UZROCI :

Prvi neposredan uzrok Krsta{kih ratova bio je napredovawe Turaka

Selxuka. 1070, Turci su uzeli Jerusalim od Fatimida, i hodo~asnici su
po~eli da ku}i donose vesti o ugwetavawu i skrnavqewu svetiwa.
Drugi neposredan uzrok Krsta{kih ratova bilo je opasno slabqewe
Vizantijskog carstva. Godine 1071, vizantijska vojska je bila gotovo
uni{tena kod Mancikerta; Selxuci su zauzeli Edesu, Antiohiju (1085),
Tarsos, pa ~ak i Nikeju, i preko Bosfora gledali na sam Konstantinopoq.
Car Aleksije I (1081-1118) spasao je deo Male Azije potpisav{i
poni`avaju}i mir, ali nije imao vojna sredstva da se odupre daqoj
invaziji. Ako Konstantinopoq padne, cela Isto~na Evropa }e le`ati
otvorena Turcima, a pobeda kod Tura (732) }e biti poni{tena.
Zaboraviv{i na teolo{ki ponos, Aleksije je poslao izaslanike Urbanu II i
Saboru u Pja}enci, mole}i Latinsku Evropu da mu pomogne da istera
Turke; bilo bi mudrije, tvrdio je, boriti se sa nevernicima na tlu Azije nego
~ekati ih da preko Balkana nagrnu ka zapadnim prestonicama.
Tre}i neposredni uzrok Krsta{kih ratova bila je te`wa italijanskih
gradova Pize, \enove, Venecije, Amalfija da pro{ire svoju rastu}u
trgova~ku mo}. Kada su Normani oteli Siciliju od muslimana (1060-
1091), a hri{}anska vojna mo} smawila muslimansku vlast u [paniji
(1085), zapadni Mediteran je bio oslobo|en za hri{}ansku trgovinu a
italijanski gradovi smerali da okon~aju muslimansku prevlast u
isto~nom Mediteranu.
Kona~na odluka je potekla od samog Urbana. Druge pape su
prihvatile ideju. Gerbert je, kao Silvester II, apelovao na hri{}anski svet
da spase Jerusalim, i jedna neuspe{na ekspedicija iskrcala se u Siriji
(oko 1001). Grgur VII je, usred iscrpquju}e borbe sa Henrihom IV,
uzviknuo, "Radije bih dao `ivot osloba|aju}i sveta mesta, nego {to bih
vladao ~itavom vasionom". Ta sva|a je bila jo{ `estoka kada je Urban
predsedavao na Saboru u Pja}enci u martu 1095. On je tu podr`ao
molbu Aleksijevih legata, ali je savetovao oprez jer je predvideo da bi
neuspeh ozbiqno na{kodio ugledu Crkve. Od marta do oktobra 1095,
putovao je po severnoj Italiji i ju`noj Francuskoj, proveravao raspolo`ewe
poglavara i osiguravao podr{ku. U Klermonu u Overwu, odr`an je
istorijski sabor(1095 ) na kome je papa odr`ao govor.
Kroz gomilu se prolamao uzbu|en uzvik: "Bog tako ho}e!" Urban je to
prihvatio i predlo`io da im to bude ratni pokli~. Zatra`io je da oni koji
krenu u krsta{ki rat nose krst na ~elu ili na grudima.
Energi~ni papa je pre{ao na druge gradove Tur, Bordo, Tuluz,
Monpeqe, Nim... i devet meseci dr`ao propovedi zala`u}i se za krsta{ki
rat.
Kada je stigao u Rim posle dva meseca odsustva, preuzeo je pravo da
oslobodi krsta{e od obaveza koje su ometale krsta{ki rat kmeta i
vazala je, za vreme trajawe rata, oslobodio lojalnosti gospodaru; svim
 krsta{ima je dao privilegiju da im sude crkveni a ne vlastelinski sudovi, i
jam~io im, za vreme wihovog odsustva, episkopsku za{titu wihove
imovine; uspostavio je novo na~elo poslu{nosti iznad kodeksa feudalne
vernosti.

PRVI KRSTA[KI RAT 1095-1099

Izvanredni motivi doveli su pod ratni steg ogroman broj qudi. Potpuni
oprost kojim se osloba|aju svih kazni zbog greha bio je obe}an onima koji
poginu u tom ratu. Kmetovima je bilo dozvoqeno da napuste zemqu za
koju su
ina~e bili vezani; gra|ani su osloba|ani poreza; du`nici su koristili
moratorijum na kamatu; zatvorenici su osloba|ani, a smrtne kazne su
zahvaquju}i smelom pro{irewu papske vlasti, zamewivane do`ivotnim
slu`ewem u Palestini.

Urban je mesec avgust 1096 ozna~io kao vreme polaska.

Siroma{na seqa~ka vojska

Petar Pustiwak & Valter Siromah

Nestrpqivi seqaci koji su bili prvi regrutovani nisu mogli da ~ekaju. Jedna
takva vojska koja je brojala nekih 12.000 qudi (me|u kojima je bilo samo
osam vitezova), po{la je u martu iz Francuske, na ~elu sa Petrom
Pustiwakom i
Valterom Siromahom; jedna druga grupa, mo`da oko 5.000 qudi, po{la je
iz Nema~ke pod vo|stvom sve{tenika Got{alka; tre}a je napredovala iz
Rajnske oblasti na ~elu sa grofom Emikom Lajningenom.
Regruti su poneli skromna sredstva i malo hrane, a wihove neiskusne vo|e
su lo{e organizovali snabdevawe hranom.Kada su sredstva potro{ena, a
oni po~eli da gladuju, bili su primorani da na svom putu pqa~kaju wive i
domove; i, uskoro su uz pqa~ku dodali i silovawe. Kada su napokon bez
prebijene pare stigli do Konstantinopoqa, i desetkovani gla|u, kugom,
leprom, groznicom i bitkama na putu, do~ekao ih je Aleksije, ali ih nije
dovoqno nahranio; oni su onda provalili u predgra|a, i opqa~kali crkve,
ku}e i palate. Da bi prestonicu oslobodio tih pobo`nih skakavaca, Aleksije
im je obezbedio brodove da pre|u Bosfor, poslao im namirnice i zamolio ih
da ~ekaju dok ne stignu boqe naoru`ane vojske.
Bilo zbog gladi ili uznemirenosti, krsta{i su ignorisali ta uputstva i krenuli
ka Nikeji. Turska vojska iza{la je iz grada i gotovo uni{tila prvu vojsku
Prvog krsta{kog rata. Me|u poginulima je bio i Valter Siromah; Petar
Pustiwak, kojem se zgadila wegova neobuzdana vojska, vratio se pre
bitke u Konstantinopoq, gde je mirno `iveo do 1115. godine.

U me|uvremenu feudalni poglavari koji su uzeli krst okupili su svaki svoju

vojsku u svom mestu. Me|u wima nije bio nijedan kraq; odista, Filip I kraq
Francuske, Vilijam II kraq Engleske, i Henrih IV kraq Nema~ke su svi bili
pod izop{tewem kada se Urban zalagao za krsta{ki rat.
 Mnogi grofovi i vojvode su pristupili krsta{koj vojsci, i gotovo svi su bili
Francuzi ili Franci; Prvi krsta{ki rat bio je u velikoj meri francuski
poduhvat. Vojvoda Godfrid, gospodar Bujona (mali posed
u Belgiji) bio je pobo`an do fanatizma. Grof Bohemund od
Taranta bio je sin Robera Giskarda; bio je hrabar i ve{t poput
oca.

Rejmond, grof od Tuluz, ve} se borio protiv islama u [paniji.

Te su se vojske razli~itim putevima probile do Konstantinopoqa.

Bohemund je Godfriju predlo`io da zauzmu grad; Godfri je to odbio,
govore}i da je do{ao samo da se bori protiv nevernika.
Aleksije je krsta{e zamolio za pomo} u borbi protiv Turaka, a ponudio je
krsta{ima, nov~anu pomo}, prevoz, vojnu pomo}, a vo|ama lep mito; za
uzvrat je tra`io da se plemi}i zavetuju na lojalnost wemu kao svom
feudalnom suverenu; svi posedi koje oni osvoje spadali su u vazalsku
obavezu prema wemu. Odobrovoqeni srebrom plemi}i su se dali zakletvu.

Po~etkom 1097, moreuz su pre{le vojske sa ukupno otprilike 30.000

qudi. Muslimani su bili podeqeni fatimidski kalifi Egipta dr`ali ju`nu
Siriju, dok su wihovi neprijateqi, selxu~ki Turci, dr`ali severnu Siriju i ve}i
deo Male Azije.

Vojske Evrope su krenule na opsadu Nikeje i kada je Aleksije obe}ao da }

e im `ivoti biti po{te|eni, turski garnizon se predao ( jun 1097).

Posle nedequ dana odmora, krsta{i su krenuli prema Antiohiji. Sukobili su

se sa turskom vojskom ispod Kilix Arslana blizu Dorileuma, izvojevali
krvavu pobedu (1. jula 1097) i mar{ovali kroz Malu Aziju gde im je jedini
neprijateq bila nesta{ica vode i hrane, kao i vru}ina. Mu{karci, `ene, kowi
i psi umirali su od `e|i na tom surovom mar{u od 500 miqa.

Prelaze}i planinski lanac Taurus, neki plemi}i su svoje vojske odvojili od

glavnine da bi obavili privatna osvajawa Rejmond, Bohemund i Godfrid
u Jermeniji, Tankred i Balduin (Godfrijev brat) u Edesi; tu je Balduin
osnovao prvu latinsku kne`evinu na Istoku (1098)- grofoviju Edesa.

Antiohija odolevala je opsadi osam meseci. U maju 1098, do{la je vest da

se velika muslimanska vojska pribli`ava na ~elu sa Karbogom, princom
od Mosula; Antiohija je pala (3. juna 1098) nekoliko dana pre nego {to je
ta vojska stigla.
Napreduju}i sa gr~kom vojskom, Aleksije je bio zavaran dezerterima te je
poverovao da su hri{}ani ve} pora`eni; vratio se natrag da {titi Malu
Aziju, i nikada mu nije opro{teno pa kada su pod Bohemundovom
jedinstvenom komandom krsta{i postigli odlu~uju}u pobedu a
Bohemund postao knez Antiohije tvrdili su da ih je Aleksijev nedolazak u
pomo} oslobodio wihovih zakletvi na vernost.
 Po{to su proveli {est meseci u oporavku i reorganizovawu svojih
oslabqenih snaga, poveli su vojske na Jerusalim. Kona~no, 7. juna 1099,
posle trogodi{weg ratovawa, svedeni na 12.000 boraca, krsta{i su stajali
pred zidinima Jerusalima. Fatimidski garnizon od 1.000 qudi je ~etrdeset
dana pru`ao otpor a pobijeno je 70.000 muslimana koji su ostali u gradu.
Pre`iveli Jevreji su sakupqeni u sinagogi i `ivi spaqeni.

III LATINSKO KRAQEVSTVO JERUSALIMA1099-

1143
Godfrid od Bujona bio je izabran da Jerusalimom i wegovom okolinom
vlada pod skromnom titulom Branilac Svetog groba a Latinsko kraqevstvo
Jerusalima postalo je odmah suverena dr`ava.
Gr~koj crkvi je oduzet slu`beni polo`aj, wen patrijarh je pobegao na
Kipar, a parohije nove kraqevine prihvatile su latinsku liturgiju,
italijanskog primata i papsku vlast.
Dve nedeqe posle velikog oslobo|ewa, jedna egipatska vojska je do{la do
Askalona da ponovo oslobodi grad Jerusalim a Godfrid ju je porazio, ali je
godinu dana kasnije umro (1100). Wegov brat, Balduin I (1100-1118)
uzeo je titulu kraqa. Pod kraqem Fulkom V, grofom od An`ua (1131-
1143), nova dr`ava je prikqu~ila ve}i deo Palestine i Sirije; ali muslimani
su i daqe dr`ali Alep, Damask i Emesu.
ure|ewe

Kraqevstvo je podeqeno na ~etiri feudalne kne`evine, sa sredi{tima u

Jerusalimu, Antiohiji, Edesi odnosno Tripolisu. Svaka od ~etiri kne`evine
bila je isparcelisana na prakti~no nezavisne feudalne posede, ~iji su
pohlepni gospodari vodili ratove, kovali sopstveni novac i na druge
na~ine
podra`avali nezavisnost.
Kraqa su birali baroni, a kontrolisala ga je crkvena hijerarhija pot~iwena
jedino papi. Kraq je jo{ bio oslabqen time {to je kontrolu nad nekoliko
luka Jafom, Tirom, Akrom, Bejrutom, Askalonom ustupio Veneciji, Pizi
ili \enovi, {to je bila cena pomorske pomo}i i namirnica transportovanih
morskim putem.
Baroni su preuzeli sve vlasni{tvo nad zemqom, sveli ranije vlasnike
hri{}ane ili muslimane na polo`aj kmetova, i nametnuli im feudalne
obaveze surovije od bilo kojih u tada{woj Evropi.

vojni~ko-mona{ki redovi

Mlada kraqevina je imala jedinstvenu podr{ku u novim redovima kalu|era

vojnika.
Jo{ 1048, trgovci Amalfija su od muslimana dobili dozvolu da izgrade
bolnicu u Jerusalimu za siroma{ne ili bolesne hodo~asnike. Oko 1120,
Rejmon di Pi je osobqe te ustanove reorganizovao, i to kao religiozni red
zavetovan na siroma{tvo, poslu{nost i vojnu za{titu hri{}ana u Palestini;
i, ti hospitaleri, ili vitezovi bolnice svetog Jovana, postali su najplemenitija
udru`ewa u hri{}anskom svetu.

Otprilike u isto vreme (1119) Hugo de Pajen i osam drugih krsta{kih

vitezova sve~ano su se posvetili mona{koj disciplini i vojni~kom slu`ewu
hri{}anstvu. Oni su od Balduina II dobili rezidenciju blizu Solomonovog
Hrama, i uskoro se nazvali vitezovi hramovnici (templari). Sveti Bernard je
sastavio pravilo za wih

Hospitaler je nosio crnu ode}u s belim krstom na levom rukavu; templar

je nosio belu ode}u s crvenim krstom na ogrta~u. Svaki je prema onom
drugom gajio religioznu netrpeqivost.

Sa za{tite hodo~asnika i brige o wima, hospitaleri i templari su pre{li na

aktivne napade na saracenska upori{ta; mada je templara bilo samo 300,
a hospitalera nekih 600, godine 1180, oni su igrali istaknutu ulogu u
bitkama za vreme Krsta{kih ratova, i stekli veliki ugled kao ratnici.

Oba reda su finansijsku pomo} primala od Crkve i dr`ave, od bogatih i

siroma{nih; u trinaestom veku svaki od wih je posedovao velika imawa u
Evropi, ukqu~uju}i opatije, sela, i gradi}e.

Godine 1190, Nemci su u Palestini, pomognuti nekolicinom u zavi~aju,

osnovali red tevtonskih vitezova, kao i bolnicu blizu Akre.

Ve}ina krsta{a se vratila u Evropu posle osloba|awa Jerusalima.

Godine 1144, Zangi, mladi princ Mosula (ina~e poreklom rob) je zauzeo
Edesu i vratio je u islamske ruke. Zangi je poginuo, ali ga je nasledio sin
Nuruddin, jednake hrabrosti i ve}e sposobnosti. Upravo je vest o tim
doga|ajima nagnala Evropu na Drugi krsta{ki rat.

IV DRUGI KRSTA[KI RAT: 1146-1148

Bernard je oti{ao pravo kraqu Luju VII i ubedio ga da uzme krst. Sa

kraqem na svojoj strani, odr`ao je govor masi u Vezleu (1146); kada je
zavr{io, qudi su po~eli masovno da se prijavquju.

Kada je pridobio Francusku, pre{ao je u Nema~ku,i ubedio cara Konrada

III, da prihvati krsta{ki rat kao jedinstven povod kojim mo`e da ujedini
stranke Gvelfa i Hohen{taufena koje su tada razjediwavale carstvo. Mnogi
plemi}i su sledili Konardov primer; me|u wima bio je i mladi Fridrih,
vojvoda od [abije koji }e postati poznat kao Barbarosa, i umreti u toku
Tre}eg krsta{kog rata.
Na Uskrs 1147. godine, Konrad i Nemci su krenuli; na Duhove, Luj i
Francuzi su po{li za wima, na bezbednoj distanci, nesigurni da li su im
najve}i neprijateqi Nemci ili Turci.

Manojlo Komnin je predlo`io da vojske pre|u Helespont kod Sestosa,

umesto da idu kroz Konstantinopoq; ali Konrad i Luj su to odbili. Luja je
pratila wegova Eleonora, poznata po te{koj naravi.

Uprkos Manojlovom savetu, Konrad je navaqivao da ide putawom Prvog

krsta{kog rata i Nemci su upali u niz pustiwa bez hrane, kao i u
muslimanske zasede; wihovi gubici u qudstvu bili su obeshrabruju}i.
Kod Dorileuma, gde su krsta{i u Prvom ratu porazili Kilix Arslana,
Konradova vojska se sukobila sa glavnom muslimanskom vojskom, i bila
tako stra{no pora`ena da je jedva jedan u deset hri{}ana pre`iveo.

Francuska vojska, daleko pozadi, bila je zavarana la`nim vestima o

nema~koj pobedi; ona je neoprezno napredovala i bila desetkovana gla|u
i muslimanskim
napadima. Stigav{i do Atalije, Luj je pregovarao sa gr~kim pomorskim
kapetanima da wegovu vojsku prevezu morem do hri{}anskog Tarsosa ili
Antiohije; kapetani su tra`ili nerealno veliku naknadu po putniku; Luj i
nekoliko plemi}a, Eleonora i nekoliko gospi, krenuli su na put ka Antiohiji,
ostaviv{i francusku vojsku u Ataliji. Muhamedanske snage su silovito
napale taj grad, i pobile skoro sve Francuze u wemu (1148).

Luj je stigao u Jerusalim sa damama ali bez vojske, Konrad sa `alosnim

ostatkom vojske sa kojom je po{ao iz Ratisbona. Od tih pre`ivelih, kao i
od vojnika koji su ve} bili u prestonici, improvizovana je vojska, koja je
krenula na Damask pod podeqenim zapovedni{tvom Konrada, Luja i
Balduina III (1143-1162). Za vreme opsade do{lo je do sporova me|u
plemi}ima u vezi sa tim ko }e vladati Damaskom kada ovaj bude pao.
Kada je do{la vest da emiri Alepa i Mosula napreduju sa velikom vojskom
da pomognu Damasku hri{}anska vojska se razbila na delove, i pobegla u
Antiohiju, Akru ili Jerusalim.
Konrad, pora`en i bolestan, vratio se osramo}en u Nema~ku. Eleonora i
ve}ina francuskih vitezova vratili su se u Francusku. Luj je ostao jo{ jednu
godinu u Palestini, i i{ao na hodo~a{}a obilaza}i svetili{ta.

V SALADIN

U toku ~etrdeset godina mira koji je usledio posle Drugog krsta{kog

rata, Latinsko kraqevstvo Jerusalima nastavilo je da se raspada zbog
unutra{wih sukoba, dok su se wegovi muslimanski neprijateqi kretali ka
jedinstvu.

Nuruddin je svoju vlast iz Alepa pro{irio na Damask (1164); kada je on

umro, Saladin je Egipat i muslimansku Siriju doveo pod jedinstvenu vlast
(1175).
 1183 g. mala vojska vitezova pustolova pod komandom Rexinalda,
zapovednik tvr|ave Krak de [evalije, re{ila je da napadne Medinu te je
otplovila Crvenim morem, iskrcala se u el-Hauri, i krenula na Medinu;
iznenadila ih je jedna egipatska vojska, te su pose~eni svi osim nekolicine
koji su pobegli sa Rexinaldom, kao i nekoliko zarobqenika koji su odvedeni
u Meku i pobijeni umesto koza kao `rtve na godi{wem hodo~a{}u.

Ovim ~inom je Saladin uvre|en do sr`i u svojoj pobo`nosti te je formirao

vojsku koja je za wega osvojila Damask, i sukobila se sa vojskom
Latinskog kraqevstva u neodlu~noj bici na istorijskoj poqani Esdraelon
(1183)
Nekoliko meseci kasnije napao je Rexinalda u tvr|avi Krak de [evalije , ali
nije uspeo da u|e u tvr|avu. Godine 1185, Rexinald napao je, iz zasede,
jedan muslimanski karavan, i uzeo bogat plen i nekoliko zarobqenika,
ukqu~uju}i Saladinovu sestru a Saladin se razbesneo, objavio poziv na
sveti rat protiv hri{}ana, i zakleo se da }e Rexinalda ubiti vlastitim
rukama.

Presudan okr{aj u Krsta{kim ratovima odigrao se kod Hitina, blizu

Tiberiasa, 14. jula 1187. Saladin je zauzeo polo`aje sa kojih je kontrolisao
sve bunare; po{to su ravnicu pre{li po vru}ini sredine leta, hri{}ani su
pod te{kim oklopima u{li u bitku dah}u}i od `e|i i bili su pora`eni.
Saladin je naredio da se kraq Gij i vojvoda Rexinald dovedu pred wega;
kraqu je dao da pije kao jamstvo oprosta; Rexinaldu je dao da bira ili smrt
ili da prizna Muhameda kao Bo`jeg proroka; kada je Rexinald odbio,
Saladin ga je ubio.
Deo plena koji su pobedioci uzeli bio je Pravi krst, koji je kao bojnu
zastavu nosio sve{tenik; Saladin ga je poslao kalifu u Bagdad. Videv{i da
nikakva vojska nije ostala da ga ugrozi, on je nastavio sa zauzimawem
Akre, gde je oslobodio 4.000 muslimanskih zarobqenika, a svoje vojnike
platio bogatstvom iz te prometne luke. Nekoliko meseci gotovo cela
Palestina bila je u wegovim rukama.

Saladin je osvajio Jerusalim 1187 g. a opsada je trajala samo dvanaest

dana.

Potom je poveo umornu vojsku na opsadu Tira, ustanovio da ne mo`e da

ga osvoji, raspustio ve}i deo vojske, i povukao se u Damask bolestan i
iscrpqen (1188), u pedesetoj godini `ivota.

VI TRE]I KRSTA[KI RAT: 1189-1192

Zadr`avawe Tira, Antiohije i Tripolisa ostavilo je hri{}anima neki deli}

nade. Italijanske flote su jo{ kontrolisale Mediteran, i bile spremne da
prevezu nove krsta{e za izvesnu cenu. Vilijam, nadbiskup Tira, vratio se
u Evropu, i pred skupovima u Italiji, Francuskoj i Nema~koj pri~ao o padu
Jerusalima. U Majncu je wegov apel tako uzbudio Fridriha Barbarosu, da je
veliki car, star {ezdeset sedam godina, gotovo odmah krenuo sa svojom
vojskom (1189).

Pre{av{i Helespont kod Galipoqa, nova vojska je, na novom putu,

ponovila iste gre{ke i tragedije Prvog krsta{kog rata. Turske ~ete su
ometale weno napredovawe i prekinule weno snabdevawe hranom;
stotine qudi pomrlo je od gladi; Fridrih se sramno utopio u maloj reci Salef
u Kilikiji (1190); i, samo jedan deo wegove vojske do`iveo je da se pridru`i
opsadi Akre.

Ri~ard I Lavqe Srce, nedavno krunisan za kraqa Engleske u trideset prvoj

godini, bio je re{en da oku{a svoju ruku na muslimanima. Strahuju}i od
upada Francuza na engleske posede u Francuskoj, on je insistirao da ga
prati Filip
Avgust; francuski kraq mladi} od dvadeset tri godine se slo`io; i dva
mlada monarha su primila krst od Vilijama iz Tira na uzbudqivoj
ceremoniji u Vezleu.
Ri~ardova vojska sastavqena od Normana (jer, malo je Engleza
u~estvovalo u Krsta{kim ratovima) po{la je brodovima iz Marseja, a
Filipova iz \enove, da bi se sastale na Siciliji (1190). Tu su se kraqevi sva|
ali i na druge na~ine se zabavqali pola godine.
Tankred, kraq Sicilije uvredio je Ri~arda, a ovaj je zauzeo Mesinu a onda
je vratio za 40.000 unci zlata. Tako finansijski obezbe|en krenuo je sa
svojom vojskom za Palestinu. Nekoliko wegovih brodova razbilo se na
obali Kipra; posade je zarobio gr~ki guverner; Ri~ard je na kratko zastao,
osvojio Kipar, i dao ga Giju de Luziwanu, nestalnom kraqu Jerusalima.
Stigao je u Akru u junu 1191, godinu dana po{to je po{ao iz Vezlea.
Filip je stigao pre wega; hri{}ani su Akru opsedali ve} devetnaest meseci
i nekoliko nedeqa posle Ri~ardovog dolaska Saraceni su se predali.
Pobedioci su tra`ili, i bilo im je obe}ano, 200.000 zlatnika, 1.600
odabranih zarobqenika, i vra}awe Pravog krsta. Saladin je potvrdio
dogovor, a muslimanskom stanovni{tvu Akre, osim onih 1.600, bilo je
dozvoqeno da odu s onoliko hrane koliko su mogli da ponesu.
Filip Avgust bolestan od groznice vratio se u Francusku, ostaviv{i za
sobom francusku vojsku od 10.500 qudi a Ri~ard je postao jedini vo|a
Tre}eg krsta{kog rata.
Kada su vo|e opsednute Akre oklevale u izvr{ewu dogovorenih uslova
predaje, Ri~ard je naredio da se 2.500 muslimanskih zarobqenika pogubi
ispred zidina {to je ove trebalo da podstakne da po`ure.
Kada je Saladin saznao za to naredio je da se ubijaju svi od tada uzeti
zarobqenici u bici s engleskim kraqem. Promeniv{i raspolo`ewe, Ri~ard je
predlo`io okon~awe krsta{kih ratova o`eniv{i svoju sestru Xoanu za
Saladinovog brata al-Adila. Crkva je osudila taj potez i on je odba~en.

Znaju}i da Saladin ne}e ostati miran posle poraza, Ri~ard je

reorganizovao svoje snage i pripremio se za mar{ od {ezdeset miqa na
jug du` obale da oslobodi Jafu, koja je, opet u hri{}anskim rukama, bila
pod opsadom muslimana.
Wegova vojska se sukobila sa Saladinovom kod Arsufa i odnela
neodlu~nu pobedu (1191). Saladin je predlo`io da se bitka ponovi, ali se
Ri~ard sa svojim qudima povukao u zidine Jafe a Saladin je ovlastio svog
brata da sa Ri~ardom potpi{e mir prepu{taju}i hri{}anima sve obalske
gradove koje su oni tada dr`ali, kao i polovinu Jerusalima. Ri~ard je bio
toliko zadovoqan ali ne{to kasnije, ~uv{i da je Saladin suo~en sa
pobunom na istoku, odbacio je Saladinove uslove, opseo i zauzeo Darum,
i napredovao do na dvanaest miqa od Jerusalima. Saladin, koji je vojnike
bio za zimu raspustio, pozvao ih je ponovo pod oru`je.

U me|uvremenu je u hri{}anskom taboru izbio spor, izvi|a~i su javili da

su bunari na putu za Jerusalim otrovani, i da vojska ne}e imati ni{ta da
pije. Sastalo se ve}e da bi se donela odluka o strategiji; izglasano je da se
odustane od Jerusalima i krene na 250 miqa udaqeni Kairo. Ri~ard se
bolestan, uvre|en i poti{ten povukao u Akru.

Ali kada je Ri~ard ~uo da je Saladin ponovo napao Jafu, i zauzeo je za

dva dana, odmah je otplovio za Jafu i 1192 g. sa samo 3000 qudi zauzeo
grad.

Potom je Saladin u spas pozvao glavninu svoje vojske. Ona je broj~ano

daleko nadma{ivala Ri~ardovih 3.000, ali je Ri~ardova hrabrost donela
pobedu. Videv{i Ri~arda da se bori pe{ke, Saladin mu je poslao bojnog
kowa, govore}i da je sramota da se jedan tako hrabar ratnik bori pe{ke.

Slede}eg dana ratna sre}a se izmenila. Saladinu su stigla poja~awa; a

Ri~ard, ponovo bolestan, i bez podr{ke vitezova u Akri i Tiru, jo{ jednom
je molio za mir. U groznici je vikao tra`e}i vo}e i osve`avaju}i, hladni
napitak; Saladin mu je poslao kru{ke i breskve i snega, kao i svog lekara.

Godine 1192, 2. septembra, dva junaka su potpisala mir na tri godine i

podelila Palestinu; Ri~ard je imao da zadr`i sve obalske gradove koje je
osvojio, od Akre do Jafe; muslimani i hri{}ani }e mo}i da prelaze sa jedne
teritorije na drugu i obratno, a hodo~asnici }e biti za{ti}eni u Jerusalimu;
ali, bilo je predvi|eno da taj grad ostane u rukama muslimana.

Saladin je umro 1191, kada je imao samo pedeset pet godina.

VII ^ETVRTI KRSTA[KI RAT : 1202-1204

U Tre}em krsta{kom ratu oslobo|ena je Akra, ali Jerusalim nije bio spasen;
bio je to obeshrabruju}e slab u~inak u~e{}a najve}ih kraqeva Evrope.
Utapawe Barbarose, bekstvo Filipa Avgusta, sjajan Ri~ardov neuspeh,
bezobzirne intrige hri{}anskih vitezova u Svetoj zemqi, sukobi izme|u
templara i hospitalera, kao i obnavqawe rata izme|u Engleske i Francuske
sve je to slomilo ponos Evrope i jo{ vi{e oslabio teolo{ku uverqivost
hri{}anstva. Ali rana Saladinova smrt, i raspad wegovog carstva, stvorili
su nove nade.

Ino}entije III (1198-1216) je na samom po~etku svog pontifikata

zahtevao da se u~ini jo{ jedan napor; a Fulk iz Nejia, obi~an sve{etnik,
propovedao je u prilog ^etvrtog krsta{kog rata ali rezultati su bili
obeshrabruju}i.
Car Fridrih II bio je de~ak od ~etiri godine; Filip Avgust je smatrao da mu
je jedan krsta{ki rat dovoqan a Ri~ard I podsmevao se Fulkovim
nagovarawima.

Ali je papa Ino}entije bio uporan. Nagove{tavao je da pohod na Egipat

mo`e da uspe zahvaquju}i italijanskoj kontroli Mediterana, i da }e to
omogu}iti put za pribli`avawe Jerusalimu iz Egipta kao baze.

Posle mnogo cewkawa Venecija se saglasila da za uzvrat dobije 85.000

srebrnih maraka da bi opremila brodove za 4.500 vitezova i kowa, 9.000
{titono{a, 20.000 pe{aka, i zaliha hrane za devet meseci; ona }e tako|e
obezbediti pedeset bojnih galija; ali, sve to pod uslovom da polovina
plena od
osvajawa pripadne Venecijanskoj republici.
Me|utim, Venecijani nisu imali nameru da napadnu Egipat; oni su svake
godine zara|ivali milione izvoze}i drvnu gra|u, gvo`|e i oru`je u Egipat, a
uvoze}i robove; oni nisu ni pomi{qali da tu trgovinu ugroze ratom, ili da
je dele sa Pizom i \enovom. Dok su pregovarali sa ve}em krsta{a, oni su s
egipatskim sultanom napravili tajni ugovor, garantuju}i toj zemqi da je
ne}e napasti (1201). Savremeni letopisac, Ernoul, tvrdi da je Venecija
primila ogroman mito da odvrati krsta{e od Palestine.

U leto 1202, nove vojske su se okupile u Veneciji.

Bili su tu markiz Bonifacije od Monferata, grof Luj od Bloa, grof
Baldvin od Flandrije, Simon od Monfora (koji se proslavio u krsta{kom
ratu protiv albi`anskih jeretika), i me|u mnogim drugim uglednim qudima,
@ofroa de Vilarduen (1160-1213), mar{al [ampawe, koji }e igrati vode}u
ulogu u diplomatiji i krsta{kim pohodima.

Kao i obi~no, Francuska je obezbedila najvi{e krsta{a. Svaki ~ovek je

dobio upute da donese veliku sumu novca, u srazmeri s mogu}nostima,
da bi se sakupio iznos od 85.000 maraka koje treba platiti Veneciji za
wene tro{kove. Ukupna suma je bila mawa za 34.000 maraka.

Na to je Enriko Dandolo, gotovo slepi du`d sa svoje devedeset ~etiri

godine, predlo`io da se nepla}ena razlika oprosti ako krsta{i pomognu da
Venecija zauzme Zaru (dana{wi Zadar). To je sada bila najva`nija
jadranska luka posle same Venecije; Venecija ju je osvojila 998. godine ali
sada je pripadala Ma|arskoj, i za tu zemqu je bila jedini izlaz na more;
weno bogatstvo i mo} su rasli, a Venecija se bojala konkurencije u oblasti
trgovine na Jadranu.

Ino}entije III je osudio taj predlog kao podao i zapretio da }e izop{titi

sve u~esnike. Ali zdru`ene flote su napale Zadar i zauzele ga za pet
dana.
Onda su krsta{i poslali izaslanstvo papi mole}i za oprost; on ga je dao, ali
je zahtevao da vrate plen; oni su mu se zahvalili na oprostu, i zadr`ali
plen. Venecija je ignorisala izop{tewa i pre{la na drugi deo plana
osvajawe
Konstantinopoqa jer je car Manojlo Komnin uhapsio hiqade Venecijana u
Konstantinopoqu, i na neko vreme tu ukinuo venecijanske trgova~ke
privilegije (1171).

prilike u Vizantiji i zauze}e Carigrada

Isak II Angel (1185-1195) nije oklevao da stupi u savez sa Saracenima.

Godine 1195, Isaka je svrgnuo, bacio u tamnicu i oslepio wegov brat
Aleksije III. Isakov sin, po imenu tako|e Aleksije, pobegao je u Nema~ku;
godine 1202. oti{ao je u Veneciju, zamolio venecijanski Senat i krsta{e da
spasu i
vrate na tron wegovog oca, a za uzvrat im obe}ao sve {to je Vizantija
mogla da obezbedi za wihov napad na islam.

Dandolo i francuski baroni su nastojali da sa mladi}em izvuku veliku

korist: ubedili su ga da krsta{ima obe}a 200.000 maraka srebra, opremi
vojsku od 10.000 qudi za slu`bu u Palestini, a gr~ku pravoslavnu crkvu
pot~ini
rimskom papi.

Godine 1202, 1. oktobra, zaplovila je velika flota od 480 brodova i posle

raznih odlagawa, armada je 24. juna 1203, stigla pred Konstantinopoq.

Aleksiju III je predat ultimatum: on mora da vrati Carstvo oslepqenom

bratu ili mladom Aleksiju, koji je i{ao sa flotom. Kad je ovaj to odbio,
krsta{i su se iskrcali, i pred zidinama grada nai{li na slab otpor.
Aleksije III je pobegao u Trakiju; gr~ki plemi}i su Isaka An|ela otpratili
od tamnice do prestola, a u wegovo ime poslata je poruka latinskim
poglavarima da on ~eka da pozdravi svog sina.
Po{to su od Isaka izvukli obe}awe da }e se dr`ati obaveza koje je im je
dao wegov sin, Dandolo i baroni su u{li u grad, a mladi Aleksije IV je
krunisan za kocara.
Ali, kada su Grci saznali za cenu po kojoj je ta pobeda kupqena oni su se
sa gnevom i prezirom okrenuli protiv wega a sve{tenstvo je gnevno
odbacilo predlog da se poklone Rimu.
 U me|uvremenu, neki latinski vojnici su bili u`asnuti kada su na{li
muslimane koji idu bogoslu`ewe u xamiju u jednom hri{}anskom gradu,
pa su tu xamiju zapalili, a vernike poubijali. Po`ar je besneo osam dana,
pro{irio se
na tri miqe, i znatan deo Konstantinopoqa pretvorio u pepeo.

Jedan princ kraqevske krvi poveo je narodnu bunu, ubio Aleksija IV,
ponovo bacio u tamnicu Isaka An|ela, zauzeo presto kao Aleksije V Duka, i
po~eo da organizuje vojsku da istera Latine iz wihovog logora kod Galate.
Ali, posle mesec dana opsade oni su se predali(1204),Aleksije V je
pobegao a krsta{i su opusto{ili grad.

Kada je zamah pqa~ke popustio, latinski plemi}i su izabrali Balduina od

Flandrije da bude na ~elu Latinskog kraqevstva (1204) i francuski
proglasili za zvani~an jezik. Vizantijsko carstvo je bilo
podeqeno na feudalne posede, a svakim je vladao latinski plemi}.
Venecija je, u `eqi da kontroli{e trgovinske puteve, za sebe obezbedila
Adrijanopoq, Epir, Akarnaniju i Jonska ostrva, deo Peloponeza, Eubeju,
Egejska ostrva, Galipoqe, i tri osmine Konstantinopoqa; a Dandolo, uzeo
je titulu "Du`d Venecije, Gospodar jedne ~etvrtine i jedne osmine
Rimskog carstva"; ubrzo zatim je umro, na vrhuncu svog bezobzirnog
uspeha.

Gr~ke sve{tenike su ve}inom zamenili Latini, u nekim slu~ajevima na

brzinu zare|eni za tu priliku;a Ino}entije III je, jo{ protestuju}i protiv tog
napada, s milo{}u prihvatio zvani~no ujediwewe Gr~ke i Latinske crkve.

Ve}ina krsta{a se vratila ku}i s plenom; neki su se naselili na novim

posedima; samo {a~ica je stigla do Palestine, i to bez rezultata.

VIII PROPAST KRSTA[KIH RATOVA 1212-1291

Sramotni ishod ^etvrtog krsta{kog rata, koji je u jednoj deceniji dopunio

neuspeh Tre}eg, nije dao mira hri{}anskoj veri.
Nekim prostim du{ama je palo na pamet da jedino nevinost mo`e da
povrati Hristovu citadelu.

Godine 1212, jedan mladi Nemac, poznat kao Nikolas objavio je da mu je

Bog dao u zadatak da povede decu u Svetu zemqu, u krsta{ki rat. Osudili
su ga i sve{tenici i laici, ali se ta ideja brzo {irila. Roditeqi su se
trudili da spre~e decu, ali se na hiqade de~aka (i ne{to devoj~ica u
de~a~koj ode}i), u proseku dvanaest godina stari, iskralo i po{lo za
Nikolasom. Gomila od 30.000 dece, koja su mahom po{la iz Kelna, i{la je
dolinom Rajne i preko Alpa. Mnoga su pomrla od gladi; neku decu koja su
zaostala pojeli su vukovi; lopovi su se ume{ali u kolonu i krali ode}u i
hranu. Pre`iveli su stigli u \enovu ali kapetani brodova nisu hteli da ih
prevezu do Palestine; a kada su se obratili Ino}entiju III on im je blago
naredio da se vrate ku}i.
Neki su se razo~arani uputili nazad preko Alpa; mnogi su se naselili u
\enovi

Iste godine, u Francuskoj, dvanaestogodi{wi pastir po imenu Stefan je

objavio da mu se Hrist prikazao i naredio mu da povede De~ji krsta{ki rat
u Palestinu. Iako mu je kraq Filip Avgust naredio da se vrati svojim
ovcama ipak se okupilo se 20.000 de~aka spremnih da po|u za Stefanom.

Oni su se probili kroz Francusku do Marseja, gde }e se, kako im je Stefan

obe}ao, okean podeliti da bi im omogu}io da se po suvom domognu
Palestine. Okean ih je izneverio; ali zato su se dva brodovlasnika ponudila
da ih besplatno prevezu do odredi{ta. Oni su se ukrcali na sedam
brodova, i zaplovili pevaju}i pobedni~ke himne. Dva broda su se razbila o
hridine nedaleko od Sardinije, i utopili su se svi koji su na wima bili;
ostala deca su dovezena u Tunis ili Egipat, gde su prodata kao robovi.
Brodovlasnici su obe{eni po nare|ewu Fridriha II.

Tri godine kasnije(1215) Ino}entije III je na ^etvrtom lateranskom saboru

opet apelovao na Evropu da povrati Hristovu zemqu, i vratio se na plan
koji je Venecija osujetila napad na Egipat.

Godine 1217, Peti krsta{ki rat je ostavio Nema~ku, Austriju i Ma|arsku

pod ma|arskim kraqem Andrijom; krsta{i su bezbedno stigli u Damijetu,
na najisto~nijoj ta~ki u{}a Nila. Grad je pao posle godinu dana opsade; a
Malik al-Kamil, novi sultan Egipta i Sirije, ponudio je uslove mira predaju
ve}eg dela Jerusalima, osloba|awe hri{}anskih zarobqenika, vra}awe
Pravog krsta. Krsta{i su tra`ili i od{tetu koju je al-Kamil odbio.
Rat se nastavio, ali se odvijao lo{e; o~ekivana poja~awa nisu do{la;
kona~no je potpisano osmogodi{we primirje po kojem su krsta{i dobili
Pravi
krst, ali je muslimanima vra}ena Damijeta, i zahtevana je evakuacija svih
hri{}anskih vojnika sa tla Egipta.

Krsta{i su za svoju tragediju krivili Fridriha II, mladog cara Nema~ke i

Italije. On je dao krsta{ki zavet 1215, i obe}ao da }e se pridru`iti vojsci
koja je opsela Damijetu; ali, spre~ile su ga politi~ke komplikacije u Italiji.

Godine 1228, dok je bio izop{ten zbog svojih zaka{wewa, Fridrih II je

po{ao u [esti krsta{ki rat. Kada je stigao u Palestinu, nije dobio nikakvu
pomo} od tamo{wih hri{}ana, koji su se klonili ~oveka kojeg je Crkva
izop{tila.

Poslao je izaslanike al-Kamilu, koji je sada predvodio saracensku vojsku

kod Nablusa.
Dva vladara su zapo~ela prijateqsku razmenu pohvala i ideja; i potpisali
su mirovni ugovor (1229) po kojem je al-Kamil Fridrihu prepustio Akru,
Jafu, Sidon, Nazaret, Vitlejem i ceo Jerusalim osim ogra|enog prostora
svetog za islam u kojem se nalazila "Kupola u steni".

Bilo je predvi|eno da se hri{}anskim hodo~asnicima omogu}i ulaz u taj

prostor da bi obavili svoje molitve na mestu Solomonovog Hrama; tako|e
je bilo predvi|eno da sli~na prava u`ivaju muhamedanci u Vitlejemu.
Svi zarobqenici na obema stranama su imali biti oslobo|eni; a svaka
strana se zaklela da }e odr`avati mir deset godina i deset meseci.
Izop{teni car je uspeo tamo gde je hri{}anski svet u toku sto godina
do`ivqavao fijasko ali je papa Grgur IX osudio pakt kao uvredu za
hri{}anski svet i odbio da ga ratifikuje.
Posle Fridrihovog odlaska hri{}ansko plemstvo Palestine je preuzelo
upravu nad Jerusalimom, i udru`ilo hri{}ansku vlast u Aziji s
muslimanskim vladarom u Damasku protiv egipatskog sultana (1244).
Ovaj je u pomo} pozvao Turke iz Kvarizma, koji su zauzeli Jerusalim,
opqa~kali ga i masakrirali veliki broj wegovih stanovnika. Dve godine
kasnije, Bajbars je pobedio hri{}ane kod Gaze, a Jerusalim je opet pao u
ruke muhamedanaca (oktobra 1244).

Dok se Ino}entije IV zalagao za krsta{ki rat protiv Fridriha II, a svima koji
bi zaratili protiv cara u Italiji ponudio iste indulgencije i povlastice koje se
daju onima koji su slu`ili u Svetoj zemqi, sveti Luj IX, francuski kraq,
organizovao je Sedmi krsta{ki rat. Ubrzo posle pada Jerusalima, on je
uzeo krst.
Nastojao je da Ino}entija pomiri sa Fridrihom, tako da bi ujediwena
Evropa mogla da podr`i Krsta{ki rat. Ino}entije je odbio; umesto toga,
poslao je fratra \ovanija de Pjano Karpinija Velikom kanu, predla`u}i
savez Mongola i hri{}ana protiv Turaka; kan je odgovorio zatra`iv{i
pokoravawe hri{}anskog sveta mongolskoj vlasti.
Napokon, 1248, Luj je krenuo.

Ekspedicija je stigla do Damijete, i ubrzo je zauzela; ali redovna godi{wa

poplava Nila, na koju nisu ra~unali u planirawu pohoda, po~ela je kada
su krsta{i stigli, i tako poplavila zemqu da su pola godine bili prikovani za
Damijetu. Kada je vojska nastavila mar{ bila je iscrpqena gla|u, bole{}u i
dezerterstvom, a oslabqena nedisciplinom.

Kod Mansure(1250), uprkos hrabroj borbi, ona je pora`ena i dala se u

bezglavo
bekstvo; 10.000 hri{}ana je zarobqeno, ukqu~uju}i i samog Luja, koji je
zbog dizenterije gubio svest. Arapski lekar ga je le~io; posle mesec dana
muka i nevoqa, bio je oslobo|en ali je za uzvrat morao da preda Damijetu,
i preda otkup. Luj je ostatak vojske poveo u Akru i tu ostao ~etiri godine,
uzalud pozivaju}i Evropu da obustavi svoje ratove i pridru`i mu se u
novom pohodu. Poslao je monaha Vilijama iz Rubrukisa mongolskom kanu
ponoviv{i Ino}entijev poziv ali je ishod bio sli~an.
Godine 1254, vratio se u Francusku.
 Osmi krsta{ki rat

Od 1256. do 1260. gra|anski rat Venecijana protiv \enovqana u sirijskim

lukama uvukao je sve frakcije i iscrpeo hri{}ansku vojsku u Palestini.
Bajbars, sultan (poreklom rob) Egipta, iskoristio je tu priliku, krenuo uz
obalu i redom zauzimao hri{}anske gradove: Cezareju (1265), Safad
(1266), Jafu (1267), Antiohiju (1268). Zarobqeni hri{}ani su ubijani i
oterani u robqe, a Antiohija je bila tako opusto{ena pqa~kom i po`arom
da se nikada nije oporavila.

Podstaknut na novi entuzijazam u starosti, Luj IX je po drugi put uzeo krst

(1267). Sinovi su po{li za wegovim primerom; ali francusko plemstvo je
odbacilo wegove planove.. Ovoga puta se kraq iskrcao sa malom vojskom
u Tunisu, nadaju}i se da }e tamo{weg beja obratiti u hri{}anstvo, i
napasti Egipat sa zapada. Jedva da je dotakao tlo Afrike kada se "razboleo
od krvarewa u `elucu", i umro s re~ju "Jerusalim" na usnama (1270).

Godinu dana kasnije, engleski princ Edvard se iskrcao u Akri, hrabro

poveo nekoliko uzaludnih juri{a, a zatim pohitao nazad da primi englesku
krunu.
Kona~na propast je do{la kada su neki hri{}anski pustolovi opqa~kali
muslimanski karavan u Siriji, obesili devetnaest muslimanskih trgovaca, i
opqa~kali nekoliko muslimanskih gradova. Muslimanski sultan Halil
je tra`io satisfakciju; po{to je nije dobio, on je krenuo na Akru, najja~u
hri{}ansku bazu u Palestin;zauzeo ju je posle opsade od ~etrdeset tri
dana(1291) , a svojim qudima dozvolio da pobiju ili oteraju u robqe
60.000 zarobqenika.
Ubrzo posle toga, pali su Tir, Sidon, Haifa i Bejrut. Latinsko kraqevstvo
Jerusalima je neko vreme avetiwski opstajalo u titulama ta{tih velika{a a
Evropa je znala da je Krsta{kim ratovima do{ao kraj.

KRSTA[KI RATOVI

1095-1291