Deda i unuk

Jedne veeri razgovaraju deda i unuk o aktualnim dogaajima. Najednom unuk upita deda:
- Deda, koliko ti ima godina?
Deda odgovori:
- Da razmislim, roen sam pre televizije, vakcina za deju paralizu, fotokopir-aparata, kontaktnih
soiva i kontracepcijskih tableta.
Nije bilo policijskih radara, kreditnih kartica, laserskih zraka. Nisu jo izumeli klima ureaje,
perilice, suilice (rublje su jednostavno prali i obesili da se sui na sveem vazduhu).
ovek nije bio na mesecu, nisu postojali mlaznjaci. Venao sam se sa tvojom bakom i iveli
zajedno, a u svakoj porodici su bili tata i mama.
Re "gay" je bila potovanja vredna engleska re, koja je znaila veselog, simpatinog,
zadovoljnog oveka, a ne homoseksualca.
O lezbijkama nismo uopte uli, mukarci nisu nosili minue.
Roen sam pre raunara, paralelnog studija i grupne terapije. Ljudi nisu odlazili na preglede,
nego ih je doktor slao prema potrebi na preglede krvi i mokrae.
Do 25. godine starosti sam svakog mukarca oslovljavao sa gospodine, a ene sa gospoo ili
gospoice.
Golubovi i zeevi su imali svoj par, ne ljudi. Kada je u moje vreme gospoa ula u tramvaj ili
autobus, deca i mladi su pourili da ustupe mesto. Ako je bila trudnica, dopratili su je do sedita i
ako je bilo potrebno, ili su da kupe kartu za nju i doneli joj.
Mukarci su hodali rubom trotoara, ene uz kue. Na stepenicama je enama bila preputena
strana do ograde, njih se prve proputalo u lift i iz njega, mukarci su im uvek primaknuli stolicu
kada bi sedale. Mukarci nisu nikada pozdravljali ene, a da ne bi ustali ako su sedili. Ustali bi
svaki put kada bi ena ustala, pa i samo za trenutak. Mukarci su otvarali vrata automobila ili
koja god druga vrata i enama pomagali skinuti ogrtae.
U moje vreme nevinost nije prouzrokovalo rak i takve devojke su predstavljale krepost porodice i
istou za svoje mueve.
Na ivot je bio odreen sa 10 zapovedi, treznim rasuivanjem, potovanjem starijih, ponaanje
prema zakonu, te se ispunjavalo plodnim suivotom sa blinjima i odgovornoj slobodi.
Nauili su nas razlikovati dobro od loeg i da smo odgovorni za svoje postupke i njihove
posledice.
Za brzu hranu smo mislili da je namenjena ljudima u urbi.
Ozbiljna veza je znailo da smo u dobrim odnosima sa braom, sestrama i ostalom daljnjom i
bliom rodbinom, prijateljima i prijateljicama.
Time sharing je znailo da porodica letuje sa drugim porodicama, a ne da deli prostor sa
neznancima.
Nismo znali za beini telefon, o mobilnom da i ne govorimo. Nismo sluali stereo snimke, UKV

radio, kasete, CD - e, DVD - e, elektronske pisae maine, raunare, prenosne raunare.

Notebook je bila belenica.
Satove smo navijali svaki dan. Nita nije bilo digitalno, ni satovi, ni kuni aparati nisu imali
svetleih prikazivaa. Kada ve govorimo o mainama, nije bilo bankomata, mikrotalasnih
penica, radio-budilnika. O videorekorderima i videokamerama da ne govorimo..
Nije bilo instant fotografija u boji, samo crno-bele, a za razvijanje je trebalo priekati barem 3
dana. Fotografija u boji takoe nije bilo.
Kada je na nekom proizvodu pisalo Made in Japan, to je znailo da je loeg kvaliteta, a
proizvoda sa natpisom Made in Korea, Taiwan ili Thailand, a pogotovo Made in China nije ni bilo.
Nismo uli za Pizza-cut ili McDonald's, ni za instant kafu, vetake zaslaivae. U trgovini je bilo
mogue kupiti neto za 5 do 10 centi. Sladoled, vozna karta ili osveavajue pie stajalo je 10
centi.
Novi automobil je stajao 1.000 $, ali ko je imao toliko novaca?
U moje vreme, trava je bila neto to smo kosili, a ne puili.
Mi smo bili poslednji koji su bili uvereni da ena treba mua da bi imala dete..
Sada mi reci koliko ti misli da sam star?
- E, deda, deda... Verovatno vie od 200 godina!? - odgovori unuk.
- Ne, dragi moj, samo pedeset!