No skuplja vijeka Njego

U srpskoj knjievnosti, Njego je najee predstavljan kao reprezentant epskog duha

nae kultre, to ima svojih razloga prvenstveno u XX veku, kada se na neki nain
pojavila specifina graanska recepcija Njegoevog opusa. Centralno mesto u tom
opusu, koje je dalo osnova epskoj paradigmi svakako je Gorski vijenac. Ipak, ova
Njegoeva definicija, u okviru epske paradigme, podrazumevala je stavljanje u senku
neega to je bitno odredilo pesnikov lik, a u mnogoemu mu dalo drugaiju dimenziju i
tonalitet. Pesma No skuplja vijeka je upravo reprezentant te druge paradigme njegovog
pesnikog lika. Njena osnovna misao mogla bi se sroiti u jednoj reenici: Njego je
pesnik lirske refleksije. Lirska refleksija podrazumeva specifian odnos izmeu lirskog ja
i onoga to se u razliitim oblicima pojavljuje kao svet, ili priroda, ili kao istorija, ili kao
kosmos. Na taj nain epska, ili istorijska, paradigma Njegoevog dela, dolazi u vezu i
uklapa se sa onim to odreuje lirska struktura njegove misli, a to je pitanje o oveku
kao metafiziko pitanje. Osnovno odreenje Njegoa kao pesnika bilo bi da je on
metafiziki pesnik ne, dakle, epski, nego metafiziki. Unutar tog metafizikog
momenta, Njego se pojavljuje kao tragiki pesnik. Pitanje o mogunostima tragikog
pesnika je pitanje koje nadahnjuje evropsku misao ve onda kada ona prelazi iz antike u
hrianstvo. Reprezentant tragikog duha i reprezentant tragike misli, antika tragedija,
bila je veliki izazov za posthriansku misao. Jedna od najdalekosenijih nedoumica
vezana je za pitanje da li je mogua hrianska tragedija? Da li se, dakle, moe
pomiriti misao hrianstva sa traginom misli Grka? U Njegoevom sluaju to pitanje se
takoe postavlja reprezentativno da li je mogu tragiki pesnik u hrianskom kljuu?
To je ono oko ega okupira njegova lirska refleksija i to je ono to odreuje njegovu
prirodu pesnikog oblikovanja. Odgovor na to pitanje saimam u kratku reenicu o tome
da je Njego tragiki pesnik zato to je pesnik ponora. Ponor se pojavljuje kao kljuna
pesnika intuicija u njegovom pesnikom delu, ponor se pojavljuje kao centralni pojam
njegovog osnovnog shvatanja misli, ali se ponor kod njega pojavljuje tako da rezonira i
da odjekuje u modernom duhu na aktuelni nain, kao viesmislena injenica. To je
pitanje koje je XX vek veoma snano postavio da li je mogua mistika intuicija? Da li
je mogue saznanje koje ide dalje i na drugu stranu u odnosu na um? Meni se ini da u
toj kategoriji pitanja, koje su u evropskoj misli odsudno postavili mislioci kao to je
Namuno, kao to je estov, kao to je Berajev, moemo traiti odgovor na pitanje o
Njegoevoj aktuelnosti i modernosti. On pitanja postavlja u tom tonalitetu. I kao to je
naa nauka o knjievnosti pronala odjek modernih i savremenih i Sterijinih stihova,
jednako kao i Njegoevih dugakih, neprozirnih, u mnogoemu drugaijeg melodijskog
ritma, u odnosu na nae dananje jeziko oseanje, tako mi se ini da moemo nai
moderni odjek na ovu tragiku komponentu Njegoevog pesnikog izraza. Razlika je
samo u tome to je to kod Sterije u izvesnom stepenu lake, jer na duh je u biti

odreen racionalizmom i sekularizmom. Sterijina obnova pesimistikog shvatanja

oveka i sveta, uklapa se, i u mnogoemu dodiruje, sa jednim od najmonijih tokova
dvadesetovekovnog miljenja, sa jednim oseanjem vezanim za sluajnost ovekovog
postojanja. Njegoeva, pak, misao podrazumeva tragiki tonalitet upravo u ovom
rasponu koji izaziva moderno oseanje i u izvesnom smislu trai napor da se prodre do
onoga to bi tako uzbudljivo moglo da se pojavi pred naim oima. Kao pesnik ponora,
Njego je pesnik tri komponente ponora: s jedne strane to je momenat kada misao, ili
staza misli, stigne pred poslednji prag svoje refleksije, ona se tu suoava, kako kae
pesnik u pesmi Misao, sa bezdnima udesah koja su boija, ali se u isto vreme suoava
i sa bezdnima Tartara, sa onim sa ime se pesniko Ja susree sa strahom i trepetom.
Te dve dimenzije moemo nazvati SVETLOM i TAMNOM dimenzijom ponora u
Njegoevom delu. Tamna dimenzija ponora podrazumeva jednu vrstu pada, a svetla
jednu vrstu uspona a izmeu njih pojavljuje se trea dimenzija ponora i to je staza
nedoumice, sumnje, pitanja i lutanja. Te tri dimenzije, dakle tamna, svetla i refleksivna
dimenzija ponora, pokazuju se kao oblici u kojima se Njegoeva misao protee izmeu
onoga to bi mogli da odredimo kao Bog i onoga to bi moglo da nam se pojavi kao
nitavilo. To su, u nekom smislu, rezonance ponora. Ali ta artikulacija podrazumeva
nekoliko klasinih i vanih motiva za Njegoevu poeziju. Prvi takav motiv jeste
kosmoloki motiv, Njegoeva poezija je poezija kosmolokog tonaliteta. Drugi takav
motiv, takoe bitan u ovoj poeziji, jeste idilini motiv. Kod Njegoeve pesme Ljetnje
kupanje na Peranju uoavamo jedan neobian, i za metafizikog pesnika ne tako est,
idilini motiv. Ravnoteu izmeu bia i bivstvovanja, ravnoteu izmeu oveka i svega
to se oko njega na neki nain pojavljuje. Trei motiv Njegoeve poezije koji je veoma
bitan jeste tanatoloki motiv, motiv smrti. U pojedinim Njegoevim pesmama, svaki od
ovih motiva doivljava svoje oblikovanje. Tako kosmoloki motiv igra veliku ulogu u
njegovoj pesmi Misao, tako i idilini motiv igra znatnu ulogu u njegovom Ljetnjem
kupanju na Peranju, a tanatoloki, motiv smrti igra vanu ulogu u njegovoj pesmi
nastaloj povodom smrti Sime Sarajlije, Sprovod prahu S. Milutinovia. Ali pesniko
iskustvo se razlistava u najveem stepenu i dostie najveu dubinu u njegovoj pesmi
No skuplja vijeka, jer se tu, komplikovanim unutranjim odnosom ovih motiva,
pridruuje, i to samo tu, motiv koji moemo nazvati erotiki motiv. Dakle, najvea
koncentracija motiva i najiri rasponi pesnikog iskustva pojavljuju se u pesmi No
skuplja vijeka upravo zbog onoga to bismo nazvali erotikim motivom. On, u izvesnom
smislu, dovodi do problematinosti i, u izvesnom smislu, dovodi u pitanje ove prethodne
motive koji se pojavljuju. Sama pesma nije objavljena za Njegoeva ivota i, po svemu
sudei, on nije nikada ni nameravao da je objavi. Pominjala se u seanjima na Njegoa
kao jedna prelepa pesma koju je vladika napisao, ali je nije hteo objaviti, tako je pominje
Vuk Vrevi, na primer, a pominju i drugi savremenici Njegoevi, da bi onda ugledala
svetlo dana u jednom ruskom prevodu, odnosno u jednom ruskom arhivu odakle ju je
izvadio Pavle Popovi i objavio zajedno sa malim Njegoevim pesmama u izdanju
Srpske knjievne zadruge i u Bosanskoj vili neto pre poetka I svetskog rata. Originalni

rukopis Njegoeve pesme naen je mnogo kasnije kada je najmlaa ker kralja Nikole
poklonila Njegoevu biljenicu u kojoj je naen rukopis ove Njegoeve pesme. Nije bilo
nikakvih dramatinih razlika u prevodu, ali od tada je moemo posmatrati onako kako je
ispisana pesnikovom rukom. Ali, tu se vidi jo jedna ruka. Neko, u ijem je posedu bio
ovaj prepis, oseao je u izvesnom smislu neprikladnost ili neuobiajenost njenoga tona, i
promenio je pesniko Ja u tree lice on. Dao je pesmi i drugo ime Paris i Helena.
Pokuao je, dakle, u odreenom stepenu celu tematiku pesme objektivizuje i odvoji od
pesnika i ta razlika je grafoloki utvrena, a i golim okom je lako vidljiva. Pesma No
skuplja vijeka predstavlja jednu od najlepih, ali verovatno sa pesmom Santa Maria
della Salute, i najlepu ljubavnu pesmu srpske poezije uopte. Ona, meutim, nema onu
brujnu, orguljsku zvunost pesme Santa Maria della Salute, ni onu tihu, aptavu Disovu
muziku koja se pojavljuje u pesmi Moda spava. Ona se nalazi u jednom jezikom
oseanju koje je odvojeno od naeg, kao to dubina njenoga tona i tematike zahteva
jednu vrstu napora koji moramo da uinimo. U svom obliku pesma podrazumeva etiri
motiva, koja sam pomenuo, i takoe podrazumeva razliito kretanje motivacija. Ona
podrazumeva jednu realistiku motivaciju, dakle susret dvoje ljubavnika u noi, ali
paralelno sa njom ona podrazumeva jednu vrstu motivacije koja bi bila misterijska, gde
se sam realistiki susret stavlja u dubinu istorijskog, mitskog prostora i u njegovu
prezentaciju. Trei momenat, trea motivacija koja se u ovoj pesmi pojavljuje, jeste
mistika motivacija. To je dakle onaj momenat kada se misterijski sloj zajedno, preko
realistikog, prenosi u jednu vrstu mistikoga iskustva.
**Lompar ita pesmu**
Odmah je jasno ta je izazivalo nelagodnost drutvenog oseanja pred ovakvim
stihovima to je izrazita telesna konkretizacija erotikog motiva. Ali, jedna od najdubljih
istraivaa Njegoevog dela uopte, Anica Savi Rebac, rekla je neto potpuno
drugaije, a srodno s ovom drutvenom nelagodnou. Ona je, naime, precizno
definisala u koju vrstu pesme spada No skuplja vijeka. To je, kako je ona rekla, poezija
mistike tradicije i odmah zatim je precizirala da tako velikih telesnih konkretizacija, osim
u nekim stihovima Veda indijskih, nema nigde u mistikoj poeziji, ali je i dodala da
pesma svoju vrednost ima iskljuivo u tom tonalitetu, u dakle mistikom tonalitetu, a da
mimo toga sam ulni opis nije od velike vrednosti. To je, takoe, potvrdila definicijom da
ova pesma predstavlja jednu vrstu svete svadbe, pojma poznatog iz antike i
prethrianske tradicije (hieros gamos), koji obeleava spoj due s Bogom, u
hrianskom kljuu, a mimo toga u misterijskom kljuu spoj neba sa zemljom. Dakle, to
je ono to je Anica Rebac kratko rekla o ovoj pesmi i emu se malo toga moe
prigovoriti. Hieros gamos jeste kljuna ideja ove pesme i ta ideja je plod pesnikove
zamisli da misterijski momenat same pesme spoji i povee sa njenim realistikim i
mistikim momentom. Meutim, ono to bi se tu moglo dodati, vezano je za ovu ulnu
konkretizaciju, kao neto to bi moglo celu pesmu dovesti u sumnju ako je izmaknemo iz

polja mistinoga iskustva. To nije nuno da tako razumemo jer pesma podrazumeva
nekoliko motiva, ali ve njen vanost uvodi jedan motiv od najvee vanosti. To je motiv
vremena. Vreme se pojavljuje kao skriveni, a delotvorni italac celokupne ove pesnike
konfiguracije. No skuplja vijeka. Jedna, dakle, no, jedan odseak vremena, jedno
kretanje od sutona, zalaska sunca, do njegovog ponovnog izlaska, neto to se meri
pokretima nebeskih tela, neto to bi u tom smislu moglo biti sasvim precizno odreeno,
pojavljuje se kao skuplja, kao vrednija od vijeka, a vijek ovde moemo razumeti kao
neto to, ako kalendarski, traje sto godina, ili kao neto to bi obuhvatalo ovekov
ivot. U oba sluaja, jedan iseak vremena pojavljuje kao vredniji od celog ivota iji je
on iseak, ili se ak jedan krug sunani pojavljuje kao vredniji od stogodinjeg kretanja
zemlje oko sunca. Dakle, i kalendarskom i u psiholokom smislu imamo jednu
neuobiajenost. Ona je vezana za vreme. Vreme jeste skriveni junak same Njegoeve
pesme i ono u mnogoemu odreuje strukturu njenog mistinog doivljaja. No skuplja
vijeka znai da unutar vremena, to je ovaj vijek bilo da ga razumemo kalendarski, kao
sto godina, bilo da ga razumemo pripovedno ili istorijski tako to emo ispriati priu o
jednom stoljeu, bilo da ga razumemo psiholoki, kao ovekov ivot, koji kod sretnih
smrtnika nekad i traje sto godina kako god okrenemo, unutar tog vremena postoji
jedna no, postoji jedno vreme koje se izdvaja. Dimenzija vremena kojoj pripada ljudski
ivot, u toj noi dobija drugu dimenziju. To je vrlo bitno jer to nas vezuje za moderno
iskustvo. Naime, moderno iskustvo je prevashodno linearno, mi razumemo svoj ivot
prevashodno u linearnom kretanju koji poinje i svrava se u jednom trenutku i odseku
vremena. Ideja venosti koja bi se pojavila negde iza toga nije priroena naem
savremenom iskustvu. Ali, ovde imamo jedan potpuno drugi predlog da unutar tog
linearno odreenog vremena postoji izvesna dimenzija koja nas izuzima iz njega. Kako
kae Berajev mi imamo energiju kojom moemo izai iz vremena. Taj momenat
upravo signira Njegoeva pesma - da li postoji druga dimenzija unutar svakodnevnog
odvijanja vremena? To je vrlo bitno zato to je ta dimenzija, dimenzija unutar
svakodnevnog odvijanja vremena, vezana za centralni pojam celokupnog modernog
doivljaja a to je pojam smrti. Dakle, svakodnevno kucanje sata, tik-tak, svakodnevno
smenjivanje dana i noi, obeleava, u izvesnom smislu, primicanje ka smrti. Unutar tog
kretanja, tanatoloki motiv je spleten sa pojmom vremena u Njegoevoj pesmi. S druge
strane, tanatoloki, smrtoloki motiv, iako ga ovde u prvom planu ne vidimo, spleten je sa
telesnim motivom. Telo, kao izuzetnost, jeste u isto vreme smrtoliko. Telo koje moe biti
izraz potpune boanstvenosti i lepote nosi u sebi, pogotovo kod radikalnog dualiste
kakav je Njego bio, oseanje smrti. Telo propada jer pripada materiji. Ta dva motiva,
motiv tela i motiv vremena, predstavljaju prizore tanatolokog motiva, ali je bitno da se
pesma zove No skuplja vijeka dakle, kretanje u vremenu protiv vremena. To je ono
to vezuje za mistiki motiv. U vremenu, ne posle, ne iza, nego ba tu, u trenutku, tada
se moe jedno svakodnevno vreme rastegnuti, postoji i ta vrsta doivljaja. Pesma,
inae, poseduje jako dugu ekspoziciju koja je vezana za prvenstveno dva motiva
idilini i kosmoloki motiv. Vezana je za idiliki topos, to je dakle topos u kojoj pesniko

ja oekuje, mi nemamo nikakvih naznaka da li je taj susret ugovoren, da li je on plod

oekivanja ili iznenaenja. To mi ne znamo, nemamo tu vrstu psiholokih motivacija. On
se samo nalazi unutar jednog nonog prizora i unutar tog njegovog poloaja se
pronalazi dejstvo dva motiva, idilinog i kosmolokog. Idilini motiv je vezan za prirodu,
za sam ambijent u kom se nalazi, poznat je i ja sad ne bih o njemu suvie govorio, samo
bih eleo da naznaim ono to je konstitutivno za idilu idila nije konfliktno stanje. Idila
je stanje harmonizujueg dejstva. Odnos izmeu bia i bivstvovanja u idili jeste odnos
poklapanja, bie odjekuje u idili tako da se bivstvovanje u njemu pojavljuje, dakle nema
napetosti, nema niega to bi bilo tragiko. Kosmoloki motiv je uveden odmah, po
prvom stihu: Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno tee/ ispod polja zvjezdanije u
proljenu tihu vee, dakle mesec. Mesec se pojavljuje kao bitno boanstvo ove pesme,
jer je to ono to odreuje njenu misterijsku komponentu. Njena misterijska komponenta
je uronjena u odnos izmeu suneve, uranske, duhovne svetlosti i telesno telurne
strukture zemlje. Muko naelo oliava uranska svetlost, ili duhovna, ensko naelo
oliava zemlja i ono to je u njoj telurno telesno. ta je onda Mesec? Mesec je izmeu
toga. U antikom smislu, koji je Njego ovde podrazumevao, mesec je ono prelazno
podruje koje je najistije od svih telurno telesnih, to su dakle ova koja idu od zemlje, i
najneistije od uransko svetlosnih, to su ona koja idu od sunca. Mesec je prelazno
podruje. A ta to znai? Da je to podruje susreta telurno telesnog i svetlosno
duhovnog. To je, dakle, ono to je Anica Rebac podrazumevala kao hieros gamos, kao
susret na neki nain neba i zemlje. Ali, jo neto je mesec jer je pesma viestruko
motivisana i zato je bitna komponenta, po mom sudu, upravo ovog erotskog motiva, a to
je da je mesec podruje susreta mukog i enskog naela. Pesma se, dakle, otvara u
tom susretu. Ne otvara se ona kao puka misterijska pozornica, nego se ona otvara u
viestrukosti motivacija. Mesec unosi misterijsku motivaciju, susret dva sveta, ali u isto
vreme on unosi i izvesnu seksualnu motivaciju. Dakle, ona se otvara u realistinosti
doivljaja. To je ono to je bitno odreuje kao koncentraciju ovih motiva koji se
pojavljuju. Dakle, to nije samo opta, nego je i pojedinana pria ona ima svoja dva
sloja. Oba motiva, i kosmoloki, koji odreuje mesec, i idilini motiv se nalaze u
korelaciji, u saglasnosti i mi to vidimo: Nad njom zv'jezde rojevima brilijantna kola
vode,/pod njom kaplje rojevima zaiu se rojene vode;/ na grm slavuj usamljeni
armoniku pjesnu poje,/muice se ognjevite ka komete male roje. Evo, tu tano vidimo
korelaciju kosmolokog i idilinog motiva. Takoe treba da uoimo podelu prostora.
Podela pesnikog prostora je od velikog znaaja: Nad njom, nad lunom, nad mesecom,
zv'jezde rojevima brilijantna kola vode, a pod njom, dakle na zemlji, kaplje rojevima
zaiu se rojene vode, dakle ogledaju se ta zvezdana prostranstva u rojenim vodama.
Ali to je to bitno da uoimo? Ova podela pesnikog prostora podrazumeva dve stvari:
ono to je nad njom, iznad meseca, kae Bahofen prouavajui antiku misteriju u koju
je uronjena cela pesma, ono to je nad mesecom trajno je, ono to je ispod meseca,
prolazno je. Dakle, pesnik je tano povukao granicu dva sveta koja se meusobno
ogledaju. Nije to proizvoljna podela ta se nalazi gde. Zatim, dolazi stih na grm slavuj

usamljeni armoniku pjesnu poje. Dakle, pesma slavuja se postavlja u rezonancu sa

ovim kretanjem zvezda i njihovim ogledanjem, a onda dolazi stih muice se ognjevite ka
komete male roje. Koje su to muice ognjevite? U realistikom smislu, u smislu
deskripcije pesnike, to su svici, oni su ti koji svetlucaju, oni se i inae zovu ognjevitim
muicama. Ali, poto ovde imamo posla sa jo jednim imenovanjem, muice ognjevite
mogu biti misli, posebne vrste, posebnog tipa saznanja. I ve, kad su te misli uvedene
ovde, i jedno i drugo reenje je jeziki mogue, kontekstualno zavisi gde ga smestimo.
Tek kada je tako postavljena pozornica, kada imamo idilini i kosmoloki motiv u
saglasju, pojavljuje se subjekat: ja zamiljen pred atorom na areni ilim sjedim/ i s
pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim. Subjektivnost. Sve do sad, bio je prizor,
bila je deskripcija, bila je pozornica, bilo je u izvesnom smislu posmatranje. Tek sada
ulazi ovek, ulazi nosilac mukog naela, ovek. Kada ovek ue, pozornica postaje
problematina jer javlja se svest. Svest je ta koja u izvesnom smislu objektivizuje i deli
mene od drugoga, ja zamiljen, u tom trenutku postoji neto to me deli u odnosu na
svet i u izvesnom smislu me ini pitanjem na samoj sceni. To je ulazak subjekta. Ovde
treba razumeti i da je ovo klasino mesto romantizma. U romantizmu, nosilac mukog
naela, i posebno ovekovog ili subjekatskog naela, je uvek vezan za um, dok je
priroda ono to je komplementarno u umu. U romantizmu je ostvaren saobrazni
momenat, ili saobrazna veza uma i prirode i ovde pesnik, kao po nekoj nevidljivoj
topografiji, ba to obeleava. Nego opet k sebe doi, u nitavo ljudsko stanje,/ al' lieno
svoga trona boestvo sam neko manje; dakle, ovde sada imamo stepene, da tako
kaem, onoga to bi bilo vezano za sam doivljaj. Takoe treba opaziti hod Dijanin,
Dijana je takoe oznaka meseca, ali se ovde u okviru enskog naela pominju imena
antikih boginja Dijane i Atine, koja oba podrazumevaju veliansko naelo, koje je opet
vezano sa nonom, strogom devicom arhajske kulture. To je sve unutar jednog
misterijskoga sloja. Unutar psiholokih motivacija, koje takoe postoje u Njegoevoj
pesmi, to je ono to bi bilo vezano za intezitet doivljaja. Dakle, odnos izmeu uma i
prirode, odvajanje oveka i utapanje unutar neke celovitosti, bivaju pojaani intezitetom
ula sluha rasprsne li pupulj cv'jetni ali kane rosa s struka - / sve to sluhu otrom grmi,
kod mene je strana huka; to je intezitet. Dakle, kao to nema nikakvih promena na
pozornici, kao to sve deluje da je statino i zakoeno, unutar kretanja se odvija
pojaavanje emocija i pojaavanje paljivosti zatrepte li tice krila u busenju guste
trave, / strecanja me rajska tresu, a vitlenja mue glave, ono to je ovde bitno jeste da
imamo paralelizam motivacije. Mi to moemo razumeti realistiko-psiholoki, moemo
rei nestrpljenje ljubavnika, intezitet njegovog oekivanja, neka vrsta njegove strasti koja
se sublimira u nervozu ili oekivanje, ali s druge strane moemo uoiti da je to itav niz
tonova koji je vezan za jednu vrstu podignutog inteziteta samstva. Na neki nain kao da
se samstvo odvaja unutar sebe samog, kao da naputa svoju orijentaciju i svoju
odrednicu u svetu, posebno strecenja me rajska tresu, a vitlenja mue glave, vitlenja je
vrtoglavica pred ponorom, pred onim kada tlo izmie. Vrtoglavica znai dolaenje na
jednu visinu sa koje pad moe da ugrozi celo bie. Sad dolazi stih od najvee vanosti:

trenu mi je svaki sahat moje vreme sad ne ide:/ sile su mi na opazu, oi bjee svud
da vide. Ovo je moda jedan od kljunih stihova pesme trenu mi je svaki sahat. Mi ga
moemo na dva naina itati, moemo ga itati tako to emo rei svaki mi je trenutak
sat, to znai da se vreme rastee, da ono u nekom smislu unutar jednog trenutka
dostie neverovatnu duinu; a moemo ga itati i drugaije: trenu mi je/svaki sahat
svaki sat prolazi brzo kao trenutak. Znai moemo na dva naina. Ako sledimo gde pada
cezura, loginije bi bilo da je trenu mi je....svaki sahat, ali nemamo pravilo po kome
bismo mogli taj versifikacijski zakon da uoimo. Ono to je bitno jeste da ova formulacija
podrazumeva kretanje vremena u oba smera: jedan trenutak moe poprimiti raspone
sata i jedan sat moe poprimiti minimalno trajanje trenutka. ta to znai? To je
reminiscencija na vano mesto u Bibliji koje je kod Njegoa vie puta pominjano, i u lui
i u lanom caru, ali u oba ta sluaja ( i u lui i u lanom caru), Njego je to mesto
upotrebljavao u direktnoj vezi sa Bogom, kao to i pie u Petrovoj poslanici na primer
gde se ono pojavljuje, za Boga je, kae otprilike Petrova poslanica, jedna godina kao
milion i milion godina kao jedna. Ali kae za Boga. I to Njego tako sledi i u Lui gde
ima stih trenu mu je vijeka miliona i tako isto u lanom caru epanu malom, samo
ovde, to to je bilo svojstvo Boga, pripada ovom oveku. ovek je podignut u izvesno
stanje koje nadilazi prirodu njegove ljudskosti i nastavak stiha to potvruje moje vreme
sad ne ide. Koje je to vreme? Ovde treba obratiti panju na ovo sad, moje vreme mora
biti ono svakodnevno vreme, ono tik-tak vreme, ono kucanje vremena, ono smrtoliko
kucanje vremena. Ono sad ne ide, u ovom ekanju je ono prekinuto, dakle stiglo se u
drugu dimenziju vremena. Unutar tog vremena, otvorila se druga, paralelna dimenzija
vremena, moje vreme SAD ne ide, to je bitno jer to znai da nije samo ovek prisvojio
stanja boanstvenosti, to nije vrsta njegove psiholoke projekcije, nego da se u
izvesnom smislu odigrao prodor u drugu dimenziju vremena. I upravo u tom trenutku, ne
u bilo kom drugom, dolazi nosilac enskog naela koji Njego, u skladu sa drugim
svojim pesmama, naziva vilom: dok evo ti divne vile lakim krokom e mi leti sad dolazi
jo jedan od veoma vanih stihova: zavid'te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti! Taj
stih je vaan jer on pokazuje oveka kao izvesno posredno bie, u onom prethodnom
stihu dignut na rang boanstvenosti, u ovom sad oslikan je u dimenziji ljudskosti. U toj
dimenziji on ini izvesni hibris: zavid'te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti,
prekorauju se ljudske moi. Besmrtni imaju razlog za zavist. Taj razlog ne moe biti u
podruju besmrtnosti, jer je besmrtnima u podruju besmrtnosti sve dostupno, oni mogu
zavideti na neemu to njima kao besmrtnima nije dostupno, a to to njima nije
dostupno vezano je za smrtnost. A ta je to u smrtnosti to njima kao besmrtnima nije
dostupno a oveku je dostupno? To je ono to je vezano za erotinost, za telesnost i za
propadljivost. Ovo je momenat kada se smrtnost javlja kao prednost i kada se
tanatoloki motiv spaja sa erotikim motivom. To nije neka proizvoljnost, kao to inae u
ovoj pesmi nema proizvoljnosti gotovo nigde. Takoe svest o vremenu vidimo i kasnije,
kroz antiku reminiscenciju ustav', luno, b'jela kola, produi mi ase mile,/kad su sunce
nad Inopom ustaviti mogle vile, dakle to je jedan antiki motiv, kako je Helijes zaustavio

svoja kola zato je ovaj stih vaan? Zato to govori da sve vreme u ovom trenutku
izuzetom iz vremena pulsira izvesna svest o vremenu. I izuzet iz vremena, ovek ima
svest o tom vremenu koje ide. Sada dolaze stihovi koji su izuzetno znaajni za njegovu
poeziju jer kae: pod zrakama krasne lune, pri svjeici zapaljenoj/ plamena se spoji
dua ka duici raskaljenoj/ i cjelivi boestveni duu s duom dragom sliju. Ovde se
pojavljuje jedan deo pesme koji karakterie figura poljupca. Poljubac od ovog stiha i
cjelivi boestveni duu s duom dragom sliju, pa sve do pred poslednjih pet stihova,
predstavlja osnovnu figuru pesme. Dakle, poljubac je izabran pesnikim motiv ono to
se oznai hieros gamos, dakle sveto spajanje koje pesnik ovde daje u vie tonova, kao
misterijsko spajanje neba i zemlje, kao seksualo, polno spajanje mukarca i ene, kao
mistiko spajanje due i Boga. Taj trei motiv, spajanje due i Boga, obezbeen je
veoma velikom korespondencijom sa njenim hrianskim predlokom Pesma nad
pesmama. itav niz motiva, deskriptivnih motiva, kao to je recimo u prolenu tihu vee,
to moe delovati sluajno. Meutim, u pesmi nad pesmama postoji upravo taj motiv,
postoji prolee, kao to postoji itav niz motiva koji su ovde ugraeni i to pokazuje da u
ekonomiji ove pesme imamo s jedne strane antiku tradiciju, a sa druge strane imamo
hriansku. Ali ono to je bitno je da imamo taj susret koji je Tertulijan smatrao
nemoguim susretom logosa s jedne strane i susret otkrovenja. Motiv poljupca je ono
to je figura spajanja, unutar tog spajanja nalaze se ovi razliiti, dakle misterijski, polni i
sakralni motivi. Sakralno, sveto spajanje, zato hieros gamos. Kako se to vidi? Ah, cjelivi,
boa mana, sve prelesti rajske liju! Poljupci, boja mana, boja hrana, to je ono to
pesma nad pesmama donosi na vie mesta u razliitim konkretizacijama. A sad dolazi
ovaj stih koji je od najvee vanosti jer obeleava najdalju taku mistikog jedinstva koji
se pojavljuje u Njegoevoj poeziji: cjelitelni balsam sveti najmirisni aromati/ to je nebo
zemlji dalo na usne joj stah sisati, dakle na usne joj stah sisati poljubac, ali cjelitelni
balsam sveti, ono to je ovde bitno, najmirisni aromatiI, jeste da se pojavljuje motiv
cjelitelni, lekoviti; balsam SVETI, sakralni motiv. Zato je bitno ovo cjelitelni? Zato to re
celivati i celitelni, odnosno lekoviti, te dve rei imaju istu osnovu. U lingvistikom smislu,
nju ini svest o celini. I to je ak ouvano u nekim sasvim svakodnevnim konstrukcijama,
kao to se kae na primer da neko nije sasvim zdrav, i ta veza zdravlja se povezuje sa
poljupcem koji je pozdrav. Ta veza postoji u lingvistikom i obiajnom smislu. Zato je
ona ovde bitna? Zato to je re o spajanju. To spajanje ima oblik formiranja celine.
Dakle, ona celina od koje je dua otpala, u okviru Njegoevog dualizma, i koja
obeleeva ovekovo postojanje na zemlji kao rascepljenost, odvojenost se obrazuje
unutar ovog svetog spajanja. Zato je to sveto spajanje. I ono to je vrlo bitno ovde to je
momenat mistikog jedinstva, ovde se figura poljupca pojavljuje u isto vreme kada
nestaje svest o subjektivnosti. Nastavak pesme koji donosi jako mnogo opisa unutar ove
figure poljupca, tog svetog i polnog spajanja, bitan je zato to pokazuje kako se od ove
take, koja obeleava paralelizam lekovitosti, cjelitelni, leiti, od ega se ovek lei? Od
zapalosti u zemlju, od pada, to je lekovito, a lei se poljupcem gde se obnavlja celina,
gde se ono to se raspalo, sada ponovo spaja. Spaja se kroz fiziko, ali se spaja. Ovde

sada idu dalje konkretizacije, takoe su praene, to je veoma vano, motivom

vremena: udo smrtni ere sad ne poludi!, svest o smrti je konstanti pratilac ove pesme.
Ovde se erotiki motiv potpuno spleo sa tanatolokim, ta dva motiva su
komplementarna, saobrazna su. I onda se pesma zavrava ne miu se usta s ustah
cjeliv jedan noi c'jele!, vidite kako se vreme spaja unutar ovog poljupca. Kao to je ovo
poelo, od cjelitelni balsam sveti(...) do ne miu se usta s ustah(...), dakle to je dvadeset
stihova ove figure u kojoj se smenjuju razliiti modaliteti svetoga spajanja. Ono to je
ovde bitno je da cjeliv jedan noi c'jele, dakle svi poljupci ulaze unutar jednog poljupca,
u izvesnom smislu figura poljupca kao figura spajanja, kao figura celovitosti, kao figura
obnovljene celovitosti, koja se nije postigla tako to je dua otila sa zemlje,nego se
upravo unutar telesnosti i unutar vremenosti, dakle unutar dva smrtolika motiva,
postigla. U tome je pesniko reenje koje je izvanredno, jer da nema toga cela stvar bi
bila kao projekcija. Ovako, itavu pesmu moemo itati u realistikom kljuu, a svaki stih
nam omoguava da idemo ka misterijskom ili ka mistikom reenju koje se pojavljuje.
Potom, kada se svest o poljupcu pojavi, jot se sitan ne naljubih vladalice vile b'jele, ovo
je prvi stih koji izlazi iz okvira poljupca zato? Zato to on govori o nekom nedostatku,
o manjku, ono to je celovitost na izvestan nain spreavala da se pojavi, svezala se
dva pogleda magieskom slatkom silom,/ kao sunce s svojim likom kada leti nad
puinom. Treba opaziti kako pesnik majstorski pomera fokus: ne miu se usta s ustah
cjeliv jedne noi c'jele, to je kontakt, to je telo na telo, jot se sitan ne naljubih vladalice
vile b'jele, svest o nedostatku, svest o manjku unutar doivljaja, svezala se dva pogleda,
nema vie kontakta, nema vie dodira, pogledi ipak obeleavaju izvesno udaljavanje i
sada jo vee udaljenje kao sunce s svojim likom kada leti nad puinom, dakle jo vee
udaljavanje, da bi sada dolo do promene scene ili scenografije: luna bjei s horizonta,
dakle nestaje meseeve svetlosti, nestaje prelaznog podruja kontakta i ustupa Febu
vladu, pojavljuje se Apolon, pojavljuje se dnevna svetlost, tad iz vida ja izgubim
divotnicu moju mladu! Poslednjim stihom ona nestajanje. To njeno nestajanje
pripremljeno je zatvaranjem figure poljupca. Svaki stih obeleava pomicanje preko
dodira, pogleda, pa paralele sunca i mora, pa onda nestajanje meseca i pojavljivanje
svetlosti i na kraju nje vie nema. To reenje je vrlo originalno jer, kod Laze Kostia na
primer gde takoe imamo jedan mistiki trenutak susreta dvoje ljubavnika s one strane,
pesma se zavrava jednim snanim, orguljskim podizanjem tona, zavrava se jednim MI
(zadiviemo svetske kolute, bogove silne...) tu vie nema ja, tano po mistikoj putanji
JA se spaja u MI , a mi jednostavno nestaje unutar te beskonanosti u kojoj je
obnovljena celovitost. Ovde nije tako. Ovde je subjektivnost ostala. to znai da se
unutar linearne projekcije vremena, unutar zapalosti u bivstvovanje odvio mistiki susret,
odvilo obnavljanje celovitosti, i da je taj motiv vezan sa Apolonovom svetlou. To je
dnevna, duhovna svetlost. Treba opaziti da je u misterijskom sloju nona svetlost
vezana za Dionisa. Dionis pripada noi jer Dionis je falusan, dakle to je element mukog
naela. Apolon pripada danu, jer Apolon je svetlost. Dakle, pesma zavrava sa idejom o
preobraenoj subjektivnosti, o apolonskoj, duhovnoj komponenti jedne subjektivnosti.

Ona predstavlja jedno putovanje kroz telesno preko centralnih motiva vremena
prvenstveno, a onda i tela, u jedno unutranje preobraenje. Zato je to drugaija vrsta
mistikog iskustva od Kostievog. Kosti to zavrava u jednom simfonijskom bruju gde
nestaju i JA i TI u jedno MI, pa onda verovatno jedno ONI ili ON, a ovde ne. Ovde se
celokupno kretanje odvija unutranjom stazom oveka i onaj ovek u kome se na kraju
ta apolonska svetlost ogleda nije onaj koji je bio pre nego to je dola ova no koja je
skuplja od vijeka. Unutranje preobraavanje oveka, kao to govori tradicija velikih
mistika, kroz samou i kretanje koje bi bilo drugaije od onoga to oekujemo. Ono to
je ovde specifino jeste da je lirskom refleksijom pesnik uspeo izvanredno da spoji
nespojive motive i da motiv smrtolikosti uini konstutivnim motivom jedne preobraene
duhovnosti. To bi, dakle, bila ta lirska refleksija, ta neobina mistina priroda pesnikova,
koja je otkrila jedan momenat od velike vanosti za srpsku poeziju i u mnogoemu od
velike vanosti za pesniko iskustvo kome on pripada.