SPASAVANJE PRO[LOSTI

Koreni jednog naroda i njegove kulture temelje

se na kulturnoj ba{tini. Bez obzira da li je materijalna ili
nematerijalna, ona svedo~i o postojanju i istoriji, o kulturi
i razvoju jednog dru{tva

Izgled dna i unutranjosti posude posle restauratorskog tretmana

Skifos, 1 vek, iz zbirke Narodnog muzeja u Beogradu
Preuzeto iz lotodokumentacije Dijana Centra za preventivnu zatitu
Kako za{tititi ono {to nam je ostalo iz davnih vremena, kako sauvati tragove
o davnanjem postojanju... pitanja su na koja se esto nailazi ali iji odgovori
laicima nisu uvek jasni. I za-
to, redom: jedan od najeih materijala za konzervaciju je arheoloka
keramika. Konzervatorski tretman se sastoji od nekoliko faza: mehaniko
ienje, konsolidacija, lepljenje, restauracija, retuiranje, impregracija.
U toku prve faze konzervacije, fragmenti arheoloke keramike se iste od
prljavtine (praine, naslaga zemlje...) tamponima vate natopljenim
destilovanom vodom, alhoholom, acetonom i dentalnim alatkama ili
skalpelima.
Konsolidacija je proces kojim se uvr}uje struktura materijala. Ovaj proces
se vri razliitim vrstama smola -paraloid, OHO 2 specijal rastvorenim u
odre|enim rastvaraima (aceton, ksilol...) Koji }e se konsolidant primeniti,
zavisi od vrste keramike - da li je vrsta, trona ili gle|osana, kao i od vrste
ote}enja. Fragmenti se potapaju u konsolidant u kojem ostaju odre|eni
vremenski period, nakon ega se sue na otvorenoj povrini 24 asa.
Lepljenje fragmenata se vri celuloznim lepkovima koji ispunjavaju zah-
teve konzervatorskog tretmana: poseduju otpornost na svetlost, nemaju
boju, ne steu se brzo, nakon ovr}avanja nisu tvr|i od same keramike, u
slu~aju novih korekcija mogu da se odgovaraju}im rastavaraima rastvore i
odstrane sa keramike. Lepak se nanosi na ivice fragmenata, potom se
fragmenti spajaju jedan sa drugim. Za pridravanje slepljenih fragmenata
koristi se lepljiva traka koja se odstranjuje posle suenja lepka (obino 24
asa).
Za restauraciju nedostaju}ih delova koriste se gips i glina, kao pomo}na
sredstva. Pre nanoenja gipsa, na slepljene fragmente se prvo stavlja lepljiva
traka, koja ih titi od praine i eventualnih ote}enja tokom rada. Zatim, da bi
se gips to bolje vezao za keramiku, prostori izme|u spojenih fragmenata i
ivice keramike premazuju se tropostotnim rastvorom silakrila (akrilna
disperzija) u destilovanoj vodi. Slede}i korak je uzimanje otiska originalnog
dela posude u glini, koji prilikom restauracije slui kao podloga za livenje
gipsa. Otisak se postavlja na unutranju stranu slepljenih fragmenata.
Gips je pogodan materijal za restauraciju jer ne menja svoju zapreminu i
jednostavan je za obradu. Me|utim, gips ima i negativna svojstva kao to je
hidroskopnost, to predstavlja dobru podlogu za razvoj gljivica. Zbog toga se
njegova konzervatorska svojstva poboljavaju meanjem sa 1,5 % ili 0,75%
rastvorom silakrila u destilovanoj vodi.
Od tehnikog materijala, za nanoenje gipsa koriste se noi}i ili patule.
Nakon suenja gips se obra|uje razliitim metalnim turpijama za gips i
abrazivnim papirima razliite granulacije.
Faza retuiranja podrazumeva bojenje restaurisanih povrina u gipsu
zemljanim pigmentima. Pigmenti se rastvaraju u rastvoru silakrila i
destilovane vode. Prilikom retuiranja bojene povrine moraju da budu
svetlije od originalne keramike, kako bi se na manjem rastojanju razlikovali
restaurisani od originalmh delova.
Na kraju konzervatorskog postupka vri se impregracija restaurisanog
predmeta, to podrazumeva nanoenje konsolidanta na njegove spoljanje i
unutranje povrine. U finalnoj fazi impregracijom se postie fiksiranje boje za
restaurisane delove posude i ujednaenje sa originalnom keramikom.
Proces konsolidacije primenjuje se samo na predmetima ili fragmentima
koji imaju nestabilna strukturu ili ije su povrine nestabilne (Ijuspanje,
krunjenje...). U sluajevima primene konsolidacije, predmet ili fragmenti se ne
potapaju u konsolidant ve} se njihove povrine premazuju konsolidantom.
Tako|e, ne sue se na otvorenoj povrini jer rastvara brzo isparava a sam
konsolidant ne prodire u strukturu, ve} ostaje na povrini. Stoga predmet
treba da ostane u zasi}enoj sredini 24 sata uz postepeno putanje vazduha.
Naprimer, za ovu svrhu se moe se koristiti stakleno zvono sa ventilom.
U toku rada slepljeni fragmenti se pridravaju sko trakom jer, prilikom
njenog skidanja, mogu da se uklone povrinski slojevi keramike, kao to je
sluaj sa selotejp trakom. Iz istog razloga pre faze restauracije povrine se
pokrivaju slojem lateksa.
Kao podloga za livenje gipsa koristi se dental vosak umesto gline, jer glina
ostavlja tragove na keramici koji moraju da se iste, to podrazumeva
dodatne intervencije. Nivo gipsa koji se lije uvek je nekoliko milimetara nii od
nivoa povrine originalne keramike. Na ovaj deo se lije zavrni sloj gipsa, koji
se obra|uje i koji predstavlja osnovu za retu. Retuiranje se vri akrilnim
bojama koje se nanose poentilistikom tehnikom. Posle retuiranje proces
impregnacije se ne primenjuje.
Ana Kocjan
DIANA centar
Narodni muzej u Beogradu osnovao je Dijana centar za konzervaciju
arheolokih predmeta sa kolom, 1997. godine, radi zatite arheolokog
materijala sakupljenog tokom viedecenijskog istraivanja \erdapa. Svoj rad
Centar je poeo kao Letnja kola za konzervaciju keramike na Karatau,
\erdap. Ime je dato po nazivu rimskog logora Statio Cataractarum Dianae na
Karatau.
Reorganizacijom Narodnog muzeja 2002.godine, Dijana centar je postao
OdeIjenje za preventivnu zatitu. Aktivnosti centra su: preventivna zatita
kulturne batine, konzervacija arheoloke keramike, stakla, kamena, anti~kog
mozaika, porculana, fajansa i majolike, izrada kopija arheoloke keramike;
edukacija, marketing i odnosi sa javno}u, istraivaki rad, dokumentacija,
izdavatvo.