SVETLA KOMORA

Danica Aimovi

GLEDANJE ILI KONZUMIRANJE

Prilog estetici audio-vizuelnih medija
Mediji su u naoj uobrazilji napravili skok od hiljadu godina, prevazilazei u velikom
spidu sve dosadanje naine komuniciranja! Uz pomo medija dobili smo na svakodnevnom meniju jednu nekontrolisanu situaciju da mitovi (urbani, ruralni, epski) postaju
stvarnost. Da ovek prestaje da traga za istinom, jer je mediji stvaraju, kao to stvaraju ili
recikliraju istoriju.
U mitski struktuiranoj stvarnosti, mediji postaju autoriteti za uspostavljanje i odravanje mitova.1 Potvrujui ovu tezu Branislave Kosti, pitamo se kako je i zato, jo
uvek u naunim istraivanjima, ostao nedovoljno razjanjen proces apsolutnog verovanja
u medijski proizvedenu stvarnost? Jasni su pokazatelji, ali su zagonetni uzroci! Kako i zato
dolazi do tako lake redefinisanosti stvarnosti, kroz interakciju medija i drutva? Nemogue je da su svi korisnici medija konzumenti koji se lako primaju.
Duh savremenog oveka se de facto strukturie po standardima koje namee najraspro
stranjeniji medij masovne komunikacije televizija. Tu je namah prisutno pitanje svojevrsnog
psiholokog procesa u komunikaciji sa malim ekranom, jer je TV medij postavio individuu
u centar svog direktnog prenosa. U takvoj ulozi, svako ljudsko ponaanje moe da se razvije, da se jedinka predstavlja/prezentuje do preteranosti. Pitanje mere, doziranja, limita,
svodi se na prastaru debatu o ukusima, tj. da li o ukusima ne treba raspravljati?
Povod je naravno, poplava TV serijala tipa realiti ou.2 Posebno iritira ono to dominira kao prepoznatljivost na prvu loptu, kult lakih emocija, pozivanje na banalnu otvorenost, ogoljavanje privatnosti, iznoenje linih tajni i bizarnosti na granici pristojnosti, spek
takularno eksploatisanje tuge i bola. Uprkos svemu, ljudi, ene, deca, starci, svi su ispred
ekrana kao gledaoci, ali sebe doivljavaju kao da su uesnici na sceni.
Psihologija i medicina imaju nauna objanjenja za voajerizam pa ak i skopofiliju3
ovoga tipa. Meutim, producenti u medijskim kuama su to vrlo veto zaobili zarad ekstre
mnog profita. Kategorije poput morala i estetike ovde nisu u opticaju, a morale bi biti, jer
zadatak medija nije da srozavaju kvalitet ljudskoga uma.
1

Branislava Kosti, Mitska stvarnost medija, tekst u asopisu MIOKO: mediji i okolina; revija za ekologiju medija, br. 001, Petrovaradin, 2007.
2
Reality shows zanimljiv dogaaj i akteri, prenet iz stvarnog sveta u javno medijsko prikazivanje,
kojem se pridaje znaaj spektakla (posebnosti, pojavnosti, posebnog utiska); meavina stvarnosti i
igranog dela (fikcije); zasnovano na pojanjavanju uz rekonstrukciju, sa ciljanim dejstvom na emocije gledalaca i reavanje njihovih linih problema.
3
Bolesno uivanje u virenju i gledanju tuih erogenih zona, erotskih prizora, fotografija (aktivna sko
pofilija); izraena elja perverzne osobe da drugi gledaju njene polne organe (pasivna skopofilija =
egzibicionizam).

195

Estetika je najpre pitanje uma

O lepoti ljudskoga uma i njegovim proizvodima moe se govoriti u okviru teorijskih
oblasti filozofije, poezije, emotivne, pa i tehnike inteligencije. Tako je bivalo kroz vekove i
milenijume. Tako se postupno i formirao estetiki kriterijum za likovna i muzika dela; za
usmenu i pisanu re za sve ono to ovek vidi i uje. Dinamino vreme u kojem ivimo
nametnulo je neto drugaije poimanje lepoga koje se tako oigledno i masovno izraava
kroz audio-vizuelne medije (u daljem tekstu: AV).4 Teko je ponekad pokazati stvarnu objek
tivnost procene o lepom, jer je lepo sadrano i u afektivnoj reakciji subjekta (posmatraa,
konzumenta). Merilo ukusa5 se ranije baziralo na nekolikim apstraktnim disciplinama: logika
(epistemologija), moral (etika), kritika (estetika), politika (politika teorija). Filozofi su smatrali da je takav spekulativni poredak u tesnoj vezi sa ljudskom prirodom (za razliku od
prirode boanskoga) zato to su ove discipline sadravale gotovo sve to moe doprineti, da ljudski um postane bolji i lepi.
Takvo tradicionalistiko odreenje temeljilo se na pitanjima vrline (nasuprot poroku) i
na rafiniranim oseajima za lepo (nasuprot runom). Ono to se smatralo lepim definisalo
se kao poredak i sklop delova koji je podoban da prui zadovoljstvo i uivanje, uz prikladnu
nastrojenost subjekta da moe da oseti to zadovoljstvo. Da bi se neko delo smatralo lepim,
pored srazmere, ono je moralo da poseduje celovitost, oevidnost oku i sluhu, te da bude
prijatno umu.
Umeti gledati
Ko moe biti kompetentan kritiar nekog umetnikog, odnosno AV dela danas i uvek?
Samo neko osposobljen da gleda, procenjuje i razmatra moe da utvrdi kakva je vrednost
dela koje ima pred sobom. U prvom redu to su edukovani profesionalni kritiari koji imaju
snanu pamet, ujedinjenu sa istananim oseajem i osloboeni od predrasuda. Ne zaostaju za njima kritiki nastrojeni gledaoci, samosvesni posmatrai prizora sa izotrenom
moi zapaanja. Malo ih je. Mnogo je vie pasivnih posmatraa koji ne umeju da se odupru magnetskoj privlanosti malog ekrana. Takvima treba pomoi da progledaju.
Rudolf Arnhajm6 je jo pre sedamdeset godina, televizijskog gledaoca video kao oveka pustinjaka to ui u sobi, stotinama kilometara daleko od mesta zbivanja i prikaze
na ekranu doivljava kao svoj trenutni ivot. Posle niza eksperimenata, zakljuio je d su
opaanje i miljenje u oveka ndviv isprpltani. Usmerio je svoju panju na pokretne slike (na velikom i malom ekranu), iako je u vreme dok je on pisao prvi znaajniji teorijski tekst o televiziji (Proroanstvo o televiziji), ovaj medij bio tek u povoju.
4

Audio Visuel, zvuno-slikovni medij; skraenica AV se uzima za internacionalno obeleavanje svih

elektronskih medija: radija, televizije, videa, Interneta.
5
Dejvid Hjum (David Hume, 1711-1776) engleski folozof, delo: O merilu ukusa, 1757.
6
Rudolf Arnhajm (Rudolf Arheim, 1904-2007) nemaki teoretiar filma i psiholog medija; Citirano
prema: James L. Baughman, The Prospect of American Television 1929-1952, 1983. Izvor na naem jezi
ku: Umetnost i vizuelno opaanje psihologija stvaralakog gledanja, Univerzitet umetnosti, Beograd,
1987.

196

vk ki slik, pi, igr ili snim filmv taj ovek misli ulim. Tako je zakljuivao
Arnhajm, otkrivui fenomen opaajnog miljenja. Smatrao je d takvom miljenju ni
ptrbn poznavanje mnotva sttik i prirunik v samo jedna, ubdljiv brzln
teorija, koja e potvrditi nunost vizuelnog miljenja upt. Danas, posle konzumentskog iskustva7 od skoro jednog veka, mi smo svesni da je opaajno miljenje nuno
primeniti svaki put, kada se ukljui radio ili TV prijemnik. Zbog toga to odmah upadamo
u medijsku klopku i to nesvesno podleemo uticaju samoga medija bez obzira o kom
se programu i sadraju radi (pa bila to svetlea reklama, bilbord, SMS poruka).
Uslovljenost tradicijom i kulturom
Fenomen televizije poiva na iluziji pokretnih slika, isto kao i medijum filma. Meutim,
televizija je mnogo toga umanjila u smislu AV ekspresivnosti, a pojaala je uticaj govora,
odnosno urnalizma. Stvoren je pojam televizinosti, 8 kao spona koja anticipira elemente
svetog trojstva: umetnosti nauke tehnike. Sa osnovama savremene tehnike (mini kamere i sateliti) i potencijalom mnogih drutvenih nauka, ovaj pojam oznaava tenju ka
umetnosti. Zbog toga se pokazalo da je sfera uticaja TV medija mnogo proirenija, sveobuhvatnija, delotvornija, manipulativnija, nego to se moglo oekivati.
Televizijska emisija moe da oslika bes, bezonost, svirepost, skruenost, patnju, jad,
nevinost ali ako ovakvi spletovi okolnosti ne bude pozitivnu reakciju (osudu, ogorenje,
saaljenje), njena estetika vrednost, njen smisao je doveden u pitanje. Televizija ostvaruje vrlo znaajnu socijalnu ulogu i treba je uzeti vrlo ozbiljno, jer je u stanju da etablira i
vrednuje komunikaciju meu ljudima; daje preporuke pozitivnih modela ponaanja koji
mnogima pomau da se orijentiu u ivotu. Tamo gde se drava/drutvo pokazuje kao
nekompetentna ili nemona, televizija uspeva da intervenie. Naroito u sluajevima gde
privatnost postaje javni proces. Odatle dolazi potreba za udvostruavanjem opreznosti
urednika TV emisija. Lako moe da se sklizne u nedolino.
Najoigledniji primer estetikog naruavanja kvaliteta TV sadraja gledamo u emisijama tipa realiti oua, koje miksuju tri medijska fenomena: tabloidno novinarstvo, dokumentarnu uverljivost i popularnu zabavu. U ovim emisijama, sve se pretvara u zamenu
autentinosti, sa jednom vrstom profane i estradne istinoljubivosti, koja se pod uticajem
medija, pokorava pravilima konstrukcije (reije, dramaturgije). Uesnici glume prirodnost,
oponaaju stvarnost, time to zauzimaju mesto koje im je ve namenjeno (ulaze u neiji
ablon, u tipski lik domaice, ofera, izleenog narkomana, portvovanog druga, nekorumpiranog policajca i sl). Mada su oni u sutini iskreni, nije iskreno njihovo spontano
7

Nekontrolisano gutanje medijskih poruka; konzumenti medija su sluaoci i gledaoci koji pasivno,
po inerciji i bez selekcije prate, usvajaju, primenjuju, sve to se pojavljuje na ekranima (ili u zvunicima); koji nemaju izgraen vrednosni kriterij spram poruka koje na taj nain primaju.
8
Uporedivo sa fotogeninost; skup jasnih i uoljivih karakteristika koje poseduje prizor (osoba,
atmosfera ili dogaaj) na televizijskom ekranu. Podrazumevaju se prihvatljive odlike sa estetskog,
semantikog i komunikacijskog aspekta. Te su osobine podobne (zahvalne, prijemive) za pojavljivanje na malom ekranu, jer svojom prirodom pogoduju televizijskoj slici (izgled, stas i glas, pona
anje, pokreti).

197

pojavljivanje na ekranu, njihov izbor i njihov glumaki zadatak od strane, tamo nekih krea
tora iza TV ekrana.9
U treem kvartalu 2008. godine, pod mentorskim vostvom potpisnika ovih redova
jedan student10 ispitao je 30 osoba putem elektronske pote i jo 30 osoba putem ankete.
Istraivanje je raeno sa dve grupe ispitanika, podeljenih na osnovu starosne dobi. Prvu
grupu inili su ispitanici od 18 do 35 godina, a drugu od 35 do 50 godina. Istraivanje je
raeno u cilju saznanja o efektivnosti emisija tipa reality shows, njihovom uticaju na gledanost i komercijalizaciju televizije. Meu grupama je uoen razliit stepen radoznalosti i
vrednosnog suda. Mlai gledaju esto ovakve emisije, iako smatraju da u njima preovlauje ki i da su pristojne samo u manjoj meri. Stariji samo ponekad gledaju takve emisije,
smatraju ih vulgarnima i nepristojnima. Ovakvi rezultati govore da je kod mlae populacije postalo drutveno prihvatljivo, da senzacije tabloidnog tipa postaju sastavni deo zabavnih emisija.
Pitanje stila
Pitanje stila u televizijskom stvaralatvu nije svedeno samo na estetiku scene, upotrebu tehnike ili forme. Jeste uslovljeno sadrajem i naracijom. Jeste vrednovano etikim i
moralnim principima. Ali je i mnogo dublje, sveobuhvatnije. Za Bila Nikolsa11 stil je nosilac
oseanja, a to je strateki problem u irem smislu. Ve dugo, u asopisu Representing Reality, on govori o etici u medijima, o ideologiji, o korektnosti. Stil je zapitanost:
- koja oseanja emisije ele da proizvedu?
- ta se gledanjem usvaja i obiajava kao etino?
- kolika je etinost autora prema gledalitu (javnosti)?
Posmatramo li u tom kontekstu, anketom potvreno veliko interesovanje gledalaca
za realiti oue, obaveza analitiara medija bi se odnosila na istraivanje ne samo stilskih ka
rakteristika, ve na socioloko-psiholoku pozadinu ovoga fenomena. Bilo bi vrlo povrno
da se polovina celokupnog televizijskog auditorijuma lakonski otpie kao bezvredna, a da
se ne prizna injenica da ovakve emisije nose univerzalnu ideju, koja je u stanju da zabavi
najiru moguu ciljnu grupu. Klju za razumevanje moda bi mogao da se nae u drugai
jem pristupu da kritika sagleda u potpunosti sve varijetete ovoga anra i razvojni ciklus,
tokom poslednje decenije emitovanja. A kada je o estetikom i etikom vrednovanju re,
ini se da bi pravilniji pristup bio kada bi se posmatrao svaki ou pojedinano. Na taj nain bi vrednosni sud bio precizniji, konkretniji.

Silvi Tuard (Sylvie Thouard), Savremeni ameriki dokumentarac (Documentaires americains contemporains), Harmattan, 2001.
10
Milo Turinski, Komercijalizacija televizije diplomski rad, Fakultet za menadment (F@M), Novi Sad,
2008.
11
Bil Nikols (Bill Nichols) ameriki filmski teoretiar, savremenik, profesor na univezitetu Berkli; dela:
Ideology and the image, Indiana University Press, Bloomington, 1981; The Voice of Documentary, u:
Alan Rosenthal (ur.), New Challenges for Documentary, Berkeley, University of California Press, SAD, 1988.

198