogaaje irom sveta a da ne naputam svoj dom, kada se podaci iz mog
personalnog dosijea koriste od vlada i korporacija irom planete bez mog znanja, kada kupujem u drugim
zemljama preko kompjutera, pitanje koje lebdi na svim ustima je: gde ja ivim, ko sam ja, kome i gde
pripadam (U. Bek, 2000). Ljude vie ne povezuju samo teritorijalna pripadnost, lokalni milje i srodnike
veze; nastupa kraj drutva kao teritorijalnog pojma. U novoj eri ivimo istovremeno u dva, sve gue
isprepletena sveta: lokalnom i globalnom. Dramatine socijalne borbe oko globalizacije njenog demokratskog
ili represivnog, humanijeg ili asocijalnog, multipolarnog ili unipolarnog lika postaju nov klju za razumevanje
drutvenih zbivanja. Iako nije klju koji otvara vrata svim socijalnim misterijama, globalni okvir analize je
moan kompas za smisleno kretanje u lavirintima savremenosti. Lieni tog kompasa liimo na brodsku posadu
koja bez busole plovi izmeu opasnih grebena nepoznatim vodama.
(Miroslav Peujli. Globalizacija, Dva lika sveta, s. 5-7)

Debate o globalizaciji. - Globalizacija, inicijalno, moe biti shvaena kao irenje, produbljivanje i
ubrzavanje svetske meuzavisnosti u svim aspektima modernog drutvenog ivota, od kulture do kriminala, od

364

finansija do duhovnosti. Na primer, programeri u Indiji sada opsluuju svoje saradnike u Evropi i Americi bez
vremenskog odlaganja, dok uzgajanje konoplje u Burmi moe biti povezano sa zloupotrebom droga u Berlinu
ili Belfastu. Ovo su ilustracije naina kojima savremena globalizacija dovodi u vezu zajednice u okviru jednog
svetskog regiona sa razvojem na drugim kontinentima. Meutim, iza opteg slaganja o stvarnoj ili oekivanoj
intenzifikaciji globalnih meuzavisnosti nalazi se sutinsko neslaganje oko pitanja na koji nain globalizacija
moe biti najbolje konceptualizovana, kakva je njena uzrona dinamika i kako bi trebalo okarakterisati njene
strukturne posledice ako ih ima. Uzavrela debata o ovim pitanjima razvijena je u okviru tri iroke i razliite
kole miljenja, koje emo oznaiti kao hiperglobalizam, skepticizam i transformacionizam. U sutini svaka od
ovih kola nudi razliita objanjenja globalizacije, odnosno razliite pokuaje da se razume ovaj drutveni
fenomen.
- Za hiperglobaliste, kao to je Ohme (Ohmae), savremena globalizacija predstavlja novu eru u
kojoj su ljudi posvuda vie subjekt koji je disciplinovan globalnim tritem (Ohmae, 1990;
1995).
- Nasuprot tome, skeptici, poput Hersta (Hirst) i Tompsona (Thompson), tvrde da je globalizacija u
sutini mit koji prikriva segmentiranost meunarodne ekonomije u tri glavna regionalna bloka,
pri emu nacionalne vlade ostaju veoma mone (Hirst, Thompson, 1996).
- Najzad, za transformacioniste, meu kojima su glavni Rozenau (Rosenau) i Gidens (Giddens),
savremeni obrasci globalizacije su bez istorijskog presedana tako da drave i drutva irom
planete prolaze kroz proces dubokih promena u kojem pokuavaju da se adaptiraju na sve
meuzavisnosti ali istovremno (i) na visoko rizian svet (Giddens, 1990, 1996: Rosenau, 1997).
Interesantno je da nijedna od ove tri kole nije direktno naslonjena na tradicionalne ideoloke kole i
svetonazore. Unutar hiperglobalistike grupe, ortodoksna neoliberalistika objanjenja globalizacije nalaze se
uz marksistika objanjenja, dok meu skepticima konzervativna i radikalna objanjenja podrazumevaju sline
stavove i zakljuke o prirodi savremene globalizacije

Konceptualizacija globalizacije: tri tendencije

ta je novo

Hiperglobalisti
Globalna era

Dominantne odlike
Mo nacionalnih vlada

Globalni kapitalizam,
globalna vlada, globalno
civilno drutvo
Opada ili nestaje

Pokretake snage
globalizacije
Obrazac stratifikacije

Nestanak starih hijerarhija

Dominantan motiv

McDonalds, Madona i t.d.

Poveana marginalizacija
Juga
Nacionalni interesi

Stvaranje novog okvira

drutvene akcije

Kao internacionalizacija i
regionalizacija

Globalna civilizacija

Regionalni blokovi/ sukob

civilizacija
Internacionalizacija zavisi
od pristanka i podrke
drave

Konceptualizacija
globalizacije

Kapitalizam i tehnologija

Skeptici
Trgovinski blokovi, ui
obim nego u ranijim
periodima
Svet je manje meuzavisan
nego devedesetih godina
19. veka
Pojaana, odnosno povean
njihov znaaj
Drave i trita

Istorijska putanja
Sumarni argument

Kraj nacionalne drave

(Dejvid Held, Debate o globalizaciji, Zbornik Globalizacija mit ili stvarnost, s. 48-60)

365

Transformacionisti
Stepen globalne
meuzavisnosti bez
istorijskog presedana
Gusta (intenzivna) i
ekstenzivna) globalizacija
Rekonstruisana i
restrukturisana
Kombinovane snage
modernosti
Nova arhitektura svetskog
poretka
Transformacija politike
zajednice
Stvaranje novog poretka
meuregionalnih odnosa i
aktivnosti na daljinu
Indeterminizam: globalna
integracija i fragmentacija
Globalizacija transformie
dravnu mo i svetsku
politiku

Kritikim sagledavanjem najnovijeg modela ''novog svetskog poretka'' mogu se

uoiti neke bitne crte ''lica'', a naroito ''nalija'' aktuelnih globalizacijskih procesa.
1. "Novi svetski poredak" kakav danas svetu nameu SAD, Engleska, Nemaka,
Francuska i oni koji ih podravaju nije nikakva metafizika nunost unapred zacrtane
"svetske istorije" nego realan izraz odnosa snaga meu velikim silama koji je nastao nakon
uruavanja socijalizma u zemljama Istone Evrope, raspada SSSR-a i njegovog vojnog
bloka i ujedinjenja Nemake. Monocentrini "novi svetski poredak", sa jednom
neprikosnovenom svetskom supersilom (SAD), nastao je onda kada je naruena bipolarna
ravnotea na svetskom planu i oznaava krupnu promenu u odnosima izmeu ranijih centara
moi i razvoja njihove poluperiferije i periferije.
2. Ova promena u odnosima snaga u svetu jeste izuzetno znaajna, ali sa ireg
svetskog stanovita to nije jednoznana injenica. Ona nije sama po sebi ni samo pozitivna
ni samo negativna - ak ni za same supersile, a pogotovo to nije za ostale zemlje.
3. Ipak, relativno gledano, u povoljniji poloaj dole su zemlje i narodi koji su,
slabljenjem svojih protinika, ojaali svoju meunarodnu poziciju (SAD, Nemaka, zemlje
NATO-a i njihovi sateliti i tienici), a gubitnici su njihovi neposredni ili posredni rivali i
protivnici. Meutim, ono to je neosporni dobitak jednih, a gubitak drugih, nema iste takve
posledice po svet kao celinu. Oni koji su promenom u odnosima snaga neto dobili, po
svaku cenu propagandno-ideoloki nameu tezu da je njihova dobit u "interesu svetske
zajednice". To, naravno, nije istina, kao to nije istina ni da je "svetska zajednica izgubila"
upravo onoliko koliki su gubici pojedinih gubitnika.
4. Poto aktuelni "novi svetski poredak" nije ni prvi ni poslednji "odnos snaga"
(kako na globalnom svetskom tako i na regionalnom planu) to on ne moe ni na koji nain
da. bude za sve podjednako poeljan i "idealan" - kako ga propagandno, veoma napadno i
uporno, predstavljaju njegovi protagonisti i zagovornici.
5. Konano, "novi svetski poredak", onakav kakav nastaje i kakvo lice i nalije ve
pokazuje, i nije toliko "nov" koliko se prikazuje da jeste. Njegove oite unutarnje
protivrenosti, a naroito njegove ve ispoljene strukturne slinosti sa nekim ne toliko
"starim" koliko istorijski katastrofalnim politikim projektima sa svetskim pretenzijama veoma su indikativne, da bi se preko njih ve danas moglo olako i nekritiki prelaziti.
Istorijsko iskustvo nas ui (a ta drugo i moe da nam bude pouno?) da je za ceo
svet opasno kad jedna velika sila umisli da je jedina pozvana i da "ima pravo" da sama
vlada svima. Samo je u 20. veku bilo tri pokuaja ovladavanja svetom iz jednog centra i od
jedne vodee sile, uz koju su uvek nastupale i neke manje drave-sateliti.
Prvi je bio internacionalistiki projekat svetskog komunizma koji je SSSR pokuao
da sprovede "izvozei" iz Moskve boljeviku revoluciju po raznim krajevima sveta.
Drugi je bio nacionalistiko-rasistiki i faistiki "novi svetski poredak" koji je
istorijski frustrirana Hitlerova Nemaka, zajedno sa Italijom i Japanom, bila projektovala i
poela silom da ostvaruje - prvo u Evropi (pod parolom "Nove Evrope"), a potom i u svetu,
kad poinje i Drugi svetski rat.
Ova dva projekta "novog svetskog poretka", nastala u prvoj polovini 20. veka,
meusobno su se sudarila u Drugom svetskom ratu. U njihovom sukobu faizam je vojniki
pobeen, ali je njegova ideoloka klica na Zapadu ouvana, a raznoraznim "pacovskim
kanalima" ouvani su i njegovi najverniji strateki kadrovi.
Komunisti koji su bili meu ratnim pobednicima, jo su se nekako snalazili i u
"hladnom ratu" ("ratu posle rata"), ali izgubili su posleratnu mirnodopsku ekonomsku i

366

politiku utakmicu sa kapitalistikim Zapadom. Oni koji su pobedili u ratu, izgubili su u

miru, da bi potom izgubili i sam mir i "dobili" rat u svojoj dravi. Oni koji su hteli,
ostvarujui komunistiku utopiju, da promene i "usree" ceo svet, nisu vie bili u stanju da
sauvaju svoju dravu od raspadanja i svoj narod od nesree. Tako neto se moglo i
oekivati od onih koji su vie bili usmereni na ruenje tueg (kapitalizma) nego na izgradnju
svoga (socijalizma).
Trei "liberalni novi svetski poredak" pod kraj 20. veka stvaraju SAD. Ova drava
je naroito ojaala u odnosu na Evropu tokom 20. veka ba zato to se ni komunistiki ni
faistiki "novi svetski poredak" nije stvarao u Americi nego u Evropi, pa je Amerika bila
poteena od ratnih i revolucionarnih razaranja, a Evropa nije. Meutim, i ovaj trei
pokuaj poinje da se ostvaruje na evropskom prostoru. Ponovo se raa "Nova Evropa"
(u liku Evropske unije), ponovo se u takvoj Evropi uzdie "iznad svih" ("ueber alles")
velika i jaka Nemaka - koja i preko Balkana prodire na Istok ("Drang nach Osten'') - jer
su na Zapadu Francuzi, Englezi, panci, a naroito Amerikanci. Ponovo se radi o
projektu jednostranog ovladavanja svetom u ime nekih "neprikosnovenih prava" koja
"opravdavaju" sva sredstva koja doprinose krajnjem cilju.
U komunistikom ideolokom projektu "neprikosnovena" su bila "prava radnike
klase", u faistikom, to su prava "vie germanske rase i nacije", a ameriki mondijalizam
("novi svetski poredak") nastupa sa zastavom "neprikosnovenih ljudskih prava". Ovaj
trei projekat manipulie sa liberalnom ideologijom, kao to su prva dva manipulisala sa
klasnom i nacionalnom. Kao to je "oslobaanje svetskog proletarijata" bilo paravan za
komunistiki totalitarizam, a "osloboenje vie rase i nacije" barjak nacistikih genocida i
totalitarizma, tako bi i "totalno osloboenje profita" umesto oveka moglo zavriti u
"novom liberalnom totalitarizmu".
Tipian simbol najnovijeg "liberalnog" totalitarizma jesu masovni elektronski
mediji koji (poput CNN) za novac i po narudbini "proizvode istinu": silu propagiraju kao
"pravo", a istorijska prava naroda i pojedinaca proglaavaju za "relikt prolosti"; one koji se
tome opiru, pa i itave narode, optuuju za "nekooperativnost" i prete im unitenjem. Tako
se ovekoljublje preobraa u visoko profitabilne "humanitarne aktivnosti" koje u sebe
ukljuuju ak i "humanitarno bombardovanje" poput onog kad su na Srbiju i Republiku
Srpsku, ak i na bolnice i kole, na civile i decu, padale zabranjene kasetne bombe i
radioaktivni projektili.
Koliko su u ovom treem sluaju u pitanju "neotuiva ljudska prava" a koliko
"neprikosnoveni interesi profita" najbolje se vidi onda kada se ljudska prava i profit nau
u raskoraku. Tada dileme nema: svako i svaije pravo bie prenebregnuto, istina
preutana u "slobodnim medijima", a kad ustreba, usledie i oruana akcija za
"pacifikovanje neposlunih" (primeri Srbije i Iraka su samo najnoviji).
Suvie je slinosti izmeu ovih globalizacijskih politikih projekata 20. veka da
bi se preko njih moglo olako i s naivnom prostodunou prelaziti. Na pojaanu
opreznost i kritinost prema modelu usiljene i nasilne globalizacije naroito navode
dvojni standardi koje velike svetske sile, a naroito SAD, otvoreno manifestuju (N.
omski). Naravno, mali narodi i drave ne mogu da spree velike i jake u svome naumu
da prema svojim interesima preureuju svet. Ali dvojni standardi su opasni i za velike
sile, jer presedani koje oni uvode u meudravne odnose neposredno ugroavaju mir u
svetu, a mogu lako da izazovu i sukobe meu velikim silama.
Separatisti u Teksasu. - ''Riard Mek Laren u starom tramvaju proglasio
'Nezavisnu Republiku Teksas' i dobio 121 godinu zatvora.

367

U Americi sa federacijom nema ale. Ko samo pomisli da okrnji, narui interese

zajednice 50 sjedinjenih drava zaalie to se rodio. Ve est godina to upozorenje
razglaava sudski dosije: 'Separatisti iz Teksasa'. Ova opomena trajae sve do 2118.
godine. Apsurd, ali zapeaen u federalnom sudu u Dalasu.
Separatista Riard Mek Laren, koji je 1995. proglasio 'Nezavisnu Republiku
Teksas', na tri uzastopna procesa osuen je ukupno na 121 godinu zatvora.
'Nezavisnost Teksasa' nije proklamovana na skuptini separatistike, independistike ili
suverenistike stranke mada je poneki tako titulisani zagovornik iz dalekih krajeva
dolazio u posetu Vaingtonu - jer takve stranke u Americi nema, nego je obznanjen na
skupu dvadesetak teksakih secesionista na zabaenoj farmi blizu Fort Dejvisa. Voa
separatista Riard Mek Laren (47) svoje istomiljenike okupio je u samozvanoj
'ambasadi' smetenoj isprva u baraci dobrovoljne vatrogasne ete, a zatim u
naputenom tramvajskom vagonu.''
(Politika, 20.12.2002, s.A4)

Dananji i budui "novi svetski poredak" je, dakle, razapet izmeu dve mogunosti od kojih je jedna ve realna tendencija, a druga samo eljena alternativa boljeg, pravednijeg
i civilizovanijeg "modernog svetskog drutva". Naim savremenicima i buduim
generacijama ne mora da bude neka naroita uteha to to je malo verovatno da se danas
ponovo jave neki novi Hitler ili Staljin, jer ni "totalitarizam osloboenog profita" (bez
Hitlera i Staljina) ako je na prvi pogled i uljudniji ne mora da bude mnogo bolji i manje
opasan od boljevikog i faistikog totalitarizma. Kao to boljevizam i staljinizam ne ine
"Staljinovi brkovi", a nacizam "Hitlerova frizura", tako ni "kaubojski mondijalizam" ne
ine samo ameriki "dobri momci" koji zauzimaju UN, Savet bezbednosti pretvaraju u
svoju "svetsku vladu" i kao "svetski policajci" zapoinju "viteku" borbu za odbranu
"ugroenih ljudskih prava" irom sveta.
Osnovna protivrenost najnovijeg "svetskog poretka" kojeg danas svim sredstvima
(a najvie silom) stvaraju SAD, ogleda se u ijenici da se on legitimie optim interesima i
jednakim pravima svih ljudi i naroda, a stvarno ponajvie slui najmonijim
multinacionalnim kompanijama i njihovim prebogatim i skoro svemonim vlasnicima i
menaderskoj eliti sveta. Takva elita svetske moi svojim interesima podreuje sve druge
interese. Za ovu elitu su demokratske institucije razvijenih drava, kao i same te drave,
samo instrument osvajanje svetskog trita, a svi drugi samo prepreka koju treba ovako ili
onako savladati.
Socioloka je zakonitost da se neograniena drutvena mo uvek manifestuje kao
nepodnoljiva drutvena neodgovornost njenih nosilaca. Sa nestajanjem "bipolarne
ravnotee snaga" naglo se pojaava represija (pa i arogancija) s kojom jedina preostala
svetska "supersila" usmerava globalne svetske procese i odnose. Ranije obazriv i
unekoliko demokratian, "meki" zapadni globalizam postaje ne samo odluniji, ve i
grublji, nestrpljiviji i opasniji - ne samo po one koji mu se nau na putu nego, u krajnjem
sluaju, i po sam svetski mir na koji se poziva.
9

Dimenzije globalizacije

Entoni Gidens uoava strukturnu

"dimenzije globalizacije", a to su:
1.
2.
3.
4.

svetska kapitalistika ekonomija

sistem nacionalnih drava
svetski vojni poredak i
meunarodna podela rada.

368

povezanost etiri glavne funkcionalne

Meu njima postoje i stalne napetosti: "Na kraju dvadesetog veka, kada je
kolonijalizam u svom izvornom obliku potpuno iezao, svetska kapitalistika ekonomija
nastavlja da uspostavlja ogromnu neravnoteu izmeu centra (razvijenog Zapada M.M.) poluperiferije i periferije". (Gidens, Posledice modernosti, s. 73). Model
objanjenja odnosa u globalnom drutvu i objanjenja globalizacije modernosti iz centra
preko poluperiferije do periferije koji Gidens primenjuje poiva na svojevrsnoj i plodnoj
dijalektikoj sintezi evolucionistikih i difuzionistikih ideja o protivrenom drutvenom
razvoju. Tako se moda najbolje i najjasnije mogu sagledati osnovni problemi kako
ekonomske, tako i politike i kulturne globalizacije, kao i njihovi meusobni odnosi u
svakodnevnom drutvenom ivotu ljudi i naroda.
9.1. Ekonomska globalizacija
Osnovni motivi projekta globalizacije koji nameu razvijene zapadne zemlje
nerazvijenim zemljama i zemljama u tzv, postsocijalistikoj tranziciji su ekonomski. U tu
svrhu stvorene su i odgovarajue globalne ekonomske institucije koje ve vie od dve
decenije svim sredstvima slabijima nameu model globalizacije poznat pod indikativnim
nazivom: ''Vaingtonski konsenzus'', to treba razumeti kao oznaku za politiki projekat
kod kojeg su se drugi sloili sa onim to je Vaington predloio i nametnuo. Te
meunarodne finansijske institucije su Meunarodni monetarni fond (MMF), Svetska
banka (SB) i Svetska trgovinska organizacija (STO, do 1995. GATT) koje Vaington
potpuno kontrolie i vlasniki i politiki. Nosei ekonomski stubovi vaingtonskog modela
globalizacije su fiskalna restrikcija, privatizacija i liberalizacija.
1. Fiskalna restrikcija je osnovni mehanizam ekonomske ''stabilizacije'' na kojem
striktno insistira MMF, a ogleda se u bolnom smanjenju obima i kvaliteta usluga koje
stanovnitvu prua javni sektor (smanjuju se izdaci za zdravlje, obrazovanje, socijalnu
pomo). Socijalna cena preotrih fiskalnih restrikcija je oigledna i plaaju je najire mase
siromanog stanovnitva. Ona u nerazvijenim zemljama ne daje kao rezultat ekonomski rast,
jer se u njima odravaju visoke kamate koje sputavaju neophodne investicije, a to poveava
nezaposlenost i obara standard.
2. Privatizacija je pretvorena u ideoloki postulat, jer se smatra da samo privatno
vlasnitvo obezbeuje ekonomsku efikasnost privrede. To u naelu nije netano, ali je nain
na koji se privatizacija sprovodi u zemljama postsocijalistike tranzicije u mnogome sporan:
esto je pravno neregularan, politiki isforsiran, ekonomski neracionalan i nacionalno tetan.
Strateki cilj tzv. strukturnog prilagoavanja koje zahtevaju MMF i Svetska banka je to
bre stvaranje kapitalistike klase, bez obzira na ekonomsku, politiku i socijalnu cenu.
Krajnji rezultat je da stratekim privrednim i drugim nacionalnim resursima veoma brzo
ovladava mali broj bogatih ljudi, koji su u velikoj meri inostranog porekla i sumnjivog
poslovnog morala. Takva poslovna elita nije motivisana da poveala proizvodnju,
zaposlenost i ivotni standard u zemlji u kojoj posluje i zato u takvim zemljama tzv.
tranziciona recesija dugo traje, a da niko ne zna kada e joj biti kraj i da li e se iz krize ikad
izai.
3. Liberalizacija je posledica ideologije slobodnog trita na kojoj poiva
Vaingtonski model globalizacije. Sa jedne strane, insistira se na liberalizaciji cena i
deviznog kursa, a sa druge, na brzom i drastinom smanjivanju carina. Naravno,
nerazvijene ekonomije nerazvijenih zemalja nisu u stanju da preive konkurenciju ni na

369

nezatienom domaem tritu, a da se o izlasku na meunarodno trite i ne razmilja. Da

liberalistiki paradoks bude vei, razvijene zemlje nastavljaju da tite svoje trite na
kojem bi nerazvijeni mogli da se pojave sa svojim poljoprivrednim, teksilnim i slinim
radno intenzivnim proizvodima. Ta zatita je i dalje carinska, iako bi dovoljna bila i
vancarinska zatita (preko raznih propisanih standarda o kvalitetu proizvoda, nainu
proizvoenja, pakovanja, uvanja, transporta i ega god se sete kao uslovu da bi neto iz
nerazvijene zemlje dolo na trite razvijenih).
Asimetrinost liberalistikog paradoksa ogleda se u tome to nerazvijeni nisu u
stanju da ispune visoke zahteve razvijenih i stignu do njihovog trita ni sa svojim
najkvalitetnijim proizvodima, a nemaju snage da zatite svoje trite ni od onoga to je
proterano sa razvijenih trita (zbog sumnjivog kvaliteta, propisanog roka upotrebe,
hemijskog sastava i slinog).
Koliko je radikalan liberalizam ''Vaingtonskog konsenzusa'' najbolje svedoi
projekat Svetske trgovinske organizacije koji namee totalnu liberalizaciju celokupnog
sektora javnih usluga. Insistira se na obavezi svake drave lanice STO da sredstva za
obrazovanje, zdravstvo, deiju i drugu socijalnu zatitu, za proizvodnju i distribu vode i
struje, za komunalne i potanske usluge, za javni saobraaj i za kulturne institucije
(biblioteke, muzeje) dodeljuje na otvorenim ''tenderima'' onoj kompaniji koja da finansijski
najpovoljniju ponudu, bez obzira da li je kompanija stana ili domaa. Jedini uslov je da
kompanije bude iz zemlje koja je lanica STO.
Kod ovog projekta treba imati u vidu da su njime radikalno ''napadnute'' klasine
javne funkcije nacionalnih drava koje predstavljaju suvereno nacionalno pravo naroda i
demokratsko pravo graana (kao to je na primer pravo na obrazovanje i vaspitanje svoga
podmlatka). Politiki, takav projekat je problematian zato to niko nije odgovoran za
njegove drutvene posledice, a ni ekonomski nije manje sporan, jer radi se o javnim
drutvenim funkcijama koje nisu prevashodno trinog karaktera, a iznete su na ''slobodno''
trite. Ne mogu istom trinom modelu biti podvrgnuti ljudsko zdravlje ili obrazovanje i
vaspitanje mladih u nekom drutvu i odnoenje i reciklaa smea u nekom zaputenom
gradu.
Poto su navedena pitanja u sreditu najaktuelnijih politikih kontroverzi u svetu, a
kod nas jo i dodatno zamrena tekim srpskim iskustvom u vremenu raspada socijalizma,
drave i poslednjih ratova koji su voeni sa susedima i velikim silama u oceni
globalizacijskih procesa neposredno se oslanjam na najautentinije svedoke koje niko od
naih i svetskih ''autoriteta'' ne moe tek tako da osporava. U tom smislu ne postoji niko ko
bi bio pozvaniji kao autentini svedok i kompetentan analitiar od Dosefa E. Stiglica
(Joseph E. Stiglitz) koji je bio glavni ekonomski savetnik amerikog predsednika Bila
Klintona (do 1997) a zatim tri godine (1997-2000) glavni ekonomist i vii potpredsednik
Svetske banke u Vaingtonu. U svojoj knjizi Protivrenosti globalizacije (kod nas
prevedena 2002), za koju je 2001. dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, on iznosi svoje
iskustvo i ocenjuje nain na koji su velike sile preko nevedenih institucija usmeravale
globalizacijeke procese, sa posebnim naglaskom na njihov odnos prema nerazvijenim
zemljama i ekonomskim i socijalnim krizama koje se u njima javljaju.
Ve u predgovoru Stiglic kae sledee: ''Bio sam u Beloj kui kada je Rusija poela
svoju tranziciju iz komunizma, a radio sam u Svetskoj banci tokom finansijeke krize koja je
1997. poela u Istonoj Aziji i konano zahvatila itav svet. Ja sam uvek bio zainteresovan
za pitanja ekonomskog razvoja, i ono to sam video radikalno je promenilo moje poglede

370

kako na globalizaciju, tako i na razvoj. Napisao sam ovu knjigu zato to sam, dok sam bio
na radu u Svetskoj banci, video iz prve ruke pustoee efekte koje globalizacija moe imati
za zemlje u razvoju, i posebno na siromane u tim zemljama. Ja inae verujem da
globalizacija tj. uklanjanje barijera slobodnoj trgovini i vroj integraciji nacionalnih
ekonomija moe biti snaga za dobrobit svih u svetu, a posebno siromanih. Ali, takoe
verujem i da bi to bio sluaj, onda se o nainu na koji se globalizacijom do sada upravljalo
ukljuujui meunarodne trgovinske ugovore koji su imali tako veliku ulogu u uklanjanju
tih barijera, kao i politike koje su bile nametnute zemljama u razvoju u procesu
globalizacije mora na radikalno drugaiji nain ponovo promisliti.
Kao profesor, utroio sam mnogo vremena na istraivanje i razmiljanje o
ekonomskim i socijalnim pitanjima kojima sam se bavio tokom mojih sedam godina u
Vaingtonu. Verujem da je vano da se problemi posmatraju nepristrasno, da se ideologija
ostavi po strani i da se gleda na injeninu evidenciju pre no to se donese odluka o
najboljem toku akcije. Na nesreu, mada ne i iznenaenje, u vreme mog rada pri Beloj kui
kao lan, a zatim i predsedavajui Vea ekonomskih savetnika (to je naziv za panel sainjen
od tri eksperta imenovana od strane Predsednika, kako bi se osigurali relevantni ekonomski
saveti izvrnoj vlasti SAD), a i u Svetskoj banci, video sam da su odluke esto donoene
zbog ideologije i politike. To je imalo za posledicu da su preduzimane mnoge pogreno
usmerene akcije, koje najee nisu reavale problem o kojem je re ve su odgovarale
interesima ili verovanjima ljudi na vlasti. Francuski intelektualac Pjer Burdije je pisao o
potrebi da se politiari vie ponaaju kao akademski graani i da se angauju u naunim
debatama baziranim na vrstoj injeninoj evidenciji. Naalost, esto se deavalo sasvim
suprotno, onda kada ljudi od nauke, angaovani na formulisanju preporuka u pogledu
politike, postanu i sami politizovani i ponu da iskrivljuju injeninu evidenciju da bi se
uklopila u ideje onih koji odluuju'' (s. 9-10).
Pitajui se zato je globalizacija kao sila koja je toliko dobra donela zemljama u
razvoju (donosei novu tehnologiju i vii standard), postala tako kontroverzna, Stiglic
priznaje da projektovana globalizacija nije uspela da smanji siromatvo niti da osigura
stabilnost. On navodi primer uvoenja trine ekonomije u Rusiji i u drugim
komunistikim zemljama kojima tranzicija (''reforme'') nije donela oekivane rezultate. ''Te
zemlje je Zapad uveravao da e im novi ekonomski sistem doneti neuporedivi prosperitet.
Umesto obeanog, promene su im donele siromatvo bez presedana: u mnogo aspekata, za
najvei deo stanovnitva, trina ekonomija se pokazala kao mnogo gora nego to su
komunistiki lideri predviali. Kontrast izmeu tranzicije u Rusiji, kako je ona zamiljena i
izvedena od strane meunarodnih ekonomskih institucija, i one u Kini, osmiljene i
sprovedene domaim snagama, nije mogao biti vei: dok je 1990. godine bruto domai
proizvod (BDP) Kine iznosio 60% onoga u Rusiji, do kraja iste decenije te vrednosti su se
preokrenule. Rusija je u tom periodu iskusila porast siromatva bez presedana, a Kina je
doivela nevieni pad siromatva.
Kritiari globalizacije optuuju zapadne zemlje zbog licemerja, a ti kritiari su u
pravu. Zapadne zemlje su pritisle siromane zemlje da eliminiu trgovinske barijere, ali su
zadrali svoje sopstvene, spreavajui tako siromane zemlje da izvoze svoje poljoprivredne
proizvode, i time ih liavajui oajniki potrebnog izvoznog dohotka. Sjedinjene Amerike
Drave su svakako jedan od prvih krivaca, i to me je veoma pogodilo. Kada sam bio
predsedavajui Vea ekonomskih savetnika predsednika SAD, ja sam se otro borio protiv
tog licemerja... Moja zalaganja i borba bili su isuvie esto bezuspeni. Specijalni

371

komercijalni i finansijski interesi su preovlaivali tako da sam nakon prelaska u Svetsku

banku bio u prilici da suvie jasno vidim posledice takve politike po zemlje u razvoju.
No, i u sluajevima kad ne snosi krivicu za hipokriziju, Zapad je sprovodio ciljeve
globalizacije obezbeujui za sebe akumulaciju disproporcionalno velike koristi na raun
sveta u razvoju. Ne samo da su industrijski razvijenije zemlje izbegle da otvore svoja trita
dobrima iz zemalja u razvoju zadravajui svoje uvozne kvote za mnotvo proizvoda od
tekstila do eera, istovremeno insistirajui da zemlje u razvoju otvore svoja trita za robu
iz bogatijih zemalja; i ne samo da su razvijene zemlje nastavile da subvencioniu
poljoprivredu, oteavajui zemljama u razvoju da u toj oblasti budu konkurentne ve su
istovremeno insistirale da zemlje u razvoju ukinu svoje subvencije za industrijske
proizvode. Posmatrajui 'uslove trgovine' tj. cene koje su razvijene i manje razvijene
zemlje dobijale za dobra koja su proizvodile za svetsko trite nakon poslednjeg
trgovinskog sporazuma iz 1995. godine (osmi) neto efekat je bio snienje cena dobara nekih
najsiromanijih zemalja u svetu u odnosu na ono to su platile za svoj uvoz. Rezultat je bio
da su neke od najsiromanijih zemalja u svetu u stvari dole u jo gori poloaj'' (Isto, s. 2021)
Ovako dugaki navodi predoeni su samo zato to se radi o najautentinijem
moguem svedoku, koji ''iz prve ruke'' svedoi o sutinskim karakteristikama Vaingtonskog
projekta i modela globalizacije. To svedoenje je utoliko znaajnije to ne dolazi od
nekakvog ideoloki zagrienog leviara i ''antiglobaliste'' nego sasvim suprotno od
liberalno orijentisanog ekonomiste koji je polagao i jo uvek polae velike nade u
globalizaciju kao civilizacijski razvojni proces. Utoliko je znaajniji i njegov predlog jedne
alternativne ekonomske strategije. ''U odgovoru na optube koje ja i dalje podiem protiv
strategija MMF i Trezora SAD, moji kritiari su s pravom pitali: ta bih ja uradio? Ovo
poglavlje je ve nagovestilo osnovnu strategiju: odravati privredu to blie nivou pune
zaposlenosti (naglasio M.M.). Postizanje tog cilja, za uzvrat, iziskuje jednu ekspanzivnu
(ili bar ne kontracionu) monetarnu i fiskalnu politiku, pri emu bi tana razmera zavisila od
konkretne zemlje koja je u pitanju.'' (Isto, s. 141.)
Globalizacija je u ekonomiji najvie odmakla, ali ba u sferi ekonomije ne samo da
ostaju nego se i produbljuju izrazite suprotnosti u interesima drutveno razvijenih i
nerazvijenih zemalja i privreda: izmeu onih koji imaju kapital, znanje i tehnologiju i onih
drugih koji u tome oskudevaju, ali imaju strateke ekonomske potencijale (prirodne resurse,
energiju, sirovine, vitalnu populaciju).
Bogati sve vie i vie sistemom kreditiranja sebi podreuju (i ekonomski i politiki)
siromane i to tako to im preko kamata uzimaju i po nekoliko puta vie novca nego to im
daju za kredite ili to kod njih investiraju. injenica je da se i razlike izmeu bogatih i
siromanih drutava sve vie poveavaju. Danas je odnos izmeu najbogatijih i
najsiromanijih zemalja oko 400:1 (vajcarska Mozambik), a koji vek ranije bio je samo
5:1 (D. Lendis, 2004). Da ove izrazite suprotnosti ekonomskih interesa ne bi eksplodirale,
ekonomska globalizacija mora da bude praena paralelnim izgraivanjem globalnih
politikih ustanova i univerzalnih pravnih regulativnih mehanizama, to jo uvek nije
sluaj. Veliki je problem kad multinacionalne korporacije prodiru bre i agresivnije u
nacionalne ekonomije nego to to politika i pravna regulativa moe da "svari".
9.2. Politika globalizacija

372

Politika globalizacija, kao specifian i protivrean modernizacijski proces, ima

vie svojih aspekata i ogleda se u:
1. irenju demokratskog obrasca politikih ustanova od centra ka periferiji;
2. stvaranju nadnacionalnih politikih ustanova i organizacija;
3. ujednaavanju pravnih reima i jaanju meunarodnog prava.
Sve politike rasprave o globalizaciji vrte se uglavnom oko jedne teme oko
promenjene uloge nacionalne drave u savremenom svetu, u smislu sve veeg
ograniavanja njenog suvereniteta u svim klasinim i novonastalim drutvenim
funkcijama. U tom smislu je indikativan naslov jednog eseja Martina Volfa (Martin
Wolf) koji glasi: Da li e nacionalne drave preiveti globalizaciju?
Esej je preveden u zborniku Globalizacija mit ili stvarnost i sadri vie
zanimljivih pitanja i pokuaja da se na njih odgovori. Volf u duhu nekadanjeg slogana
''bauk komunizma krui Evropom'' poinje raspravu iskazom ''bauk krui svetskim
vladama bauk globalizacije'' i u obliku antiteze postavlja problem odnosa ekonomske i
politike globalizacije.
Jedni istiu kako pljakake trine snage onemoguuju dobroiniteljskim
vladama da zatite svoje stanovnitvo od pljakaa koji ih vrebaju iza granica nacionalnih
drava.Drugi uzvraaju kako dobroudne trine snage spreavaju pljakake vlade da
oerupaju svoje graane.
Zajedniko za jedne i druge je da uoavaju kako svemona trita znae nemone
politiare. Ali iz ovog zajednikog uvida ne sledi zakljuak da politiari i nacionalne
vlade nisu vani, da globalizacija obavezno kanjava nacionalne vlade i da nacionalne
drave nee preiveti globalizaciju. Kakva god globalizacija bila politiari e u njoj imati
svoju ulogu, a nacionalne drave svoje mesto. Model nacionalne drava je nastao u
zemljama iz kojih se iri talas globalizacije i taj isti talas, pored ostalog, prenosi i iri taj
obrazac moderne demokratske i pravne drave. Volf misli da ne treba oekivati da ono
to je u prolosti pomagalo da se uspstavi nacionalna drava nee delovati i ubudue i
zakljuuje: ''nasuprot uobiajenoj pretpostavci, moderna forma globalizacije nee znaiti
kraj moderne nacionalne drave'' (Volf, s. 304)
Volf istie itav niz razloga koji idu u prilog modernim dravama u uslovima
savremene globalizacije.
- Globalne ekonomske integracije omoguuje moderna tehnologija, ali njihovu
irinu i organizacioni model ne odreuje tehnologija nego politika koju vode
drave.
- Ekonomska globalizacija podrazumeva lake kretanje roba, kapitala i ljudi, ali
se u savremenom svetu uoava sve vee ograniavanje kretanja radne snage.
Sa izuzetkom Evropske unije, danas je kontrola useljavanja mnogo otrija
nego to je bila pre sto godina.
- Bez redovnog ubiranja poreza nije mogue finansiranje javnih slubi i
odravanje ivotnog standarda. Bez efikasne dravne administracije nije
mogue naplatiti porez jer se u uslovima elektronskog poslovanja sve tee
registruju prihodi pokretljivih poreskih obveznika. Drava ima poseban
problem sa naplatom poreza onima koji svoje poslove registruju u
jurisdikcijama sa niskim porezima (npr. Devianska ostrva) a ive i uivaju
pogodnosti visokog javnog standarda (evropskih ) zemalja u kojima ne plaaju
poreze. To namee obavezu dravama da stalno prilagoavaju svoje poreske

373

sisteme globalnim odnosima, oslanjajui se i dalje na poreze na dohodak i

poreze na potronju kao na glavne stubove svakog fiskalnog sistema.
- Meunaradna mobilnost ljudi, roba i kapitala verovatno nikad nee biti u
celom svetu ni blizu onome kakva je danas u SAD, gde posebne drave ipak
opstaju i imaju svoju ulogu. Ne moe se oekivati da e ikad nestati kulturne
(jezike i druge) barijere koje su povezane i sa dravama.
Volf misli da je stav da globalizacija drave ini nepotrebnim jo neverovatniji od
ideje da ih ona ini nemonim. Pre bi se moglo rei, iz bar tri razloga, da je istina upravo
suprotna.
Prvo, bez dobro organizovane pravne drave, bez zakonskog okvira poslova, bez
pravne sigurnosti svojine, bez line sigurnosti graana, bez profesionalnih, potenih i
efikasnih javnih dravnih slubi nema prosperitetne ekonomije. Ovo je jedna od najveih
smetnji za ekonomiju nerazvijenih zemalja.
Drugo, sa dravom je povezan nacionalni identitet kojeg ogromna veina ljudi ne
eli da se odrekne ni u uslovima globalizacije.
Tree, kamen temeljac meunarodnog poretka je teritorijalna drava sa svojim
monopolom sile u okvirima svojih fizikih granica i javnih nadlenosti. Virtuelni prostor i
elektronska komunikacija tiu se ljudi ija je lokacija u krajnjoj liniji fizika i podlee
teritorijalnoj organizaciji drave.
Vulfov zakljuak glasi: ''Globalizacija drave ne ini nepotrebnim. Naprotiv, da bi
ljudi uspeno iskoristili prilike koje nudi meunarodna integracija, njima je na oba kraja
njihovih transakcija potrebna drava. Neuspene drave, neureene drave, slabe drave i
korumpirane drave izbegavaju se kao crne rupe u globalnom ekonomskom sistemu.''
(Isto, s. 315).
Sline argumente iznosi i Gidens kad govori kako nadnacionalni politiki savezi i
ukljuivanje nacionalnih drava u ire politiko-pravne sisteme (''svetski poredak'') ne
dovodi u krajnjoj liniji u pitanje ni nacionalne drave ni dravnu suverenost. Naprotiv, i
nacionalne drave i njihova politika i pravna suverenost istorijski su oblikovani u
nekakvom sistemu meunarodnih odnosa i menjaju se zajedno sa njim. Istovremeno, dok
se jednim dravama ograniava suverenitet, drugima raste autonomija, dok u nekim
delovima sveta slabe nacionalna oseanja u drugim jaaju. Sa sociolokog stanovita
posebno su znaajne razlike, esta sprega, ali i mogue suprotnosti izmeu ekonomskih i
politikih centara moi: izmeu multinacionalnih korporacija i nacionalnih drava kao
glavnih aktera modernog svetskog poretka.
Multinacionalne korporacije i drave. - "Poslovne firme, posebno transnacionalne korporacije, mogu
da imaju ogromnu ekonomsku mo, i imaju sposobnost da utiu na voenje politike kako u njihovim
matinim drutvima tako i na drugim mestima. Najvee transnacionalne korporacije danas imaju budete koji
su vei od dravnih budeta ogromne veine zemalja. Ali postoje neka kljuna podruja u kojima se njihova
mo ne moe meriti sa moi drava pri emu su ovde posebno vani inioci teritorijalnost i kontrola nad
sredstvima prinude. Ne postoji nijedno podruje na Zemljinoj kugli, uz delimian izuzetak polarnih krajeva,
nad kojim ne postoji legitimna sfera kontrole koju proglaava neka drava. Sve moderne drave imaju vie ili
manje uspean monopol nad sredstvima prinude unutar vlastitih teritorija. Bez obzira na to koliko je velika
njihova ekonomska mo, industrijske korporacije nisu vojne organizacije (kao to su neke od njih bile
u vreme kolonijalizma) i ne mogu da se uspostave kao politike/pravne jedinice koje upravljaju
odreenom teritorijom."
(Entoni Gidens, Posledice modernosti, s. 75)

Uoljivo je da multinacionalne korporacije raznim manipulativnim mehanizmima

("novac vrti gde burgija nee") interesima svoga profita sve vie podreuju politike, vojne i
kulturne elite, pa i itave drave (posredstvom marionetskih reima). Kad su u sprezi sa

374

jaim dravama, multinacionalne korporacije, zaklonjene iza tzv. meunarodne zajednice, sa

raznim obrazloenjima sve ee pribegavaju ekonomskim sankcijama, vojnim pretnjama,
dravnim udarima.
Globalizacija u politikoj sferi znai ne samo irenje nego ponekad i prisilno
nametanje zapadnog modela demokratije istonim i drugim nezapadnim drutvima. Sa
druge strane, neki autori istiu da postoji manjak demokratije ba usled globalizacije. O
tome govori Dozef Naj (Joseph Nye) u eseju Manjak demokratije u globalizaciji (Zbornik
Globalizacija - mit ili stvarnost), postavljajui najpre pitanje kako meunarodne institucije
uiniti odgovornim? Stotine meunarodnih organizacija sada regulie globalne tokove
trgovine, telekomunikacija, civilne avijacije, zatite zdravlja, prirodne sredine, meteorologije
i skoro svake vanije drutvene delatnosti. Civilno drutvo su premreile mnogobrojne
nevladine organizacije (NVO), a najvanije su meusobno povezane i na globalnom
internacionalnom planu.
Za sve njih najvei problem je kako ih uiniti odgovornim u demokratskom smislu.
Indikativno je da vlade razvijenih zemalja posredno i neposredno finansiraju ''nevladine''
organizacije u nerazvijenim zemljama i preko njih se meaju u unutarnje politike odnose
tih zemalja. Istovremeno, lideri tako formiranih i finansiranih NVO ne samo da nisu
demokratski izabrani, niti su smenjivi, nego i ne odgovaraju svome lanstvu nego svojim
finansijerima. Njihov ''demokratski deficit'' je oigledan, a oni treba da globalizuju
demokratske vrednosti u nedemokratskim delovima sveta. To je jedna od osnovnih
proivrenosti politike globalizacije, gledano sa stanovita njene demokratske legitimnosti.
9.3. Globalizacija u kulturi
Globalizaciju kulture podstie nova komunikativna tehnologija, ali kulturno
"arenilo" sveta je jo veoma izraeno i mnogo vee nego ono u tehnolokoj, ekonomskoj i
politiko-pravnoj sferi. Potroaki mentalitet, hedonistiki stil ivota i kult slobodnog
vremena ire se i razaraju sve tradicionalne sisteme vrednosti. Omladinska potkultura se
ujednaava preko dinsa u oblaenju, rok-muzike, zabave, sporta, filma, interneta.
Uprkos svemu, znaajne razlike meu velikim svetskim religijama i dalje vrsto
opstaju i s vremena na vreme se pojaavaju. Po pravilu i veoma esto, kao reakcija na
agresivnu modernizaciju i globalizaciju, javlja se izvesna "postmoderna"
retradicionalizacija, sa raznim varijantama lokalne kulture. Svojevrstan je problem to se
samo jedan specifian (ameriki) izraz zapadne civilizacije proglaava za sutinu zapadne
kulture u celini, koja je, inae, mnogo bogatija i raznovrsnija. Tako uproena predstava o
"zapadnim vrednostima" potom se proglaava za "univerzalne ljudske vrednosti" i u ime
"prava oveka" - silom se namee svim drugim narodima i kulturama. Problem je utoliko
vei to su meu tim drugim narodima i kulturama, mnogi veliki i stari narodi i kulture
(poput Kineza, Indusa, muslimanskih naroda i drava) - koje nije mogue bezbolno i lako
neutralisati u nekom novom velikom svetskom "mikseru", a jo manje u starom amerikom
''loncu za pretapanje''. Arogantnom nametanju amerikog sistema vrednosti, amerikog
naina ivota i amerikog pogleda na svet - celom ostalom svetu - suprotstavljaju se i oni
koji su s Amerikancima u istom kolu: Meksikanci (kao najblii susedi), pa Francuzi (kao
vani evropski saveznici), a na svoj nain i Nemci i Japanci, koji su ratnim porazom (vie
silom nego''milom'') pretvoreni u dananje amerike saveznike.

375

U savremenoj sociologiji razlikuju se bar dva razliita modela objanjavanja i

vienja "kulturne globalizacije":
1. monocentrini vesternizovani mondijalizam
2. policentrini kulturni pluralizam.
Po prvom, savremene promene u tehnologiji, ekonomiji i politici vode
ujednaavanju nacionalnih kultura i brisanju nacionalnih i svih drugih lokalnih identiteta.
Misli se da preuzimanje moderne tehnologije, ekonomskih i politikih institucija liberalnog
zapadnog kapitalizma nuno dovodi do "vesternizacije" svih drugih nacionalnih kultura.
Model monocentrinog vesternizovanog mondijalizma predstavlja savremeni vid
jednolinijske evolucije i eshatolokog vienja istorije kao drutvenog procesa koji ima
unapred odreeni cilj. Slinih eshatolokih vizija istorije (i modernizacije) bilo je i ranije.
Jedna od njih je i ona koju je svojevremeno formulisao Karl Marks kad je tvrdio da je
komunizam krajnji cilj svekolikog drutvenog razvoja. I danas ima autora, kao to je
Frensis Fukujama (Francis Fukuyama, 1989) koji ponovo govore o "kraju istorije",
mislei pritom da istorija sveta ide ka jednom cilju, ka stanju u kojem e klasine
ekonomske i politike institucije liberalnog kapitalizma dominirati celim svetom. To bi, po
Fukujami, bio "kraj istorije", jer se od modernih liberalnih institucija ne moe zamisliti
nita racionalnije niti bolje. Fukujama je, dodue, pod uticajem kritika, relativizirao ovu
svoju tezu tako to priznaje da zapadno trite, privatna svojina i obligacije, demokratija,
parlamentarizam i ljudska prava razliito funkcioniu u raznim kulturama, koje su vie ili
manje iracionalne. Time se on pribliio drugom vienju istorije koje vie uvaava stvarne
kulturne razlike.
Drugi model ne osporava injenicu da se modernizacija odvija kao proces difuzije
(irenja) zapadnih ekonomskih i politikih institucija i modernih tehnologija na sve druge
zemlje i narode, ali taj proces analizira u sklopu meusobnih odnosa raznih civilizacija i
njihovih posebnih kultura (religija, vrednosnih orijentacija, obiaja, jezika). Poznati
ameriki sociolog Semjuel Hantington (Samuel Huntington) smatra da civilizacijske i
kulturne razlike dublje i trajnije dele narode nego one ekonomske, politike i ideoloke. On
kulturu shvata kao osnovu identiteta pomou kojeg se razlikuju "prijatelji" od "neprijatelja" i
prognozira da je u budunosti mogu "rat civilizacija", naroito ako se sa civilizacijskim
razlikama poklope ekonomski i politiki suprotstavljeni interesi. Danas i za jo neko vreme
ubudue, Zapad ima nesumnjivu tehnoloku, ekonomsku i vojnu prednost u odnosu na bilo
koju drugu nezapadnu dravu, ali takvo stanje ne moe da ostane veito.
Sukob civilizacija. -"Bruto pokazatelji ekonomske proizvodnje delimino zamagljuju kvalitativnu
prednost Zapada. Zapad i Japan skoro potpuno dominiraju industrijom napredne tehnologije. Ipak,
tehnologija se rasejava i ako Zapad eli da odri svoju nadmo, on e uiniti ono to moe da umanji to
rasejavanje. Zahvaljujui povezanom svetu koji je Zapad stvorio, usporavanje irenja tehnologije na druge
civilizacije sve je tee. To je jo vie izraeno u odsustvu jedne velike, opte pretnje koja je postojala tokom
hladnog rata i merama tehnoloke kontrole dala skromnu dejstvenost.
Izgleda verovatno da je tokom najveeg dela istorije Kina imala najveu svetsku ekonomiju. irenje
tehnologije i ekonomski razvoj nezapadnih drutava u drugoj polovini dvadesetog veka danas imaju za
rezultat povratak istorijskom obrascu. To e biti spor proces, ali do sredine dvadeset prvog veka, ako ne pre,
distribucija ekonomskog proizvoda meu vodeim civilizacijama verovatno e podseati na proizvod iz 1800.
Dvestogodinji uticaj Zapada na svetsku ekonomiju bie dovren."
(Semjuel Hantington, SUKOB CIVILIZACIJA i preoblikovanje svetskog poretka)

Ako velikog svetskog rata uopte bude, on e se, prema Hantingtonu, najverovatnije
voditi izmeu Zapada i nezapadnih civilizacija. Ova razmatranja reito svedoe da je

376

"globalni kulturni monizam" danas mnogo vie propagandni slogan ili utopija nego realnost.
Sasvim je izvesno da njegovo prebrzo nametanje nezapadnim civilizacijama nikome ne
moe doneti nita dobro. ak i kad bi se tako neto ostvarilo, nije sigurno da se sve to ne bi
izvrglo u neko novo stanje surove i unekoliko antikulturne jednolinosti, koja ne izgleda
mnogo boljom od one sirove raznovrsnosti koju globalna modernost
potire.''Pozapadnjaenje'' istonjakih naroda nije jednosmeran i nepovratan istorijski
proces. Hantington istie pravilo da se posle prvog talasa prozapadne modernizacije i
liberalizacije istonih drutava, ona posle izvesnog vremena vraaju svome starom
kulturnom identitetu koji je duboko ukorenjen u njihovoj veri. Prozapadna liberalizacija
njima samo omoguuje da iz jednog novog ugla sagledaju sami sebe i da tako ponovo
otkriju sopstveni kulturni identitet. Modernizacija zapadnog tipa istonih drutava ogleda se
pre svega u prihvatanju modernih privrednih i politikih institucija, a mnogo manje se dotie
njihove duhovne kulture. Zapadni individualistiki duh vodi u otuenje meuljudskih
odnosa, dok istoni narodi uz pomo svoje vere uvaju kolektivni duh svoje zajednice
(porodice, lokalne zajednice ili nacije) u ijem okviru se oseaju sigurnije nego usamljeni
pojedinci na Zapadu.
U slinom smislu ugledni savremeni nemaki sociolog Ralf Darendorf (Ralf
Dahrendorf) uoava kako proces globalizacije na paradoksalan nain prati proces jaanja
lokalnog, regionalnog i nacionalnog kulturnog identiteta i tenja da se ouva sopstvena
autonomija. Darendorf se zalae da se projekti globalizacije sprovode postupno, uz
prilagoavanje lokalnim specifinostima i za takav model globalizacije on je uveo pojam
''glokalizacija''. On razume "etniki nacionalizam" i donekle opravdava lokalnu reakciju na
represivnu globalizaciju koja se susree kod ''polu-perifernih'' i ''perifernih'' drutava na
Istoku, ukazujui i sam na "podmuklu movaru kulturnog pluralizma" koja vreba sve one
koji prebrzo ostanu bez svog nacionalnog identiteta (i "nacionalnog pasoa", odnosno bez
svoje nacionalne drave).
"Etniki nacionalizam" i ''multikulturalizam''.

- "Danas je neophodno brinuti o sutini, treba se

suoiti sa najteim pitanjima kao sa onim najkontroverznijim...Prelazei potom na podruje pravde odmah
nam se namee jezik slubenog saoptenja. 'I razuzdani kapitalizam kao i socijalizam totalitarne drave' su
'iupali i razruili mnoge etike i duhovne vrednosti'. ta zatim? Jedna svetska socijaldemokratska drava?
'Nema svetskog mira bez svetske pravde'. Na prvi pogled ove tvrdnje izgledaju dobre ali se ubrzo otkriva da
su poziv na prihvatanje odsustva svetskog mira... Tamo gde postoje razlike, a naroito kad su one duboke kao
u svetskoj religiji, nikada se ne moe traiti jedna zajednica. Ona postaje ili iskljuivo apstraktna zajednica ili
partija. Trebalo bi se ograniiti na formulisanje pravila za uklanjanje antiteze, elaboraciju mera za
formalno regulisanje konflikata, principa i mehanizama. Nekome ovo moe da izgleda malo, ali je u
svakom sluaju konkretnije od svih onih lepih formula lienih sadraja... Jedna od tih specijalnih prilika bila je
i konferencija Mihaila Ignjatieva, rusko-kanadsko-kotske televizijske zvezde BBC-a, o Bosni. Ignjatiev, koji
pristalice pre svega ima meu mladima, svojim televizijskim filmovima (ali i knjigama, reportaama i
romanima) se pribliio kultu. Na sva postavljena pitanja imao je jednostavan i efikasan odgovor. Priao je
kako se u Bosnu uputio kao kosmopolita, graanin sveta. Meutim, kada je upoznao ljude bez drave i bez
domovine, jedna stvar mu je postala jasna: biti graanin sveta je privilegija onih ljudi koji imaju paso.
On lino - dodao je - nije imao vremena za nacionalizam bilo kog tipa. A ipak postoji razlika izmeu
graanskog i etnikog nacionalizma. Onaj prvi, simpatiniji nacionalizam je privilegija. U Bosni, kao
uostalom meu Kurdima u Turskoj, u Iraku i Iranu, preporuljivo je biti oprezan sa procenama o etnikom
nacionalizmu. Ponekad je to jedina nada onih koji nemaju domovinu. to se njega tie, radije je bio spreman
da ivi s dvosmislenom nego sa mnogostranom stvarnou, sve dok ne pree izvesne granice.

Moda. Kulturni pluralizam ne predstavlja toliko velik prostor koliko jednu

podmuklu movaru. Konano, oni koji su najsposobniji da je preu netaknuti upravo su
graani sveta sa pasoem u ruci - i to nacionalnim pasoem, podrazumeva se."
(Ralf Darendorf, U movari
377

kulturnog pluralizma)
Globalizacija modernosti je, dakle, po svemu veoma sloen i protivurean razvojni
proces. Njegove protivurenosti i otpori naroito su izraeni u kulturnoj sferi, ali ni u
ekonomskoj, politikoj i pravnoj oni nisu mali. Danas se kao realne razvojne tendencije i
protivurene alternative pojavljuju nametnuta monocentrinost ili koordinirana
policentrinost. Prvo vodi kulturnom monizmu koji potire nacionalni identitet i svaku drugu
posebnost, a drugo omoguuje kulturni pluralizam kao oblik slobodne komunikacije
razliitih nacionalnih kultura. Nijedna nauka, pa ni sociologija, ne moe precizno da
prognozira kojim e putem ovaj na svet poi (jer oveku obino ostaju nepoznati "putevi
Gospodnji") - i dokle e na tom putu stii. Ali neto se, ipak, pouzdano moe rei: prvo vodi
svet u novi totalitarizam, a drugo u novu viu fazu svetske civilizacije.
Gidens istie da su najvei "rizici sa tekim posledicama u periodu modernosti"
sledei:
1. slom mehanizama ekonomskog rasta (jer kapitalistika akumulacija nije beskrajna);
2. rast totalitarne vlasti (porast sredstava nadzora kod grupa sa monopolom kontrole,
zbog ega "totalitarnost i modernost nisu povezane sluajno, ve imanentno");
3. mogunost nuklearnog sukoba i
4. mogunost ekoloke katastrofe.
Navedeni rizici i sve to je sa njima povezano u prvi plan istiu potrebu politikog i
pravnog ureivanja protivrenih globalizacijskih procesa u celom cvetu i u svim njegovim
regionima i nacionalnim dravama. Politiki proces usaglaavanja evropskog
zakonodavstva jedan je od najpozitivnijih novih primera koji obeava bolje evropsko
drutvo od onog koje je postojalo u dosadanjoj istoriji Evrope. injenica je da savremena
komunikacijska tehnologija otvara realne tehnike i infrastrukturne mogunosti za uljudnije
"svetsko drutvo" od svakog dosadanjeg "svetskog poretka". Meutim, takvo bolje
"svetsko drutvo" nee proizvesti samo nova tehnologija, "slobodno" svetsko trite, ni
"osloboeni" profit multinacionalnih korporacija, nego pre svega proverene, univerzalne i
klasine liberalne zapadne vrednosti o slobodi i ravnopravnosti svih ljudi, naroda i drava
pretoene u nove svetske, regionalne i nacionalne drutvene (pravne i politike) institucije.
Jedan od najvanijih zadataka tih novih institucija bio bi da u buduem pravednijem, i u
tom smislu boljem ''demokratskom svetskom drutvu" obezbede dostojnije mesto za male
narode i njihove nacionalne drave. Inae je verovatno da niko ne moe mirno prihvatiti
onaj "poredak" i takav "razvoj", u kojima e on prestati da postoji - kao relativno slobodan
akter i koliko-toliko ravnopravan partner.
Svaki svetski poredak, pa i ovaj najnoviji, najvie zavisi od najmonijih svetskih
sila. Danas su to Sjedinjene Amerike Drave i zato od amerike politike zavisi sudbina
celoga sveta. Sudei po dosadanjem istorijskom iskustvu namee se zakljuak da je
neophodno da nedavno proklamovano ameriko "partnerstvo za mir" preraste u stvarno i
ravnopravno politiko i ekonomsko partnerstvo sa drugim narodima i dravama . U
protivnom, i najnoviji "svetski poredak" mogao bi da se slomije kao i svi drugi slini
projekti totalitarnog ovladavanja svetom - ljudima, narodima, kulturama i dravama.
Tragika takvih globalnih svetskih lomova, koje uvek uzrokuju velike sile, ogleda se naroito
u injenici da su u njima najvee rtve najneviniji, a to su obino mali narodi i drave.
Koliko su realni izgledi da SAD u nekoj svojoj novoj svetskoj politici naprave
''kopernikanski obrt'' kao svojevrstan strateko-taktiki zaokret u odnosu na svoju
dosadanju politiku u svetu potpuno je otvoreno pitanje?

378

Sa nadom da je takav obrt mogu, zarad svoje sigurnosti i pukog opstanka, mali
narodi i drave moraju da budu naroito oprezni i zato bi valjalo da znaju ono to o
amerikim motivima, interesima i metodama ureivanja savremenog sveta danas pie jedan
od najistaknutijih svetskih (i amerikih) intelektualaca iz oblasti humanistikih nauka,
lingvista Noam omski (Noam Chomsky)
"GLAVNI CILjEVI AMERIKE SPOLjNE POLITIKE
Zatita domaeg terena
Odnosi izmeu Sjedinjenih Amerikih Drava i drugih zemalja su, naravno, stari koliko i amerika
istorija, ali poto drugi svetski rat oznaava veliku prekretnicu u tim odnosima, poeemo s njim.
Dok je veina naih ekonomskih konkurenata bila potpuno razorena ili veoma oslabljena u drugom
svetskom ratu, SAD su u njemu ostvarile ogromnu dobit. Na naoj se teritoriji rat nije vodio, a proizvodnja je
porasla vie nego trostruko.
ak i pre rata SAD su bile neprikosnoveno prve meu industrijalizovanim zemljama sveta, zauzevi
to mesto poetkom dvadesetog veka. Posle rata mi smo, meutim, imali doslovno 50% svetskog bogatstva, a
kontrolisali smo i obe strane oba okeana. Nikad u istoriji ni jedna sila nije imala tako veliku vlast nad svetom i
nije bila tako bezbedna.
Ljudi koji su planirali ameriku spoljnu politiku bili su potpuno svesni da e SAD iz drugog
svetskog rata izai kao najvea svetska sila u istoriji, pa su tokom rata, a i kasnije, briljivo radili na krojenju
posleratnog sveta. Poto je Amerika demokratska zemlja, ti planovi su danas dostupni javnosti, a oni su pisani
jasno i otvoreno.
Ameriki stratezi, u Stejt Departmentu i oni u Savetu za meunarodne odnose (jedan od glavnih
centara kojim industrijalci utiu na spoljnu politiku), delili su stanovite da se amerika dominacija svetom
mora nastaviti. Meutim, postojao je itav dijapazon miljenja kako da se to ostvari.
Kao primer najkonzervativnijeg miljenja meu dokumentima se nalazi Memorandum Vea dravne
bezbednosti broj 68, iz 1950. godine (NSC-68)... Smernice predloene u ovom dokumentu su zahtevale
'disciplinu i portvovanje' SAD, drugim reima ogromne vojne trokove i ukidanje socijalnih programa.
Takoe, bilo je potrebno prevazii i 'preteranu toleranciju' prema prevelikim razlikama u miljenju.
Ove smernice su se, u stvari, ve primenjivale. Posle pijunae u Istonoj Evropi su predane
obavetajnoj mrei Rajnharta Gelena, koji je svojevremeno bio na elu nacistike vojne obavetajne slube na
Istonom frontu. Ova mrea je bila deo ameriko-nacistikog saveza, koji je ubrzo uposlio ogroman broj
najveih zloinaca, irei svoj delokrug u Latinskoj Americi i drugde.
U delokrug je bila ukljuena i 'tajna armija' koja je radila pod ameriko-nacistikim
pokroviteljstvom. Ona je slala pijune i vojnu opremu raznim armijama koje su bile osnovane za vreme rata
i koje su poetkom pedesetih godina jo uvek delovale u SSSR i Istonoj Evropi. (O ovome se u Americi
zna, ali se smatra beznaajnim, iako bi moda bilo manje beznaajno kad bi se uloge promenile i kad
bismo, recimo, mi saznali da je SSSR slao pijune i opremu Hitlerovim satelitskim jedinicama koje su
operisale po Stenovitim planinama u SAD).
Liberalni ekstrem
'NSC-68' je primer najkonzervativnijeg razmiljanja, ali treba imati na umu da smernice ovog
dokumenta nisu bile samo teoretske - mnoge su se primenjivale i u praksi. Pogledajmo sad i drugu krajnost pacifiste. Vodei pacifista je u to vreme, bez sumnje, bio Dord Kenan. Bio je ef stratekog tima u Stejt
Departmentu do 1950. godine, kad ga je zamenio Nie (uzgred budi reeno, Kenanov tim je rukovodio
Gelenovom mreom).
Kenan je bio veoma mudar i vispren strateg, vodea linost u kreiranju posleratnog sveta. Njegovi
rukopisi su izuzetno zanimljiv primer pacifistikih stavova. Rukopis koji treba videti, ako elite da razumete
Ameriku, je Izvetaj o politikim smernicama broj 23 ('PPS-23), koji je Kenan napisao za Stejt Department
1948. godine. U njemu se, izmeu ostalog, kae:
Mi imamo oko 50% svetskog bogatstva, a samo 6,3% stanovnitva... U ovakvoj situaciji, ne
moemo izbei zavist i prezir drugih. Na najvei zadatak u narednom periodu je da osmislimo oblik
odnosa koji e nam omoguiti da zadrimo ovu nesrazmernu poziciju... Da bismo to ostvarili, moramo se
osloboditi svih sentimentalnosti i sanjarenja i svu panju usredsrediti na neposredne ciljeve Amerike...
Trebalo bi prestati raspravljati o nejasnim i... nestvarnim ciljevima poput ljudskih prava, poboljanja
ivotnog standarda i demokratizacije. Uskoro emo morati nastupiti neposredno s pozicije sile. Stoga to
nam takve idealistike parole manje smetaju, to bolje.

379

'PPS-23' je, naravno, bio strogo poverljiv dokument. Da bi stanovnitvo bilo spokojno, bilo je
neophodno uzvikivati 'idealistike parole' (to se u Americi i danas stalno radi), ali u ovom dokumentu stratezi
razgovaraju meu sobom...
Velika oblast
Za vreme drugog svetskog rata, radne grupe Stejt Departmenta i Saveta za meunarodne odnose
radile su na kreiranju posleratnog sveta i vidu tzv. "Velike oblasti", koja bi bila potinjena potrebama amerike
privrede.
Velika oblast bi obuhvatala Zapadnu hemisferu, Zapadnu Evropu, Daleki istok, zemlje Britanske
Imperije, najvee izvore energije na Bliskom istoku (koji prelaze u amerike ruke nakon isterivanja naih
rivala, Francuske i Britanije), ostale nerazvijene zemlje, a, po mogunosti, i ceo svet. Ovaj plan je sprovoen u
granicama svojih mogunosti.
Svakom delu novog svetskog poretka je dodeljena posebna uloga. Industrijske zemlje trebalo je da
slede dve 'velike radionice', Nemaku i Japan, koje su dokazale svoje umee za vreme rata, a njih dve bi
nastavile s radom pod amerikom prismotrom. Nerazvijene zemlje bi 'obavile svoj deo posla tako to bi bile
izvori sirovina i trite' za indusrijalizovane kapitalistike zemlje, pisalo je u jednom memorandumu Stejt
Departmenta iz 1949. godine. Ove zemlje je trebalo 'izrabljivati' (Kenanove rei) u slubi obnavljanja Evrope
i Japana (Ovde se misli na Jugoistonu Aziju i Afriku, ali je smisao opti).
Kenan je ak rekao da bi 'izrabljivanje' Afrike Evropi pomoglo i duhovno. Naravno, niko nije
predloio da se Afrika obnovi izrabljujui Evropu, usput popravljajui i stanje svog duha. Ovi dokumenti nisu
vie poverljivi, ali ih itaju samo akademici, koji u njima oigledno ne vide nita udno ili neugodno.
I rat u Vijetnamu je bio posledica ostvarivanja takve uloge. Vijetnamski nacionalisti nisu hteli da je
igraju i morali su biti zgaeni. Nije bilo straha od mogunosti da Vijetnam bilo koga okupira nego od toga to
bi ova zemlja mogla posluiti kao opasan primer nacionalne nezavisnosti, koji bi nadahnuo ostale zemlje u
regionu.
Amerika vlada je imale dve vane uloge. Prva je garancija bezbednosti najudaljenijih delova Velike
oblasti. To je zahtevalo da Amerika zauzme pretei stav, kako joj se niko ne bi meao u posao, to je jedan od
razloga za toliku trku u naoruanju.
Druga uloga vlade bila je pruanje dravne pomoi industrijama visoke tehnologije. Iz vie razloga,
ovo je velikim delom ostvareno preko vojnog budeta.
'Slobodno trite' je fraza koja lepo zvui u novinskim lancima i na odsecima za ekonomiju, ali tu
doktrinu niko ni u vladi ni u poslovnom svetu ne uzima za ozbiljno. Nae privredne grane koje imaju anse na
svetskom tritu mahom sufinansira drava: intezivnu poljoprivredu (agrobiznis), industriju visokih
tehnologija, farmaceutiku, biotehnologiju, itd. Isto rade i druge razvijene zemlje. Amerika vlada plaa
nauno-istraivaki rad kao i sektor razvoja i garantuje kupovinu smea koje oni proizvedu, uglavnom preko
vojske. Ako se neke stvari mogu prodati i na tritu iroke potronje, onda privatni sektor preuzima njihovu
proizvodnju. I ovaj sistem finansiranja privatnog profita mi nazivamo slobodno preduzetnitvo...
Naa privrenost demokratiji
...Kraljevski institut za meunarodne odnose u Londonu je objavio studiju o odnosima zemalja
amerikog kontinenta. U njoj se zakljuuje da SAD verbalno podravaju demokratiju, ali istinski zastupaju
interese 'privatnog, kapitalistikog preduzetnitva.' Ako su prava investitora ugroena, onda demokratija mora
da se pakuje; a, ako su ta prava osigurana, onda su i ubice i kriminalci sasvim na mestu.
Direktnom intervencijom ili uz potporu SAD obarane su i zabranjivane demokratske vlasti: u Iranu
1953. godine, u Gvatemali 1954. (i 1963, kada je Kenedi podrao vojni pu da bi neutralisao opasnost od
povratka demokratije), u Dominikanskoj Republici 1963. i 1965, u Brazilu 1964, u ileu 1973. i, esto,
drugde. Potpuno istu politiku smo vodili u Salvadoru i u mnogim drugim mestima irom sveta.
Metodi koji su korieni nisu nimalo lepi. To to su radili kontrai - podravani od SAD - u
Nikaragvi i nai teroristiki namesnici u Salvadoru i Gvatemali nije samo obino ubijanje. Jedan od glavnih
metoda je bilo ivotinjsko (?, ivotinje tako ne rade; prim. M.M.) sadistiko muenje - novoroenad su
ubijana razbijanjem o stene; ene, kojima su odsekli dojke i oderali kou s lica, su veali za stopala da tako
iskrvare i umru; ljudima su sekli glave i nabijali ih na kolje. Cilj je bio da se slome nezavisni nacionalni
pokreti i narodne snage koje bi mogle ostvariti istinsku demokratiju.
Opasnost preti od lepih primera
Ni jedna zemlja, bez obzira koliko ona bila nevana, nije izuzeta od ovakvog tretmana. U stvari,
najveu histeriju izazivaju najslabije i najsiromanije zemlje.

380

Uzmimo za primer, Laos, koji je ezdesetih godina verovatno bio najsiromanija zemlja na svetu.
Veina ljudi koji su tamo iveli ak nisu ni znali da postoji neto po imenu Laos; jedino to su znali je da ive
u malom selu i da je u njihovom komiluku jo jedno takvo selo.
Ali im su se u toj zemlji poele odvijati i vrlo male drutvene promene, Vaington je Laos podvrgao
smrtonosnom 'tajnom bombardovanju'.
Ustanovilo se da ova operacija, u kojoj su skoro potpuno zbrisane velike naseljene oblasti, nije imala
nikakve veze sa ratom koji su SAD vodile u Junom Vijetnamu.
Grenada ima stotinak hiljada stanovnika koji se bave proizvodnjom zaina i ne moete je lako
pronai na karti. Meutim, kada se u Grenadi poela odvijati blaga drutvena revolucija, Vaington je brzo
reagovao da sprei takvu opasnost.
Od boljevike revolucije, 1917. godine, pa do pada komunistikih vlada u Istonoj Evropi, krajem
osamdesetih, svaki ameriki napad je bilo mogue pravdati kao odbranu od sovjetskog bauka. Tako, kad su
SAD izvrile invaziju na Grenadu, 1983. godine, ef naeg generaltaba je objasnio da, u sluaju da Sovjeti
napadnu Zapadnu Evropu, neprijateljski nastrojena Grenada bi presekla dotok nafte od Kariba do Zapadne
Evrope i mi ne bismo mogli braniti nae napadnute saveznike. Sad, iako ovo zvui smeno, ovakve prie
pomau pri dobijanju podrke javnosti za nae osvajake ratove, terorizam i sabotae.
Napad na Nikaragvu je opravdan tvrdnjom da, ako 'ih' ne zaustavimo tamo, oni e poeti da prelaze
preko granice kod Harligena u Teksasu, do koje imaju samo dva dana vonje. (Za malo obrazovanije,
postojala je mnogo komplikovanija verzija, nita manje neverovatna).
Kad je amerika privreda u pitanju, Nikaragva je mogla da ispari, a da niko ne primeti. Isto vai i za
Salvador. A obe zemlje su bile rtve ubilakih napada SAD, to je kotalo milijarde dolara i stotine hiljada
ljudskih ivota.
Sve ovo ima razloga. to je zemlja slabija i siromanija, to je opasnija kao primer. Ako jedna mala,
siromana zemlja poput Grenade uspe da svom narodu pobolja uslove za ivot, narod u nekoj drugoj,
bogatijoj zemlji e se upitati 'A zato mi ne uspevamo'?
... Ameriki stratezi - od dravnog sekretara Dina Aesona sa kraja etrdesetih do danas - su
upozoravali da 'jedna trula jabuka moe da pokvari celu kacu'. Opasnost lei u tome da se 'truljenje' drutveni i ekonomski razvoj - moe proiriti.
Ova 'teorija trule jabuke' se u javnosti naziva domino-teorija... Ponekad je ovo dobro objanjeno.
Kad su SAD planirale da obore demokratsku vlast u Gvatemali 1954, slubenik Stejt departmenta je izneo da
'Gvatemala predstavlja sve veu opasnost po stabilnost Hondurasa i Salvadora. Njene agrarne reforme su
snano propagandno oruje; njen dalekoseni socijalni program - pomo radnicima i seljacima u uspenoj
borbi protiv najviih slojeva drutva i velikih stranih preduzea - ostavlja snaan utisak na stanovnitvo njenih
suseda u Srednjoj Americi gde su uslovi ivota slini'.
Drugim reima, ono to Amerika eli je 'stabilnost', a to znai bezbednost 'najviih slojeva drutva i
velikih stranih preduzea'. Ako se ovo moe ostvariti formalnim demokratskim sredstvima, dobro je; a ako ne
moe, lep primer koji 'preti stabilnosti' se mora unititi pre nego to virus ne zarazi ostale.
Zato ak i najmanja mrvica predstavlja opasnost i mora se zgaziti.
Trostrani svet
Od poetka sedamdesetih godina, svet se kree prema tzv. tripolarizmu
ili trilateralizmu, deli se na tri glavna ekonomska bloka koji se takmie meu sobom. Prvi blok je zasnovan na
jenu, sa Japanom u centru i bivim japanskim kolonijama na periferiji.
Tridesetih i etrdesetih godina Japan je ovaj blok zvao Velika istono-azijska sfera koprosperiteta.
Sukob sa Amerikom je proistekao iz japanskog pokuaja da vlada ovom oblasti na isti nain na koji su
zapadne sile vladale svojim sferama. Ali posle rata mi smo Japanu obnovili region. Tada nam vie nije smetalo
da ga eksploatie - on je to samo morao raditi pod naom vrhovnom vlau.
... Druga opcija je zagovarala da se ne meamo u ovaj region i da dozvolimo Japanu i ostalim delovima Azije
da idu nezavisnim putem, van Velike oblasti pod amerikom kontrolom. Ovo se pokazalo nezamislivim.
Pored toga, nakon drugog svetskog rata, mi nismo smatrali da Japan moe da nam bude konkurent,
ak ni u dalekoj budunosti. Pretpostavljalo se da e, kasnije, Japan biti sposoban da proizvodi neke sitnice,
ali nita osim njih (u ovome se osea velika doza rasizma). Japan se velikim delom oporavio zbog ratova u
Koreji i Vijetnamu, koji su oiveli japansku proizvodnju i doneli ogroman profit.
Nekoliko prvih posleratnih stratega, meu kojima je bio i Dord Kenan, su bili dalekovidniji. Kenan
je predloio da SAD podre industrijalizaciju Japana, ali pod jednim uslovom - da Amerikanci kontroliu
naftu koju Japan uvozi. Ovo bi nam omoguilo 'pravo veta', ako se Japan ikad otme kontroli. SAD su ovaj

381

savet prihvatile i preuzele kontrolu japanske nafte i rafinerija. Sve do poetka sedamdesetih, Japan je
kontrolisao samo oko 10% svoje nafte.
Ovo je jedan od glavnih razloga zato su SAD bile toliko zainteresovane za bliskoistonu naftu.
Nama nafta nije trebala: do 1968. godine Severna Amerika je bila najvei proizvoa nafte u svetu.
Meutim, mi elimo da ovu polugu svetske moi drimo u svojim rukama, kao i da obezbedimo da se naftni
profiti ulivaju uglavnom u SAD i Veliku Britaniju.
... Drugi veliki konkurent je Evropa i njom dominira Nemaka. Ovaj blok pravi krupne korake ka jaanju
zajednikog evropskog trita. Evropa ima veu privredu od amerike i vee i obrazovanije stanovnitvo.
Ako Evropa ikad uspe da se sredi i postane jedinstvena sila, Amerika bi mogla postati drugorazredna
sila. Ovo ima jo vie izgleda poto Evropa voena Nemcima preuzima inicijativu da Istonoj Evropi vrati
njenu tradicionalnu ulogu - ulogu ekonomske kolonije, praktino je pretvarajui u deo nerazvijenog sveta.
Treim blokom dominiraju SAD i ameriki dolar. Ovaj blok je nedavno proiren i na Kanadu, naeg
najveeg trgovinskog partnera, a uskoro e ukljuiti i Meksiko i druge delove amerikog kontinenta, preko
raznih 'dogovora o slobodnoj trgovini', koji su kreirani da prvenstveno slue interesima amerikih investitora
i njihovih saradnika. Mi smo uvek smatrali da po nekom pravu Latinska Amerika pripada nama... Bezbednost
dolarskog bloka u budunosti podrazumeva nastavak aktivnosti na spreavanju nezavisnog razvoja Srednje
Amerike.
Ako se ne razume rat koji vodimo protiv naih industrijskih konkurenata i nerazvijenih zemalja, onda
politika SAD izgleda kao niz nepromiljenih propusta, nedoslednosti i besmislica. U stvari, u granicama
realnih mogunosti, nae voe prilino uspeno obavljaju postavljene im zadatke."
(Noam omski,
ta to (u stvari) hoe Amerika?, s. 13-32)
"JUGOSLAVIJA U MREI PROTIVRENIH INTERESA
Krize u svetu bile su stalan predmet bavljenja Trilateralne komisije (TK) i o njima su, po pravilu,
sainjavani posebni izvetaji, kao npr. o bliskoistonoj, izraelsko-palestinskom ratu itd. (T.F.R. br. 20 i 38).
Na spisku objavljenih izvetaja nema posebnog izvetaja o Jugoslaviji, to ni u kom sluaju ne znai da se TK
nije bavila tim problemom, ili da takav izvetaj ne postoji, ali kao tajni dokument. U stvari, Jugoslavija se
nala u fokusu panje sve tri organizacije o kojima je bilo rei u ovoj knjizi. Precizno utvrivanje datuma i
mesta, kada i gde je doneta odluka o razaranju Jugoslavije, najteeg zloina poinjenog u Evropi posle
holokausta, ostae zadugo tajna. No pitanje je da li, i koliko je uopte oportuno, istraivanje u tom pravcu.
Izvesno je da se Jugoslavija nala u unakrsnoj vatri razliitih centara moi. Meu njima je i TK sa svojim
'sestrinskim' organizacijama, Bilderberg grupom i Savetom za spoljne odnose (SAD, prim. M.M.). Njenu
ulogu mogue je sagledati na osnovu delova iz pojedinih izvetaja i dokumenata, ali je odluka o razaranju
Jugoslavije disciplinovano i sa krajnjom brutalnou sprovoena od strane lanova TK, uz sadejstvo NATO-a,
po svim pravilima discipline kojima se odlikuju tajna i polutajna udruenja. Pojedini lanovi Trilateralne
komisije, Bilderberg grupe (BG) i Saveta za spoljne odnose, verovatno pod pritiskom grie savesti, priznali su
greke, pa i lane iskaze koje su davali da bi se odluka sprovela, ali ne i odgovornost. Sud istorije ne mogu
izbei.
Prvi zvanini (spoljni, prim M.M.) napad na Jugoslaviju kao suverenu dravu potekao je od lorda
Karingtona. Teko je poverovati da bi linost jednog Karingtona mogla pribei tako tekoj prevari, kakvu je
sadravao tzv. 'Karingtonov papir', u odnosu na mandat koji je Jugoslavija poverila EZ. Sve to je radio
ovaj britanski aristokrata radio je u ime i kao predsednik Bilderberg grupe, a u 'visokoj' politici za prevaru
se koristi elegantan eufemizam 'promena kursa'. Nakon smene Karingtona kao 'posrednika' u
jugoslovenskoj krizi, tafetnu palicu preuzeli su lanovi TK i Saveta za spoljne odnose: Sajrus Vens, lord
Oven, Holbruk, Stoltenberg, Sadato Ogata itd., itd. Nastupali su kao savreno uveban tim, sa vrstim
opredeljenjem da se razori Jugoslavija, uz najvii stepen neprijateljstva prema celokupnom srpskom
narodu. tampa koja je bila pod kontrolom TK, BG, ili Saveta, bila je pobornik upotrebe sile protiv Srbije i
bombardovanja njenih saobraajnica. Meunarodna banka i Meunarodni monetarni fond, glavne poluge
TK, stavljene su takoe u slubu razaranja Jugoslavije, svog lana osnivaa davne 1944. godine, kada je
Drugi svetski rat jo besneo. SAD i NATO preuzeli su vojnu zatitu secesionista, pobunjenika i plaenika
koji su ubaeni na teritoriju Jugoslavije. S obzirom na odlunost sa kojom su akcije izvoene ne moe biti
nikakve sumnje da se radilo o izvrenju jedne odluke, sa veoma precizno razraenom strategijom. Ta
politika liena pravnih i moralnih obzira na delu je i danas, u odnosu na Kosovo i Metohiju. Sve je to
daleko od tradicionalne diplomatije; pre se moe govoriti o totalitarnim metodama kolektivnog
'menadmenta', ije se odrednice mogu veoma jasno razabrati u objavljenim izvetajima, zvaninim aktima
ovih triju organizacija i studijama o novom svetskom poretku. U samoj Jugoslaviji imali su odanog

382

saveznika u komunistima brozovske orijentacije, koji su u svojim rukama imali bogatstvo zemlje,
korumpiranu birokratiju i ideologiju mrnje, koja se olako pretakala iz klasne u nacionalnu, a obe su se
stapale u srbofobiji."
(Smilja Avramov, Trilateralna komisija, Svetska vlada ili svetska tiranija?)

Odabrana literatura
Avramov, Smilja (1997): Postherojski rat Zapada protiv Jugoslavije, IDI, Veternik.
Bodson, erar (1993): Evropa ludaka, Beograd.
Budunost pripada informatici (1984), zbornik, SSOH, Zagreb.
Burdije, Pjer (1999): Signalna svetla, Zavod za udb. i nast. sredstva, Beograd.
Gidens, Entoni (1998: Posledice modernosti, Filip Vinji, Beograd.
Globalizacija mit ili stvarnost (2003), Socioloka hrestomatija, priredio i
predgovor napisao V. Vuleti, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd.
Etkinson, Rodni (1997): Zaarani evropski krug, Korporativne elite
i novi faizam, Svetovi, Novi Sad.
Zinovjev, Aleksandar (2002): Zapad, Fenomen zapadnjatva, Na dom, Beograd.
Iskuenja globalizacije (2004): priredio Jovica Trkulja, SO Kikinda, Kikinda.
Lendis, Dejvid (2004): Bogatstvo i siromatvo nacija, Stubovi kulture, Beograd.
Mili, Vladimir (1998): Tranzicija savremenog drutva, Pravni fakultet, Beograd
Moren, Edgar (1989) Kako misliti Evropu, Svjetlost, Sarajevo.
Peujli, Miroslav (2002): Globalizacija, Dva lika sveta, ''Gutembergova
galaksija'', Beograd.
Poper, Karl (1989): Otvoreno drutvo i njegovi neprijatelji, BIGZ, Beograd.
Popovi, Mihailo (1997): Totalitarni sistemi, Plato, Beograd.
Popovi M., Rankovi M. (1981): Teorije i problemi drutvenog razvoja,
BIGZ, Beograd.
Stiglic, Dozef (2002): Protivrenosti globalizacije, SBM, Beograd.
Turen, Alen (1980): Postindustrijsko drutvo, Globus, Zagreb.
Fukujama, Frensis (1997): Kraj istorije i poslednji ovek,
CID, Podgorica.
Hantington, Semjuel (1998): Sukob civilizacija i preoblikovanje
svetskog poretka, CID, Podgorica.
Held, Dejvid (1997): Demokratija i globalni poredak, Filip Vinji, Beograd.
omski, Noam (1995): ta to (u stvari) hoe Amerika, Institut za
politike studije, Beograd.
omski, Noam (1996): Svetski poredak - stari i novi, Studentski
kulturni centar, Beograd.
Neke vanije knjige na stranim jezicima
Adorno, Theodor (1950): The Authoritarian Personality, Harper and Row, New York
Bauman, Zigmund (1998): Globalization, The Human Consequences,
Columbia University Press, New York
Beck, Ulrich (1986): Risikogesellschaft: Auf dem Weg in eine andere Moderne,
Suhrkamp, Frankfurt

383

Beck, Ulrich (2000): What is Globalization, Polity Press, Cambridge

Berger, Peter-Luckmann, Thomas (1966): The Social Construction of Reality: A Treatise
in the Sociology of Knowledge, N.Y. Doubleday, Garden City
Bourdieu, Pierre (1988): Language and Symbolic Power, Polity, Cambridge
Brzezinski, Zbigniew (1997): The Grand Chessboard, The American Primacy and Its
Geostrategic Imperatives, Basic Books, New York
Castels, Manuel (1996): The Rise of the Network Society, Blackwell, Oxford
Castels, Manuel (1997): The Power of Identity, Blackwell, Oxford
Castels, Manuel (1998): End of Millennium, Blackwell, Oxford
Dahrendorf, Ralf (1957): Soziale Klassen und Klassenkonflikt, Tuebingen
Etzioni, Amitai (1970): Soziologie der Organisationen, Muenchen
Fukuyama, Francis (1997): The End of Order, Social Market Foundation, London
Garfinkel, Harold (1984): Studies in Ethnomethodology, Blackwell, Oxford
Geiger, Theodor (1949):Aufgaben und Stellung der Intelligenz in der Gesellschaft, Stuttgart
Giddens, Anthony (1984): The Constitution of Society, Polity Press, Cambridge
Goffman, Erving ( 1961): Asylums: Essays on the Social Situation of Mental Patients and
Other Inmates, Penguin, Harmondsworth
Goffman, Erving ( 1969): The Presentation of Self in Everyday Life,
Penguin, Harmondsworth
Habermas, Juergen (1985): Die Neue Unuebersichtlichkeit, Suhrkamp, Frankfurt
Habermas, Juergen (1988): Theorie des komunikativen Handelns, Band 1-2,
Suhrkamp, Frankfurt
Held, David-McGrawe, Anthony (1999): The Global Transformation, Polity Press, London
Merton, Robert (1974): Social Theory and social Structure, Glencoe
Muench, Richard (1988): Theorie des Handelns, Zur Rekonstruktion der Beitrage von
Talcott Parsons, Emile Durkheim und Max Weber, Suhrkamp, Frankfurt
Murdock, George (1949): Social Structure, Macmillan, New York
Park, Robert (1952): Human Communities: The Sity and Human Ecology,
Free Press, New York
Parsons, Talcott (1949): The Structure of social Action, Free Press, New York
Parsons, Talcott (1952): The Social System, Tavistock, London
Popitz, Heinrich (1967): Der Begriff der sozialen Rolle als Element der soziologischen
Theorie, Tuebingen
Popitz, Heinrich (1986): Phaenomene der Macht: Autoritaet-HerrschaftGewalt-Technik,
Tuebingen
Robertson, Roland (1992): Globalization, Social Theory and Culture, Sage, London
Rogers, E. M.,(2003): Diffusion of Innovations, Free Press, New York
Soros, Georg (2002): On Globalization,Public Affairs, Oxford
The Limits of Globalization (1997), ed.Scott Alan, Routledge, London
Wallerstein, Immanuel (1974): The Modern World System, Academic, New York

384

385