FRIDRIH NIE

(1844 1900)

Aleksandar ukovi, Ekonomski fakultet, Subotica

Misaono polazite

Odvraanje od svake
metafiziko-moralne pozicije
Nastojanje da se demaskira ono
idealno, visoko i nadljudsko kao
proizvod nemoralnog i previe
ljudskog
Sredina teza:
ivot je mnogo bogatiji od
ideala ivota
ovek ima mnogo vie
mogunosti nego da bude
samo dobar ovek ili svetac
ovek je stvaralac vrednosti,
a ne njihov proizvod
kritika evropskog nihilizma

Moral nije nita drugo do pokornost obiajima, a obiaji su

tradicijom prenesen nain delovanja i procenjivanja
Slobodan ovek je nemoralan, jer eli da u svemu
zavisi od sebe, a ne od ikakve tradicije
Dosadanja nauka o moralu:
nije problematizovala sam moral
ispitivala je samo epifenomene i nevane detalje
nije promiljala da li moral uopte postoji
polazila je od temeljne deobe svega postojeeg na trebanje i bitak,
koja je, u stvari, vetaka konstrukcija bespomonog oveka
Ne postoje nikakvi moralni fenomeni (istine ili stvarnost),
ve samo moralna tumaenja fenomena (istine ili
stvarnosti)
Vrlina, greh, volja za mo

Valja se odvaiti na to da se bude nemoralan kao priroda

Ipak, ostaje se na podruju etike i zagovara se novi moral:
moral imoraliste
Borba protiv morala mora se voditi upravo u ime samog morala
Volja za mo: pokuaj prevrednovanja svih vrednosti
Kritika morala jedne istorijske epohe, a ne morala uopte
Celokupno duhovno stvaralatvo (vaspitanje, obrazovanje,
religija, filozofija, moral i umetnost) treba da se podredi ivotu
ivot:
nije sladunjava pesma o spasu, blaenstvu i miru
ve besomuna, okrutna, zlobna i realna borba
Sredstva borbe su zaotrena do krajnosti, a pobeuje jai,
sposobniji i smeliji
 Beskompromisna volja za mo

Volja za ivotom:
kriterijum moralnosti i njen vrhovni pojam
u svom prirodnom stanju jeste volja za mo
Vrh lestvice vrednosti zauzimaju: odvanost, lukavost, okrutnost,
telesna i duevna snaga
Vrlina:
nije neophodna za sreu (kao to ni greh nije uzrok nesree)
vrlina slabia je da nestane
vrlina jakih je sve ono to unapreuje ivot
Sutina ivota:
prisvajanje, povreda i svladavanje slabijeg
nametanje vlastitih oblika ivota
Nema savesti, postoji samo navika po kojoj neto utvrujemo kao
glas savesti, samilosti i pravednosti
 Pojam boga:
sinteza svega institucionalnog to spreava oveka da bude ovek
stvoren je od strane oveka po njegovom izopaenom liku
najautoritarnija brana za puni ivot
treba to pre shvatiti da boga nema
Objavljuje se:
da je bog umro
a ne da bog ne postoji (prosvetiteljski ateizam)
Bog je figurisao kao kljuna odrednica, ali je sada s time svreno
Uzrok smrti boga poiva u samoj istoriji hrianstva, koje je
upropastilo sve istine u kojima je pre njegove pojave iveo ovek,
a pre svega traginu istinu predsokratovske Grke
Namesto:
punog ekstatinog ivota, u kome su i mnogi bogovi bili protiv ljudi
stavljene su same fikcije: apstraktni bog, moralni red sveta,
besmrtnost, greh, milost i iskupljenje
 Smrt boga

Smrt boga (venog, hrianskog) predstavlja:

dokinue (platonskog) boga evropske metafizike
obustavljanje predodreenosti svega postojeeg ideji koja je
nosila i oveka i svet
afirmaciju delovanja kao jedinog dostojnog naina ljudskog opstanka
ovek:
ne postaje ni dobar ni istinit ni lep po pasivnom predavanju viim
vrednostima
uvek iznova sam mora da se izbori za vlastiti smisao ivota
treba sam da odreuje vlastitu sudbinu, koju ne treba samo da
izdrava, ve i da voli amor fati
 nominalizam i moral

Iskazom Bog je mrtav, bog se proglaava zavisnim od:

vremena, nastajanja i nestajanja, moi i nemoi oveka i istorije
i neopozivo se negira hriansko uenje o zagrobnom ivotu
Hrianstvo se obraa umornim duama:
mada oni slabi svakako moraju da ustuknu
i oni najjai imaju svoje umorne trenutke (pa i oni mogu
da budu slomljeni)
Prava istina oveka je:
telo (slepi, nepoznati um, mudriji od naeg uma)
a ne duh (samo oruje i igraka tela)
Paskalovska logique du coeur, koja je iznad pukog racionaliteta
Nihilizam hrianstva svodi se na platonski nihilizam koji
obezvreuje ovostani svet
Smrt boga znai zapravo smrt oveka koji ima potrebu za
bogom, kojeg ima da zameni natovek
nemo za mo
Postoje dve temeljne forme volje za mo:
volja za ivotom
volja ni za im (openhauer)
Volja ni za im:
nastaje kad se ivot iscrpe, kad opada i postaje dekadentan
predstavlja nemo za mo
ivot se tada okree protiv samog sebe i postaje sebi stran
volja pronalazi nove vrednosti resentimana
Kazivanje ne je jedini stvaralaki in nemoi
Resentiman je imaginarna osveta nemoi spram moi pod
parolom: mo je zlo
Propovednici prirodnog prava i hriani propovedaju
imaginarnu jednakost meu ljudima:
unienost oveka pred bogom
umanjenju individualnih razlika do zanemarivosti
odsustvu volje za mo
enski princip

enska ivotna osnova:

ima svoju simboliku u noi, iz koje sve proizlazi i u koju se sve
vraa
predstavlja granicu volje za mo, ali drugaije nego jednakost, jer
se jednakost jo moe svesti na volju za mo, tj. njenu minornost,
a ono ensko ne
jeste kosmiki princip, univerzalna mo i zagonetka
suprotstavljena je mukom principu volje za mo
ena je najopasnija igraka
Ona vie ljubi nego to je ljubljena
Ide li enama, ponesi bi.
saznanje

Moemo da pojmimo samo onaj svet koji smo sami stvorili

Stoga i logika, a ne samo teorija saznanja, predstavlja
pokuaj s nae strane:
da shvatimo svet prema jednoj emi bia koju smo mi sastavili
ili, tanije, da svet omoguimo za formulisanje i proraun
Ali volja za saznanjem ostaje ograniena, kao i sama volja za
moi, na istinu bia, a ne bitka
Volja za istinom samo je jedan sluaj volje za moi
Filozofi su jo od Sokrata neopravdano favorizovali apolonski
princip, zapostavljajui dionizijski
Filozofski pojmovi su prazne konvencije, bez uporita u
stvarnosti, koji doprinose tome da se ivot zameni idealima
ivota nominalizam
 veno vraanje istog

Najei oblik pojavljivanja volje za mo je borba za ivot i smrt

Ali upravo ta borba javlja se u vremenu u onoj dimenziji ljudskog
opstanka to je ujedno bitna granica same volje za mo:
nikakva volja ne moe vratiti prolost
ona mora da ide zajedno s vremenom, da napreduje od prolog ka
buduem
Uzrok zadovoljstvu nije u ispunjenju ve u nezadovoljstvu, u tome
to volja hoe napred
Vreme je mo u kojoj se iscrpljuju svi kvanti moi
Volja koja hoe da negira vreme kao prolost je ludost (openhauer)
Ali ovo hteti natrag:
nije tek htenje u nekom drugom pravcu
ve htenje za obratom cele vremenske strukture
veno vraanje istog

Htenje prolosti treba da postane identino s htenjem

budunosti, kao i obratno
Ono prolo, sadanje i budue treba:
da postane isto (nebitno)
da se sve utopi u stalno sada
To je mogue samo ako kosmosom vlada veno vraanje istog
kljuna teza (nuno sledi iz teze o volji za mo)
Stalnost sada:
evropska metafizika tradicija naziva venou
ali ona vie nije nepominost, ve veno vraanje istog
vreme samo postaje bezvremeno
Time se venost hrianske onostranosti vraa u ovostranost
Sada vie nema nikakvog prirodnog izlaza: venost valja
izdrati ovde na zemlji
veno vraanje istog

Veno vraanje istog ipak ostaje za Zaratustru zagonetka:

ono se ne moe empirijski ni dokazati ni opovri
a nedokuivo je: kako da ono to jeste jeste
Egzistencijalnu strukturu svega postojeeg pokazati kao
veno vraanje istog, najvii je, ali zapravo, neobjanjivi
zadatak miljenja
Uvianje bitnog ogranienja zapadno-evropske metafizike:
Sve to jeste egzistira, to je imanentni logos celokupnog
bitka, ali to se ne moe izvesti ni iz kakvog miljenja
 runoa istine

Svet je u svojoj realnosti (istini), kao veno vraanje istog, neizdriv

Umetnost:
zdrava tenja za afirmacijom ivota
reakcija na svekoliku bolesnu religiju, moral i filozofiju
najbolje sredstvo da se takav svet ipak izdri
vrednija i vanije od istine
dijametralno suprotna istini
Umetnost je vrednija od istine, ivot je vredniji od ideala ivota
U konfrontaciji rema nadulnoj istini umetnosti je la
Oseati da je neto lepo, znai oseati da je, u stvari, lano.
Ali kako je la nuna da bismo pobedili ovu realnu stvarnost, ispada da
se ivot moe opravdati samo estetski to nije neki logiko-
spekulativni zakljuak, ve o egzistencijalni imperativ
La o lanom svetu, negacija negacije, zapravo je istina
Umetnost afirmie i usavrava pravi ivot
Estetske vrednosti vode poreklo od biolokih
 natovek
ovek koji odgovara samom bitku i tako se nalazi i nadilazi
Natovek je umetnik koji:
nakon smrti boga
kreira ex nihilo:
svoje bie
svoj svet (u kome sve postaje igra)

svladava svetsku nudu, tako tp je prima, usvaja i potvruje

s radou odobrava ivot, jer ljubi sudbinu kao veno vraanje istog
strukturu kosmosa, traginu i venu igru intuitivno osea kao prirodnost
svoje prirode
Umetnost:
igra koja nema cilj van sebe same
veni stvaralaki impuls
samo srce sveta
kao kreativna mata
Poigravanje stvaralakim mogunostima:
umetnik s obzirom na materijal
natovek s obzirom na ivot
reperkusije

BOG JE MRTAV
- Ko je bog?
VEBE
 smrt boga
Ludi ovek. Zar niste uli o onom ludom oveku koje je u
vedro prepodne upalio fenjer, pojurio na pijacu i neprekidno
vikao: Traim boga! Traim boga! Poto su ba tamo stajali mnogi od
onih koji nisu verovali u boga, izazvao je veliki smeh. Da li je izgubljen?
Pitao je jedan. Da li je zalutao kao dete? Pitao je drugi. Ili da li se krije?
Da li se nas plai? Da li se ukrcao na lau? Iselio se? tako su svi vikali i
smejali se. Ludi ovek skoi meu njih i prostreli ih pogledom. Gde je
bog? Povie, ja u vam to rei! Mi smo ga ubili, vi i ja! Svi smo njegove
ubice! Ali kako smo mi to uinili? Kako samo mogli da ispijemo more? Ko
nam je dao suner da izbriemo itav horizont? ta samo uinili kada
smo ovu zemlju otkovali od njegovog sunca? Kuda se ona sada kree?
Kuda se mi kreemo? Da li dalje od svih sunca? Da li se stalno ne
ruimo? I najzad, postrance, napred, na sve strane? Da li postoji jo
neko gore i neko dole? Da li ne lutamo kroz neko beskrajno nita? Da li
ne oseamo dah praznog prostora? Da li nije postalo hladnije? Da li ne
dolazi stalno no i sve vie no? Da li fenjeri ne moraju da se pale
prepodne? Da li jo nita ne ujemo od buke grobara, koji sahranjuju
boga? Da li ne miriemo jo nita od boanskog raspadanja? i bogovi
trule! Bog je mrtav! Bog ostaje mrtav! I mi smo ga ubili!
 smrt boga

Kako da se teimo mi, ubice svih ubica? Ono najsvetije i najmonije to je

svet do sada imao iskrvarilo je pod naim noevima ko e obrisati tu krv
sa nas? Zar mi sami ne moramo postati bogovi da bismo samo izgledali
njih dostojni? Nikada nije bilo veeg dela i ma ko da se posle nas rodi,
zbog toga dela spada u neku viu istoriju nego to je cela istorija do sada
bila! Tu zauta ludi ovek i pogleda ponovo svoje sluaoce: i oni utahu
i gledahu zaueno na njega. Konano on baci svoj fenjer na zemlju tako
da se razbi u pramparad i ugasi se. Dolazi prerano re on tada, meni jo
nije vreme. Ovaj ogromni dogaaj je jo na putu i putuje jo nije dopro
do ljudskih uiju. Munji i gromu je potrebno vreme, svetlosti i zvezdama je
potrebno vreme, delima je potrebno vreme, ak i poto su uinjena, da bi
bila viena i sasluana. Ovo delo je njima uvek jo dalje od najudaljenijih
zvezda a ipak su istu stvar uinili! Pria se jo da je ludi ovek istog
dana prodro u razliite crkve i tamo zapevao svoj requiem aeternam deo.
Izveden i pozvan na odgovornost, on je stalno odgovarao samo ovo: Ta
ta su jo ove crkve ako nisu grobnice i nadgrobni spomenici boga?
 deontoloka etika i prirodno pravo

ovek kakav treba da je, to nam zvui isto tako neukusno

kao drvo kakvo treba da je.
Tako bi trebalo da je, a nije to je trajna osuda stvarnog
ivota.

ovek je stvaralac vrednosti, a ne njihov proizvod

Moral nije nita drugo do pokornost obiajima, a obiaji su tradicijom prenesen
nain delovanja i procenjivanja
Meutim, slobodan ovek je nemoralan, jer eli da u svemu zavisi od sebe, a
ne od ikakve tradicije
U svoj dosadanjoj nauci o moralu nedostajao je problem morala samog
Filozofi su ispitivali samo epifenomene i nevane detalje, a ne i da li moral
uopte postoji
Nema nikakvih moralnih fenomena, ve samo moralnih tumaenja fenomena
Temeljna deoba svega postojeeg na trebanje i bitak, na kojoj se zasniva
svaka etika, vetaka je konstrukcija bespomonog ovek
 moral imoraliste

Orlovi se ustremljuju pravo na cilj.

Moral je bezvredan jer predstavlja tumaenje stvarnosti i istine

Valja se odvaiti na to da se bude nemoralan kao priroda
Kritikuje se moral jedne istorijske epohe, a ne na moral uopte
Celokupno duhovno stvaralatvo treba podrediti ivotu (vaspitanje,
obrazovanje, religija, filozofija, moral i umetnost)
ivot je besomuno okrutna zlobna, realna borba, ija su sredstva
zaotrena do maksimuma, a u borbi pobeuje jai, sposobniji i smeliji
Volja za ivotom kriterijum je moralnosti i njen vrhovni pojam
U svom prirodnom stanju, volja za ivotom ujedno je volja za mo
Vrednosti: odvanost, lukavost, okrutnost, telesna i duevna snaga
Vrlina slabia je da nestane, a vrlina jakih je sve to unapreuje ivot
Sutina ivota jeste:
prisvajanje, povreda i svladavanje slabijeg
nametanje vlastitih oblika ivota
enski princip

Ide li enama, ponesi bi.

enska ivotna osnova:

ima svoju simboliku u noi, iz koje sve proizlazi i u koju se sve
vraa
predstavlja granicu volje za mo ( jednakost kao minornosti
volje za mo)
jeste kosmiki princip, univerzalna mo i zagonetka (najopasnija
igraka)
suprotstavljena je mukom principu volje za mo (ona vie ljubi
nego to je ljubljena)
 runoa istine

Nije dostojno jedno filozofa da su dobro i lepo jedno te isto:

ako bi dodao i istinito, trebalo bi ga iibati. Istina je runa,
mi imamo umetnost da ne bismo propali zbog istine.
Svet je u svojoj realnosti, u svojoj istini, kao veno vraanje istog, neizdriv
Umetnost:
zdrava tenja za afirmacijom ivota
reakcija na svekoliku bolesnu religiju, moral i filozofiju
najbolje sredstvo da se takav svet ipak izdri
vrednija i vanije od istine
dijametralno suprotna istini
Umetnost je vrednija od istine, ivot je vredniji od ideala ivota
U konfrontaciji rema nadulnoj istini umetnosti je la
Oseati da je neto lepo, znai oseati da je, u stvari, lano.
Ali kako je la nuna da bismo pobedili ovu realnu stvarnost, ispada da se ivot
moe opravdati samo estetski
La o lanom svetu, negacija negacije, zapravo je istina
Umetnost afirmie i usavrava pravi ivot: estetske vrednosti imaju poreklo u
biolokim
SEREN KJERKEGOR

(1813 1855)
Aleksandar ukovi, Ekonomski fakultet, Subotica
kritika hegelijanizma

Hegel je shvatao:
pojedinca samo kao orue lukavog svetskog uma
istoriju kao progresivni razvoj samosvesti i svesti o slobodi, tj. kao proces
transcendovanja date stvarnosti
Misliti stvarnost znai osmiljavati, pre svega, svoj individualni ivot,
nezavisno od izmene sveta u kome je taj ivot besmislen
Istorija je poprite propadanja pojedinca i njegove slobode
Kritika: Sva estina pobune ipak okonava se u ironiji kao stanovitu
klonulog duha koji ne vidi izlaz iz paradoksa ivota
Religija:
kritikuje se crkva (institucionalizovana religija) kao osnova neslobode
trai se da se bog sa oltara prenese u ljudsko srce i da postane lini bog
Nastojanje da se moralnim reformama pojedinac spase od:
depersonalizacije
otuenja i
destruktivnih sila razvoja graanskog drutva
individualnost

Sloboda pojedinca je mogua samo kao: izdvajanje, kao tenja da se u sebi

samom, nezavisno od sveta pronau line snage za samorealizaciju
O egzistenciji se ne moe graditi racionalni teorijski sistem, jer
egzistencijalne istine:
nisu logike (pojmovno saznanje)
izviru iz neponovljivo linih sadraja iskustva
Bunt protiv teorija koje oveka svode na razum
Da bi doao do istine ovek mora da postane individua
Drutvo je apstrakcija oveka, jer gomila je la
Individua je nain bivstvovanja kroz koji treba da prou: istorija, epoha i
oveanstvo
Treba u linoj veri pronai nov nain potvrivanja svoje ljudske sutine
Sutina oveka ne meri se postojeim svetom, ve se smisao sveta meri:
slobodom i
samosveu pojedinca
protiv racionalizma

Kritika vladajuih predstava:

saznanje nije najvii domet ovekovih pregnua, da je u
um nije pretpostavljen srcu
misao nije vrednija od ivota
emu slue objektivni misaoni proizvodi ako se ne oituju u ivotu, ako
ih subjekt ne usvoji?
Istina je stoga neto to postoji samo u odnosu na linost, subjekt
Ne samo da je istina subjektivna, ve je, tavie, i sama subjektivnost
jedina istina
Dok je objektivno miljenje ravnoduno prema subjektu koji misli i
svojoj egzistenciji, subjektivni je mislilac, kao egzistirajui u svom
miljenju, bitno zainteresovan: on tako egzistira.
sumnja i oajanje

Sumnja:
Kartezijanska:
karakteristina samo za misao

parcijalna jer u njoj ne uestvuje itava ljudska linost

posle njene primene moe se neistinito egzistirati

Oajanje:
zahteva itavu linost

javlja se kada ovek postane svestan:

svoje sluajnosti postojanja u svetu
besmislenosti toga sveta van oveka
podrazumeva napor da se postigne zdravlje duha (koje nije uroeno)
posledica svesti o svojoj slobodi u tuem svetu
Oajanje je izraz injenice da je ovek:
konano, vremenito i sluajno bie
beskonano, veno i slobodno bie
tj. da ovek tei ka venosti, ali da nije u stanju da je dosegne
oajanje i apsolutni izbor

Kada bira oajanje ovek:

osea sebe (svoje bivstvovanje) kao nedostatak
ima oseaj greha i krivice savest kao osnovni oblik samosvesti
to je vea krivica i kajanje (zbog nedostataka sopstvene prirode)
to je vea sloboda
Oajanje vodi oveka do ina odluke, do izbora kojim se on raa u
duhovnom smislu
Apsolutni izbor je, u stvari, ovekov dvostruki izbor:
birajui apsolut (venost) bira sebe
okajavajui svoju nesavrenu prirodu postaje egzistencija
(samosvesna individua)
vlastito ja zasnovano u bogu, ali i vlastito
naini postojanja

Razlikuju se tri naina postojanja:

estetski (ivot mate, uvek ponavljane igre, stvarnost je u ideji, ovek ne stie
samosvest, ve samo ide za zadovoljstvima, koja mu uvek ispostavljaju manjak
zadovoljstava zaarani krug uivanja ideal je Don uan)
moralni (stvarnost je u inu, rukovoenje optevaeim normama (instuticijama),
tipsko ponaanje i potiskivanje individualnosti ideal je Sokrat)
religiozni (ivot se stavlja u odnos prema apsolutnom, odrie se svoje
subjektivnosti, negira sebe samog i postaje neprirodan, ovek u linoj veri
pokuava da pronae univerzalnost, ali na svoj vlastiti nain ideal je Hristos)
Ovi naini postojanja razlikuju se prema mogunosti pojedinca da iskusi
paradoks vremenitog i venog:
estetski ivot tu mogunost ne nudi
moralni ivot: ne razumeva paradoks, nego se nad njim sablanjava i bei u opte
religiozni ivot strasno prihvata paradoks u obliku vere
egzistencija

Religiozni ivot podrazumeva prelaz ka apsolutnom, koji je pun patnje i

bola, a on znai promenu celokupnog ivota
Egzistencija podrazumeva:
suprotstavljanje i superiornost u odnosu na bilo kakvu sutinu
predodreenost, upuenost i bolest na smrt
ispunjenost strahom i teskobom
briga za svoje postojanje
nezainteresovanost za stvarnost, praksu, nauku, estetsku kontemplaciju i
etiku autonomiju
kretanje u stranom svetu paradoksalne ljudske i boanske
suprotstavljenosti
individualnost i spas pojedinca (a ne apstraktnog oveanstva)
ili-ili

Zaljubivi se u Reginu Olsen, koja mu

je ubrzo postala verenica, ipak odluuje
da je napusti, jer je i suvie voli i smatra
da ne bi bila srena uz njega, filozofa i
veno nemirna duha, nezadovoljna
sobom i svetom. Naputa je i ostaje u nju
zaljubljen celog ivota
Ili e razumeti njegovu filozofiju, pa e
je prihvatiti i sama postati nesrena ili je
nee razumeti, zbog ega e joj i on
ostati dalek, zbog ega nee biti srena

Ako se oeni, kajae se. Ako se ne

oeni, kajae se. Ako se oeni ili se
ne oeni, jednako e se kajati.
paradoks egzistencije i vera

U veri paradoks se priznaje, ali ne znanjem nego strasnom verom, odlukom

Paradoks se ne moe prihvatiti niti prekoraiti razumski: Credo quia absurdum
Iskupljenje i izlaz iz paradoksa moe biti samo individualni in izvren u
sadanjosti, a ne jednokratna opta rtva Boga u prolosti
Avramu se posle dugog iekivanja rodi sin, ali Bog posle izvesnog vremena
zatrai od Avrama da rtvuje sina, te ga u zadnji as potedi uverivi se u
njegovu veru. Avram je pokuao da se iz krajnjeg oajanja izbavi skokom u
ambis oajanja, te da izdri apsurd prihvatanjem apsurda. S racionalne i moralne
take gledita to je zloin, jer bi Avram mogao da spasi sina ubijajui sebe. Ali
Avram veruje da e, prihvatanjui rtvu, sina spasiti.
Jov koji je itav ivot proiveo u krajnjoj bogougodnosti biva kanjen zbog
grenosti svoje ljudske prirode, a ne zbog nekog pojedinanog ogreenja. Jov je
nevin i svestan je toga. I bog zna da je Jov nevin, ali ga iskuava. Jov prihvata
boiju kaznu sa verom u boga, jer ne vidi mogunost da prevazie svoje patnje
na drugi nain osim pomou vere.
etiri mogunosti Avramovog postupanja

1. kratkovidi fanatizam: Avram prinosi sina na rtvu prikazujui sebe

hirovitim idolopoklonikom, a Isak se obraa Bogu s molitvom
2. racionalna alternativa: Avram podlee iskuenju i umesto sina rtvuje
ovna (ak i uz Boije odobrenje), ali ostatak ivota proivi u oajanju
3. moralizam: Avram prinosi sina na rtvu, ali celog ivot posle toga moli
Boga za oprotaj to je zaboravio na roditeljsko oseanje
4. slabika bogougodnost: Avram se koleba pred Isakom, ali ipak
pokuava da ga rtvuje, zbog ega Isak gubi veru
strast vere

O veri se ne govori propovedniki (dogmatski), ve egzistencijalno-

psiholoki (teskoba, dosada, oajanje)
oveka treba uputiti na njega samog i na temeljnu odluku:
ili oajanje ili skok vere
Vera nie tek onda kad postoji oajanje zbog paradoksa
Vera postaje najvia strast jer se njom postie nemogue
Strast se moe oseati samo prema neemu to nije sasvim izvesno
Vera je usmerena na neto potpuno neizvesno ona je najvia strast
Ovu strast prati strah:
vie zbog uzvienosti cilja
nego zbog slabosti verujueg
Kada se vera istinski poseduje (nema stepenovanja), vie nije mogue
izraavanje uobiajenim jezikom optevaeih pravila i normi - utnja
Greh je nedostatak linosti, a ne moralnosti
ponavljanje

Prava religioznost pojedinca ispoljava se u pojmu ponavljanja:

hrianinu ne pomae nita to je crkva stara dvadeset vekova i to je
doivela svoje trijumfe, jer svaki pojedinac mora ponoviti sam u sebi
celokupni sadraj istinske vere
Bez tog svog vlastitog puta ne moe se biti religiozan, pa i sudbinu
Spasitelja treba da svaki u sebi ponovi, put drugih ne znai nita
Ponavljanje je i negacija smisla i vrednosti spoljanjeg ivota, jer bi bez
ponavljanja pojedinac prestao da bude ono to jeste po svojoj
pojedinanoj egzistenciji
Hrianstvo se uopte ne moe nauiti ni pouavati, ono mora biti
saoptavanje egzistencije
Verovanje u slubeno hrianstvo je smeno, a ljudi su suvie dresirani,
premda to ne vide, jer su izgubili vlastito ja: obraati se bogu slubenim
molitvama isto je tako smeno kao udvarati se eni po knjizi formula
Na mesto verovanja hrianstvo je postavilo sigurnost, na mesto linog,
uznemirenog, strastvenog traenja uenje napamet
dometi

Kjerkegorova filozofija:
protivna svakoj racionalnoj meditaciji
slepa za stvarne korene rastrzanosti i kriza to ih proivljava njemu
savremena evropska civilizacija, pa i slubeno hrianstvo
jednostrana je u naglaavanju neponovljive linosti i u negaciji svega
optedrutvenog i nadindividualnog
zamraena intimno obojenim dubokim religioznim oseajima
snaan i korenit okret od idealistike sistematske nemake klasine filozofije
ivei svoju filozofiju kao retko koji filozof, a ne spekuliui unutar
beivotnih konstrukcija, Kjerkegor je u svojim izvanredno pisanim
filozofskim i literarno-poetskim delima ostavio potresan dokument
spontanog bunta jedne senzibilne, misaone i tragine prirode protiv
malograanskog sveta, protiv mirne svakodnevice, ali i protiv opte,
hladne, bezoseajne shematike velikih idealistikih sistema
VEBE
Strah i drhtanje

A ta je Avram uinio? Nije doao ni prerano ni prekasno. Uzjahao je

magarca, lagano krenuo putem. Sve vreme je verovao, verovao je da
bog ne bi hteo da uzme Isaka od njega, a ipak je bio voljan da ga
rtvuje ako bi se upravo to zatrailo. Verovao je snagom apsurda, jer o
ljudskom proraunavanju tu nije moglo biti govora, a apsurd je upravo
u tome to je Bog zahtevajui sve to od njega u sledeem trenutku
trebalo da opozove svoj zahtev.... On nije verovao da bi jednog dana na
onom svetu trebao da bude blaen, nego da e ovde, na ovom svetu,
nai blaenu sreu.
U veri paradoks se priznaje, ali ne znanjem nego strasnom verom, odlukom
Paradoks se ne moe prihvatiti niti prekoraiti razumski: Credo quia
absurdum utanje heroja vere
Iskupljenje i izlaz iz paradoksa moe biti samo individualni in izvren u
sadanjosti, a ne jednokratna opta rtva Boga u prolosti
Strah i drhtanje

Ponavljanje onoga to je nekada bilo savremeno Avramu i Jovu,

upuuje na to da venost moe biti inkarnirana u vremenitosti
tako da opet postane savremena linim inom vere.
Tri naina postojanja: estetski, moralni i religiozni
Ovi naini postojanja razlikuju se prema mogunosti pojedinca da iskusi
paradoks vremenitog i venog:
estetski ivot tu mogunost ne nudi
moralni ivot: ne razumeva paradoks, nego se nad njim sablanjava i bei u opte
religiozni ivot strasno prihvata paradoks u obliku vere
U veri paradoks se priznaje, ali ne znanjem nego strasnom verom, odlukom
Paradoks nije mogue prihvatiti niti prekoraiti razumski: Credo quia
absurdum
Iskupljenje i izlaz iz paradoksa moe biti samo individualni in izvren u
sadanjosti, a ne jednokratna opta rtva Boga u prolosti
Univerzalnost treba pokuati pronai na svoj vlastiti nain u linoj veri
Pojam strepnje

Egzistencija je uvek ono pojedinano; apstraktno ne egzistira,

subjektivnost je istina, subjektivnost je stvarnost. Zakljuivati od
miljenja ka postojanju jeste protivrenost, jer miljenje upravo od
stvarnog oduzima postojanje i misli po tome to ga ukida i prevodi u
mogunost.

Religiozni ivot podrazumeva prelaz ka apsolutnom, koji je pun patnje i bola, a on znai
promenu celokupnog ivota
Suprotstavljanje i favorizovanje egzistencije bilo kakvoj sutini, egzistencija oveka koji
je predodreen, upuen i bolestan na smrt, koji je pun straha i teskobe, pun brige za svoje
postojanje, nezainteresovan stvarnou, praksom, naukom, ak i estetskom kontemplacijom
i etikom autonomijom
Kreui se u ovom stranom svetu, predodreena, ograniena i brigom optereena
ljudska egzistencija ivi u okviru paradoksa ljudske i boanske suprotstavljenosti ili ili,
suprotnosti vremenskog i venog, ivota i smrti
Ta egzistencija je individualna, pa je spas pojedinca jedini stvarni imperativ