dr KRISTIJAN RISTI

INDUSTRIJSKI
ECONOMICS
Ekonomski razvoj i industrijalizacija
Regionalizacija i industrijalizacija
Industrijska politika EU
Energetika, ekologija i odrivi razvoj
Finansijske institucije i industrijalizacija
Strategije industrijalizacije

Beograd, 2014.

1
INDUSTRIJSKI ECONOMICS
Autor:
Dr Kristijan Risti

Izdava:

Za izdavaa:

Recenzenti:
PROF. DR DANILO . MARKOVI
PROF. DR ARKO RISTI

Tira:

tampa:

2
 SADRAJ:

Glava I
TEORIJSKI OKVIR SAVREMENE
EKONOMSKE POLITIKE I RAZVOJA
1. POJAM I CILJEVI EKONOMSKE POLITIKE......................11
1.1. POJAM EKONOMSKE POLITIKE...........................................................11
1.1.1. Ciljevi ekonomske politike...................................................................12
1.1.2. Instrumenti i mere ekonomske politike.................................................12
1.1.3. Monetarna i fiskalna politika................................................................13
1.1.4. Industrijska politika..............................................................................16
1.2. EKONOMSKI (PRIVREDNI) SISTEM.....................................................16
1.2.1. Pojam ekonomskog (privrednog) sistema.............................................16
1.2.2. Ciljevi ekonomskog (privrednog) sistema............................................17
1.2.3. Raspoloivi resursi...............................................................................17
1.2.4. Privredni subjekti..................................................................................18
1.2.5. Privredne aktivnosti..............................................................................19
1.2.6. Ekonomske institucije...........................................................................19
1.3. POJAM EKONOMSKOG RASTA U SAVREMENOJ
EKONOMSKOJ TEORIJI.........................................................................20
1.4. ETIRI ELEMENTA EKONOMSKOG RASTA.......................................21
1.4.1. Sposobnost ljudi...................................................................................21
1.4.2. Prirodna bogatstva................................................................................21
1.4.3. Stvaranje kapitala.................................................................................21
1.4.4. Tehnoloka promena i inovacija...........................................................22
1.5. TEORIJE EKONOMSKOG RASTA..........................................................22
1.5.1. Smithova i Mlathusova klasina dinamika...........................................22
1.5.2. Neoklasini model rasta........................................................................23
1.6. IZVORI EKONOMSKOG RASTA............................................................25

Glava II
TEORIJSKI OKVIR SAVREMENE
EKONOMSKE POLITIKE I RAZVOJA
1. MOGUNOSTI POSTIZANJA BRZOG EKONOMSKOG RASTA
................................................................................27

3
2. OPTIMALNA STOPA EKONOMSKOG RASTA...................27
3. POTENCIJALNA STOPA RASTA I FAKTORI
KOJI JE ODREUJU.....................................................28
4. POSTEPEN ILI SKOKOVIT RAZVOJ...............................29
5. URAVNOTEEN ILI NEURAVNOTEEN EKONOMSKI
RAZVOJ....................................................................31
6. INDUSTRIJALIZACIJA U PROCESU EKONOMSKOG RASTA
................................................................................34
7. POLITIKA I METODE INDUSTRIJALIZACIJE U
SAVREMENIM USLOVIMA...........................................37
8. EKONOMSKI RAZVOJ I IZVOZ U PROCESU RASTA........41
9. PROCES EKONOMSKOG RAZVOJA I UVOZ..................42

Glava III
FUNKCIONALNA FISKALNA POLITIKA I INDUSTRIJSKA
EKONOMIJA
1. FISKALNI EFEKTI NA PRIVREDNI RAST:
GLOBALNI I STRUKTURNI RAZVOJ...............................44
1.1. POREZI, STRUKTURNE MUTACIJE I INDUSTRIJALIZACIJA..........48
1.2. FISKALITETI I ALOKACIJE INVESTICIJA...........................................49
1.3. POREZI I INVESTICIONI IZBORI..........................................................50
1.4. INDUSTRIJSKA POLITIKA I
DRAVNA POMO PREDUZEIMA....................................................52
1.5. JAVNI RASHODI U FUNKCIJI FINANSIRANJA
PRIVREDNOG RAZVOJA......................................................................53
1.6. PORESKI PODSTICAJI I STIMULANSI.................................................55

Glava IV
REGIONALIZACIJA I INDUSTRIJALIZACIJA
1. REGIONALNA EKONOMIJA KAO NAUNA DISCIPLINA....58
1.1. REGIONALNE EKONOMSKE INTEGRACIJE.......................................61
1.1.1. Regionalne ekonomske integracije fenomen posleratnog
razvoja svetske privrede.......................................................................62
4
 1.1.2. Uzroci nastanka regionalnih ekonomskih integracija............................63
1.1.3. Pojam i oblici regionalne ekonomske integracije..................................66
1.1.3.1. Poreenje oblika ekonomskih integracija............................70
2. REGIONALNA POLITIKA.............................................71
2.1. EU POLITIKA REGIONALNOG RAZVOJA...........................................71
2.1.1. Razvoj regionalne politike u Evropskoj Uniji.......................................71
2.2. FINANSIJSKI INSTRUMENTI REGIONALNE
POLITIKE EVROPSKE UNIJE................................................................76
2.2.1. Instrument za predpristupnu pomo IPA............................................78
2.2.2. Evropska povelja o regionalizaciji i lokalnoj samoupravi.....................79

Glava V
INDUSTRIJSKA POLITIKA EVROPSKE UNIJE
1. INDUSTRIJSKA POLITIKA EVROPSKE UNIJE
POLITIKA PREDUZEA EVROPSKE UNIJE......................83
1.1. POJAM I RAZVOJ INDUSTRIJSKE POLITIKE EVROPSKE UNIJE....83
1.1.1. Industrijska politika od osnivanja Evropske ekonomske zajednice
do Ugovora iz Mastrihta.......................................................................84
1.1.2. Industrijska politika Evropske unije tokom 1990-ih godina..................86
1.1.3. Lisabonska strategija............................................................................89
1.1.4. Ciljevi industrijske politike prema Lisabonskoj strategiji.....................90
1.1.5. Revizija Lisabonske strategije u uslovima proirenja Evropske unije. .93
1.2. ZAJEDNIKA INDUSTRIJSKA POLITIKA EU I
POKRETAI (MOTIVI) NJENOG RAZVOJA........................................98
1.2.1. Zaeci i razvoj Politike preduzea EU................................................101
1.3. PRAVNA REGULATIVA INDUSTRIJSKE POLITIKE EU....................102
1.4. AKTUELNI OBLICI POLITIKE PREDUZEA EU...............................103
1.5. OCENA EFIKASNOSTI INDUSTRIJSKE POLITIKE EU.....................104
1.6. INDUSTRIJSKA POLITIKA EVROPSKE UNIJE
U NAREDNOM PERIODU....................................................................105

Glava VI
POLITIKA KONKURENCIJE EVROPSKE UNIJE
1. POLITIKA KONKURENCIJE EU....................................109
1.1. TRINA KONKURENCIJA, NJENA ZATITA I
KARAKTERISTIKE PRAVA KONKURENCIJE...................................109
5
 1.2. ULOGA PRAVA KONKURENCIJE U EVROPSKOJ UNIJI..................110
1.3. PRAVO TRINE KONKURENCIJE EU U IREM SMISLU...............111
1.4. OSNOVNI POJMOVI POLITIKE ZATITE KONKURENCIJE EU.....112
1.5. OBLICI NARUAVANJA TRINE KONKURENCIJE........................115
1.5.1 Zabranjeni sporazumi izmeu preduzetnika.........................................116
1.6. ZLOUPOTREBA DOMINANTNOG TRINOG POLOAJA.............118
1.7. ZABRANJENE KONCENTRACIJE........................................................119
1.8. TELA ZA ZATITU TRINE KONKURENCIJE U EU......................120

Glava VII
INDUSTRIJA I ODRIVI RAZVOJ
1. EKONOMSKI RAST I ODRIVI RAZVOJ........................121
1.1. DEFINISANJE ODRIVOG RAZVOJA.................................................121
2. ODRIVI RAZVOJ.....................................................122
2.1. SAMIT O ZEMLJI - RIO DE ANEIRO 1992........................................123
2.1.1. Agenda 21...........................................................................................124
2.1.2. Lokal Agenda 21.................................................................................124
2.1.3. Ekologija ne mora biti u sukobu s ekonomijom..................................124
2.1.4. Od Stokholma do Johanesburga..........................................................125
3. POLITIKA ODRIVOG RAZVOJA.................................125
3.1. POJAM POLITIKE ODRIVOG RAZVOJA..........................................125
3.2. PRAVO NA RAZVOJ...............................................................................130
3.3. ODRIVI RAZVOJ.................................................................................. 131
3.4. KONCEPT ODRIVOSTI.......................................................................132
3.5. IDEJA ODRIVOSTI...............................................................................132
3.6. ODRIVI RAZVOJ KAO ETIKI KONCEPT.......................................134
3.7. BRIGA ZA BUDUE GENERACIJE......................................................136
3.8. POTOVANJE EKOLOKOG INTEGRITETA......................................137
3.9. ODGOVORNOST ZA OUVANJE SISTEMA NA PLANETI...............137
3.10. POVRATAK PRAVEDNOSTI...............................................................137
3.11. POTOVANJE ZAJEDNICE..................................................................137
3.12. POSVEENOST DEMOKRATIJI I GRAANSKOM UEU.........138
3.13. ODRIVOST IVOTNE SREDINE PODRAZUMEVA
SLEDEE AKTIVNOSTI:......................................................................138
6
4. ODRIVI RAZVOJ KAO INTERAKCIJA TRI STUBA..........138

5. PRINCIPI ODRIVOG RAZVOJA..................................140

5.1. EFIKASNOST I OUVANJE PRIRODNIH RESURSA.........................141
5.2. PRAVINOST I JEDNAKOST................................................................142

Glava VIII
POLITIKA ODRIVOG RAZVOJA
EVROPSKE UNIJE
1. POLITIKE ODRIVOG RAZVOJA U EU.........................143
1.1. EVROPSKA UNIJA POD ODRIVIM RAZVOJEM
PODRAZUMEVA RAZVOJ KOJI SE ZASNIVA NA
SLEDEIM PRETPOSTAVKAMA:.......................................................143
1.2. INTEGRACIJA EKONOMSKE POLITIKE I POLITIKE ZATITE
IVOTNE SREDINE..............................................................................144
2. EKOLOKI POREZI U POJEDINIM EVROPSKIM ZEMLJAMA
..............................................................................145
3. KARAKTERISTIKE EKOLOKIH POREZA......................146

Glava IX
ODNOS ODRIVOG RAZVOJA I INDUSTRIJALIZACIJE U
ZEMLJAMA U RAZVOJU
1. ZATITA IVOTNE SREDINE, ODRIVOST I TRANZICIJA
..............................................................................150
1.1. NASLEE IZ KOMUNISTIKOG PERIODA.......................................150
1.2. NOVI PRITISCI U PERIODU TRANZICIJE..........................................151
1.3. POZICIJA SRBIJE....................................................................................153
1.4. KAKO DO ODRIVOG RAZVOJA U ZEMLJAMA
U TRANZICIJI?...................................................................................... 154
1.5. ODREIVANJE PRIORITETA I STRATEKO PLANIRANJE.............156
1.6. INTEGRACIJA POLITIKA ATITE IVOTNE SREDINE
U OSTALE SEKTORSKE POLITIKE....................................................159
1.7. REAVANJE PROBLEMA ZAGAENJA..............................................160

7
 1.8. USKLAIVANJE ZAKONODAVSTVA IZ OBLASTI ZATITE
IVOTNE SREDINE SA PRAVNIM TEKOVINAMA EU....................161
1.9. UNAPREENJE UPRAVLJANJA IVOTNOM SREDINOM...............164
1.9.1. Strateka procena uticaja....................................................................164
1.9.2. Procena uticaja na ivotnu sredinu......................................................165
1.9.3. Eko-menadment totalnim kvalitetom................................................166
1.9.4. Standardi iz grupacije ISO 14000.......................................................166
1.9.5.Ocena ivotnog ciklusa (Lyfe Cycle Assessment LCA)....................167
1.9.6. Mehanizmi istije proizvodnje............................................................168
1.10. OSAVREMENJIVANJE PROIZVODNJE SA ASPEKTA
ZATITE IVOTNE SREDINE.............................................................168

Glava X
FINANSIJSKE INSTITUCIJE I INDUSTRIJALIZACIJA
1. MEUNARODNE FINANSIJSKE ORGANIZACIJE............170
1.1. OSNIVANJE I KLASIFIKACIJA............................................................170
1.2. UTICAJ MEUNARODNIH FINANSIJSKIH ORGANIZACIJA
NA RAZVOJ........................................................................................... 172
1.3. MEUNARODNA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ.........................174
1.3.1. Osnivanje, ciljevi i lanstvo................................................................174
1.3.2. Uloga Svetske banke..........................................................................175
1.3.3. Organizaciona struktura Meunarodne banke za obnovu i razvoj.......177
1.3.4. Banka i njeni partneri.........................................................................178
1.3.5. Sredstva Banke...................................................................................179
1.3.6. Kapital i nain glasanja.......................................................................179
1.3.7. Zajmovi Banke uslovi......................................................................180
1.3.8. Finansiranje projekata.........................................................................181
3.4. MEUNARODNO UDRUENJE ZA RAZVOJ (IDA)........................183
1.4.1. Nastanak, ciljevi, lanstvo i organizacija............................................183
1.4.2. Kapital IDA........................................................................................185
1.4.3. Uslovi kredita IDA.............................................................................186
1.4.4. Opseg i struktura odobrenih kredita....................................................187
3.5. MEUNARODNA FINANSIJSKA KORPORACIJA (IFC)...................188
3.5.1. Nastanak, ciljevi, lanstvo i organizacija............................................189
3.5.2. Kapital i nain glasanja.......................................................................190
3.5.3. Finansijski izvori i plasmani...............................................................190
3.5.4. Opseg i osnovne karakteristike delatnosti...........................................191
3.6. MULTILATERALNA AGENCIJA ZA
GARANTOVANJE INVESTICIJA (MIGA)...........................................192
8
 3.7. EVROPSKA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ EBRD.....................193
3.7.1. Osnovni podaci o Evropskoj banci za obnovu i razvoj.......................193
3.7.2. Strategija i planovi Evropske banke za obnovu i razvoj.....................194
3.7.3. Sredstva banke....................................................................................195

3.7.4. Upravljaki mehanizam banke............................................................196

3.7.5. Izvori finansijskih sredstava i njihovi plasmani..................................197

XI GLAVA
STRATEGIJA I POLITIKA RAZVOJA INDUSTRIJE SRBIJE
1. OSNOVNE POSTAVKE I PLATFORMA STRATEGIJE........201
2. STRUKTURA STRATEGIJE..........................................204
3. NACIONALNI OKVIR INDUSTRIJSKE POLITIKE.............206
3.1. NOVA RAZVOJNA PARADIGMA.........................................................207
3.2. UTICAJ LIBERALIZACIJE I PRIVATIZACIJE NA
INDUSTRIJSKU POLITIKU..................................................................209
4. INDUSTRIJSKA POLITIKA..........................................210
5. OKVIR INDUSTRIJSKE POLITIKE SRBIJE -
OGRANIENJA I PROBLEMI.......................................211
6. MAKROEKONOMSKI OKVIR NOVOG MODELA
INDUSTRIJSKOG RASTA............................................214

LITERATURA................................................................................................. 216

9
10
 Glava I
TEORIJSKI OKVIR SAVREMENE
EKONOMSKE POLITIKE I RAZVOJA

1. POJAM I CILJEVI EKONOMSKE POLITIKE

1.1. POJAM EKONOMSKE POLITIKE
Od Velike svetske ekonomske krize tridesetih godina XX veka postaje jasno
da postoje odreene imperfektnosti na tritu zbog ega se privredni sistem ne moe
prepustiti iskljuivo delovanju trinog mehanizma. Kako bi se ouvala stabilnost
ekonomskog sistema i stvorile pretpostavke za njegov dalji razvoj neophodna je inter-
vencija drave i njeno aktivnije angaovanje u privrednom ivotu.
Od tada do danas pitanje mere u kojoj drava treba da regulie privredna kre-
tanja je neprekidno u centru panje ekonomske javnosti. Iako je jasno da su preduzea
u privatnoj svojini znatno efikasnija od javnih i drutvenih, jasno je i da se sva predu-
zea u privredi ne mogu prepustiti privatnom sektoru (naroito kada se radi o preduze-
ima koja se bave delatnostima od optedrutvenog interesa) i da samo drava moe
svojim autoritetom da sprei negativne posledice koje po sistem mogu imati odreena
ekonomska ponaanja trinih subjekata. Ipak, meu ekonomskim teoretiarima se ne-
prekidno vodi otra debata o tome da li angaovanje drave u privrednom ivotu ima
vie pozitivnih ili negativnih posledica.
Kakav god da je odgovor na to pitanje injenica je da su savremene privrede
takozvane meovite privrede i da pored trinog mehanizma i konkurencije svoj upliv
u privredna kretanja ima i drava. Taj upliv drave se manifestuje kroz ekonomsku
politiku koju ona vodi i koja je meusobno uslovljena i povezana sa konkretnim priv-
rednim sistemom.
Definicija: Ekonomska politika predstavlja oblik dravne intervencije u eko-
nomiji i sveukupnost dravnih institucija, ustanovljenih pravila i mera putem kojih se
ostvaruje delovanje na ekonomski sistem.
Ekonomska politika drave je, dakle, skup aktivnosti drave kojima ona deluje
na ekonomsku aktivnost privrednih subjekata. Razlozi za voenje ekonomske politike
su isti kao razlozi za intervenciju drave u privredi - postojanje monopola, eksternih
efekata, javnih dobara, javne potronje i slino, kao i potreba da se privredna aktivnost
na makro nivou usmerava kako bi se na to efikasniji, a opet i na drutveno pravedan
nain postigli ciljevi drutva kao celine.
Subjekat odnosno nosilac ekonomske politike je drava i njene razliite insti-
tucije - skuptina, vlada, razliita ministarstva, centralna banka, organi lokalne samo-
uprave i uprave uih teritorijalnih jedinica itd. Kako su subjekti ekonomske politi ke
pripadnici razliitih politikih stranaka koje su na izborima osvojile pravo na formuli-
11
sanje i voenje ekonomske politike, logino je da i ekonomska politika bude duboko
povezana ne samo sa ekonomijom ve i sa samom politikom. Zbog toga ekonomska
politika zavisi ne samo od ekonomskih ciljeva drutva ve i od stranakih programa
partija iz kojih potiu ljudi koji vode dravne institucije.
Upravo povezanost ekonomske politike sa politikom i jeste jedan od najva-
nijih razloga za sumnje u vezi sa angaovanjem drave u privredi - da li e dravna
administracija voditi ekonomsku politiku u skladu sa sopstvenim ili u skladu sa opte-
drutvenim interesima.

1.1.1. Ciljevi ekonomske politike

Ekonomska politika ima pred sobom mnotvo ciljeva. Ti ciljevi su esto kom-
plementarni, ali nisu retki sluajevi u kojima nosioci ekonomske politike imaju pred
sobom potpuno suprotstavljene ciljeve kao, na primer, u sluaju kada treba smanjiti
budetsku potronju i istovremeno obezbediti zadovoljavajui nivo dohodaka radnika
u prosveti i zdravstvu. Zbog postojanja meusobno suprotstavljenih ciljeva potrebno
je veoma paljivo odmeravati prioritete prilikom formulisanja ciljeva ekonomske poli-
tike. Ciljevi ekonomske politike dele se na dugorone i kratkorone.
Dugoroni (strateki) ciljevi ekonomske politike su:
1. ekspanzija proizvodnje,
2. poveanje produktivnosti,
3. poboljanje u alokaciji resursa,
4. poboljanje u raspodeli bruto drutvenog proizvoda,
5. zadovoljenje zajednikih potreba,
6. efikasnije ukljuivanje u meunarodnu privredu,
7. poveanje konkurentnosti privrede.
Kratkoroni ciljevi ekonomske politike su:
1. puna zaposlenost,
2. valutna stabilnost i niska inflacija,
3. ravnotea platnog bilansa,
4. stabilnost privrednog sistema.
Da bi se ciljevi ekonomske politike mogli postii na zadovoljavajui nain
potrebno je da cilj kao i subjekti koji e sprovoditi aktivnosti budu to preciznije
odreeni, da ciljevi budu realni i, ako je mogue, kvantitativno izraeni.

1.1.2. Instrumenti i mere ekonomske politike

Kako bi postigla svoje mnogobrojne ciljeve ekonomska politika mora i da ko-
risti odreena sredstva koja e joj omoguiti da do ciljeva doe. Ta sredstva su instru-
menti ekonomske politike i razliite mere koje subjekti ekonomske politike sprovode.
Instrumenti ekonomske politike predstavljaju sredstva kojima se ostvaruju ci-
ljevi ekonomske politike.1 Promene u instrumentima ekonomske politike uvek utiu na

1
Vie: dr Kristijan Risti, Ekononija EU, Etnostil, Beograd, 2013., str. 15-18.
12
jedan ili vie makroekonomskih ciljeva. Kao instrument ekonomske politike mogu se
koristiti odreene ekonomske veliine, ali i razliite kategorije ekonomskog sistema.
Poto postoji vie razliitih instrumenata ekonomske politike oni se klasifi-
kuju i to najee prema politikama u okviru kojih funkcioniu:
1. instrumenti monetarne politike,
2. instrumenti fiskalne politike,
3. instrumenti politike trita rada,
4. instrumenti spoljnotrgovinske politike,
5. ostali instrumenti ekonomske politike (politika cena, politika regionalnog
razvoja, politika robnih rezervi, planiranje, politika socijalne sigurnosti itd.).
Mere ekonomske politike predstavljaju korienje odreenog instrumenta
ekonomske politike u odreenom vremenskom periodu kako bi se ostvario jedan ili vi-
e ciljeva ekonomske politike. Mera ekonomske politike, prema tome, predstavlja pro-
menu, ukidanje ili uvoenje novog instrumenta ekonomske politike. Ako bi, na primer,
nosioci ekonomske politike odluili da suzbiju inflaciju smanjenjem koliine novca u
opticaju oni bi tada koristili instrumente monetarne politike, a konkretna mera bi
mogla da bude poveanje obavezne rezerve banaka. Takoe, ako bi cilj bio poveanje
potronje, jedan od naina da se taj cilj ostvari bio bi smanjenje poreza na dohodak
graana. U tom sluaju bili bi korieni instrumenti fiskalne politike, a konkretna mera
bi bila smanjenje poreza.

1.1.3. Monetarna i fiskalna politika

Monetarna politika predstavlja onaj deo ekonomske politike koji drava vodi
preko svoje centralne banke. Centralna banka zauzima najznaajnije mesto u nacio-
nalnom finansijskom sistemu i ona predstavlja takozvanu banku banaka. Najvaniji
zadaci centralne banke su:
1. emisije novca - centralna banka kontrolie i sprovodi tampanje novca koji
predstavlja zakonsko sredstvo plaanja; ona takoe davanjem kredita odnosno kupo-
vinom nedospelih potraivanja od banaka stvara primarni novac koji e bankama
posluiti za odobravanje kredita;
2. sprovoenje monetarno-kreditne politike - preko eskontne politike, politike
operacija na otvorenom tritu, politike aktiviranja i dezaktiviranja depozita, politike
obavezne rezerve;
3. stvaranje i sprovoenje spoljne likvidnosti - podrazumeva da centralna
banka neprekidno prati platni bilans i putem mera devizne politike i drugih mera po-
veava izvoz tj. usklauje uvoz i izvoz, odnosno usklauje priliv i odliv kapitala;
4. obavljenje poslova za raun drave - poslovi u vezi sa zakljuivanjem i ser-
visiranjem dravnih zajmova, naplate poreskih i drugih prihoda u korist drave, kredi-
tiranje drave za potrebe javne potronje.
Pored ostalih poslova koje obavlja centralna banka predstavlja i nosioca mo-
netarne politike kao dela ekonomske politike zemlje. 2 Iako ne moe biti potpuno
2
dr A. ivkovi i dr G. Koetinac, Monetarna ekonomija, Ekonomski fakultet, Beograd,
2013., str. 187.
13
izolovana od nosilaca politike vlasti, neophodno je da centralna banka u to veoj
meri bude nezavisna u donoenju svojih odluka kako bi bila usmerena ka postizanju
ciljeva ekonomskog sistema, a ne politikih ciljeva. Ciljevi centralne banke odnosno
ciljevi monetarne politike su:
1. upravljanje ponudom novca,
2. upravljanje nivoom kamatnih stopa,
3. stabilnost cena i ouvanje kupovne moi domaeg novca,
4. obezbeenje privrednog rasta,
5. odranje pune zaposlenosti,
6. ouvanje spoljnoekonomske ravnotee i ravnotee deviznog kursa.
Osnovni zadatak monetarne politike jeste obezbeivanje optimalne koliine
novca u opticaju tako da se privredni ivot neometano odvija, ali i da se istovremeno
inflacija dri na prihvatljivom nivou. Da bi se ovaj, ali i ostali zadaci i ciljevi mo ne-
tarne politike postigli centralna banka kao subjekt te politike koristi sledee instru-
mente:
1. politika eskontne stope - njome se definie osnova za kretanje kamatnih
stopa na kredite; eskontna stopa je kamatna stopa po kojoj se eskontuju menice (es-
kont menice predstavlja prodaju nedospelog potraivanja uz odbitak kamate od dana
eskontovanja do dana dospelosti potraivanja); pri opasnosti od inflacije eskontnu
stopu treba poveavati, dok se u periodima privredne stagnacije ova stopa smanjuje;
2. politika obaveznih rezervi banaka - poslovne banke su dune da deo svojih
novanih sredstava dre kod centralne banke kao vrstu obezbeenja kredita za
investiranje; kada centralna banka eli da smanji koliinu novca u opticaju ona podie
obaveznu rezervu, dok u periodima kada treba poveati koliinu novca smanjuje
obaveznu rezervu;
3. politika operacija na otvorenom tritu - predstavlja kupoprodaju dravnih
hartija od vrednosti; ovom merom centralna banka takoe utie na obim novca u
opticaju, a preko novca u opticaju i na obim i dinamiku privredne aktivnosti; prodajom
dravnih obveznica na otvorenom tritu centralna banka smanjuje koliinu novca u
opticaju, dok je otkupom dravnih obveznica poveava.
Monetarna politika predstavlja veoma sloenu oblast ekonomske politike i
moe se u zavisnosti od ciljeva koji se ele postii voditi na razliite naine. Ipak,
grubo posmatrano, postoje dva osnovna naina za voenje monetarne politike:
1. voenje ekspanzivne monetarne politike - podrazumeva sniavanje kamat-
ne stope i poveavanje novca u opticaju,
2. voenje restriktivne monetarne politike - podrazumeva poveavanje kamat-
ne stopi i smanjenje novca u opticaju.
Fiskalna politika predstavlja deo ekonomske politike koji je usmeren na
korienje javnih prihoda i javnih rashoda u svrhu ostvarenja irih ciljeva ekonomskog
sistema zemlje. Odmeravanjem visine i strukture javnih prihoda i rashoda drava na-
stoji da utie na privredne uesnike, usmerava privrednu aktivnosti i obezbeuje uslo-
ve za dalji privredni rast. Osnovne funkcije fiskalne politike mogu se formulisati na
sledei nain:

14
 1. stabilizaciona funkcija - nosioci fiskalne politike nastoje da njenim instru-
mentima obezbede privrednu stabilnost kao osnovu za neometano obavljanje ekonom-
skih aktivnosti;
2. alokativna funkcija - fiskalnom politikom i njenim instrumentima odnosno
politikom javnih prihoda i javnih rashoda utie se na odluke privrednih subjekata u
vezi sa alokacijom oskudnih resursa na razliite delatnosti;
3. redistributivna funkcija - fiskalna politika obezbeuje neometano snabde-
vanje javnim dobrima, odvijanje javne potronje i transfer sredstava prema ugroenim
delovima stanovnitva.
Fiskalna politika ima svoje globalne i specifine ciljeve. Globalni ciljevi fis-
kalne politike su:
1. privredni rast i razvoj kroz pospeivanje rasta drutvenog proizvoda,
2. ekonomska ravnotea i stabilnost cena,
3. pravednija raspodela dohotka.
Specifini ciljevi fiskalne politike su:
1. finansiranje ponude javnih dobara i usluga,
2. ravnomernija socijalna raspodela javne potronje,
3. stabilizaciona funkcija (kroz rast bruto drutvenog proizvoda, rast zaposle-
nosti i stabilne cene),
4. strukturno-razvojna funkcija.
Osnovne komponente fiskalne politike su:
1. politika javne potronje odnosno budetska politika - budet predstavlja
novani predraun drave kojim se odreuju prihodi i rashodi dravnih organa prema
unapred odreenim namenama; politika javne potronje definie naine potronje od-
nosno namenu svih sredstava koja postoje u budetu; budet u naoj zemlji predlae
ministarstvo finansija, a usvaja ga Narodna skuptina i on ima snagu zakona;
2. poreska politika odnosno politika budetskih prihoda - da bi budet mogao
da se troi za razliite namene potrebno je da se odrede naini punjenja budeta;
budet drave se puni iz njenih javnih prihoda odnosno iz razliitih vrsta poreza i
drugih izvora koje drava odnosno fiskalna vlast prikuplja.
Definisanjem osnovnih komponenti fiskalne politike u velikoj meri su defini-
sani i instrumenti fiskalne politike - nivo budetske potronje, nivoi transfera, auto-
nomni porezi i nivoi poreskih stopa.3 Fiskalna vlast moe na privredne subjekte da uti-
e i preko budetske politike i preko politike budetskih prihoda odnosno i preko jav-
ne potronje i preko poreske politike. Na primer, ako je cilj nosilaca ekonomske
politike u odreenom periodu da poveaju ulaganja privrednih subjekata u odreenu
delatnost onda e vrlo verovatno svim preduzeima koja se odlue na obavljanje te
delatnosti smanjiti poreze kako bi ih stimulisala. Na taj nain bi fiskalna vlast uticala
na privredne tokove svojom poreskom politikom. Ako bi preduzea koja se odlue da
uu u navedenu granu dobijala i druge vrste pomoi (na primer subvencije), onda bi
fiskalna vlast i kroz javne rashode uticala na privredni ivot. Iako je polje delovanja

3
Dr B. Raievi, Javne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005., str. 78.
15
fiskalne politike mnogo ire, moglo bi se rei da postoje dva osnovna naina za
voenje fiskalne politike:
1. voenje ekspanzivne fiskalne politike - podrazumeva nie poreske stope i
veu potronju drave;
2. voenje restriktivne fiskalne politike - fiskalna politika sa viim poreskim
stopama i ograniavanjem dravne potronje.

1.1.3. Industrijska politika

Industrijska politika je bitan element uspenog privrednog i ekonomskog razvoja i

predstavlja aktivnu i sveobuhvatnu primenu aktivnosti koje su usmerene na strukturno
regulisanje i podsticanje konkurentnosti insdustrije. 4
Ciljevi industrijske politike se formuliu u skladu sa optim ciljevima, pri emu se
uzimaju u obzir opta ogranienja: drutveno ekonomski sistem, raspoloivost
prirodnog bogatstva,veliina drutvenog bogatstva, kvalitet radne snage, kapitala,
nauke i tehnike.

1.2. EKONOMSKI (PRIVREDNI) SISTEM

1.2.1. Pojam ekonomskog (privrednog) sistema

Ekonomski (privredni) sistem moe se shvatiti na vie naina. U irem smislu
ekonomski sistem predstavlja odreeni nain proizvodnje to jest ukupnost proizvodnih
snaga i proizvodnih odnosa datog drutva. Ipak, fokusiraemo se na shvatanje
ekonomskog sistema u uem smislu. To shvatanje polazi od strukture ekonomskog
sistema i po njemu ekonomski sistem ini celina njegovih:
1. raspoloivih resursa,
2. privrednih subjekata,
3. aktivnosti tih privrednih subjekata,
4. postojeih ekonomskih institucija.
Ekonomski sistem je organizovan sistem iji se elementi nalaze u meusobnoj
povezanosti i ija je svrha da omogui ostvarivanje osnovnih privrednih ciljeva date
zemlje. To je specifian sistem koji ima sledee osobine:
1. organizovanost ekonomski sistem je organizovan sistem, on postoji i
funkcionie na odreenim principima; Ustavom, zakonima i podzakon-
skim aktima reguliu se osnove ekonomskog sistema i obezbeuje se nje-
govo normalno funkcionisanje;
2. to je teleoloki sistem (sistem cilja) ekonomski sistem ima svoje opte i
posebne ciljeve;
3. to je hijerarhijski ureen sistem;

4
mr Vladimir Mii, Industrijska politika EU, Ekonomski horizonti, Ekonomski fakultet,
Kragujevac, 2008., str. 45.
16
 4. sastoji se iz odreenih elemenata koji su meusobno povezani i uslovljeni;
5. to je relativno otvoren sistem stupa u odnose sa drugim sistemima;
6. ekonomski sistem je najvaniji podsistem drutvenog-ekonomskog siste-
ma zemlje;
7. to je dinamian sistem menja se sa vremenom.

1.2.2. Ciljevi ekonomskog (privrednog) sistema

Osnovni cilj ekonomskog sistema jeste ostvarivanje privrednih ciljeva posma-
trane zemlje. Ipak, ciljevi ekonomskog sistema su znatno iri od toga i dele se na opte
i posebne. Opti ciljevi ekonomskog sistema su:
1. postizanje optecivilizacijskih vrednosti jedinstvo i jednakost ljudi, so-
cijalna pravda;
2. ekonomsko blagostanje postizanje to vieg nivoa ivotnog standarda
svih pojedinaca;
3. stabilnost ekonomskih uslova ivota kao i stabilnost uslova privreivanja;
4. razvoj kulturnih i stvaralakih potencijala drutva;
5. razvoj nauke i njenih dostignua, orijentacija ka progresu;
6. razvoj obrazovanja u skladu sa humanistikim stremljenjima drutva;
7. poboljanje uslova rada;
8. unapreenje organizacije i razvoj savremenih oblika privreivanja i soci-
jalnog ivota;
9. ekologija ouvanje i unapreenje uslova ivotne sredine;
10. ouvanje kulturno-istorijskih vrednosti;
11. politiki ciljevi pravna jednakost, politika stabilnost, bezbednost zem-
lje, razvoj.
Posebni ciljevi ekonomskog sistema su:
1. puna zaposlenost,
2. ekonomski rast,
3. ivotni standard graana,
4. uravnoteen platni bilans,
5. porast nacionalnog dohotka.

1.2.3. Raspoloivi resursi

Kao to je ve reeno ekonomski sistem ini celina njegovih raspoloivih
resursa, privrednih subjekata, aktivnosti tih privrednih subjekata i postojeih eko-
nomskih institucija. Ekonomske resurse ine faktori proizvodnje, a to su:
1. prirodni resursi,
2. realni kapital (kapitalna dobra),
3. finansijski kapital,
4. ljudski kapital.
Prirodni resursi su determinanta obima i strukture proizvodnje. Oni pove-
avaju proizvodne mogunosti ekonomskog sistema odnosno predstavljaju prednost
koju zemlja moe, ali i ne mora da iskoristi. Postoje brojni primeri zemalja sa veoma
17
skromnim prirodnim resursima, ali sa dostignutim visokim stepenom razvitka (na
primer Japan). Bogatstvo prirodnim resursima ne garantuje razvijenost tako da postoji
i dosta nerazvijenih zemalja koje obiluju prirodnim resursima. Prirodne resurse ine:
1. zemljite,
2. energetski izvori (nafta, gas, ugalj, voda),
3. neenergetski izvori (ruda),
4. ouvana prirodna sredina.
Prirodni resursi su oskudni (ogranieni) i zbog toga ih treba racionalno koris-
titi. Takoe, postoje i obnovljivi i neobnovljivi prirodni resursi. Posebno treba voditi
rauna o neobnovljivim izvorima, a jedan od najboljih naina je korienje alter-
nativnih izvora energije.
Realni kapital ine sva sredstva i sva dobra koja se koriste u proizvodnji. To su:
1. proizvodna sredstva zgrade, oprema, reprodukcioni materijal, zalihe;
2. privredna infrastruktura energetski sistemi, telekomunikacije, informaci-
oni sistemi, saobraajna mrea itd.
Finansijski kapital predstavljaju novac i druga likvidna sredstva (novani kre-
diti, obveznice, akcije, tedni ulozi itd.).
Ljudski kapital predstavlja najvaniji resurs ekonomskog sistema, to je resurs
nad resursima. Razvijenost ovog resursa odreuje i tempo razvoja itavog ekonom-
skog sistema. Zbog toga je neophodno neprekidno ulagati u obrazovanje ljudi kako bi
se unapreivala znanja i to vie primenjivale inovacije. Poseban zadatak svake drave
je stvaranje stimulativnih uslova za razvoj preduzetnitva kao motora razvoja
modernih trinih privreda.

1.2.4. Privredni subjekti

Privredni subjekti predstavljaju pojedince, organizovane grupe pojedinaca kao
i sve trine aktere koji samostalno donose ekonomske odluke, snose njihov rizik i
uivaju koristi. Cilj svakog privrednog subjekta jeste upravo maksimizacija koristi.
Privredni subjekti su:
1. domainstva,
2. preduzea
3. drava.
Domainstva predstavljaju osnovnu potroaku jedinicu, sastavljeno je od
pojedinaca i njegova osnovna ekonomska aktivnost je potronja. Glavni cilj doma -
instava je maksimiziranje koristi u potronji, ali domainstva donose i mnoge druge
ekonomske odluke koje nisu vezane za potronju. Naime, domainstva mogu biti uk-
ljuena u proizvodnju i promet dobrima i uslugama, mogu investirati, zaduivati se,
mogu donositi finansijske odluke itd.
Preduzea su osnovna proizvoaka jedinica sastavljena od pojedinaca koji su
organizovani radi obavljanja materijalne proizvodnje ili pruanja usluga. Svaki
pojedinac u preduzeu ima svoje line ciljeve, ali i preduzee kao organizacija ima svoje
ciljeve od kojih je najvaniji maksimizacija profita. Postoje razliite vrste preduzea:
1. proizvodna,
18
 2. trgovinska,
3. finansijska.
Drava je takoe privredni subjekt jer aktivno uestvuje u privrednom ivotu
putem mera svoje ekonomske politike, ali i kao proizvoa i potroa.

1.2.5. Privredne aktivnosti

Jo jedan element koji definie ekonomski sistem su privredne aktivnosti koje
se unutar tog sistema obavljaju. Meu ekonomskim teoretiarima ne postoji slaganje
oko toga kakva bi trebalo da bude klasifikacija privrednih aktivnosti, kao to ne
postoji ni slaganje oko toga kakva bi bila njihova hijerarhija. Nesumnjivo je ipak da se
najvanijim privrednim aktivnostima mogu smatrati proizvodnja, raspodela, razmena i
potronja. Ipak, postoje i finansijske aktivnosti kojima se bave specijalizovani subjekti
(banke, osiguravajua drutva i sl.), investicione aktivnosti koje se odnose na procese
raspodele i razmene u sadanjosti u cilju poveanja proizvodnje u budunosti. Takoe,
unutranja i spoljanja trgovina mogu se posmatrati kao zasebne privredne aktivnosti.
Kada se govori o nivou privredne aktivnosti najee se misli na dinaminost
odreene privrede. Privreda sa veim nivoom privredne aktivnosti odlikuje se veim
brojem transakcija, veim obimom proizvodnje, veim obrtom. Vlasti treba da koriste
instrumente ekonomske politike kako bi dinamizirale privredna zbivanja odnosno
kako bi poveale nivo privredne aktivnosti. Na nivo privredne aktivnosti utie vie
razliitih faktora:
1. obim akumulacije,
2. struktura novih investicija,
3. ponuda i kvalitet radne snage,
4. tempo privrednog razvoja,
5. metod upravljanja razvojem,
6. uticaj politike na ekonomiju.

1.2.6. Ekonomske institucije

Osnovna svrha ekonomskih institucija je obezbeivanje sigurnosti i reda u
poslovanju to bi trebalo da dovede do smanjenja trokova i rizika poslovanja, a
samim tim i do veih privrednih efekata. Ekonomske institucije predstavljaju, dakle,
razliite veze i pravila ponaanja privrednih subjekata koje treba da obezbede sma nje-
nje neizvesnosti i da omogue privrednim subjektima da predviaju i planiraju. U
savremenim privrednim sistemima postoji vie razliitih institucija koje reguliu
privredni ivot. Ipak, najvanija od svih je institucija svojine. Svojina predstavlja naj-
iru pravnu vlast nad stvarima i ona u najveoj meri determinie odluke privrednih
subjekata. Jo jedna bitna institucija je trite kao mesto koje povezuje kupce i
prodavce. Takoe, bitne institucije ekonomskog sistema su i planiranje, pravo i pravna
sigurnost, trokovi itd.

19
 1.3. POJAM EKONOMSKOG RASTA U
SAVREMENOJ EKONOMSKOJ TEORIJI
Pod ekonomskim (privrednim) rastom se podrazumeva porast proizvodnje,
proizvodnih kapaciteta i svih drugih elemenata jednog privrednog sistema. Ekonom-
ski rast je porast ukupnog outputa privrednog sistema. Do rasta privredr dolazi zbog
rasta radne snage ili kapitalnih dobara, tehnologije i proizvodnosti po radniku. Eko-
nomski rast se jeri stopom rasta na nain, da se bruto domai proizvod stavi u odnos
prema broju stanovnika odreene drave, a izraava se kao GDP per capita, odnosno,
GDP po stanovniku.
RAST= BDP/ broj stanovnika
Pretpostavke ekonomskog rasta:
1. postojanje trita,
2. postojanje vlasnikih prava i novane razmjene.
Faktori ekonomskog rasta:
1. sposobnost ljudi,
2. prirodno bogatstvo,
3. tehnologija,
4. formiranje kapitala.
Pravilo 72:pokazuje koliko je vremena potrebno da se BDP udvostrui.
t = 72 / SPR gde je t vreme i SPR stopa privrednog rasta.

Slika 4. BDP u zemljama Evrope:

Izvor: dr arko Risti, Fiskalna politika Evropske unije, Etnostil, Beograd, 2011.

20
 1.4. ETIRI ELEMENTA EKONOMSKOG RASTA
Ekonomski razvijene zemlje u istoriji nisu sledile jednak put ekonomskog
razvoja, niti to moraju danas zemlje u razvoju. Britanija je postala svetski ekonomski
predvodnik orijentiui se na industrijsku revoluciju, izumljujui parne maine, elez-
nice i naglaavajui slobodnu razmenu. Japan koji se kasnije poeo intenzivnije eko-
nomski razvijati istaknuo se imitirajui inostrane tehnologije i titei domae indus-
trije od uvoza, te zatim razvijajui visoku strunost u preraivakoj industriji i elektro-
nici. Prouavajui ekonomski rast utvreno ja da se ekonomski rast bazira na etiri
elemenata bez obzira na to primjenjuje li ih bogata ili siromana zemlja. Ti faktori
rasta su:
1. Sposobnost ljudi (ponuda rada, obrazovanje, disciplina, motivacija),
2. Prirodna bogatstva (zemlja, minerali, goriva, kvalitet ivotne sredine),
3. Stvaranje kapitala (maine, fabrike, putevi),
4. Tehnologija (nauka, tehnika, preduzetnitvo).
Svaki od navedena etiri faktora rasta na svoj nain pridonosi ukupnom
ekonomskom rastu.

1.4.1. Sposobnost ljudi

Mnogi smatraju da je spretnost, znanje i disciplina radne snage najvaniji
element ekonomskog rasta. Svaka drugu sastavnicu proizvodnje: kapitalna dobra, siro-
vine i tehnologiju moe se kupiti ili pozajmiti u svetskoj ekonomiji. Kapitalna dobra
mogu efikasno upotrebiti i odravati samo kvalifikovani i iskusni radnici. Iz tog razlo-
ga se ulae u poboljanje pismenosti, zdravlja i discipline, to uveliko pridonosi kvali-
teti rada.

1.4.2. Prirodna bogatstva

Prirodna bogatstva su prirodni izvori koje posjeduje neka zemlja, nafta i plin,
voda i mineralni izvori. Neke zemlje poput naftom bogatih zemalja bliskog istoka
ostvarile su gospodarski rast iskljuivo na temelju njihovih rezervi naftom. Prirodna
bogatstva samo su jedan od etiri faktora rasta i nisu iskljuivi pokazatelj ekonomskog
blagostanja neke zemlje. Mnoge zemlje kao to je Japan imaju vrlo malo prirodnih
bogatstava. Japan se probio meu najbogatije zemlje sveta usredotoivi se na ostala
tri faktora ekonomskog rasta.

1.4.3. Stvaranje kapitala

Gomilanje kapitala zahteva rtvovanje tekue potronje tokom vie godina.
Radnici u zemljama s viim dohotkom mogu vie izdvajati u tednju. S veom ted-
njom mogua su vea ulaganja u nova kapitalna dobra. U nekim Evropskim zemljama
i Japanu deset do dvadeset posto dohotka ulae se u stvaranju kapitala. Za razliku od
toga u SAD samo etiri do pet posto dohotka odlazi na tednju. Meutim u SAD sama
preduzea ulau vie u stvaranju kapitala izdvajajui iz vlastite dobiti. Mnoge
investicije preduzima sama drava smanjujui svoju tekuu potronju ili poveanjem
21
poreza svojim graanima. Drava time najee stvara okvir za ulaganje privatnog
sektora. Te se investicije nazivaju opti drutveni kapital. Primeri takvih investicija
su gradnja puteva, gasovoda, naftovoda te javno zdravstvene mere.Ti projekti esto
imaju spoljne uinke koje privatna preduzea ne mogu uhvatiti. Iz tog razloga kao
glavni investitor pojavljuje se drava.

1.4.4. Tehnoloka promena i inovacija

Tehnoloki napredak je proces koji osigurava brz ekonomski rast. Najbogatije
zemlje sveta postigle su to najvie zahvaljujui neprekidnom toku investicija i teh-
nolokih promena. Tehnoloka promena predstavlja poboljanje proizvodnje ili
uvoenje novih proizvoda tako da se s istim trokovima dobije vie proizvoda. Temelj
tehnolokih promjena predstavljaju tehniki izumi i inovacije. Tehnoloki razvoj u
drugoj polovini 20 veka bazirao se na izumima koji su nastali ili su razvijani za vreme
II svetskog rata; mlazni pogon, atomska energija i raunari. Na osnovi mlaznog
pogona razvili su se veliki i brzi vazduhoplovi, prve gasne elektrane, atomska energija
udesetostruila je proizvodnju elektrine energije u termoelektranama, raunar je
presudno u automatizaciji i robotizaciji proizvodnje. Tehnoloka promena je neprekid-
ni proces malih i velikih unapreenja novih izuma i inovacija. Tehnoloka promena je
od velike vanosti za rast ivotnog standarda, meutim ona nije samo postupak prona-
laenja boljih proizvoda i procesa, ve svaka inovacija zahteva buenje predu-
zetnikog duha.

1.5. TEORIJE EKONOMSKOG RASTA

Meu ekonomistima postoje neslaganja o tome koliko podsticati pojedine
faktore ekonomskog rasta pri ukupnom ekonomskom rastu. Kroz istoriju razvilo se
vie modela ekonomskog rasta.

1.5.1. Smithova i Mlathusova klasina dinamika

Ova teorija razvila se u SAD u vrijeme kada je potpuno besplatno svima bila
dostupna zemlja kao prirodno bogatstvo. Prisvajanjem zemlje gomilao se kapital
proporcionalno poveanju broja naseljenika. U skladu s tim raste i proizvodnja.
Nadnice su jednake ukupnom nacionalnom dohotku jer ne postoji odbitak za rentu ili
za kamate na kapital. U trenutku kada se podeli sva besplatna zemlja uravnoteeni rast
zemlje, rada i proizvodnje vie nije mogu. Vea oskudnost zemlje dovodi do vee
rente. T.R. Malthus zakljuio je da e graanstvo rasti dok god su nadnice iznad
egzistencijalne visine. Nakon tog poveat e se smrtnost graanstva. Malthus je vero-
vao da su radnici osueni na okrutan i kratak ivot. Po njegovim tvrdnjama ekonomija
je nazvana zlosrena nauka. Slika 5. prikazuje ekonomski rast Smith-ova zlatnog
doba. Iz nje se vidi kako proizvodne mogunosti rastu koliko raste i graanstvo. Slika
6. prikazuje malthusijanski sluaj. Rast graanstva ne prati jednak rast dostupne hrane.

22
 Slika 5: Smithovo zlatno doba

400

Proizvodnja odee L=4

200
L=2

100 200 Proizvodnja hrane

Slika 6: Malthusova zlosrena nauka

Proizvodnja odee

400
L=4
200
L=2

100 Proizvodnja
125 hrane

1.5.2. Neoklasini model rasta

Malthusova prognoza ekonomije kao zlosrene nauke nije bila tana.
Zahvaljujui tehnolokom razvoju zemlja nije postala ograniavajui faktor proiz-
vodnje.Industrijska revolucija donosila je sve bolje pogone koji su sve vie poveavali
proizvodnju, ejeznice i brodove koji su povezivali udaljene take sveta. Nove
tehnologije postale su odluujue za ekonomski razvoj. Neoklasini model ekonom-
skog rasta predvodio je R. Solow. Neoklasini model rasta eli postii rast privrede
23
 tako da odnos konstantnih koeficijenata izmeu stope tednje i graninog kapitalnog
koeficijenta bude jednak prirodnoj stopi rasta stanovnitva uveanoj za porast
proizvodnosti rada. Nove sastavnice neoklasinog modela su kapital i tehnoloka
promena. Uz pretpostavku da se tehnologija ne menja ekonomski rast zavisi od rasta
kapitalne opremljenosti rada (K/L) odnosno kapitala po radniku. Kapital se sastoji od
trajnih dobara koje se koriste za proizvodnju drugih dobra. Ekonomski rast odvijat e
se rastom kapitalne opremljenosti rada (poveanje broja pogona, raunara, autoputeva,
eleznice, itd.). Pri nepromenjenom stanju tehnologije prinos na kapital u poeku brzo
raste dok kasnije sve vie dolazi do zasienja. Jednom kad kompjuteriemo sistem bez
nove tehnologije daljnjim investicijama udvostruujemo ve postojee. Stopa prinosa
na kasnije investicije biti e sve nia. Kako raste kapitalna opremljenost rada tako
rastu i nadnice zato jer svaki radnik radi saveom koliinom kapitala i stoga raste
njegov granini proizvod. Rast se kapitalne opremljenosti rada javlja kad fond kapitala
raste bre od radne snage.
Slika 7. prikazuje krivu agregatne funkcije proizvodnje (APF). Ta kriva pri-
kazuje rast koliine proizvodnje koju bi proizveo prosean radnik u odnosu na rast
koliine kapitala koju ima svaki radnik. Rast proizvodnje je u poetku, kao to vidimo
na krivoj, vrlo intenzivan dok kasnije pri nepromenjenoj tehnologiji dolazi do zasie-
nja rasta. Standard ivljenja e prestati rasti kada je ekonomski rast u skladu samo s
akumulacijom kapitala putem koje se obavlja zamena postojeih fabrika i metoda
proizvodnje. Dok se kapital poveava smanjuju se prinosi na kapital. U sluaju
oskudnosti kapitala imali bi visoke prinose na kapital. Realno stanje je da se tehno-
logija neprestano razvija i napreduje to istie kljunu ulogu tehnolokih promena u
ekonomskom rastu. Tehnoloka promena znai da se vie proizvoda moe proizvesti s
istim utrocima kapitala i rada.

Slika 7: Ekonomski rast pomou kapitalne opremljenosti rada

Proizvodnja po radniku

(Q/L)1 E1
(Q/L)0 E0

(K/L)
0 0 (K/L)1 Kapital po radniku
K/L

Slika 8. prikazuje kako tehnoloka promena pomie agregatnu funkciju

proizvodnje prema gore. Taj pomak pokazuje poveanje produktivnosti. Ekonomija ne
dolazi u stabilno stanje ve ostvaruje rast proizvodnje po radniku, rast nadnica i rast

24
 standarda ivljenja. Realna se kamata ne mora smanjiti zbog tehnolokog napretka.
Inovacija poveava produktivnost kapitala i nadoknauje tendenciju opadanja profitne
stope.

Slika 8: Funkcija proizvodnje s uticajem tehnolokog napretka

E2
AP APF2
radniku
Proizvodnja po

(Q/L)2 F1

(Q/L)1 E1

0 (K/L) (K/L) K/L

1 2 Kapital po radniku

1.6. IZVORI EKONOMSKOG RASTA

Da bismo odredili koliki je udio rada, kapitala ili tehnoloke promene u rastu
napredne trine ekonomije moramo koristiti kvantitativnu analizu ekonomskog rasta
odnosno obraun rasta. To je nain odvajanja razliitih elemenata koji su uzrokovali
zapaene trendove rasta. Na slici 5. vidimo da se proizvodnja moe rastaviti na tri odvojena
izvora. To su rast rada, rast kapitala i tehnoloka inovacija. Tri etvrtine nacionalnog dohotka
ide radu i samo jedna etvrtina kapitalu to upuuje da e rast rada pridonositi proizvodnji
vie nego rast kapitala. Ako rastu utroaka dodamo tehnoloku promenu dobijemo sve izvore
rasta.

rast proizvodnje (Q) = ( rasta L) + ( rasta K) + T.C.

gde su :
Q=proizvodnja
L =rad
K =kapital
T.C. =tehnoloka promena

Da bismo videli rast per capita iz jednaine eliminiramo rad (L) kao poseban
izvor rasta.

rasta Q/L = ( rasta K/L) + T.C:

25
 Kada bi tehnoloka promena bila jednaka nuli proizvodnja bi rasla samo
jednu etvrtinu isto kao i kapital po radniku, to odraava delovanje opadajuih
prinosa. Tehnoloku promenu moemo izraunati samo kao ostatak nakon to se
izrauna proizvodnja i ostale komponente rasta. 5

T.C. = rasta Q ( rasta L) ( rasta K)

Ova nam jednaina omoguuje da vidimo koji je dio proizvodnje uzrokovao

rast kapitalne opremljenosti rada, a koji dio tehnoloki napredak.

5
Vie i opirnije o ovoj problematici videti: dr D. Dragutinovi i dr., Teorija i planiranje
privrednog razvoja, Ekonomski fakultet, Beograd, 2012.
26
 Glava II
INDUSTRIJALIZACIJA I EKONOMSKI RAST
- analiza -

1. MOGUNOSTI POSTIZANJA BRZOG

EKONOMSKOG RASTA
Stopa rasta naj veeg broj a zemalja u razvoju u dosadanjem ekonomskom
razvoju nije prelazila stopu demografskog rasta u takvim uslovima to znai stagnaciju
rasta i per capita dohotka. Tek posle drugog svetskog rata dolazi do znaajnih napora
da se ubrza privredni rast, razbije tendencija i relativne i apsolutne stagnacije, te
smanji tehnoloki i ekonomski jaz izmeu razvijenih i nerazvijenih zemalja. u prvoj
fazi posleratnog razvoja stopa je i dalje niska - sve do Prve dekade razvoja UN, kada
pokazuje znaajnije poveanje. Ubrzanje ekonomskog razvoja veine nerazvijenih
zemaljanastupa u nekoliko dekada razvoja 1960-1970. i 1970-1980. i 1980-1990.U
prvoj dekadi ocenjuje se da je ta stopa za ovaj krug zemalja iznosila 4%, a u drugoj
dekadi 4-5% i treoj dekadi 4,5-5,5%. Porast per capita dohotka dosta je ogranien
zbog visoke stope demografskog rasta. Ova stopa se procenjuje na oko 2% proseno
godinje (mada ima zemalja u kojima je ova stopa nekoliko puta via).
Ova stopa rasta per capita dohotka je i dalje niska, jer ne osigurava:
1. Veu potronju i irenje domaih trita,
2. Veu ponudu i formiranje domae akumulacije,
3. Veu stopu investicija, i
4. Pokretanje veih (internih) snaga razvoja koje ve zapoeti rast mogu da
odre i dalje razvijaju.
U tehnolokom procesu, s jedne strane, uz sve veu relativnu zaostalost i
ograniene mogunosti razvoja, uz oite ograniavajue faktore razvoja, postavlja se
pitanje ostvarivanja potrebne i mogue stope rasta tih zemalja.

2. OPTIMALNA STOPA EKONOMSKOG RASTA

Optimalna stopa rastaje poeljna stopa koja treba da najbolje odgovara
ciljevima razvoja jedne zemlje. Cilj razvoja nedovoljno razvijenih zemalja mogao bi
se koncipirati na ovom planu: postizanje u toku jedne generacije (35 do 50 godina)
nivoa drutvene proizvodnosti rada, odnosno per capita dohotka, koji je prihvaen kao
"donja granica razvijene industrijske zemlje" sposobne za vlastiti samostalan dalji
ekonomski rast.
Kakva je stvarna situacija?

27
 Ako se kao donja granica industrijskog razvoja uzima per capita dohodak od
800 dolara - zemlje u razvoju su daleko od te granice.
Nerazvijena zemlja sa per capita dohotkom od 50 dolara trebala bi u toku 50
godina ostvarivati prosenu stopu rasta per capita dohotka od 6% da bi ostvarila
"donju granicu industrijski razvijene zemlje". Privreda sa 200 dolara trebala bi uz iste
uslove gotovo 35 godina. Videli smo ranije da je tehnoloko zaostajanje veine
nerazvijenih zemalja u razmaku od 78-144 godine.
To bi znailo da bi donja granica stope rasta per capita dohotka mogla biti 4%
godinje, a gornja granica 6%.6
U cilju smanjivanja ekonomskog i tehnolokog jaza razvijenih n nerazvijenih
zemalja stopa od 4% moe se smatrati minimalnom i poeljnom stopom rasta per
capita dohotka, stope ekonomskog rasta zemalja u razvoju.

3. POTENCIJALNA STOPA RASTA I FAKTORI

KOJI JE ODREUJU
Potencijalna stopa ekonomskog rasta je ona maksimalna stopa koju je mogue
ostvariti uvaavajui date objektivne determinante i faktore rasta To je, znai, takva
stopa koju je mogue postii uz maksimalno angaovanje proizvodnih i prirodnih
resursa u privredi.
Kod mogue stope rasta radilo se o poeljnoj, nameravanoj stopi, ovde se radi
o takvoj stopi rasta koja je determinisana objektivnim uslovima i datim mogunostima
rasta.
Osnovne determinante mogue stope rasta su:
1. Stopa mogue akumulacije (tednje),
2. Efikasnost i struktura investicija,
3. Rast i struktura stanovnitva,
4. Struktura privrede,
5. Dopunska akumulacija iz meunarodnog finansiranja u prvim fazama
razvoja,
6. Efikasnost institucija privrednog, finansijskog i javnog sistema,
7. Obrazovni i kulturni nivo stanovnitva.
Dosadanja analiza poveanja mogue stope akumulacije pokazala je da se
ova stopa moe poveati na nekoliko naina:
1. Poveanje udela akumulacije u nacionalnom dohotku i smanjenje ostalih
oblika potronje,
2. Poveanje marginalne stope akumulacije iznad prosene stope,
3. Smanjenje i "presecanje" daljeg odliva akumulacije iz ovih zemalja u
razvijene industrijske zemlje, bilo po nepovoljnim spoljnotrgovinskim uslovima, po

6
dr Slobodan Komazec i dr., Ekonomija kapitala i finasiranje razvoja, Etnostil, Beograd,
2012., str. 45.
28
obavezama po uzetim meunarodnim zajmovima, ostacima kolonijalne vlasti,
finansijske zavisnosti, tehnoloke zavisnosti i sl.
Uz neznatne napore u navedenom pravcu rauna se da se postojea stopa
akumulacije od 5% moe poveati na 10-15% nacionalnog dohotka.7
Produktivnost uloenih sredstava (inve sticije) su drugi odluuj ui faktor
stope rasta. Ovaj faktor je sa svoje strane determinisan nizom drugih faktora, kao:
1. Strukture investicija,
2. Stopama iskorienosti kapaciteta,
3. Snabdevenosti trita investicionim robama,
4. Udelu spoljne trgovine i uvozne opreme,
5. Kvalifikovanosti kadrova,
6. Tehnike i tehnoloke tradicije i dr.
Svi navedeni faktori determiniu produktivnost investicija ili visinu kapitalnog
koeficijenta. Kod zemalja u razvoju kapitalni koeficijent kree se od 2,5-5, a kod
razvijenih industrijskih zemalja od 0,8-1,2, to je gotovo dvostruko nie. Neki autori
smatraju da se kod veine nerazvijenih zemalja kapitalni koeficijenti mogu kretati
znatno nie i to od 2-4, to bi kod potencijalne stope akumulacije od 10-15% dovelo
do rasta per capita dohotka od 0,5-3% uz stopu rasta nacionalnog dohotka od
2,5-5%.
Prema navedenom, ne samo stvarna ve ni potencijalna stopa interne
akumulacije ne zadovoljava ni donju granicu potrebne stope rasta. Usled navedenog
nastaje i potreba za meunarodnim kapitalom koji kod veine ovih zemalja uestvuje
sa 30-40% u nacionalnoj akumulaciji i 25-30% u bruto investicijama ovih zemalja.
Ako bi se udeo meunarodnog finansiranja poveao sa postojeih 25-30% na
40-50% u ukupnim bruto investicijama zemalja u razvoju, uz kapitalni koeficijent od
3, stopu rasta od 5-8%, a to je brz privredni razvoj, takav razvoj osigurao bi stopu
rasta per capita dohotka od 5-6% to stvara velike anse za ostvarivanje preduslova
vlastitog samostalnog ekonomskog razvoja ovih zemalja.

4. POSTEPEN ILI SKOKOVIT RAZVOJ

Pred zemlje u razvoju esto se u teorijskim razmatranjima tempa i strategije
razvoja postavlja dilema: postepen (sukcesivan) razvoj ili skokovit razvoja ("big
puch").
Ako bi se postepen razvoj posmatrao s aspekta sporog razvoja ili gotovo
stagnacije koja ne osigurava dugoroni rast per capita dohotka, onda se takva alter-
nativa apriori moe odbaciti. Tu nema dileme za zemlje u razvoju. To je gotovo svaki
rast per capita dohotka ispod 1-2% godinje. S druge strane "ukoliko se pod rapidnim i
skokovitim razvojem shvata takva maksimalna stopa rasta koja se eventualno i moe
postii, ali tek po cenu veoma velikih i dugotrajnih napora i rtava koje veina

7
Isto, str. 46.
29
stanovnitva nije spremna bez prinude da podnosi, onda ni takva razvojna politika ne
dolazi u obzir".8
Kao najefikasniji i najracionalniji metod razvoja obzirom na uslove i potrebe
razvoja nerazvijenih zemalja, mogao bi se prihvatiti izvestan oblik skokovitog brzog
razvoja. Jasno, kada se iskljue isto ekstremni sluajevi. Tosve postavlja visoke stope
industrijalizacije koje e se kretati na znatno viem nivou iznad stopa koje su
ostvarivale sada razvijene industrijske zemlje. Ove stope prema nekim autorima
trebale bi da se kreu u rasponu od 6-8%, to znai brz industrijski razvoj. Takav brz
ekonomski razvoj omoguili bi neki novi momenti u svetskoj konstalaciji snaga i
uslovima razvoja kao:
1. Vee mogunosti primene najnovijih tehnikih otkria u zemljama u
razvoju i skraivanje vremena primene. "Prelazak iz primitivne u modernu
industrijsku i poljoprivrednu proizvodnju moe se izvriti u toku nekoliko decenija".
Tehniki progres 18. i 19. veka koji je oito bio kontinuiran, ali dosta neravnomeran i
relativno vrlo spor proces industrijalizacije. Danas brz proces primene nauke i tehnike,
kratki periodi "usvajanja" novih otkria oslobaa zemlje u razvoju toga problema s
kojim su se suoavale danas razvijene industrijske zemlje,
2. Osnovna zabrana pokretanja ekonomskog razvoja veine nerazvijenih
zemalja-ostaci kolonijalizma i strane dominacije-uglavnom su uklonjeni. Nestankom
te osnovne zabrane prestaje ili nestaje velikim delom i proces odliva kapitala i vika
rada iz ovih zemalja u razvijene zemlje,
3. Savremeni tehniki i tehnoloki razvoj prirodne uslove stvara relativno sve
manje znaajnim, mada analize pokazuju da ni od strane prirodnih uslova nema
prepreka brzom i skokovitom permanentnom razvoju,
4. Demografski faktor, "ekspanzija stanovnitva" ili eksplozija stanovnitva u
veim nerazvijenim zemljama kako smo to ranije videli, zahteva brzu
industrijalizaciju, ali on predstavlja gotovo najvaniji ograniavajui faktor tome
procesu. Visoka stopa prirasta stanovnitva koja se u nekim zemljama kree i do 2-3%
pa ak i 3,5% zahteva visoku stopu demografskih investicija, to zateva veoma brz
ekonomski razvoj. Poseban pritisak na ubrzanje privrednog razvoja vre vikovi
agrarnog stanovnitva koji uzrokuju stalan proces fragmentacije poljoprivrednih
poseda i stagnaciju ili padanje poljoprivredne proizvodnje." 9
5. Pod potrebnom stopom investicija podrazumevali smo onu stopu koja treba
da omogui ostvarenje potrebne stope ekonomskog rasta od 6-8%. Za njeno
ostvarenje, videli smo, potrebno je da se stopa interne akumulacije povea (pod neto
izmenjenim uslovima) sa sadanjih 5-10% na 10-15%. Poto je potrebna stopa
akumulacije ovih zemalja 20-25% razlika bi se i dalje morala pokrivati putem
meunarodnog finansiranja i pomoi. Videli smo, da bi ak udvostruenje
meunarodnog finansiranja predstavljalo malo optereenje nacionalnog dohotka

8
dr Slobodan Komazec i dr arko Risti, Ekonomija kapitala i finansiranje razvoja, Etnostil,
2011., str. 11.
9
Isto, str. 13.
30
razvijenih zemalja, poto bi se i tada nalazili ispod utvrene granice pomoi od 1%
drutvenog proizvoda
Ukoliko bi udeo inostranih finansijskih sredstava u finansiranju razvoja
nerazvijenih zemalja bio povean sa postojeih 25-30% na gotovo 40-50% to bi tek
bilo jednako ueu uvozne opreme u bruto investicijama tih zemalja. Na taj nain
potrebna stopa interne neto akumulacije mogla bi se poveati na 20-25% to je
dovoljno za ostvarenje potrebne stope brzog ekonomskog rasta od 6-8%.
6. Usko i nerazvijeno domae trite je znaajan ograniavajui faktor brze
industrijalizacije paralelno sa ekonomskim razvojem i porastom per capita dohotka,
porastom mogue potronje stanovnitva razvijae se i domae trite.
To bi bili osnovni faktori na koje svaka zemlja mora raunati u svim
sluajevima kada eli da pristupi ostvarenju brzog i skokovitog privrednog rasta.

5. URAVNOTEEN ILI NEURAVNOTEEN

EKONOMSKI RAZVOJ
Problemi ouvanja ekonomske i monetarne ravnotee (ostvarivanje visoke
stope rasta uz ouvanje relativne stabilnosti novca i ravnotee u platnom bilansu)
javljaju se sve otrije, kako pred razvijenim industrijskim zemljama tako i pred
zemljama u razvoju. Usled toga to je u ekonomskoj i razvojnoj politici svake zemlje
jedan odosnovnih proklamovanih ciljeva razvoja.
Pristalice uravnoteenog ekonomskog razvoja insistiraju na gotovo
proporcionalnom razvoju svih sektora privrede uz ostvarivanje potrebne:
1. Trine ravnotee,
2. Monetarne ravnotee,
3. Platno-bilansne ravnotee,
4. Strukturne ravnotee.
Ve je uoena tendencija i gotovo zakonitost da ostvarivanje brzog privrednog
rasta obino vodi raznim disproporcijama i naruavanju trine, monetarne i platno-
bilansne ravnotee. Upravo iz tog razloga osnovni cilj razvojne politike svake zemlje
danas postaje ostvarenje visoke stope ekonomskog rasta, a ne ostvarivanje ravnotee.
Dovoljno je uz visoku stopu rasta ouvati dozvoljenu, "tolerantnu" stopu nestabilnosti.
Prema nekim autorima ve i sam proces ubrzanog razvoja neizbeno vodi
pojavi uskih grla, disproporciju, inflaciji, dislokaciji proizvodnih poteniijala, obino
prisutnom deficitu platnog bilansa i dr.10
"Problem se sastoji u odravanju disproporcija razliitih vrsta u odreenim
kvantitativnim okvirima i u odreenim vremenskim granicama. Takva strategija
privrednog razvoja, koja znai bitno skraivanje i racionalizaciju razvojnog procesa,
moe se uspeno voditi jedino u sluaju integralnog i aktivnog planiranja privrednog
razvoja."

10
Isto, str. 18.
31
 Mada se mogu diferencirati razne vrste neravnotee u ekonomskom razvoju
jedne zemlje, kao: monetarna, trina, platno-bilansna, inter-sektorska, budetska, re-
gionalna i dr. sve emo ih svrstati u dve grupe: 1) Strukturna i 2) Trina neravnotea.
1) Pod strukturnom neravnoteom, podrazumevaju se one neusa-glaenosti
koje nastaju u strukturi same privrede u odnosima izmeu pojedinih sektora privrede.
Privreda bi se nalazila u punoj strukturnoj ravnotei tek onda kada se razmena meu
sektorima i unutar samih sektora ostvaruje "bez ostatka" i uz puno korienje
kapaciteta.
Ostvarenje potpune strukturne ravnotee vredelo bi znai samo za privrede
zatvorenog, autarhinogtipa. U jednoj dinaminoj privredi kakva je svaka privreda
danas ostvarenje ukune strukturne ravnotee je nonsens.
To gotovo kolidira sa samim procesom razvoja, odnosno proirenom
reprodukcijom svake otvorene privrede.
2) Ravnotea u odnosima ponude i tranje robnih i kupovnih fondova na
tritu u obimu i strukturi je trina ravnotea. Ovu ravnoteu je lake postii, ak i uz
postojanje strukturne neravnotee, u svnm sluajevima kada postoji drvoljna elastina
spoljna trgovina koja popunjava ili "oduzima" robne fondove na tritu prema
formiranim kupovnim fondovima.
U dosadanjim istraivanjima ovog problema izdiferencirani su neki faktori
strukturne neravnotee:
1) Visoka stopa ekonomskog rasta dovodi obino do velikih i naglih struktur-
nih promena koje je teko sinhronizovati i usmeriti u tom smislu da se u potpunosti
izbegnu disproporcije u razvoju,
2) Savremena tehnikotehnoloka revolucija i primena novih pronalazaka
dovodi do poveanja granice optimalnog kapaciteta, to u uslovima ogranienog i
uskog domaeg trita dovodi do disproporcija
Podizanje industrijskih kapaciteta slui sadanjim i buduim potrebama
razvoja, obino podizanje kapaciteta u prvoj fazi vodi nepotpunom korienju
kapaciteta Ova pojava e doi do jaeg izraaja ukoliko su prisutni sledei faktori:
a) Nii reg capita dohodak u jednoj zemlji,
b) Manji broj stanovnika,
c) Tranja domae robe na svetskom tritu elastinija,
d) Manje uee svetske trgovine u nacionalnoj privredi. To znai da e
pojava strukturne neravnotee biti ea ako je jedna privreda manja, slabije razvijena,
manje ukljuena u svetsko trite,
3) Izraene visoke oscilacije u godinjim stopama investicija su jedan od
znaajnih faktora strukture neravnotee. Ove oscilacije su pod snanim delovanjem
oscilacija u poljoprivredi, proizvodnji, nesigurnosti i oscilacijama u prilivu stranog
kapitala i pomoi, varijacija u svetskoj trgovini i dr.
4) Nizak nivo organizacije i integracije privrede, slaba trina povezanost
proizvodnje dovode do slabljenja samoregulirajueg mehanizma trita i njegovog
delovanja na oscilacije nastalih strukturnih disproporcija. Pojava monopola i oligopola

32
u uslovima uskog trita i savremenih velikih industrijski koncentrisanih kapaciteta
dovodi do znaajnog ograniavanja uloge trita i njegove stabilizacione funkcije.
Drugi oblik neravnotee u ekonomskom razvoju je trina neravnotea Ovaj
oblik neravnotee uslovljen je, odnosno potenciran, delovanjem sledeih faktora:
1) Deficitno finansiranje razvoja koje obino vodi inflaciji, uz znaajno
odstupanje kupovnih od robnih fondova I jedan i drugi oblik deficitnog ili inflacionog
razvoja (bucetski deficit, ekspanzija bankarskih kredita iznad realnih potreba proiz-
vodnje i prometa) dovodi do trine neravnotee, odnosno inflacije. U nekim zemlja-
ma budetski deficit iznosi 3-4% drutvenog proizvoda, u drugim 9-10%.
2) Velike fluktuacije u kretanju poljoprivrednih proizvoda dovode do
neravnotee robnih i kupovnih fondova na tritu. Udeo poljoprivredne proizvodnje u
nekim privredama zemalja u razvoju kree se oko 50%, a u nekim i do 90%, ime
fluktuacije u poljoprivrednim proizvodima dovode do fluktuacija u celoj privredi.
3) Promene u tranji i u cenama primarnih proizvoda na svetskom tritu
prenose se u smislu neravnotee na trite nerazvijenih zemalja. "Godinje fluktuacije
u vrijednosti izvoza kreu se i do 30%". esta dominacija u spoljnoj trgovini ili samo
jednog dva proizvoda osetljivost ovih zemalja ini izuzetno visokom.
Sve navedeno ukazuje da bi u procesu razvoja jedne zemlje insistiranje na
strukturnoj i trinoj ravnotei vodilo opadanju stope rasta i usporavanju procesa
industrijalizacije ovih zemalja.
U pitanju uravnoteenog ili neuravnoteenog privrednog razvoja moe se
zakljuiti sledee:
1) Odravanje striktne i permamentne strukturne i trne ravnotee nije
mogue u nerazvijenoj privredi koja je krenula putem ubrzane industrijalizacije;
2) Insistiranje na striktnoj i permanentnoj ravnotei ne bi bilo korisno s gledi-
ta efikasne strategije ubrzanog privrednog razvoja, odnosno rezultiralo bi u umerenom
postepenom razvoju (tj. u stopi rasta koja bi bila ispod donje granice potrebne stope
rasta).
3) U politici ubrzanog privrednog razvoja nedovoljno razvijenih zemalja ne
radi se, prema tome, o dilemi izmeu uravnoteenog i neuravnoteenog razvoja, nego
o dilemi izmeu dozvoljene i nedozvoljene neravnotee. Radi se o tome da se u
razvojnoj politici i u planiranju, s obzirom na specifine uslove svake pojedine zemlje,
odredi krajnja granica dozvoljene neravnotee kod koje e se tetne posledice nerav-
notee izjednaiti s pozitivnim i stimulativnim efektima neravnotee. To e biti taka
maksimalne (kritine) neravnotee koja se moe tolerisati. Svako prelaenje preko te
maksimalne take neravnotee bilo bi tetno za tempo i efikasnost privrednog razvoja.
4) Teorija balanasiranog razvoja u "istom" obliku zahteva strogi simultani
razvoj komplementarnih delatnosti, tj. apsolutno i permanentno odravanje strukturne
i trne ravnotee, nije u skladu s potrebom ubrzanog razvoja nedovoljno razvijenih
zemalja i sa specifinim uslovima toga razvoja. Za potrebe tih zemalja trebalo bi
formulisati takvu teoriju ravnotee koja bi utvrdila naela, razmere, oblike i pravila
mogueg i dozvoljenog odstupanja od strane ravnotee radi pokretanja i odravanja
ubrzanog i kumulativnog razvoja.

33
 5) Odreivanje take maksimalne (kritine) neravnotee i regulisanje
razvojnog procesa u skladu s tim granicama nije mogue bez integralnog planiranja
Sam trni mehanizam ne moe automatski regulisati razmere neravnotee. Jedino se
zajednikim delovanjem plana i trita mogu kontrolisati i regulisati razmeri
neravnotee u skladu sa zahtevima brzog i efikasnog razvoja nerazvijenih zemalja".11

6. INDUSTRIJALIZACIJA U PROCESU
EKONOMSKOG RASTA
U teoriji ekonomskog rasta odnos izmeu industrije i poljoprivrede, je jedan
od osnovnih i spornih problema. Osnovno pitanje koje se namee jeste pitanje opti-
malnog odnosa izmeu stope rasta industrijske i poljoprivredne proizvodnje. U vezi s
tim postavlja se i pitanje optimalnih proporcija investicija u ove dve oblasti privrede u
razliitim fazama razvoja. To je j edan od primarnih zadataka u razvoj nim planovima
i politici razvoja nerazvijenih zemalja.12
Poljoprivreda je dominantan privredni sektor u gotovo svim zemljama u
razvoju. U ovoj oblasti zaposleno je od 50-90% stanovnitva, a udeo dohotka
proizvedenog u poljoprivredi u ukupnom nacionalnom dohotku kree se i do 80%.
Velike mogunosti koje postoje u nerazvijenim zemljama u pogledu mogueg
poveanja poljoprivredne proizvodnje dale su povoda mnogim zapadnim ekonomis-
tima za gledite o prvenstvenoj ulozi koju treba dati razvoju poljoprivredne proizvod-
nje u razvojnoj politici nedovoljno razvijenih zemalja. Stav o prvenstvenom razvoju
poljoprivrede sastoji seuglavnom, odnosno obrazlae se kroz sledee argumente:
1. Optimalna kombinacija proizvodnih faktora u uslovima nerazvijenih
zemalja (posebno oskudan i skup kapital, a s druge strane obilna i jeftina radna snaga)
favorizuje prema toj koncepciji radnointenzivne metode koje imaju najiru primenu u
poljoprivredi.
2. U nerazvijenim zemljama postoje velike mogunosti poveanja poljo-
privredne proizvodnje bez velikih kapitalnih ulaganja: poboljanje alata i agrotehnike,
uvoenjem kvalitetnog semena, selekcionirane stoke i sl. Samo uz navedeno u neraz-
vijenim zemljama mogue je postii poveanje poljoprivrednih prinosa mnogih kultu-
ra za 50% u toku dve decenije ili ranije primenom boljeg plodoreda, upotrebom boljeg
semena, gnojiva i insekticida.
3. Primena principa komparativnih prednosti i s tim u vezi poloaj nerazvi-
jenih zemalja u meunarodnoj podeli rada takoe se istiu kao razlog za prvenstveno
mesto koje treba dati poljoprivredi u razvojnim programima tih zemalja.
4. Istorijski razvoj sada razvijenih zemalja pokazao je da je industrijska revo-
lucija mogla dobiti puni zamah tek kad je proizvodnja u poljoprivredi dostigla odreen
relativno visok stepen. Meutim, analiza izmeu puteva i metoda razvojnog procesa
sada visoko razvijenih industrijskih zemalja i nerazvijenih zemalja ne mogu posluiti
kao pravac zbog razliitih uslova u kojima i danas odvija razvoj nerazvijenih zemalja
11
Isto, str. 15.
12
Isto, str. 16.
34
 Na potrebu ubrzane industrijalizacije nerazvijenih zemalja ukazuju sledei
faktori:
1. Za poveanje poljoprivredne proizvodnje u postojeim prirodnim uslovima
kojima i dalje podlee poljoprivredna prrizvodnja, za njenu punu modernizaciju,
neophodno je prethodno postiidovoljni stepen industrijalizacije.
2. Latentna nezaposlenost karakterie najvei broj zemalja u razvoju, posebno
je izraena na selu. U uslovima demografske ekspanzije kao jedina mogunost apsorp-
cije poljoprivrednih vikova i smanjenja latentne nezaposlenosti ostaje intenzivniji put
ka industrijalizaciji. Ova oblast e apsorbovati nezaposlenost i stvoriti pretpostavke za
modernizaciju poljoprivrede,
3. Preterana zavisnost i visoka osetljivost privreda od fluktuacija na svetskom
tritu - koju stvara inostrana razvojna politika i nepovoljna izvozna struktura zemalja
u razvoju - javlja se kao ograniavajui faktor stalnom i stabilnom ekonomskom raz -
voju ovih zemalja. "Industrijalizacija predstavlja jedinu efikasnu metodu diversifi-
kacije privredne i izvozne strukture, vee stabilnosti nacionalne privrede i poboljanja
poloaja u meunarodnoj razmeni".
4. Propulzivni efekti industrijske proizvodnje na celu privredu su daleko vei
u odnosu na poljoprivredu. Stepen tehnoloke povezanosti je daleko vei u odnosu na
poljoprivrednu proizvodnju.
Oko 60% vrednosti industrijske proizvodnje otpada na nabavku sirovina,
goriva i poluproizvoda od ostalih sektora privrede, dok kod poljoprivrede ovaj oblik
povezanosti sveden je na svega 31%.13 Uee industrije i poljoprivrede u drutvenom
proizvodu i uee zaposlenih u ove dve oblasti prema ukupnom broju zaposlenih mo-
e biti istovremeno indikator njihovog znaaja u razvoju privrede i indikator stepena
razvoja zemlje.
Bri porast industrijske od poljoprivredne proizvodnje gotovo je zakonitost
razvoja. To je bitna pretpostavka kumulativnog rasta. ak i one razvijene zemlje kao
Danska i Novi Zeland koje su se specijalizovale (zbog prirodnih uslova) u poljopriv-
rednoj proizvodnji i kod njih je uee poljoprivredne proizvodnje izuzetno visoko,
smanjile su udeo poljoprivrednog stanovnitva na svega 20%. Dakle, jedino industrija
moe biti vodei, pokretaki sektor u procesu ekonomskog razvoja.
U onim zemljama u kojima je zabeleen proces ubrzane industrijali-zacije
zapaene su visoke stope privrednog rasta. Iako zbog niskog udela industrije u ukup-
nom drutvenom proizvodu visoka stopa industrijskog rasta nije mogla da neposredno
osetnije utie na formiranje ukupne stope rasta, ipak je ubrzana industrijalizacija bila
onaj motor koji je mogao dinamizovati celokupno privredno kretanje; to je rezultovalo
u poveanju ukupne stope rasta.
Navedeni razlozi o potrebi breg porasta industrijske proizvodnje u odnosu
prema poljoprivrednoj proizvodnji u toku ekonomskog razvoja nedovoljno razvijenih
zemalja ne znae da se industrijska proizvodnja moe na dugi rok odvijati nezavisno
od razvoja poljoprivrede. Isto tako ni modernizaciju poljoprivrede nije mogue pro-
vesti bez industrijskog razvoja. Industrija i moderna poljoprivreda su oigledno kom-
13
Isto, str. 23-28.
35
plementarne delatnosti, funkcionalno vezane mnogostranim vezama koje se mogu
dobrim delom kvantifikovati i koje uslovljavaju odreene proporcije razvoja jednog i
drugog sektora u pojedinim fazama privrednog razvoja Strategija ekonomskog razvoja
kao i posebni razvojni uslovi pojedine zemlje mogu traiti (po pravilu i trae) u
pojedinim fazama razvoja odstupanja od onako dimenzionisanih proporcija i alokaciji
raspoloivih izvora izmeu dva sektora kako bi to zahtevalo odravanje strukturne
ravnotee. U poetnim fazama industrijalizacije, u uslovima koji dominiraju u veini
nerazvijenih zemalja, znatno vei deo raspoloive akumulacije treba da usmeri u
pokretanje industrijalizacije i razvoj infrastrukture.
Postoje odreeni faktori koji odreuju potrebnu stopu rasta poljoprivrede bez
koje bi u procesu ubrzanog industrijskog razvoja dolazilo do velikih disproporcija
1. Porast potronje i tranje hrane, to je neminovan proces usko vezan za
porast stanovnitva, porast per capita dohotka i veu elastinost tranje prehrambenih
proizvoda u odnosu na ostvareni dohodak,
2. Potreba poveanja izvoza poljoprivrednih proizvoda (to mora biti predmet
posebne stimulacije kroz ekonomsku politiku ovih zemalja) da bi se poveao uvozni
kapacitet (mogunost uvoza opreme neophodne za ekonomski razvoj). Uvozni kapaci-
tet je, posebno u poetnoj fazi industrijalizacije gotovo jedna od osnovnih determinan-
ti realne akumulacije (investicija), odnosno stope rasta. To s druge strane zavisi od
izvoza poljoprivrednih proizvoda koji ine od 65-80% izvoza zemalja u razvoju,
3. Proces ubrzane industrijalizacije u prvim fazama obino se oslanja na
raspoloive poljoprivredne sirovine. Pri tome udeo prehrambene industrije u ukupnoj
industrijskoj proizvodnji kod veine zemalja kree se od 20-40%, a udeo tekstilne koja
uglavnom apsorbuje domae sirovine i zapoljava veliki broj radnika, takoe
uestvuje sa 20-40% u ukupnoj industrijskoj proizvodnji.
Kod razvijenih zemalja udeo ove dve grane industrije je neuporedivo nii -
kree se na visini od svega 5-10% industrijske proizvodnje. Kod bivih socijalistikih
zemalja ovo uee je bilo neto vie, jer iznosi 15-20%.
U istraivanjima je zapaena velika zavisnost procesa industrijalizacije zema-
lja u razvoju od domaeg sirovinskog potencijala ovih zemalja. Vie faze razvoja i sve
ubrzaniji tempo industrijalizacije postavljae pred poljoprivredu tih zemalja sve vee
zahteve u pogledu isporuka potrebnih sirovina, odreujui sa svoje strane na taj nain
potrebnu stopu razvoja poljoprivrede".14
Razmatranja pokazuju uzajamnu povezanost industrijskog i poljoprivrednog
razvoja. Svako trajnije i ozbiljnije naruavanje takvih meusobnih proporcija koje
proizlaze iz tehnoloke i ekonomske povezanosti dvaju sektora u datoj fazi razvoja od-
reene zemlje sigurno e uzrokovati usporavanje stope rasta. Ali ipak je u poetnim
fazama razvoja, u pravilu, opravdano koncentrisati investiciona sredstva na razvoj
industrije i infrastrukture. Temeljiti i iri zahvati, sve iri zamah industrijalizacije i iz-
gradnja infrastrukture omogui e prelaz na drugu fazu razvoja poljoprivrede, koju e
karakterisati krupne investicije i potpunije iskorienje velikih prirodnih potencijala,
14
dr Slobodan Komazec i dr arko Risti, Ekonomija kapitala i finansiranje razvoja, Etnostil,
Beograd, 2013., str. 36-38.
36
uz prelaz na organizaciju krupne i moderne poljoprivredne proizvodnje. Kod toga e
velike razlike u prirodnim, ekonomskim i drutvenopolitikim faktorima u pojedinim
nerazvijenim zemljama usloviti razliite smerove i metode poljoprivrednog razvoja.

7. POLITIKA I METODE INDUSTRIJALIZACIJE U

SAVREMENIM USLOVIMA
Pored dileme o vodeoj ulozi industrije odnosno poljoprivrede u privrednom
razvoju nedovoljno razvijenih zemalja koja jo nije skinuta sa dnevnogreda niu
graanskoj ekonomskoj teoriji ni u ekonomskoj politici, druga jo jednako aktuelna
dilema je izbor optimalnih puteva, smerova i metoda idnustrijalizacije. Stanovita o
strategiji industrijalizacije nedovoljno razvijenih zemalja mogu se podeliti uglavnom u
dve grupe.
Autori koji pripadaju prvoj grupi smatraju da model industrijalizacije neraz-
vijenih zemalja treba uglavnom da odgovara razvoju industrije zapadnih kapitalis-
tikih zemalja u toku 18. i 19. veka. Prema tom shvatanju, u prvim fazama industrija-
lizacije nerazvijene zemlje trebale bi razvijati laku industriju, a tek u zavrnoj fazi bi
dola na dnevni red bazina industrija, a posebno industrija kapitalnih dobara. Takva
koncepcija industrijalizacije podudara se s argumentacijom o prednostima radnointen-
zivne tehnike u uslovima nedovoljno razvijenih zemalja. Razvoj industrije treba da
pone smalim radno intenzivnim industrijskim pogonima, koji tek kasnije, kad se u
osnovi dovri transfer vika poljoprivrednog stanovnitva treba da svoje dominantno
uee u industrijskoj strukturi ustupe velikoj, kapitalnointenzivnoj industriji. To je
put postepene i spore industrijalizacije. Takvo shvatanje industrijalizacije nerazvijenih
zemalja je raireno ne samo meu zapadnim ekonomistima, nego je zastupano i od
mnogih ekonomista nedovoljno razvijenih zemalja.
Druga koncepcija industrijalizacije nerazvijenih zemalja polazi od strateke
uloge koju ima bazina idnustrija u procesu industrijalizacije i preporuuje razvoj
bazine industrije istovremeno ili po nekim shvatanjima ak i pre preraivake
industrije.
1) Analiza prirodnih izvora pokazala je da ste strane ne postoje prepreke za
brz razvoj industrije u veini nerazvijenih zemalja. Vie od dve treine izvoza
nerazvijenih zemalja jo sainjavaju nepreraeni primarni proizvodi. Industrijska
prerada tih sirovina koje se sada izvoze otvara velike mogunosti industrijalizacije. S
ovakvom sirovinskom bazom raspolau nerazvijene zemlje, odnosno kakvi su po-
tencijali industrijskog razvoja kriju samo u mogunosti industrijske prerade primarnih
proizvoda, koji se sada izvoze u sirovom ili polupreraenom stanju pokazuju sledei
podaci u udelu nepreraenih sirovina u ukupnom iznosu pojedinih proizvodnih
grupacija prehrambeni proizvodi 85%, uljarice 44%, tekstil 79%, koa 97%, drvo
84%, minerali, odnosno metali 39%, nafta 72%.
Nerazvijene e zemlje u prvim fazama industrijalizacije biti prvenstveno
orijentisane na preradu vlastitih sirovina, s jedne strane, zbog veoma niskog stepena
37
vlastite industrijske prerade svog sirovinskog potencijala, a s druge strane, zbog
nedostatka deviza za uvoz nedostajuih sirovina
2) Tehniki napredak deluje na razvoj nedovoljno razvijenih zemalja uz veliku
prednost sadanjih nerazvijenih zemalja u poreenju sa zemljama kojima su istorijski
uslovi omoguili pokretanje i sprovoenje industrijalizacije u toku 18. i 19. veka.
Direktna primena savremene idnustrijske tehnologije ija je evolucija u okviru sada
industrijski razvijenih zemalja trajala oko 2 veka, s jedne strane, stvara za nerazvijene
zemlje mogunost bitnog skraenja procesa indu- strijalizacije, a s druge strane, uslov-
ljava drukije puteve i faze industrijskog razvoja. Pre spomenute tri faze u procesu
kapitalistike industrijalizacije bile su najveim delom uslovljene sukcesivnou
tehnikog napretka. Danas s gledita tehnike, nema nikakvih prepreka da nerazvijene
zemlje ve u ranim fazama industrijalizacije primenjuju visokoproduktivnu, sloenu i
kapitalno intenzivnu tehnologiju kakva je naroito karakteristina u proizvodnji
investicionih reprodukcionih dobara. A kako su dinamiki efekti bazine industrije
(industrije investicionih i reprodukcionih dobara) neuporedivo vei od industrije final-
nih potronih dobara, mnogi autori smatraju da industrijalizacija nerazvijenih zemalja
u savremenim uslovima treba da otpone, a ne da zavri bazinom industrijom. U tom
sluaju e industrijalizacija dobiti kumulativni i ubrzani tok, a obrnuti put je nera-
cionalan i neizbeno spor.15 A. Hirschman istie znatno veu sposobnost bazine
industrije u indukovanju komplementarnih industrijskih i ostalih investicija ime se
stavlja u pokret snaan razvojni mehanizam koji ima autonomiu snagu kretanja.16
3) Specifina obeleja akumulacije takoe imaju odraz na oblike industrijskog
razvoja nedovoljno razvijenih zemalja. Jedan od osnovnih uslova za pokretanje
privrednog razvoja je podizanje stope akumulacije od poetnih priblino 5% na 10-
15%. Problem poveanja akumulacije ne sastoji se samo u odgovarajuoj
preraspodjeli narodnog dohotka. Problem je takoe u tome to struktura drutvenog
proizvoda ne omoguava poveanu akumulaciju s obzirom na sasvim nerazvijenu
proizvodnju sredstava za proizvodnju.
4) Struktura, visina i tendencije domae potronje i trita utiu na vie naina
na smer i oblike industrijalizacije nerazvijenih zemalja. Usko domae trite uslovlja-
va da je potranja za mnogim industrijskim proizvodima ispod ekonomskotehnikog
optimuma proizvodnih kapaciteta. To dovodi nerazvijene zemlje, koje ele da podiu
nove industrijske kapacitete za one proizvode, kod kojih jo postojea potranja doma-
eg trita ne dostie obim ekonomsko-tehnikog optimuma, pred sledee dileme:
a) Kroz odreeno vreme orijentisati se na izvoz jednog dela nove proizvodnje,
b) Odrei se ekonomije razmera, tj. kapacitirati nove pogone ispod
savremenih ekono- mskotehnikih optimuma ili
c) Raunati kroz odreeno vreme s nepotpunim korienjem kapaciteta.
Barijere, kojima visoko industrijalizovane zemlje, udruene u razliite
regionalne ekonomske i carinske unije, oteavajui izvoz iz nerazvijenih zemalja, kao

15
Dr S. Komazec, dr . Risti i dr K. Risti, Ekonomija kapitala i finansiranje razvoja,
Etnostil, Beograd, 2014., str. 54.
16
Albert Hirschman "The Stralegy of Economic Development", New Haven, 1988., str. 119
38
i visoki poetni proizvodni trokovi novih kapaciteta, u znatnoj meri ograniavaju
izvozne mogunosti mlade industrij e nerazvijenih zemalja. A. Hirschman smatra da je
taka kad domae potranje dostigne nivo od 60% ekonomskog optimuma u
odreenoj proizvodnoj grupaciji ona kritina taka kad domaa potranja dostigne
nivo od 60% ekonomskog optimuma u odreenoj proizvodnoj grupaciji ona kritina
taka kad dolazi u obzir izgradnja vlastitog kapaciteta 17 (ako se radi o izvoznoj
industriji). Uska apsorpciona mo domaegtritajejedan od argumenata pristalica suk-
cesivnog razvoja industrije u nerazvijenim zemljama, tj. postepenog prelaza od
preraivake na bazinu industriju, od sitne i srednje na veliku industriju, od radnoin-
tenzivne na kapitalnointenzivnu industriju. Naime, u veini grana peraraivake
industrije optimalni kapaciteti znatno su nii i elastiniji nego u sluaju bazine
industrije. Meutim, reenje problema nalazi se u planskoj industrijalizaciji koja treba
da predvidi simultanu, odnosno vremenski i tehniki koordinisanu izgradnju veeg
broja komplementarnih industrijskih kapaciteta; to omoguava da razvoj proizvoa-
kih kapaciteta prati i odgovarajui razvoj potranje. U vezi s resteriktivnim delo-
vanjem trita na proces industrijalizacije nedovoljno razvijenih zemalja treba jo
spomenuti veoma velike mogunosti za savladavanje tog problema putem razvijanja i
kooperacije izmeu samih nerazvijenih zemalja
Veliki deo uvoza u ukupnom snabdevanju domaeg trita industrijskom
robom u velikom broju nerazvijenih zemalja daje posebnu ulogu supstituciji uvoza
kao dominantnog faktora industrijalizacije u njenoj inicijalnoj fazi. Udeo uvoza
industrijske robe u ukupnom snabdevanju domaeg trita tom robom donekle
pokazuje stepen dostignute industrijalizacije.
Ispitivanje uticaja nekih faktora industrijalizacije nedovoljno razvijenih ze-
malja ukazalo je na kompleksnost problema i nemogunost primene jednoobraznog
modela razvoja za sve zemlje. Faza razvoja u kojoj se odreena zemlja nalazi,
situacija u pogledu prirodnih izvora, stopa razvoja koja se eli postii, uslovi
meunarodne razmene, kao i razlike u ostalim razvojnim uslovima, uticae na izbor
optimalnog modela industrijalizacije svake pojedine zemlje.
U inicijalnoj, pripremnoj fazi industrijalizacije dolazi, po pravilu, do
orijentacije na preradu raspoloivih sirovina i do supstitucije uvoza. Ali za razliku od
modela industrijalizacije, tipinog za 18. i 19. vek, kad je kroz dugo razdoblje u indus-
trijskoj strukturi prevladavala radnointenzivna, preraivaka industarija, taj se period
moe sada bitno skratiti aktivnom i planskom politikom industrijalizacije. Kod svih
socijalistikih zemalja taj period inicijalne industrijalizacije uglavnom je zavren, a
kod nekih i znatno premaen pre socijalistike revolucije i prelaza na politiku
intenzivne industrijalizacije s teitem na bazinoj industriji.
Sucstitucija uvoza kao glavna pokretaka snaga dinamikog procesa indus-
trijalizacije danas je ve uglavnom iscrpljena u velikom broju nerazvijenih zemalja.
Ubrzani i kumulativni tok industrijalizacije u znatnom broju nedovoljno razvijenih
zemalja moe osigurati jedino razvoj bazine industrije tj. industrije kapitalnih dobara
i reprodukcionog materijala koji treba da preuzme ulogu glavnog dinamikog faktora
17
. Hirschman "The Strategy of Economic Development", New Haven, 1988., str. 120.
39
razvoja. Potrebe podizanja stope akumulacije i proizvodnosti rada, promene u strukturi
potronje povezane s poveanjem per capita dohotka, primena tehnikog progresa u
itavoj privredi, uslovi meusobne razmene, svi e ti faktori usloviti potrebu izgradnje
vlastite industrijske baze, i s tim u vezi i bri razvoj bazine industrijeod industrije
potronih dobara. Od speiifinih uslova svake pojedine zemlje zavisie kojim e se
tempom sprovoditi taj proces.
Narednu fazu industrijskog razvoja oznaavae konsolidacija, uravnotea-
vanje, kao i daljnja diversifikacija i modernizacija industrijske strukture, ali to ve
znai prelaz granice nerazvijenosti.
Kod najveeg broja zemalja u razvoju, kao i naprednijeg dela razvijenih dela
razvijenih zemalja, preovladavalo je miljenje da je industrijalizacija privrede najbri i
najefikasniji put preovladavanja nerazvijenosti.
Ako bi se pozitivan uticaj industrijalizacije na privredni razvoj iskazao u
nekoliko najvanijih komponenata, prema vanosti uticaja, dobili bismo sledee:
1. Industrija brzo menja privrednu strukturu i preuzima vodeu ulogu od
zaostale poljoprivrede,
2. Nerazvijen i organien sektor industrije u zemljama u razvoju posledica je
slabog izvoza, kojeg za sada, predstavljaju uglavnom poluproizvodi, poljoprivredni
proizvodi i sirovine. Industrija stoga ve u poetnoj fazi razvoja dovodi do proirenja i
diver-sifikacije izvoza,
3. Industrija podstie istraivanja i inovacije, ne samou okviru nje same, ve i
u ostalim sektorima privrede. Ona je osnova za uvoenje novih tehnolokih sistema
proizvodnje,
4. Industrija najsnanije deluje na poveanje nacionalnog dohotka u celini i
per capita dohotka. Mada postoje zemlje sa relativno visokim per capita dohotkom iji
izvor mase dohotka nije industrija ve poljoprivreda (Danska, Australija, N. Zeland) to
j e ipak izuzetak, a ne pravilo,
5. Industrija otvara puteve brem ekonomskom, kulturnom i drutvenom
napretku zemlje uopte,
6. Industrijalizacija privrede doprinosi politikoj nezavisnosti zemlje,
7. Industrijalizacija je prvi uslov za poveanje produktivnosti rada, kako u
poljopr. tako i u ostalim oblastima.

8. EKONOMSKI RAZVOJ I IZVOZ U PROCESU RASTA

Ekonomski razvoj odnosno industrijalizacija postavljaju pred nacionalnu eko-
nomiju zemlje u razvoju niz meusobno povezanih ciljeva: 1) Poveanje produk-
tivnosti rada, 2) Savrenije i efikasnije iskoriavanje prirodnih izvora, 3)
Diverzifikaciju privredne aktivnosti, 4) Jaanje ekonomske nezavisnosti, 5) Svestrano
povezivanje sa svetskom privredom i ravnopravno uestvovanje u prednostima, to ih
prua meunarodna podela rada. Nije teko ustanoviti, da su pojedini ciljevi meu-
sobno naizgled u suprotnosti. Jedan od osnovnih problema, koje industrijalizacija
stavlja pred svetsku privredu, je pitanje, kako postii veu ekonomsku nezavisnost,
40
koja predstavlja bazu ekonomske ravnopravnosti uz istovremeno poveano uklju-
ivanje u meusobno zavisnu meunarodnu podelu rada Ovaj je problem iskrsavao
pred meunarodnom ekonomskom politikom i teorijom ve sve do prvih poetaka pri-
vrednog razvoja zemalja u razvoju dok su reenja, to ih je preporuivala ekonomska
teorija odnosno to ih je usvojila ekonomska politika, bila vrlo esto u otroj
suprotnosti.
Da li industrijalizacija unapreuje ili koi razvitak spoljne trgovine? Tradi-
cionalni odgovor ekonomske teorije glasio je, da e industrijalizacija perifernih
zemalja nuno dovesti do suavanja meunarodne razmene. Stvarni razvitak, meu-
tim, dokazuje upravo suprotno. Ekonomska teorija gradila je svoju argumentaciju na
temelju analize praktinih iskustava i razvitka u prolosti. U savremenom razvoju
industrijalizacije nastupile su oito promene, koje u biti menjaju njen uticaj na razvoj
svetske privrede.
Spoljnoekonomski uticaji industrijalizacije razliiti su na podruju izvoza i
opet razliiti na podruju uvoza.
Bilo bi logino oekivati sledei uticaj industrijalizacije na tendencije izvoza:
industrijalizacija poveava urbanizaciju, a time i potronju trinih vikova prehram-
benih artikala; trini vikovi bie, zbog toga, treni na unutranjem tritu, pa e se
koliine za izvoz smanjivati. Industrijalizacija predstavlja domau preradu sirovina;
izvozne koliine sirovina e se, prema tome, smanjivati. Mlada industrija u zemlji u
razvoju ne moe dostii meunarodnu kompetitivnost, pa e se, zbog toga, prvenstve-
no usmeravati na supstituciju tradicionalnog uvoza, to znai, da porast unutranje
industrijske proizvodnje nee dovesti do srazmernog porasta industarijskog izvoza.
Praktina iskustva industrijalizacije, prema tome, dokazuju, da osnovni uzrok
to je izvoz iz zemalja u razvoju opao, ne treba pripisivati poveanju industrijske
proizvodnje u tim zemljama, ve u nesrazmerno veem omeru potranji na svetskim
tritima. U sluajevima kad je bila svetska potranja za odreenom kategorijom
primar0nog izvoza dinamina-petrolej, obojeni metali itd. - odnosno u sluajevima,
kad je odreena zemlja imala apsolutno prvenstvo u ekonomskoj efikasnosti
proizvodnje odreene sirovine itarice u Australiji, kafa u Kolumbiji itd. Obim
tradicionalnog izvoza nije se smanjivao uprkos porastu industrijalizacije. Takav sluaj
bio je u zemljama u razvoju, koje su razvile visoki stepen izvozne specijalizacije u
robnim kategorijama, za koje je postojala srazmerno dinamina spoljna potranja.
Naprotiv, u zemljama, u kojima sirovinski karakter izvoza nije bio rezultat relativne ili
ak apsolutne prednosti u produktivnosti. ve niskog stepena unutranje stvarne
potranje odnosno nerazvijenosti unutranjeg trita, pa zbog toga nije ni postigao
izrazitu specijalizaciju u dinamikim kategorijama primarnog izvoza, obim tradicio-
nalnog izvoza najee je opao. Opadanje obima izvoza bilo je, prema tome, posledica
tendencija u svetskoj potranji, a ne u samoj industrijalizaciji.
Slina iskustva ispoljava razvoj industrijskog izvoza u procesu industrijali-
zacije. Zemlje, koje nisu postigle neka naroita preimustva u tradicionalnom izvozu
sirovina, morale su razvoj svoje industrijalizacije usmeriti tako, dasu poveavale in-
dustrijski udeosvogizvozaiu konkurenciji s rentabilnijim proizvoaima iz starih

41
industrijskih zemalja zaraivale devizna sredstva, koja su im bila potrebna za finan-
siranje najnunijeg uvoza. Zemlje, koje su postigle odreena preimustva u tradici-
onalnoj primarnoj proizvodnji iivozu, meutim, jo su dugo vremena sauvale uglav-
nom sirovinski karakter svog izvoza, uprkos znatnom napretku u industrijalizaciji.
Klasian je u tom pogledu primer Novog Zelanda, gde dostie industrijski izvoz jedva
5% celokupnog izvoza, mada je zemlja postigla visoki stepen industrijskog razvoja.
Temeljiti istraiva ovog problema, A. Maizels, zbog toga opravdano ustanovljava:
"... industrijalizacija moe izvoz kako unapreivati, tako i koiti, moe imati
mali uticaj na celokupni obim izvoza ili moe taj uticaj uopte eliminisati. Zbog toga
nije mogue izvoditi zakljuak, da e industrijalizacija zemlje koja proizvodi primarne
proizvode, imati ve eo ipso nuno nepovoljne posledice na mogunost uvoza i da e
na taj nain posredno ograniavati domai privredni uspon."18

9. PROCES EKONOMSKOG RAZVOJA I UVOZ

Dok je u istorijskom razvoju glavnih industrijalizovanih zemalja naroito u
Engleskoj, izvoz bio onaj faktor koj i je imao odluujuu dinaminu ulogu,
industrijalizaciji zemalja u razvoju pripada, naprotiv, odluujua dinamina uloga
prvenstveno uvozu. Uvoz industrijske opreme omoguava u prvom redu preuzimanje
tehnologije, dok omoguava uvoz polufinalnih proizvoda odnosno materijala za
reprodukciju razvoja finalne industrije, mada se prethodno u celosti ne razvijaju sve
ekstraktivne industrije, koje esto iziskuju investicije ogromnog kapitala. Ipak, uprkos
takvoj dinaminoj ulozi uvoza u privrednom razvoju moramo na alost ustanoviti, da
iskustva novije industrijalizacije ispoljavaju tendenciju smanjivanja koeficijenta uvoza
u nacionalnom dohotku zemalja,koje doivljavajunaroito dinamian proces industri-
jalizacije. 19 Analiza tendencija na podruju uvoza u procesu industrijalizacije zemalja
u razvoju dokazuje, da ovaj proces ne vodi u autarkiju i smanjivanje uvozne potranje,
ve naprotiv, u njegovo poveanje. Ova je tendencija ekonomski sasvim logina:
industrijalizacija znai porast raspoloivog dohotka po stanovniku, to omoguuje
poveana produktivnost rada; porast raspoloivog dohotka, meutim, znai porast
kupovne moi stanovnitva kao i nacionalne ekonomije kao celine, kad proseni
dohodak po stanovniku dostigne odreeni nivo od neto preko 500 dolara per capita,
poinje i posebna potronja da se sve vie usmerava u trajnija dobra; ujedno, meutim,
celokupni obim nove potranje iziskuje, meutim, uprkos nastojanjima supstitucije - u
koju tera zemlje u razvoju u prvom redu promenjena situacij a na tradicionalnim
sirovinskim tritima-znatno poveanje uvoza, naroito industrijske i u prvom redu
investicione robe. Industrijalizacija znai, zbog toga, nuno veu potrebu za uvozom,
a time i za proirenje spoljne trgovine uopte. Uprkos znatnim razlikama, koje su
uslovljene specifinim okolnostima u kojima se odvija industralizacija odreene
18
. Maizels, Industrial Growth and World Trade, Cambridge University Press, Cambridge,
1963. str. 130.
19
Isto, str. 131.
42
zemlje u razvoju, moramo uopteno ustanoviti naglaenu tendenciju ka proporcionalno
jaem porastu uvoza u poreenju s tempom porasta same proizvodnje i dohotka. Ova
karakteristika savremene industrijalizacije zemalja u razvoju daje naroito
dinaminuulogu ovom procesu u odnosu na svetsku privredu. Porast proizvodnje i
dohotka u industrijski razvijenim zemljama poveava srazmerno sporije uvoz iz
ostalih delova svetske privrede, dok se porast proizvodnje i dohotka u zemljama u
razvoju poveava srazmerno bre. Industrijalizacije zemalja u razvoju predstavlja,
zbog toga, potencijalno najdinaminije podruje svetske privrede.

43
 Glava III
FUNKCIONALNA FISKALNA POLITIKA I
INDUSTRIJSKA EKONOMIJA

1. FISKALNI EFEKTI NA PRIVREDNI RAST:

GLOBALNI I STRUKTURNI RAZVOJ
Prihodne operacije budeta koriste se za upravljanje fiskalnim akcijama u
ekonomskoj strukturi i konjunkturi, kao dva simultana aspekta finansijske intervencije
drave. Meutim, ideja po kojoj se fiskaliteti mogu koristiti za unapreenje ekonom-
ske strukture nije nova. List je u Nemakoj preporuivao fiskalitete, odnosno
protekcionistike carine za voenje nacionalne industrije. U Francuskoj se Melin zala-
gao za carinsku protekcionistiku politiku u poljoprivrednom sektoru. Kaucki, najzad,
preporuivao je upotrebu fiskaliteta za transformaciju ekonomske i socijalne strukture.
U tom sklopu, posmatra se uticaj ekonomske strukture na izbore strukturne
kompozicije fiskalnog sistema u smislu uspostavljanja Meuzavisnosti ekonomske i
fiskalne strukture. Koncentracija proizvodnih faktora i diversifikovana ekonomska
struktura u visoko razvijenim industrijskim zemljama determiniu izbore fiskalnog
sistema u smislu ispitivanja poreza na dohodak kao okosnicu fiskalne strukture (SAD,
V. Britanija, vedska, i dr.). Isti je sluaj i sa zemljama u razvoju sa razvijenom ili
nerazvijenom spoljnom trgovinom, u kojima dominiraju ili neposredni porez na
dohodak ili posredni fiskalitet (carine).
Problematika fiskalnog delovanja na privredni razvoj ogleda se u mobilizaciji
akumulacionog potencijala, u sektorskoj orijentaciji investicija, u stimulisanju tehni-
ko-tehnolokog progresa, i primeni rezultata naunoistraivakog rada, u formiranju
kadrova i naih znanja, u izgradnji objekata ekonomske infrastrukture, u promovisanju
privrednog rasta i sl. posredstvom diferencijalnog ili diferenciranog oporezivanja (tzv.
selektivni filter), fiskalnih dedukcija i beneficija, poreskih olakica i osloboenja, ubr-
zane amortizacije, fiskalne remize i mehanizma pod imenom "I'avoir fiscal", "le cridit
d'impot (ili tax credit), "surtaxe-detaxe" "les vacances fiscales" i dr.20
Ubrzani otpisi osnovnih sredstava omoguavaju sektoru privrednih preduzea
da iskau manji profit za oporezivanje. U poreskim zakonodavstvima amortizacioni
otpisi, teorijski posmatrano, mogu se u celini odbiti od obima dohotka, ime se
smanjuje osnovica za oporezivanje profita. Smanjivanje oporezivnog dela profita
putem njihovog iskazivanja, kao amortizacionih otpisa, utie na rast amortizacionih
fondova, a time i na poveanje stepena samofinansiranja.
"Poreski kredit" u stvari reprezentuje odbitak od poreske osnovice inves-
ticionog dela dohotka dok fiskalna remiza ilustruje specifian fiskalni "oprotaj" u
20
dr arko Risti, Fiskalna ekonomija, Ekonomski fakultet, Beograd, 1998., str. 467.
44
poreskom zahvatanju. "L'avoir fiscal" instituie mehanizam privlaenja individualne
tednje u vrednosne papire za razvojne prioritete sa naglaenim fiskalnim benefi-
cijama, dok "les vacances fiscales" reflektuje potpuno fiskalno osloboenje razvoje
mlade industrije i podizanja industrijskih "gnezda". 21
U pojedinim zemljama koriste se razne forme fiskalnih olakica ili oslo-
baanja u funkciji poveanog investiranja u infrastrukture ili reinvestiranju ostvarenog
profita u vitalnim sektorima reprodukcije. Sektorska diferencijacija fiskalnih tereta i
fiskalne beneficije na selektivnim osnovama u funkciji su podravanja razvojnih
prioriteta, strukturnih debalansa, izvozne privrede i regionalne harmonizacije rasta na
makroekonomskom planu, odnosno u funkciji delovanja na poveanje produktivnosti
rada, uvodenje tehnikog progresa, na racionalno korienje proizvodnih kapaciteta,
na optimalnu alokaciju investicionih resursa, na mobilitet akumulacije i kadrova i na
supstituciju izmeu proizvodnih faktora u korist vee zaposlenosti na mikroeko-
nomskom planu.
Fiskalna politika deluje na privredni razvoj i preko uvoza mehanike opreme i
deficitarnog reprudukcionog materijala po reduciranim i anuliranim stopama
posrednih fiskaliteta (porez na promet i carine, stvarajui podsticajne efekte na planu
regionalnog i strukturnog razvoja).
Osnovni stimulans dolazi od specijalnih poreskih olakica, koje se daju za
investicije u osnovni kapital (olakice u obliku dozvoljavanja ubrzane amortizacije i
umerenijeg oporezivanja rashoda na istraivanja i eksperimentisanja, nerasporeenog
profita, gubitaka i dr.), kao i od angaovanja budeta u finansiranju tehniko-tehnolo-
kih inovacija, naunoobrazovne, kulturno-prosvetne i socijalno-zdravstvene infra-
strukture.22
U poslednjoj deceniji, panja strunjaka bila je usmerena na formiranje
kapitala i njegovu ulogu u privrednom rastu, kao i na dejstva koja bi izmenu i
strukturu poreza izazvala kod tog formiranja. Rezultati akademskih ekonomista
ukazuju da najvei deo formiranja kapitala, koji utie na poveanje proizvodnje, moe
se pripisati tehnolokom napretku i naunom progresu, koji dobijaju povlaeni
poreski tretman. Poreski strunjaci ne bez razloga istiu da je "ekonomska" poreska
politika u oblasti privrednog rasta sloenija nego kada je re o poreskoj politici
usmerenoj na stabilizaciju. Jer, potrebno je formulisanje poreske politike tako da se
istovremeno podie nivo i kvalitet formiranja privatnog kapitala, zahteva paljivo
usklaivanje ekonomskih elemenata fiskaliteta, s jedne strane, i strukturnih zahteva, s
druge strane. U tom smislu, jedno od vanih pitanja u svakoj raspravi o poreskoj
politici jeste pitanje poreskog dejstva preko stimulansa, tj. kako se pomou prosenih i
marginalnih stopa mogu izazivati stimulativna dejstva u oblasti proizvodnje, rada,
investicija itd. Tu se misli na davanje raznih poreskih beneficija i olakica preko
diskriminatorskog oporezivanja. Isto tako, postoji opta saglasnost o tome da rashodi

21
Isto, str.468.
22
R. Colomon. A. Note on the Full Emplovment Budget Surplus, Economics and Statistics,
februar 1969. str. 105-108. i E. Vessilier, La politique fiscale et L'epargne. R. S. F., januar-
mart 1969, str. 77.
45
budeta igraju znaajnu ulogu u unapreivanju privrednog rasta. Problem se ovde
odnosi na obim i vremensko doziranje ukupnih trokova, kao i na postizanje odgo-
varajue kombinacije vladinih trokova. U stvari, tu se misli na razliita kompen-
zaciona plaanja koja vlada vri u granama delatnosti, kao to su poljoprivreda,
brodogradnja, rudarstvo, industrija, nafta i dr. Ova transferna plaanja vre se, opet, u
cilju ublaavanja dejstva tehnolokog napretka.
Pored istaknutog, porez deluje i na korienje eksternih sredstava, prvo, u
pravcu privlaenja ulaganja u vrednosne papire i, drugo, u pravcu uticaja na
investicionu aktivnost korporacija. Porez kao takav (npr. u SAD), ima dejstva na
akcionarsko i obligaciono finansiranje investicija. Naime, korporacije ne plaaju porez
na 85% dohotka ostvarenog u obliku dividendi dobijenih po osnovu plasmana sopstve-
nog kapitala u drugim korporacijama. Reguliui poresko optereenje drava utie na
formiranje interesa za plasman novih kapaciteta. Jer, angaovani kapital u obligacije
dobija za uzvrat kamatu koja se isplauje iz tekueg dohotka. Na tako steeni dohodak
primaoci kamate plaaju porez (najee po stopama za oporezivanje individualnih
dohodaka). Tim putem drava moe stimulisati ili dekurairati interes na plasman
kapitala za slojeve sa niskim dohocima. Oslobaanjem od plaanja ovih uivalaca
visokih dohodaka stimulativno drava moe da deluje na plasman kapitala ak i onda
ako je kamatna stopa nia nego kod drugih vrednosnih papira. Ovim akcijama neke
drave prikljuuju i druge fiskalne koncesije: 1) fiskalne privilegije u cilju produa-
vanja rasta individualne tednje, 2) posebno poreske olakice koje se daju industriji i
njenim grupacijama, 3) premiranje izvoza, 4) stimulisanje investicija radi reavanja
problema regionalnog razvoja i 5) privlaenje privatnog kapitala u ekonomsku
infrastrukturu.23
U nerazvijenim zemljama preko fiskaliteta mobilie se akumulacija i upuuje
fiskalnim mehanizmom u propulzivne grane proizvodnog sektora. Putem poreza na
potronju, poreza na poljoprivredu, kao i porezom na line dohotke, ubiraju se i
koncentriu finansijska sredstva u budete ili fondove za finansiranje privrednih
investicija. Pored toga, drava ostvaruje jedan deo finansijskih sredstava putem
nacionalizovanja pojedinih privrednih punktova, koji su bili plod ili stranog kapitala ili
privatnog vlasnitva. Pored izgradnje objekata privrednog znaaja, tj. industrijskih
proizvodnih kapaciteta, drava prikupljena finansijska sredstva plasira i u izgradnju
objekata ekonomske infrastrukture i, na taj nain, pomae napore razvojne politike. Za
alimentiranje potreba privrednog razvoja u nerazvijenim zemljama se, uz uvedene
izvore prihoda, koriste i inostrani krediti (i pomoi), ostvarena sredstva prilikom
izvoza, uvoz stranog kapitala i monetarne emisije. 24
Putem finansijskih sredstava iz ovih izvora drava utie na direktan nain na
ritmiku nacionalnog dohotka. Isto tako, javna vlast u zemljama u razvoju putem

23
Dr . Risti, Fiskalna ekonomija i menadment javnog sektora, Etnostil, Beograd, 2013., str.
389.
24
Fiskaliteti se u ovim zemljama javljaju kao dinamiki operator u smislu delovanja poreza na
strukturu ekonomskog razvoja, mobilizaciju i kanalizaciju tednje i investicija i progresiju
nacionalnog dohotka.
46
finansiranja javnih potreba ostvaruje dopunski efekat na privredni rast. Alimentira-
njem potreba na terenu obrazovanja, prosvete, zdravstva i socijalnog osiguranja javna
vlast preko javnih finansija (tj. javnih rashoda) posebno utie na dinamiku naci-
onalnog dohotka.25
Ritam ekonomskog razvoja u nerazvijenim zemljama uglavnom je neza-
dovoljavajui. Akceleracija rasta moe da se ostvari zahvaljujui rastu javnih rashoda.
Budetski deficit je u takvim uslovima posledica politike investiranja i kapitalnog
opremanja proizvodnog sektora. Fiskaliteti, kao finansijsko sredstvo viadine politike
za upravljanje razliitim sektorima, treba da su sposobni da redukuju dohotke viih
trani da poveavaju javnu tednju jednog dela dohotka nosilaca visokih dohodaka u
javnu kasu i izjednaavanje dohotka. Poveanje stopa indirektnih poreza ima za
posledicu koenje potronje i uveanje javnih prihoda u dravnoj blagajni. Meutim,
kako su poreski sistemi nerazvijenih zemalja uglavnom nesavreni, nefleksibilni i
defektni, to od njih javna vlast ne moe mnogo oekivati. Uinci ovakvih poreskih
sistema su skromni. Stoga se u javnim finansijama nerazvijenih zemalja postavlja
problem kako uravnoteiti budet kada su javni rashodi poveani zbog privrednog
rasta. Usled nedostataka poreskih prihoda, s jedne strane, i tednje, s druge strane,
moe se pribei forsiranoj tednji posredstvom inflacije radi pokria investicionih
rashoda. Takav metod, tj. model finansiranja privrednog razvoja preko emisionog
instituta uglavnom je praksa veine zemalja u razvoju.
Polivalentnost funkcija sistema javnog finansiranja mehanizmima rashodnih i
prihodnih finansijskih tokova javne potronje, odnosno budetskih i fondovskih
finansijskih institucija na ekonomskim realcijama tednja - investicija -rast fiskaliteti
-javni rashodi - "government spending" inkorporirana je u optimalnoj strategiji "stop-
go" budgetary policy.
Budetsko deficitarno finansiranje kao rezultat porasta ekonomskih transfera
sa redistributivnim i stabilizacionim funkcijama, i kao rezultat porasta privrednih
investicija budetski alimentiranih sa alokativnim i razvojnim funkcijama, u pravilu
vodi budetskoj resolventnosti sa rekompenzacijom javnog i monetarnog finansiranja.
Uzajmljeni resursi difuzionim mehanizmima transfernih i investicionih rashoda
redistribuiraju akumulaciju i promoviu stabilan privrednirast, dok monetarni resursi
izvode inflatorni gep sa negativnim implikacijama na budui razvoj.

1.1. POREZI, STRUKTURNE MUTACIJE I INDUSTRIJALIZACIJA

Fiskalna politika na srednji i dugi rok u pravilu moe da igra relativno zna-
ajnu ulogu u programiranom rastu, dodue, uz odreena osporavanjasa stanovita
mogue destabilizacije.
Industrijalizacija implicira poveanja neto racia investicije (drutveni proiz-
vod). Fiskaliteti, u tom kontekstu, treba da doprinesu smanjenju trokova upotrebe
kapitala i poveanju sredstava za finansiranje investicija. Diferencirana i selektivna
fiskalna politika, pored toga, treba da doprinese sistematskom favorizovanju akumu-
25
Isto, 390.
47
lacije kapitala uz simultano limitiranje uea javnog sektora u nacionalnoj privredi
privatnog tipa i reduciranja poreskih prihoda u drutvenom proizvodu.
Fiskalne mere favorizuju akceleraciju akumulacije kapitala poreskih obvez-
nika za finansiranje produktivnih investicija, ukljuujui i obezbeenje resursa za
javne investicije iz budeta drave, koje deluju komplementarno sa privatnim investi-
cijama. Akcije u domenu inovacije proizvodnog aparata, na planu koncentracije indus-
trije, u oblasti finansiranja preduzea, na sektoru strukture tednje za finansiranje
investicija industrije, na planu prostornog razmetaja industrijske aktivnosti, akcije u
oblasti tehniko-tehnolokih inovacija i naunoistraivakog rada, u oblasti ekspanzije
izvoza, na planu sektorskog dinamiziranja ekonomske aktivnosti i druge po pravilu su
usmerene i podravane merama i instrumentima fiskalne politike u korist industrijske
politike. U industrijskoj politici Deguen distincira etiri segmenta: (1) strukturne
akcije koje favorizuju restrukturalizaciju industrijskog sektora i pomo malim i sred-
njim industrijskim preduzeima, (2) sektorske akcije, (3) horizontalne akcije (ureenje
teritorija, pomo spoljnoj trgovini, pomo istraivanju i razvoju, podrka produktiv-
nom investiranju i podsticaj razvoju energetskih i sirovinskih izvora) i (4) akcije
okruenja.
U tom kontekstu, politika ureenja teorija implicira brojne mehanizme, meu
kojima se posebno istiu sledei: (1) razvojni regionalni primovi za alokaciju
tercijalne aktivnosti, pomo za radnu snagu i obrazovanje, subvencije i dotacije, i
zajmovi FDES, (2) ekscepcionalna amortizacija, egzoneracije profesionalnih taksa i
redukcija poreza na viak vrednosti ostvarenog pomou transfera, i (3) garancije za
rizik. Pomo istraivanjima inovacijama podrazumeva dotacije u kapitalu, subvencije,
zajmove FDES, egzorencije TVA, beneficiranu kamatu i smanjenu amortizaciju za
50%. Politika izvoza inkorporira specijalni reim za finansiranje proizvodnih kapa-
citeta za izvoz, srednjorone i dugorone bankarske kredite i kredite na izvoz. Politika
podrke proizvodnih investicija anglobira dugorone zajmove sa beneficiranom kama-
tom i fiskalne podsticaje za produktivne investicije. Politika energije i sirovina
implicira dotacije u kapitalu iz fonda za energiju, investicione primove alimentiranih
parafiskalnim taksama i kredite na dugi rok. 26
U egzaminaciji fiskalnih akcija u procesu industrijalizacije zapaen je dopri-
nos poreza intenziviranju akumulacionog procesa poveanjem efekata likvidnosti i
degairanju suplementarnih sredstava poveanjem efekata obaranja relativnih cena
faktora kapitala u odnosu na faktor rada.
Impakt direktne fiskalne intervencije drave na preduzea po ovom proraunu
je uglavnom vezan za amortizaciju, za redistribuciju dohotka i za zaduivanje, to u
retroakciji vri pritisak na poveanje interne rentabilnosti. U konfrontaciji fiskalne
intervencije drave i ciljeva preduzea, po pravilu, precizira se domet fiskalne varija-
bile.
Poveani efekat likvidnosti omoguava poveanje mare dobiti i smanjenja
cena, s jedne strane, i trokovni efekat smanjenja relativnih cena investicija, jer je
kapital favorizovan u odnosu na rad u proizvodnoj kombinaciji, s druge strane.
26
Isto, 391.
48
Opadanje trokova bruto formiranja fiksnog kapitala preduzea za oko 7% induciralo
je akceicraciju investicionog rasta, odnosno produktivne investicione tranje za 15%
(Basle i Malinvaud). To omoguava TVA potronog tipa, ali ne i TVA "dohodovnog"
tipa.
Meutim, kotizacije na socijalno osiguranje, koje optereuju nadnice i
reperkutuju se na cene proizvoda (inducirajui porast relativnih trokova faktora rada)
i penalizuju radno intenzivnu industriju. Ako rastu cene rada via socijalnih tereta
(doprinosa) troak upotrebe kapitala tei da se smanjuje pod dejstvom fiskalnog efekta
za investicije. Dolazi na taj nain do supstitucije rada i kapitala.
U SAD je etabliran budet "fiskalnih rashoda" koji omoguava kontrolu
fiskalne korisnosti od strane Kongresa, evaluaciju globalnih fiskalnih rashoda i
funkcionalno uklapanje poreza u drutvenom proizvodu. Ovaj tip transfera inaugurisan
je intervencijom drave u korist industrije, reprezentujui sumu sredstava koja se
vraaju privredi. Pors27 ak i poreze posmatra kao negativne transfere. Takav tip
transfera je jedan element savremenog razvoja u procesu javnog finansiranja
produkcije i strukturni element proizvodnje i cena, instrument reprodukcije privrede i
socijalnih odnosa. No, taj tip transfera se podvrgava i kritici. Kritika pojma transfera
vezanih za fiskalni reim insistira na diferencijalnim transferima, koji bi se razlikovali
od budetskih dotacija i subvencija, "fiskalnih rashoda" i socijalnih transfera.

1.2. FISKALITETI I ALOKACIJE INVESTICIJA28

U politici lokacije ili dislokacije preduzea, alokacije investicija i ureenja
teritorija (regionalni razvoj) savremene drave zapadnog sveta koriste se brojnim
merama i instrumentima fiskalne politike, kao to su razvojni primovi, subvencije i
dotacije u kapitalu, zajmovi iz javnih fondova, rambursmani ekscepcionalnih rashoda,
tzv. les avantages fiscaux, javno finansiranje infrastrukture, itd. U Francuskoj, npr.,
koriste se potpune ili delimine egzoneracije za patente, odnosno profesionalne takse u
vremenu trajanja od pet godina, redukcije "des droits de mutation" za kupovinu
imobilizovane aktive (od 16% na 4%), ekscepcionalna amortizacija od 25% od "prix
de revient" za novu konstrukciju, redukcije poreza za viak vrednosti na izgraene
terene u trajanju od dve god., nadoporezivanje (surtaxation) aktivnosti u pariskom
basenu, pomoi pri investiranju (razvojni primovi, primovi za lokaciju tercijalne
aktivnosti, primovi za orijentaciju poljoprivrede, zajmovi FDES, bonifikacije za cene
terena), rambursmani ekscepcionalnih rashoda (pomo za formianje profesionalnih
kadrova, pomo za mobilnost radnika, pomo za dislokaciju preduzea), itd.
U politici ureenja teritorija javna vlast preferira upotrebu direktne pomoi u
odnosu na fiskalnu korist koja zavisi od rentabilnosti preduzea. Izuzetak su
prekomorski departmani, poto je stopa oporezivanja dobiti samo 33% i poto je
27
A. Le Pors i J. prunet, Le transfers entre l'Etat i L'industrie, Economic et Statistique, april
1975.
28
Dr . Risti, Fiskalna ekonomija i menadment javnog sektora, Etnostil, Beograd, 2013., str.
406.
49
reinvestirana dobit izuzeta od oporezivanja. Meutim, u drugim zemljama OECD
fiskalne varijabile belee relativno znaajan uticaj na lokalnu industriju. Po prof. Dueu
u SAD uticaj fiskaliteta na lokaciju industrije, na primer u dravi Minesota,
reprezentuje izmeu 0,67%i 2,42% trokova preduzea u procesu lokacije industrije.
U Italiji, pak, fiskalne varijabile su znaajan industrument razvojne politike
Mezzogiorno, jer je neto profit za 4% vei usled fiskalnih beneficija. No, tokom
poslednjih decenija fiskalna politika u Francuskoj se sve vie okree ka poveanju
rentabilnosti preduzea i razmetaja ekonomske aktivnosti upotrebom selektivnih
poreza i tehnike degresivne amortizacije sa znaajnim podsticajnim efektima na
investicije akcijama smanjenja trokova upotrebe kapitala i na poboljanje strukture
finansiranja preduzea favorizovanjem samofinansiranja.

1.3. POREZI I INVESTICIONI IZBORI

U SAD, V. Britaniji, Danskoj, Nemakoj i Holandiji relativno znaajnu ulogu
u fiskalnoj strukturi imaju porezi na neto aktivu i nepokretnu imovinu, poput
nekadanjih "les impots fonciers" ili poreza na viak vrednosti u kapitalu u
Francuskoj.
Kada se opservira Francuska, totalitet poreza na promet, poreza na upotrebu ili
vlasnitvo pokretnih ili nepokretnih dobara doprinosa za socijalno osiguranja i poreza
na dobit sa preko 3/4 od ukupnih fiskalnih prihoda potie od sektora preduzea, poev
od 1965. god. Meutim, po odbitku TVA i ostalih indirektnih poreza, koji se preko
cena robe i usluga reperkutuju na potroae, fiskalni teret, koji pada na teret preduzea
znaajno se redukuje.
Po pravilu, svi porezi, koje podnose preduzea, reperkutuju se na cene robe i
faktora proizvodnje, poto reprezentuju element troka proizvodnje. ak i kada se
opserviraju kotizacije za socijalno osiguranje koje padaju na teret nadnica zaposlenih,
teko je potvrditi da ne postoji translacija, koja se reperkutuje bilo na cenu rada (jer su
doprinosi vezani za upotrebu radne snage), bilo na cenu robe (poto su doprinosi
element trokova proizvodnje). U prvom sluaju, realne najamnine su inferiornije u
odnosu na nadnice bez kotizacija; u drugom siuaju, kontribucije doprinose poveanju
cena. To svakako zavisi od situacije na tritu rada i odnosa snaga u drutvu. 29
Porezi reprezentuju ekonomsku varijabilu koja modifikuje ostale ekonomske
varijabile, kao to su, npr., relativne cene rada i kapitala, odnos domaih i inostranih
cena, investicioni izbori, zaposlenost, spoljnotrgovinska razmena, ponuda rada, izbor
izmeu rada i dokolice, ponaanje ekonomskih agenata itd. 30
U trinim privredama, porezi preduzea utiu na investicione odluke, poto
se, po okonanju proizvodnje vrednosti, oporezuje dobit. Profit, kao izvor investicija
iakumulacije kapitala, i osnov rasta preduzea, po pravilu, se ne oporezuje "teko",
izuzev ukoliko javne investicije dravnog sektora nisu suvie visoke.

29
Isto, str., 407.
30
OECD, Aspects theriques et empiriques des effets de la fiscalite sur l'offre du maind'oeuvre,
Paris, 1985., str.239.
50
 Porez na dohodak (dobit) preduzea je esencijalni instrument drave, koji
uplivie na investicije preduzea preko uticaja na fiskalni tretman amortizacije,
strukturu finansiranja reprodukcije, tehniko-tehnoloke osnove proizvodnje, lokacije
preduzea itd.
Amortizacija predstavlja kompleksno pitanje ekonomske politike, poto se
fizika i tehnoloka depresijacija kapitala, koji gubi svoju vrednost tokom vremena,
bazira na neophodnosti zamene sredstava i opreme, koja se upotrebljava. U pri-
vredama, koje se karakteriu relativno ubrzanim tehnikim progresom, amortizacija je
esencijalna varijabila rasta preduzea i finansiranja datog rasta. Stoga je amortizacija
predmet reglementacije u fiskalnom pravu, kao znaajan element poreske materije.
U Francuskoj, preduzea procenjuju vek trajanja kapitalnog dobra i kalkuliu
amortizaciju na vrednost imobilizovane aktive na bazi pravila linearne i degresivne
amortizacije (l'amortissement lineaire il' amortissement degressif) prema tzv. Code
general des impots. Degresivna amortizacija, u tom kontekstu, omoguava
amortizovanje 60 do 75%, opreme za prve dve-tri godine (75% za vek trajanja
sredstava do tri god., 64% za vek trajanja sredstava od pet god. i 59% za vek trajanja
sredstava od sedam god.), ime se smanjuje oporeziva dobit i poveava mara bruto
samofinansiranja (cash flow), kao strateke varijabile investicionih odluka. Degresivna
amortizacija u odnosu na linearnu amortizaciju ne donosi nikakvu globalnu fiskalnu
korist preduzeu u tekuim vrednostima u ukupnom periodu trajanja amortizacije,
osim koristi likvidnosti (des avatages tresorerie). Meutim, ukoliko se kalkulie
aktualizovana vrednost plaenog poreza od strane preduzea, onda degresivna
amortizacija smanjuje fiskalni teret u odnosu na linearnu amortizaciju. Francuski
reim amortizacije u odnosu na metode amortizacije u zemljama EEZ je favorizujui,
izuzev V. Britanije koja od 1973. god. praktikuje reim "totalne slobode" (mada se
koristi kompenziraju relativno visokim stopama oporezivanja). Britanski reim totalne
siobode je, prema tome, povezan sa stopom poreza na dobit, koja varira izmeu 40% i
52% i sa fiskalnim dedukcijama za investicije poput Holandije i Nemake. U
savremenim ekonomijama je relativno znaajan segment privatnih investicija osiguran
samofinansiranjem koje se bazira na amortizaciji u okviru bruto akumulacije.
Degresivna amortizacija dozvoljava preduzeu da raspolae masom fondova
superiornije od depresijacije i ramplasmana. Ona, na taj nain, postaje instrument rasta
stope samofinansiranja posredstvom amortizacije, pod uslovom da se sredstva
degresivne amortizacije odmah reinvestiraju. U stvari, radi se o tzv. efektuakceleracije
amortizacije poznatom po imenu Lohman-Ruchti efekat, koji uvodi amortizacioni
multiplikator.
Degresivna, akceleriua i slobodna amortizacija su kompatibilne sa rastom
investicija. Sva preduzea, meutim, ne koriste potpuno mogunost degresivne
amortizacije, koje fiskalni zakon omoguava. Pojedina preduzea su esto deficitarna i
malo posveuju panju modifikaciji poreske osnovice. Druga preduzea pak belee
slabu, nisku rentabilnost sa obavezom da distribuiu dividende akcionarima. Akcionari
naravno preferiraju regularnu dividendu nezavisno od ostvarenih poslovnih rezultata,
to onemoguava preduzeu da koristi pogodnosti degresivne amortizacije. Visoko

51
rentabilna preduzea, sa relativno visokom stopom rasta tehnikog progresa, mogu
jedino da koriste blagodeti degresivne amortizacije.
Javna preduzea koriste linearnu amortizaciju, jer "dotacije u amortizaciji''
iznose i do 85%. Finansijska drutva koriste simultano degresivnu i linearnu amor-
tizaciju u zavisnosti od poslovnih rezultata.
Degresivna amortizacija je od znaaja za samofinansiranje i u periodu infla-
cije, i za vreme akcelerirajue supstitucije kapitala radom, jer fiskalna tehnika
amortizacija, modifikujui trokove upotrebe kapitala, utie na relativne cenc faktora
proizvodnje.

1.4. INDUSTRIJSKA POLITIKA I DRAVNA POMO PREDUZEIMA

Kojim i kolikim sredstvima savremena drava pomae preduzea (bez obzira
da li se radi o preduzeima koja su zapala u ekonomske potekoe ili o preduzeima
koja forsiraju nove investicione projekte, nove proizvodne promene i novu
tehnologiju) jeste krucijalno pitanje za uspostavljanje novih odnosa izmeu
industrijske i fiskalne (poreske i budetske) politike. Dosadanja uvreena miljenja
da drave pojedinih zemalja pomau preduzea "lakom i irokom rukom" u finan-
sijskoj praksi nisu empirijski verifikovana, jer izdaci iz budeta zapadnoevropskih
drava ne iskau iz evropskih standarda. Ekonomske "prie" o dravnoj velikodunosti
prema "problematinim" preduzeima, sektorima i granama preko direktnih i
indirektnih pomoi kroz razne formule (a najcee preko posebnih fondova, poreskih
olakica i beneficiranih kamata) jednostavno vie nisu tane iz razloga to su tzv.
dravne pomoi bile sve manje tokom itavih 2000-tih godina.
Unutar grupacije zemalja EU sredstva dravne pomoi imaju razliite
kvantitativne dimenzije, a naroito u Italiji, Francuskoj, V. Britaniji i Nemakoj.
Pomo kod investiranja i tehnoloke obnove preduzea, kao glavna vodilja politike
podrke industrijskom sektoru i preduzetnitvu, "odnela" je 31.500 milr. godinje u
Italiji odnosno 100 mird. u Francuskoj. Francusku inae prati fama o jakim
diriistikim sklonostima, poto drava zatitniki nastupa prema industriji. Krizni
sektori, kao to su crna metalurgija, brodogradnja i rudnici ugija, mogu jo uvek da
raunaju na dravnu potporu. Zaokret je ipak vidljiv na poetku 90-tih godina u
kojima se manje-vie uspeno povlai granica izmeu podsticanja razvoja i tzv. pukog
intervencionizma. Dravna pomo se sve vie orijentie ka inovacijama, istra-
ivanjima i regionalnom razvoju sa naglaenom socijalnom dimenzijom po osnovu
reavanja problema nezaposlenosti pomoi malim i srednjim preduzeima.
U Nemakoj nije iskustvo Maralove pomoi Fonda za subvencionisano
kreditiranje baeno u zaborav, iako institucionaiizovana podrka preduzeima i
sektorima oficijelno ne egzistira. No, i pored toga, dotini Fond danas raspolae sa
finansijskim potencijalom od preko 9,5 mlrd. za pomo od oko 20.000 preduzea
godinje. Pomo faktiki dobijaju preduzea koja mogu da prue "jake" garancije o
"nerasipanju" sredstava po rigoroznim merilima banke. 31

31
dr . Risti i dr., Finansijska makroekonomija, Etnostil, Beograd, 2012., str. 340.
52
 U V. Britaniji politika "rastereenja", koju uiva privreda od 1984. god., rea-
nimirala je investiranje, koje je dopunjeno mehanizmima industrijske politike us-
merene u pravcu podizanja tehnoloke konkurentnosti. Smanjeni porezi preduzeima i
kompanijama sa intervencijama u manje razvijenim zakonima kroz poreske olakice,
diversifikovanu regionalnu politiku, direktnu podrku preduzeima, budetsku pomo
za nauna i tehnoloka istraivanja, i posebne poreske olakice za operacije kupovine
malih preduzea doprineli su stimulaciji aktivnosti "venture" kapitala. U sprezi izmeu
industrijske i fiskalne politike tei se ipak prikazivanju redukujue forme
intervencionizma u skladu sa deregulacijom.

1.5. JAVNI RASHODI U FUNKCIJI FINANSIRANJA PRIVREDNOG

RAZVOJA
Jaanjem dravnog intervencionizma uveavani su javni rashodi u funkciji
privrednog razvoja u gotovo svim zemljama savremenog sveta, a naroito u zemljama
u razvoju. U zemljama u razvoju, javni sektor preko javnih rashoda poprimio je brojne
funkcije: angaovanje dohotka i akumulacije za privredni razvoj, finansiranje ekonom-
ske i socijalne infrastrukture, poboljanje uslova privreivanja i zapoljavanja, diversi-
fikaciju privredne strukture, podsticanje razvoja izvozne industrije i poljoprivrede, itd.
Industrijalizacija, razvoj poljoprivrede i ubrzanje privrednog rasta ne mogu se
danas zamisliti bez jaanja uloge javnog sektora preko koga se i drava osposobljava
za neposredno delovanje na tokove drutvene reprodukcije i preobraaj agrarno
sirovinske privredne strukture socio-ekonomske strukture stanovnitva. Odluujua je
danas aktivna ekonomska uloga drave i javnog sektora u strukturi i obimu privrednih
investicija, u raspodeli bogatstva i dohotka, u distribuciji i alokaciji akumulacije, u
globalnom, strukturnom i regionalnom razvoju. Reju, centralna uloga drave i
aktivna uloga javnog sektora preko javnih rashoda (i fiskalnih prihoda) u zemljama u
razvoju jesu zakonitost razvoja.
Na jaanje javnog sektora u zemljama u razvoju upuuju brojni razlozi:
neophodnost razvoja odreenih industrijskih grana koje su neatraktivne za privatni
kapital, ostvarenje dravne kontrole nad kljunim sektorima razvoja (naroito sektor
eksploatacije prirodnih bogatstava i njihove dalje prirode), stimulisanje istraivanja i
razvoja domae tehnologije, obezbeenje uvoza tehnike i znanja, uravnoteenje
regionalnog i subregionalnog razvoja, izgradnja objekata ekonomske infrastrukture,
podravanje nerentabilne proizvodnje od posebnog drutvenog interesa, itd. Stoga,
drava i javni sektor garantuju investicionu vrednost, snose rekompenzaciju uloenog
kapitala i rizik, pruaju fiskalne koncepcije pri uvozu inostranog kapitala, pruaju
beneficirane uslove za raspodelu ostvarenog profita, obezbeuju sredstva za finansi-
ranje javnih investicija i pokrie transfernih rashoda sa ekonomskim motivima.32
Usled toga, u praksi veine zemalja u razvoju tzv. administrativni budet je
faktiki konvertovan u budet za finansiranje razvoja ("development budget"). Novi
tzv. "performance budgeting" ve reflektuje ekonomske ciljeve razvojnog karaktera. U
32
dr S. Komazec i dr . Risti, Globalni finansijski menadment, Etnostil, 2013., str., 701.
53
strukturi budetskih rashoda teite se pomera u korist rashoda investicionog karaktera
usled uske veze budeta i plana privrednog razvoja. Angaovanje drave u
investicijama reflektuje stvaranje preduslova uravnoteenom rastu. Stvaranjem javne
akumulacije poveavaju se investicioni resursi javnog sektora za reavanje kljunih
problema razvojne ekonomske politike. Stoga, rashodi neproduktivne javne potronje
ustupaju mesto investicionim javnim rashodima, koji direktno ili indirektno imaju
najvee efekte na privredni razvoj.33
Razvojne potrebe indukovale su rastui trend javnog sektora u finansiranju
produktivnih investicija u zemljama u razvoju. Uee javnih preduzea u ukupnim
proizvodnim investicijama ve varira izmeu 23% u J. Koreji i 68% u Aliru. A to je
na znatno viem nivou u odnosu na istodobna uea u industrijski razvijenim
zemljama, kao to su Nemaka, V. Britanija, Italija i Francuska. Relativno visoko
uee investicija javnog sektora u ukupnim investicijama zemalja u razvoju po
pravilu je povlailo i deficitarno finansiranje investicija.
Deficitarno finansiranje investicija u zemljama u razvoju osnovni je metod
kreiranja dodatne domae akumulacije, budui da nedovoljni kvantumi privatne
tednje i nedovoljan priliv inostranog kapitala eksplicitno namee finansiranje budet-
skog deficita monetarnom ekspanzijom. U uslovima deficitarnosti robnih fondova na
tritu, deficitarno finansiranje monetarnom ekspanzijom involvira porast cena u
funkciji redukcije potronje i poveanja akumulacije. Izazvana eljena preraspodela
dohotka deficitarnim finansiranjem investicija u inflatornom okruenju verifikuje se
kao prisilna tednja ili compulsory saving. Meutim, u uslovima visoke nezaposlenos-
ti, niske sklonosti tednji i visoke sklonosti potronji, deficitarno finansiranje, po
pravilu, produkuje multiplikatorsko poveanje nominalnog, inflatornog naduvanog
dohotka, odnosno jaz izmeu nominalnog i realnog dohotka. Anticipirana novana
tranja kreirana deficitarnim finansiranjem u osnovi reflektuje inflaciju kao sredstvo
stvaranja dopunske akumulacije za finansiranje razvoja. Uticaj drave i njenog javnog
sektora na aktiviranje izvora akumulacije, centralizaciju finansijskih sredstava,
mobilizaciju inostrane akumulacije i korienje deficitarnog finansiranja je ekonomski
nuna i neizbena zakonomernost.

1.6. PORESKI PODSTICAJI I STIMULANSI

Poreski podsticaji, u fiskalnoj literaturi, u pravilu se definiu kao poreski
ustupak javne vlasti (drave) odreenom poreskom obvezniku (u pogledu poreske
osnovice i poreske stope) da bi se iskoristila poreska beneficija (korist) sa ekonom-
skim i socijalnim motivima. U finansijskoj praksi, poreski podsticaji se uobiajeno
klasifikuju prema oblicima preduzetnikih aktivnosti vrstama investicija (i to za (1)
investicije preko kompanija sa statusom filijale, (2) investicije kroz specijalizovane
investicione fondove ili trustove, (3) investicije preko uea u portfoliju, (4)
investicije preko ogranka i poslovne jedinice, (5) investicije kroz ortakluk, (6)
produavanje roka na koji se odobrava zajam, (7) sporazume o transferu tehnologije,
33
Isto, str., 702.
54
(8) obuavanje i pruanje visokostrunih znanja itd.), prema posmatranju razliitih
faza preduzetnikog poduhvata (podsticaji u incijalnom periodu ili u periodu pre nego
to je privredna aktivnost otpoela, podsticaji u periodu obavljanja aktivnosti i
podsticaji u periodu posle okonanja aktivnosti), prema posmatranju svake vrste
poreza (podsticaji u odnosu na porez na dohodak, porez na zarade, porez na imovinu,
porez na promet, carine, doprinos za socijalno osiguranje, takse i dr.), prema korisniku
podsticaja (preduzee koje investira i investitor koji obezbeduje sredstva) i prema
duini trajanja (trajni podsticaji, privremeni podsticaji, kratkoroni podsticaji i
dugoroni podsticaji) itd. U tom kontekstu, svakako ne treba ispustiti iz vida
podsticaje koji su destinirani pojedinim regionima ili odreenim granama, podsticaje
sa globalnim, sektorskim i strukturnim uincima, podsticaje na makro i mikro nivou,
podsticaje na internom i eksternom planu i sl.
Za nau analizu su izuzetno vani poreski podsticaji koji se praktikuju u
zemljama uvoznicima kapitala (host countries) i zemljama izvoznicima kapitala (home
countries). Zemlje uvoznice kapitala koriste i daju brojne podsticaje pre otpoinjanja
investicione aktivnosti u inicijainoj fazi preduzetnike aktivnosti, za vreme trajanja
date aktivnosti i posle okonanja aktivnosti: (1) investicione premije, (2) prenoenje
gubitaka unapred, (3) poreski raj, (4) poresko osloboenje, (5) umanjenje poreza, (6)
olakice putem posebnog reima amortizacije, (7) prenoenje gubitaka, (8) odbijanje
posebnih trokova od iznosa poreza, (9) neoporezive rezerve za budue investicije i
(10) povraaj poreza za sluaj reinvestiranja.34
Investicione premije se uobiajeno daju u vidu investicionih kredita i
gotovinskih transfera. Investicioni kredit se po pravilu daje na teret budue fiskalne
obaveze, dok se gotovinski transferi neposredno isplauju u vidu subvencije. Mogua
je i refundacija poreza ukoliko se u inicijalnoj fazi pojavi profit. U prvoj godini
poslovanja u naelu se ne pojavljuje profit, pa, samim tim, ni poreska obaveza. U
fiskalnoj praksi savremenih zemalja, i gotovinski transferi i investicioni krediti, kao
oblici poreskih podsticaja, koriste se u samom procesu finansiranja feasibility studies-
a, programiranih objekata infrastrukture i planiranog broja novih radnih mesta.
U strukturu fiskalnih podsticaja ulaze i mogunosti prenoenja gubitaka
unapred. Prenoenje gubitaka na teret profita u narednim godinama konvenira biznisu
biznisu. Umanjenje poreske obaveze u kasnijem vremenskom periodu jeste svojevrsna
nagrada za rizik u prvim godinama poslovanja novog preduzea ili bilo kojeg drugog
oblika preduzetnitva, poto se ne osrvaruje profit ve gubitak.
Poresko osloboenje i poreski raj, kao oblici podsticaja, obino omoguvaju
oporezivanje profita po tzv. nultoj poreskoj stopi za odreeni broj godina, odnosno
dozvoljavaju mogunost da se profit ne oporezuje za odreeno vreme nezavisno od
toga da li je uopte ostvaren profit ili nije. U prvom sluaju, trokovi amortizacije
osnovnih sredstava se uobiajeno iskazuju po odgovarajuim propisima. U drugom
sluaju, pak, amortizacija osnovnih sredstava se ne vri za vreme trajanja dotinog po-
reskog podsticaja. U oba sluaja, dakle, radi se o razliitim oblicima neoporezivanja.

34
Dr . Risti, Dr S. Komazec i dr J. Kova, Poreska ekonomija, ABC Glas, Beograd, 1993.
55
 Prenoenje gubitaka unazad, kao poreski podsticaj, podrazumeva davanje
institucionalne mogunosti preduzea da gubitke iz ranije ili poslednje godine
"prebije" na teret profita iz prethodnih godina. "Prenoenje gubitaka unazad moe
prouzrokovati brzo poboljanje likvidnosti preduzea, ukoliko ono moe zahtevati
refundaciju na ime poreza koje je ranije platilo na profite iz prethodnih godina. I
maksimalan iznos gubitaka koji se mogu preneti unazad i broj godina na koje je
prenoenje doputeno mogu se fiksirati da bi se tako ograniila nesigurnost u budetu
date zemlje".
Umanjenje poreza i povraaj poreza za sluaj reinvestiranja, kao oblici po-
reskih podsticaja, u stvari reprezentuju oporezivanje profita po nioj stopi za odreen
broj godina (ili se samo jedan deo profita preduzea podvrgava oporezivanju, kao
alternativno reenje), odnosno davanje mogunosti potpune ili delimine refundacije
poreza ukoliko preduzee reinvestira odreeni deo profita nakon obavljene raspodele
profita i plaenog poreza.
Odbijanja posebnih trokova od iznosa poreza (a ne od bruto dohotka) jeste
jedan od oblika poreskih podsticaja, ali sa privilegovanim poreskim tretmanom
pojedinih aktivnosti preduzea. Trokovi za istraivanje, razvojni trokovi za obuku
specijalizovanog osoblja i trokovi za tehnoloke inovacije reprezentuju tzv. odbitne
trokove od poreza.35
Neoporezive rezerve za budue investicije i poreski tretman skrivenih rezervi
jesu "specijalni" sluajevi u procesu sticanja prava na poreski podsticaj. U prvom
sluaju radi se o formiranju rezervi za budue investicije koje se odbijaju od profita u
godinama koje prethode godini investiranja preduzea. Po zavretku investicije
rezerve se po pravilu pretvaraju u postrojenja, koja se nabavljaju tokom narednih
nekoliko godina. U drugom pak sluaju, po zavretku preduzetnike aktivnosti,
neoporezivanje (ili neporeski tretman) skrivenih rezervi, koje ustvari predstavljaju
uveanu vrednost kapitala, reflektuje znaajan poreski podsticaj, odnosno garanciju
drave za uvoz inostranog kapitala.
Konano, olakice putem posebnog reima amortizacije jesu atraktivan
segment poreskih podsticaja. "Posebna amortizacija" se obino definie "kao primena
bilo koje sheme amortizacije koja odstupa od sheme amortizacije koja se jedino
zasniva na duini veka korisnog trajanja poslovnog (osnovnog) sredstva.
"Trenutna (puna) amortizacija" omoguava odbijanje svih 100% trokova
poslovnog sredstva u godini nabavke, dok "ubrzana amortizacija" nudi mogunost da
se ubrza otpis putem doputanja visokih stopa amortizacije u godini nabavke i u toku
narednih (nekoliko) godina. Posebne varijante predstavljaju "dodatna amortizacija",
"amortizaciono odobravanje" i "privremena amortizacija". "Dodatna" amortizacija se
zaraunava preko "normalne" amortizacije. "Amortizaciono odobravanje", kao vrsta
"posebne" amortizacije jeste metod u kome se iznos stvarnih trokova nabavke
poslovnog sredstva uveava za odreeni procenat, pa se na takvu osnovicu primenjuju
uobiajene stope amortizacije. Time se omoguava ravnomema raspodela odbitaka na
ime amortizacije u duem vremenskom periodu. Konano, "prevremena" amortizacija,
35
Isto, str. 300
56
kao kombinacija instrumenata investicionih rezervi i amortizacije, omoguava da se
osnovno sredstvo amortizuje pre njegove nabavke, s tim da se iznos prevremene
amortizacije odbija od iznosa trokova nabavke "onda kada posiovno sredstvo uistinu
bude kupljeno." U ceiini posmatrano, prezentirane sheme "posebne" amortizacije
reprezentuju specifine poreske podsticaje privatnih investicija, koji dolaze do izraaja
u docnijem stadijumu poslovne aktivnosti kada su profiti "sposobno jaki" za apsorbo-
vanje pogodnosti odbitaka na ime amortizacije iz ponuenih shema.
Poreski podsticaji su vani kako za zemlje uvoznice kapitala tako i za zemlje
izvoznice kapitala, pogotovu za one zemlje "koje ele da podre napore zemalja
uvoznica kapitala da privuku inostrane investicije finansirane iz izvoza koji vode
poreklo sa njihove teritorije (teritorije zemalja izvoznica kapitala)".
U ovom kontekstu, koriste se sledei poreski podsticaji: (1) neoporezive
rezerve za budue investicije, (2) investicione premije, (3) rezerve na ime gubitaka od
poduhvata u zemlji u razvoju, (4) opta investiciona rezerva, (5) valorizaciono
umanjenje, (6) neoporezivi transfer sredstava koja sadre skrivene rezerve, (7) amorti-
zacija uz niske "tiktivne anuitete" i dr.

57
 Glava IV
REGIONALIZACIJA I INDUSTRIJALIZACIJA

1. REGIONALNA EKONOMIJA KAO

NAUNA DISCIPLINA
Regionalna ekonomija Evropske Unije je nauna disciplina koje prouava
zakonitosti koje vladaju ekonomskim poloajem i razvojem jednog regiona, sistema
regiona i svih regiona - koji su formirani podelom prostora drava-lanica u skladu sa
Metodologijom Nacionalnih teritorijalnih jedinica za potrebe statistike (NUTS) koju
koristi EUROSTAT 36(Statistika ustanova Evropske Unije) za izradu regionalnih
statistika za potrebe nacionalnih i zajednikih institucija.
Evropska Unija je specifian primer ekonomske integracije vie zemalja.
Osobenost proistie iz vie razloga:
1. do sada nikad nije ostvaren, na demokratskim principima zasnovan, ovakav
stepen ekonomske integracije,
2. nikada nije postojala integracija zemalja ovakve ekonomske snage, tako
visokih ekonomskih i demokratskih kapaciteta,
3. nikada nisu uspostavljene na svetskom tritu toliko sloene meusobne
ekonomske veze,
4. nijedna regionalna ekonomska integracija nije trajala ovako dugo sa ten-
dencijom da se produi.
U istraivanju zakonitosti koje odreuju apsolutni i relativni poloaj kon-
kretnog regiona ili sistema regiona ili svih regiona u okviru jedne nacionalne drave,
odnosno Evropske Unije, regionalna ekonomija se bavi:

36
Eurostat je statistiki ured Evropskih zajednica iji je zadatak obrada i objavljivanje
uporedivih statistikih podataka na nivou Evropske unije. Drave lanice EU skupljaju
statistike podatke, koje analizira ovlateno statistiko tijelo na nivou drave, nakon ega se
podaci alju Eurostatu. Eurostat ih dalje sistematizira, sjedinjava uz osiguranje njihove
uporedivosti, te objavljuje. Statistike pokazatelje Eurostat objavljuje u formi tampanih ili
elektronskih publikacija (Evropa u brojkama Europe in Figures). Redovno se analiziraju i
prate podaci vezani za optu statistiku, ekonomiju i finansije, demografiju i socijalne uslove,
industriju, trgovinu i usluge, poljoprivredu i ribarstvo, vanjsku trgovinu, transport, okoli i
energiju, nauku i tehnologiju, itd., a njegove analize i predvianja koriste institucije EU za
kreiranje i provoenje zajednikih politika. Osnovan je 1953 god. i njegovo sedite je u
Luksemburgu.
58
 1. Potencijalnim i aktivnim faktorima regionalnog privrednog rasta i razvoja,
njihovom alokacijom i organizacijom u prostoru.
2. Privredno-socijalnim interakcijama sa drugim regionima, sistemima
regiona, nacionalnom dravom i Evropskom Unijom.
3. Uticajem nacionalnih i zajednikih ekonomskih i razvojnih politike na eko-
nomski poloaj i razvoj jednog konkretnog regiona ili sistema regiona ili svih regiona.
4. Uticajem socijalne politike (prema konceptu socijalno odgovorne drave)
na nivou nacionalne drave i Evropske Unije na drutveno-ekonomski razvoj i ivotni
standard stanovnitva jednog konkretnog regiona ili sistema regiona ili svih regiona.
Regionalna ekonomija se zasniva na tri pojma:
1. region,
2. regionalizam i
3. regionalizacija
Region oznaava jednu zaokruenu teritorijalnu celinu. U konte stu konkretne
drave region predstavlja njen teritorijalno zaokrueni deo, koji ima, sa jedne strane,
skup karakteristika koji ga povezuju sa celinom drave, a sa druge strane skup
(drugih) karakteristika koje ga ine specifinim. U najirem znaenju regionalizam
se definie kao pokret protiv preterane (i obino ugnjetake i ekonomski diskrimi -
natorne) centralizacije.
Slino pojmu regiona i regionalizam ima viedimenzionalno znaenje - jer se
ne moe svesti samo na politiku kontrolu ili problem administrativno-teritorijalne
podele. Zbog toga u razmatranje problema regionalizma moraju biti ukljueni i drugi
faktori, pre svega:
(1) posebne istorijske tradicije,
(2) rasne, etnike i verske osobenosti i
(3) unutranji ekonomski i klasni interesi.
Regionalizacija - oznaava razlanjivanje, izdvajanje i ograniavanje prostora
na manje individualizirane i specifine celine. Regionalizacija se zasniva na raz-
matranju razliitih pitanja i otvara brojne problem teorijske osnove, metodologije,
identifikacije, kriterijuma i standarda i hijerarhije, strukture i meuzavisnosti za
njihovo odreivanje. Cilj regionalizacije je podela nekogprostora na nain koji
omoguava za neki dati period optimalnu organizaciju, korienje i zatitu regiona kao
konkretne prostorne celine.
Evropska unija je meuvladina i nadnacionalna unija (zajednica) dvadeset
osam evropskih drava. Unija svoje korene vodi od Evropsko ekonomske zajednice
osnovane Rimskim ugovorom 1957. od strane est evropskih drava. Od tada se
Evropska zajednica proirila pridruivanjem novih drava-lanica i stekla veu mo.
Ova zajednica je oformljena pod sadanjim imenom Ugovorom o Evropskoj uniji (vi-
59
e poznatim pod imenom Mastrihtski ugovor) 1992. godine. Mnogi aspekti EU su po-
stojali i pre potpisivanja ovog ugovora, preko raznih organizacija oformljenih 50-ih
godina dvadesetog veka. Lisabonskim sporazumom potpisanim decembra 2007. pred-
viena je izmena sadanjih sporazuma kako bi se korigovale politike i pravne struk-
ture Evropske unije. Proces ratifikacije Lisabonskog sporazuma zavren je u
novembru 2009. godine.
Evropska unija stvara jedinstveno trite putem sistema zakona koji se prime-
njuje u svim dravama lanica, to garantuje slobodan protok ljudi, roba, usluga i
kapitala.[1] Ona zadrava zajedniku trgovinsku politiku, poljoprivrednu politiku i
politika u oblasti ribarstva i regionalnog razvoja. Evropska unija je 2002. uvela zajed-
niku valutu evro, koju je do sada usvojilo 13 drava lanica.
Politike aktivnosti Evropske unije se ispoljavaju u mnogim sferama, od poli-
tike zdravstva i ekonomske politike do inostranih poslova i odbrane. Kontrola pasoa
na graninim prelazima drava-lanica je ukinuta engenskim sporazumom.[3] U
zavisnosti od razvijenosti svake zemlje ponaosob, organizacija Evropske unije se
razlikuje u razliitim oblastima.
EU je definisana kao:
1. federacija u monetarnim odnosima, poljoprivredi, trgovini i zatiti ivotne
sredine;
2. konfederacija u socijalnoj i ekonomskoj politici, zatiti potroaa, unutra-
njoj politici i kao
3. meunarodna organizacija u spoljnoj politici. Glavna oblast na kojoj EU
poiva je jedinstveno trite koje se bazira na carinskoj uniji, jedinstvenoj moneti (us-
vojenoj od strane 12 lanica), zajednikoj poljoprivrednoj politici i zajednikoj politici
u sferi ribarstva.
Sa skoro 500 miliona stanovnika Evropska unija ima 31% udela u svetskom
nominalnom bruto domaem proizvodu (15,8 biliona amerikih dolara) u 2007. Unija
predstavlja svoje lanice u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i posmatra je na samiti-
ma Grupe 8 i Ujedinjenih nacija. 21 lanica Evropske unije je i lanica NATO pakta.
Vane institucije Evropske unije su Evropska komisija, Evropski parlament, Savet
Evropske unije, Evropski savet, Evropski sud pravde i Evropska centralna banka.
Graani Evropske unije svoje predstavnike u Evropskom parlamentu biraju svakih 5
godina.

60
 Slika 1. Geografska pozicija Evropske Unije

1.1. REGIONALNE EKONOMSKE INTEGRACIJE

Na poetku ovog poglavlja treba istai da su ocene doprinosa regionalnih
integracija rastuoj globalizaciji veoma oprene, a naroito u domenu procena koliko
one doprinose liberalizaciji meunarodne trgovine: Problem proistie iz samog
karaktera integracije. Najbolja solucija bi bila slobodna trgovina i nesmetano kretanje
faktora proizvodnje, zata je uslov svet bez ikakvih distorzija... Argumenti za i protiv,
skeptini stavovi o korisnosti regionalnih integracija, ili oni koji osvetljavaju
specifine aspekte, prisutni su u vrlo velikoj i irokoj lepezi. esto su povezani i sa
pitanjem otvorenosti privrede prema inostranstvu37
Prema podacima Svetske trgovinske organizacije danas u svetu postoji oko
sto regionalnih sporazuma. Od tog broja vie od 80% odnosi se na regionalne
trgovinske sporazume.
Treba posebno apostrofirati aktivnosti sledeih regionalnih ekonomskih
integracija koje su bile kontinuirano u funkciji rastue ekonomske globalizacije:
1. Evropska unija;
2. Severnoameriki sporazum slobodne trgovine (NAFTA)
3. Azijskopacifika kooperacija (APEC)

37
Antevski, M. Regionalna ekonomska integracija u Evropi, Beograd, 2008. Str. 34.
61
 1.1.1. Regionalne ekonomske integracije fenomen posleratnog razvoja
svetske privrede
Regionalne ekonomske integracije nacionalnih privreda javljaju se kao domi-
nantna karakteristika svetske privrede 50-tih godina XX veka. Svetski ratovi, posle-
ratna situacija hladnog rata, ekonomski poremeaji i recesije, neravnomeran stepen
ekonomske razvijenosti i sl., izazvali su i izazivaju velike ekonomske i politike pore-
meeje nacionalnih ekonomija i svetske ekonomije u celini, izmene u kretanju robe,
kapitala i radne snage. Liberalizam XIX veka i na njemu zasnovan automatizam pra-
vila zlatnog vaenja, jedinstvenog svetskog trita, konvertibilnosti valuta i spoljne
ravnotee ne odgovara privrednom razvoju u navedenom periodu. U XX stoleu dola-
zi do kvalitativne izmene teorije slobode spoljne trgovine i automatizma pravila zlat-
nog vaenja i njihove metamorfoze u teoriju ekonomske integracije.
Proces ekonomskog integrisanja manjeg ili veeg broja nacionalnih ekonomi-
ja u savremenom svetu nije ni autonoman ni pravolinijski. On je u izvesnom smislu
rezultanta tendencija ka integraciji i dezintegracija svetske privrede, ukupan rezultat
razvoja veoma protivurenih drutvenih odnosa, te delovanja ekonomskih i politikih
faktora i razliitih interesa u reevanju ekonomskih i drugih problema u savremenoj
epohi razvoja. Jaaju tendencije proizvodnog, trgovinskog i finansijksog povezivanja
meu zemljama, ali istovremeno i tendencije podvajanja, autarhizma i zatvorenog
regionalizma (regionalnog autarhizma).38
Svet se polarizovao po raznim osnovama i na razne naine. Osnovu ove
polarizacije ine kapitalistike zemlje, socijalistike zemlje i zemlje u razvoju. U okvi-
ru njih i izmeu njih postoje razliite ekonomske, vojnopolitike i druge organizacije,
grupacije, regioni i slino.
Nivo razvoja materijalnih proizvodnih snaga onemoguava i odbacuje au-
tarhiju kao pravac daljeg privrednog razvoja, zbog ega danas i nemamo gotovo ni
jedne zemlje koja bi se opredelila za takav nain privreivanja (politika otvaranja Nr
Kine prema svetu i slino, predstavljaju najilustrativniji primer za potvrdu nae teze).
Permanento ukljuivanje u svetsku privredu i meunarodnu podelu rada postalo je
preduslov daljeg uspenog privrednog i drutvenog razvoja svih zemalja sveta. Savre-
meni drutveno ekonomski sistemi, sve zemlje, nale su se u situaciji da pronalaze
najadekvatniji nain da razvitak proizvodnih snaga oslobode ograniavajuih faktora,
ako ele a to moraju da razviju ekonomske potencijale svoga drutva. Iako je
svako drutvo u tome unapred ogranieno okvirom postojeih drutvenih odnosa, pri-
tisak materijalnih proizvodnih snaga, mora ga, pre ili kasnije prisiliti da menja te
okvire i otvori put progresu.

38
Besla, M i Petkovi, T, Meunarodna ekonomija i finansije, Beograd, 2008. str.186.
62
 Danas je u svetu takva situacija da ne postoji mogunost nesmetanog uklju-
ivanja u meunarodnu podelu rada na bazi komparativnih ili drugih prednosti i sl., jer
postoje razliite regionalne integracije sa razliitim zatitnim barijerama, diskriminaci-
jom i sl. Veina zemalja, a to pre svega, vai za zemlje van postojeih integracija, kak-
va je i naa zemlja, nala se na odreenoj raskrsnici: narasle materijalne proizvodne
snage imperativno nalau ukljuivanje u maksimizacije ekonomskog poslovanja i po-
veanja standarda stanovnitva, a tome danas stoje na putu velike barijere ve posto-
jeih, manje vie zatvorenih regiona i nestabilna ekonomska i politika situacija u
svetu. Pred zemlje se danas postavlja problem: kako izvriti uklanjanje barijera u me-
unarodnoj ekonomskoj saradnji, a da se istovremeno minimiziraju poremeaji dru-
tvenog kapitala i privrednih kretanja. U vezi sa daljim privrednim razvojem, kao os-
novno pitanje se postavlja: da li e se nastaviti sa jaanjem postojeih i stvaranjem
novih ekonomskih integracija, ili e ubrzani razvoj materijalnih proizvodnih snaga i
delovanje ekonomskih zakona robne privrede prevazii regionalne ekonomske integra-
cije i voditi razvoju svetske privrede kao celine, svetskog trita i meunarodne podele
rada, na bazi odreene specijalizacije?

1.1.2. Uzroci nastanka regionalnih ekonomskih integracija

Karakteristika sveta u posleratnom periodu (50-tih godina XX veka) je odre-
eno povezivanje u polotikim odnosima (zapadni i istoni blok, nesvrstane zemlje) i
regionalno integrisanje u ekonomskim odnosima. Moe se sa sigurnou konstatovati
da regionalne integracije postaju preokupacija sveta u posleratnom razdoblju i da je to
jedna od esto razmatranih tema u meunarodnoj ekonomiji. Uprkos tome, mnogo pi-
tanja teorije integracije ostala su do danas nerazjanjena, posebno pitanje metoda i
tehnike egzaktnog merenja efekata ekonomske integracije uopte. Postoje samo proce-
ne opte prirode zasnovane na razliitim metodolokim pristupima.
Osnovni uzroci pojave regionalnih integracija su velike razlike u stepenu priv-
redne razvijenosti, ratna razaranja, politika podela sveta, lokalni ratovi, situacija hlad-
nog rata. To je derogiralo razvoj jedinstvenoh svetskog trita i pravila tzv. zlatnog
vaenja. Meutim, postepenim razvojem nacionalnih privreda kada je dostignut
odreeni vii stepen razvijenosti, javlja se potreba za jaanjem i irenjem nacionalnog
trita radi efikasnijeg i breg razvoja. Ovo je dovelo do povezivanja veeg broja naci-
onalnih ekonomija formiranja regionalnih integracija u svetu.
Teite ekonomske politike zemalja u novim uslovima postaje ne spoljna, ve
unutranja ravnotea, ubrzani privredni razvoj, puna zaposlenost faktora proizvodnje i
porast ivotnog standarda. Reenje novonastalih problema valjalo je traiti na novim
osnovama i nalo se u regionalnom povezivanju, intervencionizmu, protekcionizmu,
fleksibilnim deviznim kursevima i sl.
63
 Kvalitativna izmena teorije slobodne spoljne trgovine vri se u treoj deceniji
XX veka, kada su Prvi svetski rat i Velika ekonomska kriza prouzrokovali dezintegra-
ciju svetske privrede. Na liberalistikim osnovama, posebno tipa laisser-faire nisu se
mogli reavati postojei problemi, niti odvijati spoljno ekonomska saradnja, te je iz-
laz traen u protekcionizmu, koji je kratkorono mogao da daje i davao je zadovolja-
vajue rezultate. Teite ekonomskih politika zemalja u novim uslovima postaje unu-
tranja privredna ravnotea, ubrzani privredni razvoj i zaposlenost faktora proizvod-
nje. Za realizaciju ovih ciljeva morale su se traiti nove osnove. One su, naravno, sa-
mo za krai vremenski period, naene u uem, regionalnom povezivanju, intervencio-
nizmu u spoljnoj trgovini, fleksibilnim deviznim kursevima i sl.39
Jae impulse integracije dao je industrijksi razvoj zemalja posle Drugog svet-
skog rata, kao i pojava i jaanje socijalistikih zemalja i njihov uticaj na svetsku priv-
redu i svetska zbivanja. Integracija zemalja u svetu prvo se pojavila izmeu industrij-
ski razvijenih zemalja Zapadne Evrope, jer se tamo najvie manifestovao pritisak na-
raslih proizvodnih snaga i ekonomskih zakona na nacionalne okvire i najranije sazrela
svest o potrebi i celishodnosti ekonomskog i politikog ujedinjavanja (ve 1947. godi-
ne sedamnaest evropskih zemalja ujedinilo se u Evropsku organizaciju za ekonomsku
saradnju OEEC), koja je 1960. godine prerasla u Organizaciju za ekonomsku sarad-
nju i razvoj (OECD), jer su joj se prikljuile SAD, Kanada i Japan.
Izgleda da je stvaranje ove integracije prouzrokovalo lananu reakciju
stvaranja integracija u svetu.
Podsticaj integraciji dolazi i od strane istonoevropskih socijalistikih zema-
lja. Proces integracije zahvatio ih je neto kasnije, jer su posledice drugog svetskog
rata bile daleko tee (rauna se da je svega oko 30% industrije u Zapadnoj Nemakoj,
koja se smatra najvie pogoenom zapadno-evropskom zemljom u drugom svetskom
ratu, uniteno), dok je toga u Istonoj Evropi bilo daleko vie, proizvodni kapaciteti
slabije razvijeni, nisu primale ekonomsku pomo od SAD kao zemlje Zapadne Evrope
(Maralov plan). To je iziskivalo i vie vremena da bi se izvrila obnova ratom razo-
renih privreda socijalistikih zemalja Istone Evrope, da bi se manifestovao pritisak
naraslih proizvodnih snaga i objektivnih ekonomskih zakona na nacionalne okvire u
kojima se do tada obavljao proces raspodele i razmene proizvodnje i sazrela svest o
potrebi vreg ekonomskog i politikog povezivanja. Kod ovih zemalja pitanje soci-
jalistike meunarodne podele rada predstavlja odluujui faktor daljeg visokog priv-
rednog rasta. Teite integracije u socijalistikim zemljama lei u koordinaciji nacio-
nalnih planova, odnosno na alokaciji akumulacije sa aspekta socijalistike mauna-

39
Risti, ., Komazec, S., Meunarodne javne finansije i budetska politika Evropske
unije, Grafopak, Aranelovac, 2007.
64
rodne ekonominosti. Ovim i teorija integracije dobija svoj novi aspekt, peat i sadr-
inu, tj. naglasak na ekonomsku sadrinu integracije. 40
Proces integracije odvija se, iako sa neto manje intenziteta i vrstine, i u
nedovoljno razvijenom svetu zemljama zaostalim u svom privrednom razvoju: Aziji,
Africi i Junoj Americi. Naime, tehnoloki napredak industrijskih zemalja uinio je da
tranja za sirovinama iz agrarno sirovinskih zemalja raste daleko sporije od obima in-
dustrijske proizvodnje. Izmena strukture potronje utie da i tranja za prehrambenim
proizvodima raste daleko sporije od porasta dohotka i broja stanovnitva u razvijenim
zemljama. Otuda su i nerazvijene zemlje morale da potrae novi izlaz u datim uslo vi-
ma i nalaze ga u sopstvenoj industrijalizaciji, protekcionizmu i meunarodnoj integra-
ciji. Ovo namee potrebu izmene strukture proizvodnje i smanjenje ukupnih trokova,
jer bi u protivnom razvoj u zatvorenoj regionalnoj celini bio vrlo neracionalan i skup,
a izvoz vrlo neekonomian i nerentibilan. Proizvodnja za izvoz postaje bitan faktor za
postizanje minimuma ekonominosti (nunost masovne i serijske proizvodnje radi po-
jeftinjenja iste), a time i za povezivanje, odnosno integraciju meu zemljama. Suoe-
ne, takoe, sa barijerama koje nameu druge integracione celine u svetu i po ugledu na
njih, i ove zemlje poinju da se meusobno vre ekonomski i politiki povezuju,
zatiuju i meusobno pomau.
Kod ocene uzroka procesa integracije na meunarodnom planu, treba poi od
toga, u koje svrhe dolazi do integrisanja, naime, stvaranja razliitih integracionih gru-
pacija.
Proces integracije nije opte povezivanje zemalja, ve pre svega povezivanje
zemalja koje su na priblino istom nivou razvoja sa istim ili slinim drutveno-eko-
nomskim i politikim sistemima i geografski bliskih teritorija. Ovo je bila opta slika
stanja u poetku nastanka integracije koja kasnije evoluira u smislu da obuhvata i geo-
grafski udaljenije zemlje (bive kolonije zapadnoevropskih zemalja u EEZ, Kuba u
SEV- u i sl.), da se u razliitim oblicima vri pribliavanje i saradnja integracionih
celina (EEZ, SEV) i sl.

1.1.3. Pojam i oblici regionalne ekonomske integracije

Ekonomska integracija se ostvaruje na prostoru koji obuhvata teritorije vie
drava, sa ciljem da se otklone prepreke kretanju, pre svega, robe, ali i usluga i faktora
proizvodnje.
Pod meunarodnom ekonomskom integracijom se podrazumeva jaanje
ekonomskih tokova izmeu dve ili vie nacionalnih privreda. Koristi koje se od
40
Risti, ., Komazec, S., Meunarodne javne finansije i budetska politika Evropske unije,
Grafopak, Aranelovac, 2007., str. 311.

65
integracije oekuju u krajnjoj instanci bi trebalo da dovedu do poveanja ekonomskog
blagostanja u svim zemljama integracije.
Povezivanje nacionalnih privreda se deava po dva osnova, tj. postoje dva
metoda integracije:
1. Funkcionalni metod, pri kojem dolazi do vee ekonomske saradnje i
povezivanja preduzea iz razliitih drava, kao i do sve vee trgovine i kretanja fak-
tora proizvodnje meu zemljama, kao rezultat liberalizacije koje zemlje sprovode
nezavisno jedna od druge. Integracija nastaje kao odgovor ekonomskih subjekata na
promenjene uslove poslovanja sa inostranstvom;
2. Institucionalni metod, kod kojeg je integracija rezultat meunarodnog
sporazuma dve ili vie drava o meusobnoj liberalizaciji ekonomskih tokova. Ovakvi
integracioni aranmani najee imaju regionalni karakter (primer ovakvih sporazum-
nih integracija su Evropska unija - EU, Centralnoevropska zona slobodne trgovine -
CEFTA, Severnoamerika zona slobodne trgovine - NAFTA, Evropska zona slobodne
trgovine - EFTA i mnogi druge).
Dakle, nastanak ekonomske integracije obino nastaju na dva naina. Prvi je
politikom voljom drave koja je dovoljno snana da takvu ideju nametne (npr.
Rimsko carstvo, ili evropske kolonijalne sile XVIII i XIX veka). Drugi je na bazi
sporazuma izmeu suverenih drava. To je uobiajeni nain stvaranja integracija u XX
veku, i obino podrazumeva neku vrstu institucionalne forme udruivanja.
Postoji nekoliko tipova ekonomskih integracija, pri emu svaka sledea
ukljuuje u sebe karakteristike one prethodne. Uz to, efekti stvaranja jednog oblika
integracije vremenom se iscrpljuju, pa tako drave posle toga nastoje da uspostave
vie oblike saradnje.
Institucionalno integrisanje nacionalnih ekonomija moe imati razliite oblike
koji se razlikuju prema stepenu meusobne povezanosti ekonomija. Postoji vie faza
meunarodne ekonomske integracije, pri emu svaka naredna faza predstavlja vii
stepen povezanosti nacionalnih privreda:
Sporazum o preferencijalnoj trgovini - Drave koje su zakljuile ovakav
sporazum primenjuju na meusobnu razmenu nie carinske stope u odnosu na
carinske stope koje se primenjuju na uvoz iz zemalja izvan sporazuma. Meutim, nie
carine se, po pravilu, ne primenjuju na celokupan uvoz, ve samo na onu robu koja
zadovoljava pravila o preferencijalnom poreklu. Na primer, Velika Britanija i zemlje
Komonvelta su posle 1919. godine uspostavile sistem uzajamnih preferencijalnih
carina.
Zona slobodne trgovine se formira u situaciji kada dve ili vie zemalja
pristanu na ukidanje internih barijera za obavljanje trgovine. U ovom sluaju su sve
carine na meusobnu razmenu ukinute. Zemlje koje potpiu sporazum o zoni slobodne
66
trgovine odravaju politiku nezavisne trgovine meu zemljama potpisnicama, pri
emu se potuju i zemlje koje ne pripadaju grupaciji. U odnosu na uvoz iz treih
zemalja, svaka zemlja zadrava sopstveni carinski reim. Sistem zone slobodne trgo-
vine ne podrava uvoz iz zemalja lanica sa najniim carinama, koji se u sutini svodi
na pretovar robe u ostale zemlje koje se nalaze u toj grupaciji. Svaka drava oekuje
da e koristi od poveanog obima meusobne razmene biti bar izjednaene sa
gubicima sa kojima se suoavaju pojedini domai proizvoai usled ukidanja uvozne
zatite. Primeri za ovo su npr. Evropska ekonomska zona (EEZ) i Centalnoevropska
zona slobodne trgovine (CEFTA).
Carinska unija je trgovinski sporazum kojim grupa zemalja uvodi zajed-
niku carinsku tarifu u odnosu na uvoz iz treih zemalja, pri emu se izmeu njih
odvija slobodna trgovina. Drugim reima, carinska unija = zona slobodne trgovine +
zajednika carinska tarifa.
Krajnja korist koja se oekuje od stvaranja carinske unije je poveanje
blagostanja u svim zemljama lanicama. Taj cilj se ostvaruje putem dinamikih, tj.
dugoronih efekata integrisanja. Ti efekti su:
1. irenje trita, koje sada postaje zajedniko, tj. jedinstveno na nivou cele
integracije,
2. Korienje efekata ekonomije obima, koji nastaju kao posledica irenja
trita, a koji podrazumevaju vei obim proizvodnje i nie cene,
3. Poveanje konkurencije, to dovodi do sniavanja cena, poveanja
efikasnosti preduzea, veeg stepena inovativnosti itd.
Statiki efekti carinske unije se ostvaruju u kartkom roku nakon njenog
formiranja, a dva osnovna su stvaranje i skretanje trgovine.
Stvaranje trgovine podrazumeva poveanje obima trgovine meu zemljama
lanicama unije, to dovodi do poveanja proizvodne specijalizacije, bolje alokacije
resursa, poveanja proizvodnje i zaposlenosti unutar unije, a u krajnjoj liniji do
poveanja nacionalnog dohotka zemalja lanica.
Skretanje trgovine podrazumeva zamenu uvoza iz zemalja van carinske unije
uvozom iz zemalja lanica unije. Naime, nakon formiranja carinske unije (i po tom
osnovu ukidanja carina u meusobnoj trgovini) roba iz zemalja koje nisu lanice, a
koja se do tog trenutka uvozila, moe postati skuplja od robe koja je poreklom iz
zemlje lanice carinske unije, jer je cena te robe sada umanjena za iznos carina koje su
ranije postojale. Oba efekta je najlake objasniti na jednostavnom primeru.
Pretpostavimo da postoje tri zemlje (A, B i C) i da se u svima njima proizvodi
proizvod X, po cenama od 50 dinara u zemlji A, 40 dinara u zemlji B i 30 dinara u
zemlji C. Ako pretpostavimo da zemlja A ima carinu na uvoz proizvoda X od 50%, to
znai da bi na njenom tritu proizvod X iz zemlje B kotao 60 dinara, a iz zemlje C
67
45 dinara, pa bi se zemlja A odluila za uvoz iz zemlje C, koja je ujedno i najefikasniji
svetski proizvoa.
Ako sada pretpostavimo formiranje carinske unije zemalja A i B, situacija bi
se promenila zbog ukidanja carina u meusobnoj trgovini ove dve zemlje. Na tritu
zemlje A bi proizvod X iz zemlje C i dalje kotao 45 dinara, ali bi proizvod X
poreklom iz zemlje B sada kotao 40 dinara, pa bi zemlja A prekinula uvoz iz zemlje
C i zapoela uvoz iz zemlje B. Dakle, dolo bi do skretanja (preusmeravanja) trgovine
i to na tetu najefikasnijeg svetskog proizvoaa, to dovodi do negativnih posledica
po svetski dohodak i globalnu alokaciju resursa.
S druge strane, poto se nakon formiranja carinske unije cena proizvoda X na
tritu zemlje A smanjila sa 45 na 40 dinara, dolazi do veeg uvoza nego to je on bio
pre formiranja unije zemalja A i B. Drugim reima, dolo je do efekta stvaranja nove
trgovine.
Efektom skretanja trgovine se deformiu ranije uspostavljeni tokovi
meunarodne trgovine u svetu, smanjuje optimalnost upotrebe resursa na globalnom
nivou i smanjuje svetski dohodak. Krajnji, neto efekat formiranja carinske unije na
ukupni svetski dohodak zavisi od jaine suprotstavljenih efekata stvaranja i skretanja
trgovine.
Zajedniko trite: U ovom sluaju je, pored slobodnog kretanja robe,
omogueno i slobodno kretanje faktora proizvodnje kapitala i rada. Naime, uklanja-
njem prepreka meusobnoj trgovini do koga dolazi stvaranjem carinske unije, iri se
trite za razliite proizvode i usluge. Vremenom, javlja se nastojanje proizvoaa da
svoje kompletno poslovanje, a ne samo prodaju, proire i na ostale zemlje lanice.
Javlja se potreba za poveanim investiranjem, a i angaovanjem radne snage, to
stvara pritisak da se ukinu prepreke koje spreavaju njihovo slobodno kretanje. Primer
je zajedniko trite Evropske Ekonomske Zajednice.
Monetarna unija: Pored svih predhodnih karakteristika podrazumeva i
postojanje zajednike valute, jedinstvene centralne banke, a samim tim i voenje
zajednike monetarne politike. Da bi zemlje bile podobni kandidati za monetarno
integrisanje potrebno je da budu ispunjeni neki uslovi. To su pre svega: slina stopa
inflacije, sline kamatne stope, nizak budetski deficit, stabilan i ne mnogo visok javni
dug... Da bi jedna valuta i jedna monetrana politika odgovarala svim lanicama
potrebno je jo i da su usklaeni privredni ciklusi i da se ne javljaju tzv. asimetrini
ekonomski okovi (to su oni okovi koji u jednim zemljama dovode do rasta
ekonomske aktivnosti, a u drugim do pada). Ukoliko to nije sluaj, razliitim
zemljama monetarne unije bi odgovarale razliite monetarne politike, pa unija ne bi
bila funkcionalna i optimalna za sve. Ako su ispunjeni svi potrebni uslovi integrisanja,
monetarna unija dovodi do znaajnih koristi za zemlje lanice, kao to su: pad
68
kamatne stope, pad inflacije, bolja uporedivost cena, nepostojanje rizika promene
deviznog kursa, eliminisanje trokova konverzije valuta i sl., to sve dovodi do porasta
trgovine i kretanja kapitala, veih investicija i vee konkurencije.

Ekonomska unija. To je zajedniko trite gde se drave lanice dogovaraju i

harmonizuju svoje ekonomske politike ili ak sprovode jedinstvenu ekonomsku
politiku. Zbog toga se obino pravi razlika izmeu delimine i potpune ekonomske
unije (koja se jo naziva i ekonomska i monetarna unija). Kod delimine unije lanice
se dogovaraju recimo o politici kamatne stope, deviznih kurseva, poreskoj harmo-
nizaciji itd., dok kod potpune unije postoji zajedniki novac, zajednika centralna
banka, i vlada sa nadnacionalnim ovlaenjima koja sprovodi ekonomsku politiku.
Primer za ekonomsku uniju jeste Evropska unija. Impuls za stvaranjem ekonomske
unije se javlja iz sledeeg razloga. Kada je u okviru zajednikog trita omogueno
slobodno kretanje radne snage i kapitala, prirodno se javlja potreba za koordinisanjem
politika vezanih za obrazovanje, obuku, penzije, socijalnu zatitu, kamatne stope,
stabilnost cena, poreze itd., to vodi usklaivanju ekonomske politike i u mnogim
drugim oblastima, a, konano, i kreiranju jedinstvene ekonomske politike.

Politika unija. Sprovoenjem jedinstvene ekonomske politike vlade zemalja

lanica dosta intenzivno sarauju. To vremenom vodi saradnji i u mnogim drugim
oblastima, ukljuujui i odbrambenu i bezbednosnu politiku, a time se stvara prostor i
za kreiranje politike unije.

1.1.3.1. Poreenje oblika ekonomskih integracija

Poreenje oblika ekonomskih integracija, prema Kiganu i Grinu 41:

Tabela 1: Oblici regionalne ekonomske asocijacije i njihove karakteristike

Slobodna
Zajednika mobilnost Harmonizacija Unifikacija
Slobodna spoljna faktora ekonomske ekonomske
Oblik trgovina politika proizvodnje politike politike

41
W. J. Keegan, M. S. Green: Global Marketing, Prentice Hall, 2000.
69
Zona
slobodne
trgovine *
Carinska
unija * *
Zajedniko
trite * * *
Ekonomska
unija * * * *
Kompletna
ekonomska
integracija * * * * *
Izvor: Hitris, T. (1998) European Union Economics (Prentice Hall, London) str.1

Regionalna ekonomska integracija je oblik ekonomske integracije izmeu

nezavisnih drava. Iz Tabele 1 mogu se sagledati razvojne faze regionalne ekonomske
integracije i kako se u svakoj od njih moe poveati stepen integrisanosti:
1. U zoni slobodne trgovine se uspostavlja slobodan protok robe i usluga i
ukidaju sve carine i kvote u meusobnoj razmeni zemalja lanica, a zadravaju se
nacionalne carinske tarife u odnosu na tree zemlje.
2. U carinskoj uniji se definie zajednika carinska politika u odnosu na tree
zemlje.
3. U zajednikom tritu se uspostavlja slobodno kretanje rada i kapitala.
Zajedniko trite je prostor koji obuhvata vie politiki odvojenih i nezavisnih drava
na kojima se sueljavaju ekonomski faktori ponude i tranje bez bilo kakvih
ogranienja nacionalnih politika.
4. U ekonomskoj uniji postoji obaveza harmonizacije ekonomskih politika.
5. U ekonomskoj monetarnoj uniji postoji unificirana ekonomska politika sa
jedinstvenom monetarnom politikom i zajednikom centralnom bankom.

2. REGIONALNA POLITIKA
2.1. EU POLITIKA REGIONALNOG RAZVOJA
Drave-lanice Evropske zajednice tee da obezbede skladni razvoj smanje-
njem razlika koje postoje u stepenu razvijenosti odreenih regiona i zaostalosti manje
privilegovanih regiona. (Preambula Ugovora iz Rima, 1958)
70
 Od stvaranja Evropske ekonomske zajednice (EEZ) 1958. godine regionalna
politika je prola kroz nekoliko faza. Prva je trajala od 1958. do 1975. godine i njena
osnovna karakteristika bila je nedovoljno fokusiran pristup regionalnoj politici
Zajednice.
Finansijki instrumenti za sprovoenje Kohezione politike su i inicijative
proistekle iz saradnje izmeu Evropske komisije, Evropske investicione banke, Ev-
ropske banke za obnovu i razvoj i drugih meunarodnih finansijskih institucija.

2.1.1. Razvoj regionalne politike u Evropskoj Uniji

Od stvaranja Evropske ekonomske zajednice (EEZ) 1958. godine regionalna
politika je prola kroz nekoliko faza. Prva je trajala od 1958. do 1975. godine i njena
osnovna karakteristika bila je nedovoljno fokusiran pristup regionalnoj politici Zajed-
nice.
Bitne karakteristike druge faze (19751986) bile su stvaranje novih
instrumenata i jaanje postojeih, kao i mali ali konstantan rast raspoloivih fondova.
Trea faza obeleava period od 1986. do 1999. godine. Glavna karakteristika ove faze
je reforma i poveanje dostupnih fondova kao i poboljanje efikasnosti korienih
instrumenata i potroenih sredstava. etvrta faza obuhvata period od 2000. do 2006.
godine. U drugoj polovini devedesetih pripremana je Agenda 2000, kojom je
predvieno i najvee proirenje Evropske unije (maj 2004. godine), u okviru kojeg 10
drava postaju lanice EU. Ovo proirenje povealo je za 20% populaciju Evropske
unije i samo za 5% BDP. Peta faza obuhvata tekui budetski period od 2007. do
2013. godine. Karakterie je najvei utvreni iznos finansijskih sredstava namenjenih
najsiromanijim dravama lanicama i regionima i fokus prioriteta na bri privredni
razvoj, stvaranje radnih mesta i inovacije.
Prva faza (19581975): Francuska, Belgija, Zapadna Nemaka, Italija,
Luksemburg i Holandija, drave osnivai EEZ, su 1958. godine bile na priblinom
ujednaenom nivou razvijenosti izuzev june Italije. Ova neuravnoteenost juga Italije
sa ostatkom Zajednice prepoznata je u Protokolu o Mezoornu koji je pridodat
osnivakom Ugovoru EEZ iz Rima 1957. godine, ratifikovanom 1958. godine. lan 2
Ugovora iz Rima navodi principe na kojima se zasniva EEZ, a jedan od njih je da se
kroz Zajednicu unapreuje skladan, uravnoteen i odriv razvoj ekonomije.
Preambula Ugovora ide dalje jer se u njoj zahteva smanjenje postojeih regionalnih
disproporcionalnosti. Osim ovih navoda u Ugovoru nije mnogo reeno o instrumen-
tima koji su potrebni da se postigne harmonian i uravnoteen razvoj.
Evropska investiciona banka (European Investment Bank EIB) osnovana je
1958. kako bi obezbedila sredstva po niskim kamatnim stopama za manje razvijene
regione. Prva dva strukturna fonda stvorena su 1958. godine: Evropski socijalni fond
71
(European Social Fund ESF) i Evropski fond za upravljanje i garancije u
poljoprivredi (European Agricultural Guidance and Guarantees Fund EAGGF), sa
ciljem da pomognu u sprovoenju zajednikih politika. Pored ovih instrumenata,
Ugovor iz Rima je dozvolio izvesne izuzetke od opteg principa slobodne
konkurencije i od zabrane dravnih subvencija izvan odreenih oblasti. Najbolji
primer ovih izuzetaka je lan 87 (3) (nekadanji lan 92 (3)) koji dozvoljava dravnu
pomo manje razvijenim regionima, naravno, ako plan odobri Evropska komisija. 42
U periodu poetnog razvoja EEZ (ezdesetih i sedamdesetih godina prolog
veka), regionalne razlike nisu predstavljale ozbiljan problem na komunitarnom nivou.
Istovremeno, drave-lanice su pokuavale da meu sobom jednako podele i dobit i
gubitke, ali samo na nivou drava-lanica, ne uzimajui u obzir proces na regionalnom
nivou. Iako su tokom ezdesetih godina sredstva bila dodeljivanja u ovu svrhu, vrlo je
malo bilo uinjeno na nivou Zajednice. EIB jeste odobravala kredite za razvoj
siromanijih regiona, ali dodeljena sredstva su bila beznaajna u poreenju sa
sredstvima koje su troile vlade. Druga dva raspoloiva fonda, ESF i EFUGP, takoe
su, u ovom periodu, imali manju ulogu. Ovakva situacija je izmeu ostalog bila
uzrokovana time to su ezdesete bile zlatno doba zapadnoevropske ekonomije,
naroito italijanske, koja je bila pravo ekonomsko udo. To je doprinelo da ove
zemlje dodele znaajna sredstva za razvoj svojih regiona, pa nisu oseali potrebu za
komunitarnom akcijom (u onoj meri u kojoj e im trebati u budunosti). Meutim,
regionalne politike drava lanica, zbog razlika u prirodi lokalnih problema i razliitih
pristupa, esto su koristile potpuno razliite instrumente koji su esto proizvodili
razliite efekte.
to se tie regionalne politike, prvu komunikaciju usvojila je Evropska
komisija 1965. godine, praena osnivanjem Generalnog direktorata za regionalnu
politiku 1968. godine (DG Regio). U Parizu 1972. godine, efovi drava i Vlada us-
vojili su zakljuak u kom je regionalna politika opisana kao kljuni faktor jaanja
Zajednice.
Druga faza (1975-1986): Regionalna politika je na nivou Zajednice poela da
jaa poetkom sedamdesetih godina. To je bio odgovor Zajednice na pogoravanje
globalne ekonomske situacije, prouzrokovano prvom naftnom krizom 1973. godine,
ime je zavreno zlatno doba evropske ekonomije. To je takoe bio i odgovor na
prvo proirenje do kojeg je dolo iste godine. Nove lanice (Velika Britanija, Irska i
Danska) unose i strukturne probleme, ali i iskustva u reavanju problema regionalnog
razvoja (naroito u sluaju Irske i Velike Britanije, inae prve evropske zemlje koja je
usvojila sopstvenu regionalnu politiku 1928. godine). Osim toga, kada se Velika
Britanija prikljuila zajednikoj poljoprivrednoj politici javio se i veliki problem
42
Videti detaljnije: dr. S. Prokopijevi, Evropska unija, Slubeni glasnik, Beograd, 2012.
72
poznat kao britansko budetsko pitanje (British Budgetary Question BBQ). Jedan
od odgovora na ovaj problem bilo je i osnivanje Evropskog fonda za regionalni razvoj
(European Regional Development Fund ERDF) 1975. godine, kroz koji je Zajednica
donekle nadoknadila Britaniji gubitak. Cilj ERDF je poboljanje ekonomske i
socijalne kohezije u okviru EU, kroz pomo u izjednaavanju razlika meu regionima
i drutvenim grupama.
Pristupanje Grke 1981. i panije i Portugalije 1986. godine povealo je
potrebe za zajednikom regionalnom politikom. Nov pristup regionalnim razlikama
javio se 1985. godine, kada su zapoeti Integrisani mediteranski programi. Stvaranje
ovih programa dogovoreno je 1982. godine na zahtev nove lanice - Grke za veom
finansijskom pomoi. Cilj Integrisanih mediteranskih programa bio je pomo
mediteranskim oblastima Francuske, jugu Italije i pre svega celoj Grkoj, kako bi se
pomogao razvoj turizma, poljoprivrede i malih i srednjih preduzea u ovim regionima.
U ovoj fazi osnovan je i Savet evropskih optina 1951. godine u enevi, a
1984. godine promenio je naziv u Savet optina i regiona Evrope. 43
Skuptina evropskih regiona je osnovana 1985. godine sa seditem u
Strazburu. Danas Skuptina predstavlja vie od 300 evropskih regiona, ukljuujui i
one koje se nalaze izvan granica Evropske unije. Osnovni zadatak Skuptine je
izgradnja i jaanje politikih organa koji zastupaju regionalne institucije u zajednikim
institucijama Evropske unije, kao i da unapreuje meuregionalnu saradnju.
Trea faza (1986-1999): Jedinstveni evropski akt, koji je usvojen 1986.
godine radi prilagoavanja promenama u Evropskoj uniji nakon proirenja i koji pri-
prema osnovu za zavravanje procesa stvaranja jedinstvenog trita, utvrdio je osnovu
kohezione politike. Novi naslov (sada XVII naslov, lanovi 158162) Ekonomska i
socijalna kohezija predstavlja prvi pokuaj da se poveu ciljevi lana 2 Ugovora o
Evropskoj zajednici skladan, uravnoteen i odriv razvoj sa instrumentima regio-
nalne politike.
Ovaj period karakteriu i prve reforme strukturnih fondova (Delorov prvi
paket od 1989. do 1993. godine). Realne vrednosti strukturnih fondova su udvo-
struene i dostiu 25% budeta Evropske zajednice 1992. godine, a utvrena su i
naela voenja strukturnih operacija i definisani standardi i kriterijumi za korisnike.
1992. je osnovan i Kohezioni fond.
Komitet regiona osnovan je Ugovorom iz Mastrihta 1992. godine i sainjen je
od predstavnika lokalnih i regionalnih vlasti. Sedite Komiteta regiona je u Briselu.
Pojedine zemlje imaju kvotu od 5 do 24 lana, u zavisnosti od veliine. Zemlje
kandidati za lanstvo u Evropskoj uniji imaju status posmatraa u Komitetu regiona.
To je savetodavno telo koje se sastoji od predstavnika evropskih regionalnih i lokalnih
43
Isto.
73
vlasti. Ovaj Komitet mora da bude konsultovan pre nego to se donesu odluke u
Evropskoj uniji iz oblasti regionalne politike, ivotne sredine, kulture, obrazovanja i
transporta, a tiu se regionalnih i lokalnih vlasti. Osim toga, Komisija, Savet i
Evropski parlament mogu konsultovati Komitet regiona i za druga pitanja. lanovi
Komiteta su nominovani od svojih nacionalnih Vlada i postavlja ih Savet Evropske
unije na period od etiri godine.
etvrta faza (2000-2006): Ovu fazu obeleila je druga reforma strukturnih
fondova u okviru koje su pojednostavljeni principi i pravila kohezione politike i
pripreme za proirenje EU. Veliko proirenje 2004. godine kada 10 drava postaju
lanice EU, povealo je za 20% populaciju Evropske unije i samo za 5% bruto
drutveni proizvod. Proirenjem su se poveale razlike u visini prihoda po stanovniku
i stopi nezaposlenosti. Nove drave lanice su tokom procesa pridruivanja imale na
raspolaganju pretpristupne instrumente koji su ih pripremili za sprovoenje kohezione
politike a ulaskom u EU poinju da koriste strukturne fondove i Kohezioni fond.
U periodu od 2000. do 2006. godine dravama u procesu pridruivanja EU na
raspolaganju su bila etiri finansijska instrumenta:
1. PHARE (Pologne et Hongrie Aide a Restructuration Economique),
2. ISPA (Instrument for Structural Policies for pre Accession),
3. SAPARD (Special pre Accession Assistane for Agriculture and Rural
Development) i
4. CARDS (Community Assistance for Reconstruction, Development and
Stabilization).
Republika Srbija je u periodu od 2000. do 2006. godine koristila CARDS
instrument u iznosu od oko 1,3 milijardi evra.
Odlukom Evropskog saveta iz 1999. godine, budet namenjen ostvarivanju
kohezione politike za finansijski period od 2000- 2006. godine iznosio je 213 milijardi
evra za 15 drava lanica. Dodatna finansijska sredstva u iznosu od 22 milijarde evra
bila su namenjena novim dravama lanicama u periodu od 2004. do 2006. godine.
etvrtu fazu je pored navedenih promena obeleilo i donoenje Lisabonske
strategije 2000. godine iji su ustanovljeni temelji privredni razvoj, zapoljavanje i
inovacije.
Peta faza (2007-2013): U ovoj fazi koheziona politika EU ima strateki
pristup tj. u velikoj meri doprinosi ostvarivanju ciljeva Lisabonske i Geteborke
strategije. Smanjivanjem ekonomskih i socijalnih razlika, Evropska unija omoguava
da svi regioni i socijalne grupe mogu da doprinesu i istovremeno imaju koristi od
opteg ekonomskog razvoja Unije. Koheziona politika tj. politika regionalnog razvoja
EU sastavni je deo ovih strategija i kroz nacionalne i regionalne razvojne programe
omoguava dostizanje stratekih ciljeva. Petu fazu obeleava i smanjenje broja
74
fondova na tri (Evropski fond za regionalni razvoj, Evrospki socijalni fond i
Kohezioni fond), postavljena su tri cilja, ukinute su inicijative Zajednice i naglasak je
stavljen na manje razvijene regione.
Koheziona politika i njeni instrumenti u periodu od 2007-2013. godine
usmeren je na vei rast i zapoljavanje u svim regionima i gradovima Evropske unije.
Regionalna-koheziona politika se bazira u ovom periodu na tri kljuna cilja: konver-
genciji, regionalnoj konkurentnosti i zapoljavanju i evropskoj teritorijalnoj saradnji.
Konvergencija oznaava nastojanje da se promoviu uslovi za poveanje rasta
i faktori koji vode ka stvarnoj konvergenciji najslabije razvijenih zemalja lanica i
regiona. Meu 27 zemalja lanica Evropske unije ovaj cilj se odnosi na 84 regiona u
18 zemalja lanica. Ukupan broj stanovnika u ovim regionima je 154 miliona (31%
EU27), a BDP po glavi stanovnika nii od 75% proseka Zajednice (u odnosu na period
2000-2002). Ovim ciljem je takoe obuhvaeno, u fazi postepenog povlaenja, jo 16
regiona sa ukupno 16,4 miliona stanovnika i sa BDP-om malo iznad definisanog
praga, zbog statistikog efekta nastalog uveanjem Evropske unije. Suma koja je na
raspolaganju za ostvarenje cilja konvergencije je 282,8 milijardi evra, to predstavlja
81,5% ukupnih sredstava namenjenih regionalnoj politici.
Regionalna konkurentnost i zapoljavanje doprinose jaanju konkurentnosti,
atraktivnosti i zapoljavanju. Razvojni programi pomau regionima da predvide i
promoviu ekonomske promene kroz inovacije i promociju ekonomije zasnovane na
znanju, preduzetnitva i zatite ivotne sredine i poboljanje njihove dostupnosti.
Prilagoavanjem radne snage i investiranjem u ljudske resurse bie kreirano vie
kvalitetnijih poslova.
Evropska teritorijalna saradnja namenjena je jaanju prekogranine saradnje
kroz zajednike lokalne i regionalne inicijative, zatim jaanju transnacionalne saradnje
usmerene na integrisani teritorijalni razvoj, kao i jaanju interregionalne saradnje i
razmeni iskustava. Ostvarenje ovog cilja se zasniva na iskustvima ranije inicijative
Zajednice pod nazivom INTERREG.
Za dostizanje ovih ciljeva, Evropska unija u ovom periodu planira investicije
kroz kohezione instrumente u iznosu od 347 milijardi evra.
Znaajna karakteristika pete faze u regionalnoj politici EU je i objedinjavanje
predpristupnih instrumenata za pomo dravama - potencijalnim lanicama. Uredbom
Saveta Evrope br. 1085/2006, od 17. jula 2006. godine, koja je stupila na snagu 1.
januara 2007. godine, svi dotadanji instrumenti (PHARE, ISPA, SAPARD, CARDS)
zamenjeni su jednim Instrumentom za predpristupnu pomo - IPA (Instrument for Pre
Accession Assistance) koji se sastoji od 5 komponenti i predstavlja okvir za pruanje
pomoi dravama kandidatima i potencijalnim kandidatima. Ukupan IPA budet za
period od 2007. do 2013. godine iznosi 11,468 milijardi evra.
75
 Naredna faza u regionalnoj politici Evropske unije bie obeleena ulogom
kohezionih instrumenata u okviru strategije Evropa 2020, kojom EU postavlja jasan
cilj za prevazilaenje efekata globalne krize a to je mudar, odriv i inkluzivan rast
(smart, sustainable and inclusive growth).

2.2. FINANSIJSKI INSTRUMENTI REGIONALNE POLITIKE

EVROPSKE UNIJE
Strukturni fondovi i Kohezioni fond su finansijski instrumenti realizacije
politike ekonomske i socijalne kohezije EU i dostupni su samo dravama lanicama
Unije. Ovi fondovi finansiraju programe i projekte iji je cilj smanjivanje razlika
meu regionima i dispariteta u ivotnom standardu njihovih stanovnika.
Evropski fond za regionalni razvoj (ERDF) ima za cilj otklanjanje regionalnih
razlika i promociju stabilnog i odrivog razvoja. Ovaj fond intervenie u okviru sva tri
cilja regionalne politike: konvergencija, regionalna konkurentnost i zapoljavanje i
evropska teritorijalna saradnja. Sredstvima fonda finansira se direktna podrka:
investicije u preduzea (posebno mala i srednja preduzea) radi stvaranja odrivih
radnih mesta, projektima infrastrukture u vezi sa istraivanjem i inovacijama,
telekomunikacijama, zatiti ivotne sredine, energetike i saobraaja.
Evropski socijalni fond (ESF) ima za cilj razvoj ljudskih resursa i
zapoljavanje tj. namenjen je poveanju zaposlenosti i ansi za pronalaenje posla u
Evropskoj uniji. Intervencije se kreu u okviru prva dva cilja - konvergencije i
regionalne konkurentnosti i zapoljavanja. Fond podrava aktivnosti u oblastima
zapoljavanja, rodne ravnopravnosti, socijalne integracije i borbe protiv diskriminacije
prilikom zapoljavanja i jaanja ljudskog kapitala reformom sistema obrazovanja i
uspostavljanjem mree obrazovnih institucija.
Kohezioni fond je namenjen dravama lanicama iji je bruto nacionalni
proizvod (BNP) po stanovniku nii od 90% proseka Unije. Cilj mu je da ublai
njihove ekonomske i socijalne nedostatke, kao i da stabilizuje ekonomiju. Podrava
akcije u okviru prvog cilja - konvergencije i podlee istim pravilima programiranja,
upravljanja i monitoringa kao i strukturni fondovi. Uloga Kohezionog fonda slina je
ulozi strukturnih fondova, ali je neposredan povod njegovog osnivanja bilo prila-
goavanje nacionalnih ekonomija drava koje su odluile da uvedu zajedniku valutu
(ispunjavanje tzv. kriterijuma konvergencije) i rastereenje dravnih budeta siroma-
nijih drava lanica. Kohezioni fond finansira aktivnosti u oblastima saobraaja, na-

76
roito transevropske transportne mree i zatite ivotne sredine, energetsku efikasnost,
obnovljive izvore energije, razvoj eleznikog transporta, jaanje javnog transporta 44.
Finansijki instrumenti za sprovoenje Kohezione politike su i inicijative
proistekle iz saradnje izmeu Evropske komisije, Evropske investicione banke,
Evropske banke za obnovu i razvoj i drugih meunarodnih finansijskih institucija.
Finansijski okvir za programski period 20072013. godine sadri tri inicijative:
JASPERS - Zajednika podrka projektima u evropskim regionima,
JEREMIE - Zajedniki evropski resursi za mikro, mala i srednja preduzea
i
JESSICA - Zajednika evropska podrka odrivim investicijama u grad-
skim podrujima.
JASPERS inicijativa dravama lanicama nudi bespovratnu tehniku pomo
za regione obuhvaene ciljem konvergencije, za pripremu projektne dokumentacije za
velike investicione projekte (u oblasti ivotne sredine i saobraaja). Ova incijativa
predstavlja partnerstvo izmeu Evropske komisije (Generalni direktorat za regionalnu
politiku DG Region), Evropske investicione banke (European Investment Bank EIB)
i Evropske banke za obnovu i razvoj (European Bank for Reconstruction and
development EBRD).
JEREMIE inicijativa se odnosi na promovisanje boljeg pristupa finansijskim
sredstvima mikro, malim i srednjim preduzeima u regionima Evropske unije. Bolji
pristup finansijskim sredstvima koje pruaju specijalizovane finansijske institucije
(npr Evropski fond za inveticije EIF European Investment Fund, ili EIB) predstavlja
prioritet Lisabonske agende, u pokuaju da se povea raspoloivost kapitala za
osnivanje i razvoj preduzea.
JESSICA predstavlja inicijativu Evropske komisije u saradnji saEIB i
Bankom za razvoj Saveta Evrope, kojom se promoviu odrive investicije, rast i
zapoljavanje u urbanim podrujima Unije. Sredstva u okviru ove inicijative se koriste
za finansiranje zajmova koje fondovi za urbani razvoj obezbeuju krajnjim
korisnicima. Ovi zajmovi su podrani garantnim emama koje uspostavljaju fondovi
za urbani razvoj i banke koje uestvuju.

2.2.1. Instrument za predpristupnu pomo IPA

Instrument za pretpristupnu pomo (Instrument for Pre Accession Assistance -
IPA) predstavlja program za drave koje su kandidati ili potencijalni kandidati za
pristupanje Evropskoj uniji. Pretpristupna sredstva imaju za cilj da olakaju
ekonomsku i drutvenu transformaciju koju pristupanje Uniji podrazumeva. Ukupan
44
http://narr.gov.rs/index.php/O-regionalnom-razvoju/EU-politika-regionalnog-razvoja/
Finansijski-instrumenti-regionalne-politike-Evropske-unije#sthash.pV54YIjg.dpuf
77
IPA budet za period od 2007. do 2013. godine iznosi 11,468 milijardi evra.
Viegodinjim indikativnim finansijskim okvirom i Viegodinjim indikativnim
planskim dokumentom determinisana su pravila i procedure korienja IPA .
Instrument za pretpristupnu pomo sastoji se od pet komponenti:
1. Pomo tranziciji i izgradnja institucija - Cilj komponente 1 je da prui
podrku u procesu pribliavanja Evropskoj uniji, u ispunjavanju kriterijuma i
standarda, usklaivanju zakonodavstva i jaanju kapaciteta institucija.
2. Prekogranina saradnja - Cilj ove komponente je regionalna saradnja
izmeu pograninih, tradicionalno privredno zaostajuih regiona izmeu zemalja koje
imaju zajedniku granicu a koja se realizuje sprovoenjem projekata uz obostrani
interes.
3. Regionalni razvoj - Cilj ove komponente je unapreenje ekonomske i
socijalne kohezije kroz razvoj transportne infrastrukture, naroito razvoj nacionalnih
saobraajnih mrea i transevropskih mrea, zatitu ivotne sredine, upravljanja
otpadom, vodosnabdevanja, otpadnih voda i kvaliteta vazduha, rehabilitacije
zagaenih oblasti, energetske efikasnosti i obnovljivih izvora energije i razvoj
regionalne konkurentnosti kroz podsticanje preduzetnitva i zaposlenosti.
4. Razvoj ljudskih resursa - Ova komponenta ima za cilj da doprinese
ekonomskoj i socijalnoj koheziji i ostvarenju prioriteta Evropske strategije
zapoljavanja u oblasti zapoljavanja, obrazovanja, obuke i socijalne inkluzije.
5. Ruralni razvoj - Komponenta prua podrku odrivom poljoprivrednom i
ruralnom razvoju kroz poboljanje trine efikasnosti i usvajanje standarda Unije,
podrku uspostavljanju grupa proizvoaa i ulaganja u preradu i plasman
poljoprivrednih i ribarskih proizvoda, sprovoenje mera u oblasti ivotne sredine u
poljoprivredi i poboljanje i razvoj ruralne infrastrukture.
Svih pet komponenti IPA mogu koristiti drave sa statusom kandidata i
akreditovan decentralizovani sistem upravljanja EU fondovima (Decentralized
Implementation System DIS), dok su zemlje potencijalni kandidati i one drave
kandidati koje jo uvek nemaju akreditovan DIS podobne za korienje sredstava iz
prve i druge komponente. U periodu od 2007. do 2013. godine Republici Srbiji je
namenjeno oko 1,4 milijardi evra.

2.2.2. Evropska povelja o regionalizaciji i lokalnoj samoupravi

Za savremenu dravu proces regionalizacije je proces koji omoguava
prevazilaenje problema i nereenih pitanja koja se odnose na ujednaavanja stepena
razvijenosti, ouvanje regionalnih specifinosti i privrednih resursa, negovanje
tradicionalnih i kulturnih vrednosti, podsticanje breg razvoja nerazvijenih podruja.
Sutina regionalizma iz ekonomskog aspekta sastoji se u brzom, harmoninom i
78
kontinuiranom razvoju vie lokalnih zajednica koje su multifunkcionalno povezane i
ivotno upuene jedne na druge. Savremeni integracioni procesi dovode do novih
obika centralizacije. Takva centralizacija podstie nove vidove decentralizacije. Ali
ova decentralizacija nije decentralizacija drava, nego decentralizacija regiona.
Budunost Evrope nije sa tog aspekta integrisana zajednica drava nego integrisana
zajednica regiona. Savremenu Evropu, po nekim procenama ini oko 130 regiona. 45
Znaenja pojma region u okvirima Evropske unije utvreno je Poveljom o
regionalizaciji EZ od 18. novembra 1988. godine. U Povelji je region definisan kao
odreeno jedinstvo u geografskom smislu ije stanovnitvo odlikuju slinosti u
pogledu jezika, istorije, tradicije kao i zajedniki interesi u oblasti privrede i
saobraaja. Evropski regionalizam su dva paralelna procesa: podregionalizacija i
nadregionalizacija. Pod podregionalizacijom podrazumeva se povezivanje regiona
razliitih drava, naee susednih, a pod nadregionalizacijom stvaranje regionalnih
udruenja. Cilj nadregionalnih udruenja je neposredan uticaj na Evropsku uniju i
Savet Evrope u zatiti i promovisanju sopstvenih interesa. Poznati nadregion je npr.
Alpe-Adria.
Lokalna samouprava je oblik upravljanja i odluivanja graana u lokalnim
zajednicama kao to su pokraine, okruzi, gradovi, optine, mesta. Ona omo guava
razvoj demokratije i neposrednije uee graana u organima vlasti. Nadlenost lokal-
ne samouprave, nain njenog finansiranja i kontrola i nadzor nad radom u svakoj dra-
vi utvrena je zakonom. Njeno oblikovanje i nain organizacije izraz je specifinosti
konkretne drave. Razvijena lokalna samouprava je izraz decentralizovane drave i
dravnog ureenja. Lokalna samouprava je uvek bila, ne samo oblik decentralizovane
dravne vlasti, samostalne lokalne vlasti, nego i oblik samoorganizovanja stanovnika
odreenog naselja ili podruja, na kome se odluivalo o zajednikim interesima i
potrebama na principima uzajamnosti, solidarnosti, dobrovoljnosti i saglasnosti.46.
Najvaniji meunarodni dokument o lokalnoj samoupravi je Evropska povelja
o lokalnoj samoupravi Saveta Evrope koja je usvojena u Strazburu 15. X 1985.
godine47. U ovom Dokumentu zemlje lanice su se obavezale na potovanje donete
Povelje u svrhu ouvanja i postizanja ideala i principa koji predstavljaju njihovo
zajedniko naslee. Zemlje lanice Saveta Evrope dogovorile su se da se o pitanjima
iz oblasti lokalne samouprave sporazumevaju na administrativnom planu:

45
urev, A. (2003): Lokalna samouprava ( Novi Sad, Pravni fakultet Centar za izdavaku
delatnost) str. 33
46
urev, A. (2003): Lokalna samouprava ( Novi Sad, Pravni fakultet Centar za izdavaku
delatnost) str. 30
47
Savet Evrope, Evropska povelja o lokalnoj samoupravi Strazbur, 1985., asopis Komuna br
7/8 1989. godina
79
 - imajui u vidu da je pravo graana da uestvuju u voenju javnih poslova
demokratski princip koji vai u svim zemljama lanicama,
- svesne da je najneposrednije ostvarenje ovog prava mogue upravo na
lokalnom nivou,
- uverene da samo lokalne vlasti sa stvarnim odgovornostima mogu da
obezbede upravu koja e biti i efikasna i bliska graanima,
- svesne da je ouvanje i jaanje lokalne samouprave u razliitim evropskim
zemljama znaajan doprinos izgradnje Evrope zasnovane na naelima demokratije i
decentralizacije vlasti,
- ocenjujui da sve ovo podrazumeva postojanje lokalnih vlasti koje pose-
duju demoktratski obrazovane organe za donoenje odluka i raspolau visokim
stepenom autonomije, u skladu sa svojim odgovornostima, i kojima stoje na
raspolaganju odgovarajui putevi i naini da ove odgovornosti realizuju, kao i sredstva
potrebna za njihovu realizaciju.
Zemlje lanice Saveta Evrope obavezale su se na potovanje posebno sledeih
odredbi Evropske povelje o lokalnoj samoupravi:
l. 2 Ustavna i zakonska osnova lokalne samouprave: Princip lokalne
samouprave bie utvren zakonodavstvom zemlje potpisnice i gde je to mogue
ustavom.
l. 3 Koncept lokalne samouprave:
1. Lokalna samouprava podrazumeva pravo i osposobljenost lokalnih vlasti
da, u granicama zakona, reguliu i rukovode odreenim delovima javnih poslova, na
osnovu sopstvene odgovornosti i u interesu lokalnog stanovnitva.
2. Ovo pravo lokalne vlasti e vriti putem saveta ili skuptina, sastavljenih
od lanova izabranih na slobodnim izborima, tajnim glasanjem, na bazi neposrednog,
opteg, za sve jednakog birakog prava, a koji (saveti odnosno skuptine) mogu da
imaju izvrne organe koji su im odgovorni.
l. 4 Delokrug lokalne samouprave:
1. Osnovna prava i dunosti lokalnih vlasti bie utvrene ustavom ili
statutom. Time se meutim, ne spreava prenoenje na lokalne vlasti prava i
odgovornosti za specifine zadatke, u skladu sa zakonom.
2. Lokalne vlasti e u granicama zakona, imati puno diskreciono pravo da
sprovede svoje inicijative u vezi sa svim stvarima koje nisu iskljuene iz njhovove
nadlenosti, niti stavljene u nadlenost neke druge vlasti.
3. Prava poverena lokalnim vlastima e, po pravilu, biti puna i iskljuiva. One
ne smeju biti uskraene ili ograniene od strane neke druge centralne ili regionalne
vlasti, osim u sluajevima predvienim zakonom.

80
 l. 5 Zatita granica lokalnih zajednica: Promena granica teritorije na koju
se prostire autoritet lokalnih vlasti nee se vriti bez prethodnog konsultovanja
zainteresovanih lokalnih zajednica, ukoliko je mogue putem referenduma, u
sluajevima kada je to statutom dozvoljeno.
l.7 Uslovi vrenja funkcija lokalnih vlasti: Uslovi rada izabranih lokalnih
funkcionera moraju biti takvi da obezbeuju slobodno vrenje njihovih funkcija.
l.8 Upravni nadzor nad radom lokalnih vlasti: Svaki oblik upravnog
nadzora nad radom lokalnih vlasti e, po pravilu, imati za cilj jedino da obezbedi
usklaenost rada lokalnih vlasti sa zakonom i ustavnim naelima. Upravni nadzor nad
radom lokalnih vlasti mogu vriti nivoi radi obezbeenja ekspeditivnosti u obavljanju
onih poslova koji su delegirani lokalnim vlastima.
l. 9 Izvori finansiranja lokalnih vlasti:
1. Lokalne vlasti e, u skladu sa ekonomskom politikom zemlje, imati pravo
na odgovarajue sopstvene izvore finansiranja, kojima e raspolagati slobodno, u
okviru svojih ovlatenja.
2. Izvori finansiranja lokalnih vlasti e biti primereni njihovim dunostima
koje propisuju ustav ili zakon.
3. Najmanje jedan deo sredstava lokalnih vlasti e poticati od lokalnih taksi i
naknada za koje lokalne vlasti, u meri utvrenoj statutom, imaju pravo da utvruju
stope.
l.10 Pravo lokalnih vlasti na udruivanje: Lokalne vlasti imaju pravo da u
vrenju svojih dunosti meusobno sarauju i da se, u skladu sa zakonom udruuju sa
drugim lokalnim vlastima radi vrenja poslova od zajednikog interesa.
l. 11 Zakonska zatita lokalne saouprave: Lokalne vlasti imaju pravo na
pravna sredstva radi obezbeivanja slobodnog obavljanja svojih dunosti i potovanja
naela lokalne samouprave ustanovljenih ustavom ili zakonima zemlje kojoj
pripadaju.
Kada se govori o Evropskoj povelji o regionalizaciji i Evropskoj povelji o
lokalnoj samoupravi, treba znati sledee: Evropska povelja o regionalizaciji je doku-
ment EU, meutim Evropska povelju o lokalnoj samoupravi je dokument Saveta Ev-
rope. Ta injenica meutim ne umanjuje obavezu drava lanica EU da je primenjuju,
a to one i ine, jer su sve drave lanice Saveta Evrope i drave lanice EU. Za
razliku od Evropskog saveta koji predstavlja instituciju Evropske unije, Savet Evrope
je meunarodna organizacija osnovana 1949. godine. Savet Evrope je osnovan sa
ciljem da podstie vrednosti demokratije, ljudskih prava i vladavine prava u dravama
lanicama. Nakon II svetskog rata ove vrednosti prestaju da budu iskljuivo unutranja
stvar drava, nego su za njih zajedniki odgovorne sve drave lanice ove
organizacije. Osnovale su ga Velika Britanija, Francuska, Italija, Holandija, Belgija,
81
Luksemburg, Danska, vedska, Norveka i Irska, a danas broji 45 drava evropskog
kontinenta meu kojima su i vajcarska, Island i Rusija. Srbija je lanica Saveta
Evropa, a to je bila i naa prethodna drava Socijalistika Federativna Republika
Jugoslavija (SFRJ).
Postoje miljenja da je Savet Evrope u stvari pretea Evropske unije sa
dravama lanicama u dananjem sastavu i dravama koje e joj se prikljuiti u
skorijoj budunosti.

82
 Glava V
INDUSTRIJSKA POLITIKA EVROPSKE UNIJE

1. INDUSTRIJSKA POLITIKA EVROPSKE UNIJE

POLITIKA PREDUZEA EVROPSKE UNIJE
1.1. POJAM I RAZVOJ INDUSTRIJSKE POLITIKE EVROPSKE UNIJE
Industrijska politika Evropske unije u prolosti se shvatala kao skup
aktivnosti drave koje imaju za cilj postizanje industrijskih promena, putem podsticaja
koji unapreuju proizvodnju odreenih industrija ili podstiu ulazak i izlazak sa trita
odreenih industrijskih proizvoda. Meutim, visoke barijere ulaska na jedinstveno
trite Unije, eksternalije izmeu preduzea i trita zemalja lanica, nesavrenost
trita kapitala i radne snage, viskoki trokovi strukturnih prilagoavanja industrije i
dr., doveli su do pojave intervencija na nivou Evropske unije, umesto na nacionalnim
nivoima. U ostvarivanju ciljeva integracije industrijskih trita Evropske unije bio je
potreban odreeni nivo usklaenosti nacionalnih industrijskih politika.
Industrijska politika u Uniji se razvijala fazno, od sektorskog protekcionizma,
ka horizonatalnoj podrci i jasnom promovisanju konkurentnosti, tj. od pasivne ka
aktivnoj politici. Sadanja industrijska politika obuhvata efektivnu primenu svih
aktivnosti koje su usmerene na strukturno regulisanje privrede i kojima se podstie
konkurentnost. Ovakva industrijska politika, kroz sprovoenje odreenih nadnacional-
nih aktivnosti, prevashodno za cilj ima poboljanje ambijenta za konkurentno sposob-
na preduzea na meunarodnom nivou, produktivno i inovatorski orjentisana, naroito
mala i srednja preduzea, kao i jaanje konkurentnosti unapreenjem istraivanja i
razvoja, kooperacije i olakica za strukturna prilagoavanja.
Jedan od ciljeva industrijske politike od usvajanja Lisabonske strategije 2000.
godine, je stvaranje osnova i uslova za razvoj inovativnog i trino konkurentnog
industrijskog sektora, koji bi trebalo da obezbedi i ekoloku odrivost proizvodnje, tj.
ekonomski opravdanu proizvodnju koja je orijentirana na rast, i osigurava prilike za
budue generacije. Konkurentnost industrijske proizvodnje osnova je strategije odri-
vog razvoja Evropske unije, koja poiva na ekonomskim i ekolokim pretpostavkama.
Stoga je odranje i razvoj konkurentnosti postao neophodan element za uspenosti
odrivosti industrijskog razvoja Unije.
U takvim uslovima i okolnostima rastue globalizacije i sve izraenije meu-
narodne konkurence, Evropska unija je 2005. godine predstavila novu i jedinstveniju
83
industrijsku politiku, ije cilj stvaranje bolje klime za razvoj svih industrijskih sektora.
Nova industrijska politika predstavlja stub implementacije i realizacije ambicioznih
ciljeva Lisabonske strategije i njenih revizija iz 2005. i 2008. godine.

1.1.1. Industrijska politika od osnivanja Evropske ekonomske zajednice

do Ugovora iz Mastrihta
Industrijska politika (IP) ili politika u oblasti industrije spada u najspornije
politike Evropske unije (EU). Ve sam naziv poglavlja u Ugovoru, "Industrija" umesto
"Industrijska politika", odraava razlike koje postoje jo od osnivanja Evropske
ekonomske zajednice (EEZ). S jedne strane, se nalaze drave lanice koje su
tradicionalno, dirigovano-intervencionistiki orijentisane, i s druge strane, one koje su
trino-ekonomski, odnosno liberalno usmerene. Ekonomsko-politika tradicija najuti-
cajnijih zemalja lanica, veoma se razlikuje u pogledu odnosa izmeu trita i drave.
U Francuskoj, jo od vremena ana B. Kolbera, postoji duga tradicija centralizovanog
upravljanja privredom. Slian pristup ovom modelu imaju i neke zemlje Mediterana.
Velika Britanija, od vremena Margaret Taer, sledi skoro potpuno ist liberalni kurs u
privredi. U Nemakoj, u teoriji, a i u domenu politikog ureenja uzor predstavljaju
shvatanja Ludviga Erharda, odnosno, koncept socijalne trine privrede 48 .
Ekonomsko opravdanje za IP naeno je u podrci tritu u sluaju njegovih
nesavrenosti i nedostataka. Primarni ciljevi IP, su bili razliiti i imali su razliitu
teinu u zavisnosti od perioda posmatranja i od drave lanice. Oni su se uglavnom
odnosili na stabilnost stopa rasta i rast proizvodnog potencijala, produktivnosti,
zaposlenosti, izvoz i meunarodnu konkurentnosti. Drugim reima IP u EEZ je
predstavljala opte sredstvo za poveanje drutvenog bogatstva 49
Potreba stvaranja zajednikog trita roba, ljudi, kapitala i radne snage,
uslovljavali su filozofiju nadnacionalne IP. Ona je trebalo da povea usklaenost
intervencije i donoljenje odluka na nivou Zajednice. U izvesnom smislu to je trebalo
da znai smanjenje znaaja nacionalnih IP i poveanje sinhronizacije zajednikih
akcija.
to se tie razvoja IP Zajednice ona je starija od njenog zvaninog pri-
znavanja. Rimskim ugovorom Zajednica i drave lanice podelile su nadlenost u
pogledu poveanja konkurentnosti industrije. Okvir za delovanje Zajednice omeen je
upuivanjem na sistem otvorenih i ka konkurenciji usmerenih trita.
Politike nadlenosti u oblasti IP, kao to je nadlenost za upravljanje
investicijama i uticaj na investicione odluke pojedinanih preduzea, nale su se ve u
Ugovorima o osnivanju "Evropske zajednice za ugalj i elik", kao i "Evropske
48
V. Vajdenfeld, Economics EU., Paris, 2003, str. 157.
49
Dr Ljubodrag Savi, Ekonomika industrije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005., str. 139.
84
atomske zajednice" iz koje e nastati EEZ. Ipak, odsustvo eksplicit- nih odredbi o IP u
"Rimskom Ugovoru" rezultat je jasne uloge EEZ nametnute od strane drava lanica i
ekonomsko-politike tradicije najuticajnijih lanica, koja se razlikuje u pogledu
odnosa izmeu trita i drave.
Zaeci IP Zajednice, na poetku bili su usredsreeni preteno na Carinsku
uniju u cilju stvaranja zajednikog trite za plasman roba i jedinstvenom prostoru za
industrijska preduzea i njihovu proizvodnju (Audretsch D. B.,1993, s. 25).
Meutim, tek 1970. godine Zajednica je IP unela u svom memorandumu
"Industrijska politika Zajednice" (COM (70)100, s. 1). Godine 1973. usvojen je prvi
akcioni program IP, koji je pored horizontalnih zadataka, predvio i sektorske mere u
raspodeli sredstava. Ovo paralelno postojanje specifinih sektorskih i horizontalnih
zadataka odredilo je u narednom periodu aktivnosti nadnacionalne IP.
Nepostojanje eksplicitne definicije IP pred nju je postavilo isuvie opte cljeve: 1.
dovretak carinske i ekonomske unije; 2. reavanje mnogobrojnih problema industrije pod
nacionalnom i regionalnom odgovornou, i 3. rast industrije.
Kako se EEZ pomerala iz negativne (pasivna IP) u pozitivnu (aktivna IP)
integraciju, vanost nadnacionalne IP je rasla. Ipak, sve vreme su postojali
konstitucioni problemi, konflikt interesa i ideologiju izmeu lanica, straha od
nadnacionalnosti (velike lanice) i nedostatak resursa.
I pored toga, to je ekonomska literature o IP u Zajednici neusaglaena i
neprecizna, mogu se izdvojiti etiri perioda (etape) kroz koje je ona prola:
1) period od Maralovog plana do stvaranja EEZ (1947-1960);
2) period ubrzanog rasta do naftnih okova (1960-1973);
3) post krizni period (1973-2000) i
4) period od 2000 tj. period posle Lisabonske agende.
Moe se rei da je pristup IP bio na osnovama otvorenog i konkurentskog
okruenja, to je rezultat dugog razvoja. Tako da se u razvoju IP Zajednice mogu se
identifikovati faza sektorski orjentisane IP, primenjivana je do kraja 80-ih godina, i faza
horizontalnog pristupa IP koja je poela da se primenjuje tokom 90-ih godina.
U periodu od 1957. do 1990. godine, kada je dominirala sektorski orjentisana
IP, postojale su etiri usmerenja IP. Od 1958. godine do sredine 60- ih godina, trite
je podsticalo industrijsko restrukturiranje, a IP je bila pasivna. Izmeu sredine 60 i 70-
ih godina, stvarana je industrijska struktura na nivou zajednikog unutranjeg trita, a
IP je aktivnosti usmeravala na organizaciju, restrukturiranje preduzea i unapreenje
tehnolokog razvoja. Period do ranih 80-ih godina, je period defanzivne IP i
restrukturiranja sektora u krizi, to je posledica neslaganja Zajednice i drava lanica.
Od donoenja "Jedinstvenog evropskog akta" (JEA) 1987. godine, IP zapoinje
promovisanje visoko- tehnolokih industrija.
85
 Ipak, strukturna neizbalansiranost, rastua integracija, zajedniko trite,
energetska kriza, ekonomski pritisak SAD i Japana, proizvodna konkurencija zemalja
Jugoistone Azije, uslovili su praksu zajednike nadnacionalne IP na nivou Zajednice.
Prvi korak ka koordiniranoj nadnacionalnoj IP, bilo je formalno prihvatanje nadlenost
za politiku istraivanja i tehnolokog razvoja, koja je definisana u JEA iz 1987.
godine. IP imala je prioritet u unapreenju visokih tehnologija, pa je tehnoloka
politika smatrana za centralni elemenat aktivne IP. Ovaj momenat je esto predstavljan
kao prvo uvoenje jedne zajednike IP u "Rimski ugovor". Drugi korak uinjen je
1990. godine, kada je usvojen koncept "Direktiva IP u otvorenom i konkurentskom
okruenju". Trei korak je uvoenje industrijske konkurentnosti u "Ugovor iz
Mastrihta". etvrti, i najznaajniji korak je usvajanje "Lisabonske strategije".
Prihvatanje "Direktiva IP" iz 1990. godine, i njihovo unoenje u "Ugovor o
Evropskoj uniji", zasnovano je na neuspehu intervencija drava lanica, koja je bila
praena uskim nacionalnim interesima. Ekonomski nacionalizam bio je na snazi od
naftnih kriza 70-ih godina.
Donoenje direktiva ostvareno je na bazi konsenzusa o potrebi voenja i
formi IP, kako bi IP sistemski uticala na poveanje konkurentnost industrije u
okvirima i van jedinstvenog trita EU. IP je postala primarno horizontalan usmerena
na stvaranje trinog okruenja na principima slobodne konkurencije, otvorenog
trita i usklaenosti i uzajamnog podravana IP sa ostalim zajed- nikim politikama.
Drave je dobila ulogu aktivnog katalizatora i inicijatora promena. Sektorske politike
imale su zadatak da olakaju prilagoavanja i smanje rizike.

1.1.2. Industrijska politika Evropske unije tokom 1990-ih godina

Dve meuvladine konferencije koje je zapoeo Evropski savet u Rimu 1990.
godine, nisu se odnosile na problematiku IP, a nacrt Ugovora o EU nije ukljuivao IP.
Meutim, na zahtev Belgije, Francuske i Luksemburga "Poglavlje Industrija" uneto je
u Ugovor, to je imalo za cilj da povea konkurentnost evropske industrije u odnosu
na glavne spoljnotrgovinske partnere, kroz sistem otvorenih i konkurentskih trita.
Dakle, od "Ugovora iz Mastrihta" IP u EU zasniva se na lanu 157, Poglavlja
"XVI - Industrija". Zajednici je ovim lanom dodeljena, zajedno sa dravama
lanicama, odgovornost za poveanje konkurentske sposobnosti industrije. Od tada se
pod IP podrazumeva efektivna primena svih aktivnosti koje su usmerene na strukturno
regulisanje privrede i kojom se podstie konkurentnost. Ovakva IP putem odreenih
akcija prevashodno za cilj ima poboljanje ambijenta za konkurentno sposobna
preduzea na meunarodnom nivou, produktivno i inovatorski orjentisana, naroito
mala i srednja preduzea (MSP), kao i jaanje konkurentnosti unapreenjem IR,
kooperacije i olakica za strukturna prilagoavanja.
86
 Poglavlje "Industrija", ustvari predstavlja kodifikaciju "Direktiva o IP", ime
su zvanino unete nadlenosti EU vezane za IP. Takvom definicijom IP je usmerena
prema implementaciji precizne i jedinstvene evropske industrijske strategije, kako bi
se ostvarila integracija, konurentnost, zaposlenost i ekonomski rast, kao glavni
politiki problemi u kretanju prema Evropskoj monetarnij uniji (Sauter, W., (1997), s.
80,85).
Kako bi se reili ovi problemi, 1993. godine doneta je "Bela knjiga o rastu,
konkurentnosti i zaposlenosti", koja je usklaena sa Direktivama iz 1990. godine.
Ovim dokumentom zapoinje novije planiranje IP na nivou EU, to je imalo za
zadatak poveanje konkurentskih prednosti industrije EU u odnosu na industrije SAD
i Japana. Ta prednost se manifestovala u mogunostima za masovnu proizvodnju,
specijalizaciju, ekonomiju obima, inovacije, investiranje i iroko evropsko poveziva-
nje. Posebno vanim se smatralo irenje istraivanja, tehnolokog razvoja, edukacije i
obuke, irenje trans-evropskih umreavanja i partnerstva izmeu javnog i privatnog
sektora (Devine, P., et. al., 1996, s. 62).
Kao primarni cilj u Beloj knjizi postavljeno je poveanje zaposlenosti. Sutina
problema nezaposlenosti potie iz 1970-ih godina, kada je stopa rasta u privredi
smanjena sa prosenih 4% na 2,5% poetkom 90-ih godina, a posledica je bila 17
miliona nezaposlenih. Nedovoljna zaposlenost uzrok je imala u neadekvatnoj raspo-
deli, visokom nivou javne potronje (socijalna davanja), koji su uspostavljeni neadek-
vatnom makroekonomskom politikom, ali i nedovoljnim strukturnim prilagoava-
njima i rastu trokova radne snage.
Posle Bele knjige sledio je itav niz vanih dokumenata i direktiva koji su
postali osnova horizontalne koncepcije IP: "Predlog za IP u EU i konkurentnost
industrije" i "Pedlog za mala i srednja preduzea" 1994. godine, "Zelena knjiga o
inovacijama", "Politika konkurentnosti evropske industrije" i "Akcioni prog- ram in-
dustrijske konkurentnosti". 1995. godine, "Rezolucija o industrijskom restrukturiranju
i realokaciji industrije", 1996. godine, "Pregled jedinstvenog trita" koji obuhvata
skup od trideset devet studija objavljenih u periodu 1997- 1998. godine, i dr.50
Evidentno je da je od 1990. godine, IP EU uinila veliki zaokret od sektorske
politike ka jasnom promovisanju konkurentnosti, koja je shvaena kao poveanje
produktivnosti i realnog dohotka na odriv i neinflatoran nain, sposobnost da se
obezbedi visok i rastui ivotni standard i visoka stopa zaposlenosti na odrivoj
osnovi. Ciljevi IP ijem se ostvarenju teilo tokom 90- ih godina mogu se rezimirati
kao:
(1) podrka prekvalifikaciji radnika;
(2) prekogranina mobilnost i razmena;
50
dr K. Risti, Ekonomija EU, Etnostil, Beograd, 2013., str. 35.
87
 (3) promovisanje trita preduzetnikog kapitala i ulaganja u kadrove;
(4) subvencije za pozitivne eksterne efekte (tehnoloko istraivanje) i
(5) obezbeenje stabilnog makroekonomskog okruenja i pristupa stranim
tritima na principu reciprociteta.
Realizacija navedenih ciljeva teite IP pomerila je od ranije zaokuplje- nosti
unapreenja odreenih sektora i preduzea, ka horizontalnoj podrci u koordinaciji sa
drugim politikama. EU je prela sa sektorskog pristupa na ono to je u stvarnosti
predstavljalo znatno iru promotivnu ulogu. To je u skladu sa veoma opirnim ciljem
sadranim u Ugovoru na osnovu kojeg su Zajednica i drave lanice trebale da
obezbede postojanje uslova neophodnih za konkurentnost industrije. U tom sluaju IP
je obezbeivala da ostale politike doprinose konkurentnosti industrije EU.
Prema tome, zajednika i integrisana IP na nivou Unije usmeravana je tokom
90-godina, ali i posle usvajanja Lisabonske strategije, ka vladinim intervencijama na:
(1) eksternom tritu (trgovinska politika);
(2) domaem tritu (politika konkurencije);
(3) faktorskim tritima (na tritu kapitala i tritu rada);
(4) i tri dodatne nezavisne komponente IP (politiku regionalnog razvoja,
politiku tehnologije i razvoj okvirnih uslova za industriju (ili poslovno okruenje).
Dravne intervencije definisane kao "intervencije na tritu proizvoda"
obuhvatale su intervencije na eksternom tritu (oblast trgovinske politike), i 2.
intervencije na domaem tritu (politika konkurencije), i povezivane su sa aktivnim
prestrukturiranjem industrija i politikom fokusiranom na strane direktne investicije.
Osnovne mere i instrumenti IP koje je Zajednica primenjivala odnose se na:
opte mere za razvoj trita i za ustanovljavanje EMU (IP je deo opte ekonomske
politike); spoljno-trgovinsku politiku (antidamping, bilateralne i multilateralne trgo-
vinske ugovore sa posledicama na individualne industrijske sektore); socijalnu i regi-
onalnu politiku (zbog neprihvaljivih regionalnih posledica procesa industrijskog
restrukturiranja); politiku konkurencije (pravni instrumenti za intervenciju u trinim
mehanizmima i instrumenti za kontrolu pomoi drave sektoru industrije); IR politiku
i unapreenje saradnje izmeu industrijskih kompanija. IP je ostavljena i mogunost
direktne intervencije u nekim industrijskim oblastima, zbog njihovog znaaja ili
efikasnosti. Takoe, veliki trini izazovi za IP postoje u usmeravanju visoko-
tehnoloke i tradicionalne industrije, zbog njegove ekonomske meuzavisnosti, kao i u
procesu industrijskog restrukturiranja.

1.1.3. Lisabonska strategija

Svetski tokovi globalizacije, ekonomska i politika dominacija SAD, visoka
konkurentnost japanske industrije, kao i izrastanje Kine u novu ekonomsku silu,
88
predstavljaju najznaajnije razloge za novi pristup IP u EU. Novi pristup i etapa u
voenju IP zvanino su zapoeli Lisabonskim samitom Evropskog saveta 2000.
godine. Pred industriju EU postavljen je zadatak ostvarenja visoke konkurentnosti,
odnosno, sposobnosti da graanima EU obezbedi rast ivotnog standarda, sa visokim
stopama zaposlenosti u dugom roku, kao noseem stubu odrive razvojne industrijske
strategije EU.
Marta 2000. godine u Lisabonu EU postavila je novi strateki cilj, da do 2010.
godine postane najkonkurentnija i najdinaminija privreda sveta, zasnovana na znanju
i sposobna da ostvari odrivi ekonomski rast, veu zaposlenost i socijalnu koheziju. U
svrhu postizanja tog cilja, usvojena je sveobuhvatna reformska agenda pod nazivom
"Zapoljavanje, ekonomske reforme i socijalna kohezija - put ka Evropi zasnovanoj na
informacijama i znanju", poznata kao "Lisabonska strategija (LS)" (European Council,
2000). Ona u sebi obuhvata program koji povezuje kratkorone politike inicijative i
srednjorone i dugorone privredne i industrijske reforme. Njena sutina je u
konzistentnom povezivanju delovanja EU sa onim u zemljama lanicama, kao i
povezivanju svih politika EU u ekonomskoj, socijalnoj i sferi ivotne sredine.
EU je 2001. godine u Geteborgu dodala LS dimenziju zatite okoline. Kako bi
se smanjio tehnoloki jaz izmeu EU i njenih glavnih konkurenata, EU je u Barseloni
2002. godine odluila da podstakne istraivake i inovacijske napore poveanjem
ukupnog izdvajanja za istraivanje i razvoj, s ciljem da ta izdvajanja do 2010. godine
budu 3% BDP, od ega bi dve treine investicija trebalo da potiu iz privatnog sektora.
Kao tri kljune oblasti za ostvarivanje ciljeva LS identifikovane su: 1.
istraivanja i inovacije, 2. informacione i komunikacione tehnologije (IKT) i 3.
obrazovanje i obuavanje. LS je predhodila analiza uzroka zaostajanja EU za SAD i
Japanom. U njoj je konstatovano da SAD zahvaljujui novim tehnologijama i
internetu, ostvaruju visok nivo produktivnosti. Sutina nove strategije EU sastoji se u
veem ulaganju investicija u IKT, reorganizaciju poslovanja preduzea u pravcu veeg
korienja on-line veza, kao i investiranje u razvoj ljudskih resursa, odnosno u sticanje
odgovarajuih znanja i vetina.

1.1.4. Ciljevi industrijske politike prema Lisabonskoj strategiji

Lisabonska agenda prihvatila je ambiciozni program ekonomskih reformi i
poveanja konkurentnosti industrije. Opti cilj IP prema LS je stvaranje uslova za
razvoj inovativne i trino konkurente industrije, koji bi trebalo da obezbedi i
ekoloku odrivost proizvodnje. Prema LS, jaanje konkurentnosti EU i njenog
potencijala za industrijski rast temelji se na sedam ciljeva, od ukupno 12 ciljeva LS:
(1) ire i efikasnije korienje novih informacionih tehnologija (IT) i stvaranje
evropskog prostora za istraivanje i inovacije; (2) dovretak izgradnje jedinstvenog
89
unutranjeg trita EU; (3) stvaranje efikasnih i povezanih finansijskih trita; (4)
jaanje preduzetnitva poboljanjem i pojednostavljenjem regulatornog okruenja
(naruito za MSP); (5) bolju socijalu koheziju utemeljenu na promociji zapoljavanja;
(6) unapreenju vetina i unapreenju sistema socijalne zatite; (7) odrivom razvoju
koji bi osigurao dugoroni kvalitet ivljenja.51
Konkretizacija ciljva LS podrazumeva da EU do 2010. godine ostvari:
poveanje stope zaposlenosti sa 61% na 70%; poveanje godinje stope rasta BDP na
3% (prosena stopa u predhodnom desetogodinjem periodu bila je 2,1%); rast
investicija u IR na 3% BDP. EU je izdala 2002. godine Saoptenje o "Industrijskoj
politici u proirenoj Evropi" Kako bi ostvarila ambiciozne ciljeve LS, Unija je
napustila pretpostavku da u informatikim i uslunim (servisnim) drutvima, i na
znaju zasnovanoj ekonomiji, preraivaka industrija ne igra kljunu ulogu (Com
(2002) 714, Final 2002, s. 7). To je predstavljalo pokuaj da se definie ova vana
oblast politike u svetlu proirenja EU.
IP morala je da uzme u razmatranje zahteve ostalih politika (ekonomske,
socijalne i ekoloke), ali isto tako da vodi rauna o potrebama same preraivake
industrije. Iskazan je znaaj i uticaj uslunog sektora u privredi, ali isto tako je
potvreno da je preraivaka industrija izvor napretka EU. Saoptenje se suprotstavilo
pogrenom miljenju da proizvodnja vie nee igrati kljunu ulogu u informacionom
drutvu i drutvu uslunih delatnosti, koje se zasniva na znanju. Prema Saoptenju EU
iz 2002. godine, dva kljuna faktora industrijske konkurentnosti zasluuju posebnu
panju: (1) znanje i inovacije i (2) preduzetnitvo.
Proirenje EU sa dvanest novih lanica, proirilo je trite i povealo je
konkurentnost industrije EU, ali je stvorilo izazov harmonizacije i usklaivanja
razliitih industrijskih sistema. Za dostizanje ovakvih ciljeva, u okolnostima proiranja
EU, postala je neophodna horizontalna IP, koja ima zadatak da stvori opte uslove za
konkurentnost industrije, u kombinaciji sa instrumentima drugih politika.
IP u koordinaciji sa drugim politikama EU, ima kljunu ulogu u sprovoenju
strategija, stvaranju podsticajnog poslovnog okruenja i podrci investicionim aktiv-
nostima koje stvaraju rast. Kljuni mehanizam za sprovoenje LS postala je otvorena
metoda koordinacije, koja se temelji na osnovnom vrednovanju (benchmarking-u), i
irenju najbolje prakse meu dravama lanicama.
LS je naglasila vanost znanja, istraivanja i inovacija za podsticanje
industrijskog rasta, zapoljavanja i socijalne kohezije. LS je upozorila na potrebu
boljeg integrisanja i usklaivanja istraivakih programa i institucija na nivou EU,
kako bi istraivanja postala produktivnija i inovativnija. Osnovna ideja je bila da se
ogroman ali suvie fragmentisan, nauno-istraivaki potencijal EU integrie i
51
Isto, str. 36.
90
koordinira, sa ciljem maksimalnog korienja njegovih kapaciteta i rezultata. Iako EU
ima dugu tradiciju u istraivanju i inovacijama, stvarni uinci tih istraivanja ostajali
su esto disperzni, zbog toga to se 80% naunih istraivanja u EU odvijalo, ili se
obavlja u sklopu nacionalnih ili regionalnih istraivakih programa (Com 565, 2002, s.
7). Zbog toga je predloeno stvaranje Evropskog istraivakog prostora (EIP). Vaan
sastavni element i glavni finansijski instrument sprovoenja projekta EIP bio je "esti
okvirni istraivaki program" u periodu 2002-2006. godine.
Zbog neophodnosti bolje integracije i usklaenosti istraivakih programa i
institucija na nivou EU i nastojanja da se podstaknu interesi privatnih ulagaa u
istraivanje i inovacije, donet je "Akcijski plan ulaganja u istraivanje" 2002. godine, s
nizom novih mera. Sprovoenje tih mera trebalo je da pomogne EU da premosti
rastue razlike u nivou ulaganja u istraivanja izmeu EU i njenih glavnih trgovinskih
partnera. Namera akcijskoga plana bila je poveanje nivoa ulaganja u istraivanja sa
1,9 % BDP u 2001. godini na 3 % BDP do 2010. godine.
Akcijski plan obuhvatio je etiri podruja aktivnosti: (1) proces koordinacije i
stvaranje kljunih tehnologija, koje bi okupile brojne aktere i kako bi se sprovela
zajednika strategija za razvoj i koritenje tih tehnologija u EU; (2) vea ulaganja
industrije u istraivanja i povezanost istraivanja sa industrijom; (3) poveanje javnih
finansijskih subvencija istraivanju; (4) poboljanje okruenja za istraivanja i
inovacije u EU, kroz zatitu intelektualnog vlasnitva, regulisanje trita proizvoda i s
njima povezanih standarda.
Novi pristup inovacijskoj politici u EU uzrokovan je slabostima ove politike i
malim ulaganjima u nauku i istraivanje. Nastojei da redefinie pristup inovacijskoj
politici, EU je u sredite inovacijskog procesa stavila industrijska preduzea.
Inicijative na podruju inovacijske politike EU posmatra kao doprinos zajednikom
okviru za jaanje politike preduzetnitva, koja bi trebala da dodatno podstakne
konkurentnost industrijskih preduzea. I na kraju, preduslov za jaanje inovacija u EU
meu ostalim je i usvajanje odgovarajue zatite novih izuma i patenata. LS je
prepoznala i vanost stvaranja podsticajnog poslovnog okruenja, s posebnim
naglaskom na MSP i preduzetnitvo (MSPP). Kako bi se podstakle preduzetnike ini-
cijative, prema LS vano je promovisati koncept preduzetnitva, vrednovati preduzet-
nike uspehe, u obrazovnom sistemu razvijati preduzetnike vetine, smanjiti poresko
optereenje i prilagoditi sistem socijalne zatite radi vee sigurnosti preduzetnika.
Konkurentnost i preduzetnika dinamika neposredno zavise od regulatorne
klime za ulaganja u preduzetnitvo. Optereujua regulativa, neefikasna trita i javne
nabavke, kao i negativni stavovi prema riziku, sputavaju preduzetnike inicijative u
industriji. Zbog toga je neophodno skratiti vreme, smanjiti trokove i pojednostavniti

91
postupak osnivanja preduzea u veini lanica EU. Dostupnost izvora finansiranja je
velik problem za MSP.
U sklopu LS postavljeno je nekoliko konkretnih zadataka podsticanja
preduzetnitva: (1) skraenje potrebnog vremena i trokova za osnivanje poduzea; (2)
odluka o preduzetnikoj, inovativnoj i otvorenoj EU i "Viegodinjim programa za
podsticanje i podrku MSPP; 3) usvajanje "Evropske povelje za mala poduzea"; 4)
revizija finansijskih instrumenata Evropske investicione banke (EIB) i Evropskog
investicionog fonada (EIF) kako bi se sredstva preusmerila u podrku visokoteh-
nolokih i mikropreduzea.
U 2000. godini usvojena je "Evropska povelja za mala preduzea". Sledei
zakljuke LS koji se odnose na veu podrku MSPP, EIB je osnovala Grupu EIB (EIB
i EIF), sa dominantnom ulogom u podrci konkurentnosti evropske industrije putem
diversifikovane podrke aktivnostima MSP. Aktivnosti EIB prvenstveno se odnose na
srednjorone i dugorone zajmove u saradnji s bankarskim sektorom, dok EIF
predstavlja najvaniji izvor rizinog kapitala u EU, za MSP u situacijama koje nisu u
dovoljno pokrivene uslugama na finansijskom tritu.
Efikasna i povezana finansijska trita su jedan od temeljnih prioriteta LS.
Naime, efikasna finansijska trita su pokreta ekonomskog rasta i zapoljavanja,
preduzetnitva, ali i razvoja novih tehnologija. Finansijski sektor EU danas doivljava
temeljne reforme ubrzane trinom globalizacijom, koritenjem interneta i uvoenjem
evra. Neuspeh u integrisanju finansijskih trita u EU uveliko je posledica razlike u
nacionalnim zakonodavstvima, poreskim sistemima i politikim i trgovinskim barije-
rama. Iz tih razloga su mere LS najvie bile usmerene na uklanjanje postojeih
prepreka i na uspostavljanje jedinstvenoga finansijskog trita EU. Finansijska
integracija u EU temelji se na "Akcijskom planu za rizini kapital" (RCAP) i na
"Akcijskom planu za finansijske usluge" (FSAP).
Uprkos postignutim rezultatima u integraciji finansijskih trita, EU je danas
jo uvijek na niskom nivou osiguravanja niih trokova kapitala, dok su trita jo
uvijek prilino osetljiva na globalna kretanja. Evropska finansijska trita i dalje su
fragmentirana u poreskom i zakonodavnom smislu. Uvoenjem evra kao valute,
proces finansijskog integrisanja se ubrzava.
Jedana od najvanih premisa LS jeste razvoj ljudskih resursa, obrazovanja i
obuavanje svih graana za ivot i rad u drutvu zasnovanom na znanju. U tom cilju
EU usvojila je koncept permanentnog fleksibilnog sistema obrazovanja i doivotnog
uenja, kao jedan od vodeih principa u definisanju IP, sa ciljem unapreenja znanja,
vetina i sposobnosti'

92
 1.1.5. Revizija Lisabonske strategije u uslovima proirenja
Evropske unije
Integracija novih lanica u LS zapoela je na zasedanju Evropskog saveta u
Goteborgu 2001. godine. Zemalje koje su pristupile EU, imaju veliki potencijal u
pogledu rasta BDP (proseno 4% godinje), rasta produktivnosti i sposobnost
privlaenja investicija. Ovo je stvorilo oekivanja da e proirenje EU iz 2004. i 2007.
godine sa 12 novih lanica, doprineti rastu industrije i veoj trgovinskoj razmeni
industrijskim proizvodima unutar EU. Napredak tih zemalja permanentno se prati kroz
strukturne i sektorske pokazatelje.
Nove drave postigle su visok stepen makroekonomske stabilnosti i uinile
vaan korak u pravcu otvaranja trita i modernizaciji institucionalnog, pravnog, ad-
ministrativnog okruenja, i pivatizaciji, to je doprinelo njihovom znaajnom indus-
trijskom restruktuiranju. Ipak, njihova industrijska struktura se jo uvek razlikuje od
strukture industrije starih lanica EU. Industrije ovih zemalja su manje specijalizo-
vane, sa dominantnim udelom nisko-tehnolokih i radno-intezivnih sektora (npr.
proizvodnja hrane, tekstila, drveta i bazinih metala), a produktivnost rada industrije je
oko 50% produktivnosti u EU. Kljuni faktor njihovog uspeha jeste sposobnost
odravanja visokih ulaganja kako bi se stvorili uslovi za ekonomsku konvergenciju.
Naime, BDP per capita novih lanica je 45% proseka EU. Sa velikim prilivom SDI
nove lanice su izvukle velike koristi od tranfera tehnolokih, organizacionih i urav-
ljakih znanja i vetina, kao i savremenih institucionalnih reenja, ime su stvoreni
preduslovi za njihovo postepeno pribliavanje. Stopa nezaposlenosti je vea nego u
starim dravama lanicama, ali je stopa rasta zaposlenosti bra zato to nove lanice
sprovede reforme u skladnu sa utvrenim prioritetima.
U pogledu lisabonskih ciljeva ove drave su usvojile "Strategiju Evropa plus",
i uzele su uee u evropskoj strategiji zapoljavanja i poveanja socijalne kohezije.
Od 2002. godine one su ravnopravno ukljuene u "esti istraivaki program", i
aktivno sarauju s postojeim dravama lanicama u izgradnji EIP.
Rezultati istraivanja su pokazali da nove drave lanice sve vie zaostaju za
sadanjim lanicama u inovacijskom potencijalu. Nove lanice zaostaju u ljudskom
potencijalu, stvaranju znanja, nainu prenosa, finansiranju, a naruito u uincima,
primeni znanja i inovacija u industriji. Uoljiva je i nesrazmernost izmeu stope
ekonomskog rasta i ukupnog ulaganja u IR. Stopa ekonomskog rasta u novim
lanicama u proseku vea nego u EU, a izdvajanje za nauno- istraivaki sektor u tim
zemljama tek je 4 % ukupnog izdvajanja EU.
Moe se istai, da se LS u novim lanicama moe posmatrati kao nastavak
strukturnih reformi u industriji, to ih te zemlje sprovode vie od 15 godina, kao i
katalizator daljih napora prema dostizanju standarda EU. Zahvaljujui iskustvu
93
temeljitih reformi u 90-im godinama, oekivanja su bila da bi nove drave lanice
trebale snaano podsticati i doprineti daljem realizovanju ciljeva LS u proirenoj EU.
Ipak, prihvatanje zajednike IP kratkorono je izazvalo veoma negativne posledice u
poslovanju preduzea iz novih lanica. Zbog toga je EU u tranzicionom periodu putem
mera IP morala da pomogne ovim zemljama da ublae i prevaziu brojne i veoma
ozbiljne probleme integracije njihovih industrija u industrijski prostor EU.
U nastojanju EU da postane najkonkurentnija svetska ekonomija koja se
temelji na znanju, dolo je do velikog zaostajanja za planom sprovoenja ciljeva LS.
Proirenje EU na 27 lanica opisuje se kao dobrodolo, ali je otealo postizanje
ciljeva, zbog ega e EU mnogo tee uhvatiti korak za SAD. Postalo je oigledno da
je previe optih ciljeva teko ispuniti, pa je predlagan i manji broj ciljeva i pomeranje
roka za njihovu realizaciju. Ovakve alternative su odbaene.
EU je 2004. godine podstakla osnivanje grupe na visokom nivou za analizu
sprovoenja LS. Grupa je 2004. predstavila izvetaj o sprovoenju LS, tzv. "Kokuov
izvetaj"52. Izvjetaj je sadrao analizu sporovoenja i predlog mera za ispunjenje
ciljeva LS. Napredak u sprovoenju LS, temelji se na veem broju indikatora.
Indikatori pokazuju da je napredak neujednaen. Stoga je u izvjetaju naglaeno da
treba sprovesti konkretne i opsene reforme kako LS ne bi postala sinonim za
promaene ciljeve i neispunjena obeanja. Na temelju izvetaja, stanovita drava
lanica i izvetaja o Strategiji odrivog razvoja, data je pesimistika ocena napretka u
periodu 2000-2004. godine. Takoe, neka istraivanja istakla su slabosti u sprovoenju
LS, koje su oite u velikim zemljama lanicama, dok nove lanice postiu bolje
rezultate. Razoaravajui rezultati posledica su pretrpanog plana, slabe koordinacije i
protivurenih prioriteta zbog nedostatka politike volje u dravama lanicama,
ogranienja poput institucionalne inertnosti i nedostataka podrke ire evropske
javnosti. Naime, LS obuhvata i podruja za koja EU nije nadlena, pa je dobrovoljna
saradnja u sklopu tzv. "otvorene metode koordinacije", koja podrazumeva primenu
iskustava drugih drava lanica i njihovo prilagoavanje specifinim uslovima u
svakoj lanici, dala neadekvatne rezultate.
U 2004. godini proseni rast privrede EU iznosio je 2,2%, dok je ekonomija
SAD rasla 4,3%, Japana 4,4%, Indije 6,4% i Kine 9%, godinje. Iako je, tokom pet
decenija produktivnost u EU rasle bre nego u SAD, a od 1996. godine EU svake
godine zaostaje za SAD. Izmeu 1991. i 2000. godine rast produktivnosti u industriji
bio je 3,1% proseno u EU, nasuprot 4,3% u SAD. U razdoblju 2000-2005. godine
produktivnost u SAD rasla je dvostruko bre nego u EU. Ova razlika se moe objasniti
znaajno manjim razvojem visoko tehnolokog sektora u EU. U dodatku ovome, EU
ima i nedovoljne inovativne sposobnosti. Uprkos cilju od 3%, potronja za IR je
52
www.entereurope.
94
stagnirala na oko 1,9% od BDP, dok je u SAD narasla do 2,6%, a u Japanu na 3,1%
BDP, posle 2000. godine. Ova stagnacija je zabrinjavajua i zbog brzog porasta IR
potronje u zemljama u razvoju, kao to je Kina. Takoe, deo IR trokova finansiran
od strane industrije je nii u EU, nego u SAD, uprkos fiskalnim podsticajima. EU
poseduje samo 25% broja patenata po stanovniku u odnosu na SAD. ak 32%
populacije u SAD ima diplomu ili slino obrazovanje, dok u EU taj postotak iznosi
19%. SAD takoe, ulae dvostruko vie novca u studente od veine zemalja EU.
injenica je i da evropski proseci kriju glavne razlike izmeu zemalja u pogledu rasta
industrijske proizvodnje i ulaganja u IR. Konano, udeo kapitalnih investicija u BDP
dva puta je vei u SAD nego u EU.
EU je svesna disperzivnih rezultata u merama inovativnosti, na osnovu
pokazatelja inovativnosti po pojedinim zemljama lanicama, kao i generalnih
ekonomskih pokazatelja EU. Zbog toga EU kroz itav niz programa i mera eli istai
vanost inovacija i inovativnosti. Prema izvjetaju iz 2006. godine, ukazano je da su
tri evropske zemlje: vedska, vajcarska i Finska ispred Japana i SAD, dok EU-15, a
jo vie EU-27, zaostaju u inovativnosti. To je i podstaklo EU da definie dodatne
mere i stimulacije za podsticanje inovativnosti na svom prostoru. U materijalu
simbolinog naslova "Pretvaranje znanja u praksu, strategija inovacija za EU praksu:
Sveobuhvatna EU" iz 2006. godine, navodi se 10 akcija koje su dobile najvii politiki
prioritet kao deo LS za rast i poslove u EU.
Veina razvijenih zemalja lanica ima i dodatne nacionalne programe i jasne
smernice svojih vlada. Karakteristian je primer vlade Velike Britanije koja izdvaja
znatna sredstava za unapreenje poslovnih inovacija i razvoj tehnologije u cilju
stvaranja vlastite ekonomije kao vodee u prostoru ekonomije zasnovane na znanju.
Izmeu ostalih institucionalnih ureenja i postavljanja u smislu sprovoenja i praenja
smernica istie se uspostavljanje novih mera u obrazovnom sistemu koje e podstai
uenje o tehnologijama, inenjerstvu i kao i podrci prenosa znanja iz istraivakih
centara u industriju.
Ipak, istiu se i pozitivni primeri u privredi EU, prvenstveno u zapoljavanju.
Stopa zaposlenosti porasla je sa 62,5% u 1999. na 64,3 % u 2003. godini. Znatno se
poveala zaposlenost ena, a u nekim lanicama ostvarena je i ciljana stopa
zaposlenosti starijih radnika od 41,7% i sl.
Postignut je napredak u nekim oblastima kao to su informaciono drutvo,
inicijative za ekonomske pritiske, smanjivanje razlike evropskih regija i industrija.
Kao odgovor na mogue negativne implikacije po industriju EU, industrijski
lideri i politiari su poeli da se zalau protiv preseljavanja evropske industrije izvan
EU, zbog jeftinije radne snage, niih socijalnih trokova i vee fleksibilnosti
regulative u istonoj Evropi. EU je 2004. godine objavila dokument u kome je
95
procenila konkurentnost evropske industrije i stopu rizika deindustrijalizacije, na
osnovu ega su predloena posebna reenja. Dislokacijom dela industrije EU u
industrijske centre istone Evrope, delom se izmeta i konkurentnost industrije u
proireni deo Unije, to sa stanovita industrijskog razvoja otvara nove probleme.
Iako su utvrena znatna odstupanja od plan kojima se ugoava mogunost
ostvarivanja postavljenih ciljeva, "Kokuov izvjetaj" zalae se za zadravanje
ambicioznih ciljeva i rokova. Naime, odlaganje sprovoenja LS moglo bi doneti dalje
zaostajanje EU za SAD i privredama Azije, u kojima je privredni rast bri nego u EU.
Stoga je zahtevano usklaeno, usmereno i brzo delovanje u svim dravama lanicama
i na nivou EU, i to na pet prioritetnih podruja:
1. drutvo znanja,
2. jedinstveno trite,
3. popravljanje preduzetnike klime,
4. izgradnja fleksibilnog trita rada i jaanje socijalne kohezije i
5. ekoloki odriva budunost.
Teko je kvantifikovati posledice i rezultate reformi lisabonskog tipa jer su
sveobuhvatne i meusobno se dopunjuju. Jedan od najboljih primera jeste stvaranje
konkurentskog poslovnog okruenja kroz program jedinstvenog trita. Deset godina
nakon uspostavljanja jedinstvenog trita sprovedena su istraivanja koja su pokazala
da bi BDP u 2002. godini bio za 1,8% nii, a zaposlenosti za 1,5%, da taj projekt nije
ostvaren u periodu 1992-2002. godine. Procene pokazuju da bi trokovi neostvarivanja
ciljeva LS bili veliki i da ih je mogue kvantifikovati, posebno uvidom u pokazatelje o
sve veem jazu izmeu potencijala rasta EU u poreenju sa ostalim
spoljnotrgovinskim partnerima.
EU je 2004. godine odluila da mora obnoviti temelje konkurentnosti,
poveati potencijal rasta i produktivnost, ojaati socijalnu koheziju, stavljajui glavni
naglasak na znanje, inovacije i optimalizaciju ljudskog kapitala. U toku 2004 i 2005.
godine, EU je sainila set predloga i donela je niz novih dokumenta, ime je zapoeta
prva revizija ili obnavljanje LS.
Ostvareni rezultati LS ukazali su EU da se okvir promena i odgovornost za
njihovo ostvarenje mora decentralizovati. To je znailo podelu odgovornosti izmeu
pojedinih drava lanica koje su bile dune izraditi svoje nacionalne godinje
programe reformi unutar osnovnog koncepta LS. Zajedniki okvir "Revidirane (Nove)
Lisabonske strategije" zadrao je fokus na ciljevima koji su od bitnog znaenja za
razvojnu i strateku poziciju EU u celini. To se od 2005. godine, unutar obnovljene
LS, postie putem dva akcijska komplementarna plana i programa i drugih aktivnosti:
a) "Lisabonski program Zajednice" (The Community Lisbon Programme, CLP), b)
"Nacionalnih programa reformi" ili "Jedinstvenog trogodinjeg nacionalnog akcionog
96
program za rast i zapoljavanje", (National Reform Programmes, NRP), c) "Izvjetaja
Komisije o napretku", i d) otvorene metode koordinacije (COM (2005) 24, 2005).
a) Program za reforme na evropskom nivou ili Lisabonski program Zajednice,
sprovodi se na nadnacionalnom nivou, i usmeren je na to da se: 1) EU uini
atraktivnijim mestom za ulaganje i rad, 2) povea ulaganje u znanje i inovacije za rast,
i 3) stvori vei broj novih i boljih radnih mesta.
b) Istovremeno zemlje lanice sprovode reforme na nacionalnim nivoima
(nacionalni programi reformi koji se izrauju svake godine) na temelju dogovorenih
smernica. One objedinjuju ire smernice ekonomske politike i smernice za
zapoljavanje. Integrisane smernice se bave problemima mikroekonomije (proirenjem
i produbljenjem unutranjeg trita, razvojem privlanog poslovnog okruenja,
razvojem okruenja koje podrava MSP i sl.) i makroekonomije (smanjenjem javnog
duga, problematikom EMU, i sl.)
c) Komisija sarauje sa zemljama lanicama u sprovoenju reformi i
procenjuje napredak u "Izvjetaju Komisije o napretku". Koriste se nacionalni
programi reformi kao glavni instrument za izvetavanje o sprovedenim ekonomskim i
drugim merama. Simplificiranje izvetaja drava lanica u "Strateki godinji izvjetaj
Komisije o napretku", slui kako bi se izvrila integracija i pojednostavio mehanizam
otvorenog metoda koordinacije.
d) Ovorena metoda koordinacije (benchmarking) ostala je i dalje vaan
instrument i metoda povezivanja i sprovoenja LS. Revizija LS je ojaala koordi-
naciju, pa bi kontrola trbalo da postane efikasnija. Ona obuhvata dubinske analize,
prenoenje dobre prakse uz odgovarajue mere poput razliitih vrsta pokazatelja za
preduzea ili inovacija, izvjetaja o konkurentnosti u podrujima kao to su
istraivanje i razvoj i ljudski kapital.
EU je uvela "Korporativnu drutevenu odgovornost" (CSR) kao kljunu
dimenziju oivljavanja LS u svom dokumentu iz 2006. godine pod nazivom
"Realizacija partnerstva u interesu rasta i zapoljavanja: pretvaranje Evrope u
savrenstvo u pogledu CSR". Cilj je stvaranje Evropske alijanse za CSR koja se ne
predstavlja pravni instrument koji potpisuju preduzea, nego sredstvo za mobiliziranje
resursa i kapaciteta evropskih preduzea i njihovih akcionara u interesu odrivog razvoja,
ekonomskog rasta i zapoljavanja (ec.europa.eu/enterprise/csr, 18). CSR nije zamena za
javnu politiku, na nju se gleda kao na neto to doprinosi ostvarenju ciljeva javne politike
putem konkretnih aktivnosti.
U realizaciji ciljva LS do 2007. godine u EU stiglo se do sledeih rezultata:
1. Stopa zaposlenosti je poveavana za 1,4% (oko 2.75 mil. novih radnih
mesta) i iznosi oko 62,5%;
2. BDP ima prosenu stopu rasta od 2,3% i
97
 3. Investicije u IR iznose 1,84% BDP.
Od 2008. godine, poeo je drugi trogodinji period pimene "Obnovljene LS"
ili "Revidirane (Nove) LS", putem svih programa, planova i aktivnosti koji su
postojali u prvoj reviziji, to znai na zajednikom nivou, ali isto tako i na nivou
pojedinih zemalja lanica. EU je putem "Obnovljene LS" iz 2005. godine ostvarila i
neke pozitivne rezultate, pa je nastavila doslednu primenu strukturnih reformi, iz
predhodnog trogodinjeg perioda.
Unija je potrdila vanost integriranih smernica, pa je kao prioritete u
"Lisabonskom programu Zajednice 2008-2010" istakla:
a) snanije investiranje u znanje i inovacije,
b) oslobaanje i jaanje poslovnog potencijala, naruito onog u MSP,
c) vei nivo adaptacije trita rada, baziranog na konceptu fleksibilnosti, i
d) energija i klimatske promene.
EU bi morala do 2010. godine da realizuje prioritete i sve zapoete revizije,
kako bi ostvarila napredak strukturnih reformi, odrivog razvoja i socialne kohezije,
ime e ostvariti i napredek ciljeva zacrtanih u "Integrisanim smernicama za rast i
zaposlenost".

1.2. ZAJEDNIKA INDUSTRIJSKA POLITIKA EU I

POKRETAI (MOTIVI) NJENOG RAZVOJA
Pod Zajednikom politikom preduzea EU (Zajednikom industrijskom
politikom EU) se podrazumevaju sve dravne mere i pravna akta koja su usmerena na
regulaciju svih evropskih industrija (tj. grana industrije unutar Unije). U uem
ekonomskom smislu, Industrijska politika EU obuhvata sva dravna akta koja utiu na
promene industrijske alokacije resursa. Politika preduzea EU se nalazi u snanoj
interakciji sa drugim evropskim politikama poput Zajednike socijalne politike EU
(The European Social Policy), Politike zatite ivotne sredine EU, Fiskalne politike
EU i drugih politika koje mogu snano uticati na ulaganja, pa samim tim i na
poslovanje kompanija u industrijskom sektoru. Industrijska politika EU se karakterie
snanim distributivnim efektima. Ova Politika spada u grupu najspornijih politika EU.
Za razliku od Zajednike politike konkurencije EU (Competition Policy in Europe)
koja svim trinim akterima garantuje slobodnu i ravnopravnu (fer) trinu utakmicu,
Industrijska politika EU se svodi na direktne i selektivne zahvate (mere) na pojedinim
segmentima Zajednikog trita.53
Istorijski posmatrano je Industrijska politika Evropske zajednice bila starija
od momenta njenog zvaninog priznavanja. Naime, Evropska komisija je 1970.
53
Ovom Politikom su horizontalne mere, poput poboljavanja pravnog ambijenta za
preduzea, imale apsolutni primat nad sektorskim (vertikalnim) merama.
98
godine, u svom Memorandumu 54, eksplicitno pomenula ovaj pojam, da bi tek 1987.
godine bio uveden i odgovarajui zakonski lan u Jedinstveni evropski akt. Ugovorom
iz Mastrihta ova Politika dobija i svoj konani naziv. Meutim, Zajednika
industrijska politika EU vodi poreklo iz znatno starijih Ugovora o osnivanju Evropske
zajednice za ugalj i elik i Ugovora o osnivanju Evropske zajednice za atomsku
energiju. U njima su ve, na primer, bile precizno regulisane politike nadlenosti za
upravljanje korporativnim investicijama unutar zemalja EZ.
Industrijska politika EU se podjednako odnosi na kompanije, industrijske
sektore (grane) i evropsku industriju u celini. Politika preduzea EU je takoe u tesnoj
vezi sa Politikom konkurencije EU (European Competition Policy), evropskom
Antimonopolskom politikom (European Antitrust Policy), kao i sa Politikom dravne
pomoi EU (European State Aid Policy). Evropska politika preduzea se delimino
vodi na nacionalnom, a delimino na nadnacionalnom (evropskom) nivou. Ova
zajednika politika je, poput poljoprivredne i trgovinske politike, izraenog protekcio-
nistikog karaktera. Meutim, za razliku od Zajednike poljoprivredne politike,
Industrijska politika EU ima nadlenosti u kontroli i ograniavanju subvencija i drugih
oblika dravne pomoi kako na nacionalnom, tako i na nivou EU. U nastavku slede
razlozi za implementaciju (sprovoenje) Industrijske politike EU:
Postojanje trinih nesavrenosti - odnosno tzv. trinih greaka koje
nastaju kao posledica potrebnih mera intervencije drave, ali i usled negativnih efekata
eksternalija55, monopola, oligopola, kartela, korupcije i sl.;
Pruanje pomoi industrijskim granama u nastajanju ili nestajanju -
ovde se radi o diskutabilnom (spornom) argumentu s obzirom da pruanje dravne
pomoi pomenutim industrijskim granama svakako ne moe da garantuje njihov
trini opstanak. U ovim sluajevima se dravno pomaganje svodi na otvaranje i
ouvanje radnih mesta, pa samim tim i na kupovinu socijalnog mira i obezbeivanje
politike podrke. Rast ivotnog standarda u EU, nivoa cena i trokova rada su uticali
na nekonkurentnost i nestanak brojnih evropskih industrija (poput tekstilne industrije,
brodogradnje, uglja i elika i dr.). Iz navedenog proizilazi zakljuak da nema te
politike preduzea koja bi mogla da povrati ugaena i vremenom prevaziena
preduzea;

54
Pod nazivom "Industrijska politika Zajednice".
55
Eksternalije se definiu kao pozitivni ili negativni efekti po pojedince ili firme koji nastaju
kao rezultat proizvodnje ili upotrebe nekog proizvoda i/ili usluge od strane neke druge firme
ili nekog drugog pojedinca. To je zapravo situacija u kojoj se trokovi proizvodnje ili koristi
od potronje prevaljuju (prelivaju) na one trine aktere koji ne proizvode, niti troe
posmatrano dobro i/ili uslugu.
99
 Pruanje pomoi stratekim industrijama - kao velikim i bitnim
industrijskim granama koje utiu na nesmetano funkcionisanje veeg broja privrednih
sektora, koje imaju veliki broj zaposlenih i koje obezbeuju poslove velikom broju
manjih firmi;
Motiv kompenzacije - tj. nadoknade savremenim evropskim preduzeima
za inae previsoku cenu koju (preduzea) plaaju u skladu sa zahtevima socijalne,
ekoloke i drugih zajednikih politika EU;
Pruanje regionalne pomoi - obino retko naseljenim, nerazvijenim i
regionima u opadanju.56 Danas EU sprovodi ove aktivnosti putem Zajednike
regionalne politike EU (EU Regional Policy) sa ciljem podsticanja otvaranja firmi,
zadravanja i privlaenja stanovnitva u ovim podrujima;
Podsticanje istraivanja, privrede zasnovane na znanju, zatite ivotne
sredine i sl. - najee zatitom izuma (pronalazaka), odnosno odobravanjem licenci i
patenata. Licence, dozvole i patenti predstavljaju kontrolni mehanizam za ulazak
preduzea u novu industrijsku granu;
Privlaenje ulaganja - sa posebnim naglaskom na strane direktne investicije
u osnovne (bazne) industrijske grane. Za ovu namenu se odobravaju razliiti oblici
dravne pomoi: od poreskih olakica, subvencija, preko vancarinskih barijera, pa sve
do opremanja infrastrukture i obuke buduih zaposlenih;
Privilegovanje izvesnih industrijskih grana - obino davanjem prednosti
domaim firmama u odnosu na inostranu konkurenciju i
Korupcija - kao motiv koji snano podstie dravne slubenike na odobra-
vanje pomoi konkretnim preduzeima ili industrijskim granama, sa ciljem
nezakonitog prisvajanja novanih sredstava ili dobijanja izvesne usluge.

1.2.1. Zaeci i razvoj Politike preduzea EU

S obzirom da je Evropska ekonomska zajednica (EEZ) na svojim poecima
bila usmerena na stvaranje Carinske unije i Zajednikog trita, tek je od 1968. godine
je postajalo sve jasnije da je Zajedniko trite EZ (za plasman proizvoda) moralo da
ima uporite u Jedinstvenom evropskom prostoru za preduzea i njihove proizvodne
aktivnosti. Stoga je Evropska komisija 1970. godine inicirala kreiranje Zajednikog
okvira za pravne, poreske i finansijske aspekte rada preduzea, kao i za podrku njiho-
vom brem strukturnom prilagoavanju. Savet Evropske unije je 1973. godine usvojio
prvi Akcioni program Industrijske politike EZ koji, pored horizontalnih zahteva (poput
smanjenja tehnikih, trgovinskih prepreka, harmonizacije drutveno-pravnih odredbi i

56
Tj. regionima sa opadajuim (sve manjim i manjim) brojem stanovnitva.
100
sl.), predvia i sektorske mere u raspodeli javnih sredstava. Prvobitno se Akcioni pro-
gram odnosio na oblasti avio-tehnike, informatike, brodogradnje i proizvodnje papira.
Paralelna egzistencija (postojanje) specifinih horizontalnih i sektorskih
ciljeva (zadataka) se odrazila i na aktivnosti EZ u narednom periodu. Poeci razvoja
Industrijske politike EU e ostati zapameni po otrim kritikama sektorskih zahvata
kao to je sluaj sa podrkom airbus industriji ili sa politikom dravne pomoi u
industriji elika. Meutim, do 70-tih godina XX veka je postojalo opte miljenje o
poeljnosti i opravdanosti dravnih intervencija u privredi, ukljuujui i osnivanje ili
nacionalizaciju dravnih firmi i banaka, direktnu regulaciju i iroki spektar dravne
pomoi. Ovaj period e ostati zapamen po naglom usponu industrijske politike u
svim lanicama EZ. Ova Politika je bila usmerena na zatitu samo onih industrijskih
grana koje su bile ugroene strukturnim promenama. Evropska zajednica se, poetkom
80-tih godina XX veka, suoila sa dvostrukim ekonomskim pritiskom na globalnom
planu:
najpre su SAD i Japan pretekli EZ zahvaljujui brzom uvoenju novih
tehnologija i
nastanak nove i cenovno povoljnije proizvodne konkurencije u tradicio-
nalnoj industriji zemalja Jugoistone Azije.
EZ je na pomenute izazove odreagovala kako dirigovanim (naloenim) mera-
ma u spoljnoj trgovini, tako i novim usmerenjem Industrijske politike EZ, to se odra-
zilo i na organizacionu strukturu Generalnog direktorata za industriju i preduzea pri
Evropskoj komisiji.57 Tada su se pojavile i popularne ideje o pruanju pomoi evrop-
skim kompanijama sa ciljem da to uspenije konkuriu firmama iz SAD i Japana.
Istovremeno se smanjivala usredsreenost ove Politike na tradicionalne sektore poput
proizvodnje elika, da bi sredinom 80-tih godina ona poela postepeno da prelazi u
nadlenost nadnacionalnih tela. Osamdesete godine e, usled proirenja Zajednice na
Jug, ostati zapamene i po neophodnim regionalnim strukturnim usklaivanjima. EZ
je nastavila sa pokuajima upravljanja putem sektorskih politika (primer industrije
tekstila, elika, auto-industrije, brodogradnje i dr.). S druge strane je Zajednica,
podsticanjem horizontalnih mera (stvaranje Zajednikog trita, podsticanje istrai-
vanja i razvoja, unapreenje meunarodne saradnje preduzea iz EZ, razvoj novih
tehnologija i sl.) usmerila svoje napore ka rastu svoje meunarodne konkurentnosti. Iz
navedenog sledi da su konkurentski pritisci iz SAD i Japana uticali na promenu
industrijsko-politike orijentacije, kao i na koncepciju razvoja Industrijske politike
EZ. Usled neuspeha dravnog intervencionizma u privredi, EZ je krajem 80-tih godina
poela sa progresivnim ograniavanjem Industrijske politike.

57
U smislu smanjenja broja zaposlenih.
101
 1.3. PRAVNA REGULATIVA INDUSTRIJSKE POLITIKE EU
Ugovor iz Mastrihta je Industrijskoj politici EU dodelio odgovornost za
konkurentsku osposobljenost evropske industrije. Ovom je prethodio lan 157.
Ugovora o osnivanju Evropske zajednice koji Evropskoj zajednici i dravama
lanicama dodeljuje odgovornost za:
ubrzano prilagoavanje industrije strukturnim promenama,
podsticanje okolnosti koje pogoduju razvoju preduzea u celoj EZ, sa
posebnim akcentom na mala i srednja preduzea,
podsticanje ambijenta koji pogoduje saradnji izmeu preduzea i
pospeivanje bolje iskorienosti industrijskog potencijala u politici
inovacija, istraivanja i tehnolokog razvoja.
Ovaj lan predvia da drave lanice na predlog Evropske komisije, a nakon
izvrenih konsultacija sa Evropskim parlamentom i Evropskim ekonomskim i socijal-
nim komitetom, mogu u Savetu Evropske unije doneti odluku o specijalnim merama.
Te mere, meutim, ne smeju dovesti do povreda slobodne konkurencije na Zajedni-
kom tritu. Liberalizacija trita na globalnom nivou doprinela je postepenom
smanjivanju trgovinskih ogranienja u svim lanicama EU. Danas Evropska komisija
ima veoma jaku ulogu u domenu ove Politike jer ima ovlaenja da kontrolie davaoce
subvencija. EK je duna da povede rauna o tome da Politika preduzea EU ne sme da
bude kontradiktorna elementarnim postulatima i principima Zajednike politike
konkurencije EU. Savremena Politika preduzea EU je usredsreena na minimalne
iznose dravnih subvencija, isplatu industrijske pomoi u ekoloki poeljne grane, kao
i na unapreenje privrede zasnovane na znanju.

1.4. AKTUELNI OBLICI POLITIKE PREDUZEA EU

Opteposmatrano, u okvirima Industrijske politike EU postoje tri vrste
dravnih subvencija. Radi se o sledeim oblicima doputene pomo i:
Horizontalna pomo (tzv. horizontalni zahvati) - koja se najee javlja u
vidu subvencija za istraivanje i razvoj, za mala i srednja preduzea, subvencija za
zatitu ivotne sredine, za zapoljavanje, trening itd.);
Sektorska pomo (tzv. sektorski zahvati) - koja se javlja u obliku dravnih
subvencija raznim sektorima privrede i
Regionalna pomo - iako ne pripada domenu ove politike, efekti
regionalne pomoi su gotovo identini efektima pomoi industriji.
102
 Iako u praksi postoji mnogo oblika dravne pomoi industriji, u nastavku
sledi opis nekih najvanijih i najee primenjivanih oblika pomoi u zemljama EU.
Dravna pomo moe imati razliite oblike i ona danas nije namenjena samo
potrebama industrije EU. injenica je da dravna pomo remeti trine odnose jer
favorizuje preduzea - primaoce sredstava dravne pomoi. Dravna pomo moe da
obmane kako potencijalne kupce, tako i vlasnike i akcionare u pogledu profitabilnosti
preduzea i njegove budue perspektive poslovanja. Dravna pomo se javlja u
mnotvu oblika meu kojima se istiu: novane subvencije, poreske olakice, uvozno-
izvozne olakice, zakonske pomoi u dobijanju privilegovanog trinog poloaja (npr.
monopol, oligopol, barijere slobodnom ulasku u granu i sl.), minimalne nadnice,
pomo fondova za garancije ili fondova za rekonstrukciju i razvoj, odobravanje
pogodnosti firmi tokom zapoljavanja, investicione olakice, izgradnja infrastrukture
sa ciljem podsticanja osnivanja firmi, obuka potencijalnih novih kadrova, stvaranje
poslovnih klastera i industrijskih parkova (zona), pomo stanogradnji, razni oblici
nekomercijalnih kreditnih linija i dr. Poseban oblik dravne pomoi se ogleda u
nenaplaenom porezu koji pogoduje interesima nekih pojedinaca i savremenih
evropskih preduzea. Stoga u lanicama EU deluju posebna tela koja su zaduena za
kontrolu i nadgledanje plaanja poreza i poreske evazije (tj. utaje poreza).
Generalno posmatrano Evropska unija ne doputa isplatu vertikalne pomoi
pod kojom se podrazumeva dravna pomo tano odreenim preduzeima. Smatra se
da ovakav oblik pomoi favorizuje i povlauje njene primaoce, da ih stavlja u
neravnopravan poloaj u odnosu na konkurente, kao i da je podlona korupciji.
Stoga EU dozvoljava samo horizontalnu pomo pod kojom se podrazumeva
isplata dravne pomoi mnogim sektorima. Horizontalna pomo se najee javlja u
vidu finansijskih podsticaja za istraivanje, za ekoloke svrhe, trening i profesionalnu
orijentaciju. U praksi zemalja EU nije redak primer pomaganja domae industrije u
veoj meri nego to je to pravilima EU doputeno. U takvim sluajevima poslednju re
ima Evropska komisija koja moe da zahteva da zemlja anulira, tj. da povrati deo
sredstava isplaenih firmama mimo propisa EU. U poslednje tri decenije sredstva za
pomo evropskoj industriji postepeno opadaju. Jedan od eklatantnih primera
dravne pomoi se javlja u vidu sredstava koja su, nakon nemakog ujedinjenja iz
1990. godine, iz zapadnog dela bila usmerena na bivu Nemaku Demokratsku
Republiku. Ta sredstva su, pre svega, bila namenjena isplati penzija i socijalnih
primanja, ali i izgradnji infrastrukture i direktnoj pomoi industriji. Naposletku se
zakljuuje da, za razliku od Zajednike poljoprivredne politike, Industrijsku politiku
EU karakterie umereni protekcionizam koji je u stalnom opadanju. Ovaj podatak
ne iznenauje s obzirom da su u sektoru industrije koncentrisani snani grupni interesi
kako lanica EU, tako i predstavnika njihovih industrija.
103
 1.5. OCENA EFIKASNOSTI INDUSTRIJSKE POLITIKE EU
U prvim decenijama je, nakon uspostavljanja Evropske ekonomske zajednice,
industrijska politika bila voena iskljuivo na nivou lanica EEZ. Ona je poela da se
postepeno prenosi na nivo EU tek sa pripremama za uspostavljanje Zjednikog
trita, dakle sa Jedinstvenim evropskim aktom i Ugovorom iz Mastrihta. Dok
svojevremeno zemlje EEZ nisu imale potrebu za ovom politikom zahvaljujui
carinama koje su titile pojedine industrije, nakon uspostavljanja Zajednikog trita i
ukidanja vancarinskih (a prethodno i carinskih) barijera dolo je do naglog rasta
znaaja industrijske, regionalne i socijalne politike. Tada je EU poela sa postepenim
preuzimanjem politike preduzea od svojih lanica.
U poetku je ova Politika bila namenjena pomaganju industrija u opadanju (tj.
onih industrijskih grana koje su se postepeno gasile). Ova Politika je, nakon mnogih
kritika, poela da se okre e ka industrijama u nastajanju. Potom je usledila faza u
kojoj se kao razlog njenom voenju istiu ulaganja u istraivanje i razvoj, posebno u
malim i srednjim preduzeima. Nakon toga se, u vidu njenih prioriteta, istiu ekoloki
i istraivaki zahtevi i zatita potroaa. S obzirom na navedeno, zakljuuje se da se za
Industrijsku politiku EU vezuje nekoliko problema:
Industrijska politika EU je birokratizovana i ima netrini karakter jer se
obino vodi prema politikim (a ne ekonomskim) prioritetima sa ciljem obezbeivanja
politike podrke, ouvanja radnih mesta, reavanja drutvenih problema i dr.;
Podravanjem izvesne industrije se utie na njenu zavisnost od dravne
pomoi, koja vremenom raste. Stoga dravnu pomo, po pravilu, uvek dobijaju iste
grane58;
Dobijanje pomoi slabi podsticaje za trino ponaanje u firmama;
Visina subvencija preduzeima je u najveoj meri uslovljena pristrasnou i
interesima donosilaca odluka (birokrata), a neretko i pritiscima raznih interesnih
grupa. Ovim procesima se direktno otvara mesto za pojavu korupcije u sferi dravne
pomoi evropskoj industriji;
Efekti izuzetno skupe Socijalne politike EU (European Social Policy) se
ogledaju u velikom broju obaveznih izdataka na teret evropskih preduzea. Ovde se
radi o rastu izdataka evropskih kompanija za razne socijalne programe usled
nestabilnosti ivotnih uslova, dubokih demografskih promena, kao i pove ane
socijalne nejednakosti;

58
Iskustvo ukazuje na injenicu da se, po obiaju, radi o granama u kojima je ugroen najvei
broj radnih mesta.
104
 Rasipanje sredstava poreskih obveznika, usporavanje industrijskih promena i
pad volje za prihvatanjem reformi nastaju kao posledica determinisanosti Industrijske
politike EU politikim faktorima i zahtevima i dr.
U Srbiji bi, po uzoru na stanje u lanicama EU, trebalo reiti probleme
neadekvatnog upravljanja u javnim preduzeima, uvrene korupcije, kao i teiti ka
smanjivanju subvencija. Naime, usled velikih gubitaka koje su u prethodnoj (2012)
godini iskazala javna preduzea, insistira se na promeni naina upravljanja i
nesavesnog poslovanja. Takoe vai i preporuka o smanjenju ili potpunom ukidanju 59
subvencija i dravnih garancija.

1.6. INDUSTRIJSKA POLITIKA EVROPSKE UNIJE

U NAREDNOM PERIODU
U okolnostima rastue globalizacije i sve izraenije meunarodne konku-
rencije EU je 2005. godine predstavila novu i celovitiju IP, ije cilj stvaranje bolje
klime za razvoj svih odseka industrije. Nova IP treba da postane osnov u realizaciji i
propagiranju "Lisabonske strategije", a u stvarnosti je nastavak svih prethodnih
dokumenata u oblasti IP. Nova IP je naslov koji je prvi put upotrebljen od strane
potpresednika Komisije za kompanije i industriju Gintera Verhojgena, novembra 2005.
godine u Bolonji.
Spora realizacija cilja da EU postane "najkonkurentnija i najdinaminija
privreda na svetu do 2010", je u obnovljenim Integrisanim smernicama za rast i
zaposlenost 2005-2008. godine" i Radimo zajedno na rastu i zaposlenosti: Novi
poetak za Lisabonsku strategiju", pored ponovnog pokretanja LS, predstavila novu,
celovitiju i izmenjenu osnovu za IP u EU. Zadatak je stvaranje bolje klime za razvoj
svih industrijskih sektora putem potovanja osnovnih direktiva IP(COM (2005) 141
final, COM (2005) 24, 2005): (1) zatita intelektualne svojine, (2) poboljanje
regulative EU u oblasti industrije, (3) poveanje uloge MSP u inovacijama, (4) razvoj
meunarodne kooperacije i (5) podrka zapoetim strukturalnim prilagoavanjima
industrije.
Naruita panja posveena je uspostavljanju boljih okvirnih uslova za
preraivaku industriju, kao osnove ekonomskog rasta u EU. Ona doivljava posebne
promene i suoava se sa velikim izazovima, pa je za njen dalji razvoj i uspeh, neop -
hodno povoljno poslovno okruenje. Tome je predhodila svestrana i sveobuhvatna
analiza svakog odseka pojedinano, kako bi se u svakom definisali potencijali i
problemi. U Integrisanim smernicama za rast i zaposlenost 2005-2008. godine",
naglaeno je da se IP mora temeljiti na partnerstvu izmeu EU i drava lanica. Neki
59
U izvesnim sluajevima.
105
izazovi IP zahtevaju da ona bude usmerena na evropski nivo, poto je pojedine drave
lanice u svojem izolovanom delovanju ne sporovode uspeno (npr. konkurentnost,
produktivnost, inovacije, socijalna i ekonomska kohezija).
Glavna uloga IP je stavaranje okvirnih uslova za razvoj preduzea i
inovativnosti, da bi EU postala privlana za industrijske investicije i stvaranje radnih
mesta. Odgovornost preduzea je u razvijanju proizvoda i procesa, poboljanju znanja
i tehnolokom razvoju. Zalaganje za horizontalnu prirodu IP, njenu efikasnost i
izbegavanje povratka ka intervencionizmu, podrazumeva da instrumenti IP moraju biti
posmatrani u posebnom kontekstu pojedinih industrija. Politike se moraju oblikovati
po meri konkretnih karakteristika, mogunosti i izazova odseka. Posledica ovoga jeste
razliiti znaaj pojedinanih politika (COM(2002) 714, 2002).
Nova IP sadri set predloga i glavnih inicijativa za IP, uz naglasak inicijativa
koje mogu dovesti do poveanja njene efikasnosti. Te inicijative se odnose na (COM
(2005) 535, 2005):
(1) Poboljanje normativnog okruenja - industrijske kompanije moraju biti
podvrgnute setu tehnikih pravila koji se tiu bezbednosti, zdravlja, zatite okoline i
potroaa. Cilj je smanjenje kompleksnosti pravila i pojednostavljenje postojee
regulative i njihovog uticaja na konkurentnost kompanija. Da bi se to ostvarilo
predloeno je kodiranje, modifikovanje, ponovno pisanje i opozivanje pravila i
direktiva. Kljuni element koji bi omoguio da regulatorni propisi ne stvore
nepotreban teret industriji je njihova predvidljivost;
(2) Podizanje inovativne uloge MSP - u nameri da se ojaa uloga evropskih
MSP, iji je dinamizam i stepen opstanka nii od onog u SAD. Uoavajui da je
evropsko trite za finansiranje inoviranja MSP jo uvek ne razvijeno, budua namera
je podsticanje finansijskh institucija i privatnih investitora da vie rizikuju. Znaajniju
ulogu u tome bi trebalo da imaju EIF sa novim garantnim mehanizma i stimulacija
velikih kompanija za odvajanje malog dela budeta za smelije investicije u MSP.
Takoe, predloeno je i mehanizam transfera tehnologija prema Amerikom modelu
programa transfera tehnologija malom biznisu;
(3) Finansiranje projekata Zajednice - EU kroz dominantno horizontalan
pristup IP planira da uzime uee u finansiranju industrijskih projekata (trans -
evropske mree) i dugoronih istraivakih programa iji je cilj evropski javni interes
usklaen sa industrijom. Za podrku IR, Komisija predlae stvaranje Evropskog
istraivakog saveta, koji bi trebalo da sadri agenciju koja bi odobrava finansiranje
istraivakih timova i konkurencije istraivanja;
(4) Podrka strukturnim prilagoavanjima - EU planira da unapredi
restrukturiranje i upotrebi strukturne fondove da osigura industrijsku konkurentnost i
atraktivnost regiona u zaostajanju. Meu planiranim merama je i finansijska pomo za
106
konstituisanje klastera i transfer tehnologija u ove regione, kao i pomoi radnicima da
se prilagode promenama;
(5) Stvaranje radnih grupa - EU u cilju unapreenja IP planira stvaranje
radnih grupa koje e povezivati sve industrijske grane. Meu ciljevima istie se izrada
nove trgovinske strategije, energetske strategije, procena industrijske konkurencije i
harmonizacija i nastavak poboljanja propisa za pojedine odseke preraivake
industrije, i
(6) Finansijske perspektive - Pokretanje nove IP u EU treba da bude podrano
i u delu finansija i trokova. Planirani budeti za "Sedmi okvirni progra- mu" i IP, u
preriodu 2007-2013. godine su ukupno 72,7 i 4,2 milijarde evra. Ovo bi znailo
trostruko poveanje trokova EU za istraivanje i inovacije, i iznosilo bi 12% BDP ili
oko jedne estine javnih trokova EU.
Neophodne podrke LS, zahtevaju da se predloi veliki broj novih mera
napravljenih da podre industrijsku konkurentnost, a posebno inovacije. Ove podrke
nee iskljuivati uee u finansiranju eljenih projekata, uprkos akcentu koji je
stavljen na horizontalni pristup IP. Takoe, vano je i u budue osigurati jasnost mera
uspostavljenih na nivou EU, njihov prioritet konherentnosti sa nacionalnim merama.
Sprovoenje IP bie tesno povezano i sa ciljem poboljanja uslova za poslo-
vanje MSP i preduzetnitva. Politika prema MSPP treba da pokrije poslovno okruenje
i omogui svim preduzeima, bez obzira na veliinu, pravnu formu, lokaciju i
delatnost, da rastu i da se razvijaju. EU ini znaajne napore za stalno poboljanje
uslova u kojima posluju industrijska preduzea. To e podrazumevati (Savi, Lj.,
2005, s. 171,172):
(1) novi pristup politici proizvoda koji su u vezi zahteva zdravstvene
sigurnosti proizvoda;
(2) prilagodljivost oporezivanja, odnosno samostalan izbor preduzea izmeu
alternativnih procedura oporezivanja, i
(3) standardizovanje organizacionih ema i razvoj evropskog sistema stan-
darda.
Fokusiranje na dosadanje sistemske neuspehe ima veliki znaaj za buduu IP
u EU. Ona bi trebalo da razvija takav sistemski pristup koji bi, to je vie mogue,
odgovorio na potrebe industrije. Mogue je identifikovati etiri glavne kategorije
okvirnih uslova koji su relevantni za napredak budue IP:
(1) set optih trinih uslova;
(2) odredbe koja se odnose na posebne kategorije proizvoda i usluga;
(3) institucije koje omoguavaju funkcionisanje trita (javne, polu javne ili
privatne) i

107
 (4) naela, iji je direktan uticaj teko proceniti i na koje je teko uticati u
kratkom roku.
Za EU je veoma vano da osigura najpogodniju integraciju i ravnoteu
industrijskih politika koje mogu dati doprinos ostvarenju postavljenih ciljeva odrivog
industrijskog razvoja. Realizacija postavljenih ciljeva razvoja industrije EU, pobolj-
anja konkurentnosti i spreavanja deindustrijalizacije, zahteva ispunjenje nekoliko
zadatka u narednom periodu:
(1) zadatak IP kao nadnacionalne politike, jeste da uspostavi predvidiv
zakonski okvir za efikasno funkcionisanje industrije;
(2) IP imae zadatak da osigura potrebne uslove koji e omoguiti razvoj
industrije, kao najvanije delatnosti za realizaciju konkurentskog potencijala EU, i
(3) IP mora da obezbedi da okvir, institucije i instrumenti budu efikasni i
sposobni da pravovremeno deluju u skladu sa postavljenim ciljevima.

108
 Glava VI
POLITIKA KONKURENCIJE EVROPSKE UNIJE

1. POLITIKA KONKURENCIJE EU
1.1. TRINA KONKURENCIJA, NJENA ZATITA I
KARAKTERISTIKE PRAVA KONKURENCIJE
Trina konkurencija predstavlja osnovu funkcionisanja svake trine privrede
i, u tom kontekstu, trino takmienje se javlja kao oblik rivalstva, odnosno
konkurentsko suparnitvo izmeu pojedinano posmatranih preduzetnika. Stoga se
konkurencija javlja ako na tritu istovremeno deluju dva ili vie preduzetnika. Pri
tome se trini konkurenti meusobno takmie putem cene, kvaliteta i drugih epiteta
(karakteristika) proizvoda i/ili usluga. 60 Najznaajniji cilj trine konkurencije se
ogleda u ostvarivanju najveih moguih koristi za potroae. 61
Pogodnosti (koristi) za potroae se, pre svega, javljaju u mogunosti
izbora izmeu proizvoda i usluga koje nude razliiti proizvoa i, trgovci i pruaoci
usluga. Odavde sledi da sutinu trinog takmienja radije ine interesi potroaa,
nego preduzetnika. Efektivna trina konkurencija predstavlja dinamiki proces
koji se ogleda u permanentnom ulaganju napora preduzetnika u pravcu razvoja
inovacija i podsticanja tehnolokih promena.
Uporedo sa razvojem trine privrede, pojavila se i potreba za regulisanjem
pravila trine konkurencije. Tako su se krajem XIX veka u SAD-u pojavili prvi
savremeni propisi koji se danas smatraju preteom savremenog prava konkurencije
EU. Pravo konkurencije predstavlja deo javnog prava. Stoga je zatita, koja se prua
primenom prava konkurencije, javnopravne prirode. Pravo konkurencije, u interesu
zatite javnopravnog interesa, ograniava slobodu ugovaranja i autonomiju volje
ugovornih strana. Pravo konkurencije se iskljuivo primenjuje na preduzetnike
(preciznije na proizvoae, prodavce i pruaoce usluga). Cilj prava konkurencije se
ogleda u obezbeivanju slobodnog pristupa tritu to veem broju preduzetnika i pod
jednakim uslovima za sve, kao i u obezbeivanju zatite i jaanju efektivnosti same
trine konkurencije. Efektivnom trinom konkurencijom se direktno obezbeuje
zatita interesa potroaa. Stoga osnovu prava trine konkurencije ini zabrana
njenog naruavanja ograniavanjem ili spreavanjem preduzetnikih sloboda u pro-
60
Npr. dizajna proizvoda, pakovanja i sl.
61
Ovde je re o koristima od upotrebe proizvoda i usluga.
109
metu robe i usluga. Proizilazi da se preduzetnici jedino mogu meusobno takmiiti
putem cena i kvaliteta proizvoda i usluga, ime se za potroae stvara mogunost
izbora izmeu velikog broja razliitih proizvoda i usluga.

1.2. ULOGA PRAVA KONKURENCIJE U EVROPSKOJ UNIJI

Savremeno evropsko pravo trine konkurencije je poelo da se razvija
uporedo sa osnivanjem Evropske zajednice (EZ). Zapravo, osnove prava konkurencije
EZ su bile sadrane jo u Ugovoru iz Rima (iz 1957. godine), kojim su definisani
precizni ciljevi Politike konkurencije, najpre u EZ, a kasnije i u lanicama EU. U
najznaajnije opte ciljeve Politike konkurencije EU spadaju:
1. zatita (interesa) potroaa,
2. smanjenje cena i rast kvaliteta proizvoda i usluga,
3. obezbeivanje otvorene trine privrede sa slobodnom konkurencijom,
4. disperzija (rasipanje, raspodela) ekonomske snage na iri krug privrednih
subjekata,
5. preraspodela ekonomskih izvora i bogatstva,
6. ostvarivanje optimalne efektivnosti na mikroekonomskom i makroekonom-
skom nivou i razvoj evropske privrede,
7. rast drutvenog blagostanja,
8. zatita preduzetnika od nedozvoljnih aktivnosti konkurenata,
9. ujednaen (ravnomeran) regionalni razvoj na posmatranim tritima,
10. obezbeivanje najvee mogue stope zaposlenosti u posmatranom
drutvu,
11. jaanje unutranje i spoljne konkurentnosti evropske privrede i dr.
Slobodna trina konkurencija ima krucijalnu ulogu u funkcionisanju
Evropske unije kao nadnacionalne i viedravne zajednice. Osnovne etiri trine
slobode -sloboda kretanja robe, usluga, kapitala i lica - u sudejstvu sa principom
nediskriminacije i vaeom regulatovom o zatiti konkurencije predstavljaju su-
tinske elemente ekonomskog poretka EU. Evropska unija, sa ciljem suzbijanja
delovanja monopola i oligopola, dogovaranja o cenama i/ili trinom ueu i
neopravdanih dravnih intervencija, vodi aktivnu Politiku zatite konkurencije u
pravcu spreavanja ograniavanja ili uruavanja slobodne trine konkurencije
na Zajednikom tritu. Stoga pravo trine konkurencije EU doprinosi razvoju i
ouvanju unutranjeg trita, kao i podsticanju trgovine izmeu lanica EU. Pravo
EU striktno zabranjuje uvoenje carina, koliinskih ogranienja na uvoz, kao i
drugih mera koje bi ugrozile slobodan protok robe i usluga unutar lanica EU.

110
 1.3. PRAVO TRINE KONKURENCIJE EU U IREM SMISLU
Pravo trine konkurencije u irem smislu obuhvata:
1. Dravne subvencije;
2. Pitanje liberalizacije u posebnim (ureenim) delatnostima, kao i u
oblastima u kojima deluju dravni monopoli62 i
3. Trinu konkurenciju u uem smislu.
Liberalizacija posebnih trita - lanovi Ugovora o osnivanju Evropske
zajednice obavezuju lanice EU na liberalizaciju odreenih, specifinih delatnosti.
Najee se radi o onim delatnostima koje su od posebnog ekonomskog interesa za
graane i privredu EU. Liberalizacija se, u sutini, odnosi na injenicu da se od
lanica
EU oekuje da, uvaavajui specifinosti ovih uglavnom netrinih delatnosti,
iste prilagode trinom nainu privreivanja. Imperativ za liberalizacijom, unutar
drava EU, obuhvata sledee oblasti:
Regulisane privredne i/ili uslune oblasti - obuhvataju irok krug oblasti
ije je delovanje precizno ure eno posebnim propisima 63;
Preduzetnike kojima drava dodeljuje izvesna iskljuiva prava - u ovu
grupu spadaju preduzetnici kojima je posredno ili neposredno dodeljena koncesija ili
neka druga vrsta iskljuivog prava na obavljanje izvesne delatnosti;
Delatnosti od opteg ekonomskog interesa - odnose se na preduzetnike
koji obavljaju usluge od opteg ekonomskog i javnog interesa koje su neophodne za
zadovoljavanje svakodnevnih potreba privrede i graana;
Javna preduzea - odnose se na preduzea u kojima dravni organi
preovla ujue utiu na donoenje kljunih poslovnih odluka, pa samim tim i na
upravljake procese. Drava ostvaruje uticaj u pomenutim preduzeima bilo vlas-
nikim ueem, bilo sufinansiranjem javnih preduzea, ili pak uivanjem posebnih
prava koja joj (dravi) omoguuju ostvarivanje dominantnog (preovlaujueg) uticaja
i
Dravne monopole u trgovini - koji mogu znaajno uticati na trgovinu
izmeu lanica EU. Pored monopolskih preduzea u dravnoj svojini, ovaj pojam
obuhvata i one preduzetnike (tj. trgovaka drutva) kojima drava dodeljuje iskljuiva
ovlaenja za obavljanje konkretne delatnosti. Danas se, prilikom odvijanja trgovin-
skih transakcija, insistira na poveanju transparentnosti (javnosti) poslovanja dravnih

62
Najee u sferi trgovine.
63
Regulativa ovih oblasti se najee odnosi na njihovu ogranienu i kontrolisanu izloenost
trinim odnosima i konkurenciji.
111
monopola, kao i na spreavanju diskriminacije privrednih subjekata iz drugih lanica
EU.
Iako su prethodno pomenuti trini subjekti veoma specifini sa aspekta
(obino neeljenih) trinih efekata njihovog poslovanja, za njih ipak vae propisi o
zatiti trine konkurencije unutar EU. Meutim, pravila Politike zatite konkurencije
EU se ne primenjuju na pomenute preduzetnike jedino ukoliko bi primena
pomenutih pravila direktno ugrozila ili onemoguila ciljeve i zadatke zbog kojih
su osnovani.
Pravo trine konkurencije EU u uem smislu - obuhvata skup konkretnih
propisa kojima se ureuju sledei konkretni oblici ograniavanja i uruavanja trine
konkurencije:
1. Sporazumi izmeu preduzetnika koji se sklapaju sa ciljem ili posledicom
naruavanja trine konkurencije;
2. Zloupotreba dominantnog trinog poloaja i
3. Spajanja i koncentracije preduzea.

1.4. OSNOVNI POJMOVI POLITIKE ZATITE KONKURENCIJE EU

U osnovne pojmove Politike zatite konkurencije EU ubrajamo:
1. Pojam preduzetnika;
2. Pojam relevantnog trita;
3. Pojam trine snage preduzetnika i
4. Pojam dominantnog trinog poloaja.

I Pojam preduzetnika - u pravu konkurencije pojam preduzetnika ima ire

znaenje i pod preduzetnikom se podrazumeva svaki trini subjekt koji, obavljajui
svoju ekonomsku aktivnost, uestvuje u prometu robe i usluga. U skadu sa tim, pod
preduzetnicima se podrazumevaju:
Sva pravna i fizika lica koja obavljaju izvesnu ekonomsku delatnost;
Maloprodavci, veleprodavci, trgovaka drutva, individualni trgovci i
pruaoci usluga;
Razna udruenja preduzetnika;
Pravna lica u dravnom vlasnitvu, kao i jedinice lokalne i regionalne
samouprave i
Druga pravna i fizika lica kojima je povereno obavljanje poslova ili
delatnosti od opteg ekonomskog interesa.
II Pojam relevantnog trita - U toku svakog istranog postupka,
utvrivanje relevantnog trita predstavlja prvi korak u istranim radnjama svih

112
komisija i tela odgovornih za zatitu konkurencije. Relevantno trite se utvruje
individualno (za svaki pojedinano posmatrani proizvod ili uslugu) prilikom sledeih
najznaajnijih oblika mogueg naruavanja konkurencije:
1. nedozvoljenih sporazuma izmeu preduzetnika (kartela),
2. zloupotrebe dominantnog poloaja na tritu i
3. fuzija, fisija, merdera, akvizicija, koncentracija i drugih oblika spajanja
preduzetnika.
Relevantno trite se definie kao trite izvesnih proizvoda ili usluga koje
se prostire na odreenom geografskom podruju i na kojem postoji konkurencija
izmeu preduzetnika. Sledi da relevantno trite obuhvata:
proizvodnu dimenziju - ine je svi oni proizvodi i usluge koje, sa sta-
novita kvaliteta, upotrebnih vrednosti, cene i sl., potroai smatraju meusobno
zamenjivim u potronji - dakle, radi se o supstitutima,
prostornu (geografsku) dimenziju - ini je geografska oblast (teritorijalna
jedinica) unutar koje se preduzetnici meusobno takmie u prodaji ili nabavci
proizvoda i/ili usluga pod jednakim ili slinim uslovima. Prema pomenutim
uslovima se posmatrano trite u velikoj meri razlikuje od drugih trita i
vremensku dimenziju - ija duina varira od sluaja do sluaja i koja je
utoliko bitnija ukoliko se uzme u obzir injenica da trite ne predstavlja statiku,
ve dinamiku kategoriju. Osim toga, trina snaga i trina uea preduzetnika
podleu stalnim promenama na posmatranom tritu.
Utvrivanje relevantnog trita predstavlja ujedno i najvaniji korak u
svakoj istranoj radnji. Cilj njegovog utvrivanja se odnosi na 1) definisanje svih
preduzetnika koji se mogu smatrati direktnim konkurentima 64 i 2) utvrivanje trinog
uea svih preduzetnika na posmatranom tritu. Tokom utvrivanja strukture
relevantnog trita, neophodno je uzeti u obzir i potencijalne trine konkurente.
Radi se o svim preduzetnicima za koje se moe logino pretpostaviti da e, bez veih
trokova, bez drugih barijera i relativno brzo, ui na posmatrano trite.
III Pojam trine snage preduzetnika - se moe definisati kao dugorona
sposobnost preduzetnika da prodaje svoje proizvode i/ili usluge po vioj ceni u odnosu
na trinu cenu. U ovakvim okolnostima preduzetnici vre plasman ogranienog
obima i vrsta proizvoda i/ili usluga, koji se obino karakteriu niim kvalitetom u
odnosu na vaee standarde. Svaki preduzetnik raspolae izvesnom trinom snagom
koja je relativnog karaktera (moe da bude mala, osrednja, znaajna ili velika) u

64
Jer nude usluge i prodaju proizvode koji se mogu smatrati supstitutima - tj. koji su zamenjivi
u potronji.
113
odnosu na neposredne konkurente. Procena trine snage izvesnog preduzetnika se u
praksi vri na osnovu sledeih kriterijuma:
A. Elementarnih karakteristika samog preduzetnika kao to su:
1. njegov trini poloaj i trino uee,
2. finansijska snaga,
3. mogua povezanost sa drugim preduzetnicima,
4. sposobnost da, s obzirom na njegovu ponudu i postojeu trinu tranju,
direktno utie na trine uslove kao to su prodajne cene, koliine, kvalitet proizvoda i
usluga i sl.,
5. mogunost lakeg pristupa izvorima nabavke i distribucije proizvoda,
6. sposobnost iskljuivanja (odstranjivanja, uklanjanja) konkurenata sa trita
i dr. i
B. Preovlaujuih uslova na posmatranom relevantnom tritu - pre svega,
postojanja pravnih ili stvarnih barijera slobodnom ulasku drugih preduzetnika na
konkretno relevantno trie. Na osnovu analize pomenutih prepreka sledi zakljuak o
stepenu otvorenosti ili zatvorenosti posmatranog trita.
Na osnovu navedenog proizilazi da preduzetnik ima znaajnu trinu snagu
ako se karakterie velikim trinim ueem i velikom finansijskom snagom kao
karakteristikama koje mu pruaju mogunost da diktira kupoprodajne (trine) uslove,
kao i da iskljuuje konkurente sa trita. Njegova trina snaga je utoliko vea ukoliko
se radi o aktivnostima preduzetnika na zatvorenom tritu. Preduzetnik sa velikom
trinom snagom ima mogunost da se ponaa potpuno nezavisno u odnosu na
potencijalne i stvarne konkurente, interese potroaa, dobavljaa, drutva u celini i dr.
Politika konkurencije EU se bavi samo onim preduzetnicima koji, po
pravilu, poseduju znaajnu i veliku trinu snagu. Odavde proizilazi i zakljuak da ova
Politika, s obzirom na ograniene domete njihovog delovanja, obino nije usmerena
na praenje aktivnosti malih i srednjih preduzea.
IV Pojam dominantnog trinog poloaja - Po pravilu se smatra da
preduzetnik poseduje dominantan trini poloaj ukoliko se, zbog svoje trine snage
na relevantnom tritu, ponaa ili moe ponaati nezavisno od drugih trinih aktera
(stvarnih i potencijalnih konkurenata, kupaca, dobavljaa i drugih potroaa). Ovo se
posebno odnosi na situacije u kojima posmatrani preduzetnik nema konkurenta, ili ako
na relevantnom tritu ima znaajnu trinu mo u odnosu na stvarne ili potencijalne
konkurente. Postupak procene trine moi posmatranog preduzetnika se sastoji iz tri
faze:
1. Utvrivanje relevantnog trita i njegove strukture;
2. Utvrivanje trine snage preduzetnika i

114
 3. Procena objektivnih ogranienja trinoj konkurenciji na relevantnom
tritu.
U Evropskoj uniji preduzetnik moe da ostvari dominantni poloaj na:
1. celom Zajednikom tritu i
2. na znaajnom delu Zajednikog trita.
Iako informacija o nominalnoj vrednosti trinog uea posmatranog pre-
duzetnika nema specifinu teinu65, Evropska komisija u praksi pretpostavlja da
dominantni trini poloaj poseduje onaj preduzetnik ije je trino uee na
relevantnom tritu vee od 50%. Jasno je da sa rastom trinog uea raste i
verovatnoa da preduzetnik ostvaruje dominantan poloaj. Istovremeno postoji
mogunost da, u zavisnosti od prirode i karakteristika trita, preduzetnik sa znaajno
manjim trinim ueem ima dominantan trini poloaj. Vai i suprotan sluaj. Na
osnovu svega se zakljuuje da je prilikom procene dominantnog poloaja, pored
trinog uea, neophodno uzeti u obzir i druge trine karakteristike kao to su
struktura ponude i tranje, nain funkcionisanja relevantnog trita, (ne)postojanje
pravnih i stvarnih trinih barijera slobodnom ulasku drugih preduzetnika na
posmatrano trite i dr. Trina dominacija na relevantnom tritu se moe pojaviti
u vidu:

individualne trine dominacije (od strane jednog preduzetnika) i

grupne trine dominacije (od strane veeg broja preduzetnika) - ovo je
obino sluaj sa visoko koncentrisanim tritima poput oligopola 1

1.5. OBLICI NARUAVANJA TRINE KONKURENCIJE

Politika konkurencije EU se, u uem smislu, bavi analizom sledeih osnovnih
oblika naruavanja trine konkurencije:
1. Sporazumi izmeu preduzetnika koji se sklapaju sa svesnim ciljem
naruavanja slobodne konkurencije;
2. Zloupotreba dominantnog poloaja preduzetnika na tritu I
3. Koncentracije preduzetnika (najee preduzea ili prualaca usluga).

1.5.1 Zabranjeni sporazumi izmeu preduzetnika

Sporazumi preduzetnika obuhvataju ugovore, pojedine lanove ugovora,
izriite ili preutne dogovore, usklaene aktivnosti i odluke udruenja preduzetnika.

65
Jer postoji preporuka u pravcu analize relativnih trinih uea, tj. odnosa imeu trinih
udela veeg broja preduzetnika na posmatranom tritu.
115
Da bi se radilo o nedozvoljenom sporazumu izmeu preduzetnika66, neophodno je da
se sporazum zakljui u usmenoj, pisanoj ili preutnoj formi, kao i da se sklapa
izmeu najmanje dva nezavisna preduzetnika. S obzirom da sklapanje sporazuma
podrazumeva i neformalne oblike dogovaranja, u principu je postojanje ovakvih
sporazuma u praksi teko dokazati. Ovo se posebno odnosi na dokazivanje
postojanja tzv. uskla enih aktivnosti preduzetnika, jer izmeu njih nema formalnog
sporazuma u vidu pisanog traga. Prema poloaju potpisnika (uesnika) sporazuma
u proizvodnom ili distribucionom lancu, sporazume delimo na:
1.
horizontalne sporazume - predstavljaju sporazume izmeu preduzetnika
koji se odnose na isti nivo proizvodnje ili distribucije proizvoda i/ili usluga. Dakle,
radi se o sporazumima koji se sklapaju izmeu direktnih trinih konkurenata i
2.
vertikalne sporazume - koji se sklapaju izmeu preduzetnika na razlii-
tim nivoima proizvodnje ili distribucije.67
Zabranjeni sporazumi izmeu preduzetnika - predstavljaju predmet anali-
ze nadlenih organa i tela za zatitu konkurencije. Ovi sporazumi zahtevaju procenu
mogueg sadraja nedoputenih ogranienja slobodne trine konkurencije. U
okviru Politike konkurencije EU se pod zabranjenim sporazumima podrazumevaju
svi izriiti ili preutni sporazumi koji su sklopljeni sa ciljem takvog naruavanja
trine konkurencije koji moe uticati i na unutranju trgovinu izmeu lanica EU. U
izriito zabranjene sporazume spadaju dogovori izmeu preduzetnika kojima se:
1. direktno ili indirektno utvruju (dogovaraju) kupovne ili prodajne cene,
kao i drugi uslovi trgovanja,
2. ograniavaju ili kontroliu proizvodnja, trita, tehnoloki razvoj i
ulaganja,
3. vri podela trita ili izvora nabavke (sirovina, polufabrikata, proizvoda,
usluga i sl.),
4. primenjuju razliiti uslovi na razliite preduzetnike, ime se neki od njih
stavljaju u povoljniji poloaj u odnosu na konkurente i
5. sklapanje ugovora uslovljava prihvatanjem dodatnih obaveza koje nisu u
vezi sa predmetom posmatranih ugovora.
Da bi se izvesni sporazum smatrao zabranjenim, nije od krucijalnog znaaja
da je sklopljen sa izriitom namerom spreavanja, ograniavanja ili naruavanja
slobodne trine konkurencije. U ovom kontekstu je samo bitno da je uinak
posmatranog sporazuma, u tom smislu, tetan.

66
Koji ograniava ili naruava trinu konkurenciju.
67
Na primer, radi se o sporazumima izmeu proizvoaa i prodavaca ili veletrgovaca i
prodavaca na malo.
116
 Karteli - predstavljaju tajne sporazume izmeu direktnih konkurenata i
predstavljaju najtee oblike zabranjenih sporazuma izmeu preduzetnika. Dakle, radi
se o horizontalnim sporazumima koji se zakljuuju sa ciljem uspostavljanja dogovora
o jedinstvenoj ceni, o podeli trita ili o podeli kupaca, ime se de facto direktno
naruava trina konkurencija. Svrha kartelnih sporazuma se ogleda u prisvajanju
ekstraprofita (tzv. monopolistike rente). S duge strane se posledice kartelnih
sporazuma ogledaju u rastu cena proizvoda koji predstavljaju predmet ovakvih spora-
zuma, padu kvaliteta proizvoda, kao i u odsustvu mogunosti da potroai ostvare
svoje pravo na slobodan izbor. Najznaajniji zadatak Evropske komisije se svodi na
borbu protiv kartela kao najtetnijeg oblika naruavanja trine konkurencije.
Evropska komisija raspolae najveim ovlaenjima za voenje i kontrolu Politike
konkurencije EU. Iz pomenutog se zakljuuje da Zajednika politika konkurencije EU
ima nadnacionalni karakter.
Izuzea nedozvoljenih sporazuma od opte zabrane - sporazumi koji
ograniavaju i naruavaju trinu konkurenciju mogu biti izuzeti od opte zabrane
sklapanja takvih sporazuma, ali samo ako ispunjavaju odreene zakonske propi-
se. Kako bi se procenilo da li posmatrani sporazum zadovoljava unapred definisane
uslove, neophodno je izvriti procenu svih pozitivnih i negativnih uinaka sporazuma
na trinu konkurenciju na relevantnom tritu. U pozitivne uinke sporazuma
spadaju: 1) doprinos sporazuma unapreenju proizvodnje, distribuciji robe i/ili usluga,
tehnolokom i ekonomskom razvoju i dr. i 2) doprinos koristima i zatiti interesa
potroaa. U pravu konkurencije EU postoje dve vrste izuzea sporazuma:
1. grupna izuzea - karakteriu se detaljnim pravilima o doputanju ili zabrani
sporazuma i
2. pojedinana izuzea.
Zahvaljujui detaljnim, kompleksnim i jasnim uputstvima i pravilima o
izuzeu, danas je ustaloena praksa u skladu sa kojom ne treba nijedan sporazum
posebno prijavljivati Evropskoj komisiji da bi bio izuzet. Ovo vai kako za grupna,
tako i za pojedinana izuzea.

1.6. ZLOUPOTREBA DOMINANTNOG TRINOG POLOAJA

Kao to je ve reeno, u pravu konkurencije se smatra da izvestan preduzetnik
poseduje dominantan trini poloaj ako, zbog svoje trine moi na relevantnom
tritu, moe da se ponaa nezavisno u odnosu na ostale trine aktere: stvarne i
mogue konkurente, kupce, dobavljae, potroae i dr. Meutim, posedovanje
dominantnog trinog poloaja, samo po sebi, nije zabranjeno. Ono to je

117
zabranjeno jeste njegova svesna zloupotreba. Dakle, u pravu konkurencije EU
postoji jasna zabrana zloupotrebe dominantnog poloaja.
Zloupotreba dominantnog poloaja se definie kao takvo ponaanje trinog
uesnika kojim on koristi svoju trinu snagu protivno interesima drugih trinih
aktera (konkurenata, dobavljaa, kupaca i dr.) i kojim im namee svoje uslove
poslovanja (koji jasno proizilaze iz njegove trine snage). Najei oblici zloupotrebe
dominantnog ponaanja se javljaju u vidu:
1. direktnog ili indirektnog nametanja i odreivanja prodajnih ili kupovnih
cena, kao i drugih nepravinih uslova trgovanja,
2. ograniavanja proizvodnje, pristupa tritu i tehnolokog razvoja na
direktnu tetu potroaa,
3. primene razliitih uslova na istovrsne poslovne aktivnosti sa razliitim
preduzetnicima, ime se oni (preduzetnici) dovode u neravnopravan poloaj u odnosu
na konkurenciju,
4. uslovljavanja sklapanja ugovora nametanjem dodatnih obaveza koje,
po svojoj prirodi, ne mogu biti u vezi sa predmetom ugovora,
5. odreivanja nerealno visokih cena izvesnog proizvoda u odnosu na
stvarne trokove proizvodnje i distribucije tog proizvoda,
6. odreivanja predatorskih cena, tj. cena znatno niih u odnosu na
trokove proizvodnje i distribucije,
7. diskriminacije cena, tj. odreivanja razliitih cena razliitim grupama
potroaa, iako za nju ne postoji stvarno ekonomsko opravdanje,
8. odobravanja popusta na lojalnost,
9. nametanja vezanih poslova i dr.
Stvarna procena zloupotrebe dominantnog trinog poloaja zahteva analizu
svih pravnih i ekonomskih efekata sklopljenog sporazuma ili izvesnog poslovnog
poteza konkretnog trinog aktera.

1.7. ZABRANJENE KONCENTRACIJE

Pod koncentracijom preduzetnika se podrazumeva svaki oblik asimilacije i
povezivanja, do tada nezavisnih pravnih lica, u novi trini subjekt (preduzee). U
osnovne preduslove za nastanak koncentacije u zemljama EU spadaju:
1. dugorona i trajna promena u kontroli nad pripojenim preduzeima i
2. promena u strukturi trita.
Kontrola koncentracija - kako osnivaki ugovori ne sadre posebne
lanove i odredbe o kontroli koncentracija preduzetnika, zakljuuje se da je
kontrola koncentracija u EU novijeg datuma. Naime, prva Uredba o kontroli
koncentracija, koja detaljno regulie ovu materiju, je usvojena tek 1989. godine. Po
118
pravilu realizacija koncentracija, kao poslovnih transakcija, nije zabranjena.
tavie, realizacija koncentracija, pod izvesnim uslovima, moe predstavljati
poeljno trino stanje jer koncentracije predstavljaju legalan oblik poslovne
konsolidacije preduzetnika (tj. restrukturiranja privrede, industrija, sektora ili trita).
Cilj kontrole koncentracija se ogleda u proceni stepena konkurentnosti, kao i
efekata posmatranog trita po interese potroaa i optedrutveno blagostanje (u
smislu mogueg rasta cena, smanjenog kvaliteta proizvoda i/ili usluga, smanjene
mogunosti izbora i sl.).
Pravni oblici koncentracija - koncentracije se mogu pojaviti u sledeim
osnovnim oblicima:
1. Spajanje (Merger);
2. Pripajanje (Acquisition);
3. Sticanje kontrole ili preovlaujueg uticaja (Acquiering of control or
acquiering of decisive influence) i
4. Zajedniki poslovni poduhvat sa karakteristikom i znaajem koncentracije
(Full-function joint venture).
Zabranjene koncentracije - Politika konkurencije EU pod zabranjenim
koncentracijama podrazumeva samo one koncentracije koje mogu znaajno uticati na
spreavanje, ograniavanje ili naruavanje trine konkurencije na Zajednikom
tritu ili na njegovom znaajnom delu. Ovo naro ito vai u sluajevima stvaranja
novog ili jaanja postojeeg dominantnog poloaja od strane izvesnog preduzetnika.
Prijava koncentracija - tela koja su nadlena za zatitu konkurencije
sprovode kontrolu doputenosti koncentracija. U Evropskoj uniji Evropska komisija, u
saradnji sa nacionalnim telima za zatitu konkurencije lanica EU, vri kontrolu
doputenosti koncentracija. Kada je re o kontroli ovih aktivnosti u naoj zemlji,
Komisija za zatitu konkurencije Republike Srbije ima zadatak da kontrolie
koncentracije, da utvruje povrede konkurencije i izuzete sporazume, kao i da daje
miljenja i pokree postupke u sluaju konstatacije povrede konkurencije. Evropska
komisija prati samo one koncentracije za koje se osnovano pretpostavlja da znaajno
naruavaju konkurenciju. Pri tome se ukupni godinji prihod posmatrane koncentracije
na globalnom planu i godinji prihod koncentracije na Zajednikom tritu uzimaju
kao kriterijumi procene trine snage.

1.8. TELA ZA ZATITU TRINE KONKURENCIJE U EU

Evropska komisija je u najveoj meri nadlena za realizaciju (sprovoenje)
propisa o zatiti trine konkurencije u Evropskoj uniji. Komisija je nadlena za
utvrivanje krenja (povreda) uredbi o sporazumima preduzetnika, zloupotrebi
119
dominantnog poloaja i o kontroli koncentracija preduzea. Pod pretpostavkom da se
utvrdi da su preduzetnici (tj. lanovi posmatrane koncentracije) prekrili pravila o
trinoj konkurenciji, Komisija ima ovlaenja da toj koncentraciji zabrani dalji
rad. Komisija, takoe, preduzetniku koji je prekrio pravilo o trinoj konkurenciji
izrie meru novane kazne. Pri tome, visina kazne zavisi od specifine teine
uinjenog prekraja. Ovde se obino radi o izuzetno visokim novanim kaznama (u
milionskim iznosima) kojima se direktno puni zajedniki budet EU. Evropski sud
pravde i Opti sud imaju nadlenost za preispitivanje odluka Evropske komisije.
S druge strane, nacionalna tela za zatitu konkurencije i nacionalni sudovi
drava lanica EU, u predmetima utvrivanja zabranjenih sporazuma i zloupotrebe
dominantnog poloaja, direktno i u potpunosti primenjuju sve nadnacionalne propise
o zatiti konkurencije unutar EU.

120
 Glava VII
INDUSTRIJA I ODRIVI RAZVOJ

1. EKONOMSKI RAST I ODRIVI RAZVOJ

U prethodnih dvadesetak godina pojam odrivog razvoja uvodi se u sva
podruja ljudskog ivota, s obzirom na ograni enja planete Zemlje: znaajan porast
broja stanovnika, sve vea ogranienja prirodnih resursa, neujednaen razvoj pojedi-
nih zemalja, i dr. Ovim podrujem bave se svetske organizacije, politi ari, ekonomisti,
razne organizacije civilnog drutva, idr. Jasno je da su se odrivim razvojem po eli
baviti i privrednici, koji su u jednom periodu bili prozivani od (strane ekologa i orga-
nizacija civilnog drutva) kao glavni uzronici svih negativnih promena na Zemlji. U
ovom kontekstu, osnovano je i nekoliko udruenja uspenih privrednih subjekata iz
celog sveta, koji su svojim primerima i inicijativama uspeli pokazati da se itavremeno
moe biti ekonomski uspean i odgovoran prema zatiti prirodnih izvora, odgovoran
prema sigurnosti i zdravlju radnika i odgovoran prema drutvu, odnosno lokalnoj
zajednici u kojoj se ostvaruje primarna delatnost.
Jedna od takvih organizacija je: Svetski poslovni savet za odrivi razvoj
(World Business Council for Sustainable Development, WBCSD,); koji okuplja 170
preduzea iz 35 drava sveta i one se pridravaju osnovnih principa odrivog razvoja,
to znai da su ekonomski uspena i u isto vreme su ekoloki i drutveno odgovorna
preduzea. U tom smislu, sprovedena je seriozna analiza poslovanja ovih preduzea u
odnosu na "normalna", sva ostala preduzea. Na taj nain definisan je tzv. DJSGI
(Dow Jones Sustainability Group Index) i uporeen je sa DJGI (Dow Jones Group
Index). Uporeenje ova dva indeksa u periodu od pet godina pokazalo je za 35% ve i
rast DJSGI u odnosu na DJGI, to znai da su takva preduzea pouzdanija i da
pokazuju bolje ukupne rezultate. Ovaj je indeks postao opte prihvaeno merilo
kvaliteta poslovanja, to naroito koristi finansijskim analitiarima u odreivanju
boniteta preduzea i kod odluivanja o novim ulaganjima. 68

1.1. DEFINISANJE ODRIVOG RAZVOJA

Do sada nije data definicija odrivog razvoja koja bi zadovoljila sve kriteri-
jume. Ipak, ono to je bitno jeste postignuta saglasnost oko glavnih principa delovanja,
dok teoretisanje o nijansama samog pojma pada u gubi na znaaju. Dakle, postigunuta
je saglasnost oko osnovnih principa odrivog razvoja: 69
68
http://www.ulb.ac.be/ceese/meta/sustvl.html
69
http://www.sustainableworld.com/
121
 1. odrivi razvoj predstavlja generalno usmerenje, a ne neprikosnovenu listu
zadataka;
2. odrivi razvoj tei da stvori bolji svet, balansirajui socijalne, ekonomske i
faktore zatite ivotne sredine.
Definicija odrivog razvoja koja se navodi u izvetaju Our Common Future
Svetske komisijeza okiolinu i razvoj (Brundtlandpoverenitvo) iz 1987. godine glasi:
Odrivi razvoj je razvoj koji zadovoljava potrebe sadanjih generacija, a da
istavremeno neugroava mogunosti buduih generacija da zadovolje svoje potrebe.
Dakle, mogu je samo i iskljuivo takavprivredni razvoj koji e sauvati ukupnu oko-
linu (atmosfera, hidrosfera, litosfera) i ukupnost prirodnih (posebno neobnovljivih)
resursa i za generacije koje dolaze posle nas.
Konferencija Ujedinjenih Nacija o zatiti ivotne sredine i razvoju (UNCED),
poznatija kao "Zemaljski samit", odrana je juna 1992, u Rio de aneiru (Brazil).
Interesantno je spomenuti da je to bila najvea od svih ikada odranih konferencija
Ujedinjenijh Nacija: prisustvovalo je skoro 10.000 zvaninih predstavnika iz oko 150
zemalja, ukljuujui i 116 nacionalnih politikih lidera. Paralelno sa ovom konferen-
cijom, sastale su se nevladine organizacije gde je prisustvo bilo jo zapaenije, a sve to
pratilo je preko 7,000 novinara.
Nakon velikih tenzija, neuspeh je bio oigledan, pa su mnogi komentatori obe
konferencije proglasili fijaskom. U svakom sluaju, bilo je teko postii saglasnost
izmeu zemalja o pitanjima gde su se na udaru nali ekonomski interesi ili duboko uv-
reene vrednosti - mada su svi znali da do toga mora doi. Zemaljski samit je ipak
uspeo, bar utoliko to je prvi put u itariji oveanstva, povezao pitanja razvoja i zati-
te ivotne sredine (na primer - sea uma i siromatvo) u promiljanjima donosilaca
odluka. Pored toga, kao rezultat se moe smatrati i usvajanje nekoliko vanih dokumena-
ta i uspostavljanje procedura koje, iako viestepene i birokratske, doprinose donoenju
nekih promena na bolje. Odrivi razvoj ukljuujeistovremeno ostvarivanje etiri cilja:
1. drutveni razvoj u kome se prepoznajupotrebe za svakoga,
2. uspena zatita okoline,
3. umereno ( razumno ) korienjeprirodnihresursa,
4. odranje visoke i stabilne tape privrednograsta i zaposlenosti

2. ODRIVI RAZVOJ
Odrivi razvoj je skladan odnos ekologije i privrede, kako bi se prirodno
bogatstvo nase planete sacuvalo i za buduce narastaje. Moze se reci da odrzivi razvoj
predstavlja generalno usmerenje, teznju da se stvori bolji svet, balansirajuci socijalne,
ekonomske i faktore zastite zivotne sredine. Odrivi razvoj predstavlja oblik razvoja
koji zadovoljava sadanje potrebe a da ne ugroava sposobnost buduih generacija da
zadovolje svoje vlastite zahteve. Usmeren je na poboljanje ivotnog standarda
pojedinaca, uz kratkorono, srednjorono i dugorono ouvanje ivotne sredine. Cilj
mu je trostruk: razvoj koji je poiva na privrednom razvoju, socijalnoj pravdi i
odrivoj zatiti ivotne sredine. Strategija odrzivog razvoja EU usvojena je 2001.
godine, a revidirana 2005. godine. Komisija je 2002. godine usvojila globalno
122
partnerstvo za odrivi razvoj, koji mu je dao spoljanju dimenziju. U svrhu promicanja
odrzivog razvoja javni je sektor duan ograniiti tetne utjicaje prometa i rizika po
zdravlje, poboljati upravljanje prirodnim resursima, posebno njihovu konzumaciju, i
boriti se protiv socijalne iskljuenosti i siromatva u Evropi i ostatku sveta. Mora
takoe preduzeti i mere protiv klimatskih promena te ograniiti njihove posledice. Pre
neto vie od deset godina, Svetska komisija za ivotnu sredinu i razvoj (World Co-
mmision on Environment and Development), poznata i kao "Bruntlendova komisija"
(Brundtland Commision) objavila je izvestaj pod nazivom Nasa zajednicka budu-
nost (Our Common Future) kojim se ukazuje na opasnost, po ljude i nasu planetu, od
politike ekonomskog rasta bez uzimanja u obzir mogucnosti regeneracije planete
Zemlje. Ova komisija, kojom je predsedavao Kanadjanin Jim McNeill, definisala je
odrzivi razvoj kao razvoj kojim se ispunjavaju potrebe sadasnjosti, bez uskracivanja
mogucnosti buducim generacijma da zadovolje svoje potrebe. Svetski lideri su na
Zemaljskom samitu u Rio de Zaneiru 1992. godine usvojili preporuke Bruntlendove
komisije, a jedan od rezultata samita bila je Agenda 21 kojom se daju preporuke za
odrzivo upravljanje zemljisnim, vodenim i sumskim resursima u 21. veku.

2.1. SAMIT O ZEMLJI - RIO DE ANEIRO 1992

Konferencija Ujedinjenih nacija o zatiti ivotne sredine i razvoju (UNCED),
odrana juna 1992 godine u Rio de aneiru (Brazil) bila je najvea od svih ikad
odranih konferencija Ujedinjenijh nacija. Prisustvovalo je blizu 10.000 zvaninih
predstavnika iz oko 150 zemalja, ukljuujui i 116 nacionalnih politikih lidera.
Paralelno deavanje - konferencija namenjena nevladinim organizacijama, privukla je
jo vie uesnika. Konferenciju je pratilo preko 7.000 predstavnika sedme sile.
Medjutim, kao to je i bilo ocekivano, ucesnicima samita nije poslo za rukom
da dodju do resenja i saglasnosti po mnogim pitanjima. Naime, bilo je tesko postici
saglasnost izmedju zemalja o pitanjima gde su se na udaru nasli razliciti ekonomski
interesi ili duboko uvrezene vrednosti. Zemaljski samit 1992. godine uspeo je utoliko
sto je po prvi put povezao pitanja razvoja i zastite zivotne sredine. Osim toga, rezultat
predstavlja i potpisivanje i usvajanje nekoliko vaznih dokumenata, medju kojima je
Deklaracija o zivotnoj sredini i razvoju - poznatija kao Rio deklaracija, Konvencija o
promeni klime, Konvencija o bioloskoj raznovrsnosti, Princip o upravljanju, zastiti i
odrzivom razvoju svih tipova suma, kao i akcioni plan odrzivog razvoja za 21. vek
nazvan Agenda 21.

2.1.1. Agenda 21
Jedan od kljucnih dokumenata usvojenih na samitu u Rio de Zaneiru je
Agenda 21 - deklaracija o namerama i obavezivanje na odrzivi razvoj u 21. veku. Na
oko 500 stranica nalazi se 40 poglavlja - od teme siromastva, zastite atmosfere, suma,
vodenih resursa, preko zdravstva, poljoprivrede, ekoloski zdravog upravljanja bio-
tehnologijom do pitanja odlaganja otpada. Novitet u odnosu na druge dokumente
Ujedinjenih nacija predstavlja izricito priznavanje uloga "bitnih grupacija", kao sto su
123
zene, deca i omladina, poljoprivrednici i preduzetnici. Od 1992. godine, pa nadalje,
Ujedinjenih nacije su pocele da sve vise racunaju na ulogu ovih grupacija u svojim
programima, za razliku od prethodne prakse koja je iskljucivala sve aktere osim
nacionalnih vlada i nekoliko favorizovanih posmatrackih organizacija.

2.1.2. Lokal Agenda 21

Jedno od poglavlja Agende 21 o bitnim grupacijama je i poglavlje o ulozi
lokalnih vlasti. Sa svih strana sveta, razna tela naglasavala su njihovu kljucnu ulogu u
konkretnoj primeni "odrzivosti" na lokalnom nivou.
Iz ovoga je i proizasla preporuka data u 28. poglavlju - da lokalne vlasti treba
da se konsultuju sa stanovnistvom u pogledu osmisljavanja strategije za stvaranje
Lokalne Agende (LA) 21. Naalost, bilo je potrebno nekoliko godina da se pojavi bilo
kakva smernica o tome sta bi ovo trebalo da podrazumeva i sta konkretno treba
preduzeti, pa se tako, u prvo vreme, samo nekolicina pionira prihvatila ovog posla.
Danas, mnogi lokalni saveti rade u skladu sa principima Lokal Agende. Svaki
od procesa ima svoje karakteristike, obelezen je lokalnim uslovima, ukljucujuci tu i
javno mnjenje, geografske uslove (urbane i ruralne oblasti, na primer, razlikuju se po
svojim nedostacima), koji se uzimaju u obzir pri donosenju odluka, sto vazi i za po-
litike stavove, kao i za probleme resursa. Ipak, od pocetka je bilo jasno da pored
loklanih postoje i neki opti faktori koji moraju biti deo svakog pojedinanog LA 21
procesa:
Lokal Agenda nije samo strategija zastite zivotne sredine. Plan odrzivosti
ukljucuje i resavanje socijalnih i ekonomskih pitanja. Lokal Agenda ukljucuje celo
drustvo ili u najmanju ruku najveci moguci presek skupova, sa svim raspolozivim
resursima. Oko Lokal Agende mora se stvoriti konsenzus zajednicki napori naspram
prevazidjenog modela suprotstavljenih interesa.
Prvi korak je prikupljanje informacija o lokalnim uslovima i lokalnim
priopritetima - otkrivanje pravih zelja i potreba ljudi. Dalje, akcije je potrebno
identifikovati. Nijedna organizacija ni drustvena struktura ne moze imati monopol na
dobre ideje. Vazno je nai naine da se izmeri napredak, kako bismo znali da naa
zalaganja imaju rezultate.

2.1.3. Ekologija ne mora biti u sukobu s ekonomijom

Jedna od predrasuda je da zastita covekove sredine dolazi u sukob sa intere-
sima privrednog razvoja - rasta drustvenog proizvoda, zivotnog standarda, otvaranja
novih radnih mesta. Praksa najrazvijenijih zemalja, ali i zemalja u razvoju, tokom
poslednje decenije dokazuje suprotno: tradicionalni koncept razvoja orijentisanog na
rast proizvodnje i ujedno rast potrosnje prirodnih resursa dosao je do svojih krajnjih
granica. Tzv. "eksterni troskovi" koje proizvodi zagadjivanje, iscrpljivanje resursa i
narusavanje ljudskog zdravlja pocinju nadmasivati koristi koje dalji rast donosi.
Kapital se danas u najrazvijenijim zemljama sve vise ulaze u zastitu okoline, stednju
energije i drugih resursa i u razvoj tehnologija prijateljskih prema okolini. Upravo u
tim podrucjima otvaraju se i brojna nova radna mesta.
124
 Manje razvijene zemlje nemaju izbora, moraju slediti taj put. Odrzivi razvoj
treba poticati fiskalnim merama na lokalnom nivou, koja za cilj imaju sprecavanje
zagadjenja i rasipanje prirodnih bogatstava.

2.1.4. Od Stokholma do Johanesburga

Na prvoj Svetskoj konferenciji Ujedinjenih nacija o zivotnoj sredini, odrzanoj
1972. godine u Stokholmu, po prvi put je na visikom, medjunarodnom nivou, ukazano
na opasnosti koje naoj planeti prete od zagaenja zivotne sredine na globalnom nivou.
Nesto ranije, krajem sezdesetih godina proslog veka, cula su se prva
upozorenja strucnjaka i razlicitih ekoloskih organizacija - koje su pocele da se for-
miraju na nacionalnom i internacionalnom nivou.1982. godine u Najrobiju je odrzana
druga po redu konferencija Ujedinjenih nacija o zivotnoj sredini. Tada je upozoreno na
nekontrolisani industrijski razvoj i eksplataciju prirodnih resursa i posledice koje os-
tavljaju na zivotnu sredinu.1992. godine odrzana je Konferencija u Rio de Zaneiru, na
kome je po prvi put ukazano na povezanost razvoja i zastite zivotne sredine.
Pet godina kasnije u Njujorku je odrzana Konferencija Rio + 5, na kojoj je
zakljuceno da je u zastiti nase planete postignut mali napredak.
Deset godina posle Samita u Riju, od 26. avgusta do 4. septembra u
Johanesburgu je odrzan Svetski samit o odrzivom razvoju (Rio +10).
Bio je to prvi put da se ceo svet okupio radi jednog cilja-odrzivog razvoja
Zemlje. Osmisljen kao najveci samit Ujedinjenih nacija, na samitu je ucestvovalo vise
od 60.000 delegata, aktivista ekoloskih organizacija, predstavnika velikih svetskih
kompanija i preko 170 svetskih lidera.

3. POLITIKA ODRIVOG RAZVOJA

3.1. POJAM POLITIKE ODRIVOG RAZVOJA
Poslednjih pola veka karakterisala je meavina pesimizma i optimizma vezano
za dalje mogunosti razvoja. "Zelena revolucija" donekle je otklonila maltuzijanske
pretnje i najugroenije zemlje, kao Indija, postigle su uspehe u obezbeivanju dovolj-
nih koliina hrane za stanovnitvo. Ali populacioni bum, u kombinaciji sa relativno
sporim rastom produktivnosti u proizvodnji hrane (pre svega itarica) u devedesetim,
ponovo je razbuktao diskusije o tome da li e hrane na planeti biti dovoljno. Neki
inovativni pristupi problemima razvoja, kao na primer brazilska politika substitucije
uvoza, imali su uspeha u poetku, da bi potom zapadali u tekoe. Sa druge strane,
najvidljiviji uspesi u brzom ekonomskom razvoju, koji se uglavnom vezuju za "isto-
noazijske dinove" i koji su veoma brzo posle meteorskog uspeha beleili nagli pad,
postavili su nova pitanja vezana za politiku razvoja i doveli do toga da mnoge privrede
u tranziciji "uspore" svoja nastojanja da u potpunosti i brzo odgovore na izazove
trita70.
70
S. Milosavljevi, Politike odrivog razvoja, Ni, 2009.
125
 Jo od objavljivanja izvetaja Svetske komisije za razvoj i zatitu ivotne sre-
dine 1987. godine poznatijeg kao Bruntland izvetaj", pojam odrivog razvoja posta-
jao je sastavni deo vokabulara u praksi razvojnog planiranja i politikog odluivanja.
Od sredine devedesetih godina prolog veka kontekst odrivog razvoja poinje da
ukljuuje sa jedne strane jasno razgranienje ekonomske, drutvene i komponente
zatite ivotne sredine, a sa druge strane njihovo simultano dejstvo i sinergetski efekat.
Meutim, ovaj iskorak esto nije bio praen kriterijumima i preporukama kako sagle-
davati svaku od navedene tri komponente. Najee se radilo o pokuaju da se dostig-
ne pristup po kome sve tri dimenzije moraju biti podjednako integrisane u idealni
model i po kome se izbegavaju usaglaavanja i mogue trgovine" izmeu meusobno
suprostavljenih ciljeva.
Bruntland izvetaj odrivi razvoj definie kao razvoj kojim se ide u susret po-
trebama sadanjosti tako da se ne ugroava mogunost buduih generacija da zado-
volje svoje sopstvene potrebe". Politike odrivog razvoja obuhvataju institucionalne
mere i mere i aktivnosti u oblasti zatite ivotne sredine kojima se titi sistem ivotne
sredine, ekonomski sistem i drutveni sistem kao jedinstvena celina, kao i skup princi-
pa ekonomske i drutvene odrivosti. Institucionalne mere obuhvataju oblasti dobre
vlasti, pristupa informacijama, botbe protiv korupcije i nadzora nad sprovoenjem me-
ra i aktivnosti. Mere i aktivnosti u oblasti zatite ivotne sredine odnose se na integri-
sanje dimenzije zatite ivotne sredine u programe i projekte razvoja u fazi progra-
miranja ili projektovanja, ako i na monitoring postizanja ciljeva u ovoj oblasti. Mere u
oblasti ekonomske odrivosti odnose se na razliite sektore - energetiku, umarstvo,
poljoprivredu, vodopriverdu, i druge. Mere u oblasti drutvene odrivosti obuhvataju
smanjenje siromatva, rodnu, kulturnu i socijalnu politiku, saradnu sa civilnim sekto-
rom, i druge. Ukoliko se eli da razvoj bude dugorono odriv, politike ekonomske i
drutvene odrivosti moraju biti usklaene sa institucionalnim i aranmanima, merama
i aktivnostima u oblasti zatite ivotne sredine.
Pitanje zato neke zemlje idu putem razvoja, dok druge za njima zaostaju,
gotovo da brie granicu izmeu ekonomije i politike teorije. Problemi vezani za
razvoj, ili stagnaciju, jesu u isto vreme i politiki i ekonomski. Promene u ekonomskoj
politici, uz nereen problem nedemokratskih institucionalnih struktura, ne mogu
proizvesti dugoroni prosperitet.
No, ta u stvari podrazumeva pojam razvoja?
U leksikografskom smislu razvoj predstavlja proces najirih biolokih,
drutveno-istorijskih ili individualnih promena kao rezultata prelaza iz nieg u vii
nivo oblika ivota. Rozemberg i Birdzel pod razvojem jednostavno podrazumevaju
prelaz drutva iz stanja siromatva u blagostanje. Razvoj predstavlja dinamian
proces poveanja nivoa zadovoljenja ljudskih potreba, pri emu se kako ljudske
potrebe same po sebi, tako i modaliteti i mogunosti njihovog zadovoljenja
menjaju u vremenu.
Termin "teorija razvoja" odnosi se na polje intelektualnog istraivanja koje se
javlja nakon drugog svetskog rata i povezano je s politikim projektom razvijanja ze-
malja juga (od kojih su mnoge u to vrijeme dekolonizovane), aktivnom intervencijom

126
razvijenih, industrijskih zemalja severa. Kada se govori o razvoju kao paradigmi, esto
se ovaj pojam neopravdano poistoveuje sa pojmom ekonomskog razvoja. Ekonomski
razvoj predstavlja rast kapaciteta ekonomije (lokalne, regionalne, nacionalne, ...) da
stvara bogatstvo za stanovnike zajednice i da time unapreuje njihov kvalitet ivota
kroz poveanje zaposlenosti, realnih zarada, vrednosti line imovine, obima i kvaliteta
usluga, itd. Ekonomski teoretiari koriste i kategoriju drutveno - ekonomskog raz-
voja, koja je po svom sadraju sloenija od kategorije ekonomskog razvoja. Osim pro-
mena u obimu i strukturi proizvodnje, drutveno - ekonomski razvoj obuhvata i pro-
mene u odnosima izmeu ljudi u proizvodnoj sferi i drutvenom ivotu, ukljuujui
ekonomske i politike procese demokratizacije drutva.
Pre nego nastavimo, neophodno je osvrnuti se na esencijalno znaenje razvoja
u politikoj ekonomiji. U tu svrhu bie nainjena mala digresija. Razlog za to je to se
znaenje razvoja, kako u teoriji, tako i u praksi, irilo sa protokom vremena od kraja II
svetskog rata. U ranim pedesetim godinama XX veka konvencionalno miljenje
izjednaavalo je razvoj sa rastom bruto domaeg proizvoda i bruto domaeg proizvoda
po stanovniku. Industrijalizacija je bila osnovni preduslov za razvoj. Kako je vreme
proticalo, fokus je pomeran sa nivoa industrijalizacije na efikasnost industrijalizacije.
Osnovna predpostavka bila je da ekonomski rast i ekonomska efikasnost ne samo da
su neophodan, ve i dovoljan uslov za unapreenje kvaliteta ivota. Bilo je, dodue,
jo tada usamljenih glasova koji su ovu opteprihvaenu mantru dovodili u pitanje, ali
su ovakva miljenja u velikoj meri ignorisana od strane vodee ekonomske misli.
Postoje brojni dokazi da i danas ekonomski rast predstavlja najznaajniju meru
razvoja koja se koristi u svetu,
U ranim sedamdesetim fokus se donekle menja: mnogi ugledni ekonomisti
sugeriu uvoenje novih indikatora kojima bi se pratio razvoj - smanjenje siromatva,
nejednakost i nezaposlenost, po njima, itekako utiu na kvalitet ivota kao osnovni cilj
razvoja. Oni smatraju da razvoj mora da doprinese boljim ivotnim uslovima i da
osigura ispunjavanje osnovnih ljudskih potreba za sve - ne samo hrane i odee, ve i
stana, zdravstvene zatite i obrazovanja. Ovakva tumaenja otvorila su novu oblast u
teoriji razvoja, koja je nazvana humanim razvojem.
Poetak devedesetih godina XX veka jo vie je proirio horizonte razvoja.
Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Amartija Sen razvio je koncept razvoja kao
slobode: razvoj je proces irenja stvarnih sloboda koje ljudi uivaju u cilju svog
ekomonskog blagostanja, drutvenih mogunosti i politikih prava. Ove slobode nisu
samo konani cilj razvoja, one su, pre svega, instrument da se do razvoja doe. I, to
je veoma znaajno, postoji znaajna meusobna povezanost izmeu ovih sloboda.
Politike slobode pomau u promociji ekonomske sigurnosti. Drutvene mogunosti
podravaju uee u ekonomskim aktivnostima. Ekonomsko blagostanje je preduslov
za razvoj drutvenih odnosa i utie na uveanje politikih prava. Dakle, razliiti
aspekti slobode meusobno su uvezani i podravaju jedno drugo. Svrha razvoja je, ko-
nano, da stvori milje koji obinim ljudima omoguava da imaju dobar ivot. Stoga
razvoj mora da obezbedi svim ljudima prava, mogunosti i sposobnosti koje su im
potrebne da donesu svoje individualne odluke na najbolji mogui nain.

127
 ini se da je razvoj kao paradigma oduvek bio u fokusu. Zbog njega je dola-
zilo do kriza, on je uzdizao ili obarao politiare, donosio Nobelove nagrade ili ospora-
vanja ekonomistima, uticao na ivotne odluke obinih ljudi. Iako se istorija drutveno
ekonomskog razvoja moe pratiti od pamtiveka, druga polovina dvadesetog veka je
onaj period kada metodoloke, tehnoloke i politike promene jasno poinju da ocrta-
vaju linije razvoja i da utiu na doktrinarni pristup ovoj pojavi. Razliiti ekonomski
trendovi, globalizacija, ali i rastua svest o neophodnosti zatite ivotne sredine uticali
su da razvoj postane koncept oko koga se lome koplja na unutranjem planu drava,
ali i na planu meunarodnih odnosa u svetu. S tim u vezi Pokrajac u prvi plan
postavlja pitanja definisanja nove razvojne koncepcije, pitanja za koga razvoj, kakav
razvoj, kako ga ostvariti, sa kojim sredstvima ga ostvariti? I, kao prvo i najvanije
pitanje, zato razvoj? 71:
"Odrivost da - odrivi razvoj ne" - tako glasi kritika upuena stalnoj kombi-
naciji dva koncepta - odrivosti i razvoja. Razlog kritike su predrasude prema koncep-
tu razvoja. esto se moe proitati da elja da se razvoj kombinuje sa odrivou
predstavlja paradoks. Dok odrivost pripada ekolokom" pogledu na svet, pojam
razvoja potie iz ve davno prevazienog mehanistikog pogleda na svet. Po Fritjofu
Kapri (Capra), poznatom fiziaru i zagovorniku pogleda na svet kao na jednu celinu,
neophodna je promena svesti i sistema vrednosti. Ova promena je ve poela, ali jo
uvek nije dovedena do kraja. U oblasti nauke promena je poela poetkom 20. veka
izuzetnim otkriima u fizici. U drutvenoj oblasti Capra vidi ekoloki pokret i pokret
ena kao nosioce ovih promena.
Osnovni problem na putu ka odrivom razvoju po Kapri je nae nastojanje da
zadrimo sliku sveta koja je ve prevaziena, mehanistiku sliku ivota koja se bazira
na Njutnovoj fizici.
Za poetak, korisno bi bilo postaviti postojee vienje odrivog razvoja u iri
kontekst razvoja, kako bi se videlo gde se ova dva koncepta preklapaju, a gde dolazi
do diskontinuiteta.
Iako je termin "razvoj" u svakodnevnoj upotrebi ve vie od 200 godina,
teoretiari se slau da se poetak savremenog vienja razvoja moe povezati sa bivim
amerikim predsednikom Harijem Trumanom (Harry Truman), i njegovom inaugu-
racionom govoru 20. januara 1949. godine.72
71
Ma koliko se ovo pitanje inilo retorikim, ono sadri duboki, gotovo metafiziki smisao, jer
se odnosi ne samo na postojee generacije, ve isto tako, ili pre svega, na one koje e tek
doi. Malo ko bi mogao ili smeo osporavati da je najvaniji cilj svakog razvoja ljudske vrste,
ma gde iveli njeni pripadnici: u razvijenim ili krajnje nerazvijenim delovima Planete,
opstanak Ovom metacilju mora biti sve podreeno, pa teko i ekonomski rast kao to je
njemu, opet, podreen na primer veliki deo naunog i posebno tehnolokog razvoja. Drugim
reima, konceptualizacijom odrivog razvoja legitimizuje se subordinacija ekonomskih
aktivnosti drutvenim ciljevima i vrednostima" (K. Polany), nego i samom biolokom
opstanku.
72
Moramo poraditi na snanom novom programu korienja naih raspoloivih naunih
dostignua i industrijskog napretka radi unapreivanja i rasta nerazvijenijih podruja...
Starom imperijalizmu - eksploataciji radi inostranog profita - nema mesta u naim
128
 Mnogi se slau da je ovim programskim govorom zapoeo novi imperijali-
zam, koji e karakterisati drugu polovinu dvadesetog veka. U svakom sluaju, uz no-
vog amerikog predsednika, inaugurisan je i termin nerazvijeni", ime je dve treine
svetske populacije odvojeno od takozvanog zapadnjakog drutva, drutva blagosta-
nja. Roen je Trei svet i sledeih pedesetak godina bie posveeno vie ili manje
uspenim aktivnostima da se on razvije, ali i podini razliitim uticajima. Trebalo je
od njih nainiti sliku u ogledalu zapadnog drutva, esto ne vodei rauna o lokalnim
specifinostima.
Nema sumnje da ekonomski mit predstavlja skrivenu infrastrukturu savre-
menog sveta. Pri tome se pod mitom" u ovom sluaju ne podrazumeva ono to ova
re oznaava u svakodnevnom govoru - neto to je vetaki stvoreno, isfabrikovano.
Ekonomska mitomanija odnosi se na nekritiko prihvatanje ekonomskih istina. Istorija
sveta sve ee se vidi kao ekonomska istorija, pre nego kao herojsko dostignue
oveka (herojski mit), ili kao postignue boje ruke (religiozni mit). Niti je drutvo
ujedinjeno oko verovanja u savrenstvo humanih sistema koji se zasnivaju na razumu,
na emu se zasniva demokratski, odnosno nauni mit.
ta god proizilazilo iz ekonomskog mita, tri karakteristike su evidentne:
njegov ideal je rast; nain rasuivanja mu je horizontalan (to znai da se zasniva na
raunanju, pre nego na evaluiranju); medijum koji koristi su slike i brojevi - medijum
koji prevazilazei jeziku barijeru moe objasniti zato je ekonomski mit prvi stvarni
globalni mit. Ili, kako je to objanjavao Don Majnard Kejns. 73
Ako se ovakva vizija tumai iole ekstremno, praktina politika je rob ide-
ologija koje se menjaju i evoluiraju, i u skladu sa njima se menjaju i uverenja. Mo da
je ovakav zakljuak previe ekstreman, ali se svakako moe tvrditi da nain na koji se
prilazi politikim pitanjima podrazumeva predubeenja i okvire. U tom smislu ideje i
ideologije ocrtavaju nain na koji vidimo svet i kreiraju ekonomsku politiku. Kako se
ivotna sredina uklapa u ekonomski sistem koji generie razvoj? U neoklasinoj
ekonomskoj teoriji, a i unutar liberalne ekonomske misli makroekonomija se smatra
sistemom koji daje pravac i ega je sve ostalo deo, ukljuujui ekosistem. ivotna sre-
dina nije deo cirkularnog toka koji obuhvata ekonomske subjekte, ve se posmatra kao
statini i neogranieno dostupni sistem. Resursi, dakle, nisu krucijalni faktor proiz-
vodnje, zbog toga to se rast prvenstveno posmatra kao rezultat inputa kapitala i rada.

planovima... Vea proizvodnja je klju prosperiteta i mira. A klju vee proizvodnje je ira i
stroa primena modernih naunih i tehnikih saznanja.
73
Keynes, citirano u Kambur, 2005; Ideje ekonomista i filozofa politike, bilo da su u pravu ili
ne, mnogo su monije nego to se misli u iroj javnosti. Svetom ustvari vlada neto drugo.
Praktini ovek, koji za sebe smatra da nije podloan intelektualnim uticajima, obino je rob
nekih loih ekonomista... Siguran sam da je mo steenih interesa o velikoj meri preuveliana
u poreenju sa rastuim uticajem ideja... Ali, pre ili kasnije, postoje ideje, a ne steeni
interesi, koje su odgovorne za dobro ili zlo...
129
 3.2. PRAVO NA RAZVOJ
Generalna skuptina UN decembra 1986. godine usvojila je Deklaraciju o
pravu na razvoj (UN, 1986) kao instrument postizanja meunarodne saradnje i rea-
vanja meunarodnih problema ekonomske, socijalne, kulturne i humanitarne prirode,
kao i sredstvu promovisanja i ohrabrivanja potovanja ljudskih prava i osnovnih slo-
boda bez obzira na rasu, pol, jezik ili religiju. ta je pravo na razvoj? U lanu l
Deklaracije kae se: ...pravo na razvoj je neotuivo ljudsko pravo na osnovu kojeg
svako ljudsko bie i narodi imaju pravo da uestvuju, doprinose i uivaju ekonomski,
socijalni, kulturni i politiki razvoj u kome sva ljudska prava i temeljne slobode mogu
biti u potpunosti realizovane.
Ovo pravo, saglasno Deklaraciji, ukljuuje pravo na puni suverenitet nad
svojim prirodnim resursima, pravo na samoopredelenje, zatitu pojedinca kao apso-
lutnog beneficijara, uee u odluivanju, jednakost i potovanje principa prijateljskih
odnosa i saradnje izmeu drava, i stvaranje povoljnih uslova za kontinuirano uivanje
drugih graanskih, politikih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava. Po svojoj
sutini, pravo na razvoj sadri elemente individualnog i kolektivnog ljudskog prava.
Sam proces razvoja treba shvatiti u kontekstu osnovnih potreba i funkciji postizanja
socijalne pravde. Osnovne potrebe podrazumevaju zadovoljenje osnovnih potreba,
dakle potovanje elementarnih ekonomskih i socijalnih prava, dok socijalna pravda
podrazumeva pravednu distribuciju rezultata razvoja. U ovom kontekstu pod resur-
sima kojima se determinie razvojni proces i koji u isto vreme ine razvojne ciljeve,
podrazumevaju se obrazovanje, zdravlje, hrana, stanovanje, zapoljavanje, pravo na
pravinu zaradu i drugi.
Danas je, meutim, oigledno da razvoj za sobom ostavlja i ak na neki nain
stvara velike prostore siromatva, stagnacije, marginalnog poloaja i iskljuenosti iz
drutvenog i ekonomskog progresa. Poslednjih decenija nejednakost raspodele
svetskog kapitala postala je jo vea: osamdesetih godina su od 84 nerazvijene zemlje
54 doivele pad bruto domaeg proizvoda po glavi stanovnika; u 14 zemalja taj pad je
iznosio oko 35 procenata; po podacima godinjeg izvetaja Programa za razvoj
Ujedinjenih Nacija (UNDP, 2001), vie od 1,2 milijarde ljudi (neto manje od etvr-
tine svetske populacije) ivi u apsolutnom siromatvu ili, drugim reima, ima prihode
manje od jednog dolara dnevno, a 2,8 milijardi ivi od samo dva puta vee sume
(UNDP, 2001). Prema istom izvetaju, 46 procenata apsolutno siromane svetske
populacije ivi u podsaharskoj Africi, 40 procenta u junoj Aziji, a 15 procenata na
Dalekom istoku, u pacifikom regionu i Latinskoj Americi. Meutim, izmeu 1993. i
1998. godine procenat ljudi koji ive u apsolutnom siromatvu pao je s 29 na 24
procenta Po izvetaju Svetske banke za 1995. godinu, grupa siromanih zemalja, u
koju spada 85,2 procenta svetske populacije, poseduje samo 21,5 procentata svetskog
kapitala, a grupa bogatih zemalja u kojima ivi 14,8 procenata svetskog stanovnitva
poseduje 78,5 procenata svetskog kapitala. Prosena afrika porodica danas troi
manje nego to je troila pre 25 godina. Po podacima Svetske Banke, afriki kontinent
je jedini na kojem je izmeu 1970. i 1997. godine opala proizvodnja hrane. 74
74
World Bank, 1998.
130
 3.3. ODRIVI RAZVOJ
U drugoj polovini dvadesetog veka kolektivna panja i aspiracije ljudi u svetu
zaokupljale su etiri glavne teme: mir, sloboda, razvoj i ivotna sredina. Miru, za koji
se smatralo da je postignut po zavretku II svetskog rata, ubrzo je zapretila trka u
naouruanju izmeu velikih sila. Tokom hladnog rata odran je globalni mir, ali je bilo
dosta lokalnih sukoba, esto potpomognutih od strane supersila. Iako se moe rei da
broj i intenzitet ovih sukoba nije u porastu poetkom XXI veka, jo uvek ima regiona
u kojima oni postoje i koji su ugroeni neposrednom ratnom opasnou. Sloboda je
neposredno posle II svetskog rata podrazumevala borbu za osloboenje od
kolonijalnih vlasti, da bi vrlo brzo prerasla u tenju ka demokratskoj vlasti, borbu za
ljudska prava, prava ena, manjina i ugroenih. Konano, jedno od predhodnih
poglavlja pokazalo je u kolikoj su meri pitanja razvoja i zatite ivotne sredine uticala
na formiranje politika u svetu.
Iako su se tokom vremena njihova znaenja i definicije menjale, mir, sloboda,
razvoj i zdrava ivotna sredina ostali su i danas ciljevi od najvieg znaaja. Kako su
stasavale i rasle pretnje po ostvarivanje bilo koga od ovih ciljeva, tako su se javljali i
pokuaji da se oni precizno definiu, pretvore u ostvarljive i merljive indikatore
kojima bi se pratili i meusobno povezivali. Sporadine pokuaje naunika, vizionara i
entuzijasta tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prolog veka zamenjuju institu-
cionalizovani napori nadnacionalnih tela, pre svih Ujedinjenih Nacija. Odrivi razvoj,
kao koncept koji meusobno povezuje dva od etiri navedena cilja - razvoj i zatitu
ivotne sredine - jedan je od primera ovakvog povezivanja.

3.4. KONCEPT ODRIVOSTI

Ideja o tome da bi trebalo da ivimo odrivo" danas je postala opteprihva-
ena u naunim diskusijama i medijskim raspravama o ivotnoj sredini. esto emo
uti od strunjaka i ekolokih aktivista da su trendovi o kojima govore neodrivi".
Zato je ideja o odrivosti u poslednjih deceniju ili dve postala tako znaajna? Jedan
od razloga sigurno je i to to je retoriki i leksiki ovaj termin mnogo moniji i bolje
zvui od sintagme usklaen sa zahtevima zatite ivotne sredine". Briga o zatiti
ivotne sredine nema dugu istoriju i jo uvek nije bezrezervno prihvaena u nekim
krugovima, ali javno priznati da ne brine dovoljno o tome da tvoji postupci ne budu
neodrivi zvui pomalo jeretiki i intelektualno sumnjivo. Naravno da ovo nije pravo
objanjenje, naprotiv.
Kao i kod svih velikih tema koje zaokupljaju oveanstvo, cela pria o
odrivosti i odrivom razvoju insistira na argumentu budunosti, proizvodei u isto
vreme oseaj sveobuhvatnog saglasja, ali i kontroverzi. Svi e verovatno biti saglasni
da treba izbei nain ivota koji unitava kapitalne zalihe na planeti, utie na to da
budue generacije budu siromanije ili unitava ivotne uslove, stvarajui predpostav-
ke da ljudi u budunosti budu manje zdraviji nego to su danas. Sa druge strane,
131
koncept odrivosti je jo uvek praen kontroverzama - jo uvek je teko sa dananjim
znanjima i u dinaminim uslovima koji u svetu vladaju u potpunosti sagledati sve veze
izmeu razliitih faktora u ivotnoj sredini i njihovog uticaja na ekonomske i
drutvene tokove. Ako je jasno da se drutveni i ekonomski razvoj ne mogu odvojiti
od (uglavnom negativnih i ugroavajuih) procesa koji se odigravaju u ivotnoj
sredini, kolika je relativna teina" ekonomskih procesa u odnosu na ono to ugroava
nae okruenje? Moemo li da podreujemo tete u ivotnoj sredini ekonomskoj
dobiti? Da li postoji mogunost substitucije izmeu prirodnog i stvorenog kapitala, ili
postoji kritini nivo prirodnog kapitala koji mora ostati ouvan? Da li smo i koliko
odgovorni prema budunosti i buduim generacijama? Do kog nivoa sadanje genera-
cije treba da rtvuju svoj nain ivota i svoje potrebe? Da li je zatita ivotne sredine i
prirodnih resursa usmerena ka daljem ostvarivanju blagostanja ljudi, ili proizilazi iz
nezavisnog i sutinskog sagledavanja vrednosti prirodne sredine? Da li se koncept
drutvene pravde zasniva na zaslugama ili potrebama? ta zapravo oznaava kvalitet
ivota i da li je ekonomsko blagostanje dovoljan indikator za njegovo merenje? Sva
ova pitanja se odraavaju na nedoumice u definisanju i konceptualnom odreenju
odrivosti, odnosno na pojanjenju koncepta koje bi bilo lako pretvoriti u konkretnu
politiku akciju. Zbog toga politike diskusije o odrivosti i odrivom razvoju u
poslednjih desetak godina pomalo lie na dosetku Vudija Alena o tome da hitno treba
pronai okvir pomou koga moemo koncept pretvoriti u ideju!

3.5. IDEJA ODRIVOSTI

Engleska re sustainable", odnosno odriv" izvedena je iz latinskog sus
tenere, to znai drati uspravno". U englekom jeziku ova re se koristi od 1290.
godine. Ali etimoloko znaenje same rei povezano je sa koliko interesantnim, toliko
i znaajnim implikacijama vezanim za njenu upotrebu. Prema de Vrisu, odravati"
moe znaiti podravati eljeno stanje neega", ali i podneti neeljeno stanje"
Glagol odravati" nosi sa sobom konotaciju pasiva, za razliku od prideva odriv",
koji implicira aktivnu konotaciju. Odrivost" je kao termin i nastala unutar ekologije,
oznaavajui mogunost ekosistema da vremenom odre odreenu populaciju, da bi
tek kasnije dodavanjem konteksta razvoja" i formiranjem sintagme odrivi razvoj"
fokus analize sa ivotne sredine preao na drutvo. Danas se moe rei da osnovni
fokus odrivog razvoja predstavlja drutvo i njegova potreba da ukljui brigu o
ivotnoj sredini u sagledavanje drutvenih promena, pre svega kroz promene vezane
za ekonomske funkcije., konstatuje Baker. Ovo ne mora da bude samo lingvistika
igra, ako se imaju u vidu pomenute kontorverze oko saznajnog aspekta koncepta
odrivog razvoja. Naime, odreeni nauni krugovi smatraju da je odrivi razvoj jedino
korisno posmatrati kao koncept, zbog toga to on u sebi kombinuje ideju preskriptivne
akcije sa naunim saznanjima koje se zasnivaju na naunim principima koje treba
braniti. Pozivanje na naune principe je osnova za racionalne ljudske aktivnosti, to je
u osnovi poruke zatite ivotne sredine. Sa druge strane, takozvano zeleno shvatanje"
je u osnovi mnogo vie redukcionistiko i tenje se vezuje za konkretne probleme.
132
 Istovremeno, ima mnogo dokaza da je sama ideja odrivog razvoja roena kao
rezultat intelektualne neophodnosti, ali i politike neophodnosti i da je izrastala na
neophodnosi reavanja problema koje je moderno drutvo samo stvaralo, ukljuujui u
odreenoj meri i strah od nauke. Ovakav pledoaje naslanja se na predpostavku da je
ideja odrivog razvoja, pre svega, ideja koja u osnovi ima poboljanje kvaliteta ivota
ljudi i da se priroda i ivotna sredina u ovom sluaju koriste kao ogledalo svih
negativnih pojava koje se u ovom trenutku dogaaju u drutvu. Stoga se slobodno
moe rei da je model odrivog razvoja izazov za konvencionalne oblike razvoja, koji
razvoj vide prevashodno kao modernizaciju na globalnom nivou u skladu sa zapadnim
shvatanjima (kvaliteta ivota, tehnolokog razvoja, pa i etike potroakog drutva).
Teorija modernizacije zasniva se na tvrdnji da to je drutvo vie strukturno specijali-
zovano i diferencirano, to je ono modernije i progresivnije. Dakle, da bi bilo moderni-
zovano, drutvo mora da postane tehniki sofisticiranije i urbanizovanije i da vie ko-
risti trite za distribuciju dobara i usluga. Po Bakker-u takodje, modernizacija sa
sobom takoe nosi i drutvene promene, ukljuujui razvoj predstavnike demokratije,
mobilnosti, ali i slabljenje tradicionalnih elita, porodice i zajednice, jer u njenim
korenima lei individualitet, samodokazivanje i razvoj pojedinca. Ne moe se pobei
od mnotva injenica da modernizacija takoe utie i na transformaciju ivotne
sredine, esto veoma negativno.
Osnovno znaenje odrivosti je mogunost da se neto produi vie - manje
beskrajno u budunosti. Odrivost je, dakle, karakteristika procesa ili stanja koje moe
biti odrano na odreenom nivou bez ogranienja roka. U predhodnom poglavlju po-
kazano je da oveanstvo uz dominantni postojei nain ivota, proizvodnje i potro-
nje u poslednjih nekoliko decenija polako iscrpljuje ovu mogunost. Nain ivota
predstavlja kompleksni skup vrednosti, ciljeva, institucija i aktivnosti i podrazumeva
etiku, drutvenu, ekonomsku i dimenziju ivotne sredine. Iako se moe stei utisak
da dananja briga vezana za neodrivost u sadanjosti uglavnom obuhvata kompleks
problema vezanih za zatitu ivotne sredine (klimatske promene, iscrpljivanje prirod-
nih resursa, zagaenja i slino), jasno je da je nain ivota u sadanjosti neodriv i sa
etikog, ekonomskog i drutvenog aspekta. Pri tome postoji niz pitanja na koja treba
nai odgovore. Na primer, ako se govori o ivotnoj sredini, pitanje je u kojoj meri se
moe odrati njen doprinos dostizanju ljudskog blagostanja i ekonomskih aktivnosti
koje do njega vode. Ako je re o drutvu, osnovno pitanje je da li su i koliko odrive
najvanije drutvene institucije i da li postoji zadovoljavajui nivo drutvene kohezije.
Kada se govori o ekonomiji, pitanje je u kojoj meri dananji nivo ekonomskih aktiv-
nosti kojima se kreira ljudsko blagostanje moe biti odriv u budunosti. Konano,
postavlja se i veno etiko pitanje, koje utie na sve ostale dimenzije odrivosti: da li
ljudi koji danas naseljavaju planetu u dovoljnoj meri uviaju vrednosti drugih ljudi i
drugih formi ivota na Zemlji, kako onih danas, tako i onih koje e biti u budunosti?
Da bi se pronali putevi koji vode do odrivosti i do ostvarivanja politika
odrivog razvoja, neophodno je poznavati mnoge naune discipline - ekologiju, biolo-
giju, geologiju, ekonomiju, sociologiju, etiku, politike nauke, matematiku, fiziku, he-
miju, statistiku i tehnike nauke. Stoga ne udi da ni danas nema univerzalno prihva-

133
ene naune istine o tome ta se zapravo misli kada se pojmovno odreuje odrivi raz-
voj. U mnotvu razliitih definicija mogu se pronai one koje pokuavaju da obuhvate
to iri spektar problema i njihovu meusobnu zavisnost, ali i one koje se jasno pribli-
avaju pojedinim pomenutim naunim disciplinama. Ako se poe od injenice da sve-
obuhvatna kriza, uglavnom svoje korene ima u sve brem iscrpljivanju resursa, odrivi
razvoj se najire moe definisati kao nain da se postigne najvea mogua dugotrajna
korist po oveanstvo, uzimajui u obzir trokove koje sa sobom nosi degradacija i-
votne sredine. Pri tome se vrlo esto koristi sintagma neto koristi", koja oznaava
meru korisnosti, umanjenu za trokove degradacije ivotne sredine. Ovako definisana,
neto korist se definie u najirem moguem smislu, ukljuujui ne samo ekonomske
pokazatelje (poveanje prihoda, smanjenje nezaposlenosti i siromatva), ve i zdra-
v(ij)e ivotne uslove.
Dakle, odrivi razvoj po svojoj sutini ne tei ograniavanju razvoja po svaku
cenu, ve razvoju koji bi bio obazriv, kako bi se postigli bolji i pogodniji uslovi da
neto bude ouvano. Ouvanje ili konzervacija u ovom sluaju posmatra se kao alat"
u procesu razvoja, koji je od velike koristi u zatiti interesa buduih generacija. Njen
cilj nije da postoji sama po sebi, ve kao neto to se vrednuje samo ako je u funkciji
poboljanja uslova ivota postojeih i buduih generacija. Dostizanje ovako kopleks-
nog zahteva mogue je jedino ako se prirodni resursi i usluge koje prua zdrava ivot-
na sredina adekvatno vrednuju i ako imaju svoju cenu, to u dananje vreme uglavnom
nije sluaj.

3.6. ODRIVI RAZVOJ KAO ETIKI KONCEPT

Proao je ceo vek od kada je veliki ekofilozof Aldo Leopold ukazao na veliku
nekonzistentnost u postavkama pokreta ouvanja ivotne sredine: Oni ne definiu ta
je dobro, a ta loe, ta su ije obaveze, ne pozivaju na rtvovanje, niti zahtevaju
promenu postojee filozofije ili vrednosti". Umesto toga, u pozadini ovih pokreta lee
interesi. Slino se moe rei i za dananje rasprave o etikim dimenzijama odrivog
razvoja.
Sve to je na planeti ivo, ima elju da ivi. Univerzalni moralni principi pod-
razumevaju kao jednu od osnova ivot u zajednici. Nae pojedinane tenje da ivimo
i stvaramo sopstveni boljitak moraju se uklapati u prava drugih da ostavaruju to isto.
Ti drugi su nam potrebni i mi ih na odreeni nain vrednujemo, bilo da se radi o ivom
ili neivom svetu. Vrednujemo ih uglavnom u svetlu naeg sopstvenog blagostanja.
Meutim, drugi" imaju svoje sopstvene vrednosti i dostojanstvo, bez obzira na to da
li su nama lino vani, ili ne. Dakle, samim tim to predstavljamo ljudsku vrstu, mi
ivimo uz oseaj da imamo obaveze prema drugima i da je za to neophodan oseaj
solidarnosti. Neophodno je razvijati obaveze pravednosti u meusobnim vezama, ali i
pravde kao vrline, upotpunjene empatijom i saoseanjem. Ovakve moralne obaveze zas-
novane koliko na naunom razumevanju meuzavisnosti razliitih oblika ivota, toliko i
na religijskom iskustvu, predstavljaju neophodnu osnovu za utemeljenje odrivosti.

134
 Nain na koji drutvo koristi ivotnu sredinu u prvom redu zavisi od preovla-
ujuih svetonazora i vrednosti tog drutva, njegove percepcije funkcionisanja sveta i
statusa ljudskih bia i drugih ivotnih formi unutar njega. Verovatnije je, na primer, da
e sekularni, antropocentrini pogled na svet dozvoljavati razliitije naine upotrebe"
ivotne sredine i vii nivo njene destrukcije, nego to e to biti u svetu u kome je
razumevanje Zemlje i svih njenih ivotnih formi podreeno religijskom svetonazoru.
Odrivost kao etiki koncept zasniva se na postavkama invajronmentalne pravde:
relativnim pravima svih ivih formi, pravima buduih generacija i pravima sadanjih
generacija da imaju koristi, dele, ili jednostavno bivstvuju u onome to podrazumeva -
mo pod ivotnom sredinom. Odrivost ivotne sredine, kao jedan od stubova odrivog
razvoja, crpe svoju snagu iz injenice da blagostanje i mogunosti ljudi i svih ivih
bia koji e tek iveti u budunosti ne bi trebalo da budu rtvovani za raun sadanjih
prednosti populacije koja ivi na Zemlji. Ono to takoe treba uzeti u obzir je injeni-
ca na koji nain drutvo vrednuje ivotnu sredinu i odluuje o njoj. Ako je ivotna
sredina vrednovana pre svega kao ekonomski resurs, onda e i tehnike ekoloko -
ekonomske valuacije biti najznaajniji uticajni faktor kod odluivanja.
Jasno je da u savremenom drutvu norme invajronmentalne pravde veoma
zavise od drutvenih normi ekonomske i drutvene pravde. Ako ne postoje, ili su na
niskom nivou graanska prava, veoma je verovatno da se nee potovati, ili ak nee
ni postojati prava zatite ivotne sredine. To ukazuje da su odrivost i demokratija u
tesnoj vezi. tavie, ako kreiranje ekonomskog blagostanja nije ravnomerno raspore-
eno na sve pojedince i drutvene grupe, skoro je sigurno da ni dostupnost invajron-
mentalnim dobrima i uslugama takoe nee biti podjednako dostupna. Ovo je direktno
u vezi sa odrivou i time se na najbolji mogui nain moe objasniti injenica da je
siromatvo najvei neprijatelj ivotne sredine. 75
Objanjavajui etiku utemeljenost koncepta odrivosti, Pecej primeuje da je
jedna od najuspenijih ljudskih osobina, za koju se vezuje moralna snaga oveka,
sposobnost da sarauje i bude lojalan grupama. Iz toga on izvodi zakljuak da onda
kada neodrivost postane neto to se od svih percipira kao dovoljno velika pretnja za
oveanstvo, prihvatanje odrivosti kao etikog imperativa zavisie od spremnosti
ljudi da unaprede lojalnost pojedinanoj drutvenoj grupi ili naciji na nivo lojalnosti
ljudskoj vrsti u celini, kako u onoj koja ivi danas, tako i onim generacijama koje e
tek doi. Ekocentrini pristup ide i dalje, primenjujui etiki imperativ odrivosti ne
samo na ljudsku vrstu, ve i na druge ive vrste i to ne samo u meri u kojoj one
potpomau odranje ljudske vrste.
Ako se eli definisati filozofija odrivosti, neophodno je odrivost ustanoviti
kao moralnu vrednost samu po sebi. 76 Sve ono to je do sada receno u ovom poglavlju
ukazuje na odrivost predstavlja imperativ sadanjosti i da je osnovna odgovornost
ljudske vrste danas da osigura da prirodni i humani sistemi na planeti ostanu u stanju
koji e omoguiti njihovo dalje funkcionisanje u budunosti. Putokazi za dalje aktiv-

75
dr . Markovi i dr., Globalna ekonomija, Etnostil, Beograd, str. 90.
76
Euston & Gibson, 1995.
135
nosti, kako javnog, tako i privatnog (individualnog) sektora, mogu se grupisati oko
nekoliko osnovnih etikih i moralnih vrednosti:
1. Briga za budue generacije,
2. Potovanje ekolokog integriteta,
3. Odgovornost za ouvanje sistema na planeti,
4. Povratak pravednosti,
5. Potovanje zajednice i
6. Posveenost demokratiji i graanskom ueu .77

3.7. BRIGA ZA BUDUE GENERACIJE

Briga za budue generacije, kao to je ve bilo rei, lei u osnovi filozofije
odrivosti i predstavlja shvatanje da nije dovoljno obezbediti prosperitet sebi i svojim
neposrednim potomcima, ve oslunuti ire zahteve koje pred sopstvenu generaciju
stavlja neizvesna budunost, kako ivog, tako i neivog sveta. U praksi to znai da
odluke koje se donose danas moraju da u veoj meri vrednuju rizike koji mogu da se
ispolje u budunosti.

3.8. POTOVANJE EKOLOKOG INTEGRITETA

Odrivost zahteva potovanje prirode - njene evolucije, sistema za odranje
ivota i ivih organizama - ukljuujui sve njene meuzavisnosti, sposobnosti samo-
obnavljanja, razliitosti, estetske vrednosti i osetljivosti na promene. Nije dovoljno da
mi, kao ljudska vrsta, samo prepoznajemo koliko zavisimo od prirode. Potovanje pre-
ma prirodi podrazumeva i prepoznavnje njenih sutinskih vrednosti, njenih vrednosti
samih po sebi.

3.9. ODGOVORNOST ZA OUVANJE SISTEMA NA PLANETI

Ouvanje sistema na planeti zahteva upravljanje ekonomskim i drutvenim
procesima koje u svakom trenutku odraava brigu za odrivost. To podrazumeva de-
lovanje koje je usklaeno sa zahtevima zatite ivotne sredine.

3.10. POVRATAK PRAVEDNOSTI

Pravednost kao moralna vrednost sama po sebi neodvojiva je od odrivosti.
Drutvena pravda se zasniva na posveenosti brizi za opte dobro, koja je ira od brige
za sopstvenu porodicu i najblie. Principi drutvene pravde naglaavaju da svi lanovi
drutva moraju biti ukljueni u brigu za i ubiranje plodova od korienja dobara i da
institucije u drutvu moraju biti tako struktuisane da to omogue na najbolji mogui

77
dr . Markovi, Globalna ekonomija, Etnostil, Beograd, 2012., str. 78.
136
nain. Da bi ovakve vrednosti mogle da se smatraju preovlaujuim, neophodno je
osigurati potpuno uee, odnosno mogunost da svaki pripadnik drutva uestvuje na
odgovarajui nain u procesima odluivanja u drutvu, a posebno u odluivanju
vezanom za ekonomske aktivnosti. Obezbeenje osnovnih potreba, odnosno uspos-
tavljanje standarda dovoljnosti za sve". Prvo treba obezbediti ispunjavanje osnovnih
potreba za svakoga, a preostala dobra moraju se distribuirati prema odreenoj meri
jednakosti, koja je za drutvo prihvatljiva.

3.11. POTOVANJE ZAJEDNICE

Pod zajednicom se podrazumevaju meusobne veze izmeu pojedinaca koji
dele iste interese i elje i koji najee ive na istoj teritoriji. Zajednica iziskuje urav-
noteenje izmeu individualne inicijative i lojalnosti interesima ire grupe, ali i izme-
u lojalnosti grupi i lojalnosti globalnim interesima. Zdrave, harmonine i dobro
organizovane zajednice imaju presudan uticaj na ostvarivanje odrivosti i ispunjenje
individualnih zahteva.

3.12. POSVEENOST DEMOKRATIJI I GRAANSKOM UEU

Posveenost participativnoj demokratiji i graanskom ueu je sutinski
element odrivosti. Upravljanje odrivim razvojem, kako sa nivoa vlasti, tako i od
strane drugih institucija, zahteva ukljuivanje svih zainteresovanih strana u analizu i
donoenje odluka. To je jedini nain da se ispotuju esto meusobno suprostavljeni
interesi ire zajednice, interesi ivotne sredine i interesi buduih generacija.

3.13. ODRIVOST IVOTNE SREDINE PODRAZUMEVA SLEDEE

AKTIVNOSTI:78
1. Odrivo korienje resursa:
ograniavanje potronje obnovljivih prirodnih resursa na nivo koji
omoguava njihovu regenraciju;
dostizanje takvog nivoa potronje neobnovljivih resursa koji nee biti vei
od moguih koliina njihovih substituta
1. Ogranienje zagaenja:
smanjenje aerozagaenja, zagaenja vode, toksinog otpada, time to e se
emisije polutanata ograniiti na one koje ivotna sredina moe da absorbuje.
2. Prirodni kapital:
obezbeenje regulatornih i trinih mehanizama takvih da osiguraju da
konstantnu koliinu prirodnog kapitala u budunosti;

78
Navedeno prema Reed-u, 1996.
137
 voenje nacionalne politike i planova za implementaciju koji e uveati
koliinu i kvalitet prirodnog kapitala.
Princip predhodne zatite: izbegavanje preduzimanja aktivnosti koje mogu
imati potencijalno negativni uticaj nepoznat u trenutku planiranja, jer postojei fond
znanja nije dovoljan da se posledice predvide.
Institucionalna mrea: uspostavljanje jasnih i dostinih pravnih i regulator-
nih standarda za privatni sektor kako bi se zatitio integritet ivotne sredine i pomoglo
u njenom unapreivanju.

4. ODRIVI RAZVOJ KAO INTERAKCIJA TRI STUBA

Koncept odrivosti, kakvog ga je originalno definisao Bruntland izvetaj i,
kasnije, dokumenti usvojeni na Rio konferenciji, zahteva integraciju ekonomskih,
drutvenih, invajronmentalnih i - neto to se esto ignorie - institucionalnih aspekata
razvoja, odnosno aspekata koji se vezuju za dobru vlast."Kada se sa naunih kon-
ceptualizacija sie" na politiki orijentisan diskurs i na konkretne mere za ostvari-
vanje odrivog razvoja, esto se ovi aspekti nazivaju stubovima", ili dimenzijama"
odrivog razvoja. Operacionalizacija koncepta dakle zahteva da pojedinani stubovi
budu jedan sa drugim povezani i da se ove veze konkretizuju. Jedan od naina
prikazivanja kompleksnosti interakcija koje postoje izmeu stubova odrivog razvoja
je matrica prikazana u sledeoj tabeli .

Tabela 20: Interakcija izmeu stubova odrivog razvoja

Invajronmen- Briga za budue Prirodne Zagaenje Sistem
talni generacije; Briga katastrofe Vlasnikih prava
za floru i faunu
Ekonomski Stavovi o Korienje Ekonomski Drutveni uticaji
siromatvu ili o resursa uticaji (inflacija, (socijalna
raspodeli prihoda platni deficit,...) kohezija)
Drutveni Stavovi o
porodici ili o
pravnom sistemu
Izvor: Eniks, 2000.

Bez obzira na to to je trostubni model predloen jo u Bruntland izvetaju

danas iroko prihvaen, postoje i miljenja da ni on nije potpun i da se moe dopuniti
novim stubovima" - kulturno-estetskim, religiozno-spiritualnim ili politiko- institucio-
nalnim. Kritikama je izloena i injenica da se dimenzijama odrivog razvoja daju
razliiti prioriteti i da je drutveni razvoj esto indiferentan u odnosu na preostala dva
stuba (to se moglo videti i kod razmatranja drutvenog razvoja u ovoj knjizi). Osnovni
razlozi za to lee sa jedne strane u injenici da drutvena jednakost u stvarnom svetu
generalno ne postoji, da su ekonomski argumenti mnogo efikasniji kod ubeivanja i
138
pregovaranja, ali i u tome da davanje istih prioriteta kod sagledavanja svake od dimen-
zija razvoja predstavlja problem politikog odluivanja. Postoje, uz to, i neka konceptu-
alna pitanja vezana za jednakost koja jo nisu u potpunosti reena: pre svega, ta se pod
jednakou podrazumeva? Kako u praksi postii jednak znaaj svake od tri dimenzije?
Konano, koja su to mesta preklapanja u okviru kojih se moe postii balans?

Slika 26 . Drutveno ekonomski sistem i njegove komponente

Izvor: Eniks, 2000.

139
 Jasno je, dakle, da se meusobnim vezama i uticajima izmeu tri navedene
dimenzije (stuba) odrivog razvoja mora posvetiti posebna panja. Ciljevi odrivog
razvoja su neosporno multidimenzionalni i to ini problem balansa izmeu ciljeva koji
su vezani samo za jednu od dimenzija znaajnijim. U stvarnom svetu moe se nai niz
primera koji ilustruju znaaj izbalansiranosti ciljeva. Na primer, kako se postaviti u
situaciji kada obezbeenje adekvatnog nivoa ishrane stanovnitva i snabdevanja
vodom (pokazatelj drutvenog razvoja) zahteva promene u strukturi zemljita zbog
kojih e doi do negativnog uticaja na biodiverzitet (pokazatelj razvoja ivotne
sredine)? ta ako se pokae da su isti izvori energije (pokazatelj razvoja ivotne sre-
dine) znatno skuplji i utiu na poveanje siromatva stanovnitva (pokazatelje drutve-
nog razvoja)? Kome od ovih ciljeva dati prednost? Naalost, u stvarnim ivotnim
uslovima veoma retko moemo izbei ustupke. Samo jedan od ciljeva moe se
maksimizirati" u datom trenutku. Jo je Riard Norgard (Norgaard) zakljuio da je
nemogue detaljno definisati odrivi razvoj u njegovom operacionalizovanom smislu
i do nivoa kontrole koji podrazumeva logika modernizma." Drugim reima jako
izraena normativna priroda koncepta odrivog razvoja (o emu je bilo rei) ini teim
anlitiki pristup ovom konceptu.

5. PRINCIPI ODRIVOG RAZVOJA

Kako je koncept odrivog razvoja dobijao na znaaju, kreui se od politikog
idealizma i akademskih rasprava ka onome to ini ekonomsku i politiku realnost,
javljale su se i razliite ideje o tome kako se ovaj koncept manifestuje u praksi. Opera-
cionalizacija koncepta, odnosno usvajanje mera i preporuka praktine prirode, znailo
je da sam koncept mora postati to specifiniji i da se moraju definisati uloge poje-
dinaca i institucija u obezbeenju odrivosti ekonomije, drutva u celini i ivotne sre-
dine. To je neobino teak zadatak, imajui u vidu sve navedene kontroverze oko sa-
mog koncepta, ustupke koje svaka od dimenzija odrivog razvoja mora da prihvati
kod definisanja principa, praktinih mera i aktivnosti i razliite poglede na uloge
pojedinih zainteresovanih strana.
Kao to je ve naglaeno, Deklaracija iz Rija, zajedno sa Agendom 21, moe
se smatrati poetnom pozicijom za definisanje onih karakteristika odrivog razvoja
koje ga odvajaju od drugih paradigmi razvoja. Ova interpretacija odrivog razvoja isti-
e dva kljuna principa:
1. integraciju ekonomskih, drutvenih i prioriteta u zatiti ivotne sredine i
2. iroko uee zainteresovanih strana u procesu razvoja.
Prvi od navedenih kljunih principa (integracija") oznaava da se odrivi raz-
voj zasniva na balansu izmeu ekonomskih, drutvenih i ciljeva zatite ivotne sredine
prilikom odluivanja u drutvu. To ukljuuje svesnost o pozitivnim i negativnim eko-
nomskim, drutvenim i invajronmentalnim posledicama bilo kakve promene prakti-
nih politika, identifikovanje taaka neophodnog kompromisa onda kada je korist u

140
jednoj ili vie sfera praena gubicima u preostalim sferama, kao i korienje pogodnih
mera za ublaavanje negativnih uticaja.
Drugom principu (iroko uee") pridaje se jednako veliki znaaj u Agendi
21. U poglavlju 23 se kae da je jedan od osnovnih preduslova odrivog razvoja iro-
ko uee javnosti u odluivanju".
Daljim razvojem ova dva kluna principa moe se pokazati da se odrivi
razvoj zasniva na sledeim predpostavkama:
1. Izbalansirana razmena izmeu oveanstva i ivotne sredine: tenja ka
ekvilibrijumu energetskih i materijalnih tokova izmeu ljudskog drutva i prirodnih
ekosistema.
2. (Holistiki) sistemski pristup: uoavanje povratne sprege i ciklinih pro-
cesa u drutvu, baziranih na ekosistemskim zakonitostima i teoriji kompleksnih siste-
ma (teoriji haosa).
3. Dugoronost i odgovornost za budunost: proirivanje vremenskog hori-
zonta odgovornosti sa sadanje na budue generacije, ukljuujui efikasnost investi-
ranja i promenu mentaliteta.

5.1. EFIKASNOST I OUVANJE PRIRODNIH RESURSA

Inovativnost i inventivnost: tenja da se dalji razvoj bazira na novim i po-
boljanim tehnikim reenjima i novim drutvenim i institucionalnim aranmanima.

5.2. PRAVINOST I JEDNAKOST

Povezivanje lokalnog i globalnog: uoavanje veza i uticaja koje odrivost na
lokalnom nivou ima na globalne promene, kao i uticaja globalnih promena na odri-
vost u loklanim zajednicama.

141
 Glava VIII
POLITIKA ODRIVOG RAZVOJA
EVROPSKE UNIJE

1. POLITIKE ODRIVOG RAZVOJA U EU

Maja 2005. godine Evropska komisija u svojoj Deklaraciji o vodeim princi-
pima odrivog razvoja" (Declaration on Guiding Principles for Sustainable Develop-
ment) opredelila se za etiri osnovna cilja politike odrivog razvoja, imajui u vidu
vrednosti Evropskog drutvenog modela, promovisanog Lisabonskom strategijom i
Strategijom odrivog razvoja EU iz 2001. godine:
Zatita ivotne sredine: potovanje ogranienja prirodnih resursa na planeti i
osiguranje visokog nivoa zatite i unapreenja kvaliteta ivotne sredine, kao i
prekidanje veze izmeu ekonomskog rasta i degradacije ivotne sredine.
Drutvena jednakost i kohezija: promovisanje demokratskog, inkluzivnog,
kohezionog, zdravog, bezbednog i pravednog drutva, uz potovanje osnovnih prava i
kulturnih razliitosti.
Ekonomski prosperitet: promovisanje ekonomije koja omoguava visok
ivotni standard i punu i kvalitetnu zaposlenost unutar Evropske Unije.
Ispunjavanje meunarodne odgovornosti: odbrana stabilnosti demokratskih
institucija svuda u svetu, bezbednosti i slobode, kao i aktivno promovisanje odrivog
razvoja u svetu.
Da bi se ostvarili navedeni principi, neophodno je slediti politike definisane u
dokumentu "Nacrt deklaracije o vodeim principima odrivog razvoja" (Draft
Declaration on Guiding Principles for Sustainable Development - EC COM(2005) 218
final).

1.1. EVROPSKA UNIJA POD ODRIVIM RAZVOJEM PODRAZUMEVA

RAZVOJ KOJI SE ZASNIVA NA SLEDEIM PRETPOSTAVKAMA:
Odrivi razvoj je snano povezan sa stimulisanjem ekonomskog rasta.
Ovakav stav zasniva se na postavkama ekoloke modernizacije i poseban znaaj daje
ekolokoj efikasnosti, na kojoj se baziraju krakorone i dugorone kompetitivne
prednosti industrije u EU. Na ovaj nain EU pokuava da odvoji ekonomski rast (kao
osnovni cilj evropske politike ustanovljen Lisabonskom deklaracijom) od degradacije
ivotne sredine.
Odrivi razvoj prevashodno zavisi od meusektorskih politika. Ovakav
stav proizilazi iz injenice da stalni novi pritisci na ivotnu sredinu najee ponita-
142
vaju koristi od uvoenja nove regulative, odnosno od normativnog pristupa u razvoju.
Zbog toga se EU opredeljuje za upravljaki pristup koji kombinuje regulativu sa
drugim oblicima politikog delovanja, kao to su dobrovoljni sporazumi.
Promovisanje odrivog razvoja je odgovornost svih. Ovakav stav proizilazi iz
osnovnog shvatanja podele vlasti na razliite nivoe u EU - od nadnacionalnog nivoa
same Evropske Unije, preko nacionalnog, regionalnog i lokalnog nivoa. Politike
odrivog razvoja moraju da budu efektivne na svakom od pomenutih nivoa vlasti.
Ovaj stav se takoe odnosi i na podelu odgovornosti izmeu drutvenih i ekonomskih
aktera i njihovu spremnost da sagledavaju posledice svojih aktivnosti po ivotnu
sredinu i da menjaju svoje ponaanje u skladu sa tim. U skladu sa navedenim razvijen
je i koncept invajronmentalnog graanskog drutva, koji podrazumeva da graansko
drutvo ne nosi sa sobom samo prava na zdravu ivotnu sredinu, ve i preuzimanje
obaveza za funkcionisanje ivotne sredini.
Odrivi razvoj ima drutvenu dimenziju i povezan je sa problemima zatite
zdravlja i bezbednosti hrane. Socijalna pitanja su uvek bila u fokusu evropskih
drutava (za razliku od, na primer, SAD), tako da je i odrivi drutveni razvoj posebno
izdvojen kao veoma vaan za Evropu. Pitanja bezbednosti hrane i zatite zdravlja
istaknuta su kao najvanija u estom akcionom programu zatite ivotne sredine, dok
je u narednom, Sedmom akcionom progrmau ovome dodat jo itav niz pitanja od
znaaja. Promovisanje odrivog razvoja je povezano sa reavanjem globalnih pro-
blema u ivotnoj sredini. Pri tome se posebno potenciraju problemi klimatskih pro-
mena i zatite biodiverziteta.
Promovisanje odrivog razvoja je moralna obaveza. Za odbranu ovakvog
stava uglavnom se navode dva razloga. Prvo, evropska drutva su znaajno doprinela
dananjim problemima u ivotnoj sredini svojim procesima ekonomskog razvoja u
prolosti. Drugo, injenica je da Evropska Unija obuhvata visokoprosperitetne drave,
sposobne da predvode procese reavanja krize u ivotnoj sredini.

1.2. INTEGRACIJA EKONOMSKE POLITIKE I

POLITIKE ZATITE IVOTNE SREDINE
Zajednika, ali podeljena odgovornost: zajednika odgovornost, pravedna ras-
podela.
Predostronost: izbegavanje promena koje mogu dovesti do nepopravljivih
tetnih posledica.
Pristup zagaiva / korisnik plaa": svako je odgovoran za posledice do
kojih dolazi zbog ektivnosti koju preduzima.

143
 2. EKOLOKI POREZI U POJEDINIM EVROPSKIM
ZEMLJAMA
Proizvodnja i potronja fosilnih goriva je jedan od glavnih uzronika pojave
efekta staklene bate, to se u ekonomiji posmatra kao svojevrsni oblik ekoloke
eksternalije. Fiskalno rijeenje internalizacije eksternalija se bazira na principu zaga-
iva plaa i nametanju odreenog poreza na emisiju. Iako je primena ekolokih
poreza intenzivirana tokom prethodne decenije, fiskalni prihod je jo skroman i ini
tek 5% ukupnih poreskih prihoda EU. Meu ekolokim porezima dominiraju porezi na
energetske proizvode, 76% ukupnih eko-prihoda. Kako su minimalne vrednosti akciza
na odreene naftne derivate predviene Direktivom 82/92, u toku prethodne decenije
je i u zemljama CIE osetan rast stope ovih akciza, kao i angaovanje u domenu
ekoloke politike.
Svetska privreda od industrijske revolucije, belei nagli rast ekonomske
aktivnosti, a samim tim, i dramatian porast tranje za energentima. Najvei dio
primarno proizvedene energije se jo uvek bazira na upotrebi fosilnih goriva, 79 koja ne
samo da spadaju u kategoriju iscrpljivih resursa nego je njihovo sagorevanje u
najveoj meri odgovorno za pojavu efekta staklene bate, to podrazumeva vetako
zagrevanje Zemljine povrine, usled prekomerne emisije grupe gasova od kojih je
najzastupljeniji ugljen-dioksid CO 2sa ueem od 80%.
Pitanja iscrpljivosti prirodnih resursa i moguih granica privrednog rasta,
skree panju irokog kruga svetske naune i politike javnosti, te pitanje odrivog
razvoja stavlja na listu meunarodnih prioriteta. Iako jo uvek ne postoji jedinstveno
prihvaena definicija, odriv razvoj se u najirem smislu definie kao stalni rast blago -
stanja per capita ili kao rast skupa razvojnih indikatora u vremenu. 80 UN su formu-
lisale 27 principa odrivog razvoja iji je jedan od relevantnih pokazatelja emisija CO
2. Na Okvirnoj konferenciji UN o promjeni klime (Kyoto, 1997), doneta je odluka o
redukovanju emisije gasova koji doprinose efektu staklene bate, u proseku za 5% u
periodu 2008-2012. godine, u odnosu na nivo emisije iz 1990. godine. Do sada je ovaj
sporazum ratifikovalo 66 zemalja, meu kojima i EU koja se obavezala da e u
predstojeem periodu smanjiti svoju emisiju za 8%. Na taj nain, potpisivanje ovog
sporazuma je postalo preduslov za integraciju u EU, to veina kandidata ispunjava,
jer je tokom protekle decenije izvrila restrukturiranje energetskog sektora (ime je
poboljana energetska efikasnost), dok su industrijske emisije gasova usled recesije
bitno redukovane. Ovaj rad ima za cilj da ukae na reenja koja nudi ekonomska teo-
rija i politika, u smislu pronalaenja adekvatnih ekonomskih instrumenata, koji omo-
guavaju potovanje principa odrivog razvoja. U radu e biti predstavljen fiskalni
pristup, pre svega, kroz oporezivanje energetskih proizvoda ijom proizvodnjom i
potronjom se u najveoj meri emituju gasovi staklene bate. Paralelno e biti pred-

79
Vie od 90% svetskih potreba za primarnom energijom se podmiruje sagorevanjem fosilnih
goriva, 7% energijom iz nuklearnih elektrana, a svega 3% iz hidroelektrana.
80
Rao, P. K., Sustainable Development, Blackwell Publishers Inc., str. 225.
144
stavljen progres ekoloke poreske reforme u zemljama kandidatima za prikljuenje EU
(zemlje CIE), kao i poreenje visine akciza na naftne derivate u odnosu na EU. Kako
naa zemlja jo uvek nije ratifikovala sporazum za smanjenje emisije, niti je zapoela
ekoloku poresku reformu, iskustva naprednijih zemalja u tranziciji mogu joj biti od
koristi.

3. KARAKTERISTIKE EKOLOKIH POREZA

Tokom ezdesetih i poetkom sedamdesetih godina XX veka, ojaala je
ekoloka svest i ponovo oivela Piguova ideja o porezu na eksternalije. Prvi talas
ekoloke poreske reforme 81 nije dao oekivane rezultate, budui da se plaanje ekolo-
kog poreza posmatralo kao svojevrsna kompenzacija ili odobrenje za zagaenje. Tek
krajem osamdesetih godina, kada je iznos eko-poreza uvean i pojaan njihov kazneni
karakter, ekoloki porezi dobijaju praktian znaaj, pre svega, u skandinavskim
zemljama.
Danas se u literaturi sreu razliiti termini za obeleavanje poreza na eksterna-
lije: ekoloki porez, eko-porez, porez na zagaenje, zeleni porez (ecological
tax, eco-tax, pollution tax, green tax) i drugi. Iako sam pojam ekolokih poreza zva-
nino nije definisan, Evropska komisija, Eurostat i OECD ekoloke poreze definiu sa
aspekta poreske osnovice. U skladu s tim, ekoloki porez je svaki poreski oblik kod
koga je poreska osnovica izraena u fizikim jedinicama supstance, odnosno materije
koje imaju dokazan negativni uticaj na okruenje.
Uopteno posmatrano, za sve vrste ekolokih poreza je karakteristino da
pored internalizacije eksternalija, imaju podsticajnu i fiskalnu ulogu. Ekoloki porezi
imaju za cilj da, putem korekcije cena odreenih dobara i usluga, postignu optimalnu
alokaciju resursa. Svaki porez utie na ponaanje poreskih obveznika. Poto je suoen
sa smanjenjem svog raspoloivog dohotka, obveznik reaguje na novonastalu situaciju.
U sluaju distorzivnih poreza, obveznik preduzima odreene akcije u cilju smanjenja
ili potpunog oslobaanja od svoje poreske obaveze. U toj situaciji, prisutan je efekat
dohotka (dohodak obveznika se smanjuje za iznos poreza) i efekat supstitucije
(obveznik se, u cilju smanjenja svoje poreske obaveze, preusmjerava ka blae opore-
zovanim, odnosno neoporezovanim dobrima).
U savremenim poreskim sistemima, gotovo svi porezi su distorzivnog karakte-
ra i kao takvi dovode do ozbiljnih poremeaja u alokaciji resursa i smanjuju ekonom-
sko blagostanje. Distorzivni porezi, ne samo da predstavljaju dopunski teret za
poreskog obveznika, to utie na modalitet ponaanja obveznika na tritu, nego ni ne
poveavaju poreske prihode. Drugim reima, dolazi do suvinog poreskog optereenja
(excess burden), to znai da je ukupno poresko optereenje vee od prikupljenih
javnih prihoda. Iz tog razloga, treba traiti druga reenja, odnosno uspostaviti takvu

81
Ekoloka poreska reforma je proces uvoenja novih ekolokih poreza uz istovremeno
ukidanje ekoloki tetnih subvencija.
145
strukturu poreskih oblika koji e minimizirati suvino optereenje (ime bi se uvealo
drutveno blagostanje), a da u isto vreme zadre poreske prihode na istom nivou.
Podsticajna uloga ekolokih poreza se ogleda u tome da oni stimuliu
proizvoae i potroae da efikasnije upotrebljavaju oskudne prirodne resurse.
Oporezivanjem ekoloki nepodobnih proizvoda (fosilna goriva, vetaka ubriva i sl.),
njihova relativna cena se uveava, tako da se ohrabruje upotreba adekvatnih supstituta
koji su sa ekolokog stanovita poeljni. Takoe, postoji kontinuiran podsticaj da se
razvijaju i unapreuju nove i efikasnije tehnologije sa manjim stepenom zagaenja.
Meutim, podsticajna uloga poreza je ograniena, ukoliko je tranja za proizvodom
cenovno neelastina i/ili kada postoji samo nekoliko raspoloivih supstituta.
Ekoloki porezi, doprinose izvesnom poveanju ukupnih javnih prihoda u
zemlji i mogu se koristiti za smanjenje tereta ostalih, po pravilu, distorzivnih poreza,
ime se postie fenomen dvostruke dividende. Pri tome se razlikuju blai i vri
oblik dvostruke dividende. Prvi oblik polazi od toga da ekoloki porezi predstavljaju
dodatne javne prihode, koji mogu biti upotrebljeni za smanjivanje distorzivnih poreza
u poreskom sistemu, i kao takvi su efikasniji od drugih instrumenta koji ne obezbeuju
prihode za dravni budet (npr. inicijalna besplatna raspodela transferabilnih doz-
vola).82 S druge strane, koncept dvostruke dividende u vrstoj formi se odnosi ne
samo na poboljanje kvaliteta ivotne sredine, nego i na postizanje nekih ne-ekolokih
koristi. Naime, uvoenje novih ekolokih poreza bi trebalo da ima za posledicu
redukovanje broja ostalih poreza, kako bi ukupno poresko optereenje ostalo na istom
nivou.83 Meutim, esto se fiskalna uloga ekolokih poreza navodi kao zloupotreba
ovog instrumenta, jer eroziraju svoju primarnu ulogu - smanjenje zagaenja. U tom
smislu, ekoloki porezi se mogu dvojako posmatrati. S jedne strane, oni neopravdano
nose atribut ekoloki jer se prvenstveno uvode iz drugih ciljeva - npr. fiskalni
razlozi, potreba da se smanji velika zavisnost od uvoznih energenata i sl. S druge
strane, neki izvorno ekoloki porezi se prevashodno posmatraju kao cena za korienje
odreenog javnog dobra, to ukazuje da je re o naknadama. Imajui u vidu sve
navedeno, izvrena je podela ekolokih poreza u dve grupe: ekoloki porezi u irem
smislu i ekoloki porezi u uem smislu.84
Ekoloki porezi u irem smislu podrazumevaju razne vrste naknada i druge
sline dabine (npr. registracione takse). Meu fiskalnim instrumentima naknade su do
82
Bez obzira to se u sluaju slobodne raspodele transferabilnih dozvole ne ostvaruje prihod,
ovaj instrument ima itav niz prednosti u odnosu na ekoloke poreze. Vie o tome videti
Filipovi, S. Meunarodne institucije i mehanizmi za rijeenje problema globalnog
zagrevanja, Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu.
83
U najveem broju zemalja OECD-a, u toku poslednje dve decenije sprovedena je radikalna
reforma poreskih sistema, izmeu ostalog i u pravcu uvoenja novih ekolokih poreza.
Meutim, njihovo iskustvo pokazuje da efikasnost ekolokih poreza zavisi od itavog niza
faktora: veze izmeu instrumenata i izvora zagaenja, administrativnih trokova,
meunarodnog okruenja i sl.
84
Ili-Popov, G., Ekoloki porezi, Savet projekata Konstituisanje Srbije kao pravne drave i
Centar za publikacije Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Pravni fakultet, Beograd,
2000, str. 100-116.
146
sada bile mnogo prisutnije nego porezi, mada je izmeu njih teko napraviti strogu
distinkciju. Naime, oba instrumenta predstavljaju cenu koja se plaa za isputanje
tetnih materija u okruenje. Isto tako, kod oba fiskalna instrumenta je prisutan
element prinudnosti i odsustvo neposredne protivusluge. Najei oblici naknada sa
ekolokim karakteristikama su: naknade za korienje dobara od opteg interesa,
naknade na proizvode koji se ocenjuju kao ekoloki nepodobni i naknade za
zagaenje. Naknada za korienje dobara od opteg interesa je javni prihod i plaa se
kao cena za korienje odreenog javnog dobra. Naknada za zagaenje ima nekoliko
modaliteta: naknada za zagaenje vode, vazduha, zemljita, naknada za otpad,
naknada za pojaanu buku i naknada za stvaranje neprijatnih mirisa. Iako je glavna
funkcija naknada za zagaenje podsticajna, one imaju i dosta ogranienja. Pre svega,
naknade za zagaenje imaju prilino sloenu i komplikovanu strukturu, koja esto
zahteva formiranje posebnog nadzornog tela, to podrazumeva relativno visoke admi-
nistrativne trokove. Uvoenje ovih naknada jo vie pojaava razlike koje i inae po-
stoje izmeu nacionalnih poreskih zakonodavstava, to oteava njihovu harmonizaciju
i pokree pitanje meunarodne konkurentnosti, dok problem vezan za mjerenje
emisije i dalje ostaje. Meunarodna saradnja i koordinacija mjera za spre-
avanje/ublaavanje zagaenja je naroigledno bitno kod odreenog tipa ekolokih
eksternalija koje ne poznaju nacionalne granice (npr. globalno zagrevanje). Ekoloki
porezi u uem smislu podrazumevaju poreze na emisije, poreze na proizvode ili
inpute i diferencirano oporezivanje. Porezi na emisije85 (emission tax) predstavljaju
klasian pigouvijanski porez kod koga se visina poreskog optereenja odreuje prema
jedinici emitovanog zagaenja. Ovi porezi se neposredno zasnivaju na mjerenju tetne
emisije, odnosno na proceni kvantiteta i kvaliteta isputene materije, i kao takvi imaju
za cilj da oporezuju sve aktivnosti koje prouzrokuju zagaenje. U ekolokom smislu,
najefikasnije rijeenje bi bilo oporezivanje samog izvora emisije. Meutim, mjerenje
tetnih emisija je teko izvodljivo i povezano sa relativno visokim trokovima. Razlozi
za to su brojni, poev od nedovoljno razvijenih tehnika mjerenja, sloenosti postupka
mjerenja, nemogunosti lokalizovanja emisije, kao i zbog injenice da se uporedo sa
razvojem industrije uvek javljaju nove tetne materije. Porezi na emisije su pogodan
instrument u situaciji kada se tetne emisije vre iz relativno nemobilnih izvora
zagaenja. Situacija je, meutim, bitno drugaija ukoliko postoje brojni i difuzni
izvori zagaenje, kao u sluaju CO 2, pa je veoma teko i skupo ostvariti kontrolu nad
svakim pojedinanim izvorom emisije.
Imajui u vidu tekoe u primeni poreza na emisije, u praksi se velik broj
zemalja zalae za jednostavniji pristup, odnosno uvoenje poreza na proizvode
(product taxes) koji stvaraju zagaenje, bilo njihovom proizvodnjom ili potronjom.
Prema objektu oporezivanja, porezi na proizvode se dele na poreze na inpute i poreze
na finalne proizvode. Jedna od glavnih prednosti ekolokih poreza na proizvode je u
tome to oni najee dobijaju oblik ve postojeih poreza na potronju (porez na
dodatu vrednost, akcize). Zbog toga ovu vrstu poreza karakterie vea efikasnost i nii
85
Pojam emisija oznaava isputanje tetnih materija u ivotnu sredinu, dok emisija
podrazumeva njihovu koncentraciju.
147
administrativni trokovi, to njihovu primjenu ini mnogo jednostavnijom u poreenju
sa porezima na emisije. Takoe, za razliku od poreza na emisije, porez na proizvode
nije u neposrednoj vezi sa izvorom emisije, ve je osnovica ovih poreza sa njima
posredno povezana. to se tie efikasnosti poreza na ekoloki nepodobne proizvode,
moraju se uzeti u obzir dva trina uslova: cenovna elastinost tranje za proizvodom
ija upotreba prouzrokuje zagaenje i postojanje jednog ili vie supstituta koji se, u
ekolokom smislu, smatraju prihvatljivijim izborom. Primjena poreza je efikasnija,
ukoliko je tranja za proizvodom visoko cenovno elastina, odnosno ukoliko je velik
broj moguih supstituta, u suprotnom, efekat je skroman. Poreska diferencijacija (tax
diferentiation) podrazumeva razliito poresko optereenje za sline proizvode koji se
razlikuju po svojim ekolokim obelejima. Naime, proizvodi ija proizvodnja, odnos-
no upotreba ima tetne efekte po okruenje, mogu biti oporezovani po vioj poreskoj
stopi, dok bi se na ekoloki podobne proizvode primjenila nia poreska stopa (npr.
uvoenje dvojnih poreskih stopa za olovni i bezolovni benzin).

148
 Glava IX
ODNOS ODRIVOG RAZVOJA I
INDUSTRIJALIZACIJE U ZEMLJAMA U
RAZVOJU

1. ZATITA IVOTNE SREDINE, ODRIVOST I

TRANZICIJA
1.1. NASLEE IZ KOMUNISTIKOG PERIODA
Predhodna razmatranja ukazala su na to da su u prolosti oba dominantna
drutvenoekonomska sistema kapitalizam i sovjetski socijalizam egzistirala uz
naglaenu disharmoniju sa principima globalnih ekosistema. Teorije na kojima su se
zasnivala ova dva sistema (neoklasina ekonomija i marksizam) u velikoj meri su ig-
norisale neke osnovne istine o vezama ekosistema i ekonomije. Na ovom mestu poza-
baviemo se ukratko nasledjem koje je komunisticki period razvoja ostavio zemljama
u tranziciji. Komunisticke voe u zemljama lagera tokom perioda hladnog rata
postavile su sebi zadatak da dostignu globalnu mo i na taj nain otvare supremaciju
nad zapadnom ideologijom i ekonomijom. Jedan od naina da se to ostvari je bila
ubrzana industrijalizacija u zemljama sovjetskog bloka. Idologizacija teke industrije i
centralna planska privreda imala je prioritet nad proizvodnjom robe iroke potronje i
stvaranjem uslova individualnog prosperiteta gradjana. Ovakav pristup razvoju bio je
zasnovan na obimnom i nedovoljno kontrolisanom troenju prirodnih resursa. Jo
1930. godine Sovjetski Savez je kao jedan od najveih izazova socijalizma proklamo-
vao veliku transformaciju prirode za raun ubrzanog industrijskog rasta. Komunis-
tiki planeri su ivotnu sredinu posmatrali kao neogranien izvor resursa, bez vredn-
osti same po sebi. Jedan od pokazatelja ovakve politike bila je niska cena energije,
koja je u u gotovo svim komunistickim zemljama bila na nivou od 20 25 % stvarne
cene, to je doprinelo velikoj potronji energije po jedinici BDP. Sve ovo rezultiralo je
injenicom da su zemlje Istocnog bloka tokom decenija sovjetskog perioda postale
zemlje sa najveim problemima u ivotnoj sredini u svetu. Po mnogim pokazateljima
zagaenja (posebno onim koji se odnose na zagaenje vode, vazduha i toksinog
otpada) zemlje Istonog bloka bile su na zaelju u svetskim razmerama. Do kasnih
osamdesetih godina prolog veka nivoiu zagadenja vode i vazduha bili su po nekoliko
puta vei od onih u zemljama Zapadne Evrope i viestruko veci od zemalja koje su po
svom nivou razvoja uporedive sa onim u Istonoj Evropi. U medjunarodnim razmera-
ma govorilo se o crnom trouglu terotoriji dananje eke Republike, Poljske i Slo-
vake, ali i o visokim nivoim zagaenja u slivu Dunava. Veliki delovi Sovjetskog Sa-

149
veza i drugih zemalja Istonog bloka imali su kontaminirano zemljite, probleme sa
bolestima izazvanim poremeajima u ivotnoj sredini, dok su mineralni i umski re-
sursi nemilosrdno iskoriavani, ne vodei rauna o kapacitetu podnoenja ivotne
sredine.

1.2. NOVI PRITISCI U PERIODU TRANZICIJE

Danas, posle skoro dvadeset godina perioda tranzicije najvei broj postko-
munistickih zemalja i njihovih u veoj ili manjoj meri oporavljenih privreda ponovo
crpi resurse i jaa industrijsku proizvodnju, ne vodei previe rauna o odrivom raz-
voju. Neoklasicni ekonomisti uglavnom veruju da tranzicija ka trinoj privredi omo-
guava ostvarivanje koristi za ivotnu sredinu. Visoko zagadjeni sektori, kao teka
industrija ili energetika, kroz restruktuiranje i ekoloku modernizaciju trebalo bi da
budu u stanju da ispune ekoloke standarde u budunosti. Uvodjenje realnih cena
energije tzrabalo bi da ohrabri energetsku efikasnost i na taj nain smanji emisije zaga-
divaa. Uvodenje principa zagadivac plaa i korisnik plaa, uz privatizaciju i od-
govarajuu politiku cena inputa i autputa, trebalo bi da smanji potronju resursa i
generisanje otpada. Zastarele tehnologije i industrijska postrojenja kroz nove investi-
cije trebalo bi da budu zamenjene savremenim, ime bi se dodatno smanjilo zagadenje
ivotne sredine. Tome u prilog ide inejnica da su marginalni trokovi investicija u
ivotnu sredinu u zemljama u tranziciji mnogo manji nego u industrijalizovanim zem-
ljama Zapada. Mnoge od ovih predpostavki ispunile su se kroz proces tranzicije, pre
svega u zemljama Centralne Evrope (eka Republika, Slovaka, Poljska, Maarska) i
u Baltikim dravama. Stanje ivotne sredine je unapredjivano onom brzinom kojom
su zatvarane stare i neefikasne fabrike i nivo zagadenja je smanjen za vie od 40
procenata (Sachs, 1995). Medutim, posle prvih uspeha, situacija se dalje nije bitno
poboljavala. Mnogi trendovi sa kojima se u pocetku nije raunalo uticali su na to da
posle poetnih uspeha dode do stagnacije.
Ekonomske tekoe. U prvim godinama tranzicije sve zemlje su iskusile veliki
pad ekonosmkih aktivnosti. BDP je opadao u rasponu od 18 procenata u Poljskoj i
Madjarskoj, do ak 60 procenata u Litvaniji i Ukrajini. Smanjenje tetnih emi sija u
ovom periodu ilo je ruku pod ruku sa poveanjem nezaposlenosti, siromatva i
drutvenih frustracija. Jaz izmedju bogatih i siromanih postajao je sve vei,
nastavljajuci da se poveava do danas.
Strukturne promene u ekonomiji. U nekim postkomunistikim zemljama
zagadjenja nisu opadala u onoj meri u kojoj su opadali nivoi ekonomskih aktivnosti. U
Rusiji, na primer, emisije ugljen dioksida i sumpor dioksida u periodu 1990 1997.
opale su za 37 procenata, cadi za 34 procenta, a azotnih oksida za 29 procenata, dok je
BDP opao za cak 42 procenta (French, 1990, citirano u Vovk, 2003). Slicna matrica
mogla se pratiti i u nekim drugim zemljama u tranziciji, to ukazuje da je intenzivnost
zagadenja, odnosno emisija po jedinici BDP, ustvari rasla. Razlozi za to lee u samom
procesu prilagodjavanja nacionalnih ekonomija novostvorenim uslovima: u tranziciji
je potrebno postii rezultate to bre, a to je obino praeno liberalizacijom spoljne tr-
150
govine, padom realnih zarada i smanjenjem moi domaceg trita. Zbog svega nave-
denog prvo opadaju oni sektori koji proizvode robu iroke potronje i u kojima je nivo
zagadjenja ionako nii od teih industrija i energetike. Uz to, rani periodi tranzicije
praeni su nedoslednou u primeni propisa od strane ekonomskioh subjekata i toleri-
sanjem ove pojave od strane vlasti iz prostog razloga to je prvi cilj i jednih i drugih
prosto ekonomsko preivljavanje.
Problemi u ostvarivanju regulatorne funkcije. Iznorisanje sprovodenja zakon-
ske regulative iz oblasti zatite ivotne sredine bilo je, dakle, karakteristino za rane
faze tranzicije. Striktno sprovodjenje propisa verovatno bi zatvorilo i ono malo
industrijskih postrojenja i koja su radila, ali i uticalo na druge ekonomske aktivnosti
(energetiku i poljoprivredu, pre svih). Kroz sprovodjenje trinih reformi, vlast se kroz
privatizaciju polako povlaila iz ekonomije kao regulator ekonosmkih aktivnosti, ali
se time povlaila i iz nadlenosti regulacije uticaja na ivotnu sredinu i korienje
prirodnih resursa.
Poveanje energetske inztenzivnosti. Energetska intenzivnost je u nekim
zemljama u tranziciji rasla kao rezultat poveane zavisnosti od industrijske proizvod-
nje u tekoj industriji. To je posebno bilo evidentno u Rusiji, Ukrajini i Srbiji. U Ukra-
jini je ovo poveanje bilo za vie od 50 procenata izmedju 1990. i 1997. godine (Vovk,
2003). Kako su postkomunistike zemlje i pre perioda tranzicije vaile za ampione
u energetskoj neefikasnosti, promene su samo intenzivirale ovaj problem. Zemlje
Centralne Evrope su bitno smanjile svoju energetski intenzivnost, ali su i dalje znatno
iznad nivoa koje ima zapadna Evropa. Naalost, ak i u poredenju sa zemlja mama u
tranziciji Srbija ima veoma nepovoljnu vrednost energetske intenzivnosti i to je jedan
od najbolnijih problema u ostvarivanju odrivosti kod nas. Odgovarajuca politika
realnih cena energije, kao najpouzdaniji regulator ekonomske efikasnosti i nain da se
smanji energetska intenzivnost, donosi sa sobom rizike poremecaja u drutvenoj sferi,
to svakako predstavlja veliki izazov u ostvarivanju odrivosti. Poseban problem
predstavljalo je finasiranje trokova zatite ivotne sredine. Kroz ceo komunisticki
period ovo finansiranje je bilo vreno izdvajanjima iz budeta i manjim delom od taksi
i naknada za koricenje prirodnih resursa i zagadenje ivotne sredine. Sa opadanjem
ekonomskih aktivnosti skoro da je nestalo novca dobijenog od taksi i naknada, a
osiromaeni budeti vie nisu mogli da finasiraju ak ni odranje postojeceg stanja, da
se ne govori o neophodnoj modernizaciji.
Sektori ivotne sredine koje su bili najvie pogodeni navedenim razlozima
svakako su upravljanje otpadom (kako komunalnim, tako i industrijskim i toksinim),
remedijacija kontaminiranog zemljita, kontrola zagadjenja i zagadjenje voda. Ako se
ire gledaju sva tri stuba odrivog razvoja, situacija je jo drastinija. Poveao se jaz
izmeu bogatih i siromanih, donoseci novi veliki talas siromatva u pojedinim zem-
ljama u tranziciji. Dramaticno je porastao stepen kriminaliteta. Kriza u ostvarivanju
drutvenih servisa uslovila je pojavu davno iskorenjenih bolesti i povecanje broja dece
koja ne pohadaju osnovno kolovanje. Pojavila se takozvana siva ekonomija.

151
 1.3. POZICIJA SRBIJE
U Srbiji je proces tranzicije zapoet paralelno sa ostalim dravama Centralne i
Istone Evrope, donoenjem Programa ekonomskih reformi od strane tadanje Vlade
SFR Jugoslavije. Doneti su i izmenjeni brojni zakoni koji su oznaavali raskid sa dota-
danjim samoupravnim socijalistikim sistemom. Medjutim, neslaganja u politikom
vrhu sa programom tranzicije koji je predstavljao osnovu za ostvarivanje ekonomske
efikasnosti kao uslova za razvoj socijalne sfere, potovanje ljudskih prava i izgradnju
demokratskih odnosa u drutvu, doveo je do raspada SFR Jugoslavije, ratnih sukoba i
posledino, usporavanja i potpunog prekida procesa tranzicije. Medunarodna zajed-
nica je sredinom 1992. godine uvela ekonomske sankcije tadanjoj SR Jugoslaviji.
Zbog ratnih dejstava ogroman broj izbeglica nastanio se u Srbiji. Vrtoglavo je rasla
inflacija, da bi poetkom 1994. godine dostigla neverovatnih 313 563 558 procenata.
Monetarni sistem se raspao, preduzea su ostala bez obrtnih sredstava, a gradjani bez
dinarske i devizne tednje. BDP je 1994. godine bio prepolovljen u odnosu na 1990.
godinu, da bi se u periodu od 1994. do 1998. godine veoma sporo poveavao (za 8,7%
u celom periodu, odnosno po prosenoj godinjoj stopi od neto manje od 1,4%). Kao
posledica bombardovanja, 1999. godine BDP je dodatno smanjen za 34,3% u odnosu
na prethodnu godinu, dok je u 2000. u odnosu na 1999. godinu opao je daljih 16,8%.
U 2000. godini BDP je bio manji za 70,0% u odnosu na 1990. Godinu. Prosecna plata
u 2000. godini je iznosila 95 evra, i bila je manja za 83% u odnosu na 1990. godinu.
Stopa nezaposlenosti je stalno rasla. Ekonomska i socijalna prava su bila dramaticno
ugroena, a nivo njihovog ostvarivanja bio je izuzetno nizak. Krajem 2000. godine, u
Srbiji je ponovo zapoet proces tranzicije ka trinoj ekonomiji, izgradnji adekvatnih
institucija i demokratskih odnosa u drutvu. Na poetku, akcenat reformi je bio na
liberalizaciji cena i spoljne trgovine, uz makroekonomske reforme radi ostvarivanja
stabilizacije. Cene se postepeno liberalizuju u energetici i u komunalnim uslugama, sa
ciljem da se dode do ekonomske isplativosti ovih usluga. Liberalizacija spoljne
trgovine je omoguila dobru snabdevenost trita. Medutim, nizak obim izvoza, i
pored dinamicnog rasta, doprinosi porastu spoljnotrgovinskog deficita.
Postoje brojni dokazi da je stanje ivotne sredine u Srbiji pre raspada bive
drave, ratnih dejstava, medjunarodnih sankcija i NATO bombardovanja 1999. godine,
bilo bolje nego u veini drugih evropskih zemalja. Nivo ouvanja biodiverziteta bio je
medu najviim u Evropi. Uz sve zajednike probleme bivih komunistickih drava,
navedene u predhodnim razmatranjima, koje su svakako bile prisutne i u Srbiji, moe
se rei da je najveci udeo u degradaciji ivotne sredine doneo upravo period posle
1980. godine. Tehnologije koje su se koristile u ovom periodu davno su zastarele,
objekti i oprema su bili amortizovani, a infrastruktura neophodna za ouvanje ivotne
sredine nije postojala ili se nije odravala. Proizvodnja je, bez obzira na tip vlasnitva,
preteno zasnovana na intenzivnom koricenju prirodnih resursa (elezara i topionice,
cementare, povrinski kopovi, termoelektrane, naftne rafinerije, livnice, hemijska
industrija, namenska industrija). Zbog prevelikog udela neobnovljivih goriva (uglja za
termoelektrane i industriju, kao i nafte za drumski i vazduni saobracaj), Srbija je,
pored nesigurnosti u pogledu dugoronog snabdevanja energijom, suoena sa velikom
152
degradacijom ivotne sredine. Nasuprot tome, obnovljivi izvori energije nedovoljno se
koriste. Ovakvom stanju u najveoj meri doprinose veliki zagadivai; saobracaj,
energetika i industrija - kojma se u poslednje vreme pridruuje rastui broj sitnih
preradjivackih radionica, koje, blagodarei nesprovodjenju zakona, nekanjeno
poveavaju pritisak na ivotnu sredinu i neobnovljive resurse Srbije. Kao posledica to-
ga, divlje deponije komunalnog i industrijskog otpada niu na sve strane, zagadjujui
vodu, zemljite i vazduh.
Poseban problem predstavljale su loe politike upravljanja prirodnim resur-
sima. Sa jedne strane nita nije uinjeno da se promeni stav nasledjen iz socijalistickog
perioda da priroda i njena bogatstva treba da prvenstveno slue privrednom i drutve-
nom razvoju i da potinjavanje prirode predstavlja imperativ drutva, dok je sa druge
strane privredni razvoj jo vie zavisio od prirodnih resursa. Sve to dovelo je do vi-
soke intenzivnosti upotrebe prirodnih resursa i energije i niske efektivnosti transfor-
macije autputa i efektivnosti utilizacije prostora i geografskih vrednosti.
Dakle, stanje ivotne sredine i uticaj ekonomskih aktivnosti na ivotnu
sredinu pratilo je sline matrice karakteristicne za tranzicione zemlje, bez obzira na
navedene specifinosti Srbije koje ostale zemlje u tranziciji nisu imale.

1.4. KAKO DO ODRIVOG RAZVOJA U ZEMLJAMA U TRANZICIJI?

Tranzicija ka trinoj privredi onako kako je tekla u zemljama Centralne i Is-
tone Evrope, zahvatala je sve znaajne politike, ekonomske, drutvene i druge insti-
tucije, utiuci izmedju ostalog i na korienje i upravljanje prirodnim resursima. Za
ovaj segment tranzicije najznaajniji su bili sledei mehanizmi:
Osnovne formalne i neformalne institucije: svojinska prava nad prirodnim
resursima i odnos prema drutvenim i invajronmentalnim vrednostima.
Institucije drutva koje ui: strategije reflektivnosti, harmonizacija interesa i
regulacija konflikata, jaanje samoorganizacije, uceca i inovativnosti.
Instrumenti javnih politika: invajronmentalne, poljoprivredne i regionalne
politike, ukljuujui politike ruralnog razvoja o odgovarajuce strukture za njihovo
ostvarivanje (na nacionalnom i lokalnom nivou).
Instrumenti medjunarodne politike i institucionalni aranmani: regulativa EU,
medjunarodni sporazumi, evropski koncept odrivog razvoja i supranacionalni pokreti.
Jedan od znaajnijih tranzicionih mehanizama, sa velikim uticajem na ostva-
rivanje odrivosti, svakako su vlasnicka prava i privatizacija. Za to ima vie razloga:
(Re)distribucija vlasnikih prava nad razliitim komponentama prirodnih re-
sursa predstavlja jedan od kljunih problema, imajui u vidu njihovo korienje, a pre
svega prekomerno korienje (Hanna & Munashinghe, 1995). Kljuno je na koji nain
ce ova prava biti distribuirana, zbog injenice da zainteresovene strane po pravilu
imaju suprostavljene interese kada se radi o korienju i ouvanju resursa. Za to ima
dosta primera u zemljama u tranziciji: u Poljskoj je pokrenuta otra debata o tome da li
treba dozvoliti privatizaciju i koricenje zaticenih podruja za poljoprivredne
aktivnosti. Druge zemlje, kao Bugarska, susrele su se sa problemom prekomerne kon-
153
taminacije zemljita koje je trebalo privatizovati i naknada koje je zbog toga trebalo
isplatiti predhodnim (predratnim) vlasnicima.
Jasno i potpuno definisanje prava vlasnitva nad prirodnim resursima od
velikog je znacaja za njihovo koricenje. Ako je u pitanju zemljite ili voda, dobro
definisano pravo vlasnitva uticae u velikoj meri na stepen njihove zatite. Medjutim,
nije samo vano da li je vlasnicka struktura dobro definisana, ve i na koji nain se
ostvarivanje prava vlasnitva moe sprovesti u praksi.
Kapacitet struktura za ostvarivanje vlasnikih prava na nain koji ce obez-
bediti zatitu ivotne sredine uvek zavisi od pouzdanosti drave i njenih institucija. U
procesu tranzicije menja se celokupni vrednosni sistem. Promene ekonomskog i
drutvenog sistema vrednosti, izmedju ostalog, donose i razliita ocekivanja od kori-
enja prirodnih resursa u budunosti. Danas se na osnovu iskustva zemalja koje
zavravaju svoj proces tranzicije moe govoriti o etiri faze kroz koje se menja preov-
ladujua percepcija koricenja resursa. To e biti prikazano na primeru odnosa poljo-
privredne proizvodnje i zagadenja ivotne sredine, koji navode Luteken i Hagedorn.
Prva faza predstavlja period centralno planirane ekonomije pre politikih i
ekonomskih promena. Poljoprivredna proizvodnja se bazira na dravnoj svojini,
kolektivnim gazdinstvima i centralnom planiranju. Cene poljoprivrednih proizvoda su
niske i zbog toga je neophodno subvencionisati inpute, to dovodi do visokog nivoa
korienja inputa i visokog nivoa negativnih uticaja na ivotnu sredinu. U drugoj fazi,
koja se podudara sa prvim godinama tranzicije, dolazi do kraha kanala marketinga,
kako za inpute, tako i za plasman, kao i do uruavanja zakonskih i institucionalnih
struktura neophodnih za bilo koji vid ekonomske aktivnosti. Stare strukture su uni-
tene, a nove tek treba izgraditi. Ovu fazu karakteriu institucionalne promene,
liberalizacija, restruktuiranje i (obino) inflacija. Sistem subvencija se ukida ili bitno
smanjuje, kao i tranja na tritu, to dovodi do nepovoljnog odnosa inputa i autputa.
Ovakva nepovoljna ekonomska klima utie povoljno na ivotnu sredinu: pritisci na
nju se smanjuju. ivotna sredina dobija svojevrstan predah, ali to je ujedno i vreme
da se sagledaju posledice predhodnog perioda. U treoj fazi, koja se karakterie
uspostavljanjem novih pravila u ekonomiji i drutvu i formiranjem novih institucija,
sistem ivotne sredine je jo uvek pod smanjenim pritiskom. Hronini nedostatak ka-
pitala jo uvek ne dozvoljava da se ekonomske aktivnosti brzo oporave, to bi uticalo
na ubrzano korienje resursa i uticaje na ivotnu sredinu. Ono to karakterie ovu
fazu je ponovno otkrie da problem zatite ivotne sredine postoji. U predhodnoj
fazi razvoja nije se uopte razmiljalo o ivotnoj sredini, ona nije predstavljala prio-
ritet. I u ovoj fazi ivotna sredina jo uvek ne predstavlja prioritet, ali sazreva shva-
tanje da e ovi problemi u bliskoj buducnosti biti od kljucnog znaaja. Jo uvek
uglavnom ne postoje snaniji unutranji podsticaji odrivom razvoju, iako se izolova-
no javljaju pritisci od novih pokreta zatite ivotne sredine, ili pokuaji naune jav-
nosti da se nosioci odluivanja animiraju za probleme odrivog razvoja. Ono to je
veoma znaajno u ovoj fazi su pritisci medunarodne javnosti strateko opredelenje
za evropske integracije nosi sa sobom neophodnost uskladjivanja zakonodavstva i in-
stitucija sa vec uspostavljenim pristupom odrivosti u EU, a potpisuju se i obavezujui

154
medjunarodni sporazumi. Tranzicija se zavrava etvrtom fazom, koju karakteriu us-
postavljene politike zatite ivotne sredine, institucije i sistemi upravljanja prirodnim
resursima i ivotnom sredinom. Ekonomija je resruktuisana, odnos ponude i potranje
uspostavljen i nivo korienja inputa u proizvodnji mnogo efikasniji. Smanjuju se i
pritisci u drutvu, siromatvo i nejednakost. Naalost, ponovo je uspostavljen pritisak
na ivotnu sredinu i stepen zagadenja se poveava. Ova faza tek treba da usledi u
najvecem broju zemalja u tranziciji. Drugim reima, zemlje u tranziciji ne moraju se
smatrati ugroenim od neodrivih politika razvoja kratkorono (bar ne u onoj meri kao
to je to sluaj u drugim svetskim regionima), ali je od velike vanosti da se dugo-
rono uspostavie politike odrivosti. Ova injenica samo naizgled moe da prija uhu
prosenog gradjanina i, pre svega, uhu onoga ko donosi politicke odluke.
Kada se govori o ekonomskoj, drutvenoj i invajronmentalnoj odrivosti, naj-
vea zamka tranzicije je upravo injenica da na kratke staze situacija nije tako loa.
Naime, kada se proces tranzicije zavri, kada se uspostave nove institucije i nove po-
litike, bie veoma teko promeniti uspostavljena pravila ako ona ne budu uskladena sa
konceptom odrivosti.
Predpostavka da postoji zamka tranzicije u ostvarivanju odrivog razvoja
ukazuje na jo jedan problem prisutan u zemljama u tranziciji. injenica je da na kri-
lima povecanja globalne javne svesti o klimatskim promenama, iscrpljivanju prirodnih
resursa i neophodnosti dalje zatite ivotne sredine i u ovim zemljama ira javnost sve
vie brine o problemima neodrivosti i prepoznaje odrivi razvoj kao izazov budu-
nosti.
Medjutim, u svesti ljudi jo uvek se nedovoljno povezuje odrivi razvoj sa
potrebom kompleksnih promena u ekonomskoj, drutvenoj i politikoj sferi. Ukoliko
se reenja za probleme neodrivosti razvoja ogranie na oblast zatite ivotne sredine i
prirodnih resursa, postoji realna opasnost da ona budu neizvodljiva sa ekonomskog,
drutvenog ili politikog aspekta, ili ak destruktivna po ove oblasti. U tom sluaju se
sa velikom sigurnou moe predpostaviti da ni ciljevi invajronmentalne odrivosti
nee biti ostvareni. Integralni pristup odrivom razvoju, koji e omoguciti balans sva
tri stuba i neophodne kompromise izmedju medusobno suprostavljenih ciljeva je vie
nego igde u svetu potrebno uspostaviti u zemljama u tranziciji.

1.5. ODREIVANJE PRIORITETA I STRATEKO PLANIRANJE

Nizak nivo odgovornosti za ivotnu sredinu predstavlja veliki problem za
vlasti u zemljama u tranziciji. To je jedan od osnovnih uzroka zato se ne sprovode
politike i zakoni u ovoj oblasti. Jedini nain da se prevazidje ovaj problem je kreiranje
efektivnih i efikasnih strategija i institucija. Neophodnost stratekog planiranja odr-
ivog razvoja naglaena je jo u Agendi 21. Vlade, tamo gde je to opravdano u sarad-
nji sa medjunarodnim organizacijama, treba da usvoje nacionanu strategiju odrivog
razvoja. Ova strategija treba da bude razvijena na osnovu razlicitih sektorskih, eko-
nomskih, drutvenih i politika i planova zatite ivotne sredine koji postoje u zemlji i
sa njima harmonizovana.
155
 Iako se u medjunarodnoj zajednici oekivalo da vlade i drave odmah ponu
sa izradom strategija odrivog razvoja, to se nije dogodilo. Ponovni poziv usledio je
na 19. Specijalnom zasedanju Generalne Skuptine UN, odranom 1995. godine. U
zavrnom dukumentu vlade se potivaju da do 2002. godine zavre posao na izradi
nacionalnih strategija, u kojima e se definisati nadlenosti i odgovornosti svih zainte-
resovanih strana. Konano, u Planu implementacije, usvojenom na II konferenciji o
odrivom razvoju u Johanesburgu, ovaj poziv poprimio je oblik ultimatuma kroz insis-
tiranje da se neodlono otpone sa izradom nacionalnih strategija odrivog razvoja,
kako bi njihovo sprovodenje otpocelo 2005. godine.
esto se zaboravlja da strategija odrivog razvoja nije samo dokument koji se
usvoji u odredenoj instituciji (Vladi, skuptini, ili jedinici lokalne samouprave).
Strategija odrivog razvoja u istoj meri predstavlja i proces traganja za vizijim i ree-
njima odrivosti u zajednici.
Strateko planiranje odrivog razvoja, shvaeno kao proces, podrazumeva
velike promene u nainu razmiljanja, delovanja i kontrole, odnosno u nainima spro-
voenja vlasti: ... nain vladavine koji se menja od grandioznih ema planiranja ka
adaptivnim stratekim procesima, od autoriteta ka kompetentnosti, od gole hijerarhije
ka kombinaciji hijerarhije i umreenosti, od kontrole ka nadgledanju, evaluaciji i po-
vratnoj sprezi i od apsolutnih znanja ka uenju.
Neophodnost jaanja odgovornosti za zatitu ivotne sredine u zemljama u
tranziciji jedan je od najvanijih zakljucaka Ministarske konferencije ivotna sredina
za Evropu, koja je 2003. godine odrana u Kijevu u okviru istoimenog procesa. Na
ovom skupu drave uesnice saglasile su se o potrebi da se unaprede rezultati i
efektivnost u svim fazama regulatornog procesa: projektovanju, uvodjenju neposredne
odgovornosti, nadgledanju sprovodenja i evaluaciji. Usvojen je dokument Vodei
principi reforme institucija za sprovodenje zakonske regulative u oblasti zatite ivot-
ne sredine u tranzicionim ekonomijama EECCA.
Zemlje uesnice su se takode saglasile da unaprede svoje uece u
multilateralnim sporazumima u zatiti ivotne sredine. Vodei principi... bave se
unapredjenjem odgovornosti kroz uvodenje odgovarajueg sistema usmerenog ka:
1. stvaranju referentnog modela za dugoronu reformu vlasti u oblasti sprovo-
enja zatite ivotne sredine,
2. unapredjenju saradnje i razmene informacija izmedju svih ukljuenih akte-
ra, ukljuujui vladine institucije, zakonodavnu aktivnost, nevladine organizacije i
javnost u celini, kao i donatorske organizacije i
3. obezbedjivanju mogunosti i resursa za samostalnu procenu uspenosti i
regionalna istraivanja.
Sledei zakljuke Kijevske konferencije, na VI Ministarskoj konferenciji
odranoj u okviru procesa ivotna sredina za Evropu u Beogradu 2007. godine,
ponovo je istaknut poziv na razvoj nacionalnih programa, strategija i planova imple-
mentacije, podregionalnog i regionalnog partnerstva, kako bi se uvaili obrasci odri-
vog korienja resursa i odrive proizvodnje i potronje i ekonomski rast razdvojio od
degradacije ivotne sredine.

156
 Vlada Republike Srbije usvojila je Nacionalnu strategiju odrivog razvoja
Republike Srbije maja 2008. godine. Nacionalna strategija odrivog razvoja Republike
Srbije razvijena je kroz iroki konsultativni proces u periodu od 2005. do 2008. godine
kao rezultat obaveze koju je Savezna Republika Jugoslavija prihvatila na Svetskom
samitu o odrivom razvoju u Johanesburgu 2002. godine, ali i kao jedan od neophod-
nih koraka koji Republika Srbija mora da predje u procesu pridruivanja EU. Medju-
tim, Strategija nije samo dokument vodjen zahtevima pridruivanja, ona daje i odgo-
vore na pitanje kako ivot u Srbiji uiniti kvalitetnijim, sadrajnijim i bogatijim, vred-
nijim ivljenja. Ona nije namenjena Evropi, ona je pre svega namenjena Srbiji, sa
eljom da se ivot svih gradana uini kvalitetnijim.
Cilj Nacionalne strategije odrivog razvoja je da dovede do ravnotee tri
kljucna faktora, odnosno tri stuba odrivog razvoja: odrivog ekonomskog rasta i priv-
rednog i tehnolokog razvoja, odrivog razvoja drutva na bazi socijalne ravnotee, i
zatite ivotne sredine uz racionalno raspolaganje prirodnim resursima, spajajui ih u
jednu celinu podranu odgovarajucim institucionalnim okvirom. Kao nacionalne
prioritete Nacionalna strategija odrivog razvoja Republike Srbije definie:
lanstvo u Evropskoj Uniji;
Razvoj konkurentne trine privrede i uravnoteen ekonomski rast;
Razvoj i obrazovanje ljudi, poveanje zapoljavanja i socijalnu
ukljuenost;
Razvoj infrastrukture i ravnomeran regionalni razvoj;
Zatitu i unapredenje ivotne sredine i racionalno koricenje prirodnih
resursa.
Nacionalna strategija odrivog razvoja Republike Srbije ima vie posebnih
ciljeva, koji dodiruju brojne ekonomske sektore i razne sfere drutvenog ivota. Poev
od poveanja energetske efikasnosti, ireg korienja obnovljivih vidova energije,
smanjenja upotrebe sirovina i dematerijalizacije privrede, uvodenja istije proizvodnje
i odrive potronje, boljeg iskorienja prostora, preko smanjenja broja socijano is-
kljuenih osoba, podnoljivije raspodele tereta tranzicije, uvodjenja fleksibilnijeg
sistema obrazovanja, do afirmisanja zdravog i ekonominog ivotnog stila, ouvanja
prirodnih i kulturnih vrednosti, te zatite od posledica mogucih globalnih ekolokih
rizika, sve to predstavlja posebne ciljeve ovog dokumenta.
Nacionalna strategija odrivog razvoja Republike Srbije predvidja niz sektor-
skih stratekih ciljeva u oblasti zatite ivotne sredine, promoviui skup ekonomskih i
regulatornih instrumenata za odrivo korienje prirodnih resursa i smanjenje teta u
ivotnoj sredini, ali i naglaavajuci potrebu za posveivanjem vee panje ivotnoj
sredini i kvalitetu ivota uopte, posebno u oblasti utvrdivanja ekonomske politike 86.
Imajui u vidu kljuni znaaj procesa evropskih integracija za Republiku Sr-
biju, jasno je da Strategija mora da povee proces utvrdjivanja sektorskih politika sa
unapredenjem stanja ivotne sredine. Evropskim iskustvom, nedvosmisleno je doka-
zano da ouvanje kvaliteta ivotne sredine ne protivurei ekonomskom rastu i razvoju,

86
S. Milosavljevi, Politike odrivog razvoja, Nis, 2009.
157
jer bez zdrave privrede nema ni zdrave ivotne sredine, a vai i obrnuto. injenica je
da najveci dao aktivnosti na unapredenju ivotne sredine ima ire efekte, jer je re o
investicijama u energetiku, saobracaj, poljoprivredu, komunalnu infrastrukturu, javno
zdravlje, itd. Otuda predvidjene trokove za unapredjenje stanja ivotne sredine treba
posmatrati kao investicije u razvoj, sa viestruko pozitivnim eksternim efektima, u
smislu implemetacije novih tehnologija, poveanja zaposlenosti i kvaliteta radne
snage, te reavanja socijalnih problema.

1.6. INTEGRACIJA POLITIKA ATITE IVOTNE SREDINE

U OSTALE SEKTORSKE POLITIKE
Ostvarivanje politika odrivog razvoja u velikoje meri se zasniva na uvodjenju
odredenih principa ija e praktina primena voditi proces politickog odluivanja. Ta-
ko, neophodno je uvesti i koristiti dugorono planiranje, uvaavati principe jednakosti,
ali i koristiti mogunosti za ostvarivanje medjunarodne saradnje. Jedan od principa
koji se deklarativno vrlo lako prihvata, ali ga je u zemljama u tranziciji izuzetno teko
ostvariti u praksi je integracija aspekata zatite ivotne sredine u ostale sektorske po -
litike. Ovaj princip odnosi se na integraciju zatite ivotne sredine u ciljeve politika i
konkretne mere i aktivnosti u druge sektore energetiku, poljoprivredu, i druge. Jo u
Bruntland izvetaju kao jedna od kljunih poruka istaknuta je neophodnost integracije
politika zatite ivotne sredine u ostale sektorske politike: Sposobnost da se izaberu
odrive politike opcije zahteva da se ekoloke dimenzije praktinih politika sagledaju
istovremeno kada i ekonomske, trgovinske, energetske, poljoprivredne i druge dimen-
zije, u okviru istih razvojnih dokumenata i u okviru istih nacionalnih i medunarodnih
institucija. To je institucionalni izazov od najvee mogue vanosti u devedesetim.
Ima najmanje dva znaajna razloga koja podravaju integraciju politika kao
princip i kao praktinu meru za ostvarivanje odrivog razvoja. Prvo, postoji iroka
saglasnost da sa na taj nain proces politickog odluivanja i vodenja politika ini mno -
go racionalnijim, na taj nain to se negativne posledice ugroavanja ivotne sredine
sagledavaju u najranijoj fazi i mogu se preduprediti ili umanjiti na najlaki moguci
nain. Slino tome, pozitivni uticaji na ivotnu sredinu najlake se mogu maksimi-
zirati. Drugo, mnogi se takode slau da sa tim da je u normativnoj sferi neophodno
dati prioritet problemima zatite ivotne sredine u odnosu na ostale (tradicionalne)
sektorske politike i ostvarivanje cisto ekonomskih ciljeva.
Medjutim, koliko god se razlozi za uvodenje principa integracije inili jasni i
poeljni na globalnom i nacionalnim nivoima, mnogo je kompleksnije i tee sprovesti
ih na nivou konkretnih sektorskih politika. Ve je bilo rei o tome da iako postoje
mnogi primeri da se na ovaj nain postie situacija kada dobija i ivotna sredina, ali i
sektor unutar koga se praktine politike sprovode, jo uvek je mnogo vie primera da
je neophodno vriti kompenzaciju (trejd-of) izmedju ciljeva koji se odnose na
pojedine stubove ekonomski, socijalni i stub zatite ivotne sredine. To vrlo esto
moe biti kompleksno i politiki kontraverzno. Bez obzira na to, zemlje u tranziciji
imaju posebno veliku odgovornost da uspostave kulturu integracije zatite ivotne sre-
158
dine u ostale sektorske politike, upravo zbog injenice da u prolosti ovakav pristup
uglavnom nije postojeao ili se nije odvijao na zadovoljavajuci nacin.
Ukoliko se razliiti politiki akteri dovedu za isti sto, uveava se i nivo
ekspertize koji oni pojedinano donose i ukazuju se vee mogucnosti da se zajednicki
dodje do reenja koja ce biti prihvatljiva kako sa stanovita pojedinih sekotra, tako i sa
stanovita zatite ivotne sredine. ak i ukoliko takve mogunosti ne postoje, u
ovakvoj konstelaciji lake je doi do reenja koja nee biti medjusobno kontradik-
torna. Konano, napori da politike budu integrisane svakako e voditi ka savremenijim
i transparentnijim politikim opcijama, omoguavajuci svim uesnicima da budu
informisani na pravi nain.

1.7. REAVANJE PROBLEMA ZAGAENJA

I pored toga to se danas moe rei da zemlje Istocne i Jugoistone Evrope u
odnosu na razvijene evropske drave imaju mnogo vei procenat neiskorienih
povrina sa bogatim biodiverzitetom i nezagadenom prirodom, gotovo sve od ovih ze-
malja ugroene su nasledenim problemima visokog nivoa zagadjenja visokim nivo-
om aerozagadenja, zagadjenja voda i zemljita, i neadekvatnim postupanjem sa indus-
trijskim otpadom (ukljuujui opasan i nuklearni otpad). injenica je da su sve evrop-
ske drave, pogotovu najrazvijenije zemlje Evropske Unije prole kroz period velikog
zagadenja slian onom kroz koje danas prolaze zemlje u tranziciji. Medjutim, razvije-
ne zemlje su jo od perioda sedamdesetih godina prolog veka poele da menjaju
svoju zakonsku regulativu, usvajajui politike i strategije zatite od zagadjenja i mo-
dernizacije u oblasti zatite ivotne sredine. Ne moe se rei da u istim godinama sli-
ne politike nisu postojale u zemljama Istone i Jugoistocne Evrope, ali je najvei
problem bio u njihovoj implementaciji. Kapacitet ovih zemalja da se efektivno bore sa
problemima zagadjenja nije bio dovoljan, najece zbog hronicnog nemara u odra-
vanju infrastrukture neophodne za zatitu ivotne sredine. Preduzea su morala da
daju prioritet ostvarivanju odreenih kvota u proizvodnji, dok im je dostizanje standar-
da u zatiti ivotne sredine bilo od sekundarnog znaaja, a drava kao jedini poslo-
davac tolerisala je zagadjenje koje je u tom procesu stvarano. Privredni rukovodioci su
gotovo uvek bili iz partijske nomenklature, povezani sa lokalnim elitama, to im je
omogucavalo da kre propise, a esto su sami zagadivai bili oni koji kontroliu stanje
u ivotnoj sredini.
Ukoliko ele da svoj razvoj u buducnosti baziraju na politikama odrivosti,
zemlje u tranziciji iz temlja moraju promeniti svoj odnos prema zagadenju ivotne
sredine. Najvea unapredenja mogu se ocekivati u sektorima energetike i industrije.
Moe se rei da promene u ova dva sektora (posebno u energetici) predstavljaju test
koji e pokazati da li i na koji nain proces tranzicije moe da doprinese ostvarivanju
politika odrivog razvoja. Proces pridruivanja Evropskoj Uniji u velikoj meri je bazi-
ran na promenama politika zatite ivotne sredine.
U energetskom sektoru Evropska Komisija pred zemlje u tranziciji u procesu
pridruivanja postavlja sledee zahteve (CEC, 2001):
159
 Uspostavljanje efikasne, efektivne i pravedne energetske politike;
Stvaranje unutranjeg trita energije i ubrzavanje procesa liberalizacije;
Poveavanje zaliha nafte;
Restruktuiranje ili zatvaranje postojecih postrojenja koja rade na vrsta
goriva;
Promocija energetske efikasnosti i uvodenje obnovljive energije;
Promocija kogeneracije (kombinovanih sistema dobijanja elektricne ener-
gije i zagrevanja);
Razvoj mera kojima ce se smanjiti potranja za energijom;
Osiguranje nuklearne bezbednosti.
Dostizanje ovako definisanih ciljeva zahtevae od zemalja u tranziciji (uklju-
ujui i one koje su ve postale clanice EU) smanjivanje energetskog intenziteta u
ekonomiji (na nivou od 1 procenat godinje), znatna ulaganja u modernizaciju ener-
getskog sektora i koliko god je to mogue prelazak na obnovljive izvore energije (u
prvom redu na koricenje hidropotnecijala).
Na ovaj nacin bi nivoi zagadenja (vazduha, pre svega) mogli da budu sma-
njeni, ime bi se doprinelo dostizanju ciljeva Kjoto protokola.
U sektoru industrije takode se moraju promovisati mere za smanjenje zaga-
enja. U procesu tranzicije postoji snaan sinergetski efekat izmedu ekonomskog
restruktuiranja i unapredenja u sektoru zatite ivotne sredine, a to se pre svega odnosi
na proizvodne procese u industriji. Ne treba zaboraviti mere kojima se reava problem
nagomilanog zagadjenja nasledjenog iz prolosti. Iz ranijeg perioda ostale su nasledje-
ne opasnosti za ivotnu sredinu - hemijska i petrohemijska industrija i metalurgija u
mnogim zemljama u tranziciji. Odrivi razvoj nije moguce dalje planirati i sprovoditi
ukoliko se ne preduzmu mere sanacije i remedijacije ovih crnih taaka po ivotnu
sredinu i to je prvenstveno zadatak drave.

1.8. USKLAIVANJE ZAKONODAVSTVA IZ OBLASTI ZATITE

IVOTNE SREDINE SA PRAVNIM TEKOVINAMA EU
Usklaivanje zakonodavstva je osnovna obaveza koja se postavlja pred drave
koje ele da se pridrue Evropskoj Uniji. Uskladivanje zakonodavstva podrazumeva
da drave koje pretenduju na clanstvo u EU moraju prilagoditi svoje zakone, pod-
zakonska akta i procedure tako da se njima postigne isti efekat koji ima korpus Evrop-
skog zakonodavstva koji se nalaziu acquis communautaire. Proces uskladivanja zako-
nodavstva je kontinuiran proces i ne zavrava se prijemom u EU. Tim pre uskladji-
vanje zakonodavstva u predpristupnoj fazi predstavlja mogunost za dravu akcesora
da organizuje svoje institucije i usvoji procedure, kao i da obuci administraciju za
svakodnevne procese i odgovornosti koje ih oekuju u donoenju i sprovodenju zako-
na uskladenih sa pravnim tekovinama EU. U ovim procesima od neobicne vanosti su
tri osnovna zadatka za dravu akcesora:

160
 Kao prvo, da usvoji novu ili promeni postojecu zakonsku i podzakonsku
regulativu, kao i procedure koje su u skladu sa relevantnim zakonima EU i istovre-
meno u potpunosti inkorporirani u nacionalni regulatorni sistem. Ovaj proces se nazi-
va transpozicijom. Iako drave akcesori imaju znacajno diskreciono pravo da izaberu
odgovarajuce nacionalne mehanizme koji ce im omoguciti da idu u susret zahtevima
EU u zatiti ivotne sredine, ovo diskreciono pravo je donekle ogranieno osnovnim
principima zakonodavstva EU.
Kao drugo, da obezbedi postojanje odgovarajucih institucija i neophodni
budet, kako bi se ovakvo zakonodavstvo uspeno sprovodilo, odnosno da obezbedi
implementaciju.
Poslednje, ali ne manje vano, da obezbedi neophodnu kontrolu i sistem
sankcija, kako bi se zakoni uspeno i u potpunosti sprovodili (nametanje primene).
U skladu sa principima na kojima se zasniva Agenda 2000, svaka od drava
akcesora ima obavezu da ugradi acquis communautaire u svoj pravni sistem i da
saglasno tome uskladi svoju administraciju.
ire gledano, zakonodavstvo EU pokriva:
Posledice: na primer, konrolu buke od procesne opreme, kontrolu emisija iz
motornih vozila, kontrolu opasnih hemikalija u nekim potronim dobrima, kretanje ot-
pada, kontrolu opasnih hemikalija prilikom proizvodnje, trgovanje zaticenim vrstama,
itd.
Aktivnosti ili proizvodne procese koji mogu imati uticaje na ivotnu sredinu
ili zdravlje: na primer izgradnju, rad industrijskih postrojenja, odlaganje otpada,
zatitu prirode.
Zatitu kvaliteta ivotne sredine: na primer kontrolu opasnih supstanci u vaz-
duhu, vodi ili zemljitu, koricenje zemljita, ocuvanje resursa ili prirode i biodiver-
ziteta.
Procedure i proceduralna prava: kao to su analiza uticaja, pristup informa-
cijama i ukljuivanje javnosti.
U procesu pridruivanja celokupna zakonska i podzakonska regulativa za koju
se moe smatrati da ulazi u korpus uskladjivanja i koja se definie u Sporazumu o
pridruivanju, mora biti zvanino usvojena do dana pridruivanja. Zakonodavstvo,
meutim, moe sadrati i dodatne rokove za uskladjivanje pojedinih procedura, kao
to su, na primer, priprema planova kontrole zagadjenja, proglaavanje zaticenih ili
osetljivih podrucja i uskladivanje pojedinih granica emisija ili standarda kvaliteta
ivotne sredine.
Saglasno Odluci Saveta Evrope o principima, prioritetima i uslovima Evrop-
skog partnerstva sa Republikom Srbijom (2008/213/EC, od 18. februara 2008) kao
jedan od kratkorocnih prioriteta u oblasti zatite ivotne sredine definisano je ubrzanje
uskladivanja zakona i standarda sa pravnim tekovinama EU. Nacionalnim programom
za integraciju u Evropsku Uniju, koji je Vlada Republike Srbije usvojila Oktobra
2008. godine, predvidjene su znaajne aktivnosti u pogledu uskladjivanja zakonske re-
gulative u oblasti zatite ivotne sredine sa pravnim tekovinama EU. U predhodnom
periodu zapoet je proces uskladjivanja nacionalnog zakonodavstva sa pravnim teko-

161
vinama EU, pre svega usvajanjem etiri sistemska zakona, ali i donoenjem drugih
zakona i podzakonskih akata. Izvetaj Evropske Komisije o napretku Republike Srbije
u procesu Evropskih integracija iz novembra 2008. Godine naglaava da je u periodu
od predhodnog Izvetaja (za 2007. godinu) bilo neznatnog napretka na polju ivotne
sredine u Srbiji. Pored ve pomenutih problema sa naposrednom primenom analize
uticaja na ivotnu sredinu i strateke procene uticaja, pre svega na lokalnom nivou,
Evropska komisija naglaava da nije usvojen Nacionalni program zatite ivotne sre-
dine, da nije uspostavljena nacionalna administrativna struktura za sprovodenje Kjoto
protokola i da Skuptina Srbije jo uvek nije ratifikovala Arhusku konvenciju. Nika-
kav napredak nije postignut ni na planu zatite vazduha, zatite prirode, zatite od
buke, hemikalija i genetski modifikovanih orgaizama. Posebno se naglaava problem
upravljanja otpadom i nedostatak usvojene zakonske regulative, ali i planova uprav-
ljanja otpadom na nacionalnom i lokalnom nivou. Situacija u upravljanju zatitom
voda ocenjena je nezadovoljavajucom, pre svega zbog podeljene nadlenosti izmedu
ministarstava i njihove slabe medusobne saradnje. Odredeni napredak se konstatuje na
polju kontrole industrijskih zagadjenja i upravljanja rizikom (donoenje propisa, regis-
tra postrojenja i bolja saradnja sa Evropskom Agencijom za zatitu ivotne sredine).
Sa druge strane, belei se izvestan napredak u jaanju administrativnih kapaciteta za
upravljanje zatitom ivotne sredine, pre svega na nacionalnom nivou (formiranje i
kadrovsko jaanje Ministarstva za zatitu ivotne sredine i prostorno planiranje, bolja
organizacija i finansijsko jaanje inspekcije), ali i na lokalnom nivou (usvajanje lokal-
nih planova zatite ivotne sredine u odredenom broju optina). Medutim, kao veliki
problem konstatuje se nedovoljan institucionalni kapacitet, ljudski i tehniki resursi na
lokalnom nivou, kao i slaba koordinacija lokalnih vlasti sa republikim u oblasti
zatite ivotne sredine.
Kao jedan od najznacajnijih nedostataka u procesu uskladivanja nacionalnog
zakonodavstva u oblasti zatite ivotne sredine sa evropskim pravnim tekovinama
Drugi pregled stanja zatite ivotne sredine (EEC, 2007), koji je 2007. godine usvojila
Ekonomska komisija za Evropu Ujedinjenih Nacija (UNECE) naglaava nedostatak
strategije za pribliavanje zakonodavstvu EU, to komplikuje uvodjenje novih zakon-
skih reenja. U medjuvremenu, oktobra 2008. godine Vlada Republike Srbije usvojila
je Nacionalni program za integraciju u Evropsku Uniju (NPI) (Vlada Republike Srbije,
2008), kojim se definiu obaveze Vlade i pojedinih ministarstava u procesu Evropskih
integracija i aktivnosti koje bi trebalo preduzeti. Ovaj dokument moe se smatrati svo-
jevrsnim akcionim planom kojim se detaljno utvrdjuju rokovi i nosioci aktivnosti kod
usklaivanja nacionalnog zakonodavstva sa evropskim pravnim tekovinama.
U Republici Srbiji nije uradjena procena trokova uskladjivanja sa acquis u
oblasti ivotne sredine, medjutim Ministarstvo zatite ivotne sredine zapocelo je maja
2008. godine projekat razvoja Strategije za uskladivanje propisa o ivotnoj sredini
(Environmental Approximation Strategy - EAS), koja bi trebalo da obuhvati i procenu
trokova i koristi od usaglaavanja sa pravnim tekovinama EU o ivotnoj sredini.

162
 1.9. UNAPREENJE UPRAVLJANJA IVOTNOM SREDINOM
Jaanje tradicionalne politike zatite ivotne sredine, koja je ve uspostavljena kao deo
postfordisticke sheme mora imati prioritet nad ostalim politikim opcijama. U situaciji
u kojoj se naputa orijentacija ka standardizovanom, kao osnovna odlika fordistickog
koncepta, i sa sadanjom pozicijom vlasti kao nekog na koga padaju svi
eksternalizovani trokovi zatite ivotne sredine, potrebno je stvoriti nove koncepte i
otvoriti nove perspektive smanjivanja tih trokova. Fleksibilnija proizvodnja i nauni i
tehnoloki napredak moe biti odgovor na ovakve izazove. Tehnoloka unapredenja
svakako mogu smanjiti eksternalizovane trokove zatite. Sa druge strane, fleksibilni
tehnoloki procesi pruaju vee mogunosti od standardizovane masovne proizvodnje
za uvodenje ekonomskih mera kojima se reavaju problemi odlaganja otpada, zatite
vazduha i voda i kojima se uvode mere racionalnije potronje energije. Minijaturizaci-
ja u proizvodnji, smanjenje proizvodnih vikova, transportnih tokova, bolja komuni-
kacija i protok informacija mogu znaajno uticati na ocuvanje resursa. Iako na prvi
pogled moe izgledati da se globalizacijom uveavaju transportne potrebe, to moe
delimicno biti nadoknadeno poveanjem cena energije, vec pomenutim mogunostima
da se transport substituie savremenijim nainima komunikacije, ali i monetarnim i
finansijskim merama kojima se pomae nacionalnim ekonomijama u krizi (kreditne
linije za strukturalno prilagodavanje, na primer). 87
Sistem upravljanja ivotnom sredinom objedinjuje skup mera i aktivnosi kojima se
organizacije i institucije podstiu da ispituju eventualna tetna dejstva svojih
aktivnosti i usvoje sistemski pristup smanjenju ili eliminisanju takvih dejstava kroz
spreavanje zagadjenja, obuku zaposlenih i poboljani nadzor nad upravljanjem. Pri-
mena sistema upravljanja ivotnom sredinom treba da se usmeri na neprestano pobolj-
anje cele organizacije kad je re o njenim ekolokim uincima.

1.9.1. Strateka procena uticaja

Strateka procena uticaja na ivotnu sredinu vri se radi identifikacije, opisa i
vrednovanja moguih znaajnih uticaja planova i programa na ivotnu sredinu u fazi
njihove pripreme. Kljuni znaaj imaju oblasti u kojima se pripremaju i donose
planovi i programi i injenica da ti planovi i programi predstavljaju okvir za budue
razvojne projekte za koje je propisana obaveza izrade procene uticaja na ivotnu
sredinu.
U Srbiji postoji zakonski okvir za strateku procenu uticaja na ivotnu sredinu
i odgovarajue procedure koje se vie manje sprovode. Zakon o stratekoj proceni
uticaja na ivotnu sredinu ("Slubeni glasnik RS", broj: 135/04) odnosi se na procenu
uticaja planova ili programa razvoja i svih njihovih izmena na ivotnu sredinu, kada ti
planovi i programi predstavljaju okvir za budue razvojne projekte za koje je obavez-
na izrada procene uticaja na ivotnu sredinu. Sa druge strane, postoje i znaajni pro-
blemi u sprovodenju navedenih propisa. Za sprovodjenje postupka procene uticaja
odreenih planova i programa na ivotnu sredinu zaduen je organ lokalne samoup-
87
S. Milosavljevi, Politike odrivog razvoja, Ni, 2009.
163
rave nadlean za pripremu plana, odnosno programa. Nadleni organ lokalne samo-
uprave za zatitu ivotne sredine daje miljenja na predlog odluke o stratekoj proceni,
odnosno nepristupanju stratekoj proceni uticaja plana na ivotu sredinu i daje saglas-
nosti na izvetaj o stratekoj proceni uticaja, bez koje plan ne moe biti upuen Skup-
tini optine ili Skuptini grada. Drugim reima, odluku o sprovoenju strateke pro-
cene uticaja donosi organ skuptine optine nadlean za poslove prostornog planiranja,
po pribavljenom miljenju organa zaduenog za poslove zatite ivotne sredine.
Praksa u sprovoenju Zakona o stratekoj proceni uticaja pokazala je da su
ovakva reenja izazvala odreene probleme, vezane pre svega za nezadovoljavajuu
medusektorsku saradnju unutar opinske ili gradske uprave. Nadleni organi zadueni
za prostorno i urbanistiko planiranje odluku o potrebi izrade strateke procene uticaja
donose uglavnom na osnovu planiranih namenama povrina u okviru definisanih gra-
nica plana, najece bez definisanih konkretnih sadraja, ili pak poloaju predmetnog
prostora u okviru zatienog prirodnog dobra, zatiene okoline nepokretnog kultur-
nog dobra ili podruja posebne namene. Donetoj odluci retko prethodi analiza posma-
tranog prostora, identifikacija postojeceg stanja ivotne sredine i moguih znaajnih
uticaja planiranih sadraja na posmatrani prostor i njegovo okruenje, a koji, kao ele-
menti za donoenje odluke, moraju biti prikazani u programu za izradu urbanistickog
plana. Zbog toga je teko pratiti ostvarivanje kriterijuma za ocenu, koji su dati u Za -
konu. Dodatne tekoe predstavlja nedovoljna struna i kadrovska osposobljenost
organa zaduenih za planiranje i za zatitu ivotne sredine u malim optinama. Iako se
ini da napori koje nadlene institucije na republikom nivou preduzimaju kako bi se
gradovi i optine osposobile za adekvatnu primenu ovog Zakona daju odredene pozi-
tivne rezultate, strateka procena uticaja na ivotnu sredinu jo uvek nije u dovoljnoj
meri na lokalnom nivou prepoznata kao mehanizam koji lokalnim samoupravama daje
velike mogunosti da zatite ivotnu sredinu i prirodne resurse na svojoj teritoriji. Po-
stupak, koji se esto shvata kao birokratski i u velikoj meri administrativno - upravni,
ne doprinosi na pravi nain ostvarivanju mera predhodne zatite ivotne sredine.

1.9.2. Procena uticaja na ivotnu sredinu

Procena uticaja na ivotnu sredinu je preventivna mera zatite ivotne sredine
zasnovana na izradi studija i sprovoenju konsultacija uz uece javnosti i analizi al -
ternativnih mera, sa ciljem da se prikupe podaci i predvide tetni uticaji odredenih
projekata na ivotnu sredinu.
Kao i kod strateke procene, i za procenu uticaja na ivotnu sredinu u Srbiji je
razvijen odgovarajuci zakonski okvir i procedure. Zakon o proceni uticaja na ivotnu
sredinu ("Slubeni glasnik RS", broj: 135/04) odnosi se na ekoloku procenu na nivou
projekta, sa ciljem da obezbedi donosioce odluka, sa informacijama o ivotnoj sredini
pre nego to se donese odluka, da bi se osiguralo uzimanje u obzir svih efekata proje-
kata koji imaju verovatnou znaajnog uticaja po ivotnu sredinu (listu projekata za
koju je obavezna procena uticaja i kriterijume za odluivanje o potrebi procene uticaja
za projekte za koje se moe zahtevati procena uticaja propisuje Vlada Republike Srbi-
164
je). Zakon je usaglaen sa direktivnom Saveta Evrope 85/337/EEC (EIA direktiva),
kao i njenim izmenama i dopunama iz 1997. i 2003. godine. Pored ovoga, Vlada Re-
publike Srbije usvojila je odgovarajue podzakonske akte (uredbe i pravilnike), koji
blie odreduju pojedina pitanja u procesu procene uticaja na ivotnu sredinu. U izve-
taju Evropske Komisije o napretku Republike Srbije u procesu Evropskih integracija
iz novembra 2008. godine konstatuje se da u Srbiji raste svest o znaaju i ulozi analize
uticaja na ivotnu sredinu i strateke procene uticaja na ivotnu sredinu, ali da nije u
potpunosti osigurana primena u praksi ovih postupaka. Navodi se, takodje, da je
neophodno unaprediti saradnju izmedu ministarstava kod ocene projekata i izdavanja
dozvola. Posebno se ukazuje na nedostatak neophodnih kapaciteta, svesti i specificnih
znanja u jedinicama lokalne samouprave za primenu analize uticaja na ivotnu sredinu
i strateku procenu uticaja i pored obuka koje je za ovo organizovalo nadleno Mini-
starstvo.

1.9.3. Eko-menadment totalnim kvalitetom

Eko-menadment totalnim kvalitetom je koncept koji predstavlja kombinaciju
principa eko menadmenta i upravljanja totalnim kvalitetom (TQM). Principi na ko-
jima se zasniva ovakav integrisani koncept upravljanja ukljucuju prepoznavanje potre-
ba korisnika (kako kupaca, tako i interesnih grupa u zajednici, ukljucujuci ekoloke
pokrete, ali i onih koji donose i staraju se o izvrenju zakona i standarda poslovanja),
kontinualno unapredjivanje procesa (proizvodnje, poslovanja, drutveno odgovornog
ponaanja,...), pravovremeno, kvalitetno i efikasno obavljanje poslova uz prepozna-
vanje i eliminisanje uzroka naruavanja ivotne sredine, kao i sistemski pristup u
poslovanju. Saglasno tome, eko-menadment totalnim kvalitetom podrazumeva posto-
janje akcionog plana za vodenje procesa kontinualnog unapredenja.

1.9.4. Standardi iz grupacije ISO 14000

ISO 14000 naziv je za seriju standarda to se odnose na sistem zatite i-
votne sredine. Cilj ovih standarda je uspostavljanje opteg okvira na nivou preduzeca
za upravljanje sistemom zatite ivotne sredine. Serija standarda ISO 14000 name -
njena je harmonizaciji zahteva koji se postavljaju preduzeima irom sveta u pogledu
sistema upravljanja zatitom ivotne sredine. Na stvaranje ove serije standarda uticala
je rastua zabrinutost javnosti u vezi s uticajem koji industrija ima na ivotnu sredinu,
kako lokalno, tako i na svetskom nivou. Javnost trai da preduzeca u celom svetu
preuzmu odgovornost za svoje aktivnosti. Medutim, javnost nije jedini zagovornik
zatite ivotne sredine. Mnoga preduzeca su takodje prepoznala ovu potrebu i
pomogla stvaranje standarda serije ISO 14000. Pored ostalog, preduzeca su time elela
da preduprede formiranje paralelnih dravnih propisa u ovoj oblasti, jer oni esto
umeju da budu neusaglaeni sa medunarodnim kretanjima i veoma optereujui za
preduzece. Medjunarodni standard ISO 14001 - Sistemi upravljanja zatitom ivotne
sredine - Zahtevi sa smernicama za upotrebu (2004) je, dakle, dobrovoljna inicijativa u
oblasti upravljanja ivotnom sredinom, zasnovana na medunarodnim standardima ko-
jima se definiu strukturni pristup ekolokoj odgovornosti i nadlenosti za pojedine
165
procese. Medjunarodni standardi iz grupacije ISO 14000 razvijeni su da pomognu
organizacijama da na najmanju moguu meru svedu uticaje koje njihovo delovanje
ima na ivotnu sredinu i da svoje delovanje usklade sa postojeim zakonima i regula-
tivom. Ovi standardi obuhvataju zahteve za uspostavljanje politika zatite ivotne
sredine, odredjivanje uticaja proizvoda, aktivnosti i usluga na ivotnu sredinu, planira-
nje i programiranje ciljeva i merljivih indikatora u oblasti zatite ivotne sredine,
odredivanje konkretnih naina sprovodenja kojima se dostiu ovi ciljevi, kao i postu-
paka nadgledanja i merenja dostizanja ciljeva. Izdavanje sertifikata za ovaj standard
podrazumeva da je data kompanija uspostavila postupke kojima se obezbedjuje da se
njene radne operacije obavljaju na ekoloki prihvatljiv nain. Samim tim se pret-
postavlja da organizacija koja ima efektivan sistem upravljanja ivotnom sredinom u
svemu postupa po zakonskim i drugim propisima i pravilima.
Iako je primena standarda serije ISO 14000 dobrovoljna, mnogi veliki kupci
uslovljavaju svoje dobavljae da moraju da poseduju sertifikat za sistem upravljanja
zatitom ivotne sredine, isto kao to se to desilo kada je publikovana serija standarda
ISO 9000. Razlog je jednostavan: eminentna multinacionalna kompanija ne moe do-
zvoliti naruavanje svog imida, tako da poslovanje sa dobavljaima koji se ponaaju
neodgovorno prema ivotnoj sredini a to znai i prema drutvu - ne dolazi u obzir.
Stanje u oblasti primene standarda ISO 14000 u Srbiji ne moe se smatrati zadovo-
ljavajuim. Prema istraivanjima Smart Kolektiva (Smart Kolektiv, 2006), samo 10
procenata preduzeca u Srbiji primenjivalo je standarde iz grupacije ISO 14000 u 2006.
godini.88

1.9.5. Ocena ivotnog ciklusa (Lyfe Cycle Assessment LCA)

Svaki proizvod ima izvestan uticaj na ivotnu sredinu u toku ivotnog ciklusa
i ovo je potrebno imati u vidu kada se predlau i usvajaju proizvodake specifikacije
(standardi proizvoda), kao i svi drugi po ivotnu sredinu znaajni faktori. Za ocenu
uticaja proizvoda na ivotnu sredinu, saglasno standardu ISO 14040 koristi se meto-
dologija ocene ivotnog ciklusa. Ovaj koncept omoguava procenu cene izbora mate-
rijala, proizvodnje, distribucije, eksploatacije, prerade i odlaganja proizvoda. Dakle,
procenjuje se celokupni ivotni ciklus. Danas postoje softverski alati koji formiraju
matrice iji koeficijenti predstavljaju stepen sprege veliina kao to su: cene mate-
rijala, proizvodnje, testiranja, eksploatacije, ponovne upotrebe, odravanja, rastavlja-
nja, reciklae, s jedne strane, i spiska uticaja na okolinu (energija, masa, otrovnost, ret-
kost i sl.), s druge. Na osnovu takvih matrica dolazi se do informacija koje omogua-
vaju propisivanje skupa materijala i komponenata koje ce biti koricene u proizvodnji.

1.9.6. Mehanizmi istije proizvodnje

istija proizvodnja predstavlja koncept ukljuivanja aktivnosti spreavanja
zagadjenja u proizvodni proces, ukljuujui i konstrukcione elemente proizvoda. Spre-
avanje zagadjenja poinje od proizvodnog lanca, smanjenjem kolicine otpada na iz-
88
S. Milosavljevi, Politike odrivog razvoja, Ni, 2009.
166
voru, odgovarajucom konstrukcijom proizvoda, njegovom proizvodnjom i pakova-
njem. ista proizvodnja zahteva fundamentalne promena u celokupnom proizvodnom
lancu i odraava kompletno novu filozofiju proizvodnih preduzea - onoga to indus-
trija misli o svojim proizvodima i kako planira proizvodnju89.
Ciljevi istije proizvodnje su:
ouvanje sirovina i energije;
smanjenje koliina i toksicnosti svih emisija i otpada iz proizvodnih procesa;
smanjenje ekoloki tetnih dejstava u okviru itavog ciklusa proizvoda od
ekstrakcije sirovine, preko upotrebe, do konanog odlaganja; i
ukljuivanje elementa posebne brige za ivotnu sredinu u koncipiranje usluga
i njihovog pruanja.

1.10. OSAVREMENJIVANJE PROIZVODNJE SA

ASPEKTA ZATITE IVOTNE SREDINE
Paralelno sa aktivnostima na sanaciji istorijskog zagadenja i unapredenju
upravljanja sistemom zatite ivotne sredine, neophodno je u zemljama u tranziciji
raditi na modernizaciji proizvodnih procesa i uvodjenju novih tehnologija koje imaju
nii stepen naruavanja uslova u ivotnoj sredini i iskoriavanja prirodnih resursa.
Vec je bilo govora o tome da se u proteklih nekoliko decenija nije mnogo vodilo
rauna, niti ulagalo u ovakve tehnologije i da je to jedan od razloga naruenog stanja
ivotne sredine. Privatizacija, pre svega velikih preduzea u oblasti bazne industrije i
energetike osim novih vlasnika donela je i nove obaveze i potrebe za ulaganjima u
savremene tehnologije. Postojeca iskustva u zemljama koje su ve prole proces
tranzicije i postale deo Evropske Unije ukazuju na dijametralno razlicite pristupe: u
nekim sluajevima novi vlasnici (pre svega multinacionalne kompanije iz Zapadne
Evrope) znatno su poboljali stanje tehnologija i umanjili stepen zagadjenja, dok je u
drugim sluajevima to izostalo. ini se, naalst, da je u Srbiji (ali i u Bugarskoj i
Rumuniji novim lanicama EU) bilo mnogo vie ovih drugih sluajeva. 90
Iako se osavremenjivanje proizvodnje sa aspekta zatite ivotne sredine
uglavnom vezuje za napore na nivou samih preduzea, veliku ulogu u ovom procesu
ima i drava kroz propisivanje i kontrolu normativa i standarda, ali i kroz razvoj
stimulativnih mera koje bi ohrabrile privredne subjekte za ulaganja u zatitu ivotne
sredine. Drava, takodje, mora da stvori odgovarajuci ukupni ekonomski ambijent
(odgovarajua makrekonomska, cenovna i poreska politika, stimulativna kreditna poli-
tika, itd) u okviru koga ce preduzeima biti lake da podnesu velika ekonomska
ulaganja koja prate osavremenjivanje tehnolokih procesa.

89
S. Milosavljevi, Politike odrivog razvoja, Nis, 2009.
90
S. Milosavljevi, Politike odrivog razvoja, Nis, 2009.
167
 Glava X
FINANSIJSKE INSTITUCIJE I
INDUSTRIJALIZACIJA

1. MEUNARODNE FINANSIJSKE ORGANIZACIJE

1.1. OSNIVANJE I KLASIFIKACIJA
Odluka o osnivanju Meunarodne banke za obnovu i razvoj (Internacional
Bank for Reconstruction and Development IBRD), doneena je na ''Monetarnoj i
finansijskoj konferenciji Ujedinjenih nacija'', odranoj od 1 do 22. jula 1944. godine u
Bretton Woodsu. Sporazum o osnivanju Banke, stupio je na snagu 27. decembra 1945.
godine, a IBRD je poela sa radom 26. juna 1946.godine. Sve zemlje koje su
uestvovale na konferenciji u Bretton Woodsu, osim Sovjetskog Saveza, ulanile su se
u Meunarodnu banku za obnovu i razvoj, a lanstvo je uslovljeno lanstvom u
Meunarodnom monetarnom fondu MMF. Jugoslavija je uestvovala na konferenciji
u Bretton Woodsu, i bila jedna od 29 drava koja je prihvatila i potpisala sporazum o
osnivanju Meunarodne banke za obnovu i razvoj, ije je sedite u Vaingtonu. Kada
su nakon Maralovog programa pomoi (Marshall Aid, 1947.) stvoreni uslovi za trajno
kretanje kapitala ka evropskim zemljama, aktivnost Meunarodne banke za obnovu i
razvoj se usmerila na finan-siranje razvoja zemalja u razvoju.
S obzirom na osnovne karakteristike i/ili njihov finansijski znaaj meu-
narodne finansijske organizacije za finansiranje razvoja mogue je, u osnovi,
podeliti u sledeih nekoliko osnovnih grupa:
1) Prvu grupu predstavlja Grupa Svetske banke, koja je ne samo najstarija
ve i jedina Meunarodna banka za finansiranje razvoja sa globalnim lanstvom.
Grupu Svetske banke ine sledee Banke: Meunarodna banka za obnovu i razvoj
(International Bank for Reconstruction and Development IBRD), Meu-narodna
finansijska korporacija (International Finance Corporation IFC), Meunarodno
udruenje za razvoj (International Development Association IDA),
Multilateralna agencija za garantovanje investicija (Multilateral Invest-ment
Guarantee Agency MIGA) i Meunarodni centar za reavanje inves-ticionih
sporova (International Center for the Settlement of Investment Disputes ICSID).
2) Drugu, veu grupu Meunarodnih banaka za finansiranje razvoja ine tzv.
regionalne banke za razvoj. Radi se o sledeim bankama: Interamerika banka za
razvoj (Inter-American Development Bank IADB), Afrika banka za razvoj
(African Development Bank AfDB), koja obuhvata Afriku banku za razvoj i Afriki
fond za razvoj, Azijsku banku za razvoj (Asean Development Bank AsDB) i
Evropsku banku za obnovu i razvoj (Europen Bank for Reconstruction and
168
Development EBRD). Te banke imaju dve osnovne zajednike karakte-ristike,
koje ih razlikuju od drugih Meunarodnih banaka za finansiranje razvoja. Prvo,
svaka od njih finansira iskljuivo projekte/programe u zemljama u razvoju, odnosno
zemljama u tranziciji u ''svom'' regionu sveta, dakle u dravama Latinske Amerike,
Afrike i Azije, kao i u istonoevropskim dravama u tranziciji. Drugo, lanice
pojedinih banaka su pored drava u razvoju ili u tranziciji iz regio-na i industrijski
razvijene zemlje iz i izvan tog regiona. Meutim, samo nerazvijene i zemlje u
tranziciji mogu dobiti sredstva pojedinih banaka za finansiranje razvoja.
3) Treu grupu Meunarodnih banaka za finansiranje razvoja (MBFR) ine
takozvane subregionalne banke i fondovi, ija opta karakteristika je njihov sub-
regionalni karakter. Banke su podeljene u dve grupe, pre svega zbog bitne razlike u
finansijskoj moi institucija u jednoj, odnosno drugoj grupi. Tako se u ovoj grupi
nalaze finansijski mone Meunarodne banke za finansiranje razvoja, koje su nastale i
deluju u tesnoj vezi sa procesima integracije u Evropi, i namenjene su pre svega za
finansiranje projekata u zemljama lanicama Evropske unije. Meu njima je posebno
znaajna Evropska investiciona banka (European Investment Bank EIB), koja je
istovremeno i najvea meu subregionalnim bankama. U ovu grupu spadaju ne manje
vane MBFR, kao to je, na primer, Evropski investicioni fond (European
Investment Fund EIF, Evropski fond za razvoj (European Development Fund
EDF) i Banka za razvoj Saveta Evrope (Council of Europe Development Bank
CEDB).
4) etvrtu grupu Meunarodnih banaka za finansiranje razvoja pred-
stavlja veliki broj subregionalnih banaka i fondova, posebno u Africi, Latin-skoj
Americi i u arapskom svetu. Opta karakteristika ove grupe institucija jeste u tome
to je lanstvo u njima obino ogranieno na zemlje u razvoju tog regiona, a to znai
da je i finansijski potencijal tih institucija veoma ogranien. Nastanak
subregionalnih banaka i fondova moe se podeliti na dva perioda. Prvi period
odnosi se na ezdesete i sedamdesete godine, kada je u Africi i Latinskoj Americi bio
osnovan vei broj subregionalnih finansijskih institucija, najee kao posle-dica
novonastalih integracionih veza zemalja u razvoju u pojedinim regionima.
Predstavnice tog talasa su, na primer, Centralnoamerika banka za ekonomsku
integraciju (Central American Bank for Economic Integration), Andska korpora-cija
za razvoj (Corporation Andina de Fomento), Istonoafrika banka za razvoj (East
African Development Bank). Drugi period osnivanja subregionalnih banaka i fondova
zemalja u razvoju obuhvata period kada je dolo do poskupljenja nafte, odnosno od
1973. i 1974. godine i to prvenstveno u arapskom svetu, odnosno od sredstava
arapskih drava bogatih naftom. Meu finansijske organizacije, koje su nastale u tom
periodu, treba pomenuti Arapski fond za ekonomski i socijalni razvoj (Arab Fund
for Economic and Social Development of the Organization of Petroleum Exporting
Countries), Islamsku banku za razvoj (Islamic Develop-ment Bank), kao i Arapsku
banku za ekonomski razvoj Afrike (Arab Bank for Economic Development of
Africa).

169
 1.2. UTICAJ MEUNARODNIH FINANSIJSKIH ORGANIZACIJA NA
RAZVOJ
Meunarodne finansijske organizacije, osnivaju se meunarodnim ugovorom
ili sporazumom veeg ili manjeg broja savremenih zemalja, u cilju reavanja raz-
vojnih, stabilizacionih, finansijskih, monetarnih i drugih slinih problema zemalja
lanica. Potreba osnivanja meunarodnih i regionalnih finansijskih institucija, koje e
uticati na meunarodni monetarni i finansijski sistem, na promet proizvoda, usluga i
kapitala, a naroito na sistem i tehniku meunarodnog platnog prometa, i bri razvoj
zemalja u razvoju, posebno se nametnula posle Drugog svetskog rata. Od
1945.godine, pa do danas, u svetu su osnovane brojne finansijske institu-cije, i to
monetarne institucije, i kreditne institucije.
Uprkos injenici da su od 1945.godine do danas, u svetu osnovane brojne
meunarodne finansijske institucije, iji je najvaniji zadatak bri razvoj
zemalja lanica, odnosno meunarodne ekonomije, kao najizrazitijeg primera glo-
balne uslovljenosti sveta, ostvareni stepen razvoja svetske privrede nije u skladu sa
oekivanjima. Svetska privreda je i dalje optereena problemima, kao to su:
- nedovoljan rast proizvodnje i meunarodne trgovine,
- izrazita recesija, koja je uslovila porast nezaposlenosti, kako u nerazvije-
nim, tako jo vie u zemljama u razvoju,
- spor rast svetske trgovine,
- kriza dugova zemalja u razvoju,
- dominacija fluktuirajuih kurseva i relativno visokih kamatnih stopa.
Solidarnost je bitna odlika meunarodnih finansijskih institucija. Ona se
moe izraziti u okviru finansijskih priloga, ime zemlje lanice pokazuju sprem-nost
da prebace sredstva nekoj od institucija, koja ih potom redistribuira. Finan-sijski
prilozi su izraz politike podrke: parlamentarne debate zemalja lanica, su esto uslov
za to. Na taj nain se osigurava podrka javnim institucijama drava lanica. U cilju
efikasnog funkcionisanja institucija, politika spremnost zemalja da uestvuju u njima
na bazi uzajamnog poverenja na dui period je bitnija od samog iznosa finansijskih
sredstava.
Da bi finansijske institucije bile u stanju da nezavisno funkcioniu, neop-
hodno je da imaju sopstvene izvore prihoda. Veina meunarodnih finansijskih
organizacija ostvaruje profit. Najvei broj institucija, uspeo je da stvori znaajna
sopstvena sredstva, jaajui sopstvene pozicije u odnosu na zemlje lanice.
Vaan faktor za uspeh meunarodnih finansijskih institucija imaju procedure u
kojima glasovi zavise od ekonomske i finansijske uloge pojedinih zemalja Gla-sanje
je esto povezano sa finansijskim prilogom, tako da zemlje sa najveom ekonomskom
snagom, koje daju i najznaajnije finansijske priloge, imaju vea prava u politici
odreene institucije. Primat na svetskom tritu imaju SAD koje u najveoj meri ulau
svoja sredstva i ostvaruju vei profit.

170
 to se tie samih finansijskih institucija, moemo slobodno rei, da najvei
znaaj u meunarodnim finansijama imaju MMF i Svetska banka.91 MMF
predstavlja glavnu meunarodnu finansijsku instituciju za obezbeivanje platno-
bilansne podrke dravama lanicama, dok je Svetska banka osnovana za dugoro-no
finansiranje ekonomskog razvoja nedovoljno razvijenih zemalja. Izmeu ove dve
institucije postoje bitne razlike.

Tabela 1:Osnovne razlike izmeu MMF-a i Svetske banke

MMF SVETSKA BANKA
Karakter Monetarna institucija Razvojna institucija
Funkcije Stabilizacija monetarnog Unapreenje i finansiranje
sistema i finansiranje ekonomskog razvoja
privremenih deficita
platnog bilansa
Vremenski period Kratkoroni Dugoroni
Izvori finansiranja Zvanine rezerve i Zajmovi na meunarodnom
sopstvena valuta zemlje tritu kapitala
lanice
Odobrenje kredita Svim lanicama Zemljama u razvoju
Period vraanja duga 3 do 5 godina, ponekad i 10 15 do 20 godina ( 40 godina
za Meunarodno udruenje
za razvoj)
Osoblje 2300 6400

Potrebno je spomenuti i Institut Svetske banke (World Bank Institute

WBI), koji je deo Svetske banke i zaduen je za pomaganje zemljama preko irenja
globalnog i lokalnog znanja kako bi se premostili razvojni izazovi. Razvojni programi
kreirani su u svrhu izgradnje vetina izmeu grupa i/ili pojedinaca koji realizuju
odreene zadatke, ali i sa ciljem jaanja organizacije u kojoj rade, kao i socijalno-
politikog okruenja u kojem deluju. Cilj je da se povea kapacitet razvoja. Pod
kapacitetom razvoja podrazumeva se sposobnost pojedinaca, insti-tucija i itavog
drutva da ree probleme, donose odgovarajue odluke, vre izbor prioriteta i planiraju
budunost, kao i sposobnost implementacije programa i proje-kata i njihovog

91
Treba upozoriti da se termini Grupa Svetske banke, Svetska banka i IBRD esto
upotrebljavaju nedosledno i/ili ak kao sinonimi. U ovom sluaju termin Grupa Svetske
banke upotrebljava se iskljuivo onda kada se odnosi na svih pet institucija kao celinu, dok se
termin Svetska banka upotrebljava kao zajedniki naziv za IBRD i IDA. Svaka od ovih
institucija ima razliitu, ali ulogu podrke u misiji smanjivanja siromatva u svetu i
poboljanju ivotnog standarda. IBRD se fokusira na zemlje sa srednjim dohotkom i
siromane zemlje koje se isplati kreditirati, dok se IDA fokusira na najsiromanije zemlje u
svetu. Zajedno obezbeuju zajmove sa niskim kamatnim stopama, kao i donacije i bes-
kamatne zajmove za obrazovanje, zdravlje, infrastrukturu, komunikacije i sl. u zemljama u
razvoju.
171
odravanja tokom vremena. Sposobnost izgradnje je u samoj sri razvoja i razvojne
efikasnosti.Uspeh najvie zavisi od sposobnosti drutva da usvoji i iskoristi znanje.

1.3. MEUNARODNA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ

1.3.1. Osnivanje, ciljevi i lanstvo

Meunarodna banka za obnovu i razvoj92 osnovana je zajedno sa Meuna-
rodnim monetarnim fondom, na konferenciji u Breton Vudsu (Bretton Woods) jula
meseca 1944. godine. Sporazum o osnivanju IMF i IBRD stupio je na snagu 27.
decembra 1945. godine kada ga je ratifikovalo 29 zemalja, a Banka je poela sa radom
26. juna 1946. godine. Osnovni cilj njenog osnivanja je da se formira meu-narodna
finansijska institucija, koja e biti usredsreena na finansiranje obnove u Drugom
svetskom ratu unitenih evropskih ekonomija. Otuda i ime Meunarodna banka za
obnovu i razvoj. Nakon to je Maralov plan postao kljuni instrument za finansiranje
ekonomske obnove Evrope, uloga IBRD u tom procesu bila je rela-tivno malo
znaajna, ali se kao finansijska institucija sve vie menjala u instrument za
finansiranje ekonomskog razvoja zemalja u razvoju. Sedite joj je u Vaingtonu, SAD
i poetkom 2010. godine ima 186 zemalja lanica. IBRD prua fleksibilne i
prilagoene finansijske proizvode, znanje, tehniku pomo i pravno savetovanje
zemljama lanicama u cilju ostvarivanja eljenih rezultata. Klijenti IBRD imaju
pristup kapitalu pod povoljnijim uslovima, u veim svotama i sa duim rokom otplate
nego na svetskim finansijskim tritima.
Nasuprot MMF, koji je osnovan s namenom kratkoronog platnobilansnog
finansiranja drava lanica, IBRD je osnovana kako za dugorono finansiranje
posleratne obnove tako i za dugorono finansiranje ekonomskog razvoja manje
razvijenih drava lanica. injenica da je lanstvo u IBRD uslovljeno lanstvom u
MMF-u proizilazi iz stanovita uesnika bretonvudske konferencije u skladu s kojim
su drave lanice prisiljene da prihvate odreene standarde na monetarnom podruju,
kao preduslov za dobijanje pogodnosti koje nudi lanstvo u IBRD. Iako granica
ekonomske razvijenosti, kao uslov za dobijanje sredstava IBRD, nije formalno
odreena, po nekom neformalnom dogovoru ta granica je kada se BNP per capita
pribliava vrednosti od 10.000 USD.
IBRD nastoji da smanji siromatvo u nerazvijenim i nedovoljno razvi-
jenim zemljama, podsticanjem odrivog razvoja kroz odobravanje zajmova,
davanje garancija i pruanjem analitikih i savetodavnih usluga. U tom cilju
IBRD:93
1) podstie dugoroni razvoj u sektorima ljudskih i socijalnih potreba za koji
privatni kreditori najee nisu zainteresovani;

92
Puara Kostadin, Meunarodne finansije, Univerzitet BK, Beograd, 2004, str. 138.
93
Dai . David, Diplomatija ekonomska multilaterala i bilaterala, Univerzitet ''BK'',
Beograd, 2002, str. 102-103.
172
 2) odrava finansijsku snagu zajmoprimaoca pruajui pomo u kriznim
periodima, kada su siromani narodi najvie pogoeni;
3) koristi finansijsku mo za promovisanje kljunih politika i institucionalnih
reformi;
4) katalizuje privatni kapital pomaganjem da se stvori pogodna investiciona
klima;
5) obezbeuje finansijsku pomo za nabavku optih javnih dobara od kriti-
nog znaaja za blagostanje siromanih slojeva stanovnitva u svim
zemljama.
IBRD je Meunarodna banka za finansiranje razvoja sa globalnim
lanstvom. U prvim godinama postojanja lanstvo je bilo ogranieno na oko 50
drava pre svega iz grupe dananjih industrijski razvijenih zemalja, a od zemalja u
razvoju u veem broju bile su prisutne samo latinoamerike drave. Promena broja
lanstva moe se posmatrati kroz dva perioda. U prvom, koji se poklapa sa vreme-
nom dekolonizacije iz vremena pedesetih i ezdesetih godina 20. veka i u drugom koji
se poklapa sa ukljuivanjem dananjih drava u tranziciji u bretonvudske institucije.

1.3.2. Uloga Svetske banke

Banka je partner u jaajuim odnosima i sve vie rastuim tritima, da bi
poboljala kvalitet ivota ljudi u celom svetu, pogotovu onim najsiromanijim. Banka
pozajmljuje novac zemljama u razvoju, i zajmovi se vraaju. Zemlje u razvoju
pozajmljuju od banke zato to im je potreban kapital, tehnika pomo ili savetovanje.
Tako je vrednost celokupnog kapitala Banke sredinom 2000. godine iznosila 188,6
mlrd USD.
Postoje dve vrste izvora zajmova Svetske banke:94 Prvo, novac za ove
zajmove dolazi od investitora irom sveta, tako to oni kupuju obveznice koje izdaje
Svetska banka ili se Banka zaduuje na meunarodnim tritima kapitala. Tako je
opseg zaduivanja banke na tim tritima kapitala samo u toku 2000. godine iznosio
ak 15,9 mlrd USD. Drugi tip zajmova ide u siromane zemlje, koje obino nisu
kreditno sposobne na svetskim finansijskim tritima i ne mogu da plate kamate po
trinoj stopi na novac koji su pozajmile. Zbog toga Svetska banka ne moe da izda
obveznice i tako sakupi sredstva za pozajmljivanje ovim zemljama. Davanjem
zajmova najsiromanijim zemljama bavi se institucija jedna od glavnih institucija
Svetske banke IDA.
Po svojoj sutini i kvalitetu radi se o kreditima koji se svrstavaju u grupu
povoljnih komercijalnih kredita. Krediti koje Banka odobrava najee imaju rok
otplate od 12 do 20 godina, sa 3 do 5 godina grejs periodom. Kamatna stopa za uzete
kredite je varijabilna i menja se u skladu sa optim kretanjima kamatnih stopa u svetu.
Svaki podignuti kredit, koji drava uzme od IBRD mora bezuslovno biti osiguran
garancijom drave dunika. Takoe, pri finansiranju bilo kog pro-jekta od strane
Meunarodnih banaka za finansiranje razvoja, neophodno je nacio-nalno, odnosno
uee drave u istim, jer su takvi projekti od stvarnog prioritetnog znaaja za dravu
94
Isto, str. 140.
173
dunika. Uz to meunarodne banke za finansiranje razvoja dravama lanicama
obezbeuju razliite oblike tehnike pomoi. injenica je da krediti IBRD nikada do
sada nisu bili predmet reprogramiranja, odnosno refinan-siranja. To je svakako
znaajan argument u prilog visokog boniteta koji banka uiva na meunarodnim
finansijskim tritima.95
Prema nameni kredita, njegovoj povezanosti sa drugim investicijama kao
i prema odnosu do ekonomske politike moemo razlikovati pet osnovnih tipo-va
kredita IBRD.
projektni krediti
To je bio najznaajniji oblik kreditne delatnosti IBRD u periodu do druge
polovine sedamdesetih godina. U tom periodu projektni krediti obuhvatali su vie od
80 odsto vrednosti svih kredita koje je Banka odobrila. Danas ti krediti obuh-vataju
mnogo manji procenat. Po nekim podacima ak su se prepolovili.
sektorski krediti
Dosadanja iskustva su pokazala da je uspeh pojedinog projekta u mnogome
zavisan od uslova i okolnosti u kojima deluje sektor kao celina. Upravo zato je IBRD,
od polovine sedamdesetih godina, deo svog kreditnog potencijala poela namenjivati
za sektorske kredite, koji predstavljaju prvi i najjednostavniji oblik finansiranja
programa. Iz tog perioda posebno su poznati sektorski krediti na podruju
transporta, energetike i poljoprivrede. Meutim, ve u toku osamde-setih, a
posebno u toku devedesetih godina, poseban znaaj dobili su sektorski krediti,
namenjeni jaanju finansijskog sektora. U pojedinim periodima tog
dvadesetogodinjeg razdoblja sektorski krediti obuhvatali su do 30 odsto celokupne
vrednosti odobrenih kredita.
krediti za strukturno prilagoavanje
Krediti za strukturno prilogoavanje (Structural Adjustment Loan SAL)
predstavljaju drugi i celovitiji oblik programskog finansiranja IBRD. Termin
''strukturno prilagoavanje'' u kontekstu finansiranja IBRD stvarno znai skup
ekonomskih reformi, ija je osnovna namena da se merama ekonomske politike na
strani ponude (supply side measures), dakle sa merama na mikroekonomskom nivou,
dostigne makroekonomska ravnotea u dravi. Ovi krediti uvedeni su na prelomnici
izmeu sedamdesetih i osamdesetih godina i to kao odgovor Banke na promene u
meunarodnom ekonomskom poloaju zemalja u razvoju i kao odraz njenog ubeenja
da platnobilansne probleme te grupe drava nije mogue reiti sa kratkorono
usmerenim programima ekonomske stabilizacije, koje su drave lanice realizovale u
dogovoru sa MMF-om. Krediti za strukturno prilagoavanje u zadnjih dvadeset
godina obuhvataju oko 25 odsto svih odobrenih kredita Banke.
krediti za tehniku pomo

95
Na finansijskim tritima IBRD pozajmljuje novac po vrlo povoljnim uslovima zahvaljujui
svom trostrukom A-kreditnom statusu (AAA), koji ima jo od 1959. godine, zahvaljujui
garanciji koju im daje kapital zemalja lanica.
174
 To su krediti, koji su po svom opsegu marginalni, jer obuhvataju samo neko-
liko procenata celokupnog kreditnog potencijala IBRD. Namenjeni su pre svega za
izgradnju i poboljanje delovanja pojedinih institucija u zemlji duniku.
krediti za obnovu
Radi se o kreditima koje IBRD odobrava dravama u sluaju elementarnih
nepogoda. Od kraja 20. veka u ovu grupu kredita mogu se uvrstiti i krediti name-njeni
dravama u kojima su se odvijali ratni sukobi primer Bosne i Hercegovine.

Tabela 2. Opseg odobrenih kredita IBRD u vremenu od 1980-2000

(u mlrd USD)
Godina Opseg Godina Opseg Godina Opseg
1980 4,4 1987 11,4 1994 14,2
1981 5,1 1988 11,6 1995 16,9
1982 6,3 1989 11,3 1996 14,5
1983 6,8 1990 13,9 1997 14,5
1984 8,6 1991 11,4 1998 21,1
1985 8,6 1992 11,7 1999 22,2
1986 8,3 1993 12,9 2000 10,9
Izvor: World Bank Annual Report razliite godine.

IBRD je najvea od svih Meunarodnih banaka za finansiranje razvoja, koje

odobravaju sredstva dravama u razvoju i dravama u tranziciji. Od svog osnivanja do
2000. godine Banka je odobrila kredite za vie hiljada pojedinanih projekata i
programa. Tako je samo u periodu od 1998-2000. u proseku godinje broj kreditnih
operacija iznosio oko 100. Kumulativna vrednost svih odobrenih kredita IBRD u
periodu do sredine 2000. godine popela se na 349,7 mlrd USD, dok je godinji opseg
odobrenih kredita u periodu zadnjih dvadeset godina prikazan u tabeli 2.

1.3.3. Organizaciona struktura Meunarodne banke za obnovu i razvoj

Organizaciona struktura Meunarodne banke za obnovu i razvoj, 96 poznatije
kao Svetska banka, veoma je slina strukturi Meunarodnog monetarnog fonda. ine
je Savet guvernera, Odbor izvrnih direktora, Komitet za razvoj, Predsednik banke i
njegovi pomonici, kao i osoblje zaposleno u instituciji.
Savet guvernera je najvii organ IBRD u kojeg svaka zemlja lanica imenuje
svog predstavnika. Obino je to ministar za finansije ili ministar odgovoran za eko-
nomski razvoj, a u nekim dravama tu funkciju vri guverner centralne banke. Kao i
kod MMF-a Savet guvernera se, po pravilu, sastaje jednom godinje i to u septembru.
U nadlenosti Saveta guvernera je donoenje svih najznaajnijih odluka za delovanje
banke.
Odbor izvrnih direktora je, kao i kod MMF-a, organ koji izmeu sednica
Saveta guvernera vodi i upravlja radom IBRD. I odbor izvrnih direktora IBRD ine
96
International Bank for Reconstruction and Development, web. www.worldbank.org.
175
24 izvrna direktora, od kojih je osam imenovanih neposredno iz SAD, Japana,
Nemake, Velike Britanije, Francuske, Kine, Rusije i Saudijske Arabije, dok se ostalih
16 bira iz raznih regiona sveta. lanovi Odbora izvrnih direktora ne predstavljaju
samo svoje zemlje ve i grupe drugih drava, obino iz iste regije.
Komitet za razvoj (Development Committee), osnovan je 1974. godine s
osnovnim ciljem raspravljanja o kljunim problemima sa kojima se u svom radu
susree IBRD. Slino kao i Meunarodni komitet u MMF-u, Komitet za razvoj IBRD
nema pravo odluivanja. Izmeu Meunarodnog i Komiteta za razvoj postoji jo i
druge slinosti. Oba ine guverneri/ministri za finansije one 24 drave koje ine
Odbor izvrnih direktora. Zbog svog izuzetno kompetentnog sastava oba Komiteta
imaju veoma jak uticaj na formalne organe odluivanja obe bretonvudske institucije.
Komitet za razvoj se sastaje dva puta godinje, u aprilu i septembru.
Predsednik, kojeg imenuje Odbor izvrnih direktora za period od pet godina,
predstavlja organizaciju i odgovoran je za rad slubenika koji su zaposleni u Banci.
Pored toga predsednik IBRD vodi sednice Odbora izvrnih direktora, iako na istim
nema pravo glasa. Po nepisanom pravilu mesto predsednika Banke tradicionalno je
rezervisano za Amerikance.
Zemlje lanice predstavlja Izvrni odbor koji ima sedite u Vaingtonu. Izvr-
ni odbor odgovara odboru guvernera koji je prvenstveno sastavljen od ministara
finansija zemalja lanica i glavnih ljudi iz centralnih banaka. Ovaj odbor se sastaje
jednom godinje.
Samo zemlje u razvoju mogu da pozajmljuju novac od Svetske banke, meu-
tim sve zemlje lanice, ukljuujui i bogatije zemlje, profitiraju od ekonomskog
razvoja zemalja u razvoju. Nikome vie nije u interesu svet podeljen na dva pola
bogate i siromane. Svi imaju korist od poveane trgovine i investicija, veih prihoda,
smanjenih socijalnih nemira, boljeg zdravstva i obrazovanja i zatite ovekove
okoline.

1.3.4. Banka i njeni partneri

Svetska banka radi sa vladama zemalja, ali isto tako ima i blisku saradnju i sa
privatnim sektorom zemalja u razvoju. Banka, uglavnom radi sa vladama iz dva
osnovna razloga. Po ugovoru o osnivanju, Banka moe da pozajmi novac samo vla-di
zemlje lanice. Drugo, informacije koje poseduju vlade, Banci su neophodne za njen
rad. Meutim, Banka utie na vlade da se to bolje poveu sa nevladinim
organizacijama i stanovnitvom da bi to vie ljudi imalo koristi od projekata koje
finansira Svetska banka.
Iako je davanje zajmova osnovni posao Svetske banke, ona se, kao to je ve
istaknuto, bavi i drugim stvarima. Banka ukljuuje i tehniku pomo u svoje
projekte. Ovo podrazumeva davanje saveta, kao to su veliina budeta zemlje i kako
novac treba da bude alociran, ili kako napraviti zdravstvenu kliniku na selu, koja
oprema je potrebna za izgradnju puteva, itd. Svake godine, banka finansira nekoliko
projekata koji su iskljuivo posveeni obezbeivanju strunih saveta. Ekonomski

176
institut za razvoj, obrazuje ljude iz zemlje dunika kako da naprave i izvre razvojne
programe.

1.3.5. Sredstva Banke

Sredstva banke potiu iz etiri osnovna izvora:
- uplaenog dela kvota zemalja lanica,
- zaduenja na meunarodnom finansijskom tritu,
- povraaja ranije datih kredita, i
- ostvarenog dohotka.
Deo kvota koji se uplauje smanjivan je (sada je 3 odsto) i to je u apsolutnoj
vrednosti 11,3 milijarde dolara.
Najvaniji izvor sredstava ini zaduenje Banke na meunarodnom fi-
nansijskom tritu. Banka se zaduuje kod vlada pojedinih zemalja, njihovih cent-
ralnih banaka i agencija, i kod poslovnih banaka, ugovaranjem kredita i prodajom
svojih hartija od vrednosti. Trite na kojem Banka prikuplja sredstva je diversifi-
kovano, kako regionalno, tako i u strukturi valute. To joj omoguuje da se zaduuje po
najpovoljnijim uslovima. Poetkom 2004. godine, zaduenost Banke na finan-sijskom
tritu je bila oko 103 milijarde dolara, a kamatna stopa po kojoj se Banka zaduuje je
oko 6 odsto.
Hartije od vrednosti (obveznice), koje emituje IBRD, veoma su atraktivne na
finansijskom tritu, jer zemlje lanice, celokupnim upisanim kvotama (ne samo
uplaenim iznosom) garantuju za obaveze Banke, i jer Banka vri strogu selekciju
projekata, u ijem e finansiranju uestvovati.
Odreeni iznos sredstava se obezbeuje iz otplata ranije datih kredita. Posled-
njih godina po ovoj osnovi pritie oko 10 milijardi dolara godinje.

1.3.6. Kapital i nain glasanja

Krajem 2000. godine IBRD je raspolagala sa upisanim kapitalom u ukupnoj
visini od 188,6 mlrd USD. Od tog iznosa manje od desetine iznosio je tzv. uplaeni
kapital (paid-in capital), dok je preostalih vie od devet desetina tzv. kapital na poziv
(callable capital).
Kada je re o glasanju, kao i u svim slinim finansijskim institucijama, i u
IBRD glasaka mo pojedine drave zavisi od njenog uea u kapitalu banke.
Zanimljivo je, da osnovu za podelu glasova u IBRD predstavljaju kvote, koje dra-ve
lanice imaju u drugoj bretonvudskoj instituciji, tj. u MMF-u. To znai da je mo
glasanja u IBRD, uz neka manja odstupanja, istovetan nainu glasanja u MMF-u.
Daleko najvei broj glasova u IBRD imaju Sjedinjene Amerike Drave. Sa 265.219
glasova njihovo uee u celokupnoj strukturi glasova drava lanica polovinom 2001.
godine iznosio je 16,4 odsto. Odmah iza SAD su Japan sa 7,8 odsto, Nemaka sa 4,5
odsto, te Velika Britanija i Francuska sa po 4,3 odsto glasova. 97

97
Mrak Mojmir, Mednarodne finance, GV Zaloba, Ljubljana, 2002, str. 460-461.
177
 Svetska banka98 je organizovana kao svetsko akcionarsko drutvo u kome
zemlje imaju svoje udele. Veliina udela jedne zemlje odreena je veliinom eko-
nomije te zemlje u poreenju sa svetskom ekonomijom. Zajedno, najvee indus-trijske
zemlje (grupa 7: Kanada, Francuska, Nemaka, Italija, Japan, Velika Brita-nija i
Amerika), poseduju oko 45 odsto akcija Svetske banke i one imaju preovla-ujuu
ulogu u svetskim ekonomskim odnosima i poslovima. Tako da je tano da bogate
zemlje imaju velikog uticaja na pravila i praksu Svetske banke. SAD imaju najvei
akcionarski udeo 16,4 odsto to daje Americi snagu da stavi veto na sve mogue
promene osnovnog kapitala banke i sklopljenog ugovora o osnivanju Svetske banke
(85 odsto akcija je potrebno za ovakve izmene). Meutim, sve ostalo, ukljuujui i
odobravanje zajmova, odluuje se veinom glasova zemalja lanica Svetske banke.

1.3.7. Zajmovi Banke uslovi

Meunarodna banka za obnovu i razvoj je i razvojna i finansijska institucija, i
pri izboru projekta u ijem finansiranju uestvuje, vodi rauna da taj projekat
doprinosi razvoju date zemlje, ali i da omoguava urednu otplatu pozajmljenih
sredstava. Zajmovi se daju vladama zemalja lanica i njhovim agencijama ili pri-
vatnim preduzeima i bankama uz garanciju vlade. Sredstva zajma mogu se koris-titi
za nabavke samo u zemljama lanicama IBRD, meunarodnom licitacijom, to
obezbeuje najpovoljnije izvore snabdevanja. Banka se angauje u finansiranju samo
onih projekata za koje nije mogue obezbediti sredstva iz privatnih izvora uz
''razumne'' uslove, a sama Banka utvruje koji su to uslovi. 99
Sada su zajmovi IBRD usmereni prvenstveno meu razvijenijim zemljama u
razvoju, jer finansijski projekti treba da obezbede uredno vraanje zajmova, a to nije
povoljno za najmanje razvijene zemlje.

Tabela 3. Namena zajmova IBRD odobrenih u 2009. g.

Sektori Udeo u %
Poljoprivreda, ribarstvo, umarstvo 5
Energetika i rudarstvo 11
Transport 15
Finansije 12
Industrija i trgovina 7
Obrazovanje 5
Vodovod, kanalizacija, irigacija 11
Zdravstvene i socijalne usluge 13
Informatika i komunikacije 1
Javna administracija 21

98
Puara Kostadin, op.cit., str. 104.
99
Ili Bogdan, Predrag Jovanovi Gavrilovi, Aleksandar Graanac, Meunarodna ekono-mija
i finansije, VP aak, Beograd, 2006, str. 198-201.
178
 Ukupno 100
Izvor: World Bank, Annual Report 2009, str. 60.

Meunarodna banka za obnovu i razvoj daje zajmove po trinim uslovima.

Kamatna stopa koju plaaju dunici, je iznad stope koju sama banka plaa pri pri-
kupljanju sredstava na finansijskom tritu. Iz te razlike banka pokriva svoje tro-kove
poslovanja, i ostvaruje odreeni dohodak. Zajmovi nisu subvencionisani, zato se moe
rei da su dati pod trinim uslovima.
Meutim, Banka uspeva da pod mnogo povoljnijim uslovima prikupi sredstva
na tritu kapitala od bilo koje zemlje u razvoju pojedinano, jer je re o uglednoj i
snanoj meunarodnoj finansijskoj instituciji, iza koje stoji 186 zemalja lanica.
Banka odobrava srednjorone i dugorone zajmove sa rokom vraanja do 20
godina. Vreme do poetka otplate, odnoso grace period je 5 godina. Banka odbija
mogunost reprogramiranja svojih zajmova. Od jula 1982. godine IBRD odobrava
zajmove sa varijabilnom kamatnom stopom, koja se menja na svakih est meseci
dodavanjem 0,75 odsto mare (spread) na kamatnu stopu po kojoj se sama Banka
zaduuje. Na iznos zajma koji je banka odobrila, ali jo nije iskorien, plaa se
provizija koja je 0,25 odsto. Zbog porasta kamatnih stopa na meunarodnom
finansijskom tritu januara 1982. godine, uvedena je nova vrsta provizije (front-end
fee) koja 2004. godine iznosi 1 odsto, i plaa se u trenutku kada zajam postane
efektivan, tj. kada se steknu uslovi za njegovo korienje.
Za iskljuivanje zemalja koje su dostigle odreeni nivo razvijenosti, iz grupe
koja ima pravo korienja zajmova IBRD koristi se proces graduacije. Proces gra-
duacije predvia da se zemlje koje prekorae utvrenu granicu (od 2004. iznos 5445 $
nacionalnog dohotka po stanovniku) postepeno iskljuuju iz kruga zemalja kojima se
dodeljuju zajmovi. Taj proces treba da traje, po pravilu, oko 5 godina, ali sa
uvaavanjem specifinosti svake zemlje, pa se ostavlja mogunost da taj proces traje i
due.

1.3.8. Finansiranje projekata

Projekti koje finansira IBRD prolaze kroz nekoliko faza:
- identifikovanje,
- priprema,
- ocena,
- pregovori,
- usvajanje,
- izvrenje i nadzor,
- naknadna ocena projekta.
Faza identifikovanje obuhvata utvrivanje objekata ijem finansiranju treba
pristupiti zbog njihovog doprinosa razvoju nacionalne privrede, i njihovih tehni-kih i
ekonomskih karakteristika. Identifikovani projekti se ukljuuju u viegodinje
programe saradnje Banke sa konkretnom zemljom.

179
 Priprema projekta. U ovoj fazi zajmotrailac i Banka zajedniki pronalaze, u
tehnikom i ekonomskom pogledu, najpovoljniju varijantu projekta sa stanovita
ostvarenja ciljeva razvoja.
Ocenu vre strunjaci banke provodei 3-4 nedelje u konkretnoj zemlji da bi
se bolje upoznali sa uslovima za ostvarenje projekta. U toku ocene valorizuju se
tehniki, institucionalni, ekonomski i finansijski aspekti projekta. U tehnikom
pogledu ocena podrazumeva: pouzdanost projekta, da li se uvaavaju odreeni
standardi, veliinu i lokaciju objekta, tehnologiju, opremu, projektovani obim pro-
izvodnje, transportnu povezanost, uticaj na prirodnu sredinu i sl. Pri sagledvanju
institucionalnih uslova uzimaju se u obzir organizacija, upravljanje, kadrovi, politi-ka i
poslovanje u uem i irem okruenju u kojem e se projekat realizovati. Ekonomska
analiza podrazumeva analizu trokova i korist za pojedine varijante projekta.
Finansijska ocena se odnosi na ispitivanje naina za obezbeenje potreb-nih sedstava
za investiciona ulaganja, i za tekue poslovanje, cene, mogunosti otplate kredita i
slino.
Nakon izvrene ocene, strunjaci dostavljaju izvetaj Banci, koji slui kao
osnova za dalje pregovore. U razgovorima izmeu Banke i vlade dotine zemlje,
utvruju se mere koje treba preduzeti da bi se obezbedio uspeh projekta.
Posle zavrenih pregovora, izvetaj sa ostalim dokumentima upuuje se Odbo-
ru izvrnih direktora na usvajanje. Posle usvajanja potpisuje se ugovor o zajmu, i
pristupa se izvrenju projekta.
U toku izvrenja projekta, investitor je u obavezi da povremeno dostavlja iz-
vetaje kreditoru, tj. Banci, o dinamici radova na projektu, trokovima, nabavkama
robe i usluga iz sredstava zajma, finansijskim efektima, koristima od projekta i slino.
Misije strunjaka Banke, esto poseuju zemlju kojoj je zajam odobren, da bi
se na licu mesta stekao uvid u to kako se troe sredstva, i da li se projekat ostvaruje u
skladu sa sporazumom. Po zavretku projekta, Banka uz uee investitora, priprema
konaan izvetaj koji dostavlja vladi zemlje korisnika zajma, Odboru izvrnih
direktora, i izvrnom direktoru koji tu zemlju predstavlja u Banci.
Od poetka sedamdesetih godina 20. veka, Banka vri i naknadnu ocenu
projekta, i svrha je da se analizom pozitivnih i negativnih efekata unapredi poslovanje
Banke u budunosti.
Nain korienja sedstava utvren je ''Smernicama za nabavke po zajmovima
IBRD i kreditima IDA''. Ovaj dokumennat predvia raspisivanje meunarodnih
licitacija za nabavku potrebne opreme i za izvoenje investicionih radova. Da bi se
obezbedilo vee uee domaih preduzea, predviena je mogunost da na licita-
cijama posao dobije lokalna firma, iako njena cena nije najpovoljnija moe biti i do
15 odsto via.
Krajem 1994. godine, u Banci je prihvaen nov pristup pri izboru i oceni
projekata koje treba finansirati. On mnogo vie poklanja panju miljenju onih koji
trae zajam, jer njihovo poznavanje konkretnih uslova u datoj privredi moe da
obezbedi uspenije ostvarenje projekta.

180
 1.4. MEUNARODNO UDRUENJE ZA RAZVOJ (IDA)

1.4.1. Nastanak, ciljevi, lanstvo i organizacija

IDA je samostalna finansijska institucija u Grupi Svetske banke, koja zajedno
sa IBRD ini instituciju, poznatu pod imenom Svetska banka. IDA predstavlja
takozvani ''meki orah'' te institucije, ija je osnovna namena obezbeivanje finansijske
pomoi odnosno koncesionih kredita istim onim dravama lanicama kojima su takvi
krediti potrebni. IDA je finansijski daleko najvea multila-teralna finansijska
institucija za usmeravanje koncesionih sredstava u eko-nomski najmanje
razvijene zemlje sveta. Rad zaposlenih slubenika u IDA i IBRD je meusobno tesno
povezan tako da skoro isti ljudi ocenjuju kako projekte, koje u obliku finansijske
pomoi finansira IDA, tako i projekte, koje pod komer-cijalnim uslovima finansira
IBRD. Bez obzira na to svaka od ovih institucija ima svoj statut i potpuno odvojene
finansijske raune, iako se godinji izvetaj obe institucije pojavljuje u istoj publikaciji
The World Bank Annual Report. Velike su razlike izmeu ove dve meunarodne
finansijske institucije u njihovoj finansijskoj strukturi, jer se poslovanje IBRD
zasniva na konceptu inves-ticione banke, dok je poslovanje IDA na konceptu
fonda. to se tie moi glasanja pojedinih drava, postoje veoma male razlike, s
obzirom na injenicu da lanice IDA mogu biti samo one drave koje su lanice
IBRD. Daleko najvei broj glasova u IDA imaju SAD 14,8 odsto, zatim Japan 10,7
odsto, Nemaka sa 7 odsto, Velika Britanija sa 4,9 odsto i Francuska sa 4,3 odsto. 100
Kada je 1944. godine, osnovana Meunarodna banka za obnovu i razvoj njen
prvi zadatak je bio da pomogne oporavku Evrope, nakon razaranja u Drugom
svetskom ratu. Kada je Evropa ponovo stala na svoje noge, Meunarodna banka za
obnovu i razvoj se okrenula ka zemljama u razvoju. Krajem 1950-ih postalo je jasno
da najsiromanije zemlje ne mogu da pozajme kapital za razvoj pod uslovima koje je
postavila IBRD. Njima su bili potrebni manje zahtevni uslovi. Na inicijativu
Ekonomsko-socijalnog saveta (Economic and Social Council ECOSOC) General-ne
skuptine Organizacije ujedinjenih nacija (General Assembly of the United Nations
Organization), kao i SAD, kao vodee ekonomske sile, grupa zemalja lanica se
sloila da se osnuje agencija koja e davati zajmove veoma siromanim zemljama po
veoma povoljnim uslovima. Jedini uslov Amerike bio je da IDA ne funkcionie pod
okriljem UN, jer je tamo predvieno glasanje po principu jedna drava jedan glas,
ve pod okriljem IBRD i njenog mehanizma glasanja, gde je broj glasova zavisio od
finansijskog doprinosa svake drave pojedinano. Tako je nastala IDA. Meutim,
poto se elelo da ova organizacija podlee disciplini Banke, ona je osnovana kao deo
Svetske banke. Ugovor o osnivanju IDA od 26. januara 1960. godine stupio je na
snagu 24. septembra 1960. godine. Prvi krediti su odobreni 1961. godine
Hondurasu, Indiji, Sudanu i ileu.
Osnovni cilj IDA, koja je sredinom 2001. godine imala 161 dravu la-
nicu, jeste koncesiono finansiranje ekonomski najmanje razvijenih drava,
odnosno zemalja u razvoju. U skladu sa operativnim pravilima institucije njena
100
The World Annual Report za 2001. godinu.
181
sredstva su bila dostupna samo onim dravama iji je BNP per capita bio nii od
odreene granice. IDA pozajmljuje novac samo onim zemjama koje imaju prihod nii
od 895$ (1998) i finansijsku nemo da pozajmljuju od IBRD. Trenutno, 78 zemalja,
dakle skoro polovina od svih drava lanica, ima mogunost da pozajm-ljuje od IDA.
Kada GNP/BDP zemlje premai postavljene kriterijume IDA, zemlja vie nije u
mogunosti da pozajmljuje od IDA, ve se upuuju na IBRD. Zemlje koje su ranije
pozajmljivale od IDA, ali su u meuvremenu prosperirale, i, na taj nain to pravo
izgubile su: Kina, Kostarika, ile i Egipat.
Drave lanice IDA podeljene su u dve grupe. Prvu grupu je marta 2001.
godine inilo 26, pre svega industrijski razvijenih, drava koje su istovremeno glavni
donatori IDA. Drugu grupu ine preostalih 135 drava, posebno iz grupe drava u
razvoju i drava u tranziciji, od kojih su neke takoe donatori IDA. Podela na ove dve
grupe je znaajna pre svega zbog razlike u nainu uplate tzv. poetnog doprinosa
(initial obligatory subscrition). Poetni doprinos mora uplatiti svaka nova lanica
IDA, a njegova visina se izraunava na osnovu podataka u visini upisanog kapitala te
drave u IBRD. Drave u grupi jedan su obavezne da uplate celokupan poetni
doprinos u konvertibilnim sredstvima, i to u etiri jednake godinje rate, dok drave iz
grupe dva uplauju samo 10 odsto od tog doprinosa u konvertibilnim sredstvima, a
ostalih 90 odsto u nacionalnoj valuti u pet jednakih godinjih rata.
Vie od 30 bogatijih zemalja lanica, periodino prilae novac potreban za
finansiranje ove vrste. IDA krediti su osloboeni kamate, nose godinju administra-
tivnu taksu od 0,75 odsto i daju se na dugi rok od 35 do 40 godina, sa dozvolom
zakanjenja, odnosno grejs periodom od 10 godina. Za kredite IDA nije neophodna
dravna garancija. IDA godinje pozajmljuje u proseku 6 biliona dolara najsiro-
manijim zemljama sveta za razliite vrste razvojnih projekata, pogotovu za one koji
se tiu osnovnih ljudskih potreba, kao to je osnovno obrazovanje, osnovna
zdravstvena zatita, ista voda. IDA takoe finansira projekte koji se tiu ovekove
okoline, poboljavaju uslove za privatni biznis, grade potrebnu infrastrukturu i
podravaju reforme usmerene ka liberalizaciji nacionalnih ekonomija.
Kad je re o organizaciji neophodno je naglasiti da IDA ima u potpunosti istu
strukturu i sastav organizacije kao IBRD. Tako, Savet guvernera, Odbor izvrnih
direktora, Razvojni komitet i predsednik banke vre te funkcije za IDA i ocenjuju
projekte po istim kriterijumima.

1.4.2. Kapital IDA

Meunarodno udruenje za razvoj, svoj kapital i kreditne potencijale formira
iz sledeih izvora:101
- uplaenih kvota zemalja lanica,
- doprinosa na osnovu povremenih popunjavanja,
- transfera dela profita Svetske banke,
101
Komazec Slobodan, Risti arko, Savi Jovan, Vuka Slavko, Monetarna ekonomija i
bankarski menadment,Via poslovna kola , aak, 2006.
182
 - otplata po ranije datim kreditima i
- poklona.

Tabela 4. IDA uplate od osnivanja do 2002. godine (u mlrd USD)

Uplate Period Opseg Uplate Period Opseg
sredstava (mlrd USD) sredstava (mlrd USD)
Poetne 1961-1964 0,8 IDA-7 1985-1987 9,0
uplate
IDA-1 1965-1968 0,7 IDA-8 1988-1990 12,4
IDA-2 1969-1971 1,3 IDA-9 1991-1993 14,7
IDA-3 1972-1974 2,4 IDA-10 1994-1996 18,0
IDA-4 1975-1977 4,5 IDA-11 1997-1999 19,2
IDA-5 1978-1980 7,7 IDA-12 2000-2002 11,6
IDA-6 1981-1984 12,0
Izvor: IDA information Briefs, 1994, str.2; World Annual Report 2000, str. 9 i 22.

Tabela 4 prikazuje osnovne karakteristike svih dosadanjih dvanaest uplata

sredstava IDA. Kao to se vidi iz tabele u razdoblju od sredine osamdesetih godina
sredstva IDA narastala su u realnim iznosima. Prvi nominalni pad uplata IDA bio je
zabeleen u sedmoj uplati sredstava u drugoj polovini osamdesetih godina to je bilo
posledica uopte negativnog odnosa tadanje amerike administracije do finan-sijske
pomoi zemljama u razvoju.
Poetni kapital IDA bio je 1 milijardu dolara, da bi na kraju fiskalne 1993.
godine ukupno upisani kapital iznosio 73 milijarde dolara. Udruenje prua
finansijsku pomo zemljama lanicama u formi zajmova, ali nije iskljuena
mogunost ni nekih drugih vidova finansijske pomoi. Pri raspodeli kreditnih
sredstava IDA uvaava sledee kriterjume:102
- lanstvo u udruenju,
- nivo siromatva u zemljama lanicama,
- bonitet potencijalnih korisnika kredita,
- ekonomski uinak potencijalnih korisnika kredita i
- raspolaganje projektima pogodnim za finansiranje od strane Udruenja.
Kada se zbroje sve donacije drava lanica IDA, u celokupnom periodu nje-
nog postojanja, najvei deo su uplatile SAD 23,7 odsto, zatim Japan 22,7 odsto,
Nemaka 11,4 odsto, Velika Britanija 7,4 odsto i Francuska 6,9 odsto. 103

1.4.3. Uslovi kredita IDA

Slino kao i IBRD i IDA odobrava finansijska sredstva iskljuivo u obliku
kredita. Druga slinost sa IBRD kreditima je u tome da se krediti odobravaju na
osnovu istih kriterija za ocenjivanje projekata. Odluku o tome da li e odreeni

102
Jovanovo- Gavrilovi Predrag, op. cit., str. 169.
103
Financial Times, 20 juli, 2001, str. 14.
183
projekat biti finansiran iz sredstava IBRD ili IDA zavisi pre svega od ekonomskog
potencijala i kreditne sposobnosti drave, a ne od karakteristika projekta. 104
Kao to je ve istaknuto, BDP per capita je onaj kriterijum koji nekoj dravi
omoguava, odnosno preporuuje pristup sredstvima IDA. Ako je njen per capita BDP
nii od cenzusa, koji je u odreenom trenutku na snazi (koji je ispod vrednosti 1.000
USD), drava se kvalifikuje za kredite IDA. injenica da se drava po per capita
kriterijumu kvalifikovala za sredstva IDA jo ne znai da e joj ta sredstva iz tog
izvora stvarno biti i odobrena. To zavisi pre svega od ocene da li drava ima
mogunost da obezbedi finansijska sredstva iz manje koncesionih izvora. U praksi to
znai da je meu 78 drava, koliko ih je 2000. godine, bar formalno, imalo pravo na
kredite IDA, velika veina sredstava te organizacije stvarno bilo usmereno u
najsiromanije meu njima, posebno u one iz Afrike i Azije. Pojedine, ekonomski
razvijenije drave, koje jo uvek ispunjavaju kreiterijum za kredite IDA, imaju pravo
na neku vrstu svojevrsne kombinacije kredita IDA i IBRD. Najvie takvih ''meanih''
kredita dobile su Indija i Kina, koje su istovremeno i najvei pojedinani korisnici
sredstava IDA.
Kreditima IDA se finansiraju, najveim delom, prvenstveno projekti iji je
osnovni cilj smanjivanje siromatva. Zato nije sluajno to IDA predstavlja kljunu
instituciju celokupne Grupe Svetske banke za realizaciju stratekih ciljeva na tom
podruju. Uslovi pod kojima IDA odobrava svoje kredite su visoko koncesioni, a time
i mnogo specifiniji od komercijalnih uslova IBRD.
Uslovi pod kojima Meunarodno udruenje za razvoj prua finansijsku pomo
nerazvijenim zemljama ocenjuju se veoma povoljnim. Rok otplate kredita je 50
godina, s tim da amortizacija poinje po isteku perioda od 10 godina, posle ega se
otplauje 1 odsto u trajanju od 10 godina, a u sledeih 30 godina, otplauje se po 3
odsto godinje. Kredit se odobrava beskamatno, uz proviziju od 0,75 odsto go-dinje
na iskorieni iznos kredita. Poetkom 2001. godine SAD su predlagale drastine
promene u politici plasiranja finansijskih sredstava IDA. Predlog se zauzimao za to da
se priblino polovina godinjih kredita IDA najmanje razvijenim zemljama realizuje u
obliku besplatne pomoi (financial grant). Iako je predlog, na prvi pogled, veoma
primamljiv tadanje reakcije ukazivale su na njegovu kontradiktornost. 105

104
Komazec Slobodan, Risti arko, Savi Jovan, Vuka Slavko, Monetarna ekonomija i
bankarski menadment, VP, aak, 2006.
105
Kritiari su ukazivali da bi prelazak na finansiranje u obliku bespovratne pomoi oslabio
finansijsku osnovu IDA. Istovremeno bi oslabio jedan od znaajnih finansijskih izvora IDA
otplatom kredita, koji su bili odobreni u ranijim godinama. Taj iznos se kree na nivou
priblino 1 mlrd USD godinje. Druga kritika odnosi se na SAD, koja na taj nain pokuava
da skrene panju od injenice da su za finansijsku pomo zemljama u razvoju namenile samo
0,1 odsto svog BDP, a to je najnii deo od svih drava lanica OECD. (Financial Times, 20.
juli, 2001, str. 14.).
184
 1.4.4. Opseg i struktura odobrenih kredita
U celokupnom razdoblju svog postojanja, od osnivanja do 2002. godine, IDA
je odobrila ukupno 120,3 mlrd USD kredita. Smanjivanje godinjeg opsega kredita
IDA, posebno u zadnjem periodu, kako je to prikazano u tabeli 5, vie je posledica
dugoronog trenda, kojeg karakterie smanjivanje prosene veliine odobrenih kredita.
Takoe, to je posledica i toga to drave od Svetske banke uzimaju sve vie kredita za
socijalne sektore i za jaanje institucionalne strukture. Ti krediti su po opsegu znatno
manji od kredita namenjenih za izgradnju velikih infrastrukturnih objekata, koji se u
sve veem broju finansiraju iz privatnog kapitala. Samo u periodu od 1990-2000.
godine prosena vrednost odobrenih kredita Svetske banke smanjila se sa 93 mlrd
USD na 69 mlrd USD.106

Tabela 5. Opseg odobrenih kredita IDA u periodu 1980-2000. ( u mlrd USD)

Godina Opseg Godina Opseg Godina Opseg
1980 1,4 1987 3,1 1994 6,6
1981 1,9 1988 3,4 1995 5,7
1982 2,1 1989 3,6 1996 6,9
1983 2,6 1990 3,8 1997 4,6
1984 2,5 1991 4,5 1998 7,5
1985 2,5 1992 4,8 1999 6,8
1986 3,2 1993 4,9 2000 4,4
Izvor: Bakker Age, International Finacial Institutions, London, Longman,
1996, str. 55 (za period 1980-1993); World Bank Annual report razliite godine (za
period od 1994. godine i dalje).

Statistiki pokazatelji o sektorskoj distribuciji kredita IDA i o strukturi glavnih

komitenata prikazani su u tabeli 6. U strukturi kredita oito je da se, po nameni, krediti
sve vie usmeravaju na smanjivanje siromatva, a smanjuje se uee poljoprivrede i
infrastrukture.

Tabela 6. IDA raspodela kredita prema nameni i po najveim dravama

korisnicima u periodu 1960-1999 (u mlrd USD)
Namena Opseg Drava Opseg
Korisnica
Poljoprivreda 31,8 Indija 26,2
Multisektorski 14,1 Kina 9,9
Transport 13,6 Banglade 9,1
Obrazovanje 11,0 Pakistan 5,5
Energetika 8,3 Gana 3,5
Stanovnitvo, 7,8 Tanzanija 3,1
zdravstvo i ishrana
106
World Bank Annual Report 2000, str. 20.
185
 Zajedno 115,9 Zajedno 115,9
Izvor: World Bank Annual Report 1999, str. 218-222.

Prema podacima D. Daia deset najveih korisnika kredita IDA prikazani su u tabeli 7.

Tabela 7. Deset najveih IDA korisnika (u milionima USD)

Etiopija 667
Vijetnam 629
Indija 520
Pakistan 374
Uganda 358
Kenija 350
Banglade 280
Madagaskar 268
Senegal 255
Izvor: David . Dai, Diplomatija ekonomska multilaterala i bilaterala,
Beograd, 2003, str. 104.

1.5. MEUNARODNA FINANSIJSKA KORPORACIJA (IFC)

Nasuprot IDA, koja se je na neki nain srasla sa IBRD i sa njom stvarno
predstavlja jedinstvenu finansijsku instituciju, koja posluje sa dva razliita reima
kreditiranja i sa dve razliite kapitalne strukture, Meunarodna finansijska korpo-
racija (International Financial Corporation IFC) je sutinski odvojena od IBRD.
IFC i IBRD nisu samo formalno ve i stvarno dve potpuno samostalne institucije, koje
deluju pod okriljem Grupe svetske banke. Svojim nainom kreditiranja IFC ispunjava
celovitost finansijske ponude Grupe, jer je u odnosu na IBRD i IDA, koje su usmerene
na finansiranje dravnog sektora, njena aktivnost namenjena iskljuivo finansiranju
privatnog sektora. Svojom specifinom finansijskom ponu-dom IFC je danas
najznaajnija meunarodna finansijska institucija za kreditiranje privatnog sektora u
ekonomski manje razvijenim dravama sveta.

1.5.1. Nastanak, ciljevi, lanstvo i organizacija

Nastanak i ciljevi: Meunarodna finansijska korporacija, kao meunarodna fi-
nansijska organizacija, osnovana je 1956. godine s namerom da podstakne priv-redni
razvoj kroz ulaganja iskljuivo u privatni sektor, prvenstveno za podsticanje
ekonomskog razvoja zemalja u razvoju, a zadnjih 15 godina i zemalja u tranziciji.
Zamiljena je kao institucija koja treba da dopunjuje delatnost Banke, i zato joj je dat
status sa karakteristikama jedne vrste Banine afilijacije. Mogunost dobijanja
sredstava IFC imaju sve drave u razvoju i tranziciji, koje su lanice organizacije. IFC

186
stvara uslove za povezivanje privatnih preduzea kojima je potreban kapital sa
zainteresovanim ulagaima. Prua i tehniku pomo, a pre svega u stvaranju finan-
sijskih trita i razvoju finansijskih institucija u zemljama u razvoju. Za kredite nije
neophodna garancija drave, a rok otplate je 7 do 15 godina.
Najvaniji ciljevi Meunarodne finansijske korporacije su da unapreuje
privredni razvoj s podsticanjem rasta privatnih preduzea u zemljama lanicama,
posebno u nerazvijenim podrujima, dopunjujui tako aktivnost Meunarodne banke
za obnovu i razvoj. U izvravanju ovih cljeva IFC, u saradnji sa privatnim
investitorima, svoju aktivnost usmerava na:107
1) finansiranje privatnih proizvodnih preduzea koja mogu doprineti razvoju
zemalja lanica, dajui, pri tome, kredite bez garancije drava iz kojih su ta preduzea;
2) objedinjavanje uslova za investiciona ulaganja domaeg i stranog kapitala,
kao i da obezbedi iskusan rukovodei kadar;
3) stvaranje uslova koji e omoguiti priliv stranog i domaeg privatnog
kapitala namenjenog za proizvodne investicije.
lanstvo: Ukupan broj drava lanica Meunarodne finansijske korporacije se
od osnivanja, kada je brojao 31 lanicu, popeo na 182, koliko ih danas uestvuje u
radu. Uslov za lanstvo drave u IFC je njeno lanstvo u IBRD.
Organizacija: Meunarodna finansijska korporacija je organizovana na slian
nain kao IBRD i IDA. Najvii organ upravljanja je Savet guvernera, u koji svaka
drava lanica imenuje svog predstavnika. Savet guvernera se po pravilu sastaje
jednog godinje, obino septembra, i to istovremeno sa godinjim zasedanjem IMF,
IBRD i IDA. Rad Meunarodne finansijske korporacije vodi 24-lani Odbor izvrnih
direktora, koji je po sastavu potpuno identian onom u IBRD. Osam drava SAD,
Japan, Nemaka, Velika Britanija, Francuska, Kina, Rusija i Saudijska Arabija
neposredno imenuje svoje izvrne direktore, dok se preostalih 16 izvrnih direktora
bira, tako da svaki od njih predstavlja ne samo svoju ve i odreen broj drugih drava.
Predsednik IBRD je ex-officio predsednik Odbora izvrnih direktora IFC, a rad IFC
stvarno vodi izvrni potpredsednik institucije.

1.5.2. Kapital i nain glasanja

Kapital: Kao i kod IBRD i za IFC kapital institucije predstavlja finansijsku
osnovu za njeno poslovanje. Pri osnivanju upisani kapital iznosio je 100 miliona
dolara, ali je kasnije uveavan i to 1984. godine sa 650 miliona dolara na 1,3 milijarde
dolara, a 1991. godine na 2,3 milijarde dolara. Polovinom 2001. godine iznosio je
priblino 2,4 milijarde dolara, pri emu treba naglasiti da je celokupno upisani kapital
stvarno i uplaen. IFC nema kapital na poziv, koji u sluaju IBRD iznosi ak 9
desetina celokupno upisanog kapitala. Takva konzervativna politika, kada se radi o
upisu kapitala, potrebna je iz najmanje dva razloga: prvo, kljuni izvor finansijskih
sredstava za IFC je zaduivanje na meunarodnom tritu kapitala pod najpovoljnijim
uslovima, i, drugo, IFC ima riziniji profil svog portfelja od IBRD, to od institucije
zahteva da ima i vei deo upisanog kapitala, koji je stvarno uplaen.
107
Acin urica, Meunarodni ekonomski odnosi, Pigmalion, Novi Sad, 2007, str. 146.
187
 Nain glasanja: Slino kao i u IBRD i u IFC je pravo glasa pojedine drave
lanice opredeljeno visinom kapitala koji je drava uplatila u instituciju. Najznaajniji
deoniari u IFC su isti kao u IBRD i IDA, iako njihova uea nisu potpuno identina.
Tako je polovinom 1999. godine udeo Sjedinjenih Amerikih Drava u IFC iznosio
23,7 odsto, a Japana, Nemake, Velike Britanije i Francuske bio je prilino izjednaen
i na nivou izmeu 5 do 6 odsto celokupnog kapitala.

1.5.3. Finansijski izvori i plasmani

Finansijski izvori: Finansijski izvori IFC su po strukturi identini izvorima s
kojima raspolae IBRD. Institucija, dakle, raspolae sa sledeim osnovnim izvori-ma
finansiranja: 1) upisom kapitala zemalja lanica (kvote); 2) dobiti iz redovnog
poslovanja; 3) otplata zemalja lanica za kredite odobrene prethodnih godina, 4)
pozajmljivanjem od Meunarodne banke za obnovu i razvoj, i 5) zaduivanjem na
meunarodnim tritu kapitala, pri emu je, po opsegu, upravo ovo zadnje
najznaajnije. Korporacija nema pravne mogunosti sticanja sredstava na tritu
kapitala emisijom obveznica. Zato je IBRD omoguila IFC da se moe, u relativno
skromnim iznosima, zaduiti kod Banke. Zbog ve istaknute konzervativne politike
IFC u celokupnom razdoblju svog poslovanja ima najvii mogui bonitet AAA ,
koji joj, slino kao i IBRD, omoguava zaduivanje pod najboljim uslovima na
meunarodnim finansijskim tritima kapitala.
Preostali finansijski izvori IFC ukljuuju rezerve, koje institucija ostvaruje
putem svojih redovnih poslovanja, otplata za kredite uzete prethodnih godina, kao i
dividendi i kapitalnih dobitaka realizovanih na osnovu svojinskih ulaganja.
Finansijski plasmani: Videli smo da izmeu IBRD i IFC nema nikakvih
razlika kada se radi o izvorima finansija, ali su zato te razlike utoliko vee na strani
finansijskih plasmana. Radi se o dve bitne razlike. Prvo, krediti po komercijalnim
uslovima, koje IFC namenjuje za razvoj privatnog sektora i za koje nije potrebna
garancija drave. Drugo, IFC je jedina iz Grupe svetske banke, koja pored krediti-
ranja moe finansirati projekte i u obliku svojinskih ulaganja, zbog ega je i rizik vei.
Korporacija nastoji da svoja investiciona sredstva uveava prodajom dela svo-
jih investicija drugim investitorima i na taj nain otpone sa novim okupljanjem
zainteresovanih investitora za finansiranje i ulaganje u nove projekte (princip
revolviranja svojih fondova). To je mogue uiniti samo u sluaju ako investiciona
ulaganja obeavaju da e ispuniti napred opisana oekivanja. Investicije koje ne
donose zaradu, nee koristiti zemljama lanicama i njihovom razvoju i zbog toga
takve investicije ne treba ni podsticati.
Ostvarivanje profita je, kao to se vidi, jedan od osnovnih pokretakih motiva
poslovnih i finansijskih krugova (vlasnika kapitala) da ulau u preduzea u koja
investira i Korporacija. Meunarodna finansijska korporacija, po pravilu, nikada ne
ulazi sama u finansiranje nekog projekta. Ona polazi od naela da je njen zadatak da
mobilie privatni kapital (konzorcijalni metod finansiranja) i da ga dopunjuje svojim
sredstvima. Ona ulae samo u onim zemljama lanicama gde postoji sprem-nost za

188
angaovanje i lokalnih sredstava, odnosno kapitala. Korporacija nikada ne ulazi u
investicione poduhvate preko 50 odsto ukupnih akcija investiranih u preduzee.
Meunarodna finansijska korporacija zajmove odobrava na rok od 7 do 12
godina, sa kamatom koja se utvruje za svaku transakciju posebno. Korporacija
naplauje 1 odsto dabine na neiskorieni deo investicionog zajma. Istovremeno,
Korporacija odobrava tzv. period poeka (Grace period) da bi se omoguilo predu-
zeu da stane na noge, tj. da preuranjene otplate ne spree efikasno privoenje
investicija proizvodnoj svrsi.

1.5.4. Opseg i osnovne karakteristike delatnosti

Meunarodna finansijska korporacija je najznaajniji multilateralni kredi-
tor, odnosno investitor privatnog sektora u dravama u razvoju i dravama u tranziciji.
Pri oceni projekata, na osnovu ega se odluuje o svojim finansijskim plasmanima,
Korporacija mora esto kombinovati dva svoja teko spojiva pristupa. Na jednoj strani
finansijski plasmani moraju biti komercijalno zanimljivi, a na drugoj projekti moraju
imati jasno izraenu razvojnu komponentu. Osnovna logika angaovanja finansijskih
sredstava Korporacije nije u konkurisanju privatnim kreditorima, ve sa njima
saraivati.
Meunarodna finansijska korporacija po obiaju ne kreditira vie od 25 odsto
celokupne vrednosti projekta, to potvruje katalizatorsku ulogu te institucije za
privlaenje drugih izvora privatnog kapitala. U tom smislu Korporacija je jo od ranih
ezdesetih godina uvela tzv. sindiciranje uea u kreditima IFC. U sutini radi se o
kreditnoj pogodbi izmeu IFC i privatnog dunika, po kojoj se duniku sredstva daju
na raspolaganje u dve trane. Prvu tranu IFC obezbeuje sama, a drugu tranu kredita
IFC nudi za peruzimanje preko komercijalnih banaka. To je i najvaniji razlog to
krediti IFC nikada do sada nisu bili predmet restrukturiranja dugova. Drugo pravilo
kojeg se Korporacija uvek pridrava je da ona nikada nije najvei pojedinani
investitor, niti se mea u poslovno voenje subjekta.
Do sredine devedesetih godina Korporacija je odobrila kumulativni iznos zaj-
mova oko 9 milijardi USD uestvujui u finansiranju razvoja preko 1.300 privatnih
preduzea. Zatim, do poetka 2004. godine Korporacija je finansirala skoro 3.000
projekata u 140 zemalja i uloila 21,2 milijardi dolara iz sopstvenih fondova, a jo 15
milijardi dolara je angaovano u vidu sindikalizovanih zajmova i garancija. Meutim,
dok je jo 1996. godine opseg odobrenih kredita i investicija IFC iznosio 2,1 milijardu
dolara, ve 1999. godine taj opseg je povean na 3,6 milijarde USD. U geografskoj
strukturi svih plasmana IFC od osnivanja do danas, razumljivo je da prednjae drave
u razvoju iz Latinske Amerike i Azije, dok je opseg investicija u drave subsaharske
Afrike skoro zanemarljiv. Od pojedinanih drava posebno treba istai Argentinu,
Brazil, Meksiko u Latinskoj Americi, Indiju, Kinu i Indoneziju u Aziji, a od drava
izvan tih regija Tursku. U poslednje vreme Korporacija preuzima vanu ulogu u
podrci procesima privatizacije i transformacije centralno-planskih u trine privrede u
zemljama Istone Evrope i bivim dravama Sovjetskog Saveza.

189
 1.6. MULTILATERALNA AGENCIJA ZA GARANTOVANJE INVESTICIJA
(MIGA)
Multilateralna agencija za garantovanje investicija (Multilateral Investment
Guarantiee Agency MIGA), nastala je sredinom osamdesetih godina, a otpoela sa
radom 1988. godine. Agencija je osnovana s ciljem da se podstakne i ubrza
neposredne strane investicije u zemljama u razvoju. Osnovna delatnost MIGA, koja je
nastala po modelu Interarapske korporacije za garantovanje investicija (Inter-Arab
Investment Guarantee Agency), je davanje garancija za nekomercijalne rizike pri
investiranju u zemljama u razvoju i tranziciji. To su pre svega politiki rizici kao to
su nacionalizacija, politiki nemiri, izbijanje rata i sl., i ekonomski rizici, kao to su
devizna ogranienja, unilateralni raskid ugovora, promena odnosa vlas-nike strukture
i sl. Davanjem garancija na nekomercijalne kredite podstie se priliv privatnog
kapitala u zemlje u razvoju. Institucija ima znaajnu ulogu i kod informisanja
potencijalnih investitora o uslovima investiranja u dravama lani-cama. Na taj nain
MIGA dopunjuje aktivnost Svetske banke u finansiranju priv-rednog razvoja zamalja
u razvoju. Istovremeno, osiguranje izvoznih kredita je eksplicitno izdvojeno iz okvira
delovanja MIGA. Na taj nain se je elelo spreiti da MIGA postane konkurent
nacionalnim agencijama za osiguranje izvoznih kredita.
Osnovni kapital Agencije pri osnivanju je iznosio 1 milijardu SDR, od toga se
10 odsto uplauje u gotovu, 10 odsto u menicama (paid-in capital), a ostatak na poziv
(callable capital) Agencije. Specifinost MIGA je u tome da pravi razliku izmeu dve
grupe drava lanica drave izvoznice kapitala (Grupa 1) i drave uvoznice kapitala
(Grupa 2). U skladu sa Statutom organizacije finansijski dopri-nosi, a time i mo
glasanja drava lanica podeljena je na nain da bi bio u skladu sa razmerom 60 : 40
odsto u korist grupe drava izvoznica kapitala. Garancije koje MIGA stavlja na
raspolaganje iznose najvie 500 odsto u odnosu na ukupan kapital i rezerve. U 2004.
godini MIGA je imala 162 zemlje lanice, a lanice mogu biti one zemlje koje su
lanice Svetske banke. Najveu mo glasanja imale su SAD sa 14,1 odsto, Japan 5,8
odsto, Francuska 4,4 odsto, Velika Britanija 4 odsto, Kanada 3,4 odsto i Nemaka i
Italija sa 3,3 odsto. U periodu od 1990. do 2000. godine MIGA je izdala ukupno 473
polise osiguranja u ukupnoj vrednosti od 7,1 milijardu USD, a poslovi su se odnosili
na investicije u 75 drava u razvoju i drava u tranziciji. Svojim osiguranjima MIGA
je doprinela ukupnom opsegu neposrednih stranih investicija u visini od 36 milijardi
USD, to potvruje snaan katalizatorski uinak njenih osiguranja.
Organi upravljanja su slini onima u Svetskoj banci (Savet guvernera, Odbor
izvrnih direktora i predsednik). Najvii organ upravljanja je Savet guvernera u kojem
svaka drava lanica ima svog predstavnika. Izmeu zasedanja Saveta guvernera
institucijom upravlja 24-lanski Odbor izvrnih direktora, kojem po funkciji
predsedava predsednik IBRD. Operativni rad MIGA vodi izvrni pot-predsednik, koji
je do sada uvek bio Japanac.

190
 1.5. EVROPSKA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ EBRD

1.5.1. Osnovni podaci o Evropskoj banci za obnovu i razvoj

Evropska banka za obnovu i razvoj (The European Bank for Reconstruction
and Development EBRD) osnovana je 29. maja 1990. godine, a poela je sa radom
15. aprila 1991. godine, od strane 24 zemlje OECD, da bi pomogla struktur-ne
reforme, tranziciju ka trinoj privredi i razvoj preduzea i infrastrukture u zemljama
biveg Istonog bloka.108 Sedite je u Londonu, a ini je 61 zemlja lanica. Od zemalja
korisnica Baninih zajmova se trai da potuju i omoguuju funkcionisanje
viepartijske demokratije, pluralizma i trine privrede (l. I Sporazuma o osnivanju).
To je jedinstven sluaj da se delatnost banke vezuje za politike uslove: zajmovi se
odobravaju samo zemljama sa viepartijskom demokratijom, pravnim poretkom koji
obezbeuje potovanje ljudskih prava. Ovi politiki uslovi razlikuju ovu Banku od
drugih meunarodnih finansijskih insti-tucija ije odredbe izriito nalau uzdravanje
od politikih uslovljavanja pri odobravanju zajmova. lanstvo u Banci je otvoreno za
sve zemlje koje prihvataju odredbe sporazuma o osnivanju.
Njen osnivaki kapital je oko 10 milijardi evra, a godinje plasira zajmove u
vrednosti oko 2 milijarde evra u 26 drava srednje i istone Evrope i biveg
Sovjetskog saveza.
Cilj njenog osnivanja je da se u zemljama Centralne i Istone Evrope pod-
stakne prelazak na otvorenu trinu privredu, pomogne njihovo ukljuivanje u
meunarodnu ekonomiju, uz posebnu brigu o jaanju demokratskih institucija,
potovanje ljudskih prava i politici ouvanja ovekove okoline.
lanice Banke su i neke vanevropske zemlje, kao SAD i Japan, ali je uslov da
su lanice MMF-a. Banka se moe zaduivati na svetskom finansijskom tritu.
Najvii organ Banke je Odbor guvernera, koji se sastoji od po jednog pred-
stavnika svake lanice. Odbor guvernera bira se na period od tri godine. Izvrni odbor
direktora se sastoji od 23 lana. On je i najvaniji organ, poto odluuje o strategiji
Banke, budetu i poslovanju. Predsednika bira Odbor guvernera na period od etiri
godine, a podpredsednika bira Odbor direktora, na predlog predsednika.
Evropska banka za obnovu i razvoj odobrava kredite vladama pojedinih
zemalja, lokalnim vlastima i privatnim firmama, direktno ili posredstvom domaih
finansijskih organizacija (poslovnih banaka). Krediti se uglavnom daju srednjim i
malim preduzeima za podrku procesu privatizacije i za zajednika ulaganja. Banka
takoe osigurava strane investicije, daje garancije i prua savete pri ulaganju kapitala.
Evropska banka za obnovu i razvoj ima zadatak da unapreuje program pod
nazivom ''Inicijativa za razvoj privatnog sektora u regionu''. Banka je pripremila
strateki okvir, nacrte programa i projekte koji trebaju biti model najbolje prakse za
region. Ova inicijativa sadri dva tipa programa: Prekograninu trgovinu i inves-
ticije i Regionalnu podrku razvoju malih i srednjih preduzea. Prvi se odnose na
108
EBRD je osnovana u cilju olakavanja tranzicije sedam centralno-planskih ekonomija bivih
socijalistikih zemalja Evrope (Bugarska, biva ehoslovaka, Maarska, Poljska, Rumunija,
bivi SSSR i biva SFR Jugoslavija) na trinu ekonomiju.
191
velike privatne projekte koji unapreuju regionalne komercijalne veze, a drugi na
potrebu da mala i srednja preduzea dobiju pristup svim postojeim i planiranim
programima (i sredstvima) za njihov razvoj.
Evropska banka za obnovu i razvoj i Meunarodna finansijska korporacija
(IFC filijala Svetske banke) su dve glavne meunarodne institucije ukljuene u
program finansiranja u privatni sektor. Ove dve institucije tokom 1999. godine, su
poveale svoj angaman u regionu Balkana za 506 miliona evra, pa im je ukupan
portfolio krajem 1999. godine iznosio 2,6 milijardi evra, od ega 63 odsto u privatnom
sektoru. Ukupna vrednost projekata u kojima su one uestvovale poveana je u
1999.godini za 22 odsto i dostigla 2,9 milijardi evra, to govori o snano poveanom
poverenju investitora zahvaljujui aktivnostima pokrenutim kroz pakt stabilnosti.

1.5.2. Strategija i planovi Evropske banke za obnovu i razvoj

Evropska banka za obnovu i razvoj osnovana je sa zadatkom da:
1. podstie prelazak na trino privreivanje.
2. unapreuje privatno preduzetnitvo u zemljama Centralne i Istone Evrope,
koje su se opredelile za trinu privedu, pravnu dravu i poto-vanje ljudskih prava i
sloboda. Da bi ostvarila ovako definisane ciljeve Banka e:
a) pomagati razvoj privatnog sektora, posebno malih i srednjih predu-zea,
b) vriti mobilizaciju domaeg i stranog kapitala i prenoenje znanja i
iskustva u upravljanju privredom,
c) podsticati ulaganja u proizvodne investicije, ukljuujui ulaganja u sektor
usluga i finansija, kao i u odgovarajue infrastrukture znaajne za razvoj
preduzetnike inicijative,
d) obezbeivati tehniku pomo za pripremu, finansiranje i realizaciju
odgovarajuih projekata,
e) stimulisati razvoj trita kapitala,
f) davati podrku projektima u kojima je angaovano vie lanica korisnika
sredstava, i
g) voditi rauna o ouvanju ivotne sredine.
U ostvarivanju navedenih zadataka, Banka e saraivati sa MMF-om,
Meunarodnom bankom za obnovu i razvoj, Meunarodnom finansijskom korpora-
cijom, Multilateralnom agencijom za garantovanje investicija, Organiza-cijom za
ekonomsku saradnju i razvoj, Ujedinjenim Nacijama i drugim odgova-rajuim javnim
i privatnim subjektima, koji pokazuju interes za razvoj zemalja Centralne i Istone
Evrope.109 lanstvo u Evropskoj banci za obnovu i razvoj je otvoreno za: 1) zemlje
Evrope, 2) vanevropske zemlje lanice MMF-a, 3) Evropsku ekonomsku zajednicu
(danas Evropsku Uniju), i Evropsku investicionu banku.
109
Ideju o osnivanju Evropske banke za razvoj, dao je Fransoa Miteran, bivi predsednik
Francuske u toku 1989. godine, koja je dobro prihvaena od drava lanica Evropske unije,
ali ne i od SAD koje su se zalagale da se takva banka ne osnuje jer su za takve ciljeve
dovoljne banke iz Grupe svetske banke. Osnovni argument SAD je da e te banke bre, bolje
i kvalitetnije izvriti prenos sredstava za razvoj tih regiona.
192
 Iz sredstava Evropske banke za obnovu i razvoj, se vri finansiranje
osnovnih ili obrtnih sredstava u cilju pokretanja modernizacije ili diversifi-kacije
proizvodnje poslovnog prostora, privatizacije preduzea. Ne finansira se: primarna
poljoprivredna proizvodnja, ista trgovina, proizvodnja oruja ili vojne opreme, duvan
i alkohol, pekulativne investicione aktivnosti, plasmani u kratkorone hartije od
vrednosti, osim dravnih hartija od vrednosti, aktivnosti koje ugroavaju ivotnu
sredinu.

1.5.3. Sredstva banke

Sredstva banke se sastoje od redovnog kapitala i specijalnih fondova. Sredstva
redovnog kapitala komponuju:
1) odobreni akcijski kapital,
2) sredstva pribavljena zaduivanjem banke,
3) sredstva na ime otplate zajmova,
4) prihodi od zajmova i garancija, i
5) druga sredstva ili prihodi koje Banka ostvari, a nisu deo sredstava
Specijalnih fondova.
Osnivaki kapital EBRD izosi 10 milijardi evra, podeljenih na 1 milion akcija.
EBRD svoje ciljeve i zadatke ostvaruje: odobravanjem zajmova, kofinansiranjem,
inves-tiranjem u akcioni kapital, upisom hartija od vrednosti, davanjem garancija i
pruanjem tehnike pomoi preduzeima u privatnom sektoru, dravnim preduze-ima
koja se privatizuju, i dravnim preduzeima koja posluju samostalno na otvo-renom
tritu i koja podleu zakonu o bankarstvu.
Pri odobravanju zajmova, garancija ili direktnih ulaganja banka uvaava
brojne principe od kojih posebno treba istai:
1. Banka primenjuje zdrave bankarske principe na sve svoje poslove,
2. Banka finansira konkretne programe, bilo pojedinano ili u kontekstu
specifinih investicionih programa,
3. Banka nee finansirati nikakav program na teritoriji lanice koja se protivi
takvom finansiranju,
4. Banka e voditi rauna da odrava razumnu diversifikaciju svojih ulaganja,
5. Pre nego to zajam, garancija ili direktno ulaganje, budu odobreni, podno-
silac molbe mora da prezentuje adekvatan predlog, a predsednik Banke da, na osnovu
studije koju izrade strune slube, podnose Odboru direktora pismeni izvetaj sa
predlogom.
6. Banka nee finansirati niti obezbeivati bilo koje olakice kada je podno-
silac molbe u stanju da osigura dovoljno sredstava iz drugih izvora uz uslo-ve koje
Banka smatra da su prihvatljivi.
7. Banka u principu ne vodi nikakva ogranienja na nabavke roba i usluga iz
bilo koje zemlje iz sredstava bilo kojeg zajma, ulaganja ili drugog finan-siranja
preuzetog u okviru redovnog poslovanja i poslovanja Specijalnih fondova. Meutim, u

193
ogovarajuim sluajevima, Banka e uslovljavati svoje zajmove i ostale operacije
meunarodnim pozivima za licitaciju.

1.5.4. Upravljaki mehanizam banke

Najvii organ Banke je Odbor guvernera, koji se sastoji od po jednog pred-
stavnika svake lanice. Odbor guvernera bira se na period od tri godine. Odbor
izvrnih direktora se sastoji od 23 lana. On je i najvaniji organ, poto odluuje o
strategiji Banke, budetu i poslovanju. Predsednika bira Odbor guvernera na period
od etiri godine, a podpredsednika bira Odbor direktora, na predlog predsednika.
Upravljaki mehanizam EBRD-a, konkretnije, ine sledei organi: 110
1. Odbor guvernera predstavlja najvii organ upravljanja, a sainjavaju ga
po jedan guverner i/ili njegov zamenik. Odbor guvernera odluuje o broj-nim
pitanjima, kao to su na primer prijem novih lanova i utvrivanje uslova za njihov
prijem, poveanje ili smanjenje odobrenog akcijskog kapitala Banke, suspenzije
zemlje lanice, zakljuivaje sporazuma o sarad-nji sa drugim meunarodnim
organizacijama, odobrava bilans uspeha Banke, odluuje o prestanku poslovanja i
raspodeli njenih sredstava itd.
2. Odbor izvrnih direktora predstavlja izvrni organ Banke, i sastoji se od
dvadeset tri direktora. Zemlje EZ i EEZ i FIB imenuju 11 direktora, a ostale zemlje 12
i to: etiri direktora imenuju zemlje korisnice sredstava ( zemlje Centralne i Istone
Evrope), etiri imenuju ostale zemlje Evrope, i etiri imenuju vanevropske zemlje
lanice. Odbor direktora obavlja sledee poslove: priprema rad Odbora guvernera u
skladu sa optim smernicama utvruje politiku i donosi odluke o zajmovima,
garancijama, direktnim ulaganjima, zaduivanju banke, odobrava budet Banke i
podnosi izvetaj o poslovanju Banke.
3. Predsednik predsedava sednicama Odbora direktora i vodi tekue poslo-
vanje Banke. Predsednik je legalni predstavnik Banke, i bira se na etiri godine i ne
uestvuje u glasanju, osim u sluaju podele glasova.
4. Podpredsednik izvrava ovlaenje i funkcije u administraciji Banke,
koje odredi Odbor direktora. U odsustvu predsednika, podpredsednik obavlja funkciju
predsednika Banke.

1.5.5. Izvori finansijskih sredstava i njihovi plasmani

Osnovni izvor finansijskih sredstava u EBRD se ne razlikuje bitno od IBRD i
IFC, kao i onoga dela delatnosti regionalnih banaka za razvoj, koje se zasnivaju na
osnovnom kapitalu tih institucija. Finansijska osnova i osnovni izvor poslovanja
EBRD je zaduivanje na meunarodnim tritima kapitala, a preostali finansijski
izvori ukljuuju rezerve, koje institucija stvara svojim redovnim poslovanjem, otplate
za ranije date kredite itd.

110
Komazec Slobodan, Risti arko, Savi Jovan, Vuka Slavko, Monetarna ekonomija i
bankarski menadment, VP aak, 2006.
194
 Kao to je ve istaknuto EBRD moe svoja finansijska sredstva da usmerava
iskljuivo u drave u tranziciji. Druga osnovna karakteristika njenog finansijskog
poslovanja sa tim dravama je da sva ta sredstva moraju biti plasirana na
komercijalnoj osnovi. Projekti iz javnog sektora, koji su veinom namenjeni kako za
izgradnju novih tako i za obnovu i modernizaciju starih infrastrukturnih objekata. Za
projekte te namene, odnosno za kredite te vrste banka moe odvojiti do 40 odsto svog
finansijskog potencijala.

Tabela 10. Oblasti ulaganja EBRD-a u zemljama Balkana

Zemlje i regioni u kojima

Naziv projekta Opis projekta
se program realizuje

1. Program Izdaju se garancije stranim Program je do sada

unapreivanja bankama koje kreditiraju lokalne
trgovine banke, to je vana potpora
trgovini, jer inae banke
kreditori ne bi bile spremne
poslovati s riskantnim lokalnim
bankama regiona.
obuhvatio osam banaka u
Albaniji, Bosni i
Hercegovini, Bugarskoj,
Hrvatskoj, Makedoniji i
Rumuniji. Krajem 2000
godine preko 15 banaka
imae finansijsku podrku
da uu u ovaj program.

2. Program Stvaranje lokalnih Albanija, Bosna i Hercego-

osiguranja institucionalnih kapaciteta u vina, Bugarska, Hrvatska,
trgovine oblasti procjene kredita i Makedonija, Rumunija.
trgovinskih procedura,
poboljanja lokalnih kanala za
olakavanje trgovine i pomo
lokalnim agencijama u poetnim
fazama razvoja.

2.1. Garancije za Sredstva donatora i Svetske Albanija, Bosna i Hercego-

politike rizike banke podravati e politiku vina, Bugarska, Hrvatska,
osiguranja prekograninih Makedonija, Rumunija
finansijskih transakcija: ovim
garancijama pokrivae se sledei
rizici: rizici mera dravne
politike, nekonverti-bilnost i
nemogunost transfera sredstava
u inostranstvo, ratovi i civilni

195
 nemiri, specifini rizici za
pojedine zemlje (npr. u BiH
rizik embarga UN)

2.2. Izvozno Albanija, Bosna i Hercego-

kreditiranje Pomo izvoznicima u zemljama vina, Bugarska, Hrvatska,
Pakta stabilnosti kroz efikasniji Makedonija, Rumunija
pristup sredstvima za
kreditiranje i osiguranje.
Efikasna podrka izvozu
dobijae se kroz: 1) Osiguranje
izvoznih kredita u svakoj
zemlji osnovae se po jedna
agencija, kojoj e biti
garantovano reosiguranje kroz
aranman s jednom velikom
Evropskom meunarodnom
agencijom za osiguranje kredita;
2) Izvozni krediti za obrtni
kapital-lokalna agencija dobie
ili garancije ili sredstva kroz
lokalnu banku za financiranje
preduzea aktivnih u izvozu; 3)
Podrka garancijama za dobro
izvrenje posla, jer strani
naruioci po pravilu ne
prihvataju ovakve garancije
lokalnih banaka

3. Olakice IFCa IFC upravlja sredstvima vlada Albanija, Bosna i Hercego-

za Balkanska Austrije, Kanade, Grke, vina, Makedonija, Kosovo i
preduzea Holandije, Norveke, Slovenije, Metohija
vedske i vajcarske
namenjenim individualnim
preduzeima za poveanje
kapitala i jaanje upravljakih i
tehnikih performansi posebno
investicionih, ukljuujui
osposobljavanje za trgovinu
preko Interneta.

196
4. Fondovi za Investiranje u akcije i kvazi- Bosna i Hercegovina,
male equity akcije komercijalno zdravih pripreme za primenu u
investicije preduzea ili projekata radi Albaniji, Makedoniji i na
modernizacije, irenja, Kosovu
restruktuiranja i razvoja malih i
srednjih preduzea u Bosni i
Hercegovini.

5. Banke za Osnivanje institucija ili Bosna i Hercegovina,

mikrokredite proirivanje postojeih Bugarska, Makedonija,
specijalizovanih za mikro Kosovo i Metohija,
kreditiranje. Ove nove banke Rumunija
stvaraju se tako da u kratkom
vremenu budu sposobne da
odobravaju nekoliko stotina
mikrekredita meseno
(Postojea mikrokreditna banka
u BiH odobrava 350
mikrokredita meseno uz
nenaplaena dospjela
potraivanja od samo 1%).

6. Kreditna Program podrke kroz Albanija, Bosna i Hercego-

podrka posrednike banke lokalnim vina, Bugarska, Hrvatska,
kontraktorima graevinarima i isporuiocima Makedonija, Rumunija
opreme ukljuenim u infrastruk-
turne projekte u regionu.
Program je u pripremnoj fazi.

7. Pilot program EBRD u saradnji s Svetskom Albanija

kreditnih bankom pomae uvoenje
garancija sistema osiguranja u Albaniji za
kredite kojima se finansira
trgovina, mala i srednja
preduzea i graevinarstvo.

8. Izgradnja infrastrukture za finan- Albanija, Bugarska,

Restrukturiranje sijski sektor koji kreditira mala i Makedonija, Rumunija
banaka srednja preduzea na modernim
principima. U celom podruju

197
 jugoistone Evrope kljuni
zadatak je poboljati i
restrukturirati tedne banke ili
konsolidovati celi bankarski
sektor u pojedinim zemljama.

9. Politiki rizici Garancijama MIGA Albanija, Bosna i Hercego-

investitorima protiv politikih vina, Bugarska, Hrvatska,
rizika svim zemljama regiona Makedonija, Rumunija
(bez Kosova). Pokriveni su
sledei rizici: eksproprijacija,
konvertibilnost valute, rat)

10. Finansijske Tehnika pomo za obuavanje Bugarska, Rumunija

olakice lokalnih banaka u kreditiranju
EBRD/EU za malih i srednjih preduzea i
mala i srednja finansijske stimulacije bankama
preduzea radi hrabrijeg ulaenja u kredi-
tiranje malih i srednjih
preduzea.

198
 XI GLAVA
STRATEGIJA I POLITIKA RAZVOJA INDUSTRIJE
SRBIJE111

1. OSNOVNE POSTAVKE I
PLATFORMA STRATEGIJE
Strategija i politika razvoja industrije Srbije od 2011. do 2020. godine
predstavlja prvi razvojni dokument koji na konzistentan i celovit nain definie
osnovne razvojne prioritete industrije Srbije i naine njihovog ostvarivanja u narednoj
deceniji;
1) Primarni strateki razvojni cilj Srbije je odriv i dinamian razvoj industrije
koja moe da se uklopi u jedinstveno trite Evropske unije (u daljem tekstu: EU) i
izdri konkurentski pritisak njenih lanica. Odriv privredni rast i makroekonomska
stabilnost Srbije su neodrivi bez stabilnog rasta industrije, njenog dominantnog
uticaja na izvoz, time i na platni bilans;
2) Strategija i politika razvoja industrije Srbije od 2011. do 2020. godine
dobija novu dimenziju u kontekstu efekata svetske finansijske i ekonomske krize i
definisanja novog modela privrednog rasta Srbije za period 2011-2020. godine;
3) Strategija je usaglaena sa industrijskom politikom EU i ciljevima Nove
evropske strategije Evropa 2020;
4) Strategija definie osnovne ciljeve i strateke pravce industrijskog razvoja
Srbije na putu ka izgradnji nove konkurentne industrijske strukture, zasnovane na
analizi i realnoj oceni raspoloivih razvojnih prednosti Srbije u kontekstu globalnih
kretanja na evropskom i svetskom tritu i dugoronih promena u svetskoj tranji,
imajui u vidu EU direktive;
5) Izvoz i investicije preraivake industrije su u centru panje Strategije, kao
kljunih generatora rasta BDP u narednoj deceniji, jer bez njihovog rasta i izmene
strukture ceo model privrednog rasta Srbije nije ostvariv. Strane direktne investicije (u
daljem tekstu: SDI), pored sveeg kapitala, omoguuju otvaranje novih radnih mesta,
uvode modernu tehnologiju, efikasan menadment i novu korporativnu kulturu;
6) Mala i srednja preduzea su najvaniji pokreta industrijskog rasta i novog
zapoljavanja;
7) Nova, kvalitetna i dobro plaena proizvodna radna mesta su jedan od
najvanijih ciljeva Strategije;
111
Napomena: Kompletan tekst u okviru XI glave je u preradjenoj formi preuzet sa sajta Vlade
Rupublike Srbije, koji korespondira temi ove monografije i predstavlja platformu za dalja
kritika razmatranja itaoca.
199
 8) Drutvena i dravna preduzea nisu efikasna, privatna svojina je
najefikasniji oblik svojine. Zato proces privatizacije i restrukturiranja treba to pre
zavriti;
9) Konkurencija je glavna poluga trine privrede. Zadatak je drave da u
interesu graana izgradi efikasnije institucije trine privrede i odluno se suprotstavi
svim oblicima monopolskog i drugog privilegovanog poloaja, to podrazumeva i
uvoenje triih kriterijuma i javno-privatnog partnerstva u infrastrukturne delatnosti
koje su kima svake moderne privrede;
10) Srbija glavnu dugoronu konkurentsku prednost ima u znanju to e
iskoristiti, kroz reformu obrazovanja, veim naglaskom na istraivanje i primenu
inovacija kao i brim razvojem novih informacionih i komunikacionih tehnologija;
11) Strategija posveuje punu panju znaaju revitalizacije devastiranih
industrijskih centara Srbije;
12) Efikasna trina privreda usmerena na porast blagostanja svih graana
mogua je samo u uslovima pune demokratizacije drutva koja se zasniva na snanim
dravnim i drutvenim institucijama i vladavini prava;
13) Reforma javnog sektora podrazumeva debirokratizaciju i deregulaciju
dravne uprave i podizanje njene efikasnosti.
Industrija Srbije optereena je brojnim strukturnim slabostima, njena struktura
ne moe da odgovori na globalne zahteve savremenog trita XXI veka oslanjajui se
na obrazovne ideologije iz prolog veka. Koreni strukturnih neusklaenosti
industrijskog sistema su viestruki i duboki. Viedecenijski kolektivistiki ureen
sistem dravne intervencionistike stihije, stvorio je privredni nesklad, industrijski
sistem bio je u neskladu sa tritem, nije bio sposoban da reaguje na trine signale.
Tranzicioni procesi i globalna recesija samo su ogolili strukturni problem industrije
Srbije.
Ekonomska politika se suoila sa nemoguom misijom: kako istovremeno ne
smanjivati zaposlenost i menjati industrijsku strukturu. U uslovima minimalne
sektorske realokacije zaposlenih i visoke tranzicione cene socijalnog mira i dalje
imamo industrijske sektore neefikasne i nerestrukturirane. U teoriji je potvreno da to
su dui periodi privrednih nesklada sa tritem uvozna zavisnost se poveava. 112
Zbog toga je danas Srbiji potreban jedan ovakav razvojni dokument, da bi se
jasno sagledali putevi ostvarivanja osnovnog cilja, a to je stvaranje nove konkurentne
odrive industrijske strukture Srbije. Koncept nove industrijske politike je orijentisan
ka izvoznoj konkurentnosti industrijskih proizvoda, usmeren na proces konzistentnog
sprovoenja strukturnih reformi i usklaivanja.
Sam proces e se odvijati u tri faze:
1) revitalizacija i obnova,
2) restrukturiranje i reinenjering, koji podrazumeva tehnoloku moderniza-
ciju izvoznih oblasti,

112
Napomena: Isto.
200
 3) razvoj i konkurentnost, promena tehnolokog profila industrije, odnosno,
promena teita industrijske proizvodnje iz dominantno niskotehnoloke oblasti ka
oblasti visokih tehnologija.
Strategija i politika razvoja industrije Srbije od 2011. do 2020 godine,
povezuje brojne razvojne dokumente koje je Vlada usvojila, njena realizacija zahteva
sinhronizovanost 13 razliitih politika (obrazovanja, tehnolokog razvoja, istraivanja
i razvoja, restrukturiranja i privatizacije, stranih ulaganja, IKT, preduzetnitva,
zapoljavanja, energetske efikasnosti, zatite ivotne sredine, zatite trine
konkurencije, regionalnog razvoja, unapreenja korporativnog upravljanja).
Ovaj strateki dokument ima i svoju posebnu dimenziju u postupku
pristupanja Evropskoj uniji. Strategija je usaglaena sa industrijskom politikom EU i
ciljevima Nove evropske strategije Evropa 2020.
Novi model industrijskog rasta za period 2011-2020. godine je izvozno
orijentisan i podrazumeva:
- Dinamian rast investicija,
- Visoku stopu robnog izvoza,
- Rast industrijske zaposlenosti.
Ciljevi novog modela rasta113 i razvoja Srbije do 2020. godine su zahtevni, ali
ostvarivi. Uspene zemlje u tranziciji su jo u periodu 1990-2000. godine u znaajnoj
meri sprovele prvu generaciju reformi privatizacija, makroekonomska
stabilizacija, spoljnotrgovinska i cenovna liberalizacija. Paralelno se sprovodila i
druga generacija reformi podsticajni ambijent za investitore, puna zatita svojine i
ugovora, efikasno pravosue, moderan poreski sistem, reformisani javni sektor,
usklaena fiskalna i monetarna politika, efikasan bankarski sistem i razvoj finansijskih
trita, razvijeni odnosi privatnog i javnog partnerstva posebno u infrastrukturi,
regulisano trite rada, ureeni odnosi izmeu zaposlenih i poslodavaca, napredak u
smanjenju sive ekonomije i korupcije, politika stabilnost, to sve poveava
kredibilitet zemlje i smanjuje rizik za ulaganje. Deset zemalja je 2004. godine i dve
2007. godine je prihvatanjem EU standarda krunisalo punopravnim lanstvom u EU,
to je dalo dodatni impuls industrijskom razvoju tih zemalja.
Industrijski rast Srbije e, pored navedenih eksternih faktora, biti determinisan
i domaim nasleenim problemima i buduim izazovima. Prvo, perspektive oporavka
industrije i strukturne promene u industriji suoene su sa nizom isprepletanih
parametara. Porast nezaposlenosti i pad zarada moe da izazove ire socijalne
probleme, politike potrese i orijentaciju na ostvarivanje kratkoronih ciljeva. Drugo,
za razliku od veine tranzicionih drava, privredna infrastruktura je neizgraena i
nekompletirana. Tree, inflacija u Srbiji e prema meunarodnim standardima
verovatno biti relativno visoka. Na ovakav zakljuak sugerie injenica da predstoji
deregulacija elektroprivrede, da struktura trita finalnih proizvoda generie rast cena i
da je rast regulisanih cena nepredvidiv. etvrto, permanentno je prisutna opasnost dva
kljuna makroekonomska deficita: budetskog i tekueg platnog bilansa. Oporavak
industrije i uvoenje sive ekonomije u zvanine okvire popravili bi bilanse na
113
Napomena: Isto.
201
prihodnoj strani budeta, ali glavni izazovi za kreatore ekonomske politike ostaju na
rashodnoj strani budeta. Spoljni dug raste i uredno servisiranja dugova predstavlja
veliku pretnju privrednoj stabilnosti i rastu.
Jednom reju, novi model privrednog rasta i razvoja u narednoj deceniji
uslovljava dva, meusobno povezana, zaokreta: prvi zaokret je strukturnog karaktera
sa teitem na industrijskom rastu, investicijama i izvozu, a drugi zaokret je usmeren
ka ubrzanju reformskih procesa i evropskih integracija. Klju uspeha lei u stvaranju
mnogo atraktivnijeg investicionog ambijenta za ulaganja u sektore preraivake
industrije sa visokom dodatom vrednou. Najefikasniji nain da se ostvare strukturne
promene, ubrzani privredni rast i izvoz je privlaenje stranih direktnih investicija i
pronalaenje stratekih partnera sa razvijenih trita u svetu. Realizacijom Strategije i
politike razvoja industrije 2011-2020. godine obezbedie se poveanje zaposlenosti,
revitalizacija i razvoj industrije, promena industrijske strukture u korist profitabilnijih
visoko-tehnolokih industrija, poveanje izvoza i spoljnotrgovinski suficit, a time i
odravanje makroekonomske stabilnosti.

2. STRUKTURA STRATEGIJE114
Istraivaki rad na izradi Strategije obuhvatio je obimnu analitiko-
dokumentacionu osnovu, metodoloki nova statistika, anketna i ekspertska
istraivanja. Strategija se sastoji od tri hijerarhijska, meusobno povezana dokumenta
(studije):
Dokument 1: Ekonomski poloaj industrijskih grana i projekcije rasta,
Dokument 2: Konkurentnost preraivake industrije Srbije,
Dokument 3: Strategija i politika razvoja industrije Srbije 2011-2020.
Ekonomski poloaj industrijskih grana i projekcije rasta predstavlja podlogu
za definisanje novog koncepta industrijske strategije i politike Srbije. Istraivanje se
baziralo na metodologiji EU (acquis communautaire), sa teitem na analizi znaaja
industrije ukupno i pojedinanih podsektora, oblasti i grupa proizvoda za privredu (u
formiranju BDP, osnovnih strukturnih karakteristika, investicija i zaposlenosti, i dr),
analizi regulatornog okruenja, i poslovnog ambijenta (carinski, poreski, izvozni
podsticaji, dravna pomo, i dr.). Posebno su analizirani rezultati privatizacije i
restrukturiranja i sagledani efekti komparativne analize sa zemljama EU i regiona.
Konkurentnost preraivake industrije Srbije je posebno istraivanje RZR,
bazirano na anketnom istraivanju konkurentnosti preraivake industrije Srbije
(stratifikovani uzorak od 1000 preduzea, koje je sproveo RZS), predstavlja analitiki
okvir za unapreenje mera dinaminijeg sprovoenja strukturnih reformi i poveanja
nacionalne konkurentnosti u cilju breg i efikasnijeg integrisanja srpske industrije u
globalne meunarodne tokove. Poseban akcenat je dat istraivanju konkurentnske
pozicije kljunih izvoznih sektora do 2020. godine: Prehrambena industrija, Industrija
saobraajnih sredstava, Industrija IKT, Metalski kompleks i Farmaceutska industrija.
114
Napmena: Isto.
202
Podsticanje razvoja navedenih industrijskih oblasti i njihovih oekivanih
multiplikativnih efekata na ukupan industrijski razvoj zasnovani su na znanju i
primeni inovacija, posebno u oblasti aktiviranja razvojnih potencijala vodeih izvozno
orijentisanih preduzea - nacionalnih lidera.
Strategija i politika razvoja industrije Srbije 2011-2020. godine se sastoji od
pet delova.
1) Nov strateki pristup industrijskom razvoju zasniva se na investicijama u
novu tehnologiju, inovacijama i humanom kapitalu. U ovom delu u kratkim crtama
prikazani su osnovni elementi koju utiu na definisanje industrijske politike Srbije, sa
akcentom na obaveze koje proizilaze iz evropskog zakonodavstva (acquis
communautaire) i nove evropske strategije;
2) Analiza stanja daje celovit dinamiki prikaz svih makroekonomskih
tranzicionih faktora industrijskog razvoja, relevantnih za sagledavanje dostignutog
stepena industrijske razvijenosti, ogranienja i problema sa kojima je suoena
industrija Srbije. Detaljno je prikazan tok tranzicionog procesa u industriji,
institucionalnih reformi i analiziran komparativni prikaz sa EU i zemljama okruenja;
3) Definisanje prioritetnih ciljeva industrije Srbije. Industrijska politika e biti
proaktivna, orijentisana ka izvoznoj konkurentnosti industrijskih proizvoda i usluga sa
visokom dodatom vrednou, zasnovanih na znanju, inovacijama, istraivanju i
razvoju;
4) Politike i mere. U ovom, po obimu i znaaju najvanijem delu, se daje
odgovor na pitanje: ta treba da uradimo da bi ostvarili definisane ciljeve? U nekim
oblastima, za koje postoje resorne strategije, dati su korigovani prioriteti, dok je za
neke uraen kompletno nov instrumentarijum. Industrijska politika povezuje i
sinhronizuje 13 razliitih politika;
5) Scenario sa makroekonomskim projekcijama. Scenario je baziran na novom
modelu privrednog rasta Srbije, u kome su posebno istraene projekcije rasta
preraivake industrije sa modelskim projekcijama strukturnih promena, izvoza,
zaposlenosti, investicija i regionalnog razvoja.
Strategija sadri i rezultate posebnog istraivanja industrijskih podsektora i
kompleksa sa aspekta: njihovog doprinosa na BDV, izvoz, zaposlenost i investicije;
regionalnog doprinosa; nosilaca proizvodnje; istraivanja i razvoj; ponude i tranje i
zatite ivotne sredine, ukljuujui i pojedinane projekcije rasta do 2020. godine.
Sprovoenje Strategije (praenje, izvetavanje i modifikovanje) - izuzetno
vaan korak u ostvarivanju Strategije jeste realizacija procesa kontinuiranog
prikupljanja podataka i informacija za merenje procesa uspenosti Strategije, odnosno
blagovremeno signaliziranje odgovornim institucijama o efektima uspeha ili neuspeha
preduzetih aktivnosti. Usled uticaja brojnih internih i eksternih faktora, Strategiju je
potrebno, takoe, nakon odreenog perioda korigovati. Ministarstvo ekonomije i
regionalnog razvoja, u saradnji sa Ministarstvom finansija - Sektor za nacionalni
razvoj (pravni sledbenik Republikog zavoda za razvoj) i Republikim zavodom za
statistiku definisae metodologiju praenja Strategije (strukturne indikatore, metode

203
prognoziranja, ankete, itd.), i u saradnji sa resornim ministarstvima redovno istraivati
efekte realizacije Strategije i informisati Vladu. 115

3. NACIONALNI OKVIR INDUSTRIJSKE POLITIKE

Proces globalnog fenomena novog proizvodnog sistema zapoet je jo 1970.
godine, sa pojavom deindustrijalizacije razvijenih (savremenih) trinih privreda.
Osnovne odrednice procesa deindustrijalizacije su:
1) povlaenje iz starih industrija, posebno, industrija za proizvodnju i preradu
tekstila i koe i sirovinski intenzivnih proizvodnji osnovnih metala i hemijskih
proizvoda, koje se na razne naine dislocirane ili preputene tzv. novo-
industrijalizovanim zemljama (u daljem tekstu: NIZ),
2) jaanje uloge propulzivnih delatnosti za proizvodnju sofisticiranih
proizvoda visokih tehnologija, posebno u elektro-metalnom kompleksu
(poluprovodnici, elektronski raunari, komunikaciona oprema i ureaji), odnosno u
proizvodnji hemijskih i farmaceutskih proizvoda (novi materijali, novi lekovi),
3) pojava tzv. inovativnih (kreativnih) industrija i raznih servisnih industrija u
slubi ostale industrije.
Posledino, na pojedinanim tritima, usled transformacije preraivake
industrije, dolazi do pojave:
1) radikalnog smanjivanja uloge industrije u stvaranju novostvorene vrednosti
i zaposlenosti (zbog fenomena smanjivanja preduzea, koncentracijom resursa na
osnovne poslovne aktivnosti i preputanjem sekundarnih i tercijarnih poslovnih
aktivnosti kooperantima u proizvodnji, odnosno servisnoj industriji),
2) tercijarizacije ukupne unutranje privredne strukture,
3) postepenog intenziviranja efekata prelivanja industrijskih metoda i
sredstava rada u druge proizvodne i neproizvodne delatnosti, a na odgovarajui nain i
u neprivredne delatnosti.
Jaanjem drutveno-ekonomskih efekata razvoja novih industrija i prelivanja
industrijskih tehnologija i organizacije, proces deindustrijalizacije je prerastao u
proces reindustrijalizacije, odnosno, drutveno-ekonomske organizacije svih oblika
proizvodnih i neproizvodnih aktivnosti na industrijskim principima. Zbog toga postoje
intencije, posebno u razvijenim trinim privredama, da se u okvire industrije ukljue,
pored tradicionalnih delatnosti, set finansijskih usluga (kao to su, finansijska
industrija, posebno onaj deo, koji je u funkciji finansiranja poslovanja i razvoja realne
privrede), agroindustrijski kompleks (u smislu objedinjavanja poljoprivrede, industrije
za proizvodnju hrane i pia i prateih industrijskih, saobraajnih i prometnih delatnosti
u reprodukcione celine na principima makroklasterizacije), industrija poslovnih usluga
(servisna industrija) i turistika industrija. 116

115
Napomena: Isto.
116
Napomena: Isto.
204
 Dijagram 1: Faze razvoja privrede

Izvor: Michael Porter, (2000), Attitudes, values, and the microeconomics of prosperity.
Fenomen reindustrijalizacije razvijenih trinih privreda se vezuje, pre svega,
za promenu osnovne razvojne paradigme, prema kome uspean razvoj nije vie u
posedovanju prirodnih resursa i kapitala u funkciji masovne prerade prirodnih
materijala u standardizovane proizvode, ve sve vie zavisi od raspoloive tehnologije
i inovacija, obrazovanja i motivacije radne snage i vetina obezbeenja saradnje sa
kljunim partnerima u lancu reprodukcije (dobavljaima energije, sirovina,
intermedijarnih proizvoda i poslovnih usluga, sa jedne strane, i potroaima i
korisnicima, sa druge strane).

3.1. NOVA RAZVOJNA PARADIGMA

Oekuje se da e nova razvojna arhitektura biti izgraena do 2025. godine,
ime bi se u nekoliko narednih decenija obezbedili visoki (globalni) razvojni dometi
slini onima iz perioda od 1870. godine do poetka Prvog svetskog rata, odnosno, od
1945. godine do 1973. godine, kada je sa prelivanjem efekata naglog poveanja cena
nafte, postalo vidljivo gubljenje efekata fordistikog modela industrijalizacije i
klasinog kejnzijanskog pristupa u javnoj regulaciji privrede i privrednog razvoja.
Danas je oigledno da e investicije u novu tehnologiju, inovacije i humani kapital biti
najvaniji stubovi tog sistema, dok su najvaniji efekti postali ve vidljivi - kvalitet,
raznovrsnost, novitet, rast uslunog sadraja, globalna dostupnost, sauvana
regionalna i kulturna specifinost.

Dijagram 2: Efekti investicija u novu tehnologiju i ljudski kapital

205
 Izvor: IMF, Working Papers, 2003, No. 23.

Bitna odrednica konteksta novog razvojnog modela je uravnoteenje znaaja

cenovne i necenovne konkurentnosti. I jedna, i druga se obezbeuju integracijom
funkcija i poslova, koji su bili odvojeni u ranijem modelu industrijskog razvoja. Na
makro planu uslovi za obezbeenje konkurentnosti se obezbeuju uspostavljanjem
mrene strukture snabdevaa, kooperanata, proizvoaa, distributera, obrazovnih,
istraivakih, finansijskih, privrednih i neprivrednih organizacija, i to sve vie na
meunarodnom nivou kroz brojne regionalne integracije. Zbog toga se organi izvrne
vlasti, javna i privatna administracija suoavaju sa problemima razvoja novog modela
unapreenja nacionalne (regionalne) konkurentnosti, pre svega, sa izazovima
izgradnje (unutranje) meunarodno konkurentne proizvodne strukture na osnovu
stvaranja institucionalnih uslova za generisanje, implementaciju i ekonomsku
valorizaciju mikroinovacija - voenjem diferenciranih, ali usaglaenih ekonomskih,
razvojnih, obrazovnih i socijalnih politika.
Fenomen dematerijalizacije proizvodnje je simultana posledica:
1) iscrpljenosti obrasca masovne industrijske proizvodnje,

206
 2) promene sadraja ivotnog standarda u kome se kvantitet postepeno
supstituie sa kvalitetom i raznovrsnou potronje,
3) prelaska sa zadovoljenja primarnih (egzistencijalnih) na potrebe vieg
nivoa,
4) prestanka osvajanja prirode smanjenjem energetske i sirovinske
intenzivnosti proizvodnje,
5) smanjenja otpada kao osnovnog (sintetikog) pokazatelja konfliktnosti
izmeu industrijske proizvodnje i prirode.
etvrti fenomen od napred nabojanih, vezuje se za intenziviranje procesa
globalizacije i proimanja kultura ivota i rada na osnovu eksponencijalnog rasta
komunikacije i kooperacije u svetskim razmerama. Zbog toga kvalitet (unutranje)
globalne komunikacije postaje sve vie osnovni uslov za ravnopravnu kooperaciju i
valorizaciju nacionalnih (regionalnih, lokalnih) faktora proizvodnje i razvoja.

3.2. UTICAJ LIBERALIZACIJE I PRIVATIZACIJE NA INDUSTRIJSKU

POLITIKU
Liberalizacija i privatizacija razvoja u globalnim okvirima imali su kao
posledicu i propast klasinog modela industrijske politike, zasnovanog na:
1) konceptu definisanja prioritetnih delatnosti i proizvodnji,
2) podrci njihovog razvoja putem raznih oblika direktnih i indirektnih
subvencija radu i kapitalu, posebno finansijskih (kroz bespovratnu pomo i
subvencije), zatim kroz direktnu kontrolu koju vre vlada i ostala dravna tela i
institucije nad proizvodnjom i trgovinom dobrima i uslugama, to je za cilj imalo
ograniavanja trita, uslovljavanje produktivnog organizovanja i odreivanje nosilaca
ekonomskog razvoja. Naime, liberalizacija i privatizacija su klasini koncept
industrijske politike transformisali u model direktne podrke konkretnim preduzeima
i preduzetnicima, pri emu su se u punoj meri ispoljila dva njena osnovna razvojna
defekta. Naime, u svetu brzih promena u globalnim tokovima trgovine i kapitala,
tehnologijama i modelima poslovanja, javni faktor veoma esto nije donosio pravilan
izbor prioriteta, dok su subvencije radu i kapitalu, sa jedne, direktno podsticale
korupciju i neracionalno korienje javnih sredstava, a sa druge strane, inkrementalno
ponaanje preduzetnika, menadera i radnika prema spoljnim promenama u uem i
irem socio-ekonomskom okruenju.
Osnovno teorijsko reenje za novi model industrijske politike u razvijenim
(savremenim) trinim privredama je naeno u teoriji endogenog razvoja, koja je,
poetkom poslednje decenije XX veka, postala dominantna teorijska opcija za
definisanje razvojne, posebno industrijske politike. Sutina je da se endogenizacijom
tehnolokog razvoja u institucionalnu strukturu ukupnog drutveno-ekonomskog
sistema stvore uslovi za konstituisanje poslovnog okruenja za efikasnije generisanje,
implementaciju i ekonomsku valorizaciju inovacija, na osnovu bazinog kriterijuma-
stvaranje uslova za dugorono odrivi razvoj. U modernoj ekonomskoj teoriji, pojam
industrijska politika oznaava primenu niza mera i praktinih politika koje sprovode
207
javne institucije kako bi se stvorilo povoljno poslovno okruenje i ohrabrilo otvaranje
novih preduzea. Tim merama i politikama bi, pre svega, trebalo da se smanje i uklone
svi oblici administrativnih prepreka i druga regulatorna ogranienja koja koe razvoj
preduzetnitva i preduzetnike slobode, da se doe do usvajanja boljeg i delotvornijeg
zakonodavstva, da se kroz njih uspostavi institucionalni i opti okvir koji e pomoi
jaanju malih i srednjih preduzea, podstaknu inovacije i investicije u privredu
zasnovanu na znanju kao i istraivanje i razvoj, ali drava treba da realizuje i druge
aktivnosti koje doprinose podizanju konkurentnosti u jednom okruenju otvorene
privrede i slobodne konkurencije.

4. INDUSTRIJSKA POLITIKA
Industrijska politika podrazumeva politiku industrijskog razvoja, pri emu
termin industrija obuhvata organizaciju i strateko upravljanje ljudskim i
materijalnim resursima. Cilj ove politike je najpre da podstakne i obezbedi praenje
strukturalnih prilagoavanja i restrukturiranje preduzea kako bi se ona osposobila za
hvatanje u kotac sa promenama u poslovnom okruenju i suoavanje sa ekonomskim
izazovima i poveanom konkurencijom na globalnom nivou. Ovi novi izazovi rezultat
su tehnolokog razvoja, posledica su politikih deavanja, globalnih procesa
integracije, ali i efekata globalne recesije.
Savremeni koncept industrijske politike ima za cilj razvoj kretivnog drutva i
inovativne privrede. Pojam kreativno drutvo oznaava skup institucija, koje obrazuje
drutveno-ekonomsko okruenje u kome se privredni, socijalni i kulturni razvoj
zasniva na humanom kapitalu, kao osnovnom faktoru unapreenja istraivakih i
tehnolokih potencijala.
Humani kapital, i posebno njegova kljuna komponenta proizvodno
preduzetnitvo, povezivanjem:
1) nauno-istraivakih aktivnosti,
2) obrazovanja,
3) proizvodnje,
4) javne uprave, obezbeuje efikasno - sticanje novih znanja i vetina,
generisanje i proizvodnu i ekonomsku valorizaciju inovacija i difuziju i
implementaciju novih tehnologija. Osnovna funkcija kreativnog drutva je stvaranje
drutveno-ekonomske osnove za funkcionisanje inovativne privrede.
Pojam inovativna privreda oznaava industrije, koje se baziraju na:
1) Mikroelektronici,
2) Mehatronici,
3) Optikom prenosu informacija,
4) Bio-tehnologijama,
5) Novim materijalima,
6) Aero-kosmikim tehnologijama,
7) Programiranju,
208
 8) Razvoju i primeni novih tehnologija u domenu medicinskih i drugih
socijalnih usluga i informacionih i komunikacionih sistema i upravljanja saobraajem.
Pored toga, inovativna privreda obuhvata i industrije, koje za rezultat imaju
kreaciju proizvoda i procesa, kao to su:
1) Oglaavanje i Marketing,
2) Radio i Televizija,
3) Filmska industrija,
4) Internet industrija,
5) Muzika industrija,
6) Klasino i elektronsko publikovanje,
7) Video i raunarske igre,
8) Industrija sadraja za mobilnu telefoniju, kao i manje industrijalizovane
kulturne i kreativne industrije, kao to su: arhitektura, moda, dizajn, umetniki zanati,
kulturni turizam, muzeji i biblioteke, vizuelne umetnosti i izvoake umetnosti.
Osnovna implikacija reformi i politika u funkciji endogenizacije tehnolokog
razvoja u institucionalnu strukturu je razvoj novog industrijskog sistema. Njegove
dominantne karakteristike su:
1) uzajamno proimanje dravnog (javnog) i privatnog sektora i mehanizama
trinog, korporativnog i dravnog (javnog) regulisanja privrednih tokova,
2) intenzivno transformisanje sadraja i oblika dravne (javne) i privatne
svojine - razvoj raznih modela institucionalne svojine, penzionih i investicionih
fondova, radne akcionarske svojine i slino,
3) razvoj nove makroorganizacione strukture na principima mrene
organizacije izmeu proizvodnih, trgovinskih, finansijskih i drugih organizacija u
funkciji usaglaavanja drutvenih i privatnih interesa,
4) ekspanzija meunarodnog i transnacionalnog karaktera privreivanja,
5) pokuaj iznalaenja optimalne kombinacije izmeu proizvodnje i ekoloke
ravnotee. U ovom kontekstu, industrijska politika u razvijenim (savremenim)
trinim privredama je prerasla u kombinaciju makroekonomske politike, razvojne
politike, tehnoloke politike, sektorskih i teritorijalnih politika, obrazovne politike,
socijalne politike i ekoloke politike.

5. OKVIR INDUSTRIJSKE POLITIKE SRBIJE -

OGRANIENJA I PROBLEMI
Genezu problema u industriji Srbije najbolje ilustruje kratak osvrt na osnovne
karakteristike procesa industrijalizacije Srbije u periodu od 1947. do 1990. godine.
Industrijalizacija Srbije se odvijala prema modelu industrijskih centara. Do kraja 60-
tih godina prolog veka u Srbiji bilo formirano 26 velikih industrijskih centara, 22
srednje veliine i 114 malih industrijskih centara, to je ukupno, pred poetak
tranzicije (bez Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija) bilo oko 160. Znaajno je,
to je u okviru njih formirano 67 velikih nacionalnih, republikih ili subregionalnih
209
poslovnih sistema na principu vertikalnog objedinjavanja kapaciteta, koji su imali
funkciju makroklastera.
Proces industrijalizacije Srbije pratile su brojne slabosti. Kljuno ogranienje
je da se nacionalna industrija razvijala u okvirima masovne, energetski, materijalno i
radno intenzivne proizvodnje na osnovu imitacije inostranih tehnologija (pre svega,
uvozom opreme i kupovinom licenci) i dominatne uloge politike elite u njenom
strukturiranju i razvoju. Posledice ovog pristupa, koje se oseaju do danas su:
1) siromana akumulirana iskustva iz najbolje industrijske prakse, uglavnom,
zbog tolerisanja neracionalnosti upotrebe resursa,
2) duboko ukorenjena navika (posebno u poslovodnim strukturama) na visoku
spoljnu i unutranju zatitu i nekonkurentnu efikasnost,
3) vrednosni sistem i socijalni odnosi, koji blokiraju direktno generisanje i
implementaciju poslovnih i tehnolokih inovacija.117
Trite roba nije bilo odailja signala, koji bi ukazivali akterima industrijskog
sistema odgovor na pitanje: ta i pod kojim uslovima treba proizvoditi da bi se bilo
konkurentno? Osnovni signali su dolazili sa strane ponude, a i tada se nudilo
uglavnom ono ta se ima i bez traganja za novim, za poslovnim i tehnolokim
inovacijama.

Grafikon 1: Kretanje industrijske proizvodnje Srbije 1946-2010.

Srbiju obeleava veoma sporo obnavljanje proizvodnje do predtranzicionog

maksimuma. Privreda Srbije je 2008. godine, pre globalne recesije, dostigla samo oko
80% BDP iz 1990. godine, a industrija na oko 50%, Najtea situacija je u segmentu
117
Napomena: Isto.
210
zaposlenosti, danas u industriji Srbije je zaposleno 250.000 radnika manje (35%) u
odnosu na 1990. godine.
Osnovna ogranienja:
Prvo, nasleeni industrijski centri i njihovi makroklasteri su praktino nestali
(veina jo 80-tih);
Drugo, razvoj preduzetnitva nije usmeravan ka proizvodnim sektorima, ve
ka uslugama;
Tree, vidljivo je odsustvo itavog niza trinih i javnih institucija potrebnih
za realizaciju industrijske politike na osnovu tehnolokih inovacija. Nedostaje domai
investicioni potencijal, nema institucije rizinog (venture) kapitala, ni jedna banka
nema u poslovnom portfoliu finansiranje razvoja inovacijom generisanih firmi, vladini
programi za budetsku potporu transfera tehnologija iz istraivakog sistema u nove
proizvodne inicijative su nedovoljni;
etvrto, strateko koordinirajui mehanizmi su ostali nerazvijeni, i pored
brojnih reformi trine infrastrukture i infrastrukture za javnu regulaciju privrede i
privrednog razvoja;
Peto, na nacionalnom tritu ne postoji tranja vodeih korisnika, dok su
interakcije izmeu proizvoaa i korisnika slabe i sporadine;
esto, nacionalna NTIOK (Nauka Tehnologija Informacije Organizacija
- Obrazovanje Telekomunikacije) infrastruktura je u relativno pristojnom stanju i
kvalitetnija nego u mnogim dravama slinog stepena razvijenosti. No, struktura
NTIOK infrastrukture je proizvodno neproduktivna. Veze sa privredom su nerazvijene,
sporadine i linearne zbog malog pritiska na preduzea - da unapreenjem
performansi interne komponente NTIOK infrastrukture poveaju sposobnost
implementacije poslovnih i tehnolokih inovacija. Sve izvrene rekonstrukcije NTIOK
infrastrukture (privatizacija, racionalizacija, primena evropskih standarda u obrazo-
vanju i nauci, modernizacija, povezivanje i programiranje) koje su imale za zadatak da
promene odnos prema ekonomskoj valorizaciji inovacija i njihovom doprinosu
drutveno-ekonomskom razvoju su bile neuspene. Kljuno je da su unutranje veze
izmeu aktera NTIOK infrastrukture veoma slabe, pa ona nije u stanju da vri jai
tehnoloki pritisak na realnu privredu konkurentnom ponudom odgovarajuih kadrova
i novih tehnologija.
U izloenom kontekstu, nacionalna industrija i njeno okruenje nisu ni
osposobljeni ni motivisani za realizaciju ciljeva industrijske politike prema evropskom
konceptu endogenog i odrivog razvoja. Analiza pokazuje da su osnovni ljudski,
fiziki i normativni delovi ovih sistema, uglavnom u redu, uzimajui u obzir stanje
odreujuih okolnosti. Meutim, celokupna struktura je neadekvatna, pa industrija ne
moe da ispolji svoje razvojne potencijale.
Jednom reju, osnovni problem je nalaenje racionalnih i efikasnih reenja za
praktinu implementaciju endogenizacije tehnolokog razvoja u institucionalnu
strukturu, kao primarnog faktora za obezbeenje odrivog nacionalnog razvoja.

211
 6. MAKROEKONOMSKI OKVIR NOVOG MODELA
INDUSTRIJSKOG RASTA
Makroekonomske projekcije privrednog rasta, zaposlenosti i produktivnosti za
period 2011-2020. godine na konzistentan nain pokazuju kako je mogue ostvariti
prosenu godinju stopu realnog rasta BDP od oko 6%, poveanje broja zaposlenih za
oko 440.000, porast produktivosti koji poveava meunarodnu konkurentnost srpske
privrede, udvostruuje uee izvoza u BDP, postie visoke stope rasta investicija,
vodi restrukturiranju privrede u pravcu razmenljivih dobara, uz odranje unutranje i
spoljne makroekonomske ravnotee. Istovremeno, kroz alternativne scenarije,
upozorava na opasnosti i rizike ukoliko se prihvati nia dinamika rasta, ili se usled
socijalnih i politikih pritisaka prihvati populistiki model koji posle kratkog
vremena, Srbiju uvodi u jo dublju krizu.
Tranziciona decenija privrednog rasta i razvoja imala je za cilj da se
istovremeno ostvari rast line i javne potronje i da se, s druge strane putem trinih
reformi, privatizacijom i prilivom inostranih investicija stvore institucionalne i
materijalne pretpostavke za stabilan razvoj. Tranzicioni rezultati za period 2001-2008.
godine, meutim, ukazuju na trend jaanja strukturnih makroekonomskih neravnotea.
Ostvarena prosena godinja stopa realnog rasta BDP od 4,6% deluje respektabilno,
ali i nedovoljno da bi se nadoknadio veliki razvojni jaz iz 90-ih. Drugi, mnogo vei
problem je konstantno nepovoljna struktura stvaranja i upotrebe rastueg BDP, to je
vodilo poveavanju spoljnoekonomske neravnotee usled rastueg spoljnotrgovinskog
i tekueg platnog deficita. Glavna poluga tranzicionog privrednog rasta nije bio
`realni` sektor, ve su to bile usluge.
Globalna recesija je snano potencirala neodrivost dosadanjeg modela
privrednog rasta i razvoja Srbije, ukazala je da je neodriv i da se mora temeljno
menjati, ako elimo da izbegnemo sudbinu nerazvijene i prezaduene zemlje.
Jednostavno, model u kome je konstantan trend breg rasta unutranje tranje od rasta
BDP-a bio mogu rastuim deficitom tekuih transakcija u BDP, vie nije odriv.
Srbija mora da se okrene novom modelu privrednog rasta i razvoja koji je usmeren na
industrijski rast, koji je proinvesticiono i izvozno orijentisan.

Kljuni parametari u novom modelu privrednog rasta 2011-2020 su:

- Poveanje uea fiksnih investicija na 25% u 2015. godini i 28% u 2020. godini
(proseni godinji rast od 9,7%),
- Smanjenje uea potronje drave u BDP sa 19,9% u 2009. godini na 12,4% u
2020. godini,
- Poveanje uea izvoza robe i usluga u BDP, sa 29,4% u 2009. na 65% u 2020.
godini,
- Znaajno smanjenje deficita tekuih transakcija u platnom bilansu sa 7,2% u
2010. godini na 3,3% u BDP 2020.
212
 to u daljem kontekstu podrazumeva:

Prvo, strukturno prilagoavanje privrede, pre svega, industrije, novom

konceptu privrednog rasta zasnovanom na investicijama i izvozu.
Drugo, stepen realizacije novog modela privrednog rasta zavisie od eksternih
pretpostavki, dinamike procesa pribliavanja EU, tempa oporavka svetske privrede,
strukturnim promenama u celoj Jugoistinoj Evropi.
Tree, predstavlja rizik povezan sa pitanjem odrivosti spoljnog duga i
eksterne likvidnosti. Srbija u narednih pet godina snosi rizik optereenja visokom
otplatama privatnog duga i svoj neophodni investicioni ciklus mora zasnivati na
stranim direktnim investicijama, javnim kreditima i - bitnom poveanju udela domae
tednje u finansiranju investicija. Najosetljivija taka u finansiranju platnog bilansa je
visoka stopa servisiranja duga, koja je za period do 2015. godine ve definisana (u
2015. godini jo uvek bi iznosla 38-39% vrednosti izvoza roba i usluga). 118

118
Napomena: Isto.
213
 LITERATURA

1. Acin urica, Acin-Sigulinski Stanislava, Globalizacija u svetu koji se

menja, Ekonomske teme br. 2, Ekonomski fakultet, Ni, 2003.
2. Acin urica, Meunarodni ekonomski odnosi, Pigmalion, Novi Sad,
2007.
3. Adamovi Ljubia, Integracija i dezintegracija svetske privrede,
Ekonomski fakultet, Beograd, 1991.
4. Adelman, I., The Role of Government in Economic Development",
1999.
5. Aleksi J, Drakovi B, Miti M, Velikovi N., Ekonomija
ekologije, ekologija ekonomije-modeli i instrumenti, Sekretarijat za zatitu
ivotne sredine grada Beograda, Beograd, 2005.
6. Aleksi Milan i Unkovi Milorad, Meunarodna trgovinska politika
spoljnotrgovinski sistem Jugoslavije, Nauna knjiga, Beograd, 1985.
7. Annsoff, H. I.: Strategic Management, London, 1979.
8. Antevski, M. Regionalna ekonomska integracija u Evropi, Beograd,
2008.
9. BBC News Online, "Oil price 'may hit $200 a barrel'", 7 May 2008.
10. Becker, E., T. Jahn & L. Stiess, Exploring uncommon ground:
sustainability and the social sciences". In Becker, E. and Jahn, T. (Eds.):
Sustainability and the Social Sciences, A Cross-Disciplinary Approach
Integrating Environmental Considerations into Theoretical Reorientation.
London: Zed Books, 1999.
11. Begovi B., Bisi M., Ili-Popov G., Mijatovi B., Popovi D.,
Reforma poreskog sistema (2), CLDS, Beograd, 2004.
12. Bernstein, S., The Compromise of Liberal Environmentalism. New
York: Columbia University Press, 2001.
13. Besla M. i Petkovi T, ''Meunarodna ekonomija i finansije'', VP
aak, 2008.
14. Biedenkopf Kurt, ''Die Ausbeutung der Enkel, Pladoyer fur die
Ruckkehr zur Vernuft'', Berlin, 2006.
15. Bjekovi, S., "Razvoj, ekonomska i socijalna prava, ivotna sredina",
Istraivako- obrazovni centar za ljudska prava i demokratsko graanstvo i
Centar za ljudska prava Univerziteta u Podgorici,2003
16. Bjeli P., Ekonomika meunarodnih odnosa, Prometej, Beograd,
2003.
17. Bjeli Predrag, Meunarodna trgovina, prvo izdanje, CID Ekonomski
fakultet, Beograd, 2008.
18. Blagojevi O., Razvoj finansija i finansijske nauke, Finansije 3-4,
1991.

214
19. Blaikie, P., H. Brookfield, Land Degradation and Society. London and
New York: Methuen and Co. Ltd, 1987.
20. Bland, Robert L., A Revenue Guide for Local Government, ICMA,
Washington, 1989.
21. Bogojevi-Arsi V., ''Korporativne finansije'', Fakultet organizacionih
nauka, Beograd, 2005.
22. Boldvin Riard i arls Viplo, Ekonomija evropskih integracija, Data
status, Beograd, 2010.
23. Bosanac, N. - Babic, M.: Ekonomijska politika u obrtnitvu, Osijek,
Grafika, 1999.
24. Bonjak M., ''Makroekonomske politike u uslovima globalne
ekonomske krize'', ''Ekonomska politika Srbije u 2009. godini i izazovi svetske
ekonomske krize'', (Jaki M. i A. Praevi), Ekonomski fakultet, Beograd,
2008.
25. Bot, A., F.O. Nachtergaele and A. Young, Land Resources Potential
and Constraints at Regional and Country Level. World Soil Resources Reports
26. CEC - Commission of the European Communities (2001).
Communication from the Commision to the Council, the European Parliament,
the Economic and Social Committee and the Committee of the Regions on the
Sixth Environmental Action Programme of the European Community,
Environment 2010.,
27. Charles P. Kindleberger i Robert Aliber, ''Najvee svjetske financijske
krize - Manije, panike i slomovi'', 2006, Peto izdanje, Poslovni dnevnik
Masmedia Zagreb.
28. Corvetto J., Tax and Fee Authority of Local Governments in Western
Europe, LGI / NAMRB - National Associations of Municipalities of the Republic
of Bulgaria, Sofia, 2000.
29. Cveji, S. Neformalna privreda u post-socijalistikoj transformaciji:
Siva ekonomija u Srbiji 90-ih, u Boli, S., A. Mili, (ur), Srbija na kraju
milenijuma. Beograd: Institut za sociologiju, 2002.
30. Dalal-Clayton, B., S. Bass, Sustainable Development Strategies. A
Resource Book. London: Earthscan, 2003.
31. Daly, H., Beyond Growth: the Economics of Sustainable
Development. Boston, MA: Beacon Press, 1996.
32. Daly, H. Sustainable Development: Definitions, Principles,
Policies". In M. Keiner (ed): The Future of Sustinability. Dordrecht: Springer,
2002.
33. Damjanovi M., ansa i prepreke strateke modernizacije lokalne
vlasti, u Modernizacija lokalne vlasti Na tragu nove preduzetnike uloge,
Fondacija Konrad Adenauer, Beograd, 2002.
34. Damjanovi M., orevi S., Izazovi modernoj upravi i upravljanju,
Timit, Beograd, 1995.

215
35. Dai . David, DIPLOMATIJA ekonomska multilaterala i
bilaterala, Univerzitet BK, Beograd, 2003.
36. Davey K., Fiscal Autonomy and Efficiency Reforms in the Former
Soviet Union, Local Government and Public Service Reform Initiative, Budapest,
2002.
37. De Groot, R. Functions of Nature. Groningen: Wolters Noordhoff,
1992.
38. Drucker, P., Efikasan direktor, Privredni vijesnik, Zagreb, 1992.
39. uri, S., Stoi-Mihajlovi, Lj., "Menadment sistemi u funkciji
poveanja energetske efikasnosti", monografija, Odrivi prostorni razvoj gradova,
IAUS, Beograd, 2008.
40. Duni, ., Internet, pozitivne i negativne posledice globalizacije,
Ekonomske teme br. 2, Ekonomski fakultet, Ni, 2003.
41. Ecologist, The (1972). Blueprint for Survival, Harmondsworth:
Penguin
42. Economic and Social Council (2001). Report on the World Social
Situation. New York: United Nations
43. EEA - European Environmental Agency (2007a). Europe's
environment: the fourth assessment. Copenhagen: European Enviromental
Agency.
44. Huntington, S. The Clash of Civilizations?". Foreign Affairs,
LXXII.1993.
45. Ili Bogdan, Makroekonomija, Beoknjiga, Via poslovna kola aak,
Beograd, 2005.
46. Ili Bogdan, Predrag Jovanovi-Gavrilovi i Aleksandar Graanac,
Meunarodna ekonomija i finansije, VP aak, Beograd, 2006.
47. Ili, B., Makroekonomija, Beograd, 2006.,
48. Ili-Popov G., Fiskalni odnosi u federativnoj dravi sa stanovita
javnih prihoda, u Inicijative za fiskalnu decentralizaciju - sluaj Jugoslavije,
Magna agenda, Beograd, 2002.
49. Ili-Popov, G., Ekoloki porezi, Savet projekata Konstituisanje Srbije
kao pravne drave i Centar za publikacije Pravnog fakulteta Univerziteta u
Beogradu, Pravni fakultet, Beograd, 2000,
50. International Monetary Fund), Financial Stress and Deleveraging -
Macrofinancial Implications and Policy, Washington, DC: IMF, Global
Financial Stability Report (October), 2008.
51. Jaki M, Peji L., Doktrine velikih ekonomista, Beograd,1994.,
52. Jaki, M.: Makroekonomija, igoja tampa, Beograd, 2001
53. Jantzen, J., R. Pei. "Assessment of the Economic Value of
Environmental Degradation in Serbia". Final Report. Environmental Capacity
Building Programme 2003- An EU funded project managed by the European
Agency for Reconstruction., 2004.

216
54. Jovanovi, M. Evropska ekonomska integracija, Ekonomski fakultet,
Beograd, 2006.,
55. Jovanovi-Gavrilovi, P., Meunarodno poslovno finansiranje,
Beograd, 2004.,
56. Jovovi Dejan, Meunarodne finansijske institucije, Meunarodna
politika, Beograd, 1997.
57. Kijanovi M., Lokalni javni prihodi u sistemu javnih prihoda
Republike Srbije, magistarska teza odbranjena na Pravnom fakultetu Univerziteta
u Beogradu 1999. godine.
58. Kindleberger Charles; ''Manias, Panics and Crashes, A History of
financial Crises'', New York 1996.
59. Klauer, B. Defining and Achieving Sustainable Development".
International Journal of Sustainable Development World Ecology 6. 1999.
60. Komazec S., Risti ., Petkovi T. i Savi J., Meunarodni finansijski
menadment, VP, aak, 2007.
61. Komazec S., Risti .: Alternativne makroekonomske strategije, ABC
GLAS, Beograd. 1994.
62. Komazec S., Risti .: Meunarodne finansije, Novi Sad, 1992.
63. Komazec Slobodan i Risti arko, Trite novca i kapitala, Via
poslovna kola Beograd, 2000.
64. Komazec Slobodan, Neoliberalizam, privatizacija i finansijski kapital,
igoja tampa, Beograd, 2004.
65. Komazec Slobodan, Risti arko, Petkovi Todor i Savi Jovan,
Meunarodni finansijski menadment, VP aak, Beograd, 2007.
66. Komljenovi, B., Pravo EU, Banja Luka, 2009.
67. Kovaevi Stevo, Meunarodni ekonomski odnosi, Ekonomski
fakultet, Kragujevac, 1995.
68. Kovaevi ivorad, Diplomatija pregovaranja, Filip Vinji,
Diplomatska akademija, MSP SCG, 2004.
69. Kovaevi, M., Ugovor o menadrnentu i njegova primena u
jugoslovenskoj praksi, Beograd, 1995,
70. Mitrovi B., Ekonomika tranzicije, Ekonomski fakultet, Ni, 2007.,
71. Mrak Mojmir, Mednarodne finance, GV Zaloba, Ljubljana, 2002.
72. Munasinghe, M., E. Lutz. Environmental - Economic Evaluation of
Projects and Policies for Sustainable, 1991.
73. Pepper, D. Modern Envoironmentalism: An Introduction. London:
Routledge, 1996.
74. Pei, R. Ekonomika prirodnih resursa i ivotne sredine. Beograd:
Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Beogradu., 2002.
75. Peteri G., Alternativno pruanje usluga, u Nemec J., Wright G., Javne
finansije, Magna agenda, Beograd, 1999.
76. Petkovi L. Todor, Globalna ekonomija i poslovna diplomatija,
Grafopak, Aranelovac, VP aak, 2007.

217
77. Prekajac, Z.: Meunarodna ekonomija, Futura publikacije, Novi Sad,
2005.
78. Problemi razvoja gospodarstva u prijelazu stoljea, Osijek, Klub za
ekonomijsku politiku, 1996.
79. Prokopijevi M., Fiskalna nezavisnost lokalnih zajednica, u
Inicijative za fiskalnu decentralizaciju - sluaj Jugoslavije, Magna agenda,
Beograd, 2002.
80. Prokopijevi M., Trina demokratija, Graanske inicijative, Beograd,
2001.
81. Prokopijevi, M., Evropska monetarna unija, Graevinska knjiga,
Beograd, 2007.,
82. Prokopijevi, M., Evropska unija-uvod, Beograd, 2009.
83. Proops, J., Faber, M., Manstetten, R. and Jost, F. Achieving a
Sustainable World". Ecological Economics 17, 1996.
84. Pugel T.A., 14th ed., International ed., International Economics,
McGraw-Hill Irwin, Boston, 2009.
85. Risti ., Komazec S., Meunarodne javne finansije i budetska
politika Evropske unije, Grafopak, Aranelovac, 2007.
86. Risti ., Komazec S., Monetarne i javne finansije, Beograd, 1997.
87. Risti ., Vuka S., Menadment poslovnih finansija, Beograd, 2008.
88. Risti arko, Globalni fiskalni menadment, Ekonomski fakultet,
Beograd, 2002. i 2003.
89. Risti arko, Nikoli Radomir, Nikoli Branislav, Monetarna
ekonomija i fiskalni menadment, Beograd, 2008.
90. Rodgers, P., K. Jalal, J. Boyd. An Introduction to Sustainable
Development. London: Earthscan, 2008.
91. oki Branislav, Ekonomske doktrine, Ekonomski fakultet, Beograd,
1975.
92. oki Dejan, ''Globalna finansijska kriza i Srbija pouke i mere'',
''Ekonomska politika Srbije u 2009. godini i izazovi svetske ekonomske krize'',
(Jaki M. i A. Praevi), Ekonomski fakultet, Beograd, 2008.
93. oki Dejan, ''Privredna struktura posle tranzicije'', Beograd, 2009.
94. Staki Budimir, Meunarodne nansije, Univerzitet Singidunum,
Beograd, 2010.
95. Staki, B., Javne finansije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2012.
96. Stankovi V., Pravo privrednog sistema, Pravni fakultet, Beograd,
1995.
97. Statistics in Focus: Environment and Energy, No. 8-9/2003.
98. Stepanov R.,Despotovi Lj., Evropska unija nastanak, institucije,
pravo, NATO, Stylos, Novi Sad, 2002.
99. Stiglic E. Dozef, Protivrenosti globalizacije, Ekonomija treeg puta,
Beograd, 2002.

218
100. Stiglic J. E., ''Protivrenosti globalizacije'', Ekonomija treeg puta,
Beograd, 2002.
101. Stoi-Mihajlovi, Lj., "Strateki aspekti ekonosmkog, ekolokog i
prostornog razvoja i investiranja", monografija, Industrijski menadment i
razvoj,FIM, Kruevac, 2007.,
102. Stoi-Mihajlovi, Lj., uri S., "Organizacija poslovnih sistema",
VPSS, Vranje, 2008.,
103. Stoi-Mihajlovi, Lj., uri, S., "Analiza trokova i dobiti u
ekonomskoj problematici upravljanja industrijskim otpadomtrategije lokalnog
ekonomskog razvoja", monografija, Odrivi prostorni razvoj gradova, IAUS,
Beograd
104. Vukadinovi, R., Uvod u institucije i Pravo Evropske unije,
Kragujevac, 2008.,
105. Vukmirica, V., Ekonomski i dravni menadment, Beograd, 1996.
106. Vukmirica, V., piri, N., Ekonomska i monetarna integracija Evrope,
Ekonomski fakultet u Banjoj Luci, Banja Luka, 2005.
107. Vuka, S., Risti, ., Srdi, M., Poreska i budetska kontrola i
revizija, 2009.
108. Wackernagel, M. and W. Rees. Our Ecological Footprint: Reducing
Human Impact on the Earth Gabriola Island, BC: New Society Publishers, 1996.
109. Wade, R. Greening the Bank: The Struggle over the Environment,
1970-1995". In John Lewis and Richard Webb, eds., The World Bank: Its First
Half Century, vol. 2, 611-735. Washington, DC: Brookings Institution Press,
1997.
110. World Bank, The., World Development Report 2006. Washington, DC:
The World Bank, 2006.
111. Zakon o zatiti ivotne sredine Republike Srbije, "Sl. glasnik RS", br.
135/2004, 36/2009, 36/2009 - dr. zakon i 72/2009 - dr.

219