Vida OGNJENOVI

KAKO SAM REIRALA SVOJE DRAMSKE TEKSTOVE

Vie puta su mi u razliitim prilikama postavljali pitanje iz naslova, ali nikad nisam
na njega imala spreman odgovor. Najvie zato to ono, ak i kad nije postavljeno s
tom namerom, zalazi u onaj neobjanjivi prostor sutine rediteljskog posla kojeg je,
znamo to, skoro nemogue opriati, osim u ovetalim dosetkama, pohabanim od
este upotrebe i prekrajanja. Zatim i zbog toga to sopstveni primer nije uvek i
najbolji izvor podataka, jer mi nismo posmatrai svojih rediteljskih postupaka, ve
kreatori, izvrioci i rtve, a nijedna od ovih pozicija nije podatna tema za razgovor.
Malo koja teorija pozorita pokriva ovu oblast, poto ni tehnike datosti samog
procesa, na emu bi trebalo da se temelje bezbrojne varijante, u stvari nisu stabilno
polazite koje se obavezno podrazumeva. Iskustva reditelja majstora, ma kako dobro
opisana i protumaena, bilo u autobiografskim zapisima, ili teatrolokim analizama,
jesu hvale vredna tiva, ali nisu i ne treba da budu prirunici za ponavljanje ni
procesa, ni rezultata. Doslovna rekonstrukcija predstave, i u delovima u kojima je
mogua na osnovu iscrpnih zapisa, i video materijala, ima vrednost samo kao veta
kopija originala zateenog u odreenoj fazi, ali ne i zaustavljenog u njoj. Svaki
rediteljski poduhvat u pozoritu je u svojoj varijanti jedinstvena, plemenita
improvizacija, eksperiment nepredvidivog ishoda i sa malo striktno iskazivih
premisa. Zato se, verujem, rediteljima uporno odrie autorstvo predstava koje rade i
njihova umetnost se i dalje smatra samo izvoakom.
Ser Tajron Gatri (1900-1971), proslavljeni engleski reditelj, osniva brojnih trupa i
festivala, meu njima i jednog od retkih repertoarskih pozorita na tlu Severne
Amerike, Gatri teatra u Miniapolisu, ispovedio je u jednom intervjuu iskreno
snebivanje pred dobroudnim amerikim sagovornicima izvan struke. Kad god bi im
se predstavio kao pozorini reditelj, oni su ga, trudei se da nekako prikriju
nedoumicu, redovno pitali od ega zapravo ivi. Poto im kae da mu je to osnovno
ivotno zanimanje, usledilo bi njihovo radoznalo zapitkivanje o prirodi toga posla,
na ta bi on svaki put obavezno skretao priu na razgovor o vremenu, u emu je, kao
Britanac, imao sve uslove da konverzaciju zadavi u dva poteza.
Zaista, kako objasniti ta je to reija. Kako naterati u razumnu reenicu sve one
sumanute, najee nerazmrsive preplete ideja i moguih slika, koje se po vie puta i
u pripremi i u radu, naizmenino torpeduju i vraaju u opticaj, po kriterijumima koji
su takoe u stalnom kretanju i promeni, ili onirine zamisli o vizualizaciji najpre
onoga to se tome po svojoj prirodi opire, a zatim svega i svaega. Kako naknadno
izraziti permanentne okraje ponornica sumnji i ludake upornosti, histerino
dokazivanje i isto tako vatrene otklone jedne te iste pojave, iznenadna reenja koja
ve u sledeem trenutku sama sebe poreknu, slepe ulice logike, razuma, mate koje,
moda, vode i ka nekom prohodnom dobro osvetljenom bulevaru, ali mi ne umemo
da naemo znak za skretanje. I da je sve to mogue opisati, nita nas ne uverava da
bi nas neko razumeo, pa i ako bi se to desilo, eventualnom sledbeniku mora da se
naglasi da jedva da bi bilo ieg kreativnog u moguem ponovnom simuliranom
prolasku kroz sve te okuke.
Reija je haotino ispitivanje svega to u orbitu rediteljskog postupka ulazi kao neki
poredak, a u sredini glumac. Tako sam jednom odgovorila svojim studentima na
pitanje kako bih kratko definisala taj umetniki profil, ali kad su oni izvadili olovke i
krenuli da to zapisuju, energino sam se usprotivila pokuavajui da to bolje
opovrgnem tu definiciju. Ovo je objanjenje koje vai samo za jedan as, rekla sam,
zadatak naeg sledeeg susreta je da ga prevaziemo, jer reija je proces koji ismeva
sopstveno definisanje. U strahu da oni opet ne posegnu za olovkama, ja sam, po
uzoru na ser Tajrona, promenila temu.
I sad bih to rado uinila, jer ovo to izgleda kao da sam je promaila, u stvari je
pokuaj da objasnim da je pitanje o reiji uopte dovoljno nesavladivo da bi se
oteavalo nekim usredsreenjem na to kako taj pristup izgleda kad je reditelj ujedno
i autor komada kojeg postavlja na scenu.
Verujem da ne greim kad tvrdim da se pravi reditelj prema svakom tekstu odnosi
kao prema delu koje je sam napisao. Ne samo u sluajevima kad se zaista umea u
autorski in, tekstualnim prilagoavanjima, preinakama i drugim intervencijama na
komadu, ve i onda kad ga postavlja doslovno, kao to se u veini sluajeva, recimo
u Engleskoj, radi sa ekspirovim, ili drugim klasinim dramama. To saglasje je, po
mom miljenju, veoma vano polazite za rad. Dobar reditelj se pre svega i poznaje
po vrhunskim senzorima za vrednosti teksta. Ma koliko to zvualo paradoksalno, on,
gotovo do poistoveenja, sledi pisca i onda kad ini drastini pomak u odnosu na
njegovo delo, kad pomera vreme i okolnosti radnje, spaja likove, menja ideje, tupi
otricu satire, ili premeta katarzinu poruku. Da bi sve te intervencije bile
delotvorne, on mora da upozna svaku poru, svaki pravac dejstva, da ispita svaku
metaforu, aluziju i igru rei, ne zato da bi na tim premisama pisao novu dramu, ve
da bi onima koje su tu otvorio prostor za nove kontekstualne mogunosti. U takvom
procesu se njegova odstupanja ne tumae kao izneveravanje pisca, ve kao
istraivanje koje unutar vieznanosti dramskog rukopisa preduzima reditelj kao
vrhunski poznavalac. Ako se pak sve to ini zbog same atrakcije promene, tu se
reija ukazuje kao ozbiljan raskorak i proizvoljno lutanje kroz tekst, pri emu
predstava donekle moe i da se iskupi povrnim efektima iznenaenja, ali rezultat
kao celina ipak ostaje u domenu proerdane energije.
Moda je reditelj kad pred sobom ima sopstveni tekst, u tom smislu, ve na samom
poetku u izvesnoj prednosti. Poznaje njegove mene od zrna zametka, do razvijene
drame, zna mu i dobra i sumnjiva mesta, ima slobodu da ga tokom rada preoblikuje
do mrcvarenja, paljivo mu podeavajui sve uslove za novi ivot. Ipak, da li je to
zaista tako.
Kad god sam u probnu salu ula sa svojim novim komadom, oseala sam izvesnu
autorsku tremu bez obzira na veliko iskustvo i trud da nekako potisnem tu posebnu
okolnost. Prva proba je i inae jedna vrsta ozbiljne konfrontacije reditelja, teksta,
ansambla i saradnika, a u ovom sluaju ona je neto izrazitije naglaena. Tada, kad
po prvi put ujem da glumci itaju moj tekst, otvara mi se sasvim nova pozicija iz
koje ga procenjujem, a to je praeno nekom posebnom osetljivou, ak i kad je re
o delu koje je objavljeno i prolo proveru kritike. Malo me koji sud o komadu toliko
istovremeno zanima i plai kao taj prvi spontani glumaki radni dodir s njim, njihov
ulazak, ili bolje rei proboj u samo tkivo teksta. Poznajem dobro taj sled dogaanja,
znam da treba pribrano da izdrim onih nekoliko poetnih itanja za stolom, jer to su
probe koje slue uglavnom za podrobno raitavanje i sreivanje teksta. Iako sam
svesna svega toga, upravo me one uvek ine veoma nervoznom. Prva proe u nekom
udnom, katkad napetom, uzajamnom odmeravanju saradnika. Glumci ispod oka
promatraju jedni druge, kao trkai na startu, pokuavajui da procene koliko e to
sve u svemu biti teka trka. Tu su obino scenograf, kostimograf, kompozitor, sa
kojima mi tek predstoje dugi razgovori. I oni vode neke beleke za sebe. Osim
autora, tada slabo ko obraa panju na tekst kao celinu, jer on se ionako odjednom
raspadne na sitne, najee pogreno proitane replike i otegnute monologe bez
radnje, ritma i poente. itanje se odvija kao mariranje u mraku, a po lepljivom
blatu. Svi se trude, dobre su volje, ali izgleda kao da niko nita u tekstu do kraja ne
razume. Ispravljaju se tamparske greke, objanjavaju neke knjievne, istorijske, ili
druge aluzije. Reditelj i autor se lagano meusobno udaljavaju, da bi u jednom
trenutku doli u ozbiljan sukob. Prvi se kao trudi da pokae izvesno radno strpljenje i
razumevanje za glumaka pitanja. Autor, meutim, plane na svako pitanje tipa,
recimo: zato ovaj kae amundzenovska upornost, ili ko je Bakunjin, ili ta znai na
nemakom zum Teufel. Reditelj strpljivo nastoji da im sve protumai, esto na aljiv
nain, stvara dobru atmosferu, pridobija ekipu, mada i njemu, kako proba odmie,
pomalo poputa dobroudnost. Autor lagano zapada u crnilo oaja. Najbolja mesta u
komadu, na njegov uas, prou u sricanju sloenijih reenica i u ustrom skraivanju
monologa kojima se time, na oi autora, drenira smisao. Reditelj, hladno parajui
grafitnom olovkom po autorovom srcu, precrtava ono to je ovaj danima preraivao,
obrtao i okretao, dok nije, po svom, sada potpuno uzaludnom miljenju, naao pravo
reenje. Proba je spora, svi neto pripitkuju s naporom da ukapiraju, po autoru,
notorno optepoznata mesta. Nakon dva sata, proitan tek do polovine, tekst deluje
kao mrtav kit izbaen iz vode na peanu plau nenaseljenog ostrva. Nita nisu
pomogla ni izrazito duhovita mesta, jer su i ti delovi neprestano prekidani da bi se
proverio izgovor nekog imena, ili objasnila neobinija igra rei. Autor u gorkoj ali
poinje da preti da e pozvati Kseniju Jovanovi, ili Petra Kralja, da im neko od njih
proita ceo komad u jednom dahu, kako bi bar neto od svega razumeli. Reditelj brzo
kae: naravno da se alim, sjajna ste vi ekipa, idemo dalje. I sve se sreom nastavi u
toj dobro poznatoj atmosferi uspele probe.
Dugo se tako batrga najpre kroz rei i reenice, a zatim kroz sukobe i sameravanje
energija, kroz ritmove i predahe, nedoumice, odustajanja i radosti malih otkria. Kad
se glumci i reditelj sporazumeju, kad se tekst navikne na glumake glasove i pokrete,
kad predstava pone da dobija svoj ritamski reljef i kad napisane ljubavne i druge
prepirke, ili intelektualne rasprave, prerastu u osovine radnje, reditelj zadobija
poverenje inae nestrpljivog autora i nadalje vodi glavnu re, esto poptuno
zaboravljajui svoju janusovsku ulogu.
Iako svi jedva ekamo premijere, ja sam esto sa izvesnim otporom ekala taj dan,
naroito kad su u pitanju bili moji komadi, jer probe su za mene jedna vrsta istinskog
ispitivanja i retuiranja teksta, bolje rei njegovo upisivanje u vreme, prostor,
kontekst ideja i znaenja, emu mnogo doprinosi glumaka igra. Kasnije na
predstavama se od njih oekuje da zaustave taj svoj inspirativni otkrivalaki pogon u
plemenitom naporu da sauvaju predstavu u premijernom izdanju. Razmiljam o
mogunosti da jednom pokuam da istovremeno radim i tekst i predstavu. Imam za
to ideju i kratak nacrt. Verujem da u jednog dana pokuati da to izvedem. Uostalom,
engleski i ameriki dramatiari po pravilu svoje tekstove tampaju tek posle
premijere, jer oni nastavljaju tokom proba da rade na njemu zajedno sa rediteljem i
glumcima.
Dva puta sam u razliitim pozoritima i na razne naine postavljala ehovljev
komad Tri sestre i oba puta davala ozbiljne izjave da bih pristala da do kraja svog
rediteljskog trajanja radim samo tu briljantnu, i nikad do kraja proitljivu dramu. Isto
sam izjavila kad sam zavrila postavku Hamleta u kojoj sam bila zadovoljna samo sa
nekoliko glumaca i svojim reenjem pojave Duha, scene ubistva Polonija i
Miolovke. Nisam jo napisala tekst za koji bih mogla da kaem da bih mogla da ga
radim stalno, iz godine u godinu, mada sam neke svoje komade radila po vie puta.
Ima, meutim, dosta glumaca sa kojima bih volela da radim svaki svoj novi komad
kao i one odranije ponovo, i na drugi nain i tamo gde smo stali, i ispoetka, i u
celini, i u delovima. Ve i zato da i ja njima na taj nain izrazim odanost koju su oni
toliko puta pokazali prema meni i mojim tekstovima. Verujem da i drugi pisci imaju
takvih doivljaja, ali ja sam razumela kao veliku podrku injenicu da je ceo ansambl
drame Jegorov put pristao unapred da igra u njoj, ne pitajui ni kakve su im ni kolike
uloge, jer kako je jo nisam bila dovrila, niko od njih je nije bio proitao.
Kako sam dakle reirala svoje dramske tekstove? Izgleda da sam to inila rado, ako
nita bar sam ih sve radila sa tako vrhunskim glumcima i drugim prvacima u svojim
umetnikim domenima. Seam se da nas je pokojni Zare (Dragan Zari), na probama
komada Je li bilo kneeve veere, stalno zasmejavao svojom izjavom: ljudi, ta se
mrtite, ja ne pevam lepo, ali pevam rado.