5.2.

ZAVISNOST OD DROGA
(NARKOMANIJA)
Postoje mnogobrojni dokazi da su ljudi u gotovo svim istorijski poznatim
civilizacijama koristili razliite prirodne supstance koje su uticale na promenu
njihove svesti, raspoloenja, miljenja i ponaanja. Pritom, te supstance (koje danas
nazivamo drogama prirodnog porekla mak, hai, koka, razliite gljive i sl.)
koriene su iskljuivo u magijskim i religijskim obredima, kao i u leenju. Otuda je
njihova upo-

treba oduvek bila pod strogom kontrolom drutvene zajednice i mogli su je koristiti
samo pojedini predstavnici te zajednice u odreeno vreme i u strogo odreene
svrhe.

Istorijska svedoanstva upuuju na zakljuak da su u religioznim i sveanim

obredima droge doaravale komunikaciju s boanstvom, ime se objanjavaju
euforina i ekstatina stanja i halucinogena doivljavanja. Sumerska civilizacija i
religija poznavale su uzgajanje maka, a na glinenim ploicama ostavile su
uputstva o nainima pripreme opijuma. Stanovnici Evrope su pre vie od 4 hiljade
godina uzgajali mak iz ijeg su semena dobijali ulje. U grkoj mitologiji mak je bio
posveen boginji noi (Nyh), bogu smrti (Tanatos), bogu spavanja (Hipnos) i
njegovom sinu, bogu sna (Morfej). Iz antike Grke opijum dospeva u Rim, a Arapi
ga u VI i VII veku prenose u Persiju, Indiju i Kinu. I sibirski amani su poznavali
halucinogena svojstva pojedinih gljiva, a kroz ekstatina stanja pokuavali su da
uspostave kontakt s natprirodnim silama. Kod Inka lie koke bilo je simbol boanske
snage, a prema legendi sinovi sunca darovali su narodu tu biljku da zaboravi glad,
umor i bedu.

Masovna upotreba, odnosno zloupotreba droga poinje da dobija alarmantne i

epidemijske razmere od sredine ezdesetih godina HH veka, naroito u SAD i
zemljama Zapadne Evrope. Ono to karakterie taj period jeste:

1. mladi ljudi masovno konzumiraju drogu;

2. korienje sve jaih vrsta droga ne samo prirodnog ve i sintetikog porekla;

3. intenzivna i nedozvoljena proizvodnja, komercijalizacija i distribucija droga, i

4. znaajne drutvene posledice i progresivno (bio-psiho-socijalno) propadanje

linosti narkomana. Stoga se uzimanje droga koje nije medicinski indikovano
smatra, pre svega, drutvenom devijacijom, a potom i izrazitim socijalnim
problemom (drutveno uzrokovanim, drutveno vidljivim, drutveno nepoeljnim i
drutveno reivim).

U strunoj literaturi postoji veliki broj izraza koji su vezani za uzimanje droga i oko
kojih jo uvek ne postoji opta naunoteorijska saglasnost (narkomanija,
toksikomanija, adikcija, habituacija, zavisnost, zloupotreba droga i sl.).
Terminoloki sporovi, nejasnoe i nepre-ciznosti oko naziva te drutvene devijacije
uzrokovani su, s jedne strane, socijalnim i kulturolokim razliitostima pojedinih
drutvenih sredina, odnosno relativnou drutvenih normi i vrednosti, a s druge
strane, razliitom drutvenom reakcijom na tu devijaciju.

Zato, bez obzira na ugao posmatranja, odnosno da li se na upotrebu droga gleda

samo kao na devijantno ponaanje pojedinaca ili se panja poklanja i njenoj
drutvenoj sadrini, tj. osobenostima drutveno-kulturne matrice u kojoj nastaje,
nema opravdanja za neuvaavanje zbrke u pojmovima koja odatle proistie. Jer,
neprecizno korienje pojmova iz ove grupe kao sinonima doprinosi kako teorijskoj
konfuziji tako i traganju za adekvatnom osnovom na kojoj se moe graditi
optimalna strategija spreavanja i suzbijanja zloupotreba droga.

Narkomanija predstavlja najprisutniji i najire rasprostranjen izraz u reniku droga.

Koren rei narkomanija je u grkom jeziku i svodi se na bolesnu zaokupljenost
stanjima obamrlosti, do koje dovode supstance koje imaju opojna (narkotika)
svojstva. Otuda je, istorijski pos-matrano, narkomanija kao izraz nastao u okviru
medicinske nauke unutar koje je svaki oblik nemedicinske upotrebe opojnih
supstanci posmatran kao oblik individualne patologije, odnosno bolesti. Sredstva
koja mogu dovesti do narkoze savremena farmakologija svrstava pod pojam opti
anestetici, dok se kao narkotici oznaavaju iskljuivo droge opijatskog tipa, pre
svega opijum, morfijum, heroin, metadon, kodein i petidin. To je doprinelo tome da
se izraz narkomanija sve ree koristi. Razlog za to je to nazvati upotrebu bilo koje
droge narkomanijom nije u potpunosti osnovano. Tako, dok se upotreba opijata, i
to ne bilo koja, nego samo ekscesivna (svakodnevna ili hronina), moe oznaiti
kao narkomanija, to nikako nije opravdano za druge vrste droga, kao, na primer,
puenje duvana, komzumiranje alkoholnih pia, proizvoljno (mimo propisane
terapije) uzimanje sedativa, analgetika, antidepresiva ili amfetamina.

Toksikomanija kao izraz podjednako je neprecizan kao i narkomanija jer je

toksinost svojstvo veoma malog broja psihoaktivnih supstanci. Istovremeno,
nazvati droge otrovima (toksinima) u suprotnosti je s injenicom da su se
najpoznatije meu njima vekovima koristile (isto kao i danas) zbog svojih lekovitih
svojstava. Otuda ne postoji valjano opravdanje za smetanje droga u kategoriju
otrova i za imenovanje upotrebe droga toksikomanijom. To stanovite su potvrdili
eksperti Svetske zdravstvene organizacije 1964. godine, koji su predloili zamenu
termina toksikomanija izrazom zavisnost od leka, a neto kasnije u H
meunarodnoj klasifikaciji izrazom zavisnost od psihoaktivnih sup-stanci.

Pojmovima habituacija i zavisnost nastoji se takoe izraziti diferentia specifica

droga. U osnovi tih izraza je pretpostavka o postojanju odreenih svojstava
psihoaktivnih supstanci koje kod onih koji ih upotrebljavaju mogu dovesti do
stvaranja emocionalne navike i zavisnosti. Taj habitutivni potencijal droga ujedno
predstavlja i najee nagla-avano opravdanje drutvene reakcije i represivnih
mera koje se preduzimaju prema korisnicima droga. Njemu se, zapravo, pripisuje
odgovornost za sve ozbiljne posledice po zdravlje, produktivnost u radu i
porodini ivot potroaa droga. Iz istog okvira izvodi se tvrdnja da potroai
droga nisu sutinski slobodne individue iako ne pokazuju znake kompulzivnih
potreba i fizike zavisnosti. Istovremeno, adikcija i zavisnost konzumente droga
kategoriu kao bolesnike, te se na upotrebu droga gleda kao na iskljuivo medicinski
problem. Meutim, prema miljenju istraivaa, zasnovanost tog stava krajnje je
problematina i iziskuje temeljno preispitivanje.
Adikcija kao izraz vezan za konzumiranje droga trpeo je tokom vreme-na znaajne
vrednosne i sadrinske modifikacije. Tradicionalno se pod adikcijom podrazumevala
vrsta vezanost i sklonost ka odreenim obras-cima ponaanja koja su karakterisana
kao loa navika (puenje, prete-rivanje u jelu, egzibicionizam, kockanje i sl.), a
koja su imala za cilj brzo postizanje zadovoljstva i smanjenje emocionalne napetosti.
Pojam pritom nije imao bilo kakvo negativno ili peorativno znaenje. Njegovo
povezi-vanje s drogama sree se tek u drugoj polovini XIX veka u Americi, to je bila
posledica epidemijskog irenja nemedicinske upotrebe morfijuma nakon graanskog
rata, u stanovnitvu imenovano kao vojnika bolest. Adikcija, dakle, nije odmah
stekla tretman bolesti, ve je vie ukazivala na slabost karaktera, a adiktivna
ponaanja su tretirana kao nauena, odnosno kao steene navike koje se mogu
modifikovati kao i sve druge na-vike. Zbog toga preovlaujui drutveni stav
prema morfinistima nije imao stigmatizujui niti represivni karakter. Tek nakon
zakonske zabra-ne droga i pretvaranja njihove upotrebe u drutveno devijantnu i
etiki neprihvatljivu pojavu dolo je do vreg povezivanja pojma adikcija sa
zloupotrebom psihoaktivnih supstanci. Tome je u velikoj meri doprinela i teorija o
adiktivnoj intoksikaciji, prema kojoj adikciju sainjavaju: ne-odoljiva, stalno rastua
elja (udnja), fizika i psihika zavisnost, po-rast tolerancije i apstinencijalni
sindrom, tj. nemogunost apstinencije. Meutim, 1964. godine Svetska zdravstvena
organizacija je donela zak-ljuak da izraz adikcija (addiction) vie nije nauno
zasnovan i prepo-ruila da se zameni terminom zavisnost od droga (drug
dependence). Ali, bez obzira na preporuke SZO, izraz adikcija i dalje postoji u
teorijskom diskursu droga i u znaajno proirenom vrednosno negativnom smislu ta-
ko da se pripisuje svim oblicima devijantnih, odnosno drutveno nepri-hvatljivih
obrazaca ponaanja.

No, bez obzira na razliite naunoteorijske sporove i nepreciznosti, smatra se da je

najprihvatljivije odreenje Svetske zdravstvene organizacije, koja sve razliite
izraze vezane za korienje droge podvodi pod jedinstven pojam zavisnost od droga.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (1969) zavisnost od droga je stanje

psihike zavisnosti ili fizike zavisnosti, ili i jedne i druge, od droge, koje nastaje kod
osobe koja periodino ili stalno uzima drogu.

Takoe prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije, droga je svaka supstanca

prirodnog ili sintetizovanog porekla, koja uneta u organizam izaziva promene
jedne ili vie psihikih, odnosno somatskih funkcija organizma. Polazei od takvog
definisanja pojma droge, narkomanija kao termin predstavlja najiri oblik
zavisnosti od droga. Otuda se esto u literaturi (s obzirom na rairenost izraza
narkomanija u teorijskom diskursu) i danas tim pojmom obuhvata ne samo
zavisnost od droga ve i alkoholizam, zatim neki vidovi zavisnosti prema kojima
drutvena zajednica ima tolerantan pa esto i podstiui stav, kao to su kafeizam,
nikotinizam, teizam i sl.

Naunoteorijske i terminoloke neujednaenosti i sporovi postoje i kada je re o

razvrstavanju, odnosno klasifikovanju droga. Razlozi za to su viestruki. Tako
pojedine drutvene i profesionalne grupe koje su neposredno zainteresovane za
problematiku droga (lekari, farmakolozi, pravnici, psiholozi, socopatolozi i dr.),
koriste esto vlastite klasifikacije i razvrstavanje tako da odreena droga esto
moe biti smetena u razliite kategorije.
I samo poreklo droga unosi izvesnu neodreenost kada je re o klasifikovanju tih
supstanci. Prema poreklu, mogue ih je razvrstati na prirodne, polusintetike i
sintetike, gde se posebno izdvajaju tzv. dizajnirane droge namenjene iskljuivo
ilegalnom tritu. Ako se, pak, kao kriterijum klasifikovanja uzme upotreba u
medicini, droge se razvrstavaju na one koje imaju veliku, osrednju, malu ili nikakvu
terapijsku vrednost. Prema legalnom statusu, droge se dele na legalne i zabranjene,
a pritom se ne sme zanemarivati injenica da su neke od njih vrsto uklopljene u
ire drutveno-kulturne matrice, bez obzira na legalnost statusa. Kada se
posmatraju prema dostupnosti, droge se dele na one koje se mogu dobiti u bilo kojoj
apoteci, zatim na one koje su pod posebnim reimom recepata, te na droge koje
se mogu nabaviti samo na ilegalnom tritu. Pored toga, droge se dele i prema
hemijskoj strukturi, biohemijskim i fiziolokim efektima, vrsti uticaja na ponaanje
ljudi, nainu upotrebe, itd. Uprkos brojnim pokuajima, nijedan do sada predloeni
nain klasifikacije nije uspeo da izbori neprikosnoven status i obezbedi potpunu
saglasnost.

I u meunarodnim konvencijama na kojima se temelji meunarodna kontrola

proizvodnje i prometa droga prisutne su odreene klasifikacije. Tako su
Jedinstvenom konvencijom iz 1961. godine obuhvaene prirodne droge i njihovi
preparati, dok su Konvencijom o psihotropnim supstancama iz 1971. pod
meunarodni sistem kontrole podvedene sintetike droge, tj. preparati otkriveni
laboratorijskim putem koji su pre-vashodno bili namenjeni upotrebi u medicini. U
prirodne droge, shodno konvenciji, ubrajaju se opijumski mak, duvan, koka, indijska
konoplja, aj, pojedine gljive sa psihoaktivnim supstancama, kaktusi, mandragora,
datura, kao i alkohol dobijen fermentacijom plodova raznih biljaka. Razvojem
farmakolokih istraivanja izdvojene su aktivne supstance iz poznatih prirodnih
droga, i na toj osnovi nastale su mnogobrojne nove droge: morfijum, heroin, kodein,
kokain, tetrahidrokanabiol, psilocibin, itd. Sintetike droge, kao proizvod modernog
doba, ine dve osnovne grupe. Jednu grupu sintetikih droga sainjavaju supstance
izdvojene iz sastojaka prirodnih droga uz dodavanje novih agensa, na primer, iz
raene glavice je izdvojena ergotska kiselina koja slui kao osnova za dobijanje vie
vrsta lekova i droga, meu kojima je LSD svakako najpozna-tiji. Drugu grupu
sintetikih droga ine artificijelno dobijene supstance nastale spajanjem razliitih
komponenti, koje su namenjene prevashodno ilegalnom tritu droga, tzv.
dizajnirane droge.

Postoji i raireno je gledite da se sve droge mogu podeliti u tri velike grupe:
stimulativne, depresorne i halucinogene. Stimulativne droge su psihoaktivne
supstance koje aktiviraju centralni nervni sistem, poveavajui budnost, motoriku,
energiju i uzbuenje. Prirodni stimulansi su kokain, kafein i nikotin, dok su
amfetamini najpoznatije sintetike stimulativne droge. Depresori utiu na
smanjenje funkcija centralnog nervnog sistema, dovodei do smirenja,
ublaavanja bolova, pospanosti i opadanja motorike. Najpoznatije depresorne
droge su opijati (narkotici) i sedativi, meu kojima se posebno izdvajaju barbiturati i
trankilizeri. Granice izmeu osnovnih kategorija droga nisu u potpunosti jasne i
neproblematine. Alkohol, na primer, farmakoloki spada u depresorne droge, ali
ga mnogi korisnici doivljavaju kao blagi stimulans. Halucinogene droge koje
uzrokuju dezorganizo-vane misli i poremeaje opaanja jo je tee razgraniiti od
drugih. Pojedine, poput kanabisa, imaju istovremeno i stimulativno i umirujue
dejstvo, dok neke druge, LSD i meskalin na primer, imaju izuzetno snane efekte
koji se ne mogu svrstati ni u stimulative a ni u depresore.
U kolokvijalnoj upotrebi postoji podela na lake i teke droge. Lakim se smatraju
one droge koje dovode do psihike zavisnosti, dok se kao teke oznaavaju one koje
pored psihike uzrokuju i fiziku zavis-nost. Iako se droge mogu razvrstavati prema
tipu zavisnosti, oznaavanje bilo koje od njih kao lake viestruko je
problematino. Pre svega, stanje zavisnosti, pa bila ona i samo psihika, ve
predstavlja ozbiljan poremeaj s mnogostrukim zdravstvenim i socijalnim
posledicama. Dalje, svojstvo razvijanja zavisnosti tek je jedna od posledica koje se
mogu javiti nakon upotrebe neke droge. ak i droge koje se smatraju za naj-blae,
kafa i aj, mogu dovesti do ozbiljnog naruavanja zdravlja. Neke druge lake droge,
duvan ili kanabis, nakon dugotrajne upotrebe dovode do ozbiljnih oteenja
psihikog i fizikog zdravlja.

Oznaavanje odreenih droga kao lakih podrazumeva da mere kontrole, a posebno

prevencije, ne bi trebalo da budu represivne, te da prevencijom i obrazovanjem
valja uklopiti njihovu upotrebu u drutveno-kulturne matrice. Optimalna strategija
kontrole droga, smatraju istraivai, u svakom sluaju, mora teiti diferenciranom
pristupu pojedinim drogama. Ali, to nikako ne znai da prema bilo kojoj od njih treba
izgraivati blagonaklon stav. Precizne informacije, proistekle iz do sada
akumuliranog impresivnog znanja o drogama, njihovim efektima i posledicama
upotrebe (posebno dugotrajne), moraju biti osnova jednog takvog pristupa strategiji
kontrole droga. Zato teko da ima opravdanja apriorno oznaavanje bilo koje
droge kao lake, netetne ili bezopasne.

Bez obzira na teorijske i terminoloke neusaglaenosti kada je re o drogama ili

njihovoj klasifikaciji, drutvena zajednica izdvaja odreene supstance (prirodnog i
sintetikog porekla) kao droge, koje podleu socijalnoj kontroli
(institucionalizovanoj i neformalnoj), zato to njihovo korienje (van medicinskih
indikacija) predstavlja opasnost za pojedinca i za drutvo. Opte karakteristike tih
opojnih supstanci (droga) su: prvo, da imaju psihoaktivne efekte, odnosno da
menjaju oseanja, percepciju, raspoloenje, svest i druge psihike funkcije ili
ponaanje, i, drugo, da su to supstance koje izazivaju psihiku i/ili fiziku zavisnost
nakon konzumiranja.

5.2.1. Osnovne karakteristike

zavisnosti od droga
Opte karakteristike zavisnosti od droga uslovljene su, u prvom redu, biohemijskim
svojstvima droge koja se koristi, zatim linou narkomana, kao i stavom ire
drutvene zajednice, odnosno njenih normi, u pogledu narkomanije. Meutim, bez
obzira na psihosomatske karakteristike linosti i stav drutvene zajednice prema
konzumiranju droge, kao osnovne karakteristike zavisnosti mogu se izdvojiti:

Psihika zavisnost (ili prava, klasina zavisnost) koja se izraava eljom i

neodoljivom potrebom za uzimanjem droge. Psihiku zavisnost ini i posebno,
izmenjeno stanje, svesti koje osim poriva, elje i neodoljive potrebe za efektima
koje prouzrokuje korienje droge, karakterie i prati oseanje zadovoljstva i
emocionalne ispunjenosti prilikom svakog ponovnog konzumiranja droge. Tu vrstu
zavisnosti stvaraju sve droge, bez obzira na vrstu ili vremenski period korienja.

Fizika zavisnost znai potpuno adaptiranje organizma na prisu-

stvo droge, jer ona postaje sastavni i nuni element metabolizma nervnih elija,
zbog ega se ta vrsta zavisnosti naziva i metabolika zavisnost. Stoga nagli prekid u
korienju droge uzrokuje niz fiziolokih poremeaja koji se ispoljavaju kroz razliite
telesne i psihike smetnje strahovi, drhtavica, bunilo, temperatura, munina,
nesanica i sl. Fiziku zavisnost izazivaju odreene vrste droga tipa opijata (heroin,
morfijum) i barbiturata (razliite pilule za umirenje), a znaajnu ulogu ima i duina i
uestalost korienja droge.

Apstinencijalni sindrom je u neposrednoj vezi sa fizikom zavisnou i karakterie

ga veliki broj telesnih i psihikih simptoma koji nastaju usled prestanka dejstva
droge. Apstinencijalni sindrom je u prvom redu organski psihosindrom, ija
vizuelna dramatinost esto odgovara stepenu vitalne ugroenosti korisnika. On
zavisi od farmakodinamskih osobina droge, tipa zavisnosti, duine i intenziteta
zloupo-

trebe, vitalnih, odnosno konstitucionalnih spremnosti organizma i drugih,

nekad ugroavajuih dodatnih faktora (iscrpljenost, gladovanje i sl.). Najtea
komplikacija apstinencijalnog sindroma jeste apstinencijalni delirijum koji proizvodi
vitalnu ugroenost do nivoa kome, gde izostanak adekvatne pomoi (najee istom
ili slinom vrstom droge) znai smrtni ishod.

Tolerancija ini nerazdvojni deo zavisnosti i predstavlja postepeno opadanje

dejstva droge, odnosno nemogunost da se eljeni efekti postignu sa ranijom
koliinom droge, pa je nuno permanentno poveanje doze da bi se postigli isti
efekti. Kada je re o fenomenu tolerancije, kao obliku elijske, tj. metabolike
adaptacije na drogu, iako bitan za fenomen zavisnosti, on je jo uvek nedovoljno
razjanjen na nivou medicinske fiziologije i patofiziologije.

Kao to smo istakli, dejstvo droge zavisi od vie inilaca a pre svega od:
biohemijskih svojstava same droge, strukture linosti koja je koristi i posebno od
stavova i reakcije drutvene sredine u kojoj se droga uzima. Prema miljenju veine
autora, uestalost i posledice uzimanja droga u ma kom drutvu zavise isto toliko
od drutvenih normi, koliko i od fizioloke reakcije na drogu i psihikih karakteristika
narkomana. Oekivanja u vezi sa odreenim efektima konzumiranja droge i ciljevi
koji se postiu njenim unoenjem povezani su sa optim kulturnim ciljevima i
orijentacijama. Tako je, recimo, uzimanje marihuane u nekim drutvenim sredinama
prihvaeno kao vid drutvenosti, u drugim kao deo religijskih rituala, dok u nekim
podlee strogom zakonskom sankcionisanju.

5.2.2. Tipovi narkomana

Drutvena sredina i primarno socijalno okruenje bitno determiniu izbor vrste i
obrasce korienja droge, doivljeno iskustvo i posledice njenog uzimanja. Polazei
od primene navedenih inilaca, mogue je izdvojiti tri opta tipa narkomana:

1) Klasini narkomani koje najee ine:

a) leeni pacijenti koji su za vreme bolesti primali vee koliine droge, najee
morfijuma, ali su i nakon leenja usled fizike zavisnosti nastavili da koriste drogu
pod lekarskim nadzorom. Taj tip narkomana uglavnom uspeva da normalno
socijalno funkcionie;

b) medicinsko osoblje, pojedinci, najee lekari, kojima je droga dostupna i koji

nemaju potrebu za ilegalnim tritem. Njih, i nakon viegodinje konzumacije droge,
karakterie socijalna i profesionalna funkcionalnost;

v) pripadnici pojedinih profesija (najee umetnici) koji smatraju da droga

stimulativno deluje na njihovo umetniko stvaralatvo;

g) deklasirani slojevi u nekim zemljama Centralne i June Amerike i Indokine koji

proizvode i koriste neke droge (hai, opijum) kao zamenu za hranu i bekstvo od
stvarnosti, bede i siromatva, i

d) dugotrajni uivaoci droga s prisutnom psihikom i fizikom zavisnou.

2) Eksperimentatori (specifian tip narkomana) koje karakterie:

a) poetna narkomanska zavisnost (uglavnom psihika), i iji su predstavnici

uglavnom maloletnici koji u odreenim socijalnim situacijama (urke, roendani,
ekskurzije i dr.) ili mestima okupljanja (diskoteke, kafei, parkovi i sl.) najee iz
radoznalosti ili dokazivanja, probaju jednom ili vie puta ponuenu drogu, najee
marihuanu, te na taj nain pod dejstvom i uticajem grupe postepeno stvaraju
zavisnost i ulazak u supkulturu narkomana, i

b) rekreativni narkomani ili povremeni uivaoci droga, najee kokaina, jesu

pripadnici odreenog drutvenog sloja (mondenskog) ili grupa (najee estradnih i
sl.) gde se korienje droge javlja kao deo ivotnog stila ili odreenih socijalnih
dogaanja.

3) Savremeni tip zavisnika od droge, koji ini najvei socijalni problem i

najekstremniju drutvenu devijaciju u odnosu na posledice koje izaziva. Najvei
drutveni znaaj tog tipa narkomana je u njegovoj masovnosti, pri emu su u
najveem broju zastupljeni maloletnici (smatra se da je njihova zastupljenost od
1/2 do 2/3 u ukupnoj populaciji zavisnika). Osim visoke kvantitativne zastupljenosti
mladih, bitna karakte-ristika je i relativno nov fenomen tzv. politoksikomanije,
odnosno

korienje kombinacije razliitih droga uz istovremeno konzumiranje alkohola.

Eksperimenti tog tipa, posebno ako je re o maloletnicima, esto se zavravaju
smrtnim ishodom.
5.2.3. Tipovi zavisnosti od
droga
Svaka droga ima svoje specifine farmakoloke karakteristike, koje proizvode
razliite psihosomatske promene linosti, mada su po-

sledice (line i drutvene) konzumiranja uglavnom sline, odnosno ne-povoljne

kako za samu linost, njeno neposredno okruenje (u prvom redu porodicu), tako i
za drutvenu zajednicu u celini. U savremenoj omladinskoj supkulturi najee se
koristi marihuana, opijati, naroito

heroin i halucinogenici (LSD), mada je poslednjih godina zapaena upotreba i

nekih drugih sintetikih droga, ekstazi, kokain i sl. U zavisnosti od biohemijskog
sastava droge javlja se i specifian tip narkomanske zavisnosti.

ZAVISNOST TIPA KANABIS: Kanabis je prirodnog porekla (vrsta konoplje, od ijih se

listova i cvetova dobija droga marihuana ili hai). Masovno korienje i
zloupotreba marihuane otpoelo je ezdesetih godina, u SAD u okviru hipi-pokreta,
dok je danas konzumiranje tih vrsta droge dobilo alarmantne razmere meu
mladima u celom svetu, pa ak i meu populacijom osnovnokolskog uzrasta.

Uivaoci marihuane daju razliite, esto protivurene opise efekata uzimanja te

vrste droge, a kao najei se navode: stanje euforije, relaksacije, poveana audio-
vizuelna osetljivost, poremeaji percepcije prostora i vremena, slabljenje panje,
pojaana ili smanjena psihomotorika aktivnost i sl. Nakon te faze nastupa period
pasivnosti koji se zavrava fazom vieasovnog sna.

Sami efekti i njihovo doivljavanje prilikom uzimanja marihuane determinisani su

nizom inilaca, a pre svega: kulturom sredine i primarnim drutvenim okruenjem,
veom ili manjom tolerancijom, odnosno drutvenom reakcijom neodobravanja ili
osude; zatim, pripadnou razliitim supkulturnim grupama; potom, strukturom
linosti samog uivaoca, vrstom doivljenog iskustva i, na kraju, koliinom uzete
droge, naina njene obrade i unoenja i sl.

Droge tipa kanabis ne izazivaju fiziku zavisnost niti apstinencijalni sindrom.

Meutim, u literaturi se navode razliiti psihiki poremeaji koji nastaju nakon
dugotrajnog korienja marihuane kao to su: reakcije panike, kanabis - psihoze i
akutne toksine psihoze, somatski i neuroloki poremeaji i sl.

Na sam proces formiranja zavisnosti tipa kanabis presudan uticaj imaju

narkomanske grupe i njihove supkulture, odnosno razliiti drutveni odnosi koji se
stvaraju meu uivaocima droge. Pojedini autori (kombinujui neke elemente i
aspekte teorije supkultura i diferencijalnih asocijacija) smatraju da osoba postaje
uivalac droge kada proe kroz proces uenja u kome e drogu prihvatiti kao neto
to moe da joj u poetku prui oseaj prijatnosti i zadovoljstva. U tom procesu
pojedinac kroz interakciju sa drugima usvaja i ui:

da od iskusnih narkomana savlada tehniku korienja (puenja) marihuane, kojom

se postiu odreeni efekti, da bi tek nakon toga droga za njega postala sredstvo
uivanja;
 u razgovoru sa drugima, koji imaju vee iskustvo, poetnik ui da prepoznaje
pojedine specifine efekte koje izaziva marihuana, a kojih sam ne bi bio svestan i
koje kasnije povezuje sa uzimanjem marihuane, i

uivalac marihuane se ui da uiva u efektima droge, koje je ve nauio da

prepoznaje. Zapravo, svi efekti uzimanja marihuane nisu automatski i prijatni tako
da poetnik, da bi nastavio sa uzimanjem droge, mora te efekte smatrati prijatnim,
a u tome mu, objanjenjima i sugestijama, pomau iskusni uivaoci. Stoga se
uivanje u efektima marihuane pojavljuje kao drutveno, odnosno socijalno
steeno i uslovljeno iskustvo.

Uenje da se koristi i uiva u efektima marihuane je nuan ali nikako i dovoljan

uslov da individua postane redovan korisnik droge. Pojedinac mora kroz odnose sa
drugim korisnicima da naui i naine i tehnike snabdevanja drogom, da se pridrava
pravila tajnosti uzimanja i pribavljanja droge, kao i da se oslobodi ustaljenih i
opteprihvaenih stavova drutvene zajednice prema kojima je njeno korienje
devijacija koja izaziva otru socijalnu reakciju. Pri tome se kao najznaajnija
determinanta u procesu nastajanja zavisnosti od droge pojedinca pojavljuje i
njegovo nuno i potpuno identifikovanje sa vrednostima i normama drugih
narkomana, odnosno usvajanje pravila, pogleda na svet i vrednosti narkomanske
supkulture.

Znaajan podatak do kojeg se dolo u nekim istraivanjima jeste da oko 70%

narkomana svoj narkomanski poetak ima upravo u iskustvu sa korienjem
marihuane i da je danas u svetu to najee koriena i zloupotrebljavana droga
(200300 miliona ljudi u svetu od ega samo u SAD je koristi 51% mladih uzrasta od
18 do 25 godina) . Jedno od objanjenja prelaska sa marihuane na opasnije droge
daje socio-kulturoloka teorija, u kojoj se naglaava uticaj delovanja narkomanske
supkulture. Shodno toj teoriji, svako korienje marihuane nuno i neizbeno
pretpostavlja formiranje i odravanje drutvenih odnosa s drugim narkomanima.
To su, prema miljenju J. Dini-padijer, prijateljstva i veze koji e uticati uopte na
ponaanje uivaoca droge, a naroito na njegovo ponaanje u odnosu na uzimanje
droge. U nekim drutvenim grupama moe nastati prelazak sa marihuane na
opasnije droge koje osim psihike izazivaju i fiziku zavisnost (npr. heroin), to zavisi
i od karakteri-

stika same narkomanske grupe, odnosno vrednosti, normi i stavova u datoj

supkulturi. Takve grupe omoguuju i vei kontakt sa drugim drogama pa i njihovim
korienjem.

Stoga se moe zakljuiti da prelazak na opasnije droge nije posledica neeg to je

u hemijskom sastavu same droge, niti oseanja prijatnosti usled njenog korienja,
ve prevashodno proizvod odnosa koje pojedinac stvara sa drugim narkomanima u
procesu korienja droge.

ZAVISNOST OPIJATSKOG TIPA: Opijate ini velika grupa opojnih droga, ije su
osnovne karakteristike: opojno i analgetiko dejstvo, izazivanje psihike i fizike
zavisnosti i postojanost tolerancije. I upravo izazivanje fizike zavisnosti i
tolerancija jesu osnovne karakteristike tih droga, tj. specifinost u odnosu na
zavisnost koju izaziva droga tipa kanabis. Droge opijatskog tipa su opijum i njegovi
derivati, kao i sintetiki narkotici koji izazivaju opojno i analgetiko dejstvo i koje se
u organizam mogu unositi na razliite naine (puenjem, umrkavanjem,
gutanjem, injekcijama i sl.).

Opijum (gr. opos sok) jeste osuena mle belog maka koji se vekovima
upotrebljavao za umirenje bolova (analgetsko svojstvo) i uivanje odreenih
drutvenih slojeva u zemljama Bliskog, Dalekog i Srednjeg istoka. Prvi pisani tragovi
o opijumu datiraju jo od III veka p. n. e. Danas se najee zloupotrebljava sirovi
opijum u obliku ploica ili opijumskih pogaa, a njegovi farmakoloki efekti zavise
od drutvenih okolnosti u kojima se koristi, zatim strukture linosti samog
narkomana, jaine, kvaliteta i naina unoenja u organizam.

Najjai efekti postiu se intravenoznim unoenjem opijuma, pri emu se moe

razlikovati nekoliko faza dejstva. Prva, ili faza udarnog dejstva (fle), nastupa
trenutno nakon unoenja i u njoj se javljaju razliite telesne senzacije, oseaj
topline, ubrzanog rada srca i sl. Druga faza euforino meditativna (stound) javlja
se nakon nekoliko minuta i nju karakteriu smirenost, blaga euforija, umor i
povlaenje u sebe. Nakon te faze nastaje tzv. hipnotika faza, u kojoj narkoman
zapada u

dubok san. Nakon buenja narkoman osea umor, iscrpljenost, fiziku depresiju,
anksioznost i neodoljivu elju za ponovnim uzimanjem. Veoma slini efekti su i
prilikom korienja morfina.

Heroin je beli prah bez mirisa, koji se dobija iz morfina i koji se veoma lako mea
(miksa) s nekim drugim supstancama (eer u prahu, kreda, mleko u prahu, kinin i
sl.), te se veoma teko nalazi u istom obliku. S obzirom na to da se veoma dobro
resorbuje sa sluzokoe nosa, u organizam se unosi umrkavanjem i injekciono.
Heroin izaziva veoma snana euforina stanja, progresivnu i brzu fiziku zavisnost,
toleranciju, intenzivnu i veoma teku apstinencijalnu krizu. Posledice unoenja
heroina su progresivno socijalno a potom i moralno propadanje linosti narkomana,
teki poremeaji porodinih odnosa i postepeni prelazak na vrenje krivinih dela
(najee imovinskih) radi obezbeivanja novih koliina heroina.

Ono to je karakteristino za zavisnost opijatskog tipa, osim veoma estih smrtnih

ishoda (najee usled prekomerno uzete doze, loeg kvaliteta droge nabavljene
na ulinom tritu i sl.), jeste veoma brzo stvaranje fizike zavisnosti, tako da
unoenje droge zbog euforinog efekta postaje sekundarno, dok u prvi plan izbija
potreba za izbegavanjem apsti-nencijalnog sindroma (krize). Stoga, celokupan ivot
narkomana biva podreen, uslovljen i vezan za nabavku i korienje droge.

Jedna od karakteristika zloupotrebe unoenja heroina jeste i apstinencijalni

sindrom novoroeneta, koji se manifestuje kroz uznemirenost novoroeneta,
glasan pla i krike, znojenje, konvulzije, disajne smetnje, cijanozu i esto se
zavrava smru. Re je o tome to dete, koje je u materici majke narkomana
takoe postalo narkoman, roenjem u stvari ostaje bez droge. Apstinencijalni
sindrom kod novoroenadi se ispoljava izmeu treeg i etrnaestog dana od
roenja.

ZAVISNOST HALUCINOGENOG TIPA: U halucinogene ili kako se jo nazivaju

psihodeline droge spadaju: meskalin, koji se dobija iz jedne vrste meksikog
kaktusa i LSD-25 koji je polusintetika droga dobijena iz raane glavice, parazita
koji raste na klasu rai.
LSD-25 je najpoznatija halucinogena droga koju uglavnom koriste mladi i koja se
unosi u obliku kapsula ili tableta a ree i natapanjem ove supstance na kocku
eera. Efekti te droge traju nekoliko asova, dok reakcije, esto veoma neprijatne
pa i zastraujue, mogu trajati i ne-koliko dana. Karakteristina za navedenu drogu
je i mogunost ponovnog doivljavanja ovih efekata ak i nekoliko meseci nakon
njenog poslednjeg korienja.

LSD-25 je droga koja dovodi do psihikih izmena linosti, to esto za posledicu ima
neobine i neoekivane reakcije i poremeaje ula. Psihiki doivljaji nakon uzimanja
te droge zavise od vie faktora a, pre svega, od: koliine unesene doze, strukture
linosti korisnika, oekivanja i pripremljenosti linosti osobe da doivi efekte droge
i drutvene sredine u kojoj se droga uzima, odnosno prisustva iskusnih
narkomana koji poduavaju i objanjavaju kako da se efekti doive kao prijatni.

Pod dejstvom LSD-25 narkomani doivljavaju poremeaje u percepciji prostora i

vremena. Prostor se doivljava multidimenzionalno u jednom trenutku, odnosno
stvari se opaaju na vie razliitih naina u isto vreme. Vreme postaje irelevantno i
dominantno je oseanje tzv. bezvremenosti. Narkomani istiu i fenomen
sinestezije, odnosno stimula-cije ula (uju boju, vide zvuk i sl.), a javlja se je i
fenomen subjek-tivnog preuveliavanja svega u spoljanjem okruenju (sebe
samoga, delova tela, predmeta i sl.).

Veina tih narkomana ispoljava psihiku labilnost, odnosno javlja-ju se ekstremne

promene i brzo menjanje raspoloenja.

Reakcije koje izaziva LSD-25 kao i veoma brzo nastajanje tolerancije, ine da
narkomani sa ovom drogom uglavnom eksperimentiu i veoma je retko koriste.
Drugi razlog je i u krajnjoj nepredvidivosti isku-stva koje se postie; odnosno,
skala iskustava je vrlo razliita i kree se od onih prijatnih do krajnje haotinih.

Posledice uzimanja LSD-25 jesu: vrlo teki psihiki poremeaji, akutne psihotine
reakcije panike, psihotine reakcije tipa izofrenije, hronine izmene linosti, dok
su u literaturi opisani i sluajevi izmene strukture hromozoma i este anomalije
fetusa.

ZAVISNOST KOKAINSKOG TIPA: Kokain je beli, kristalni prah koji se od XIX veka,
sintetikim putem dobija iz junoamerike biljke koke. Kokain spada u najstarija
psihostimulativna sredstva. Ljudi koji danas navodno ima izmeu pet i est
miliona, dok ih je ranije bilo mnogo vie u planinskim predelima Perua, Bolivije i
Severne Argentine poz-nati su kao kokerosi ili vakai lia koke.

Narkomani unose kokain u organizam najee umrkavanjem, a ree oralno i

injekcijom. Stalna upotreba kokaina dovodi do psihike zavisnosti, dok se fizika
zavisnost ne razvija niti postoji tolerancija, to znai da ne dolazi do opadanja
efekata kokaina.

Efekti kokaina su stimulativni, javljaju se audio-vizuelne halucinacije, delirantne

ideje, stanja razdraenosti psihomotorne sfere i oseanje preterane psihofizike i
intelektualne moi. Kokain spada u drogu koja izaziva najsnaniju psihiku zavisnost,
pa narkoman upada u krize oajanja, ili divlje agresivnosti i zloinakog ponaanja
kada po-stoji opasnost da e ostati bez droge. Apstinencija moe da bude praena
razliitim psihofizikim poremeajima, dok dugotrajna upotreba esto dovodi do
specifinog mentalnog stanja poznatog kao kokainsko ludilo.
Dugotrajnom upotrebom kokain proizvodi ozbiljna oteenja intelektualnog
funkcionisanja subjekta, meu kojima je najkarakteristinija kokainska demencija.

Kokain se dugo (zbog svoje visoke cene) smatrao za pomodnu (kul) drogu. esto
se u narkomanskom argonu naziva rok ili krek (crack prasak, jak i iznenadan
udarac) jer izaziva trenutnu euforiju, koja se opisuje kao eksplozija ula.

ZAVISNOST OD VETAKI PROIZVEDENIH SUPSTANCI KOJE STIMULIU NERVNI

SISTEM NA NAIN OPOJNIH DROGA: tzv. stimulatori nervnog sistema. U grupu droga
stimulatora centralnog nervnog sistema (kore mozga i modanog stabla) spadaju
vetaki proizvedene droge: amfetamin, fenciklidin, ekstazi i metamfetamin.

Zajednika karakteristika dejstva tih supstanci jeste da nakon njihovog

(nemedicinskog) unoenja u organizam dolazi do privremenog uveanja
koncentracije neurotransmisera (dopamina i noradrenalina), koji izazivaju pojaanu
mentalnu i fiziku aktivnost. Posle izvesnog vremena dolazi do pada koncentracije
neurotransmisera ispod prvobitnog nivoa, to za posledicu ima sasvim suprotne
efekte depresiju i bezvoljnost koje raaju potrebu za ponovnim uzimanjem
droge. Mada ne izazivaju fiziku zavisnost, ove supstance dovode do snane
psihike zavisnosti i socioetikog propadanja linosti.

Amfetamin se koristi (zloupotrebljava) kao stimulator centralnog nervnog sistema

s pogrenom pretpostavkom da dovodi do jaanja psihofizikih kapaciteta
organizma. Meutim, amfetamin ne uveava ve primorava organizam da koristi
raspoloive rezerve, ime korisnik postaje vitalno ugroen. Euforini efekti
(ivahnost, naglaena psihofizika aktivnost, nerealna optimistika stanja praena
oseajem jaanja intelektualnih i fizikih moi, odsustvo oseaja umora, gladi i
nesanica) imaju kratkotrajno dejstvo, proizvode intenzivnu depresiju i na taj nain
primoravaju korisnike da ponovo uzima droge.

Posledice unoenja amfetamina su mnogobrojne: radikalno telesno propadanje,

razdraljivost, sumnjiavost, panino reagovanje koje esto prerasta u psihotine
sumanute reakcije praene mentalnom konfuzijom, dezorijentacijom, tekoama u
miljenju, rasuivanju, shvatanju i seanju. Usled gubitka etikih kriterijuma,
osobe postaju asocijalne, nasilne u odnosima sa okruenjem i delinkventne.

Fenciklidin (PCP), u argonu aneoski prah, jeste kristalni prah koji se koristi u
obliku tableta i karakteristian je po stimulativnim i analgetikim efektima, koji se
manifestuju tzv. lebdeom euforijom i omamljenou. Nakon izvesnog vremena
korienja proizvodi psihike smetnje u vidu anksioznosti, emocionalne labilnosti,
umiljenih ideja veliine, kao i stanja konfuznosti, vizuelnih halucinacija,
poremeaja pamenja, miljenja i rasuivanja.

Ekstazi takoe pripada grupi psihostimulativnih i psihodelinih supstanci koje se u

organizam unose najee posredstvom tableta. Po svom farmakolokom sastavu
ekstazi je slian amfetaminu i meskalinu, te su slini i farmakodinamski efekti koje
izaziva: stimulacija mentalne aktivnosti praena razliitim formama halucinacija.
Posledice zloupotrebe te supstance su radikalne, i to na nivou mentalnog
funkcionisanja, telesnog zdravlja i poremeaja linosti. Reakcije su individualne, a
toksini efekti mogu biti ispoljeni i pri vrlo malim dozama. Najee posledice se
ispoljavaju kao depresivnost, konfuzija, tzv. deklanirane psihoze, audio-vizuelne
halucinacije, stereotipna ponaanja, a u sluajevima toksine psihoze javljaju se
suicidne ideje i samoubistva.

Ekstazi kao droga danas ima epidemijske razmere posebno meu mla-dima. U
literaturi se pominje da itavu generaciju supkultura mladih s kraja devedesetih
moemo nazvati ekstazi generacijom, koju karakteri-e upotreba tableta ekstazija,
odreena muzika, gar-deroba i kultura, za-tim retko isticanje mukosti i enskosti,
kratke frizure, kratke majice s izvitoperenim sloganima, vetaki materijali i sl.
Rejv muzika, koja se sastoji od visokofrekventnih zvukova, energetski napici poput
red-bula da bi se igralo desetak i vie sati, i ekstazi predstavljaju novu modnu
ludost, novi hemijski ruski rulet u novom talasu zloupotrebe psihoaktivnih supstanci
esto sa smrtnim ishodom.

5.2.4. Primarna i sekundarna

narkomanska devijacija
Bez obzira na tip zavisnosti, u razvoju narkomanije, odnosno zavisnosti od droga,
prisutne su izvesne opte karakteristike koje se odnose na proces u kome korisnik
droge preuzima devijantnu ulogu narkomana i u kom presudnu ulogu ima drutvena
reakcija osude. U tom smislu mogu se razlikovati dve faze.

Prvu fazu ini tzv. primarna narkomanska devijacija, koju karakteriu drutveno
opravdano uzimanje droge (npr. bolesnici) i izostajanje drutvene reakcije, dok
narkoman u okvirima svojih individualnih mogunosti ostaje drutveno
funkcionalan.

Drugu fazu ini sekundarna narkomanska devijacija koja se javlja sa permanentnim i

dugotrajnim korienjem droge. U toj fazi dolazi do stvaranja zavisnosti od droge,
naroito kod mladih ljudi, njena upotreba poinje da biva vidljivija, a drutvena
sredina poinje otro da reaguje na ponaanje narkomana. Stav drutvene sredine,
koji se manifestuje najee kroz osudu, odbacivanje, stigmatizaciju i represiju
prema nar-komanu, deluje snagom presudnog uslova za prelazak u sekundarnu
devijaciju. esti konflikti s najbliim socijalnim okruenjem koji se zavravaju
osudom, odbacivanjem pa i kanjavanjem, uz permanentnu psihiku napetost,
anksioznost i oseaj krivice razreavaju se redefinisanjem sopstvenih uloga,
strukturisanjem novog identiteta i prihvatanjem sebe kao narkomana, odnosno
preuzimanjem socijalne uloge narkomana.

5.2.5. Narkomanija mladih

Jedna od najznaajnijih karakteristika savremene zloupotrebe droga jeste
narkomanija mladih, kako po pitanju uzroka tako i po pitanju posledica. Razlozi za
visoku zastupljenost mladih narkomana u ukupnoj narkomanskoj populaciji su
viestruki i u prvom redu determinisani: bio-psiho-socijalnom nezrelou mladih
ljudi (znatieljom, potrebom za samodokazivanjem, eksperimentisanjem,
samoaktuelizacijom i identifikacijom i sl.); nedovoljnom ukupnom brigom drutvene
zajednice o porodici i mladima u smislu potenciranja i podsticanja kreativnih i
pozitivnih potencijala mladog oveka, zatim esto nesreeni, nefunkcionalni ili
disfunkcionalni porodini odnosi, strukturalna nepotpunost porodice, postojanje
sociopatolokih, devijantnih tendencija ili obrazaca ponaanja unutar porodice i sl.

Veliki broj autora (J. Dini-padijer, M. Milosavljevi) smatra da je znaajan inilac

nastanka zavisnosti od droga kod mladih posledica ulaska i uticaja narkomanske
supkulture.

Za mladog oveka narkomana pripadnost narkomanskoj supkulturi ima viestruki

znaaj. Ona mu omoguava da sopstvene probleme reava u drutvu drugih
narkomana sa slinim problemima, a, pre svega, probleme oko nabavke droge, koja
je strogo kontrolisana i sankcionisana. Pripadnost grupi prua i moralnu podrku i
odobravanje i time obezbeuje narkomanu da prevazie oseanje odbaenosti od
drutva koje ga osuuje i etiketira. Znaajna je uloga grupe i u sticanju znanja i
vetina uzimanja droge. U uzajamnom komuniciranju lanova grupe stvara se
sistem racionalizacije i posebne ideologije, koje se vezuju za uzimanje droge.
Pripadnost narkomanskoj grupi supkulturi mladi izraavaju i na razliite
simbolike naine, kao to su specifian nain odevanja, komunikacije i jezika, tj.
korienje specifinih izraza, mimike, gestikulacije i slino.

Kada je re o masovnosti, rairenosti i trendu zloupotrebe droga, kod nas i u svetu,

jo uvek ne postoje precizni niti pouzdani podaci. Ra-zlozi za to su najpre u
parcijalnosti i nedovoljnoj pouzdanosti izvetaja koje iznose razliiti subjekti i
institucije zainteresovani za zloupot-rebu droga (zdravstvene, obrazovne,
edukativne institucije, policija, tuilatva i dr.). Istovremeno, izvetaji koji tretiraju
rairenost zloupotreba droga najee se odnose na uske segmente stanovnitva, a
i za te ue segmente, po pravilu, podaci nisu reprezentativni. Takoe, jedan od
razloga je i nepostojanje jasnih niti univerzalnih klasifikaci-onih kriterijuma, usled
ega se javljaju arolikost shvatanja i tumaenja, esta nepreciznost pa i
arbitrarnost u procenama kako zloupotreba dro-ga tako i tipova zavisnosti. Kao
posledica tih problema, preciznije utvrivanje podataka, njihovo poreenje ili
utvrivanje dinamike veoma su oteani, pa se stoga moe govoriti uglavnom o
optim trendovima.

Prema podacima Ujedinjenih nacija (UNODCCP), danas u svetu ima oko 180 miliona
zavisnika od psihoaktivnih supstanci, od ega 144 miliona onih koji
zloupotrebljavaju kanabis, 29 miliona amfetamine (sintetike droge), 14 miliona
kokain, dok 13,5 miliona ljudi u svetu konzumira opijate, ukljuujui i 9,5 miliona
heroinomana. Takoe, prema procenama Ujedinjenih nacija, u trgovini
psihoaktivnim supstancama uestvuje oko 10% stanovnitva, a godinji obrt je vie
od 400 milijardi dolara.

U Sjedinjenim Amerikim Dravama zapaa se stalan trend rasta zloupotrebe

psihoaktivnih supstanci od 1970. godine, naroito meu adolescentima. U toku
1994. godine, u SAD je bilo 12,6 miliona korisnika ilegalnih droga, a u 1995. godini
12,8 miliona. Najvei broj korisnika razliitih psihoaktivnih supstanci zabeleen je
1979. godine ak 25 miliona.

Prema istraivanju koje je sredinom devedesetih godina HH veka sproveo Nacionalni

institut za zavisnost od droga (NIDA), utvreno je da je 37% ispitanika iznelo kako
je u toku ivota koristilo jednu ili vie ilegalnih supstanci tokom prethodne godine. U
amerikoj popula-ciji, prema istraivanju, najrizinija je grupacija izmeu 18 i 25
godi-na, jer je vie od 2/3 ispitanika u toj starosnoj grupaciji koristilo ilegalne droge,
a 15% stanovnitva iznad 18 godina imalo je ozbiljne probleme zbog zloupotrebe.

Stopa korisnika ilegalnih droga u Americi se od 1994. do 1995. godine popela sa

8,2% na 10,9%, a u odnosu na 1992. godinu, u 1995. godini je dolo do
udvostruenja korienja ilegalnih droga (tako je samo u 1994. godini 2,3 miliona
ljudi poelo da koristi marihuanu). Inae, u SAD je 1995. godine bilo 9,8 miliona
korisnika kanabinoida (haia, marihuana), to je inilo 4,7% populacije starije od 12
godina. Marihuana je inae u Americi u odnosu na ilegalne droge zastupljena u
najveem procentu, tj. vie od 77%.
Mada se droge iz grupe opijata (pre svih morfijum) u Americi koriste jo od 1890.
godine (preko 250 000), eksplozija zloupotrebe, posebno heroina, zabeleena je
tokom sedamdesetih godina prolog veka, posebno kod mladih uzrasta od 15. do
21. godine. Procene su da je tokom 1991. godine vie od 1,3% stanovnitva uzelo
bar jednom u ivotu heroin.

Smatra se da je tokom 1995. godine u Americi bilo oko 5,7 miliona aktuelnih
korisnika kokaina, to je inilo 3% ukupne populacije. Zbog visoke cene kokaina, na
ilegalnom tritu je sve prisutniji njegov razoran supstrat krek, koga najee
koriste mladi od 18 do 25 godina, iji se broj procenjuje na vie od 400 000.
Zabrinjavajue je to to je dolo do znaajnog poveanja procenta najmlaih
korisnika kokaina (12 do 17 godina), i to sa 0,3% u 1994. godini na 0,8% u 1995.
godini. Inae, meu uenicima osmih razreda u 1999. godini marihuanu je probalo
22,2%, a meu uenicima 12. razreda njih 49,7%. Kokain je probalo u osmim
razredima 4,7% a u dvanaestim razredima 9,8%; LSD 4,1% u osmim i 12,2% u
dvanaestim razredima. Heroin 2,3% u osmim i 2,0% u dvanaestim razredima.
Ekstazi je u 1999. godini nekada u ivotu koristilo 8% uenika, prema 5,8% u 1998.
godini, to predstavlja znaajno uveanje.

Kada je re o evropskom krugu zemalja, jedan od najpotpunijih izvetaja o

zloupotrebi droga jeste onaj regionalnog ogranka Svetske zdrav-

stvene organizacije o upotrebi i zloupotrebi psihoaktivnih supstanci ESDA

(European Summarry on Drug Abuse). Sumarne analize ukazuju na to da je u
periodu 19851990. godine dolo do laganog i nakon 1990. godine snanog
porasta zloupotreba droga, posebno u nekadanjim zemljama realsocijalizma. U
periodu 19891990. godine zvanian broj zavisnika u Austriji je bio 4 474;
Francuskoj 150 000; Zapadnoj Nemakoj 80 000; Italiji 200 000; Poljskoj 20 000;
Bugarskoj 1 276; ehoslovakoj 8 500; Maarskoj 3 000; SSSR 60 000. Danas se
prema procenama Ministarstva zdravlja Rusije, ne moe utvrditi priblian broj
zavisnika, ali godinje u toj zemlji od posledica zloupotrebe droga umre izmeu
sedamdeset i sto hiljada ljudi.

Uprkos injenici da evropske zemlje krajem osamdesetih godina prolog veka

osvajaju nove vrste droga iz grupe psihostimulansa, sintetike i tzv. dizajnirane
droge, ipak su i dalje najprisutniji kanabinoidi (marihuana i hai), i heroin koji je
zbog svoje rairenosti i dalje dominantna droga u skoro svim zemljama. Tako su
kanabinoidi (marihuana i hai) zastupljeni sa 82,75%; heroin 51%; opijati 20,68%;
kokain 6,89%.

Na prostorima nekadanje SFRJ zloupotreba droga je otpoela znatno kasnije u

odnosu na SAD i zemlje Zapadne Evrope. Sve do sredine ez-desetih godina HH
veka, zloupotreba i zavisnost mladih od droga nije bila poznata ni kao zdravstveni
niti kao socijalni problem. Javljao se morfinizam kod tekih bolesnika koji su
morfinom ublaavali bolove, dok je kod zdravstvenog osoblja to bilo na nivou retkih i
incidentalnih sluajeva. Studentski bunt irom Zapadne Evrope i hipi-pokret krajem
ezdesetih postepeno zahvataju i prostore nekadanje Jugoslavije donosei sa
sobom poetke adolescentske zloupotrebe droga. Poetkom sedam-desetih,
prihvatajui u velikom broju epifenomene hipi-supkultura, poinju masovno da se
zloupotrebljavaju opijum i hai, ree heroin i kokain. Odluujua promena nastupa
s masovnom zloupotrebom heroina, koji od sredine, a naroito krajem
sedamdesetih, postaje najrairenija droga kako meu planetarnim tako i meu
jugoslovenskim zavisnicima.

Osamdesete i devedesete karakterie radikalan pad zloupotrebe opijuma i opijata,

izuzev heroina koji i dalje ostaje favorizovana droga. Istovremeno, dolazi do snanog
porasta zloupotrebe psihostimulansa, halucinogena i naroito, porasta sintetikih
droga (ekstazija u prvom redu). Najznaajnija karakteristika tog vremenskog perioda
u razvoju ti-nejderske narkomanije jeste razvoj multiplih zavisnosti, pri emu je
najea kombinacija alkohola i sintetikih droga.

Veoma teko je utvrditi broj narkomana na prostorima nekadanje SFRJ. Podaci

kojima raspolau institucije socijalne kontrole (poli-cija, tuilatvo, ustanove
socijalne zatite, ustanove za reso-cijalizaciju i dr.), pa ak i kada dolaze iz
zdravstvenih institucija u kojima se narkomani lee, nepotpuni su, jednostrani, esto
i kontradik-torni i arbitrarni. Najei razlozi za to su nepostojanje jedinstvenih
kriterijuma za klasifikaciju vrsta zavisnosti, nepostojanje jedinstvene obavezne
evidencije zavisnika, niti republikih registara za bolesti zavisnosti. Opta
drutvena kriza tokom osamdesetih i devedesetih, ra-spad zajednike drave i sve
vei broj narkomana koji se lee u privat-nim ordinacijama uticali su na to da inae
nesistematski prikupljana opta i medicinska statistika u toj oblasti bude jo loija.

Prema nekim procenama iz 1980. godine, na teritoriji SFRJ bilo je imeu deset i
dvanaest hiljada osoba koje su zloupotrebljavale psihoaktivne supstance ili su od
njih bile zavisne, to je inilo 0,045% tadanje jugoslovenske populacije. Od poetka
osamdesetih do danas postoji vrlo malo reprezentativnih epidemiolokih izvetaja. U
periodu od 1987. godine, odnosno od osnivanja Centra za narkomaniju pri Zavodu
za bole-sti zavisnosti u Beogradu, do 1995. godine leeno je 2 452 zavisnika ili
osoba koje imaju druge probleme vezane za zloupotrebu droga. U pomenutom
periodu zapaa se izvesno smanjenje stalno nastanjenih narkomana u Beogradu
sa 83% u 1987, na 69% u 1995. godini, ali je taj trend smanjenja bio skokovit.
Poetkom devedesetih pao je na samo 44,1%, da bi ve 1992. dostigao 2/3. Prema
najnovijim analizama tokom 2001. godine, meseno se na leenje javlja oko 50
pacijenata, to je vie od dva nova pacijenta dnevno. Skoro 80% dolazi zbog
zloupotrebe tj. zavisnosti od heroina ili drugih opijata (trodon, aj od makovih aura
i sl.), manji je broj pacijenata koji dolaze zbog ekscesivnog konzumiranja marihuane,
a procenat pacijenata sa psihikim problemima zbog kojih uzimaju sedative i
dolaze da bi s tim pre-kinuli je najmanji.

U periodu od 1987. do 1990. godine u Hrvatskoj se leilo oko 1 000 zavisnika a

pretpostavlja se da je ta brojka inila samo 15% od ukupnog broja zavisnika. Danas
je broj narkomana u Hrvatskoj, prema zvaninim statistikama, oko 6 000
registrovanih, mada se smatra da zavisnika ima najmanje 15 000, a jo je najmanje
dva puta onih koji povremeno uzimaju neku drogu. Istraivanja kau da je svaki peti
srednjokolac barem jednom probao marihuanu.

Kada je re o uzrastu na kome se poinje sa zloupotrebom droga, prema

raspoloivim podacima, na prostorima nekadanje Jugoslavije ono je najee
vezano za period do 18 godina. U periodu od 1987. do 1995. Go-dine u uzrastu do
14 godina 5,7% pacijenata je prvi put uzelo drogu, a 1995. godine 4,7%. Proseno
je 6,38% ispitanika u osmogodinjem peri-odu probalo drogu do 14. godine, a u
uzrastu od 14. do 18. godine 51,17%. Kada je re o brojnosti pacijenata po vrsti
prve uzete droge, kanabis je na prvom mestu sa 45,17%. Po uestalosti prvog
iskustva sa drogom, heroin dolazi na drugo mesto. U 1987. godini, heroin je bio
inicijalna droga u 12,5%, a ve 1992. godine u ak 44,8% sluajeva, da bi 1995.
godine opao na 32,3%. Posle heroina dolazi opijum, ije uee kao inicijalne droge
progresivno opada 15,6% u 1987. na 1,9% u 1995. godini. Kada je re o brojnosti
pacijenata prema najee korienoj drogi, znatno ispred svih je heroin. Od 77,8%
u 1987. godini do 77,5% u 1995. godini, heroin je ak 91,7% pacijenata najradije
zloupotrebljavalo 1991. godine.

Taan broj zavisnika u Zajednici Srbija i Crna Gora nije poznat, ali je problem
evidentan i zabrinjavajui. Pretpostavlja se da se broj povremenih i stalnih
konzumenata droga kree izmeu trideset i sto hiljada, od ega je u Beogradu oko
20 000. Kada je re o zloupotrebi i zavis-nosti mladih od droga u Crnoj Gori, valja
istai da su sve do poetka osamdesetih godina sluajevi zloupotrebe bili sasvim
retki, tako da nisu predstavljali zdrav-stveni ili socijalni problem niti su imali
karakteristiku socijalnopatoloke pojave. Meutim, devedesetih dolazi do naglog
irenja i rasta zavisnika od droga tako da je njihov broj procenjen na oko 4 000, to
predstavlja znaajan procenat u odnosu na broj stanovnika. Istraivanje sprovedeno
1998. godine meu 4 000 uenika podgorikih osnovnih i srednjih kola dalo je
zabrinjavajue rezultate. Tako je 6,7% srednjokolaca i 0,4% osnovaca uzimalo
droge. Droge je nekoliko puta nedeljno koristilo 17,9%, a svakodnevno 10,3%. Do
novca za kupovinu droga 22,6% dolazilo je kraom, prostitucijom 14,3%, dok je 10%
drogu nabavljalo u kolskoj sredini.
5.2.6. Drutvena reakcija na
narkomaniju
Nijedno savremeno drutvo ne odobrava uzimanje droga, meutim, intenzitet i
nain reakcije drutva prevashodno su uslovljeni datom kulturom i determinisani
odreenim socio-ekonomskim uslovima. Drutvo posebno otro reaguje na uzimanje
droga meu mladima i razliitim mehanizmima socijalne kontrole nastoji da
suzbije i sprei taj vid narkomanije. U savremenim uslovima mogue je izdvojiti
etiri opta modela reagovanja na uzimanje droga:

moralistiko-legalistiki model, u kome se drutveno reagovanje izraava kroz

moralnu osudu i primenu zakonski represivnih mera prema korisnicima droge;

medicinski model koji uzimanje droga smatra za bolest, te je tako narkoman

bolesnik koga treba leiti u okvirima postojeeg medicinskog sistema;

psihosocijalni model koji teite reagovanja usmerava na linost korisnika droga i

neposredne drutvene odnose u kojima ivi, i

socio-kulturni model, koji se zasniva na sociolokim saznanjima o delovanju

drutvenih uzroka na uzimanje droga i teite stavlja na razliite modele i mere
prevencije i reintegracije.

Kod nas je veoma dugo vladalo uverenje da je zavisnost od droga problem

zapadnih visokorazvijenih zemalja i da je meu nama prisutna samo kao sporadina
i marginalna pojava. Meutim, zavisnost od droga je pre-stala da bude privilegija
bogatih, tako da narkomanija pokazuje sve vei stepen socijalnog uravnoteenja i
prisutnosti u svim socijalnim slojevima bez obzira na materijalnu, obrazovnu,
profesionalnu i drugu strukturu drutva.

U naem drutvu su prisutna dva naina reagovanja na narkomanije:

prvi je leenje narkomana, koje je dobrovoljno i koje se sprovodi u specijalizovanim

institucijama uz medicinsko-psiholoko-socijalne metode leenja i resocijalizacije.
Meutim, leenje narkomana moe biti i prinudno nakon mere bezbednosti
obaveznog leenja koju izrie sud posle izvrenja krivinih dela, i

drugi nain je kanjavanje narkomana to znai da se u naem krivinom

zakonodavstvu kanjavaju mnoge radnje u vezi s opojnim drogama, ali ne i samo
korienje droge. Zakonom se inkriminiu neovlaena proizvodnja i stavljanje u
promet opojnih droga kao i omoguavanje uivanja opojnih droga.
5.2.7. Zavisnost od droga i
druge drutvene devijacije
Jedna od estih i veoma prisutnih predrasuda vezana je za stav o neposrednoj
povezanosti korienja droga i drugih drutvenih devijacija, pre svega kriminala i
prostitucije. Meutim, interakcija i povezanost izmeu narkomanije i drugih
socijalnih devijacija i devijantne prakse, u prvom redu kriminalnog ponaanja,
posredne i sloene, a manifestuju se na razliite naine .

U osnovi se mogu razlikovati dva oblika povezanosti kriminalnog ponaanja i

zavisnosti od droga.

Prvo, to su ona kriminalna ponaanja za koja se smatra da su u uzrono-

posledinoj vezi sa uzimanjem odreene droge. Kriminogeni faktori se stoga mogu
pripisati samo nekim drogama (pre svega LSD-u i kokainu), koje mogu da dovedu
do agresivnog ponaanja ili da usled akutne ili hronine intoksikacije izazovu gubitak
kontrole, kritikog miljenja i rasuivanja, razliite halucinacije i slino, a time i
injenja razliitih inkriminisanih radnji.

Drugi oblik povezanosti kriminaliteta i zloupotrebe droga obuhvata delikte koje

narkomani vre da bi doli do sredstava za kupovinu droge. Stoga ova kriminalna
dela imaju zapravo instrumentalni karakter u odnosu na zloupotrebu droge i njima
se ili neposredno dolazi do droge ili do novca za njenu nabavku.

Zavisnik od droge, posebno od one koja izaziva fiziku zavisnost, usled straha od
apstinencijalne krize, uglavnom koristi sve naine da bi pribavio drogu. Stoga
njegovo devijantno-kriminalno ponaanje nije uzrokovano neposredno drogom niti je
neposredna posledica biohemijskih svojstava same droge, ve znaenja koja ona
za njega ima. To doka-zuje i primer onih zavisnika koji imaju legalan pristup
drogama (bolesnici, medicinsko osoblje) i kod kojih ne postoji tendencija ka
kriminalnom ponaanju.

Time se moe zakljuiti da je neposredan kriminogeni znaaj farmakolokih

svojstava i efekata droge veoma mali i ogranien i ne predstavlja direktan izvor
drugih devijantnih ponaanja. Determiniuu ulogu kriminogenog inioca imaju
mnogo vie drutvene okolnosti nabavke i konzumiranja droga i drutvena reakcija
na njihovo uzimanje.