PROFESOR LEON KOJEN

I JEDNO NEUSPELO PREVREDNOVANJE VREDNOSTI

Kritika knjige profesora Leona Kojena U traenju novog: individualizam i liberalni duh u srpskoj
kulturi (18941914)

UVOD

itanje nove knjige profesora Leona Kojena, U traenju novog: individualizam i liberalni duh u
srpskoj kulturi (18941914)1 ostavlja nas sa udnom meavinom utisaka. Pre svega zbog
naizmeninog smenjivanja potpuno korektnih i krajnje neprikladnih argumenata; tanih injenica
i ispravnog zakljuivanja u analizama manjeg obima, i izvrtanja istine i oigledno pogrenih
zakljuaka u povezivanjima tih analiza i Kojenovog otkria liberalnog individualizma. Drugi
razlog nae zbunjenosti jeste Kojenova udna retorika strategija: on bukvalno sam daje itaocu u
ruke najteu artiljeriju kojom bi se njegove teze mogle razneti u paramparad, nastojei da pree
preko tih kontra-argumenata umanjujui im znaaj (to mu po pravilu ne polazi za rukom); a
neretko ga njegov zdrav razum prisiljava da doe i do zakljuaka koji su u potpunoj suprotnosti
sa njegovim tvrdnjama o istoj stvari, kojima je kumovalo neto drugo sem zdravog razuma. Ono
malo poezije koju tumai, ili na ije tumaenje se poziva u prilog svojoj tezi o individualizmu,
puno je bezobzirno tendencioznog uitavanja; predstava o realnom stanju stvari u srpskom
drutvu pre i posle Majskog prevrata puna slepih taaka i mrtvih uglova; prikaz teorijsko-kritike
scene pun paradoksa i logikih greaka. Ostajemo, drugim reima, sa slikom intelektualno i
injeniki dobro potkovanog, ali u orsokak od strane neke volebne sile zavedenog
prevrednovaoca vrednosti; analitiara otroumnog u pasusima i segmentima, ali zaslepljenog i
zagluenog u rekonstrukciji celine. To je obino sluaj kad su misliocu krajnji zakljuci
unapred poznati, i preostaje mu samo da probere podobnu grau na koju bi mogao deduktivno
primeniti te zakljuke. I ovo bi bio samo jo jedan u nizu tih skolastikih performansa, da neko
rudimentarno nauno potenje profesora Kojena nije stavilo veto na takvu manipulaciju (ali ne i
na neke druge). Konflikt zakrljalog naunog suvereniteta i drugih sila, ije poreklo ne bismo da
ispitujemo, provlai se, osetno, kroz itavu studiju i poput teorijske crne rupe as izbacuje
bljetavu plazmu verodostojnih fakata i zdrave logike, as podstie brutalne distorzije argumenata
i njihovih interpretacija.

Mi emo se ovde osvrnuti na nekoliko sutinskih izvitoperenja i zloupotreba grae i dokaznog

postupka, koji uglavnom prate i Kojenove glavne tematske celine i preokupacije. Najpre na ono
oko ega se cela drama vrti i od ega poinje: na tano znaenje individualizma i liberalnog
duha, koje Kojen ni priblino precizno ne definie. Zatim, na stvarne teorijsko-kritike stavove
Skerlia, Popovia i Srpskog knjievnog glasnika, koje Kojen ni priblino tano ne interpretira.

1 Leon Kojen, U traenju novog: individualizam i liberalni duh u srpskoj kulturi (18941914),
igoja, Beograd, 2015.
Usput emo se dotai realne drutveno-politike i kulturno-politike situacije u Srbiji s poetka
XX veka, koju Kojen zanemaruje, potiskuje ili precenjuje. I ukazaemo, naravno, na znatan broj
sofizama, paradoksa, lapsusa, naiviteta i simplifikacija koje Kojen iz nepoznatih razloga sebi
doputa. Jasno je da ostavimo po strani mistifikacije da mrana sila koja se bori sa
atrofiranom naunom nepristrasnou profesora Kojena jeste nama svima dobro poznata
ideologija. Mi nemamo ideolokih aspiracija bar ne onih koje su u direktnoj vezi sa
problematikom Kojenove studije i to nam daje nepomueni uvid u njene vrline i mane, kao i
odlunost da njenom prikazu i proceni pristupimo iz isto naune perspektive. Molimo itaoce da
nam oproste na izvesnoj suvoparnosti, koja e ponegde biti neizbena posledica tog kritikog
opredeljenja. Nastojaemo da tu suvoparnost izbegnemo svuda gde je to mogue, i ne ide na utrb
jasnosti i temeljnosti argumentacije.

Ponimo od znaenja individualizma i liberalizma. Iako novi stilovi filozofskog pisma zastupljeni
u XX veku u velikoj meri oslobaaju od tradicionalnog (i bilo kog drugog) redosleda
dokazivanja, ipak je vrlo neobino, s obzirom na Kojenov sopstveni stil pisanja, to to se nigde ne
usuuje da d opsenu i neproblematinu definiciju pojmova koji su magistralne trase i primum
movens njegovog istraivanja. Istina, on se poziva na razliita shvatanja ovih termina, ali ona
ostaju da vise u vazduhu, poput draa za sluaj opasnosti, i nigde nisu propisno uzemljena
Kojenovom strogom eksplikacijom njihovog smisla i obima. 2 Onima koji su svesni

2 Pre svih narednih hvatanja u kotac sa znaenjem tih termina, Kojen individualizam usput
karakterie kao shvatanje da pojedinac kao takav nezavisno od toga kojoj drutvenoj grupi
pripada, koju veru ispoveda, kakav mu je moral i pogled na svet predstavlja neto to je
vredno po sebi, a ne samo vredno iz nekog drugog razloga (str. VI Predgovora). Sem to
bismo mogli prigovoriti da nas sa tim aksiolokim aspektom individualizma upoznaje jo rano
hrianstvo, tj. Novi zavet, povezujui individuu sa transcendencijom kroz koncept zagrobnog
ivota, greha i iskupljenja, kao i pomerajui naglasak na unutranjost, privatnost i duevni
svet pojedinca (o emu e nairoko raspravljati Auerbah, a to svoj vrhunac dostie u
Danteovim monumentalnim individualnostima Pakla i Petrarkinom Kanconijeru), zamerili
bismo krajnjoj pasivnosti te definicije, kao i pokuaju da se individualizam svede na jednu
etiku univerzalne tolerancije. Aksioloki moment svakako jeste jedan od elemenata
individualizma, ali ostavljajui na stranu to to ga sam Kojen u knjizi neprestano modifikuje
tako da ograniava opseg tu postulirane tolerancije ona aktivna strana individualizma a to
je licenca za praktikovanje tog bilo kakvog (ne)morala i razliitih pogleda na svet, egoizam i
anti- (ili a-) socijalnost, hedonizam, egzotizam, sklonost ekstremima, uvaavanje ne samo
introspekcije i kontemplacije, ve i nagonskih i afektivnih sila, nesvesnog i onirikog, krajnjeg
subjektivizma i anarhizma, apologija morbidnog, perverznog i kriminalnog, ak suicidalnog i
zlog uopte se ne moe podvesti pod tako usku definiciju, i iz univerzalne tolerancije na
svakom koraku isklizava u neobuzdani haos pojedinanosti. Esteticistiki imoralizam,
solipsizam, egzistencijalizam, apsurdizam samo su neki od izdanaka punog individualizma,
a krajnosti do kojih ide njegova ideologija ukazuju nam se ve u poznom romantizmu.
Svoditi tu erupciju personalnog (i manine ili depresivne depersonalizacije), koja se pribira
ve u Fihteu, na isto aksioloku ravan i poturati je kao univerzalnu toleranciju zahteva jednu
zaista izuzetnu pristrasnost i selektivnost, gde volja za previdom i samo-zavaravanjem ide do
hotiminog zatvaranja oiju pred stvarnou. No, upravo taj sterilizovani, aksioloki i
tolerantni individualizam za Kojena ovde predstavlja ideju individualizma.
dvosmislenosti i irokog spektra znaenja individualizma brzo postaje jasno da je ono to
Kojen krsti tim imenom jedna vrlo specijalna vrsta individualizma to se on nigde nije postarao
da napomene, ostavljajui manje upuene itaoce u uverenju da je individualizam o kome
raspravlja nosilac svih njegovih potencijalnih znaenja: jedan Individualizam sa velikim I.
Proimo kroz njegove razne varijante kod Kojena:

A) U samom uvodu Kojen individualizam definie previe usko preko druge formulacije
Kantovog kategorikog imperativa to je racionalistiki individualizam, i to njegova
najpitomija forma (Kojen 2015: VI, VII). Sama deontoloka konstrukcija postavlja
jasne granice takvom individualizmu, a racionalizam unapred odreuje njegove vrednosti
(Takoe, zahtev za privatnom sferom, koji Kojen dovodi u vezu s tim individualizmom,
iako stvaran, nije nikad bio faktiki ostvaren: o emu su i Adorno i Fuko pisali opseno i
ubedljivo).
B) Na poetku prvog poglavlja Kojen pak individualizmom naziva borbu za demokratiju,
egalitarizam i vladavinu prava tj. reakciju na autokratske reziduume u srpskoj
monarhiji. To su sve ideje koje vode poreklo jo iz francuske revolucije. Individualizam
ima presenih taaka sa tim stremljenjima, tj. moe ih imati, ali definitivno se ne moe
poistovetiti sa njima. Liberalizam je taj koji moe ono to Kojen naziva tim
pravdoljubivim individualizmom (Kojen 2015: 5) zapravo je prosto i jednostavno
liberalizam.
C) Primer individualizma koji Kojen izvodi iz Rakieve Na Gazi Mestanu svesni izbor,
nasuprot nepreispitane tradicije, neprocenjenih obiaja, sujeverja, itd. jeste jo ideal
prosvetiteljstva. To je primer racionalizma, i utoliko racionalistikog individualizma, koji
i u samoj pesmi pokazuje svoje pravo lice volju da se stavi pod moralni zakon, u ovom
sluaju patriotizam i tradiciju ali je slab primer za individualizam u njegovom irem,
pravom znaenju; i Kojen to opet preutkuje, tj. preko toga prelazi bez rei (Kojen 2015:
7). Inae, sluajevi recitovanja Rakieve pesme vojnicima pred borbu nisu nikakav dokaz
jedinstva naroda, ve samo manipulacije poetskog efekta u propagandne svrhe. Podii
moral, dajui svakom vojniku ideju da svesno bira herojstvo, to se radilo i radie se uvek,
na ovaj ili onaj nain tu imamo posla sa jednom parodijom individualizma, ne sa
nekakvim romantiki intoniranim jedinstvom naroda (Kojen 2015: 8).
D) Citat Skerlieve izjave iz Istorije nove srpske knjievnosti nije ba prikladan za
konstatovanje ma kakvog individualizma. Razlog zbog kojeg se Skerli u tom citatu
poziva na individualizam jeste samo taj to nove pisce ne moe jasno da svrsta pod
postojee kole i pravce: tj. ne uoava njihove nove zajednike crte, kao to je po pravilu
sluaj kad se kritiari bave savremenom knjievnou (Kojen 2015: 9, 10).
Individualizam je tu samo nominalan: re je o originalnosti i raznovrsnosti (to i sam
Kojen priznaje ali dijagnozu individualizma ipak ostavlja netaknutom).
E) Druga Rakieva, programska pesma (Silno zadovoljstvo) koju Kojen analizira ve je
malo blia stvari individualizma. Ali, u pesmi je jasno da pesniko ja nije svoj
 gospodar; naprotiv, njegove emocije dolaze iz ranijih pokolenja, tradicije, koja mu iri
vidike, i iri emotivni senzibilitet: silno zadovoljstvo oseati sve. Pesniko ja je u neku
ruku baeno i bestemeljno u hajdegerovskom smislu, i nije smo pokreta svojih
senzacija, za razliku od Remboa (svesno remeenje, rastrojstvo ula), niti ide tako daleko
da ne priznaje nikakva spoljna ogranienja u poeziji, kao Malarme, ve u najbolju ruku
ne priznaje spoljna ogranienja u iskazivanju oseanja. To moemo prihvatiti, uz
ogradu da oseanja koja lirsko ja doivljava od poetka ve nisu njegova svojina i
dolaze mu upravo spolja, od ranijih pokolenja (to, kao i krvi razne, i sve to ukazuje
da kod Rakia nije samo re o slobodnoj ekspresiji oseanja, ve o kultivisanju istih, kroz
irenje i produbljivanje senzibiliteta ba zahvaljujui tradiciji, Kojen zduno ignorie.
Utoliko i analogija izmeu Igoovog zahteva da je svaka graa dostojna poezije, i
Rakievog zahteva za punom slobodom u izraavanju oseanja prosto nije tana). To
je emocionalizam i sentimentalizam, koji su bili na snazi takoe jo u doba
prosvetiteljstva i predromantizma, a kod nas kod Dositeja, i opet ne ukazuju tako izriito
na individualizam koliko bi to Kojen hteo da pokae (Kojen 2015: 1420).

Ovo su samo neke od formulacija smisla individualizma kod Kojena, i kroz dalje izlaganje
naveemo i ostale varijante. Ali, ve ovde pitanje smisla individualizma poinje da se
nerazmrsivo preplie sa pitanjem njegovog postojanja na srpskoj knjievnoj i kulturnoj sceni s
poetka XX veka pitanjem od presudne vanosti za Kojenovu centralnu tezu tako da emo
nau panju morati da poklonimo toj problematici (uz usputna ukazivanja na nove parcijalne
definicije). Zamerka koju, meutim, ve sad moemo uputiti na Kojenov raun jeste da bi
ovek, itajui njega, morao pomisliti da je individualizam obavezno neto moralno, socijalno i
progresivno. itava mrana strana individualizma, koja je zapravo postavila mee do kojih se
kree njegov obim, koja je iznedrila ekstreme individualizma, ovde je preutana. 3 Kakvo je to
novo u srpskoj knjievnosti, kad je individualizam Kojenovog tipa primereniji prosvetiteljstvu i
predromantizmu?

Graanski individualizam, koji je u skladu sa dravnim razlogom (i iji je najbolji predstavnik

bildungs roman), zadovoljava se ostrvcetom privatnosti rezervisanim za emocije, uobrazilju,
sanjarenje u moru drutvenih imperativa. Novi individualizam, koji se rasplamsava posle I
svetskog rata mnogo je neblagorodniji prema dravnom razlogu, neretko mu se i otvoreno
suprotstavlja, a izgrauje se upravo u avangardnim pokretima koji prethode I svetskom ratu. to
se prvog, graanskog individualizma tie on zaostaje i za romantiarskim individualizmom i za
ideologijom pesnika-tvorca: on je u sutini jedna kompromisna tvorevina, koja individuu liava
svega to je zaista vano (u politikom i delatnom smislu), i ostavlja joj samo mali predvieni
slobodni mehur u unapred zacrtanoj strukturi. To je individualizam na koji Kojen oito misli
individualizam ranog buroaskog drutva.

3 Uputiemo samo na jednu knjigu kao protiv-primer, iako bi se moglo navesti

pregrt takvih antidota: Mario Prac, Agonija Romantizma, Nolit, Beograd, 1974.
 II

Kod Rakia i mladih pesnika koje Skerli kritikuje ima naznaka individualizma, ali u poreenju
sa drugim knjievnostima tog vremena, vrlo ogranienog, skuenog i uslovnog, racionalistikog
individualizma. Ne pojavljuje se tu neki novi duh, nego konano kulminira i dozreva batina
francuske revolucije, prosvetiteljstva i (evropskog) romantizma, uz poneke, kao to Kojen
priznaje, pozajmice od dekadencije i simbolizma (Kojen 2015: 19; 21). No, autonomija
umetnikog dela, i autonomija pesnika koja je ve bila izgraena u evropskim i anglo-saksonskim
knjievnostima ovde jo ne postoji vrlo stidljivo se probija, nespremna da po kratkom
postupku raisti sa tradicijom, i nevoljna da se odrekne moralnih i didaktikih svrha pesnitva.
O kakvom dakle individualizmu priamo? Duieva Moja poezija (Kojen 2015: 21) najblia je
nekom modernijem individualizmu, zbog svog nedvosmislenog zalaganja za larpurlartizam i
italac mora biti malo u udu zato Kojen nije izabrao nju kao primer, umesto Rakievog Silnog
zadovoljstva (budui da je larpurlartizam i uopte esteticizam jedno od tada najpomodnijih
opravdanja radikalnog individualizma: Vajld, Gonkurovi, Prust); ali, Duieva poezija u celini ne
prati uvek taj credo.

Disov pesimizam, s druge strane, jeste individualizam samo utoliko to odudara od prethodnih
filozofija i pogleda na svet u srpskoj lirici: Kojen opet originalnost olako brka sa
individualizmom. Na Disa nesumnjiv uticaj imaju openhauer i budizam, njegovo lirsko ja je
potpuno pasivno, sem u osveivanju (be)smisla egzistencije, tako da je rei da je Dis
individualista u egzistencijalnom smislu pomalo paradoksalno budui da njegovo lirsko ja
upravo tei ieznuu, i potpuno je preputeno ambisu vremena (Kojen 2015: 22; 27).
Originalnost (na naim prostorima) da; egzistencijalni individualizam ne.

Jo je problematinije i apsurdnije Kojenovo dijagnostikovanje individualizma u pogledu

traganja za egzistencijalnim smislom i vrednostima Disovih, Pandurovievih i Rakievih
pesama, na osnovu toga to se kod njih smisao nalazi i vrednosti potvruju samo kroz doivljaj
pesnikog 'ja'. Kao kontra-primer on navodi Kostievu Santa Maria della Salute, zbog njene
instance Bogorodice (kao da i ona nije posredovana upravo snanim doivljajem pesnikog
ja)! Ovo je vrlo nesreno odreenje individualizma, i primenjivo je na gotovo svu lirsku
poeziju, a pogotovo na Santa Maria della Salute; jedina razlika je u tome to je Dis ateista ili
deista, odnosno nije ortodoksni teista, dok Kosti trai utehu u religioznom oseanju (Kojen
2015: 27).

Dalje, bez dovoenja individualizma kod Isidore Sekuli i Milutina Uskokovia u pitanje,
Kojenova tvrdnja da su oni proeti individualistikim duhom zato to u njihovim delima
napisanim izmeu 1913. i 1914. nema ni rei o Balkanskim ratovima, i ne daje se oduka
optem oduevljenju njihovim ishodom, koje je delio i narod i kulturna elita potpuno je
besmislena (Kojen 2015: 54, 55). Dokazivati neiji individualizam time to ne uzima odreene
teme iz savremenih dogaaja, i ne pie o najekskluzivnijim nouvelles de jour, nije nikakav
validan argument. Grci su, tokom i nakon Peloponeskih ratova, u najkolektivnijem vidu svojih
drutvenih interakcija, Dionizijama, na repertoaru imali tragedije s mitskom ili istorijskom
graom, dok su se samo komedije sluile savremenom, i to savremenom ratnom tematikom.
Znai li to da su Sofokle i Euripid bili individualisti, dok je Aristofan bio kolektivista? Po toj
logici, svaki roman sa istorijskom tematikom morao bi doi iz pera pisca individualiste, a svaki
koji se bavi savremenim drutvenim problemima iz pera pisca kolektiviste. Kakva bi abnormalna
klasifikacija tako zaivela!

Kojen je u pravu samo kada konstatuje loiji kvalitet kolektivistikih pesama (o Balkanskim
ratovima) pisaca koji su inae, po njemu, luonoe individualizma Pandurovia, Duia,
Uskokovia i Disa (Kojen 2015: 55, 56). Ali, treba uzeti u obzir malo globalnije istorijske
procese, trenutnu knjievnu klimu u ostatku Evrope i ire, i nain ivota, da ne kaemo i karakter
pisaca o kojima je re. Ponimo od poslednjeg: Dis je bio boem, osloboen vojske, odbijen kao
dobrovoljac u Balkanskim ratovima, i ratove i Balkanske i I svetski okusio je samo kao ratni
izveta (povlaenje preko Albanije i transport u Francusku u I svetskom ratu nije preiveo);
Uskokovi je bio enevski ak i srpski diplomata u Skoplju, dovoljno tankih ivaca da 1915.
poini samoubistvo; Dui, takoe enevski ak, sve ratove proveo je kao diplomata, u
Carigradu, Sofiji, Rimu, Atini, Madridu... Jedino Pandurovi je zaista okusio rat, ali ne Balkanske
ratove, o kojima je po Kojenovom sudu pisao slabiju poeziju, ve I svetski rat, dok zbog bolesti
nije bio otputen iz vojne slube, i kasnije interniran u logore Boldogasonj i Neider. O njegovim
rodoljubivim pesmama inspirisanim I svetskim ratom Kojen naravno ne kae nita. Dakle, grupa
pesnika koju Kojen navodi, kao dokaz da individualisti piu lou rodoljubivu poeziju, i da se
upravo iz loeg kvaliteta tih patriotskih pesama i moe izvesti zakljuak o njihovom
individualizmu, ima mnogo jednostavnije objanjenje: niko od pomenute etvorke nije ratovao u
Balkanskim ratovima, prvi je bio boem i rat video samo kao izveta, druga dvojica imala su
priliku da dravnu mainu malo bolje osmotre iznutra, kao diplomate to je esto pogubno za
pesniko oduevljenje patriotizmom a etvrti je video tek I svetski rat, i o njemu pisao pesme za
koje se ne bi moglo rei da su slabe. Toliko o nainu ivota, i onom linom kod pomenutih pisaca,
to je moglo biti prepreka pisanju dobre rodoljubive poezije o Balkanskim ratovima. Tadanja
opta knjievna klima u Evropi, pak, bila je uperena na probleme forme, autonomije dela, i
unutranji svet pesnika. Prokleti pesnici i boemtina ve su postali razumljiva stvar, a novi
avangardni pokreti u knjievnosti i umetnosti nicali su na svakom koraku fovizam, kubizam,
imaizam, futurizam, ekspresionizam. Najzad, globalni tokovi koji su poticali stvaranje ireg
prostora privatnosti, zastupali preispitivanje i introspekciju, osveivanje i kultivisanje graanske
klase (uspostavljanje jednog unutranjeg prostora iji zaetak Nie vidi jo u uticaju
hrianstva), stvorili su i odreeni psiholoki ambijent koji je pogodovao takvim ciljevima:
kontemplacija je postala gotovo uslovni refleks buroazije. Zato je to vlastima odgovaralo, i
kako je sistem eksploatisao ovu teko steenu orijentaciju, ve je stvar za drugu raspravu. Ali ova
tri faktora, po naem miljenju, lini, savremeni i globalno-istorijski dovoljni su da objasne
manjkavosti rodoljubive poezije pesnika koje Kojen pominje i bez ikakvog uplitanja
individualizma. Odnosno, da se tanije izrazimo bez njegovog uplitanja u tom trenutku, jer je
on, i to u mnogo radikalnijim formama, ve odavno bio upleten.
Iz ovog tapkanja po mraku i oprobavanja Kojenove line koncepcije individualizma na srpskoj
knjievnoj sceni pre I svetskog rata ne moemo izvui neke bitnije zakljuke sem da Kojen sebi
doputa potapanje sofizmima najgore vrste, kad pri ruci nema ubedljivijih argumenata.
Individualistiki duh dovodi se u vezu sa slobodnim opredeljenjem ali opredeljenjem za ono
politiki i etiki ispravno; to je granica do koje ide Kojenovo shvatanje individualizma. Ali, pravi
uvid u Kojenovu retoriku, stavove i ogranienja dobiemo tek iz njegovog pretresanja srpske
knjievno-kritike i knjievno-teorijske scene, iz perspektive individualizma. I tek tu emo biti u
prilici da opirnije karakteriemo taj Kojenov individualizam: sa svim njegovim ideolokim
repovima, prethodnim uverenjima i podrazumevanim vrednostima.

III

Da bi potkrepio svoju tezu o individualistikim pregnuima Srpskog knjievnog glasnika, Kojen

se poziva na Skerlievu definiciju dva individualizma. Ta definicija upravo je indikativna za
meavinu razliitih ideja i uticaja, koji se guraju pod isti termin, iako im tamo, ak ni iz tadanje,
a kamoli sadanje perspektive nikako nije mesto. Istinski individualist je, pie Skerli, neko
ko je linim i sistematskim naporima razvio svoju linost, podigao je na visinu slobodne i kritike
misli, savladao sve nesvesne sile svoje prirode, vaspitao svoju volju, uneo u sebe onu boansku
harmoniju u kojoj su stari Jelini gledali i smisao i sadrinu svakog vaspitanja... To je pojedinac
koji ne daje maha slepim nagonima i impulsima, jer je ukrotio ivotinju koja drema u svakom
oveku, nakalemio plemenite i socijalne osobine na grube line strasti, sredio, organizovao svoj
unutranji ivot, i slobodna duha i krepke due izaao na poprite ivota... Pravi individualist je
'seja istina', pokreta napretka... stoer oko koga se grupiu slabiji duhom, a naroito slabiji
voljom... (Kojen 2015: 28, 29). Najoigledniji uticaj na ovu definiciju individualizma jeste
Kantov odgovor na pitanje ta je prosvetiteljstvo. Sva pozivanja na svesno potinjavanje
nesvesnog, slobodnu i kritiku misao, razvoj linosti i pokretanje napretka potiu odatle; odmah
uz to imamo bildungs roman i njegovu ideologiju linosti koja dosee do kompromisa sa svetom,
koja kalemi plemenite i socijalne osobine na hobsovsku ljudsku ivotinju gde spadaju i
sistematski napori i vaspitavanje volje. Harmonija, koja za nae ui pomalo neoekivano ulazi u
ovu kombinaciju, nije toliko neobina: ona svedoi o estetici koja se odravala vekovima, da bi
nala svoj vrhunac u neoklasicizmu, i raznim njegovim osamnaestovekovnim izdancima, odakle
je Skerli verovatno i preuzima. Neoklasicistiki je i zahtev za plemenitim osobinama, i
uverenje u epistemoloko i didaktiko pozvanje umetnosti (seja istina, stoer oko kog se
grupiu slabiji duhom). Moralno (socijalno-altruistino) = harmonino (estetski lepo, ili u
pravoj meri, sophrosyne) = istinito; ovo su opta mesta kako neoklasicizma tako i
prosvetiteljstva, i bildungs romana. Ako Skerli koristi termin individualizam, iz gornjih
reenica nam je dovoljno jasno da on na umu nema slobodni, prkosni individualizam Bajrona i
Pukina, niti vizionarski individualizam Vilijema Blejka (iako smo i tu u opasnosti da
individualizam izjednaimo sa orinalnou), ak ni simbolistiki individualizam, u rasponu od
nove urbane grae i cvetova zla Bodlerovih, do Malarmeove apsolutne knjige, Verlenovih
emocionalnih muzikih evokacija ili Remboovih borbi za promenu doivljaja sveta. Skerli
uopte na umu i nema nikakav individualizam, ve vrlo jasno odreeni model pesnikog ja
plemenit, racionalan, osveen, harmonian, moralan i socijalno zainteresovan, spreman da
sebe disciplinuje i razvija (ali prema unapred datom ablonu npr. ne moe se razvijati ka
asocijalnom ili anti-socijalnom), da pouava i bude luonoa napretka. Ako bi taj model bio
definicija individualizma, onda bi individualizam svoj vrhunac doiveo u razdobljima i
kolama najtipinijeg, najoptijeg i najuniverzalnijeg. No, za individualizam je karakteristino
upravo odbacivanje modela, i pre svega podele na pravi i ravi individualizam. Za trenutak u
kom Skerli pie nije udno njegovo shvatanje individualizma; udno je meutim to Kojen, sto
godina kasnije, pokuava da provercuje isto shvatanje, samo uz ogradu da zahtevom za
podreivanjem linih sklonosti oseanju celine i optih interesa Skerli ne uvaava dovoljno
raznolikost ljudskih tenji i sklonosti (Kojen 2015: 31). Skerli ne uvaava mnogo vie od toga, i
pozivanje na njegov deklarativni pravi individualizam jeste neshvatljivi pucanj u prazno.

Druga, Milova formulacija individualizma, koju Kojen nalazi zastupljenu u Srpskom knjievnom
glasniku, da je to zalaganje za potovanje razliite individualnosti svakog pojedinca, njegovog
prava da je slobodno ispoljava i razvija, sve dok time ne nanosi tetu drugima i tako im uskrauje
pravo kojim se sam koristi blia je individualizmu u modernijoj politikoj i filozofskoj misli, ali
ima ista ogranienja kao i prosvetiteljska formulacija pretpostavlja racionalni etiki subjekat
(Kojen 2015: 31). Imoralizam i iracionalizam su automatski iskljueni iz ovako shvaenog
individualizma, iako su i jedna i druga struja ve ostavile peat i u knjievnosti (od romantizma
do dekadencije, od Markiza de Sada do Lotreamona) i u filozofiji (Haman, eling, openhauer,
Nie, Diltaj, Bergson). Mil, kao zastupnik utilitaristike etike (dobro je ono to vodi do najvee
sree za najvei broj ljudi), takoe zahteva najpre rezonovanje o onome to je moralno, a onda
prilagoavanje nae savesti naem razumu. Individualizam izveden iz Milove etike i politike,
dakle, krnji je individualizam ne samo u odnosu na dananji trenutak, ve i u odnosu na Milove
knjievne i filozofske pretee.

Skerlieva formulacija milovskih shvatanja, meutim, jo je manje ubedljiva, jer prua irok
dijapazon za zloupotrebu. Kojen Skerlievo povremeno pristajanje uz ovu drugu vrstu
individualizma, ne onu prvu, etiku (koja razlikuje dobri i ravi individualizam), pravda
razliitim situacijama u kojima su ti pojmovi bili formulisani, tvrdei da je u pitanjima
intelektualnog, knjievnog i umetnikog stvaralatva milovski individualizam bio
najrasprostranjeniji u srpskoj kulturi tog doba (pa dakle, i kod Skerlia). Meutim, ujmo
Skerlievu reformulaciju: Drutvo postoji radi oveka, da se on u njemu to potpunije razvija, a
ne ivi ovek radi apstraktnog drutva. Moral treba da proiruje ivot, da ga ini intenzivnijim i
ekspanzivnijim, a ne da ga suava, siromai i rui. Napredak nam se danas javlja u to potpunijem
osloboenju linosti; nasuprot mrtvim zakonima i farisejskim konvencijama, istie se pravo
svakoga na to puniji i slobodniji ivot, i mi iznad svega cenimo slobodu duha i samoupravu
savesti (Kojen 2015: 40). Svi prosvetiteljski ideali razvoj, napredak, osloboenje, sloboda
duha i samouprava savesti tu su, kao i u njegovoj prvoj, etikoj formulaciji. No, ovde je
prostor za zloupotrebu u preutnim i dvosmislenim pojmovima: drutvo postoji da se ovek u
njemu razvija, ali u kom smeru treba da se razvija to e sam Skerli biti pozvan da proceni
(najverovatnije u smeru racionalne etike). Vrednovanje je oito na strani intenziteta i
ekspanzije, tj. vitalizma to punijeg i slobodnijeg ivota. Iako ovde Skerli ustaje protiv
tradicije, mrtvog zakona i farisejskih konvencija (protiv ega se sve borilo upravo
prosvetiteljstvo, u ime razuma), i zalae se naizgled za negovanje raznovrsnosti, njegova
definicija krije bar dve velike rupe kroz koje se lako moe provui regulativni princip: ka emu to
ovek treba da se razvija, i kakav ivot je vredan ivljenja (tj. ta ivot ini uopte vrednim).
Drugim reima, prva i druga Skerlieva formulacija individualizma nisu toliko protivrene koliko
Kojen smatra da jesu (i naizmenino se mogu primenjivati, ako se polazi od istih pretpostavki, sa
istim rezultatima).

Sloboda kao pravo na originalnost i nejednakost-raznovrsnost kod Jovanovia od poetka

Kojenove knjige najpriblinija je i najinkluzivnija definicija individualizma: on jeste pravo na
originalnost i raznovrsnost, i sloboda za to uz ogradu da se pri tome ne ini teta drugima (to je
ipak samo njegov etiko-politiki korektiv, njegova protiv-tea, ne njegov deo) (Kojen 2015: 37
39). Dajemo Kojenu za pravo i kada tvrdi da je Srpski knjievni glasnik koncipiran kao
opozicioni list koji se zalae za liberalne reforme, a oponira diktaturi Aleksandra Obrenovia
(Kojen 2015: 61, 62). Te liberalne reforme usledile su nakon Majskog prevrata, i dolaska na vlast
Petra I Karaorevia, i samog zadojenog idejama francuske demokratije, liberalizma i
parlamentarizma, odlikovanog borca legije stranaca, i prevodioca Milovog ogleda O slobodi. I
najzad, sloiemo se da duboke promene koje su za nepunih 20 godina preobrazile srpsku
kulturu , dajui joj moderan karakter koji ona sigurno nije imala u poslednjoj deceniji XIX veka
nesumnjivo postoje (Kojen 2015: 60); ali ne i sa tim da ova studija iim dokazuje da je liberalni
individualizam bio epicentar i arite tih dubokih promena.

IV

Ve Ljubomir Nedi je u kritiku uveo estetski princip procenjivanje dela samo na osnovu
umetnike vrednosti tog dela, nezavisno od biografije pisca, drutvenih prilika, politikog
opredeljenja itd. a taj e pristup preuzeti i usavriti Bogdan Popovi. Estetski princip, u svojoj
punoj snazi, otvara vrata svakom individualizmu, samo pod uslovom da je umetniki uoblien.
No, on se retko primenjivao u svojoj punoj snazi, i Kojenov pokuaj da ga iskoristi kao grb na
barjaku individualizma izuzetno je teko svariti.

Tolerantnost prema razliitim kolama i pravcima, koju Bogdan Popovi postulira u

programskom lanku Knjievni listovi, nije rezultat borbe za liberalni individualizam, iako
oito podstie individualizam, i to, reklo bi se namah, svake vrste (ali rei su uvek dvosekli
maevi). Ta tolerancija kulminacija je, kao to rekosmo, romantiarskih, predromantiarskih i
prosvetiteljskih strujanja, koja su iznedrila masu originalnog materijala, univerzalnu progresivnu
poeziju, romantiarsku ironiju, spontani izliv snanih oseanja, s jedne strane evokativno-
sugestivnu i maglovitu, a s druge epigramski saetu, pitoresknu i jasnu poeziju i iznedrila su pre
svega snane, a nesamerljive individualnosti jednog Getea i Vordsvorta, brae legel i Herdera,
Bajrona i Flobera, Zole i elija, Bodlera i ilera. Poev od prvih reakcija na monopol francuskog
neoklasicizma, epoha koja je usledila, a u koju emo uraunati XVIII i XIX vek, bila je rasadnik
najraznovrsnijih knjievnih formi, eksperimenata, senzibiliteta; i iako nisu svi bili prihvatani
odmah s podjednakim entuzijazmom, vremenom su sebi utrli put i nali svoj kutak u Vavilonskoj
biblioteci najee ba u svom ekstremnom obliku. Tolerancija prema razliitim pravcima i
kolama nije dakle bila nita novo: u to vreme razlika romantino-klasino Artura Vilhelma
legela nije bila poslednje slovo zakona: romantizam su mnogi posmatrali kao sumu disparatnih
kola, a mnogi romantiari svesno se distancirali od toga da budu svrstavani u romantiare.
Savremenicima pomenutog perioda, i savremenim kritiarima, knjievnost je morala delovati kao
izuzetno nesvodiva na jedan imenitelj, kao pregrt razliitih kola (i danas se uostalom jo
raspravlja o koherentnosti i integralnosti epohe romantizma). No, ta Bogdan Popovi tano kae,
nakon to se zalae za ovu toleranciju? Da asopisi treba pre svega da prate razvoj knjievnosti,
nauke... umetnosti, reju jedan veliki deo kulturnog ivota svog doba, u njegovom neprestanom
toku, i drugo, da kritiki prate knjievne dogaaje i, dosledno, utiu na njih. Jer knjievni
asopisi nisu samo registratori knjievnih injenica, ve su jo, ili treba da budu, i njihovi
regulatori (Kojen 2015: 64, 65). Kritika je neodvojiva od rasuivanja i procenjivanja, ali uvek se
postavlja pitanje po kom kriterijumu se odluuje o valjanosti ili ravosti nekog knjievnog dela?
Taj kriterijum je obino ukus samih kritiara, koji, koliko god se trudili, ne mogu ostaviti po
strani, ili su neprimetno primenjeni tradicionalni kriterijumi, ili ak politike i moralne vrednosti.
A to se tie uticanja na knjievne dogaaje takoe nije neobino da izvesni teoretiari i kritiari
prednjae i podstiu izvesnu poeziju; ali opet se postavlja isto pitanje: po kom sistemu vrednosti
treba uticati na knjievna dela? Ova dva pitanja dovoljna su da se u sveoptu toleranciju umesto
apologije diverziteta prokrijumari vrlo specijalan i ak idiosinkratiki kritiki sud. Drugim
reima, ta e kritiar napraviti od ovako formulisanog kritikog vjeruju zavisi od osobe samog
kritiara, njegovog senzibiliteta, kultivisanosti i linih sklonosti.

Da bismo razumeli sklonosti, ukus i stvarne stavove Bogdana Popovia a po sredi je bio neko
ko je zaista proirio vidike nae knjievnosti i praktikovao odreenu toleranciju raznovrsnosti,
ak je i podstiui nije dovoljno zadrati se samo na njegovim Knjievnim listovima, i
razglasiti odmah njegov liberalni individualizam. Da tu po sredi nije presudni uticaj liberalnog
individualizma dovoljno reito potvruje i Kojenovo poreenje Popovia i Eliota koji se nalazi
na dijametralno suprotnoj strani, kao samo-proklamovani konzervativni anglo-katoliki rojalista i
klasicista gde utvruje njihove bitne zajednike ideje i stavove (Kojen 2015: 75, 76). U svom
pristupnom predavanju na Filozofskom fakultetu, Bogdan Popovi knjievnost odreuje kao
studiju o celom oveku, i drutvenom i unutranjem ivotu njegovom, koja e mu sluiti i biti
od koristi, koja ima i naunu i vaspitnu vrednost, koja nas miri sa sudbinom, bodri u naim
tenjama za dobrim i boljim, orua nas protiv iskuenja, i sprema da budemo to potpuniji i
savreniji ljudi, u svoju korist, kao i u korist itavog drutva. 4 Svojstva koja Popovi ovde
pripisuje knjievnosti dramatino se razlikuju od tri uvena merila izbora kojima se slui u svojoj
Antologiji: od zahteva da pesma mora imati emocije, da mora biti jasna, i da mora biti cela lepa.
A kada tome pridodamo i kratku skicu ciklusa zrenja i propadanja poezije, koju Popovi daje u III
glavi predgovora Antologiji, videemo ta je za njega propadanje poezije: pokolebanost,
uznemirenost, ironija, sumnja, pesimizam (uz afirmaciju ivota), familijarnost, neto anarhije,
suvie otvorene line ispovesti, u stilu nepravilnom i mutnom, esto spletenom: 'secesija' i
dekadentizam, ali sa klicama obnove u sebi... dolazak primitiva... meu visoko kulturnu sredinu
neovarvarstvo. Takoe, iz istog ciklusa vidimo i koje je pesnitvo najsavrenije: pesnitvo s
najviim umetnikim oblikom i uglaenou, s dikcijom punom i razgranatom, pesnitvo
preimustveno stilistiko, pesnitvo virtuozno (iji su predstavnici Dui, anti i Raki). 5
Interesi drutva daleko od toga da su ovde skrajnuti i prenebregnuti. U prvom nizu kvalifikacija
pojavljuju se skoro sve neoklasicistike doktrine: i epistemoloka vrednost, i univerzalnost, i
utilitarizam, perfekcionizam, moralizam, didaktinost, altruizam. Tri estetska merila samo su
modifikacija tri momenta estetskog iskustva kod sv. Tome Akvinskog: integritas, convenientia,
claritas, tj. celovitost, harmonina usklaenost delova i zranost-jasnoa. Popovi spaja prvo i
drugo u zahtev da pesma bude cela lepa, jasnost ostavlja netaknutom, a dodaje trei
momenat, emocije to jeste naslee romantiarskog i predromantiarskog emocionalizma i
individualizma. U drugom nizu ravih i dobrih kategorija u fokusu je savrenstvo forme i stila,
virtuoznost, tj. isto estetski i ekspresivni faktori koji su znak vrhunske poezije, poezije u
svom zenitu dok se neminovni pad u dekadenciju karakterie prevashodno vrstama emocija,
stavova i pogleda na ivot i svet samog pesnika, uz koje ide i nedolinost tona, tj. suvina
indiskrecija pesnikog ja i zamuenost, spletenost i nepravilnost stila. No, ove nepodoptine su
nabrojane tako da se moe s pravom pretpostaviti da iz pesnike linosti, opisane na taj nain,
prirodno proizilazi stilsko i tonsko faliranje (treba primetiti da nije svaka graa podobna za
poeziju, i da norme utivosti i kulturnog ophoenja podjednako vae i u poeziji, iskljuujui
odreene grae i odreene naine izlaganja). Iz faza koje prethode vrhuncu poezije u ovom
Popovievom organskom ciklusu, moemo jo zakljuiti da je dobra pozija, pre usavravanja
forme, u sebe ve inkorporirala matu i ivopisnu dikciju, a pre toga duboka oseanja i snane
temperamente, uz sam umetniki oblik kao takav jer poetna, radievievska faza jo je polu-
narodna polu-umetnika, i po temama i po dikciji. 6 Pitanje koje se pred nas postavlja jeste kako
4 Iz pristupnog predavanja Bogdana Popovia odranog 12. februara 1894. godine
na Filozofskom fakultetu Velike kole u Beogradu.
http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=670.0;wap2

5 Bogdan Popovi, Predgovor: Antologija novije srpske lirike.

http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=736.0

6 Jovan Skerli, Pisci i knjige V , Prosveta, Beograd, 1964.

http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=736.0
pomiriti ove naizgled krajnje disparatne zahteve i kriterijume: neoklasicistiko-prosvetiteljsko
shvatanje funkcija poezije, ist esteticizam i emocionalizam, i u nedostatku boljeg termina
personalizam u procenjivanju ravosti poezije kroz linost pesnikog ja?

O Popovievoj tolerantnosti prema kolama i pravcima, koju Kojen istie, ne moe biti rei
bezrezervno, i on je toga i sam svestan, no taj problem reava pozivajui se na tradiciju i njen
odnos prema individualnom talentu, tj. izjednaujui Popovia i Eliota. Po naem miljenju,
gornje protivrenosti mogu se, u najveoj meri, izmiriti poav ba od vremenski najdaljih
elemenata, vienih na novi nain. Prosvetiteljski vapaj za samo-obrazovanjem i kultivisanjem,
svesnim izlaskom oveanstva iz puberteta podrazumeva moralnost samog tog procesa:
moralno usavravanje oveka meutim vrilo bi se kroz njegovu estetsku, emotivnu i
imaginativnu kultivaciju, irenje opsega njegovih oseanja, znanja i interesovanja (u emu jo
eli prepoznaje moralnost poezije): estetski formalizam analogan je socijalnom ustrojstvu,
sistematskim konstrukcijama, i utoliko bi imao i socijalnu vrednost. Dakle, jedan bildungsroman
trebalo bi da bude biografska potka pesnika, njegovo estetsko usavravanje jednako njegovom
moralnom usavravanju iz ega proistie i didaktinost i utilitarizam (i ostale neoklasicistike
crte), a istina poezija bila bi istina estetskog objekta kao izvora zadovoljstva i istina emocija koje
se kroz taj objekat saoptavaju. Ogranienje ovom samo-obrazovanju i samo-popravljanju (kroz
pisanje i itanje knjievnosti) postavljaju samo izvesne nedoline crte linosti, koje se ispoljavaju
kroz lirsko ja: neuglaenost u raznim oblicima, koju Popovi oito smatra protivnom kulturi,
naprostovarvarstvom, i nedostatak oduevljenja i vitalnosti (sumnja, ironija, pokolebanost,
uznemirenost, pesimizam), potrebnih za taj uspon ka savrenstvu. To je jo uvek poezija, ali njena
vrednost je opadajua. Za Popovia je kultura neto ivo i puno energije slabost, nitavnost i
eskapizam nikako ne idu zajedno sa njom; ali prefinjenosti i snazi, duhovnoj i emotivnoj,
rafiniranosti forme i sazrelosti emocija mesto je u samom njenom centru one su nosei stubovi
kulture. Ova pretpostavka ne svedoi nikako o Popovievom anahronizmu: naprotiv, sline ideje
postojale su svuda u vazduhu (anglo-amerika nova kritika e akcenat staviti na izmirenje
suprotnosti u poeziji, i to kao na estetsko-moralnu vrednost kao i na ponovno ujedinjenje
disociranog senzibiliteta; znakovi jednakosti izmeu lepog, istinitog, moralnog i emocionalnog
stalno e se razmetati u raznim pokretima i kolama). Ali, polazei od ove hipoteze, sada se
moemo osvrnuti na Knjievne listove i Kojenovo tumaenje Popovievih programskih izjava.
Kojen je u pravu kad dijagnostikuje Popoviev socijalni i kulturni optimizam iz njegovog
uverenja da se knjievnosti po nunosti orjentiu k dobrim ciljevima, da napreduju ka svojoj
visokoj meti, i da prirodno tee ka boljem, u emu i jeste zadatak kritike, da im to kretanje ka
boljem olaka (Kojen 2015: 65, 66). Naravno, sledei nau hipotezu, jasno nam je da dobri
ciljevi, visoke mete, i to bolje jesu istovremeno estetske i moralne kategorije moralne zato
to su estetske. I poreenje sa Milovim zahtevima za eksperimentisanjem u nainima ivota, i za
slobodom raznovrsnosti karaktera (uz ogradu da se ne teti drugima) kao nainima ostvarenja
napretka, ima mnogo vie smisla ako prethodno prihvatimo nau hipotezu koja bi prizivala
eksperimentisanje u estetskim iskustvima i slobodu raznovrsnosti forme i emocija (uz ogradu da
se ne pada u preteranu neuglaenost i pesimizam). Uloga kritike pritom je da narod zatiti od
kia, loih pisaca, i loih uticaja rave knjievnosti na moral i naravi; ona treba da suzbije
porone naklonosti, nezdrave tenje, nezrele misli, opasne zablude, izroen, podivljao ukus,
polutanstvo, arlatanizam, industrijalizam, koji se mogu izroditi iz neprimerene knjievnosti
(Kojen 2015: 70). Primeujemo da su opet po sredi personalne suprotnosti uglaenom i
vitalnom u kulturi; i, to je jo vanije, primeujemo da je ovo potpuno kolektivistiko shvatanje
knjievnosti, njeno procenjivanje i prevencija s obzirom na dejstvo koje ima na itav socijus:
liberalni individualizam se tu nigde ne zastupa. Drugi zadatak kritike je estetski: ukazivanje na
prirodu knjievnih efekata i oivljavanje oseanja za njihovu lepotu kroz ralanjivanje celine na
delove, razlaganje efekata na njihove inioce reju, izgradnja ukusa publike kroz analizu
(Kojen 2015: 70, 71). Opet imamo sva tri faktora: prosvetiteljski (kroz kolektivistike zamisli),
estetski u pozitivnom zadatku kritike i personalni u negativnom. Kojenov pokuaj da u ovoj
poslednjoj ideji ralanjavanja na delove prepozna Popovia kao preteu ruskog formalizma
suvian je i neubedljiv (Kojen 2015: 71, 72); jo Aristotel je ralanjavao knjievna dela na
kvalitativne i kvantitativne delove u tome nema niega novog.

Trei zadatak kritike, njen uticaj na pisce, ne ograniava se samo na upuivanje na mane i vrline
njihovih radova: on pre svega treba da pisce upozna sa obrascima ranijeg knjievnog
stvaralatva, odnosno sa domaom i stranom tradicijom. Popovi tradiciju vidi kao nuni i
nepromenjivi niz pretea i sledbenika, gde nove knjige ne bi uopte mogle nastati bez odreenih
starih (po tome je njegova tradicija mnogo rigorozniji poredak nego Eliotova). irenje vidika,
kultivisanje, upoznavanje obrazaca, uveanje tehnikog i sadrinskog znanja, sve to proistie iz
prouavanja tradicije. A usvajanjem novih obrazaca stvaraju se uslovi za stvaranje novih lepota
i raznovrsnih lepota, jer tradicija je riznica bez dna (Kojen 2015: 7375). Sve je to po sebi jasno i
logino: nelogino je samo dovoenje u vezu te tolerancije i raznovrsnosti sa liberalnim
individualizmom. Lekcija o istorijskoj relativnosti ukusa i o nesvodivoj individualnosti istorijskih
knjievnih dogaaja bila je ve odavno data istorizam se jeste razvijao naporedo i pod ruku sa
individualizmom, ali njihovi putevi su se vremenom razili. Zato Kojen nanovo otkriva toplu
vodu, otkrivenu bar dva veka ranije? Popoviev kolektivistiki personalni esteticizam nikako nije
liberalni individualizam; razlog za irenje vidika, toleranciju i prijemivost prema raznovrsnim
delima nije u Popovievoj sklonosti ka individualizmu (Kojen uostalom sam navodi da Popovi
geniju, najmonijem izdanku individualizma, tj. rairenom miljenju o bogodanosti,
svemoi i samoniklosti genija spremno suprotstavlja vanost knjievne tradicije i njenih
obrazaca ne bismo mogli biti dalje od individualizma [Kojen 2015: 76]), ve u njegovoj
istorijskoj svesti, istorizmu nauenom iz lekcija romantizma.

Popovievo shvatanje istorijskog razvoja knjievnosti i uloge njene tradicije deterministiko je,
ali ne na nain pozitivizma koji iznalazi spoljanje uzroke nastanka knjievnog dela (Tenova
rasa, sredina, momenat, i sline varijacije) ve po logici unutranjeg razvoja, tj. evolucije
knjievnosti (koju e kasnije donekle usvojiti i ruski formalisti, samo pomerajui naglasak sa
faktora inercije na uzroke promene). Ranija dela odreuju kasnija, ona daju obrasce, bez njih
knjievnost ne bi imala odakle da crpi svoje postupke, teme, stilove; i taj determinizam je prilino
radikalno postavljen: iako je ono to se tradicijom prenosi zapravo skup obrazaca, ti obrasci
postoje samo u konkretnim delima, ne u nekoj optijoj klimi, duhu vremena, duhu naroda i
slino. Bez Betovena ne bi bilo Vagnera, bez Mocarta Betovena. Najblaa formulacija tog
determinizma je Popoviev primer Dodeovog Naboba: Dode ga u drugoj sredini, odvojen od
svoje kulture, ne bi mogao napisati. Ali odmah u narednoj reenici vidimo da se pod kulturom
podrazumevaju drugi romanopisci (braa Gonkur, Dikens, Balzak), odnosno knjievna tradicija
ne neki hegelovski ili diltajevski Geist (Kojen 2015: 74). Taj vrsto povezani knjievni poredak,
meutim, ne razvija se pravolinijski, u neprestanom napretku: on prolazi kroz ivotni ciklus
nastanka, razvoja, zrelosti i opadanja, koje u sebi sadri i klice obnove, da bi zatim opet
zapoeo novi ciklus, u nekoj vrsti spiralnog razvoja. Pojedini periodi, odreeni pomenutim
razvojnim fazama, skupa ine organsku celinu, koju ne bi bilo uputno cepati na delove: u
smislu da samo u svojoj potpunosti moe pruiti pravi uvid u prirodu knjievnosti i njenog
razvoja.7 Ideje organske celine i ciklinog, spiralnog razvoja mogle su se, naravno, preuzeti iz
brojnih izvora njima operiu pisci i kritiari od Aristotela do De Sanktisa i one e ubrzo, u
svom modernom vidu, biti kristalizovane i zadobiti optu popularnost zahvaljujui penglerovoj
Propasti zapada, objavljenoj 1918. Kojen olako prelazi preko nesamerljivosti svoje ideje
individualizma sa ovakvim shvatanjem tradicije i istorijskog razvoja, zaobilazei itav problem
svojom konstatacijom da je tano odrediti kakav je udeo i nain funkcionisanja tih [knjievnih]
'obrazaca' u individualnom stvaralatvu znatno... sloenija stvar nego to se njemu (Popoviu)
inilo (Kojen 2015: 76). Iz gornjih stavki pre bismo mogli oitati izvesnu konzervativnost, i
paradoksalnu meavinu isticanja istorijskih individualnosti s jedne strane i determinacije
knjievnim obrascima i pravilnou organskog razvoja s druge. Uloga originalnog, novog,
individualnog talenta, kod Popovia, u najmanju ruku, ostaje neodreena pri emu na kantaru
vrednosti pretee dvostruka uslovljenost obrascima tradicije i ciklinim razvojem. Apologija
raznovrnosti nije, drugim reima, obavezno i apologija individualizma: a esto su pokuaji
reforme i unapreenja knjievnosti i kulture povezani ne sa liberalizmom, ve sa
konzervativnim duhom i tradicionalizmom, kao kod Eliota (koga Kojen primereno poredi sa
Popoviem, ali ne izvodi iz toga i primerene zakljuke). U tome literatura nije zaostajala za
kulturno-politikom situacijom, gde su se ve mogle nazreti klice meuratne krize vrednosti,
koja e iznedriti konzervativnu revoluciju i zavetati nam itavu dinastiju kentaura poev od
zloglasnih Protokola (fabrikacije uporedive samo sa Makfersonovim Osijanom i
atertonovim Roulijem), do Benove Nove drave i intelektualaca, Paundovog Defersona
i/ili Musoliniija, Hajdegerovih frajburkih predavanja, Marinetijevih futuristikih i faistikih
manifesta itd.

Popoviev apel za uvoenje stranih obrazaca i itanje i prevoenje stranih, velikih

knjievnosti, koji bi kompenzovali nedostatke oskudnije i manje savrene knjievnosti kao to je
7 Bogdan Popovi, Predgovor: Antologija novije srpske lirike.
http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=736.0
naa, potpuno je primeren istorijskom i kulturnom trenutku u kom pie (Kojen 2015: 78). On
takoe tano oslikava i potrebe i praksu naih dobrih pisaca (i kritiara), i to ne samo u njegovo
doba, ve jo od radievievske renesanse. Srpska knjievnost je nuno morala pozajmljivati
od stranih, veih knjievnosti, i kulturno-politiki razvijenijih drutava. Laza Kosti prevodi
ekspira, ilera i Homera, i eksperimentie u jampskom desetercu, sam Radievi je revnosni
italac Bajrona, Zmaj je prevodio i formirao se na Petefiju, Geteu, Hajneu i Ljermontovu, dok se
Jaki takoe ugleda na Bajrona, Petefija i ekspira, a svi su roeni i obrazuju se u Austrijskom
carstvu (na teritorijama dananje Austrije, Maarske, Hrvatske, Vojvodine). U vremenu u kom
poinje opte sadejstvo nacionalnih knjievnosti i Gete koncipira ideju svetske knjievnosti, i
Srbija se ukljuuje u meunarodni interkulturni saobraaj ali iz drugih razloga. Nakon pet
vekova pod Osmanlijama, sa promenljivim politikim i teritorijalnim statusom, ali podjednakom
drutvenom izolacijom i kulturnom represijom, na prvi izlazak u modernu Evropu bio je preko
novog osvajaa, Habsburke monarhije. Sem narodne knjievnosti, starih crkvenih itija i
poezije, po vizantijskim uzorima, i nekolicine velikih imena iz doba baroka, takoe obrazovanih
u inostranstvu (Mletakoj republici, Habsburkoj Ugarskoj) i/ili izloenih posrednom stranom
uticaju (Rusije, Poljske), srpski pisci na prelazu iz XVIII u XIX vek nisu imali neku znaajniju
knjievnu tradiciju na koju bi se ugledali i ije obrasce bi crpli: ak, za razliku od drugih
kolonija, koje su imale tu sreu da ih okupiraju civilizovaniji Englezi i Evropljani, nisu imali
neki znaajniji pristup ni kulturnim tekovinama sopstvenih kolonizatora. Otomansko carstvo, kao
centralizovana orijentalna despotija sa primesama teokratije i rastueg feudalizma na periferiji,
nije imalo mnogo toga da ponudi porobljenim hrianima raji sem verskog naslea
preobraenicimamuslimanima, i brojnih turcizama koji su postali integralni deo narodnog
jezika. O nekim knjievnim uticajima teko da se moglo govoriti, kad se jedva moglo govoriti o
pismenosti, juno od Dunava. U rasponu od pola veka, Srpska kultura morala je proi kroz
prosvetiteljstvo, neoklasicizam i sentimentalizam, opet zahvaljujui revnosnim asimilatorima
stranih uticaja: Dositeju, koji se uio na Lesingu, Volteru, Molijeru, Lafontenu, Platonu i
Aristotelu, i Steriji, koji je poneo peat Riardsona, Molijera i klasinih uzora; a odmah zatim, tj.
u isto vreme, kroila je i u romantizam, sa Radieviem i Vukovom reformom. Mlada, tek
formirana, ustancima i ratovima iscrpljena srpska drava zakoraila je, sa svoje strane, iz
feudalizma u apsolutizam, i morala je za svoj raun uiniti isto to i srpska kultura za svoj: za par
decenija proi kroz politiki i drutveni razvoj kroz koji je Evropa prolazila vekovima, i stii do
ustavne, parlamentarne monarhije samo da bi opet pala u diktaturu i autokratiju. Na svim
planovima intelektualnom, obiajnom, moralnom, ekonomskom, socijalnom Srbija je u doba
o kojem Kojen govori jo bila u kovitlacu eksplozivnih uspona i padova, skokova u nepoznato i
isprobavanja novina. I to cik-cak kretanje nije bilo samo vremenski ve i prostorno nehomogeno:
razvijeniji krajevi na severu, blii Austro-Ugarskom carstvu i Srbima sa one strane Dunava, bili
su mnogo napredniji od zabaenog juga, koji je najdue ostao pod turskom vlau, i sve vreme
bio odseen od evropskih tokova. Nai pisci sa poetka XX veka nisu jo imali tu povlasticu da
ive u stabilnom drutvu, niti u drutvu sa bogatom i razvijenom tradicijom i kulturom; njihove
pretee upoznavale su se sa knjievnim i intelektualnim strujanjima uei se od stranih uzora a
oni su nastavili istu tradiciju, budui da korpus njihove vlastite tradicije jo nije bio dovoljno
dubok i obiman da bi mogli crpeti iz njega. Ideje koje su se tu i tamo mogle nai kod boljih
pisaca nisu, dakle, bile proizvod nekog autohtonog nacionalnog genija, ve pozajmice i
oprobavanja, proputene kroz linu vizuru i obojene linim senzibilitetom autora isto kao to je
bio sluaj i s njihovim prethodnicima. Majski prevrat nije momentalno preustrojio dravu, i od
haosa stvorio kosmos, u kom bi pisci bili proroci i zakonodavci naroda: oni nisu bili
glasnogovornici ni nekog odreenog sloja, iako su veinom pripadali sitnoj buroaziji,
inovnitvu, tj. srednjem sloju ta klasna pripadnost bila je prosto materijalni preduslov za
sticanje potrebnih znanja i obezbeivanje odgovarajuih ivotnih uslova za knjievni i
intelektualni rad. A imajui u vidu te istorijske okolnosti (kojih Kojen ne moe ne biti svestan), i
specifini karakter stranih uticaja tj. njihove neophodnosti kod srpskih pisaca (kojeg je
sigurno svestan), prepoznavanje ma kakvog presudnog ideolokog stremljenja u naem pesnitvu
(teoriji, kritici), i njegovo dovoenje u vezu sa ire rasprostranjenim strujanjima u naoj kulturi,
intelektualnoj sredini i svakodnevnom ivotu, ini se unapred promaenim i nemoguim
zadatkom. U onoj ubrzanoj istoriji kroz koju je Srbija morala proi nakon svog osloboenja,
kad je ugarke jo nesvarenih jueranjih ideja svakodnevno gutala lavina novih ideja, kad se
otvorila brana i preko Save i Dunava pokuljala bujica jo nepoznatih ili polu-poznatih
filozofija, nautih a neproivljenih pogleda na svet, politikih, ekonomskih i socijalnih
novotarija, traiti u toj lavini jednu odreenu ideologiju kojoj bi se mogla pripisati vodea uloga
u transformaciji naeg drutva, kulture, pesnitva to ne bi bio samo unapred promaen i
nemogu, ve i do krajnosti proizvoljan i izlian zadatak; otprilike isto to i traiti ono zrno koje
e od gomile peska napraviti hrpu. Na spskoj sceni s poetka XX veka ima dosta snanih
pojedinanih glasova: ali ti glasovi ne pevaju unisono. A ako i pevaju u istom horu, to je zato to
ih je obuavao isti horovoa i moemo biti sigurni da je po sredi kamerna muzika, ne neki
Bajrotski spektakl.

Drugo je pitanje utvrivanje stvarnog dometa i uticaja Knjievnog glasnika; ak i da SKG-u

priznamo liberalno-individualistiki karakter (to bi bila jedna isto imaginarna koncesija), u
Srbiji s poetka XX veka njegov uticaj bio je etvorostruko ogranien: prvo, pismenou i
zanimanjem za knjievnost; drugo: dinastikim i partijskim podelama (Karaorevii,
Obrenovii, narodnjaci bivi liberali radikali, samostalci, naprednjaci, socijaldemokrate,
seljaka stranka), koje su mnogo direktnije diktirale ideoloku klimu tog vremena; tree,
geografijom, tj. razlikom u kulturnom nivou izmeu severnih i junih oblasti; i etvrto, obiajnim
i patrijarhalnim moralom, koji su se zadrali jo dugo nakon dravniih prevrata, i opstali kod
znatnog dela stanovnitva sve do poznog XX veka (nezavisno ak i od komunistikih reformi).
Ako je SKG i imao nekog uticaja, taj uticaj iscrpljivao se u uskom krugu intelektualne elite, i
teko da je dopirao do irih narodnih masa koje ionako ne bi razumele njegovu retoriku,
program i stremljenja. Dakle, ak i ako ak i da je SKG bio glasilo liberalnog individualizma
uticaj tog asopisa nije bio ni tako rasprostranjen ni tako znaajan, da bi ita promenio na srpskoj
kulturnoj i ideoloko-politikoj sceni.
A to se tie situacije nakon I svetskog rata, odbacivanje liberalnog individualizma nad kojim
Kojen lamentira, i svrstavanje pisaca i intelektualaca u krajnje levi ili krajnje desni tabor, bilo
je reakcija na politiko-ekonomske probleme do kojih je doveo upravo liberalni
individualizam, od sorte o kojoj Kojen sve vreme govori. Vera u mo individue i njenu vanost
bila je samo maska za unutranje funkcionisanje establimenta krupne buroazije, koja je
otprilike u to vreme zasnovala dinastije koje su i danas na vrhu piramide a tu je veru bilo
pogotovo teko sauvati nakon dotad najveeg masakra u kome je 16 miliona ljudi, vojnika i
civila, izbrisano kao gumicom. Otpor liberalnom individualizmu, odnosno liberalnoj buroaskoj
ideologiji, jer je to mnogo precizniji pojam, bio je uzrokovan razliitim faktorima u raznim
zemljama: hipertrofiranom birokratijom, nepravinom preraspodelom sila, propalom revolucijom
u Nemakoj i radnikim pitanjem uopte, filozofskim sistemima koji su obeavali koreniti
prevrat. Svrstavanje u desni ili levi tabor, meutim, uopte ne moramo inicijalno posmatrati kao
odustajanje od liberalnog individualizma i jedni i drugi, i levi i desni, obeavali su izlazak
iz ekonomske krize, ukidanje nepovoljnih radnih uslova, jednom reju dravu blagostanja, koja bi
dodue imala vei spektar intervencija, ali koja u svojim ideolokim premisama nikako nije
unapred pretpostavljala drastini gubitak privatnosti, mree dounika, niti policijsku dravu:
teorijski, bilo je mogue pomiriti individualizam sa desniarskim ili leviarskim idejama (Hitler
je jo podgrevao oseaj pripadnosti superiornoj rasi, udnu meavinu individualizma i
kolektivizma, koja je pogodila u prave ice Nemakog ponosa povreenog Versajskim mirom,
dok su se iz levice razvili brojni oblici anarhizma, koji su bili radikalno individualistiki). Do
ega je kasnije dovela real-politika i ta su iznedrila istorijska deavanja, nezavisno je od
poetnih impulsa za naputanje ideala graanskog drutva.

VI

Distinkcija koju Kojen pravi izmeu programa 8 i programske orijentacije, u sluaju Srpskog
knjievnog glasnika, ako se stvar malo izblie razmotri i stavi u kontekst tadanje srpske socio-
kulturne situacije, brzo se raspada u isto nominalnu, pseudo-distinkciju (Kojen 2015: 80).
Poeziju koja neposredno prethodi Popovievom vremenu ine dve prepoznatljive kole,
razdvojene onoliko koliko je to mogue u knjievnoj evoluciji uopte (mada srpska scena, po
opsegu svog podraavanja i pristajanja uz strane uzore, u poreenju sa oslanjanjem na sopstvenu
tradiciju, prilino odudara od stanja u veim knjievnostima: uz bre skokove, isprekidaniji
razvoj i nagliji proboj novih ideja): romantiarsku i vojislavljevsku. I ove dve kole, po emu
takoe nalikujemo i naim veim evropskim susedima, u sebi pribiraju vie specifinih
individualnosti i (disparatnih) stilsko-tematskih svojstava, odnosno, u sluaju Vojislava Ilia, vie

8 Kojen se ovde slui dvosmislenou samog termina: program izveden iz

programskih tekstova i program u smislu ureivake politike nekog asopisa (ili
elektronskog medija) dve su sasvim razliite stvari. ak i u znaenju koje Kojen ovde
(uglavnom) upotrebljava, SKG nije oskudevao u programskim tekstovima urednitva
njegova distinskcija primenjiva je samo na avangardne manifeste, koji
podrazumevaju iskljuivost i ratobornu (u sutini polemiku) retoriku.
poetikih opredeljenja, formalnih i stilskih kategorija, reziduuma starog i anticipiranja novog
pesnikog duha uz glavne odlike, koje ih dre na okupu. Razlike i raznovrsnost poetika unutar
Ilieve poezije gotovo da su podjednako izraene kao razlike izmeu Zmaja i Radievia, Jakia
i Kostia, i razlike unutar njihovih pojedinanih opusa, izmeu Zmajevih ulia i satirinih
pesama, Radievieve poezije i Bezimene. Ili je uveo parnasovsku kolu u srpsku poeziju,
obnovio kult antike (i drugih mitologija) koji zatiemo i kod njegovih prethodnika, i
eksperimentisao sa mnogo razvijenijom i sloenijom versifikacijom, odvajajui se radikalno od
metrikih shema narodne poezije, koje su tako dugo vladale srpskim stihom (u emu je etablirao
sebe kao punopravnog nastavljaa Kostievih postignua), dotakao se realizma, i, u poslednjoj
fazi svog stvaralatva, najavio i simbolizam. To nije bio zanemarljivi fond pesnikih obrazaca,
koje je mladim pesnicima koji su tek stasavali, nudila sopstvena nacionalna tradicija: meutim,
njen diverzitet, ukljuujui i ranije pesnike, baroknog i klasicistikog perioda, nije bio ni izbliza
tako obilat ni raznovrstan kao u drugim, veim nacionalnim knjievnostima. Mnoge mogunosti
ostale su neostvarene, mnogi obrasci zanemareni i neiskuani glavni tokovi, ideje i
senzibiliteti dobili su po kojeg predstavnika, ali ta je pozadina, u poreenju sa stvaralatom u
evropskim i anglo-saksonskim zemljama, jo uvek bila puna rupa i praznih mesta, neistraenih
puteva i nerealizovanih potencijala. I to je upravo ono to je Bogdan Popovi hteo da ispravi
Srpskim knjievnim glasnikom: kako kroz prevoenje i objavljivanje bitnih, a neasimilovanih,
stranih pesnikih figura i stilskih formacija, tako i kroz popularizaciju naih autora, koji su imali
ta da dodaju sumi estetskih i poetikih opredeljenja. Pa iako Popoviev esteticizam, kao to smo
ve utvrdili, nije bio ist esteticizam jednog Vajlda, niti njegov formalizam ist formalizam
Malarmea i Valerija, ve redukovani esteticizam s brojnim moralno-didaktikim, socijalnim i
personalnim ogradama no, i s jednom elijevskom verom u moralnost poezije, i njenu
civilizatorsku ulogu to to se Knjievni glasnik nije svrstavao ni uz jednu kolu ili pravac nije
oznaavalo nedostatak njegovog progamskog karaktera, ve jasno definisanu programsku
poziciju: irenje, produbljivanje i kultivisanje srpskog estetskog duha. Ili, jo preciznije,
akumuliranje stilskih i poetikih obrazaca, u interesu podizanja nivoa kulturno-knjievne svesti
srpskih pisaca i njihovih italaca. Tolerantnost prema pravcima i kolama koja je odatle
proizilazila (a koja takoe nije bila bez ograda) nije ukazivala na apsolutni sinkretizam i
relativizam ukusa jedan od precizno postavljenih ciljeva Glasnika bilo je upravo kultivisanje
ukusa i pratea cenzura ravih dela ve na inkluzivni, (evro-)tradicionalistiki esteticizam;
neto s im smo se, u istom periodu, mogli susresti kod, na primer, Fernanda Pesoe, a to e, na
drugi nain i iz drugih poetskih razloga, kasnije kulminirati u Dojsovom Uliksu estetski
enciklopedizam. Drugim reima, Kojenova programska orijentacija zapravo je jasno definisan
program i tolerantnost prema tada i ranije aktuelnim kolama i pravcima nije nikakav
argument koji bi Knjievnom glasniku osporio postojanje programskih ciljeva.

Esteticizam i stilski pluralizam jesu njegov knjievni program; ali, treba imati u vidu da je taj
estetski pluralizam provizoran: koliko god privlano zvualo tvrditi da je Knjievni glasnik
rasadnik bahtinovske polifonije ante litteram, to je podjednako daleko od istine kao i tvrditi da je
bastionik liberalnog individualizma. Kojen sam citira sve primere koji potkrepljuju sasvim
drukiju predstavu o knjievnoj politici i praksi SKG-a. On navodi Skerlievo razlikovanje
knjievnog liberalizma samog asopisa, i linih ukusa i miljenja njegovih osnivaa i glavnih
saradnika, iz Skerlievog odgovora na napad Dragutina Ilia (dodajui da je to Skerlieva
direktna reformulacija urednikog creda Bogdana Popovia). [Knjievni glasnik] je uvek bio
otvoren svima piscima bez razlike... Uvek gotov da mlaim piscima kae i neprijatne istine... U
njemu su nalazili mesta i najstariji i najmlai pisci nai... i oni koji su se drali starih tradicija i
oni koji su udarili sasvim novim putevima. I taj iroki liberalizam... nije izilazio iz nekoga
diletantskog eklekticizma ili iz linih i politikih obzira, no iz dubokog uverenja da dobrih i
ravih kola nema, da nema starih i mladih narataja, no da ima samo dobrih i ravih pisaca, i da
se srpska knjievnost nalazi u takvom stanju da joj nijedan talenat nije za odbacivanje (Kojen
2015: 93, 94). Na ovome se valja malo zadrati; no, pre toga, vratimo se na jednu Kojenovu
usputnu opasku, u kojoj bi on da: [Ostavi] po strani Popovievu problematinu sklonost da delo
sloenijeg a skladnog sklopa ujedno smatra savrenijim i lepim... i njen nastavak u fusnoti
Kao i srodnu, podjednako problematinu tendenciju da se bar neki knjievni obrasci (recimo
ritmiki ili siejni) direktno rangiraju kao vie ili manje savreni (Kojen 2015: 75). Zaista, po
sredi nije nikakav diletantski eklekticizam koji bi bio zasluan za otvoreni repertoar SKG-a,
ali nije ni neka programska orijentacija liena programa. Ve smo preliminarno ispitali
Popovievu poetiku esteticizam, kolektivizam, personalizam i doli do zakljuka da je, kako iz
didaktikih, tako i iz formalnih razloga, njegov esteticizam inkluzivni, evro-tradicionalistiki i
enciklopedijski; pri emu njegova tolerantnost u izboru pisaca ima pre konzervativne nego
progresivne crte (posmatrano iz evropske perspektive). Popovi ima vrlo odreenu predstavu ta
je dobra knjievnost: a to to ova predstava ne privileguje ove ili one pravce i kole ne ini je
nimalo proizvoljnom. tavie, ak ni ta fraza o jednakom pravu za sve nije faktiki tana: on
favorizuje formalno sloenija i harmoninija dela, kao to vie vrednuje jedne nego druge
knjievne obrasce. Prosvetiteljski aspekt njegovih shvatanja, i izvesna, pohvalna sklonost ka
distanciranju od sopstvenog ukusa (koja vodi poreklo od romantiarske istorijske svesti, ne od
apologije individualizma) nagone ga da, u interesu kultivisanja i edukacije, uvaava i promovie
sve kole i pravce pod uslovom da zadovoljavaju osnovne estetske kriterijume iako i tu
preferira i daje prednost uglaenom, stilski savrenom i virtuoznom (sloeniji i skladniji sklop,
savrenstvo) s jedne strane, i vitalnom, afirmativnom i snanom, tj. emotivno uravnoteenom
(distinkcija izmeu boljih i gorih obrazaca), s druge. Kojen je, imamo li to u vidu, u pravu
kad kae da Skerliev odgovor Iliu ponavlja, sa Skerliu svojstvenom direktnou (to e rei
jasno, bez uvijanja i snishodljivosti), Popoviev credo: on ga tako dobro ponavlja da nas ostavlja
bez sumnje koji su stvarni razlozi Glasnikove liberalne politike, i koje su vrste umetniki ideali
njegovih osnivaa i glavnih saradnika. Kulturna reformacija, tj. evropeizacija, svakako je
spiritus movens izdavake strategije Knjievnog glasnika i u tome se on direktno nadovezuje na
Dositejev spisateljski i prevodilaki rad, na Sovjete zdravoga razuma, Sobranije, njegov
prosvetiteljski duh trpeljivosti, obrazovanja, kosmopolitizma i izgradnje nacionalnog identiteta
(po ugledu na naprednije evropske narode). Ni konkretni ciljevi, kao to smo mogli videti iz
Popovievog inauguralnog predavanja, ne razlikuju se mnogo od Dositejevih zamisli, i
odzvanjaju ujnom prosvetiteljskom intonacijom. Lista objavljenih radova, kritika i prevoda,
imena koje Kojen navodi, a koja su se mogla nai u izdanjima asopisa do 1914. (i od 1920),
zaista je impresivna i to je edukativna crta Glasnika, za iju probranost i umetniku vrednost
svakako moe da zahvali kultivisanom ukusu i svestranom knjievnom obrazovanju Skerlia,
Jovanovia i brae Popovi (Kojen 2015: 8992, 112119). No, isto tako je tano da ta arolikost
i rafiniranost lanaka, kao i nesvrstana politika asopisa, nije bila izraz originalnosti i krenja
novih puteva (novih iz perspektive prosveenijih kultura), koliko potvrivanje ve postojeih
dostignua, njihovo propagiranje i popularizacija. I odatle upravo sledi i ona nazadna,
kompilatorska i udbenika crta Glasnika, na koju su se kasnije, ne toliko neopravdano koliko
Kojen smatra, obruile nove generacije pisaca, koje su pristupale novnama na evropskoj sceni i
bez posrednitva SKG-a u vreme kad su te novine bile ve izvan vidokruga i ukusa na
pitomijim poetikama vaspitanog Skerlia. Sudbina Srpskog knjievnog glasnika tako
umnogome nalikuje na sudbinu Dositejevu: u svoje zlatno doba rasadnik novih, dotad nepoznatih
ideja kasnije (dosta kasnije u Dositejevom sluaju) denunciran kao preraiva i posrednik
stranih savremenih filozofija i neoriginalni duh (no, i uprkos tim kritikama, pozitivni i
nezaobilazni uticaj, i reformator nae kulture to mu ne odriu ni njegove pristalice ni njegovi
kritiari).

VII

Moramo, dakle, uvek imati u vidu da SKG, po svojim pretenzijama, nije bio obini knjievni
asopis. Njegove intencije su barem dvojake: osavremenjivaka (da ne kaemo reformistika)
kulturna politika; i klasino izdavatvo i knjievna (teorija i) kritika. Pomirljivost njegovih
kulturno-politikih stremljenja, koja ga svetlosnim godinama deli od drugih, kulturno-politikih
manifesta (Marinetijevog, Majakovskog, Dadaistikog, Bretonovog, Vinaverovog pa ak i onih
ranijih, Predgovora Kromvelu, Odbrane poezije, ili Rasina i ekspira), ne treba da nas
zavara: priroda knjievnih i kulturnih ciljeva Glasnika prevashodno je restauracija odnosno
rekuperacija i asimilacija strane tradicije, ne njeno diskreditovanje, dezavuisanje ili
demistifikacija (odatle i ovinistika kritika Milana Nedeljkovia da SKG izgleda u svakom
broju kao neki srpski organ francuskih emigranata i kolonista, koju Kojen s pravom odbacuje
[Kojen 2015: 101]). Stoga je i ton SKG-ovih programskih lanaka mnogo blii klasinim i
neoklasicistikim manifestima (Horacijevoj Ars Poetica, Poupovom Eseju o kritici,
Boaloovoj O pesnikoj umetnosti), koji dele slian stav prema knjievno-kulturnoj batini, i
slue se mnogo vie eksplikacijom i preskripcijom, nego romantiarskim i avangardnim, koji se
bore protiv tradicionalne ustajalosti i inercije, i ponajvie se slue polemikom i proskripcijom
(XX vek e tu iskljuivost doterati do ekstrema, razvijajui knjievne manifeste u prave bojne
poklie i objave rata). Odmerena i svestrana kultivacija, u svim oprobanim stilovima, anrovima
i tematikama, nikako se ne bi slagala sa takvim jurinom i ofanzivnom retorikom ali to ne znai
da i u Glasnikovim dekretima nema polemikih nota, niti da su njegovi tekstovi lieni kulturno-
politike propagande. Kojen tu ne grei samo pogreno detektuje latentnu ideologiju na kojoj
se ova Kulturpolitik formira.
Druga intencija Knjievnog glasnika izdavaka i knjievno-kritika sluila je, u ovom sluaju,
kao profesonalni korektiv prve. SKG je od poetka morao sluiti dva gospodara, tj. uskladiti
dve odvojene grupe kriterijuma. Kulturno-politiki ciljevi neprestano su nametali zahteve
tolerancije, raznovrsnosti repertoara i irenja vidika u svim pravcima u kojima su se evropske
knjievnosti ve oprobale i postavljali probleme vrednovanja i izbora (kako razlikovati und,
ekscentrinost i ekstravaganciju, i prostu neukost, tj. nevetost u pisanju, od verodostojnih,
validnih i perspektivnih novih trendova zadatak mnogo tei nego to zvui, kad nas od
objavljenih dela ne razdvaja nikakva istorijska distanca i neki relativno postojani sud
vremena), koje je dodatno komplikovalo ubrzano raanje i smena poetika i u kulturno mnogo
naprednijim zemljama; dok su izdavaki i knjievno-kritiki ciljevi, pak, nametali sa svoje
strane ono to i inae iziskuju od svakog asopisa: utvrivanje knjievno-kritikih kriterijuma
koji su, bez obzira na izdavaku otvorenost SKG-a, morali biti jasno i pouzdano odreeni,
manje ili vie inkluzivni, i koji su takoe postavljali problem vrednovanja i izbora ali ovaj put
ne s pogledom na raznovrsnost i reprezentativnost tekstova, kao egzemplifikacij razliitih
formalno-stilskih mogunosti, ve iz perspektive njihove inherentne umetnike vrednosti,
imanentne poetike i estetskog efekta. Apsolutna tolerancija i neprobirljivost nisu, naravno,
dolazile u obzir, a ono to nam se danas ini jednostavno razlikovanje kia i knjievno
legitimnih inovacija nije bilo nimalo samo-evidentno u trenutku nastanka tih inovacija.
Kriterijumi rasuivanja o umetnikom dometu tekstova, njihovoj lepoti, stilsko-formalnoj
koherentnosti, vrlinama i manama, u Skerlievom gornjem citatu lakonski podvedeni pod lini
ukus i miljenja [Glasnikovih] osnivaa i glavnih saradnika, dovoljno su, na sreu, nagoveteni
i precizirani u drugim lancima i izjavama Skerlia, Popovia i Jovanovia, tako da se oko njih
ne moraju lomiti koplja. Moemo biti sigurni da je Skerli prihvatio i razvio tri najbitnija
momenta Popovieve estetike esteticizam/formalizam, prosvetiteljski kolektivizam i
hermeneutiki personalizam kao i da je preuzeo emocionalistike i vitalistike naklonosti svog
uitelja i prethodnika: samo to su oni kod njega poprimili drukije akcente; tj. njihova relativna
hijerarhija je izokrenuta u korist personalizma i kolektivizma, dok je esteticizam ostao na zaelju.
Disa je, dodue, mogao prenebregnuti i diskriminisati i iz formalnih i iz idejnih razloga: on je bio
samouki pesnik, nevelike kulture, i s pesmama esto stilski nedoraenim, manjkave dikcije,
nevete versifikacije i nesavrene forme; ali, bitniji nedostaci su, po Skerliu, bili njegov
pesimizam i asocijalnost, oronulost, beznae i subjektivizam, suvina patetika (grubo jaukanje i
dosadno stenjanje) kojom je odisala njegova poezija. Kriterijumi vrednovanja tu su vie nego
jasni: Dis nije dovoljno ekstrovertan i altruista, suvie je zaokupljen sobom i svojim duevnim
bolom, i nema prikladan pogled na svet: raj blata, pokvarenost i dekadencija nespojivi su sa
pravom poezijom (to je samo ravi individualizam nasuprot pravom, iji ideal bi bio junak
bildungs romana). I drugi primeri takve destruktivne kritike, na raun pisaca koji su saraivali i
bivali objavljivani u SKG-u, ne ostavljaju nas u nedoumici kojim kritikim merilima su se
prvenstveno rukovodili osnivai i glavni saradnici Glasnika. Kojen je u pravu kada sa
rezervom uzima Vinaverove napade na moralnu cenzuru i nacionalistiko-etiku svrhu,
nastrano shvatanje racionalistikog i racionaliziranog rodoljublja Knjievnog glasnika i
Skerlia (Kojen 2015: 107) invektive i apologije svih avangardnih pisaca tog doba trebalo bi
uzimati sa rezervom ali nije u pravu kad umanjuje znaaj Skerlievih sudova o Rakiu (koji je
suvie egoistian, a premalo opteoveanski i socijalan), Panduroviu (iji pesimizam ima
bolesniku formu) i Isidori Sekuli (koja je sasvim knjiki pisac i za koju je knjievnost
samo plemenit zanat) (Kojen 2015: 95). Iako priznaje da je Skerli esto bio daleko od
(kritikog) ideala koji je sam opisao od iroke, gipke inteligencije, vazda otvorene
najrazliitijim shvatanjima, slobodnog duha, bez predrasuda i bez predubeenja, i uverenja da
je na svetu suverena samo slobodna misao ljudska (prepoznajemo sve najbitnije postavke
prosvetiteljstva) (Kojen 2015: 87) on preko njegovih promaaja prelazi kao preko primera
milovske (u principu takoe prosvetiteljske) slobodne rasprave u kojoj se sueljavaju
najrazliitija miljenja, u cilju dolaenja do istine (Kojen 2015: 96). Ali, ni Vinaverovi napadi
nisu bili bez osnova: sutina prosvetiteljske rasprave jeste dijalog ravnopravnih ne dijalog
kritiara i pisaca, u kojem ovi potonji sede na optuenikoj klupi, iekujui priznanje ili veto na
svoju poetiku, ovenost i doivljaj sveta; a Skerlievi negativni sudovi daju nam, bolje nego
bilo ta drugo, uvid u njegov stvarni ukus i knjievno-kritika merila.

VIII

Knjievni liberalizam SKG-a bio je neizbeni korelat njegove kulturno-didaktike i

evropeizacijske misije diseminacija individualizma nije tu igrala nikakvu, a kamoli presudnu
ulogu i njegovi kritiari morali su zaista imati sposobnost da se udvoje, kao to kae Skerli,
u jednom drugom kontekstu: ali ne samo zato da bi pored svoga roenog ivota [iveli] i
ivotom dela (to je naelo svake hermeneutike koja pretenduje na verodostojnost, jo od
Herdera), ve zato da bi mogli istovremeno imati u vidu i rasuivati prema dva odvojena skupa
kriterijuma: kulturno-politikim i knjievno-kritikim (Kojen 2015: 87). U Skerlievom
odgovoru Dragutinu Iliu, ovi kriterijumi se neprestano smenjuju i uzajamno dopunjuju (to
Skerli uostalom i ne krije): SKG je uvek bio otvoren svima piscima bez razlike (plerumque
verum non sine exceptione) kulturno-politiki kriterijum ...uvek gotov da mlaim piscima
kae i neprijatne istine knjievno-kritiki ...on je uvek bio prijateljski raspoloen prema
njima kulturno-politiki uviajui osetne praznine i nedostatak snaga u srpskoj
knjievnosti oba kriterijuma ...da i knjievnost... ima potrebu svee krvi koja [je] odrava u
ivotu, i ...dobrih i ravih knjievnih kola nema kulturno-politiki ima samo dobrih i
ravih pisaca knjievno-kritiki i najzad ...srpska knjievnost nalazi [se] u takvom stanju da
joj nijedan talenat nije za odbacivanje kulturno-politiki (Kojen 2015: 93, 94). Kazivanje
neprijatnih istina (varljiv termin, budui da pretpostavlja instancu koja poseduje znanje tih
istina, i s obzirom na to da u knjievnosti nema apsolutnih, neistorijskih istina, ve se njihovo
prepoznavanje delegira sudu ukusa), dijagnostikovanje praznina i nedostatka snaga u srpskoj
knjievosti (opet, na osnovu ijeg rasuivanja, i u odnosu na ija shvatanja) i prepoznavanje
dobrih i ravih pisaca (po kojim merilima) ostavlja znatan prostor linom estetskom
(moralnom, politikom) sudu kritiara. I ma koliko Kant insistirao na polaganju prava na
univerzalnu valjanost i nunost ovih estetskih sudova, oni kod njega poivaju samo na
univeralnoj prirodi zdravog razuma i bezinteresnom dopadanju (tiui se, uostalom,
prevashodno prirodnih lepota) i primenjivi su samo na knjievnost koja i sama pledira za iste
principe i vrednosti: tj. na klasiku i neoklasicizam. Svi pravci i kole nakon njih uvode u igru
izvesne interese, i ne neguju toliko poverenje u nepogreivost i znaaj zdravog razuma in genere,
a i u samom neoklasicizmu on je uglavnom igrao ulogu pokria i legitimacije za druge, ne-
estetske (moralne, didaktike, politike) interese. Zato nije nimalo nebitno rasplesti mreu
Skerlieog i Popovievog knjievnog ukusa, i priznati jednom za svagda da su neprijatne istine,
na pouku mlaim autorima, i razluivanje dobrih i ravih pisaca mnogo zainteresovaniji
inovi no to bi se to dalo naslutiti iz njihovih formulacija. Neko ko je usvojio romantiarsku
istorijsku svest i proao kroz buru novih poetika, estetika i teorija romantizma, ne moe vie
ozbiljno verovati u objektivnost i postojanost kritikih principa i hijerarhija. I iako postoje
relativno pouzdani naini razluivanja kia, unda i petparake literature od prave knjievnosti,
uvek postoji i opasnost od neknjievnih distinkcija izmeu dobrih i loih pisaca, ne po
njihovoj estetskoj vrednosti, ve po linim sklonostima kritiara.

Sve to, u celini uzev, ni izdaleka ne daje Kojenu za pravo postuliranje individualizma i
liberalnog duha u izdavakoj delatnosti Srpskog knjievnog glasnika, niti isticanje Popovia i
Skerlia kao korifeja tog liberalnog individualizma. Liberalizam koji Skerli i Popovi sami
pripisuju svom asopisu ima jasno odreeno, specijalno znaenje i uske granice, i ne znai
nita drugo do evropeizaciju, tj. irenje korpusa srpske tradicije, i tampanje svega to je
evropsko izdavatvo ve osvetalo (pod uslovom da kod naih predstavnika zadovoljava bar
elementarne, formalno-stilske kriterijume, saete u tri uvena merila Popovieve Antologije). O
nekom individualizmu ima jo manje smisla govoriti, imajui u vidu Popovieve i Skerlieve
prosvetiteljske ideale, koji su svi socijalnog, moralnog i didaktikog tipa, kao i njihovu
negativnu kritiku, koja se otvoreno izdaje za uvara javnog morala, kolektivne svesti i dobrih
obiaja, i na pojedinim mestima dostie gotovo paternalizam i fulminacije Platonove Drave.
Ako je za Kojena platonska cenzura rodonaelnik individualizma, onda e to svakako biti i
Popoviev i Skerliev kolektivistiki i personalistiki katihizis. Drukiji razmetaj i prioritet
knjievno-kritikih stavova kod dva naa velika kritiara koji Popovia prikazuju u malo
povoljnijem, esteticistikom svetlu, a Skerlia kao tvreg moralistu i beskompromisnijeg
cenzora ne menjaju injenicu da su u pitanju isti stavovi; i nezavisno od njihove line
ideologije, nijedan od njih ne bi se mogao deklarisati kao liberalni individualista u knjievnim
stvarima kao to se ni uvoenje demokratije kroz diktaturu ne bi moglo nazvati demokratskim,
niti irenje civilizacije kroz kolonizaciju civilizatorskim (iako politika istorija vrvi od takvih
lapsusa, sofizama i ).

to se tie Vinaverovih kritika, one jesu preterane i tendenciozne, ali samo zato to ne uzimaju u
obzir dvostruko pozvanje Glasnika. Ako imamo na umu njegov evropocentrizam i
obogaivanje srpskog kulturnog fonda, mogli bismo rei ak i da su potpuno promaene:
najznaajniji pisci moderne (s par izuzetaka) jesu nali mesto na stranicama SKG-a, i dela vrlo
raznovrsnih poetika, iz pera starih i novih narataja, bila su u njemu podjednako zastupljena
optuba za propagiranje prevakanog evropeizma, primenjenog na nae specijalne prilike
pomalo je apsurdna, u doba pojaanog meunarodnog knjievnog saobraaja, i s obzirom na
oskudnost srpske knjievne tradicije, kojoj je asimilacija stranih uticaja mogla samo ii na ruku.
No, ako se osvrnemo na kritike sudove i izjave, koji otkrivaju isto knjievno-kritike stavove
Skerlia i Popovia, Vinaver nije daleko od istine: izvesna moralna cenzura, zahtev da
knjievnost mora da bude 'zdrava', socijalna, da podstie narod protiv zlih socijalnih ili
politikih pojava, pa ak i da ima nacionalistiko-etiku svrhu, sve je to bilo vie puta i u
raznim varijantama isticano u njihovim sopstvenim programskim tekstovima onim koje
Kojen i sam citira par desetina stranica ranije (Kojen 2015: 107). Iako Skerli priznaje da
poezija nije ni predikaonica ni govornica, to priznanje se oigledno ne odnosi na kritiku, gde se
on nije ustezao da propoveda i daje line moralne sudove, zasnovane na iskvarenosti
pesnikog ja i nepodobnom Weltanschauung-u pisca, njegovom odstupanju od poezije
opteoveanske, socijalne, poezije moralnog zdravlja (Kojen 2015: 108, 109). Vinaver istupa u
ime sopstvene, iskljuive poetike, i to ga ostavlja otvorenim za svakojake napade i osporavanja, s
pozicija nepristrasne naune analize: no, u svom tom preterivanju, on ispravno prepoznaje
racionalistike korene (racionalistiki krompir) Skerlievog i Popovievog knjievnog ukusa
(Kojen 2015: 110). Tenzija izmeu dva pozvanja Glasnika izlazi na videlo i u njegovoj
posleratnoj deklaraciji gde nakon uveravanja o jo veoj liberalnosti Glasnika, i njegovoj
spremnosti da pristane uz nove tokove, itamo Neka bi novi pravac, i po sadrini i po obliku
svojih dela, bio i nii od staroga... priroda se ne da izmeniti, a u knjievnosti i umetnosti treba
promene i raznovrsnosti (Kojen 2015: 112). Za Popovia i Jovanovia, pisce tog lanka, novo je
i po sadrini i po obliku nesumnjivo nie od staroga ali kulturno-politika misija asopisa ne
doputa im da njihov lini ukus stane na put izdavakoj toleranciji i evropejstvu Srpskog
knjievnog glasnika: to je vie nego pohvalna distanca, koju svakako treba upisati u njihove
zasluge; ali je takoe i dokaz da u Vinaverovim deklamacijama ima elemenata istine, i da je,
uprkos fanfarama i doboima, dobro prozreo estetski credo Glasnikovog urednitva.

IX

Kojenova analiza estetskog aspekta Popovievih kritikih stavova, zasnovana na (polu-

autorizovanim) studentskim belekama s njegovih predavanja, vrlo je pronicljiva, dobro
utemeljena i prikladno argumentovana. Malo bismo toga imali rei i protiv njenih neposrednih
zakljuaka, i protiv poetne rekonstrukcije koherentne estetske pozicije koju Kojen njome
preduzima (drugi deo te rekonstrukcije je sasvim druga pria, i o tome e biti dovoljno rei
kasnije). No, ne vidimo kako bilo ta iz te analize ide u prilog glavnoj Kojenovoj tezi i dokazuje
liberalni individualizam Bogdana Popovia. Diltajevsko, bergsonovsko, rikerovsko, zimelovsko i
veberovsko razlikovanje metodologija, dometa i principa prirodnih i drutvenih, tj. duhovnih
nauka, koje Popovi na svoj nain artikulie u pristupnom predavanju, a koje ima i kantovske i
hegelovske korene u razlikovanju nauka i umetnosti, dovoljno je jasno samo po sebi i ne
promulgira nikakvu dublju ideoloku poziciju (Kojen 2015: 135138). Simpatija kao uslov
moralnog rasuivanja, koja nije bila svojstvena samo Smitu, ve i Kontu, Hjumu i Fojerbahu, i
koju Kojen kod Popovia dovodi u vezu sa Dord Eliot (za koju ona nije bila samo moralna, ve
i saznajna mo) to ima smisla i s obzirom na njihov zajedniki emocionalizam takoe
nema u sebi niega emu bismo mogli prigovoriti; a i slae se sa naom tezom o Popovievoj veri
u a priori moralnost estetske kultivacije (produbljujui je simpatetikim shvatanjem imaginacije,
morala i estetike, to je bila jedna od valuta u opticaju kroz itav XVIII i XIX vek, i koju
Kojenovi odabrani citati prikladno argumentuju) (Kojen 2015: 138145). To da Popovi ne
smatra knjievno delo konkretnim sredstvom propagiranja odreenih ideja uopte nije sporno,
kao ni to da nije razdvajao njegovu emocionalnu i intelektualnu komponentu ali u tome da je
to dovoljni dokaz da [Popovi] nije dovodio u pitanje autonomnost knjievnog dela ve se ne
moemo sloiti sa Kojenom (Kojen 2015: 145150). Istorija knjievnosti puna je slinih
autonomistikih izjava, i kod kritiara koje danas smatramo vrlo pristrasnim i
tendencioznim jer, uvek postoje dvostruki kriterijumi i podrazumevane vrednosti, iji
karakter nema nikakve veze sa estetskim shvatanjima kritiara, ili ija ne-estetska priroda jo
nije osveena kao takva; a kod Popovia ta druga strana kritikog suda nije ak ni toliko
skrivena, da bi morali tragati za njegovim ne-estetskim kriterijumima po nekim opskurnim
mestima.

Tri merila iz Popovievih predavanja koja bi trebalo da daju odgovor ta je za Popovia

umetniki vredno i lepo delo Kojen uglavnom adekvatno analizira (Kojen 2015: 157175). 9 Tu
smo na Kojenovom terenu, i vidimo krajnje granice do kojih se mogu vinuti uzleti njegovog
analitikog duha. Kriterijumi iz Beleaka jesu konkretniji, obuhvatniji i odreeniji nego
kriterijumi iz Antologije. Prvi uslov deo je knjievnog naslea od Didroa, preko Vordsvorta, do
Poa iako nije apsolutni kriterijum, i ima kola i pravaca koji mu se otvoreno suprotstavljaju i
samo na saet nain ponavlja ono to su o ekspresiji i recepciji oseanja rekli svi bitniji
romantiarski mislioci (pri emu problem kompetencije, tj. senzibiliteta da se uopte doive
odreena oseanja, Popovi reava u svom O vaspitanju ukusa [Kojen 2015: 159]). Drugi uslov
Kojen proraunato, ali jo uvek kritiki dopustivo, deli na dva dela: na to da knjievno delo
potuje odreeni skup konvencija i postupaka unutar kojih umetnik... oblikuje svoje delo, i da
bude u skladu sa nekom posebnom umetnikom zamilju koja lei u osnovi upravo tog dela
(Kojen 2015: 164, 165). Drugi element drugog uslova saobraenost sa jedinstvenom
umetnikom zamilju Kojen namerno potencira na raun prvog elementa potovanja skupa
konvencija i postupaka; iako se u Popovievoj formulaciji eksplicitno prepoznaje samo prvi
element (Umetniko delo mora biti adekvatno obrascu, poto je umetnost preproizvoenje),
dok je za drugi jasno samo da ga je Popovi preutno uvek pripisivao svojoj ideji umetnike
zamisli (Kojen 2015: 165).10 Razlog ovog udvostruavanja i favorizovanja vie je nego
oigledan: Kojen eli da umanji zavisnost od tradicije koja proizilazi iz drugog uslova, i naglasi
9 Re je o tri sledea uslova: 1) Umetniko delo mora da bude efektivno, da se
dopadne, da u njemu ima emocije, to jest treba da ima onoga to e buditi emocije,
a koji put i na intelekt; 2) Umetniko delo mora biti adekvatno obrascu, poto je
umetnost preproizvoenje; 3) Umetniko delo mora posedovati harmoniju (sklad),
to jest biti organska celina. Po naelu sklada, svi delovi jedne celine, ma koga
reda ona bila, treba da su u skladu meu sobom i s tom celinom.
plediranje za samosvojnost i originalnost umetnikog dela. Ali, njegovi primeri, koje uzima iz
Popovievih kritika Domanovia, nisu toliko ubedljivi: Popovi zaista hvali Domanovievu
odlinu invenciju u oblasti objektivnoga naina no, ovo u oblasti dovoljno je da na
Kojenovo veto izbegavanje problema opet svali itavu gromadu tradicije koju on prieljkuje da
eskivira (Kojen 2015: 165170). Uostalom, uvoenje nedostajuih knjievnih obrazaca i
njihova vanost za srpsku knjievnost i kulturu in toto, po Popovievom miljenju, ve su
mnogostruko posvedoeni na prethodnim stranicama, i italac i sam moe zakljuiti koje se
tumaenje drugog uslova najbolje slae sa prethodnim primerima, a koje deluje odve nategnuto,
i samo za tu priliku skovano. Tumaenje treeg uslova, pak, sasvim je prikladno razraeno, i
dovedeno u vezu sa modernim hermeneutikim postavkama: nema potrebe zadravati se na tim
idejama organske celine, zavisnosti celine od delova et vice versa, usklaenosti svih
elemenata knjievnog dela (koja potie jo iz Horacijevog naela decorum-a), koje Kojen
primereno potkrepljuje citatima i distingvira razliite aspekte njihovog znaenja (Kojen 2015:
169175). Sem male akrobacije sa drugim uslovom, analiza uslova iz Beleaka ispunjava
zahteve naunosti i nepristrasnog kritikog duha. Kojen ak priznaje da je vrlo verovatno da je
[Popovi] svoje vienje umetniki lepog shvatao... na tradicionalni nain: tj. da je svaki od svoja
tri pomenuta uslova shvatao kao nuan, a sva tri zajedno kao nuan i dovoljan uslov da bi jedno
umetniko delo bilo lepo (Kojen 2015: 176). No, tu se ujedno i zavrava objektivna analiza, i
poinje ongliranje neproverenim i nepotkrepljenim hipotezama.

Kojen najpre sebi daje nedopustivu licencu da se, posle svega to se dogodilo u oblasti
filozofskog bavljenja umetnou, i ideje Bogdana Popovia o lepoti umetnikog dela mogu
shvatiti neto drukije nego to ih je, po svemu sudei, shvatao on sam (Kojen 2015: 177, 178).
Naravno da mogu, odgovorili bismo na tu udnu carte blanche (koja vie prilii
dekonstrukcionistima nego analitiarima Kojenovog tipa), ali onda dato poglavlje u kom se
raspravlja o idejama Bogdana Popovia ne bi moglo nositi naziv Kritiki principi Bogdana
Popovia, ve Kritiki principi koji bi mogli proizai iz shvatanja Bogdana Popovia. A kada
vidimo koje su to ideje koje bi Kojen rado shvatio neto drukije, razumeemo i zato se uputa
u to krajnje nelegitimno preduzee. Po sredi je, naime, pitanje epigonstva i automatskog
podraavanja uzorima, odnosno isti trn u oku kojeg je Kojen pokuao da se rei

10 to ne znai da Popovi nije dosta polagao na poetnu zamisao, tj. na

iznalaenje znaajnih pojedinosti u koje se ona razgranava i koje tu osnovnu
misao najbolje istiu. Ali, ovo je podlono razliitim tumaenjima, i stavlja akcenat
pre na relevantnost i izbor najprikladnijih znaajnih pojedinosti, nego na
specifinost same umetnike zamisli. Popovi jasno kae: ...i kad ostavim na
stranu samu vrednost te poetne zamisli sva teorija i praksa umetnikog dela svodi
se na tu sposobnost: umeti za osnovnu misao iznai one znaajne pojedinosti koje
osnovnu misao najbolje istiu" (kurziv moj). Kojen, pak, ovo isticanje poetne
zamisli znaajnim pojedinostima poistoveuje sa treim zahtevom harmonijom
iako je ono upravo sutina drugog zahteva (koji je kod Kojena praktino redukovan
na, za Popovia oito sporednu, specifinost poetne zamisli).
udvostruavanjem drugog uslova: problem odnosa knjievne tradicije i originalnog stvaranja. No,
sada ve vie ne pokuava da skrene vodu na svoju vodenicu samo nategnutim tumaenjima i
sumnjivim favorizovanjem, ve otvoreno predlae reformulaciju, tj. strou formulaciju drugog
Popovievog uslova, koji bi, po njegovom miljenju, trebalo da glasi ovako: da od lepog
umetnikog dela ne traimo da ima bilo kakvu, nego samostalnu ili (u ovom minimalnom smislu)
originalnu umetniku zamisao (Kojen 2015: 178, 179). I iako bi u takvoj formulaciji otpalo
svako pozivanje na konvencije i postupke, odnosno adekvatnost obrascu na kojoj Popovi
insistira, Kojen je uveren da bi se Bogdan Popovi sigurno... sloio sa ovom modifikacijom
jer je, izmeu ostalog, u Antologiji kritikovao Simievu En plein air zbog preteranog
podraavanja Rakievoj elji (Kojen 2015: 179). Mi, meutim, nismo ubeeni da bi Popovi
tako spremno verifikovao Kojenove izmene, niti u Kojenovim primerima nalazimo dovoljno
argumenata za takvo gledite. Pre smo skloni da mu damo za pravo kad zakljuuje da Popovi
svoje [estetsko] shvatanje nikad nije izloio u celini (izuzev na predavanjima), jer nije bio
siguran da bi bio u stanju da otkloni sve prigovore za koje je i sam mislio da bi mu se s dosta
razloga mogli uputiti (Kojen 2015: 177). To je verovatni i logini zakljuak teko je uopte
pronai knjievnog kritiara i teoretiara iji sistem ne pati od znatnih kontradikcija. No,
prekrajanje Popovievih kriterijuma da bi se dalo vie prostora originalnosti i individualizmu
naroito s obzirom na druge njegove izjave koje vuku u sasvim suprotnom smeru ne moe biti
nita vie do neoprostivi kritiki faux pas: i, to je jo gore, vrlo providni ustupak Kojenovoj
glavnoj tezi o individualizmu i liberalnom duhu srpske knjievno-kritike i kulturne scene s
poetka XX veka.

Ali Kojen se tu ne zaustavlja u popravljanju Popovia. Iako ovaj jasno kae da u umetnikom
delu sve treba da je u harmoniji jedno s drugim; sve sa svaim: delovi s celinom; delovi meu
sobom... ton s predmetom... dikcija s emocijama (Kojen 2015: 171), Kojen i tu predlae
precizniju formulaciju, pre svega utoliko to e se izriito rei (a) da se [zahtev za
harmonijom] ne odnosi na sve nego samo na estetiki relevantne aspekte knjievnog dela i (b) da
meu tim aspektima samo neki i sami predstavljaju estetiki relevantne celine, dok sa drugima,
recimo sa tonom, dikcijom ili emocijom, to uopte nije sluaj (Kojen 2015: 181, 182). Odmah
zatim, Kojen se ograuje u sluaju emocija u Rakievoj elji i Milievievom Bespuu, tj.
doputa da emocije (i ton i dikcija) budu u skladu sa njihovom umetnikom zamilju, i stoga
budu priznate kao estetiki relevantan aspekat tih dela (Kojen 2015: 182). Profesor je ovde na
vrlo tankom ledu: ne samo zato to sa preteranom leernou unapreuje Popovieve definicije,
kako bi bile koherentnije i otpornije na prigovore, ve i zato to barata krajnje promenljivim
pojmovima kao da su u pitanju apsolutne, bogomdane kategorije. Estetska relevantnost ovih ili
onih faktora prola je kroz hiljade metamorfoza, redukcija ili obogaenja, i nita na svetu nam ne
moe garantovati da je taj proces razvoja okonan. U naem izuavanju klasika svaki dan
otkrivamo nove unutranje ili spoljanje veze koje su estetski relevantne i svako doba
nastavie da dodaje svoja estetska otkria tomovima njihovih kritikih prikaza. Drugim reima,
Kojenovo preciziranje nema nikakvu svrhu, zbog same istorijske promenljivosti estetske
relevancije i sama svrha njegovog unapreivanja izmie naem razumevanju, kad se
prisetimo uvek iznova potvrenog iskustva da neka protivreja treba ostaviti nerazreena (to ne
znai i neobjanjena), jer su sama ila kucavica, izvor snage, interesovanja i vrednosti na njima
zasnovanih kritika i teorija.

No, ubedljivo najslabija argumentacija u ovom poglavlju jeste Kojenov dokaz da je za Popovia
umetnost stvar za sebe, [koja] ivi i upravlja se po svojim sopstvenim zakonima (Kojen 2015:
174). On taj zakljuak potkrepljuje Popovievom raspravom o unutranjoj logici i verovatnoi
pojedinosti Kostieve Gordane; odnosno Popovievim ponavljanjem Aristotelove distinkcije
izmeu mogueg i verovatnog, i davanja prednosti verovatnom, ak i ako je nemogue, ali se
uklapa u lanac dogaaja i svet samog dela (Kojen 2015: 174, 175). Autonomija knjievnosti u
tom smislu postojala je jo u antici, i Kojen zaista nije mogao nai gori primer za artikulisanje
Popovievog autonomizma. Meutim, imajui u vidu da je Popovi davao izjave koje bi mogle
upuivati na njegovo autonomno shvatanje umetnosti, i da bi se, sudei samo po njegovim
estetskim merilima, bilo onim iz Beleaka bilo onim iz Antologije, moglo braniti njegovo
stremljenje ka autonomizmu knjievnih dela, neemo olako prei preko ovih Kojenovih tvrdnji
koliko god njihova argumentacija bila promaena. Mi ne sumnjamo da je Popovi verovao u
neki oblik autonomije knjievnosti, u njenu organsku prirodu i u pojedinanim delima i u itavim
epohama (to Kojen olako pripisuje Tenovom, Lansonovom i Brintjerovom uticaju, gubei iz
vida nagovetenu ciklinost razvoja u Antologiji)11. Meutim, Popovi je isto tako pouzdano
verovao i u moralnu i didaktiku ulogu knjievnosti, kao i u pozvanje kritiara kao uvara
vrednosti, branioca od ravih uticaja, od poronih naklonosti i nezdravih tenji ak i
sam Kojen, to je potpuno apsurdno, u istom poglavlju u kom velia Popovievo zalaganje za
autonomiju umetnosti, raspravlja o uticaju Dord Eliot i ulozi simpatije u moralnoj,
emocionalnoj i intelektualnoj recepciji knjievnosti. Ranije smo ve pretresli prosvetiteljsko-

11 Popovi je, naravno, poznavao Tenovu istorijsko-socioloku kritiku (i pretrpeo

znatan Tenov uticaj), ali je odbacivao pozitivistiko svoenje dela na dokumente,
koje je bilo nespojivo sa njegovim preteno unutranjim, formalno-estetskim
pristupom. Uticaj pozitivizma nije kod njega bio toliko u shvatanju razvoja
knjievnosti (tu bi se pre mogli prepoznati uticaji Brintjerovog darvinizma koji, kako
e to kasnije pokazati ruski formalisti, nije nimalo nepomirljiv sa unutranjim
pristupom), koliko u tenji za naunom egzaktnou i minuncioznom analizom. Vei
uticaj Ten je imao na Skerlia (iako je ovaj mnogo manje egzaktan i analitian od
Popovia): i po drutvenim preokupacijama i spoljanjem pristupu, i po
vitalistikim idejama, koje ga povezuju sa Gijoom. Ali, ispitivanje tih veza Popovia i
Skerlia sa pozitivizmom zahtevalo bi samo po sebi mnogo opirnije i razraenije
distinkcije jedne posebne studije (npr. koliko je Popoviev organski ciklus, sa
naznakama spiralnog razvoja, zaista uporediv sa Brintjerovom metamorfozom
anrova, koliko su Skerlievi drutveno-progresivni kritiki sudovi zaista samerljivi
sa Tenovim i Lansonovim utvrivanjem spoljanjih faktora nastanka i formativnih
shema knjievnog dela, nezavisno od njhovog shvatanja uloge i pozvanja
knjievnosti itd.).
kolektivistike i hermeneutiko-personalistike aspekte Popovieve kritike. Ovde emo se
zadovoljiti samo postavljanjem jednog pitanja moe li se poglavlje koje poinje izlaganjem
Popovieve dordeliotovske vere u simpatetiku moralnost knjievnosti, zavriti jednim
ovakvim panegirikom: [Bogdan Popovi] je jedini eksplicitno formulisao onaj pogled na
knjievnost i umetnost... koji je bio u punoj saglasnosti s individualistikim karakterom srpske
knjievnosti i teorijske misli njegovog doba. Autonomija knjievnog i umetnikog dela koja se
ogleda u tome da delo sledi svoje 'sopstvene zakone', tako da umetnika ne obavezuju nikakvi
zahtevi vanestetike vrste, duboko je individualistika i u isti mah, u kontekstu svog vremena,
karakteristino moderna ideja. Iznosei je u vrlo radikalnom obliku jo 1899. godine, Bogdan
Popovi je na knjievno-teorijskom planu... [uveo] srpsku knjievnost u moderno doba (Kojen
2015: 206). Ne uviate li ogromno protivreje izmeu poetka i kraja tog poglavlja? I svih
ostalih, drutveno angaovanih Popovievih preivanja neoklasicizma, prosvetiteljstva,
predromantizma? A da stvar bude jo paradoksalnija, Kojen e i sam priznati da teoretiar koji je
smatrao da je umetnost 'stvar za sebe, [koja] ivi i upravlja se po svojim sopstvenim zakonima'
nema mnogo zajednikog sa antologiarem koji je birao 'cele lepe' a u stvari esto osrednje
pesme i koji je iz svoje antologije iskljuio neke od najvanijih srpskih pesnika (Dis), doneo dve
ili tri njihove pesme (Laza Kosti, Pandurovi) ili ih predstavio na sasvim neadekvatan nain
(Vojislav Ili, pa i Zmaj) (Kojen 2015: 195, 196). Za nas u tome nema nieg udnog, jer
Antologija, za razliku od SKG-a, nije imala evropeizirajui zadatak, i u njoj se Popovi mogao
prepustiti potpunoj slobodi svog ukusa. Kojenov odgovor, da je Popovi prenebregnuo sopstvene
principe zato da bi uskladio svoj izbor dela sa shemom srpskog knjievnog razvoja izloenom u
Antologiji, takoe je mogu, bar koliko i na (Kojen 2015: 198205). No, u svakom sluaju, ta
god da je bio razlog manjkavosti Antologije, sravnjivanje svih Popovievih kritikih i teorijskih
sudova ne samo onih deklarativno esteticistikih ne ostavlja nas u nedoumici oko njegovog
individualizma i liberalizma. Ma koliko Kojen hteo da istakne ta dva aspekta njegove knjievno-
kritike misli, evropocentrizam, evro-tradicionalizam i prosvetiteljski kolektivizam uvek e
odneti prevagu: jer liberalni individualizam je samo jedan od uvezenih knjievnih obrazaca
jedan vie evropski trend, kojim je valjalo obogatiti srpsku knjievno-kulturnu batinu: ne
centralni, i sigurno ne najbitniji.

Slaemo se sa Kojenom u njegovom reetanju izdavakog poduhvata Deset vekova srpske

knjievnosti, gde su pisci izmeu 1900. i 1914. nepravedno i neopravdano zapostavljeni.
Izostavljanje tako znaajnih knjievnih figura, poput Rakia, Pandurovia, Disa itd., nikako ne
moe pretendovati da prui pravu sliku o srpskoj knjievnosti. Ta nas neshvatljiva redukcija,
kako Kojen s pravom primeuje, ostavlja i bez predstave o pravilnosti srpskog knjievnog
razvoja, i bez razumevanja mnogih savremenijih tokova ije su klice bile posejane upravo u to
zanemareno doba (Kojen 2015: 207212). Ali opet, sa Kojenom se moe ii samo jedan deo
puta: im pokua da odgovori na pitanje zato su prvi pisci srpske Moderne zapostavljeni u ovoj
ediciji, naa miljenja se neminovno razilaze. Po njemu, razlog za to zapostavljanje bila je
snana individualnost tadanjih pisaca, i nemogunost da se podvedu pod bilo koju kolu ili
pravac kao i nedostatak estetikog programa, formulisanog u nekom manifestu, odnosno
neiskljuivost i neprofetska tolerantnost programskih pesama naih pesnika, koje ne apeluju na
saglasnost drugih i koje obavezuju jedino pesnika samog (Kojen 2015: 212, 213). Sa ovog
letiminog podseanja na individualizam, verovatno da italac ne bi smetnuo sa uma o emu je
re, Kojen skae na etiri odlike koje su glavni elementi 'prevrata' izvrenog u srpskoj poeziji
u prvim godinama XX veka, i koje nisu bile manje-vie sluajna pojava, ve oigledno... bar
delom u vezi sa individualizmom i liberalnim duhom srpske inteligencije. Te prevratnike
odlike su, po Kojenu, sledee: a) nov, metriki daleko manje 'ukalupljen' stih; b) sloenija i
individualnija pesnika dikcija; c) potpuno naputanje istroenih anrovskih konvencija srpske
poezije prethodnih dveju decenija; i d) intezivno, smelo okretanje unutranjem ivotu (Kojen
2015: 217, 218). Da ostavimo po strani individualizam i liberalni duh srpske inteligencije, koje
Kojen ni izdaleka nije dokazao u prethodnim poglavljima, sve etiri navedene odlike mogu se
objasniti stranim uticajima, ili daljim razvijanjem ve zapoetih procesa u srpskoj poeziji. U
Matoevoj pohvali Rakievoj inventivnosti, koju Koen malo ranije citira, Mato ne kae za
Rakia samo da daje impresiju gotove pjesnike individualnosti, ve ukazuje i na Rakiev
francuski, prevashodno Bodlerov uticaj, nazivajui ga ...prvim 'bodlerovcem' u srpskoj poeziji,
konciznim, artistikim, egoistinim pesimistom (Kojen 2015: 215). Metrika, dikcija i anrovske
konvencije, bile su neto s im su se srpski pesnici od poetka manje ili vie hvatali u kotac: a
sem stranih uzora, koji su tu stvar mogli pogurati napred, Rakieva, antieva i Duieva
generacija imala je dve neprikosnovene pretee-inovatora na tim podrujima Lazu Kostia i
Vojislava Ilia. Vrhunac kritike hipokrizije pritom jeste u tome to Kojen i sam navodi sva ta
pobijanja svojih stavova, ali ih stiava, tj. ne izvodi iz njih konsekvence koje otvoreno
protivree njegovim tezama, ve ih pominje samo usput, kao izuzetke ili nebitna odstupanja
kao pojave od kojih se treba ograditi i koje ne utiu bitno na verodostojnost njegovih argumenata.
Smelo okretanje unutranjem ivotu bilo je od romantizma na ovamo, a i ranije, od Rusoa,
Montenja i Petrarke, univerzalna batina evropske i anglo-saksonske kulture jedino to se
menjalo bile su granice i obim te unutranjosti. Drastiniji zaokret ka privatnosti u XX veku
imao je druge, uglavnom globalno-politike razloge: u to vreme poinje obezvreivanje svih
delatnih ljudskih prava, tj. njihovo injenje nominalnim i provizornim pred baziliskom krupnog
kapitala, kao i zatakavanje itavog procesa nekodljivim privatnim slobodama. Ali, neemo se
uputati u politike spletke tih razmera; dovoljno je samo podsetiti da niti raniji srpski pisci nisu
ve zapoeli taj zaokret ka unutranjem ivotu, niti nai pisci s poetka XX veka nisu mogli doi
u kontakt sa tim smelim zaokretom u ma kojoj veoj nacionalnoj knjievnosti tog doba.

Pogledajmo i programske pesme koje Kojen navodi, i koje su po njemu krunski dokaz
individualizma u srpskoj poeziji (Kojen 2015: 213). to se Rakievog Silnog zadovoljstva tie,
ve smo pokazali da se ta pesma moe tumaiti i u drugom kljuu, i nikako ne predstavlja ni
raskid sa tradicijom ni apologiju individualizma. Rakievo Pesniku odzvanja mnogo burnijim
ogorenjem i nepomirljivijim anatemama, i zaista privlai tumaa da je razume kao otro
odbacivanje tradicije. No, ako malo poblie osmotrimo ono na ta se Raki tu obruava na
oltare i idole, predrasude i kalupe stare, stihovanu prozu videemo da ni tu nije po sredi
raskid sa tradicijom per se, ve denunciranje stereotipa, automatske primene konvencija i
ablonskog pisanja koje ne moe dati nita vrednije od stihovane proze (Kojen 2015: 214, 215).
Duieva Moja poezija je jedini prikladan primer samosvojnog shvatanja poezije: elitizam,
distanca, asocijalnost i neodreena evokativnost tajanstvene magle ine je prominentnim
primerom larpurlartizma u naem pesnitvu; i ona bi mogla posluiti kao apologija
individualizma, da nije tako oigledno povezana sa Bodlerovom Lepotom, i da Dui tu tako
neskriveno ne ponavlja ideje parnasovaca i simbolista, sa kojima je doao u kontakt u vajcarskoj
i Francuskoj.12 antieva Moja pjesma, pak, teko da ima programski karakter. Kojen ju je
nesumnjivo svrstao u svoj poetiki organon blagodarei distihu S bogom svojim u samoi / Pri
svjetlosti zvjezda novi': no, ostatak pesme uopte ne navodi na pomisao da anti tu govori o
nekoj novoj poetici samo da u turbulentnim vremenima, usred borbe i mejdana, on ne
odustaje od svoje poezije, tihog glasa harfe mile, u kojoj nalazi i utehu i vid otpora olujnoj
stvarnosti godine 1902.13 Najzad, Petroviev Brljan na kru izraz je gnuanja prema
filistarskoj sredini, od koje pesnik nalazi utoita samo u samoi, dok se Disova Pesma itava
formira na antitezi izmeu poezije i stvarnosti, da bi se zavrila razoaranjem i u samu poeziju (tj.
mis'o pesnikovu).14 Tvrditi da su ove pesme direktna ili preutna afirmacija pesnikove...
slobode i nezavisnosti tano je samo u onom smislu u kom to vai za svaku dobru poeziju
(Kojen 2015: 219). Niti u tim pesmama ima tako drastinog raskida sa tradicijom, niti je
prvenstveno tradicija to od ega pesnici ele da izbore svoju slobodu i nezavisnost.

XI

Kojenovo insistiranje da Skerli nijednom pesniku koga kritikuje ne odrie talenat, teko da se
uopte moe uzeti za ozbiljno (Kojen 2015: 95, 96, 228). To bi bilo isto to i rei: sud nijednom
optuenom ne odrie prezumpciju nevinosti pre nego to ga ne proglasi krivim. Jer, ono to
Skerli pesnicima koji mu nisu po volji nesumnjivo odrie jeste vrednost njihove poezije. U
kritici Duia i Rakia koju Kojen sam citira, Skerli u jednom zamahu prelazi preko svih
odlika koje su po Kojenu elementi prevrata u srpskoj poeziji s poetka XX veka usavrenje
oblika, proirenje pesnikog jezika, nova i sloenija oseanja i to oigledno kao preko manje
vrednih, tehnikih inovacija, dok njihovo okretanje unutranjem ivotu i eksplicitno
kritikuje, i pritom ne proputa da nas poui ta bi dobra poezija trebalo da bude: da ne juri za
iskljuivom lepotom oblika, retkim i maglovitim senzacijama, da ne bude egoistina,
[odvojena] od ljudi i ivota, pesimistina, stoika i neprijateljski raspoloena prema
strujanjima ivota (Kojen 2015: 228). Veruje li Kojen zaista u to nominalno neodricanje

12 https://sites.google.com/site/projectgoethe/Home/jovan-ducic/moja-poezija

13 http://www.aleksasantic.com/Print/1902-1.html

14 http://wall.serbianforum.info/t593p15-vladislav-petkovic-dis
talenta, nakon ovako ubitanih dijatriba? Zatiemo se opet u jednoj nadrealnoj situaciji: Kojen
sam pobija sopstvene stavove, sam konstatuje i Gijoov uticaj na Skerlia, i sam ustanovljuje da je
ivot to intenzivniji i to socijalniji, kao predmet i cilj umetnosti, Skerliev kritiki credo
(Kojen 2015: 230). Ali, to mu nimalo ne smeta da, i nakon dodatnog isticanja Skerlievih napada
na Disa i Pandurovia, njegove kritike principe iz Dogmatske i impresionistike kritike (kojih
se Skerli oigledno nije pridravao) poistoveti sa drugim delom drugog uslova iz Popovievih
predavanja (tj. sa otkrivanjem pieve umetnike zamisli upravo onim delom koji je vrlo
dubiozno isceen iz teksta), i na osnovu toga doe do zakljuka da [Skerliev] pristup u punoj
meri potuje autonomiju knjievnog dela (Kojen 2015: 247, 248)! Ako taj tok misli nije
krajnje paradoksalan i shizoidan, onda zaista ne bismo znali rei ta jeste. Uz to, kao jedinu
odbranu od mora prigovora koje je morao predvideti Kojen nam nudi podelu na kritiare
zaokupljene pitanjem ta je prava knjievnost (Popovi), i one zaokupljene pitanjem ta je
velika knjievnost (Skerli) [Kojen 2015: 249252]. Eliotova sentenca, da se 'Veliina'
knjievnosti ne moe... odrediti samo knjievnim merilima; mada ne smemo zaboraviti da se
samo knjievnim merilima moe odrediti da li je neto knjievnost ili nije ovde, meutim, nije
primenjiva (Kojen 2015: 230). To to Kojen hoe da nas ubedi da Skerli traga za velikom
knjievnou, i da ta potraga nimalo ne utie na njegov sud o pravoj knjievnosti jednostavno
nije tano. Njegov vitalizam i kolektivizam naveli su ga, pre svega, da pogreno rasuuje i o
velikoj knjievnosti (za ta je dovoljni dokaz kasnija rehabilitacija pisaca koje je zbog svojih
vanknjievnih merila diskreditovao), a zatim i da potcenjuje znaaj isto knjievnih merila
utisak koji ostaje nakon njegovih negativnih kritika, uz svo neodricanje talenta, neosporno je
negativan. Uostalom, Eliot nije Delfijsko proroite, i ta dijalektika knjievnih i neknjievnih
merila esto je tetila i njegovom sopstvenom kritikom opusu.

No, sva protivreja Kojenovog tumaenja Skerlia time jo nisu iscrpena. Ostalo je jo jedno
pravi biser za kraj. Naime, nakon to je kroz celu knjigu predstavljan kao jedan od najzaslunijih
za razvoj individualizma i liberalnog duha u Srbiji s poetka XX veka, i to je provuen kroz
lelujave cik-cak analize poslednjeg poglavlja, Skerli nam se na kraju opisuje kao neko ko je ne
samo zaboravljao da je prvi zadatak kritiara da se 'udvoji' i 'ivi ivotom dela', nego i neto
drugo to je, jasnije od svih, video on sam da je srpska knjievnost njegovog vremena
neizleivo individualistika i da e takva i ostati, dopadalo se to nekome ili ne (kurziv moj)
[Kojen 2015: 251]. Dakle: Skerli podstie liberalni individualizam Skerli (jer on je taj neko)
ne pristaje uz liberalni individualizam. Tumaenje je opisalo pun krug, i dolo do svoje antiteze.
Pratei dosledno logiku sopstvenih argumenata, Kojen je uspeo da konstruie jedan od uzornih
postmodernistikih circulus vitiosus-a bartovsku Mebijusovu traku.15 Da je re o nekom
savremenom pripovedau, ili kritiaru post-strukturalisti, rado bismo mu estitali na takvom
uspehu jer, nije nimalo lako izvesti slian manevar, i stii iz plusa u minus, u neprekidnom
sledu objanjenja koja proizilaze jedna iz drugih. Poto, meutim, Kojen nije nijedno od toga,

15 Mislimo na Dona Barta, ne na Rolana Barta: Mebijusova traka je okvirna figura

njegovog Lost in the Funhouse.
nismo naisto kako da se postavimo prema tom logikom salto mortale. Moemo samo
posavetovati odvanog profesora da razmisli o prelasku u tabor dekonstrukcije gde e sigurno
oberuke prihvatiti i njegova virtuelna unapreenja, i takve aporetine i paradoksalne figure.

XII

ta rei posle svega o ovom kaleidoskopu izoblienih slika, postavljenom u lavirint sa krivim
ogledalima? Ima li nekog Arijadninog konca za itaoca dovoljno smelog da skrati muke
Asterionu-Minotauru liberalnog individualizma, i nae put natrag iz Kojenove knjige?

Ako se uspelost neke knjievno-kritike i kulturoloke studije procenjuje po stepenu ostvarenosti

pievih namera, onda je Kojenov pledoaje za vrednosti graanskog drutva i njegovo otkrie
istih u srpskoj kulturi od 1894. do 1914. potpuni neuspeh. Njegov pokuaj da progura svoj
redukovani i restriktivni koncept individualizma i rasprostre ga preko itavog obima i znaenja
tog pojma nije proao ispod radara. Primeri individualizma u srpskoj poeziji neobino su loe
odabrani i neuverljivi, naroito za nekog ko bi, kao Kojen, trebalo dobro da poznaje tadanju
situaciju i prilike u drugim evropskim knjievnostima. Veliki trud uloen u dokazivanje liberalno-
individualistikog opredeljenja i predvodnike uloge Srpskog knjievnog glasnika, kao uvara i
propagatora buroaskih vrednosti (jer to je ono to se krije iza Kojenovog individualizma),
ostao je nenagraen: iako se Kojen vei deo knjige poziva na svoj nepobitni dokaz liberalnog
individualizma srpske inteligencije, nama taj dokaz mora da je promakao. Ni Skerli, ni
Popovi, ni urednitvo i glavni saradnici Knjievnog glasnika u celini, ne mogu se strpati u taj
ko u koji Kojen uporno nastoji da ih smesti, i sve njegove analize koje idu u istom smeru odiu
memljivom atmosferom jezuitskog prozelitstva. Kritiki stavovi Bogdana Popovia, ija je
rekonstrukcija iz studentskih beleaka svakako pohvalan i potreban zadatak za istoriju srpske
kritiko-teorijske misli, toliko su, pak, deformisani i zloupotrebljeni u Kojenovoj interpretaciji da
vidimo kako se pred naim oima menjaju i mutiraju u neku skrpljenu i hibridnu tvorevinu u
jednu apgrejdovanu redakciju Popovievih stavova. A to se Skerlia tie, ni sam Kojen nije
naisto koliko i kako da se njime poslui za svoje ciljeve, a da pritom izbegne neizbene
kontradikcije pa ih i ostavlja neizbegnutim.

Drugim reima, tri nosea stuba Kojenove knjige Srpski knjievni glasnik, Popovi i Skerli
suvie su tanka i nepravilno postavljena da bi izdrala krovnu konstrukciju njegovog hrama
liberalnom individualizmu. Utoliko U traenju novog nije ni izdaleka postiglo svoju svrhu:
ubedilo nas u rasprostranjenost, primat i (preutnu) vrednost ideala graanskog drutva u Srbiji s
poetka XX veka. Utvrdivi to nedvosmisleno i bez izuzetka za itavu knjigu, moemo malo
odahnuti i spustiti svoje kriterijume. isto teorijske analize, poput ispitivanja Milovog i
Spenserovog odnosa prema laissez faire individualizmu i dravnom intervencionizmu, vrlo su
dobro potkovane i argumentovane, i po pravilu im nemamo ta zameriti sve do onog odsudnog
trenutka kad se Kojen odvai da ih implementira na konkretne prilike u srpskoj monarhiji. Bilo bi
krajnje nepravedno rei da je Kojen ignorisao i gurao pod tepih sve to ne ide u prilog
njegovim gleditima; naprotiv, retko smo bili u prilici da se susretnemo s knjigom koja tako
otvoreno i detaljno iznosi na videlo sve mogue prigovore sopstvenim hipotezama. Nismo morali
tragati daleko za naim kontra-argumentima: veinu njih nali smo u Kojenovim sopstvenim
citatima. Guranje pod tepih kod Kojena poinje tek sa tumaenjem, i to na dva jednostavna
naina: amplifikacijom delova koji mu mogu posluiti, i diminucijom ili izvitoperavanjem onih
koji mu nisu po volji. Daemo jedan isto imaginarni primer da pojasnimo tu metodu; recimo:
Ljudi su milenijumima verovali da je zemlja ravna ploa; Strabon je verovatno bio u pravu
kad je zbog naina pojavljivanja brodova na horizontu smatrao da se jo u Homerovo vreme
znalo da zemlja ima sfernini oblik; Eratosten je jo pre njega sa neshvatljivom preciznou
izraunao duinu zemljinog obima; Ali, uprkos tome, nije bilo nikakvog razloga da hriani
ranog srednjeg veka ideju o sferinoj zemlji ne smatraju jeretikom (naravno, hriani ranog
srednjeg veka, uz par izuzetaka, nisu smatrali ideju o sferinoj zemlji jeretikom taj mit je
davno opovrgnut ali ovo je samo imaginarni primer). Ve smo dali svoj sud o efikasnosti te
Kojenove strategije: ona nije u stanju da zavara nikoga bar ne one koji se koriste svojim
mozgom pri itanju. No, ne moemo rei ni da se Kojenova studija u celini sastoji samo od takvih
neprikladnih hermeneutikih aplikacija i izvitoperenih tumaenja. U njoj ima i pregrt dobrih
zapaanja, zanimljivih analogija, validnih tumaenja i traganja za izvorima samo ispitivanje
Milovog uticaja na politiko-ekonomske i drutvene ideje srpske inteligencije bilo bi dovoljno za
zasebnu studiju; kao i istraivanje Gijoovog uticaja na Skerlia. itava konstrukcija je, naalost,
samo kula od karata. Meu pojedinanim segmentima zablista poneki dragi kamen, i ne samo
poneki, ali njihovu svetlost pomuuje biuterija pogrenog zakljuivanja, neuverljivih dokaza i
neopravdanih konkretizacija i/ili uoptavanja.

Ne bi bilo prvi put da knjievni teoretiari i kritiari u knjievnosti nalaze ono to ve unapred
ele da nau: i svi smo svesni toga da pobude za to najee nisu ni teorijske, ni kritike.
Preduzimanje nepristrasnog preispitivanja srpske knjievne, kritike i kulturne scene s poetka
prolog veka bilo bi vie nego pohvalni poduhvat. Ali, neknjievne konsekvence (i ishodita)
Kojenovih teza odvele su ga u krajnje nategnuto iznalaenje konkretnih potvrda, i fabrikovanje
prividnih argumenata, to ve nije toliko pohvalno; a iroki dijapazon znaenja njegovih kljunih
pojmova naveo ga da ih primenjuje u razliititim i neprecizno odreenim smislovima, u
zavisnosti od konteksta i teza koje treba dokazati to je jo manje dopustivo, iz isto
dijalektikih razloga. Umesto objektivne analize, dobili smo hazardersko prekrajanje istorije
srpske knjievnosti, u kulturno-politikom kljuu a umesto naunog rada loe prikriveno
timovanje rezultata, kako to zovu u prirodnim naukama. Strunjaku Kojenovog renomea ne
bi se smeli tek tako potkrasti brojni sofizmi, neispravni argumenti i neutemeljeni dokazi (a poto
ne verujemo da ljudi mogu preko noi izgubiti svoj teorijski ingenium, to nas neizbeno navodi
na pitanje: koliko je taj renome uopte zasluen?), i nije nam jasno kako i sam nije bio svestan
rizika koji preuzima piui jednu ovakvu knjigu (i to u ovakvom istorijskom trenutku) a ako je
bio, iz kog je to misterioznog razloga dopustio sebi da ga tako drsko ignorie? Niko ne brani da
se knjievnost prouava iz politike, kulturoloke ili ideoloke perspektive naprotiv, to su sve
popularniji pristupi ali iz koje god perspektive da je ovek prouava postoje granice koje
postavljaju temeljno poznavanje grae, zdrav razum i relevantna argumentacija. Te granice
profesor Kojen je viestruko prekoraio. I iako ovakvi neuspeni brakovi izmeu ideoloke
propagande i knjievne teorije, istorije i kritike nisu nita neobino, i nailazimo na njih, ne tako
retko, kod umova svih opredeljenja i formata, oni ostaju samo kamen spoticanja i trenutak
slabosti, koji bismo najradije izbrisali iz njihovih bibliografija. Samo budunost e pokazati hoe
li i ovo Die Wahlverwandtschaft (srodstvo po izboru) preiveti sud vremena (blagodarei
nekom neobjanjivom selektivnom slepilu ili lakovernosti publike), a ukupni opus profesora
Kojena tanije, knjige koje e tek napisati, ne bi li se iskupio za kratkovidost, naivnosti i
besmislice ovog galimatijasa nesravnjenih injenica, proizvoljnih teza, hotiminog zaobilaenja
kontradikcija i fundamentalnihih kakofonija u rasuivanju (hybrisa koji se ne da zatakati
njegovim dosadanjim izletima u filologiju) biti dovoljan da se njegove manjkavosti zanemare,
i knjiga prihvati bar kao jednokratni eksces, zanimljiv iz biografskih i istorijsko-politikih
razloga. No, U traenju novog nikada nee biti priznato kao neto vie od toga; bar ne od strane
nepristrasnih sudija, koji ne dele ideoloku poziciju pisca ili je dele, ali se njome ne rukovode
pri procenjivanju vrednosti jednog kulturolokog, knjievno-istorijskog i kritikog dela koje
(koliko-toliko) pretenduje na naunost. Kojenova knjiga je prvenstveno svedoanstvo o piscu,
njegovim predubeenjima, retorici i sofistici: a tek zatim tendenciozni pokuaj filolokog i
kuturoloko-istorijskog istraivanja, nesposoban da koherentno objedini sva pojedinana
zapaanja, tumaenja i vrednovanja to ovu knjigu u celini osuuje na Limb iscepkanih uvida i
sutinski nerazreenih (i neosveenih) kontradikcija.

Vladimir Bogievi, doktorant i saradnik u nastavi na Filolokom fakultetu u Beogradu

Pisano: poetkom 2016.

Objavljeno: marta 2017.