Idolopoklonstvo

Sveti Ignjatije Brjancaninov

Satana se nije zadovoljio time, sto je pokorio coveka sa zemljom pod svoju vlast, sto ga
je drzao u plenu, budeci u njemu razlicite strasti, njima ga okivajuci, sto ga je sluzenjem
grehu priveo u sluzbu sebi. Misao, koja je obuzela angela na nebu, nije ga ostavljala ni u
podnebesju, kuda je, kao u predvorje ada, bio nizvrgnut sa nebesa: misao da se ucini
ravnim Bogu. On je priveo nju u ispunjenje na zemlji idolopoklonstva.
Ljudski rod, koji se postepeno razmnozavao na zemlji, zajedno sa tim je sve vise i vise
prelazio od udovoljavanja potreba, ka udovoljavanju pohota i grehovnih zelja. Nesmestivo
je sa takvim zivotom istinsko Bogopoznanje i samopoznanje! Ljudi, nakon tonjenja u
zemaljske brige i naslade, postavsi iskljucivo telo, izgubili su samo shvatanje o istinitom
Bogu. Ali, osecanje Bogopostovanja je osecanje koje je neodvojivo od ljudskog srca, kao
njemu urodjeno i prirodno: ono nije unisteno padom ono je liseno pravilnosti.
Vodjeni tim nesvesnim osecanjem, ljudi su odavali bozansko poklonjenje tvorcu i
roditelju greha palom angelu i ostatku njegovih demona. Covek je obogotvorio greh, koji
ga je ubio u svim njegovim oblicima, obogotvorio predstavnike greha demone. On je
priznao za bozanske naslade udovoljavanje svim strastima. I bludu, i pijanstvu, i kradji i
ubistvo, odavala se pocast. Svaka strast bila je predstavljena svojim idolom.
Idol je bio simbol demona, potpuno tudjeg zivotu, potpuno mrtvoga za duhovna
osecanja. Pred takvim idolima odigravale su se i drustvena i posebna, ili domaca
poklonjenja; pred idolima su se ubijale i prinosile zivotinjske zrtve, ali neretko i ljudske.
Ali spoljasnje sluzenje idolima, bilo je u sustini sluzenje demonima, kako nas uci
Bozanstveni Apostol Pavle (1.Kor. 10:20).
Idolski hramovi i sami idoli bili su omiljeno obitaliste demona. Iz njih oni su davali
glasove i prorostva na propast zlosrecnog covecanstva. I sam covek, prestavsi da bude
hramom Boga Zivoga, postao je hram i obitaliste satane. (Lk. 11:24-26).
Idolopoklonstvo je obuzimalo sve ljude i svu zemlju. Retki izabrani ljudi cuvali su
istinsko Bogopoznanje i Bogosluzenje. Kasnije je Bog izabrao i odvojio u sluzbu Sebi,
narod Izrailjski, darujuci mu pisani zakon. Ali bolest idolopoklonstva je toliko snazno
dejstvovala u palom covecanstvu, da je i izabrani narod, cesto ostavljao poklonjenje
istinitom Bogu, stremeci ka poklonjenju kumirima (idolima).
Covek, lisivsi se padom, svoje Bozanstvene Svetlosti Svetoga Duha, morao je da se
zadovolji svojom sopstvenom, oskudnom svetloscu razumom. Ali ta prirodna svetlost je
privela veoma malo ljudi ka poznanju istinitoga Boga: razum se ustremio najvise ka
obezbedjivanju svih mogucih udobnosti za zemni zivot, stvorio je razlicite nauke i vestine,
koje su tacno doprinele i doprinose, ka umnozavanju i razvitku tih vestastvenih udobnosti,
ali zajedno sa tim, doprinose i najsilnijem razvitku grehovnog zivota, ka zapecacivanju i
utvrdjivanju pada, ukrasenim mnogim razlicitim prizracima blagostanja i trijumfa.

Ljudske nauke, buduci plod pada, zadovoljavajuci coveka, predstavljajuci mu samu

blagodat Boziju i Samog Boga nepotrebnim, huleci, odbacujuci, ponizavajuci Duha
Svetoga, postale su silnim orudjem i sredstvom greha i djavola, za podrzavanje i ojacanja
pada. Svetlost ljudska sjedinila se sa demonskom svetloscu i stvorila je ljudsku ucenost
(premudrost), neprijateljsku Bogu, ispunjujuci coveka demonskom gordoscu (1.Kor. 3:1718).
Obuzet nedugom ucenosti, svetski mudrac je potcinio sve svom razumu i sam sebi
sluzi kao idol, sobom ostvarujuci satanin predlog: bicete kao bogovi, znajuci sta je dobro
i zlo. Ucenost, predstavljena sama sebom, jeste samo-obmana, to je demonska obmana, to
je znanje, preispunjeno lazju, koje postavlja u lazni odnos ucenog i prema sebi i prema
svemu. Ucenost je mrzost i bezumlje pred Bogom; ona je bezumlje. Svoju slepocu, ona
proglasava najzadovoljavajucim vidjenjem i takvim nacinom, cini slepocu neisceljivom, a
hraneci njen pad urodjenim vlasnistvom zlosrecnog knjizevnika i fariseja (Jovan 9:41).
Telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Bozijem
niti moze. Telesno mudrovanje je smrt. (Rim. 8:6-8). Duh Sveti zapoveda odbacivanje
zemaljske mudrosti onome, ko hoce da pristupi Bogu i da se ucini pricasnikom duhovne
mudrosti (1.Kor. 3:18).
Apostol Pavle primecuje, da je malo ucenih ljudi prihvatilo veru Hriscansku (1.Kor.
1:26); nasuprot tome, za te navodne i umisljene mudrace, duhovna mudrost pokazala se
bezumljem, sveobilno i svesavrseno se sadrzavsi u Hristu (1.Kor. 1:23). Filosofi i umetnici
se bili veliki pobornici idolopoklonstva i neprijatelji istinitog Bogopoznanja.
Po uvodjenju vere hriscanske u svet, rodilo se bezbroj jeresi, koje su tezile da obore
Svetu Veru. Najvece zlodelo ubistvo Bogocoveka ucinjeno je od strane mudraca u ime
mudrosti i u ime njihovog zakona (Jovan 11:49-50).
U nase vreme, ucenost vraca neznabosce koji su primili Hriscanstvo, ka neznabostvu i
odbacujuci Hriscanstvo, uvodi ih opet u idolopoklonstvo i sluzenje satani, promenivsi
oblik za pogodniju propast covecanstva.
Retki, veoma retki knjizevnici se uce Carstvu Nebeskom i iznose novo ucenje Duha
pred drustvo svoje sabrace, odevajuci to ucenje u stare rite ucenosti ljudske radi toga, da bi
ono bilo bolje privaceno od ljubitelja starog, pre nego novog. (Mat. 13:52: Luka 5:39)