VRT

Zejdi Smit

SMEH IZ GROBA
ale i porodica

Mog oca nije mnogo toga oduevljavalo, no voleo je komediju. Bio je ak zaluenik za
komediju, premda je ovo toliko esta pojava u Britaniji da skoro nije ni vredno pomena. Poput veine Britanaca, Harvi bi svake veeri okupio porodicu oko ugaslog ognjita da bi iznova i iznova gledali iste polusatne komine situacije, kako reprize tako i na videu. Ske pod
nazivom Mrtav papagaj znali smo napamet. Oseali smo ono uobiajeno religiozno strahopotovanje prema itiju Brajanovom Montija Pajtona. Ako smo se po neemu uopte
isticali, nije to bilo po vrsti ve po meri. U naem muzikom centru u vidu drvene kutije, ploe
sa komedijama bile su brojnije od ploa Bitlsa. Ploa Gunsa1 Idem natrag za Boi vrtela se
tokom itave godine. Voleli smo da o sebi mislimo kao o nekome koga je teko zadovoljiti,
kao o nekome ko se gnua prostih poalica slepstik komedije Beni Hil je bio ispod naeg
kolektivnog nivoa. Pretpostavljam da nam je vie odgovarao izraz snobovi komedije.
Ukoliko se ostavi bez nadzora, snobovtina u pogledu komedije moe da istisne svu
radost iz ove delatnosti. Naposletku ponete da na komediju gledate kao Hemingvej na
narativ: strukture nalik ledenom bregu, gde su sve velike dubine zadovoljstva skrivene
pod vodom, dok je povrinsko zadovoljstvo ale njen nekako najmanje bitan deo. Kod
mog je oca ova sklonost bila posebno izraena. Bio je protiv trgovaca alama. Bio je nepoverljiv spram revijalne veselosti popularne televizijske take Morkam i Vajz,2 dok je veselu lascivnost njihovih rivala, Dva Ronija,3 osuivao. Bio je alergian na humor zasnovan
na rasi i seksu, i to u daleko veoj meri od bilo kojeg crnca ili ene u njegovoj uoj familiji.
Harvijevo poimanje dobre zabave bio je Bi-Bi-Sijev sitkom Steptou i sin,4 sumorna pria
o dvojici staretinara koji se ne podnose i koji dane provode u beketovskoj gomili smea,
ljutei psiholoke slojeve jedan s drugog. Svaka se epizoda zavrava tako to se sin (neostvareni lozof koji se osea zarobljenim u prljavom porodinom poslu) predaje egzistencijalnom oaju. to je tunija i turobnija komedija bila, to se Harviju vie sviala.
Omiljeni mu je bio Toni Henkok, komiar srastao sa oajanjem, kako u ivotu tako i u
radu. (Henkok je umro od prevelike koliine droge 1968.) Harvi ga je imao na ploama:
1
Guns (eng. The Goon Show, Goons) popularna serija radio komedija koja se davala na nacionalnom
radio programu Bi-Bi-Sija u periodu od 1951. do 1960. godine, u kojoj su stalnu postavu inili Spajk
Miligan, Hari Sikom i Piter Selers. (Prim. prev.)
2
Morkam i Vajz (eng. Morecambe and Wise) komiari Erik Morkam i Erni Vajz, koji su nastupali zajedno u televizijskim i radio emisijama u periodu od 1941. do 1984. godine. (Prim. prev.)
3
Dva Ronija (eng. Two Ronnies) skeevi u izvoenju Ronija Barkera i Ronija Korbeta koji su se prikazivali na prvom programu Bi-Bi-Sija od 1971. do 1987. godine. (Prim. prev.)
4
Steptou i sin (eng. Steptoe and Son) sitkom koji se prikazivao na Bi-Bi-Siju od 1962. do 1965. i od
1970. do 1974. godine. (Prim. prev.)

102

drevna, dvadeset godina stara zbirka long-plej ploa. Serija se zvala Henkokovih pola
sata i bila je to komedija situacije u kojoj Henkok igra narodsku verziju sebe i, kako se
meni inilo, mog oca. Olienje engletine, neobrazovani ratni veteran iz radnike klase sa
drutvenim i intelektualnim aspiracijama, ija izmiljena adresa elezniki produetak
broj 23, Istoni im savreno doarava sumornost londonskih predgraa koja tee neemu boljem (kao da je im dovoljno znaajno mesto da bi uopte postojao njegov istoni
deo). Harvija ste, u meuvremenu, mogli pronai na adresi Etelstanovi vrtovi broj 24, Vilsden
Grin (teskobno naselje koje je ime dobilo po drevnom engleskom kralju), do koje se stizalo takoe eleznicom. Henkokova srceparajua nesposobnost da se prikae kao bitnik iz
srednje klase ili da se ikako drugaije izvue iz rupe u kojoj je roen Harviju je predstavljala veliki izvor zadovoljstva, uprkos injenici da je upravo takva bila i situacija u kojoj se on
nalazio. Voleo je Henkokov optimizam, a nain na koji bi se ovaj uvek razoarao prosto je
oboavao. Ovu je ljubav preneo na svoju decu, to je rezultiralo injenicom da smo nasledili ukus za komediju prethodne generacije. (Roen 1925, Harvi je bio dovoljno star da nam
bude deda.) S vremena na vreme bih namamila prijatelje u svoju sobu i primorala ih da
sluaju Davaoca krvi ili Amaterski radio. Ovo nikada ne bi sretno prolo. Zahtevala bih
potpunu tiinu, imala naviku da podiem gramofonsku iglu i ponovo putam odreeni
deo ako bi bilo kakva sluajna buka priguila neku reenicu, i uopte ubijala svako potencijalno zadovoljstvo koje bi ova prilika mogla pruiti tako to bih nadugako objanjavala
humor i odlike perioda koje bi mogle zamagliti taj humor: knjiice sledovanja, ilinge i fardinge,5 novie za parking-sat, i slino. to je bilo teko proturiti u vrlom novom svetu komedije Bilmeza,6 Policajca sa Beverli Hilsa i Isterivaa duhova.
Kako se ispostavilo, Henkok i nije bio toliko anahrona pojava. Genealoki govorei, Harvi
je ispravno opipao puls britanske komedije, jer je Henkok dao Bazila Foltija, Folti je dao
Alana Partrida, a Partrid je dao besmrtnog Dejvida Brenta. Henkok i njegovi naslednici
sluili su kao nepresuni izvor tema za razgovor izmeu mog oca i mene to je bila presudna spona meu nama u vreme kad nas je, u smislu klase i u svakom drugom smislu,
svaka godina samo jo vie udaljavala. Kao i u mnogim britanskim porodicama, tome je bio
kriv univerzitet. Kad sam se vratila kui nakon prvog semestra u Kembridu, nismo mogli
da razgovaramo o stvarima koje sam nauila, o Ani Karenjinoj, D. E. Muru ili Gavejnu i njegovom strahovito dosadnom Zelenom vitezu, jer Harvi nikada o tome nije uio no uvek
smo mogli da razgovaramo o Bazilu. Bio je to razgovor koji je trajao decenijama, uveliko
prevaziavi onih dvanaest epizoda u okviru kojih se pojavio sam Bazil. Te su nam epizode bile samo odskona daska; nastavili smo da opsesivno stvaramo Bazila jo dugo nakon
to su njegovi tvorci to prestali da ine. Dobra komedija situacije razvija se u mati. Moju
generaciju to to nikada nije videla stan Dejvida Brenta u Kancelariji7 nimalo ne spreava
da zamisli njegovo unutranje ureenje: nesretno odabrani plakat koji je prikazivao Atinu,
ogromnu konzolu sa igricama, smene magnete za friider. Slino tome, za mog je oca
5

Farding (eng. farthing) novi u vrednosti od etvrt penija koji je izaao iz upotrebe 31. decembra 1960. godine. (Prim. prev.)
6
Bilmez (eng. The Jerk) lmska komedija sa Stivom Martinom iz 1979. godine. (Prim. prev.)
7
Kancelarija (eng. The Oce) britanski sitkom koji je 2001. godine poeo da se prikazuje na drugom programu Bi-Bi-Sija i koji je imao nekoliko meunarodnih verzija. (Prim. prev.)

103

zamiljanje kolske karijere Bazila Foltija bila veba iz kreativnosti. Mora da nije poloio
malu maturu, objasnio mi je jednom Harvi. I to je bio poetak nevolja. Kad razmiljate o
sitkomu, uviate detalje koji su u Britaniji gotovo uvek pokazatelj drutvenog sloja: Henkokov otrcani homburg eir, Foltijeva kravata, Partrideve rukavice za vonju kola, Brentove kopije italijanskih odela. Moi smejati se tim stvarima pravo je olakanje. U britanskoj
se komediji surovi statusni simboli iz stvarnog ivota neutraliu i iznose na videlo. U mojoj
porodici je, u svakom sluaju, to bio nain da se razgovara o stvarima o kojima nismo eleli da razgovaramo.
Kad je Harvi ve bio jako bolestan, u jesen 2006. godine, otila sam da ga obiem u starakom domu u primorskom gradiu Felikstou, naoruana paketom DVD diskova Folti
tauersa.8 U to se vreme ve davno bio razveo od moje majke, to je bio njegov drugi razvod, i iveo je sam na tmurnoj istonoengleskoj obali, daleko od svoje dece. Kako je ve
deceniju bio na dijalizi (prvi je bubreg izgubio zbog kamena, drugi zbog raka), telo je sada
poinjalo da ga izdaje. Nameravala sam da mu ostavim te diskove kako bi neim ispunio
duge sate dokolice i usamljenosti, no kad sam stigla, nismo imali o emu da priamo te
smo ih, naposletku, ko zna koji put zajedno gledali on na jedinoj stolici tamo, ja na podu,
zbijeni u toj sumornoj sobici starakog doma, sasvim izvesno najmanje zabavnog mesta
na kojem se ikada naao ako ne raunamo iskrcavanje u Normandiju 1944. godine. Odgledali smo nekoliko epizoda jednu za drugom. Smejali smo se. Najvie onda kad je Bazil
granom izmlatio ostin 1100, to je bio in nadahnutog beznaa koji se poklapao sa naom
situacijom. A zatim smo gledali dodatke, u kojima smo otkrili pravu malu bombu skrivenu
meu nostalgijom i biserima sa snimanja:
Bila je to verovatno mogla je biti moja ideja: da ona bude za trunku manje otmena od
njega, jer nismo videli ta bi ih u protivnom privuklo jedno drugom. Imam u glavi tu predstavu
o njenoj porodicu koja se bavi ugostiteljskim poslom na junoj obali, ona negde radi u anku,
a on demobilisan i prima otpremninu, znate, i ode na pie, i tu je ta... ankerka u anku i on joj
se svidi zato to je tako otmen. I oni tako dou na ideju da se venaju i zajedno vode hotel i sve
je to bilo nekako romantino i idealistiki, a zatim ih je sustigla sumorna stvarnost.
Tako je glumica Prunela Skejls odgovorila na pitanje o motivaciji sa stanovita komedije (i klase) koje je mog oca muilo dvadeset godina: zato su se, zaboga, oni venali? Pitanje koje ako se na umu ima njegov sopstveni zakasneli, propali brak sa gotovo duplo
mlaom Jamajkankom mora da je u njemu odzvanjalo glasnije od smeha sa snimka.
Kad je konano uo objanjenje, uzdahnuo je zadovoljno, kao pravi snob za komediju.
Nedugo nakon moje posete Harvi je preminuo u osamdeset i prvoj godini. Rekao mi je da
eli da mu na sahrani sviraju Its All Over Now, Baby Blue. Kad je doao taj dan, uspela
sam toga da se setim. No, zaboravila sam koju je verziju eleo (milozvunu, melodinu
Baezovu). Umesto toga je dobio podrugljivog Dilana u fazi nakon raskida, zbog ega se
moglo zakljuiti da je moj otac blage prirode okupio svoje prijatelje i porodicu da bi im sasvim jasno, s one strane groba, poruio da odjebu. Da je to bila komedija, Harviju bi izmamila poluosmeh, ali nita vie od toga. Bilo je to suvie nepristojno za njegov ukus.
8
Folti tauers (eng. Fawlty Towers) britanski sitkom u kojem Don Kliz igra Bazila Foltija, vlasnika
hotela Folti tauers u primorskom gradiu Torkiju. (Prim. prev.)

104

Pri roenju, u sobu ulazi dvoje ljudi, a izlazi troje. Pri smrti, ulazi jedna osoba, a ne izlazi nijedna. Ovo je neprevaziena ala Martina Ejmisa. Svia mi se metaziki apsurd koji
pronalazi u smrti, taj oseaj da se smrt uopte ne deava da je ona, zapravo, suprotno
od deavanja. Ima lozofa koji ovu alu ozbiljno shvataju. Sa njihovog stanovita, jedino
to preostaje kad se suoite sa smru kad se suoite sa apsurdnim ne-licem smrti jeste
da se smejete. Nije to smeoni, neveseli smeh likujueg ateiste, koji uspeva da pobedi ono
to on naziva smru i sopstveni strah od nje. Ne: ovo je daleko vie uznemirujue. Potie iz
nemone, oajne svesti o tome da se smrt ne moe pobediti, da joj se ne moe prkositi,
da se ne moe shvatiti pa ak ni da joj se ne moe pribliiti, jer nije tu; to je samo re koja
nita ne oznaava. To je istinski smean smeh, od one vrste koja kae smej-se-ili-e-te-stii-suze. Ima mnogo nade, neogranieno mnogo nade ali ne za nas! Ovo je neprevaziena ala Franca Kafke, dosetka koja obasjava nitavilo. Kad sam deo posmrtnih ostataka
svog oca nakon kremiranja stavila u taperver kutiju za sendvie i poloila je na svoj pisai sto, bila je to ala koju sam poelela da ispriam.
Suprotno tome, smrt o kojoj priamo i sa kojom se nosimo svakog dana, smrt koja ima
smisla, ne-apsurdna smrt to je samo oznaka, lanjak, prigodna zamena. Tu vrstu smrti
sam vrsto naumila da nametnem svom ocu, dok je umirao. Kako sam ja to zamislila, Harvi
je umirao sa smislom, linearno, u skladu sa scenarijem koji su nadgledali i kojim su upravljali ljudi oko njega. Paljivo osmiljena, poput amerikog sitkoma: Vic u kojem moj otac
umire. Trebalo je da se zavri sa stvarnim dogaajem po imenu Smrt, koji bi on iskusio i za
koji bi bio spreman. Uradila sam sve to je uobiajeno i banalno. Stavila sam mu diktafon
kraj kreveta, kako bih snimila njegovu ivotnu priu (to ga je zbunilo nije mogao da vidi
povezujuu nit). Izluivale su me preoptereene medicinske sestre. Odbijala sam da trpim
bilo kakav pesimizam svog oca, bilo kakav oaj. Najsmenija stvar u vezi sa umiranjem jeste koliko mi, ivi, traimo od onih koji umiru; kako ih molimo da nam olakaju. U bolnici
sam se dodvorila doktorima i ubacila u itavu priu ono to Britanci nazivaju novim novcem. Harvi me je sa zbunjenim poluosmehom posmatrao kako sprovodim u delo ono to
sam naumila. Na sve moje revnosne predloge odgovarao je sa: Da, duo ako tako eli,
jer znao je dobro da imamo posla sa Nacionalnim zavodom za zdravlje, u okviru kojeg se
raaju i umiru svi Smitovi, i da je moj novi novac znaio samo to da e mu isto to osoblje,
u istoj toj bolnici, davati istu terapiju, samo u neto lepoj sobi, sa prozorom, a moda i
televizorom. Pustio me je da radim svoje, oseajui da mi te stvari neto znae, premda
njemu nisu: Da, duo ako tako eli. I dalje sam mlatila granom drveta po ostinu 1100;
on je to ve bio poprilino prevaziao. A zatim, kad je to sasvim prevaziao, kad je bio na
dalekoj drugoj strani niega, medicinska mi je sestra pruila priliku da vidim telo, to sam
ja odbila. Bila je to greka. Ostala sam zaglavljena u looj ali u kojoj se ivi ovek neobjanjivo pretvara u dvadesetak unci praha i svi se ponaaju kao da to uopte nije ala ve,
naprotiv, najrazumnija stvar na svetu. Telo bi bilo korisno apsurdno, konkretno apsurdno.
Znala bih ili barem tako ljudi kau da to to lei tu, na ploi, nije moj otac. Ovako sam
propustila smrt, propustila telo, dobila prah, i iz tih sam injenica pokuala da izvuem
priu, onako kako to pisci rade; no umesto toga sam se nala u nekoj vrsti stazisa. U trenutku u kojem se nita nije desilo, i u kojem se i dalje nita ne deava, zauvek. Kasnije su me
obavestili, da bi me uteili, da je i Harviju promakla smrt: bio je usred reenice, dok se alio

105

sa svojom medicinskom sestrom. Nije ak ni znao ta ga je snalo!, rekla je glavna sestra,

to je bilo smeno, jer ko to doavola uopte zna?
Prisustvo smrti je u porodici Smit potaklo opsesivni carpe diem. Nakon to je Harvi
umro, moja je majka u Africi srela mlaeg oveka i udala se za njega. Mlai od moja dva
brata, Luk, otiao je u Atlantu da ostvari san i postane zvezda rep muzike. Obe su odluke
zvuale kao obeavajue pilot epizode novih sitkoma. A zatim sam i ja pokuala da se prikljuim promenama tako to sam se preselila u Italiju. U svojoj praznoj kuhinji, vee uoi
odlaska iz zemlje, uronila sam prst u prah svog oca, stavila prah u usta i progutala ga, i bilo
je neeg veoma smenog u tome smejala sam se dok sam to inila. Nakon toga sam imala oseaj da se dugo nisam ponovo smejala. Ili bilo ta radila, zapravo. Izmiljeni svetovi bili
su mi van dohvata, delovali su krajnje besmisleno, da ne pominjem onu velianstvenu
ljudsku zabludu: Da, duo ako tako eli. Dve mi je godine u Rimu pogled iao od praznog monitora do aice praha i natrag to je bio scenario koji niko, an ni u Britaniji, ne
bi uspeo da pretvori u sitkom. A onda me je, dok sam se spremala da odem iz Italije, nazvao Ben, moj drugi brat, da mi javi vesti. eleo je da mi saopti da je raskrstio sa dugom
porodinom tradicijom pasivnog divljenja komediji. Odluio je da postane komiar.
Ispostavilo se da je odluka da se postane komiar in trenutnog samostvaranja. Nema
nikakvih posrednika koji vam stoje na putu, nema galerista, izdavaa ili distributera. Drutvena klasa nije problem; ne morate da poloite malu maturu. Na neki nain, bio bi to
dobar poziv za naeg oca, kreativnog oveka iji su esti pokuaji da napreduje uvek bili
osujeeni, ili je barem on tako smatrao, zbog akcenta ili porekla, nedostatka obrazovanja,
veza, sree. Razume se, Harvi nije bio, sam po sebi, duhovit no to i ne morate uvek biti. U
svetu komedije, ako ste apsolutno odluni u nameri da pet minuta stojite na pozornici sa
mikrofonom u ruci, neko u Londonu e vam to omoguiti, makar jedanput. Ben je bio
odluan: ostavio je dodatnu nastavu koju je do tada drao; napisao je materijal; nabavio
je karte za mene, moju majku i moju tetku. Moje je lino miljenje bilo da je doiveo nekakav manji nervni slom, to je bila zakasnela reakcija na gubitak. Pretvarala sam se da mi je
drago, kupila avionsku kartu, doletela. Kao deca smo bili nerazdvojni, no otkako je Harvi
umro jedva da sam ga viala; osetila sam da nai odnosi slabe, da se pretvaraju u klie
odnosa starijeg brata i sestre, da smo na nekoj novoj formalnoj distanci, uvek pomalo
posramljeni jer ini se da u ivotu odraslih ne postoji jednostavan nain da se zadri
bliskost iz detinjstva. Seam se da me je kao dete zapanjilo koliko retko nai roditelji razgovaraju sa svojom braom i sestrama. Kako je to bilo mogue? Kako se to dogodilo? A
zatim vam se to dogodi. No dok sam mislila na njega kako stoji tamo gore sam, sa mikrofonom, trudei se da bude smean, ponovo sam osetila onu bliskost sijamskih blizanaca:
dok sam strepela za njega, bilo je to kao da strepim za sebe samu. Nikad nisam mogla da
gledam kako se bilo ko bruka na pozornici, a kamoli neko s kim sam u krvnom srodstvu.
Ne bi mi bilo tee ni da mi je rekao da e mu tu, na toj improvizovanoj pozornici u majunom, mranom podrumu londonskog paba, uraditi teku operaciju na srcu.
Bila je to arolika gomila. Pre Bena su dva mukarca i dve ene izveli zastareli ske koji je
nepogreivo ukazivao na oksfordsku berbu, negde iz 1994. Izvesna hladna otmenost proimala je njihove karikirane prikaze napetih sekretarica, neurotinih nastavnika klavira, zaboravnih profesora. Stavili bi lane brkove i perike i naizmenino izvodili zamiljene scena-

106

rije u kojima se sve manje i manje smenih stvari deavalo. Bila je to komedija iz davno
prolog vremena. Devojke, premda odevene kao devojke, vie to nisu bile, dok su mladii
imali stomake i proreenu kosu; slabani trag nekadanje ljubavne veze unutar pozorine
trupe alosno ih je obavijao; svi obeavajui sastanci sa ljudima iz Bi-Bi-Sija doli su i proli.
Ovo su sada radili iz istog prijateljstva, ili iz seanja na prijateljstvo. Dok sam posmatrala
taj uas koji se odvijao, jedno potisnuto, traumatino seanje isplivalo je na povrinu; seanje na audiciju koja mora da se dogodila negde u vreme kad je ta trupa komiara oformljena, vrlo verovatno u istom gradu. Ova je audicija imala oblik poslovnog doruka, askanja
o komediji sa dvojicom mladia, tada lanova Kembrid futlajtsa,9 a sada popularnog
britanskog televizijskog dvojca. Ne seam se ta sam tano rekla. Seam se samo nategnutih osmeha, gutanja kajgane u tiini, oseaja slobodnog pada ljudskog tela. I zakljuka, koji
nam je svima bio oigledan. Uprkos tome to sam mnoge godine provela na rvnju na kojem se gradio ukus za komediju, nisam bila duhovita. Ni najmanje.
Voditelj programa je upravo najavio mog brata. Ben je izaao na pozornicu. Osetila
sam kako me poklapa veliki talas istonoengleskog fatalizma, koji je bio obeleje mog
oca; sada sam ja bila njegov staratelj. Ben je nosio svoju uobiajenu urbanu neformalnu
odeu; bio je jedini crnac u prostoriji. Poela sam da ljutim etiketu sa pivske ae. Odmah
sam osetila kako e da nastupi, onako kako smo uvek nastupali u detinjstvu za nekoliko
stepeni pomereno u odnosu na kurs koji bi drugi oekivali od nas, koji god to kurs bio.
Veeras je ta strategija imala oblik uvodne pesme o Olimpijadi, a posebna je panja bila
posveena dresuri konja. Bilo je smeno! Smejali su mu se. Postojano je nastavio bilo je
to sporo, tmurno izlaganje koje se u odreenoj meri zasnivalo na Harvijevom naizgled
beskonanom pesimizmu. Ovo ne moe na dobro izai. Bila je to Harvijeva reakcija na sve
vesti, koliko god one objektivno dobre bile od istorijskog upisa deteta iz porodice Smit
na pravi pravcati univerzitet do raanja dece i osvajanja nagrada. Kad se razboleo, dijagnoza raka donela mu je tipino britansko, izopaeno zadovoljstvo: to ba nikako nije
moglo na dobro izai i ta izvesnost gotovo da ga je umirila.
ekala sam, poput svog oca, na neku greku, na neuspelu alu. Nije je bilo. Ben je jednu alu posvetio hip-hopu, jednu svojoj tek roenoj kerki, jednu svojoj svee izmiljenoj
karijeri komiara. Jo jedna pesma. I dalje sam se smejala, kao i svi drugi. Naposletku sam
osetila da smem da podignem pogled sa podmetaa za pivo i uperim ga na pozornicu.
Na njoj sam ugledala svog brata, kojem nije bilo osam godina, kao to uvek oekujem,
ve trideset, i koji je delovao savreno oputeno, kao da je roen sa mikrofonom u ruci. I
onda se zavrilo niko nije umro. Sledei put sam gledala Bena nekih desetak nastupa
kasnije, na Edinburkom festivalu Frind10 2008. Nije ba bio pokopan te veeri kad sam
se ja pojavila, ali je bio ozbiljno ranjen. Za njega je to bio ok jer mu je bilo prvi put. Da se
posluim izrazom iz sveta komiara prsao je. Isprva nije shvatao zato: bio je to isti tip
prostora na kojem je nastupao u Londonu prisan, pun pripitih ljudi i sve u svemu isti
9

Kembrid futlajts (eng. Cambridge Footlights) amaterski dramski klub osnovan 1883. godine u
Kembridu, koji je posebno popularan postao ezedesetih godina XX veka; u njegove su se lanove,
izmeu ostalog, ubrajali i Daglas Adams, Don Kliz, Stiven Fraj, Hju Lori i Ema Tompson. (Prim. prev.)
10
Edinburki festival Frind (eng. Edinburgh Festival Fringe) najvei umetniki festival na svetu
koji se od 1947. godine odrava u Edinburgu tokom tri nedelje u avgustu. (Prim. prev.)

107

materijal. Zato je ovog puta smeh bio slabiji? Zato se na jedan odreeni vic uopte nisu
smejali? Povukli smo se do anka da se pregrupiemo, kao i svi ostali komiari. U komediji
je analiza potpunog neuspeha, ili gotovo potpunog neuspeha, jasan, nesentimentalan
proces. Diskusija je tehnike prirode, blia samoispitivanju muziara nego pisca: ova nota
je falirala; tamo si promaio ritam. Znala sam da mogu da kaem Benu, iskreno i bez straha da u ga povrediti: Bilo je to zbog pauze presporo si doao do poente, i on e rei:
Aha, i sledee veeri e pauza biti kraa, a poenta doi tano na vreme. Naruili smo jo
piva. Ono to ne shvatam je ne shvatam ta se dogodilo sa novim materijalom. Mislio
sam da je dobar, ali... Drugi komiar, koji je takoe naruivao pivo, se ubaci: Jesi li to
prvo ispriao? Da. Nemoj poeti sa novim stvarima. Njih ostavi za kraj. To to se tebi
neto novo jako svia ne znai da to treba da ide prvo. Nije jo spremno.
Pili smo mnogo, sa mnogo veoma pijanih komiara, do kasno. Dok sam se trudila da
odrim korak sa dosetkama i albama, oseala sam se kao da sam kasno stigla na bojno
polje na kojem je bilo krvi do kolena. Komiari su imali auru preivelih i govorili su jezikom zajednikog, bolnog iskustva: o mestima za nastup gde je bilo suvie toplo ili o mestima koja su bila suvie skuena, o uasu nezauzetih stolica, o tome ko je za ta nominovan, ko je dobio dobre ili loe kritike i, razume se, o nansijskim mukama. (Neki od izvoaa u Edinburgu budu na nuli, veina ih zapadne u dugove, a gotovo niko ne zaradi.) Bilo je
udno gledati mog brata, ranije lana moje porodice, kako postaje deo ove porodice, dok
sva njegova preanja interesovanja i naela, kao i njihova, sada podrazumevaju samo
jedno jedino, ali kljuno pitanje: Da li je smeno? I to je jo jedan razlog zbog kojeg valja
zavideti komiarima: kad pogledaju neispisan list, oni makar uvek znaju koje pitanje moraju postaviti sebi. Mislim da jasnoa njihovog cilja objanjava zapanjujui fenomen, svojstven komediji: mogunost izuzetno brzog napredovanja. Komedija je Lazareva vetina;
moete poginuti na sceni, a zatim se ponovo uzdii. Nije neobino da vidite osrednjeg
mladog komiara u januaru, a zatim, kad ga ponovo vidite u decembru, naiete na komiara koji je otkrio ta mu ide, transformisanog umetnika, iskuavaoca smrti.
Rasel Kejn, relativno novi britanski komiar, takav je iskuavalac smrti, ona vrsta komiara koji ne doputa ni minut da proe a da ga ne ispuni smehom. Ila sam da ga gledam
poslednje vee njegove serije nastupa u Edinburgu. ou se zvao Strahovite mane, to je
fraza preuzeta iz jedne negativne onlajn kritike njegovog edinburkog nastupa iz 2007.
godine pod naslovom Prosti klie i iznureni stereotip, to je opet fraza preuzeta iz negativne kritike njegovog debitantskog nastupa iz 2006, Teorija pretvaranja Rasela Kejna.
Sve ove kritike poticale su od jednog jedinog oveka, Stiva Beneta, istaknutog britanskog
kritiara komedije koji pie za veb sajt ortl. Kejnov je problem bila klasa britanski problem. Ovaj samoprozvani deko iz Eseksa iz radnike klase (premda je, ziki, vie liio
na nekoga iz June Amerike nego engleskog predgraa; pljunuti peva Entoni Kidis) svoj
nastup temelji na sledeoj problematici: kako biti stranac u sopstvenoj porodici, sin zatucanog oca iz radnike klase, koji eli da bude intelektualac. Kejnovom je ocu njegova strast
za itanjem krajnje sumnjiva, njegovo interesovanje za umetnost jednako priznanju seksualnog zastranjivanja. Kejnova dilema, po prirodi stvari, ima i svoje nalije tipino britansku pizmu prema istim tim ljudima kojima ga njegova interesovanja pribliavaju. Srednjoj klasi, gardijanistima (onima koji itaju leviarski nastrojene liberalne novine Gardijan),

108

samozadovoljnoj eliti zbog koje je i postao svestan sopstvene klase. Ne mogu da odem
kui, ne mogu da odem od kue: tema bliska mom srcu.
Godine 2006. Kejn je svoj materijal izlagao suvie prosto, preterano eksploatiui prirodni talenat za grotesknu komediju zasnovanu na zikom: njegov je otac bio nezgrapno, deformisano udovite, gardijanisti zaluene budale to poskakuju preko pozornice.
Godine 2007. i dalje je bio napadan, no ideje su mu bile bolje, portreti detaljniji, usavreniji; poeo je da pronalazi ravnoteu, to je retka meavina nadahnutog verbalnog sparinga i delotvorne komedije zasnovane na zikom. Trea srea: predstava Strahovite
mane nije imala gotovo nijednu manu. I dalje se sve vrtelo oko klase, no dogodilo se nekakvo magino sjedinjenje u celinu. Nisam mogla a da ne primetim da ono za ta romanopiscu moe biti potreban itav ivot, dobar komiar moe da postigne za tri sezone.
(Kako prikazati iskustvo radnike klase srednjoj klasi, a da se ono ne oslabi. Kako ostati
ljutit, a ne dopustiti ljutnji da unakazi delo. Kako duhovito prikazati najozbiljnije stvari.)
Publika oboava iskuavaoce smrti kakav je Kejn. Naposletku, to je ono na ta daju
pare: broj smejanja po minuti. Manje vole one komiare koji su se umorili od neprestanog
smeha i ude za malo tiine. Nazvau to komedijakom muninom. Komedijaka munina je krajnji oblik onoga to je moj otac oseao: ne samo da je prianje viceva jeftina
umetnost; sve u vezi sa javnim nastupom komiara je, na neki nain, sramna prevara. Pretpostavljam da je za komiara ove vrste to isto kao kad ljubavna veza poe naopako. Ponete tako to elite da se ljudi smeju tano na onim mestima na kojima ste vi to naumili,
onda se oni uvek smeju ba kad vi elite da se smeju onda ponete da ih mrzite zbog
toga. Ponekad je ovaj oseaj samo privremena stvar. Komiar se vraa javnom nastupu i
pronalazi novi uitak u umetnosti izazivanja smrti, kao i potovanje prema toj umetnosti.
Ponekad, kao u sluaju Pitera Kuka (kojeg su kolege komiari, u jednoj britanskoj anketi,
proglasili najveim komiarem svih vremena) komedijaka munina postane smrtna bolest i takvog komiara tek najtei smeh na svetu moe zadovoljiti. Pred kraj ivota, kad mu
je profesionalni uinak na polju komedije bio ravan nuli, Kuk se kao slualac ukljuivao u
radijske emisije pod pseudonimom Sven iz Svis kotida (oblast u severozapadnom Londonu); u tim je pozivima s jakim norvekim naglaskom priao o depresivnim norvekim
temama, to je verovatno bila njegova najsmenija i najsumornija izvedba.
Na drugom kraju ove skale senzibiliteta nalazi se antikomiar. Antikomiar ne samo da
dozvoljava da ga zadesi smrt na pozornici; on je tavie priziva. Endi Kaufman je bio antikomiar. Kao i Leni Brus. Tomi Kuper je svetli britanski primer. Njegova je komina persona
bio neveti maioniar. Namerno je izvodio loe maioniarske trikove i priao nadrealne viceve koji su imali oblik zen zagonetki. Zaista je i umro na pozornici, pokoen sranim
udarom 1984. za vreme televizijskog nastupa koji je iao uivo. Bilo mi je devet godina i
gledala sam ga na televiziji zajedno sa Harvijem. Kad se Kuper sruio, smejali smo se i
smejali, zajedno sa ostatkom Britanije, da bismo tek kad je emisija prekinuta i kad su pustili
reklame shvatili da se nije alio. U Edinburgu je prole godine nastupao jedan antikomiar.
Zvao se Edvard Akzel. Niste uli za njega nisam bila ni ja, nije skoro niko. To mu je bio tek
drugi nastup u Edinburgu. Moda je to bio sretan spoj mog sumornog raspoloenja i njegovog morbidnog materijala, no ja sam mislila da je njegov ou, Zar stvarno moram da
komuniciram sa vama?, bio jedan od najudnijih, i najboljih, ivih nastupa koje sam ikada

109

videla. Nije poeo ni s tutnjem ni s cviljenjem. Nije zapravo ni poeo. Mi, publika, sedeli
smo u napetoj tiini u maloj mranoj prostoriji, i ekali. ulo se neko petljanje oko kasetofona, jedva ujna muzika, neije mrmljanje iza pozornice: Pozdravite... Edvarda Akzela.
Izgovoreno bez ushienja. Neki ovek je izaao. Proelav, u ranim etrdesetim, trapav, sasvim neupadljiv. Rekao je: Kako ste?, nekako beznadeno, a zatim odluio da eli ponovo
da pone. Otiao je sa pozornice i ponovo se pojavio. To je ponovio nekoliko puta. Prostorijom je zavladalo oajanje. Naposletku se zaustavio ispred mikrofona. Mislim da ete se
svi setiti, mrmljao je jedva ujno, rei Vitgentajna, velikog lozofa dvadesetog veka, koji
je rekao: Ako je ljudska vrsta zaista s nekim odreenim razlogom dola na ovaj svet, to
sasvim sigurno nije bilo da bismo se zabavljali. Duga, gotovo nepodnoljiva pauza. Ako
biste to imali na umu dok ja nastupam, bio bih vam zahvalan. Zatim je poeo da pie maginim omasterom po velikom bloku sa listovima, neemu to bi analitiar u nekoj reklamnoj agenciji iz Ejlsberija mogao da mazne iz svoje kancelarije (Akzel je, u stvarnom ivotu, analitiar u jednoj reklamnoj agenciji iz Ejlsberija). Bio je to spisak stvari koje ne treba
oekivati od ovog nastupa. Zajedno smo proli kroz njega, stavku po stavku. Nastup je
trebalo da bude:
Bez golotinje.
Bez ongliranja.
Bez imitiranja bilo koga poznatog.
Bez pominjanja krugova u itu tokom nastupa.
Niko nee biti zaet tokom nastupa.
Bez direktnog bavljenja bilo kakvim kontroverznim pitanjima...
I naposletku, a smatram da je to najvanije
Bez povraaja novca.
Prepoznala sam duh svog oca u ovom spisku: Nee to na dobro izai. Zatim nam je rekao
da ima kutiju sa slagalicama iza pozornice, ako bilo kome bude opasno dosadno. Potom
je nacrtao grakon sa osom x, koja je predstavljala VREME, i osom y, koja je predstavljala
NAKLONOST, na kojem je pratio odvijanje nastupa. Podeok prvi, nisko dole: Hajdemo
svi na pie ovo je besmisleno. Podeok dva, neto vie: Okej, nastavi, nema veze. Podeok
tri, i dalje tek na pola puta: Mogli bismo doveka biti ovde. Smatramo da je ovo sjajno. Pogledao je u svoje cipele, a zatim, sa blagom agresijom, u publiku. Nikada neemo stii do te
take, rekao je. To je... to se nikad nee dogoditi. Sad su se ve svi smejali, no smeh je
bio pomalo sumanut, iaen. Nesmotreno je od komiara da bude toliko iskren prema
publici. Da zapravo kae: ta god ja da uradim, ta god vi da uradite, svi emo mi umreti.
Kad je konano stigao do viceva (A sada dolazimo do dela nastupa rutinski nazvanog
materijal, iz oiglednih razloga.) Akzel ih je imao desetak ispisanih na ruci i bili su veoma
smeni, no do tog nas je trenutka ve ubedio da su vicevi najbeznaajnija stvar koja tu moe
da se izvede. Bilo je lako i divno verovati da je ovaj nastup istinski raspad sistema koji su
spasavali samo naa panja i puka sluajnost. (Bili smo u zabludi, razume se. Svako posrtanje, svako mrmljanje su identini, svako vee.) U predvorju posle nastupa prodavali su se
kalendari, na kojima su svaki mesec pratile banalne fotograje Akzela u krevetu, kako se
umiva, kako peke ide na posao, kako stoji na ulici. Moj se kalendar nalazi na radnom stolu, pored mog oca u njegovoj taperver kutiji za sendvie. Na naslovnoj strani prikazan je

110

Akzel meu gondolama u supermarketu. Ispod fotograje pie: ivot je beskrajan, sve
dok ne umre Edit Pjaf. Svaki mesec ima poruku. Novembar: Zima dolazi to! April:
Koga briga. Jun: Ovo nije ivot koji mi je obean. Ima mnogo nade, beskrajno mnogo
nade ali ne i za nas!
Poslednje veeri Edinburkog festivala u drugoj maloj, mranoj prostoriji sa pijanim
ljudima ekala sam da nastupi moj brat. Bilo je oko dva posle ponoi. Na festivalu su bili jo
samo komiari; sva je publika otila kui. Ponovo sam strepela za njega no on je odradio
svoj nastup i ubio je. Bio je oputen. Nita mu nije kvarilo nastup; pauza je bila dobro podeena. Zatim je nastupio neki mlad momak iz Australije i nadugako priao o otvaraima
za ae, i on je ubio, takoe. Moda svi ubijaju u dva ujutro. Zatim kraj kraja: poslednji komiar je izaao na pozornicu. Bio je to Endi Zalcman, ogroman, visok ovek sa naelektrisanom Ajntajn frizurom i otrom politiko-satirinom takom koja je izazivala smeh svakog
minuta. Krenuo je samouvereno, duhovito, i istog je trenutka bio saseen; ovo je bilo praeno kolektivnim uzdahom publike jer je taj koji ga je sasekao bio Danijel Kitson, prilino
stidljiv, neobian mladi komiar iz Jorkira koji izgleda kao bradata meavina pecaroa i
nastavnika geograje. Kitson je osvojio nagradu za komediju Perije 2002, kad mu je bilo
dvadeset i pet; nadaren je za izvrsne narative, nastupe oblikovane poput pria Alis Manro,
sentimentalne i divne. Ushienje komedijakog snoba pronelo se prostorijom. Bilo je to
kao da se Nik Drejk pojavio na nastupu Dejmsa Tejlora. Kitson je veselo sasecao Zalcmana, a Zalcman mu je uzvraao. Njihove su se doskoice kretale po spirali, du besmislenih
putanja, sudarale se, nadmetale i razdvajale. Kitson se dao na deljenje reklamnih letaka za
Na zajedniki nastup, sutra!, nastup koji nije mogao postojati jer je festival bio gotov.
Svi smo uzeli po jedan. Zalcman i Kitson su se raspojasali; ale su vrcale okolo, odnosile su
se na sve, itava je prostorija postala komedija. Vladala je nekakva histerija. Pogledala sam
u svog brata i videla da su i njega uhvatili bolovi u stomaku, oboje smo bili presamieni i
plakali, i poelela sam da je Harvi tu, i tog sam trenutka osetila kako se neto u meni oslobodilo.
Moram da priznam da sam ranije unela jedan ukras za potrebe komedije: moj otac vie
nije u taperver kutiji za sendvie. Bio je, i to godinu dana, a onda sam kupila lepu italijansku art deko vazu za njega, sasvim providnu, kako bih mogla da ga vidim. Vaza je otmena
i nije smena kao kutija za sendvie, no odluila sam da e Harvi u smrti dobiti ono ega
nije ba imao mnogo za ivota. Za ivota je Britanija bila surova. Bila je to nacija podeljena
potanskim kodovima i akcentima, kolama i prezimenima. Humor njenog naroda pomogao je da se to podnese. Ne morate biti duhoviti da biste iveli ovde, ali pomae. Henkok,
Folti, Partrid, Brent: u mojoj se svesti svi oni dre za sredinje preage klasnih lestvi Engleske. To velikim delom i jeste komedija njihove situacije.
Osamdeset i jednu je godinu moj otac bio raspoloen za istu igru, mada njegova situacija nije bila toliko komina; barem ivljenje u njoj nije to bilo. Sluaj, ispriau ti vic: njegova je majka bila slukinja, otac mu je vozio autobuse; poloio je prijemni za gimnaziju, no
cena uniforme za srednju kolu prevazilazila je porodini budet. Ne, ekaj, sledi jo bolje:
kad mu je bilo trinaest, napustio je kolu da bi punio mastionice u advokatskoj kancelariji,
da bi loio vatru u kaminu. Kad mu je bilo sedamnaest, otiao je da se bori u Drugom svetskom ratu. Pedesetih se oenio, zasnovao porodicu i, otkrivi da ima dobro oko, okuao se

111

u komercijalnoj fotograji. Fotograje su mu bile dobre, otvorio je mali studio, no zatim ga

je poslovni partner uvalio u neku mutljavinu o kojoj nikada nije eleo da pria. Brak mu je
propao. I sad dolazimo do preokreta: ezdesetih je morao da pone sve iz poetka, kao trgovac. Sedamdesetih se oenio po drugi put. Stigla je nova tura dece. Vrhunac je dostigao
kasnih osamdesetih, kao vii trgovac u rmi koja je bavila direktnim oglaavanjem prodavao je papir, ba kao Dejvid Brent. Napokon, (donja) srednja preaga! Kuica, pola vrta,
pogodba sa lokalnim nastavnikom klavira koji je poduavao Bena i mene zajedno, dve guze
zbijene jedna uz drugu na klavirskoj stolici. No to nije potrajalo, ni drugi brak nije potrajao, i zavrio je sa jedva malo vie od onoga sa im je poeo. Kad je sluao moj prvi roman,
Beli zubi, na traci, i kad je u liku Arija Dounsa prepoznao grubu putanju sopstvenog ivota,
dobro je to podneo, uvidevi paralele, ali i razliku: On je imao vie sree od mene! Roman
je predstavljen kao komina proza. Po Harviju, pripadao je anru smej-se-ili-e-te-stii-suze. I kad mi je ona kutija Folti tauersa stigla kao jedino nasledstvo (zajedno sa jednim
demperom, nekoliko atlasa i fotograjom Venecije), stiglo me je pomalo od oboje.
(S engleskog prevela Nina Ivanovi Mudeka)

112