Aminotransferaze ( transaminaze) su unutarelijski enzimi koji uestvuju u

metabolizmu aminokiselina i ugljenih hidrata, katalizuju reakciju izmeu

aminokiseline i alfa-ketokiselina. Ova reakcija podrazumeva prenos amino grupe sa
aminokiseline na -ketokiselinu, pri emu iz ketokiseline nastaje aminokiselina. Ova
reakcija omoguava telu da stvara odreene vrste aminokiselina.

Transaminaze kao koenzim koriste piridoksal-fosfat, koji u prvoj fazi reakcije prelazi u
piridoksamin. Piridoksamin vezan za enzime reaguje se piruvatom, oksalacetatom ili
alfa-ketoglutaratom, pri emu nastaju alanin, asparginska kiselina ili glutaminska
kiselina. U visokim koncentracijama se nalaze u jetri, miiima i mozgu.
Aminotransferaze katalizuju prenoenje amino - grupe (NH2) sa jedne aminokiseline
na neku ketonsku kiselinu.

U sluaju nekroze hepatocita aminotransferaze prelaze u krv i zato se mogu smatrati

vrlo osetljivim indeksom nekroze jetrinih transaminaze elija, odnosno, specifinim
parametrom hepatocelularnog oteenja.

Odreivanje katalitike aktivnosti ovih enzima znaajno je u dijagnostici bolesti jetre

i infarkta miokarda, ali i u diferencijalnoj dijagnostici bolesti jetre, pankreasa i drugih
bolesti.

Poviene koncentracije ovih enzima govore o propadanju ili oteenju prvenstveno

jetre, (akutna infekcija ili toksino oteenja jetre, ciroza ili rak jetre) i infarkta
miokarda.

Prisutni su u krvi u dva oblika: kao AST (ili SGOT) i ALT (ili SGPT).

Aspartat aminotransferaza (AST)

AST-a ima najvie u jetri, sranom miiu, manje u mozgu, bubrezima, pankreasu,
pluima i u nizu drugih organa.

Normalne vrednosti : 7-38 IJ/I

Poviene vrednosti AST-a su prisutne kod infarkta miokarda, miine distrofije, kod
bolesti jetre (izrazito visoke vrednosti kod virusnog hepatitisa i u akutnom toksinom
hepatitisu, kod opstruktivnog ikterusa, ciroze jetre, aktivnog hroninog hepatitisa).

Alanin aminotransferaza (ALT)

Normalne vrednosti: 8-41 IJ/I

Poviene vrednosti ukazuju na akutno oteenje jetre, najee izazvano terapijom

antibioticima, unosom gaziranih pia, sokova, a poviene su i kod virusnih
hepatitisa, kod bolesti pankreasa (akutni i hronini pankreatitis i karcinom) i kod
masivnog infarkta.

ALT je smetena u citozolu hepatocita i ima tri puta dui poluivot od AST, koja se,
takoe nalazi u citozolu, ali i u mitondrijama (oko 40%). Normalan odnos izmeu ALT
i AST (De - Ritisov kolinik) iznosi 1,0. AST se nalazi i u drugim tkivima (sranom i
skeletnom miiu, bubrezima, mozgu, pankreasu, pluima, leukocitima i
ertitrocitima), dok je ALT prisutna samo u jetri, te je zato mnogo specifiniji
pokazatelj hepatocelularnog oteenja.

Kod bolesnika sa akutnim hepatitisom, aktivnost aminotransferaza je poviena vie

od 10 - 15 puta u odnosu na referentne vrednosti i po pravilu, aktivnost ALT je via
od AST. Prema tome, u sluaju epidemijske pojave akutnog virusnog hepatitisa,
scringing test je odreivanje aktivnosti ALT.

Porast aktivnosti AST/ALT do 8 puta nije specifian i moe se nai kod bilo kog
oboljenja jetre. Takoe, stepen porasta aktivnosti aminotransferaza nema
prognostiki znaaj kod akutnog hepatocelularnog oteenja. Najvii nivoi
aminotransferaza se nalaze kod bolesnika sa ishemijskim hepatitisom (npr. usled
akutnog poputanja miokarda), virusnim hepatitisom ili medikamentoznim
hepatitisom.

Kod bolesnika sa akutnom bilijarnom opstrukcijom, aktivnost AST/ALT, takoe,

dostie visoke vrednosti, ali one rapidno padaju tokom 24 - 48 h.
Kod bolesnika sa hroninim hepatitisom aktivnosti AST/ALT su, obino, poviene 2 5
puta. Izraeniji porast AST u odnosu na ALT (tzv. inverzija aktivnosti
aminotransferaza) viamo kod bolesnika sa hroninom hepatocelularnom
insuficijencijom (npr.ciroza jetre) kada se enzimi oslobaaju i iz mitohondrija.
Kolinik AST/ALT vii od dva moe biti od koristi u postavljanju dijagnoze ciroze jetre.

Bitno je i znati to da kod bolesnika sa hroninim hepatitisom postoji tzv. talasanje

aktivnosti AST/ALT, to znai da postoje periodi, dui ili krai, sa normalnom
aktivnou aminotransferaza. Ova injenica namee zakljuak da normalna
aktivnost aminotransferaza ne iskljuuje mogunost hroninog hepatitisa, pa ak i
ciroze jetre. Da bi odreivanje aktivnosti AST/ALT bilo od relevantnog znaaja,
neophodno je njihovo kontinuirano praenje, npr. na 2 - 3 meseca.

Alfa amilaza je enzim male molekularne mase. Po mestu delovanja spada u enzime
digestivnih sokova. Alfa amilaza katalizuje hidrolizu alfa 1,4-glikozidne veze u
molekulu polisaharida stvarajui maltozu i glukozu iz amiloze. Iz amilopektina i
glikogena nastaju osim maltoze, glukoze i dekstrini jer enzim ne deluje na 1,6
glikozidne veze.

U veim koliinama amilaza se sintetie u pankreasnim acinusima, a neto manjim

delom u pljuvanim lezdama. Ima je i u drugim organima, ali u mnogo manjoj meri.
Amilaza se izluuje pankreasnim sokom u duodenum; jedan deo prelazi u
ekstracelularnu tenost te tako dospeva i u cirkulaciju odakle se izluuje
glomerularnom filtracijom u mokrau.

Amilaza u svom molekulu sadri jon kalcijuma, koji stabilizuje sam enzim. Joni hlora
aktiviraju amilazu. Amilaza uestvuje u amilaze1hidrolizi polisaharida na 1-4 vezama
oslobaajui pri tome disaharide i glukozu. U serumu se nalaze dva izoenzima:
amilaza tipa P iz pankreasa i amilaza tipa S iz pljuvanih lezda. Oba tipa izoenzima
amilaze dospevaju u plazmu s mesta sinteze. U mokrai, u koju dospeva filtracijom
kroz glomerularnu membranu, amilaza se nalazi u malim koliinama i zato pokazuje
nisku katalitiku aktivnost.

Odreivanje katalitike koncentracije alfa amilaze koristi se u dijagnostici i praenju

uspeha u terapiji akutnog pankreatitisa i za otkrivanje zapaljenjskih procesa
pljuvanih lezda. U metodama za odreivanje katalitike koncentracije amilaze u
serumu i mokrai koriste se prirodni (skrob, amiloza) ili vetaki supstrati (p-
nitrofenilni i hlor-p-nitrofenilni maltozidi).
U metodama sa prirodnim supstratom mogue je odrediti katalitiku koncentraciju
enzima na osnovu: razlika u obojenosti kompleksa skrob-jod pre i posle delovanja
enzima, smanjenja zamuenosti smese skroba i ispitivanog biolokog uzorka i
odreivanja reduktivnih materija nastalih delovanjem enzima.

amilaze2Za razliku od navedenih metoda, danas se jedino koristi metoda u kojoj je

na skrob, amilozu ili amilopektin vezana boja koja se oslobaa delovanjem amilaze.
Nakon centrifugiranja, osloboena boja se meri fotometrijski.

S-alfa amilaza normalne vrednosti: 28 - 100 IJ/I

U-alfa amilaza normalne vrednosti: - 0 - 450 IJ/I

Amilaza je poviena u serumu obolelih od bolesti pankreasa (akutni pankreatitis,

tumori) i kod bolesti pljuvanih lezda (mumps), a moe biti poviena i kod bolesti
bilijarnog trakta (holecistitis, holangitis, holelitijaza), perforacije ira na elucu,
intestinalnoj opstrukciji (ileus), uremiji i u postoperativnim stanjima.

Kod akutnog pankreatitisa, amilaza raste 5-6 sati nakon vidljivih simptoma i ostaje
poviena 2-5 dana. Vrednosti amilaze u mokrai proporcionalne su onima u serumu.
Isti je i dijagnostiki znaaj.

Sniene vrednosti amilaze mogu se nai kod uznapredovale cistine fibroze,

ozbiljnog oteenja jetre i pankreatektomije.

Glukoza je jednostavni eer, monosaharid. Najznaajniji je izvor energije i pokreta

svih aktivnosti u naem telu. Zbog toga u telu moramo imati na raspolaganju
dovoljne koliine glukoze koja unutar elije slui kao osnovni izvor energije. Naime,
esto se pogreno misli da samo osobe kod kojih je dijagnostikovana eerna bolest
imaju glukozu u krvi.

Glukoza se u krvi stvara od hrane koju uzimamo u obliku razliitih vrsta ugljenih
hidrata, belanevina i masti. Glavni potroa glukoze u krvi je mozak (2/3 glukoze),
dok se ostala glukoza pohranjuje kao rezerva energije u druga tkiva u obliku
glikogena ( jetra i miino tkivo). Glukoza je potrebna za miini rad i za sve procese
u organizmu, ukljuujui i rad mozga, pa je tako i najznaajniji izvor energije.

Ukoliko beta elije pankreasa ne mogu stvoriti dovoljno insulina , u tom sluaju
glukoza ne moe ui u elije i biti iskoriena ve se nakuplja u krvi, gde i merimo
povienje njenog nivoa. Stanje hiperglikemije nije bolno, ali je vrlo opasno, naroito
ako traje danima ili godinama.

Normalne vrednosti: 3,5-6,1 mmol/l

Pad glukoze u krvi se manifestuje kao hipoglikemija i karakterie je miina slabost,

nedostatak koordinacije i konfuznost. Dalji pad glukoze u krvi (priblino 2,5 mmol/L)
dovodi do hipoglikemijske kome.

Sniena koncentracija glukoze - hipoglikemija hiperplazija, adenom i karcinom

pankreasa, manjak hormona koji su antagonisti adrenalina, kod poremeaja u
metabolizmu glikogena i ponekad kod bolesti jetre.

Poviena koncentracija glukoze - hiperglikemija diabetes mellitus, feohromocitom,

teke opekotine, ok, stanja organizma kada je povien adrenalin.

Kako se odreuje eerna bolest

eerna bolest se potvruje na osnovu poviene vrednosti glukoze u krvi, najee

natate ( vaenje krvi - iz pune kapilarne krvi uzete iz prsta, ako su vrednosti vee
od 6.7 mmol/L) ili u bilo koje doba dana (iz pune kapilarne krvi uzete iz prsta, ako su
vrednosti vee od 11.1 mmol/L). Nuno je da se poviene vrednosti dokau u
najmanje dva nezavisna odreivanja. Klinika slika, odreivanje glukoze i acetona u
mokrai dodatni su pokazatelji dijagnostike.

Bilirubin je krajnji produkt razgradnje proteina koji sadre hem. Oko 80 % bilirubina
nastaje razgradnjom hemoglobina iz eritrocita (nakon 120 dana ivota eritrocita u
krvi) u retikuloendotelnom sistemu (RES). Preostalih 20 % dnevno stvorenog
bilirubina nastaje iz prethodnika eritrocita u kotanoj sri (neefikasna
eritrocitopoeza) i drugih hem proteina (mioglobin, citohromi, katalaza). Bilirubin se
metabolie u jetri i izluuje u ui.
Akumulira se u krvi kada postoji oteenje jetre, zapuenje unih puteva ili
poveano razaranje crvenih krvnih zrnaca. Odreivanje bilirubina ima veliki znaaj u
diferencijalnoj dijagnostici utica. U hemolitikoj utici gotovo sav bilirubin je u
slodobodnoj formi. Kod opstruktivne utice je uglavnom u konjugovanoj formi.

Kada se vek eritrocita priblii kraju, posle priblino 120 dana, te postanu previe
lomljivi da bi mogli opstati u cirkulaciji, njihova membrana puca, a osloboeni
hemoglobin fagocituju tkivni makrofagi u itavom organizmu. Uvuen unutra,
hemoglobin se prvo cepa na globin i hem, pa se tada hemoglobinski prsten otvara i
daje slobodno gvoe koje se prenosi krvlju transferinom i lanac od etiri pirolska
jezgra koji slui kao supstrat iz kojeg e se eventualno formirati bilirubin.

Prvo jedinjenje koje nastane je biliverdin, ali se on brzo redukuje u slobodni bilirubin
koji se postepeno otputa iz makrofaga u plazmu. Meutim, slobodni bilirubin se
odmah vee veoma jako sa albuminom iz plazme, te se tako vezan transportuje
putem krvi i intersticijalne tenosti.

Normalne i sniene vrednosti bilirubina

Za svega nekoliko sati, slobodni bilirubin se apsorbuje kroz elijsku membranu

hepatocita i u tom procesu se oslobaa iz veze sa plazmatskim albuminom, a vrlo
brzo posle toga gotovo 80% se konjuguje sa glukuronskom kiselinom i formira
bilirubin-glukuronid, oko 10% sa sulfatima te nastaje bilirubin sulfat, a ostalih 10%
se vee s velikim brojem drugih jedinjenja. U ovim formama se bilirubin izluuje
procesom aktivnog transporta u une kanalie.

Normalne vrednosti u krvi: 3-30 mikromola/L

Mali porast ukazuje na izmenjenu funkciju jetre. Uzroci povienja mogu biti
dugotrajno leenje nekim lekovima (tetraciklini, antiinflamatorni lekovi), postojanje
kamena u ui ili virusna upala - hepatitis A, hepatitis B i hepatitis C). Retko je
povien i u drugim sluajevima abnormalnosti enzimskog sistema u organizmu, kao i
kod dugotrajnog gladovanja ili nedovoljnog unosa hranljivih materija.

Sniene vrednosti nemaju dijagnostiki znaaj.

Trigliceridi su estri glicerola i masnih kiselina. Glavni su sastojak ivotinjskih i biljnih

masti i ulja. Dobili su ime po tome to se tri masne kiseline veu na tri hidroksilne
grupe glicerola. Masti i ulja su energetski najbogatija jedinjenja pa imaju veoma
vanu ulogu u grai svih ivih elija.

Masnoa iz hrane se hidrolizuje u tankom crevu, apsorbuje i resintetie u elijama

crevne sluzokoe, ulazi u limfne sudove i u cirkulaciju tj. stie do jetre. Viak se
deponuje u obliku masnih naslaga.

Normalne vrednosti su 0,46-2,28 mmol/L.

Povien je nivo kod poveanog unosa hranom, oteenja funkcija jetre, hroninog
alkoholizma, eerne bolesti, nefrotskog sindroma, hipotireoze, opstrukcije unih
puteva, uzimanja nekih lekova npr. kontraceptiva, i to je za savremenog oveka
veoma vano istai stres.

Veim delom su visoki trigliceridi povezani sa porastom LDL holesterola i

smanjenjem HDL holesterola. Kod starijih ena je uoena snana povezanost izmeu
visokih triglicerida, niskog LDL holesterola i bolesti srca. U stvari, ta je povezanost
tako jaka da neki smatraju visok nivo triglicerida kod ena posle menopauze kao
nezavisni rizini faktor za razvoj bolesti srca.

Smanjenje koncentracije triglicerida je od manje dijagnostike vrednosti i moe se

nai kod malnutricije, malapsorpcije, hipertireoze, terminalnih stanja bolesti jetre.

Posebno je potrebno istai da povien nivo triglicerida u okviru analize

laboratorijskih parametara, nedvosmisleno ukazuje na trenutni unost namirnica
bogatih trigliceridima i ne pridravanje higijensko dijetetskog reima ishrane.

trigliceridiZa neke moda i apsurdno, ali meu proizvodima koji su bogati

trigliceridima, a kao po obiaju aluzija je najea na mesne proizvode i preraevine
od mesa, nalaze se i neke vrste povra meu kojima je dominantan krompir.

Nutricionisti preporuuju svim osobama koje pate od povienog nivoa triglicerida da

pre svega iz svoje ishrane izbace krompir, jer je praksa da ova vrsta povra, u svim
oblicima (baren, peen,...), ini bazu svih dijeta za redukciju povienih masnoa u
krvi.

Holesterol je nephodan sastavni deo organizma, potreban za normalno

funkcionisanje svake elije. Strukturni je element svih elijskih i intraelijskih
membrana, a u odreenim organima ima i posebne, specifine uloge kao to su:
sinteza holnih kiselina u hepatocitima, sinteza steroidnih hormona u kori
nadbubrenih i polnih lezda, transport liposolubilnih vitamina (A, D, E i K).

Holesterol, kao i svi steroli, sadri ugljenikov skelet ciklo-pentano-perhidro-

fenantrena, sa -OH grupom na orijentisanom u odnosu CH3 grupu na C10-atomu.

Poreklo holesterola u organizmu je dvojako (endogeno i egzogeno). Veina elija

raspolae mogunou da ga sama sintetie, a drugi njegov izvor je hrana kojom se
unosi. Ustanovljeno je da oko 2/3 holesterola nastaje sintezom u organizmu (kod
odrasle osobe oko 800-900 mg na dan), a svega 1/3 se unosi hranom. S obzirom na
sposobnost organizma da ga stvara u velikim koliinama, dovoljno je da se hranom
unese oko 150-300 mg na dan.

Najvei deo holesterola nastaje u jetri, a do njegove sinteze moe doi i u sluzokoi
creva i nadbubrenim lezdama. Odatle se putem krvotoka transportuje do elija
organizma.

Poto je kao i ostali lipidi nerastvorljiv u vodi, u krvi se holesterol transportuje tako
to se vee za proteine gradei lipoproteine. Postoji vie vrsta ovih lipoporoteina.
Podeljeni su prema gustini na:

- VLDL (engl. Very Low Density Lipoprotein), lipoproteini vrlo male gustine

- LDL (engl. Low Density Lipoprotein), lipoproteini male gustine

- HDL (engl. High Density Lipoprotein), lipoproteini velike gustine.

Eliminacija holesterola iz organizma se vri preko ui (konverzijom u holne kiseline),

perutanjem koe, mala koliina se gubi sa urinom, dok ene koje doje gube neto
holesterola preko mleka.
Njegova koncentracija u krvi je usko povezana sa metabolizmom masti u organizmu,
a zavisi i od niza drugih faktora: pre svega, nain ishrane, naslea, rad hormona tj.
lezda sa unutranjim luenjem, funkcije i integriteta vitalnih organa poput jetre i
bubrega.

Vrednosti holesterola

Normalne vrednosti u krvi: 3,10 - 5,5 mmol/l

tetno delovanje se ispoljava tek kada je u krvi prisutan u znatno veim

koncentracijama od normalnih. Povean unos holesterola hranom utie na vrednost
njegovog nivoa u krvi.

Povien je kod ishrane bogatom masnim materijama:

- poetna faza hepatitisa,

- opstruktivni ikterus,

- lipoidna nefroza,

- diabetes mellitus,

- hipotireoza

- niz naslednih bolesti (hiperholesterolemija tip IIa).

I neki lekovi mogu da povise nivo holesterola, kao npr. anabolici i kontraceptivi.

Sniene vrednosti su obino kod hiperfunkcije tiroideje, kod nekih bolesti kod kojih
postoji teko oteenje jetre (ciroza i teki hronini hepatitisi). Smanjen je i kod
pothranjenosti, anemije i u sluaju uzimanja lekova poput aspirina, estrogena,
hormona titne lezde.

HDL-holesterol

Od ukupnog holesterola u serumu oko 20% otpada na HDL holesterol. HDL

holesterol, odnosno njegova podfrakcija, HDL2 ima protektivnu ulogu. to su vie
vrednosti HDL holesterola, to je bolje, jer ovaj holesterol "isti" krvne sudove.
Normalne vrednosti su 1.03-1.55 mmol/L

Poveani HDL je pokazatelj zatienosti od kardiovaskularnih bolesti.

I minimalno smanjenje upuuje na poveani rizik od ateroskleroze (taloenja

rnasnoa na unutranjim zidovima krvnih sudova, to dovodi do njihovog zaepljenja
i bolesti kao to su infarkt srca i modani udar).

HDL holesterol osoba moe voljno da povea:

- prestankom puenja

- upranjavanjem fizike aktivnosti

Na vrednosti HDL-a utie i pol (ene ga imaju vie jer estrogen utie na njegovo
poveano stvaranje) i nain ishrane.

LDL holesterol

ldl-holesterolLDL holesterol ili lo holesterol i njegovo odreivanje je vano kao

faktor rizika za koronarna oboljenja i za one pacijente kod kojih je dijagnostikovana
ateroskleroza.

LDL estice delimino odstranjuju hepatociti, ali glavnu ulogu imaju LDL receptori
smeteni na povrini elije.

LDL estica biva uvuena do lipozoma elije, a receptor se odvaja i kree prema
membrani da preuzme nove LDL estice.

LDL estica po odvajanju od receptora nastavlja kretanje dublje u eliju i Apo protein
se razgrauje na aminokiseline, a estri holesterola se hidrolizuju, oslobaa se
holesterol koji slui:

- za izgradnju elijske membrane;

- reesterifikuje se;

- skladiti se u eliji;

- naputa eliju (u hepatocitima za sintezu ui);

Koliina holesterola koja e se nai u eliji odreena je brojem LDL receptora to se
odvija na principu negativne povratne sprege. Poveana koliina holesterola u eliji
spreava sintezu LDL receptora, a smanjena koliina holesterola u eliji nastaje
inhibicijom stvaranja LDL receptora. Prema tome LDL receptori su odgovorni za
odstranjivanje LDL holesterola iz plazme, a broj LDL receptora je klju za regulaciju
LDL holesterola u plazmi.

Normalne vrednosti su 1,55-4,53 mmol/L

Poviene vrednosti obino su povezane sa nepravilnom ishranom i stresom. Tada se

poveava rizik nastanka kardiovaskularnih bolesti, pre svih ateroskleroze.

Tumorski markeri (TM) predstavljaju supstance, koje se stvaraju u tumorskim ili

drugim elijama u organizmu kao odgovor na postojanje karcinoma ili razliitih
benignih nekancerogenih stanja. Po sastavu to mogu da budu proteini, enzimi,
izoenzimi, hormoni i drugi proteini. Takve supstance su pronaene u elijama,
tkivima ili telesnim tenostima i mogu se odreivati kvalitativno ili kvantitativno
hemijskim, imunolokim ili metodama molekularne biologije.

Odreivanje tumorskih markera u telesnim tenostima doprinosi dijagnostici i

leenju pacijenata obolelih od malignih bolesti. TM se u laboratorijama mogu meriti
razliitim analitikim tehnikama ukljuujui odreivanje aktivnosti enzima,
imunoodreivanja, testove na receptore i instrumentalnim tehnikama kao to su
hromatografija, elektroforeza, masena spektrometrija/tena (gasna) hromatografija i
"microarray" sistemi. Merenje enzimske aktivnosti svakako je jedna od prvih
korienih analitikih metodologija za odreivanje tumorskih markera. Najiru
primenu u odreivanju tumorskih markera nala su imunoodreivanja (testovi sa
obeleivaima).

Gde se koriste?

Tumorski markeri se prvenstveno koriste kao pomo u donoenju dijagnoze uz

primenu drugih dijagnostikih procedura. Takoe, oni su i pomo u proceni veliine
tumora, u praenju efekta primenjene terapije i praenju recidiva karcinoma. TM se
mere u maloj koliini krvi uzete iz prsta ruke ili vene, a samo merenje traje prilino
brzo otprilike 2-3 sata.
Idealan TM, kada bi postojao, morao bi da bude strogo specifian za odreeni organ,
odnosno tkivo i da se nalazi u poveanoj koncentraciji iskljuivo kod malignih
oboljenja. Takoe, morao bi da bude u granicama referentnih vrednosti kod zdravih
osoba, a istovremeno visoko osetljiv, specifian za svaki tip karcinoma kao i lako
merljiv. Poto nijedan tumorski marker sa navedenim osobinama do sada nije
pronaen, oni imaju ogranienu primenu samo kao dopunsko sredstvo, odnosno kao
jedna od itavog niza karika u lancu postupaka za postavljanje dijagnoze i praenje
efekta terapije.

Kada su poveani?

Praksa pokazuje da tumorski markeri mogu da budu poveani i kod razliitih

nemalignih stanja poput zapaljenskih procesa u gastrointestinalnom traktu,
dobroudnih (benignih) promena u razliitim tkivima i organima, kod puenja, itd.
Zbog toga se savetuje odreivanje tumorskih markera u razliitim vremenskim
intervalima po preporuci lekara, koji pacijentu daje tumaenje nalaza i predlog za
dalje praenje ili leenje bolesti.

Humoralni TM - to su antigeni koji se nalaze u telesnim tenostima zdravih osoba u

neznatnim koliinama, a njihova koncentracija raste ako ih odreeni maligni tumor
sintetie i otputa u krvotok, a mogu nastati i kao odgovor domaina na prisutnost
tumora.

Celularni TM - to su antigeni smeteni u eliji ili na njenoj membrani.

CEA (karcinoembrionalni antigen) - je glikoprotein koga normalno proizvode

embrionalna tkiva guterae, creva i jetre.

Poviene koncentracija CEA su vidljive kod karcinoma debelog creva, karcinoma

guterae, tumora eluca, melanoma, limfoma, bubrega, jajnika, plua i dojke,
benignih poremeaja - alkoholne ciroze, hepatitisa, ulceroznog kolitisa, Chronove
bolesti.

CEA je jedan od prvih kliniki korienih tumorskih markera. Spada u grupu

onkofetalnih antigena koji se normalno izluuju u embrionalnom i fetalnom razvoju,
kod odraslih se nalaze u vrlo niskim koncentracijama, ali ih tumori mogu izluivati u
veim koliinama.

CEA koristi i kao kontrola leenja. Obino se CEA vrati na normalu 1-2 meseca posle
hirurkog zahvata.

AFP (alfa-fetoptotein) - je glikoprotein ija je koncentracija poviena kod karcinoma

jetre, karcinoma umanane kese, teratokarcinoma, embrionalnog karcinoma testisa
i ovarijuma, karcinoma eluca, debelog creva i plua.

AFP je protein koji se normalno nalazi u fetalnoj krvi, a proizvode ga jetra,

umanana kesa i digestivni trakt.

AFP je retko povien kod zdravih osoba, a poveava se kod nekoliko bolesti koje nisu
maligne: nasledna tirozinoza, ataksija-teleangiektazija i neke bolesti jetre kao to su
akutni virusni ili lekovima uzrokovan hepatitis i stanja kada se jetra obnavlja.

Ca-125 - poviene koncentracije se nalaze kod karcinoma jetre i karcinoma jajnika.

Ca 125 proizvode mnoge elije, ukljuujui elije karcinoma jajnika. Prisutan je u

80% nemucinoznih karcinoma jajnika. Ca 125 povien je i u drugim malignim
bolestima ukljuujui karcinom endometrijuma, guterae, dojke, plua i debelog
creva. Povien je i za vreme menstruacije, trudnoe, endometrioze i drugih
dobroudnih ginekolokih i neginekolokih stanja.

CA 125 se prvenstveno koristi za odluke o leenju karcinoma jajnika, praenje

terapijskog uspeha i kontrole nakon zavrenog leenja. Posle hirurkog leenja ili
hemoterapije njegov nivo se podudara sa odgovorom na terapiju.

Ca 19-9 - poviene koncentracije se nalaze kod karcinoma debelog creva

(kolorektalnog karcinoma), karcinoma guterae, bolesti i poremeaja jetre.
Povien je u 20-40 % bolesnika sa karcinomom eluca, 20-40 % bolesnika s
karcinomom debelog creva i 70-93 % bolesnika sa karcinomom guterae. Benigna
stanja koja mogu uzrokovati poveanje Ca 19-9 su uni kamenci, upala guterae,
ciroza jetre i upala une kesice.

Ca 15-3 - poviene koncentracije se nalaze kod karcinoma dojke i dobroudnih

tumora dojke.

Karcinomi plua, jajnika i prostate takoe mogu uzrokovati povienje ovog markera,
a isto tako i nekarcinomska stanja poput dobroudnih bolesti jajnika, endometrioza,
zapaljenjske bolesti karlice i hepatitis. Trudnoa i dojenje takoe su povezane sa
povienim vrednostima. Merenje Ca 15-3 je najkorisnije za praenje toka leenja kod
ena sa karcinomom dojke, naroito kada je re o uznapredovanoj bolesti. Marker je
retko povien u ranim stadijumu bolesti.

Ca 27-29 - poviene koncentracije se nalaze kod karcinoma dojke.

Ca 27-29 moe biti povien i kod karcinoma debelog creva, bubrega, plua, jajnika,
guterae, materice i jetre.

Prvo tromjeseje trudnoe, endometrioza, ciste jajnika, dobroudne bolesti dojke,

bolesti bubrega i jetre su benigna stanja kod kojih mogu biti poviene vrednosti Ca
27-29.

Prostatini specifini antigen (PSA) - poviene koncentracije se nalaze kod karcinoma

prostate i benigne hipertrofije prostate.

U niskim koncentracijama prisutan je u krvi svih odraslih mukaraca. Proizvode ga

normalne i abnormalne elije prostate. S obzirom ga proizvodi jedino prostata
poseduje jednu karakteristiku idealnog tumorskog markera - tkivnu specifinost.
Poviene vrednosti PSA mogu se nai u krvi mukaraca sa benignim bolestima
prostate kao to je upala prostate (prostatitis) i benigna hiperplazija prostate i kod
maligne bolesti prostate.

Merenje nivoa PSA korisno je za praenje uspeha terapije karcinoma prostate i

kontrolu recidiva bolesti posle zavrenog leenja.

Prostatina kisela fosfataza - poviene koncentracije se nalaze kod karcinoma

prostate.

Kiselu fosfatazu izluuju normalne i tumorske elije prostate, a isto tako i druga
tkiva. Ovaj tumorski marker je normalno u krvi prisutan u vrlo malim koliinama. U
veim se koncentracijama moe nai kod nekih bolesnika s karcinomom prostate,
naroito kad se karcinom proiri van nje.

Poviene se vrijednosti mogu nai i kod leukemija, non-Hodgkinove bolesti,

karcinoma testisa, benignih bolesti kao to je Gaucherova bolest, Pagetova bolest,
osteoporoza, ciroza jetre, pluna embolija i hiperparatireoidizam.

Humani horionski gonadotropin (HCG) - HCG je glikoporotein koga normalno

proizvodi posteljica tokom trudnoe.

Povremeno HCG moe biti povien kod karcinoma dojke, plua, testisa, jajnika, jetre,
digestivnog trakta.

Poviene koncetracije se nalaze kod trofoblastne bolesti (mola hydatidosa, mola

invasiva, horiokarcinom).

Laktat dehodrogenaza (LDH) - je protein koji se normalno nalazi u organizmu, a

povien je kod gotovo svih karcinoma (karcinom testisa, Ewingov sarkom, non-
Hodgkinov limfom i neki oblici leukemija) i benignih stanja kao to su insuficijencija
srca, hipotireoidizam, anemija, plune i bolesti jetre.
LDH se koristi za praenje uspenosti leenja nekih karcinoma kao to je karcinom
testisa, Ewingov sarkom, non-Hodgkinov limfom i neki oblici leukemija.

Neuron specifina enolaza (NSE) - koristi se kao tumorski marker neuroblastoma i

karcinoma plua malih elija (mikrocelularni karcinom), Wilmsovog tumora,
melanoma i karcinoma titne lezde, bubrega, testisa i guterae. Meutim, kao
tumorski marker koristi se iskljuivo za dijagnozu neuroblastoma i karcinoma plua
malih elija (mikrocelularni karcinom).

Galaktozil transferaza - poviene koncentracije se nalaze kod karcinoma

gastrointestinalnog trakta, prvenstveno se koristi kao tumorski marker kolorektalnog
karcinoma (karcinoma debelog creva).

Imunoglobulini - ovi paraproteini obino su kompletni molekuli antitela, ali ponekad

se mogu nai izolovani teki ili laki lanci.

Povienje koncentracije imunoglobulina karakteristino je za multipli mijelom.

Imunoglobulini su vani za stepenovanje i leenje multiplog mijeloma gde koliina

paraproteina slui kao pokazatelj volumena tumora. Dobar odgovor na leenje
praen je padom nivoa imunogloblina, a njihov porast ukazuje na povratak bolesti.

Dobro uzeta anamneza i minuciozan fiziki pregled i dalje ostaju osnova dijagnostike svih
oboljenja u humanoj medicini, pa i kada je re o oboljenjima jetre i unih puteva. Meutim,
poslednjih decenija sa razvojem medicinske tehnologije, mnogobrojna laboratorijska,
virusoloka, imunoloka, histoloka, radioloka, endoskopska i druga ispitivanja preuzimaju
dominantnu ulogu u postavljanja egzaktne dijagnoze oboljenja hepatobilijarnog trakta. Naravano,
svi ti dijagnostiki postupci, koji su esto komplementarni, imaju svoje mesto i medicinski
znaaj, pa i ekonomsku opravdanost, samo ako njima prethodi kvalitetno uzeta anamneza i
detaljan fiziki pregled.

Sva ta ispitivanja imaju za cilj:

postavljanje egzaktne dijagnoze oboljenja (kliniki entitet)

jasno definisanje teine oboljenja

 predvianje evolucije bolesti

donoenje odluke o neophodnosti terapije

Biohemijska dijagnostika u oboljenjima jetre

(funkciono ispitivanje jetre)
Funkciono ispitivanje jetre zasniva se uglavnom na ispitivanju mnogobrojnih biohemijskih
poremeaja koji prate oboljenja jetre i unih puteva. Pri tome, polazi se od injenice da jetra ima
kljunu ulogu u brojnim intermedijarnim metabolikim procesima, kao to su npr. sinteza
ugljenih hidrata, lipida i brojnih proteina. Pored toga, jetra prihvata i skladiti materije koje se
apsorbuju iz digestivnog trakta, ali i vri detoksikaciju (biotransformaciju) tih materija preko
metabolike konverzije. U jetri se formira u kojom se izluuju brojna jedinjenja u digestivni
trakt, a sinteza unih kiselina u njoj omoguuje apsorpciju masti u tankom crevu. Bitna je uloga
jetre i u odravanju acido - bazne ravnotee, kao i u imunskom sistemu ( 2/3 retikuloendotelnog
sistema nalazi se u jetri u vidu Kupfferovih elija ). Sve u svemu, jetra, na najvei visceralni
organ sa oko 1200 gr hepatocita, ima preko 500 razliitih funkcija.

Kod razliitih oboljenja jetre dolazi do manje - vie znaajnog disbalansa jetrinih funkcija, pa sve
do hepatocelularne insuficijencije sa ireverzibilnim poremeajem hemeostaze i smrtnim ishodom.
Sva ta oboljenja prate i promene nivoa enzima koji su citozalnog ili mitohondrijalnog porekla ili
su vezani za membranu hepatocita ( Tab.1).

Zbog svega toga, biohemijske analize imaju nesumnjivi znaaj u dijagnostici oboljenja jetre. Te
analize (testove) treba odabrati tako da obuhvate to vie razliitih funkcija jetre, zatim, treba ih
ponavljati kako bi se mogao dinamiki pratiti tok oboljenja i najzad treba ih procenjivati uvek u
korelaciji sa celokupnom klinikom slikom, imajui u vidu i mogunost laboratorijske greke.

U ovom trenutku, postoji vie od 200 razliitih kliniko - hemijskih metoda koje slue za
dijagnostikovanje oboljenja jetre i unih puteva. Neki od njih, kao to su npr. testovi zamuenja,
su odbaeni kao nespecifini i zastareli. Medjutim, i dalje postoji previe metoda, tako da je
selekcija neophodna, izmeu ostalog i iz finansijskih razloga.

U principu, povean nivo jednog ili vie jetrinih enzima u serumu ukazuje na mogue
hepatobilijarno oteenje. Asimtomatski bolesnici sa minimalnim ( < 3 puta) poveanjem nivoa
enzima, zahtevaju kontinuirano praenje najmanje 6 meseci, kada se u sluaju odravanja te
aktivnosti, postavlja sumnja u hronine bolesti jetre. Egzaktna dijagnoza hronine bolesti jetre,
postavlja se, izmeu ostalog i histopatolokim pregledom bioptata jetre.

Premda poveanje nivoa enzima jetre predstavlja osetljiv marker oteenja jetre, ipak je tu re o
statikoj biohemijskoj karakteristici koje ne mora uvek korelirati sa biosintetskom funkcijom
jetre. Zbog toga, termin jetrini funkcioni testovi i nije potpuno prikladan za ta ispitivanja. S druge
strane, ti enzimi nisu uvek specifini samo za jetru, tako da ne treba zanemariti mogunost da je
re o nekom ekstrahepatikom oboljenju.
Kliniko - hemijski testovi koji slue za ispitivanje funkcije jetre, prema patomehanizmima,
mogu grubo da se klasifikuje u testove:

Kojima se identifikuje poremeaj permeabilnosti parenhimskih elija jetre: poveanje

aktivnosti aspartat - aminotransferaze ( AST ), alanin - alanintransferaze (ALT), fruktozo
-1 - fosfor aldolaze, sorbitol dehidrogenaze i ornintin - karbamoil transferaze u plazmi

Koji ukazuju na nekrozu elija jetre: porast glutamat dehidrogenaze (GLDH) i

mitohondrijalne AST u plazmi

Koji ukazuju na insuficijenciju mehanizma koji produkuju proteine u endoplazmatinom

retikulumu parenhimskih elija: smanjenje holinesteraze, albumina, pojedinih faktora
koagulacije i fibrinogena u plazmi,

Koji ukazuju na opstrukciju intrahepatikih i esktrahepatikih unih puteva: poveanje

serumskog bilirubina, alkalne fosfataze ( AF ), gama - glutamil - transpeptidaze (gama -
GT), leucin aminopeptidaze (LAP) i izvesnih unih kiselina u plazmi

Koji ukazuju na proliferaciju mezenhimalnih funkcija u jetri: poveanje - 2 i

gamaglobulina u elektroforezi proteina plazme i patoloki rezultati labilitetnih

testova

Kompleksne funkcionalne testove kod kojih su razliiti patogeni faktori odgovorni za

patoloke rezultati: odredjivanje bilirubina, eliminacija bromsulfoftaleina i brzina
eliminacije galaktoze

Testovi integriteta hepatocita

U zavisnosti od stepena poremeaja elijskog integriteta, koji se kree od poveanog
permeabiliteta elijske membrane do elijske nekroze, rastvorljivi sastojci elija, u razliitim
koncentracijama, dospevaju u krvnu plazmu. Pri tome, najvei znaaj ima odredjivanje
osloboenih enzima. Kod lakih lezija hepatocita oslobodie se preteno enzimi rastvoreni u
citoplazmi (tzv. membranski enzimi), a kod teih oteenja i enzimi iz subelijskih struktura, npr.
mitohondrija.

Aminotransferaze (transaminaze)
Najee se koristi odredjivanje aktivnosti AST (ranije SGOT) i ALT (ranije SGPT).

Aminotransferaze katalizuju prenoenje amino - grupe ( NH2) sa jedne amino - kiseline na neku
ketonsku kiselinu. U sluaju nekroze hepatocita aminotransferaze prelaze u krv i zato se mogu
smatrati vrlo osetljivim indeksom nekroze jetrinih elija, odnosno, specifinim parametrom
hepatocelularnog oteenja.

ALT je smetena u citozolu hepatocita i ima tri puta dui poluivot od AST, koja se, takoe nalazi
u citozolu, ali i u mitondrijama (oko 40%). Normalan odnos izmedju ALT i AST (De - Ritisov
kolinik) iznosi 1,0. AST se nalazi i u drugim tkivima (sranom i skeletnom miiu, bubrezima,
mozgu, pankreasu, pluima, leukocitima i ertitrocitima), dok je ALT prisutna samo u jetri, te je
zato mnogo specifiniji pokazatelj hepatocelularnog oteenja.

Kod bolesnika sa akutnim hepatitisom, aktivnost aminotransferaza je poviena vie od 10 - 15

puta u odnosu na referentne vrednosti i po pravilu, aktivnost ALT je via od AST. Prema tome, u
sluaju epidemijske pojave akutnog virusnog hepatitisa, scringing test je odredjivanje aktivnosti
ALT.

Porast aktivnosti AST/ALT do 8 puta nije specifian i moe se nai kod bilo kog oboljenja jetre.
Takodje, stepen porasta aktivnosti aminotransferaza nema prognostiki znaaj kod akutnog
hepatocelularnog oteenja. Najvii nivoi aminotransferaza se nalaze kod bolesnika sa
ishemijskim hepatitisom (npr. usled akutnog poputanja miokarda), virusnim hepatitisom ili
medikamentoznim hepatitisom. Kod bolesnika sa akutnom bilijarnom opstrukcijom, aktivnost
AST/ALT, takoe, dostie visoke vrednosti, ali one rapidno padaju tokom 24 - 48h.

Kod bolesnika sa hroninim hepatitisom aktivnosti AST/ALT su, obino, poviene 2 - 5puta.
Izraeniji porast AST u odnosu na ALT (tzv. inverzija aktivnosti aminotransferaza) viamo kod
bolesnika sa hroninom hepatocelularnom insuficijencijom (npr.ciroza jetre) kada se enzimi
oslobaaju i iz mitohondrija. Kolinik AST/ALT vii od dva moe biti od koristi u postavljanju
dijagnoze ciroze jetre. Bitno je i znati, da kod bolesnika sa hroninim hepatitisom postoji tzv.
talasanje aktivnosti AST/ALT, to znai da postoje periodi, dui ili krai, sa normalnom
aktivnou aminotransferaza. Ova injenica namee zakljuak da normalna aktivnost
aminotransferaza ne iskljuuje mogunost hroninog hepatitisa, pa ak i ciroze jetre. Da bi
odredjivanje aktivnosti AST/ALT bilo od relevantnog znaaja, neophodno je njihovo
kontinuirano praenje, npr. na 2 - 3 meseca.

Glutamat - dehidrogenaza
Ovaj enzim je iskljuivo lokalizovan u mitohodrijama hepatocita i izrazito je povien kod
centrolobulisnih nekroza jetre, tj. kod sledeih klinikih entiteta: kardijalno uslovljene zastojne
jetre, alkoholne bolesti jetre i akutnog opstruktivnog ikterusa.

Laktat - dehidrogenza
Ovaj enzim je u naem organizmu skoro ubikvateran, i zbog toga ima limitiran dijagnostiki
znaaj. Povien je kod oboljenje unih puteva, akutnog virusnog hepatitisa, ciroze jetre i,
posebno, tumora jetre.

Testovi bilijarne ekskrecije

Biohemijske analize za odreivanje poremeaja bilijarne ekskrecije (holestaze) podrazumevaju
odreivanje bilirubina i njegovih metabolita, kao i merenje aktivnosti enzima ije oslobaenje iz
jetre zavisi od stepena holestaze.

Bilirubin
U plazmi se bilirubin nalazi u dva razliita oblika, i to kao:

nekonjugovani i nerastvorljivi oblik u vodi koji se transportuje vezan za albumine od

limforetikularnog sistema do jetre

konjugovani i u vodi rastvorljiv oblik koji se iz jetre vraa ponovo u plazmu

Normalno, veina bilirubina u plazmi je nekonjugovana. Merenjem bilirubina u plazmi odredjuje

se zbir konjugovanog i nekonjugovanog oblika. Mogue je da se odvojeno meri koncentracija
oba oblika, mada je za najire potrebe zadovoljavajue odreivanje ukupnog bilirubina.

Poeljno je da se za odreivanje bilirubina u plazmi koristi prvi jutarnji uzorak kako bi se izbegla
pojava lipemije u uzorku. Ne treba koristiti ni hemolizovane uzorke poto hemoglobin daje lano
male vrednosti sa diazo metodom. Uzorke treba zatititi od izlaganja direktnoj sunevoj ili
vetakoj svetlosti poto konjugovani i nekonjugovani bilirubin podleu foto - oksidaciji. Zato
uzorak radi stabilnosti treba uvati na tamnom i hladnom mestu.

Konjugovana hiperbilirunemija ukazuje na postojanje poremeaja sekrecije ui na nivou

hepatocita (hepatocelularni ikterus) ili unih puteva (opstruktivni ikterus).

Nekonjugovana hiperbilirunemija nastaje zbog poremeaja konjugacije bilirubina, a karakterie

se nivoom ukupnog bilirubina iznad 22 mol/l i frakcijom konjugovanog biliurubina ispod 20 %.
Najei uzroci takve hiperbilirubinemije su hemoliza i Gilbertov sindrom.

Zbog velikog kapaciteta jetre za izluivanje bilirubina, laki poremeaji hepatike ekskrecije ne
dovodi do hiperbilirubinemije, te je taj parametar slabo senzitivan u prepoznavanju oboljenje
jetre. Takodje, nivoi bilirubina u serumu nemaju prognostiki znaaj, niti govore o teini bolesti,
izuzev kod alkoholne bolesti
jetre.
.

Bilirubin u urinu
Bilirubin se moe nai u urinu samo u hidrosolubilnom obliku, kao konjugovani (direktni )
bilirubin. Sree se kod porasta bilirubina u serumu, pre pojave utice (ikterusa).

Urobilinogen u urinu
Urobilinogen se stvara u lumenu creva iz bilirubina, manji deo dospeva u sistemsku cirkulaciju i
biva eliminisan urinom. Potpuno odsustvo urobilonogena u urinu, pri hiperbilirubinemiji, govori
u prilog kompletne opstrukcije unih puteva.

Alkalna fosfataza
Serumska AF je, kod odraslih osoba, primarno dobijena iz jetre, kostiju, i u manjoj meri iz
intestinalnog trakta. Kod dece i adolescenata glavno poreklo AF je iz osteoblasta i znaajno je
poviena u periodu rapidnog rasta. Placentna AF uzrokuje porast serumske AF u toku trudnoe.
Medjutim, poveanje AF se obino razmatra kao marker holestazne bolesti jetre, kada je ona,
obino, poveana vie od etiri puta.

Poveanje aktivnosti AF kod hepatobilijarnih oboljenja je posledica poveane sinteze u

hepatocitima i epitelu unih puteva sa poveanim ulaskom u cirkulaciju.
Minimalno poveanje via se kod mnogih parenhimskih oboljenja jetre, dok se vie vrednosti
nalaze kod intrahepatike holesataze ili opstrukcije unih puteva. AF ima poseban dijagnostiki
znaaj kod bolesnika sa primarnom/sekundarnom bilijarnom cirozom ili primarnim
sklerozirajuim holangitisom. Ukoliko je poviena i aktivnost gama glutamil transpeptidaze, onda
je izvor AF, gotovo sigurno, hepatobilijarnog porekla.

Bolesnici sa infiltrativnim bolestima jetre, kao to su primarni ili sekundarni tumori jetre,
tuberkuloza, sarkoidoza i druge granulomatoze, amiloidoza, leukemije, Hodgkinova bolest i dr.
mogu imati umereno povienu aktivnost AF. Serumska AF, inae, nema prognostiki znaaj.

Gama - glutamil - transpeptidaza

Gama - GT je preteno lokalizovana u membrani unih puteva i u endoplazmatskom retikulumu
hepatocita. Ovaj enzim se smatra najosetljivijim indikatorom oboljenja hepatobiliarnog oboljenja,
jer i mali poremeaj elijskog integriteta ili minimalne holestaze dovodi do znaajnog porasta
aktivnosti gama GT - a u serumu. Izrazito poveanje aktivnosti ovog enzima se nalazi kod
bolesnika sa opstruktivnim ikterusom.
Pored toga, poto se radi o indukovanom enzimu, sa prolongiranim poluivotom od 20 dana, on
je odlian indikator oteenja jetre npr. alkoholom, lekovima ili toksinima.

Kolinik gama GT/AF koji je vei od 2,5 ukazuje na alkoholnu bolest jetre. Generalno gledano,
paralelno praenje gama - GT, AF i AST/ALT moe biti od velike koristi u razmatranju
diferencijalno - dijagnostikih problema u hepatologiji.

Dijagnostiki znaaj minimalnog ili umerenog porasta aktivnosti gama - GT je znaajno

limitirana injenicom da taj enzim postoji i u drugim tkivima: bubrezi, pankreas, srce i mozak.

Leucin - aminopeptidaza
Enzim LAP je, takodje, ubikvitaran. Njegova aktivnost je naroito velika u epitelu unih puteva,
te je znaajno poviena kod bolesnika sa holestazom, npr.opstruktivnim ikterusom.
Testovi sintetskih funkcija jetre
Jetra je mesto sinteze veine serumskih proteina, izuzev imunoglobulina IgG, IgM i IgA koji se
sintetiu u B limfocitima. Teka (znaajna) i dugotrajna (hronina) oboljenja jetre dovode do
umanjenja sinteze proteina i smanjenja njihovog nivou u plazmi, npr. albumina, alfa -1
antitripsina, fibrinogena, ceruloplasmina, haptoglobina, transferina, faktora koagulacije i dr. Pri
tome, profil plazma proteina zavisie od tipa, teine i trajanja oboljenja jetre.

Serumski albumin
Albumin je kvantitatvno najznaajniji plazma protein: 40 - 60% od ukupnog proteina plazme
pripada albuminima. Sintetie se samo u jetri u koliini od 12 gr dnevno. Bolesnici sa cirozom
jetre sintetiu dnevno oko 4 gr albumina. Poluivot albumina u plazmi je relativno dug, oko 22
dana, zbog ega se hipoalbuminemija sree kod bolesnika sa hroninom hepatocelularnom
insuficijencijom. Bolesnici sa fulminantnim (munjevitim) oteenjem jetre i prateom akutnom
insuficijencijom, imaju normalne vrednosti serumskog albumina.

Holinestaraza (ChE)
Holinsteraza se sintetie u hepatocitima. Njen poluivot u serumu je relativno kratak, oko 10
dana, tako da se njena smanjena aktivnost moe oekivati kod bolesnika sa akutnom ili
hroninom hepatocelularnom insuficijencijom.

Alfa - fetoprotein (AFP)

AFP je normalna komponenta proteina plazme kod humanog fetusa starijeg od 6 nedelja, i
dostie maksimalne koncentracijue izmedju 12 i 16 nedelje fetalnog ivota. Nekoliko nedelja po
rodjenju AFP se gubi iz cirkulacije.

Bolesnici sa primarnim tumorom jetre, i bolesnici sa hepatocelularnom regeneracijom, imaju

poviene nivoe AFP u plazmi. Ukoliko bolesnik sa akutnom insuficijencijom jetre ima visoke
vrednosti AFP, ima realnu ansu da preivi i bez transplantacije jetre.

Faktori koagulacije
Veina faktora koagulacije se sintetizuje u jetri. Ti proteini deluju na kaskadni nain pri
ostvarivanju fibrinskog koaguluma. Najee se odredjuju: protrombin (II inilac), proakcelirin
(V inilac) i prokonvertin (VII inilac). Neto ree se odreuju: antihemofilni faktor B (IX
inilac), Stuartov faktor (X inilac) i fibrinogen (I faktor). Poto imaju relativno kratak poluivot
u plazmi, npr. FV samo 12 -14h, pogodan su parametar hepatocelularne insuficijencije.

Najee se koristi odreivanje protrombinskog vremena (PV) po Quicku, jer taj test zavisi od
inilaca koagulacije koji se stvaraju u jetri. Kako sinteza II, VII i X faktora koagulacije zavisi od
vitamina K, produeno PV moe nastati, ne samo zbog hepatocelularne insuficijencije, ve i zbog
deficita liposolubilnog vitamina K. Ovaj deficit se via kod poremeaja resorpcije masti (npr.
dugotrajna holestaza) ili oteenje intestinalne flore (npr. upotreba antibiotika i sterilizacija
crevne flore).

Parenteralnim davanjem vitamina K normalizuje se Quickovo vreme za 24 - 48 h ukoliko je

ouvana sintetska funkcija jetre.

Zbog velike funkcionalne rezerve jetre (kritina masa hepatocita iznosi 300 - 420 gr ), poremeaj
u hemostazi je retka komplikacija izuzev kod akutne insufcijencije jetre ili hronine bolesti jetre
u terminalnom stadijumu.

Zakljuak
Shodno svojoj veliini i funkciji, jetra je veoma bogata enzimima, tako da i minimalna izmena
permeabiliteta hepatocita ima za posledicu izmenu koncentracije konstituenata jetrinih elija u
plazmi. Zbog toga, odreivanje aktivnosti enzima u plazmi slui kao scrining test za otkrivanje
razliitih oboljenja jetre.

U tu svrhu, zbog velike specifinosti za jetru i izvanredne osetljivosti, kao i zbog pristupanosti i
ekonomske opravdanosti, predlae se odreivanje enzima: ALT, gama - GT i ChE.

Ta tri enzima ukazuju na razliit tip oteenja jetre:

ALT u serumu ukazuju na oteenje i izmenu permeabiliteta membrane hepatocita

poveanje gama - GT ukazuje na holestazu ili druga, uglavnom toksina oteenja jetre
koja stimuliu sintezu enzima vezanih za membranusmanjenje

ChE ukazuje na izmenjenu sintezu proteina ili smanjenu masu elija jetre ili istovremeno
na oba patomehanizma. Aktivnost tih enzima je u granicama referentnih vrednosti u
manje od 2 % bolesnika sa dokazanim oboljenjem jetre

Imunoloka dijagnostika
Nalaz cirkuliuih autoantitela ima veliki znaaj u dijagnostici hroninog autoimunog
(autoagresivnog) hepatitisa i primarne bilijarne ciroze.

Antinuklearna antitela (ANA) se nalaze u visokom titru u vie od 80 % bolesnika sa

hroninim autoimunim hepatitisom. Njihov titar prati nivo poveanja imunoglobulina
klase G.Tokom terapije kortikosteroidima rapidno pada nivo IgG.

Bubreno - hepatika mikrozomalna (LKM) antitela tip 1 su karakteristina za teku

formu hroninog autoimunog hepatitisa.
 Anti - DNA antitela, kao nespecifini znak zapaljenjskog procesa, su poveana u svim
podvrstama hroninog autoimunog hepatitisa.

Anti glatko - miina antitela (ASMA) su dokazana kod vie od 70 % bolesnika sa

hroninim hepatitisom. Poveana su kod 50 % bolesnika sa primarnom bilijarnom
cirozom.U niskoj koncentraciji i prolaznog karaktera prisutna su i kod bolesnika sa
akutnim virusnim hepatitisom.

Antimitohondrijalna antitela (AMA) se nalaze u visokom titru kod vie od 80 %

bolesnika sa primarnom bilijarnom cirozom. Pored toga, povieni su i nivoi
imunoglobulina klase M. AMA su najee odsutna kod bolesnika sa hroninim
autoimunim hepatitisom, ili im je koncentracija niska.

Imuni kompleksi (CIC). Raziliitim imunolokim metodama mogu se dokazati u

poveanoj koncentraciji kod bolesnika sa primarnom bilijarnom cirozom, primarnom
sklerozirajuem holangitisu i hroninom virusnom hepatitisu. Ovaj nalaz ima samo
dijagnostiki znaaj, dok je na terapijskom planu gotovo bez vrednosti

Virusoloka dijagnostika
Direktnim testovima (imunohistohemija, PCR, molekularna hibridizacija, ELISA, Western blot)
dokazuju se virusni antigeni i virusna RNK ili DNK u bolesnikom materijalu, a indirektnim
testovima (ELISA, RIA) se dokazuje imunoloki odgovor domaina na prisustvo virusa
(proizvodnja specifinih antivirusnih antitela). U svakodnevnoj lekarskoj praksi koriste se
komercijalni testovi za dokazivanje virusnih antigena i antitela IgG i IgM klase ELISA metodom.

Kod bolesnika sa hepatitisom A, sa prvim simptomima bolesti, javljaju se anti - HAV IgM
antitela u serumu i odravaju se 8 -12 nedelja. Anti - HAV IgG antitela ukazuju na imunitet,
pojavljuju se od druge nedelje infekcije i traju doivotno.

Kod bolesnika sa akutnim hepatitisom B, HBsAg se pojavljuje u serumu posle 3 - 4 nedelje od

inokulacije, a iezavaju posle 1 - 2 meseca od poetka bolesti. U periodu izmeu iezavanja
HBsAg i pojave anti - HBs antitela, koje traje 1 - 4 nedelje, u serumu su prisutna anti - HBc IgM
antitela. Prisustvo HBeAg, DNK polimeraze i HBV - DNK u serumu ukazuje na replikaciju
virusa hepatitisa B u inficiranim elijama. Perzistiranje HBsAg due od 6 meseci ukazuje na
hroninu HBV infekciju.

Dijagnoza hepatitisa D zasniva se na dokazivanju anti - HDV IgM i IgG antitela u serumu
ELISA metodom. Dokazivanje HDAg u tkivu jetre, npr.imunohistohemijskim metodama, ne
koristi se u rutinskoj dijagnostici.

Dijagnoza akutnog hepatitisa C se, u svakodnevnoj praksi, postavlja nalaenjem anti - HCV
antitela. Iako noviji ELISA testovi otkrivaju antitela kod preko 90 % inficiranih, pojava antitela
moe biti odloena kod bolesnika sa akutnim hepatitisom C ak do 9 meseci od poetka bolesti.
U tom periodu, ak i u drugoj polovini inkubacije, bolesnik je HCV RNK pozitivan.
Dijagnoza hepatitisa E se postavlja nalaenjem anti - HEV IgM antitela u serumu na poetku
bolesti. Prisutna su oko 3 meseca, najdue do 16 meseci. Anti - HEV IgG antitela pojavljuju se u
2 - 3 nedelji bolesti i odravaju se godinama.

Dijagnoza hepatitisa G se postavlja nalaenjem ukupnih anti - HGV antitela. Postoji mogunost
dokazivanja HGV RNK u serumu PCR metodom.

Tabela 1. Raspodela enzima i funkcije najznaajnijih struktura u hepatocitima

Struktura Funkcija Enzim

uni kanalii Izluivanje ui, itd. AF, LAP, gama-GT
Lizozomi Intracelularna digestija i ekskrecija Hidrolaze
Endoplazmatski
retikulum
glatki Acetalizacija,metilacija, demetilacija, Detoksikujui
redukcija i oksidacija, konjugacija, enzimi,glukoronil-
transferaza,itd.
granulirani Sinteza proteina Albumin, ceruloplazmin,
faktori koagulacije, itd.
Mitohondrije Stvaranje energije GLDH, m - AST
Citoplazma Intracelularni metablozam LDH, ALT, AST

Tabela 2. Modeli biohemijskih abnormalnosti u bolestima jetre

Enzimi Holestaza Hepatocelularno oteenje

AST/ALT N do do
Alkalna fosfataza do N do
Gama - GT do do

N- normalne vrednosti; - lako poviena aktivnost; - umereno poviena aktivnost;

- izrazito poviena aktivnost

Tabela 3. Seroloki markeri virusa hepatitisa B i njihovo tumaenje

Faza HBsAg HBeAg anti - HBe anti - HBe anti - HBc

IgM IgG
Inkubacija + +
Akutni hepatitis B + + + +
Oporavak + + +
Ozdravljenje + +
Nosilac virusa + +
Vakcinisan +
Fig.1. Algoritam ispitivanja bolesnika sa izolovanim povienim aktivnostima aminotransferaza

Fig.2. Algoritam ispitivanja bolesnika sa izolovanim porastom aktivnosti serumske alkalne

fosfateze i gama glutamil transpeptidaze

AMA - antimihondrijalna antitela; PBC - primarna bilijarna croza, ERCP - endoskopska

retrogradna holangiopankreatografija; PSC - primarni sklerozirajui holangitis
Cilj svake laboratorijske analize je dobijanje tanog i pouzdanog nalaza koji e
pokazati da li su u fiziolokim funkcijama i procesima nastupile promene. Kada je re
o laboratorijskom ispitivanju krvi, ono podrazumeva dve vrste analiza: one koje su
usmerene na ispitivanje vrste, broja, odnosa i izgleda elijskih elemenata krvi (krvna
slika, hematoloki parametri) i druge, kojima se proverava biohemijski sastav krvi i
na osnovu toga ustanovljava rad ili stanje pojedinih organa i tkiva.

Kompletna krvna slika (KKS)

Kompletna krvna slika se radi zbog procene opteg zdravstvenog stanja i otkrivanja
raznovrsnih poremeaja poput anemija, infekcija, stanja uhranjenosti organizma i
izloenosti otrovnim materijama. KKS ukljuuje broj eritrocita, leukocita i trombocita,
eritrocitne konstante (MCV, MCH, MCHC, RDW), trombocitne konstante (MPV, PDW),
diferencijalnu krvnu sliku (podvrste leukocita: neutrofili, eozinofili, bazofili, monociti,
limfociti), hemoglobin i hematokrit

Eritrociti

Eritrociti - crvena krvna zrnca (RBC), su najzastupljenije elije a uloga im je da

transportuju kiseonik vezan za hemoglobin iz plua do drugih tkiva. Normalne
vrednosti su od 3,86 x 1012/l do 5,08 x 1012/l za enu i od 4,34 x 1012/l do 5,72 x
1012/l za mukarce). Sniene vrednosti su najee znak anemije ili gubitka krvi
usled krvarenja. Poviene vrednosti mogu biti poveane u stanjima
hemokoncentracije organizma, kod policitemija, ali i kod zdravih ljudi.

Hemoglobin

Hemoglobin (HGB) je sastojak crvenih krvnih zrnaca eritrocita. On prenosi kiseonik iz

plua u tkiva i ugljen dioksid iz tkiva nazad u plua. Svakim udahom krv u pluima
dobija kiseonik i zahvaljujui upravo hemoglobinu distribuira ga do svih tkiva i
organa. Kada se oslobodi kiseonik prekopotreban za nesmetani rad elija, za
hemoglobin se umesto njega vezuje ugljen dioksid. Ovaj ciklus se zatvara vraanjem
krvi u plua, oslobaanjem ugljen dioksida i novim vezivanjem kiseonika. Normalna
koncentracija je 110-180 g/L. Koncentracija hemoglobina je sniena kod anemija.
Povean je u stanjima hemokoncentracije organizma i kod policitemija

Hematokrit

Hematokrit (HCT) predstavlja volumen eritrocita u jedinici pune krvi. Normalne

vrednosti su za ene 0.356 - 0.470 l/l i kod mukaraca 0.41 - 0.53 l/l. Kod akutnog
krvarenja hematokrit moe da bude normalan, a u fazi oporavka se smanjuje. Kod
anemije usled nedostatka gvoa hematokrit je smanjen, jer eritrociti imaju manju
zapreminu iako sam broj eritrocita ne mora da bude smanjen. Hematokrit je smanjen
u trudnoi, a smanjuje se i sa godinama ivota. Takoe je smanjen kod anemija,
leukemija, poveane funkcije titaste lezde (hipertireoze), ciroze jetre, opekotina i
infekcija. Poveane vrednosti hematokrita se viaju kod dehidratacije i oka.

Eritrocitne konstante

Eritrocitne konstante se izraunavaju iz broja eritrocita, koncentracije hemoglobina i

hematokrita i daju informaciju o kvalitetu eritrocita.

MCV (mean cell volume) proseni volumen eritrocita - daje informaciju o veliini
eritrocita. Normalne vrednosti su 81 - 99 fl
MCH (mean cell hemoglobin) - prosena koliina hemoglobina u eritrocitu. Normalne
vrendosti su 29-32.9 pg

MCHC (mean cell hemoglobin concentration) prosena koncentracija hemoglobina

na litar eritrocita. Normalne vrednosti su 310 - 350 g/l

RDW (red cell distribution width) mera varijabilnosti veliine eritrocita. Normalne
vrednosti su 11,5-16,5 %. RDW specifino ukazuje na postojanje jedne ili vie
populacija eritrocita to je karakteristika pojedinih hematolokih bolesti eritrocitne
loze, a ujedno je i vaan prognostiki pokazatelj efikasnosti leenja i ekvivalentan
podatak o anizocitozi koja se uoava u krvnom razmazu.

Promene vrednosti pojedinih eritrocitnih konstanti, naroito MCV parametra,

dijagnostiki su znaajne u klasifikaciji pojedinih anemija i uvek se posmatraju u
korelaciji sa dobijenim vrednostima broja eritrocita i koncentracije hemoglobina.
Poveane vrednosti eritrocitnog indeksa MCHC sreu se kod bolesnika sa tekim
oblikom dehidratacije, dok se poveane vrednosti MCV mogu nai kod
megaloblastne anemije (nedostatak vitamina B12 ili folne kiseline), bolesnika sa
hroninom opstruktivnom boleu plua (hronini opstruktivni bronhitis i emfizem),
smanjenom funkcijom titaste lezde (hipotireozom), oboljenjem jetre (ciroza) i kod
tekih alkoholiara.

Leukociti

Leukociti (WBC), bela krvna zrnca, se stvaraju u kotanoj sri i tite organizam od
infekcija. Uestvuju u imunom odgovoru. Postoji pet razliitih vrsta belih krvnih
zrnaca; sve one su deo odbrane organizma protiv najezde infektivnih i drugih tetnih
materija. Normalne vrednosti su 3.9 - 10x109/l. Kada je njihov broj uvean
(leukocitoza), to ukazuje da telo proizvodi vei broj ovih elija, odnosno da je
napadnuto, na primer bakterijama. Ako je njihov broj manji, poveava se rizik od
infekcije. Nekontrolisana produkcija belih elija (leukemija) nastaje usled kancerozne
mutacije mijelogenih ili limfogenih elija. Leukopenija, smanjenje broja belih krvnih
zrnaca, javlja se kod virusnih infekcija, u stresnim situacijama, kod opte slabosti
organizma, kao i kod pacijenata na radioterapiji. Uzimanje pojedinih lekova takoe
moe da dovede do smanjenja broja belih krvnih zrnaca i zato se kod takvih
pacijenata moraju sprovoditi redovne laboratorijske analize.
Neutrofilni granulociti (NEU) su najzastupljeniji fagocitni leukociti. Neutrofilni
granulociti su zrele elije koje mogu da napadaju i razaraju bakterije i viruse ak i u
krvnoj cirkulaciji.

Normalne vrednosti su 40-70%

Monociti (MONO) zajedno sa neutrofilnim granulocitima ine osnovu fagocitnog

odbrambenog sistema u organizmu. Monociti su nezrele elije ija je sposobnost da
se bore mala, meutim, kada jednom uu u tkiva, poinju da bubre i postaju
makrofagi koji su izvanredno sposobni da se bore sa infektivnim agensima.

Normalne vrednosti su 1-10%

Eozinofilni granulociti (EOS) uestvuju u obrani organizma od alergijskih agenasa i

parazitarnih infekcija.

Normalne vrednosti su 0 - 6%

Limfociti (LYM) predstavljaju populaciju leukocita koja ukljuuje dve osnovne

subpopulacije: T limfocite, koji uestvuju u elijskom imunitetu i B limfocite koji se
transformiu u plazma elije koje proizvode antitela i tako uestvuju u humoralnom
imunitetu. Normalne vrednosti su 20 - 50 %

Bazofilni granulociti (BASO) su najmanje zastupljena populacija leukocita u perifernoj

krvi i uestvuju u alergijskom odgovoru.

Normalne vrednosti su 0-1%

Trombociti

Trombociti (PLT) su elije koje uestvuju u koagulaciji (zgruavanju) krvi . Normlane

vrednosti su 140-450 x 109/l. Manjak trombocita (trombocitopenija) izaziva sklonost
krvarenju, trombociti su snieni kod hemioterapija, malignih oboljenja, hepatitisa C...
Viak izaziva pojaano zgruavanje krvi i moe da dovede do stvaranja krvnog
ugruka u kardiovaskularnom sistemu.

Morfoloke osobine trombocita mogu se pratiti na osnovu dva indeksa koji se

dobijaju elektronskim posmatranjem odreenog volumena krvi u brojau, a to su:
PDW (Raspodela trombocita po volumenu), normalne vrednosti 16-25

MPV (Proseni volumen trombocita), normalne vrednosti 7,80-12 fl

Sedimentacija eritrocita

Sedimentacija je brzina kojom se krvne elije izdvajaju iz seruma. Ako se krv koja
sadri antikoagulans pusti da stoji u uspravno postavljenoj pipeti, eritrociti e se
postupno poeti taloiti na dno. Brzina kojom se ove elije taloe je osetljiva na
indeks reakcije tela na povredu ili bolest, kao to je npr. leukocitoza ili groznica.
Normalna brzina sedimentacije ne iskljuuje mogunost postojanja bolesti, ali
ubrzana sedimentacija je indikator za dalja ispitivanja. Normalne vrednosti su 2-12
mm/h. Sedimentacija je ubrzana kod upala, razaranja elija, masivnih trovanja, u
trudnoi i posle poroaja, kod TBC, reumatskih bolesti npr. akutne reumatske
groznice i reumatoidnog artritisa, akutnog infarkta miokarda, nefroze, svim vrstama
oka, kod postoperativnih stanja, tumora, oboljenja jetre, menstruacija (neznatno
ubrzanje). Usporena je kod novoroeneta, policitemije, kongestivne srane
insuficijencije, alergijskih stanja, pojedinih vrsta anemija.

Cilj svake laboratorijske analize je dobijanje tanog i pouzdanog nalaza koji e

pokazati da li su u fiziolokim funkcijama i procesima nastupile promene. Kada je re
o laboratorijskom ispitivanju krvi, ono podrazumeva dve vrste analiza: one koje su
usmerene na ispitivanje vrste, broja, odnosa i izgleda elijskih elemenata krvi (krvna
slika, hematoloki parametri) i druge, kojima se proverava biohemijski sastav krvi i
na osnovu toga ustanovljava rad ili stanje pojedinih organa i tkiva.

Kompletna krvna slika (KKS)

Kompletna krvna slika se radi zbog procene opteg zdravstvenog stanja i otkrivanja
raznovrsnih poremeaja poput anemija, infekcija, stanja uhranjenosti organizma i
izloenosti otrovnim materijama. KKS ukljuuje broj eritrocita, leukocita i trombocita,
eritrocitne konstante (MCV, MCH, MCHC, RDW), trombocitne konstante (MPV, PDW),
diferencijalnu krvnu sliku (podvrste leukocita: neutrofili, eozinofili, bazofili, monociti,
limfociti), hemoglobin i hematokrit

Eritrociti

Eritrociti - crvena krvna zrnca (RBC), su najzastupljenije elije a uloga im je da

transportuju kiseonik vezan za hemoglobin iz plua do drugih tkiva. Normalne
vrednosti su od 3,86 x 1012/l do 5,08 x 1012/l za enu i od 4,34 x 1012/l do 5,72 x
1012/l za mukarce). Sniene vrednosti su najee znak anemije ili gubitka krvi
usled krvarenja. Poviene vrednosti mogu biti poveane u stanjima
hemokoncentracije organizma, kod policitemija, ali i kod zdravih ljudi.

Hemoglobin
Hemoglobin (HGB) je sastojak crvenih krvnih zrnaca eritrocita. On prenosi kiseonik iz
plua u tkiva i ugljen dioksid iz tkiva nazad u plua. Svakim udahom krv u pluima
dobija kiseonik i zahvaljujui upravo hemoglobinu distribuira ga do svih tkiva i
organa. Kada se oslobodi kiseonik prekopotreban za nesmetani rad elija, za
hemoglobin se umesto njega vezuje ugljen dioksid. Ovaj ciklus se zatvara vraanjem
krvi u plua, oslobaanjem ugljen dioksida i novim vezivanjem kiseonika. Normalna
koncentracija je 110-180 g/L. Koncentracija hemoglobina je sniena kod anemija.
Povean je u stanjima hemokoncentracije organizma i kod policitemija

Hematokrit

Hematokrit (HCT) predstavlja volumen eritrocita u jedinici pune krvi. Normalne

vrednosti su za ene 0.356 - 0.470 l/l i kod mukaraca 0.41 - 0.53 l/l. Kod akutnog
krvarenja hematokrit moe da bude normalan, a u fazi oporavka se smanjuje. Kod
anemije usled nedostatka gvoa hematokrit je smanjen, jer eritrociti imaju manju
zapreminu iako sam broj eritrocita ne mora da bude smanjen. Hematokrit je smanjen
u trudnoi, a smanjuje se i sa godinama ivota. Takoe je smanjen kod anemija,
leukemija, poveane funkcije titaste lezde (hipertireoze), ciroze jetre, opekotina i
infekcija. Poveane vrednosti hematokrita se viaju kod dehidratacije i oka.

Eritrocitne konstante

Eritrocitne konstante se izraunavaju iz broja eritrocita, koncentracije hemoglobina i

hematokrita i daju informaciju o kvalitetu eritrocita.

MCV (mean cell volume) proseni volumen eritrocita - daje informaciju o veliini
eritrocita. Normalne vrednosti su 81 - 99 fl

MCH (mean cell hemoglobin) - prosena koliina hemoglobina u eritrocitu. Normalne

vrendosti su 29-32.9 pg

MCHC (mean cell hemoglobin concentration) prosena koncentracija hemoglobina

na litar eritrocita. Normalne vrednosti su 310 - 350 g/l

RDW (red cell distribution width) mera varijabilnosti veliine eritrocita. Normalne
vrednosti su 11,5-16,5 %. RDW specifino ukazuje na postojanje jedne ili vie
populacija eritrocita to je karakteristika pojedinih hematolokih bolesti eritrocitne
loze, a ujedno je i vaan prognostiki pokazatelj efikasnosti leenja i ekvivalentan
podatak o anizocitozi koja se uoava u krvnom razmazu.
Promene vrednosti pojedinih eritrocitnih konstanti, naroito MCV parametra,
dijagnostiki su znaajne u klasifikaciji pojedinih anemija i uvek se posmatraju u
korelaciji sa dobijenim vrednostima broja eritrocita i koncentracije hemoglobina.
Poveane vrednosti eritrocitnog indeksa MCHC sreu se kod bolesnika sa tekim
oblikom dehidratacije, dok se poveane vrednosti MCV mogu nai kod
megaloblastne anemije (nedostatak vitamina B12 ili folne kiseline), bolesnika sa
hroninom opstruktivnom boleu plua (hronini opstruktivni bronhitis i emfizem),
smanjenom funkcijom titaste lezde (hipotireozom), oboljenjem jetre (ciroza) i kod
tekih alkoholiara.

Leukociti

Leukociti (WBC), bela krvna zrnca, se stvaraju u kotanoj sri i tite organizam od
infekcija. Uestvuju u imunom odgovoru. Postoji pet razliitih vrsta belih krvnih
zrnaca; sve one su deo odbrane organizma protiv najezde infektivnih i drugih tetnih
materija. Normalne vrednosti su 3.9 - 10x109/l. Kada je njihov broj uvean
(leukocitoza), to ukazuje da telo proizvodi vei broj ovih elija, odnosno da je
napadnuto, na primer bakterijama. Ako je njihov broj manji, poveava se rizik od
infekcije. Nekontrolisana produkcija belih elija (leukemija) nastaje usled kancerozne
mutacije mijelogenih ili limfogenih elija. Leukopenija, smanjenje broja belih krvnih
zrnaca, javlja se kod virusnih infekcija, u stresnim situacijama, kod opte slabosti
organizma, kao i kod pacijenata na radioterapiji. Uzimanje pojedinih lekova takoe
moe da dovede do smanjenja broja belih krvnih zrnaca i zato se kod takvih
pacijenata moraju sprovoditi redovne laboratorijske analize.

Neutrofilni granulociti (NEU) su najzastupljeniji fagocitni leukociti. Neutrofilni

granulociti su zrele elije koje mogu da napadaju i razaraju bakterije i viruse ak i u
krvnoj cirkulaciji.

Normalne vrednosti su 40-70%

Monociti (MONO) zajedno sa neutrofilnim granulocitima ine osnovu fagocitnog

odbrambenog sistema u organizmu. Monociti su nezrele elije ija je sposobnost da
se bore mala, meutim, kada jednom uu u tkiva, poinju da bubre i postaju
makrofagi koji su izvanredno sposobni da se bore sa infektivnim agensima.

Normalne vrednosti su 1-10%

Eozinofilni granulociti (EOS) uestvuju u obrani organizma od alergijskih agenasa i

parazitarnih infekcija.
Normalne vrednosti su 0 - 6%

Limfociti (LYM) predstavljaju populaciju leukocita koja ukljuuje dve osnovne

subpopulacije: T limfocite, koji uestvuju u elijskom imunitetu i B limfocite koji se
transformiu u plazma elije koje proizvode antitela i tako uestvuju u humoralnom
imunitetu. Normalne vrednosti su 20 - 50 %

Bazofilni granulociti (BASO) su najmanje zastupljena populacija leukocita u perifernoj

krvi i uestvuju u alergijskom odgovoru.

Normalne vrednosti su 0-1%

Trombociti

Trombociti (PLT) su elije koje uestvuju u koagulaciji (zgruavanju) krvi . Normlane

vrednosti su 140-450 x 109/l. Manjak trombocita (trombocitopenija) izaziva sklonost
krvarenju, trombociti su snieni kod hemioterapija, malignih oboljenja, hepatitisa C...
Viak izaziva pojaano zgruavanje krvi i moe da dovede do stvaranja krvnog
ugruka u kardiovaskularnom sistemu.

Morfoloke osobine trombocita mogu se pratiti na osnovu dva indeksa koji se

dobijaju elektronskim posmatranjem odreenog volumena krvi u brojau, a to su:

PDW (Raspodela trombocita po volumenu), normalne vrednosti 16-25

MPV (Proseni volumen trombocita), normalne vrednosti 7,80-12 fl

Sedimentacija eritrocita

Sedimentacija je brzina kojom se krvne elije izdvajaju iz seruma. Ako se krv koja
sadri antikoagulans pusti da stoji u uspravno postavljenoj pipeti, eritrociti e se
postupno poeti taloiti na dno. Brzina kojom se ove elije taloe je osetljiva na
indeks reakcije tela na povredu ili bolest, kao to je npr. leukocitoza ili groznica.
Normalna brzina sedimentacije ne iskljuuje mogunost postojanja bolesti, ali
ubrzana sedimentacija je indikator za dalja ispitivanja. Normalne vrednosti su 2-12
mm/h. Sedimentacija je ubrzana kod upala, razaranja elija, masivnih trovanja, u
trudnoi i posle poroaja, kod TBC, reumatskih bolesti npr. akutne reumatske
groznice i reumatoidnog artritisa, akutnog infarkta miokarda, nefroze, svim vrstama
oka, kod postoperativnih stanja, tumora, oboljenja jetre, menstruacija (neznatno
ubrzanje). Usporena je kod novoroeneta, policitemije, kongestivne srane
insuficijencije, alergijskih stanja, pojedinih vrsta anemija.