POL ITIKOLOGIJA

Pregledni nauni lanak UDC

321.01 Ciceron M. T.

Marko Simendi*
Univerzitet u Beogradu
Fakultet politikih nauka

Ciceronova drava:
Izmeu prava, korisnosti
i dunosti**

Apstrakt
Rad se bavi odreenjem drave (res publica) koje u svom delu Drava nudi
Marko Tulije Ciceron. Pored razmatranja nekoliko kljunih pojmova (res
publica, civitas, ius, lex), u radu se analiziraju dva glavna elementa koja ine
Ciceronovu definiciju drave i, unutar nje, naroda: zajednika korist (utilitas
communione) i saglasnost u pravu (iuris consensus). Ciceronovo shvatanje dr-
ave podrano je njegovim vienjem prirodnog prava i prirodnog ljudskog
poretka. Drava se posmatra kao vrsta prirodnog partnerstva u kome svi la-
novi imaju obavezu da uestvuju, ali gde dobijaju ovlaenja, odgovornosti i
nagrade u skladu sa svojim drutvenim statusom.

Kljune rei:
Ciceron, drava, republika, predstavljanje, pravo, pravda, korist, persona,
dunost

* Email: marko.simendic@fpn.bg.ac.rs
** Rad je nastao u okviru nauno-istraivakog projekta Univerziteta u Beogradu
Fakulteta politikih nauka, Politiki identitet Srbije u regionalnom i globalnom kon-
tekstu (evidencioni broj: 179076), koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i
tehnolokog razvoja Republike Srbije.
56 m a r ko si me n di

Uvod

Odreenje drave (republike) kou nudi Marko Tulie Ciceron (Marcus

Tullius Cicero) edna e od centralnih tema klasine republikanske politike
teorie. Vanost ove teme e utoliko vea ukoliko imamo na umu nemerljivi
utica koi e Ciceronovo delo imalo na srednjovekovnu i renesansnu poli-
tiku misao. Kako navodi Denet Kolman (Janet Coleman), Ciceronov utica
bio e toliki da su, govorei o prednostima meovitog poretka, srednjovekov-
ni i renesansni autori pre imali na umu Ciceronovu republiku, nego grku
politeu. Ipak, kao to e Ciceronova drava oblikovala potonja shvatanja me-
ovitog poretka, tako su i Ciceronove politike idee zasnovane na uenjima
antikih Grkih autora, pre svega posredovanih kroz Polibieve Istorie. Ipak,
ova e utica esto predimenzioniran u nekim od opseniih domaih pregle-
da istorie politikih teoria gde nisu retke ocene Ciceronove politike misli
kao neoriginalne ili izvedene. Tako Mihailo uri pie o Ciceronu kao o rela-
tivno nesamostalnom misliocu, koi nie bio gospodar svoih misli, ali ni []
rob tuih. Na slian nain, Radomir Luki o Ciceronu govori kao o autoru
koi e znaaan u oblasti pravne teorie, ali koi nie ni u tom polju naroito
originalan.
Na ovom se mestu neu baviti recepciom Ciceronovih politikih idea,
niti istoriskim okolnostima u koima su one nastale. Ova rad ima pregled-
ni karakter i u njemu u razmotriti Ciceronovo shvatanje drave u kontekstu
njegove ire politike, etike i pravne misli. Prvi deo rada bavi se Ciceronovim
shvatanjem ljudske prirode i usredsreen e na delo O dunostima i ideu op-
te i line koristi u okviru ljudske zaednice. Drugi i trei deo teksta posveeni
su odreenju drave (republike) prema definicii izneto u Ciceronovom delu
Drava. Ovde e panja posveena razanjavanju i razgraniavanju pomova
drave, republike, prava i pravde, kao i idei saglasnosti u pravu koa, zaedno
sa korisnosti, ini Ciceronovu definiciu naroda i drave. Zavrni deo rada tie

 Janet Coleman, A History of Political Thought: From Ancient Greece to Early Christian-
ity, Blackwell Publishing, Oxford, 2000, pp. 232233.
 Mihailo uri, Istoria politike filozofie, Albatros plus, Beograd, 2010, str. 156.
 Radomir Luki, Istoria politikih i pravnih teoria, Zavod za udbenike i nastavna
sredstva i BIGZ, Beograd, 1995, str. 174.
 Odlian pregled Ciceronovog dela u kontekstu klasine republikanske misli dae
Aleksandar Molnar, Rasprava o demokratsko i ustavno dravi, I, Samizdat B92, Be-
ograd, 2001. Takoe, nedavni pregled raznovrsnih rasprava o Ciceronovom odre-
enju moe se pronai u Elizabeth Asmis, The State as a Partnership: Ciceros De-
finition of Res Publica In His Work On the State, History of Political Thought, vol.
25, no. 4.
 c iceronova dr ava : i zmeu pr ava , kor isnost i i du nost i 57

se Ciceronovog uenja o drutvenim ulogama i dunostima koe podupire

njegovo vienje drave i dobrog politikog poretka.

Ljudska priroda, korist i ivot

u zaednici

Ciceron smatra oveka biem obdarenim razumom koe e po svoo priro-

di upueno na ovekoljublje i ivot u zaednici i u ovom su smislu svi ljudi
ednaki. Pored sociabilnosti, u ljudsko e prirodi i traenje koristi: svi mi,
u stvari, traimo korist i ona nas privlai i drukie nikako ne moemo po-
stupiti. Dva osnovna elementa ine zaedniku korist, a to su bezbednost i
mo. Mo bi ovde trebalo shvatiti u nairem smislu, kao posedovanje sred-
stava dovoljnih za sopstveno ouvanje i slabljenje drugih. Dobro ureena
drava bi trebalo da zadovolji obe prirodne ljudske potrebe. Pored toga to
omoguava ivot u zaednici, ona omoguava svoim graanima da zatite i-
vote i svoinu i da uveau svo ugled ili bogatstvo. Ciceron pie u O dunosti-
ma: I ba navie iz tog razloga da bi svako svoe sauvao, dolo e do stvara-
nja drave i osnivanja gradova. er iako su ljudi po nagonu prirode stupili u
zaednicu, ipak su prvenstveno radi zatite svoih prava i imovine pristupili
zidanju gradova.
Namanje etiri elementa grade prirodnu osnovu nastanka svake drave i
sainjavau razlog njenog postoanja: sociabilnost ljudske prirode, zaednika
korist i, iz nje izvedene, tenja za sigurnou i tenja za sticanjem ugleda i bo-
gatstva. Pored toga to su po svoo prirodi sociabilna bia koa tee sigurnosti
i uveanju sopstvene slave i bogatstva, ljudi su ednako obdareni razumom i
sposobnou govora. Istovetne tenje, a pogotovo istovetne prirodne karak-
teristike koe ih izdvaau od drugih bia, ljude svrstavau u ednu prirodnu
zaednicu, a to podrazumeva i njihovu ednakost u prirodnom pravu i zako-
nu. Svi su ljudi, dakle, lanovi univerzalne zaednice, odnosno vaskolikog
sveta [koi] moramo smatrati zaednikom dravom bogova i ljudi.10

 Marko Tulie Ciceron, Zakoni, Plato, Beograd, 2002, str. 37.

 Marko Tulie Ciceron, O dunostima u Filozofski spisi, Matica srpska, Novi Sad,
1978, str. 248.
 Neal Wood, Ciceros Social and Political Thought, University of California Press, Ber-
keley, 1988, pp. 128129.
 Ciceron, O dunostima, op. cit., str. 200.
 Ibidem, str. 125.
10 Ciceron, Zakoni, op. cit., str. 21.
58 m a r ko si me n di

Ciceron iz klasine pretpostavke o sociabilnosti ljudske prirode izvodi

zakljuke o dunostima. Poto sociabilnost prati i prirodna tenja za ostva-
rivanjem odreene koristi, moe doi do nesklada izmeu ova dve prirodne
tenje, odnosno sukoba izmeu sopstvenog i opteg interesa. Ciceron verue
da, kada e re o ivotu u zaednici, nema mesta (sebinim) interesima koi
podrivau opti interes. tavie, poput Platona u Dravi, Ciceron nam govori
da e pogrena dilema izmeu sopstvenog i opteg dobra, izmeu sopstvene i
opte korisnosti. Zato posveue znaaan deo svog spisa O dunostima dokazi-
vanju tvrdnje da se korisnost nikada ne moe sukobiti s moralom, odnosno
da ne moe biti korisnosti tamo gde e nemoralnost.11 Nemoralna (lina)
korist e, prema tome, oksimoron, a izbor izmeu (line) koristi i moralnosti
e laan. On e posledica e naeg neznanja i sebine kratkovidosti koa nas
spreava da vidimo ta e zaista u naem interesu. Na e interes uvek isto-
vetan onome to e moralno, odnosno onome to e u interesu celokupnog
drutva. Iako neemo ulaziti u finese Ciceronove argumentacie o ovo stvari,
radi osvetljavanja veze izmeu drave i njenih etikih temelja, pozabaviemo
se osnovnim argumentom koi podupire ideu o neophodnosti postupanja u
optem interesu. Ciceron u peto glavi svog dela O dunostima istie:

[A]ko tako budemo nastroeni da svako radi svoe koristi drugog

pljaka i zlostavlja, nuno se mora raspasti i sama ljudska zaednica
koa e prirodi navie saglasna. [] [A]ko svako od nas sebi grabi do-
bro drugoga i otima to kome moe radi svoe koristi, nuno dolazi
do razaralja ljudskog drutva i njegovih veza.12

Ciceron ovde nudi vie od puke osude napada na tue telo ili imovinu.
On nam saoptava i osnovni kriterium koim moemo da procenjuemo
ispravnost svoih postupaka. Od nas se trai da zamislimo situaciu u koo
svako postupa u skladu sa onim to vidi kao sopstveni interes, a koi e su-
protstavljen zaednikom interesu. U tom sluau, ukoliko svi tee onome to
smatrau dobrim za sebe (a loim za druge), zaednica e se raspasti. Poto e
svaki ovek drutveno bie i svou sreu moe da ostvari iskljuivo u zaednici
sa drugim ljudima, greie ukoliko misli da e njegov interes na bilo koi nain
izdvoen od interesa zaednice ii e deo.
Ovakva promiljanja osnova su naeg moralnog postupanja i osnovna
dunost kou imamo kao ljudska bia. tavie, naa e dunost da razmotri-
mo svaki svo postupak: svaki postupak mora biti osloboen lakomisleno-
sti i nemarnosti, i nita se ne sme uraditi za ta ne postoi dovoljno opravdan

11 Ciceron, O dunostima, op. cit., str. 211, 220.

12 Ibidem, str. 215.
 c iceronova dr ava : i zmeu pr ava , kor isnost i i du nost i 59

razlog.13 Tako, na primer, svoevrsnim misaonim eksperimentom moe-

mo proveriti ispravnost i opravdanost odreenog postupka: ukoliko uopta-
vanjem ustanovimo da e po dobrobit svih nas tetno da se svi lanovi nae
zaednice ponaau na odreeni nain, ni mi tako ne bi trebalo da postupimo.
Na ova nain moemo da razluimo ono to zaista este u naem interesu od
onoga to nam se takvim samo ini i Ciceron zakljuue da za sve mora vaiti
kao prvo pravilo da e korisnost svakog poedinca i celine ista, i da bi se ljudska
zaednica raspala kad bi svako sebi grabio.14 Prema tome, ukoliko prihvatimo
da e ovek po prirodi drutveno bie, prihvatamo i prirodnu dunost da se
nikome zlo ne ini, i zatim, da se zaedniko stvari slui.15
Bez zaednitva i postupanja u optem interesu ne moe biti (su)ivota
u zaednici. Ukoliko e opte dobro ugroeno, ugroen e i dobar i siguran i-
vot, pa i bilo koi na partikularni interes. Prema tome, sociabilnost ljudske
prirode u Ciceronovo politiko misli e vie od opisa kako e drutvo nasta-
lo ili moglo da nastane. Sociabilnost ima snaan normativni karakter, bu-
dui da one koi ne postupau u skladu sa svoom prirodnom drutvenou
treba iskljuiti iz svake politike, pa i ljudske, zaednice. Od svih oblika ljud-
skog udruivanja, drava e, po Ciceronu, navania ljudska zaednica. Veze
koe povezuu ljude unutar univerzalne ljudske zaednice manje su snane od
veza izmeu dece i njihovih roditelja, a daleko manje snane od veza izme-
u graana i njihove drave, pa Ciceron navodi da od svih drutvenih veza
niedna nie vania, niedna milia od one veze koa svakoga od nas spaa sa
dravom.16 Raspoluenost edne drave na vie frakcia predstavlja zato veli-
ku opasnost po sve njene graane i Ciceron na to stanje ukazue u svom delu
Drava.

Poam Ciceronove drave (res publica)

Ciceron e napisao Dravu izmeu 54. i 51. godine pre nove ere. Raeno po
uzoru na Platonovu Dravu, ovo Ciceronovo delo prenosi fiktivni razgovor
koi se odigrava na imanju Publia Kornelia Scipiona Afrikog Mlaeg, 129.
godine pre nove ere. Dialog o parhelii, prividno poavi dvau Sunaca, ubrzo
se pretvara u razgovor o Rimu podeljenom na dva senata pa ak skoro i dva
naroda.17 Rim e rastrzan previranjima koa su ga zadesila za vreme tribunata

13 Ibidem, str. 144.

14 Ibidem, str. 217.
15 Ibidem, str. 117.
16 Ibidem, str. 127.
17 Marko Tulie Ciceron, Drava, Plato, Beograd, 2002, str.39.
60 m a r ko si me n di

Tiberia Graha i koa su se nastavila posle njegove smrti. Scipionovi sagovor-

nici od njega oekuu da predloi reenje krize, a odgovor se sastoi u opisu
naboljeg dravnog ureenja.18 Govorei kroz lik Scipiona, Ciceron definisa-
njem drave zapoinje svoe razmatranje ednog od centralnih pitanja antike
politike filozofie.
U dvadeset peto glavi Drave Ciceron definie dravu, zaednicu koa ne
proistie iz straha, nego iz neke gotovo prirodne tenje za okupljanjem.19
Definicia kou nudi e sledea: drava [res publica] e svoina naroda [res po-
puli], a narod [populus] nie bilo koi skup ljudi okupljen na bilo kakav nain,
ve e to skup mnotva obedinjen zaednikom odlukom da prihvati propi-
se [iuris consensu] i uiva zaedniku korist [utilitas communione].20 Ciceron
nas, definiui dravu, upuue na definiciu naroda, koa e sama odreena
dvama elementima: zaednikim prihvatanjem (pravednog) pravnog poretka
i zaednikom koriu. Ovde e potrebno da zastanemo na trenutak i ukaemo
na ednu vanu terminoloku specifinost. Naime, Ciceron na razliitim me-
stima koristi termine res publica i civitas. U prevodu Drave na srpski ezik
koi koristim u ovom radu ta se dva termina naee tretirau kao sinonimi i
prevedeni su reu drava.21 Tako se moe uiniti da postoe dve definicie
drave u Ciceronovo Dravi. Prva, kou sam ve naveo, nalazi se u prvo glavi
knjige, a druga u Scipionovom snu, gde Ciceron pie o zborovima i skupovima
ljudi, pravom obedinjenih koi se dravom [civitas] nazivau.22
Ciceron res publica ee upotrebljava u kontekstu rimske drave, dok se
re civitas moe odnositi na bilo kou dravu.23 Iako oba poma oznaavau
dravu, Ciceron koristi poam res publica kada eli da uputi na zaedniki
interes (rimskog) naroda. Sa druge strane, civitas oznaava dravu sa nagla-

18 Ibidem, str.40; Elizabeth Asmis, The State as a Partnership: Ciceros Definition of

Res Publica In His Work On the State, op. cit., p. 571.
19 Ciceron, Drava, op. cit., str. 43.
20 Ciceron, Drava, op. cit., str. 43. Original na latinskom eziku glasi: Est igitur, in-
quit Africanus, res publica res populi populus autem non omnis hominum coe-
tus quoquo modo congregatus, sed coetus multitudinis iuris consensu et utilitatis
communione sociatus. Marcus Tullius Cicero, De Re Publica. Ed. G. H. Moser, F.
Creuzer. Francofurti ad Maenum. 1826, pp. 104105.
21 Izuzeci svakako postoe, pa e re civitas prevedena kao grad u svakim gradom
koi predstavlja ureeno oformljenje naroda. Ciceron, Drava, op. cit., str. 44.
22 Ciceron, Drava, op. cit., str. 44. Original na latinskom eziku glasi: concilia coe-
tusque hominum iure sociati Marcus Tullius Cicero, De Re Publica, op. cit., p.
478.
23 Asmis, The State as a Partnership: Ciceros Definition of Res Publica In His Work
On the State, op. cit., p. 576.
 c iceronova dr ava : i zmeu pr ava , kor isnost i i du nost i 61

skom na njenim ustanovama, zakonima i organizacii vlasti.24 Po svom odre-

enju, res publica upuue na narod (populus, odnosno na res populi), a civitas
na zborove i skupove ljudi (concilia).25 Ciceron ovu razliku o asnie pod-
vlai u redovima koi neposredno slede njegovu osnovnu definiciu drave:
Dakle svakim narodom [populus], koi predstavlja takav skup mnotva
kakav sam naveo, svakim gradom [civitas] koi predstavlja ureeno oformlje-
nje naroda [constitutio populi], svakom dravom [res publica] koa e kako
sam rekao svoina naroda, treba da upravlja telo sa vrhovnim autoritetom u
odluivanju [consilio], koe e o obezbediti tranost.26
Definicia poma res publica i ovde upuue na svoinu naroda, a civi-
tas na njegovo ureeno oformljenje. Ovo e razlikovanje veoma vano. Ta
dva poma, zaedno sa pomom grada (oppidum, urbs), ukazuu na troslono
znaenjsko rasloavanje grke idee polisa. Ciceron (pre)poznae razliku izme-
u drave kao narodne stvari, drave kao organizacie vlasti i grada kao mesta
ivljenja, odnosno skup[a] sedinjenih domova, omeen[og] prirodnim ili
vetakim poloaem.27 Kako bih izbegao zabunu, u ovo u tekstu upuivati
na ove termine u njihovom izvornom obliku, res publica i civitas.
Ni znaenje poma res publica nie ednoznano. Oigledno e da za
Cicerona res publica ne oznaava samo poseban oblik (republikanske ili
meovite) vladavine, budui da on govori i o kraljevstvu kao ureenju []
drave [rei publicae].28 Prema tome, sa edne strane, drava e odreena kao
svoina [ili stvar] naroda, to sugerie republikansko dravno ureenje, a
sa druge, ova poam pronalazimo u njegovom neutralniem obliku kada ga
Ciceron koristi pri definisanju kraljevstva. Kako moemo da obasnimo ovu
nepodudarnost?
Res publica ili avna stvar e rimski pravni koncept koi e suprotstavljen
privatno stvari (res privata), odnosno idei privatne svoine. Drava e, pre-
ma tome, svoina ili stvar koa se tie svih njenih graana.29 Ovo e karakteri-
stika svih dravnih oblika, bilo da se radi o meovitom obliku (republici), kra-
ljevini, aristokratii ili demokratii. Tiraniu, sa druge strane, upravo odlikue
uzurpacia avne stvari u cilju ostvarenja privatnih interesa, te nju Ciceron i
ne smatra dravom, bilo da e uzurpator edna osoba, nekolicina ili mnotvo
ljudi. Poam res publica, dakle, oznaava dravu u optem smislu. Ipak, kao

24 Wood, Ciceros Social and Political Thought, op. cit., p. 127.

25 Ciceron, Drava, op. cit., str. 43, 128.
26 Ibidem, str. 44.
27 Ibidem, str. 43; Asmis, The State as a Partnership: Ciceros Definition of Res Pub-
lica In His Work On the State, op. cit., p. 577.
28 Ciceron, Drava, op. cit., str. 44.
29 Wood, Ciceros Social and Political Thought, op. cit., pp. 126127.
62 m a r ko si me n di

to ve vidimo, ni opte znaenje rei drava za Cicerona nie nezavisno od

njegove idee dobre drave. Ako e tirania toliko lo oblik da ga zbog njego-
ve udaljenosti od idee dobre drave ni ne smatramo dravom, onda moe-
mo da pretpostavimo da e se dravom ili republikom pre svega smatrati ona
politiki oblik koi e idealu nablii. Prema Ciceronu, nabolji oblik vlasti e
meoviti oblik, odnosno republika u uem smislu rei. Ciceronov platonizam
nas upuue na zakljuak da e svaka drava republika (avna stvar) zato to
e u odreeno meri dobra drava, te da se zato republikom, pre monarhie,
aristokratie ili demokratie, naziva nabolja drava kou karakterie meoviti
oblik vladavine. U daljem u tekstu, zbog asnoe, republikom nazivati isklju-
ivo res publica-u u uem smislu, odnosno dravu kou odlikue republi-
kansko dravno ureenje.

Saglasnost u pravu i pravdi

Poto smo donekle razasnili neke osnovne terminoloke potekoe, moemo

da se vratimo razmatranju odreenja drave iz Ciceronovog istoimenog dela.
Da ponovimo, Ciceron navodi sledeu definiciu:

drava [res publica] e svoina naroda [res populi], a narod [populus]

nie bilo koi skup ljudi okupljen na bilo kakav nain, ve e to skup
mnotva obedinjen zaednikom odlukom da prihvati propise [iuris
consensu] i uiva zaedniku korist [utilitas communione].30 31

Razmotrili smo ve ideu svoine naroda ili narodne stvari. Za Cicerona

se narod razlikue od nekog drugog skupa ljudi tako to 1) e obedinjen
zaednikom odlukom da prihvati propise i time to 2) uiva zaedniku ko-
rist. O Ciceronovom vienju line i zaednike koristi ve e bilo rei ranie,
pa e ovde biti dovoljno ponoviti Ciceronov stav po kome nikakva lina ko-
rist nie mogua bez ostvarenja zaednike koristi. Dakle, ne postoi nita to
e zaista korisno poedincu, a da teti zaednici. Poedinci koi ne uviau ovo
pravilo nanosie tetu optem interesu zbog neke zamiljene line koristi, ne
uviaui da time zapravo navie tete nanose sami sebi. Pozabavimo se sada
prvim elementom Ciceronove definicie naroda.

30 Est igitur, inquit Africanus, res publica res populi populus autem non omnis ho-
minum coetus quoquo modo congregatus, sed coetus multitudinis iuris consensu
et utilitatis communione sociatus. Marcus Tullius Cicero, De Re Publica, op. cit.,
pp. 104105.
31 Ciceron, Drava, op. cit., str. 43.
 c iceronova dr ava : i zmeu pr ava , kor isnost i i du nost i 63

Izraz iuris consensus trebalo bi razumeti kao saglasnost (naroda) o prav-

di i pravu. Imenica ius, ii e genitiv ovde upotrebljen, ima itav niz znae-
nja, ukljuuui i pravo, zakon i pravdu.32 Ius potie od prirodnog zakona (lex),
te u Zakonima Ciceron navodi da poreklo prava [ili pravde, ius] treba traiti
u zakonu [lex], er zakon e sila prirode; on predstavlja duh i razum mudrog
oveka, meru pravde i nepravde.33 Zakon o kome Ciceron govori e prirodni
(boi) zakon:
pravi zakon predstavlja ispravno naelo koe e u saglasnosti sa prirodom;
pouzdan i vean[.] Niti e pravedno takav zakon zameniti novim, niti ga deli-
mino, niti u potpunosti ukinuti. Tog zakona nas ni senat ni narod ne mogu
osloboditi, za njega nie potreban neko ko e ga protumaiti ili poasniti. Niti
e postoati edan zakon u Rimu a drugi u Atini, edan sada a drugi kasnie, ve
e sve narode, u sva doba, obuhvatiti edan zakon, vean i nepromenljiv.34
Iz Ciceronovih stavova o pravu i zakonu proistie hierarhia prava u
koo prvenstvo imau prirodni zakon i pravda koa iz njega proistie. Odredbe
graanskog i, dananjim renikom reeno, meunarodnog prava morau biti
u skladu sa prirodnim zakonom da bi se uopte mogle zvati pravom. Ciceron
pie da e ponalue smatrati da e pravedno ba sve to se nalazi u narodnim
uredbama i zakonima, er kada bi pravo bilo zasnovano na odlukama na-
roda, dekretima prvaka i sudskim presudama, onda bi bilo pravedno pljaka-
ti, bludniiti, falsifikovati testamente, samo ukoliko bi sve to bilo odobreno
izglasavanjem ili odlukama svetine.35
Iuris consensus podrazumeva saglasnost i uestvovanje u pravu i pravdi, te
obuhvata samo one graanske zakone koi su u skladu sa prirodnim zakonom.
Ova element Ciceronove definicie drave ima snaan supstantivni i norma-
tivni karakter. Minimum pravednosti neophodan e za postoanje i funkcio-
nisanje svake grupe ljudi, pa ak i razbonike bande.36 Sa druge strane, tiran-
ska vlast e nepravedna vlast37, a tiranin uzurpira vlast tako to prisvaa avnu
stvar i tretira e kao sopstvenu, privatnu svoinu. Naruava se karakter drave
kao avne stvari, dok ostvarivanje tiraninove line koristi ugroava opte do-
bro i zaedniku korist. Rezultat e drava koa to zapravo nie ne postoi pra-

32 Asmis, The State as a Partnership: Ciceros Definition of Res Publica In His Work
On the State, op. cit., p. 578.
33 Ciceron, Zakoni, op. cit., str. 2122. Nedavno iscrpno razmatranje Ciceronovog
vienja prirodnog i dravnog zakona moe se nai u: Elisabeth Asmis, Cicero on
Natural Law and the Laws of the State, Classical Antiquity, vol. 27, no. 1.
34 Ciceron, Drava, op. cit., str. 102103.
35 Ciceron, Zakoni, op. cit., str. 2930.
36 Ciceron, O dunostima, op. cit., str. 184.
37 Ciceron, Drava, op. cit., str. 80.
64 m a r ko si me n di

vednost, kao ni zaednika korist, a temelji na koima poiva prirodna ljudska

tenja za udruivanjem su srueni. Poto e tirania u neskladu sa osnovnim
principima ljudskog udruivanja, Ciceron uopte ne smatra tiranidu dravom.
On zato ni ne nudi klasifikaciu iskvarenih dravnih oblika bilo da se radi o
vladavini poedinca, grupe ili mnotva, nepravedna vladavina nie svostvena
dravi. Tiranina njegova nepravednost izoptava iz ljudske zaednice, kako
dravne tako i univerzalne, inei ga udovitem u ljudskom obliku.38 Mi
sa tiranima, navodi Ciceron, ne ivimo u drutveno zaednici, ve [...] u
naveo podvoenosti.39 Ciceron zato zagovara ubistvo tiranina, navodei da
e dunost graanina da ovakve osobe ukloni sa drutvenog tela, pa makar
se radilo i o njegovom ocu.40 Ogluivi se o prirodni zakon i poinivi nasilje
nad samom (ljudskom) prirodom, tiranin ne samo da nie na sugraanin, on
za nas nie ni ovek.
Vano e naglasiti da Ciceronova kritika tiranie, povezana sa njego-
vim razmatranjima drave kao svoine [ili stvari] naroda, ne upuue na
demokratiu kao na poeljan oblik vlasti. Naizgled, demokratia se ini kao
prirodni oslonac Ciceronovo dravi budui da u njo narod odluue o
narodno svoini. Ipak, Ciceron izriito navodi da i demokratia moe da
bude tiranska. Kao to e slua sa i poedinanim tiraninom, veina graana
takoe moe da poini nasilje nad optim interesom i da donosi odluke koe
mogu biti u skladu sa onim to njene pristalice vide kao sopstveni interes, ali
koe su u suprotnosti sa pravom i pravdom. Takva politika zaednica, ukoli-
ko njome umesto zakona vladau interesi veine, ne moe se smatrati dra-
vom nita vie od tiranide koom vlada edan ovek. Ciceron tvrdi da narod
ne postoi [...] ukoliko nie obedinjen saglasnou po pitanju prava. Ta skup
lii na tiranina, i kao da predstavlja ednu osobu, pa e ak i odbratnii, er od
te zveri, koa podrava oblik i ime naroda, nema nieg stranieg.41 Ova e
Ciceronov argument vaan i zato to nas podsea na to da drava kao svoina
[ili stvar] naroda ne pripada numeriko veini naroda koi dravu posedue
(ili koga se ona tie). avna stvar e stvar svih graana i ne pripada veini, ma
koliko ona bila brona. Zato e, na primer, poeljno da drava ulae sredstva za
izgradnju infrastrukture, ali nie opravdano kada ih troi delei hranu svoim
bronim siromanim graanima.42

38 Ciceron, O dunostima, op. cit., str. 218.

39 Ibidem, str. 218.
40 Ibidem, str. 219, 243.
41 Ciceron, Drava, op. cit., str. 108.
42 Aleksandar Molnar, Rasprava o demokratsko i ustavno dravi, op. cit., str. 100.
 c iceronova dr ava : i zmeu pr ava , kor isnost i i du nost i 65

Drutvene uloge i dunosti

Kao to smo do sada mogli da uoimo, na naosnovniem i na naoptiem

nivou, Ciceronova idea drave utemeljena e na prirodnom zakonu,
sociabilnosti ljudske prirode i obavezama koe iz toga proistiu. Ipak, nain
na koi Ciceron razraue svo etiki sistem, vezuui dunosti za karakter mo-
ralnog agenta dae posebnu potporu Ciceronovo politiko misli. Dunosti
koe odreena osoba ima zavise od njenog pravnog statusa, starosti, profesie
i linog karaktera. Oslanjaui se na rania stoika etika uenja, ove odlike
Ciceron naziva licima, ulogama, odnosno personama (personae) i navodi da
postoe etiri vrste lica.43 Struktura svake od ove etiri grupe obelea e ista.
Svaka se persona sastoi od odreenog broa razliitih moralno poeljnih ka-
rakteristika. Ponaanje u skladu sa nekom od vrlina postae dunost ljudima
koima takvo ponaanje prilii; onima koi su po prirodi predodreeni za
takvo ponaanje. Ono to esmo obavezue nas na to kakvi treba da bude-
mo. Na primer, ono to prilii starcu nee biti primereno mladom oveku.
Imperativ svake persone e doslednost.44 Nae dunosti proistiu iz (nae) pri-
rode, te moramo da budemo saglasni sa prirodom i da se uvek nje pridrava-
mo.45 Pristonost nas obavezue na to da sauvamo svoe [dobre] osobine,
odnosno da nita ne uradimo to e u sukobu sa optom ljudskom prirodom,
i, drei se nje, da sledimo svou sopstvenu prirodu.46 Pozabavimo se sada
Ciceronovom tipologiom persona.
Prva e persona zaednika svim ljudima, a sama injenica da smo ljudi
obavezue nas da se odupiremo nagonima i telesnim zadovoljstvima, te da,
uzdaui se u ljudski um, vodimo skroman, umeren, ozbiljan i trezven i-
vot47 Ovo e univerzalna ljudska uloga i ona obavezue sve razumne ljude,
samim tim to nisu ivotinje. Na primer, budui da e ovek, a ne ivotinja,
Ciceron ne treba da bude razvratnik. Takoe, kao to smo ve ustanovili, ono-
ga ko postupanjem protiv opteg interesa negira svou prirodnu drutvenost
moemo smatrati ivotinjom. Tiranin e takva osoba. Druga uloga se tie na-
ih linih osobina, odnosno naeg karaktera. Neki su ljudi duhoviti, neki oz-
biljni, neki trpeljivi, a neki preke naravi. Ma koe osobine da nam e dala pri-
roda, druga nas persona obavezue na to da obektivno sagledamo svoe vrline
i mane, da prve neguemo, a da druge suzbiamo. Na krau, osobine po koima

43 Phillip H De Lacy, The Four Stoic Personae, Illinois Classical Studies, vol. 2.
44 Ciceron, O dunostima, op. cit. 154.
45 Ibidem, str. 144.
46 Ibidem, str. 148.
47 Ibidem, str. 146.
66 m a r ko si me n di

se posebno ne istiemo trebalo bi da zanemarimo.48 Primera radi, ukoliko bi

sledio sopstveni nauk u pogledu druge persone, Ciceron bi trebalo da suzbia
svou gordost, da zanemari svoe slabe vonike sposobnosti, a da usavrava
svo besedniki talenat. Trea persona opisue na drutveni poloa. Ovde e
prikladnost naih postupaka zavisiti od toga koliko smo moni, da li smo ple-
menitog roda ili nismo, esmo li bogati ili siromani, iz kakve porodice poti-
emo i slino.49 Na krau, etvrta persona e ona kou samu po svom naho-
enju preuzimamo50 i tie se nae profesie, naih ivotnih ciljeva i ambicia.
Ne samo da e potrebno da odaberemo profesiu koa prilii naem poloau u
drutvu, talentima i ivotno dobi, nego imamo dunost da e savesno obav-
ljamo. Na primer, budui da se radi o osobi koa potie iz nie aristokratske
porodice, osobi obrazovano i obdareno govornikom vetinom, advokatska
profesia e bila prikladna za Cicerona. Ipak, bez obzira na to to njegova po-
rodica nie bila izuzetno uticana, Ciceron se u svom politikom delovanju
uzdigao do naviih dravnih funkcia.
Na krau svog izlaganja o etirma vrstama persona, Ciceron govori o du-
nostima predstavnika vlasti (magistratus), onih koi ne nose svou, nego dr-
avnu personu (persona civitatis). Njihova e dunost da su uvek svesni da
oni vode dravu, i da su duni da tite njeno dostoanstvo i ugled, da uvau
zakone, da dele pravdu, i da imau na umu da e sve to njima povereno.51
Persona civitatis oznaava posebnu i posebno vanu vrstu uloge. Obavljanje
avne funkcie nie profesia, nego dunost, gotovo boanska aktivnost koom
se vrlina navie uzdie.52 Iz spisa O dunostima saznaemo nekoliko vanih
elemenata Ciceronovog opisa (dobrog) dravnika. Prvo, predstavnik vlasti e
avna, a ne privatna linost, njegovi se postupci tiu drave, odnosno avne
stvari i zato su njihove dunosti prema dravi vee od dunosti dobrih gra-
ana koi su samo privatni ljudi.53 Drugo, avna funkcia e predstavnika
funkcia, a njen nosilac e istovremeno i predstavnik drave. Predstavljanje
kome Ciceron ovde govori e vrsta starateljstva, er upravljalje dravom, kao
i starateljstvo [tutela], treba da bude u korist onih koi su povereni na uprav-
ljanje, a ne onih koima e uprava poverena.54 Magistrati, prema tome, treba

48 Ibidem, str. 149150.

49 Ibidem, str. 150.
50 Ibidem.
51 Ibidem, str. 154.
52 Ciceron, Drava, op. cit., str. 2128.
53 Ciceron, O dunostima, op. cit., str. 154.
54 Ibidem, str. 138; up. Wood, Ciceros Social and Political Thought, op. cit., p. 135. i,
skorie, Gary Remer, The Classical Orator as Political Representative: Cicero and
 c iceronova dr ava : i zmeu pr ava , kor isnost i i du nost i 67

da se starau o dravi onako kako se pravni zastupnici starau o svoim tie-

nicima koi nisu u prilici da se starau sami o sebi. Ciceron ovde koncepciski
izdvaa dravu i razlikue e od svih ljudi koi e ine, isto kao to razdvaa vlast
(ulogu) od ljudi koi e vre.55

Zakljuak

Ciceronova drava poiva na zaednitvu (societas) svih stalea, []er ta e dr-

ava nego zaednitvo graana u pravu?56 Ovo partnerstvo opstae sve dok sva-
ki stale igra svou prirodnu ulogu i ima odgovaraui udeo u vlasti. Meoviti
oblik koi ine monarhiski, aristokratski i demokratski elementi (konzu-
li, senat i narod)57 e zato nabolji politiki oblik: u njemu su predstavljeni
svi graani, i to na nain koi nie srazmeran njihovom brou, nego drutve-
nom poloau. U suprotnom, kako Ciceron navodi, kad se ednako astvuu
navii i nanii, a njih mora da bude u svakom narodu, takva ednakost pred-
stavlja naveu nepravdu.58 Partnerstvo svih (stalea) graana tretira dru-
tvenu neednakost kao prirodnu injenicu, a njome uslovljenu raspodelu
vlasti i dravnih resursa postavlja kao normativni ideal. Napre, pripadnost
odreeno drutveno grupi namee dunosti i one e svakako biti vee to e
neii poloa na drutveno lestvici vii. Tako e navea politika odgovor-
nost i navea vlast prirodno pripasti senatu i optimatima koima e biti po-
vereno starateljstvo nad avnom stvari: dravom i avnom svoinom. Njihova
prevashodna dunost e da ouvau dravu tako to e odravati poredak to
pravedniim, odnosno saglasniim prirodnom pravu. To znai da e potreb-
no da se odupru zahtevima populara za (pre)raspodelu imovine isto kao to
ne smeu da dozvole interesima poedinaca ili grupa da uzurpirau vlast u dr-
avi. Odravanjem poretka stabilnim, nosioci dravnih funkcia graanima
obezbeuu srazmerno sticanje zaednike koristi, odnosno sigurnosti, ugle-
da i bogatstva. Ljudska tenja za zaednikim ivotom i koristima koe iz njega
proistiu prirodna e koliko i drutvena stratifikacia, a usklaenost politikog

the Modern Concept of Representation, The Journal of Politics, vol. 72, n. 4, pp.
10681069.
55 Ciceron, O dunostima, op. cit., str. 135.
56 Ciceron, Drava, op. cit., str. 48; Asmis, The State as a Partnership: Ciceros Defi-
nition of Res Publica In His Work On the State, op. cit.
57 Elizabeth Asmis, A New Kind of Model: Ciceros Roman Constitution in De Re-
publica, American Journal of Philology, Vol. 126, no. 3.
58 Ciceron, Drava, op. cit, str. 49.
68 m a r ko si me n di

poretka sa prirodom, odnosno pravom, este Ciceronovo reenje za drutvene

podele na koe nas upozorava parhelia u Dravi.

Bibliografia
[1] Asmis Elisabeth, Cicero on Natural Law and the Laws of the State, Classical
Antiquity, vol. 27 no. 1, pp. 133.
[2] Asmis Elizabeth, A New Kind of Model: Ciceros Roman Constitution in De
Republica, American Journal of Philology, Vol. 126, no. 3, pp. 377416.
[3] Asmis Elizabeth, The State as a Partnership: Ciceros Definition of Res Publica In
His Work On the State, History of Political Thought, vol. 25, no. 4, pp. 56998.
[4] Cicero Marcus Tullius, De Re Publica. Ed. G. H. Moser, F. Creuzer. Francofurti ad
Maenum. 1826.
[5] Ciceron Marko Tulie, O dunostima u Filozofski spisi, Matica srpska, Novi Sad,
1978.
[6] Ciceron Marko Tulie, Drava, Plato, Beograd, 2002.
[7] Ciceron Marko Tulie, Zakoni, Plato, Beograd, 2002.
[8] Coleman Janet, A History of Political Thought: From Ancient Greece to Early
Christianity, Blackwell Publishing, Oxford, 2000.
[9] uri Mihailo, Istoria politike filozofie, Albatros plus, Beograd, 2010.
[10] Luki Radomir, Istoria politikih i pravnih teoria, Zavod za udbenike i nastavna
sredstva i BIGZ, Beograd, 1995.
[11] Molnar Aleksandar, Rasprava o demokratsko i ustavno dravi, I, Samizdat B92,
Beograd, 2001.
[12] Phillip H De Lacy, The Four Stoic Personae, Illinois Classical Studies, vol. 2, pp.
163172.
[13] Remer Gary, The Classical Orator as Political Representative: Cicero and the
Modern Concept of Representation, The Journal of Politics, vol. 72, n. 4, pp.
10631082.
[14] Wood Neal, Ciceros Social and Political Thought, University of California Press,
Berkeley, 1988.
c iceronova dr ava : i zmeu pr ava , kor isnost i i du nost i 69

Marko Simendi
Ciceros state: between law,
utility and duty

Summary
The paper examines Marcus Tullius Ciceros definition of the state (res publi-
ca) as it is presented in his work On the Commonwealth. After discussing some
of the key terms (res publica, civitas, ius, lex), the paper focuses on two chief
elements which make Ciceros definition of the state and, within it, his defi-
nition of the people: community of interest (utilitas communione) and agree-
ment on law (iuris consensus). It is argued that Ciceros view of the state is re-
inforced by his account of natural law and natural human order. The state is
seen as a kind of natural partnership in which all members have to play their
social roles and are given authority, responsibilities, and rewards according
to their social standing.

Key words:
Cicero, state, republic, representation, law, justice, utility, persona, duty