Professional Documents
Culture Documents
Djordje Jankovic
Djordje Jankovic
Филозофском факултету
Уторак, 05 мај 2009 10:14 САОПШТЕЊЕ ЗА
ЈАВНОСТ
У таквој атмосфери, један број чланова Изборног већа Филозофског факулета био је
уздржан приликом гласања што је, упркос позитивној оцени Комисије за припрему
извештаја о кандидатима, довело до тога да Јанковић не буде изабран. Политизацијом
поступка, кандидату су нарушени услови за избор у звање и право на слободу
мишљења и научно-истраживачког рада, које је гарантовано Уставом и Законом о
високом образовању. Удаљавањем из наставе из идеолошких разлога нанета је штета
Јанковићу као појединцу, настави археологије на Филозофском факултету и српској
археологији у целини.
Археологији, као ни било којој другој науци, не требају идеолошки ментори и чувари
који ће институционалним средствима наметати „научне истине“ и одстрањивати
„неподобне“ кадрове, већ стручњаци који ће имати пуну слободу и одговорност да се
баве и најосетљивијим темама људске прошлости.
Ово је било актуелно у јуну, када је преко 60 археолога скочило у одбрану професора
Јанковића:
Уважени професори,
Поштоване колеге,
Кренимо редом:
1. Када је у питању научни рад Ђ.Јанковића неспорно је да је он интензивно истраживачки, а
такође је чињеница да су његови публиковани научни радови често наилазили на бурне
реакције једног малог круга колега а закључци у њима на тешке, рекли би, некада и
инквизиторске вербалне осуде (М. Васић, писмо Филозофском факултету поводом књиге Ђ.
Јанковића „Српске громиле“ ). Парадоксално, али уз све најгоре квалификације ни до данас
није написано ни слово озбиљне и конкретне научне полемике о јасно издвојеним научним
проблемима у радовима Ђ. Јанковића. Флоскуле да неки од закључака Ђ.Јанковића
„..представљају спекулацију без икаквог утемељења у археолошкој науци“ дискусији В.
Иванишевића и М. Поповића на реферат Ђ.Јанковића, Погреб Срба у раном средњем веку (
прочитаног на VI Међународном конгресу словенске археологије у Новгороду, одржаног 26-
31.августа 1996, и објављеног у зборнику овог скупа: Труды VI Межународного Конгресса
славянской археологии. Проблемы славянской археологии, Том 1, Москва 1997), или „ …
закључци се граде на погрешним премисама…“, …књига је опасна као литература која трује
српски народ идејама које немају никаквог научног основа…“ (М. Васић, писмо Филозофском
факултету поводом књиге Ђ. Јанковића „Српске громиле“), без и речи полемике о истраженој
археолошкој грађи, њеном хронолошком и етно-културном опредељењу, не значе баш ништа,
од ма како „компетентних и еминентних“ стручњака биле изречене. Оне могу да говоре само о
непознавању материје у коју се на овакав неодговоран и површан начин упуштају њихови
аутори.
Сви научни резултати, поготово у хуманистичким наукама подложни су критици и полемици,
без изузетка. Али да би она била научна, опоненти изнетим резултатима и закључцима морају
бити упознати са материјом колико и сам аутор истраживања, што је у овом случају, на жалост
далеко од истине.
Цењене колеге,
Мислимо да је проблем настао око реизбора, односно унапређења Ђ. Јанковића отишао
предалеко, а избацио је на површину много дубље проблеме који су били прикривени.
Присуствујемо, чини нам се, организованом покушају прогона доцента Филозофског факултета
који се заснива на „греху“ другачијег мишљења. Да је у питању прогон, јасно се види из
дефинисаног циља, да се Ђ. Јанковић уклони са места доцента Филозофског факултета. А да је
организован говоре чињенице да се Б. Анђелковић и А. Палавестра позивају у својим
писменим обраћањима (Одељењу за археологију и Наставно научном већу) један на другога уз
упорно инсистирање на учешћу колега М. Поповића и В. Иванишевића из Археолошког
института као и М. Милинковића са Одељења за археологију у комисијама за реизбор и
унапређење. Поменуте колеге су, како је документовао сам Б. Анђелковић, годинама уназад
оспоравале научни рад Ђ. Јанковића, често увредама али без иједне аргументоване стручно
полемичке речи. Из дописа А. Палавестре види се да није намера стварање објективне,
неутралне комисије која би се позабавила вредновањем и бодовањем резултата Ђ. Јанковића
у археологији, кроз објављене радове и његов педагошки рад, већ изазивање поделе међу
члановима Одељења за археологију око питања да ли треба формирати комисију која ће
допустити реизбор или комисију која ће својим негативним мишљењем створити услове да се
Ђ. Јанковић отпусти са факултета. Није нам познато да комисије треба да се формирају са
унапред одређеним било којим од ова два циља. Није јасно по ком основу Б. Анђелковић
присуствује састанку који А. Палавестра има са деканом у вези ових питања.
Несхватљиво је и неприхватљиво да у ери демократског отварања нашег друштва, на
Филозофском факултету који је и у тешким временима увек био чувар слободне мисли,
присуствујемо сценарију који је добро познат из мрачних времена тоталитарног режима, када
су људима због деликта мишљења изрицане и најтеже пресуде.
Оваква ситуација није опасна само по Ђ. Јанковића. Много је опаснија по Одељење за
археологију. Дискредитовањем претходних комисија за реизбор Ђ. Јанковића отвара се
питање потребе ревизије и осталих реизбора и унапређења, с обзиром да су исти чланови
учествовали и у комисијама за реизборе и унапређења других колега. С тим у вези,
релативизује се стручност бројних колега који су дипломирали, магистрирали и докторирали
код Ђ. Јанковића, па и код других професора, чији део и ми потписници овог писма чинимо.
Због тога смо озбиљно забринути и због тога имамо право, које нам нико не може оспорити,
да улазимо у овај проблем. Поставља се на крају крајева и питање опстанка Одељења за
археологију ако се његови чланови, доктори наука прозивају за „фиктивне реферате“ о
реизборима и унапређењима, квалификују као „гласачка маса“ или покушавају протерати због
својих „опасних и тровачких“ идеја.
Не треба сметнути с ума ни кампању коју жута штампа (недељник Таблоид) истовремено са
овим догађањима на Филозофском факултету, води против неких од чланова Одељења за
археологију, као и археолога из других установа. Некако се намеће утисак да је поменута
кампања „Таблоида“ у непосредној вези са догађањима на Одељењу за археологију, с
обзиром на детаље садржаја који могу бити пласирани само из археолошких кругова, а можда
и из састава Оделења за археологију.
Надамо се да ћете схватити да је наше обраћање иако тешког и непријатног садржаја, писано
са најбољим намерама да се на факултету, са ког смо и сами понели добро васпитање и
стручна, корисна знања којима су нас учили наши професори, не дозволи прогон људи по било
ком основу и заустави ширење оваквих негативних појава које каљају углед Филозофског
факултета.
КОМИСИЈИ ОДЕЉЕЊА ЗА АРХЕОЛОГИЈУ
ЗА РЕИЗБОР ДОЦ. ДР Ђ. ЈАНКОВИЋА
1. Као одговор на „нова тумачења ране историје Срба” у Византолошком институту САНУ
одржана су предавања која су указала на прекрајања историјских извора. У саопштењу
академика Божидара Ферјанчића (Долазак Хрвата и Срба на Балканско полуострво: Осврт на
нова тумачења. Зборник радова Византолошког института XXXV (1996): 117-154), поред осталог
се наглашава: „Још чуднија тумачења царевих вести изнео је Ђ. Јанковић, предлажући да се то
првобитно боравиште Срба, односно крај око Сервије, пребаци на сасвим другу страну
Балканског полуострва. Према његовој комбинацији, нечувеној у било каквом озбиљном
научном раду, цар писац није мислио да је у питању град у области Солуна већ Салоне (Solina),
a онда би Сервија била добро познато место Срб у околини Книна, које је око 150 km далеко
од Салоне. Тако су по предању Срби уствари стигли у залеђе Солина, односно у западну
Далмацију. Не улазећи у методолошки недопустиво прекрајање података извора, само бисмо
хтели да подсетимо на сву бесмисленост комбинације Ђ. Јанковића: да ли је могуће и
помислити да је византијски цар, говорећи о славном граду Солуну (Θεσσαλονίικη) уствари
имао у виду Салону (Σαλωνα), главни град римске провинције Далмације, који се под тим
именом више пута спомиње у истом спису De administrando imperio. Споменута комбинација је
очигледно направљена да би се потврдила што ранија присутност Срба у залеђу далматинске
обале, а при томе нису поштовани основни принципи методологије историјских
истраживања.” Оштар став и мишљење о таквој псеудонауци изнео је и академик Љубомир
Максимовић (Покрштавање Срба и Хрвата. Зборник радова Византолошког института XXXV
(1996): 155-174).
5. После свега поменутог, не изненађује чињеница да се интервју са Ђ. Јанковићем који је, како
се каже „први издвојио и особине Срба у раном средњем веку, што је опширно аргументовао
[sic!] 1998. у монографији Српске громиле” налази на сајту STORMFRONT SRBIJA White Pride
World Wide: www.stormfront.org/forum/...74150.html
У Поговору своје књиге Српске громиле Ђ. Јанковић „не жели да се покори Ватикану, Немцима
или Америци”, те након помињања НАТО пакта, „накарадних ставова” колега које мисле
другачије од њега, и сличне неакадемске тематике, у истом духу додаје: „Надам се да ће ова
књига бити допринос објективном сагледавању истине о српском етничком простору, мада
сам свестан да фабрику лажи старог и новог светског поретка неће зауставити. (...) Присутан је
и оправдан страх да ће Хрвати, нарочито они српског порекла, уништавати громиле у нашим
областима које држе под окупацијом”.
6. Како се већ показује, ни следећа, недавно објављена, такође спорна и у сличном маниру
срочена књига Ђ. Јанковића Српско поморје од 7. до 10. столећа, Београд 2007, коју је објавило
Српско археолошко друштво (у време када је Ђ. Јанковић био његов председник [рецензенте
је ангажовао сам аутор: протојереја др Р. Поповића са Богословског факултета СПЦ и др Г.
Томовић из Историјског института,]), није у стручним академским круговима наишла на бољи
пријем, што је очито из веома детаљног приказа који је на немачком написао афирмисани
колега из Археолошког института у Софији, S. Stanilov (Archaeologia Bulgarica 11/3 (2007): 107-
111). Упадају у пажњу карте наводне тадашње Србије (нпр. Карта 8. на стр. 205) на којима се
она простире бар до Истре.
Као што сте приметили, Б. Анђелковић тражи да не будем реизабран, да будем отпуштен, због,
по његовом мишљењу, моје морално - политичке неподобности за звање доцента. Дакле,
Процес је ушао у нову фазу. Мислим да ми то даје право да се осврнем на лик и дело доцента
др Бранислава Анђелковића. Пошто је залудан, судећи по броју студента који прате његове
курсеве и дипломирају код њега (а за то прима плату једнаку онима који имају студенте),
посветио се аматерском бављењу Средњим веком. То је добро; када буде савладао
средњевековну археологију, можемо се надати компетентној расправи, али нисам оптимиста.
Овај предани бранилац доцентског достојанства, признајем, подмладио ме је, подсећањем на
стара времена морално - политичке подобности, на златно доба комесара и дириговане науке.
У том духу, да самокритички денунцирам сам себе: написао сам још чланака о етничком
простору Срба, на пример у зборницима Географског факултета и Етнографског музеја. Као
непоправљив грешник, тиме се поносим и стрпљиво чекам ликвидацију од стране подобних.
Данас су његова мета сухозид, грнчарија и моја маленкост, а сутра, ко зна? Зато ћу његовом
писму, којим тражи моје искључење са Факултета, посветити извесну пажњу. Читаоце овог
дописа, чланове Одељења и остале, упућујем да доносе закључке на темељу оног стручно
написаног и објављеног.
1.
Није птица све што лети. Б. Ферјанчић ми је замерио тумачење да је Константин Порфирогенит
можда погрешно повезао словенско Солун и Солин (Салона је постојала и код Солуна, итд.),
поводом његових података о Србима код Солуна и у Далмацији, да бих објаснио податак истог
цара да су се Срби населили у Далмацији, и на крају закључује, бранећи своја тумачења, да
недопустиво прекрајам податке писаних извора, непоштујући историјску методологију. Ја сам
археолог, закључке доносим на основу археолошке грађе, археолошком методологијом, и не
пада ми на памет да примењујем историјску методологију, за коју нисам компетентан.
Апсурдно је објашњавати члановима овог одељења шта је археологија, али као да некима то
није јасно. Исти, веома заслужни Б. Ферјанчић, преводи податак Константина Порфирогенита о
Диоклеји са Дукља, о Римљанима са Романи, итд., и нико га није оптужио да прекраја изворе,
и томе слично. Због личног уважавања професора Б. Ферјанчића, нисам му одговорио, а
његово мишљење сам касније навео у својој књизи Српске громиле, 132. Да ли је у науци
некима нешто дозвољено, а другима не, или се забране односе само на чланове „академске
заједнице“?
2.
Заборавио је Б. Анђелковић да спомене ко ме је „критиковао“ и да сам ја ту „критику“ објавио
у књизи Српске громиле; реч је о М. Поповићу и В. Иванишевићу. Пошто Б. Анђелковић не зна
археолошку методологију, не вреди објашњавати мане наведене дискусије против мојих
ставова, заснованих на археолошкој грађи, где им је главни аргумент дисквалификација, из
арсенала бивше КП, типа „без утемељења“, а не археолошке чињенице, што је недостојно за
стручне и научне стандарде нашег доба. Пошто „критику“ ученог В. Иванишевића мог другог
објављеног реферата из Новгорода нисам (још) имао прилику да обелоданим, овде сажето
преносим да је он грнчарију (извињавам се што користим овај неакадемски израз) са Сапаје
приписао Черњаховској култури, односно Готима. Оне који знају да разликују грнчарију (и
керамику) по изради, облицима, украсу, обавештавам да је на римској Сапаји нађена
грнчарија особена за Банат и Бачку у 3. и 4. столећу, што би онда значило, по В. Иванишевићу,
да су Готи тамо живели у исто време. Такво тумачење би захтевало не само прекрајање
тумачења писаних извора, већ и самих писаних извора. Заиста, ја не припадам таквој
„академској заједници“.
3.
Наведено писмо М. Васића делим купцима дотичне књиге, као рекламу, њега и сви студенти
могу да прочитају у библиотеци Одељења, јер је ипак реткост да се тражи „спаљивање“ књиге,
данас. Али како је кренуло, бринем се и за себе… Б. Анђелковић је изоставио део писма који
гласи: „О археолошкој компоненти биће говорено у предвиђеној критици у часопису
Старинар“; од тада прођоше 9 година а критике нема… Као да неко мало вара? Малчице?
Рецензент? То би могао да буде само неко ко познаје материју, рецимо из Пољске или Русије,
а тамо нико ни слово није написао ни против мог реферата прочитаног у Новгороду и
објављеног, ни против моје књиге.
4.
Захваљујем на обавештењу о објављеном политичком мишљењу М. Јевтића, које ми није било
познато; али и даље нигде археолошких чињеница …
5.
Интервју? Б. Анђелковић прати неке чудне сајтове, ваљда има доста слободног времена, па ми
открива где ме све цитирају. Немам његова интернет знања, па не знам где све њега цитирају.
Питам се, да ли је погледао моје силабусе, и да ли их је упоредио са својима, или са оним М.
Милинковића?
Ни једну од мојих књига очигледно није прочитао, па ни Српске громиле; зато о њеном
садржају (чињеницама) нема коментара, већ само на њен поговор, у коме се препознао. Овде
се упустио у обмањивање (да ли је то уобичајено у „академској заједници“ којој припада?), јер
ми пребацује да за „накарадне ставове“ оптужујем колеге који другачије мисле од мене, а ја
сам написао да М. Поповић и В. Иванишевић заступају накарадне ставове приписујући
громиле 6-9. столећа романизованом становништву, и затим сам цитирао њихову дискусију из
Новгорода (Српске громиле 155). Колико ми је познато, они нигде нису доказали да громиле
припадају романизованом становништву.
Зашто није „академски“ да дигнем глас, у врло скромном, заправо безначајном тиражу, против
оних који су извршили геноцид над мојим народом (и Јеврејима, Циганима…) у два светска
рата, против оних који и данас спроводе „етничко чишћење“ Срба (и Српкиња) са Косова и
Метохије, а следе Врање и Лесковац?
6.
Ево овде правог примера малограђанског пијачног оговарања. Научно звање др Р. Поповића
није „протојереј“ (при цркви Свете Петке, где се замерио М. Поповићу), јер је он редовни
професор Богословског факултета Универзитета у Београду и (shocking!) Правног факултета
Универзитета у Београду (предаје Историју Цркве и Црквено право). Не знам да ли Б.
Анђелковић зна немачки, или му је неко превео приказ моје нове књиге Српско поморје од 7.
до 10. столећа С. Станилова, кога он зна (sic!), као „афирмисаног колегу“? Па он је управо
препоручује стручњацима; моја књига је најпродаваније издање САД, а са интернета је
преузето преко 1600 примерака.
Тамјан и црна боја мантије професора Р. Поповића су тако лоше деловали на Б. Анђелковића,
да се сасвим изгубио и почео да фантазира, па пише да се у мојој последњој књизи може наћи:
„Србија … се простире бар до Истре“.
7.
No comment.
8.
Б. Анђелковић је незналица, и то безобразна. Његов браноцентрични свет завршава се на
четвртом спрату Филозофског факултета и у то мало књига библиотеке Одељења за
археологију о Блиском Истоку. На Далеком Истоку, давно, давно, извесни Чуангце (Kwang –Zze)
пише, између осталог у делу Срећан излет, о разликама у домету врапца и птице п'енг… Има
још књига! Радови Г. Томовић ће дуго бити цитирани, тврдим далеко дуже од делаца Б.
Анђелковића о мумији и М. Милинковића о Јелици.
9.
Крешендо (crescendo)!
По Б. Анђелковићу, избегавам водеће стручњаке за средњевековну археологију, М.
Милинковића, В. Иванишевића, М. Поповића (да ли је случајно обрнуо редослед?), В. Бикић, Р.
Радића(?). Он дели археологију на мумију и остало! Видела жаба да се коњи поткивају па и она
дигла ногу! На основу чега доцент Б. Анђелковић оцењује да су наведене личности водећи
стручњаци средњевековне археологије? На основу свог великог знања или на основу изјаве М.
Милинковића да је написао књигу, којом је преварио Веће Филозофског факултета 2005, или
књиге В. Иванишевића о средњевековној нумизматици, или у име Партије? Као критику мог
реферата о налазу 1. столећа са Жидовара, наводи једино мишљење „реномираног стручњака
за археологију средњег века“, В. Иванишевића, а реч је о преисторијско - античкој теми!?
Доцент Б. Анђелковић би требало да научи да разликује Преисторију, Антику од
средњевековне нумизматике (где је заиста компетентан В. Иванишевић, што се може пратити
на интернету), да их не би бркао приликом обављања својих задатака. Зашто није погледао
шта је написао професор А. Јовановић о Жидовару, или мисли да и њега треба избацити са
Факултета, пошто сам од њега преузео датовања, из (sic!) публикације Филозофског факултета
о Жидовару? Као врхунац логике кожних капута, доцент Б. Анђелковић прети увођењем
„Scientific Comimittee“ (он мисли да је то кадровска комисија), где ће он као експерт да даје
дозволе ко сме а ко не сме да чита реферат на научним скуповима? Опомињем, он може бити
опасан на власти!
Доцент Б. Анђелковић заводи и неке методолошке новине, диктирајући: „коришћење верског
текста као историјског доказног средства … противно је свакој логици егзактне археолошке
науке“! Ооооо… Б. Анђелковић нуди студентима изборни предмет „Библијска археологија“,
иако по сопственим, напред наведеним речима, очигледно не користи Библију (то је једна
књига са много страна, обично црних корица, са крстом (sic!), која садржи верске текстове
Јевреја и хришћана, а у њој се спомињу и Египћани, као и низ држава и народа Блиског
Истока). Можда мисли да се та грана археологије тако зове по Библосу (Byblos), или по некој
библиотеци?
9. 4. 2008.
Ђорђе Јанковић
djjankov@f.bg.ac.yu