Naslov originala

Yukio Mishima
KINKAKUJI
Orion Press, Tokyo

PREDGOVOR

Miima Jukio (19251970) spada meu

najtalentovanije i najznaajnije japanske pisce posle rata.
Bio je predloen i za dobitnika Nobelove nagrade za
knjievnost.
Roen u Tokiju, istakao se kao odlian student
prava na Tokijskom carskom univerzitetu, ali se od rane
mladosti posvetio knjievnosti. U poetku je pripadao
takozvanoj posleratnoj grupi japanskih knjievnika,
isticao se kao predstavnik buntovne, intelektualne
omladine, koja se suprotstavlja tradiciji, ali jo ne nalazi
nove duhovne vrednosti i ivi, tako rei, izgubljena u
posleratnom psihikom vakuumu. Miima se, meutim,
ubrzo odvaja od grupe i nalazi svoj individualni,
originalni put, razvijajui se u jednog od izvrsnih stilista i
neobino plodnog pisca. U svojoj trideset drugoj godini,
u vreme tampanja romana Zlatni paviljon (1956), on ve
ima iza sebe pedesetak knjiga, od kojih su najpoznatije:
um talasa, Ispovest maske i Pet modernih No darama.
Sva tri dela su prevedena na evropske jezike (prevod
romana um talasa pojavio se i u nas), kao i mnoga
njegova docnija dela, od kojih su na srpskohrvatskom
jeziku najpoznatiji prevodi Posle banketa i Mornar koji je
izneverio more.
Miima se, dakle, proslavio ne samo u Japanu ve i
irom sveta kao izvanredan poznavalac i japanske
tradicije i zapadnjake kulture, koji u svojim delima
uspeno spaja oba ova uticaja. Ipak, u sutini ostaje vie
naklonjen japanskim vrednostima, istiui se kao izvrstan

tuma japanskog mentaliteta i japanskog ivota. Konano,

odabrao je sepuku ili harakiri, kako glasi popularni termin
na Zapadu, da bi zavrio svoj ivot, odnosno izvrio je
samoubistvo paranjem utrobe na tradicionalni samurajski
nain, uz ustaljeni propratni ceremonijal, zahtevajui da
se njegova odseena glava preda japanskom caru. Taj
dogaaj je odjeknuo u Japanu i u celom svetu, ali je, na
alost, prekinuo stvaralaki put jednog od najplodnijih
japanskih pisaca dananjice.
Roman Zlatni paviljon, jedno od najznaajnijih
Miiminih dela, osvojio je vanu nagradu za knjievnost
u Japanu, a docnije je uspeno dramatizovan. Zasnovan na
stvarnom dogaaju iz 1950, roman prikazuje sloeno
patoloko ponaanje i konaan zloin iz oaja, koji je
izvrio jedan mladi, student zen-budizma, za vreme
priprema za sveteniki poziv u hramu u Kjotu.
Na uas i alost svih patriotski raspoloenih
Japanaca i ljubitelja umetnosti, u julu 1950. dvadeset
jednogodinji mladi pripravnik za svetenika, Hajai
oken (u romanu Mizogui), student Odseka za kineski
jezik na Otanskom univerzitetu, namerno je spalio
zenistiki hram Zlatni paviljon u Kjotu. Taj hram, remekdelo budistike arhitekture vrtova, bio je stariji od pet
stotina godina. Podigao ga je veliki ogun, Aikaga
Joimicu (1358 1408), vojskovoa, esteta i verni
poklonik zenistikog kulta, u kome je nalazio duhovni mir
posle burnih i napornih ratnih pohoda. Uz muziku i
poeziju, on se u hramu odmarao od opteg nemira u
srednjovekovnom Japanu. Ovaj istorijski spomenik, i
budistiko svetilite, bio je toliko cenjen da je stekao
status japanskog nacionalnog blaga.

Novinski izvetaji sa suenja o ovom sluaju

zabeleili su kako je taj mladi manastirski ak runog
lica i od detinjstva optereen mucanjem patio,
opsednut zaviu zbog lepote Zlatnog paviljona.
Ispoljavajui tipino neurotino ponaanje, kao to su
kraa, kockanje, izostajanje sa predavanja, poseivanje
javnih kua, konano je odluio da umre spektakularnom
smru, odnosno da zapali Zlatni paviljon i zavri zajedno
s njim u plamenu. Meutim, kad je stvarno uspeo da
zapali taj sveti hram, izgubio je hrabrost i, pobegavi iz
zapaljenog zdanja na jedno brdo blizu Kjota, pokuao je
da tamo izvri samoubistvo.
Ne uspevi ni u tome, predao se vlastima. Na
suenju je rekao: Mrzim sebe, svoju zlou, rugobu, svoje
mucanje. Ipak je dodao da se ni najmanje ne kaje to je
zapalio Zlatni paviljon. U jednom od novinskih izvetaja
sa suenja navedeno je, kao objanjenje njegovog
ponaanja, da je zbog svoje mrnje i prezira prema sebi
mrzeo sve to je lepo. Nije mogao da obuzda jaku elju za
unitavanjem i vreanjem svega to je lepo. Dijagnoza
psihijatra, pozvanog da analizuje sluaj i pregleda ovoga
mladia, glasila je: psihopata izoidnog tipa.
Na ovom stvarnom dogaaju Miima je izgradio
svoj zanimljivi roman. Meutim, njegov postupak u
romanu nije naturalistiki, zasnovan na objektivnoj
analizi stvarnih injenica, ve vie romantiki i
simbolistiki. Iako je pisac iskoristio pojedinosti iz
novinskih izvetaja o bolesnoj i oajnikoj ivotnoj
istoriji stvarnog krivca, koja se najzad zavrila namernim
podmetanjem poara, on ih je upotrebio samo kao kostur
na kojem e izgraditi uzbudljivu i napetu priu o mladiu
opsednutom lepotom koju sam ne moe da dostigne. U

romanu je izvanredno prikazano kako ta bolesna mata

mladia vodi, polako ali sigurno, do samounitenja
oajnikog ina podmetanja poara.
Poto je scena na kojoj se odigrava ova pria
zenistiki hram i poto se u romanu esto pominju
zenistike vebe, budistika predavanja, svakodnevni
ritual u zenistikoj sredini, a posebno razliite upotrebe i
zloupotrebe uvenih zenistikih koana zagonetnih
razgovora ije reenje dovodi do linog prosveenja
roman Zlatni paviljon postavlja nekoliko kljunih pitanja
o sutinskom cilju romanopisca. Naime, postavlja se
pitanje da li je spaljivanje drevnog zenistikog hrama
simbolian in koji nagovetava revolt novog pokolenja,
mladih Japanaca, protiv zen-budistikog stava prema
ivotu. Kao to je poznato, zen je vekovima uticao na
itav spektar nacionalnog ponaanja i kulture, od
drutvene etikecije do vetine maevanja i drugih
sportova kao to su dudo, karate, aikido itd., od raznih
tehnika u pozorinoj umetnosti do umetnosti araniranja
cvea ikebane, od ureenja i strukture vrtova do
streliarstva, od formalistikog rituala ajne ceremonije
do knjievnih stilova i konvencija ponajvie
stilizovanih, konciznih, evokativnih formi japanske
poezije, odnosno anrova tanka ili vaka i haiku. Ili ovaj
roman treba shvatiti, u neto optijem smislu, kao izraz
posleratnog drutvenog previranja, ak i nihilizma mladih
Japanaca, to je sve posledica poraza u ratu i posleratne
okupacije? Ili ga, najzad, treba tumaiti u jednostavnijem,
psiholokom smislu, odnosno samo kao podrobnu,
dramatinu studiju patoloke linosti? U svakom sluaju,
odgovore na ova pitanja. mora dati svaki pojedinani

italac, zavisno od toga koliko poznaje Japan i japanski

nain ivota.
Meutim, ne moe se zanemariti injenica da je
Zlatni paviljon, na ijoj se opsesivnoj moi i konanom
unitenju zasniva ceo roman, kultni budistiki spomenik
koji predstavlja religiozni simbol. Znaajno je i to to
Miima u romanu povremeno izlae zenistiku
dijalektiku, prikazujui njenu dobronamernu upotrebu,
kao i zloupotrebu. , Stoga se neizbeno namee zakljuak
da Miima, u neku ruku, izlae zenistiku tradiciju
izvesnoj kritici, ili bar eli da je osvetli i sa stanovita
savremenog Japanca. I junak romana, Mizogui, kae o
zenu da je bio drukiji u ranijim vremenima kada jo nije
postao konvencionalan i kada je duhovno buenje
pojedinca cenjeno iznad svega... U tom smislu, roman
Zlatni paviljon je veoma interesantan za itaoce na
Zapadu, gde se zen esto tumai povrno ili idealizovano,
jer nam on otkriva i drugu stranu zenistike filozofije;
naime, pratei svakodnevne pojedinosti ivota u
zenistikom hramu, upoznajui se intimnije sa razliitim
likovima poklonika zenistikog kulta, italac uvida da ni
taj kult ne vodi neminovno ka uzvienom ivotu, ve da i
zen, kao i sve druge religije i razliiti izmi, zavisi od
toga kako ga pojedinac shvata i praktino primenjuje u
svom ivotu.
Ipak, autor Zlatnog paviljona ne ostavlja utisak da
on u bilo kojem smislu eli da otricu svoje kritike uperi
protiv zen budizma. Miima je uglavnom zainteresovan
da matovito doara opsesiju psihotinog manastirskog
daka i da potanko prikae proces koji je doveo do
njegovog konanog oajnikog, ruilakog ina.
Naglasak je, dakle, na pojedincu, a ne na apstraktnom

raspravljanju o tome kako na pojedinca utiu kult, religija,

filozofija ili nain ivota. ak su i socioloki faktori
podreeni patologiji mladog junaka. Miima, dakle,
odbija da pojednostavi analizu svog junaka samo
genetskim, sociolokim, fiziolokim i psiholokim
faktorima, ve njima dodaje i sloene uticaje kulturne
batine i prolosti, kao i tajanstvene sudbinske veze
svakog pojedinanog ivota.
Kad je re o uticaju ratne i posleratne psihoze,
zanimljivo je da je junak romana uveren da e Amerikanci
zapaljivim bombama unititi hram, iji stareina treba da
postane on, kako su se nadali njegov pokojni otac i
njegova preosetljiva, siromana majka. Ta pomisao slui
mu kao ispusni ventil. On se privremeno oslobaa
paralizujue lepote zlatnog svetilita koja ga je opsedala
jo iz detinjstva. Oslobaa se hrama iji mu se lik uvek
namee i spreava ga da vodi ivot normalnog oveka,
koi ga u prijateljstvu, u seksu i uopte u odnosu prema
eni, ak i u najobinijim poslovima svakodnevnog
ivota. Najzad mu se ini da on i ta prelepa graevina,
koju on identifikuje sa celokupnom lepotom ovoga. sveta,
imaju neto zajedniko: izloeni su istoj opasnosti, dele
istu moguu sudbinu:
Bio sam ohrabren injenicom da Zlatni paviljon i
ja podleemo zajednikoj opasnosti na ovom svetu. U toj
opasnosti bio sam pronaao posrednika koji moe da me
povee sa lepotom. inilo mi se da je premoen jaz
izmeu mene i svega onog to kao da me je dotad
nipodatavalo, i nekako dralo na odstojanju.
Bio sam gotovo van sebe pri pomisli: da bi poar
koji bi mene unitio verovatno unitio i Zlatni paviljon.
Pod istom anatemom, osueni na istu propast u poaru,

Zlatni paviljon i ja smo sada iveli u svetu istih dimenzija.

Kao i moje slabano, runo telo, i telo Zlatnog paviljona,
ma koliko bilo vrsto, sastojalo se od lako zapaljivog
ugljenika. Na tu pomisao ponekad mi se inilo da bih
mogao pobei, poneti Zlatni paviljon skriven u svojoj
puti, u svom telu poput lopova koji je u bekstvu
progutao dragi kamen. Ali nije bilo sueno da se glavni
junak na taj nain oslobodi opsesivne moi Zlatnog
paviljona. Rat se zavrio, a Zlatni paviljon nije bio
uniten. O zavretku rata junak romana kae:
Poraz Japana u ratu bio je za mene iskustvo
neuporedivog oaja. Jo i sad mi pred oima iskrsava ona
plamena suneva svetlost na dan kapitulacije, 15. avgusta.
Ljudi su govorili da su sve vrednosti poruene; ali u meni
se, naprotiv, probudila venost, ona je oivela, i zahtevala
svoja prava. Venost koja mi je govorila da e Zlatni
paviljon ostati zauvek.
Ta venost je sila s neba, prilepila nam se uz
obraze, ruke, stomake, i najzad nas pokopala. Kakva je to
prokleta stvar bila!... Da, u zrikanju zrikavaca, koje je
odzvanjalo po okolnim brdima, mogao sam da ujem
venost, koja mi je stajala nad glavom poput kletve, koja
me je zatvorila u zlatni kavez.
Docnije u romanu Mizogui kae:
Moram objasniti ta je, u stvari, za mene znaio
poraz u ratu.
On za mene nije znaio osloboenje. Ne, ni u kom
sluaju to nije bilo osloboenje. U stvari, sve se svodilo
na povratak svega nepromenljivog i venog u budistikim
ustaljenim pravilima, koja su proimala na svakodnevni
ivot. Ta pravila su sada bila ponovo vrsto uspostavljena,

i nepromenjivo se nastavljala od dana kapitulacije:

,poetak reima, jutarnje dunosti, obrok pirinane kae,
meditacija, ,lek ili veera, kupanje, ,molitva pre
spavanja...
Prema tome, umobolnom mladiu Mizoguiju
preostalo je samo da sledi svoju patoloku ivotnu putanju
kroz niz nihilistikih postupaka samounitenja, koje je
njegov stareina uvek prihvatao bez ikakve primedbe ili
ukora. I upravo takvo stareinino ponaanje postalo je
neizdrljivo za mladog manastirskog aka jer je bilo
neshvatljivo.
Konano, u romanu, kao to je bilo i u stvarnom
ivotu, napaeni mladi spaljuje taj slavni nacionalni
kulturni spomenik i, uspevi da u poslednjem trenutku
pobegne iz rasplamsale vatre (poto mu se specijalna
zlatna sobica, u kojoj je eleo da umre, nije otvorila), on
bei na oblinje krilo i, posmatrajui razbuktali poar,
vadi cigaretu i pui. Roman se zavrava njegovim reima:
Oseao sam se kao ovek koji eli da odahne uz
cigaretu poto je zavrio posao... rekao sam sebi: ,Hou
da ivim.
Roman Zlatni paviljon obiluje opisima, dogaajima
i epizodama, koji, mada razvijeni do najmanjih
pojedinosti, esto ostavljaju itaoca u neizvesnosti u
pogledu njihovog znaaja za glavnu nit prie. U tome se i
sastoji slinost romana sa samim ivotom, u kojem niti
meusobnih veza nikada nisu utkane u jasnu i utvrenu
strukturu. Stoga e odziv itaoca na takve sporedne teme
i komentare zavisiti od njegovog linog knjievnog ukusa.
On ih moe smatrati obogaenjem osnovne teme ili
jednostavnom knjievnom egzibicijom.

U romanu emo esto naii na poznate odlike

japanskog karaktera: prefinjen ukus, tananost i delikatnost
oseanja; nasuprot tome, nailazimo i na sasvim suprotne
crte ponaanja: hladnou, grubost, svirepost. Kao primer
moemo navesti scenu u kojoj Mizoguijev sakati prijatelj
Kaivagi umetniki aranira cvee u Kansui stilu ikebane
prema tradicionalnim trojnim linijama: neba, oveka i
zemlje. Buket se sastoji od perunika i sasa koje je
Mizogui po nagovoru Kaivagija ukrao iz bate koja
okruuje hram. Dok Kaivagi veto i sa nenou aranira
cvee, Mizogui svira na fruli. U isto vreme Kaivagi se
uputa u svoja duhovita, ali izopaena tumaenja uvenih
zagonetnih zenistikih razgovora.
Ta mirna scena prekinuta je trenutnim neobino
svirepim ponaanjem bogalja Kaivagija prema eni koja
ga je, u toku njihove ljubavne veze, pouavala finoj
umetnosti araniranja cvea. ena iskreno hvali
Kaivagija, naglaavajui da lepota araniranog cvea
svedoi o njegovoj vetini. Bogalj na tu pohvalu hladno
odgovara da je zadovoljan to uje takve rei, ali od sada,
poto je nauio sve to je ona mogla da ga naui, vie mu
nije potrebna i ne eli vie da je vidi. Na tu svirepu izjavu,
ne naputajui svoj ceremonijalni manir, ena na
kolenima prelazi preko sobe i, bez rei, obara i unitava
njegovo delo. Kaivagi je, u gnevu, zgrabi za kosu i udara
po licu.
Zagonetnost i suprotnost u ponaanju nekih linosti,
kao i samog junaka, pisac nikada ne objanjava
eksplicitno. U stvari, on je potpuno osloboen
konvencionalnih moralnih vrednosti i nikada se ne uputa
u izricanje presuda ili komentarisanje ponaanja svojih

likova. Dualizmi crnog i belog, tela i duha, dobra i zla, na

koje smo mi toliko navikli, ne postoje u ovom romanu.
Umesto toga, esto nalazimo nagovetaje da je
ovekova priroda, poput zemaljskih sila i itavog svemira
oko nas, puna tajanstvenosti, zagonetki i neizvesnosti.
Karakteristina je u tom pogledu scena kada junak bei iz
hrama u prirodu i stie na obalu Japanskog mora. Evo
kako on opisuje to svoje doivljavanje nedokuivosti
mora:
...ovo je zaista bila obala Japanskog mora! Tu je
bio izvor sve moje zle sree, svih mojih sumornih misli,
poreklo moje rugobe i moje snage. Bilo je to divlje more.
Talasi su navaljivali u neprekidnoj masi, jedva
doputajui da ovek ugleda glatke, sive kolovrate u
udubljenjima izmeu jednog i drugog talasa. Nagomilani
nad puinom, veliki kini oblaci delovali su teko i,
istovremeno, arobno. Jer ta teka, neodreena gomila
oblaka imala je na ivici laku i hladnu liniju poput obrisa
najfinijeg perja, a u centru je obavijala nejasno plavetnilo
neba, tako da ovek nije mogao biti siguran da ono stvarno
postoji. Iza vode boje cinka dizale su se purpurno-crne
planine rta. Sve je bilo proeto nekim pokretom i nekom
nepominou, nekom mranom snagom u venom
kretanju, nekim oseanjem metalne tvrdoe.
U drugoj sceni, kada se junak romana dobrovoljno
javio da bude na strai u hramu nou za vreme naleta
tajfuna, nalazimo jo jedan primer iskonske borbe
suprotnosti u ovekovoj prirodi:
Kada me je snaan vetar prvi put udario po obrazu,
kroz telo mi je prostrujao gotovo ulni drhtaj. Vetar se sve
vie pojaavao, dok nije postao prava, strana oluja. Sada

mi se ve uinio kao nekakav predznak da u biti uniten

zajedno sa Zlatnim paviljonom. Moje srce je bilo u tom
hramu, a istovremeno je poivalo na tom vetru. Zlatni
paviljon, koji je odreivao strukturu moga sveta, nije imao
zavesa koje bi leprale na vetru, ve je stajao mirno,
obasjan meseinom. Ipak, nije bilo sumnje da e oluja, ta
moja zla namera, na kraju potresti hram, probuditi ga i, u
trenutku unitenja, liiti ga njegove dostojanstvenosti.
I tako je to bilo. Bio sam tada obavijen lepotom,
poivao sam odista u toj lepoti; ali sumnjam da sam bio
toliko obavijen lepotom da ne bih mogao osetiti podrku
tog divljeg vetra, koji se beskrajno pojaavao. Kao to mi
je Kaivagi onda naredio: ,Mucaj! Mucaj tako sam sada
nastojao da podstaknem vetar, uzvikujui rei kojima
ovek podbada konja u galopu: ,Jae, jae! vikao sam.
,Bre! Sa jo vie snage!
Ipak, uprkos izvanrednoj psiholokoj analizi junaka
romana, italac na kraju zatvara knjigu sa oseanjem da je
Zlatni paviljon, taj sveti arhitektonski spomenik iz doba
bogate, paradoksalne i burne japanske prolosti, kao to i
naslov nagovetava, u stvari, pravi protagonista romana.
Dva odlomka govore posebno o tome, oba, u
izvesnom smislu, duboko istonjaka i budistika, mada
ne iskljuivo zenistikog tona. Jedan se javlja ve na
poetku romana, prilikom Mizoguijeve prve posete
hramu, sa ocem koji je bio na umoru. Ugledavi umetniki
izraenu maketu Zlatnog paviljona u staklenoj vitrini u
jednoj od dvorana hrama, on razmilja:
Taj model mi se svideo. tavie, on je bio blii
onakvom paviljonu kakav sam ja zamiljao u svojim
snovima. Posmatrajui tu savrenu figuru Zlatnog

paviljona, postavljenu u samom velikom hramu, podsetio

sam se na beskrajne veze koje se odnose na injenicu da
se u velikom kosmosu uvek nalazi njegova kopija u
malom. Sada sam prvi put opet mogao da sanjarim. Da
matam o malom, savrenom Zlatnom paviljonu, jo
manjem od ovog modela, kao i o Zlatnom paviljonu
beskrajno veem od pravog, toliko velikom da bi u njega
mogao stati gotovo ceo svet.
Drugi odlomak je pri kraju romana. U stvari, to je
deo razmiljanja glavnog junaka, koji posmatra Zlatni
paviljon u noi, trenutak pre podmetanja poara i
spaljivanja hrama:
Prefinjen eksterijer Zlatnog paviljona prisno se
izmeao sa njegovim enterijerom. I dok su mi oi upijale
ceo taj prizor, razabirao sam strukturu hrama i jasne
konture njegovih motiva, shvatio sam mukotrpno
ponavljanje ukrasnih detalja pomou kojih se ti motivi
ostvaruju, video sam efekte kontrasta i simetrije... Tako je
jednom potvrena stvarnost naruena, povezujui se s
uzvienim filozofskim idealima, i potisnuta onim
mranim dobom iz kojeg potiu ti ideali, da bi mu
konano sluili. Na vrhu drvenog krova pozlaeni bakarni
feniks stremio je u dugu no bez svetlosti.
Meutim, arhitekta se nije zadovoljio ni time. Na
zapadnoj strani Hosui-ina dodao je mali Sosei, koji se
isticao kao odvojen od hrama poput nadvisujueg
paviljona. inilo se kao da se svom snagom svoje estetske
moi zaloio da narui simetriju zgrade. Uloga Soseija u
celokupnoj arhitekturi ove graevine sastojala se, u stvari,
u odupiranju u metafizici. Iako se on ni u kom sluaju nije
pruio daleko iznad ribnjaka, odavao je utisak kao da bei
unedogled iz okvira Zlatnog paviljona. Sosei je bio kao

ptica to uzlee, udaljavajui se od glavne strukture

zgrade, kao ptica to je trenutak ranije rairila krila letei
prema povrini ribnjaka ka svemu to je ovozemaljsko.
Znaaj Soseija je u tome to on slui kao most izmeu
reda koji upravlja ovim svetom do onoga to je poput
ulnosti u krajnjem neredu. Da, to je posredi. Duh
Zlatnog paviljona poinjao je s tim Soseijem, koji je
podseao na most prekinut na sredini da bi se, potom,
podigao u trospratnu kulu, pa ponovo beao od mosta. Jer
ogromna mo ulnosti to svetluca na povrini ribnjaka
predstavlja izvor skrivene snage iz koje je sazdan Zlatni
paviljon; ali, kada je ta snaga dovedena u savreni red i
kada je oblikovana predivna trospratna kula, ona vie nije
mogla da se obuzdava, pa joj je preostalo samo da
pobegne preko Soseija natrag na povrinu ribnjaka, natrag
ka beskrajnom svetlucanju nagonskih elja natrag ka
svom zaviaju.
...Kad je Zlatni paviljon odraavao odbleske
veernjeg sunca ili sjaj meseine, svetla povrina vode
odavala je utisak kao da cela struktura tajanstveno lebdi i
plovi leprajui krilima. vrsta povezanost svih oblika
hrama bila je razbijena odblescima lelujanja vode, i u
takvim trenucima inilo mi se da je Zlatni paviljon sazdan
od materija kakve su vetar, voda i vatra, koji su u venom
pokretu.
itajui stranice ovog romana, oveku se namee
pomisao da je u njemu sadran sutinski konflikt
savremenog Japana: kako se otrgnuti od tradicije, sa svim
njenim estetskim, filozofskim, religioznim, etikim i
drugim idealima, i kroiti u novi ivot. Znai li to potpuno
raskinuti sa stegama tradicije i okrenuti novi list?

Umobolni manastirski ak Mizogui odabire ovaj put i

spaljuje Zlatni paviljon.
Japanci su Zlatni paviljon ubrzo rekonstruisali.
Verno simbolu venog feniksa na vrhu Zlatnog paviljona,
koji se ponovo raa iz pepela, ovaj drevni spomenik
japanske kulture opet stoji na uvenom manastirskom
posedu u Kjotu. Neki kau da je ak jo lepi i zlatniji
nego ranije.
Isto tako, dananji Japan, uprkos neprestanom
konfliktu izmeu tradicija i savremenosti, a moda upravo
i zbog te nezadrive borbe i razvoja, postaje sve
kompleksniji i lepi.
Februar, 1982.
Dejan Razi

ZLATNI PAVILJON

PRVA GLAVA
Jo u detinjstvu otac mi je esto govorio o Zlatnom
paviljonu.
Moje rodno mesto je jedan zabaen, usamljen rt,
isturen u Japansko more severoistono od Maizurua. Oev
zaviaj, meutim, nije bio onde, nego u Siraku, istonom
predgrau Maizurua. Popustivi nagovaranju da se
zamonai, otac je postao svetenik u jednom hramu na
tom zabaenom rtu, gde se oenio i dobio dete; to sam bio
ja.
U blizini hrama na rtu Nairu nije bilo odgovarajue
srednje kole. Tako sam se ja, najzad, odvojio od roditelja;
poslali su me da ivim kod strica, u oevom rodnom
mestu, odakle sam peice odlazio u Istoni Maizuru, gde
sam pohaao srednju kolu.
Oevo rodno mesto bilo je suncem obasjana
varoica. Ali svake godine u novembru ili decembru, ak
i za vedrih dana, kada se inilo da nee biti nijednog
oblaka, s neba bi se sruilo etiri-pet iznenadnih
pljuskova. Moda bi se moglo rei da je i uzrok mome
promenljivom raspoloenju bilo to to sam odrastao u
takvom kraju.
Za majskih veeri, po povratku iz kole, sedeo bih u
svojoj radnoj sobi na spratu strieve kue i zurio daleko u
obrise brda. Mlado lie na padini brda, pod zracima
zalazeeg sunca, ostavljalo je utisak zlatnog paravana
podignutog usred polja. Taj prizor uvek bi u mojoj mati
izazivao sliku Zlatnog paviljona.
Iako sam esto vidao stvarni Zlatni paviljon na
fotografijama i u udbenicima, dua mi je bila opsednuta

vizijom Zlatnog paviljona, onakvog kakav mi je doarao

otac u svojim priama. On mi zaista nikad nije priao o
tome da stvarni Zlatni paviljon sav blista od zlata; ali,
prema oevom miljenju, na Zemljinoj kugli nita nije
bilo tako lepo kao Zlatni paviljon. tavie, ve i oblik
kineskih karaktera1 kojima se ispisuje ime tog hrama, pa i
sam zvuk njegovog imena Kinkaku, izaziva u mojoj
dui pomisao na neke neobjanjive, neobine odlike.
Kada bih se zagledao u povrinu dalekih polja dok
su blistala na suncu, inilo mi se kao da su to zlatni
odblesci nevidljivog Zlatnog paviljona. Prevoj Joizake,
na granici izmeu prefekture Fukui i oblasti Kjoto, u kojoj
smo iveli, leao je u neposrednoj blizini prema istoku.
Sunce je izlazilo negde ba iznad tog prevoja. Mada grad
Kjoto lei upravo u suprotnom pravcu, meni se privialo
kako se Zlatni paviljon uzdie u jutarnje nebo, pod
zracima sunca koje se rada, iz onih uvala izmeu planina
na istoku.
Tako se Zlatni paviljon pojavljivao svuda kud bih
se okrenuo; ali poto ga nikada u stvarnosti nisam video,
mnogo me je podseao na more u ovom kraju. Jer, iako
do zaliva Maizuru ima svega pet-est kilometara na zapad
od sela iraku, u kome sam ja iveo, more su zaklanjale
planine pa se nije videlo. Ali i pored toga, u ovom predelu
uvek je lebdelo u vazduhu neto to je podsealo na to
more. I vetar je ponekad donosio miris mora, a kada bi
dunula bura, jato galebova sputalo se klizei na okolna
polja, kao da trai utoite od stihije.
Slabana tela, uvek sam doivljavao poraze u
odnosu na druge deake, i u tranju i u vebanju na
trapezu. Uz to sam od roenja zamuckivao, zbog ega sam
bivao sve povueniji u ophoenju s ljudima. A svako je

znao i da sam dete iz hrama. Neki neobuzdaniji deaci su

me ismevali, podraavajui monaha kako, zamuckujui,
ita budistike sutre. U naoj lektiri bila je jedna pria u
kojoj se pojavljivao detektiv koji zamuckuje, pa su mi
deaci namerno itali delove iz te prie, i to naroito
glasno, primoravajui me da ih sluam.
Moje mucanje, razume se, stvaralo je prepreku
izmeu mene i spoljnjeg sveta. Uvek sam pri izgovoru
prvog glasa zastajao, teko mi je izlazio iz usta. Taj prvi
glas bio je neka vrsta kljua za vrata koja su odvajala moj
unutranji svet od spoljnjeg sveta, ali taj klju nikako da
se glatko okrene u bravi. Veina ljudi, zahvaljujui svom
tenom govoru, ostavljaju irom otvorena vrata izmeu
unutranjeg i spoljnjeg sveta, tako da vazduh slobodno
struji izmeu njih; meutim ja tu mogunost nisam imao.
Klju mi je bio potpuno zarao.
Dok se estoko napree da izusti onaj prvi glas,
mucavac podsea na ptiicu koja se koprca, lepetajui
krilima, u pokuaju da se iupa iz gustog lepka. A kada
se na jedvite jade konano oslobodi, onda je ve prekasno.
Naravno, bilo je prilika kada mi se inilo da spoljni svet
strpljivo eka, ne mrdnuvi ni prstom, dok se ja borim da
se iupam. Ali stvarnost koja eka na mene vie nije ona
svea stvarnost. Dok naposletku stignem do spoljnjeg
sveta, posle dueg koprcanja, uvek se naem u takvom
poloaju kao da je stvarnost trenutno promenila boju i
ispala iz ie... i uvek mi se isprei ona stvarnost koja je
izgubila svu sveinu kakva je, inilo mi se, upravo meni
odgovarala, i tada mc zapahne zadah ve natrule
stvarnosti.
Kao to se lako moe zamisliti, mladia kakav sam
bio ja, spopadaju dve oprene elje za isticanjem. U

priama sam voleo opise silnika. Uobraavao bih da sam

mucav, utljiv tiranin, iji podanici ive u veitom strahu,
drui na svaki mig mojeg oka i paljivo motrei da
uhvate svaku promenu na gospodarevu licu. Nije bilo
nikakve potrebe da svoju surovost opravdavam jasnim,
glatko izgovorenim reima. Ve sama moja utljivost
opravdavala je svaku svirepost. I tako sam, s jedne strane,
uivao u tome da u mislima kanjavam jednog po jednog
uitelja i kolskog druga, koji su me kinjili iz dana u dan,
dok sam, s druge strane, zamiljao sebe kao velikog
umetnika, obdarenog najistijom vizijom, i potpunog
gospodara svoga unutranjeg sveta. Moj spoljni izgled bio
je zaista bedan, ali zbog toga je moj unutranji svet bio
bogatiji od sveta ostalih. Zar nije bilo prirodno da mladi
sa nepopravljivom govornom manom zamilja sebe kao
potajno obdarenu linost? Oseao sam se kao da me negde
u ovom svetu oekuje velika misija, o kojoj jo nisam
nita znao.
U seanju mi je ostao ovaj dogaaj.
kola u Istonom Maizuruu imala je prostrano
dvorite; okruena blagim padinama, sastojala se od novih
svetlih zgrada.
Jednoga dana u maju, bivi uenik nae kole, koji
je tada ve bio student Pomorske mainske kole u
Maizuruu, imao je raspust i doao je da poseti svoju bivu
srednju kolu.
Bio je lepo pocrneo od sunca; ispod njegove
vojnike kape, duboko natuene na oi, trao je
impozantan nos bio je olienje pravog junaka, od glave
do pete. epurei se pred mlaim uenicima, priao je o
tekoama svog sadanjeg ivota pod strogom vojnikom

disciplinom. Ali o tom oskudnom i skuenom ivotu

priao je takvim tonom kao da govori o nekakvoj raskoi
i ekstravagantnosti. Svaki njegov pokret ruke i svaki
korak bili su puni drske oholosti, mada je, iako mlad, bio
potpuno svestan koliko je vano da istovremeno zauzme i
odreenu pozu skromnosti. Prsio se pod bluzom sa rubom
koji je bio ukraen iritima, poput pramane figure to
see morski povetarac.
Sedeo je na kamenim stepenicama kojima se silazilo
u kolsko dvorite. Oko njega se okupilo nekoliko mladih
uenika, koji su predano upijali sve to bi on rekao, dok je
u stepenastim batenskim lejama na padini cvetalo majsko
cvee lale, panska grahorica, bele i ute berberine,
krasuljak Nad njihovim glavama magnolija je irila
svoje grane sa bujnim belim pupoljcima.
I govornik i njegovi sluaoci bili su nepomini,
poput spomenika. A ja sam sedeo sam na klupi u dvoritu,
na udaljenosti od oko dva metra. To je bilo iz utivosti.
Tako utivo sam se ophodio i prema majskom cveu, i
prema toj uniformi punoj oholosti, i prema svim tim
zvonkim glasovima i veselom smehu.
Ali mladi junak je obraao vie panje meni nego
svojim oboavaocima. Jedini ja, po svoj prilici, nisam pao
niice pred njegovim dostojanstvom, i pomisao na to
pogodila je njegovu sujetu. Upitao je ostale kako mi je
ime, a zatim me pozvao:
Hej, Mizogui!
Prvi put je upravio pogled na mene. Zurio sam u
njega netremice, bez rei. U njegovom osmehu,
upuenom meni, bilo je neega nalik na laskanje uticajnog
oveka.

Pa, hajde, odgovori mi neto. Jesi li mutav?

Ja sam, ovaj, mu-mu-mu-mucav, odvratio je
jedan od njegovih oboavalaca umesto mene, dok su svi
pucali od smeha. Kako je bletavo delovao taj podrugljivi
kikot! inilo mi se da u tom svirepom smehu mojih
kolskih drugova tako karakteristinom za deake
njihovog uzrasta, ima neega blistavog poput odbleska
svetlosti na bokoru mladog lia.
ta, ti muca? Zato se ne upie u Pomorsku
mainsku kolu? To mucanje bi tamo batinama isterali iz
tebe za jedan dan!
Ni sam ne znam kako, najednom mi glatko izlete
jasan odgovor. Rei mi teno potekoe dok sam trepnuo,
bez i najmanjeg napora.
Neu da se upiem u tu kolu. Ja u biti svetenik.
Svi su zautali. Mladi junak se sagnuo, iupao vlat
trave pored svoje noge i stavio je u usta.
Hm, u tom sluaju, za izvestan broj godina doi e
red i na mene da te uposlim oko svog pogreba.
Te godine bio je ve poeo rat na Pacifiku.
...U tom trenutku se, nesumnjivo, u meni javila iskra
vidovitosti, neko saznanje da u mranom svetu ja stojim,
rairenih ruku, i ekam. A na kraju tog ekanja, i majsko
cvee, i uniforme, i kolski drugovi koji su me ismevali
svi e doi u moje rairene ruke. Bilo je to kao neka
spoznaja da sam obgrlio ceo svet, i da ga, naprosto, cedim
sve do korena... Ali takva spoznaja bila je suvie teka da
poslui kao izvor ponosa za deaka mojih godina.
Ponos mora biti neto lake, veselije, oiglednije,
blistavije. Hteo sam neto opipljivo. Hteo sam da izvor

moga ponosa bude neto to bi svi mogli da vide. Na

primer, kratki ma isturen na njegovom boku bio je upravo
tako neto.
Taj kratki ma, kome su se divili svi srednjokolci,
bio je odista predivan ukras. Prialo se da pitomci
Pomorske akademije imaju obiaj da njim u potaji otre
svoje olovke. To mi se inilo tako kicoki da se ma,
kao simbol neega toliko sveanog, namerno upotrebi za
jednu tako obinu sitnicu iz svakodnevnog ivota.
Pitomac je skinuo svoju pomorsku uniformu i
okaio je, sa pantalonama i belom kouljom, na belo
obojenu ogradu... Usred sveg onog cvea, odea je
odavala snaan miris mladieve znojave puti. Jedna pela
se prevarila i sletela na blistavu belinu koulje. Vojnika
kapa, ukraena zlatnim iritima, nala se na. stubu ograde;
kao da je na njegovoj glavi, bila je postavljena ba kako
treba, kao da je natuena duboko na oi. Pitomac je otiao
na teren za rvanje u zadnjem dvoritu, izazvan od mladih
uenika, da odmere snagu u japanskom sumo-rvanju2.
Taj prizor skinute i odbaene odee naveo me je na
pomisao da se nalazim pred grobom nekog velikana.
Bujno majsko cvee samo je jo pojaavalo to oseanje.
Vojnika kapa, iji je crni titnik bleskao na suncu, kao i
kratki ma i koni pojas, okaeni pored njega sve je to
bilo sada odvojeno od njegovog tela, ali je odisalo nekom
posebnom, lirskom lepotom. Sve je to bilo savreno kao i
moje seanje na njegov lik... I zaista, sve mi se uinilo kao
zaostavtina mladog junaka koji je otiao na borbeni
poloaj.
Osvrnuo sam se kako bih se uverio da unaokolo
nema nikoga. uo sam povike sa terena za sumo-rvanje.

Iz depa sam izvadio zarali perorez kojim sam zarezivao

olovke, privukao se ogradi, i na povrini prekrasnih crnih
korica maa napravio nekoliko runih zarezotina...
...Iz ovakvog opisa neko e, verovatno, izvesti
zakljuak da sam bio pesniki nastrojen deak. Ali do
dana dananjeg ne samo da nisam sastavio ni jednu jedinu
pesmu nego nisam zapisao nijednu beleku. Nedostajao
mi je podsticaj da nadmaim druge razvijajui neku
sposobnost kojom bih nadoknadio sve ono u emu sam
zaostajao.
Drugim reima, bio sam previe ponosan da bih
postao umetnik. Moj san da postanem tiranin ili veliki
umetnik ostao je samo san, i nije me obuzimala ni
najmanja elja da postignem neto prihvatajui se toga
ozbiljno.
Poto mi je jedini izvor ponosa bilo to to me drugi
nisu razumeli, nisam nikada bio pobuen da se izraavam
tako da bi me mogli razumeti. Smatrao sam da ono to
drugi mogu da vide nije sueno meni. Moja usamljenost
je narastala poput svinje koja se tovi.
Odjednom mi je pao na pamet jedan tragian
dogaaj u naem selu. Iako, u stvari, ni na koji nain
nisam bio upleten u taj sluaj, jo ne mogu da se
oslobodim oseanja da sam uestvovao u njemu.
Zbog tog dogaaja odjednom sam se naao suoen
sa mnogim pojavama: sa ivotom, telesnom poudom,
podvalom, mrnjom, ljubavlju sa svim moguim na
ovom svetu. Ali moje seanje je radije poricalo ili
zanemarivalo elemente uzvienog, koji su se skrivali u
svemu tome.

Dve kue dalje od doma moga strica ivela je lepa

devojka; zvala se Uiko. Imala je krupne, blistave oi.
Moda zato to je bila iz bogate porodice drala se oholo.
lako su je svi saletali, bila je usamljena, i niko nije mogao
da zna ta joj je na umu. Mada je Uiko, verovatno,
bila jo nevina, ljubomorne ene su irile razne glasine o
njoj, tvrdei, ak, da graa njenog tela pokazuje da e biti
neplodna ena.
im je zavrila devojaku srednju kolu, Uiko se
dobrovoljno prijavila da bude bolniarka u Pomorskoj
bolnici u Maizuru. Bolnica je bila toliko udaljena da je na
dunost mogla odlaziti biciklom. Ali, kako joj je posao
poinjao rano izjutra, polazila je od kue u svitanje dana,
u sam cik zore, vie od dva sata pre mog polaska u kolu.
Jedne veeri bio sam se predao mranom sanjarenju
o Uikinom telu, i nikako nisam mogao da zaspim; izvukao
sam se iz kreveta dok je jo bio mrak, obuo sportske patike
i uputio se u polutamu letnjeg praskozorja.
Nisam prvi put te noi sanjario o Uikinom telu.
Vizije to su mi povremeno navirale u glavu postepeno su
se ustalile i, poput zgusnutog fluida tih mojih misli,
utopile bi se u belu, rastegljivu, mranu senku, da bi,
konano, dobile oblike miriljave puti. Zamiljao sam
toplinu koju bi moji prsti osetili pri dodiru te puti. Oseao
sam onu gipkost, pod pritiskom mojih prstiju, i onaj cvetni
miris poput polenovog praha.
Trao sam pravo napred u tami praskozorja. Nisam
se spoticao na kamenie dok se u mraku preda mnom
otvarao slobodan put.
Doao sam do mesta gde se put irio, vodei ka
malom zaseoku Jasuoka. Tu je raslo veliko japansko drvo

kejaki. Stablo kejakija bilo je vlano od rose. Sakrivi se

iza stabla, ekao sam da iz zaselka naie Uiko na biciklu.
Nisam bio svestan ta treba da uradim kad je
doekam. Dotrao sam bez daha; ali sada, dok sam se
odmarao u senci kejaki-drveta, nisam ni sam znao ta
nameravam da uinim. Poto sam iveo gotovo bez
ikakvog dodira sa spoljnim svetom, kada bih jednom
uleteo u njega, zamiljao bih da e sve biti lako i da je sve
moguno.
Komarci su me peckali po nogama. uo sam kako
ponegde kukuriu petli. urio sam du puta. U daljini sam
ugledao neto belo i nejasno. Uinilo mi se da su to obrisi
i boja svitanja, ali to je bila Uiko.
Nazreo sam da je na biciklu, ija je prednja lampa
bila upaljena. Bicikl je beumno klizio. Istrao sam iz
senke kejaki-drveta i stao pred bicikl. Uiko je jedva uspela
da naglo zakoi.
U tom trenutku osetih da sam se skamenio. Moja
volja, moje elje sve se pretvorilo u kamen. Prekinula
se veza izmedu spoljnjeg sveta i moje unutranjosti, pa me
je spoljni svet opet neodoljivo obgrlio i bio neopozivo
prisutan. Ja koje se iskralo iz strieve kue, obuvi bele
sportske patike, i u tami praskozorja, ovim putem,
dotralo u senku kejaki-drveta, to ja naprosto je
primoralo moje unutranje bie da savlada tu razdaljinu u
punom trku. Obrisi seoskih krovova, koji su se jedva
nazirali u osvitu zore, tamno drvee, crni vrhovi planine
Aoba, ak i sama Uiko, tu, pred mojim oima, izgledali su
mi strani i potpuno nestvarni. Ne ekajui da se ja
osvestim, neko je svemu tome nametnuo stvarni lik; i ta
besmislena, ogromna, potpuno mrana stvarnost bila mi

je naturena i pritiskivala me takvom teinom kakvu jo

nikada do tog trenutka nisam iskusio.
Kao i obino, pomislio sam da me, sigurno, samo
rei mogu spasti iz te situacije. To je bila meni svojstvena
zabluda. Kad god je bila potrebna akcija, ja sam se
zamajavao reima. Poto su mi rei s velikom mukom
izlazile iz usta, toliko bih se usredsredio na njih da bih
zaboravio na svaku akciju. inilo mi se da akcija, ta
blistava arolikost, mora uvek biti propraena isto tako
blistavim i arolikim reima.
Nisam gledao ni u ta, dok je Uiko, koliko se seam,
u poetku uplaena, jedva shvativi da sam to ja, gledala
samo u moja usta. Gledala je u tu glupu i mranu rupu,
besmisleno iskrivljenu, u polutami svanua, u tu bezlinu
malu rupu, prljavu poput jazbine neke ivotinjice u polju
gledala je samo u moja usta. A kad se uverila da iz njih ne
moe da izae ni mrvica snage koja bi uvrstila moju vezu
sa spoljnim svetom, kao da joj je laknulo.
Za ime boga! ta ti pada na pamet? I to tebi,
mucave! rekla je Uiko, glasom punim ednosti i sveine
kao jutarnji povetarac. Zazvonila je zvoncem na biciklu i
ponovo stala na pedala. Provezla se na biciklu mimo
mene, kao da zaobilazi kamen na putu. Iako na putu nije
bilo ni traga od ivog stvora, jo dugo je kroz udaljena
polja odzvanjalo podrugljivo zvonce, koje je Uiko
neprekidno pritiskala.
Te veeri, poto se Uiko poalila na mene, njena
majka je dola mome stricu. A on, obino tako blag,
okomio se na mene estokim prekorima. Proklinjao sam
Uiko, poelevi ak i njenu smrt; a nekoliko meseci

kasnije moja kletva se obistinila. Otada vrsto verujem u

mo ljudskog uroka.
I u snu i na javi prieljkivao sam Uikinu smrt. eleo
sam da nestane taj svedok moje sramote. Samo kad bi
iezao svedok, izgubio bi se i svaki trag moje sramote sa
lica zemlje. Svi ljudi su svedoci. Stoga, da nije drugih
ljudi, ne bi bilo ni sramote na ovom svetu. Uikin lik, iza
onih njenih oiju to su svetlucale kao voda u tami
praskozorja, dok je zurila u moja usta, za mene je
predstavljao svet ostalih ljudi svet drugih, koji nas
nikada ne ostavljaju same, ve su uvek spremni da budu
sauesnici ili svedoci naih zloina. Svi ljudi treba da
budu uniteni. Da bih mogao okrenuti lice suncu, ceo svet
mora biti uniten...
Dva meseca posle dana kada se alila na mene Uiko
je prestala da radi u Pomorskoj bolnici, ostala je kod kue.
U selu su se irile razne glasine. A onda, krajem jeseni,
izbio je skandal.
...Niko od nas nije ni sanjao da se u naem selu
skriva odbegli vojnik, dezerter iz mornarice. Iznebuha,
jednoga dana oko podne, doao je lan vojne policije u
ured nae seoske uprave. Ali kako nije bio redak sluaj da
se u selu pojavi vojna policija, niko nije obratio posebnu
panju na tu posetu.
Bio je vedar dan krajem oktobra. Kao i obino,
vratio sam se iz kole, uvee zavrio domai zadatak i
spremao se da legnem. Ba sam hteo da ugasim svetlo kad
sam, bacivi pogled kroz prozor, uo gomilu ljudi kako
tri seoskim putem, daui kao opor pasa. Siao sam niz
stepenice. I stric i strina su ustali iz kreveta, a jedan moj

kolski drug stajao je na ulazu i dovikivao nam irom

otvorenih oiju:
Eno, tamo, vojna policija je uhvatila Uiko!
Hajdemo da vidimo!
Uskoivi geta-klompe3, potrao sam. Po
prekrasnoj meseini, krstine pirinanih snopova bacale su
ovde-onde, na ponjevenim poljima, jasne senke po
zemlji.
Iza gusto zbijenog drvoreda video sam kako
promiu senke okupljenih ljudi. Uiko, u crnoj haljini,
sedela je na zemlji. Lice joj je bilo sasvim belo. Oko nje
su stajali etvorica-petorica vojnika iz vojne policije i
njeni roditelji. Jedan vojnik je drao u ruci nekakav
zaveljaj, moda upakovani ruak, i neto gnevno vikao.
Uikin otac se okretao, bacajui pogled as ovamo as
onamo, izvinjavao se vojniku, a onda grdio ker. Majka
je, zgrivi se, uala na zemlji i plakala.
Posmatrali smo taj prizor preko pirinanog polja
koje nas je razdvajalo od njih. Broj posmatraa se
postepeno poveavao, tako da su im se ve ramena
dodirivala u mukloj tiini. Iznad naih glava video se
mesec, majuan kao da je isceen.
Moj kolski drug mi je, apui na uho, objanjavao.
Uiko se, navodno, iskrala iz kue, nosei upakovani
ruak, i pola u susedno selo, kada ju je uhvatio jedan
vojni policajac koji je ekao u zasedi. Ona je oigledno
imala nameru da taj ruak odnese mornaru dezerteru.
Uiko i mornar zbliili su se dok je ona radila u Pomorskoj
bolnici. Ali, poto je Uiko zatrudnela, bila je otputena sa
posla. Pripadnik vojne policije sada ju je ispitivao gde se

skriva dezerter, ali je Uiko samo sedela nemo, ne

pomaknuvi se s mesta, tvrdoglava kao mazga...
A ja, ja sam samo netremice zurio u Uikino lice.
Liila je na uhvaenu enu pomuene svesti. Pod
meseinom, lice joj je izgledalo nepomino.
Jo nikada nisam video lice tako puno odbojnosti.
Smatrao sam da je moje lice neprihvatljivo za svet. Ali
Uikino lice je odbijalo svakoga. Meseina joj je
nemilosrdno obasjavala elo, oi, krivinu nosa, obraze, ali
njeno nepomino lice bilo je kao isprano svetlou. Da je
pomerila oi ili usta samo za santimetar, svet, koji se
trudila da odbije kao da je samo ekao na taj znak
jurnuo bi na nju da je osvoji.
Posmatrao sam taj prizor, zadravajui dah. Tu se
istorija prekidala, i to lice vie nita nije govorilo ni o
budunosti ni o prolosti. Ponekad viamo takvo lice
poput panja koji je ostao posle tek saseenog drveta. Iako
je presek stabla mlad, sve, pun soka i boje, njegov rast je
tu prekinut; na tom delu, koji nikako nije trebalo da bude
ogoljen, drvo je izloeno vetru i suncu; i na tom grubom
preseku drvo je odjednom otvoreno za svet koji prvobitno
nije bio njegov, pa zato njegova povrina, sa divno
izvajanim vlaknima, pokazuje svoje udesno lice. Lice
okrenuto ovom svetu ne da bi ga privuklo, nego samo da
bi ga moglo odbiti...
Nisam mogao odoleti pomisli da li e ikada vie,
dok god Uiko bude u ivotu, ili dok ja budem iveo, ja
koji sam je posmatrao, doi trenutak kada e njeno lice
biti tako divno kao to je bilo u ovom asu. Ali taj trenutak
nije trajao onako dugo kao to sam ja zamiljao. Prekrasni
izraz toga lica odjednom se izmenio.

Uiko je ustala. Uinilo mi se da sam u tom trenutku

video kako se smeje. Uinilo mi se da sam ugledao kako
su njeni prednji, beli zubi blesnuli na meseini. Vie nita
ne mogu da kaem o tom preobraaju njenog lica. Jer, kad
je Uiko ustala, lice joj se pomerilo sa meseine i utonulo
u senku drvea.
teta to nisam mogao da vidim taj preobraaj na
Uikinom licu u trenutku kad se opredelila za izdaju. Da
sam taj preobraaj mogao videti do najintimnijih
pojedinosti, moda bi se u mojoj dui rodila klica
spremnosti da opratam ljudima, da opratam svaku vrstu
ljudske rugobe.
Uiko je pokazala prstom na brdovite uvale Kavara
u susednom selu.
A, znai, on je u hramu Kongo! uzviknuo je onaj
iz vojne policije.
Tada je i mene obuzela neka detinjasta radost poput
praznikog raspoloenja. Pripadnici vojne policije su se
podelili u grupe, odluivi da opkole hram Kongo sa sve
etiri strane. Pozvali su i seljane da im prue pomo. Iz
zlurade radoznalosti i ja sam se, sa pet-est deaka,
pridruio prvoj grupi, kojoj je Uiko bila vodi. Zapanjila
me je samopouzdanost njenog vrstog koraka dok je,
okruena vojnicima, ila ispred nas putem obasjanim
meseinom.
Hram Kongo bio je veoma uveno mesto. Nalazio
se u brdovitoj uvali na oko petnaest minuta hoda od
zaseoka Jasuoka, i bio je poznat po svom kaja-drveu,
koje je zasadio princ Takaoka, i po prelepoj trospratnoj
pagodi koju je, navodno, podigao Hidari ingoro. Leti

smo esto dolazili tu da se brkamo pod vodopadom koji

se obruavao sa brda iza hrama.
Zid glavnog hrama dizao se uz obalu reke. Na
poruenim zidovima koje je prekrila zemlja bila je
izikala pampasova trava, i njeno belo klasje presijavalo
se u noi. Pored kapije glavnog hrama cvetale su sazanke4.
Pribliavali smo se u mukloj tiini, idui du reke.
Trebalo je popeti se jo do glavnog hrama Hongo.
Kada se pree preko mostia napravljenog od balvana, na
desnoj strani vidi se trospratna pagoda, na levoj se prua
umarak boje jesenjeg lia, a iz dubine ume die se
stotinu kamenih stepenika obraslih u mahovinu.
Stepenici, od mermera, bili su veoma klizavi.
Pre nego to smo stigli na drveni mosti, pripadnici
vojne policije se okrenue dajui naoj grupi znak da se
zaustavi. Pria se da je u drevno vreme tu bila Kapija
eve, koju su podigli uveni vajari Unkei i Tankei. Odatle
se pruala brdovita dolina Cuzura, koja je pripadala
hramu Kongo.
...Dah nam je zastao.
Vojnici su pourivali Uiko. Najpre je ona prela
preko mostia od balvana, a malo zatim i mi smo ga preli
za njom. Donji stepenici leali su u dubokoj senci, ali oni
na sredini i na vrhu bili su obasjani meseinom. Pritajili
smo se negde pri dnu stepenica. Lie, koje je poinjalo
da se kiti bogatim jesenjim bojama, izgledalo je crno na
meseini.
Navrh stepenica nalazio se glavni hram Hongo, a
odatle, ukoso levo, ilo se uzdignutom terasom do prazne
dvorane, koja je izgledala kao pozornica za odravanje
svetih igara kagura5. Ta prazna dvorana bila je sagraena

po uzoru na pozornicu hrama Kijomizu: bila je isturena

prema brdu i poduprta odozdo mnogim ukrtenim
stubovima i poprenim gredama ukopanim u brdo. Glavni
hram, uzdignuta terasa, i drveni okvir koji ju je podupirao
bili su isprani od kie i vetra, pa su blistali istom belinom
kostura. Kada se lie preliva od jesenjih boja, njihove
crvene nijanse divno se slau s tim belim kosturom
graevine; ali nou taj izbledeli drveni okvir, zahvaen
senkama i meseinom, izgleda tajanstveno i arobno.
Dezerter se, po svoj prilici, krio u dvorani iznad
terase. Vojnici su hteli da ga uhvate tako to e im Uiko
posluiti kao mamac.
Mi, svedoci tog hapenja, bili smo skriveni, bez
daha. Mada me je obgrlio hladan vazduh pozne
oktobarske noi, obrazi su mi goreli.
Uiko se sama popela uza stotinu pet mermernih
stepenika, s likujuim izgledom ludakinje... Izmeu crne
haljine i crne joj kose belasao se samo njen prekrasni
profil.
Pri sjaju meseca i zvezda, i u nonoj izmaglici,
usred obrisa brda koji su se graniili sa nebeskim svodom,
dotiui ga velianstvenim siluetama svojih iljastih
kedrova, usred prosenjenog arenila meseine i senki,
usred ruevina hrama, koje su se belasale, trei iz okolne
tame usred svega toga mene je opijala prozrana lepota
Uikinog izdajstva. Ta devojka bila je kadra da se penje
sama uz te bele, kamene stepenice, isturivi ponosno
grudi. Njena izdaja je bila kao i zvezde i mesec i iljasti
kedrovi. Drugim reima, ona je ivela u ovom svetu,
zajedno s nama, svedocima, upijajui prirodu koja nas je

sve okruavala. Penjala se uz te stepenice kao na

predstavnik.
Pritajivi dah, nesvesno sam razmiljao: Ovim
izdajstvom ona je, konano, prihvatila i mene. I sada ona
pripada meni!
...U izvesnim trenucima dogaaji se briu iz naeg
seanja. Jo i sada mi je pred oima lik Uike, koja se penje
uz onih stotinu pet kamenih stepenika obraslih
mahovinom. ini mi se da e se ona tako veno penjati uz
te stepenice.
Ali od tog trenutka ona se preobrazila u sasvim
drugo stvorenje. Moda je Uiko, uspevi se uz kamene
stepenice, jo jednom prevarila i mene, izdala nas sve
zajedno. Od tog trenutka ona vie nije sasvim odbacivala
ceo svet. A nije ga ni prihvatala u potpunosti. Podala se
nagonu iste strasti, spustila se na nivo ene koja se
predaje jednom jedinom mukarcu.
I zato mogu da se setim svega to se dalje zbilo
samo kao prizora urezanog u nekom starom kamenu...
Uiko je prela preko uzdignute terase i neto viknula u
tamu glavnog hrama. Pojavila se silueta oveka. Uiko mu
je neto govorila. Poto je u ruci drao pitolj, ovek ga je
uperio prema kamenim stepenicama i opalio. Vojnici su
odgovorili paljbom iz bunja pored stepenica. ovek se
ba spremao da jo jednom opali kada se Uiko okrenula i
poela da bei prema uzdignutoj terasi. ovek je ispalio
nekoliko metaka u njena lea. Uiko se sruila. ovek je
prineo cev pitolja svojoj slepoonici i opalio jo
jednom...
Najpre vojnici, a zatim i svi ostali, iskoili su iz
zaklona i pojurili uz stepenice, tiskajui se oko dva mrtva

tela. A ja sam ostao nepomian, skriven u senci jesenjeg

lia. Iznad glave mi je trao beli drveni kostur hrama,
ije su konstrukcije bile nagomilane jedna preko druge.
Bat ljudskih koraka, dok je gomila prelazila preko
uzdignute drvene terase iznad moje glave, lelujavo mi je
dopirao do uiju. Izukrtani snopovi svetlosti koje su
bacale rune lampe klizili su preko ograde terase i dopirali
sve do kronji sa crvenim jesenjim liem.
Oseao sam kao da se sve to dogaalo negde u
dalekoj prolosti. Oguglali, ljudi se uznemire tek kad
ugledaju prolivenu krv. U stvari, kada krv potee,
tragedija je ve okonana. Ni sam ne znam kad sam se
obeznanio. A kada sam se osvestio, svi su se ve bili
razili, zaboravivi potpuno na mene. Oko mene je sve
odzvanjalo od cvrkuta ptiica, a jutarnje sunce prodiralo
je duboko u bokore jesenjeg lia. Beli kostur graevine
iznad mene kao da je oiveo, presijavajui se na sunevoj
svetlosti. Smireno i gordo, hram se uzdizao svojim
praznim dvoranama u dolini prepunoj jesenjih boja.
Ustao sam, pipajui se po telu da se razbudim. Samo
je neka jeza ostala u meni. Ostala je samo ta jeza.
*
* *
Za vreme prolenog raspusta sledee godine otac je
doao u posetu stricu, obukavi svoju sveteniku mantiju
preko vojnike uniforme. Rekao je da e me povesti na
dva-tri dana u Kjoto. Tuberkuloza plua bila se jo
pogorala, tako da sam se zapanjio videvi koliko je otac
oronuo. Mada smo ga nagovarali da odustane od puta u

Kjoto, ne samo ja nego i stric i strina, otac nas nije sluao.

Kada sam docnije o tome razmiljao, shvatio sam da je
eleo, dok je jo iv, da me predstavi prvosveteniku u
hramu Zlatnog paviljona.
Poseta hramu Zlatnog paviljona, naravno, bila je
moj san ve mnogo godina, ali sada se nisam radovao
pomisli na taj put s ocem, koji bi, i pored svoje ivahnosti,
na svakoga ostavio utisak tekog bolesnika. Kako se
pribliavao trenutak kada u se, konano, prvi put suoiti
sa Zlatnim paviljonom, za kojim sam toliko udeo, u dui
mi je raslo izvesno kolebanje. Ma ta se desilo, Zlatni
paviljon je morao biti prelep. Zato sam uloio svu svoju
snagu i mo da zamislim lepotu Zlatnog paviljona, bez
obzira na njegovu stvarnu lepotu.
Znao sam o Zlatnom paviljonu onoliko koliko je to
mogao da shvati deak mojih godina. U jednoj
stereotipnoj knjizi o umetnosti proitao sam ovakvu
zabeleku o istoriji Zlatnog paviljona:
Aikaga Joimicu (1358 1408) preuzeo je palatu
Kitajama od porodice Sajoni i pretvorio je u velelepnu
graevinu. Glavne zgrade su budistike strukture
Riznica relikvija, Dvorana svete vatre, Dvorana za
ispovedanje i hram Hosui; zatim stambene prostorije, kao
to su inden, Dvorana gospodara, Dvorana za skupove,
kula Tenkjo, tornji Kohoku, Dvorana Izumi i paviljon
Kansecu. Riznica relikvija izvedena je najprefinjenije od
svih tih graevina, i docnije je prozvana Zlatnim
paviljonom. Teko je utvrditi kada je, u stvari, dobila
naziv Zlatni paviljon, ali ini mi se da je to bilo posle
nereda za vreme oinskog rata (14671477). U periodu
Bunmei (1469 1487) taj naziv bio je ve uao u
svakodnevnu upotrebu.

Zlatni paviljon je trospratna graevina sa tornjem,

koja se uzdie iznad svega i gleda na ribnjak u bati
(ribnjak Kjoko). Verovatno je zavrena oko pete godine
perioda od (1398). Prva dva sprata su graena u stilu
inden domae arhitekture i opremljena prozorskim
vratnicama na sputanje, dok se trei sprat sastoji od
etvrtaste stambene prostorije od osamnaest kvadratnih
stopa, izgraene u istom zen-stilu. U sredini su pomina
vrata, a s leve i desne strane prozorska okna u obliku
cvetova. Krov, pokriven empresovom korom, izgraen
je u Hokei stilu, sa bakarno-zlatnim feniksom na vrhu.
Dvorana Curi, u Sosei stilu, opet, sa kalkanskim krovom,
okrenuta je prema ribnjaku, prekidajui monotoniju
okolne arhitekture. Krov Zlatnog paviljona se blago
sputa, sa strehama za slivanje vode, a napravljen je od
prekrasnog drveta finih vlakana, tako da deluje i lako i
elegantno. To je remek-delo batenske arhitekture, u
kome se stil stambene graevine skladno uklapa u
budistiki stil. Na taj nain, hram odraava ukus Aikage
Joimicua, koji se s oduevljenjem ugledao na arhitekturu
carskog dvora, a, isto tako, hram savreno doarava
atmosferu toga perioda.
Posle Joimicuove smrti, prema njegovoj posmrtnoj
elji, Dvorana Kitajama pretvorena je u zen-budistiki
hram, koji je ostao poznat kao hram Rokuon. Docnije su
ove graevine preseljene na druga mesta ili su preputene
zubu vremena. Na sreu, preostao je jo samo Zlatni
paviljon...
Poput meseca na nonom nebu, Zlatni paviljon je
sagraen kao simbol mranih vremena. Stoga je bilo
neophodno da Zlatni paviljon mojih snova bude okruen
i sa svih strana pritisnut tamom. U toj tami, predivni, vitki

stubovi graevine odmarali su se spokojno i postojano,

zraei iznutra nekom pritajenom svetlou. I kakve god
mu epitete ljudi pridavali, predivni Zlatni paviljon mora i
dalje utljivo stajati onde, izlaui oima sveta svoju
tananu strukturu i podnosei tamu koja ga okruuje.
Razmiljao sam, opet, i o bakarno-zlatnom feniksu
na vrhu krova, koji je iz godine u godinu stajao izloen
vetru i kii. Ova tajanstvena ptica zlatne boje nikada nije
oglaavala zoru svojim kricima, niti je zamahivala krilima
zaista, inilo se da je, nesumnjivo, potpuno zaboravila
da je ptica. Ipak, bilo bi pogreno stei utisak da ona ne
izgleda kao da leti. Druge ptice lete kroz vazduh, dok je
ovaj zlatni feniks veno leteo kroz vreme na svojim
blistavim krilima. Vreme je udaralo u ta krila. Udaralo i
proticalo. A da bi leteo, feniks je ostajao nepomian, s
bleskom gneva u oima, podigavi visoko krila, dok mu
je perje u repu lepralo, i smelo ispruivi svoje zlatne
noge.
Kada sam tako razmiljao, inilo mi se kao da je
Zlatni paviljon neki prekrasan brod to morem vremena
plovi prema meni.
Ona knjiga o umetnosti opisivala je njegove zgrade
pune promaje, izbuenih zidova, to me je opet
podsealo na kostur broda. A ribnjak, nad koji se nadvio
taj trospratni, izletniki brod, izgledao mi je kao simbol
mora. Zlatni paviljon se probijao kroz beskrajnu no.
Plovio je morem unedogled, nepredvidljivim putanjama.
Po danu, taj udesni brod je sputao sidro, nevina izgleda,
preputajui se mnotvu posetilaca da ga razgledaju, a kad
bi se spustila no, okolna tama bi mu dala novu snagu, i
on bi otplovio sa krovom poput velikog, napetog jedra.

Ne bi bilo preterano ako kaem da je prvi stvarni

problem s kojim sam se suoio u ivotu bila lepota. Moj
otac je bio samo obian seoski svetenik, ovek oskudnog
renika, koji mi je jedino rekao da na ovom svetu nema
nita lepe od Zlatnog paviljona. Na pomisao da je lepota
ve nastala i postojala na tom meni nepoznatom mestu,
nisam se mogao osloboditi izvesnog nezadovoljstva i
oseanja nelagodnosti. Ako lepota odista tamo postoji,
onda to znai da je moj ivot neto po strani lepote.
Ali za mene Zlatni paviljon nikada nije bio samo
ideja ili pojam. Iako su mi ga zaklanjale planine na vidiku,
Paviljon je bio neto stvarno i u svako doba, samo ako
poelim, mogao sam otii i videti ga. Tako je lepota bila
odreeni objekat koji sam mogao dotai prstima i jasno
sagledati sopstvenim oima. Znao sam i verovao da, u
optem meteu i promenama na ovom svetu,
nepromenljivi Zlatni paviljon sigurno ostaje tamo.
Ponekad sam zamiljao Zlatni paviljon kao malu,
delikatnu rukotvorinu, koju bih mogao uzeti u ruku; drugi
put bih ga, opet, zamiljao kao ogromnu, udovinu
katedralu koja se uzdie u beskraj nebeskog svoda. Za
mene, deaka, pojam lepote nije bilo neto prikladno, ni
malo, ni veliko. I zato, kada bih ugledao majuan letnji
cvet kako zrai nestvarnim sjajem, okupan jutarnjom
rosom, inilo bi mi se da je lep kao Zlatni paviljon. Isto
tako, kada bih ugledao tmurne, munjama nabijene oblake
kako smelo nadvisuju brda s one strane, dok im se samo
krajevi presijavaju zlatnom bojom, i njihova
velianstvenost me je podseala na Zlatni paviljon.
Konano, dolo je dotle da ak, kad bih zapazio neko lepo
lice, na um bi mi padala metafora: lepo kao Zlatni
paviljon.

Bilo je to tuno putovanje. Voz na liniji Maizuru

iao je od Zapadnog Maizurua do Kjota, preko Ajabe,
zaustavljajui se na svim malim stanicama kao to su
Makura i Uesugi. Vagon je bio prljav, a kada smo stigli u
dolinu Hozu, ulazei iz tunela u tunel, u vagon je
nemilosrdno prodirao dim, posle ijeg naleta bi se otac
muno zakaljao.
Veina putnika je na neki nain bila povezana sa
mornaricom. Vagoni tree klase bili su puni ljudi koji su
se vraali iz posete svojim roacima podoficira,
mornara, mainaca i mornarikih pitomaca.
Kroz prozor sam bacio pogled na oblano, olovnoteko proleno nebo. Gledao sam mantiju koju je otac bio
obukao preko vojnike uniforme, pa grudi jedrih i
rumenih podoficira, koje kao da su poskakivale ispod
redova pozlaene dugmadi. Oseao sam se kao ukljeten
izmeu njih. Uskoro, kad napunim odreene godine, i ja
u biti pozvan u vojsku. Ali nije bilo sigurno da u, ako i
postanem vojnik, moi da ivim ispunjavajui savesno
svoje dunosti kao ovi podoficiri ispred mene. U svakom
sluaju, za sada sam sedeo na dve stolice, razapet izmeu
dva sveta. Iako sam bio jo tako mlad, u glavi, iza moga
runog, tvrdoglavog ela, bio sam svestan da su se svet
smrti, kojim je vladao moj otac, i svet ivota, koji su
predstavljali ovi mladi ljudi, posredstvom rata neumitno
meusobno pribliili. A ja u, verovatno, postati
posrednik izmeu ta dva sveta. A kada bih poginuo, bilo
bi sasvim jasno ma koji put da izaberem od dva koja
mi se pruaju, ishod bi bio isti.
Moje deatvo je bilo zamueno turobnim bojama.

Senka potpunog mraka stravino mi je pretila, dok

ni ovaj ivot, jasan kao dan, nije vie bio moj.
Pazei na oca kad god bi se zakaljao, povremeno
bih bacio pogled kroz prozor vagona na predeo oko reke I
lozu. Reka je bila tamnoplava, boje nekako teke poput
bakarnog sulfata to se upotrebljava u hemijskim opitima.
Kad god bi voz izaao iz tunela, dolina reke Hozu pojavila
bi se znatno udaljena od pruge, ili neoekivano blizu,
nadomak ruke. Okruen golim stenama, tamnoplavi tok
reke vijugao je unaokolo.
Otac je imao nekoliko uvaljanih loptica od isto
belog, kuvanog pirina u svom zaveljaju, ali se stideo da
ih izvadi pred drugima.
To nije pirina kupljen ispod ruke, govorio je
naglas da bi ga svi uli, dobio sam ga od svojih
parohijana. Mogu da ga jedem sa uivanjem i
zahvalnou.
Ali kada je, u stvari, poeo da jede, bio je u stanju
da proguta jedva jednu od ionako malih uvaljanih loptica.
inilo mi se kao da taj stari, zadimljeni voz ne ide u
pravcu grada. Imao sam utisak kao da se uputio ka stanici
smrti. A kada sam to pomislio, dim koji bi pokuljao u na
vagon kad god bismo uli u tunel mirisao mi je na
krematorijum.
... Uprkos svemu tome, kada sam konano stao pred
kapiju omon hrama Rokuon, srce mi je zatreperilo u
grudima. Sada u videti jednu od najlepih stvari na ovom
svetu.
Sunce je ve poelo da zalazi, i brda je obavijala
izmaglica. Nekoliko posetilaca prolo je kroz kapiju u isto

vreme kad i ja s ocem. Levo od kapije dizao se toranj,

okruen gustim spletom rascvetalih ljiva.
Ispred glavnog hrama rastao je veliki hrast. Otac je
stupio na ulaz u glavni hram i zamolio da ga prijave.
Stareina manastira je poslao poruku da je zauzet s jednim
posetiocem i zamolio nas da malo saekamo.
Dok ekamo, hajde da razgledamo Zlatni
paviljon, rekao je otac.
On je, po svoj prilici, eleo da meni, svome sinu,
pokae kako je ovde uticajna linost, pa je kroz ulaz za
posetioce krenuo bez ulaznice. Ali ovek koji je izdavao
ulaznice, i onaj koji je vernicima prodavao hamajlije, pa i
sakuplja ulaznica na kapiji sve su to bili novi ljudi,
odavno su se izmenili, i nije bilo onih od pre desetak
godina, kada je otac esto dolazio u hram.
Kada sledei put doem, sigurno e se opet svi
izmeniti, progunao je otac mrzovoljna izraza.
Ali ja sam osetio da otac vie nije verovao u taj
sledei put.
Ipak, pourio sam ispred oca, gotovo trei.
Namerno sam se tako ponaao da bih ostavio utisak
veselog deaka. (Samo u takvim prilikama kada sam
namerno izigravao neto odavao sam utisak neega
deakog.) A tada se Zlatni paviljon, o kome sam toliko
sanjario, ukazao preda mnom u svom pravom liku, koji
me je razoarao.
Stajao sam s ove strane ribnjaka Kjoko, a na drugoj
obali Zlatni paviljon je pokazivao svoju fasadu pod
zracima sunca na zalasku. Hram Sosei bio je upola
skriven, a malo dalje, s leve strane, Zlatni paviljon je
bacao savreni odraz na povrinu ribnjaka, po kome je

plivalo lie vodenih biljaka i soivica. Odraz Zlatnog

paviljona bio je savreniji i od samog paviljona. Pri
zracima sunca na zalasku on se prelivao u vodi i titravo
odbleskivao ispod streha na sva tri sprata zdanja. U
poreenju sa okolnom svetlou, odblesci unutranje
strane streha bili su suvie bletavi i jasni; uinilo mi se
da se Zlatni paviljon gordo naginje unazad, to me je
podsetilo na karikature enkin stila.
ta veli, je li lep? upitao je otac. Prvi sprat se
zove Hosuiin, drugi Coondo, a trei Kukjoo. Svoju
bolesnu, mravu ruku spustio mi je na rame.
Menjao sam ugao posmatranja nekoliko puta,
izvijajui vrat u raznim pravcima. Ali hram u meni nije
pobudio nikakva naroita oseanja. Bila je to,
jednostavno, stara, pocrnela, nekako malena trospratna
graevina. ak i feniks na krovu liio je na vranu koja se
tu spustila da se odmori. Ne samo da mi se nije inila lepa,
nego sam ak osetio nekakav nesklad i nemir. Pitao sam
se zar lepota moe da bude neto ovakvo, nimalo
privlano.
Da sam bio skroman deak, marljiv u uenju, ja bih,
pre nego to se ovako obeshrabrim, sebi zamerio to mi
nedostaje smisla za lepo i ukusa. Ali bol koji sam osetio
zbog toga to me je razoaralo ono od ega sam toliko
oekivao liio me je sposobnosti da drugaije razmiljam.
Palo mi je na pamet da se Zlatni paviljon, moda,
preruio u neto drugo kako bi sakrio svoju pravu lepotu.
Sasvim je moguno da lepota, da bi se zatitila od
posmatraa, nastoji da prevari one koji je posmatraju.
Trebalo je da priem blie Zlatnom paviljonu, da
otklonim prepreke koje su mi izgledale rune, pa da sve

ispitam, pojedinost po pojedinost, i da sopstvenim oima

sagledam sutinu njegove lepote. Ovakav stav je bio
sasvim prirodan, poto sam ja verovao samo u lepotu koju
ovek moe da vidi oima.
Sa izrazom pobonog potovanja otac me je poveo
kroz otvoreni hodnik hrama Hosuiin. Prvo sam pogledao
veto izraen model Zlatnog paviljona, zatvoren u
staklenoj vitrini. Taj model mi se svideo. tavie, on je
bio blii onakvom Zlatnom paviljonu kakav sam ja
zamiljao u svojim snovima. Posmatrajui tu savrenu
figuru Zlatnog paviljona, postavljenu u samom velikom
hramu, podsetio sam se na beskrajne veze koje se odnose
na injenicu da se u velikom kosmosu uvek nalazi njegova
kopija u malom. Sada sam prvi put opet mogao da
sanjarim. Da matam o malom, savrenom Zlatnom
paviljonu, jo manjem od ovog modela, kao i o Zlatnom
paviljonu beskrajno veem od pravog, toliko velikom da
bi u njega mogao stati gotovo ceo svet.
Ipak nisam ostao kao prikovan ispred tog modela.
Otac me je, zatim, odveo pred drvenu statuu Joimicua,
poznatu kao izuzetno nacionalno blago. Statua se nazivala
Rokuoninden-Miijoi, prema imenu koje je Joimicu
uzeo poto je obrijao glavu i postao svetenik.
I ova statua uinila mi se samo kao neka udna,
pranjava figura, u kojoj nisam mogao da vidim nikakvu
lepotu. Zatim smo se popeli na sprat u oondo, razgledali
smo slike na tavanici, pripisane Kano Masanobuu, na
kojima su bili prikazani aneli kako sviraju. Na najviem
spratu, zvanom Kukjoo, video sam jadne ostatke zlatnih
listia kojima je nekada bila prekrivena cela unutranjost
hrama. Nisam uopte nalazio niega lepog u svemu tome.

Naslanjajui se na krhku ogradu, zagledao sam se,

odsutan duhom, u povrinu ribnjaka obasjanog veernjim
suncem. Voda je izgledala kao zrcalo, kao starinsko,
bakarno ogledalo proarano patinom re, na koje je
neposredno padala senka Zlatnog paviljona. Veernje
nebo se odraavalo u vodi, duboko ispod vodenih biljaka
i soivice. To nebo se razlikovalo od veernjeg neba iznad
naih glava. Bilo je prozirno i puno jasne svetlosti, tako
da je iznutra i odozdo sasvim upijalo ovaj zemaljski svet,
dok je Zlatni paviljon tonuo u njega poput velikog sidra
od istog zlata, potpuno pocrnelog od re...
Stareina Tajama Dosen, vrhovni svetenik u
hramu, bio je oev prijatelj jo iz vremena kada su zajedno
studirali u nekom zen-budistikom hramu. Obojica su
proveli tri godine u hramu, ivei sve vreme u istoj sobi,
pa su se zbliili. Oba mladia su zajedno pohaala jo i
specijalni seminar u hramu Sokoku (koji je takoe bio
sagraen za vladavine oguna Joimicua) i, poto su
izdrali izvesne starinske procedure zen-sekte, bili su
primljeni u svetenike redove. tavie, kako mi je,
mnogo docnije, priao stareina Dosen jednoga dana kada
je bio dobro raspoloen, on i moj otac ne samo to su
provodili zajedno mukotrpne, asketske dane, uei da bi
postali svetenici, nego su, ponekad uvee, u vreme kada
je trebalo da pou na spavanje, preskakali zid hrama i
odlazili da za novac potrae ene i da se u drutvu zabave.
Nas dvojica, otac i ja, poto smo razgledali Zlatni
paviljon, vratili smo se na ulaz u glavni hram. Uveli su nas
i dugakim prostranim hodnikom sproveli do stareine,
koji je bio u velikoj itaonici, to je gledala na batu sa
uvenim starim borovima.

Sedeo sam uspravno i ukrueno u akoj uniformi,

podavijenih nogu, dok se otac, uavi u stareininu sobu,
odjednom opustio kao da je kod kue. Meutim, otac i
stareina, iako vaspitani u istoj zen-budistikoj koli, nisu
mogli biti razliitiji po izgledu. Otac, oronuo od bolesti,
izgledao je bedno, koa mu je bila sasuena i sva roava.
Nasuprot tome, stareina Dosen liio je na ruiasti peeni
kola. Na njegovom stolu stajala je gomila neotvorenih
paketa, asopisa, knjiga i pisama poslatih iz svih krajeva
zemlje, to je davalo utisak blagostanja koje vlada u ovom
hramu. Podigavi makaze debelim prstima, veto je
otvorio jedan od paketa.
To je kola koji je neko poslao iz Tokija, objasnio
je. Takvi se kolai danas retko viaju. Vie se, navodno,
ne prodaju u radnjama, nego se alju samo za armiju i
dravne slube.
Bili smo poslueni najfinijim japanskim ajem i
nekakvim evropskim kolaima koje jo nikada nisam jeo.
I kako sam bio sve nervozniji, sve vie mrvica
mojeg kolaa padalo mi je na izglaane pantalone od crne
lake tkanine.
Otac i stareina izraavali su negodovanje zbog
vojske i administracije koje daju podrku samo
intoistikim svetilitima, dok budistike hramove
zapostavljaju; i to ne samo da ih zapostavljaju nego ih, u
stvari, podvrgavaju pritisku; zatim su raspravljali o tome
kako bi bilo najbolje da se ubudue vode hramovi.
Stareina je bio gojazan ovek i, mada mu je lice,
naravno, bilo izborano, inilo se kao da mu je svaka bora
do samog dna lepo isprana. Lice mu je bilo okruglo, a nos
dugaak, to je ostavljalo utisak da se mast, koja mu se

slivala niz lice, tu nekako stvrdnula. Iako mu je lice

izgledalo dosta blago, obrijana glava davala mu je otar
izgled; inilo se kao da mu je sva putena energija
sakupljena u glavi, pa je delovala uasno ivotinjski.
Razgovor dvojice svetenika preao je sada na dane
seminarskih studija u zen-budistikoj koli. Ja sam
posmatrao jedriliasto borovo drvo u bati. Bilo je
oblikovano tako da su velike borove grane, naroitim
savijanjem, davale drvetu oblik jedrilice, a grane na
pramcu bile su sve usmerene tako da budu vie od
ostalih. Jedna grupa posetilaca je oigledno stigla upravo
pred zatvaranje hrama i do nas je dopirao agor ljudi iz
Zlatnog paviljona, s druge strane zida. Bat njihovih nogu
i njihovi glasovi tonuli su u vazduh prolene veeri:
umovi koji su dolazili od njih bili su meki i zaobljeni, bez
trunke otrine. Zatim se bat nogu povukao poput senke,
pa mi se uinilo da to zvui zaista kao bat nogu ljudskih
bia koja prelaze preko ove planete. Zagledao sam se u
feniksa na vrhu Zlatnog paviljona, koji je upijao svu
preostalu svetlost sutona.
Nego, ovo dete, zna... uvi oev glas, okrenuo
sam se prema njemu. U gotovo mranoj sobi, moj otac se
spremao da moju budunost poveri ocu Dosenu.
Mislim da neu jo dugo iveti, ree otac, pa bih
te zamolio da se postara za ovo dete kad tome doe
vreme.
Otac Dosen, mada naviknut da u takvim prilikama
kae poneku utenu re, sada nije rekao nita u tom
smislu, nego je odgovorio jednostavno:
Dobro, ja u se ve pobrinuti za njega.

- Na moje iznenaenje, njih dvojica se zatim

upustie u veselo askanje i prianje anegdota o smrti
raznih uvenih svetenika. Jedan od njih je umro rekavi:
Ah, ne umire mi se! Drugi je zavrio svoj ivot sa
Geteovim reima: Jo svetlosti! Neki uveni svetenik,
navodno, do poslednjeg daha prebrojavao je novac koji je
pripadao hramu.
Za veeru su nas posluili jelom koje budisti
nazivaju lekom, a onda smo se dogovorili da te noi
prenoimo u hramu. Posle veere sam nagovorio oca da
jo jednom poemo i razgledamo Zlatni paviljon, jer se
mesec bee pojavio na nebu.
Uzbuen zbog ponovnog susreta sa stareinom
posle toliko godina, otac je bio prilino iscrpen; ali kada
je uo da sam pomenuo Zlatni paviljon, iziao je za
mnom, teko diui i oslanjajui se na moje rame.
Mesec se digao iznad ivice planine Fudo. Zlatni
paviljon je bio obasjan meseinom sa zadnje strane.
inilo se kao da graevina prikuplja svoju tamnu, sloenu
senku i da se predaje tiini; samo okviri prozora Kato stila
u Kukjoou proputali su u zgradu glatke senke od
meseine. Kukjoo nije imao sve zidove, pa se inilo kao
da je u njemu nastanjena sama bleda meseina.
Sa ostrva Aivara dopirali su krici nonih ptica koje
su poletale, tamo u daljini. Oseao sam teinu oeve
mrave i tanke ruke na svom ramenu. Bacivi pogled na
to rame, ugledao sam kako se oeva ruka na meseini
pretvorila u ruku kostura.
*
* *

Posle mog povratka u Jasuoku, Zlatni paviljon, koji

me je onoliko razoarao kada sam ga prvi put ugledao,
poeo je u mojoj dui da oivljava svoju lepotu iz dana u
dan, dok na kraju nije postao jo lepi od onog Zlatnog
paviljona kakav je bio pre nego to sam ga video. Ne bih
mogao rei odakle je poticala ta lepota. ini mi se da se
ono to sam gajio u snovima pretvorilo u stvarnost, i da je
sada sluilo kao podsticaj za dalje snove.
Vie nisam traio iluziju Zlatnog paviljona u
predelima i stvarima oko sebe. Postepeno, Zlatni paviljon
je poeo da ivi dublje i vre u mome biu. Svaki njegov
stub, prozori Kato stila, krov, feniks na njegovom vrhu,
lebdeli su mi jasno pred oima, kao da bih mogao da ih
dodirnem rukama. I najmanji deli strukture savreno se
slagao sa celokupnom, sloenom gradnjom. Bilo je to kao
kad ovek uje nekoliko nota odreene muzike pa mu
kroz duu zabruji itava kompozicija: koji god deli
Zlatnog paviljona da sam zamislio, celokupna graevina
bi odjekivala u meni.
Istina je, oe, to ste mi rekli Zlatni paviljon je
neto najlepe na ovom svetu, napisao sam prvi put u
pismu ocu. im me je doveo u strievu kuu, otac se
vratio u svoj hram na samotnom, zabaenom rtu.
Kao odgovor na moje pismo, stigao je telegram od
majke sa veu da je otac pretrpeo teak izliv krvi u mozak
i da je umro.

DRUGA GLAVA
Sa oevom smru doao je kraj mom pravom
detinjstvu, i uvek sam se udio to je to moje detinjstvo
prolo bez ikakvog saoseanja za ljude. A kada sam
shvatio da nisam nimalo oaloen zbog oeve smrti, to
uenje se pretvorilo u nekakvo oseanje nemoi koje se
vie ne bi moglo ni nazvati uenjem.
Pohitao sam u selo; ali kada sam stigao, otac je ve
leao u mrtvakom sanduku. U stvari, peice sam odjurio
do Uuire, a odatle se brodom odvezao du zaliva do
Nairiu, i to je potrajalo ceo dan. Bilo je to ba u periodu
toplog vremena pred kinu sezonu, i sunce je prilo iz
dana u dan. Poto sam, najzad, i ja video oevo telo,
koveg su odneli u krematorijum na pustom rtu, a le
spalili na morskoj obali.
Smrt seoskog svetenika je veliki dogaaj, veliki
zato to je od posebnog znaaja. Svetenik je, tako rei,
stoer duhovnog ivota u svom kraju, uvar ivota svojih
parohijana, ovek kome je poverena njihova sudbina i
posle smrti. A sada je upravo taj ovek umro u hramu. To
je dokazivalo da je on do kraja ivota ostao veran svojoj
dunosti; kao da je taj ovek koji je druge uio kako da
umru, izvodei javnu demonstraciju ina umiranja,
nekakvom grekom i sam umro: sve je to delovalo kao
nepredviena sluajnost.
Oev koveg je, u stvari, poloen na najpogodnije
mesto, kao da su ve bile izvrene sve mogue pripreme
za njegovo odnoenje. Moja mati, mladi svetenik i
parohijani plakali su stojei ispred kovega. Mladi
svetenik je itao sutre6 neveto i zbunjeno, kao da jo i

sada oekuje uputstva od oca, mada je on leao pred njim

u kovegu.
Oevo lice bilo je utonulo u prvo letnje cvee. A
cvee, jo svee, delovalo je nekako opojno i neprijatno.
inilo se kao da se ono naginje i viri u dubinu bunara. Jer
lice mrtvaca tone beskrajno duboko ispod povrine na
kojoj je ivelo, ostavljajui na nas preivele samo utisak
maske okrenute prema nama; u stvari, ono tone tako
duboko da se vie nikada nee moi da izvue na
povrinu. Lice mrtvaca nam govori, bolje od iega drugog
na svetu, koliko smo svi daleko od fizike supstancije, i
koliko je nemoguno da je dodirnemo rukom ili, bar, da
shvatimo njeno postojanje. Bilo je to prvi put to sam se
naao u situaciji u kojoj se duh, suoen sa smru, pretvorio
u obinu fiziku supstanciju; i tada sam osetio da,
konano, poinjem postepeno da shvatam zato mi
majsko cvee, sunce, moj radni sto, kolska zgrada,
olovke sve fizike supstancije zato mi sve to
izgleda toliko hladno kao da postoji negde veoma daleko
od mene.
Majka i parohijani posmatrali su me pri tom
poslednjem susretu s ocem. Ali moje tvrdoglavo srce nije
prihvatalo tu analogiju sa svetom ivih koju podrazumeva
re susret. Jer to nije bio susret, nego sam ja,
jednostavno, gledao u oevo mrtvo lice.
Le samo posmatramo. I ja sam samo gledao. Svest
da je posmatranje, to jest in gledanja u nekoga bez ikakve
naroite misli, kao to ovek obino gleda, u tolikoj meri
dokaz privilegije ivih bia, ali da to isto posmatranje
moe da bude i izraz svireposti sve je to za mene tada
bilo jedno upeatljivo i novo iskustvo. I tako sam kao
deak, koji nikada nije glasno pevao, niti jurio unaokolo

viui na sav glas, uspeo da shvatim injenicu da sam iv

i da postojim.
Mada mi je umnogome nedostajalo moralne
hrabrosti, nisam bio nimalo postien kad sam
oaloenima okrenuo svoje vedro i neuplakano lice.
Hram je bio na jednom grebenu iznad morske obale,
okrenut moru. Ispred pogrebne povorke, nad puinom
Japanskog mora, komeali su se letnji oblaci zatvarajui
mi vidik.
Svetenik je poeo da izgovara posebnu zen-sutru
koja se peva prilikom nestajanja tela umrlog, i ja sam mu
se pridruio. Glavna prostorija u hramu bila je mrana.
zastava obeena izmeu stubova, cvee to je ukraavalo
glavni oltar, nepomina kadionica i vaze sa cveem sve
je bilo blistavo, prelivalo se u odblescima svetlosti koju
su irile sveane, tanke votane sveice. Povremeno bi se
javio daak vetra s mora, nadimajui rukave moje
svetenike mantije. I dok sam izgovarao sutre,
neprekidno sam bio svestan izgleda letnjih oblaka koji su
usecali otre odbleske u uglove mojih oiju.
Jaka svetlost koja je dolazila spolja, izvan hrama,
obasjavala mi je jednu stranu lica. Kako je samo sijala
prava sablazan!
Kada je pogrebna povorka bila na svega nekoliko
stotina metara od krematorijuma, iznenada je naiao
pljusak. Na sreu, nali smo se ba ispred kue nekog
blagonaklonog parohijana, pa smo mogli da se sklonimo
od kie i mi i koveg. Kia nije prestajala, niti je bilo i
najmanjeg znaka da e uskoro prestati. Povorka je ipak
morala da produi svojim putem. Pre toga je svakome

dato poneto da se zatiti od kie, koveg smo pokrili

ceradom, i nastavili da ga nosimo do krematorijuma.
Krematorijum se nalazio na maloj, kamenitoj plai,
na rtu isturenom u more jugoistono od sela. Poto se pri
spaljivanju dim odatle nije irio do sela, odvajkada je, ini
mi se, to mesto bilo upotrebljavano za spaljivanje mrtvih.
More je bilo naroito burno sa te strane. Dok su
veliki talasi nadolazili, diui se i obruavajui, kine kapi
su se neprekidno zabadale u uzburkanu povrinu vode.
Sumorna kia je tiho i bez prestanka probijala povrinu
mora. Ovde-onde nalet vetra bi odjednom naneo kiu na
golo stenje. Tada bi bele stene pocrnele kao da su polivene
crnim tuem.
Proavi kroz tunel, stigli smo do mesta gde se
spaljuju mrtvi. Dok su radnici pripremali drva za lomau,
mi smo ostali u tunelu da se zaklonimo od kie.
Nisam mogao da vidim kako izgleda samo more.
Videli su se samo talasi, crno stenje i kia. Dok su radnici
prelivali uljem koveg od lakog drveta, kia ga je zasipala
tako da je izgledao kao ovlaena kora nekog stabla.
Tada su ga zapalili. Ulje se delilo u ogranienim
koliinama, ali poto je ovo bio pogreb svetenika, uspeli
su da dobiju dovoljnu koliinu. Borei se s kiom,
plameni jezici su se dizali, parajui vazduh kao da neko
pucketa biem. ak i na dnevnoj svetlosti prozrani obrisi
plamenih jeziaka jasno su se ocrtavali u gustom dimu.
Dim je kuljao u debelim i tmurnim oblacima koji su,
noeni vetrom, malo-pomalo odmicali ka strmim
grebenima na morskoj obali; posle izvesnog vremena
plamen je sam od sebe liznuo uvis i gipko se izvio, uprkos
kii.

Odjednom se zauo straan prasak kao da se neto

lomi. Poklopac kovega je odskoio i otvorio se.
Pogledao sam majku, koja je stajala pokraj mene,
drei u rukama brojanice. Lice joj je bilo strano
ukrueno; izgledalo je tako sitno i zgreno da se oveku
inilo kao da bi mu moglo stati u aku.
*
* *
Prema oevim eljama, otiao sam u Kjoto i postao
manastirski ak u hramu Zlatnog paviljona. Bio sam
primljen u svetenike redove po preporuci stareine
hrama. On je za mene plaao kolarinu, a ja sam mu,
zauzvrat, bio pomonik, posluivao ga i obavljao kune
poslove. Drugim reima, bio sam u poloaju uenika koji
kod nekoga stanuje i hrani se, uz obavezu da svrava sve
poslove u kui.
Ubrzo posle stupanja u slubu, poto je i strogi redar
iz nae spavaonice pozvan u vojsku, shvatio sam da su u
hramu ostali samo starci i veoma mladi ljudi. Iz vie
razloga uveliko mi je laknulo kada sam doao u hram.
Vie mi se niko nije rugao to sam svetenikov sin, kao
nekada kolski drugovi dok sam iveo kod kue, jer su
ovde svi bili u istom poloaju... Jedina razlika bila je u
tome to sam ja mucao i to sam bio runiji od ostalih.
Prekinuvi kolovanje u srednjoj koli u Istonom
Maizuruu, na intervenciju oca Tajame Dosena, preao
sam u srednju kolu akademije Rinzai da nastavim
kolovanje do mature. Trebalo je da poem u novu kolu

u jesenjem semestru, za nepunih mesec dana. Ali znao

sam da u, im ponem pohaati novu kolu, biti
mobilisan za prinudni rad u nekoj fabrici. Sada sam bio
suoen s novim ivotnim okolnostima, dok mi je
preostajalo jo nekoliko nedelja letnjeg raspusta. Letnji
raspust u vreme moje alosti, neobino tuan letnji raspust
u poslednjoj fazi rata 1944. godine... Moj ivot
manastirskog daka tekao je glatko i, kada se osvrnem
unazad i prisetim svega, ini mi se da mi je to bio
poslednji pravi raspust u ivotu. Jo mi u uima jasno
odzvanja pesma letnjih cvraka.
... Zlatni paviljon, koji sam opet posmatrao posle
nekoliko meseci, spokojno se odmarao u svetlosti poznog
leta.
Kako sam tek bio stupio u svetenstvo, glava mi je
bila svee obrijana. inilo mi se kao da mi vazduh vrsto
obuima glavu; imao sam udno oseanje opasnosti, kao
da su misli u mojoj glavi u dodiru sa pojavama spoljnog
sveta preko njihove jedne jedine osetljive i nene
membrane.
Kada bih pogledao navie, prema Zlatnom
paviljonu, s tom svojom novom glavom, inilo mi se da
on prodire u mene, ne samo kroz moje oi ve i kroz moju
glavu. Oseao sam se kao kad mi se glava na suncu
zagreje, a na veernjem povetarcu odjednom rashladi.
Zlatni paviljone! Doao sam napokon da ivim
pored tebe! aptao sam u sebi, prestajui za asak da
istim lie. Ne mora to da bude odmah, ali jednoga dana
postani mi prijatelj i otkrij mi svoje tajne. Tvoja lepota
kao da mi za dlaku izmie: na pragu sam da je jasno
sagledam, ali opet ne mogu da je vidim. Molim te dopusti

mi da uvidim pravu lepotu Zlatnog paviljona jo pre nego

to vidim njegovu sliku u svojoj mati. tavie, ako si
zaista toliko lep da se nita na svetu ne moe porediti s
tobom, molim te reci mi zato si tako lep i zato mora da
bude lep.
Toga leta inilo se da se Zlatni paviljon koristi loim
ratnim vestima, koje su nam pristizale iz dana u dan, kao
nekom vrstom prevlake na poleini ogledala, u kome se
on ogledao blistaviji nego ikad. U junu se amerika vojska
ve iskrcala u Sajpanu, dok su saveznike trupe nadirale
preko ravnica Normandije. Broj pristalica drastino se
smanjio, a Zlatni paviljon kao da je uivao u toj
usamljenosti i tiini.
Bilo je sasvim prirodno to rat i pometnja, gomile
leeva i obilje prolivene krvi samo jo vie istiu lepotu
Zlatnog paviljona. Jer, u prvom redu, taj hram je i bio
podignut na pometnjama, sagradili su ga mnogi vlasnici
neiste savesti, medu kojima je bio i jedan vojskovoa.
Nesklad koji pokazuju tri sprata te graevine, a u emu
istoriari umetnosti vide samo stapanje raznih stilova,
nesumnjivo je prirodan, nastao iz traganja za stilom koji
bi iskristalisao sav okolni nemir. Da je, umesto toga,
sagraen u jednom odreenom stilu, Zlatni paviljon ne bi
bio u stanju da savlada i izdri sve nemire, nego bi se,
svakako, ve odavno sruio.
... U svakom sluaju, kad god bih zastao u ienju,
sa metlom u ruci, pogleda upravljena navie, posmatrajui
Zlatni paviljon, inilo mi se da je najvee udo to to ta
graevina zaista postoji, tu preda mnom. Zlatni paviljon
koji sam video kada sam proveo samo jednu no ovde,
tokom one prve posete s ocem, nije na mene ostavio takav

utisak. A sada mi je bilo teko da poverujem da e mi

Zlatni paviljon, jo mnogo godina, stalno biti pred oima.
Kada sam razmiljao o njemu, dok sam jo bio u
Maizuruu, inilo mi se da hram neprekidno stoji u jednom
uglu Kjota; ali sada, kad sam doao da ivim ovde,
pojavljivao bi mi se pred oima samo kada sam ga stvarno
gledao; a dok sam spavao u glavnoj dvorani, prestajao bi
da postoji. Zbog toga sam vie puta na dan odlazio da
bacim pogled na Zlatni paviljon; emu su se moji drugovi,
manastirski aci, samo smejali. I ma koliko puta ga
pogledao, uvek bih osetio zaprepaenje to je on stvarno
tu; a kada bih se posle dueg posmatranja vratio u glavnu
dvoranu i kada bih se, zatim, iznenada okrenuo i ponovo
pogledao, uinilo bi mi se da je njegovo oblije nestalo
poput Euridike.
Kada sam zavrio ienje oko Zlatnog paviljona,
otiao sam na brdace iza hrama da izbegnem zrake
jutarnjeg sunca, koje je postepeno sve jae grejalo, i popeo
se stazom prema Jukateiju. Bilo je to vreme pre otvaranja
kapije hrama, pa jo nigde nije bilo ni ive due.
Formacija lovakih aviona, verovatno iz vazduhoplovne
eskadrile u Maizuruu, preletela mi je iznad glave,
sputajui se sasvim nisko nad Zlatni paviljon, i nestala u
daljini, ostavljajui za sobom potmuli zvuk motora.
U brdima iza hrama leao je usamljen ribnjak
prekriven soivicom, koji se zvao Jasutamizava. Usred
ribnjaka uzdizalo se ostrvce, na kome je stajala
irahebizuka kamena kula od pet spratova. Jutarnji
vazduh bio je pun cvrkutavog avrljanja ptiica, koje se
nisu videle iako je ceo umarak odzvanjao od njihovih
glasova.

Zemljite oko ribnjaka bilo je obraslo gustom

letnjom travom. Niska ograda odvajala je stazu od trave,
a pored ograde leao je deak u beloj koulji. U blizini, uz
nisko javorovo drvo, bile su prislonjene grabulje od
bambusa.
Deak se digao tako naglo da mi se uinilo kao da
je probio rupu u mekom letnjem vazduhu to je lebdeo
oko nas; kad me je video, samo je izustio:
A, to si ti?
Ba prethodne veeri upoznao sam se s tim
deakom, koji se zvao Curukava. Dolazio je iz bogatog i
poznatog hrama u tokijskom predgrau. Porodica je za
njegovo kolovanje plaala prilinu svotu novca, slala mu
izdaan deparac i snabdevala ga namirnicama; on je,
jednostavno, u Zlatni paviljon bio primljen preko izvesne
veze sa stareinom, kako bi iskusio manastirski reim
kojem podleu svi obini manastirski aci. Za letnji
raspust bio je otiao kui, a vratio se ponovo u Kjoto
prethodne veeri.
Teno je govorio savrenim tokijskim narejem.
Trebalo je da se te jeseni upie u srednju kolu akademije
Rinzai, u isti razred kao i ja, i ve prole noi zbunio me
je svojim brzim i veselim govorom.
Pa i sada, kad me je presreo reima: A, to si ti?
izgubio sam mo da ita izustim. Meutim, on je, ini se,
moje utanje protumaio kao neku vrstu njemu upuene
kritike.
U redu je to, ne brini. Ne moramo ba tako
revnosno da istimo. Ionako e se sve isprljati kad dou
posetioci, a i njih je u poslednje vreme sve manje.

Glasno se zasmejah. Taj moj bezazleni smeh, koji

bi mi se katkad nesvesno oteo, kao da bi odobrovoljio
moje sagovornike i izazvao njihovo prijateljsko
raspoloenje prema meni. Na taj nain nisam ba uvek
mogao biti odgovoran za opti utisak koji sam ostavljao
na druge ljude.
Prekoraivi ogradu, seo sam pored Curukave. On
se opet pruio na leda, ruke je podmetnuo pod glavu, te
sam primetio kako mu je spoljna strana ruke prilino
opaljena suncem, dok je unutranji deo toliko beo da mu
se kroz kou naziru vene. Zraci jutarnjeg sunca prodirali
su kroz drvee, rasipajui svetlozelene senke po travi.
Nagonski sam osetio da ovaj deak svakako ne voli Zlatni
paviljon koliko ja. Jer moje oduevljenje za hram poticalo
je, pre svega, od moje runoe.
ujem da ti je otac umro, rekao je Curukava.
Da.
Curukava je brzo skrenuo pogled u stranu i, ne
trudei se nimalo da prikrije koliko je obuzet svojim
deakim razmiljanjem, nastavio:
Bie da ti toliko voli Zlatni paviljon zato to te on
podsea na oca, ha? Mislim, na primer, kada ga gleda,
podsea te na to koliko ga je tvoj otac voleo.
Godilo mi je to ta njegova donekle tana
pretpostavka nije izazvala nikakve promene na mom
ravnodunom licu. Oigledno, Curukava se zabavljao
preciznim razvrstavanjem ljudskih oseanja u male,
sreene fioice koje je drao u svojoj sobi, poput deaka
koji uiva u sreivanju raznih primeraka insekata, da bi ih
povremeno sa uivanjem vadio, uputajui se u jo
praktinije eksperimentisanje.

Sigurno si bio veoma tuan kad ti je otac umro, zar

ne? Zato izgleda tako usamljen. Razmiljao sam o tome
od sino, kada smo se prvi put sreli.
Njegove primedbe nisu u meni izazvale ni najmanju
odbojnost. Naprotiv, njegov utisak da izgledam usamljen
dao mi je izvesnu slobodu i spokojnost, tako da su mi rei
same navrle na usta:
Nema tu niega tunog, da zna.
Nabravi obrve, koje su bile toliko dugake da su
mu prosto smetale, Curukava me je pogledao.
ta?... Znai, ti si mrzeo oca? Ili ga, u najmanju
ruku, nisi voleo?
Nisam se ni zbog ega na njega ljutio, a nisam ga
ni mrzeo.
Pa zato, onda, nisi tuan?
Ni sam ne znam zato, ali eto...
Ne shvatam.
Suoen s ovom ozbiljnom dilemom, Curukava se
uspravio i seo na travu.
Da ti se, sluajno, nije desilo neto jo tunije?
Zaista ne znam, odgovorio sam.
im sam to rekao, pomislio sam zato toliko
uivam da izazivam nedoumicu u duama drugih? to se
mene tie, tu nije bilo ni trunke sumnje. Stvar je bila
sasvim oigledna: patio sam zbog svog mucanja. Moja
oseanja se nikada nisu ispoljavala na vreme. Stoga mi se
inilo kao da su smrt moga oca i moja tuga dve odvojene
stvari, koje nemaju nikakve veze i nimalo ne utiu jedna
na drugu. I najmanja razlika u vremenu, malo zakanjenje
u doivljavanju, nepobitno su vraali oseanja i dogaaje

koje sam doiveo u njihova nepovezana stanja, a ona su,

to se mene tie, verovatno bila njihova osnovna stanja.
Kada sam bivao tuan, tuga bi me iznenada obuzimala,
verovatno bez veze s nekim dogaajem i bez ikakvog
razloga; nije bilo nekakvog uzroka ili motiva...
... I opet, na kraju, nisam bio u stanju da objasnim
sve to svom novom prijatelju, koji je sedeo naspram mene.
Najzad se Curukava nasmejao.
Pa ti si, bogami, pravi udak!
Pod belom kouljom, stomak mu se tresao od
smeha. Zraci sunca koji su prodirali kroz zanjihano granje
ispunili su me sreom. Moj ivot je bio izbrazdan poput
nabora na koulji ovog deaka. No, mada naborana, kako
je ta njegova koulja od beline sijala na suncu! Moda je
tako bilo i sa mnom?
Zanemarujui spoljni svet, ovaj zen-budistiki hram
je nastavio da ivi prema ustaljenoj tradiciji zen-budizma.
Poto je bilo leto, uvek smo ustajali najkasnije u pet sati.
Ustajanje iz postelje bilo je poznato kao poetak
reima. im bismo ustali, poele bi jutarnje vebe, u
izgovaranju sutri. To se nazivalo trostrukim
ponavljanjem, i mi smo ih recitovali tri puta. Posle toga
istili smo unutranjost hrama i prali pod. Zatim bi doao
doruak, takozvani obrok pirinane kae. Jeli smo
pirinanu kau i sluali itanje specijalne sutre za obrok
pirinane kae:
Deset aica kae
sluimo dobro ljudima,
izvravamo dunosti i ne skreemo s Puta,

uivamo u proiavanju svesti.

Izgovorivi tu sutru za obrok pirinane kae, pojeli
bismo kau. Posle doruka plevili smo korov, istili batu
i sekli drva. Zatim bi dolo vreme za poetak nastave, i mi
smo odlazili u kolu. Po povratku iz kole uzimali smo
svoje lekove, odnosno veerali. Posle veere nam je
stareina, povremeno, drao predavanja o svetim spisima.
U devet sati itali smo molitvu nametanje postelje, to
jest odlazili na spavanje.
Takav je bio moj dnevni red; i svakog dana znak za
ustajanje bio je zvuk zvona, kojim bi zazvonio svetenik
odgovoran za kuhinju i ceremonije u vezi s obrokom.
U Zlatnom paviljonu, odnosno u hramu Rokuon,
bilo je, po pravilu, dvanaest-trinaest ljudi. Meutim, zbog
regrutovanja u vojsku i na prinudni rad jedini itelji
hrama, sem vodia (u sedamdesetim godinama), kuvara (u
ezdesetim godinama), akona i njegovog pomonika, bili
smo samo mi manastirski aci. Stariji ljudi su se ve
zaparloili i umrtvili, kao da su zarasli u mahovinu, dok
smo mi mlai bili, tako rei, deca. akon je imao pune
ruke posla oko izdravanja hrama; to se nazivalo
njegovim sporednim zaduenjem.
Nekoliko dana po mom dolasku dodeljena mi je
dunost da nosim novine u sobu stareine hrama (koga
smo zvali stari uitelj). Novine su stizale svakog dana,
otprilike u vreme kada bismo izvrili jutarnje obaveze,
ukljuujui i ienje hrama. Za nas nekolicinu
manastirskih daka bio je pozamaan posao da, za kratko
vreme koje nam je bilo odreeno, poistimo i prebriemo
svaki hodnik u hramu, gde je bilo tridesetak soba. im bih

zavrio ienje, otiao bih do ulaza u hram da podignem

novine, proao kroz prednji hodnik, gde se nalazila
dvorana izaslanika, zavio pored dvorane posetilaca, i
uputio se kroz prolaze do velike itaonice u kojoj je ekao
moj stari uitelj. Hodnici su jo bili vlani od pranja, a u
rupama izmeu podnih dasaka barice su svetlucale na
jutarnjem suncu, vlaei mi noge do lanaka. Poto je bilo
leto, za mene je to bilo pravo uivanje. Kleknuo bih kraj
vrata, ispred sobe starog uitelja, i uzviknuo:
Mogu li da uem?
Hm! glasio je odgovor. Pre nego to bih kroio u
sobu, obrisao bih vlana stopala krajem svoje svetenike
odee taj trik sam nauio od drugova.
Udiui jak, sve miris spoljnjeg sveta, koji bi me
zapahnuo iz novinske tampe, kriom bih na brzinu
osmotrio pokoji naslov iz novina i proitao; Hoe li
carska prestonica doiveti vazdune napade?
Iako se to moda ini udnovato, ja do tada jo
nisam povezivao Zlatni paviljon sa vazdunim napadima.
Otkad je pao Sajpan, vazduni napadi na glavna japanska
ostrva postali su neizbeni, i vlasti su pourivale planove
za evakuaciju jednog dela Kjota; ipak, u mojim oima kao
da nije bilo nikakve veze izmeu dugovenosti Zlatnog
paviljona i strahota koje su bile posledice vazdunih
napada. inilo mi se da sutinski neunitiv hram i nauno
objanjiva snaga vatre moraju biti sasvim svesni svojih
razliitih osobina, i da e se, stoga, pri uzajamnom susretu
automatski mimoii... Meutim, postojala je stvarna
opasnost da i Zlatni paviljon uskoro postane predmet
vazdunih napada i da, zahvaen poarom, bude uniten.

I zaista, u ovakvoj situaciji bilo je gotovo izvesno da e

Zlatni paviljon biti pretvoren u prah i pepeo.
... Kada mi se ta pomisao uvrtela u glavu, Zlatni
paviljon je za mene postao jo arobniji u svojoj traginoj
lepoti.
Desilo se to jednog letnjeg popodneva, dan pre nego
to e poeti nastava. Stareina, u pratnji akonovog
pomonika, bio je otiao nekuda da odri posmrtni
pomen. Mene je Curukava pozvao u bioskop. Ali kako ja
nisam bio ba naroito zainteresovan, odmah je i on
izgubio volju da ide: takav je bio po prirodi.
Poto smo dobili nekoliko slobodnih asova, izili
smo iz glavne dvorane, sa natuenim kolskim kapama
akademije Rinzai i sa uvijaima preko pantalona kaki
boje. Poto je prilo najjae letnje sunce, u hramu nije bilo
nijednog posetioca.
Kuda emo? upitao je Curukava.
Odgovorio sam kako bih eleo da, pre nego to
ikuda poemo, dobro razgledam Zlatni paviljon, jer od
prekosutra vie neemo imati prilike da ga vidimo u ovo
doba dana; a dok mi budemo na prinudnom radu u fabrici,
Zlatni paviljon moe biti uniten poarom usled
vazdunih napada. Dok sam ja mucao i zastajkivao pri
tom objanjavanju, Curukava me je sluao sa izrazom
iznenaenja i nestrpljenja.
Kada sam zavrio ak i taj kratki govor, na licu su
mi izbile grake znoja, kao da sam rekao neto ega se
stidim. Curukava je bio jedina osoba kojoj sam otkrio
svoju neobinu vezanost za Zlatni paviljon. Ali u
njegovom izrazu video sam samo uobiajenu zbunjenost

na koju sam se ve bio navikao u ljudi koji pokuavaju da

shvate ta hou da kaem svojim zamuckivanjem.
Sa takvim izrazima lica stalno sam se suoavao.
Kad god sam nekom poveravao svoje vane tajne, kad
sam ljudima objanjavao ushiena oseanja to me
obuzimaju pred prizorom lepote, kad sam pokuavao da
izrazim sr svojih razmiljanja uvek bih se suoavao s
takvim licima. Ljudi, obino, ne pokazuju takvo lice jedni
drugima. Ono neizrecivo verno odraava upravo moju
uznemirenost; drugim reima, ono je moje strano
ogledalo. U takvim trenucima, i najlepe lice se u mojim
oima preobraava u rugobu, ba onakvu kakvu pokazuje
moje lice. A onog asa kad toga postanem svestan, sve
ono vano to elim da izrazim raspline se i postane neto
sasvim beznaajno, poput crepova na kunom krovu...
Izmeu Curukave i mene sve je bletalo od jarke
svetlosti letnjeg sunca. Dok je ekao da izgovorim svaku
re, Curukavino mlado lice presijavalo se od masnog
znoja. Obrve su mu se prelivale kao zlato, a nozdrve bile
rairene od udisanja sparnog vazduha.
Izrekao sam to sam hteo. I im sam zavrio, obuzeo
me je pravi bes. Jer, otkako smo se prvi put sreli,
Curukava jo nijednom do tada nije pokuao da mi se
naruga zbog zamuckivanja.
Zato? nasrtljivo sam ga upitao za objanjenje.
Kao to sam ve vie puta istakao, podsmevanje i uvrede
su mi se mnogo vie sviali nego saoseanja.
Neopisivo nean osmeh pree preko njegovih usana
i Curukava ree:
Pa ja sam ovek kome tako neto nikada ne bi ni
na pamet palo!

Bio sam zapanjen. Odrastao u surovoj sredini na

selu, nisam bio naviknut na takvu vrstu nenosti.
Curukavina nenost me je nauila da shvatim kako mogu
postojati kao sopstvena linost, izdvajajui iz svog ivota
mucanje. Veoma sam uivao u tome da me ljudi razgolite.
Curukavine oi, uokvirene dugim trepavicama,
zanemarivale su moje mucanje i prihvatale me onakvog
kakav jesam. A do tada sam bio u udnoj zabludi da bih,
ako prenebregnem svoje mucanje, samim tim ponitio i
sopstveno postojanje.
...Doiveo sam neki sklad oseanja i sreu. Nije
nimalo udno to vie nikada nisam mogao zaboraviti
izgled Zlatnog paviljona kakav sam tada ugledao.
Projurivi ispred starog batovana, koji je dremuckao, nas
dvojica smo se uputili pustom stazom pored zida, izbivi
sa prednje strane Zlatnog paviljona.
...Jo i sad se ivo seam tog prizora. Nas dvojica
deaka stajali smo rame uz rame tamo, kraj ribnjaka
Kjoko, u belim kouljama i sa uvijaima. A ispred te dve
prilike, niim nerazdvojen od njih, dizao se Zlatni
paviljon.
Bilo je to na kraju leta, poslednjeg letnjeg raspusta i
poslednjeg dana tog raspusta... Naa mladost se pijano
lelujala na samoj ivici tog vremena. I Zlatni paviljon je i
stajao na toj istoj ivici, okrenut nama, i priao nam. Toliko
nas je iekivanje vazdunih napada zbliilo sa Zlatnim
paviljonom.
Blaga svetlost sunevih zraka pozne jeseni krasila
je krov Kukjooa zlatnom prevlakom, dok je svetlost,
padajui pravo nadole, ispunjavala unutranjost Zlatnog
paviljona mrakom poput none tame. Do tada me je

opinjavala neunitivost ove graevine i razdvajala me od

nje; ali njena neumitna sudbina, injenica da bi zapaljiva
bomba mogla izazvati poar i unititi je, pribliila ju je
naoj sudbini. Moda e Zlatni paviljon biti uniten jo i
pre nas. Na tu pomisao inilo mi se da Zlatni paviljon ivi
istim ivotom kao i mi.
Okolna brda, obrasla crvenom borovinom, bila su
preplavljena cvranjem cvraka, to je liilo na pesmu
bezbroj svetenika koji se mole za izbavljenje od poara:
Gja gja, gjaki gjaki, un nun, ifura ifura, haraifura
haraifura!
Ova predivna graevina bie uskoro pretvorena u
pepeo, razmiljao sam. Pri tome se slika Zlatnog paviljona
iz moje mate postepeno, u svim svojim pojedinostima,
prenosila na ovaj stvarni hram kao to nastaje kopija
preslikavanjem originalne slike na svili: krov iz moje
mate poklapao se sa stvarnim krovom hrama, Sosei sa
pravim Soseijem, koji se pruao s druge strane ribnjaka,
okviri i prozori sa okvirima i prozorima Kukjooa. Zlatni
paviljon vie nije bio nepomina graevina. On se, tako
rei, pretvorio u simbol prolaznosti ovozemaljskog sveta.
I zbog takvog naina razmiljanja, stvarni hram sada nije
bio nita manje lep od Zlatnog paviljona iz moje mate.
Moda e se ve sutra s neba sunovratiti oganj, a
onda e ti vitki stubovi, elegantni prevoji tog krova, biti
pretvoreni u pepeo, tako da ih vie nikada neemo videti.
Ali za sada on je dostojanstveno stajao pred nama, sa svim
svojim tananim detaljima, kupajui se u svetlosti jarkoj
poput letnjih poara.
Velianstveni oblaci gomilali su se na obzorju,
iznad brda, slini onima koje sam ugledao krajikom oka

dok su izgovarane sutre na oevom grobu. Ovi su, puni

neke ustajale svetlosti, gledali dole na arobno zdanje
hrama. Pod tom jakom sunevom svetlou poznog leta
inilo mi se da Zlatni paviljon gubi razne pojedinosti
svoga oblika; u svojoj unutranjosti bio se uvio u
sumornu, ledenu tamu, i svojim tajanstvenim obrisima
jednostavno prezirao bletavi svet koji ga okruuje. Samo
se feniks na krovu vrsto drao svojim otrim kandama
za postolje, nastojei da se ne zaljulja pod usijanim
suncem.
Curukavi je dosadilo moje beskrajno piljenje u
hram, pa je podigao kamiak i, gipko poput bacaa u
bezbolu, zavitlao ga u samo sredite senke Zlatnog
paviljona koji se odraavao u ribnjaku Kjoko.
Talasii se rairie kroz soivicu, i prelepa, tanana
struktura trenutno se razbi u bezbroj komadia.
*
**
Tokom te godine dana do kraja rata oseao sam
najveu prisnost sa Zlatnim paviljonom, stalno brinui za
njegovu bezbednost i potpuno oaran njegovom lepotom.
U svakom sluaju, bio je to period kada sam nekako
nastojao da Zlatni paviljon privuem na razinu svog
postojanja i, verujui da mogu to uiniti, bio sam u stanju
da ga volim ne oseajui nikakav strah. Do tada Zlatni
paviljon jo nije uticao na mene nikakvim zlim silama niti
svojim otrovom.

Bio sam ohrabren injenicom to Zlatni paviljon i ja

podleemo zajednikoj opasnosti na ovom svetu. U toj
opasnosti bio sam pronaao posrednika koji moe da me
povee sa lepotom. inilo mi se da je premoen jaz
izmeu mene i svega onog to kao da me je dotad
nipodatavalo, i nekako dralo na odstojanju.
Bio sam gotovo van sebe pri pomisli: da bi poar
koji bi mene unitio verovatno unitio i Zlatni paviljon.
Pod istom anatemom, osueni na istu propast u poaru,
Zlatni paviljon i ja smo sada iveli u svetu istih dimenzija.
Kao i moje slabano, runo telo, i telo Zlatnog paviljona,
ma koliko bilo vrsto, sastojalo se od lako zapaljivog
ugljenika. Na tu pomisao ponekad mi se inilo da bih
mogao pobei, poneti Zlatni paviljon skriven u svojoj
puti, u svom telu - poput lopova koji je u bekstvu progutao
dragi kamenn.
Tokom cele te godine nisam nauio napamet
nijednu sutru, niti sam proitao ijednu knjigu; iz dana u
dan, od jutra do mraka, bio sam obuzet duevnim i
telesnim vebama, uenjem ratnikih vetina, radom u
fabrikama i pripremama za pruanje pomoi u sluaju
prinudnog evakuisanja. Po prirodi sanjalica, bio sam sve
skloniji da sanjarim, a zahvaljujui ratu, obian ivot se
sve vie udaljavao od mene. Nama, deacima, rat se
priinjavao kao neka vrsta sna bez stvarne sutine, kao
nekakav karantin u kome je ovek odseen od pravog
smisla ivota.
Kada su bombarderi B-29 prvi put napali Tokio, u
novembru 1944, oekivalo se da e svakog trenutka doi
do vazdunog napada i na Kjoto. Potajno sam sanjao o
tome kako e ceo Kjoto biti zahvaen poarom. Ovaj grad
se suvie brinuo o tome da sauva svoje starine onakvim

kakve su nekada bile; mnogobrojna intoistika svetilita

i budstiki hramovi zaboravili su crveni pepeo koji se
raao iz njih u vreme ratnih strahota. Kada bih zamislio
kako je velika bitka za Oin sravnila taj grad sa zemljom,
inilo mi se da je Kjoto izgubio deo svoje lepote poto je
ve isuvie davno zaboravio na uase ratnog razaranja.
Ve sutra e Zlatni paviljon, svakako, biti spaljen.
Nestae onog oblika koji je ispunjavao prostor... I tada e
feniks na vrhu krova, poput besmrtne ptice, oiveti i
odleteti A.Zlatni paviljon, dotle sputavan svojim oblikom,
bie osloboen svih pravila i lagano e zaploviti,
prosipajui bledu svetlost na jezero i tamne vode mora.
Mada sam ekao i ekao, na Kjoto nikako da naie
vazduni napad. ak i kad sam 9. marta sledee godine
proitao izvetaj da je ceo jedan trgovaki deo Tokija
pretvoren u pravo more poara, i da se katastrofa iri na
sve strane, nad Kjotom je i dalje stajalo samo prozrano
nebo ranog prolea.
Gotovo gubei nadu u svom iekivanju, pokuavao
sam da ubedim sebe kako to rano proletnje nebo skriva u
sebi sve mogue strahote poara i unitenja, kao to
blistava prozorska stakla sakrivaju ono to je iza njih. Ve
sam rekao da je u meni bilo malo ljudskih oseanja. Oeva
smrt majino siromatvo jedva su se doticali mog
unutranjeg ivota. Sanjao sam o neem nalik na ogroman
nebeski kompresor, koji bi doneo nesreu, kataklizmu i
nadljudske tragedije, koji bi pod sobom smrvio sva
ljudska bia i sve stvari, bez obzira na njihovu rugobu ili
lepotu. Ponekad bi mi se neobian sjaj prolenog neba
priinjavao kao odsjaj hladne otrice neke ogromne
sekire, dovoljno velike da razori celu zemlju. I tada bih

samo ekao da sekira padne da padne takvom brzinom

koja oveku ne bi dala vremena da ita pomisli.
Ima neto to mi se jo i sada ini udnovatim. Ja, u
stvari, nisam bio obuzet sumornim mislima. Suoavao
sam Se samo sa lepotom, koja me je jedino zanimala i koja
je bila moj stvarni problem. Ne bih mogao rei da je rat
uticao na mene tako to bi me ispunio sumornim mislima.
Kada se ovek usredsredi samo na pojam lepote, i
nesvesno se suoava sa najmranijim mislima koje
postoje na ovom svetu. Tako su, ini mi se, sazdana
ljudska bia.
Seam se jedne epizode koja se dogodila u Kjotu
pred kraj rata. Bilo je to neto sasvim neverovatno, ali ja
nisam bio jedini svedok. Pored mene je bio Curukava.
Jednoga dana, kada je bila ukinuta elektrina struja,
otiao sam sa Curukavom da posetimo hram Nanzen.
Preli smo iroki auto-put i uputili se preko drvenog mosta
du izgraenog nagiba niz koji su se sputali amci.
Bio je vedar majski dan. Nagib se vie nije
upotrebljavao, a ine to su silazile niz padinu bile su
zarale i gotovo sasvim zarasle u korov. Usred korova,
sitni, neni beli i cvetii u obliku krstia drhturili su na
vetru. Sve do linije gde e poinjao nagib voda je bila
prljava i ustajala, a senke koje su bacali redovi treanja
zasaenih s ove strane vode potpuno su se gubile u njoj.
Stojei na tom mostiu, odsutno smo posmatrali
povrinu vode. Od svih mojih uspomena iz rata, takvi
kratki, nesvesni trenuci ostavili su na mene najivlji
utisak. Ti kratki asovi potpunog spokoja i oputenosti
ostali su mi ponegde u seanju, poput pramiaka plavog
neba to proviruje kroz oblake. udno je to to su mi takvi

trenuci ostali jasno u seanju, kao da su bili sluajevi

iznenadne radosti.
Prijatno, zar ne? rekao sam smeei se zaneseno.
Hm, odvratio je Curukava pogledavi takoe sa
smekom. Obojica smo bili obuzeti oseanjem da tih
nekoliko asova pripada nama.
Pored iroke staze posute ljunkom tekla je kroz
jarak bistra voda, u kojoj su se pojavljivale prekrasne
vodene bilke. Uskoro nam se pred oima ukazala uvena
kapija Samon.
U ograenom prostoru oko hrama nije bilo ive
due. Crepovi na krovu raskono su blistali medu sveim
zelenilom, kao da je na njemu rastvorena neka ogromna
prozrano-srebrnasta knjiga. Kakvog bi smisla mogao
imati rat u ovom trenutku. inilo mi se da je rat samo
stravian duevni doivljaj negde na nekom mestu i u
izvesno vreme, koji ne postoji van ljudske uobrazilje.
Moda je ba na ovoj kapiji poznati razbojnik
Iikava Gomon jednom zakoraio preko ograde i zastao
da uiva u prizoru rascvetalog cvea. Obojica smo bili
detinjasto raspoloeni i, mada je ve bila sezona kada
pupoljci opadaju, i drvee prolistava, hteli smo da
uivamo u prizoru iz istog poloaja kao i Gomon.
Plativi neto malo za ulznicu, popeli smo se uz strme, ve
pocrnele drvene stepenice. U dvorani na spratu, gde su se
izvodile religiozne igre, Curukava je udario glavom o
nisku tavanicu. Samo to sam se zakikotao, i ja udarih
glavom. Penjui se dalje vijugavim stepenicama, izbili
smo na vrh kule.
Posle uspinjanja uskim stepenitem, mranim poput
podruma, osetili smo prijatno poputanje napetosti kada

se pred nama odjednom otvorio prizor prostranog

spoljnog sveta. Za trenutak smo zastali, zadivljeni,
gledajui trenje i borove, umu oko intoistikog
svetilita Heian, koja je krivudala u daljini iza redova
kua, obrise planinskih venaca planine Arai,
Kitanokata, Kifune, Minoura, Kompira koje su se sve
nejasno ocrtavale na periferiji Kjota. A kada smo se
zadovoljili posmatranjem, kao dobri manastirski aci,
izuli smo cipele i s potovanjem uli u dvoranu. Po podu
mrane dvorane bile su prostrte dvadeset i etiri slamne
hasure. U sredini je stajala statua akamunija7, a zlatne
oi esnaest budistikih apostola sijale su u mraku.
To je bila Kula pet feniksa ili Gohoro.
Hram Nanzen pripadao je istoj budistikoj sekti
Rinzai kao i Zlatni paviljon, ali Zlatni paviljon je pripadao
koli Sokokui, dok je hram Nanzen bio centar kole
Nanzendi. Tako smo mi, u stvari, sada bili u hramu iste
sekte kao to je naa, ali razliite kole. Stajali smo tamo
kao dva obina srednjokolca, sa vodiima u ruci,
razgledajui slike ivopisnih boja na tavanici; one su,
navodno, bile delo Tanjua Morinobua, koji pripada koli
Kano, i Hogana Tokusecua, iz kole Tosa.
Na jednoj strani tavanice bili su naslikani aneli
kako lete nebom svirajui u flaute i starinske instrumente
bive8. Na drugoj strani leprala je kalavinka, sa belim
bourom u kljunu. To je ptica melodinog glasa opisana u
sutrama, a ivi na planini Sesan. Gornji deo njenog tela
prikazan je u obliku punake devojke, a donji u obliku
ptice. Na sredini tavanice bila je naslikana legendarna
ptica, navodno par onome feniksu na vrhu Zlatnog
paviljona; ali ova je liila na aroliku dugu, i sasvim se

razlikovala od one dostojanstvene zlatne ptice koja mi je

bila tako dobro poznata.
Kleknuvi pred statuom akamunija, sklopili smo
ruke u molitvi. Zatim smo izili iz dvorane. Ali nikako se
nismo odvajali od kule, i nije nam se silazilo sa nje. Tu,
na vrhu stepenita, naslonili smo se na ogradu okrenutu
jugu.
inilo mi se kao da negde vidim malu, prekrasno
obojenu spiralu. Verovatno je to bilo pod utiskom
velianstvenih boja sa slika koje sam maloas gledao na
tavanici. Usled te zgusnutosti i bogatstva boja inilo mi se
kao da se ptica kalavinka skriva negde u mladom liu ili
u granama zelenih borova to su se pod naim pogledom
irile na sve strane, i kao da mi dozvoljava da vidim
krajiak njenih predivnih krila.
Ali nije to bilo posredi. Preko puta, ispod nas,
nalazila se isposnika elija Tendu. Staza, poploana
etvrtastim kamenjem koje se samo uglovima dodirivalo,
vijugala je kroz batu, zasaenu niskim, stamenim
drveem u jednostavnom stilu, i vodila u prostranu sobu
irom otvorenih vrata. Videla se svaka pojedinost u
ukrasnom udubljenju i pretrpane police u sobi.
Jarkocrveni tepih bio je prostrt po podu: oigledno je ta
soba bila esto upotrebljavana za odravanje ajnih
ceremonija. U njoj je sedela jedna mlada ena. U stvari,
nju je uhvatio moj pogled.
Za vreme rata nigde se nije mogla videti ena
obuena u tako sjajan kimono dugih rukava kakav je bio
njen. Jer da je bilo koja ena izila iz kue u takvom
kimonu, sigurno bi joj prebacili da joj nedostaje patriotske
svesti, pa bi bila primorana da se vrati kui i promeni

kimono. Toliko je raskoan i prekrasan bio njen kimono.

Nisam mogao da vidim sve pojedinosti dezena, ali sam
zapazio da je raznobojno cvee izvezeno na svetloplavoj
podlozi, i da kroz skerletnu boju njenog pojasa svetlucaju
ice od zlata: inilo se, gotovo, da se u okolnom vazduhu
odraava sjaj njene odee. Prelepa mlada ena sedela je
na podu, savreno elegantna; njen bledi profil se reljefno
isticao, kao izvajan, pa me je obuzela sumnja da li je to
stvarno ivo bie. Strano zamuckujui, jedva izgovorih:
Za ime boga, je li ona stvarno iva?
To sam ba i ja pomislio. Lii na pravu lutku, zar
ne? odazvao se Curukava, naslonivi se vrsto na ogradu
i ne skidajui pogled sa ene.
U tom trenutku iz unutranjosti sobe pojavio se
mlad oficir u ratnoj uniformi. Seo je, ceremonijalno
ukruen, nekoliko stopa dalje, naspram ene. Izvesno
vreme su oboje mirno sedeli okrenuti jedno drugom.
Onda je ena ustala i bez rei iezla u tami hodnika.
Posle izvesnog vremena se vratila nosei olju aja, dok
su joj se dugaki rukavi njihali od povetarca. Sela je pred
oveka i ponudila mu aj. Poto mu je pruila olju sa
ajem uz ceremonijalni naklon, vratila se na svoje mesto.
ovek je neto rekao, ali uopte nije pio aj. Sledei
trenutak uinio mi se neobino dug i napet. ena je kleala
duboko pognute glave...
A tada se dogodilo neto neverovatno. Kleei i
dalje, onako sasvim uspravna, ena je odjednom olabavila
okovratnik svoga kimona. Gotovo da mi je do uiju doprlo
utanje svile dok je izvlaila kimono ispod krutog pojasa.
A onda su se ukazale bele dojke. Zastao mi je dah. ena
je uzela u ruke jednu od svojih nabreklih belih dojki.

Oficir je pruio duboku olju sa tamnim ajem i kleknuo

pred enu. Ona je pritisnula dojku obema rukama.
Ne mogu rei da sam sve to ba video, ali sam jasno
oseao, kao da se cela ta scena odigrala neposredno pred
mojim oima: kako je belo, toplo mleko iknulo iz njene
dojke u tamnozeleni aj koji se penuio u olji, kako se
taloilo u tenosti, ostavljajui bele kapljice na povrini,
kako je to belo mleko uzmutilo i zapenualo povrinu
aja.
Prinosei olju sa ajem ustima, ovek je iskapio tu
tajanstvenu tenost do poslednje kapljice. ena je sakrila
nabreklu dojku pod nabore kimona.
Nas dvojica smo napeto posmatrali tu scenu. Kada
smo docnije sve po redu ispitali, zakljuili smo da je to,
nesumnjivo, bila oprotajna ceremonija izmeu oficira
koji odlazi na borbeni poloaj i ene koja je rodila njegovo
dete. Ali nae uzbuenje u tom trenutku onemoguilo nam
je da doemo do nekakvog loginog objanjenja. Dok
smo tako napeto zurill, nismo imali vremena da
primetimo kako su ovek i ena izili iz sobe, u kojoj je
ostao samo veliki crveni tepih.
Pred oima mi je bio samo reljef njenog belog
profila i njene velianstvene bele dojke. A kada je ena
otila, neprestano mi je na umu bila jedna stvar tokom
celoga tog dana, pa jo i sutra i prekosutra. Zamiljao sam
da je ta ena bila niko drugi do Uiko, koja se ponovo
rodila i vratila u ivot.

TREA GLAVA
Navrila se godinjica oeve smrti. Majci je pala na
um udna ideja. Poto nisam mogao da odlazim kui zbog
prinudnih radnih obaveza, ona je naumila da sama doe u
Kjoto i donese posmrtnu plou za oev grob, kako bi
svetenik Dosen, makar nekoliko minuta, mogao itati
neke sutre pred njom, obeleavajui tako godinjicu smrti
svoga prijatelja. Naravno, nije imala dovoljno novca da
plati posmrtno bogosluenje, pa je napisala pismo
stareini, raunajui na njegovu samilost. Svetenik
Dosen je pristao i obavestio me o njenom zahtevu.
Ta vest me nije obradovala. Postoji odreen razlog
to sam do sada izbegavao da piem o svojoj majci. U
stvari, ne oseam nikakvu potrebu da pominjem ita to se
odnosi na nju.
Nikada majci nisam prebacio ni jednom jedinom
reju taj kobni dogaaj. Nikada to nisam ni pomenuo. ini
mi se ak da majka, verovatno, nije ni bila svesna da je
meni bio poznat taj dogaaj. Ali posle toga sluaja u
mome srcu vie nije bilo milosti za nju.
Sve se desilo za vreme letnjeg raspusta, kada sam se
prvi put vratio kui posle upisa u srednju kolu u Istonom
Maizuru i poto sam bio stavljen pod strievo
starateljstvo. U to vreme majin roak, po imenu Kurai,
vratio se u Nariu iz Osake, poto nije imao uspeha u
trgovakom poslovanju. Njegova ena, kojoj je pripalo
bogato nasledstvo kao keri imunih roditelja, nije vie
htela da ga primi u kuu, pa je Kurai bio primoran da se
smesti u oevom hramu dok se cela ta afera ne stia.

U naem hramu nije bilo dovoljno mrea protiv

komaraca. Pravo je udo to majka i ja nismo dobili
tuberkulozu od oca poto smo svi spavali pod istom
mreom; a sada nam se pridruio i taj roak Kurai. Seam
se kako je zrikavac jedne letnje noi sleteo na drvee u
bati, zriui kratkim, piskavim glasom. Verovatno me je
to zrikanje i probudilo. um talasa odjekivao je glasnije,
dok su krajevi svetlozelene mree protiv komaraca
leprali na povetarcu s mora. Ipak, mrea za komarce se
njihala na neki udan, neuobiajen nain.
Nadimala se od vetra, a zatim bi postepeno
podrhtavala proputajui ga kroz svoje rupice. Nain na
koji se mrea nadimala i opet skupljala u nabore nije,
dakle, u potpunosti odgovarao duvanju vetra; umesto
toga, inilo se kao da mrea obuzdava vetar i liava ga
snage. uo se i um, poput utanja bambusovog lia,
prouzrokovan povlaenjem krajeva mree po slamnim
hasurama na podu. U stvari, neki pokreti koji nisu dolazili
od vetra prenosili su se na mreu protiv komaraca.
Pokreti, neniji od duvanja, irili su se du cele mree
poput talasastog podrhtavanja, tako da se grubo pletivo
mree trzalo kao u grevima, a njena prostrana
unutranjost izgledala kao uznemirena, ustalasana
povrina jezera. Je li to bio vrh nekog talasa to ga je
uzdigao brod dok je plovio daleko preko jezera, ili je to
bio iz daljine vien trag talasa to ostaje iza broda koji je
ve proao kroz ovo mesto?...
Plaljivo sam upravio pogled ka izvoru tih pokreta.
I tada, dok sam zurio u mrak razrogaenih oiju, oseao
sam kao da mi svrdlo bui zenice.
Mrea protiv komaraca bila je premalena za etiri
osobe, a kako sam ja leao pored oca, mora biti da sam se

u snu okrenuo i saterao ga u jedan ugao. I tako je izmeu

mene i onoga to sam tada video bila prostrana belina
zguvanog arava, a iza mojih lea leao je otac skupljen
u klupko, diui mi pravo u vrat.
Primetio sam da je on, u stvari budan, zato to mi je
u leda dahtao neravnomerno, isprekidano, oigledno
obuzdavajui se da se ne zakalje. U tom trenutku,
odjednom, pred mojim irom otvorenim oima oima
tridesetogodinjaka ispreilo se neto veliko i toplo,
tako da vie nita nisam mogao da vidim. Odmah sam
shvatio. Otac mi je pred lice pruio ake, da mi zakloni
pogled.
Jo i danas se ivo seam tih aka, tih nezamislivo
ogromnih aka, rairenih pred mojim oima, da bi mi
trenutno zaklonile prizor iz pakla koji sam ugledao. aka
iz nekog drugog sveta. Da li iz ljubavi, saoseanja ili stida,
nije mi jasno ali te su ake trenutno zaklonile stravian
svet s kojim sam se suoio i prekrile ga tamom.
Malo sam pognuo glavu, u zaklonu iza tih aka. I po
tom pokretu moje male glave ocu je odmah bilo jasno da
sam shvatio i da sam bio spreman da se pomirim s tim, pa
je sklonio ake... A posle toga, kao to su mi te ake
naredile, odluno sam drao zatvorene oi, leei tako bez
sna sve dok nije dolo jutro i dok mi se bletava spoljna
svetlost nije probila kroz trepavice.
Treba da imate u vidu, molim vas, da sam godinama
docnije, kada su iznosili oev koveg iz kue, bio toliko
obuzet gledanjem u njegovo mrtvo lice da nisam pustio ni
suze. Upamtite da sam, sa oevom smru, bio osloboen
stega njegovih ruku, a da sam, unosei se u njegovo lice,
bio u stanju da posvedoim svoje postojanje. Na svaki

nain, nastojao sam da iskalim svoju smiljenu osvetu nad

tim rukama, to jest nad onim to se meu ljudima na ovom
svetu naziva ljubavlju; to se majke tie, izuzev to joj
nisam mogao oprostiti tu uspomenu, nikada nisam ni
pomislio da joj se osvetim.
...Bilo je dogovoreno da majka doe u Zlatni
paviljon jedan dan pre pomena na godinjicu oeve smrti,
pa joj je dozvoljeno da provede no u hramu. Stareina je
napisao pismo mojoj koli, traei da mi dozvole da
budem odsutan na dan te godinjice. Oni koji su ili na
prinudni rad odlazili su ujutro i vraali se u nae
prebivalite na spavanje. Onoga dana uoi godinjice bilo
mi je teko da se vratim u hram Rokuon.
Curukava, deak ista i nevina srca, radovao se
umesto mene to u opet videti majku posle tako dugog
vremena, dok su ostali drugovi, manastirski aci,
radoznalo ekali da je vide. A ja sam se stideo to imam
tako siromanu i neuglednu majku. Imao sam muke da
dobroudnom Curukavi objasnim zato ne udim da je
vidim. A da stvar bude jo gora, im smo zavrili rad u
fabrici, on me je uhvatio za ruku i rekao:
Hajde, trkom nazad!
Bilo bi preterano kad bih rekao da uopte nisam
eleo da vidim majku. Nije tano da nisam nita oseao za
nju. Posredi je, verovatno, bilo to to nisam podnosio
otvoreno izraavanje ljubavi pri susretu sa srodnicima, i
to sam jednostavno pokuavao da opravdam to
neprijatno oseanje na razne naine. To je bila loa crta
moga karaktera. Donekle je u redu to sam raznim
objanjenjima nastojao da opravdam svoja potena
oseanja. Ali, ponekad, bezbroj motiva koje bih ispredao

u svojoj glavi nametali su mi oseanja koja bi me i samog

zapanjila; a takva oseanja prvobitno nisu bila lino moja.
Samo je u mojoj mrnji bilo neeg autentinog. Jer,
ja sam bio osoba podlona oseanju mrnje.
Nema nikakve svrhe da trimo, odgovorio sam.
Samo bismo se zamorili. Moemo se mirne due vratiti
eui!
A tako, rekao je Curukava. Hoe da izazove
majino saaljenje pretvarajui se da si suvie iscrpen
kako bi te malo pomazila.
Tako je Curukava uvek tumaio moje postupke, i
uvek ih je pogreno shvatao. Ali to mi nije ni najmanje
smetalo, i on mi je ak postao neophodan, jer je zaista bio
moj dobronamerni tuma nezamenjivi prijatelj koji je
umeo da prevede moje rei na jezik stvarnog sveta.
Da, ponekad me je Curukava podseao na
alhemiara koji moe da kalaj pretvori u zlato. Ja sam bio
fotografski negativ, dok je on predstavljao pozitiv
razvijenog snimka. Koliko sam puta bio zapanjen videi
kako moja mrana, nejasna oseanja postaju jasna i
prozrana kad prou kroz filter Curukavinog srca! Dok
sam se ja kolebao i mucao, on bi moja oseanja uzeo u
svoje ruke, obrnuo ih i preneo spoljnom svetu. Iz tog
zapanjujueg procesa nauio sam da, to se tie oseanja,
ne postoje razlike izmeu najuzvienijih i najniih
oseanja na ovom svetu, da se njihove posledice svode na
jedno isto, i da ne postoji nikakva vidljiva razlika izmeu
ubilake namere i oseanja duboke samilosti. Curukava
nikada ne bi mogao poverovati u tako neto, ak i da sam
bio u stanju da mu to reima objasnim, ali za mene je to
bilo stravino otkrie. Kad bi se sada ispostavilo da ja ne

bih mario ako bi me Curukava smatrao za licemera, to je

jednostavno bilo zbog toga to je licemerstvo, po mom
shvatanju, mana od relativnog znaaja.
U Kjotu nikada nisam doiveo vazduni napad, ali
jednom kada su me poslali u glavnu fabriku u Osaki, sa
nalogom za isporuku rezervnih delova za avione, dolo je
do vazdunog napada. Bio sam tada oevidac kada su na
nosilima izneli jednog fabrikog radnika kome su ispala
creva.
Zato je tako jezivo videti rasuta ljudska creva?
Zato moramo da zaklonimo oi od uasa kad ugledamo
ljudsku utrobu? Zato ljudi doive ok kad vide kako curi
krv? Zato su nam ljudska creva runa?... Kakvo bi samo
lice napravio Curukava kad bih mu rekao da sam se od
njega nauio takvom razmiljanju, pomou kojega sam
ponitavao sopstvenu runou? Zato smatramo da je
neljudski kada na ljudska bia gledamo, na primer, kao na
rue, ne razlikujui njihovu unutranjost od njihove
spoljanosti? Kada bi ljudi samo mogli da izvrnu svoju
duu i telo, da ih ljupko posuvrate kao to rue
unutranjost svojih latica okrenu napolje, i da celu svoju
utrobu izloe proletnjem povetarcu i sunevoj svetlosti...
Majka je bila ve stigla i razgovarala je sa
stareinom u njegovoj sobi. Curukava i ja smo kleknuli
pred vrata u hodniku, u sumrak rane letnje veeri, i
najavili svoj povratak.
Stareina je pozvao samo mene u sobu. Pred
majkom me je pohvalio da dobro obavljam svoje dunosti
u hramu. Glavu sam drao oborenu, gotovo i ne gledajui
u majku. Ispod oka mogao sam da vidim izbledelo plavo

platno njenih ratnih pantalona irokih nogavica, i na njima

poloene ruke prljavih prstiju.
Otac Dosen nam je rekao da se moemo povui u
svoje odaje. Poklonivi mu se utivo nekoliko puta, izali
smo iz njegove sobe. iveo sam u sobici od pet oa9,
juno od male itaonice, koja je gledala na dvorite. Kada
smo ostali nasamo u toj sobici, majka je briznula u pla.
Poto sam to oekivao, bio sam u stanju da ostanem
sasvim ravnoduan.
O meni se sada brinu u hramu Rokuon, rekao sam
joj, pa bih te zamolio da me ne poseuje dok ne
postanem pravi svetenik.
Razumem, razumem, odgovorila je majka.
Godilo mi je to sam uspeo da je preseem tako
okrutnim reima. Ali me je razdrailo to to ona, kao i
ranije, ne pokazuje nikakav znak oseanja, niti otpora.
Istovremeno, na pomisao da bi mogla prekoraiti prag i
prodreti u moju duu obuzimao me je strah.
Na majinom suncem opaljenom licu isticale su se
sitne, lukave, upale oi. Samo su joj usne bile crvene i
sjajne, kao da ive posebnim ivotom; imala je jake,
krupne zube seljanke. Bila je u godinama kada neka
gradska ena ne bi bila nimalo neobina ako je upadljivo
naminkana. Majka je svoje lice zapustila, kao da se
trudila da ga unakazi, ali sam ja instinktivno bio svestan
neega putenog na tom licu, to je ostalo kao talog, i to mi
je bilo mrsko.
Poto smo se rastali od oca Dosena i poto se dobro
isplakala, majka je izvadila ubrus, koji je donela iz naeg
sela, i poela da brie svoje gole, suncem opaljene grudi.
Ubrus je bio od obine tkanine kakvu smo primali kao deo

obaveznog snabdevanja, obezbeenog za svakog itelja u

ovo ratno vreme. Tkanina je imala neki ivotinjski sjaj, a
kada je bila vlana od znoja, jo vie se presijavala.
Posle toga je majka iz ranca izvadila neto pirina,
rekavi da e ga dati stareini, ocu Dosenu. Na to nisam
nita odgovorio. Zatim je izvadila oevu nadgrobnu
ploicu, paljivo umotanu u komad stare sive tkanine, i
stavila je na moju policu za knjige.
Tako sam srena zbog svega ovoga, rekla je.
Ocu e sigurno biti milo to e mu stareina oitati sutre
za pomen.
Majko, hoe li se vratiti u Nariu danas, kad se sve
zavri? upitao sam.
Majin odgovor bio je neoekivan. Ispostavilo se da
je ona upravu hrama Nariu ve predala nekom drugom i
da je prodala nau malu okunicu. Platila je sve trokove
za oevo leenje i spremila se da ivi sama u kui nekog
svog ujaka u selu Kasugun, blizu Kjota.
Znai, hram u koji je trebalo da se vratim nije vie
bio na! Vie nita me nije ekalo da me pozdravi pri
povratku u ono selo na zabaenom rtu.
Ne znam kako je majka protumaila izraz olakanja
koji mi je zaigrao na licu, ali ona se umiljato privila uz
mene govorei:
Zna, milo moje, ti vie nema svoj hram. Sada ti
ne preostaje nita drugo nego da postane stareina hrama
Zlatnog paviljona. Mora se potruditi da te stareina
Dosen zaista zavoli, kako bi ga jednog dana mogao
naslediti. Razume li, dete moje? Majka ti sada ivi samo
s tom nadom u srcu.

Bio sam zapanjen takvim preokretom i zabezeknuto

sam je posmatrao. Ali od straha nisam mogao da joj
gledam pravo u oi.
Sobica u pozadini bila je ve mrana. Moja nena
majka govorila mi je sve to na samo uho, tako da me je
miris njenog znoja prosto obavijao. Seam se da se tada
smeila. Daleke uspomene na to kako me je dojila, seanje
na njene tamnopute dojke sve takve uzbudljive slike
promicale su mi kroz glavu. U plamenu niskih poljskih
poara postojala je neka vrsta fizike snage, koja kao da
mi je ulivala strah. Dok su mi majine kovrde dodirivale
obraz, primetio sam vilinskog konjica kako se odmara
skupljenih krila na kamenoj posudi, obrasloj mahovinom,
to je stajala u mranom dvoritu. Veernje nebo blistavo
se odraavalo na povrini barice u okrugloj posudi. Nije
se uo nikakav um; u tom trenutku inilo se da je hram
Kokuon naputen.
Najzad sam uspeo da pogledam majku pravo u
lice.U uglovima njenih sjajnih usana titrao je osmeh,
otkrivajui blistave, zlatne zube.
Da, odgovorio sam, mucajui neobuzdano, ali
mene e kad-tad pozvati u vojsku i poginuu na bojnom
polju.
Budalo! rekla je majka. Kad bi u vojsku poeli
da uzimaju takve mucavce, to bi bio kraj Japana!
Sedeo sam, ukruen, pun mrnje prema majci. Ali
rei koje sam uspeo da promucam bile su popustljive:
A moda e i Zlatni paviljon biti spaljen u
vazdunom napadu...

Kako trenutno stvari stoje, rekla je majka, nema

nimalo izgleda da e doi do vazdunog napada na Kjoto.
Amerikanci e ga, po svoj prilici, potedeti.
...Nisam odgovorio. U sumraku, unutranja bata
hrama dobila je boju morskog dna. Turobno utonuli u
tamu, obrisi stena odavali su utisak kao da se one estoko
bore jedne s drugima. Ne obraajui panju na moje
utanje, majka se podigla i bez ustruavanja se zagledala
u drvena vrata moje sobice.
Zar ve nije vreme za veeru? rekla je.
Kada sam se docnije svega toga seao, shvatio sam
da je taj susret sa majkom znatno uticao na moju duu.
Ne samo to sam tom prilikom uvideo da majka ivi
u jednom svetu potpuno razliitom od moga nego su i
njena shvatanja tada prvi put poela da utiu na mene.
Majka je po prirodi bila potpuno nezainteresovana
za lepotu Zlatnog paviljona; naprotiv, imala je oseanje za
realnost, meni sasvim strano. Rekla je da nema bojazni od
vazdunog napada na Kjoto, a to je, uprkos. svem mojem
matanju, verovatno bilo istina. Poto nije pretila opasnost
da Zlatni paviljon bude bombardovan, ja sam za izvesno
vreme bio izgubio svrhu svog ivota, i svet u kome sam
opstojao morao je da se raspri u komadie.
S druge strane, ambicija koju je majka u meni tako
neoekivano probudila zanela me je sasvim, iako mi je
bila mrska. Otac nikada nije rekao ni rei o tome, ali
moda je bio podstaknut istom ambicijom kao i majka kad
me je poslao u ovaj hram. Otac Tajama Dosen bio je
neenja. Pretpostavljam da je i on nasledio hram Rokuon
od nekog prethodnika koji je polagao nade u njega, pa nije
bilo razloga da i ja, ako se samo dovoljno potrudim, ne

postanem, na kraju, naslednik oca Dosena. Ukoliko doe

do toga, onda e Zlatni paviljon postati moj!
Misli su mi postale zbrkane. Kad mi je ova druga
ambicija postala teret, vratio sam se svojim prvobitnim
snovima (da e Zlatni paviljon biti bombardovan), a kada
mi je majka te snove razbila svojom otvorenom i realnom
procenom, ponovo sam se okrenuo drugoj ambiciji, dok
se, najzad, nisam sasvim zamorio lutajui u mislima od
jedne opsesije do druge, pa mi se, usled toga, na vratu
ispod potiljka pojavila velika crvena oteklina.
Nisam je dirao. Oteklina se vrsto ukorenila i poela
da me pritiska iza vrata kao teko i vrue eljezo. U
dubokom snu sanjao bih kako ista, zlatna svetlost raste
na mome vratu, obuhvatajui mi glavu otpozadi nekom
vrstom eliptinog oreola i irei se postepeno. Ali kad bih
se probudio, ispostavilo bi se da je to samo bol od one
opake otekline.
Konano sam dobio temperaturu i morao da legnem
u postelju. Stareina me je poslao hirurgu. A hirurg, u
nacionalnoj uniformi i dokolenicama, dao je dijagnozu
moje otekline nazivajui je jednostavno furunkul. Poto
nije hteo da troi alkohol, dezinfikovao je skalpel drei
ga na plamenu i zasekao njime u moj vrat. Zajeao sam.
Vrua, gusta oteklina ispod mog potiljka prsnula je i ja
sam osetio kako se smanjila i splasnula.
*
* *

Rat se zavrio. Dok sam u fabrici sluao Carevu

naredbu kojom se proglaava kraj rata, mislio sam samo
na Zlatni paviljon.
Nije nimalo udno to sam pohitao da se naem
ispred Zlatnog paviljona im sam se iz fabrike vratio u
hram. Na stazi kojom su prolazili posetioci hrama kamici
su se pekli na arkom letnjem suncu, lepei se, jedan po
jedan, za grube gumene onove mojih sportskih patika.
U Tokiju, kada su uli Carevu naredbu o zavretku
rata, ljudi su verovatno otili pred Carsku palatu, dok su
ovde u masama dolazili da se isplau pred kapijom
opustele palate Kjoto. U Kjotu ima mnogo intoistikih
svetilita i budistikih hramova u koje ljudi, u ovakvim
prilikama, mogu da odu i da se isplau. Svetenicima u
svim hramovima i svetilitima sigurno se dobro isplatio
taj dan. No, zaudo, niko nije doao u Zlatni paviljon.
Tako se na uarenim kamicima videla samo moja
senka. Bolje rei, ja sam stajao na jednoj strani, dok je
Zlatni paviljon bio na drugoj. Istog trenutka kad sam
ugledao Zlatni paviljon toga dana, osetio sam da se na
odnos promenio.
Kad je re o potresu koji izaziva poraz u ratu ili o
nacionalnoj alosti, Zlatni paviljon je nenadmaiv; u
takvim prilikama on je transcendentalan, ili bar zauzima
transcendentalnu pozu. Do toga dana nije bio takav. Bez
ikakve sumnje, injenica to je dokraja izbegao sudbinu
da bude spaljen prilikom vazdunog napada doprinela je
da povrati svoj raniji izraz, kao da kae: Ja sam ovde od
drevnih vremena, i ostau ovde zauvek.
Stajao je tu, potpuno miran, kao neki elegantan ali
nepotreban deo nametaja, dok su mu antiki, zlatni listii

enterijera bili zatieni lakom letnjeg sunca to mu je

prekrivao spoljne zidove. Liio je na ogromne, prazne
izlobene police postavljene ispod plamenog zelenila
ume. Razmere tih polica bile su takve da bi se na njih
moglo staviti samo neto kao fantastino velika
nepokretna kadionica, ili jedno potpuno, ogromno nita.
Ali Zlatni paviljon je sasvim izgubio sve te osobine; kao
da je odjednom sprao sutinu, pokazujui sada samo svoj
neobino prazan oblik. A najudnije bilo je to to mi je on
sada izgledao najlepi, lepi nego u bilo kojoj prilici ranije
kad mi je pokazivao svoju lepotu.
Nikada do sada nije Zlatni paviljon pokazao tako
vrstu lepotu lepotu koja je prevazilazila i njegov lik u
mojoj mati, koja je nadmaila ceo svet stvarnosti, lepotu
koja nije imala veze ni sa kakvim prolaznim oblikom!
Nikada do sada lepota mu nije ovako blistala, odbacujui
svaki smisao.
Nije preterano rei da su mi, dok sam posmatrao
hram, noge podrhtavale, a elo orosile hladne grake
znoja. U ranijim prilikama, kad bih se vratio na selo poto
sam video hram, razni njegovi delovi i cela struktura
odzvanjali su mi u uima poput skladne muzike. Ali ovoga
puta uo sam potpunu tiinu, savrenu beumnost. U njoj
nita nije strujalo, nita se nije menjalo. Zlatni paviljon je
stajao preda mnom, dizao se uvis ispred mene, poput neke
stravine pauze u muzikoj kompoziciji, poput zvonke
tiine.
Veza izmeu Zlatnog paviljona i mene se
prekinula, pomislio sam. Sruila se moja vizija da
Zlatni paviljon i ja ivimo u istom svetu. Sada se moramo
vratiti svom prvobitnom stanju, ali to e biti stanje jo
beznadenije od ranijeg. Stanje u kojem ja ivim na jednoj

strani, dok lepota postoji na drugoj. Stanje koje se nikada

nee promeniti, dokle god ovaj svet bude trajao.
Poraz Japana u ratu bio je za mene iskustvo
neuporedivog oaja. Jo i sad mi pred oima iskrsava ona
plamena suneva svetlost na dan kapitulacije, 15. avgusta.
Ljudi su govorili da su sve vrednosti poruene; ali u meni
se, naprotiv, probudila venost, ona je oivela, i zahtevala
svoja prava. Venost koja mi je govorila da e Zlatni
paviljon ostati tu zauvek.
Ta venost je sila s neba, prilepila nam se uz
obraze, ruke, stomake, i najzad nas pokopala. Kakva je to
prokleta stvar bila!... Da, u zrikanju zrikavaca, koje je
odzvanjalo po okolnim brdima, mogao sam da ujem
venost, koja mi je bila nad glavom poput kletve, koja me
je zatvorila u zlatni kavez.
Za vreme itanja sutri, te veeri pred spavanje,
otpevali smo izuzetno duge molitve za zdravlje Njegovog
velianstva Cara i za pokoj dua onih koji su poginuli u
ratu. Otkako je rat poeo, postalo je uobiajeno u raznim
sektama da se nosi jednostavna odea; ali veeras je
stareina nosio skerletnu sveteniku mantiju, koju je bio
zapakovao i sklonio pre vie godina. To njegovo punako,
besprekorno lice, koje je izgledalo kao da su mu sve bore
isprane, toga dana bilo je rumeno i krepko, kao da sija od
nekog zadovoljstva. U vreloj noi, prijatno utanje
njegove mantije jasno se ulo u hramu.
Posle itanja sutri stareina je pozvao sve u hramu
u svoju sobu da im odri predavanje.
Koan10 koji nam je uitelj Dosen izabrao bio je
Nansen ubija maku iz etrnaestog sluaja
Mumonkana.

Nansen ubija maku (koji se javlja u ezdeset i

treem sluaju Hekiganrokua, pod naslovom Nansen
ubija mae, kao i u ezdeset i etvrtom sluaju pod
naslovom ou nosi par sandala na glavi) poznat je od
davnina kao jedan od najteih zenistikih problema.
Negde u periodu Tang iveo je poznati kineski
svetenik zena11 Pu Juan, na planini Nan uan, koji se
zvao Nan uan12 prema imenu planine.
Jednoga dana, kada su svi monasi izili da kose
travu, u tom smirenom planinskom hramu pojavilo se
jedno mae. Sve je obuzela radoznalost, pa su jurili mae
na sve strane dok ga nisu uhvatili. I tako je oko njega
nastala svaa izmeu monaha Istone dvorane i monaha
Zapadne dvorane hrama. Dve grupe su se prepirale oko
toga ije e mezime biti mae.
Videvi to, otac Nansen je uhvatio mae za kou na
vratu i, prislonivi mu srp na vrat, rekao:
Ako iko od vas nae reenje, mae e biti spaseno;
ako ne naete reenje, bie ubijeno.
Niko nije umeo da odgovori. Stoga je monah
Nansen ubio mae i bacio ga.
Kad se spustilo vee, u hram se vratio najbolji
uenik ou. Nansen mu je ispriao ta se dogodilo i
upitao ga za miljenje.
ou je odmah skinuo obuu, stavio je na glavu i
izaao iz sobe. Na to je monah Nansen, uzdahnuvi sa
aljenjem, rekao:
Ah, da si samo ti bio danas ovde, ivot maeta bio
bi poteen.

To je otprilike sadraj prie. A onaj deo kada ou

stavlja obuu na glavu poznat je kao teko reivi problem
u prii.
Meutim, prema objanjenju uitelja Dosena, to i
nije bio tako teak problem.
Monah Nansen je ubio mae zato to je hteo da
uniti sve iluzije o sebi i da izbaci iz glave svako nebitno
razmiljanje i matanje. Praktino ispoljavajui svoju
neosetljivost, odsekao je glavu maetu, ime je presekao
sve suprotnosti, sve razmirice i nesklad izmeu sebe i
ostalih. Takav postupak je poznat kao ubistveni ma,
dok je ouov postupak poznat kao ma koji daje ivot.
Usvojivi in tako beskrajne velikodunosti kao to je
stavljanje na glavu prljavih i prezrenih predmeta obue
koju svi gaze, on je praktino prikazao Put Bodisatve13.
Poto je tako objasnio problem, uitelj Dosen je
zavrio predavanje ne dotakavi se nijednom reju poraza
japana u ratu. Oseali smo se kao da nas je zaara lisica.
Nismo imali pojma zato je on odabrao ba taj koan na
dan kapitulacije nae zemlje.
Dok smo prolazili hodnikom, vraajui se u sobe,
izrazio sam svoju sumnju Curukavi. Ali i on je odmahnuo
glavom, u nedoumici.
Ne shvatam, rekao je. Mislim da niko ko nije
iveo ivotom svetenika ne bi to ni mogao shvatiti. Ali
smatram da je glavna taka veeranjeg predavanja u
tome to na sam dan naeg poraza on nijednom reju nije
pomenuo kapitulaciju, nego je priao o ubijanju make.
Lino se, takoe, nisam oseao ni najmanje
nesrenim zbog poraza u ratu, ali me je ipak uiteljev izraz

prekomernog zadovoljstva i ushienja doveo u nelagodnu

situaciju.
U jednom hramu, neizostavno, potovanjem prema
stareini odrava se red. Ipak, za poslednju godinu dana
otkad sam bio pod nadzorom u ovom hramu nikako nisam
mogao da osetim ni ljubav ni potovanje prema naem
stareini. To jo, samo po sebi, ne bi ni bilo toliko bitno.
Ali otkako je majka u meni zapalila iskru ambicije, poeo
sam, ponekad, da posmatram uitelja Dosena sa
najotrijeg
kritikog
stanovita
jednog
sedamnaestogodinjaka.
Uitelj Dosen je bio pravian i nepristrastan. Ali
tako pravian i nepristrastan sasvim lako bih mogao i ja
da budem da sam bio stareina. Njemu je nedostajao onaj
smisao za humor svojstven zenistikim svetenicima. To
je bilo neobino, jer humor je gotovo neizostavna osobina
punakih ljudi kakav je bio Dosen.
Sluao sam od drugih da je uitelj Dosen ovek koji
se do mile volje preputa zabavljanju sa enama. A kada
bih ga zamiljao kako se odaje takvim zadovoljstvima,
bilo bi mi smeno, ali, istovremeno, i nelagodno. ta bi
ena stvarno oseala u dodiru sa takvim telom poput
ruiastog kolaa sa kaom od pasulja? Verovatno bi joj
se inilo da se to meko, ruiasto meso protee do nakraj
sveta, da je zakopana u grobu od mesa.
Zbunjivalo me je to to i zenistiki svetenik osea
putenu strast. Moda se uitelj Dosen toliko odavao
sladostrau da bi pokazao prezir prema telesnom na taj
nain to bi ga olako odbacivao. Ali ukoliko je bilo tako,
inilo mi se udno to je njegovo telo, koje je on toliko
prezirao, tako dobro uhranjeno i to tako prijatno obavija

njegov duh. Bilo je to pitomo, ponizno telo, kao u dobro

izdresirane domae ivotinje. Telo koje bi se moglo
smatrati upravo milosnicom stareininog duha...
Moram objasniti ta je, u stvari, za mene znaio
poraz u tatu.
On za mene nije znaio osloboenje. Ne, ni u kom
sluaju to nije bilo osloboenje. U stvari, sve se svodilo
na povratak svega nepromenljivog i venog u budistikim
ustaljenim pravilima, koja su proimala na svakodnevni
ivot. Ta pravila su sada bila ponovo vrsto uspostavljena,
i nepromenjivo se nastavljala od dana kapitulacije:
poetak reima, jutarnje dunosti, obrok pirinane
kae, meditacija, lek ili veera, kupanje, molitva pre
spavanja... tavie, poto je stareina strogo zabranjivao
da se u hramu upotrebljava pirina kupljen na crnoj berzi,
jedini pirina koji bismo mi, manastirski aci, nali da
pliva u naim zdelama posne pirinane kae bio je onaj to
su nam ga poklanjali parohijani, ili neke manje koliine
koje bi akon kupio na crnoj berzi. On je za nas nabavljao
pirina uzimajui u obzir to to smo mi, manastirski aci,
bili tada upravo u uzrastu najbreg razvoja i hrana nam je
bila neophodna; ali uvek se pretvarao kao da je taj pirina,
nabavljen na crnoj berzi, u stvari, deo poklona hramu.
Ponekad smo i sami izlazili i kupovali slatki krompir.
Pirinanu kau nismo dobijali samo za doruak nego su
nam se i ruak i veera sastojali od pirinane kae i slatkog
krompira, pa smo uvek bili gladni.
Curukava je od svojih roditelja traio slatkie, i oni
bi mu povremeno slali pakete. Kad bi no poodmakla, on
bi doneo svoje zalihe slatkia do mog uzglavlja, pa bismo
zajedno jeli. S vremena na vreme, munja bi sevnula na
mranom nebu.

Upitao sam Curukavu zato se ne vrati kui kad je

iz tako imune porodice i kad su mu roditelji tako neni.
Sve je ovo za mene neka vrsta asketskog
vaspitanja, objasnio je on. U svakom sluaju, kad doe
vreme, ja u od oca naslediti njegov hram.
Curukavu kao da nita nije uznemiravalo. Savreno
se uklapao u stil ovoga ivota, kao tapii za jelo u svoju
kutiju. Nastavio sam razgovor napominjui Curukavi
kako se moe dogoditi da nau zemlju zadesi neki nov,
sasvim neoekivani period. Setio sam se prie koju sam
uo i o kojoj su svi raspravljali nekoliko dana posle
kapitulacije. Re je bila o jednom slubeniku odgovornom
za neku fabriku, koji je, neposredno po zavretku rata,
natovario pun kamion stvari i odvezao ih svojoj kui,
objasnivi to sasvim otvoreno: Od sada u da se bavim
crnom berzom.
Zamiljao sam tog smelog, surovog oveka, otra
pogleda, kako stoji spreman da se bezglavo otisne na put
zla. Put kojim je nameravao da krene u svojim
poluvisokim vojnikim cokulama imao je isto ono
svojstvo koje ima i smrt na bojnom polju; bilo je u tome
nekakve uzbune, to mc je podsealo na skrletni sjaj zore.
Kad je krenuo, beli svileni al mu je, verovatno, leprao
na vratu, dok su mu obrazi bili izloeni hladnom nonom
vetru koji je postepeno jenjavao u ranom jutru. Sigurno se
natovario i iezao neoekivanom brzinom, lea
povijenih pod teretom ukradenih stvari. Ali negde u
daljini, jedva ujno, do uiju mi je doprlo zvono koje je sa
kule zvonilo na uzbunu.
Ja sam bio odvojen od svih takvih stvari. Nisam
imao ni novaca, ni slobode, niti sam bio emancipovan. Ali

bilo je izvesno da je za mene, kao sedamnaestogodinjaka,

izraz novo doba podrazumevao vrstu odluku da
poem u novom pravcu, iako ta odluka jo nije dobila
stvaran oblik.
Ako e ljudi na ovom svetu da okuse zlo u ivotu
i ine zlo svojim delima, razmiljao sam, onda u i ja
da se bacim, to je moguno dublje, u unutranji svet zla.
Ali vrsta zla koju sam izabrao za sebe nije ila dalje
od plana da osvojim stareininu naklonost lukavstvom i
da se tako doepam Zlatnog paviljona, ili se, ak, svodila
na besmisleno sanjarenje o tome kako da otrujem
stareinu i da ga nasledim. Ti moji planovi posluili su mi
da olakam svoju savest kad sam se uverio da Curukava
nema slinih ambicija.
Zar ti nema nikakvih briga ili planova za
budunost? upitao sam ga.
Nemam, ama ba nikakvih. A ta bi mi vredelo i
da ih imam?
U tonu njegovog odgovora nije bilo nieg tmurnog,
niti je to rekao nasumce. U tom trenutku je svetlost munje
obasjala njegove tanke, blago povijene obrve, koje su bile
jedini tanani deo njegovog lika. Curukava je oigledno
putao berberinu na volju da mu brije vrh i koren obrva;
stoga su mu po prirodi tanke obrve postale vetaki jo
tanje, i na njihovim krajicima zapaale su se blede,
plaviaste senke traga od brijanja.
Kako sam bacio pogled na te plaviaste tragove,
obuzela me je neka nelagodnost. Ovaj deak, za razliku
od mene, plamteo je na istoj krajnosti ivota. Koliko
dugo, bila je to tajna budunosti. Fitilj njegovog ivota bio
je potopljen u svee i prozrano ulje. Ko je jo na ovom

svetu bio primoran da predvidi sopstvenu nevinost i

istotu? Ukoliko je za oveka uopte i ostajalo neke
nevinosti i istote za budunost.
...Te veeri, poto se Curukava vratio u svoju sobu,
nisam mogao da zaspim zbog sparnog vazduha poznog
leta. Osim temperature, moja reenost da se oduprem
navici masturbiranja nije mi dala da zaspim.
Deavalo mi se ponekad da u snu poluciram. Ali ni
u snu mi se nisu javljale nikakve konkretne erotske slike.
Na primer, sanjao bih crnog psa kako juri mranom
ulicom: privialo mi se kako mu dahtanje izlazi iz usta
poput plamena, i moje uzbuenje bi raslo sa sve jaim
zveckanjem zvonca koje mu je visilo o vratu; najzad, kad
bi zvonce zazvonilo najjae, doivljavao bih ejakulaciju.
Ali, kad bih masturbirao, pred oima bi mi se
javljale demonske slike; priviale su mi se Uikine grudi,
pa njena bedra, dok bih se ja, u meuvremenu, pretvorio
u neuporedivo sitnog, runog insekta.
Skoio sam iz postelje i iskrao se iz zgrade na zadnja
vrata, kroz malu itaonicu. Iza hrama Rokuon i istono od
Jukateija die se brdo po imenu Fudosan. To brdo je
prekriveno gustom crvenom borovinom, a mestimino, u
dubokoj bambusovoj travi koja je rasla izmeu drvea,
cvetale su dojcije, azaleje i druge biljke. Toliko sam dobro
poznavao to brdo da sam se mogao popeti na njega i nou,
ne spotiui se uz put. Sa vrha brda videli su se gornji grad
i centar Kjota, a u daljini planine Ei i Daimoni.
Poao sam uz padinu. Penjao sam se uz cvrkut ptica
koje bi, uznemirene mojim prisustvom, zaleprale
krilima; i ne gledajui sa strane, uspevao sam da
mimoiem svaki panj i svako drvo. Oseao sam se kao da

se trenutno leim dok se penjem tako, bez ijedne misli u

glavi. Kad sam stigao na vrh, zapahnuo me je sve noni
vetar po znojavom telu.
Zapanjio me je prizor preda mnom. Zamraenje
zbog vazdunih napada ve davno je bilo ukinuto, i grad
Kjoto se u moru svetlosti pruao unedogled. To me je
uzbudilo gotovo kao neko udo, poto se od kapitulacije
nisam jo nijednom popeo ovamo.
Svetla su obrazovala jedinstvenu sliku. Bila su
ratrkana po celoj ravnici, te se gubilo svako oseanje da
li su daleko ili blizu; preda mnom se u noi dizala samo
jedna ogromna, prozirna struktura, sainjena potpuno od
svetlosti, koja kao da je irila krila svog tornja i kao da su
joj izrasli rogovi. Ovde je, zaista, bio grad. Jedino uma
oko Carske palate nije bila osvetljena, pa je liila na
veliku, crnu peinu.
S vremena na vreme na mranom nebu bi sevnula
munja u pravcu planine Ei.
Takav je taj obini svet, pomislio' sam. Sada,
kad je rat zavren, ljudi pod tom svetlou obuzeti su
runim mislima. Bezbrojni parovi mukaraca i ena zure
jedno u drugo pod tom svetlou, dok im je u nozdrvama
miris ina smrti, koji ih ve neumitno pritiska. Na
pomisao da su te bezbrojne svetlosti, u stvari, zatitne
svetlosti, oseam se lake u dui. Kad bi samo bilo
moguno da se zlo u mojoj dui poveava i beskrajno
razmnoava, tako da se u najmanjim pojedinostima
podudara sa ogromnim prostranstvom svetlosti pred
mojim oima! Neka mrak moje due, u kome je to zlo
zatvoreno, bude ravan mraku ove noi, koja obavija te
bezbrojne svetlosti!

*
* *
Broj posetilaca Zlatnog paviljona umnogome se
poveao. Stareina je podneo molbu optinskoj upravi i
dobio dozvolu da povisi cenu ulaznica, kako bismo mogli
da izaemo nakraj sa inflacijom.
Povremeni posetioci koje sam do tada vidao bili su
uglavnom obini, skromni ljudi u uniformama, radnim
odelima ili pantalonama irokih nogavica iz doba rata. Ali
sada su pristizali vojnici okupacionih snaga, i uskoro je
razvratno ponaanje modernog sveta poelo da se iri oko
Zlatnog paviljona. Meutim, nisu sve promene ile
nagore; obnovljen je i obiaj tradicionalne ajne
ceremonije, a mnoge ene posetioci dolazile su da
razgledaju hram u svetlim, arolikim kimonima koji su
tokom ratnih godina bili sloeni i sklonjeni. A mi,
svetenici, u tamnim mantijama, sada smo, naprotiv,
odudarajui, upadali u oi; kao da smo igrali ulogu
svetenstva radi zabave, ili kao da smo bili itelji neke
oblasti u kojoj se naroita panja posveivala ouvanju
udnih starih obiaja radi turista koji su dolazili da ih
posmatraju... Ameriki vojnici su nam se naroito
iuavali, vukui nas za rukave, bez ikakvog
ustruavanja, i smejui nam se. Ponekad bi nam ponudili
nekoliko novia da im dozvolimo da obuku nae
svetenike mantije kako bi se, tako obueni, slikali za
uspomenu. Takve su se stvari deavale kada bi Curukavu
ili mene poslali da se naemo kao tumai stranim
posetiocima, sa naim oskudnim znanjem engleskog

jezika, umesto redovnih vodia, koji nisu znali ni rei

engleskog.
Bilo je to prve zime po zavretku rata. Sneg je poeo
da pada u petak uvee, a padao je i u subotu. Dok sam pre
podne bio u koli, sa nestrpljenjem sam iekivao da se u
podne vratim u hram kako bih video Zlatni paviljon pod
snegom.
I posle podne je sneg nastavio da pada. Siao sam sa
staze za posetioce i, onako u gumenim izmama i sa
kolskom torbom prebaenom preko ramena, odetao do
ivice ribnjaka Kjoto. Sneg je padao brzinom nezadrivog
vodopada. Kada sam bio dete, esto sam irom otvorenih
usta okretao glavu ka snegu, pa sam i sada tako gledao u
nebo. Snene pahuljice su mi dodirivale zube, uz zvuk kao
da udaraju o veoma tanke limene folije. inilo mi se da se
sneg rasprava po celoj toploj duplji mojih usta i da se topi
im doe do crvene povrine mesa. U tom trenutku
pomislio sam na usta feniksa na vrhu Kukjooa na ona
vrela, glatka usta te tajanstvene ptice zlatne boje.
Sneg u svima nama pobuuje mladalaka oseanja.
I moda ne bih ni slagao kad bih rekao da sam ja, koji jo
nisam bio napunio ni osamnaestu, oseao kako se u meni
budi neki mladalaki ar.
Lepota Zlatnog paviljona tako obavijenog snegom
nije se mogla ni sa im uporediti. Bilo je neeg
osveavajueg u goloj koi te promajne zgrade, sa tankim
stubovima koji se uzdiu, gusto zbijeni, dok sneg
slobodno provejava kroz njenu unutranjost.
Zato sneg ne muca? pitao sam se. Ponekad, kad
bi se sneg oeao o lie jacude, padao bi na zemlju kao
da, u stvari, muca. Ali kad bih osetio kako se kupam u

snegu, dok se on blago i bez prekida sputa s neba,

zaboravio bih sve te rane svoga srca, i uinilo bi mi se da
se vraam nekom prijatnijem duhovnom ritmu kao da se
kupam u muzici.
Zahvaljujui snegu, trodimenzionalni Zlatni
paviljon odista se pretvorio u ravan oblik, kao na slici, i
vie nije prkosio svemu to postoji van njega. Gole grane
javorovog drvea to se irilo s obe strane ribnjaka jedva
su bile u stanju da ponesu i najmanju koliinu snega, pa je
umarak izgledao jo ogoljeniji nego obino. Ovde-onde
borovi su leali pod velianstvenim belim pokrovom. Isto
tako dubok sneg prekrivao je zaleenu povrinu ribnjaka;
ali, zaudo, bilo je i povrina na koje sneg uopte nije
napadao, kao i mesta na ribnjaku sa visokim, belim
nametima koji su liili na oblake sa neke umetnike slike.
I stena Kjusanhakai i ostrvo Avai stapali su se sa snegom
na zaleenoj povrini ribnjaka, a borii koji su na njima
rasli izgledali su ba kao da su se sluajno nali tu, usred
ravnice od leda i snega.
Tri dela Zlatnog paviljona upadljivo su se belela
krovovi Kukjooa i Coandoa i mali krov palate Sosei.
Ostali nenastanjeni deo bio je mraan, i crna, sloena,
drvena konstrukcija, koja se otro isticala na pozadini od
snega, delovala je nekako svee. Ba kao da ovek gleda
zamak ukleten meu brdima na nekoj slici June kole
slikarstva, pa prinosi lice blie platnu kako bi ispitao da li
neko ne ivi iza tih zidina; tako sam i ja, oaran tim
drevnim, crnim drvetom pred mojim oima, osetio neku
potrebu da utvrdim je li kula toga hrama, moda,
nastanjena. Ali ak i kad bih prineo lice Zlatnom
paviljonu, samo bih se sudario sa hladnim, svilenim

zastorom od snega; dalje od toga nisam se mogao ni

pribliiti.
I toga dana vrata Kukjooa bila su otvorena za
sneno nebo. im sam pogledao gore u sneg, mogao sam
lepo posmatrati kako razvejane pahuljice lete u malom
prostoru van dodira sa Kukjooom, i kako se, zatim,
smetaju na staru, potamnelu zlatnu foliju njegovih
zidova, taloei se tamo sve dok se ne oblikuju gomilice
zlatnog inja.
...Sutradan je bila nedelja. Ujutru je stari vodi
doao po mene. Ispostavilo se da je jo pre uobiajenog
vremena kad se otvara hram doao neki stran vojnik da
razgleda Zlatni paviljon. Vodi mu je pokretima nekako
objasnio da saeka, pa je doao po mene jer, kako je rekao,
ja znam engleski. I, za divno udo, engleski sam znao
bolje od Curukave i nikada nisam mucao kad govorim.
Pred ulazom je stajao dip. Mrtav pijan, ameriki
vojnik se oslonio na jedan stub. Kad sam se pojavio,
pogledao me nadmeno i podrugljivo se nasmejao.
Prednja bata je blistala od sveeg snega. Na toj
bletavoj pozadini, od masna, naborana lica mladog
vojnika udarali su u moje lice beli pramenovi pare,
pomeane sa zadahom viskija. Kao i obino, bilo mi je
nelagodno dok sam pokuavao da zamislim ta osea
osoba koja se po veliini toliko razlikuje od mene.
Poto sam se obino trudio da se ne suprotstavljam
ljudima, pristao sam da ga povedem u razgledanje hrama,
iako kapija jo nije bila otvorena. Zatraio sam da plati
ulaznicu i usluge vodia. Na moje iznenaenje, pijana
grdosija nije se ni najmanje opirala da plati. Zatim je
pogledao u dip i viknuo neto u smislu: Izlazi!

Zbog bletavila snega, do tog trenutka nisam mogao

da sagledam mranu unutranjost dipa. Sada sam
primetio da se neto belo mie iza prozora u platnenoj
navlaci na dipu. Uinilo mi se kao da je tamo nekakav
zec.
Na stepenicu dipa spustila se noga u lakoj sandalici
sa visokom petom. Iznenadio sam se to noga nije u arapi
uprkos velikoj hladnoi. Na prvi pogled, shvatio sam da
je ta devojka prostitutka koja se prodaje stranim
vojnicima, po tome to je imala plamenocrveni ogrta i
to su joj nokti na rukama i nogama bili namazani isto
takvom plamenom bojom. Kada se donji deo njenog
ogrtaa rairio, primetio sam da ispod njega ima prljavu
spavaicu od obinog platna. I devojka je bila mrtva
pijana, oiju duboko upalih. ovek je izgledao pristojno u
svojoj uniformi; ali ona je ogrta i al prebacila preko
spavaice, dolazei, oigledno, neposredno iz kreveta.
Na odblesku od snega devojino lice bilo je strano
bledo. Na beloj koi, bez i najmanjeg traga rumenila, jarka
boja karmina upadljivo se isticala. im je koraknula na
sneg, devojka je kinula; koa joj se sitno naborala u
uglovima tankog nosa, a umorne, pijane oi bludele su za
trenutak u daljinu, pa su opet dobile onaj duboko odsutan,
olovno teak izraz. Onda je ovekovo englesko ime
izgovorila svojim japanskim naglaskom:
iaaku! iaaku! Cuu koorudo, cuu koorudo!14
Devojin glas se tuno izgubio u snegu poto je izjavila
da joj je hladno. ovek nije odgovorio.
To je bilo prvi put to mi se jedna profesionalka
uinila, u stvari, lepom. I to ne zato to je liila na Uiko.
Bila je kao portret naslikan sa najveom panjom, ali ni u

jednoj pojedinosti nije liila na Uiko. Ta devojka bila je

obdarena sveom, prkosnom lepotom, koja kao da je
stvorena iz reakcije na moje uspomene o Uiki. U tom
opiranju senzualnim oseanjima, proisteklom iz mog
prvog iskustva lepote, bilo je neeg dvolinog.
Devojka je imala samo jedno zajedniko sa Uiko. A
to je da me gotovo nije ni pogledala dok sam tamo stajao.
Bio sam bez svoje svetenike mantije, obuen u prljavi
demper i gumene izme.
Svi su od ranog jutra izili iz hrama sa lopatama da
razgru sneg, ali uspeli su tek da raiste stazu za
posetioce. Ipak, jo bi teko mogla da proe cela grupa
posetilaca, mada je bilo dovoljno mesta za nekoliko ljudi
koji bi ili jedan za drugim. Iao sam ispred amerikog
vojnika i devojke.
Kad je Amerikanac stigao do ribnjaka i kad je pred
njim pukao vidik, podigao je ruke i uzviknuo neto to
nisam mogao da razumem. Zatim je estoko prodrmao
devojku. Namrtivi se, ona je samo ponavljala: O,
Diaaku, cuu koorudo!
Amerikanac me je upitao za sjajne, crvene bobice
drveta aoki koje su se nazirale ispod tekog snenog
pokrivaa, ali ja sam uspeo da odgovorim samo: Aoki.
Moda se u tom njegovom ogromnom telu krila lirska
priroda, iako sam ja oseao neku surovost u njegovim
jasnim, plavim oima. U engleskoj dejoj pesmici Mother
goose govori se o crnim oima kao svirepim i zlobnim; u
stvari, kad ljudi zamiljaju svirepost, oni joj jednostavno
pripiu neke udne osobine na koje nisu naviknuti.
Poeo sam da mu objanjavam Zlatni paviljon
prema standardnom programu vodia. Vojnik je jo bio

strano pijan i teturao se, batrgajui se i krivudajui tamoamo. Utrnutih prstiju, iz depa sam izvukao vodi o
Zlatnom paviljonu na engleskom, koji sam obino itao u
ovakvim prilikama. Ali Amerikanac mi je istrgao knjiicu
iz ruku i poeo da je ita komino izvetaenim glasom.
Uvideo sam da moja objanjenja vie nisu potrebna.
Oslonivi se na ogradu hrama Hosui, posmatrao
sam fantastino svetlucanje na povrini ribnjaka. Jo
nikada unutranjost Zlatnog paviljona nije bila izloena
tolikoj svetlosti tako je sve bletalo da se ovek, prosto,
oseao nelagodno.
Kada sam podigao pogled, primetio sam da su
ovek i ena poeli da se svaaju dok su ili prema
Soseiju. Svaa je postajala sve ea, mada nisam mogao
razabrati nijednu re. Devojka je govorila neto otrim
tonom; nisam imao pojma da li je to bilo na engleskom ili
na japanskom. Sada su se vraali prema hramu Hosui, jo
u svai. inilo se da su zaboravili na moje prisustvo.
Amerikanac se uneo u lice devojci i poeo da je
zlostavlja. Ona ga je, napreac, oamarila iz sve snage.
Zatim se okrenula i otrala, na visokim potpeticama, ka
ulazu za posetioce. Iako nisam razumeo ta se, u stvari,
dogaa, i ja sam napustio Zlatni paviljon i potrao ivicom
ribnjaka. Kad sam stigao devojku, dugonogi Amerikanac
je ve bio pored nje, zgrabio ju je za revere crvenog
ogrtaa.
Dok je tako stajao, steui je, mladi je pogledao u
mene. Onda je stisak popustio, on je naglo ispustio
devojin plamenocrveni rever. Mora da je bilo silne snage
u toj njegovoj ruci, jer, kad ju je pustio, devojka je
odjednom poleuke pala na sneg. Krajevi njenog

crvenog ogrtaa rastvorili su se, a gole bele butine rairile

se na snegu.
Nije ni pokuavala da ustane. Iz leeeg poloaja
zurila je u tog dina, koji je stajao visoko iznad nje.
Nesvesno, nisam mogao odoleti da se ne spustim na
kolena kako bih joj pomogao da ustane. No ba kad sam
krenuo da to uinim, Amerikanac se prodera: Hej!
Osvrnuo sam se.
Stajao je iznad mene, iroko raskreenih nogu.
Prstom mi je davao znak. A zatim, potpuno izmenjenim
glasom toplim, sladunjavim rekao mi je na
engleskom: Hajde, stani na nju! Pokuaj da stane na
nju!
Nisam mogao da shvatim ta hoe. Ali izraz
njegovih plavih oiju dok me je gledao odozgo, sa svoje
visine, znaio je zapovest. Iza njegovih irokih ramena
video sam snegom pokriven Zlatni paviljon, kako svetluca
pod tmurnim, plavim, ispranim zimskim nebom. U
vodnjikavim plavim oima nije bilo ni trunke svireposti.
Ne znam zato mi se u tom trenutku uinilo da je u njima
bilo neega krajnje lirskog.
Ogromna ruka se spustila, zgrabila me za kou na
vratu i povukla da ustanem. Ali ton kojim mi je nareivao
jo je bio topao i blag.
Stani na nju! rekao je. Mora da stane na nju!
Poto nisam mogao da mu se suprotstavim, podigao
sam nogu u izmi. Amerikanac me je lupio po ramenu.
Noga mi se spustila i ja sam nagazio na neto meko poput
proletnjeg blata. Bio je to devojin stomak. Ona je
zatvorila oi i zajeala.
Nastavi da je gazi! Samo nastavi!

Spustio sam nogu na devojku. Nemir koji sam

osetio kada sam je prvi put nagazio sada je ustupio mesto
oseanju neke navirue radosti. Ovo je enski stomak,
pomislio sam. Ovo su enske grudi. Nikada nisam
mogao ni zamisliti da se neije meso odziva ovako
podatnom gipkou.
Dosta, rekao je Amerikanac odseno. A zatim je
utivo podigao devojku na noge, otresao joj blato i sneg
sa odee, pridravajui je da doe do dipa. Poao je
ispred mene, ne okreui se; ni devojka me nije nijednom
pogledala. Kad su doli do dipa, pomogao joj je da se
prva popne u kola. Dejstvo viskija kao da je ve popustilo;
Amerikanac mi se okrenuo i sa dostojanstvenim izrazom
rekao: Hvala. Hteo je da mi da neto novaca, ali ja sam
odbio. Onda je sa sedita dohvatio dva pakla amerikih
cigareta i poklonio mi ih.
Uarenih obraza, stajao sam na ulazu u jarkom
odblesku od snega. Dip se ravnomerno truckao u daljini,
diui sneni oblak, i nestao sa vidika. Telo mi je drhtalo
od uzbuenja.
...Kada je uzbuenje konano popustilo, sa
ushienjem mi je pala na um misao kako bih mogao da
iskoristim svoje licemerje. Stareina je oboavao cigarete.
Kako e se obradovati kad bude primio ovaj poklon! A
nita nee znati o njegovom poreklu.
Otiao sam u stareininu sobu u velikoj itaonici.
akon mu je upravo brijao glavu, a on je u tome bio
veoma vet. ekao sam na kraju verande, gde je jutarnje
sunce sijalo svom snagom. U bati je sneg prekrio borovejedrilice i bletavo svetlucao; drvee je sada zaista bilo
nalik na potpuno nova, sklopljena jedra.

Dok mu je glava brijana, stareina je sedeo

zatvorenih oiju. Drao je u ruci hartiju na koju je hvatao
kosu to mu je padala s glave. Kako je akon nastavljao
da ga brije, sirovi, ivotinjski obris stareinine glave
pojavljivao se sve jasnije. Kada je zavrio, akon mu je
uvio glavu u vru ubrus. Posle izvesnog vremena, kad ga
je skinuo, pojavila se blistava novoroena glava, koja je
izgledala kao kuvana.
Uspeo sam da izreknem svoju poruku i uz naklon
mu predam dva pakla esterfilda.
Ha! ree stareina. Hvala ti na trudu.
Nasmeio se kao da se smeje samo krajevima lica.
To je bilo sve. Onda je, sasvim poslovno, uzeo oba pakla
i odmah ih stavio na svoj pisai sto, prepun raznovrsnih
spisa i pisama. im je akon poeo da mu masira ramena,
uitelj Dosen je ponovo zatvorio oi.
Nisam imao drugog izbora nego da se povuem. U
meni je sve kiptelo od nezadovoljstva. Prepreden, gadan
in koji sam izveo, cigarete koje sam primio kao nagradu,
stareina koji ih je uzeo ne znajui zato sam ih dobio
sve je to trebalo da dovede do neeg dramatinijeg i
eeg. A da ovek stareinine pameti ostane potpuno
nesvestan onoga to se dogodilo to je bio jo jedan
vaan razlog da ga prezirem.
Ba kad sam se spremao da napustim sobu, stareina
me je zaustavio.
Sluaj! rekao je. Planiram da te poaljem na
univerzitet u Otani im zavri kolu. Sada mora vredno
uiti, deko moj, kako bi postigao dobar uspeh kad doe
do mature. To je bila i elja tvog pokojnog oca. On bi bio
zadovoljan ako postigne dobar uspeh u koli.

Tu novost je akon odmah razglasio po hramu. Ako

manastirskog daka njegov stareina preporui za
univerzitetske studije, to znai da je taj veoma obdaren
mladi i velika nada za budunost. Ranije se esto
deavalo da poneki manastirski ak odlazi svake noi u
stareininu sobu da mu masira ramena, sve u nadi da e ga
ovaj preporuiti za univerzitetsko obrazovanje, a u
mnogim sluajevima takve su ambicije bile i ostvarivane.
Curukava, za koga se oekivalo da se upie na Otanski
univerzitet o troku svojih roditelja, oduevljeno me je
lupio po ramenu kad je uo za novost. Meutim, jedan
drugi manastirski ak, kome stareina nije nita pominjao
o upisu na univerzitet, posle toga vie nije hteo da govori
sa mnom.

ETVRTA GLAVA
Kada je na prolee 1947. dolo vreme da pohaam
pripremni teaj za upis na Otanski univerzitet, taj dogaaj
nije bio nikakav moj trijumf: pratila me je samo
nepokolebljiva ljubav stareine hrama i uz to zavist mojih
drugova iz hrama. Posmatraima sa strane inilo se,
moda, da sam ja naroito srean zbog te asti koja me je
dopala. Ali, u stvari, moje stupanje na Univerzitet bilo je
pomueno okolnostima kojih se jo i sada sa
nelagodnou seam.
Jednom, vrativi se iz kole, moda nedelju dana
posle onog snenog jutra kad mi je stareina hrama
odobrio da se upiem na Univerzitet, sreo sam onog aka
koji nije dobio nikakav odgovor na svoju molbu da ide na
univerzitetske studije. Gledao me je sa nekim izrazom
neobinog ushienja. Do tada taj mladi nije bio sa mnom
progovorio ni rei. Uinilo mi se da su i crkvenjak i akon
izmenili svoje dranje prema meni. Meutim, oseao sam
da se u ophoenju prema meni pretvaraju kao da se nita
nije izmenilo i kao da je sve isto kao ranije.
Te veeri sam otiao Curukavi, u njegovu sobu, i
poalio se da oseam kako su ljudi u hramu promenili stav
prema meni. U poetku je on, izbegavajui moj pogled,
pokuavao da me ubedi kako je sve u redu. Ipak, nije
umeo da sakrije svoja oseanja i ubrzo se zagledao u mene
sa izrazom krivice u oima.
Pa i ja sam to uo od njega, rekao je pomenuvi
ime toga drugoga aka, a on je sve saznao iz
prepriavanja, jer je bio u koli kad se to dogodilo. U

svakom sluaju, ini mi se da se neto udno desilo dok si

ti bio odsutan.
Srce mi se stegnulo od sumnje i bojazni, pa sam
druga saleteo pitanjima, traei da mi sve objasni malo
poblie. Zahtevajui od mene obeanje da u celu stvar
drati u tajnosti i gledajui me pravo u oi, poeo je svoju
priu.
Dogodilo se to jednog popodneva, kad je u hram
dola neka devojka u crvenom ogrtau, oigledno
prostitutka koja radi sa strancima, i zatraila da razgovara
sa stareinom hrama. Umesto stareine, pred nju je iziao
akon, sve do ulaza. Devojka je vikala na njega,
zahtevajui da po svaku cenu razgovara sa stareinom
hrama. Da bi sve ispalo jo gore, tog trenutka se stareina
pojavio u hodniku. Primetivi devojku, doao je do ulaza.
Devojka mu je ispriala kako je pre desetak dana, jednog
snenog jutra, bila ovde s nekim stranim vojnikom, da
razgledaju hram. Vojnik ju je tom prilikom oborio na
zemlju, a jedan manastirski ak, da bi mu se dodvorio,
poeo je da je gazi po stomaku. Te veeri je imala pobaaj.
Zato je dola da trai neto novca kao naknadu. Ukoliko
joj ne iziu u susret, ona e izneti pred javnost zlodelo
koje se odigralo u hramu Rokuon, i zatraiti odtetu.
Ne rekavi ni rei, stareina joj je dao neto novaca
i poslao je kui. Svi su znali da vodi onoga dana nije bio
niko drugi do ja. Meutim, poto u hramu nije bilo
oevidaca koji bi svedoili o tom runom postupku,
stareina je naredio da tu stvar niko vie ne pomene. Sam
je imao nameru da mi progleda kroz prste i da utke pree
preko svega.

Ali, im su uli tu priu od akona, svi su u hramu

posumnjali da sam ja krivac.
Gotovo u suzama, Curukava me je uzeo za ruku.
Upravivi svoje bistre oi u mene, moleivo mi se obratio
svojim ednim, deakim glasom:
Jesi li zaista uradio tako neto?
...Bio sam suoen sa sopstvenim, mranim
oseanjima. Pritisnuvi me ovim pitanjem, Curukava me
je naterao da se s njim suoim. Zato me je to upitao? Da
li iz prijateljstva? Zar nije shvatao da postavljanjem
ovakvog pitanja izbegava svoju pravu dunost? Zar nije
znao da je takvo pitanje izdaja svega to je najdublje u
mojem biu?
Mislim da sam to ve vie puta ponovio: Curukava
je bio moja pozitivna slika. Da je ostao veran svojoj
obavezi, ne bi me proganjao tim pitanjem, ne bi me uopte
nita ni pitao, nego bi, umesto toga, prihvatio moja
mrana oseanja onakva kakva su i protumaio ih kao
vedra. Tako bi la postala istina, a istina la. Da je
Curukava postupio na svoj uobiajeni nain koji se
ogledao u pretvaranju svih senki u svetlost, svih noi u
dane, meseine u sunevu svetlost, svake vlanosti none
mahovine u danje utanje blistavog mladog lia
moda bih onda i ja mucajui izrekao svoju ispovest. Ali
ba ovom prilikom on to nije uinio. I zato su moja
mrana oseanja postala jo mranija, dobivi u snazi.
Neodreeno sam se nasmejao. Duboka no u hramu
bez ognja. Hladna kolena. Ogromni starinski stubovi
uzdizali su se oko nas dvojice, koji smo sedeli tu, stisnuti
i zgureni u tajnom razgovoru.

Bio sam samo u pidami, i moda sam drhtao od

hladnoe. Ali i radost to prvi put otvoreno laem svoga
prijatelja bila je sasvim dovoljna da mi od nje kolena
zadrhte.
Nita ja nisam uradio, rekao sam.
Zaista? upitao je Curukava. Znai, ta devojka je
lagala. avo je odneo! Zamisli, ak joj je i akon
poverovao!
Curukavino uzbuenje zbog povrede moje asti sve
vie je raslo, i najzad je izjavio da e, svakako, idueg
dana otii stareini hrama da porazgovara s njim u moje
ime i da mu objasni ta se dogodilo. Tog trenutka
odjednom mi je pred oima iskrsla slika stareinine
obrijane glave, nalik na neko bareno povre. Onda su mi
se ukazali njegovi ruiasti obrazi bez nagovetaja i
najmanjeg otpora. Iz nekog neobjanjivog razloga,
odjednom osetih krajnju odvratnost prema tom liku. Bitno
je bilo da to Curukavino oseanje povreene asti ukopam
u zemlju pre nego to ga on obelodani.
Misli li zaista da je stareina poverovao da sam to
ja uinio? upitao sam.
Pa..., odgovorio je Curukava, koga je ta nova
ideja odmah pokolebala.
Svi ostali mogu, koliko god hoe, da govore o
meni loe iza mojih lea. Ubeen sam da e stareina
prozreti njihovu priu, i oseam se sasvim spokojno. Eto
ta je mislim o svemu tome.
Tako sam uspeo da ubedim Curukavu da bi,
pokuavajui da me opravda, u stvari samo doprineo da
ljudi budu jo podozriviji. Rekao sam mu da je stareina
odluio da nita ne preduzima i da celoj aferi ne pridaje

znaaja upravo zato to je verovao u moju nevinost. I dok

sam tako govorio, radost mi se uselila u srce, radost koja
je poela postepeno da me celog proima. Bila je to radost
koja mi je govorila: Nije bilo oevidaca. Niko ne moe
biti pozvan da svedoi protiv tebe.
U stvari, ja nisam ni za trenutak pomislio da samo
stareina hrama veruje u moju nevinost. Naprotiv,
situacija je bila sasvim obrnuta: jedino je on mogao biti
potpuno siguran u moju krivicu. injenica to se
opredelio da ne pridaje toj stvari nikakvog znaaja ve
sama po sebi govori u prilog toj pretpostavci. Verovatno
me je prozreo onog trenutka kad sam mu predao dve kutije
esterfilda. Moda je preutno preao preko toga
dogaaja samo da bi mirno i iz daljine ekao da sam
doem i od srca mu se ispovedim. Ne samo to. Moda je,
ak, i njegova preporuka da se upiem na Univerzitet bila
samo mamac da iz mene izvue ispovest: ako mu se ne
ispovedim, moda e povui preporuku da bi kaznio moje
nepotenje; ako mu se, pak, ispovedim, i ako ga uverim
da sam se odista pokajao, moda e ipak, u znak posebne
naklonosti, biti voljan da ostane pri toj preporuci.
Meutim, najvea zamka u svemu tome bilo je to
to je stareina hrama rekao akonu da mi ne pominje tu
aferu. Ako sam zaista nevin, onda u spokojno provoditi
dane, nesvestan iega i ne oseajui da se neto posebno
dogodilo. Ako sam, pak, izvrio taj zloin, onda bi trebalo
(ukoliko sam u stanju da se iole priberem) da smognem
snage i da se pretvaram kako ivim u stanju smirenosti
koja znai nevinost drugim reima, kao ovek koji
nema zbog ega da se ispoveda. Dakle, sada sam morao
da se pretvaram. To je bila najbolja odluka, bio je to jedini
nain da dokaem svoju nevinost. Sve je to stareina

nagovestio svojim postupkom. I to je bila zamka koju mi

je pripremio. Na tu pomisao obuzeo me je bes. Jer, ne
moe se rei da nije bilo izvinjenja za ono to sam uinio.
Da nisam nagazio na tu devojku, Amerikanac bi, moda,
potegao pitolj i njime mi zapretio. Konano, niko se ne
sme opirati okupacionim snagama. Bio sam primoran da
uinim ono to sam uinio.
Ali ono uivanje u dodiru devojinog stomaka sa
onovima mojih gumenih izama; u oseanju njenog tela
koje kao da je prianjalo uz mene svojom gipkou; u
jeanju toga tela; u utisku koji sam imao kao da je to
zgnjeeni cvet, pupoljak koji je upravo procvetao; u
nekakvom zanoenju ili pometenosti moje svesti; u
oseanju koje se tog trenutka iz devojinog tela prenelo u
moje, oinuvi me poput kakve tajanstvene munje ne
mogu se pretvarati da sam bio primoran da uivam u
svemu tome. Jo ne mogu da zaboravim slast koju sam
osetio toga trenutka. Stareina je znao ta sam oseao u
dui, znao je za tu slast koja me je proela do sri!
Tokom sledee godine oseao sam se kao ptica
zatvorena u kavez. Kavez mi je stalno bio pred oima.
Kako sam bio reen da se ne ispovedim, nisam oseao
nikakvo olakanje u svakodnevnom ivotu. Bilo je to vrlo
udno. Taj moj postupak, koji u trenutku izvrenja nije
izazvao u meni nikakvo oseanje krivice, to gaenje po
devojinom stomaku, postepeno je poelo da mi blista u
seanju. I to ne samo zato to sam znao da je zbog toga
devojka pretrpela pobaaj. Jer taj postupak se slegao u
mom seanju, poput zlatne praine, i poeo je da presijava
nekom svetlou koja mi je stalno prodirala u oi. Bio je
to odsjaj zla. Da, to je to. Moda je to bilo i veoma
neznatno zlo, ali sada sam bio obuzet ivom sveu da

sam, u stvari, poinio zlo. Ta svest je visila poput nekog

ukrasa u mojim grudima.
...to se tie praktinih mera, sada vie nisam
mogao nita da preduzmem, sve dok ne poloim prijemni
ispit za upis na Otanski univerzitet; morao sam da ivim
u stanju neizvesnosti, nastojei, koliko god je to mogue,
da naslutim kakve su bile stvarne namere stareine hrama
prema meni. Ni jednom jedinom reju on nije opovrgao
svoje obeanje da e mi pomoi da odem na studije. S
druge strane, nije pominjao ni da li je ta preduzeo u vezi
sa pripremama za taj prijemni ispit. Kako sam udno
iekivao da mi stareina kae neto, ma ta! Ali on je
pakosno i dalje utao, podvrgavajui me neprekidnom
muenju. Sa svoje strane valjda iz straha ili, moda, iz
nagonskog opiranja ja sam oklevao da ga upitam ta
namerava da preduzme. Ranije sam prema ocu Dosenu
oseao uobiajeno potovanje, a ponekad sam bio i
kritian prema njemu. Sada je on, meutim, u mojim
oima postepeno dobijao udovine razmere, sve dok
nisam doao u nedoumicu da li se u njegovoj linosti
uopte krije obino ljudsko srce. Koliko god sam esto
nastojao da skrenem pogled sa njega, taj njegov lik je
iskrsavao preda mnom poput nekog arobnog zamka.
Desilo se to u poznu jesen. Stareinu hrama su
pozvali na pogreb nekog starog parohijana, a poto mu je
trebalo dva sata da vozom stigne do tog mesta, najavio je
prethodne veeri da e krenuti iz hrama u pola est ujutru.
Trebalo je da akon poe s njim. Da bismo bili spremni
za stareinin odlazak, morali smo ustati u etiri asa,
zavriti ienje i pripremiti doruak. im smo ustali,
pristupili smo svojoj prvoj jutarnjoj dunosti
izgovaranju sutri, dok je akon pomagao stareini da se

spremi za put. Iz mranog i hladnog dvorita dopirala je

neprekidna kripa bunara pri izvlaenju kofe s vodom.
Uurbano smo se umivali. Kukurikanje petla u dvoritu
prodiralo je kroz mranu jesenju zoru; taj zvuk je imao
nekakvu sveinu i belinu. Skupivi rukave mantija,
pohitali smo da se okupimo pred oltarom u dvorani za
posetioce.
U studeni rane zore, slamne prostirke u velikoj
dvorani, na kojima nikada niko nije spavao, izazivale su
posebno oseanje, kao da odbijaju bilo iji dodir. Svee
na oltaru su treperile. Pobono smo se poklonili, najpre
stojei; zatim smo kleknuli na prostirke i klanjali se na
zvuk gonga. Ponovili smo tu proceduru tri puta.
Uvek sam bio svestan sveine mukih glasova dok
su slono izgovarali sutre za vreme jutarnje slube. Zvuk
tih jutarnjih sutri ostao je najjai tokom itavog dana. Ti
snani glasovi kao da su razbijali sve zle misli koje bi se
nakupile preko noi; inilo mi se kao da neke crne kapljice
lete iz glasnih ica svih pevaa i raspravaju se unaokolo.
Ne znam kako sam ja izgledao. To ne znam, ali me je
zanosila i neobino razgaljivala pomisao da moj glas
rasteruje iste one snane, zle misli kao i glasovi ostalih.
Pre nego to smo zavrili svoj obrok pirinane
kae, stareina je bio spreman za put. Prema obiaju, svi
stanovnici hrama poreali su se na ulazu da bi ga ispratili.
Dan jo nije bio svanuo. Pod zvezdanim nebom
kameni put pruao se, nejasno, u daljinu sve do kapije
Samon, dok su se senke ogromnih hrastova, ljiva i borova
irile po zemlji tako da se jedna senka pretapala u drugu,
pokrivajui itav prostor. Demper mi je bio pun rupa i
hladan vazduh praskozorja ujedao me za laktove.

Sve je obavljeno u tiini. Poklonili smo se stareini

bez rei, dok je on nainio gotovo neprimetan pokret kao
otpozdrav. Onda su stareinine i akonove drvene sandale
zakloparale, i to kloparanje postajalo je sve tie to su se
oni vie udaljavali idui kaldrmom. Obiaj zenistike
sekte je da se saeka dok osoba koju ispraate potpuno ne
nestane u daljini.
Dok smo ispraali pogledom dve prilike koje su
nam se gubile iz vida, nismo ih mogli sagledati u celini.
Samo smo zapaali bele rubove njihovih mantija i njihove
bele arape. Na izvesnoj razdaljini uinilo nam se da su
sasvim nestale. Ali to je bilo samo prividno, zato to ih je
drvee sakrivalo. Posle izvesnog vremena bele mantije i
bele arape opet su se pojavile, a iz nekog razloga odjek
njihovih koraka inio se jo glasniji nego ranije. Stojali
smo tamo, pratei ih netremice pogledom dok su odlazili,
pa nam se uinilo da je prola itava venost dok te dve
prilike nisu izile kroz glavnu kapiju i konano nestale.
U tom trenutku se u meni zaeo neodoljiv nagon.
Kao kad se neke vane rei otimaju da bi se oslobodile iz
mojih usta, ali su spreene mucanjem; taj nagon mi je
zastao kao uaren u grlu. Bila je to iznenadna elja za
odukom. U tom trenutku moje prethodne ambicije
moja elja da odem na studije i, tavie, nada koju je
majka u meni podstakla da u, moda, naslediti poloaj
stareine hrama prestale su da postoje. Hteo sam da
pobegnem od neke skrivene snage koja me je kontrolisala
i nametala mi se.
Ne mogu rei da mi je u tom trenutku nedostajalo
hrabrosti. Poznata je hrabrost onih koji se ispovedaju! Za
nekoga kao to sam bio ja, koji sam iveo u utanju ve
dvadeset godina, vrednost ispovesti bila je beznaajna.

Moda ete pomisliti da preterujem. Ali injenica da sam

se suprotstavio stareininom utanju i odbio da se
ispovedim, znaila je da sam dotad bio obuzet jednim
jedinim pitanjem: Da li je zlo moguno? Kad bih
istrajao do kraja da se ne ispovedim, dokazao bih da je
zlo, makar i nitavno, zaista moguno.
Ali dok sam pratio pogledom stareininu belu
mantiju i bele arape kako nestaju izmeu drvea u tami
praskozorja, snaga koja mi je gorela u grlu postala je
gotovo neizdrljiva, i obuzela me je neodoljiva elja da se
ispovedim. Hteo sam da pojurim za stareinom, da ga
uhvatim za rukav i da mu glasno ispriam sve to se
dogodilo onog snenog jutra. Ali, sigurno, ovu moju elju
nije izazvalo samo potovanje prema stareini kao
oveku. Njegova mo imala je neku fiziku snagu.
... Ipak, pomisao da bi, ako se ispovedim, to prvo
beznaajno zlodelo u mom ivotu bilo uniteno
spreavala me je da to uinim; oseao sam kao da mi neko
stoji iza lea i snano me vue natrag. Onda je stareinina
prilika prola kroz glavnu kapiju i nestala pod mranim
nebom.
... Svi su odjednom osetili olakanje i uz galamu
otrali do prednje kapije hrama. Dok sam tako stajao,
odsutan u mislima, Curukava me je lupio po ramenu.
Rame mi se probudilo. To moje mravo, neugledno rame
povratilo je svoj ponos.
*
* *

... Kao to sam ve napomenuo, na kraju sam se ipak

upisao na Otanski univerzitet, uprkos svim ovim
komplikacijama. Nisam uopte morao da se ispovedim.
Posle nekoliko dana stareina je pozvao Curukavu i mene
i rekao nam ukratko da treba da se pripremamo za
prijemni ispit i da smo osloboeni dunosti u hramu sve
dok budemo zauzeti uenjem.
Tako sam uspeo da se upiem na Univerzitet, ali to
nije doprinelo reenju svih problema. Stareinino dranje,
u stvari, nije mi nagovestilo kakav je stav on zauzeo u vezi
sa dogaajem onog snenog jutra, niti sam mogao da
nazrem kakve su mu bile namere u pogledu njegovog
naslednika.
Otanski univerzitet znaio je prekretnicu u mom
ivotu. Na njemu sam se prvi put upoznao sa idejama,
idejama koje sam ja lino odabrao.
Otanski univerzitet poticao je iz perioda od pre tri
stotine godina, kada je 1663. godine univerzitetski
internat hrama Cikui Kanzeon premeten u palatu
Kikoku u Kjotu. Odonda je sluio kao manastir za
sledbenike sekte Otani hrama Hongan. U vreme
petnaestog vrhovnog svetenika hrama Hongan jedan
njegov pripadnik, po imenu Soken Takagi, koji je iveo u
Nanivi, priloio je veliku sumu novaca. Odlueno je da se
osnuje univerzitet i smesti na sadanjoj lokaciji u
Karasumaru-gaira, u severnom delu prestonice.
Zemljite je zauzimalo svega deset ari, to je bilo malo za
univerzitetsko zdanje. Ipak su tu mnogi mladii, ne samo
otanske sekte ve i pripadnici svake druge budistike
sekte, studirali i dobijali znanja o svim bitnim naelima
budistike filozofije.

Stara ciglena kapija odvajala je univerzitetsko

zdanje od ulice i ulinih kolovoza. Kapija je bila okrenuta
ka zapadu, prema planini Hiei. Od kapije vodila je
poljunana staza do ulaza u glavnu zgradu mranu,
sumornu dvospratnicu. Na ulaznoj kapiji u vazduh se
dizala velika bakarna kula. Nije to bio ni toranj sa satom
ni zvonik; pod tankim gromobranom beskoristan
kvadratni prozor isticao je komadi neba.
Pored ulaza rasla je stara lipa, ije je prekrasno lie
blistalo poput crvenog bakra na suncu. Univerzitet, koji se
prvobitno sastojao samo od glavne zgrade, proirivan je
vie puta, i razni delovi pripajani su bez naroitog reda.
Bila je to, veim delom, stara, drvena, jednospratna
graevina. Kako nije bilo dozvoljeno da se u zgradu ulazi
u cipelama, njena razliita i mnogobrojna krila bila su
povezana beskrajnim hodnicima sa podom od
bambusovih dasaka. Pod je ve poinjao da propada od
starosti. Povremeno su dotrajali delovi popravljani, te
kada bi ovek prelazio iz jednog krila u drugo, stopala bi
mu gazila po pravom mozaiku od tamnijeg i svetlijeg
drveta, poto su se sa veoma starim daskama poda meale
i sasvim nove.
Kad ovek poe u neku novu kolu ili na univerzitet,
uvek je sve isto: mada dolazi svakog dana sa sveim
oseanjima, svestan je izvesnog nejasnog, nepovezanog
svojstva stvari. Tako je bilo i sa mnom tokom prvih dana
na Otanskom univerzitetu. Poto je Curukava bio jedina
osoba koju sam znao, naao sam se u situaciji da silom
prilika razgovaram samo s njim i ni s kim drugim. Ali
posle nekoliko dana uvideo sam da nema nikakve svrhe
to smo se sa toliko muke probili u ovaj novi svet ako
nastavimo da viamo samo jedan drugoga. Curukava je

oigledno oseao isto, te smo se trudili da ne ostajemo

zajedno u slobodnim asovima, i svaki od nas posebno
pokuao je da sklopi nova prijateljstva. Meutim, meni je
zbog mucanja nedostajalo hrabrosti koju je pokazao
Curukava, i dok se broj njegovih prijatelja poveavao, ja
sam postajao sve usamljeniji.
Na pripremnoj godini na Univerzitetu uilo se deset
predmeta: etika, japanski, kinesko-japanski, kineski i
engleski jezik, istorija, budistiki spisi, logika,
matematika i fiskultura. Predavanja iz logike zadavala su
mi najvie tekoa, ve od poetka. Jednoga dana odluio
sam da se jednom studentu obratim s nekim pitanjima.
Ve due vremena sam prieljkivao da se upoznam
s tim mladiem. Imao je obiaj da uvek sedi sam i da svoj
ruak iz zamotuljka pojede pored nasada cvea, u bati iza
zgrade. Taj njegov obiaj inio se gotovo kao nekakav
ritual, i niko od studenata nije mu prilazio, pogotovu zato
to je odavao utisak krajnjeg nezadovoljstva i nekakvog
gaenja na hranu koju je jeo. Ni on, sa svoje strane, nikada
se nije obraao nijednom od svojih drugova, i kao da nije
ni pomiljao na to da s nekim sklopi prijateljstvo.
Znao sam da se zove Kaivagi. Njegovo veoma
upadljivo obeleje bila su, na izgled prilino snana,
zgrena stopala. Hodao je veoma udnovato. inilo se kao
da uvek gaca po blatu: kada bi najzad s mukom uspeo da
jednu nogu izvue iz blata, druga noga kao da mu je
ostajala zaglibljena. Istovremeno, njegovo telo je
ostavljalo utisak ivahne pokretljivosti. Hod mu je bio kao
nekakav naroiti, potpuno neuobiajen ples.
Bilo je sasvim razumljivo to sam zapazio
Kaivagija ve prvog dana kada sam stigao na

Univerzitet. Osetio sam olakanje ugledavi njegovu

deformisanost. Ve od poetka njegova zgrena stopala
bila su u skladu sa stanjem u kojem sam se i ja nalazio.
Kaivagi je razmotao svoj ruak u bati, na
travnjaku zasaenom detelinom. Bata se nalazila pored
jedne oronule zgrade, sa prostorijama u kojima smo
vebali karate, radi samoodbrane, i igrali stoni tenis; tu
gotovo da nije ostalo nijedno nerazbijeno prozorsko okno.
Nekoliko krljavih borova raslo je u bati, a nekoliko
malih drvenih okvira pokrivalo je prazno zemljite
rasadnika. Plava boja okvira poela je da se ljuti; bila je
gruba i smeurana poput olinjalog vetakog cvea. Pored
rasadnika nalazio se stalak sa nekoliko polica na kojima
je bilo poreano patuljasto drvee u saksijama, gomila
crepova i kamenia, i jedna leja jagorevine i zumbula.
Bilo je prijatno sedeti na detelini. Njeno neno lie
upijalo je svetlost, a povrina je bila puna malih senki,
tako da se inilo kao da ceo travnjak lebdi malo iznad
zemlje. Kaivagi se nije razlikovao od ostalih studenata
dok je tu sedeo; samo u hodu se primeivala njegova
sakatost. Bledo lice mu je odavalo izvesnu strogu lepotu.
Telesno je bio bogalj, ali je u njemu bilo neke neustraive
lepote, kao u prelepe ene. I bogaljima i lepim enama
dosadi to ih svako gleda, umorni su od ivota koji
podrazumeva da ih neko stalno posmatra, oseaju se u
kripcu; zato nastoje da odvrate tue poglede svojim
nainom ivota. Pobednik je onaj ko nametne svoj pogled
drugome. Kaivagi je gledao u zemlju dok je ruao, ali ja
sam oseao da njegove oi strogo odmeravaju svet oko
sebe.
Bio je dovoljan sam sebi dok je sedeo ovde na
suncu. To je ostavilo snaan utisak na mene. Gledajui ga

u prolenoj svetlosti tu, meu cveem, mogao sam

zakljuiti da nimalo ne pati od one stidljivosti, od potajne
krivice koja je muila mene. Bio je senka koja se sama po
sebi istie, ili, bolje rei, bio je ta senka to postoji. Sasvim
je bilo izvesno da sunce nikada nee uspeti da prodre kroz
njegovu tvrdu kou.
Ruak, koji je tako usredsreeno i sa tako
oiglednim gaenjem jeo, bio je oskudan, ali nimalo loiji
od onoga koji sam ja, obino, izjutra pripremao od
ostataka doruka u hramu. Bilo je to 1947. godine i,
ukoliko ovek nije imao mogunosti da hranu kupuje na
crnoj berzi, nije se ni mogao pristojno hraniti.
Stao sam pored njega, drei svesku i svoj umotani
ruak. Moja senka pala je na njegovo jelo i on je podigao
glavu. Bacivi pogled na mene, opet ga je skrenuo nadole
i nastavio da ujednaeno vae, poput svilene bube koja
gricka dudovo lie.
Izvini, rekao sam, uasno mucajui, hteo sam da
te upitam za neke stvari koje nisam shvatio na prolom
predavanju. Govorio sam standardnim tokijskim
naglaskom, poto sam, otkako sam stupio na Univerzitet,
odluio da vie ne upotrebljavam dijalekt Kjota.
Nita ne razumem ta govori, ree Kaivagi
odseno. ujem samo neko nerazumljivo mucanje.
Osetio sam kako mi je lice pocrvenelo. Liznuvi vrh
svojih tapia za jelo, nastavio je u jednom dahu:
Znam vrlo dobro zato si poeo razgovor sa mnom.
Zove se Mizogui, zar ne? E pa, ako smatra da si mi
potreban da se sprijateljimo samo zato to smo obojica
bogalji, nemam nita protiv. Ali misli li da je, u
poreenju s mojim nedostatkom, tvoje mucanje zaista

neto tako strano? Ti pridaje sebi i suvie vanosti, zar

ne? Zato i svoje mucanje, kao i samoga sebe, uzima
previe ozbiljno.
Docnije, kada sam saznao da je Kaivagi iz
zenistike porodice, koja pripada istoj sekti Rinzai,
shvatio sam da je on u tim svojim uvodnim pitanjima
zauzeo manje-vie karakteristian stav zenistikog
svetenika; ali ne bi se moglo rei da su njegove primedbe
u tom trenutku ostavile na mene snaan utisak.
Mucaj! rekao je. Hajde, samo ti mucaj!
Zapanjen nisam stigao ni da progovorim, dok je on,
okrenut meni, nastavio tim neobinim tonom:
Najzad si naiao na nekoga pred kim moe da
muca do mile volje. Tako je, zar ne? Svi su ljudi takvi,
da zna. Svi trae sapatnike. Nego, da te ja priupitam, jesi
li jo nevin ?
Klimnuo sam glavom, ak se nisam ni osmehnuo.
Nain na koji je Kaivagi postavio to pitanje podseao je
na stav lekara, to je bilo uzrok da osetim kako bi bilo
bolje za mene da ne laem.
Tako sam i mislio, nastavio je on. Ti si jo nevin.
Ali, u stvari, nisi ba pravo nevinace. Nema uspeha kod
ena, a nema ni hrabrosti da ode i plati prostitutku.
Tako stoji stvar. Ali ako si mislio, kad si mi se obratio, da
e se sprijateljiti sa jo jednim nevinim, uveliko si
pogreio. Hoe li da d ispriam kako sam izgubio
nevinost?
I ne ekajui da mu odgovorim, poeo je da pria.
..
..

Ja sam sin zenistikog svetenika u Sanomiji i

roen sam iskrivljenih stopala... E pa, kad ovako poinjem
da ti se ispovedam, verovatno e pomisliti da sam neki
jadan bolesnik, koji ne mari kome se obraa, samo ako
moe da izlije duu priajui o sebi. Ali, da vidi, nisam
takav. Ne bih ovako priao ba bilo kome. Malo mi je
neprijatno da to kaem, ali ja sam te ve od poetka
odabrao kao sluaoca za svoju priu o sebi. Zna, palo mi
je na um da bi tebi, verovatno, koristilo vie nego svima
drugima da sazna ta sam ja uinio. Moda bi za tebe
najbolje bilo da postupi upravo onako kako sam ja
postupio. Kao to i sam zna, upravo tako vernici namiriu
ljude iste vere, a apstinenti svoje sapatnike.
Dakle, nekada sam se stideo svojih ivotnih
okolnosti. Smatrao sam da u priznati svoj poraz ako se
pomirim s tim okolnostima, odnosno ako ivim pomiren s
njima. A da sam hteo nekome da prebacujem zbog toga,
povoda je, naravno, bilo napretek. Trebalo je da se moji
roditelji postaraju da mi stopala budu operisana jo dok
sam bio mali. Sada je ve prekasno. Ali meni ba nimalo
nije stalo do roditelja, pa mi je ve i sama pomisao na to
da im prebacujem ogavna.
Nekada sam verovao da ene nikada ne bi mogle da
me zavole. Kao to, verovatno, i sam zna, takvo uverenje
je pogodnije i spokojnije nego to veina ljudi moe i da
zamisli. Nije neminovno postojala protivrenost izmeu
takvog uverenja i moga odbijanja da se pomirim sa
uslovima svoga ivota. Zna, da sam mogao verovati da
bi me ene volele onakvog kakav sam izgledao, to e rei,
s mojim stvarnim nedostacima, onda bih se ve i pomirio
s takvim ivotnim uslovima, onoliko koliko sam u to

verovao. Shvatio sam da te dve vrste hrabrosti hrabrost

da se stvarnost proceni upravo onakvom kakva je i
hrabrost da se ovek bori protiv takvog vrednovanja
mogu veoma lako da se dovedu u sklad. Bez i najmanjeg
naprezanja, mogao sam se sasvim lako oseati kao da se
borim.
Poto sam bio u takvom duhovnom stanju, moram
rei da je bilo sasvim prirodno to nisam pokuavao da
izgubim nevinost u odnosu sa prostitutkama, kao to su to
uradili mnogi moji prijatelji. Jer prostitutke, naravno, ne
spavaju sa svojim klijentima iz ljubavi. One su spremne
da prihvate svakog: izlapele starce, prosjake, ljude bez
oka, lepotane, ak i gubavce, samo ako ne znaju da su
gubavci. Takav ravnopravan pristup verovatno ohrabri
svakog obinog mladia, pa se on vrlo lako odlui da kupi
prvu prostitutku na koju naie. Ali mene takav
ravnopravni pristup uopte nije zadovoljavao. Nisam
mogao podneti pomisao da ena moe da se jednako
odnosi prema sasvim normalnom oveku i prema nekome
kao ja. To bi za mene bilo nekakvo uasno skrnavljenje
sopstvene linosti. Zna, uvek sam se bojao da bih, ako se
previdi ili zanemari okolnost da su mi stopala iskrivljena,
u neku ruku, prestao da postojim. Bila je to ista vrsta
straha od koga ti sada pati, zar ne? A da bi moje stanje
postalo priznato i prihvaeno, bilo mi je neophodno da sve
bude bezbroj puta nastranije nego to to obini ljudi
zahtevaju. Bilo ta da se desi, smatrao sam, ivot je po
svaku cenu morao da mi prui takvo uivanje.
Verovatno je bilo moguno da prevaziem to
stravino nezadovoljstvo to negodovanje to smo svet
i ja bili dovedeni u neprijateljski odnos. To bi bilo
moguno pod uslovom ili da se ja izmenim, ili da se

svet promeni. Meni je, meutim, bilo mrsko da sanjarim

o takvim promenama. Mrzeo sam uopte izopaene
sanjarije. Nakon dugog i temeljnog razmiljanja doao
sam do zakljuka da vie ne bih mogao postojati kad bi se
svet promenio; isto tako, ako bih se ja izmenio, svet ne bi
mogao da postoji; i, za divno udo, takav zakljuak je
predstavljao neku vrstu naeg pomirenja, nekakav
kompromis. Jer, zna, bilo mi je prihvatljivo da svet
koegzistira sa idejom da ja, onakav kakav sam, nikada
neu moi biti voljen. Zamka u koju svaka sakata osoba
neminovno upada ne sastoji se u tome to ona prevazie
stanje antagonizma izmeu sebe i sveta, nego to ona,
naprotiv, potpuno odobrava taj antagonizam. I zato sakata
osoba nikada zapravo i ne moe biti izleena...
E, u tom dobu ivota, kada sam bio u cvetu mladosti
(upotrebljavam ovu re veoma ozbiljno), dogodilo mi se
neto neverovatno. Bila je jedna devojka iz imune
porodice porodice parohijana naeg hrama. Zavrila je
viu devojaku kolu u gradu Kobe, a bila je na glasu kao
lepotica. Jednoga dana iznebuha mi se poverila da je
zaljubljena u mene. Izvesno vreme nisam mogao da
verujem sopstvenim uima.
Usled mog nesrenog stanja bio sam vidra da
prokljuvim psihologiju drugih osoba. Stoga nisam
nesmotreno otpisao celu tu stvar, kao to bi mnogi uinili,
pripisujui njenu ljubav jednostavno dopadanju. Umesto
toga, nazirao sam da je uzrok ljubavi sasvim izuzetno
oseanje ponosa te devojke. Bila je potpuno svesna svoje
lepote i svoje vrednosti kao ene, i nije podnosila nijednog
udvaraa koji bi pokazao i najmanji znak samopouzdanja.
Teko joj je padala i sama pomisao da svoj ponos stavi na
terazije zajedno sa uobraenou nekog samouverenog

mladia. Na kraju je probirljivo odbijala svaku ljubav koja

bi podrazumevala neku vrstu ravnotee u tom pogledu
ostala je potpuno dosledna... i namerila se na mene.
Ve sam unapred znao kakav u joj odgovor dati.
Moda e mi se smejati, ali ja sam joj sasvim
jednostavno odgovorio da je ne volim. ta sam drugo
mogao da joj kaem? Taj odgovor je bio poten i sasvim
neizvetaen. Da sam, umesto toga, odluio da ne
propustim tako dobru priliku i da na njenu izjavu ljubavi
odgovorim da i ja nju volim, izgledao bih vie nego
smean izgledao bih gotovo tragian. Osobe kominog
izgleda kao to sam ja veoma veto izbegavaju opasnost
da nekom grekom ispadnu tragine. Vrlo dobro sam znao
da mi onoga trenutka kad se prikaem u traginoj svetlosti
ljudi vie nee prilaziti sa lakoom. Za osetljive due bilo
je naroito vano da ja ne ispadnem nekakvo bedno
stvorenje. Zato sam celu stvar glatko prelomio rekavi da
je ne volim.
Devojka nije ustuknula na moj odgovor. Bez
kolebanja mi je rekla da laem. Zatim je dolo do prave
predstave dok je ona pokuavala da me osvoji, obraajui
istovremeno mnogo panje na to da ne povredi moj ponos.
Ta devojka uopte nije mogla ni zamisliti da postoji
mukarac na ovom svetu koji je ne bi zavoleo, naroito
kad bi mu se pruila prilika za to. Ukoliko bi se takav
ovek pojavio, bila je ubeena da on samo sebe zavarava.
I tako je nastojala da me podrobno analizuje, doavi na
kraju do zakljuka da sam ja nju, u stvari, ve odavno
voleo. Pretpostavljajui da me je zaista volela, morala je
biti svesna da je volela osobu do koje je veoma teko
dopreti. Da se pretvarala da sam lepotan, iako uopte
nisam lep, naljutila bi me; da je rekla da su moje bangave

noge lepe, jo vie bih se naljutio; a da je pomenula neto

slino tome kao da me ne voli zbog mog spoljnjeg izgleda,
nego zbog onoga to osea da je u meni, to bi me zaista
razbesnelo. Uzimajui sve to u obzir, ona je prosto i dalje
tvrdila da me voli. Prema svojoj analizi, naravno, otkrila
je u meni oseanja koja su odgovarala toj njenoj ljubavi.
Nisam mogao da prihvatim takvu neloginost.
Istovremeno, postepeno me je obuzimala estoka strast
prema njoj, ali nisam mislio da e nas ta strast ikada
zbliiti. Palo mi je na um ukoliko zaista voli mene i
nikoga drugog, to bi znailo da ja imam neku posebnu
osobinu po kojoj se razlikujem od ostalih ljudi. A ta bi to
moglo biti drugo do moja sakatost? I tako se sve svelo na
injenicu iako ona to nikada nije izjavila da ona voli
moje sakate noge. Ali takva ljubav je bila sasvim
neprihvatljiva sa moga gledita. Da to neto svojstveno
meni, u stvari, nisu bile moje nesrene noge, moda bi
takva ljubav bila i prihvatljiva. Ali kada bih morao da
utvrdim neke svoje posebne kvalitete svoj razlog to
postojim, ili neto izvan injenice da sam sakat to bi
znailo neku vrstu dopunskog vrednovanja. Onda bih
neizbeno morao da prihvatim i razloge za postojanje
drugih ljudi na taj isti dopunski nain, to bi, pak, samo
po sebi, dovelo do toga da prihvatim sebe kao osobu
potpuno obuhvaenu u ovom svetu. Eto zato ljubav nije
bila moguna. I njeno ubeenje da je zaljubljena u mene
bilo je samo zabluda, a ja nju ni u kom sluaju nisam
mogao voleti. Stoga sam uporno ponavljao da je ne volim.
Za divno udo, to sam joj vie govorio da je ne
volim, ona je sve dublje padala u zabludu da je zaljubljena
u mene.

I tako mi se, najzad, jedne veeri bacila pred noge.

Ponudila mi je svoje telo, koje je moram priznati bilo
zasenjujue lepo. Ali ja sam se pokazao potpuno
impotentan.
Takav moj uasan poraz reio je sve probleme
sasvim jednostavno. Najzad je, ini se, imala ubedljivi
dokaz da je zaista nisam voleo.
Stideo sam se zbog svoje impotencije, ali u
poreenju sa stidom zbog svoje sakatosti svaki drugi stid
nije vredelo ni pominjati. Mene je, u stvari, muilo neto
sasvim drugo. Znao sam razlog zato sam se pokazao
polno nesposoban. Kad je dolo do odluujueg trenutka,
nametnula mi se pomisao da e moje bangave noge
dodirnuti njene prelepe noge, i tog trenutka sam postao
impotentan. To otkrie potpuno je unitilo moje
unutranje spokojstvo, nerazdvojno od uverenja da me
nikada nijedna ena nee moi da zavoli.
Znai, u tom trenutku osetio sam neku neiskrenu
radost na pomisao da u svojom udnjom
zadovoljenjem svoje strasti dokazati nemogunost
ljubavi. Ali moje telo me je izneverilo. Ono to sam hteo
da uinim svojim duhom izvrilo je, umesto duha, moje
telo. I tako sam bio suoen sa jo jednom suprotnou. Da
se izrazim banalno, utonuo sam u snove o ljubavi u
vrstom uverenju da ne mogu biti voljen, ali u zavrnici
sam zamenio ljubav strau i osetio neku vrstu olakanja.
Na kraju sam shvatio da je i radi zadovoljenja strasti
potrebno da zaboravim na uslove u kojima sam iveo i da
moram napustiti ono to je za mene predstavljalo jedinu
prepreku u ljubavi naime, uverenje da neu moi da
budem voljen. Uvek sam strast zamiljao kao neto
mnogo jasnije nego to u stvarnosti jeste, i nisam shvatio

da i strast zahteva da ljudi sagledaju sebe na pomalo

sanjalaki, nestvaran nain.
Od toga vremena moje telo je poelo da privlai
moju panju vie nego moj duh. Ali nisam mogao da
postanem olienje iste strasti. Mogao sam samo da
sanjam o njoj. Postao sam kao vetar. Postao sam neto to
drugi ne mogu da vide, ali to, sa svoje strane, sve vidi,
to se sa lakoom pribliava svome cilju, miluje ga sa svih
strana i konano prodire u njegov najintimniji deo... Kad
govorim o samosvesti puti, verovatno e zamisliti
samosvest u odnosu na neki vrst, grub, mraan predmet.
Za mene je samosvest o jedinstvenom telu, jedinstvenoj
strasti, znaila da postajem prozraan, nevidljiv
drugim reima, kao vetar.
Ali moje sakate noge odjednom su se pokazale kao
velika prepreka. Samo one nikada nee moi da postanu
prozirne. Liile su manje na noge, a vie na par
tvrdoglavih duhova. Bile su tu mnogo vre nego i
samo moje telo.
Ljudi verovatno misle da sebe ne mogu videti ako
nemaju ogledalo. Ali biti bogalj znai imati ogledalo
stalno pred oima. Svakog asa, svakog trena, celo moje
telo se odraavalo u tom ogledalu. Zaborav nije dolazio u
obzir. Usled toga, ono to ljudi podrazumevaju pod
pojmom nelagodnosti ini mi se samo kao deja igra. U
mom sluaju nije moglo biti nelagodnosti. Da postojim u
ovom obliku bila je neosporna injenica, isto tako
konana kao i injenica da Sunce i Zemlja postoje, ili da
postoje prelepe ptice i runi krokodili. Svet je bio
nepokretan poput nadgrobnog spomenika.

Ni najmanja nelagodnost, ni najmanji ustupak u

tome se sastojala osnova mog osobenog naina ivota.
Zato ja ivim? Pri takvoj pomisli ljudima postaje
nelagodno, neki se ak i ubijaju. Ali mene to nije
uznemiravalo. Da imam par bangavih nogu takav je bio
uslov moga ivota, takav je bio razlog moga ivljenja,
njegov cilj, njegov ideal, takav je bio sam ivot Samo
da postojim bilo je vie nego dovoljno da me zadovolji.
Pre svega zar nemir zbog sopstvenog postojanja ne potie
upravo iz nekog luksuznog nezadovoljstva na pomisao da
ovek moda - ne ivi pravim ivotom?!
Poeo sam da primeujem jednu staru udovicu koja
je ivela sama u naem selu. Prialo se da ima ezdeset, a
prema nekima i vie godina. Na godinjicu smrti njenog
mua poslali su mene, umesto mog oca, da za pomen
oitam sutre u njenoj kui. Niko od njene rodbine nije
doao, pa smo pred budistikim oltarom bili samo ona i
ja. Kad sam izgovorio sutre, ena me je posluila ajem u
drugoj sobi. Poto je bio vru letnji dan, zamolio sam je
da mi dozvoli da se okupam. Skinuo sam odelo, i starica
me je polivala vodom po leima. Primetio sam da
saaljivo gleda na moja stopala, i tog trenutka se u meni
rodio jedan plan.
Okupavi se, vratio sam se u sobu u kojoj smo
prethodno sedeli. Dok sam se brisao i suio, rekao sam joj
ozbiljnim glasom da se prilikom mog roenja Buda javio
mojoj majci u snu, rekavi da e, kada to njeno dete
odraste u zrelog oveka, ena koja bude iskreno oboavala
njegove noge dospeti u raj. Dok sam govorio, pobona
starica mi je predano piljila u oi, prebirajui prstima
brojanice. Legao sam go na lea kao le; ruke su mi bile
sklopljene na grudima, drao sam brojanice i toboe

mrmljao neku sutru. Zatvorio sam oi. Usne su mi se i

dalje micale kao da itam sutru.
Moe misliti kako sam se guio od jedva
zadravanog smeha! U sebi sam se kikotao. Uopte nisam
nita uobraavao. Bio sam svestan da se starica
najpredanije udubila u oboavanje mojih stopala dok je
izgovarala sutre. Moj um bio je obuzet mojim nogama i
grcao sam uivajui u toj smenoj situaciji. Bangave noge,
bangave noge to je sve to sam mogao da mislim, to je
sve to sam mogao da vidim u dui. Taj udovini oblik
mojih stopala. To stanje krajnje rugobe u kojem sam se
nalazio. Ta divlja farsa! A da bi stvar bila jo smenija,
oputeni pramenovi stariine kose milovali su mi stopala
sve ee dok se ona klanjala u molitvi i golicali su mi
tabane.
ini mi se da sam bio u zabludi o svojim oseanjima
poude od trenutka kad sam dodirnuo prelepe noge one
devojke i postao impotentan. Jer, usred ovog runog ina
shvatio sam da sam telesno uzbuen. Da, i to u takvim
nepodnoljivim okolnostima.
Uspravio sam se i naglo povalio staricu. Nisam
imao vremena ak ni da se zaudim to se ona nije
iznenadila zbog mog postupka. Leala je na mestu gde
sam je povalio, sklopljenih oiju, jo itajui sutre. udno
je to, ali ivo se seam da je govorila sutru iz poglavlja o
Velikoj samilosti Daranija. ,Iki iki. ino ino. Orasan.
Furairi. Haza haza furaaja. Naravno, poznato ti je kako
je taj odlomak objanjen u komentarima: ,Molimo Ti se,
molimo Ti se. Za pravu sr besprekorne istote u kojoj su
unitena sva Tri zla: lakomost, gnev i glupost.

Pred mojim oima, lice ezdesetogodinje starice

suncem opaljeno i bez ikakve minke kao da me je
dozivalo. Moje uzbuenje nije nimalo splasnulo. U tome
se i sastojala krajnja apsurdnost itave te farse, ali sasvim
nesvesno, ona me je privlaila i zanosila. Bolje rei, nisam
bio nesvestan sve sam video. Posebno svojstvo pakla
je da se sve jasno vidi, sve do najmanje pojedinosti. I da
se sve to vidi u potpunom mraku.
Stariino smeurano lice nije odavalo ni najmanju
lepotu niti ikakvu svetost. Ali njena runoa i njena starost
kao da su stalno potvrivale ono moje unutranje stanje u
kojem nije - bilo snova. Ko moe rei da ako ovek bez
mate gleda neku enu, ma koliko ona bila lepa, njeno lice
ne bi moglo da se preobrazi u lice ove starice? Moje
bangave noge i to lice. Da, to je ono. Gledajui u sutu
stvarnost, odravao sam svoje stanje telesnog uzbuenja.
Sada sam prvi put bio u stanju da sa prijateljskom
naklonou verujem u sopstvenu poudu. I shvatio sam
problem nije u tome da pokuam da smanjim rastojanje
izmeu sebe i svog objekta, nego da odrim to rastojanje,
tako da objekt moe da ostane objekt.
Dobro je gledati u svoj objekt. U tom trenutku
otkrio sam logiku svoje erotike, koja potie iz loginog
razmiljanja bogalja da je on, dok je u stanju mirovanja,
ve i stigao na cilj iz loginog shvatanja da njega
nikada ne moe obuzeti nemir. Otkrio sam da se ljudi
pretvaraju u onome to obino nazivaju zaljubljenou.
Telesna strast je kao vetar, ili kao neki arobni plat to
skriva onoga ko ga nosi. A jedinstvo koje se raa iz takve
strasti samo je obian san. Dok ja gledam, moram
istovremeno dozvoliti da i onaj koga gledam mene
podrobno posmatra. I tada, u takvoj situaciji, odbacujem

svoje sakate noge i ene koje mi se podaju. Moje sakate

noge i moje ene na istom rastojanju od mene. Stvarnost
mi se tu pokazuje; a strast je samo privid. I dok sam tako
gledao, osetio sam kako se prevrem i survavam u taj
beskrajni privid i kako istovremeno ejakuliram na
povrinu stvarnosti koju sam posmatrao. Moje sakate
noge i moje ene vie nikada se nee dodirnuti, nikada se
nee spojiti; ipak, zajedno e biti izbaene iz ovog sveta...
Neobuzdana strast je usplamtela u meni. Jer, moje sakate
noge i te prelepe ene nikada, u celoj toj venosti, nee
morati da se dodirnu.
Verovatno ti je teko da me shvati. Moda je
potrebno da svoje rei poblie objasnim? Ali siguran sam
da ti je jasno zato sam posle toga bio u stanju da verujem,
u dui potpuno spokojan, da je ,ljubav nemogua. Bio
sam osloboen tog nemira. Osloboen ljubavi. Svet se
zauvek zaustavio, a istovremeno mi se i predstavio.
Moram li naglasiti da je to bio ,na svet? I tako, jednom
jedinom reenicom mogu da definiem veliku zabludu u
vezi sa ,ljubavlju na ovom svetu. To je nastojanje da se
stvarnost spoji sa prividom. Naposletku sam shvatio da
je moje ubeenje da nikada neu moi biti voljen
samo po sebi osnovno stanje ljudskog postojanja. I tako
sam izgubio svoju nevinost.
..
Kaivagi je zavrio svoju priu.
Sluao sam ga predano, i najzad sam mogao da
uzdahnem. Njegova pria ostavila je dubok utisak na
mene: nisam mogao da se oslobodim bolnog oseanja da

me se dojmio nain miljenja kakav mi nikada do tada nije

padao na pamet. Nekoliko trenutaka po zavretku njegove
prie proleno sunce je razbudilo sve oko nas, i svetla
detelina je zablistala. Graja i povici na koarkakom
igralitu iza zgrade opet su ivnuli. Mada je jo bilo isto
podne istog prolenog dana, inilo mi se da se smisao
svega toga potpuno izmenio.
Nisam mogao da ostanem bez rei, nego sam oseao
potrebu da se nekako uklopim, da i ja dodam neto
njegovim reima. Uspeo sam da promucam neumesnu
primedbu:
Mora da si bio veoma usamljen posle toga.
Opet se Kaivagi drsko pretvarao da me ne razume
i traio da ponovim ta sam rekao. Ali u odgovoru mi je
ve pokazao izvesne male znake prijateljstva:
Kae, usamljen? Zato bih bio usamljen?
Postepeno e saznati kako sam se dalje razvijao, kad se
bude druio sa mnom.
Zazvonilo je zvono za popodnevno predavanje. Ba
sam se spremao da ustanem kad me je Kaivagi, sedei i
dalje, snano povukao za rukav. Nosio sam na
Univerzitetu istu uniformu koju sam nekada oblaio u
zenistikoj koli. Samo to su joj dugmad bila nova, a bila
je sva iznoena i iskrpljena. Sem toga, bila mi je pretesna,
tako da je moje mravo telo izgledalo jo sitnije u njoj.
Sledei as je kinesko-japanski, zar ne? To je
uasno dosadno. Hajde da se malo proetamo umesto da
odemo na as.
S tim reima Kaivagi se digao, za ta mu je bio
potreban stravian napor: najpre se inilo da e mu se
razglaviti celo telo, i da e onda morati da sastavlja sve

njegove delove. To me je podsetilo na kamilu, koju sam u

jednom filmu video kako se die.
Do tada jo nikada nisam izostao ni sa jednog asa,
ali nisam hteo da propustim ovu priliku da ujem jo neto
vie o Kaivagiju. Uputili smo se u pravcu glavne kapije.
Kad smo proli kroz glavnu kapiju, odjednom sam
postao svestan njegovog zaista neobinog hoda, i obuzelo
me je oseanje slino zbunjenosti. udno je to sam tako
preutno odobravao uobiajena oseanja ljudi i to me je
bilo stid da hodam sa Kaivagijem.
Ali on mi je, u stvari, sasvim razjasnio odakle potie
moj stid. Istovremeno, bio je taj koji me je podsticao ka
ljudskom ivotu. Sva ona runa strana moje prirode i sva
zloa moga srca bile su izleene njegovim reima i
preobrazile se u neto svee. I moda zbog toga, dok sam
iao ljunkovitom stazom kroz glavnu kapiju, planina
Hiei, koju sam ugledao pred sobom u daljini, maglovita
pod prolenim suncem, uinila mi se kao da je gledam
prvi put. Uinilo mi se, takoe, da se ona pojavila tu, preda
mnom, poto je ponovo dobila svoj smisao, na isti nain
kao to su mnoge stvari u meni, ranije uspavane, sada
dobile nov smisao. Vrh planine bio je iljast, ali podnoje
joj se irilo u beskraj, poput muzikog motiva to
odzvanja u vazduhu. Dok sam zurio u planinu Hiei preko
niskih krovova, samo nabori na njenim padinama jasno su
se isticali, ostavljajui utisak da su veoma blizu; prolene
senke ostalih delova ogromne planine bile su utonule u
gusto, tamno plavetnilo.
Napolju, izvan glavne univerzitetske kapije, nije
bilo mnogo ljudi, a vozila jo manje. Povremeno bi se ulo
kloparanje tramvaja du linije koja ide sa stanice Kjoto do

ispred tramvajskog depoa. Sa druge strane ulice, stari

stubovi univerzitetske kapije stajali su okrenuti glavnoj
kapiji sa nae strane, a levo se pruao red gingko drvea,
sa sveim prolenim liem.
Hajde da neko vreme etamo u krugu
univerzitetskog zdanja! rekao je Kaivagi.
Poao sam napred, preko tramvajskih tranica, na
drugu stranu ulice. Kaivagi je posrtao i jako se teturao
gotovo pustom ulicom, a celo telo mu se grilo od tih
estokih trzaja. Univerzitetski posed bio je zamaan. U
daljini je nekoliko grupica studenata koji nisu imali
asove, ili su bili odluili da propuste predavanja, igralo
lopte; neto blie, nekoliko deaka je treniralo za
maratonsku trku. Rat se zavrio tek pre koju godinu, ali
omladina je ve smiljala naine da utroi svoju energiju.
Setio sam se oskudne hrane koju su nam davali u hramu.
Seli smo na upola istrulelu ljuljaku i gledali rasejano
svoje drugove, dok su trali prema nama, a zatim u
suprotnom pravcu preko elipsastog igralita, vebajui se
u maratonskom tranju. Proputanje asa na taj nain
izazvalo je u nama oseanje slino dodiru nove koulje na
koi; suneva svetlost i laki povetarac utisnuli su to
oseanje u mene. Grupa trkaa polako se kretala prema
nama, teko diui; kad su se umorili, prestali su da tre
ritmino ukorak; onda su se opet izgubili u daljini, diui
oblak praine.
Budale, ree Kaivagi. To su budale! Njegove
rei uopte nisu imale prizvuk ozlojeenosti. emu,
pobogu, sva ta predstava? Kau da je to radi zdravlja,
pretpostavljam. Ali emu to slui da se tako javno
razmeu svojim zdravljem? Svugde se odravaju sportske
priredbe, zar ne? To je zaista znak da smo dostigli stupanj

dekadencije. Javno bi trebalo pokazivati ono to se nikada

ne pokazuje. Javnost bi, u stvari, trebalo da vidi
pogubljenja! Zato se pogubljenja ne izvode javno?
Kaivagi je zastao za trenutak, a zatim nastavio
sanjalakim glasom:
ta misli, kako su uspeli da odre mir za vreme
rata ako ne javnim prikazivanjem svireposti smrti? Razlog
to su prestali da izvode javna pogubljenja, koliko ja
vidim, u tome je to su se plaili da bi to podstaklo narod
na krvolonost. To je neverovatno, ako se ja pitam! Ljudi
koji su sakupljali mrtva tela posle vazdunih napada, svi
su imali nean, veseo izraz lica. Ljudi postaju potiteni
kad vide ljudska bia u agoniji, kad ih vide iskrvavljena i
uju njihovo samrtno roptanje. Tada se u dui raznee,
postaju vedri, smireni. Nikada u takvim trenucima ne
postaju svirepi i krvoloni. Ne, ljudi odjednom postaju
surovi upravo jednog ovakvog prelepog prolenog
popodneva. To se deava u ovakvim trenucima, slae li
se, dok ovek rasejano posmatra sunce to proviruje kroz
lie iznad lepo pokoene livade. Svaki poznati uas u
svetu, svaka moguna muka u istoriji, nastali su upravo
tako. Dok ovek sedi ovako u jasnoj dnevnoj svetlosti,
pomisao na okrvavljena lica, na ljude koji padaju u
nesvest, u agoniji, daje jasne obrise uasa i pomae da se
snovi ostvare. Uas vie nije naa lina agonija, ve
estoka fizika patnja drugih ljudi. A mi nismo primorani
da oseamo bol drugih. Ah, kakvo je to olakanje!
Taj Kaivagijev okrutni dogmatizam za mene je
imao drai, ali sada sam eleo da ujem o njegovom
daljem hodoau poto je izgubio nevinost. Jer, kao to
sam ve napomenuo, ja sam u Kaivagiju najozbiljnije

traio svoje ivotne odgovore. Uspeo sam da ga prekinem

i da nagovestim ono to me je zanimalo.
Misli na ene? rekao je. Hm. Doao sam do
toga da sada, po intuiciji, tano mogu rei da li je neka
ena tip koji moe da voli oveka bangavih nogu. Ima
takvih tipova, da zna! Mogue je da takva ena celog
ivota prikriva svoju naklonost za ljude kljakavih nogu.
Ona moe ak i bez kolebanja da ponese tu tajnu sa sobom
u grob. To moe da bude i jedina greka u ukusu takvih
ena, to moe da bude njihov jedini san... E pa, da vidimo.
Kako se razaznaje tip ene koja voli oveka sakatih nogu?
Po pravilu, ona je lepotica prvog reda. Ima nadmen i
iljast nos. Ali ima neega pomalo nepravilnog oko njenih
usta...
Upravo u tom trenutku prema nama je ila jedna
devojka.

PETA GLAVA
Devojka nije bila u granicama univerzitetskog
poseda. Izvan Univerziteta prolazio je put koji je vodio
pored bloka stambenih kua. Put je bio oko dve stope
ispod nivoa naeg zemljita. Ona je naila tim putem.
Izila je iz kapije jedne prelepe kue u panskom
stilu. Kua je odavala utisak kao da e se svakog trenutka
sruiti, sa svoja dva dimnjaka, prozorima sa ukoenim
roletnama i staklenim krovom, koji je pokrivao njenu
veliku zimsku batu; ali opti utisak bio je znatno naruen
visokom ianom ogradom koja je odvajala
univerzitetsko zdanje od kua s druge strane ulice, i koja
je, nesumnjivo, bila podignuta na zahtev njenog vlasnika.
Kaivagi i ja sedeli smo na ljuljaci izvan ograde.
Pogledavi u devojino lice, ostao sam zapanjen. Njene
plemenite crte bile su ba onakve kakve je Kaivagi
opisao kad je govorio o tipu ene koja voli oveka
bangavih nogu. Kad sam docnije razmiljao o
iznenaenju koje sam tog trenutka doiveo, ispao sam
sam sebi glup, i pitao se da li je Kaivagi ve odavno
prisno poznavao to lice i da li je o njemu sanjario.
Sedeli smo tako, ekajui da devojka naie. Pod
jarkim punim zracima prolenog sunca u daljini se
uzdizao tamnoplavi vrh planine Hiei, a blizu nas devojka
se polako primicala. Jo nisam doao k sebi od uzbuenja
koje je izazvalo Kaivagijevo malopreanje prianje
one izjave da su njegove sakate noge i ene pojedinano
rasute u svetu stvarnosti, poput zvezda na nebu, a da se
nikada ne dodiruju, kao i onih udnih rei o tome kako je
kadar da ostvari svoje putene elje dok sam ostaje stalno

zakopan u svetu privida. Upravo u tom trenutku sunce je

zakrililo oblak: Kaivagi i ja bili smo obavijeni tankom
senkom, i kao da je na svet odjednom ispoljio onaj svoj
oblik koji se sastoji od privida. Sve je bilo nejasno i sivo,
a sopstveni ivot mi je, takoe, izgledao nejasan. inilo
mi se kao da samo purpurni vrh planine Hiei i ta ljupka
devojka to ide prema nama blistaju u stvarnom svetu, i
da samo oni stvarno postoje.
Devojka je zaista ila prema nama. Ali kako su
trenuci prolazili, vreme se pretvorilo u pravo muenje, i
to nam se ona vie pribliavala, sve jasnije se ukazivalo
jedno drugo lice lice nekoga ko nema nikakve veze s
njom.
Kaivagi je ustao i, isprekidano, kao da ga neko
gui, prosiktao mi na uho:
Hodaj! Hodaj, kad ti kaem!
Bio sam primoran da poem. Obojica smo ili pored
kamene ograde, oko dve stope iznad nivoa ulice, uporedo
i u istom pravcu sa devojkom.
A sada, skai dole! rekao je Kaivagi bodui me
u lea svojim otrim prstima. Zakoraivi preko niskog
kamenog zida, skoio sam na put. Uopte mi nije bilo
teko da skoim sa visine od dve stope. Ali, odmah za
mnom, kljakavi Kaivagi sruio se kraj mene uz straan
tresak. Pokuavi da skoi dole na svoje bangave noge, on
se, naravno, preturio i pao.
Pogledavi na zemlju, ugledao sam njegova lea u
crnoj uniformi kako se previjaju na tlu. Dok je tako leao
niice, s licem prema zemlji, nije liio na ljudsko bie; za
trenutak mi se uinio kao nekakva ogromna, bezoblina

crna mrlja, kao neka mutna bara to ostaje na putu posle

kie.
Kaivagi se sruio tano pred devojku koja je ila
prema nama. Ona je zastala, kao prikovana. Kad sam
bre-bolje kleknuo da pomognem Kaivagiju da se digne
i bacio pogled na devojku, ugledao sam njen nadmeni,
visoko uzdignuti nos, usta koja su nagovetavala neku
nepravilnost oko usana, njene zamagljene oi kad sam,
u magnovenju, sagledao sve te njene crte, preda mnom se
pojavio lik koji sam opazio na meseini, lik Uike.
Iluzije nestade u trenu, i sada sam video devojku,
koja nije mogla imati ni dvadeset godina, kako me
podrugljivo gleda sa visine, i mogao sam oceniti da
namerava da proe pored nas.
Kaivagi je to predosetio jo neposrednije od mene.
Kriknuo je. Njegov stravian vrisak odjeknuo je pustom
ulicom ovog stambenog bloka usred podneva.
Bezdunice jedna! Hoe li da me ostavi ovde
ovakvog? Zbog tebe sam sada u ovakvom stanju!
Okrenuvi se, devojka je zadrhtala. Tankim,
mravim prstima kao da je zaklanjala prebledele obraze.
Na kraju mi se obratila sa pitanjem:
ta mogu da uradim?
Kaivagi je podigao oi, uperivi vrst pogled u nju,
i obratio joj se odseno, razgovetno naglaavajui svaku
re:
Hoe da kae kako u tvojoj kui nema nikakvih
lekova ?
Za trenutak je ostala bez rei. Zatim se okrenula i
pola u pravcu odakle je i dola. Pomogao sam Kaivagiju

da se uspravi. Dok nije stao na noge, bio je uasno teak,

i bolno je jeao. Ali kad sam mu ponudio svoje rame da
se osloni u hodu, primetio sam da se kree s neobinom
lakoom...
Otrao sam do stanice ispred tramvajske kuice
Karasumaru i uskoio u tramvaj. Tek kada je tramvaj
krenuo u pravcu Zlatnog paviljona, jedva sam doao do
daha i poeo slobodno da diem. Ruke su mi bile oblivene
znojem.
im sam pre toga otpratio Kaivagija do one kue u
panskom stilu i pomogao mu da ue na kapiju, obuzeo
me je neobuzdani strah. Ostavivi ga tamo ispred devojke,
i ne ekajui da ue u kuu, otrao sam ne osvrui se.
Nisam imao vremena ni da svratim na Univerzitet. Trao
sam pustim ulicama. Kraj mene su promicale apoteke,
poslastiarnice, elektriarske radnje. Seam se da sam
krajikom oka video neto purpurno kako leluja na vetru.
Verovatno sam, kada sam prolazio ispred crkve Kotoku u
Tenrikjou, primetio lampione sa grbom u obliku ljivinog
cveta, koji odudaraju od crnog zida i purpurnih zavesa to
vise na kapiji sa istim grbom u obliku ljivinog cveta.
Nisam imao pojma kuda to jurim. Kad se tramvaj
pribliio Murasakinu, polako sam shvatio da me moje
usplahireno srce nosi natrag Zlatnom paviljonu.
Bilo je to usred turistike sezone i, mada je bio
obian dan u nedelji, gomile posetilaca opsedale su Zlatni
paviljon. Stari vodi je sumnjiavo gledao kako se
probijam kroz gomilu i guram prema Zlatnom paviljonu.
Najzad sam stao ispred Zlatnog paviljona,
okruenog, tog prolenog dana, uskovitlanom prainom i
ogromnom gomilom ljudi. I pored buke vodievog

povienog glasa, inilo se kao da Zlatni paviljon uvek

napola sakriva svoju lepotu i pretvara se da tupo i odsutno
zuri u nebo. Svetlucale su samo senke na ribnjaku. Ali,
ako se pogledaju iz izvesnog ugla, oblaci praine
podseaju na zlatne oblake to obavijaju Bodisatve na
kompoziciji silaska svetaca, koja prikazuje Amidu Budu
kako silazi na zemlju okruen Bodisatvama; na isti nain
je i Zlatni paviljon, stojei tamo zamagljen od praine,
odavao utisak ostarele boje i oronulog oblika. Nije bilo
nimalo udno to okolna graja i gungula ulaze u te prelepo
oblikovane stubove hrama i to se oni stapaju sa
beliastim nebom kojemu streme maleni Kukjoo i feniks
navrh krova, izdiui se u vazduhu i postepeno uranjajui
u njega. Ovaj hram, ve svojim prisustvom, bio je
kontrolna snaga, sila koja sve to ureuje. to se galama
vie pojaavala, Zlatni paviljon ta simetrina, arobna
graevina, sa Soseijem na zapadnoj strani, i Kukjooom
iznad njega, koji se naglo suavao sve do iljastog vrha
sve vie se ponaao kao filter to blatnjavu vodu pretvara
u istu. Zlatni paviljon nije odbijao veselo avrljanje
posetilaca, nego je, naprotiv, filtrirao te zvuke, tako da su
oni prolazili izmeu propustljivih stubova i konano
postajali deo smirenosti i vedrine. Tako je hram postizao
na tlu upravo ono to su senke nepokretnog ribnjaka
ostvarivale na vodi.
Moje srce se smirilo i najzad je i moj strah popustio.
Lepota za mene mora biti ovakve prirode. Ovakva lepota
me odvaja od ivota i titi me od njega.
Ako moj ivot mora biti kao i Kaivagijev, molim
te, zatiti me nekako. Jer mislim da takav ivot nikada ne
bih mogao podneti. Gotovo da sam izustio takvu molitvu
upuenu Zlatnom paviljonu.

Ono to je Kaivagi nagovestio u svojoj prii, i to

je neposredno preda mnom izveo, moglo je samo znaiti
da se ivot i unitavanje svode na jedno isto. Takvom
ivotu je nedostajala svaka prirodnost, a bio je lien i
lepote neke graevine u stilu Zlatnog paviljona; bolje rei,
takav ivot se bezmalo svodio na neku vrstu bolnog
roptanja. Istina, mene je takav ivot ipak snano privlaio,
i ja sam u njemu razaznavao svoj put; ipak mi je bila
strana pomisao da ovek mora najpre iskrvaviti ruke na
trnovitim fragmentima ivota) Kaivagi je podjednako
prezirao nagon i inteligenciju. Poput kakve lopte udnog
oblika, njegovo suto postojanje kotrljalo se tamo-amo,
nastojei da probije zid stvarnosti. Takvo postojanje nije
podrazumevalo ak ni jedan jedini in. Naime, ivot koji
mi je on predlagao bio je, ukratko, opasna parodija kojom
ovek pokuava da razbije stvarnost to ga je prevarila
nekim nepoznatim preruavanjem, i kojom ovek
iskristalie svet kako on nikada vie ne bi sadrao nita
nepoznato.
Sve mi je to sada jasno, poto sam docnije video
jedan plakat u sobi gde je Kaivagi stanovao.
Bila je to predivna litografija turistike tampe sa
slikom japanskih Alpa. Preko belih vrhova planina, koji
su se dizali u plavetnilo neba, bile su odtampane rei:
Pozivamo te u neznani svet! Kaivagi je kao krv
crvenim mastilom precrtao tu poruku potezima etkice, a
pored nje je svojim karakteristinim, poigravajuim
rukopisom to podsea na bangavi hod njegovih nogu
navrljao: Ne podnosim neznani svet.
Sledeeg dana, zabrinut zbog Kaivagijevog stanja,
otiao sam na Univerzitet. Priseajui se onog dogaaja,
nije mi se inilo da sam se sasvim prijateljski poneo kad

sam ga ostavio i pobegao. Mada nisam oseao neku

posebnu odgovornost, bilo mi je nelagodno na pomisao da
se on, moda, nee pojaviti na predavanju toga jutra.
Meutim, upravo kad je predavanje ve trebalo da pone,
ugledao sam Kaivagija kako se gega, ulazei u uionicu
na svoj uobiajeni, neprirodni nain.
Za vreme pauze posle asa urno sam mu priao,
uhvativi ga za ruku. Ve i sam taj nehajni gest bio je
neuobiajen za mene. Kaivagi se nasmeio uglovima
usana i pridruio mi se do hodnika.
Kako ti je povreda? upitao sam.
Povreda? odgovorio je Kaivagi gledajui me uz
saaljivi osmeh. Kako sam se mogao povrediti? A,
otkuda ti je, pobogu, moglo pasti na pamet da sam se
povredio ?
Ostao sam zapanjen posle njegovih rei. Poto je
silno raspalio moju radoznalost, Kaivagi mi je objasnio
svoju tajnu.
Sve je to bila gluma. Uvebavao sam ti ja padanje
na tom putu ve ko zna koliko puta. Izvetio sam se tako
da sada to mogu ubedljivo izvesti oponaajui teak pad,
kako bi svako pomislio da sam polomio kosti. Moram
priznati da nisam oekivao da e devojka proi mimo nas
sa izrazom potpune ravnodunosti na licu. Ali trebalo je
da vidi ta se dogodilo posle svega. Devojka je ve
gotova da se zaljubi u mene. Ili, bolje da kaem, sve je
zaljubljenija u moje bangave noge. Da vidi, sama mi je
namazala noge jodom.
Povukao je nogavice i pokazao mi listove nogu
namazane jodom.

Tada sam prozreo njegovo ratno lukavstvo.

Naravno, bilo je sasvim razumljivo to je namerno pao na
ulicu kako bi privukao devojinu panju; ali zar nije
istovremeno pokuao da sakrije svoje bangave noge
pretvarajui se da se povredio? No ta sumnja me uopte
nije nagonila da ga prezirem; naprotiv, ona je samo bila
razlog da osetim jo prisnije prijateljstvo prema njemu.
Sem toga, mislio sam naravno, sasvim mladalaki
to je vie prepredenjatva u njegovoj filozofiji, tim vie
to dokazuje njegovu iskrenost prema ivotu.
Curukava nije blagonaklono gledao na moje
drugovanje sa Kaivagijem. Davao mi je prijateljske
savete u vezi s tim, ali to me je samo jo vie ozlojeivalo.
Dozvolio sam sebi ak da se suprotstavim njegovom
prebacivanju, tako da sam mu odbrusio kako je za nekoga
kao to je on, sasvim lako da nae dobre prijatelje, ali da
je u mom sluaju Kaivagi najpodobniji drug. Kako sam
se estoko docnije kajao, priseajui se neopisivo tunog
izraza u Curukavinim oima kada sam mu to rekao!
*
* *
U maju je Kaivagi smiljao plan da odemo na izlet
na planinu Arai, u predgrau Kjota. Kako bi izbegao
guvu u vreme odmora krajem nedelje, odluio je da
izostanemo sa predavanja jednog radnog dana. Izjavio je,
to je karakteristino za njega, da nee ii bude li vreme
lepo, nego samo ako dan bude oblaan i sumoran.
Nameravao je da povede i devojku iz kue u panskom

stilu, a za mene je obezbedio da poe jedna devojka iz

kue u kojoj je stanovao.
Dogovorili smo se da se sastanemo na stanici
Kitano na liniji elektrine eleznice Keifuku, koju smo
obino nazivali dizel za Arai. Na sreu po Kaivagija,
osvanuo je oblaan i sumoran dan, sasvim neuobiajen za
majsko doba godine.
Kao porueno, Curukava je upravo imao neke
probleme u porodici, pa je otiao u Tokio, uzevi sedamosam dana odmora. To je meni ba odgovaralo. Iako
Curukava ni u kom sluaju nije bio tip oveka koji bi me
potkazao u hramu, ipak, kad smo izjutra zajedno poli na
Univerzitet, vie sam voleo da mu ne nagovestim nita o
nameravanom izostanku sa predavanja i izletu.
E pa, moje uspomene na taj izlet su gorke. Iako smo
nas etvorica izletnika bili mladi, ipak ceo taj dan kao da
je bio preterano sumoran i prepun razdraljivosti,
nelagodnosti i nihilizma svojstvenih mladosti. Kaivagi
je, nesumnjivo, sve to i oekivao, zato je namerno i
izabrao tako sumoran dan.
Duvao je jugozapadni vetar; ba kad je ovek
oekivao da e zafijukati svom estinom, odjednom bi se
stiao, a zatim bi opet usledili neobuzdani naleti. Nebo je
bilo oblano, ali se povremeno kroz oblake probijalo vrelo
sunce. Jedan deo oblaka se belasao poput belih dojki to
se nejasno naziru ispod vie slojeva odee; ali, dublje u
pozadini, ta belina se gubila u nejasnim obrisima i, mada
se ipak moglo naslutiti gde se nalazi sunce, ona se utapala
u jednolinu, mranu boju neba.

Kaivagi nije lagao kad mi je predloio izlet. On se

zaista na stanici, na alteru za karte, pojavio u pratnji dve
devojke.
Jedna od devojaka je odista bila ona njegova
lepotica. Bila je prelepa, gordo uzdignuta nosa i
nepravilnih usana; preko ramena je obesila bocu s vodom,
a haljina koju je obukla, kako sam mogao da ocenim, bila
je od uvoznog materijala. Ona punaka devojka iz kue u
kojoj je Kaivagi stanovao bila je pored nje beznaajna, i
po odei i po liku. Samo njena bradica i usne, koje kao da
su bile zakopane, delovale su devojaki.
Praznino raspoloenje, koje je trebalo da bude
prijatno, pokvareno je ve u vozu. Nisam mogao da jasno
razaberem o emu su razgovarali Kaivagi i njegova
lepotica, ali su se, oigledno, sve vreme svaali. Devojka
bi se povremeno ugrizla za usnu, kao da se uzdrava da ne
zaplae. Devojka iz Kaivagijeve kue ostavljala je utisak
savrene ravnodunosti prema svemu i mirno je sedela,
pevuei tiho neku popularnu melodiju. Iznenada se
okrenula meni i poela da mi kazuje ovu priu:
U naem susedstvu ivi jedna veoma lepa ena
koja poduava ikebanu15. Pre neki dan ispriala mi je
zaista tunu, romantinu priu. Imala je mladia za vreme
rata. On je bio oficir u peadiji. Konano je doao dan kad
je morao da ode na front. Imali su vremena samo za kratak
oprotajni sastanak u hramu Nanzen. Roditelji nisu
odobravali njihovu vezu, ali to ih nije spreilo, i devojka
je ostala u drugom stanju. Neposredno pre tog rastanka
nesrenica je rodila mrtvo dete! Oficir je bio strano
nesrean zbog toga, ali kad su se sastali poslednjeg dana
pred rastanak, zatraio je ako ve ne mogu imati dete
da se bar napije mleka iz njenih dojki. Nije bilo

vremena da odu nekuda, pa mu je ona, tu, na licu mesta,

nacedila mleka iz svoje dojke u olju aja i dala mu da
popije. Nije prolo ni mesec dana, a ovek je poginuo na
ratitu. Odonda ona ivi sama, nije imala ni jedan jedini
ljubavni doivljaj. A zaista je veoma privlana, i jo tako
mlada.
Nisam mogao verovati svojim uima. U seanju mi
je oiveo onaj neverovatni prizor kome sam prisustvovao,
sa Curukavom, sa vrha kule na kapiji hrama Nanzen pred
svretak rata. Namerno devojci nisam nita pomenuo o
tome. inilo mi se, ako joj sada to ispriam, oseanja koja
su me obuzela dok sam sluao njenu priu izneverila bi
oseanje tajanstvenosti koje me je obuzelo onog dana u
hramu. Ne kazujui joj nita, imao sam utisak kao da
njena pria ne samo to nee odgonetnuti zagonetku te
tajanstvenosti nego e je jo vie uvrstiti i produbiti.
U tom trenutku elektrini voz je prolazio pored
ogromne bambusove ume u blizni ribnjaka Narutaki.
Poto je bio maj, bambusovo lie je imalo ukastu boju.
Vetar je umorio kroz granje, raznosei suvo lie, koje je
u debelom sloju prekrivalo tlo ume; ali donji delovi
bambusovih stabljika kao da nisu imali nikakve veze s
tim: stajali su mirno, utonuli sami u sebe, sa smenom
zbrkom isprepletenih vornovatih lanaka. Samo kada bi
voz projurio mimo njih, najblii bambusi bi se teatralno
povijali i lelujali. Jedan sjajan mladi bambus upadljivo se
isticao medu ostalima. Bolan nain na koji se povijao
utisnuo mi se u seanje kao neki udesan i aroban pokret;
u letu sam ga uhvatio pogledom, a onda se on brzo udaljio
i iezao.

Kad smo stigli na planinu Arai, odetali smo prema

mostu Togecu i doli do groba dvorske dame Kogo, koji
nijedno od nas nikada ranije nije ni primetilo.
U prolosti, pre vie stotina godina, ova dvorjanka
sakrila se u Saganu iz straha da ne izazove gnev svoga
gospodara Taira no Kijomorija. Po carevoj naredbi,
Minamoto no Nakakuni, poavi u potragu za njom, otkrio
je njeno skrovite, razabravi jedva ujne zvuke
instrumenta koto16 u meseinom obasjanoj jesenjoj noi.
Svirala je melodiju Mislei s ljubavlju na mua. U no17
drami Kogo zapisano je: Kad se on pojavio u noi, pun
enje za meseinom, stigavi u Horin, doprli su mu do
uiju zvuci koto harfe. Nije znao da li to umi bura, lomei
se preko planinskih vrhova, ili huji vetar kroz borove, ili
neki posetilac svira u koto. Kada je upitao koju to
melodiju dama svira, rekli su mu da je to pesma ,Mislei
s ljubavlju na mua. On se neizmerno obradovao; jer to
je svedoilo da ena koja svira sa ljubavlju misli na
mua.
Dvorska dama Kogo provela je poslednje godine
ivota u toj usamljenoj kuici u Saganu, molei se za
budue spasenje due cara Takakure.
Grob je bio na kraju uske staze, samo mali kameni
stub uglavljen izmeu ogromnog javorovog drveta i
osuene stare ljive. Ja i Kaivagi oitali smo kratku sutru,
kao pobono seanje na duu mrtve dvorske dame. Bilo je
neeg krajnje bezonog u sveanom nainu na koji je
Kaivagi izgovarao svete rei sutre. Njegovo izvetaeno
recitovanje prelo je i na mene, pa sam ubrzo i sam
recitovao sutru isto onako uobraeno kao kad studenti
pevue kroz nos. To malo skrnavljenje posluilo je da se
moj duh toliko oslobodi da sam se sav razgalio i ivnuo.

Ovaj plemeniti grob izgleda mi nekako sasvim

neugledan, zar ne? primetio je Kaivagi. Politiki
autoritet i mo novca ostavljaju za sobom velianstvene
grobove. Zaista upeatljive grobove, zar ne?' Takva
stvorenja nemaju uopte mate za ivota, pa je sasvim
prirodno to ni na grobovima koje sebi grade nema nimalo
mesta za snagu mate. Dok plemeniti i prefinjeni ljudi
ive traei uvek oslonac samo u snazi sopstvene i tue
mate. Oni ostavljaju grobove kao to je ovaj, koji
neminovno pobuuju matu prisutnih. A to je za mene jo
alosnija injenica. Jer su takvi ljudi, da znate, primorani
i posle svoje smrti da moljakaju druge, kao prosjaci, ne bi
li se ovi koristili snagom svoje mate.
Misli li rei da se plemenito vaspitanje sastoji
samo u sposobnosti mate? upitao sam, uputajui se
razdragano u razgovor. Ti esto govori o stvarnosti. ta
bi za tebe bila plemenita stvarnost?
Pa ovo! rekao je Kaivagi i rukom pljesnuo po
kamenom nadgrobnom stubu obraslom mahovinom. To
ti je kamen ili kost neorganski ostatak koji ljudi
ostavljaju posle svoje smrti.
To je shvatanje zatucanog budiste, zar ne? rekao
sam.
Kakav budizam, kakvi bakrai! odsekao je
Kaivagi. Plemenitost, kultura, ono to ljudi smatraju
estetskim realnost svega toga jalova je neorganska
materija. To to ti vidi nije hram Rjuan, ve jednostavno
hrpa kamenja. Filozofija, umetnost sve je to gomila
kamenja. Jedina i osnovna briga ljudi to ti je politika.
Bedno, zar ne?

Moglo bi se rei, ak, da ljudska bia nisu nita

drugo do stvorenja koja sama sebe skrnave.
A u ta se uklapa seksualni nagon?
Seksualni nagon? Pa to ti je negde na pola puta
izmeu ostalog. Sve ti je to jedan zatvoren krug, od
ljudskih bia do kamena, pa opet od kamena natrag do
ljudskih bia: kao ona igra u kojoj vezanih oiju trai
saigraa.
Za trenutak sam hteo da prigovorim neto, kako bih
porekao lepotu kojom sam se u mislima zanosio; ali
devojke su ve bile site naeg raspravljanja, pa su se
poele vraati uskom stazom. Okrenuli smo se i poli za
njima. Sa staze se videla reka Hozu. Nalazili smo se ba
pokraj brane severno od mosta Togecu. Obronci planine
Arai, na suprotnoj obali reke, delovali su kao oteali od
tamnog zelenila; ali samo na tom mestu pruala se
ivopisna traka bele pene nad rekom, i ubor je ispunjavao
okolni vazduh.
Mnotvo amaca plovilo je rekom. Ali mi smo u
koloni ili du reke sve dok nismo stigli do parka
Kamejama, na kraju puta. Uavi kroz kapiju parka,
ustanovili smo da se tu na sve strane nalaze samo
razbacani otpaci i hartija: bilo je jasno da je toga dana park
posetio veoma mali broj ljudi.
Na kapiji smo se jo jednom osvrnuli, da bacimo
poslednji pogled na reku Hozu i na prizor koji je prualo
svee zelenilo lia na planini Arai. Na drugoj obali se
video mali vodopad.
Divan predeo je pakao, zar ne? opet je dobacio
Kaivagi.

Imao sam utisak da Kaivagi, kad ovako govori,

nasumce neto nabacuje. Ipak sam pokuao da vidim taj
predeo njegovim oima i da se ubedim da je to, kao to on
ree, pakao. I trud mi nije ostao uzaludan. Jer sada sam
zaista nazirao da pakao podrhtava u tom mirnom,
blaenom predelu pred mojim oima, obavijenom sveim
zelenilom. ini mi se da se pakao moe pojaviti bilo u
koje doba dana ili noi, bilo na kom mestu, jednostavno
odazivajui se na ovekove misli ili elje. ini mi se da
ga moemo dozvati iz puke elje, na ta se pakao trenutno
pojavi pred nama.
uvene trenje na planini Arai, koje su, navodno,
presaene sa planine Joino jo u XIII veku, ve su
potpuno bile izgubile cvet, a njihovo svetlozeleno lie je
propupilo. Kad proe sezona trenjevog cveta u ovom
kraju, ta trenjeva stabla mogla bi se nazvati samo
imenima koja se daju mrtvim lepoticama.
U parku Kamejama bilo je najvie borovine, tako da
se boje tu nisu menjale sa smenjivanjem godinjih doba.
Bio je to veliki prostrani park, talasastog tla. Borovi su bili
visoki, dizali su se ogoljeni do priline visine, pa je
oveka obuzimao neki nemir zbog izgleda tog parka sa
bezbrojnim, golim stablima, koja su se nepravilno
ukrtala.
Oko parka vodila je iroka staza, puna neravnina i
strmina, pa samo to bi ovek pomislio da se penje,
iznenada bi se opet sputao. Ovde-onde primeivao sam
panjeve, grmlje i mlade borie. U ispupenjima ogromnih
belih stena koje su trale iz zemlje, upola sakrivene,
cvetale su azaleje, raskono purpurne boje. Pod oblanim
nebom njihova boja delovala je kao da skriva neke tajne
zle namere.

Popeli smo se malom uzbrdicom i seli da se

odmorimo na vrhu, pod krovom venjaka u obliku
suncobrana. Na padini ispod nas nalazila se ljuljaka, na
kojoj su sedeli mladi i devojka. Odatle se prema istoku
video gotovo ceo park, a na zapadu smo kroz kronje
drvea nazirali reku Hozu. Neprekidna kripa ljuljake
dopirala je do naeg venjaka, poput krgutanja zuba.
Kaivagijeva mlada lepotica otvorila je boicu
koju je nosila. Kaivagi me nije obmanuo kad je rekao da
ne treba da ponesem upakovan ruak. U boici je bilo
sendvia za etvoro, raznih uvoznih biskvita, koji se teko
mogu nabaviti, ak i boca viskija santori, koja se u to
vreme mogla kupiti samo na crnoj berzi, poto su
zvanino sve zalihe bile odreene za okupacione snage.
Tada je Kjoto, navodno, bio centar crne berze u oblasti
Osaka-Kjoto-Kobe.
Ja nisam mogao da popijem gotovo nimalo alkohola
a da se ne opijem; ipak, kad nas je devojka ponudila, i ja i
Kaivagi, uz utiv naklon i sklopljene ruke, prihvatili smo
ponuenu aicu. Devojke su pile indijski aj iz kantine.
Jo sam gledao sa nevericom na tako prisne odnose
Kaivagija i njegove lepotice. Nisam mogao da shvatim
kako to da se ta devojka, koju oigledno nije bilo lako
zadovoljiti, sprijateljila sa jednim siromanim studentom
bangavih nogu kao to je bio Kaivagi. Poto je popio
nekoliko aica viskija, kao da odgovara na pitanje koje
mi je bilo na umu, on je poeo:
Malopre smo se prepirali u vozu, jesi li primetio?
To je zato to je njena porodica uporno nagovara da se uda
za oveka koga uopte ne voli. Ona je vrlo popustljiva i
sklona da se povede za njihovim miljenjem u svakom

trenutku. Zato sam je i teio i pretio joj u isto vreme,

govorei da u uiniti sve da spreim taj brak.
Nije bilo nimalo lepo to je to rekao u devojinom
prisustvu, ali Kaivagi je govorio sasvim nehajno, kao da
ona uopte nije tu. A u izrazu lica devojke, koja je to
sluala, nije se pokazala ni najmanja promena. Imala je
ogrlicu od plavih porculanskih perli oko vrata i, na
pozadini oblanog neba, njen lik se izrazito i suvie jasno
isticao, donekle ublaen njenom bujnom crnom kosom.
Oi su joj bile duboko usaene, i ve te njene oi stvarale
su utisak neeg sveeg i iskrenog. Kao i obino, njene
pomalo nepravilne usne bile su malice otvorene. U tom
uskom procepu izmeu usana, tanki, otri zubi izgledali
su svei, suvi i beli. Delovali su poput zuba neke
ivotinjice.
Uh, boli, boli! odjednom je jauknuo Kaivagi,
previjajui se i hvatajui se za noge. Hitro sam se naao
kraj njega i pokuao da mu pomognem, ali me on
odgurnu, istovremeno iskezivi se podrugljivo. Povukao
sam ruku.
Uh, kako me boli! jeao je zaista ubedljivo. I
nesvesno sam bacio pogled na njegovu lepoticu pored
mene. Izraz njenog lica se sasvim promenio. Oi su joj
izgubile onaj odsjaj prisebnosti, dok su joj usne plahovito
podrhtavale. Jedino njen gordi, uzdignuti nos delovao je
kao da ne haje za sve to se dogaa, a to je bilo u udnoj
suprotnosti sa ostalim crtama; sklad i ravnotea njenog
lica bili su potpuno poremeeni.
Oh, kako mi je ao! rekla je. Jadnie moj! Ali ja
u ti ublaiti bol! Odmah e ti laknuti! Sada sam je prvi
put uo kako mu se obraa tako slobodno, maznim

glasom, kao da je sama s njim. Podigavi svoj dugi,

graciozni vrat, inilo se kao da je za trenutak bacila pogled
unaokolo, ali je odmah kleknula na kamen u venjaku i
obgrlila Kaivagijeve noge. Prislonila mu je lice na
stopala i na kraju poela da ih ljubi.
Sada sam opet bio uasnut, kao i onoga puta kad me
je obuzeo strah. Okrenuo sam se devojci iz kue u kojoj
je Kaivagi stanovao. Ona je gledala u drugom pravcu,
pevuei tiho neku melodiju.
...U tom trenutku uinilo mi se kao da se sunce
probija kroz oblake; ali moda mi se to samo privialo.
Meutim, stvorio se nekakav nesklad u itavoj
kompoziciji mirnog parka, i imao sam utisak kao da se
stvaraju siune pukotine na celoj povrini slike koja je i
nas obuhvatala te prozirne slike sa borovom umom,
svetlucavim prelivima reke, belim stenama, jarko crvenim
azalejama rasutim ovde-onde...
Oigledno se oekivano udo ostvarilo, jer Kaivagi
je postepeno prestao da jaue. Podigao je glavu, a pri tom
pokretu opet se podsmeljivo iskezio na mene.
Bolje mi je! rekao je. Izleila si me! udno zar
ne? Kad god pone da me boli, a ti me tako pomiluje,
bolovi mi prestanu.
Obema rukama je dohvatio devojinu kosu i
podigao joj lice. S njegovim prstima u kosi, pogledala ga
je umiljato poput odanog kueta i nasmeila mu se. U tom
trenutku, oseneno zracima beliasto-oblanog neba, lice
te prelepe devojke uinilo mi se isto kao lice one starice
ezdesetih godina o kojoj mi je Kaivagi jednom priao.
Poto je izveo to svoje udo, Kaivagi se oseao
blaeno. Odista, toliko se uzbudio da je gotovo enuo.

Glasno se smejao, podigao devojku sebi na kolena i poeo

da je ljubi. Smeh mu je odjekivao kroz borovo granje u
podnoju brda.
to je ne ljubi? obratio mi se dok sam sedeo
utei. Doveo sam je naroito za tebe. Ili se moda stidi,
mislei da e se smejati tvome mucanju? Samo ti mucaj!
Hajde, mucaj! a zna, moe ona jo i da se zaljubi u
mucavca.
ta, zar ti muca? upitala je devojka, kao da je sad
prvi put to shvatila. Gle, pa mi ovde imamo gotovo sve
deformitete!
Njene rei su me estoko pogodile, tako da vie
gotovo nisam mogao da se skrasim na mestu. Ali, zaudo,
mrnja koju sam osetio prema njoj odjednom se pretvorila
u iznenadnu poudu i obuzela me neka vrsta vrtoglavice.
to se ne bismo podelili? rekao je Kaivagi,
bacivi pogled dole na mladi par, koji je jo bio na
ljuljaci. Svaki neka povede svoju partnerku na neko
zaklonjeno mesto, pa emo se ponovo nai ovde za dva
sata.
Ostavivi Kaivagija s njegovom saputnicom, poao
sam uzbrdo u pratnji devojke iz njegove kue, a zatim smo
se uputili blagom padinom ka istoku.
On je toj devojci zavrteo glavu i naveo je da sebe
smatra sveticom. Uvek on tako radi.
Otkud ti to zna? upitao sam, strano mucajui.
Pa i ja sam vodila ljubav sa Kaivagijem.
Sada je sve svreno meu vama, je li? upitao sam.
Zato si tako ravnoduna.

Da, sasvim sam ravnoduna. ta se tu moe, sa

takvim bogaljem.
Ovoga puta, umesto da me naljute, njene rei me
ohrabrie, pa sam je sasvim neposredno upitao:
A volela si njegove bangave noge, zar ne?
Prekini! ljutnula se ona. Neu ni da se setim tih
abljih nogu. Ipak, mislim da ima zaista lepe oi.
Na to sam opet izgubio samopouzdanje. Kako god
Kaivagi mislio, ova devojka je volela neku njegovu
dobru osobinu koje ni sam nije bio svestan. Sad mi je
postalo jasno da moje oholo uverenje kako u meni nema
niega ega nisam svestan potie otuda to sam sebe
izuzeo kao osobu koja nema ba nikakvih dobrih osobina.
Kad smo se popeli na vrh planine, izbili smo na
malu, mirnu poljanu. U daljini, kroz borove i kedrove,
nejasno su se nazirali obrisi planina Daimoni,
Nijoigatake i drugih brda. Bambusov lug pruao se sa
brda na kojem smo se nalazili, niz padinu, sve do grada.
Na ivici umarka stajala je jedna jedina trenja, koja je
kasno procvetala i sa koje cvetne latice jo nisu bile opale.
To je odista bilo pozno cvetanje, pa mi je palo na pamet
pitanje da nisu pupoljci, moda, zadocnili zato to su
neprekidno mucali dok su se otvarali.
Oseao sam neki pritisak u grudima i u stomaku mi
je bilo teko. Ali to nije bilo zbog alkohola koji sam popio.
Sada, kad se pribliavao kritian trenutak, pouda me je
muila, postala je neka apstraktna struktura, odvojena od
mog tela, i pritiskala mi je ramena. Delovala je na mene
kao neki teak, crn komad gvoa.
Kao to sam ve vie puta napomenuo, cenio sam to
to me je Kaivagi podsticao na ivot, mada ne znam da li

je to inio iz ljubaznosti ili zlonamerno. Ve odavno sam

shvatio da ja, koji sam u srednjoj koli namerno unakazio
zarezima korice noa svoga kolskog druga, nisam bio
kvalifikovan da uem u ivot sa svetle strane. Kaivagi mi
je bio prvi prijatelj to me je nauio mranim
stranputicama kojima sam mogao na zadnja vrata da
doprem do ivota. Na prvi pogled inilo se da je to metod
koji moe da vodi samo razaranju; ali on je obilovao
neoekivanim strategijama, pretvarao podmuklost u
lirabrost, pa bi se taj njegov metod mogao nazvati ak i
nekom vrstom alhemije, pomou koje se ono to je
poznato kao besmrtno prevodi u svoje prvobitno stanje
iste energije. I to je odista bio ivot svoje vrste. Bio je to
ivot pun napretka, ari, promena, gubitaka. Teko bi se
mogao nazvati tipinim ivotom, mada je imao sve
funkcije ivota. Pod pretpostavkom da se mi na nekoj
nevidljivoj taki suoavamo sa postavkom da je svaki vid
ivota besmislen, ovaj ivot koji mi je Kaivagi pokazao
mora sve vie dobijati u vrednosti podjednako sa
uobiajenijim vidovima ivota.
Ne bi se moglo rei, razmiljao sam dalje, da ni sam
Kaivagi nije podloan opijenosti. Odavno sam shvatio da
se u svakoj formi znanja, u svakoj zaveri krije opijenost
samim znanjem. Ali, konano, alkohol slui za opijanje
ljudi.
...Devojka i ja seli smo pored nekih uvelih perunika,
koje su crvi ve bili naeli. Nije mi bilo jasno zato ona
hoe da se ovako drui sa mnom. Nisam mogao da
shvatim kakav ju je nagon namerno upotrebljavam
ovaj surovi izraz naveo na elju da se ovako kalja. U
ovom naem svetu trebalo bi da postoji nekakav stav u
kome nema otpora, ali ima mnogo srameljivosti i

nenosti; meutim, ova devojka je jednostavno dopustila

da moje ake obuhvate njene male, punake ruke, poput
muva to se skupljaju na nekome ko je zadremao. Ipak,
dug poljubac i dodir devojine meke brade pobudili su u
meni oseanje poude. To je ono o emu sam sanjario ve
tako dugo, ali oseanje bilo mi je plitko i povrno. Moja
pouda kao da nije navirala neposredno, ve je trala
unaokolo krunom putanjom. Oblano beliasto nebo,
utanje bambusovog lia u umarku, muenje i napor
bubamare dok mili uz list perunike sve to ostalo je isto
kakvo je bilo i ranije, ratrkano i bez ikakvog reda.
Pokuao sam da naem izlaz iz te situacije
uzimajui devojku ispred sebe kao predmet svoje poude.
Moram smatrati ovo pravim ivotom. Moram misliti o
njoj kao o prepreci na putu mojeg navaljivanja i osvajanja.
Jer, ako propustim ovu priliku, ivot mi se nee veito
nuditi. Kroz glavu mi je promicalo stotinu uspomena o
tome kako su mi rei bezbroj puta bile blokirane
mucanjem i nisu mogle da izau iz usta. U tom trenutku
trebalo je odluno otvoriti usta i kazati neto, pa makar to
bilo i mucanje, jer tako bi ivot postao moj. Kaivagijev
okrutni izraz, onaj njegov grubi uzvik: Mucaj! Mucaj!
odjekivao mi je u uima i podsticao me da dam sve od
sebe... Konano sam zavukao ruku devojci pod suknju.
Tada mi se pred oima pojavio Zlatni paviljon.
Prelepo i graciozno zdanje, sumorno, i puno
dostojanstva. Graevina s koje se zlatni premaz
mestimino oljutio i koja lii na olupinu nekadanjeg
bogatstva i sjaja. Da, Zlatni paviljon se pojavio preda
mnom ta udesna graevina koja, kad ovek misli da
je blizu, nestaje u daljini, ta zgrada to uvek izrazito lebdi
u nekoj neshvatljivoj taki prostora, prisna s onim ko se

zagleda u nju, no ipak sasvim daleka. I to zdanje je sada

stalo izmeu mene i ivota kojem sam teio. Najpre je bilo
malo poput minijaturne slike, ali se za tren oka povealo,
dok nije potpuno preplavilo svet koji me je okruavao,
ispunjavajui svaki njegov kutak, kao to sam u onom
prefinjenom modelu Zlatnog paviljona, koji sam jednom
video, sagledao ogromnu graevinu koja je obuhvatala
sve ostalo. Ispunjavala je svet kao velianstvena muzika,
i sama ta muzika bila je dovoljna da postane smisao celog
sveta. Zlatni paviljon, koji mi se ponekad inio toliko
ravnoduan kao da se die u vazduh potpuno izvan mene,
sada me je sasvim preplavio i dozvolio mi da se nalazim
u okviru njegovog zdanja.
Devojka iz kue Kaivagijevih stanodavaca odletela
je u daljinu poput siunog zrnca praine. Koliko je Zlatni
paviljon uspeo da istisne devojku, toliko je potisnuo i
moje napore da naem ivot. Kako sam mogao ispruiti
ruke prema ivotu kad sam bio tako obavijen lepotom?
Moda je lepota cak imala prava da od mene zahteva da
se odreknem svog ranijeg cilja. Jer sasvim je jasno da je
nemoguno dodirivati venost jednom rukom, a ivot
grabiti drugom. Ako je smisao postupaka koji se odnose
na ivot ta zakletva odanosti izvesnom trenutku i
nastojanje da taj trenutak ne bude poremeen, onda je,
moda, Zlatni paviljon u potpunosti svestan toga, tako da
za izvesno vreme prestaje da bude uobiajeno ravnoduan
prema nama. ini mi se da je hram uzeo oblik jednog
jedinog trenutka i da me je posetio ovde u parku, kako bih
uvideo koliko je isprazna moja udnja za ivotom. U
ivotu se opijamo jednim trenutkom to dobija oblik
venosti; ali Zlatni paviljon je bio potpuno svestan da je
takav trenutak beznaajan u poreenju s onim to se

deava kada venost uzme oblik jednog trenutka, kao to

je bio ovaj sluaj sa hramom. Upravo u takvim trenucima,
injenica o venosti-lepote moje zaista da blokira na
ivot i zatruje nae postojanje. Trenutna lepota koju nam
ivot dozvoljava da ugledamo, bespomona je protiv
takvog otrova. Taj otrov je potpuno skri i uniti,
obnaivi, najzad, sam ivot pod svetlosmeim bleskom
ruevina.
...Nije me dugo obuzimala vizija Zlatnog paviljona.
Kada sam doao k sebi, hram se ve bio sakrio. Postao je
opet samo graevina koja jo stoji na severoistoku u
Kinugasi, i koju ni u kom sluaju nisam mogao videti
odavde. Trenutak iluzije, u kojem sam sebe zamislio
prihvaenog i obuhvaenog Zlatnim paviljonom, proao
je. Sada sam opet leao na vrhu brda u parku Kamejama.
Blizu mene nije bilo nikoga osim devojke, koja je tu leala
zadovoljno opruena u travi i cveu, i tihog uma krila
insekata.
Na tu moju iznenadnu plaljivost devojka se
uspravila i pogledala me ne trepnuvi. Video sam njena
bedra u pokretu kad mi je okrenula lea i uzela ogledalce
iz torbice. Nije rekla ni rei, ali njen prezir me je probijao
skroz-naskroz, poput ika to se u jesen zakai za odeu.
Nebo se nisko nadvilo nad nas. Sitne kapljice kie
poele su da udaraju po travi i liu perunike. Hitro smo
ustali i vratili se stazom do venjaka.
*
* *

Taj dan je ostavio na mene izuzetno sumoran utisak

ne samo zato to se izlet zavrio tako jadno. Te veeri, pre
slube odlaenja na spavanje, stareina hrama je dobio
telegram iz Tokija. Poruka iz telegrama odmah je
objavljena svima u hramu.
Curukava je bio mrtav. Poruka je jednostavno
glasila da je poginuo u nesrei, a docnije smo saznali
pojedinosti. Prethodne veeri Curukava je otiao da poseti
ujaka u Asakusi, gde je popio poprilino sakea18. Kako
nije navikao na pie, alkohol mu je, oigledno, udario u
glavu. Na povratku kui oborio ga je kamion koji je
iznenada izjurio iz jedne pobone ulice blizu stanice.
Zadobivi prelom lobanje, u trenutku je bio mrtav.
Porodica, sasvim van sebe, tek sledeeg popodneva se
dosetila da treba telegramom da obavesti sve u hramu.
Iako nisam plakao prilikom oeve smrti, ovoga puta
sam zaplakao. Jer Curukavin ivot bio je nekako vre
povezan sa problemima koji su me opsedali negoli ivot
moga oca. Ja sam dosta zapostavljao Curukavu otkako
sam upoznao Kaivagija; ali sada, poto sam ga izgubio,
shvatio sam da je njegova smrt prekinula jedinu nit koja
me je jo vezivala za svet danje svetlosti. Plakao sam zbog
te izgubljene' svetlosti, izgubljene vedrine, izgubljenog
leta.
Hteo sam da odjurim u Tokio, u posetu Curukavinoj
porodici, da im izjavim sauee, ali nisam imao novaca.
Dobijao sam svega petsto jena deparca od stareine
hrama. Majka mi je, naravno, bila siromana. U najboljem
sluaju mogla je da mi poalje dve-tri stotine jena
nekoliko puta godinje. Poto je sredila sve u vezi sa
oevim hramom, bila je primorana da se preseli ujaku u
Kasagunu, jer nije mogla da opstane sa petsto jena

meseno od priloga parohijana i od sasvim male penzije

koju joj je dodelila provincijska uprava.
Kako sam, u dui, mogao biti siguran da je
Curukava umro ako ne vidim njegov le i ne prisustvujem
njegovom pogrebu? Taj problem me je muio. Onaj
njegov stomak u beloj koulji, koji sam jednom ugledao
kako se presijava pod sunevim zracima to su se probijali
kroz drvee, sada je pretvoren u pepeo. Ko bi mogao
zamisliti telo i duu tog deaka, pune vedrine i pogodne
samo za svetlost, kako lee zatrpani u grobu? On ni
najmanjim znakom nije bio obeleen da je predodreen za
preranu smrt; bio je po prirodi osloboen svakog
neraspoloenja i tuge, i u njemu nije bilo nikakvih
elemenata koji bi i najmanje podseali na smrt. Moda je
upravo zbog toga i umro tako iznenada. Moda je
Curukavu bilo nemoguno spasti od smrti ba zato to je
bio stvoren samo od istih sastojaka ivota, i to je bio
krhak poput istokrvne ivotinje. U tom sluaju, ini mi
se da sam ja, naprotiv, sudbinom predodreen da ivim do
proklete duboke starosti.
Providna struktura sveta u kojem je on iveo uvek
je predstavljala duboku tajnu za mene; ali sada, sa
njegovom smru, ta misterija postala je jo stranija. Taj
kamion je smrvio njegov providni svet, kao da je naleteo
na staklenu plou koja je nevidljiva zato to je providna.
injenica da Curukava nije umro od bolesti savreno se
uklapala u sliku. Bilo je prikladno da on, iji je ivot bio
jedna tako neuporedivo ista struktura, doivi i istu smrt
u udesu. U tom sudaru, koji nije trajao due od sekunde,
dolo je do iznenadnog dodira, i njegov ivot se stopio sa
smru. Brza hemijska reakcija. Nema sumnje, jedino na

tako drastian nain taj udni mladi bez senke mogao je

da se spoji i sa svojom senkom i sa smru.
Svet u kome je Curukava iveo bio je prepun vedrih
oseanja i dobrih namera. Ipak, konano mogu potvrditi
da je on iveo u njemu zahvaljujui svojim
nesporazumima ili svojim blagim, naivnim procenama.
Njegovo vedro srce, koje nije pripadalo ovom svetu, bilo
je podravano snagom i silovitom izdrljivou, i te
osobine upravljale su njegovim delima. Bilo je neega
izvanredno preciznog u nainu na koji je on bio kadar da
svako moje mrano oseanje protumai kao da je vedro.
Ponekad sam pomiljao da je Curukava, u stvari, sasvim
tano proivljavao moja oseanja, samo zato to se
njegova vedrina tako tano poklapala s mojom
turobnou, zato to je suprotnost izmeu naih oseanja
bila tako savrena. Ali ne, nije bilo tako! Vedrina
njegovog sveta bila je i ista i jednostrana. Imala je
sopstveni izvor napajanja, a ila je do takvih pojedinosti
da bi se mogla ak pribliiti i preciznosti zla. Da vedar i
providan svet tog mladia nije bio neprekidno podravan
njegovom neumornom telesnom snagom, on bi se, moda,
trenutno sruio. Curukava je jurio napred svom snagom.
A kamion je pregazio to njegovo letee telo.
Curukavin veseli izgled i bezbrini lik, koji su bili
izvor povoljnog utiska to ga je ostavljao na druge, naveli
su me, sada kad su bili izgubljeni za ovaj svet, da se
upustim u tajanstvena razmiljanja u vezi sa vidljivom
stranom ljudskih bia. Razmiljao sam o tome kako je
udno da neto, samo jednostavnim postojanjem i
dopirui do naih oiju, moe da deluje tako vedro i
snano. Razmiljao sam o tome koliko mnogo treba uiti
od tela da bi duh mogao imati tako jednostavan smisao za

sopstveno postojanje. Kae se da je sutina zena odsustvo

svih osobenosti, i da je prava mo vienja u saznanju da
sopstveno srce nema ni oblika ni odlika. Pa ipak, mo
vienja, sposobnost da se ispravno sagleda odsustvo
odlika, mora biti krajnje izotrena u opiranju draima
spoljnih pojava. Kako osoba koja nije u stanju da vidi
oblike i odlike moe sa tako nesebinom intuicijom, tako
ivo, da sagleda i shvati stanje bez oblika i odlika? Stoga
bi jasni oblik osobe kao to je Curukava, koji je odisao
vedrinom ve i samim svojim postojanjem, osobe do koje
se moe dopreti obema rukama i sa oba oka, osobe koja bi
se, u stvari, mogla nazvati ivotom radi samog ivota, taj
oblik bi mogao, sada kad je ta osoba mrtva, posluiti kao
najistija moguna metafora za opisivanje nejasnog stanja
bez oblika; a njegovo oseanje za sopstveni ivot moglo
bi da postane najstvarniji, postojei model bezoblinog
nitavila. inilo se, zaista, kao da i on sam, moda, nije
sada postao nita vie do jedna takva metafora. Na primer,
prikladnost i podobnost poreenja izmeu Curukave i
majskog cvea bile su upravo prikladnost i podobnost
cvea koje je, usled njegove iznenadne smrti u maju, bilo
poloeno na njegov odar.
Moj ivot nije imao tako odreenu simboliku kao
Curukavin. Zbog toga mi je on bio potreban. A najvie
sam mu zavideo na tome to je uspeo da dostigne kraj
svoga ivota, a da nije bio svestan optereenja posebnom
individualnou ili oseanjem za posebnu misiju, ega
sam ja bio svestan. To oseanje individualnosti liilo je
moj ivot simbolizma, to jest njegove moi da, kao
Curukavin, poslui kao metafora za neto izvan sebe;
prema tome, liilo me je oseanja irine i solidarnosti
ivota, i postalo izvor onog oseanja usamljenosti koje me

je beskrajno proganjalo. Bilo je to udno. Nisam imao ak

nikakvog oseanja solidarnosti sa nitavilom.
*
* *
Opet je poela moja usamljenost. Vie se nisam
viao sa devojkom iz kue Kaivagijevih stanodavaca, a i
moji odnosi s njim postali su manje prijateljski nego
ranije. Kaivagijevim nainom ivota jo sam bio silno
opinjen, ali sam smatrao da bi moja jedina dunost prema
Curukavi bila kad bih se potrudio da se oduprem toj
opinjenosti i pokuao, makar i protiv svoje volje, da se
drim na odstojanju. Majci sam otvoreno napisao da me
vie ne poseuje dok ne stanem na svoje noge i ne
postanem nezavisan. To sam joj i ranije usmeno rekao, ali
mi se inilo da se neu moi smiriti ako joj to i ne napiem
sasvim otvoreno i grubo. Njen odgovor je bio uvijen u
nezgrapne reenice. Pisala mi je o tome kako teko radi
na ujakovom imanju, i to je dopunila sa nekoliko reenica
u tonu nekakvog uoptenog prekora. Zatim je dodala:
Moi u da sklopim oi tek kad te svojim oima vidim
kao svetenika u hramu Rokuon. Mrzeo sam tu reenicu,
i ona je unela u mene nemir koji je trajao vie dana.
ak i za vreme leta nisam nijednom otiao da
posetim majku u mestu gde se nastanila. Usled oskudne
hrane u hramu letnja ega me je prilino iscrpla. Sredinom
septembra stigao je izvetaj o moguem tajfunu. Neko je
morao da bude noni uvar Zlatnog paviljona, i ja sam se
dobrovoljno prijavio.

Mislim da je otprilike u to vreme dolo do izuzetne

promene u mojim oseanjima prema Zlatnom paviljonu.
To nije bila mrnja, ve predoseanje da e u izvesnom
trenutku neizbeno doi do toga da ono to je polako
klijalo u meni postane potpuno nespojivo za Zlatnim
paviljonom. To oseanje mi se javljalo jo od onog
nesrenog dogaaja u parku Kamejama, ali plaio sam se
da mu dam ime. Ipak sam bio srean saznavi da e tokom
te jedne noi bdenja hram biti poveren meni, i nisam
prikrivao radost.
Dali su mi klju od Kukjooa. Taj trei sprat hrama
smatran je naroito dragocenim. Nekoliko stopa iznad
poda visila je o jednoj gredi impozantna ploica sa
natpisom cara Go-Komacu.
Radio je izvetavao da e do nas tajfun stii svakog
trenutka, ali jo nije bilo znaka od njega. Posle podne
padala je kia, sa prekidima, ali sada se razvedrilo i na
nonom nebu se pojavio svetao mesec. Neki drugovi iz
hrama ietali su u batu, pogledajui u nebo da izvide
situaciju. uo sam da je neko rekao kako je ovo zatije
pred buru.
Hram je spavao. Sada sam bio sam u Zlatnom
paviljonu. Kada sam odetao u deo zgrade u koji meseina
nije mogla da prodre, bio sam ushien na pomisao da me
obavija teka i raskona tama, isto kao i hram. Polako i
duboko tonuo sam u to veoma stvarno oseanje, sve dok
nije preraslo u neku vrstu halucinacije. Odjednom sam
shvatio da sam se sada, u stvari, predao istoj viziji koja me
je odvojila od ivota onog popodneva u parku Kamejama.
Bio sam tu sam, a Zlatni paviljon apsolutno i
sigurno Zlatni paviljon obavijao me je. Jesam li ja

posedovao hram ili je hram posedovao mene? Ili bi,

moda, bilo bolje rei da je tog trenutka dolo do udne
ravnotee, ravnotee koja bi meni omoguila da ja budem
Zlatni paviljon, a Zlatnom paviljonu da bude ja?
Neto pre ponoi vetar je postao jai. Upalio sam
runu svetiljku i popeo se uz stepenice hrama. Kada sam
stigao do vrha, stavio sam klju u bravu Kukjooa.
Stajao sam oslonjen na ogradu Kukjooa. Vetar je
dolazio sa jugoistoka. Ipak, nebo je ostalo nepromenjeno.
Mesec se presijavao na vodi u prazninama izmeu
soivice. Vazduh je bio ispunjen cvranjem insekata i
kreketanjem aba.
Kada me je snaan vetar prvi put udario po obrazu,
kroz telo mi je prostrujao gotovo ulni drhtaj. Vetar se sve
vie pojaavao, dok nije postao prava, strana oluja. Sada
mi se ve uinio kao nekakav predznak da u biti uniten
zajedno sa Zlatnim paviljonom. Moje srce je bilo u tom
hramu, a istovremeno je poivalo na tom vetru. Zlatni
paviljon, koji je odreivao strukturu moga sveta, nije imao
zavesa koje bi leprale na vetru, ve je stajao mirno,
obasjan meseinom. Ipak, nije bilo sumnje da e oluja, ta
moja zla namera, na kraju potresti hram, probuditi ga i, u
trenutku unitenja, liiti ga njegove dostojanstvenosti.
I tako je to bilo. Bio sam tada obavijen lepotom,
poivao sam odista u toj lepoti; ali sumnjam da sam bio
toliko obavijen lepotom da ne bih mogao osetiti podrku
tog divljeg vetra, koji se beskrajno pojaavao. Kao to mi
je Kaivagi onda naredio: Mucaj! Mucaj! tako sam sada
nastojao da podstaknem vetar, uzvikujui rei kojima
ovek podbada galopirajueg konja: Jae, jae! vikao
sam. Bre! Sa jo vie snage!

uma je poela da huji. Grane drvea oko ribnjaka

eale su se jedna o drugu. Nono nebo je izgubilo svoju
uobiajenu indigo-boju i osulo se mutnim prelivima
purpurnosive boje. Cvranje insekata se nije stialo i
davalo je prizvuk ivahnosti okolnoj sceni. Iz daljine se
pribliavao tajanstven fijuk vetra poput zvuka flaute;
inilo mi se da je gubio neto od svoje ranije jarosti.
Posmatrao sam mnotvo oblaka kako preleu preko
meseca. Jedan za drugim, dizali su se iza brda na jugu i
juriali ka severu poput velikih bataljona. Bilo je gustih
oblaka. Bilo ih je i tankih. Bilo je ogromnih, razgranatih
oblaka. A bilo je i bezbroj malih oblaka u pramenovima.
Svi su se pojavljivali s juga, prekrivali povrinu meseca,
preletali iznad Zlatnog paviljona, i jurili ka severu kao da
hitaju za nekim vanim poslom. inilo mi se kao da ujem
kripu Zlatnog feniksa iznad svoje glave.
Odjednom se vetar stiao; a onda se opet pojaao.
Suma se osetljivo odzivala na te promene: smirivala se, pa
je opet divljaki hujala. Odblesak meseca na ribnjaku
takoe se menjao, naizmenino; sad je bio tamniji, sad
svetliji; ponekad bi sakupljao rasute zrake svetlosti koji su
brzo brisali preko vode. Veliki kumulusi rastezali su se
vijugavo preko brda, i pruali poput ogromne ruke preko
neba. Bilo je stravino gledati kako se komeaju i sudaraju
dok su se pribliavali. Povremeno bi se kroz oblake
pojavila malena ista povrina, koja bi istog asa bila
ponovo prekrivena. Ovde-onde, kada bi naiao veoma
tanak oblak, za trenutak bih mogao da kroz njega ugledam
mesec okruen bledim oreolom.
Takvo komeanje moglo se videti na nebu tokom
cele noi. Nije bilo znaka da e se vetar jo pojaati.
Zaspao sam uz ogradu. Rano sledeeg jutra, jasnog i

vedrog, crkvenjak je doao da me obavesti da je tajfun

napustio na kraj mimoiavi, sreom, Kjoto.

ESTA GLAVA
Ve godinu dana sam bio u alosti zbog Curukavine
smrti. Odjednom, kada je poela moja usamljenost,
shvatio sam da mi je bilo lako navii se na to stanje i da
je, u stvari, za mene ivot najmanje napet kada nisam
primoran da s nekim razgovaram. Oslobodio sam se svog
zlovoljnog stava prema ivotu. Svaki miran dan za mene
je imao drai.
Univerzitetska biblioteka postala je jedini izvor
moga zadovoljstva. Nisam itao zenistike knjige, nego
sve one prevode romana i filozofskih dela koji bi mi doli
do ruke. Kolebam se da pomenem imena pisaca i filozofa
koje sam itao. Svestan sam uticaja koji su oni imali na
mene, kao i injenice da su me inspirisali da uradim ono
to sam uradio; s druge strane volim da ostanem u
uverenju da je sam taj in bio moje originalno
stvaralatvo; a naroito ne bih eleo da se shvati kako je
taj stav podstakla neka poznata filozofija.
Kao to sam ve objasnio, injenica da me drugi ne
razumeju, bila je jedini izvor moga ponosa od rane
mladosti, i nisam oseao ni najmanju potrebu da se
izraavam tako da bi me drugi mogli razumeti. Kada sam
pokuavao da razjasnim svoje misli i oseanja, inio sam
to bez ikakve zadnje namere. Ne znam da li je to bilo zato
to sam hteo sam sebe da shvatim. Jer takav motiv mi se
slae sa ovekovim pravim karakterom i automatski
stvara most izmeu sebe i drugih. Opijenost koju sam
osetio pri pomisli na Zlatni paviljon bila je razlog da deo
moje linosti bude nerazumljiv; poto zbog te opijenosti i
nije postojalo nita drugo to bi me opijalo, bio sam

prinuen da joj se smiljeno opirem, kako bih sauvao

izvesne delove svoje linosti. Ne znam kako je sa
drugima, ali u mojem sluaju sama jasnoa predstavljala
je mene, ali, naprotiv, ja nisam bio njen vlasnik.
Desilo se to u vreme prolenog raspusta 1948, kada
sam bio student druge godine Univerziteta. Stareina
hrama je jedne veeri nekuda otiao. Poto nisam imao
prijatelja, jedini nain na koji sam mogao da iskoristim
njegovo odsustvo bilo je da sam proetam. Iziavi iz
hrama, proao sam kroz kapiju Samon. Spolja je kapija
bila obezbeena jarkom, pored kojeg je stojala oglasna
tabla. Ve dugo sam gledao tu staru tablu, ali sam sada
zastao pred njom i u dokolici poeo da itam kineske
karaktere ispisane na njoj i obasjane meseinom:
OBJAVA
1. U ovim prostorijama ne sme se nita menjati
bez posebne dozvole.
2. Ne sme se uiniti nita to bi na bilo koji nain
dolo u suprotnost sa uvanjem ovih prostorija.
Upozoravaju se posetioci da obrate panju na ove
odredbe. Svako nepridravanje ovih odredaba bie
kanjeno prema zakonu.
31. marta 1928.
Ministarstvo unutranjih
Poslova
Jasno je da se objava odnosila na Zlatni paviljon.
Bilo je, meutim, nemogue izvui ikakav odreeni
zakljuak iz tih apstraktnih rei. Zato mi se neminovno
inilo da takva oglasna tabla postoji u nekom svetu sasvim

drukijem od onoga u kome stoji taj nepromenljivi,

neunitivi hram. Sama objava je pretpostavljala neki
nepojmljiv, nemoguan postupak. ovek koji je sastavio
ovu objavu, i koji je na taj nain dao kratak opis takvog
postupka, morao je biti beznadeno zbunjen, jer to je bio
postupak koji bi samo ludak mogao smisliti. Ali kako
ovek moe unapred zaplaiti ludaka pretnjom da e biti
kanjen zbog svog postupka? Verovatno je bio potreban
poseban stil u takvom pisanju koji bi samo ludaci mogli
razumeti.
Bio sam zanesen ovim ispraznim razmiljanjem
kada sam primetio senku oveka koji se pribliava idui
irokom stazom ispred kapije. U tom asu nije bilo
nijedne ive due od onolikih posetilaca koji su poseivali
hram preko dana; no su ispunjavali samo borovi pod
meseinom i bletanje farova automobila koji su prolazili
tamo-ovamo glavnim drumom, podalje od mesta gde sam
ja stajao.
Odjednom sam prepoznao da je to Kaivagijeva
senka. Naslutio sam da je to on po nainu njegovog hoda.
Tog trenutka sam na licu mesta odluio da okonam nae
nedruenje, za koje sam se bio opredelio tokom cele
prethodne godine. Jer on me je zaista izleio u to vreme.
Od prvog dana kad sam ga sreo on je leio moje bogaljaste
misli pomou svojih nezgrapnih i runih bangavih nogu,
pomou svojih neobuzdanih i uvredljivih rei, uz pomo
svoje otvorene ispovesti. U svakom sluaju, trebalo je da
shvatim koliko mi je radosti priinilo to to sam prvi put
mogao da s nekim razgovaram ravnopravno. Trebalo je da
uivam u toj radosti (slinoj izvrenju nekog besmrtnog
dela) uranjanja u najvee dubine vrstog saznanja da sam

i svetenik i mucavac. Meutim, sve je to bilo iskljuivo

zbog mog odnosa sa Curukavom.
Sreo sam Kaivagija sa osmehom. Odeven u
studentsku uniformu, nosio je dugaak, uski zaveljaj.
Jesi li poao nekuda? upitao je.
Ne.
Ba fino to smo se sreli, rekao je, seo na kamene
stepenice i odmotao zaveljaj.
U stvari, poeo je, pokazujui mi dve tamne,
sjajne cevi koje su sastavljene predstavljale frulu
akubai19, jedan od mojih ujaka iz mog rodnog mesta
nedavno je umro i ostavio mi je ovo za uspomenu. Ja,
meutim, imam jo i onu koju mi je odavno dao kad me
je uio da sviram u nju. Ovo je, ini mi se, mnogo
prefinjeniji instrument, ali ja vie volim onaj na koji sam
se navikao, a nema svrhe da imam dva primerka. I zato
sam ovaj doneo da ga dam tebi.
Za nekoga kao to sam ja, koji nikada nije primio
nikakav poklon ni od koga, velika je radost da mu neko
neto pokloni, ma ta to bilo. Podigao sam frulu,
razgledajui je. Imala je etiri rupice s prednje i jednu sa
stranje strane.
Ja pripadam Kinko koli frulaa, nastavio je
Kaivagi. Poto je noas meseina tako divna kao retko
kada, poeleo sam da izaem i zasviram kraj Zlatnog
paviljona. A istovremeno bih mogao i da te malo
poduim, ako hoe...
Izabrao si pogodan trenutak, odgovorio sam.
Stareina hrama je iziao, kao to zna. Sem toga, ona

stara lentina, domar, jo nije zavrio ienje. Kapija

hrama se ne zatvara dok se staze ne poiste.
Njegova pojava na kapiji bila je iznenadna, a ne
manje iznenadan bio je i njegov predlog da sviramo u
frule u hramu zato to je meseina te noi bila tako sjajna.
Sve je to odudaralo od meni poznatog lika Kaivagija.
Osim toga, u mom jednolinom ivotu ve i samo
doivljavanje iznenaenja predstavljalo je zadovoljstvo. S
novom frulom u ruci, poveo sam Kaivagija ka Zlatnom
paviljonu.
Ne seam se jasno o emu smo te noi razgovarali.
Ali mi se ini da nismo priali ni o emu znaajnom.
Kaivagi se nije pokazao sklon da se upusti u svoje
uobiajeno ekscentrino filozofiranje i svoje jetke
paradokse. Moda je namerno doao da mi otkrije onu
svoju stranu o kojoj ni sanjao nisam da postoji. I, odista,
te noi mi je ovaj mladi peckava jezika, koji je obino
izgledao zainteresovan za lepotu samo ukoliko je mogao
da je oskrnavi, otkrio zaista delikatnu stranu svoje prirode.
On je imao mnogo, mnogo precizniju teoriju o lepoti nego
ja. On mi to nije iskazao reima, ve gestovima i oima,
muzikom koju je izvodio na fruli, i onim svojim elom
isturenim na meseini.
Naslonili smo se na ogradu na drugom spratu
Zlatnog paviljona, u delu Coondo. Hodnik pod blago
povijenom strehom podupiralo je osam konsola u stilu
Teniku, to je delovalo kao da se on die sa povrine
ribnjaka, gde se bakario mesec. Najpre je Kaivagi
odsvirao kratku melodiju nazvanu Carske koije.
Zapanjila me njegova vetina u sviranju. Pokuao sam da
ga imitiram stavivi usne na pisak, ali nisam umeo da

proizvedem nijedan zvuk. Onda me je paljivo uio kako

da drim frulu levom rukom odozgo i kako da stavljam
prste na odgovarajue otvore; takoe mi je pokazao
trikove kako da otvorim usta da bih drao pisak i kako da
duvam vazduh na iroku metalnu prevlaku. Meutim,
iako sam pokuao ponovo i opet ponovo, nije izlazio
nikakav zvuk. Oi su mi bile iskolaene, obrazi naduveni,
i, mada nije bilo vetra, imao sam utisak da se meseina na
ribnjaku razbija u hiljadu komadia.
Posle izvesnog vremena sam se umorio, i za
trenutak posumnjao da mi Kaivagi moda namerno
namee tu kaznu kako bi mi se podsmehnuo zbog mog
mucanja. Meutim, telesni napor u nastojanju da istisnem
zvuke, koji nisu izlazili, kao da je razbistrio onu moju
uobiajenu duevnu energiju s kojom sam iz sve snage
pokuavao da izbegnem mucanje tako to bih glatko
istisnuo iz usta prve rei. inilo mi se kao da ti zvuci, koji
nikako da izau, u stvari ve postoje negde u ovom
smirenom svetu obasjanom meseinom. Bio bih sasvim
zadovoljan kad bih samo uspeo da doprem do tih zvukova
i da ih razbudim posle podueg nastojanja na svaki
moguni nain.
Kako bih mogao da ostvarim te zvuke te
tajanstvene zvuke kakve je Kaivagi izmamio iz frule? To
je omoguavala samo vetina. Lepota je vetina. Pala mi
je na pamet pomisao koja me je ispunila hrabrou: kao
to je Kaivagi uspeo da ostvari tako divne, iste zvuke,
uprkos svojim bangavim nogama, tako sam i ja mogao da
dosegnem lepotu uz pomo vetine. Ali sam, takoe, bio
svestan jo neega: Kaivagijevo izvoenje melodije
Carske koije zvualo je tako savreno ne samo zbog

prekrasne, meseinom osvetljene, pozadine nego i zbog

njegovih uasnih kljastih nogu.
Docnije, kad sam jo prisnije upoznao Kaivagija,
shvatio sam da mu je trajna lepota mrska. Za njega se
lepota ograniavala na takve stvari kao to je muzika, koja
trenutno nestaje, ili na araniranje cvea, koje uvene za
nekoliko dana; mrzeo je arhitekturu i knjievnost. Sasvim
je jasno da mu nikada ne bi ni palo na pamet da poseti
Zlatni paviljon, izuzev po ovakvoj noi obasjanoj
meseinom.
Meutim, kako je udna lepota muzike!
Kratkotrajna lepota koju svira ostvaruje pretvara
odreeno vreme u ist kontinuitet; izvesno je da on nikada
nee biti ponovljen; poput postojanja muica koje ive
jedan dan i drugih bia tako kratkog veka, lepota je
savrena apstrakcija i kreacija samog ivota. Nita nije
tako slino ivotu kao muzika; meutim, iako je Zlatni
paviljon istog tipa lepote, nita ne bi moglo biti udaljenije
od sveta i prkosnije prema svetu nego lepota ove zgrade.
im je Kaivagi zavrio melodiju Carske koije,
muzika taj imaginarni ivot nestala je, i onda nije
ostalo nita osim njegovog runog tela sa sumornim
mislima, savreno netaknutog i neizmenjenog.
Kaivagi, u svakom sluaju, nije traio utehu u
lepoti! Toliko sam razumeo bez ikakve diskusije. On je
vie voleo to to bi, posle nekoliko trenutaka poto je
svojim dahom, preko usana i frule akuhai, izveo ivu
lepotu i pustio je u vazduh, njegove bangave noge i
sumorne misli ostale nepromenjene, samo jo jasnije i
slikovitije nego ranije. Beskorisnost lepote, injenicu to
lepota koja proe kroz njegovo telo ne ostavlja nikakav
trag u njemu, ne menja apsolutno nita to je ono to je

Kaivagi voleo. Kad bi lepota mogla da bude neto tako i

za mene, koliko bi mi ivot postao laki!
...Nastavio sam da vebam stalno i neprekidno
prema Kaivagijevim uputstvima. Lice mi se zacrvenelo,
dah mi je zastajao. A onda, kao da sam se odjednom
pretvorio u pticu, kao da mi je iz grla izleteo ptiji krik,
frula je proizvela jednu jedinu smelu notu.
E, tako! uzviknuo je Kaivagi smejui se. To,
svakako, nije bila lepa nota, ali isti zvuk je iziao ponovo
i opet se ponovio. Tada mi se priinilo da je taj tajanstveni
zvuk, koji kao da nisam ja proizveo, glas zlatno-bakarnog
feniksa nad naim glavama.
*
* *
Posle toga sam uporno vebao svake veeri uz
pomo prirunika za samostalno uenje, koji mi je
Kaivagi dao, kako bih usavrio svoje sviranje. S
vremenom sam nauio da sviram melodije, na primer,
Izlazee sunce crveni se na beloj pozadini, i moja ranija
prijateljska oseanja prema Kaivagiju su oivela.
U maju sam se dosetio kako bi trebalo da Kaivagiju
poklonim neto u znak zahvalnosti za frulu akuhai. Ali
nisam imao novca da mu kupim poklon. Otvoreno sam mu
se izjadao zbog svog poloaja. On mi je rekao da mu ne
treba nita to se kupuje za novac. A zatim je, udno
iskrivivi usta, rekao:
Pa, poto ve navaljuje, u stvari, ima neto to bih
ja voleo. U poslednje vreme stalno elim da araniram

cvee, ali ono je previe skupo za mene. ini mi se da je

sada upravo vreme kada u Zlatnom paviljonu cvetaju
perunike i sase. ta misli, da li bi ti, moda, mogao da mi
donese nekoliko perunika jednu-dve to su tek
napupile, poneku osutu pupoljcima, i ostale u cvatu?
Mogao bi mi doneti i nekoliko travki pahulje. Noas bi
mogao da ih uzbere. Kako bi bilo da ih veeras donese
u moj stan?
Tek poto sam olako pristao na njegov predlog,
shvatio sam da me on, u stvari, nagovara na krau. Da se
ne bih osramotio, trebalo je, u stvari, da postanem
kradljivac cvea.
Te veeri nismo za veeru imali pirina, nego samo
kuvano povre i tvrd crni hleb. Sreom, bila je subota, pa
je dosta ljudi iz hrama ve popodne izilo. Subotu smo
zvali otvaranje zavese iznutra: mogli smo rano da
odemo iz hrama i da se ne vratimo do jedanaest sati;
tavie, sledee jutro smo zvali zaborav u snu, poto
nam je bilo dozvoljeno da tog jutra due spavamo.
Stareina hrama ve je otiao nekuda.
Sunce je konano zalo u pola sedam. Poeo je da
duva vetar. ekao sam na prvi zvuk zvona koji najavljuje
no. U osam sati visok i jasan zvuk zvona Oikio, levo
od sredinje kapije, najavio je prvi as noi; zvono se
oglasilo osamnaest puta, a njegov odjek dugo je lebdeo u
vazduhu.
Blizu Soseija, mali vodopad, upola okruen
branom, prenosio je vodu iz Lotosovog ribnjaka u veliki
ribnjak Kjoko. Tu su rasle perunike u izobilju. Bile su
izuzetno lepe u to vreme. Kada sam im se pribliio, uo
sam uanj njihovih cvetova na nonom vetru.

Velianstvene purpurne latice podrhtavale su u mirnom

uboru vode. Bilo je veoma mrano u tom delu bate:
purpurna boja cvea i tamno zelenilo lia izgledalo je
podjednako crno. Pokuao sam da uzberem nekoliko
perunika; ali ha vetru mi je cvee i lie nekako izmicalo
iz ruku, a na jedan list sam posekao prst.
Kad sam konano stigao u Kaivagijev stan sa
rukama punim perunika i sasa, zatekao sam ga kako lei i
ita neku knjigu. Plaio sam se da ne naletim na onu
devojku koja je tu stanovala i koja je onda ila s nama na
izlet, ali, na sreu, ini mi se da je nekuda izila.
Moja mala kraa me je razveselila. Kad god bih se
zbliio sa Kaivagijem, iz tog naeg odnosa proizaao bi
nekakav nemoralan in, malo skrnavljenje, sitno zlodelo,
to me je uvek razveseljavalo; ali nisam bio siguran da li
e postepeno poveavanje broja takvih zlodela uticati i na
odgovarajue poveanje moje veselosti.
Kaivagi je primio moj poklon sa velikim
ushienjem. Otiao je do svog stanodavca da pozajmi
iniju i razne druge posude potrebne za araniranje cvea.
Kua u kojoj je stanovao, bila je jednospratna; Kaivagi
je iveo u jednom odvojenom sobiku od etiri i po oa.
Uzevi frulu, koja je leala u udubljenju u zidu,
prineo sam usne pisku i pokuao da sviram jednu kratku
melodiju iz vebanke. Kaivagi, koji se upravo vratio u
sobu, bio je silno iznenaen jer sam je izvanredno lepo
odsvirao. Ali te veeri on nije bio onaj isti Kaivagi koji
je doao da poseti Zlatni paviljon.
Kad svira u frulu, uopte ne zamuckuje, zar ne?
Kad sam te uio da svira, verovao sam da u uti nekakvu
zamuckujuu muziku!

S tom primedbom, vratio nas je u poloaj u kojem

smo bili prilikom naeg prvog susreta. Na to sam ja uspeo
da ga kao nenamerno upitam ta je bilo sa njegovom
lepoticom iz kue u panskom stilu.
A, ta devojka? Ona se ve odavno udala.
Odgovorio je jednostavno. Uinio sam sve da je nauim
kako da sakrije injenicu da vie nije nevina. Meutim,
njen mu je zdrav i naivan tip, i sve je, ini mi se, prolo
bez problema.
Dok je govorio, vadio je jednu po jednu peruniku iz
inije u kojoj su stajale, zagledajui ih paljivo. Zatim je
uzeo makaze, prineo ih iniji i sasekao im stabljike dok su
jo bile u vodi. Kad god bi rukom podigao koju peruniku,
velika senka njenog cveta zatitrala bi na bambusovom
podu. Iznenada mi se opet obratio:
Jesu li ti poznate one uvene rei iz poglavlja o
popularnom nainu prosveenja u delu Rinsairoku? ,Kad
sretne Budu, ubij ga! Kad sretne svoje pretke, ubij ih!...
Kad sretne Budinog uenika, ubij ga! Kad sretne
svog oca i majku, ubij svog oca i majku! Kad sretne svog
roaka, ubij ga! Jedino tako e se osloboditi
ovozemaljske zavisnosti!
Tako je. Upravo takva je bila situacija. Ta devojka
je bila odana Budi.
I tako si se ti oslobodio?
Hm, rekao je Kaivagi, nametajui nekoliko
perunika koje je podsekao i zagledajui ih. Za to ubijanje
treba malo vie, da zna.
inija za cvee bila je puna bistre vode; iznutra je
bila obojena srebrnom bojom. Pregledajui kenzan20,

Kaivagi je paljivo ispravio jedan iljak koji je bio malo

iskrivljen. Oseao sam se nelagodno i pokuao sam da
prekinem tajac avrljajui neodreeno.
Sigurno zna onaj koan ,Nansen ubija mae, zar
ne? Neposredno po zavretku rata, stareina hrama nas je
sve sazvao i odrao nam litaniju o tome...
Oh, ,Nansen ubija mae? odvratio je Kaivagi,
odreujui duinu jedne sase i stavljajui je pored inije
za cvee. To ti je problem koji iskrsava vie puta u
ovekovom ivotu, uvek u neto izmenjenom obliku. To
je prilino neprijatan i sloen problem, da zna. Svaki put
kad se suoi s njim na nekakvoj prekretnici u svom
ivotu, promene mu se i oblik i smisao, iako je to uvek isti
problem. Pre svega, dozvolie, mae koje je otac Nansen
ubio pravi je avolski stvor! Bilo je prekrasno, da zna,
neuporedivo lepo. Imalo je zlatne oi i sjajnu dlaku. Svaki
uitak i lepota ovoga sveta gibali su se nabijeno kao
opruga u tom njegovom malenom, mekom telu. Veina
komentatora ovog koana zaboravlja da napomene
injenicu da je mae bilo pravo klupko lepote. Izuzev
mene, naravno. Mae je iznenada iskoilo iz busena trave.
Njegove nene, lukave oi sijale su, a uhvatio ga je jedan
od svetenika ba kao da je ono to i elelo. To je bio
uzrok svae izmeu dve grupe svetenika u tome hramu.
Jer, iako se lepota moe podati svakome, ona, u stvari, ne
pripada nikome. Ovaj, kako da ti to objasnim... Lepota
pa da, lepota ti je kao pokvaren zub. Dodiruje ga jezikom,
visi tu, boli te, nastojei na sopstvenom postojanju. Na
kraju dolazi do stanja kada vie ne moe da izdri bol,
pa odlazi kod zubara da ti izvadi taj zub. A onda, kad u
svojoj ruci pogleda taj mali, prljavi, potamneli zub,
umrljan krvlju, misli ti teku otprilike ovako: ,Je li to ono?

Je li to sve? To to mi je zadalo toliko bola, to me je

izazivalo da stalno brinem o njegovom postojanju, to je
bilo tvrdoglavo ukorenjeno u meni, sada je samo mrtav
predmet. Ali zar je ova stvar zaista ista kao i ona? Ako je
ovo prvobitno pripadalo mom spoljnom ivotu, zato
kakvim provienjem zato je to priraslo za moj
unutranji ivot i uspelo da mi zada tako mnogo bola? ta
je osnova ivota ove stvari? Je li ta osnova u meni? Ili je
u samoj toj stvari? A opet, ova stvar iupana iz mojih
usta, koja mi sada lei u ruci, neto je sasvim razliito.
Ona sigurno ne moe biti to! ?
Vidi li, nastavio je Kaivagi, takva ti je lepota.
Ubiti mae, dakle, svodi se, tako rei, na isto kao izvaditi
balon, pokvaren zub, kao iskoreniti lepotu. Ipak,
neizvesno je da li je to bilo zaista krajnje reenje ili nije.
Koren lepote nije bio preseen, i, mada je mae bilo
mrtvo, njegova lepota je, moda, jo ivela. I zato, vidi,
da bi se podsmehnuo nesigurnosti tog reenja, ou je
stavio one cipele na glavu. On je znao, da tako kaemo,
da nema nikakvog drugog reenja nego da se izdri bol
pokvarenog zuba.
Ovo Kaivagijevo tumaenje bilo je sasvim
originalno, ali sam se ja i nehotice upitao da li se i on,
proniknuvi u dubinu moje due, na ovaj nain meni ruga.
Prvi put sam se zaista uplaio od njega. Bojei se da i dalje
utim, pourio sam da ga upitam:
Pa onda, koji si ti? Otac Nansen ili ou?
Pa, da vidimo. Kako stvari sada stoje, ja sam
Nansen, a ti si ou. Ali jednoga dana ti e, moda,
postati Nansen, a ja u moda postati ou. Jer ovaj koan
moe da se menja kao maije oi.

Dok je Kaivagi govorio, njegove ruke su se

paljivo pokretale, najpre nametajui mali, zarali
kenzan u iniju za cvee, zatim umeui sase, koje su se
pruale prema nebu, u njegovom stilu ikebane, zatim
dodajui perunike, koje je rasporedio u obliku tri lista.
Postepeno je formirao aranman ikebane u stilu Kansui
kole. Gomila sitnih, dobro ispranih kamenia, nekoliko
belih i nekoliko smeih, leala je pored inije, ekajui da
budu upotrebljeni za zavrne poteze.
Pokreti njegovih ruku mogli bi se opisati samo kao
izvanredni. Svaki i najmanji potez uklapao se u prethodni,
a sa nepogreivom umenou stapali su se efekti
kontrasta i simetrije. Prirodne biljke su slikovito
podvrgavane zakonima vetakog reda i primoravane da
se uklapaju u ustaljenu melodiju. Cvee i lie, koje je
ranije postojalo onakvo kakvo jeste, sada se pretvorilo u
cvee i lie kakvo treba da bude. Sase i perunike vie
nisu bile pojedinane, bezimene biljke koje pripadaju
odreenim vrstama, ve su postale saete, neposredne
manifestacije onoga to bi se moglo nazvati sutinom
perunika i sasa.
Meutim, bilo je neega surovog u pokretima
njegovih ruku. Ponaale su se kao da imaju neku
neprijatnu, tajnu privilegiju u odnosu na biljke. I moda
ba zbog toga, kad god bih uo zvuk makaza i video kako
on podseca jednu po jednu stabljiku cveta, imao sam
utisak kao da vidim kako kaplje krv.
Zavrio je ikebanu u Kansui stilu. Na desnoj strani
inije, gde su se prave linije sasa lepo uklapale sa krivim
linijama lia perunike, jedan cvet je upravo cvetao, a jo
dva su bili pupoljci koji tek to se nisu otvorili. Kaivagi
je stavio iniju u udubljenje; ona je ispunila gotovo ceo taj

prostor u zidu. Ubrzo se voda u iniji smirila. Kamici su

skrivali kenzan, a ujedno su davali gotovo proziran utisak
povrini vode.
Savreno! uzviknuo sam. Gde si to nauio?
Ovde u blizini ivi jedna ena koja daje asove
ikebane. Mislim da e doi ovamo, samo to nije stigla.
Sprijateljio sam se s tom enom, i ona me istovremeno
poduava u araniranju cvea. Ali sada, kad ve i sam
umem da ga ovako araniram, sve mi je to postalo pomalo
dosadno. Ona je jo sasvim mlada, ta uiteljica, i veoma
lepa. Koliko sam uo, za vreme rata je vodila ljubav s
jednim oficirom i zatrudnela. Dete je roeno mrtvo, a
ljubavnik je poginuo u ratu. Odonda stalno juri za
mukarcima. Ima pristojnu sumu novca i, oigledno, daje
asove ikebane samo iz linog zadovoljstva. U svakom
sluaju, ako eli, moe nekuda i da je izvede veeras.
Ona bi pola bilo kuda.
...im sam to uo, osetio sam se krajnje zbunjenim.
Kad sam je onda ugledao sa vrha kapije Samon u hramu
Nanzen, kraj mene je bio Curukava. A sada, posle tri
godine, trebalo je da se ona pojavi preda mnom i ja,
umesto svega, da je gledam Kaivagijevim oima. Do
sada sam gledao na tragediju te ene u svetlosti misterije;
ali od sada u je posmatrati sa mranog gledita nekoga
ko ni u ta ne veruje. Jer gola realnost je sada da su njenu
dojku, koju sam u daljini video kao beli mesec na dnevnoj
svetlosti, odonda dodirivale Kaivagijeve ruke, i da su
njene noge, onom prilikom pokrivene prelepim i skladnim
kimonom, odonda dodirivale Kaivagijeve bangave noge.
Stvarnost je u tome to je nju ve oskrnavio
Kaivagi, rugim reima, iskustvo ju je iskvarilo.

Ta pomisao me uveliko muila i dovela me u stanje

da vie nisam mogao izdrati da ostanem na tom mestu.
Ipak, radoznalost me zadravala da ne odem. U stvari,
jedva sam ekao da stigne ta ena, koju sam prvobitno
gledao kao reinkarnaciju Uike, ali koja sada treba da se
pojavi kao odbaena ljubavnica jednog studenta, i to
bogalja. Jer, postavi Kaivagijev sauesnik, bio sam
spreman da se upustim u iluzorno zadovoljstvo prljanja
svojih dragocenih uspomena sopstvenim rukama.
...Kad je ena konano stigla, nisam osetio ni
najmanji drhtaj srca zbog uzbuenja. Jo se ivo seam
tog trenutka. Onog njenog pomalo barunastog glasa,
njenih ceremonijalnih manira i utivog govora, koji je bio
tako upadljivo suprotan onom divljem izrazu njenih
bletavih oiju, onoj tuzi u njenom glasu kada se obraala
Kaivagiju, uprkos oigledne zbunjenosti zbog moga
prisustva sve sam to video, i sada mi je prvi put bilo jasno
zato mc je Kaivagi pozvao te veeri u svoju sobu: hteo
je da me upotrebi kao barijeru.
Nije bilo nikakve veze izmeu ove ene i junakinje
mojih vizija. Imao sam utisak da gledam sasvim drugu
osobu, koju sam sada prvi put video. Iako se njeno utivo
dranje nije izmenilo dok je govorila, primetio sam da je
postepeno postajala rastrojena. Nije obraala ni najmanje
panje na mene.
Naposletku je njena ozlojeenost postala gotovo
neizdrljiva i imao sam utisak kako je odluila da za
izvesno vreme odustane od napora da Kaivagija prisili da
promeni stav. Pretvarala se da se odjednom smirila i
bacila je pogled unaokolo po sobi. Mada je ve bila tu pola
sata, sada je oigledno prvi put primetila ikebanu tako
upadljivo stavljenu u udubljenju zida.

To je prekrasna ikebana u Kansui stilu, rekla je.

Zaista si je lepo aranirao, da zna.
Kaivagi, koji je samo ekao da ona to kae, sada je
doneo konaan zakljuak.
Nije loe, zar ne? rekao je. A sada, kad sam
dostigao taj stepen, vie zaista nema emu da me ui.
Vie mi nisi potrebna. Da, ne alim se!
Kaivagi je govorio sa utivim naglaavanjem rei.
Primetio sam kako je ena prebledela i okrenula se.
Uinilo mi se kao da se malo nasmejala; pa ipak, jo nije
napustila svoj ceremonijalni nain ponaanja, primiui
se na kolenima udubljenju. Zatim sam uo kako kae:
ta? Kakva je ovo vrsta cvea? Je li, ta je ovo? Za tren
oka, sva voda je bila izlivena na pod, sase su popadale,
pupoljci rascvetanih perunika bili su iskidani na
komadie: sve cvee, koje sam ja kraom nabavio, lealo
je u potpunom neredu. Kleei na podu, sada sam
automatski skoio. Ne znajui ta da uradim, oslonio sam
se na prozor. Video sam kako je Kaivagi zgrabio enu za
tanke lanke na rukama. Onda ju je dohvatio za kosu i
oamario. Taj rafal grubog ponaanja otkrio je upravo onu
istu hladnokrvnu surovost koja mi je pala u oi maloas
dok je podsecao listove i stabljike cvea; ovo
zlostavljanje, uistinu, kao da je bilo prirodan produetak
njegovih ranijih pokreta.
Pokrivi lice obema rukama, ena je istrala iz sobe.
A Kaivagi me je pogledao dok sam tu stajao s izrazom
preneraenosti na licu. Nasmeio mi se udnim
detinjastim osmehom i rekao:
Evo ti prilike. Tri za njom! Pokuaj da je utei.
Hajde, brzo!

Ne znam da li zato to me je nagnala Kaivagijeva

autoritativna naredba ili to sam u srcu osetio neko
saaljenje prema eni, tek moje se noge nagonski
pokrenue i ja potrah za enom. Sustigao sam je nekoliko
kua dalje od Kaivagijevog stana. Bilo je to na uglu
kvarta Itakura iza tramvajskog depoa Karasumaru. Pod
oblanim nonim nebom ulo se kloparanje tramvaja dok
je ulazio pod krov depoa i dok su se svetle, purpurne
varnice utapale u tami. ena je urno ila iz kvarta Itakura
ka istoku i uputila se jednom sporednom ulicom. Bez rei
hodao sam pored nje. Plakala je. Ubrzo je primetila da
sam tu i primakla mi se. A onda, glasom punim suza, jo
promuklijim nego obino, poela je da mi se nadugako
ali na Kaivagijevo zlostavljanje.
Kako smo dugo ona i ja zajedno hodali ulicama te
noi! Dok mi je punila ui priama o Kaivagijevoj
grubosti i iznosila sve odvratne gadosti njegovog
ponaanja prema njoj, jedna jedina re koju sam uo kako
odzvanja u noi bila je ivot. Kaivagijeva svirepost,
njegove sitne zavere, izdaje, njegova bezoseajnost,
njegovi trikovi u izvlaenju novca od ena sve je to
sluilo samo da objasni njegov suptilni arm. Jedino u ta
je meni lino bilo potrebno da verujem to je
Kaivagijeva iskrenost u pogledu njegovih bangavih
nogu.
Posle Curukavine iznenadne smrti dugo sam iveo
ne dotiui se samog ivota. A onda me je konano
podstaklo to to sam se dotakao novog vida ivota
mranijeg, ali manje nesrenog, ivota koji je
podrazumevao stalno vreanje drugih ljudi dokle god
ovek ivi. Ponovo su za mene oivele Kaivagijeve rei:
Ubijanje zahteva neto vie od toga! i one su me

privlaile. U tom trenutku setio sam se jo i molitve koju

sam izrekao kad sam se popeo na brdo iza hrama krajem
rata, i kada sam odozgo pogledao na bezbrojna gradska
svetla: Neka mrak u mojem srcu postane isti kao i tama
noi to okruuje ta bezbrojna svetla!
ena nije ila u pravcu svoje kue. Umesto toga,
lutala je besciljno kroz bone ulice, gde je bilo malo
prolaznika i gde je mogla slobodno da pria. Kad smo,
najzad, stigli do kue u kojoj je ona ivela, nisam imao
pojma u kome delu grada se nalazimo.
Bilo je ve pola jedanaest. Hteo sam da se vratim u
hram, ali ena me je molila da je ne ostavljam i tako sam
s njom uao u kuu. Uvela me je unutra i upalila svetlo.
Jesi li ikada nekog proklinjao i poeleo njegovu
smrt? naglo me je upitala.
Jesam, odgovorio sam smesta. udno je da o
tome nisam razmiljao do tog trenutka, ali sada mi je bilo
jasno da sam prieljkivao smrt devojke iz kue u kojoj je
Kaivagi stanovao, koja je bila svedok moje sramote.
To je strana stvar, rekla je, sruivi se na
bambusov pod i okrenuvi se na bok. I ja sam.
Njena soba je bila osvetljena jakom svetlou, to je
bilo neobino u tim danima restrikcije struje. Sijalica je tri
puta jaa od one u Kaivagijevoj sobi, morala je imati oko
sto vati. Prvi put sam tada ugledao jasno osvetljeno
ensko telo. Njen pojas u Nagoja stilu bio je sjajan i beo,
istiui jasno purpurnu zamrenost dezena u spletu
visterija na njenom Juzen kimonu.
Vrh kapije u hramu Nanzen bio je toliko udaljen od
sale za goste Tenuan da bi taj prostor samo ptica mogla
da preleti. Meutim, meni se sada inilo da sam tokom

svih tih godina postepeno prelazio tu razdaljinu i da sam

se sada konano pribliavao cilju. Od onog popodneva na
kapiji ja sam seckao vreme na delie minuta, i sada sam
se zaista pribliavao smislu one tajanstvene scene u
Tenuanu. Moralo je da ispadne ovako, razmiljao sam.
Bilo je neminovno to se ova ena izmenila, kao to se i
reljef ove zemlje s vremenom menja dok je svetlost sa
neke udaljene zvezde konano ne stigne. Ako smo nas
dvoje bili povezani iekivanjem dananjeg susreta od
trenutka kada sam je ugledao sa kapije hrama Nanzen,
promene koje su odonda u njoj nastale mogle bi se
izbrisati; samo sa nekoliko manjih izmena, stvari bi se
mogle vratiti u prethodno stanje, i ono bive ja moglo bi
se suoiti sa onom bivom enom.
Tada sam joj ispriao ta se desilo. Govorio sam joj
bez daha i stalno mucajui. Dok sam govorio, zeleno lie
je opet zasvetlelo, a aneli i prekrasna ptica Hoo, naslikani
na tavanici, ponovo su oiveli. Svea boja oblila je enine
obraze, a prethodna divlja svetlost u njenim oima
preobrazila se u neizvestan i zbunjen izraz.
Znai, to se dogodilo? rekla je. Gospode boe!
To se, dakle, zaista dogodilo, je li? Kakva udna karma!
21
Da, to ti je smisao udne karme.
Dok je govorila, oi su joj ispunile suze ponosne
radosti. Zaboravila je na svoje nedavno ponienje i
predala se uspomenama iz prolosti. Iz jednog uzbuenja
prelazila je pravo u drugo uzbuenje, dok nije gotovo
pomahnitala. Donji deo njenog kimona sa dezenom
vistirije bio je u potpunom neredu.
Sada vie nemam mleka, rekla je. Oh, jadna
moja bebice! Nemam vie mleka, ali u ti svejedno uiniti

ono to sam i onda uinila. Poto si me odonda voleo, ja

u zamisliti da si ti onaj ovek. Samo ako tako mislim,
nemam se ega stideti. Da, zaista u uraditi isto to sam
onog puta uinila.
Govorila je kao da izgovara neku veliku zakletvu.
Njene sledee radnje kao da su dolazile od preterane
ekstaze ili, pak, od prevelikog oaja. Pretpostavljam da ju
je, svesno, ekstaza navela na taj strastan in, ali da je prava
snaga koja ju je primoravala na to, oaj u koji ju je bacio
Kaivagi, ili, bar, trajan, zaostali ukus tog oaja.
I tako je ona pred mojim oima razvezala vor na
pojasu, dreei razliite vrpce. Onda je uz ukanje svile
skinula pojas i dekolte njenog kimona, osloboen stege,
otvorio se. Nejasno sam nazirao enine bele grudi.
Zavlaei ruku u kimono, izvadila je levu dojku i ponudila
je meni. Slagao bih ako kaem da mi se nije zavrtelo u
glavi. Gledao sam u njene dojke. Posmatrao sam ih sa
najveom panjom. Ali sam ostao u ulozi svedoka. Ona
tajanstvena belina koju sam ugledao u daljini, sa vrha
kapije Samon, nije bila ovakav materijalni grumen mesa.
Onaj utisak je tinjao u meni ve tako dugo da su mi dojke
koje sam sada gledao izgledale samo kao meso, nita
drugo do obian konkretni predmet. To meso samo po
sebi nije imalo onu mo da privlai ili izaziva. Obnaeno
tu, preda mnom, i potpuno odseeno od ivota, samo je
sluilo kao dokaz turobnosti i dosade ivota.
Ipak, neu da kaem ono to nije istina. Nema
sumnje da mi se pred prizorom njenih belih dojki, zavrtelo
u glavi. Problem je u tome to sam ih ja zagledao sa
prevelikom panjom i u svim pojedinostima, tako da je
ono to sam video prevazilazilo enske dojke i postepeno
prerastalo u neki besmisleni fragment.

...A zatim se dogodilo ono udo. Poto sam proao

kroz taj muan proces, enine dojke me, najzad, pogodie
svojom lepotom. Dobile su one jalove i hladne osobine
lepote i, dok su dojke ostale pred mojim oima, polako su
se zatvarale u principima sopstvene sutine. Ba kao to
se rua zatvara u bitne principe rue.
Lepota mi se ukazivala sa zakanjenjem. Drugi ljudi
je sagledaju vrlo brzo, otkrivajui lepotu i seksualni nagon
istovremeno, dok se u meni svest o lepoti uvek budi
mnogo docnije. Sada su za tren oka enine dojke zadobile
svoju povezanost sa celinom... prevazile stanje u kojem
su bile samo meso... i postale neka neopipljiva, besmrtna
supstancija povezana sa venou.
eleo bih da shvatite ta hou da kaem. Opet se
preda mnom pojavio Zlatni paviljon. Ili, bolje rei, dojke
su se pretvorile u Zlatni paviljon.
Setio sam se one noi s naletom tajfuna poetkom
jeseni, koju sam proveo na strai uvajui hram. Ma
koliko da je zgrada bila izloena meseevoj svetlosti,
pritisla ju je neka teka, raskona tama, koja je u noi
prodrla u hram, kroz roletne na prozorima, kroz drvena
vrata, ispod krova sa kojega se ljutio zlatni premaz. A to
je bilo prirodno. Jer i Zlatni paviljon je bio samo nitavilo
savreno komponovano i graeno sa najveom panjom.
I upravo tako, mada je spoljanjost ovih dojki odisala
svetlim sjajem puti, unutranjost im je bila ispunjena
tamom. Njihova prava supstancija sastojala se od iste,
teke raskone tame.
Izvesno je da nisam bio opijen ovim saznanjem. To
moje saznanje bilo je zgaeno i ismejano; a, prirodno,
ivot i seksualni nagon prolazili su kroz isti proces... Ali

moje duboko oseanje ekstaze nije me napustilo, i dugo

sam ostao sedei naspram eninih obnaenih grudi, kao
paralizovan.
*
* *
Sedeo sam tako, kad me je presreo enin hladan i
podrugljiv pogled. Ona je dojku opet prekrila kimonom.
Rekao sam joj da moram da idem. Kad sam iziao, sa
treskom je zalupila ulazna vrata iza mojih lea.
Ostao sam u stanju ekstaze sve dok se nisam vratio
u hram. U dui sam video kako se Zlatni paviljon i enine
dojke pribliavaju jedno drugom, presreu se i prepliu.
Obuzelo me nemono oseanje radosti.
Meutim, kad su obrisi glavne kapije hrama
Rokuon poeli da se naziru kroz tamnu borovu umu, koja
je uzdisala na vetru, moj duh se postepeno smirio,
preovladalo je u meni oseanje nemoi, a opijenost mi se
pretvorila u mrnju mrnju prema neemu ega ni sam
nisam bio svestan.
I tako sam opet odvojen od ivota! razmiljao
sam. Od ega to Zlatni paviljon pokuava da me zatiti?
Zato nastoji da me sauva od ivota iako ja to nisam
traio? Naravno, moda me spasava da ne padnem u
pakao. Ali inei tako, Zlatni paviljon napravie od mene
jo greniju osobu od onih koji stvarno padaju u pakao, on
me pretvara u, ,oveka koji poznaje pakao bolje od
ikoga.

Glavna kapija hrama bila je mrana i utonula u

tiinu. Na bonoj kapiji nejasno je odsijavala svetlost,
koja se nije gasila sve dok se jutarnje zvono ne oglasi.
Gurnuo sam vratnice bone kapije. Iznutra se zauo
zveket starog, zaralog lanca na pritisak tekih vratnica,
koje su se otvarale.
Vratar je ve otiao da spava. Sa unutranje strane
kapije postojao je natpis sa napomenom da je dunost
onoga ko se poslednji vrati posle deset asova uvee da
zakljua kapiju. Dve drvene ploice pokazivale su da se
njihovi vlasnici jo nisu vratili. Jedna ploica je pripadala
stareini hrama, a druga je bila starog batovana.
Dok sam koraao prema hramu, primetio sam hrpu
dasaka, duine oko pet metara, koje se upotrebljavaju za
neke popravke. ak i nou se jasno videla svetla patina
drveta. Kad sam priao blie, ugledao sam strugotinu
rasutu svud unaokolo poput sitnog utog cvea; opojni
miris drveta lebdeo je u tami. Proavi mimo ulaza za
vozila, pokraj mesta gde su izvoeni radovi zbog
rekonstrukcije hrama, krenuo sam u svetenike
prostorije, ali zastadoh.
Pre nego to kroim u njih moram baciti jo jedan
pogled na Zlatni paviljon. Spustio sam se stazom ka
Zlatnom paviljonu ostavivi za leima tihu usnulu glavnu
dvoranu hrama Rokuon i proavi ispred kapije u
kineskom stilu.
Zlatni paviljon mi se postepeno ukazao pred oima.
Bio je obavijen utanjem lia i stajao je tu potpuno
nepomian, ali sasvim budan, usred noi. Kao da je bio
uvar same noi... Jeste! Iako je stambeni deo hrama
Rokuon nou blaeno spavao, ja jo nikada nisam video

Zlatni paviljon da spava. To nenastanjeno zdanje bilo je

kadro da zaboravi na san. Tama nastanjena u njemu bila
je potpuno osloboena ljudskih zakona.
Tada sam se obratio Zlatnom paviljonu grubim
tonom, gotovo nalik na kletvu, prvi put u svom ivotu:
Jednoga dana u svakako ovladati tobom. Da,
jednoga dana u bezuslovno ovladati tobom, tako da
nikada vie nee moi da mi se isprei na putu.
Glas mi je naprslo odjekivao u nonim senkama na
ribnjaku Kjoko.

SEDMA GLAVA
Moja opta ivotna iskustva kao da su nastajala po
nekoj ifri: kao da sam prolazio kroz hodnik sa
ogledalima, u kojima se jedna jedina slika umnoeno
odraavala u beskrajnoj dubini. Stvari koje sam viao u
prolosti jasno su se odraavale na stvarima koje sam sada
prvi put sreo i inilo mi se da me te slinosti vode u
najdublje dubine hodnika, u neku unutranju odaju. Mi se
ne sudaramo iznenada sa naom sudbinom. ovek koji je
osuen da docnije u ivotu bude pogubljen, neprestano
kad god ugleda telegrafski stub odlazei na posao, kad
god prelazi preko eleznike raskrsnice u glavi vidi
sliku gubilita i ta slika mu postaje sve bliskija.
U mojim iskustvima, dakle, nije dolazilo ni do ega
nalik na gomilanje. Nije u njima bilo one vrstine koja bi
mogla da naraste u planinu gomilanjem slojeva jednog
preko drugog. Nisam oseao nikakvu prisnost prema
iemu na svetu izuzev prema Zlatnom paviljonu; uistinu,
nisu mi bila bliska ak ni sopstvena iskustva iz prolosti.
Meutim, bio sam svestan da e izvesni mali elementi
svih tih iskustava elementi koje nije gutalo burno more
vremena, elementi koji se nisu utapali u besmisleno i
beskrajno ponavljanje da e se ti elementi povezati i da
e stvoriti neku stravinu i neprijatnu sliku.
Pa koji su, onda, bili ti pojedinani elementi? S
vremena na vreme razmiljao sam o tome. Ali tim svetlim,
rasprenim deliima iskustva nedostajalo je reda i smisla
jo vie negoli svetlucavim komadiima razbijene pivske
boce koju ovek ugleda na putu. Nisam mogao da verujem
da su ti delii iskustva bili razbijeni komadii neega to

je u prolosti imalo oblik savreno lepog predmeta jer, u

njihovoj besmislenosti, u tome to im je u potpunosti
nedostajalo ikakvog reda, naroito u njihovoj runoi,
svaki od tih odbaenih delia kao da je jo sanjao o
budunosti. Da, ti najobiniji delii, svaki je tu leao
neustraivo, udesno, mirno, sanjajui o budunosti. O
budunosti koja nikada nee biti isceljena, niti
ispravljena, koje se nikada neu dotai, o zaista
nepredvidljivoj budunosti!
Ovakva nejasna razmiljanja ponekad su u meni
probuivala nekakvo lirsko uzbuenje koje mi uopte nije
odgovaralo. U ovakvim prilikama, ako bi se to, na sreu,
desilo u noi na meseini, izvadio bih frulu akubai i
zasvirao u nju ispred Zlatnog paviljona. Sada sam se ve
toliko izvebao da sam bio u stanju da odsviram
Kaivagijevu omiljenu melodiju Carske koije i ne
gledajui u note.
Muzika je kao san. Istovremeno ona je, uz to, jo
jasniji oblik svesti od naeg normalnog budnog stanja.
esto sam se pitao koji je od ta dva oblika zapravo
muzika? Ona je imala mo da ponekad pobrka ta dva
suprotna pojma. A ja sam ponekad bio u stanju da, tako
rei, otelotvorim melodiju Carske koije koju sam
svirao. Moj duh je znao za radost otelotvorenja muzike.
Jer u mom sluaju, za razliku od Kaivagijevog, muzika
mi je zaista bila uteha.
...Kad god bih zavrio sviranje, uvek sam se pitao:
Zato Zlatni paviljon utke prelazi preko ovog mog
sviranja? Zato me ne osudi ili me ne omete kada ovako
otelotvorim muziku? S druge strane, Zlatni paviljon ni
jedan jedini put nije prevideo kada sam pokuao da
otelotvorim sreu i ivotna zadovoljstva. U svakoj

ovakvoj prilici Zlatni paviljon je neizostavno, kao po

pravilu, istog trenutka blokirao moje napore i prisilio me
da se povratim. Zato on dozvoljava opijenost i zaborav
samo u muzici?
.. .Pri takvim mislima dra muzike bi izbledela zbog
same injenice to mi je Zlatni paviljon doputao upravo
uitak. Jer, poto mi je hram davao svoje preutno
odobrenje, muzika ma koliko verno podseala na ivot
muzika je postajala samo imaginarni, lani oblik
ivota; i koliko god ja pokuavao da se otelotvorim u njoj,
to otelotvorenje moglo je da bude samo neto privremeno.
Ne bih eleo da stvorim utisak da sam se pomirio sa
sudbinom i povukao zbog ona dva nesrena poraza u
odnosu na ene i na ivot. Do kraja 1948. imao sam jo
nekoliko takvih prilika, a i Kaivagi me je upuivao; ne
prezajui ni od ega, uputao sam se u te pokuaje. Ali
rezultat je uvek bio isti.
Izmeu ena i mene, izmeu ivota i mene, uvek se
neizostavno pojavljivao Zlatni paviljon. A pri tom bi se
ono to sam pokuavao da dohvatim, ono ega sam se
doticao, u trenutku prometnulo u pepeo, a perspektive
preda mnom pretvorile bi se u pustinju.
Jednom dok sam se odmarao od nekog posla na
poljani iza kuhinje, sluajno sam primetio kako pela
oblee oko male, ute letnje krizanteme. Doletela je kroz
sveproimajuu svetlost na svojim zlatastim krilima, pa je
od svih mnogobrojnih krizantema odabrala jedan cvet i
poela da oblee oko njega. Pokuao sam da na cvet
gledam pelinim oima. Krizantema je stajala tu, rairivi
svoje pravilne latice, uta i besprekorna. Bila je lepa poput
nekog malog Zlatnog paviljona i isto toliko savrena; ali

se nije pretvorila u hram i ostala je u stanju jedne obine

letnje krizanteme. Da, nastavila je da bude krizantema,
postojana, jedan jedini cvet, bez ikakvih metafizikih
primesa. Pridravajui se tako pravila sopstvenog
postojanja, zraila je silnom privlanou i postala
odgovarajui objekt peline elje. Kako je to tajanstveno
biti tako u iekivanju, diui, kao objekt te bezobline,
letee, obine, pokretne elje! Postepeno, taj oblik postaje
nerazgovetniji, ini se kao da e se raspriti, podrhtava i
leluja se. To je sasvim prirodno, jer taj pravi oblik
krizanteme i stvoren je zato da bi utaio pelinu elju, pa
i sama njegova lepota procvetala je u iekivanju te elje.
Sada je doao trenutak kada e oblik cveta postii svoj
smisao i zablistati u samom ivotu. Sam taj oblik oblikuje
ivot, koji neprestano tee i koji nema oblika; u isto
vreme, tok bezoblinog ivota je oblikovanje svih oblika
na ovom svetu... Tako je pela prodrla duboko u cvet i,
prekrivena cvetnim prahom, prepustila se opijenosti. A
krizantema, primivi dragovoljno pelu u svoje telo, i
sama je postala kao neka raskona, uta pela sa oklopom.
Ja sam je posmatrao kako se divlje trese kao da e svakog
trenutka odleteti sa peteljke.
Gotovo me je uhvatila vrtoglavica od svetlosti i
ovoga ina to se odigrao u toj svetlosti. Tada, prestavi
da gledam pelinim oima, opet sam se vratio svojima:
odjednom sam shvatio da su moje oi, dok su posmatrale
ovaj prizor, bile upravo u ulozi oiju Zlatnog paviljona.
Da, ba tako. Na isti nain kao to sam sada prestao da
gledam pelinim oima, vrativi se svojima, tako sam u
onim trenucima, kada mi se ivot nudio, prestao da
gledam svojim oima i preuzeo oi Zlatnog paviljona.

Upravo u takvim trenucima hram bi se ispreio izmeu

mene i ivota.
Vratio sam se svojim oima. U ovom ogromnom,
neodreenom svetu stvari, pela i letnja krizantema su,
tako rei, samo ostale na svom mestu. Let pele i drhtaji
cveta nimalo se nisu razlikovali od uma vetra. Na
statinom, zaustavljenom svetu sve je ravnopravno, a onaj
oblik to je zraio tako silovitom privlanou iezao je.
Krizantema vie nije bila lepa zbog svog oblika, nego
zbog tog neodreenog imena krizantema, koji joj
dajemo, i zbog obeanja sadranog u tom imenu. A poto
ja nisam pela, krizantema me nije mamila i, poto nisam
krizantema, nijedna pela nije udela za mnom.
Poistovetio sam se sa tokom ivota i sa svim njegovim
oblicima, ali sada je to oseanje iilelo. Svet je postao
relativnost i samo vreme se kretalo. Ne elim da
razglabam o tome. elim samo da kaem ovo: kada se
veni i apsolutni Zlatni paviljon pojavi i moje oi se
pretvore u njegove, onda se svet oko mene preobrazi kao
to sam opisao, i u tom preobraenom svetu jedino Zlatni
paviljon zadrava svoj oblik i lepotu, pretvarajui sve
ostalo u prainu. Od onoga dana kad sam gazio po telu one
prostitutke u bati hrama, a naroito posle Curukavine
smrti, neprestano sam u sebi ponavljao pitanje: Da li je
zlo ipak mogue?
*
* *
Jedne subote u januaru 1948. iskoristio sam priliku
kad smo imali slobodno popodne da odem u treerazredni

bioskop. Posle filmske predstave, prvi put posle dueg

vremena, sam sam proetao kroz etvrt inkjogoku. U
gomili ljudi odjednom sam naiao na veoma poznato lice,
ali pre nego to sam se mogao dosetiti ko je to, lice je
utonulo u more peaka i nestalo iza mene.
ovek je imao eir od filca, elegantan ogrta i al,
i etao je s devojkom, iji je kaput bio jarkoskerletne boje,
oigledno gejom22. ovekovo ruiasto, punako lice,
njegova kosa ista kao u deteta, toliko razliita od kose
veine sredovenih ljudi, njegov dugaak nos pa da,
sve su to bile izrazite osobine stareine hrama, oca
Dosena, i samo ih je eir za trenutak pokrio.
Iako nisam imao ega da se stidim, moja neposredna
reakcija bila je strah da me je, moda, spazio. Jer, istog
trenutka, osetio sam da moram izbegavati situaciju u kojoj
bih bio svedok stareininih potajnih izlazaka, ime bih,
bez svoje volje, bio upleten u njegov stav poverenja ili
nepoverenja prema meni.
U tom trenutku jedan crni pas se umeao u gomilu
prolaznika to su se veselili u jednoj od noi posle Nove
godine. Bio je to veliki rundov, oigledno naviknut da
lunja kroz gomilu ljudi, jer se veto provlaio izmeu
nogu ena u arolikim kaputima i ljudi u vojnikim
uniformama, zastajui povremeno pred nekom radnjom.
Primetio sam da se zaustavio da neto onjui ispred jedne
prodavnice suvenira, koja se nije izmenila jo od vremena
ogoina Jacuhaija. Tako sam prvi put uspeo da sagledam
njuku psa pri svetlosti prodavnice. Jedno mu je oko bilo
povreeno, a krv i stvrdnuta skrama u uglu oka liili su na
rubin. Povreeno oko gledalo je pravo dole u zemlju.
Dlake na njegovim leima bile su upadljivo nakostreene
i izgledale kao okorelo klupko.

Nije mi sasvim jasno zato je taj pas privukao moju

panju. Moda zato to je, lunjajui unaokolo, tvrdoglavo
nosio u sebi svet koji je potpuno odudarao od ove vesele,
bune ulice. Pas je iao kroz mrani svet u kome je
dominirao miris. Taj svet se nametnuo preko ulica koje su
za ljude, u stvari, preko svetlosti grada, preko pesama sa
gramofonskih ploa i graje od ljudskog smeha svemu
tome pretili su brojni i mrani mirisi. Jer zakoni mirisa bili
su odreeniji, tako da je miris mokrae kojim odiu vlane
noge psa savreno povezan sa jedva osetnim, ali
neprijatnim mirisom kojim odiu unutranji organi
ljudskih bia.
Bilo je uasno hladno. Grupa mladia, koji su liili
na mafiju crnoberzijanaca, silazila je niz ulicu, kidajui
novogodinje dekoracije sa jelki, koje su jo stajale ispred
nekih kua, mada su praznini dani ve proli. Pokazivali
su ake u konim rukavicama da vide ko je pokidao
najvie borovine. Nekima se u aci zadralo samo
nekoliko iglica; drugi su otkinuli itavu granu sa jelke.
Jedan od mladia, koji je imao najvie uspeha, nasmejao
se i nestao mi iz vidokruga.
Naao sam se u situaciji da pratim psa. Za trenutak
mi se uinilo da sam ga izgubio iz vida, ali se pas u
sledeem trenu opet pojavio. Skrenuo je u ulicu to vodi
u etvrt Kavaramai. Iao sam za njim i izbio na put kojim
prolaze tramvaji. Ovde je bilo mnogo mranije nego u
inkjogoku. Pas je nestao. Zastao sam traei ga u svim
pravcima. Produio sam do ugla ulice tragajui i dalje za
psom.
Upravo tada se preda mnom zaustavila iznajmljena
sjajna limuzina sa vozaem. Voza je otvorio vrata i prva
je u kola ula devojka. Blenuo sam u nju. ovek je bio

spreman da ue za devojkom, ali, spazivi me, ostao je

kao prikovan za mesto.
Bio je to stareina hrama. Ne znam kakvim je to
provienjem stareina, koji je ranije proao mimo mene
na ulici, dolazei sada zaobilaznim putem sa devojkom,
ovako naleteo na mene. U svakom sluaju, sada je bio tu,
a kaput devojke koja je ula u kola bio je jarkoskerletne
boje, koje sam se dobro seao.
Ovoga puta ga nisam mogao izbei. Ali bio sam
toliko zaprepaen zbog tog susreta da nisam mogao
izustiti ni rei. Pre nego to sam uspeo ita rei, na usta mi
navree neki zvuci zbunjenog mucanja. Na kraju mi se na
licu pojavio izraz podsmeha i protiv moje volje. U stvari,
uinio sam neto sasvim nepristojno u takvoj prilici: stao
sam da se smejem stareini.
Ne mogu da objasnim taj svoj smeh. inilo mi se
kao da je doao spolja i odjednom mi se zalepio za usta.
Kad je stareina video da se ja smejem, izraz njegovog
lica se promenio.
Ti, glupane mali! dobacio mi je. Zar namerava
da me prati?
Zatim je uao u kola i zalupio mi vrata pred nosom.
Kada su se kola odvezla, shvatio sam da me je, svakako,
primetio i prvi put, kad smo se mimoili u inkjogokuu.
*
* *
Sledeeg dana sam ekao da me stareina pozove i
izgrdi. To bi mi pruilo priliku da mu objasnim ta je

posredi. Ali, ba kao i u prethodnom sluaju, kada sam

gazio po onoj prostitutki, stareina me je i sada muio
prelazei utke preko svega.
Kao za inat, tada mi je opet stiglo pismo od majke.
Pismo je zavrila svojom uobiajenom napomenom kako
ivi samo u nadi da e jednoga dana doekati da budem
stareina Zlatnog paviljona.
Ti, glupane mali! Zar namerava da me prati?
razmiljajui o reima s kojima se stareina obrecnuo na
mene, sve vie su mi se inile neprikladne. Da je on bio
pravi zenistiki svetenik, otvoreniji i sa vie smisla za
humor, on se nikada ne bi obratio svome ueniku sa tako
prostakim prekorom. Dobacio bi kakvu saetiju,
ubedljiviju primedbu. Ali sada, naravno, vie nije mogao
porei ono to je rekao; ipak, bio sam siguran da je u tom
trenutku bio pogreno uveren da sam ga ja namerno pratio
i podsmehnuo mu se kao da sam ga uhvatio u nekom
naroitom prekraju; stoga se razbesneo i automatski, u
afektu, ispao prost.
Kako bilo da bilo, njegovo utanje je opet postalo
razlog za nemir koji me je iz dana u dan sve vie pritiskao.
Najzad se pretvorilo u ogromnu silu, dosaivalo mi kao
moljac to mi nasrtljivo lepra pred oima. Kad bi
stareina bio pozivan da odri slubu van hrama, obino
bi poveo jednog ili dva aka. Nekada ranije i akon je
neizostavno bio prisutan u takvim prilikama. Meutim, u
poslednje vreme, kao deo takozvanog procesa
demokratizacije, ulo je u praksu da neko od nas petorice
akon, crkvenjak, ja i jo dvojica daka naizmenino,
prati stareinu. Nadzornik internata, ija strogost je meu
nama postala poslovina, bio je mobilisan i poginuo je u
ratu. Njegove dunosti je sada preuzeo sredoveni

crkvenjak. Posle Curukavine smrti na njegovo mesto u

hram je doao noi ak.
Ba u to vreme umro je stareina jednog hrama (koji
je pripadao sekti Sokokui i koji je imao isto istorijsko
poreklo kao i hram Rokuon). Na stareina je bio pozvan
da prisustvuje postavljenju njegovog naslednika. Desilo
se da je doao red na mene da ga pratim. Poto stareina
nije nita uinio kako bi izbegao moj odlazak s njim,
oekivao sam da e mi se pruiti prilika da se objasnimo
na putu za hram ili na povratku. Meutim, u noi pre
ceremonije ustolienja odlueno je da s nama ide i novi
ak i ja sam se u svom nadanju prevario.
itaoci upoznati sa literaturom Gosan verovatno e
se setiti ceremonije odrane kada je Iimuro Zenju stupio
u hram Manu u Kjotu prve godine Koan ere (1361).
Predanje koje je stiglo do nas govori o lepim reima koje
je novi svetenik izrekao kada je stigao u hram i kada je
iao od glavne kapije do Dvorane zemlje, zatim do
Dvorane predaka i, konano, do prostorija za stareinu
manastira.
Pokazujui na glavnu kapiju Samon, sa ponosom je
govorio o svojoj radosti to mu je povereno odgovorno
novo mesto u njihovoj verskoj zajednici.
U Teno Kjuu, pred kapijom Teio Manu.
Praznoruk otvaram bravu, bosonog se penjem uz svetu
planinu Konron.
Poela je ceremonija kaenja. Najpre je svetenik
izgovorio litaniju ikoku u ast velikog verskog voe
ihoa. Ranije, dok zenistikom religijom jo nisu
zavladale konvencije i dok je duhovno buenje pojedinca
cenjeno iznad svega drugog, bilo je uobiajeno da uenik

izabere uitelja, a ne obrnuto. U to vreme uenik je

dobijao religiozno obrazovanje ne samo od svetenika
koji ga je prvi poduavao nego i od raznih drugih uitelja;
za vreme ceremonije kaenja u toku njegovih litanija
Sikoku, uenik bi javno oglasio ime uitelja iju je misiju
od sveg srca eleo da nastavi.
Dok sam posmatrao tu impresivnu ceremoniju
kaenja, pitao sam se da li bih se ja, kada na mene doe
red da me ustolie kao stareinu Zlatnog paviljona, pri
ceremoniji izjasnio za pravog naslednika oca Dosena,
naeg stareine, kao to je obiaj zahtevao. Moda bih ja
prekrio uobiajeno pravilo koje potie od pre sedam
stotina godina i izjasnio se za nekog drugog. Tog ranog
prolenog popodneva proela me je hladnoa
manastirskih prostorija u kojima obitava stareina
manastira, zapahnuo me otuni miris pet vrsta tamjana,
iza Tri posude sijala je dijadema, a blistavi oreol
okruivao je glavnu statuu Bude, svetlele su bele mantije
na svetenicima koji su uestvovali u litanijama... a ta bi
bilo ako se jednoga dana ja naem ovde u ulozi svetenika
zbog koga je pripremljena ovakva ceremonija
postavljenja?
...Nadahnut teskobnom atmosferom ranog prolea,
trebalo bi da laka srca izneverim stari obiaj. Stareina bi
bio prisutan; kada bi uo moje rei, zanemeo bi od uda i
prebledeo od besa. Jer ja bih izrekao neko drugo ime, a ne
njegovo... Neko drugo ime? Ali ko je taj drugi uitelj koji
me je upuivao na pravi put prosveenja? U nedoumici
sam kako da izreknem to ime. To ime mi zastaje u grlu
zbog mucanja i nee da izae iz usta. Mucam i, dok
mucam, to drugo ime postepeno izgovaram
LEPOTA, i NITAVILO. A onda svi prisutni prasnu

u smeh, dok se ja oseam nelagodno i tamo stojim

prikovan na mestu usred njihovog smeha...
Odjednom sam se probudio iz svog sanjarenja.
Trebalo je da stareina inodejstvuje, a ja, kao njegov
pomonik, morao sam da mu pomognem. Svaki ak bio
bi ponosan da uestvuje u ovakvim sveanim prilikama, a
za mene je to bila naroita ast, poto je stareina hrama
Zlatnog paviljona bio poasni gost meu zvaninim
uesnicima u ovoj ceremoniji. Kada je stareina zavrio
kaenje, udario je drvenim ekiem koji smo nazivali
beli eki, potvrujui time da svetenik koji je danas
ustolien kao stareina ovog hrama, nije ganfuto, to e
rei da nije duhovni varalica. Stareina je recitovao
tradicionalnu formulu:
Hoen rjuo u
Tokan daii gi.
Zatim je buno udario belim ekiem. Tada sam
iznova osetio i shvatio udesnu mo koju je na stareina
posedovao.
Nisam mogao da podnesem nain na koji je
stareina preutno preao preko onog nedavnog nesrenog
susreta, pogotovu zato to nisam imao pojma koliko e
dugo trajati to utanje. Ako sam i ja obdaren nekim
ljudskim oseanjima, zato ne bih mogao da oekujem
odgovarajua ljudska oseanja i od ostalih ljudi, kao to
je stareina, sa kojima sam dolazio u dodir, pa bila to
oseanja ljubavi ili mrnje.

Sada sam imao prokletu naviku da ispitujem

stareinin izraz lica u svakoj prilici, ali nikada nisam
uspeo da nazrem nikakvo posebno oseanje. Ne moe se
ak rei ni da se odsustvo svakog izraza na njegovom licu
svodilo na hladnou. Moda je znailo prezir, ali, ako je
tako, to nije bio prezir prema meni kao pojedincu, ve pre
neto opte, neto, na primer, to je bilo upueno svim
ljudskim biima, ak i razliitim apstraktnim idejama.
Otprilike od tog vremena prisiljavao sam sebe da
zamislim sliku njegove ivotinjske glave i nepristojnih
telesnih pokreta. Zamiljao sam ga kako vri veliku
nudu, a takoe predoavao sam sebi sliku kako lei s
onom devojkom u jarkoskerletnom kaputu. Video sam
kako se oputaju one njegove bezizrazne crte lica, i kako
mu se na licu, omlitavelom od fizikog zadovoljstva,
pojavljuje izraz koji bi mogao da odraava i smeh i bol.
Stalno mi se nametala pojava njegovog mekog,
glatkog tela kako se utapa u isto tako meko i glatko telo
devojke dok se oba tela ne bi toliko stopila da se,
praktino, vie nisu mogla ni razlikovati. Video sam kako
se njegov debeli stomak pripija uz devojin naduti
stomak. Ali, zaudo, ma kako mi se mata snano
razigrala, njegove bezizrazne crte lica uvek su mi se u
glavi trenutno povezivale sa ivotinjskim izrazom
prilikom pranjenja creva i seksualnog snoaja, i nikada
se nita drugo nije javilo to bi popunilo prazninu izmeu
ta dva stanja. Jedna krajnost je neposredno prelazila u
suprotnu krajnost, bez ikakvih postepenih duginih
senenja iz svakodnevnog ivota, koja bi ih povezala.
Jedina stvar koja bi mogla posluiti kao i najmanja veza
bio je onaj prilino prostaki prekor koji mi je stareina

uputio onog popodneva: Ti, glupane mali! Zar

namerava da me prati?
Kada me je razmiljanje i iekivanje iscrplo,
konano me obuzela tvrdoglava elja: neprekidno sam
nastojao da uhvatim vidan izraz mrnje na stareininom
licu. Plan koji sam u tu svrhu iskonstruisao bio je
sumanut, detinjast, i bilo je sasvim jasno da mi nije iao u
prilog; ali vie nisam mogao da se obuzdam. Nisam ak
uzeo u obzir ni injenicu da e taj moj nestaluk samo jo
uvrstiti raniju zabludu stareine kada je pomislio da sam
ga namerno pratio.
Sreo sam Kaivagija na Univerzitetu i upitao ga za
ime i adresu one radnje o kojoj mi je govorio. Odmah mi
je dao to obavetenje, ne pitajui me ak ni zato mi je
potrebno. Smesta sam otiao u radnju i pregledao
mnogobrojne fotografije, u veliini dopisnice, koje su
prikazivale uvene geje iz etvrti Gion. U poetku su mi
lica svih devojaka, jako napuderisana, izgledala ista, ali
posle malo dubljeg posmatranja poeo sam da jasno
razabirem razne tonove u slikama. Ispod istovetne maske
od pudera i rua sada sam uspeo da naslutim delikatne
senke njihove naravi turobnost ili vedrinu, pronicljivu
bistrinu ili prijatnu tupavost, loe raspoloenje ili
neobuzdanu veselost, nesreu ili sreu. Najzad sam
pronaao sliku koju sam traio. Zbog jakog elektrinog
osvetljenja u radnji i usled svetlucanja sjajne hartije lik je
bio nejasan i nije se mogao tano razaznati, ali kada se
fotografija umirila u mojim rukama i odrazi nestali, uspeo
sam da zakljuim da je to zaista lice one devojke u kaputu
jarkoskerletne boje.
Molim vas ovu, rekao sam vlasniku radnje.

Moja udna smelost u tom trenutku odgovarala je

upravo injenici to sam se potpuno izmenio otkako sam
skovao plan, oseajui se lak i pun neobjanjive radosti.
Moja prvobitna ideja bila je da podesim vreme kada je
stareina odsutan kako bih od njega sakrio ko je to uinio;
ali moje novo ushienje navelo me da smelo izvrim delo
upravo tako da bude nesumnjivo da sam ja za to
odgovoran.
Dunost mi je bila i da donosim jutarnje novine
stareini u sobu. Jednog martovskog jutra, dok se jo
oseala studen u vazduhu, otiao sam, kao i obino, na
ulaz hrama da uzmem novine. Srce mi je lupalo kad sam
iz depa izvadio fotografiju one geje iz Giona i ubacio je
u novine.
Jutarnje sunce je obasjalo sogo palmu to je rasla
usred dvorita oivienog ivicom. Gruba kora palminog
stabla bila je ivopisno osenena sunevom svetlou. Na
levoj strani se nalazila mala lipa. Nekoliko zakasnelih
zeba blago je cvrkutalo na granama, to je zvualo poput
trenja kuglica na brojanicama. Bilo je udno to jo ima
zeba u to doba godine, ali ona siuna rasko utih pruga,
koje sam mogao da nazrem u svetlosti sunca to je
prodiralo kroz granje, nije mogla pripadati nijednoj drugoj
ptici. Beli kamici mirno su leali na dvoritu.
Paljivo sam iao hodnikom da ne bih ovlaio
stopala u baricama koje su ponegde zaostale na podu posle
jutronjeg pranja. Vrata stareinine radne sobe u velikoj
itaonici bila su sasvim zatvorena. Bilo je pravo rano
ujutro pa je belina papirnih vrata sijala na svetlosti.
Kleknuvi pred vrata na hodniku, rekao sam po
obiaju: Mogu li da uem, oe? Na stareinin odziv,

gurnuo sam pomina vrata, otvorio ih, uao i stavio

presavijene novine na ugao stola. Stareina se udubio u
neku knjigu i nije me pogledao u oi. Povukao sam se iz
njegove radne sobe, zatvorio vrata i polako odetao
hodnikom u svoju sobu, trudei se na svaki nain da
ostanem miran.
Kada sam stigao u svoju sobu, seo sam i, teko
diui od uzbuenja, ekao sve dok nije dolo vreme da
krenem na Univerzitet. Jo nikada nita u ivotu nisam
oekivao sa toliko nadanja. Iako sam svoj plan sainio sa
eljom da izazovem stareinin gnev, prizor koji sam sada
zamiljao bio je pun samo dramatinih oseanja u
trenutku kada se dva ljudska bia budu razumela.
Moda e stareina iznenada upasti u moju sobu i
oprostiti mi. Ako mi oprosti, moda u ja prvi put u ivotu
doiveti ono isto, vedro oseanje u kojem je Curukava
uvek iveo. Stareina e mene, verovatno, zagrliti, a zatim
e nam preostati samo da alimo to i ranije nismo uspeli
da jedan drugog shvatimo.
Ovo sanjarenje nije dugo trajalo, ali mi je sasvim
neobjanjivo zato sam se i za to kratko vreme odao
takvom idiotskom matanju. Kad sam o tome smirenije
razmislio, shvatio sam da, izazvavi stareinin gnev ovim
krajnje sumanutim postupkom i izbrisavi tako svoje ime
sa liste moguih kandidata za njegovog naslednika u
hramu, ja sam sebe dovodim u situaciju u kojoj se ni u
kom sluaju ne bih mogao nadati da u postati stareina u
hramu Zlatnog paviljona shvatio sam da sam sve to
vreme bio toliko obuzet neposrednim ciljem da sam, u
stvari, zaboravio svoju doivotnu odanost Zlatnom
paviljonu.

Svu panju sam usredsredio na oslukivanje bilo

kakvog zvuka koji bi mogao dopreti iz njegove radne sobe
u velikoj itaonici. Ali nita nisam mogao uti.
Sada sam poeo da iekujem stareinin divlji napad
gneva, onaj gromoglasan krik kojim bi se on proderao.
Oseao sam da se neu pokajati ak ako me i napadne,
obori na pod, pretue i raskrvavi.
Oko velike itaonice vladao je, meutim, potpuni
tajac; do mene nije dopirao ni najmanji zvuk.
Kada je, konano, dolo vreme da izaem iz hrama
Rokuon i krenem na Univerzitet, srce mi je bilo krajnje
iscrpeno i oajno. Na predavanju nisam mogao da se
koncentriem i nita nije dopiralo do mojih uiju. Kada mi
je predava postavio pitanje, dao sam potpuno neumestan
odgovor. Svi su mi se smejali. Bacivi pogled na
Kaivagija, primetio sam da je jedino on sasvim
ravnoduan prema svemu i da rasejano gleda kroz prozor.
Nesumnjivo je bio svestan drame koja se odigravala u
meni.
Ni kada sam se vratio u hram, nije se nita izmenilo.
Vekovima turoban i ustajao ivot u hramu toliko je bio
ustaljen da se nikada nijedan dan nije razlikovao od
prethodnog.
Predavanja o kanonima zenistike religije
odravana su dva puta meseno, i upravo je bio jedan od
tih dana. Svi koji su boravili u hramu nagrnuli su u
stareinine odaje da uju njegovo predavanje. Palo mi je
na pamet da e, moda, upotrebiti svoje izlaganje o
spisima Mumonkan kao izgovor da me ukori pred svima.
Postojao je poseban razlog za to moje ubeenje.
Poto sam sedeo neposredno naspram stareine za vreme

predavanja te veeri, oseao sam se kao da sam nadahnut

izuzetno besmislenom vrstom muevne hrabrosti. inilo
mi se da e se i stareina tome odazvati, pa e i sam
pokazati neku dostojanstvenu sranost: prevazii e svaku
hipokriziju, ispovedivi svoj greh pred svima u hramu i,
poto tako uradi, ukorie me zbog mog podlog postupka.
...Pod slabim svetlom elektrinih sijalica svi
stanovnici hrama iskupili su se nosei svoje primerke
Mumonkan teksta. No je bila hladna i jedini izvor toplote
bio je mali kamin kraj kojega je stajao stareina. ulo se
mrkanje i izduvavanje noseva. Svi su tu sedeli, mladi i
stari, dok su senke od svetlosti poigravale na pognutim im
licima, a u izrazu njihovih oiju bilo je neega neizrecivo
bespomonog. Novi ak, koji je danju radio kao uitelj u
osnovnoj koli, bio je kratkovid mladi, a naoare su mu
neprestano spadale sa mravog i neuglednog nosa.
Jedino sam ja oseao neku snagu u telu, bar tako mi
se inilo. Stareina je uzeo tekst i sve nas obuhvatio
jednim pogledom. Pratio sam ga oima. Hteo sam da vidi
da ni u kom sluaju neu spustiti pogled pred njim. Ali
kada su njegove oi, uokvirene dubokim borama, stigle do
mene, nisu pokazale ni najmanjeg interesovanja, ve su
odmah prele na sledeeg.
Poelo je predavanje. Samo sam ekao trenutak kad
e odjednom skrenuti na moj problem. Paljivo sam
sluao. Stareina je i dalje monotono govorio svojim
piskavim glasom. Nije mu se oteo nijedan ton koji bi
podseao na njegova unutranja oseanja.
Te noi nisam mogao da spavam. Leei budan, bio
sam pun prezira prema stareini i elje da ga ismevam
zbog takvog pretvaranja. Meutim, postepeno se u meni

budilo oseanje kajanja, koje je poelo da ublaava moju

nadmenost. Moj prezir prema stareini zbog njegovog
pretvaranja bio je na udan nain povezan sa postepenim
slabljenjem moga duha, i konano sam doao do spoznaje
da, ba zato to sam shvatio kakav je on, u stvari, nula,
moja molba za oprotaj ne bi ni u kom sluaju
predstavljala poraz. Moje srce, uspevi se do vrha strme
padine, sada je brzo tralo nizbrdo.
Odluio sam da sledeeg jutra odem i da se izvinim.
A kada je dolo jutro, odluio sam da se izvinim docnije
tokom dana. Primeivao sam da se izraz stareininog lica
nije ni najmanje izmenio.
Bio je vetrovit dan. Na povratku sa Univerziteta,
sluajno sam otvorio fioku svoga stola. Ugledao sam
neto umotano u belu hartiju. Bila je to ona fotografija.
Oigledno je stareina reio da na ovaj nain zabauri celu
stvar. Nije imao nameru da prenebregne moj postupak,
ve da mi samo stavi do znanja koliko je on uzaludan.
Meutim, ovaj udan nain na koji mi je fotografiju vratio
izazvao je u mojoj dui bezbroj misli i nagaanja.
Znai, i stareina je patio! razmiljao sam. Mora
da je proao kroz najgore muke pre nego to se opredelio
za ovakav postupak. A sada me sigurno mrzi. I to,
verovatno, ne mrzi me zbog fotografije, ve zato to sam
ga naterao na tako poniavajui postupak. Zbog te jedne
jedine fotografije on je doveden u situaciju da u
sopstvenom hramu mora pritajeno da se ponaa. Morao je
kradimice da proe hodnikom u vreme kada tu nikoga nije
bilo, pa da ue u sobu jednog od svojih aka, u koju
nikada ranije nije ni kroio, i da otvori fioku ba kao da se
sprema na zloin. Da, sada ima dovoljno razloga da me
mrzi.

Na tu pomisao telom mi je prostrujala neka

neopisiva radost. Zatim sam sebi odredio jedan prijatan
zadatak.
Uzeo sam makaze i isekao fotografiju na sitne
komadie. Zatim sam ih vrsto umotao u list jake hartije
iz svoje sveske, sve zajedno snano zguvao rukom i
otiao do jednog mesta Zlatnog paviljona. Hram, prepun
svoje uobiajene sumorne ravnotee, trao je u vetrovito,
meseinom obasjano nebo. Veliki stubovi bili su mu
prisno zbijeni i dok ih je mesec obasjavao, izgledali su kao
ice na harfi, a sam hram je bio nalik na neki ogroman,
udan muziki instrument. Ovaj neobini utisak zavisio je
od visine meseca. Noas je zaista bio ovakav. No vetar je
uzaludno duvao izmeu tih bezvunih ica na harfi.
Podigavi kamiak ispod nogu, zavio sam ga u
hartiju i ceo zamotuljak vrsto stegnuo. A onda su siuni
odlomci devojinog lica, povueni nadole kamenom,
potonuli usred ribnjaka Kjoko. Talasii su se slobodno
rairili i ubrzo su doprli do obale na kojoj sam ja stajao.
*
* *
Moje iznenadno bekstvo iz hrama u novembru iste
godine dolo je kao kulmunacija svih tih dogaaja.
Kada sam docnije o tome razmiljao, shvatio sam da
je tom bekstvu, koje je izgledalo tako iznenadno,
prethodilo, u stvari, mnogo razmiljanja i kolebanja. Ali
vie sam voleo da verujem kako me je na to naveo
iznenadni impuls. Poto mi je, u sutini, nedostajalo bilo

kakvog impulsa, bio sam sklon ka izvesnoj lanoj

impulsivnosti. Kada je re o oveku koji je, na primer,
planirao da sledeeg dana obie oev grob, ali kad taj dan
doe i kad se nae ispred stanice, on odjednom promeni
odluku i rei da ode u posetu drugu s kojim je obino pio,
zar se moe rei da je to pravi impuls? Zar iznenadna
promena odluke nije neka vrsta osvete nad sopstvenom
voljom? Zar to nije, u stvari, neto svesnije od njegove
duge pripreme da obie grob?
Neposredan povod za moje bekstvo bilo je to to mi
je stareina prethodnog dana otkrio sledee:
Nekada sam se nosio milju da tebe odredim za
svog naslednika ovde. Ali sada ti mogu otvoreno rei da
vie nemam tu nameru.
Ovo je bilo prvi put da sam od njega uo neto
slino, mada se podrazumeva da sam to mogao i oekivati
i pripremiti se na sve. Ne mogu se pretvarati da je to dolo
kao grom iz vedra neba, niti da sam bio zapanjen ili da me
je obuzela panika. Ipak, sklon sam da verujem da su
stareinine rei delovale kao detonator za moje bekstvo, i
da me je na to naveo iznenadni impuls.
Poto sam, zasigurno, izazvao stareinin gnev onim
trikom sa fotografijom, poeo sam da zapostavljam
studije na Univerzitetu. To je bilo sasvim oigledno. Na
pripremnom kursu imao sam najbolji uspeh iz kineskog
jezika i istorije, sakupio osamdeset etiri poena iz ta dva
predmeta i ukupno sedam stotina etrdeset osam poena,
ime sam po uspehu u razredu od osamdeset etiri
studenta zauzeo dvadeset etvrto mesto. Od etiri stotine
ezdeset etiri asa odsustvovao sam svega etrnaest
asova. U drugoj godini sam nakupio svega est stotina

devedeset tri poena i pao na trideset peto mesto izmeu

sedamdeset sedam studenata. Meutim, u treoj godini,
poeo sam zaista da zanemarujem studije ne zato to
sam imao novaca da traim vreme, nego jednostavno zato
to sam uivao u dokolienju. Desilo se da je prvi
semestar na treoj godini poeo upravo posle incidenta sa
fotografijom.
Kada se zavrio prvi semestar, sa Univerziteta je
poslat izvetaj u hram i stareina me ukorio. Razlog za
ukor bile su moje slabe ocene i veliki broj izostanaka sa
asova; ali stareinu je naroito naljutilo to to sam izostao
sa specijalnih asova zenistikih vebi, koje su odravane
samo tri dana u toku meseca. Ti asovi zenistiih vebi
odravani su po tri dana pre letnjeg, zimskog i prolenog
raspusta ukupno devet dana tokom cele godine i
odravani su na isti nain kao razni specijalizovani
seminari.
Prilikom ukora stareina me pozvao u svoju
privatnu sobu, to je, ve samo po sebi, bio redak dogaaj.
Stajao sam tamo bez rei, pognute glave. Od srca sam
eleo da on u razgovoru prede na onaj dogaaj; ali ni
jednom jedinom reju nije se dotakao incidenta sa
fotografijom, niti se osvrnuo unatrag da bi pomenuo onu
prostitutku i njenu ucenu.
Od toga vremena stareina se prema meni odnosio
prilino hladno. To je, da tako kaem, bio rezultat koji
sam upravo i prieljkivao, pravi dokaz koji sam udno
oekivao; i to je znailo neku vrstu pobede za mene. Ono
to mi je bilo potrebno da bih postigao to svodilo se na
moje dokolienje. U prvom semestru na treoj godini
imao sam ezdeset asova neopravdanih izostanaka
oko pet puta vie od ukupnih izostanaka tokom cele prve

godine. Za vreme svih tih asova nisam proitao nijednu

knjigu niti sam imao novca da ih potroim na zabavu.
Ponekad sam razgovarao sa Kaivagijem, ali veinom
sam ostajao sam, ne radei nita. Da, bio sam trom i sam,
besposlen, i moje uspomene na Otanski univerzitet sasvim
su izmeane sa seanjem na nerad. Takav nerad je, moda,
bio za mene poseban vid zenistikih vebi i, dok sam bio
zaokupljen time, ni za trenutak nisam bio svestan ikakve
dosade.
Jednom sam satima sedeo na travi, posmatrajui
kolonu mrava kako prenose siuna zrnca crvene zemlje.
Ali moje zanimanje nisu podstakli mravi. Drugom
prilikom stajao sam itavu venost izvan univerzitetskog
zdanja, zabuljen kao budala u tanki pramen dima to se
izvijao iz fabrikog dimnjaka iza Univerziteta. U stvari, ni
taj dim mi nije zagolicao matu. U takvim trenucima
oseao sam se utonulim do gue u sopstveno bie.
Spoljanji svet je za mene delimino zahladneo, pa se
ponovo zagrejao. Kako da to izrazim? inilo mi se kao da
je spoljanji svet takast, a opet i trakast. Moje unutranje
bie i spoljanji svet polako i neredovno su menjali mesta.
Besmislena scena oko mene sijala mi je pred oima; i
kako je sijala, tako se silom probijala u mene, a samo oni
delovi scene koji nisu uli u mene i dalje su ivo svetlucali
negde izvan mene. Ti svetlucavi delovi bili su, na primer,
zastava na fabrici, ili neka beznaajna taka na zidu, ili
neka stara, odbaena drvena sandala to je leala na travi.
Iz trenutka u trenutak sve bi ivnulo u meni te i
svakojake druge stvari a onda bi nestalo. Ili, bolje da
kaem, isto bi se deavalo i sa svakom drugom
bezoblinom misli. Vane stvari su se povezivale sa
beznaajnima, i politiki razvoj u Evropi, o kojem sam

itao u jutarnjim novinama, nerazdvojno bi se povezao sa

starom drvenom sandalom to mi se nala kraj nogu.
Proveo sam mnogo vremena razmiljajui o otrom
vrhu neke vrhu trave. Moda re razmiljanje ba i nije
sasvim prikladna za to stanje. Te moje udne, bezvezne
ideje nisu predstavljale jedan tok, ve su se uporno
ponavljale, poput nekog refrena. Zato je taj otri vrh
travke morao da bude tako otar? Da je, umesto toga, bio
tup, da li bi klasifikacija trave bila promaena, zar bi
priroda neminovno bila unitena zbog tog jednog vrha iz
njene celine? Kad bi se jedan jedini majuni toki
uklonio iz prirode, zar bi priroda bila potpuno unitena?
I tako bi moj um besciljno razmatrao problem sad sa
jednog, sad sa drugog gledita.
Za ukor koji sam dobio od stareine ubrzo su saznali
svi u hramu, i njihov stav prema meni postao je odjednom
neprijateljski. Onaj drugi ak koji im je toliko zavideo to
sam izabran da se pripremim za Univerzitet sada se
pobedonosno cerio kad god bi me ugledao.
Nastavio sam da ivim u hramu tokom leta i jeseni,
jedva progovorivi s kim. Ujutro, jedan dan pre moga
bekstva, stareina me pozvao u svoju sobu. Bio je deveti
novembar. Poto sam se ba spremao da poem na
Univerzitet, bio sam u studentskoj uniformi.
Stareinino punako lice bilo je, kao i obino,
veselo, ali u nameri da mi kae neto neprijatno nekako je
udno otvrdlo. Meutim, za mene samog bilo je veliko
zadovoljstvo to vidim stareinu kako me gleda kao da
posmatra gubavca. To je upravo bio izraz koji sam
prieljkivao da vidim u njega izraz ljudskog oseanja.

Stareina se okrenuo od mene. Dok je govorio,

trljao je ruke ispruene iznad kamina. Mekano meso
njegovih dlanova proizvodilo je samo neznatan um, ali i
on mi je parao ui i kao da je kvario istotu vazduha toga
zimskog jutra. Dodir svetenikove puti sa njegovim
sopstvenim mesom proizveo je nepotrebno intimno
oseanje.
Kako bi bio tuan tvoj pokojni otac kad bi saznao
za ovo! rekao je. Pogledaj ovo pismo! Opet su mi pisali
sa Univerziteta i ton pima je izuzetno strog. Bolje bi bilo
da razmisli malo ta e se desiti ako nastavi ovako.
Onda je preao neposredno na onu svoju drugu priu:
Nekada sam planirao da od tebe stvorim svog
naslednika. Ali sada ti mogu rei sasvim otvoreno da vie
nemam takvu nameru.
Ostao sam dugo bez rei. A onda sam upitao:
Znai neete me vie podravati?
Zar si mogao i oekivati da te i dalje podravam
posle svega? upitao je stareina posle kratke stanke.
Nisam odgovorio na njegovo pitanje, ali sam
odjednom uo samog sebe kako mucam neto o sasvim
drugoj temi:
Vi me poznajete do najmanje sitnice, oe. Mislim
da i ja znam sve o vama.
Pa ta ako i zna? rekao je stareina, dok mu se
pogled zamraio. Sve ti se to svodi na nita. Sve je to
sasvim beskorisno.
Nikada ranije nisam video lice nekog ljudskog bia
koje se tako potpuno odrie sadanjeg sveta. Nikada
nisam video oveka koji, mada je prljao ruke novcem i

enama i svim ostalim stvarima materijalnog ivota, tako

duboko prezire sadanji svet... Bio sam prepun mrnje,
kao da sam dodirnuo jo topao le, ruiast od jo prisutne
krvi.
U tom trenutku me obuzela divlja elja da nekuda
pobegnem od svega to me je okruivalo, pa makar to bilo
samo za kratko vreme. Poto sam se povukao iz
stareinine sobe, neprestano sam o tome razmiljao, a
elja da nekuda pobegnem postajala je sve jaa.
Uzeo sam furoiki23 maramu i stavio u nju svoj
budistiki renik i akuhai frulu, koju mi je dao Kaivagi.
Kad sam poao na Univerzitet, nosei tu bou i kolsku
torbu, bio sam obuzet samo mislima o polasku.
Uavi na univerzitetsku kapiju, prijatno sam se
iznenadio kad sam video da ba ispred mene ide Kaivagi.
Povukao sam ga za ruku i poveo na stranu, izvan puta.
Zamolio sam ga da mi pozajmi 3.000 jena, da uzme renik
i frulu i da raspolae njima po svom nahodenju.
Na Kaivagijevom licu sada nije bilo ni traga od
onog njegovog poznatog izraza koji je imao kad je davao
neoekivano nastrane primedbe onog izraza koji bi se
mogao opisati kao stanje filozofskog zanosa. Pogledao me
suenim oima i zamagljenim pogledom.
Sea li se saveta koji Laert daje svome sinu u
ekspirovom Hamletu? ,Ne budi ni pozajmljiva ni
zajmodavac. Jer zajam se esto izgubi, a izgubi se i
prijatelj.
Ja vie nemam oca, odgovorio sam. Ali ako ne
moe da mi pozajmi, ne mari nita.

Jo nisam rekao da ne mogu, rekao je Kaivagi.

Daj da o svemu polako porazgovaramo. Pitanje je da li
bih i mogao sada od svog novca sastaviti 3.000 jena.
Hteo sam da mu u oi kaem sve ono to sam uo o
njemu od ene koja je davala asove ikebane kako on
ume da iskami novac od ena ali sam ipak uspeo da
se uzdrim.
Pre svega da razmislimo kako da unovimo taj
renik i frulu.
S tim reima, Kaivagi se naglo okrenuo i poao
nazad prema kapiji. I ja sam se okrenuo, pratei ga i
usporavajui korake prema njegovim. Poeo je da mi
govori o naem kolegi studentu, predsedniku drutva za
davanje kredita, koje smo nazvali klub Hikari, koji je bio
zatvoren pod sumnjom da se bavio nekim finansijskim,
crnoberzijanskim transakcijama. Bio je puten iz zatvora
u septembru, a odonda je oevidno imao neprilika, poto
je bio na tako loem glasu. Otprilike od ovog prolea
Kaivagi se veoma zainteresovao za tog predsednika
kluba Hikari, o kome smo esto razgovarali. Obojica smo
vrsto verovali da je on drutveno uticajna linost, i nismo
uopte oekivali da e samo dve nedelje docnije izvriti
samoubistvo.
A ta e ti taj novac? naglo me je upitao Kaivagi,
to mi se uinilo da nimalo nije nalik na njega.
Hou da otputujem... Ali jo ne znam kuda.
Hoe li se vratiti?
Verovatno.
Od ega eli da pobegne?

Hou da pobegnem od svega to me okruuje. Od

onog smrada bespomonosti kojim svi oko mene tako
snano odiu. Stareina hrama je bespomoan. Uasno
bespomoan. I to sam shvatio.
Hoe li da pobegne i od Zlatnog paviljona?
Svakako! I od Zlatnog paviljona.
Zar je i Zlatni paviljon bespomoan?
Ne, Zlatni paviljon nije bespomoan. Uopte nije
bespomoan!. Ali u njemu je koren bespomonosti svih
ostalih.
Da, takvo razmiljanje ba lii na tebe, rekao je
Kaivagi i, poavi dalje, svojim upadljivo poigravajuim
korakom, ushieno je mljacnuo jezikom.
Poveo me u jednu malu zabitu starinarnicu, gde smo
prodali frulu. Dobili smo svega 400 jena za nju. Zatim
smo svratili u prodavnicu starih knjiga i jedva uspeli da
prodamo renik za 100 jena. Da bi mi pozajmio preostalih
2.500 jena, Kaivagi me je odveo kui, u svoj stan.
Poto mi je pozajmio novac, iznenadio me udnim
predlogom. Frula je, kako mi je objasnio, pozajmljeni
predmet koji sam mu vratio, a renik se moe smatrati kao
poklon. Prema tome, ja sam mu samo dao ono to je ve
ionako pripadalo njemu, tako da je 500 jena od prodaje ta
dva predmeta bio, u stvari, njegov novac. Kad se tome
doda 2.500 jena, zajam, naravno, iznosi 3.000 jena. Na
3.000 jena zahtevao je kamatu od 10% meseno, sve dok
mu se dug ne vrati. U poreenju sa kamatom od 34%, koju
je naplaivao klub Hikari, ovo je, prema Koivagiju, bila
tako niska kamata da mi tom transakcijom ini veliku
uslugu... Izvadio je debelu japansku hartiju i mastiljavi
kineski kamen pa je sveano ispisao uslove zajma. Zatim

me je naterao da taj dokument overim otiskom svoga

palca. Poto nisam voleo da mislim na budunost, istog
trenutka sam stavio palac na mastiljavi kamen i stavio
otisak na tu obavezu o vraanju duga.
Srce mi je poskakivalo od nestrpljenja. Naputajui
Kaivagijev stan sa tri hiljade jena u depu, uskoio sam
u elektrini voz i otiao do parka Funaoka. Potrao sam
uz kamene stepenice koje su zaobilazno vodile do
svetilita Kenkun. Hteo sam da izvuem sreku svetog
predskazanja Mikui, kako bih dobio izvesne nagovetaje
o srei koja me oekuje na putu.
Sa podnoja kamenih stepenica videla se glavna
zgrada svetilita Joiteru Inari, obojena dreeom
skerletnom bojom, kao i par lisica u kamenu, okruenih
ianom mreom. Svaka lisica je u eljustima imala svitak
ispisane hartije; ak je i unutranja strana njihovih
iljastih, nauljenih uiju bila obojena jarkom crvenom
bojom.
Bio je to sve i hladan dan. Vetar bi na mahove
zaduvao kroz retke zrake sunca. Slabo sunce se probijalo
kroz drvee, stvarajui utisak kao da su kamene stepenice
posute pepelom. I to, na izgled, prljavim pepelom, jer je
svetlost bila tako slaba.
Ustrao sam uza stepenice bez zastoja da
predahnem i, kad sam stigao do prostranog, otvorenog
dvorita ispred svetilita Kenkun, bio sam obliven
znojem. Ispred mene su se dizale jo jedne stepenice, koje
su vodile do samog svetilita. Sa obe strane prilaza
svetilitu krivudavo se pruao niz boria pod zimskim
nebom. Stara drvena zgrada uprave svetilita bila je
desno, a na vratima je visio natpis sa reima: Istraivaki

institut za prouavanje ljudske sudbine. Izmeu uprave

svetilita i glavne dvorane za molitve pruao se beli silaz,
a iza njega je raslo nekoliko ratrkanih kedrova pod
hladnim oblacima koji su se prelivali i komeali se nad
mojom glavom, puni pogrebno tune svetlosti. Odatle se
ukazivao pogled na planine zapadno od Kjota.
Glavno boanstvo kome je bilo posveeno svetilite
Kenkun bio je veliki ratnik iz feudalnog doba Nobunaga.
Njegov najstariji sin Nobutada takoe je imao oltar kao
srodno boanstvo. Bilo je to jednostavno svetilite i jedini
trag boje bila je skerletna ograda oko glavne dvorane sa
oltarom. .
Popevi se uz kamene stepenice, poklonio sam se
boanstvima, zatim sam uzeo staru estostranu kutiju koja
je stajala na polici pored postolja za priloge. Protresao
sam kutiju. Fino izvajani bambusov tapi iziao je kroz
otvor na poklopcu kutije. Na njemu je indijskim mastilom
bio napisan broj 14. Okrenuo sam se.
etrnaest, etrnaest, mrmljao sam u sebi dok sam
silazio niz kamene stepenice. Zvuk slogova ovoga broja
kao da se lepio za moj jezik dobijajui postepeno neki
smisao.
Otiao sam do ulaza u upravu svetilita i najavio
svoje prisustvo. Pojavila se jedna sredovena ena.
Oigledno je upravo prala rublje, poto je sad uurbano
brisala vlane ruke o kecelju. Bez ikakvog izraza na licu
primila je standardnu tarifu od deset jena koje sam joj
pruio.
Koji broj ? upitala je.
Broj etrnaest.
Saekajte, molim vas, tu pored ograde.

Seo sam na otvorenu terasu i ekao. Pri tom sam

razmiljao kako je besmisleno to moju sudbinu odreuju
vlane, hrapave ruke te ene. Sa druge strane pominih
papirnih vrata uo se zveket metalnog prstena na staroj
fioci dok je ena, oigledno, pokuavala da je, sa velikom
mukom, izvue. Zatim sam uo kako neko cepa hartiju, a
trenutak kasnije vrata su se odkrinula.
Evo, izvolite, rekla je ena pruajui mi tanak
listi hartije, pa je opet zatvorila vrata. Na listiu je ostao
trag eninih vlanih prstiju.
Proitao sam ta pie na listiu. Broj etrnaest
nesrean, pisalo je. Ako ostane ovde, bezbroj bogova
e te unititi. A zatim sitnijim slovima:
Odolevi vrelom kamenju, pljutanju strela i svim
ostalim mukama princ Okuni je napustio ovu provinciju
prema nagovoru svojih boanskih predaka. To za tebe ima
znaenje tajnog bekstva.
Ispod toga je bila odtampana napomena sa opisima
svih moguih muka i neizvesnosti koje su me oekivale.
Ali to me nije uplailo. Preleteo sam pogledom preko
onog to je pisalo na donjem delu listia i pronaao stavku
o putovanju:
Putovanje nesreno. Naroito izbegavajte
putovanje na severozapad.
Proitavi to, odluio sam da ba otputujem na
severozapad.
*
* *

Voz za Curugu polazio je sa stanice u Kjotu u pet

minuta pre sedam asova ujutru. U hramu se ustajalo u
pola est. Desetoga ujutru, kad sam ustao i obukao svoju
studentsku uniformu, niko nije pokazao ni najmanju
sumnju. Ionako su se uvek svi pravili da me ne primeuju.
Za vreme praskozorja u hramu je obino nastajao
haotini mete. Jedni su urili da poiste dvorite, dok su
drugi brisali pod u hramu. Vreme do pola sedam bilo je
posveeno ienju.
Ja sam istio prednje dvorite hrama. Nameravao
sam da krenem na put neposredno iz hrama, ne ponevi
nita, kao da sam to odjednom smislio. Metlom sam
prelazio preko ljunkovite staze, koja se nejasno belasala
u svetlosti praskozorja. Odjednom e mi metla ispasti iz
ruke, ja u nestati, a na bledoj svetlosti ostae samo belo
kamenje staze: tako sam ja smislio svoj odlazak.
Stoga se nisam oprostio ni sa Zlatnim paviljonom.
Bilo mi je bitno da se naglo otrgnem od svega to me je
okruavalo ukljuivi i Zlatni paviljon. istei,
postepeno sam se pribliavao glavnoj kapiji hrama. Kroz
borovo granje videle su se jutarnje zvezde.
Srce mi je snano lupalo. Sad moram da odem. Ta
re gotovo da je lebdela u vazduhu. ta god se desilo, ja
moram otii napustiti svoju okolinu, ostaviti svoju
ideju lepote, koja me je toliko sputavala, pobei od osame
i okolnosti u kojoj sam iveo, napustiti svoje mucanje i
sve druge uslove svoga ivota.
Iz ruku mi je metla ispala u tamu trave poput zrelog
ploda to otpada sa drveta. Pritajeno sam se uputio ka
glavnoj kapiji, sklanjajui se iza drvea. im sam proao
kroz kapiju, pojurio sam koliko me noge nose. Protutnjao

je prvi jutarnji tramvaj. Uskoio sam u njega. U tramvaju

se vozilo samo nekoliko ljudi; izgledali su kao radnici.
Elektrino osvetljenje obasjavalo me punim pogotkom.
inilo mi se kao da jo nikada nisam bio na tako
osvetljenom mestu.
Jo i sad se ivo seam svih pojedinosti svoga
putovanja. Nisam krenuo bez ikakvog cilja. Odluio sam
da otputujem u kraj koji sam jednom posetio sa kolskom
ekskurzijom jo dok sam bio u srednjoj koli. Ipak, dok
sam se polako pribliavao tom mestu, moje oseanje
odlaska i osloboenja bilo je toliko jako da mi se inilo
kao da se kreem ka sasvim nepoznatom cilju.
Putovao sam poznatom eleznikom linijom koja je
vodila u moje rodno mesto, ali mi taj stari, nadimljeni
vagon nikada nije izgledao tako udan kao sada i nikada
mi se jo nije prikazao u tako sveim bojama. Stanica,
zviduk voza, ak i prodoran glas preko mikrofona to je
odjekivao u ranom jutarnjem vazduhu, sve je to podsticalo
jedno isto oseanje, pojaavalo ga i irilo neki bletavi,
lirski vidik pred mojim oima. Jutarnje sunce je presecalo
veliki peron na delove. Bat cipela koje su trale peronom,
uestani i monotoni zvuk staninog zvona, topot drvenih
sandala, boja tanderinki koje je jedan od peronskih
prodavaca vadio iz korpe i nudio sve se to javljalo kao
nagovetaj ili predznak onoga ogromnog emu sam se
sada predavao i to je trebalo da usledi.
Svaki pojedini deo stanice, ma koliko siuan, bio
je u ii moga osnovnog oseanja rastajanja i odlaska.
Postepeno i krajnje oprezno, peron je poeo da se udaljava
od mene. Mogao sam to da osetim. Da, mogao sam da
osetim kako ta bezizrazna, konkretna povrina postaje

osvetljena predmetima koji se udaljavaju od nje, koji se

odvajaju, odlaze.
Imao sam poverenja u voz. To je udan nain
izraavanja, ali ne postoji drugi kojim bih iskazao svoju
neverovatnu pomisao da se moj poloaj postepeno kree i
udaljuje od stanice Kjota. Iz noi u no, dok sam leao u
hramu, sluao sam zviduke teretnjaka kad su prolazili
pored Zlatnog paviljona, a sada nisam mogao odoleti
oseanju da je to udno to, evo, i ja sedim u jednom od
tih vozova koji su danonono i neizostavno jurili mimo
nas u daljinu.
A sada smo prolazili pored reke Hozu, koju sam
odavno video jo kad sam putovao ovim vozom sa
bolesnim ocem. Oblast koja se prua odavde do Sonobe,
zapadno od planinskog venca Atago i planine Arai, imala
je klimu sasvim drukiju od Kjota. To je, verovatno, bilo
usled vazdunih struja. U oktobru, novembru i decembru,
od jedanaest sati nou do oko deset asova ujutro, sa reke
Hozu neizostavno se dizala magla, koja je obavijala itav
ovaj kraj. Magla, koja je lebdela irei se sa reke, gotovo
nikad se nije potpuno razilazila.
S obe strane pruge nejasno su se nazirala obraena
polja, od kojih su ona ponjevena imala boju zelene
plesni. Nekoliko ratrkanih drveta, svako razliite veliine
i visine, raslo je na razmeima pirinanih polja. Sve nie
grane i lie bili su saseeni, a oko velikih stabala su
umotane slamne prostirke (koje se u ovom kraju nazivaju
parni kavezi), tako da je drvee, pomaljajui se jedno
za drugim iz magle, liilo na duhove. Jednom se upadljivo
jasno pojavila ogromna vrba sasvim uz prozore voza. U
daljini se prualo sivo, gotovo nevidljivo prostranstvo

pirinanih polja; vlano lie vrbe tuno je visilo i celo

drvo se jedva primetno ljuljalo u magli.
Moje raspoloenje, tako veselo kad sam naputao
Kjoto, sada je bilo zaseneno seanjem na mrtve. Seajui
se Uike, svog oca i Curukave, obuzela me neizreciva
nenost, i pitao sam se da li su jedina ljudska bia koja
sam kadar da volim, u stvari, mrtve osobe. Kako bilo da
bilo, ipak je lake voleti mrtve od onih koji jo ive!
U vagonu treeg razreda nije bilo mnogo ljudi.
Sedeli su tu ivi ljudi koje je tako teko voleti
preokupirani pukanjem cigara ili ljutenjem tanderinki.
Pored mene je sedeo jedan stari slubenik koji je bio lan
neke organizacije. Glasno je razgovarao sa jo jednim
ovekom. Obojica su bili u starim odelima loeg kroja
koja su izgubila oblik; primetio sam i kako komadi
pocepane postave viri iz jednog rukava. Jo jednom me je
zapanjila injenica da se mediokriteti poznaju i kad ostare.
Moglo bi se rei da ta naborana, suncem opaljena seljaka
lica, ti njihovi glasovi promukli od pia, predstavljaju
sutinu izvesnog tipa mediokriteta.
Sada su raspravljali kome da se obrate za priloge
njihovoj organizaciji. Jedan elavi starac je sedeo
samosvesna izraza. On se nije uputao u razgovor, ve je
stalno brisao ruke u pamunu maramicu, koja je prvobitno
bila bela, ali sada je ve sasvim poutela od bezbrojnog
pranja.
Pogledajte kako su mi ruke crne! mrmljao je.
Isprljaju se od gara dok sedim ovde. Uasno!
Vi ste jednom pisali u novinama o garei, zar ne?
rekao je drugi ovek, uputajui se u razgovor s njim.

Nisam, rekao je elavi ovek. Ali mi zaista ide

na ivce sva ova gare.
Iako nisam sluao, i nesvesno sam sve uo. uo sam
da u razgovoru stalno pominju Zlatni paviljon i Srebrni
paviljon.
Svi su se sloili kako bi trebalo da dobiju znatan
prilog od ta dva hrama. Prihodi Srebrnog paviljona bili su
upola manji od prihoda Zlatnog paviljona, a ipak su
predstavljali pozamanu sumu. Godinji prihod Zlatnog
paviljona, naveo je jedan sagovornik kao primer, iznosio
je verovatno vie od pet miliona jena. Tekui trokovi za
odravanje hrama, prema uobiajenim pravilima
zenistike ustanove, ukljuujui i trokove za elektrinu
struju i vodu, nisu mogli prelaziti 200.000 jena. E, pa kuda
je odlazio preostali novac? Sasvim jednostavno! Stareina
hrama je svetenike pomonike i ake hranio hladnim
pirinom, dok je sam izlazio svake noi i troio novac na
geje iz etvrti Gion. Uza sve to, hram je bio osloboen
poreza, kao da su imali ekstra teritorijalna prava. Da, od
tih hramova treba nemilosrdno zahtevati priloge! Tako se
kretao njihov razgovor.
Kad su zavrili raspravu, elavi ovek, koji je brisao
ruke maramicom, ree: To je zaista uasno! i ovo je za
sve zvualo kao zavrna re. Nije bilo ni traga garei na
njegovim rukama, koje su bile pomno brisane i uglaane
tako da su sijale poput ukrasnih gravura necuke24. Te
njegove gotovo vetake ake bile su, uistinu, vie nalik
na rukavice negoli na ruke.
Moda ete se zauditi, ali sada mi je prvi put do
uiju doprla javna kritika. U Zlatnom paviljonu svi mi
pripadamo svetenstvu, a i Univerzitet je bio deo tog

sveta. Nikada se nije deavalo da mi iznesemo kritiko

miljenje o hramu. Meutim, ovaj razgovor slubenika
nije me ni najmanje iznenadio. Sve to su rekli zvualo je
kao neosporna injenica! Jeli smo hladan pirina.
Stareina hrama je obilazio etvrt Gion. . . Sve je to
apsolutno bilo tako. Ali sam osetio neizrecivi gnev to su
ti stari ljudi u svom gledanju na stvari podrazumevali i
mene. Bilo mi je nepodnoljivo da i mene ocenjuju svojim
reima. Jer moje rei su bile drukije prirode. eleo bih
da se setite, mene nije obuzeo ni najmanji stepen
moralnog negodovanja ak i kad sam ugledao stareinu
kako eta sa gejom iz etvrti Gion.
Iz tih razloga razgovor starih slubenika iileo je iz
moje glave, ostavljajui samo nejasnu mrnju i zadah
mediokriteta. Nisam imao nameru da traim javnu
podrku drutva za svoje misli. Niti sam smiljao da
svojim idejama dam neki okvir koji bi ih moda uinio
razumljivijim za svet. Kao to sam ve vie puta ponovio,
injenica da me niko ne razume, bila je pravi razlog mog
postojanja.
Odjednom su se otvorila vrata kupea i pojavio se
prodavac sa velikom korpom koja mu je visila o vratu.
Promuklim glasom uzvikivao je ta prodaje. Tada sam
osetio da sam ogladneo i kupio sam jedan od njegovih
pakovanih rukova. Obrok se sastojao od zelenih
rezanaca, koji su oigledno bili napravljeni od morskih
algi umesto pirina. Magla se razila, ali nebo je bilo bez
svetlosti. U podnoju planine Tamba rasli su dudovi na
jalovom tlu, a ukazivale su se i kue u kojima su ljudi
radili na proizvodnji hartije.
Zaliv Maizuru. To me je ime dirnulo istom snagom
kao nekada. Nije mi sasvim jasno zato. Ali jo iz

detinjstva, koje sam proveo u oblinjem selu iraku,

Maizuru je postalo neka vrsta opteg izraza za more
koje se nije moglo videti, dok, naposletku, nije poelo da
predstavlja, u stvari, nagovetaj mora.
To nevidljivo more moglo se dobro videti sa vrha
planine Aoba, koja se dizala iza sela iraku. Dva puta sam
se penjao na tu planinu. Prilikom drugog penjanja video
sam kombinovanu eskadru, koja se ba bila usidrila u
pomorskoj luci Maizuru.
Ratni brodovi, usidreni u bletavom zalivu,
verovatno su bili deo udarnih snaga sa tajnom misijom.
Sve oko te eskadre odisalo je tajanstvenou, pa se ovek
i nesvesno pitao da li ta flota zaista postoji. Stoga je
kombinovana eskadra, koju sam video u daljini, izgledala
kao jato velelepnih, crnih vodenih ptica, koje su oveku
poznate po imenu, ali koje je dotle vidao samo na
fotografijama. Delovale su kao da uivaju u potajnom
plivanju u zalivu, pod budnim pogledom jedne stare
opasne ptice, i kao da su blaene i nesvesne da ih iko
posmatra.
. . . U stvarnost me je povratio glas konduktera, koji
je naiao i najavio sledeu stanicu, Zapadni Maizuru.
Meu putnicima sada nije bilo nijednog od onih momara
koji su nekada uurbano nametali rance na ramena. Osim
mene samo jo nekolicina ljudi, po svoj prilici,
crnoberzijanci, spremala se da izae iz voza.
Sve se izmenilo. To je postala strana luka. Natpisi
na engleskom jeziku pretei su iskrsavali na raskrsnicama,
a svuda se etkao veliki broj amerikih vojnika.
Pod oblanim nebom rane zime hladan povetarac
pun soli duvao je niz ulicu, koja je bila naroito iroka i

izgraena u vojne svrhe. Povetarac je imao neorganski

miris zaralog gvoa pre nego dah mora. Uska traka
mora koja je, poput kanala, zadirala duboko u centar
grada, mrtva povrina vode, mali ameriki ratni brod to
je bio privezan uz obalu sve je to, zaista, odavalo utisak
mira, ali preterana higijena liila je luku njene ranije
haotine, fizike snage i doprinela da ceo grad izgleda kao
neka vrsta bolnice.
Nisam oekivao da u ovde imati prisan susret sa
morem, mada bi se, naravno, moglo desiti da mi s lea
naie dip i iz zabave me gurne u more. Kad o tome sada
razmiljam, jasno mi je da me je na putovanje naveo
nagon u kome se oseao nagovetaj mora; ali to nije bilo
vetako, luko more, kao ono u Maizuru, ve burno more
to je jo zadralo svoju iskonsku snagu, kao ono more sa
kojim sam bio u dodiru tokom svog detinjstva, u naoj
kui na rtu Nariu. Da, bilo je to razdraljivo, grubo more,
uvek puno gneva, koje ovek nalazi du obale Japanskog
mora.
Zato sam odluio da odem u Juru. Leti je ta plaa
bila prepuna kupaa, ali u ovo doba sigurno je pusta, bez
iega sem mora i kopna koji se svojom mranom snagom
hvataju ukotac. Od Zapadnog Maizura do Jure bilo je
neto vie od tri kilometra. Noge su mi se nejasno seale
toga puta.
Put je iao niim delom zaliva zapadno od varoice
Maizuru, presecajui elezniku liniju Mijaza pod pravim
uglom, prelazei preko prevoja Takairi i izbijajui na
reku Juru. Zatim, prelazei preko mosta Okava, sledio je
nizvodno reku Juru na sever, du zapadne obale. Posle
toga jednostavno se sputao niz reku sve do ua u more.

Napustivi varoicu, poeo sam da hodam tim

putem...
Kad su mi se noge umorile od hodanja, postavio
sam sebi ovakvo pitanje:
A ta u nai u Juri? Kakav dokaz oekujem da
zateknem tamo da bi mi se isplatio ovaj mukotrpni hod?
Sasvim je sigurno da tamo nema niega drugog do ala
Japanskog mora i puste plae!
Ali moje noge nisu bile sklone da uspore. Nastojao
sam da doem do cilja, gde bilo da bilo. Ni ime mesta u
koje sam se uputio nije imalo nikakvog znaaja. Bio sam
nadahnut hrabrou gotovo nemoralnom da se
suoim sa svojim ciljem, ma kakav on bio.
S vremena na vreme sunce bi prijatno zablistalo i
njegovi neni zraci su primamljivo sijali kroz kronje
velikog drvea kejaki, zasaenog uz put. Ali, iz nekog
razloga, imao sam oseanje da se ne smem zadravati. Za
mene nije bilo vremena da se odmaram.
Umesto da izbijem na blagu padinu koja je vodila u
prostranu renu dolinu, odjednom sam ugledao reku Juru
sa uskog brdskog prevoja. Voda je bila plava i, mada je
reka bila iroka, tromo je tekla pod oblanim nebom i
inilo se kao da kolebljivo klizi ka moru.
Kad sam izbio na zapadnu obalu reke, na putu vie
nije bilo ni kola ni peaka. Povremeno bih primetio gaj
narandi kraj puta, ali nije bilo ni ive due. Kad sam
prolazio kraj malog zaseoka koji se zove Kazve, uo sam
uanj grmlja koje neko razmie. Bio je to pas, i samo
njegova glava provirila je iz trave. Dlaka navrh njegove
njuke bila je crna.

Znao sam da je ovaj kraj uven (prema prilino

nepouzdanom predanju) po tome to je u njemu iveo onaj
drevni gospodar, Sano Daju, ali ja nisam imao nameru da
zastanem na tom mestu i mimoiao sam ga ak i ne
primetivi da postoji. Gledao sam samo u reku. Usred reke
se nalazilo veliko ostrvo okrueno bambusom. Iako na
putu nije duvao ni najmanji povetarac, bambusi na ostrvu
su, prosto, bili polegli od vetra. Na ostrvu je bilo etiri-pet
ari pirinanih polja, navodnjavanih kinicom, ali nisam
mogao videti nijednog poljoprivrednika. Jedini ovek na
vidiku bio je jedan pecaro koji je tu stajao, okrenut mi
leima, sa pecaljkom u ruci. Ve due vremena nikoga
nisam video, pa sam osetio izvesno prijateljstvo prema
njemu. Po svoj prilici, peca sivu brkatu trlju. U tom
sluaju, pomislio sam, mora da ve nisam tako daleko
od ua reke.
A onda je jako huanje bambusa, koji je polegao na
vetru, priguilo ubor reke. Nad ostrvom se diglo neto
nalik na maglu: mora da je to bila kia, koja je poela da
pada. Kine kapi su ovlaile isuenu obalu ostrva i pre
nego to sam se i prenuo poele su da padaju na mene.
Dok sam stajao zagledan u ostrvo i postepeno kisnuo,
primetio sam da nad ostrvom sada vie nije bilo ni traga
od kie. ovek koji je pecao nije nimalo promenio poloaj
od trenutka kada sam ga prvi put ugledao. Ubrzo je
pljusak minuo i tu gde sam ja stajao.
Na svakoj okuci vidik su mi zaklanjale trska i
jesenje cvee. Tek to nisam stigao do mesta gde e se
ue reke otvoriti pred mojim oima, jer me je po nosu
opalio strano hladan vetar.
Bliei se uu, reka Jura je stvarala prizor sa vie
pustih ostrva. Rena voda se zaista pribliavala moru, jer

je u nju ve nadirala slana voda, dok je povrina vode

postajala sve mirnija, ne dajui nikakvog znaka o onome
to sledi ba kao i onesveena osoba koja umire ne
doavi k svesti.
Ue reke bilo je neoekivano usko. More je tu
lealo nejasno izmeano sa mranim kinim oblacima,
utapajui se u reku i napadajui je. Da bih dobio opipljivo
oseanje ovog mora, jo sam morao da prevalim znatnu
razdaljinu, dok me je vetar sa livada i pirinanih polja
estoko ibao. Vetar je iscrtavao svoje are po celoj
povrini mora. U stvari, vetar je zbog mora ovako troio
silnu energiju na tim pustim poljima. More je bilo kao
para koja je ispunjavala ovaj vetroviti kraj, neumoljivo,
dominantno, nevidljivo more.
Iza ua reke talasi su se valjali jedan preko drugog,
sloj po sloj, postepeno otkrivajui produetak sive
povrine mora. Na reci je lebdelo ostrvo u obliku derbieira. To je bilo ostrvo Kamuri, koje je sauvano kao
naselje retkih ptica omizunagi.
Zakoraio sam u jedno od polja. Bacio sam pogled
unaokolo. Bilo je to naputeno zemljite.
U tom trenutku u glavi mi je sinula neka misao. Ali
taj blesak misli nestao je i izgubio smisao jo pre nego to
sam ga postao svestan. Stajao sam tu u nedoumici za
trenutak, ali ledeni vetar to me je produvao do kosti liio
me svake misli. Poeo sam da koraam uz vetar.
Neplodna polja utapala su se u kamenito, jalovo
zemljite. Trava na poljani bila je napola uvela; jedino
zelenilo bio je neki korov kao mahovina, koji je prianjao
uz tle, a i taj korov je izgledao zgnjeen i izgaen.
Zemljite je ve bilo pomeano sa peskom.

uo sam tup, treperav zvuk. Zatim sam razabrao

ljudske glasove, i to kad sam okrenuo lea estokom vetru
i zagledao se u vrhove Jurugatake.
Pogledao sam unaokolo da potraim gde su ti ljudi.
Mala staza vodila je dole na plau du niskih litica. Znao
sam da se postepeno izvode radovi kako bi se te litice
zatitile od silne erozije. Betonski stubovi su leali
razbacani ovde-onde poput belih kostura i boja novog
betona naspram peska delovala je nekako neobino svee.
Tupi, treperavi zvuk dolazio je od mealice za malter, koja
je meala cement sipan u njen otvor. etiri-pet radnika
sjajnih crvenih noseva zaueno su me pogledali dok sam
prolazio u svojoj studentskoj uniformi.
I ja sam bacio pogled na njih. To je sve to smo
izmenili u ime ljudskog pozdrava.
More se kupolasto i naglo sputalo sa plae. Dok
sam gazio granitni pesak idui ka vodi, obuzela me radost
na pomisao da sam se, nesumnjivo, korak po korak, kretao
ka onom jednom jedinom smislu to mi je, trenutak ranije,
pao na pamet. Vetar je bio rezak i hladan a, poto nisam
nosio rukavice, ruke su mi bile gotovo smrznute, na ta ja
nisam obraao ni najmanju panju.
Meutim, ovo je zaista bila obala Japanskog mora!
Tu je bio izvor sve moje zle sree, svih mojih sumornih
misli, poreklo moje rugobe i moje snage. Bilo je to divlje
more. Talasi su navaljivali u neprekidnoj masi, jedva
doputajui da ovek ugleda glatke, sive kolovrate u
udubljenjima izmeu jednog i drugog talasa. Nagomilani
nad puinom, veliki kini oblaci delovali su teko i,
istovremeno, arobno. Jer ta teka, neodreena gomila
oblaka, imala je na ivici laku i hladnu liniju poput obrisa

najfinijeg perja, a u centru je obavijala nejasno plavetnilo

neba, tako da ovek nije mogao biti siguran da ono stvarno
postoji. Iza vode boje cinka dizale su se purpurno-crne
planine rta. Sve je bilo proeto nekim pokretom i nekom
nepominou, nekom mranom snagom u venom
kretanju, nekom metalnom tvrdoom.
Odjednom sam se setio rei koje mi je Kaivagi
uputio kad smo se prvi put sreli. To jest, upravo kad
sedimo na lepo pokoenom travnjaku nekog divnog
prolenog popodneva, rasejano gledajui sunce koje
prosijava kroz lie pravei are na travi upravo tada
se u nama odjednom probudi svirepost.
Sada sam stajao licem u lice s morem, okrenut
burnom severcu. Ovde nije bilo divnog prolenog
popodneva niti lepo pokoenog travnjaka. Ipak je ova
pusta, divlja priroda preda mnom vie prijala mom duhu i
bila prisnije vezana za moj ivot negoli ikakav travnjak u
popodnevu ranog prolea. Ovde sam mogao da budem
dovoljan samom sebi. Ovde mi nita nije pretilo.
Da li je misao koja mi je sada pala na pamet bila
surova ideja u Kaivagijevom smislu rei? To ne bih
mogao rei. Ali, u svakom sluaju, ta ideja, koja se
odjednom rodila u meni, otkrila je pomisao koja mi je u
magnovenju prola kroz glavu malo ranije, i sada me sveg
obasjavala iznutra. Jo nisam pokuavao da o njoj duboko
razmiljam, ali me je ta ideja jednostavno obuzela, kao da
me je pogodila munja. Meutim, ta ideja, koja mi do tada
nikada nije bila pala na um, poela je da jaa i raste im
se rodila. Ne da je ona bila u meni, nego me je prosto celog
osvojila. Bio sam, dakle, zaokupljen ovom idejom:
Moram zapaliti Zlatni paviljon.

OSMA GLAVA
U meuvremenu sam nastavio da hodam, izbivi
pred stanicu Tango-Jura na eleznikoj liniji Mijazu. Kad
sam ovde bio na kolskoj ekskurziji dolazei iz Istonog
Maizurua, ili smo istim putem i nastavili dalje vozom od
te stanice. Na peronu ispred stanice nije bilo gotovo ni
ive due, to je bio oigledan dokaz da je ovo mesto u
kojem ljudi ive od kratke letnje sezone, kada ovamo
dolazi veliki broj posetilaca.
Odluio sam da odsednem u malom hotelu
japanskog stila ispred stanice, na kojem sam video natpis:
Hotel Jura palata za kupae. Otvorivi stakleni
pomini prozor na ulazu, najavio sam svoje prisustvo, ali
se niko nije odazvao. Na stepenicama se nagomilala
praina, roletne protiv kie bile su sputene i unutra je bilo
mrano. Nigde nije bilo ni ive due.
Uao sam na zadnja vrata. Tamo je bila jednostavna
batica sa uvelim krizantemama. Na visokoj polici stajala
je kofa s vodom. Leti, vraajui se s plivanja, posetioci su
vodu iz kofe upotrebljavali da bi sprali pesak koji im se
zadrao na telu.
Nedaleko od glavne zgrade bila je kuica, u kojoj je,
oigledno, iveo vlasnik hotela sa porodicom. Kroz
zatvorena staklena vrata uo se radio. Nepotrebno glasan
zvuk radija razlegao se nekako naprazno, to me je navelo
na pomisao da u kui, verovatno, nema nikoga. Nekoliko
pari drvenih sandala bilo je razbacano pred ulazom u
kuu. Zastavi pred vratima, oglasio sam se svaki put kad
je nastala pauza u bunom sviranju koje se ulo s radija.

Meutim, kao to sam i oekivao, nije bilo odgovora ni iz

ove kue.
U dubini se pojavila neija senka. Sunce je jedva
primetno obasjavalo oblano nebo. Primetio sam to tek
kad sam video kako sanduk za drvene sandale na ulazu
postaje svetliji.
Izila je jedna ena i pogledala me. Bila je toliko
debela da mi se inilo kako se obrisi njenog belog tela
postepeno nadimaju, dok su joj oi bile uske kao kakvi
zarezi, pa se jedva moglo nazreti da ih uopte ima.
Zatraio sam sobu. I ne uputivi mi poziv da je sledim,
ena se bez rei okrenula na petama i pola prema ulazu u
hotel.
Dala mi je neki sobiak u oku, na spratu, okrenut
prema moru. Kako je ta sobica ve due bila zatvorena,
slabana vatra koju je ena potpalila u kaminu, donevi
neto drva, brzo je vazduh ispunila dimom, tako da je u
sobi postalo neizdrljivo zaguljivo. Otvorio sam prozor i
izloio se severcu. U pravcu mora oblaci su nastavljali
svoju bezbrinu, sloenu igru, koja nije bila namenjena
posmatraima. Ti oblaci kao da su bili odraz nekog
besciljnog nagona prirode. Izmeu njih, na pojedinim
mestima, videli su se delii neba mali, plavi kristali,
isti i jasni. Samo je more bilo nevidljivo.
... Stojei kraj prozora, poeo sam da razraujem
svoju odskoranju ideju. Pitao sam se kako nisam doao
na misao da radije ubijem stareinu hrama negoli da
zapalim hram. Pomisao na mogunost da ubijem
stareinu, u stvari, odjednom mi je sinula u glavi, ali sam
istog trenutka shvatio koliko bi to bilo beskorisno. ak i
kad bih uspeo da ubijem stareinu, njegova obrijana

svetenika glava i ta njegova zloa, zasnovana na

nemoi, javljale bi mi se neprekidno i beskonano sa
mranog horizonta. Uglavnom, stvari obdarene ivotom,
kao Zlatni paviljon, imaju neunitivi kvalitet postojanja
jednom i zauvek. Ljudskim biima je, naprosto, dodeljen
jedan deo raznih oblika prirode i, pogodnim metodom
supstitucije, ljudi ih ralanjuju i umnoavaju. Ako je
svrha ubistva da se uniti to rtvino svojstvo jednom
zauvek datog bia, onda je to ubistvo zasnovano na trajno
pogrenom proraunu. I tako, razmiljajui, doao sam do
konane spoznaje da se pokazala totalna razlika izmeu
postojanja Zlatnog paviljona i postojanja ljudi. S jedne
strane, uobraenje o besmrtnosti zasnivalo se na
oiglednoj unitivosti ljudskih bia; s druge strane, na
izgled neunitiva lepota Zlatnog paviljona navodila je na
pomisao o mogunosti njegovog unitenja. Smrtna bia,
kao to su ljudska stvorenja, ne mogu se iskoreniti; a
neunitive stvari, kao to je Zlatni paviljon, mogu da se
unite. Zato to jo niko nije shvatio? Moj zakljuak je,
nesumnjivo, bio originalan. Kad bih ja zapalio Zlatni
paviljon, koji je 1897. godine proglaen za nacionalno
blago, onda bih izvrio delo istog razaranja, konanog
unitenja, delo kojim bih zaista upropastio jedan deo
lepote koju su ljudska bia stvorila na ovom svetu.
Dok sam i nadalje razmiljao na taj nain, obuzelo
me ak i nekakvo komino raspoloenje. Ako zapalim
Zlatni paviljon, govorio sam samome sebi, uiniu
neto to e biti od velike vaspitne vrednosti. Jer to e
nauiti ljude da je besmisleno nekakvom analogijom
izvoditi zakljuak o neunitivosti. Nauie ih da sama
injenica to je Zlatni paviljon do sada postojao, to je
neprekidno, ve petsto pedeset godina stajao ovde, kraj

ribnjaka Kjoko, nije nikakva garancija o njegovoj

neunitivosti. Obuzee ih nemir kad shvate da
samoobjanjiva aksioma koju je nae odranje pripisalo
hramu moe da se srui od dana do dana.
Kontinuitet naeg ivota odrava se time to je
okruen vrstim stanjem supstancije vremena, koje je
trajalo izvestan period. Uzmimo, na primer, malu fioku
koju je stolar napravio za potrebe nekog domainstva.
Posle izvesnog vremena stvarni oblik te fioke biva
prevazien i, poto decenije i vekovi prou, ini nam se
kao da je vreme otvrdnulo i zauzelo taj oblik. Jedan
odreeni mali prostor, koji je u poetku zauzimao
odreeni predmet, sada zauzima otvrdnulo vreme. U
stvari, on je postao inkarnacija izvesnog vida duha.
Na poetku Cukumogami-ki, srednjovekovne knjige
bajki, zapisano je sledee:
U kineskim spisima o kosmikim silama jin i jang
pie da, posle stotina godina, kada se predmeti preobraze
u stanje duha, ljudska srca se varaju; a to se naziva
,Cukumogami, odnosno godina oaloenog duha. Ljudi
su uobiajili da svake godine, pre nego to nastupi
prolee, pokupe razliito posue iz svog domainstva i
sve izbace na ulicu; to se naziva ienjem kue. Na isti
nain, svakih sto godina i ljudi doivljavaju strahote
takvog ienja slinog ,Cukumogami.
Tako bi moj postupak ljudima otvorio oi da mogu
sagledati strahote Cukumogami i spasao bi ih od tih
strahota. Svojim delom svet u kojem je postojao Zlatni
paviljon pretvoriu u svet u kojem on nije postojao.
Smisao sveta time e se sigurno izmeniti.

... to sam vie razmiljao o tome, oseao sam se

sve veselijim. Kraj i slom sveta tog sveta koji me je
okruivao i leao mi pred oima bio je sve blii. Zraci
zalazeeg sunca pruili su se preko tla. Zlatni paviljon je
blistao u njihovoj svetlosti, a svet u kome je postojao
Zlatni paviljon zasigurno je nestajao iz trenutka u
trenutak, poput peska to klizi izmeu prstiju...
*
* *
Moj boravak u hotelu Jura okonao se posle tri dana.
Posumnjavi u mene zato to ta tri dana nisam ni kroio iz
hotela, gazdarica je pozvala policajca. Kad sam ga video
kako u uniformi ulazi u moju sobu, uplaio sam se da e
prozreti moj plan, ali sam odmah shvatio da nema osnove
za takav strah. Odgovarajui na njegovo pitanje, rekao
sam upravo sve to se desilo da sam eleo da za kratko
vreme napustim ivot u hramu pa sam pobegao. Zatim
sam mu pokazao svoj studentski indeks, a docnije sam
namerno, pred njegovim oima, u potpunosti podmirio
svoj hotelski raun. Policajac je, stoga, zauzeo zatitniki
stav. Odmah je telefonirao u hram da proveri je li moja
pria istinita, a zatim me je izvestio da e me on lino
odvesti natrag. Da bi izbegao sve mogue loe posledice
po moju budunost, kako se izrazio, potrudio se da se
za put presvue kako ne bi bio u policijskoj uniformi.
Dok smo ekali na voz na stanici Tango Jura, naiao
je pljusak; poto je ekaonica bila bez krova, odmah je
postala vlana. Policajac, sada u civilnom odelu, otpratio
me je u kancelariju efa stanice, gde mi je, sa naroitim

ponosom, pokazao da su ef stanice i ostali slubenici

njegovi lini prijatelji. Ali nije ostao samo na tome, ve
me je svima predstavio kao svog sestria koji je iz Kjota
doao da ga poseti.
Shvatio sam psihologiju revolucionara. Ovi
provincijski slubenici, ef stanice i policajac, koji su sada
sedeli avrljajui oko uarene gvozdene pei, nisu imali
pojma o velikim promenama u svetu, koje su se
odigravale upravo pred njihovim oima, o razaranju
njihovog reda i novom nainu ivota koji im je bio
nadohvat ruke.
Kad Zlatni paviljon bude spaljen... da, kad Zlatni
paviljon bude spaljen, svet ovih drugara e se preobraziti,
zlatno pravilo njihovog ivota bie izopaeno, u njihovom
redu vonje zavladae totalni haos, njihovi zakoni ostae
bez efekta.
Radovao sam se pomisli kako d ljudi uopte nisu
svesni da je mladi koji sedi pored njih i greje ruke iznad
pei, sasvim bezbrinog izraza, u stvari, budui
kriminalac.
Jedan ivahan mladi elezniki slubenik svima je
glasno priao o filmu koji je naumio da gleda kada idui
put bude imao slobodan dan. Bio je to izvanredan film,
koji neminovno izaziva suze i koji je istovremeno pun
akcije. Da, idueg slobodnog dana otii e u bioskop! Taj
mladoliki ovek, mnogo vri od mene, mnogo puniji
ivota, otii e u bioskop idueg slobodnog dana; sedee
tamo zagrljen s nekom devojkom, a zatim e otii da
spava. On je stalno zadirkivao efa stanice, alei se na
njegov raun i primajui blage prekore od svojih
nadreenih, dok se istovremeno muvao unaokolo

stavljajui ugalj, u pe i ispisujui brojke na tabli. Za

trenutak mi se uinilo kako treba sasvim malo pa da
ponovo osetim drai ivota i da opet dobijem volju da
ivim. Jo je bilo vremena da odustanem od spaljivanja
Zlatnog paviljona; mogao bih da zauvek napustim hram,
da se odreknem svetenikog poziva i da se utopim u
obian svakodnevni ivot .kao ovaj mladi. Ali istog trena
kad sam to pomislio mrane sile su me vratile sebi i otrgle
od tih misli. Da, moram, konano, zapaliti Zlatni paviljon.
Samo tada bih mogao poeti novi ivot, koji e mi
odgovarati kao da je poruen za mene.
ef stanice se javio na zvuk telefona. Zatim je otiao
pred ogledalo i paljivo namestio svoju zlatom obrubljenu
kapu. Proistivi grlo i isturivi grudi, iziao je na peron
epurei se, kao da ulazi u salu za odravanje neke
ceremonije. Kia je prestala da pada. Ubrzo se zauo
jasan, vlaan tutanj voza koji je nailazio prugom
proseenom kroz stene, i trenutak docnije ve je kao
klizei uao u stanicu.
*
* *
Stigli smo u Kjoto uvee, deset minuta pre osam
asova, i policajac u civilu uveo me je na glavnu kapiju
hrama. Vee je bilo prohladno. Kad sam iziao iz aleje
tamnih borova i pribliio se stamenoj glavnoj kapiji,
ugledao sam majku koja je tamo stajala.
Sasvim sluajno, majka je stajala kraj table na kojoj
je bilo upozorenje: Svaki prekraj propisa bie kanjen
prema zakonu. Pri svetlosti lampe na kapiji priinjavalo

mi se da svaka pojedinana bela vlas njene razbaruene

kose tri sama za sebe. Iako njena kosa nije bila ba
toliko seda, odsjaj svetlosti lampe stvarao je utisak da je
sasvim bela. Uokvireno tom raupanom belom guvom
kose, lice joj je bilo nepomino.
Njeno sitno telo, niskog rasta, izgledalo je avetinjski
naduveno i ogromno. Iza nje se u dvoritu zgusnuo mrak
koji sam nazirao kroz otvorenu kapiju. Ispred tog mraka
majina figura mi se uinila ogromna; bila je jadno
obuena u svoj iznoeni kimono, koji je zbog silne
upotrebe izgledao jo neuglednije, pa se preko tog kimona
opasala svojim najboljim pojasom, zlatom izvezenim, koji
je sada bio ve sasvim pohaban. Stojei tu, izgledala je
kao mrtvac.
Kolebao sam se da li da joj priem. U tom trenutku
nisam mogao da shvatim odakle ona tu, ali sam docnije
saznao da se stareina, otkrivi da me nema, raspitivao
najpre kod moje majke; ona se toliko uznemirila da se
uputila u hram, gde se zadrala sve do mog povratka.
Policajac me je gurnuo u lea. Zaudo, to sam se
vie pribliavao majci, telo joj se postepeno smanjivalo.
Njeno lice nije mi doseglo ni do oiju i, kad me je
pogledala odozdo, izgledalo je runo i iskrivljeno.
Moj instinkt nije me gotovo nikada varao, i sada,
ugledavi njene male, lukave, upale oi, shvatio sam
koliko je opravdana moja mrnja prema majci. Mrnja
koja je dugo tinjala ve zbog same injenice to me je
uopte i rodila, zbog seanja na onu teku uvredu kojoj me
je izloila... uvredu koja mi, kao to sam ve objasnio, nije
ostavljala nimalo prostora da planiram svoju osvetu, ve

me je, umesto toga, jednostavno odvojila od majke. Te

uzrone veze teko su se mogle prekinuti.
... Ali sada, osetivi da je majku obuzelo pravo
materinsko oajanje, odjednom sam postao svestan da
sam osloboen. Ne znam zato, ali osetio sam da vie
nikada neu strahovati zbog majine pretnje.
Zaulo se divlje jecanje kao kad nekoga dave. U
sledeem trenutku majka je ispruila ruku, amarajui me
ovla po obrazu.
Nezahvalni sine! Zar ne osea nikakvu obavezu
prema roditeljima?
Policajac je bez rei posmatrao dok me je majka
amarala. Majini prsti Su olabavili, i kao da joj je ruka
izgubila svu snagu, pa su samo vrhovi njenih nokata
zveckali po mom obrazu kao da pljuti grad. Primetio
sam, ak i dok me je amarala, majka nije izgubila onaj
svoj moleivi izraz, pa sam skrenuo pogled. Posle
nekoliko trenutaka, promenila je ton:
Tako si ... tako si daleko otiao. Odakle ti novac?
Novac? Pozajmio sam ga od prijatelja, ako ve
hoe da zna.
Zaista? rekla je majka. Nisi ga ukrao?
Ne, nisam ga ukrao.
Majka je sa olakanjem odahnula, kao da je to bilo
jedino to ju je zabrinjavalo.
Zaista?... Znai nisi poinio nikakvo zlo?
Ne, nisam.
Zaista? Pa, onda je to ipak dobro. Naravno,
morae najponiznije da se izvini stareini. I ja sam mu
se ve izvinila, ali sada e i ti morati da ga od sveg srca

zamoli da ti oprosti. Stareina je irokogrud ovek, i

mislim da e prei preko svega. Ali ovoga puta treba da
okrene novi list, ili e svoju jadnu staru majku oterati u
smrt! To je istina, sine! Ako se ne promeni, oterae me
u smrt. Morae da se popravi i da postane veliki
svetenik... Ali, pre svega, mora to pre otii da se
izvini.
Policajac i ja poli smo bez rei za majkom. Ona je
bila toliko uzbuena da je zaboravila ak i na
konvencionalnost, pa nije ni pozdravila policajca.
Koraala je urnim, kratkim koracima. Zagledavi
se u njen bedni pojas, koji joj je visio pozadi, pitao sam se
ta to majku ini tako posebno runom. I tada sam shvatio.
Ono to ju je inilo runom ...to je nada. Neizleiva nada,
poput priteva, vlanih i crvenkastih, to su uhvatili maha
u zaraenoj koi, izazivajui neprekidni svrab i
odolevajui svakoj spoljnoj sili.
*
* *
Dola je zima. Moja odluka bila je sve vra. Opet
i opet morao sam da odlaem svoj plan, ali se nisam
umorio od tog stalnog produavanja.
Zabrinjavalo me je neto sasvim drugo tokom tog
perioda od pola godine. Na kraju svakog meseca Kaivagi
je zahtevao da mu isplatim novac koji mi je pozajmio.
Obavetavao me o ukupnoj sumi duga, raunajui i
kamatu, a onda me je kinjio svakojakim gadnim
uvredama. Meutim, ja vie uopte nisam imao nameru da

mu vratim taj dug. Da se ne bih sretao sa Kaivagijem,

morao sam da izostajem sa asova.
Moda vam je udno to ne priam o tome kako sam
se, donevi jednom odluku, ubrzo uznemirio i poeo da se
kolebam. Ipak, ostaje injenica da je to kolebanje sada
stvar prolosti. U tom periodu od pola godine moje oi su
bile tvrdokorno upravljene samo na jednu taku u
budunosti. Moglo bi se ak rei da sam u to vreme prvi
put spoznao oseanje sree.
Na prvom mestu, ivot u hramu postao mi je
prijatniji. Kada bih samo pomislio da e Zlatni paviljon,
ma ta se desilo, biti spaljen, nepodnoljive stvari su mi
postale sasvim podnoljive. Kao neko ko oekuje svoju
smrt, sada sam prema svima u hramu postao uljudan. Sa
svima sam se ophodio prijazno, nastojei da se pomirim
sa svim i svaim. ak sam se zbliio i sa prirodom.
Svakog jutra, kad su ptice dolazile da kljucaju preostalu
zeleniku, zagledao sam njihovo smee perje na grudima
sa oseanjem stvarnog prijateljstva.
Zaboravio sam ak i svoju mrnju prema stareini!
Postao sam slobodan slobodan u odnosu na majku, na
drugove, slobodan od svega. Meutim, nisam bio toliko
naivan da poverujem da je ovo novosteeno zadovoljstvo
u mom svakodnevnom ivotu rezultat toga to sam
preobrazio svet a da ga se nisam ak ni rukom dotakao.
Sve se moe oprostiti kada se posmatra sa stanovita cilja.
U tome je i bila osnova moga oseanja slobode to sam
naterao sebe da posmatram stvari sa stanovita
postignutog rezultata, to sam oseao da je odluka da
doem do tog rezultata u mojim rukama.

Iako se moja odluka da zapalim Zlatni paviljon

javila tako iznenadno, ona mi je savreno odgovarala
poput odela skrojenog paljivo i po meri. inilo mi se da
sam tu odluku planirao od samog roenja. Ili, u najmanju
ruku, kao da je ta ideja rasla u meni od trenutka kada sam
prvi put s ocem posetio Zlatni paviljon, i kao da je samo
ekala dan i as kada e u potpunosti dozreti. Samo to to
je hram zadivio deaka kao neuporediva lepota sadralo
je razne motive koji su ga, konano, naveli na zloin da
izazove poar.
Na dan 17. marta 1950. godine zavrio sam
pripremni teaj na Otanskom univerzitetu. Dva dana
docnije bio je moj dvadeset prvi roendan. Moj uspeh
tokom trogodinjeg pripremnog teaja bio je nepojmljivo
lo. Od nas sedamdeset devet studenata uspeo sam da
budem na sedamdeset devetom mestu po postignutom
uspehu. Imao sam najloije ocene iz japanskog jezika, iz
koga sam uspeo da sakupim neverovatan rezultat od svega
etrdeset dva poena. Imao sam 218 neopravdanih asova
od ukupno 616 asova nastave u stvari, vie od jedne
treine obavezne nastave. Pa ipak, poto je sve na ovom
Univerzitetu bilo zasnovano na budistikom naelu
samilosti, niko nikada nije bio oboren na kraju teaja, tako
da je i meni doputeno da postanem redovan student
Univerziteta. Stareina je preutno odobrio ovaj moj
korak.
Nastavio sam da zanemarujem studije, i divne dane
od poznog prolea do ranog leta provodio sam poseujui
razna intoistika svetilita i budistike hramove u koje se
moglo ui bez plaanja ulaznice. Uobiajio sam da etam
koliko god su mi noge mogle da izdre. Seam se jednog
takvog dana.

Iao sam putem ispred hrama Mjoin kad sam

sluajno primetio jednog studenta kako koraa ispred
mene istim korakom kao ja. Zastao je kraj male
prodavnice duvana, smetene u nekoj zgradi sa
starinskom nadstrenicom, i pao mi je u oi njegov profil
dok je stajao tu sa studentskom kapom na glavi, kupujui
cigarete.
Bio je to otar, beo profil uskih obrva. Po kapi sam
zakljuio da je on sa Univerziteta u Kjotu. Bacio je pogled
na mene ispod oka. Imao sam utisak kao da se neke
mrane senke skupljaju u ii njegovih oiju. Nagonski
sam osetio da je to piroman.
Bilo je tri sata po podne vreme nimalo pogodno
za izazivanje poara. Jedan leptir je zaleprao preko
asfaltnog kolovoza kojim su prolazili autobusi, i spustio
se na oputenu kameliju koja je stajala u vazi ispred
duvandinice. Uveli delovi belog cveta bili su smei i kao
oprljeni vatrom. Tek posle dueg vremena naiao je
autobus. Kazaljke na satu koji je visio iznad kolovoza bile
su nepokretne.
Ne znam zato, ali bio sam uveren da je taj student,
korak po korak, sve blie zloinu podmetanja poara.
Verovatno zato to me je neizrecivo podseao na
piromana. On je odluio da zloin izvri u po bela dana,
vreme najnezgodnije za izazivanje poara, i sada je polako
korake usmerio prema cilju za koji se vrsto opredelio.
Pred njim su bili vatra i razaranje; iza njega red koji je
on napustio. Bilo je neega strogog u izgledu njegovih
leda u uniformi, to me je navelo na ovakve misli. Moda
sam ve due zamiljao da tako treba da izgledaju lea
mladog piromana. Njegova lea u crnom seru, pod
sunevim zracima, bila su puna nesree i gneva.

Usporivi korak, odluio sam da pratim tog

studenta. Dok sam iao iza njega, zapazivi da mu je jedno
rame malo nie od drugoga, imao sam oseanje kao da su
njegova lea, u stvari, moja. On je bio mnogo lepi od
mene, ali ja sam bio uveren da je i on prisiljen da poini
isti zloin kao i ja zbog iste usamljenosti, istog oajanja,
istih konfuznih misli o lepoti. I tako, pratei ga, poeo sam
da se oseam kao oevidac sopstvenog ina u iekivanju
njegovog izvrenja.
Tako neto se moe lako dogoditi u pozno proleno
popodne, zbog okolne svetlosti i mlakog vazduha. Postao
sam dubler, i moje drugo ja unapred je oponaalo moje
budue postupke, pokazujui mi jasno moje ja, koje
neu biti u stanju da sagledam kad doe vreme da svoj
plan izvrim.
Autobus jo nije doao. Na ulici nije bilo nikoga.
Postepeno se pojavljivala velika Juna kapija hrama
Mjoin. Kapija je bila irom otvorena kao da su kroz tu
kapiju prole sve mogue pojave. U tom velianstvenom
okviru, kao to sam zapaao iz svog posebnog ugla,
stapali su se i preplitali stubovi Kapije carskog izaslanika
i dvospratne kapije Samon, crepovi na krovu Budistike
dvorane, mnogobrojni borovi, deli plavog neba, koji je
bio vidljivo odseen od ostalog, i mnogobrojni pramenovi
bledih oblaka. Dok sam se pribliavao kapiji, vidik se
neprekidno irio i sve vie pojedinosti ulazilo je u njega
kamene staze pruale su se uzdu i popreko u
prostranom dvoritu oko hrama, zidovi pagode i beskrajan
niz drugih stvari. A kada ovek proe kroz kapiju, on
shvati da ova tajanstvena struktura sadri svekolika plava
nebesa i svaki pojedinaan oblak na njima. Takvu osobinu
ima glavni hram.

Student je proao kroz kapiju. Zaobiavi spoljnu

stranu Kapije carskog izaslanika, zaustavio se kraj
Lotosovog ribnjaka ispred kapije Samon. Onda je stao na
kameni most u kineskom stilu koji vodi preko ribnjaka i
upravio pogled nagore, prema kapiji Samon, koja se
dizala iznad njega. Ta kapija, razmiljao sam, mora da je
predmet njegove zloinake namere da podmetne poar.
Izvanredna kapija Samon zaista je bila kao stvorena
da bude progutana u plamenu. U jako vedro popodne
plamen e, verovatno, biti nevidljiv. Dim e se uvijati oko
kapije i dizati u vazduh; ali jedini znak po kome bi ovek
mogao razaznati da nevidljivi plameni jezici seu do
neba, bilo bi podrhtavanje iskrivljenih plavih nebesa.
Kada se student pribliio kapiji Samon, ja sam se
sklonio u stranu, tako da me nije mogao videti, i paljivo
sam ga posmatrao izbliza. Bilo je to vreme kada se
svetenici-prosjaci vraaju u hram, te sam primetio
grupicu od njih trojice kako se pribliavaju stazom.
Hodali su rame uz rame po kamenitoj stazi, u slamnim
sandalama, nosei u rukama eire pletene od vrbovog
prua. Kad su proli mimo mene, okrenuli su desno. Ili
su u potpunoj tiini, pridravajui se pravila svetenikaprosjaka prema kojima oni ne smeju gledati dalje od tri
stope ispred sebe, sve dok se ne vrate u svoje elije.
Student je jo kolebljivo obilazio oko kapije Samon.
Najzad se naslonio na jedan od stubova i iz depa izvadio
cigarete koje je maloas kupio. Nervozno se osvrtao oko
sebe. Sinula mi je ideja da e, nesumnjivo, zapaliti kapiju
pod izgovorom da je samo puio. Kao to sam i zamislio,
on je cigaretu stavio u usta, primakao lice rukama i
kresnuo ibicu.

Za trenutak je ibica zasjala malim, jasnim

plamikom. inilo mi se kao da je boja plamena
nevidljiva i za samog studenta. To je bilo zbog toga to je
u tom asu popodnevno sunce obasjalo kapiju sa tri strane,
ostavljajui jedino moju stranu u senci. Samo zakratko, u
trenutku je ibica proizvela neto nalik na plamsanje
plamena, koji je blesnuo uz studentovo lice, dok je on
stajao tu, naslonjen na stub kapije kraj Lotosovog
ribnjaka. Zatim je snano zamahnuo rukom i ugasio
plamen.
Student kao da se nije zadovoljio time to se ibica
ugasila. Bacio ju je na jedan od kamenova udno kapije i
revnosno je zgazio petom. A onda, pukajui veselo,
preao je preko mosta i odetao prema Kapiji carskog
izaslanika, sasvim nesvestan razoaranja koje sam ja
osetio, stojei tu sam i naputen. Konano je nestao iza
June kapije, kroz koju se video glavni put i nazirao red
kua, pruajui se u daljinu.
To nije bio piroman, ve, jednostavno, student koji
je iziao u etnju. Po svoj prilici, bio je to siromaan, jadan
mladi koji se dosaivao.
Stajao sam podrobno posmatrajui svaki njegov
pokret, i mogu rei da me je sve na njemu razoaralo
njegov kukaviluk, koji ga je silio da se tako nervozno
osvre ne zato to se spremao da podmetne poar, ve,
jednostavno, zato to je hteo da prekri propise i zapali
cigaretu; ono njegovo krto zadovoljstvo, tako tipino za
sve studente, koje je oigledno osetio krei propise;
nain na koji je tako paljivo petom unitio ibicu, iako je
ve bila ugaena; a iznad svega, njegova civilizovana
kultura. Upravo zahvaljujui toj triavoj vrsti kulture,
njegov plamiak je bezbedno stavljen pod kontrolu. On

se, verovatno, uveliko ponosio time to je kontrolor svoje

ibice, savren, budan kontrolor koji brani drutvo od
opasnosti.
Jedna blagodat te kulture je injenica to u starim
hramovima u Kjotu i oko njega, od Meii restauracije
naovamo, gotovo nikada nije dolazilo do poara. ak i u
retkim prilikama kada bi poar sluajno izbio, vatra bi
smesta bila obuzdana, lokalizovana i stavljena pod
kontrolu. U prolosti nikada nije bilo tako. Hram ion je
spaljen 1431. godine, a odonda su ga vie puta unitavali
poari. Glavnu zgradu hrama Nanzen zahvatio je poar
1393. godine, kada su unitene Budina dvorana, Dvorana
ceremonija, Dijamantska dvorana, isposnika elija
Veliki oblak i druge graevine. Hram Enrjaku je
pretvoren u pepeo 1571. Hram Kenin sravnio je sa
zemljom poar za vreme rata 1552. godine. Dvorana
Sanusangen spaljena je 1249. Hram Hono je uniten
poarom u vreme bitaka 1582. godine.
U tim danima poari kao da su bili u intimnim
odnosima. Nisu bili pojedinani i nitavni, kao danas, ve
su mogli da se uhvate za ruke i bezbrojne odvojene vatrice
sjedinjavale su se u jedan jedinstven, velianstven poar.
Verovatno su i ljudi u to doba bili takvi. Gde god da izbije
vatra, mogla je da pozove neku drugu vatru, i glas bi joj
se odmah uo. Poari u hramovima, pominjani u starim
zapisima, nisu pripisivani zlonamernom podmetanju
poara, ve su uvek opisivani kao sluajni, kao posledica
irenja vatre ili kao posledica ratnog stanja; bilo je to tako
zato to ak da je u staro vreme postojao neko poput mene,
dovoljno bi bilo da on samo zadri dah i saeka negde u
zaklonu. Svaki hram je morao da bude spaljen, kad-tad.
Poara je bilo u izobilju, i to neobuzdanih. Da je takav

ovek sam saekao, poar, koji je samo ekao zgodnu

priliku, izbio bi neizostavno, jedan poar bi se sjedinio s
drugim, i zajedno bi uinili ono to je moralo da bude
uinjeno. Zaista je bila prava srea to je Zlatni paviljon
izbegao unitenje od poara. Jer budistika naela i zakoni
strogo su vladali svetom: poari su prirodni, unitenja i
negacije predstavljali su normalno stanje stvari, a veliki,
graeni hramovi neminovno bi izgoreli do temelja; ak i
da je bilo piromana, oni bi se sigurno tako prirodno sakrili
iza snaga vatre da nijedan istoriar ne bi mogao ni
pomisliti da je do unitenja dolo zbog zloinakog
podmetanja poara.
U svetu je bilo puno nemira u to doba. Pa i sada, u
1950. godini, u svetu nema nita manje nemira.
Pretpostavljajui da su hramovi izgoreli usled takvih
nemira, kakav bi to bio razlog da Zlatni paviljon danas ne
bude spaljen?
*
* *
Iako sam izostajao sa predavanja, u biblioteku sam
odlazio esto, i jednog dana u maju naleteo sam na
Kaivagija, koga sam paljivo izbegavao. Kada je video
da pokuavam da ga izbegnem, poao je za mnom, sa
izrazom kao da ga to zabavlja. Znao sam, ako ponem da
beim, on me uopte nee stii na svojim kljastim
nogama, i to me je spreilo da se pokrenem.
Kaivagi me je uhvatio za rame, sav zadihan.
Predavanja su bila zavrena za taj dan i, po mojoj proceni,
bilo je oko sedamnaest i trideset. Da se ne bih susreo sa

Kaivagijem, poto sam iziao iz biblioteke, poao sam

zaobilaznim putem iza univerzitetskog zdanja, stazom
izmeu visokog kamenog zida i baraka u kojima su bile
uionice. Na zaputenom zemljitu bilo je u izobilju
divljih krizantema, izmeanih sa otpacima hartije i
praznim bocama koje su ljudi odbacili. Neka deca su se
uvukla u posed i igrala se lopte. Njihovi glasovi, promukli
od vikanja, odzvanjali su u praznim uionicama, koje su
se videle kroz razbijene prozore. Svi studenti su ve otili,
i samo su redovi pranjavih klupa stajali u tiini.
Proavi pored baraka, izbio sam s druge strane
glavne univerzitetske zgrade. Zastao sam ispred male
kolibe na koju je odsek za araniranje cvea stavio tablu
sa natpisom Atelje. Sunce je obasjavalo red
kamforovog drvea izraslog pored zida, a fine senke
njegovog lia prelazile su preko krova kolibe i pruale se
sve do ciglenog zida glavne zgrade. Crvene cigle veselo
su izgledale na veernjem suncu.
Kaivagi se telom oslonio na zid. Teko je disao.
Senke kamforovog lia osvetljavale su mu lice, koje je,
kao uvek, izgledalo iscrpeno, i davali mu izgled naroite
ivahnosti i pokretljivosti. Moda je taj utisak stvarao
odblesak zida od crvene cigle, koji je toliko odudarao od
Kaivagijeva lica.
Sada je ve pet hiljada i sto jena, da zna! rekao
je. Pet hiljada i sto jena na kraju ovog meseca. Bie ti sve
tee i tee da mi otplati dug.
Izvukavi moju priznanicu o primljenom novcu i
priznanju duga iz depa na grudima, gde ju je uvek nosio,
on je rairi preda mnom. A onda, oigledno iz bojazni da
bih ja mogao da dograbim taj dokument i da ga iscepam

na komadie, bre-bolje ga je ponovo savio i vratio u

dep. Pred oima mi je ostala samo slika onog otrovnog,
crvenog otiska moga palca. Taj otisak moga palca uinio
mi se izuzetno grub.
Vrati mi novac to pre! rekao je Kaivagi. To i
tebi ide u prilog. Zato ne iskoristi svoju kolarinu ili
neto slino da mi isplati dug?
Nisam mu odgovorio. Zar ovek mora da vraa
svoje dugove kada je na pomolu propast sveta? Bio sam u
iskuenju da bar nagovestim Kaivagiju ta mi je na umu,
ali sam se uzdrao.
Ne mogu da te razumem ako mi nita ne kae,
rekao je Kaivagi. ta ti je? Stidi li se svog mucanja?
Ma to si ve, verovatno, preboleo. Svi znaju da si mucavac
ak i ovaj zid. Da, ak i ovaj zid! Lupio je pesnicom
po zidu od crvene cigle, koji se presijavao na veernjem
suncu. Pesnicu mu je obojio ukastosmei prah.
ak i ova dvorana to zna. Nema ni jednog jedinog
oveka na univerzitetu koji to ne zna!
Bez obzira na tu izjavu, ja sam jo stajao gledajui
ga bez rei. U tom trenutku jedno od dece je promailo
loptu i ona je pala izmeu nas dvojice. Kaivagi je poao
da se sagne, da podigne loptu i vrati je natrag. Videvi to,
obuzela me perverzna elja da posmatram hoe li
Kaivagiju poi za rukom da svojim stopalima pokrene
loptu, koja je leala jednu stopu dalje od njega, kako bi je
mogao dohvatiti rukom. Svoj pogled sam nesvesno
prikovao za njegova stopala. Kaivagi je to zapazio
gotovo neverovatnom brzinom. I moglo bi se rei, pre
nego to je zaista pokuao da se sagne on se uspravio i
uperio u mene pogled pun stravine mrnje, to uopte

nije liilo na njega. Jedno od dece prilo nam je bojaljivo,

podiglo loptu koja je leala izmeu nas i otralo. Na kraju
je Kaivagi rekao:
E pa, lepo! Ako je to tvoj stav, ja znam ta u da
uradim. Pre nego to odem kui idueg meseca, pobrinuu
se da dobijem od tebe to vie svog novca. Videe ti ve!
Bolje da bude spreman na sve ta te eka!
*
* *
U junu su vana predavanja bila sve rea, i studenti
su poeli da se pripremaju za povratak kui. Deseti jun bio
je dan koji nikada neu zaboraviti.
Kia je neprekidno padala od ranog jutra, a pred
vee je poela da pljuti. Posle veere sam itao neku
knjigu u svojoj sobi. Oko osam asova uo sam bat koraka
koji su se pribliavali hodnikom izmeu gostinske
dvorane i velike itaonice. Bilo je to jedno od retkih veeri
kada stareina nije iziao iz hrama. Oigledno je oekivao
neku posetu. Ali bat tih koraka zvuao je nekako udno.
Koraci su odzvanjali kao retke kapi kie to udaraju u
drvena vrata. Koraci onoga novog aka koji je vodio gosta
do stareinine odaje bili su meki i ravnomerni, i gotovo
prigueni razvuenim koracima gosta, od kojih su stare
daske poda u hodniku kripale na jedan poseban nain.
Hram je bio opsednut umorenjem kie. Te noi je
kia pljutala na veliki drveni hram i beskrajne, prazne,
ubuale sobe bile su pune tog umorenja. U kuhinji, u
akonovim odajama, u crkvenjakovoj sobi u gostinskoj

dvorani, ulo se samo pljutanje kie. Sada sam razmiljao

o toj kii to je osvojila Zlatni paviljon. Malo sam
odkrinuo pomina vrata na svojoj sobi. Malo centralno
dvorite, koje se sastojalo samo od kamenja, preplavila je
kia, i u oi mi je pala crna, sjajna povrina vode koja se
slivala sa kamena na kamen.
Novajlija se vratio iz stareininih odaja i proturio
glavu u moju sobu.
Tamo je onaj student, po imenu Kaivagi, koji je
doao da se vidi sa stareinom. Zar on nije tvoj prijatelj ?
Obuzeo me neki nemir. Novajlija, koji je nosio
naoare i danju radio kao uitelj u osnovnoj koli, ba se
spremao da ode, ali sam ga zadrao i pozvao da ude u
sobu. Zamiljao sam o emu se sve mogao voditi razgovor
u itaonici nisam mogao podneti da ostanem sam.
Prolo je nekoliko minuta. Odjednom se razlegao
zvuk stareininog zvonca. Ta zvonjava sa prizvukom
nareenja nadjaala je romorenje kie; zatim je odjednom
prestala. Novi ak i ja se pogledasmo.
To je za tebe, rekao je. Prisilio sam se da ustanem.
Kad sam stigao do stareinine sobe, kleknuo sam
pred razmaknuta vrata. Ugledao sam onaj dokument sa
otiskom moga palca, leao je na njegovom stolu.
Uhvativi tu hartiju za jedan kraj, stareina ju je podigao i
pokazao je meni. Ostavio me je da kleim pred vratima.
Je li ovo zaista otisak tvog palca? upitao je.
Jeste.
E pa, lepo si to uradio, zar ne! Ako mi jo neku
slinu neprijatnost priredi, vie neu moi da te zadrim
ovde. Bolje da se osvesti i da ti to bude jasno. Ovo ti nije

ni prvi put ... Moda zbog toga to je Kaivagi bio u sobi,

stareina je tu zastao. Ja u lino otplatiti tvoj dug,
nastavio je, a sada moe da ide.
Na te rei sam prvi put uspeo da bacim pogled na
Kaivagija. On je sedeo na podu sa izrazom lica kao da je
uinio neto to je za najveu pohvalu. Meutim, ipak je
skrenuo pogled. Kad bi Kaivagi uinio neto gadno, uvek
bi napravio nevino lice, kao da to, bez ikakve njegove
namere, izlazi na videlo sutina njegove prirode. Samo
sam ja znao kakav je on.
Kad sam se vratio u svoju sobu, bio sam svestan da
sam noas, pri estokom pljutanju kie, u svojoj
usamljenosti, konano osloboen.
Vie neu moi da te zadrim ovde prvi put
sam uo stareinu da mi ovako neto kae, prvi put mi se
on na to zarekao. Odjednom je sve postalo jasno. Stareina
ve razmilja o tome kako e me izbaciti iz hrama. Moram
pouriti da sprovedem svoju odluku.
Da Kaivagi te veeri nije uradio to to je uradio, ja,
verovatno, ne bih imao prilike da ujem te rei od
stareine, i moj plan bi bio odloen do daljnjeg. Na
pomisao da mi je Kaivagi dao snage da se oslobodim
svoje inertnosti obuzelo me je udno oseanje zahvalnosti
prema njemu.
Kia nije pokazivala znake da e prestati. Bilo je
svee za mesec jun, i moja sobica u pozadini, ograena
drvenim daskama, izgledala je pusta pri slaboj svetlosti
elektrine sijalice. To je bilo moje prebivalite, iz kojega
u verovatno uskoro biti isteran. U sobi nije bilo ni jednog
jedinog ukrasa. Crna ivica izbledele slamne prostirke na
podu bila je iskrzana i iskrivljena tako da su se jasno videli

crni konci. esto, kada sam ulazio u svoju mranu sobu i

palio osvetljenje, spoticao bih se o pohabanu ivicu
prostirke, ali se nikada nisam potrudio da je zakrpim.
Moja e za ivotom nije mi ostavljala vremena da se
brinem o slamnim prostirkama.
Kako se leto ve pribliavalo, sobica je odisala
oporim mirisom moga tela. Izgledalo je smeno to, iako
sam svetenik, moje telo ima miris obinog mladog
oveka. Taj miris se uvukao u drevne, sjajne i crne
stubove u sva etiri ugla sobe, ak i u drvene zidove. Sada
me je neprijatan miris mladog oveka zapahnjivao iz
drveta, koje je od starosti dobilo izvesnu patinu. Stubovi i
zidovi pretvorili su se u iva bia nepokretna, ali koja
odiu nekim sirovim, ribljim mirisom.
Onda su se oni neobini koraci, koje sam maloas
uo, pribliavali hodnikom. Ustao sam i iziao u hodnik.
Kaivagi je tamo stajao, poput neke mehanike naprave
koja se naglo zaustavila. Iza njega je svetlost iz
stareininih odaja padala na bor nazvan Jedrenjak, koji
je rastao u bati, i mogao sam da sagledam crnkasto zeleni
pramac drveta kako se, mokar, uzdie visoko u mrak.
Na licu mi se pojavio osmeh i, na svoje veliko
zadovoljstvo, shvatio sam da je Kaivagi, ugledavi taj
osmeh, prvi put pokazao da osea neto slino strahu.
to ne svrati malo? rekao sam.
Gle, gle! Ne pokuavaj da me zastrai! udan si
ti drugar, zar ne?
Kaivagi je uao u moju sobu i s onim uobiajenim
pokretima koji su ostavljali utisak kao da hoe da une,
s naporom je uspeo da se s boka spusti na pod. Podigavi
glavu, pogledao je po sobi. Spolja se ulo pljutanje kie,

koje nas je odvajalo poput debele zavese. Usred

dobovanja kie na otvorenoj verandi moglo se uti kako
se kine kapi odbijaju od papirnih pominih vrata u
razliitim delovima zgrade.
Pa, rekao je Kaivagi, ne sme mi zameriti, da
zna. Konano, tvoja je greka to sam morao da postupim
na ovaj nain. Eto, toliko o tome! Iz depa je izvukao
koverat na kojem se video peat hrama, i prebrojao
novanice koje su bile u njemu. Bile su samo tri novanice
po hiljadu jena potpuno nove, izdate oigledno posle
januara ove godine.
Novanice u ovom hramu su lepe i iste, zar ne?
rekao sam. Na stareina je takav sitniar da tera akona
svaka tri dana u banku kako bi nau sitninu zamenio za
iste i nove novanice.
Pogledaj, molim te ovo! rekao je Kaivagi.
Samo tri novanice. Vi imate zaista krtog stareinu
hrama, zar ne? On kae da ne priznaje kamatu na zajam
izmeu drugova studenata. Mada je on i sam uario od
takvog poslovanja koliko mu srce zaeli.
Videvi Kaivagija obuzetog ovim neoekivanim
razoaranjem, neto me je zagolicalo oko srca. Nasmejao
sam se bez uzdravanja i Kaivagi mi se pridruio. Za
trenutak je dolo do slaganja meu nama, ali je Kaivagi
gotovo namah prestao da se smeje i, uperivi pogled
negde prema mojem elu, izjavio je kao da me poliva
hladnom vodom:
Ja znam da ti ovih dana ima neki ruilaki plan na
umu, zar ne?
S mnogo muke sam izdrao teinu njegovog
pogleda. Onda sam shvatio da pod ruilakim on

podrazumeva neto sasvim drugo od onoga to sam ja

planirao, pa sam se pribrao. U mojem odgovoru nije bilo
ni traga mucanja.
Ne, nita, rekao sam.
Zaista? Ti si pravi udak. Ti si najneobinija osoba
koju sam ikada sreo.
Znao sam da je tu primedbu izazvao prijateljski
osmeh koji se jo nije povukao sa mojih usana. Sasvim je
izvesno da Kaivagi nee nikada shvatiti kakvo me je
oseanje zahvalnosti obuzelo prema njemu i ta pomisao
me navela da se jo vie nesvesno nasmeim.
Hoe li se sada vratiti u svoje rodno mesto?
upitao sam tonom kojim bi razgovarali dobri prijatelji
obraajui se jedan drugom.
Da, sutra idem kui. Leto u Sanomiji. Mada je i
tamo prilino dosadno.
E pa, onda se due neemo viati na Univerzitetu.
ta? Pa ti ionako nikada nisi tamo.
Dok je to govorio, Kaivagi je na brzinu otkopavao
bluzu uniforme i zavukao ruku u unutranji dep.
Odluio sam da ti ovo donesem pre nego to odem
kui, rekao je. Mislio sam da e te obradovati. Ti si
imao tako apsurdno visoko miljenje o njemu, zar ne?
Bacio je gomilicu pisama na moj sto. Zapanjio sam
se proitavi na koverti ime poiljaoca.
Molim te proitaj ih, rekao je Kaivagi
pobedonosnim tonom. Ta pisma su uspomena od
Curukave.
Jesi li ti bio prijatelj sa Curukavom? upitao sam.

Pa, kako se uzme. Da, mislim da sam mu bio

prijatelj na svoj nain. Meutim, Curukavi je, po svemu
sudei, bilo mrsko da ga ljudi smatraju mojim prijateljem.
Istovremeno, ja sam bio jedina osoba kojoj se on ikada
poverio. Sada je mrtav, evo, ve tri godine, pa mislim da
je sasvim u redu da ta pisma pokaem i drugima. Ti i on
bili ste tako dobri prijatelji da sam smatrao kako bi trebalo
da ih pokaem samo tebi i nikome drugom. Ve due
vremena sam nameravao da ti ih dam da ih proita.
Sva pisma bila su datirana u maju 1947, neposredno
pred njegovu smrt. Slata su iz Tokija, gotovo svakog dana,
i adresovana na Kaivagija. Meni nije poslao ni jedno
jedino pismo, a Kaivagiju je redovno pisao od onog dana
kada se vratio u Tokio. Pisma su, zaista, bila Curukavina
svako bi mogao prepoznati njegov etvrtasti, deji
rukopis. Osetio sam da me je pecnuo alac ljubomore.
Curukava, koji nikada nije ni pokuao da uini i najmanji
napor da od mene prikrije svoja providna oseanja, koji je
ponekad govorio loe o Kaivagiju i pokuao da me
odvrati od tog prijateljstva, tajio je ovaj svoj odnos s njim.
Poeo sam da itam pisma redom, po datumima.
Bila su pisana sitnim slovima na tankim listovima iz
sveske. Stil im je bio posebno nezgrapan. Njegova misao
kao da se stalno saplitala i teko ju je bilo pratiti. Ali iz tih
konfuznih reenica ubrzo je izbila neka nejasna patnja, a
kada sam stigao do poslednjih pisama, agonija koju je
doivljavao Curukava, pojavila se preda mnom u svoj
svojoj jasnoi. Dok sam itao dalje suze su mi navrle na
oi, ali me je istovremeno zaprepastila i banalna priroda
Curukavine nesree.
Bila je posredi jedna obina, sitna ljubavna afera
nesrena ljubav neiskusnog mladia prema svojoj

izabranici, koju njegovi roditelji nisu odobravali. Zatim

me je jedan odeljak u pismu doveo u potpunu nedoumicu.
Moda bi se to moglo pripisati Curukavinom nesvesnom
preterivanju, ali efekat toga bio je ipak poraavajui.
Kad o tome sada razmiljam, napisao je, ova
moja nesrena ljubav moda je bila neposredna posledica
moje nesrene prirode. Roen sam sa sumornom
prirodom. Mislim da nikada nisam znao ta znai biti
veseo i oputen.
Poslednje pismo bilo je napisano u oajnikom
tonu, i kada sam ga proitao, obuzela me sumnja koja mi
nikada do tada nije pala na pamet.
Da nije on moda... poeo sam.
Klimnuvi glavom, Kaivagi me je prekinuo:
Da, zaista. Bilo je to samoubistvo. Sasvim sam
siguran da je moralo biti samoubistvo. Njegova porodica,
verovatno, da bi zagladila tu stvar zbog drugih, izmislila
je onu priu o kamionu i svemu ostalom.
Odgovorio si mu na pismo, zar ne? Mucao sam
od oajanja, uputivi ovo pitanje Kaivagiju.
Da, ali, koliko sam saznao, pismo je stiglo tek
poto je on ve bio mrtav.
ta si mu napisao?
Napisao sam da ne sme da umre. To je sve.
Moje duboko ubeenje da me sopstvena oseanja
nikada ne bi mogla da iznevere, pokazalo se pogreno.
Kaivagi je dao razreenje te moje iluzije.
No, kako se sada osea? upitao je. Jesu li ova
pisma izmenila tvoj pogled na ivot? Sada su ti svi planovi
porueni, zar ne?

Bilo mi je jasno zato mi je Kaivagi pokazao ta

pisma sada, poto su prole tri godine. Ipak, uprkos
tekom oku, u meni je jo ostala izvesna uspomena
uspomena na jutarnje sunce to zrai kroz drvee i
obasjava belu koulju mladia koji je leao u dubokoj
letnjoj travi. Curukava je umro, a nakon tri godine sada je
ovako preobraen. Moglo bi se pomisliti da je ono u
njemu u to sam verovao iezlo sa njegovom smru, ali,
naprotiv, upravo u tom trenutku bilo je preporoeno u
sasvim novom tipu stvarnosti. Ispostavilo se da ja verujem
u samu sutinu uspomene, a ne u njen stvarni smisao.
Uslovi moga verovanja bili su takvi da, kada bih sada
prestao da verujem u tu uspomenu, i sam ivot bi se
automatski sruio. Meutim, stojei tu i gledajui me s
visine, Kaivagi je bio potpuno zadovoljan to je tako
smelo iskasapio moja oseanja.
ta veli? rekao je. Neto se prelomilo u tebi
upravo sada, zar ne? Ne podnosim da gledam prijatelja
dok u njemu ivi neto to se tako lako slomi. Moja
ljubaznost sastoji se u unitavanju takvih stvari.
A ta ako se jo nije slomilo? upitao sam.
Dosta tog lanog ponosa! rekao je Kaivagi sa
podrugljivim osmehom. Samo sam hteo da ti pomognem
da shvati. Ono to preobraava ovaj svet to je znanje.
Shvata li ta hou da ti kaem? Nema nieg drugog to
moe da promeni ovaj svet. Samo znanje je u stanju da ga
preobrazi, ostavljajui ga istovremeno upravo onakvim
kakav jest. Kad posmatra svet sa znanjem, onda shvata
da su stvari nepromenjive, a da se istovremeno stalno
menjaju. Moda e se upitati emu nam sve to slui.
Dozvoli da ti objasnim na ovaj nain ljudska bia
poseduju oruje znanja kako bi ivot uinila

podnoljivim. ivotinjama to nije potrebno. ivotinjama

nije potrebno znanje niti ita slino tome da bi im ivot
bio snoljiviji. Ali ljudskim biima je potrebno neto i
pomou znanja ona od same nepodnoljivosti ivota
mogu da naprave oruje, iako ta njegova nepodnoljivost,
istovremeno, nije nita manja. Eto, u tome je stvar.
Zar ne misli da postoji neki drugi nain da se ivot
lake podnese?
Ne, ne mislim. Osim toga, postoji jo samo ludilo
ili smrt.
Znanje nikada ne moe da preobrazi svet,
dobacio sam, naavi se na samoj ivici ispovesti. Svet
preobraavaju dela. Ne postoji nita drugo.
Kao to sam i oekivao, Kaivagi je odgovorio na
moju izjavu ledenim osmehom, koji je njegovom licu dao
izgled kao da je od gipsa.
Eto ti ga sad! rekao je. Kae, dela. Zar ne vidi
da lepota na ovom svetu, koja ti toliko znai, udi za
snom, a da bi mogla spavati, mora biti zatiena znanjem.
Sea li se one prie, Nansen ubija mae, o kojoj sam ti
jednom priao. Mae iz te prie bilo je neuporedivo lepo.
Svetenici iz dva hrama svaali su se oko maeta zato to
su i jedni i drugi hteli da ga zatite, da se brinu o njemu,
da ga puste da udobno drema pod njihovom paskom
punom odreenog znanja. Meutim, otac Nansen je bio
ovek od akcije, pa je uzeo srp i ubio mae, tako je svrio
s njim. Ali kad je docnije doao ou, on je skinuo svoje
cipele i stavio ih na sopstvenu glavu. Evo ta je ou hteo
time da kae: On je bio potpuno svestan da je lepota stvar
koja mora da spava i koja u snu mora da bude zatiena
znanjem. Ali ne postoji pojedinano znanje, neko

posebno znanje koje pripada nekoj posebnoj osobi ili

grupi. Znanje je okean oveanstva, oblast oveanstva,
opti uslov ljudskog postojanja. Mislim da je to ono to je
on hteo da kae. E, sada, ti hoe da igra ulogu oua,
zar ne? E pa, lepota lepota koju ti toliko voli to je
iluzija preostalog dela, suvinog dela, koji je dodat
znanju. To je iluzija, drugi nain podnoenja ivota
koju si ti pomenuo. Moglo bi se rei da, u stvari, lepota i
ne postoji. Upravo znanje je ono to ini tu iluziju tako
jakom i to joj daje snagu stvarnosti. Sa stanovita znanja,
lepota nikada nije uteha. Ali kad se blisko sjedine te dve
stvari, lepota, koja nikada nije uteha, s jedne strane, i
znanje, s druge strane, raa se neto drugo. A to drugo je
prolazno i kratkoveno poput mehura, i krajnje
beznadeno. Ipak, neto se raa. A to neto ljudi nazivaju
umetnost..
Lepota..., rekao sam i zagrcnuo se od napada
mucanja. Bila je to bezgranina misao. Upravo mi je kroz
glavu prola sumnja da je, moda, ve i sama moja
koncepcija lepote bila uzrok mog mucanja. Lepota, lepe
stvari, nastavio sam, to su sada moji najgori, smrtni
neprijatelji.
Lepota je tvoj smrtni neprijatelj? upitao je
Kaivagi razrogaivi oi. A onda mu se lice zacrvenelo
od uobiajenog, filozofskog zanosa. Kakva je to
promena, da ujem tako neto od tebe! Zaista moram da
podesim fokus lenzi svoga shvatanja.
Nastavili smo jo dugo da razgovaramo. Bilo je to
prvi put posle dueg vremena da smo svoja miljenja
razmenili na tako prisan nain. Kia jo nije prestala. Kad
je odlazio, Kaivagi mi je rekao neto o Sanomiji i luci
Kobe. Nikada nisam bio ni u jednom od ovih mesta, a on

je sada opisao velike brodove to leti naputaju luku. Taj

prizor mi se ivo ukazao pred oima, jer sam se setio
Maizurua. Ovo je bio jedan jedini put da su se naa
miljenja poklapala. Nas dvojica siromanih studenata
predavali smo se istom sanjarenju i sloili smo se da nita,
ni razumevanje ni dela, nije ravno radosti koju ovek
osea kad otplovi u daljinu.

DEVETA GLAVA
Verovatno nije bila puka sluajnost to me je
stareina, umesto da me ukori kao obino, ovom prilikom,
kada je zaista trebalo da me ukori, naprotiv, posebno
nagradio. Nekoliko dana posle toga kako je Kaivagi
doao da mu vratim dug, stareina me poveo u svoju radnu
sobu i dao mi na ruke 3.400 jena na ime kolarine za prvi
semestar na Univerzitetu, 350 jena za trokove prevoza i
500 jena za sveske i drugi kolski pribor. Na Univerzitetu
je bilo pravilo da se kolarina plati pre letnjeg raspusta, ali
posle svega to se desilo nisam ni sanjao da e mi stareina
lino taj novac dati na ruke. Ako se ak i odluio da mi
plati kolarinu, mislio sam, poto je sada saznao koliko
sam ja nepouzdan, verovatno e novac poslati direktno
Univerzitetu.
Mada mi je ovoga puta dao novac u ruke, znao sam
bolje nego on da je njegovo poverenje u mene bilo lano.
Na izvestan nain, ova usluga, koju mi je stareina uinio
bez ijedne rei, podseala me je na njegovo meko,
ruiasto meso. To meso puno lai, meso to veruje u ono
to zasluuje da bude iznevereno, a izneverava ono u ta
je vredno verovati, meso koje nije podlono kvareu,
toplo, svetloruiasto meso to buja u tiini.
Kao to sam pretrnuo kad sam ugledao policajca u
hotelu u Juri, uplaivi se da nisu otkriven: moji potajni
planovi, tako me je i sada obuzeo strah, prava panika, jer
sam posumnjao da je stareina prozreo moje planove i da
time to e mi dati novac pokuava da me navede da
propustim priliku za odlunu akciju. inilo mi se da
nikako neu skupiti hrabrosti da izvrim ono to sam

naumio dokle god me u srcu bude titala ta suma novca

koju mi je dao. Morao sam to pre nai naina da ga
potroim. Meutim, ba siromasima nikada ne pada na
pamet dobar nain da potroe novac. Morao sam ga
potroiti na takav nain da stareina, kad otkrije ta sam
uinio, nee uopte moi da se uzdri a da ga ne obuzme
bes i da me smesta ne otera iz hrama.
Toga dana je doao red na mene da radim u kuhinji.
Dok sam prao sudove posle veere, sluajno sam bacio
pogled u pravcu trpezarije u kojoj je ve zavladala tiina.
Na ulazu je bio stub pocrneo od dima, koji se sav
presijavao u svom crnilu. Na stubu je visila tabla, ija je
boja bila gotovo sasvim izmenjena od dima, sa natpisom
A-TA-KO SVETI ZNAK
PAZI NA VATRU
... U sebi sam video bledi obris ukroene vatre,
uhvaene u zamku ovog amajlijskog natpisa. Neto, to je
nekada bilo veselo, sada je lebdelo iza tog natpisa, usahlo
i nemono. Moda mi neete verovati ako kaem da me je
tih dana vatra nadahnjivala gotovo senzualnom poudom.
Ali zar nije prirodno to se i moja pouda usmerila u tom
pravcu, kad je moja volja za ivotom u potpunosti zavisila
od vatre? Moja pouda je oblikovala suptilnu konturu
vatre; a plameni jezici, svesni da ih posmatram kroz sjajni
crni stub, graciozno su se nametali da mi se prikau to
kitnjastijim. Bili su krhki te ruke, udovi i grudi vatre.
Uvee, 18. juna, iskrao sam se iz hrama, sa novcem
u depu, i uputio u etvrt Severni ini, koji je, obino,
poznat kao Gobano. Nauo sam da je tamo jevtino i da

su prijateljski raspoloeni prema novajlijama iz hramova

i slinim gostima. Gobano je bio udaljen oko tridesetaketrdesetak minuta hoda od hrama Rokuon.
Vee je bilo veoma vlano. Bleda meseina
probijala se kroz tanke oblake koji su prekrivali nebo. Bio
sam u demperu, pantalonama kaki-boje i nekakvim
drvenim sandalama. Po svoj prilici, posle nekoliko asova
vratiu se u toj istoj odei. Kako sam, onda, mogao sebe
ubediti da u ja, u tom istom odelu, odjednom postati
sasvim drugaija osoba?
U svakom sluaju, da bih mogao da ivim, planirao
sam da zapalim Zlatni paviljon, ali ono to sam sada inio
liilo je vie na pripremanje za smrt. Kao to mlad ovek,
reen da izvri samoubistvo, pre svega, moda, poseti
javnu kuu da bi izgubio nevinost, tako sam se i ja sada
uputio u kraj poznat po prostituciji. Ali budite uvereni u
sledee: kada se takav mladi nae kod prostitutke, to se
svodi samo na stavljanje svog potpisa na unapred
pripremljeni formular i, mada on moe da izgubi nevinost,
to ni u kom sluaju ne znai da e postati drugaija
osoba.
Ovoga puta vie nisam morao da se plaim one
zapreke koenja, koje sam tako esto iskusio u
odluujuem trenutku kada bi se Zlatni paviljon ispreio
izmeu mene i ene. Jer sada vie nisam ni sanjao o tome,
niti sam imao ikakvu nameru da uestvujem u ivotu
posredstvom ene. Moj ivot je sada bio vrsto usmeren
na ono drugo; sve moje dosadanje radnje predstavljale su
samo jedan surov i turoban proces koji me je doveo do
sadanjeg stanja.

... Tako sam ja sebi govorio dok sam iao prema

Gobanou. Onda su mi odjednom na um pale
Kaivagijeve rei:
Profesionalne ljubavnice ne leu sa svojim
klijentima zato to ih vole. One prihvataju bilo koga:
izlapele starce, prosjake, ljude bez jednog oka, lepotane
ak i gubavce, ukoliko ne znaju da su gubavi. Taj
ravnopravni pristup ini da se veina ljudi opusti i sasvim
mirne due uzima prvu enu na koju naie. Ali takva vrsta
ravnopravnosti meni uopte ne odgovara. Ne bih mogao
podneti pomisao da jedna ena postupa sa mnom jednako
kao s nekim normalnim ovekom. To mi se inilo kao
strano skrnavljenje samoga sebe.
Sada mi je bilo neprijatno da se seam tih rei. Ali
moj sluaj se razlikovao od Kaivagijevog. Izuzev
mucanja, ja nisam patio od kakve druge mane, i imao sam
svih pet zdravih udova. Prema tome, nije bilo razloga da
svoju neprivlanost ne smatram jednostavno kao
najobiniju runou. Pa ipak, pitao sam se: ... Zar ne bi
svaka ena instinktivno prepoznala na mojem runom
elu znake uroenog zloinca?
Ta suluda pomisao bi me namah ispunila nemirom.
Usporio sam korak. Konano mi je i to razmiljanje
dojadilo, ja vie zaista nisam bio siguran da li sam naumio
da izgubim nevinost da bih mogao zapaliti Zlatni paviljon
ili sam smerao da zapalim Zlatni paviljon kako bih
izgubio nevinost. A tada, bez ikakvog povoda i razloga,
pale su mi na pamet plemenite rei TEMPO KANNAN.
(neprilike koje oekuju svet); i dok sam nastavio dalje,
u sebi sam mrmljao rei TEMPO KANNAN, TEMPO
KANNAN.

Uto sam se pribliio mestu gde se zavrava niz

dreavo osvetljenih, bunih painko duana, gde se u
igri kuglicama oekuje dobitak, i egzotinih krmica;
odjednom se preda mnom pruila tiha tama, povremeno
osvetljena neonskim svetiljkama i slabom svetlou belih
papirnih lampiona.
Od trenutka kad sam iziao iz hrama uobrazio sam
da je Uiko jo iva i da se skriva negde u ovom kraju. To
matanje davalo mi je snage.
Otkako sam odluio da zapalim Zlatni paviljon,
vratio sam se u isto, neokaljano stanje svoje prve
mladosti, i inilo mi se da bi to bilo sasvim na mestu da
opet sretnem osobe i stvari koje sam sreo na poetku svog
ivota.
Od tada je trebalo da ivim. Ali, zaudo, iz dana u
dan su me opsedale sve mogue kobne misli, oseao sam
se kao da svakog trenutka moe da me zadesi smrt. Jedino
sam se molio da me smrt potedi dok ne zapalim Zlatni
paviljon. Gotovo nikada nisam bio bolestan, a i sada
nisam pokazivao nikakvog znaka bolesti. Samo, svakim
danom sam sve jae oseao da kontrola nad raznim
uslovima koji su me odravali u ivotu lei upravo na
mojim pleima; jedino sam ja morao da snosim teret te
odgovornosti ako hou da nastavim da ivim.
Prethodnog dana, dok sam istio dvorite, posekao
sam prst na bambusovu metlicu. ak i ta mala povreda
bila je dovoljna da me uznemiri. Setio sam se pesnika koji
je umro jer se u prst ubo na trn rue. Obini ljudi oko mene
nikada ne bi umrli od toga. Ali ja sam postao izuzetna
linost, i nije se moglo predvideti kakva me sudbonosna

smrt, moda, eka. Na sreu, prst mi se nije zagnojio, i

danas, kad sam ga pritisnuo, osetio sam samo mali bol.
Nije potrebno da naglaavam da sam preduzeo sve
higijenske mere pre svoje posete Gobanou. Prethodnog
dana sam otiao u apoteku u nekom prilino udaljenom
kraju, gde me niko nije poznavao, i kupio paketi
prezervativa. Prakaste membrane tih predmeta bile su
zaista neugledne, nezdrave boje. Uvee sam izvadio jedan
primerak i isprobao ga. I kada se moj nabrekli ud pojavio
tu, isturen izmeu ostalih predmeta u mojoj sobi
budistike slike na kojoj sam neto navrljao crvenom
olovkom, kalendara turistikog udruenja u Kjotu,
budistikog teksta za upotrebu u zenistikim hramovima,
koji je sluajno bio otvoren ba na stranici za bajanje
Buo-Sono, mojih prljavih arapa, pocepane slamne
prostirke izgledao je kao neki zlokobni lik Bude,
gladak, siv, i bez oiju i bez nosa. Njegov neprilian oblik
podseao me na onaj svirepi i gnusni religiozni in, poznat
pod nazivom odsecanje uda, koji je danas ostao samo
zapisan u izvesnim spisima to se iz prolosti prenose s
pokolenja na pokolenje.
... Najzad sam uao u jednu poprenu ulicu
osvetljenu nizom papirnih lampiona.
Oko stotinak kua du ulice bilo je izgraeno u
istom stilu. Kruile su prie da svako ko bei od zakona,
ako zatrai zatitu od gazde koji upravlja ovim krajem,
moe brzo i lako da nae sigurno skrovite. Navodno, kad
bi gazda pritisnuo dugme, zvonce bi zvonilo u svakoj
javnoj kui, i zloinac bi bio upozoren da policija dolazi.
Svaka kua je imala pored ulaza prozor zamraen
roletnama i svaka je imala po jedan sprat. Teki, starinski

krovovi, sa crepom, svi iste visine, pruali su se u daljinu

pod vlanom svetlou meseca. Na svakom ulazu visile su
tamnoplave zavese sa natpisom od belo obojenih slova:
Niiin, a iza njih su se nalazile gazdarice tih
javnih kua, u belim keceljama, koje su se naginjale,
proturivi glavu kroz zavese, da bi osmatrale ko prolazi
ulicom.
Nije mi na umu bilo nikakvo zadovoljstvo. Oseao
sam samo kao da sam ispao iz normalnog koloseka, kao
da sam potpuno sam, odvojen od redovnog toka ivota, i
sada sam, evo, jedva vukao umorne noge kroz neku
beskonanu pusto. Pouda, usaena u meni, uala je
obujmivi kolena, pokazujui mi svoja mrzovoljna lea.
U svakom sluaju, nastavio sam da razmiljam,
moja je dunost da ovde potroim novac. Treba samo da
utroim sav novac koji mi je stareina dao za kolarinu.
Samo u tom sluaju u stareini pruiti savreno opravdan
razlog da me izbaci iz hrama.
Nije mi ni palo na pamet da u toj zamisli postoji
itava kontradikcija; ali ako je to bio pravi razlog, onda to
neminovno znai da ja volim stareinu.
Verovatno je bilo jo prilino rano, jer je za sada u
ovom kraju bilo neverovatno malo prolaznika. Kloparanje
mojih drvenih sandala odzvanjalo je kroz noni vazduh.
Jednolini glasovi gazdarica koje su pozivale povremene
prolaznike kao da su puzili kroz vlaan vazduh to je
pritisnuo zemlju ove kine sezone. Prstima nogu sam
vrsto pridravao razlabavljene drvene sandale da mi ne
spadnu s nogu. Ovako sam razmiljao: U mnotvu onih
svetala koja sam one noi kad se rat zavrio posmatrao sa
planine Fudo, mora da sam video i svetla ovog kraja.

Ba na tom mestu kuda su me noge sada nosile mora

da je bila Uiko. Na uglu jedne od raskrsnica primetio sam
javnu kuu sa natpisom Otaki. Opredelivi se nasumce
za ovu kuu, proao sam kroz plave zavese. Odjednom
sam se naao u poploanoj sobi od oko est oa. Na
suprotnom kraju sobe sedele su tri devojke, a izgledale su
kao da tu sede umorne od ekanja voza. Jedna je bila u
kimonu i imala zavoj oko vrata. Druge dve su bile u
zapadnjakim haljinama. Jedna od njih se sagnula,
svukavi arapu, i, zadubljena, ekala se po butini. UIKO
NIJE BILA TU. Videvi da je ona odsutna, osetio sam
olakanje.
Devojka koja se ekala po butini pogledala me je
odozdo kao pozvani pas. Debeo sloj belog pudera i rua
prekrivao je okruglo, podbulo lice, ocrtavajui ga grubo i
jasno kao na dejem crteu. Ipak, mada je to, moda,
udno to kaem, pogled i izraz lica bio joj je odista
dobronameran. Bio je to upravo izraz to ga ovek,
moda, uputi nekom poznaniku koga je sluajno sreo na
uglu ulice. Njene oi nisu pokazale ni najmanji znak da je
uoila poudu u meni.
Poto Uiko nije bila tu, svejedno mi je bilo koju u
devojku uzeti. Jo sam bio pod utiskom sujevernog
ubeenja da bi svaki moj izbor i svako oekivanje
neizbeno doveli do neuspeha. Kao to ni devojke nisu
mogle da biraju svoje klijente, bolje je da ni ja ne biram
sebi devojku. Moram se obezbediti da se stravian pojam
lepote, koji ljude ini nemonim da ita uine, ne isprei
izmeu mene i moje namere.
Koju devojku eli? upitala je gazdarica. Pokazao
sam prstom na devojku koja se ekala po butini. Mali
svrbe na nozi te devojke svrbe koji je, verovatno,

ostao od ujeda komarca to je leteo iznad poploanog

poda postao je spona koja me je vezala za nju...
Zahvaljujui tom svrbeu, ona e docnije stei pravo da
bude svedok prilikom zvaninog ispitivanja mog zloina.
Devojka je ustala i prila mi. Primetio sam, kad mi
je olako dodirnula demper, da je usne napuila u osmeh.
Dok sam se penjao starim, mranim stepenicama na
sprat, opet sam razmiljao o Uiki. Razmiljao sam o tome
kako je ona iezla iz ovog vremena, iz sveta koji je
postojao u ovom asu. I poto je otila iz ovog mesta,
svakako je ne bih mogao pronai ma gde je traio. inilo
mi se kao da je za trenutak izila iz ovog naeg sveta samo
da se okupa ili radi neeg sasvim obinog.
Jo dok je Uiko bila iva, imao sam utisak da je ona
u stanju da slobodno ulazi i izlazi iz ove vrste dvojnog
sveta. ak i u vreme onog traginog dogaaja, upravo
kada se inilo da odbacuje ovaj svet, ona ga je jo jednom
prihvatila. Moda je za Uiku i smrt bila samo privremeni
udes. Moda je i krv koju je prolila na terasi hrama Kongo
bila neto poput praha sa leptirovih krila, koji ostaje kad
ujutru otvorimo prozor i kad leptir za tren odleti.
U sredini na spratu, otvorena, kruna balustrada
opasivala je izvestan prostor kroz koji je strujala promaja
iz dvorita; s jednog kraja nadstrenice do drugog pruio
se konopac za suenje rublja, na kojem su visili crveni
kombinezoni, nekoliko enskih gaica i jedna spavaica.
Ona je bila sasvim tamna i njena nejasna kontura
podseala je na ljudsku siluetu.
U jednoj od soba neka devojka je pevala. Njena
pesma je jasno odzvanjala, dok joj se povremeno
pridruivao fal glas nekog mukarca. Pesma se zavrila i

za trenutak je nastao tajac. Onda je devojka poela da se

smeje, to je delovalo kao da se njen smeh otkinuo sa
konopca.
To je Haruko, rekla je devojka to je bila sa
mnom, okrenuvi se gazdarici.
Uvek je ona tako buna, rekla je gazdarica,
uvek. I ona prkosno okrenu etvrtasta lea prema sobi
iz koje je dopirao smeh. Devojka me je uvela u jednu
neukusnu sobicu. Umesto uobiajenog udubljenja za oltar
u zidu, bilo je tu nekakvo postolje, na koje je neko
nasumce stavio lik boga sree Hoteija i figuru make koja
kao da se umiljava. Na zidu je bila prilepljena hartija sa
kunim redom, a tu je visio i kalendar. Soba je bila
osvetljena jednom jedinom, slabom sijalicom. Kroz
otvoreni prozor uli su se koraci prolaznika koji su lutali
ulicama u lovu za uivanjem.
Gazdarica me je upitala da li elim da ostanem samo
kratko ili da prenoim. Cena za kratku posetu iznosila je
400 jena. Zatraio sam malo sakea i nekoliko pirinanih
kolaia.
Gazdarica je sila da donese sve to sam naruio, ali
devojka mi jo nije prila. Tek kada se gazdarica vratila
sa sakeom i rekla devojci da sedne pored mene, ova mi se
pridruila na slamnoj prostirci. Sada, kad sam je mogao
posmatrati izbliza, primetio sam da joj se gornja usna
zacrvenila od trljanja. Oigledno je imala naviku da ubija
vreme trljajui se i eui se ne samo po nogama ve i po
celom telu. Tada mi je palo na pamet da je to malo
crvenila moda samo razmazana mrlja od debelog sloja
rua.

Bila mi je to u ivotu prva poseta javnoj kui, pa nije

ni udno to sam sve pojedinosti tako zapaao. Konano,
traio sam dokaze uitka u svim pojedinostima koje su mi
promicale pred oima. Sve sam video jasno kao da je
izrezbareno u bakru; svaki detalj bio je otisnut sa
najveom jasnoom i na odreenom rastojanju pred
mojim oima.
Ja sam vas ve ranije negde videla, gospodine, zar
ne? rekla je devojka, predstavivi se kao Mariko.
Ovo mi je prvi put, da zna.
Zaista? Ovo vam je prvi put da ste na ovakvom
mestu ?
Da, ba prvi put.
Pa, bie da je tako. Zato ti i ruka drhti.
Tek poto mi je to rekla, primetio sam da mi se ruka
u kojoj sam drao aicu sakea jako trese.
Ako je to istina, Mariko, rekla je gazdarica, onda
veeras ima sree, zar ne?
Pa, ubrzo u videti da li je to istina ili nije, rekla
je Mariko nehajno. U njenom nainu govora nije bilo
niega ni najmanje senzualnog, te sam zapazio da se
Mariko nalazi na nekom mestu to nije imalo nikakve
veze sa mojim ili njenim telom, jer se ponaala kao dete
odvojeno od drutva u kojem se igrala. Imala je
svetlozelenu bluzu i utu suknju. Osmotrivi joj prste,
primetio sam da su joj samo nokti na palcima namazani
crvenom bojom. Moda je lak pozajmila od neke
prijateljice i samo palce namazala iz zabave.
Ubrzo smo uli u spavau sobu od osam oa.
Mariko je jednom nogom stala na jorgan prostrt po

bambusovom podu i povukla dugaak gajtan to je visio

ispod zaslona na lampi. Svetle boje jorgana od
presovanog pamuka jasno su se ocrtavale pod elektrinim
osvetljenjem. U elegantnom udubljenju u zidu bila je
postavljena ukrasna francuska lutka.
Nezgrapno sam se svukao. Mariko je preko ramena
prebacila ogrta od svetloruiastog materijala, ispod
kojega se veto svukla. Kraj kreveta je stajao bokal s
vodom i ja sam iskapio dve ae. Okrenuta na drugu
stranu, uvi moje grgotanje dok sam halapljivo pio,
Mariko je rekla, nasmejavi se:
Ala si ti oedneo!
Kad smo legli u postelju, okrenuti licem jedno
drugome, Mariko mi je koketno dotakla prstom vrh nosa
i rekla kikoui se:
Je li ti ovo zaista prvi put?
ak i pod slabom svetlou lampe pored postelje
nisam propustio da osmotrim svaki detalj. Jer in gledanja
bio je dokaz da ja postojim. Sem toga, ovo je bilo prvi put
da su neije oi bile tako blizu mojih. Zakon rastojanja,
koji je vladao mojim ivotom, sada je bio naruen. Stranac
se neustraivo nametnuo mom postojanju. Toplota
stranog tela i jevtin parfem sa njegove koe postepeno su
me obujmljivali, sve dok nisam sasvim utonuo u njih. Prvi
put sam video da se ivot neke druge osobe moe ovako
istopiti.
Postupala je sa mnom kao da sam najobiniji ovek,
jedna obina ivotna jedinka. Nikada nisam ni pomiljao
da e iko moi tako rukovati mnome. Poto sam ja skinuo
odelo, ona je skinula s mene jo mnogo slojeva
oslobodila me mucanja, moje rugobe i siromatva. Te

veeri sam odista doiveo telesno zadovoljstvo, mada

nisam mogao da poverujem da to ja uivam u fizikom
zadovoljenju. Negde u daljini, neko oseanje koje mi je
do tada izmicalo, uzavrelo je i splasnulo... Trenutno sam
odvojio svoje telo od devojinog i poloio bradu na jastuk.
Jedan deo glave mi je utrnuo od hladnoe, pa sam ga olako
lupkao pesnicom. Onda me je obuzelo oseanje kao da
sam od svega i svaega ostavljen na cedilu, ali ni to nije
bilo dovoljno da me natera da zaplaem.
Kad je sve bilo zavreno, leali smo jedno kraj
drugog i pospanim glasom razgovarali. Seam se, kao
kroz san, da sam sluao kako mi devojka pria o svom
potucanju dok iz Nagoje nije stigla na ovo mesto. Ali sve
moje misli bile su usmerene ka Zlatnom paviljonu. Bile
su to, uistinu, apstraktne misli o hramu, sasvim drukije
od mojih uobiajenih, tromih i tekih senzualnih misli.
Opet e nam doi, zar ne? rekla je Mariko, a po
njenom govoru mi se uinilo da je, verovatno, koju godinu
starija od mene. Da, svakako je starija od mene. Grudi su
joj bile neposredno ispred mene, vlane od znoja. Bile su
obino meso, te njene grudi, i nikada nee proi kroz onaj
udni proces da se preobraze u Zlatni paviljon. Bojaljivo
sam ih doticao vrhovima prstiju.
Ove moje ti, sigurno, izgledaju neobine, rekla je
Mariko uspravivi se na postelji. Zatim se, u sedeem
poloaju, zagledala u jednu od svojih dojki, pa ju je lagano
prodrmala kao da se igra s nekom ivotinjicom. Neno
nadimanje njene puti podsetilo me na veernje sunce nad
zalivom Maizuru. Nain na koji se to sunce brzo menjalo,
kao da se u mojoj glavi pretopio u to brzo i promenljivo
podrhtavanje devojine puti. Teila me pomisao da e ta
drhtava put pred mojim oima ubrzo utonuti duboko u

mrani grob noi, poput veernjeg sunca to uranja u

vieslojne oblake.
*
* *
Idueg dana sam posetio istu javnu kuu i zatraio
istu devojku. I to ne samo zato to mi je preostalo jo dosta
novca. Kada sam ga prvi put doiveo, taj snoaj mi se
uinio uasno bedan u poreenju sa ekstazom koju sam
zamiljao, pa mi je bilo neophodno da ga oprobam jo
jednom i da ga bar malo pribliim svojoj sanjanoj ekstazi.
Jedna od mnogih karakteristika po kojima sam se
razlikovao od drugih bila je u tome to su moji postupci u
stvarnom ivotu, po obiaju, na kraju ispali kao verne
kopije onoga to je bilo u mojoj mati. Ili, bolje rei, ne
onoga to je bilo u mojoj mati, ve seanja na sopstvene
ivotne izvore. Nikada nisam mogao da prevaziem
oseanje da sam svako pojedinano iskustvo, u kojem bih
mogao da uivam u ivotu, ve prethodno doiveo u
mnogo sjajnijem obliku. ak i u sluaju fizikog ina kao
to je snoaj, inilo mi se da sam u nekom trenutku i na
izvesnom mestu, kojeg vie nisam mogao da se setim
(moda sa Uikom), doiveo mnogo ei vid ulnog
uitka, takvu slast snoaja od koje me je bridelo celo telo.
To mi je sluilo kao izvor svih mojih docnijih uitaka, koji
su se uistinu svodili samo na zahvatanje akom vode
preostale iz prolosti.
Odista sam imao oseanje kao da sam, u nekom
trenutku daleke prolosti, negde bio oevidac sjajnog
zalaska sunca i njegove neuporedive velianstvenosti. Pa

zar je greka do mene to su mi se zalasci sunca koje sam

docnije gledao, svi inili manje ili vie izbledeli.
Poto je devojka prethodnog dana postupala prema
meni isuvie kao da sam obian klijent, za dananju
posetu sam poneo u depu jednu knjigu. Bila je to knjiga
iz neke zbirke koju sam pre nekoliko dana kupio u
antikvarnici. Knjiga je imala naslov Zloin i kazna od
Bequarie. Ovo delo jednog italijanskog pravnika
krivinog prava iz XVIII veka postalo je kao neka vrsta
hotelskog jelovnika sa standardnim porcijama
prosveenja i racionalizma, i ja sam ga odbacio, proitavi
samo nekoliko stranica. Meutim, palo mi je na pamet da
bi devojku, moda, zainteresovao naslov.
Mariko me je doekala sa istim osmehom kao i jue.
Osmeh je bio isti, ali od jue nije ostalo ni najmanjeg
traga. Njeno prijateljsko ophoenje prema meni bilo je
isto onakvo kakvo ljudi pokazuju strancu koga sluajno
sretnu na uglu ulice. Moda zbog toga to je devojino
telo slino uglu neke ulice.
Sedei u malom predsoblju sa Marikom i
gazdaricom, ve sam se izvetio da izvedem ceremonijal
razmene aica sakea prema tradicionalnom obiaju.
Ti pravilno okrene aicu kada je vraa partneru,
zar ne? rekla je gazdarica. Iako si mlad, vidim da se
sasvim lepo ponaa, prema bontonu!
Ali ako bude dolazio svaki dan, dobacila je
Mariko, zar nee dobiti ukor od stareine hrama?
Znai, prozrele su me, pomislio sam; znale su da
sam iz hrama.
Mislio si da se neu dosetiti? rekla je Mariko
primetivi na mojem licu izraz iznenaenja. Svi mladii

danas nose dugake kose. Kad vidi nekoga kratko

podiane kose, kao to je tvoja, moe biti siguran da je
taj mladi iz nekog hrama. U ovakvim kuama kao to je
naa mi ih dobro poznajemo. Jer u ovakve kue su nekada,
kad su bili mladi, dolazili i oni koji su kasnije postali
uveni svetenici... E pa, ta kae, da zapevamo pesmu?
I Mariko je naglo poela da peva neku popularnu pesmu
o raznim doivljajima neke ene iz pomorske luke.
Najzad smo uli u spavau sobu i ovaj drugi
sastanak bio je sasvim uspean, jer mi je snoaj poao za
rukom u tom sada ve poznatom mi ambijentu. Ovoga
puta sam ak osetio traak i zadovoljstva; ali to nije bilo
onakvo zadovoljstvo kakvo sam zamiljao, ve
jednostavno neko traljavo zadovoljstvo zbog oseanja da
se privikavam i na senzualne uitke.
Kada smo zavrili, Mariko mi je odrala
sentimentalnu pridiku, iz koje se pojavila injenica da je
ona starija od mene. Za trenutak sam imao utisak kao da
me je polila hladnom vodom.
Mislim da bi bolje bilo da ne dolazi previe esto
u ovu kuu, rekla je Mariko. Ti si ozbiljan ovek, kako
mi se ini, pa ne sme dozvoliti da ti ovo dolaenje ovamo
postane navika. Trebalo bi da svu svoju energiju uloi u
svoj posao. To je najbolje za tebe. Naravno, ja volim da
mi ti doe, ali mora shvatiti zato ti ovako govorim.
Konano, oseanja prema tebi su ista kao da si mi mlai
brat, zna?
Mariko je verovatno uila ovu vrstu razgovora iz
nekog petparakog romana u asopisu za devojke. Rei je
izgovarala bez nekog dubljeg oseanja. Jednostavno je
sklapala svoju malu priu sluei se mnome kao svojim

objektom i oekujui da u se ja uklopiti u takva oseanja

kakva je ona zamislila. Najidealnije, sa njenog gledita,
bilo bi kad bih ja u ovom sluaju pustio neku suzu.
Ali ja nisam zaplakao. Umesto toga, iznenada sam
izvukao ispod jastuka knjigu Zloin i kazna i gurnuo je
njoj pod nos.
Mariko je posluno poela da prevre stranice te
knjige. Zatim ju je bez rei bacila na mesto gde je
prvobitno stajala. Knjiga je brzo iezla iz njenog
pamenja.
eleo sam samo da Mariko doivi neto kao
predoseanje na osnovu toga to nas je sudbina sastavila.
eleo sam da ona oseti neto slino saznanju da je postala
sauesnica u unitenju sveta. Jer, konano, to ba ne bi
trebalo da bude svejedno ni ovoj devojci. Postao sam
nestrpljiv i najzad sam se izvukao, kazavi ono to nije
trebalo da kaem:
Za mesec dana... da, otprilike za mesec dana, u
novinama e pisati mnogo o meni, da zna. Molim te da
me se onda seti.
Srce mi je divlje kucalo kad sam to izrekao.
Medutim, Mariko je samo prasnula u smeh. Toliko se
smejala da su joj se grudi tresle; onda me je pogledala i
pokuala da se obuzda, ugrizavi se za rukav, ali ju je opet
spopao napad smeha, tako da joj se celo telo treslo. Bio
sam siguran da ni sama ne bi bila u stanju da objasni ta
joj je toliko smeno. Primetivi moj izraz, prestala je da se
smeje.
ta je tu tako smeno? izbacio sam glupo pitanje.
Pa ti si pravi laov, zar ne? Ah, to je zaista da
ovek umre od smeha! Kako ti samo ume da slae!

Ja uopte ne laem.
Oh, prekini! rekla je Mariko prsnuvi ponovo u
smeh. Umreu od smeha. Dotui e me! Tako me lae,
a sve vreme uspeva da zadri najozbiljniji izraz lica.
Pogledao sam je kako se smeje. Moda ju je, sasvim
prosto, zasmejalo to moje udno mucanje dok sam tako
naglaeno izgovarao svoju primedbu o tome ta e se
dogoditi u budunosti. Ali, u svakom sluaju, Mariko mi
nije poverovala ni rei.
Mariko mi nije poverovala. Sigurno ne bi
poverovala ni da se sada pred njenim oima dogodio i
zemljotres. Kad bi se ceo svet sruio, samo ova devojka
bi, verovatno, bila poteena. Jer Mariko je verovala samo
u ono to se deavalo po njenoj prirodnoj logici. Ta njena
logika nije doputala nikakvo ruenje sveta, prema tome,
nita joj ni u kom sluaju ne bi moglo pruiti priliku da
razmilja o neem takvom. U tom pogledu je podseala na
Kaivagija. Mariko je bila Kaivagi u enskom obliku,
Kaivagi koji nije razmiljao.
Poto se razgovor zavrio, Mariko se uspravila na
postelji, jo obnaenih grudi, i poela da neto pevui kroz
nos. Njeno pevuenje se stapalo sa zujanjem muve koja
joj je letela oko glave. Posle izvesnog trenutka muva joj
je sletela na dojku.
Oh, golica! rekla je, ne potrudivi se nimalo da je
otera.
im je muva sletela na njenu dojku, vrsto se uz nju
pripila. Na moje iznenaenje, Mariki kao da uopte nije
bilo ni najmanje neprijatno to je tako miluje jedan insekt.
ulo se pljutanje kie po nadstrenici. Zvualo je
kao da kia pada samo na to odreeno mesto. U mojim

uima pljusak je odzvanjao kao da je kia prestraena, kao

da je zalutala ba u ovaj deo grada i potpuno se izgubila.
Zvuk kie bio je odseen od ogromne noi, kao i ja sam;
bio je to zvuk koji pripada nekom uem svetu-, kakav je
bio taj mali svet osvetljen malom lampom pored postelje.
Poto muve vole trule, moda je Mariko poela da
truli? Da nije devojino potpuno gubljenje vere
podrazumevalo truljenje? Da li ju je muva napala zato to
je Mariko ivela u nekom apsolutnom, njenom svetu. Nije
mi bilo lako da to shvatim.
Tada sam primetio da je Mariko odjednom zaspala.
Leala je tu poput lea, a na oblini njenih grudi,
osvetljenih nonom lampom i muva je ostala nepokretna
oigledno je zadremala.
*
* *
Vie nikada nisam navratio u javnu kuu Otaki.
Uradio sam ono to sam morao da uradim. Preostalo je jo
samo to da stareina dozna u ta sam utroio novac od
svoje kolarine i da me otera iz hrama.
Ipak, ja stareini nisam pruio ni najmanji
nagovetaj o tome ta sam uradio s novcem. Nije bilo
potrebno da mu se ispovedim; stareina je morao da
dokui ta sam uinio i bez moga ispovedanja.
Teko mi je da sam sebi objasnim zato mi je bilo
potrebno da se tako dovijam da bih se, u neku ruku,
oslanjao na stareininu snagu. Zato sam morao da
pozajmljujem tu njegovu snagu? Zato sam dozvoljavao

da moja konana odluka zavisi od toga to e me stareina

izbaciti iz hrama? Jer, kao to sam rekao, ve due vreme
sam bio svestan da je stareina u sutini nemoan.
Nekoliko dana posle moje druge posete javnoj kui
imao sam priliku da vidim ba tu stranu njegove prirode.
Rano toga jutra, pre nego to je hram bio otvoren za
posetioce, stareina je iziao da se proeta oko Zlatnog
paviljona, to uopte nije bio njegov obiaj. Priavi meni
i ostalim mladim svetenicima dok smo istili dvorite
hrama, dobacio nam je neku konvencionalnu primedbu o
tome kako nam je zahvalan na trudu. Zatim se, u svojoj
beloj mantiji, sa hladnim izrazom lica, uputio uz kamene
stepenice koje su vodile u Jukatei. Oevidno je hteo da
tamo malo posedi sam, pripremajui aj i nastojei da
razbistri um.
Na nebu su ostali tragovi jarkog svitanja. Ovdeonde promicali su oblaci preko plave pozadine, jo puni
odbleska od crvenog sjaja zore. inilo se kao da oblaci jo
nisu bili u stanju da se oslobode svoga stida.
Kad smo zavrili ienje, svi iz moje grupe vratili
su se u glavnu dvoranu. Samo sam ja poao stazom koja
je prolazila pored Jukateija i zavijala iza velike itaonice.
Bilo je to moje zaduenje da poistim dvorite iza
itaonice. Ponevi metlu, popeo sam se kamenim
stepenicama oivienim bambusovom ogradom. Stepenice
su vodile do mesta pored dvorane za aj Jukatei.
Drvee je jo bilo vlano od kie koja je padala sve do
prethodne veeri. Od jutarnje svetlosti presijavale su
kapljice rose obilno prosute po okolnom iblju, pa se
inilo kao da su to crvene ribizle nikle tu pre njihove
sezone. Pauina, to se pruila od jedne kapljice do druge,

takoe se pomalo crvenela, a primetio sam i kako

podrhtava.
Dok sam sve to posmatrao, zadivila me pomisao da
predmeti na ovoj zemlji mogu tako osetljivo da
odraavaju boje nebeskih visina. ak i vlani sjaj od kie
koji je prekrio celokupno zdanje hrama dobijao je u
potpunosti karakteristine osobine odozgo, s nebesa. Sve
je kapalo od vlanosti, kao da prima izdaan blagoslov s
neba, i odisalo mirisom u kojem se trule stapala sa
sveinom. Jer predmeti na ovoj zemlji nisu imali naina
da ita od toga odbace.
Pored paviljona Jukatei dizala se uvena kula
Severna zvezda, ije ime je poticalo iz sledeeg pasusa:
Severna zvezda obitava na ovom mestu i bezbroj svih
drugih zvezda njoj slui. Meutim, sadanja kula
Severna zvezda nije vie bila ona ista koja je tu stajala
kada je Joimicu imao vlast u svojim rukama. Bila je
rekonstruisana pre stotinak godina u krunom obliku
kakav je poeljan za ajne dvorane. Poto stareine nije
bilo u Jukateiju, mora da je uao u kulu Severna zvezda. .
Nisam hteo da se sam suoim sa stareinom. Tiho
sam proao pored ive ograde pognuvi se da ne budem
primeen s druge strane.
Kula Severna zvezda bila je otvorena. U udubljenju
u zidu stajao je uobiajeni svitak Marujame Okjoa, kao i
mali, delikatno izrezbareni budistiki oltar, napravljen od
sandalovine, ali koji je sasvim pocrneo tokom vekova
otkako je donesen iz Indije. Na levoj strani sam ugledao
policu od dudovine napravljenu u stilu Rikju; primetio
sam i sliku na pominim vratima. Sve je bilo tu kao to

sam i oekivao, izuzev stareininog lika. Instinktivno sam

podigao glavu i pogledao unaokolo preko ivice.
U mranom delu sobe, pored stuba, ugledao sam
neto nalik na veliki, beli paket. Kad sam se paljivo
zagledao, video sam da je to stareina. Njegova figura,
odevena u belo, bila je sasvim pognuta, i on je uao tu,
sa glavom meu kolenima, i lica pokrivena dugim
rukavima.
Stareina je ostao u istom poloaju. Bio je potpuno
nepokretan. Ali u mene, koji sam tu stajao posmatrajui
ga, nadirala su uzavrela oseanja.
Prva mi je pomisao bila da se stareina razboleo i da
je doiveo iznenadni napad bolesti. Trebalo je da mu
odmah priem i ponudim pomo. Meutim, istog trenutka
kad mi je to palo na pamet, neto me je zadralo. Nisam
oseao ni najmanju ljubav prema stareini, i sada je ve
bilo samo pitanje dana kada u izvriti svoju nameru da
zapalim Zlatni paviljon. Da mu pod tim uslovima
ponudim pomo, bilo bi krajnje licemerstvo. tavie,
postojala je opasnost da e me on, ukoliko mu pomognem,
verovatno obasuti zahvalnou i ljubavlju, usled ega bi
moja reenost, moda, splasnula.
A kada sam paljivo pogledao stareinu, video sam
da nije bolestan. Bilo ta da mu se desilo, njegov skruen
lik, dok je uao tu, u maloj ajnoj dvorani, bio je potpuno
lien svake gordosti i dostojanstva. Bilo je u njemu neega
ogavnog, kao u figuri zaspale ivotinje. Primetio sam da
su mu rukavi malo podrhtavali, to je izgledalo kao da mu
neki nevidljivi teret pritiska lea.

ta bi to moglo biti taj nevidljivi teret? Je li to

bila patnja? Ili, pak, da nije to bilo njegovo nepodnoljivo
saznanje o sopstvenoj nemoi?
Kad sam se privikao na tiinu, shvatio sam da
stareina neto mrmlja sasvim priguenim glasom.
Zvualo je to kao sutra, ali ga nisam mogao razumeti.
Odjednom mi je sinula pomisao koja je uzdrmala moj
ponos pomisao da je na stareina imao mraan
duhovni ivot, o kojem mi nita nismo znali i da su, u
poreenju s tim ivotom, ona sitna zlodela, gresi i nehat,
na kojima sam ja toliko nastojao, bili neopisivo nitavni.
Tada sam shvatio. Ovo stareinino uanje bilo je
isto kao i ono ekanje u bati, to jest poloaj lutajueg
svetenika, ija je molba da ga puste u hram, odbijena, i
koji ceo dan sedi na svojoj torbi pred ulazom, pognute
glave. Ako se verski velikodostojnik tako visokog ranga
kao to je na stareina zaista podvrgava verskoj disciplini
koju pokazuju pridolice putujui svetenici, mora da
je on obdaren istinskom poniznou. Ali emu slui ta
njegova poniznost? Kao poniznost vlati trave, vrhova
lia na drveu, rose uhvaene na pauini koja stremi
jutarnjem sjaju nebesa, tako je, moda, stareina
pokazivao poniznost zbog prvobitnih zlodela i prestupa
ovoga sveta, koje nije on poinio; moda je doputao da
se te stvari prirodno odraavaju u njegovoj osobi dok je
sedeo tu uuren poput ivotinje.
Ali, ne, njegova poniznost nije bila namenjena
nikakvoj univerzalnoj sili. On je taj ponizni stav, shvatio
sam odjednom, zauzeo ba zbog mene. O tome ne moe
biti nikakve sumnje. On je znao da u ja ovuda proi, i
zbog mene je zauzeo taj stav. Stareina je bio potpuno
svestan svoje nemoi, i najzad mu je pao na pamet ovaj

neobino ironian metod da me ukori, da mi bez rei

iskida srce na komadie, da u meni probudi saaljenje, da
me prisili da kleknem i da se pomolim.
Dok sam posmatrao stareinu kako tu ui zguren,
u poloaju koji sam ja shvatio kao stav poniznosti, samo
za dlaku sam izbegao da me ne pobede oseanja. Mada
sam svom snagom nastojao da ih se oslobodim, injenica
je da sam bio na ivici da podlegnem oseanju ljubavi
prema njemu. Ali pomisao da je on zauzeo taj stav
posebno radi mene, obrnula je sve u suprotnom pravcu i
uinila da moje srce postane jo tvre nego ranije.
I ba u tom trenutku sam odluio da isteram do kraja
svoje planove, ne zavisei ni od kakvih prethodnih uslova,
kao to je jedan da me stareina istera iz hrama. Stareina
i ja smo postali stanovnici dva razliita sveta i vie nismo
imali nikakvog uticaja jedan na drugog. Bio sam
osloboen od svih stega. Sada sam mogao da izvrim ono
na ta sam se odluio, onako kako se meni svia i onda
kada ja to budem hteo, ne oekujui nita od nekakve
spoljnje sile.
Jutarnji sjaj neba je izbledeo; istovremeno su se
navukli oblaci i sjajni sunevi zraci su nestali sa kule
Severna zvezda. Stareina je i dalje ostao tu u svom
zgurenom, ueem poloaju. Hitro sam otiao odatle.
*
* *

Dvadeset i petog juna izbio je korejski rat.

Obistinilo se moje predoseanje da se blii kraj i propast
sveta. Morao sam da pourim.

DESETA GLAVA
Dan posle moje posete u etvrti Gobano ve sam
napravio jedan eksperiment. Iz drvenih vrata na zadnjem
delu Zlatnog paviljona izvadio sam dva klina, dugaka
oko dva cola.
Na prizemlju Zlatnog paviljona postoje dva ulaza u
Hosui-in. Oba imaju vrata na sklapanje, jedna prema
istoku, a druga prema zapadu. Stari vodi bi svake veeri
obiao Zlatni paviljon. Najpre bi iznutra zatvorio zapadna
vrata, onda bi spolja zatvorio i zakljuao istona vrata.
Meutim, ja sam znao kako da i bez kljua uem u Zlatni
paviljon. Postojala su jedna stara drvena vrata na zadnjoj
strani hrama, koja se vie nisu upotrebljavala. Ta vrata su
se lako mogla skinuti, ako se samo izvadi pet-est klinova
pri vrhu i pri dnu. Svi klinovi su bili labavi i mogli su se
sasvim jednostavno izvaditi prstima. Tako sam ja i
pokuao, izvadivi dva klina. Umotao sam ih u pare
hartije i paljivo gurnuo duboko u svoju fioku. Prolo je
nekoliko dana. Koliko sam mogao videti, niko nije nita
primetio. Prola je nedelja dana: Jo nije bilo nikakvog
znaka da je iko zapazio nedostatak klinova. Uvee,
dvadeset osmog, potajno sam uao u hram i vratio klinove
na prvobitno mesto.
Onog dana kada sam video stareinu uurenog u
ajnoj dvorani i kada sam konano odluio da se neu
oslanjati ni na iju snagu, otiao sam u apoteku blizu
policijske stanice Niiin, u Cimoto Imaidegavi, i kupio
arsenika. Najpre su mi dali malu boicu u kojoj nije moglo
biti vie od trideset pilula. Zatraio sam veu boicu, i
najzad sam platio stotinu jena za boicu od sto pilula.

Zatim sam otiao u gvoarsku trgovinu juno od

policijske stanice i kupio depni noi sa otricom
dugakom oko etiri cola. Zajedno sa koricama stajao je
90 jena.
etkao sam se tamo-amo ispred policijske stanice
Niidin. Bilo je vee i nekoliko prozora je bilo jako
osvetljeno. Primetio sam jednog detektiva kako urno
ulazi u zgradu. Imao je koulju raskopanu na vratu i
nosio torbu. Niko na mene nije obratio ni najmanje panje.
Ve dvadeset godina niko na mene nije obraao nimalo
panje, pa ni u sadanjim uslovima, i tako e, verovatno,
i dalje biti. U sadanjim uslovima ja sam jo uvek bio
beznaajna osoba. U ovoj zemlji, Japanu, bilo je milion,
desetine miliona ljudi odgurnutih na stranu, u oak, na
koje niko nije obraao panju. Ja sam jo spadao meu
njih. Svet se uopte nije brinuo da li su ti ljudi ivi ili
mrtvi, i zato su oni delovali nekako umirujue i
ohrabrujue. Detektiv, dakle, nije sumnjao pa se nije ni
potrudio da me malo bolje pogleda. Crvena, zamuena
svetlost lampe osvetljavala je kameni znak za policijsku
stanicu Niiin; kineski karakter za in je ispao, i niko
se nije potrudio da ga zameni.
Pri povratku u hram razmiljao sam o stvarima koje
sam te veeri kupio. Bile su to uzbudljive stvari.
Iako sam kupio otrov i no zbog eventualne
mogunosti da u morati da umrem, toliko sam im se
radovao da sam se, prosto, pitao osea li se tako ovek
koji je kupio kuu i koji pravi planove za svoj budui
ivot. ak i kada sam se vratio u hram, nije mi dosadilo
da razgledam te upravo kupljene predmete. Izvadio sam
depni noi iz korica i liznuo otricu. elik se odmah
zamaglio, a izrazitu studen koju je ostavio na mom jeziku

pratio je daleki nagovetaj neke slasti. Ta slast se nejasno

prenela na moj jezik sa tankog elika, iz njegove
nedokuive sutine. Jasnoa oblika, sjaj metala poput
indigo boje dubokog mora u tome je bila sadrana ta
nejasna slast koja mi je prijatno nadraila vrh jezika
zajedno sa pljuvakom u mojim ustima. Konano je slast
nestala. Sav srean zamiljao sam dan kada e mi telo biti
opijeno silnim izlivom te slasti. Nebo smrti bilo je vedro i
inilo mi se kao nebo ivota. Sve moje sumorne misli su
iezle. Sada u ovom svetu nije bilo agonije.
Posle rata u Zlatnom paviljonu je instaliran
najsavremeniji aparat za alarm u sluaju poara. Bio je
programiran tako da, kad bi temperatura u hramu dostigla
izvesnu visinu, zvonce za uzbunu bi zazvonilo u hodniku
zgrade u kojoj smo iveli. Uvee, dvadeset devetog juna,
neto se na tom ureaju za uzbunu pokvarilo. Kvar je
otkrio stari vodi. Ja sam tada ba bio u kuhinji i uo sam
kako starac prijavljuje kvar u akonovoj kancelariji. Imao
sam oseanje da ujem ohrabrenje sa nebesa.
Meutim, sledeeg jutra, akon je telefonirao u
fabriku koja je ureaj instalirala i zamolio da poalju
majstora da popravi kvar. Dobroudni vodi se sav
polomio da bi me obavestio o razvoju dogaaja. Ugrizao
sam se za usnu. Prole noi je bila izuzetna prilika da
izvrim ono to sam naumio, a ja sam je propustio.
Majstor je doao uvee. Svi smo se okupili oko
njega, ljubopitljivo posmatrajui kako radi. Trebalo mu je
mnogo vremena da popravi kvar. Nagnuvi glavu, ovek
nas je gledao ispod oka, nekako obeshrabrujue, tako da
su se posmatrai, jedan po jedan, razili. Najzad sam i ja
otiao. Sad sam morao da ekam da opravka bude gotova
i da odjekne onaj signal oajanja kad se zvono za uzbunu

u sav glas razlegne kroz hram dok ga majstor isprobava.

ekao sam. No je nadirala u Zlatni paviljon poput plime,
i mogao sam da vidim titravu svetlost majstorove lampice
u mranoj zgradi. Nije se uo nikakav zvuk alarma.
Majstor je digao ruke od opravke i rekao da e doi idueg
dana da zavri posao.
Meutim, nije odrao re i nije doao prvog jula.
Uprava hrama nije imala na umu nikakav posebni razlog
da pouruje opravku.
Tridesetog juna sam jo jednom otiao u imoto
Imaidegavu i kupio slatkog hleba i nekoliko kolaa sa
demom od slatkog pasulja. Poto nam u hramu nikada
nita nisu davali da jedemo izmeu obroka, ponekad sam
dolazio ovamo i kupovao slatkie od svog oskudnog
deparca.
Ali toga dana me na kupovinu nije podstakla glad.
Niti sam kupio hleb da bih lake progutao arsenik. Ako
ba moram da naem razlog za to, rekao bih da me je
nemir naterao da kupim tu hranu.
Odnos izmeu mene i te pune papirne kese koju sam
nosio u ruci. Odnos izmeu onog savrenog, ali oajnog
ina koji sam se spremao da izvrim i tog bednog hleba u
kesi. Sunce je prosijavalo kroz oblano nebo i obavijalo
stare kue du ulice poput magliastog isparenja. Znoj je
poeo lagano da mi curi niz lea, to sam oseao kao da
mi niz kimu odjednom klizi hladan konopac. Bio sam
strano umoran.
Odnos izmeu mene i slatkog hleba. ta bi to moglo
biti? Zamiljao sam, kada doe trenutak i kad se suoim
sa izvrenjem svoga dela, duh e mi se pokolebati od
napetosti i koncentracije tog trenutka, dok e mi stomak,

koji e i dalje ostati preputen svojoj uobiajenoj osami,

zahtevati jo neku kompenzaciju za tu izolovanost. inilo
mi se da su moji unutranji organi poput nekog olinjalog
psa koji se nikako nije dao valjano dresirati. Znao sam.
Znao sam, ma koliko moj duh bio iv i uzbuen, moj
stomak i moja utroba ti tupavi, glupi organi, smeteni
u mom telu nastojae na tome da bude onako kako oni
hoe i poee da sanjaju neki banalni san o svakodnevnom
ivotu.
Znao sam da e mi stomak sanjati. Sanjae o
slatkom hlebu i kolaima sa demom od slatkog pasulja.
Dok je moj duh sanjao o dragom kamenju, stomak mi je
tvrdoglavo sanjao o slatkom hlebu i kolaima sa demom
od slatkog pasulja. U svakom sluaju, ta moja hrana bie
odgovarajui klju za ljude kad ponu da se domiljaju o
razlozima moga zloina. Siromah ovek, bio je gladan,
rei e ljudi. Pa to je sasvim ljudski i razumljivo!
*
* *
Doao je taj dan. Prvi jul 1950. Kao to sam ve
napomenuo, nije bilo nade da e alarm u sluaju poara
biti opravljen u toku toga dana. To je potvreno u est
asova uvee. Stari vodi je ponovo telefonirao fabrici i
molio ih da dovre opravku. Mehaniar je odgovorio da je
on, na alost, prezauzet te veeri, ali da e idueg dana
neizostavno sve zavriti.
Bilo je oko stotinu posetilaca u hramu tokom dana,
ali poto se kapija zatvarala u pola sedam, plima ljudi ve
je poela da se povlai. Poto je stari vodi telefonirao u

fabriku, stao je na ulaz u kuhinju, gledajui odsutno

napolje na malu poljanu. Za danas je zavrio svoj posao.
Sipila je sitna kia. Od jutra je bilo pljuskova u
nekoliko naleta. Duvao je laki povetarac i nije bilo suvie
sparno za ovo doba godine. Primeivao sam cvetove
bundeva razbacane ovde-onde na poljani pod kiom. Soja,
posaena prethodnog meseca, poela je da klija du crnih,
sjajnih brazda na drugoj strani polja.
Kad bi se vodi udubio u misli, kljocao je svojim
loe napravljenim protezama uz jasno zveckanje. Mada je
svakog dana posetiocima hrama pruao uvek ista
obavetenja, zbog njegovih vetakih zuba povremeno bi
ga bilo sve tee razumeti. Uopte nije obraao panju na
stalne predloge da bi trebalo da ih popravi.
Starac je mrmljao sam za sebe, zagledan u poljanu.
Zastao je za trenutak pa sam mogao da ujem kako mu
egrtaju proteze. Onda je opet poeo da mrmlja.
Verovatno je gunao zbog kanjenja sa opravkom
protivpoarnog alarma. I dok sam sluao njegovo
nerazumljivo mrmljanje, inilo mi se kao da kae kako je
sada ve prekasno za ikakvu opravku, bilo njegovih zuba,
bilo protivpoarnog alarma.
Stareina je te veeri imao jednog nesvakidanjeg
posetioca. Bio je to otac Kuvai Zenkai, stareina hrama
Rjuho u pokrajini Fukui, koji mu je bio prijatelj iz
vremena pohaanja bogoslovije. Poto je otac Zenkai bio
stareinin prijatelj, bio je prijatelj i s mojim ocem.
Stareina je bio iziao nekuda kad je otac Zenkai
stigao. Neko je stareini telefonski javio da ima posetioca;
rekao je da e se vratiti po prilici za jedan sat. Otac Zenkai
je doao u Kjoto da provede dan-dva u naem hramu.

Seam se da je otac Dosen uvek sa zadovoljstvom

govorio o tom sveteniku i da je imao veoma visoko
miljenje o njemu. Bio je to veoma muevan ovek, i po
pojavi i po karakteru pravi tip grubo tesanog
zenistikog svetenika. Bio je visok gotovo est stopa, a
imao je tamnu put i bujne, upave obrve. Glas mu je bio
poput groma.
Kada je jedan od mojih drugova manastirskih aka
doao da mi kae kako otac Zenkai hoe da porazgovara
sa mnom dok se stareina ne vrati, poeo sam osetno da
se kolebam. Plaio sam se da svetenikove jasne i bistre
oi ne prozru moj plan, koji se sada tako pribliio trenutku
svog izvrenja.
Zatekao sam ga gde sedi prekrtenih nogu u velikoj
dvorani za posetioce, u glavnoj zgradi. Pio je sake, kojim
ga je poastio akon, i grickao turiju i nekakve japanske
specijalitete od zainjenog povra. Moj drug bogoslov
posluivao ga je dok ja nisam doao, a onda sam ga ja
odmenio i, sedei formalno prekrtenih nogu ispred
svetenika, poeo sam da mu nalivam sake. Sedeo sam
leima okrenut mraku i tihoj kii. Prema tome, otac
Zenkai je imao dva sumorna prizora pred svojim oima
mranu batu, svu raskvaenu ove kiovite sezone, i moje
lice. Ali on nije bio ovek koga bi zbunilo to ili bilo ta
drugo. Iako je to bio na prvi susret, on je govorio veselo
i bez kolebanja. Jedna primedba sledila je za drugom.
Izgleda ba kao i tvoj otac. Zaista si porastao, zar
ne? Kako je to tuno to ti je otac umro!
Otac Zenkai je posedovao jednostavnost, koja nije
bila svojstvena stareinama, i snagu koju moj otac nikada
nije imao. Lice mu je bilo opaljeno od sunca, nozdrve
izuzetno iroke, bore oko tekih obrva nad njegovim

oima skupljale su se jedna prema drugoj, tako da mu je

lice izgledalo kao da je pravljeno prema modelu maske
Obeimi, koju su nosili vilenjaci u pozorinim komadima
No drame.
U svakom sluaju, on nije imao pravilne crte. Bilo
je previe unutranje snage u ocu Zenkaiju. Ta snaga se
otkrivala u njegovoj udljivoj volji, to je potpuno unitilo
svaku pravilnost crta koja se jo mogla nazreti. Njegove
ispupene jagodice na obrazima bile su strme poput
stenovitih planina na slikama kineskih slikara June kole.
Meutim, bilo je neke nenosti u svetenikovom
gromoglasnom glasu, to je nalazilo odjeka u mom srcu.
To nije bila uobiajena vrsta nenosti, ve nenost grubih
korena nekog ogromnog drveta to raste nakraj sela i
predstavlja sklonite za putnika i namernika. Njegova
nenost je delovala grubo. Dok smo razgovarali, morao
sam dobro da se priuvam da ne bi ba sada, u ovoj
odluujuoj noi, moja reenost splasnula od dodira s tom
nenou. Posumnjao sam da je stareina, moda, pozvao
oca Zenkaija naroito zbog mene, ali sam shvatio da bi se
teko moglo zamisliti da bi ga on zvao da doe ovamo ak
iz provincije Fukui samo zbog mene. Ne, ovaj svetenik
je samo jedan neobian gost, koji e pukim sluajem biti
svedok najvee kataklizme.
Bela zemljana boca za sake mogla je da sadri vie
od pola litre, ali otac Zenkai ju je ve ispraznio. Izvinio
sam se uz utiv naklon i otiao u kuhinju da donesem jo
jednu bocu. Kad sam se vratio sa zagrejanim sakeom,
obuzelo me je oseanje koje do tada jo nisam iskusio.
Dotad nikada nisam osetio elju da me drugi razumeju, ali
sada sam poeleo da me bar otac Zenkai shvati. Kad sam
ponovo kleknuo pred njega nalivajui mu sake, mora da

je primetio kako su mi oi zasijale iskrenou koju nisu

odraavale nekoliko trenutaka ranije.
ta mislite o meni, oe? upitao sam.
Hm, rekao bih, i tako izgleda, da si dobar i
ozbiljan student. Naravno, ja ne znam kakvom se
razvratnom uivanju ti kriom odaje. Ali, ekaj, ve sam
i zaboravio. Stvari vie nisu onakve kao nekada, zar ne?
Pretpostavljam da vi mladii danas nemate dovoljno
novca za razvratna uivanja. Kad smo tvoj otac, ja i
stareina bili mladi, mi smo se odavali raznoraznim
neprilinim stvarima.
Da li ja izgledam kao obian student? upitao sam.
Da, odgovorio je otac Zenkai, a tako je i najbolje
da ovek izgleda. Od svega je najbolje da izgleda obino.
Onda ljudi ne mogu posumnjati u tebe, zna.
Otac Zenkai uopte nije bio sujetan. Verski veliki
dostojanstvenici, od kojih ljudi stalno trae njihovo
miljenje, od procene ljudskog karaktera do slika i
antikviteta, skloni su da gree tako to nikada nita ne
ocene pozitivno, iz straha da im se ljudi kasnije ne bi
smejali zato to su dali pogrenu procenu. Naravno,
postoje i zenistiki svetenici takvog tipa koji u trenutku
izreknu iznueno miljenje o svemu o emu razgovaraju,
ali oni paze da svoj odgovor sroe tako da se moe shvatiti
dvosmisleno, da znai dve sasvim suprotne stvari. Ali otac
Zenkai nije bio takav. Bio sam sasvim siguran da govori
ba onako kako misli i upravo onako kako osea. Nije se
nepotrebno trudio da u onome to je video svojim otrim,
bistrim oima trai neko posebno znaenje. Njemu je bilo
sasvim svejedno da li u tome postoji neko znaenje ili ne
postoji. Ali ono to je vie od svega doprinelo da mi se

otac Zenkai uini tako velikim bilo je u tome to on, kada

je neto gledao na primer, kad je gledao u mene nije
nastojao na nekakvoj svojoj individualnosti, tj. da primeti
neto to samo on i niko drugi ne moe da vidi, nego je
video taj predmet upravo onako kako bi ga video i svako
drugi. Sam objektivni svet nije imao nikakvog znaaja za
ovog svetenika. Shvatio sam ta je hteo da mi kae i
postepeno sam poeo da se oseam spokojnim. Samo ako
ja drugim ljudima izgledam obian, onda sam ja zaista
obian i, na ma kakve udne postupke ja sebe naterao, ta
obinost e ostati onakva kakva je, poput preienog
pirina.
Bez ikakvog svesnog napora poeo sam da
zamiljam sebe kao da sam neko tiho, malo bunasto drvo,
posaeno ispred oca Zenkaija.
Znai, u redu je, oe, rekao sam, da se ovek
ponaa onako kako to od njega ljudi oekuju?
Pa to ba nije uvek tako lako. Ali ako pone da se
ponaa drukije, ljudi to ubrzo prihvate kao da je to tvoje
normalno ponaanje. Ljudi su vrlo zaboravni, da zna.
Koja linost je, u stvari, stalna? upitao sam. Ona
koju ja sebi pripisujem ili ona za koju drugi ljudi veruju
da je ja posedujem?
Obe ubrzo skonavaju. Ma koliko ti sebe ubeivao
da ti je linost stalna, njoj mora doi kraj pre ili kasnije.
Dok voz putuje, putnici miruju. Ali kad voz stane, tog
trenutka putnici poinju da hodaju. Putovanju dolazi kraj,
a i mirovanju dolazi kraj. Smrt nam se ini kao krajnje
mirovanje, ali se ne moe rei ak ni koliko to traje.

Molim vas pogledajte me, oe, rekao sam

konano. Ja nisam osoba kakvu vi zamiljate. Molim
vas, zagledajte u moje srce.
Svetenik je prineo aicu sakea ustima i paljivo se
zagledao u mene. Tiina me je pritisla kao to veliki, crni,
pokisli krov pritiskuje hram. Zadrhtao sam. Onda je otac
Zenkai odjednom, smejui se, progovorio, neobino
jasnim glasom: Nema potrebe da te ovek sagledava
dublje. Sve ti se moe videti na licu.
Osetio sam da sam potpuno shvaen sve do najveih
dubina moga bia. Prvi put u svome ivotu postao sam
potpuno prazan. I poput vode koja se upija u tu prazninu,
u mene je ponovo navrla hrabrost da izvrim svoje delo.
Stareina se vratio u hram. Bilo je devet asova
uvee. Po obiaju, grupa od njih etvoro pola je u
konaan obilazak da sve pregledaju pre nego to zavlada
no. Nisu nali nita neobino. Stareina je sedeo i
pijuckao sake sa ocem Zenkaijem. Oko pola jedan posle
ponoi jedan od mojih drugova manastirskih aka doao
je da odvede posetioca u njegovu sobu. Onda se stareina
okupao ili uao u vodu, kako smo mi to govorili u
hramu i u jedan as ujutro, 2. jula, kada je noni
pregled zavren, u hramu je zavladala potpuna tiina.
Napolju je nastavila da tiho pada kia.
Moj duek je bio prostrt na pod. Sedeo sam na
njemu sam samcit u mraku, razmiljajui o toj noi koja
se spustila na hram. Postepeno, no je postajala sve gua
i tea. Veliki stubovi i drvena vrata sobice u kojoj sam
sedeo uinili su mi se strogo dostojanstveni, jer su nosili
teret ove drevne noi.

utke sam mucao u sebi. Kao i obino, jedna jedina

re mi se otrgla sa usana, to me je samo razdraivalo; jer
bilo je to kao kad ovek uzalud trai neto u torbi, ali,
umesto traene stvari, stalno nalazi sve neke druge
predmete koji mu nisu potrebni. Teina i zgusnutost mog
unutranjeg sveta bili su sasvim slini teini i gustini ove
noi, i moje rei su kripale izlazei na povrinu poput
tekog kabla to se izvlai iz dubokog bunara usred noi.
Jo samo malo. Samo jo malo da izdrim,
razmiljao sam. Onaj zarali klju to otvara vrata
izmeu spoljnjeg sveta i mog unutranjeg sveta glatko e
se okrenuti u bravi. Moj svet e biti provetren kad
povetarac slobodno prostruji izmeu njega i spoljnog
sveta. Kofa iz bunara e se podii, ljuljajui se lagano na
vetru, i sve e se otvoriti preda mnom u obliku prostrane
poljane, a tajna soba bie unitena... Sada je to ve pred
mojim oima i moje ruke samo to se nisu pruile da ga
dosegnem...
Dok sam tako sedeo u mraku oko jedan sat, bio sam
prepun neke sree. inilo mi se da nikada nisam bio tako
srean u celom svom ivotu. Odjednom sam se digao iz
tame.
Tiho sam se uputio iza itaonice i obuo slamne
sandale koje sam tamo namerno ostavio ranije. Onda sam,
po kii koja je sipila, poao kroz jarak iza hrama u pravcu
radionice. U radionici nije bilo tesane grae, ali je svuda
po podu bilo rasute piljevine, i njen miris, natopljen
kiom, strujao je bespomono unaokolo. U radionici je
ostavljana i slama. Obino se u hramu kupovalo po
etrdeset snopova slame, ali te noi su ostala jo samo tri
snopa od poslednje zalihe.

Ponevi tri snopa, vratio sam se ivicom poljane. U

kuhinji je vladao tajac. Zaobiao sam ugao zgrade, izbivi
iza akonovih odaja. Odjednom je zasvetleo prozor na
klozetu. Zgurio sam se i unuo.
uo sam kako se neko iskaljava u klozetu. Po
zvuku bi se moglo rei da je bio akon. Zatim sam ga uo
kako mokri. inilo mi se kao da nikada nee prestati.
Plaei se da slama ne pokisne, zaklonio sam je
grudima i pribio se uz zgradu. Smrad iz klozeta kia je
samo pojaala, i sada se, oteao, spustio na bunje paprati.
um vode u klozetskoj olji je prestao, a onda sam uo
udar tela o drveni zid. Oigledno akon nije bio sasvim
budan i jo je bio nesiguran na nogama. Svetlosti je na
prozoru nestalo. Podigao sam tri snopa slame i uputio se
iza itaonice.
Sva moja imovina sastojala se od pletene korpe u
kojoj sam drao line stvari i malog, starog sanduka.
Nameravao sam da sve to spalim. Ranije, jo tokom
veeri, spakovao sam sve svoje knjige, odela, rublje i
razliite druge sitnice u ta dva paketa. Nadam se da e
ljudi shvatiti kako sam sve paljivo pripremio. Stvari koje
bi mogle da prave buku dok ih nosim, kao to je moj tap
za mreu protiv komaraca, i sve nezapaljive predmete, na
primer, moju pepeljaru, au i bocu za mastilo stvari
koje bi ostale kao dokaz moga dela sve sam to
spakovao izmeu nekih jastuia i uvio u pare tkanine.
Te stvari sam odvojio od ostale imovine. Osim toga,
morao sam da spalim i jedan duek i dva jorgana. Preneo
sam sav taj kabasti prtljag, komad po komad, iza itaonice
i sve nabacao na zemlju. Onda sam otiao u Zlatni
paviljon da skinem ona vrata na zadnjoj strani hrama o
kojima sam ve ranije govorio.

Klinove sam izvadio jedan za drugim, lako kao da

su zabodeni u pare meke zemlje. Celim telom sam
podupro nagnuta vrata, a vlana povrina trulog drveta se
izboila, eui me meko po obrazu. Vrata nisu bila tako
teka kao to sam oekivao. Kad sam ih skinuo, poloio
sam vrata na zemlju pored zgrade. Sada sam mogao da
pogledam u unutranjost Zlatnog paviljona. Bio je
ispunjen tamom.
Vrata su bila taman dovoljno iroka da ovek moe
bono da ue u hram. Telo mi se natopilo tamom Zlatnog
paviljona. Tada se preda mnom pojavilo udno lice od
kojeg sam pretrnuo od straha. Dok sam drao upaljenu
ibicu, moje lice se odrazilo na staklenoj vitrini u kojoj je
uvan model hrama.
Mada ovo uopte nije bio pogodan trenutak za ovo
to sam uinio, ja sam sada zastao i paljivo se zagledao
u minijaturni Zlatni paviljon u vitrini. Taj mali Zlatni
paviljon bio je osvetljen mojom ibicom kao meseevom
svetlou, njegova senka se lelujala i njegov fini drveni
okvir kao da se uurio obuzet nemirom. Gotovo
trenutno ga je progutala tama. ibica mi se ugasila.
Za divno udo, postao sam nervozan zbog crvenog
sjaja takaste eravice na kraju ibice, pa sam ga paljivo
zgazio nogom, ba kao i onaj student koga sam jednom
video u hramu Mjoin. Zatim sam upalio jo jednu ibicu.
Proao sam pored dvorane za sutre i pored statua tri Bude
i doao do mesta gde je stajala kutija za priloge. Kutija je
imala mnogo drvenih preagica, izmeu kojih su bili
ubaeni novii, a sada, kad je svetlost moje ibice
treperila u mraku, senke tih preagica poigravale su poput
talasia. U vitrini za priloge bila je drvena statua Aikage
Joimicua, koja je klasifikovana kao narodno blago. Bila

je to figura svetenika koji sedi; rukavi njegove mantije

irili su se na oba kraja; skiptar mu je bio u rukama. Oi
na njegovoj maloj, obrijanoj glavi bile su iroko otvorene,
a vrat mu je utonuo u iroke rukave mantije. Oi statue
svetlucale su od plamika moje ibice, ali se ja nisam
plaio. Bila je, u stvari, grozna, ta mala statua Joimicua.
Iako je stajala na oltaru u kutu zgrade koju je sam podigao,
inilo se kao da se on ve davno odrekao svakog
vlasnitva i kontrole.
Otvorio sam zapadna vrata koja su vodila u Sosei.
Kao to sam ve napomenuo, to su bila vrata sa arkama,
koja su se otvarala iznutra. Kiovito nono nebo bilo je
lake od unutranjosti Zlatnog paviljona. Uz priguenu
kripu, vlana vrata su proputala tamnoplavi noni
vazduh koji je bio pun povetarca.
Joimicuove oi, razmiljao sam dok sam promakao
kroz vrata i otrao natrag iza itaonice. Te Joimicuove
oi. Sve u izvesti pred tim oima. Pred tim oima mrtvog
svedoka, koje ne vide.
Dok sam trao, primetio sam da neto zvecka u
depu mojih pantalona. Bilo je to zveckanje kutije ibica.
Zastao sam da uguram papirnu maramicu pod poklopac
kutije. To je zaustavilo zveckanje ibica. Nikakav zvuk
nije dolazio iz drugog depa, u kojem su boica sa
arsenikom i noi bili vrsto uvijeni u maramicu. Niti je,
naravno, ikakav zvuk dolazio od slatkog hleba, kolaa sa
demom od slatkog pasulja i cigareta, to se sve nalo u
depu moga dempera.
Onda sam se prihvatio izvesnog mehanikog posla.
Trebalo mi je da etiri puta odem i da se vratim kako bih
sve stvari koje sam nagomilao pored itaonice preneo na

odreeno mesto ispred statue Joimicua, u Zlatni paviljon.

Najpre sam preneo duek i mreu protiv komaraca, iz koje
je drveni okvir bio izvaen. Onda sam preneo dva jorgana.
Zatim sanduk i pletenu korpu, i posle svega tri snopa
slame. Nabacao sam sve te stvari bez reda, na gomilu,
stavivi slamu izmeu mree i posteljine. inilo mi se da
e se mrea protiv komaraca, izmeu svih ostalih
predmeta, najlake zapaliti, stoga sam je delimino
rastegao preko ostalog prtljaga.
Konano sam se opet vratio iza itaonice po
zaveljaj u kojem su bile razne teko zapaljive stvari.
Ovoga puta sam prtljag odneo do ivice ribnjaka na
istonoj strani Zlatnog paviljona. Odatle sam, neposredno
pred sobom mogao da vidim stenu Johaku. Stojei pod
kronjama borova, jedva sam uspevao da se zaklonim od
kie.
Odraz nonog neba stvarao je magliastu belinu na
povrini ribnjaka. Gusta soivica davala joj je izgled
vrstog tla, i samo po prazninama ponegde na ovom
debelom pokrivau moglo bi se rei da je ispod njega
voda. Na mestu gde sam ja stajao, kia nije dovoljno jako
padala da bi iole ustalasala povrinu vode. Ribnjak se
dimio od pare na kii pa se inilo kao da se prua u
beskraj. Vazduh je bio pun vlage.
Podigao sam jedan kamen i bacio ga u vodu.
Pljusnuo je tako snano da mi se uinilo kao da se vazduh
raspuknuo. Izvesno vreme sam uao tu, u mraku, bez i
najmanjeg uma, nadajui se da u svojim utanjem
izbrisati buku koju sam nehotice proizveo.
Stavio sam ruku u vodu i mlaka soivica lepila mi
se za prste. Najpre sam drveni okvir mree protiv

komaraca pustio da klizne u vodu iz mojih vlanih prstiju.

Onda sam spustio i pepeljaru u ribnjak, kao da je perem.
Na isti nain sam postupio sa aom i boicom za mastilo.
Tako sam zavrio sa svim stvarima koje je trebalo baciti u
vodu. Pored mene su ostali samo jastui i krpa u koju su
bili umotani svi ti predmeti. Sada mi je jo preostalo samo
to da ove dve stvari odnesem pred Joimicuovu statuu i da
konano zapalim hram.
injenica to me je tog trenutka odjednom obuzela
glad, ak se i previe poklapala s onim to sam oekivao,
i zbog toga ne samo da nisam bio zadovoljan nego sam,
naprotiv, osetio kao da sam izneveren. Jo sam u depu
imao slatkog hleba i kolaa sa demom od slatkog pasulja,
koje sam poeo da jedem prethodnog dana. Obrisavi
vlane ruke o krajeve dempera, poeo sam halapljivo da
gutam. Nisam bio ni svestan ukusa. Stomak mi je vapio
za hranom i nisam uopte mario za nekakav ukus, ve mi
je bilo dovoljno i to to sam pribrano trpao sladak hleb u
usta. Srce mi je ubrzano kucalo. Poto sam, naposletku,
progutao svu hranu, akama sam zahvatio malo vode iz
ribnjaka i napio se.
...Bio sam jo samo jedan korak udaljen od svoga
dela. Konano sam zavrio sve te duge pripreme koje su
vodile do njega i sada sam stajao na samoj ivici svih
priprema: nita mi vie nije preostajalo nego da se
bezobzirce bacim na samo delo. Uz najmanji napor,
trebalo je da sada uspeno ostvarim ono to sam smislio.
Ni za trenutak nisam pomiljao da e se izmeu
mene i onoga to sam nameravao da uinim sada ispreiti
tako veliki jaz dovoljno velik da proguta ceo moj ivot.

Naime, tog trenutka sam bacio pogled na Zlatni

paviljon, kako bih mu uputio poslednji pozdrav na
rastanku.
Hram se nejasno nazirao u tami kiovite noi i jedva
su se primeivali njegovi obrisi. Stajao je tu u dubokoj
crnini, kao da je bio kristalizacija same noi. Napregnuvi
oi, uspeo sam da razaberem Kukjoo, gornji sprat hrama,
odakle se cela graevina odjednom suavala, kao i umu
tankih stubova oko oondoa i Hosui-ina. Ali sve one
razliite pojedinosti hrama, koje su me ranije toliko
uzbuivale i oduevljavale, sada su se istopile u
jednobojnoj tami.
Meutim, kako je moja zamisao lepote postajala sve
slikovitija, upravo taj mrak je posluio kao pozadina na
kojoj sam po volji mogao sebi da doaram svoju viziju.
Sva moja koncepcija lepote skrivala se u tom mranom,
uurenom obliku. Zahvaljujui moi seanja, iz okolne
tame zasvetlucali su preda mnom mnogi prelepi detalji,
jedan po jedan, pa se to svetlucanje poelo sve vie iriti,
dok se pred mojim oima nije postepeno pojavio
celokupan hram pod tom udesnom svetlou samog
vremena, koje nije ni dan ni no. Nikada mi se ranije
Zlatni paviljon nije prikazao u tako savrenom obliku,
nikada ga jo nisam video da tako blista u svim svojim
detaljima. Bilo je to kao da sam posedovao mo vizije
slepog oveka. Svetlost koja je zraila iz samog hrama
uinila je Zlatni paviljon prozirnim; stojei kraj ribnjaka,
jasno sam video ivopisne slike anela na tavanici u
oondou i ostatke drevne zlatne prevlake na zidovima
Kukjooa. Prefinjen eksterijer Zlatnog paviljona prisno se
izmeao sa njegovim enterijerom. I dok su mi oi upijale
ceo taj prizor, razabirao sam strukturu hrama i jasne

konture njegovih motiva, shvatao sam mukotrpno

ponavljanje ukrasnih detalja pomou kojih se ti motivi
ostvaruju, video sam efekte kontrasta i simetrije. Dva nia
sprata, Hosuiin i oondo, bila su iste irine i, mada je
postojala neznatna razlika izmeu njih, bili su zatieni
istim, dubokim nadstrenicama; jedan sprat je leao na
svom parnjaku, pa su izgledali kao dva vrsto povezana
sna ili kao uspomene na dva veoma slina zadovoljstva
koja smo doiveli u prolosti. Ta dva sprata, poput
blizanaca, bila su krunisana treim spratom, Kukjooom,
koji se naglo suavao. Tako je jednom potvrena
stvarnost naruena, povezujui se s uzvienim filozofskim
idealima, i potisnuta onim mranim dobom iz kojeg
potiu ti ideali, da bi mu konano sluila. Na vrhu drvenog
krova pozlaeni bakarni feniks stremio je u dugu no bez
svetlosti.
Meutim, arhitekta se nije zadovoljio ni time. Na
zapadnoj strani Hosuiina dodao je mali Sosei, koji se
isticao kao odvojen od hrama poput nadvisujueg
paviljona. inilo se kao da se svom snagom svoje estetske
moi zaloio da narui simetriju zgrade. Uloga Soseija u
celokupnoj arhitekturi ove graevine sastojala se, u stvari,
u odupiranju metafizici. Iako se on ni u kom sluaju nije
pruio daleko iznad ribnjaka, odavao je utisak kao da bei
unedogled iz okvira Zlatnog paviljona. Sosei je bio kao
ptica to uzlee, udaljavajui se od glavne strukture
zgrade, kao ptica to je trenutak ranije rairila krila letei
prema povrini ribnjaka ka svemu to je ovozemaljsko.
Znaaj Soseija je u tome to on slui kao most izmeu
reda koji upravlja ovim svetom i onoga to je poput
ulnosti opovrgavanje reda. Da, to je posredi. Duh
Zlatnog paviljona poinjao je s tim Soseijem, koji je

podseao na most prekinut na sredini, da bi se, potom,

podigao u trospratnu kulu, pa ponovo beao od mosta. Jer
ogromna mo ulnosti to svetluca na povrini ribnjaka
predstavlja izvor skrivene snage iz koje je sazdan Zlatni
paviljon; ali, kada je ta snaga dovedena u savreni red i
kada je oblikovana predivna trospratna kula, ona vie nije
mogla da se obuzdava, pa joj je preostalo samo da
pobegne preko Soseija natrag na povrinu ribnjaka, natrag
ka beskrajnom svetlucanju nagonskih elja natrag ka
svom zaviaju. Ranije, kad god sam posmatrao jutarnju ili
veernju maglu kako se povija nad ribnjakom, nametala
mi se ista pomisao pomisao da je to kolevka obilne
senzualne snage koja je prvobitno i podigla Zlatni
paviljon.
Lepota je sintetizovala sve borbe i suprotnosti i sav
nesklad u svakom delu ovog zdanja; tavie, lepota je
vladala nad svima njima! Zlatni paviljon je sagraen od
zlatne praine u dugoj noi bez svetlosti, poput sutre
mukotrpno napisane, karakter po karakter, zlatnim
prahom na tamnoplavim stranicama knjige. Ipak nisam
bio siguran da li je lepota identina sa Zlatnim paviljonom
ili je izatkana od istog kvaliteta kao i no nitavila, koja
okruuje hram. Moda se lepota sastojala od obe te stvari.
Lepota je bila i svaka pojedinost i celokupna graevina, i
sam Zlatni paviljon, i no koja ga je obavijala. Na tu
pomisao uinilo mi se da je nerazreiva misterija lepote
Zlatnog paviljona, koja me je toliko proganjala u
prolosti, sada upola reena. Jer, ako ovek ispita lepotu
nekog pojedinanog detalja stubova, ograda, roletni,
okvirnih vrata, ukraenih prozora, piramidnog krova...
Hosui-ina, oondoa, Kukjooa, Soseia... senke hrama na
ribnjaku, malih ostrva, borova, da, ak i mesta za

pristajanje amca koji je pripadao hramu onda uvia

da lepota nikada nije dovrena ni u jednom pojedinanom
detalju hrama: svaki detalj je nagovetavao lepotu
sledeeg detalja. Sama lepota pojedinanog detalja uvek
je bila puna nekog nemira. Ona je sanjala o savrenstvu,
ali nije znala kako da ostvari to savrenstvo, te ju je
neizbeno mamila sledea lepota, nepoznata lepota.
Nagovetaj lepote sadrane u jednom detalju povezan je
sa sledeim nagovetajem lepote; i tako su razni
nagovetaji lepote koja nije postojala postali podloga i
motiv Zlatnog paviljona. Takvi nagovetaji bili su znaci
nitavila. Nitavilo je bilo sama struktura te lepote. Prema
tome, iz nesavrenosti raznih detalja te lepote automatski
se raao nagovetaj nitavila, i to prefinjeno zdanje,
izgraeno od najfinijeg drveta, podrhtavalo je u
iekivanju nitavila, poput ogrlice od dragog kamenja na
vetru.
Pa ipak, nikada nije dolo vreme da lepota Zlatnog
paviljona iezne! Njegova lepota je uvek negde
odjekivala. Poput oveka koji pati od zvonjenja u uima,
i ja sam neprekidno uo zvuk lepote Zlatnog paviljona,
ma gde da sam bio, pa sam se na to ve navikao. Ako
ovek uporedi tu lepotu sa zvukom, onda je ta graevina
kao neko zvonce to neprestano zvoni ve pet i po vekova,
ili kao mala harfa. A ta ako se taj zvuk prekine?...
Osetio sam straan zamor.
Iznad Zlatnog paviljona koji je postojao tu, u tami,
jo sam ivo video Zlatni paviljon iz mojih vizija. On jo
nije prestao da svetluca. Ograda Hosui-ina na ivici vode
bila je neupadljiva, sa izgledom najvee skromnosti, dok
je na njegovim nadstrenicama ograda oondoa, poduprta
poprenim gredicama indijskog stila teniku, sanjarei

isturala grudi ka ribnjaku. Nadstrenice su osvetljavali

odblesci sa ribnjaka, a treperavo svetlucanje vode nejasno
se odraavalo naspram njih. Kad je Zlatni paviljon
odraavao odbleske veernjeg sunca ili sjaj meseine,
svetla povrina vode davala je utisak da cela struktura
tajanstveno lebdi i plovi leprajui krilima. vrsta
povezanost svih oblika hrama bila je razbijena odblescima
lelujanja vode, i u takvim trenucima inilo se da je Zlatni
paviljon sazdan od materija kakve su vetar, voda i vatra,
koje su u venom pokretu.
Lepota Zlatnog paviljona bila je neprevaziena.
Sada sam znao odakle je poticao moj teki zamor. Ta
lepota je iskoristila ovu poslednju priliku da iskali svoju
mo nada mnom i da me sputa onim oseanjem nemoi
koje me je tako esto obuzimalo u prolosti. Moje ruke i
noge su uzmicale od onoga to je bilo preda mnom. Pre
nekoliko trenutaka bio mi je potreban jo samo jedan
korak do moga dela, ali sada sam se opet povukao daleko
unazad.
Izvrio sam sve pripreme, mrmljao sam u sebi, i
bio sam jedan korak udaljen od izvrenja svoga ina.
Poto sam tako savreno u mati smislio svoje delo, poto
sam tako potpuno proiveo taj san, postoji li zaista ikakva
potreba da ga i fiziki sprovedem u delo? Zar ne bi u ovoj
fazi takav in ispao sasvim beskoristan?
Kaivagi je verovatno bio u pravu kad je rekao da
svet ne menja delo, ve saznanje. Postojalo je i takvo
saznanje koje je nastojalo da kopira delo do krajnje
mogue granice. Moje saznanje je takve prirode. I upravo
takva vrsta saznanja ini delo zaista bezvrednim. Zar,
onda, povod za sve te moje paljive pripreme i nije ba to
komino saznanje da neu zaista morati da delam ?

Da, tako je. To delo je sada, jednostavno, neto

izlino za mene. Ono je istupilo iz ivota, iskoilo iz moje
volje i sada stoji preda mnom, poput nekog izdvojenog,
hladnog, elinog mehanizma, ekajui da bude stavljeno
u pogon. To je, naprosto, kao da ne postoji ni najmanja
veza izmeu mene i mojeg dela. Do te take bio sam to ja,
a od te take nadalje to nisam bio ja... Kako sam se mogao
usuditi da prestanem da budem ono to jesam?
Naslonio sam se na borovo stablo. Opinjavala me
je vlana i hladna kora drveta. inilo mi se da to oseanje,
ta hladnoa da sam to ja sam. Svet se zaustavio onakav
kakav je, vie nije postojala nikakva elja, i ja sam bio
potpuno zadovoljan.
Ali odakle mi ovaj strani nemir? razmiljao sam.
Nekako se oseam kao u groznici i malaksao, ni ruke
nee da se pokreu onako kako ja to elim. Svakako sam
bolestan.
Zlatni paviljon je jo svetlucao preda mnom ba kao
i onaj prizor isokana koji je ugledao untokumaru iz
pozorinog komada Joroboi.
U mranoj noi svoga slepila, Suntokumaru je
ugledao zalazee sunce kako plamsajui poigrava na
moru Namba. On je video ostrvo Avadie, Sumu Akai,
ak i more Kii u odsjaju veernjeg sunca pod nebom bez
oblaka...
Telo kao da mi se paralizovalo i suze su mi
neprestano tekle. Nisam vie mario ni da li u ostati ovde
do jutra dok me ne otkriju. Ne bih izustio ni rei
izvinjenja.
...E pa, do sada sam nadugako priao o tome kako
mi je jo u detinjstvu memorija bila slaba, ali moram

napomenuti da ta memorija, odjednom oivljena, ima

veliku mo vaskrsavanja. Prolost nas ne vue samo u
prolost. Ima nekih, mada malobrojnih, uspomena iz
prolosti to poseduju jake eline opruge, i kada ih mi
koji ivimo u sadanjosti dodirnemo, one se odjednom
zategnu i odbace nas u budunost.
Dok mi je telo trnulo od umora, dua mi je bauljala
tragajui negde po mojim uspomenama. Neke rei su
izbijale iz mene lebdei na povrini, zatim su nestajale.
Imao sam oseanje da ih doseem rukama svoga duha, ali
su se onda opet skrivale od mene... Te rei su me zvale.
Pokuavale su da mi se priblie kako bi me, verovatno,
podstakle da dam sve od sebe.
Suoi se s onim to je unutra, suoi se s onim to
je spolja, i ako se sretnete, trenutno ubij!
...Da, tako je glasila prva reenica. Bio je to onaj
uveni odlomak iz jednog poglavlja u Rinsairoku. Onda
su mi sasvim teno navrle rei koje slede: Kad sretne
Budu, ubij ga! Kad sretne svoje pretke, ubij ih! Kad
sretne Budinog uenika, ubij ga! Kad sretne svoga oca i
majku, ubij svoga oca i majku! Kad sretne svoga roaka,
ubij svog roenog! Samo tako e postii osloboenje.
Samo tako e se osloboditi stega materijalnih stvari i
postati slobodan.
Te rei su me trgnule iz klonulosti u koju sam zapao.
Odjednom mi se celo telo ispunilo snagom. jedan deo
moje due i dalje mi je govorio da je sada uzaludno da
izvrim svoj in, ali moja nova snaga nije se plaila
uzaludnosti. Upravo zato to je uzaludan taj in moram
izvriti.

Uzeo sam krpu koja je leala kraj mene i tutnuo je

ispod pazuha zajedno sa jastuiem. Zatim sam se digao.
Pogledao sam u pravcu Zlatnog paviljona. Blistavi hram
moje vizije poeo je da bledi. Ograde je postepeno gutala
tama, a uma tankih stubova postala je nerazgovetna.
Svetlosti je nestalo sa vode a nestali su i njeni odblesci
ispod nadstrenica. Ubrzo su svi detalji ostali skriveni u
mraku i od Zlatnog paviljona su se nazirali samo nejasni
crni obrisi.
Pojurio sam. Optrao sam oko severne strane
Zlatnog paviljona. Noge su mi se privikle na mrak i nisam
se vie spoticao. Mrak se, deo po deo, otvarao preda
mnom i vodio me.
Sa ivice Soseija uskoio sam u Zlatni paviljon kroz
vrata na arkama, na zapadnom ulazu, koja sam ostavio
otvorena. Bacio sam jastui i krpu na gomilu stvari koju
sam ve pripremio.
Srce mi je ubrzano kucalo, a vlane ruke drhtale.
tavie, i ibice su se nakvasile. Prva nije htela da se upali.
Druga je kresnula, ali se slomila. Trea se upalila i vatra
je zaplamsala, i kako sam ispruio ruku da je zaklonim od
vetra, osvetlila je procepe izmeu mojih prstiju.
Onda sam morao da potraim snopove slame; jer,
mada sam dovukao sam tri snopa i postavio ih na razna
mesta u zgradi, sada sam potpuno zaboravio gde sam ih
ostavio. Dok sam ih pronaao, ibica je dogorela. unuo
sam kraj snopa i ovoga puta kresnuo dve ibice odjednom.
Vatra je ocrtala sloene senke gomilica slame i,
rasplamsavajui se blistavim bojama divljine, irila se
postepeno u svim pravcima. Kako se dim dizao u vazduh,
vatra se krila u njegovoj beloj masi. A onda, neoekivano,

podalje od mesta gde sam stajao, buknuo je plamen,

izbacujui zelenu boju mree protiv komaraca. Uinilo mi
se kao da je sve oko mene odjednom oivelo.
U tom trenutku glava mi se potpuno razbistrila.
Imao sam ogranienu zalihu ibica. Otrao sam u drugi
ugao prostorije i, paljivo kresnuvi ibicu, zapalio
sledei snop slame. Novi plamen to je sada buknuo
razveselio me. Kad sam u prolosti odlazio sa drugovima
na izlete i kad smo palili logorske vatre, uvek sam bio
naroito vet u paljenju vatre.
U Hosui-inu se dizala ogromna treperava senka.
Statue tri svete Bude, Amide, Kannon i Seii, bile su
obasjane plamenocrvenom bojom. Drvena statua
Joimicua sevala je oima; a u pozadini se lelujala njena
senka.
Gotovo da nisam ni oseao toplotu. Kad sam video
da se uporan plamen proirio sve do kutije za priloge,
uverio sam se da e sve biti u redu.
Zaboravio sam na arsenik i depni noi. Odjednom
mi je sinula misao da umrem u Kukjoou, opkoljen
plamenom. Izmaknuvi iz kruga vatre, potrao sam uz
uske stepenice. Nije mi ni na pamet palo da se zaudim
zato su vrata koja vode gore u oondo bila otvorena.
Stari vodi je zaboravio da zatvori vrata na drugom spratu.
Dim je kuljao i kovitlao se iza mojih leda. Kaljui
od dima, zagledao sam se u statuu Kannon, pripisanu
Keiinu, i u sliku anela koji sviraju, na tavanici.
Postepeno, kuljajui, dim je ispunio oondo. Ustrao sam
uza sledee stepenice i pokuao da otvorim vrata
Kukjooa. Vrata se nisu mogla otvoriti. Ulaz na trei sprat
bio je dobro zakljuan.

Zalupao sam na vrata. Iako sam izbezumljeno

lupao, lupa me nije zagluila. Iz sve snage sam lupao na
vrata. Bio sam uveren da e mi neko iznutra ipak otvoriti
vrata Kukjooa. Sanjao sam o tome da u Kukjoou naem
mesto na kome u umreti, ali, poto me je dim ve
sustizao, nestrpljivo sam lupao na vrata kao da traim
izlaz da bih pobegao. Sa druge strane vrata mogao sam
nai samo jednu sobicu. U tom trenutku sam grozniavo
zamiljao da su zidovi te sobe sigurno potpuno prekriveni
zlatnom prevlakom, iako sam znao da se prevlaka gotovo
sasvim oljutila. Ne mogu vam objasniti kako sam
oajniki udeo za tom sobicom dok sam tu stajao
lupajui na vrata. Kad bih samo mogao da dospem u nju,
mislio sam, sve bi bilo u redu. Kad bih samo mogao da
dospem u tu malu, zlatnu sobu.
Lupao sam iz sve snage. Ruke mi nisu bile dovoljno
jake, pa sam se bacao, udarajui celim telom o vrata. Ipak
se nisu otvarala.
oondo je ve bio pun dima. Pod nogama sam
mogao uti pucketanje vatre. Guei se od dima, gotovo
da sam izgubio svest. Grcajui od kalja, nastavio sam da
lupam. Ali vrata se ni dalje nisu otvarala.
Kad mi je jednog trenutka u svesti postalo jasno da
sam odbijen, nisam se vie kolebao. Okrenuo sam se i
strao niza stepenice. Kroz kovitlac dima pojurio sam do
Hosui-ina; mora da sam protrao kroz samu vatru. Kad
sam, najzad, stigao do zapadnih vrata, jurnuo sam napolje,
na isti vazduh. Onda sam potrao kao iz puke ispaljen,
ne znajui ni sam kuda trim.
...Trao sam. Trao sam nepojmljivo brzo i bez
zastajanja. Ne seam se ak ni kroz koja sam mesta

prolazio. Mora da sam istrao kroz kapiju na zadnjoj

strani hrama, pored kule Kukjoo na severu manastirskog
imanja, pa sam onda, verovatno, protrao kraj dvorane
Mjoo, popeo se planinskom stazom, oivienom
bambusovom trskom i azalejama, dok nisam izbio na vrh
planine Hidari Daimoni.
Da, uistinu, na vrhu planine Hidari Daimondi pruio
sam se na lea na jednoj bambusom obrasloj poljani, u
senci crvenih borova, i pokuao da stiam divlje lupanje
srca. To je planina koja zaklanja Zlatni paviljon sa severa.
Krici zaplaenih ptica vratili su me k svesti. Ili sam
se osvestio od toga to mi je pored lica prhnula jedna ptica
uz buno lepetanje krila.
Leei na leima, zurio sam u nono nebo. Jato
ptica uzletalo je nad grane crvenih borova, a tanane
varnice poara, ve proreene, lebdele su na nebu iznad
moje glave.
Uspravio sam se i seo, gledajui daleko u dolinu
prema Zlatnom paviljonu. Odande je dopirao udan zvuk.
Bio je to zvuk poput praskanja vatrometnih raketa.
Delovao je kao horsko pucketanje zglobova bezbroj ljudi.
Sa mesta gde sam sedeo Zlatni paviljon se nije
video. Mogao sam samo da vidim dim koji je kuljao i
veliku vatru kako se die u nebo. Vatrene iskre lebdele su
izmeu drvea, to je izgledalo kao da je nebo nad Zlatnim
paviljonom posuto zlatnim prahom.
Prekrtenih nogu, dugo sam tako sedeo zagledan u
taj prizor.
Kad sam se prenuo, shvatio sam da mi je telo
prekriveno plikovima i ogrebotinama i da sam sav krvav.

I prsti su mi bili krvavi; oigledno sam se povredio

kad sam lupao na vrata hrama. Lizao sam rane poput
ivotinje koja je pobegla od gonilaca.
Zavukao sam ruku u dep i izvadio noi i boicu
arsenika, uvijenu u maramicu. Bacio sam ih daleko u
dolinu.
Onda sam primetio kutiju cigareta u drugom depu.
Izvadio sam jednu i zapalio. Oseao sam se kao ovek koji
eli da odahne uz cigaretu poto je zavrio posao.
I kao to bi ovek u takvom trenutku pomislio,
rekao sam sebi: Hou da ivim.

Kineski karakteri; staro kinesko pismo, iz koga je

izvedeno i japansko pismo, naziva se ideogramima ili
kineskim karakterima. (Prim. prev.)
1

Sumo: japanski nacionalni sport, rvanje u krugu; dva

protivnika se hvataju ukotac, sa ciljem da jedan drugog
izbace iz kruga. (Prim. prev.)
Geta: japanske drvene sandale ili otvorene klompe.
(Prim. prev.)
3

Sazanka: sasanqua japansko cvee. (Prim. prev.)

Kagura: sveta intoistika muzika i igra (Prim. prev.)

Sutra: budistika molitva. (Prim. prev.)

akamuni. budistiko boanstvo. (Prim. prev.)

Biva (biwa): japanski instrument koji donekle podsea

na mandolinu. (Prim. prev.)
8

o: japanska jedinica za merenje poda. (Prim. prev.)

Koan: zagonetni zenistiki razgovor, ijim se

razreenjem postie prosvetljenje. (Prim. prev.)
10

11

Zen: po kineskom an. (Prim. prev.)

Nan uan: prema japanskom itanju Nansen. (Prim.

prev.)
12

Bodisatva: prema budistikom uenju, bie savrenog

duha, koje se odrie ak i nirvane radi spasenja drugih.
(Prim. prev.)
13

14

Jack! Jack! Too cold, too cold! (Prim. prev.)

Ikebana: poznata japanska umetnost araniranja cvea.

(Prim. prev.)
15

Koto: japanski tradicionalni instrument koji po zvuku

donekle podsea na harfu (Prim. prev.)
16

No: anr klasine japanske drame, koja se jo i danas

izvodi na tradicionalan, silizovan nain (Prim. prev.)
17

18

Sake: japansko nacionalno pie od pirina (Prim. prev.)

akubai: japanska frula od bambusa sa pet rupica

(Prim. prev.)
19

Kenzan: gvozdena podloga sa iljcima na koje se

nabadaju cvetovi, neophodna u japanskom nainu
araniranja cvea, ikebani. (Prim. prev.)
21
Karma: Jedna od glavnih dogmi u brahmanizmu,
budizmu i dainizmu; apsolutni zakon uzronosti koji
neizbeno prati svet u svima njegovim ispoljenjima.
(Prim. prev.)
20

Geja: devojka umetnikog obrazovanja, koja se

profesionalno bavi zabavljanjem imunijih mukaraca.
(Prim. prev.)
22

Furoiki: japanska marama za umotavanje stvari, slina

boi u naim krajevima. (Prim. prev.)
23

24

Necuke: japanske minijaturne, ukrasne gravure. (Prim.

prev.)