VIRDINIJA VULF

IZMEU INOVA
ROMAN

Naslov originala:
Virginia Woolf BETWEEN THE ACT, The Hogarth Press, 1941
Napomena Leonarda Vulfa:
Rukopis ove knjige je bio zavren, ali nije bio konano revidiran za tampu u vreme smrti
Virdinije Vulf. Verujem da ne bi vrila nekakve vee ili materijalne izmene, iako bi pre
konanog odobrenja verovatno napravila dosta sitnih ispravki ili revizija.

Prevela Slavica Stojanovi

Prevod objavljen u IP Svetovi / Novi Sad, 1991

Bila je letnja no i razgovaralo se, u velikoj sobi sa prozorima otvorenim ka bati, o septikoj
jami. Optina je obeala da e dovesti vodu u selo, ali nije ispunila obeanje.
Ga Heinz, supruga seoskog plemia, guskolika ena sa oima iskolaenim kao da vide u
jarku neto to bi ona halapljivo progutala, ree izvetaeno: Kakva tema za razgovor u ovakvu
no!
Onda nastade utanje; mukala je krava i to je navede da kae kako je udno, kao dete se
nikada nije plaila krave, samo konja. Ali onda joj je, malom detetu u kolicima, veliki zapreni
konj projurio na santimetar ispred lica. Njena porodica, rekla je starcu u fotelji, ve vekovima
ivi blizu Liskarda. Humke na groblju su dokaz.
Napolju je zacvrkutala ptica. Slavuj?, pitala je g-a Heinz. Ne, slavuji ne idu tako visoko
na sever. To je dnevna ptica, cvrkue nad dnevnom sonom masom, nad crvima, puevima,
zrnevljem, ak i u snu.
Starac u fotelji g. Oliver iz Indijske civilne slube, u penziji rekao je da je poloaj koji
su odabrali za septiku jamu, ako je dobro uo, na rimskom drumu. Iz aviona, rekao je, jo se
uvek mogu videti, kao jasni belezi, oiljci od Britanaca; Rimljana; i od elizabetanske plemike
kue; i od pluga, kad se oralo brdo da se poseje ito u vreme Napoleonovih ratova.
Ali vi se ne seate..., otpoela je g-a Heinz. Ne, toga ne. On se jo sea i ba se spremao
da im kae ega, kad se spolja u neki zvuk i ue Iza, njegova snaha, s kosom vezanom u kikice;
imala je penjoar sa izbledelim paunovima. Ula je kao labud koji pliva svojim putem; pa je
ustuknula i zaustavila se; iznenaena to je tu nala ljude; i upaljena svetla. Sedela je sa svojim
siniem kome nije bilo dobro, izvinila se. O emu su govorili?
Rasprava o septikoj jami, ree g. Oliver.
Kakva tema za razgovor u ovakvu no!, ponovo je uzviknula g-a Heinz.
ta je on rekao o septikoj jami; ili pak o bilo emu?, pitala je Iza, naginjui glavu ka
seoskom plemiu, Rupertu Heinzu. Srela ga je na dobrotvornoj zabavi; i na partiji tenisa. Dodao
joj je oljicu i reket to je bilo sve. Ali je na njegovom opustoenom licu uvek oseala
misteriju; a u njegovom utanju, strast. To je oseala na partiji tenisa i na dobrotvornoj zabavi.
Sad je to osetila po trei put, moda samo malo jae.
Seam se, upao je starac, moja majka.... Seao se svoje majke kako je bila veoma
krupna; da je kutiju za aj drala pod kljuem; pa ipak ba u ovoj sobi dala mu je Bajrona. Ima
vie od ezdeset godina, rekao im je, da mu je majka dala Bajronova dela ba u ovoj sobi. Zastao
je,
Pohodi u lepoti slina noi, citirao je.
I opet:
Ne, mi neemo lutati vie u kasnoj noi, ti i ja.
Iza die glavu. Rei su napravile dva prstena, savrena prstena, koja su ih ponela, nju i

Heinza, kao dva labuda niz vodu. Ali njegove sneno bele grudi bile su okruene guvom
vodenog soiva; i ona isto, bila je upetljana pauinom oko stopala, svojim muem, berzanskim
posrednikom. Sedela je na svom tronocu, klatei se, sa obeenim kikicama i telom kao valjak od
kaua, u izbledelom penjoaru.
G-a Heinz je bila svesna emocije koja je kruila meu njima, ukljuujui i nju. ekala je
kao to se saeka da zamre napon orgulja da se izae iz crkve. U autu, na povratku kui u crvenu
vilu u kukuruzitu ona e to razbiti, kao kad drozd leptiru iskljuje krila. Dozvolivi da protekne
deset sekundi, ona ustade, zastade, a zatim, kao da je ula da je zadnji napon odumro, prui ruku
g-i Dajlza Olivera.
Ali je Iza, koja je trebalo da se digne istog trenutka kada se digla g-a Heinz, i dalje sedela.
G-a Heinz je piljila u nju svojim gusolikim oima, halapljivo gutajui, Molim vas g-o
Dajlza Olivera, budite ljubazni da primetite da ja postojim, to je ova morala da uradi,
diui se konano sa stolice, u svom izbledelom penjoaru, s kikicama koje su visile niz oba
ramena.

Poinc Hol je na svetlosti ranog letnjeg jutra izgledala kao kua srednje veliine. Nije spadala
meu kue koje se pominju u vodiima. Bila je previe porodina. Ali je ta beliasta kua sa
sivim krovom i sa krilima isturenim pod pravim uglom, koja je, na alost, leala nisko na livadi,
dok je obala gore imala rub drvea pa se dim kovitlao sve do gnezda vrana, bila poeljna za
ivot. Vozei se pored nje, ljudi su govorili meu sobom: Pitam se da li e ovo ikad doi u
prodaju? A oferu: Ko tu ivi?
ofer nije znao. Oliverovi, koji su kupili kuu pre neto vie od jednog veka, nisu imali veze
sa Vairingovima, Elvijevima, Meniringovima ili Bernitovima, starim porodicama koje su meu
sobom sklapale brakove i u smrti leale isprepletane, kao koren brljana, uz grobljanski zid.
Tek neto preko sto dvadeset godina Oliveri su bili ovde. Kad se penje glavnim stepenitem
postojalo je jo jedno, sa zadnje strane, proste merdevine za poslugu tu je jo uvek stajao
portret. Dugaak ut brokat gledao se do pola puta nagore; a kad se stigne do vrha, videlo se
malo napuderisano lice, velika frizura obavijena biserima; nekakva pretkinja. est ili sedam
spavaih soba u koje se ulazilo iz hodnika. Sobar je bio vojnik; oenio se gospoinom sluavkom
i pod staklenom kutijom stajao je sat koji je zaustavio zrno na polju Vaterloa.
Bilo je rano jutro. Po travi je bila rosa. Crkveni sat je otkucao osam puta. Gospoa Svidin je
povukla zavesu u svojoj sobi slab beli cic koji je spolja davao prozoru tako dopadljiv izgled
svojim zelenim pervazom. Sa zasunom u starim rukama, poto je trzajem otvorila prozor, stajala
je: stara udata Oliverova sestra; udovica. Uvek je mislila da zasnuje sopstveni dom; moda u
Kenzingtonu, moda kod Kjua da bi tako uivala blagodeti bata. Ali je ostala i dalje, preko
celog leta, ali kada je zima izluila svoju vlagu po zidovima i zaguila kapke mrtvim liem,
rekla je: Barte, zato su izgradili kuu u rupi, okrenutu na sever? Njen brat ree: Oigledno
da se spasu od prirode. Zar im nije trebalo etiri konja da povuku porodina kola kroz blato?
Onda joj je ispriao uvenu priu o velikoj zimi u osamnaestom veku, kada je celih mesec dana

prozor bio zatrpan snegom. I palo drvee. Tako se svake godine kad doe zima g-a Svidin
povlaila u Heistingz.
Ali sada je bilo leto. Budile su je ptice. Kako su pevale napadajui zoru kao to mnotvo
malih horista napada na tortu od sladoleda! Primorana da slua, opruila se radi svog omiljenog
tiva Pregled istorije i provodila je sate izmeu tri i pet mislei na ume rododendrona na
Pikadiliju; kada je celi kontinent, saznala je, ne kao sada podeljen kanalom, bio jedno; nastanjen,
saznala je, udovitima sa telom slona, vratom foke, koja su se pomaljala, nadimala, polako
vijugala i, pretpostavljala je, lajala; iguanodont, mamut i mastodont, od koga po svoj prilici,
mislila je, trzajem otvorivi prozor, mi potiemo.
Trebalo joj je pet sekundi stvarnog vremena, duhovnog vremena moda jo toliko, da
razlikuje samu Grejs, sa plavim porculanom na posluavniku, od udovita prekrivenog
utavljenom koom to roke i muva se tuda, kad su se otvorila vrata, da razore jedno celo drvo u
zelenoj zaparnoj iskonskoj ikari. Prirodno, skoila je kad je Grejs spustila posluavnik i rekla:
Dobro jutro, gospoo. aknuta, smatrala je Grejs kad je osetila na njenom licu podvojeni
pogled koji je video pola ivotinju u barutini, pola sluavku u arenoj haljini i beloj kecelji.
Kako pevaju ove ptice!, ree g-a Svidin, nasumice. Prozor je sad bio otvoren; ptice su
zaista pevale. Ljubazni drozd skakutao je preko travnjaka; sa smotuljkom ruiaste gume
sklupanim u kljunu. Izazvana tim prizorom da nastavi svoju matovitu rekonstrukciju prolosti,
g-a Svidin je zastala; bila je sklona da proiri granice trenutka letom u prolost ili budunost; ili
postrance, du hodnika i aleja; ali se setila svoje majke svoje majke kako je ba u toj sobi
prekoreva: Ne zevaj, Lusi, ili e vetar da promeni... Kako ju je esto prekorevala majka ba u
ovoj sobi ali u mnogo drugaijem svetu, kao to bi je podsetio njen brat. Tako je sela za
jutarnji aj, kao bilo koja dama sa isturenim nosem, mravim obrazima, prstenom na ruci i sa
uobiajenim ukrasima dosta pohabane ali otmene starice, u ta se u njenom sluaju raunao i
zlatan krst na grudima.

Posle doruka dadilje su gurale po zaravni deja kolica; i dok su gurale, razgovarale su nisu
uobliavale zrna informacija ili jedna drugoj predavale ideje, nego su rei kotrljale po jeziku kao
bombone; a ove su, kad se istanje do providnosti, isputale ruiasto, zeleno i slatko. Jutros je
slatko bilo: Kako ga je kuvar izribao zbog pargli; kako sam, kad je pozvonila, rekla: ala je
sladak kostim i lepo se slae sa bluzom; a to je vodilo na neto o nekom tipu dok su etale
terasom kotrljajui bombone, gurajui kolica. teta to je ovek koji je sagradio Poinc Hol kuu
bacio u rupu, kad se iza batice sa cveem i povrtnjaka protee ona uzvisina. Priroda je dala
mesto za kuu; ovek je sebi sazidao kuu u rupi. Priroda je dala iroki travnjak sedamsto metara
dugaak i visok do iznenadnog potonua u vetaki ribnjak. Terasa je bila dovoljno iroka da
pljotimice primi celu senku velikog drveta. Tu bi mogao da eta i eta u senci drvea. Dva tri
su rasla jedno blizu drugog, zatim je tu bio jaz. Korenje je rascepilo travnjak i meu ilama su
bili zeleni vodopadi i jastuci trave na kojima su u prolee rasle ljubiaste, a leti divlje ciklame.
Ejmi je neto rekla o nekom tipu kad se Mejbl, s rukom na kolicima, otro okrete, progutavi

svoju bombonu. Dosta zanovetanja, ree otro. Ajde, Dode.

Deai je zaostao i rio po travi. Beba Karo progurala je aku ispod pokrivaa i dlakavi meda
je odleteo preko ivice. Ejmi je morala da se sagne. Dord je kopao. Cvee je putalo boju na
uglovima klica. Kidala se opna za opnom. Putalo je mekouto, plamsavo svetlo pod opnom od
somota; punilo je svetlou pilje iza oiju. Sva ta unutranja tama postala je dvorana mirisa
lia, mirisa zemlje, ute svetlosti. A iznad cveta je bilo drvo; trava, cvet i drvo bili su potpuni.
Na kolenima rijui po zemlji, smatrao je da je cvet celina. A onda reanje i topli dah i bujica
ekinjaste sive dlake projuri izmeu njega i cveta. On poskoi, prevrnuvi se u strahu, i vide
kako prema njemu dolazi iljato udovite bez oiju koje se kree na nogama, vitlajui rukama.
Dobro jutro, gospodine, tresnu o njega uplji glas iz papirnog kljuna.
Starac je iskoio na njega iz skrovita iza drveta.
Reci dobro jutro, Dord; reci Dobro jutro, deda, terala ga je Mejbl gurajui ga prema
oveku. Ali Dord je stajao zijajui. Onda g. Oliver zguva novine koje je nadigao kao kljun i
pojavi se lino. Jako visok starac, sa svetlucavim oima, zboranim obrazima i bez dlake na glavi.
Okrete se.
K nozi!, proderao se, k nozi, ivotinjo jedna! I Dord se okrenuo; i dadilje koje su
drale krznenog medu su se okrenule; svi su se okrenuli da vide Zoraba, avganistanskog hrta
kako vitla i dilita se po cveu.
K nozi!, drao se starac, kao da komanduje regimenti. To je bilo impresivno dadiljama,
nain na koji staro mome njegove dobi moe jo da se dere i da takvu zver natera da ga slua.
Vratio se avganistanski hrt, porebarke, izvinjavajue. I im se zgurio uz starevu nogu, uzica je
brzo navuena preko njegove ogrlice; oma koju je stari Oliver uvek nosio sa sobom.
Divlja zveri... nevaljala zveri, gunao je saginjui se. Dord je gledao samo u psa.
Dlakavi bokovi usisavali su se unutra i napolje; kapljica pare bila je na nozdrvama. On briznu u
pla.
Stari Oliver se podie, nabreklih vena, zacrvenelih obraza; bio je ljut. Mala igra s novinama
nije uspela. Deak je bio cmizdravac. On klimnu i otumara gladei zguvane novine i mumlajui
dok je pokuavao da nae svoj red u stupcu, Cmizdravac cmizdravac. Ali vetri oduva
veliki list novina, i on preko ivice vide pejza neprekidna polja, pustaru i ume. Uokvireni,
postali su slika. Da je slikar, ovde bi postavio nogare, gde priroda isprugana drveem izgleda kao
slika. Onda je povetarac stao.
G. Daladije, itao je kada je naao gde je stao u stupcu, uspeo je u uvrivanju franka
...

G-a Dajlza Olivera provlaila je ealj kroz guste vorove u kosi koju, poto je ovome
pridavala punu panju, nikada nije siala ili podsecala; podigla je teku izrezbarenu srebrnu etku
koja je bila venani dar i koju je koristila da impresionira sobarice u hotelima. Podigla ju je i
stajala ispred trodelnog ogledala, tako je mogla da vidi tri odvojene verzije svog dosta tekog, ali
lepog lica; i jo, izvan ogledala, uzanu traku terase, travnjak i vrhove drvea.

Iznutra u ogledalu, u svojim oima, ona vide ono to je osetila sino prema opustoenom,
utljivom, romantinom seoskom plemiu. Zaljubljenost bila joj je u oima. Ali je spolja, na
umivaoniku, na toaletnom stolu, meu srebrnim kutijama i etkicama za zube, bila druga ljubav;
ljubav prema muu, berzanskom posredniku ocu moje dece, dodala je skliznuvi u klie
koji joj je mata prigodno dodala. Unutranja ljubav bila je u oima, spoljanja na toaletnom
stolu. Ali koje je bilo to oseanje koje se sad komealo u njoj kada je preko ogledala, napolju,
videla da preko travnjaka dolaze deja kolica; dve dadilje i deai Dord koji zaostaje za
njima?
Kucnula je u prozor izrezbarenom etkom. Bili su predaleko da uju. amor drvea im je bio
u uima; cvrkut ptica; obuzeli su ih drugi dogaaji batenskog ivota, neujni, njoj u sobi
nevidljivi. Izolovano na zelenom ostrvu, ograeno visibabama, zastrto prekrivaem od nabrane
svile, nevino ostrvo plovilo je ispod njenog prozora. Samo je Dord zaostajao.
Vratila se svojim oima u ogledalu. Zaljubljenost, mora da je to; poto je prisutnost
njegovog tela sino u sobi mogla toliko da je uzbudi; kad su rei koje je on rekao, pruajui joj
olju aja, dodajui joj teniski reket, toliko mogle da se prime za izvesnu taku u njoj; pa su
leale izmeu njih kao ica, zujei, zapliui, podrhtavajui tapkala je naslepo u dubinama
ogledala za reima koje bi odgovarale nemerljivo kratkim drhtajima avionskog propelera to je
jedanput videla u zoru u Krojdonu. Sve je bre, bre, bre, zvrjalo, zvidalo, zujalo, dok sva
krilca nisu postala jedno, i avion lebdeo sve dalje ...
Gde ne znamo, kud ne idemo, nit znamo, nit marimo, pevuila je. Letei, hrlei kroz
ambijent, kroz usijani tih letnji...
S tim se slagalo zrak. Spustila je etku. Podigla telefonsku slualicu.
Tri, etiri, osam, Paikum?, rekla je.
Ovde g-a Oliver... Kakvu ribu imate danas? Bakalar? Rau? Tabinju? List?
Tu da izgubimo to nas ovde vezuje, mrmljala je. Tabinju. U filetima. Molim vas da
stigne za ruak, rekla je glasno. Sa perom, sa plavim perom ... letei, uspinjui se kroz zrak...
tu da izgubimo to nas ovde vezuje ... Rei nisu bile vredne da se zapiu u svesku koja je bila
povezana kao knjiga s raunima za sluaj da Dajlz posumnja. Izjalovljeno, to je bila re za
nju. Nikad, na primer, nije izala iz radnje sa odeom koju je elela; nije bila zadovoljna svojom
figurom to se vidi naspram tamnog tofa za pantalone u izlogu. Nabijena u struku, krupnih
udova i, osim kose, elegantna na utegnuto moderan nain, nikada nije izgledala kao Sapfo ili kao
neki od lepih mladia ije su fotografije ukraavale nedeljne novine. Izgledala je kao ono to
jeste: ser Riardova erka; neaka dve stare dame u Vimbldonu, koje su bile tako ponosne to su
poreklom od irskih kraljeva, ONil.

Luckasta, pohvalna dama, zastajui na pragu onoga to je jedanput nazvala srce kue, na pragu
biblioteke, rekla je jednom: Pored kuhinje, biblioteka je uvek najlepa prostorija u kui. Onda
je dodala, prekoraivi prag: Knjige su ogledalo due.
Potamnele, umazane due u ovom sluaju. Jer kako je vozu trebalo tri sata da stigne do

udaljenog sela u samom srcu Engleske, niko se nije usuivao na tako dug put a da se ne odbrani
od mogue duhovne gladi ne kupivi neku knjigu kod ulinog knjiara. Tako je ogledalo koje je
odraavalo uzvienu duu, isto tako odraavalo duu koja se dosauje. Dok gleda raskupusane
jeftine romane koje su odbacili vikendai, niko ne bi mogao da pretenduje da ogledalo uvek
odraava kraljiinu patnju ili heroizam kralja Henrija.
U ovaj rani as junskog jutra, biblioteka je bila prazna. G-a Dajlz je morala da svrati u
kuhinju. G. Oliver je jo uvek bazao terasom. A g-a Svidin je, naravno, bila u crkvi. Lagan ali
promenljiv vetar, koji su najavili meteorolozi, leprao je utu zavesu, bacajui svetlost, pa senku.
Vatra je posivela, onda je zaplamsala, a pegavougavi leptir udarao je o donje okno prozora;
udarao, udarao, udarao; ponavljajui da ako nijedno ljudsko bie nikako ne doe, nikad, nikad,
nikad, knjige e pobuaviti, vatra se ugasiti, a pegavi leptir umreti na oknu.
Najavljen estinom avganistanskog hrta, uao je starac. itao je novine; bio je dremovan; i
tako je utonuo u cicom prekrivenu stolicu sa psom kod nogu avganistanskim hrtom. Nos na
apama, bokovi povueni nagore, izgledao je kao kameni pas, koji ak i u kraljevstvu smrti uva
san svog gospodara. Ali gospodar nije bio mrtav, samo je sanjao; uspravno, gledajui kao u
ogledalu zamuenog sjaja sebe, mladog oveka sa lemom i kaskade kako padaju. Ali bez vode; i
brda kao sivi naborani tof; i u pesku kolut rebara; vo koga su crvi pojeli na suncu; a u senci
stena, divljaci; i u njegovoj ruci puka. Ruka iz sna se vrsto stisla; prava ruka leala je na
naslonu stolice, nabreklih vena ali sada samo od malo smeeg fluida.
Vrata su se otvorila.
Da li vas, izvinila se Iza, ometam?
Naravno razbivi mu mladost i Indiju. Tu je pogreio, jer ona je nastojala da nastavi
njegovu ivotnu nit tako fino, tako dugo. Gledajui je kako tumara po sobi, zaista joj je bio
zahvalan za taj nastavak.
Mnogi starci imaju samo svoju Indiju starci u klubovima, starci u sobama u Ulici
Dermin. Ona je njega nastavljala, u prugastoj haljini, mrmljajui ispred ormara sa knjigama:
Pod mesecom je taman breg, brzi oblaci su popili poslednje blede zrake ve ... Naruila sam
ribu, rekla je glasno, okreui se, ali nisam sigurna da e biti ba svea. Ipak, teletina je skupa,
a svi su u kui siti junetine i ovetine ... Zorab, rekla je stavi na mrtvu taku ispred njih. ta
on radi?
Nikad nije mahao repom. Nikad nije priznavao domae veze. Ili je puzao pred nekim ili je
ujedao. Sad su njegove divlje ute oi nepomino gledale u nju, u njega. Mogao je oboma da im
obori pogled. Onda se Oliver setio:
Tvoj deai je plaljivko, rekao je prezrivo.
O, uzdahnula je, prikovana za ruke naslonjae, kao uhvaeni balon, milijardama kao vlas
tankih domaih veza. ta se dogodilo?
Uzeo sam novine, objasnio je, pa ...
Uzeo ih je i savio kao kljun preko nosa. Pa, iskoio je iza drveta pred decu.
A on je zaurlao. Tvoj je deko kukavica.
Ona se namrtila. Njen deko nije kukavica. A ona se gnuala domainskog, posesivnog,

materinskog. I on je to znao i radio je to namerno da bi je draio, matora zver, njen svekar.

Odvratila je pogled.
Biblioteka je uvek najlepa prostorija u kui, citirala je i prela oima preko knjiga. Knjige
su ogledalo due. Vilinska kraljica i Kinglejkova Krimija; Kits i Krojcerova sonata. Bile su tu,
reflektujui. ta? Kakve je njoj bilo pomoi u tim godinama godinama veka, trideset deveta
od knjiga? Ona se povlaila pred knjigama kao svi iz njene generacije; isto tako su se
povlaili i pred pukama. tavie, kao ovek sa bolnim zubom kad prelee u apoteci oima preko
zelenih boica sa pozlaenim natpisima da, moda, neka ne sadri lek, razmiljala je: Kits i eli;
Jejts i Don. Ili moda ne pesma; ivotopis. ivot Garibaldija. ivot lorda Palmerstona. Ili moda
ne ivot linosti; neke oblasti. Starine Darema; Spisi arheolokog drutva Notingema. Ili uopte
ne ivotopis, nauka Edington, Darvin ili Dins.
Nijedna nije zaustavila njenu zubobolju. Za njenu generaciju knjige su bile novine i kad je
njen svekar ispustio Tajms, uzela ga je i proitala: Konj sa zelenim repom..., to je bilo
fantastino. Zatim, Straa u Vajtholu ..., to je bilo romantino i zatim nadgraujui re na re
proitala je: Trupai su joj rekli da konj ima zelen rep; ali je videla da je to samo obian konj.
Onda su je odvukli do sobe u baraci gde su je bacili na krevet. Zatim joj je jedan od trupaa
skinuo komad odee, ona je vritala i udarala ga po licu ...
To je bilo stvarno: tako stvarno da je na ploama vrata od mahagonija videla slavoluk u
Vajtholu; kroz slavoluk sobu u baraci; u sobi u baraci krevet, a na krevetu je vritala devojka i
udarala ga po licu, kad se vrata otvorie (jer zapravo su to bila vrata) i ue g-a Svidin nosei
eki.
Ila je napred, postrance, kao da je pod fluid ispod njenih izanalih batenskih cipela i, idui
napred, skupljala je usta i smeila se, sa strane, na svoga brata. Ni re se nije razmenila meu
njima dok je ona otila do ormara u uglu i vratila eki, koji je uzela ne upitavi da ga iznese; sa
otvorila je pesnicu punom akom eksera.
Sindi Sindi, gunao je, dok je ona zatvarala ormar.
Lusi, njegova sestra, bila je tri godine mlaa od njega. Ime Sindi ili Sendi, jer moe da se
pie i ovako i onako, bilo je skraeno od Lusi. Tako ju je zvao jo otkad su bili deca; dok je
kaskala za njim kad je pecao i vezivala livadsko cvee u male vrste bukete obmotavajui jednu
dugaku stabljiku trave naokolo, naokolo, naokolo. Jednom, seala se, naterao ju je da sama
skine ribu sa udice. Krv ju je okirala. Oh!, vrisnula je jer su krge bile pune krvi. I on je
zareao Sindi!. Duh tog jutra na livadi bio joj je na umu kad je vraala eki na svoje mesto na
polici i eksere na svoje mesto i zatvarala ormar koji je, poto je on u njemu jo drao pribor za
pecanje, bio jo uvek tako pedantan.
Zakucala sam oglas na ambar, kazala je pogladivi ga malo po ramenu.
Te rei su bile kao prvi udar zvona. Dok odzvanja prvi, uje drugi; dok odzvanja drugi,
uje trei. Tako, kad je Iza ula g-u Svidin kako kae: Zakucala sam oglas na ambar, znala
je da e zatim rei:
Za sveanost.
A on e rei:

Danas? Pobogu! Zaboravio sam!

Ako bude lepo, nastavila je g-a Svidin, igrae na terasi...
A ako bude kie, nastavio je Bartolomej, u ambaru.
A kako e biti? nastavila je g-a Svidin. Kia ili lepo?
Onda, sedmi put za redom oboje pogledae kroz prozor.
Svakog leta, ve sedmo leto, Iza slua iste rei; o ekiu i ekserima, o sveanosti i vremenu.
Svake godine govore o tome da li e biti kia ili lepo; i svake godine je bilo ili jedno ili drugo.
Isti udari zvona jedan za drugim, samo je ove godine ona ispod zvona ula: Devojka je vritala i
udarila ga ekiem po licu.
Prognoza, rekao je g. Oliver, prevrui listove dok nije naao, kae: promenljiv vetar;
sasvim prosena temperatura; povremeno kia.
On spusti novine i svi pogledae u nebo da vide da li nebo slua meteorologa. Vreme je
svakako bilo promenIjivo. Bilo je zeleno u bati, u susednoj sivo. Stizalo je sunce
neograniena ekstaza radosti, koja obuzima svaki cvet, svaki list. Onda se ono saaljivo povuklo,
pokrivajui lice, kao da ima obzira da ne gleda ljudsku patnju. Bilo je mlitavosti, nedostatka
simetrije i reda u oblacima, kako su se zgunjavali i razreivali. Jesu li to oni potovali svoj
sopstveni zakon ili nisu nijedan? Neki su bili samo zalisci bele kose. Jedan, visoko, veoma
udaljen, koji se stvrdnuo do zlatnog alabastera, je bio od besmrtnog mramora. Ispod toga bilo je
plavo, isto plavo, crnoplavo; plavo koje nikada nije propustilo paperje; koje je izmaklo
protokolisanju. Nikada nije palo na svet kao sunce, senka ili kia, nego je arenu lopticu potpuno
previdelo. Nijedan cvet ga nije osetio; nijedno polje; nijedna bata.
Oi gospoe Svidin svetlucale su dok je to gledala. Iza je razmiljala kako je ovaj pogled
ukoen zato to ona tamo vidi Boga, Boga na prestolju. Ali sledeeg trenutka kad je na batu
pala senka, g-a Svidin odvoji svoj ukoeni pogled pa ga spusti i ree:
Vrlo je nemirno. Padae kia, bojim se. Moemo samo da se molimo, dodala je i dotakla
svoje raspee.
I da nabavimo kiobrane, rekao je njen brat.
Lusi je pocrvenela. Dirnuo je njenu veru. Kada je ona rekla molimo, on je dodao
kiobrane. Napola je prekrila krst prstima. Skupila se; zgurila se; ali sledeeg trenutka je
uzviknula:
O! evo ih mili mali!
Deja kolica su prela preko travnjaka.
I Iza je gledala. Kakav je aneo bila ova starica! Da tako pozdravi decu; da se tue protiv
onih beskraja i stareve nepotednosti svojim mravim rukama, svojim nasmeenim oima!
Hrabro prkositi Bartu i vremenu!
On kao da je procvetao, rekla je g-a Svidin.
Zapanjujue se podignu, rekla je Iza.
Dorukovao je?, pitala je ga Svidin.
Do poslednje mrve, rekla je Iza.
A beba? Nema znakova boginja?

Iza odmahnu glavom. Da kucnem u drvo, dodala je kucnuvi u sto.

Reci mi, Barte, ree gospoa Svidin okreui se bratu, odakle to potie? Da kucnem u
drvo ... Antej, zar on nije dotakao zemlju?
Bila bi veoma pametna ena, kad bi usredsredila pogled. Ali to je vodilo ka onome, ono ka
ovome. to na jedno uvo ue, na drugo izae. I sve u krug, kao to biva posle sedamdesete, o
jednom istom pitanju. Njeno je bilo da li da ivi u Kenzingtonu ili u Kjuu? Ali svake godine kad
doe zima, ona ne bi uradila ni jedno, ni drugo. Nastanila se u Heistingzu.
Kucnuti u drvo; taknuti zemlju; Antej, gunala je, prikupljajui rasprene komadie.
Lemprier bi to reio; ili enciklopedija. Ali u knjigama nije bilo odgovora na njegovo pitanje
zato u Lusinoj lobanji, po obliku tako slinoj njegovoj, postoji molitveno bie? Nije se time
opremila sa kosom, zubima ili noktima na nogama. Pretpostavljao je da je to pre bila sila ili
zraenje koje kontrolie drozda i crva; lalu i hrta i njega takoe, starca sa nabreklim venama.
Ono je dizalo iz kreveta u hladno jutro i slalo niz kaljavi put da se klanja onome iji je
glasnogovornik bio Stretfild. Dobar momak koji pui cigare u sakristiji. Bila mu je potrebna neka
uteha, poto deli pridike astmatinim matorcima, ko ta radi popravlja zvonik, koji, ko ta radi
pada, sredstvima od plakata prikucanih na ambar. Ljubav, mislio je, koju mogu da daju krvi i
mesu, oni daju crkvi... kad Lusi, lupnuvi prstima o sto, ree:
ta je poreklo poreklo toga?
Praznoverje, rekao je.
Ona je pocrvenela, a uo se i mali uzdah kad je on jo jednom udario na njenu veru. Ali brat i
sestra, krv i meso nisu bili prepreka, ve magla. Nita nije menjalo njihovo oseanje; nijedan
razlog; nijedna injenica; nikakva istina. Ono to je ona videla, on nije; to je on video, ona nije
i tako dalje, ad infinitum.
Sindi, zareao je. I svaa je bila svrena.

Ambar na koji je Lusi zakucala svoj plakat bio je velika zgrada na farmi. Star koliko i crkva i
sagraen od istog kamena, ali nije imao toranj. Bio je podignut na kupama sivog kamena na
uglovima da bude zatien od pacova i vlage. Oni koji su bili u Grkoj, uvek su govorili da ih
podsea na hram. Oni koji nikad nisu bili u Grkoj veina svejedno su mu se divili. Krov
je bio iskoen, crvenonarandast; a unutra je bio uplji hol, proboden suncem, sme, mirisao je
na kukuruz, mraan kad se zatvore vrata, ali velianstveno osvetljen kad su vrata na kraju stajala
otvorena da se unutra puste kola duga, niska kola, kao morski brodovi, borei se s
kukuruzom, ne sa morem, koja su se uvee vraala raupana od ita. Kako su kola prolazila, na
staze se lepilo busenje.
Sada su na pod ambara bile dovuene klupe. Ako bude kie, glumci e igrati u ambaru; u
jedan kraj su poreane debele daske da ine pozornicu. Kia ili lepo, publika e tu piti aj.
Mladii i devojke Dim, Ajris, Dejvid, Desika jo su uvek bili zauzeti girlandama crvenih
i belih papirnih rua preostalih od krunisanja. Seme i praina iz vrea draili su ih da kijaju. Ajris
je imala zavezanu maramicu oko glave; Desika je nosila pumperice. Mladii su radili u

kouljama s dugim rukavima. Blede ljuske su im se mrsile u kosu i mogao se lako zabosti trn u
prst.
Stara Flimzi (nadimak g-e Svidin) zakucala je jo jedan plakat na ambar. Prvi je ili
oduvao vetar ili ga je seoski idiot, kao to uvek uradi, zderao i cerio se nad njim u senci neke
ivice. I radnici su se smejali, kao da je stara Svidin ostavljala brazdu smeha za sobom. Stara
devojka sa lepravim pramenom bele kose, cipelama na dugmeta kao da ima kande ronate kao
u kanarinca i u crnim arapama naboranim oko lanaka, nagonila je, prirodno, Dejvida da
znaajno pogleda i Desiku da na njega namigne dodajui mu nisku papirnih rua. Oni su bili
snobovi; to e rei, dosta dugo stacionirani u tom jednom oku sveta da prime neizbrisiv otisak
nekih trista godina obiajnog ponaanja. Pa su se smejali; ali su imali respekta. Ona, ako je
nosila bisere, bili su biseri.
Stara Filmsi ne staje, rekao je Dejvid. Dvadeset puta e ui i izai i na kraju e im doneti
limunadu u velikom bokalu i posluavnik sa sendviima. Desi je drala girlandu, on je kovao.
Dotumarala je jedna kokoka, kolona krava prola je pored vrata; onda ovarski pas; pa kravar
Bond, koji je stao.
Posmatrao je mlade ljude kako kae rue od grede do grede. Malo je znao o svima njima,
prostima ili o posednicima. Nagnut, utljiv, podrugljiv, bio je naspram vrata kao uvela vrba,
nagnuta nad reku, sve lie opalo, a u njegovim oima hirovito gibanje voda.
Haj ha!, viknuo je iznenada. To je po svoj prilici bio kravlji jezik, jer je krava sa
krupnim arama to je gurnula glavu kroz vrata, povila rogove, oinula repom i krenula laganim
korakom. Bond je otiao za njom.

U tome je problem, rekla je g-a Svidin. Dok je g. Oliver konsultovao enciklopediju traei
pod Praznoverje poreklo izraza kucnuti u drvo, ona i Iza su razgovarale o ribi: da li e, poto
dolazi izdaleka, biti svea. Bili su tako daleko od mora. Sto milja, ree g-a Svidin; ne, moda
sto pedeset. Ali kau, nastavila je, kako se zaista mogu uti talasi kada je mirna no. Posle
oluje, kau, uje kako se razbijaju talasi... Svia mi se ta pria, razmiljala je. uvi talase
usred noi, osedlao je konja i odjahao na more. Ko je to, Barte, odjahao na more?
On je itao.
Ne moe oekivati da ti je donesu u vedru vode pred vrata, rekla je g-a Svidin, kao kad
smo, seam se, kao deca, iveli u kui pored mora. Svei jastozi iz vra. Kako su tipali tap koji
im prui kuvar! I losos. Zna se da su svei zato to imaju vai u krgama.
Bartolomej je klimao. To je bila injenica. Seao se kue pored mora. I jastoga.
Vukli su iz mora mree pune ribe; ali Iza je gledala batu, kako kae prognoza
promenljivu, na laganom povetarcu. Opet su prola deca, ona kucnu u prozor i posla im poljubac.
U mrmorenju bate je proao neopaen.
Jesmo li mi zaista, rekla je okrenuvi se, sto milja od mora?
Samo trideset pet, ree njen svekar kao da je iz depa izvadio metar i tano premerio.
Deluje vie, ree Iza. Sa terase izgleda kao da se kopno beskrajno nastavlja.

Nekad tu nije bilo mora, rekla je g-a Svidin. Nikakvog mora izmeu nas i kontinenta. To
sam jutros proitala u knjizi. Na Strandu su bili rododendroni; i mamuti na Pikadiliju.
Kad smo mi bili divljaci, ree Iza.
Onda se seti; zubar joj je rekao da su divljaci mogli da izvedu vrlo vetu operaciju na mozgu.
Divljaci su imali vetake zube, rekao je. Vetake zube su izumeli, misli da je rekao, u doba
faraona.
Barem mi je zubar tako rekao, zakljuila je.
Kod koga sad ide?, pitala ju je g-a Svidin.
Isti stari par; Beti i Bejts u Ulici Sloun.
I g. Beti ti je rekao da su imali vetake zube u doba faraona?, zamislila se g-a Svidin.
Beti? O, ne Beti. Bejts, popravila je Iza.
Beti je, seala se, samo priao o kraljevskoj porodici. Betiju je, rekla je g-i Svidin, jedna
princeza bila pacijentkinja.
Zato me je ostavio da ekam dobar sat. A kad si dete, znate kako to dugo izgleda.
Brakovi iz bliskog srodstva, rekla je g-a Svidin, ne mogu biti dobri za zube.
Bart je stavio prst u usta i istakao gornji red van usana. Bili su lani. Iako se, rekao je,
Oliverovi nisu enili u srodstvu. Oliverovi nisu mogli da izvedu poreklo za vie od dvesta, trista
godina. Ali Svidinovi mogu. Svidinovi su ovde bili pre Osvajaa.
Svidinovi, zapoela je ga Svidin. Onda je stala. Bart e ispuknuti jo jednu alu na raun
svetaca, ako mu da priliku. A ve su dve ale pukle po njoj; jedna o kiobranu; druga o
praznoverju.
Pa je stala i rekla: Kako smo poeli ovaj razgovor? Brojala je na prste. Faraoni. Zubari.
Riba ... A da, Iza, ti si rekla da si naruila ribu; i da se boji da nee biti svea. A ja sam rekla
To je problem ...

Isporuili su ribu. Mielov momak, drei je preko ruke, skoio je s bicikla. Nije vie bilo kocki
eera na kuhinjskim vratima, ni vremena za ogovaranje otkad mu je tura poveana. Imao je
isporuku preko brda kod Biklija; i jo obilazi pored Veitorna, Rodema i Paiminstera, ija su
imena, kao i njegovo, bila u gruntovnici u jedanaestom veku. A kuvarica zvala se g-a Sendz,
ali stari prijatelji su je zvali Triksi nikad za svojih pedeset godina nije bila preko brda, niti je
to elela.
Pljusnuo je na kuhinjski sto filete od tabinje, poluprovidnu ribu bez kostiju. I pre nego to je
g-a Sendz imala vremena da odvije hartiju, on je otiao, ljapivi veoma lepu utu maku koja
se prekrasno digla iz pletene stolice i krenula velianstveno na sto, njuei ribu.
Da nije malo ustajala? Prinela je nosu g-a Sendz. Maka se eala tamo-ovamo, o nogu od
stola, o njene noge. Ostavie komad za Sani njegovo salonsko ime Sung-Jen pretrpelo je
kuhinjsku promenu u Sani. Odnela ju je, s makom u pratnji, u pajz i stavila na tanjir u tom
polusvetenom odeljenju. Jer je kua pre reformacije, kao i tolike kue u okolini, imala kapelu; a
kapela je postala pajz, promenivi se, kao makino ime, kad se religija promenila. Gospodar

(njegovo salonsko ime; u kuhinji su ga zvali Barti) ponekad bi doveo gospodu da vide pajz
esto kad kuvarica nije obuena. Ne da bi videli unke to vise na kukama ili puter na plavoj
ploi od kriljca, ili but za sutranju veeru, ve da vide podrum u koji se ulazilo iz pajza i
njegov izrezbareni luk. Ako kucne jedan gospodin je imao eki uo se upalj zvuk;
nesumnjivo, rekao je, skriveni prolaz gde se nekad neko krio. Moglo bi biti. Ali g-a Sendz bi
volela da ne dolaze u njenu kuhinju i da ne priaju prie kad su tu devojke. U njihovim glupim
glavama to stvara svakojake misli. uju mrtvace kako kotrljaju burad. Vide belu damu kako eta
ispod drvea. Nijedna ne bi prela terasu kad padne mrak. Ako maka kihne, to je duh!
Sani je pojeo svoj komadi riblje nicle. Onda je g-a Sendz uzela jaje iz smee korpe pune
jaja; uto paperje se na nekima bilo zalepilo za ljusku; onda malo brana da uvije te poluprovidne
trake; i prezle iz velikog zemljanog lonca punog prezli. Zatim, vrativi se u kuhinju, ona napravi
one brze pokrete oko poreta, daranje pepela, loenje, priguivanje, to je slalo udne odjeke
kroz kuu, tako da su u biblioteci, salonu, trpezariji, dejoj sobi, ma ta radili, mislili, govorili,
znali, svi znali, da se priprema doruak, ruak ili veera.
Sendvii..., rekla je gospoa Svidin, ulazei u kuhinju. Uzdrala se da doda Sendz
sendviima, jer je Sendz i sendvii zveketalo. Nikad se ne igraj, obiavala je da kae njena
majka, imenima ljudi. A Triksi nije bilo prikladno ime kao Sendz za mravu, kiselu enu,
crvenokosu, otru i istu, koja, istina, nikada nije izbacivala remek-dela; ali isto tako nikada nije
isputala nale u supu. Boga mu, ta je ovo?, rekao je Bart vadei nalu iz supe, pre petnaest
godina, pre nego to je dola Sendz, u vreme Desi Puk.
G-a Sendz dograbi hleb; g-a Svidin dograbi unku. Jedna je sekla hleb; druga unku. Bio je
umirujui, zdruivao je taj zajedniki rad rukama. Kuvariine ruke su sekle, sekle, sekle. Dok je
drei glavu unke, Lusi otezala noem. Zato se stari hleb, mozgala je, lake see nego sve? I
tako je skakala sa kvasca na alkohol; pa na fermentaciju; pa na pijanstvo; pa na Bahusa; leala je
pod ljubiastim grozdovima u vinogradu u Italiji, kao to je esto radila; dok je Sendz ula kako
sat kuca; videla maku; primetila da zuji muva; i registrovala, kako su joj usne pokazivale,
ljutnju to ne sme da govori protiv ljudi koji zadaju posla u kuhinji dok im je tamo u ambaru
krajnje vreme da pokae rue.
Hoe li biti lepo?, pitala je g-a Svidin ostavljajui no. U kuhinji su se podsmevali
zamislima stare majke Svidin.
Izgleda da hoe, rekla je g-a Sendz, bacivi svoj otar pogled kroz kuhinjski prozor.
Prole godine nije bilo, rekla je g-a Svidin. Seate se kad je poela kia kakvu smo
guvu imali da unesemo stolice? Jo je sekla. Onda je pitala o Biliju, sestriu g-e Sendz, koji
je egrtovao kod mesara.
Radi ono, rekla je g-a Sendz, to momci ne smeju; bezobrazan je prema gazdi.
Bie to dobro, rekla je g-a Svidin, pola mislei na momka, pola na sendvi koji je ispao
vrlo skladan, potkresan, trouglast.
G. Dajls e, moda, zakasniti, dodala je, stavljajui ga, zadovoljna sobom, na vrh gomile.
Jer Izin mu, berzanski posrednik, dolazi iz Londona. A lokalni voz koji doekuje ekspresni
nikada ne stie tano, ak i ako on uhvati rani voz, to uopte nije bilo sigurno. to je u tom

sluaju znailo ali niko nije znao ta to znai g-i Sendz kad ljudi izgube voz i ona, ma ta bi
elela, mora da eka pored rerne da meso ostane toplo.
Eto ga!, rekla je g-a Svidin, pregledajui sendvie, neki lepi, neki ne, odneu ih u
ambar. A to se limunade tie, pretpostavljala je bez trunke sumnje da e Dejn, kuhinjska
devojka, stii za njom.

Kendi je zastao u salonu da pomeri utu ruu. uto, belo, karanfil-crveno razmetao ih je.
Voleo je cvee i da ga aranira i da umee zeleni sabljasti ili srcoliki list koji je tu pristajao.
udno da je to voleo, s obzirom na to da se kockao i pio. Tu je ila uta rua. Sad je sve bilo
spremno srebrno i belo, viljuke i salvete, a u sredini kitnjasta vaza arolikog cvea. Tako,
bacivi poslednji pogled, napusti salon.
Naspram prozora visile su dve slike. U pravom ivotu nikada se nisu sreli, dugaka dama i
mukarac koji dri konja za uzdu. Damu je kupio Oliver jer mu se dopala ta slika; mukarac je
bio predak. Imao je ime. Drao uzdu u ruci. Rekao je slikaru: Ako hoete da mi se dopadne, do
avola, gospodine, crtajte kao da je drvee olistalo. Drvee je prolistalo. Rekao je: Da nema
mesta za Kolina i za Bastera? Kolin je bio njegov uveni hrt. Ali mesta je bilo samo za Bastera.
To je strana teta, izgledalo je da kae, obraajui se drutvu, ne slikaru, izostaviti Kolina, koga
je hteo da sahrane kod njegovih nogu, u isti grob, oko 1750; ali taj gad, veleasni kakosezove
nije dozvolio.
On je proizvodio govor, taj predak. Ali dama je bila slika. U utoj haljini, nagnuta, pridrava
je stub, u ruci srebrna strela i u kosi pero, prelazila je okom gore-dole, iskosa i pravo, preko
proplanka zelenila i senki srebra, tmine i ulazila u tiinu. Soba je bila prazna.
Prazna, prazna, prazna; tiha, tiha, tiha. Soba je bila koljka koja peva o onome to je bilo pre
nego to je postalo vreme; vaza je stajala u srcu kue, alabasterna, glatka, hladna, drei mirnu,
preienu sutinu praznine, tiinu.

Otvorila su se vrata preko hola. Jedan glas, drugi glas, trei glas, dolazili su vijugajui i treperei:
gunav Bartov glas; drhtav Lusin glas; srednji Izin glas. Njihovi su glasovi estoko,
nestrpljivo, bunei se, dolazili kroz hol govorei: Voz je kasnio; govorei: Neka ostane
toplo; govorei: Neemo, ne, Kendie, neemo da ekamo.
Dolazei iz biblioteke, glasovi su zastali u holu. Oigledno su naili na prepreku; stena. Je li
bilo sasvim nemogue, ak i tako daleko od grada, biti sam? Bio je to ok. Posle toga, stena je
trkom zaobiena, zagrljeni. Bilo je bolno, ali sutinsko. Drutva mora biti. Izlazei iz biblioteke,
to je bilo bolno, ali prijatno, naleteti pravo na g-u Menrizu i nepoznatog mladog mukarca sa
kosom boje kuine i usukanim licem. Nikako se nije moglo pobei; susret je bio neizbean.
Nepozvani, neoekivani, namernici, odmamljeni sa glavnog puta sasvim istim instinktom koji
vue krave i ovce da ele zdruivanje, doli su. Ali doneli su korpu s rukom. Evo je.
Nismo mogli da odolimo kad smo videli ime na putokazu, poela je g-a Menriza svojim

punim, milozvunim glasom. A ovo je prijatelj Viljem Dod. Poli smo da sasvim sami
posedimo u polju. I ja rekoh: Zato da ne zamolimo svoje drage prijatelje, kad videh znak, da
nam prue utoite? Mesto za stolom samo to traimo. Imamo provijant. Imamo ae. Ne
traimo nita osim , drutvo oigledno, da bude sa svojom vrstom.
I mahnula je rukom koja je bila u rukavici, a ispod rukavice izgleda prstenje, prema starom g.
Oliveru.
On se duboko nakloni nad njenom rukom; pre jednog veka on bi je poljubio. U svem tom
zvuku dobrodolice, negodovanja, izvinjavanja i opet dobrodolice, bio je element tiine koji je
unosila Izabela posmatrajui nepoznatog mladog oveka. On je, naravno, bio dentlmen; kako su
svedoile arape i pantalone; inteligentan tufnasta kravata, sako raskopan; gradski,
profesionalan, to jest boje staldarskog kita, nezdrav; veoma nervozan, pokazao je trzaj na to
trenutano upoznavanje, i fundamentalno avolski sujetan, poto je osuivao srdanost g-e
Menrize, a ipak bio njen gost.
Iza je osetila otpor, ipak radoznala. Ali kada je g-a Menriza dodala, da bi se sve uskladilo:
On je umetnik i kad ju je Viljem Dod popravio: Ja sam inovnik u slubi, misli da je rekao
obrazovanja ili Somerset Hausa napipala je vor koji se zavezao tako vrsto, skoro do
namigivanja, a sigurno do gra na njegovom licu.
Onda uoe da ruaju i g-a Menriza je zapenuala, uivajui u svojoj sposobnosti da
prevazie, ni da trepne okom, ovu malu drutvenu krizu ovo postavljanje jo dva mesta. Jer
zar nije ona ispunjavala veru u krv i meso? i zar nismo svi mi od krvi i mesa? i tako je glupo od
sitnice praviti krupnicu kad smo svi pod koom krv i meso mukarci a isto i ene! Ali ona je
vie volela mukarce oigledno.
Ili ta e vam prstenje i nokti i taj zaista divan slamni eiri?, ree utke Izabela
obraajui se g-i Menrizi i tako nastala tiina dade svoj nepogreivi doprinos razgovoru. Njen
eir, njeno prstenje, nokti crveni kao rue, glatki kao koljke, tu su bili da ih svi vide. Ali njena
ivotna pria ne. Za sve njih to su bili samo komadii i odlomci, osim moda za Viljema Doda,
koga je ona javno zvala Bil moda znak da je on znao to: da ona eta po bati u pono u
svilenoj pidami, da ima zvunik koji svira dez, i koktel-bar, naravno da su i oni znali. Ali nita
lino; nikakve isto biografske injenice.
Rodila se, ali to su samo traevi govorili, u Tasmaniji: njen deda je bio eksportovan zbog
nekog prevarantskog zrelo-viktorijanskog skandala; da li je to bila malverzacija trustova? Ali
onaj jedini put kad je to Izabela ula, pria nije otila dalje od eksportovan, jer je mu
komunikativne dame g-e Blenkau iz Greinda stavio prigovor, pedantan, na
eksportovan, rekao da je tome vie nalik ekspatrijacija, ali nije prava re, koju je imao navrh
jezika, ali nije mogao da je izgovori. I tako je pria nestala. Katkad se ona pozivala na nekog
ujaka, biskupa. Ali smatralo se da je on bio samo kolonijalni biskup. U kolonijama su vrlo lako
zaboravljali i opratali. Isto se prialo da je njene dijamante i rubine svojim rukama iskopao
mu koji nije bio Ralf Menriza. Ralf, Jevrejin, uzdigao se dotle da bude slika i prilika seoske
vlastele, od upravljanja gradskim kompanijama to je bilo sigurno dobijao je tone novca; i
oni nisu imali dece. Ali sa Dordom estim na prestolu svakako je bilo staromodno, neukusno,

mirisalo na umoljano krzno, inuve, kameje i crno oiviene listove papira njukati po neijoj
prolosti?
Meni treba samo, rekla je g-a Menriza, oijukajui sa Kendiom, kao da je on pravi
ovek, ne ovek od slame, vadiep. Imala je bocu ampanjca, ali nije imala vadiep.
Gledaj, Bile, nastavila je, napevi palac otvarala je bocu slike. Zar ti nisam rekla da
e imati uivanje?
Bila je vulgarna u gestovima, u celoj linosti, preterano seksualna, obuena preterano za
izlet. Ali kako je to poeljna, barem vredna osobina bila jer im je ona rekla, svi su oseali,
to je ona rekla, to je ona uradila, nisam ja i moglo je da bude koristi od probijanja pristojnosti,
sveeg vazduha koji produvava, da kao delfini skokom krenu brazdom ledolomca. Zar nije
starom Bartolomeju povratila njegovo ostrvo s miroijama, njegovu mladost?
Rekla sam mu, nastavila je, sad oijukajui s Bartom, da nee ni pogledati nae stvari
(kojih su imali mora i planine) posle vaih. I obeala sam mu da ete mu pokazati onaj
onaj, ovde ampanjac zaita i ona je insistirala da prvo napuni Bartovu au. ta je to to ste
svi uili to plemie dovodi do besa? Luk? Normanski? Saksonski? Ko je poslednji izaao iz
kole? G-a Dajlz?
Sad je oijukajui gledala Izabelu, pripisavi joj mladost; ali uvek kada je govorila sa
enama, zastirala je oi, jer su one, poto su zaverenice, videle kroz njih.
Tako je udarcem za udarcem, ampanjcem i oijukanjem oznaila svoju parcelu, da bude
divlje dete prirode, duvajui ka toj sigurno se potajno nasmejala sigurnoj luci; koja je ju
stvarno terala da se smeje posle Londona; a ipak je to ikalo London. Jer je nastavila da im
nudi uzorak svog ivota; nekoliko zalogaja traa; samo ubre; ali dala ga je poto vredi; kako je
prolog utorka sedela pored toga i toga; i dodala je, sasvim usputno, krteno ime; onda nadimak;
i taj je rekao jer, kao obinom nikogoviu nisu marili ta joj govore i u najstroem
poverenju, ne treba ni da kaem, rekla im je. I oni su svi naulili ui. A onda, pokretom kao da
zbacuje taj mrski potuljeni londonski ivot tako uzviknula je: Tamo! ... I ta je prva stvar
koju uradim kad doem ovamo? Doli su tek sino, vozei junskim putiima, ona i Bil sami,
podrazumevalo se, napustivi London, iznenada je postala razuzdana i prljava da sedne za
veeru. ta ja tada uradim? Mogu li naglas da kaem? Je li dozvoljeno, g-o Svidin? Da, sve se
moe rei u ovoj kui. Skinem steznik (ovde je pritisla ruke na bokove bila je omana) i
valjala sam se po travi. Valjala se verujete li? ... Nasmejala se od srca. Prestala je da se bavi
svojom figurom i tako postigla slobodu.
To je iskreno, mislila je Iza. Sasvim iskreno. I njena ljubav prema prirodi isto. Kad Ralf
Menriza mora da ostane u gradu, ona esto dolazi ovamo; nosi stari batenski eir; ui seoske
ene ne kako da bockaju i ukuvavaju; ve kako da pletu frivolne korpe od arene slame. One ele
zadovoljstvo, rekla je. esto ete je uti, ako svratite, kako jodluje meu trandafiljem Tra-la-lala-lalalalalalala...
Ona bee skroz naskroz dobriina. Od nje se stari Bart oseao mlad. Krajikom oka, kad je
digao naoare, video je beli blesak u bati. Neko je prolazio. Mlaa sudopera, pre nego to se
iznesu tanjiri, hladila je obraze uz ribnjak.

Tu je uvek bilo lokvanja, samoniklih iz vetrom posejanog semena, koji su plutali crveni i beli
na zelenim tanjirima svojih listova. Voda je stotinama godina taloila mulj u rupu i leala je tako
etiri ili pet stopa duboko iznad crnog blatnog jastuka. Iznad debelog poklopca zelene vode,
zastakljene u svom svetu koji je sam sebi centar, plivale su ribe zlatne, popricane belim,
isprugane crnim i srebrnim. utke su manevrisale u svom vodenom svetu, lebdei u plavoj krpici
koju je pravilo nebo, ili nabijene utke uz ivicu gde je trava podrhtavajui inila rese zanjihane
senke. Na vodenom ploniku pauci su kopirali svoje osetljive stope. Pala je mrvica i spiralno
otila dole; pala je latica, napunila se i potonula. Na to je flota tela oblija amca zastala;
uravnoteila se; okupila; oklopila; a onda su sa treperenjem talasa othujali.
Ba u tom dubokom centru, u tom crnom srcu, ledi se utopila. Deset je godina otkad je
ribnjak iscrpljen i pronaena butna kost. Na alost, bila je ovija, nije pripadala ledi. A ovce
nemaju duhove, jer ovce nemaju due. Ali, posluga je insistirala, moraju da imaju duha; duh
mora biti ledin; koja se udavila zbog ljubavi. Zato niko od njih ne bi etao uz ribnjak nou, samo
sad kad je sijalo sunce, a gospoda jo bila za stolom.

Cvetna latica je potonula; devojka se vratila u kuhinju; Bartolomej je srkutao svoje vino. Osetio
se srean kao deko; iako nerazborit kao starac; neobian, prijatan oseaj. Tapkajui po seanju
za neim to bi rekao zadivljujuoj dami, izabrao je prvo to mu je dolo pod ruku; priu o
ovijem stegnu. Posluga, rekao je, mora da ima svog duha. Kuhinjske devojke moraju da
imaju svoju utopljenu ledi.
Ali moram i ja!, viknulo je divlje dete prirode, g-a Menriza. Ona je postala, iznenada,
dostojanstvena kao sova. Zna, rekla je, trpkajui komadi hleba da to naglasi, da je Ralf, kad je
bio u ratu, mogao biti ubijen da ga ona nije videla gde god sam bila, ma ta da sam radila,
dodala je, maui rukama tako da su dijamanti bleskali na suncu.
Ne oseam to, rekla je g-a Svidin, odmahujui glavom.
Ne, smejala se g-a Menriza. Vi ne. Ne bi niko od vas. Vidite, ja sam na stupnju sa...,
saekala je da se Kendi povue, poslugom. Ja nisam tako odrasla kao vi.
Doterivala se, dokazujui svoju adolescenciju. Ispravno ili pogreno? Izvor oseanja penio se
navie kroz njeno blato. Oni su svoj obloili mermernim blokovima. Ovije kosti su njima bile
ovije kosti, ne ostaci utopljene ledi Ermintrude.
A kom taboru, rekao je Bartolomej okreui se nepoznatom gostu, vi pripadate?
Odraslima ili neodraslima?
Izabela otvori usta nadajui se da e Dod otvoriti svoja i omoguiti joj da ga negde smesti.
Ali on je sedeo zurei. Oprostite, gospodine?, rekao je. Svi su gledali u njega. Gledao sam
slike.
Slika nije gledala ni u koga. Slika ih je povukla stazama tiine.
Lusi ju je razbila.
G-o Menriza, zamoliu vas za uslugu ako doemo u kripac danas po podne, hoete li
pevati?

Danas po podne? G-a Menriza se prepala. Je li to sveanost? Ni sanjala nije da je to danas

po podne. Nikad se ne bi naturili da su znali da je danas po podne. I, naravno, zvono je jo
jednom udarilo; pa drugo; pa tree ako bude kie, bie u ambaru; ako bude lepo, na terasi. A
kako e biti, kia ili lepo? I svi su pogledali kroz prozor. Onda su se otvorila vrata. Kendi je
rekao da je stigao g. Dajlz. G. Dajlz e za as stii.

Doao je Dajlz. Video je veliki srebrni auto sa inicijalima R.M. na vratima, koji su bili izvijeni
tako da izdaleka izgledaju kao neka mala kruna. Posetioci, zakljuio je, postrojivi se iza njih; i
otiao u svoju sobu da se presvue. Duh konvencije je izbio kao to rumenilo ili suze izbiju pod
pritiskom emocije; tako je auto dirnuo njegovo vaspitanje. Mora se presvui. Pa je u trpezariju
uao kao igra kriketa, u flanelskim pantalonama, u plavom kaputu sa mesinganom dugmadi;
iako je bio besan. Zar nije proitao u jutarnjim novinama u vozu da je ustreljeno esnaest ljudi,
drugi zarobljeni, samo tu preko, preko zaliva, na ravnoj zemlji koja ih je delila od kontinenta?
Ipak se presvukao. Tetka Lusi, koja mu je mahnula kad je uao naterala ga je da se presvue.
Okaio je svoj jad o nju, kao to se kaput kai o kuku, instinktivno. Tetka Lusi, luckasta,
slobodna; uvek je, otkako je on reio da prihvati posao u gradu poto je napustio koled,
izraavala kako je to zauujue i zabavno da mukarci provode ivot kupujui i prodajui
plugove? staklene leje, je li? ili glavnicu i deonice? divljacima koji su jako udno eleli
jer, zar nisu bili lepi goli? da se obuku i da ive kao Englezi? Ona je imala frivolan i poguban
stav o problemu koji ga je muio, jer on nije imao specijalne nadarenosti, ni kapitala i bio je
estoko zaljubljen u svoju enu klimnuo joj je glavom preko stola ve deset godina. Da je
to bio njegov izbor, uzeo bi farmu. Ali nije mu bilo dato da bira. Tako je jedna stvar vodila u
drugu; a smea stvari te spljoti; vrsto te dri, kao ribu u vodi. Tako je on doao za vikend i
presvukao se.
Kako ste?, rekao je naokolo; klimnuvi nepoznatom gostu; seo je naspram njega; i pojeo
svoj filet tabinje.
To je bio pravi tip koji je g-a Menriza oboavala. Loknave kose; daleko od toga da e
pobei kao mnoge brade, njegova je vrsta; nos prav, iako kratak; oi, naravno sa tom kosom,
plave; i konano, da se popuni tip, bilo je neto estoko, neukroeno u izrazu koji ju je ak i u
etrdeset petoj pobudio da obnovi svoje drevne baterije.
On je moj mu, mislila je Izabela kad su se naklonili preko gomile raznobojnog cvea.
Otac moje dece. Radio je, taj stari klie; osetila je ponos; pa naklonost; onda se ponovo osetila
ponosnom na to koga je izabrala. okiralo ju je kad je otkrila, posle jutronjeg ogledanja i strele
enje kojom ju je sino probo seoski plemi, snagu oseanja, kad je on uao, ne nacifrani
poslovni gospodin ve igra kriketa, ljubavi; i mrnje.
Prvi put su se sreli u kotskoj na pecanju ona sa jedne stene, on sa druge. Njena se udica
zamrsila; predala se i posmatrala njega dok mu reka protie izmeu nogu, zabacuje, zabacuje
dok, kao debela ipka srebra savijena po sredini, nije skoio losos, uhvaen, i ona ga je zavolela.
I Bartolomej ga je voleo i primetio je njegov gnev na ta? Ali setio se svoga gosta.

Porodica nije porodica u prisustvu stranaca. On mora, dosta tromo, da im ispria priu o slikama
koje je nepoznati gost gledao kad je Dajlz uao.
Ovo je, pokazao je oveka na konju, bio moj predak. Imao je psa. Bio je to uven pas. Taj
pas ima svoje mesto u istoriji. Ostavio je zapis u kome eli da pas bude sahranjen sa njim.
Gledali su sliku.
Uvek osetim, Lusi je razbila tiinu, kako kae: Naslikaj mi psa.
Ali ta je s konjem?, rekla je g-a Menriza.
Konj, rekao je Bartolomej, stavljajui naoare. Gledao je konja. Prednje noge nisu bile
zadovoljavajue.
Ali Viljem Dod je jo uvek gledao damu.
O, rekao je Bartolomej, koji ju je kupio jer mu se dopala slika, vi ste umetnik?
Dod je to poricao, po drugi put za pola sata ili je to Iza primetila.
Zato je tako dobra ena kao ova Menriza vukla za sobom taj polusoj, pitao se Dajlz. I
njegovo utanje dalo je doprinos razgovoru to jest, Dod je odmahnuo glavom. Svia mi se
ova slika. To je bilo sve to se mogao navesti da kae. I u pravu ste, rekao je Bartolomej.
Jedan ovek zaboravio sam mu ime ovek koji je u vezi sa nekim institutom, ovek koji
obilazi dajui savete, besplatno, potomcima kao to smo mi, rekao je ... rekao je ... Zastao je.
Svi su gledali damu. Ali ona je gledala preko njihovih glava, nita ne gledajui. Ona ih je povela
niz zelene proplanke u srce tiine.
Rekao si da je to od ser Doue?, g-a Menriza je naglo prekinula tiinu.
Ne, ne, Viljem Dod ree urno, ali u pola glasa.
Zato se on plai?, pitala se Izabela. On je bio jadan primerak; plai se da se zauzme za
sopstvena uverenja ba kao to se i ona plaila svoga mua. Zar nije pesme pisala u knjigu
uvezanu kao knjiga rauna da Dajlz ne bi posumnjao? Pogledala je Dajlza.
Zavrio je ribu; jeo je brzo da ga ne bi dugo ekali. Sad je bila pita s trenjama. G-a Menriza
je brojala kotice.
Lekar, pekar, apotekar, kova, kroja, ora... to sam ja!, viknula je oduevljena to su
kotice potvrdile da je ona divlje dete prirode.
Vi verujete, rekao je stari gospodin, utivo je peckajui i u to?
Naravno, naravno da verujem!, vikala je. Sad je opet bila na inama. Opet je bila skroz
dobra. I oni su isto bili oduevljeni; sada su mogli da idu za njom u njenom buenju i da napuste
srebrne i tamne senke koje su vodile do srca tiine.
Imao sam oca, rekao je Dod upola glasa Izi, koja je sedela do njega, koji je voleo slike.
Oh! i ja!, uzviknula je. Uzrujano, nepovezano, objasnila je kako je nekada kao dete, kada
je imala jak kaalj, ostajala sa stricem svetenikom, koji je nosio kapicu i nije nikad nita radio,
nije se ak ni molio, ve je sastavljao pesme, etajui po bati, govorei ih naglas.
Ljudi su mislili da je lud, rekla je, ja nisam...
Stala je.
Lekar, pekar, apotekar, kroja, kova, ora ... Ispada, kazao je stari Bartolomej sputajui
kaiku, da sam ja lopov. Hoemo li da popijemo kafu u bati? Ustao je.

Iza je povukla svoju stolicu preko ljunka, mrmljajui: U koje tamno predvorje neposeene
zemlje ili vetrom proeljanu umu emo sada poi? Ili raspredati od zvezde do zvezde i igrati
smeteni na meseini. Ili,..
Drala je svoju platnenu stolicu pod pogrenim uglom. Ram sa zarezima stajao je naopako.
Pesme koje me je stric uio?, rekao je Viljem Dod, uvi je kako mrmlja. Razvio je
stolicu i privrstio ipku na pravi zarez.
Pocrvenela je, kao da je govorila u praznoj sobi, a neko je kroio iza zavese.
Zar vi, kad neto radite rukama, ne govorite besmislice?, zamucala je. Ali ta je on radio
rukama, belim, finim, lepo oblikovanim?
Dajlz se vratio kui i doneo jo stolica i poreao ih u polukrug tako da svi mogu da budu
pred vidikom i zaklonjeni starim zidom. Jer je nekom srenom okolnou sagraen u nastavku
kue, moda s namerom da se doda jo jedno krilo, na uzdignutom zemljitu na suncu. Ali
nedostajalo je novca; plan je naputen i zid je ostao, samo zid. Kasnije, druga generacija je
posadila voke koje su vremenom rairile svoje ruke iroko preko crvenonarandaste cigle
izloene nevremenu. G-a Sendz je zvala dobrom godinu kad je mogla od njih da napravi est
tegli dema od kajsija voe nikada nije bilo dovoljno slatko za dezert. Moda su tri kajsije
zasluivale da budu umotane u vree od muslina. Ali gole su bile tako lepe, sa jednim
porumenelim obrazom, drugim zelenim, pa ih je g-a Svidin ostavila gole, a ose su udubile rupe.
Zemljite se penjalo nagore, tako da se, da citiramo Figisov vodi (1833), nadgleda lep vidik
okolne prirode. ... Zvonici Bolni Minstera, ume Raf Nortona i na uzvienju sasvim nalevo,
Hogbens Foli tako nazvana zbog ...
Vodi je jo uvek govorio istinu. 1833. je bila istina 1939-e. Nije bila sagraena nijedna
kua; nije nikao nijedan grad. Hogbens Foli je jo uvek bila eminentna; veoma ravna, na polja
isparcelisana zemlja samo se u tome promenila to je traktor do izvesnog stepena zamenio plug.
Konj je nestao; ali je ostala krava. Da je sad ovde, Figis bi isto rekao. Uvek bi to govorili ako je
bilo gostiju kad su leti sedali tu da popiju kafu. Kad su bili sami, nita nisu govorili... Posmatrali
su vidik; gledali su ono to poznaju, da vide da ono to poznaju nije danas, moda, drugaije. U
najveem broju dana bilo je isto.
To vidik ini tako tunim, rekla je g-a Svidin, sputajui se u platnenu stolicu koju joj je
Dajlz doneo. I tako lepim. Bie tu, klimnula je ka prugi koprene koja je leala na dalekim
poljima, kad nas ne bude.
Dajlz je uglavio kako treba svoju stolicu jednim trzajem. Samo tako je mogao da pokae
svoju iritiranost, svoj gnev na stare smetenjake koji su sedeli i posmatrali vidik preko kafe i laga
kad se cela Evropa preko kostrei kao ... Nije vladao metaforom. Samo je neefikasna re
je ilustrovala njegovu viziju Evrope, nakostreenu od topova, iznad koje lebde avioni.
Svakog trenutka topovi bi mogli da izruju brazde na ovoj zemlji; avioni da skre Bolni Minster u
paramparad i raznesu Foli. I on je voleo vidik. I krivio je tetku Lusi to gleda vidik umesto
ta da radi? Sve to je uradila, udala se za veleposednika koji je sada mrtav; rodila dvoje dece,
jedno u Kanadi, drugo, udato, u Birmingemu. Oca, koga je voleo, potedeo je kritike; to se
njega samog tie, ilo je jedno za drugim; i tako je sedeo, sa starim smetenjacima, posmatrajui

vidik.
Lepo, rekla je g-a Menriza, lepo ..., mrmljala je. Pripaljivala je cigaretu. Vetri je
ugasio ibicu. Dajlz je napravio rukom zaklon i upalio drugu. I ona je bila poteena zato,
nije mogao da kae.
Poto se interesujete za slike, rekao je Bartolomej, okreui se utljivom gostu, zato smo
mi, recite mi, kao rasa tako ravnoduni, neprijemivi i nesenzitivni, ampanjac mu je omoguio
protok neobinih trospratnih rei na tu plemenitu umetnost, dok g-a Menriza, ako mi
dozvoli staraku slobodu, zna svog ekspira napamet?
ekspira napamet!, protestovala je g-a Menriza. Zauzela je pozu. Biti il ne biti, pitanje
je sad. Je li plemenitije... Dalje!, munula je Dajlza koji je sedeo pored nje.
Iezni i potpuno zaboravi ono to meu liem nikada nisi nauio ... Iza je ubacila prve
rei koje su joj pale na um da bi pomogla muu u neprilici.
Zasienost, muenje, izjedanje ..., dodao je Viljem Dod, zakopavajui kraj svoje cigarete
u grob izmeu dva kamena.
Tamo!, uzviknuo je Bartolomej, podiui visoko kaiprst. To je dokaz! Koje su pukotine
dotaknute, koja tajna fioka izlae svoja blaga, ako kaem, podigao je jo prstiju, Rejnolds!
Konstejbl! Krom!
Zato su ga zvali Stari?, umetnula je g-a Menriza.
Nedostaju rei nedostaju rei, protestovala je g-a Svidin. Iza oiju; ne na usnama; to
je sve.
Misli bez rei, mozgao je njen brat. Moe li to biti?
Sasvim van mene!, viknula je g-a Menriza, odmahujui glavom. Isuvie pametno! Mogu
li da se posluim? Znam da je pogreno. Ali dola sam u godine i do figure kad inim ono
to elim. Uzela je srebrni bokali sa lagom i pustila da glatki fluid raskono mreka njenu
kafu, na ta je dodala kaiku smeeg eera. ulno, ritmino, dugo je meala.
Uzmite ono to volite! Posluite se!, uzviknuo je Bartolomej. Oseao je kako se ampanjac
povlai, pa je pourio, pre nego to se povue svaki trag srdanosti, da iz njega izvede najvie to
moe, kao da baca poslednji pogled na osvetljenu sobu pre nego to ode u krevet.
Divlje dete je zaplovilo jo jednom na plimi stareve dobroudnosti, pogledala je preko svoje
oljice za kafu u Dajlza, sa kojim je oseala zaverenitvo. Spajala ih je neka nit vidljiva,
nevidljiva, kao one niti to se sad vide, sad ne, to spajaju drhtave vlati trave u jesen pre nego to
izae sunce. Srela ga je samo jednom, na partiji kriketa. I tada se meu njima isprela rana
jutarnja nit pre nego se pomole granice i lie pravog prijateljstva. Pogledala je pre nego to je
ispila. Gledanje je bilo deo ispijanja. Zato traiti ulnost, izgledalo je da pita, zato traiti i
jednu jedinu kap koja se moe istisnuti iz ovog zrelog, topljivog, ljubavi vrednog sveta? Onda je
popila. I vazduh oko nje je postao protkan ulnou. Bartolomej je to oseao; Dajlz je to oseao.
Da je konj, tanka smea koa bi se trzala, kao da je sletela muva. Izabela se takoe trzala.
Ljubomora, gnev, proli su joj kroz kou.
A sada, rekla je g-a Menriza, sputajui oljicu, o toj zabavi toj sveanosti u koju
smo uli i umeali se, a napravila je da to izgleda isto tako zrelo kao kajsija u kojoj su se

gnezdile ose. Recite mi, ta bi to moglo biti? Okrenula se. Je l ja to ujem? Sluala je. ula
je smeh, dole meu bunjem, gde je terasa tonula u bunje.

Ispod ribnjaka zemlja je opet tonula i u tom ulegnuu tla nagomilali su se bunje i kupinjak.
Uvek je bilo senovito; leti proarano suncem, tamno i vlano zimi. A u leto su tu uvek bili leptiri;
proletale su tu fritilarije, lebdei naslaivali se crveni admirali; neambiciozno su leprali oko
buna beli kupusari kao muslinske mlekarice, zadovoljni da tu provedu ivot. Hvatanje leptira, iz
generacije u generaciju je ovde poinjalo; za Bartolomeja i Lusi; za Dajlza je poelo tek
prekjue kad je u svoju zelenu mreicu uhvatio belog kupusara.
To je bilo pravo mesto za garderobu, ba kao to je oito terasa bila pravo mesto za igru.
Pravo mesto!, uzviknula je g-ica La Trob kad je prvi put dola u posetu i razgledala
zemljite. Bio je zimski dan. Terasa je tada bila bez ijednog lista.
Ovo je mesto za sveanost, g. Oliver!, uzviknula je. Vijui se izmeu drvea ... Mahala
je rukom prema drveu koje je ogolelo stajalo na jasnoj januarskoj svetlosti.
Tamo scena; ovde publika; a tamo dole meu bunjem savrena garderoba za glumce.
Ona je uvek bila krajnje nestrpljiva da organizuje neto. Ali odakle je ponikla? Sa tim
imenom po svoj prilici nije bila ista Engleskinja. Moda sa Kanalskih, ostrva? Samo, njene oi i
neto oko nje uvek su g-u Bingem terali da sumnja da u njoj ima ruske krvi. Te duboko
postavljene oi; ta jako etvrtasta vilica, podseali su je na ne na to da je bila u Rusiji na
Tatare. Kolale su glasine da je drala ajdinicu u Vinesteru; koja je propala. Bila je glumica.
Koja je propala. Kupila je etvorosobnu seosku kuu i delila je sa jednom glumicom. Posvaale
su se. Zapravo se veoma malo znalo o njoj. Spolja je bila crnomanjasta, jedra, vrste grae;
lunjala je po poljima u kecelji; katkad sa cigaretom u ustima; esto sa biem u ruci i esto je
koristila teke rei moda, onda, uopte nije bila dama? U svakom sluaju, imala je strast da
organizuje.

Smeh je zamro.
Hoe li da glume?, pitala je g-a Menriza.
Glume; igraju; pevaju, od svega pomalo, rekao je Dajlz.
G-ica La Trob je dama udesne energije, rekla je g-a Svidin.
Ona svakoga natera da neto radi, rekla je Izabela.
Naa je uloga, rekao je Bartolomej, da budemo publika. A to je veoma vana uloga.
I mi obezbeujemo zakusku, rekla je g-a Svidin.
Neemo li ii da pomognemo?, rekla je g-a Menriza. Da seemo hleb i maemo?
Ne, ne, rekao je g. Oliver. Mi smo publika.
Jedne godine smo imali Iglu bake Garton, rekla je g-a Svidin. Jedne godine smo sami
napisali komad. Sin naeg kovaa Toni? Tomi? ima divan glas. I Elzi iz Krosvejza
kakvu je ona imala mimu! Sve nas je skinula. Barta; Dajlza, staru Flimzi to jest mene. Ljudi

su daroviti vrlo. Pitanje je kako to izvui? U tome je ona tako pametna g-ica La Trob.
Naravno, moe da se bira iz cele engleske knjievnosti. Ali kako ovek da izabere? esto kad je
kian dan poinjem da prebiram; ta sam proitala; ta nisam proitala.
I ostavlja knjige po podu, rekao je njen brat. Kao svinja iz prie; ili to bee magarac?
Nasmejala se, tapui ga lako po kolenu.
Magarac koji ne moe da se odlui izmeu sena i slame pa crkne od gladi, objasnila je
Izabela, umetnuvi bilo ta izmeu tetke i mua, koji je mrzeo tu vrstu razgovora koja se
vodila ovo popodne. Knjige su otvorene; nema nikakvog zakljuka, a on sedi u publici.
Ostali smo da sedimo. Mi smo publika. Ovog popodneva su rei prestale da lee
ravno u reenici. Ustajale su, postajale pretee i dizale pesnice na tebe. Ovog popodneva on nije
bio Dajlz Oliver, koji je doao da vidi kako seljaci glume na svojoj godinjoj sveanosti;
prikovan za stenu on je bio i nateran da pasivno podnosi neopisivu stravu. Njegovo lice je to
pokazivalo; a Iza, ne znajui ta da kae, naglo, poluhotimice, prevalila je kafenu oljicu.
Viljem Dod ju je uhvatio dok je padala. Uhvatio je u trenutku. Obrnuo. Po bledoplavom
znaku kao ukrteni bodei koji se caklio na dnu znao je da je engleska, napravljena, moda, u
Notingemu; datirana 1760. Njegov je izraz, dok je razgledao bodee i zakljuivao, Dajlzu dao
jo jedan klin da na njega okai svoj bes, kao to se kaput kai o klin, konvencionalno. ankoliz,
podla ulizica; nije otvoren, jednostavan ovek svojih ula; ve dave koji se gri; prebira
ulnosti; uzima i probira; okleva i trai vreme; nije mukarac koji ima iskrenu ljubav prema eni
njegova glava je bila uz Izinu glavu nego je samo jedan ... Na tu re, koju ne moe
javno da kae, napuio je usne; i peatni prsten na njegovom malom prstu izgledao je crveniji,
jer je meso pored niega pobelelo kako je stezao ruku na stolici.
O, kakvo veselje!, viknula je g-a Menriza svojim milozvunim glasom. Pomalo od
svega. Pesma; igra; a onda komad koji glume sami seljaci. Ja sam, ovde je okrenula glavu na
stranu ka Izabeli, sigurna da je ona to napisala. Je li tako, g-o Dajlz?
Iza je pocrvenela i porekla.
to se mene tie, nastavila je g-a Menriza, otvoreno govorei, ne mogu da sastavim dve
rei. Ne znam kako to takva egrtaljka kao ja sa ovakvim jezikom, im uzmem pero.
Napravila je grimasu, uvrnula je prste kao da u njima dri pero. Ali je pero koje je tako stavila na
stoi apsolutno odbijalo da se pomeri.
A moj rukopis tako krupan tako nespretan . Napravila je novu grimasu i ispustila
nevidljivo pero.
Vrlo delikatno, Viljem Dod je spustio oljicu na tacnu. A on, rekla je g-a Menriza, kao
da se to tie delikatnosti sa kojom je ovo uradio pa mu imputira istu vetinu u pisanju, divno
pie. Svako pismo je savreno uoblieno.
Opet su svi pogledali u njega. Istog trena je stavio ruke u depove.
Izabela je pogodila re koju Dajlz nije izgovorio. Pa, je li to loe ako je ovaj to? Zato da
prosuuju jedni druge? Da li znamo jedni druge? Ne ovde, ne sada. Ali negde, ovaj oblak, ova
krasta, ova sumnja, ovaj prah. ekala je rimu, izneverila ju je; ali negde svakako jedno sunce e
zasijati i sve, bez sumnje, bie jasno.

Trgla se. Opet zvuci smeha stigoe do nje.

Mislim da ih ujem, rekla je. Spremaju se. Oblae se u bunju.
G-ica La Trob je krupnim koracima ila tamo-ovamo meu nagnutim brezama. Jedna ruka joj je
bila duboko zabijena u dep od jakne; druga je drala dugaak tabak papira. itala je to je tamo
napisano. Izgledala je kao zapovednik koji koraa po svojoj palubi. Nagnuto, graciozno drvee
sa crnim narukvicama koje obavijaju srebrnu koru bilo je udaljeno za duinu jedne lae.
Hoe li biti kino ili lepo? Izalo je sunce; i zaklanjajui sunce, s dranjem koje odgovara
nekom admiralu na tabnoj palubi, ona odlui da reskira nareeni skup napolju. Sumnje su
prevaziene. Sve scenske pokretnine, naredila je, imaju se preneti iz ambara u bunje. To je
izvreno. A glumci su se, dok je ona iroko koraala, preuzimajui svu odgovornost i reavajui
se za lepo, ne za kiu, oblaili u kupinjaku. Otuda smeh.
Odea je bila rasuta po travi. Kartonske krune, maevi od staniola, turbani od kuhinjske krpe
za est penija leali su na travi ili su bili okaeni po bunju. Bare crvenog i ljubiastog nalazile
su se u senci; odsjaji srebrnog na suncu. Haljine su privlaile leptire. Crveno i srebrno, plavo i
uto odavali su toplotu i slatkou. Crveni admirali pohlepno su crpili sonost iz kuhinjskih krpa,
beli kupusari ledenu sveinu iz srebrnog papira. Leprajui, kuajui, vraajui se, uzimali su
uzorke boja.
G-ica La Trob je zaustavila svoje krupne korake i prela pogledom preko scene. Ima sve
odlike ..., mrmljala je. Jer uvek je jedan drugi komad leao iza komada koji je upravo napisala.
Zaklanjajui oi, gledala je. Leptiri su kruili; menjala se svetlost; deca su skakala; majke se
smejale. Ne, ne dobijam to, promrmljala je i vratila se koraanju.
Bosi, zapovednica, zvali su je privatno, kao to su g-u Svidin zvali Flimzi, tanka. Njen
nagli manir i zdepasta figura; njeni debeli zglobovi i jake cipele; njene brze odluke otro
izvikivane grlenim akcentima sve to ih je dralo. Niko nije voleo da se njemu pojedinano
nareuje. Ali su joj se u malim grupama odazivali. Neko mora da vodi. A zatim, mogu na nju da
svale krivicu. Pretpostavimo da pljusne?
G-ice La Trob!, pozdravljali su je sad. ta ste mislili s ovim?
Stala je. I Dejvid i Ajris, oboje su drali ruku na gramofonu. Mora se sakriti; ipak mora biti
dovoljno blizu publike da bi se uo. Pa, zar nije dala naloge? Gde su pletari pokriveni liem?
Donesite ih. G. Stretfild je rekao da e se pobrinuti za to? Nije bilo nekog svetenika na vidiku.
Moda je u ambaru? Tomi, idi preicom i dovedi ga. Tomi je potreban u prvoj sceni. Onda
Beril... Majke su se prepirale. Jedno dete je izabrano, drugo nije. Svetla kosa se nepravedno
vie voli od crne. G-a Iberi je zabranila Fani da glumi zbog koprivnjae. U selu se koprivnjaa i
drugaije zvala.
Seoska kua g-e Bol ne bi se mogla nazvati istom. U prolom ratu g-a Bol je ivela sa
drugim mukarcem dok joj je mu bio u rovovima. Sve je to g-ica La Trob znala. Ali je odbila
da u to bude umeana. Pljusnula je u finu mreu kao kamen u ribnjak. Pletivo je bilo raskinuto.
Samo koreni ispod vode su joj bili od neke koristi. Tatina, na primer, sve njih je inila
elastinima. Momci su eleli velike uloge; devojke su elele lepu odeu. Trokove je trebalo
obuzdavati. Deset funti je bila gornja granica. Tako su konvencije oskrnavljene. Umotani u

konvencije, oni nisu mogli da vide, kao to je ona videla, da e zavoj od kuhinjske krpe oko
glave na otvorenom izgledati mnogo bogatije nego ista svila. Zato su se prepirali; ali ona se
drala izvan toga. ekajui g. Stretfilda, krupnim korakom ila je izmeu breza.
Ostalo drvee je bilo velianstveno pravo. Nije bilo ba u ravnoj liniji; ali dovoljno da
podsea na stubove u crkvi; u crkvi bez krova; u katedrali na otvorenom, na mestu gde je
proletanje lasta zbog pravilnosti drvea izgledalo kao da pravi aru, igrajui kao Rusi, samo ne
na muziku, ve po neujnom ritmu sopstvenih divljih srca.
Smeh je zamro.
Moramo sauvati strpljenje u dui, rekla je g-a Menriza opet. Ili, mogli bismo
pomoi?, predloila je, bacivi pogled preko ramena, oko onih stolica?
Kendi, batovan i devojka, svi oni su donosili stolice za publiku. Publika nije imala ta
da radi. G-a Menriza je uguila zevanje. utali su. Ukoeno su gledali vidik, kao da je u tim
poljima moglo neto da se dogodi to bi ih oslobodilo nepodnoljivog tereta od sedenja utke, ne
radei nita, u drutvu. Njihove misli i tela su bili isuvie blizu, a ipak nedovoljno blizu. Nismo
slobodni, svako od njih je odvojeno osetio da osea ili misli odvojeno, ni da zaspimo. Isuvie
smo blizu; ali ne dovoljno blizu. Pa su se vrpoljili.
Ugrejalo je. Oblaci su nestali. Sada je bilo samo sunce. Vidik koji je sunce ogolilo bio je
poravnan, utian, umiren. Krave su bile nepokretne; cigleni zid, koji vie nije bio zaklon,
isputao je rezerve vreline. Stari g. Oliver je duboko uzdahnuo. Glava mu se trgla; ruka je pala.
Pala je na santimetar od psee glave na travu pored njega. A onda je opet trgnuo nazad na
koleno.
Dajlz je besno gledao. Sa rukama vrsto obavijenim oko kolena ukoeno je gledao ravna
polja. Besno, ukoeno, gledao je utke ispred sebe.
Izabela se oseala zarobljenom. Kroz zatvorske ipke, kroz snenu izmaglicu koja ih je
odbijala, tukle su je tupe strele; ljubavi, zatim mrnje. Kroz tela drugih ljudi nije oseala
odreenu ni ljubav, ni mrnju. Najsvesnije je osetila pila je slatko vino za rukom da eli
vodu. Kriglu hladne vode, kriglu hladne vode, ponavljala je i videla je vodu okruenu
zidovima sjajnog stakla. G-a Menriza je eznula da se opusti i da se sklupa u uglu sa jastukom,
ilustracijom i kesicom slatkia.
G-a Svidin i Viljem preletali su vidik uzdrano i rezervisano.
Kakvo iskuenje, kakvo iskuenje pustiti da vidik trijumfuje; reflektovati njegovo mrekanje;
pustiti sopstvene misli da se mrekaju; pustiti da se obrisi izdue i prebaciti se preko tako
iznenadnim trzajem.
G-a Menriza se predala, uglavila se, zaronila, a onda se iupala.
Kakav pogled!, uzviknula je, pretvarajui se da trese pepeo od cigarete, ali, uistinu,
prikrivajui zevanje. Onda je uzdahnula pretvarajui se da ne izraava svoju dremovnost ve
neto to osea u vezi sa vidikom.
Niko joj nije odgovorio. Ravna polja blistala su zelenouta, plavouta, crvenouta, a onda
opet plava. Ponavljanje je bilo besmisleno, odvratno, zaglupljujue.

Onda, rekla je g-a Svidin, tihim glasom, kao da je doao pravi trenutak da se progovori,
kao da je obeala, a sad je vreme da se obeanje ispuni, doite, doite pa u vam pokazati
kuu.
Niie se obraala nikom posebno. Ali je Viljem Dod znao da misli na njega. Ustao je s
trzajem, kao kad se igraka iznenada povue nagore za konac.
Kakva energija!, g-a Menriza je napola uzdahnula, napola zevnula. Imam li hrabrosti i ja
da odem?, pitala se Izabela. Oni su kretali; pre svega je elela hladne vode, kriglu hladne vode;
ali je elja usahnula, potisnuta olovnom duou koju je imala prema ostalima. Gledala ih je
kako odlaze g-a Svidin teturavo, iako pocupkujui; a Dod se razmotao i ispravio dok je
koraao pored nje po usijanim ploama pod vatrenim zidom dok nisu stigli do senke koju je
bacala kua.
Pala je kutija ibica Bartolomejeva. Njegovi prsti su se olabavili; ispustio ju je. Odustao je
od igre; nije mogao da se mui. S glavom na jednu stranu, iznad psee glave visi ruka, zaspao je;
hrkao je.
G-a Svidin je zastala za trenutak u holu meu stolovima sa pozlaenim apama.
Ovo je, rekla je, stepenite. A sad idemo gore.
Ila je gore, dve stepenice ispred svog gosta. Dugaki uti saten razmotavao se na ispucalom
platnu dok su se penjali.
Nije pretkinja, rekla je g-a Svidin, kad su doli u ravan sa glavom na slici. Ali mi je
svojatamo, jer je znamo Oh, tolike godine. Ko je ona? Nepomino je gledala. Ko ju je
naslikao? Odmahnula je glavom. Izgledala je osvetljana kao za banket, od sunca to je oblilo.
Ali ona se meni najvie dopada na meseini, razmiljala je g-a Svidin i penjala se dalje
stepenicama.
Lagano se zaduvala idui navie. Onda je prevukla rukom preko knjiga utonulih u zid na
odmoritu, kao panova frula.
Ovde su pesnici od kojih potiemo preko duha, g..., mrmljala je. Zaboravila mu je ime.
Ipak ga je izdvojila.
Moj brat kae da su sazidali kuu severno radi zaklona, ne juno radi sunca. Tako da im je
zimi vlano. Zastala je. ta je sledee?
Stala je. Tu su bila vrata.
Budoar. Otvorila je vrata. Gde je moja majka primala svoje goste.
Dve stolice su bile okrenute jedna prema drugoj sa obe strane fino iljebljenog kamina.
Pogledao je preko njenog ramena.
Ona je zatvorila vrata.
Sad gore, opet gore. Opet su se penjali. Gore, gore, penjae se, dahtala je, gledajui,
izgledalo je, nevidljivu povorku, gore, gore u postelju.
Biskup, putnik; zaboravila sam ak i njihova imena. Previam. Zaboravljam.
Stala je kod prozora u hodniku i povukla zavesu. Dole je bila bata, okupana suncem. Tri
bela goluba su se udvarala i ila na prstima, kitnjasti kao dame u balskim haljinama. Njihova

elegantna tela su se ljuljala dok su se prenemagali sitnim koraiima na ruiastim noicama po

travi. Iznenada, podigoe se leprajui, napravie krug i odletee.
Sad, ree ona, to se tie soba. Kucnula je dva puta vrlo jasno na vrata. Nakrivljene
glave je sluala.
Nikad se ne zna, mrmljala je, ima li nekoga? Onda je irom otvorila vrata.
On je napola oekivao da tamo vidi nekoga, golog ili poluobuenog, ili kako klei u molitvi.
Ali soba je bila prazna. Soba je bila uredna kao kutija, u njoj se mesecima nije spavalo, gostinska
soba. Na toaletnom stolu su bile svee. Prekriva na krevetu bio je ravan. G-a Svidin je stala
kraj kreveta.
Ovde, rekla je, da, ovde sam se, lupnula je prekriva, rodila. U tom krevetu.
Njen glas je odumro. Potonula je na ivicu kreveta. Bila je umorna, bez sumnje, od stepenica,
od vruine.
Ali mi imamo druge ivote, mislim, nadam se, mrmljala je. ivimo u tuim, g. ... ivimo u
stvarima.
Govorila je jednostavno. Govorila je s naporom. Govorila je kao da mora da nadvlada svoj
umor iz dobrote prema strancu, gostu. Zaboravila mu je ime. Dvaput je rekla gospodine i stala.
Nametaj je bio poluviktorijanski, kupljen kod Majplza, moda, etrdesetih godina. Tepih je
bio prekriven ljubiastim takicama. A beli krug je oznaavao mesto gde je sud za prljavu vodu
stajao uz umivaonik.
Da li bi mogao da kae Ja sam Viljem? eleo je. Stara i krhka, ona se popela uz stepenice.
Govorila je svoje misli, ne znajui, ne marei da li on misli, to je i mislio, da je nedosledna,
sentimentalna, luckasta. Dodala mu je ruku da mu pomogne da se uspne uz strminu. Pogodila je
njegovu muku. uo je kako peva sedei na krevetu, ljuljajui svoje noice: Doi da mi vidi
morsku travu, doi da mi vidi morske koljke, doi da mi vidi ptiicu kako skakue u kavezu
stara deja pesmica za pomo detetu. Stojei kraj kredenca u uglu, video je njen odraz u
ogledalu. Odseene od njenog tela, oi su joj se smejale, njene bestelesne oi, na svoje oi u
ogledalu.
Onda je skliznula s kreveta.
Sad, rekla je, ta je sledee? i otapkala je niz hodnik. Vrata su ostala otvorena. Svi su
bili napolju u bati. Soba je bila kao brod koji je napustila posada. Deca su se igrala nasred
tepiha bio je pegavi konj. Dadilja je ila na stolu je bio komad platna. Beba je bila u ogradici.
Ogradica je bila prazna.
Deja soba, rekla je g-a Svidin.
Rei su se uzdigle i postale simboline. Kolevka naeg roda, izgledalo je kao da kae.
Dod je preao do kamina i pogledao u njufaundlendskog psa na boinom kalendaru koji je
bio prikaen na zidu. Soba je mirisala toplo i slatko; od peglanja rublja; od mleka; od keksa i
tople vode. Dobri prijatelji, zvala se slika. Zvuk neke navale je dolazio kroz otvorena vrata.
On se okrete. Starica se izgubila u hodniku i nagnula kroz prozor.
Ostavio je vrata otvorena da se posada vrati i pridruio joj se.
Dole u dvoritu, ispod prozora, okupljala su se kola. Uski crni krovovi polegli su zajedno kao

opeke na podu. Vozai su iskakali; tu su stare dame paljivo ispruile prvo crne noge u cipelama
sa srebrnim kopama; starci prugaste pantalone. Mladii su u kratkim pantalonama iskakali na
jednu stranu; devojke sa nogama boje koe na drugu. uti ljunak je preo i vrio. Okupljala se
publika. Ali su oni, gledajui nadole sa prozora, bili dangube, iskopani. Zajedno su se dopola
nagli kroz prozor.
A onda je dunuo vetri i sve muslinske zavese su poletele kao da je neka velianstvena
boginja, diui se sa svog prestola meu svojim velikaima, protresla svoju odoru boje ilibara, a
ostali bogovi, videi je kako ustaje i odlazi, nasmejali se i taj njihov smeh oduvao zavesu.
G-a Svidin je stavila ruke na kosu, jer ju je vetri mrsio. Gospodine ..., poela je.
Ja sam Viljem, upao je.
Na to se nasmejala zanosnim devojakim smehom, kao da je vetar ugrejao zimsko plavilo
njenih oiju od ilibara.
Uzela sam vas, izvinila se, od vaih prijatelja, Viljeme, jer sam osetila zategnut bol ovde
... Dodirnula je kotunjavo elo na kome je plava vena vijugala kao plavi crv. Ali njene oi u
svojim kotanim peinama jo uvek su plamsale. On joj je video samo oi. I poeleo je da klekne
pred nju, da joj poljubi ruku i da kae: U koli su me drali ispod kofe prljave vode, g-o
Svidin; kad sam pogledao uvis, svet je bio prljav, g-o Svidin; tako sam se oenio, ali moje dete
nije moje dete, g-o Svidin. Ja sam polumukarac, g-o Svidin; treperava, podeljenog uma
zmijica u travi, g-o Svidin; kao to je Dajlz video; ali vi ste me iscelili... Tako je eleo da kae,
ali nita nije rekao; a vetri je trao nespretno du hodnika, oduvavajui zavese.
Jo jednom je pogledao, a ona je gledala dole na uti ljunak koji je napravio meseev srp
oko vrata. Kao privezak na njenom lancu krst se ljuljao kad se nagnula napolje i sunce je udaralo
u njega. Kako je mogla sebe da optereuje tim slatkoreivim simbolom? Kako da igoe sebe,
tako nepostojanu, nesreenu, tom slikom? Kad je pogledao, nisu vie bili dangube. Predenje
ljunka postalo je vokalno. Ura, ura, ura, izgledalo je da kae, ili u zakasniti. Ura, ura, ura,
ili e najbolja sedita zauzeti.
O, uzviknula je g-a Svidin, eno g. Stretfilda! I videe svetenika, krnog svetenika
koji nosi pletar, pletar s liem. Koraao je izmeu automobila sa izgledom oveka od autoriteta,
na koga se eka, koji se oekuje i koji, evo, dolazi.
Vreme je, rekla je g-a Svidin, da poemo da im se pridruimo. Reenica joj je ostala
nezavrena kao da ima dve misli, a one su leprale nadesno i nalevo, kao kad golubovi poleu sa
trave.
Publika se okupljala. Dolazili su putem kao reka i ratrkavali se po travnjaku. Neki su bili
stari; neki su bili u cvetu mladosti. Meu njima je bilo dece. Meu njima je, to bi g. Figis
mogao da primeti, bilo predstavnika naih najuvaenijih porodica Dajsijevi iz Dentona;
Vikemovi iz Aulzvika i tako dalje. Neke su tu bile vekovima. Nikad ne prodavi ni akru. S druge
strane, tu su bili doljaci, Menriza, koji su osavramenjavali stare kue, dodavali kupatila.
Razbacani ostaci, kao Kobet iz Kobs Kornera, penzionisan, razumeli su, penzijom sa plantae
aja. Bez aktive. Vodio je svoje domainstvo i kopao u bati. Izgradnja fabrike automobila i
aerodroma u susedstvu privukla je jedan broj nevezanih prolaznih naseljenika. Tu je, takoe, bio

g. Pejd, reporter, u ime lokalnih novina. Grubo govorei, meutim, da je Figis tu bio lino i da
je prozivao, polovina prisutnih dama i gospode rekla bi: Adsum; ovde sam, mesto mog dede ili
pradede, to je moda bio sluaj. Ba u ovom trenutku, pola etiri, jednog junskog dana 1939,
oni su se pozdravljali i, dok su zauzimali mesta nalazei po mogunosti sedita jedni uz druge,
govorili su: Ta odvratna nova kua kod Paiz Kornera! Kakav trn u oku! I oni bungalovi!
jeste ih videli?
Zatim, da je Figis prozivao imena seljaka, i oni bi se javljali. G-a Sendz je roena Ailif;
Kendiova majka bila je jedna od Perijevih. Zelene humke na groblju bile su uzdignute njihovim
grabljama koje su vekovima odravale zemlju rastresitom. Istina, bilo je odsutnih kada je g.
Stretfild prozivao u crkvi. Motocikle, motorne autobuse i bioskope njih je krivio g. Stretfild
kod prozivke u crkvi.
Redovi stolica, pozlaenih stolica, iznajmljene trane stolice i domae batenske klupe
dovueni su na plato. Bilo je dovoljno mesta za sve. Ali neki su vie voleli da sede na zemlji.
G-ica La Trob je u svakom sluaju rekla istinu kad je rekla: Pravo mesto za sveanost!
Travnjak je bio tako ravan kao pod pozorita. Plato je penjui se pravio prirodnu pozornicu.
Drvee je partalo scenu kao stubovi. A ljudska figura se videla veoma uveana naspram
pozadine neba. to se tie vremena, ono se menjalo, protiv svih oekivanja, u veoma lep dan.
Savreno letnje popodne.
Kakva srea!, rekla je g-a Karter. Prole godine ... Onda je predstava poela. Je li to ili
nije predstava? Glup, glup, ulo se iz bunja. To je bio zvuk koji pravi maina kad se neto
pokvari. Neki su urno seli; drugi su s oseanjem krivice prestali s razgovorom. Svi su gledali u
bunje. Jer scena je bila prazna. Glup, glup, glup, kloparala je maina u bunju. Dok su gledali sa
zebnjom a neki zavravali reenice, istupila je, ruiasta kao ruin pupoljak, devojica; zauzela
svoje mesto na prostirci, iza jedne koljke, sa koje je visilo lie i zapiskutala:
Plemeniti i prosti, svim vam se obraam...
To je, dakle, komad. Ili je to prolog?
Doite na na festival (nastavila je),
Ova je sveanost, svi to vide,
Iz istorije naeg ostrva.
Ja sam Engleska ...
Ona je Engleska, aptali su. Poinje. Prolog, dodali su, gledajui dole u program.
Ja sam Engleska, zapiskutala je opet; i stala. Zaboravila je svoje stihove.
Sluajte! Sluajte!, rekao je brzo starac u belom sakou. Bravo! Bravo!
Prokleti bili, psovala je g-ica La Trob, sakrivena iza drveta. Gledala je po prvom redu.
Gledali su besno kao da su izloeni mrazu koji ih je ofurio i sve ukoio u jednoj ravni. Jedino je
Bond, kravar, izgledao protoan i prirodan.
Muzika!, dala je signal. Muzika!, ali je maina nastavila: Glup, glup, glup.
Novoroene ..., aptala je,
Novoroene, nastavila je Filis Dounz,
Iskoilo iz mora

to je valjano monom olujom,

Odseklo od Francuske i Nemake
Ovo ostrvo.
Pogledala je preko ramena. Glup, glup, glup, kloparala je maina. Dugaak red seljaka u
kouljama od jute poeo je pred njom da prolazi u redu po jedan izmeu drvea. Pevali su, ali ni
re nije stizala do publike.
Ja sam Engleska, nastavila je Filis Dounz, licem prema publici,
Sad slaba i mala,
Dete, to svi mogu da vide ...
Njene rei su zasipale publiku kao pljusak tvrdih kamenia. G-a Menriza u samom centru
smeila se; ali je osetila kako koa kao da joj prska dok se smeila. Ogromna praznina bila je
izmeu nje, seljaka koji pevaju i piskutavog deteta.
Glup, glup, glup, nastavila je maina kao krunja u vreo dan.
Seljaci su pevali, ali polovina njihovih rei je bila oduvana.
Prosecajui puteve ... sve do vrha brda ... uspinjaii smo se. A u dolini... krmaa, divlji
medved, vepar, nosorog, irvas ... Ukopali smo se na vrhu brda ... Zemlja se ukorenila meu
kamenjem ... dok imi... nismo legli pod z-e-m-lj-u...
Rei su se rasplinjavale. Glup, glup, glup, maina je kucala. Onda je maina konano zagrmela
melodiju!
Naoruan protiv sudbine Vitez Roderik,
Naoruan i vitez,
Smeo i buan,
vrst ponosan
Vidi ratnike evo, dolaze.
Pompezna popularna melodija je trubila i tretala. G-ica La Trob je gledala iza drveta.
Miii su se opustili; led je popucao. Omana dama u sredini poela je da udara ritam rukom po
stolici. G-a Menriza je pevuila:
Moj je dom u Vindzoru kod krme.
Kraljevski Dord se zove ta kafana.
I, momci, verovaete mi,
Ja nita ne traim ...
Zaplovila je po toku melodije. Zraei kraljevsko dostojanstvo, samodopadnost, dobro
raspoloenje, divlje dete bilo je kraljica festivala. Predstava je poela.
Ali bilo je upadanja. Oh, gunala je g-ica La Trob iza drveta, muke s ovim upadanjem!
Izvinite to toliko kasnim, rekla je g-a Svidin. Progurala se izmeu stolica do sedita pored
svog brata.
O emu je? Propustila sam prolog. Engleska? Ova devojica? Sad je otila ...
Filis je skliznula sa prostirke.
A ko je ono?, pitala je g-a Svidin.
To je bila Hilda, drvodeljina erka. Ona je sad stajala tamo gde je Engleska stajala.

O, Engleska je izrasla..., pourivala je g-ica La Trob.

O, Engleska je izrasla sad u devojku, otpevala je Hilda.
(Kakav divan glas!, neko je uzviknuo.)
Sa ruama u kosi,
Divlje rue, crvene rue,
Luta stazama i bira
Venac da ponese u kosi.
Jastuk? Ba vam hvala, rekla je g-a Svidin gurajui jastuk za lea. Onda se nagla napred.
To je Engleska u vreme osera, pretpostavljam. Ona je bila cvetna, plodna. Ona ima cvee
u kosi... Ali ovi to prolaze iza nje , pokazala je prstom. Kanterberijski hodoasnici?
Gle!
Sve vreme su seljaci prolazili izmeu drvea. Pevali su; ali ula se samo re dve ... pustili
korenje u travu ... izgradili kuu udno puta... Vetar je oduvao rei to povezuju njihovu pesmu,
a onda, kad su stigli do drveta na kraju, zapevali su:
K oltaru naeg sveca ... grobu ... mi koji volimo vernici... stiemo ...
Grupisali su se.
A onda je nastalo ukanje i upadanje. Stolice su se nazad pomerale. Iza je pogledala iza
sebe. Stigli su g-a i g. Rupert Heinz, koje je kvar zadrao na putu. On je sedeo nadesno,
nekoliko redova pozadi, ovek u sivom.
U meuvremenu su hodoasnici, poto su odali potu grobu, prevrtali seno vilama.
Poljubih devojku i pustih,
Drugu prevalih
U seno i u slamu ...
to su pevali, dok su grabili i prevrtali nevidljivo seno, kad je opet pogledala okolo.
Scene iz engleske istorije, objasnila je g-a Menriza g-i Svidin. Govorila je veselo i
glasno, kao da je stara dama gluva. Vesela Engleska.
Energino je tapala.
Pevai su pobegli u bunje. Muzika je prestala. Glup, glup, glup, kucala je maina. G-a
Menriza je pogledala u svoj program. Potrajae do ponoi osim ako ne preskau. Briti;
Plantageneti; Tjudori; Stjuarti triklirala ih je, moda je zaboravila nekoliko kraljevstava.
Ambiciozno, zar ne?, rekla je Bartolomeju dok su ekali. Glup, glup, glup, radila je
maina. Mogu li da priaju? Mogu li da se kreu? Ne, jer se komad nastavljao. Ipak, scena je bila
prazna; samo su se krave pomerale na livadi; ulo se samo kucanje gramofonske igle. To tik, tik,
tik, izgledalo je da ih dri na okupu u transu. Nita se, meutim, nije pojavljivalo na sceni.
Nisam imala pojma da smo tako lepo izgledali, apnula je g-a Svidin Viljemu. Zar ne?
Dete; hodoasnici; iza hodoasnika drvee, a iza njih polja lepota vidljivog sveta oduzela mu
je dah. Tik, tik, tik, nastavila je maina.
Obeleavanje vremena, rekao je stari Oliver u pola glasa.
Koje za nas ne postoji, mrmljala je Lusi. Mi imamo samo sadanjost.
Zar to nije dosta?, pitao se Viljem. Lepota nije li to dosta? Ali tu se Iza uzvrpoljila.

Njene gole smee ruke pole su joj nervozno ka glavi. Napola se okrenula na svom seditu. Ne,
ne za nas koji imamo budunost, izgledalo je da kae. Budunost uznemirava nau sadanjost.
Koga je traila? Viljem, okreui se, sledei njen pogled, video je samo oveka u sivom.
Kucanje je stalo. Plesna melodija je stavljena na gramofon. U njenom ritmu Iza je pevuila:
ta hou? Da odletim iz dana i noi, da se stvorim gde oko sree, oko nema rastajanja
i ... O, viknula je naglas: Vidite je!
Svi su tapali i smejali se. Iz bunja je izala kraljica Elizabeta Eliza Klark, koja je imala
dozvolu da prodaje duvan. Moe li to biti g-a Klark iz seoske radnje? Bila je divno naminkana.
Glava, okiena biserom, dizala se iz ogromnog nacigovanog okovratnika. Sjajni saten je bio
nabran na njoj. Broevi od est penija sjali su kao maije i tigrove oi; biseri su visili, ogrta joj
je bio napravljen od srebrnog materijala u stvari, krpa za ribanje erpi. Izgledala je kao samo
doba lino. A kada se popela na sapunsku kutiju u centru, koja je, moda, predstavljala stenu u
okeanu, pokazalo se da je dinovske veliine. Mogla bi u svom duanu da dohvati tablu slanine
ili da potegne bure ulja jednim zamahom ruke. Za trenutak je tamo stala, uzviena, dominantna
na sapunskoj kutiji, sa plavim oblacima koji su plovili iza nje. Podigao se povetarac.
Kraljica ove velike zemlje ...
to su bile prve rei koje su se mogle uti od buke, od smeha i aplauza.
Gospodarica brodova i bradatih mukaraca (naklonila se)
Hokinsa, Freubiera, Drejka,
Koji valjaju svoje pomorande, ipke srebra,
Tovare dijamanata, zlatne dukate,
Dole na molu u zapadnoj zemlji
(ona uperi pesnicu u dreavo plavo nebo)
Gospodarica tornjeva, zvonika, palata
(zamahnu rukom prema kui)
Za mene je ekspir pevao
(Krava je muknula. Zacvrkutala je ptica.)
Drozd-peva (nastavila je)
U zelenoj umi, divljoj umi
Pevao je i slavio, hvalei Englesku, Kraljicu,
I uo se
Na granitu i kaldrmi
Od Vindzora do Oksforda
Smeh glasan, tih smeh
Ratnika i ljubavnika
Boraca, pevaa.
Beba pepeljave kose
(pruila je svoju crnpurastu, miiavu ruku)
Pruala je ruke od zadovoljstva
Kad je sa ostrva kui

Stizao moreplovac
Tu je vetar povue za kosu. Niske bisera razlabavie joj frizuru. Morala je da uvrsti nabore
koji su pretili da odlete.
Smeh, smeh, glasan, mrmljao je Dajlz. Melodija na gramofonu namotavala se s jedne
strane na drugu kao da je pijana od veselja. G-a Menriza je poela da udara nogom i da pevui u
istom ritmu.
Bravo! Bravo!, vikala je. Jo ima ivota u mrtvom psu! I veselo je pevala rei pesme sa
predanou koja je, pa makar vulgarna, bila od velike pomoi elizabetanskom dobu. Jer se veliki
okovratnik otkaio, a velika Eliza zaboravila tekst. Ali se publika smejala tako glasno da to nije
bilo vano.
Da sasvim pri sebi nisam, bojim se, mumlao je Dajlz na istu melodiju. Rei su izbile na
povrinu seao se jelen ranjeni kom u mravi bok je prezir grub zabio trn... Sa slavlja
proterana, ironina postade melodija... Ko groblje obilazi, na njega sova hue i brljan mu se
ruga kuc-kuc-kuckajui na okno ... Ja... ja, ponavIjao je, zaboravivi rei i ukoeno gledajui u
svoju tetku Lusi, koja je istegla vrat napred, razjapljenih usta, tapui malim koatim rukama.
emu su se smejali?
Albertu, seoskom idiotu, oigledno. Nije bilo potrebe kostimirati ga. Stizao je, igrajui svoju
ulogu do perfekcije. Iao je sporo preko trave, pravei grimase.
Ja znam gde se senica gnezdi, poeo je,
U ivici. Ja znam, ja znam
ta sve ne znam?
Sve vae tajne, dame,
I vae, gospodo ...
Preleteo je preko prvog reda publike, cerei se svakom redom. Sad je upkao i vukao suknje
Velike Elize. Ona ga je klepnula po uvetu. On je nju utinuo. Beskrajno je uivao.
Albert se zabavlja bolje no ikad u ivotu, mumlao je Bartolomej. Nadam se da nema i on
strofu, mrmljala je Lusi.
Ja znam... ja znam .. ., kikotao se Albert, skakuui oko sapunske kutije.
Seoski idiot, apnula je debela crna dama g-a Elmherst koja je dola iz sela
udaljenog deset milja, gde su i oni imali idiota. To nije lepo. Zamislite da on iznenada uini neto
strano? tipkao je kraljiine suknje. Napola je pokrila oi, u sluaju da zaista i uradi neto
strano.
Hop, cup, ponovo je poeo Albert,
Kroz prozor ue, na vrata izae,
ta ptiica uje? (zazvidao je na prste)
I vidi! Tu je mi ...
(On se napravi kao da ga juri kroz travu.)
Sad kuca sat!
(Stajao je uspravno, naduvavajui obraze kao da duva maslaak sat.)
Jedan, dva, tri, etiri ...

I ode polako, kao da je njegov red proao.

Milo mi je to se ovo svri, rekla je g-a Elmherst, otkrivajui lice. ta e biti dalje?
Slika...?
Jer su pomonici, izaavi brzo iz bunja, nosei pletare, okruili kraljiin presto paravanima
oblepljenim papirom da predstavljaju zidove. Po zemlji su prosuli rogoz. A hodoasnici koji su
nastavili svoj mar i pesmu u pozadini sad su se okupili oko Elizine figure na sapunskoj kutiji
kao da su publika u nekom komadu.
Hoe li oni odigrati glumu u prisustvu kraljice Elizabete? Da li je to, moda, pozorite Glob?
ta kae program?, pitala je g-a Herberta Vintropa, diui lornjet.
Mrmljala je niz umrljanu indigo-kopiju. Da, to je scena iz nekog komada.
O lanom vojvodi; i o princezi preruenoj u deaka; onda izlazi da je prosjak dugo traeni
naslednik, po mladeu na obrazu; a Korintija to je vojvodina erka, koja je samo bila
izgubljena u peini zaljubila se u Ferdinanda, koga je kao bebu stavila u korpu neka baba. I
oni su se venali. Mislim da je to radnja, rekla je diui pogled s programa.
Zaigrajte igru, izdala je naredbu velika Eliza. Jedna baba je doklimala napred.
(G-a Oter iz End Hausa, neko promrmlja.)
Sela je na sanduk za pakovanje i pravila kretnje upajui svoju razbaruenu kosu, ljuljajui se
sa jedne strane na drugu kao stara vetica kraj ognjita.
(Baba koja je spasla pravog naslednika, objasnila je g-a Vintrop.)
Bee zimska no, (zakretala je),
To se seam, ja kojoj je sad svejedno, leto il zima.
Kae da sunce sija? Verujem ti, gospodine.
O, ali zimsko je doba i napolju je magla
Svejedno je Elizabeti, leto il zima,
Kraj vatre, uz ognjite, da moli krunicu.
Imam ta da im priam.
Svako zrno (dri brojanice izmeu palca i kaiprsta) Zloin!
Bee zimska no, pre prvih petla,
Iako je peto zapevao pre no to on ode
ovek s kukuljicom na licu i krvavim rukama i s bebom u korpi.
Gu-gu, gukao je, kao da e rei hou igraku, Sirota ludica!
Gu-gu, gu-gu!, nisam mogla da ga utamanim!
Za to mi, Marija na nebu oprosti
Grehe koje sagreih pre prvih petlal
Dole u zaliv se u zoru iskradoh
Gde galeb lovi i aplja stoji
Kao dimnjak na ivici barutine ...
Ko je tu?
(Tri mladia epurei se uoe na scenu i prioe joj.)
Je l vi dooste da me muite, gospodo?

Malo ima krvi u ovoj ruci,

(Ona isprui svoju mravu podlakticu iz svoje odrpane koulje.)
Sveci na nebu me uvaju!
Ona je vikala. Oni su vikali. Svi zajedno su vikali i to tako glasno da je bilo teko razaznati
ta kau: to je oigledno bilo: Sea li se ona kako je sakrila dete u kolevci meu trskom pre
dvadeset godina? Bebicu u korpi, vetica! Bebicu u korpi?, vikali su. Vetar je zavijao i buka
ptica vritala, odgovori ona.
Malo ima krvi u mojoj ruci, ponovila je Izabela.
To je bilo sve to je ula. Nastavljala se takva zbrka, to od vetiine gluvoe, od vike
mladia i konfuznog zapleta, da nita nije mogla da povee.
Ima li taj zaplet smisla? Okrenula se i pogledala preko desnog ramena. Zaplet je tu bio jedino
da bi zaeo emociju. Postoje samo dve emocije: ljubav i mrnja. Nije bilo potrebe lupati glavu
oko zapleta. Moda je to mislila g-ica La Trob kad je ovaj vor presekla po sredini?
Ne gnjavite se zapletom: zaplet nije nita.
Ali ta se deava? Doao je princ.
Zasukavi mu rukav, vetica prepozna mlade; i, sruivi se nazad na svoju stolicu, vrisnu:
Moje dete! moje dete!
Sledilo je prepoznavanje. Mladi princ (Albert Peri) bio je skoro uguen u isuenom
vetiinom naruju. Onda se on iznenada otre.
Gle gde ona dolazi!, viknu.
Svi pogledae gde ona dolazi Silvija Edvards u belom satenu.
Ko dolazi?, gledala je Iza. Slavujev poj? Biser u crnom uhu noi? Otelovljena ljubav.
Sve ruke su se podigle; sva su se lica upiljila.
Zdravo, slatka Korintijo!, kazao je princ, skinuvi eir. A ona njemu, diui oi:
Moja ljubavil Moj gospodaru!
To je bilo dosta. Dosta. Dosta!, ponavljala je Iza.
Sve ostalo je bilo prazno brbljanje, ponavljanje.
Vetica je u meuvremenu, jer je ono bilo dovoljno, potonula nazad u stolicu, brojanice su joj
visile iz ruke.
Pogledajte veticu staroj Elizabeti je zlo!
(Okupili su se oko nje.)
Mrtva je, gospodo!
Ona beivotno pade nazad. Gomila se povue. Nek ide s mirom. Ona kojoj je sad svejedno,
leto ili zima.
Mir je bio trea emocija. Ljubav. Mrnja. Mir. Tri emocije sainjavale su nit ljudskog ivota.
Sad svetenik kome su brkovi od vate pomuivali govor, istupi i izgovori blagoslov.
Sa vretena ivota vezanog povesma, odvei joj ruke
(Oni joj odvezuju ruke.)
Neka se njene krhkosti sada niko ne sea.
Pozovite crvendaa sa grudima crvenim i caria.

I rue nek padnu po tvom grimiznom pokrovu.

(Prosute su latice iz korpe od vrbovog prua.)
Pokrijte le. Lepo nek spava.
(Oni pokrivaju le.)
Na vas, estita gospodo (okrenuo se srenom paru).
Neka nebo izlije blagoslov!
urno je zavidljivo sunce diglo zavesu noi.
Neka se uje muzika,
A slobodni vazduh nebesa neka vas ponese u dreme!
Povedite kolo!
Gramofon je tretao. Vojvode, svetenici, pastiri, hodoasnici i sluge uzee se za ruke i
zaigrae. Idiot se vijao izmeu njih. Drei se za ruke, sudarajui se glavama, igrali su oko
velianstvene figure elizabetanskog doba personifikovane u g-i Klark sa dozvolom da prodaje
duvan, na sapunskoj kutiji.
Bio je to ljubak, aren, zanosan prizor (Viljemu) arenih od svetlosti i senke, napola
obuenih, fantastino obojenih, skakutavih, trzavih, zaljuljanih nogu i ruku. Tapao je dok mu
dlanovi nisu zabrideli.
G-a Menriza je glasno aplaudirala. Nekako je ona bila kraljica; a on (Dajlz) bio je tmurni
junak.
Bravo! Bravo!, vikala je, a njen entuzijazam je terao tmurnog junaka da se mekolji na
svom seditu. Onda je velika dama u stolici sa tokovima, dama koja je udajom za lokalnog pera
izbrisala iz njegove bezvredne titule ime koje je bilo ime kad je kupinjak i ipak bio tamo gde
sad stoji crkva bila je tako starosedea da je ak i njeno telo, obogaljeno artritisom podsealo
na neobinu nonu ivotinju, sad skoro istrebljenu zatapala i glasno se nasmejala nagao
smeh preplaene ojke.
Ha, ha, ha!, smejala se i zgrabila naslon svoje stolice iskrivljenim rukama bez rukavica.
Procvetalo, procvetalo, vikali su. Unutra, napolje, pa okolo, procvetalo, procvetalo ...
Nisu bile vane rei; ili ko ta peva. Vrteli su se sve u krug, opijeni muzikom. Onda, na znak
g-ice La Trob iza drveta, ples stade. Formirala se povorka. Velika Eliza sie sa sapunske kutije.
Uzevi suknje u ruke, dugim koracima, okruena vojvodama i prinevima, dok su za njima ili
ljubavnici drei se podruke, sa Albertom idiotom, koji se igrao izmeu njih, i sa leom na
mrtvakim nosilirna koja su zatvarala povorku, elizabetansko doba je silo sa scene.
Prokletstvo, do vraga, do avola!, g-ica La Trob je u besu udarila nogom u koren. Stie
njen pad; stie pauza. Piui tu zbrdazdola stvar u svojoj seoskoj kui, ona se sloila da se komad
tu presee; rob svoje publike na gunanje g-e Sendz oko aja; oko veere; ovde je zasekla
scenu. Ba kad joj je uzavrela emocija, prosula je. I dala je znak: Filis! A na naredbu, Filis skoi
opet na prostirku u sredini.
Plemeniti i prosti, svim vam se obraam, (piskutala je)
Naa gluma je zavrena, scena je gotova.
Prolo je vreme vetice i ljubavnika.

Procvao je pupoljak; opao cvet.

Ali uskoro e svanuti nova zora,
Onog vremena kojeg emo mi biti deica
Koje gaji, videete,
Videete...
Njen glas presui. Niko nije sluao. Glave su se povile, itali su Pauza na programu. I,
prekraujui njene rei, megafon je najavio na istom engleskom: Pauza. Pauza od pola sata,
za aj. Onda je gramofon zatretao:
Naoruan protiv sudbine,
Vitez Roderik,
Smeo i buan,
vrst, ponosan, itd., itd.
Na to se publika uskomeala. Neki su hitro ustali; drugi su se saginjali, uzimajui svoje
tapove, eire, tane. A onda se, kad su ustali i okrenuli se, pesma uskladila. Pesma je pevala:
rasuti mi smo. Jadikovala je: rasuti smo. Lamentirala je: rasuti smo, dok su oni, u arenim
takama oticali po travnjaku i niz put: rasuti smo.

G-a Menriza je nastavila refren. Rasuti mi smo. Slobodni, smeli, ne bojimo se nikoga
(gurnula je platnenu stolicu s puta). Momci i devojke (bacila je pogled iza sebe; ali Dajlz je
bio okrenut leima). Sledite, sledite, sledite me... O, g. Parker, kakvo zadovoljstvo da vas ovde
vidim! Ja sam za aj!
Rasuti smo, sledila je Izabela, pevuei. Sve je svreno. Talas se razbio. Mi ostali
nasukani, suvi, sivi. Svako u kutku na ljunku. Puklo je trostruko ue ... Ja sada sledim,
(gurnula je nazad svoju stolicu ... ovek u sivom izgubio se u gomili uz crniku) tu staru drolju
(prizvala je zamanu, cvetnu figuru g-e Menrize ispred sebe) da pijem aj.
Dod je zaostao. Da li da idem, mrmljao je, ili da ostanem? Da kliznem nekim drugim
putem? Ili da sledim, sledim, sledim rasuto drutvo?
Rasuti smo, jadikovala je muzika; rasuti smo. Dajlz je stajao kao kolac u plimi drutva koje
je oticalo.
Sledim? utnuo je nazad svoju stolicu. Koga? Kuda? Udario je svojom lakom teniskom
cipelom po drvetu. Nikud. Svuda. Jo uvek je stajao ukoen.
Na to Kobert iz Kobs Kornera, sam pod drvetom majmunska zagonetka, ileanskim borom,
ustade i zaguna: ta je njoj bilo na umu, a? Kakva je ideja iza toga, a? Sta je nju teralo da
odene starinu u taj sjaj taj lani mamac i da ih stavi da se penju, penju, penju uz to drvo
majmunska zagonetka?
Rasuti smo, jadikovala je muzika. Rasuti smo. Okrenuo se i lagano odbazao za drutvom to
se povlailo.
Sad je Lusi, izvlaei tanu ispod sedita, procvrkutala svom bratu:
Bart, dragi, hajde sa mnom. ... Sea li se kad smo bili deca, predstave koju smo igrali u

dejoj sobi?
Seao se. Bila je to igra Indijanaca; trska sa porukom zatrpana ljunkom.
Ali za nas, stara moja Sindi, digao je eir, igra je zavrena. Besan i otar pogled,
udaranje tam-tama, mislio je. Dao joj je ruku. Odvrludali su. A g. Pejd, reporter, zabeleio je,
g-a Svidin: g. B. Oliver, onda je, okreui se, dalje dodao ledi Hezlip iz Hezlip Menor, kad
je opazio da stara dama koju sluga vozi na njenim tokovima zatvara povorku.
Prema oprotajnim reima sa gramofona sakrivenog u bunju, povorka se podelila. Rasuti,
jadikovao je, rasuti mi smo.
Sada je g-ica La Trob izala iz svog skrovita. Dok su plovili i tekli na travi, na ljunku, jo
za jedan trenutak, drala ih je zajedno drutvo koje se rasipalo. Zar ih nije, za dvadeset pet
minuta, naterala da gledaju? Nerasparana vizija bila je olakanje od agonije ... za jedan trenutak,
jedan trenutak. Onda muzika presahnu na poslednju re mi. ula je povetarac kako uka u
granama. Vide Dajlza Olivera leima prema publici. I Kobeta iz Kobs Kornera. Njih nije
naterala da gledaju. Ovo je promaaj, jo jedan prokleti promaaj! Kao obino. Izmakla joj je
vizija. I okrenuvi se, krupnim koracima ode do glumaca koji su se skidali dole u rupi gde su se
leptiri sladili na maevima od srebrnog papira; gde je kuhinjska krpa u senci pravila jezerca
utog.
Kobet je izvadio sat. Tri sata do sedam, izraunao je; tad zaliva biljke. Okrenuo se.
Dajlz, uglavivi svoju stolicu u ram, okrete se u drugom pravcu. Poao je preicom uz polja
do ambara. Ovog suvog leta put preko polja bio je tvrd kao cigla. Ovog suvog leta put je bio
posut kamenjem. On utnu tvrd, ut kamen, otar kamen sa ivicama kao da ga je neki divljak
sasekao za strelu. Varvarski kamen; praistorijski. utiranje kamenja bilo je deja igra. Seao se
pravila. Po pravilima igre, jedan kamen, isti kamen, mora se utirati do cilja. Recimo do kapije ili
drveta. Igrao se toga sam. Kapija je bila cilj; da se do nje stigne sa deset uteva. Prvi ut je bila
Menriza (pouda). Drugi Dod (izopaenost). Trei on sam (kukavica). I etvrti i peti i svi ostali
bili su to isto.
Stigao je sa deset udaraca. Tamo, skrivena u travi, sklupana na maslinovom zelenom
prstenu, bila je zmija. Mrtva? Ne, uguena, sa abom u ustima. Zmija nije mogla da je proguta;
aba nije mogla da umre. Spazam je terao rebra da se gre; curila je krv. Bilo je to roenje
naopakim putem udovina inverzija. Zato, digavi stopalo, on stade na njih. Masa se raspue
i skliznu. Belo platno na njegovim tenis-cipelama nosilo je krvave mrlje i lepilo se. Ali to je bila
akcija. Akcija ga je olakala. Otiao je krupnim koracima do ambara, sa krvlju na cipelama.
Ambar, plemeniti ambar, ambar koji je bio sagraen pre vie od sedam stotina godina i neke
ljude podseao na grki hram, druge na srednji vek, najvei broj ljudi na doba koje je bilo pre
njih, jedva ikoga na sadanjost, bio je prazan.
Velika vrata stajala su otvorena. Zrak sunca kao uti barjak prolio se sa krova na pod. Sa
greda su visile girlande papirnih rua ostale od krunisanja. Na jednom kraju pruao se dugaki
sto na kome su stajali bokal, tanjiri, oljice, kolai i hleb i puter. Ambar je bio prazan. Mievi su
klizali unutra i napolje iz svojih rupa i stajali uspravIjeni, grickajui. Laste su bile zaokupljene
slamom u depovima zemlje u gredama. Bezbrojne bube i insekti raznih vrsta su rovali suvo

drvo. Kuka lutalica napravila je u tamnom oku, gde su stajali dakovi, gnezdo za svoje
kuie. Sve te oi koje su se irile i suavale, neke prilagoene na svetlost, druge na mrak,
gledale su iz razliitih pozicija i uglova. Tiinu je razbijalo sitno grickanje i ukanje. Dah
slatkoe i plodnosti je proarao vazduh. Zunzara je sela na kolac i ubadala u tu svoju utu stenu
rilo. Jedan leptir se ulno sunao na tanjiru obasjanom suncem.
Ali pribliavala se g-a Sendz. Probijala se kroz gomilu. Zala je za ugao. Mogla je da vidi
da su velika vrata otvorena. Ali leptira uopte nije videla; mievi su bili samo crni klikerii u
kuhinjskim fiokama; leptirice je rukama skupljala na gomile i izbacivala kroz prozor. Kuka, to
je navodilo samo na loe ponaanje sluavki. Da je tu bila maka, nju bi videla svaku maku,
izgladnela maka sa peatima uge na leima otvarala je vrata poplavi njenog bezdetnog srca.
Ali make nije bilo. Ambar je bio prazan. I tako je stigla do ambara trei, duvajui, namerna da
stigne i da zauzme svoje mesto ispred samovara pre nego to drutvo doe. Tako se leptir digao i
zunzara.
Za njom su u grupici stigle sluge i pomonici Dejvid, Don, Ajrin, Lui. Voda je provrila.
Izlazila je para. Torta je iseena. Laste su proletale od grede do grede. I drutvo je ulo.
Ovaj fini stari ambar..., rekla je g-a Menriza zastajui na vratima. Nije bilo za nju da se
gura na elu seljaka. Za nju je bilo, potaknuta lepotom ambara, da stane mirno; da se povue
unazad; da se zagleda; da pusti da drugi ljudi prou pre nje.
Mi imamo jedan, vrlo nalik ovome, u Leitemu, ree g-a Parker, stajui iz istog razloga.
Moda, dodala je, ne tako veliki.
Seljaci su zaostali. Onda su, oklevajui, poeli da kaplju pored njih.
I ukrasi..., rekla je g-a Menriza, traei okolo nekog da mu estita. Stajala je smeei se,
ekajui. Onda je ula stara g-a Svidin. I ona je gledala nagore, ali ne ukrase. Oigledno laste.
Dolaze svake godine, rekla je, ove iste ptice. G-a Menriza se dobroudno nasmeila,
podsmevajui se muicama stare dame. Ne izgleda, mislila je, da su to iste ptice.
Ukrasi su, pretpostavljam, preostali od krunisanja, rekla je g-a Parker. I mi smo nae
sauvali. Gradimo seosku dvoranu.
G-a Menriza se nasmejala. Setila se. Anegdota joj je bila navrh jezika, o javnom klozetu
sagraenom u ast istog slavlja, i kako je major. .. Moe li da je ispria? Ne. Stara dama, koja je
nepomino gledala laste, izgledala je isuvie prefinjeno. Prefinjeno, g-a Menriza je
kvalifikovala re u svoju korist, potvrujui tako svoj pristanak da bude divlje dete, ija je
priroda bila nekako upravo ljudska priroda. Mogla bi nekako da obori prefinjenost stare
dame, isto kao i zabavu tog deaka. Gde je dragi momak Dajlz? Njega nije videla; ni Bila.
Seljaci su jo uvek oklevali pozadi. Oni moraju da imaju nekoga da zakotrlja loptu.
Elem, ja umirem za ajem!, rekla je svojim javnim glasom; i zakoraila napred. Uhvatila je
debelu porculansku olju. G-a Sendz, koja je naravno davala prednost nekom iz plemstva,
odmah je napuni. Dejvid joj je dao kola. Trebalo je da prva pije, prva da jede. Seljaci su jo
uvek oklevali pozadi. Sve je to moj pogled na demakratiju, zakljuila je. Isto je uradila i g-a
Parker, uzimajui i ona svoju olju. Narod ih je gledao. One su povele; ostali su sledili.
Kako je ukusan aj!, uzviknule su obe, iako je bio odvratan kao u vodi provrela ra, a tortu

su upljuvale muve. Ali one su imale dunost prema drutvu.

Dolaze svake godine, rekla je g-a Svidin, ignoriui injenicu da govori u prazan vazduh.
Iz Afrike. Kao to su dolazile, pretpostavljala je, kad je ambar bio barutina.
Ambar se punio. Dizala se para. Porculan je zveckao; eretali su glasovi. Iza se probi do
stola.
Rasuti mi smo, mrmljala je. Dala je da joj napune olju i uzela ju je. Daj mi da se
odvratim, mrmljala je, okreui se, od poretka, pogledala je rastueno oko sebe, od
porculanskih lica, glaziranih i tvrdih. Niz put, koji vodi ispod oraha i majskog drveta i dalje, sve
dok ne stignem do bunara elja u koji je praljin sini, spustila je eer, dve kocke, u aj, bacio
neku sitnicu. On dobi svog konja, kau. Ali koju elju treba ja da bacim u bunar? Gledala je
okolo. Nije mogla da vidi oveka u sivom, seoskog plemia; niti ikog poznatog. Da me poklopi
voda, dodala je, bunara elja.
Buka porculana i eretanja potopi njeno mrmljanje. eera?, govorili su. Samo kap
mleka? A vi? Bez mleka i eera. Ja tako volim. Malo prejak? Da dodam vode.
To sam poelela, dodade Iza, kad sam bacila moju sitnicu. Voda. Voda ...
Moram rei, ree glas iza nje, da je to hrabro od kralja i kraljice. Kae se da idu u Indiju.
Ona izgleda tako draga. Neko koga znam ree da mu je kosa ...
Tu e, duboko je mislila Iza, pasti mrtvi list na vodu kad opada lie. Da l bih marila da
nikad vie ne vidim majsko drvo il vinje? Da nikad vie na drhtavoj granici drozda kako peva
ne ujem, da ne vidim kako ponire i obruava se uti detli kao da brzo brie talase u vazduhu?
Gledala je kanarinsko ute girlande preostale od krunisanja.
Mislila sam da su rekli Kanada, ne Indija, rekao je glas iza njenih lea. Na ta je drugi glas
odgovorio: Verujete li u to to kau novine? Na primer, za vojvodu od Vindzora. Da se spustio
na junu obalu. Doekala ga je kraljica Meri. Ona je kupovala nametaj to je injenica. I
novine kau da ga je doekala ...
Sama, pod drvetom koje celoga dana uva mrmorenje mora i slua Jahaev galop ...
Iza dopuni frazu. Onda se tre. Viljem Dod je bio pored nje.
Nasmeio se. Nasmeila se. Oni su bili zaverenici; svako mrmorei neku pesmu koju me je
nauio stric.
To je predstava, kazala je. Bez prestanka se predstava odvija u mojoj glavi.
Zdravo, slatka Korintijo. Moja ljubavi. Moj ivote, citirao je.
Moj gospodine, moj gospodaru, viknula je ironino.
Ona je bila zgodna. eleo je da je vidi, ne naspram velikog samovara, ve s njenim
staklenozelenim oima i tustim telom, vrat joj je bio irok kao stub prema kozlacu ili vinjagi.
eleo je da ona kae: Hajdemo. Pokazau vam staklenik, svinjac il talu. Ali ona nita nije
rekla, pa su tako stajali drei oljice, seajui se predstave. Onda je video kako joj se lice menja,
kao da je izala iz jedne haljine i odenula drugu. Jedan deai je probijao sebi put kroz gomilu,
borei se sa suknjama i pantalonama, kao da pliva naslepo.
Ovamo!, viknula je diui ruku.
Stigao je do nje najkraim putem. On je bio njen mali deko, oigledno, njen sin, njen

Dord. Dala mu je kola, onda olju mleka. Onda je stigla dadilja. Onda je ponovo promenila
haljinu. Ovaj put, iz izraza njenih oiju oigledno je neto bilo u strogom sakou. Kosmat,
zgodan, muevan, mladi u plavoj jakni sa mesinganom dugmadi, koji je stajao u zraku
pranjavog svetla, bio je njen mu. A ona je bila njegova ena. Njihovi odnosi su, to je primetio
za rukom, kako se kae u romanima, bili zategnuti. to je primetio u pozoritu, gola ruka joj
se nervozno digla na rame kad se okrenula traei koga? Ali on je bio ovde; i taj miiavi,
rutavi, muevni, gurnuo ga je u emocije u kojima um nije imao udela. Zaboravio je kako bi ona
izgledala naspram vinovog lista u stakleniku. Gledao je samo Dajlza; i gledao i gledao. Na koga
misli stojei okrenuvi lice? Na Izu ne. Na g-u Menrizu?

G-a Menriza je do pola ambara progutala svoju olju aja. Kako da se oslobodim, pitala se, g-e
Parker? Kad su iz njene klase, kako su joj dosadne njen pol! Ne nia klasa kuvarice,
trgovkinje, farmerske ene; ne via klasa ene perova, grofice; dosadne su joj bile ene njene
klase. Zato ona naglo ostavi g-u Parker.
O, g-o Mur, pozdravila je uvarevu enu. Kako vam se ini? tipnula je zatim bebu.
Mislim da je svaki deli dobar koliko sve ono to sam gledala u Londonu ... Ali ne smemo da
zaostanemo. Daemo svoju predstavu. U naem ambaru. Pokazaemo im (tu namignu kriom
prema stolu; toliko kupovnih kolaa, samo malo domaih), kako mi to radimo.
Onda, poto je tako zbijala alu, okrenula se; videla Dajlza; uhvatila mu pogled; pa se
stutila da ga dozove. Doao je. A ta je pogledala je dole uradio sa cipelama? Umrljane su
krvlju. Neki bled oseaj da je on dokazivao junatvo da nju zadivi, polaska joj. Iako je bilo
bledo, bilo je slatko. Uzevi ga pod svoje, osetila je: ja sam kraIjica, on moj junak, moj tmurni
junak.
To je g-a Nil!, uzviknula je. Vi ste savreno divna ena, zar nije tako, g-o Nil? G-a
Nil vodi nau potu. Napamet moe da izrauna, zar ne g-o Nil? Dvadeset pet maraka od po
pola penija, dva paketa koverata sa markama i pakovanje dopisnica koliko je to, g-o Nil?
G-a Nil se nasmejala; g-a Menriza se nasmeja; i Dajlz se nasmejao i pogledao u svoje
cipele.
Vukla ga je okolo po ambaru od jednog do drugog. Sve ih je poznavala. Svako je bio ba
zgodan. Ne, ne, ona to nimalo ne priznaje Pinsentovu bolesnu nogu. Ne, ne. Neemo to uzeti
kao opravdanje, Pinsent. Ako ne moe da baca loptu, moe da udara tapom. Dajlz se sloio.
Riba na udici, to je za njega vailo isto kao i za Pinsenta; jo su i provincijalci i brbljivci. Pinsent
je ostao na zemlji; Dajlz je otiao u kancelariju. To je sve. A ona je sasvim dobra, navela ga je
da se osea manje kao publika, vie kao glumac, dok je obilazio ambar na njenim talasima.
Zatim, na kraju, uz vrata, naioe na stari par, Lusi i Bartolomeja, kako sede na vindzorskim
stolicama.
Za njih su bile rezervisane stolice. G-a Sendz im je poslala aj. Od toga je bilo vie muke
nego koristi njima koji su branili demokratski princip, stajanje u gomili kod stola.
Laste, rekla je Lusi, drei oljicu, gledajui ptice. Uzbuene zbog drutva, leprale su od

grede do grede. Preko Afrike, preko Francuske, ovamo su dole da se gnezde. Dolazile su godinu
za godinom. Pre nego to je postao kanal, kada je zemlja, na koju su bile usaene vindzorske
stolice, bila gungula rododendrona, a pevuckave ptice treperile na ustima skerletnih tuba, kao to
je proitala tog jutra u svom Pregledu istorije, dole su Na to se Bart die sa svoje stolice.
Ali g-a Menriza je apsolutno odbila da sedne na njegovo mesto. Samo sedite, samo
sedite, gurala ga je opet dole. Ja u sesti na zemlju. Sela je. Tmurni vitez ostao je u slubi.
Pa ta mislite o komadu?, pitala je.
Bartolomej je pogledao u svog sina. Njegov sin je i dalje utao.
A vi g-o Svidin?, ga Menriza je navalila na staricu.
Lusi je mrmljala gledajui laste.
Nadala sam se da ete mi vi rei, rekla je g-a Menriza. Je li to neki stari komad? Je li
nov komad?
Niko nije odgovarao.
Gle!, uzviknula je Lusi.
Ptice!, ree g-a Menriza, gledajui uvis.
Tamo je bila ptica sa slamkom u kljjunu; i slamka je ispala.
Lusi pljesnu rukama. Dajlz se okrete. Rugala mu se kao i obino, smehom.
Idemo?, rekao je Bartolomej. Vreme za sledei in?
I on ustade sa stolice. Ne obazirui se na g-u Menrizu i Lusi, otklati se.
Lasto, moja sestro, o sestro lasto, mrmljao je, pipajui gde mu je tabakera, idui za svojim
sinom.
G-a Menriza je bila ojaena. Zato je onda sedela na podu? Jesu li njene drai izbledele?
Obojica su otila. Ali, kako je ona bila ena od akcije, kad ju je napustio muki pol, nije
nameravala da podnosi muke od dosadne rafinirane dame. Iskobeljala se da ustane, zagladi
rukama kosu kao da je krajnje vreme da i ona ode iako je kosa bila savreno uredna. Kobet u
svom oku je prozreo njenu malu igru. On je na Istoku upoznao ljudsku prirodu. Na Zapadu je
bilo isto. Ostaju biljke karanfil, cinija i geranijum. Automatski je konsultovao svoj sat;
konstatovao vreme do zalivanja u sedam; i idui za mukarcem do stola, posmatrao je malu
ensku igru, istu na Zapadu kao na Istoku.
Za stolom ga je Viljem, sad pripojen g-i Parker i Izi, posmatrao kako dolazi. Naoruan i
vitez, smeo i buan, vrst, ponosan zvonila mu je u glavi melodija popularne koranice. I prsti
Viljemove leve ruke su se vrsto potajno stegli, dok se junak pribliavao.
G-a Parker se Izi tihim glasom alila na seoskog idiota.
Oh taj idiot!, govorila je. Ali Iza je bila nepomina, posmatrala je svog mua. Mogla je da
oseti tu Menrizu u njegovom tragu. Mogla je da uje u sumraku njihove spavae sobe uobiajeno
objanjenje. Nije vano; njegova nevernost ali njena, da.
Idiot?, Viljem je odgovorio g-i Parker umesto nje. On je u tradiciji.
Ma svakako, rekla je g-a Parker i ispriala Dajlzu kako ju je taj idiot naterao, mi
imamo jednog u naem selu, da se odvratno osea. Svakako, g. Oliver, mi smo civilizovaniji?
Mi?, ree Dajlz, mi? On pogleda, jednom, u Viljema. Nije znao njegovo ime; ali ta

radi njegova leva ruka. To je bila mala srea da moe da prezire njega, ne sebe. Isto i g-u
Parker. Ali ne Izu ne svoju enu. Ona mu nije rekla ni jednu re. Niti ga je gledala.
Svakako, rekla je g-a Parker, gledajui od jednog do drugog. Svakako, jesmo?
Dajlz je onda uradio ono to je za Izu bio njegov mali trik; stegao usne; namrtio se; i
zauzeo pozu onog koji nosi teret svetskog bola, ko zarauje da bi ona troila.
Ne, rekla je Iza, jasno kao reima. Ja ti se ne divim i nije mu pogledala u lice, ve u
noge. Budalast mali deko, sa krvlju na cipelama.
Dajlz je pomakao noge. Kome se ona onda divi? Dodu ne. To sigurno. Kome onda?
Nekom mukarcu koga on poznaje. Nekom mukarcu, bio je siguran, u ambaru. Kom mukarcu?
Gledao je oko sebe.
Onda upade g. Stretfild, svetenik. Nosio je oljice.
Budite od srca pozdravljeni!, uzviknuo je, klimajui svojom lepom, sedom glavom i
odlaui svoj teret na sigurno.
G-a Parker preuze ovu obavezu na sebe.
G. Stretfild!, uzviknula je. Sve vi radite! Dok mi samo brbljamo!
elite li da vidite staklenik?, ree Iza iznenada, okreui se Viljemu Dodu.
O, ne sada, mogao je da vrisne. Ali morao je da je sledi, ostavljajui Dajlza da prihvati g-u
Menrizu koja se pribliavala, koja ga je drala u ropstvu.

Staza je bila uska. Iza je ila napred. A ona je bila iroka, potpuno je ispunjavala stazu, ljuljajui
se lagano dok je hodala, i otkidajui tu i tamo list sa bunja.
Leti tako, pevuila je, sledi pegava arena stada u kedrovoj umi, gde se igraju srnda sa
srnom, jelen s koutom. Leti, odleti. alosni ostanak. Sama se zadravam, upkam gorku travu
uz opali zid, grobljanski, pa stiskam njen kiseli, slatki, gorki, dug, suv list, tako, izmeu
prstiju...
Ona odbaci pare muevljeve brada-trave koje je otkinula u prolazu i udarcem noge otvori
vrata staklenika. Dod je zaostao. ekala je. Digla je no sa debele daske na podu. Video je kako
stoji naspram zelenog stakla, smokve i plave hortenzije, s noem u ruci.
Progovorila je, mrmljala je Iza. I iz predvorja svojih snenih grudi izvukla svetlucavo
seivo. Zaroni, seivo! rekla je. I udarila. Veroloman!, viknula je. I no! Slomio se. Kao i
moje srce, rekla je.
Ironino se smeila kad se popeo.
Volela bih da mi predstava ne juri po glavi, ree. Onda je sela na debele daske na podu,
pod vinovu lozu. A on je seo uz nju. Mali grozdovi iznad njih bili su u zelenom pupoljku; lie
tanko i uto kao opna izmeu ptijih kandi.
Jo uvek predstava?, pitao je. Ona je klimnula. Ono je bio va sin, ree, u ambaru?
Ima i erku, rekla mu je, u kolevci.
A vi oenjeni?, pitala je. Po njenom tonu znao je da je pogodila, kao to ene uvek
pogode, sve. One odmah znaju da nemaju ega da se boje, niemu da se nadaju. Prvo su

uvreene to slue kao statue u staklenoj bati. Onda im se to dopadne. Jer onda mogu da
kau to je ona i radila to god im padne na pamet. I da prue, kao to mu je ona pruila,
cvet.
Evo za rupicu u reveru, gospodine ..., rekla je dodajui mu izdanak mirisnog geranijuma.
Ja sam Viljem, rekao je uzimajui maljavi list i stiskajui ga izmeu prstiju.
Ja sam Iza, pdgovorila je. Onda su priali kao da se poznaju ceo ivot; udno, rekla je, kao
da oduvek razgovaraju, s obzirom na to da ga poznaje, moda, jedan sat. Da nisu, onda,
zaverenici, tragai za skrivenim licima? ta to doputa, zastala je i pitala kao da oduvek
razgovaraju, da jedno s drugim razgovaraju tako jednostavno. I dodala: Moda zato to se
nikada ranije nismo sreli, i neemo nikad vie.
Kob iznenadne smrti visi nad nama, rekao je. Nema povlaenja, ni napredovanja,
pomislio je na staru damu koja mu je pokazala kuu, za nas kao ni za njih.
Budunost je zatamnjivala njihovu sadanjost, kao sunce koje je dolazilo kroz venama gusto
proaran providni vinov list; prepletaj linija koji nije inio nikakav obrazac.
Ostavili su vrata staklenika otvorena i sad je kroz njih dolazila muzika. A.B.C., A.B.C.,
A.B.C., neko je vebao skale. C.A.T., C.A.T., C.A.T. .. . Onda su odvojena slova sainila
jednu re, ket, maka. Sledile su druge rei. To je bila jednostavna melodija, kao deja
pesmica
Sedi kralj i novac
Broji u svom kontoaru,
Kraljica se hlebom s medom
Hrani u svom budoaru.
Sluali su. Jedan drugi glas, trei glas je govorio neto jednostavno. A oni su i dalje sedeli u
stakleniku, na debelim podnim daskama sa vinovom lozom iznad sebe, sluajui kako g-ica La
Trob, ili bilo ko, veba skale.

Nije mogao da nae sina. Izgubio ga je u gomili. Pa je tako stari Bartolomej napustio ambar i
otiao u svoju sobu, drei svoju tanku indijsku cigaru i mrmljajui:
O, sestro lasto, o, sestro lasto,
Kako moe tvoje srce da bude puno prolea?
Kako moe moje srce da bude puno prolea?, rekao je glasno, stojei ispred police za
knjige. Knjige: pohranjen ivotni sok besmrtnih dua. Pesnici; zakonodavci oveanstva. To je
bez sumnje tako. Ali je Dajlz nesrean. Kako moe moje srce, kako moe moje srce,
ponavljao je povlaei iz svoje indijske cigare. Osueno u paklenom rudniku ivota, osueno
da vene u samoi... Podboenih ruku, stajao je pred svojom bibliotekom seoskog plemia.
Garibaldi, Velington, Izvetaji Slube za navodnjavanje; i Hibert, O bolestima konja. Veliku
etvu je um ponjeo; ali sve to, ako se uporedi sa njegovim sinom, nita mu nije znailo.
Kakva je korist, kakva je korist, potonuo je u svoju stolicu mumlajui: O, sestro lasto, o,
sestro lasto, od toga to peva svoju pesmu? Pas, koji ga je pratio, spustio se na pod do njegovih

nogu. Bokovi su se usisavali unutra i napolje, dugaak nos poloio je na ape, estica pene na
nozdrvi, tu je bio njegov prisni duh, njegov avganistanski hrt.
Vrata su zadrhtala i stala poluotvorena. To je bio nain na koji je ulazila Lusi kao da nije
znala ta e nai. Stvarno! To je njen brat! I njegov pas. Izgledala je kao da ih vidi prvi put. Da li
to ona nije imala telo? Gore u oblacima kao balon, njen um je povremeno doticao zemlju uz ok
iznenaenja. Nije bilo niega u njoj da vee mukarca kao to je Dajlz za zemlju.
uala je na ivici stolice kao ptica na telegrafskoj ici pre no to krene za Afriku.
Lasto, moja sestro, o, sestro lasto ..., mrmljao je.
Iz bate prozor je bio otvoren i dolazilo je neko vebanje skala. A.B.C., A.B.C., A.B.C.
Onda su odvojena slova formirala re dog, pas. Onda frazu. Bila je to jednostavna melodija,
drugi glas je govorio.
uj, uj, kako laje pas,
Prosjaci stiu u grad . . .
Onda je omlitavila i istegla se i postala valcer. Dok su sluali i gledali napolje u vrt
uzburkano drvee i uzvrtloene ptice izgledali su kao pozvani iz svojih privatnih ivota, iz svojih
odvojenih bavljenja i naterani da uestvuju.
Lampa ljubavi gori visoko, iznad tamnih kedrovih uma,
Lampa ljubavi jasno sija, jasna kao zvezda na nebu ...
Stari Bartolomej kuckao je prstima po kolenu u ritmu melodije.
Napusti svoj prozor i doi, gospo, volim do smrti.
Pogledao je zajedljivo Lusi kako ui na svojoj stolici. Kako je ona, pitao se, ak rodila dete?
Jer svi igraju, napred-nazad,
Ona je mislila, pretpostavljao je, Bog je mir. Bog je Ljubav. Jer je pripadala unijatima; on
separatistima.
Onda je muzika, stojei sve u mestu, postala slatkasta, bljutava; vrtei rupu svojim
neprestanim prizivanjem na neprestano oboavanje. Je li bio je neuk u muzikim terminima
otila u mol?
Jer e se ovaj dan, i ovaj ples, i ovaj veseli, veseli maj
Svriti (lupkao je kaiprstom po kolenu)
Sa pokoenom detelinom, ovo napred-nazad
iope su, izgleda, izletele van svoje orbite
Bie gotovo, gotovo, gotovo I led e oinuti svojim trncima, a zima,
O, zima e napuniti kapiju pepelom I na drvetu iz gaja nee biti sjaja, nee biti sjaja.
On otrese pepeo sa svoje indijske cigarice i podie se. Moramo, dakle, rekla je Lusi; kao da je
on naglas rekao Vreme je da krenemo.

Publika se skupljala. Muzika ih je skupljala. Niz put, preko travnjaka, opet su potekli. Na elu
povorke je bila g-a Menriza sa Dajlzom pored sebe. U napetim, nabreklim zavojima se
naduvavao al oko njenih ramena. Podigao se povetarac. Izgledala je, dok je prelazila preko

travnjaka ka zvucima sa gramofona, kao boginja, poletna, plodna, iji se rog izobilja prelio.
Bartolomej, koji ju je sledio, veliao je mo ljudskog tela da napravi tlo plodnim. Dajlz e
odrati svoju orbitu sve dok ga ona bude vezivala za zemlju. Ona je komeala ustajalu baru
njegovog starog srca ak tamo gde su leale pokopane kosti, ali vilini konjici su jurili i trava
je drhtala kad se g-a Menriza preko travnjaka primicala zvucima sa gramofona.
Pod nogama je hrskao ljunak. avrljali su glasovi. Unutranji glas, drugi glas je govorio:
kako moemo da poreknemo da je ova hrabra muzika, daak iz bunja, izraz neke unutranje
harmonije? Kad se budimo (mislili su neki) dan nas razbija udarcima svoga tekog ekia.
Sluba (razmiljali su neki) tera na disparatnost. Ratrkani, rastrojeni, tamo-amo, okupljeni
zvonom. Ping-ping-ping to je telefon. Napred! Posluivanje! to je prodavnica. Tako
odgovaramo na pakleni, doivotan i vean red koji je zaveden odozgo. I sluamo. Rad,
posluivanje, guranje, trud, zarada da bi bila potroena ovde? O, boe, ne. Sada? Ne,
vremenom, vremenom. Kad su ui gluve i srce suvo.
Tu su Kobeta iz Kobs Kornera, koji se sagnuo eno cveta pritisli ljudi koji su gurali
straga.
Jer ja ujem muziku, govorili su. Muzika nas tera da vidimo skriveno, sastavimo slomljeno.
Gledaj i sluaj. Vidi cvee kako zrai svoje crvenilo, belilo, srebrno i plavo. I drvee koje nas
svojim mnogojezinim u mnogo slogova, svojim zelenim i utim liem pouruje i tera nas na
zbrku i nalae nam da kao vorci i vrane doemo zajedno, skupimo se u gomilu, da avrljamo i
da se veselimo dok crvena krava kree napred, a crna mirno stoji.
Pubiika je stigla do svojih mesta. Neki su seli; drugi su stajali trenutak, okretali se i
posmatrali vidik. Scena je bila prazna; glumci su se jo uvek kostimirali u bunju. Ljudi u publici
okretali su se jedni drugima i poinjali da razgovaraju. Krhotine i odlomci su stizali do g-ice La
Trob, koja je stajala sa scenarijem u ruci, iza drveta.
Nisu spremni... ujem kako se smeju (govorili su). ... Kostimiranje. Kostimiranje je
velika stvar. A sad je ba prijatno, sunce nije tako vrue ... To je jedino dobro to nam je doneo
rat dui dani. ... Gde smo stali? Seate se? Elizabetanci ... Moda e stii do sadanjosti ako
napravi skok ... Mislite li da se ljudi menjaju? Njihova odea u svakom sluaju ... Ali mislio sam
sami mi ... istei kredenac, nala sam stari oev cilindar ... Ali sami mi da li se mi
menjamo?
Ne, ja se ne slaem sa politiarima. Imam prijatelja koji je bio u Rusiji. On kae ... A moja
erka, tek to se vratila iz Rima, kae da obian svet, po kafeima, mrzi diktatore ... Pa, razni ljudi
priaju razne stvari ...
Jeste li videli, moda, u novinama sluaj s psom? Moete li da poverujete da psi ne
mogu da imaju mlade? ... A kraljica Meri i vojvoda od Vindzora na junoj obali? ... Verujete li u
to to je u novinama? Pitam ja mesara ili piljara ... G. Stretfild nosi pletar ... dobar svetenik,
kaem, uradi vie posla za manju platu od svih ostalih ... To supruge prave guvu ...
A ta s Jevrejima? Izbeglice ... Jevreji ... Ljudi kao i mi, poinju ivot iz poetka ... Ali to je
uvek bilo isto .... Moja stara majka je prela osamdeset i ona se sea ... Da, jo uvek ita bez
naoara ... Zapanjujue! Pa, zar ne kau da posle osamdesete ... Evo sad dolaze ... Ne, nije nita

.... Ja bih kanjavala to pravljenje ubreta. Ali ko bi tad, kae moj mu, kupio globu? ... A, evo
nje, g-ica La Trob, tamo preko, iza drveta ...

Preko, iza drveta, g-ica La Trob je kripala zubima. Guvala je rukopis. Glumci su otezali.
Svakog trenutka publika je klizila iz zamke; razbijena na krhotine i odlomke.
Muzika!, signalizirala je. Muzika!
ta je poreklo izraza, rekao je jedan glas, buba u uvu?
Njena se ruka otro spusti. Muzika, muzika, signalizirala je.
I gramofon otpoe A.B.C., A.B.C.
Sedi kralj i pare
Broji u svom kontoaru,
A kraljica hleb sa medom
Jede u svom budoaru ...
G-ica La Trob ih je posmatrala kako mirno tonu u deju pesmicu. Posmatrala ih je kako su
skrstili ruke i dobili smiren izraz lica. Onda je mahnula. I, konano, uz poslednje pipanje frizure
koja joj je zadavala muke, Mejbel Hopkins iskorai iz bunja i zauze mesto na uzdignutom
zemljitu licem prema publici.
Oi su se njome napasale kao to se riba die do mrvice hleba na vodi. Ko je ona? ta ona
predstavlja? Bila je veoma lepa. Obrazi su joj bili napudrani; njena boja je odozdo sjala glatka i
ista. Siva satenska haljina (krevetski prekriva), prikaena u kamenim naborima, dala joj je
velianstvenost kipa. Nosila je skiptar i malu okruglu jabuku. Je li ona Engleska? Je li ona
kraljica Ana? Ko je ona? U poetku je govorila suvie tiho; samo su uli:
... razum ima vlast.
Stari Bartolomej je aplaudirao.
ujte! ujte! vikao je. Bravo! Bravo!
Time ohrabrena, Razum je progovorila glasnije.
Vreme, oslonjeno na svoj srp, zaueno stoji. Dok trgovina iz Roga izobilja sipa meoviti
danak razliitih rudaa. U dalekim rudnicima divljak se znoji; i od nevoljne zemlje areni se
up oblikuje. Po mojoj zapovedi naoruani ratnik lei sa titom po strani; paganin naputa
oltar koji se dimi od nesvete rtve. Ljubiica i divlja rua po rascepljenoj zemlji svoje cvetove
spliu. Ne boji se vie neoprezni lutalac otrovne zmije. A u lemu ute pele prave med.
Zastala je. Dugaak red seljaka u juti prolazio je meu drveem iza nje.
Kopajui i rijui, orui i sejui, pevali su, ali im je vetar odnosio rei.
Ispod zaklona moje leprave haljine (nastavila je, irei ruke) die se umetnost. Zbog mene
muzika razvija svoju nebesku harmoniju. Po mojoj naredbi krtac naputa svoje skriveno
blago nedirnuto; s mirom majka gleda kako se njena deca igraju. ... njena deca igraju,
ponovila je i kada je mahnula skriptrom, figure su istupile iz bunja.
Neka momci i nimfe nastave igru, dok zefir spava i nevema plemena neba priznaju moju
vlast.

Vesela mala stara melodija svirala je na gramofonu. Stari Bartolomej je sastavio vrhove
prstiju; g-a Menriza je zagladila suknju oko kolena.
Mladi je demon rekao Sintiji:
Izai sa zorom napolje,
Ogrni svoj azurni al
Jer je mir stigao u Englesku
I razum sad ima vlast.
Kakvo je zadovoljstvo od sanjanja
U dan zelen i plav?
Ostavi brige za sobom
No prolazi: evo ga dan.
Kopajui i rijui, seljaci su pevali prolazei u redu po jedan izmeu drvea, jer zemlja je uvek
ista, leto, i zima, i prolee; i prolee, i zima opet: orui i sejui, jedui i rastui; vreme prolazi
Vetar je oduvao rei.
Ples je prestao. Nimfe i seoski momci su se povukli. Razum je sam drao centar scene. Njene
su se ruke ispruile, haljina je leprala; drei jabuku i skiptar, Mejbl Hopkins je stajala uzvieno
gledajui preko glava publike. Publika je zurila u nju. Ona je publiku ignorisala. Dok je ona tako
ukoeno gledala, pomonici iz bunja su aranirali oko nje neto to se pokazalo kao tri stranice
jedne sobe. U sredinu su postavili sto. Na sto su namestili porculanski servis za aj. Razum je
nadgledala tu domau scenu, nepomina na svojoj uzvienoj eminentnosti. Onda je nastala
pauza.
Druga scena iz drugog komada, pretpostavljam, rekla je g-a Elmherst, traei u svom
programu. Proitala je glasno zbog svog mua koji je bio gluv: Gde ima volje, eto i zadnje
volje. To je naziv komada. A likovi... itala je glasno: Ledi Harpi Hereden, zaljubljena u ser
Spenijela Lililivera. Deb, njena sluavka. Flavinda, njena neaka, zaljubljena u Valentina. Ser
Spenijel Lililiver, zaljubljen u Flavindu. Ser Smerking Mir-s-vama, svetenik. Lord i ledi Fribl.
Valentin, zaljubljen u Flavindu. Kakva imena za stvarne ljude! Al gledaj evo ih!
Stigli su iz bunja mukarci u cvetnim prslucima i cipelama sa kopama; ene umotane u
brokat, sa obruem, pa drapirane; staklene zvezde, trezvenjake znake i imitacija bisera inili su
da stvarno izgledaju kao lordovi i ledi.
Prva scena je, g-a Elmherst apnu muu na uvo, garderoba ledi Hereden... To je ona...
Pokazala je prstom. G-a Oter iz End Hausa, ja mislim; ali je prekrasno naminkana. A ono je
Deb, njena sluavka. Ko je ona, ne znam.
Pst, pst, pst, neko je protestovao.
G-a Elmherst spusti program. Predstava je poela.
Ledi Harpi Hereden je ula u svoju garderobu, idui za svojom sluavkom Deb.
LEDI H. H. ... Daj mi pudrijeru. A sad mlade. Dodaj mi ogledalo, devojko. Tako. Sad periku. ...
avo odneo devojku ona sanjari!
DEB ... Razmiljala sam, miledi, o onome to je rekao gospodin kad vas je video u parku.
LEDI H. H. ... (Piljei u ogledalo.) Pa, pa ta to bee? Neke gluparije! Kupidonove strelice

ha, ha! kako pali svoje sveice fuf na mojim oima. ... pu! To je bilo u milordovo vreme,
pre nekih dvadeset godina. ... Ali sada ta e sad rei o meni? (Gleda u ogledalo.) Ser Spenijel
Lililiver, na njega mislim... (Kucanje na vratima.) uj! To su njegove eze na vratima. Tri dete.
Ne stoj tu zevajui.
DEB ... (Idui ka vratima.) Rei? egrtae jezikom kao kockar kockicama u kutiji. Nee vam
ravne nai rei. Stajae kao svinja u brlogu. Slubenica, ser Spenijele.
(Ulazi ser Spenijel.)
SER S. L. ... Zdravo, lepi moj anele! ta, ustali ste tako rano? Miljah, kad prooh pokraj
Mala, kako je vazduh neto blistaviji no obino. Tu je razlog. ... Venera, Afrodita, na asnu re
cela galaksija, konstelacija! Tako mi mene grenog, sama Aurora Borealis!
(Skida eir.)
LEDI H. H. ... O, laskave, laskave! Znam vam naine. Ali doite. Sedite. ... au akva vite. Tu
sedite, ser Spenijele. Imam neto vrlo privatno i posebno da vam kaeni. ... Dobili ste moje
pismo, ser?
SER S. L. ... Na srce sam ga stavio!
(Udara se u grudi.)
LEDI H. H. Moram da vas molim za uslugu, ser.
SER S. L. (Pevajui.) Kakvu uslugu lepa Kloe moe da irai koju joj Damon ne bi ispunio? ...
Dosta s rimom. Rima je mima postelja. Govorimo u prozi. ta moe Asfodila traiti od svog
obinog sluge Lililivera? Recite glasno, madam. Majmuna sa prstenom u nosu ili jakog mladog
magarca da o nama pria prie kad ne budemo vie ovde da o sebi govorimo istinu?
LEDI H. H. (Zamahnuvi lepezom.) Sram vas bilo, ser Spenijele. Naterali ste me da pocrvenim
jeste, zaista. Nego, priite blie. (Okree stolicu blie njemu.) Ne elimo da nas uje ceo svet.
SER S. L. (Na stranu.) Prii blie? Prokleti moj ivot! Babetina smrdi kao crvena haringa koja
je stajala u buretu zalivena katranom. (Naglas.) Mislili ste? Kazali ste?
LEDI H. H. Ja imam neaku, ser Spenijele, po imenu Flavinda.
SER S. L. (Na stranu.) No, to je devojka koju ja volim, naravno. (Naglas.) Imate neaku,
madam? ini mi se da se seam da sam tako uo. Jedino dete, ostalo od vaeg brata, tako sam
uo, na brigu vae milosti od njega koji je poginuo na moru.
LEDI H. H. Ba od toga, ser. Ona je sad zrela i za udaju je. uvala sam je blizu kao iak, ser
Spenijele, umotanu u suvu odeu njene nevinosti. Samo sluavke oko nje, nikad nijedan
mukarac po mom znanju, osim Klauta sluge, koji ima bradavicu na nosu i lice kao rende. Ipak
je neka budala obuzela njenu matu. Neka muva zlatica neki Moma, Toma; zovi ga kako
hoe.
SER S. L. (Na stranu.) To je mladi Valentin, garantujem. Uhvatio sam ih kako se igraju zajedno.
(Naglas.) Tako kaete, madam?
LEDI H. H. Ona nije tako runa u licu, ser Spenijele
lepa je naa loza a dentlmen od
ukusa i porekla kao vi moda bi se sad saalio na nju.
SER S. L. Izuzev vas prisutne, madam. Oi koje su videle sunce ne zanesu se tako lako manjim
svetlima Kasiopejama, Aldebaranima, Velikim Medvedom i tako dalje ipak njima kad

sunce izae!
LEDI H. H. (Oijukajui s njim). Hvalite moju frizuru, ser, ili moje minue? (Trese glavom.)
SER S. L. (Na stranu.) Zvekee kao magarica na vaaru! Opremljena je kao berberska motka na
majskoj proslavi. (Naglas.) Vae zapovesti, madam?
LEDI H. H. Dakle, ser, ovako je bilo. Brat Bob, jer je moj otac bio jednostavan seoski plemi i
nije davao nikakva pomodna imena koja su stranci sobom doneli Asfodila, Zlatoglava, ja sebe
zovem, ali moje krsno ime je jednostavno Sju brat Bob, kao to vam rekoh, pobegao je na
more, i, kako kau, postao je vladar Indije; gde je smaragd kao kamenje a rubini kao ovija
stria. to bi on, jer nije bilo oveka meka srca, doneo ovamo sobom, ser, da popravi porodino
bogatstvo. Ali je laa, fregata ili kako se zove, jer ne pamtim morske nazive, koja nikad nije
preplovila ni jarak bez boje molitve, lupila o stenu. Pojeo ju je kit. Ali je kolevka po naredbi
neba izbaena na obalu. I u njoj devojica; ova Flavinda. tavie, sa testamentom, umotanim u
pergament. Zadnjom voljom brata Boba. Deb, ti tamo! Deb kaem! Deb!
(Doziva Deb.)
SER S. L, (Na stranu.) O, ho! Namirisao sam vraga! Testament, veli! Gde je volje, eto i zadnje
volje!
LEDI H. H. (Viui.) Testament, Deb! Testament! U kutiji od abonosa s desne strane u sekreteru
naspram prozora. ... Vrag odneo tu devojku! Ona sanjari. To su ti romani, ser Spenijele ti
romani. Ne vidi da svea kaplje, ve se to topi njeno srce i ne podree fitilj a da ne izrecituje sva
imena u Kupidonovom kalendaru...
(Ulazi Deb nosei pergament.)
LEDI H. H. Tako ... Daj ga ovamo. Testament. Testament brata Boba. (Mrmlja nad
testamentom.)
LEDI H. H. Da kaem ukratko, ser, jer su ovi advokati ak i na drugoj strani zemaljske kugle, u
Australiji i na Novom Zelandu, rasa dugog jezika
SER S. L. to se slae sa njihovim uima
LEDI H. H. Sasvim tano, sasvim tano. Da stvar skratim, moj brat Bob ostavio je svu svoju
zaostavtinu jedinom svom detetu Flavindi; pod jednim uslovom, obratite panju, da se uda po
volji tetkinoj. Svoje tetke, to jest mojoj. U protivnom, panja, sve to jest deset buela
dijamanata; dalje, rubina; dalje, dve stotine kvadratnih milja plodne teritorije koja se granii sa
rekom Amazon ka sever-severo-istoku; dalje, svoju burmuticu; dalje, svoj lazolet on je uvek
bio ovek koji voli muziku, ser, brat Bob; dalje, est crvenih ara papagaja i onoliko konkubina
koliko je imao kod sebe u vreme svoje smrti sve to sa sitnicama koje je nepotrebno da
spominjem da je ostavio, panja, ako se ne uda po tetkinoj volji to jest mojoj da se da za
osnivanje kapele u kojoj bi est sirotih devica neprestano pevalo himne za pokoj njegove due, za
im, istinu da kaemo, ser Spenijele, jadni brat Bob ima veliku potrebu, ovako kako ide s kraja
na kraj Golfske struje i tee ga sirene. Ali uzmite, proitajte sami testament, ser.
SER S. L. (itajui.) Mora se udati po tetkinoj volji. To je sasvim jasno.
LEDI H. H. Njena tetka, ser. To sam ja. To je sasvim jasno.
SER S. L. (Na stranu.) Tu ona kae istinu! (Naglas.) Vi ete me razumeti, madam...?

LEDI H. H. Pst! Doite blie. Da vam apnem na uvo ... Vi i ja smo dugo gajili visoko miljenje
jedno o drugom, ser Spenijele. Zajedno igrali na balovima. Vezivali ruke lancima od belih rada.
Ako se dobro seam, zvao si me mladicom ovih pedeset godina. Mogli bismo od toga da
napravimo neki brak, ser Spenijele, ako nas poslui srea. . . . Shvatate ta mislim, ser?
SER S. L. Da je napisano zlatnim slovima pedeset stopa visoko, vidljivo od Polovog groblja do
Koze i Kompasa u Pekamu, ne bi bilo jasnije. ... Pst! To u apnuti, ja, ser Spenijel Lililiver,
obavezujem se ovde da uzmem tebe kako se zove utokljunka koja je izbaena u vri za jastoge
pokrivena morskom travom? Flavinda, je li? Flavindu, dakle, da bude moja venana
supruga... Oh, da to sve advokat stavi napismeno!
LEDI H. H. Pod jednim uslovom, ser Spenijele.
SER S. L. Pod jednim uslovom, Asfodila.
(Govore u isti glas.)
Da novac podelimo meu sobom.
LEDI H. H. Neemo da nikakav advokat to potvruje! Ruku, ser Spenijele!
SER S. L. Vae usne, madam!
(Zagrle se.)
SER S. L. Fuj! Ona smrdi!
Ha! Ha! Ha!, nasmejala se starosedea stara dama na stolici na tokove.
Razum, bogami Razum!, uzviknuo je stari Bartolomej i pogledao u svog sina kao da ga
opominje da se izdigne iznad ovih enskih naklapanja i bude mukarac, ser.
Dajlz je sedeo uspravno kao koplje, sa podvijenim nogama.
G-a Menriza je izvadila ogledalo i ru i bavila se svojim usnama i nosem.
Gramofon je, dok se scena uklanjala, ljubazno navodio izvesne injenice koje su svima bile
poznate kao savreno tane. Melodija je manje-vie kazivala kako Eva, skupljajui oko sebe
haljinu, stoji oklevajui da pusti da njen oroeni pokriva spadne. Blago u stadima, nastavljala je
pesma, mirno se odmara. Siromaak se vraa svojoj kolibici i eljnim uima ene i dece
jednostavnu priu svoga truda pripoveda: kakav prinos raa brazda; i kakvu je druinu zvidovka
u gnezdu odgajila; dok zec tri svoju trku; i pegava jaja u toploj rupi se legu. Za to vreme dobra
supruga na trpezu prostire svoje prosto jelo; i na muziku pastira, od truda osloboenog, nimfe i
seoski momci hvataju se za ruke i igraju u zelenilu. Onda Eva sputa svoju tamnu smeu kosu i
iri svoj prozrani veo preko seoceta, zvonika i livade, itd., itd. I pesma se ponavlja.
Vidik je na svoj nain ponavljao ono to je pesma kazivala. Sunce je tonulo; boje su se
stapale; a vidik je kazivao kako se posle truda mukarci odmaraju od rada; kako dolazi
hladovina; prevladava razum i poto su ispregnuli konje iz pluga, komije kopaju u batama uz
seoske kue i naginju se preko kapijica.
Krave, napravivi korak napred, zatim stojei mirne, govorile su savreno istu stvar.
Umotana u trostruku pesmu, publika je sedela i gledala nepomino i ponaala se ljubazno i
odobravala bez ispitivanja, jer je to izgledalo neizbeno, kartonsko drvo u zelenoj vedrici dolo
je na mesto damskog budoara; dok je na ono to je izgledalo kao zid bio okaen veliki krug ije
su kazaljke pokazivale tri minuta do punog sata; a to je bilo sedam.

G-a Elmherst se pridie iz sanjarenja i pogleda u svoj program. Scena dva. Mal, proitala
je glasno. Vreme; rano ujutro. Ulazi Flavinda. Evo je stie.
Stizala je Mili Loder (trgovaka pomonica u velikoj tekstilnoj radnji g. g. Hant i Dikson) u
satenu sa granicama predstavljajui Flavindu.
FLAV. Rekao je sedam, i sat tako kae. Ali Valentin gde je Valentin? Gle! kako bije moje
srce! Ipak jo nije to doba dana, jer ja sam esto na nogama pre no to se sunce digne na
livadama ... Vidi prolazi fini svet! Svi na prstima kao paunovi sa rairenim repom! A ja u
suknji koja je tako lepo izgledala u naprslom ogledalu kod moje tetke. Pa ona ovde izgleda kao
kuhinjska krpa ... A ove su digle kosu visoko kao roendanska torta u koju su pobodene sveice
... Ono je dijamant ono je rubin ... Gde je Valentin? Pomorandino drvo u Malu, kazao je.
Drvo tu je. Valentin se ne uje. Ono je dvoranin, mogu da garantujem, stari lisac s repom
meu nogama. Ono je sluavka izala bez znanja svoga gospodara. Eno ga ovek s metlom koji
isti staze zbog volana na suknjama finih dama ... Gle! rumenilo na njihovim obrazima! Nisu to
stekle u polju, garantujem! O neverni, okrutni, bezduni Valentine. Valentine! Valentine!
(Ona kri ruke, okreui se s jedne strane na drugu.)
Zar nisam na prstima napustila krevet i iskrala se kao mi u zidu od straha da ne probudim
tetku? I napraila kosu iz njene pudrijere? I istrljala obraze da se svetle? I leala budna
gledajui kako se zvezde penju iznad dimnjaka? I dala Debi moju zlatnu gvineju, to je kum
sakrio iza imele za prolu bogojavljensku no, da me ne oda? I podmazala klju u bravi da se
tetka ne probudi i vikne Flavi! Flavi! Val, kaem Val To on dolazi Ne, ja na milju mogu da
prepoznam nain na koji on preskae talase kao, kako ga ono zovete u knjizi sa slikama ... Nije
to Val ... Ovaj je citat; ovaj je afektacija; die naoare, molim te, da me se nagleda ... Onda u
ostati kod kue ... Ne, neu ... Opet bih izigravala utokljunku i radila vez ... Ja sam odrasla, zar
ne, dolazi Miholjdan? Samo tri obrtaja meseca i ja nasleujem ... Zar nisam tako proitala u
testamentu onog dana kad je lopta udarila u vrh stare krinje gde tetka uva svoje drangulije pa
se otvorio poklopac? ... Kad umrem, sve ostaje mojoj keri ... Dotle sam proitala kad je stara
dama dola kuckajui po hodniku kao slepac po putu ... Ja nisam brodolomnik, stavila sam ti do
znanja, ser, nisam sirena s ribljim repom s haljinom od morske trave, tebi na milosti. Ja sam
dorasla svakoj od onih stvorenjaca s kojima se ljubaka a mene moli da se sretnemo pod
pomorandom dok ti drema jer si no proveo napolju u njihovom naruju ... Sram te bilo, ser,
to se tako igra sa sirotom devojko .... Neu plakati, kunem se da neu. Neu iscediti ni kap
slane vode za mukarcem koji me tako slui ... Ipak kad pomislim na to kako smo u dnevniku
sakrili onaj dan kad je skoila maka. I kad smo itali roman ispod boinog drveta. Gle! Kako
sam plakala kad je vojvoda napustio sirotu Poli ... Pa me je tetka zatekla sa oima kao crveni
ele. ta te je ubolo, neako?, rekla je. I viknula: Brzo Deb, plavu kesu. Rekla sam ti ... Gle,
misliti da sam sve to proitala u knjizi i plakala jo za jednu! ... Pst, ta je to meu drveem?
Dolo je prolo. Je li to vetar? as u senci, as na suncu ... Valentin, tako mi ivota! On je!
Brzo, sakriu se. Nek me zakloni ovo drvo.
(Flavinda se sakrije iza drveta.)
Evo ga ... Okree se ... Baca pogled okolo ... Izgubio je trag ... Bulji tamo-amo ... Nek napaja

pogled na lepim licima nek ih proba, nek ih kua, recimo: To je fina dama s kojom sam igrao
... s kojom sam leao ... koju sam poljubio ispod imele ... Ha! kako ih izbljuje napolje! Hrabri
Valentin! Ala baca pogled na zemlju! Ala se sav pretvara u mrtenje! Gde je Flavinda?,
uzdie. Nju ja volim kao svoje srce u grudima. Gledaj ga kako izvlai sat! O neverna
nesrenice, uzdie. Vidi kako tope o zemlju! Sad se okree na peti. ... Vidi me ne, sunce mu
ide u oi. Pune se suzama ... Gospode, kako pipka ma! Proboe sebi grudi kao vojvoda u knjizi
s priama !. . Stani, ser, stani!
(Ona se otkriva.)
VALENTIN ...O Flavinda, o!
FLAVINDA ...O Valentine, o!
(Zagrle se.)
Sat otkucava devet.
Toliko buke ni oko ega!, uzviknu neki glas. Ljudi se nasmejae. Glas stade. Ali je taj glas
ono gledao; glas je sluao. Na trenutak je g-ica La Trob iza svog drveta zasjala od slave. Zatim
je, okreui se seljacima koji su prolazili meu drveem, otro viknula: Glasnije! Glasnije!
Jer scena je bila prazna; emocija se mora nastaviti; jedina stvar za nastavak emocije je bila
pesma; a rei nisu mogle da se uju.
Glasnije! Glasnije!, pretila im je stisnutim pesnicama.
Kopajui i rijui (pevali su), sadei ivicu, kopajui jarkove, prolazimo ... Leto i zima, jesen i
prolee vraaju se ... Sve prolazi osim nas, sve se menja ... ali mi zauvek ostajemo isti ... (vetri
je naduvavao zjapove izmeu rei).
Glasnije, glasnije!, vikala je g-ica La Trob.
Sruile su palate (nastavili su), Vavilon, Niniva, Troja ... I velika Cezarova kua ... sve pale
lee ... Tamo gde se zvidovka gnezdi nalazio se luk ... kroz koji su stupali Rimljani ... Kopamo i
rujemo, razbijamo uz pomo lemea tlo ... Gde je Klitemnestra izgledala svoga gospodara ...
gledala kako vatre daju znakove na brdima ... mi vidimo samo zemlju ... Kopamo i rujemo,
prolazimo pale su i kraljice i kula osmatranica ... jer je Agamemnon odbacio ... Klitemnestra
je samo ...
Rei su zamrle. Tek nekoliko velikih imena Vavilon, Niniva, Klitemnestra, Agamemnon,
Troja plovilo je kroz slobodni prostor. Kad se digao vetar i u umu lia ak i velike rei
postale neujne; publika je sedela zurei u seljake kojima su usta otvorena, ali ne izlazi nikakav
zvuk.
A scena je bila prazna. G-ica La Trob naslonila se na drvo, paralizovana. Snaga ju je
napustila. Kapi znoja su joj izbile po elu. Iluzija je propala. Ovo je smrt, mrmljala je, smrt.
Onda, iznenada, kako se iluzija iscrpla, krave su prihvatile teret. Jedna je izgubila tele. U
pravi as je podigla svoju veliku glavu s meseevim oima i riknula. Sve glave sa velikim
meseevim oima su se zavalile. Od jedne za drugom dolazilo je isto eznutljivo rikanje. Ceo
svet bio je ispunjen tupom enjom. To je praistorijski glas glasno zazvuao u uvetu sadanjeg
trenutka. Onda se zarazilo celo krdo. ibajui repom, kao potezi araima, visoko su zabacile
glave, zaronile i riknule, kao da im je Eros zabo strelicu u bok i nahukao ih u bes. Krave su

ponitile zjap; premostile distancu; ispunile prazninu i nastavile emociju.

G-ica La Trob je ekstatino mahnula rukom kravama.
Nebu hvala!, uzviknula je.
Iznenada su krave stale; povile glave i poele da pasu. Simultano, publika je povila glave i
itala svoje programe.
Reiserka, itala je g-a Elmherst glasno radi svog mua, usrdno moli oprotaj od
publike. Zbog nedostatka vremena jedna scena je izostavljena; i ona moli publiku da zamisli da
je u meuvremenu ser Spenijel Lililiver ugovorio veridbu sa Flavindom; koja se sprema da se
obea; kad Valentin, skriven u dedinom satu, stupa napred; tvrdi da je ona njegova nevesta;
razotkriva zaveru kojom su hteli da opljakaju njeno nasledstvo; i tokom zabune koja sledi,
ljubavnici bee, ostavljajui ledi Harpi i ser Spenijela same.
Zamoljeni smo da sve to zamislimo, ree sputajui naoare.
To je veoma mudro od nje, rekla je g-a Menriza, obraajui se g-i Svidin. Da je sve
stavila, ostali bismo ovde do ponoi. Tako, dobili smo da zamiljamo, g-o Svidin. Pogladila je
staru damu po kolenu.
Zamiljamo?, rekla je g-a Svidin. Sasvim ispravno! Gluma nam isuvie pokazuje.
Kinezi, znate, stave bode na sto i to je bitka. I Rasin tako ...
Da, preterano gnjave, rekla je g-a Menriza upadajui, namirisavi kulturu, uvreena
prezirnim odnosom prema veselom ljudskom srcu. Neki dan povela sam neaka jednog tako
veselog deka iz Sendhesta na Lasica uradi pop. Jeste li gledali? Okrenula sa Dajlzu.
Gore-dole gradskim drumom, pevuio je u odgovor.
Je li to pevala vaa dadilja!, uzviknula je g-a Menriza. Moja jeste. A kad bi kazala pop,
pravila je zvuk kao ep iz umbir-sode. Pop!
Pustila je taj zvuk.
Pst, pst!, apnuo je neko.
Sad sam bila nevaljala i okirala vau tetku, rekla je. Moramo da budemo dobri i da
sluamo. Ovo je scena tri. Garderoba ledi Harpi Hereden. U daljini se uje zvuk konjskih
kopita.
Zvuk konjskih kopita, koje je idiot Albert energino stvarao drvenom kaikom po
posluavniku, zamro je.
LEDI H. H. Ve na pola puta do Gretna Grina! O, moja podmukla neako! Spasla sam te iz
slane vode i stavila na ognjite da se ocedil O, da te je celu progutao kit! Perfidna pliskavice,
oh! Zar te je Rog izobilja nauio to da je tvoja velika tetka rogata? Kako si sve krivo razumela i
pobrkala, nauila se krai i varanju, da ita testamente po starim kutijama i da krije hulje u
asnim satovima koji nikad nisu promaili ni za sekund od dana kraIja arlsa! O Flavinda! O
pliskavice, o!
SER S. L. (Pokuavajui da navue jahae izme.) Star star star. Rekao mi je da sam
starac. U krevet stara budalo, i da pije topao aj!
LEDI H. H. A ona, stala je na vrata i uperila prst srama na mene i kae stara, ser, starice,
ser meni koja sam u cvetu mladosti i jedna dama!
SER S. L. (Nateui svoje izme.) Ali namiriu se ja s njim. Tuiu ih sudu. Stucau ih u zemlju

...
(Skakue gore-dole s jednom izmom obuvenom.)
LEDI H. H. (Stavljajui ruku na njegovu.) Imaj milosti prema svojoj kostobolji, ser Spenijele.
Promisli, ser hajde da ne pobesnimo, mi koji smo na sunanoj strani pedesete. ta je ta
mladost o kojoj oni blebeu? Nita do guije pero to ga nosi severni vetar. Sedi, ser Spenijele.
Odmori nogu tako
(Gura mu jastuk pod nogu.)
SER S. L. Stari nazva me ... iskoi iz sata kao avo iz kutije ... A ona, rugajui mi se, pokaza
na moju nogu i viknu: Kupidonove strelice, ser Spenijele, Kupidonove strelice! O, kad bih
mogao da ih ukrkam u kreu i dok se jo pue da ih serviram na oltaru oh, moja kostobolja,
oh, moja kostobolja!
LEDI H. H. Ovaj govor, ser, ne prilii razumnom oveku. Promislite, ser, koliko jue prizivali
ste hm sazvea. Kosiopeju, Aldebaran; Auroru Borealis... Ne moe se porei da je neka od
njih napustila svoju sferu, da se spustila, utekla, da to jasno kaemo, sa utrobom jednog
asovnika, sa samim klatnom dedinog sata. Ali, ser Spenijele, ima nekih zvezda koje hm
stoje nepomino; koje sjaje, da kaemo to jezgrovito, najsjajnije kad su kraj vatre u ivahno
jutro.
SER S. L. O da mi je bilo dvadeset pet i otar ma o boku!
LEDI H. H. (Obuzdavajui ga.) Shvatam ta kaete, ser. Hi-hi Zapravo, i ja alim kao i vi. Ali
mladost nije sve. Da vam poverim tajnu. Ja sama sam prela podnevak. I ja sam s druge strane
ekvatora. vrst san noi bez povratka. Psei dani su svreni ... Ali promisli, ser. Gde ima volje,
eto i zadnje volje.
SER S. L. Boja istina, madam ... oh, moje stopalo je kao usijano, usijana potkovica na avoljem
nakovnju oh! ta vi mislite?
LEDI H. H. ta ja mislim, ser? Moram li da prekinem svoju skromnost i da ogolim ono to lei u
lavandi otkad je na mog gospodara, pokoj mu dui ve dvadeset godina stavljen poklopac?
Prosto reeno, ser, Flavinda je odleprala. Kavez je prazan. Ali mi koji smo ruke vezivali
jagorevinom, moemo ih zdruiti vrim lancemi. Ja sam zavrila sa varanjem i izmiljanjem.
Evo mene, Asfodile ali moje je prosto ime Sju. Nije vano kako se zovem Asfodila ili Sju
evo me, ile i srane, vama na slubi. Sad kad je zavera otkrivena, dareljivost brata Boba mora
ii mladencima. To je jasno. To tu tvrdi advokat Kil. Mladenci ... zauvek ... pevaju njegovoj
dui. A ja vam garantujem da on za tim ima veliku potrebu ... Ali nije vano. Iako je otilo
ribama ono to je moglo da nas zavije u jagnjeu vunu, ja nisam prosjakinja. Postoji imanje;
najamne kue; rubenina; stoka; moj miraz; itav inventar. Pokazau ti; kaligrafisan na
pergamentu; garantujem vam, dovoljno da nas prijatno odri, koliko nae potraje, kao mua i
enu.
SER S. L. Mu i ena! To je, dakle, prosta istina! Pa, madam radije u se vezati za bure katrana,
radije za trnovo drvo u snenoj oluji. Uh!
LEDI H. H. ... Bure katrana, ree! Trnovo drvo ree! Vi koji ste gudili u galaksije i Mleni
Put! Vi koji ste se kleli da ih ja sve nadmaujem sjajem! Proklet bio nevernie! Ajkulo, ti! Ti,

zmijo u jahaim izmama, ti! Ti me, dakle, nee? Odbacuje moju ruku, zar ne?
(Ona nudi svoju ruku; on je odbacuje.)
SER S. L. ... Sakrij svoj kre vunenim rukavicama! ha! Neu je! Da je od dijamanta, istog
dijamanta i pola naseljive kugle i sve njene konkubine da vise nanizane oko tvog vrata, ne bih
nita od toga ... nita od toga. Pusti me, kretava sovo, vetice, vampiru! Putaj me!
LEDI H. H. ... Tako, sve tvoje lepe rei bile su staniol oko boine petarde!
SER S. L. ... Zvona okaena o magariin vrat! Papirne rue na berherskom tapu ... Oh, moja
noga, moja noga ... Kupidonove strelice, ona mi se rugala ... Star, star, on mi je rekao da sam
star...
(On odepa.)
LEDI H. H. (Sama.) Svi su otili. Za vetrom. On je otiao; ona je otila; i stari sat ija se utroba
premetnula u klatno jedini od svih je ostao. Prokleti bili to su kuu potene ene pretvorili u
bordel. Ja koja sam bila Aurora Borealis, svela sam se na bure katrana. Ja koja sam bila
Kasiopeja, pretvorena sam u magaricu. Glava mi se vrti. Ne moe se verovati ni mukarcu, ni
eni, ni lepim govorima; ni lepim pogledima. Spada ovija koa; ispuzava zmija. Nosite se u
Gretna Grin; prilezite na mokru travu i leite arke. iga me glava... Bure katrana, kae.
Kasiopeja ... Kre ... Andromeda ... Trnovo drvo... Deb, rekoh, Deb (Doziva). Razdrei me.
Spremam se da eksplodiram. ... Donesi mi ojani sto i namesti karte... I krznom opivene papue,
Deb. I iniju okolade. ... Poravnau se ja s njima ... Nadiveu ih ja sve ... Deb, kaem! Deb! Ta
prokleta devojka! Zar me ne uje? Deb, kaem, ti ciganski okote koji sam pokupila u bunju i
uila runi rad! Deb! Deb!
(Ona odgurne vrata koja vode u sluavkinu sobicu.)
Prazno! I ona je otila! ... Pst! ta je to na kredencu?
(Podigne komadi papira i ita.)
ta ja marim za va perjani krevet? Otila sam sa crnim ciganima, o! Potpis: Debora, nekad
vaa sluavka. Tako! Ona koju sam othranila ljuskama od jabuke i mrvicama sa mog stola, ona
koju sam nauila da igra karte i da ije koulje ... i ona je otila. O, nezahvalnosti, ime ti je
Debora! Ko e sad da pere sudove; ko e sad da mi donosi topao aj, da trpi moj bes i da mi
drei steznik? ... otili svi. Onda sam ja sama. Bez bratanice, bez ljubavnika; i bez sluavke.
I da tako zavrimo igru, pouka je ova,
Da je bog ljubavi pun arada,
U stopalo katkad strelice zabada,
Ali je volju za zadnju volju videti lako
Nek sveti mladenci stalno slave pesmom ovako:
Gde je tastament, ima i naina!
Zbogom, svete, pun dobriina!
(Napravivi kniks, ledi H. H. se povukla.)
Scena se zavrila. Razum je sila sa svog podnoja. Skupljajui suknje, vedro primajui
aplauz publike, prela je scenu; dok su lordovi i ledi sa zvezdama i podvezicama ili za njom; ser
Spenijel je epajui bio pratnja ledi Hareden, koja se nameteno smekala; i Valentin i Flavinda

rukupodruku pravei naklon i kniks.

Sakrament!, viknuo je Bartolomej inficiravi jezik. Tu je i pouka za vas!
Zavalio se u stolicu i nasmejao kao konj kad njiti.
Pouka. Kakva? Dajlz je pretpostavljao da je to: Gde ima volje, ima i zadnje volje. Rei su se
uzdizale i upirale prst srama na njega. Ode u Gretna Grin sa svojom devojkom; delo je uinjeno.
Doavola posledice.
elite da vidite staklenik?, rekao je naglo, okreui se g-i Menrizi.
elim!, uzviknula je i ustala.
Je li bila pauza? Da, program je tako rekao. Maina u bunju radila je glup, glup, glup. A
sledea scena?
Viktorijansko doba, proitala je glasno g-a Elmherst. Verovatno je bilo vremena za
lutanje po batama, ak i za razgledanje kue. Ipak su se nekako osetili kako bi se to reklo
malo ni ovde ni tamo. Kao da je komad naglo izbacio loptu iz aice; kao da ono to nazivam ja,
jo uvek lebdi nezakaeno, i nije se sleglo. Nisu ba oni sami, oseali su se. Ili su jednostavno
svesno oseali odeu? tedljiva, demodirana haljina od voala; flanelske pantalone; panama
eiri; eiri ovijeni mreom malinove boje u stilu kraljevskih eira vojvotkinja u Eskotu
izgledali su nekako tanki.
Kako je lepa bila odea, rekao je neko, bacajui poslednji pogled na Flavindu kako nestaje.
Veoma pristala. elim . ..
Glup, glup, glup, radila je maina u bunju pomno, uporno.
Oblaci su prolazili preko neba. Vreme je izgledalo pomalo nemirno. Hogbens Foli je za
trenutak bio pepeljavo beo. Onda je sunce udarilo u zlatnog petla na Bolni Minsteru.
Izgleda malo nemirno, ree neko.
Ustanite ... Da protegnemo noge, rekao je drugi glas. Uskoro su po travnjacima plovila
mala pokretna ostrva arenih haljina. Ipak je neto publike ostalo da sedi.
Major i g-a Mejhju, zabeleio je reporter Pejd, liznuvi olovku. A to se komada tie,
uhvatie g-icu Kakosezove i traiti sinopsis. Ali g-ica La Trob je iezla.
Dole, meu bunjem je radila kao crnac. Flavinda je bila u podsuknji. Razum je bacila ogrta
na boikovinu. Ser Spenijel se natezao sa svojim jahaim izmama. G-ica La Trob je
razbacivala i prekopavala.
Viktorijanski ogrta sa krevetskim resama ... Gde je ta prokleta stvar? Bacite ga ovamo ...
Sad zulufi...
Kao po kazni, uronjavajui i izronjavajui, bacala je svoj brz ptiiji pogled na publiku.
Publika je bila u pokretu. Publika se rasipala gore-dole. Drali su se na udaljenosti od garderobe;
potovali su konvencije. Ali ako odlutaju suvie daleko, ako ponu da istrauju zemljite, pou
po kui, onda. ... Glup, glup, glup radila je maina. To je prolazilo vreme. Koliko e ih vreme
odrati na okupu? To je bila kocka; rizik. ... Pa je mlatila oko sebe energino, bacajui odeu po
travi.
Preko vrhova bunja dolazili su zalutali glasovi, glasovi bez tela, delovali su joj kao
simbolini glasovi, napola se uju, nita se ne vidi, ali su se, jo uvek, preko bunja, oseali

nevidljivi konci koji su povezivali bestelesne glasove.

Sve izgleda veoma crno.
Niko to ne eli osim onih prokletih Nemaca.
Onda je nastala pauza.
Posei u ono drvee ...
Kako postiu da im rue tako rastu!
Kau da je ovde bata ve pet stotina godina ...
Pa ak i stari Gledston, da budem pravedan prema njemu .. .
Zatim je nastala tiina. Glasovi su proli bunje. Drvee je utalo. Mnoge oi su, znala je
g-ica La Trob jer je svaka elija u njenom telu bila apsorbovana, posmatrale vidik. Spoljnim
uglom oka mogla je da vidi Hogbens Foli; onda je sevnuo petao.
Pada ogledalo, rekao je jedan glas.
Mogla je da ih oseti kako joj klize kroz prste dok je posmatrala vidik.
Gde je ta prokleta ena, g-a Roders? Ko je video g-u Roders?, viknula je, diui naglo
viktorijanski ogrta.
Onda je, ignoriui konvencije, meu drhtavim granicama iskrsla jedna glava: g-a Svidin.
Oh, g-ica La Trob!, uzviknula je; i stala. Onda je opet poela; Oh, g-ice La Trob,
stvarno vam estitam!
Oklevala je. Pruili ste mi... Poskoila je, onda se spustila. Jo od detinjstva oseam
... Neka koprena joj pade preko oiju, zatvarajui je od sadanjosti. Pokuala je da prizove svoje
detinjstvo; onda je odustala; i malim zamahom ruke kao da moli g-icu La Trob da joj pomogne
da izae, nastavila je: To svakodnevno kruenje; penjanje i silaenje niz stepenice; taj govor
Zato idem? Naoare? Imam ih na nosu....
Gledala je nepomino u g-icu La Trob starakim bistrim pogledom. Oi su im se srele u
prostom naporu da stvore zajedniko znaenje. Nisu uspele; i g-a Svidin, zgrabivi oajniki
odlomak onoga to je bila namera komada, ree: Kako sam ja imala da igram malu ulogu! Ali
vi ste me naveli da oseam kako bih mogla da igram ... Kleopatru!
Klimnula je glavom meu drhtavim bunjem i polako krenula.
Seljaci su namigivali. aknuta, govorili su za staru Flimsi koja se probijala kroz bunje.
Mogla bih da budem Kleopatra, ponovila je g-ica La Trob. Uskomeali ste u meni
moju neodigranu ulogu, to je znailo. A sad, za suknju, g-o Roders, rekla je.
G-a Roders je stajala groteskna u crnim arapama. G-ica La Trob joj je navukla debele
nabore viktorijanskog doba preko glave. Vezala je trake. Povukli ste nevidljive konce, to je
bilo ono to je mislila stara dama; i otkrili od svih ljudi Kleopatru! Obuzela ju je slava. O,
ali ona nije povlaila samo individualne konce; ona je bila ta koja je uskomeala lutajua tela i
glasove koji plove u velikom kotlu i naterala da se iz amorfne mase izdigne ponovo stvoreni
svet. Doao je njen trenutak njena slava.
Tamo!, ree, vezujui crne trake ispod brade g-e Roders. To je reeno! Sad za gospodu.
Hemond!
Mahnula je Hemondu da doe. Smeteno je stupio napred i povinovao se da mu se nakae crni

zulufi. Napola zatvorenih oiju, glave nazad nagnute, izgledao je, mislila je g-ica La Trob, kao
Kralj Artur plemenit, viteki, tanak.
Gde je stari majorov frak?, pitala je, verujui da e njegovo dejstvo da ga transformie.
Tik, tik, tik, nastavila je maina. Vreme je prolazilo. Publika je lutala, ratrkana. Jedino ih je
tik-tik gramofona dralo na okupu. Tamo, lutajui besciljno sama daleko pored leja, pobegla je
g-a Dajlz.
Pesma!, naredila je g-ica La Trob. Pourite! Pesma! Sledea pesma! Broj deset!

Mogu li sad da otkinem, mrmljala je Iza ubravi ruu, jedini moj cvet. Beli ili ruiast? I tako
da ga stisnem, me prstima. ...
Traila je meu licima koja su prolazila lice mukarca u sivom. Tamo je bio na trenutak; ali
okruen, nepristupaan. A sad je nestao.
Ispustila je cvet. Koji jedini, odvojeni list je mogla da stisne? Nijedan. Ni da luta pored leje
sama. Mora dalje; i okrenula se u pravcu tale.
Kud ja to lutam?, zamislila se. Niz kakve promajne tunele? Gde slepi vetar duva? I ne raste
nita za oko. Ni rua. Kuda u izai? U neko besplodno, zadimljeno polje gde nijedno vee ne da
da spadne njen ogrta, niti sunce izlazi. Tamo je sve isto. Tamo ne cvetaju i ne rastu rue. Nema
promene; ni nestalnog, ni voljenog; ni doeka, ni rastanaka, ni sastanaka kriom i oseanja kad
ruka trai ruku i oko trai zaklon od oka.
Stigla je u talsko dvorite gde su bili psi na lancu; gde su stajale kofe; gde je velika kruka
irila grane kao lestvice naspram zida. Drvo iji je koren iao ispod kamenog patosa otealo je od
tvrdih zelenih kruaka. Opipavi jednu, promrmljala je: Kako sam optereena onim to su
izvukli iz zemlje, uspomenama; posedom. To je teret koji je prolost nalegla na mene, poslednje
magarence u dugom karavanu koji prelazi pustinju. Klekni, rekla je prolost. Napuni svoje
septe sa naeg drveta. Ustaj, magare. Idi svojim putem dok ti se bokovi uljaju i kopita
krckaju.
Kruka je bila tvrda kao kamen. Pogledala je u naprsli patos ispod koga se irilo korenje. To
je teret, zamislila se, navaljen na mene u kolevci; mrmoren talasima; uzdisan neumornim
brestovima; koji su pevuile ene; koga moramo da se seamo; koji emo zaboraviti.
Pogledala je gore. Pozlaene kazaljke sata na tali kruto su pokazivale dva minuta do punog
sata. Sat se spremao da izbija.
Sada dolaze munje, mrmljala je iz kamenog plavog neba. Remeni su popucali to su
sputavali mrtvace. Razvezani su nai posedi.
Upali su glasovi. Ljudi su prolazili pored stajskog dvorita, razgovarajui.
To je dan dobar, kau neki, dan kad smo skinuti goli. Drugi, da to je kraj dana. Gledaju
krmu i krmara. Ali pojedinanim glasom ne govori niko. Glasom slobodnim od starih
vibracija. Uvek ujem iskvarena mrmljanja; zveket zlata i metala. Ludu muziku ...
Zazvualo je jo glasova. Publika je tekla nazad na terasu. Ona se podie. Ohrabrila se.
Dalje, magarence, to trpeljivo posre. Ne uj mahnite povike voa koje, time to trae da

vode, naputaju nas. Ni avrljanje porculanskih lica glaziranih i tvrdih. uj radije pastira kako
kalje pored dvorinog zida; uvelo drvo to uzdie kad jaha galopira; guvu u kasarnskoj sobi
kad su je skinuli golu; ili krik u Londonu kojim je kad sam gurnula prozor neko kriknuo ...
Izala je na put koji je vodio pored staklenika. Vrata su se nogom otvorila. Izali su g-a Menriza
i Dajlz. Neviena, Iza ih je sledila preko travnjaka do prvih redova sedita.
Glup, glup, glup maine u bunju je prestalo. Posluavi komandu g-ice La Trob, stavili su
novu melodiju na gramofon. Broj deset. Zvala se Krici londonske ulice. Jedan potpuri.
Lavanda, slatka lavanda, ko hoe da kupi moju slatku lavandu, urlikala je i cilikala,
bezuspeno saterujui publiku. Neki su je ignorisali. Neki jo uvek lutali. Drugi su stali, ali jo
uvek na nogama. Neki, kao pukovnik i g-a Mejhju, koji nisu uopte naputali svoje stolice,
nagli su se preko razmazanih indigo-otisaka koji su izdati za njihovu informaciju.
Devetnaesti vek. Pukovnik Mejhju nije osporavao reiserkino pravo da preskoi dvesta
godina za manje od petnaest minuta. Ali ga je zbunio izbor scena.
Zato se izostavlja britanska vojska? ta je istorija bez vojske, e?, zamislio se. Naginjui
glavu, g-a Mejhju je protestovala, najzad ne moe ovek previe da trai. Osim toga, vrlo bi
liilo da je Veliki ansambl oko Britanske zastave, da se time zavri. U meuvremenu postojao je
vidik. Gledali su vidik.
Slatka lavanda ... slatka lavanda. Pevuei pesmu stara g-a Lin Dounz (iz Maunta)
gurnula je stolicu napred. Ovamo, Eti, rekla je, sruila se na stolicu sa Eti Sprindit sa kojom
je, poto su obe sad bile udovice, delila kuu.
Seam se ..., klimala je u taktu muzike. I ti se sea kako su nekad izvikivali po
ulicama. Seale su se kako su zavese letele, a ljudi vikali: Sve nam leti, cvee e uspeti,
nosei saksije sa geranijumom i sa lepim ovekom niz ulicu.
Harfa, seam se, i fijaker i eze. Ulica je onda bila tako mirna. Dvoje u fijaker, tako bee?
Jedan u eze? A Elen u kapici i kecelji, zvidi na ulici. Sea se? A trkai, draga moja, koji su
pratili kola sve do stanice ako si nosio kofer.
Melodija se promenila. Staro gvoe, staro gvoe kupujem! Sea se? Tako su oni
mukarci vikali kroz maglu. Dolazili su iz Seven Dajlza. Mukarci sa crvenim maramicama.
Ukoljice, je l da su ih tako zvali? Nisi mogao da proeta o ne, boga mi od pozorita do
kue. Ulica Rident. Pikadili. Hajd Park Korner. Raspusne ene ... I svuda vekne hleba po
slivnicima. Irac kog zna oko Kovent Gardena ... Vraajui se sa bala, prolaenje kraj sata na
Hajd Park Korneru, sea li se oseaja bele rukavice? ... Moj otac je pamtio starog vojvodu u
parku. Dva prsta ovako dotakao bi eir ... Imam majin album. Jezero i dvoje ljubavnika.
Kopirala je Bajrona, pretpostavljam, u onome to se zvalo italijanska ruka ...
ta je to? Kucnu ih na Old Kent Roudu. Seam se da je potrko to zvidao. O, draga moja,
posluga ... Stara Elen ... esnaest funti godinje plata I limeni bokali tople vode! I krinoline! I
steznici! Sea li se Kristalne palate i vatrometa i kako je Mira izgubila cipelu u blatu?
Ono je mlada g-a Dajlz ... ja se seam njene majke. Umrla je u Indiji... Onda smo nosile,
pretpostavljam, previe podsuknji. Nehigijenski? Usuujem se da kaem ... Pa, pogledaj moju
erku. Desno, odmah blizu tebe. etrdeset godina, ali tanka kao ibljika. Svaki stan ima svoj

friider ... Mojoj majci je odlazilo pola prepodneva dok izda nalog za ruak ... Bilo nas je
jedanaestoro. Ubrajajui poslugu, osamnaestoro u porodici ... Sad jednostavno telefoniraju u
radnju ... eno stie Dajlz, sa g-om Menrizom. Ona je tip koji se meni ne svia. Moda greim
... I pukovnik Mejhju, doteran kao i uvek ... I g. Kobet iz Kobs Kornera, tamo ispod majmunskog
bora. Ne vidi se esto ... Lepo je to ovo okuplja ljude. U ovo vreme kad smo svi toliko puni
posla, to ovek eli ... Program? Jesi li ga dobila? Da vidimo ta e biti dalje ... Devetnaesti vek
... Vidi, eno ga hor seljaka, stie izmeu drvea. Prvo ide prolog ...
Velika kutija, obavijena crvenim ojanim girlandama sa tekim zlatnim resama, pomerena je
u sredinu scene. Nastalo je utanje haljina, okretanje stolica. Publika je sama posedala, urno,
oseajui se krivom. Pogled g-ice La Trob bio je na njoj. Dala joj je deset sekundi da dobiju
miran izraz lica. Onda je pucnula rukom. Zatrubila je melodija pompeznog mara. vrst,
ponosan, smeo, buan, itd. ... Jo jednom je velika simbolina figura izronila iz bunja. To je
bio Bad, krmar; ali tako preruen da ak i pajtai koji su svake noi pili s njim nisu uspeli da
ga prepoznaju; i sitno upitno kikotanje o njegovom identitetu optralo je seljake. Nosio je mantil
sa pelerinom; nepromoiv; sjajan; od materijala od kog je kip na Parlament Skveru; lem koji je
podseao na policajca; red medalja mu je iao preko grudi; a u desnoj ruci drao je ispruenu
specijalnu policijsku palicu (pozajmljenu od g. Vilerta iz Hola). Odavao ga je glas, krupan i
zarao, koji je izlazio iz brade od guste crne vate.
Bad, Bad. To je g. Bad, aputala je publika.
Bad je ispruio palicu i rekao:
Nije to lak poso da diriguje saobraajem kod Ajd Park Kornera. Autobusi i fini taksi.
Tolko angrljanja po kaldrmi. Je l moe ti da dri desno, a? Ej tamo, stani!
(Mae pendrekom.)
Evo je ide ona, stara vozilja sa kiobranom pravo konju pod nos.
(Pendrek upadljivo pokazuje na g-u Svidin.)
Ona podie svoju mravu ruku kao da je uistinu odleprala sa plonika na impuls trenutka
pod pravedni bes vlasti. Uhvatio je, mislio je Dajlz, stajui na stranu vlasti protiv svoje tetke.
Bila magla, bilo lepo, ja radim svoj poso (nastavio je Bad). Na Pikadili Srkusu, kod Ajd
Park Komera, usmeravam saobraaj imperije Njenog velianstva. ah iz Persije, sultan iz
Maroka ili lino Njeno velianstvo; ili Kukov turista; crnac; belac; mornari, vojnici; oni koji su
preli okean da proglase njenu imperiju, svi potuju zakon mog pendreka.
(On ga uzvitla velianstveno zdesna nalevo.)
Ali moj poso se tu ne svrava. Ja uzimam da protektujem i direktujem istou i sigurnou
svih miliona Njenog kraljevskog visoanstva; u svim krajevima njenih domininiona insistiram da
se potuje zakon boga i oveka.
Zakon boga i oveka (ponovio je i pravio se kao da konsultuje neki statut; prepisan na komad
pergamenta, koji je sa velikom sporou on sad izvukao iz depa na pantalonama.)
Idi u crkvu nedeljom; u ponedeljak, strogo u devet vataj gradski autobus. U utorak moe biti
idi na sastanak u Menn Haus za spasenje onog grenika; za veeru u sredu prisustvuj jo jednoj
supi od kornjae. Neko uznemiravanje moe biti u Irskoj. Gladovanje. Finijanci. ta ne. U

etvrtak domoroci u Peruu trae protekciju i korekciju; damo im to im sleduje. Ali pazite, naa
se vlast tu ne svrava, Ovo je hrianska zemlja, naa imperija; pod belom kraljicom Viktorijom.
Nad milju i religijom, piem, odelom, manirima i brakom isto tako, maem ja palicom.
Prosperitet i respektabilitet uvek idu, ko to znamo, rukupodruku. Vladar imperije mora uvek da
pazi na kuicu; i da pijunira u kuhinji, salonu, biblioteci, gde god jedan il dva, ti i ja, zajedno
idemo. istota je naa lozinka; prosperitet i respektabilitet. Ako ne putamo, elem, da se iznutra
zatruju ...
(Zastao je ne, nije zaboravio tekst.)
Kriplgejt; St. Dajlz; Vajtepel; Mineriz. Neka se znoje u rudnicima; kalju za razbojima; da
pravedno istrpe svoje sledovanje. To je cena Imperije; to je teret belog oveka. I mogu da vam
kaem da pravilno usmerava saobraaj na Ajd Park Korneru, Pikadili Srkusu, to je puno radno
vreme za belog oveka.
Zastao je, vaan, dominantan, ljatei sa svog pijedestala. On je veoma lepa muka figura,
svi su se sloili, sa isturenim pendrekom; sa ogrnutom nepromoivom pelerinom. Mogao se
samo poeleti pljusak, let golubova oko njegove glave i brujanje zvona sa Sen Pola i Opatije da
ga pretvore u sliku i priliku viktorijanskog policajca; i da ih preveze u magleno londonsko
popodne, sa cilikanjem poslastiarskih zvonca i brujanjem crkvenih zvona na samom vrhuncu
viktorijanskog prosperiteta.
Nastala je pauza. Mogli su se uti glasovi hodoasnika kako pevaju dok su se uplitali izmeu
drvea; ali su rei bile neujne. Publika je sedela ekajui.
No-no-no, protestovala je g-a Lin Dounz. Bilo je meu njima velikih ljudi.. . Zato,
nije znala, ipak je nekako oseala da je poruga bila uperena na njenog oca; prema tome na nju.
Eti Sprindit je, takoe, negodovala. Ipak su deca vukla vagone u rudnicima; tu je bio temelj;
ipak, tata je posle veere naglas itao Valtera Skota i razvedene dame se nisu primale na dvor.
Kako je teko doneti bilo kakav zakljuak! elela je da poure sa sledeom scenom. Volela je da
napusti pozorite znajui tanu nameru. Naravno, ovo je samo seoska predstava. ... Postavljali su
drugu scenu, oko crvene ojane kutije. Proitala je glasno iz svog programa:
Izletnika zabava. Oko 1860. Scena: jezero. Lica .
Stala je. Na terasi je prostrt arav. To je oigledno bilo jezero. Grubo naslikani talasii
predstavljali su vodu. One zelene stabljike bile su rogoz. Sasvim lepo, prave laste sunule su
preko arava.
Gledaj, Mini!, uzviknula je. To su prave laste! Pst, pst!, opomenuli su je. Jer je scena
poela. Pojavio se kraj jezera mladi u uskim pantalonama i sa dugakim zulufima koji je nosio
zailjeni tap.
EDGAR T. ... Dozvolite da vam pomognem, g-ice Hardkasl! Eto!
(On pomae g-ici Elinor Hardkasl, mladoj dami u krinolini i sa eirom kao peurka, da se
uspne. Za trenutak stoje lagano zadihani, posmatrajui vidik.)
ELINOR Kako crkva izgleda mala dole meu drveem!
EDGAR ... To je, dakle, Lutaliin zdenac, mesto sastanka.
ELINOR ... Molim vas g. Torolde, zavrite ono to ste govorili, pre nego to drugi dou.

Govorili ste, Na cilj u ivotu...

EDGAR ... Trebalo bi da bude da pomaemo svojim blinjima.
ELINOR (Uzdiui duboko.) Kako je to istina kako je to duboka istina!
EDGAR ... emu uzdah, g-ice Hardkasl? Vi nemate ta sebi da prebacujete vi, koji ste
ceo ivot proveli u slubi drugih. Ja sam to na sebe mislio. Nisam vie mlad. U dvadeset etvrtoj,
najbolji dani su proli. Moj je ivot proao (baca kameni na jezero) kao talasi na vodi.
ELINOR Oh, g. Torolde, vi mene ne znate. Ja nisam to to izgledam. I ja
EDGAR ... Ne govorite mi, g-ice Hardkasl ne, ne mogu da verujem? Vi ste sumnjali?
ELINOR Hvala bogu, to ne, to ne Ali sigurna i zaklonjena ovako kao ja, uvek u kui,
zatiena kako me vidite, kako mislite o meni. O, ta ja to govorim? Ali da, rei u istinu, pre
nego to mama doe. I ja sam eznula da preobraam neznaboce!
EDGAR ... G-ice Hardkasl... Elinor ... Vi me iskuavate! Usuujem li se da vas pitam? Ne
tako mlada, tako neokaljana, tako nevina. Promislite, preklinjem vas pre nego to odgovorite.
ELINOR ... Razmiljala sam na kolenima!
EDGAR (Uzimajui prsten iz depa.) Onda ... Majka me je zadnjim svojim dahom obavezala da
ovaj prsten dam samo onoj kojoj bi ceo ivot u afrikoj pustinji meu neznabocima bio
ELINOR (Uzimajui prsten.) Savrena srea! Ali pst! (Ona spusti prsten u dep.) Evo mame!
(Razdvoje se.)
(Ulazi g-a Hardkasl, zamana dama u bombainu, na magarcu, u pratnji postarijeg
dentlemena sa erlokholms-kapom.)
G-A H. ... Preuzeli ste mar od nas, mladi narode. Bilo je vreme, ser Done, kad smo vi i ja bili
uvek prvi na vrhu. Sad ...
(On joj pomae da sjae. Stizala su deca, mladii, devojke, neki nosei izletnike korpe, oni
drugi mree za leptire, jedni lupe, drugi botanike koferie. Uz jezero su prostrli tepih i g-a H.
i ser Don sedoe na kamperske stolice.)
G-A H. ... Ko e sad da napuni ajnik? Ko e da skupi granje? Alfrede, (deaiu) ne juri za
leptirima ili e se razboleti... Ser Don i ja emo raspakovati korpe ovde gde je nagorela trava,
gde smo bili na izletu prole godine.
(Mlai se raspre u raznim pravcima. G-a H. i ser Don poinju da raspakuju korpe.)
G-A H. ... Prole godine je siroti dragi g. Bi bio s nama. To je bilo blaeno razreenje. (Ona
vadi crnim opivenu maramicu i brie oi.) Svake godine nekog od nas nema. Ovo je unka ...
ovo je tetreb ... U tom paketu su patete od divljai... (Ona prostire jela na travu.) Kao to sam
govorila, siroti dragi g. Bi... Duboko se nadam da lag nije uskisnuo. G. Hardkasl donosi
crveno vino. Uvek to preputam njemu. Jedino kad g. Hardkasl uhvati da pria sa g. Pigotom o
Rimljanima ... prole godine skoro su se sporekali. . . . Ali lepo je kad gospoda imaju hobi, iako
stvarno skupljaju prainu te lobanje i stvari ... Ali priala sam jadni dragi g. Bi ... Htela
sam da vas pitam (ona sputa glas) kao prijatelja porodice, o novom sveteniku ne mogu da
nas uju, zar ne? Ne, skupljaju granje ... Prole godine, takvo razoaranje. Tek to smo izvadili
stvari ... spustila se kia. Ali ja sam htela da vas pitam, o novom sveteniku, o onome koji je
doao na mesto dragog gospodina Bia. Rekli su mi da se zove Sibtorp. Svakako se nadam da

sam u pravu, jer imam roaka koji se oenio devojkom koja se tako zove i, kao prijatelj porodice,
mi ne podnosimo ceremonije ... A kad neko ima keri. Kako da vam ne zavidim, samo jedna
ker, ser Done, a ja ih imam etiri! Pa vas pitam da mi kaete u poverenju, o tom mladom
ako se tako zove Sibtorpu jer, moram da vam kaem, naa g-a Pots je prekjue ispriala, kad
je prolazila kraj parohije nosei nae rublje, oni su raspakivali nametaj; i ta je videla povrh
garderobe? Sutiklu za aj! Mada je, naravno, moda pogreila ... Ali pada mi na pamet da vas
pitam, kao prijatelja porodice, u poverenju, ima li g. Sibtorp enu?
Ovde je hor sastavljen od seljaka, u viktorijanskim kaputima, sa dugakim zulufima i
cilindrima slono zapevao:
O, ima li g. Sibtorp enu? O, ima li g. Sibtorp enu? To je onaj strljen, pela u eiriu,
vadiep u pampuru i svrdlo; to vrti, namotava stalno i razmotava prevoje majinskog srca; jedna
majka mora to da pita, ako keri ona ima, roene u perjanom nadutom porodinom krevetu s
baldahinom, o, da li je on raspakovao, sa svojim molitvenikom i okovratnicima; odelom i
tapom; svojom ibom i ravnalom, porodinim albumom i pukom; da li je raspakovao i brani
respektovani ajni simbol; ustiklu za aj sa sisaljkom za med izvezenom. Ima li g. Sibtorp enu?
O, ima li g. Sibtorp enu?
Dok je hor pevao, okupili su se izletnici. Izleteli su epovi. Iseeni su tetreb, unka, pilii.
Usta su vakala. ae ispijane. Nita se nije ulo osim kljocanja vilica i zveketa aa.
Oni stvarno jedu, apnula je g-a Lin Dounz g-i Sprindit. Tako je. Vie nego to treba,
usuujem se da kaem.
G. HARDKASL ... (Otresajui komadie mesa sa svojih zulufa.) Sad ...
ta sad?, apnula je g-a Sprindit anticipirajui dalju travestiju.
Sad kad smo udovoljili unutranjem oveku, da udovoljimo elji duha. Pozivam neku mladu
damu da otpeva jednu pesmu.
HOR MLADIH DAMA ... O ne ja, ... ne ja ... Stvarno ne mogu . . . Ne, vi okrutni, znate da sam
izgubila glas ... Ne mogu da pevam bez instrumenta... itd., itd.
HOR MLADIA: Besmislica! Hajde Zadnja letnja rua. Hajde Nikad nisam voleo neku
gazelu milu.
G-A H. (Autoritativno.) Elinor i Mildred e sad otpevati Volela bih da sam leptir.
(Elinor i Mildred se posluno diu i pevaju u duetu: Volela bih da sam leptir.)
G-A H. Mnogo vam hvala mile moje. A sad, gospodo, naa domovina!
(Artur i Edgar pevaju Vladaj Britanijo.)
G-A H. ... Mnogo vam hvala. G. Hardkasle
G. HARDKASL (Ustajui, zagrlivi svoj fosil.) Pomolimo se.
(Celo drutvo se die.)
Ovo je previe, previe, protestovala je ga Sprindit.
G. H. ... Svemoni Boe, davaoe sveg dobra, zahvaljujemo ti; na hrani i piu, na lepotama
prirode, na razumevanju kojim si nas prosvetlio. (Petlja sa svojim fosilom.) I na tvom velikom
daru miru. Daj da budemo sluge tvoje na zemlji, daj da irimo tvoju svetlost...
Ovde su se zadnje magareve noge, koje je predstavljao idiot Albert, aktivirale. Da li je to

namerno ili sluajno? Gledajte magarca! Gledajte magarca! Kikotanje je utopilo molitvu g.
Hardkasla; a onda se zaulo kako on kae:
... srean povratak domu svom sa telima osveenim dareljivou i duhom nadahnutim
mudrou. Amin.
Drei fosil ispred sebe, odmarirao je g. Hardkasl. Magarac je uhvaen; sepeti su natovareni
i, oblikujui povorku, izletnici su poeli da nestaju preko brda.
EDGAR (Zakljuujui povorku sa Elinor.) Da preobratimo nevernika!
ELINOR Da pomognemo svojim blinjima!
(Glumci su nestali u bunju.)
BAD ... Vreme je, gospodo, vreme je dame, vreme da se spakujemo i idemo. Odavde gde
stojim, s pendrekom u ruci, uvajui respektabilitet i prosperitet i istunstvo viktorijanske zemlje,
ja pred sobom vidim (uperio je prst: tamo je bio Poinc Hol; graktale su vrane, dim se dizao)
dom, slatki dom.
Gramofon je preuzeo napev: Kroz zadovoljstva i palate, itd. Nema mesta kao to je dom.
BAD. ... Kui, gospodo, kui, dame, vreme je da se pakujemo i da idemo kui. Da ja to ne
vidim vatru (uperio je prst: jedan prozor je plamteo crveno) kako lie sve vie? U kuhinji i u
dejoj sobi, u salonu i biblioteci? To je vatra doma. I vidite! Naa Dejn je donela aj. Dakle,
deco, gde su igrake? Mama, tvoje pletivo, brzo. Jer stie (preao je pendrekom preko Kobeta iz
Kobs Kornera) onaj to zarauje za hleb, kui iz grada, kui iz kancelarije, kui iz radnje.
Mama, olju aja. Deco okupite se oko mog krila. itau naglas. ta emo? Sindbada
moreplovca? Ili neke priice iz Svetog pisma? I da vam pokaem slike? ta, nita od toga? Onda
emo napolje. Hajde da gradimo: staklenik? Laboratoriju? Mehaniarski zavod? Ili e to biti
kula sa naom zastavom na vrhu; gde naa udova kraljica, posle aja, sakuplja kraljevsku
siroad oko svog krila? Jer to je dom, dame, dom, gospodo. Pa makar bio i najskromniji, nema
mesta kao to je dom.
Gramofon je zacvrkutao Dome, slatki dome i Bad, lagano se ljuljajui, sie sa svoje
kutije i poe za povorkom sa scene.

Zatim je dola pauza.

O, ali divno je to bilo!, protestovala je g-a Lin Dounz. Mislila je dom; soba osvetljena
svetlou lampe; rubinske zavese; i tata koji naglas ita.
Umotavali su jezero i upali rogoz. Prave laste preletale su preko prave trave. Ali ona je jo
uvek videla dom.
Bilo je ..., ponavljala je, mislei na dom.
Jeftino i bezobrazno, tako ja to zovem, prasnula je Eti Sprindit mislei na komad i
estokim pogledom oinula Dodove zelene pantalone, utu takastu kravatu i nezakopani sako.
Ali g-a Lin Douns je jo uvek videla dom. Da li je bilo, duboko se zamislila, dok su
kotrljali Badovo crveno filcano postolje, neto ne neisto, nije to ta re ve moda
nehigijensko u vezi sa domom? Kao komadi usmrdelog mesa, sa zulufima, kako ga je zvala

posluga? Ili, zato je propao? Vreme je ilo sve dalje kao kazaljke na kuhinjskom satu. (Maina
je pravila glup u bunju.) Da nisu naili na otpor, duboko se zamislila, nita loe, jo uvek bi ili
u krug, u krug, u krug. Dom bi ostao; i tatina brada, mislila je, rasla bi, rasla; i mamino pletivo
ta je uradila sa svim svojim pletivom? Morala je da doe promena, rekla je sebi, inae bi
postojali metri i metri tatine brade i maminog pletiva. Sada je njen zet glatko izbrijan. Njena ki
ima friider ... Boe, kako mi duh luta, prekorela se. Mislila je, zapravo promena mora da doe,
osim ako su stvari savrene; u tom sluaju, pretpostavljala je, odolevaju vremenu. Nebesa su
nepromenljiva.
Jesu li oni takvi bili?, upitala je naglo Iza. Gledala je g-u Svidin kao da je ova dinosaurus
ili veoma smanjeni mamut. Mora da je izumrla, poto je ivela za vladavine kraljice Viktorije.
Tik, tik, tik, radila je dalje maina u bunju.
Viktorijanci, duboko se zamislila g-a Svidin ... Ne verujem, rekla je sa svojim udnim
malim smekom, da su ikada postojali takvi ljudi. Ti i ja i Viljem samo smo drugaije obueni.
Ne verujete u istoriju, rekao je Viljem.
Scena je ostala prazna. Po polju su se micale krave. Senke su bile dublje pod drveem.
G-a Svidin je milovala svoj krst. Nepomino je neodreeno gledala u vidik. Ona je otila,
pogodili su, na kruni put mate stvaranja jednog. Ovce, krave, trava, mi sami sve je jedno.
Ako je neskladno, stvarajui harmoniju ako ne nama, dinovskom uvu vezanom za dinovsku
glavu. I zato je dobroudno se smeila agonija pojedinane ovce, krave ili ljudskog bia
potrebna; i tako smo zraila je serafinski na pozlaenog petla u daljini doli do zakljuka
da je sve harmonija, ako moemo da je ujemo. A moi emo. Oi su joj sad poivale na belom
vrhu jednog oblaka. Pa, ako joj ta misao daje utehu, nasmeili su se Viljem i Iza preko nje, neka
tako misli.
Tik, tik, tik, neprestano je ponavljala maina.
Jeste li shvatili ta je htela?, rekla je g-a Svidin sletevi iznenada. G-ica La Trob?
Iza, kojoj su oi lutale, odmahnula je glavom.
Ali isto to moe rei i za ekspira, rekla je g-a Svidin.
ekspir i muzike ae!, intervenisala je g-a Menriza. Boe, kako me svi vi terate da se
oseam varvarkom!
Okrenula se Dajlzu. Prizivala je njegovu pomo protiv ovog napada na veselo ljudsko srce.
Tru, progunao je Dajlz.
Na sceni se ba nita nije pojavljivalo.
Strelice crvenog i zelenog svetla bleskale su sa prstenja na prstima g-e Menrize. Digao je
pogled sa nje na Lusi. Od nje do Viljema Doda. Od njega na Izu. Odbila je da im se oi sretnu. I
pogledala dole u njegove krvlju umrljane teniske cipele.
On ree (bez rei) avolski sam nesrean.
I ja sam, odjeknuo je Dod.
I ja, pomislila je Iza.
Svi su oni bili uhvaeni i zatvoreni u kavez; zarobljenici; koji gledaju spektakl. Nita se nije
dogaalo. Kucanje maine bilo je izluujue.

Napred, magarence, mrmljala je Iza, to prelazi pustinju ,.. nosei tovar ...
Osetila je Dodove oi na sebi i usne su joj se pokrenule. Uvek neko hladno oko puzi po
povrini kao zimska zunzara! Otresla ga je.
Koliko im vremena treba!, uzviknula je razdraljivo.
Jo jedna pauza, glasno je proitao Dod, gledajui u program.
A posle toga, ta? pitala je Lusi.
Sadanjica. Mi sami, proitao je.
Molimo boga da je tu kraj, rekao je Dajlz zlovoljno.
Sad postajemo nevaljali, kudila je g-a Menriza svog malog deka, svog mrkog junaka.
Niko se nije pomakao. Sedeli su tu, licem ka praznoj sceni, kravama, livadama i vidiku, dok
je maina kucala u bunju.
ta je predmet, rekao je Bartolomej diui se iznenada, ove zabave?
Prihod e, proitala je Iza glasno iz svoje razmazane indigo-kopije, ii fondu za uvoenje
elektrinog osvetljenja u crkvu.
Sve nae seoske sveanosti, dobacio je g. Oliver prezirno, okreui se g-i Menrizi,
zavravaju se traenjem novca.
Svakako, svakako, mrmljala je ona, odbijajui njegovu otrinu i novii su zazvonili u
njenoj torbici od perli.
Nita nema badava u Engleskoj, nastavio je starac. G-a Menriza je protestovala. To je,
moda, istina o viktorijancima; ali ne vai svakako za nas? Da li zaista veruje da smo bez
interesa? pitao je g. Oliver.
Oh, vi ne znate mog mua!, divlje dete je uzviknulo zauzevi pozu.
Divna ena! Mogli ste verovati da e, kad izbija sat, kliktati kao budilica; da e kao konj
starog autobusa stati kad zazvoni zvono. Oliver nije nita rekao. G-a Menriza je izvadila
ogledalo i pobrinula se za svoje lice.
Svi nervi su im bili o koncu. Sedeli su izloeni. Maina je kucala. Nije bilo muzike. uo se
zvuk automobilskih truba na glavnom putu. I utanje drvea. Oni nisu bili ni jedno ni drugo; ni
viktorijanci, ni oni sami. Bili su obeeni, bez bia, u predvoruju pakla. Tik, tik, tik, radila je
maina.
Iza se vrpoljila; bacajui levo desno pogled preko ramena.
Dvadest etri sedela na konopcu kosa, mrmljala je.
Doe jedan noj, orao i delat
Ko je zreo, kae, za moju salamu?
Ko je zreo, ko je spreman,
Doi, lepi gospodine,
Povedi i damu...
Koliko ona namerava da ih dri da ekaju? Sadanjica. Mi sami. Tako su proitali u
programu. Onda su proitali ta sledi: Prihod e ii fondu za uvoenje elektrinog osvetljenja u
crkvu. Gde je crkva? Tamo. Mogao si videti zvonik meu drveem.
Mi sami... Vratili su se programu. Ali ta je mogla znati o nama samima? Elizabetanci da;

viktorijanci moda; ali mi sami; koji sedimo ovde jednog junskog dana 1939. to je bilo
smeno. Ja to je nemogue. Drugi ljudi, moda... Kobet iz Kobs Kornera; major; stari
Bartolomej; g-a Svidin oni, moda. Ali mene nee dobiti ne, mene ne. Publika se
mekoljila. Iz bunja su dolazili zvuci smeha. Ali ba nita se nije pojavljivalo na sceni.
Zbog ega nas ona zadrava da ekamo?, pitao je razdraljivo pukovnik Mejhju. Ne
moraju da se kostimiraju ako je to sadanjica.
G-a Mejhju se sloila. Osim, naravno, ako ne misli da zavri velikim skupom. Vojska;
mornarica; britanska zastava, a iza njih, moda g-a Mejhju je skicirala ono to bi ona uradila
da je to njena sveanost crkva. U kartonu. Jedan prozor koji gleda na istok, bletavo osvetljen
da simbolizuje to moe da izvede kad doe vreme.
Eno je, iza drveta, aputala je, pokazujui prstom g-icu La Trob.
G-ica La Trob je tu stajala s pogledom na scenariju. Posle vik., napisala je, pokuaj
deset min. sada. Laste, krave, itd. elela je da ih izloi, takorei da ih ispere, stvarnou
sadanjice. Ali neto nije bilo u redu s eksperimentom. Prejaka realnost, mrmljala je.
Prokleti! Oseala je sve to oseaju. Publika je avo. Oh, napisati komad bez publike takav
komad. Ali ovde se suoila sa svojom publikom. Svakog trenutka su klizali iz zamke. Njena
mala igra pola je naopako. Samo da je imala platno da kao pozadinu razvue meu drveem
da zatvori krave, laste, sadanjicu! Ali nita nije imala. Zabranila je muziku. Grebui prstima
koru, proklinjala je publiku. Obuzela ju je panika. Izgledalo je da joj krv istie iz cipela. Ovo je
smrt, smrt, smrt, beleila je na margini svog uma; kad iluzija propadne. Nesposobna da podigne
ruku, stajala je licem prema publici.
A onda je pao pljusak, iznenadan, obilan.
Niko nije video da dolazi oblak. Bio je tu, crn, namrgoen, povrh njih. Lilo je kao da svi ljudi
sveta plau. Suze. Suze. Suze.
O, kad bi naem ljudskom bolu ovde bio kraj! mrmljala je Iza. Pogledavi gore, pale su joj
dve velike kapi kie pravo na lice. Curile su joj niz obraze kao da su bile njene sopstvene suze.
Ali to su bile suze svih ljudi, pla za sve ljude. Podigle su se ruke. Tu i tamo se otvorio
suncobran. Kia je bila iznenadna i univerzalna. Onda je prestala. Iz trave se dizao sve miris
zemlje.
Ovo je sve obavilo, uzdahnula je g-ica La Trob, otirui kapljice sa obraza. Priroda je jo
jednom preuzela njenu ulogu. Opravdao se rizik koji je podnela igrajui predstavu napolju. Otro
je mahnula scenarijem. Muzika je poela A.B.C., A.B.C. Melodija je bila najjednostavnija
mogua. Ali sada, poto je pao pljusak, bio je to jedan drugi glas, glas koji nije bio niiji. A glas
koji je plakao to se ne zavrava ljudski bol, ree:
Sedi kralj i pare
Broji u svom kontoaru,
Kraljica se hlebom s medom
Hrani u svom budoaru ...
Oh, kad bi mom ivotu ovde bio kraj, mrmljala je Iza (vodei rauna da ne pokree usne).
Spremno bi darovala taj glas sa svim svojim blagom kada bi suzama tako mogao doi kraj. Ovo

malo iskrivljenje zvuka moglo ju je celu dobiti. Na oltar kiom natopljene zemlje poloila je
rtvu ...
O, gledajte!, viknula je naglas.
To su bile merdevine. A ono (grubo naslikano platno) bio je zid. I ono ovek sa korpom za
prenoenje cigli i krea na leima. G. Pejd, reporter, liznuvi olovku, zabeleio je: Raspolaui
veoma malim sredstvima, g-ica La Trob je publici prikazala civilizaciju (zid) u ruevinama;
ponovnu izgradnju (o emu svedoi mukarac sa korpom za cigle i kre) kroz ljudski napor; o
emu isto tako svedoi ena koja dodaje cigle. Svaka luda bi to mogla da shvati. Sad izlazi crn
mukarac sa kovrdastom perikom; isti takav kafene boje sa srebrnim turbanom; oni oigledno
predstavljaju Ligu ...
Provala aplauza pozdravila je to laskavo priznanje nama samima. Sirovo, naravno. Ali zatim
je morala da snizi trokove. arena tkanina mora da izraava ono to su i Tajms i Telegraf
rekli u svojim uvodnicima istog tog jutra. Muzika je pevuila:
Sedi kralj i pare
Broji u svom kontoaru,
Kraljica se hlebom s medom
Hrani u svom budoaru.
Iznenada je muzika stala. Promenila se. Je li to valcer? Neto pola poznato, pola ne. Laste su
ga igrale. Proletale su u krug, u krug, unutra, napolje. Prave laste. Povlaile se i ile napred. A
drvee, o drvee, kako je ono vano i mirno kao senatori u savetu ili proreeni stubovi u nekoj
katedrali ... Da, to je partalo muziku, skupljalo je i zgunjavalo i spreavalo da se prelije ono to
je fluidno. Laste ili su to bile bregunice? Dole su bregunice hramovke, koje uvek dolaze
... Da, uei na zidu, izgledalo je da proriu ono to je konano Tajms jue rekao. Gradie se
domovi. Svaki stan sa svojim friiderom u urezu u zidu. Svako od nas e biti slobodan ovek;
tanjire pere mainerija; nijedan avion nas nee uzrujavati; sve osloboeno; stvorie jedno. ...
Melodija se promenila; kljocnuta; prekinuta; okrnjena. Je li to bio fokstrot? Dez? U
svakom sluaju ritam je poskoio, propeo se, naglo prekinuo. Kakvo zvrjanje i zveanje! Pa, s
tim sredstvima kojima je raspolagala, ne moete traiti previe. Kokodakanje, kakofonija! Nita
nije zavreno. Tako naglo. I iznakaeno. Takvo nasilje; takva uvreda; i nije jednostavno. Vrlo
savremeno, svejedno. Na ta ona igra? Hoe da dezorganizuje? Da drnda i da gnjavi? Da bezvezi
i da se kezi? Da zabode prst u nos? Da kilji i vreba? Da kulminira i pijunira? O nepotednosti
generacije, koja je samo trenutno hvala bogu mlada. Mladi koji ne mogu da stvaraju,
ve samo rue; razbijaju u komadie staru viziju; do atoma razbijaju ono to je bilo celo. Kakvo
kokodakanje, kakvo zveanje, kakav detli detli, ptica smejaica koja prelee sa drveta na
drvo.
Gle! Oni izlaze, iz bunja svetina. Deca! Vragolani vilenjaci demoni. ta to dre?
Limene kante? Svenjake iz spavae sobe? Stare tegle? O, boe, to je veliko ogledalo iz
parohije! I ogledalo koje sam joj ja pozajmila. Moje majke. Naprslo. ta je ideja? Sve to je
dovoljno svetlo da reflektuje, po svoj prilici, nas same?
Nas same! Nas same!

Izletee, naglo se zaustavie, poskoie. Sevajui, bletei, igrajui, skaui. Sad stari Bart...
uhvatili su ga. Sad Menriza. Ovde nos ... tamo suknja ... onda samo pantalone ... Sad moda lice
... nas samih? Ali to je okrutno. Da nas kljocne takve kakvi smo, pre nego to imamo vremena
da pretpostavimo ... I jo, samo u delovima. ... Zbog toga je tako izoblieno i uznemirujue i
krajnje nefer.
Iskreveljeni, pokoeni, iibani, ispipani, ogledalo je sunulo, blesnulo, izloilo. Ljudi u
zadnjim redovima su ustali da vide zabavu. Seli su, i sami uhvaeni... Kakvo strano
raskrinkavanje! ak i za stare koji, moglo bi se pretpostaviti, vie uopte ne mare za svoja lica ...
I Gospode! ta zveka, ta galama! I same krave su se ukljuile. Mlatei, ibajui repom, utljivost
prirode je rainjena i barijere koje treba da dele oveka gospodara od zverinja izbrisane. Onda
su se ukljuili psi. Uzbueni od galame, kako uzrujano jure i kljocaju zubima, evo ih! Gle! I hrt,
avganistanski hrt... vidi ga!
Onda jo jednom, u galami koja je do tada sasvim izala ispod kontrole, opaala se g-ica
Kakosezove iza drveta kako poziva one iz bunja ili su se to oni oteli kraljicu Bes; kraljicu
Anu; i devojku Malu; i Doba razuma; i policajca Bada. Stiu. I hodoasnici. I Ijubavnici. I
dedin sat. I starac s bradom. Svi su se pojavili. tavie, svaki je deklamovao neku reenicu ili
deo iz svoje uloge ... Nisam (rekao je jedan) savreno pri svesti ... Drugi Ja sam Razum... A ja?
Ja sam stari cilinder. ... Kui je stigao lovac, kui iza brda ... Dom? Gde se rudar znoji, a verna
dragana je postala gruba drolja ... Slatko i nisko; slatko i nisko, vetar sa zapadnog mora... Je li
to bode to vidim pred sobom? ... Sova hue i brljan se ruga kuc-kuc-kuckajui na okno ...
Gospo, koju u voleti do smrti, ostavi svoju sobu i doi ... Gde toplota talasa svoje vetrovite
arave ... Htela bih da sam leptir. Htela bih da sam leptir ... U tvojoj volji je na mir ... Evo
tata, uzmi knjigu i itaj naglas ... uj, uj, kako psi laju i prosjaci ...
Veliko ogledalo pokazalo se isuvie tesno. Mladi Bontrop uz sve svoje miice nije vie
mogao tu prokletu stvar da vue okolo. Stao je. I svi ostali drei ogledalo, limene kante,
krhotine kuhinjskog posua, uramljena sobna ogledala i sobna ogledala sa tekim ukrasima
svi stadoe. A publika je videla sebe, nikako ne cela, ali u svakom sluaju kako sedi mirno.
Kazaljke na satu stale su u sadanjici. To je bilo sada. Mi sami.
To je, dakle, bila njena mala igra! Da nas raskrinka, onakve kakvi smo ovde i sada. Svi
iskrivljeni, otrebljeni, samleveni; ruke dignute, noge podvijene. ak i Bart, ak i Lusi, okrenue
se. Svi su izbegavali ili se zaklanjali osim g-e Menrize, koja je, licem u lice sa sobom u
ogledalu, koristila ga kao ogledalo; izvadila je svoje ogledalce; napudrala nos i sklonila jednu
kovrdu koju je pomerio vetar.
Velianstveno!, vikao je stari Bartolomej. Jedino je ona neposramljena sauvala svoj
identitet i ne trepnuvi suoila se sa sobom. Mirno je namazala usne.
Oni koji su drali ogledalo uali su; maliciozni; pozorni; iekujui; komentariui.
To su oni, kikotali su se zadnji redovi. Moramo li se mi pasivno podvri ovom zlobnom
ponienju?, pitao je prednji red. Svaki se toboe okrenuo svom susedu da kae o, ma ta to
je bilo pri ruci. Svako je pokuavao da se pomeri nekoliko santimetara, izvan ispitujueg
uvredljivog oka. Neki su se pravili da odlaze.

Smatram da je predstava zavrena, mumlao je pukovnik Mejhju, pronaavi svoj eir.

Vreme je ...
Ali pre nego to su doli do bilo kakvog zajednikog zakljuka, javio se glas. iji je to glas,
niko nije znao. Dolazio je iz bunja megafonska, anonimna, razglasna izjava. Glas je rekao:
Pre no to se raziemo, dame i gospodo, pre nego to odemo ... (oni to su ustali sedoe) ...
da kaemo jednoslonim reima, hez kienja, nadevanja ili laskanja. Da razbijemo ritam i da
zaboravimo rimu. I da mirno osmotrimo sebe same. Sebe same. Neki su koati. Neki debeli.
(Ogledala su to potvrdila.) Najvie nas je laljivaca. I kradljivaca. (Ogledala nisu imala
komentar na to.) Siromani su isto tako loi kao i bogati. Moda i gori. Ne skrivajte se iza svojih
dronjaka. Ili se ne zaklanjajte iza nae odee. Ili, iza prouavanja knjiga, spretne vebe na
klaviru; ili slikanja slika. Ili iza tvrdnje o nevinosti detinjstva. Promislite o ovcama. Ili o veri u
ljubav. Promislite o psima. Ili o vrlini onih kojima rastu sede vlasi. Promislite o ubicama s
pukama, onima to ovde ili tamo bacaju bombe. Oni otvoreno rade ono to mi radimo potajno.
Uzmite na primer (ovde je megafon poprimio kolokvijalni, govorni ton) bungalov gospodina M.
Zauvek pokvaren vidik. To je ubistvo ... Ili karmin g-e E. i njene kao krv crvene nokte ... Tiranin
je, upamtite, napola rob. Zatim tatina g. H., pisca, kako grebe po gnojitu za jeftinu slavu ... Tu
je zatim neodoljiva snishodljivost dame ove plemike kue manir vie klase. A oni kupuju
deonice na berzi da bi ih preprodali ... O, svi smo mi isti. Sad uzmite mene. Spasavam li se ja od
sopstvene pokvarenosti simulirajui ogorenje, u bunju, meu liem? Tu je rima da pokae, i
pored protesta i elje da se prinese rtva, da sam i ja dobila neto takozvanog obrazovanja ...
Pogledajmo sebe, dame i gospodo! Pogledajte zatim zid; i zapitajte se kako da taj zid, veliki zid,
koji mi zovemo, moda pogreno, civilizacija, grade (tu su sevnula i blesnula ogledala) splaine,
otpaci i fragmenti kao mi?
Svejedno, ja ovde idem (kroz rimu, zapazite) do vieg tona ima neto to se ima rei; o
naoj nenosti prema maki; vidite isto tako u dananjim novinama od njegove mnogovoljne
ene; i impuls koji nas vodi vidite, kad niko ne gleda do prozora u pono da miriemo
graak. Ili odluno odbijanje nekog bubuljiavog, malog, prljavog krljavka da proda svoju
duu. Postoji tako neto ne moete to porei. ta? Ne moete da ih otkrijete? Od sebe vidite
samo splaine, otpatke i fragmente? Dobro, onda sluajte kako gramofon potvruje ...
Tu je zapelo. Ploe su bile izmeane. Fokstrot, Slatka lavanda. Dome, slatki dome, Vladaj
Britanijo obilno se znojei, Dimi, koji je bio zaduen za muziku, bacao ih je na stranu i
uglavio pravu da li je to bio Bah, Hendl, Betoven, Mocart ili niko slavan, ili naprosto
tradicionalna melodija? U svakom sluaju, hvala nebu, to je bio neko ko govori, posle
anonimnog trubljenja paklenog megafona.
Kao kad iva sklizne, oseanja su se namagnetisala, raspreni se ujedinili. Melodija je
otpoela; prva nota odredila je drugu; druga treu. Zatim se odozdo rodila suprotna sila; onda jo
jedna. Na razliitim nivoima one su se razile. Na razliitim nivoima mi smo krenuli napred;
neki da na povrini beru cvee; drugi silaze da se rvu sa znaenjem; ali svi razumevaju; svi su
angaovani. Sjatila se cela populacija nemerljive dubine duha; od onih nezatienih; onih
nepokoenih; i zora je pukla; i azur; iz haosa i kakofonijskog takta; ali to nije kontrolisala samo

melodija povrinskog zvuka; ve su se i bojovni ratnici s ratnikim perjem napinjali na sve

strane: Da se podele? Ne. Saterani sa krajeva horizonta; opozvani sa ivica stranih pukotina;
razbili su se; razreili; ujedinili. I neki opustie prste; a drugi otpustie prekrtene noge.
Jesmo li taj glas bili mi? Otpaci, splaine i fragmenti, jesmo li to isto mi? Glas je odumro.
Kao to se talasi, povlaei se, otkrivaju; kao to se magla, diui se, odaje, tako su,
podigavi oi (g-e Menrizi su bile vlane; poto su joj trenutane suze poharale puder) kao voda
kad se povue to ostavi na videlu skitniin stari amac, videli da se mukarac sa svetenikom
kragnom iz potaje penje na sapunsku kutiju.
Pre. D. V. Stretfild je, liznuo je olovku reporter i zabeleio, potom odrao govor ...
Svi su nepomino gledali. Kakva je nepodnoljiva konstrukcija, kontrakcija i redukcija do
uproenog apsurda on stvarno bio! On svih neprikladnih prizora, svetenik u slubenom odelu,
kao rezime, bio je najgroteskniji i potpun. Otvorio je usta. O boe, zatiti nas i sauvaj od
svrstanih rei, od rei istih! Na ta treba rei da nas podsete? Moram li ja da budem Tomas, ti
Dejn?
Kao da je neopaena vrana skoila na isturenu golu granu, on je taknuo svoj okovratnik i
nakaljao se kao preliminarni prigovor. Jedna injenica je ublaavala taj uas; njegov kaiprst,
podignut u uobiajenom maniru, bio je umrljan od duvanskog soka. Nije on bio tako lo momak;
pre. D. V. Stretfild; deo tradicionalnog crkvenog nametaja: ugaoni kredenac; ili gornji balvan
od kapije, koji su uobliavale generacije seoskih drvodelja po nekom izgubljen-u-magli-starine
modelu.
Gledao je u publiku; onda gore u nebo. Celo mnotvo njih, plemenitih i prostih, osetili su se
zbunjeni, zbog njega, zbog sebe. Tu je stajao on, njihov zastupniki govornik; njihov simbol; oni
sami; bava, klipan, koga su ismevala ogledala; ignorisale krave, proglasili neupotrebljivim
oblaci koji su nastavili svoje velianstveno prearaniranje nebeskog pejzaa; nevaan raljast
kolac u obilju i velianstvu letnjeg tihog sveta.
Njegove prve rei (podigao se vetri; utalo je lie) su se izgubile. Onda su ga uli da kae:
Kakvu. Na tu re je dodao jo jednu poruku; i na kraju je izronila cela reenica; ne
razumljiva, da kaemo bolje ujna. Kakvu je poruku, izgledalo je da pita, htela naa
sveanost da prenese?
Savili su ruke na uobiajen nain kao da sede u crkvi.
Pitao sam se, ponovile su se rei, kakvo znaenje, ili poruku je naa sveanost htela da
prenese?
Ako on ne zna, a naziva se preasnim, i jo diplomcem, ko e onda uopte?
Kao ovek iz publike, nastavio je (rei su sad dobile smisao), ponudiu, vrlo skromno, jer ja
nisam kritiar i on dotae belu kapiju koja mu je zatvarala vrat, utim prstom svoje
tumaenje. Ne, to je isuvie smela re. Ova darovita dama ... Pogledao je okolo. La Trob je bila
nevidljiva. Nastavio je: Govorei samo kao ovek iz publike, priznajem da sam bio zbunjen. Iz
kog razloga su nam, pitao sam se, pokazane ove scene? Ukratko, istina je. Sredstva koja su nam
na raspolaganju bila danas po podne bila su ograniena. Ipak su nam prikazane razliite grupe.
Prikazan nam je, ako ne greim, napor obnavljanja. Nekolicina je izabrana; veina je prola u

pozadini. To nam je sigurno prikazano. Ali opet, nije nam dato da razumemo jesam li ja
suvie drzak? Stupam li kao aneli, tamo gde bih kao budala morao da ne prisustvujem? Meni se
na kraju ukazalo da smo mi lanovi jedni drugih. Svaki je deo celine. Da, to mi se dogodilo, dok
sam sedeo meu vama u publici. Zar nisam primetio u g. Harkaslu (uperio je prst)
svojevremeno Vikinga? A u ledi Heriden izvinite me ako pogreno uzimam imena
kanterberijskog hodoasnika? Mi igramo razliite uloge; ali smo isti. To preputam vama. Onda
opet, kako su komad i sveanost napredovali, panja mi se razbila. Moda je i to bio deo
reiserkine namere? Mislio sam da sam primetio da priroda preuzima njenu ulogu. Usuujemo li
se mi, pitao sam se, da ivot ograniimo na sebe? Zar ne drimo, moda, da postoji duh koji
nadahnjuje, proima... (Laste su brisale oko njega. Izgledalo je da im je poznato ta on misli.
Onda su pobegle iz vida.) To ostavljam vama. Nisam ovde da objanjavam. Ta uloga mi nije
dodeljena. Ja govorim samo kao ovek iz publike, jedan od nas. Uhvatio sam sebe isto tako
reflektovanog, sluajno u svom sopstvenom ogledalu ... (Smeh.) Otpaci, splaine i fragmenti!
Svakako, treba da se sjedinimo?
Ali (ali je oznailo novi pasus) ja govorim, takoe, u jednom drugom svojstvu. Kao
blagajnik fonda. I u tom svojstvu (konsultovao je list papira) drago mi je to mogu da vam
kaem da nas je svota od trideset est funti, deset ilinga i deset penija ovom poslepodnevnom
zabavom pribliila naoj svrsi: osvetljenja nae drage stare crkve.
Aplauz, izvestio je reporter.
G. Stretfild je zastao. Sluao je. Da li uje neku muziku u daljini?
Nastavio je: Ali jo uvek nedostaje (konsultovao je svoj papir) preostalih sto sedamdeset
pet funti. Tako da svako od nas ko je uivao u ovoj sveanosti jo uvek ima mo ... Re je
preseena napola. Jedno zum ju je odseklo. Dvanaest aviona u formaciji savrenoj, kao let divlje
patke, preli su iznad glava. To je bila muzika. Publika je zinula; ukoeno je gledala. Zum je
postalo zujanje. Avioni su proli.
... gunosti, nastavio je g. Stretfild, da da prilog. Dao je znak. Istog trena su proradile
sakupljake kutije. Izronile su iza ogledala. Bakrenjaci su zveckali. Srebro je zvonilo. Ali, o
kakva teta kako je to teralo oveka da se oseti gmizav! Stizao je idiot Albert sa svojom
kutijom aluminijumskom erpom bez poklopca. Niste ga mogli lako odbiti, jadnika. Ubacivali
su ilinge. Zveckao je i smejuljio se cinino, avrljao i uzmicao. Kad je g-a Parker davala svoj
prilog sluajno pola krune apelovala je na g. Stretfilda da istera ovo zlo, da prui zatitu
svom staleu.
Dobri ovek je dobroudno razmiljao o idiotu. U njegovoj veri bilo je mesta, pokazivao je, i
za njega. I on je, govorio je g. Stretfild, deo nas. Ali deo koji mi ne elimo da prepoznamo,
dodala je utke g-a Sprindit, spustivi novi od est penija.
Kontemplirajui o idiotu, g. Stretfild je izgubio nit govora. Izgledalo je da je njegove
komande nad reima nestalo. Motao je krst na satnom lancu. Onda mu je ruka napipala dep na
pantalonama. Kriomice je izvadio malu srebrnu kutiju. Svima je bilo jasno da ga je ophrvala
prirodna elja prirodnog oveka. Dalje mu rei nisu sluile.
A sada, zakljuio je, gladei upalja za lulu na dlanu, najprijatniji deo moje dunosti. Da

predloim da izrazimo zahvalnost ovoj darovitoj dami... Traio je okolo subjekt koji odgovara
ovom opisu. Niko takav nije se video. ... koja, izgleda, eli da ostane anonimna. Zastao je. I
tako ... Opet je zastao.
To je bio nezgodan trenutak. Kako da zavri? Kome da zahvali? Svaki zvuk u prirodi bio je
bolno ujan; utanje drvea; gutanje jedne krave; ak i proletanje lasta preko trave se moglo
uti. Ali niko nije govorio. Na koga da stave odgovornost? Kome da zahvale za svoju zabavu?
Zar nije bilo nikoga?
A onda je nastalo neko guanje iza buna, neko preliminarno, nagovetajno grebanje. Igla je
zagrebala plou; glup, glup, glup; a onda, naavi koloteinu, nastade grmljavina i uzbuenje
koji su nagovetavali Boe... (svi su se digli) uvaj kralja.
Publika na nogama bila je licem prema glumcima; koji su, takoe, stajali sa svojim kutijama
za prilog mirujui, ogledala su im bila skrivena, a haljine njihovih raznih uloga su kruto visile.
Sreno i slavno
Da nam dugo vlada,
Boe, uvaj kralja!
Note su odumrle.
Je li to kraj? Glumci su bili neradi da odu. Oklevali su, pomeali su se. Tu je policajac Bad
priao sa kraljicom Bes. A Doba razuma prisno je razgovarala sa prednjim magareim nogama. I
g-a Hardkasl doterivala je nabore na svojoj krinolini. A mala Engleska, jo uvek dete, sisala je
pepermint koji je ispao iz neke tane. Svako je jo uvek glumio neglumljenu ulogu dodeljenu mu
odeom. Lepota je bila na njima. Lepota ih je odavala. Je li to inila svetlost? nena, bledea,
ne ljubopitljiva, ve veernja svetlost refiektora koja otkriva dubine u vodi i od koje ak i crveni
cigleni bungalov zrai?
Gle, apnula je publika. O, gle, gle, gle i zatapali su jo jednom; a glumci su se
uhvatili za ruke i naklonili. Stara g-a Lin Dounz, pipkajui za svojom torbom, uzdahnu,
Kakva teta moraju li da se presvuku?
Ali bilo je vreme da se pakuje i ide.
Kui, gospodo; kui, dame; vreme je da se pakujemo i idemo, zvidukao je reporter,
kljocnuvi korice svoje belenice. A g-a Parker se sagnula.
Bojim se da sam ispustila rukavicu. Tako mi je ao da vas muim. Tamo dole, izmeu
sedita
Gramofon je tonovima potvrdio da nema poricanja, trijumfalno ali oprotajno: Rasuli smo se,
mi koji smo zajedno doli. Ali, tvrdio je gramofon, hajde da sauvamo ono to je inilo tu
harmoniju.
O, hajde, odjeknula je publika (saginjui se, zavirujui, tapkajui). Jer tu je radost, slatka
radost, u druenju.
Rasuli smo se, ponavljao je gramofon.
I publika je, okrenuvi se, videla prozore u plamenu, svaki zamazan zlatnim suncem; i
promrmljala: Kui, gospodo, slatkom ..., ipak je odugovlaila jedan trenutak, videvi, moda,
kroz zlatnu slavu pukotinu u parnom kotlu; rupu u tepihu; i, ujui, moda, svakodnevno

sputanje svakodnevnog rauna.

Rasuli smo se, obavetavao ih je gramofon. I raspustio ih je. Tako, ispravivi se poslednji put,
svako, uhvativi, moda eir ili tap ili par jelenskih rukavica, poslednji put su tapali Badu i
kraljici Bes; drveu; belom putu; Bolni Minsteru i Foliju. Pozdravili su jedni druge i rasuli su se,
preko travnjaka, stazama, proli kraj kue do ljunkom posutog polukruga kod zgrada, gde su
automobili, bicikli i motocikli bili na gomili.
Prijatelji pozdravie jedni druge u prolazu.
Zaista mislim, neko je govorio, da je g-ica Kokosezove trebalo da istupi, a ne da ostavi
sveteniku da ... Konano, ona je to napisala ... Ja mislim da je briljantno pametno ... O, boe, ja
mislim da je to krajnja glupost. Jeste li vi razumeli nameru? Pa, on ree da je ona mislila kako
svi mi igramo sve uloge. ... Rekao je i da je, ako sam shvatio ta je mislio, priroda preuzela
ulogu. ... Zatim, tu je bio idiot. ... Isto tako, zato je izostavljena vojska, kako ree moj mu, ako
je to istorija? I ako jedan duh proima celinu, ta sa avionima? ... Oh, ali vi ste suvie egzaktni.
Konano, setite se da je to samo seoski komad ... Sa svoje strane, ja mislim da je trebalo da se
izrazi zahvalnost vlasnicima. Kad smo mi imali sveanost, trava se nije oporavila do jeseni ...
Zatim, mi smo imali atore ... To je taj ovek, Kobet iz Kobs Kornera, koji dobija sve nagrade na
svim izlobama. Ja ba ne oboavam nagraeno cvee, ni nagraene pse ...
Rasuli smo se, trijumfovao je gramofon, a ipak je lamentovao, rasuli smo se ...
Ali morate da se podsetite, askali su stari pajtai, oni su sve to morali da rade jeftino. Ne
moete u ovo doba godine da dobijete ljude na probe. Tu je seno, da ne pominjem bioskop ...
Nama treba neki centar. Neto da nas sve okuplja ... Brukovi su otili u Italiju, uprkos svemu.
Dosta lakoumno? ... Ako najgore treba da doe nadajmo se da nee iznajmili bi avion, tako
su rekli. ... Mene je razveselio stari Stretfild, kako pipajui trai svoj nabija za lulu. Volim kad
je ovek prirodan, ne kad je uvek u izlogu ... Onda, ti glasovi iz bunja ... Proroita? Pripisujete
to Grcima? Da li su proroita bila, ako time nisam bogohulan, nagovetaj nae sopstvene
religije? Koja je ta? ... Gumeni onovi? To je tako razborito ... Due traju i tite stopala. ... Ali
ja sam govorio: moe li hrianska vera da se prilagodi? U ovakvim vremenima ... u Lartingu
niko ne ide u crkvu ... Tamo su psi, tamo slike. udno je da nauka, kako su mi rekli, stvari
ini (da tako kaemo) duhovnijim ... Najnovija ideja je, to mi kau, da nita nije vrsto ... Eno,
moe se malo videti crkva kroz drvee ...
G. Amfilbi! Ba je lepo to vas vidim! Doite stvarno da veeramo ... Ne, na alost, idemo
nazad u grad. Dom zaseda ... priao sam im da su Brukovi otili u Italiju. Videli su vulkan.
Veoma impresivno, kau imaju mnogo sree u erupciji. Slaem se stvari izgledaju gore
nego ikad na kontinentu. A ta je kanal, promislite, ako misle da naprave invaziju na nas?
Avioni, nije mi to bilo drago da kaem, nagnali su oveka da misli ... Ne, mislim da je bilo
isuvie mana. Uzeti idiota. Je li ona mislila, da tako kaem, neto skriveno, podsvesno kako to
zovu? Ali zato uvek uvlaciti seks ... Istina, u jednom smislu smo svi mi, priznajem, jo uvek
divljaci. Te ene sa crvenim noktima. I maskiranje ta je to? Stari divljak, pretpostavljam ...
To je zvono. Ding-dong. Ding ... Dosta napuklo staro zvono ... A ogledala! Koja su nas
odraavala ... Ja kaem da je to okrutno. ovek se oseti takva budala, uhvaen bez zatite. Eno

ide g. Stretfild, pretpostavljam na veernje. Morae da pouri, inae nee imati vremena da se
presvue ... On ree da je ona mislila kako mi svi glumimo. Da, ali u ijem komadu? E, to je
pitanje! A kad nam je ostalo da postavljamo pitanja, nije li to promaen komad? Moram da
kaem da ja volim da osetim da sam siguran, kad idem u pozorite, da sam shvatio znaenje ... ili
je, moda, ona to mislila? ... Ding-dong. Ding ... da ako ne doemo do zakljuka, ako vi
razmiljate i ja razmiljam, moda emo jednog dana, mislei razliito, smisliti isto?
Eno dragog starog g. Karfaksa ... Moemo li da vas povezemo, ako nemate nita protiv da
izigravate sardinu? Pitali smo se, g. Karfaks, u vezi sa predstavom. Ogledala sad jesu li ona
znaila da je odraz san, a muzika je li to bio Bah, Hendl ili niko poseban je li istina? Ili je
to bilo obratno?
Boe blagi, kolko se okleva. Niko ne razlikuje automobile. Zato ja imam maskotu,
majmuna ... Ali ne mogu da ga vidim ... Dok ekamo, recite mi jeste li osetili kad je pljusak pao,
kao da neko plae za sve nas? Ima jedna pesma, poinje Suze, suze, suze. I dalje ide o, onda se
otvorio okean ... ali ne mogu da se setim ostalog.
Onda kad je g. Stretfild kazao: jedan duh proima celinu prekinuli su ga avioni. To je
najgore u predstavama na otvorenom. ... Osim, naravno, ako ona nije mislila ba to ... Boe, ne bi
se ba moglo rei da je organizacija parkinga adekvatna ... Ili nije trebalo da oekujem tako
mnogo pansko-vajcarskih ... Ono je rols ... Ono je bentli... Ono je novi tip forda ... da se vratim
na znaenje. Jesu li maine avo, ili one uvode nesklad ... Ding-dong, ding ... ime dolazimo
do poslednjeg ... Ding-dong ... Ovde je auto sa majmunom ... Uskaite ... Pa, zbogom, g-o
Parker ... Nazovite nas. Sledei put kad dolazite ne zaboravite ... Drugi put ... Drugi put ...
Tokovi su jurnuli po ljunku. Kola su se odvezla.
Gramofon je zaklokotao Sjedinjenost Ratrkanost. Zaklokotao je Sje ... Ras ... I prestao.
Malo drutvo koje je zajedno dolo oko podne ostalo je da stoji na terasi. Hodoaa su utabala
stazu na travi. Bie potrebno i mnogo ienja travnjaka. Sutra e zazvoniti telefon: Je li mi tu
ostala tana? ... Naoari u crvenoj konoj futroli? ... Mali stari bro bez ikakve vrednosti za bilo
koga osim za mene? Sutra e zvoniti telefon.
Sad je g. Oliver rekao: Draga gospoo, i uzimajui ruku g-e Menrize u rukavici, stisnuo
ju je kao da kae: Dali ste mi ono to sad uzimate od mene. Voleo bi da podri jedan trenutak
due smaragde i rubine koje je, tako ljudi kau, iskopao tanuni Ralf Menriza u svojim
deranskim danima. Ali, na alost, svetlost sunca na zalasku bila je bezoseajna prema njenoj
minki; izgledala je kao oplata, neupijena. I on ispusti njenu ruku; a ona mu lukavo, nestano
namignu, kao da kae ali kraj te reenice bio je prekraen. Jer se ona okrenula i Dajls je
iskoraio i laki vetar koji su meteorolozi prognozirali zaleprao joj je suknju; i ona je ila, kao
boginja, ila, izobilna, sa zarobljenicima u lancima od cvea koji su ili po njenom tragu.
Svi su odlazili, povlaili se, rasipali se; i on je ostao sa pepelom koji se hladi i nije bilo sjaja,
nije bilo sjaja na tom deblu. Koja je re izraavala opadanje u njegovom srcu, izliv u njegovim
venama, kao da je Menriza koja se povlai, sa Dajlzom u pratnji, divna ena, sva ulo, rasporila
lutku od krpe i pustila da procuri piljevina iz njegovog srca?
Starac je pustio grleni zvuk i okrenuo se nadesno. Napred sa hramanjem, napred sa epanjem,

jer ples je zavren. Besciljno je lutao pored drvea. Ovde je, rano tog jutra, razorio deaiev
svet. Iskoio je sa novinama; dete je vrisnulo.
Dole u dolji, pored vetakog ribnjaka, presvlaili su se glumci. Mogao je da ih vidi meu
kupinama. U potkouljama i pantalonama; kako raskopavaju kope; zakopavaju dugmeta: na
sve etiri; punei odeom jeftine sekretarske kofere; srebrnim maevima, bradama i smaragdima,
na travi. G-ica La Trob u sakou i suknji suvie kratkoj, jer je imala debele noge borei se
sa golemim talasima krinoline. On mora potovati konvenciju. Zato je stao kraj ribnjaka. Voda
iznad mulja je bila neprozirna.
Onda, stiui iza njega: Zar ne treba da joj se zahvalimo, pitala ga je Lusi. Lagano ga je
pogladila po ruci.
Kako je od svoje religije prestala da zapaa! Isparine tog tamjana zamrae ljudsko srce.
Klizei lako po povrini, ona je ignorisala bitku u mulju. Poto je La Trob bila raspeta
svetenikovim tumaenjem, mrcvarenjem i sakaenjem od glumaca... Ona ne eli naa
zahvaljivanja, Lusi, rekao je osorno. Ona eli, kao taj aran (neto se pomerilo u vodi) tamu u
mulju; viski sa sodom u pabu; i sirove rei koje silaze kao muice kroz vodu.
Zahvali glumcima, ne autoru, rekao je. Ili nama, publici.
Gledao je preko ramena. Staru damu, onu starosedeu, onu praistorijsku odvozio je u
kolicima njen sobar. Provezao ju je kroz luk. Sad je staza bila prazna. Linija krova, uspravni
dimnjaci, dizali su se vrsti i crveni naspram plavila veeri. Izronila je kua; kua koja je bila
izbrisana. Bilo mu je avolski drago to je to gotovo guanje, jurnjava, minkanje, prstenje.
Sagnuo se i podigao bour koji je sklopio latice. Samoa je opet stigla. I razum i novine pod
svetlou lampe ... Ali gde mu je pas? Na lancu u tenari? Sitne vene su od besa nabrekle na
njegovim slepoonicama. Zviznuo je. A kako ga je Kendi pustio, jurei preko travnjaka sa
mrljom pare na nozdrvama stizao mu je pas.
Lusi je jo uvek zurila u ribnjak. Sve je otilo, mrmljala je, pod liem. Uplaena od
prolaza senki, riba se povukla. Ona je urila u vodu. Povrno je milovala svoj krst. Ali njene oi
su pretraivale vodu, traei ribu. Lokvanji su se zatvorili. Crveni lokvanj, beli lokvanj, svaki na
svom tanjiru od lista. Gore je vazduh jurio; dole je bila voda. Ona je stajala izmeu dve
fluidnosti, gladei svoj krst. Vera je zahtevala sate kleanja u rano jutro. esto je ushienje
lutajueg oka zavodilo zrak sunca, senka. Sad je nazubljeni list u oku sugerisao, svojim
obrisima, Evropu. Bilo je i drugog lia. Leprala je okom po povrini, nadevajui imena liu,
Indija, Afrika, Amerika. Ostrva sigurnosti, sjajna i debela.
Bart... Progovorila mu je. Mislila je da ga pita o vilinom konjicu da li bi mogla plava nit
da se smiri, ako je unitimo ovde, pa tamo? Ali on je otiao u kuu.
Onda se neto pokrenulo u vodi; njen omiljeni lepezan. Iza njega zlatni jaz. Onda je videla
srebrni sjaj veliki aran glavom, koji je izlazio na povrinu tako jako retko. Otklizile su
izmeu stabljika, srebrna; ruiasta; zlatna; pricana; prugasta; arena.
Mi sami, mrmljala je. I izbavljajui neki odsev vere iz sive vode, s nadom, bez mnogo
pomoi razuma, sledila je ribu; proaranu, prugastu, sa mrljama; videi u toj viziji lepotu, mo i
slavu u nama samima.

Riba ima veru, rezonovala je. One nam veruju jer ih nikad nismo lovili. Ali bi njen brat
odgovorio: To je pohlepa. Njihova lepota!, protestovala je. Seks, rekao bi. Ko seks ini
prijemivim na lepotu?, sporila bi se. On je slegao ramenima, ko? Zato? Zautavi, vratila se
svojoj privatnoj viziji lepote koja je dobrota, mora po kome plovimo. Uglavnom nepropustljiv,
ali svaki amac sigurno nekad procuri?
On bi nosio baklju razuma dok ne bi dogorela u tami peine. Ona sama, svakog jutra, kleei,
titila je svoju viziju. Svake noi ona je otvarala prozor i gledala lie naspram neba. Onda bi
zaspala. Onda bi je nepravilne trake ptiijih glasova budile.
Riba je izala na povrinu. Nije imala ta da im da ni mrvicu hleba. ekajte, mile,
obratila im se. Skoknue u kuu i traiti keks od g-e Sendz. Onda je pala jedna senka. Sevnule
su. Kako je to dosadno! Ko je? Boe, mladi ije je ime zaboravila; nije Dons; nije ni Hod ...
Dod je iznenada ostavio g-u Menrizu. Svud po bati traio je g-u Svidin. Sad ju je naao,
a ona je zaboravila njegovo ime.
Ja sam Viljem, rekao je. Na to je oivela, kao devojica u bati u belom, meu ruama,
koja mu tri u susret jedna neodigrana uloga.
Pola sam po keks ne, da zahvalim glumcima, mucala je, devianski, crvenei. Onda se
setila svog brata. Moj brat, dodala je, kae da se ne sme zahvaljivati autorki, g-ici La Trob.
Uvek je to bio moj brat... moj brat to se dizao iz dubine njenog ribnjaka.
to se tie glumaca, Hemond je odlepio svoje zulufe i sad je zakopavao kaput. Kad je lanac
umetnut izmeu dugmadi, on je otiao.
Jedino je g-ica La Trob ostala, saginjui se nad neim u travi.
Predstava je zavrena, rekao je. Glumci su otili.
A mi ne smemo, moj brat kae, da zahvaljujemo autorki, ponovila je g-a Svidin, gledajui
prema g-ici La Trob.
Pa ja onda vama zahvaljujem, rekao je. Uzeo je njenu ruku i stegao. Ako se sve sabere,
nije izgledalo da e se ikad vie sresti.

Crkvena zvona uvek prestanu ostavljajui vas da pitate: da ne bude jo jedan ton? Iza je sluala
na pola puta preko travnjaka ... Ding, dong, ding ... Nee biti jo jednog tona. Pastva je
okupljena, na kolenima, u crkvi. Poinjalo je veernje. Predstava je zavrena; laste su preletale
travu koja je posluila kao pozornica.
Eno ga Dod, ita sa usana, slian njoj, njen zaverenik, kao i ona traga za skrivenim licima.
urio je da se pridrui g-i Menrizi, koja je ila napred sa Dajlzom otac moje dece,
mrmljala je. Meso se prosulo preko nje, vrue, uvreno nervima, sad osvetljeno, sad tamno kao
teko fiziko telo. Isceljujui ustajali gnoj od otrovne strelice, nala je lice koje je ceo bogovetni
dan traila. Izvirujui i zagledajui, izmeu lea, preko ramena, nala je oveka u sivom. On joj
je dao olju aja na partiji tenisa; dodao joj, jednom, reket. To je bilo sve. Ali, vikala je ona, da
smo se sreli pre nego to je losos kao srebrna ipka ... da smo se sreli, plakala je. I kad je njen
deai, probivi se kroz tela, stigao u ambar, promrmljala je, Da je on njegov sin. ... U

prolazu je otkinula gorki list koji je rastao sluajno ba ispred prozora deje sobe. Muevljeva
brada. Guvajui te mrvice umesto rei, jer nikakve rei tu nisu rasle, ni rue, prohujala je pored
svog zaverenika, sebi slinog, tragaa za nestalim licima kao Venera, mislio je, grubo
prepevavi, ka svom plenu... i poao je za njom.
Kad se zae za ugao, tamo je bio Dajlz pripojen g-i Menrizi. Ona je stajala na vratima svog
automobila. Dajlz je drao nogu na ivici papuice. Jesu li primeivali strele koje su se spremale
da ih pogode?
Uskai, Bile, zadirkivala ga je g-a Menriza.
I tokovi su jurnuli po ljunku i auto se odvezao.

Konano, g-ica La Trob je mogla da se digne iz sagnutog poloaja. Produila ga je da bi izbegla

panju. Zvona su stala; publika je otila; i glumci. Mogla je da ispravi lea. Mogla je da rairi
ruke. Mogla je da kae svetu: Uzeo si moj dar! Slava ju je obuzela za jedan trenutak. Ali
ta je ona dala? Oblak koji se stopio sa drugim oblacima na horizontu. Trijumf je bio u davanju.
I trijumf je izbledeo. Dar nije nita znaio. Da su razumeli njenu nameru; da su shvatili svoje
uloge; da su biseri bili pravi i fond neogranien to bi bio bolji dar. Sad je otiao da se pridrui
ostalima.
Promaaj, gunala je i stala da bi sklonila ploe.
Onda su iznenada vorci napali drvo iza koga se ona bila krila. Pogodili su ga u jatu, kao
mnotvo krilatog kamenja. Celo drvo je provrilo od zuja koji su napravili, kao da je svaka ptica
trzala po jednu icu. Zuj, vreva se dizala sa drveta ptije-uvrevljenog, ptije-vibrantnog, pticama
pocrnelog. Drvo je postalo rapsodija, ustreptala kakofonija, uzavrela i vibrantna ekstaza, grane,
lie, ptice koje neskladno skandiraju ivot! ivot! ivot! bez mere, ne prestajui da prodiru
drvo. I poletee! I odoe!
ta je zasmetalo? To je bila stara g-a amerz, koja se sporo vukla kroz travu sa buketom
cvea ruiastim oito da napuni vazu koja je stajala na muevljevom grobu. Zimi
boikovinu, ili brljan. Leti, jedan cvet. Ona je uplaila vorke. Sad je prola.
G-ica La Trob je uglavila bravu i podigla teki kofer gramofona na rame. Prela je preko
terase i stala kraj drveta gde su se bili okupili vorci. Tu je ona podnela trijumf, ponienje,
ekstazu, oaj ni za ta. Petama je izbuila rupe u travi.
Smrkavalo se. Poto nije bilo oblaka da uznemiravaju nebo, plavo je bilo plavlje, zeleno
zelenije. Nije vie bilo vidika nije bilo Folija, nije bilo tornjia Bolni Minstera. Samo zemlja,
nikakva zemlja posebno. Spustila je kofer i ostala da gleda zemlju. Onda se neto diglo na
povrinu.
Treba da ih grupiem, mrmljala je, ovde. Bie pono; bie dve figure, poluskrivene
stenom. Dii e se zavesa. ta bi bile prve rei? Izmakle su joj rei.
Opet je digla teki kofer na rame. Otila je krupnim korakom preko travnjaka. Kua je
usnula; jedan konac dima zgunjavao se naspram drvea. Bilo je udno da zemlja, sa svim tim
uarenim cveem ljiljanima, ruama, busenima belog cvea i bunjem plamtee zelenog

jo uvek treba da bude vrsta. Sa zemlje je izgledalo da se zelena voda die preko nje. Uhvatila
je put dalje od obale i, podigavi ruku pipkala je za rezom gvozdene kapije na ulazu.
Ubacie kofer kroz kuhinjski prozor, a onda e dalje do krme. Od svae sa glumicom koja
je delila njenu postelju i dep, u njoj je narasla potreba za piem. I uas i strah biti sam. Ovih
dana prekrie koji od seoskih zakona? Trezvenosti? istote? Ili e uzeti neto to joj ne
pripada s pravom?
Na uglu je naletela na staru g-u amerz, koja se vraala s groblja. Starica je gledala dole na
mrtvo cvee koje je nosila i izbegla ju je. ene u seoskim kuama sa crvenim geranijumima uvek
to rade. Ona je bila otpadnica. Priroda ju je nekako odvojila od njene vrste. Ipak je navrljala na
margini svog rukopisa: Ja sam rob svoje publike.
Ugurala je kofer kroz kuhinjski prozor i pola dalje, dok na uglu nije videla crvenu zavesu na
prozoru bara. Tu e biti sklonite; glasovi; zaborav. Pritisla je kvaku na vratima javnog mesta.
Ljut miris ishlapelog piva ju je pozdravio; i glasovi razgovora. Stali su. Priali su o Bosi, kako su
je zvali nije vano. Zauzela je stolicu i kroz dim gledala sliku krave u tali, na neravnom
staklu; i petla i koko. Die au do usana. I popi. I sluae. Jednoslone rei tonule su u mulj.
Dremala je; klimnula je. Mulj je postao plodan. Rei su se dizale iznad nepodnoljivo optereene
tupe volovske upornosti kroz mulj. Rei bez znaenja prekrasne rei.
Jeftin sat je kucao; dim je zatamnio slike. Dim je postao kiseo na njenim nepcima. Dim je
zatamnio jarke boje zemlje. Nije ih vie videla, ipak su je oni podupirali, dok je sedela
podboivi se rukama s aom pred sobom. Tu je uzvisina u pono; tamo stena; i dve jedva
primetne figure. Iznenada su drvo napali vorci. Spustila je au. ula je prve rei.

Dole u rupi, u Poinc Holu ispod drvea, raien je sto u trpezariji. Kendi je zakrivljenom
etkom iavao mrvice; potedeo je latice i konano ostavio porodicu sa desertom. Predstava je
bila gotova, stranci otili, i oni su bili sami porodica.
Jo uvek je u seanju visila predstava pomerala se, splanjavala, ali je jo bila tamo.
Umaui kupinu u eer, g-a Svidin je gledala predstavu. Ree, ubacujui bobicu u usta:
Kakva je bila namera?, i dodade: Seljaci; kraljevi; luda i (progutala je) mi sami?
Svi su gledali predstavu; Iza, Dajlz i g, Oliver. Svako je, naravno, video neto drugo. U
drugom trenutku ona e biti ispod horizonta, otii e da se pridrui drugim predstavama.
G. Oliver, vadei indijsku cigaru, ree: Preambiciozno. I, palei tanku cigaru, dodade: S
obzirom na njena sredstva.
Otplovila je da se priblii drugim oblacima: postajala nevidljiva. Kroz dim Iza nije videla
predstavu ve publiku kako se rasipa. Neki autom; neki biciklom. Kapija se ljuljala otvorena.
Kola su jurila putem do crvene vile u kukuruzitu. Nisko obeene grane akcije oeale su krov.
Akacija je posula laticama kola koja su stigla.
Ogledala i glasovi u bunju, mrmljala je, ta je ona time mislila?
Nije htela da objasni kad ju je g. Stretfild zamolio, rekla je g-a Svidin.
Na to je, poto je rasekao koru na etvoro, izloivi beli kornet, Dajlz ponudio svojoj eni

bananu. Odbila je. Ugasio je ibicu na tanjiru. Utulila se itei malo u kupinovom soku.
Treba da smo zahvalni, rekla je g-a Svidin, smotavajui svoju salvetu, za vreme koje je
bilo savreno, osim jednog pljuska.
Tu se ona podie, Iza za njom preko hola u veliku sobu.
Nikada nisu navlaili zavese sve dok nije bilo suvie tamno da ima videla, niti su zatvarali
prozore dok nije bilo suvie hladno. Zato odvajati dan dok jo nije gotov? Cvee je jo uvek
blistalo; ptice cvrkutale. Vie se esto moe videti uvee kad niko ne upada, kad nema ribe da se
naruuje, ne odgovara se na telefon. G-a Svidin je stala kraj velike slike Venecije
Kanaletova kola. Pod krovom gondole mogla je biti mala figura ena u velovima; ili
mukarac?
Iza, oistivi svoje ie sa stola, potonu, podvijenih nogu, u stolicu kraj prozora. U koljci
sobe nadgledala je letnju no. Lusi se vratila s puta u sliku i stajala utke. Sunce je inilo da oba
stakla njenih naoara crveno sjaje. Srebro se iskrilo na njenom crnom alu. Na trenutak je
izgledala kao tragina figura iz druge predstave.
Onda je progovorila svojim uobiajenim glasom. Uradili smo vie ove godine, kae on. Ali
zato je prole godine padala kia.
Ove godine, prole godine, sledee godine, nikad..., mrmljala je Iza. Ruka joj je gorela na
prozorskoj dasci. G-a Svidin uze svoje pletivo sa stola.
Jesi li osetila, pitala je, ta je rekao: mi igramo razliite uloge, ali smo isti?
Da, odgovorila je Iza. Ne, dodade. Bilo je da, ne. Da, da, da, provalila je plima koja ju je
obgrlila. Ne, ne, ne, stiskala je. Stara izma se pojavila na parketu.
Splaine, otpaci i fragmenti, citirala je ono ega se seala iz predstave koja je nestajala.
Lusi je ba otvorila usta da odgovori i poloila ruku na svoj krst milujui ga, kad ue jedan
gospodin. Ona pusti svoj cvrkutavi zvuk dobrodolice. Strugnula je nogama da napravi mesta. A,
u stvari, mesta je bilo vie nego to je bilo potrebno, i velikih zakriljenih stolica.
Seli su, oplemenjeni oboje suncem na zalasku. Oboje su se promenili. Dajlz je sada nosio
crni sako i belu manu klase poslovnih, to je trailo Iza pogleda dole na njegova stopala
salonke sa rajsferlusom. Na predstavnik, na zastupnik, podrugnula se. Ipak je bio izuzetno
zgodan. Otac moje dece, kog ja volim i mrzim. Ljubav i mrnja kako su je razdirali!
Svakako, bilo je vreme da neko izmisli novi zaplet, ili da autor izae iz bunja ...
Na to je uao Kendi. Doneo je drugu potu na srebrnoj tacni. Bilo je pisama; rauna; i
jutarnje novine novine koje su pokrivale prethodni dan. Kao riba kad se die ka mrvi keksa,
Bartolomej je zagrizao novine. Dajlz je rasporio omot jednog oigledno poslovnog dokumenta.
Lusi je itala neku konfuziju od stare prijateljice iz Skarbora. Iza je dobila samo raune.
Uobiajeni zvuci su odjekivali kroz koljku; Sendz je palila vatru; Kendi je darao kotao.
Iza je zavrila s raunima. Sedei u koljci sobe, gledala je kako sveanost bledi. Cvee je
planulo pre no to je izbledelo. Gledala je kako plamti.
Novine su puckale. Iskoilo je ono iz druge ruke. G. Daladije je fiksirao franak. Devojka se
zabavljala sa trupaima. Vrisnula je. Udarila ga je ... ta onda?
Kad je Iza opet pogledala cvee, cvee je izbledelo.

Bartolomej je upalio stonu lampu. Krug italaca, vezan za bele papire, osvetlio se. Tamo u
onoj rupi na suncem isprena polja nagrnuli su skakavac, mrav, buba, kotrljajui kamenie
zemlje ispeene suncem kroz svetlucavo strnjite. U tom rumenom uglu suncem prepeenog
polja su Bartolomej, Dajlz i Lusi istili, grickali i otkidali mrvice. Iza ih je posmatrala.
Onda su se novine spustile.
Gotov?, rekao je Dajlz uzimajui novine od oca.
Starac je prepustio novine. Sunao se. Jednom rukom milujui psa, mrekao mu je nabore
koe prema ogrlici.
Sat je kucao. Kua je odavala sitno puckanje kao da je veoma krta, veoma suva. Izina ruka na
prozoru iznenada je osetila hladnou. Senka je izbrisala batu. Rue su se povukle za no.
G-a Svidin, savijajui pismo, promrmljala je Izi: Provirila sam i pogledala bebice, vrsto
spavaju, ispod papirnih rua.
Preostalih od krunisanja, mumlao je Bartolomej, napola zaspao.
A nije bilo potrebe da se gnjavimo sa dekoracijom, dodala je Lusi, jer ove godine nije
pala kia.
Ove godine, prole godine, sledee godine, nikad, mrmljala je Iza.
Lekar, pekar, apotekar, kroja, odjeknuo je Bartolomej. Govorio je u snu.
Lusi gurnu pismo u koverat. Sad je bilo vreme da ona ita svoj Pregled istorije. Ali izgubila
je mesto. Okretala je stranice gledajui slike mamute, mastodonte, praistorijske ptice. Onda je
nala stranicu gde je stala.
Tama se pojaala. Povetarac je brisao kroz sobu. Malo se stresavi, g-a Svidin je navukla
svoj al sa ljokicama oko ramena. Bila je isuvie zadubljena u priu da bi molila da se prozor
zatvori. Engleska je, itala je, tada bila movara. Zemlju su prekrivale guste ume. Na
vrhovima njihovih hrapavih grana pevale su ptice ...
Veliki kvadrat otvorenog prozora pokazivao je sad samo nebo. Ono je bilo isueno svetlom,
otrom, kamenom hladnoom. Pale su senke. Puzile su preko Bartolomejevog visokog ela;
preko njegovog velikog nosa. On je izgledao ogoleo, sablastan, a njegova stolica monumentalna.
Kako su psu podrhtavala lea, tako je podrhtavala i njegova koa. Ustao je, protresao se,
pogledao ni u ta i ponosno izaao iz sobe. uli su jastuie pseih apa na tepihu za njim.
Lusi je okrenula stranicu, brzo, sa oseanjem krivca, kao dete kome e rei da ide u krevet
pre kraja poglavlja.
Praistorijski ovek, proitala je, poluovek, polumajmun, uspravljao se iz svog
poluueeg poloaja i dizao veliko kamenje.
Gurnula je pismo iz Skarbora izmeu stranica da oznai kraj poglavlja, digla se, nasmeila i
tiho na prstima izala iz sobe.
Starci su otili gore da legnu. Dajlz je zguvao novine i ugasio svetlo. Ostavljeni nasamo
prvi put tog dana, utali su. Nasamo, neprijateljstvo je bilo ogoljeno; i ljubav. Pre nego to zaspu
moraju da se bore; posle borbe, zagrlie se. Iz tog zagrljaja moda e se roditi jo jedan ivot. Ali
prvo moraju da se bore. Kao to se bori lisac sa lisicom, u srcu tame, u poljima noi.
Iza pusti svoje ie da padne. Velike zaslonjene stolice su postale ogromne. I Dajlz. I Iza

naspram prozora. Prozor je sav bio nebo bez boje. Kua je izgubila sklonite. No je pala pre
nego to su napravljeni putevi, ili kue. To je bila no koju su stanovnici u peinama posmatrali
sa nekog visokog mesta meu stenama.
Onda se zavesa podigla. Progovorili su.