Miodrag

Bulatovi

Heroj
na magarcu
roman

Bijelo Polje koje stoji u ovoj svesci nije Bijelo Polje sa mape. To je Bijelo Polje
iz jedne druge topografije, pesnike. Pozornica krvavih zbivanja, opisanih u ovoj
hronici, jedno je drugo Polje, svakako ne Bijelo. Varoici, Polju na Limu, koja je
takoe iz sna i iz uspomena, dodat je pridev Bijelo, slikovitosti radi, kontrasta radi,
boje radi, ne zbog blaenja, te su slinosti s gradom sa karte sluajne...

Prvi deo
Gimnastika vrele i triperljive 1943. godine - U elik
ulazi balkanski avo - Benito Mussolini pomae Vojnici su gledali za kobilama - Zato je rzao
Horacije? - Da odem iz Crne Gore, gospodine
pukovnie!

1.
Uno - due!
Sirio je i skupljao ruke, a onda ih podizao visoko iznad glave: iako punake,
tamnopute, one su bile gipke i snane; kako je tavanica sobe bila i niska i kriva i
prljava, mogao je vrhovima prstiju dotai. Bezbroj puta ponovljenu vebu izvodio je
besprekorno, kao na smotri, a ne izmeu pisaeg stola i kaua, na kom se esto
odmarao. Jedino je s podizanjem nogu ilo tee: miii u preponama odnedavno su ga
boleli i on se zbog toga blago ljutio.
Uno - due!
Prelazio je akom preko upavih, mekanih grudi, i aputao: Spartaco, giovanotto1
moj simpatini, ne zaboravi da je sve to nekad bilo miiavo, elino! aka se sputala
prema trbuhu, koji se pred njegovim oima i u ogledalu podizao kao primetan otok.
Struka nikad nisi ni imao, opet ree sebi: Za to te ne grdim, ali ovo salo neu da
vidim! Sam sebe ljutito stee za slabine i nastavi da zahuktalo broji:
Uno - due!
Zidni sat izbi dvanaest. Za svoje godine nisi tako ruan! ree pukovnik Allegretti
polugolom oveku u ogledalu. Gadio se znojavog mesa u koje su mu, dok se savijao,
upadali prsti. ak si i lepukast: na jesen hvata pedesetu, a zubi su svi tvoji, i otri,
vuji. Namrti se na svoje nisko elo i gustu, jaku kosu, koju su tek sad napadale
sedine: Zaista si previe dlakav; sav si zarastao u ekinje, i kad bi se samo malo
zapustio, ljudi bi poeli da te se plae! On neno pomilova hrskaviavu i kukastu
izraslinu nosa, koji je njegovom odavno okruglom licu davao izgled neispavane ptice:
Spartaco, kako vreme brzo prolazi, uostalom...
Uno - due!
4

Prozor je bio otvoren i on je uo vojniki agor. Voleo je da ih prislukuje, da

pamti njihove ale i premasne viceve; da mu nije bilo gimnastike, siao bi, pomeao se
s njima i prvi poeo jednu od onih pesama koje su vojnici, marirajui, nerado
zapoinjali. Saginjao se; krv mu je nadirala u slepoonice i vratne ile. Ali, dlanovima
nije mogao dodirnuti ni stopala bosih nogu ni metu na podu. Podrhtavala su mu kolena
dok je sluao: Giovinezza, giovinezza, primavera di bellezza2 - to je preko trga i
ispred Komande prolazila eta u uobiajene prepodnevne vebe. Negde pokraj plota i
drugi vojnici su se uli. Njihova pesma nije bila ni pranjava, ni umorna, ni bezvoljna.
Prednjaio je nean, nadahnut glas: niko od Augusta Napolitana nije slae izgovarao
rei skarednih pesmica; pukovnik Allegretti, uspravljajui se, kao da ga je pred sobom
video: neuredan, crmpurast vojnik, prebira prstima po icama gitare, skuplja usta i s
uivanjem izgovara sone rei.
Pukovnik Allegretti odgurnu i majicu i koulju, i bluzu sa inovima i
odlikovanjima, i opasa s pitoljinom i kaievima, i sve to se na korak od njega
nalazilo. Hitro svue pantalone i baci ih u ugao. Raskoraenih nogu i stisnutih pesnica,
stajao je nasred sobe i liio na rvaa s kojim se niko iz zapanjene gomile ne sme da
uhvati u kotac. Klatno zidnog sata podsealo ga je na neto to je i sam imao. Klatno
je visilo. Nije dugo gledao svoje kukove, ni jaku izboinu meu nogama. Besno epa
spravu za rastezanje i stade da huke:
Uno - due - tre...
Spravu je teglio tako snano da se i uokvireno Mussolinijevo lice na zidu
napinjalo. Jo vie su se isticale Dueove velike kosti, uo se krgut zuba, a i oi su mu
postajale sve vee i crnje. Zgrabljen veto i muki, feder je zujao, pa su se i kraljevi
obrazi mrekali; elik je bio prejak za snagu oveka na belom konju. U poetku se
sprava nije dala razvui do kraja; pa su i kraljiine usne naticale od napora, visoko elo
rosilo se znojem, a iste i zrane, crnogorske oi kao da su verovale u uspeh nadraene
pukovnikove sprave. Uno - due - tre... primavera di belezza.
Znoj je curio na sve strane, naroito po staklu. Benito Mussolini, Due, izlazio je
iz okvira i vukao elik. To je inio i mrzovoljni, kiseli oveuljak na konju, kralj Italije
a car Etiopije i Albanije, Vittorio Emanuele III od Savoje. Kraljica Jelena, dina i
potena Crnogorka, nije vukla federe. Kraljica je, kao to je i obeala, stizala u
postojbinu s darovima i medaljama. Kraljica je izlazila iz okvira, mahala roacima,
svojoj vojsci na Balkanu, svojoj peadiji. Kraljica je, ve, koraala zidom, bila
uporediva sa senkom majke. Kraljica Jelena je, poput kakve artistkinje, ila udljivom
pukovnikovom oprugom. Allegrettija je obuzimalo oseanje ponosa, straha, stida.
ivela kraljica, peadijska majka! U elik je uao avo. iveo kralj ma koliki i ma
kakav bio! Pukovnikova sprava die i greje se. iveo, posebno, Benito Mussolini,
Due, prvi mudonja i najbolji jeba Apeninskog poluostrva! Mapa stare zemlje, Italije,
pliva u moru pukovnikovog znoja. Uz zvuke vojnikih bezobraznih pesama,
5

porcherija,3 uz amor napolitanskih jadikovki, sicilijanskih psovki, najzad, i uz

lupnjavu porcija od aluminijuma, i mapa svete zemlje, Italije, hvata se elika. U spravi
su dva avola, nedovoljna je Allegrettijeva snaga. Pukovniku pristiu generali s
novinskih fotografija, oni sa stola, oni iz uglova, kao i oni najogavniji i s mrnjom
baeni pod kau. Goli, znojavi i napregnuti su vojnici, sve ruke to vuku, to ele da
pobede spravu od etiri federa. Sve se rastezalo, ak i klatno, ono je davalo znak da e
pui. iveo faizam, nuovo ordine, novi poredak sveta, zavoen i sprovoen na
talijanski nain! To bue glave to, masne, okrupnjale i razjapljene, ele da pojedu
geografsku kartu sa pukovnikovog zida. ivela talijanska neustraiva vojska, svi
rodovi, ivele stareine! U federu su tri avola. Gri se i krvari velika mapa, rue se
planine, gradovi, propadaju reke - pui e, poee da se rainja ljudska koa, nastavi li
da se tako napinje. Pukovniku je zastajao dah. No on nije imao kud nazad. Verujmo,
verujte u mo talijanske izme! ree Mussolini, Due, pa dodade, zbog Spartacovog
federa: Ceo svet bie pod nogama talijanske Imperije! Pukovniku je znoj stizao do
isplaenog jezika. Vodi nas i dalje, Due! zaurlae milioni s novinskih fotografija, s
ilustracija, iz Allegrettijevog seanja, pa stadoe gutati elinu uad federa. S karte
sveta otkide se nekoliko zemalja, okrnji se Imperija, otpadoe Tunis i Grka, nestadoe
Crna Gora i Libija, izbledee Etiopija i Albanija. Carstvo potonu u bledu vodu mora.
elik je, meutim, likovao - u njega kao da je ulazio i etvrti avo.
Kad pobedi uad, kad spravu rastee do kraja, kao jue i prekjue, pukovnik
Allegretti s olakanjem odahnu i srui se. I pre nego to niz telo oprui ruke, pomagai,
sva vojska, pobegoe na zidove i u svoje okvire. Due je tuom rukom otirao znoj sa
podbratka i isturenih eljusti. Vittorio Emanuele, kralj, ni za to nije imao snage. Kralj
je, s konja, neto aputao kraljici, vojnikoj majci. Bez darova i bez medalja, kraljica
Jelena je, opet sama u okviru od lanog zlata, s uasom u oima gledala izrovanu
mapu. Njene oi bile su oroene. Kao da vie nije bilo ni Rima ni Cetinja, a ni Adis
Abebe!
Pukovnik Allegretti, gotovo obnevideo od znoja, koji mu se s ela i obrva slivao u
trepavice, poe preko sobe. Stie nekako do ogledala. Opet je beio ive, sicilijanske
oi, krivio lice, pokazivao zube. inilo mu se da je snaniji i znojaviji od dvojnika s
one strane stakla. Kao i onaj drugi, Allegretti je netedimice uzimao vazduh, grdio
komunizam, pokuavao da peva meu vojskom neomiljenu Giovinezzu. Toliko je bio
srean da mu je more s mape dosezalo do kolena, da mu je ogledalo bilo tesno.
Klatno je bilo znojavo, visilo je. Raskoraeni pobednik rastao je u svojim oima, u
staklu. Klatno je bilo ludo, puno semena. Allegrettija je obuzimala tiha srdba - niti ga
je ko gledao dok se borio s elikom, niti je ko zabeleio trenutak pobede. Klatno se
klatilo i kako je bila vruina moglo mu je stati metalno srce...

2.
Pegav kao Antonio Peduto bio je samo Ettore Porta, vojnik divizije Venezia. No
vojnika Porte, jo od proletos, nije bilo na spisku ivih. Branei od crnogorskih
partizana most na Limu, kod Bijelog Polja, Porta je bio izreetan kao strailo. Tako
crvenokos kao Antonio Peduto vie nije bio niko.
Antoniove oi bile su krupne, snene, pigmentisane, kao sainjene od
kafenosmeih krugova. Njegove usne, spremnije za osmeh i psovku nego za naredbu,
uokvirivali su brkovi, koji su se sastavljali s bradom boje kukuruzne svile. Antoniovo
elo bilo je svedeno, neto ispupeno, izukrtano borama.
Srednjeg rasta, malo pognut, Antonio Peduto stajao je pokraj svog pranjavog i
granjem maskiranog automobila. Nikad uredan kao drugi oficiri, ee s gitarom i
knjigom nego s pukom, major je i danas bio razdrljen, raspasan, raskutran. Mesne
devojke, drolje uopte, od Soluna i Skadra pa do Dubrovnika i Bijelog Polja, zvale su
ga bratom, vojnici - as ocem a as stricem, a crnoberzijanci, dangube i lopovi,
naprosto, prijateljem. Danas ga je ceo kafanski ljam gledao. Spremao se da mu prie
pravoslavni pop, Vuk Vuki, grdosija s bradom do pojasa; major Peduto okrenu se
prema Komandi, a popina produi prema gradskoj esmi. Antonio je voleo tog
pornografa i po ivot opasnog kockara u mantiji, ali danas nije imao snage za razgovor
s njim. Major tako odbi i hodu, onu granicu od oveka, Augusta Napolitana, gitaristu
i najboljeg pevaa porcherija, kao i vojnog svetenika, Padrea, koji kao da je jedino i
ekao da se Antonio vrati s fronta. Major Peduto poe prema Komandi.
Je li gore pukovnik?
Da, gospodine majore, ree kaplar: Nareeno mi je da nikog ne putam.
Pukovnik opet razrauje planove, kaplare?
Da, gospodine majore. Razrauje!
Tad major Peduto vide jarbole sa zastavama, talijanskom i crnogorskom, tenki i
straara, sve krmice redom, vojnike sa arenim devojkama, podvodaima,
prodavcima pornografskih sliica i prezervativa. Jo jednom osmotri kaplarevo lice,
gomilu oko svog automobila i vojnika koji je istio vetrobran. Seti se poslednjeg
rastanka s pukovnikom, koji se sve vie bavio gimnastikom, pa se u sebi nasmei.
Video je kako pop Vuki s Augustom Napolitanom uvebava nekakvu porcheriju,
opsova u sebi i kroi prema Komandi.
Veoma je vano, kaplare.
Vesti s fronta?
Da, ree tiho major.
7

Moda... loe vesti?

Vesti s fronta uvek su loe, kaplare.
Onda je slobodno, kako ne bi bilo, gospodine majore, ree kaplar i pre nego to
Peduto stie do vrha stepenica, rasprede priu vojnicima, umornim droljama,
podvodaima.
Pop Vuki i Napolitano umirivali su vojnika s oiljkom na obrazu. Crven od besa,
Leo se otimao i psovao. Zgraavale su se ak i arene devojke.
Porca miseria!, zarea Leo i iz sve snage utnu aluminijumsku porciju:
Prevara, to je prevara! Tu sam etrnaest meseci a vesti stalno loe! Rekli su nam da
emo brzo iskoreniti komunizam u Crnoj Gori i Dalmaciji! Porco... svi sveci i
Madona!
Leo, tie... Leo, bolje i u Crnoj Gori nego u vojnom zatvoru...
Prevara! zaplaka Leo.
Pop Vuki ih je zaklanjao od sunca i Komande irokim leima, mantijom,
novinama.
Major Peduto stajao je pred pukovnikovim vratima, gledao pare pospanog
bjelopoljskog neba i sluao glas koji je poznavao i voleo:
Juri na ljudsko meso! Uno - due. Juri na nepotrebno salo! Dole podvoljci i
trbuine. Napred, Spartaco! ivela muka snaga i ivela Italija i njena nepobediva
vojska! iveli svi sa zidova, kao i oni kojih tu nema! Uno - due - tre. iveo faizam,
budunost sveta, budunost cele Zemljine kugle, nada vernih i potlaenih... faizam,
kom su potrebna zdrava tela, ilave miice, ovakva volja!
Major se naginjao prema vratima, a u pare neba ulazili su krst s najblieg krova i
orao. Zabavljao se bradom i prainom, koja je iz nje sipila, smeio se i sluao:
Ali zato ponavljam da samo oni ive... to ne bih malo promenio? Zar nije bolje
i lepe da ivim ja, siroti i tuni ja koji ne mogu dlanovima da dotaknem ni stopala a
kamoli obeleeno mesto na podu? Eto, ovako u odsad: iveo jadni ja, ja koji hou da
ivim! iveo Spartaco Allegretti, lovac, junaina i avo koji je naao nain kako da
omravi i da opet kao nekad bude ratniki vitak!
Kao i obino kad je bio sam, Spartaco je lako padao u zanos:
iveo on, neustraivi i lepukati pukovnik Allegretti i ivela njegova sprava!
Uno - due - tre. iveo i hiljadu puta iveo. Da, posle predaha od tri ili etiri minuta,
nezadriv nalet na protivnika, na crvene, na svoje i tue gnjilo meso! A kad se rat svri,
to jest kad pobedimo... uno - due - tre... smrt lenjivcima, kancelarijskim pacovima,
komunistima!
Shvativi da je bolje ui sad nego docnije, major Peduto zakuca.
Ko je? upita zahuktali pukovnik.
Inspekcija, ree major.
8

Pa gde si tako dugo, moja draga i bradata, pornografska inspekcijo? ree

pukovnik, poznavi glas i grubo otvorivi vrata.
Inspekcija uvek stie u nevreme, ree major.
Prijatelji se zagrlie. Allegretti je bio sav u goloj vodi, dok Peduto nije voleo ni
gimnastiku ni bilo kakve sprave.
Trebalo je jo jutros da stigne, Antonio! ree pukovnik: Brinuo sam...
Major odmahnu rukom i, zadovoljan to vie nije u znojavom Spartacovom
zagrljaju, poe prema prozoru. Pukovnik ga posadi u svoju naslonjau, sam sede na
ivicu stola. Major neto ree; zatim stade maramicom brisati nabrano, preplanulo elo.
Zadihan, pukovnik poe:
Tigre, kako si oslabio!
Dobro je to sam i iv, Spartaco, ree Antonio i lupi akom po stolu: S ovim
ludim Crnogorcima ne izlazi se lako na kraj!
S divljacima je uvek teko, ree pukovnik kao za sebe: Seti se Abisinije,
Grke, Albanije.
Divljaci bar nisu prepredeni, ree major: Ali ovi... Crnogorci... kao da su oni
lukavstvo izmislili! Stoleima, kau, gaje kult hrabrosti. Kao da od toga neto imaju!
Zasmejavaju svet! Spartaco, zbog tog njihovog kulta sam ovakav...
A ja da li sam oslabio? tiho e pukovnik, preavi akom preko prsiju.
Treba te poslati na jednu ovakvu ekskurziju, ree major Peduto: Prepolovie
te roaci nae dobre Kraljice majke!
Omraviu ja i ovako, Antonio, pouri pukovnik: Izraunao sam - dnevno
skinuti sto grama, tri kila meseno, dakle. Za pet meseci u opet liiti na oveka!
No, Spartaco moj, ti ima razloga da bude srean i presrean, nasmei se
Antonio i protee noge: Da nismo prijatelji, zaista bih ti zavideo. Tako, tako si srean,
Spartaco!
Da opet nije odlikovanje? ree pukovnik i prelomi debelu obrvu.
Pravo odlikovanje, ree major: Gospode, kako tebi ide sve od ruke!
Ne mui me vie! prasnu pukovnik i ustade.
Vest je i suvie radosna da bih ti je tako brzo saoptio, ree major i pripali
lulicu.
Ako mi odmah ne kae o kakvom je odlikovanju re, pui u, ree pukovnik i
do kraja razvue spravu.
Major ustade i razgrnu zavesu. Kroz dim koji je kuljao iz njegove lule ugleda
jednu od naherenih kuica; staro i runo, to svratite je bilo opsednuto zelenim
dvorogim kapama. U poetku je najvie gledao gitaristu i smekao se. Zatim primeti i
druge, pa nabra obrve. Drei novanice u rukama, i ve raskopanih pantalona,
9

vojnici su nadirali na vrata. Oni s druge strane praga, u polutami, nisu se obzirali ni na
psovke, a kamoli na molbe i povike. Neke je poznavao, neke nije.
Gotovo zaboravivi pukovnika, napregnuto je gledao. Stegnuta okvirom krivog
prozora i oborena na plea, videla su se dva enska tela. Bela meu zidovima, dopola
zaklonjena uniformama i ivim leima, ta tela ga istinski raalostie. Izaoe mu pred
oi sva slina mesta u kojima je, otkad je pod opasaem, bio. Seti se mnogih javnih
kua i bestidnih nesrenica veito razmaknutih nogu i opustoenih oiju. I uini mu se
da ga odavno nije nita tako brzo sneveselilo. Moda bi i oborio pogled da nije bilo
onog dugovratog i pogrbljenog vojnika: koraao je po tesnoj sobici, nadnosio se as
nad jednu a as nad drugu gomilu, udarao po gitari i, kao da je na nekom drugom
mestu, plano pevao: Catari, Catari, perche mi dici sti paroli.4 Ne razlikujui druge
od prvih, ni poslednje od onih to su, potiteno gledajui preda se, odlazili, tuna
enska tela su se po navici grila i izvijala; i kao da im je bilo svejedno to iznad njih
kaplju iskidane vojnikove rei: O core core, ngrato... tutt e passato...5
Dim je postajao sve gui oko Antoniove lulice: ve su ga pekle oi. Blago se
okrenu. I zabrinut i ljut, pukovnik ga doeka:
Dakle, Antonio, o emu je re? ta sam to dobio?
Sina si dobio! ree tiho major.
Pukovnik gnevno odbaci spravu i opsova sve svece. Iznenaen, Antonio zausti
prekor. Pukovnikovo lice jo jednom iskrivi bes. Prekrsti ruke na leima i stade ustro
koraati izmeu kaua i pisaeg stola. Major je glodao lulicu i posmatrao ga.
Sigurno ona albanska kurvetina? ree pukovnik kao za sebe: Onaj gad
prljavi!
Grkinja! kliknu major i prsnu u zarazan smeh. Tvoja slatka, tvoja jedina,
tvoja nezamenljiva i egzotina Aliki. Hi, hi, hi...
Ali, Antonio, to nije nimalo smeno! ree polugoli pukovnik i prodrmusa ga:
Najblae reeno to je alosno. Ne shvatam to se toliko smeje. Ide mi na nerve to
tvoje kikotanje, Antonio!
Spartaco moj dragi, sricao je s mukom Peduto: Ne smejem se tebi nego sebi.
Setio sam se ovog trenutka da sa mnom nijedna ni potena, a kamoli kurva, nije htela
dete... i ja sam ojaen zbog toga, toliko ojaen da u pui od smeha. A ti, vrag
plodnosti nek te nosi, ti si neki redak primerak nae lepe i iskvarene rase ti u zemlju da
ga zabode, rodie ti!
Antonio, nije smeno, poe gotovo plano pukovnik: Peti sin! Istini za volju neukusno! Pomislie ljudi da sam - Albanac...
Major se kikotao i naginjao preko stolice - lulica mu je mogla pasti. Pominjao je
neplodnost svog semena, prelean mums, knjievnost. Guio se. Iznad njega se
nadnosio crni, upavi Allegretti i besno psovao.
10

Pisma su dole, u kolima, ree Peduto kad se malo povrati: Sve polugrki,
polutalijanski. Naglas smo ih itali u Glavnoj komandi. Bilo je tu vie generala.
Koji? upita pukovnik i poblede.
Basso, Vigorelli, Tozzi. I jo jedan sa staklenim okom, kog zovu Cazzoduro.
Samo kad nije bio general Besta! ree pukovnik s olakanjem.
Da, i on je bio, ree Antonio: Pozdravio te. Nisam znao da se tako dugo
poznajete. Kad god izgovori tvoje ime, prsne u smeh. Kako je taj bio razdragan!
ta je govorio?
Uglavnom se smejao, ree major: Na kraju nam je najavio posetu.
Besta? Pa to je uas! Antonio, veeg cinika i intriganta nisam sreo! Taj vai za
oveka koji moe da zavadi dva ormana, dva oka u glavi! Strahovito je sebian,
udljiv, uvredljiv. Dobija napade smeha, plaa. Napade zla i dobrote istovremeno, to
sam na njegovom primeru prvi put video! Taj laje, maue, rie! Taj imitira, dri
govore, peva! Manijak!
Pisma tvoje Grkinje dospela su u Bestine ruke. On ih je nauio napamet.
Originale u, lino, doneti Allegrettiju, dok u kopije zadrati u - memoriji! rekao je, i
dodao da ga zanima sve to je u vezi s talijanskom kopiladi...
Sam ima dvoje, troje! ree pukovnik: Atina, Tirana, Dubrovnik. To ne krije,
dok Adis Abebu preskae!
I drugi bi hteli da zaborave Etiopiju, ubaci Peduto jetko, ali se Allegretti napravi
da ga nije razumeo.
Besta, Basso, Cazzoduro - ja sam zaista okruen ubicama! zbrza Allegretti i
panino nazu izme: Katkad mi se ini da bi najbolje bilo da jurnem na partizane, da
poginem. A Besta nek iri intrige kakve god eli...
Ako si reio da pogine, ne mora se truditi da smra, ree major, pa nastavi
kad se pukovnik umiri: Besta se naprosto guio u suzama kad nam je itao, a zatim
recitovao, Grkinjino pismo, iz kog se vidi da ona, uprkos svemu, potuje na novi
poredak i eli mu konanu pobedu.
ivotinja grka! planu Allegretti i isturi donju vilicu na Mussolinijev nain:
Otkad kurve za nas navijaju ne ide nam najbolje!
To i general Cazzoduro tvrdi, ree major, uzdravajui se da ne zaplae od
radosti: Ja se, meutim, ne slaem. Osvojiti srca pesnika, artista, klovnova, lopua,
oloi, ljama, dna, srca ena, kurvi uopte - za mene je najdragocenija pobeda.
Pukovnik stee opasa, pitoljinu pomeri s trbuha na bok. Tako je pokazivao da
nije shvatio Peduta.
Besta i Cazzoduro bili su istinski presreni kad su proitali da je ona, Grkinja,
tom tvom kopiletu dala ime Cesare, ree major: Cesare - Claudio!
11

Za ime Boga, Antonio! zavapi Spartaco: Jedan se moj sin ve tako zove!
Ti to najbolje zna, ree Peduto i pripali lulu.
to je ba to ime izabrala? ree pukovnik i iskrivi lice: Mogla mu je dati tvoje
ime!
Priao si mi da ti je, dok si je jahao, govorila o starom Rimu, o Etrurcima, o
bludu na Apeninskom poluostrvu, ree Antonio: Priala je i meni, ali nisam mogao
da shvatim ta joj znai rimska poza. Niko joj, izgleda, nije umeo da izvede tu
operaciju. Rimljani su joj i dalje opsesija...
Kakve veze imamo mi, zdravi i normalni primitivci, s tim rimskim pederoidima,
pijandurama, nazovipesnicima i misliocima! planu pukovnik i zgrabi spravu za
rastezanje: Kau da su jedni drugima u ui, oi i usta piali, da su govna jedni drugima
jeli! Dok su divljaci voleli zdrav seks, nepeeno meso, gimnastiku u vidu jahanja i
napredovanja prema usranom i nagnjilom Rimu!
Antonio je gledao kroz prozor. Video je jarbole, tanketu, esmu. Sve vie vojnika,
podvodaa i kockara skupljalo se oko popa Vukia. Pop Vuki je bio besan, razmicao
ih je, pravio sebi prolaz. Pop Vuki nije bio paljiviji ni prema evojci bledih obraza,
okruglih i neveselih oiju. Zvala se Dana, seao se Antonio. Pruala je prema besnoj
mantiji ruke, padala. Pop Vuki gazio je prema Komandi. Zadravi pogled na
posrnuloj devojci, Antonio ree:
Sve one, Grkinje, Dalmatinke, Albanke, sve one nam piu. Sve poinju od naih
slavnih predaka, Rimljana, a zavravaju seanjima na nas koji, kako one tvrde, ponovo
oslobaamo i gradimo novi svet, ne znaju da kau novi poredak.
Antonio, to ona tom svom kopiletu, koje je moje koliko i tvoje, nije dala ime
Sokrat ili Aristotel, Fidija ili Filip Makedonski? Kako da ne protestujem?! Na prvom
mestu kao Talijan koji nema ba nikakve veze s Rimljanima, kao oficir jedne
neustraive i, iznad svega, zdrave i asne vojske, zatim i kao otac osmolane porodice!
udno je, uostalom, da ste toj balkanskoj kurvetini sve poverovali...
To generalu Besti ispriaj, kad doe, ree Antonio: A mene pusti da malice
sklopim oi.
Eto, taj je Rimljanin! kao uboden iglom skoi Allegretti i nehotice pogleda
uokvirena lica na zidu: Taj nije poao u na sveti rat iz militaristikih, ideolokih i
politikih, talijanskih razloga, ve iz razloga strogo pornografskih, rimskih! Kad smo se
prvi put sreli u Adis Abebi, 1939, rekao mi je, i to u prisustvu slavnog marala
Grazzianija: Cilj mi je ivotni, Spartaco, da pojedem celu rupu, ficu.6 Nikako to da
ostvarim! Kau da su Grazziani i Besta po Abisiniji uda pornografska izvodili, gozbe
prireivali, rimske, lizali i kao psi lokali, preko Eritreje ili ak do Crvenog mora, ali
afriku ficu, crvenu kao raseena i prezrela lubenica, nikako da pojedu. U Rimu sam
ga sreo dvaput, negde 1940. Bludniio je, priao mi je, ali na nezanimljiv, neizvoran,
klasian nain. Talijanska fica kod mene ne izaziva prodrljivost, pohlepu za jelom,
12

valjda zato to sam iz nje, sa zakanjenjem od kakvih dvadeset vekova, iziao. Mene,
Spartaco, to se jela tie, jedino zanima egzotina fica, afrika, balkanska, slovenska
fica! U Atini i Solunu bio je, govorio mi je, pred samim ostvarenjem ivotnog sna. Bilo
je to godinu kasnije, s jeseni 1941. Grazziani ga je hitno pozvao u Rim. Nekoliko
meseci obilazili su frontove, groblja, bordele. U Atini ga je ekalo iznenaenje.
Adelaide i Marije, Grkinja, nije bilo. Ili ih je preuzela ili likvidirala atinska crvena gerila.
Tako je grka fica ostala nepojedena. Besta mi nikad nije govorio koliko je ostao u
Tirani i Skadru. U Dubrovniku, Splitu i Zadru osetio sam izuzetnu slast i aromu
slovenske fice! priao mi je jednom, u Podgorici. Zavideo sam mu, ali ne znam na
emu, mrzeo sam ga, opet ne znam razlog, eleo da ga kao ugavog psa ispljujem. Ali
sam u Boki Kotorskoj i na Cetinju shvatio, dragi moj Spartaco, da je ficu, naprosto,
nemogue poklopati! Polizao sam pola Dubrovnika i Splita, sve to je bilo za lizanje u
Boki i na Cetinju, i doao do katastrofalnog zakljuka da fica, ma koje nacionalnosti
bila, ma koliko je razvrtao, upao, rastezao, ma koliko je jeo, postaje sve dublja, vea,
jednostavnije reeno, metafizikija, te je moj napor da progutam bar jednu takvu
aparaturu vie nego iluzoran. Kako savladati, kako pojesti ponor! Zaplakao se, suze
obrisao albanskim i enskim, napomenuo je, gaicama! I kome da se alim, Antonio?!
Nikad, nikad! Pre u se aliti generalu Tozziju koji me, znam to jo od Adis Abebe i
Soluna, organski ne podnosi. Naveu, nabrojau sva lica koja su bila u postelji s
pomenutim grkim udovitem. Ukljuujui i tebe, Antonio, i njega samog, Bestu!
Spartaco, prijatelju, uvaj in, ree Peduto, kom su oseanja tuge i uzdranog
smeha nagonila suze na oi: Bolje i tue dete...
Antonio, estoro dece sa zakonitom enom - jeste prostaki, ali nekako ide,
brojniji smo. Sedmo s nekakvom lukom i smrdljivom nimfomankom, tobo
artistkinjom, koja je uvrtela u glavu da se vraa stari Rim, nemoral, Etrurci! I kako je
poelo, ja u se za ovih nekoliko godina, dok rat konano dobijemo, u Italiju vratiti s
itavim oporom svetske kopiladi. Pa to je da ovek izvri samoubistvo, a zloin da
prebaci na crnogorske partizane. Ili da smesta i asno pogine za - novu Italiju!
Oboavam te! ree Antonio i poe prema vratima: Tebe, Spartaco, koji
uveava nau zdravu, nau herojsku, nau uasnu naciju! I budi siguran da e veno
iveti u knjizi na kojoj bih do kraja ivota hteo da radim. Rukopis se zasad zove Heroj
na magarcu, podnaslov je Vreme srama. Prijatelju s kojim izbegoh smrt vie puta,
tebi i jo jednom udu od oveka posvetiu sve stranice! Ideja mi se rodila tu, u
Bijelom Polju, mestu kroz koje mora da su proli Dante i Bosch! Spartaco, shvati,
presrean sam to mi je dat ivot u kom sam sreo tebe, oveka udnog izgleda, udne
due, udnog imena a jo udnijeg prezimena. Zahvalan sam to mi je podaren ivot u
kom sam smrtno zavoleo jednog oveka, jedno udo, slovenskog Viteza. Duhovno sam
mu se predao! Zna ga, kako ga ne bi znao! Pa u ii za vama do kraja. Do kraja
sveta. Do kraja svega. Do kraja ivota, ako bude zatrebalo. Staviu na probu emocije,
um. Sve ime me podarila majka, ona koja trai da joj se odui poezijom! Pa da
13

vidimo koliko moe srce kad ide za svojom zvezdom, za svojim pesnitvom...
Antonio, budi siguran da Spartaco Allegretti nee dozvoliti da ga namagari jedan
Besta! ree pukovnik i zauze pozu rvaa: Ne bude li general Besta imao
razumevanja, ii u Tozziju, njegovom krvnom neprijatelju. Zataji li i taj, idem pravo
kod Birollija, na Cetinje!
Taj je kao Besta: podvode mu cetinjsku decu! ree Peduto.
Pustimo sad njih! ree Allegretti: I njih, i kopilad. ta je novo na frontu?
Govori, srce i zvezde preskoi.
Ostavimo to za sutra, ree major praznei lulu: Premoren sam, uzbuen, a
saetost mi nije vrlina.
Osnovni utisak? namrti se pukovnik: Da imam o emu da razmiljam do
sutra.
Borimo se za najsvetiju i najsvetliju stvar u istoriji, za novi poredak, za
faizam, ree major kao provincijski glumac i prekorai prag: Drugi to nee, eto
drame! Nikako da ih ubedimo da taj nuovo ordine, novi poredak, nije nikakva
sifilistika vizija budunosti, ve stvarnost koja se iz dana u dan potvruje. Borimo se,
dakle, krv dragocenu prosipamo. I pobeujemo, dok oni tvrde da gubimo i da nam je
kraj blizu. Pominju Engleze i Amerikance, koji nadiru iz Afrike, pominju Ruse, kojima
je takoe stalo do pobede, pominju domae brigade. Bez obzira na to ta javlja RadioLondon, ta Moskva, godina 1943. nije godina naeg kraha, ve godina naeg trijumfa
na svim planovima, posebno seksualnom! A da li se ovde ta dogaa?
Bez promene, ree pukovnik: Manijaki napadaju, ovog puta iz pravca
Mojkovca i Pljevalja. Izgleda da su se vezali s Bosnom. Ginu, ludo ginu, leeve ne
broje! Stalo im je do ove take. Kao da je Bijelo Polje centar sveta!
Pa i jeste! naali se major preko lule: Zato emo pre pustiti Rim nego Bijelo
Polje! dodade, pa mu srce poraste: Je li tako?
Jeste, ree pukovnik neuverljivo: Ali nasru kao Japanci. Tvrde, urlaju iz
ume i s bregova, da e osloboditi ceo svet. Od nas?
Od nas! nasmei se riokosi pegavko: Zdravo, Spartaco!
Zdravo, Antonio! ree pukovnik i spravu za rastezanje gnevno baci pod kau.

3.
Sat izbi dvanaest i trideset. Sneveseljeni pukovnik stajao je kraj prozora i igrao se
zavesom. Video je mali, izrovani i bezoblini trg koji je poinjao tu, tako rei ispred
njegovih oiju. Sve je sa tog mesta bilo vidljivo: i naherene kue ionako dotrajale
kasabe; i ljuspasti krovovi sa smenim i bolesnim izraslinama dimnjaka; i pravoslavna
14

crkva s udnovatim kubetom, kojoj bi se i krst video da nije bilo vruine, praine i
dima; i vitka i nabeljena damija, oko koje se motao nekakav potiten, uplaen svet. I
nebo je s tog njegovog prozora bilo vidljivo: pregrejano i gluvo, oslanjalo se nevidljivim
krajevima na raskopana i uanena brda, izmeu kojih se stisla i zbila trona varoica.
Reku nije video, ali je uo kako umi, kako izmie varokoj praini, smradovima i
bodljikavoj ici, koja je na nekoliko mesta presecala.
Da je hteo, mogao je odmarati pogled na radnjama, koje su uokviravale trg. Bili
su to njemu sasvim nepojmljivi duanii, esto nalik na povee sanduke napunjene
svim i svaim: sijasetom inuva i hritvica, kaiia i sapunia; jednom reju od igle
do strele, od noa do sablje mogao je ovek nai u tim jamama i magazama. Svega je
tu bilo: od dretve do dolame, od pelena do skupe carigradske oje, od ulara i kanapa do
arenih svilenih pojaseva.
I ceo taj svet to je gamizao po sokacima i to se lenjo vukao oko mnogobrojnih
kafanica i prostranih krmi punih civila i vojske, zadaha rakije i premasnih jela, ljutio je
pukovnika: lica za koja je znao da su poodavno zakrvljena primicala su se jedna
drugom i aputala; priljubljena i nepoverljiva, u crnogorskim kapama i gizdavim
muslimanskim fesovima, u duvanskom dimu, nametena za apat, ta lica su se smeila
as prijateljski, as pritvorno.
Desetak mukih koraka od jarbola, s talijanskom i crnogorskom zastavom,
dremao je tenki. Sitan i neuredan vojnik stajao je uz sam bok eline kornjae. Beo
od praine i umora, i jo neugledniji pod lemom, s bajonetom na predugoj puci,
mladi je spavao. Pored njega su prolazili ljudi, ene, deca: da su hteli, mogli su odneti
i njega i njegovu puku. Letele su egom umrtvljene ptice izmeu drvea i prozora,
vojnici su pevali. Straar je drao ruke na trbuhu i opasau, osmehivao se u snu.
Napadale su ga vruina i muve.
Vojnik nije ni slutio da se tenku pribliava Napolitano, krljav vojnik s gitarom.
Nije ga ni uo kako pevui i uzdie, no je otvorenih usta i zaplamljenih obraza sledio
svoj slatki i tako esti san. Napolitano mu na vrhovima prstiju prie i, glasom koji se
jedva uo, zapeva kraj samog lema:
Nel mio cuor rinasce un sogno dor.7
Vojnik se tre. epa puku. Ugleda modre Napolitanove usne i gotovo plano
otee:
Oh, Augusto. To si ti, avole...
Stalno spava, Salvatore, tobo prekorno ree Napolitano i udari ga akom po
pleima.
Opet sam je sanjao, Augusto, ree tuno Salvatore: Prekinuo si me na
najlepem mestu: taman da joj ga metnem! Ti naie i sve propade: a ko zna kad u
15

opet zaspati...
Ne gubi nadu, Paolone, ree Napolitano i zasuka dugi rukav.
Nita mi ne vredi, Augusto, stidljivo dodade Salvatore: Glavu izgubi za
Pietrom. A on, jadnik, samo pria o Mariki.
itav trenutak Napolitano je gledao u duge prste, kojima je prelazio preko gitare.
Vojniku se inilo da je i neto aputao. Primae mu se, loman i sanjiv: Augustova usta
bila su puna bola, metalnih zuba, priguene pesme:
Bolognesina mia...8
Napolitanove oi sijale su tunije nego ranije. Paolone ga uze ispod ruke. Priprti
puku i blago ree:
Augusto, kako moe toliko da peva... od jutra do mraka! Pevam i ja, gunam
zapravo, ali ne mogu toliko. Kao da si osuen...
Augusto Napolitano ga pogleda odavno zapaljenim oima. Gledao ga je dugo; tako
mu i odgovori:
A voli li je? tiho e Paolone i pree mu s druge strane: Tu iz Bologne...
Ne sanjam je, ree jo tie Napolitano: Niti elim da joj ga metnem.
Ona je, znai, bolja i vernija od moje Dane, ree vojnik prebledevi odjednom:
Bolja i vernija, ponovi i, glasom u kom je bilo i srdbe i mutne slutnje, upita:
Augusto, to mi ne alju smenu? Izgoreh!
Ne znam, ree Napolitano i krenu.
Moda su me sasvim zaboravili? ree setno Paolone.
Da, kao da si osuen, ree Napolitano.
Lepo kae, Augusto, ree Paolone: Neka kazna!
Salvatore htede jo neto da kae. Augusto ga prekide jednom od svojih psovki.
Paolone osta u pola rei, tuan i kiseo.
Salvatore nije iao za njim: gledao ga je iskraj tenka. Kad god je poinjao da peva,
Augusto je zabacivao glavu i usukivao vrat. I otkad ga znaju Paolone, Pietro i ostali,
ma koju pesmu da je poinjao, uvek se vraao na devojku iz Bologne.
Augusto, ree Paolone kad vide da Napolitano krenu u susret njihovom
zajednikom prijatelju, kaplaru Pietru: Augusto, uo sam da su Bolognese
najpokvarenije enske u celoj Italiji. To svi kau, pa ak i Bottoni. Moda i ta tvoja, ta
o kojoj stalno grca, radi to i druge. Ne zameri mi, Augusto, ali vele da svi iz Bologne
i blie okoline, i ljudi a naroito enske, rade ono to smo na Bottonijevim
fotografijama gledali.
Augusto Napolitano je iao.
16

Proveri ti to, Augusto! doviknu mu Salvatore: I ne tuguj uludo!

Gitarista ga je sluao, ali nije hteo da se okrene. Ispijeno lice mu je bilo
napregnuto i enjivo, kao dok je pevao o devojci iz Bologne. U naruju je drao
gitaru i ekao Pietra.
Salvatore Paolone pobode se uz tenk. Prekrsti ruke na trbuhu, zamuri i zinu;
pokuavao je da ni na ta ne misli. Nadao se da e se stari san nastaviti tamo gde se
malopre prekinuo...

4.
Ni esma nije bila sama; kraj nje se kikotala Marika. Oima tetreba gledao je
stidljivi i suncem opaljeni Pietro. Mucao je: jer, ona nije bila ni mala ni velika, ve lepa,
oiju crnih i kosih, grudi to su se, im bi se pomerila i krto zakikotala, dobro
primeivale pod vojnikom kouljom. Iako je prozor bio otvoren, a dan uspavan,
pukovnik nije mogao uti svaku njihovu re. Pa ih je gledao.
Zato ii tako brzo, signorina Marika? Zato?
Lavorare,9 Pietro. Lavorare, nasmeja se devojka i pokaza nisku belih zuba:
Mnogo lavorare!
Ali zato, Marika? zadrhta Pietro i priblii se devojci uskog struka i okruglih
kolena: Ii sa mnom i nema raditi.
Domani,10 Pietro, ree dovojka i sae se da dohvati posudu s vodom: Sutra,
caporale.11
Sutra ja nema iv! izbei velike oi kaplar: Sutra komplikacije: komunisti,
puka, bum-bum. Ja umri sutra, Marika. Crnogorci nema dobro - ammazzare12 Pietro.
A Pietro nema voli puka, nema voli rat...
Devojka htede neto da mu kae. Ali se ukipi kad vide da krupan i klempav ovek
pedesetih godina, gotovo neprimeen, prie esmi i stade umivati ruke.
Marika moja, zavapi kaplar: Ja govorim istina. Ja Sardo.13
Devojka kaiprstom prekrsti usne, zatim pokaza debelog oveka s podonjacima
koji je, teko diui, pio s esme.
Spia, Pietro, apnu Marika: pijun!
Nema uti Pietro, ree kaplar: Pietro voleti!
Mesni pijun obrisa lice, vinim pogledom odmeri devojku i kaplara, pa poe
prema Komandi. Pukovnik se gadio tog sipljivog i nezgrapnog a tako korisnog Mustafe
Agia, upravnika pote i roenog dostavljaa. S Agiem se Allegretti zadravao samo
17

onoliko koliko je posao zahtevao.

Marika! hrupi kaplar i rairi ruke: Marika mia...
Domani, ree devojka podigavi posudu s vodom i napravivi omamljivu
kretnju kukovima.
Pietru, kaplaru, udari krv u slepoonice. Poao bi za njom da mu kolena ne
stadoe klecati.
Marika, Pietro nema faista. Pietro, moda, komunista, proaputa kaplar i,
spazivi da ni time nije mogao da je zaustavi, potra za njom: Da, ja moe biti
komunista...
A ti se tim i hvali, nesreo moja, apnu devojka i izmeni pogled s jednim viim
oficirom, koji je nerado mimoie.
Ja veliko komunista, Marika moja, proaputa kaplar: Opasno komunista. Ne
ii tako brzo!
Zbog toga te i neu, Pietro, ree Marika.
Ja nemati komunista, snae se kaplar: Ja mrzeti komunisti. Marika, molim...
Ni to ti ne vrijedi, soldato.14 Marika trai ljubav. Amore,15 Pietro, amore, i
cuore.16 A sad idi, avole mali, svijet moe svata pomisliti!
Ja imati ljubav, Marika moja, zaplete se kaplar: Mnogo ljubav i srce... srce
veliki... Nema ii. Pietro imati dva srce...
Ni tri da ima, kod mene ti ne pomae, ree devojka lomei se u struku.
Pietro je, kao ukopan, stajao nasred trga i gledao za njom. Nosila je sud s vodom i
sablanjivo se ljuljala.
Pazei da ga pijun, kog nikako danas nije hteo da primi, ne primeti, pukovnik je
razgrtao zavesu. Preko tenka je gledao Pietra, koji se nije micao, i Mariku, koja se
gibala s posudom na glavi. I, ne skidajui pogled s nje, pukovnik je u sebi aputao:
Nije to pare za tebe, kaplare moj mali. Malen je tvoj in da bi joj se dopao. Da si bar
kapetan, kao Brambilla, ili major, kao Peduto, jo bi nekako i ilo. Gledam kako gubi
glavu za njom ve mesecima, kako je saekuje i presree: ak si i srpski poeo zbog
nje da ui! Ako se ne smiri i ako je se ne okane, premestiu te odavde, pa ti nee
padati na pamet da trkara za crnogorskim kurvama. Kako se i usuuje, avole
goljavi, da je tako ganja kad zna da je ona verenica tvog efa, kapetana Vittorija,
koji je oboava. Uostalom, kapetan e jo veeras, ma koliko mu to teko palo, ustupiti
pukovniku Allegrettiju svog guzatog crnogorskog anela. I kao to vidi, mali moj,
nikakvih izgleda nema ni danas ni sutra, a ponajmanje prekosutra..
Izgubivi Mariku iz vida, pukovnik spazi kako Pietro, utuen i slomljen, prie
esmi i kako, ne razmiljajui mnogo, podmetnu glavu pod slavinu. Kad se iskvasi i
ohladi, poe trgom. Nije se dugo mislio u koju od krmica da zaglavi. Ue u onu s
18

crvenim natpisom na dasci:

NAJEA RAKIJA I

DRUGO

Pietro Portulu svali se za prvi sto. Pogleda vlasnika. On se zvao Gruban Mali.
Bio je to omalen i mrav ovek, ramena uskih, glave lepukaste. Toio je pie, ustro
razgovarao s vojnicima, droljama, podvodaima, kupcima i preprodavcima
prezervativa, abortina u kutijama za sapun, rasturaima pornografskih fotografija i
sveica s uputstvima kad i kako a kad nikako ne, razgovarao, dakle, kao neko kome
je zakinuto, oduzeto, oteto. Na ptijoj Malievoj glavi Pietro najpre zapamti kukast
crnogorski nos, krupne i crne oi koje su bile as neprijatno vesele i podsmeIjive, a
as ubistveno tune. Oi oveka koji je, po reima Antonija Peduta, pisca i majora,
patio i pre nego to se rodio.
Pietro Portulu kao davljenik podie ruku. Gruban Mali dobro je poznavao
kaplara i njegov ukus. Donese mu pola litra ljute, podseti ga na dug, pa se izgubi u
gomili.
Pietro Portulu odgurnu au, navi iz boce. Zapanjeni vojnici i drolje, koje su
govorile jezikom nekog drugog naroda, pijandure i crnoberzijanci, skitnice, pekulanti
vojnikom robom i municijom, podmetai letaka i proglasa, pijunine, kafanski
klupoderi, rimske pederine koje su ile za divizijama Venezia i Murge otkako je rat na
Balkanu poeo, ceo taj Maliev olo gledao je kako kaplaru grlom eta jabuica.
Smejali su se, ekali smrt.
Kad naiskap ispi ljivov otrov, kad krmicom odjeknu uzdah, Pietro Portulu baci
gotovo samrtniki pogled na Grubana Malia i na njegove zidove. Kao u magnovenju,
Portulu zapazi da na zidovima nema ni kraljice majke, dobre Jelene, zatitnice
zaljubljenih i pijanih, ni kralja Vittorija Emanuela III od Savoje, ni muevnog i okruglog
Duea, Mussolinija, s orlom na ramenu. Malieve zidove krasile su fotografije ena
otkrivenih sisa, razmaknutih nogu, raepljenih stidnica.
Pietro Portulu jo jednom obujmi golotinju, pa se mesearski osmehnu. Zene
obnaenih bokova, one to su bile baene na plea, kao i one to su se naticale,
podsetie ga na talasanje Marikinog mesa. Portulu, jeknuvi, zavitla flau u zid. Ne u
lomljavu stakla ni razuzdane povike prostitutki i vojnika. Ruke mu padoe pored tela,
elom tresnu o hladnu i mokru plou stola.

5.
Pukovnik Allegretti se hvalio da dobro poznaje vlasnika bestidne krmice,
Grubana Malia od Bijelog Polja. Oficirima koji su u mesto na Limu posle njega stigli,
19

ovako je opisivao to poznanstvo. Allegrettijev prethodnik, pukovnik Fabiani, upirui

prst u oveka oko kog se okupljao ljam, rekao je:
Spartaco, Malia se uvaj!
to ba njega? upitao je pukovnik Allegretti. Zar u ovoj dolini nema opasnijih?
Malii su na sve spremni! rekao je veseli Toskanac: Posebno ovaj, Spartaco
moj. Gruban je obeleen nesreom, svojom. I kurcem, svojim. Pogledaj mu meu
noge!
Zar mu je sve ono spolovilo, ila? Zar mu je onoliki pribor? Pomiljao sam na
zguvan skut koulje, na kilu, nikad na ud s opremom.
Spartaco, Maliu gae, tamo gde mu lee jaja, progorevaju! Pa kako da se njime,
u slobodnim asovima, ne pozabavi! Prijatelju, s oseanjem tuge naputam Bijelo
Polje, Crnu Goru, Malia. Idem natrag, u Grku. Valjda u i ja neto slino sresti! Tebi
ostavljam Malia, viteza s dve pregrti muda u nogavicama. I od tebe zavisi, Spartaco,
kakav e mu biti dalji ivot. Po mojoj oceni, no do nje ne drim, Malia e sama
priroda njegova, nagon, terati na uda. Ne zaboravi, Mali ve pripada pesnitvu!
S neto sete u glasu pukovnik Fabiani pripovedao je svom prijatelju Maliev ivot.
Nikad se nije saznalo ni ko mu je majka, a kamoli otac. Osvanuo je, jednog letnjeg
jutra, nasred trga, kraj esme, zavijen u vunene pelene. Do podne niko nije hteo da ga
uzme. Samo su gledali kako plae i kako ga prska voda, i raspravljali iji bi mogao biti.
I tek to zakljuie da ga je tu, po svoj prilici, ostavila jedna poljska cirkuska druina,
to se neznano kud izgubila jo pre zore, dojuri pop Vuki i, sporekavi se s hodom,
koji se takoe spremao da usvoji nahoe, odnese ga. Pop nahoetu izabra udno i
retko, sveslovensko ime: Gruban. Pop i popadija odvie pelene i umalo ne padoe u
nesvest. Nahoe je imalo mudaca deteta od est ili sedam godina, larvicu s kapuljaom
skoro do kolena. Pria se da je pop tad rekao kako e njegov Gruban sve do svoje
petnaeste ili esnaeste kitu svoju moi da vee u vor. Sve u svemu, pop Vuki se za
prezime mislio sve do noi. Petrovi, Nikoli, Jovanovi, birao je. No sva su ta
prezimena bila neprikladna cirkuskom i poljskom nahoetu nesvakidanje ile. Dobivi
te noi na kartama, napivi se kao zemlja, pop Vuki je izudarao popadiju to je bila
protiv vora, protiv usvajanja, i objavio da e mukarina nad mukarinama nositi
nesvakidanje prezime: Mali!
Ni dve godine ne prooe od krtenja kad pop, kao u ali, pokloni hodi nahoe.
Hoda u svom domu zadra krtenog stvora samo nekoliko meseci. I tamo je bilo
spora oko vora. Kolevka se nae u domu najpobonijeg mesnog Crnogorca, udovca
Lubarde i dugogodinjeg dravnog inovnika. Mislilo se da je pravi otac, ili bar
zatitnik, naen. No kad Lubarda zaglavi u aps zbog utaje optinskih para, i kad ga
vezanog odvedoe put Prijepolja, trogodinjeg Grubana uzee neke usedelice.
Boleljive devojure nisu mogle da gledaju Malievu ilu koja je, ak i kad je bila u
voru, delovala smeno, sramno, zaplaujue. Deak se opet nae kod esme, sam,
20

pravi Poljak.
Nosili su ga, tako, vodili iz kue u kuu, sve do njegove sedme ili osme godine.
vor vie niko nije pominjao. im je stao na noge, oteo se malo, deak je poeo da
zazire od metana. Lutao je s decom bez roditelja, sluio, prosio. Spavao je po
tavanima, podrumima, talama. Nikakvu kolu nije pohaao. Stalno se snebivao i
crveneo. ekao je poljski cirkus, govorkalo se. Vreme je prolazilo, kurati aneo je
rastao, ali nikad nije dostigao visinu svojih vrnjaka.
Niko, pa ni glavni mesni pijun, Mustafa Agi, nije saznao otkud dvadeset
petogodinjem Grubanu novac za otvaranje krmice. Trgovci i kafedije ukali su da
je obio neiju kasu. Budui da nikakve prijave nisu protiv njega stizale, zlobnici poee
pronositi glasove da je Mali u vezi s nekakvom tajnom organizacijom koja ne zna ta
e s parama, pa ih ulae u kafane, kockarnice, javne kue.
Zbilja, otkud mu ideja da ba na dan ulaska naih oslobodilakih trupa u Bijelo
Polje otvori taj svoj zaguljivi bordel? zapitao je Fabianija pukovnik Allegretti.
S Crnogorcima nikad nisi naisto!
Da ga ne kreditiraju komunisti? misteriozno je upitao Allegretti.
Da komunisti nekom pomognu - potpuno je nemogue! ljutito je odgovorio
pukovnik Fabiani: Uostalom, jo nemaju sredstava. ive od pljaki, otimaina,
takozvanih dobrovoljnih priloga koji nisu nita drugo do prinuda, pronja, prevara. A i
da imaju novca, ne bi ga ni pozajmili, a kamoli poklonili jednom problematinom, kako
to oni kau, privatniku. Prema tome, moe biti potpuno siguran da on s njima, bar
zasad, niti ima niti moe imati bilo kakve veze.
U Malievoj jazbini vie je vojske nego u slinim jazbinama, primetio je
Allegretti.
Toi pie u pola cene. enskih je napretek. Guavih, opavih, grbavih.
Gluvonemih, kljastih, trorupih. Slepih! Neke su iz Skadra, neke iz Soluna, neke iz
Skoplja. Neke uopte ne znaju odakle su i kud su se uputile. Sve smo mi to pokrenuli,
a Mali od Bijelog Polja skupio! Da, jazbina je puna ljama kakav se samo zamisliti
moe! To je pravo svratite, dno, hou rei bezdan! Skitnice, prolaznici, bogalji!
Lopue, konjokradice, delati! verceri zlata, soli, plavog kamena! Dounici, nikad ne
zna iji! Kupci dece, muke, za Istanbul, Kairo, Dibuti! Distributeri gonoreje, na
kojoj, umesto na kakvom mineralu, lei ova prokleta Limska dolina! Trgovci koji,
kau, preko Malieve jame vezuju Bari i Skadar s Foom i Sarajevom! Umesto da bilo
ta rade, ili nam se bar pridrue, nai slavni roaci, Crnogorci, ne izlaze iz te proklete
Malieve rupetine! Uostalom, predajem ti ih na duu. Pa studiraj do mile volje! Ja se
vraam u moj Solun, lopovima i kurvama, koje me.se, kako ujem, priseaju!
O tome da Mali vojsci prodaje i preprodaje prezervative, grki jod, zelenkasti
turski krem za mazanje glavia, usnica, nosnih rupa, marova, sluzokoe uopte,
saznao je prvo major Peduto i obradovao se kao dete. Trebalo je da prepeaim pola
21

sveta da bih sreo jednog takvog genija! Antonio nije poricao da je to izjavio. Samo je
dodao da Mali pripada knjievnosti, istoriji, legendi, a Bijelo Polje, mesto i gnezdo
nad gnezdima, jednoj novoj pesnikoj topografiji. Menjae se mapa, ili bar neki znaci
na njoj - Malievom zaslugom! urlao je Peduto, ali ga u tabu divizije Venezia nisu
razumeli. Pukovnika Allegrettija obavestili su kapetan Brambilla, pijun Agii neki
kaplari da Mali, pored arapskih supozitorija za razbijanje guznih epova, kapi za san i
obloge za sve vrste otoka, negde u svojoj jami dri i hrpe militaristikog pornografskog
materijala.
Uvaeni gospodine pukovnie, vojska i narod se kvare, rekao je kapetan
Brambilla, crven od stida: To su itave broure, asopisi, knjige, gde se opisuju
sramne stvari i radnje, gole ene i mukarci, polni aktovi, koitusi, hou rei optenje s
mazgama, magarcima i magaricama, urkama i kokoima, kobilama, sicilijanskim i
grkim kozama, ovcama, sa svinjama ak. Prezervativi su mu, zamislite, ruski!
Nepoderivi su, proulo se, cena im je basnoslovna. Slue mesecima, peru ih, ispiraju,
posipaju talkom i uvaju kao oi. Jedni drugima ih pozajmljuju, vojska metanima,
metani vojsci, a svi kurvama! Gospodine pukovnie, gonoreja se bre iri od nae
ideologije!
Sutradan ujutru Allegretti je primio hodu.
Najutivije bih zamolio, dobri i divni na Komandante, da pomenutom Maliu,
ajvanu bez vjere, kaurinu, zabranite prodaju nekakvog sapuna, pravljenog od pepela,
ugljena, pijeska, svinjske masti. To je neto protiv konjske, ne protiv ljudske uge!
Narodu mom muslimanskom, nad njim bdijem, ta sapunina, svinjska, kou upropasti!
Mene, najbolji na Komandante, ne zanima ta e biti s crnogorskom koom. Oni su, ti
Crnogorci, skloni svemu to ne valja, naroito nemoralu, politici komunizmu...
Ve mesecima pijan, pop Vuki, grdosija, duboko se poklonio Komandantu. Jedva
stojei na nogama, pop Vuki je, sa suzama i glasnije nego to je obiaj u ovakvim
audijencijama, grunuo:
U ime hrianskog, pravoslavnog ivlja, egregio signor colonnello, traim da se
udovitu, Maliu, zabrani rasturanje nemoralnog, komunistikog materijala! Glas
Crnogorca, koji se tampa na svetom Cetinju, kao i vae divne novine i ilustracije,
ratne, Mali baca kroz prozor svoje zlokobne jame! Vieno vie puta, zapisano,
svjedoci su tu, to jest u bolnici, uete od ega! Colonnello, junae na, od Malievih
kapsula, navodno protiv ira na dvanaestopalanom crijevu, moj ivalj nikako da
zaustavi crven proliv! A to je najgore, dini na Komandante i zatitnie, Mali rastura
i po parohiji i izvan nje, narodu u icama i narodu van njih, proklet jedan lijek, abortin.
Crnogorski ivalj, ionako malobrojan i politikim strastima razdvojen i upropaen,
nezapamenom brzinom se smanjuje. Kraljica Jelena e uskoro ostati bez brae i
roaka, kralj Vittorio Emanuele III bez tazbine! Mali je najvei, najkrvaviji ubica,
delat drugog svjetskog rata!
22

Pukovnik Allegretti ostao je nem na sve prigovore. ak i na primedbu majora

Peduta, koji je, sa suzama u oima, rekao da je Mali, bez sumnje, najvei ratnik
drugog svetskog rata, te da se isplatilo doi ak iz Rima, Atine i Soluna do Bijelog Polja
i sresti ga. Tad Spartaco nije shvatao svog Antonija. Pukovnik se, dakle, i dalje epurio
trgom, prolazio pored Malieve jazbine, pravei se da niti je ta uo ni ta video. A s
vremenom i usmene i pismene albe protivu pornografa prestae da mu stiu...

6.
Sunce se zaustavi iznad same pravoslavne crkve. Zamalo se ne nabode na
zanemareni, zarali i iskrivljeni krst. I okretalo se tu, iznad nagnjilih i isuenih krovova,
okretalo se i muilo kao bolestan pauk, te niko, ni da je smeo, nije mogao podii gladnu
glavu gore. Davilo se u praini to sunce letnje i nije mu bilo pomoi: dole su ga ekale
uske i smradne uliice i sokaci; kaldrma i gomile speenog blata; vojnici s lenjim
bajonetima na pukama i iznad pregrejanih lemova. Vojnici i raspasani, i dremovni, i
bezvoljni; bosa i zaputena deca to su sa starim sudovima obigravala vojnike kazane i
magacine, i ene nekakve, sline utvarama, u crnim muslimanskim prnjama ili bez njih.
A i zvona su zvonila, i pukovniku Allegrettiju je od te jeke, to se prolamala
gotovo nad samom njegovom glavom, bilo jo toplije. Maramicom je brisao vrat i elo,
ali je znoja bilo sve vie. Stojei na vratima svoje kancelarije, pogledao je prema
zvoniku. Praine je bilo vie no jeke zvona, vie no svetlosti, i on nikako nije mogao da
ugleda zvonara.
Kaljucajui nervozno u maramicu, pitao se: to li tako dugo i jako zvone; sve mi
se ini da nikad pre nisu bila tako glasna. Izgledalo mu je da ta urnebesna zvonjava, ta
lupa bez ritma i smisla, podie prainu, to je mirno leala na bezoblinom trgu s
esmicom u sredini, sa gotovo uvelog lia lipa, koje su okruivale Komandu, mirnih
stvari i jo umirenijih ljudi.
Zvono se i dalje prolamalo i njemu nita drugo nije ostajalo nego da se jednom
rukom dri za opasa i pitolj, a drugom kupi s ela lepljivu vlagu, i da se na svaki udar
bakarne maljice u staru i iroku koljku zvona trgne kao u nemirnom snu.
Pukovnik se iznenadi kad u hodino zapomaganje. Skrenu sumnjiav pogled s
pravoslavnog zvonika. Kroz oblak praine video je samo trono, drveno minare
damije. Ali, hodine alme nije bilo na vrhu bogomolje, i njemu se inilo da i zvonjava
zvona i to iznemoglo, promuklo i potpuno nerazumljivo zavijanje, kaplju sa samog
neba.
Vetar ili nekakav slian avo razagna oblak praine to se poput stuba dima dizao i
kovitlao oko damije, te pukovnik, najzad, spazi Muhameda Muhicu Merdanovia,
hodu: presamien preko ograde, tako da se mogao, u jednom trenutku, strmoglaviti,
23

starac je pevao. Dug, dubok i grlat glas izvirao je iz razjapljenih eljusti, otkidao se od
brade i gotovo sablasno lebdeo nad kasabicom. Hoda Merdanovi je dlanovima
doticao obraze, a zatim irio ruke: kao da je, nemoan a vidovit, zvao k sebi sve one
zaplaene, one nemone i one zaputene ljude koji su ga iz duania, ili s prozora,
pobono gledali.
Neobjanjivo jak strah pomeri pukovnika s praga Komande. Gotovo sleen i bled,
sie niz stepenice. I dok su se vojnici okupljali oko njega, on je gledao kako se
iskeeno, oajniko hodino lice okree as k nebesima, a as prema pobonim i onim
drugim ljudima to su, jedva primetni, mileli putem. Ni sve jaa jeka zvona ni praina,
to se opet podizala, nisu mogle da nadglue, a kamoli da zaustave dugorukog oajnika,
Merdanovia, s brojanicama i tekom almom na temenu.
Ovo nije molitva, pomisli pukovnik, ne primetivi da se vojnici grupiu u
desetinu: Nije ak ni znak da je neko umro, nastavi: Jer, zato bi obe bogomolje
oglaavale jednu smrt; a prosto ne verujem da su dvojica, kao po nekom dogovoru,
odjednom umrli... ovo je revolucija, poziv na jo jednu pobunu. Ba to - onaj starac,
Merdan, jaue vie od pola sata, a zvona ni sama ne znaju otkad gruvaju. Za koji
trenutak mogu poeti borbe i okraji...
Od poslednje misli pukovnik se najei. Zamisli sebe u borbi s brkatim, dugonogim
ljudima, i sneveseli se. Zabride mu rame uspomena na jedan potpuno nepredvien
susret s crnogorskim odmetnicima. Onda, gotovo sleen, pogleda postrojenu i ukipljenu
desetinu. I pre no to kroi k njima, prioe mu dva oficira. Ne primeti da ga
pozdravie, da mu neto saoptie. Gledao je iznad krovova, preko damije i zvonika
pravoslavne crkve.
Navikli na pukovnikovo mirkanje i dugo gledanje u daljinu, kapetani su ekali.
Stajali su jedan pored drugog: Vittorio Brambilla, omalen i okrugao ovek, oiju sitnih i
zlih, a nosa izduenog i pljosnatog; i Lorenzo Fioravanti, najkrupniji meu oficirima,
ljudina isturenih vilinih kostiju, irokog ela i dugih ruku.
Oseam alkohol, ree tiho pukovnik: ljivovicu!
Kapetani su utali.
Koji je od vas dvojice pijan? upita pukovnik, gledajui u brda.
To nije teko ustanoviti, gospodine pukovnie, ree jetko kapetan Brambilla.
Zar opet vi, kapetane? ree pukovnik.
Opet ja, zape jezikom Lorenzo i zaljulja se: Izvinite, gospodine pukovnie.
Ne nalazite li, kapetane, da nije najzgodnije vreme za rakiju? poe pukovnik:
Ba u trenutku kad treba da budete najtrezveniji i najbudniji, vi pijete. udno, zar
ne?
Najblae reeno, to je udno, trepnu kao svraka kapetan Brambilla.
Nemam nita protiv te njihove proklete ljivovice, raspeva se pukovnik: Ali
24

nije trenutak ...

Divno ste se izrazili, gospodine pukovnie, uplete se kapetan Brambilla:
Jednostavno a snano: nije trenutak!
Ba je trenutak i za rakiju i za sva druga pia, pomisli kapetan Fioravanti, jedva
ostavi na nogama: Za rakiju i za potpuno gubljenje pameti i pamenja, nastavi kad
mu se uini da pukovnik ima dve glave, tri ruke i nekoliko pitolja.
Kapetane, ubudue me potedite ovakvih susreta! ree pukovnik Lorenzu.
Nije trenutak, vidi, ubaci Brambilla.
Pukovnika naljuti Vittoriova upadica. On brzo skrenu pogled s oficira. Njegova
pratnja, desetak vojnika, pranjavih i naoruanih, pekla se na suncu.
Ne ini li vam se da zvona danas previe zvone? Hoda Merdanovi
neuobiajeno dugo zavija. Danas me sve to zabrinjava.
Kapetani su utali.
Oni tako pomamno zvone i pevaju ve itavih dvadeset pet minuta, pa mi se
ini da to nije nikakva molitva, ve poziv na pobunu. A ta vi o tome mislite, gospodine
Fioravanti?
Meni se ini da tu nema ko da se pobuni, ree Lorenzo: A to zvone i
pevaju: pa iz dosade, gospodine pukovnie. Nedelja je, u poslednje vreme ee
umiru...
Oevidno, danas ste raspoloeni, ree pukovnik, a onda brzo pogleda drugog
kapetana.
Da, ja se u prilinoj meri s vama slaem, gospodine pukovnie, ree kapetan
Brambilla i ozbiljno, ak brino, nabra obrve: Ne zaboravimo da su Crnogorci, ako su
uz to i komunisti, na sve spremni. Budite uvereni da jo, i pored nae pronicljivosti i
lukavosti, da jo pojma nemamo s kakvim narodiem imamo posla.
Znai da su i vama, kapetane, ova zvonjava i ono zavijanje sumnjivi? vano
upita pukovnik.
Da! kliknu kapetan Brambilla: ak i u sluaju da zvonjavom oglauju smrt,
ak ako i nekoga od svojih vitezova ispraaju! Ne treba zaboraviti, gospodine
pukovnie, da su komunisti u stanju i jedan obian pogreb iskoristiti u propagandne
svrhe: prvo - narod, tobo, umire pod faistikim, kako to oni kau, jarmom; drugo - u
stanju su da i na samom pogrebu odre politiki dogovor; i tree - ne bih smeo
garantovati da s tog njihovog pogreba nee pravo na nas, i to s orujem koje mogu
drati, na primer, i u mrtvakom sanduku...
U mrtvakom sanduku, ponovi kao za sebe pukovnik.
Da, ak i u mrtvakom sanduku, dodade kapetan Brambilla: Oni ne biraju
sanduke...
Nalazim da ste ih dobro prostudirali, ree hladno pukovnik.
25

Komunizam je moja najua specijalnost, gospodine pukovnie, ree kapetan.

Nareujem optu pripravnost. Jake patrole nek krstare gradiem. Ukoliko oni
bezumnici ne prestanu s vrajim molitvama, nadgluiti ih jakim plotunima iz svih
raspoloivih oruja!
U kom pravcu pucati, gospodine pukovnie? opet se uplete kapetan Brambilla.
Razume se, na neprijatelja! podie glas pukovnik a onda nastavi s naredbama:
Iz svih raspoloivih oruja! Da, ba tako. Do sutra u podne, ne pustiti ni u grad, ni iz
grada, ni pticu. Budno motriti na lica sa spiska broj jedan. Za nekoliko trenutaka
pohapsiti sva lica sa spiska broj dva. Pretresti sva lica koja se ovog trenutka nalaze na
ulici, ukljuujui tu i eventualni pogreb!
Vittorio Brambilla tucnu, zatim se najei.
Jer su ovog trenutka i crveni mrtvaci opasni, zbrza pukovnik: Zar ne,
kapetane? Vama kao ekspertu za pitanja komunizma i njihove jezike, napadne, i
potpuno bezobzirne propagande, mora biti da je i to poznato. Mislim da ste u pravu
kad kaete da njihovi leevi jae zaudaraju.
Lorenzo Fioravanti ih je gledao.
Vittorio Brambilla poblede.
Pukovnik mae ruku s futrole pitolja.
Jeste li sve zapamtili?
Ja jesam, gospodine pukovnie, odvrati kapetan Brambilla: Samo mi nije
jasno ta s licima sa spiska broj tri...
Kapetane, kao lan vanog operativnog i obavetajnog centra, kao oficir ija je
najua specijalnost komunizam, ne bi trebalo da se raspitujete za ono to nije
pomenuto. Prema tome, potrudite se da ne zaboravite samo ono to sam napomenuo.
to se tie spiska broj tri - na njemu se nalazi jedno lice, moja simpatija, Don Gruban
od Bijelog Polja, Mali, strani Crnogorac ispod cirkuske poljske atre!
ta s njim, gospodine pukovnie? pouri Brambilla.
Nita! ree pukovnik: Ne primeivati ga!
Razumem, gospodine pukovnie. Ne obraati na njega panju, ma ta radio.
Kapetane, najbolje bi bilo da popijete jo koju, da se dobro ispavate, ree
pukovnik Lorenzu: Slobodni ste do sutra u deset. Nadam se da ete na raport doi
trezni. Dobar san, kapetane!
Kapetan Fioravanti stade mirno.
Horacija, molim! ree pukovnik.
Vojnici, njih trojica, potrae. Tumarali su po prostranom dvoritu, obigravali
Komandu, proturali nos na trg. Oajniki su se zgledali i opet jurili. Sva srea to je
pukovnik gledao u daljinu. Jer, nije bilo Horacija.
26

Pa gde je taj vraji Horacije? Opet ga nema. Ah, gad! Tu je bio pre etvrt sata.
Da, ali pre etvrt sata. Pa to mu nisi rekao da prieka. Dosta mi je tvojih magareih
ala. Nema ga ni u onom vrtu gde najee navraa. A da sluajno nije gore, u
Komandi? Nije, i tie malo. U redu, ali bi mogao biti u bifeu, na uglu. Nigde ga nema.
Otiao je da se proeta, velika je to propalica. Nije ni na trgu, ni u crkvi, ni pred
damijom. Odosmo u zatvor. Bolje i to nego van ice i u borbu s crnogorskim
divljacima. Gospode, Horacija nigde nema, pukovnik e nas pod vojni sud ili u prve
borbene redove...
Po svoj prilici, pukovnik je neto poverljivo raspravljao s kapetanom Brambillom:
aputao je preko obiaja, gestikulisao, pravei iznad Vittoriove glave krugove i krstove.
Prestravljen, kapetan je treptao kao vrana; ma ko da ga je gledao, rekao bi da oekuje
ili grom iz vedrog neba ili udarac pukovnikove ruke.
Hteo bih da razgovaram s vaom verenicom, kapetane, ree pukovnik gotovo
apatom: Budite ljubazni, kao to ste revnosni, i zamolite je da doe u moju
kancelariju. Ili je vi lino dovedite.
Pukovnik se drao za opasa. Gledao je kapetana pravo u oi.
Posluau, gospodine pukovnie, ree kapetan obradovan to ih niko ne slua.
eleo bih da joj postavim nekoliko potpitanja, nastavi pukovnik.
Izvanredno dobro sam vas shvatio, gospodine pukovnie, ree kapetan i
poblede: Spreman sam da izvrim svako vae nareenje. Ali... da li bih je ja mogao
zameniti...
Zasad ne, kapetane, ree pukovnik neto oporije.
Kapetanu se zamutie oi. Zadrhta mu brada. Ali, osta nepomian i pribran.
Poverljivo saaptavanje naruie vojnici. Uplaeni, zadihani i bledi, vodili su dve
kobile i Horacija. Bio je to negovan, vitak i beo drebac. Vojnici su, videlo se, oekivali
grdnju. Ni pojma nisu imali da je pukovnik ve bio zaboravio i kobile, i Horacija, i
svoju podnevnu etnju do aerodroma i natrag.
Horacije presta da re, da prednjim kopitama kopa kaldrmu tek kad ga pukovnik
poslui eerom iz maramice. Pukovnik se gadio svih ivotinja, ovakvih etvoronoaca
naroito. Kao komandantu mesta pripadao mu je konj, toga se nije smeo odrei. Pa
umesto da potape svog Horacija, on mu samo prie i uhvati se za jabuicu sedla.
Porunici koji su bili ve na kobilama, i vojnici koji su oekivali poslednje i
najvanije zapovesti, gledali su kako pukovnik stoji uz konja nepomian. Nije im bilo
prvi put da posmatraju kako Komandant nema hrabrosti ni snage da ubaci stopalo u
stremen, da se onda odbaci gore, u Horacijevo sedlo. Kao i oficiri, tako i vojnici
izmenjae poglede, onda navukoe na svoja blaga, podsmeljiva i neratnika lica masku
odvanosti i strogosti.
Giovanotto, danas oevidno nisi u formi, ree sebi pukovnik: A mora na
27

Horacija, pa do aerodroma i natrag! opet ree sebi: Hajde, udeni stopalo u stremen,
onda se odupri i odskoi. Video si kako su to maloas uradili oni primitivci i terroni,17
oni porunici. Kog vraga se boji, to se trza! Plai se da e pasti i upraiti ucakljene
izme. Ili ti se ini da nee moi od zemlje da odigne nadebljalu i nisku stranjicu.
Hajde, daj, ne boj se da e ti popucati avovi!
Kapetan Fioravanti vide kako Vittorio Brambilla prinese pukovniku stolicu.
Horacije se zaudi, zatim poe da re. Pukovnik se nervozno nakalja i s mrnjom
pogleda oficire i vojnike, koji su utali. Onda, stavi na stolicu i kao da se nikad nije
peo na konja, uzjaha. Zgadi mu se ulagivaki dug, gumen Brambillin osmeh.
Neveto bocnut mamuzom, Horacije skoi; pukovnik se jedva zadra u sedlu.
Porunici, Arturo i Nicola, krenue za pukovnikom, koji kao da i nije znao kud je
krenuo, i kako da vodi odmornog, besnog i trke eljnog Horacija.
Vojnici su gledali za kobilama.

7.
Za pukovnikom Allegrettijem, koji se vrsto drao u sedlu, jahali su porunici,
crmpurasti Arturo Esposito s leve, a ivahni i smeljivi Nicola Riva s desne strane.
Ispred i iza njih ili su vojnici s bajonetima na kratkim pukama.
Sputali su se dombastom strminom, koja se zavravala mostom. Horacije je
oseao da se njegov gospodar pribojava i da ga stee izmama, pa je podizao glavu i
koio vrat kako se sedlo ne bi srozalo prema grivi.
Oko njih su trala deca i dizala prainu od koje se pukovniku jeila koa. Bila su
na svakom moguem i nemoguem mestu ta bosa, dronjava i izgladnela deca to su
pruala cevice ruku k njemu i njegovoj pratnji. udan je bio jezik kojim su ti mali,
guavi i glavati avoli prosili, i on je eleo da to pre zakorae na most i tako se bar za
nekoliko trenutaka oslobode sablasnih prosjaka i njihovih grlenih, mekih glasova.
Pukovnik je gledao decu i seao se mravog i dronjavog grkog buntovnika Janisa
Durosa, koji se pored revolucionarnog rada bavio i preprodajom rogate stoke,
nadrilekarstvom, sitnim kraama. Grka su uhvatili kako po tarabama lepi antitalijanske
letke. Grk je ispod veala kriao: Dole Italija! Dole crni faizam! Pitali su ga ima li ta
jo da izjavi. ivela slobodna, ivela velika Grka! urlao je kao da je pred sobom
imao jo jedan ivot. Oprostio mu je, pustio ga kao pticu i ubrzo dobio premetaj za
Albaniju. Albanci se ni protiv koga nisu bunili. Duboko su se klanjali i takmiili u
uenju talijanskog jezika.
Troni, drveni most se ljuljao i pukovnik se bojao da e Horacijeve noge pogoditi
jednu od rupa u koje je, uasnuto, gledao. Stoka je javila mostom, i on nije mogao ni
28

napred, ni nazad. Blejale su potparene ovce i zbijale se u rune gomile; njakali su

drvima i slamom pretovareni magarci, oglaavajui podne. Oseajui blizinu tala,
mukale su mlene krave; branile se od muva i obada, koji su napadali i Horacija,
udarale repovima pukovnika po izmama, pantalonama, ak po vratu.
Beli od praine, s dugim i debelim tapovima, pomeani sa stokom, mileli su
obani. Neki su u kotaricama i vreama nosili koprivu i drugo zelje, a poneki su se
jedva primeivali pod bremenjem sena i granja. Bosi i dronjavi, dugih vratova i
zapaljenih oiju, nemilosrdno su tukli stoku koja nikako nije mogla da odjavi s mosta i
tako propusti oficire i vojnike. Naetim i gladnim glasovima propraali su udarce, koji
su jo vie podizali i uskovitlavali ionako gustu i vrelu prainu i, pribijajui se uz trulu
ogradu mosta, pravili konjanicima prolaz.
Na speenom Rivinom licu videla se lana zabrinutost, ak aljenje: nije od koza,
magaraca i prolivene teladi mogao da prie pukovniku i oisti mu s kape, lea i
pantalona tragove kravlje balege. Znao je da pukovnik ne sme pustiti iz ruku ni
zategnute uzde ni jabuicu sedla, ni iz depa izvaditi maramicu kojom bi bar s ela i
podbratka obrisao crne tragove, pa mu je dolazilo da pukne od smeha. Pogledao je
nalevo, traio osmeh u Arturovim oima. Esposito se pravio da ne primeuje ni
pukovnikovu nevolju ni u svako doba na zarazan smeh i lakrdiju spremnog porunika;
njegovo blago, deako lice napregnuto je trailo prolaz i mesto za Horacija, koji je,
muen stiskom i muvama, glodao i balio em i udarao zadnjim nogama ulevo i udesno.
Tu, nasred mosta koji se ljuljao, urnebesna zvonjava zvona i gnjila, drhtava
hodina dernjava bile su ujnije. Bio je siguran da je lice hode Merdanovia ba na
njega iskeeno, da to na njega roke i zeva bljujui smradne, mokre, nerazumljive rei
istonjake molitve; da zvono bije ba njemu u inat, da gmva kako bi ga uplailo i
opomenulo.
S druge strane mosta, kod izvora, porunici su prali pukovnika. On je i dalje
vrsto drao uzde, i jabuicu sedla, i gledao arenu i mnogoglavu gomilu, na mostu.
Tanka, usukana i opliala od preduge sue, reka se uvijala oko drvenih stubova mosta.
I ba kad su Arturo i Nicola maramicama poeli da briil i glancaju pukovnikove
izme, poe pucnjava. Pukovniku ivnu i poraste srce. Zgrabi durbin: iz rovova, iskraj
ica, kojima je bio opasan gradi, vojnici su pucali: vadili su ak i pitolje, gledali niz
puane cevi, baratali zatvaraima.
Tako je, momci, ree u sebi pukovnik i paljivo se okrenu u sedlu. I na drugom
brdu tektali su pukomitraljezi i teke brede, a trava i nisko iblje drhtali su od vatre i
plotuna. Jae, jae malo, opet apnu u sebi i zaboravi porunike, koji su skakutali oko
njegovih izama.
Podie se u sedlu. Iz betonskih utvrenja, iz kamenom i elikom okovanih
gnezda, roktali su topovi. Gledao je kako se velike i crne cevi pue, kako odskau
aure, kako se vojnici pod lemovima, nekakvim atorima, mreama, guraju i spotiu
29

oko sanduka s municijom.

Sve vie mu je udarala krv u slepoonice, sve vie je rastao u sedlu.
aputao je: Tako, deaci moji. Pa emo videti ko e pre prestati: oni s
urnebesnom zvonjavom i urlikanjem s damije, ili mi s naim blistavim mainama; i
videemo hoe li ubudue zloupotrebljavati svoje memljive bogomolje za pozive na
pobunu ili za sline dogovore...
Grmelo je nebo. Treslo se arenilo na mostu. Horacije je strigao uima i gledao
zelenu reku. Pukovnik zaele da puca, da oproba svoj novi pitolj s pozlaenim
koricama. Ali se, ugledavi sneveseljena i uplaena lica svojih pratilaca, duboko zgadi i
predomisli, pa nastavi put prema aerodromu.

8.
Kapetan Brambilla i drugi oficiri, ak i oko njih okupljeni vojnici, videe kako se
Lorenzo Fioravanti, im pucnjava prolomi nebo nad krovovima a zastave zavijorie na
jarbolima, odvoji od gomile. Poe napred, kao pogoen zrnom, zatim udari u stranu.
Topovi su grmeli. Krvave magle bile su pune Lorenzove oi. Kao ponet nekom
tajnom i crnom snagom, poe preko trga. Niko nije smeo da ga zaustavi. Gledali su za
njim, oekivali da padne. Jer, to je bio blie esmi i krmama, sve se vie ljuljao.
e, jaka kao bol, pekla je Lorenzove usne. Oseao je da mu jezik deblja, da mu
se nepca sue, da mu se jednjak stee i suava. Drhtao je.
Talas pesama i zagluujue graje doeka Lorenza u Malievoj jazbini. Kapetan
nije umeo da se probija izmeu stolova, pa je ruio sve na ta bi natrapao. Gledali su ga
i oni to su, udarajui po gitarama, grlei i tipajui podnapite devojure, pevali i
junjaki zavijali, i oni to su iznad ispranjenih boca zurili u kafanski dim i tako ubijali
gotovo opipljiv oaj.
Lorenzo je uo gitaru i planu Augustovu pesmicu. Negde iza Napolitanove
pesme, koja mu je terala maglu na oi, iza glasa koji mu je bio poznat i drag,
raskalano se kikotala jedna od devojaka. Ona mu se unosila u lice, dodirivala ga oblim
bedrom, visoko podignutim grudima, ravnim trbuhom. Ona se uvijala oko njega,
duvala mu iza uiju, naticala se. Devojka je lopovski veto i gotovo neprimetno traila
dugmad na njegovim pantalonama. Sve vie je mraka ulazilo u Lorenzove one duplje.
On se gadio ruku koje su ga pipkale i draile, usana koje su prelazile preko njegovih.
Zatim je iao ulicom kao sumanut i oseao da e pasti. Sunce je peklo ruke, s kojima
nije znao ta e, udaralo pravo u elo, uplitalo se poput sna u trepavice. Iao je i
spoticao se.
Iznad krovova su zvidala topovska ulad - smotuljci elinih lanaca, koji nikako
30

da se odree. Zveale su granate to su izletale iz minobacakih drela. Neke su se

granate gubile bez traga i odjeka, a neke se rasprskavale ne stigavi do modrih lea
planine. Video je kako vojska, karabinjeri, nekakvi financi, pripadnici Muslimanske
dobrovoljake milicije, prerueni dounici, Agievi batinai, njegova lina garda, tre
sokacima, trgom, mahnito barataju zatvaraima puaka i pucaju put brda.
to ve jednom ne prestanete, ludi ljudi? aputao je: Zar ne znate da tom
pucnjavom moete uplaiti samo sebe...
A planine su bile crne i spokojne - veliki nezgrapni spomenici s mrljama lanjskog
snega na vrhovima i po uvalama. I nije ih mogla uznemiriti ni setna pesma to je
odnekud kapala, a kamoli topovska grmljavina. Gledao je as te nepovredive i gorde
kamene izboine to su, obavijene stravom i izmaglicom, zadirale u nebo i svetlost, as
trone i prljave kuice, izmeu kojih se kao mesear kretao, i pitao se: Majko moja
tuna, da li zna u. kakvom sam paklu i u kakvoj divljini? Jurio je iskoen, kao da ide
po gredi, oseao ljivovicu, aputao: Ako si jo iva, jadna moja majice, reci mi to
su nas ovamo doveli...
Pavi kraj puta koji se ulivao u raskrsnicu, i podigavi glavu, spazi prosjaka. Bilo
je to dete od pet ili sedam godina. Na izgladnelom vratu jedva se drala, u uperke
zarasla, glava. Deak je sedeo izmeu taka, skrtenih nogu; ruke je drao u praini.
Pred njim je leala kapa s nekoliko isproenih novia.
Ne diui se sa zemlje, i uivajui u bolu koji mu je svirao kroz laktove i kolena,
Lorenzo se zagleda u deakove oi. Bile su odavno zapaljene, te su se jedva nazirale
zenice. Muve su napadale umazanu glavu, ali se deak nije micao. Moda je i mrtav,
pomisli Lorenzo i najei se: A moda se i okamenio, prosei.
Obojici se pribliavao ovek. Ostavi nepomian, deak to oseti i, kad se hoda
priblii, proslovi jedva ujno:
Udeli, Hrista radi...
Muhamed Muhica se s nelagodnou nakalja, dodirnu akama obraze i baci
novi u deakovu kapu.
Hrist e ti pomoi, apnu deko.
Hoda Merdanovi odmeri dete i oveka i, kao da kaljucanjem i dodirivanjem
obraza odgoni od sebe tueg i loeg Boga, ubrza hod.
Bili su sami na trgu. Lorenzo mu je, ne ustajui, gledao u opustoene oi.
Oseajui da mu se utroba die prema duniku, govorio je sebi: I ti, i ti ima jednog
takvog deaka. I ne samo ti nego i mnogi drugi koji su ovamo doterani. Tvoj sini nije
iv, im ni od njega ni od Anne nema vesti punih deset meseci. Ako je iv tvoj mali
Gaetano, ako je sluajno preiveo bombardovanja, verovatno sedi na nekom mostu i
ovako prosi...
Mali, kako ti je ime?
31

Deak je utao; oveku se stezao dunik:

Dobri moj deko, kai kako te zovu? Hajde!
Mali kao da je spavao.
Ti si dobar, ree kroz suze Lorenzo Fioravanti: Kao moj Gaetano. Zato reci
bilo ta.
Deak je bio nepomian; kao da je gledao u svoju zvezdu. oveku grunue suze.
Strese se sav, zgrabi rukama zemlju, trunje, hrupi:
Siniu moj, siniu... zlatni moj mali, progovori. Ne mogu da te gledam tako
ukoenog, jer mi se ini da si umro i da nikad nee... dekiu moj, bilo ta reci... eto,
odgovori... bole li te oi, vidi li me...
Deak se nije micao - mali mudrac suvih nogu.
ovek iz depa izvadi aku novia i baci ih pred deaka. Mali u zveket metala i
razvue usne. No ovek koji se tresao od plaa nije bio siguran da je deko bilo ta
rekao. Gledao je kako ruicama pipa oko sebe i kupi novie; dolazilo mu je da mu
poljubi bogaljasta kolena, cevanice, take.
inilo mu se da sunce pee jedino njih dvojicu, da su samo oni osueni da danas
izgore. Mutilo mu se u glavi. Usne njegove bile su edne.
Podie pogled i vide da je nebo pusto i usijano, da su krovovi goli i truli, da su
prozori s drvenim reetkama nemi, i da nikog u blizini nema. Otar gr iskrivi mu lice,
zasuka vrat; i on se, plaui jae nego ikad, prui po zemlji. Nije znao da je zubima
zagrizao tvrd, ispeen busen. Nebo se nad njim sve vie zatvaralo. Znao je samo da
negde u blizini mirie rakija, da je na nebu sve manje svetlosti, i da su zvezde jatimice
padale u prainu i u deakovu kapicu...

9.
lako su topovi sve jae gruvali, pukovnikovo srce vie nije raslo. Jer je, oprezno
jaui, gledao modra nedra planine i otre kamene izboine to su dosezale gotovo do
samog neba. Znao je da su te gore, od kojih je bila sveina, pune ljudi s pukama;
ledilo mu se i samo srce pri pomisli na susret s njima.
Pribliavao se poljani, na brzu ruku pretvorenoj u aerodrom, i zakljuivao da bi
pametnije bilo da je ostao u svom stanu, makar i s Vittoriovom verenicom. Nervozno
je kaljucao ne obzirui se na svet to je izlazio da ga vidi. inilo mu se da Horacije
sporo gazi, ali se pribojavao da ga podbode. Hteo je to pre da stigne do svog aviona i
da zaboravi stravu to se cedila s planine.
Ni sjahati bez stolice nije bilo lako. Porunici i vojnici, koji brzo pritrae da
prihvate i odvedu konja u hlad, gledali su kako Allegretti kao vrea klizi niz krilo sedla.
32

Smeh ih je nadimao.
Kad se, najzad, nae na zemlji, pukovnik oseti silnu lagodnost. Odbaci uzdu i bi
od volujske ile, i poe prema avionu to se zeleneo nasred ledine. Bio je to mali,
dvokrilni avion; do ulaska Fabianijevih eta u Bijelo Polje pripadao je jednom
veletrgovcu iz Dubrovnika. Pukovnik Fabiani ga je pregledao i zaboravio. Metani i
seljaci bi ga rasturili i razlupali da se nalazio izvan ica. Na avioni niko nije obraao
panju, tako da je na njegovom trupu osvanulo ime Hrabri Crnogorac. Fabiani je
rekao: to da ne! Fabiani je s namerom, koju niko nije mogao da prozre, zapostavljao
hrabrog Crnogorca.
Sutradan po Fabianijevom odlasku, pukovnik Allegretti je naredio da se aparat
estito pregleda. Jedan od ofera, Turiddu Barbagallo, kome je do odlaska u rat
avijacija bila najvea strast, izvestio ga je da je Hrabri Crnogorac, uz manje
popravke, upotrebljiv. Allegretti je, tad, zapovedio da se ceo oboji, a naroito da se
premau oznake i dubrovaki brojevi. Sveanj fotografija pornografske sadrine, kao i
pisma na dubrovakom jeziku, oigledno ljubavna, ustupio je skupljau bestidnosti,
majoru Pedutu. Tamo gde je stajalo Hrabri Crnogorac, svojom rukom je ispisao
Romano. S vidljivom nelagodnou uao je, oznojio se, rekao u sebi: Moj lini, moj
privatni avion! ta e na to generali Besta, Basso, Cazzoduro?! Iako nije bilo njihovog
natpisa i irilice, metani su se divili zelenom orlu to se opet vijorio iznad Bijelog
Polja, Berana, Pljevalja. Jedno vreme im je smetalo to im iz kabine nije mahao Mato,
Dubrovanin, beranski zet, kupac crnogorske rogate marve, kupac vune i jarine, belog
mrsa, netavljene koe, masla i planinskog skorupa, bjelasikih balvana, polimske
ljive, kao i liferant soli, gasa, eera, emajliranog posua svake vrste, tenee, kalaja za
uvene pljevaljske tepsije, kamrika i beza, oje koja je iz Bijelog Polja i Berana ila ak
za Fou i Pe, fine svile, crvenog puplina za pojaseve, burmuta, tamjana, lanog zlata
za crnogorske nonje, najjeftinijeg cica za muslimanske dimije. Zato su im mahali
Allegretti i Barbagallo, ak ih i pozdravljali, poimenice zvali, kao Mato Belo do pred
sam rat. Tako je prelepi i slatkoreivi zet, metar Mato, inae vlasnik nekoliko
kupleraja du jadranske obale, bio privremeno potisnut u zaborav...
Topove nisu mogli umiriti ni sunce ni ega. Pukovnik Allegretti nasloni lakat na
krhko krilo Matove letilice, pa zapita vojnika je li sve u redu.
Jeste, gospodine pukovnie! ree jedan.
Moe se, dakle, uzleteti?
Moe, gospodine pukovnie. Banditi su potisnuti u brda!
Gledajui pored aviona i u daljinu, pukovnik primeti da je poljana s koje je
svakodnevno, obino u ovo doba, uzletao njegov kobac, osigurana jo jednom ianom
ogradom. Osmotri ponovo krila, trup i rep aviona, i naredi da dovedu Turiddua.
Priuenog pilota traili su due nego malopre Horacija. Najzad rekoe da je otiao
da se bune u Lim. Pukovnik je obigravao avion, zagledao ga sa svih strana.
33

Toplo i neno voleo je svog kopca, i nikako nije mogao da shvati to mu iz

Vazduhoplovne komande nisu odgovorili na ono pismo: izvetavao ih je da su njegove
ete, u natoveanskim borbama s crnogorskim odmetnicima, ne izgubivi nijednog
oveka, zarobile kolski avioni tipa tog i tog. Iako je pismo bilo slubeno i strogo
poverljivo, iako ga je do Komande odneo specijalni kurir, odgovor nikad nije stigao.
Komaridu je izvestio jo jednom. Nadajui se da e mu odgovoriti, i da e sve biti
referisano generalima Sagoni i Mogni, dodao je da su u borbama oko aviona ubijena
trideset i etiri, do zuba naoruana Crnogorca, i da je dvadesetak njih, takoe uz velike
napore i rizik, zarobljeno.
Odgovor, ni pismeni, ni usmeni, nije stigao. I kad god bi se toga setio, pukovnik
Allegretti bi uzdahnuo i s gorinom sebi rekao:
Spartaco, naivino, vole, konju glupi, jare, idiote, lud si to si ih o Hrabrom
Crnogorcu izvetavao! Na takav uspeh, lini, jedan Basso, jedan Tozzi, jedan
poluoravi Cazzoduro, nikako ne mogu objektivno i poteno da gledaju! A da ne
govorimo o generalu Besti, zlobniku, spadalu, demonu sa sto lica, prouavaocu
problema talijanske kopiladi u osloboenim zemljama Afrike i Balkana! Spartaco,
Besta je traio, ali ne slubeno, da mu se poalje fotografija tvog aparata. Kako bi,
uveren sam, i od toga napravio cirkus...
Iako je dan bio vreo, Turiddu Barbagallo je cvokotao. Mokar i nezakopan, bled i
neodluan, prilazio je pukovniku koji ga se oduvek tiho gnuao. Pobovi se uz sam
aparat, on htede neto da kae, ali samo izbei sitne i bezbojne oi, zamuca. Pukovnik
ga shvati, ree mu:
U redu, Turiddu. Sve je u redu.
Ali, gospodine pukovnie...
Kaem da je sve u redu, ree pukovnik: Moemo li u avion?
Turiddu zape; oi i ui nalie mu se krvlju.
Moemo li u avion? povikom kao i obino pukovnik prekide Barbagallovo
mucanje: U avion, Turiddu, u avion! Moemo li?
Moemo, gospodine pukovnie! kliknu sreno Turiddu: A to ne bismo
mogli?
Pukovnik ga je gledao: iroke viline kosti, jak i crn vrat, duge ruke, kratke noge.
Pukovnik mu ree:
Onda napred, Turiddu!
Razumem, gospodine pukovnie.
I benzina ima, Turiddu?
Jo za deset ili jedanaest naih letova, gospodine pukovnie.
Sila si, Turiddu!
34

Tako je, gospodine pukovnie.

Navikli na sline razgovore, vojnici prsnue u smeh. Smejali su se glasno, dok je
Barbagallo uvlaio u avion pukovnika. Ne uozbiljie se ni kad se rasklimani avioni
odlepi od zemlje, i kad se vinu iznad najbliih ica i vonjaka.
Horacije je rzao.
Aparat se peo brzinom bolesne ptice. Pukovnik je gledao kako Turiddu okree i
pipka nekakvu dugmad, ice. Bojao se i, da Barbagallo ne bi primetio njegovo bledilo,
neprimetno trljao dlanovima obraze, elo. Ali, ruke su mu bile ute i hladne.
Pokuavao je da zine, da kae bilo ta, kako bi odagnao rune misli. etvrtasti Turiddu
je kaljao i baratao instrumentima, i on je odugovlaio da se glasne i tako sebe uveri da
je zdrav i itav.
Ne znam koji me vrag tera da sedam u ovo udovite, pomisli. Ljudi se u ovim
mutnim i neprijatnim vremenima trude da sauvaju glavu, i izbegavaju sve to je iole
rizino, a ja kao ludak srljam pravo u svoj grob. Vrag neka nosi i mog Rimljanina i
svu svetsku avijaciju! Grom spalio svaku vojsku, makar bila i talijanska! avo nek nosi
i ovog kratkonogog jazavca pokraj mene, koji me iz dana u dan pribliava smrti!
Ve su bili iznad Bijelog Polja.
Dobro je poznavao te aave krovove, te nakaradne dimnjake, te krive i prljave
sokake, koji kao da nikud nisu vodili. Nadletao je crkvu, damiju, ali nije smeo da se
nagne preko prozora i vidi da li hoda Merdanovi jo zapomae, da li se makao ispod
pravoslavnog zvona onaj u dlake zarasli crnogorski majmun.
Vidi li ta, Turiddu?
Kurve, izvinite na izrazu, gospodine pukovnie, ree Turiddu Barbagallo tvrdo,
strasno: Kurve, metani, lopovi. Vojska! Sve razulareno, podnapito. Sve bednik do
bednika!
Sem to se peva, i plae, ta se jo radi?
Kako ko, gospodine pukovnie. vercuje se, na malo i na veliko. Sve je na
prodaju, kao u srednjem veku, kau da je rekao jedan Bjelopoljac. Metani oboavaju
nau robu, nose nae uniforme, dodue prefarbane, tako da im nita ne moe. Jednom
Bjelopoljcu bilo je ao da sa injela i bluze otrgne inove, pa je i njih ofarbao i sad se
eta kasabom kao kakav financ. S razliitim inovima na bluzi i injelu!
Kad smo ve kod metana: skupljaju li se u grupice?
Vucaraju se po sokacima, trguju, menjaju. Crnoberzijancima, preprodavcima
nae robe, vercerima iz Skadra i Sarajeva, podvode enske koje jo nisu kurve. Samo
trpaju u dep. Kau da im maternji jezik vie nije srpski ve - talijanski!
Barbagallo, da li si uo da pomiljaju na nekakvu pobunu?
to se metana tie, gospodine pukovnie, tu bismo mogli ostati hiljadu godina.
Saiveli su se s nama, uostalom i mi s njima. Drugo su oni u brdima: metani ih se boje
35

vie nego to ih se bojimo mi! Govnari i pizde, da ste bar malo ljudi, da ste mukarci,
a ne babe usranih guzica, bili biste van ica, s junacima, i ne biste dozvolili da vas
natiemo! kaem im kad se naljutim. Misle da se alim, ali me, ipak, prijave mesnom
pijunu, Mustafi Agiu, koji smesta tri kapetanu Brambilli. Agi me nazvao
komunistom, na ta sam ga raspalio po mudima, tako da puna dva dana, i dve duge
noi, nije mogao da njuka i uhodi po kasabi. Ja komunista, i izdajnik talijanski,
zamislite! A on, to se mene tie Arap, Kraljiin zatitnik, Dueov ideopoklonik, vei
prijatelj divizije Venezia od samih njenih vojnika! Inae, na njega su vrena tri atentata,
to znate. Ali ne znate da se pria da su prvo pucali nai, oficiri, koje je mesecima
pijunirao i mimo Komande, na ijem ste elu! Za drugi pokuaj okrivljuje as hodu
Merdanovia, as popa Vukia od koga se, inae, ne razdvaja, s kojim ljuti karte do
zore, s kojim trguje, vercuje, menja. Agi je, proulo se, bio nianjen u debelo i
lojavo, smrdljivo culo.18 Jer je, ali u najstrooj tajnosti, i na struju i na baterije, to jest
dupedavalac, on koji je izrodio itav buljuk malih Agia, pijunia koji ve njukaju,
pitaju, tre od duana do duana. Pop nije, pop je protiv cula, prema tome, nije ni
nianio u otealo i zategnuto Agievo - culo! Trei put nisu uspeli da ga ubiju oni izvan
ica, navodno partizani takozvane etvrte crnogorske, oni ili njihovi dounici iz mesta,
ja mislim jedan koji je, i to se ulo, s tovarom lekova, na naoj mazgi, iziao preko
bloka, ne samo neopaen ve ak i pozdravljen; bio je, zamislite, obuen u neofarbanu
kapetansku uniformu!
Grde li nas?
Opet kako ko, gospodine pukovnie. Njuke kakve su Mustafa Agi, pop Vuki i
hoda Merdan ele da na Balkanu ostanemo dve hiljade godina. Bijelo Polje da bude
prestonica! Ne Cetinje, ne Skadar, ne Skoplje! Oni to javno priaju, iako je 1943!
To objasni, Barbagallo.
Oni koji nisu kao pomenuti, takvih ima dosta, im se napiju i malo oslobode,
ponu kako je godina etrdeset i trea - godina talijanskog pada, kraja Imperije, kraha
faizma. Pominju afrike frontove, nae gubitke, ostale lai koje im stiu radio-putem.
A ta im ti kae?
ta ja tu mogu, gospodine pukovnie? Znate i sami da sam ja mala vlast,
dodue, oslobodilac, ali za svet - obian vojnik. Drukije bi im ptice pevale, drukije im
Radio-London javljao da sam bar malo iznad vojnika! Ovako, svi vele, gospodine
pukovnie: Turiddu je samo vojnik! Turiddu je budala! Turiddu nema razloga da bude
opasan! Turiddua nee da unaprede! I tako dalje...
Pukovnik ga je iskosa gledao. Ljutile su ga lukave oice, okrugla i valava usta,
oko kojih je igrao uvek isti, podrugljiv osmeh. Motor je zujao. Barbagallo nije prestajao
o metanima koji su podvodili svoju ensku rodbinu, kao i o onima koji su po
podrumima i trapovima sluali London, Moskvu, Glas Amerike.
Sumnjivo kloparanje tre pukovnika. On poblede i uzvrpolji se. Uini mu se da e
36

se, pre nego to do kraja dovede svoju misao, motor zapaliti, da vie iv nee nogama
dodirnuti zemlju.
Jue sam ti naredio da taj kvar otkloni, ree pukovnik i oseti nelagodnost pod
grlom.
Ali, taj kvar je nemogue otkloniti, gospodine pukovnie, ree pribrano vojnik.
Pa gde je greka, Turiddu? ljutito e pukovnik, sakrivi u dep ruke, koje su
mu sve primetnije drhtale.
Ne bih znao tano gde je, poe zamuckivati vojnik: Svakako negde unutra, u
motoru, gospodine pukovnie.
I ti je, poto si samo obian vojnik, ne bi mogao tako lako otkloniti, primeti
pukovnik, naglaavajui svaku re: Je li tako, Barbagallo?
Tako nekako, gospodine pukovnie.
Ukoliko u toku dananjeg i sutranjeg dana bude otklonio one sumnjive umove
i kloparanje, bie unapreen, apnu pukovnik i u uobrazilji vide svoj unakaen,
ugljenisan le.
Uvek sam sve od sebe davao, gospodine pukovnie, ree Turiddu Barbagallo i
pocrvene.
Leteli su iznad trga. Videli su jarbol sa zastavama, tenki, vojnika. Gledani s
visine, i vojnici i civili bili su mali. Kad god ih je posmatrao ovako, pravo u potiljak,
tiho im se podsmevao. Micali su se, ruke su irili i prepirali se. No smeh ovog puta nije
hteo na pukovnikove usne. Brada mu je podrhtavala. Ljudi-na zemlji bili su ivi,
vrzmali su se oko kafanica i ena, smrt je od njih bila daleko.
Gledao je vojnika. I on je bio bled. U ogledalu to se caklilo meu instrumentima
video je svoje poutelo lice.
Motor je sumnjivo kaljao.
Barbagallo, poe pukovnik da bi savladao strah: Sluaj ti, Barbagallo!
Izvolite, gospodine pukovnie.
Jesi li siguran da emo se ivi spustiti?
Nisam, gospodine pukovnie.
Pukovniku se inilo da propadaju, i da ve nisu daleko od minareta damije. Oi
su mu se maglile i on nita vie nije video. Trljao je obraze, hvatao se za elo. U
aparatu je krkljalo. Hteo je da krikne.
Tvoja poslednja elja, Barbagallo? tobo tiho e pukovnik.
Unapreenje, gospoine pukovnie, ree drhtavim glasom Turiddu.
I nita vie?
I da odem iz Crne Gore, gospodine pukovnie.
Tako, pravo na aerodrom, kaplare! ree pukovnik kad primeti da avion
37

promeni pravac: Tako, Barbagallo, tako sokole! Samo paljivo, kaplare! Vano je da
ivi stignemo. A onda emo se napiti onog njihovog otrova, one ljivovice. Je li tako,
Barbagallo?
Tako je, gospodine pukovnie! ivnu pilot: Kaplar Turiddu Barbagallo mnogo
voli njihovu rakiju. Oboava je. To ste moda i vi primetili, gospodine pukovnie...
Strah je sve vie stezao pukovnikovo srce. Zatvarao je oi i zamiljao ivot na
zemlji. Video je sebe na trgu, u kancelariji, u svojoj sobi, s Vittoriovom verenicom,
Marikom. Sluao je kloparanje aviona.
Ako se iv spustim na zemlju, promeniu ivot, nazore, navike, aputao je u
sebi: Otii u u Malievu jazbinu, pomeati se s njegovim kalom, smradom, ljamom,
protuvama za koje niko ne zna ni ta su ni otkuda su, s crnoberzijancima, meetarima,
dambasima, kartaima, podvodaima, s tim u sutini dobrim ljudima koji nazdravljaju
svemu, kako novim gostima tako i raskreenim enskim telesima sa zidova. Pomeau
se sa svojim vojnicima, s tom mojom sirotinjom, zaluenom alkoholom, Malievom
pornografijom, njegovim kurvama, pesmom. Neu ih koriti to dane provode u tom
bunkeru, u tom paklenom rasadniku gonoreje i stidnih vaiju, ve u narediti da se pred
njih iznese bure Malievog ljivovog otrova. Neka lou, nek se izgube, nek tako
zaborave da ih komunistika propaganda poziva na predaju, da ih crnogorski i bosanski
partizani zovu u svoje redove! Pomeau se i s kurvama, s tim Malievim gujama
otrovnicama. Svaku u ponaosob zagrliti, poljubiti, nazvati sestricom, kao to to ini
Antonio, njihov istinski, pegavi brat. I njima u naruiti, nek i one zaborave da je vrela
etrdeset trea, nek se omame i nek preda mnom i pred Maliem, pred prosjacima i
skitnicama, poleu po podu s mojim vojnicima! Nek bude blud! Prii u Grubanu
Maliu, poljskom Crnogorcu ili crnogorskom Poljaku, svejedno, estitati mu na rakiji,
na pornografiji sa zidova, posebno na droljama s celog Balkanskog poluostrva.
Poljubiu ga u tvrdo, muko elo, obratiti mu se sa Vitee! kao to to radi Antonio.
Naruiu od njega, samo ako se iv spustim, grkog joda, masti za glavie, marove,
usta, za inficiranu sluzokou uopte, arapskih ili turskih supozitorija, albanskog
abortina, sveica koje prodaje kao prirunike za voenje ljubavi na latinski i Balkanu
jo nepoznat nain, fotografija, onih sramnih, koliko god bude imao. Jer, i Mali je
dobar, a dobar je samim tim to je iv, to je na zemlji, a ne u prokletom vazduhu, kao
ja, budui ugljenisani le! Biu dobar, i plemenit, ako se spustim, biu filozof. Priznau
ono dete u Grkoj, bez obzira na to to je moje koliko i nekog drugog. Priznau i
svako drugo kopile za koje budu rekli da sam ga, irei novi poredak i igrajui se,
napravio. Priznau generala Bestu, njegov humor na moj raun, njegove pakosti, sve
njegovo, jer je na zemlji. Ni Basso, ni Cazzoduro ni Tozzi nee vie terati krv uz moje
vratne ile! Priznau ih! I komunizam u priznati, kao ono kopile, priznati partizane,
etvrtu i Petu crnogorsku, Drugu sandaku, sve njihove brigade. Jer, i partizan je
ovek, s dve ruke i s dve noge, kao ja danas, a ne prestravljeno i izgubljeno udovite
koje die na krge. Poeu da pratam, ako se spustim. Pomilovau i pustiti
38

zatvorenike koji onamo lee zbog navodnog irenja komunistikih ideja, u ta ne

verujem, zbog kraa i otimaina, paljevina i pljaki, u ta ne verujem, ubistava i krvne
osvete, u ta ne verujem, jer to bi to inili kad su ivi, na zemlji, a ne u bezvazdunom
prostoru kao ja, koji pripadam smrti vie nego ivotu. Nahraniu ih, napojiti, pustiti u
planine, pa nek po Crnoj Gori pripovedaju ko je compagno, ko drug! Kapetana
Brambillu predloiu za unapreenje, za orden od ijeg e mu se imena zavrteti u glavi,
kao meni, sad, dok ovaj poret od aviona propada. Onda u nasrnuti na njegovu
verenicu, Mariku, koja me hoe. O, kako u, ako se pre vremena ne ugljeniem,
zagnjuriti nos meu njene tvrde, prelepe sise! Grickau joj bradavice, jezikom svrdlati
pupak, do besvesti lizati ficu! Neu se micati izmeu njenih nogu sve dok ne shvatim
da nisam u avionu, da sam iv kao pre, i da sam na neravnoj, dobroj zemlji! I niko me
vie, zaklinjem se, nee naterati da sednem u ovu idiotsku, Matovu krntiju...
Aparat je propadao, krila se izvijala, tresla.
Kaplare, ta bi radio da si na mom mestu?
Glas pukovnikov bio je i tuan i drhtav.
Turiddu Barbagallo se zaudi pitanju. Onda se uplai odgovora koji mu je bio
navrh jezika. U ogledalu spazi namrteno pukovnikovo lice i rei da odgovori bilo ta.
Dakle, da sam na vaem mestu, zamuca Turiddu: Da sam na vaem mestu...
Ne zamuckuj, porca miseria!
Dakle, da sam na vaem mestu, isto poe kaplar: Ali ja, gospodine
pukovnie, ne mogu nikako biti na vaem mestu. Jer, ja sam samo... a vi danas ili sutra
- general... moda i vie...
Ali da si na mom mestu, ljutito e pukovnik: I da si u svom avionu, ta bi
onda radio?
Dakle, da sam na vaem mestu, gospodine pukovnie, nikad vie ne bih seo u
avion, ree kaplar i opet promeni pravac leta: Ni u ovaj, ni u drugi, makar bio i bolji.
Ali, ne prilii meni, oveku s tako malim inom, da dajem savete svom Komandantu.
A zato ne bi seo u avion? ree pukovnik i oseti da mu se krati dah.
Mnogo je rizino, gospodine pukovnie, ree kaplar: Izvinite na izrazu, ali
ovek koji seda u avion nikad nije siguran hoe li se ikad vie napiti. Znate, dok sam
bio na selu, a onda i na zanatu, mnogo sam sanjao o avionima. Ali, sad...
Ti si, znai, protiv avijacije? upita pukovnik kad primeti da se sputaju.
Jesam, gospodine pukovnie, apnu Turiddu: Ali, molim vas, nek to ostane
meu nama. Jer, ja sam Talijan na prvom mestu, a onda vojnik koji je spreman da
pogine za svoju zemlju. I danas, kad ste me unapredili, moram priznati da sam i protiv
motorizacije. Jer, i tamo se lako gubi glava.
Ti si sigurno i protiv brodova? Protiv mornarice?
Jesam! ree brzo kaplar: I to je opasno. Recimo, brod tone, a vi kao pacov
39

plivate. A pomoi niotkuda. Svak gleda sebe da spase. Plivate tako, a dua, tako rei, u
nosu. Brod ode, potonu, a vi se koprcate. Kadli za vama riba, udovite. I - cap! I
odoste sa svim inovima i odlikovanjima. Eto, gospodine pukovnie, zato sam i protiv
mornarice. Voda!
Ti si, Barbagallo, izgleda, samo za ratovanje na kopnu? ree pukovnik gledajui
krovove kua oko aerodroma.
Za ratovanje uopte nisam, ali za kopno jesam, ree Barbagallo i sam se
nasmeja svojoj ali: Kad se ve mora, i kad je domovina u pitanju - to je druga stvar.
Ali, jo jednom vas molim da to ostane meu nama: bojim se da ne sazna kapetan
Brambilla!
Pukovnik se vie nije mrtio.
Odakle si, Barbagallo? upita pukovnik, kad oseti da tokovi aviona dodirnue
zemlju.
To me stalno pitate, gospodine pukovnie: Marsala, Sicilia. Zapadna Sicilia.
Vidi se, ree pukovnik: Pravi si terrone!
Pa i vi ste, gospodine pukovnie, otuda, osmeli se Turiddu: Iz Trapanija. To
je odmah do mog sela. Zemljaci smo. Tamo mi je udata tetka. Lepo mesto, soli koliko
hoete. Samo beda, kao i kod nas.
Barbagallo! ree gnevno pukovnik: Otvaraj ta vrata i gubi se! I ako te drugi
put budemo ekali kao danas, oduzeu ti in, dobijen u vazduhu! Jesi li razumeo?
Sve sam razumeo, gospodine pukovnie, ree Turiddu Barbagallo i pomoe
Allegrettiju da izae: Neu se odvajati od aparata, koliko ni od ina!
Spartaco Allegretti oseti tlo pod nogama. Pogleda gadljivo avioni i vojnike, koji
su oekivali zapovest. Pukovnik pored njih proe utke.
Topovi su grmeli kao malopre. On pomisli na Vittoriovu verenicu.
Horacije je rzao.

40

Drugi deo
Kako se Dalmatinka poraala po Crnoj Gori Pukovnik Allegretti i Marikin otpor - Kraljica Jelena,
prva Crnogorka koja je legla s Talijanom - Don
Gruban od Bijelog Polja otvoreno ulazi u politiku i
bori se protiv faistike pornografije - Pietro
Portulu, kaplar, die na cazzol - Da li su noni gosti
bili iz Kominterne? - Pornografija kao surogat
slobode!

1.
Pa ipak, previe pucamo, pomisli major Peduto prelazei preko trga: Uzaludno
troimo municiju, ree u sebi kad mimoie tanketu i vojnika: Gruvamo itav sat bez
potrebe. Niko kao Talijan s toliko zanosa ne puca u vazduh! Nijedan vojnik na svetu
nee, kao Talijan, iz topa gaati zeca. A to je najgore, ova komina kanonada nee mi
dati da zaspim. Kako su poeli - pucae do sutra!
Major se zaustavi. Dugo je gledao vojnika iskraj tenkia. Vojnikovo lice bilo je
crno i neuteno. Antonio je voleo njegove krupne i ive, kalabreke oi. Zaele da mu
prie, da ga potape po ramenu. Zamolio bi ga da ne plae, rekao mu da e biti
devojaka, da e ih biti sve vie i vie. No, bio je tako umoran da se itav trenutak nije
mogao pomai s mesta. Samo je mrsio bradu i u sebi aputao: Mali moj Calabrese, ti i
ne zna da postaje veit. Reio sam i o tebi da piem. I tamo e, u toj,
najverovatnije, smenoj knjizi, akom razmazivati suze i eznuti za smehom, hladom,
onom prljavom, a nedostinom kurvom. Salvatore, da bi moja knjiga uspela, niko te
nee smeniti, tako da e ti sunce progoreti lem. Deae zapaljenih oiju, ne zameri mi
to elim tu da te gledam sve dok se ovaj smeni, besmisleni, pornografski rat ne
zavri. Nestane li odatle pre vremena, Paolone, odoe s vetrom, prainom i svetlou
moja skaredna knjiga, moji simboli, sva moja setna pakost. Stoga ostani miran i izdri
moju nepravdu. Rii i pegavi podlac, sebinjak, koji te kroz suze gleda, lino e ti
poslati smenu. Kad i kakvu, eh, mali moj vojnie, to ti ne mogu, ne smem rei..
41

Dan je bio ruan i vreo. Od sunca se nisu mogle iroko otvoriti oi. Neko je pevao
Se te la rompo.19 To nije bio Augusto Napolitano, njegov najdrai vojnik, pornograf.
Antonio je eleo da ode s trga, da za koji asak zaboravi ta je uo i video. Gledao je
Paolonea, straara. S vojnikog izmeta, kojim je bila okruena tanketa, podizali su se
rojevi muva i napadali bajonet njegove preduge puke. Calabrese je suvo kaljucao,
koraao.
Kod esme se dugo mislio kud da krene. S odmorom i spavanjem je gotovo,
pomisli: Neu u krevet, kod ivota, dodade kao da se od nekog brani: Moram
upotpuniti dan i sresti jo koju od mojih rtava. A zatim, krajnje je vreme da grlo
pokvasim kakvom gorinom...
Tad pogledom potrai Malievu jazbinu. Vide natpis, ponovo mu zaigra srce. Iz
jame su dopirali pesma, graja, jauci na vie jezika:
iveo major!
Dole armija!
Gore armija, gore rat!
ivela okupacija, iveo triper!
Maui im, Peduto se probijao prema anku. Zaobie porunika, koji pokua da
raportira, pa pade u naruje raskopanom i potpuno pijanom vojniku dugih ruku i retke
brade. Izgrli kurve, njih desetak, svaku ponaosob. One mu na nekoj albansko-grkotalijanskoj meavini kazae da su iz Boke i Dubrovnika dole kao pojaanje
Crnogorkama i Bosankama. Antonio stee ruku kapetanu Brambilli, a zatim se, s
oseanjem gaenja, rukova s jednim drugim kapetanom. Taj je bio finocchio, anis,
dupedavalac koji je, otkad ga je znao, bio modar od batina.
Zagrnute stranjice i na podijumu, sainjenom od tri stola, umetnica natprirodnih,
mastodontskih razmera bila je u transu. Grake znoja rosile su joj lice. Od poroajnih
napora ispadale su joj oi. Uz sam navijak njene kose gitarista je pevuio Catari,
Catari, o Catari. Dalmatinka nije marila za napolitanske drhtaje, napinjala se, stenjala.
Najblii podijumu podvirivali su ne bi li, pored guznog prstena koji se rastezao, videli i
kilo i po teku pizdnu aparaturu. Tad, uz olakanje u gomili, uz povike i lom stakla,
poe poroaj, taka koju je Dalmatinka izvodila za dobre pare i kad je pred njom bilo
vie od pet oficira. Vojnici, crnoberzijanci i podvodai su ispred mara, nalik na guiji,
drali lem. Umetnica je, dok su joj se kolena tresla a rukama se stezala oko struka i
trbuha, odvajala. lem se, u samrtnikoj tiini, punio. Bile su to as defanzivne i crvene
talijanske bombe, s peteljkom od gume, as krvavi protivtenkovski meci, a as
minobacake granate. Neko iskraj Antonija ree da ve trei put ima ast i sreu da
doekuje i gleda najdeblje govno drugog i svetog, svetskog rata. Artistkinja se, pravei
otmen dubrovaki kniks, osmehivala.
Antonio je gledao Pietra. Njegovo detinje lice bilo je naduveno od plaa. Augusto
Napolitano, u koulji sa zavrnutim rukavima, iznad njega je pevuio. I kad god bi
42

peva, pornograf, iskrivivi se sav, isteglivi vrat, doao do refrena Lontano da te,20
Pietro bi se stresao i zaplakao. Nosati metanin, jo s Dalmatinkinim govnom u oima,
pio je na kaplarev raun. Antonio stie do anka.
Mali je Antonija pozdravljao irokim osmehom, bleskom zuba, mokrom apom.
I psovkom na oba jezika. Antonija je obuzimalo oseanje privrenosti, bliskosti. Krio je
to.
Signor maggiore, je li po volji jedna ljuta?
Ako je ista kao suza, ako je jaka kao grom, Montenegrino, ree Antonio:
Ako je kao nekad, malievska.
U ovoj jazbini sve je isto, i pravo, signor maggiore, ree Mali.
Kad je ve tako, u redu, ree Peduto i uze aicu.
Kako je bilo na putu? zlurado e Mali, dolivi iz boce.
Rat je, vidi, ree Peduto: Veselo i krvavo, uasno i smeno, po naki!
Vano je da si nam stigo, maggiore.
Ima li neto protiv, amico, to mi koa nije ostala na plotu?
Imam, ali mi ne pomae, ree Mali dolivajui oveku koji se stresao pri
pominjanju plotova i koa, lobanja i zmija, gavranova.
ta bi zalutali i jadni Antonio, riobradi prljavko i cirkusan, bez svog pronalaska,
Grubana od Bijelog Polja? ree major Peduto, uveren da ga Mali ne shvata: ta bi,
uopte uzev, ovako uzaludan ivot, ovako glupa avantura, bez objanjenja i
nadgradnje? ta jedan potpuno bolesniki, sifilistiarski rat, proklamovan kao
oslobodilaki, ta zlo i ludost, klanica, bez metafore, makar ona bila i moja? ta bi
poetika bez cinizma, ta satira bez smeha i krvi? ta ja bez tebe, a ta ti bez mene? Jo
jednu jau od groma!
Nijesam siguran da u voen ostati, ree Mali: Taliano, u vakijem, burnijem
vremenima, prljavijem, kako sam lijepo kazo, u vremenima u kojima se odluuje o
sadanjosti i budunosti svijeta, nimalo nije slavno biti voen e sam i ovo to sam. A
za smijanje i plakanje doista jeste...
Vitee, Prine, Montenegrino, nastavi s pornografijom, s kalom, s blasfemijom
svega! uzlete major Peduto za aom: Pariraj nam, prestigni nas ako ikako moe!
Pornografija, bestie, beae, zar ne vidi, najbolje podriva ideje, politike i
nacionalne, verske i militaristike, naroito nae! Pornografija srozava ideologiju i
romantiku, lem i puku, izmu i soldatesku, svaku kapu, svaku mapu, sve bojne
zastave! Amico, prijatelju moje sveske, pronalae i metaforo moja, u ovakvim
vremenima, o, ko ih je nazvao istorijskim i prekretnikim, pornografija doe kao
jedinstven izlaz, ako je izlaz uopte mogu! Pornografija je surogat slobode! Kraj
svega, ljubavi, kraj oveka: za primer uzmi mene, protuvu i avanturistu koji e ti
dugovati do kraja, pa i posle! Vitee, tamnoliki, s nestankom slobode poinju gadosti,
43

bezverje svake vrste, lom u sistemu miljenja i oseanja, sveopti krah! Prine, nastavi
sa irenjem srama, smrada, beznaa: to jedino moe pokopati crnu ideologiju
Apeninskog poluostrva! Montenegrino, na tebi je da nas prevazie, da tako ue u
istoriju drugog, dosad najtriperljivijeg rata! Ja u uz tebe, to jest za tobom! Amico,
neka ti bavljenje blasfemijom, bestiem, srozavanjem svega sa im smo na Balkan
doli, bude ravno bavljenju ilegalnim i revolucionamim radom, o kom poneto znam!
Ne boj se, klovne, neu nikome ni rei...
Iza Antoniovih lea, tamo oko Pietra i Dalmatinke s ovnujskim i krvavim,
sluzavim mudima, sa sisetinama na tanjirima, pesma je postajala sve bunija. Augusto
je, pred sisama s vie bradavica, tim vimenima koja su se prelivala preko stola, pred
Dalmatinkinim ustima, drelom, koja su primala po dve vojnike pesnice odjednom,
ponovo padao u zanos. Antonio je voleo Augustov napukli, muevni glas. Dalmatinku
su pitali otkud joj dva reda zuba, tri krajnika, onoliki polipi na nepcima, a zatim i gde
su lem, gde municija. Dalmatinka je odgovarala da je sve kod komandanta mesta,
pukovnika Allegrettija, zvanog Calabrone, to jest Bumbar, ili u magacinu, tamo gde se
uvaju granate za sutranji napad na crnogorske divljake. Augusto Napolitano je pevao
s devojkama iz Soluna, Skadra i Boke Kotorske.
Prikovan Malievom rakijom za ank, Antonio je gledao fotografije na zidu. Neke
su prikazivale bojite, topovske cevi, apeninske pobednike. Gorela je Atina ili neki
takav grad. ovek srednjih godina, otegnutih muda, drao je glavu meu nogama ene
Dalmatinkinih mera. Stizao je brod. Jezik psa u telu raspoluene, kosmate breskve.
Likovao je elik, gusenica tenka, neveto snimljena negde izmeu Bijelog Polja i
Berana: deja glava bila je smodena, kao zmijska, na putu, dok su noice u opancima
trale prema okviru fotografije. Desetorica crnokouljaa silovali su jednu enu, nije
se znalo gde, jedanaesti je bio na redu. Stizao je brod, Dalmacija ili Grka. Od
Podgorice ili kakve sline kasabe videlo se samo nekoliko krovova, zvonik pravoslavne
crkve, ena kojoj su u usta i drelo trpali tri uda, damija s polumesecom i zvezdom na
vrhu, kamen. Odlazio je brod, ostavljajui na obali majke koje su prodavale svoju
maloletnu decu. Crnoberzijanci su mahali, putujui cirkus izranjao je iz oblaka praine,
deak je jahao golog magarca.
Neke su iz Rima, pie Via Veneto, neke iz Milana, Venezije, Bologne, ree
Mali: Najgore, koje jo nijesam izloio, izraene su u laboratorijama divizija Venezia
i Murge, u Bijelom Polju, u Pljevljima, Nikiu.
Razume se! kliknu major Peduto: Sve je to nae, talijansko! ije bi drugo
bilo! Slika mog pornografskog naroda! Kae da je to izrada naih garnizona? Jasno,
oni se time jedino i bave! Narodi kojima donosimo na oblik slobode zapamtie nas po
javnim kuama, svratitima, bordelima najnie vrste, po gonoreji, stidnim vaima i
sifilisu, ali i po dubokoj patnji, pseoj patnji, svojstvenoj samo nama, sa Poluostrva!
Antoniove ruke su drhtale. Mali je ispod tezge vadio fotografije, koje jo nisu bile
44

za zidove. Antonio je pominjao poeziju, pornografiju, potpuni kal, u koji je pao svet.
Njega u ispijanju niko nije mogao zaustaviti. Vie se nije stresao. Antonio je vadio
belenicu i zapisivao. Mali je preko njegovih ramena gledao Pietra, ije su oi dobijale
staklast sjaj. Video je i Augusta Napolitana, koji je sa svojim pevaicama, oigledno
Cigankama s krajnjeg juga Balkana, pokuavao da oraspoloi kaplara. No, do Antonija
i Grubana od Bijelog Polja nisu dosezale napolitanske i grke skarednosti. Tad
topovska grmljavina zatrese jazbinu.
Prezervativi, signor maggiore, ree Mali: Neto izuzetno, rimski noviteti. Pie
da jo neto tako savreno nije izraeno, da im najfinija svila nije ravna. Novi modeli!
Kako to? blagonaklono se nasmei Antonio i nali sam iz litrenjaka: Ako je i od
Talijana - mnogo je!
Tamo tako pie, ree glasno Mali.
iveo rat kad ve nema mira! ree ushieno major Peduto: iveo talijanski
rat... rat koji kratko traje, a dugo se pamti!
Dvije ili tri kutije, maggiore?
Deset, Don Grubane od Bijelog Polja!
Treba se na vrijeme snabdjeti, ree ivo Mali: Nestae. Komunisti
presijecaju puteve. Da zavijem petnaest?
Dvadeset! hrupi Antonio i otpi.
to je najvanije - nijesu ni tako skupi, ree Mali, pakujui.
Trideset, Vitee! zabrunda major Peduto, kom sezavezivao jezik.
Stigli su i prezervativi za jezik, maggiore, ree Mali: Izrada - Milano! Boju
bira, kao i veliinu. Ima glatkijeh, ima rapavijeh. S figuricama ivotinja, i bez. Natue
na jeziinu, gumu za ui, pa hlape ko pas. Uzmi! Neu da mi se otruje, Antonio! ta
bih bez tebe, amico, sam meu ovijem majmunima?!
Uzimam sve to daje Montenegrino, moj Knee! "skoro zaplaka major
Peduto: Ne pitam za broj, za cenu, samo pakuj! Don Grubane od Bijelog Polja, sva
moja srea je u tome to si me nazvao prijateljem, a tvoja to ne zna ta to znai i do
ega e dovesti!
Kad je tako, Antonio, evo ti i jedna kutija, povea, albanskog abortina. Ide ko
alva! Kupuju mjetani, vojska! Crnoberzijanci iz Pljevalja i Berana stvaraju ratne
zalihe ...
Gde se to svetsko udo izrauje?
Albanija, maggiore. Dra!
Koliko ima tog svetskog uda?
Toliko da bih abortirao, da ne preeram, sve vae okupirane teritorije!
Nisam znao da se u Albaniji sem loja i smrada bilo ta proizvodi, ree Antonio i
45

grohotom se nasmeja: Gospode, kako sam ti zahvalan to si mi dao da s belenicom u

ruci ivim i krstarim po Balkanu koji si, uveren sam, stvorio igrajui se.
Koliko paketa?
Sve to ima, daj, trpaj! I ja elim da abortiram pola sveta, pola jebenog sveta, s
kojim nikako da se sloim! Sve mi daj, daj, ni grama drugima! Montenegrino, za sva
vremena zapamti da Antonio Peduto nikad ne pita za cenu! Antonio u svemu ide do
kraja! Tvoj Antonio, dananji major a sutranji prosjak s... belenicom... koju e mu, o
nebesa, odneti voda, svetlost, ili vetar! Daj, kad ti kaem...
Mijenjam profesiju, ree Mali.
O tome emo jednog drugog dana.
Nee biti prilike.
Bie! ree Antonio vraajui debelu svesku pod miku: Nas dvojica se
neemo tako lako rastati!
Ne razumijem, maggiore.
I bolje! ree Antonio Peduto: Uostalom, danas niko nikoga ne shvata!
Antoniovu panju privlaila su dva pijana metanina. Brkati, s okruglim
crnogorskim kapama na zatiljcima, grlili su Pietra koji je, sluajui gitaru i Augusta, tiho
plakao. Pijanci su se unosili u Pietrovo lice, zalivali ga, brisali as krpama, as svojim
dlanovima. Pietro se nije branio od njih, ve od gitare, od skaredne Napolitanove
pesme, koja nije znala za meru i svretak.
I Mali, koji je maioniarskom vetinom razdavao litrenjake i ae, i major
Peduto, to se tiho i iz temelja ljuljao, pa ak i kapetan Brambilla, arene devojke koje
su tek ulazile, Dalmatinka, svi koji se zatekoe kod anka, videe kako se Pietro ote,
kako ustade i kako opet, padajui u naruja solunskih Ciganki, poe da apue:
Marika, Marika mia... gde si...

2.
Marika mia, drhtao je pukovnik Allegretti obasipajui joj grudi i vrat
poljupcima.
Uglavljivao se izmeu njenih kolena, lomio joj ruke, kojima je htela da skrije
krzno stidnice i bradavice. Hteo je da je razapne i pokori. Golo i vitko telo veto se
opiralo, te je znojavi bumbar padao pored nje.
Marika, zato tako..., jedva je mogao da proslovi.
Posle, ree devojka: Dopo, Spartaco. Imamo vremena!
Pipao je i gladio njeno lepo izvajano, glatko telo. Privlaio je k sebi, podizao,
46

premetao s kraja na kraj kreveta. Devojka se kikotala i izmicala mu iz aka. A kad bi

je uhvatio i za trenutak primirio, zarivao je zube u meso njenih bedara. Nije to
iznenaivalo gumenog anela dugog vrata i raupane kose. Ona je putala da joj
Spartaco gricka ramena, da joj bali i lie grudi, da joj ljubi trbuh i slabine. Prste je
drala u pukovnikovoj kosi, tobo ga milovala, i branila njegovoj opijenoj, pohotnoj
glavi da se sputa nie od pupka. Sluala ga je kako apue, gledala kako se trese:
Marika... mui ratnika...
Dopo, ragazzino, ree Marika gledajui kako mu pada: Posle, djekiu!
emu toliko odlaganje? proaputa pukovnik, usana priljubljenih uz njen pupak:
Jo je rat, moemo poginuti... daj!
U redu, ivot je kratak, ali hou prvo neto da mi obea, ree Marika i zari mu
nokte iza uiju. Hoe li, ragazzino, hoe li?
Hou, najdraa, zadrhta ovek: Kako ne bih ... obeao!
A hoe li ispuniti obeanje, galletto21?
Da ne ispuni pukovnik! Hou, amore!
Onda obeaj da e me staviti pored sebe, u tvoj divni avioni, zacvrkuta
Marika i pomilova mu spolovilo: Gledam kako svakog dana, u podne, nadlijee Lim,
bjelopoljske i beranske krovove, kako izvia, pa mi se srce od neke radosti kida.
Spartaco, izvedi me!
Iznenaen, Allegretti je utao, i bojao se za muda, koja je Marika veto uvrtala.
Spartacova glava je padala sve nie i nie, devojka je vie nije zadravala. Njoj se uini
da e joj propasti izlazak avionom, pa crnu glavu, koja se umalo ne nae meu njenim
nogama, zaustavi.
Prvo obeaj, ree Marika: Pa onda lii!
Obeavam, ree pukovnik mutno.
Kai ovako: Dajem asnu i faistiku, talijansku i oficirsku, pukovniku rije da
u carissimu signorinu, Mariku Popovi, izvesti u etnju - avionom!
Pukovnik sve ponovi, avion izostavi.
Si, da me malo provoza, Spartaco raspeva se devojka: Si, hou da me vide s
tobom, s Komandantom. Bijelo Polje, Berane i Pljevlja nek lude od pakosti! 'Marika se
doepala pukovnikovih muda, i neba, lako je njoj sad! govorie, odozdo. Pa nek laju!
Sva Crna Gora e mi zavidjeti. Ma che me frega, ba me boli i za Crnu Goru, i za
Crnogorce koji, umjesto da bilo ta rade ili nam se bar pridrue, ne prestaju o nekakvoj
Svjetskoj revoluciji. Kao da i mi, ovako, nijesmo za revoluciju, i te kako svjetsku!
Marika mia, zadrhta pukovnik podigavi za trenutak elo s njenih prepona a
jezik iskraj samog izvora.
ta, nee? neno planu devojka: Bene, bene, Spartaco. Onda nema ni liza, ni
47

jeba!
Senti, Marika mia, senti. Shvati, sam ne znam kad u opet u onu prokletu
olupinu...
Perche ne zna, Spartaco? planu devojka zabacivi crne uvojke: Komandant
si, sve mora znati. Pred tobom su svi mali, malissimi! Piccoli, piccolissimi! Zar ne
vidi da su - ordinaria merda latina...
Romano je za glavni napad, ree pukovnik i poloi glavu na staro mesto: Za
odluujuu borbu s crnogorskim partizanima. Reili smo da ih istrebimo Romanom!
Onda se dii i oblai planu devojka: Su-bi-to! Ionako te eka istrebljenje
partizana! Che me frega i za tebe i za njih! Che vadano far inculo! Nikako zbog njih
da se dogovorimo! Spartaco, vai far inculo! Idi u dupe, u majinu!
Na sve pristajem, najdraa. Leteemo!
Obeaj jo da e, koliko danas, pozvati na raport kapetana Brambillu, mog
verenika, mog mokljavog fidanzata, i da e mu ispriati e su ti bili prsti a e glava, i
tako dalje, ree devojka drei ga kao na uzdi: Che me frega i za Vittorija, i za
njegova smrdljiva vjerenika muda! Si, si, galletto! Ako i na to ne pristane, pjetliu,
boljee me i za njega i za tebe podjednako...

3.
Ako ovako nastavi sasvim e se napiti ree sebi kapetan Brambilla: lstini za
volju, ti si se ovom njihovom prokletom piom od ljiva dobro nalio, ali nikako da
zaboravi da onaj upavi sicilijanski terrone, onaj majmun, lomi i gazi tvoju Mariku.
Ne, Vittorio, to nikad nee zaboraviti, ni oprostiti. Popij jo jednu, najvie dve, pa bei
iz ove sramne jame!
Do suza sneveseljeni kapetan u mislima probode svog pukovnika, baci ga u
strmodolinu, lisicama i gavranovima. Vide da je pri tom ruke okrvavio do lakata, uplai
se, brzo uspravi. Ljuljao se, krio to. Odgurnu Napolitana, koji tek to bee poeo
Lontano da te, amore, i prie anku za kojim su Peduto i Mali sve unije raspravljali
o bestiu, faizmu, pornografiji. Brambilla obujmi golotinju na Malievim zidovima.
itav trenutak zadra oko na devojci uskog struka, jakih grudi, stranjice zategnute kao
lopta. U pornografskom arenilu on ugleda Mariku. Stidna ga alost obuze. Uplai se
da e pred oloem zaplakati, uzdra se. No kafanski ljam, tako je on zvao Malieve
goste, dobro je znao da Brambilla lije suze - iznutra.
Peduto i Mali ga primetie tek kad im se pokloni i ulagivaki nasmei. Peduto jo
nije bio zavrio tiradu o faizmu, o budunosti sifilisa, kadli e Brambilla pokorno:
48

Smem li znati o emu prijatelji tako uno raspravljaju?

O ljubavi, kapetane, ree major Peduto: O pornografiji!
Vittorio Brambilla se rastui.
Onda ti, Montenegrino, manje-vie nareujem da po zidu porea i portrete
kraljevske porodice, srenog para, dece. Centralno mesto pripalo bi naem
nepogreivom Dueu, Benitu Mussoliniju. Hou, dakle, po tvojim zidovima da vidim
nae slike! Snimke nekih uspeno zavrenih okraja na zemlji, na vodi, u vazduhu!
Hou nau slavu! Slavu od koje mi se, vie puta, posebno otkako sam na Balkanu,
steglo srce! Montenegrino, najlepa mesta moramo obezbediti efovima, generalima,
admiralima, ministrima, koji nas mudrou, kakvu jo nije zapamtila istorija, vode k
pobedama i u sreniji ivot! Sve izmeati, amico! Fotografije koje ima s fotografijama
koje emo ti mi dati! Hou da naa slava i pornografija budu kompletne, na jednom
mestu! I to je najvanije, to nee vreati tvoja, kako si malopre rekao, patriotska
oseanja!
Maggiore, vojska e poskidati slike koje budete izlijepili! To se ve dogaalo.
Ispljuvali su Mussolinija, Kralja, sina Umberta. Te sramote i runijeh rijei poteeli su
jedino Kraljicu!
to su je potedeli?
Valjda to je ensko, to je stara.
Dolazei od Dalmatinke i Pietra, Ciganki i drolja koje su, neko je izvetavao,
govorile turski, Augusto Napolitano, s pesmom ispred zuba, stade izmeu Peduta i
Brambille. Zvuci gitare slomie Brambillu koji, da ne bi zaplakao, skupi obrve i
zaokrugli usta. Iz Augusta potee:
Amado mio, stanotte o mai,
Ni bacerai, ti baciero...22
Kapetan se seti Marike i pukovnika. Uporedi Marikino telo s raskonim udovima
na zidu. Ree sebi da nikad silnije nije voleo, da ga nikad stravinije nije razdirala
ljubomora. Brambilla se naljuti na Antonija, koji se kikotao:
Don Grubane od Bijelog Polja, fotografije o kojima smo raspravljali odmah
moraju na tvoj zid! I ako se ta s njima dogodi, da zna, ide pod Vojni sud.
Montenegrino, red je da i ti bilo im obelei dolazak i plemenito prisustvo svojih
oslobodilaca...
Maggiore, ega ste nas oslobodili?
Jasno je, celom svetu je jasno, kakvu slobodu i sreu donose Talijani, ree
Antonio gledajui golotinju na zidu.
Vittorio Brambilla se ljuljao. Antonio Peduto mu ree:
49

Kapetane, pre nego to se sasvim napijete, otiite kod gospodina pukovnika. Na

njegovom stolu nalazi se povea zbirka fotografija i raznog propagandnog materijala.
Zamolite da vam sve to da. Ovde emo izabrati najherojskije stvari za Malieve
zidove! .
Gospodin Komandant nee moi da me primi, ree kapetan Brambilla, ije
trepavice okvasie suze: Gospodin pukovnik je izuzetno zauzet...
Augusto Napolitano s oseanjem krivice pogleda Antonija. Zatim, krivei modre
usne, stade da apue kraj kapetanovog uha:
Quanto ti voglio bene...
Queste parole damore...23

4.
Kai, to glasnije, da e se slikati sa mnom, ree Marika mazno.
Pukovnik je utao, oslukivao pulsiranje svojih muda.
Ako ne obea - nema od jeba nita! ree devojka i cimnu mu monje.
Samo malo, Marika mia, drhtao je Allegretti: Pusti me dole, pochino,
malice...
Obeaj da emo se slikati ispred Komande, goli, pokraj tankete i straara, goli,
kod esme, odakle se najbolje vide crkva i damija, goli, s pukama i pitoljima, goli,
sa lemovima i s mitraljeskim redenicima oko pasa, goli, ispred postrojene divizije
Venezia, ispred karabinjera, goli, na putu za javni nunik koji je Kraljica izgradila i
podarila Crnoj Gori, goli, kako jaemo vrele topovske cijevi na manevru, goli, kako se
ljubimo naoigled cijelog usranog Bijelog Polja, goli, dok se iza nas, na jarbolima,
vijore zastave, talijanska i crnogorska, u crkvi, u damiji, na pogrebu, svuda goli...
to e ti sve to, najdraa? upita Spartaco izmenjenim glasom.
Taliano, ja za razliku od drugih evojaka mislim na budunost, ree Marika:
Za mene e, kad pobijedite, to mnogo znaiti. Viee se da se nijesmo razdvajali. Da
smo i u najteim trenucima ovoga rata dijelili zlo i dobro, goli. ta e one koje ne budu
imale fotografija? Ko e im vjerovati? Niko, niko, mekomudiu!
Marika, koliko takvih fotografija ima? proaputa Allegretti sleeno, odozdo.
Imam, ali nemam dovoljno, ree Marika milujui mu glavi i kragnu uda,
pipkajui mu splet mudnih i prostatnih ila, dodirujui mu vrhovima prstiju, i noktiju,
marni prsten: Prvo sam se slikala s jednim vojnikom divizije Cacciatori delle Alpi.
Zvao se Amintore Bocca, udno, zar ne. Taj me lizao od glave do pete! Imam
50

fotografiju na kojoj se vidi kako mi gricka none prste, kako hoe da mi pojede ui.
Mamma mia, i sad me podilazi jeza! Bocca je u civilstvu bio berberin, samo to, nee u
Torinu, pa sam ga ostavila im se pojavio Pietro Portulu, kaplar. Slikala sam se i s
kaplarom, Pietrom, zvanim Sardo. Slikao nas jedan drugi caporale, Siciliano, na
muslimanskom groblju, gole i u po bijela dana, u inat hodi Merdanoviu, i klempavom
mesnom pijunu, Mustafi Agiu. Iako nije bio obian vojnik, Pietro se stravino stidio,
rukama krio cazzo koji, to se duine i debljine tie, nije bio za skrivanje. No, siroti
Pietro rijetko kad je u mene sasuo, tako da mu je stalno teklo niz noge. Plakao je, kao
to plae sad, zvao majku, sestre, strica nekakvog. Ostavila sam ga zbog Nicole Rive,
porunika, vragolana i aljivdije, koji me vodio ak gore, u rov, kod topa, e nas je,
gole golcate, slikao neki Leo, kog su ubrzo ubili crnogorski divljaci, partizani, dok je on
bio na strai. Riva, tenente, pokvarenjak kakav jo nije dolazio u Bijelo Polje, htio je
da mi ga, gore u rovu, svirne otpozadi, tamo e se, rekla sam, ne mee enama, ve
magaricama, mazgama, urkama, kozama, dodala sam i pokazala prstom neke vojnike
na koje se sumnjalo da to ine sa ivotinjama. Navaljivao je luckasti Riva s te strane da
me otvori, ali nijesam dala. Govorio je, gore u rovu, da to rade sve velike signorine i
signore, vojvotkinje, prestolonaslednice i igraice, bogataice, sve carice i kraljice,
akrobatkinje i glumice. Ali ne i Crnogorke! rekla sam, gore u rovu, odolijevajui i
skreui njegov ogromni ep u prvu klasu. Napismeno mi je davao da e se vjenati sa
mnom im mu to dozvolim, vjenati dvaput, u Bijelom Polju i u Milanu. Brzo sam
otila kod Ane, prijateljice moje, Cetinjanke koja je za Fabianijem, Toskancem, do
Bijelog Polja dola ak iz Soluna. Rekla sam joj da Riva hoe da me otvori. Ne
dozvoli, Marika mia, ni za ivu glavu, poela je tresui se od uasa, pa je nastavila o
Toskancu: Mene je Enzo u Skadru, na prevaru i uz obeanje da se do sudnjeg dana
neemo razdvajati, probio i nagrdio, iscijepao, tako da otad govna ne drim, ve ih
sijem i gubim za sobom kao kakva prokletnica! Otili smo gore u rov, Riva i ja, da se
slikamo goli, izmeu mitraljeza i bacaa. Sve smo radili, sve sem ono njegovo. Rekla
sam da mi odmah da polovinu fotografija, da ga ostavljam zbog Vittorija Brambille,
kapetana, koji ne trai da me provali i u kanal pretvori. Riva mi je prijetio
samoubistvom, ali se brzo utjeio, nabijajui ga jednoj magarici. Inae, najvie
fotografija imam s Brambillom, s Vittoriom, mojim privatnim kapetanom. On tako
kae! Vjereni smo vie od mjesec dana. Pismeno se obavezao da e me iz ove
balkanske pustinje voditi u Italiju. Htio bi da se vjenamo to prije. eni njegovoj
napisali smo da se ne razdvajamo, da joj dajemo sve troje ece, koje su do izbijanja
rata iskotili, apoteku, kuu u Bariju, samo da nas ne dira. Bijednica, pristaje! Ali nikako
ja da pristanem na njega. Ne razumijem ga, ne shvatam kakvo mu je zadovoljstvo da
mi u rupe, u obe, trpa okoladne bombice, da ih onda odonud kopa jezikom. Jebe kao
pas! Jednom je izdrao cio sat. Posle je traio da mu mokrim u lem. Morala sam,
napunila ga iz dvaput. Sve je to prosuo sebi na glavu, lem natukao na lobanju, tako da
sam se, zbog vrijeanja proslavljenog talijanskog lema, smrtno naljutila na njega. Eto,
51

to je razlog to se s Brambillom ne slikam ima mjesec i po. Inae, fotografije su nam

fantastinije od onih na Malievim zidovima. Moe zamisliti kakve su kad nas je
nekoliko puta fotografisao, gole, crvenokosi i pjegavi, bestidni Antonio, s kojim sam se
takoe, ali tako rei u prolazu, u podne, na samom ulazu u damiju, slikala. Antonio bi
htio da im, dok klanjaju, na tepihu iz Istanbula, prikaemo jedan dui jeb sa svim to
uz to ide. Ja hou, iako ne znam kako bi na to gledao guverner sa Cetinja, Birolli, kako
veliki Rim ...
Samo se malo umiri, apnu pukovnik: Rairi noice...
Galletto, reci da emo jo danas pred aparat. Fotografije emo poslati u Rim,
roacima: kralju Vittoriju III, Dueu, koji voli da se slika, kraljici Jeleni, mojoj
zemljakinji. Kraljicu majku e to dirnuti, uputie blagoslov u Bijelo Polje!
Posmatrala ga je. Nikad ga nije videla ednijeg. Pukovnikove usne su drhtale. Oi
su mu gorele, bile su to dve kose, dve suene mrlje.
Vetinom starog i iskusnog lovca, i neno, kao da dodiruje zlato, bisere, pukovnik
pomilova njeno meko krzno. Onda, oborivi duboko glavu, i glasom koji se miri i s
najgorim, izusti: Pristajem na sve, kunice moja...

5.
Montenegrino, ostavi se politike! zape jezikom Antonio Peduto, ije rei je
pamtio kapetan Brambilla: I politike, i revolucije, makar ona bila i ta za koju si srcem i
umom Svjetska! Ostavie te, kao to su mene, i jedna i druga: kur-ve! Pa kad sam ve
propao ja, ne mora i ti, inspiracijo i prijatelju moj! Tvoj krah bi me potpuno dotukao,
duh moj bi umro. Razume, ne bih eleo da te problemi, kako ti kae, Svjet-ski,
proteraju iz mog rukopisa Heroj na magarcu! Stoga se uvaj, budi tako dobar prema
piscu koji sem bluda, poezije i ironije na smrt osuenih na ovoj grenoj i odvratnoj
zemlji nita ne primeuje...
Maggiore, ta je to ironija? Prvi put ujem.
Sve to vidi, ukljuujui sebe i mene, ree Antonio Peduto: Na
nazovioslobodilaki rat, naa revolucija, takoe Svjetska, na preporod kojim, evo i ti
si mi svedok, svet zasmejavamo. Kapetan Brambilla - to je najvea, najea ironija!
Je li ironija isto to i pornografija, maggiore?
Pornografija je sveobuhvatniji pojam, Montenegrino. Od pornografije, dakle
bestia, beaa, bezverja u svakom pogledu, nema sadrajnije i uzvienije rei. Porno-grafija, o kakav sklop slova, kakav zvuk! Pornografija ti je, recimo, i ivot, i ljubav,
i smrt! Pornografija, ratna i talijanska pornografija: tanketa, zasrana i zapiana,
pornografija apeninska je preduga puka koju jedva nosi Salvatore, vojnik koji ve
52

drugi ili trei mesec ne dobija smenu, pornografija su i one dve ratne zastave, ratne i
nazovibratske, talijanska i crnogorska, obje Svjetske, kako bi ti rekao! Montenegrino,
bez vojnika iskraj tankete, i bez tebe, ne znam kako bih preiveo ovo sramno,
revolucionarno, talijansko vreme! Salvatore Paolone, vojnik-rtva, i ti, moj Don
Gruban od Bijelog Polja, moje ste metafore! Pa mi se esto ini da ste obojica iz moje
belenice, iz moje pornografske mate, da ste iz mrane komore moje kamere izleteli
kao ptice, da ste se otisnuli, visoko, kao zvezde...
Maggiore, ja voliki pa u tvoj fotografski aparat? beio je Mali oi: Ja, hajd i
nekako, no e u aparat nae mjesta i za vojnika bez smjene? Kako ono ree da
polijeemo, Salvatore i ja? Ko slijepi mievi, pa put neba...
Montenegrino, Crnogore, daj da te zagrlim! Da ti poelim da preivi ovaj
seksualni, zaraeni, nedostojanstveni, ovaj u svakom pogledu prljavi i glupi, talijanski
rat! Don Grubane od Bijelog Polja, pre-i-vi, izdri, pobedi nas, oteraj nas odavde!
Obogati se! Ukoliko sauvam glavu, bradu i kou, primi me za portira jedne od svojih
buduih javnih kua, Svjetskih! Tamo u klijentima i kurvama pripovedati kako smo,
godina etrdesetih, mislei da otvaramo nove stranice istorije, Svjetske, po Balkanu i
Africi, govna jeli, Svjetska!
Maggiore, ma ta ti prio i bocko me, ja sam za revoluciju, Svjetsku, ree
Mali: Za jednakost meu ljudima. Za slogu. Za pravdu. Za istotu. Za raj na
zemlji!
Onda ni za tebe nije ova pustinja! ree Antonio Peduto: Pustinja u kojoj je i
vucima teko! Zemlja u kojoj su ljudi nesreni roeni, namrteni, spremni na no i
puku! Amico, za tebe je moja izopaena, natrula Italija, zemlja u kojoj se sa zanosom,
i sa suzama u oima, peva o usranim enskim gaama! Zna, hteo bih da ti pomognem,
da te oenim jednom mojom roakom. Nedavno je ostala bez roditelja. Nasledstvo je
beznaajno, koliko da se, ali u Rimu, otvori kupleraj! Svjetski! Javlja da naputa
provinciju, da prelazi u Milano. Trenutno je u Palermu, slukinja. Pisao sam joj o tebi,
preskoio ono o mudima koja ti progorevaju gae, izostavio sve o crnogorskom kurcu!
Ona ve trai nekoliko fotografija. Tvojih, ne Brambillinih! Poslae i svoje slike,
fotografa, najboljeg, trai po Palermu, nee bilo koga! Dola bi, pie, da te odvede.
eleo bih da vas nekako spojim, da pomognem moralno, kad ve ne mogu materijalno.
Kaem ti, mirna je, samo slua! Ovica! Treba samo da podvikne, po crnogorski!
Malo joj je noica kraa, bik joj rogom kuk iaio kad je bila mala, ali na to ne
obraaj panju. Tim pre to nije kao druge, o hvala stricu-grbavcu, nejebana: on ga joj
je, pie mi, prvi svirnuo, ali ne na prevaru! Po ceo dan moli se Bogu, Majci bojoj, i
proklinje strica-grbavca to je nije provalio ranije! Pa i liite vas dvoje, amico: oi vam
velike, tune i bestidne istovremeno, kose i poprskane ilicama kafenosmee boje.
Ako, dakle, bordel otvorite, pijana oficirina, kockar, propali pisac i bludnik bie vam
najei gost. Biu vam dobrovoljni klovn!

53

Vie ni Brambilla, a kamoli Mali, nije razumeo zbrkane i preduge Antoniove

reenice. Antonio je pominjao seks, ali pravi, neukaljan ljubavlju. Nabrajao je
bombardovanje, meso, kosti, lobanje, pretvarao sve u brojeve, u tone, u potoke krvi.
Dovodio je u vezu faizam, novi poredak na talijanski i nemaki nain, sa stricemgrbavcem koji je, ako joj je verovati, imao ud kratak i nalik na tuak...

6.
Brambilla spazi kako Peduto prui ruke, kako umesto Malia zagrli jednu od
drolja, oigledno domaih. Devojka se pripi uz Antonija, pomea kolena.
Antonio, tri sedmice te ekam, ree devojka.
Znao sam kako ti je ime, ree Peduto, jedva se drei na nogama.
Kiki, ree devojka: Tua cara Kiki.
Pijan sam, Kiki, jedva sroi Antonio: Hvataj kapetana!
Otrezniu te, ree Kiki i uhvati ga oko pasa.
Napuniu te buvama, Kiki, ree Antonio.
Ve sam ih puna! ree devojka i pree dlanom preko njegovog lica: Pegavi,
zlatni moj...
Oprosti mi ovog puta, Kiki. Sutra emo. Prekosutra. Pa do kraja ivota. ta bih
drugo! Sluaj, Kiki: jedne jedine lire nemam, sve sam prokockao, propio. Hajde, budi
dobra.
Andiamo! ree devojka: Hajdemo! Tebi u dati i bez lire! Antonio, moj rii,
moj jedini...
Na putu sam, Kiki, pored buva i vaiju zaradio i jednu balkansku gonoreju. Ne
bih hteo da te unesreim...
I ja je imam, ree Kiki: Moja je talijanska. Samo kad nije sifilis. Andiamo!
Kiki je zaudarala na ueglo muko seme. Na smegmu. Na pomeane vojnike
parfeme. Antonio je blago odmae.
Samo tebe volim, ree devojka: I jedino s tobom hou.
Hoe li uraditi sve to ti kaem?
Hou, Antonio, ree devojka: Sve!
Kapetan Brambilla primeti da major gleda Pietra saaljivo. Oputenih ruku i
ukoen, oiju ustakljenih, kaplar je zurio u dim. Vojnici, klupoderi i crnoberzijanci,
kojih je bilo vie nego ikad, mislili su da je ve mrtav, pa su prestajali s pesmom, i
gledali ga kao to se gledaju ljudi i lutke od voska. Ni izgovoriti njegovo ime nisu smeli,
ni pozvati ga da se s onog sveta vrati. Pa su ekali da kaplarevu smrt objavi neko drugi.
54

Kiki, idi i pomozi Pietru! ree muklo Antonio.

Devojka ga zaueno pogleda, pokaza krbinu.
Kiki, zar ne uje ta ti govorim?
Ali, on se ukoio, apnu devojka: Hoe da umre...
Kiki, pljunuu te ako me ne poslua, ree Antonio: Brzo!
Devojka prie Pietrovom stolu, sise joj ispadoe iz oficirske koulje bez dugmadi.
Kaplar je disao. Oi su mu bile mrane, odsutne, jo ive. Devojka ga pomilova po
kosi, dlanom pokupi samrtniki znoj s njegovog ela. Pijanci ivnue.
Ljubi! grunu Antonio.
Kiki ga tuno pogleda, sakri sisu.
U usta, kad ti kaem! ree Antonio.
Devojka poslua. No Pietro niti zatvori oi niti se pomeri. Nije znao ni gde je, a
kamoli ta to s njim rade. Devojka ga je ljubila. On je dublje disao, prstima dodirivao
pod.
Raskopavaj!
Vie od polovine klupodera, pijanaca i skitnica ustade. Gledali su kako devojka
raskopava bluzu i krutu vojniku koulju.
Kapetan Brambilla i Gruban Mali bili su najblii Pietrovom stolu. Devojka je
milovala glatke deakove grudi.
Nita mu ne mogu, ree devojka oajniki: Ne bi ga probudio ni sam avo,
Antonio.
Jadnik! ree Gruban Mali, ali se Antonio napravi da ga nije uo.
Zovite doktora! ree neko iskraj anka, pa se prekrsti: Gde je sad Padre? 24
Svi su gledali Antonija. Kao da je on znao za kojim je kockarskim stolom, u kom
bordelu, svetenik divizije Venezia, Antonio je u naruju drao bocu. Oi su mu bile
suzne, krvave, usne su mu drhtale.
I pantalone!
Tiina se slee. Umuknu i Augusto.
Ali, Antonio, kako u...
I pantalone, Kiki!
Ali, ja te... ja te zaista...
I ja tebe, Kiki, iz svega srca, iz sveg uma! ree: Bre!
Kapetan Brambilla vide kako devojka, kojoj su ispadale sise, poslua. Pietro
Portulu bio je nepomian.
Antonio, kako u te... posle... pogledati u oi? zacvile devojka otkrivajui
ostale krbine, kolena, stegna.
55

Sad mu ga izvadi i cimni! ree Antonio: Da vidimo hoe li se povratiti kad ga

potegnemo za cazzo25.
Antoniju rekoe da ga je Kiki posluala, da Pietro uzima vazduh, da die na cazzo.
Jo, i bre, kao meni, kad se nalijem! apnu Antonio: Dosta s tom gitarom,
Augusto!
Rekoe mu da radi kako treba, da su zadivljeni vetinom njene ruke, nenou
prstiju i dlana, ali da je Pietro jo polumrtav.
A sad polako, gore-dole, ree Antonio drhtavim glasom: Pa e se probuditi
nae dobro, zlatno dete, na Sardo. Eto, tako. Moramo mu pomoi ako smo jo ljudi,
ako smo s njim pili i pevali. Tako, Kiki, golubice moja. Tako, jo, i jo. I ne plai,
najdraa. Moramo, shvati, povratiti nesrenog Sarda...
Rekoe mu da devojka sve lepe radi, da joj nije prvi put da vraa iz mrtvih, i da
oni tako rei od roenja sanjaju o takvom drkanju. Antoniove oi, pune umora,
neizleive tuge i suza, bile su uperene u dve ljudske figure koje su se u dimu muile.
Brambilla vide kako Pietro die s poda ruke i kako ih, kripei zubima, prekrsti.
Kad poe da jei, zau se i Augustova gitara:
Ma la canzorte mia piu bella sei tu,
Sei, tu, la vita...26
Dugo su prislukivali ne bi li razumeli rei koje su se otkidale s Pietrovih usana.
Neki rekoe da pominje majku, neki sestru. Kapetan Brambilla prie njegovom stolu.
S polumlitavom ilom ispred sebe, raskopan i mokar, Pietro se budio. Polako je
ustajao. Nikog nije prepoznavao. Videlo se da nije znao ni gde je ni kud treba da poe.
Nije pominjao ni majku ni sestru. Oseao je tue, enske ruke, negde u predelu muda;
te ruke nisu dale mraku na njegove oi. aputao je:
Marika, moj ivote...
Dalmatinka, tuna Ana i vod skadarskih Ciganki, okupljenih oko Brambille i
gitariste, Augusta, bile su zapanjene duinom Pietrovog uda. Kiki je plakala, htela
akom da sakrije lice. Antonio je nareivao da bar jednom akom pipka i gnjei pijane i
zaljubljene, govorio je, Pietrove monje. Devojka je inila, dok je Pietrovo spolovilo,
okrenuto prema tek prispelim Bjelopoljkama i Makedonkama, oticalo. U jazbini su svi,
sem Antonija, oekivali udo, bar pucanj. Tad Pietro, irei ruke kao ptica, stade da
drhti. Pomicao se napred, za svojim udom, kom vie nisu bile potrebne devojake
ruke. I u trenutku kad iz Pietrove ile stadoe da kuljaju sluz i epii, Antonio hrupi:
Kiki, anele, pomozi do kraja!
Pietrov ivot nesta u njenom usnom drelu.
Marika mia..., aputao je Pietro mesearski: Marika, moja tuna sestrice...
56

moja jadna majko...

Predvoene Dalmatinkom i Anom sa Cetinja, drolje su plakale, te ih je pipao i
gurao im i spreda i otpozadi ko je hteo. Augusto se savijao oko gitare, ali ga niko sem
Antonija nije sluao.
Kapetan Brambilla iskoristi pometnju i, gotovo neopaen, istra napolje. Da
Marikinom maramicom, s irilinim monogramima, brie suze. Da zapie sve to je uo
i video, da prijavi...

7.
Ne poputam ja tako lako, Taliano, ree Marika drei pukovnikovu glavu
meu nogama, njegov jezik na odstojanju od svoje stidnice: Kad bih ja tako lako
davala... pojeli biste mi je... nie je, sirotice, ne bi bilo...
Daj ve jednom ili ubij, proaputa Allegretti.
Dau i neu ubiti, ree Marika i demonski se zacereka: Prvo sve mora
priznati, sve!
Dobro, priznajem, ree pukovnik: Sve...
Priznaj, onda, da me ludo i iz dna due voli, ree devojka glasom u kom je
bilo tuge.
Priznajem!
I da, otkad si u ratu, u Crnoj Gori, Albaniji i Grkoj, nijednu nijesi tako, srcem,
volio. U stvari, htjela bih da ni u Italiji ni za jednom nijesi ovoliko mahnitao, ali znam
da nije lako neto tako kazati...
Priznajem! ree Allegretti udiui sladunjav i sumporast miris njenog izvora.
Taliano, senti, ree devojka: Meni je priznanje vano isto koliko i ljubav.
Iskreno priznanje, ne vojnike, muke lagarije. Ja sam tebi nabrojala skoro polovinu
onih s kojima sam se slikala...
Priznajem da, otkad sam u ratu, otkad smo oslobodili Etiopiju, Albaniju, Grku,
Dalmaciju i Crnu Gom, nijednu nisam tako... niti u, siguran sam, do kraja ivota...
voleti i moliti!
Divno! kliknu Marika cimnuvi mu monje: Razglasiemo! To sva Crna Gora
mora znati! Javiemo divizijama u Hercegovini, Dalmaciji, Albaniji! Izvijestiemo
guvernera Birollija, na Cetinje! Birolli nek javi Italiji, Dueu!
Priznajem!
Obeaj da e dijete koje e, posle ovoga danas, sigurno doi, priznati za svoje,
ree devojka polako mu oslobaajui glavu: Bie sin! Daemo ga u vojne kole! Da
57

bude admiral, general, vojni ministar! Da sav bude pod iritima, pod medaljama!
Glas joj je drhtao. Suze su joj navirale. Oekivala je poslednje priznanje. Vie nije
imala snage da se brani. Gledala je kako Spartacova glava pada sve nie, kako mu nos
nestaje u krznu stidnice.
Obeaj... ljubavi... obeaj...
Glasnue se najtei topovi. Eksplozija kakvu odavno nije uo iz temelja zaljulja
Komandu. Zatresoe se prozori. Zguva se mapa kao koa. Popustie vrata, avovi,
brave. Promenie mesta sve Allegrettijeve stvari. I on, gotovo obnevideo, gotovo ne
znajui meu ijim je nogama i usminama, isplazi jezik kao pas.

8.
Kapetan Brambilla teturao je ulicom. Ponavljao je Pietrove rei Marika, moj
ivote! Topovi su grmeli, nebo je strahotna jeka lomila. Mutna alost obuze ga kad
vide da su kapci na pukovnikovoj sobi zatvoreni. Ko zna ta je sad ispituje, pomisli i
oseti da mu se krati dah: A to je jo gore, moda je vie nita i ne pita. Sirotice moja,
kao da su se svi reili da mi te rastrgnu ...
Vojnici su ga ekali u hladu, ispred damije. Pevali su i pili. Neki su bili u
kouljama, neki u gaicama, a neki nisu mogli da se sete gde su izgubili cipele. Jedan
od vojnika sedeo je na pragu istonjake bogomolje i zabavljao se usnom harmonikom.
Kapetan i vojnici pogledae za narednikovom rukom. A gore, na minaretu, beleo
se hoda. Od topovske grmljavine nije se ula njegova pesma. Samo je irio ruke,
doticao dlanovima obraze, obraao se Alahu.
to ti je sumnjiv, narednie? Moda je naoruan?
Nije hteo s nama da razgovara, kapetane. Cimnuo sam ga za bradu. Svata sam
ga pitao. Kao da neto krije. Odbio je da s nama pije. Izgleda da nas duboko prezire.
Zamislite, pre nego to je uao u bogomolju, izuo se! Cipele, i to nae, vojnike,
ostavio kraj vrata.
Kapetanu se mutilo u glavi. Jedva primetno se mrtio. Rakija mu je udarala u
slepoonice. Narednik nastavi:
Gospodine kapetane, hoda se stalno pojavljuje. Mora da ima razlog to odozgo
nee da sie. Mislim da gore hoe i da zanoi. Ko zna ta smera. Da pucam?
Ukradi mu cipele, ree kapetan Brambilla i zgadi se na samog sebe.
Kapetan zau crkvena zvona. Zatim spazi gomilu metana u crnom. Iao je pred
svojim vojnicima i u mislima video Mariku, razapetu, pod pukovnikom. Obuze ga
pouda. Bio je siguran da bi bio bolji od Allegrettija. On se umalo ne sudari s
pogrebnom povorkom.
58

Ispred sanduka iao je pop Vuki s krstom. Iza sanduka metani, gologlavi, a ene
zabraene crnim maramama.
Pretres! Vojnici, opkolite ih!
Signor capitano, mrca nosimo, isprsi se pop.
Uvis ruke! odsee Brambilla.
Capitano, od jue ujutru eka. Jadnik, ve zaudara!
Je li bio komunista? upita kapetan, lino pipajui popa i podiui mu mantiju.
Nita nije bio, capitano! ree pop i pocrvene to mu Brambilla die mantiju
ispod koje nije imao gaa: Siromah puki je bio, dobriina, stari ratnik, pijanac...
Svi ste vi dobriine, i ratnici, ali komunistiki!
Kod crkvenjaka naoe no, svezae ga. goljav i osav, tankih usana i obeenog
nosa, crkvenjak briznu u pla pa pritra popu.
Pa to je crkvenjak, moj klisar, signor capitano.
Svi ste vi crkvenjaci...
Vezali ste bojeg oeka, signor capitano. Crkveno lice za koje sam odgovoran.
to e bojem oveku no, Padre?
Kuhinjski no, signor capitano, kakvo oruje!
U rukama jednog komunistikog fanatika... kuhinjski no je kao koplje! odsee
Brambilla pa vrhom izme kucnu sanduk: Nije prazan!
oek je unutra, signor capitano.
Otvorite sanduk! naredi vojnicima: Dosta, Padre!
Najponiznije molim, signor capitano, da se to ne ini! Prego, prego, stotinu puta
prego! Ne uznemirujmo sirotana prema kome ni ivot ni ljudi nisu bili kako treba! ivio
je i umro bez penzije! Pustimo ga da na miru spava... '
Poklopac otkovae bajonetima. Sladunjav smrad udari u kapetanove nozdrve. On
umalo ne povrati. Pop Vuki s mrtvaca mae lanim zlatom izvezen pokrov. Ukaza se
stara crnogorska nonja, iskiena cveem, medaljama. Kraj izbolovane glave leao je
revolver na bubanj, zvani kola, s poetka veka.
Oruje! ciknu kapetan Brambilla: Partizani!
Egregio signor capitano, pokojnik je bio velik junak! isprsi se pop Vuki, drei
krst kao koplje: Levor koji gledate poklon je crnogorskog kralja Nikole, ija je umna i
dobra erka, Jelena, i vaa i naa kraljica! Kaem vam, veoma uvaeni gospodine
kapetane, lini poklon od naeg posljednjeg kralja, ojaenog i prognanog naeg Nikole
Petrovia, vojskovoe ...
to e mrtvacu oruje?
To njim u grob ide, signor capitano. Prastari i junaki, crnogorski obiaj 59

oruje slavno, priznanja i medalje vraamo sa sobom crnoj zemlji, zemlji

crnogorskoj!
Crvenoj zemlji, Padre! lanu Brambilla: A kome su namenjeni meci? Kolt je
pun!
Borbi protiv muhamedanske neisti, ljama i oloa, signor capitano! Borbi u ime
Hrista, do istrebljenja, i na ovom i onom svijetu! Borbi, u ime Rima i Cetinja...
Pretresite mrtvaca, depovi su mu puni! ree Brambilla i revolver s debelom i
dugom cevi, kola, zavijen maramicom, predade najbliem vojniku: Krstarite,
nareujem, pretresajte, malo i veliko, muko i ensko, mlatite budu li se opirali,
privodite! Budu li zvona i dalje gruvala, bude li hoda zavijao, opkoljavajte obe
bogomolje, ko zna ko je sve unutra!
Usplahiren i obliven znojem, kao spreman na atentat, kapetan Brambilla stie pred
Komandu.
Mogu li kod gospodina pukovnika?
Veoma je zauzet, gospodine kapetane.
ime je zauzet, zna li?
Gospodin pukovnik sasluava jednu opasnu pijunku, ree vojnik apatom.
Ne ini li se i tebi da to traje vie od dva sata?
Nee nita da mu prizna, gospodine kapetane, uvija se i izvija. A na Komandant
ne poputa, pritee!
Da li se ta ulo? Da li su dopirali kakvi glasovi?
Jedno vreme uo se gramofon, ree vojnik: Pukovnik je nekoliko puta
poinjao da peva, pijunka se kikotala. Od malopre uje se samo dahtanje...
Kapetan Brambilla dugo je stajao pred Komandom, sa smrdljivim koltom s
poetka veka u maramici. Gledao je kako vetar vitla prainu oko jarbola i zastava,
talijanske i crnogorske. Sluao je hodu, koji je gutao slepe mieve, lude ptice,
mrtvace. I topove, dalekometne. I zvona s visoke crkve Svetog Petra i Pavla. Bilo mu
je toplo, smradno. Da nije bilo vojnika, koji su pored njega prolazili, isplazio bi jezik i
on.

9.
Gruban Mali, Dalmatinka i Ciganke iz Soluna pomagali su Pietru da ustane.
Pietro se drao za ogradu Malievog anka. Golotinja na zidu nije mogla da zadri
njegov pogled. Dalmatinku je oslovljavao sa porunie moj. Kolena su mu klecala.
ta mi to daje? upita Pietro najneveseliju od svih devojaka, Danu.
60

Kafu, ree Dana: Da ivne, caporale.

Neu da se treznim, ree Pietro Portulu: Hou da umrem s Marikom.
Kraj majora Peduta, koji je u jednom Malievom naslonjau spavao, stajala je
Kiki, devojka, i pobono ga gledala. Spavaj, moj zlatni Antonio, moja jedina, moja
pegava ljubavi, aputala je, te se Dalmatinka smejala kao iz bureta. Kiki je s tla
vraala Antoniove ake. Kiki je zanosila na vojniki znoj, na seno, na smegmu. Kao i
Dalmatinka, od koje su traili da ponovi taku poroaja. Na Antoniovom krilu leao je
paketi Malievih specijaliteta. Kiki ih je uvala od crnoberzijanaca, pijandura i lopova,
koji su se izdavali za majorove prijatelje. Kiki ih je terala psovkama.
Ni Mali vie nije znao ko je Pietra, kaplara, sem crnoberzijanaca i preprodavaca
vojnike robe, vodio preko trga. Tek, Pietro je bio kod esme. Ciganke su mu glavu
gurale pod esmu. Crnoberzijanci su ga svlaili, preprodavci i lopue sazuvali. Pietro
osta u arapama, u donjem veu, sa solunskim Cigankama, koje su se krstile. Ciganke
ga dovedoe do Salvatoreve tankete, pa se vratie u Malievu jazbinu.
Pietro osta sam, obuze ga strah. Rikali su topovi. Nita se od jeke i dalekih
detonacija nije moglo uti. Nebo nad tanketom, nad straarom, bilo je usijano i
treperilo je. Pietro zadrhta. Jarbol sa zastavama okrenu mu se oko glave. Mutno zaele
da je kraj reke. Kad god mu je bilo teko, tamo je odlazio. Brzi Lim nije dao snu na
njegove oi. Lim je bio Pietrov Flumendoso, Sardinija. Pietro je teko disao. Praina
mu je pre vazduha stizala do dunika. I da se ne bi sruio u vojniki izmet, on prisloni
elo uz krilo tankete. Ne primeti da je elik veoma vreo.
Pietro! ree Paolone, straar bez smene: Oh, nesreni moj Sardo!

10.
Mali je brzinom maioniara, kao i prole nedelje, kad su budili Pietra, toio i
razdavao rakiju. Iako topovi nisu gruvali, iako je i danas nebo bilo isto i usijano,
njemu se nije govorilo s vojnicima, podoficirima, oficirima. Meu njima nije bilo
Antonija.
Iza kapetana Brambille, koji je sedeo u stolici u kojoj je spavao ne samo major
Peduto ve i sam pukovnik Allegretti, iza kapetana Brambille, koji se trudio da ga san i
mamurluk potpuno ne ophrvaju, i tamo do zida, video se jo neuteeni Pietro Portulu,
kaplar. Grlili su ga, jedan vojnik i porunik, Nicola Riva, po svemu sudei pominjali
ensko ime, crtali njene obline po vazduhu, po stolnjaku.
Ne verujem, ne verujem, aputao je Pietro.
Ko s njom nije spavao, Sardo! upinjao se Riva, porunik.
Nije istina, ne verujem, nee biti...
61

A ako pokaem njene dlake, Pietro?

Otkud ti to, Riva?
Osvojio sam ih na juri, Pietro. Oteo, i ostao duan pedeset lira!
Riva, ne lai. Ne sramoti poruniki in!
A ta je ovo? razjapi do uiju svoja usta porunik Riva i tutnu kaplaru pod nos
aku kokoijeg perja: A ta emo sad, Sardo?
Pijan, neobuzdan smeh nadglui Augusta koji je pevuio domaim devojurama,
Albankama iz Skadra, Dalmatinki.

11.
No Grubana Malia nisu mogli nasmejati. On je gledao kako Antonio Peduto,
pevuei i tipajui arene devojke, jue prispele iz Zadra i Boke Kotorske, lepi po
zidu. Benito Mussolini, Due, odmah do sredovenjaka otegnutih muda i s jezikom u
raspuklini. Jedna druga linost, mada u civilu i bez medalje, odmah uz enu s tri ive
banane u drelu. lan velike savojske porodice, ovog puta slikan u trobojnoj i zlatom
opervaenoj, crnogorskoj nonji, korotnoj kapi sa crvenim poljem i s krstom i slovima,
kao da gleda u pupak enetinu naduvenih sisa i razvmute stidnice. General
donkihotskog izgleda, obueni kostur, uglavljuje talijansku zastavu u ruevine
Akropola. Vojnici pod belim lemovima mahnito gone abisinske ratnike, rafalima kose
decu, pale kolibe.
Mali je mrzeo lica s fotografija, gadio se svega to su inila. Nije voleo ni ljude
koji su se tu, za stolovima njegove jame, veselili. Tiha mrnja i neki gortaki prezir
rodili su se u njemu jo onog aprilskog dana, pretprole godine, kad su, na pranjavim
kamionima, na motociklima, u bornim kolima i tanketama, ujurili u Bijelo Polje. Seao
se kako su se, ostavivi oruje, razmileli po varoici traei kokoke, jaja, kurve.
Prvi put se s njima sukobio prole godine. Jednom maresciallu odbio je da uini
uslugu. Klempav i punaak, narednik je dugo pokuavao da ga zagrli i poljubi; vrteo je
oko anka namirisanom stranjicom, gledao Malia meu noge, gledao ga kroz
trepavice i poudno, pokazivao lire, satove, prstenje s Kraljiinim likom. Mali ga je
raspalio po ruici, toplom je ispala ljubiasta maramica. Maresciallo se jo jednom
prelomio u struku, razvukao lepo skrojene usne i, oteui re po re, zapevuio da ga
je pola prisutnih ulo:
In guerra il culo e la cosa migliore...27
Zgaen kao nikad, Mali ga je dugo pljuvao i psovao. Mali je, uz toplog, grdio i
62

ostale Talijane, tu prisutne, nazivajui ih pizdoliscima, abarima, makojedima. Tad im

je odbrusio, major Peduto se toga najivlje seao, da je protivu faizma, posebno ako
su ti faisti pederai. Oficiri su se kikotali. Mali je rekao da bi ih najradije potrovao.
Tek tad su stali da se klibere, tako da je i sebi i njima odbrusio kako je potpuno u
pravu. Pomenuo je, Antonio to najbolje zna, jednakost, pravdu, Svjetsku revoluciju.
Valjali su se po podu s devojkama, s Dalmatinkom, koja je ba toga dana, iz Tirane a
preko Podgorice, bila stigla u Bijelo Polje.
Danima i nedeljama Mali je ekao poziv za sasluanje. No ni poziva niti bilo
kakve promene nije bilo. Antonio je dolazio, Mali mu je ponovio da je spreman sve
dati, ak i glavu, za stvar progresa, za osloboenje od svega to je gnjilo i bolesno,
faistiko. Peduto je priznao da i on slino misli, ali da nije trenutak da mu se pridrui.
Dalmatinka je dolazila kao i ranije, solunske Ciganke od oficirskih liceva ni vrelom
vodom nije bilo mogue odagnati, crnoberzijanci i preprodavci talijanske robe bili su,
kao po dogovoru, u svom uglu. Poziv nije stizao. Bila je to, Antonio je docnije govorio,
prva i najvea promena u Malievom ivotu.
A da mu se, posle sukoba s pukovnikom Allegrettijem, nita nee dogoditi, niko
sem Antonija nije znao. U Maliev bordel, tog dana iz Skoplja i Podgorice bio je stigao
nov grozd kurvi, stupio je pukovnikov kurir. Peduto se sea kako je kurir zbrzao, ali
tako glasno da je cela jama ula i zapamtila: Gospodin Komandant moli da ga posetite.
Da mu lino donesete komplet francuskih asopisa, to jest fotografija, dakle materijale
ispod tezge, sve ono to tvrdite da jo ne sme na zidove. Gospodin pukovnik moli da
donesete, lino, dve ili tri kutije albanskog preparata, abortina, platie odmah.
Gospodin Komandant, umoran i potiten, iscrpljen razradom planova i sluanjem
radija, trai da mu, lino, donesete flau crnogorske prepeenice, ako je mogue,
loze...
Otkad sam za stvar slobode, progresa i Svjetske revolucije, na noge ne bih otiao
ni samom Mussoliniju, Dueu! rekao je Mali, pa je dodao ono to mu je Peduto
doapnuo: U Komandu, kod faista, otii u samo sproveden, vezan, i to u podne, da
svi gledaju!
Dalmatinka je vrtela glavom, to je znailo da njene take nee biti zadugo. Oficiri
su utali. Klupoderi, metani i skitnice Malia su otvoreno alili, pozdravljali se s njim.
Govorili su da e Komandant, za primer drugima, Malia obesiti za jaja. Ako ga ne
obesi, proterae ga sa Balkana, brodom pa u Afriku, gde e ga crni ljudi ispei i pojesti.
Jedan metanin je zaurlao da e zbog Malieve hrabrosti nastradati ne samo Bijelo
Polje ve i sva Crna Gora, na koju e opet Kaznena ekspedicija. Dalmatinka je vrtela
glavom, to je znailo da se nita nee dogoditi. Tako je i bilo.
Komandantov kurir se vrati, ozaren kao glasnik. Kupi sve to je malopre traio da
Mali donese, lino, dade bogatu napojnicu. Kurir stade mirno, sveano predade
pukovnikovu vizitkartu, na kojoj je pisalo: Auguri e complimenti, compagno Mali!28
63

I danas, dok je rakiju toio Brambilli, Rivi, Pietm, dok je opkrakao i sluio
kafanski ljam, dounike i pijunine, podvodae i secikese, Mali se seao kako mu
posle tog dogaaja s pukovnikovim kurirom noima san nije hteo na oi. Maliu nikad
kao danas nije bio odvratan Komandantov pilot, Barbagallo. Otkako je unapreen,
Barbagallo nije prestajao da peva. Pevao je i danas:
E alle donne brutte un aeroplano,
E alle belle un cazzo in mano...29
Neki su prihvatali, neki nisu. Solunske Ciganke prvi put su sluale ovu pesmu.
Bile su razdragane, pa su otkrivale kolena, desni, krhine. Devojke iz Draa, Elbasana i
Tirane, koje su u Bijelo Polje bile dole za etama divizije Venezia, pitale su Barbagalla
ta njima pripada. Barbagallo je, tad, pominjao Malievu Svjetsku revoluciju,
jednakost, pravdu. Albanke nisu razumele: Dalmatinka i Crnogorke uzaludno su im
objanjavale...
Barbagallo, ta si radio pre vojske?
Radio sam u fabrici prezervativa, kapetane.
ta si tamo radio? ljutito je nastavljao Brambilla.
Bio sam model! odgovori Barbagallo, te kapetanove obraze obli stidna rumen.
uo si ga, compagno Mali?
uo sam, kapetane, kog nikad vie neu osloviti sa signor! ree Mali pa
nastavi: Capitano Brambilla, testa di cazzo, kureva glavo, vrijeme je da i ti mene
uje! Ti prepredeni, ti pticoliki, ti koji svud zabija svoj iljasti i govnavi nos, zapamti
pa im javi da sam se - promijenio! Nijesam vie lakomisleni, veseli i bezbrini
kafedija, pornograf i drugar talijanskih lakrdijaa i domae balkanske gamadi. Ja sam
se, za sva vremena, promijenio. Odnedavno sam istinski compagno, drug!
Otkad?
Bio je to, ipak, proces, Brambilla. Primao sam robu od svojih liferanata,
crnoberzijanaca, preprodavaca. Otvaram kutije, pakete, drijeim vree, razvezujem,
brojim. I ta, jednom u pono, opazim? Da su one masti za glavi i guzicu, kapsule
protiv ira na dvanaestopalanom crijevu, abortin, crni sapun protiv svraba i krasta,
kapi, da su brourice, sveske i prirunici u kojima piete kad i kako da ga sprca urki a
kad prasici, kad magarici a kad eni, kad mukarcu ako je finochio30 a kad ako nije, da
su pornografski materijali, uglavnom fotografije, izrada vojnike laboratorije divizije
Cacciatori delle Alpi iz Nikia i Pljevalja, znam, da su prezervativi s naslikanim
kukastim krstiima na cuclicama za sjeme, da je sve to ime trgujem, stidei se,
zavijeno lecima revolucionarne sadrine! Pisalo je, tamo, evo, itaj, Napolje s
talijanskim okupatorima! Dolje trula Italija! Dolje Due! Dolje kralj Vittorio Emanuele
III od Savoje! Dolje kraljica Jelena, prva Crnogorka koja je legla s Talijanom! Smrt
64

faizmu - sloboda narodu! Ne, ne, ne, Brambilla, dvostruki rogonjo, te rijei nije
mogao ni smisliti, a kamoli napisati major Peduto! No, sluaj me dalje, pa tri da javi.
Velike rijei zagrijevale su moje srce. Ne znam ko ih je sastavljao, ali su one sad moje,
ja stojim iza njih. Napamet sam nauio sve to to ita, moe me presliati - ako e
pogrijeim, ako dokae, dupla rakija za tebe! Mali je sad drugi ovjek. Mali hoe da
se sukobi sa svima vama. Da vam izdeklemuje ta je nauio, ta je ulo u njegov duh,
pa kud puklo da puklo. Mali sad zna sve to znate vi, a e je ono to znamo mi! itaj,
testa di cazzo, ta pie na ovom letku: U natovjeanskim borbama crnogorski i
dalmatinski partizani ubili petnaest a zarobili dvadeset talijanskih pjeadinaca.
Brambilla, uskoro e i o meni u nekom takvom letku pisati!
Kapetan Brambilla ispi rakiju i skoro naglas stade da ita rei s listova. Znao je te
papire dobro, danima je po mestu i okolini, po kasarnama divizije Venezia i Murge
tragao za piscem i prevodiocem tekstova. Vrhom naliv-pera pratio je redove, pravei se
da mu je sve to nepoznato. Ispod oka je pogledao u Malia. Lica utog kao zemlja, ali
oiju svetlih, suznih, punih slobode, Mali je stajao pokraj anka i ekao da ga vode.
Kapetan je itao mirno. On perom, kao da se zabavlja, oboji crvenu zvezdu,
naroito zamaza srp i eki. itao je dalje, uporeivao prevod i original, tampan na
levoj strani, raunao u sebi, smekao se. On preskoi duge i zvune reenice i vrati se
brojkama, koje ispravi. Umesto petnaest ubijenih talijanskih vojnika, Brambilla stavi
etrnaest, a umesto dvadeset, napisa trideset i pet onih koji su uvis digli ruke. Dodade
glasno, pa napisa na oba jezika: Kod Kolaina je zaplenjen kamion pun soli, makarona
i municije. Kapetan Brambilla jo jednom proveri tekst, kao novinar ispravi greke, pa
Maliu, na posluavniku s aicama i bocom, sve vrati.
Da ne bi pijanog Turiddua, koji je Dalmatinki i ostalim droljama pripovedao ime
se bavio pre nego to su ga oterali u vojsku i na Balkan, Mali bi se od uzbuenja
sruio na pod. Jer, kapetan Brambilla, kog je pred svima oslovio sa testa di cazzo,
grohotom se smejao.
Tad anku prie Augusto. Njegove oi bile su zapaljene, kosa namazana
briljantinom. Augusto primae gitaru uz samo Turidduovo uho i usta namesti za
porcheriju.
Dosta mi je tog napolitanskog maukanja! hrupi Turiddu Barbagallo i odgurnu
Augusta: in se kukanjem ne proslavlja!
Barbagallo nesta u tami ugla. Niko ne vide kako s jedne stolice uze vojniku
bluzu, kako njome neto zavi, kako mugnu kroz vrata.
Tek to poee pevati najnepristojniju Augustovu pesmicu, od koje se Brambilli
jeila koa, u jazbinu upade vojnik:
Momci, zbor!
Svi napolje! komandova kapetan Brambilla i prvi izae.
Vojska se zaglavi na vratima. Neki su psovali, neki nisu. Skoro svi su bili
65

raskopani. Za njima se valjala Dalmatinka sa svojom desetinom kurvi. Pietra su

iznosili neki metani. Pietro je zvao Mariku, pretio joj.
Nema mi bluze, prijatelju! zavapi Augusto, s naporom stigavi do Malia: Ni
opasaa, ni kape! Sramno sam pokraden, ovo je trei put! Vojni sud, veala, o mamma
mia!
Oprostie svom gitaristi, ree Mali.
Veala, tamnica, ili prvi borbeni red, to je isto. Kurumima e slupati moju
zlatnu gitaru. Oh, dobri brate...
Augusto, odnedavno nijesmo nikakva braa, ree Mali: Augusto, ti si moj
okupator. Augusto, idi, zovu te!
Da nema kakvu bluzu, bar bluzu?
Ne!
Gde su one koje sam ti proletos prodavao?
Sve sam poslao partizanima, Augusto! ree Mali kako bi ga uli metani i
deurni dounici.
I pitolje? I municiju? I onolike bombe?
Augusto, sve sam dao partizanima. Dunost!
A ta e oni tebi?
Sve, Augusto. Samosvijest! Uostalom, ta imaju i da mi daju kad smo
odnedavno jedno! Augu, zovu te!
Odjeknu komanda, die se oblak praine. eta krenu, onda stade, kao i sunce,
koje se ukopa iznad trga i esme. Sledea komanda okrenu stotinak glava prema
vratima Malieve jazbine. Dalmatinka im je mahala, njena jedinica isto.
Oklevajui, Augusto Napolitano prekorai prag. Iao je kroz oblak, kroz sparinu,
bio pognut. Kao da su ga ekali. Iao je izlokanim putem, pa nije mogao da utvrdi
korak. Iao prema poruniku koji je komandovao da se puke odloe uz noge, uz
oblak, prema kapetanu Brambilli, koji je stajao pored majora Peduta.
eta je ekala. Augusto joj se primicao. Pesma njegova bubrila je u praini, ula
se celim trgom...
Daglielo mollo, daglielo duro...31

12.
A pukovnik Allegretti drao je aku meu Marikinim nogama, na krznu. Nikad sit
66

i miran, Spartaco je poudno gledao njeno lepo skrojeno i suncem opaljeno telo.
Dlanom druge ruke prelazio je preko njenih grudi, preko slabina, preko okruglog trbuha
i duboko uraslog pupka. Nadnosio se nad nju, onako upav, gledao je kao da je nikad
nije video na svom krevetu. Tako se gleda gorski izvor, koji je svakog trenutka
drukiji.
Treba da ustane, ree sebi: Da se obue i da, jaui, obie ete. Horacije te
zove, re, eljan je eera i etnje. Peduto, rii, sprema vojsku za tvoj dolazak,
opominje ih, ujem. Peduto im obeava da e odrati govor. I graanstvo, doli su
skoro iz svih mesta Polimlja i Sandaka, eli da vidi i uje svog latinskog oslobodioca.
Zato ustani, ostavi avolicu koja' bi se mazila i s trojicom, zabrani joj da se oblai,
zakljuaj je pa otii i vidi ta jo od tebe trae...
A sad hou ovako, Spartaco, ree Marika i pokaza jednu od Malievih
fotografija: Da mi cio Talijan ue, a da mi je jedna noga opruena.
Bataljoni ekaju, ree goli pukovnik i zadra pogled na pozi za koju nije bilo
vremena.
Ne, neu tako, ve ovako. Gledaj ih, Calabrone, molim te. Ona je, prvo, leala
potrbuke. On je epo za slabine, povukao sebi, uspravio na koljena i raepio.
Koljena je vrsto pobola u postelju, da federira kad se on navali. Ona se oslanja i na
laktove, kako ne bi slomila vrat. Jednim obrazom je uz jastuk, glavu je podesila tako da
moe da je okrene i da vidi kako je on, vi vojnici kaete, torpeduje. Dio mio, kolik mu
je! Caro, kako se na talijanskom kae otpozadi? Na srpskom se kae zguza. Slino
talijanskom, zar ne?
Posle, anele. Posle mog govora emo, kako se to kae, zguza!
A to oni, svi, graanstvo i ete, bataljoni, ne bi zbog tebe i tvog govora doli
pred samu Komandu? I inae govore dri rijetko, pa da te uju i zapamte. Ti bi
obukao samo gornji dio uniforme, medalje i lente na bluzi, na opasau pitoljina. Na
balkonu si, bez gaa. Ti bi lupetao, mlatio rukama kao Due, prsio se i busao, a ja bih
bila dolje, ustima bih ti lovila cazzo, pa bih ga vavoljila kao krava klip kukuruza, pa bih
te sisala, sisala, sve dok ti ne bi prestao da se na njih dernja. Lizala bih ti prepone, kao
ti meni, lajfovala ti muda, dodirivala ti vrkom jezika culo, kao to si ti meni jo prve
noi naeg jahanja. Calabrone, Bumbare, ne misli valjda da bi bio prvi koji je svojoj
vojsci i svojim podanicima odrao govor bez gaa?
ekaju, sluaj. ak i ne pevaju. Znaju da sam zaveo red i disciplinu, stroge
kazne i dobre nagrade. Znaju svi da sam im kao otac. Da brinem o svakoj glavi, o
svakom srcu, bilo da je nae ili vae. Galletto, oigledno, nije za pesmu, pusti ga da se
povue u svoju kuicu, s jajima.
Galletto, pjetliu, on nek ide, a ti ostani sa mnom, ree Marika i s obe ake
obujmi ceo njegov polni pribor i prinese ga licu, usnama, drelu.
U lizanju Marikinog pupka Allegrettija prekide zvonjava telefona. akom koja je,
67

sva, bila zaokupljena Marikinom lepo skrojenom, svedenom, kao izvor istom i
miriljavom pizdom i pilei malom, tesnom i ljubiastom guzicom, on podie slualicu.
Kako ste, signor colonnello? Eroe, Lupo, Liberatore32!
Dobro, ree Allegretti na Marikinom jeziku, uzdravi se da ne kae i zguza:
Molto dobro!
Je li vam vruina?
Jeste, signor Agi.
Ja iv izgorjeh, ree glavni mesni pijun, Mustafa Agi: Jo sam maloprije iz
ledenog Lima!
ta je novo, pored vruine?
Ima novosti, signor colonnello. Ali, pravim uvod kako bih vas pripremio za
glavno!
Dakle?
Mali! U njegovoj se jami vri blud! Dalmatinka, jedna ovdanja, pravoslavna,
kao i dvije drolje koje su do nas stigle ak sa Sicilije, silovale su jednog vojnika koji ih
je, dodue, prije toga zaikavao. Morao je u svaku da ga stavi, da udari po dvadeset
puta, pa tek onda da prospe, i on ga je prosuo, zamislite, za inat, izgleda, prema
fotografijama na zidu. Sve je to gledao i podsticao major Peduto, koji tvrdi da mu je
Mali dvojnik. Ako je tako, a tako izgleda da jeste, gospodin major pripada politikom
podzemlju, kriminalu, crvenoj smrti koja se iza brijega valja prema nama! I znate li ta
je jo uradio na crvenokosi? Zamolio Malia, linost svoje knjige, kae, da Dalmatinki
i njenoj jedinici kurvi, crnoberzijancima i podvodaima, isue svoj poznati cazzo. Mali
je posluao. Pa to je uas, ali niko nije, obavijeten sam, oborio pogled. Valjda zato to
je Peduto, ne bez pornografskih slasti, humora i cinizma, tvrdio da Mali, taj
kriminalac, na toj motki, na toj tangli od kite, moe drati kofu punu drva ili uglja a da
mu se ne savije. Ne-mo-ral, signor colonnello! Tad je Dalmatinka prila, prekrstila se i
htjela da ga poljubi u glavi. Odbio je, zamislite, rekavi da ne dozvoijava da ga ljube,
pogotovu ne dolje, reakcionarna, rekao je, i faistika usta!
ta je jo uradio na Montenegrino?
Mali je ljeviar, signor colonnello! Budale oko mene, ono to nazivate narod, i
vojska, pojma nemaju koliko je to strano. Mali letke, kojima se narod ovog kraja,
Polimlja, Crne Gore i Evrope, poziva na posljednji boj s vama, to jest i s nama, dijeli
kom stigne. Metanima, svom olou onamo, ljamu po sokacima i ispred jazbina kakva
je njegova, eci, prosjacima, narodu obiju vjera. Letke dijeli vojsci, oficirima, koji bi
morali biti malootriji i s vojnicima i s civilima. Malia su pogrdno, preda mnom,
nazvali komunistikom zvjerkom. Zablistao je od sree, zamislite, i kliknuo da je
komunista i srcem i umom! Otkud Maliu um, signor colonnello, ukoliko mu um nije u
onoj odvratnoj motki meu nogama? Prijetio je meni, vama, svima...
68

Onom motkom?
U zanosu je rekao, signor colonnello, da e nas ive drati. Vas i mene! Da e
nam rane posipati solju, pepelom, kiselinom. Azijata! Srednji vijek da vrati u Bijelo
Polje!
Dalje!
Malia, ubicu, u progonstvo! njim to dalje od Polimlja, Sandaka i Crne
Gore! Postaje izuzetno opasan! Truje narod, do vjere i Boga mu nije, blud propagira!
Kako smije da govori da je faizmu, u cijelom svijetu, odzvonilo? Da nije njega i
njegovog bordela vojska ne bi onoliko pila! Pila i tukla se! Dvojicu vaih sam zapisao,
sino: noevima su se boli i parali zbog jedne ovdanje kurvetine koja je, imam je na
spisku, vie od godine zaraena! Halo, halo, da li me sluate? Signor colonnello,
hodina ena rodila dijete, i to muko. Nije njegovo, kako bi i bilo! Izgleda da je otac
va lini avijatiar, simpatini Barbagallo. Nisam samo ja znao da se Turiddu tako
uspjeno motao oko stareve kue: im hoda na damiju - Barbagallo na bulu!
Kako je graanstvo to primilo?
Jo ne znaju svi. Sad su na trgu, ekaju vas i oni koji ne znaju! Hoda plae od
sree i kao da se neemu udi. Evo, gledam, i sad plae, dolje kod esme, ekajui da
se pojavite na balkonu s Barbagallom. estitaju mu. Hoda, kao sad, brie suze, sline,
krmeljine. Pop Vuki i ja smo maloprije od njega doli. Predlagali smo mu da djeaku
da vae lijepo ime, kad ve ne moe i prezime. Zamislite, odbio je! Zapitali smo ga da
kojim sluajem nije rodoljub, moda komunista, ili da vas zbog neeg drugog ne trpi.
Rekao je da mu na pamet ne pada ni prvo, a kamoli drugo, i da bi vas rado uzeo za
kuma. Hoe, po svaku cijenu, da se mali zove - Muhamed! Zamolio me da vam
objasnim kakvo je nae, muslimansko kumstvo. Dijete se malice ostrie, moda i na
lonac ako je vee, i bogato se daruje. Detetu postajete zatitnik, padrino. Kao na
Siciliji, signor colonnello!
Prihvatam se kumstva, signor Agi! kliknu Allegretti milujui Marikinu maku:
Pozdravite signor hodu i recite mu da u, iako zauzet poslovima vojne i politike
prirode, oiati njegovo poslednje dete. Napraviemo sveanost, u inat patriotima,
komunistima, levici uopte!
Magnifico!
Signor Agi, ta je sa spiskom lica koja naginju komunizmu ili koja su mu ve
podlegla? Ne raunajmo vitezove u umama!
Ve sam vam govorio o pekaru. On je naginjao, rije komunizam izgovorio je
dva ili tri puta, ali ne znam u vezi sa im. Objesio se!
Ne tumai li se politiki njegova smrt?
Varala ga je moglie, ena! S Barbagallom, a zatim i s popom Vukiem. Iako
sveteno lice, pop je premlaivao kao maku! Sudei po tome ta voli a ta ne voli,
69

signor colonnello, i pop Vuki bi mogao biti sklon komunizmu. Bar sklon!
ta je s hvatanjem najopasnijeg komuniste Crne Gore i Sandaka?
Dolijao je! zakrklja glas u slualicu: Uhvaen je!
Gde? Kad?! Ne javlja mi se!
Pojedinosti jo ne znam ni ja! ree Agi: Poznato je samo da je krupan, crn,
utljiv. Da je, s mnogo muke, uhvaen u jednoj umi, nedaleko od mjesta. Sve mi se
ini da sam ga znao. Opis odgovara, zamislite. Odurna crnogorska ljenina! Za
kartakim stolom bio je opasan po ivot. Imao je fotografski aparat kojim je narod
slikao naprazno. Komunista! A uzimao je pare...
Signor Agi, javite mi kad ga dovedu, ree Allegretti bojei se za svoja muda
oko kojih je Marika pravila omu: Sad dozvolite da spustim slualicu. Rimu moram
javiti, imam ta!
Signor colonnello, zar se ne sjeate obeanja?
Seam se, kako se ne bih seao! Poslau vam petnaestak kila napolitanskih
makarona!
To sam triput dobio.
Paket najboljih, rimskih pageta!
I toga mi je puna kua. Bili ste izdani.
Sad se seam, pre podne sam poslao pet vrea mekinja! Kako niste dobili, gde
ste bili?
Uhodio sam, bio im za petama.
Talijanske mekinje nemaju premca u svetu! Vidite, oteo sam od svojih mazgi!
Mislio sam na vas i na vae svinje!
Musliman sam, signor colonnello. Mekinje bih dao popu Vukiu, on dri svinje.
Ja bih eera, ali malo vie...
Allegretti spusti slualicu, odahnu. Podraavajui tigricu, Marika se baci na njega,
smota ga poda se.
Sad hou u obje rupe, ree devojka i stade mu ga zaguljivati: Kao na onoj
fotografiji iz Podgorice!
Potedi me, apnu Allegretti: Iznuri me onaj idiot. Vojska i graanstvo ekaju.
Zna li ko je uhvaen?
Htela je da se nasadi, ali nije imala na ta. Na sve strane je pruala prste, te pipke,
uverena da e mu ga pokrenuti. Pa se previjala i lomila oko njega, saginjala, jezikom
svrdlala i lizala. Pa je obojici govorila tople, sone, skaredne rei. Pa se pretvarala as
u zmiju, as u pauka, a as u hobotnicu, od koje se nije moglo s jajima pobei.
Kako je bio donji, i umoran, ostajalo mu je jo samo da joj se vea o vrat; da je
stee za uzani struk ili za glatka bedra; da, tako leei, i omamljen, ustima lovi
70

kafenomrke vrhove njenih vrstih grudi. Crne kovrde dodirivale su mu trepavice i

otekle usne i on je, predajui se ko zna koji put od prole nedelje, zatvarao oi i
oputao ve istroenu snagu. Znao je samo da je pod njom; da su mu nos i usta u
pitomoj i mirisnoj dolji, meu njenim dojkama; da ga ona gazi i prti i kolenima i
laktovima, da ga grebe i bode otrim noktima; i da ga, kao nijedna ena dosad, budi iz
mrtvih i pokree.
Marika se, najzad, natae na petlia. I ree da vide gomilu balkanskih zvezda. On
nita ne ree. Plovidba je bila burna i trajala je due nego ikad. On je pominjao nebo,
veno i opako sunce, koje pri ela i smudi trepavice onima koji ga ekaju na trgu; a
ona more, jarbole, i admirala, kog su danas napravili. Allegretti je utao, bojao se
mornarice. Marika se vrtela na njemu kao igra, naticala se, stidnicom celom stezala i
lomila hrskavicu njegovog uda. Sladostrae je obuzimalo na sto naina, njega je
zapljuskivao talas njenog ara. S tihog drhturenja celog tela, koje je bilo blaeno sa
sicilijanskim rogom u svojoj raspuklini, ona je prelazila u galop od kog su ga bolele
karline kosti, slabine, trbuh. Te je on pristajao na sve to je htela, i obeavao ak i
ono to nije ni traila. Posle, kad se spustie s oblaka, ona ree:
Ne smije premjestiti Brambillu i Pietra!
O tome emo drugi put, ree Allegretti i opet zavue aku meu njene noge:
Hoe da ih susree? Da ih mui?
Da ih gledam, ree Marika: Da im briem suze.
Odnesi ovo pismo Antoniju, ree Spartaco kad Marika ustade i strese se kao
koko: Usput ti je. Na trgu eka...
Ti ve komanduje, zuccheroso, ree Marika ureujui dugu kosu, nametajui
suknju i bluzu, koja je isticala sise divljakih bradavica: Vie te volim kad se
pokorava, eerko moj!
Ja te molim, makice, ree Allegretti: Moja udesna i jo nepripitomljena
crnogorska maco!
Uzevi pismo i uhvativi za kvaku, Marika ree:
Zbogom do sjutra, moj vrijedni i upavi Calabrone.
Do prekosutra, apnu Allegretti i oseti da mu se sklapaju oni kapci: Moje
srce, moje crnogorsko srce...
Silazei niz stepenice, Marika otvori koverat i proita:
Antonio, nisam u stanju da ustanem. Zameni me, obii ete, reci da nisam tu.
Ako ti ta padne na pamet, odri govor, ali to dui. Pretpostavljam da zna ko je
uhvaen. Proslaviemo to! Ja sam, jednom za sva vremena, zaljubljen. Sa mnom je
gotovo. Spartaco.

71

Vojnik salutira. Marika ga i ne primeti. I drugi straar stade mirno, te mu seme

potee niz noge. Pozdravi je i ukipljena desetina pod lemovima i punom ratnom
spremom. Marika primeti okatog Paolonea, kraj tenka; ona se saali, ali nastavi da vri
smotru.
Marika se ne iznenadi to je opta piska truba i bleh-muzika ispratie do sredine
trga, prepunog vojske i metana, koji su do malopre izvikivali Dueovo i pukovnikovo
ime. Smelo i pravo, ne njiui bokovima, kao izvrilac smrtne kazne ila je prema
majoru Pedutu.

13.
Mali je slobodno i uspravno iao izmeu vojnikih redova. Za njim se dizala
praina. On nije krio da je u depovima i nedrima nosio letke i proglase. Vojnici su ga
pozdravljali. Dok su neki metani dobacivali da e, zbog onoga to je govorio kapetanu
Brambilli, biti javno obeen, i to danas, posle smotre i govora. Mali je dizao prainu.
Od njega do tribine, sainjene od nekoliko sanduka i dasaka, bilo je dvadesetak koraka.
Vojnici koji su pevali Giovinezzu sramno umuknue. Marika stie do tribine, do
majora Peduta, koji je bio pod lemom. Marika je po nedrima traila pukovnikovo
pismo. Nije mogla da ga nae. Pa se previjala, pa se uvijala, sama sebe pipkala i
pretresala, te su joj grudi ispadale iz oficirske koulje. Vie niko nije pevao, niti bilo ta
drugo inio, sem to su buljili oi i u udu otvarali usta. Podrhtavalo je nebo od
pucnjave u daljini, dok je Marika, ne mogavi da nae koverat, oko sebe okretala
pretesnu suknju. Major Peduto je ekao, ekala je i vojska.
Tad Marika, tobo sluajno, mrdnu kukovima, te pismo pade ispod suknje. Iako
pod orujem, Antonio je hteo da se sagne i podigne pismo. Marika ga preduhitri, i to
tako to opkorai koverat, to isturi prema etama sablasnu stranjicu, te ceo bataljon
zapamti stegna i meso bez gaa. Tako nagnuta, oklevajui itav tren, Marika uze pismo
i dade ga majoru Pedutu. Sve se moglo oekivati sem vojne muzike. Kao da je jo
nagnuta, kao da i dalje niani u njih obema rupama, pozdravljale su je trube, doboi,
gongovi. Pozdravljali su je bajoneti, lemovi, jaja.
Major Peduto proita poruku i naredi da mu prue mikrofon. Marika proe ispred
stroja, zaustavi se pokraj tribine, gde je bio Mali s letkom u ruci. Major Peduto ree u
mikrofon:
Vojsko i graani, u odsustvu naeg Komandanta, pukovnika Allegrettija,
saoptavam vam radosnu vest!
Evviva! zaori se na trgu: iveo!
Naa nepobediva vojska, opet pokua major Peduto i u sebi se nasmeja svom
72

glasu: Naa nepobediva vojska... uz pomo mnogovekovnih crnogorskih prijatelja,

uspela je da uhvati najveeg naeg neprijatelja u Crnoj Gori i na Balkanu uopte!
Hrabri moji vojnici, zver koja nam je u rukama istovremeno je neprijatelj na i
neprijatelj velianstvenog naroda! Zlikovac je uhvaen danas pre podne, petnaestak
kilometara od romantinog naeg Bijelog Polja, u dolini reke Ljenice, pa emo imati to
zadovoljstvo da ga za sat ili dva vidimo!
Evviva!
Vojsko moja, draga i dobra! nastavi umornim i promuklim glasom major
Peduto: Novost koju sam vam sa suzama radosnicama saoptio od dalekosenog je
znaaja! Jer, posle vie od dve godine neprestanih borbi i uhoenja, uspelo nam je da
ulovimo najopasniju zverku crnogorsku, tog komunistikog kriminalca, koji nije tedeo
ni nau kao ni krv svoje brae Crnogoraca! Zato danas imamo pravo da se veselimo,
da se grlimo i ljubimo s naom vekovima muenom i poniavanom crnogorskom
braom, s naim roacima, povrh svega! Ali vas, vojnici moji divni i hrabri, jo jednom
opominjem na red i disciplinu, na poslunost prema stareinama, na ljubaznost prema
graanima, koji su se okupili, pogledajte ih samo, da s nama podele radost i sreu!
Izmeu vojnikih redova tiskao se narod. Starci, zabraene ene, deca izgladnelih
oiju. eljad se probijala izmeu vrsto zbijenih eta, elela da bolje vidi raspevanog
majora, koji se busao u prsa, koji je mahao planinama, koji je grlio sve to je imalo
ljudski oblik. Otvarali su se prozori s drvenim reetkama i bez njih, provirivale su otud
muhamedanske glave. To su ponajee bile starice. Glave su se, kao da su bile mlade,
brzo krile. Neki aci, trgovci i crnoberzijanci prevodili su svetini majorove rei:
Narode crnogorski, narode bratski i prijateljski! Ruilac mira i slobode je
uhvaen! Nee vie biti onoga koji je palio vae kue! Onoga koji je kvario, zavodio, u
smrt terao vae sinove i keri! U naim, a to znai i u vaim rukama je onaj koji je u
vazduh dizao nae zajednike graevine i mostove, koji je razarao puteve i utvrenja!
Narode crnogorski, kao nikad dosad, danas moete istog obraza pogledati u oi naoj i
vaoj kraljici, divnoj majci Jeleni, koja vas stalno preko nas pozdravlja i koja se ljuti
to svi ne ustanete na noge junake i to ne unitite jednom za sva vremena
komunistike aveti! I evo, danas iz junakog Bijelog Polja moemo Kraljici javiti o
velikoj, o istorijskoj i zajednikoj pobedi! Ja sam siguran da e srce dobre nae majke
od sree zaigrati, i da e se ona jo jednom setiti svoje postojbine, svoje prekrasne,
svoje najzad slobodne Crne Gore...
Major Peduto ree neto krupno, vano, tako da sva vojska, svi metani,
raunajui i Dalmatinku s njenim ealonom, grunue u slavu Kralja, Kraljice, Duea,
pa ak i samog govornika.

73

14.
Grubana Malia, koji je bio iza tribine, u senci, obuzee zavist i oajanje. Da ne bi
sluao povike Evviva!, on skrenu za ugao i sudari se sa arenim devojkama, sa
smrdljivom Kiki, s Danom, koja je plakala. Za njim je, oprezno, skoro na vrhovima
prstiju, iao Mustafa Agi. Malo podalje crneo se ojaeni pop Vuki. Mali, spreman
za obraun, ree sebi da se od kurvi, pijuna i popova ne moe iveti.
Gubi se odavde, s trga... pobjede i radosti... kugo crvena! zaurla pop Vuki
pridravajui na elu oblogu: Ako te uhvatim... kao jarca u te ukopiti, pa ti nee
padati na um da sablanjava ovaj siroti i poteni narod kom je, posle hvatanja... zna
se koga... najzad olaknulo!
Gubi se ti, veprino! kliknu Mali ispred devojaka, koje su imale njegove letke i
proglase, i tako glasno da su ga oni s druge strane tribine mogli uti: Obrijau ti,
voen, pred tijem istijem narodom i pred vojskom, pred mjetanima koje zavodi
propagandom crkvenom i okupatorskom, tu tvoju prljavu i valjivu bradu! Varalico!
Pijanduro! Kockarino! Reakcionaru!
Drte ga, ljudi! kriao je pop Vuki: Drte hulju crvenu, zbog koje Kraljica
majka moe da ne doe!
Mi emo ti suditi, ljokarou i okupatorski prijatelju! Za jaja emo te lojava
objesiti na ovom istom trgu, i to pred proletarijatom, kome se sloboda osmjehuje!
A ko ste to vi, gade nosati i klempavi?
Mi, komunisti, pope! ree Mali i udari se u petlike grudi: Mi, proleteri, koji
se ujedinjujemo!
Kakve veze ti s komunistima ima, za sveto ime boje? Ti, kopiljane poljski,
bjelosvjetski, ti koji si niko i nita, ti, ispljuve ljudski, ti, smradu od gnjide ...
Dua mi je odavno crvena, pope izjelico! kliknu Mali i pozdravi pesnicom,
kao to su pozdravljali na proglasima koje je vie od tri meseca rasturao: Dua mi je
napaena, pope, i crvena, ko ovi leci, evo! dodavao je i razbacivao papire boje
usirene krvi.
Zato nam i bjei s oiju, antihriste i nesreo! Nek te avo nosi, onaj isti Neastivi
koji nam te kod esme ostavio! Kaznenu ekspediciju e nam natovariti na glavu!
Ljudi, hvatajte ga, ta ekate! Agiu, e su ti sad pijuni?! evojure, sirotice moje
zavedene, Mali je i protiv vas! Veite ga, pa njim u Komandu, ali pred tribinu, pred
vojsku i narod, koji jo ne zna ko mu radi o glavi! Agiu, vadi kuburu i pucaj, ubij
crvenog bogohulnika, ili u ja tebe!
Neunitiv sam, pope razbojnie, jer iza mene stoje mase potlaenih i pobunjenih
74

naroda! Ne prijeti mi vojskom, nee ona mene! Ne hukaj tenkove na mene, pljunuu
im u gusjenice! Ne prijeti petom kolonom, kilavim Agiem, zgaziu ga kao magareu
balegu!
Grmeli su topovi u daljini. Pedutov glas guio se u glasnogovornicima,
razmetenim po banderama, po sokacima, sve do crkve i damije. Slegala se praina,
dok je sparina postajala sve gua. Mali je, zapenuen i crven, granao rukama. Vikao
je neto to se od povika vojske, od buke motora, nije moglo razabrati. Pominjao je
rei smrt, sloboda, veanje za izdajnika jaja, izraze koje sem Marike i Dalmatinke
niko od prisutnih, ukljuujui popa Vukia i pijuna Agia, nije razumeo. Sekao je
oima kao sabljom, lomio obrve, krgutao. Vadio je letke iz nedara, depova, gaa,
bacao ih, prosipao oko sebe. Pola na srpskom a pola na talijanskom, obraao se tek
prispelim vojnicima, koji su se od srca smejali. Vojnicima je Gruban od Bijelog Polja
bio zabavniji od rieg majora koji je opet pominjao Kraljicu. Mali je penio govorei
im da idu natrag, u Italiju.
Maliu niko nije prilazio. Njega je sve vie obuzimao paklen bes, pa je podizao
glas, pa je grdio i psovao, pa je pozivao na megdan, na dvoboj, ne samo pijuna Agia i
popa s oblogama na glavi ve i sve prisutne, koji su nekim nesvakidanjim udom bili
prikovani za zemlju.
Tesnom uliicom, zatim trgom i pored tribine, prolazili su kamioni, puni vojske,
puanih cevi, paprati. Svi su izgledi bili da su stizali iz ljenikog kraja. Pominjan je
zlikovac, pominjana slava, srena Kraljica. Beli od praine, neki u zavojima, vojnici su
pevali. Pop Vuki ih nije uo. On je bio onesveen. Polivali su ga vodom, budili
rakijom. Sparina mu nije dala da otvori oi, da pita je li ubijen ili bar vezan antihrist,
Mali. Pop Vuki je leao nauznak. Vojnici, koji su sluali Maliev govor i koji su ga
molili da ih vodi natrag u Italiju, bajonetima su podizali popovu mantiju. Pop Vuki je
bio bez gaa. Muda su mu bila otegnuta i sparuena, ud poprilian i mlitav, suneen, i
okrenut u stranu, prema tribini.
Kamioni su dolazili i odlazili. Mora da je u jednom od njih bio i zlikovac. Hoda
Merdanovi je na minaretu irio ruke i razgovarao sa samim Alahom. Zvona su jeala
kao da je umrlo vie ljudi a ne samo jedan stari ratnik. Praina je, poput neizbene
more, poput oblaka, pritiskivala i guila sve sem - Malia!

15.
Crnogorci, brao moja najroenija! penio je Antonio Peduto, zabacujui pegav,
crvenokos lem: Muslimani, najposluniji moji! Vama je mesto uz Italiju, zemlju koja
esto gubi, dok na kraju dobija! Ne uz Italiju, ve u samoj Italiji, u njenom srcu! Stoga
se pripijmo jedni uz druge i u ljubavi doekajmo da nam eta porunika Rive izrui
75

Jova Jovovia, takozvanog crnogorskog partizanskog zmaja!

Evviva! grmele su ete pod punom ratnom spremom, pod suncem, pod
prainom: Evviva! ponavljali su pijanci, podvodai i preprodavci vojnike robe,
municije i defanzivnih bombi. Evviva i ivio! dodavali su oni iskraj kapetana
Fioravantija i kaplara Pietra, koji su se jedva drali na nogama. Evviva... torre di
Pisa... che pende, che pende, ma sempre sta su33, zapeva neko s bjelopoljskim
akcentom, pa umuknu, udaren cokulom po mudima. Evviva jedino nisu glavinjale
Dalmatinka, Marika i jo nekolike otmene devojke; one su se zbijale u gomilu i neto
ukale. Pored njih se, naprosto, puio Mustafa Agi. Gladio je lojavi podvoljak, vrteo
glavom, ponavljao kao za sebe, ali su ga svi do tribine uli: Roma doma, Roma
doma!34 Rim prije - Rim poslije!
Jadni Jovo Jovovi! ree neko pa utee. Jadni na Jovo, prekaljeni borac za
koga je i Kominterna znala! Pa zar tako lako da im padne aka jedan Jovo? A
kako i ne bi, pse tragae imaju! Ne samo pse, ve i ljude, pijune! Da se predao
Jovo - ne vjerujem! Bie da je prevara u pitanju! Bila ne bila-Jovo je u okovima!
A ko e sad ruiti mostove, dizati u vazduh kasarne, ko zarobljavati Talijane? Jovo,
opet Jovo, jer svaki ti je Crnogorac Jovo Kominterna! Jeste vraga, bilo nekad!
Bilo i bie, viee se! E, pa da vidimo!
Bukom motociklista otpoe panika. Svet i vojska stadoe se sklanjati i tako praviti
prolaz eti Nicole Rive. U izmama i konim bluzama, sa zatitnim naoarima i
lemovima, upaljenih farova i s radio-ureajima, motociklisti su jurili prema trgu,
esmi, tribini.
Iz prikolice jednog motocikla izroni porunik Riva. U jednoj ruci drao je bocu s
rakijom, u drugoj trofejni walter s dugom cevi. Neto je govorio, ali od poklika
Evviva nisu se mogle razaznati njegove rei. Riva je bio bez lema, bez kape, u
razdrljenoj bluzi, pranjav.
Pijaniji od svog porunika, pored tribine su marirali vojnici, slavljenici. I oni su
bili okieni granjem, cveem, liem, kamuflaa, a i protiv sunca, koje je peklo i kuvalo
mozak. Klicali su da ivi Italija. Da ivi kralj Vittorio Emanuele III od Savoje, kraljica
Jelena, sin im Umberto, Talijan po naciji a Crnogorac po izgledu. Klicali da ivi prvi
vojnik, prvi mislilac, prvi ljubavnik Italije, Benito Mussolini, Due kakvog nema svet.
Klicali komandantima, Allegrettiju, Pedutu, Brambilli ak. Klicali, ponovo, zemljama
asti i ponosa, velikoj Italiji, maloj ali slobodnoj, antikoj Crnoj Gori, ijom se
sudbinom vie nee igrati jedan - Jovo Jovovi. Klicali i na bajonetima dugih puaka
nosili prezervative.
Eno ga... evviva!
Opkoljen trubaima, koji su duvali mar kakav jo nisu ule ljudske ui, i
doboarima, koji su dumanski udarali po jadnim napravama, koraao je - odmetnik.
Bio je to ogroman etrdesetogodinjak. Bio je toliko visok da je, iako pognut u
76

ramenima, vojnicima koji su ga vezanog vodili gledao za vrat, u lemove. Bradu je

imao, nos kukast i velik, ui klempave, a elo visoko najvie dva palca. Uskipelu
gomilu, i vojsku koja je vikala Evviva gledale su njegove duboko usaene, preplaene
oi. Bos i sav u ritama koje su se, kako je iao ne drei korak s vojnicima, okretale
oko njega, nosio je na grudima kartonsku tablu s natpisom:
NAJOPASNIJI CRNOGORSKI PARTIZAN

Na izgled presreni major, Antonio Peduto, busao se u grudi, upao za kosu ispod
lema, i govorio neto to niko, sem onih to su ga okruivali, nije mogao jasno uti.
Nogama je lupao o pod krhke tribinice, laktovima razgonio oko mikrofona skupljene
oficire, i kaiprstom, celom rukom, pokazivao put suncem sprenih brda. Na svaki
znak njegove desnice, na svaki bojni pokli, to se guio u koljci mikrofona, grunuli bi
bacai, topovi, haubice. Vikali su i pucali vojnici na trgu, ealoni koji su najdue ekali
veliki ulov, penili i vikali ranjenici s kamiona i nosila, sipali vatru i olovo u svetlost i
sunce to je, pregrejano i znojavo i zagueno prainom, ljudskom halabukom i
smradom opkoljenog Bijelog Polja, zujalo nad krovovima.
Kako se moglo dogoditi da se Gruban Mali, s nekakvim megafonom od pleha,
nae tako blizu tribine, majora Peduta i njegove pratnje, Mustafi Agiu, pijunu nad
pijunima, nikad nee biti jasno. Tek, Gruban Mali prema tribini baci ostatak letaka
boje krvi, pa se isprsi, riknu u levak svog megafona:
Vojsko, soldati, vi koji ste zavojevakim glupostima i faistikim
praznovjericama zavedeni, vojnici, koji ste obmanuti i osueni da na Balkanu ostavite
svoje kosti, soldati, i danas vam je u lice sasuta ogavna la! Vojnici, mjetani, sirotinjo,
vi koji ste iz svojih uderica i rupa ierani i pred ovu tribinu dovedeni, vi kojima je
makaronima plaeno da viete Evviva, jadne drolje moje, podvodai i verceri, eco
tuna i izgladnjela, svi vi koje odavde mogu da vidim, znajte da kolos kog sprovode
nije nikakav partizan, ponajmanje legendarni Jovo Jovovi, zvani Kominterna!
Kominterna je u brdima, u gorama! Dok je nesrenik vezanih ruku na gluvonijemi
prosjak, na jurodivi, na Rako! Rako bez ikog svog, Rako bez prezimena, Rako
kog nema ni na spiskovima ivijeh, ni na spiskovima mrtvijeh!
Mustafa Agi hteo je da poslua popa Vukia, svog prijatelja s karata. Vadio je
odnekud iz preirokih akira, ili iz pojasa od istanbulske svile, revolverinu nalik na
kolt koji je kapetan Brambilla naao kod mrtvog ratnika, i bubnjao da e, u interesu
mira i sloge u Polimlju i celoj Crnoj Gori, ubiti ili Malia ili sebe. Agi je zabacivao
glavu, tad mu se najbolje videlo udubljenje na elu, ali mu je razdragani majstor
ceremonije, major Peduto, zabranjivao da niani u oveka s megafonom. Agi ote od
Peduta mikrofon, kaza da e komunizam, ostane li oveanstvo mlitavo, zauzeti svet;
zajauka, kroz suze, da mu odnedavno raste uho kojim vie prislukuje, desno.
Antonio Peduto je likovao. On je liio na oveka ije su ake bile pune bisera.
77

Pravio se da nije sluao ta je Mali govorio. Pa je gledao kako gorostasa iz ume,

jurodivog Raka, vode trgom. Zvona su zvonila kao da zaplauju. Hoda Merdanovi
beleo se na damiji. Bio je to isposnik koji odozgo moli da se ljudi zavaenih vera i
ideologija, da se vojska, bar za trenutak smire i urazume. ene su plakale, neke za
Rakom kog su odvodili, neke za sinovima koji se nisu vraali. Mali je govorio,
megafon se rasprskavao. Masa ga je pozdravljala. Antonio Peduto je gledao kako
Mustafa Agi, s koltom, kolaom, za pojasom, tri prema Komandi. Da probudi
Allegrettija, koji je sanjao kako mu umska kneginja, Marika, ustima otkida muku
stvar...

16.
Ostavi sam u svojoj jazbini, i sredivi dnevni pazar, Mali prie prozoru. Metani
su privijali ili gasili petrolejke, te je mrak na trgu i po uliicama, koje su se s njega
ravale, postajao sve gui. Mali je u miiima oseao umor. Da nije bilo vetria koji
ga je, stiui sa osloboenih teritorija, iz daljina, osveavao, odavno bi mu se smrsile
trepavice. Vojnici su naputali trg. ula se gitara, uo Augustov glas:
Che bella cosa... jurnata e sole...35
Mali zau topovsku jeku u daljini. Lice mu se ozari. Pobijediemo vas,
makojedi! pomisli pa nastavi: Ne vrijedi vam to gruvate, to zveckate orujem, to
doeke prireujete. Izgubiete! Jer, snazi naoj, snazi naroda koji pati za slobodom,
nema kraja, nema mjere!
Gledao je u tamu koja je, s Augustovom pesmom o suncu, kapala s krovova.
inilo mu se da jasno vidi velika i krvava Rakova stopala. Mali je bolje od drugih
metana poznavao tu ljudinu irokih vilinih kostiju, izduenih ruku, izboranog vrata.
Nikad se nije saznalo koji ga je vetar doneo u Bijelo Polje. Jedni su govorili da je iz
Berana, drugi da je iz Prijepolja, trei da je iz Pljevalja. Bilo kako bilo, s dinom je u
bjelopoljsku dolinu stiglo meko, milote puno, slovensko ime, Rako. Rako se vrzmao
oko trgovina, magaza, vodenica. Mogao je na plea zametnuti breme od sto kila. Kad
nije bilo posla, prosio je ispred crkvi i damija. Mumlao, razvlaio u smeak tvrda usta,
prema prolaznicima pruao ruke. Niega se nije plaio sem oruja i vojske. Iz
zemunica i trapova, u kojima je prebivao, nije izlazio sve dok manevri talijanskih
bataljona ne bi prestali. Sudbina je htela, prialo se, da Rako gleda jedno streljanje.
Tog dana nestao je iz bjelopoljske doline i niko za njega do danas u podne nita nije
znao.
Od seljaka koji su danas posle podne doneli rakiju u zamenu za albanski abortin,
78

letke i crni sapun protiv svraba, Mali je saznao ta se zbilo s Rakom. Rako je iao
prema nekoj vodenici, potoari. Hteo je, priali su seljaci, da isprosi malo brana,
zrnevlja, stopala krvava u vodu da umoi, da tako predahne. Videvi Talijane, Rako je
pojurio putem. Za njim su leprale iskrojene nogavice i rite. Trao je ne isputajui
torbu, punu stare obue, krpa, kora hleba. Vikali su da stane, da mu nee nita, da e
ga pustiti im im kae u kojoj se umi kriju komunisti, to jest partizani, i koji su u
oblinjim selima njihovi ljudi.
Rako ih nije uo. Beao je klancem. Talijani su pucali, pucali povrh njega,
uvereni da e ga piska puanih i mitraljeskih zrna zaustaviti. Dovikivali su se sa
seljacima koji su im, s njiva, neto rukama objanjavali. Molili su seljake da Raku
prepree put. Seljaci su se pravili da ne razumeju. Porunik Nicola Riva nareivao je
motociklistima da ga stignu kako znaju i umeju. Tokovi su digli prainu i za tren oka
se nali na krivini s koje je Rako, prosto-naprosto, iezao. Onda su naili aci, oni su
razumeli i zapamtili skoro svaku Rivinu re i psovku.
Neki su Rivi tvrdili da je ovek koji je volebno nestao u granju partizanski bandit,
dok su drugi ponavljali da komunisti nisu tako dronjavi, zato to ih narod odeva i
obuva.
Onda je pop! rekao je porunik Riva: Ili hoda... bradat je! Signor tenente, to
bi pop, jo manje hoda, beao od nae vojske? upitao je jedan kaplar porunika.
Ako nije ni pop ni hoda, onda je najverovatnije - prosjak! govorio je Riva:
Njih ovuda ima mnogo!
Signor tenente, od nas jo nisu beali ni prosjaci ni skitnice, protivio se kaplar:
to bi ovaj onako panino jurio...
Porunik Riva dugo je gledao crno gorje iz kog je izbijala strava. aci i seljaci
posmatrali su kako Rivini lemovi opkoljavaju i pretrauju dubodoline, vrtae, jaruge.
Moramo ga uhvatiti, makar svu Crnu Goru prevrnuli! zapovedio je Riva,
tenente, i zauzeo busiju.
Ve mu je torba oteta! povikao je onaj kaplar.
Pogledaj ima li kakvih dokumenata, isprava, ratnih planova! Puna je krpa, stare
obue, dretvi, signor tenente! I kora... buavog hleba... o kakav smrad! Vidi se da
Montenegro dobro hrani i obuva svog partizanskog Vou!
Dobro se kamuflirao, kaplare! povikao je porunik Riva ne usuujui se da iz
zasede podigne glavu: Ali, gde je?
Ubijte me, ne znam, gospodine porunie: kao da je u zemlju propao!
Raka su na drvetu prvo primetili motociklisti s puta. Crneo se gore, u gustoj
kronji. Stotinu cevi su odjednom uperili u njega. Tek kad su kaplar i vojnici opkolili
stablo, porunik Riva je odahnuo i otpio iz boce.
iv nam treba, vojnici! vikao je porunik! Pazite...
79

Nee da sie, signor tenente!

Jadni Rako, po svoj prilici, rekli su seljaci kad su zauli plotune. Vojska je Raka
molila i molila; pominjali su redovni sud, ne preki, pa ak i mogunost da, oda li bar
polovinu svojih gnezda u Polimskoj dolini, bude osuen samo na doivotnu robiju.
Rako je, poput velikog i crnog gnezda, utao u kronji bukve. Pucali su iznad njega
jo itav sat, tako da seljaci rekoe da su Talijani vojska koja ne tedi municiju i
psovke. Onda su opet molili Raka i nudili mu novaca, svoju obuu, maramice, arenu
robu, bombone, slobodu. Jadni na Rako, izgleda da su rekli aci, zaplakavi.
Jedan od seljaka to je na konjiu terao drva u Bijelo Polje vojnicima je ponudio
sekiru. Neveti u obaranju stabala, naroito bukovih i crnogorskih, vojnici su zatraili
pomo od ljudi s njiva. Dok su seljaci izmahivali sekirama, Rivini vojnici su, sa zapetim
pukama i nakostreenim mitraljezima, opkoljavali stablo. Vojnici su pravili ivi zid i
oko drugih bukava. Drei ispred sebe bajonete, i poigravajui se defanzivnim
bombicama kao rumenim jabukama, vojnici su gledali put neba, put nakaznog i crnog
ploda ljudskog oblika.
Kad je bukva, jeknuvi, pala, Rako se naao ispred same mitraljeske cevi. Nije
imao vremena ni da se preda, ni ruke da podigne, niti bilo ta drugo da uini. Izveli su
ga na put, vezanog.
Porunik Riva je i govor kratak pokuavao da odri. Ali, od straha, sree i rakije,
uspevao je samo da ponovi kako je uhvaen najpoznatiji, najopasniji komunistiki
Komandant, organizator ustanka od 13. jula, i kako tu dananju pobedu Italija i bratska
Crna Gora moraju proslaviti, za-li-ti!
Slavlje je poelo urnebesnom pucnjavom iz svih raspoloivih oruja. ak su i
bombe bacali u gluvi potok. Porunik Riva je hteo da bude prvi koji e uzeti iskaz od
Jova Jovovia. Postavljao mu je unakrsna pitanja, nudio ga rakijom, kurvama iz
Soluna, kad siu u Bijelo Polje, pitao gde je konaio sino i gde je bio krenuo danas,
tapao ga po ramenu, grohotom se smejao govorei mu koliko voli ivot, rakiju,
pobedu, posebno unapreenje, koje ovog puta ne moe izostati.
Rako je utao i drhtao.
Riva je izgovarao velike rei, kao to su sloboda, Italija, gonoreja, na kojoj
umesto na kakvom mineralu lei Limska dolina, faizam, budunost, zagrljaj,
istrebljenje, kuga, crna berza, vercovana roba, samo ih odaj, nagrada u zlatu, odelo,
in, fotografisanje s Komandantom, sluba, kupanje toplom vodom, hleb koji nije
buav, smrt vakama i partizanima, smrt svakome ko se protivi zblienju, sjedinjenju,
zbratimljenju Jelenine Crne Gore i Emanuelove Italije. Riva je pominjao jo neka
imena, talijanska i crnogorska, Velikog guvernera Birollija, Duea, datume, istoriju koja
se, evo, ispisuje. Ni aci, ni vojnici, seljaci ponajmanje, nisu shvatali to Riva toliko
bui.
Rako je utao i piao niz noge.
80

Lud od sree i prejake ljenike rakije, Riva je poslao najbreg motociklistu niz
put, pravac Bijelo Polje, s nareenjem da ga ispred mostia saekaju muzikanti koje je
jutros, poavi u svakodnevnu pljaku i izvianje, ostavio kod muslimanskog groblja.
Seljaci su se krstili. Porunik Riva im je, otpijajui bez prekida, ponavljao:
Contadini, seljaci, ne vredi se sad moliti Bogu! Trebalo je bolje da krijete svog
Vou, svog crvenog Komandanta! Ne vredi se sad krstiti, contadini!
Seljaci su se i dalje krstili i utke gledali kako pijana i srena Rivina vojska ide niz
Ljenicu, prema apanovom groblju...

17.
Gruban Mali stajao je kraj prozora. Drao je megafon, kojim se danas sluio.
Mlaka no zgunjavala se poput krvi. Petrolejke su poodavno usnule, te su se zvezde
slobodno igrale po krovovima i po nebu. U daljini su lajali psi, huao je Lim. O sole, o
sole mio, kapalo je negde iz tame, O Bolognesina. Mislio bi jo o Augustu, koji nikako
nije mogao da nae put prema kasarni, pa je tumarao trgom, o Raku kom su,
najverovatnije i na noge i na ruke nabili okove, da ne bi nekog ko zakuca na vrata.
Ko je?
Iz Pokreta, drue Maliu, strasno apnu glas.
U ovo doba?
Obino dolazimo u pono, drue Maliu. Tek je deset. Slobodno otvori.
Prvo uoe dva oveka, jedan onizak i debeo, drugi mrav i plav. Bili su ogrnuti
pelerinama od obojenih talijanskih atora. Nosili su crne naoari. Njih dvojica napravie
mesta treem, dugajliji, koji preko praga uvede mlau i gradski obuenu enu pohotnih
oiju i raskopane koulje, iz koje su, naprosto, ispadale sise zemljavih bradavica.
Mali pogleda prvu dvojicu iz Pokreta. Pomogavi mu da zakljua vrata, Plavi ree:
Drue Maliu, drug iz Pokreta bi jebo. Uvij malice lampu.
Drue Maliu, jesi li siguran da oko tvoje krme nema pijuna, okupatorskih
slugu, izdajnika naroda? Moramo ostati neopaeni...
Drue Maliu, jo privij lampu, ree Dugajlija nametajui ensku bez gaa na
sto na kom je Dalmatinka najee izvodila taku poroaja, i podiui joj noge na
svoja ramena: Za petama su nam..., dodavao je uterujui joj ga i gledajui da sve
bude kao i na Malievim fotografijama sa zida.
Drugovi iz Pokreta, e ste dosad?
Borbe, stalno borbe, drue Maliu, ree Plavi: A strae su udvostruili. I
Talijani i domai izdajnici. Izdajnici su gori od Talijana!
81

Znam, kako ne bih znao, ree Mali, sluajui kako ena dae pod
Dugajlijom: Gube, pa se utvruju.
Nita im ne pomae, drue Maliu, ree Debeli i oniski, pa do uiju natue
masnu kapu: Prosto se ne zna ko bre napreduje, Englezi i Amerikanci sa zapada ili
Rusi s istoka. Oni se, pak, prave da nita o tome ne znaju. Zapamtie, oni, Crnu Goru,
Bijelo Polje, etrdeset treu! Uvij lampu!
Pokret za mene zna? upita Mali s nevinou deteta.
Drue Maliu, Pokret ne samo da zna ve Pokret i rauna na tebe! ree Plavi:
Niko kao Pokret ne zna kako si danas hrabro i mudro govorio! estitamo u ime
cijelog Pokreta, u ime Kominterne, koja je, ne brini, ve obavijetena! Sluajui te
danas, doli smo do zakljuka da si ti jedan od najveih umova Svjetske revolucije, da
si marksista nad marksistima!
Maliu udari krv u glavu. Za marksizam nije znao. Bojao se da to nije neto u
vezi s Dugajlijom, koji je, orui i jeei kao da ga vuku za muda, gurao Dalmatinkin
sto prema anku. Zbunjen i oduevljen, Mali dohvati bocu s rakijom. Plavi ga prekori
pogledom i reima:
Drue Maliu, pravi revolucionari ne piju.
im vas, onda, mogu posluiti? ime vam mogu pomoi? Moda ta drugo...
Drue Maliu, zbog tog drugog smo i doli, ree Plavi i privrsti naoari na
nosu.
Raskomotite se, drugovi, apnu Mali: Kao da ste u svojoj kui, to jest u
svom tabu. I skinite naoari...
Oprez, drue Maliu, ree Debeli: Revolucionari nikad ne skidaju crne
naoari. Niti imaju kad da se raskomote.
Zar njima, s crnim naoarima, i spavaju?
Da, drue Maliu! ree Plavi: Po tome se, pored ostalog, razlikujemo od
drugih ljudi. To zapamti!
ekam vas tako dugo, ree Mali tronuto.
Stiemo, kao to vidi, u pravi as. Uvij lampu!
Moda mi vi aljete letke, proglase, govore, broure i biltene, ree Mali:
Lijepo ste se dosjetili - uvijate njima sramne materijale, pornografiju, crni sapun,
masti za glavi i guzicu. Abortin...
Moda, moda, ree nervozno Plavi sluajui kako se ono dvoje stropotavaju
pored Malievog anka, kako s police padaju flae, posluavnici od mesinga, aice za
rakiju: No, o sramnoj robi i svemu tome emo drugi put. Sad si nam izuzetno
potreban. Svjetska revolucija, Kominterna, Pokret, ali nek to ostane meu nama kao
najvea tajna, ponovo su u krizi, drue Maliu. A prije zore moramo biti van ica, u
tabu Komande za Sandak.
82

Drugovi, za Pokret u uiniti i nemogue, ree Mali tvrdo, muki, pa skrenu

pogled s oborene ene i njene natopljene stidnice.
Drue Maliu, uini samo mogue, ree Plavi: Pokretu su potrebne pare!
Svjetska revolucija je opet u krizi, finansijskoj! U ovom trenutku si ti jedini drug kome
to moemo kazati i na kog se moemo osloniti. Javiemo Kominterni, proue se! A
daemo priznanicu... pa kad se jednog dana pojavi...
Priznanica bi me uvrijedila, ree Mali glasom koji zatreperi.
Revolucionar, kaem ti, ree Plavi debeljku, koji je motrio na vrata:
Marksista, pravi gordi marksista. Takvih je sve manje...
Mali se postide.
Za Pokret, za Svjetsku revoluciju, spreman sam dati i glavu, ree Mali i prie
anku, tamo gde je drao uteevinu: I glavu!
Ne glavu, drue Maliu, ve - sredstva! ree grubo Plavi, dok se Dugajlija
dizao sa ene na podu: Pokret grca u dugovima, Svjetska revolucija krvari, dok
Kominterna apeluje na ljude kakav si ti. Stoga, ne glavu, ve pa-re! Glavu priuvaj
zbog Pokreta, to jest zbog sredstava. Ve je jedanaest!
Mali izvadi iz fioke podebeo svitak novanica. Ree:
Pored gnusnijeh talijanskijeh lira, tu ima neto i lira jo ogavnijeh, turskijeh.
Drahmi, grkijeh. Dinara, srbijanskijeh. Leka, albanskijeh, predratnijeh. Evo, zalutao je
i jedan dolar, ameriki, imperijalistiki! Je li dosta, drugovi?
lznenaeni debljinom smotka, sve etvoro klimnue. Smotak naprosto nesta u
nedrima Plavog. Mlada ena, koja crne naoari nije skidala ni dok je leala na
Dalmatinkinom stolu, zatim na podu, ree da je svota dostojna mukarca kakav je, po
priama, drugarina Mali. Polazili su prema vratima, s pitoljima u depovima.
Pozdravite drugove iz Petsto prve crnogorske armije, ree Mali sa suzama u
oima: Na njih stalno mislim.
Pozdraviemo, drue Maliu, ree Dugajlija: Kazaemo da nam daje!
Zateklo mi se nekoliko paketia prezervativa, ree Mali ne gledajui mladu
enu koja je, kao i Dana, zaudarala na ueglo muko seme, na klitorisnu smegmu, na
guzni znoj: Da odnesete u tab Petsto prve...
Pravi revolucionari to rade sa zdravim masama, bez gume, ree Plavi
prekinuvi Dugajliju.
Ruski su, omae se Maliu: Nepoderivi.
Sve etvoro bili su ispred njegove jazbine.
Kad mu se uini da ih nikad vie nee videti, Mali doapnu:
Moda emo se uskoro sresti gore, u brdima, u tabu Petsto prve!
Ne gore, ve ovdje u bazi! gotovo u isti mah rekoe Dugajlija i njegova
83

drugarica.
Mali ne stie da im porui da se uvaju pri provlaenju ispod ica. Samo mahnu
pa se vrati u polutminu svoje jame.

18.
Sad vie nijesam sam, ree Mali sebi i sigurnije nego ikad zakorai krmicom:
Pokret, Svjetska revolucija, Kominterna, svi oni stoje iza tebe. Pa kad je tako, drue
Maliu, popij jednu! Zasluio si, razgali se!
S flaom u naruju, Mali prie naslonjau u kom su, nekad, spavali kaplar Pietro
Portulu i major Antonio Peduto. On s mrnjom pogleda faistiku pornografiju na
svom zidu, zgadi se. Povue iz flae jednom, dvaput, oseti vrtoglavicu.
Otpijao je, sluao gruvanje dalekometnih topova u daljini. Raslo mu je srce. Hteo
je da ustane i pogleda kroz prozor. Bio je siguran da ono etvoro nisu daleko. Ree kao
da ih gleda:
Iako nijeste tu, drugovi moji, ne mari. Vano je da ste ivi i zdravi naputili blok,
da ste se provukli ispod njihovijeh zlokobnijeh ica. Vano je da mi vie ne moemo
biti dugo razdvojeni. Doi ete da vidite kako mi je, u kalu i mraku, bez slobode...
Mali s flaom u naruju sklopi oi. Sanjao je da je u okovima, ali da mu gvoe
ne smeta da koraa herojski. Ruke su mu krvave od lanaca, koji ih steu, ali ga ne boli.
Tako je velik da mu vojnici ne doseu do ramena. A toliko puta sam vam naglaavao,
govnarska vojsko, da treba da me se priuvate! govori, ponavlja, kako bi ula cela
divizija Venezia, postrojena na trgu. Za njim ide eta porunika Rive s travom, trnjem i
prezervativima na bajonetima. Grme doboi, pite trube, uje se Evviva! Sprovode ga
kapetan Brambilla, pukovnik Allegretti, s razgolienom Marikom na vratu. No oni ne
smeju da mu se priblie. To vojska vidi, to na trg doterani narod zna, to njega
ispunjava ponosom. Zvona jee, hoda objavljuje podne i njegovo hapenje, moda i
pogubljenje, istovremeno. Pop Vuki, bez mantije, krsta, i s mudima do kolena, govori
o komunistikoj opasnosti, koja se prema Bijelom Polju valja. Mustafa Agi, pijun
kakvog vie nee roditi majka, iz starinskog kolta, kolaa, ispaljuje sebi u slepoonicu
metak, ali udom sna ostaje na nogama svinje. Ealon dalmatinskih kurvi mae, otkriva
se, sve su bez gaa. Za njim, Maliem, koji gleda put mosta i veala, jedino plau
Antonio, Augusto i Salvatore...

19.
84

Mali ni u snu nije mogao slutiti da su zvezde bledele i da su se njegovi noanji

gosti, sedajui za kockarski sto popa Vukia, od srca kikotali.

85

Trei deo
Kralj Nikole er Jelena najljepa je od svih ena Nad vojnikom bez smene i zvezde bljuju - Malia su
hteli da kazne na srednjovekovni nain
kastriranjem - Drolje e triperom ankirom
sifilisom zaraziti sve ivo: ljude, donedavno iste
reke, trave, pele, svetlost samu - Dvoboj kod
Kraljiinog nunika - O jadna o jadna o jadna Crna
Goro - Rakovo i Pietrovo bekstvo na slobodnu
teritoriju - O pitomoj i plodnoj dolini gonoreje Kako je Antonio Peduto povraao Muhamedovu
kakicu - General je dolazio sa svih strana!

1.
Ostavivi kapu meu Marikinim nogama, pukovnik Allegretti iz spavae sobe ue
u svoju kancelariju. On prvo pozdravi popa Vukia, ree mu celu reenicu na srpskom,
to grdosiju tre iz mrzovolje i mamurluka. Izmeu popa Vukia i hode Merdanovia
stajao je kapetan Brambilla. Njegovo lice bilo je ue od zemlje. Pukovnik ga ne
udostoji pogleda, pa se rukova s hodicom, Merdanom. Pukovnik estita hodi sina,
Muhameda, ree da se prihvata kumstva na muslimanski nain. Merdan se umalo ne
onesvesti, pridra ga kapetan Brambilla. Obuen u paradno, crno, s ibukom za
pojasom i crvenim fesom na lobanji, Mustafa Agi se najdublje pokloni. Agi izgovori
najei kompliment, pa nagonski namesti desno uvo prema pukovniku. Pukovnik to
primeti i odmae se. Do Agia se nalazio major Peduto. Ni on nije bio daleko od
Agievog uha, koje je, Antonio je u to bio uveren, tog trenutka pulsiralo i raslo. Pred
Pedutom su bile vojne ilustracije Glas Crnogorca, nekakvi spisi, Malievi leci,
proglasi, omoti abortina i crnog sapuna. Antonio je bio razdragan.
Najlepe vas molim, gospodo moja draga, da oprostite to ste me tako dugo
ekali, poe glagoljivo pukovnik, nudei ih da posedaju i poslue se njegovim
86

cigaretama: Znate, vidite kakav je ratniki ivot. Nema nikakvog reda, niti ga moe
biti. Vii interesi nad glavom...
Dragi na colonnello, ne pada nam na pamet bilo ta da vam zamjerimo, ree u
ime svih Mustafa Agi i pripali ibuk: Ako vas je iko u vaem ivotu razumio - onda
smo to bili mi!
Kako narod?
Bila je to jedna od reenica koje je pukovnik znao na srpskom. On je ponovi, sve
ih poasti pogledom. Rohavom dugonji s krstom na trbuhu izbie grake znoja po elu.
Pukovnik ga je gledao. Pop Vuki izdui na talijanskom:
Nikad nam nije bilo bolje! Raj na zemlji napaenoj!
Bolje mi to recite na srpskom, Padre, osmehnu se pukovnik: Na srpskom u
razumeti...
Mali, colonnello! ivnu crna mantija, iz koje zamirisae rakija, znoj, zagorele
makarone i jagnjetina: Zbog Malia smo tu, to da se laemo i previjamo!
Opet prijava?
Vapaj, colonnello! strese se Agi.
ta je opet smislio moj simpatini compagno Mali? zakikota se Allegretti i
svima nali iz litrenjaka.
I vama je on simpatian? narogui se pop Vuki: Smak svijeta, dakle, nije
daleko!
Mali je zmija, ree hodica Merdan, kom pocrvenee ui.
Colonnello, Mali nije samo problem Limske doline, Sandaka, Crne Gore, ve i
cijelog ovjeanstva! jeknu Agi.
Signor Agi, ako je tako - mi smo nemoni!
Colonnello, znate li ta je va compagno Mali, za samo sedmicu dana, uradio?
Ne, signor Agi, ree Allegretti, miriui prste koji su donosili na Marikinu
stidnicu, na njenu smegmu.
Prije neki dan, ba na svetu neelju, dio graanstva koji je lojalan federalnoj
Crnoj Gori, Petroviima i Italiji, Imperiji, uz koju smo kao ipka uz puku, skupio se
ispred nunika, slavnog, istorijskog nunika, poklona kraljice Jelene, Nikoline umne
eri a Vittoriove vjerne ljube, skupio se narod, kaem, da proslgivi dvogodinjicu
otvaranja graevine i objekta koji, na uas ostalog i nelojalnog nam dijela mjetana,
besprekorno radi, slui nudanima, ree pop Vuki: Jutro rosno, isto, nebo
sveano. Zastave se vijore, kad stane vjetar one se spute do velikih fotografija
talijanske i crnogorske dinastije, do Duea, ijih je slika najvie! Jarboli za tu priliku
oprani, okieni cvijeem, tog jutra branim, vijencima pelina s planine Kraljiine,
Bjelasice. Odrim govor, dui, sve u slavu i ast nae zajednike majke i zatitnice,
nae najistije ljubavi, zahvalim se i proitam pismo s ponovljenim pozivom da nas
87

udostoji bar jednog dolaska. Odri govor i signor Agi, isto dui, dotakne istoriju,
politiku, svjetske probleme, posebno potrebu borbe protiv bauka koji krui svijetom,
komunizma. Lojalni dio graanstva, na dio, plae, pjeva, prekida nas povicima
Evviva! Graanstvo i vojska, Kraljiina pjeadija, mau, mau, kao da Kraljicu ve
vide! Odri govor i hoda, Merdan, zahvali se u ime ivlja svoje vjere, ne zaboravi da
istakne kako je Kraljiin nunik mnogim nevoljnicima pomogao. I on se zahvali
savojskoj dinastiji, Petroviima, novom poretku, talijanskom, pomene kre koji se
redovno sipa u latrine, kako muve ne bi prenosile zarazu po narodu obiju vjera, po
vojsci. I hoda proita pismo, due, pozove je u ime muhamedanaca u limski kraj,
zaplae se kao dijete. Evo ga tu, pa nek kae je li bilo tako...
I ba kad sam presjekao vrpcu, a tim dao do znanja da se nunik ponovo poklanja
crnogorskom narodu, muhamedancima, vojsci, da se, dakle, iznova puta u rad, iz
jedne od kabina, uvaeni na Komandante, pojavio se va compagno Mali. S
revolverom, kolaom, ispred sebe, s vijencem bombi na opasau, s bajonetom! Pjevao
je pjesmu zbog koje se ide u logor, u Bari: Kralj-Nikole er Jelena najljepa je od
svih ena... Ali ima jednu manu - dade malom Talijanu... I znate li ta je uradio, ta je
reko?
Kaite, signor Agi, ree pukovnik kiselo.
To se teko da prepriati, uvaeni na Komandante! strese se Mustafa Agi:
Strava i uas, kriminal, politiki! Vi koji ste doli zbog male nude, na pianje, vi ste
izdajnici Crne Gore, njene slave, njene slobode, njene budunosti! urlao je, spreman
da niani: A vi koji ste doli zbog velike nude, sranja, vi ste izdajnici Svjetske
revolucije, Progresa, Kominterne! Lojalna sirotinja je plakala, bjealo je malo i veliko.
Vojnici ga, na alost, nijesu sasvim razumjeli, inae bi pucali. Jedino se osmjehivao
Antonio Peduto, maggiore, i branio mojim ljudima da prihvate izazov, da Malia
razoruaju, veu, ubiju. A Mali je, zatim, bjesnio kako e, sam samcit, likvidirati
diviziju Venezia, zatim i ostale talijanske formacije, rasporeene po Polimlju i po Crnoj
Gori. Dobiu drugi svjetski rat, ustanoviti pravdu, jednakost, ljubav! Pa kako ete mi
onda, kad sloboda doe, pogledati u oi, vi koji ste eli da piate i serete u jednom
faistikom nuniku?! Pokvario nam je sveanost, pisma i telegrami poslani su u Rim
tek sjutradan, kad smo se pribrali. Nije nam odgovoreno, signor colonnello. Malievi
prsti, iji bi drugo! Ili odgovor neko izmeu nas voe krije...
Divni na colonnello, pomenuti Mali, to jest Neastivi ovog kraja, kod nunika
vas je ekao dan i no, ree hoda Merdan, a Mustafa Agi prevede vie od polovine:
Prislonjen uz zid slavnog nunika, onako naoruan, Alah je svjedok da oka sklopio
nije. Neki iz njegove bande donosili su mu da pije, jede, da ita one proklete proglase,
letke. Pjevao je ono o Kraljici, ne smijem da ponovim, bojim se Barija, to jest logora.
Slavnom nuniku nije dao prii, a sam je ulazio, vrio obje radnje, moda i treu. Htio
je dvoboj, s vama lino, a zatim dvoboj s cijelim vaim tabom, s divizijom Venezia,
koju mudro i oinski vodite! Da li su do vas stizale njegove poruke i izazovi?
88

Jesu, signor muezzino.

Pa?
Nisam smeo da izaem, odgovori Allegretti hodici Merdanu: Strah!
Talijanskog pukovnika, heroja, do zuba naoruanog vojskovoe, paura36 od
crnogorskog zanesenjaka, ludaka i varalice?
Strah mi je uterao u kosti, signor muezzino! ree Allegretti: I on je naoruan
do zuba, i vie!
Strah od Viteza, gospodo, umea se Antonio Peduto preko lule: Strah od
istorije, od legende, od fenomena! Varate se ako mislite da je lako izai pred Don
Grubana od Bijelog Polja!
Kako se mi ne bojimo, colonnello?
Bojaete se bude li pravde i Boga, Padre! ree Peduto, te Allegretti ostavi popa
Vukia bez odgovora.
Nije li to poetak smaka svijeta?
Izgleda da jeste! ree Peduto gledajui kako se kapetan Brambilla znoji i pui:
I krajnje je vreme!
Vie nita ne razumijem, ree hoda Merdanovi i umalo ne zaplaka.
Signor colonnello, za ometanje reda i rada, to jest primopredaje Kraljiinog
nunika, za kvarenje politike fete, kakva je bila ta koju smo opisali, za izraze koji su
tamo pali, za pominjanje kraja drugog svjetskog rata, ja bih bio za to da compagno,
Mali, bude kanjen! ree Mustafa Agi prelazei u protivnapad i znojei se:
Uostalom, bio je naoruan do zuba, sami ste dodali - i preko zuba! A istog dana, im
se mrak zgusnuo, lampe uvile a slavna vojska otila na zasluen odmor, Malia su
posjetile tri sumnjive prilike. Pratio sam ih sve do njegovih vrata, oslukivao, evo
ovako. Pominjali su tab Petsto prve crnogorske armije, koji se, prema onome to sam
uo, nalazi nee izmeu Bijelog Polja, Mojkovca i Pljevalja, Svjetsku revoluciju i
nekakvu Kominternu. I Svjetska revolucija, i ta njihova Kominterna nalaze se, kao i
tab Petsto prve crnogorske armije, u brdima izmeu Lima i Tare! Pominjali su
progres, lijekove, medicinu, narodnu, kao da medicina moe biti nenarodna, finansijske
tekoe u koje im je zapala nazovirevolucija. Ne znam koliko im je dao para, ali sam
dobro uo kako su brojali. Dao im je hiljadu puanih metaka, ako se ne varam, stotinu
ili sto i dvadeset metaka za protivtenkovsku puku, sedamdeset bombi, ali ne samo
talijanskih, defanzivnih, ve i engleskih, amerikih, nemakih, s drkom. Dao im je pet
ili est bereta, kratka devetka, deset bajopeta, svoj trojici po lem, bravu. Ovo je samo
poetak, drugovi moji!, i sad mu ujem glas. Pare, mediine i specijaliteti, od kojih
pocrka siroti narod, znamo otkud mu, ali kako dolazi do municije, oruja?
Kapetane, ta je s naim magacinom? upita pukovnik Allegretti sneveseljenog
Vittorija Brambillu.
89

Sve je na broju, gospodine pukovnie, ree kapetan Brambilla: Svaka cev,

svaki metak, svaki lem.
Signor colonnello, prokleti Mali proirio je koljku svog megafona, tako da je u
stanju da se obrati cijelom mjestu odjednom! nastavi Mustafa Agi: ta su sad,
prema njemu i njegovoj limenoj spravi, vai mikrofoni i glasnogovornici? Jue je,
recimo, u svojoj nazovikrmi, drao podui govor. Cio trg ga je sluao, ja sam
zapisivao. Niko se s mjesta nije mrdnuo. Naroito je bila mima vojska. Soldati, ne pie
vam se dobro! Pljevlja su pala, Berane u obruu! Diviziji Cacciatori delle Alpi, muda
u kripcu jer partizanske jedinice, Petsto prva, dre put Kolain-Podgorica, PljevljaNiki! Javljam vam i da Mostaru nije lako, da je Danilovgrad opkoljen! Saobraaj
izmeu Podgorice i Cetinja, Podgorice i Skadra odvija se uz neviene tekoe, uz
danak u talijanskoj krvi! Soldati, krajnje je vrijeme da idete svojijem domovima! Tamo
vas ekaju uplakane majke i ene, oevi, eca, a vi, neduni i zavedeni, ostavljate
svoje kosti po gudurama tue zemlje! Ubijedili su vas da nam donosite slobodu! To je
gnusna faistika la! Donijeli ste, mnogi od vas ne elei to, runo i sramno ropstvo
zemlji i narodu koji nikad u svojoj slavnoj istoriji nije trpio tuinski jaram! No vi
najbolje znate da se jedna opustoena, osramoena i slobodoljubiva Crna Gora ne da
pokoriti! Zato vas u ime ove istovremeno male i velike, herojske i napaene zemlje, i u
ime Svjetskog proleterijata, Svjetske revolucije koja potresa svijet, Pokreta u kom i za
vas ima mjesta, pozivam da se pobunite protiv svojijeh oficira, ako ne protiv svijeh a
onda svakako protiv onijeh koji crnokouljaki misle! Slijedite primjer vojnika iz
Kolaina koji su s desetak natovarenih mazgi pobjegli na nau, pravedniju, partizansku
stranu! Soldati, podavite, pokoljite svoje oficire, pa nam se pridruite, kako bismo
zajedniki zadali posljednje i najsmrtonosnije udarce faistikoj adaji koju ve drma
samrtniki ropac! Vojnici, ja sam veza! Signor colonnello, ne bih kaznio samo njega,
opasnika, ve svakog ko se usudio da ga slua! Mjetane, crnoberzijance, podvodae,
preprodavce vae robe, drolje koje e zaraziti sve ivo, koje e zatrovati triperom i
sifilisom donedavno iste rijeke, trave! Kaznio bih i nas prisutne - kako smo smjeli
imati slobodno, otvoreno uho, kako smo smjeli sluati?! Kaznio bih prvo sebe! Kaznio
bih, ako dozvolite da zavrim, one vae vojnike koji su prilazili Maliu, koji su ga grlili,
ljubili, koji su plakali pred njim. Montenegrino, budi na novi Due! neki su urlali:
Due, vodi nas odavde, vodi nas iz Crne Gore, zemlje ponosa i smrti! Kaznio bih
batinanjem cijelo mjesto - da sam Komandant!
Pljevlja nisu pala, signor Agi! ree Allegretti: Pljevlja se ne predaju tako lako!
Ko ima Pljevlja - taj ne brine za Cetinje! Danilovgrad je delimino opkoljen, ali oni,
partizani, ni u emu, pa ni u opsaivanju, nisu dosledni - danas su tu, sutra nisu!
Nijedna komunikacija, signor Agi, niti je ugroena, niti e biti! Kolainski vod bio je
zaveden komunistikom propagandom, to priznajemo, i preao je - njima, Malievoj
Svjetskoj revoluciji, kako to nauno kae compagno Mali. Dvadesetak izdajnika,
mislim na vojnike divizije Tarro, dvadesetak izdajica, zar to treba da zabrinjava, signor
90

Agi?
Mene uznemirava sve! grunu Agi: Umjesto da se prilazi nama, to jest vama.prilazi se njima, to jest njemu!
Prijetio mi je dok sam bio na damiji, ree hoda Merdan: Prijetio mi, i to
pred vjernicima, nekakvom slobodom, nekakvim novim ivotom, jednakoa.
Objesiu te za jezik, jer muda nema! zaurlao je kad sam se odozgo sputio i obuo se:
U ime nove vlasti, narodnih odbora koji se ve osnivaju! Vojnici su me sproveli do
kue. Put od kue do bogomolje i mojih vjernika postao mi je rizian, toliko prijeti, pa
molim i predlaem ...
I meni preti, gospodo! ree Allegretti ivahno i ponudi ih cigaretama, rakijom iz
litrenjaka: Desetak puta zvao me na dvoboj, ekao kod nunika. Ja nunike ne volim,
bez obzira na to ko ih podie. Nisam smeo da izaem, priznajem. Nunik kod kog me
ekao naziva izdajnikim, faistikim. Nek mu bude! Budui da se tamo nisam pojavio,
da sam dakle iv, Mali mi predlae da s celom divizijom Venezia, preem, kako on
poruuje, na crvenu, to jest na pravedniju stranu, a protiv faizma, protiv imperijalizma
na izdisaju. Samo mi je u tom sluaju ivot siguran! U protivnom, Mali e me lino
zarobiti, i sprovesti do taba te njegove Svjetske revolucije! Nisam prihvatio nijednu od
ponuda. Pismeno sam ga izvestio da u mu se suprotstaviti, ali ne orujem!
Mitraljezima treba na njega, signor colonnello! jeknu pop Vuki: Topovima!
Avionom, Komandante, nastavi pop Vuki puei se: Pa nek Pokret i Petsto
prva ostanu bez snabdjevaa!
Gospodo, kako ne shvatate da compagno Mali nije opasan! nasmei se
pukovnik Allegretti: Na svet, sile Osovine, Italiju, ne mogu da srue ni toliki udrueni
Saveznici, dok se vi bojite jednog Malia! Mali je, to se mene tie, pravi provincijski
pesnik, Montenegrino bujne mate a dobrog i potenog srca!
Pop Vuki i ja smatramo da ga treba anatemisati, zatim protjerati iz Limske
doline, recimo, dolje u Albaniju! ree hodica Merdanovi, srean to mu Agi
povlauje.
To bi znailo da i mi idemo za njim, muezzino! ree Antonio Peduto.
Ako ste protiv progonstva, jedinstveni na Komandante, bar ga ukopite, ree
hoda Merdan snebivajui se.
ta to znai ukopiti, signor muezzino?
Kastrirati! prevede Agi, dok pop Vuki to pokretima ruku i grimasama objasni,
opisa, jeknu.
Gospodo, mukarca koji ima konjski, mukarca kome gae progorevaju tamo
gde dri jajca, Talijani niti su dosad niti e ikad kastrirati! ree Spartaco Allegretti
gledajui kako se svi izuzev Antonija Peduta smrauju.
Za kakvu ste, onda, kaznu?
91

Za najstrou sam kaznu, Padre, odgovori pukovnik popu Vukiu: Ne kazniti

ga!
Tad se vrata pukovnikove sobe otvorie. U njima se pojavi Marika. Drala je
Allegrettijevu spravu za rastezanje. Bila je gola. Mirisala je na travu.
Poev od pukovnika, koji je bio nespokojan, Marika svakom ponaosob prui
spravu za rastezanje. Vukli su, za tren oka bili na kolenima, Agi na sapima.
Kapetanu Brambilli, vereniku, nikad nee biti jasno koji od trojice deputata jeknu:
Ovako neto moje oi jo nijesu gledale...

2.
Pietro, hajde sa mnom, ree Dana.
Neu, jer nisi dobra, odgovori Portulu, kaplar.
Pietro, osvijesti se: Marika je vea kurva od mene, zaplaka Dana.
Ne govori o njoj tako, ree Pietro jedva se drei na nogama.
Marika ima sve zaraze ovog svijeta, ree Dana i stade ga milovati po grudima:
A meni su jue ujutru doktori, vojni, izdali potvrdu da sam zdrava...
Ostavi me!
Sa mnom e biti srean, caporale. Nikad te neu ni prevariti ni ostaviti. Ni
zaraziti...
Njeno ime nema pravo da izgovara, ree Pietro drei se Malievog anka:
Idi, idi, idi!
Pietro, ja u te ekati. Proi e te. Compagno Mali, dvije ljute! Jednu za
Turiddua, za moju staru i preboljenu ljubav! ivio Barbagallo, ivjeli lopovi!
Ne dodiruj me! ree Pietro devojci ije su oi bile pune dima i suza.
Maliu je krv nadirala u vratne ile, neko slepilo mreilo mu je oi. uo je kako se
komeaju oko njega i njegovog anka. Kako tipaju solunske Ciganke, tek pristigle
drolje iz Skadra i Boke Kotorske, kako pri tom izgovaraju njihova talijanizirana imena.
Pevali su. Prednjaio je Augusto, prsti su mu igrali po icama gitare, pevao tako da su
mu glasne ice mogle popucati:
Metterlo in culo e il massimo sollazzo
Non ci sono ulcere, non ci sono scoli
Non ce pericolo di far figlioli...37
Mali je pesnicom udarao po anku, po svojim uzanim i razdrljenim grudima.
92

Hteo je opet da govori. Nije se vie seao reenica, poziva i pretnji sa letaka. Hteo je
da ponovi kako treba popaliti kasarne, Komandu, porazbijati magacine, a namirnice
razdeliti izgladnelom i herojskom crnogorskom narodu koji e kroiti u nov i sreniji
ivot, usta punih pesme i borbenih poklika.
Niko se sem arenih Dalmatinkinih devojaka ne zaudi kad Mali zamahnu
desnicom. S police popadae ae, posue, sa zida fotografije. Naoe se na gomili
vojskovoe, ratnici, pobednici, sa enama raepljenih nogu, upljuvanih i ekserima
izbodenih slabina i stidnica, padoe Benito Mussolini, Due, Vittorio Emanuele III od
Savoje, pade Forum. Neko iskraj Malia uporedi faizam i smrt. Drugi glas ree da e
Mali, nastavi li da cepa, pljuje i gazi fotografije, Bijelom Polju i celoj Crnoj Gori i
Dalmaciji Kaznenu ekspediciju na grbau natovariti. Augusto Napolitano je pevao:
Se te la rompo non te la pago...38
Vojnici su ustajali i opet padali oko stolova. Pridravale su ih devojke iz Skadra.
Neki su mu dovikivali Evviva, neki nisu. Pominjan je Due s poda, pominjana veala.
Augusto je nastavljao:
Ma te laggiusto con un pezzo di spago!39
Maliu je brada podrhtavala. Drao se za ivicu anka i sluao kako, urliui,
pominju as njegovo a as pukovnikovo prezime. inilo mu se da nikad nije bio tako
nemoan, jadan, mali. Sve manje su obraali panju na njega. Suze su opet htele da ga
prevare. Priseao se drugova u pelerinama od obojenih vojnikih atora. I eleo da
umre - jedino je tako mogao da zaboravi dananju sramotu. Vojnici i metani vie nisu
pominjali ni veala ni Duea, ve su se tiskali oko Barbagalla, Pietra i Dane.
Predomisli se, bambino, ree Dana i pomilova ga po obrazu: Hajdemo...
vratiemo se brzo, ili se nikad neemo vratiti. Dolciastro40!
Pietro je gledao, ali kao da je nije video. Njegove oi bile su pune mekog, tamnog
sjaja.
Ja sam dobra, i tvoja, apnu devojka i otkri obla i mala kolena: I ti si dobar,
moj. I taj do tebe je dobar, na. I Marika je dobra, tvoja i moja. Ono to sam za nju
rekla, nije ni tano ni lijepo. Oprosti mi, kukavnoj. Svi smo mi, jadnici, tuni i dobri,
dobri ko hljeb, ko dua. Samo smo se zavadili. Ti i ja sve emo da izmirimo. Pa te
stoga molim da krene sa mnom, mali moj Sardo...
Prinosili su joj i estu rakiju. Ona je drhtala. Kao da je obuzimalo nadahnue.
Otpijala je, aputala:
Ja sam tvoja, Pietro. A nijesam ni runa, pogledaj...
Podizala je suknju sve vie. Pominjala je Pietrovo ime. Ostalo niko nije mogao
93

razumeti. Glas joj je bio priguen i topao. Podizala je suknju sve vie. Ukazivale su se
skladne butine s modrim tragovima zuba. Podizala je suknju sve vie. Posmatraima je
ponestajalo daha.
Mali je stajao na gomili fotografija, asak ranije svaljenih sa zida. Obuzimao ga
je stid. Obarao je glavu. Gomila je oko Dane, koja se otkrivala, buala. Mali j bio
neprimetan i ojaen.
Zar me ni sad nee, Sardo moj?
Dugi prsti, okieni vojnikim prstenjem, podigoe tkaninu iznad pupka. Da bi
bolje videli crnu Daninu ruu, debele usmine i draicu, neki na kolena popadae.
Kleali su.
Dana je dlanovima podizala grudi. Pietro je nije primeivao. Njene oi bile su
pune dima i suza, lepo skrojene usne spremne na smeh, na blag pla.
Oni to su kleali nisu se usuivali da ustanu. Neobrijan vojnik, Augustov drugar,
plakao je uz sama Danina stopala. Jedan drugi se krstio. Trei je neto tumaio, pravio
krugove i krstove iznad svoje glave, ali ga niko nije razumeo. Devojka je htela da uje
samo Pietra. Neobrijani vojnik je kao kakav bogalj podizao glavu, elom dodirivao
Danina kolena. aputao je: Gospode i svi sveti, izvedite me odavde... jer ne mogu vie
da je gledam... Nikog nije bilo da mu pomogne, te je vojnik strasno aputao:
Bogorodice, zaklinjem se tvojim srcem i tvojom svetom krvi da je ova koju gledam
moja izgubljena i jadna sestrica Miranda... Tiina je postajala sve ledenija.
Obnaena devojka gnjeila je i nudila grudi. Glavu je zabacivala, oi krila.
aputala je, zvala Pietra. Pietro je nije uo.
Tiinu punu pohote narui Augusto. On se s gitarom izdvoji iz gomile, nadnese
nad golo, izujedano telo, nad zaslepljujuu, crnu zvezdu i, oevidno nadahnut, pree
prstima preko ica:
O povero, o povero...41
Glas Augustov bio je naet, topao, muki. Pesmu prihvatie ak i oni iz uglova,
crnoberzijanci i podvodai, Dalmatinkine devojke. Augusto zasuka vrat. itav trenutak
ostadoe ukoene njegove oi. Nekima se uini da e, tako iskoen, ostati sve dok
neobrijani vojnik ne prestane da se krsti pred Daninom stidnicom. Nisu svi mogli videti
Augustove obraze. Bilo je to lice oveka koji u dimu i na niskoj tavanici trai jo jednu
zvezdu, onu kojoj e do iznemoglosti pevati. Prsti neno pomilovae gitaru i on, tie
nego malopre, nastavi:
O povero, o povero,
O povero Montenegro...42

94

Pevali su i plakali vojnici, lili suze metani, podvodai, dangube i pijanci. Pevale
su devojke, pevala Dalmatinka sa sto bradavica, pevala provaljena Ana. Pietro ih nije
uo, a kamoli video.
Jedino nije pevao Gruban Mali. Izdvojen, manji i neprimetniji nego ikad, i
posramljen, on je gledao preda se. I njega su, zbog Dane i pesme, vrebale suze.

3.
Mali je iskraj esme gledao kako kapetan Brambilla postrojava svoju etu. eta
se nekud spremala, vojnici su bili pod lemovima, rancima, dugim pukama. Vojnici su
pevali Vincere43 neslono i bezvoljno. ule su se trube, doboi, koraci. Neke ete.
kretale su prema periferiji. Za vojskom su ostajali praina, deca dugih vratova, tuga.
Brambillina eta je odlazila. Sve slabije se ulo Vincere... vincere. Grmeli su
topovi, tukla zvona, od vreline topilo se nebo. Mali je bio nasred trga, blizu tankete i
vojnika koji mesecima nije dobijao smenu. Mali je mrzeo taj trg. Odande su
glasnogovornici danonono izvetavali o vojnikim pobedama talijanskih divizija u
Crnoj Gori, Hercegovini i Dalmaciji. Gadio se i pranjave tankete, koja se, s vremena
na vreme, kao jutros, pokretala iz neistoe, fekalija i dremea, plaila sirotinju,
pokuavala da nadglui jeku zvona i hodino zapomaganje.
Salvatore Paolone, vojnik bez smene, razgovarao je s deakom od kakvih est ili
sedam godina.
Zato mi se podsmeva, bambino?
Niko ti se ne podsmijeva, soldato.
Svaki dan dolazi i zapiava moj tenki, ree Salvatore: Nagovara i drugu
decu, serete tu, govnima zamazujete gusenice. to ne pia i sere kod svoje kue?
Nemam kue, ree u uperke zarastao deran i zapia tanketu i s tree strane.
Govoriu ja s tvojim ocem, ree vojnik bez smene: Imamo mi jo nekoliko
tanketa, zapiavajte njih, manite se ove!
Ubili ste mi i oca i majku, soldato, ree deak.
Jadno moje dete, skoro zaplaka vojnik bez smene.
Nijesam ja jadan, Salvatore.
Doi kod mene, ne boj se.
Deak zakopa pantalonice i prie. Vojnik ga pomilova po glavi i stade da mrke:
Jadno moje dete, siroe moje, oprosti to sam ti ubio tatu i mamu...
Soldato, njih su bombom raznijeli crnokouljai, ne ti! ree deak: Dvije
godine e uskoro.
95

Isto je, bambino, oni ili ja.

Nije, Salvatore! I ne plai! Evo ti lira natrag, daj drugom etetu. A sad me
puti!
Bambino, ti moe da zapiava moju tanketu, ali ne i drugi. Ti i ja moemo,
samo nas dvojica... tanketa je za to...
Vojnik ne smije da plae, Salvatore, ree mali prosjak i nae da bei.
Paolone ga je gledao. Mali, bos i krivonog, jurio je trgom. Kako je brzo trao,
mogao je pasti. Kao da se pre esme i reke nigde nije hteo da zaustavi. Oko njega
letele su rite. Gledan kroz suze vojnika bez smene, bio je jo nakazniji, rahitiniji.
Salvatore Paolone spazi Malia sa lemom, s pitoljinom za pojasom, pa se ukipi.
Trg je bio pust, prozori pukovnikove kancelarije i stana zatvoreni, straar ispred
Komande negde u senci. Ni vojnika koji su na esmi pojili Horacija nije bilo. Nikog
nije mogao pozvati u pomo, pucati nije mogao od sramote, pa je poinjao da drhti.
Salvatore Paolone se sakri iza tankete. Mali je gledao bajonet njegove duge,
rune puke. Preko elika mu porui:
Soldato, Salvatore, nita ti neu.
Nikome vie ne verujem, compagno Mali!
Meni vjeruj, Salvatore. Dajem rije, komunistiku, da ti nita neu!
ta e onda tu?
Hou s tvojim oficirima da se sudarim!
to onda mene dira? ree vojnik iz zaklona: Ja sam na strai. I to ve trei
mesec!
Jesu li efovi u Komandi? Bludnie li jo?
Na mrtvoj sam strai. Ne znam. Ne dajem nikakva obavetenja. Gore su. Ne
znam s kim su.
Pojavi se, Salvatore. Nita ti neu. Hou da bude svjedok velikog loma!
Kakvog loma? To su vae, ratnike i oficirske stvari, ree vojnik: Ja sam,
meutim, na strai. U dvoboj, compagno Mali, mene nemoj da mea.
Hou da ih obavijesti. Da ih pripremi. Razumije li? Da ode i da kae da ih
ekam voen!
Radite ta znate, samo dalje od mene i mog tenka.
Taliano, zar su i tebi naredili da ne prihvata borbu? gotovo zaplaka Mali i
poe prema bajonetu, koji opet promeni mesto: Salvatore, makojedu i kukavice
usrana!

96

4.
Tad iz Komande izjuri pop Vuki. Pravio je duge, trapave korake, tako da je
Mustafa Agi, trudei se da ga sustigne i umiri, trao za njim. Pop Vuki samo to nije
ujedao. Mahao je oko sebe, pljuvao:
Allegretti je slab i labav Komandant! Uplaen... im nije u stanju, ili nee, da nas
oslobodi crvene adaje, Malia, Kominterne! Ne vrijedi Allegrettiju objanjavati ime
svima nama prijeti protuva koja se ve trei dan po mjestu kree pod lemom
proslavljene divizije Venezia! Ja mu govorim, objanjavam, opravdano ga plaim,
opisujem kako e nas Mali vjeati za jaja, a on kao kakva kurvetina izvija obrvama!
Pope, crni moj pope, zna li ta govori? vapio je hodica Merdanovi: Cijelo
mjesto slua! Opet e na nas nesrea, pa bolje jedno nego stotinu zala...
Allegretti je komunista! glavinjao je pop Vuki, kog Agi nije mogao da savlada
i umiri: Pljunite mi u bradu ako nije! Imam nos za crvenu boju! Jeste, jeste, svi su oni
isti! Allegretti, gle prezimena! Latin, lukavi Latin, pa jo i komunista! Kurvar, ne ratnik,
ne osvetnik! Sve gore od gorega! Dabome, komunista koji titi svog crnogorskog
drugara, Kominternu! Dajem asnu sveteniku, hriansku i pravoslavnu rije da je
Talijan - crven! I da su povezani kao svinjska crijeva, da se pomau!
Stojei pored tenka, iza kog se krio Salvatore Paolone, vojnik bez smene, Mali je
gledao kako Agi, hodica Merdan, i jo neki ljudi, savlauju, vuku k zemlji razjarenog
popa. Pop je bio neumoljiv:
Vieemo... Allegretti... ne dam ja da se zlo u vidu komunizma iri... ja sam se
zakleo i pred Bogom i pred ljudima... da u progoniti nevjernike, poronike, crvene ...
ja sam to u pismu, poduem, obeo i kraljici Jeleni, pa sad nema vrdanja... i Vittoriju,
kralju, napisau kako bludnici takvi i takvi slabim komandovanjem ire bolest i tako
truju Imperiju...
Niko nije oekivao da e hodica Merdan, sklopivi ruke, pasti na kolena, da e
zavapiti naetim i svetakim glasom:
Pope, u ime zajednikog Boga, u ime tvoje i moje vjere, molim ti se da
prestane! Ako tako nastavi, odosmo svi na vjeala, pa e se crveno zlo bre
ukorijeniti, pa nee biti te sile koja e moi da ga uniti! Odosmo, ili na onaj svijet ili u
progonstvo u Albaniju, a narod na tuni ostae da se kvari, da podlijee...
Pope, prestani! zakuka Mustafa Agi, pijun nad pijunima: Raste mi, zar ne
uje, desno uho! Zvrji desno moje uho kao kakva elisa! Pope, prestani, jer uho moje
pamti ta govori, pa u morati da potkaem i tebe, i Allegrettija, i sebe, koji
potkazujem! Jer, uho moje kae da je Allegretti komunista, da si ti komunista, da sam
97

komunista i ja, jedan ja, i da je cio svijet, uho saoptava crven kao krv!
Popove oi se ustaklie. Razjapljene vilice se okamenie. I re koju je bio zaustio,
komunizam, ugasi se na njegovim usnama. Tako ukoen, votan, mesearski je gledao
iznad hodine alme. Oni oko njega mislili su da su ga ganule rei belog i providnog
sveca, Merdana, koji je kleao u praini i dalje preklinjao. inilo im se da je pop
ugledao Boga, avola, kakvu treu nevidljivu silu pred kojom se pobono bie
okameni, pa su utali nadajui se da e progovoriti ta je video. Pop je zanesenjaki
gledao za svojim kaiprstom. Pop je padao.
Ne bojte se, pop Vuki nije mrtav! grmeo je Mustafa Agi razmiui svetinu
koja je elela da prisustvuje popovom hropcu: Pop Vuki, shvatite, esto umire! Pred
njim se vie od dvaput, triput, ne smiju izgovarati rijei koje poinju slovom k! Zato,
ako ste ljudi, pred njim ne izgovarajte rijei: komunizam, komija, komad, komovica,
komarac, komisija, kometa! Isto vai iza rijei: kokoka, koliba, kobila, konjamik,
koza, kola, konopac! Ako je politiki nadraen kao danas, prijatelji, ne izgovarajte ni
rijei kao to su: kua, komuna, kupovina, kula, kupus, kum, kuelja, kud, kupatilo,
kupina, kurhan, kurivo, kurvarluk, kurvilite, kurac! Ako iv ustane, ako ga
probudimo, danas e pasti na svaku drugu rije koja poinje tim prokletim slovom!
Tad Mustafa Agi saopti da se i hoda Merdanovi, iako je bio na kolenima,
stropotava, da pada popu Vukiu u naruje. Da i on gubi razum pri izgovoru groznih
rei, koje poinju sa ku.
Ne polivajte ih vodom, ne budite ih! povika Mali iskraj tankete: Nek lipu
trovai proletarijata, seljatva, potene intelegencije! Nek krepaju izdajnici kakve ne
pamti istorija!
Smrt tebi, prokletnie! zaurla Agi ne stiui da izpojasa iupa kolt s poetka
veka, kola: Salvatore, ta eka, to ne puca?!
Ne smem bez nareenja, signor Agi...
Salvatore, jedino smo nas dvojica pod orujem! vapio je Mustafa Agi, uplaen
da se hoda i pop nee probuditi: Mali je opasan, komunista je, zbog njega si na
strai ve trei mjesec! Prii mu! Ili ga opkoli, s lea, a mi emo sa strane! Pri-la-zi,
junae najslavnije divizije!
Hou, signori, prii u... samo ga prvo razoruajte... i veite...

5.
Popu Vukiu su, kao i ranije kad bi zakolutao oima i izgubio svest, vraali ivot
rakijom. Mustafa Agi naginjao je bocu, hodica Merdanovi je dovodio u red popovu
bradu, dok su ga ostali sazuvali i grebli po tabanima. Poluobnaeno, odavno neprano,
98

dlakavo telo, upijajui u se rakiju poput sunera, poinjalo je da se pui, da podrhtava.

Mali vide kako vojnici dojurie s nosilima. Razmicali su svetinu. Bila su krvava
ta bolnika nosila na rasklapanje, te se hoda Merdan, u samrtnom strahu, obraao
istovremeno Alahu i Komandi, na kojoj su prozori bili zatvoreni.
Pod crnim brdom popovog mesa i dlaka, kostiju i creva, muda i kolena, stenjala
su estorica. Pop je jeao. Zabaenih ruku, video je mnogoglavu gomilu, jarbol sa
zastavama, kube svoje crkve u nebu. Nije tano znao gde je. inilo mu se da se
pravoslavni krst, odavno naheren, sve vie naginje, udaljava, kruni. Hteo je
okupljenima da apne - da ga nose tamo, k dragom i bezbroj puta uvreenom krstu
koji hoe i sad da porue i pogaze, prema pitomoj i staroj crkvi iju ogradu ak i
njegovi vernici razgrauju i raznose. Oseao je pod sobom krhke ruke, prste. Usne su
mu se pomicale, traile kap-dve slatkog ljivovog otrova.
Poloie ga na nosila. Iz oiju mu pobegoe znojavo, predsmrtno nebo, tuni
srpski krst, orao koji je samo asak ranije pitao od ege. Kako je pod glavom imao
neto kao uzglavlje, i kako su prednji deo nosila podizali, video je nagnjile krovove,
zidove, ljudske glave. Nosila su bila tesna, jadna pod njim trbuina njegova kipela je
preko okvira, ukljevite ruke i ovog puta dodirivale su prainu...

6.
Svalivi se s Marike, pomerivi nos s njenih prepona a usne sa izvora i krzna,
Allegretti ustade i prie prozoru. Zadihan, razdragan, go, on razgrnu zavesu. Vide
jarbole, zastave, tanketu, koju je uvao bajonet. I ljude je nekakve, okupljene oko
vojnika bez smene mogao videti, da je hteo. Video je Malia pod lemom i srce mu se
nalivalo radou. Priseao se Fabianija.
Tapui se poprsima, iskaljujui dlake, Allegretti spazi Danu. Nikad mu se nije
inila vitkija i izazovnija. Poznavao je to neno telo, tu razbacanu kosu boje katrana, i
te uplaene i suzne oi, tesnu haljinu od crvene skadarske svile koju samo to nisu, s
prednje strane, probijali vrhovi njenih sisa. Dopadala mu se njena skruenost. Zamisli
je pod sobom, blagu i pokornu, pa se ponovo uznemiri.
Dana se obraala jednom oficiru. On nije znao kako da joj odgovori, pa je zvao u
sokak, u senku. Dani se pribliavao i Paolone, vojnik bez smene. Za njim je, kao
pseto, polazio tenki. Paolone se tresao.
Dana zaplaka kad joj oficir, pokuavi da je utine za dojku, pokida ogrlicu. Niska
lanog bisera prosu se po praini. Paolone i tanketa se zaustavie. Oficir se pridrui
gomili koja je pratila pop-Vukieva nosila.
Allegretti spazi kako se Dana okrenu i sae. Kupila je bisere i pravila izazovne
99

kretnje stranjicom. eleo je - natakao bi je, otpozadi, na ara, drao je na njemu do

sutra. Dana je prstima prebirala po praini i tiho jecala.
Allegretti primeti kako devojka, da ne bi pala, razmae kolena. On primiri, uini
mu se da vide neto to jo nije, pa se obradova. Uze dogled. Gledao je. Bila je
otkrivena. Vadila je iz nedara jeftine bobice bisera, premetala ih iz ruke u ruku.
brojala. Allegretti je kao omamljen tetreb piljio meu njene noge i gledao ono ega se
nikad nije mogao nagledati, ono to je, trenutak ranije, ljubio i lizao na svom krevetu.
Obuzimali su ga ar i pohota. On i ne primeti kako Marika dopuza do prozora.
Marika nije znala u ta Spartaco tako paljivo gleda, pa se uspravljala na kolena. Grlila
ga je, stezala oko struka. elo je priljubljivala uz njegov bok. Zatim je nateklim i skoro
modrim usnama lovila njegov polumlitavi ud.
Allegretti je jednom rukom milovao uz svoje telo priljubljenu glavu, dok je
drugom pridravao dogled. Dana je, vraajui bisere na koni, sve vie razmicala
kolena, te je on, u nesvakidanjem uzbuenju otvarajui usta i plazei jezik, zurio u
crno sunce.
Sastavivi ogrlicu, Dana pogleda prema Komandi. Njemu se uini da je zbog njega
rairila noge, podigla glavu. On odloi dogled. I dalje milujui zaposlenu i neumornu
Mariku po temenu, Allegretti stade mahati. Devojka iz praine pogleda ga zaueno.
Kosmat, irok i blaeno nasmeen, slao joj je poljupce. Gledala ga je ne sastavljajui
kolena. Jer, mislila je na Pietra...

7.
Mali je gledao kako popa Vukia nose ispred Komande. Nosila su se uvijala.
Vojnici se nisu smejali, dok Paolone nije mogao da se savlada. Neko je govorio da pop
Vuki ponavlja kako su mu usne jo suve. Zastajkivali su, pojili ga, pazili na suglasnik
k.
Hoda, Merdane moj, brate, pogledaj kako nam Komandant s prozora alje
poljupce! zaplaka od radosti Agi.
Jeste, razdragan je, ree hoica Merdanovi: Ali, Mustafa, to ba nama alje
poljupce?
Ljubav, ree Agi kao za sebe.
udna neka ljubav, Mustafa, ree hoda Merdan: Bojim se da nije na
dobro...
Jo ne zna da je - komunista, jetko ubaci Agi.
Jezik pregrizo, Mustafa!
Velika latinska dua, dua koja prata - to je Allegretti! kliknu Mustafa Agi i
100

stade da otpozdravlja.
Mustafa Agi, hoda Merdanovi, pop Vuki, koji je brzo dolazio k sebi, stadoe
da uzvraaju Allegrettiju poljupcima. I oni su razvlaili usta od uha do uha; i oni su se
kezili; i oni su, kao on, ljubili dlan, oduvavali poljubac pa onda mahali rukom. Lica su
im bila ozarena, oi pune suza radosnica. Povorka koja je ila za nosilima je mahala,
od mahanja, od ruku, nije se moglo videti koato, kao zemlja uto pop-Vukievo lice.
Mahali su crnoberzijanci, bogalji koji su izbijali iz trbuastih sokaka, nakaze, skitnice.
Mahale krezube Ciganke iz Soluna, Skadra, Skoplja. One su dlanovima, skutovima
svojih sukanja brisale suze i tad su im se mogle videti oerupane pizdurine, materice,
muda. Oduevljenje je prelazilo i na vojnike, koji su, umorni i pospani, pozdravljali
Komandanta kapama.
Sem Dane, koja je razmicala kolena, Allegretti nikoga nije video. Padao je u
zanos, ljubio ne samo svoje dlanove ve i prozorsko staklo, zavese. Grlio je, ljubio
vazduh, nebo, svetlost, mesto na kom je uala devojka dugog vrata. Marika ga je
vukla za jaja, grickala mu monje, kou na preponama, jezikom svrdlala po guznoj i
prostatnoj dolji, te se on naginjao preko prozora, tako da se i Dani i svima koji su mu
mahali inilo da moe pasti...
Allegretti je skretao pogled na tanketu. Paolone se vie nije krio. Niti je bajonet
njegove puke drhtao. Vojniku bez smene nije smetao talijanski lem na Malievoj
glavi. Gestikulisali su rukama, terali tako rojeve muva s gusenica tankete.
Paolone, ta e rei kapetanu Brambilli?
Istinu, Montenegrino! ree vojnik: Rei u da su i sino kod tebe bili drugovi
iz one tvoje Svjetske revolucije, to jest iz taba Petsto prve crnogorske armije. Dva
oveka s dve ene. Dvoje si znao, dvoje nisi. Traili su da privije lampu, da im
natoi. Znao si da su gladni, pa si doneo hleba, kuvane jagnjetine, sira. Natoio si.
Pitao si za situaciju, politiku. ekaj, rekli su, o tome posle. Oni su po podu prostrli
pelerine od naih ofarbanih atora. Jebali su se govorei ti da je borba protiv faizma
istovremeno i borba za slobodnu ljubav. Drugarice su dahtale, plazile jeziine kao
kuke, dok su drugovi torpedovali pominjui imena naih divizija i nazive crnogorskih
armija. Prvo je jebo svak svoju, onda zamena. Za nepuna tri sata, koliko su kod tebe
ostali, ispaljena su etiri metka, od kojih jedan orak. Pitao si za situaciju, politiku.
Drugarice su traile iste krpe, lavor, vodu, kako bi plaknule svoje pizdurine. Donosio
si, pomagao im, prao im. Jednoj si, tobo grekom, unuo srednji prst. Blago te
ukorila u ime Pokreta. Drugovi nisu prali ni udove ni ake. Mirisali su svoje prste,
brojali njima pare koje si im za Kominternu bio sakupio. Izbrojali su i hiljadu osam
stotina puanih metaka, pedeset bombi, jedanaest pitolja, pet nagaznih mina, kramp.
Pitao si za situaciju, politiku. Oni su te podsetili na pukomitraljez, na bredu, obeanu
jedne od prethodnih noi. Iz mraka si iupao bredu, desetak redenika, sanduk metaka,
deji telefon. Tek tad su rekli da situacija, politika, ni ja sjajna, kako se pria. Da
101

saveznici s Istoka i sa Zapada sporo napreduju, te da ti mora nastaviti s

obezbeivanjem sredstava, na prvom mestu para, a zatim oruja, municije, kao i
pornografskog materijala svih vrsta. Rekao si da e Pokretu obezbediti top. Vie im je
bilo do para, ali su pristali. Drugovi su te poljubili u tvrdo, ratniko, crnogorsko elo.
Drugarice u usta. Zaudarale su na rakiju, na muko seme, na muda. Izali su negde iza
ponoi, robu bacili na magarca i poli prema Limu. Ja sam svedok da si im, ne bojei
se naih straa, mahao. Posle si doao kod mene i do zore mi govorio kako e svet biti
- crven, to nisam shvatio...
Paolone, reci im da pristanu na dvoboj. Nek biraju oruje koje im najvie
odgovara, vrijeme, to jest doba dana. Nek biraju i mjesto, ne mora to biti kod
Kraljiinog nunika. Nek mi, ako nita drugo, odgovore, nek kau da nee ako zaista
nee. Nek me primijete! Inae, u stanju sam da iz brede, koju sam za Pokret naruio
od jednog Sicilijanca, raspalim po Komandi. Pa emo vieti onda hoe li Allegretti,
colonnello, bezbjedno razvlaiti federe i guziiti balkanske kurvetine!
Montenegrino, bojim se da e opet rei kako moe initi to te volja, ree
Salvatore Paolone, vojnik bez smene: Pre neki dan sam majoru Pedutu, riem,
saoptio kako si spreman da se Pokretu pridrui, da bei iz ove smradne i icom
ograene jame na slobodnu teritoriju. I ja u za njim! rekao je crvenokosi. Izgleda da
i oni hoe da te zadre, tu!
Allegretti je gledao kako za Danom, u raskopanim oficirskim kouljama, ide
grozd arenih devojaka, njih deset. Nisu to bile solunske Ciganke, ni drolje iz Skadra, a
ni lepotice iz Splita i Skoplja, ve pljevaljske prostitutke koje su ekale kamionsku ili
bilo kakvu vezu preko Bijelog Polja i Berana s Podgoricom i Bokom Kotorskom. Dana
ih je vodila prema Maliu, tanketi, prema vojniku bez smene. Tamo je ve itav sat
bila Dalmatinka s etom svojih kurvi.
Maliu, compagno, kad si poslednji put video mog Pietra? upita Dana:
Salvatore, amico, gdje je moj Portulu? Paolone, ti sve zna!
Malopre su Barbagallo i on bili s Horacijem na esmi, ree vojnik: Mora da
sad negde potkivaju Horacija.
Pietro te nee! ree Mali devojci: Zar ne vidi?
Onda mi nita drugo ne ostaje nego da ponem praviti uda, ree Dana i strese
se.
Bjei na osloboenu teritoriju, ree Mali: Pomozi, gore, drugovima. I
drugaricama. Progresu, Pokretu, tabu Petsto prve!
Ko da me odavde izvede, compagno?
Nagon prema slobodi, jednakosti i Kominterni bie ti najbolji vodi, ree Mali.
Obeava li da e gore biti Pietro?
Bie ako ga mrane sile faizma i imperijalizma ne zadre u ovoj kalnoj jami,
102

ree Mali.
Tad odnekud banu Pietro Portulu, kaplar. Bio je usplahiren. Kao da je od nekog
beao. Pietro se ukopa izmeu vojnika bez smene, Malia pod lemom, Dalmatinke.
Pogleda prema Komandi, s ijeg je prozora pukovnik mahao. Pukovnik je, inilo se,
bio go golcat.
Maliu, compagno, reci da Marika nije kod signor colonnella! gotovo zaplaka
Pietro.
Nije!
Gde je, Maliu, compagno?
Ima sat kako je prola ovudije, ree Mali: Rekla je da vie nee da se jae s
crnim okupatorskim snagama. Ve da hoe da se pridrui partizanskim jedinicama, koje
sa svih strana opkoljavaju ovu polimsku jazbinu. Uprtila je pukomitraljez, opasala se
redenicima, sa svima nama se pozdravila. I rekla da e je Bijelo Polje vieti tek sa
slobodom!
Koji je pravac uhvatila, compagno Mali?
Tvoj pravac, Pietro!
Moram li i ja izneti jednu bredu?
Mora, Pietro!
Moe li sa mnom Augusto, pornograf i peva?
Moe, Portulu, kako ne bi mogao!
Compagno Mali, hoe li me Marika uzeti kad prebegnem od mojih k tvojima?
Hoe li mi onda davati?
Samo ti prebjegni, Pietro!
Ali, dok ne prebegnem, compagno Mali, osiguraj mi njenu fotografiju. Ne
stidnu, preklinjem te! Da je na slici obuena, nasmejana, da joj se u oima vide
iskrenost i potenje. Majka moja i sestre sliku Marikinu hoe da stave pored Jelenine,
kraljiine. Sardinija e priati da je Marika druga Crnogorka koja je legla s Talijanom!
Onda dvije brede, Pietro! ree Mali: Stotinu ovakvijeh lemova, da narod u
njima kuva! Dvjesta bombi! Hiljadu metaka! Pet mazgi, da hrabri i vrijedni na narod
ne vue! Top, ali vei! Onda je naa Marika samo - tvoja!
Kao to je iznenada stigao, Pietro Portulu iznenada i ode. Dana ne stie da mu
kae da u Bijelom Polju bez njega nee moi, da e i ona preko mosta pa u goru. Dana
stade da cvili.
Maliu, compagno, ti bi sve da nas prevede u partizane, zacereka se
Dalmatinka, te devojke i njihov podvoda, Pljevljak, grunue u smeh.
Sirotice moje zavedene, drugarice, sloboda ne dolazi sama, ree Mali i uzbudi
se: Sloboda trai rtve, krv, matu. Svak nek joj krene kako zna i umije. Kako ga srce
103

bude povelo!
Maliu, compagno, ako se sve pridruimo toj Svjetskoj revoluciji, Pokretu i
Progresu, ko e Talijane podrivati moralno, politiki, finansijski?
Vodi nas, Maliu, compagno! rekoe devojke, jedna za drugom: Da ne
lutamo, ti zna put!
A meni, koji ostajem da se tu ugljeniem, prijatelji, pokaite jednu ficu,
sneveseli se Paolone, vojnik bez smene: Da imam ta da liem, na ovoj vruini...
Devojke su se, gledao je Allegretti, otkrivale. Prinosile su i pokazivale svoni
vojniku sise, bokove, stidnice. Allegretti svojim oima nije mogao da veruje.
Koliko svetog i slatkog balkanskog mesa na jednorn mestu! aputao je Paolone,
irei ruke kao da je na gozbi: Dvadeset rupa, o Hriste, dvadeset pizdi, a ja samo
jedan cazzo...

8.
Mali stie do kue u kojoj su. soba do sobe, stanovali kapetan Brambilla i
Fioravanti. Lorenzo je drao flau, Vittorio knjigu. Mali se, sa lemom na glavi,
zaustavi. Brambilla mu ponudi stolicu, Mali odbi, ree:
Kapetane, to ne puti naeg gluvonijemog Raka?
Kakav Rako, compagno Mali! ree Brambilla: Jovo Jovovi, komunista,
organizator ustanka u Crnoj Gori!
Kapetane, testa di cazzo, opameti se jednom! lanu Mali, te Fioravanti stade da
se smeje: Ne vrijedi vam to ga mlatite i muite, progovoriti nee. Gluvonijem je!
Komunista, pa glumi! uskipe Brambilla: uva tajne, planove, nije sluajno ba
on crnogorski Due!
Ve etvrti dan odbija hranu, ree Mali gledajui kako Lorenzo Fioravanti
otpija: Ne muite ga, putite ga!
Drau ga sve dok ne oda svoja gnezda, svoje partizanske diverzante, ree
kapetan Brambilla: Dau mu da jede i pije tek kad sve prizna. Onda e za njega
odgovarati jai od mene. Majori, pukovnici, generali. Jovo Jovovi nije bilo ko!
Compagno Mali, ja bih sirotog Raka pustio, ree kapetan Fioravanti: Kakav
Jovo Jovovi - tog nikad neemo uhvatiti.
Da to saoptim pukovniku, Lorenzo?
Javi i to, Vittorio!
Ti bi pustio inladie koji su pokuali da dignu most? A trojicu to su priznali da
su pripremali atentat na pukovnika, na Agia, na popa, na hodu Merdana? ta bi s
104

avanturistom kod kog su naene dve brede, hiljadu metaka, dvesta bombi, stotinu
lemova? etiri mazge kupio, na kredit, razume se, petu mazgu isplatio, znamo i kojim
vojnicima...
I njih bih pustio, Vittorio!
Kapetane, merda di pesce, govno od ribe, ne muite vie naeg Raka! ree
Mali: Progovoriti nee, tajne odati nee! Ubijte ga, potenije je!
A da li e jo odbijati hranu? upita Brambilla sneveseljenog Malia i
Fioravantija, koji se mraio: Hajde da se kladimo. Tvrdim da e, ako i danas odbije
hranu, osvanuti mrtav. Stavljam sat!
Mali je prolazio pored zgradurine u kojoj su bili zatvorenici. uo se pla dece,
jeanje ranjenika. Neko je pevao, otegnuto i ludaki, pred smrt. Iz prozorskih jama s
reetkama izbijali su memla, smradovi, dim.
Mali se priseao prie koja je ve trei dan kruila gradiem. Rako je, pod
batinama, progovorio. I to: Neu vau faistiku hranu! Pekli su mu tabane, upali
nokte. Jeste, komunista sam, pa u odbijati hranu i vodu sve dok ne odete iz ove
napaene i porobljene zemlje! jeknuo je i sruio se. Mali je iao pored podrumskih
prozora i u sebi aputao: lzdri, Rako! Nama koji smo za Pokret, nama
revolucionarima i roenim komunistima, nama su potrebni ljudi vrste volje, elini
borci, heroji koji radi ideje mogu da odbiju sve! Izdri, Rako na! Bijelo Polje samo
to nije palo! Mali se mimoilazio s vojnicima. Nije im smetao njegov lem.
I dok su vojnici urlali, lupajui u doboe i porcije od aluminijuma, Mali se
pribliavao ianoj ogradi koja je opasivala mesto. S druge strane bila su deca. Nema i
nepomina, gledala su preko bodlji. Bilo ih je desetoro. Dronjava, upalih obraza,
okrupnjalih oiju, drala su u rukama sudove. Pognuti i gotovo uvreeni u icu, kosturi
u ritama su provlaili sudove i molili vojnike koji su se vrzmali oko kazana.
Mali je svakodnevno susretao male prosjake. Deca su skitala selima i
drumovima, vukla se sokacima. I pred njegovu jazbinu su dolazila i molila. Prosjaci su
cvokotali pred crkvom i pred damijom podjednako. Prosjaei su pevali, ali niko, pa
ni Mali, nije mogao odgonetnuti rei njihovih pesmica. Odrasliji maliani i devojice
su, kao danas, vodili one koji nisu mogli da se kreu,
one bez nogu, ruku, oiju, one to su etvoronoke bauljali prosei na svim
dijalektima Balkana.
Mali spazi kako vojnik, bio je to oveuljak s briima i perukom na eiru,
stade da sipa makarone u deje sudove. Rakije, nesnosne ege i suza bile su pune
vojnikove oi. On je pevuio. Daleko su mu bile deje glavice, nije ih mogao
pomilovati, pa je samo plakao i govorio im da e biti supe, makarona, kostiju...
Umalo se ne sudarivi s vojnicima koji su kao oamueni izlazili iz zatvorskih
prostora, Mali preskoi plot. Bila je to veoma udna ograda: tamo gde su se
zavravale lese, ispletene od vrbovog prua, nicala je taraba s ipkama bodljikave ice.
105

Dalje su Komandu i druge zgrade, u kojima su bili oficirski stanovi, najee svratite
najnieg reda, zatvor i barake, opasivale vrljike, ulegnute i natrule. Onda je na red
dolazio obian plot, kraj kog je uao vojnik, izuven i razdrljen.
Bio je to niko drugi do veseljak i enskaro, tripera i posle Augusta Napolitana
najbolji gitarista, Nino Bottoni. Kraj njegovih nogu, tamo dokle je senka plota dosezala,
nauznak su leale fieklije. Iz njih su virile aure, tako ute da bi poten ili naivan
ovek lako poverovao da su pozlaene. Bottoni je pokraj cipela drao bombu, kraj
bombe sveanj Malievih pornografskih fotografija.
S druge strane plota, Ismeta, devojka, utala je kao statua od mesa u crnini. Cev
Ninove puke, koja je leala kraj jo nezavrenog pisma, ne trepui je gledala kroz
plot, u Ismetine glenjeve. Bilo je neega zagonetnog, nadraenog, u oku te cevi bez
zenice, neega peinski hladnog, neega to se krilo i to je slutilo, neega to je
vrebalo da se zadimi.
Zvali su Pietra, kaplara. Ruak se delio, kazan od aluminijuma se puio, sluali su
vesti o uspesima divizije Venezia. Pietra nije bilo. Mali je imao elju da im kae da je
Pietro zauzet kupovinom este, najjae mazge, osiguravanjem none liferacije ve
isplaenih lemova, atora, defanzivnih bombi, cokula, kapa, puaka, soli, gume za
obuu, pirina, ice, sudova. Mali se pribliavao vojniku, Bottoniju, i utvari u crnim,
muslimanskim prnjama, pa ga je obuzimalo oseanje naputenosti i bliske nesree.
Gadio se onoga to je Nino kroz plot inio, obarao je glavu. A tamo gde su se
zavravali prljavo kopno i ograda od ice, jurila je reka, Lim. Mislio je o drugoj obali, o
slobodi. Peklo ga je sunce. Mali pored same ice, na drugoj strani, spazi psa i kuku.
Bili su povezani...
Nina i Ismetu, devojku, nita sem plota nije razdvajalo. Vetar se igrao slovima
njegovog pisma. Ismeta je stajala kao crni, vrui grad. Slova bi ve i odletela da nije
bilo travki za koje su se hvatala.
... najvoljenija moja, na tebe stalno mislim, sanjam te... traio odsustvo... nisu
dali, niti e dok god ne pobedimo a to je kau uskoro... sad nikog ne putaju, jer...
celu dolinu Lima zovu Dolina gonoreje... sreom ne zna ta je to, oholi Mario, oholi
guz, obole nozdrve i nepca, enama obe rupe istovremeno, sva sluzokoa, onda ui,
nokti, zglobovi, kosa... stoga se ni s kim ne rukujem niti dam da mi se unose u lice...
samo bon giorno ali i to na odstojanju od metar i ezdeset santimetara...
Nino provue kroz plot pruti i primae svoj dah devojci. Prutiem protee neto
vrelo, napravi luk oko Ismetinih glenjeva i kolena, poe uz bedro i zaustavi se meu
slabinama.
... putevi su nam preseeni, gradi Bijelo Polje, isti je sluaj s mestima Berane i
Pljevlja, opkoljen partizanskim odmetnicima... danas su tu a sutra ko zna gde, a
106

pucaju iz samog neba i neustraivi su nita manje od... u opasnosti smo, van ica
idemo samo kad moramo, po seno za mazge... ovaj narod, kog smo zbog kraljice
majke, dobre Jelene, smatrali prijateljskim i bratskim, buntovniki raspoloen i do
slobode mu je koliko do hleba i sunca, to ne razumem, ja koji sam svoju slobodu
poklonio tebi... pre neki dan ubili nam Valerija, Luigija i Giangiacoma, kao i onog
mog imenjaka koji te pozdravljao i pitao za lek protiv etiopskih stidnih vaiju,
donetih ovamo iz Grke i Albanije... porunika uhvatili, vezali na magarca,
natrake, uputili nama u ice... porunik iste noi umro, svi kau od sramote, bio je
iz Torina... to je onaj to je Pietra, Augusta kompozitora i mene, tvog anela, stalno
vreao i amarao...
Nino zasuka rukav, prste provue izmeu rebara plota. Jae nego obino u ilama
oseti strujanje krvi. aka napipa koleno, sama poe gore; stie do znojave, uplaene
ptice, tu se zaustavi.
... zamisli, vie naih vojnika je iz neobjanjivih nama razloga prebeglo k
njima... odneli mitraljeze, bacae, odveli mazge, a neki i svoje enske... neke smo od
njih zarobili, kurve utekle, priali su da ih nisu muili i da su jeli sve to i narod, to
i pobunjenici koji, zamisli, pevaju nepristojne pesmice o Kraljici majci... mi se
vrsto drimo i hranimo vas... dajemo straan otpor... ponekad pojurimo gore,
partizane traimo po granju, popalimo kue, a im padne mrak pravo u kasarne, gde
je na Balkanu jedino sigurno... svima javi da sam predloen za medalju, ali vie neu
juriati, makar mi dali dve... jer, ta e mi Medaglia d'oro ako moram da poginem za
nju, kad ne bude imao ko da te voli kao ja sad. .. jue zamalo nisam nastradao, bilo
jezivo, kurum prosvirao iznad mene, onda udario ni sam ne znam u ta...
Kao jue, kao i drugih dana kad je ovamo dolazila, Ismeta oseti rog u svom mesu.
Podavala se njegovoj snazi, priljubljenoj uz plot, i oseala da joj kolena podrhtavaju.
Pala bi, sruila se na zemlju da je na bilo kom drugom mestu bila. Mrakom su se punile
njene one duplje; tamom, crnjom od vojnika to je kao pas dahtao; crnilom guim
ak i od krpa koje su joj zaklanjale lice od sunca.
Uskipe galama negde pokraj plota. Nino pogleda preko ramena i vide da vojnici,
njih desetak, vode prema zatvoru oveka vezanih ruku. ovek je plakao i obeavao da
vie nee potkradati talijansku vojsku.
Nino se tre i prignu glavu k zemlji. Ismeta se zaudi to se Nino uuri pored
plota i njenih nogu, pa malo odkrinu feredu; vide kako se, onako sitan, iljate glave i
tankog vrata, polako pridie i nasmei.
Krupna i nabrekla Ismeta jo vide: vojnik promrsi neto to je podsealo na
stenjanje; to to je rekao bilo je vrue, izlazilo je iz njegove utrobe, prosto iz samih
muda; bilo je meko, kao svila koja se cepa. I usne su mu drhtale. Ona ih je u mislima
107

ljubila i grickala. Vie joj nije bio smean. Sputala je crnu krpu preko lica. Vojnik je
nadahnuto aputao, gurao. Ne bi ga razumela ni da je govorio njenim jezikom.
Okruglo je bilo njeno lice. Jedino je Merdanova ena, Nidara, bila tako lepa.
Toliko je bilo belo to Ismetino lice da se nije moglo dugo gledati, da se moglo uporediti
sa srebrom ribljeg trbuha, s hartijom onog nezavrenog pisma, s nebom u svanue.
Vojnik ga zapamti kao svoju kob.
Ismeta oseti rog u svom drobu. Zatalasa se na nanulama. Crni, ilavi oveuljak
jo snanije se pripi uz ogradu, koja poe da poputa. Ismeta se jo jednom zatalasa,
mrak i teskoba pobegoe iz njenih oiju: i pre nego to shvati ta on to s njom radi,
zanjiha se kao talas koji silom ljubavi ne moe da se odvoji od hridine. Onda se i
Ismeta stade priljubljivati uz plot i uz sladostrasno meketanje naticati.
Ja mnogo voli tebe, signorina ... ja mnogo voli vama... ja ne moi iveti bez
tebe... amatissima... bez tvojih tesnih rupa...
Crna statua zadrhta. Meso oseti oploenje. Kolac plota ona stee grevito.
Slova Ninovog pisma nestajala su s hartije. Bila su u travi, u sasuenom ipraju.
Ili u samom vazduhu.

9.
Augusto, prijatelju, zapevaj moju pesmu, zamoli Pietro, s porcijom makarona,
s komadom hleba u ruci: Samo danas, Napolitano! Hajde, poni. to se mrti?
Mamma, la canzone mia piu bella
Sei tu...44
zapeva neko umesto Augusta.
Augustovo lice se smrai. Zadrhtae mu usne i brada. Zaplakao bi da prstima ne
pree preko ica. Gitara odgovori. Ne gledajui ni Pietra, koji je ekao da prihvati, ni
druge, koji su zveckali porcijama, Augusto s bolnom estinom krenu:
O Lucrezia, non avrei creduto,
Che tu avessi avuto
Quatro peli nel buco del culo...45
Vojnici prsnue u smeh.
Augusto, kako ti se ne smue te porcherije?
Pietro, brate, oprosti to ne mogu zapevati tvoju pesmu, gotovo zarida
108

Napolitano: Kuan sam, zaudaram! Zaraen etvrti ili peti put otkako sam u Crnoj
Gori! Triper! Sramota me! Dok sam ovakav, Pietro, preko mojih usana nee lepa re.
Stani!
S poslednje stepenice Pietro zakorai u zatvorsku tamu. Stub svetlosti, koji je
nicao iz sredine vrata, lebdeo je iznad njegove dvoroge kape. On je u uglu video
vojniki krevet i ljudeskaru na njemu. Pietro kroi. Kolos golih cevanica drhtao je na
gomili slame. Pietro se, drei paljivo porciju i hleb, nae k njemu. Svetlost se
rasplinu po Rakovom licu, Pietro pomenu hranu.
Mrak je postajao sve rei pored zidova. Pietro je gledao kako Rako prikuplja
noge, kako sastavlja glavu s kolenima i kako, tako sklupan, neartikulisano cvili. Pietru
se Rakovi glenjevi uinie ogromni, tabani neprirodno iroki. Vrhom cipele dotae
oveka, onda mu pokaza porciju. Rako zamumla.
Treba jede! ree Pietro.
Rako ustade s kreveta i prisloni se uza zid. On stade mrsiti bradu i putati mukle
glasove. Pietro zakorai u svetlost nakrivljenog pravougaonika. Onda mu jo jednom
prinese porciju. Krupni, pogrbljeni ovek krio je lice akama i jecao.
Montenegrino, nema jesti - nema iveti! Ima jesti - ima iveti! Zato jesti odmah.
Evo, ovako!
Pietro odlomi koricu hleba i stade je krckati.
Makaroni taliani dobro. Jesti!
Rako zamumla.
iveti, ree u sebi Pietro Portulu kad vide da se Rako rogui: iveti, makar i u
paklu! ponovi i spazi da ljudeskara kripi zubima: iveti, initi samo dobra dela. Celog
ivota otvarati zatvorske jame i putati muenike. Davati im hleba, milovati im uboje i
rane!
Pietro ustuknu, poe prema vratima. No vrata su bila daleko. Pietro vide kako se
Rakove viline kosti istakoe. Oi Rakove suludo su gorele - bile su to dve
kafenosmee mrlje, dve do usijanja vrele take smetene u jame ispod obrva. Rakove
kande podigoe se do Pietrovog vrata. Pietro ne stie ni da se zaudi, a kamoli da
krikne. Drao je porciju i hleb. Oekivao je udarac.
Nabijen smradom, s uvrenom pantljikom svetlosti, podrum je, inilo se Pietru,
as propadao, a as se uspravljao i lebdeo iznad krovova i brda. Negde nasred te
prozukle tame lebdeo je i Pietro i vrsto drao porciju; plivao, tako, po memljivoj
izmaglici, mokrio, i oseao da mu studen ledi kimu. Rakove ape su mu se primicale.
Tad Pietro zinu, usne razvue. Bilo je na ivicama njegovog smeka neega
srenog, zahvalnog, ljudskog. Pietro se zakikota. Onda se njegov smeak i pogled
sledie. Usne zaobli, ali ne kriknu, ve samo ruke podie uvis.
U magnovenju vide majku, zatim Mariku. Koprena straha, slina oblaku magle,
109

zakloni obe ene. On vie nije znao da li je meu Marikinim ili majinim stegnima; ni
da li pipka usmine i jamu devojke, koju je previjao i lomio vojnik iskraj plota, Bottoni,
ili razvre i lie stidnice svojih sestara. Pietro je jasnije nego ikad uo jeanje i
zapomaganje u peini do Rakove, pesmu o Lucreziji, dobo. Priznade sebi da zna sve
Augustove porcherije i da ih u besanim noima poudno apue. Obuze ga stidna tuga.
U molitvi koju zaas zbrza pomenu oca, sestrice redom, zakle se Madoni da e majku i
Mariku voleti podjednako. Pomenu posrnule devojke, kurve, zaele im svetlost i sreu.
Pomenu lemove, bombe, mazge. Pomenu kapetana Fioravantija, zvanog Lorenzo
Dobriina, zamoli Isusa da mu pomogne pri prevlaenju oruja, municije i atora preko
ljenikog mostia. ispod ice, pri beanju u brda. Pomenu Paolonea, vojnika bez
smene a s dvadeset pizdi pred nosom i jezikom. Pomenu rieg majora, Antonija
Peduta, njegovu metaforu, Don Grubana od Bijelog Polja, zaele im da kao pravi
Vitczovi stignu do kraja Pomenu slobodu. No ne stie ni da se sagne, prevari dina, a
kamoli da kroi prema vratima.
Rako zamumla. Krivei vilice i otvarajui ake, on se strmoglavi na Pietra. Za
Rakom se podizala slama, naginjao zid. Pietrovo telo se, kao mlatnuto maljem, oprui.
Tajna snaga podie ga na kolena i savi u prsten. Rakove vilice i ape jo jednom
proletee pored zida, pa ih nestade.
Pietro odgurnu Raka nogama. Uini mu se da ga vie nee biti. No sledeeg trena
oseti kako se na njega srui, kako ga poklopi koata gromada. Zapahnu ga Rakov
dah, smrdljiviji od same slame. U Pietrovim zubima nae se Rakova nadlanica. Na
jeziku oseti ukus krvi, urina, izmeta. Pietro se srui u tamu, na dno slame, ruke
klonue pored tela. Dunik njegov stade da klokoe, ake Rakove da se otvaraju i
sklapaju kao kleta. I jedino ega se Pietro mogao setiti bili su sprena zemlja pored
iane ograde, mali prosjaci, Augusto kom je bilo odreeno da do sudnjeg dana nosi
scolo. Onda Pietrove one duplje prekrili crnilo dotad najdubljeg sna.
Rako se uspravi. Podie Pietra uza zid kao kakvu strvinu. Pietrovo telo jo se
grilo, bljuvalo slamu, cigle, vraalo makarone. Rako se neega uplai pa, s Pietrovim
grkljanom u eljustima, propade u mrak. Porcija se kotrljala. Rako se toga bojao.
Rako je stajao iznad Pietrovog tela. Gledao je svoje ake. Nemo je plakao. On
nije uo ranjenike, a ni vojnike, koji su oko zatvora pevali. Bio je zgranut. Pa nije znao
ta e sa sobom, s telom na podu. On pojuri prema vratima. Za njim krenue mokra
slama i zidovi, smrad i paukovi. On ne primeti da zgazi Pietrovu porciju, hleb. Izjuri uz
stepenice, s makaronima, sa abama, sa stonogama.
Na samom izlazu Rako se sudari sa straarom koji stade da zapomae i zovc
kapetana Brambillu. Rako obori jo dvojicu. Pojuri prema kapiji, mumlajui.
Oslobodie mu prolaz. Augusto i oni to su iskraj kazana dozivali prljavu, dlakavu,
trorupu Lucreziju. Rako spazi tenki, dole na trgu, straara, bajonet. Vide mazge,
natovarene mitraljezima, lemovima, atorima. Opazi motocikliste u crnim kouljanta,
110

pa se vrati u dvorite, u senku.

Vojnici, dugonogi Leo, nosati Amintore, onaj grguravi to je na podijumu od
izvaljenih vrata predstavljao Sicilijanca koji prodaje, kupuje i preprodaje Crnogorcu
gomilu robe, razbeae se. Kapetan Brambilla pade u zaklon, iza kazana opali iz
pitolja, tako dade znak za uzbunu. Vojnici i mazge kapetana Fioravantija se zaustavie.
Brambilla zaurla da begunca moraju ivog uhvatiti, da pretovarene mazge moraju
vratiti.
Za Rakom je jurila desetina. Na pukama su imiali noeve. Vadili su bombe.
Rako u trku obori dvojicu, prevrnu kazan. Niko nije smeo pred njega. Rako izmae i
onima koji su ga hvatali za dronjke. Nae se na istini, spazi reku i bokove planine u
daljini. Lice mu se ozari. Preskoi ianu ogradu i strugnu ledinom.
avo nanese Raka ba pored Nina Bottonija. Sita vojnikove snage, Ismeta se
zamota crnim krpama i pobee poput neastivog. Bottonijev ud se puio, gledao za
Ismetom.
Bottoni, pucaj, najblii si mu! urlao je Brambilla.
Bottoni nasloni puku na vlat ice. Kundak mu drmnu rame. Rako se tre, ne
primeti da mu je ruka krvava; on nije uo da su i drugi pucali. Trao je stranom, malo
pognut, video pred sobom sivobele mrlje puta i umu, koja je poinjala s one strane
reke.
Na peti Bottonijev pucanj tre se i uspravi. Nije vie trao, samo je irio ruke.
Liio je na pticu. Prostreljen estim Ninovim zrnom, Rako svima okrenu lea i poe
tamo kud se asak ranije bio uputio, prema obali. itav trenutak osta nepomian.
Zatim, naginjui se kao da ide po gredi, pade i zari lice u prainu.
Vie nisu pucali. Samo su trali pored ice i gledali kako veliko telo klizi stranom.
Hteli su da ga preteknu, mrtvog stignu, ali je Rakov trup bio sve blie litici, ispod koje
se penila reka. Jeknue kad videe kako se Rakovo telo odvoji od stene, kad bunu u
vodu.
Nino Bottoni je plakao.

10.
Postiena onim to su asak ranije kraj plota gledala, raaloena za Rakom,
Ninova slova vraala su se iz trave. Oborene glave i oiju punih krvi i praine, stupala
su na hartiju i tu se komeala. Odatle su gledala trag koji je ostavilo Rakovo telo.
Slovima nije bilo jasno to Bottoni ne moe da se povrati, prepozna drugare koji
su mu, grlei ga, estitali. Slovima je bilo pretoplo na osramoenoj, okrvavljenoj hartiji,
jedva su se drala na nogama. Sigurna da ih niko ne gleda, slova su se preskakala i
111

jahala, naticala, nabijala jedno u drugo. Niko ih vie, Nino Bottoni ponajmanje, nije
mogao dovesti u red. Pa su se igrala, isturala stranji i miriljavi deo, otkrivala stidna
mesta kao Ismeta, asak ranije. U toj igri teko ih je bilo raspoznati i razumeti.
... sam, svi kau, hrabar... zlatni na Dario... zna li da mu je tata u... divljim
balkanskim planinama... jedina moja Nanda... konano pobediti... porui svima... da
nije tano da se na tle Italije iskrcavaju Amerikanci... Englezi... u stvari Crnci... nije
tano da ne znamo gde smo i da su nas sve komande zaboravile... da smo zaraeni,
svi, kako javlja Radio-London, nije tako... ima zdravih... pozajmi, ali pazi ime e
mu vraati, on je... ljubi i grli vas... pijunu Agiu raste desno uho, vide svi... ako
me prevari... samo na tebe i na tvoju tesnu i sonu ficu... ubiti ili ivu zapaliti...
kako podneti tu sramotu... udarac u srce... ponekad plaem... jue plakao za
Rakom... nije kriv... neu vie...
Neka slova nisu htela da se vrate. Leala su u travi i bunju nauznak, gledala u
nebo Rakovom krvlju natopljeno i gorko plakala.
Mali zalupi vrata svoje jazbine i okrenu klju u bravi. Devojke ga opsovae na
vie jezika. Jedna od solunskih Ciganki ree mu da je matto.46 Maliu su ruke drhtale.
Nije znao kako da otera Barbagalla, koji je, podnapit, glavinjao da e do kraja rata, to
jest do pobede, proslavljati kaplarski in. Mustafa Agi prepirao se s Marikom.
Barbagallo je pominjao pobede na kopnu, na vodi, u vazduhu. No Mali je odbijao da
otvori jazbinu i pusti unutra rulju kurvi, podvodaa i vojnika.
Mali je povei list razvijao, lepio ga na vrata, poiznad brave. Krv mu je udarala u
slepoonice. Uzbueni su bili i kapetan Brambilla i Mustafa Agi, koji su itali:
RADIM ZA OKUPATORA .
RADNJU ZATVARAM IZ POLITIKIH
RAZLOGA . NALAZIM SE SVUDA .
NEU VIE DA

Zaista interesantno, ree kapetan Brambilla gledajui kako Mali nameta lem
a revolver, kola, pomera na kuk.
Neuveno! grunu Agi: Sad mi recite da li sam bio u pravu kad sam predlagao
kopljenje? Ja bih ga sad samo jednim zrnom ... dok nam nije umako Petsto prvoj...
Kakav rukopis, kakva slova, signor Agi!
Taj nikad nee nauiti latinicu, capitano! zarea Agi, ljut to Brambilla odbi da
slua priu o irilici kao komunistikom pismu: Slova crvena, kao i zvijezda, ona
njihova!
Nije mi jasno to je one etiri rei stavio izmeu znakova navoda, ree kapetan
112

Brambilla drei ruku na pitolju.

Komunista, signor capitano! jetko objasni Agi: Kod njih je sve pod
navodnicima!
To dosad nisam znao, signor Agi.
Odsad znajte!
Kapetan Brambilla pode. Za njim je iao Agi, liio je na telohranitelja. Marika
ree Maliu da nije sigurna da e se sve na humoru zavriti ni da li e moi da mu
pomogne. Odvodei svoje devojke prema drugoj krmi, Dalmatinka ree da joj je tek
sad jasno to e mu onakva jaja i onoliki cazzo. Svi se razioe. Mali osta sam, pored
reenica, pod zvezdom. Sluao je roktanje topova, jeku.
On proe pored damije i spazi nekoliko odanih i izgladnelih vernika. Izuveni i
dronjavi, oiju punih ege i zebnje, zurili su uz minare. Nebo je bilo pusto i usijano,
bez bradatog svcca Merdana, s brojanicama, tamo gde su ga obino u to doba dana
gledali.
Maliu je damija bila za leima. Omamljen mirisima jela, pesmom i vikom, on se
prikradao hodinoj kapiji, pred kojom je stajao straar s bajonetom na puci. Straaru
je smetao Maliev lem. Ali je utao i pazio na ulaz.
Raspasan, bez kape i oruja, poodavno pijan, Allegretti je nazdravljao popu
Vukiu, koji se, ve poliven jagnjeom orbom i rakijom, ljuljao na drugom kraju
trpeze.
Kume moj, kumaine! kmeknu hodica Merdan, kako bi nadgluio graju i
pesmu: Kume, hiljadu puta ti zahvaljujem!
Podizale su se ae, boce, kape. Lomilo se staklo, prosipala se rakija. Mirisali su
ovije meso, turski slatkii, erbe. Hodu je obuzimao zanos:
S tvoje strane nas sunce grije, divni moj kume! A otkad sam govorio da e doi
dan kad e biti kao to je danas! I eto, kume moj, kumaine, ti si najzad meu nama!
Nego, uj me, kume moj...
ta je to kume... kume moj?
Ne bih vam mogao tano prevesti, signor colonnello, ree ulagivaki metanin s
crvenim fesom, carigradskim, na lobanji: Malice me uhvatila rakija, oba su mi mozga
stala. U svakom sluaju, zaplete se ljudeskara i ispusti jagnjeu pleku.
Nije pogrdno? Ili, moda, dvosmisleno?
Ne hi se moglo rei, Komandante.
Nije li politiki?
Pa... i jeste i nije, ree ovek.
Pukovnik stade ereiti oviju glavu.
Tad Mali spazi vojnog svetenika. Bio je to oveuljak niskog ela, tupih plavih
113

oiju, dugih ruku. Izmeu brkova i retke brade igrao mu je kiseo osmeh. Padre je
pokuavao da neto objasni popu Vukiu. Pop Vuki, poliven i umazan, grohotom se
smeja. Kad god bi na licu svog latinskog sabesednika ulovio nezadovoljstvo, uvredu,
pop Vuki bi se promekoljio u stolici od prua, pa bi ga pomilovao po temenu.
oveku s krstom na oficirskoj bluzi udarala je krv u vratne ile, u ui. Pop Vuki mu
nije dao da ide u nunik.
Gde je ve jednom to uveno dete? prenu se Allegretti.
Vojni svetenik, Padre, izmigolji se iz pop-Vukievog zagrljaja, namesti bluzu,
krst, pa se izgubi s majorom Pedutom. I pre nego to pukovnik zaboravi ta je naredio
i to je danas tu, pojavie se s detetom. Prvi put bez ferede, tuna iako nasmeena,
hodina ena, Nidara, nosila je u naruju sinia. Pratili su je sneveseljeni Mustafa
Agi, Antonio Peduto i Padre. Kad pristupie elu trpeze, Padre sveano ree:
Stigli smo, gospodine Komandante.
Nidara je prvi put stajala pred pukovnikom. Pukovnik je gledao njena usta. lako
je grmelo, iako se ula vojnika pesma, dete nije plakalo Pukovnik je gledao mlene
Nidarine sise. Hoda Merdan je treptao. Dete je buljilo u pukovnika, koji nije isputao
zemljanu zdelu s ovijim mozgom, zubima, oima. Nidara je lukavo arala po gostima
- nigde nije bilo slavnog i unapreenog Barbagalla i nju je obuzimala podla seta.
Allegretti prie majci i pokloni se. Zatim s detinje glavice ostrie nekoliko
pramenova.
A sad ono najvanije, dragi na colonnello, ree pop Vuki: Ime mu nadenite.
Izgleda da bi neko htio da se to preskoi. Ime, ime, nome!
Ah, da, ree Allegretti.
Dijete e nositi vae, talijansko ime, prikrenu se ljudeskara i stade izmeu
hodice Merdanovia i mlene majke.
ta o tome misli signor muezzino?
Nije njegovo da misli!
Htio bih da se dijete zove Muhamed, jedva se usudi hodica da zine: Kao moj
babo, kao babov babo, kao najbolji mi ahbab - svi su bili hode, hadije, proroku
Muhamedu privreni iznad svega...
Ne moe! riknu pop Vuki i epa Agia za miku.
Pope, dijete je moje, ne tvoje, zatrepta hodica Merdan.
Nije vano ije je! ree pop Vuki gnevno i pokaza krbine: Dijete je dijete,
dar boji, i nek je ivo i zdravo. A sad - ime. Vae ime, Taliano! Nek to bude znak nae
ljubavi i simpatije prema vama...
Dijete je, ipak, moje, zacvile hodica i suze mu okvasie krmeljive oi.
ta tim hoe da kae, hoda?
114

To mi je jedini sini, Komandante. Od prve dvije ene eca su mi poumirala...

Ti se, Merdane moj, usuuje da naeg nezaboravnog Komandanta, i zatitnika,
lii asti koju elimo da mu ukaemo? Nije te sram da govori to to govori? Za ime
Boga, koji je jedan, pazi ta govori! Pomislie da mu nijesmo odani. I sva srea to
misli da se ali!
Ja iz dna srca potujem naeg Komandanta, uplete se hodica: Treba i
spomenik da mu podignemo - da se vjeno sjeamo njegovog mudrog rukovoenja.
Ali, Muhamed je moj, samo moj. Ne uzimajte mi ga, tako vam asti!
Pristaje li, Merdane, da mali nosi dva imena, lukavo e pop Vuki stojei
izmeu Peduta i Agia: Jedno koje ti hoe, Muhamed, babovog baba babo, a drugo
koje je po volji naroda?
Pa nekako ide, ree Agi dodirujui svoje desno uho.
Prvo mi je ime vano, ree hodica mrkui: Drugo stavite koje god hoete,
moe i ime kaurina!
Ne sramoti nas pred ovim junakom, Merdane! jeknu pop.
Ispunimo mu elju, signor colonnello, ree Mustafa Agi, uvreen: Nek se sin
zove Muhamed-Spartaco, i nek ivi stotinu godina!
Allegretti je zevao u Nidarina nedra, u bokove, u sapi. Da li od sree, straha ili
uasa, hodica je plakao. Pop Vuki je pevao as srpske i crkvene, a as skaredne i
talijanske pesme. Jedru mladu, pored koje je stajao Antonio, polivali su rakijom i
komplimentima. Muhamed-Spartaco je spavao. Nebo se prolamalo od topovske
grmljavine. Nidara je pogledom traila Barbagalla - bojala se da je otiao da se bune
u Lim i da je, kao onaj vojnik jue, potonuo. Raskoraena, vrsta na nogama, bestidno
lepa i mirisna, Nidara je gledala kako Augusto Napolitano skuplja usne i sa slau
izgovara skaredne rei kraj samog pukovnikovog uha.

11.
Maliu se inilo da je u hodinom dvoritu urnebes tek poinjao. ae su lomili,
boce bacali, iz pitolja pucali. ule su se psovke na oba jezika. Pominjan je kraj rata,
sigurna pobeda, istrebljenje crvenih. Teko je bilo razaznati ko je bio buniji a ko
skaredniji: Allegretti ili Napolitano, Peduto ili Agi. Pop Vuki je, s jagnjeom plekom
u apama, pokuavao da peva svoju omiljenu pesmu Giovinezza Giovinezza
primavera di belezza, ali mu je melodija izmicala. Dijafragma mu se podizala, pa se
kao naliven davljenik hvatao porcherije o dlakavoj i sifilisom oplemenjenoj Lucreziji.
Antonio Peduto bio je blaen pored Nidare. Antonio joj je, uo je to Mali, razlagao o
tome kako je vredelo, zbog jednog heroja na magarcu, zbog Kneza nad kneevima,
115

doi u legendarno Bijelo Polje. Peduto je nastavljao o ratu, slavi i pornografiji, o

prljavim instinktima i sveoptem sramu, o poeziji koja se, jer etike vie nema niti e je
biti, sa gadostima mora razraunati. Nidara ga je paljivo sluala, sise su joj se
talasale, bradavice vlaile. Antonio je, u zanosu, pominjao kraljicu Jelenu, kralja
Vittorija Emanuela III od Savoje, Duea, koji bi bio presrean kad bi dananje slavlje
mogao da vidi. Nidara je ispod oko traila svog Knjaza, Muhamedovog tatu,
Barbagalla...

12.
Jedan od vojnika pomagao se takom. Drugom je zavoj na glavi probijala krv.
Iako ranjavi i premoreni, vojnici skrenue u jedan od sokaka. Mali se uputi za
desetinom. Vojnici su njukali kao psi, sustizali se. Neki su bacali torbake, opljakane
seljake stvari, mrtvu pilad, strugove sira. Mali se uputi za desetinom, ugleda Danu i
gomilu uniformi oko nje.
Nikog sem vojnika, dece i prosjaka nije bilo u tom naputenom dvoritu.
Zabaene glave, razmaknutih nogu, Dana je leala u dnu dvorita. Gurali su se oko nje,
pevali. Boca rakije ila je od usta do usta. Nadrkavali su ile, pravili red - dva po dva,
do nje, a onda trojica na njoj. Obnaeno, izujedano telo jedva se opiralo nadraenoj
mukoj snazi, pa se grilo, pa je drhtalo.
Mali s prosjacima i decom prie gomili. Zemlja se uvijala pod krhkim,
presavijenim telom; u uvalicu ispod debla utiskivali su se tragovi kime i rebara. Obrazi
njeni bili su izgrebani, kosa od alosti postriena, oi opustoene i lude. Dana je grlila
izme, milovala ih, glasom detinjim aputala:
Pietro, ti nijesi mrtav... lau... ti si moj... samo moj... to me ne brani... utrobu
tvojoj sestrici iupae i saegoe ...
Nisu je sluali. Od grmljavine u daljini podrhtavala je svetlost oko njihovih
dvorogih kapa. Razapinjali su joj ruke, pokuavali da joj odgrizu sise, usta, draicu.
Usta su beala i pominjala bol, sunce, vodu.
Nisu je sluali ni oni to su pristizali. Neki u zavojima, neki pod punom ratnom
spremom. Niti su pevali, niti bilo ta drugo govorili. Samo su prilazili, vadili ile i radili.
Mali je gledao kako se gomili primie Paolone, vojnik bez smene. S bajonetom
visoko iznad lema, usta ispucalih i modrih, a oiju isplakanih, Paolone je skakutao kao
da bos gazi po vrelom pesku. tiputao je neto to Mali nije razumeo.
Mogao je i Paolone prii, izvaditi, ugurati. Svaki prosjak bi s nje ustao, uzmakao
pred vojnikom s usijanim lemom na lobanji. Tim pre je mogao na nju to su vojnici,
siti a oajni, odlazili. to su deaci, neki guavi, neki bogaljasti, inei to prvi put, od
116

straha plakali. Paolone nije hteo. Samo je gledao kako je upaju i razmiu. Pristizali su
starci, bacali se na nju.
Smodie je, compagno Mali! ree Paolone: Od sino tu lei. Ko sve nije bio
na njoj! Nikog ne prepoznaje. Grebe lice, stoga je onako krvava. Pominje Pietra,
pismo koje je uputila kraljici, majci naoj, Jeleni. Traila je da Kraljica blagoslovi njenu
ljubav prema Pietru. Kraljica je, izgleda, rekla da. lako zna da je Pietro mrtav, ona ga
zove...
Ti ne moe da prestane, ree Mali kad zau prodoran enski jauk ispod
gomile bezubih nakaza, djeaka, ranjenika koji su pristizali: Zavei, Paolone, ili idi na
nju!
Zvao sam naeg svetenika, ree Paolone: Ali na Padro kae da nee da je
ispovedi, niti da iz nje istera avola, zato to Dana nije nae, rimokatolike vere. Kae
da iz dna due mrzi pravoslavce jer su, tvrdi, naklonjeni svakom nemoralu, pa i
komunizmu. Pa zar i ona, jadnica? pitam ga, a on e: I ona, Paolone moj, jer da nije
pravoslavka, ne bi inila to to ini. I ne zaboravi, Paolone moj, da je avo koji joj se
zavukao pod kou, koji joj je ispunio duu, crvene boje! Kazao sam mu da je volim i
da se neu smiriti dok iz nje ne izae avo. Svi su izgledi da malice skree, moj
dobri Paolone, naalio se i dodao da se nee zauditi ako se ovog leta sretnem s
avolom. Kako da se ne sretnem, Padre, kad mi ne alju smenu, zaplakao sam i
potvrdio mu da Danu ne volim samo kao sestru i da sam spreman da je, im
pobedimo, vodim u Italiju. Uprkos svemu! Padre se sledio i otiao da pokrsti neke
muhamedance, da priesti one to su, im su se doselili iz Pljevalja u Bijelo Polje,
napustili islam i pridruili nam se u molitvama Mariji. Zbog Dane sam zaustavio i popa
Vukia. Rekao je da, otkad su se pojavili partizani, komunisti uopte, iz naroda ne
isteruju avola. alio se na parohijane, prebacivao im to misle vie na brze i hrabre
partizanske ete nego na nae divizije. Nudio sam mu robe, metaka, bombi, samo da
joj pomogne. Nije hteo. Nazivao je droljom, triperaicom, a vien je na njoj. Kao to
je vien i Mustafa Agi. I hodu sam zaustavio, Merdana, sve mu rekao, priznao da
elim da se, kao na kralj, Vittorio Emanuele III od Savoje, enim iz Crne Gore, i da e
sirota, poniena i Majci bojoj podobna Dana biti moja kraljica Jelena. Hoda se
okrenuo prema istoku i u samrtnom strahu stao da klanja, tako da sam silno eleo da
ga bajonetom bocnem u stranjicu. Tad sam se setio da on, krmeljavko i rogonja, mrzi
hriane koliko i komuniste, pa nisam trao za njim. Hoda, Merdanovi, dodue, nije
vien na mojoj Dani, ali je zato jahao njegov zet, kaplar Barbagallo, kao i porunici,
Riva i Esposito. Onda sam joj priao, opruio se pored nje i dugo je milovao po
temenu. Izgovarao sam sve molitve kojih sam se seao, plakao kako bih usliio Boga.
Od mene je mislila da sam Pietro, nudila mi mukim zubima rasklane dojke.
Raskopavao sam pantalone i ja, vadio. Verovao sam da u, uteravi u nju anela,
isterati avola. No aneo nije hteo da se digne. Smejali su mi se svi redom, posebno
podvodai, prave kurve, kupci robe, nae vojnike, i municije, koju sam dobijao od
117

Rive, Fioravantija i pokojnog Pietra, Sarda. Moja kraljica pominjala je no, smrt, vodu.
No niko nije hteo da joj na usne kane kap. Kao ni meni to nee, meni koji matam o
gutljaju. Compagno, svi su izgledi da je avo nadmoniji!
Tenk ti je sam, Paolone, ree Mali vojniku koji nije mogao da odvoji pogled
od Daninog tela u koje su tiskali: Idi, idi odavde! Stigao je kontigent lopova,
beranskih, odnijee ti robu, odvee ti tenki!
Nebo je bilo bez oblaka, dan zaustavljen. Mali je giedao u Merdanovo dvorite.
Svirali su Cigani, metohijski. Kapala je hodina najdraa pesma Bejturane jado, beru l
te evojke. Hodica je plakao. Allegretti je u naruju drao Muhameda-Spartaca. Agi
je buao da e Bijelo Polje, ne stignu li crnokouljai i Kaznena ekspedicija, sramno
pasti u roku od nekoliko dana. Koja Kaznena i koji kurac, Agiu! naprosto se
dernjao pop Vuki: Mustafa, mi smo Kaznena! Mustafa Agi se zaklinjao da e
braniti potu, ali da nee pred istorijom snositi odgovornost za pad crkve: Koja crkva i
koji moj, Mustafa! opet je buao pop Vuki: Koji partizani, ko-ji, Mustafa! Crkvu
uva Bog! Antonio Peduto, pijan i nadahnut, drao je as za lakat, as za miku
prelepu Nidaru. Unosio joj se u lice, bio spreman da joj do besvesti lie usne, vrat,
mokre sise. Govorio joj je: krah morala, krah pogrenog, to jest sifilistikog pogleda na
svet, sveopti krah, pad svih vrednosti, haos, vreme srama, kolaboranata i dostavljaa
balkansko-apeninskog tipa, doba koje e istorija morati da prezre, epoha dostojna
dosad nenapisane satire, drugi svetski rat e se pamtiti po oveku koji ga je dobio, po
Don Grubanu od Bijelog Polja, decenija tripera, preprodaje, tuge i suza koje jo nije
opisala knjievnost, blasfemija, stepenovanje tragikomedija imam neto protiv zaea,
napreduju nego ta, i inae je sve ovo njihovo a ne nae, ne daj da ti die noge na
ramena, tano je da dolazi general Besta pa e biti cirkusa, o kakva si, o nije ti ravna
zora, izdri jo malo pa emo skoknuti do mene to jest u tab divizije iza Komande,
tamo su lekovi i svilen ve, tamo uloci i ilustracije, fotografije po kojima se treba
ravnati, kapitulacija nije daleko iako trabunjaju o pobedi, pobedie ali ko, propaganda
kota, doi da te opiem.
Sva u svili i kadifi, sva u zlatu i inuvama, u alvarama koje su isticale njene
oblike, struk zolje i stranjicu igraice, Nidara je vrsto stajala na nogama. Razumela
je, inilo se, dobar deo Antoniovih metafora, pa je ekala da njegov zanos mine.
Sluala je kako Mustafa Agi i pop Vuki urlaju da nedostaje mesa, slatkia, rakije, a
da je previe orbi i nekakve kuvane trave. Gledala je preko ograde. Videla je
Barbagalla na Horaciju. Srce joj je krupnjalo. No nije se odavala. Pa je dozvoljavala da
joj Antonio nabraja, opisuje, nudi. Barbagallo je jahao, isticao in.
Predajte se, zvijeri mraka! grunu Mali preko ograde, te Antonio Peduto,
pustivi Nidarin lakat, umalo ne polete: Na predaju vas zovem u ime Petsto prve! U
ime Pokreta, Svjetske revolucije, Kominterne!
No nita se ne desi. Allegretti na grudi privi kume. Muhamed-Spartaco ne
118

zaplaka, te Nidara ne izvadi sisu. Barbagallo ne sjaha. Pop Vuki iz naruja ne ispusti
jagnje, spremno za klanje i kuvanje. Mustafa Agi iz pojasa ne iupa revolverinu s
poetka veka, kola, ali ree da e svet, ako ga i dalje budu vodili liberali, popustiti
pred komunizmom. Hoda Merdanovi ne presta da nareuje Ciganima, metohijskim,
da mu do sudnjeg dana pevaju o sandakom cvetu, Bejturanu...

13.
I tako, jedva pokreui noge, Mali spazi seljaka. Bio je to visok, brkat ovek
srednjih godina. U koulji od talijanskog atorskog krila, u pantalonama od sukna, u
cokulama divizije Venezia, seljak je za sobom vodio kljuse. Niz samar su visile prazne
torbe, kokoke. Umrtvljene, ali jo ive, kokoke su draile seljakovog sagovomika,
Turiddua Barbagalla.
Kako moje mazge, Montenegrino?
Slabo, slabo, Taliano. Jedna kalje, kau da e krepati. Druga lijena ko zemlja.
Tu si mi dobro podvalio.
Nudim treu, Montenegrino. Od nje nema bolje ne samo u naoj tali ve ni u
celoj Italiji!
O mazgama bismo mogli na kraju. Ti zna zato sam doao. Da spusti cijenu,
Taliano.
To je zaista odlian top! ree Barbagallo i unese se brkajliji u lice: Skoro nov.
Zna se da od talijanskih topova nema boljih!
Taliano, ne zaboravi da smo ti mi puka sirotinja, da nam nije lako odvojiti tolike
pare. Jo hoe odjednom...
Skup ti najbolji top na svetu? Ne brakaj se, Montenegrino! A o riziku da i ne
govorim - nije lako onoliko udo prebaciti preko Ljenice!
Taliano, zna li ti ta je to sirotinja?
Pa i ja sam sirotinja, Montenegrino. Imam samo ovo to vidi na meni. I top. A
svakog trenutka mogu poginuti...
I treba da pogine, Taliano. Koji te vrag nama slao?
Nisam dobrovoljno doao.
Bilo kako bilo, Taliano, poginue. Da mi te vieti na istini ko zeca bih te!
Znam da u Crnoj Gori ostavljam kosti. Zato ne dam onakav top za male pare!
Nekako pristajemo na cijenu ako pristane da te isplaujemo mjeseno, ree
seljak: Za deset godina emo te izmiriti.
Samo u gotovom! ree Barbagallo i preblede: Rate nisam voleo ni u civilstvu
119

...
Tvrdite da ove ostajete vjeito. Pa ta je, onda, deset godina prema vjenosti?
Zato pristani, pa da se bratski izgrlimo i iljubimo. Taliano, roae!
Prezirem otplatu, Montenegrino! Evo topa u pola cene, eno ti i granata, nosi, ali
daj u gotovom. Da veselo proivim. Da doekam kraj rata, pobedu, bilo nau, bilo
vau, ali pobedu!
Taliano, shvati crnogorsku sirotinju: top nam je hitno potreban, hoemo noas da
vas napadnemo, da vam jebemo majku majinu. Noas, noas! Obaraj cijenu, pa da
bjeim!
Barbagallo spazi karabinjere. Uplai se, seljaku u nedra tutnu defanzivnu bombu s
peteljkom od gume. Onda sa samara smae petla i strugnu sokakom. Karabinjeri se
zaustavie. Sluali su pesmu i pucnjavu u hodinom dvoritu.
to se ovudije mota brko?
Vidi, ivinu prodajem. Draa im je koko od janjeta. Crkoe za jajima, imam i
toga.
Samo zato dolazi? tiho i tobo poverljivo e Mali.
Kupujem vojniku robu, priznajem.
Zar ne zna da je to zabranjeno?
Sve je zabranjeno, pa diemo. ta nudi?
Zna li za Petsto prvu crnogorsku armiju?
Znam koliko i ti! ree seljak podsmeljivo.
Najbolje bi bilo da se gubi. Vidi da su kosni.
Pa da, pred glavu im je, ree seljak i namignu.
Kako to pred glavu im je? Kako to niija svijea ne dogori do zore? Kako
smije da govori take stvari? Na ta si mislijo...
Na svijeu sam mislijo!
Zna li, brko, da te za te rijei mogu uhapsiti? Samo da ih zovnem, da im te
pokaem. Okovali bi te. Ko bi onda silazio s brda da kupuje top?
I to si uo? ta ti nudi? I ti top?
Nita ti neu, brko, ako prizna da zna, otprilike, e se nalazi tab Petsto prve,
e su drugovi iz Svjetske revolucije, iz Kominterne. Ne traim da ih odaje, samo hou
da prizna da je top namijenjen Pokretu. Progresu!
Nama! lanu brkajlija i na potiljak zabaci crnogorsku kapu: eli bismo da vam
svima, svima koji njima govna jedete, majku jebemo jo noas!
Mali je gledao kako brkajliju opkoljavaju karabinjeri i vojnici to su skakali iz
kamiona. Vojnici su erupali kokoke, kitili se perjem. Vadili su jaja iz torbe, trpali ih u
depove i nedra. Brkajlija ih je slabo razumeo, irio je ruke i drhtao.
120

Poto jaja, poto koka, Montenegrino?

Dajem za robu, trampim ...
Ja bih petla, Montenegrino.
Robu, robu, Taliano. Kaput, koulje, cipele, evo ovakve - jue sam ih kupio ba
tu e smo sad. Koliko imate tih zavoja? Moe, zavoji - i to nam treba!
Jedna koulja - pedeset jajca, moe?
Ne, Taliano, makar go io do kraja rata!
Poto konji, Montenegrino?
Kljuse, ljudi, nije za prodaju!
Jesi li komunista, Montenegrino?
Ma kakav ja komunista! Vidi samo kako izgledam! Soldato, ne skidaj pijevca, ili
crevlje vamo!
A faista, Montenegrino?
Ni to, Mario, ali biu ako zatreba.
ta si danas kupio, Montenegrino? Koliko metaka, bombi, pitolja? ta ima,
pokai.
Nita, soldato, ree brkajlija sleeno: Otkud to meni! Ej, ti tamo, Mario: uzmi
pijevca, uzmi slobodno. Uzmite i kokoku, uzmite pilad, uzmite i jaja, sve to je tu.
Znam ja ta je vojniki ivot. I sir uzmite, tako, pa ete platiti sutra. Pa da idem u selo,
babi mojoj. Ne, ne, nemam nita od oruja, a i da imam, to bi mi. Ne morate me
izmeu nogu pipkati - tamo vie jaja nema...
Mali je gledao kako se seljak, batrgajui rukama, brani. Vikao je, molio da ga
puste, pominjao kraljicu Jelenu, koja ih je usreila, pominjao i kralja Vittorija Emanuela
III od Savoje, pominjao Umberta, sina i Prestolonaslednika, inae pljunutog
Crnogorca. Pretresali su ga, pipali. Konji je rzao, na samaru nije bilo ni torbi ni ivine.
Tad jedan ciknu:
Evo! Znao sam...
Zaklonivi se za trenutak iza konjia, osmotrivi sokak, brkajlija strugnu. Dizale
su se za njim galama i praina. Maliu se inilo da ga, sem vojnika sa zavojem oko
glave, niko nije ni eleo da uhvati. Kao zao duh odnekud dojuri kapetan Brambilla i
naredi da se puca, makar stradali i metani.
Brkajlija se nije obzirao na povike stoj, predaj se, pucaemo. Zavaravao je trag,
posrtao, dizao se, tako da kapetanu Brambilli nije polazilo za rukom da ga pogodi.
Otvarali su se i zatvarali prozori. Tad neko ree da je brkajlija skoio s mosta i otplivao
niz Lim.
Zamislite, naoruan je bio! odsee kapetan Brambilla: Pored dva pitolja,
trista metaka i kutije eksploziva, napipali smo i nekoliko bombi!
121

Pa gde je sve to drao, capitano? upita Dalmatinka, tobo preneraena.

U gaama, signorina! lanu Brambilla: ivina i jajca bili su mu izgovor za
ulazak u mesto! Traio je da kupi - top!
Ako mu je sve to bilo u gaama, capitano, gde su mu bila muda? Gde cazzo?
Svi ste vi i komunisti i - bestidnici! odreza Brambilla najkrupnijoj drolji i odjuri
prema hodinom dvoritu.
Put opuste. Mali osta sam. Bio je ojaen.

14.
Sunce je plamtelo u zenitu. Od svetlosti i praine Malia su bolele oi. Zaudarala
je speena zemlja, zaudarali nahereni zidovi, zaudarale muhamedanske enife, iz kojih
su izmet i piaa naprosto kapali. Raspadali su se krovovi, dizali se rojevi muva,
naginjao se zvonik. Iz Merdanovog dvorita dopirala je pesma. Cigani, metohijski, hteli
su da provale nebo.
Mali je oseao slabost u nogama, klonulost u dui. Govorio je sebi da ne sme
pasti. Iao je prema esmi. Zaudarala je koulja, nedavno kupljena od Barbagalla,
zaudarale cipele, dva broja vee, oficirske. Mutilo mu se u glavi, pa je kao kroz maglu
video jarbole sa zastavama, tanketu, njenog uvara bez smene.
Na esmi je prao ruke, hladio elo. Muka nije prolazila - pela se odozdo, u
talasima, stizala do dunika i tu se zaustavljala. U slepoonicama je damaralo i njemu
se inilo da e mu mozak prokljuati. Munina nije prestajala. Mali je bio pred
vratima svoje jazbine, oseao se kao gost kome nee da otvore. Stropotavao se,
oseao slast pada.
Iz pregrejane praine izrastao je Paolone. Na glavi mu je bio, inilo se Maliu,
lem od plamena. O ramenu puka od uvelog bilja. Pod obojicom, sasvim dole,
iskoena tanketa. Usijane gusenice se pokreu, s njim otpada izmet, dok se kupola i
topovska cev pretvaraju u svetlost.
elom prislonjen uz vrata svoje krme, Mali je hvatao svaku treu vojnikovu
re. Paolone ga je molio da ode do Komande i jo jednom im kae kako je na strai
trei mesec najtei, kako bi bilo poteno i ljudski kad bi mu poslali koru hleba, porciju
makarona, flau tenosti, makar to bila i magarea pia. Grlo mu je suvo, ludo, govorio
je, usne ispucale, dok se oima priviaju demoni i vampiri, nakaze koje zubima
komadaju nevino Danino meso. Paolone je mrktao i gutao prainu.
Kroz egu su se probijali pisak trube, piskava komanda kapetana Brambille,
dobo. Mali se podizao i, na oi karabinjerske trojke i Brambillinih vojnika, preko
vrata pisao:
122

OVO JE RADNJA ...

Mali se opet priljubi uza zid - pao bi preko stepenika da ne bi kvake za koju se
uhvati. Trubu i karabinjersku pitaljku nadglui magarac, Mali kroz maglu predsna
vide etvoronoca i uplai ga se. Jer, otkako mu munina nadire u glavu, njemu se
priinjava da se pretvara u magarca. Maliu je glava klonula, elom je grebao plou
vrata, prag. Drhtao je i oseao kako gubi svoje odlike. Dok se zov trube znojio i kidao,
i dok su po krovu vojnikove tankete igrali, odskakivali doboi i lemovi, Maliu je
izrastao rep. inilo mu se da na stopalima vie nije imao cokule, ve da su to bila ravo
potkovana magarea kopita. I trbuh mu je, udom munine, postao aren i dlakav, i
brzo se nadimao od nesvarenih travuljina, neistog vazduha, vreline. Ui su mu jo od
malopre duge, dlakave, narezane, kao avolje. uo je orla kako piti iznad krovova, i
vojnika iskraj tenka kako kalje i pljuje zemlju, trnje, svoje fekalije.
...

VELIKOG

KOMUNISTIKOG

KRIMINALCA ...

Ruka Malieva opet pade pored bedara. Magarac, magarac, magarac! proaputa
sleeno i opipa se iza vrata: Pretvara se u magarca, ui ti rastu, pune su trulih dlaica,
loja, zvuka. Pretvara se u magarca. Ve si to - dugouho, namueno udovite sa ilom
do zemlje, s izraslinom ake koja pie po zidu i vratima jazbine neke rijei i izraze!
Kako e sad meu ljude, meu one s kojima si, otkad zna za sebe, htio da se
izjednai! Ti kome rep i kurac po praini prave are! Ti koji e sljedeeg trenutka
poeti da njae, da tako zabavlja eurliju, vojnika bez smjene, prosjake! Ti koji vie
ne zna ni ko si, ni ta si, ni odakle si, a jo manje kako ti se dogodilo da promijeni
ljudski oblik, kou... Dolazilo mu je da povrati - nadimala se magarea utroba. Ne daj
se, magare! ree sebi i opipa glavu. elo je gorelo, vrat je oblivao znoj, duge ui,
magaree, strigle su vazduh i hvatale pla vojnika bez smene. Nemoj da se srui dok
ne vidi gleda li ko tvoju ruku, tvoja slova na ploi vrata, na zidu, na zemlji, nemoj da
padne dok ne zavri reenicu koja ih mora prenuti i opomenuti!
...

KOG TREBA U

LOGOR

PROERATI

Malia su slova, u koja vie nije mogao da gleda, podseala na magarea kopita.
On ne oseti kad kredu ispusti. Zaali to celu reenicu nije okitio znacima navoda, to
je nije potcrtao ili zaokruio. Klonu.
Poluovjee a polumagare, e ti je ular, e ti je samar, i e su oni koji e te
jahati i fotografisati? aputao je u sebi pa nastavljao: Ne njai, ne sramoti Petsto prvu
crnogorsku armiju, ve se uspravi i osmotri magarea slova, magareu reenicu,
magarei izazov koji niko ne vidi od tvojih magareih uiju! Prikupi snagu, pa svima
koji se oko tebe okupljaju, koji ti se smiju, reci da e se preobraziti u ovjeka i da e,
123

im ti otpadne rep, nastaviti da izgara za Kominternu, za Svjetsku revoluciju i za

Pokret koji je, ponovo, u finansijskoj krizi...
Mali potiljkom tresnu o zid. Nae se na kolenima. On akom zagrabi prainu,
trunje, isuen izmet. Ne oseti bol ni krv, koja mu obli lice. Mislio je da plae i bilo ga je
stid. uo je da neko cvili u blizini, da pominje vodu, smenu, ljubav koju e mu zgaziti.
Mali nije znao da li je to bio Paolone ili neki drugi izlueni nesrenik. Cviljenje je
prelazilo u naricanje, pa se Mali smejao.
Slavljenici su prilazili Maliu. Ispred svih iao je pukovnik Allegretti, raspasan,
raskopan, s crnogorskom kapom na temenu. Allegretti je, iako naliven, vrsto gazio i
nosio novoroene. Muhamed-Spartaco je plakao, ali to nikome nije smetalo.
Muhamed je bio unereen, zaudarao je. Allegretti to nije primeivao. Pored Allegrettija
koraao je sreni otac, hodica Merdan, s petlom za klanje u naruju. Merdanovi je
plakao, svi su mislili od ege, od rakije, od praine, koja je tipala oi i draila dunik.
Mustafa Agi je pokuavao da dri korak s pukovnikom, s hodom. Bio je smrknut,
podonjaci su mu visili. Drao je apu na revolveru, kolau, i prevodio pukovniku
Malievu reenicu. Nije znao kako bi preveo znakove navoda, lomio se i znojio, te je
Allegretti hteo da ga gaa Muhamedom. Agi je patio, to se videlo, podonjacima,
desnim uhom, celim telom. Agiu je, od straha, oticala stranjica; on je ispod oka
gledao krnog, plavookog i brkatog Talijana, i mar mu je pulsirao kao patku. Antonio
Peduto, razdragan ali suzdran, nije isputao Nidarin lakat ni njenu miku. Nidara je
na mokrim sisama drala petla, za klanje. Antonio joj vie nije govorio: blasfemija,
poraz, lai koje e nas sve kotati, doi, orgazam na mig, poverenje, pornografija kao
surogat slobode, a po nekima samo sloboda, i to potpuna, sapun, Bijelo Polje je
prestonica pesnitva zahvaljujui zna se kome, Vitezu zbog kog se isplatilo doi a zbog
kog je nemogue otii iz Doline gonoreje. Ve je, da bi poljuljao popa Vukia, koji je,
zaudo, bio uspravan i vrst na trupcima nogu, izgovarao rei koje su poinjale sa k:
koulja, Kraljiin klozet koji, kolevka komunizma, Kolain u kom katkad kazniti,
kopilad koja kmei, komunizam umesto kapitalizma i krune, kolai koje e pojesti ko
zna ko. No pop Vuki nije se dao oboriti. On je sluao i pamtio Antoniove izazove, sve
snanije privijao na grudi jagnje, zaklano, tako da mu je niz mantiju tekla krv. Pop
Vuki je smatrao da dananji dan, slavlje, nije toliko Merdanov koliko je njegov - sve
e se zavriti streljanjem Grubana Malia, Kominterne, antihrista i izazivaa bez
premca u istoriji. Pa je ekao, na nogama, veliki rasplet.
Za slavljenicima su, poput hijena, ili muzikanti. S leve strane Cigani metohijski,
Peanci, njih etvorica, s banknotama od po pedeset i sto lira, zalepljenim posred ela.
S desne pukovnikove strane Cigani beranski, trojica, poliveni orbom, rakijom,
medom, tako da su se na njih jatile muve. Slavljenika procesija zavravala se
Ciganima iz Pljevalja, sedmoricom, koji su u hodino dvorite uli poslednji.
Slavljenike i njihove tri bande doekala je desetolana kapela divizije Venezia. Tek to
se pukovnik Allegretti zaustavi iznad Malia, sva etiri orkestra grunue Giovinezza
124

Giovinezza - primavera di belezza. Mali, oigledno, nije znao gde se nalazi. Leao je u
praini. Usnama je micao. Antoniju su tekle suze, tobo od ushienja Giovinezzom. No
bio je uspravan.
Tad se Allegretti, tutnuvi Muhameda najbliem do sebe, Antoniju Pedutu, sae
do Malia. Ne skide mu lem, ve mu vilice razvrnu. Jedan od slavljenika prinese bocu
s rakijom. Ne dajui nikakav otpor, obnevideo, Mali u drelu oseti alkohol. Svet mu
se stade okretati oko glave. Klokotala je rakija, dok se slabano i gladno Malievo telo
grilo. Allegretti isprazni litrenjak. Mali nije znao da su mu one duplje pune suza i
svetlosti.
Compagno Mali, javili su mi da si pao, pa sam doao da te vidim i pozdravim,
ree pukovnik Allegretti podiui sa zemlje glavu pod lemom: I da ti saoptim da
nikakve kazne nee biti! Ne boj se upanja noktiju, see muda, to prisutni ele! Ne
strepi od progonstva u Albaniju, od slanja u logor! Mukarac kom gae progorevaju,
svaki mukarac s cazzom do kolena, makar bio iz same Kominterne, naim zakonom
e biti zatien! Radi ta zna! Pusti na volju pornografskoj, komunistikoj mati,
zasmejavaj nas! Kazne - nee biti!
Jebau vam... majku! proslovi Mali s licem u praini: Svima u... jebati
majku... svima... Vama, Talijani, fai, i vama, ankolizi talijanski... slugeranje
okupatora...
Muhamed zaplaka, zasmrde, te Antonio, ije su oi bile pune suza, umalo ne
povrati utrobu. Hoda Merdanovi, u samrtnom strahu, stee petlia. I Nidara to
uradi, ali ne iz straha. Agieve podone kese nalie se olovom. Pop Vuki privi k sebi
jagnjeu lubinu, iz vrata bljunu krv.
Kad je ve tako, compagno Mali, prihvatam izazov! kliknu Allegretti:
Prihvatam dvoboj!
Da doete svi... koliko vas je tu s tijem Barbagallovijem kopiletom ... kod
Kraljiinog nunika... birajte oruje, doba dana... pas vam mater, svima...
Mali je pominjao celu diviziju Venezia, sve njene vojnike i oficire, konjuare,
kuvare, strelce. Allegretti ote kopiljana iz Pedutovog naruja, naredi da se Giovinezza
svira i peva to glasnije, pa se uputi prema Merdanovoj kui. Tamo ih je ekala
najodmomija banda, bjelopoljska - pet trubaa iz Gomje mahale, est harmonikaa iz
Donje, osam tamnoputih doboara iz Posran-potoka. Oni su grmeli:
Gloriosa Patria bella,
Tu sei la viva stella.47
Antonio Peduto povraao je Muhamedovu kakicu. Antonio ni u mislima nije lizao
mokre Nidarine sise. Padao je i on.

125

15.
S gitarom preko ramena, s kapom na potiljku, Augusto Napolitano iao je putem.
Iza njega su ostajali Bijelo Polje, slavoluci koje su podizali, Lim i most. Obuzimala ga
je tiha radost. Nije se osvrtao. A da se osvrnuo, mogao je videti da trg bele, da zidove
kree, da prosjake i skitnice sklanjaju. Tribinu vie nije mogao videti, ali je sluao kako
glasnogovornike isprobavaju.
Napolitano je sedeo kraj puta i pio. Boicu rakije drao je u hladu, gitaru na krilu.
Bilo je tiho i on je eleo da se isprui i odmori. Praina i sunce nisu dali snu na njegove
oi. Pa je gledao crna brda i plamen koji ih je vezivao s nebom. U vazduhu se oseao
zadah palei. Oi koje su ga pekle odmarao je na planinskim masivima. Tamo se, po
uvalama, beleo lanjski sneg. Tamo bih najradije sklopio oi, tamo bih, pevajui
porcherije, najradije umro, aputao je.
Motociklisti se pojavie odjednom, iza okuke i tamo gde je Lim bio najui a put
najstrmiji. Motociklisti su, vie iz besa nego iz potrebe, trubili i pucali na sve strane.
obanii su umirivali stoku. Motorizovana desetina mahnitala je drumom.
Prvi motociklisti ga ne primetie. I pre nego to se praina slee, Augusto otpi i
odahnu. Zaostali motociklista, s polunagom droljom u prikolici, naglo se zaustavi.
Augusto otpi.
Crne koulje prolaze a peadija pije! ree motociklista i podie naoari do
lema.
Izgleda, ree Augusto, ne razmiljajui.
ak nas i ne pozdravlja! ree crnokoulja jetko.
Augusto Napolitano visoko podie bocu.
Tako pozdravlja Crne koulje?
Ja tako pozdravljam ceo svet.
Onda doi ovamo, ree crnokoulja: Hou da ti otpozdravim!
Augusto je silazio. Drugi motociklista je, drei se jednom rukom za vozaev
opasa, preturao po droljinim nedrima. Modra od ujeda, udaraca i padova, devojica se
kikotala. Pevuila je na oba jezika, suvozau je podgorikim naglaskom pretila da e
se, nastavi li tako da je tipa i upa, popiati u prikolicu. Rasteui joj sise, razvrui
joj stidnicu, crnokoulja je odgovarao da ba to i eli.
Ni stati ne zna kako treba, peadijo! ree voza i sjaha s motocikla.
Augusto ga je, drei gitaru i litrenjak pored sebe, gledao.
Komunista! jeknu drolja i oseti vojnikove prste u krgama stidnice:
Komunjara peadijska, Roberto! Zaviri mu u oi, pa e vieti! Carlo, ne celu aku...
raspali po njuci crvenoj, Roberto!
126

Pozdravi Crne koulje kako treba!

Augusto Napolitano ga je gledao.
Korbaem od volujske ile Roberto oinu Augusta preko lica. Augusto se ne
pomeri. Smeak iskrivi njegove usne. Drolja iz prikolice i Carlo videe kako Roberto
jo jednom izmahnu. Augusto se zaljulja, ali ne pade. Krv mu obli elo i obraze.
Augusto obliza usne i vide kako Carlo izvue devojuru iz prikolice, kako joj raepi i
podie noge, kako u nju stade da gura spolovilo.
Mora da si crven kad nee da nas pozdravi!
Augusto ga je gledao. Udarci su pljutali, bol je svirao po njegovim kostima. Pekle
su stare rane i uboji. Augusto se uzdravao da ne krikne, da ne zatrai milost.
Presamiena preko prikolice, drolja je jektala, govorei da joj cazzo nikad dublje nije
uao. Pominjala je provaljen drob, creva, dunik, do kog e joj stii nastavi li tako da
nabija i svrdla.
Po svoj prilici, ti samo peva, peadijo!
Da, ree Augusto ne oklevajui, i oseti da su mu usta puna krvi i polomljenih
zuba: Samo pevam...
Onda pevaj, usrana peadijo! odrubi Roberto sa lemom na potiljku: ta
eka?!
Augusto je utao. Krv mu je tekla preko obrva i trepavica. Sluao je kako
devojura jeke, kako Carlo stenje i tvrdi za sebe da je builac nad buiocima i da
nema Crne koulje koja moe izdrati koliko on. Augusto je gledao kako Roberto drhti
i izmahuje korbaem. No Augusto se nieg vie nije bojao, bola ponajmanje.
Zapevaj, huljo!
Augusto se srui na kolena, jeknu.
Komunista je, Roberto! ugrabi drolja iz krlje: Oni nee da pjevaju s nama!
Drolja se naticala: Carlo, do danas sam mislila da ti je cazzo ko rog, a od danas...
ara! Udri, Carlo, udri, zakolji me... njim ... pa me onda baci u Lim, ribama...
Razdraen gomilom na prikolici, jaucima i smradom, zgaen krvlju, kojom su mu
bili uprljani rukav, korba i crna koulja, Roberto ciknu i onom zviznu Augusta.
Napolitano pade nauznak. Bio je svestan, da ga dosad niko tako snano nije udario.
Oh, Carlo, Carlo, Carlo..., srkala je drolja: Carlo, zlato moje ... tvoj cazzo je s
krunom, s iglom, s noktom ... niko me nije kao ti... niti e sto godina da ivim...
A Roberto?
Carlo... koliko puta sam ti rekla... da je Robertino mekokuri... na sini... nae
dijete... koje ubija... sad, Carlo, sad!
Udarcem pesnice Roberto jo jednom svali Augusta u prainu. Zatim stade da ga
gazi. Augusto se nije branio, kad god su ga tukli, u sebi je govorio da e i to proi i da
e posle toga slae pevati. No, kad mu Roberto cipelom razvali vilice, on prvi put
127

otkad peva, ree sebi da e mu biti teko da ustane i da potrai gitaru. Roberto je
skakao po njemu i reao.
Ne zna nae pesme... gade crveni... ili nee da ih peva? Eh, ti, ti, ti!
Augusto je leao. Od krvi i praine nije video Roberta, ali je hteo da mu kae
kako zna sve pesme koje su dosad sastavili i pevali ljudi. Nije mogao da pokrene jezik.
uo je Carla i drolju s prikolice koja je, guei se cazzom, u pomo prizivala i samog
Boga.
Roberto stade Augustu nogom za vrat.
Ubiu te ako ne zapeva Duce Duce nome benedetto! Zadaviu te, evo ovako!
Jesi li razumeo?! Oh, progovori ve jednom, pevaj!
Ne mogu, apnu Augusto: Ja pevam samo moje pesme, nae pesme...
Komunista, rekla sam ti! glasnu se drolja iz svog mraka: Znamo mi njihove
pjesme, njihove proleterske... Strijeljaj! Davi ga, Robertino, da ve jednom svrim!
Sav u krvi, crnokoulja skoi na Augusta. Gazio ga je, pljuvao:
Kad si ve peva... bilo ta poni! Zini... makar to bila... njihova...
proleterska...
Augusto zasuka vrat i, ne otvarajui oi, proaputa:
Se te la rompo...
Samo su oni tako bestidni! kliknu ena: ta, zar si se ve istresao, Carlo?
Carlo, pjetliu sicilijanski... ti, ro s jajima od pamuka! Hodi sad ti, Roberto, moj stari!
Ali prvo tome pod tobom prospi mozak po praini...
Roberto se okrenu. Sasvim obnaena, irokih plea, seljakih, i stranjice
pljosnate i dlakave, drolja je ulazila u prikolicu. Otpijala je, tresla se kao padaviarka.
Carlo je plakao zbog jaja od pamuka. Roberto je siktao:
Je li ti dosta, komesare?
Mrzim vas, Crne koulje, apnu Augusto: Mrzim vas, prokleti fai!
Roberto upali motor. obanii i stoka se razbeae. ovek u umrljanoj koulji
dade gas. Robertu se uini da Augusto ree da jo nekog mrzi i u strahovitom naletu
projuri preko njega.
Prikolica odskoi, ali devojura ne ispusti ni Carlov cazzo ni litrenjak. Roberto uz
kripu konica okrenu mainu i ponovi juri. Augustovo telo se ne pomeri. Carlo pljunu
u stranu, rekavi da je peadija najgora vojska. Roberto kaza da vie ne veruje ni
artiljeriji. Drolja s podgorikim naglaskom primeti da vojska previe pije, blebee o
iskrcavanju Engleza i Crnaca na Siciliju, da bei crnogorskim i dalmatinskim
partizanima. Roberto zavri razgovor tim to kaza da e Crne koulje ostati uz Duea
do kraja, pa i posle, i u punoj brzini pree preko Augustovih grudi, glave. Drolja ciknu,
128

ree da se to lome njene a ne vojnikove kosti. Motocikl nenadano, kao to je i banuo,

nestade. Augusto Napolitano osta na putu.
udno, polomio mi je ruke, noge, rebra, zube mi sasuo u grlo, a imao je blage i
bademaste oi, u sebi je aputao Augusto, pa je nastavljao bez srdbe: Pokuao je da
se namrti, da izgleda straan, ali je strana bila samo njegova koulja. Neobian i
smean bio je onaj Roberto, pa sam siguran da je zbog neega gorko patio. Pa onaj
nesreni Carlo na eni mekih stegana i oputenog trbuha - aljivo neko drutvo koje se
po pranjavim drumovima smuca...
Augustu se inilo da su jo iznad njega. Nije ni pokuavao da otvori oi. Pa je
samo aputao, obraajui se sebi:
Augusto, jo te nisu unitili. Kosti e da srastu i da se isprave, pa e opet prstima
po gitari. Ne daj da te san i bol savladaju, ve misli na neto lepo, ako ni na ta drugo a
onda na egu koja sui krv na tvojim usnama. Tako, dobri moj Augusto, moj
pornografski vojnie...
uo je kako obanii plau za njim, kako ga zovu. Krv mu jurnu uz vratne ile,
pa u sebi proaputa:
Dobro je to nisi pevao njihove politike porcherije. Ne, nikad ne sme zapevati
Duce, Duce, fiore nostro bianco. Ako ikad bude morao da izgovori njegovo ime,
izmeni pesmi kraj i nagovori ostale da ponavljaju Duce, Duce, fiore nostro nero.
Augusto, samo svoje pesme, makar one bile rune, grube, nepristojne. Vojnie, obeaj
da nikad nee u pesmi pomenuti ime Dueovo. Kao ni ime drugih Duea. Voa, koji
nas, male i jadne pevae, teraju da ih slavimo i veliamo irom sveta...
Augusto je hteo da opipa gitaru. Bol se granao po rukama. On nije znao da je
gitara izmom zdrobljena, da su se ice gubile po praini. Vide u mislima planinu, sneg
koji bleti. Odnekud izroni vojnik iskraj tenka, Paolone, ree mu da nema smene,
vode, makarona. Idi, Paolone, i pazi da ti puka od tri i po metra ne padne s ramena!
mislio je da mu je govorio: I nemoj optuivati motocikliste. Svima reci da se ovo sa
mnom sluajno dogodilo, da sam pijan leao na putu i da me patrola Crnih koulja nije
primetila. Paolone je odlazio vukui na ici krvlju oblivenu tanketu. Straaru bez
smene pomagali su Gruban Mali, Antonio Peduto i Pietro Portulu, mrtav. Otkotrljajte
tu elinu nakazu, da vam ne krvavi ruke, inilo se Augustu da je aputao: Oh, uini
to odmah, Paolone, i bei iz moje tame. Zar ne zna, vojniino, da odavno elim da
sklopim one kapke i da dugo spavam na snegu to se gore beli...
Nije vie bilo planine. Oseao je kako se pod njim ugiba tlo. Kako mu se lede
prsti. Kako mrak seda na njegove grudi. Sve slabije uo je svoje srce. Dunik mu se
stezao. Hteo je da krikne. u kako neko peva njegove pesme, porcherije, i zaele da
zaplae.
Ko je vojnik s tokom motocikla oko vrata? upita se: Pietro, baci tu gumu u
vodu, u vatru, pa mi prui ruku. Pa da zapevamo! Oh, brate. Oh, moj zlatni Pietro,
129

oprosti to ti onog dana nisam pevao. Pietro, Sardo, ne daj da me odvue voda, da me
oglou ribe. Oh, dobri moj Pietro, zapevaj ti kad ne mogu ja - valjda e mi tvoja
pesma pomoi da otvorim oi i skrajnem se s puta...
Majko, mila majice, moja ljubavi, mislio je Augusto da je govorio: Majice,
hou da padnem pred tvoje noge i da te zamolim da mi oprosti to sam i suvie pevao.
Uvela, uplakana, jadna moja majko, ne smem vie da pominjem tvoje sveto ime. Jer,
opet sam, siroto moja, bolestan. Pa ne moe tvoje ime preko mojih kunih usana...
O Bolognesina, o sole! inilo mu se da je izgovarao refren kojim je zavravao
svaku pesmu. A nije ak ni usnama mrdao. Ve je sam sa sobom govorio: Augusto, ne
uznemiravaj je. Nek mirno ivi u svojoj Bologni. Ne trai od nje da ti danas prui ruke
i podigne te iz praine i tame. Augusto, kai glasno, ljudi e zapamtiti, kai istinu: nikad
u Bologni nisi bio, a ona, devojka Bolognesina, postoji samo u tvojim bestidnim
pesmama! I zamoli sve drugare da ti oproste to si ih priom o njoj muio, bili su
ljubomorni. Augusto, canaglia, huljo, to si to inio? Ni njeno ime vie ne izgovaraj,
iako je nema - ne diraj je! Nema ni nje, ni Bologne, ni Italije, niti bilo ega za ta bi se
tvoje misli mogle uhvatiti. Oh, Roberto, oh, Crna kouljo, prui korba, da se uhvatim,
jer neu dole, u sluzavu i krvavu stidnicu tvoje i Carlove drolje...
Stoka je javila putem. Gazile su ga ovce, jagnjad, koze. Augusto je leao rairenih
ruku, podvinutih nogu. Lice mu je bilo mirno i dobro, ispucalo i pokorno, kao zemlja
bjelopoljska, s jedva primetnom grimasom na usnama. Dan je bio vreo. obani su ili
pored puta, travom. Plakali su, zvali ga i dalje. Na nebu nije bilo nijednog oblaka, ni
jedne jedine rei.

16.
Mali je bio na kolenima. Usta su mu bila puna krvi, trunja, rakije. Da nije bilo
lema, izgorela bi mu glava. On je znao da je osramoen, da dugo nee moi da ustane
i otvori jazbinu. No nije znao da mu se na lemu, iznad ela, crvenela petokraka.
Vojnik je pored njega prolazio govorei da general Besta dolazi sa severa, iz Pljevalja.
Drugi vojnik je objanjavao da general moe doi samo sa jugozapada, iz Podgorice,
gde je tab za Crnu Goru, Albaniju i Dalmaciju. Kakva Pljevlja i kakvo Berane kad je
u pitanju jedan general! Video je rulju koja se ljuljala, smejala, uo povike - sve se to
mealo s crvenim slovima njegove reenice, sve se to gubilo u krvavoj magli pijanstva i
pregrejanog munog predsna.
Obigravajui tanketu, Paolone je posmatrao kako vojnici i metani ureuju trg.
Kreili su zidove, stara vrata i magaze, epenke i bandere, drvee do krune, pa i vie,
vazduh sam. Od generalovog imena i prezimena, koje je bilo ispisano na vie mesta,
irilicom, podilazila ga je jeza - bojao se da nee umeti da stane mirno, da nee
130

izdrati.
Metane, skitnice i prosjake, podvodae i crnoberzijance, drolje i decu, stariju
eljad, predvodili su, i grdili, Mustafa Agi i pop Vuki, a vojsku kapetan Brambilla, s
pitaljkom, biem, pukom. Metani su gunali, vojnici izgovarali porcherije. Sve je
oko njih bilo belo. ak ni esma nije vie bila prljava. Agi je davao znak rukom,
Brambilla povikom, pa su svi koliko ih je bilo pevali borbene pesme, zatim pesme o
srenijoj budunosti udvoje. Pevuio je i Paolone, iako ga je bolela glava od vreline.
Njegova tanketa bila je bela, i runa, liila je na poret. Metani i vojska su se svaali,
mazali. Gledan spolja, niko vie nije bio prljav ili crn. Prolaznici, putnici, lopovi koji tek
to behu prispeli u Bijelo Polje molili su akcijae da ih obele. Beli su bili i oblaii to
su se kao psi gonili nebom.
Bele nisu bile Crne koulje, Roberto i Carlo, s padaviarkom u prikolici. Drolja je
ostacima haljine krila poharane sise, slabine, pupak. Obrazi su joj bili krvavi, kosa
raupana, oi nezasite. Zvali su je as Fatima, as Ratka, ali ih ona nije ula. Crne
koulje, generalova prethodnica, gledale su kako ona slobodnom rukom iz stidnice upa
nekakve krpe, obuu, triper, prazne konzerve, opasae, metke od protivtenkovke,
sicilijanski ankir, puie, ugruke krvi, podgoriki sifilis, gue, defanzivne bombe,
dlake, seme cele crnokouljake ete, i kako sve to, u zanosu koji jo nije vien na
bjelopoljskom trgu, baca po kreom obeljenoj povrini.
Ako ne raunamo Crne koulje, koje e da odu kao to su i dole, beo nisam
jedino ja, compagno, aputao je iznad Malia na kolenima Paolone, vojnik bez
smene: Svi beli, beli, a ja meu vama kao gavran, proklet!
Zar sam i ja bijel? gotovo zaplaka Mali i razmaza po obrazu kre: I ako
jesam, Paolone, ta to treba da znai?
Compagno Mali, general Besta dolazi, ree Paolone: Tvrde, doi e sa
jugozapada, ali ja ne verujem da nee doi sa severa, istoka, ili sa samog juga. Smeo
bih se kladiti da e doi sa svih strana!
Paolone, merda di uccello, govno od ptice, da li znaju da sam ja crven, ne
bijel? pitao je Mali ustajui i stresajui se kao petao.
Compagno Mali, ne zanima njih ni tvoja ni moja boja, ree Paolone gledajui
kako Crne koulje odlaze s vetrom i s bestidnom devojurom u prikolici: Potpuno su
nas zaboravili, ne vide nas. Kad bi hteli bar da nas pljunu!
Compagno Mali, ne volim vie Danu! ree Paolone: Ne volim je jer je nema.
Videli su kako je, s kamenom oko vrata, skoila s mosta, u Lim. Za Pietrom, zamisli!
Compagno, sad imam drugu kurvu. Ne znam joj pravo ime, ali bez imena nije. ivi u
Bologni, dakle Bolognesina! Volela je naeg Augusta. Napolitano je mrtav, ja sam je od
njega preuzeo. Nikad je nisam video, ali znam kako izgleda. Nadam se da u dobiti
smenu do kraja rata i da e se, iako ne znam da pevam kao to je pevao on, nekako
privii na mene. Uostalom, ni s Augustom u poetku nije ilo lako - alio mi se da su
131

joj dugo smetali njegovi metalni zubi, istaknuta Adamova jabuica, njegove preko mere
mutne oi...
Glava, vrat i ruke su joj kao u drugih Talijanki, ali grudi nisu, strese se Paolone
pa nastavi: Grudi su joj pune mleka, jer nai zemljaci sa severa, naroito oni iz
Bologne, pasu dobru travu. Na struku i duboko uklesanom pupku neu dugo da se
zadravam. Prelazim odmah, kao pravi junjak na stranjicu - to je breuljak mesa
koje u dugo da gladim, zagrevam i ereim! Stopala su mala jer nikad, pa ni u
krevetu, nije bila bosa. urim meu stegna! A tamo - raspoluena i sona breskva, moj
mirisni raj! To je predeo, prostran kao moja Calabria. Ima tu svega i svaega, te ne
znam ta u s tolikim svojim udovima. Compagno, zavui u se u tu toplu pilju i
utati. Ako se rat jo ne bude svrio, kriu se gore i neu izlaziti sve dok me civilne
vlasti ne izvuku...
Iza brda izbi Komandantov dvokrilac. Leteo je iznad samih krovova, izvijao se na
bok i krilo, sipao letke. Ve trei dan su graanstvo i vojska izvetavani da general
Besta moe stii svakog trenutka. Pravac iz kojeg e general stii dran je u tajnosti,
tako da je u Bijelom Polju bilo nekoliko slavoluka. Beljen je trg, beljena esma i voda
stoti put od jutros, beljeni telefonski stubovi i ice, beljeni golubovi mira, golubovi
gaani, golubovi prevrtai, golubovi guani, golubovi pismonoe, beljena Ciganska
ulica, beljene kovanice, mehovi, beljeni ekii i nakovnji, beljen umur, beljen gar,
beljena vatra ar pepeo, beljena bodljikava ica kojom je bilo opasano Bijelo, beljene
prepreke od bodljikave ice, klupka, jeevi, protivtenkovske prepreke, zamke, beljen
Kraljiin nunik hiljaditi put od prekjue, svih sedam uavaca, piaonice, beljena
kabina, taj zastavama ilimima guslama tamburicama fesovima crnogorskim kapama
trofejnim pukama lemovima mapama i krunama okieni salon koji je otvaran samo
kad bi linosti od izuzetnog znaaja svratile, a tamo se tad jelo pilo sralo pevalo, beljen
izmet, zajedniki, bratski militaristiko-civilni, tako da se po govnima hvatala krena
kora, beljena oba mosta, obe vode ribe abe punoglavci, svaka pitaljkom fijukom bia
psovkom ili pucnjem propraena re.
Barbagallo je mainu vodio veto, tako da je Allegretti mogao videti sve to za
veliki doek jo nije bilo okreeno. Ljudima se sa zemlje inilo da Barbagallov
dvokrilac na trenutke zastaje, da kao orao stoji u mestu, da katkad i natrake ide - tad
je kaplar slobodnom rukom pokazivao nunike, plotove i kokoinjce, koji jo nisu bili
zakieni i beli.
Compagno, na Barbagallo i dalje jae i koka vau Nidaru. Rekla mu je da hoe
jo jedno dete, sina. Pet ako hoe! odgovorio joj je. Barbagallo bui jo jednu
metanku, dodue, Ciganku, rodie mu pre zime. Barbagallo predloen za odlikovanje
posle izjave da se nee vratiti na Siciliju dok u osloboenim krajevima ne osnuje
omanju talijansku koloniju. Barbagallo pisao kraljici Jeleni, poverio se, a poverila se i
ona njemu...

132

Dvokrilac se iznad samog trga izvi na bok. Vrhom krila, desnog, samo to nije
dodirivao vojsku i metane, prosjake i muzikante. Dvokrilac Romano pobode se na
rep, te Mali pod lemom i Paolone bez smene pod pukom, te Antonio Peduto, te
Mustafa Agi, Vittorio Brambilla i pop Vuki, te neuteni hodica Merdan, deurajui
nad etkama svoje u kre nagnane sirotinje, videe da pored Allegrettija sedi Marika u
avijatiarskoj odedi. Vetar je vijorio njenu kosu. Njih dvoje su bili priljubljeni. Kako je
Barbagallo s Romanom izvodio neto nalik na salto mortale iz vojnih ilustracija, njih
dvoje su mogli ispasti. Kad se avioni ispravi, kad zaplovi, Marika stade da sipa:
Usrana vojsko i jo usranije graanstvo, valjivci i triperai, podvodai i
crnoberzijanci, lopue, zavedene i zaluene kurve balkanske, vojni svetenie, to jest
Padre, nesreni Agiu, krmeljivi Merdane kom na Barbagallo guzii signoru, pope
Vukiu, moj ujae, Brambilla, mekomudiu i fidanzato ili, po naki, vjerenie, Maliu
kog e Svjetska revolucija zajebati, Paolone iskraj tankete, svi vi dolje, zar ne vidite da
poleeh visoko, da odoh?! AUegrettija, colonnella proslavljene talijanske vojske i ne
samo Bijelog Polja ve cijelog usreenog Polimlja, hej, drim za cazzo, za kurac,
srpski reeno! Zamislite, Allegretti die na cazzo, kao pokojni Pietro! Allegrettiju cazzo
divlja, ne mogu da ga savijem i savladam - peurka, kad vam kaem! Iz straha! Neto
za tebe, Antonio, za tvog Heroja na magarcu!
Kapetan Brambilla mai se srca, obraza, asti uopte. Mustafa Agi gotovo
nagonski opipa svoj zadebljali, oteali, neprovetreni stranji deo u akirama od zelene
istanbulske oje. Hoda Merdanovi preko oiju, sve do nosa, navue fes, a na fes
natae lem divizije Venezia, dobijen od Allegrettija za barenje jajca. Pop Vuki niega
nije mogao da se mai, srce ojaenog ujaka se talasalo. Teina revolverine, kolaa,
zadenutogza protojerejski pojas ljubiaste boje, teina onih devet metaka, ne manjih od
dejih palaca, vukla je k zemlji i ponoru i njega i ostale. Jedino nije jeao niti se pored
okreene tribine stropotavao riokosi Antonio Peduto. On se, naprosto, topio.
Dvokrilac strmeknu prema zvoniku crkve Svetog Petra.

17.
Paolone zasuka vrat i pogleda uz puku. Puka je rasla. Cev i bajonet su
krupnjali. Otrica noa, njegov vrh bili su od plamena. Zemaljski deo puke, kundak,
teao je, vukao prema praini. Nebeski deo, bajonet, proizvodio je zvuk koji Paolone
ni s im nije mogao da uporedi.
Paolone se niemu vie nije udio. Niti se bojao, niti je hulio. Bio je svestan da je
izmeu zemlje i neba, negde u sredini, da ga obliva predsmrtni, leden znoj. inilo mu
se da se kroz sviranje bajoneta i plamena, gore na nebesima, probija Augustov pla.
Paolone je obarao glavu, gledao kako se na sapima njegove tankete pri praina.
133

Prema tanketi i vojniku koraao je, gologlav i raspasan, porunik Riva. Nadahnut i
pijan preko mere, pticoliki Riva je posrtao, ali mu vojnici, Balestra i Casanegra, nisu
dali da padne. Riva je levom rukom vadio mlitavo spolovilo, stezao ga za vrat kao to
se stee i davi zmija, okretao se na sve strane, brundao:
Devedeset osma gonoreja, scolo, otkad sam u ratu, a pedeseta otkako sam na
Balkanu! Devedeset osma, devedeset deveta, svejedno, ali najgora od svih! Pogledajte,
prijatelji, kako se rascvetava, kako kipi moje jadno meso!
Vojnici, Balestra i Casanegra, govorili su mu da mora u kasarnu, s njima. Nije ih
sluao. Nije hteo da uje ni metane ni vojnike to su kreili trg i tribinu - oni su ga, uz
urnebesan smeh, molili da ih ne sramoti, da se okrene prema Malievoj jazbini, prema
damiji, u iju su ogradu ve bile usaene zastave dobrodolice. Riva je stezao za vrat
petla levom, dok je desnom vadio iz futrole pitolj i nianio u glavi:
Pustite me... da pucam! Da ubijem ovu prokletu, ovu poslunu hulju ... ovog
psa... koji e me u pakao oterati! Hej, gde bi danas Riva bio da njega nije bilo... njega
kome hou mozak da prospem!
Vojnici, Balestra i Casanegra, rekoe mu da trube oglaavaju generalov dolazak, te
da moraju natrag u stroj, koji je na mostu. Porunik Riva im odgovori da su kopilad,
nitaci i kukavice koje ne smeju s njim prema jarbolima i tribini. Vojnici su hteli da
bee, ali je Riva nianio i iz utrobe bacao:
Pizdolisci balavi, tankovratii, lopue koje u jednim metkom prikovati za
zemlju, privedite mi onu okreenu magaricu to se uvija pod tovarom drva, obeljenih!
Pa da vidite kako u da joj ga svirnem, ne u ficu, kako biste vi, nitarijo, ve in culo, u
pravu rupu! I nju, soldati, i sve magarice Balkana - nek i one zapamte kako ispod repa
kolje talijanski porunik, junak s deset na bojnom polju zaraenih rana, osvetnik,
nesrenik kog e lombardijski cazzo, evo ovaj preda mnom, oterati u ludnicu, pod
zemlju ili na veala! Sve ensko, na dve ili na etiri noge, svejedno mi je, veite i
dovedite: hou danas, kad dolazi general, da sejem scolo, triper, bolest drugog svetskog
rata, da pokazujem kako se izvodi sodomija!
Vojnika, Balestre i Casanegre, nije bilo. Porunik Riva itavu venost je stajao
kraj tankete i straara bez smene. Paolone je sluao kako Riva preti svojoj ili, kako joj
tepa, kako joj komanduje. Tad trojica od onih to su kreili tribinu prioe Rivi i
etkom ga obelie celog. Riva ustakli oima, isturi vilice kao Mussolini, ali osta
nepomian.
Gledajui kako Riva grevito stee svoj cazzo, kako iz njega cedi gnoj i kre, i
plaei se da e mu od vruine prokljuati mozak, Paolone je drhtao pokraj tankete.
uo je dahtanje bajoneta, sviranje plamena, trube. Praina koju je podizao vetar
meala se s njegovim suzama. Pekle su ga oi, te je sve pred sobom video
utrostrueno. Da ga kundak ne bi svalio u prainu, tamo gde su bile zakopane
Augustove stvari i pisma, pesme na kartonskim polama, tamo gde su se pekli meci i
134

bombe za prodaju compagnu Maliu, Paolone se prisloni uz slabinu tankete i glasom

punim enje stade da apue:
O Bolognesina, o moja jedina, o moja bela, o moja sva od sisa i mleka, o sole, o
moje telo i moje meso sa severa, tebi u umesto Madone odsad da se molim. Pomozi,
kai svima da no i plamen zuje nad mojom glavom, da me zemlja vue k svom i
Augustovom srcu. O sunce moje, moja prva, moja prava, smiluj se i pusti me meu
tvoja kolena, onda gore, u mirisnu vlagu, i ne zameri mi to u u tvoju ficu da se
zavuem ovako jadan, iskrivljen i zarastao u prljavtinu...
Paolone vie nije znao gde je, kraj tankete ili meu enskim stegnima. Lice mu je
bilo umazano, oi lude. Mislio je da propada u meku utrobu. Nita sem tame, koja je
podseala na otvoreno ensko meso, nije video. Njegove usne su se micale, pominjale
puku koja ne moe da padne, pa stoji kao stub. Devojka iz Bologne ga je razumela.
Pulsiranjem svojih pizdnih krga, micanjem miia u preponama i oko runa, ona ga je
uvlaila gore.
Vojnika bez smene su jedino topovske salve mogle pomai s mesta. Paolone je
polako razdvajao trepavice. Njegove suze bile su pune sunca. ule su se trube, doboi,
mitraljeski rafali. Ljudski glasovi, oficirske komande, neiji pla, inili su mu se
nestvarnim. Neko ko mu je bio poznat upravljao je pukovnikovim dvokrilcem i bacao
arene hartije. Trg prepun esmi, vojske, svetine, stade da klie, da urla. Opet se oseti
prevarenim, ostavljenim, nitavnim. Generala su pozdravljali, pili, bljuvali kre i
makarone.
General je dolazio sa svih strana.

135

etvrti deo
Elefantijazis desnog uha - iji e na kraju biti
Muhamed Muhica Muho Merdanovi mlai - Veanje
u salonu Kraljiinog nunika i neophodnost izlaska
- Nebeski i zemaljski deo Talijanove puke - Znoj od
slijepog mia - Da li kopiljani stvaraju istoriju ili
istorija raa njih - Novitet drugog svetskog rata:
prezervativ za jezik - Strah od slobode - Oploenje
smrti u zemlji Jevanelja - Talijani su izvrili otpis
karta bez jedne prolivene kapi krvi - Orgazam i
sloboda kao granina situacija - Don Gruban od
Bijelog Polja i Horacije su intimni i ideoloki
drugovi - Da li je Isus Hristos, roen u Bijelom Polju
i pokraj talijanske haubice, mogao biti Ciganin
muhamedanske veroispovesti?

1.
Evviva!
Paolone je gledao kako vojska razgoni svetinu i stoku. Nisu pomagale psovke ni
povici na oha jezika, te su karabinjeri duvali u pitaljke, potezali batine, vadili pitolje.
Na trgu je, izmeu esme, tribine i tankete, bilo dvadesetak Crnih koulja, desetak
magaraca, neto koza i ovaca. U Bijelom Polju subota je pazami dan. Vojniku s
plamenim bajonetom uini se da i sam prihvati:
Evviva!
Opkoljen motociklistima, agentima, blindirani automobil pribliavao se trgu i
tribini. Antoniju Pedutu se inilo da to nije automobil, ve neka vrsta bornih kola sa
sasvim malim prozorima s prednje strane. Antonio nikad na krovu jednog vozila nije
136

video vie stvari. S uenjem je zagledao desetine kofera, torbi, vrea od atorskog
krila, utvrenih na galeriji. Monte Carlo, Biaritz, Capri - stajalo je na najdubljem
koferu. Sunce je peklo prainu, vetar podizao paprat i granje, kojim je automobil bio
maskiran, te je Peduto mogao da ita etikete: Barcelona, Hotel Majory Paris, Madrid,
29 rue Jacob, Costa Brava, Grka kraljica Solun. Antonio umalo ne kliknu kad spazi da
iz borovih grana i prainine vire skije sa tapovima, lovaka puka i pribor za pecanje
u futroli od afrike koe. Automobil je prilazio trubei.
Evviva!
Vojni orkestar, odjednom, umuknu. Utiae se folklorne kapele iz Bijelog Polja,
Berana, Pljevalja. Ieznu i posljednji pisak trube. Zanemee svetina, vojska, stoka.
Petnaestak foto-reportera probie ivi zid karabinjera i Crnih koulja i stadoe ekati.
Oi kamera zabeleie kako se vrata automobila otvorie.
General Besta hitro, kao lutak, izie i zauze pozu. Objektivi ovekoveie njegov
uvebani smeak, blesak vetakih zuba, okreenu rukavicu, kojom je otpozdravljao.
U kadar uskoi pukovnik Allegretti, za celuloid i istoriju vedar i presrean to moe
doekati jednog tako znaajnog gosta i prijatelja. itav trenutak oficiri su jedan drugom
govorili ne gledajui se, ali okrenuti kamerama, koje su zujale. Vojni orkestar zagrme, a
im on odsvira taku, oglasie se polimske bande borbenim i optimistikim pesmama.
Paolone se prope tanketi na plea. Gledan odande, general Besta bio je manji,
nabranog vrata i uskih grudi, primetno nervozan iako okien vrpcama i medaljama.
Generalu privedoe drepca, Horacija. Gotovo u isti mah i general Besta i pukovnik
Allegretti ustuknue. Jer, Horacije je, nadraen muzikom i urlanjem Evviva! mlatio
predugim, smolavim i miriljavim cazzom po trbuhu. Horacije je rzao, teglio se, kopao
prednjim kopitama po praini. Sa njegove grive padalo je sandako cvee i gorobilje.
Paolone nije mogao ni pretpostaviti da su kamere snimale kako oficirsku nedoumicu
tako i Horacijevu erekciju.
General Besta se doepa jabuice sedla. On stopalo udenu u stremen. Zazujae
sve kamere, grunue borbenu melodiju Polimci, te general jo jednom pokaza novo
zubalo. No, general ne uzjaha. On samo podie desnu izmu uvis, do drepevih
slabina. Paolone ne shvati to general proe i s druge Horacijeve strane, to svaku
grimasu ponovi. Ovog puta general izmu podie ak do Horacijevih sapi. Toliko ne bi
mogao ni on, Paolone. Vojnik bez smene nije znao da se general Besta vie od deset
godina nije bacio u sedlo, a da se za tampu i vojne urnale ovako slikao. General
Besta itav trenutak tako osta, noge akrobatski dignute, ruku na jabuici sedla,
napregnutog izraza jahaa koji se gore baca. Onda se okrenu svetini, obeljenom redu
kurvi, vojsci koja nije znala da li da vie Evviva! General Besta tad ree neto od
izuzetnog znaaja, te ga pukovnik Allegretti istog trenutka pozva na smotru.
Vojniku iskraj tankete inilo se da je general Besta srednjeg rasta i da jo nije
uhvatio ezdesetu. General je na prosedoj glavi imao dvorogu kapu, na opasau dva
137

pitolja, to nikako nije mogao da odgonetne, a preko ramena prebaen foto-aparat s

vie spravica. General je oi imao lepe, tamne i kao izbolovane, a ispod rimskog nosa
tanke i ofarbane brie. On je krepko iao ispred eta, koje su urlale, i trudio se da
ostavi utisak odmornog vojskovoe.
ivelo nesalomljivo bratstvo velikog talijanskog i malog ali izuzetno hrabrog
crnogorskog naroda!
ivjelo! prihvati gomila.
Bilo ih je dvadesetak. Poreani gotovo kao Brambillina vojska, okieni od glave
do pete, gornjomahalski metani podizali su uvis bele ruke i klicali. Vojnik iskraj tenka
ih je poznavao. Bili su to trgovii, zanatlije, preprodavci talijanske robe, ali ponajvie
podvodai, kafanski klupoderi i skitnice, besposliari i pijandure, koji se nisu odvajali
od vojnikih kazana i magacina. Kako su bili okrenuti prema suncu, i kako su do
iznemoglosti klicali talijanskoj moi, kre im se suio i padao s vilica, lobanja i visoko
podignutih aka. Podvoda i kockar, onaj kojim se zavravao red, kliknu koliko ga grlo
slui, te i ostali prihvatie:
Duce, Duce, chi non sapra morir...
Quando Tu lo vuoi, gagliardetti al vento,
Tutti verremo a Te...48
Sa oblinjih brda tukli su teki topovi, oglaavali se bacai, tektale brede. Ugibalo
se nebo, pucala zemlja. Dolazak retkog gosta oglaavala su zvona crkve Svetog Petra,
dok su zvona crkve Svetog Nikole bila nema. Damija je bila okreena i iskiena sve
do vrha i polumeseca sa zvezdom. Otvarali su se prozori, cvee i kre padali su na sve
strane. Njakali su magarci, blejale ovce, meketale koze. Crnokouljai su nareivali
vojsci i karabinjerima da seljake i pse, make i svinje, da svu rogatu marvu vrate na
stonu pijacu, kako ne bi balegali po tek obeljenoj povrini trga. Kraj esme je
naoigled Crnih koulja jedna magarica pasla, jedna koza tekla, jedna prasica bukarila,
jedna krava vodila, jedna ovca mrkala.
ivjeli nai prijatelji!
elna dugog reda Ciganki iz Posran-potoka baci pred generalove noge buket
sandakog cvea i jo jednom kliknu da ive prijatelji. Bila je ogromna, glavata, s
naglaenim briima, i drala je visoko iznad glave talijansku zastavu s izvezenim
faistikim znakom, sekiricom, po sredini. General presta da je gleda, ali je zapamti bila je, kao druge, okreena odozdo pa do grla. General Besta zaustavi pogled na
Ciganki iza brkate, ona je na nikom razumljivom jeziku Posran-potoka pokuavala da
otpeva Giovinezzu. Bila je iroka, kratka, guava. Uutkae je ostale Ciganke, otee joj
crnogorsku trobojku s krstom i dadoe je tamnoputom podvodau, Pljevljaku. Sedma i
osma Ciganka bile su bliznakinje, dok je jedanaesta u redu morala biti njihova sestra sve tri su bile u muslimanskim alvarama, kouljama od lane talijanske svile,
138

zabraene izvezenim i zelenim maramama. General zapamti njihove debele i otekle

usne, mandovske oi s kolutovima, pletenice okiene vetakim draguljima,
inuvama, talijanskim noviima. Dvadeseta, poslednja u redu sandakih Ciganki,
imala je krupne i vrljave oi, tako da ni snimatelji, a kamoli general Besta, nisu mogli
znati koga je gledala - vojsku, svitu na tribini ili, naprosto, zastave to su se vijorile na
jarbolima. General zadra u seanju enine isturene i preguste zube, obraze koji su bili
abisinski crni i izbrazdani, pa zaele da je nikad vie ne sretne. No vrljava predstavnica
devojaka Posran-potoka kliknu:
ivjeli nai jedini prijatelji! ivjeli! I nek ih uvaju Alah, Kraljica, Kralj!
General Besta sudari se s jo jednim kordonom devojaka. Bilo ih je najmanje
trideset. Bile su to Ciganke iz Soluna, Skadra, Skoplja. Glavni snimatelj uperi u njega
kameru. General je otpozdravljao siroticama, koje su mu se obraale as na
talijanskom, a as na albanskom i turskom. enska lica razvlaila su se od uha do uha i
to ga je teralo da krikne, da im zapui usta. One koje u naruju nisu imale odojad
mahale su mu talijanskim zastavicama, maramama, koje su, u znak prijateljstva i
potovanja, skidale s crnih glava. Neto im je govorio, to se videlo, ali se zbog galame i
aplaudiranja ulo jedino izvikivanje Dueovog, Kraljevog i njegovog, generalovog
imena. Sve su bile krivonoge, oniske, okreene. Ciganka s trbuhom do zuba kao i
ostalih sedam ispred kojih je stajala, lica crnog kao a, kmeknu:
ivjeli oevi nae divne ece!
Sve trudnice prihvatie, Evviva! su vikala i glavata, crnooka deca, obuena u
trobojno sa sekiricama, s inicijalima Benita Mussolinija Duea, B. M.-D., uglavnom
Ciganii dalekog Soluna, Podgorice, Skadra, vikala i plakala zbog ispaljivanja salvi.
Pukovnik Allegretti i major Peduto, koji su ili za generalom, hvatali su okreeno
cvee, bacano na visokog gosta. General Besta je i sam izgovarao milion puta
upotrebljeno Evviva! pa je, elei da izae iz gomile kreom obeljenih telesa,
namirisanom maramicom brisao znoj i polenov prah sa ela, vrata, podbratka. Traio je
vode ili bilo ta teno. Pukovnik Allegretti, koji je drao korak s generalom, ree da je
na tribini mineralna voda, domaa. Major Peduto, koji je poznavao generalove
sklonosti, dodade da je gore i rakija, isto domaa, jaka kao grom a opojna kao med.
General zbrza Allegrettiju i Pedutu da ovako nije doekan ni u Solunu, ni u Skadru.
ivele sile nepobedive Osovine!
To je bilo izgovoreno na besprekornom talijanskom. General se zaustavi, okrenu
nalevo i spazi najbrojniji ealon devojaka. Bile su to domae snage, Bjelopoljke,
Beranke, Podgorianke, Crnogorke uopte, a bilo je i devojaka iz Dubrovnika,
Mostara, Sarajeva ak. Sile Osovine, bratstvo po oruju, ljubav s Rimom pre svega,
pominjala je, u ime pedesetolane ete otmenijih prostitutki, nakinurena, namazana
Dalmatinka, s probodenim i jo ivim guterom na reveru bluze. General je gledao
kako se talasaju njene velike, parafinske sise, kako odskae onih dvadeset i sedam
139

bradavica, kako joj palaca medeni i pelama napadani jezik. Dalmatinka je ushieno
govorila, pominjala Veneziju i Ragusu, oba grada dovodila u vezu s Bijelim Poljem,
najisturenijim i najistonijim gnezdom i enifom Imperije. General Besta je sve
odobravao, ak i bratstvo po oruju, izraz koji nije razumeo. Iza Dalmatinke s
jazavcem na ramenu, u besprekornom redu stajale su devojke okreenih sukanja,
ukosnica, obrva. Meu njima su bile i Kiki i Ana sa Cetinja, i neustraiva desetina
plavookih Makedonki, danas prispelih iz Pritine i Pei, s tri zeca, sa deset metohijskih
kokoaka za Talijane, s mlenom magaricom.
Paolone, vojnik bez smene, stajao je na tenku. Jedva se drao na nogama. Bez
daha je gledao kako Dalmatinka, u znak dobrodolice, prinosi generalu zemljanu
posudu s vodom, vimena, sve tri sise. Pri tom se kikotala, te su joj slabine i jazavac
drhtali. General Besta je pio, a zatim prosipao belu vodu, bele dlake, bele bradavice...

2.
Karabinjeri, Crne koulje i vojnici odreeni da paze na red razmakoe koze,
pogubljenu jagnjad, svetinu. Gazei cvee, baeno po okreenom tepihu, i oseajui
belu prainu u nozdrvama i grlu, general Besta krenu ka tribini. Doekae ga stepenice,
pored kojih je lealo korito s kreom. General prikupi snagu, zalete se i u dva laka
skoka nae se na poslednjem stepeniku. Svetina zaurla, drolje jeknue, vojska pomenu
kralja, kraljicu, najzad doekanog gosta prvog reda. Generalova pratnja osta zapanjena
- nije im se mililo na stepenice, a preko korita. Drolje kliknue da ivi najhrabriji i
najlaki talijanski vojskovoa, peadijski general Giovanni Besta. Zadihan, veliki
Komandant stade mirno nasred tribine i trijumfalno se nasmei masi i stoci. Zaori se
Evviva!, grunue salve, oglasie se doboi.
Major Peduto uze zalet, umalo se ne spotae, i pobode se uz generala Bestu.
Blei nego ikad, kapetan Brambilla dvaput pokua - za njega su stepenice bile
previsoke, nogavice preuske. Kapetan i trei put pade. Levu nogu i desnu izmu vojnici
mu izvadie iz korita sa itkim kreom. Vojnici i agenti ga obue i s naporom izbacie
na tribinu. Brambilla stade uz Peduta.
Pukovnik Allegretti uplai se korita i krea. On zakorai na stepenik i,
pridravajui medalje, prui ruku Pedutu. Major Peduto i kapetan Brambilla izvukoe
ga gore kao vreu i posadie pored generala Beste. Grunue topovi, prolomie egu
doboi. Orkestar divizije Venezia, Murge i Cacciatori delle Alpi odmenie polimske
bande sa sandakom i milozvunom, orijentalnom melodijom:
Kako da te ne poznajem kad si Musliman
Ti se klanja svako jutro, posti ramazan...
140

Praen pukovnikom Allegrettijem i majorom Pedutom, general Besta prie popu

Vukiu i predstavi mu se. Ree Molto piacere i na crnoj mantiji zapazi niz od pet
talijanskih medalja drugog reda. Pukovnik Allegretti upozna generala s hodom
Merdanom, koji zaplaka i suzama pokvasi svih est medalja drugog i treeg reda.
General Besta ree neto zvuno i uteno prozranom bogomoljcu, s almom, pa oseti
orijentalac zadah neprane koe, znoja, anusne trulei. Uniformisani Crnogorac, popVukiev blii roak, stee generalu ruku tako da se ak i pukovnik uvi od bola.
Trikolorni Crnogorac, sav u lanom zlatu, s revolverinom, kolaom, za pojasom,
visokom gostu govorio je neto sveano. General nije mogao da izvue ruku.
Crnogorac je pitao za zdravlje Njenog velianstva kraljice Jelene, njegove i popVukieve daljne roake; onda je generala tapao po pleima, diio se metalnim zubima
i nedavno dobijenom Bronzanom medaljom. General zaele da mu u iroko razjapljene
vilice tutne pesnicu.
Glavni mesni pijun, Mustafa Agi, prvi prie. On zamuca, pusti suzu radosnicu i
pade na kolena. Orkestar grunu. Generalu Besti ne ostade nita drugo nego da pomiluje
veliku, etvrtastu glavu s udubljenjem na elu, da ostane miran nekoliko trenutaka,
zatim da se zaudi to mu mlohava krava ljubi kolena i stopala. Drei ruku na
masnom Agievom temenu, general je gledao kako Allegretti i Peduto poziraju pred
kamerama.
Mustafa Agi se dizao, fes vraao na lobanju. General mu je brojao medalje - bilo
ih je trinaest, plus vrpce.
Imate od mene orden vie! ree general Besta i prui mu ruku: A ni sam ne
znam otkad sam neprekidno na frontovima! Zatim... a zatim, imate Medagliu dOro,
najvee talijansko odlikovanje svih vremena! Pa to je gotovo neverovatno! Kaem
vam, ve deceniju ne izlazim iz prvih borbenih redova, krvarim, a jedva sam zasluio,
moram rei isprosio, Medagliu dArgento! Trebalo je ak do Bijelog Polja da doem
pa da vidim ta nemam i ta neu ni imati! estitam, hiljadu puta estitam!
Dareljiva je i plemenita velika Italija, majka naa! briznu u pla Mustafa Agi i
opet pade na kolena.
Muzika kao da je nagovetavala pomraenje. Vojniku iskraj tankete trg i orkestri
okretali su se oko glave. On je bio siguran da e pasti u provaliju nesvestice ne skloni li
se u senku eline nakaze. Paolone je gledao kako general Besta iz depova vadi
nekakve hartije, kako ita - beli i pranjavi bili su listovi, bele su bile rei, beo i vlaan
bio je i generalov jezik...

3.
Majore, kaite mi re-dve o personama s kojima ste me upoznali, tiho e
141

general Besta etkajui se tribinom i gledajui kako jedna puka raste.

Generale, pred pravoslavnim popom, signor Vukiem, ne smete izgovoriti, ni
zaustiti, nijednu re koja poinje suglasnikom k. Tim prokletim slovom poinju rei
koje sam zabranio! kae on, pa ih nabraja: Komisija, koulja, kompartija, komeanje,
konj, komitet, komandovanje, komunizam ... Generale, samo se usudite da pred njim
izgovorite: krava, kolevka, kurac, katolik, kometa, komercijala - onesvestie vam se pa
emo svi morati da ga diemo i budimo rakijom. Sve je to zbog neizbenog suglasnika,
zbog komunizma, koji mu je opsesija, hou rei ivotno optereenje. Tvrdi da bi
crvene, partizane, on nikad ne kae komuniste, zbog suglasnika ive razmicao zubima.
Verujem mu, divljak je, pravi Balkanac! Pio bi im vode iz vena, dodaje, usteui se da
kae krvi. Prokleto poetno slovo! Za njega je kocka pravougaonik, zbog suglasnika,
kaluerska kamilavka fes, Kotor mu je Budva, kokoka - petao, sve zbog suglasnika!
Loe za trojicu, ne bira. Za pokerakim stolom opasan je po ivot, po in! On karte
zove - domine. Strah od inicijala! Obrezan mu je, suneen, zbog suglasnika ne smem
rei ni cazzo, ni kurac, ob-re-zan, to hriane zapadne varijante, ne smem zbog
poetnog slova izgovoriti katolike, kao i pravoslavce, istona i ortodoksna verzija, to
sve nas udi i potresa. Aneo, ali balkanski. Kao da je siao meu nas s platna jednog
Caravaggia. Opet suglasnik!
A slon kom divno pristoji Medaglia dOro, majore?
Mustafa Agi! Glavni mesni pijun, generale! Prislukiva ije prislukivanje
prevazilazi svaku matu. Toliko je revnostan da mu raste desno uho. Uho koje radi za
nas, nae uho! Pogledajte: pravcati elefantijazis uha! Ne znam da li neto tako poznaje
medicina; knjievnost, evo, poznaje, iznosi! Generale, nae uho je puno dlaka, ica,
antena! A kad sam Agia pre godinu i po upoznao, uho mu nije bilo due od kakvih
deset, jedanaest santimetara. Koliko mu je danas dugo levo, njihovo uho! Sad mu je
desno uho dugo dvadeset a iroko deset ili jedanaest santimetara. Taj rast se ne
zaustavlja, jer Agi sve odanije uhodi. Jedno vreme njukao je za metanima, koje
naziva domorocima, uroenicima. Prijavljivao ih je. Znali smo, ako mi verujete, sve ta
ko ima, ta ko jede, a ta ko nema da iznese na trpezu. Stavio je na spisak svaku
ljudsku duu, kako ivu tako i mrtvu, svaku maku, svako pseto, svaku vaku i
stenicu, svako jaje, bilo da je pojedeno, bilo da jo nije. Stizale su mu medalje, to od
nas, to iz Glavne komande za Crnu Goru i Dalmaciju, neke direktno iz Rima! Agi je,
zatim, poeo da prati i oslukuje samog sebe, tako da znamo svaki otkucaj njegovog
srca. Jedino je zatajio ljubav prema osobi koju ste najdue gledali. Generale, re je o
elnoj Ciganki dugog reda, onom brkatom udovitu dosad nevienih, jo neopisanih
sisa, o mastodontu koji je pred vas bacio desetak kila okreenog cvea. Ona je iz
Posran-potoka, odmah iza Ciganske ulice, iz Avenije smrada. Zove se Ismeta, ali ne
samo tako, zapamtite. Ismeta je zavela vie naih mladia, kad kaem zavela, ne
mislim samo da ih je gonorejom i ko zna jo im zarazila. Jedan je sebi prerezao vene,
iskrvario je i umro pred pragom njene jazbine, u dnu potoka koji sami zovu Posran.
142

Trojica su prosili crnu Ismetinu ruku, kupovali prstenje, darove, od Kraljice majke sva
trojica traila blagoslov. Generale, Ismetina specijalnost su plotovi, to jest jeb kroz plot!
O tome bi vam najbolje pripovedao izvesni Bottoni. Bottoni tvrdi da Ismeta u vulvi ima
pumpu, rampu, federe, moda ivotinju, koja uvlai sve to se meu usmine stavi, a
razvija etrdeset Celzijusovih stepeni! Umalo mu, kae, nisu izgorela jaja. Bottonija u
vam privesti, i vama e, kao meni i gospodinu pukovniku, izjaviti da je spreman da
zbog Ismete napusti enu, decu, Italiju! Bottoniju ne smetaju gonokoke, kojima je
Ismeta leglo! Kad ide pored plotova, Ismeta je u crnim muslimanskim haljinama, s
feredom, peom, preko lica, i tad je dakle anonimna, tad se natie za svoju duu, bez
lire. Tad prose njenu tamnoputu apu! U popodnevnim asovima Ismeta je u civilu, s
ostalim balkanskim droljama, i to to radi radi ili za pare ili za vojniku robu, koju
preprodaje jedan njen roak, i jeba, inae kova! Neki su je plaali, verujte mi,
municijom, lemovima, atorskim krilima! I tako je na Agi jednom natrao na Ismetu
obuenu u popodnevnu kurvinsku haljinu s dekolteom do ispod pupka. Agi je osetio,
najverovatnije i uhom, ar fice, oni kau pike, koja kljua i u svoje krge i dubine
uvlai sve to primakne, pa se zaneo. ak i on! Skupio je stotinak lira i negde oko
ponoi zakucao na prozori jame u Posran-potoku. Ismeta je otvorila, bila je u
mukom, vojnikom, to je Agia zaprepastilo. I te noi dogodilo se ono to je iz
osnove poljuljalo Agiev pogled na svet, posebno na ljubav. Agi, iako pijun nad
pijunima, nije mogao ni pretpostaviti da je Ismeta dvopolno, moda i tropolno bie, da
ima i ficu, kreanicu, koju je Bottoni najbolje opisao, a posle i opevao, i cazzo, pravu
motku, dugu i tanku, ljubiastu, cigansku. Te za Agia kobne noi Ismeta je bila Ismet!
Ismet ga je ogavnim onim cazzom mlatio po leima, po lobanji, po onom uhu, govorei
mu: Ovijem, evo ovijem da te nauim pameti, pijunino i potajni jebiguze! Ismet ga
je udarcem sisa, pesnica, nogu, kao vola oborio, lice mu okrenuo k zemlji. Ismet ga je
zajahao, otpozadi, naprosto ga provalio onom ciganskom ipkom. Bljunula su iz naeg
Agia creva, krvav karfiol! Aferim, Ismeta! i Maalah, maalah, crno moje dijete!
kau da je jeao dok mu se Ciganin glaviem primicao bubrezima. Ismet je Mustafi
navukao akire, iz depova mu uzeo sve lire, iz kolta s poetka veka uzeo svih est
metaka. Onda ga je izbacio u no. Za Agiem su lajali psi, mora da je i to zapamtilo
ono nae uho! I sad, generale, Agia vie nee ni Ismeta, ni Ismet, te superobavetajac
luduje kao da mu je osamnaest godina! Bol i sramotu da bi zaboravio, Agi sad nas
pijunira. No nema kome da nas prijavi. Te sve ostaje u njemu, o kakav uas! Inae,
rodom je iz Foe, Bosna. U Bijelo Polje doao je sa estoro dece, ovde je izrodio jo
petoro. Tako da hrani, sam to istie, trinaest usta, dok Ismetina to jest Ismetova usta,
kojima alje, krije. Metani, bilo da su Montenegrinci, bilo Muhamedanci, ire uzreicu
koja je za Agiem stigla u Bijelo Polje: Krk Bonjak, bir adem, ma jaramaz! To je na
turskom, u prevodu znai: etrdeset Bosanaca, jedan ovek, pa i on nitarija!
Generale, svih jedanaest Agievih sinova pijunira, metani kau da se nakaljati ne
moe, da se piati, da se prdnuti ne moe a da oni ne saznaju i ne prijave. pijunira,
143

zamislite, i signora Agi, oni kau hanuma, i to pod lemom divizije Venezia. Natue na
glavudu lem pa krene iz dvorita u dvorite, iz kokoinjca u kokoinjac...
Majore, o muezzinu, hodi Merdanu, najmanje ste mi govorili. Imam utisak da
bi radije s nama dvojicom nego s naim vojnim svetenikom, Padreom. Padre je zbog
toga nespokojan pa, dok govori, po vazduhu pravi krstove. Merdan prati Padreove
pokrete, ali ne shvata. Glavu dajem da e na Padre, koliko iz uverenja toliko iz besa,
pokatoliiti ostatak sveta!
Generale, iz Padrea bije kao iz neprane guzice. Nadimak Crevo koje se pui,
koje misli nije sluajan. Padreu se znoje i koa, i utroba, kosti. Bie kakva opaka,
bubrena, stomana bolest. Slian vonj iri i pop Vuki, vonj ideologije, netrpeljivosti,
straha. Vratimo se muezzinu, to jest hodi Merdanu, o kako sam srean to ste.
prezime drugog svetskog rata tako lako zapamtili, njemu koji je shvatio Padreove
pokrete. Generale, Merdanu se grkljan, desni i nepca raspadaju. Valjda od molitvi, od
klanjanja. Kakav li mu je tek eludac, pankreas, u! Merdanova koa, Merdanovo
srce, sve to Merdan ima zaudara na plesan i ru. Iz Merdanovih nozdrva, iz njegovih
unih koljki, iz njegovih vojnikih cipela, svira smrad! Tako da nije udo to se
signora
Merdanovi, hanuma Nidara, opredelila za Turiddua Barbagalla. Drukiji parfem,
vojniki, sicilijanski, moda tota jo! O krtenju Merdanovog sinia ste, uo sam,
pismeno obaveteni. Bilo je neponovljivo, mirisno...
Majore, muezzino mi daje znak nalik na Padreov krst, ree general Besta
obrisavi sa ela i vrata beo, smradan znoj: Merdan hoe k meni...
Generale, k vama hoe i Padre, i pop Vuki, i hodica Merdan, ali parada jo
traje, gorko se nasmei major Peduto: Nek se strpe, primiete ih u salonu, koji as
kasnije...
eta do pojasa okreenih ena marirala je ispred tribine i pevala Gloriosa Patria
bella.49 Dirnut prizorom, pesmom i melodijom, kripavim glasovima junog Balkana,
general Besta stade da im mae, da im alje poljupce, te se hodica Merdan, Mustafa
Agi i pop Vuki smraie. Pukovnik Allegretti nije se video od cvea i krea. Major
Peduto pokuavao je neto vano da saopti visokom gostu. No visoki gost pevao je s
okreenim enama Tu sei la viva stella,50 pevao i grlio celo oveanstvo, traio da se
taka i pesma ponove.
Najuvebanija eta marirala je ispred tribine. General Besta, pukovnik Allegretti i
major Peduto okretali su se nadesno i otpozdravljali. Drhtala je zemlja, bleskali su
bajoneti kroz prainu. Per il Re, per il Duce, alala!51, pevale su Crne koulje. General
Besta je, pocupkujui, grabio cvee iz pukovnikovog naruja i bacao ga na lemove i
crnokouljake torbice. Kao stroj automatizovanih lutaka, crnokouljai stigoe do ete
divizije Cacciatori delle Alpi, za ovu paradu dovedene ak iz Pljevalja, pa skrenue
144

pored tankete i vojnika, prainom. Jo je jedna eta Crnih koulja nastupala. General
od praine i cvea nije video crna usta koja su pevala Per Benito Mussolini eia eia
alala!52 ve je i sam, u taktu pesme, marirao tribinom.
Antoniovo srce nalivalo se krvlju, oi suzama. Generalovo mariranje podsealo
ga je as na ameriki step, as na flamenko. Kad god bi general napravio figuru,
Antonio bi u sebi izgovorio Ole! Pa bi nastavio da gleda igre eljnog Bestu. Metani,
skitnice i podvodai, kurve, vojska, svi su aplaudirali. Jedino je tribina bila obeenog
nosa, zapanjenih oiju, nadraenih uiju. Antonija je generalov zanos gonio na pla.
Antonio je pogledom arao po gomili. Oseao je kako gori praina na lemovima.
Bleskali su bajoneti, cevi breda, bleskale porcije od aluminijuma. Salve o popolo
dEroi!53 pevale su iz Berana tek dovedene trudne ene, maui crnogorskim i
talijanskim zastavicama, dok su Ciganke iz Posran-potoka, na ijem je elu bila Ismeta,
prihvatale Salve o Patria immortale!54
Antonio je gledao decu. Dronjava, dugovrata, deca su se probijala izmeu redova
vojske, prostitutki, silom doteranih metana. Dobro mu poznata, nalik na dosad
neopisane insekte, deca su tumarala kroz prainu, zapomagala i prosila. Iza tankete i
vojnika bez smene nazirale su se esma i tri metra visoka gomila negaenog krea.
Odatle je vodio put prema Kraljiinom nuniku, a od nunika nije bio daleko zatvor s
obeljenim reetkama, vratima i katancima. Deca su s gomile uzimala kre, raznosila ga.
Belim komadima, prahom, gaala su Duea, koji se prostirao svud. Due je gledao sa
zidova, trbuastih i isturenih poput vilica, s plakata malih i s plakata velikih, iz izloga
punih arenih hartija i mrtvih muva. Due se mrtio iz okvira, Due se smejao, bio
zastakljen, rezan iz novina i ilustracija, lepljen po daskama epenaka, zakivan za vrata
duana, trpan u prozorie duana. Deca su ga nosila, pevala Per Benito Mussolini eia
eia alala! Due je s nekadrom decom padao u prainu, valjao se tamo.
Antonija su, otkad je znao za sebe, bolele oi od bele boje. On je i sad, dok je
general stepovao po tribini, obarao glavu i pogled upravljao prema tenkiu i vojniku bez
smene, Antonio zadrhta, ali to ne primeti ak ni Allegretti, koji ga uze ispod ruke. Lice
Salvatora Paolonea bilo je hrapavo i gotovo ugljenisano. ivot su odavale samo
okrupnjale i odane, kalabreke oi. Njegova puka je rasla, bajonet na trenutke liio na
usijanu zvezdu repaticu. Zemaljski deo puke, kundak, bio je debeo kao panj. Preko
vojnikove puke i plamena, preko gomile krea, koji je narod raznosio, Antonio je
video zabravljena vrata Malieve jazbine. Antonio je video i Malia pod lemom, s
koltom s poetka veka, ali je bilo rano da o njemu govori generalu koji je prestajao sa
stepom i flamenkom.
General Besta epa Antoniov dogled.
A ta vi vidite, gospodine generale?
General Besta spazi sve to i major Peduto. Pogled zadra na zidovima kua iji
145

krovovi nisu bili okreeni. Ree u sebi da je malo talijanskih i crnogorskih zastavica, da
nedostaje Duea, portreta kraljevske porodice, parola kao to su Roma-doma!
Topovska i mitraljeska gnezda po brdima oko grada bila su propisno zabetonirana i
maskirana, dok se bodljikava ica, kako je i nareeno, pruala unedogled.
Majore, bez obzira ta mi pokazivali, ja u svemu vidim nae nove ideje,
napredak. Na novi poredak, nuovo ordine, koji podjednako smeta trulim demokratima
kao i komunistima. Ukratko, majore: vidim preporod!
Orkestri divizija Venezia, Murge i Cacciatori delle Alpi, ukopani izmeu esme i
gomile krea, muzikanti donjomahalski i gornjomahalski, bande ciganske i metohijske,
beranske i pljevaljske kapele, kao i cirkusani, Talijani, koji su ili za vojskom,
podivljae: Kako da te ne poznajem kad si Musliman... Vojska, sve ee u praini,
kako drolje tako i podvodai, deca i prosjaci, Crne koulje i fanterija, guavci i
artiljerija, grbavci i slepci, Ismeta i Ismet istodobno, tamnopute sirote s tek roenom
decom, zapevae pesmu u kojoj se, pored Duea, Kralja i Kraljice, pomenue general
Besta, ramazan, pukovnik Allegretti, klanjanje svakog jutra i islam, major Peduto ak.
Generala to obradova, pa se mai dogleda. eleo je da vidi da li se svetini i vojsci zaista
svia pesma koju je, polaskan i zgaen, sluao. Orkestri grunue slono, svetina jeknu,
srknu kre: O Italia, o mamma mia. General prihvati...
Majore, napomenuli ste da ima i onih koji piu.
Vie njih stvara, gospodine generale. Jedan, recimo, bez prekida, dan i no, pie
himne i mareve. Do pre neki dan imao ih je blizu hiljadu. Taj ne sklapa oka!
Odakle je, majore?
Sa vajcarske granice, generale.
Vidi se!
Oslobodili smo ga svih vojnikih dunosti, ak i puke. On nam samo pie,
velia Duea, kraljevsku lozu, komandante redom. On pie, a mi pevamo ono to on
napie. Njegova je nesrea u tome to nema ni sluha ni glasa, to hoe sam da otpeva
ono to stvori. Kad se Talijan rodi sa sluhom - to je predivno. Ali, kad je Talijan lien
tog bojeg dara, onda je to uasno, i tako da oveku doe da iskoi iz sopstvene koe,
ili da trai prekomandu!
Moda vam se ide odavde, majore?
Naprotiv, gospodine generale. Ovde sam veoma srean. Vredelo je, uveravam
vas, prevaliti pola geografske karte i stii u Polimlje. U Dolinu spaljenih crkava,
osramoenih svetaca, zgarita. U Bijelo Polje, zemlju starog zlata, irilskih slova i
znakova. Zemlju jevanelja, pesniku prestonicu Balkana, u kojoj se mora roditi drugi
Hrist! Isusov dolazak je najavljen u Jevanelju knjaza Miroslava, prvom dokazu
pismenosti, knjievne, Junih Slovena. I to Jevanelje, verovali ili ne, nastalo je u crkvi
Svetog Petra, stotinak metara odavde. Generale, ovde je sve knjievnost, nije bitno ni
kolika, ni kakva. Uostalom, uveriete se...
146

Majore, vratimo se onom talijanskom skribomanu. Seate li se nekog njegovog

stiha?
Pa to to se do maloas pevalo i sviralo - njegovo je, gospodine generale. O
Italia, o mamma mia, Tu che conossci soltanto la vittoria!55 Njegove stvari deluju
optimistiki, potrebne su novom poretku, neki smatraju da to stihovima njegovim
podie vrednost.
Nisam oduevljen, majore. Opte mesto: jevanelje!
Zar oveanstvo, naroito njegov militaristiki deo, ne ivi od optih mesta, ne
knjievnih ve politikih jevanelja, gospodine generale? Zar dananji svet ne odbacuje
izvornost, originalnost? Zar svi ne vole prepisano, tue?
Dovedite mi ga, major! Da ga poteno iamaram! Kako sme toliko da blebee o
Italiji, o svetim njenim stvarima! On da uporeuje Juliusa Caezara s Benitom
Mussolinijem? U konjunicu s njim!
Tamo je i naen mrtav, generale. U konjunici! Nekoliko sati pre vaeg dolaska.
U konjunici, meu mazgama, gde je, po svojoj elji, proveo poslednjih ezdesetak
dana. Tamo su mu noene hrana i hartija. Izbacivao je mar za marem, himnu za
himnom! Tamo je i doiveo stvaralaku krizu. Neki za njegovu smrt optuuju mazge
koje su ga, obaveteni smo, prvo tukle, a zatim kao u kakvom besnilu gazile. Ja ne
optuujem mazge, generale.
Majore, bio bi red da mi pokaete bar jedan pozitivan lik, ree general Besta,
kom prioe pukovnik Allegretti i kapetan Brambilla.
Evo! ree Antonio Peduto i ruku s buketom, koji iz svetine neko na njega baci,
upravi na Mariku.
Pod lemom, u koulji talijanskih avijatiara, u tesnim oficirskim pantalonama za
jahanje, Marika je ispred tribine vozila pukovnikov motocikl guzzi. Sprava za
rastezanje, opasa s punom futrolom i tapsko ebe bili su zatrpani cveem i kreom.
Tribina se ljuljala, topovi i orkestri su grmeli, dok se iz hiljadu preplanulih i ednih
vojnikih grla orila pesma O Italia, o mamma mia. General je okretao kotur na
dogledu i k sebi primicao okrugli i zadnji Marikin deo. Marika je vozila polako, mahala
linostima na tribini. Zavijala je guzzijem, isturala stranjicu, koila izmom. General
ne stie da upita majora Peduta ko je devojka, niti bilo ta ree ve, kao ponet pesmom
i vetrom koji je nosio kre, zakorai s tribine, ali ne tamo gde su bile stepenice.
Kapetan Brambilla i pukovnik Allegretti ga zadrae - Antonio ih u sebi opsova.
Gledajui Mariku, koja je kruila oko tribine, general Besta se strese. Iz obzira prema
kapetanu Brambilli, koji je bio ojaen, i pukovniku Allegrettiju, koji je bio usiljeno
razdragan, major Peduto o Mariki ne kaza ni re. Gotovo obnevideo, tako rei na
Brambillinim i Allegrettijevim rukama, i zauzet otkopavanjem Marikine avijatiarske
koulje, general Besta ga ne bi ni uo.
I Gruban Mali bio je pod lemom divizije Venezia. Za mitraljeski redenik, kojim
147

je bio opasan, bio mu je zadenut najvei i najtei kolt svih vremena, crnogorski kola s
poetka veka. General Besta ga je gledao kroz durbin, primicao ga tribini. Mali je na
opasau divizije Murge nosio nekoliko bombi s gumenim peteljkama. S etkom, s
kantom crvene boje pored sebe, odudarao je od opteg belila. General nije mogao da
odvoji pogled od figure kukastog crnogorskog nosa, ubistveno tunih i besnih oiju. Ne
primetivi da se oko njega sjatie pop Vuki, hodica Merdanovi, Padre s mrtvom
patkom, Agi i Crnogorac, ovog puta bez kutlae, kao i tek pristigle zvanice iz Pljevalja
i Berana, s jaganjcima za klanje, general Besta upita:
Ko je ono?
Predstavnik lokalnog otpora, gospodine generale, ree Allegretti i sam gledajui
Malia kroz durbin: Major Peduto zove ga Don Gruban od Bijelog Polja, to nije
loe, kako mi je u poetku izgledalo. Figura s kantom crvene boje zove se Mali, na
talijanskom neto kao Piccoli. Don Gruban od Bijelog Polja eli da nas pobedi. Tvrdi
da nam se blii kraj. Mali ne zna da ste, stigavi, izjavili da nikad nismo bili jai ba
sad kad gubimo. ini sve da bismo ga uhvatili, ubili, ali pred - Svjetskim proletarijatom,
kako se sam izraava. Parole ispisane na kui koja se vidi iza njega, jazbina s tri
stepenika, ve tri dana su crvene, dok su ranije bile bele. Don Gruban ne toi samo
pie! Tvrdi da radi za - Svjetsku revoluciju!
Fantastino, pukovnie! ree general Besta: Zna li on, gospodo, da se i mi
borimo za Svetsku revoluciju, za svetski Preporod? Moda bi mu trebalo predoiti da
se borimo za iste ideale?
Generale, Don Gruban od Bijelog Polja tvrdi da radi za Petsto prvu crnogorsku
armiju, za Pokret, za Kominternu direktno! Toi pie, naplauje, naprosto dere, ali radi
slobode, kae, koje nema a koja samo to nije stigla u Bijelo Polje! ta sve ne prodaje!
Da vas ne zamaram spiskom njegovih artikala, da ne kaem svinjarija! Njegovu
jazbinu zovu leglom pornografije, bluda, nemorala! Zarauje, mora se priznati, kao
retko ko u ovoj Dolini! No, doskoili smo mu. Mi mu podmeemo vojni materijal,
puke, pitolje, pukomitraljeze, municiju, bombe, atore, lemove koji su na velikoj
ceni kod naroda, robu uopte. On kupuje sve redom i alje svojoj - Svjetskoj revoluciji
koja je, kako sam kae, negde na slobodnoj teritoriji, s Kominternom. Svake druge ili
tree noi, u kasne sate, poseuju ga konspiratori Petsto prve, etiristo devedesete,
Trista sedamnaeste crnogorske armije! Dovode drolje, jebu, i inae se nema gde. Don
Gruban veruje da su to pravi borci, ilegalci. Daje sve to ima! Izjavljuje im da je
spreman i glavu svoju da priloi stvari Progresa, koji je, nauio je to od njih, opet u
krizi, finansijskoj! Don Gruban bi odavno poginuo da ga oni ne spreavaju. Oni trae
samo sredstva, pare, robu! Glavu njegovu odbijaju! Oni glavu njegovu teraju da
gladuje, da sama sebi otkida od usta, da ludi od istinskih, svjetskih oseanja! Don
Gruban od Bijelog Polja, dakle, kupuje i dostavlja jednu te istu robu: ukrug!
Pukovnie, hteo bih sastanak s njim! ree general.
148

Generale, Don Gruban od Bijelog Polja nee prihvatiti! umea se odjednom

uzbueni Antonio Peduto: Ako ikog na svetu znam - znam Viteza Limske doline!
Generale, Don Gruban e odbiti pregovore ukoliko na njima ne bude bilo govora o
naoj bezuslovnoj predaji! Don Gruban e pristati da se vidi s vama, ali na dvoboju!
Preko muica na cevima, kako sam ima obiaj da kae!
to mu se, uostalom, ne bismo predali?
enerale! riknu pop Vuki, pa se zadimi, pa se zanese: enerale, da nijesi,
kad tako zbori, nee uz put bunike ijo? Da nijesi mlad jeam brstio, travu ljudobiljku
vako? Da nijesi glodo korijenje od paprati? Da ti nijesu, kad pominje predaju, na
Cetinje davali peurke koju mi voen zovemo zmijska glava? Da nijesi zubima gulijo
jovov panj? Da nijesi, dolje u Podgoricu, ljubio i lizo krilo slijepoga mia,
komunistikoga? Og mene, og orlu meu kokoima!...
Majore, jo mi govorite o vaem heroju, Don Piccoliju, gotovo kliknu general
Besta gledajui Malia kraj esme.
Nastaviemo u salonu, ako dozvolite, ree major Peduto i povede generala
prema stepenicama tribine.
Eno slijepijeh mia, otrovnijeh, crvenijeh! provali iz pop-Vukievog grla: Jato,
divizija, cijela Petsto prva... zna se ko je pred njima... zbogom, bijeli i estiti svijete...
vode!
Popa Vukia su iz nesvestice vraali rakijom, napitkom od paprati, kreom.

4.
Paolone je padao pored tankete. Orkestar, cvee i pesma svaljivali su mu se na
glavu i ramena. Guila ga je praina, kre tipao za oi. On je gubio tle pod sobom.
Pokuavao je da se uhvati za rebra tankete, grebao je gvoe, koje njegovim prstima
vie nije bilo vrelo.
Paolone se srui u prainu, pored puke, iji je bajonet liio na zapaljen klas ovsa.
Paolone zadrhta. Jer, njegova tanketa krenu. Zarale gusenice pokrenu nevidljiva snaga
ege, te sitnom zemljom, dejim izmetom i trunjem sakrivene Augustove stvarice
poletee na sve strane. Tanketa strese sa sebe prainu, cvee, pa zaobie etu Ciganki
iz Posran-potoka, Crne koulje, kao i vojnike koji su po stoti put pevali O Italia, o
mamma mia. Tanketa skrenu ulevo.
Praen piskom truba i udaranjem doboa, general Besta sie sa tribine i uputi se
prema tanketi. General opet zakorai u belu prainu i cvee, koje mu je dosezalo do
iznad kolena. Vie nije mogao stepovati. I pao bi u jedno od korita s kreom da ne bi
pukovnika Allegrettija i majora Peduta, koji ga prihvatie. General ree da ovoliko
149

cvea nije video ni u Holandiji, gde je dosad bio triput. Drei se za ruke i kao da gaze
brzu vodu, sva trojica su se probijali kroz areno more sumnjivog mirisa. Najzad
isplivae, obretoe se kraj vojnikove puke. Major Peduto upita generala ne ini li mu
se udno to, puka raste, divlja, naprosto peva. General Besta ree da u ratu, posebno
u ratu koji se privodi kraju, sve stvari rastu, pa to ne bi rasla i talijanska puka.
Kroz bujicu suza Paolone vide kako tanketa promeni pravac i kako pregazi
Malia. Od podivljalog elika niko nije branio oveka s kantom crvene boje. Tanketa
se nekoliko puta vrati i izgazi ga. Zatim ga zakopa prainom, cveem, pesmom.
Tanketa se udalji. Onda se osvrnu, pogleda herojevo telo pa krenu ispred okreenog
ealona trudnica. Mali je jecao, u to je Paolone bio ubeen.
Suza vojnika bez smene bubrila je i bila nalik na lem. Ne uspevi da se bar na
laktove podigne, Paolone vide kako se njegova tanketa pope u Horacijevo sedlo.
elini insekt okrenu se u sedlu i stade da frke na tribinu koja se ruila pod cveem i
prainom. Tanketa je traila Horacijevu uzdu, uzengije, pravac. Izbacujui ispod
gusenica beo dim, tanketa sjaha i polako, kao da gazi po grobovima, a ne po izlokanom
i cveem pretrpanom trgu, krenu na Komandu. Tamo sravni straara, kao Malia asak
ranije, pa udari u zid. Kua se zatrese, ali izdra.
Tanketa zapliva kroz vojnikovu suzu. Tanketa je lakoom tvrdokrilca ila preko
zida. Lomila je prozorska krila, gutala staklo. Tanketa je topovskom cevi, krivom od
vruine, kidala telefonske ice, a onda ih vakala. Ona je cepala platno zastava i
transparenata, eljala krune lipa i borova. Po krovu se klizala kao dete, bacala na
gomilu crepove, te je vojniku bez smene dolazilo da se usred plaa zasmeje. Nekoliko
trenutaka tanketa je zaklanjala sunce, egu ak, pa se senka pruala ak do esme i
mesta gde je Mali bio sravnjen. Dimnjaci tanketi nisu smetali i ona se, savlaujui
prostore izmeu kua, kao rupage na zemlji asak ranije, etala po krovovima. Od
zemaljske pesme, orkestara, nesklada, branila se zlatnom grivom, usijanim repom.
Reala je, koila vrat, liila na konja. Iz nadole okrenute cevi bljuvali su praina, kre,
svetlost.
Vojniku bez smene mutilo se u glavi. Po povicima, po talasima bele pesme,
praine, Paolone zakljui da je general s pratnjom u blizini. Vojnik zaele da umre. On
pomisli: Streljae me, ednog, jer sam dozvolio da mi tanketa pobegne. Vojnika
stadoe zasipati cveem, te on opet pade niice. Uguie me! proaputa pa zubima
zagrize zemlju.
Vojnika iz polusna tre general, koji mu stade na aku. Paolone oseti bol u
prstima, ali osta miran, pod cveem. General je epao, raspitivao se o Maliu. Kao da
zbog toga nije hteo dalje. Vojnik je stezao zube, molio srce da izdri. Buketa i komada
krea sve vie je bilo na njegovim pleima. General je eleo da pre odlaska u salon
sazna sve o Maliu. Pop Vuki je brundao da je Mali kopile, najverovatnije poljsko, u
svakom sluaju belosvetsko, da je dakle niko i nita. Major Peduto je dodavao da Don
150

Gruban od Bijelog Polja, ba zato to je niko i nita, to je anoniman, hoe sve.

General je pitao da li Don Gruban, za kog mu je reeno da radi i agituje za Petsto prvu
crnogorsku armiju, za Kominternu, zna u ta ulazi, da e biti izdan i izigran. Tad je
Antonio Peduto pourio i pre svih izjavio da Don Gruban od Bijelog Polja, bez obzira
na to za kog radio i protiv koga bio, ulazi u istoriju drugog svetskog rata, u knjievnost.
Pop Vuki je opet pominjao bunike, ablje mlijeko, peeno govno s prilogom od
zmijske utrobice i prelivom krmee piae i zovinog cvijeta, vruinu. General Besta,
koji je gazio obe vojnikove ake, saglaavao se s majorem Pedutom da kopiljani
stvaraju istoriju i da je potovanja i pesnitva dostojna samo istorija koju su gradili
nii. Navodio je primere, ne samo talijanske; pominjao prvu Crnu koulju, skrojenu i
saivenu u Rimu a obuenu i okrvavljenu na Siciliji; navodio Albance, prijatelje iz
Tirane i Skadra koji su na sto i pred njega, oigledno da bi ih zapamtio, iznosili na
stotine i na razne naine priganih ovnujskih kureva, dok je on sve vreme oekivao
ficu, makar barenu, ali ficu ficu ficu, bilo oviju kozju magareu...
General Besta zgazi obe vojnikove ake i ode. Paolone promoli glavu iz cvea.
Lice mu se ozari. Umorna, uarena, tanketa se vraala. Kupila je rasejane Augustove
stvarice, pisma i kradenu robu, branila se od karanfila koje su na nju bacali, i
zauzimala staro mesto. Zatravljene kao zubi, pune ica, vune i stakla, gusenice su se
umirivale. Tanketa strese ui, zaklopi oba oka pa zaspa.
Gospodine generale! povika Paolone kad se uspravi: Evo, i ja vas
pozdravljam! Stao sam mirno, ja koji sam, kao i Mali, niko i nita! Pogledajte!
Gospodine generale, ne hulim, ne traim smenu, jer znam da e ona sama po sebi doi,
ali bih pio! Gospodine generale, naredite im da me napoje, inae u izgoreti! Gospodine
generale, prijatelju anonimnih vojnika, dobri ovee, sramota me to moram da vas
izvestim da sam sebi zaudaram! Koulju, oe! Gae nisu vane, koulja jeste, samo da
nije crna!
Crne koulje opkoljavale su Malia. Nareivali su mu da poloi kantu s bojom i
etkom, da preda stari kola. Mali ih je samo gledao. Crne koulje su vikale, traile da
vrati lem divizije Venezia, da odloi mitraljeske redenike i defanzivne bombe. Mali je
odbijao, nazivao ih gavranovima.
Tad se crnokouljai ustremie na njega. Paolone vide kako Mali, udaren negde u
vrat, pade kao puka. Deca, okreeni prosjaci i skitnice, peadija, rasformirane drolje
Posran-potoka i njihovi podvodai, Pljevljaci, Dalmatinka i njen vod, svi slono
zaplakae.
Crne koulje, njih trojica, epae Malia i dovukoe ga do stepenika njegove
jazbine. Tamo ga bacie. Paolone je bio siguran da je Mali pokuavao da se uspravi
na kolena. Crne koulje su ga udarale nogama, pendrecima, kundacima. Mali se bojao
da e Crne koulje preturiti kantu s farbom, pruao je ruke prema etki. Cokulama su
ga udarali u bradu, u elo, mlatili pendrekom po lemu. Mali je bio obliven krvlju.
151

Paolone je bio spreman da posvedoi da je general Besta, gledajui prizor, povikao

Crnim kouljama:
Dosta mi je krvi! Mi smo humani! Hou snimak s jagnjetom!
Slabano i iznureno Malievo telo htelo je da se snie pored stepenika. Crne
koulje su ga podizale, micale mu ake s lica, kosu sklanjale s ela. Ureivali su mu
koulju od talijanskog atorskog krila, vraali kola tamo gde mu je bilo mesto,
zabacivali na potiljak lem, kako bi generalov objektiv uhvatio ceo izraz.
General Besta je vetinom filmskog snimatelja baratao kamerom. Prvo je hvatao
celu Malievu jazbinu, zatim stepenike, vrata i zid koje su krasile reenice pod
navodnicima. General snimi sve to je pisalo o Petsto prvoj, o Pokretu i Kominterni,
dvaput pree preko poklika SMRT FAIZMU - SLOBODA NARODU! Crne
koulje izlie kantu boje po stepeniku, po Malievim nogama. General Besta i to
zabelei. Ruke Crnih koulja bile su krvave do lakata.
Gospodine generale, za trenutak se okrenite k meni! zaplaka Paolone, vojnik
bez smene: Gospodine generale, ovekoveite puku drugog svetskog rata, moju
puku! Ona je vana, ne ja! Gospodine generale, odnesite u Italiju, kralju Vittoriju
Emanuelu III, snimak bajoneta koji plamti!

5.
Kraljiin nunik bio je poboden u samo dno Glavne ulice, tamo gde je poinjala
strmina, litica, niz koju su se, sve do Lima, slivali urin i izmet. Nunik je bio vei i
gizdaviji od ostalih Kraljiinih enifa, izgraenih irom zapostavljene Jelenine
postojbine, Crne Gore. Ono to je ovu enifu razlikovalo od piaonica i govnarnica
podignutih u ostalim gradovima Kraljiinog federalnog zaviaja, bila je voda, esma, na
kojoj su, posle inodejstva, a i inae, umivane ruke i usta, prani obrazi i guzice.
Generala Bestu iznenadie nove ete, odmorne i pranjave, postrojene izmeu
jarbola sa zastavama, talijanskom i crnogorskom, s obe strane nunika. Crne koulje
uvale su ulaz. Karabinjeri i peadija pazili su da ko iz svetine, oigledno svaljene iz
bonih sokaka, ne prekine trikolorne vrpce, preko kojih se jo nije smelo. Orkestri
divizija Venezija i Cacciatori delle Alpi, bubnjari Ciganske ulice, Posran-potoka i
Donje mahale, kao i muzikanti u polimskim nonjama, inili su palir. Generala Bestu
su pukovnik Allegretti, major Peduto i kapetan Brambilla vodili prema ulazu salona.
Neko iz mranih dubina droba i creva riknu Evviva! Generala uvedoe.
Salon je bio dui i iri nego to se na ulazu, zatrpanom cveem, zastavama,
kreom i lemovima, moglo pretpostaviti, nekih est sa etiri, ako u tu kvadraturu ne
raunamo dva balkona nadneta nad urvinom s fekalijama i pocrkalim ivotinjama,
152

balkona s desetak daanih sanduka i blatom oblepljenih trnki, tako da se gosti nisu
tiskali oko stola pretrpanog hranom i piem. Sto je bio prekriven aravom boje
krvavog proliva, stolice presvuene zelenom ojom iz Istanbula. Zidove su krasili
gobleni s opisima muhamedanskog raja, deneta - jezero, gole ene oko njega, med i
mleko pri ruci zaslunih, paradajz i tikve vise s mitolokih grana; cetinjski vezovi na
venecijanskoj svili boje abokreine predstavljali su bitke kao to su one na Kosovu
polju krvavome, na Fundini, na Vujem dolu; zastakljeni i u okvirima od lanog zlata,
areneli su se talijanski plakati, na kojima su se videle vatikanske palate, rimski zvonici,
Coloseum. Crnogorske kape, gusle, medalje, krstovi, revolveri kolai bez metaka,
muslimanski pojasevi i tamburice, uguni, ibrici, izmirske tepsije, ilimi, pljevaljsko
sukno od rude vune, lovaki trofeji, koe zeje, lisije, vuje, koa jelenja i koa
veprova, koa divlje a i koa pitome make, tvora, zmijska kouljica sva od srebra i
zlata i neba pored samog kandila, rogovi - sve je bilo zakieno pelinom, aptovinom,
alfijom oficinalis, sandakom.
irei nozdrve, njukajui, kako bi razluio mirise i smradove, general Besta
sedeo je u elu sofre, nasuprot hode Merdana, pa je mogao videti Kraljiin zid.
Fotografije su predstavljale Jelenu kao devojicu koja sedi na kolenu kralja Crne Gore,
Nikole Petrovia, oca; Jelenu, snimljenu kako talijanskim proscima, koopernom
Vittoriju Emanuelu III od Savoje, daje ruku; Jelenu, na Aureliju, konju, kako s krunom
na glavi vri smotru svoje line vojske, fanterije; Jelenu, kraljicu mlenu majku, s
Umbertom u naruju, i Kralja, oca na tulama, isto s krunom, u drutvu kardinala,
metafiziara, pape Pija XII i astrologa, izgleda u kapeli zvanoj Sikstinska; Jelenu, s
alpskim eiriem, dvocevkom i snajperom epohe, u lovu na divlje svinje, negde u
junim Alpima.
Muhamed Muha Merdanovi, hoda, pop Vuk Vuki i Mustafa Agi, kom je ba
tog dana, u Kraljiinoj enifi, naprosto bubrila desna una koljka, bili su sueljeni s
Benitom Mussolinijem. I Due je prikazivan prvo kao dete, ali vidovito. Njih trojica su
ga videli kako u rodnom selu Doria Predappio, godine 1893, kad je tek bio u desetoj,
saoptava majci da e zaprepastiti svet. Due je sniman go do pojasa, nategnutih miia
i misli, na javnim radovima, negde u dolini reke Po, a i u koulji, crnoj, na smotrama
svoje elitne, ideoloke vojske. Due u Rimu, Due u Adis Abebi, Due u Berlinu.
Fotografija na kojoj je Mussolini neto kazivao Adolfu Hitleru, i to direktno u uho,
desno, Mustafu Agia je najvie uznemiravala.
Pop Vuki je, iako niko nije izgovarao suglasnik, bio smraen i ojaen. I on je
gledao Mussolinija, Duea, iza kog su se nazirali krstovi, crni i teki, rimokatoliki. Bez
obzira na to to su ispred njih bile jagnjee pleke, kuvane pa zapeene, prelivene
jorgovanovim umokcem i upljuvane, litrenjak rakije, meke, iz Rasova, to je u salonu
mirisalo na kuvan talijanski oriz, na pilav s mijacima, na polimske pilie i ablje
batake, na krilca ije kandice od svraka i vrana u omaki i sluzi od kozje kobilje
magaree pavlake, popa Vukia je obuzimalo predoseanje uasa i nesree. Visoki gost,
153

general Besta, kog su sandaki kelneri u akirama i fesovima, mladii u crnogorskim

demadanima i pod crnim kapama, nudili sokom od jorgovana od jove od breze, od
vrbovog lia od hrastove kore od ile smrdljevka, slatkim od rue stambolije od
polimske tikve od kralj-Nikoline dunje, vie je obraao panju na hodu Merdana nego
na njega, te mu je pankreas, unu kesu i nekoliko lezda, mudnih, razdirala
ljubomora. Jo da general, kog su pre zdravice i nainjanja glavnog obroka, kljukali
anadolskim zrnima mlevenim korenjem listiima neke biljke iz okoline Izmira, nije
poeo da izbacuje zelene oraie takoe nezrele ljive zmijske repie, i to po
posluavniku stambolskom stolnjaku njihovim rukama, pop Vuki bi naprosto
presvisnuo.
No, sreom po pravoslavnog svetenika, popa Vukia, po vojnog duhovnika s
krstom od kilu i po oko vrata, Padrea, koji se pravio da do njega ne doseu smradovi
odozdo i sa strane, odozgo i odasvud, iz jama, tih pogona prelivenih cveem i kreom,
po Antonija Peduta, pisca i scenariste svega, koji je oekivao da se cipancijela
Kraljiina enifa, s devet glavnih i pet pomonih uavaca, sa salonom bratstva u
sredini i oko glavnog stuba, srui i oburva niz strminu, u Lim, zdravica nadahnutog
hodice, Merdana, poe ovako:
enerale, orle talijanski, junae i binjadijo, efendijo nad efendijama, vue iz
gore, hajdue, kadijo na, sudijo, hvala ti e uo i e ne uo to si sletijo u ovi na
dunjaluk, to jest svijet koji ne poznaje pravdu, potenje i ponos, tunek e e tvoja
mudra i tvrda talijanska rije da presudi! enerale, jurinie i vojskovoo, u dom mi se
skromni i poteni nalo dijete, muko, asker pravi, crnokoulja budui! Pa su me
mufljuzi i firauni, barabe i pijandure, kockari i varalice, bludnici koje voe u Kraljiin
salon gleda, prevarili i za srce muslimansko ujeli! Ovi auri, nevjernici, izdajnici
svakoga Boga, ove zlikovake komunjare, svi koje pametnijem oima gleda, napili su
me jednom, sipali mi u rakiju kobilje kozje magaree piae, vodurine u koju je bilo
ejtanskoga to jest avoljega izmeta, psee dlake i krmee krvi, praha od samljevenoga
gavranovoga repa, znoja od slijepoga mia, te sam ti od te komunistike smjese bio
orutuk pjan! Samo sam takav, nagrdan, beli, orutuk, u beutu nekom, mogo pristati
da mi uz ime sinovo, Muhamedovo, stave i aursko, hriansko, to jest partizansko
ime, Spartaco! enerale, mutevelijo, vii sudijo, vjerski, Dueova diko, pomozi i izbavi
me od njiove kockarske pizme! Nek se dijete, Alahov dar, zove samo Muhamed
Muhica Muho, kako se zvao svak njegov od pamtivijeka, kao babovoga baba babo,
kao daida mu, kao amida mu, napoljetku, kao i ja koji mu neto jesam, koji sam
bijo na Prorokov, to jest na Muhamedov grob! enerale, neu da Muho bidne ni
tetoina ni lupe, ni ko ovi voen, koji nagone vodu na partizansku vodenicu! Nee
Muho Merdan biti, dok je tebe, sile od svijeta, oca njegovoga, i mene koji te snijevam,
ni zevzek, ni hrsuz, ni jolpaz! Muhica Muho Merdan na kole e velike, talijanske,
vojne i vjerske, u Egipat, u Arabiju, kojima e dotlen, dok on otfrkne i snagom se
opae, vladati rimske i nae, sandake Crne koulje! I jo jedna stvar, enerale i
154

zatitnie kome iz ljubavi i politikijeh razloga poklonih dijete...

Signor Merdan... egregio muezzino... prego...
enerale, nema prego dok se ja alim! I aliu se, plakati, makar ti u ovi hram i
pred noge oslobodilake krepo! enerale, zamisli, hanumu moju, signoru, Nidaru, ovi
su mi ovdolen opanjkali! Nidara, biva, peksinulja i rospija, ejtan u dimijama! Nidara
Merdan-agina, pronijeli, dehenemska zenabija! Oni su, enerale, javrume na, orle,
zmije iz pakla, a ne ona, moja hurija, moja vjema jarebica, moje sve! Nidara
Merdanova, hodinica, polimska izlija, to jest kurva potajnica! enerale, kud e
crnjijeh i zaraenijeh kurvetina od njih tunek! Muhica Muho Merdan, moje pile od
sokola, biva, kopile! Kopiljani su oni, dok Muhica ima oca, to jest baba, me-ne, a od
danas i te-be, koji e mu koliko danas i pred svijema navui crne arapice, obui Crnu
kouljicu, natui crnu kapicu, koji e mu u usta, to jest u duu kanuti kap-dvije crne
varenike, koji e ga tako zadojiti...
Signor Merdan ...
enerale, pukovnikov pilot i seiz, Barbagallo, jest bijo u dom moj, to ne krijemo
ni ja ni signora i vjema ljuba moja, Nidara. No Barbagallo nije jebavo! Vodu jest
donosijo, jednom sa mnom, dvaput njom. Kumpijere gulijo, prigo, ali utroje. enifu
istijo mjeseno, izmet do Posran-potoka nosijo i sa mnom i njom. Al jebavo, kod
nas, nije: za to imam dvadeset i tri svjedoka! A ako je koji od prisutnijeh ta drugo
vidijo, oca u mu oina, komunistikoga i zaraenoga! enerale, Barbagallo nam jest
pokazivo ono to vi Talijani zovete cazzo, cazzone, a mi kurac, to niti mogu, niti hou
da krijem! Neobrezan mu bijae, s kapuljaom ko kaluer, aurski kurac, svrdlast
kurac, krmei kurac, vazda modar oglodan oteko! I on je, ejtan dlakavijeh muda,
tijem cazzom po ivinarniku, ne samo mojemu, ero i usmrivo kokoi, guske, urke,
erupo pilice! avae, jednom, i Asim-aginu airu, kozu hraniteljku, no potrah i
skrenuh ga na abahetu, Mustafagia magaricu. Ljenike je i oraje njim krco, repu
gulijo, jabuku natroje cijepo! njim je, tijem ilavijem cazzom, rukovo ko majstor od
sto zanata! Ovce i krave muzo, kobile potkivo, psovo i jebavo, vareniku varijo, skorup
nje dlakavijem i kopitastijem glaviem skido i dijelijo! Kukuruzan kaamak, vi abari
kaete polenta, s tijem krivijem cazzom je brko, poslijen zavato i u sva tri pljata
podjednako turo! Al nije u moj dom, ni muhu, jebavo! A ima ih na hiljade, oka ne daju
sklopiti, ni kaiku prema asi i siniji pruiti! Tijem cazzom pametnijem i pamtljivijem
znao je vor zavezati, otpetljavati ga dok srkne fildan surutke, u iglu uvrsti konac,
puljku priiti na svako mjesto! Nanule nam je njim krpijo i potkivo, cokule i izme
uivo: bijae mu lud za koom, lijepkom i ekserom! Al nije, babovijeh mi kostiju i
minareta, jebavo! njim je vrijeme predskazivo, mrtve dozivo, vazda po njemu i
njegovijem mudima znao kad e partizanski napad na bjelopoljsku kasabu! Ogledalo,
prozor, vru poret, medalje moje ratne i mimodopske njim je istijo i glanco! Mieve
je, pacove puhae, tvorove i drugu neist, s makom a i bez make, po kui, po
tavanu, po podrumu i po enifi, s Nidarom koju sam, da se ne bi izgubila i zanijela,
155

dro na poduoj kanafi, s tijem prokletijem sicilijanskijem i denabetskijem cazzom

lovijo! Ribu je njim bolje no udicom po potocima vato, slijepog mia i nevjesticu po
jarugama i prlima nadgornjavo i davijo! Sviro je na njega, udaro u bubanj, po naki
pjevo! Al nije, Alah mi je svjedok, jebavo! Puijo je na njega, enerale, ko na ibuk!
ibicu kreso, pripaljivo duvan, vatru nam loijo, u nju puvo! Piso njim, znavae i
arapske znake i slova, rauno ko Bejto Ramiz-agin, sabiro i oduzimo, mnoijo i
dijelijo! Mijeo karte, premjeto domine, briso ko gumom! ejtani mi kuu opoganili i
razvalili ako na njega nije i - pio! Ko bi u sve povjerovo! No, evo mene tunek e sam,
eno hanume, eno i komiluka, koji je gledo kad je njim peglo vojnike pantole, sebi, i
akire carigradske, meni! Poslijen je u tijem zelenijem gaetinama oko damije skako,
njim molitve Alahu ometo, petkom ispred damije pranje nogu i uiju prekido! njim
je ko ekiem zakucavo, ko klijetima vadijo i upo! Nek se provjeri je li ili nije neke
sapuno i brijo vjetije od Sabrije Abazovoga! eljo se njim, sliko! enerale, ja ti
jemac da ga je u mljevenu papriku ubado, u so, u med sandaki uvaljivo, sve ondak
ijo i lizo, i nas ero da mu njega jedemo! Lonce, upove i tepsije njim je grebo!
Davo ga je maki, paetu, komiluku. Al Nidaru, enerale, jebavo nije! Vidjelo bi se,
poznalo ko na cijev! Zato se u pamet, nita, ljudi, vi koji se smijete to smo mu ga bili
zavoljeli ko domae eljade! e bi moja Nidara, koja nije ni magarica, ni kobila, ni
krmaa, s talijanskijem udovitem koje s cazzom, mi kaemo s kurcem, iz puke
petometke puca put brda, tica i oblaka! Komunjaro, eram te iz doma zbog
nedolinoga i sramotnoga tvojega prezimena! jednom sam mu odvalijo. Otrae
sjekiru, njim, im bi drugo! Nije razumijo, ili se pravijo, pa je stijo da nabrusi i srp,
njim! Barbagallo, tanko ti je prezime, slaba neka loza, a i partizansko je, po svoj
prilici! nastavijo sam, revolverom, kolaom sa est metaka u buretu pokazujui mu ta
na turskom znai sikter. Nema ga, evo, vie od mjeseca, a zna se u ije tepsije po
Gornjoj mahali pee abe i guterove, make i paad! Elem, enerale i mutevelijo
moni i pravedni, rikni ko vo pred njima da je Muhica Muho Merdan, kog sam po
kijametu pravijo, u slavu Alahu s istoka i u ast divizije Venezia sa zapada, bez obzira
na sve, samo moj i tvoj! Prijatelju moj, prijatelju vjere kojoj sam se odo, prijatelju u
Alahu, amico amico amico, tako te smijem nazvati, jer sam te, za razliku od ovijeh
kockara i sjecikesa voen, eko ko ozebli sunce, teslimi s mene, obrukanog jauklije, po
vaki supruga, haram i sramotu...
General Besta bi se udavio korubinom nezrelih lenika presnim krompirima
veliine danarike i mahunama iz meda i testa boje ilovae, jagnjeim oima nekakvim
korenjem, kozjim jezikom i nepcima, smehom svojim najzad, da hodica Merdanovi
ispod arafa, stambolskog, ne iupa sablju od glatkog i krivog elika. Mustafa Agi
obesi nos i uho, jer za sablju dosad nije znao; pop Vuki ustuknu i zakloni monje
akom; dok vojni svetenik, Padre, stade da se krsti a zatim da gloe skorupom
pekmezom kobiljom slinom premazan guiji batak. Antonio Peduto nikad nije bio
sigurniji da je ivot lui i od najopojnije mate. Antonio je prevodio generalu, koji je
156

bio zaposlen koliko orijentalnim jestivom, toliko i gledanjem lobanja, magareih

ljudskih konjskih, privrenih za zid i poiznad seije. Peduto je iz mesa vadio
semenke tikve misirke, krastavaca i dinja, ipuraka i bostana, zelene konie i dlake
jazavca, prekolimskog, protiv uroka i zlih oiju, pa je jeo. Dok je hoda, nadahnuti
Merdan, drei ispred sebe sablju dimiskiju, kao glumac deklamovao: enerale,
oslobodioe, ti za mene nijesi obian musafir, ni jebandija, ni nabiguzica, ko to su
neki drugi, koji su ovudije prolazili! Taliano, ti kog su nam poslale vie sile, morebit
sama nebesa, treba u Polimsku dolinu da ostane zadovijek, i na ovi i na oni svijet! Za
tebe je, neustraivi enerale, denet, na raj! A zna se suim u denet ne
oskudijevamo! Taliano, brate bratski, uzmi sve to ovekanice imamo, jer sve je tvoje i
Benitovo, ali prvo uzmi ovu sablju! Iz Damaska je slavnoga, stoga je firaunske srpske
pjesme zovu - sablja dimiskija! Ko zmija je, pogledaj! Od ljutoga je elika,
zelenkastoga! Ova sablja ima srce, oi, ima jezik! ozluci mi tu nijesu, naoari po
naki, oteo mi ih politiki baksuz, compagno Mali, za Petsto prvu crnogorsku armiju,
partizansku, njihovu, za nekakvu Kominternu, oteo mi je i ahmediju s glave, i
brojanice, sve, biva, za Pokret, no ne znam kakav, i nanule mi je skinuo, i tojagu, sve
za Svjetsku revoluciju, zaprijetijo je, ozluci, velju, te ne mogu da ti proitam e na
arapskom pie Sijeem sve to je hriansko ifutsko aursko. Sablja ova, enerale,
ima knjigu, ko svaka sablja slavna! Posjekla je, otkad se za nju zna, devedeset i devet
venecijanskijeh trgovaca, koji su hercegovake dalmatinske crnogorske Srblje
snabdijevali pukama, solju, debanom! Posjekla je ova sablja i sedamnajest Jermena,
krivonogih, koji su eli da se iz Kotora probiju do Cetinja, tobo radi trgovine koom
vunom medom! Posjekla je trideset i dva monaha iz Svete Gore, njihove, sve Grci,
Gruzijanci i masnovrati Srblji, koji se bijahu, naoruani do zuba, probili do blizu
Cetinja! Posjekla je venecijanskoga konzula u Skadar, jer joj je, sablji ovoj voen,
dokazano da je bijo jebiguz i da je na bune potpirivo i dizo ionako divlje Arbanase!
Posjekla je sedam ifuta, dubrovakijeh, zbog prevara raznijeh, a i zbog prenoenja
lanijeh vijesti i sramnijeh uiju, svraba, zbog kraa tuijeh rukopisa knjiga istorije,
zbog lanog prestavljanja, zbog mukanja ljekova od kojijeh je narod, svaiji, lipsavo
ko marva, zbog sedmostrukijeh preprodaja sua za bijeli mrs rakiju med! Posjekla je,
sanim da e ti se to najvie svidjeti, po fermanu Smail-age engia, godine 1836, kod
Grahova, osam dinijeh Petrovia, Njegoevijeh braenaca, po svoj prilici ifuta
srpske vjeroispovijesti! Ali je, avaj, posjekla ova sablja i samoga Smail-agu, 1840, u
Drobnjake, zato to je i on bijo aurske i firaunske, hou da reknem srpske i
hrianske, pravoslavne vjere! enerale, ova sablja posjekla je i rasporila velikoga agu,
engia, ne ona to se uva na Cetinje...
Signor Merdan ... egregio muezzino... zanimaju me one nie u salonu koji je
zaista bez premca... onih pedeset katula od daske, na balkonu... emu je to
namenjeno...
elama, ne bumbarima, gospodine enerale! ivnu hoda, Muhamed Muho
157

Merdanovi: elama sandakijem i balkanskijem, crnogorskijem i sad tvojijem, od

Kraljiinog spomen-zdanja nema sigurnijeg, ljepeg ni toplijeg mjesta! Voekanice e
im biti ko u rajsko gnijezdo! Hrane e imati u izobilje, pau preko cijele godine, a i
sigurnost. ele e vako, tunek, moi bez bagrema, bez livada, bez ikakvoga cvijea! U
hrani koju im dabdabale obezbjeuju vojska, lojalni i vjerni dijo mjetana, svi mi
ovdolen, po srpski reeno, sam ivot, sadrano je sve! I prva tri upa meda, koja
voen navrimo, namijenjena su Kralju, zetu naem dinom, Dueu, voi
zajednikom, a morebit i Voi i gospodaru cipancijeloga svijeta, i tebi, veliki i
neustraivi enerale i orluino kakvu nae oi jo nijesu gledale...
Jedna podnica popusti, neija noga propade do iznad glenja. Smrad stade da piri.
General Besta ne stie da se zahvali. General povrati po sablji iz Damaska. Muho
Merdan, hoda s nakrivljenom almom, to ne primeti, pa nastavi o budunosti
polimskog meda. Pop Vuki jauknu, prevrnu oima, zatrai nosila, ali vojna. On ne
zaboravi da upozori da mu, dok bude u nesvestici, ne podiu mantiju: Jer, danaske
imam gae, praznike i duge, oficirske, i nijesam vie suneen, to jest obrezan! I
druga daska je pucala, zjapila je rupa. Smrad je probijao iz poda, sa tavana, iz kutija
budueg pelinjaka.
Generalu Besti, koji se uspravljao i brisao, sve je izgledalo uobiajeno. I kapetan
Brambilla jeknu, ali pre nego to pade u naruje majoru Pedutu, zatrai gas-masku.
Antonio odgovori, kako bi odjednom pozeleneli pukovnik Allegretti i vojni svetenik
uli svaku re, da su gas-maske nestale iz magacina, da su pokupovane. Vojni
svetenik, Padre, osta uspravan, dok Allegretti, kome saoptie da se provalila jo
jedna daska a rupa zinula ispred samog hodice Merdana, naredi da se otvaraju vrata.
Sablja iz Damaska, dimiskija, skliznu iz starevih ruku i sunovrati se u fekalije.
Pijan od kokoijeg golubijeg zejeg mesa, pijan od straha baruta ljubomore,
Mustafa Agi iupa iz pojasa revolverinu s poetka veka. General Besta ispusti
barene gliste, ceo sveanj, pod saom peeno gavranovo krilo, premazano lojem od
lisice, pa spontano podie ruke uvis. Mustafa Agi ispali u smrad, i za sabljom, svih
est metaka...

6.
Gozbenici iz salona bili su ispred Kraljiine enife, neki na stepenicama, neki na
stolicama, odakle su mogli bolje da obujme gomilu. General Besta gledao je kako
Mustafa Agi puni kolt, pominjui ime u koje e ispaliti drugi naboj od est metaka.
Vojni svetenik je, pravei krstove po vazduhu, otpozdravljao Crnim kouljama,
karabinjerima, vojnicima divizije Venezia, koji su od mase uvali trikolorne trake,
talijansku i crnogorsku. Grupi od dvadeset devet Ciganki u alvarama, nisu sve bile iz
158

Posran-potoka, ni iz Ulice kovaa, pa ni iz Bijelog Polja, toj grupi vrljavih grbavica,

guavica, hromih, kljastih slepica s bebama u krpama, u narujima, Padre je davao
znak, dosta glasan i nepristojan, da e se obred, prelaz iz muhamedanske u
rimokatoliku veru, obaviti tu gde je on sad, na ulazu u govnarnik, im general sa
svitom kroi od nunika. Naginjui se pod teretom tuih medalja i godina, Crnogorac s
brkovima i ustima od uha do uha, abac, govorio je doteranoj masi, i vojsci, o znaaju
generalovog dolaska, o istorijskoj potrebi njegovog ostanka.
General Besta ga nije sluao. Major Peduto saoptavao je generalu Besti da je
siroti pop Vuki doiveo izliv krvi, ali samo u muda, u kese, infarctus testitis, ali da na
nosilima, vojnim, dolazi k sebi. Orkestri sve tri divizije, muzikanti beranski, pljevaljski,
kao i tamnoputi trubai iz Posran-potoka, Ciganske ulice i Ulice kovaa, poinjali su
staru bjelopoljsku pesmu Svue kia, svue blato, u Akovo moje zlato, to je znailo
da general Besta mora, im instrumenti i glasovi utihnu, presei obe vrpce, i tako pustiti
u rad i opticaj svih dvadeset sedam uavaca Kraljiine enife. Padre je navlaio
obrednu belu koulju, roket, vadio iz torbe krst, trebnik, Bibliju, pribor za priest,
pribor za brijanje, posle pokrtenja, bratova pisma, praku za ubijanje vrabaca, koulju
duu i s resama, albu. Nakaze su mu se pribliavale, jezika isplaenih, za hostiju.
Generalu prioe tri deteta u laigaama od vrea, atorskog krila, zastava. Deaci
prinee posluavnik od bakra, sa slatkim od tikava i krastavaca, od krtole i patlidana, s
mineralnom vodom iz Nedakusa, s desetak peenih bumbara pela osa, s dvadesetak
barenih glista i rovaca, s rasporenom krticom iz Rasova, sa zejim repiem za brisanje
usnica po posluenju, ali general uze samo makaze za striu ovaca, pa presee vrpce.
Zaori se Evviva, zaljulja se enifa, te riem Antoniju, sastavljau rukopisa o heroju
na magarcu, od sree stade dah. Narod, prosjaci i vojska, Beranci i Pljevljaci, svi
nagrnue na govnarnicu. Crne koulje uvale su ulaze, putale unutra samo zaslune i
nudane.
Tad se pop Vuki pridie na nosilima, vojnim, koja su zbog povetarca s Lima,
zbog istijeg vazduha, karabinjeri i agenti, crnokouljai i financi, drali visoko koliko
su mogli. Pop pogledom vapijueg pozva majora Peduta, pukovnika Allegrettija,
generala s rasporenom krticom u aci. Pozvani prioe nosiljci. Prioe i hoda,
Merdan, sa abokreinom oko oiju i po obrazima, Mustafa Agi, iz ijeg su desnog
uha ikljali signali vesti upozorenja iz glasnogovornika, ak Crnogorac s brkovima nalik
na metlu i s pismom kraljice Jelene u rukama, abac. General Besta oslovi popa
Vukia sa ekselencija, obea mu in, vojni, neto robe, mekinja, fitilja i staklo za
ganjau. Drei ake negde izmeu nogu, na monjama, pop Vuki kao da izree
oporuku:
enerale... ne kaem ti namjerno egregio signore... tvoje Crne koulje i tvoji
biri nijesu dokrajili izdajnika i ruijoca talijanske i Jelenine Crne Gore, Malia, kog
ovdalen viu! Eno ga, enerale, pod onolikijem orujem i cvijeem ... bombama i
levorom na pojasu... s crvenijem pijetlom na ramenu... s njihovom petokrakom
159

zvijezdom na lemu divizije Venezia... udno gomile! enerale, opasan je... s onijem
pijetlom... naroito danas, dok jedva stoji na noge ... ponavljam ti, pasja talijanska
vjero, hou da reknem nevjero, no ne smijem, ni-tak, zbog kog sam danas na nosila,
vojna... merda!
Signor Vuki... egregio... kako vam nije jasno da Don Gruban od Bijelog Polja,
koji je po vama niko i nita, hoe da je bar neto, bilo ta?
Maggiore... Antonio, tebi zborim, ne eneralu i drugijema... to to Vitez
tamnijeh obraza hoe, svetogre je, nered, haos i to - Svjetski, da ne reknem, zbog
suglasnika, komunizam! Svjetska revolucija, valjda ti je to jasno, nije - bilo ta!
Svjetska revolucija, pogotovu ta njegova, s crvenijem pijetlom na rame, ogavni je Svjetski kurvarluk ...
Signor Vuki, mislimo malo i na istoriju, na farsu, pa pristanimo, knjievnosti i
pesnitva radi, da Don Gruban od Bijelog Polja, bar jednom u ivotu, moe sve.
Dajmo mu - sve! Kad smo se toliko puta sloili da je - fenomen drugog svetskog rata!
Maggiore, Antonio, ja ne znam ta je fenomen, rije strana, bie, turska, ali
znam ta je, gle ne smeta mi danas suglasnik, znam ta je: Komunizam, Komandos,
Komitet, Komesar, Kotao, Kolebanje, Kolut, Kolovrat, Komanda, Kobac, Kominterna,
Kova, Kopile, Ko, Kos...
Iz najbliih utvrenja gruvali su topovi. General Besta gledao je Grubana Malia
na kog mu je bez prekida ukazivao pop Vuki s nosiljke. Mali je govorio, Peduto
prevodio:
Talijani, talijanske slugeranje i ankolizi, govnarska bando, znate li koja je ovo
godina, koji mjesec, koji sat?
Compagno Mali, znamo na ta cilja! ree general Besta, te Peduto prevede:
Don Grubane, Italija nikad nije bila jaa! Italija, iji si deo i ti, ne zna za poraz! Italija
uvek dobija, naroito kad gubi! Montenegrino, znamo stanje na frontovima, znamo
koliko je sati, dakle!
Tad neko iskraj generala Beste i majora Peduta ree da Malia, izazivaa i
klevetnika tree svetske sile, Italije, treba gurnuti s litice niz koju se, poput meda i
sirupa od prekolimskih dinja i krastavaca, cedio izmet. Malia, zatim, nesta. Iznad
mesta na kojem je stajao ostade petao rairenih krila, kao zvezda. Antonio zadrhta.
Dok pop Vuki iz dubine abdomena jeknu...
Majore, ukoliko me memorija ne vara, vi piete, ree general Besta gledajui
kako Padre sladostrasno pokrtava i hostijom prieuje Ciganie i njihove majke.
Piem, beleim, spasavam od praine i zaborava, gospodine generale, ree
Antonio Peduto i blago porumene: No eleo bih da to ostane meu nama.
Proza ili poezija?
Neka vrsta romana, hronike, ree major Peduto stidljivo: Pustolovine, lirizam,
160

krv i magla...
Ideja?
ovek i njegova sudbina, gospodine generale. ovek i poraz. Poraz u sramu,
poraz u beau, poraz u blasfemiji!
A to ne bi bilo, majore, na ovek i njihov poraz?
ovek i poraz uopte, gospodine generale, ree Peduto i uzbudi se: ovek
pred nemogunou izbora. ovek, bez obzira na to koji i iji, ovek u govnamici
istorije.
Merdaio! ree general Besta i zavrte glavom: Govnarnica, slina ovoj u kojoj
sam dobio sablju od zelenkastog elika?
Sveopta ljudska govnarnica, gospodine generale, ree Peduto: Ovdanju
moete zaboraviti, neu ja!
Kad smo ve pred nemogunou izbora, majore, znai li to da se ponovo
postavlja pitanje slobode? tobo naivno e general Besta gledajui kako popa Vukia
ispravljaju na laktove, kako ga nalivaju.
Sa slobodom je gotovo, gospodine generale. Vie je nema, niti e je biti!
ta nam, onda, preostaje?
Rat, slava i pornografija, gospodine generale, ree Antonio Peduto s tihom
setom u glasu: U stvari, to je jedno isto, i meni je veoma ao to postoje tri rei za
jedan pojam. Za pojam srama!
Lepa vam je brada, majore, ree general Besta u nedoumici: Ria, gusta,
moda koji mesec nije prana.
Sasvim pornografska, gospodine generale. Sasvim je merdoza, to e rei
govnava!
Nema vam heroja na magarcu, majore, ree general Besta gledajui kako se
svetina naginje preko ograde i gleda niz ulicu, ispod Kraljiine enife: Nadam se da ga
nisu gurnuli dole. Koliko ste o njemu napisali?
Moji zapisi o njemu ve iznose dve do tri hiljade stranica, gospodine generale.
Oseam da u o njemu pisati dok god me budu sluili ruka i pero.
Majore, vi kao da ste tog Don Grubana od Bijelog Polja stvorili, izmislili.
Pre e biti da je on stvorio mene, gospodine generale. On je ivot, dok sam ja,
ovako naoruan, negator ivota. On je trajnost, dok sam ja bedno pero, prolaznost. On
je, oficirski reeno, metafora, simbol, ali je veliko pitanje koliko u moi da ga
pratim...
Pogotovu ako su ga bacili u Kraljiin merdaio!
U pravu ste, gospodine generale, ree Antonio Peduto i pocrvene: Kraljiin
merdaio, govnarnica, vrlo je dubok! Moe se potonuti!
161

Majore, kad ve pokuavate da date i priu i nadgradnju u jednom, opiite mene.

Za mnom vapi knjievnost, dodue, klasina. Opera! Ja sam, prosto reeno, izraz
talijanskog jedinstva suprotnosti. Ja izgovaram la i istinu - istovremeno. Kad nekog
volim, ja ga istodobno i mrzim. Dobro je, za mene, samo strana zla, i obrnuto. A rat,
samo mir koji je neko, u govnarnici, pokrenuo. Merdaio! Mora da vam je Allegretti
govorio ta sam celog svog nazoviljubavnikog ivota pokuavao da pojedem. Ficu,
piku! Majore, zar nisam dostojan vaeg uznemirenog, merdoznog pera?
ini mi se, gospodine generale, da sam kao hroniar nedostojan sloenosti koju,
kako tvrdite, izraavate. Zasad ostajem duhovno veran, privren, heroju na
magarcu...
Zar ne bi bilo bolje da se pozabavite kakvim pravim herojem, talijanskim,
kakvom linou kroz koju biste, jer oigledno imate i duu i um, prikazali ideje naeg
novog poretka, ideje preporoda na talijanski nain. To bi vam bilo tampano!
Ja nisam pisac pobeda, gospodine generale.
Mustafa Agi je prema njima dvojici upravljao koljku uha. Pravio se da je zanet
sluanjem topovske rike, pokrtavanjem ciganske kopiladi, plaom.
General Besta uzimao je dogled. U njegovo vidno polje kao vetar ulete Marika na
guzziju, motoru od hiljadu i - dvesta kubika. Mahnu joj, ona mu otpozdravi poljupcem,
bleskom zuba, kosom. Antonio nije znao ko je tog trenutka bio smrknutiji i ojaeniji,
kapetan Brambilla ili pukovnik Allegretti, hodica Merdanovi ili pop Vuki, koji je
Mariku zvao Malievom politikom sestrom. Mustafa Agi se nakalja, bio je to znak
da ne prislukuje, ve da slua...
Pukovnie, upotpunite mi opis anela...
Ime joj je Marika, gospodine generale, pokua da se nasmei pukovnik
Allegretti: Ime koje treba bezbroj puta izgovoriti, u sebi. Linost za roman! dodade i
pobode se izmeu kapetana Brambille i majora Peduta: Nisam ni pesnik ni pornograf,
generale, a nisam ni reit, kao to je Antonio, ali u je ukratko opisati: opasna je po
ivot...
Fantastino! kliknu general Besta i dogled zameni fotografskim aparatom:
Najzad prava opasnost! Je li po volji jedan snimak, uvaena signorina Marika?
Da, ali ne ove, ree devojka i prste provue kroz kosu.
Ve gde?
U prirodi! ree Marika i posla mu drugi poljubac.
U prirodi grmi, signorina. Pucaju, manijaci!
Imamo ebe! ree Marika: U prirodu, dunque!
U prirodu, jedina! ree general Besta.
Marika pokaza rukom. General se zbuni kao deak i ue u prikolicu, dopola punu
162

krea, cvea, obeljene trave. Marika ga pomilova po obrazu, te pop Vuki riknu.
Spartaco, biva moja ljubavi, prii i uzjai! ree Marika s guzzija: A za tebe,
Antonio, odavno nema mjesta!
Pukovnik Allegretti sede iza Marike i uhvati je oko struka. Marika dade gas i,
brzinom koja zaprepasti Crne koulje, zadimi prema mostu.
Antonio Peduto pogledom potrai Malia. S mukom zadra suze...

7.
General Besta nae se na krevetu. Tamo se, podigavi ruke, predade. Ree da mu
hrabrost i junatvo, o kojima mora da lupeta pred vojskom, idu na ivce, pa se oprui.
Marika ga svue kao bebu, onda mu ree da Italija mora pobediti. General Besta stade
da maue, zatim akom sakri svoju meku golotinju.
Kao jue, kao prekjue, kad je stigao, Marika se na njega baci. Ona ga epa za
slabine, za muda. Zabaene glave i poluzatvorenih oiju, general je gledao njeno glatko,
lepo skrojeno, vrsto telo. Marika ga je ljubila po golim grudima, po trbuhu, izmeu
prepona. Govorila mu je o pobedama, talijanskim, te ga je podilazila jeza. General se
podavao podnevnoj ezi, slatkom umoru i njenim rukama, prstima, koji su mu gnjeili
as mudnu kesu, as prostatnu ilu, as mar. On nije imao snage ni da je zagrli, a
kamoli da je privije uza se. Ve je samo gledao odozdo i kao dete koje samo to nije
usnulo, sricao na srpskom onih nekoliko na brzinu nauenih reenica.
Nanni, jedini moj Nanni, kai da se nikad neemo rastati, ree Marika lovei
mu jajca po monjama.
Pa ti mi ita misli, najdraa, ree Besta sanjivo: Ba sam to ja hteo da
kaem!
Samo e nas smrt rastaviti...
To ni njoj nee poi za rukom, ree general Besta i pomilova joj otekle i vlane
bradavice.
Imaemo pet sinova, Nanni! Pet admirala! Pet Talijana!
to ne pet Crnogoraca?
Pet Talijana, pet heroja!
Koliko god ti hoe, najdraa!
Marika mu rairi ruke, lee preko njega, kosom dugom i miriljavom pokri mu
lice. Obla i tvrda, valjukala se po njemu. Grickala mu je as usne, as ui, as puzdru
uda. General je podraavao maora, milovao joj slabine, nabubrelu draicu.
Nanni, buni me to na sve lako pristaje, ree Marika kad presta da mu
163

jezikom svrdla po pupku: Da nijesi hulja?

Priznajem, ja sam prava talijanska hulja, ljubavi!
Znai da uvijek na sve pristaje?
Nema obeanja koje nisam u stanju da dam, ree general Besta i mauknu: To
mi je druga slabost...
A prva, Nanni?
Hvatanje leptirova, ree general: Tu sam nenadmaan, najdraa! Pokupio sam
im sve nagrade, blizu mi je bio samo neki Vladimir, Rus, ali beli! Vladimir Beli je, ak,
pronaao jednog leptira, nauno ga obradio. Vladimir je leptire hvatao najbolje,
priznajem!
Nanni, jo nijesam viela toliko kufera na jednom mjestu, ree Marika
prebirajui mu po genitalijama: Jedanaest kufera, o mamma mia, cijelo Bijelo Polje
nema toliko!
Ratnika posla! ree Besta u dolju meu njenim sisama: Ne polazi se u rat tek
onako! Tvoj Nanni, tvoj Primitivo, ima jo toliko: pet kofera me eka u Solunu, tri u
Podgorici, tri u Skadru!
Nanni, ta e ti skije usred ljeta?
S vama se nikad ne zna, najdraa!
Hajde da se jaemo, ree Marika pustivi monje i cazzo, kom njeni prsti nisu
mogli pomoi: Kao jue, kao prekjue. Ko e koga, Primitivo?
Giovanni Besta nae se na podu. Marika ga uzjaha. General poe etvoronoke.
Marika ga je milovala po vratu, vukla za ui, kikotala se.
Nezaboravna si, boanstvena si! ree general Besta podiui glavu kao konj:
Divno ume da jae, i divna je tvoja topla, i vlana, i nabubrela abica meu
nogama, koju oseam na vratu. Oh, kakva zemlja, kakav narod, kakva abica!
Nanni, nikad nijesam jahala generala.
Najdraa, jai, ali ne galopiraj!
im sam te ugledala, prekjue, rekla sam sebi: Jahau ga! I evo! Osjetila
sam...
Kako to?
Ne znam, Primitivo, ali sam osjetila. Odmah sam zakljuila da si pravi Talijan! S
vama je sve mogue, genijalni ste, ne znate za mjeru, za granicu. Vama je sve za
porugu, sve, poev od sopstvene ideologije, borbe, svinje! Vas je nemogue ne voljeti i
ne jahati! Kao da ste prethodnici konja, magaraca, volova!
ta bi na sve ovo rekao na Spartaco?
Jutros sam ga srela, Nanni! ivnu Marika: Rekla sam mu bez okolienja:
Pukovnie, ostavljam te zbog generala! Prebledeo je. Mislim da je hteo da se ubije.
164

Sopstvena jaja jede od ljubomore! Spartaco, Nanni mi je prekjue sina napravio!

rekla sam malo glasnije, tako da su me uli kapetan Brambilla, pop Vuki, hodica
Merdan, Agi. Budite sreni, budunost je pred vama, apnuo je Alleggretti,
ljubomoran na tvoj metak, prvog dana.
A major Peduto?
I njega sam srela! Rekla sam mu kako se jaemo. A on e, kao da ita iz svog
rukopisa: Rat, slava i pornografija su opet na jednom mjestu! Kako se obradovao kad
sam mu povjerila, dodue, pred nekim oficiriima i vojskom, da sam isprve zanijela s
tobom! Unesi me, Antonio, u tog tvog Heroja na magarcu, doviknula sam mu, a on je
odgovorio, zamisli: da se bez mene nee moi napisati istorija drugog svjetskog rata!
Najdraa, ti i jesi istorijska linost, ree general Besta i pogleda uokvirene
fotografije kraljevskih porodica, talijanske i crnogorske.
Ja samo znam da sam druga Crnogorka koja je legla s Talijanom, ree Marika
pokazujui kraljicu Jelenu, prvu Crnogorku: Je li to dovoljno za ulazak u istoriju?
I previe! ree general: Neki su uli i s manje!
Marika naredi da je general ponese do prozora. General se napravi da je nije uo,
zakalja se. Ree poluglasno da mu je vrat vlaan, vreo, i da bi bilo najbolje da se vrate
u krevet. Marika ga podbode, poaolji oko mara, i tamo gde mu je nekad bio rep.
General je bio zadihan. On ivnu tek kad mu Marika nabi prst u anusni prsten. Stigoe
do prozora. Marika mu naredi da se malo izdigne, da ne vrti guzicom kao ena, da se
primiri ako eli da ona sve izvidi.
Najdraa, ta se dogaa na trgu?
Nanni, puka vojnika bez smene raste! ree Marika: Puka je dostigla visinu
od osam ili devet metara! Kundak njen lii na stub, na panj, iz kog izlaze mravi gonjeni
vrelinom ara, dok bajonet plamti i zuji! Salvatore Paolone, ukleti na vojnik, pue uz
puku kao uz bor, sputa se govorei da je na bajonetu oprljio ake. Ne plae, zamisli!
Pod pukom je rii avo, major Peduto. Paolone, djeko moj, nema smjene; niti e je
biti dok se ne okona ovaj nepoteni rat, tako da e se ugljenisati na visinama! govori
mu Antonio. Paolone, vojnik, ne plae, ve se ponovo penje i odozgo odgovara
Antoniju da vie vidi s osmog negoli s devetog metra, a da ga rane vie ne bole.
Antonio ga pita, to slua vojska, mue li ga glad, e, insekti koji mu napadaju stopala i
cevanice. Vojnik odgovara da mu najtee padaju naputenost, samoa, smetnje na
vezama, dok je gore, ispod nebeskog dijela puke. Antoniovo lice je u suzama, mislim
da plae i da se smije istodobno, on koji je sve zamislio, zamijesio, zakuvao!
Pisac! ree odozdo general Besta: Sve bih ja njih u Afriku, meu Abisince i
Eritrejce! Pa nek se tamo smeju! Pa nek tamo piu o heroju na magarcu! Nek nas
ostave na miru, nek nas ne plae blasfemijom, etikom, istorijom! Bu-va-ma!
I Malia vidim, Nanni! ree Marika: Don Gruban od Bijelog Polja, s crvenom
petokrakom na lemu divizije Venezia, mae as Antoniju, as vojniku koji se penje, a
165

as meni. Nanni, Mali me naziva nezasitom, nepopravljivom kurvom! Ja kurva?

Kakva kleveta! Da sam kurva, ne bih jednog generala jahala, niti bih mu srednji prst
drala u upku! Nanni, ja mu to i govorim, zar ne uje! Mali prijeti da e me, kad
sloboda i Kominterna dou, objesiti ili za noge ili za sise! Tvrdi da je o tome izvijestio
Oblasni komitet za Sandak i Boku! Ja mu odgovaram da nam od slobode koju imamo
ne treba drukija i slaa sloboda, da je s Talijanima mogue i zamislivo i nezamislivo,
te da je opti haos, opti kurvarluk, na pomolu! Mali to ne razumije. Niti e razumjeti
stotinu godina da ivi! Nanni, Mali ponovo pominje Pokret u ime kog je, kae, od
tvog dolaska naovamo, rasturio pet hiljada letaka antifaistike sadrine! To je tano,
letke sam viela! Opet je s kantom crvene farbe, s nekakvom enetinom, koja za njim
ide ko ovca! On kae da je ona kurirka, da mu je i ona veza s brdima, koja su, tvrdi
on, slobodna! Razuvjeravaju ga, ali je Malia s puta smrti nemogue skrenuti! Eno ga
kraj esme, preko megafona pita: Koja je ovo godina, koji mjesec, a koji sat, o
Talijani?! Strah obuzima ete, pijune, podvodae, a o droljama da ne govorimo! One
plau na srpskom, grkom, albanskom, neke nariu na jeziku kojeg zovu ciganski!
Nanni, ja Don Grubanu od Bijelog Polja govorim to to mi nareuje: Compagno
Mali, etrdeset i trea je, godina poraza i pobjeda istodobno! Juli je mjesec, vrelina
koju vojska ne pamti! Minut je do dvanajest, trenutak uzbuenja, od kojih se lede misli
i jajca! Uopte uzev, doba talijansko-crnogorskog nadrealizma! Ali, Mali ne razumije,
kao to ne razumijem ni ja, Primitivo! Kako Don Grubana od Bijelog Polja, viteza i
klovna, da izvijestim da mi je i druga ruka zaposlena, da njom drim za muda
Giovannija Bestu, jednog od najhrabrijih i najslavnijih generala koje je velika Italija
ikad dala? Nanni moj, kako Maliu objasniti da sam ja, tvoja Marika, tvoja jahaica,
patrijota numero uno? Ja, a ne on! Nijesi, nijesi, im dri srednji prst u faistikom
upku, umjesto da ga dri na orozu puke, im okupatorska muda titra i prti! urla,
da se uje sve do Kraljiinog nunika! Nanni moj, ja sam patrijota, ljubim te to mi to
ne porie, a ne on, koji ne prestaje da bunca o nekakvom Pokretu, o Svjetskoj
revoluciji, o Kominterni, o kojoj u ovom kraju niko nita ne zna! Nanni, topovi
gruvaju, topovi nai i topovi njini, ranjenike pronose trgom! Zvona jee, opet je neko
umro! Poari bukte u daljini, ptice se boje dima, pa pite oko svojih gnijezda! Praina
se pee na stvarima koje su odavno mrtve, jer ih vie ne dodiruju ljudske ruke! Nanni,
Primitivo, Don Gruban od Bijelog Polja glavinja da te ve trei dan eka ispred
Kraljiinog nunika! Kae da hoe da ti stavi monje u procijep! Procijep, to je neto
neprevodivo, procijep imaju samo oni, ove na Balkanu! Ali, ne boj se, ne dam ja tvoj
mudni pribor! Nanni, Mali zove na dvoboj, zaikava! Naziva te kukavicom, pizdom
usranom, zecom apeninskim!? Mali prijeti bacanjem niz liticu, bacanjem u govna!
Kae da e dolje, u govnima koja se cijede u Lim, nai Merdanovu sablju iz
Damaska! Nanni, ne, ne, ne pristani na dvoboj! Ubie te, kakav je! Nanni moj, neu
da Mario-CIaudio, kog smo prekjue otprve napravili, postane ratno siroe...
Najdraa, porui Don Grubanu da se predajem bez borbe! ree zadihani
166

general Besta, besan na svoj cazzo, na izdajnika.

Da, ali Mali nee takvu pobjedu! ree Marika odozgo: Mali kae da hoe da
pobijedi pred porobljenim narodom! Pred predstavnicima Petsto prve crnogorske
armije, koji se, naglaava on, vie ne kriju, i koji u njegovu krmu dolaze po novac,
municiju i pornografske specijalitete, i preko dana! Nanni, stalo mu je da tvom
pogubljenju prisustvuju i drugovi iz Kominterne, njih trojica! Oni su, poruuje ti
compagno Mali, jo od sino pred Kraljiinom enifom e, da bi nadvladali smrad,
pjevaju borbene pjesme!
to onoliko urlaju ene?
Pozdravljaju nas, Nanni! Znaju ta radimo, i kako to radimo! Dive nam se,
naroito meni! Uzbuene su i uplaene! Mali im je reko da su Pljevlja pala, da Berane
nee odoljeti proleterima Petsto prve, da je odstupnica prema Podgorici i moru skoro
presjeena nee kod Mateeva! Uskomeale su se kao pele...
ta bi one htele, najdraa?
Da Italija pobijedi, Nanni!
Kako da pobedi Italija kad to Talijani nee?!
Da talijanska rasa pobijedi, makar triperom, ankirom, sifilisom. Stidnim vaima,
zlatokrilim, iz Italije! Da talijanska rasa zagospodari Balkanom, svijetom, nebom i
zemljom! Da kupleraji niu ko peurke. Da se odsvud ori pjesma, sicilijanska,
napolitanska, talijanska. Da potocima liju krv i fekalije, suze i muko sjeme, rimsko.
Da se ne mre, nikako, da se ivi!
Nita od pobede, ali nek to ostane meu nama. To je razlog to elim da se
predamo Don Grubanu od Bijelog Polja! Njemu, koji je zasluio, ne njima...
Mi bismo ele da Italija pobijedi! ree Marika: Ili da rat, ako je sueno da
sve ovo pripadne drugima, to due traje!
Digao mi se! kliknu general, osetivi Marikin prst u anusnom rukavu, pa ivnu
na tepihu: U krevet, najdraa!
Marika je leala. Ona nije mogla videti kako je general Besta ispod uzglavlja vadio
i otvarao zlatnu tabakeru. Bio je to majin poklon za Nannijev dvadeseti roendan.
Besta uze iz talka prezervativ za jezik i vino ga navue.
Znao sam da e mi se dii, ree general preko napravice i vilice uglavi meu
Marikina stegna.
Marikin vrutak, rumen i ist, draice nalivene i vesele, navijene udesno, bio je
uokviren gustom i kao svila mekom obraslinom. Miris Marikine raspukline general
Besta uporedi s mirisom paprati, mahovine, s mirisom vlanog i prologodinjeg lia u
potoku, s kog piju samo srne i ptice. Generalov glas bio je utav, zbog panske
napravice na jeziku, pa ga Marika, koja se naprosto topila od sladostraa na pomolu,
priupita o kojoj, o kakvoj kneginji balkanskih divljina govori preko hrapave gume.
167

Najdraa, ovakva se fica u ljudskom veku sretne samo jednom, zamuca

general kroz gumu kao kroz ealj: I tad se ta fica, fica ivota, fica sudbine, da ne bi
pripala onima koji to ne zasluuju, pojede! Dozvolie...
Upoznae me s Dueom, Nanni? Da mi ga i on uera ko pas majci!
Hou!
Htjela bih i Papa, Pije, da me vidi. I da me meu svetice uvrsti...
Nita lake, najdraa, ree general kroz gumu: Jer, ti i jesi svetica, i to moja!
General je lokao kao pas. Marika bi se rastopila od slasti i milja da nije sluala
topovsku grmljavinu, eksploziju partizanskih granata negde oko talijanskih utvrenja na
Kulini, Obrovu, Marinoj ravni. Mali je vojsci, Dalmatinkinoj eti devojaka, i droljama
koje su iz Podgorice i Nikia bile tek pristigle, saoptavao da je posle abljaka i
avnika pao i Kolain. Oigledno
izluen pucnjavom, mlaenjem zvona, krkljanjem glasnogovornika, Horacije je
divljao trgom. General Besta je ukruenom jeziinom svrdlao po Marikinim rupama.
Marika je, od slasti, prizivala u pomo kraljicu majku, Jelenu ...

8.
Kad Gruban Mali, sa lemom i zvezdom na glavi, s najveim pitoljem,
bernardinijem, na opasau, s torbakom bombi i dinamita na leima, epa
pukovnikovog Horacija za uzdu, general Besta dade znak Pedutu i Allegrettiju da je
talijanski trik uspeo. Besta svoju intrigu nazva prevarom drugog svetskog rata.
Pukovnik Allegretti i major Peduto rekoe da je tako.
Osedlanog, trke eljnog zekana Mali privede esmi. Horacije otpi kao ovek,
zatim s mrnjom pogleda prema Komandi i oficirima koji su se smejali oko generala
Beste. Horacije zatrai eera. Mali odrubi da za konje, dok traju borbe i Svjetska
revolucija, nee biti eera, te da se mora pritrpeti. Horacije zarza. Mali mu ree da
zaista nema, jer da su ilegalci Petsto prve crnogorske armije sino oterali svih sto kila
cukra, vreu soli, tri vree makarona, stotinak lemova, dodue, bez crvenih petokraka.
Stegnut uzdom, koja je, kao i sedlo, donosila na pukovnikove parfeme, Horacije stade
da se ifta.
Mali i Horacije s trga pooe sokaiem koji je vodio prema mostu. Tamo ih je
ekala Brankova ena, Milena. Vojnici i prolaznici gledali su uprenog, naoruanog
Malia. Mali je Horaciju govorio o zadrunim talama, o kooperativi, o Progresu.
Prolaznici su se smejali. Iako su znali njegove plamene govore, pozive na predaju, kao
i to da mu, kako nou tako i danju, stiu glasnici i kuriri iz Pokreta i Kominterne, iako
168

je i njima bilo jasno da je Maliu dozvoljeno vie nego drugima, oni su se iuavali.
Uznemiravao ih je beli pukovnikov drebac koji je u potpunosti razumevao Malieve
tirade o desetinama kobila na slobodnoj teritoriji. Mali i Horacije bili su intimni i
ideoloki prijatelji.
Njih dvojicu zaustavi enski krik. Dole, u podrumu, gde je imao sastanak s
Milenom, vojnici su lupali po buriima, po kantama, po lemovima. Pevali su, lomili
boce, govorili o generalu, za kog su uli da je conte di Tirano. ena se kikotala, dok je
aka ili lopata udarala po debelom mesu. Ona je dahtala i psovala pokvarene talijanske
svece. Mali je poznade po glasu. Bila je to guzata drolja iz Posran-potoka. Viana je,
uglavnom, s trojicom. Mali pljunu u stranu, zatim ree Horaciju da ga zbog svega to
mora da gleda i slua, pod okupacijom, nadvladava stid.
Oh, Umberto! zacvile podatno guzara iz Posran-potoka: Ne tu, avole
napolitanski! Ne tu, ne... to je dupe, culo, upak po naki... neu tu, jer nijesam
nikad... iako je Mato Belo eo... uje li me, Umberto, to po emu kopa je
prkno...
To i traim, ljubavi! zabrunda pijano Umberto, lomei oko sebe daske, obrue,
starudiju.
Guzara iz Posran-potoka, triperaica nad triperaicama, sejaica stidnih ui i buva,
Ciganka zeje usne, oseti da joj u culo ulazi napolitanski rog od ile i mesa. Bocnuta u
samo guzno srce, ona riknu kao mukarac, pa pade, najverovatnije potrbuke.
Umberto ree da tesniji anus, prsten, jo nije probijao. Guzara izjavi da je boli, da je
taj bol potmuo i sladak, ali da prva klasa, fica, ne sme dugo biti nenapunjena, to jest
posramljena, poniena, kanjena. Umberto ree da e joj u pizdu strpati cipelu,
bombu, pacova koji pliva po bari.
Mali i Horacije ue:
Zlatni moj Umberto... samo tako nastavi... pa nek mi izbije na grlo... preklinjem
te, Napolitano, svu me napuni i zatvori, pa me onda tuci, mlati, prebijaj... jer hou da
puknem kao bomba koju si mi u piku sprco... hou tako da umrem, kako ne bih pala
u ape divljacima koji nas s planina zasipaju granatama...
Mali veza Horacija za ogradu, pa sie u deo podruma koji je bio zastrt slamom.
Milena ga je ekala u polutami. Milena nije bila ni velika, ni mala, ve tanka, s briima
koji su se smekali. Bila je snudena i uplaena, sa akama na grudima koje su se
podizale. U njenim oima goreli su pouda i stid istovremeno. Ne smakavi s plea
torbak, Mali sa lemom na glavi sede pored nje, u slamu.
to si me zvao?
Rat je u zavrnoj fazi! ree Mali i zagrli je.
Opet si sluo radijo? upita Milena gledajui kako joj Mali pretura po nedrima.
Kakav radijo! ree Mali i zadie joj suknju iznad raspukline i obilnog krzna:
169

Javljeno mi je s vanog mjesta, iz Kominterne!

Kad god se sretnemo, ti o Kominterni! ree Milena, kojoj su se od pohote
tresle sise: Kao da ti je majka!
Kominterna mi je i otac i majka!
Ne plai se da te mogu uhvatiti? na to e Milena raskopavajui mu pantalone
i vadei iz njih krivi, glavati, teki cazzo: ta bih bez tebe?
Znaju oni ko stoji iza mene! ree Mali putajui da mu Milena gladi, zavre
spolovilo, primiui ga as svojim bradavicama, as usnama: Nije ni njima, to se
mene tie, lako!
Bojim se da ne znaju iji si, skoro zaplaka Milena i stade da mu ud i muda
zasipa poljupcima.
Eh, kao da im nije javljeno da su, koliko sino, kod mene bila etiri druga iz
Pokreta, direktno iz Svjetske revolucije, da bi ti bolje shvatila, iz Kominterne, ree
Mali i tobo ovla otkopa komesarsku torbicu: njima su bile i tri ilegalke.
Milenice, ne mogu ti opisati ta su njih etvorica, pravi borci i mukarine, s njima
inili. Rijei mi nedostaju, a ni vremena nemam! Od enskog jeanja, jaukanja i
roktanja lampa se triput gasila! A njih etvorica, valjda da bih ja uo, samo o pobjedi
nad okupatorom i njegovim domaim slugama, o pobjedi nad faizmom, o kraju
drugog i sramnog rata, Svjetskog, najzad, i o slobodi i jednakosti koje se od Kolaina,
Pljevalja i Berana valjaju prema Bijelom Polju...
ta si im sve dao? upita Milena gledajui kako iz komesarske torbice njegove
ispadaju ilegalni materijal, broure, leci, nekakve knjiice i prezervativi.
Prvo sam im predao desetodnevnu zaradu, to jest dvije i po hiljade lira, onda
neto albanskijeh leka, dva zlatnika, dolar, ali kanadski. Dao sam im vreu dugijeh
donjijeh gaa, tri para rukavica, jelenjijeh i zejih, gospodski eir, bijel i iz Podgorice,
dva tapa, makaze za striu ovaca l koza, kavez, tri muholovke, i to predratne, iz
Prijepolja, pribor za potkivanje magaraca konja volova, metar i devedeset crvene oje
za petokrake, dvije kantice maslinovog ulja, grkog, tri uzde, isto prijepoljska izrada, tri
rjenika, sedam knjiga na latinici a dvadeset i etiri na irilici, sve pouno. Dao sam im
trista kila mekinja za svinje, sto kila jema, dvjesta kila kukuruza, metohijskog. Dao
sam im soli, tri vree, trideset kila duvana, skadarskog, u vunenijem torbama! Lampe
ganjae, kaike i pirune, pljatove i erpe, konopce i metle, jer sam borac i
revolucionar, ne raunam. Onda je, Milenice moja, doao red na pitolje, levore,
puke, mitraljeze. Na bombe, na municiju, na dinamit. Dvojica su iznosili, dvojica
tovarili na mazge, koje sam takoe kupijo od Talijana i poklonijo ih Progresu i
Revoluciji, Svjetskoj, koji su van ica i u brdima crnogorskijem i hercegovakijem. I
zamisli, Mustafa Agi obreo se pred mojom radnjom, sve je brojo, pamtijo, zapisivo. I
sad ga ujem: Sedamnaest lampi, ganjaa, novijeh, trideset i devet limenki gasa za
iste lampe, da svijetli komunjarama dok sastavljaju program kako da potamane
170

prijatelje novoga svijeta i poretka, Dueovoga i Jeleninoga, svaka limenka od po

devetnaest oka, tri klupka fitilja za navedene i zapamene ganjae, sve grko!
Mustafa se, zatim, udaro po elu, po bedru, po kolau za pojasom: oima svojijem i
buljavijem nije mogo povjerovati da sam Svjetskoj revoluciji slao sanduke od po
hiljadu puanijeh i mitraljeskijeh metaka, kaune s bombama, dinamitom i miom.
Mustafa Agi najbolje zna, a kad on neto zna, to znaju i Rim i Berlin, koliko je vrea
crnog sapuna, nepoderivih prezervativa, albanskog abortina, supozitorija, to je neto
to se gurne otpozadi, grkijeh mediina za mazanje glavia, muda, svih otvora na
ljudskom tijelu, bilo da je ono za Talijane, bilo da je za revoluciju, Svjetsku, kapi i
prakova, koliko je svega toga, i od mene, otilo na slobodnu teritoriju! Njima etvorici
i onijem djevojkama ilegalkama predao sam i sve bestidnosti, pornografsku robu, stidne
fotografije, montae, neke sprave za udovice, gumeno i talijansko, zrna za pobaaj,
izrada doktora i apotekara divizije Venezia. I zamisli, nijesu eli da uzmu! Drue
Maliu, s tijem neemo da prljamo ratnike ruke! rekli su, pa su dodali prevrui po
foto-montaama: Neemo ni oi da kvarimo, oi slobodara, koje stalno moraju da
zure u daljinu, to jest u budunost! Ipak, neto su primili, stavili pod kapute. Ratne
svinjarije, crne naoari koje su mi tek bile stigle iz Palerma i Tirane, zrna za pobaaj
bez obzira na mjesec trudnoe, svejedno bijo prvi ili jedanaesti, uzeli su tek kad sam
im saoptijo: Drugovi, likvidiram radnju, odriem se svog sramnog kapitalizma, i
odlazim na slobodnu teritoriju, pravim ljudima, gore u umu, e u vas sresti!
Poblijedeli su, ili mi se tako uinilo zbog mjeseine i zvijezda bez slobode. Drue
Maliu, bijo si nezamjenjiv! Kako emo bez tebe i bez tvog kapitalizma! U Bijelo Polje
nemamo rata silazit! Nijesam ih razumijo, priznajem, kao to jo, i pored tolikog
itanja i uenja napamet, ne shvatam ta je imperijalizam, viak rada, akumulacija. Ali
je razumijo, zabiljeijo ili zapamtijo, Mustafa Agi, sablasan izmeu pretovarenijeh
mazgi. Milenice, klju sam bacijo, prozore izbijo, sopstvena vrata izvalijo. Stolice,
stolove i fotelju od krmee koe uzeli su sami, dali petom ilegalcu, koji nas je izvijestio
da se Crne koulje motaju po sokacima, ispred mosta i iza crkve Svetog Petra. urili
smo. Podijum od dasaka, borovijeh, ljestve na rasklapanje, tri velika ogledala,
dubrovaka, izmeu kojijeh je Dalmatinka izvodila taku poroaja i jeba s trojicom,
kao i globus kojeg je vrela dok je u rupe primala od etiri do est kuraca, takoe su
iznijeli, natovarili na magarca i oerali. ae, boce, sudove, potrpali su u vree i baili
na mazge. U buretu je bilo jo rakije. Povukli su, natoili sebi po litrenjak. U ostatak
su, da bi otrovali politikog neprijatelja, faiste, sve sedmoro piali. Rakije mi je bilo,
ne krijem, evo, ni sad, ao! Ali, ta e - s onolikijem buretom i preko vode nikad ne bi
stigli do taba Petsto prve, do Kominterne! Htijo sam njima, naoruo se i zatego.
Drue Maliu, ti nijesi bilo ko, ti ne smije rizikovat ko to rizikujemo mi, tebi ne
prilii da izlazi ko to ulazimo i izlazimo mi, obini borci, drue Maliu, ti si vaniji od
nas, ko smo mi u uporeenju s tobom koji si dua Pokreta cijelog Balkana, koji si srce
revolucije, Svjetske, koji si istorijska linost, te tvoj izlazak mora biti objavljen svijema,
171

svijema, razumije, Cetinju i Rimu, svi-je-ma, pa nek te vrnu ako smiju, drue Maliu,
tvoj odlazak mora biti zapamen, opisan, ko to e ti i povratak biti prepriavan dok je
svijeta, dok je svijesti o istoriji i komendiji! rekli su mi prije nego to smo se ko braa i
saborci izgrlili i iljubili. Pogledali su razvalinu kafane s mojom ploom iznad vrata, s
natpisima parolama s prijetnjama i crvenijim zvijezdama sa srpom i ekiem, uzdahnuli
rekavi da je moja biva jazbina bila najjedinstvenija najdublja najdragocjenija banka
cijelog Pokreta na Balkanu, revolucije, Svjetske! Potekle su im suze. Zaplakao sam i
ja, ali ne za jazbinom, ve za njima, koje su mjeseina i borba za prave stvari mamile u
daljinu. Kaem ti, Mustafa Agi je prije zore odjurio prema Komandi. Talijanima je,
dakle, javljeno da jo od sino nijesam ovdanji, i da se cipancijeli dan opratam s
prograsevnijem dijelom vojske i mjetana...
Kako to da im ove knjiice i broure nijesi dao? usplamtelo e Milena igrajui
se Malievim cazzom, kurcem, plevom i slamom, i gledajui kako iz komesarske torbe
ispadaju naslovi, korice, slova.
Zbog Talijana! ree Mali i, pustivi za trenutak Mileninu sisu, stade da vadi iz
torbe: Zna, Talijanima ne ide na ivce ovo ime sam naoruan, ovo ime mogu da
ubijam. Njima ne smetaju ni bombe ni eksplozivi u mom torbaku, ni moj pitolj, ni
toliki meci, jo manje lem kog sam, sami su rekli, ponizio i unakazijo naom
zvijezdom. Talijanima, ljubavi, smetaju knjige i djela s kojima sam snabdjeven! A kad
bi saznali ta sam sve nauijo od rijei do rijei... pucali bi! Oni za ovakve materijale,
to jest knjige, imaju rije: sub-ver-zi-ja! Ne razumijem u potpunosti, pop Vuki kae da
je i ta rije strana, turska ili ruska, svakako ne naa. No, ja nosim i pokazujem te tajne
knjige, itam ih, Talijanima i domaim izdajnicima u inat, itam glasno, kako bi
Mustafa Agi imo ta pamtit! Gledaj, Milena, zbog ega sve moe da odleti moja glava:
Dubokijem oranjem i kooperativom protiv zaostalosti od Jokaa Popia, poslanika.
Knjiga o gubaru, sa slikama od Petronija Furtule, Durmitorca. Kumpijerova zlatica u
Donjem Polimlju od Vuka Zejaka, uitelja. Koliko ivi zec, reportaa, a reportaa ti
je to i avantura, od Milka Klaria, Kmja. Praktikum iz mikrobiologije sa
parazitologijom, zamisli, nema pisca, ukoliko to opet nije Milko Klari, Krnjo. Mrtve
due od nekog Nikolaja Gogolja, Rusa - to ti je neto o Bijelom Polju, Prijepolju i
Pljevljima, o Sandaku! Kako se kalijo elik, od jednog odozgo, iz ume i
Kominterne, njegova ilegalna borba. Milena, to je roman, ne kovaki prirunik,
reportaa o kaljenju novog karaktera, neto protiv Talijana, uopte protiv faista.
Milena, ubili bi me i zbog one Gramatike za prvi razred, ne vole gramatike i itanke,
korice uopte, a da ne govorimo na kakve bi me muke metali zbog onijeh nekoliko
listova iz kupusare Ruski bez po muke i u deset hiljada lekcija od Sepana Medenice,
Moraanina i kapetana u penziji. Ne vole, oni, prosvjeivanja masa na na nain, kau
da imaju svoj, mi znamo kakav. U svemu vide politiku! Ne smije zinuti o dubokom
oranju, o gubaru, o zecu...
Nek te ne ubiju! zaplaka Milena s Malievim cazzom, maorom, meu sisama:
172

Vrag nek nosi te podzemne i politike, subverzivne knjiice, avanture o poljoprivredi,

o bolestima ivotinja, tica, stoke! Koliko je mukaraca, kad bi znao, zbog itanja letaka
o zadrugarstvu, lovu i kooperativama, u logorima!
Uzmem danas, u podne, ovako obuen i naoruan, Grijehe mladosti ili kako
postaju tajne bolesti i kako se one lijee od Drecuna Hasanovia, apotekara i narodnog
prosvjetitelja iz Podgorice. Otvorim sedmu stranicu, ja vazda preskaem, i stanem da
itam kraj esme, tako da se uje: Htijo ojek, ne htijo, valja mu priznati: da je
dananji vijek koliko prosvijeen toliko i venerian i svaki dan sve okueniji od
venerinijeh bolesti, tako da opaka venerija koraa uporedo sa prosvjetom i
napretkom ljudskijem. Laan stid, plemenski i bratstveniki, ne smije nas zadrati da
odustanemo, da ne priupitamo, da ne pomaemo zaraenome... Otvorim stranicu
jedanaestu, trinaestu, krenem o onaniji, pop Vuki kae turska rije, rukobludu, e, to je
nae, i o tome na kakvim daskama, s ekserima i vorovima, moraju da lee Onanovi
grijenici. Otvorim petnaestu stranicu, itam, kako bi Agi uo: Priroda trai svoje.
Na narod veli, s razlogom: Ljubav, ako nema kud, ona e na lakat. Bujna i
razdraljiva, junjaka krv naa! Polucija, kako vjerska tako i politika, kodi
organizmu, isto koliko i onanija, te je treba otkloniti... Milena, stignem do venerije,
do opisa tripera i ankira, do uputstva kako ih se kurtalisati. Vojska se utia, ko posrani
Talijani, ne razumiju me u potpunosti, ali prepoznaju glavne, to bi reko Drecun
Hasanovi iz Kokota Donjijeh, tajne rijei. Kadli Mustafa Agi, hodica Muho Merdan
i pop Vuki, s krmetom u naruju, mislei da drim politiki govor, agitaciju, stadoe da
viu i krkljaju, da mole straara bez smjene, Paolonea, da puca u mene. Paolone
kmekne da u rat nije poo da puca, ve da bjei i ostane iv, da dobije smjenu.
Paolone, ako ga voli, ako ti ga je ao, ti ga ne mora u drob, niani u torbak! zaurlao
je pop Vuki steui krmence da onoliko ne skii, kao da opet oekuje izliv krvi i
piae, dolje, u mudne ese: Paolone, govnovalju talijanski, torbak mu je pun
dinamita, pa traimo od tebe samo jedno zrno! Platiemo, ako ne more drukije!
Hoemo eksploziju koju bi poteni i, dodue, malobrojniji dijo naega i Jeleninoga
naroda pamtijo stotinu godina, dovijek! Paolone je, penjui se uz puku, odbijo.
Milena, Paolone i ne zna da je politiki svjestan, hou da kaem idejno otrijenjen! Ali
je kapetan Brambilla, ojaen zbog Marike koja se ne skida s generala Beste, duvajui u
pitaljku i kvasei pantalone od ljubomore, odjurio u Komandu. Zna, Antonio Peduto
mi je priznao da Talijani ne vole priu, ni alu, o zecu. Zec je za Talijane sveta
ivotinja. Mi kaemo zec, zei, naa rije, a oni, zamisli, lepre, leprotto. Moramo ih
nauiti srpski, lake je! Moe pred njima, koliko te volja, o konjima, volovima,
ovnovima, moe o krtici, o tvoru, o jazavcu, ali im ne pominji, ne diraj - zeca! Neki
kompleks, turska rije, komunistika, tvrdi pop Vuki, s tvorom u depu mantije. Zec!
Teko djetinjstvo, preleane ospice, strah od vode na onako uskoj, zejoj, apeninskoj
zemlji, tu smo nee! Compagno Mali, ako hoe da razbjesni Talijana, samo mu
pokai zeca, ivog ili mrtvog, svejedno, sliku ili crte, pa e vidjeti kako mu krv navire
173

kroz vratne ile! rekao mi je Peduto. Antoniju vjerujem. A ja cijeloj diviziji Venezia,
tabu njenom, etama divizije Cacciatori delle Alpi, Crnim kouljama, naoigled
samog generala Beste, referiem na sav glas Koliko ivi zec od Milka Klaria,
Kmjonosila, i Torzija ili uvrnue zejeg jajca, s napomenom za uspjeno lijeenje od
Saliha eera, Pljevljaka. Viem, presliavam se, tobo bubam: Zec, zec, z-e-c!
Lepre, lepre, leprotto! Pravim se da ne mogu da zapamtim, udaram se po elu: Zec,
talijanska sveta ivotinja! Talijanu je zec to Indusu - kra-va! A oni ute, zamisli!
Znam kako im je. Radijo sluaju, avgust je etrdeset i tree, mene gledaju, onda opet
navijaju radijo. A ja nastavljam: Zec, planinski zec, Lepus timidus varronis, ivi u
Austriji, sjevernoj Italiji i Sloveniji... Milena, tako mi ivota za kojega me dri, oni
ute, pate, zar od toga to znaju ta ih eka. Zec im u srcu, u kostima! Koliko su ludi i
politiki zaslijepljeni, koliko su zaplaeni pred istorijom, nee pucati na mene, te u
slobodu doekati nekanjen, nenagraen, nezapamen ...
Nek ne pucaju, nek mi te ne ubiju!
to da me ne ubiju! nadahnuto e Mali brzinom zeca i oseajui kako mu
Milena iz preirokih oficirskih pantalona, dobijenih od porunika Rive za tri kokoke,
vadi mudni pribor: to da ivim nepriznat, i to u vremenu kad se inovi i medalje
stiu tako rei preko noi! Ako moram da poginem, Milenice, nek poginem danas, pri
izlasku iz Bijelog Polja, na domaku slobodne teritorije i revolucije, Svjetske...
Ne dam te nikome! Nikome, sem revoluciji, Svjetskoj! Nikome sem Petsto
prvoj, sem Kominterni, njima koji krvare...
Onda rairi noge, Milenice moja. Da ti ga zakrkam meu bubrege. Za rastanak,
za uspomenu!
Grubane, anele, siroe i bez oca i bez majke, ta to opet oe da strpa u
mene... pa to nije, avole moj, obian ljudski kurac, cazzo, ve cazzone, kurekanja,
cijev brdskog topia... viee nas neko... nikad ti nije bio toliki, valjda zbog okupatora i
zbog bliskosti slobode... Petsto prve... oh, Boe moj dragi, oprosti mi to bez Grubana
od Bijelog Polja, najhrabrijeg jebaa drugog svjetskog rata, niti mogu, niti u moi... a
tek ta u, o moj Boe, ako pobijede nai i ako Branko iv stigne iz logora u Bariju...
kako mi je vruina, sva izgorjeh, upalie se ova slama... udavih se pljevom... skini sve
s mene... revolucija, ali - Svjetska, vjerujem ti... nee niko ovamo u ovo doba, kad se
rastajemo... majko, majice, kroz grli mi je stigo do materice, sad ide prema malom
mozgu... to si takav, tvrd i otar, sa zvijezdom na glaviu... heroju, Grubane ispod
poljske cirkuske atre, to to u mene gura zaista nije cazzo, po naki vreteno, ve
zamore, morsko prase, Cavia cobaya iz sveice Miluna ukana, eda, poslanika sa
Cetinja... jaoj jaoj jaoj... ta emo ako nas gleda Horacije, bijeli drijebac, iji nije
vei... ta ako i on ushtije... sloboda na pragu al meni ode drob... ta bi na to Branko...
to nee s lea da skine taj prokleti torbak, s glave lem... gorim, duo, gorim, udie
se dinamit, municija, bombe, pa emo doekati slobodu na nebu a ne na grenoj
174

zemlji... skini izme, okupatorske, otete na bojnom polju ... isplela sam ti nakurnjak,
podugaak, ko arapa eteta od dvije i po godine... da te u cazzo ne pei zmija na
slobodnoj teritoriji... saila ti, svilom i koom od puha postavila esicu za muda, jer sve
drugo progorijeva... ne idi, ne idi, avo nek nosi Petsto prvu... ne idi, makar nikad ne
dola sloboda... jaoj jaoj jaoj, zapletoe mi se crijeva!
Zveale su i rasprskavale se granate. Ugibalo se nebo. Lomila se zemlja kao
staklo. U blizini se oseao sumpor, ugrejana smegma, piaa. Horacije je trzao uzdu,
vitlao repom. Milenu i Grubana, potonule u slamu, ozari svetlost najsnanije eksplozije.
Grubane, sunce moje, uvaj se. Glavu uzavrelu i pametnu uvaj. Ne pogini
ludo...
Milena, kako da ne poginem, da se ne dokaem, kad je avgust etrdeset i tree,
posljednji njihov avgust! Zar ne vidi da im se cijo svijet potkopao, da nee dugo,
nemalo ih! Milena, bez mene se vie ne moe. Idem, ne da bih se krijo, ve da bih bijo
vien. Da bih, morebit, i poginuo, ali za vii cilj. Da bih, kad ve ne moe drukije,
bijo zapamen! Milena, Milenice, niko mi vie ne moe dokazati da nijesam Poljak ...
Gruhane, ta e nam, tebi i meni, donijeti sloboda?
Cipcijelo Bijelo Polje bie pod cvijeem: arenijem i slobodnijem, crvenijem i
mirisnijem. Pod kukurijekom i pod carevim okom. Pod modrijem jorgovanom, pod
cvijetom tikve. Pod meeom apom i abljijem bosijokom. Pod pijetlovijem bijelijem
gaama i pod nevenom. Pod hajdukijem cvijetom, pod crnogorskijem gorobiljem, pod
kamilicom. Pa e ondak, ko god bidne stijo, moi da pria o zecu, o svijem zeevima
svijeta, kod esme, na limskom mostu, svue! Milena, pokrij se, tako ti nje... oba je
vrljava oka u mene uprla!

9.
Sa lemom na glavi, s torbakom na leima, s mamuzama na izmama, Gruban
Mali je, vinije nego bilo koji vojskovoa dosad, jahao Horacija. Horacije je bio
spokojan. Mirno je gazio sokakom, pazio na kaldrmu. Sluao je. Mali mu je govorio o
slobodi, o livadama, o kobilama. Mali bi govorio jo. Horacije sluao i tuvio, da ne
ugledae Mustafu Agia.
Dok ive, Mali i Horacije e pamtiti glomaznu, trbuljastu Agievu figuru u
talijanskim cokulama, akirama od zelene istanbulske oje, prislonjenu uz okvir
prozora kue u kojoj su stanovali kapetani, Lorenzo Fioravanti i Vittorio Brambilla.
Agievo lice bilo je napregnuto, crveno, u stvari crvenomodro, a oi izbeene,
izbuljene, tako da su mogle ispasti iz svojih duplji. No te oi niti su ta gledale, niti su
ta videle, tako da su Mali i Horacije mogli stajati na sokaku neopaeni.
175

Agi se sav bio pretvorio u svoje uho, desno, a uho u nadahnue. Mora da je
danas revnosno sluilo, to dvadeset devet santimetara dugo i isto toliko iroko uho, kad
je onako bilo napeto i lojavo, a puno pauine, muica i trunja. Najvee i najslavnije
uho drugog svetskog rata, Agievo uho, bilo je celom povrinom, sa svim izraslinama
od plesnivog mesa, sa antenicama od dlaka, okrenuto prema prozoru, oficirskoj sobi, u
kojoj je kljualo. Agievo uho, prirodni receptor, primalo je, a usta, nalik na Ismetova,
slepo prenosila.
Lorenzo: Ne araj oima, kurvo! Vidi li ime u te?! Zini!
Vittorio: Lorenzo, pratim te, uhodim, denunciram od prvog dana, to jest od
naeg zajednikog dolaska u ovu smradnu, u ovu prokletu dolinu, kojom caruju blud,
gonoreja, alkohol. Ne znam kako mi se to dogodilo, to da sam poeo da te potkazujem.
Pa se stidim, zar ne vidi. Bie da sam posrnuo zbog usamljenosti, oseanja
naputenosti i oajanja. Balkan mi se uinio kao pustinja, Sardinija, a pustinja jeste, pa
su me poeli obuzimati strahovi. Sanjao sam kako mi dalmatinske i crnogorske zmije
ispijaju oi, kako me razmiu psi skitnice, make, kako mi creva razvlae albanske i
hercegovake vrane i lisice. Plakao sam, oseajui da me suze pribliavaju sopstvenom
padu. Lorenzo, voleo sam i jo volim, lue nego ikad, sad i srcem koje je pokleklo, ti
zna koga, to jest koju, dua mi se za njom kidala. Nisam znao ta bih sa sobom.
Otiao sam u Komandu i prijavio te, vie se i ne seam za ta. I zamisli, posle te prve
prljavtine osetio sam olakanje. Rekli su mi da nastavim. Tad mi je bilo jasno da mi
nema povratka. Javljao sam im s kim si pio, ta si govorio, kome si vojniku robu
prodavao. Obeano mi je bilo odsustvo. Hteo sam da budem revnostan, zahvalio sam
se. Rim sam pretpostavio Bijelom Polju, svom padu, denunciranju prijatelja, a iznad
svega Mariki. Marika je prezirala kapetanski in, pa sam sve inio da se zamajorim.
Pratio sam te, zapisivao ak i ono to si u snu govorio. Obeana mi je bila medalja, in.
Marika je, zar se ne sea, prezirala kapetane, a sad ni s pukovnikom nee da se
pozdravi ako je sigurna da e je neko videti. A i kad mu se javi, nazove ga, zamisli,
mekomudiem, pizdoliscem, makojedom sicilijanskim! Lorenzo, potkazivao sam te ne
samo glavnom obavetajcu divizije ve i samom Allegrettiju. Napismeno sam mu
davao, tako da je znao kad god si sa seljacima menjao koulje cokule lemove, za jajca
pilie rakiju! Allegretti se smejao, zamisli! Pa sam i njega poeo potkazivati. Tad sam
osetio strast, naprosto nagon prema dostavljanju! O svom srozavanju nisam imao kad
razmiljati. Protiv Allegrettija i Peduta slao sam izvetaje Komandi za Crnu Goru,
Albaniju i Dalmaciju. Dugo mi nisu odgovarali, peklo me to. Zatim je stiglo pismo,
peat Komande, potpis, s tekstom: da sam lud ili ogranien, svakako bolestan, ako
mislim da e sitne krade, razmena dobara s domorocima, uzdrmati Imperiju! Osetio
sam se poraenim, izigranim, baenim u blato. inovi i medalje su stizali, ali drugima.
Pridigao sam se i stao i njih potkazivati. Pita kome? S pravom pita, Lorenzo! Poeo
sam ih denuncirati signor Mustafi Agiu, pijunu nad pijunima, najrevnosnijem i
najuspenijem obavetajcu, kau, drugog svetskog rata! Mustafa Agi bio je na vezi,
176

saznao sam jer je i on bio praen i potkazivan, ne samo s Komandom u Podgorici ve

direktno s Rimom! Otkud mu, inae, onolike medalje! A svi su izgledi da mu je i in
obezbeen, in visok, zvuan! I tako, nali smo se na mostu, signor Agi i ja. On u
svojstvu efa obavetajnog punkta, ja u svojstvu njegovog malog agenta, potrkala!
Mustafa Agi bio je prilino zadovoljan mojim radom, isticao je nos umesto uha, to je
i razumljivo, s obzirom na to da je njegovo uho bilo nenadmano. Ja sam pred njim
stajao kao ak. Agi je hteo da me nagradi, da mi plati, istakao je da Italija moe da
prui za svaku vest, ak i ako je vest bez znaaja, ali da hoe i da izvaga pre nego to
odrei kesu. Pitao sam ga za ta eli da mi da. Za prislukivanje, za njukanje, Vitto
moj! rekao je i tutnuo mi u ake dvadesetak lira. Ne samo da nisam odbio njegov
baki, ve sam ga vrsto stisnuo prstima. Ja koji sam tog trenutka imao u depu vie
od dve hiljade lira! Te noi sam otkrio jednu svoju stranu, izgleda, glavnu. Bio sam
mizerno plaen pijun! Hteo sam da se ubijem. I ubio bih se da nisam bio svestan da
mi niko, ba niko, ne garantuje dostavljaki status na onom svetu! Lorenzo, dani su mi
bili komarni, a noi paklene. Sanjao sam da mi krupnja uho, desno, da se pretvara u
prostranu i lojavu koljku, oivienu receptorskim krestama, nalik na uree. Budio sam
se, izmuen i znojav, s noevima, s makazama, upravljenim u osramoeni deo glave, u
uho! I te muke su trajale sve dok se nisam pomirio s injenicom da sam sasvim pao u
glib, i da se nikad, ak i ako pobedimo, neu dii, da u za sva vremena, za Pedutovu
knjievnost, ostati dole. Plakao sam govorei sebi da nisam ak ni ono to je Agi.
Mustafa je bio original, Vittorio njegova bleda, latinska kopija, dostojna prezira!
Samoprezir je bila hrana mog duha, razlog mog mazohizma. U stvari, bio sam srean.
Lorenzo, tad mi se rodila ideja da te likvidiram. Da ubijem tebe, tebe koji si bio, inilo
mi se, najbolji svedok mog unutranjeg pada. Nekoliko puta sam, dok smo tobo gonili
partizane, a u stvari jedva ekali ili da nas zarobe ili da nam, ako nita drugo, preseku
odstupnicu prema Kolainu i Podgorici, pucao u tebe. Ruke su mi drhtale, ugledao sam
abu, samo te zato nisam pogodio. Provienje ti je sauvalo glavu od mojih zrna.
Provienje i aba! Uvee smo pili, lokali, ti i ja. Ti si lajao, zvao Duea na dvoboj, ja
sve zapamtio, zapisao, odneo efu sektora za ceo Balkan, signor Agiu, na kog su tih
dana vrena tri atentata. I njega je spaslo Provienje, ali muhamedansko, Alah! Bili
smo na mostu, on i ja, seam se. Lim je u beskraj noi odnosio moje strahove. Oseao
sam se zatien, u pravoj svojoj ulozi. Agi me potapao po ramenu, izgovorio vie
puta: Maalah, maalah, Vitto moj! Stojei pred njim, ja sam, ako mi veruje, skinuo
kapu, a on me apom pomilovao po kosi. upnuo me za uho. Kao da je on bio moj
okupator, a ne ja njegov! Prislukivanje, potkazivanje svega, osnov su svakog
napretka, a posebno naeg, Vitto, dijete! rekao je pa je nastavio propovednikim
tonom: Samo njukaj, po cio dan, po svu no, kako u snu tako i na javi! Samo donosi,
ne biraj! Grabi i hvataj! Dako svima doemo glave, dako zadovoljimo Duea, ti i ja!
Vitto, siroe moje, Rim e doekati i u svoja srca primiti samo mudre pobjednike!
Rimu su, da bi zadovijek ostao gornji, potrebni Nos i Uho! Klimnuo sam, dokazao mu
177

da nisam zaboravio rei koje mi je, pri prvom susretu na mostu, oko jedanaest uvee,
iskazao: Pamet je u Uhu, a ne u Duhu! Smejao se, bio blagonaklon. Tresli su mu se
podvoljci, sapi, sise. Pomenuo sam, kad smo ve bili kod Rima i Imperije, ljude koji su
nesreni, nepriznati, odgurnuti. Rim e, Vitto, kad-tad, morati da digne spomenik
nesrenicima, nezadovoljnicima u ljubavi, rekao je. Tebi i meni, na primer...,
promucao sam, umalo ga ne nazvavi svojim amidom, daidom. Aferim, sinko,
aferim! ponovio je, pohvalivi pored privrenosti i moje pamenje. Onda je Mustafa iz
onih svojih smrdljivih gaa izvadio nekoliko lira, mislim ne vie od deset, i pruio mi ih.
Nije zaboravio da kae da time to mene honorie otkida od gladnih usta svoje
dvanaestolane pijunske kolonije Agia. Svoja usta nije ubrajao. Uzeo sam, ja koji ne
znam meru svog bogatstva. Pad moj ne bi bio tako stravian da nisam epao mlitavu
Agievu aku i da je nisam stao celivati i zalivati suzama. Sruio sam se, zatim, na
kolena. Provalilo je iz mog grla: Babo, babo moj! Mustafa me milovao po temenu, i
sam plakao, ali ne znam zbog ega on. Piccolino, piccolino, pobjeda e biti naa, ne
njihova! tresao se, pri tom aputao: Pa emo ti i ja, Vitto, ujahati u Rim na jednom
konju, bijelom, ti iza mene ili ja iza tebe, svejedno, samo da smo zajedno! Pa e Due,
Kralj i Kraljica, dobra majka Jelena, vieti ko im je pobjedi i slavi najvie doprinijo!
Danas mi se ini da je hteo ili da mi ga svirne ili da mu ga dojim. Bio je trenutak kad je
mogao uiniti sa mnom ta je hteo. Da je kojim sluajem pomenuo muhamedanstvo, ti
bi, Lorenzo, sad davio Ismaila ili Envera, ne Vittorija! Bio sam, u svojoj mizeriji, u
svom beznau, spreman na svako ponienje. Srozavanje mi se dopadalo. Bilo kako
bilo, Agi i ja smo se redovno sastajali, najee na mostu, a katkad i ispred Kraljiinog
nunika. Tamo sam mu saoptavao ta radite, vi vii oficiri, svi vi koje je on smatrao
izdajnicima Imperije, Duea, novog poretka. Fotografisali smo se na mostu, jednom
ispred zatvora, dvaput na glavnom ulazu u Kraljiin nunik. On mi je na Bajram, za
predan rad, poklonio muslimansku nonju, sandaku, begovsku! Tako obuen, morao
sam biti ceo dan, da mi neto njihovo, govorio je, ue u duh. I ulo je: volim njihove
besmisleno iroke akire, svilen pojas sa koltom s poetka veka, sa ibukom od
ilibara, sa satom i lancem iz Bejruta, volim njihov fes s kiankom, njihove koulje bez
okovratnika! Imam vie takvih fotografija, na jednoj sam ak i hoda. Inae, Mustafa
se fotografisao u uniformi kapetana talijanskog bojnog broda, kao major avijacije, kao
pukovnik Crnih koulja! Tamo sam mu predavao izvetaje o broju partizanskih
simpatizera, tih kojih je bilo sve vie ne samo meu metanima ve i meu vojskom,
koja je beala iz ica. Tamo sam mu referisao o broju prostitutki, podvodaa,
preprodavaca nae robe, municije i oruja, skitnica i distributera Malievih letaka i
ostalih njegovih svinjarija, kao i o broju prodatih i iz bloka izvedenih mazgi, konja i
topova. A u salonu Kraljiine enife, gde me uveo u znak najveeg potovanja i
intimnosti, i gde me posluio ajem od zove, s medom, mladim i od govana, javio sam
mu da se na Komandu sprema pu. Grupicu neunapreenih buntovnika, za divno
udo, vojnika i kaplara, predvodio je izvesni Adriano Buffo, zvani Capra, podoficir i
178

glavni berberin taba divizije Venezia. Taj je i nas brijao, seti se, pakleno je zaudarao.
Buffov zamenik, u stvari Caprin mozak, bio je Valerio Tedesco, poznatiji kao Toppo,
krvavi Toppo, karabinjer. Puisti su nameravali da poubijaju sve vas oficire - liberale,
dobriine i mekuce, seksualne manijake i alkoholiare, a sve pod izgovorom da ste na
ovaj ili onaj nain u vezi s partizanima, da drite vezu s talijanskim odmetnicima koji
su kod dalmatinskih i crnogorskih komunjara, u brdima, da niste, u svakom sluaju,
jaki u politikoj veri drave i vojske koja gubi. Tako je Capra objanjavao puistima
razlog za pokolj. Da se ostvario plan Valerija Tedesca, Toppoa, visili biste, obeeni za
muda ili za noge, pukovnik Allegretti, major Peduto, porunik Riva, kog su tu nedavno
uhvatili kako pred trinaest prasia inkulira pop-Vukievu krmau, na kraju bi i ti zavrio
kao ostali, kapetane Fioravanti! Sve je bilo spremno, klinovi za veanje, veala, govori
koje je triput sastavljao Carlucio, motociklista i Crna koulja. Do pua i pokolja bi
dolo da iznenada nije stigao general Besta. Odlae se prolivanje zaraene krvi! rekao
je puistima Toppo, Caprin mozak. Sakrili su veala, klinove, govore. Lorenzo, moj
ef, signor Agi, kad je sve sasluao, udario se apom po rupi na elu. Dao mi je
nekoliko lira, mislim, devet, pohvalio me i naredio mi da o puu moram saznati vie.
Jurio sam, njukao, topio se od slasti. Saznao sam da je u tabu za pu, u samom vrhu,
bio i on, Mustafa Agi. No od sramote nisam mogao ii to da mu javim. Od
domorodaca se u Komitetu za prevrat i obnovu ideologije, kako je krvavi Toppo
nazvao organizaciju, nalazio i pop Vuki. On je bio za trojenje, za kastracije, pred
narodom, posebno pred onima koji su skloni komunizmu. Bajo Matov Vlahovi,
crnogorski monarhista i invalid u obe noge, zvan Zelena Koulja, bio je samo za
uvrtanje nebudnih, kako je rekao, talijanskih i uopte komunistikih muda: za njega ste
svi vi, od straara bez smene pa do izujedanog generala Beste, bili crveni i nemoralni.
Ibrahim Reponja, Beranac, pripadnik odreda Muslimanske dobrovoljake milicije, M.
V. M., bio je, kao i Tomo Bokovi, Kaara, etnik, za mitraljeski napad na Komandu
sa crkve i sa damije istovremeno, za pokolj, ali ne noevima, kako je hteo Galjan
Suljagin, vodeniar, ve plamenom, a za preuzimanje vlasti u cik zore, kad
Komandant, Allegretti, udara trei liz. Lorenzo, sam zna da pu nije uspeo. Adriano
Buffo, Capra, kraj reke je naen bez glave, s mrtvom kozom uza se. Ja kaem: krvavi
Toppo! Valerio Tedesco, Toppo, trei dan po generalovom dolasku obreo se na mostu
rasporenog droba, razvaljene glave, odseenih muda. Zvanini izvetaj teretio je
partizane, njihove komandose. A ja bolje znam da je krvavi Toppo nastradao od
dlakave ruke Toma Bokovia, Kaare, kome je Valerio Tedesco bio, ako me seanje
ne izdaje, trei zalogaj otkad sam u ovom kraju. Lorenzo, puistiki tab, kojim su
rukovodili Bajo Matov Vlahovi, Zelena Koulja, Galjan Suljagin, vodeniar, koji se
odmetnuo, i Tomo Bokovi, Kaara, vie puta mi je poruivao da bi najbolje bilo da
ja s tobom sredim raune, da pucam u tebe. U tebe, u Antonija, u Don Grubana od
Bijelog Polja ...
Lorenzo: Vittorio, kako si mogao da me ne ubije, gore u brdima?! Brambilla,
179

kako si mogao dozvoliti da ti onoliko drhte ruke, pa da me ne pogodi?! Vittorio, ti kao

da si znao da je moje mesto gore, u gorama! ovee, da si me, tad, astio smru, ja
sad ne bih morao ubijati tebe! Brambilla, ko e sad o naem sukobu referisati oveku
kog smatra genijem, signor Agiu? Kapetane, u ake moje gledaj, ne padaj...
Vittorio: Lorenzo, potedi mi glavu! Pokloni mi ivot, uzaludan i promaen!
Lorenzo, ne idi k meni, pa u ti otkriti ta namerava Komanda s kurvama, sa
zatvorenicima, Maliem! Ja jedini znam ta namerava on, zlotvor, Don Gruban od
Bijelog Polja! Sve mi se ini da je sve ovo zbog njega, zbog straara bez smene, zbog
Antonija kog sam, koliko sino, nameravao da ubijem iz zasede! Lorenzo, prijatelju...
Lorenzo polete preko sobe, saoptie Agieva usta. Lorenzo preturi gomilu flaa,
pogazi vojne ilustracije, talijanske novine, kao i cetinjski Glas Crnogorca, pa se osloni
na fotelju iza koje je drhtao Vittorio. Lorenzo se srui na ljudsku priliku koja je vapila
da joj se, u zamenu za basnoslovno bogatstvo, i honorare, dobijene od Mustafe Agia,
pokloni ivot.
Lorenzo u akama oseti micanje Vittoriovog grkljana. Zasmrdee urin, kaka,
samrtniki znoj. Mustafi Agiu se uini da Brambilla pomenu Crnu Goru, zemlju svog
prokletstva, i Mariku, od koje ga ni sama smrt nee moi da razdvoji. Mustafa Agi bio
je siguran da Lorenzo nita i nikoga nije pominjao.
Lorenzo, krkljajui umesto rtve, stee ake. Vittorio se sniza. Tad Mustafa Agi
saopti da Lorenzo s poda podie gomilu Vittoriovog tela-i da ga, kao mokar i oteao
injel, obesi o iviluk. Po Mustafi Agiu, jo toplo, Brambillino telo se grilo, a malo
potom poelo je da se oprua i cedi.
Sad sam slobodan! ree kapetan Fioravanti.
Major Peduto se ne zaudi to kapetan Fioravanti, kao pogoen metkom, pade na
kolena pred deaka suvih nogu, s prekrtenim takama. Peduto je dobro znao bogalja
gnojavih oiju i mirnih ruku - bilo je to prvo lice koje je sreo uavi u Bijelo Polje, pre
pune dve godine; toliko puta je proao pored njega, bacio mu novi u kapu, ali mu
nikad nije mogao due gledati u oi. Antonio Peduto vide kako Lorenzo Fioravanti,
zarivi ruke u prainu i smee, stade da plae i ljubi tanke prosjakove ruice. Pleati
Lorenzo se tresao od plaa. Deakove usne se pomerie:
Opet ti, Taliano...
Sine moj mali, Montenegrino, bombe su raznele, bombe amerike, kuu o kojoj
sam ti govorio! Vie nemam ni Anne, ene, ni dekia, Gaetana! I ja sam sad prosjak,
Montenegrino! Ti si od danas moj Gaetano, zar ne da jesi. Zamera li mi, Gaetano, to
sam zadavio onog Brambillu, kapetana koji ti je vie nego bilo koji drugi oficir davao
lira, hleba, bombona? Zlato moje, morao sam! Jade moj, sad nee imati ko da te hrani!
Niko kao Vittorio nije plakao pred tobom...
Eh, ti, Taliano!
180

Vidi li me, Gaetano? Ili su ti oi sasvim opustoene? Oh, sunce i zlato, sine
jedini, bilo ta reci zlikovcu koji nije dostojan ni da te gleda, a kamoli da ti dodiruje i
ljubi ruice! Posavetuj svog oca, prokletnika, kako da pobegne iz ove tamnice...
Antoniju se uini da je Gaetano od jue, kad mu je u kapicu bacio liru i komad
hleba, porastao. Gledane kroz suze, Gaetanove ake nisu bile manje od Lorenzovih.
Deakova kolena su bubrila, take dostizale duinu puke. Antonio Peduto se prestravi.
On ree sebi da je uklet; zato to sve to on due gleda, i voli, poinje da menja oblik,
da krupnja. On se uzdra, ne prie ni bogalju tri metra dugih cevanica, ni Lorenzu
uplakanih obraza, koji je bubnjao:
A sad zbogom, sine moj Gaetano! Zbogom, sramna vojsko! Zbogom, jadni
Vittorio! Zbogom, svi vi koje sam voleo i s kojima nisam mogao da se sloim! Ne
traite me, brao po bolesti! Brao po nepravdi! Odoh preko reke i u planine, k ljudima
koje sam u poetku bez milosti ubijao!
Antonio je, da to ne bi inili karabinjeri, iao sa Lorenzom sve do obale. Odatle
mu je uvao odstupnicu. Antonio je gledao kako Lorenzo izlazi iz vode, glave izborane
i blede kao mesec, a ruku i nogu dugih po nekoliko metara. Antonio u znak pozdrava
podie ruku. Zatim je, plaui, akom pokuavao da skupi bradu. Nije mislio samo na
Lorenza ve i na ostale svoje heroje. Na Agia, koji je jurio trgom urlajui da je, im se
Talijani meusobno kolju i dave, smak sveta na pomolu. Na Don Grubana od Bijelog
Polja, koji je svom drugu, Horaciju, aputao o slobodi i jednakosti. O generalu Besti s
hrapavim panskim prezervativom, s tom napravicom koju danima i noima nije skidao
s jezika, i o Mariki, svoj u rimskim haljinama, u svili, u prstenju, o Mariki koja se
preko balkona teglila i izjavljivala, kako bi je pola Bijelog Polja ulo, da joj je dosta
jahanja, itanja u Nannijev cazzo, kurac, kako bi mu se monje naduvale do veliine
polimskih tikava, pa da bi jedno vreme, za promenu, htela da provede u mirisnim i
prohladnim crnogorskim planinama...
Ako ne Antonio Peduto lino, onda je svakako knjievnost kojoj je pripadao znala
ta e se, sedam dana po Vittoriovoj smrti, dogoditi s Lorenzom Fioravantijem.
Ljudi... gledajte... udo nevieno... iv Talijan!
Bio je Lorenzo. Dvometra, u izdrtoj talijanskoj uniformi, zarastao u kosu i bradu,
Lorenzo je jurio strminom. Uvis je podizao ruke. Iz aka su mu ispadali korenje, divlje
kruke, zemlja. Seljaci su ga gonili kao to gone kurjake, vikali su, arlaukali, buali. Oni
su mahali kosama, sekirama, kosijerima. ene su kriale i za Lorenzom bacale
kamenje, srpove, drvlje. Deca su ga htela ivog.
Lorenzo nesta u itu. On bi i trag ukrio, dohvatio se ume i litice, da nije bilo pasa
koji su se za njim strmoglavljivali. Seljaci su pucali u ito. Dovikivali su se, psovali
sono, da je ra crvenela od stida. Tad iz klasja izroni Lorenzova lobanja; lobanja
zavapi:
Brao moja... pravi ljudi... k vama sam pobegao...
181

Antonio Peduto je bio siguran da su seljaci pucali za Lorenzom zato to ga nisu ni

dobro uli ni razumeli. Inae, samo bi ga zaustavili. Lorenzo je izranjao, padao. Za
njim su leprale njegove rite. Lorenzo je razmicao ra, irio ruke. Stizali su ga kamenje,
srpovi, seiva. Pogoen negde u trbuh, spotae se i stade da klizi strminom, po plevi.
Dlanovima je stiskao ranu, na koju je nadirala utroba. Antonija niko nije mogao
razuveriti da Lorenzovo lice, dok su seljaci prilazili sa psima, nije bilo uplakano i svetlo:
Brao jedina... Montenegrini... sinia imam dole, u Bijelom Polju, Gaetana,
bogalja i prosjaka... poznaete ga po takama, pet metara dugim, iza kojih prosi...
brao dobra i pravedna... ljudi koje sam zlom zaduio... hajde da sinu mom, Gaetanu,
otmemo oi od muva i gnoja...
Ispred Lorenzovih oiju, kroz ra, sinu seivo. Doprati ga enski jauk. Udarac je
bilo lukav, tup, sa strane, te se Lorenzovo telo iskrenu na bok. ake njegove htedoe
da zatvore novu ranu. No rana je, bilo je jasno Antoniju, bila puna sekire. uo je
urlikanje. Najkrvoednija su bila deca. Lorenzo je suenim svojim mislima zakljuivao
da se iznad njega sjatilo celo selo, da su starice dovukle svoje koze, svoje zmije, svoje
gavranove. Bili su to psi. Oni su ga vukli za nogavice, za skutove, za rane. Opet su se
skupljale zmije otrovnice, spletovi, bljujui klasje rai.
Lorenzo zaele da poljubi ruke koje su se na nj bacale lobanjama, zemljom,
kamenjem. To i ree. Ponovo proboden, zabaci glavu, te ne vide kako mrtvi Vittorio,
Brambilla, prema njemu prua ruke. Lorenzo pomenu majku, Gaetana osuenih nogu,
srp. Psei lave uo je sve slabije. Ljudi vie nije bilo. Pod potiljkom njegovim nisu se
u ognju muile zmije. Lorenzove oi bile su iroko otvorene. Iz njih je oticalo nebo.
Seljaci su plakali, beleila je Antoniova knjievnost, razgonili pomamljene pse, i
boli Lorenza vilama, kosama. Udarali su ga sekirama, as uimice, po kostima, as
otricama, po mesu. Kad ga isekoe na komade, i kad iz zelenih rita prestadoe da
kuljaju krv i utroba, neko ree da je dosta. Vilama ga podigoe visoko.
Psi su lizali strn, plevu, zemlju. ene i deca su ili za petoricom uplakanih grmalja
koji su nosili Lorenza. Ili su dugo, pazei da im le ne padne na neponjevenu ra.
ene su pominjale svoje mrtve sinove, svoju brau i mueve, koji su trunuli u logorima
Skadra, Podgorice, Barija. Deca i psi stigoe petoricu na samoj ivici litice. Neko
pomenu Crne koulje. Seljaci snano odgurnue i le i vile. Ozlojeene majke rekoe:
Sad putuj, Taliano! I nek ti je laka crna zemlja naa!
Deca i psi pogledae dole. Lorenzo je padao sa stene na stenu, grabio i vukao za
sobom grane, mahovinu, ptija gnezda. Postajao je sve manji. Lorenzo se zaustavi.
ene i seljaci zagazie u ra utke. Deca u Lorenzovoj urvini izbrojae desetak
lemova, toliko ljudskih kostura, puaka...

182

10.
Gruban Mali je s konja, Horacija, video dobar deo trga. Kao da je sve bilo
spremno za njegov ispraaj. Vojnik bez smene, Salvatore Paolone, pevao je sisatoj
devojci iz Bologne, i to tako glasno da ga je mogao nadgluiti jedino bajonet, iju je
huku i zvidanje vetar raznosio dolinom. Vojnik je bio na dvadeset petom metru puke,
jo od jutros je potpuno pripadao nebu. Gruban Mali je jednom rukom pritezao uzdu,
drugom je zaklanjao oi i elo od sunca, gledao gore, prema elisi vojnikovog bajoneta.
Maliu nije bilo jasno otkud vojnik svetenik, Padre, meu crnokouljaima. Crne
koulje, njih deset, motale su se oko topa dovuenog na sam rub trga. Padre je stajao
izmeu kauna s granatama. Padre je gledao as prema brdima, u njih je blenula i cev,
a as prema nebeskom delu straareve puke. Padre nikad strasnije, Mali bi rekao
lue, nije ljubio krst na kojem mu se povijala tanka ija.
General Besta nalazio se na devetoj ili desetoj preki vatrogasne dizalice, priterane
uz gomilu smea i krea, izmeu esme, Komande i vojnikove tankete. General je
gledao uz puku, iz koje su se arili nekakav zvuk i jara. General je imao megafon, kao
i Padre iskraj haubice. General je bio izujedan po vratu, ali to nije skrivao, ve isticao.
Ostali deo taba, pukovnik Allegretti, kapetani Nadale i Botteri, porunici Gavarra,
Esposito i Gamba, kao i tek prispeli general Arturo Cazzoduro, ekali su pred
Komandom. Najsmrknutiji je bio pop Vuki, koji je, zlu ne trebalo, drao apu na
kolau s poetka veka; volovske oi njegove predoseale su nesreu, poplavu, dolazak
Malievih. Mustafi Agiu teale su sapi, pune akire, teale ui, teali podonjaci od
olova. Pretovaren tuim medaljama, i pognut pod teretom neije puke sa zejim
repom na bajonetu, Crnogorac kukastog nosa i nakostreenih brkova samo to nije,
dok je lio suze, zvao svoju vajnu roaku, kraljicu Jelenu. Hodica Merdanovi niti je
znao gde se nalazi, ni s kim prisustvuje sveanosti, pa je samo treptao. Ni hodica,
Merdan bele brade, nije bio bez kolaa za pojasom, bez crvenog petlia u naruju, za
klanje po akamu.
Dominus! riknu Padre, te koljka megafona umalo ne prte: Dominus!
Dominus! Dominus!
Haubica se oglasi, etiri puta zadimi cev. Padre nije bio okrenut ni prema kome,
on kao da se obraao samom olovu:
Sanctus! Sanctus! Sanctus! bljuvali su as Padre, as cev: Svet mora biti na,
na, na... mora biti... biti na, na... mora biti mora na na na... svet je oduvek i bio
na na na... Dominus!
Crne koulje su zevale. Jedanaesti je bio priseban. On je gurkao granatu po
183

granatu u grotlo cevi. ekao je da Padre upravi zenice prema sumpornom nebu, da
izgovori: Gloria in excelsis Deo, da Crne koulje jeknu: Duce!, pa je okidao.
Et in terra pax hominibus bonae voluntatis...
Duce!
Laudamus te...
Duce!
Benedicimus te...
Duce!
Glorificamus te...
Duce!
Gratias agimus tibi propter gloriam tuam Domine Deus...
Duce!
Zvuk kanonade se slee. Crne koulje sklopie eljusti. Utia se, za tren,
zvidanje bajoneta. Te Paolone, drei se jednom rukom za cev, odozgo upita:
ta je to Bog, Padre?
Bog, to je mera, Salvatore...
Kad je tako, Padre, zna li na Bog da se bliim tridesetom metru? Da u uskoro
liiti na crnu zvezdu?
Svaki hrianin je na strai, sine moj! Na zemlji ili na nebu, svejedno je!
Padre, da se veliki i dobri Bog na ne ali sa mnom, koji sam prljava krpa i
ispljuvak njegov? Da ne eli, moda, da vidi koliko bez smene, vode i hrane moe da
izdri jedan hrianin iz Calabrije? Do koje visine siroti vojnik moe da se vine?
Paolone, ne uznemiravaj Boga! Bog je sad zauzet naim pobedama, crnom
bojom! Paolone, dete moje, i Bogu je teko i vrue, danas! Zato ne huli, ve trpi! Bog
se sad znoji i misli na celu diviziju Venezia, na svih pet hiljada njenih dua! Na Bog
nema vremena za sitnice! Trpi, sine, koji se pribliava Bogu! U trpljenju je smisao, a
smisao je Bog! Bog je u tebi, a ti, koji se udaljuje, u Bogu! A obojica ste istina, naa
istina! Ne huli, ve ponovi, da te ujem, da je Bog sadraj svega! Da je Bog znanje
ljudsko! Da je Bog pravda, samilost, da je Bog ljubav prema svemu to je nae nae
nae, i prema svemu to e tek nae nae nae biti! Salvatore, da li si shvatio ta je
Bog?
Nisam!
Bog, to su rane i bolovi ljudski! Tvoje rane, tvoje opekotine, sine!
Padre, ja vie nita ne traim od Boga o kome mi govori! Mene, u stvari, ne
bole oi kosti ivci, kao dok sam bio na devetom jedanaestom etrnaestom metru! Zato
i ne hulim kao to sam hulio dok sam u svom duhu, u sri kostiju, oseao Boga kome
se iskraj haubice moli! Padre, ja na ovim visinama imam drugog Boga, oveka, jednog
184

kog su umorile Crne koulje! Augusta Napolitana! Padre, Napolitano, moj vojnik moj
brat moj gitarista, nije mrtav! Padre, meni on, moj Bog, prua ruke! Padre, Augusto i
ja pevamo, zar ne uje: O Bolognesina, o amore, o za tvoje sise daemo pola Grke i
Albaniju celuuu... Padre, Augu i ja sve vie se udaljujemo od tebe i tvojih
crnokouljakih pasa...
Bezbonici! Komunisti! Partizani! Dominus!
Roktala je haubica. Zveala je cev. Padre vie nije mogao da uhvati vezu s
vojnikom, ije se zapomaganje mealo s hukom plamena, s piskom bajoneta. Crne
koulje gledale su gore.
Antonio Peduto bio je bez megafona. No Salvatore Paolone uo je gotovo svaku
njegovu re:
Salvatore, Augusto, deaci moji, sirotani, ne smejte se toliko! Boji poslanici,
kakav je Padre, kau da na Bog ne voli smeh!
ta onda voli taj njegov dobri Bog, Antonio?
Ono to uje, vojnie! Bog voli Dominus! Voli orgulje, jeku velikih kalibara!
Voli Sanctus! Voli to to uje, plotune i dim! Hej, vi gore...
Ja sam dugo mislio da talijanski, njihov Bog, nita ne voli...
I ja sam tako mislio sve dok nisam u rat poao! Sad vidim da taj i taj Bog voli
barut, dinamit, tenkove, kamione, puke i mitraljeze, bombe! Bog mora da je dete, voli
igrake koje mogu da se rasprsnu i poine zlo i nesreu! Salvatore, dugo sam mislio da
je Bog gluv i bez pameti, ali sam se uverio da voli da slua molitve, valjda ih je sam i
sastavio, da voli suze, pla i jauke! Mislio sam, isto, dok nisam u rat poao, da Bog voli
da pomogne, ali sam ratujui zakljuio da Bog voli da ovek klei pred njim, izgubljen i
bespomoan! Salvatore, Bog se boji oveka. Bog je kukavica!
Boji li se Bog i mene, majore?
Da, jer mu se pribliava, moj Calabrese! Na Bog, to jest njihov Bog, boji se
svega: ljudske sree, smeha i veselja, radosti i pobede! Bog voli samo poraze! Bog voli
da se narie pred njim! Bog ljudskim suzama, ljudskom krvlju, umiva lice, pere ruke!
Bog pomae drugom ba kad je potreban tebi! Na Bog je bestie, mrak,
pornografija!
Mora da Bog ima veliko znanje...
Da, na Bog ima veliko znanje, crno znanje: opredelio se za Duea!
Toliko puta sam sluao da i Due voli i slua njega!
I Due ima veliko znanje, i voli njega, naega Boga! Na Bog je pauk, a Due je
krvava pauina!
Antonio, da li je ovo to se s tridesetog penjem na trideset trei metar in Boji,
ili je ovo kazna ljudska?
185

Ne ujem te dobro, Salvatore s puke. Jae malo, i jasnije!

Mravi... zmije... penju se uz moje noge... kao da sam jedino ja ranjav i u
opekotinama... mravi, kaem... i plamen, od kog u obnevideti i ogluveti... o kako
svira... kako zuji otrica noa puke moje nebeske... je li ovo kazna, pitam ...
Kazna!
ija?
To u ti rei na kraju, Salvatore s puke!
Na kraju ega?
Na kraju svega, Salvatore!
Zar svemu nije doao kraj?
Samo se ti udaljuj, vojnie moj! Gore je lepe, ne?
Antonio, vidim crno prase... je li to u redu...
To je prase koje sam i ja video, zajedniko prase!
Ha-ha-ha, Antonio, ha-ha-ha, kornjain ljubavnie!
Salvatore, vojnie s puke, sad se moram sakriti! General, onaj koji je dolazio sa
svih strana, niti voli mene niti moju kornjaicu, Anna-Mariju, Ortodossu! Kad je prvi
put, u Grkoj, video u mom naruju, nazvao je pravoslavnom, balkanskom droljom! A
sad zdravo, Salvatore! Da mi je da te po crnoj i ptijoj glavi pomilujem...
Divizijo, drugari moji, lopue i triperai, meni vie ne smetaju ni zmije ni mravi!
Plamen hui i hladi moje rane! Sunce je na bajonetu! Ja se oko cevi okreem, deo sam
vetra i svetlosti! Vas jo vidim! Neu k vama, jer mi ne moe biti bolje! Vi inae
propadate, kraj rata je na trideset sedmom metru, to znai da je sve gotovo! Vi
pucate, grmite, sebe hrabrite, ta li! Vi ne znate da putevi gore, da se vatra uaurila u
sam kamen! Vode su vrele i mutne, valjaju mrtvu stoku, barut, nae topove! Spasa
nema! Haha-ha, zemaljska vojsko... crno prase... pauk... jaoj!
General Besta je s devete preke vatrogasnog krana gledao kako se mamutskom
stablu vojnikove puke pribliava konjanik, Gruban Mali. Na generalovom licu mogli
su se itati strah i ljubomora: strah, od ljuljanja dizalice, a zavist to su svi sem njega,
lako uspostavljali vezu s vojnikom. Zelen u licu kao plesan, Padre nije izvikivao
Dominus! Dominus! Dominus! Padre je, tako, tedeo granate, cev iz koje se cedio
sumpor, crnokouljae. Padre je, podraavajui Mustafu Agia, nametao uho, ne bi li
uo o emu e govoriti Mali i Paolone. Maliu, kao ni Pedutu, asak ranije, nije bio
potreban megafon. On ree:
Salvatore, rastati se moramo, ti i ja! Dosta smo i bili zajedno, Calabrese! Ti si se
doepao slobode, vidim i ujem kako pjeva, divno ti je na visine, dok je meni
neizdrljivo! Diem na jedno pluno krilo, razumije li, Taliano! Nijesu svi ljudi
jednaki, sam si govorijo dok si na zemlji bijo, pa nek ti bidne jasno da za mene nije
ropstvo, kao to nije bilo ni za tebe! I ja puem uz puku, viee se doklen u! Na
186

zemlji su okupacija i lai, gonoreja i buve, krv! Bijelo Polje i Rim, Crna Gora i Italija, o
kakav Merdaio, o kakva Govnarnica! Istorija, kau. Ne-vre-me! Calabrese, i mene
vue sloboda! K njoj sam krenuo! Javljam to i tebi, kao to sam javijo i svijema kojima
je do slobode koliko i do ivota! Soldato, idem na sve ili nita, kao ti! Pa nek pucaju
ako im se uini da slobodu nijesam zasluijo! Taliano, amico, pike su latinske i
faistike ako u mene ne pucaju! Zar e dozvoliti da im tako rei ispred nosa, naoruan
do zuba, s ovolikijem znanjem i sjeanjima, na bijelom konju, njihovom ponosu, javno
odem na slobodnu teritoriju, u partizane...
Don Grubane... od Bijelog Polja... Montenegrino... idi, ne ekaj... pucati u tebe
ne smeju... ne otvaraju im se novi frontovi... znaju ta ih eka ako ti vlas s glave
usfali... a kad Kominternu nae... svoj tab... Petsto prvu... kad se na najvie brdo
uspne, trai top... hou da ubijem jednog Talijana, prijatelja, reci, da ga zgromim, jer
je, kukavac, zasluio... pa udri u mene, jer... ako me na vreme ne ubije, moe mi biti
previe slobode tica perja... mogu, ne daj Boe, na samo nebo dospeti... to ne bi bilo
po volji ni meni ni mojima kod kue... ni Augustu... ni naoj zajednikoj kurvi iz
Bologne... ne budu li ti odmah dali top, reci uceni kai... sve za ta sam se borio,
Svjetska revolucija, Progres, Pokret, nee uspeti ako mi ne dozvolite da ubijem
varalicu na kartama, nakazu, vojnika koji se pretvara u ivotinju, ivog kostura izmeu
ijih rebara sviraju vetrovi ice plamen ...
Salvatore... hej... uje li me, makojedu... ti odozgor bolje vidi i cijeni, pa mi
reci ta triperaka Komanda namjerava s onolikijem brojem kurvi... pet kamiona,
Paolone, pretovarenih uspaljenijem i zaraenijem balkanskijem mesom... to jo nijesu
viele moje oi, a nijesam ni u knjige nalazijo i ito... u prvi kamion je Dalmatinka sa
sto i jednom bradavicom na vimenima... kako ne zna koja Dalmatinka... ona velika,
Taliano koji se udaljuje, s po jedanaest kila u sisi, s kilom i dvjesta pedeset grama u
pizdi, dok guzni otvor i crijevo, koje poslije poroaja oko ake namotava, da ne
raunamo... kako ne moe da se sjeti... pa to je ona to ti je zapiavala puku i
tanketu kao ker...
Montenegrino, im si ti uzjahao Horacija, to jest kad se ulo da bei na
slobodnu teritoriju, general i pukovnik su naredili da kurve... grbave opave kljaste,
slepe gluve beznoge, sve preteno s junog Balkana kao i nekoliko Talijanki, kurve bez
noseva uiju usana, kurve sa takama drvenim nogama s protezama umesto ruku,
kurve u uniformama peadijskim artiljerijskim bersaljerskim a katkad i u Crnim
kouljama, kurve kurve kurve, Solun Skadar Palermo, kurve bez rebara bez guzica bez
dlaka meu nogama, kurve dakle koje vie nisu za jebanje ni u jednu rupu a jedu za
trojicu, s kazana se ne skidaju, govore jedu povraaju ciganski turski vlaki, kurve
kurve kurve, dok makarona nema ni za vojsku, prepolovljenu zajebanu opkoljenu
vatrom i mravima, kurve kurve kurve, da sve te kurve, njih dvesta ako ne i trista
jedanaest, potrpaju u kamione - rastereenje otpad otpis karta... zar ne vidi,
Montenegrino, da je za volanom prvog kamiona mudata kurata mlena Dalmatinka, da
187

ostale kamione voze nakaze odgrizenih noseva narezanih uiju raspoluenih vratova,
udovita s podvezima za gue i sise, s povojima preko praznih onih koljki, s
lobanjama na rasklapanje... a izmeu treeg petog sedmog kamiona s triperaicama su
kamioni sa zatvorenicima, i tamo su do jutros mueni sirotani za upravljaima, samo da
je to manje ruku oiju usta okrenuto prema kazanima divizije Venezia, oproteno
svima za sve, samo da ne cvile po podrumima bjelopoljskim da ne vape za vodom da
ne itu da jedu kad nema ni za usranu vojsku... osloboditi se inventara po svaku cenu,
to je rekao ne znam koji od njih iz Komande a moda i svi, neke su s nosila preturali u
kamione, nek tamo umru tamo na slobodi, rekli su, i nek nas vie ne optuuju da
muimo balkansku sirotinju, a ja sam meu tim robijaima video i nekoliko naih
vojnika prvi put slobodnih otkad su povezani pozatvarani, ima od tada dvadeset ako ne
i dvadeset pet godina, i mi smo za slobodu, ali potpunu, evo dokaza, mislim da je to
rekao general, i nek bude zapisano za istoriju knjievnost legendu, dodao je general i ja
sam sve razumeo osetio zapamtio, jer i meni su podarili slobodu od koje poinjem da
povraam icu ptija krila plamen... ne udim se to su kamione napunili, otpis je otpis,
ve se udim ta e bolesnicima kurvetinama zatvorenicima, najudnijem tovaru
drugog svetskog rata, mitraljezi ije cevi gledaju na sve etiri strane, na koga e pucati
s kim e se boriti ukoliko se nee meu sobom klati im izau van ica...
Salvatore... soldato... ti koji pjeva... halo halo... da li me uje... ta da uradim
da bi me ti uo... zovem te ja, tvoj general, najogavnija varalica koju sam dosad sreo...
molim da oprosti to sam ti stajao na prstima onoga dana kad sam doao pa i
sutradan... halo halo, javljaju mi da si na trideset i devetom metru, to je ve nebo
nagradno odsustvo sloboda, a ja na jedanaestoj preki krana koji se ljulja... Zar ne
uje kako tue moje kurvinsko srce... halo halo halo... ta se ovo dogaa danas te ne
mogu sa svojim najboljim vojnikom da uspostavim vezu... zar ovako poinje
stepenovanje nae krvave farse... halo halo halo... ako si na slobodi ne misli da te ne
vidim ... lii, tako mi svih svetih, na crn kalabreki plod... tako da ti nareujem
nareujem nareujem ... opet stepenovanje tragikomedije... nareujem, jer dokle god
postojim ja - ne moe biti slobodan ti... halo halo halo... stoga javljaj vidi li me uje
li me osea li me... halo nebesa halo... halo sloboda ukusa krvi meda soli... poetak a
ne kraj unitavajue satire bestia beaa... saali se na generala svoga pa kakav je
da je, na oca svoga kome se tresu kolena ruke muda... saali na starca koji suze skriva
naoarima urlanjem pevanjem ... ta kae, da skinem crne naoari, da je Balkan sav u
bojama... halo halo halo... soldato, da su znali poslali bi ti smenu na vreme pa ne bi bilo
ovakve kazne... soldato, ne moli za na spas, bio bi to humor, a mi se bojimo
uslienja... ve budimo mudri jer neki prolaze i gore od nas... soldato, kojeg je ukusa
nebo, koje se herojski otme... halo halo halo... majore, Antonio, uspostavljajte s
dezerterom drugog svetskog rata telefonsku radio bilo kakvu vezu, inae u
postreljati... soldato koji se udaljuje, ne mogu jae, glas uvam za kraj za krah...
stepenovanje... halo halo halo... kakve su ovo smetnje, kakvo prokletstvo, biologija...
188

danas...
Aaa... generale... buu... da zna kako je tvom dezerteru... tvojoj kukavici...
najprezrenijem nitaku osueniku ispljuvku divizije Venezia... usta mi puna pauine...
aaa... paukovih mrea konopaca govana... paukove ikre... generale, stepenuj, pa me
kazni ako moe, ikam te sa sto etrdeset prvog metra moje slobode... kaem, gutam
icu vunu vetar... aaa... barut perje ablju dlaku... buu... generale ape glisto rimska,
to si doao u Bijelo Polje, da mi kae kako te kurva izujedala, kako ti se panski
kuton za jezik po svu no kiseli u Marikinoj pizdi, kako hoe i ovo to imam da mi
uzme... buu... evo ti moj cazzo cazzo cazzo, pa ga streljaj ako moe!
Soldato, hou mir predaju ljubav kad s mrnjom ne ide dalje ... u Rimu sam o
tebi uo... u Grkoj, u Solunu, da ne dobija, da nee smenu... samo sam zbog tebe
svratio doao u Bijelo... da te vidim, pa da odem s Balkana koji je zaista u bojama ali
nepodnoljivim... halo, opet se neko mea, Englezi, sto mu nebesa... halo, mali moj,
halo... kao da neko razvlai pauinu egu slobodu... majore, Antonio, gubim vezu, opet
Englezi, topi se ica, zamire ton, zamire sloboda...
... znao sam, kralju, da e kad-tad u Bijelo Polje, k nama, triperaima i
kockarima... kralju, mali kralju, Vittorio, Emanuele od Savoje, jesi li ti to, kralju moj...
ili se plamen igra mojim vidom i mojom slobodom... kralju, raportiraj svom vojniku!
Soldato, kralj jesam, ali ne zadugo, tvoj lini kralj... opet smetnje na vezi... i da
nije tebe, zvezdo ugljenisanih nogu, i da nije tvoje puke, ne bih imao kome biti kralj...
majore, ti mora znati otkud ovolika pauina perje zvuk... halo halo halo...
Kako zdravlje... godine ... mali kralju Abisinije i Albanije, Sicilije i Sardinije,
Crne Gore i Dalmacije... care Italije... sputen stomak tvoj kako je... opet vrela vuna
ivci korenje... kimeni prljenovi, kaem, kila, spletena creva rebra...
Soldato, kolena su u redu... mogu kleknuti ali kako se dii... pankreas bubrezi
guzno crevo isto u redu zahvaljujui... kosti rebra krv na broju... zubi svoji oi svoje
ui svoje... mada mi se na Balkanu muti u glavi, nepodnoljive boje, strah od svakog
sunevog zraka... soldato, hteo bih natrag, s tobom kao eksponatom, na slobodu, pre
nego to bude javljeno da je ratovanju naem muzici pesmi doao kraj... ti bolje vidi,
soldato, pa kai gore li putevi kako se pria, dime li se reke, raduju li se njihove
zmije...
... aaa... ne ptice koje se sudaraju s mojim elom, ne dim, ne crno prase koje bi
da zakloni sunce oblak plamen ... ve kraljevske gliste vene u, tvoja opevana
kraljevska kila meina meu nogama tako da odskakuje od zemlje dok komanduje...
to e ti kila, kratki kralju moj...
... i ja vie od svega... velike sise... mlene... sa sto jedanaest zemljavih
bradavica... stepenovanje bez kog ne bih bio umetnik kakav jesam da jesam... sise,
kaem ti, sise iz kojih vire slepi mievi guteri rogate zmije... soldato, sve volim to i ti,
koji si moj sin, o zar to nisi znao, vanbrani, tako da sanjam da se njena vimena
189

izlivaju, da potapaju pola Italije, mora, pola prokletog Balkana... soldato, slavo
talijanske soldateske, anele rata koji su nazvali Drugim i jedinstvenim, unapred
dobijenim, ne ualjuj se tako brzo, nemamo dovoljno ice... o duga li je, beskrajna li je
tvoja sloboda, o krvava li je tvoja pesma na tim visinama, o jadna li je kraljevska moja
mo... ice, Antonio, bilo kakvog kabla, kako bih mu poruio da vrati sve tri sise ...
... o Bolognesina, o sole mio, o kapi mleka na mojim usnama a uoi samog
poraza... o oprosti to sam sa plamenom bajoneta meu tvojim nogama, to se
zavlaim u tvoju koljku... aaa... u kojoj u prvi put otkad znam za sebe doiveti
slobodu... o slatkog li mesa, o krga, o meda, o dlaka i ica, o pauine i vetra... aaa...
oprosti mi, o jedina, to hou da zaplaem da povratim da se stresem od lepote i
milja... aaa... to i ti ne zapeva, kralju bez muda i kurca...
Papa Pio sul cuscini
Inculava Mussolini
Papa bum - zi bum - zi bum...56,
zapeva general Besta u megafon, tako da porcherija odjeknu svodom trga, sve do
otrice plamena, na etrdeset drugom metru vojnikove slobode: Paolone, kralj tvoj
bezmudi, razroki i nagluvi, kralj tvoj mali i pognuti, od metra i po s kapom i petama,
sirotan koji bez lestvica ne moe uzjahati ni kraljicu, a kamoli kohilu, kralj tvoj
uplakani, pogledaj i uveri se, zna samo takve pesme, bestidne i zabranjene...
Komunisti komunisti komunisti! lajao je Padre kog su Crne koulje drale za
miice: Izdajnici naega Boga, svaijeg Boga, Boga uopte! Nevernici, ako padne Rim
- pae ceo svet! Rim je poslednji bastion! A svet mora biti na na na! Za mnom, za
krstom, za naim krstom - juri! Spalimo sve to ivi na njihov nain! Piemo
nevernike krvi umesto vina! Vojsko divizije Venezia, Hristove rtve, zar ne vidite da je
svet lud i crven, da govori o slobodi, kao da ona, sloboda, nije prolazna?! Jedino je
vean mrak! Mrak mrak mrak!
Padreove oi bile su krvave. Crnokouljai, njih etvorica, koji su ga drali da ne
bi poleteo, s noem, prema vojniku sa vrha puke, prema bestidniku, nisu ni
pretpostavljali ta su sve one videle. Padre se trzao, krst mu je landarao po prsima.
Jedino se Padreove oi nisu bojale topovske grmljavine koja se sve vie pribliavala
Bijelom Polju.
Padre je lajao. On nije obraao panju na trojicu crnokouljaa koji su mu na
vojnikom atoru prinosili grbavu i sasvim tamnoputu enu. Padre se, sve do danas,
ovakvim susretima radovao. Na hiljade je dosad, od Abisinije i Grke, Albanije i Crne
Gore, pripustio k sebi, a time i preveo u rimsku veru. Padre je, svi su izgledi bili,
oseao blizinu avola. Stoga je lajao.
Ni trudnica, sva u perju, slami i krvi, nije znala da se nalazila pored najtee
190

haubice divizije Venezia, dovuene s druge strane Lima, kako bi svojim kuglama
zaustavila napredovanje partizana. Jedan crnokoulja, onaj to je s najvie uasa
oekivao da se otvori utroba grbavice, govorio je o odlaganju kraja, o prelasku u
protivnapad, koji e partizane odbiti ak do Mojkovca, ahovia i Brodareva.
Padre je gledao kako je Ciganka, jedna od onih iz Posran-potoka, stezala trbuh,
kako je, uz urlike, prevrtala negroidnim oima, ali nije video ni nju ni njene zgaene
akuere u crnim kouljama. Oni su ga pozivali da s krstom pritekne, da povikom
Benedictus! doeka novoroene i tako jo jednu balkansku duu otme od
muhamedanstva. Mora da je neastivi bio sasvim blizu kad se Padre onoliko tresao.
Padre, ne otimaj se, kad se oteti ne moe! Padre, ukoliko ne prie crnom biu,
i ukoliko ga ne pozdravi, kao toliko puta u Adis Abebi, Solunu i Skadru, reima: Ecce
Agnus Dei, ecce, qui tollis peccata mundi!57 Padre, ciganski Agnus Dei, jaganjac
boji, gleda te, eka te, kao to te za blagoslov i poljubac u grbu moli i sveta mati
budue Crne koulje! Padre, bilo ta reci, ili emo i za tebe traiti nosila! Padre,
doekao si da ti Crne koulje govore: Pax tecum et cum spiritu Tuo!58 Padre, jadni na
Padre, Dominus vobiscum,59 Bog s tobom! Padre, kakva to pena kaplje s tvojih
krvavih usana?
Svi znaci govore... krst na prsima ploda... loza i sluz kuljaju iz provalije grla...
nazaretski sjaj u oima... da je crna nakaza, po Jevanelju nastalom ovde pre skoro
hiljadu godina, rodila drugoga Hrista...
Padre, ako se u Bijelom Polju naao Hrist, ako ga je rodila guava i vrljava
Ciganka s grbom, ta se tu sad moe! Padre, drugog Hrista napravile su Crne koulje,
do jutros si govorio apostoli!
Izdajnici Boga, kriminalci, smrdljivi gavranovi, vi koji ste i od komunjara gori,
zar ne vidite da je plod obrezan, suneen? Vama bi, kakvi ste, odgovaralo da je drugi
Hrist - muhamedanske veroispovesti?
Padre, vano je da Isus bude za Ordine nuovo, za na novi poredak! Padre,
propadamo, sve nas je manje! Potrebni su nam svi, na prvom mestu Cigani, kojih je na
svetu najvie! Padre, ti osea blizinu avola, mi blizinu kraja Dueovih ideja o
preporodu sveta! Padre, ne drhti, sedi, smiri staro srce!
Ovo je kraj moje vere...
Ali ne vere uopte, Padre! Vere u Ordine nuovo! U Crnu koulju! U crnu pticu!
U crnu izmu! U crno Jevanelje! U crnu svetlost! U crne zvezde, u njihov crni sjaj! U
crnu utrobu zemlje, otkud izbijaju nae misli! U crnu puku, koja raste i divlja! U crnu
krv, najzad, posustali na Padre!
U ta jo krvopije?
U sve to ima boju naih koulja, Padre! Pa nek je to i crna pamet, crna dua!
Pa nek je i crno sunce! Pa nek je to i crn cazzo cazzo cazzo, crno seme, crna fica!
191

Padre, ti koji gubi pamenje i razum, crnoj boji moraju se vratiti sjaj i slava!
Tad je zastraujue huknuo plamen bajoneta. Izgledalo je da se sve ivo prignulo
k zemlji. Oganj je krovove vezao s nebesima. Padre e, do svoje bliske smrti, to
smatrati poetkom smaka sveta. Svetlost zvezde repatice svima je zasenila oi. Taj
trenutak smirenja, kad se sve pretvaralo u ekanje i gr, Antonio Peduto je istog dana
nazvao trenom oploenja smrti.
Jer, dogodilo se neto to ak ni jedan nadahnuti Peduto, ni sebi ni drugima, nee
moi da objasni. Kako se Padre, dok je ognjeni rep za sobom vukao prainu, otrgnuo
Crnim kouljama? Crnim kouljama se, do roenja treeg Hrista u nekoj jo
nesrenijoj zemlji, neto slino nee dogoditi. Antonio je u to bio siguran. Zvidanje
plamena Crne koulje smatrale su udom, ratnim udom; ono im je, za trenutak,
raspaljivalo srce, ledilo matu, oduzimalo snagu apama i razumu. Padre kao da je
iskoristio nadahnue i slepilo lakovernih delata u crnim lancima i izmama, pa je
naprosto odskoio s jednog od kauna s granatama, i bacio se na atorsko krilo. Bilo je
to u trenutku kad je jedan crnokoulja podigao novoroene kao odranog zeia, za
noice, i kad je majka prema crnim rukama pruila ruke.
ak e i Crnim kouljama, svoj petnaestorici oko haubice, ostati tajna kako se
Padre, do trenutka bolesnog nadahnua prikovan za, dodue, nesigurno tle, ali i za
njihove ake, bacio na atorsko krilo. Kako se moglo dogoditi da, gotovo istoga asa,
epa za guu slepu, grbavu enu, koja jo nije bila dotakla svoj plod, i balkansko dete
ljubavi od kakvih etiri hiljade grama? Isus Hristos, Ciganin i muhamedanac, sruio se
u lokvu krvi iz koje ga je, za nekoliko trenutaka, bila podigla apa jedne razneene i
rasplakane Crne koulje s brkovima. Umuknula je i Ciganka, sa svojim Isusom na
domaku ruku.
No pao je i Padre. Bez krika, testamenta, bez bilo kakvog pozdrava. Antoniju
Pedutu, hroniaru, nikad nee biti jasno ija je rtva bio najrevnosniji pokrstitelj i
prekrstitelj kog je rimska crkva ikad imala. Da li je bio oinut samo repom usijanog
bajoneta ili i ruerdom koja se tresla za Ciganetom, nad atorom?
Bilo kako bilo, svetenik je leao preko kauna s granatama i bocama rakije, s
krstom koji je dodirivao aure. Njegove oi nisu optuivale. Sav u znoju i krvavoj peni,
za zemnog ivota Achile della Rocca, Padre je ostao pored haubice i meu Crnim
kouljama sve dok vojni lekar za sve tri smrti nije okrivio vojnika sa etrdeset osmog
metra slobode.
O udima koja su se tog dana dogaala na trgu, kad je Don Gruban od Bijelog
Polja polazio na svoju slobodnu teritoriju, Antonio Peduto napisae nekoliko stranica.
Te stranice bie u slavu knjaza Miroslava, i njegovog Jevanelja, u kom su sva
predskazanja. Antonio Peduto e poeti i zavriti aljenjem to mu nije polo za rukom
da opie lepotu plamena...

192

Gruban Mali projaha pored esme. Tamo je vojnik kog je svojevremeno viao s
Napolitanom - kvasio glavu. Vojnik se bojao puke, ploda s pedesetog metra, pa je
iznova pumpao vodu i njome hladio elo, vrat i prsa. Vojnik nije hteo da gleda ni prema
Komandi, ispred koje su, kao opinjeni neim na ta nisu raunali, stajali generali,
Besta i Cazzoduro, pukovnik Allegretti, major Peduto, kapetani, Nadale i Botteri,
porunici, Gavarra, Esposito i Gamba, kao i lokalni prvaci i intelektualci, pop Vuk
Vuki, sa akama ispred monji za sluaj izliva krvi, Mustafa Agi, s otkoenim
kolaom kako bi u Malia sasuo svih est metaka ukoliko zaseda, koju je bio postavio,
zataji, hodica Muhamed Muho Merdanovi, Merdan, s ahbabom i jaranom koji su mu
objanjavali hrianske ejtanluke, i najblii Jelenin roak, pticoliki Crnogorac, s tuim
psetom na uzici, s tuom lovakom pukom, spremnom da obori ako ne Don Grubana
od Bijelog Polja a onda bar Horacija, konja, poeljnog za kaianje, za kazan, za
opanke.
Gruban Mali jahao je ispred Komande. Horacije nije prepoznavao pukovnika,
niti je od njega traio eera. Nije ni Allegretti prepoznavao Horacija. Mali obujmi
pogledom uparaene, svu elitu, kao i baibozluk iza. Sve ga podseti na pogrebnu
povorku. On pomisli na blago u svom torbaku, pa ivnu.
Tad iz sokaka izbie ovek i ena. Bili su uplakani.
Grubane, dijete, ako ode gore, na slobodnu teritoriju, ako te pute ovi ovdolen,
potrai naega zaludnoga orija..., poe ena i pokri lice akama.
Grubane, sine, ako ne pogine danas, ako iljegne... reci oriju, sinu jedincu
naem... da se ena njegova, Jekna, naisto prokurvala, nastavi otac prihvatajui
orijevu majku, koja je gubila svest: S Talijanom prokletijem, s Aldom Pattom,
zamisli, cijelo Bijelo Polje zna, znaju Berane, Pljevlja, zna svaka kua, naroito
nepotena i posrnula... pa mu reci da Patta, posrani Aldo elinijeh bria i nosa ko
vodijer, hoe Jeknu na Siciliju da vodi... reci oriju da se Bogu povazdan molimo, da
pitimo ko guje ne bi li Talijana i Crnogorku mako ispred naijeh osramoenijeh oiju...
toliko se vole, opii oriju, da jedno drugom so s dlana liu ... tavie, no stid me od
potenoga naega naroda to da reknem, jedno drugom i od govna probaju, vidijo je to
prvo Agi, vidijo pop Vuki, vidijo i onesvijestijo se hodica Merdan, vieli pijuni i
kurvetine, pa vijest odnijeli ak do Podgorice, Kotora i Cetinja... slobodno kai oriju
naem da mu je Jekna s posranijem Aldom Pattom etinja, hou rei sprasna, i da e
krmetu, bidne li muko, naenuti ime Mussolinijevo, Dueovo, Benito, a da e, ako
Jekna okuci ensko, uzeti kraljiino, Jelenino ime... kako ne zna, Grubane dijete, kad
je orije u goru slobodno uteko - pa on je nee u tvoju, Petsto prvu crnogorsku
armiju, e bi drugo...
Ali, ja u biti u tab! ree Mali kako bi ga oni ispred Komande, i birevi koji
su mu bili za petama, dobro uli: U tab, drue Majo, u tab Kominterne, Svjetske
revolucije, tamo e se kuju planovi o neijoj skoroj propasti! dodade i podbode
193

Horacija: Ne krijem, evo, glasno zborim, da mi je Jovo Jovovi i sino po kuriru

ilegalcu poruijo da pravo u tab idem, da se nie, pa ni za popi, ne zaustavljam, da
njega traim i da mu tajne dokumente, sve to znam i ne znam, sve to sam sa sobom
ponijo, lino predam! Svjetska revolucija i Kominterna ne mogu bez drugova kakav si
ti, Maliu od Bijelog Polja! poruijo je, tako da bez straha mogu da viknem nek ive
sloboda i jednakost, nek ivi i nek srean bidne Jovo Jovovi, Kominternina glava za
Crnu Goru, Sandak i Boku!
Onda nita, rekoe orijev otac i majka, pa utekoe.
Evviva! zaori se ispred Komande: Evviva compagno Mali!
Gruban Mali je jahao. Ispred njega trubilo je svih petnaest dvadeset trideset i pet
kamiona. Dalmatinka je preko prozora isticala zastavu, nije se moglo oceniti kakvu,
izbacivala grozd sisa, plazila jezik. Gruban Mali je jahao. Devojke su, maui mu,
pevale Giovinezzu na vie dijalekata. One su zaudarale na muki znoj, na ustajalo
vojniko seme, na naftu i na smegmu. Zatvorenici nisu pevali. Oni nisu verovali dobroti
onih koji su ih putali na slobodu. Bie da su zatvorenici predoseali prevaru, opisanu
jo u bjelopoljskom Jevanelju. Sa trideset devet kamiona gledalo je preko sedamdeset
mitraljeskih cevi. Bombe su im bile ili u depovima, nedrima ili u sanducima. Mali se
bojao bljuvanja vatre. Na dinamit, mrtvog tvora, paklenu zmiju otrovnicu, nije
pomiljao. U retrovizoru, dobijenom od Alda Patte, motocikliste i kopi krmae, za
koko i tri jajca, i montiranom na Horacijevom sedlu, s leve strane jabuice, mogao je
videti svoje ispratioce. Bili su umomi, a neki i potpuno zbunjeni. Mahali su mu
cokulama, veom, abama. Mali se najvie bojao pop-Vukievog kolaa s poetka
veka. Ni metani, koji su se kretali za elitom, nisu znali kakvoj svetkovini prisustvuju.
Oseajui kako mu se po torbaku komeaju guteri dinamit pele, ukovi jejine
kretalice, meci slepi mievi lastavice, gmaz, Gruban Mali nije otpozdravljao.
Procesija, praena metanima, decom i prosjacima, Berancima i Pljevljacima,
ratnim dambasima i liferantima crkotine, stie do bloka. Od dasaka i bodljikave ice,
govee koe i cvea bio je napravljen slavoluk. Tamo je neto pisalo. Pominjani su
revolucija, Svjetska, jednakost i pele, cvee i Kominterna. No, Mali nije imao snage
da ita do kraja. On je kurum oekivao s lea, stoga pogled nije skidao s retrovizora.
ak su i mitraljeska gnezda, rasporeena oko izlaza iz Bijelog Polja, bila okiena. Sa
cevi su visili ve, muki i enski, visile koice zeje maje psee. lemovi su bili puni
cvea, crvenih i defanzivnih bombi, opasaa, odranih aba puhaa nevjestica. Nikad se
uz ovaj slavoluk, ni kad je general Besta ulazio u Bijelo Polje, ni kad je na otvaranje
najslavnije enife drugog svetskog rata oekivana Kraljica majka, Jelena Nikolina, nije
vijorilo toliko zastava, crnogorskih i talijanskih.
Grubana Malia, bledog u licu ali uspravnog u sedlu i pod onolikim teretom, kraj
same rampe, doeka orkestar divizije Venezia: himna Giovinezza je, ovog puta, bila
svirana i pevana samo za njega. Mali nije imao kud, pa je i on oekivao udo. Bojao
194

se da mu se ne provali torbak, da iz njega ne pokuljaju barut i gmaz. enski glas za

njim je plakao, preklinjao ga da ludo ne izgubi glavu, da pripazi na pele i pilad.
Gruban Mali je pokuavao da ne gleda crnokouljae, koji su mogli biti i njegovi
delati i njegovo privremeno obezbeenje. Kad se orkestar umiri, i kad se Maliu uini
da brano sipi iz torbaka i niz njegove noge, pukovnik Allegretti kao glumac istupi i,
umesto paljbe, izdeklamova prema teritoriji van ica:
Maliu od Bijelog Polja, compagno, ne boj se! Montenegrino, Vitee s cazzom u
voru, slobodno jai i idi korpusima, divizijama i armijama, crnogorskim, koje te
ekaju! Vojsko i graani slobodne i talijanske Crne Gore, evo dokaza, moda i
poslednjeg, o velikodunosti Italije! Gledajte, putamo da na naem Horaciju odjezdi
najljui i najzagrieniji neprijatelj Italije! Montenegrino, junae iz prie, dri se u sedlu,
i nemoj izgubiti ifre, bombe, ice, sve ime si se danas natovario, sve to bez ega
tvoja revolucija, Svjetska, nee moi da pobedi! Don Grubane, neka ti aneli pokau
put prema Kominterni, neka te dovedu pred velikog i mudrog Komandanta, Jova
Jovovia! Evviva!
Evvivaaa!
Orkestar je svirao neto neno, napolitansko. Rampa je bila podignuta. Straari su
pozdravljali. Devojke, Dalmatinkina eta, iako nisu znale kud ih vode kamioni,
nepodnoljivo su buale, te se nisu razaznavale poruke koje su Maliu upuivane.
Devojke su se, svakako poslednji put, nudile vojnicima: zagrtale su se, pokazivale ono
to im je bilo ostalo, tvrdile da nisu zaraene. Zatvorenici, iako jednom nogom na
slobodi, bili su prestravljeni.
Gruban Mali je u retrovizoru gledao kako iz grada pristiu Crne koulje s
pukomitraljezima na prikolicama svojih motocikla. Izgledalo je da nisu u potpunosti
shvatili Bestin i Allegrettijev ske, pa su ekali znak za paljbu ili za bilo kakvo dejstvo.
Oni su njuili za devojkama, pretili zatvorenicima, krgutali.
Gruban Mali je izbliza mogao videti betonsko utvrenje, cevi to su gledale put
Ravne Rijeke i Bjelasice u izmaglici avgustovskog sumraka. Gruban Mali je
podrhtavao. Bio je siguran da e poginuti. eleo je da ga smrt zatekne s one strane
iane ograde. Horacije je stajao na beloj crti, tamo gde se, kad nije bilo prolaznika,
pruala rampa.
Montenegrino, Prine i Knee, Vitee i Compagno Petsto prve i Sedamsto
devete, samo napred, do potpune blasfemije i pornografije, do pobede! s neto sete u
glasu e po vratu izujedani general Besta, kog ni kolega, Cazzoduro sa zavojem preko
oka, nije shvatao: ta eka, junaino i jahau kome gae, tamo e su jajca,
progorijevaju?!
Gruban Mali se osvrnu. Sve ih obujmi. Grunue mu suze. Za Antoniom koji je,
onako bradat i ri, sa zabaenim lemom i raspasan, bio malice izdvojen. Antoniova
ruka bila je podignuta. Mali je drukije zamiljao svoje bekstvo. Sad je sebe smatrao
195

kukavicom. ime e se pohvaliti u tahu Petsto prve crnogorske armije? Kako e

drugovima iz Kominterne opisati i objasniti bekstvo iz icom utvrenog Bijelog Polja?
Odakle poeti drugovima iz Pokreta? Grubana Malia, oveka s dvadesetak kilograma
dinamita na leima, tresao je pla. Hteo je smrt, svoju! No Mali nije putao
Horacijeve dizgine.
I Antoniove arene oi bile su pune suza, ali radosnica. Pedutov izabranik iz
moralistikog spisa o heroju na magarcu, Don Gruban od Bijelog Polja, najhrabriji i
najlui ratnik drugog svetskog rata i ovek koji je ispred Kraljiine enife izazivao
diviziju, kretao se putanjom sopstvenog pesnitva i pornografije. Antonio Peduto
gledao je preko rampe, ice, za Horacijem. Pedutov najdrai lik, Mali iz fotografskog
aparata, bio je na slobodi...
Antonio Peduto je zapisao u svesku da je pucnjava poela na ravnorekom putu,
negde izmeu drugog i treeg kilometra slobode. Zaveo je da niko, ak ni on koji je
delimino bio upuen u pukovnikovu i generalovu prevaru, nije znao ko je prvi otpoeo
paljbu. Dalmatinka, svakako, ne. Prvi pogoen bombom, zatim izreetan, njen kamion
je skrenuo u vododerinu. Ostae tajna da li su s rafalima otpoeli zatvorenici ili
devojke, iz straha od slobode. Bilo kako bilo, bombe su letele, stotinak cevi je bljuvalo.
Kamioni su se prevrtali kao da su bili prazni. Plamen je lizao ljudske figure, koje su,
inilo se, i u dimu traile spas. Pokolj je trajao kratko. Odjednom kao da je ponestalo
mitraljeskih cevi, municije i eksploziva, ljudskih ruku. Obuzeti ne vie jaucima ve
hukom ognja i vetra, svi kamioni su se, kako oni na putu tako i oni u provaliji,
pretvarali u buktinje. Tako je odstrel karta, odstrel vatrom, koja je egla ak i
uspomene na rtvovane, kako je jo iste noi i, na veeri kod generala Beste izjavio
pukovnik Allegretti, izvren uspenije od sline predstave u Solunu, kad im se vie od
polovine prostitutki i lopova, valjda zbog nedovoljne koliine eksploziva, rasporeenog
po karoseriji i gumama, dokopalo slobodnih grkih gora.
Antonio Peduto je jo zabeleio da je mitraljeski rafal naprosto pokosio Horacija.
Horacije je, sreom po Malia, pao niice, kao ovek. Mali je stigao da iupa stopala
iz uzengija, da odskoi. Nosei u oima krvlju oblivenog Horacija, Mali je itav
trenutak stajao i gledao put Bjelasice. Mirisalo je gorobilje, lekovito, za ranjenike.
Topovi su gruvali, plamen i no su pretili. Mali je, naoruan kao niko dotad, poao.
Nije poznavao kraj. Sekcije s ucrtanim stazama i objektima, s oznaenim minskim
poljima i bunkerima, bile su mu u gaama, s gomilom vate gaze zavoja, s hodinim
zapisima protiv boletina uroka dumanskijeh metaka, protiv ile zduaa ejtana, protiv
neobrezanih. Da mu kamionske buktinje ne bi osvetljavale put, Mali je, prtei torbak
sa zmijom, skrenuo uz straninu. Bio je duboko u gori, na uzviici. Gledao je kako se
na meseini praakao Lim. uveni most sa amaterske karte Abaza Mulabegovia,
Beranca i trgovca lojem krpama jareim koama, nije bio daleko. Orijentiui se prema
zvezdama, prema zmiji na leima, prema slobodi, i s duom u nosu, Mali je traio
196

tab Petsto prve crnogorske armije. Maliu su srce i pele govorili da se drugovi iz
Kominterne, poverioci za juni Balkan, abljak i Slijepa most, takoe lomataju po
ipraju, da ga dozivaju...

197

Epilog
Antonio Peduto brani mit od istorije - General Besta
davi balkanskog tvora - Muholovka istorije - Mali
ili smrt - Za Marikom je na slobodnu teritoriju
prebegao i talijanski general Alfonso Cazzoduro Mali nikako da nae tab Petsto prve crnogorske
armije - Dvoboj se nije odigrao, tako da Kraljiina
enifa nije okrvavljena - Dolazak velike kurve
Romane - Iz udovica sa slobodne teritorije izbija
dim te Mali bei da mu ne bi izgoreli inovi Podonjaci puni mokrog baruta peska joda General Besta odlazi s Romanom - Talijanska
kapitulacija je delimina - Pretposlednji popVukiev izliv krvi u mudne ese - Muhamed Muho
Muhica Merdan eka oslobodioce s upom meda iz
enife - Da li e Don Grubanu od Bijelog Polja biti
priznati inovi - Kako e knjievnost protumaiti
privremeni Maliev krah - Ismet i Mustafa doekuju
slobodu prevezani kao pas i kuka - Antonio i
njegova Anna Maria u umi punoj jagoda paprati
lobanja - Jevanelje po vojniku bez smene - Ubio
sam te da bih te opevao - Gde je sad kopile
Kominterne...

198

1.
Antoniove suze bile su pune otrova. akama je mlatio po mahovini i gledao kako
se vetar i plamen igraju borovim granama. U daljini se ula rika topova. I bez durbina
mogao je videti pranjav i tesan put kojim su odmicali vojnici divizije Venezia. On se
seti kako su pre dve i po godine, nadirui od Kolaina i Mojkovca tim istim putem,
urlali i mahali. Mislili su da je svet njihov, da e im more biti do kolena. Tad je u
belenicu zapisao da tragovi osvajaa smrde neovetvom, blasfemijom,
pornografijom.
Antonio jo jednom povue iz boce i oseti blizinu smrti. Oseti da e nestati,
nekanjen. Olovne pele zujale su oko njega, zarivale se u stabla, u zemlju. Jedan
kurum odvali mu s kundaka puke iver. Antonio spazi psa i kuku. Bili su prevezani,
osmueni, prestravljeni. I kad god bi jedno od njih dvoje pokualo da skrene u stranu,
ono drugo bi stalo da skii i da laje na dim, na nebo.
Znam vas, o kako vas dobro znam, ljubavnici! ree Antonio Peduto psu i
kuki: Vas dvoje sam prvo i ugledao doavi u Crnu Goru! Bili ste prevezani i niste
dali da vam pomognem. Pucao sam za vama! Sirotani moji, otad nikako da se
raspetljate! Fotografisao sam vas toliko puta, branio vas od razularene moje vojske,
bacao vam kosti...
Krvarei, pas i kuka muili su se po pepelu.
Antonio je leao nauznak, rairenih ruku, kao mrtav da je. Pod ramenima i
glavom mu je bilo breme kupinove loze, paprati. inilo mu se da je u nekakvoj
ljuljaci. Sve vie je propadao u lozu, travuljinu i trnje, ali se nije otimao. Jer, i odatle je
video planinu, prvo njene modre bokove, rebra i ramena, a zatim oguljene i otre,
suncem i vetrom zailjene vrhove. Bilo je i snega, gore u osojnicima, po vrtaama.
Rakija je stizala u samo srce, do memorije. Antonio je vraao pogled sa snenih
povrina. uo je tutnjavu i ljudske krike u blizini, dole na putu. Ruke su mu bile
krvave od kupina.
Antonio ugleda srnu. Drhtala je i irila nozdrve. On primiri, pogleda joj pod rep.
Naljuti se to je ensko: Hodi k meni, mala droljo, bezona zavodnice, zaraena
namiguo ove proklete ume, hodi da ti dam malo rakije... Srna krenu i on tad vide da
su joj kurumi razneli but, da su joj rasparali slabinu. Antonio stade da apue: Oh,
mila, oh, premila, ranjena, oprosti to sam te zasuo pogrdama, oprosti i doi da ti
previjem rane, imam ime, ne boj se... Srna skrenu s puta, njemu se uini da u tup
pad tela. Srno, sestrice izgubljena, neija nedostina ljubavi, braniu te od pasa, od
vukova, ali te od ljudi neu moi zatititi. Moliu ih da te ne kolju dugo. Toliko mogu.
Olovom i vatrom po srcu, kazau im, jednim metkom brata i sestru... Antonio je,
199

umirujui pijano srce, sluao kako srna die.

I tad na puti izmile Anna-Maria, njegova kornjaa. Na oklopu je nosila vlat
plamena. Gledala ga je. Antonio joj je iz kupina pruao ruku:
Anna-Maria, pravoslavno moje prokletstvo, otkud sad ti? Nismo li se za sva
vremena rastali pre sat ili dva? aputao joj je oseajui kako mu trepavice bubre u
suzama: Anna-Maria, gde su ti jagode? Nisu li ti ih pojeli tvoji umski jahai? Zar ne
vidi, prokletnice s Rodosa, da sam ljubomoran? umska nevaljalice, idi s tog puta, ne
gledaj me. Jer, i ti si bolesna. Anna-Maria, neto kaplje iz tebe, iz tvoje rane. To je
grko-abisinska ili talijansko-crnogorska gonoreja, scolo, bolest drugog svetskog rata,
kako bi rekao Nicola Riva kog su s jednim Berancem uhvatili na magarici. Anna-Maria,
stresi s oklopa ar i kroi k meni!
Kornjaa poe Antoniovom rukom. Antonio je umirivao srce. Kornjaa se zavue
u njegov torbak, kao onog dana, na grkom ostrvu, kad su se sreli i zavoleli. Rieg
oveka, koji se ispetljavao iz kupinjaka, naputala su oseanja samoe i ljubomore.
Antonio epa puku i stade njome izmahivati. Kundakom je mlatio po steni.
Drveni okvir pue nadvoje. Puka njegova je, sad, bila osramoena. On joj ree da nije
cela, ali da je jo opasna. Izvadi zatvara i zavitla ga daleko, u potok. Metke pobaca,
jedan po jedan. Obradova se kad spazi veliku, mutnu lokvu. S litice odgurnu krnjetak
puke, ree joj nek potone u mulj.
Sad sam najbespomoniji vojnik divizije Venezia, ree Antonio Peduto,
izgubivi se ponovo u umi: Sem rukopisa Heroj na magarcu, niega opasnog i
neasnog kod mene nema, dodade, priprtivi torbak.
Antonio se nae na proplanku obasjanom plamenom. Vetar i sunce mrsili su mu
bradu, punu mrava i ptica, nosili kosu. Oko njega su zvidali kurumi, ali se on nije
zaklanjao. Raskoraen kao meta, s flaom rakije u jednoj i hrpom papira u drugoj ruci,
gledao je kako se plamen s krune na krunu bre od jata presauje, kako se zemlja dimi
a stenje topi poput olova.
Ljudi, pravi ljudi! vapio je: Jeste li vi Malieva vojska, junaci Petsto prve
crnogorske armije, i ako jeste njegovi neustraivi proleteri, je li on pred vama?!
Taliano, ne znamo o kom je, o ijem je Maliu rije! Antoniju se inilo da su
mu, pucajui iza kamenih zaklona, odgovarali: Ko to bijae Gruban Mali? Taliano,
meu Crnogorcima nema takijeh, malijeh!
Crnogorci, pravi ljudi, vitezovi, zar ne znate da je Mali kako vaa slovenska
tako i naa latinska sutina? Mali je ovek i simbol istodobno, ali vie ovek! Najtvre
elo u koje je dosad pucano! Najneustraivije srce drugog svetskog rata! Klovn koji,
evo, menja tok istorije i knjievnosti! Je li pred vama? Ili ga jo moram dozivati...
Taliano, nije s nama! Pojma nemamo ni o Maliu ni o Petsto prvoj crnogorskoj
armiji! Taliano, mi smo ti seoska sirotinja, koja samo zna da toliko armija nema ni
Rusija! Sem ukoliko se ne krije...
200

Pa ko alje ovoliku vatru na ostatke moje usrane vojske? Ko vas vodi ako vas
ne vodi Mali?!
Taliano, nas samo vode e i glad za slobodom, koju ste nam bili oduzeli! Kakva
Kominterna, kakav Mali! Kakav tab Petsto prve, kakav Progres, kakve trice i
kuine! Malieva revolucija, Svjetska! Do obraza nam je! Stoga bjei ako ti je do glave
na ramenima!
Crnogorci, pravi ljudi, onda i vi meni dopustite slobodu...
to bi ti ta sloboda, Taliano, psea vjero? Bje-i!
Ne da je zloupotrebim, vitezovi! Ve da zavrim epopeju o Don Grubanu od
Bijelog Polja, legendu koju sam odavno naslovio Heroj na magarcu ili Vreme
srama! Ko e ako neu ja! Nek tako bude zadovoljena pravda, pesnika! I istorija,
neformalna!
Taliano, ne moemo vie pucati preko tebe! Idi za svojim abarima, triperaima,
makojedima! Epopeju i istoriju preputi nama, radi njih smo jedino i roeni!
Ko zna, ako to ne znam ja, kako je meu nama poelo? ije su oi najdue
plakale za sirotanom iz trbuastog bjelopoljskog sokaka? Moje! Zna li koji od vas ta se
zbilo s Grubanom Maliem onog dana, one noi, po prelasku na slobodnu teritoriju?
Ne zna! Onda mi dozvolite da mit zatitim od istorije!
Antonio Peduto se nije krio. Povlaio je iz boce, iao stranom, prema samom
ognju. Njegovu senku kurumi su zakivali za tlo. Sa svih strana pirila je vatra, te su
ptice nadletale gnezda. Antonio Peduto je ljudima to su pucali tumaio istinite
Malieve pustolovine...

2.
Odlazimo poraeni sa ovog terena, zahvaljujui prvenstveno Malievim moima.
Don Gruban od Bijelog Polja nae je mostove ruio levom rukom. Pri tom je pevao
Kominternine pesme na svim jezicima. Njegova neustraivost graniila je s ludilom.
Tako da su i najhrabriji nai vojnici padali u nesvest pri pomenu Malievog imena.
Mornari su drhtali na brodovima, bojei ga se vie nego tajfuna. Kad smo oekivali da
nas napadne s mora, doletao je iz vazduha kao grom. Slobodno se moe rei da smo
bili bespomoni i da smo igrali kako je on svirao, po taktu revolucije, Svjetske. Malia
e zapamtiti Apeninsko poluostrvo. Milioni talijanskih majki znae ko je kosti njihovih
sinova rasejao po vrletima Crne Gore, Abisinije i Grke. Tvrdim, kao novi interpretator
istorije, da je Don Gruban od Bijelog Polja s naim divizijama radio ta je hteo, tako da
nam se inilo da je naa vojska bila njegova. U svim armijama sila Osovine imao je
svoje ljude, a i sam je mnogo znao. Komanda za Balkan, s isturenim tabovima za
201

Crnu Goru, Albaniju i Grku, bila je jedan od njegovih punktova. Ko sve nije radio za
Malia! Protiv njega je bio samo neznatan deo lokalnog stanovnitva, tupoglavi
malograani irom sveta, klerikalci i faisti. Tako da vam s puno podataka, koje mi
pruaju pesnitvo i humor, mogu rei da drugi svetski rat, pornografskiji i gluplji od
svih dosadanjih, nee dobiti Saveznici, Englezi Rusi Amerikanci, ve heroj na
magarcu iz malog Bijelog Polja, Don Gruban i njegovo ljudstvo...

3.
Za dogradnju mita o vojskovoi gonorejne Limske doline vaan je spisak stvari
koje Mali nije mogao na slobodnu teritoriju da ponese. Predvoeni najneobinijim,
svakako i najboljim obavetajcem drugog svetskog rata, Mustafom Agiem, a u pratnji
popa Vukia, hodice Merdanovia, Muhice Merdana, Crnogorca s pet kila tueg
ordenja na prsima, general Besta, pukovnik Allegretti i ja, Antonio Peduto, uleteli smo
u magazu jedne kue poiznad crkve. Zapahnuli su nas memla i smradovi, kidisali su na
nas balkanski slepi mievi, pacovi, tvor.
Pop Vuki je svetleo baterijom divizije Cacciatori delle Alpi. Hodica Merdan u
udu je pominjao Alaha, pukovnikovog seiza i pilota, ejtana s cazzom do kolena.
Kraljiin roak hvatao se as za brkove, a as za medalje, onda za lasicu, koja nije
htela iz Malieve tajne jazbine. Mustafa Agi je pridizao zelene istanbulske akire,
apom pokazivao materijal sa spiska. Govorio je, guei se paukovim jajima:
Najtei levor u svijet, ameriki, gri od onoga kojega je odnijo. Evo monograma,
latinica, SW, crnako daklem! Kad je pun, ko sad, levor vaga dvije oke i po. Priguiva
za levor engleski, iji bi drugo, meci podli, ruski, ili Kominternini. S ovijem levorom,
voen, stijo je da ubije enerala Bestu, naeg spasioca i aikliju, pa poto nije uspijo,
zna se ko ga je u tome omeo onoga dana ispred Kraljiine enife, naumijo je bijo da
prostrijeli kralja Vittorija Emanuela od Savoje. Bez Kralja bismo nekako i mogli,
nikako da poraste, ali bez tebe, enerale, ne moemo ni trena! Trinajest njemakijeh
bombi s drkom, donijele mu ih grke i dalmatinske kurve i rospije iz Soluna i
Dubrovnika. Ne bojte se, ljui, izvadijo sam fitilj! ekmede s arhivom, bogata
prepiska, bezbeli! Mali je mijenjo misli i planove s jednijem finskijem odmetnikom,
zar partizanom, kao i sa jednijem Poljakom, takoe pobunjenikom. Evo duplikata iz
kojijeh se vidi ta je Mali poruivo nezadovoljnicima Norveke i panije, Abisinije i
Grke. Evo Malievih pisama Kominterni, a evo i Kominterninih odgovora i depea
Maliu! Evo, na papir, razmjene misli i prijedloga s revolucijom, Svjetskom! Bili su,
vidi se, jedna dua u dva tijela. Na spisak su mi, to jest u glavu, sve usmene poruke
koje je Mali iz Bijelog Polja slao gore, na takozvanu slobodnu teritoriju, kao i njihovi
odgovori njemu, odozgo, iz kojijeh se vidi da su ga smatrali revolucionarom, to jest
202

snabdjevaem! A evo, odmah iza pitome jejine, Maliev lini globus, ofarban runom
crvenom bojom, s petokrakim zvjezdicama na polovima. A kad smo ve kod ogavne
crvene boje, pogledajte: u onijem je bavama ta boja, do jue to nijesam znao, to u
prahu a to u tenosti nalik na slinu, dvije hiljade kila, a da i ne raunamo bave koje je
posakrivo po drugijem gornjomahalskim i donjomahalskim magazama, sve u svemu,
nee pet ili est hiljada kila tog politikog otrova. Ne kijaj, enerale, ve shvati da je
Kominternin poslenik i izabranik stijo da ovijem crvenilom unakazi polovinu
slobodnoga svijeta! enerale, da ne bi kijo, i da se ne bi toliko izvijo, uni sebe u
guzicu mia, ili puti da ti ga zavuem ja! enerale, ti i ne zna koga si prije heftu dana
putijo da odjae u partizane s onijem ogledalom na sedlu i s lijeve strane - ono
ogledalo bi nam danaske valjalo! Ljui moji, evo uasno jake radio-stanice, izgleda
momarike i grke, preko koje je Mali, Kominternina desna ruka, odravao vezu s
pobunjenicima i takoimenovanijem antifaistima irom Balkana, Apenina i Pirineja!
Evo bestrzajnog topa, linog, jednog je odnijo onoga dana, u torbak, s elama i
zmijom! Evo aba popiulja, tuce, evo kaun mieva, evo je: Dio mio, ne bih znao
kome je ovo namijenjeno! Evo zastave Petsto prve crnogorske armije! Dugme kojijem
me plaio, enerale, dugme koje je namjeravao da pritisne i u vazduh digne cipancijeli
Rim, to smradno i kontrarevolucionamo gnijezdo, kako je govorijo! Kominternin peat,
plav ko ivit, zamislite, runa izrada, znam ija! Telefon, grko, ije bi drugo! A evo i
geografske karte svijeta, crtano na pakpapiru, najvjerovatnije u negdanjoj njegovoj
mehani, prije ili poslije bludnijeh radnji, evo podjele: Kominterna i Svjetska revolucija
dre pod svojom bojom i pod onijem svojijem peatom sve kopno, vodu, nebesa!
Crnoj Gori i Dalmaciji pripale bi Italija, pola Francuske, juni dijo, panija, cijela
Ingleka, ko za kaznu! Rusima sva Amerika, jedan dijo vedske i Njemake, Moskva,
velik broj rijeka i vodopada irom svijeta, za struju, narodnu, cijo Japan! Evo vrea s
uniformama, inovima, ordenjem nama jo neznanih vojski! Noevi kojima se,
provaljivanjem drobova, vre samoubistva, japansko! Voen pie da su noevi
namijenjeni Komandi divizije Venezia, prvenstveno tebe, Allegretti! Gnijezdo jazavaca,
leglo tvorova, pet malih gavranova, sve zatieno krpama na kojijema stoji ono to je
pisalo na umezu dok je Mali bijo u njega: Nalazim se svuda a vi vidite e je to!
Zbilja, enerale, e li je sad krvnik, dumanin Mali? Jaoj mene, zmija mi uljee u
akire... poskok...

4.
Zvezde su treptale iznad limskog mosta. Pritajen iza grma, odakle su se dobro
videli reka i njena pena, stubovi i svod koji je vezivao obale, Mali je ekao da mu
ovek ispod puta mahne. Karabinjeri su etkali mostom, susretali se, astili cigaretama.
203

Mitraljesko gnezdo i kamion pod ciradom uvala su trojica. Mesec je bio na svom
mestu, usred gore, na dnu vode, koja je tutnjala.
Sagni se! doapnu ovek: Vidjee te...
Pa nek vide, ree Mali: Ne bojim se!
Boje se oni... sagni se... vaniji je most od nas dvojice... moramo im presjei
odstupnicu...
Da nijesi ranjen? upita Mali, ispod svog tereta, kad dopuza do oveka:
Noge... da te previjem?
Pucali su tek onako, iz straha, smrskali mi koljena, apnu ovek: Mogu li se
uzdati u tebe?
Dau glavu ako zatreba, ree Mali zavijajui platnom od koulje ovekove
noge: to e mene, Kominterninom snabdjevau i kuriru, ta e mene glava... kad je
vaniji most...
Dopui do onog ivinjaka, strasno prozbori ovek, ije je lice krivio bol:
Zapali fitilj, pa bjei...
Ovaki ne bjee, ree Mali: Je li dovoljno dinamita vezano za stubove?
Tri mosta bi diglo, a ne jedan, ree ovek Maliu, koji zapali miu i vrati se:
Lim e buknuti do mjeseca... a i neka e... sagni se!
Drveni skelet mosta i povrinu vode ozari svetlost eksplozije. Tresak se ponovi jo
dvaput, te Mali i ranjenik videe kako grede i podnice mosta poletee k nebu. Zatim
nestade zvezda, strmih obala, kamiona. Mrak se srui u Malieve one duplje.
Reflektori su obasjavali krbine mosta, ivinjake, njih dvojicu. Iz mitraljeskog
gnezda je groktalo, kurumi su zujali. ule su se, u prekidima, sicilijanske psovke.
Malievo lice bilo je ozareno. Deliem svesti mislio je da su ga pogodili, pa se radovao.
Eksplozija granate obojicu svali u jarak, ispod puta. Mali nije ni znao da je zasut
zemljom, da su mu usta puna sumpora. Granate su doletale i rasprskavale se.
Reflektori su arali po bunju i strmini, koja se sputala sve do Lima. Tad Mali strese
sa sebe zemlju, shvati da nije pogoen, pa se raalosti. On pomisli na Kominternu, na
revoluciju, Svjetsku, pa se uspravi, pa priprti torbak s gmazom barutom zmijom, pa im
srui u brk:
Kopiladi faistika, govnojedi prekomorski, nijeste u stanju ni da me ubijete!
Evo, smijem o zecu, sluajte: zec zec zec! Lepre lepre leprotto! Oh, triperai prokletj,
zelembai i kukavice, kako sam sruijo ovaj, sruiu jo stotinu vaijeh mostova! Samo
vi pucajte, moje grudi ekaju vae olovo!
K meni, ovamo, ludi ovjee! zavapi ranjenik ispod trnja i zemlje: Mosta
nema, sad mogu i da umrem... a ti bjei, rep pod guzicu, pa naprijed... bar jedan od
nas dvojice da stigne...
Do taba Petsto prve crnogorske armije? prekide ga Mali: Do Kominterne?
204

Do pizde materine! odsee ovek ije je ruke Mali sklapao oko vrata: Biu ti
teak... ti si malen i slabaan ovjek... stoga bjei... ljudi su nam danas potrebniji no
ikad...
Zar i ja?
I ti..., zajauka ranjenik kad eksplozija minu, kad se voda podie iz korita:
Nikola Petrovi, kralj crnogorski, jednom je pred vojskom reko: Ne odbacuju se
mali, ve nevaljali! Onda je vojsci pokazao jednog kukavca, jednog tebi nalik ...
kaem ti, vani su nam i mali i veliki... ne plai, ojee od metra i ezdeset... zvau
kralja Nikolu ... vano je da me ivog nijesu uhvatili, da me nijesu osramotili... reci da
sam asno poginuo... a ti idi, idi, idi...
Mali je puzao. Jednom rukom vukao je ranjenika, drugom torbak. Trebalo se
dohvatiti vode, ipraja. Ranjenik je jaukao da mu je ovo sedmi most otkako su pre
dve i po godine Talijani uli u Crnu Goru, te da mu nije ao to se nee iv vratiti eni i
deci. Pominjao je svoje ime, prezime, selo uz Taru.
Izbivi na samu ivicu litice, odakle se Lim najbolje video i uo, Mali primeti da
ranjenik vie ne apue. Osvrnu se i vide da je glava, koja je asak ranije pominjala
ostatak dinamita, kralja, smrskana kurumima. Mali uprti torbak, obema rukama
povue trup, pa se sniza niz liticu.
Mali ispravi ranjenikove noge, ruke mu prekrsti i ne zaboravi da mu glavu, oi,
okrene prema istoku, prema Kominterni. Onda zau karabinjerske psovke i komande.
Psi su se strmoglavljivali liticom. Sa snopom svetlosti Mali zagazi u vodu. Talijani su
pucali preko krbina mosta. Kurumi su bukali u vodu, koja je Malia valjala prema
Bijelom Polju. Bojao se da mu se ne pokvasi teret na leima.
Mali se nae na drugoj obali. Ranjenika vie nije mogao videti. Tamo su se jatili
psi. Izubijan i iznemogao, pade, isprui se na bok i zadrhta od studeni. Torbak je vukao
nazad, u travu, te ni zaridati nije mogao. Nebo i voda bili su puni reflektora, zvezda,
kamenja. Odnekud su nicale seljake glave, pele, guteri. Maliu su nadolazile suze.

5.
Malia su razoruavali. Jedan seljak skidao mu je sa opasaa bombe, futrolu s
pitoljem, dok je drugi iz njegovog torbaka vadio municiju, eksploziv u ipkama,
detonatore. Reali su noeve, boksere, paketie s iglama zavojima lekovima. Duvan je
bio mokar, kao i jejina, domaa, koja je davala znak da nee dugo. Fotografije s
bestiem, prezervative u katulama za oriz, albanski abortin, seljaci nisu hteli ni da
dodirnu. Vadili su pitolje, arere, aluminijumske kaike. Nisu se smejali.
Otkud crvena petokraka na njihovom lemu? upita brkajlija koji Maliev
205

pitolj, bernardini, privrsti za svoj opasa: Ne boj se, lem ti ne diramo...

lem sam oteo od jednog Talijana, ree Mali drhtei od studeni, dok je pucala
zora a eljad se budila: Zvao se Adriano, ja sam mu dao nadimak Lepre, to na
njihovom faistikom jeziku znai Zec. Adriano Lepre bio je sa Sicilije, iz rodnog kraja
pukovnika Allegrettija, kockara, bludnika i komandanta porobljenog Bijelog Polja, koji
nije smijo na dvoboj sa mnom. A eko sam ga, cijelo mjesto zna koliko i e! Adriano
Lepre, Leprotto, dolazio je u moju radnju, kafanu, koju sam drao dok se nijesam
ideoloki osvijestio, i molijo da mu vrnem lem. lem mi je dijo opreme i naoruanja, a
i ponos, reko je. Pristajo je da neto i plati, od ukradenog, razumije se. Izazivaki sam
se smjeko. Adriano je prijetijo, i to Mustafom Agiem, za kog je radijo, to jest njuko
i pijo, s kojijem je kocko, kao i pop Vuki, s kojijem mi je takoe prijeeno. Adriana
sam, na kraju, ponizijo. Baijo sam mu pred noge pedesetak lira, reko mu da ih moe
zadovijek uzeti tek kad na lem nacrta nau, crvenu zvijezdu, evo ovu. Hou, reko je
Adriano Leprotto, samo da sem tebe niko ne gleda dok nagrujem lem hrabre divizije
Venezia, dok iz praine vadim lire. Adriano Leprotto, Zei, Zekovi, grcao je. Bilo mi
ga je ao, zaveden je bijo. Grcao je, pominjo majku, sestre, ko Pietro Portulu, jedan
kojega je gluvonijemi Rako udavijo. Adrianu sam baijo jo desetak lira, da ne klei.
Otio je, rukavom briui suze i sline, pravo u Posran-potok, e su mu podvodai i
kurve, te slugeranje i saradnici okupatora, skinuli ne samo opasa i cokule ve i bluzu,
pantalone, duge vojnike gae, te ne znam kako je mogo natrag do kasarne...
Jejina ti je mrtva, sad evo pijenu. Gavran se preijo mekinja, kaamaka, jagnjee
utrobice, crijeva. Lasica se udavila mokrijem barutom i branom. Svaka deseta ela
iva. Sve skapalo bez vazduha...
Bez slobode!
ta ti predstavlja ovolika zmija? Gle, preivjela, ko i pjetli crveni!
Zmija otrovnica, drue brko, dokaz mi je da je dolje u kasabu pakao. Tri dana
sam je, prokletu zenabiju, vato. Napoljetku sam je mlakom varenikom namamijo.
Tvor ti se raspada... pih... sam vadi ta govna...
Faizam, okupacija, ivot dolje, taman su ko taj tvoj... nita nijesam donijo tek
onako!
Sumnjiv si mi, ree brkajlija: Previe zna. Da nijesi kakav pijun?
Jesam! ree Gruban Mali kurano, s petliem u naruju: Jesam, ve dvije
godine, otkad moralno, politiki i materijalno, ovo posljednje naroito, pomaem
revoluciju, Svjetsku, za koju su mi drugovi iz Pokreta i Progresa rekli da je opet u
krizi, finansijskoj...
iji ree da si pijun?
Svjetske revolucije, Kominterne! ree Mali i isprsi se, da ne bi drhtao: pijun
Progresa, kooperative, slobode, protiv kojih su faisti, domai izdajnici, kurve.
206

Mora da si se narazdavo...
Drue brko, iz moje radnje, koje sam se na vrijeme odreko, poslo sam trideset i
devet pukomitraljeza, jedanaest tekijeh breda, sedam minobacaa, trista devedeset i
sedam kratkijeh puaka, karabinjerskijeh, sedam stotina dugakijeh puaka, stotinak
kauna municije i bombi, preko sto oka dinamita u ipkama i kvadratima, trista
talijanskijeh pitolja i devet crnogorskijeh levora, kolaa, ice bodljikave bar stotinu
koturova... Od moje zarade, danas mogu rei neasne i politiki neiste, kupljeno je
onih deset mazgi, natovarenih kazanima, pukama, atorima, aluminijumskim
porcijama, vakijem lemovima, padobranima, lamama crvene boje, knjigama,
svijeama za itanje i uenje programa nou, esama soli, paketima ivija i konjskijeh i
magareijeh potkovica. Ljekovi, spravice za nagluve, boice joda, materijal za
previjanje ranjenika - sve je to na spisak, jedno za drugijem, a spisak je nee na dno, s
makom koja je takoe preivjela. Kominterni sam, njoj lino i preko tvrde veze, poslo
kravu muzaru...
U kokoarnik s njim! ree brkajlija: Razgovor emo nastaviti kad svane... kad
pomuzemo kravu...
Drugovi, zar nijesam u tab Petsto prve? tronuto e Mali, s crvenim petliem
pod grlom: Borac s kojijem sam limski most digo u vazduh reko mi je da ste tu nee,
na padinama Bjelasice.
Zaspi malo, ree mu seljak koji ga je, asak ranije, priveo brkajliji: Zgrijae te
kokoi. A zora samo to nije...

6.
Najvjerovatnije sam u tab Petsto prve, ree Mali sebi, razgonei kokoke,
koje su najavljivale jutro: To su oni, moji proleteri iz etiristo devedeset devete,
morebit Kominterna, samo se ustruavaju, vrijeme ovo nesigurno a ljudi jo
nesigurniji.
Sav zguvan i pernat, posran po prsima i lemu, Mali se iz kokoarnika probi do
ambara. Uplai se ovijih koa, srpova i konjskih amova vie nego mitraljeskih cevi to
su virile iz slame. Mali zaobie lesu vojnikih telesina, usnulih po lanjskoj ai i
letonjem senu. Shvati da su to Kominternini straari, kuriri, borci Trista sedamdeset
sedme crnogorske armije. Naavi se na ledini, Mali vide kako u daljini gore sela,
putevi, bregovi. Pas je glodao kolac, izmeu kokoarnika i ambara, nedaleko od
partizana popadalih po zemlji. Pas je lajao na plamen koji je zemlju i vodu vezivao s
nebom. Da ne bi draio psa, Mali pusti crvenog petlia, pa stmgnu.
S prvim zracima sunca izbi na raskrsnicu. Gladan i iznemogao, izgreban i s
207

pauinom oko vrata, on sede na panj. Pod okom je imao puteve to su se ili peli prema
Bjelasici ili sputali ka dolinama, punim nekoene trave, rose i dima. Tad Mali spazi
sredovenog seljaka i konjia s tovarom drva. Seljak je bio snuden i bos. Maliu se
inilo da je od njega kupovao sir i rakiju. Seljak nazva dobro jutro i htede da proe.
Mali popravi lem koji mu je od sunca zaklanjao pola lica. Seljak stade.
Dokle, stari?
Vidi i sam, junae, ree seljak i razvue debele usne: Do varoi, do Bijelog,
da prodam ovo malo drva. Ima deset dana, ima petnajest, kako u dom nemam ni soli,
ni gasa!
Ne moe dolje, stari, ree Mali: Sino smo im sruili limski most. Bie da su
ko psi! Hapse, ujedaju, ubijaju!
Mene nita nee, ree seljak i, da bi bolje pokazao laktove i razdrte nogavice,
jo vie se snudi: Zar nijesam strailo, junae?
Natrag, stari! ree Mali i do oboda lema sa zvezdom podie obrvu: Ljudi su
nam potrebniji nego ikad. I stari i mladi, i mali i veliki, svi bez razlike. Natrag, stari!
Otkad gazim zemlju, prvi put ujem da sam nekome potreban, ree seljak i
nasmei se: Iz Bijelog bih se brzo vratijo. Kaem ti, soli ni zrna! Pri luu jedemo. A
za most sam uo. Jaka neka brigada. Koliko je bilo rtava na njihovoj a koliko na naoj
bandi?
to se njihove bande tie - broja se ne zna, ree Mali seljaku koji ga je gledao
s nevericom: Stari, otovaraj, pa brzo kui. tab Petsto prve e ti oko podne biti pred
domom. Ima li rakije kad soli i gasa nema?
Seljak poslua, onda s puta skrajnu cepanice.
Junae, ne dade mi da do malo para doem, ree seljak s blagim prekorom.
Ako je samo do para, lako emo, ree Mali i izvadi iz depa nekoliko krupnih
banknota: Tvoja glava je blago, ne ovo to ti pruam. Dri, stari, dri! I ne proklinji
vojsku, naroito ne nau, koja je narodna. U ovakvim vremenima dunost nam je da
se pomaemo.
Mnogo mi dade, ree seljak pritvorno i uzjaha.
Mnogo je samo kad tuku, ree Mali i zabaci lem na potiljak: Tukao sam,
znam. Prebijo neprijatelja, faiste.
Vala, ja nijesam nikoga, no su svi mene, ree kao za sebe seljak, pa podbode
konjia.
Stari, bi li prodo tu umarsku uniformu iz torbe?
Bih, junae, no je tebe prevelika.
Bie tijesna! ree Mali: Bai mi je, za pare ne brini!
Mali rairi zelenu bluzu. Bila je nova i iroka da je u nju mogao stati jo jedan
208

Gruban od Bijelog Polja. Mali baci u trnje talijansku bluzu, navue umarsku, pa ree
seljaku:
Zar ne vidi da mi je taman? Ko da je za mene ivena!
Mnogo mi dade, junae! ree seljak i strpa u nedra novanicu: Kako da ti se
oduim?
Zapamti me! ree Mali tronuto i zavrnu rukave: To je sve. I kad kroz tvoje
selo s Petsto prvom proem, izai preda me s bocom rakije, sa akom duvana. Eto!
Hoe li uskoro Ravnom Rijekom? Iz koje ono jedinice bijae? Da nijesi s
Dalmatincima i Hercegovcima?
Najee idem sa tabovima, stari!
Ime mi svoje ne kaza, junae, ree seljak.
Kominterna! ree Mali tronuto.
Zar to nije prezime?
I ime i prezime, stari!
Kominterna, ponovi seljak: Za to pleme jo nijesam uo, pa se bojim da u ga
brzo zaboraviti. Koja vam bijae slava?
Nee Kominterna tebe nita, ne boj se! ree Mali: Idi, pa priaj po selu da
stiu novi dani, vedri, i da je na pragu revolucija, Svjetska!
Tek to poe, tek to Mali popridie umarske pantalone, seljak zaustavi konjia,
pa e kao da je u sedlu:
Vala, divan lem ima...
Uspomena na klanje oko mosta, ree Mali i strese se: Na sinonju borbu
prsa u prsa. Nalee na mene Talijan, oficir, zamisli, do ramena mi, ali ilav ko loza.
Levor potegoh, tek s treijem metkom ga svalih. lem s mrtvog skinuh. Sad mi je
Talijana ao, srpski znavae, po naki je molijo da ga ne prostrijelim, da ga u gore nae
slobode vodim. Eto, stari, uspomena...
Ko liven je, raznei se seljak: Brzo li mu crvenu zvijezdu ukrka!
Sa zvijezdom je i bijo, stari, pouri Mali: Kaem ti, Talijan je stijo posilni
moj da bidne, autant! O Progresu i Pokretu svata znavae. Prealiti ga ne mogu,
brkane...
Da ti lem nije takva uspomena, junae, traio bih da mi ga proda, ree seljak.
A to bi ti?
Ostalo se bez sudova, ratnie. I ono to se bilo zateklo odnijee vojske. Lijepo bi
se u taj lem varila varenika, jo ljepe kuvo kaamak...
Dri! grunu Mali i baci prema seljaku lem.
Kako e bez uspomene? upita seljak ugrabivi lem.

209

Potrebe naroda su iznad svega! ree Mali iskreno i vano pa zagladi mokru
kosu: Tim prije to je nama iz Kominterne, iz Progresa uopte, reeno da ne smijemo
imati previe uspomena...
Hvala, ratnie, ree seljak: Smijem li mai zvijezdu?
Mali ne odgovori. On vide kako brkan na svoju veliku glavu i preko crnogorske
kape natue lem. Crvena zvezda bila mu je na potiljku. Seljak neto ree konjiu pa
krenu putem kojim je i doao. Sunce je kupilo rosu sa lia, sa trave. Mali je gledao
za seljakom. Zamiljao je da je na mostu, s Talijanom, koji mu je jedva dosezao do
ramena...

7.
Mjau!
Slaem se, gospodine generale, ree pukovnik Allegretti, lica hrapavog kao
zemlja: Don Grubana od Bijelog Polja, organizatora sveopteg ustanka protivu nas,
oslobodilaca, i protivu sila Osovine, moramo uhvatiti u roku od sedam dana. Rat se,
inae, moe zavriti u njegovu korist. Tek danas mi je jasno da je signor Agi, pijun
nad pijunima, imao pravo kad nas je uveravao da Mali nije radio za njihovu prokletu
Kominternu, ve da je Kominterna inila ono to joj je nalagao on. Isto je i sa Petsto
prvom! Tek mi je sad jasno da Petsto prva crnogorska armija postoji, i da su oni,
Petsto prva i on, digli most u vazduh, te su nam sad odseene odstupnice...
Mjau, mjau, mjau! tre se general Besta, preavi akom preko mape Crne
Gore, Dalmacije, Bosne: ta mislite vi, majore? v
Gospodine generale, nisu samo planine Balkana najnepremostivije tekoe,
rekao sam, te je Giovanni Besta poeo da drhti: Re je o Maliu, o udu drugog
svetskog rata, gospodine generale, nastavio sam, kako bih ga to due drao
prikovanog za geografsku kartu Balkana, kog se gnuao: Poznata je ljudska nemo
pred udesima, posebno ovakvim ...
Ipak, Mali nema nikakve veze sa udima, odsekao je general Besta, mauui i
drei kaiprst u podnoju planina Bjelasice i Durmitora: Majore, Mali pripada
kriminalu, i to politikom, hou rei komunistikom! Kakve veze, molim vas, on moe
imati sa mitom?
Gospodine generale, Mali o mitu, svakako, ne zna nita, izlagao sam stojei
pored pukovnika Allegrettija, koji se spremao da neto saopti: Mali pripada legendi,
mitu, a to je vie nego da pripada samo istoriji...
Majore, po vama, Mali ide u mit, a mi samo u istorijske anale?
Tako je, gospodine generale, govorio sam, spreman da s tom istinom idem uza
210

zid, pod veala: Mali iz mita i legende ulazi u ivot, u njegovo srce, te e poglavito
stoga potera za njim biti teka i neizvesna...
Uhvatiemo ga! jeknu general: M-j-a-u!
Gospodine generale, u toku noi je, neznano kud, nestala signorina Marika
Popovi, s ledom u glasu izree pukovnik Allegretti: Za njom je poao, verovali ili
ne, general Cazzoduro.
O svom naputanju Bijelog Polja, divizije, Cazzoduro je izvestio Mustafu Agia,
koji s jo novijim vestima eka pred Komandom. Cazzoduro se Agiu alio na
povremene bolove u stomaku, kolenima, krstima. Nije iskljueno da je Marika, naa
Marika, jednookog i donedavno strogog i estitog vojnika, Cazzodura, zavela na
takozvanu slobodnu teritoriju. Agi tvrdi da su Marika i Cazzoduro prebegli preko ica,
da su ih u trku preskoili, ili da su se provukli ispod njih, vodom, negde ispred zore...
Kako ovo tumaite, majore? pitao me Giovanni Besta: Mitom, legendom, ili
samo istorijom? Moda udom?
Gospodine generale, dozvolite da to pitanje postavim ja vama, ne vi meni,
odvratio sam: Ovde bi jedino vae izjanjenje bilo zanimljivo. I vano, za poteru!
Mjau! Mjau! Mjau!
Mustafa Agi je grobnim glasom uveravao generala Bestu da je Mali pretprole i
prole noi, nevidljivim padobranom, ruskim ili engleskim, ubacio u jo slobodno Bijelo
Polje grupicu agitatora bombaa atentatora, te da se strae du ica i pored vode
moraju ojaati...
Allegretti i ja rezali smo Malieve fotografije, lepili ih na karton. Generalu smo
prevodili dugu irilsku reenicu NAJOPASNIJI ZLIKOVAC CRNOGORSKOG I
TALIJANSKOG NARODA A MOREBIT I CIJELOG MIROLJUBIVOG
OVJEANSTVA. Agi je traio da se doda, makar na poleini, ono o triperu. General
ree da je irilica lepa, da je zadovoljan prvom montaom, i da e predloiti urednicima
broure Komunistiki zloini u Crnoj Gori, senatoru Mrdaku i kapetanu Bertolliju, da
i ovo svedoanstvo objave u periodici. General je isticao da to moe ubrzati poteru,
omoguiti hvatanje. Mustafa Agi je bio za eljanje tereria od Lima pa prema Tari, uz
upotrebu najavljenog, i tajnog, talijanskog oruja. Allegretti i ja smo rezali, lepili,
sluali. Pop Vuki i hodica Muhamed Muho Muhica Merdanovi zaustavljali su se
kod veala, dok je Crnogorac s majim brkovima pominjao polivanje vrelom vodom...
Na drugoj montai Mali je, upravljajui najteim ruskim bombarderom, ruio
grad nalik na Rim. Bombe su se rasprskavale. Tomjevi crkava leteli su prema ivicama
kartona. Mali, neustraivi pilot Kominterne, s nacrtanim rukavicama i slualicama na
uima, satanski se kikotao nad pejzaima Toscane, Lombardije, Calabrije. Agi dodade
da e tako proi Istanbul i Foa, Palermo i Bijelo Polje, ako potera omane. General
Besta primeti da bombarder nije ruski, ve engleski. Hodica, Merdan, zapita ta je
211

gore. to je engleski, razvue general Besta, te se orijentalni bogomoljac strese, te

zasmrde...
Allegretti i ja smo mazali. Malieve bombe morale su biti crvene. General Besta
govorio je s urednikom Glasa Crnogorca, Maliom Radanoviem, takoe senatorom.
General je zvao i urednitvo revije Komunistiki zloini u Crnoj Gori. Sa Cetinja su
javljali da su urednici revije, senator Tripko Mrdak i kapetan Mario Bertolli, u po bela
dana i ispred Biljarde ugrabljeni i odvedeni put Podgorice i Nikia. General Besta je
pitao da li se tamo, u prestonici slobodne Crne Gore, ta zna o Don Grubanu od
Bijelog Polja. Jo ne, ili neto tako, odgovarali su sa Cetinja, te je Besta nareivao
Allegrettiju i meni da leci, plakati i transparenti moraju biti gotovi pre noi, kako bi
Bijelo Polje osvanulo s pozivima...
Parolu na platnu, izraenu u pedeset primeraka, Mustafa Agi sa svojim
dounicima, i s trojicom crnokouljaa, tokom noi zakova u daske mosta, i to s obe
strane, za crkvenu ogradu, razape izmeu jarbola sa zastavama. KURANA BRAO
CRNOGORCI, pisalo je, KO DOVEDE GRUBANA MALIA, PUKOVNIKA
KOMINTERNE, KO NAM GA PREDA IVOG ILI MRTVOG, BIE ISPLAEN
SA STO HILJADA TALIJANSKIJEH LIRA U ZLATU. Pominjane su Medaglia
dArgento, Bronzana za one koji samo upru prst u njega ili njemu slinog, premije u
branu nularici, u orizu, u mekinjama, u petroleju za ganjae, priznanja, i to politika,
onima koji bilo ta kau o najopasnijem talijanskom dumaninu svih vremena. Letak je
ukazivao da Kraljica majka, dina Jelena Crnogorka, nee ni hteti ni moi, a, bogme, ni
smeti, u posetu postojbini ako se u roku od sedam, najvie deset dana, ne uhvati ili bar
ubije i odere komunistiko strailo koje je i inae, svi su izgledi, nekakvog poljskog
ekog ruskog porekla...
Letkom su zasuti nunici, trg i esma, tanketa i zemne stvari vojnika s puke, oba
pazarita, itno i stono, apoteka, prilazi damijama, crkvama, mostovima, limskom i
ljenikom, uiazi prodavnicama soli opanaka od gume petroleja, svi izlazi i ulazi u
Bijelo. Nabrajana su Malieva nedela, odlomci iz njegovih govora i pretnji, opisivana
krvoprolia koja e se, ne uspe li potera, odigrati...
Letak je danima itan preko razglasnih stanica Berana, Pljevalja i Bijelog Polja.
Vojni radio je javljao da su cetinjski Glas Crnogorca i Ordine nuovo, izdanje za
Italiji pripojene krajeve Balkana i severne Afrike, letak objavili u celosti. Vojni radio
emitovao je razgovore s ljudima - tragaima, koji su tvrdili da im Mali nee dugo
izmicati. Radio-izveta, i peva, kapetan Arlo Barone, ratni dopisnik i fotograf, izvesni
Enzo-Paolo Agnelli najvie su u svojim rubrikama davali prostora generalu Besti, koji
je izjavljivao da e ovoga puta ii do kraja. Pop Vuki je preko neba urlao Mali ili
smrt smrt smrt! Mustafa Agi, radio-putem unapreen u ekselenciju, uveravao je
sluaoce, kako Cetinje i Rim tako i Skadar i Dubrovnik, da su njegovi dugouhi i
otronosi ljudi po teritoriji, nazvanoj slobodna, razasuli pet hiljada letaka, te da nije
daleko as kad e se za muholovku istorije i za onolike pare i priznanja u hrani zalepiti
212

komunistiki otrovni insekt, major ili pukovnik Petsto prve i odanik Kominterne,
Gruban Mali. Tragaa - dobrovoljaca je bilo, Agi ih je pripremao i upuivao uz
Ljenicu i Ljuboviu, ali se nijedan od njih iv nije vratio u Bijelo Polje...
Majore, Antonio, spasavajte situaciju, ast svih nas, to jest ishod drugog
svetskog rata, oslobodilakog i romantinog! poeo je general Besta, dobivi izvetaj
od Mustafe Agia da se nekoliko tragaa za Maliem vratilo narezanih uiju:
Allegretti, Spartaco, prijatelji, zar vam se ne ini da bi bilo pametno da se obratimo
muhamedancima? Ostali su, ma koliko bili Kraljiini roaci, nepouzdani...
Gospodine generale, uiniemo sve to smatrate korisnim i pametnim,
odgovorio sam, spreman da se raspevam i rastoim po papiru, zatim da se razlijem po
padobranskom platnu.
Signor Agi, nek prevod bude blizak kako dui tako i pameti, poeo je general
Besta, uvijajui se oko Mustafe, diktirajui: Antonio, pero u ruke, pa irilicom, koju
ste, valjda zbog legende i mita, zavoleli!
Najvjernija najposlunija najtrpeljivija brao muhamedanci..., prevodio je
Agi, ije su akire bile pune smrada, bombi, metaka za kola: ... na vama je... na
svijema... ne samo na vaoj Dobrovoljakoj miliciji, najboljoj u svijet... vaa zrna
vae puke ubojite vai noevi koji su kroz istoriju klali i drali zna se koga i zato...
vae ruke vae sablje vae dan i no otvorene oi... da priletite ko sokolovi i da
ulovite zajednikog nam krvnika i nevjernika vi kaete aurina neobrezanika
komunjaru a mi bandita kriminalca agitatora... Malia... koji namjerava da u vae
dvije proslavljene i slavne damije uera pravoslavne svinje konje magarce... stoga
udaviti zaklati objesiti za noge kod esme... brao muhamedanci na vas raunaju ko
na svoju ecu Rim Alah Due, posebno Alah koji je, po Mussoliniju, Bog svijeh
drugijeh Bogova... ne samo 100 000 talijanskijeh lira u zlatu - toliko je za
neobrezane - ve jo toliko za svakog pripadnika istone vjere, Muhamedove, koji
doe s Kominternom to jest Malievom rukom nogom dlakom, dok visinu svote za
Kominterninu glavu odreuje lino crnogorski zet i kralj Vittorio Emanuele III od
Savoje...
Allegretti i ja pisali smo do iznemoglosti. General Besta bio je nadahnut, te nije
mogao s mesta. Mustafa Agi saeka da sva tri letka ispiemo, rei za svilene
transparente kaligrafski naniemo, pa zavrte glavom, guzicom iz baruta, olovnim
kesama podonjaka:
Talijani, dobri moji amici... nije dobro, nije lijepo... slova moraju bit zelenijem...
bojom trave u april...
Signor Agi... pa nee ti tvoji... muhamedanci... valjda da pasu..., oajniki e
general Besta: Egregio Mustafa, ta nije dobro?
213

Ako nije zelenijem napisano, gospodine enerale, pismo nije ljubavno, pa tako i
letak, tako i proglas, tako i svaki zov. Rua je vazda zelena, ko da je list, a ne cvijet.
Ahbab ahbabu pie zelenijem, jaran jaranu otpisuje zelenijem. Zeleno se marame u
znak prihvaene ljubavi baa s pendera. Kad mastila nema, a mora ga bit kad je rije
o antikomunjarskom letku i proglasu, pero se zamoi u drob zelene abe zelembaa
zmije, koliko da se iskrenost osjeti. Nijednoj drugoj boji, ko zelenoj, osjetljivo
namueno i estito muhamedansko srce ne vjeruje. Nae su suze zelene, ne ervene, ko
njine. Zeleno je, Talijani, boja vaijeh haljina uniformi lemova. Zeleno je boja krvi,
nae! Zato, nek sva tri letka proglasa poziva bidnu ispisana zelenijem...
Sve je bilo zelenijem. Za transparente od papira, padobranske svile, od dasaka, za
rei po ogradi crkvenoj, grobljanskoj, za are na turskom ili arapskom, rasporeene
duinom Komande, mosta limskog i mosta ljenikog, za parole i brojke po fasadi
Kraljiine enife, potroili smo deset, ako ne i vie kilograma boje u koncentratu
gustine zelenog meda...

8.
Kasaba je bila zatvorena, otrovana muvama i neistoom. Pretili su plamen, dim,
topovske kanonade. Otvoren je bio samo jedan ulaz, ljeniki. Karabinjeri, vojska i
pripadnici Muslimanske dobrovoljake milicije, kojom je od nasilne smrti njenog
osnivaa i komesara, Mehmeda Meha Hota, komandovao Mustafa Agi, lino, u Bijelo
Polje putali su samo ensku eljad, pogotovo ako je dogonila jarie jagnjad koze, i
ako je na prodaju donosila pilie rane jabuke skorup. Ni seljanke u crnini, koje su
Agievi milicioneri sa zelenom i crnom trakom na reveru i oko rukava vodili na
sasluanje iza damije, nisu nita znale o Grubanu Maliu. Gruban je bilo pljevaljsko
ime, dok Mali nije pristajalo jednom braninu. ene su pripovedale o tome kako gore
kolibe tale neponjevena ita, kako plamte guvna borovi vrhovi potoci. One nisu znale
ni ko je Marika Popovi, ni ko Alfonso Cazzoduro, jo manje gde su smeteni tabovi
Petsto prve, etiristo devedeset osme, Trista sedamdeset sedme crnogorske armije.
ene je plailo krkljanje glasova i komandi u glasnogovornicima razglasne stanice.
Plakale su, gledale dokle je stiglo sunce...
Da oima svojim nisam gledao, nikad ne bih poverovao da e general Besta
odrati re i da e ii do kraja. Sveaniji i naoruaniji nego onog dana kad je kao vreo
vetar izbio u Bijelo Polje, pod lemom, medaljama i lentom, s bernardinijem ispred
sebe, s devetim metkom u cevi, general Besta je na ulazu u Kraljiinu enifu ekao
Malia.
Pominjan je dvoboj, itana pravila. Sekundante, svedoke neega to se jo u
Limskoj dolini nije dogodilo, sainjavali su muzikanti iz Posran-potoka, Gornje i Donje
214

mahale, petorica karabinjera, kao i onih est ili sedam crnokouljaa na motociklima.
Brojani su koraci, premeravano odstojanje. Kovae i potkivae, drolje koje su od
Berana stizale vodom, Limom, i decu naduvenih trbuia i gua, niko u prisutne nije
raunao. Tako da su fotografi divizije Venezia slikali samo cveem uokvirenog generala
Bestu u sveanoj pozi. Topovi su gruvali, vatre i pepeo su se pribliavali obali Lima.
Don Grubane od Bijelog Polja, udostoji me panje! aputao je general Besta:
Zmaju i vitee Crne Gore, legendo, Maliu, znam koji je dan, koji mjesec, koja
godina, znam e su vojske, Svjetske, stoga doi da megdan podijelimo!
General je padao. Crnokouljai su ga polivali vodom. Pojili ga sandakim sokom
od jorgovana abljih dlaka alfije. Govorili da je sramota to eli da se preda ba
Grubanu Maliu, ije su granate padale oko mosta...
U salonu Kraljiine enife danonono je zasedao tab za odbranu Polimlja i
severne Crne Gore. U elu stola, ispod fotografije poslednjeg crnogorskog kralja,
Nikole Petrovia, Benita Mussolinija, Petrarce i Dantea, sedeli su as pop Vuki, as
pukovnik Allegretti, a as potpukovnik Franco Tasca, ija se divizija Giulia, kod
Kolaina, predala proleterima etiristo devedeset sedme armije. U salonu se jelo, pilo,
nazdravljalo. Iz konica i upova vaen je med. Dok je hodica Merdan prizivao
pravdoljubivog i svemonog Alaha, za njim Vittorija Emanuela III, obojici se alei na
suu, na Kominternu, na vake, na dizenteriju koja je pretila pomorom
muhamedanaca, dotle je Mustafa Agi komandovao mitraljescima, svoj sedmorici s
terase enife, da iz tekih breda iaju oko mosta, pa i dalje. Agi je vrteo ruku
telefona, traio Rim, a dobijao as Podgoricu, as Skadar. Telefon je bio poljski, ratni,
zelen kao krv ...
Nebrijan vie dana, zguvan i neispavan, general Besta je ekao pred enifom.
Niko nije smeo k njemu. Generalu se od make, psa, od ptice, priviao diverzant nad
diverzantima, Gruban Mali. Pa ga je zvao, pa mu je aputao:
Don Grubane, vojskovoo i junae, hou tebi, samo tebi da se predam! Ne
njima, ne zasluuju to! Don Grubane, prijatelju i sapatnie, zar ne zna da smo ti i ja
dve strane iste medalje?
Giovanni Besta bio je na kolenima, okrenut prema brdima u plamenu. Nije
pokuavao da se uspravi.
Meni su za obojicom nadolazile suze.

9.
Marija, Jovanova udovica, i Mali, s porunikim inom na rukavu umarske
bluze, leali su u itu i sluali tektanje mitraljeza i gruvanje topova u daljini. Vetar je
215

povijao otealo klasje, te se Mali branio od raanih brkova. Sem sunca, zalutalog
oblaka i ege, na nebu niega nije bilo. U crnoj haljini, udovikoj, bez gaa i mirisava,
nadolih sisa i napetih bradavica, kojima je pokuavala da napuni porunikova usta,
Marija mu je irila as ruke, as noge. Bio je raskopan ispod pojasa s bombama.
Kolik ti je! aputala je: Ko dva Jovanova..., nastavljala je pokuavajui da ga
baci vrh sebe: Poruniki, nema ta! A kakav li e biti in kad ti stigne... kapetanski...
ni s paetom neu smjeti na njega...
Savladaj se, Marijo. Revolucija, Svjetska, jo traje. A i pod orujem sam. Snagu
treba popriuvati za borbu.
Volim te, Grubane, ma koliko pripadao, kako sam kae, progresu i slobodi,
Kominterni. Srce hoe da mi se pomami od sree!
Marijo, nijesi jedina, ree brino porunik gledajui kako mu zavre i tegli ilu,
kako mu miluje i prti mudnu kesu: Njenije s jajcima, Maro! To se u ivotu jednom
ima. Ko to se i in samo jednom dobija, i nosi...
Znam da vi, vii oficiri, komandanti i komesari, imate u svakom selu po jednu,
ree Marija udei se to se Malieva ila dizala lan po lan i liila na modrim i
mukim venama opletenu gusenicu: Muevi pod zemljom, u zarobljenitvo, ili na
daleke frontove, dok vi, oficirine i pozadinci... samo natiete... Maliev ud se jo
dizao, dobijao oblik roga i peurke; Marija je, savijajui mu vrat i glavu, pokuavala da
ga skrene i strpa u svoj gotovo belim kovrdama obrasli procep: Jagnje bih dala, dala
bih dva, da je na mjestu e je maloprije bijo...
Uteravi ga Mariji sa strane i dopola, do petog ili estog prljena, Mali na
breuljku iznad njive spazi unezverenu ensku priliku u crnini. Rairenih nogu i
oputenih ruku, zabraena i s kravom pored sebe, ena ih je gledala. Krava je muklo
rikala, ena se protezala.
Ko je ono, Marijo? zabrinuto e Mali kom se od ene priviala spodoba iz
onog kokoarnika: Neu ti ga ugnat cijelog dok ne kae ko nas to gleda, morebit i
prati. Da nije kakav neprijatelj, klasni...
Iz sela je do naega, ree Marija natiui se: Ime joj je Ana. Otkad su joj
Talijani ubili mua, Tomaa, u logoru Bari, ne prestaje ovako da skie. Od sela do sela,
od kue do kue. S kravom koja takoe vodi, evo, trei mjesec. Njue, muu, proteu
se obadvije. Gadno ih je gledat. Gurni mi ga sad, bar za podlanicu, dvije ...
Evo, Marijo, apnu Mali ne skidajui oka s Ane: S kim ono govori, Marijo
moja?
Sa sobom. S Tomaom. S kamenom. S drvetom, ako je muko. S nebom, kome
se obraa kleei. Sa suncem i s mjesecom, s oblacima. Sa svecima, jer oni su, kae
ona, najbolji mukarci. Pria ona i s jarcima, s ovnovima, s pijevcima...
Marija se sve vie pripijala uza nj. Mirisala je na zrna, na znoj, na plevu. Nedra su
216

joj bila puna raanih brkova, slame, mleka. Sklapale su mu se oi. Orli iznad ita nije
dao snu meu njegove trepavice. Iz Marije je, inilo mu se, tekao med. Znao je jo, da
je dugo treba drati na arau, i da onda treba pobei. Traiti jedinicu, svoj tab,
Kominternu. Uivanjima se predavati samo u samoodbrani, kako mu je govorio jedan
iz Petsto prve, kad je dolazio po novac, sapun i eksploziv. Pod Marijom se kravila
zemlja. Borila se za svaki njegov prljen, drhtala:
Najzlatniji moj, grlim te i ljubim ve neelju dana, ali nikako da te upitam za ta
se to bori. Objasni Mariji svojoj.
Za pobjedu revolucije, Svjetske. Za Progres, za Pokret, o kom ne smijem ni
rije vie, ree Mali i izvue joj ga za prljen, ako ne i za dva.
Teko shvatam, Grubane, zar to leim, ree Marija sa itom u kosi i
nozdrvama, s klasjem i trunjem meu sisama: Objanjavaj, ali ga ne izvlai...
Talijana vie nee biti!
Nie?
Ni-e! Ostaviu samo jednoga. Zove se Salvatore Paolone. uvar je tankete,
zasad njihove. Salvatore, jedini kome u poteeti ivot, penje se uz puku i sad mora
da je na pedeset devetom ili ezdeset sedmom metru svoje slobode. Vie od pola
godine ne daju mu smjenu, pa se, kukavac sinji, iv raspada. Marijo, ja u mu poslati
smjenu!
Je li Italija lijepa ko to priaju?
Nije, im je faistika. I ono to je bilo isto, i lijepo, opoganijo je kralj - kepec!
Kad Talijane oerate, kad revolucija, Svjetska, to jest tvoja, pobijedi, kad
Kominterna iza brijega doe, ta e onda bit?
Niko nikog nee smjeti da mui, ree Mali i, da mu ne bi pao, grunu ga za
nekoliko obma, te Marija stade da grgolji kao da joj je u grlu a ne u donjoj jami: Svi
emo bit jednaki!
Triput da si porunik, kapetan da si, major, u jednakost me nee ubijedit! ree
Marija oseajui kako joj se slast i milina razlivaju po utrobi i oko otvora, kako joj trnu
stranjica, tabani meu klasjem, gore, ruke kojima ga je k sebi privijala.
Posumnja li u jednakost - izvadiu ti ga!
Vjerujem, vjerujem, oh vjerujem, u sve to ti rekne vjerujem, gotovo zaplaka
ena kad zamisli koliko je, on koji je ve sedmi dan lomi i za tle zakiva, od nje krai i
laki: Sad mi ga sprcaj... anele oficirski... sad prospi med... sad pucaj na neprijatelja,
ratnie, strijele iz topa, bombau s bunkera... ta eka... to ga tedi, nije od sapuna
pa da se izlie... udri... povuci za obara... nek se do neba uje... napuni me tijem
tvojijem tijelom ... sad!
Marijo, nama je reeno, a mi prenosimo dalje, da se do metaka sve tee dolazi,
te da se municija mora teeti za odluujue borbe prsa u prsa, apnu Mali i izvue
217

ga iz njene rupe koja se razgorevala: Eno ih... idu odozdolj... morebit kakva
kontrarevolucija!
Pa to su nai, nai, nai... stresala se Marija, trei za Maliem, koji je
pominjao otekla muda, tavan: Grubane... partizanska eta... bie da su iz tvoje Petsto
prve...
Ne govori im da sam tunek, ni da sam bijo! zaita Mali s tavana: Ako me
nau, odvee me daleko, da idem pred divizijom, pred Kominternom. Kriza je,
Marijo, u komandnom kadru, sama najbolje zna, dok nas dvoje ni via sila ne smije
rastaviti!
Za komandirom su ila trojica. S nagorelim skutovima, u' talijanskim cokulama,
znojavi. Komandir e, prekoraivi prag:
Da nije bilo kakijeh neprijatelja ovudijen, Maro?
Ni prijatelja, ni neprijatelja, ree ena, kojoj su krv i slast jo silazili u pete: Ti
ko da ne zna, Luka!
Pre nego to se jedan od mladia s mainkom doepa tavana, Mali razgrnu
slamni krov. Promoli glavu. Vojnici su sedeli u vonjaku i alili se s Marijinim
siniima, koji su pristizali iz sela. Mali se polako sniza niz slamu, dokopa se kopriva i
kupinjaka. Sav u pauini i aav, on ulete u trap. Za sobom zatvori vrata i oseti smrad
gnjilih krompira, slame.
Tavan je prazan, ree mladi.
tala bez krave, bez vola?
Sve tale su poharane, ree Marija: Ponee vidi ovcu, dvije, sadnjivo kljuse,
to je sve. Zna i sam, Luka.
Vojnici odoe prema trapu. Komandir osta s Marijom. Ispria joj kako Talijani
pokuavaju da izau iz bjelopoljskog kazana. To im ne sme biti dozvoljeno. Marija
zapita da li zna koji je junak sruio limski most. Luka odgovori da ne zna, ali primeti da
se most od starosti mogao sruiti sam. Tad Marija, pritisnuvi dlanovima sise, ree da
je srela oveka, junainu, koji joj je opisao kako je zapalio fitilj. Komandir odmahnu,
kaza da bi to mogao biti kakav hvalisavac, prevarant. Marija pocrvene od peta do iza
uiju i iznese da nije tako i da je on, ruilac kog je srela, zbog podviga dobio od Petsto
prve unapreenje, a od Kominterne pohvalu preko radija. Luka zavri priu o mostu
tim to presee da takve mostove ne rui bilo ko...
U trapu se nalazi ivo bie! saopti mladi komandiru: Odkrinuo sam
vratanca, bie je odonud stalo putati neobine glasove! as je lajalo, as maukalo, a
as pitalo kao kakva barska ptica! Bie pakleno smrdi! Pobacali smo puke! iv
mrtvac, kontrarevolucija, neto tako...
Mali iskoristi pometnju, dokopa se ipraja i paprati. Iz ume je gledao kako
Lukini bombai opkoljavaju trap. Zvali su ivo bie da se preda, nudili mu ivot, pretili
218

mu. Bie nije odgovaralo.

Luka je nametao mitraljez, nianio u vratanca. Mladii su bacali bombe. Letele
su zemlja, grede, slama. Razvlaile su se glavice lanjskog kupusa. Smrdeli su sumpor,
truo krompir, mijaci. Mladii su smatrali trap osvojenim.
Mamice, mamice moja jadna..., zaplaka Marijin sini, Matija, s ukradenim
petliem u naruju: Mamice... vii kako bjei... na mali oficir... na mali tata...
Ko ti je ono, Marija? strogo e komandir okrenuvi mitraljez prema lazini,
kojom je strugao Gruban Mali.
Drug jedan ... porunik Petsto prve... onaj to je digo most na Limu... miner...
agitator... strijelac koji e dok trepne pogodit ticu u letu ... kae da ih je tome uila
Kominterna... ljubavi nezaboravna, Grubane, ne bjei i ne ostavljaj me sa siroiima,
koji e bez tebe od gladi poskapati...
Vojnici su pucali prema umi. Urlali su, vikali stoj. Pucao je i komandir. On je
pominjao presecanje odstupnice. Marija, gubei svest, zajaha mitraljez. Tad jedan od
mladia ree da se mora pucati malo nie, kako bi ivo bie bilo pogoeno. Marija
pade Luki u naruje. Velika i reetkasta cev se dimila, Marija je stezala stegnima. Iako
begunca nije bilo na vidiku, ovek je pucao, te se Mariji inilo da joj u neutoljivu rupu
ulazi, prljen po prljen, dugaki i debeli Maliev ep...

10.
Ne plaei se tutnjave, koja ga je pratila, a bojei se pela, koje su mu zujale oko
pantalona i vrata, tamo gde ga je Marija pipala i grickala, Mali zae u estar. Obuze ga
oseanje naputenosti. Iz potoka su kreketale abe. Uivao je u svojoj sramoti, eleo
da nije meu ivima. Mislio je na tab Petsto prve.
Staza i dim povedoe Malia u kupinjak, koji je graniio s barutinom i potokom.
Na stazu, iz zasede, izbie ena i krava. Bila je to Ana. U suknji zadignutoj iznad
pupka, s crnim busenom meu nogama, Ana je na vezi drala kravu. Krava je pohotno
mukala. Anin busen se puio, te Mali s njega nije micao pogled.
to skie, to se vucara ovudije? Anin glas bio je priguen, pun strave: Koga
to trai, jadan ne bijo?
Kominternu, eno, ree Mali, netremice gledajui u busen, iz kog je izbijao
dim: Da nijesi ta ula o njoj?
Jesam! ree Ana i poe na njega s kravom: Sjedi dolje, ondak legni. Ko da si
u kolijevku!
Mali se predade, lee. Gledao je sluzavu kravlju vulvu, rep koji se pomicao,
gledao lude Anine oi, prste koji su mu raskopavali umarske pantalone. Ana napipa
219

Grubana, iupa ga i pokaza kravi, pa ree:

Vakog kurca nema u cijelu Crnu Goru! Da te nije magarac u kobilu pravijo? Ko
da nijesi ojek... kuku mene!
Nego ta sam nego magarac, eno, kad sam ovudije naljego...
Ne mrdaj... ne vuci ga k sebi... jer pogibe! ree Ana, steui za vrat miriljavog
pitona s kapuljaom: Ne drhti, jado moj, nijesam etnik... ta u s ovijem, kuku
mene...
Bojim se... dima... eno... tvoga dima... kakav busen ima... ni ja neto tako jo
nijesam vio...
Cijo svijet gori, zar ne vidi, ree Ana teglei i podlanicama merei magareu
Malievu ilu.
e li je Kominterna sad, Ana? e revolucija, Svjetska? e Pokret?
Evo ih tunek...
e? U potok?
Ana ga, prevrnuvi oima, zajaha. Nabijala se paljivo, kao na rog. Pominjala je
kurea rebra, kuree srce, kureu utrobicu, najzad i kureu pamet. Mali joj je
dlanovima doekivao dojke, onda ih posao. ena nije pominjala ni tab ni Kominternu
iz potoka, ve svece, mukarce, apostole. Prizivala ih je, monahe i iskuenike, aputala
im da je na avolu ija su muda teka kao tu, ali neokaena. Bie da su se isposnici
negde iz bare oglaavali kad se ena, uvlaei u svoju dimnu jamu jedno po jedno
kuree rebro, onako tresla.
Pitae li Petsto prva za mene?
Pitae. Bijahu im etnici ubili komandanta. Pitae. Nemae ko ii pred njima.
Pitae. Nijesu eli da im pop Jokso opjeva komandanta, ve ga zakopae tu u potok,
bez krsta. Odgovarala sam da e kad-tad ovudije. Oni bez prekida pitahu, te sam se
krstila...
Suze radosnice kvasile su Anine obraze, njenu zeju usnu. abe su kreketale oko
Malieve glave, ile mu preko ruku. abe su se jahale, cedile sluz. Jedno Anino oko
bilo je plavo, guije, drugo vrljavo i ludo. Mali je pokuavao da je zamoli da odbije
kravu, koja je lizala as njen zadimljeni, prostrani i dlakavi zadnji deo, a as njega po
elu, onda iza uiju. No Mali nije imao snage da zaustavi Anin galop...
Mali je mislio na komandanta iz potoka, na revoluciju, Svjetsku, na pravdu i
jednakost. abe su mu pljuvale u usta.

11.
220

Mali je leao pod ljivom. Glave zabaene, poloene na Anino krilo, gledao je
kako se mravi sputaju i penju korom stabla. Podseali su na vojnike, proletere, koji
idu u tabove ili se otud vraaju. U daljini su grmeli topovi. Oseao se zadah palei,
smrad strvi iz jaruga i vododerina. Kroz grane je gledao nebo, puno ljiva i vreline. Ana
mu je, dok je on zamiljao da raportira tabu Petsto prve, eljala crnu i kovrdavu
kosu, gladila prkosni, kukasti nos, upkala klempavo uho. lem s petokrakom imala je
Ana na glavi, ne on.
etinja sam, Grubane, apnu Ana, priivi i na drugi rukav njegove umarske
bluze kapetanski in.
Ana, revolucionari, borci uopte, ne misle o svojoj eci, ve o tuoj, koja su bez
slobode i pod faizmom, ree Mali i podie glavu s njenog trbuha: Kako to etinja
kad smo zajedno tek trei dan?
Ti nijesi ko drugi oficiri, ree Ana i razvue zeju usnu: Tebi gae
progorijevaju...
Mali je drao aku u Aninim nedrima. uo je udaranje njenog velikog i dlakavog,
guravog i udovikog srca. Ana je njegovu ruku sputala nie, govorei mu da po trbuhu
osea koprcanje. Ona apnu da e sinu, koji samo to nije, dati ime po komandantu iz
potoka. Mihailo je, nastavljala je u zanosu, ime arhanela koji se, najlepi od svih
anela, i jedini naoruan, po nebu preganja s nevernicima, avolima s druge strane
Lima. Malieva apa sputala se prema busenu koji je damarao kao domaa jejina...
Ana je odmotavala klupko vunenog konca i namicala omu oko Malievog
mudnog pribora. Gledala je as ud sa almom koja je oticala, as glavu sa lemom i
zvezdom. Ud je bio veseo, glava ratnikova brina. Ana je, vrsto drei omu, kleala.
Krstila se, pominjala isposnike i velikomuenike, apostole redom, molila Vasilija
Ostrokog, svog sveca, da za nju i njen dom vee Grubana. Krstila se, suzama i
molitvama kvasila peurku.
Mali je pratio orla, koji je postajao sve manji, i mislio: I ja sam to i taj nesreni
kobac, ija se piska uje do neba. Ni on ni ja ne znamo ta emo s krilima, jo manje
nam je jasno e treba da se sputimo i koliko da ostanemo na jo neosloboenoj
zemlji. Obojica smo bez jata, bez svojih... Malieva aka pade na mokru Aninu sisu.
Tuguje li to za selom, za zaviajem?
Nemam ih, eno.
Moda ti je suza krenula za roditeljima?
Ni njih nemam, eno. Mene je Pokret i rodijo i podigo. Ja sam kopile...
ije, Grubane?
Kominternino, eno. Kopile revolucije, ali Svjetske. Kopile Slobode, Progresa,
koji se, zar ne uje, od Kolaina valja.
Ana se zahvali svetom Vasiliju iz Ostroga to joj je podario udo s peurkom od
221

kila. Pa e, primiui ratniku vimena:

ta si bijo prije rata?
Student.
Za ta si uijo?
Akademija! ree Mali i ruku s inovima mae s miriljave Anine jejine:
Akademija vojna, pirotehnika...
Mali ustade i savi u trubu novine. Ana ga je gledala sa strahopotovanjem. On je
desnicom partao po nebu, po mapi:
Tako, tako im treba! Nema te sile koja e zaustaviti napredovanje i divljanje
mojih armija, naroito Petsto prve, etiristo devedeset i devete, etiristo sedme!
Ima li Crna Gora toliko?
Ima i vie, ali se krije! ree Mali u zanosu: Ta-ko! Tako, borci moji, proleteri
moji! etiristo devetnajestu neu pomicati sa Morae i Zete! Talijanske divizije ne
smiju se dokopati Jadranskog mora, te im sve odstupnice smjesta moraju biti pokidane!
e ste Kui, e ste Rovani, e Cuci!
Vidi daleko, jare moje...
Nijesam ja jare, zbrza Mali postavljajui slobodnom rukom zasede ispred
Podgorice i Cetinja: Ja sam ti pola Crnogorac, pola Poljak, ovo drugo vie, svi su
izgledi, pomalo sam i Rus. Evo, ba sad viu Rusiju majku...
Kolika je?
Velika, gotovo ko Crna Gora, ree Mali zanesenjaki i vatra mu obuze obraze:
Rusija je sva od planina, visokih desetine hiljada metara! Zato Talijani nijesu mogli da
je zauzmu. Na jednom od najstrmijih visova, sva u krvavoj magli, lei Moskva, moja
Moskva. Kolijevka...
Malia obuze nemir. On priprti torbak, opasa zatee, kola bez metaka vrati na
bok. Mali namesti lem pa krenu.
Grubane, biseru, ne idi! vapila je Ana pruajui k njemu ruke: Stii e me
kazna... boja...
I mene, Ana! grunu Mali: Petsto prva ne moe vie bez komande!
etinja sam... deveti mjesec...
Deveti dan!
ta e svijet re... ta sveti Vasilije... ta moji apostoli... nebeski vatronoa
Mihailo... ne idi, ne uzimaj obraz...
A tek ta bi rekli proleteri Petsto prve kad bih osto, njih putijo da izginu?
Gospodine kapetane, majore, ta li si, stani ako zna za samilost! hrupi
krivonogi, koati pop Jokso, dojahavi na ragi bez samara: etinja je, oficiru ni sam
vie ne znam ije vojske, pa stani da vas krstom i bojom voljom sveem! Pa onda idi
222

i komanduj!
Drue pope, od krsta i okova, Boga i Alaha, od faizma sam i pobjegao! Deveti
dan sam tunek, pa to ne doe prije da me zove na dvoboj?
Dau ja tebe dvoboj, komunjaro prokleta! Pa ti i ne zna na ijoj si teritoriji!
Nema ovudije crvenijeh... no smo te putili da ne bi krepo... inae bismo te za muda,
ka jarca!
Samo pokuajte! jeknu Mali kad pop Jokso zadie mantiju, kako bi iz plasta
sena izvukao pukomitraljez: Iza mene stoje armije proleterijata, Svjetskog, divizije,
Kominterna!
Kapetane, saberi se! zaurla pop iskraj Ane, kojoj je dim izbijao na sve rupe:
Samo da u crkvenu knjigu zavedem... tunek mi je u sijeno... uz tvoju pomo...
pomo krsta i svetog Vasilija, slava mu i milost... da privjenam... kako dijete, koje
samo to nije, ne bi bilo kopile ko to si ti... kopiljan nad kopiljanima!
Mali zamae iza kolibe, u paprat. Odande je gledao kako podnapiti pop opkrae
udovicu, kako je obuva i zakopava.
Biseru... uvaj se...
Ana, dijete moje, stenjao je pop sastavljajui joj kolena, pokrivajui joj busen,
obe rupe, iz kojih je izbijao dim: Kakav on biser... on je najobiniji kamen... ja sam
biser, tvoj stari biser, s kojijem e izmeu izvora i krsta svetom Vasiliju da se moli...
Ana... probudi se, pogledaj kako nas ostavlja, osramoene...
Pridravajui medalje pokojnika, Aninog svekra i mua, i umirujui kola na
opasau ko zna ijem, Mali je beao ivicom ume, prema tabu Petsto prve
crnogorske armije...

12.
Mali je u snu raportirao naelniku taba Petsto prve. Naelnik je, silom sna, bio
bez glave. Sama uniforma i glas. Naelnik je hteo da ga Mali izvesti koliko je
odstupnica preseeno i koliko je talijanskih divizija zarobljeno. Mali je referisao da su
general Besta, pukovnik Allegretti i mrtvi Brambilla u njegovim rukama, a da su pop
Vuki, hodica Merdan i Mustafa Agi u bekstvu, te da moraju biti saekani na putu za
Skadar. Mali je, referiui, pozdravljao, tako da se onesvestio. I na zemlji je primicao
pesnicu slepoonici. Navodio je ta je sve partizanskim jedinicama, Pokretu i
Kominterni poslao iz Bijelog Polja. Naelnikov glas je odgovarao da nita od svega nisu
dobili, ak ni zlizak sapuna, a kamoli kaune metaka i bombi. Mali je opisivao svoj
izlazak iz ice, ruenje mosta, susret s brkajlijom i ostalima, koji nisu shvatili simbol
zmije, jejine, mrtvog tvora, i koji su ga razoruali. Sa crvenog petlia, mediina i
223

prakova za injekcije, Mali je prelazio na mitraljeze i mazge. Pitao je koliko ima do

Kominterne. Glas naelnikov mu se pribliavao, ponavljao da Kominterna jo nita ne
zna o kravi muzari, koja joj je upuena.
San je postajao sve muniji. Nije vie bio u tabu, ve negde u bjelopoljskoj
kasabi. Mustafa Agi, s uhom punim pauine paukova ptica, hodica Muhamed Muho
Muhica, Merdan, s kozom uza se, pop Vuki, otegnutih jajca i obrezanog uda,
pokuavali su da mu dletima i ekiima odvale kapetanski in. Razgonio ih je rii
Antonio Peduto, govorei im da nisu dostojni inova i medalja dobijenih na bojnom
polju. Don Grubane od Bijelog Polja, zmaju, pobijedi nas to prije, dako i nama
lakne! govorio mu je Peduto, okruen droljama, odlazei zatim da se dovikuje s
vojnikom bez smene...
Mali se probudi. Spazi da je na groblju, meu starcima. Sedeo je, zatim, na
jednom od grobova. Gledao je etvrtaste, sede glave. Jeli su utke, dugo, preko mere
vakali hleb i meso. Stresali su se od rakije, gledali u jamu kosturnice. Mali je itao
imena na ploama.
Kako ljetina, ljui?
Loe, ko i ranijih godina, kapetane. No glavno je da Talijane oerasmo nizbrdo.
Je li vas pogodila sua?
Eh, da je samo sua! ree onaj iz jame, izbacujui zemlju i stare kosti: Naisto
se ogolilo i obosilo, kapetane.
Pomoi e se narodu, ljui, ree Mali: Samo da makojede i abare
ispratimo, domae izdajnike za muda povjeamo.
Nama je od svega vanije da eci i brai lijep spomenik podignemo. Da i za sebe
mjesto na vrijeme zauzmemo. Da nam gnjate i kosti paad po ovijem straninama ne
razvlae...
Spisak je, ini mi se, nepotpun, ree Mali.
Ovijema ija imena ita znamo za kosti, ree bezruki: Nekima jo ne daju
plou. Bili su na drugoj strani, za kralja i krunu, kau, pa se kamenu ne daju ni prima!
Nama je ao, jer su i to bila naa eca, naa kopilad...
Stari, urei jo jedno ime, zasluuje tu slavu, ree Mali kamenorescu:
Gruban Mali, kapetan Petsto prve, i agitator Kominterne. Ako ga danas ne
zavedemo, trag e mu se iskopat! Mali sem Pokreta, Progresa, Revolucije, ali
Svjetske, nikoga nije imao. Bijo mi je desna ruka, ljui! Dvjesta puta bih bijo mrtav da
Malia nije bilo! Mali je hvato podla i talijanska, faistika zrna, vrao izdajnike
granate, letijo! Poginuo je na bunker ko pravi junak, juriajui, branei mene i tapsku
arhivu! Dan po pogibiji proizveden je u kapetana. Ukaz o specijalnom ordenu treba
samo da potpie drug Jovo Jovovi, glava Kominterne i Petsto prve, nada Crne
Gore...
224

Mali... udno prezime, pljevaljsko..., ree bezruki, muei se zalogajem: Iz

ovijeh krajeva, svakako, nije. Ili mu je to borako ime...
Dok se dijelijo s duom, molio me da o njemu i njegovom ludom junatvu svue
priam, ree Mali glasom koji se umalo ne prekide: I priau, ko to inim sad, iako
znam da priznanja i slave nikad nee biti onoliko koliko je Mali zasluijo. Jadni moj
Gruban! Kad god se smijo, tekle su mu suze. Zato i nije mogo da se smije koliko drugi,
pa je patijo...
Starci podigoe plou s krivo nasaenom petokrakom na vrhu. Zablistae imena
poginulih, nestalih, slavnih. Mali proita svoje ime na kamenu, ree glasno da je
Gruban zasluio jai in, te da e istorija tu greku morati da ispravi. Mali se raalosti
to je na spisku i ovog puta bio poslednji.
Slava divovima palim za pobjedu revolucije, Svjetske! ree Mali i pozdravi:
Slava sinovima gorde Crne Gore! Slava eci koja dadoe svoje ivote Kominterni!
Slava im, rekoe starci i latie se alatki.

13.
Malia su sprovodili ljenikim putem. Seljak s automatom preko grudi, s nizom
talijanskih bombica na opasau, nije dozvoljavao ostaloj desetorici naoruanih da se
Maliu pribliavaju. Bio je to Maan Zejak, kopiprasica i dmdar, brkajlija to je u
bjelopoljskoj kasabi, onog dana, od Aurelija Botterija, Talijana, kupovao top. Maan je
vodio magarca. Magarac je bio sadnjiv, bezvoljan. Za magarcem se spoticala Miruna,
Malieva domaica iz eoa. S trtfuhom do zuba, s mokrim vimenima ispred sebe, s
ovsenim pletenicama oko glave, krakata udovica proklinjala je rat i slobodu
istovremeno. Miruna je gledala as Malieve umarske nogavice, as magarea muda,
kragnu i puzdru kureu. Kao da je neto uporeivala, stresala se. I tad bi suze potekle
njenim obrazima. Mirunu su spopadali trudovi, jeala je, ali je s magareim mudima
drala korak.
Udovice iji su se trbusi tek nazirali, u crnom kao i Miruna iza magarca,
pridravale su Mariju i Anu. Marija je u naruju nosila novoroene, Ana isto. Marija
nije krila gomilu ordenja, lentu s poetka veka, rusku, fanjelu i rukavice, arape s
naglavcima u boji Petsto prve, opanke nainjene od veprovine, nakurnjak od rude
jarine. Marijin sin, Gruban II, smekao se u snu, sanjao mleko i slobodu. Aninog sina,
Grubana III, probudili su povici s kamenih greda, topovske kanonade, rafali, njakanje
Maanovog magarca koji se praznio po prosviranim lemovima, po polomljenom
oruju, po krvavim kouljama venecijanske divizije. Bol i pouda grili su i krivili
Anine obraze. Razmicala se njena zeja i busenom obrasla usna. Trbuh, slabine i pizdni
ponor drmao je hropac. Ana se dimila. Njene one duplje bile su pune suza,
225

apostolskih kureva, isposnikih jajca, Malieve i magareve ikre. Na elu, meu

nogetinama, meu bradatim sisama, nicao je i prepreivao se ilavi krst svetog Vasilija
iz Ostroga. I Ana je jeala.
Malia prepoznae naoruane grdosije Okladi Modrog Dola Jabuna, svi
Bokovii Radovii Dulovii, veseli Banjoselci Livadiani Krakoevci, Janketii
Medojevii Vlahovii s Ujnia s Lise sa Sela, po ijim je livadama, oko plastova
plotova torova, sa starcima udovicama decom, uz izbacivanje parola Kominterni
Pokretu Progresu, major Petsto prve uvebavao napornu taku doeka slobode. Svi se
oni sruie na poljanu ispred apanovog groba. Udovice Papa ahovia Pavinog Polja
popadae ili od umora ili od alosti za ocem dece u svojim utrobama. Malia neko
nazva samozvancem, pomenu pri tom veanje, ali za muda. Mali se nije osvrtao. Ve
je gledao put Bijelog Polja, iz kog su kuljali dim zmije ptice.
Maliu, kapetane, poteno reci ko ti as prije prii majorski in? blagonaklono
e Maan, rukom dajui znak udovicama da ne nadiru na magarca: Ko te i e te
unaprijedi?
Narod! ree Mali: Ko bi drugo, Maane?
Kakav narod, kakve trice i kuine, glasnu se Miruna ovsenih pletenica i
pohotnih oiju: Ja sam mu ih priila u ambar, da ne vidi niko. Do zore sam mu
bockala rukave. Tadek nijesam znala koga uvam na tavan. Govorae mi, kad bi pao
mrak, da je tek stigo iz Rusije, Poljske, sa velikijeh kola, kako bi Talijanima zado
posljednji udarac. Sve sam mu vjerovala, vjerujem mu i sad, dok ga sprovodite. Viu
da nijesam bila jedina. Ratnika posla...
Miruna, jesi li mu gae krpila?
Jesam, ljui, pa i ako je sramota. Progorijevahu mu. Pa sam mu ih postavila
jagnjeom aprom sat prije nego ste doli i oteli mi ga.
Miruna, jesi li vunu obrnula prema mudima?
Jesam, ljui. Tako sam uinjela. Za apru sam priila ovice, zlatne.
Provjerite...
Da mu ta jo pod muda nijesi turila?
Cvijet jedan, ree Miruna: Mek cvijet...
Miruna, mi znamo e idemo. Zna li kud si se uputila?
Idem za Grubanom, za majorem. Do na kraj svijeta...
Do zatvora, Miruna!
Neka, ree Mimna, ije pege oblie krv i zlato: e bidne izdravo i leo
Gruban - leau i izdravau i ja. Tako zadovijek...
Ako ti ne dadnu da lei njim?
Zamai u se, ree tiho Mimna: Baiu se! Ili u stijenu o vrat, mrtvo krme,
pa s mosta...
226

Miruna, dobro moje dijete, ti nijesi kriva, a ako si kriva, nijesi krivlja od drugih,
ree Maan, kako bi ga uli: Mali se izdavo za tabliju i komesara, za agitatora i
pijuna. On je seosku neja, starce i ecu, naroito udovice, ero da, u ime revolucije,
Svjetske, u ime Petsto prve, skau, krete, vjebaju lei - di se. On je po cijo dan
uijo nagluve babe i edove da za njim pjevaju Amerika i Engleska - bie zemlja
proleterska. Mali je tvrdijo da je most na Limu digo on, a ne epo Blaov Landara!
I ja sam kriva, ljui, ree Miruna: Ja sam priivala lane inove, ne on. ela
sam da dodam zvijezdu, no nije dao. Ja sam brojala i prebrojavala njegove rane, iako
sam znala da ih nije bilo. Ja sam ga previjala, davala mu mlijeka, mojega. Ja sam ga
lijegala u kolijevku, ljuljala, dok je on komandovo divizijama etama armijama. Ja sam
za njim ponavljala da e sa slobodom doi jednakost sloga ljubav meu ljudima.
aputala da se pod slobodom nee raditi, da e sve biti okrunjeno, ispeeno, dabe. Da
ni ovan nee morati na ovcu, ukoliko mu to ne bidne milo, da e se oploavanje ovaca
koza kobila vriti opraivanjem iz aviona, Kominterninog, i da e nam cijo poso biti da
stoci pomiemo repove. I ja sam pjevala Crven je istok i zapad, crven je Balkan sav.
Kriva sam koliko i on, major, im sam one koje smo izgonili na fiskulturu uvjeravala da
sloboda dolazi od Mojkovca i Pljevalja, i da je treba doekati oelien i bez ijedne misli
u glavi...
lem sa zvijezdom ti ostavljamo, komesarsku torbicu sa slamom, levor kola bez
metaka isto, inove majorske emo ti putiti do sasluanja i zatvora, samo nam objasni
ime i kako zaori ovolike ene. Poluee za tobom!
ene su za revoluciju, Svjetsku, ree Mali: Bez ena nema ni Pokreta ni
Progresa. Ni slobode, to jest diktature proletarijata. Bez ena nema ni besklasnog
dmtva, a ni eksploatacije ojeka po ojeku...
Vala si, majore, to lijepo sroijo, glasnu se Maan, obujmivi lica udovica: Za
nagradu!
Onda me puti da uzjaem magarca. Da na njega ukrkam u Bijelo Polje. Da me
vide! Da ne kau da sam nikogovi!
Jai, kuiu i odakoviu, jai ko to su vazda tvoji jahali! hrupi Maan, to se
udovicama dopade: Jai, majore, samo ne zaboravi, at je nepotkovan, nije za
binjik...
Tad se Maan sastavi s grupom seljaka koji su vodili Mariku, harmonikaa,
oigledno Ciganina iz Posran-potoka, i talijanskog generala u opancima. Marika je bila
u nonji Kraljice majke, dine Jelene sa Cetinja. Sa zavojem preko oka, raalovan i
raupan, general Alfonso Cazzoduro vodio je kozu. U naruju je nosio jazavca,
pitomog, tepao mu na srpskom. Cazzoduro je na lobanji imao crven, begovski fes s
kiankom, carigradskom.
Ja sam se borio za Crnu Gom, ree Cazzoduro.
Ja sam se najvie borila, zakikota se Marika, bestidno tresui sisama, lomei se:
227

Zato u od slobode najvie uzeti - ja!

Kurvo zaraenice! gnevno e Mali, to prihvatie udovice: Droljo neasnog
drugog svjetskog rata! Izdajnice nae pravedne, svjetske stvari! Tebe treba na robiju,
vjeitu, u Tuzi! Sa zmijama i guterovima! Da s jeevima, tamo, skuplja buve...
iripizdo bjelopoljska! ree jedna udovica, te Maan u uenju razvue brk:
Prorganice prorgana! Kau da su ti od pike ostala samo telera!
Ma che drolja, popolo primitivo, kakva kurva, putana, narode! zablista devojka
iskraj generala s kozom i jazavcem, pitomim, iz Granareva: Ma che... iripizda... ma
che izdajnica nae... stvari... otrijezni se, popolo... ma che prorganica prorgana... ma
che... merda... bez Marike nit je bilo nit e biti istine, sree, slasti... ni u icama i meu
buvama, ni van ica...
Kako jedna ti, kurva, moe sa mnom, dokazanim ilegalcem, u slobodno Bijelo
Polje! gotovo zapeni Mali kreui obrvama: Ti koja si se onoliko s okupatorima
jebavala...
Po zadatku, ree Marika drei Cazzodura za uho.
Po ijem zadatku, iripizdo?
Petsto prve! nadmono e Marika.
Ti samo to ne pominje generalnu liniju...
Po njoj sam se ravnjala, sve injela!
Maane, drue moj, bore za ideale ovjeanstva, za kooperativu, za novi ivot,
vrati mi u levor jedan metak, gotovo plano e heroj s magarca: Da utuem
klevetnicu revolucije, Svjetske!
Udovice prihvatie da se Maliu vrati metak jer jedino on zna ta e i kako e s
njim. Maan je vodio magarca, smekao se kao u snu. Marika je pominjala
Kominternu, Mali talijanski, faistiki sifilis uopte. Granate su zveale, lie
treperilo...
Bili su na ljenikom mostu, na ulazu u Bijelo Polje. Krovovi su se zlatili, bili
slobodni. uli su se jauci, pesma, lom pleha i stakla. Nazirala se crkva Svetog Petra. Iz
zvona je sukao plamen.
Mali se, kao da je u sedlu, osvrnu. Tad se svih devetnaest udovica stade da pui.

14.
Skriven gustom paprati to je, pogaena, mirisala na pepeo, krv i jagode, Antonio
Peduto je iskraj svog ranca kroz durbin gledao kako Maan i njegovi sprovode Don
Grubana od Bijelog Polja. Jo su bili na mostu, zbog neega se nije moglo dalje.
228

Antonio je brojao Malieve medalje, ponavljao u sebi da tako gnusan kraj nije zasluio
najiskreniji i najlui junak drugog svetskog rata.
Crnogorci, pravi ljudi, oslobodite konopcem vezane Malieve ruke, aputao je
uplakani nesrenik iz paprati i kupina: Molim vas, u ime mita i u ime mrnje prema
istoriji, pustite Don Grubana da pre svih ujae u Bijelo Polje. Nek se i ovog puta
ostvari legenda, nek ostane pria da je Limsku dolinu, da je Bijelo Polje, zauzeo i
oslobodio ovek koji je stvari poezije i pravde najvie dao. Crnogorci, dobri ljudi, ovo
vam iz zadimljene ume govori Antonio, rii Grubanov dvojnik, ovek bez vojske i bez
iega...
Trg je bio usijan i nita se sem ljudskih senki na njemu nije videlo. Kao da nije
zagrevana samo odozgo, praina se dizala sa zemlje i rasla, tako da se Antoniju inilo
da e za koji tren zamraiti soivo njegovog durbina. Antonio je pogled prenosio sa trga
na Komandu s obrenim prozorima. S neto muke, koja mu se prepreivala u grlu, i s
uivanjem, on se seao poslednjih asova provedenih dole...
General Besta tek to je bio stigao iz Kraljiine enife, gde je, s Agiem i
hodicom Merdanom, s popom Vukiem i Crnogorcem pretovarenih grudi, ekao
Grubana Malia. Ucenjeni ovek s plakata, iz mita, nije stizao, te dvoboj nije mogao da
se odigra. Kraljiina govnarnica, najprostraniji i najukraeniji Merdaio Imperije,
odjekivao je: pre nego to bi mu se zamutilo u glavi od smrada i sladunjave vmine, pre
nego to bi pao, general bi po sto i ko zna koji put, izdeklamovao predaju. No oveka
Kominterne i Petsto prve nije bilo da uzme kljueve od Bijelog Polja. Miriui na
enifu, na znoj i rakiju, general Besta je saoptio pukovniku Allegrettiju, petorici
kapetana i porunika, i njemu, Antoniju:
Gospodo i prijatelji moji, danas je osmi septembar Hiljadu devetsto etrdeset
tree, dan kad su nai neustraivi komandanti potpisali kapitulaciju Italije! Znam to
itav sat, ali sam tajnu uvao elei da vidim kako e moje srce, istroeno u bitkama za
ast Italije, podneti vest o deliminoj propasti! Ponavljam, kako biste zapamtili, propast
je - delimina! Apeninsku zemlju oblika izme, Italiju, niko jo nije potpuno porazio!
Rat smo izgubili na militaristikom, ali smo ga u potpunosti dobili na - seksualnom
planu! Pogledajte, uverite se...
General Besta otvorio je vrata salona u kom je spavao, odravao sednice, primao.
Tamo se arenelo dvadesetak devojaka. Antonio se nekih priseao iz Soluna i Atine,
Tirane i Skadra. Neke su mu se ispovedale u Kotoru, Zadru i Dubrovniku. udio se
otkud one u Bijelom Polju. Afrikanka nabreklih dojki i napuklih usana morala je biti iz
Adis Abebe. Najucveljenije su bile Crnogorke, Dalmatinke, Makedonke. Neviene
lepote i polunaga, sva u zlatu, devojka koju su ostale zvale Romana prva je pruila
ruke prema mukim pantalonama. Po njenom nareenju, za tren su svi morali biti kao
od majke roeni.
U ime poraza, to jest pobede! kliknuo je general Besta, kom je Romana prtila
229

muda, opipavala prostatni vor, razvlaila i nadrkavala ud: Antonio, Spartaco,

Amintore, vojsko moja, vano je biti zapamen, a kako - to prepustimo istoriji i
knjigama! nastavljao je dok mu je Romana nabijala prst u mar a penisnu ilu
celivala, lizala, dojila: Samo napred, prijatelji moji, pobednici, pojedimo ono to se jo
danas na Balkanu pojesti da, pa da vidimo kojim emo putem najpre do jadranske
obale..., tresao se od milja, zarivajui jezik, nos, celu njuku u krvavoljubiasti i
abisinski pizdni ponor...
Bahanal je trajao dugo, seao se Antonio. Oficiri su se, svi izuzev Peduta, valjali
po devojkama. Allegretti je brundao da u svaku, za uspomenu, treba nekoliko puta
umoiti. I umakali su, stenjali pri tom, udarali kao da minaju, puili se. Antonio je
pomagao devojkama, nametao ih, eljao im kose, ereio im noge. Govorio im da su
rat, slava i pornografija jedno isto. Nisu ga shvatale, ali su ga nazivale riim bratom.
Amintore je iz Romanine flae sipao po enskim trbusima, sisama, busenju. General i
pukovnik su se, da bi mlai oficirski kadar video kako se sprovodi grupni blud, zavlaili
pod gomilu, ekali da im na usne kane konjaka, vaginalne sluzi, semena. Generalu
Besti vie nije bila potrebna panska napravica za jezik ...
Talijani, sjetite se naega kraja, i nas, poela je jedna od domaih lepotica,
ureujui kosu, vraajui sise na mesto: Nama je do priznanja, pa priajte kako smo
vam, iako bez gaa, bile vjerne. Kako smo vas istinski i ludo voljele, kao brau.
I kako se niste obogatile, jadnice moje balkanske, apnula je Romana, terajui
ve obuenog generala Bestu da joj jo jednom utera jeziinu pod klitoris.
Romana, za nas sa Balkana novac nita ne znai, rekle su, jedna za drugom, tri
devojke, krijui golotinju: Mi smo prave Crnogorke, prave Dalmatinke, i sve to
radimo - radimo iz ljubavi i oduevljenja, iz ludila. Za ove iz Skadra, Soluna i Adis
Abebe ne garantujemo...
O kakva zemlja, o kakve devojke! uzdahnula je Romana, primoravajui
generala Bestu da joj palaca po rupama, da duva u njih: Antonio, htela bih jednog
Crnogorca! ula sam da su u ljubavi smrtonosni, da im gae progorevaju, da kao
volovi riu dok jebu! Antonio, ja imam im platiti, evo knjiice, a evo i zlata...
Romana, sestrice moja, onaj kome gae progorevaju samo to nije tu! rekao je
Antonio, te je generala Bestu obuzela ljubomora to e pria o Maliu, o mitu i istoriji, i
ovoga puta mimo njega.
Mjau, mjau, mjau! mrktao je general Besta miriui Romanine gaice, briui
suze njima: Mjau, mjau, mjau ... o to volim ivot, kiselo ensko meso, a to volim
poraz ideologije...
Gospodine generale, divljaci nadiru! zadrhtao je Allegretti, uveren da o
kapitulaciji ne znaju samo oni: Kako saoptiti vojsci?
Pukovnie, Allegretti, to je briga majora Peduta, rieg maga Antonija, koji je i
inae scenarista svega! proslovio je general Besta vadei iz svojih kofera dragocenosti
230

i trpajui ih u vreu, s Romaninim stvarima: Romana i ja emo autom, pa dokle

stignemo. Vi ostali se snaite. Pukovnie, hvalio si se dvokrilcem, nai Turiddua pa
leti! Antonio, Amintore, Mario, slobodni ste, mate vam ne nedostaje, uverio sam se.
Iznesite kosti iz Crne Gore, prokleta da je, dokopajte se obale! Uzdam se u Boga da
emo se tamo predati Englezima i Amerikancima, ne Nemcima ili partizanima!
Prijatelji, ne zaboravimo jedni druge! Sastanak je, ko preivi, u Rimu! U Via dei
Serpenti, u Ulici zmija i prostitucije! Vie od petnaest godina nas dvoje tamo imamo
bordel! Svima elimo dobar vetar! U Via dei Serpenti moja Romana bie kraljica mira,
bluda, slasti! Ja u stalno biti uz nju, saveznicima u pripovedati kako smo po Abisiniji
i Albaniji, po Grkoj i Crnoj Gori, po Makedoniji i Dalmaciji, vodili drugi svetski rat...
Romana je sela za volan, dala gas. Digla se praina. General Besta nije ni mahnuo.
Pukovnik Allegretti je, s Barbagallom u prikolici motocikla, odjurio preko mosta, prema
dvokrilcu. Amintore, Mario i Franco, Adriano, Claudio i Valerio odjurili su postrojenim
svojim etama. Za njima su, zaobilazei Kraljiinu enifu, pole devojke s generalovog
grupnog bluda, kao i stotinak onih koje su ekale bilo kakvu vest s fronta.
Tad je Antonio uao u odeljenje s razglasnom stanicom i saoptio da kapitulacija
nije delimina, ve potpuna. Svu vojsku je pozvao da krene za njim, prema zapadu.
Pominjao je Don Grubana od Bijelog Polja, jedinog vojskovou kome se treba predati.
Zaorila se pesma, zauo se pla, praina je zamaglila sunce. Tako se Antonio naao u
paprati i kupinama...

15.
Antonio je bio poslednji Talijan koji je napustio Bijelo Polje. Mogao je videti kako
su naoruani seljaci, stotinak njih, ruei trogodinju ianu ogradu, nadirali kao voda.
Oni koji nisu bili pod pukama i mitraljezima nosili su sekire, krampove, vile. Na
Komandu su se bacali bombama, kamenjem. Nikoga ispred sebe nisu imali.
Seljaci su obarali esmu, upali jarbole sa talijanskom i crnogorskom zastavom.
Talijansku trobojku su kidali i razmicali, crnogorskoj su govorili da je kurva zaraenica,
zato to se vijorila tamo gde joj istorija nije bila odredila mesto. Urlali su, nekom bez
prekida naticali majku. Faizam nisu pominjali. Pljakali su apoteku, prodavnicu soli,
Rustemovu magazu s petrolejom i lamparha. Lomljen je han, kroz pendere izbacivane
tepsije i lemovi, dezve i fildani, ogledala sa Bosfora. Skidali su glasnogovornik,
rastezali ice, pominjali duvan.
Gomila se kretala prema tanketi. Starci i deca pljuvali su gusenice, zarasle u
vojniki i psei izmet. Mukarci su sekirama i maljevima udarali po elinim bokovima.
Uvijala su se pregrejana rebra, topio se metal smene kupolice. Krupne i s penom oko
usta, kriale su ene. Podignutih raa, raskoraene kao mukarci, razgrtale su runa
231

busenje pizde i mokrile po tenku. Bilo ih je na hiljade, inilo se Antoniju, dok ih je kroz
durbin gledao. Skakale su po ravnim povrinama tenka. Antonio je zurio u etvrtasta i
dugom dlakom obrasla bedra. Seljanke prevrnue tanketu na bok. Psi i make razvlaili
su gusenice...
Iz Kraljiine enife je grmelo. Tamo se, jo od prolog petka, bio zabarikadirao
tab za odbranu Bijelog Polja, cele Limske doline. Hrana, voda i debana ubacivane su
im jednom dnevno, i to uz litice. S terase i izmeu konica su tukli, ne znajui da e
oslobodioci stii s lea, sa zapada i severa. Pop Vuki i hodica Merdan, Crnogorac s
ordenjem i Mustafa Agi, ije je uho bilo puno dlaka pauine antena, bodrili su Talijane
i sad kad ih vie nije bilo. Krstili su se, uzimali avdes, molili Svevinjem istovremeno,
kosili pri tom mitraljezima, roktali bacaima. uvali su most, dok oslobodiocima most
nije bio ni potreban. Oslobodioci su stizali sa svih strana, kao svetlost, najee vodom.
Antonio je bio siguran da su, potroivi debanu, izili iz enife, da su branima i
gorolomnicima s redenicima preko grudi rekli da su se borili do poslednjeg metka, koji
je, njih petorica su jemci, bio ispaljen za slobodu. Oslobodioci su bili zaokupljeni
dimom i pesmom, sreom, pa nisu znali ko su oni, tab za odbranu sraonice, a i da su
im bili poznati, ko zna da li bi ih upitali to su u nebo onoliko gruvali, to su plaili
pele. Oslobodioci su ili mostom, za Maanom kopiprasicom, koji je prema zatvoru
sprovodio Mariku i jednookog generala s kozom, guave pripadnike Muslimanske
dobrovoljake milicije, Don Grubana od Bijelog Polja sa svih trideset i sedam udovica.
Heroj na magarcu podizao je vezane ruke, pozdravljao narod, klicao Petsto prvoj,
etiristo devetoj, Kominterni. Pominjao je revoluciju, ali Svjetsku.
Grubana Malia, najistinskijeg oslobodioca, niti je ko sluao niti ko razumeo.
Njegove krike o dobroti i estitosti, o zmiji i jejini, o bratstvu i jednakosti onih koji su
bili protiv talijanske vladavine, nadgluivali su plotuni, odnosili vetar i ptice. Vitez pod
lemom i praznim orujem je plakao. Plakao je i Antonio, apui:
Crnogorci, ljudi moji dobri, kud me to sprovodite? Zar preko Lima i u zatvor, s
oloem Posran-potoka, s kolaboracionistima? Mene koji sam stvari otpora doprinosio
koliko god su mi duh, um i mata doputali...
Gledana kroz Antoniove suze, Kraljiina enifa liila je na nagnjilo konjsko kopito
s gromobranom. udom suza i sna, svetlosti koja je iz neba tekla, pred enifom se
vijorila bela zastava, ko zna kad skrojena i opivena zlatnim resama. Zastavu predaje
drao je tobonji roak kraljice Jelene, Crnogorac s medaljama, s bersaljerskom
kapom, sa slepim miom priivenim na reveru. Pop Vuki je bio okamenjen. On je
stajao izmeu nosila, vojnih, i Kraljiinog roaka, koji je glavinjao o magazama u
plamenu, o trgovinama iz kojih se iznosilo i nekud vuklo. Popu Vukiu se sva krv izlila
u muda, na njima je drao pekir, natopljen hladnom rakijom, te nije mogao preko
usana da prevali dobrodolicu u desetercu. Muhamed Muho Muhica Merdan, hoda i
poslednji naelnik kriznog taba za odbranu Polimlja od Don Grubanovih armija, bio je
232

okruen domaim Crnim kouljama, Abazom i Duanom, mitraljescima koji su

redenike, uvane tobo za svoje lobanje, ispalili niz liticu enife, u govnarnik. Hoda
Merdan, Abaz Suljagin i Duan Bajov, Koritar, poznat po pljakama i ubistvima iz
zasede, drali su po up meda, za oslobodioce. Oslobodioci su hitali prema
Allegrettijevom aerodromu, pa nisu stigli da vide najudniji splet drugog svetskog rata,
Mustafu Agia u begovskim haljinama, i Ismeta iz Posran-potoka, u odelu
vazduhoplovnog talijanskog kapetana. Agi je bio pognut, s podonjacima punim
mokrog baruta, limskog peska, joda. Agi je bio sputenih akira od carigradske oje,
s dugakom ljubiastom ciganskom Ismetovom ilom u utrobi. Bio se sagnuo da uzme
poslednji avdes, da od Duea i kralja Emanuela III od Savoje poite zatitu od
crnogorskih i dalmatinskih partizana, koji su bili zauzeli i crkvu i damiju, i koji su
odozgo tukli, kadli je Ismet priskoio i zabio mu ga, bie iz straha kao nikad dotad.
Granata je pala nedaleko, Agi se uplaio za enifu, pred kojom ga je zadesio Ismetov
metak, pa je stegnuo srce, spleo creva, stisnuo mar, te jaha Posran-potoka, poznat i
kao ciganski Vilin konjic, nije iz Mustafinog guznog prstena mogao da izvue svoj
cazzone. Ismet se, tad, davljeniki privio uz svoju rtvu, uz Mustafu, prebacio mu
ljubiaste sise preko ramena i oko guavog vrata, stegao ga zatim ispod pazuha.
Prizivali su Alaha, plakali, liili na abe, dok je neko iz grupe oslobodilaca penio da
Kraljiinu govnarnicu treba sasei, i to u korenu, a zatim izbrisati iz pamenja i
istorije...

16.
Zemlja drhti od slobode, ak se i puka iz temelja ljulja, te se majoru Pedutu ini
da e vojnik, ije telo podsea na ugljenisani kalabreki plod, odozgo pasti. Iz bajoneta
koji bukti laju vetrovi i ice. Vrelijeg i sudbonosnijeg dana ne pamti Antoniova dua.
Nebo je od kamena i suza, zemlja jevanelja i krstova od zvuka i sumpora. Gruvanje
topova, suk poara na obalama, eksplozije granata koje su podizale vode Lima,
prekidale su Antoniov razgovor s vojnikom.
Salvatore... pao je Rim... najzad... dok oni tvrde da je time pao i ceo svet...
oficiri su se razbeali sa svojim kurvetinama... neto vojske predvodim ja... dok ti ovo
apuem, Crne koulje, ije su vilice od pleha, urlaju Rat mora biti dobijen rat rat rat!
Svet mora biti na na na! Zatim pevaju, ridaju, na predaju ne pomiljaju. Neki su se
polivali benzinom naftom rakijom, i palili, gledao sam kako plamte crne krpe... vojnie,
da li si i ti sluao kako su crni legionari, odlazei u smrt, izgovarali Dueovo ime...
kakav je krah u Dolini gonoreje, kakav poraz, gledan s neba...
... divizijo... prijatelji... puka moja divlja... to vie nije ala s poetka nae
prie... nije opklada... kurvini sinovi, pljakai i palikue, kokoari i govnojedi, ubice
233

moga Augusta, vi nikad neete saznati ta je plamen u grlu, ta kanonada u srcu...

brao moja sramotna, to mi ne mahnete rukom dok beite iz zemlje koju ste poharali i
u crno zavili... to mi ne doturite pregrt vode zemlje magaree piae... od vetra mi od
ei od vatre nebeske izgoree oi, sprie ui, otpadoe usta... kukavice nitkovi izelice,
triperai varalice na kartama smrdibube apeninske, ne ostavljajte ranjene svoje
drugare... halo zemlja, halo Antonio, halo... ta je ovo, ko mi to opet iz drela hajde da
ispriamo kako je stvarno bilo, makar u krvi i ranama...
Salvatore, hajde da zavrimo ovu hroniku, ti i ja... jer smo je nas dvojica i
zapoeli... hajde da do kraja ostanemo protivu istorije, njene knjievnosti, njenih
datuma i brojki, njenih lai... hajde da ispriamo kako je stvarno bilo, makar nas jo
jednom anatemisali...
... halo... zemlja... halo Calabria... sirota moja majice, dok ti govorim, dok ti
ake ljubim, ja se ispod bajoneta drim... vetrovi me nebo huka vetra oko cevi kao
nitavnu krpu obru, te jedva stiem ime tvoje da izgovorim... majice, obeao sam ti
bio da iz rata neu doi sam, da u uraditi to i kralj... majice, oenili me jesu, ali ne
devojkom, ve svinjom, najcrnjom svinjom drugog svetskog rata, te ne znam kako u
s takvom izabranicom preda te...
Salvatore, evo kako se, za tebe i za mene, zavrio drugi svetski rat, prozvan
prekretnikim. Ti si majci svojim sestricama ocu opisivao kako si preko Abisinije
Grke Crne Gore beao, kako si od straha gae punio a srce pri tom pesnicom stezao,
kadli su te u Bijelom Polju, o prokleto nek je, stigli i uz tanketu poboli. Majka i otac
nisu znali kakva e ti biti budunost s nevestom klopavih uiju i uvrnutog repa. Molili
su Boga, rimskog, pristajali na svaku drugu ivotinju. I ti si drhtao pred Bogom,
vojnim, gore ispod bajoneta, pokazivao strah od crnog svinjskog poroda. Pominjao si
Hristovu krv, samilost, datu ljudima pre vere i straha, psalme. No na vojni Bog nije
mario ni za Bibliju, ni za jevanelja, najmanje za sina, Isusa, koji se ponovo rodio
pedesetak metara od mesta u koje se bila utvrdila tvoja puka. Na Bog je jeo, pio,
preko ramena bacao kosti. Zavapio si da te sauva od svinje, obeao da e veito
ostati bez vode hleba ljubavi, kako bi imali drugi. I tad je na Bog odmahnuo, rekavi
da si ti svinja, te da mora i konati svinjski. Poljubio si Bogu ruku, bila je slana krvava
boanska, i stao da se kao strailo okree oko cevi...
... ali ja nisam hulio, Antonio, moj prijatelju i moj rii brate... govorio sam Bogu
da verujem da stvari i oseanja, u dodiru s njegovim duhom, postaju zlatne i svete.
Verujem u tvoju dobrotu, o oe svih nesrenih, ranjenih i izgubljenih, cvokotao sam,
kao to verujem, da si pre svega to postoji, pre mraka i svetlosti, pre kamena i vode,
pre ptica, bio ti, koji si mlad i vedar. Antonio, ja sam kriv. Bog je bio sutina,
plemenitost, kojima sam se, ogavnom priom o krmai, previe pribliio...
Salvatore, ti si u pomo prizivao svojih sedam sestara, zvao sise i mleko iz
Bologne, gutao paukove ar icu. O amore, pevao si, o jedina, o da ti je znati kakva je
234

Limska dolina u koju je zakoraila njihova sloboda. I tad se narod, malo i veliko, sjurio
na trg. Prevrtali su tanketu, vadili iz praine i ispod gusenica Augustove stvari.
Montenegrini, sirotinjo, sve to zakopano imam, uzmite, nosite, ali mi ostavite
Augustov ealj i no, pauka i ogledalce, pisma i fotografije, pesmaricu i mia, kako bih
imao sa im pred njegovu majku ..Salvatore, ne znam da li su te uli, ali su se
Augustovim ogledalom i eljem, dok si ih molio, sluili. Milovali su njegovog pauka,
mia, gutera, tepali im. Zatim su spazili da je kundak tvoje puke srastao sa zemljom,
a da si ti na sto pedesetom metru neba i slobode. Saalili su se, stali te zvati:
Hej, Taliano! Hej, tico!
Hej, saldato! Kraj je rata, sleti s neba!
Hej, oee! Ako savije krila, junae, ako padne na koljena, po talijanski, nita ti
neemo! Hej, tico crnokljuna, sloboda je! Hej, saldato, evo vode i hljeba, evo trave i
korijenja dijeliemo ko braa! Samo sleti i ne plai nas vie...
Salvatore, ne znam da li si ih uo i razumeo. Pokazivali su hleb, grane, koje su
brstili. Pominjali su so, mleko, neiju kozu. Nita im nisi odgovarao, tako da sam
pomiljao da ti je srce stalo od straha i ege. Skinuemo te, tico! rekli su i stali se peti
uz puku. Beao si pred njima gore, povlaio se prema bajonetu kao Augustov pauk.
Stigla su te dvojica. Teglili su te, govorili ti da si sav od smole. Ti kao da si bio srastao s
vatrom i s elikom. Taliano, to si tro za naijem evojkama? pitao je prvi, onaj to
je stajao na ramenima donjeg. I to si ih jebavo u tanketu? dodavao je drugi,
izmahujui sekirom. Ti nisi hteo da savije krila. Sekli su te dugo. Noge tvoje pale su
na zemlju, glava za njima. Onda su obojica sili dole i nastavili da pevaju. Veselei se,
skaui, sprtili su bogalja, cevanica i taka dugih sedam metara, deaka kojeg je
Lorenzo nazivao sinom Gaetanom. Salvatore, zar to nisi gledao?
Bog je u kazni... Antonio... kazna u Bogu... a sve u dobroti i pravdi... u ptici...
A sad zbogom, Salvatore. Evo gde se i ja udaljujem od tebe, ja, rii pas i
neovek, koji je kriv za sve to se desilo. Zbogom, moj sine. I oprosti to sam ti tek
danas poslao smenu. Da si kojim udom ranije odatle otiao, vetar bi odneo moju
najpakleniju metaforu. A ta je tvoj mali ivot prema jednoj metafori! Eto, tebe vie
nema. Nisam te bio dostojan. Nisam o tebi nita estito napisao. A zasluio si da ue u
jevanelje. Vidi kakav sam ti, ja propali pisac i pornograf, podigao spomenik! Poivaj
gore, u nebesima, ptico moja, ugljenii se pod bajonetom koji je odavno probio nebo i
pauinu. Za svoju malu, dugo nebrijanu i danas odrubljenu glavu ne brini, jer ubio sam
te da bih te opevao. Zbogom, moja pesmo, moj nakazni, moj divni svete! Salvatore,
vie niega nema sem tebe koji se udaljuje, sem vatre koja mi prepreuje put a onda
za mnom puzi kao zmija, sem gustih kapi to iz tvojih rana mare i kaplju dole. I gle
uda: tamo gde kapi tvoje katranaste krvi padnu, tamo niu cvetovi! I narod, dobra i
pravdoljubiva crnogorska sirotinja, po ijoj smo zemlji posejali toliko latinskog zla,
runih rei, vatre i sifilisa, plae nad tim cveem, jer ne zna otkud ono, to cvee, i kako
235

to da je onako isto i miriljavo, belo. Dobra moja sirotinja veruje u uda pa, iako je
dan slavlja, zagrauje puku. Sirotinja ne sluti da tvoja puka mahnita, da bajonet
zvidi. Sirotinja misli da je, jednom zasvagda, doao kraj rata, da e ljudska krv, glava,
ubudue imati bilo kakvu cenu. Oni uju bajonet, ali misle da se tako oglaavaju srea i
mir. Oni plau od radosti, miriu i ljube tvoje cvee, pokazuju jedni drugima rane,
medalje, dok se ti okree u nebu. Oni igraju i pevaju oko spomenika, jer nas i nae
bolesti nema, a ne znaju, jadna im majka, da bajonet zuji i greje nebo, i da mi, i nama
slini, nikad nismo daleko. Zbogom, moj Salvatore, o kome ne napisah jevanelje.
Zbogom, Crna Goro, koju sam unakazio i smrtno zavoleo. Zbogom, moje rtve. Ubio
sam te da bih te opevao. Ha-ha-ha! Antonio, sad na svoju storiju stavi taku. To e
znaiti da je svemu doao kraj, i da ti ve gore rukavi...

17.
Antonio je sluao kako zemlja tutnji, kako se izvrava kazna ljudska, kako se
glasovi pribliavaju. Oi su mu bile zatvorene, usne ispucale. Izgledalo je da pada u
san, a aputao je:
Doite, predau se utke. Potujem vas, volim vas, jer znate ta je sloboda, a ta
ropstvo, koje smo svuda posejali. Brzo k meni. Neu traiti pomilovanje. Neu iz
nedara vaditi fotografije najdraih, ne zato to nikog nemam, ve to me stid od vas.
Mirno u saekati metak u elo, udarac sekire, malja. Doite, sjurite sa tih stranina, i
smodite moju glavu, raspolutite je, prospite po kupinama moj zaraeni mozak. Doite,
stignite brzo, strpajte mi u drelo pregrt zemlje, pepela, vi koji niste krivi za dananju
sramotu, krv, pornografiju. Doite, stanite mi nogom za vrat. Priznajem da vie ne
zasluujem da gazim vau zemlju. Mislio sam da je posipam suvim zlatom. Zato sam
sve beleio? Zla bi bilo manje, ili bi bilo zaboravljeno, da nije bilo mojih zapisa o Dolini
oskrnavljenih crkava, ikona, pravoslavnih jevanelja. Ovako nema zaborava, te zlo
ostaje sa svedokom. Doite, uzmite rukopis koji je protivu datuma i istorije, ali ga
nemojte spaliti. I oprostite to sam na jedno mesto sakupio toliko bola i bede, to sam
se tako dugo i strasno bavio ljudskom nesreom. Sve je zbog Don Grubana od Bijelog
Polja, s kojim sam se poistovetio jo prvog trena. Malia sam sreo i zavoleo, i u tome
je sva moja srea. Nisam mogao ni o emu drugom da piem sem o njemu, o tome to
ste proitali, to ete jo proitati. Ako vam budu smetali moja gorina, jad i smeh,
preterivanje bez koga nema pesnitva, ne sahranjujte me tamo gde se kopaju ljudi. Za
mene je, i inae, psee groblje. Ako mc zakopate na primernom mestu, ne zaboravite
da u kamen ukleete da me jednog kinog jutra, kod bjelopoljske esme, ostavila
poljska cirkuska druina, da sam se zbog sestre, proklete Anna-Marije, odmetnuo u rat,
i da sam bez uspeha tragao za svojom Petsto prvom. Mislim da bi najbolje bilo da me
236

zaboravite. Doite!
Antonio otpi. Kornjaica poe njegovom rukom, ivicom dima, i zavue se u
torbak, meu stranice rukopisa o heroju na magarcu. Antonio se, za tren, zaboravi.
Antonio se umalo ne ugui Malievim suzama...
Beograd - Ljubljana - Zaka pod Alpima, 1965.
Osterberg - Ljubljana - Beograd, 1981.

237

1 Momak, mome, mladi.

2 Mladost, mladost, prolee lepote. Poznata masovna pesma faistike ere u Italiji.
3 Skaredna pesma; svinjarija.
4 Katarina, Katarina, to mi govori takve rei...
5 O srce, srce nezahvalno... sve je prolo...
6 enski polni organ, stidnica, pizda.
7 Moje srce nastanjuje zlatan san.
8 Devojko moja iz Bolonje...
9 Raditi.
10 Sutra.
11 Kaplare.
12 Ubiti, zaklati.
13 Sardinac.
14 Vojnik.
15 Ljubav.
16 Srce.
17 Pogrdan izraz za junjake; odgovara naim izrazima gegula, seija.
18 mar, anus, dupe.
19 Ako ti je razbijem.
20 Daleko od tebe.
21 Petli.
22 Ljubavi moja, noas ili nikad, / Poljubie me, poljubiu te...
23 Kako te silno volim... / Ove rei ljubavi...
24 Vojni svetenik, Otac.
25 Muki polni organ, ud.
26 Moja najlepa pesma si ti, / Ti si ivot...
27 U ratu dupe je najbolje.
28 Najbolje elje i komplimenti, drue Maliu!
29 Runim enama aeroplan. / A lepima kurac na dlan...
30 Karfiol, cvetaa, u vojnikom govoru homoseksualac, dupedavalac.
31 Daj joj ga mekanog, daj joj ga tvrdog...
32 Heroju, Vue, Oslobodioe!
33 iveo toranj u Pizi... koji se naginje, koji se naginje, ali koji ostaje uspravan...
34 Rim vlada, Rim vlada!

238

35 O divote... jutro i sunce...

36 Strah.
37 Metnut ga u dupe vrhovno je zadovoljstvo / Nema ni ireva, nema ni tripera / Ni
straha od zaea...
38 Ako ti je razbijem, neu ti je platiti...
39 Ve u ti je zakrpit paretom kanapa ...
40 Slatki moj!
41 O jadna, o jadna...
42 O jadna, o jadna, / O jadna Crna Goro...
43 Pobediti. Jedna od najpoznatijih masovnih pesama Mussolinijeve ere.
44 Majko moja, najlepa pesma si ti.
45 O Lukrecija, / nikad ne bih pomislio / Da ima etiri dlake u otvoru dupeta...
46 Luckast.
47 Proslavljena i lepa Domovino, / iva zvezdo.
48 Due, Due, ko nee znati da umre... / Kad bude hteo, sa zastavama na vetru, /
Pojuriemo k tebi...
49 Slavna i lepa zemljo.
50 Ti si iva zvezda.
51 Za Kralja, za Duea, alala!
52 Za Benita Mussolinija, alala!
53 Zdravo, narode heroja!
54 ivela, besmrtna Domovino!
55 O Italijo, o majko moja, Ti koja samo za pobede zna...
56 Papa Pio na jastucima / guzii Mussolinija / Papa bum - zi bum - zi bum...
57 Gledajte, Jagnje Boje, gledajte, Jagnje koje oprata grehe ljudske!
58 Mir s Tobom i s duhom Tvojim!
59 Gospod s vama.

239