D. D.

SELINDER

VISOKO PODIGNITE KROVNU GREDU,

TESARI

SIMOR
uvod

Preveo s engleskog
Flavio Rigonat
 Edicija A
knjiga 2

D. D. Selinder (1919 - ), jedan od najpoznatijih

pisaca dananjice (njegov Lovac u itu po mnogima je
najbolji ikad napisan ameriki roman), objavio je samo
etiri knjige. Ovo je poslednja, prvi put u prevodu na
srpski jezik. Kao i u prethodnoj knjizi, Freni i Zui, pisac
nastavlja svoju sagu o porodici Glas. U prvoj noveli,
Visoko podignite krovnu gredu, tesari, svedoci smo
jednog venanja bez mladoenje. U drugoj, Simor: uvod,
pisac pokuava da snagom pisane rei vaskrsne Simora
Glasa, uz Holdena Kolfilda (Lovac u itu) jo jednog
mitskog junaka, pesnika i pre svega izuzetnog ljudskog
bia.

Prvih 505 primeraka ovog izdanja numerisano je.

Primerak 001 ostaje u Beogradu, kod Vladimira-Brace
Slijepevia, koji mi je vie puta pao na pamet prilikom
prevoenja Simora.
Izdava
 Naslov originala
J. D. Salinger
RAISE HIGH THE ROOF BEAM,CARPENTERS
SEYMOUR
AN INTRODUCTION

Copyright J. D. Salinger

Urednik izdanja
Flavio Rigonat
 Ako je na ovom svetu ostao jo neki neprofesionalni
italac - ili neko ko ita samo radi itanja - molim njega
ili nju, s neizrecivom simpatijom i zahvalnou, da
posvetu ove knjige podeli na etiri dela, s mojom
suprugom i mojom decom.
VISOKO PODIGNITE KROVNU GREDU,
TESARI
 Jedne noi, pre dvadesetak godina, tokom epidemije
zauki u naoj mnogobrojnoj porodici, moju najmlau
sestru Freni preselili su, sve sa kolevkom, u navodno
nezaraenu sobu koju sam delio sa najstarijim bratom
Simorom. Meni je bilo petnaest, a Simoru sedamnaest
godina. Negde oko dva sata probudio me pla novog
sobnog druga. Nepomino sam leao nekoliko minuta i
sluao kmeanje, dok nisam uo, ili osetio, kako se Simor
pomerio u susednom krevetu. U to vreme drali smo
depnu lampicu na ormariu izmeu nas, za svaki sluaj,
koji se, koliko se ja seam, nikad nije ukazao. Simor je
ustao i upalio je. Majka je rekla da je flaica na pei,
kazao sam musDao sam joj malopre, rekao je Simor.
Nije gladna. U mraku se uputio do police sa knjigama i
svetlom polako arao tamo-amo. Seo sam u krevetu. ta
trai? upitao sam. Moda bih mogao da joj proitam
neto, rekao je Simor i izvadio neku knjigu. Ali ona ima
samo deset meseci, rekao sam. Znam, rekao je Simor.
I takve imaju ui. uju. Pria koju je Simor te noi itao
Freni pri svetlosti depne lampice bila je njegova omiljena
taiostika pria. Freni se kune da se i dan-danas sea kako
joj je Simor itao:
Plemeniti vojvoda Mu in rekao je Po Lou: Ti si
ve prilino zaao u godine. Postoji li u tvojoj porodici
neko koga bih mogao da uzmem u slubu umesto tebe, da
mi bira konje? Po Lo je odgovorio: Dobar konj moe se
prepoznati po grai i izgledu. Ali izuzetan konj - onaj koji
ne die prainu i ne ostavlja tragove - to je neto nestalno
i neuhvatljivo kao vazduh u visinama. Talenti mojih
sinova veoma su skromni. Oni mogu da prepoznaju
dobrog konja kad ga vide, ali ne mogu prepoznati
izuzetnog. Ipak, imam jednog prijatelja, zove se iu-fang
Kao, on je ulini prodavac goriva i povra koji u
poznavanju konja nimalo ne zaostaje za mnom. Molim te,
pozovi njega.
Vojvoda Mu je tako i uinio, poslavi tog oveka da
mu pronae konja. Tri meseca kasnije, ovek se vratio i
rekao da ga je pronaao. Sada je u aiu, dodao je.
Kakav je to konj? upitao je vojvoda. Neka sivkasta
kobila, dobio je odgovor. Meutim, kad je vojvoda
poslao po konja, pokazalo se da je to pastuv, crn kao ugalj!
Krajnje nezadovoljan, vojvoda je pozvao Po Loa. Taj
tvoj prijatelj, rekao je, koga sam poslao da mi pronae
konja, loe se pokazao. Pa on ne razlikuje ak ni boju ili
pol ivotinje! ta on uopte zna o konjima? Po Lo je
duboko uzdahnuo od zadovoljstva. Zar je dotle doterao?
uzviknuo je. Ah, onda on vredi deset hiljada puta vie od
mene. Mi se uopte ne moemo porediti. Ono to Kao ima
u vidu je duhovna strana. U potrazi za sutinom, on
zanemaruje uobiajene detalje; obuzet unutranjim
kvalitetima, gubi iz vida spoljanji izgled. On vidi ono to
eli da vidi, a ne vidi ono to ne eli da vidi. Pazi na ono
na ta mora da pazi, a zanemaruje ono na ta ne mora da
pazi. Kao je tako dobar poznavalac konja da u sebi krije
sposobnost da procenjuje i neto vie od njih.
Kada je konj stigao, pokazalo se da je to zaista
izuzetna ivotinja.
Ovu priu izneo sam ne samo zato to veito
skreem s teme da bih roditeljima ili starijoj brai
desetomesenih beba preporuio neki dobar prozni tekst
kao umirujue sredstvo, ve iz sasvim drugog razloga.
Ono to neposredno sledi je izvetaj o jednom venanju
1942. godine. To je, po mom miljenju, kompletan
izvetaj, sa sopstvenim poetkom i krajem. Ipak, kad ve
raspolaem tim podatkom, oseam kako bih morao da
pomenem da mladoenja sada, 1955, nije vie iv. Ubio
se 1948, dok je sa enom bio na Floridi... U stvari,
nesumnjivo sam hteo da kaem ovo: otkako je mladoenja
zauvek nestao sa scene, nisam mogao da se setim nikog
koga bih poslao da umesto njega bira konje.
Krajem maja 1942, potomstvo - njih sedmoro -Lesa
i Besi (Galager) Glas, bivih umetnika u varijeteu iz
putujue grupe Pantages, bilo je bukvalno razbacano
irom Sjedinjenih Drava. Ja, na primer, drugi po starosti,
leao sam u vojnoj bolnici u Fort Beningu, Dordija, s
upalom porebrice - mala uspomena na trinaestomesenu
peadijsku vojnu vebu. Blizanci Volt i Vejker bili su
razdvojeni ve punih godinu dana. Vejker je bio u
Merilendu, u nekom logoru za one koji iz ubeenja
odbijaju da slue vojsku, a Volt negde na Pacifiku - ili na
putu tamo - s jedinicom poljske artiljerije. (Nikada nismo
utvrdili gde se Volt tano nalazio u to vreme. Oduvek je
bio lenj za pisanje, a i posle njegove smrti vrlo smo malo
- gotovo nita -doznali o njemu. Poginuo je u nekoj krajnje
besmislenoj vojnoj nesrei, u kasnu jesen 1945, u Japanu.)
Moja najstarija sestra, Bu Bu, po hronolokom redu
izmeu mene i blizanaca, bila je zastavnik u obavetajnoj
slubi Ratne mornarice, povremeno stacionirana u
pomorskoj bazi u Bruklinu. itavo to prolee i leto
stanovala je u malom stanu u Njujorku koji smo Simor i
ja skoro sasvim napustili otkako smo pozvani u vojsku.
Dva najmlaa deteta u naoj porodici, Zui (muko) i Freni
(ensko), bila su s naim roditeljima u Los Anelesu, gdje
je otac radio kao lovac na talente za neki filmski studio.
Zui je imao trinaest, a Freni osam mogue, gori je ak i od
Salivena iz naih dana. Rekao joj je kako je naravno samo
sanjala da moe da leti. Ali mala je ostala pri svome kao
aneo. Rekla je kako zna da je letela, jer bi joj, kad god se
spusti, na prstima ostala praina od dodirivanja sijalica.
eznem da je vidim. Kao i tebe. Sve u svemu, mora da
ode na venanje. Idi bez dozvole ako treba, ali molim te
idi. To je u tri sata, 4. juna. Veoma svetovno i
Emancipovano, u kui njene babe, na 63. ulici. Venae
ih neki sudija. Ne znam kuni broj, ali to je tano dve
kapije nie od one u kojoj su Karl i Ejmi onako raskono
iveli. Poslau Voltu telegram, mada mislim da je ve
isplovio. Molim te, otputuj tamo, Badi. On nije tei od
nekog maka, a na licu mu je onaj zaneseni pogled s kojim
nema komunikacije. Moda sve ispadne savrSeno, ali
mrzim 1942. godinu. Mislim da u je mizeti do smrti, tek
onako, iz principa. Videemo se kad se vratim. Mnogo te
voli
Bu Bu

Nekoliko dana posle tog pisma otpustili su me iz

bolnice, pod nadzorom, da se tako izrazim, nekih tri metra
flastera oko rebara. Onda je poela vrlo naporna borba od
nedelju dana za dozvolu da prisustvujem venanju.
Konano sam uspeo, neumorno se ulagujui svom
pretpostavljenom, oveku koji je, po sopstvenom
priznanju, bio lud za knjigama i iji je omiljeni pisac bio
sluajno i moj omiljeni pisac - L. Mening Vajns. ni
Hajnds. Uprkos toj meusobnoj duhovnoj vezi, iskamio
sam samo tri dana odsustva, to je u najboljem sluaju bilo
dovoljno da otputujem vozom do Njujorka, odgledam
venanje, na brzinu pojedem neto i sav u znoju vratim se
u Dordiju.
Svi kupei u vozovima 1942. bili su, koliko se seam,
samo na reima klimatizovani, prepuni vojne policije i
vonjali su na oranus, mleko i viski. itavu no sam
kaljao i itao primerak As-stripa koji mi je neko ljubazno
pozajmio. Kada je voz stigao u Njujork - u dva i deset
popodne na dan venanja - bio sam sav iskidan od kalja,
iznemogao, znojav, izguvan, a flaster me pakleno
svrbeo. Sam Njujork bio je neopisivo vru. Nisam imao
vremena da svratim do stana, pa sam ostavio prtljag,
neuglednu platnenu torbicu s patentzatvaraem, u jednu
od onih metalnih kaseta na Pen-stanici. Da sve bude jo
gore, dok sam se motao po kvartu konfekcijskih radnji
pokuavajui da naem slobodan taksi, neki potporunik
jedinice za vezu, kome sam, prelazei Sedmu aveniju,
oigledno propustio da salutiram, iznenada je izvadio
penkalo i zapisao moje ime, broj jedinice i adresu, to su
brojni civili radoznalo posmatrali.
Bio sam dotuen kad sam konano uao u taksi.
Vozau sam objasnio kako da me odveze bar do bive
kue Karla i Ejmi. Na licu mesta, sve je ipak ispalo
krajnje jednostavno. Trebalo je samo krenuti za gomilom.
Postojala je ak i platnena nadstrenica. Ubrzo sam uao
u ogromnu starovremsku kamenu zgradu gde me doekala
veoma privlana ena kose boje jorgovana i upitala me da
li sam prijatelj mlade ili mladoenje. Rekao sam
mladoenje. O, rekla je, ba sad rasporeujemo goste.
Nasmejala se pomalo nekontrolisano i povela me do
stolice na rasklapanje, koja je izgleda bila poslednje
slobodno mesto u prepunoj prostoriji. Kako je od tada
prolo trinaest godina, ne pamtim ba sve detalje. Osim
injenice da je imutra bila stravina guva i zaguljivo
vrue, seam se samo dve stvari: da su bukvalno iza mene
svirale orgulje, i da se ena koja je sedela s moje desne
strane okrenula ka meni i ushieno proaptala: Ja sam
Helen Silsbem! Po lokaciji naih stolica shvatio sam da
nije nevestina majka, ali sam se za svaki sluaj nasmeio
i prijateljski klimnuo glavom, spremajui se da kaem ko
sam, kad je stavila svoj uljudni prst na usne, pa smo oboje
pogledali ispred sebe. Bilo je oko tri sata. Zamurio sam i
pomalo napeto iekivao da orgulja prekine godina.
Oboje su svake nedelje nastupali na radiju, u dejoj kviz-
emisiji, nazvanoj, s moda tipino amerikom ironijom:
To je pametno dete. Ovde bih ba mogao da dodam kako
su, s vremena na vreme - ili, bolje reeno, iz godine u
godinu - sva deca u naoj porodici nastupala kao redovno
plaeni gosti emisije To je pametno dete. Simor i ja
smo prvi nastupili, jo 1927, kad nam je bilo deset,
odnosno osam godina, i dok se program emitovao iz jedne
od sveanih sala starog hotela Marej Hil. Svo sedmoro
dece, od Simora do Freni, nastupalo je u emisiji pod
pseudonimom. To moda zvui neobino, s obzirom da
smo bili deca umetnika u varijeteu, a ta brana obino ne
bei od publiciteta, ali je moja majka proitala u nekom
asopisu lanak o malim krstovima koje moraju da nose
decaprofesionalci - o njihovom otuenju od normalnog,
po uobiajenim merilima pristojnog drutva - i zauzela
tako vrst stav u odnosu na to, da se nikad, nikad nije
pokolebala. (Sad uopte nije vreme za raspravu da li
veina ili svi mali profesionalci moraju biti odbaeni od
drutva, saaljevani ili nemilosrdno dotueni kao
naruivai mira. Pomenuu samo podatak da je,
zahvaljujui naim zajednikim honorarima iz emisije To
je pametno dete, estoro nas otilo na studije, a sedmo se
upravo sprema.)
Na najstariji brat, Simor, kojim se ovde gotovo
iskljuivo bavim, bio je narednik u onom to se 1942.
godine jo uvek nazivalo Vazdune Snage. Bio je
stacioniran u bazi B-17 u Kalifomiji, gde je, ubeen sam,
radio kao etni pisar. Dodao bih, ne samo uzgred, da je
bio ubedljivo najmanje plodan pisac pisama u itavoj
porodici. Mislim da u itavom ivotu nisam dobio ni pet
pisama od njega.
Ujutro 22. ili 23. maja (u mojoj porodici niko nikad
nije datirao pisma), na donji deo mog leaja u vojnoj
bolnici u Fort Beningu ostavljeno je pismo moje sestre Bu
Bu, ba kad su mi flasterom pritezali dijafragmu
(uobiajena medicinska procedura kod bolesnika s
upalom porebrice, to im kao garantuje da se ne raspadnu
od kalja). Kada je taj obred zavren, proitao sam pismo.
Jo ga imam, i ono glasi doslovno ovako:

Dragi Badi,
U stravinoj sam guvi oko pakovanja, zato e ovo
biti kratko ali sadrajno. Admiral tipoguz smislio je
kako u ratne svrhe mora da odleti u nepoznate krajeve, a
usput je smislio i da povede svoju sekretaricu, ako se
budem pristojno ponaala. Muka mi je od toga. Nezavisno
od Simora, to znai limene barake u ledenim vazdunim
bazama, pubertetska dobacivanja naih boraca i one
uasne papime stvari za povraanje u avionu. Poenta je u
tome to se Simor eni - da, eni se, i zato molim te obrati
panju. Ja ne mogu da budem tamo. Ovo moje putovanje
moe da potraje od est nedelja do dva meseca. Upoznala
sam tu devojku. Po meni je nula, ali fantastino izgleda.
U sutini, ne znam da li je nula. Mislim, ni dve rei nije
rekla one veeri kad sam je upoznala. Samo je sedela,
smeila se i puila, pa nije fer da tako priam. Ne znam
nita o njihovoj ljubavnoj idili, osim da su se verovatno
upoznali prole zime, kada je Simor bio stacioniran u
Monmautu. Njena majka je mrak - u sve se petlja i dva
puta nedeljno poseuje nekog dobrog jungovca (dvaput
me pitala, te veeri kad sam je upoznala, da li sam se ikad
podvigla psihoanalizi). Rekla mi je kako bi volela kad bi
Simor barem kontaktiipo s malo vie ljudi. U istom dahu
izjavila je da ga voli bez obzira na to, itd., itd., i da ga je
pobono sluala tokom svih tih godina dok je nastupao na
radiju. To je sve to znam, a ti svakako mora da ode na
to venanje. Nikada ti neu oprostiti ako ne ode.
Najozbiljnije. Mama i tata ne mogu da dou ovamo ak
sa Zapadne obale. Osim toga, Freni ima ospice. Da li si je
moda sluao prole nedelje? Ba se raspriala o tome
kako je letela po itavom stanu kad joj je bilo etiri godine
a nikog nije bilo kod kue. Novi voditelj gori je od Granta
- ako je to uopte improvizovanu muziku i zasvira
svadbeni mar iz Loengrina.
Nisam ba siguran kako je protekao sledei sat
vremena, osim nepobitne injenice da svadbenog mara
nije ni bilo. Seam se ratrkane grupice nepoznatih lica
koja su se povremeno diskretno osvrtala da vide ko to
kalje. A seam se i kako mi se ena s desne strane ponovo
obratila, s istim, prilino teatralnim apatom. Mora da je
negde zapelo, rekla je. Jeste li ikad videli sudiju
Rankera? Lice mu je kao u sveca. Seam se i kako je
muzika s orgulja, u jednoj fazi, neobino, gotovo
oajniki prelazila sa Baha na ranog Rodersa i Harta. Sve
u svemu, bojim se da mi je vreme proteklo u kratkim i
saoseajnim lekarskim vizitama samom sebi, jer sam se
borio da suzbijem napade kalja. Neprestano sam bio
obuzet kukavikom predstavom da u da iskrvarim ili, u
najboljem sluaju, slomim koje rebro, usprkos korsetu od
flastera na sebi.

U etiri i dvadeset - ili, da se grublje izrazim, sat i

dvadeset minuta po nestanku svake razumne nade -
nevenana mlada, pognute glave, u pratnji roditelja sa obe
strane, izvedena je iz zgrade i paljivo sprovedena niz
mnogobrojne kamene stepenice do trotoara. Zatim su je
na brzinu strpali u prvu od uglancanih crnih iznajmljenih
limuzina koje su ekale, parkirane u dva reda uz ivinjak.
Bio je to izuzetno upeatljiv trenutak - kao stvoren za utu
tampupaje imao kompletnu ekipu svedoka, jer su gosti
(meu njima i ja) ve poeli da naviru iz zgrade, naizgled
pristojno, ali ipak kao uznemireno, da ne kaem
razrogaeno krdo. Samo je vreme donekle ublaavalo
itav taj spektakl. Junsko sunce je tako arko i
zaslepljujue blistalo da je prizor u kome mlada gotovo
kao neki invalid silazi niz stepenice postao nejasan ba
kad je to bilo najpotrebnije.
im su se svadbena kola izgubila sa scene, napetost
na ulici - pogotovo oko ulaza pod platnenu nadstrenicu,
uz sam ivinjak, gde sam se i ja naao -pretvorila se u
neto to bi se, da ja zgrada bila crkva a dan nedelja, lako
moglo smatrati sasvim normalnom guvom pri izlasku
vernika. Tada se neoekivano zauo glasan poziv -
navodno mladinog ujaka Ala - da svatovi mogu da se
poslue parkiranim limuzinama, bez obzira da li e svadbe
biti ili nee, da li e se plan menjati ili ne. Po reakciji moje
okoline, to je manje-vie prihvaeno kao beaugeste. Ipak,
naglaeno je da se limuzinama moemo posluiti tek
poto itav puk ljudi - izdvojen kao mladina najblia
rodbina - uzme onoliko transportnih sredstava koliko je
njima potrebno da napuste scenu. I, posle nekog
misterioznog zastoja, kada su se izgleda nali u uskom
grlu (ja sam za to vreme samo zblanuto stajao), najblia
rodbina otpoela je najzad svoj egzodus, i to ak po est-
sedam osoba u jednim kolima, ili samo po tri ili etiri. Taj
broj kao da je zavisio od starosti, dranja i irine kukova
onih koji su prvi ulazili u kola.
Odjednom sam se, na izrazito naglaen predlog
nekog ko je odlazio, naao uz ivinjak, na samom ulazu
pod nadstrenicu, pomaui gostima da uu u automobile.
Vredi razmisliti zato sam ba ja izabran da
obavljam tu dunost. Koliko znam, taj neidentifikovani
energini ovek koji me izabrao za to, pojma nije imao da
sam mladoenjin brat. Zatcnni izgleda logino da sam
izabran iz drugih, manje poetskih pobuda. Bila je 1942.
Imao sam dvadeset tri godine i bio sam svee regutovan.
Zahvaljujui mojim godinama, uniformi i neospomo
uslunoj maslinastoj auri oko mene, nije bilo nikakve
sumnje da sam prikladan da posluim kao vratar.
Ne samo da sam imao dvadeset tri godine, ve su to
bile upadljivo nezrele dvadeset tri godine. Seam se da
sam trpao ljude u automobile bez imalo autoriteta. ak
sam to radio s nekom izvetaenom kadetskom revnou.
U sutini sam ve posle nekoliko minuta postao svestan
da sluim potrebama jedne preteno starije, onie,
mesnate generacije, pa je moj posao pridrivaa ruku i
zatvaraa vrata poprimio jo upadljivije lanu sigurnost
Poeo sam da se ponaam kao izuzetno okretan, beskrajno
ljubazan mladi div koji kalje.
Ali popodnevna vruina je, najblae reeno, bila
zamorna, a satisfakcija mojom slubom mora da mi se
inila sve beznaajnijom. Odjednom, mada je izgledalo da
gomila najblie rodbine nije ni poela da se smanjuje,
ubacio sam se u jedan tek popunjen automobil, ba u
trenutku kad se odvajao od ivinjaka. Pri tom sam uz
glasan tresak (moda za kaznu) lupio glavom o krov.
Jedna od osoba u automobilu bila je niko drugi nego moja
aputava poznanica, Helen Silsbem, koja je odmah poela
da mi ukazuje svoje neizmerno saoseanje. Udarac je
oigledno odjeknuo u itavim kolima. Ali ja sam, u svojoj
dvadeset treoj godini, spadao u one mladie koji na sve
javne povrede svoje osobe, osim firakture lobanje,
reaguju mehanikim dementnim smehom.
Kola su vozila ka zapadu, pravo u otvorenu pe
popodnevnog neba. Nastavila su jo dva bloka, do
Medison avenije, a onda, pod pravim uglom, otro
skrenula na sever. inilo mi se kao da nas je samo
izvanredna pribranost i brzina naeg anonimnog vozaa
spasila da ne upadnemo u uasni vrtlog sunca.
U toku vonje du prvih etiri-pet blokova Medison
avenije, razgovor u kolima uglavnom se ograniio na
fraze tipa lmate li dovoljno mesta? i Nikad mi u ivotu
nije bilo ovako vrue. Osoba kojoj nikad u ivotu nije
bilo tako vrue bila je, kako sam zakljuio iz nekih
komentara dok sam jo stajao na ulici, mladina kuma. Bila
je to krupna devojka od oko dvadeset i etiri ili dvadeset i
pet godina, u haljini od ruiastog satena, s dijademom od
vetakog spomenka u kosi. Zrailaje izrazito atletskim
duhom, kao da se, pre godinu ili dve, istakla u svim
fizikim aktivnostima u svom koledu. Buket gardenija
drala je u krilu kao ispumpanu loptu za odbojku. Sedela
je pozadi, bokovi su joj bili stenjeni izmeu njenog mua
i nekog majunog starijeg oveka sa cilindrom, u fraku i s
neupaljenom Havanom u ruci. Ga Silsbem i ja - dok su
nam se kolena bono i nimalo bestidno dodirivala -
zauzeli smo pomona sedita. Dvaput sam se, bez ikakvog
razloga, iz iste simpatije, osvrnuo na majunog starijeg
oveka. Kad sam punio ta kola i drao mu otvorena vrata,
na trenutak sam doao u iskuenje da ga podignem i neno
ga ubacim kroz otvoreni prozor. Bio je neverovatno mali,
nije imao vie od metar etrdeset i pet-est, a pri tom nije
bio ni kepec ni patuljak. U kolima je sedeo strogo
gledajui pravo ispred sebe. Kad sam ga drugi put
pogledao, primetio sam da na reveru fraka ima neto nalik
na staru masnu fleku. Primetio sam i da je razmak izmeu
njegovog cilindra i krova automobila bio dobrih deset do
dvanaest santimetara... Ipak, prvih nekoliko minutabio
sam i dalje preokupiran svojim zdravljem. Uobrazio sam
da u, osim upale porebrice i vomge na glavi, dobiti i
upalu grla. Sedeo sam i izvmutim jezikom kriom
opipavao sumnjivo mesto. Seam se da sam gledao pravo
ispred sebe, u vozaev vrat koji je bio prava reljefna karta,
iaran oiljcima ireva i bubuljica, kad mi se iznenada
obratila poznanica sa pomonog sedita. Tamo unutra
nisam stigla da vas pitam. Kako je vaa draga majka? Vi
ste Diki Briganca, zar ne?
U trenutku kada mi je pitanje postavljeno, jezik mi
je bio savijen unazad, istraujui sve do mekog nepca.
Ispravio sam ga, progutao knedlu i okrenuo se prema njoj.
Imala je oko pedeset godina i bila moderno i elegantno
obuena. Na licu joj je bio sloj minke debljine palainke.
Odgovorio sam ne - nisam ja taj.
Zakiljila je u mene i rekla da izgledam ba kao sin
Selije Briganca. Pogotovo oko usta. Pokuao sam da
izrazom lica kaem kako svakom moe da se desi takva
zabuna. Onda sam se ponovo zagledao u vozaev vrat. Svi
su utali u kolima. Za promenu, pogledao sam kroz
prozor.
Kako vam se dopada u vojsci? iznenada je upitala
ga Silsbem, tek da nastavi razgovor.
Ba u tom trenutku spopao me kaalj. Kad je proao,
okrenuo sam se to uslunije prema njoj i rekao da sam
tamo stekao mnogo dobrih drugova. Zbog zavoja oko
dijafragme nije mi bilo lako da se okreem u njenom
pravcu.
Klimnula je glavom. Mislim da ste svi vi
jednostavno divni, rekla je, pomalo dvosmisleno. Jeste
li vi mladin ili mladoenjin prijatelj? upitala je, diskretno
preavi na glavnu stvar.
Pa, u stvari, nisam ba prijatelj...
Nemojte samo rei da ste mladoenjin', prekinula
me Kuma sa zadnjeg sedita. Volela bih da ga doepam
na jedno dva minuta. Samo dva minuta - puna kapa.
Ga Silsbem se ustro okrenula - ali itavim telom
- da bi se nasmeila Kumi. Onda se vratila u prvobitni
poloaj. U stvari smo se oboje okrenuli, skoro
istovremeno. S obzirom da se ga Silsbem okrenula samo
na trenutak, osmeh kojim je poastila Kumu bio je pravo
remek-delo s pomonog sedita. Bio je dovoljno ivahan
da izrazi neogranienu solidamost sa svim mladim
ljudima na svetu, a pogotovo sa tom duhovitom i
otvorenom lokalnom predstavnicom, s kojom se moda
samo formalno upoznala.
Kakva opajdara, zacerekao se muki glas, na ta se
ga Silsbem i ja ponovo okrenusmo. To se javio Kumin
mu. Sedeo je odmah iza mene, levo od svoje supruge.
Razmenili smo kratak, bezlian, odbojan pogled kakav su,
te mamume 1942, mogli da razmene samo oficir i obian
redov. Bio je porunik u jedinici za vezu i imao vrlo
zanimljivu pilotsku kapu sa titnikom, kojoj je s
unutranje strane uklonjen metalni okvir, to nosiocu
obino daje izvestan, najverovatnije poeljan, neustraiv
izgled. Kod njega, meutim, ta kapa nije ni izdaleka
postigla taj efekat. inilo se da slui samo tome da bi,
pored nje, moj propisima odreen i preveliki rekvizit za
glavu ispao kao klovnovski eir koji je neko na brzinu
pokupio sa ubrita. Lice mu je bilo ukasto i nekako
unezvereno. Znojio se neverovatno obilno - po elu, iznad
gomje usne, ak mu se i vrh nosa znojio - tako da bi mu
sigurno dobro dola tableta soli. Oenjen sam najveom
opajdarom u est okruga, rekao je, obrativi se gi
Silsbem, i opet se prigueno zacerekao. Iz spontanog
potovanja prema njegovom inu, samo to se nisam
zacerekao zajedno s njim - onako kratko i glupavo, kao
stranac i regrut koji time jasno saoptava da je uz njega i
sve ostale u kolima.
Najozbiljnije, rekla je Kuma. Samo na dva
minuta, brate. Ah, kad bi ga samo doepale ove moje
ruice...
U redu je, duo, opusti se malo, rekao joj je mu,
s oigledno neiscrpnom koliinom dobrog suprunikog
raspoloenja. Samo se opusti. Due e iveti.
 Ga Silsbem se ponovo okrenula ka zadnjem delu
automobila i poastila Kumu jednim gotovo svetakim
osmehom. Da li je iko video nekog od njegovih na
svadbi? blago je upitala, s neznatnim naglaskom - ali
savreno pristojno - na prisvojnoj zamenici.
Kumin odgovor imao je dozu otrova u sebi. Afe.
Svi su oni tamo na Zapadnoj obali ili negde. Ba bih
volela da sam srela nekog od njih.
Ponovo se zaulo cerekanje njenog mua. ta bi
uradila da si ih srela, duo? upitao je i sauesniki mi
namignuo.
E pa ne znam, ali uradila bih neto, rekla je Kuma.
Cerekanje s njene leve strane se pojaalo. Uradila bih!
insistirala je. Rekla bih im neto. Kunem se. Govorila je
sa sve veim samopouzdanjem, kao da je uoila da mi
ostali u kolima, povedeni primerom njenog mua,
nalazimo neto zanosno poteno i odvano u njenom
oseanju pravde, ma koliko ono bilo detinjasto i nerealno.
Ne znam ta bih im rekla. Verovatno bih samo izlupetala
neto. Ali ne bih outala. Najozbiljnije! Jednostavno ne
mogu da podnesem da se izvue neko ko je izvrio pravo
pravcato ubistvo. To me stvarno izluuje. Zastala je u
svom ogorenom izlaganju, tek toliko da se okrepi
pogledom odglumljene podrke ge Silsbem. U
meuvremenu smo se ga Silsbem i ja, krajnje
drueljubivo, ve sasvim okrenuli na svojim pomonim
seditima. Ozbiljno rekla je Kuma. Ne moe tek tako
da srlja kroz ivot, vreajui oseanja drugih ljudi kako
god ti padne na pamet.
 Ja, na alost, ne znam ba puno o tom mladiu,
utivo je rekla ga Silsbem. U stvari, nisam ga ak ni
videla. Prvi put sam ula da je Mjuriel uopte verena...
Niko ga nije video, prasnula je Kuma. ak ga ni
ja nisam videla. Imali smo dve probe i oba puta je siroti
Mjurielin otac morao da zauzme njegovo mesto, samo
zato to njegov glupi avion nije mogao da poleti. Trebalo
je da skokne ovamo u utorak uvee nekim suludim vojnim
avionom, ali padao je sneg ili neto u Koloradu, ili
Arizoni, ili tako nekom idiotskom mestu, i nije mogao da
se ukrca do noas u jedan. A onda - u to suludo doba - on
zove Mjuriel ak sa Long Ajlenda ili ne-znam-odakle, i
poziva je da se nau u holu nekog idiotskog hotela da bi
popriali. Kuma se ubedljivo stresla. Avi znate Mjuriel.
Jednostavno je toliko draga da svako moe da je cima po
svom nahoenju. To je ono to me izluuje. Takva bia
uvek nastradaju... Sve u svemu, ona se obukla, uzela taksi
i sedela u holu nekog odvratnog hotela, priajui s njim
do petnaest do pet ujutru. Kuma je pustila buket gardenija
koji je sve vreme drala, tek toliko da bi uzdigla pesnice
iznad svoga krila. Ooo, to je stvarno da poludi! rekla
je.
Koji je to hotel bio? upitao sam Kumu. Znate li
moda? Trudio sam se da mi glas zvui sasvim prirodno,
kao da mi se otac, recimo, bavi hotelijerstvom, pa ja kao
sin pokazujem razumljivo interesovanje gde odsedaju
ljudi u Njujorku. U sutini, moje pitanje je bilo skoro
sasvim besmisleno. Samo sam, manje-vie, glasno
razmiljao. Zainteresovala me injenica da je moj brat
zamolio svoju verenicu da se nau u holu nekog hotela
umesto u svom stanu. Moralna strana tog poziva uopte
nije bila iskljuena, ali me ipak zaintrigiralo.
 Otkud ja znam koji hotel, zlovoljno je rekla
Kuma. Neki hotel' Zagledala se u mene. A zato?
upitala je. Jeste li vi njegov prijatelj?
Bilo je neto upadljivo zastraujue u njenom
pogledu. Kao da je dopirao iz gomile koja se sastoji od
jedne jedine ene, odvojene samo vremenom i
sluajnou od svoje korpice s pletivom i velianstvenog
pogleda na giljotinu. itavog ivota uasavao sam se
gomile, u bilo kom vidu. Odrasli smo zajedno,
odgovorio sam, sasvim razgovetno.
E blago vama!
De-de, rekao je njen mu.
Dobro, izvinjavam se, rekla mu je Kuma,
obraajui se u stvari svima. Ali ti nisi bio u istoj sobi s
tom sirotom devojicom i gledao kako se itav sat
vremena gui u suzama. To nije smeno - ne zaboravi.
ula sam ve za mladoenje koji su se isprepadali i ta-ti-
ja-znam. Ali to se ipak ne radi u poslednjem trenutku.
Mislim, to se ne radi tako da zlikovaki sludi toliko
divnih ljudi, a jednom detetu skoro uniti duu i sve ivo.
Ako se ve predomislio, zato joj nije pisao i barem
raskinuo kao dentlmen, pre nego to je dolo do svega
ovog?
Dobro, smiri se, smiri se malo, rekao joj je mu.
Bilo je tu jo neke primese cerekanja, ali ve pomalo
nategnutog.
Ali ja to najozbiljnije mislim! Zato joj nije pisao i
jednostavno joj rekao, kao pravi mukarac, i tako spreio
itavu ovu tragediju i sve? Naglo me pogledala. lmate li
sluajno ideju gde je on? upitala je, s metalnim
prizvukom u glasu. Ako ste ve prijatelji iz detinjstva,
trebalo bi da imate neku...
Tek sam stigao u Njujork, pre jedno dva sata,
nervozno sam rekao. Sada su u mene buljili ne samo
Kuma i njen mu, ve i ga Silsbem. Nisam ak ni do
telefona uspeo da doem. Tada me, koliko se seam,
spopao kaalj. Bio je to pravi napad kalja, ali priznajem
da se nisam posebno trudio da ga suzbijem ili skratim.
Jeste li pregledali taj kaalj, vojnie? upitao me
Porunik kad je napad proao.
U tom trenutku ponovo me spopao kaalj - potpuno
autentian, za divno udo. I dalje sam bio okrenut udesno
na svom pomonom seditu u kolima, kako bih mogao da
kaljem u skladu sa svim higijenskim propisima.

Znam da deluje haotino, ali mislim da ba na ovom

mestu treba ubaciti odlomak koji e dati odgovor na
nekoliko zagonetki. Pre svega, zato sam ostao da sedim
u kolima? Bez obzira na sve sluajne okolnosti, trebalo je
da kola, navodno, prevezu putnike do stana mladinih
roditelja. Nikakve informacije iz prve ili druge ruke, koje
bih moda dobio od izmuene mlade ili njenih uzrujanih
(i verovatno besnih) roditelja, ne bi nikako mogle
opravdati neprikladnost mog prisustva u njihovom stanu.
Zato sam onda ostao da sedim u kolima? Zato nisam
izaao kad smo, recimo, stali na semaforu? I, to je daleko
bitnije, zato sam uopte uao u taj automobil?... Meni se
ini da postoji bar desetak odgovora na ta pitanja, i svi su,
ma koliko moda nejasni, dovoljno ubedljivi. Ipak,
smatram da mogu da proem i bez njih, i samo ponovim
da je bila 1942, da sam imao dvadeset i tri godine i bio
svee regrutovan, tek pouen u vetini kako da se drim
stada - i, pre svega, oseao sam se usamljeno. Po meni,
ovek jednostavno uskoi u pun automobil i ostane da sedi
u njemu.

Da se vratim na priu. Seam se da sam, dok su svo

troje - Kuma, njen mu i ga Silsbem - slono piljili u
mene kako kaljem, pogledao ka majunom starijem
oveku na zadnjem seditu. On je i dalje ukoeno gledao
pravo ispred sebe. Primetio sam, gotovo sa zahvalnou,
da mu stopala ne dodiruju pod. Doiveo sam ih kao
dragocene stare prijatelje.
ta taj ovek uopte radi? rekla, mi je Kuma kad
sam se iupao iz drugog napada kalja.
Mislite Simor? rekoh. Iz njene intonacije sam u
prvi mah zakljuio da misli na neto krajnje nedolino. Ali
onda mi je najednom sinulo - ista intuicija - da ona
moda potajno zna gomilu raznoraznih biografskih
podataka o Simoru; i to verovatno onih banalnih, alosno
dramatinih i (po meni) potpuno varljivih, jer ne daju
pravu sliku o njemu. Da je, recimo, nekih est godina u
toku svog deatva bio Bili Blek, nacionalna radio-
zvezda. Ili da je ve u petnaestoj bio bruco Kolumbija
univerziteta.
Da, Simor, rekla je Kuma. ta je radio pre
vojske?
Ponovo sam doiveo isti kratkotrajni blesak
intuicije da ona mnogo vie zna o njemu nego to, iz
nekog razloga, eli da pokae. Pre svega, inilo se kako
odlino zna da je Simor pre odlaska u vojsku predavao
engleski - da je bio profesor. Profesor. U sutini, kad sam
je pogledao, na trenutak mi se javio vrlo neprijatan oseaj
da ona moda zna ak i to da sam Simorov brat. A to nije
bila ni najmanje simpatina ideja. Zato sam je pogledao
preko ramena pravo u oi i rekao: Bio je pedikir. Onda
sam se naglo okrenuo i pogledao kroz moje staklo.
Automobil je ve nekoliko minuta stajao i u tom trenutku
sam postao svestan zvuka vojnih bubnjeva u daljini,
negde iz pravca Tree ili Leksington avenije.
Parada! rekla je ga Silsbem. I ona se okrenula.
Nalazili smo se u blizini Devedesete ulice. Jedan
policajac stajao je nasred Medison avenije i zaustavljao
saobraaj koji se kretao ka severu i jugu. Koliko sam
mogao da procenim, on ga je samo zaustavljao, nije ga
nsmeravao ni prema istoku, ni prema zapadu. Tri-etiri
automobila i jedan autobus ekali su da krenu prema jugu,
ali je na automobil sluajno bio jedino vozilo koje se
kretalo prema severu. Na najbliem uglu i delu ulice koja
vodi ka Petoj aveniji, ljudi su, zbijeni u dva-tri reda, stajali
du ivinjaka i na trotoaru, oigledno ekajui da odred
vojske, medicinskih sestara, skauta, ili ta god vam drago,
krene sa zbomog mesta na Treoj ili Leksington aveniji, i
prodefiluje ispred njih.
O, gospode. Samo nam je ovo trebalo, rekla je
Kuma.
Okrenuo sam se i samo to se nismo sudarili
glavama. Bila je nagnuta prema nama, naavi se gotovo
izmeu ge Silsbem i mene. I ga Silsbem se okrenula
prema njoj, sa saoseajnim, gotovo bolnim izrazom lica.
To moe potrajati nedeljama, rekla je Kuma,
istegnuvi se napred da pogleda kroz prednje staklo. Sada
bih ve morala da sam tamo. Rekla sam Mjuriel i njenoj
majci da u biti u jednom od prvih automobila i da stiem
kod njih za petminuta. O boe! Zar ne moemo da uinimo
neto?
I ja bi ve trebalo da sam tamo, spremno je rekla
ga Silsbem.
Da, ali ja sam joj vrsto obeala. U stanu e biti
masa ludih tetaka, ujaka i totalno nepoznatih ljudi, pa sam
joj rekla da u da uvam strau s najmanje deset bajoneta
i pobrinem se da je malo ostave na miru i... Zastala je.
Gospode. Ovo je uas.
Ga Silsbem se kratko, ukoeno nasmejala. Bojim
se da sam i ja jedna od tih ludih tetaka, rekla je.
Oigledno je bila uvreena.
Kuma je pogledala. Oh... oprostite. Nisam mislila
na vas, rekla je. Zavalila se natrag na svoje sedite. Htela
sam samo da kaem kako im je stan tako mali, pa ako svi
odjednom navale - znate ve.
Ga Silsbem nita nije rekla, a ja je nisam pogledao
da vidim koliko je ozbiljno povreena Kuminom
opaskom. Ali seam se da sam, na neki udan nain, bio
impresioniran tonom Kuminog izvinjenja za svoj mali
ispad o ludim tetkama i ujacima. Bilo je to iskreno
izvinjenje, ali bez zbunjenosti ili, bolje reeno, bez
ulagivanja, i na trenutak sam osetio da, uprkos njenoj
teatralnoj ogorenosti i pompeznoj nadobudnosti, u njoj
ima neeg bajonetskog, neeg to nije ba sasvim
nedostojno divljenja. (Spremno prihvatam da moje
miljenje u ovom sluaju i nije tako merodavno. esto
oseam snanu naklonost prema ljudima koji ne preteruju
u svom izvinjavanju.) Bitno je, meutim, da me, ba u tom
trenutku, prvi put zapljusnuo blagi talas neraspoloenja
prema izostalom mladoenji, jedva primetna pena osude
njegove neobjanjive odsutnosti.
Da vidimo moe li neto da se uradi, rekao je
Kumin mu. Bio je to glas oveka koji ostaje priseban pod
unakrsnom vatrom. Oseao sam kako se postrojava iza
mog sedita, a onda se, najednom, njegova glava pojavila
u skuenom prostoru izmeu ge Silsbem i mene.
Vozau, odseno je rekao, ekajui odgovor. Kad se
ovaj spremno odazvao, glas mu je postao neto blai: ta
mislite, koliko emo jo dugo stajati ovde?
Voza se osvrnuo. Teko pitanje, efe, rekao je.
Zatim se ponovo okrenuo napred. Bio je potpuno obuzet
onim to se deavalo na raskrsnici. Trenutak pre toga, neki
malian s delimino izduvanim crvenim balonom istrao
je na praznu, blokiranu ulicu. Sada ga je otac uhvatio i
odvukao natrag do ivinjaka, i pri tom ga dvaput unuo
poluotvorenom akom izmedu lopatica. Masa je odmah
negodovala zbog toga.
Jeste li videli ta je taj ovjek uradio tom detetu
upitala je ga Silsbem, obraajui se svima nama. Niko
joj nije odgovorio.
Kako bi bilo da upitate policajca hoemo li jo
dugo ekati ovde? rekao je Kumin mu vozau. I dalje je
bio nagnut napred. Oigledno nije bio nimalo zadovoljan
lakonskim odgovorom na svoje prvo pitanje. Svima
nama se prilino uri, znate. Moete li da ga pitate koliko
emo jo dugo ekati ovde?
Voza je samo bahato slegnuo ramenima, nije se ni
okrenuo. Ipak, ugasio je motor i izaao iz automobila,
zalupivi za sobom teka vrata limuzine. Bio je to ovek
aljkavog izgleda, prilino grube fizionomije, u oferskoj
uniformi od crnog sera, ali bez kape.
Polako i vrlo prepotentno, da ne kaem bezobrazno,
preao je nekoliko koraka do raskrsnice na kojoj je
deurni policajac regulisao saobraaj. Onda su njih
dvojica stajali i beskonano dugo razgovarali. (uo sam
kako je Kuma zagunala iza mene.) Iznenada, obojica su
prasnuli u grohotan smeh - kao da i nisu razgovarali, ve
priali jedan drugom masne viceve. Zatim je voza, i dalje
se glupavo smejui, bratski mahnuo policajcu i uputio se
- krajnje usporeno - prema kolima. Uao je, tresnuo
vratima, izvadio cigaretu iz paklice koja je bila na gomjem
delu instrument-table, zadenuo je za uvo i tada, tek tada,
okrenuo se prema nama da podnese izvetaj. Ni on ne
zna, rekao je. Moramo da saekamo dok proe parada.
Sve nas je odmerio ravnodunim pogledom. Posle toga
moemo da teramo dalje. Okrenuo se, skinuo cigaretu s
uveta i pripalio je.
Sa zadnjeg sedita u kolima, Kumi se oteo dubok
uzdah nemoi i gneva. Onda je nastalo utanje. Prvi put
posle nekoliko minuta ponovo sam se osvrnuo ka
majunom starijem oveku s neupaljenim tompusom.
Zastoj ga izgleda ni najmanje nije uznemirio. Kao da je
dranje koje je usvojio sedei na zadnjem seditu u kolima
- kolima u vonji, kolima koja stoje, pa ak, nisi mogao
da se otme viziji, kolima koja izleu s mosta i padaju u
reku - bilo jednom zauvek fiksirano. Krajnje jednostavno.
Samo sedi vrlo uspravno, odrava razmak od deset do
petnaest santimetara izmeu svog cilindra i krova, i gleda
strogo napred kroz prednje staklo. Ako Smrt - koja je sve
vreme napolju, moda ba na krovu automobila - ako Smrt
volebno proe kroz staklo da te povede sa sobom, vrlo je
verovatno da e samo ustati i poi s njom, prkosno, ali
mirno. Postoji mogunost da ponese i svoj tompus, ako
je prava Havana.
to emo sad? Zar da samo sedimo ovde? rekla je
Kuma. Umreu od vruine. Ga Silsbem i ja okrenuli
smo se upravo na vreme da vidimo kako je, prvi put
otkako smo uli u kola, pogledala pravo u svog mua.
Moe li malice da se pomeri? rekla mu je. Toliko
sam stisnuta da jedva diem.
Porunik se zacerekao i ubedljivo rairio ruke. Ja
ve bukvalno sedim na braniku, duo, rekao je.
Kuma je zatim bacila pogled, u kome se meala
radoznalost sa nezadovoljstvom, na svog drugog suseda,
koji je, kao da se nesvesno posvetio zadatku da me
uveseljava, zauzeo daleko vie prostora nego to mu je
trebalo. Izmeu njegove desne noge i bonog naslona za
ruke bilo je dobrih pet santimetara razmaka. Nema sumnje
da je to zapazila i Kuma, ali uprkos svojoj odlunosti, nije
imala smelosti da se obrati toj zastraujuoj osobici.
Ponovo se okrenula ka svom rnuu.
Moe li da iskopa tvoje cigarete? besno je
upitala. Toliko smo stisnuti da nikad neu izvaditi moje.
Kod rei stisnuti, ponovo je okrenula glavu da kratkim,
ali vrlo reitim pogledom prostreli majunog krivca to je
prisvojio prostor za koji je ona smatrala da joj s pravom
pripada. Ali on je ostao uzvieno nedodirljiv. I dalje je
gledao pravo ispred sebe, u pravcu prednjeg stakla. Kuma
je pogledala gu Silsbem i znaajno uzdigla obrve. Ga
Silsbem je uzvratila izrazom prepunim razumevanja i
saoseanja. Porunik je u meuvremenu prebacio teinu
na levu nogu, onu do prozora, i iz desnog depa svojih
oficirskih pantalona izvadio paklo cigareta i ibice.
Njegova ena je izvadila cigaretu i ekala da joj pripali,
to je odmah i uinio. Ga Silsbem i ja posmatrali smo
pripaljivanje te cigarete kao neku prilino arobnu
novotariju.
Oh, oprostite najednom je rekao Porunik i
ponudio gu Silsbem cigaretama.
Hvala, ne puim, ustro je rekla ga Silsbem -
gotovo sa aljenjem.
Vojnie? rekao je Porunik, ponudivi paklicu i
meni, nakon jedva primetnog oklevanja. Da budem
iskren, dopao mi se zbog te ponude, jer je to bila mala
pobeda uobiajene utivosti nad kastinskim duhom, ali
odbio sam cigaretu.
Smem li da pogledam vae ibice? rekla je ga
Silsbem, preterano bojaljivim, gotovo dejim glasom.
Ove? rekao je Porunik i spremno joj pruio
ibice.
S lzrazom interesovanja pridruio sam se gi
Silsbem dok ih je razgledala. Na omotu je zlatnim slovima
na ljubiastoj podlozi pisalo: Ove ibice ukradene su iz
kue Boba i Edija Barvik. Draesno, rekla je ga
Silsbem, klimajui glavom. Ba draesno. Pokuavao
sam da nagovestim kako moda nisam mogao da proitam
natpis bez naoara, pa sam samo neutralno mirkao. Ga
Silsbem kao da je oklevala da ibice vrati vlasniku. Kada
je to ipak uinila i Porunik ih smestio u dep svoje bluze,
rekla je: Ne seam se da sam ikad videla tako neto. Bila
je gotovo sasvim iskrenuta na pomonom seditu i gledala
prilino neno u Porunikov dep.
 Prole godine naruili smo itavu gomilu, rekao je
Porunik. Pravo udo koliko to pomae da ne ostanete
bez ibica.
Kuma se okrenula prema njemu - ili, bolje reeno,
protiv njega. Nismo to zbog toga uradili, kazala je.
Uputila je gi Silsbem pogled u stilu znate-ve-kakvi-su-
mukarci, i dodala: Ne znam. Samo mi se uinilo
simpatino. Otrcano, ali nekako simpatino. Znate ve.
Draesno. Ne verujem da sam ikada...
To u stvari i nije neto originalno, ili ne znam ta.
Sad ih ve svi imaju, rekla je Kuma. U sutini, tu ideju
sam dobila od Mjurielinih roditelja. Oni su ih uvek imali
po kui. Duboko je povukla dim cigarete i, sa svakim
daljim slogom, pomalo ga isputala. 'Boe, kako su to
divni ljudi. To je ono to me ubija u svemu ovome.
Mislim, zato se tako neto ne dogaa svim onim
gadovima naokolo, ve samo finim ljudima? To je ono to
ne shvatam. Upitno je pogledala gu Silsbem.
Smeak ge Silsbem istovremeno je bio znalaki,
usiljen i zagonetan - smeak, pomislio sam, Mona Lize s
pomonog sedita. To se i ja esto pitam, zamiljeno je
rekla. Zatim je prilino neodreeno dodala: Mjurielina
majka je najmlaa sestra mog pokojnog supruga.
O! zainteresovano je uzviknula Kuma. Onda vam
je sve jasno. Ispruila je svoju neobino dugaku levu
ruku i otresla pepeo sa cigarete u pepeljaru na vratima
pored svoga mua. Ona je zaista jedna od ono malo
izuzetnih ljudi koje sam ikad upoznala. Mislim da je
proitala sve to je ikad odtampano. Bila bih srena da
sam proitala samo jednu desetinu onoga to je ta ena
proitala i zaboravila, kunem se. Mislim, ona je
predavala, saraivala u novinama, sama pravi nacrte za
svoju odeu, sama obavlja svaki boji posao u kui. A
potpuno neverovatno kuva. Gospode! Ona je zaista
najdiv...
Da li je odobrila venanje? prekinula ju je ga
Silsbem. Pitam zato to sam nedeljama bila u Detroitu.
Moja snaja je iznenada preminula, pa sam... Ona je
previe paljiva da bi ita rekla, odmahnula je glavom
Kuma. Mislim, previe je - znate ve - diskretna i sve.
Zamislila se. U sutini, jutros sam prvi put ula da je rekla
neto protiv njega. I to samo zato to je bila tako nesrena
zbog sirote Mjuriel. Ispruila je ruku i ponovo otresla
pepeo sa cigarete.
ta je to jutros rekla? radoznalo je upitala ga
Silsbem.
Kuma kao da se opet zamislila. Pa, nita ozbiljno,
u sutini, rekla je. Mislim, nita runo ni uvredIjivo, ili
bilo ta slino. Samo je rekla da je taj Simor, po njenom
miljenju, latentni homoseksualac i da se u sutini boji
enidbe. Mislim, nije to rekla pakosno. Rekla je to onako
- znate ve - inteligentno. Mislim, ona ve godinama ide
na psihoanalizu. Kuma je pogledala gu Silsbem. Nije
to nikakva tajna ili neto. Mislim, to e vam gospoa
Feder i sama rei, tako da vam ja ne odajem nikakvu tajnu
ili neto.
Znam ja to, ustro je rekla ga Silsbem. Ona je
poslednja osoba na...
Mislim, sutina je u tome, rekla je Kuma, to ona
nije od onih ljudi koji e rei tako neto a da ne znaju o
emu govore. Osim toga, ona to nikada, nikada ne bi ni
rekla da sirota Mjuriel nije bila tako - znate ve - tako
slomljena i sve. Ucveljeno je odmahnula glavom.
Gospode boe, da ste samo videli to siroto dete.
Ovde bih, svakako, morao da prekinem i opiem
svoju reakciju na ono najbitnije o emu je govorila Kuma.
Ali ipak bih to privremeno odloio, ako mi italac ne
zameri.
ta je jo rekla? upitala je ga Silsbem. Rea,
mislim. Da li je jo neto rekla? Nisam gledao u nju -
nisam mogao da odvojim pogled s Kuminog lica - ali me
na trenutak obuzeo smean oseaj da ga Silsbem gotovo
sedi u njenom krilu.
Nije. Nita bitno. Kuma je zamiljeno odmahnula
glavom. Mislim, ona nita ne bi ni rekla s obzirom na
ljude koji su stajali oko nje - da sirota Mjuriel nije bila
tako izluena. Ponovo je otresla pepeo. Moda je samo
rekla i to da je taj Simor zaista izoidna linost i da je, ako
ovek dobro razmisli, za Mjuriel u sutini bolje to je sve
tako ispalo. Meni to zvui razumno, ali nisam sigurna za
Mjuriel. On ju je tako sludeo da ne zna gde se nalazi. To
je ono to me toliko...
Tu je bila prekinuta. Ja sam je prekinuo. Koliko se
seam, glas mi je podrhtavao, kao i uvek kad se gadno
iznerviram.
Na osnovu ega je gospoa Feder dola do
zakljuka da je Simor latentni homoseksualac i izoidna
linost?
Sve oi - svi farovi, inilo se - Kumine, oi ge
Silsbem, ak i Porunikove, odjednom su se upiljile u
mene. ta? rekla je Kuma otro, pomalo neprijateljski. I
opet sam na trenutak stekao neprijatan utisak kako ona zna
da sam Simorov brat.
 Na osnovu ega gospoa Feder misli da je Simor
latentni homoseksualac i izoidna linost?
Kuma je samo piljila u mene, a onda reito frknula.
Okrenula se gi Silsbem i upitala, krajnje ironino: Da li
biste vi smatrali normalnim nekog ko je napravio sav ovaj
cirkus? Nabrala je obrve i ekala. Da li biste? sasvim
tiho je upitala. Budite iskreni. Ja samo pitam. Zbog ovog
gospodina ovde.
Odgovor ge Silsbem bio je suta ljubaznost, suta
nepristrasnost. Ne, svakako ne bih, rekla je.
Iznenada sam osetio neodoljivu elju da iskoim iz
kola i potrim, u bilo kom pravcu. Ipak sam, koliko se
seam, i dalje sedeo na svom pomonom seditu kad mi
se Kuma ponovo obratila. Sluajte, rekla je teatralno
strpljivim glasom, kao uiteljica kad se obraa detetu koje
ne samo to je mentalno zaostalo, ve mu i veito curi iz
nosa. Ne znam koliko vi znate o ljudima. Ali koji bi
razuman ovek, no uoi svog venanja, drao svoju
verenicu budnu do jutra, smarajui je lupetanjem kako je
suvie srean da bi se oenio i kako e ona morati da
odloi venanje dok se on malo ne smiru jer inae nee
moi da doe na venanje? A onda, kad mu verenica kao
detetu objasni da je sve ve mesecima unapred planirano
i pripremljeno, i da je njen otac imao ogromne trokove i
probleme da organizuje svadbu i ostalo, i da njeni roaci
i prijatelji dolaze iz itave zemlje - onda, poto mu je sve
to objasnila, on kae da mu je uasno ao, ali da ne moe
da se eni pre nego to se oseti manje srean, ili tako neto
suludo! Munite sad malo glavom, molim vas. Lii li vam
to na nekog ko je normalan? Lii li to na nekog ko je pri
zdravoj pameti? Glas joj je postao kretav. lli to moda
lii na nekog koga bi trebalo strpati tamo gde mu je i
mesto? Pogledala me vrlo otro, ali kad se nisam odmah
oglasio, da se branim ili se predam, teko se zavalila na
seditu i rekla muu: Daj mi, molim te, drugu cigaretu.
Ova samo to me nije ispekla. Pruila mu je svoj uareni
opuak i on ga je ugasio. Onda je ponovo izvadio paklo s
cigaretama. Pripali je ti, rekla je. Ja nemam snage.
Ga Silsbem se nakaljala. Meni se ini, rekla je,
kao srea u nesrei da je sve ispalo...
Pitam ja vas, obratila joj se Kuma s obnovljenom
energijom, uzimajui pripaljenu cigaretu od svog mua.
Lii li vam to na normalnu osobu - normalnog mukarca?
Ili vam to lii na nekog ko ili nikad nije odrastao, ili je
jednostavno najlui primerak sumanutog manijaka.
O gospode. Zaista ne znam to da kaem. Meni se
samo ini kao srea u nesrei da je sve...
Kuma se iznenada ustro uspravila i izbacila dim
kroz nos. Dobro, nije bitno, ostavimo se sad toga - ima
neto drugo, rekla je. Govorila je gi Silsbem, ali se u
stvari obraala meni, preko, da se tako izrazim, lica ge
Silsbem. Jeste li ikad gledali * * * u filmovima? upitala
je.
Ime koje je spomenula bilo je umetniko ime tada
ve prilino poznate - a sada, 1955, ve slavne - glumice
i pevaice.
Jesam, smesta je zainteresovano odgovorila ga
Silsbem, iekujui.
Kuma je klimnula glavom. Dobro, rekla je. Da
niste sluajno zapazili kako se nekako ukrivo osmehuje?
Kao da se smeka samo jednom stranom lica? To je vrlo
upadljivo ako...
 Da, da, jesam! rekla je ga Silsbem.
Kuma je povukla dim i pogledala - jedva primetno -
prema meni. To je neka vrsta parcijalne paralize, rekla
je, izbacujui po oblai dima uz svaku re. A znate li
kako je to zaradila? Taj normalni Simor ju je udario i
imala je devet avova na licu. Ispruila je ruku
(verovatno u nedostatku nekog boljeg mizanscena) i
ponovo otresla pepeo s cigarete.
Smem li da vas pitam gde ste to uli? rekao sam.
Usne su mi malo podrhtavale, kao dve budale.
Smete, rekla je, gledajui u gu Silsbem umesto u
mene. Mjurielina majka je to sluajno pomenula pre
nekih dva sata, dok se Mjuriel guila u suzama. Pogledala
me. Jeste li zadovoljni odgovorom? Iznenada je svoj
buket gardenija premestila iz desne u levu ruku. To je, od
svega to sam do tada kod nje primetio, bilo najblie onom
to se obino smatra nervoznim pokretom. Uostalom,
rekla je, pogledavi me, znate li ta ja mislim o vama? Ja
mislim da ste vi brat tog Simora. Zastala je, ali sasvim
kratko i, poto sam utao, nastavila: Liite na njega, bar
po njegovoj suludoj fotografiji, a ja sluajno znam da je
njegov brat trebalo da doe na venanje. Njegova sestra
ili neko rekao je to Mjuriel. Njen pogled se
nepokolebljivo zaustavio na mom licu. Jeste li? direktno
je upitala.
Glas mora da mi je zvuao pomalo tue kad sam joj
odgovorio.Da, rekoh. Lice mi je gorelo. Ipak, kao da
sam imao daleko manje smetnji pri spoznaji sopstvenog
identiteta nego kad sam tog popodneva izaao iz voza.
Znala sam da jeste, rekla je Kuma. Nisam ba
tako glupa. Znala sam ko ste istog trenutka kad ste uli u
ova kola. Okrenula se ka svom muu. Jesam li rekla da
mu je to brat im je uao u kola? Jesam li?
Porunik se malo pomerio na seditu. Pa, rekla si
da je on verovatno... da, rekla si, potvrdio je. Rekla si.
Da.
Uopte nisi morao da pogleda gu Silsbem da bi
osetio s koliko se panje unela u najnoviji razvoj
dogaaja. Kriom sam bacio pogled iza i pored nje, na
petog putnika - majunog starijeg oveka - da vidim da li
je njegova izdvojenost i dalje netaknuta. Bila je. Nikada
mi neija ravnodunost nije pruila takvu utehu.
Kuma se ponovo obratila meni. Jo neto - znam i
to da va brat nije nikakav pedikir. Zato nemojte da se
pravite duhoviti. Sluajno znam da je bar pedeset godina
bio Bili Blek u emisiji To je pametno dete.
Ga Silsbem se odmah aktivnije prikljuila
razgovoru. Na radiju? upitala je, i osetio sam kako me
posmatra s novim, ivljim interesovanjem.
Kuma joj nije odgovorila. Koji ste bili vi?'rekla mi
je. Dordi Blek? Meavina grubosti i radoznalosti u
njenom glasu bila je zanimljiva, ako ne i sasvim
razoruavajua.
Dordi Blek je bio moj brat Volt, rekoh,
odgovorivi samo na njeno drugo pitanje.
Ona se onda okrenula ka gi Silsbem. To bi trebalo
da bude neka tajna ili neto, ali injenica je da su ovaj
ovek i njegov brat Simor nastupali na radiju pod lanim
imenima, kao braa Blek.
Smiri se, duo, smiri se, predloio joj je Porunik,
ve pomalo nervozno.
 Kuma se okrenula prema njemu. Neu da se
smirim, rekla je, i opet sam, protiv svoje volje, osetio
neto vrlo blisko divljenju toj njenoj vrstini, bila ona
stvarna ili ne. Brat mu je navodno uasno inteligentan,
da ne veruje, rekla je. Na koledu ve sa etrnaest
godina ili tako neto. Ali ako je ono to je danas uradio
tom detetu inteligentno, onda sam ja Mahatma Gandi!
Uostalom, ba me briga. Sve mi se smuilo.
Ba u tom trenutku osetio sam dodatnu malu
nelagodnost. Neko je vrlo paljivo prouavao levu, loiju
stranu moga lica. Bila je to ga Silsbem. Malo se trgnula
kad sam se naglo okrenuo prema njoj. Smem li da vas
pitam da niste sluajno bili Badi Blek? rekla je, i izvestan
ton potovanja u njenom glasu na trenutak me gotovo
naveo na pomisao kako samo eka da mi urui nalivpero
i mali album za autograme, ukorien u safijan. Ova
kratkotrajna pomisao iskreno me zabrinula - jer je, ako
nita drugo, bila 1942. godina i prolo je ve nekih devet
ili deset godina od moje radio-slave. Pitam zbog toga,
rekla je, to je moj suprag obavezno sluao te emisije
svake...
Ako vas ba zanima, prekinula ju je Kuma,
gledajui u mene, to je bila jedina emisija na radiju koju
nikad nisam mogla da svarim. Ne podnosim starmalu
decu. Kad bih ikad imala dete koje...
Kraj njene reenice nismo uspeli da ujemo.
Iznenada je grubo prekinuta najzaglunijim i najprljavi-
jim duvakim E-durom koji sam ikad uo. Siguran sam da
smo svi u kolima bukvalno poskoili. U tom trenutku
prolazile su bubnjarske i trubake ete, na stotine
marinaca bez imalo sluha. S gotovo ubitanom estinom,
momci su silovito gruvali Zvezde i pruge zauvek. Ga
Silsbem je vrlo dosetljivo rukama poklopila ui.
Ta neverovatna buka kao da je potrajala itavu
venost sekundi. Samo je Kumin glas mogao da je nadjaa
- ili je bar pokuavao. Kad je najzad uspela, inilo se kao
da nam se obraa, oigledno iz sveg glasa, negde s vrha
tribina oblinjeg Jenki-stadiona.
Ne mogu ovo da izdrim! rekla je. Hajde da
izaemo i potraimo neko mesto odakle bih mogla da
telefoniram! Moram da okrenem Mjuriel i kaem joj
dakasnimo! Izludee!
Od poetka te lokalne Apokalipse, ga Silsbem i ja
gledali smo pravo ispred sebe, da bolje vidimo. Sada smo
se ponovo okrenuli na pomonim seditima, prema svom
enskom voi. A moda i spasitelju.
U Sedamdeset devetoj ima jedan raflov lokal!
urlala je u pravcu ge Silsbem. Moemo da popijemo
neko pie, a ja mogu da telefoniram! Tamo bar imaju
erkondin!
Ga Silsbem je oduevljeno klimnula glavom i
pokretom usana izvela jedno Da!
Doite i vi! viknula mi je Kuma.
Seam se da sam joj s vrlo neobinom spontanou
doviknuo krajnje ekstravagantnu re Vai! (Ni dan-
danas nije mi sasvim jasno zato me Kuma ukljuila u
svoj poziv za naputanje broda. Moda je na to naveo
samo instinktivni oseaj za red roenog voe. Ili je to bila
neka nesvesna, ali neodoljiva potreba da joj posada bude
kompletna pri iskrcavanju... ini mi se da bih mnogo
lake mogao da objasnim to to sam odmah prihvatio njen
poziv. Svia mi se ideja da je to u stvari bio religiozni
impuls. U nekim zen-manastirima osnovno je pravilo, ako
ne i jedina ozbiljna obavezna disciplina, da kad jedan
monah dovikne drugom Zdravo!, ovaj bez razmiljanja
mora da uzvrati Zdravo!)
Kuma se zatim okrenula i prvi put se direktno
obratila majunom starijem oveku pored sebe. Na moje
nesmanjeno zadovoljstvo, on je i dalje gledao pravo
napred, kao da se samo njemu namenjen prizor ni za dlaku
nije promenio. Neupaljena Havana i dalje je bila stisnuta
izmeu njegovih prstiju. Da li zbog njegove oigledne
neosetljivosti na uasnu buku bubnjarskih i trubakih
eta, ili moda i zbog alosne predrasude da su svi starci
preko osamdesete obavezno gluvi ili vrlo slabog sluha,
Kuma je primakla svoje usne na dva santimetra od
njegovog uha. Mi izlazimo iz kola! vikala je, gotovo u
njega. Potraiemo neki lokal iz kojeg moemo da
telefoniramo, a moda i popijemo neto hladno! Hoete li
s nama?
Neposredna reakcija starog oveuljka bila je
gotovo nalik ushienju. Prvo je pogledao Kumu, zatim
ostale, i na kraju se nakezio. Bio je to osmeh iji sjaj nije
umanjila injenica da je bio potpuno besmislen, kao ni
injenica da su mu zubi bili napadno, predivno,
neshvatljivo vetaki. Na trenutak je ispitivaki pogledao
Kumu, dok mu se osmeh nije skidao s lica. Bolje reeno,
zagledao se u nju kao da, pomislio sam, veruje kako Kuma
ili neko od nas ima prekrasne planove za piknik koji bi
njemu odgovarao.
Mislim da te nije uo, duo! viknuo je Porunik.
Kuma je klimnula glavom i ponovo prinela megafon
svojih usta do starevog uha. Sa zaista zadivljujuom
snagom glasa ponovila mu je poziv da zajedno s nama
napusti kola. I ovog puta je izgledalo, po izrazu njegovog
lica, da je vie nego spreman da prihvati bilo koji predlog
na ovom svetu - pa makar morao da otklipe i zaroni pravo
u Ist River. Ipak, nisi mogao da se otme neprijatnom
utisku da nije uo nijednu jedinu re koja mu je upuena.
Odjednom je to i dokazao. Uz iroki kez, upuen svima
nama, podigao je ruku u kojoj je drao tompus i jednim
prstom reito dodirnuo svoje usne, a zatim i uvo. Ovaj
pokret, kako ga je on izveo, delovao je kao sastavni deo
neke prvoklasne ale koju je na svaki nain hteo da podeli
sa svima nama.
U tom trenutku, ga Silsbem se vidljivo trgnula
pored mene - gotovo je poskoila - od iznenadne spoznaje.
Dotakla je Kuminu ruku u ruiastom satenu i uzviknula:
Znam ko je on! On je gluv i nem - gluvonem je! To je
ujak Mjurielinog oca!
Kumine usne skupile su se u re O!. Onda se
okrenula prema svom muu. lma li olovku i papir?
prodrala se.
Dodirnuo sam joj ruku i povikao da ja imam.
Uurbano - u neku ruku kao da e svima nama vreme da
istekne - izvadio sam iz unutranjeg depa svoje vojnike
bluze mali notes i okrajak olovke koje sam pokupio iz
fioke pisaeg stola moje etne kancelarije u Fort Beningu.
Pomalo preterano itko, napisao sam na listiu
papira: Ova parada nas beskrajno zadrava. Odlazimo da
negde naemo telefon i popijemo neto hladno. Idete li s
nama? Presavio sam papir i pruio ga Kumi, koja ga je
otvorila, proitala i onda ga dodala majunom starom
oveku. On ga je, kezei se, proitao, zatim pogledao u
mene i nekoliko puta estoko zamahao glavom gore-dole.
U prvi mah sam pomislio da je to potpun i dovoljno reit
odgovor, ali tada je neoekivano krenuo rukom prema
meni, i shvatio sam da trai notes i olovku. Dodao sam mu
- a da se nisam ni osvrnuo na Kumu od koje su ve dopirali
snani talasi nestrpljenja. Stari oveuljak je s najveom
panjom stavio notes na kolena, na trenutak mirno sedeo
s olovkom u mci, oigledno se koncentriui, dok mu se
osmeh tek neznatno smanjio. Zatim je olovka poela vrlo
nesigurno da se kree. Jo taka na i. Onda mi je vratio
notes i olovku, uz poseban, neobino srdaan naklon
glave. Napisao je, slovima nalik na puding koji se jo nije
dovoljno zgusnuo, jednu jedinu re: Divno. Kuma, koja
je to itala preko mog ramena, kao da je frknula, ali sam
ja hitro pogledao prema velikom piscu i pokuao da
izrazom lica pokaem kako svi mi u kolima prepoznajemo
velika dela i zahvalni smo na tome.
Zatim smo, jedno po jedno, na oboja vrata, izali iz
automobila - napustili smo brod i ostavili ga nasred
Medison avenije, u moru vrelog, omekalog asfalta.
Porunikje na kratko zastao da obavesti vozaa o naoj
pobuni. Odlino se seam kako su bubnjarske i trubake
ete beskrajno prolazile, a buka se ni najmanje nije stiala.
Kuma i ga Silsbem predvodile su nas prema raflu.
Ile su u paru - skoro kao neka izvidnica - prema jugu, na
istonu stranu Medison avenije. Poto je obavestio
vozaa, pridruio im se i Pomnik. Odnosno, gotovo im
se pridruio. Ostao je malo iza njih, kako bi neprimeeno
izvadio novanik, oigledno da bi proverio koliko ima
novca.
Ujak mladinog oca i ja ili smo na zaelju. Da li je
intuitivno osetio da sam mu prijatelj, ili jednostavno zato
to sam bio vlasnik notesa i olovke, on se ba trudio da ide
uz mene. Sam vrh njegovog lepog svilenog cilindra nije
mi dopirao ni do ramena. S obzirom na kratkou njegovih
nogu, odabrao sam relativno spor korak, tako da smo
posle stotinak metara ve poprilino zaostali. Mislim da
to nije zabrinulo nijednog od nas dvojice. Seam se da
smo, hodajui tako, moj prijatelj i ja naizmenino gledali
nagore i nadole, jedan ka drugom, s idiotskim izrazima
zadovoljstva to smo zajedno.
Kad smo stigli do ulaza u raftov restoran na
Sedamdeset devetoj ulici, Kuma, njen mu i ga Silsbem
stajali su pred njim ve nekoliko minuta. ekali su,
pomislio sam, kao prilino odbojna trojka. Prekinuli su
razgovor kad smo se pribliili. Samo nekoliko minuta
ranije u kolima, dok su bubnjevi i trube grmeli pored nas,
zajednika nelagodnost, gotovo zajedniki strah, kao da
su naoj maloj grupi dali neki oseaj solidarnosti - kakav
se ponekad moda javi kod Kukovih turista zahvaenih
tekim olujnim pljuskom u Pompejima. Bilo je vie nego
oigledno da je sada, kad smo se mali stari ovek i ja
pribliili ulazu u raftov restoran, oluja ve prola. Kuma
i ja razmenili smo poglede prepoznavanja, ne i pozdrava.
Zatvoreno je zbog renoviranja, hladno je rekla, gledajui
u mene. Nezvanino ali vidljivo, opet me svrstala u
nepoeljne, i u tom trenutku, iz razloga koji nije vredan
razmatranja, obuzelo me oseanje izolovanosti i samoe,
jo snanije od onog koje me dralo itavog dana. Nekako
istovremeno, to vredi pomenuti, ponovo sam poeo da
kaljem. Iz depa na pantalonama izvadio sam maramicu.
Kuma se obratila gi Silsbem i svom muu. Tu je negde
Longemps, rekla je, ali ne znam gde.
 Ne znam ni ja, rekla je ga Silsbem. inilo se kao
da e zaplakati. Na elu i iznad gomje usne, grake znoja
probile su ak i debeli sloj njene minke. Pod levom
rukom bila joj je crna lakovana tanica. Drala ju je kao
omiljenu lutku, dok je sama izgledala kao u igri
nakarminisano i napuderisano, ali vrlo nesreno dete koje
je pobeglo od kue.
Nema anse da sad naemo taksi, pesimistiki je
rekao Porunik. I sam je delovao jadno. Njegova besna
pilotska kapa skoro je okrutno odudarala od bledog,
oznojenog, nimalo junakog lica, i seam se kako mi je
dolo da mu je zbacim s glave, ili je bar nekako izravnam,
postavim je u manje napadan poloaj - iz istog motiva koji
oveku moe da se javi na dejoj zabavi gde se neizbeno
nae poneko malo, krajnje stidljivo dete s papirnim
eiriem na glavi, koji mu pada preko jednog ili oba uha.
O gospode, kakav dan! rekla je Kuma u ime svih
nas. Njena dijadema od vetakog cvea pomalo se
nakrivila, ona je bila sva u znoju, ali, pomislio sam, jedina
zaista upropaena stvar bio je njen, da se tako izrazim,
najudaljeniji ukras - njen buket gardenija. I dalje ga je,
mada sasvim odsutno, drala u mci. On oigledno nije
izdrao itavu pometnju. ta da radimo? upitala je,
prilino uspanieno kad je re o njoj. Ne moemo peke
do njih. Oni su maletene u Riverdejlu. Ima li iko neku
lucidnu ideju? Pogledala je gu Silsbem, zatim svoga
mua i, na kraju, valjda iz istog oaja, mene.
Imam ovde u blizini stan, rekao sam, naglo i
nervozno. U stvari, odmah na kraju ovog bloka. Bojim
se da sam taj podatak izneo malo preglasno. Mogue da
sam ak i vikao, ini mi se. Pripada mom bratu i meni.
Koristi ga moja sestra dok smo u vojsci, ali ona sad nije
tamo. U mornarici je i negde je na putu. Pogledao sam u
Kumu - ili u neku taku iznad njene glave. Odande bar
moete da telefonirate ako elite, rekoh. Osim toga, stan
ima erkondin. Svi bismo mogli da se malo rashladimo i
doemo sebi. Kad je proao prvi ok izazvan ovim
pozivom, Kuma, ga Silsbem i Pomnik odrali su neku
vrstu savetovanja, samo oima, dodue, ali nije bilo
nikakvog vidljivog znaka da e biti doneta ikakva odluka.
Kuma je prva pokazala inicijativu. Gledala je uzalud - u
ostalo dvoje, oekujui njihovo miljenje. Onda se
ponovo okrenula ka meni i upitala: Jeste li rekli da imate
telefon?
Da. Ukoliko ga moja sestra nije zbog neeg
otkazala, ali ne znam zato bi to uinila.
Kako znate da va brat nee biti tamo? rekla je.
Na tu sitnicu nisam ni pomislio u svojoj pregrejanoj glavi.
Ne verujem da e biti tamo, rekoh.
Moglo bi da se desi - to je i njegov stan - ali ne
verujem u to. Zaista ne verujem.
Kuma me neko vreme otvoreno posmatrala - i, za
promenu, ne ba sasvim neljubazno, ukoliko se deje
zurenje u nekoga ne smatra neljubaznim. Onda se ponovo
okrenula ka svom muu i gi Silsbem i rekla: Pa i mogli
bismo. Bar emo da telefoniramo. Klimnuli su glavama
da pristaju. Ga Silsbem je ak otila tako daleko da se
prisetila svojih pravila pristojnosti koja se odnose na
pozive ispred raftovog restorana. Kroz njenu suncem
ispeenu palainku minke pojavio se neki traak osmeha
upuen meni, to me podsetilo na Emili Post1. Seam se
da me je veoma obradovao. Hajde onda, maknimo se s
ovog sunca, rekao je na voa. ta da radim s ovim?
Nije saekala odgovor. Otila je do ivinjaka i
nesentimentalno se oslobodila svog uvelog buketa
gardenija. U redu, vodite nas, Makdafe, rekla mi je.
Idemo za vama. I sve to imam da kaem je bolje da on
ne bude tamo kad se pojavimo ili u sahraniti skota.
Pogledala je gu Silsbem. Oprostite na izrazu, ali to
najozbiljnije mislim.
Na tu zapovest preuzeo sam vostvo, gotovo srean.
Ve u sledeem trenutku stvorio se svileni cilindar u
vazduhu pored mene, s leve strane i prilino nisko, i moja
lina, jo samo zvanino nedodeljena pratnja nakezila mi
se odozdo - gotovo sam pomislio da e svoju ruku staviti
u moju.

Tri gosta i jedini moj prijatelj ostali su napolju na

hodniku dok sam na brzinu pregledao stan.
Svi su prozori bili zatvoreni, oba erkondina
iskljuena, a kad se udahne bilo je kao da duboko udie
iz depa neijeg prastarog kaputa od rakuna. Jedini zvuk
koji se uo u itavom stanu bilo je pomalo drhtavo
brujanje starog friidera koji je ve bio polovan kad smo
ga Simor i ja svojevremeno kupili. Moja sestra Bu Bu, u
svom devojakom, mornarskom stilu, ostavila ga je
ukljuenog. Po itavom stanu je, u sutini, bilo bezbroj
sitnih znakova nereda koji je govorio da je tu boravila
mlada dama koja pripada mornarici. Lep marinskoplavi
aketi s mornarikim iritima bio je baen na kau.
Kutija Luj eri bombona - upola ispranjena, a preostale
bombone manje-vie isceene radi degustacije - leala je
otvorena na stoiu ispred kaua. Uokvirena fotografija
nekog mladog oveka koga do tada nikada nisam video
stajala je na pisaem stolu. A sve pepeljare naokolo bile
su u punom cvatu zguvanih vlanih maramica i
karminom umazanih opuaka. U kuhinju, spavau sobu i
kupatilo nisam ulazio, samo sam pootvarao vrata da
vimem ne stoji li moda Simor negde iza njih. Sve vreme
sam se oseao nekako lenjo i usporeno, dok sam
istovremeno imao pune ruke posla, podiui roletne,
ukljuujui erkondin i praznei prepune pepeljare. Osim
toga, ostali lanovi druine upali su gotovo odmah iza
mene. Ovde je jo toplije nego napolju, rekla je Kuma
im je ula.
Evo dolazim, rekoh. Nikako da ukljuim ovaj
erkondin. U stvari, kao da se zaglavio prekida, pa sam
petljao oko njega.
Dok sam se time bavio - jo uvek sa kapom na glavi,
seam se - ostali su se prilino sumnjiavo etkali po sobi.
Posmatrao sam ih ispod oka. Porunik je priao pisaem
stolu i zagledao se u kvadrat zida iznad njega, po kome
smo moj brat i ja, iz prkosno sentimentalnih razloga,
prikucali izvestan broj fotografija 20 x 25, na sjajnom
papiru. Ga Silsbem je sela - neizbeno, pomislio sam -
ba na onu fotelju na kojoj je moj uginuli buldog tako rado
spavao; nasloni za ruke, presvueni uprljanim pliom, bili
su propisno izbalavljeni i izgrieni tokom mnogih
njegovih komara. Ujak mladinog oca - moj veliki
prijatelj - kao da je iezao. I Kuma se odjednom negde
izgubila. Odmah u vam doneti neko pie, uznemireno
sam rekao, i dalje pokuavajui da ukljuim erkondin.
Ba bih popila neto hladno, rekao je dobro
poznati glas. Okrenuo sam se i video da se ispruila na
kauu, to je i bio razlog njenog vertikalnog ieznua.
Posluiu se vaim telefonom za koji sekund, obavestila
me. U ovakvom stanju ionako ne bih mogla da otvorim
usta. Jezik im se osuio.
Erkondin je odjednom zabmjao i proradio, pa sam
preao nasred sobe, u prostor izmeu kaua i fotelje na
kojoj je sedela ga Silsbem. Ne znam ta ima od pia,
rekoh. Nisam jo gledao u friider, ali pretpostavljam...
Donesite bilo ta prekinula me veita govornica s
kaua. Samo neka bude mokro. I hladno. tikle njenih
cipela leale su na rukavu sestrinog aketa. Ruke je
prekrstila na gmdima. Pod glavu je zguvala jastuk.
Stavite leda, ako ga imate, rekla je i zatvorila oi.
Pogledao sam je kratkim ali ubitanim pogledom, a onda
se sagnuo i najpaljivije mogue izvukao aket Bu Bu
ispod njenih nogu. Ba kad sam poao iz sobe da obavim
svoje domainske dunosti, obratio mi se Pomnik koji je
stajao kraj pisaeg stola.
Odakle vam sve te fotografije? rekao je.
Krenuo sam pravo prema njemu. Na glavi mi je i
dalje bila moja prevelika vojnika kapa. Nisam se ni setio
da je skinem. Stao sam kod pisaeg stola, pored
Porunika, ali ipak malo iza njega, i pogledao
fotografije na zidu. Rekao sam da su to uglavnom stari
snimci dece koja su uestvovala u emisijama To je
pametno dete, u vreme kad smo nastupali Simor i ja.
Porunik se okrenuo prema meni. O emu se tu
radi? upitao je. Nikad nisam uo za to. Neki deji kviz?
Pitanja i odgovori, tako neto? U njegovom glasu jasno
se osetilo tiho ali podmuklo isticanje razlike u vojnikom
inu. Osim toga, inilo se da gleda u moju kapu.
Skinuo sam kapu i rekao: Ne, ne ba sasvim.
Odjednom se u meni javio neki slabaan porodini ponos.
Tako je bilo pre nego to je moj brat Simor poeo da
nastupa. A onda se manje-vie vratilo na staro kad se on
povukao iz emisije. Ali on je zaista promenio sutinu
programa. Pretvorio ga je u neku vrstu deje diskusije za
okruglim stolom.
Porunik me gledao, kako mi se inilo, s pomalo
preteranim interesovanjem. Jeste li i vi nastupali? rekao
je.
Da.
S druge strane sobe, iz nevidljivih pranjavih
udubljenja kaua, javila se Kuma. E volela bih da vidim
da moje dete nastupi u nekoj od tih suludih emisija, rekla
je. lli da glumi. Bilo ta od toga. Radije bih umrla nego
da dozvolim ijednom svom detetu da se prenemae pred
publikom. To ih iskvari za ceo ivot. Publicitet i sve, ako
nita drugo - pitajte bilo kog psihijatra. Mislim, kako
uopte moete imati iole normalno detinjstvo ili neto?
Njena glava, uokvirena sada ve sasvim nakrivljenom
cvetnim dijademom, naglo se pojavila na vidiku. Kao da
je liena tela, smestila se na zadnju ivicu kaua, gledajui
u Porunika i mene. To je verovatno sluaj i sa tim vaim
bratom, rekla je Glava. Mislim, kad vodi krajnje
neuravnoteen ivot kao dete, onda nije udo da nikad ne
odraste. Nikad ne naui kako da se ophodi sa
normalnim ljudima i ostalo. To je ba ono o emu je ga
Feder govorila pre nekoliko sati. Samo to i nita vie. Va
brat nikada nije nauio kako da se ophodi bilo s kim.
Jedino to zna je da se smuca naokolo i ostavlja ljudima
gomilu avova po licu. Gospode, pa on je apsolutno
nesposoban za enidbu ili bilo ta ak i upola normalno.
U sutini, to je ba ono to je rekla ga Feder. Glava se
zatim okrenula, tek toliko da pogleda u Porunika. Jesam
li u pravu, Bobe? Da li je to rekla ili nije? Reci istinu.
Meutim, glas koji se javio nije bio Porunikov
nego moj. Usta su mi bila suva, a prepone vlane. Rekao
sam da ne dam ni pet para za ono to je ga Feder imala
da kae za Simora. Niti, kad smo ve kod toga, za ono to
govori bilo koja profesionalna diletantkinja ili leva
amaterka. Rekao sam da je na Simora ve od njegove
desete godine nasrtao svaki summa-cum-laude Mislilac i
intelektualno nastrojeni uvar mukog toaleta u zemlji.
Rekao sam da bi moda bilo drukije da je Simor bio samo
neki natproseno inteligentni mali razmetljivac. Rekao
sam da on nikada nije bio egzibicionista. Svake srede
uvee iao je na radio kao da ide na sopstveni pogreb. Nije
ak ni razgovarao ni sa kim, itavim putem u autobusu ili
podzemnoj eleznici. Rekao sam da niko iv, od svih tih
blagonaklonih treerazrednih kritiara i kolumnista,
nikada nije shvatio ta je u sutini on. Pesnik, zaboga.
Pesnik. ak i da nikada nije napisao nijedan stih, on bi
vas, ako to eli, i zadnjom stranom svoga uha fascinirao
onim to nosi u sebi.
Tu sam se, najzad, zaustavio. Srce mi je stravino
tuklo i, kao veinu hipohondara, isekla me zastraujua
pomisao da su takvi govori preduslov za srani udar. Ni
dan-danas ne znam kako su gosti reagovali na moj nastup,
tu prljavu malu bujicu pogrda koju sam izlio na njih. Prvi
znak stvarnosti koji je dopro do mene bio je dobro poznati
um putanja vode. Dopirao je iz drugog dela stana. Naglo
sam se osvrnuo naokolo, izmeu, kroz i pored poznatih
lica mojih gostiju. Gde je stari gospodin? rekoh. Mali
stari gospodin? Usta su mi bila potpuno suva.
 Neoekivano, odgovor nije doao od Kume, ve od
Porunika. Mislim da je u kupatilu, rekao je. Izjava je
data s naglaenom otvorenou, pokazujui da je govornik
od onih koji se ne prenemau kad su u pitanju
svakodnevne prirodne potrebe.
A, rekoh. Ponovo sam, prilino odsutno, pogledao
oko sebe. Ne seam se vie, ili mi nije stalo da se setim,
da li sam sluajno ili namerno izbegao opako Kumino
oko. Na suprotnom kraju sobe, na seditu jedne stolice
uoio sam svileni cilindar. Osetio sam neodoljivu elju da
mu glasno viknem zdravo. ldem po neka hladna pia,
rekoh. Odmah se vraam. Smem li da se posluim
telefonom? iznenada mi se obratila Kuma dok sam
prolazio pored kaua. Spustila je noge na pod.
Da, da, naravno, rekoh. Pogledao sam gu
Silsbem i Porunika. Mislio sam da napravim nekoliko
Tom-Kolinsa ako ima limuna. ta kaete na to?
Porunikov odgovor zapanjio me svojom neusiljenou.
Samo ih donesite, rekao je i protrljao ake kao pravi
ljubitelj pia.
Gda Silsbem je prekinula s prouavanjem
fotografija iznad pisaeg stola da bi mi dala savet: Ako
budete pravili Tom-Kolinse, molim vas da stavite malu,
sasvim malu kapljicu dina u moj koktel. Takorei nita,
ako vam to nije problem. Kao da je malo dola sebi, za
to kratko vreme otkako smo se sklonili s ulice. Moda i
zato to je stajala odmah pored erkondina, pa je neto
sveeg vazduha strujalo prema njoj. Rekao sam da u se
pobrinuti za njeno pie i ostavio je meu maloletnim
radio-zvezdama ranih tridesetih i kasnih dvadesetih,
mnogim zaboravljenim dejim licima Simorovog i mog
detinjstva. Izgleda da se i Porunik prilino dobro
snalazio u mom odsustvu; ve se uputio, s rukama na
leima, kao neki usamljeni ekspert, prema biblioteci.
Kuma je pola za mnom iz sobe, zevajui na svoj nain -
glasno, irom otvorenih usta, nimalo se ne trudei da to
stia ili prikrije.
Dok me tako pratila do spavae sobe gde je bio
telefon, s drugog kraja hodnika u susret nam je dolazio
ujak mladinog oca. Lice mu je zrailo istim kamenim
spokojstvom koje me zavaravalo tokom itave vonje
kolima; meutim, kad nam se pribliio u hodniku, maska
je pala; pantomimom nam je izrazio svoje najsrdanije
simpatije i pozdrave, a ja mu uzvratio neumerenim
keenjem i klimanjem glave. Njegova retka seda kosa bila
je svee oeljana - gotovo svee oprana, kao da je na
drugom kraju stana otkrio neku malu berbemicu. Kad je
proao pored nas, osetio sam neodoljivu elju da se
osvrnem preko ramena, a kad sam to i uinio, ivo mi je
mahnuo - u stilu bon-voyage i vrati-se-uskoro. To mi je
beskrajno popravilo raspoloenje. ta mu je? Da nije
lud? rekla je Kuma. Rekao sam da se nadam da jeste i
otvorio vrata spavae sobe.
Svalila se na jedan od dva kreveta-blizanca, i to na
Simorov. Telefon je bio na nonom ormariu pored nje.
Rekao sam da u joj doneti pie. Nema potrebe - odmah
dolazim, rekla je. Samo zatvorite vrata, molim vas...
Nemojte pogreno da me shvatite, ali nikad ne telefoniram
ako vrata nisu zatvorena. Rekao sam joj da je i sa mnom
potpuno isti sluaj i poao iz sobe. Ali ba kad sam skretao
izmeu dva kreveta, primetio sam malu platnenu torbu
pored prozora. U prvi sam mah pomislio da je moja, da je
nekim udom stigla sopstvenim pogonom ak sa Pen-
stanice. Onda sam zakljuio da sigurno pripada Bu Bu.
Priao sam joj. Bila je otvorena, i jedan jedini pogled na
gomji sloj njenog sadraja bio je dovoljan da shvatim ko
je pravi vlasnik. Drugim, paljivijim pogledom, na vrhu
dve ispeglane svetlosmee koulje otkrio sam neto to po
meni nije trebalo da ostane u istoj sobi sa Kumom. Izvadio
sam to iz torbe, stavio ga pod miku, bratski mahnuo
Kumi koja je ve gurnula prst u prvu rupu eljenog broja
na brojaniku, ekajui da se izgubim iz sobe, i onda sam
izaao.
Malo sam se zadrao pred vratima spavae sobe, u
blaenoj samoi hodnika, razmiljajui ta da uinim sa
Simorovim dnevnikom, koji je, moram odmah da kaem,
bio ono to sam uzeo s vrha torbice. Prva konstruktivna
misao bila je da ga sakrijem dok gosti ne odu. Uinilo mi
se kao dobra ideja da ga odnesem u kupatilo i ubacim u
korpu za prljavi ve. Ali, kad sam bolje razmislio, reio da
ga ponesem u kupatilo i proitam nekoliko odlomaka, pa
ga tek onda ubacim u korpu.
Bio je to dan, bog mi je svedok, ne samo svakojakih
znakova i simbola, ve i izuzetno bogate komunikacije
pisanim putem. Ako uskae u pretrpana kola, Provienje
se pre toga indirektno postara da ti se nau olovka i notes,
tek za sluaj da je neko od tvojih saputnika gluvonem.
Ako upada u kupatila, dobro je da pogleda nije li neko
visoko iznad lavaboa prikaio neku malu poruku, gotovo
apokaliptikog znaenja.
Godinama je, meu sedmoro dece u naoj porodici
s jednom kupatilom, vladao moda neuredan ali praktian
obiaj da jedno drugom ostavljamo poruke na ogledalu
kune apoteke, pri emu nam je za pisanje sluio komadi
vlanog sapuna. Tema naih poruka uglavnom su bile
krajnje stroge opomene i ne retko otvorene pretnje. Bu
Bu, pokupi svoju rukavicu za kupanje kad zavri. Ne
ostavljaj je na podu. Voli te Simor. Volte, na tebe je red
da vodi Z. i F. u park. Ja sam ih vodio jue. Pogodi ko.
U sredu im je godinjica. Ne idite u bioskop i ne muvajte
se po studiju posle emisije. To se odnosi i na tebe, Badi.
Majka kae da je Zui urnalo pojeo Finolaks. Ne
ostavljajte nita otrovno na lavabou to on moe da
dohvati i proguta. To su, naravno, primeri iz detinjstva,
ali i mnogo godina kasnije, kad smo se Simor i ja, u znak
nezavisnosti ili ne-znam-ega, odvojili i iznajmili sebi
stan, samo smo prividno raskrstili sa starim porodinim
navikama. to znai da nismo tek tako odbacivali stare
parie sapuna.
im sam sa Simorovim dnevnikom uao u kupatilo
i paljivo zakljuao vrata za sobom, ugledao sam poruku.
Nije, dodue, bila ispisana Simorovim rukopisom, ve
prepoznatljivim rukopisom moje sestre Bu Bu. Sa
sapunom ili bez njega, njen rukopis je uvek bio skoro
neitljivo sitan, pa joj nije bilo teko da na ogledalu ostavi
sledeu poruku: Visoko podignite krovnu greu, tesari.
Kao Ares stie mladoenja, mnogo vii od visokog
oveka. Voli te Irving Sapfo, nekada pod ugovorom sa
Elizijum studiom Ltd. Molim te budi srean srean srean
sa svojom prelepom Mjuriel. To je zapovest. Moj in je
najvii u ovom kvartu. Citirana pesnikinja pod
ugovorom, mogao bih da pomenem, oduvek je bila
izuzetno omiljena - u odgovarajuim vremenskim
intervalima - kod sve dece u naoj porodici, uglavnom
zahvaljui neizmernom uticaju Simorovog poetskog
ukusa na sve nas. Proitao sam taj citat jednom, zatim i
drugi put, a onda seo na ivicu kade i otvorio Simorov
dnevnik.
 Ovo to sledi doslovan je prepis stranica iz
Simorovog dnevnika koje sam proitao sedei na ivici
kade. ini mi se da je sasvim u redu ako izostavim
datume. Dovoljno bi, mislim, bilo da kaem kako su sve
ove beleke unete dok je bio stacioniran u Fort
Monmautu, krajem 1941. i poetkom 1942, nekoliko
meseci pre zakazanog datuma venanja.

Veeras je na smotri bilo uasno hladno, pa ipak se

jedno est ljudi iz naeg voda onesvestilo tokom
beskrajnog sviranja himne. Mislim da ovek normalne
cirkulacije ne moe da izri neprirodan vojniki stav
mirno. Pogotovo ako jo dri i olovnoteku puku na
gotovs. Ja nemam nikakvu cirkulaciju ni puls.
Nepominost mi je uroena. Tempo himne i ja savreno
se slaemo. Za mene, njen ritam je romantini valcer.
Posle smotre su nam dali izlaz do ponoi. U sedam
sam se naao sa Mjuriel u Biltmoru. Dva pia, dva
sendvia od tunjevine s kioska, a onda film koji je elela
da vidi, neto sa Grir Garson. Pogledao sam je nekoliko
puta u mraku kad se avion sina Grir Garson nije vratio s
akcije. Usta su joj bila otvorena. Zanesena, zabrinuta.
Identifikacija s Metro-Goldvin-Maje-rovom tragedijom
potpuna. Osetio sam strahopotovanje i sreu. Koliko
volim i koliko mi je potrebno njeno iroko srce.
Ispitivaki me pogledala kad su deca u filmu unela mae
da ga pokau majci. M. se svidelo mae, pa je htela da se
i meni svidi. ak sam i u mraku mogao da osetim kako se
otuila od mene, kao i obino kad automatski ne pokaem
da mi se svia ono to se i njoj svia. Kasnije, kad smo na
stanici uzeli neko pie, upitala me ne mislim li da je mae
bilo prilino lepo. Vie ne koristi re slatko. Kada sam
je toliko zaplaio da se odrekla svog uobiajenog renika?
Gnjavator, kakav ve jesam, spomenuo sam R. H.
Blajtovu defmiciju sentimentalnosti: da smo
sentimentalni onda kad neemu pridajemo veu
oseajnost nego to je tome pridao Bog. Rekao sam
(sentenciozno?) da Bog nesumnjivo voli maie, ali po
svoj prilici ne sa tehnikolor izmicama na apama. Taj
kreativni potez preputa scenaristima. M. je malo
razmislila o tome i kao da se sloila sa mnom, ali joj to
saznanje nije bilo ba sasvim po volji. Sedela je i meala
svoje pie, na distanci od mene. Brine je nain na koji
njena ljubav prema meni dolazi i odlazi, pojavljuje se i
gubi. Ona sumnja u njenu realnost, jer nije tako postojano
prijatna kao to mae. Bog zna da to jeste alosno. Ljudski
glas se zaverio da obesveti sve na ovom svetu.

Veera kod Federovih. Veoma dobra. Teletina, pire

od krompira, pasulj, lepa zelena salata sa siretom i uljem.
Za dezert je bilo neto to je Mjuriel sama pravila: neka
vrsta zamrznutog krem-sira, s malinama odozgo. To me
ganulo do suza. (Saigjo kae: ta je to ne znam / ali od
zahvalnosti / suze mi teku.) Na stoiu pored mene
stajala je boica keapa. Mjuriel je oigledno rekla gi
Feder da stavljam keap na sve ivo. Dao bih sve na svetu
da sam mogao da vidim kako M. bojaljivo saoptava
svojoj majci da stavljam keap ak i u boraniju. Srce moje
malo.
Posle veere je ga Feder predloila da ukljuimo
radio. Neprijatno mi je njeno oduevljenje, njena
nostalgija za radio-programom, pogotovo za onim starim
u kome smo uestvovali Badi i ja. Program su, od svih
moguih mesta, prenosili iz neke pomorske vazdune
baze blizu San Diega. Previe cepidlakih pitanja i
odgovora. Freni je zvuala kao da je prehlaena. Zui je
bio u punoj formi. Voditelj je usmerio razgovor na
stambene komplekse, a mala Burkijeva rekla da mrzi kue
koje su sve iste - mislei na dugaak niz identinih kua u
stambenim kompleksima. Zui je rekao da su ba
zgodne. Rekao je da bi bilo veoma lepo da doe kui i
nae se u tuem stanu. Zabunom rua sa nepoznatim
ljudima, zabunom spava u tuem krevetu i ujutro ih sve
na rastanku izljubi kao da su tvoja porodica. Rekao je da
bi on ak voleo da svi ljudi na svetu potpuno identino
izgledaju. Rekao je da bi onda za svakog koga sretne
mislio da ti je ena, majka ili otac, pa bi se ljudi na sve
strane samo grlili, i to bi ba zgodno izgledalo.
itave te veeri oseao sam nepodnoljivu sreu.
Dimula me prisnost Mjuriel i njene majke dok smo sedeli
u dnevnoj sobi. One znaju meusobne slabosti, pogotovu
slabosti u razgovoru, pa ukazuju pogledom na njih. Oi
ge Feder pazile su kad je Mjuriel iznosila svoja miljenja
o literaturi, dok su Mjurieline oi pazile na majinu
sklonost logoreji. Kad se njih dve oko neeg prepiru,
nema opasnosti da doe do nekog trajnog raskola, ba zato
to su majka i ki. Kakav zastrauju i predivan fenomen.
Ipak, dok tako opinjeno sedim, povremeno mi se javi
elja da se g. Feder malo aktivnije prikljui razgovoru.
Ponekad osetim da mi je potreban. Ponekad, u stvari, kada
ulazim u stan, kao da ulazim u neki neuredan, svetovni
manastir za dve ene. Ponekad, kad odlazim, javi mi se
neki udan oseaj da su i M. i njena majka napunile moje
depove boicama i tubama karmina, maskarama,
mreicama za kosu, dezodoransima i tako dalje.
Beskrajno sam im zahvalan, ali ne znam to da radim s
njihovim nevidljivim poklonima.

Veeras nam nisu dali izlaz odmah posle smotre,

jer je neko ispustio puku za vreme inspekcije britanskog
generala koji je bio u poseti. Nisam stigao na voz u 5.52 i
zakasnio sam itav sat na sastanak sa Mjuriel. Veera kod
Luna Fara na Pedeset osmoj. M. nervozna i plaljiva za
veerom, istinski uznemirena i preplaena. Njena majka
misli da sam izoidna linost. Oigledno je svom
psihoanalitiaru priala o meni, i on se sloio s njom. Ga
Feder je traila od M. da diskretno otkrije imam li neki
sluaj ludila u porodici. Pretpostavljam da je Mjuriel bila
dovoljno naivna da joj kae otkud oiljci na mojim
zglavcima, sirota mala. Meutim, prema onom to M.
govori, njenu majku to ni izdaleka toliko ne zabrinjava
kao nekoliko drugih stvari. Tri druge stvari. Prvo,
povlaim se od ljudi i slabo uspostavljam kontakt. Drugo,
oigledno mi neto fali, jer nisam zaveo Mjuriel. Tree,
evidentno je da gu Feder ve danima proganja moja
izjava za vreme jedne veere kako bih voleo da sam
crknuta maka. Prole nedelje me pitala za veerom ta u
da radim kad izaem iz vojske. Nameravam li da nastavim
sa predavanjima na istom koledu? Da li bih se uopte
vratio nastavnikom poslu? Da li razmiljam o povratku
na radio, moda kao neka vrsta komentatora? Odgovorio
sam da mi se ini kako rat moe veno da potraje i da sam
siguran samo u to da bih, ako ikad opet doe do mira,
voleo da budem crknuta maka. Ga Feder je pomislila da
sam izvalio neku alu. Suptilnu alu. Po Mjurielinim
priama, ona misli da sam veoma suptilan. Ona je moju
smrtno-ozbiljnu opasku shvatila kao alu koju treba
nagraditi jasnim, muzikalnim smehom. Pretpostavljam da
me malo zbunilo kad se nasmejala, pa sam zaboravio da
joj objasnim. Veeras sam ispriao Mjuriel da su u zen-
budizmu jednom upitali nekog uitelja koja je najvrednija
stvar na svetu, a on je odgovorio da je to crknuta maka,
jer joj niko ne moe odrediti cenu. M. je laknulo, ali sam
primetio da jedva eka da doe kui i uveri majku u
bezazlenost moje izjave. Pola je zajedno sa mnom
taksijem na stanicu. Kako je bila umiljata i koliko vedrija!
Pokuavala je da me naui da se smeim, prstima mi
rasteui miie oko usana. Kako je lepo videti je kad se
smeje. Boe, tako sam srean s njom. Samo kad bi i ona
mogla da bude srenija sa mnom. Ponekad sam joj
zabavan i kao da joj se svia moje lice, moje ruke i moj
potiljak, a ba uiva kad svojim prijateljicama pria kako
je verena za Bilija Bleka koji je godinama nastupao u
emisiji To je pametno dete. Mislim da prema meni
manje-vie osea neku meavinu materinskog i
seksualnog nagona. Ali, sve u svemu, ne inim je istinski
srenom. Boe, pomozi mi. Jedina grozna uteha je to to
moja voljena osea neunitivu, u osnovi neiskvarenu
ljubav prema samoj instituciji braka. U njoj tinja iskonska
potreba da stalno izigrava udatu enu. Njene brane
pobude tako su smene i tako dirljive. Zamilja kako
pocrnela od sunca silazi do recepcije u nekom vrlo
otmenom hotelu i pita da li je njen Suprug uzeo potu.
Zamilja kako kupuje zavese. Zamilja kako kupuje odeu
za trudnice. Zamilja kako odlazi iz majine kue, bila ona
toga svesna ili ne, uprkos svojoj privrenosti prema njoj.
Zamilja kako ima decu - lepu decu, koja lie na nju, ne
na mene. Osim toga, imam oseaj da zamilja kako svake
godine vadi iz kutije sopstveni a ne majin nakit za
boinu jelku.
Danas je stiglo prilino aljivo pismo od Badija,
koje je napisao odmah po zavretku svog deurstva u
kuhinji. Mislio sam na njega kad sam pisao o Mjuriel. On
bi je prezreo zbog njezinih branih pobuda kako sam ih ja
ovde opisao. Ali zasluuju li one prezir? Mora da ga
donekle i zasluuju, ali ipak ih smatram tako Ijudskim i
tako lepim da ak ni sada dok ovo piem ne mogu da
mislim na njih a da me duboko, duboko ne dimu. On ne
bi prihvatio ni njenu majku. To je ena koja nervira, koja
bi uvek da bude u pravu, tip koji Badi ne moe da smisli.
Ne verujem da bi on mogao da je vidi onakvu kakva je
ona zaista. Kao osobu doivotno lienu ikakvog
razumevanja ili sklonosti za poetska strujanja koja
proimaju sve oko nas. Mogla bi isto tako da bude i mrtva,
a da ipak ivi dalje, zastaje pred delikatesnim radnjama,
odlazi kod psihoanalitiara, proguta po roman za vee,
navlai steznik, kuje planove za Mjurielino zdravlje i
sreu. Volim je. Smatram je neizrecivo hrabrom.

Veeras je itavoj eti zabranjen izlaz. Stajao sam

sat vremena u redu za telefon u prostoriji za rekreaciju.
Njoj kao da je laknulo to veeras ne mogu u grad. To me
zabavlja i raduje. Neka druga djevojka, kad bi istinski
poelela da se jedno vee malo odmori od verenika,
izdeklamovala bi sve mogue izraze aljenja preko
telefona. M. je samo rekla Oh. Kako oboavam tu njenu
jednostavnost, njeno nevieno potenje. Kako se uzdam u
to.
 3.30 ujutro. Sedim u prostoriji za deume. Nisam
mogao da zaspim. Navukao sam kaput preko pidame i
doao ovamo. A1 Aspezi je deumi. Spava na podu. Mogu
da ostanem ovde ako se umesto njega javljam na telefon.
Kakva no. Psihoanalitiar ge Feder bio je kod njih na
veeri i presliavao me, s prekidima, sve do pola dvanaest.
Na trenutke je pokazao veliku vetinu i inteligenciju.
Jednom ili dvaput osetio sam kako navijam za njega. On
je oigledno stari oboavalac Badija i mene. Izgleda da je
bio ne samo profesionalno, ve i lino zainteresovan zato
su me u esnaestoj godini utnuli iz emisije.
Svojevremeno je sluao emisiju posveenu Linkolnu i
stekao je utisak da sam tada rekao kako je uveni govor u
Getisburgu lo za decu.
Neistina. Objasnio sam mu da sam tada rekao kako
je loe za decu koja tako teak govor moraju da ue
napamet u koli. Osim toga, uinilo mu se da sam izjavio
kako je to nepoten govor. Objasnio sam mu da sam rekao
kako je kod Getisburga poginulo ili bilo ranjeno 51.112
ljudi, i ako je ve neko morao da odri govor na
godinjicu tog dogaaja, trebalo je samo da se pojavi,
pokae pesnicu publici i ode - to jest, kad bi govornik bio
apsolutno poten ovek. Nije mi se suprotstavio, ali kao
da je posumnjao da patim od perfekcionizma. Dugo je
govorio, i prilino inteligentno, o prednostima ivljenja
nesavrenim ivotom, o prihvatanju sopstvenih i tuih
slabosti. Slaem se s njim, ali samo teoretski. Boriu se za
nesavrenost do sudnjeg dana, i to zato jer vodi zdravlju i
nekoj vrsti vrlo stvarne i zavidne sree. Ako se u tome ide
do kraja, onda je to put Taoa, nesumnjivo najuzvieniji
put. Ali, da bi ovek sklon perfekcionizmu postigao tako
neto, morao bi da se oslobodi poezije, da prevazie
poeziju. to znai da nikako ne bi mogao da naui ili
natera sebe da u apstaktnom smislu zavoli lou poeziju, a
kamoli da je poredi sa dobrom poezijom. Morao bi sasvim
da se odrekne poezije. Rekao sam da to ne bi bilo ba lako
uraditi. Dr Sims je rekao da ja to postavljam suvie kruto
- da to postavljam, rekao je, ba kao pravi perfekcionista.
Mogu li to da poreknem?
Oigledno mu je ga Feder uzrujano ispriala o
arlotinih devet avova. Bilo je izgleda nepromiljeno to
sam tu davno okonanu priu pomenuo Mjuriel. Ona sve
istog trenutka prenosi svojoj majci. Znam da je trebalo da
joj prebacim zbog toga, ali nisam mogao. M. moe da me
uje samo kada slua i njena majka, sirota mala. Ali
uopte mi nije bila namera da raspravljam o arlotinim
avovima sa Simsom. Bar ne uz jedno jedino pie.
Veeras sam na stanici manje-vie obeao M. da u
ovih dana da posetim nekog psihoanalitiara. Sims mi je
rekao da je ovaj u gamizonu veoma dobar. Oigledno su
on i ga Feder ve razgovarali o tome, tete-a-tete. Zato
me to ne pogaa? Ne pogaa me. Ba udno. ak mi i
prija, bez ikakvog pravog razloga. Oduvek su mi bile
nekako simpatine ak i one stereotipne tate iz stripova
u novinama. U svakom sluaju, ne vidim da u bilo ta
izgubiti ako odem kod nekog psihoanalitiara. Ukoliko to
obavim u vojci, bie jo i besplatno. M. me voli, ali nikada
nee oseati potpunu bliskost u odnosu na mene, nikada
nee biti prisna, nikad frivolna sa mnom, sve dok me malo
ne ispregledaju.
Ako ili kada zaista krenem sa psihoanalizom, molim
boga da taj doktor nae za shodno da se posavetuje s
nekim dermatologom. Specijalistom za ruke. Po akama
imam oiljke od dodirivanja izvesnih ljudi. Jednom, u
parku, kad je Freni jo bila u kolicima, stavio sam ruku na
njenu plianu glavicu i predugo je tamo zadrao. Drugi
put sam sa Zuijem gledao neki film strave u Luvu, na
Sedamdeset drugoj ulici. Njemu je bilo est ili sedam
godina i podvukao se pod stolicu da ne gleda neku jezivu
scenu. Stavio sam mu ruku na glavu. Neke glave,
odreena boja i sastav ljudske kose ostavljaju neizbrisive
tragove na meni. A i neke drage stvari. arlota je jednom
pobegla iz studija od mene, i ja sam je uhvatio za haljinu
da je zadrim, da bi ostala sa mnom. Bila je to uta
pamuna haljina koja mi se sviala zato to je bila
predugaka za nju. Jo i sada imam kao limun uti otisak
na dlanu desne ruke. O boe, ako za mene postoji neka
dijagnoza, onda sam neka vrsta paranoika u obmutom
srnislu. Sumnjiim ljude da kuju zavere kako bi me uinili
srenim.
Seam se da sam dnevnik zatvorio - zalupio ga, u
sutini posle rei srenim. Sedeo sam jo nekoliko
minuta s dnevnikom pod mikom, sve dok nisam postao
svestan izvesne nelagodnosti od tako ugog sedenja na
ivici kade. Kad sam ustao, primetio sam da se znojim vie
nego to sam se znojio itavog dana, ba kao da sam tek
izaao iz kade, a ne samo sedeo na njoj. Priao sam korpi
za ve, otvorio je i bukvalno bacio Simorov dnevnik meu
neke arave i jastunice na dnu korpe. Zatim sam se, u
nedostatku neke bolje, konstruktivnije ideje, vratio do
kade i ponovo seo na njenu ivicu. Minut-dva sam zurio u
poruku koju je Bu Bu ostavila na ogledalu prirune
apoteke, a onda izaao iz kupatila, tresnuvi tako snano
vratima kao da bi sama ta sila mogla da zakljua to mesto
za sva vremena.
 Sledea moja stanica bila je kuhinja. Sreom, do nje
se dolazilo hodnikom, pa nisam morao da proem kroz
dnevnu sobu i suoim se sa gostima. Kad sam uao i vrata
se zatvorila iza mene, skinuo sam jaknu - vojniku bluzu
- i bacio je na sto. Kao da je i samo to skidanje jakne
iscrplo svu moju energiju, pa sam neko vreme stajao,
onako u majici, bukvalno prikupljajui snagu pre nego to
se poduhvatim herkulskog zadatka da pripremim pie. A
onda, najednom, kao da neko nevidljivo upravlja sa mnom
kroz male otvore u zidu, poeo sam da otvaram kuhinjske
ormarie i friider, traei sastojke za Tom-Kolins koktel.
Svi su bili tu, samo sam umesto lajma upotrebio limun, i
za nekoliko minuta imao sam pun bokal pomalo
sladunjavog Kolinsa. Skinuo sam pet aa sa police i onda
potraio neki posluavnik. To je bilo prilino teko, i
trebalo mi je dosta vremena za to, tako da sam, dok ga
nisam pronaao, povremeno kratko i jedva ujno stenjao,
otvarajui i zatvarajui kuhinjske ormarie.
Ba kad sam izaao iz kuhinje, s bokalom i gomilom
aa na posluavniku, ponovo u svojoj vojnikoj bluzi,
iznad glave mi se upalila imaginama sijalica - kao kad u
stripovima pokazuju da je liku iznenada pala na pamet
neka lucidna ideja. Spustio sam posluavnik na pod.
Vratio sam se do police sa estokim piem i skinuo s nje
dopola punu bocu viskija. Uzeo sam svoju au i natoio
u nju - pomalo nehotino - solidna etiri prsta pia. Na
trenutak sam kritiki odmerio au, a zatim je, kao neki
prekaljeni junak vestema, ispio na eks. Tu malu akciju,
moram da priznam, pominjem ovde s posebnom
nelagodnou. Samim tim to sam imao dvadeset tri
godine, uinio sam ono to bi verovatno uinila svaka
uspaljena dvadeset trogodinja budala u slinoj situaciji.
Ali nije ba tako jednostavno. Problem je u tome to nisam
jak na piu. Po pravilu mi ve od jedne ae viskija ili
uasno pozli ili ponem da traim protivnika oko sebe.
Deavalo se da ve posle druge ae izgubim svest.
Ovo, meutim - bez preterivanja - ni po emu nije
bio obian dan i, kad sam ponovo uzeo posluavnik i
krenuo iz kuhinje, seam se da nisam osetio nijedan od
onih uobiajenih, gotovo trenutnih preobraaja. Samo se
u stomaku javila neka do tada nepoznata vrelina, ali to je
bilo sve.
Kad sam uneo prepun posluavnik u dnevnu sobu,
nije bilo nikakvih vidljivih promena nabolje u dranju
mojih gostiju, osim okrepljujue injenice da se grupi
ponovo pridruio ujak mladinog oca. Udobno se smestio
u staroj fotelji mog pokojnog buldoga. Njegove tanke
noice bile su prekrtene, kosa oeljana, masna fleka i
dalje upadljiva, i - gle uda - njegova cigara bila je
upaljena. Pozdravili smo jedan drugog jo napadnije nego
inae, kao da su ovi povremeni rastanci odjednom postali
toliko dugi i nepotrebni da ih obojica jedva podnosimo.
Porunik je jo uvek stajao pored biblioteke. Listao
je stranice neke knjige koju je uzeo sa police i oigledno
se sav uneo u nju. (Nikada nisam otkrio koja je to knjiga
bila.) Ga Silsbem je delovala sasvim pribrano, ak
osveeno, a inilo se da je obnovila i svoju naslagu
minke. Sada je sedela na kauu, na samom kraju, to
dalje od ujaka mladinog oca. Prelistavala je neki asopis.
O, pa to je divno! rekla je glasom koji je sasvim
odgovarao nekoj prijatnoj sedeljki, im je ugledala
posluavnik koji sam spustio na stoi. Prijateljski mi se
nasmeila.
 Stavio sam sasvim malo dina, slagao sam i poeo
da meam pie u bokalu.
Sada je tako svee i prijatno ovde, rekla je ga
Silsbem. Smem li moda neto da vas pitam? Ostavila
je asopis, ustala, obila kau i prila pisaem stolu.
Podigla je ruku i dotakla jednu od fotografija na zidu. 'Ko
je ovo lepo dete? upitala me. Zahvaljujui erkondinu,
koji je sada ujednaeno i pouzdano radio, a i tome to je
imala vremena da obnovi minku, nije vie bila ono uvelo,
bojaljivo dete koje je stajalo pod uarenim suncem ispied
rafla u Sedamdeset devetoj ulici. Sada mi se obraala
istom krhkom uravnoteenou kao i onda kad sam
uskoio u automobil i kada me pitala jesam li ja izvesni
Diki Briganca.
Prestao sam da meam Kolins u bokalu i priao joj.
Njen lakirani nokat bio je fiksiran na fotografiji uesnika
emisije To je pametno dete iz 1929, i to ba na
odreenom detetu. Sedmoro nas sedelo je oko okruglog
stola, a pred svakim detetom je bio mikrofon. Ovo je
najlepe dete koje su moje oi ikad videle, rekla je ga
Silsbem. Znate li na koga mi ona malice lii? Posebno
oko oiju i usta?
Ba u tom trenutku, neto od onog viskija - oko
jedan prst, rekao bih - poelo je da deluje na mene i malo
je falilo da odgovorim: Na Dikija Brigancu, ali je ipak
nadjaao neki oseaj opreza. Klimnuo sam glavom i rekao
ime filmske glumice koju je Kuma ranije tog popodneva
pomenula u vezi sa devet hirurkih avova.
Ga Silsbem me zapanjeno pogledala. Zar je i ona
uestvovala u emisiji To je pametno dete? upitala je.
 Oko dve godine, da. Uestvovala je. Pod svojim
pravim imenom, naravno - arlota Mejhju.
Porunik je sada stajao desno iza mene, gledajui u
fotografiju. Pri pomenu arlotinog imena, odmaknuo se
od biblioteke i priao nam da i sam pogleda.
Nisam znala da je kao dete uestvovala u radio-
emisijama, rekla je ga Silsbem. Nisam to znala! Zar je
zaista bila tako pametno dete?
Nije, u sutini je uglavnom samo galamila. Ali i
tada je ve tako dobro pevala kao sad. Osim toga, pruala
je izuzetnu moralnu podrku. Obino bi udesila da za
studijskim stolom sedne pored mog brata Simora i, kad
god bi on u toku emisije rekao neto to bi je oduevilo,
stala bi mu na nogu. To je trebalo da bude neto kao stisak
ruke, osim to je ona koristila nogu. Okonavi ovu malu
besedu, stavio sam ruke na naslon visoke stolice uz pisai
sto. Odjednom su skliznule - otprilike kao to neiji lakat
iznenada izgubi oslonac na stolu ili za ankom. Izgubio
sam i gotovo istovremeno ipak povratio ravnoteu, pa
izgleda da ga Silsbem i Porunik nita nisu primetili.
Skrstio sam ruke. Nekih veeri, kad je bio u posebno
dobroj formi, Simor bi pomalo opao na povratku do
kue. To je suta istina. arlota mu nije samo stajala na
nogu, ve ga je bukvalno gazila. Nije se ljutio. Voleo je
ljude koji ga gaze po nogama. Voleo je nestane
devojice.
O, kako je to zanimljivo! rekla je ga Silsbem.
Ja zaista nisam znala da je ona ikad bila na radiju
ili negde.
U stvari, Simor ju je doveo tamo, rekoh. Ona je
bila erka jednog osteopata koji je iveo u naoj zgradi na
Riversajd Drajvu. Ponovo sam stavio ruke na visoki
naslon stolice i prebacio teinu na njega, delimino zbog
oslonca, a delimino kao neki penzioner koji, oslonjen na
batensku ogradu, pria svoje uspomene. Zvuk
sopstvenog glasa pruao mi je sada posebno zadovoljstvo.
Jednom smo bacali loptu... zanima li to uopte ikoga od
vas?
Kako da ne! rekla je ga Silsbem.
Jednog popodneva posle kole bacali smo loptu u
zid zgrade, Simor i ja, kad je neko - ispostavilo da je to
arlota - poeo da baca klikere na nas sa dvanaestog
sprata. Tako smo se upoznali. Jo iste nedelje smo je
doveli u emisiju. Nismo ak ni znali da ume da peva. Hteli
smo da bude s nama samo zato to je imala tako divan
njujorki naglasak. Imala je naglasak ulice Dajkmen.
Ga Silsbem se nasmejala nekim cvrkutavim
smehom koji je, naravno, poguban za osetljivog
pripovedaa, bio on trezan ili ne. Oigledno je jedva
ekala da zavrim kako bi mogla da se obrati Poruniku s
onim to je kopkalo. Na koga vam lii? nametljivo ga je
upitala. Posebno oko oiju i usta? Na koga vas podsea?
Porunik je prvo pogledao u nju, zatim navie u
fotografiju. Mislite takva kakva je na ovoj slici? Kao
dete? rekao je. lli sada? Onakva kakva je na filmu? Na
ta mislite?
Pa, ja mislim i jedno i drugo. Ali posebno ba na
ovoj slici.
Porunik se zagledao u fotografiju - prilino strogo,
pomislio sam, kao da nimalo ne odobrava nain na koji ga
je ga Silsbem, koja je, na kraju krajeva, ne samo civil ve
i ena, zamolila da to uini. Mjuriel, odseno je rekao.
Na ovoj slici izgleda kao Mjuriel. Kosa i ostalo.
Ali identino! rekla je ga Silsbem. Okrenula se
prema meni. Identiao\ ponovila je. Jeste li videli
Mjuriel? Mislim, jeste li je ikad videli kad skupi kosu u
draesnu veliku...
Danas sam prvi put video Mjuriel, rekoh.
Dobro, nije bitno, verujte mi na re, ga Silsbem
je vano lupnula kaiprstom po fotografiji. Ovo dete
moglo bi da dublira Mjuriel u tim godinama. Identino
je.
Viski je neumoljivo i sve ozbiljnije delovao na
mene, pa nisam vie bio u stanju da u potpunosti shvatim
ovu opasku, a kamoli razmotrim sve mogue konotacije.
Poao sam natrag - po meni, neto malo ukoenije - do
stoia, i nastavio da meam Kolins u bokalu. im sam se
ponovo naao u njegovoj blizini, ujak mladinog oca
pokuao je da privue moju panju, da pozdravi moj
ponovni dolazak, ali toliko sam se zaneo navodnom
Mjurielinom slinou sa arlotom da mu niim nisam
uzvratio. Osim toga, oseao sam laku vrtoglavicu.
Obuzela me neodoljiva elja, kojoj ipak nisam podlegao,
da sednem na pod i tamo meam pie u bokalu.
Minut-dva kasnije, ba kad sam poeo da sipam
pie, ga Silsbem mi je postavila pitanje. Samo to nije
zapevalo preko sobe, toliko je bilo milozvuno. Nee li
biti previe runo ako upitam za onu nezgodu koju je
pomenula gospoa Barvik? Mislim na onih devet avova
o kojima je govorila. Da li ju je va brat sluajno gurnuo
ili neto?
 Spustio sam bokal, koji mi je postao neverovatno
teak i glomazan, i pogledao je. udno, uprkos lakoj
vrtoglavici koju sam oseao, udaljene slike nimalo nisu
gubile na otrini. Ako nita drugo, ga Silsbem, kao
centralna taka na drugom kraju sobe, ak se nametljivo
isticala. Ko je gospoa Barvik? upitao sam.
Moja ena, rekao je porunik, pomalo odseno.
Sada me i on gledao, kao neki jednolani komitet koji bi
da ispita zato toliko odugovlaim sa piem.
A. Da, naravno, rekoh.
Da li je to bio nesrean sluaj? navaljivala je ga
Silsbem. Nije to valjda namerno uradio?
Pobogu, gospoo Silsbem.
Kako molim? hladno je rekla.
Oprostite. Ne obraajte panju na mene. Malo sam
pripit. Pre pet minuta sam u kuhinji sipao sebi veliku
au... prekinuo sam i naglo se okrenuo. Upravo sam
zauo dobro poznati teki korak po golom podu hodnika.
Iao je ka nama - na nas - velikom brzinom, i ve sledeeg
trenutka u sobu je banula Kuma.
Nije nas ni pogledala. Najzad sam ih dobila, rekla
je. Glas joj je zvuao neobino ravno, bez ikakvog
naglaavanja rei. Trebalo mi je jedno sat vremena. Lice
joj je izgledalo napeto i tako pregrejano kao da e pui.
Da li je to hladno? upitala je i, ne ekajui odgovor, bez
zaustavljanja prila stoiu. Uzela je au koju sam minut
pre toga dopola napunio i halapljivo je ispila. Ono je
najvrelija soba u kojoj sam ikad bila u ivotu, rekla je -
nekako bezlino - i spustila praznu au. Podigla je bokal
i do pola je napunila, uz glasno zveckanje i bukanje
kockica leda.
 Ga Silsbem se ve sasvim pribliila stoiu. ta
su rekli? nestrpljivo je upitala. Jeste li priali sa Reom?
Kuma je prethodno otpila. Priala sam sa svima,
rekla je i spustila au. Mrgodno je to rekla, ali za nju
krajnje nedramatino naglasila re svima. Pogledala je
prvo gu Silsbem, zatim mene, i na kraju Porunika.
Moete svi lepo da se opustite, rekla je. Sve je lepo i
krasno.
Kako to mislite? ta se dogodilo? otro je upitala
ga Silsbem.
To to sam rekla. Mladoenja nije vie
indisponiran od sree' U Kuminom glasu ponovo se javila
ve dobro poznata intonacija.
Kako to? S kim si razgovarala? rekao je Porunik.
Jesi li priala sa gospoom Feder?
Rekla sam ve da sam priala sa svima. Sa svima
osim sa postienom mladom. Utekla je sa mladoenjom.
Okrenula se prema meni. Koliko ste uopte eera stavili
u ovo? razdraeno je upitala. Ukus mu je totalno...
Utekla? rekla je ga Silsbem i uhvatila se za grlo.
Kuma je pogledala. U redu je, samo se opustite,
rekla je. Due ete iveti.
Ga Silsbem je mlitavo sela na kau - odmah pored
mene. Zagledao sam se u Kumu, a ubeen sam da se i ga
Silsbem povela za mnom.
Oigledno je ve bio u stanu kad su se vratili. I
tako, Mjuriel je samo skoknula gore, spakovala kufer i
odoe oni, as posla. Kuma je naglaeno slegnula
ramenima. Ponovo je uzela au i ispila ostatak. Sve u
svemu, pozvani smo na svadbu. Ili kako god to nazvali,
poto su mlada i mladoenja ve otili. Koliko sam
shvatila, tamo je ve itava gomila ljudi. Svi zvue tako
veselo preko telefona.
Rekla si da si priala sa gospoom Feder. ta ona
kae? upitao je Porunik.
Kuma je nekako zagonetno odmahnula glavom.
Bila je divna. Boe, kakva je to ena! Zvuala je,
apsolutno normalno. Koliko sam mogla da shvatim -|
mislim, na osnovu onog to je rekla - taj Simor je obeao
da e da ode kod psihoanalitiara i unormali se. Ponovo
je slegnula ramenima. Ko zna? Moda. sve ispadne
bombona. Suvie sam umorna da bih dalje razmiljala.
Pogledala je svog mua. ldemo. Gde ti je kapica?
Sledee to pamtim je da su Kuma, Porunik i g'a
Silsbem zajedno krenuli prema ulaznim vratima, a ja sam,
kao domain, iao iza njih. Sada sam se ve upadljivo
ljuljao, ali niko se nije okrenuo, pa mislim da je moje
stanje ostalo nezapaeno.
uo sam kako ga Silsbem pita Kumu: Hoete li
moda da svratite tamo?
Ne znam, stigao je odgovor. Ako i svratimo, bie
to samo na minut.
Porunik je pozvao lift, i sad je svo troje stajalo,
tupo posmatrajui osvetljeni pokaziva spratova. inilo
se da nikom vie nije ni do kakvog razgovora. Stajao sam
na ulazu u stan, nekoliko koraka od njih, gledajui ih kao
kroz maglu. Kada se vrata lifta otvorie, rekao sam glasno
zbogom, i njihove tri glave istovremeno se okrenue
prema meni. Oh, zbogom uzvratile su mi, i uo sam kako
je Kuma doviknula: Hvala na piu! dok su se vrata lifta
zatvarala za njima.
 Vratio sam se u stan, vrlo nestabilno, pokuavajui
da u tom teturanju otkopam dugmad na vojnikoj bluzi,
ili da ih pokidam.
Moj povratak u sobu bio je iskreno pozdravljen od
jedinog preostalog gosta - na njega sam sasvim zaboravio.
im sam uao, podigao je punu au u znak pozdrava. U
stvari je bukvalno zamahnuo prema meni s njom,
klimajui glavom gore-dole i kezei se kao da je konano
osvanuo taj uzvieni, zanosni trenutak koji smo obojica
tako dugo oekivali. Otkrio sam da se pri tom ponovnom
sastanku moj kez ne moe ba meriti s Hjegovim. Seam
se da sam ga ipak potapao po ramenu. Posle toga sam se
svom teinom svalio na kau naspram njega, i zavrio sa
raskopavanjem bluze. Zar vi nemate kuu? upitao sam
ga. Ko brine o vama? Golubovi u parku? U odgovor na
ta provokativna pitanja, moj gost je nazdravio jo
poletnije, maui svojim Tom-Kolinsom prema meni kao
da je to krigla piva. Sklopio sam oi i izvalio se na kau,
podigao noge i sasvim se opruio. Ali od toga je itava
soba poela da se vrti. Ponovo sam seo i jednim zamahom
spustio noge na pod - tako naglo i trapavo da sam morao
da se pridrim za stoi kako bih odrao ravnoteu. Sedeo
sam minut-dva tako presamien, zatvorenih oiju. Zatim
sam, ne ustajui, dohvatio bokal i natoio sebi au pia,
prosuvi pri tom neto tenosti i kockica leda po stolu i
podu. Sedeo sam jo nekoliko minuta s punom aom u
ruci, nisam pio, da bih je na kraju spustio u plitku lokvu
na stoiu. Zanima li vas kako je arlota zaradila onih
devet avova? iznenada sam upitao, glasom koji je meni
zvuao sasvim normalno. Bili smo gore na Jezeru. Simor
je pisao arloti i pozvao je da nas poseti, i njena majka ju
je na kraju pustila. ta se desilo - jednog jutra sela je
nasred prilaznog puta ispred nae kue da pomazi Bu
Buinu maku, i Simor je bacio kamen na nju. Bilo mu je
dvanaest godina. To je sve. Bacio ga je samo zato jer je
bila tako lepa dok je sedela nasred puta s Bu Buinom
makom. Svi pod milim bogom to znaju - ja, arlota, Bu
Bu, Vejker, Volt, itava porodica. Zurio sam u metalnu
pepeljaru na stolu. arlota mu nikad ni re nije rekla zbog
toga. Ni jednu jedinu re. Pogledao sam svog gosta kao
da oekujem da se pobuni, da mi kae da sam laov. Pa i
jesam bio laov. arlota nikada nije shvatila zato je
Simor bacio taj kamen na nju. Ipak, moj gost se nije
pobunio. Naprotiv. Ohrabrujue mi se nakezio, kao da e
i sve drugo to imam da kaem u vezi s tim prihvatiti kao
istu istinu. Ali ustao sam i izaao iz sobe. Seam se kako
sam na pola puta pomislio da se vratim i pokupim sa poda
one dve kockice leda, ali to mi se ipak uinilo kao suvie
teak poduhvat, pa sam produio u hodnik. Prolazei
pored kuhinjskih vrata, skinuo sam svoju vojniku bluzu
- strgnuo je sa sebe - i ostavio je na podu. Tada mi se to
uinilo kao mesto na kome uvek ostavljam stvari.
U kupatilu sam nekoliko minuta stajao iznad korpe
za ve, kolebajui se da li da izvadim ili ne izvadim
Simorov dnevnik i opet ga malo pogledam. Ne seam se
vie kakvi su me argumenti vukli na jednu ili na drugu
stranu, ali sam na kraju ipak otvorio korpu i izvadio
dnevnik. Ponovo sam seo na ivicu kade i prelistavao ga,
sve dok nisam doao do poslednjeg Simorovog zapisa:

Jedan vojnik je ponovo zvao letaku slubu. Ako

se magla bude i dalje dizala, sigurno emo moi da
poletimo pre jutra. Openhajm kae da se ne uzbuujemo.
Pozvao sam Mjuriel da joj to kaem. Bilo je veoma udno.
Javila se i samo ponavljala halo. Ostao sam bez glasa.
Zamalo da spusti slualicu. Kad bih bar malo mogao da se
smirim. Openhajm e da dremne dok nas letaka ne
pozove. I meni bi to dobro dolo, ali suvie sam napet. U
stvari sam je zvao da je pitam, da je poslednji put zamolim
da jednostavno sama poe sa mnom i uda se za mene.
Suvie sam napet da bih bio sa ljudima. Oseam se kao da
u se ponovo roditi.
Blaeni, blaeni dan! Veza je bila oajna, a nisam
mogao ni da govorim, skoro sve vreme razgovora. Uasno
je kad kae volim te, a osoba na drugom kraju vie
Molim? itavog dana itao sam stihove iz Vedante.
Brani drugovi treba da slue jedno drugom. Uzdiu se,
pomau, poduavaju, jaaju jedno drugo, ali iznad svega
slue. Decu da podiu asno, s ljubavlju, ali da ih ne
vezuju za sebe. Dete je gost u kui, gost koga treba voleti
i potovati - nikada posedovati, jer ono pripada Bogu.
Kako udesno, kako zdravo, kako predivno teko i zato
istinito. Radost odgovornosti, prvi put u mom ivotu.
Openhajm ve spava. Trebalo bi i ja, ali ne mogu. Neko
mora da bdi nad srenikom.

Jo jednom sam proitao taj zapis, a onda zatvorio

dnevnik i poneo ga natrag u spavau sobu. Stavio sam ga
u Simorovu platnenu torbicu pored prozora. Zatim sam,
manje-vie namerno, pao na blii od dva kreveta. Zaspao
sam - ili moda izgubio svest - jo u padu, bar mi se tako
uinilo.
Probudio sam se oko sat i po kasnije, s uasnom
glavoboljom i suvih usta. U sobi je bio potpuni mrak.
Seam se da sam prilino dugo sedeo na ivici kreveta.
Onda me stravina e naterala da ustanem i odvuem se
do dnevne sobe, nadajui se da u bokalu ima jo malo
hladnog i mokrog ostatka.
Moj poslednji gost oigledno je ve napustio stan.
Samo su njegova prazna aa i opuak cigare u metalnoj
pepeljari svedoili da je postojao. Jo uvek mislim da je
taj opuak trebalo proslediti Simoru kao svadbeni dar,
takav kakav je. Samo taj ostatak tompusa u lepoj maloj
kutiji. Moda jo i prazan list papira, kao objanjenje.
SIMOR
uvod
 Glumci me, na moj uas, svojim prisustvom uvek
uvere da je najvei deo onoga to sam do sada napisao o
njima pogreno. A pogreno je zato to o njima piem s
nekom postojanom ljubavlju (ak i sada, dok ovo piem, i
to postaje pogreno), ali s promenljivom vetinom, a ta
promenljiva vetina ne prepoznaje jasno i odreeno prave
glumce, ve se muklo gubi u toj ljubavi koja nikad nee
biti zadovoljna tom vetinom i zato misli da e zatititi
glumce, tako to e spreavati da se ova vetina razvije.

To je (slikovito reeno) kao kad bi se nekom piscu

omaklo pero, i kad bi ta greka u pisanju postala svesna
sebe. Moda to i nije nikakva greka, ve je, u nekom
daleko viem smislu, sutmski deo itavog izlaganja. To
je onda kao da se ta greka pobunila protiv pisca, iz minje
prema njemu, kao da mu zabranjuje da je ispravi i govori
mu: Ne, nee me izbrisati, ostau kao svedok protiv
tebe, kao svedok da si veoma lo pisac.

Nekada sam, priznajem, smatrao da je to nevano,

ali u etrdesetoj gledam na svog starog prijatelja iz dobrih
vremena, prosenog itaoca, kao na svoj poslednji zaista
savremeni oslonac, a jo mnogo pre nego to sam izaao
iz tinejderskog doba, tada najzanimljiviji i najmanje
umiljeni majstor pisane rei koga sam ikad lino
upoznao, energino mi je preporuio da se potrudim i
sauvam trajno i trezveno potovanje u odnosu na
prednosti takve veze, ma koliko ona bila neobina ili
uasna; u mom sluaju, on je od samog poetka predvideo
da e do toga doi. Pitanje je samo kako da pisac uoi te
prednosti ako nema pojma kako izgleda njegov proseni
italac? Obmut sluaj je, siguran sam, sasvim uobiajen,
ali kada su uopte pitali nekog pisca kako on zamilja tog
itaoca? Na svu sreu, da nastavim i odmah iznesem svoj
stav - mada ne mislim da kao takav moe neogranieno da
opstane - jo pre mnogo godina otkrio sam gotovo sve to
je potrebno da znam o svom prosenom itaocu; a to znai,
bojim se, o vama. Moda ete potpuno odbaciti tako
neto, ali zaista nisam u mogunosti da vam verujem na
re. Veliki ste ljubitelj ptica. Ba kao ovek iz kratke prie
Ostrvo Skule, Dona Bjukena, koju me je Amold L.
ugerman mlai nagovorio da proitam tokom jednog
slabo nadgledavanog asa na koledu, vi na prvo mesto
stavljate ptice, jer one bude vau fantaziju; opinile su vas,
jer kao da su od svih stvorenih bia najblie istom duhu
- ta mala stvorenja s normalnom temperaturom od 52C.
Verovatno su i vama, kao i oveku iz Bjukenove prie,
pale na pamet mnoge uzbudljive misli; podsetili ste se,
ubeen sam, da Zlatoglavi kralji iji je eludac manji
od zrna pasulja, prelee Severno ledeno more!
Krivokljuni alar, koji se raa tako daleko na severu da je
moda samo troje ljudi ikad videlo njegovo gnezdo,
odlazi na letovanje u Tasmaniju! Bilo bi, naravno, i
suvie lepo oekivati da se meu mojim prosenim
itaocima krije jedan od te trojice koji su lino videli
gnezdo krivokljunog alara, ali ipak oseam da ga
poznajem - i vas - sasvim dovoljno da pogodim koja se
vrsta prijateljskog gesta ba sada oekuje od mene. U
ovom entre-nous duhu, dakle, stari moj uzdanie, pre
nego to se pridruimo ostalima oko sebe, ukljuujui,
siguran sam, sredovene ljubitelje velikih brzina koji
uporno rade na tome da nas lansiraju na Mesec, darma-
lutalice, proizvoae cigaret-filtera za intelektualce,
bitnike, murdare i namore, odabrane vernike, sve one
cenjene strunjake koji tako dobro znaju ta bi ili ne bi
trebalo da radimo s naim sirotim malim polnim
organima, sve bradate, nadobudne, nepismene mlade
ljude, nevete gitariste i zen-ubice, zalizane Tedi-bojse
koji s visine svojih totalno neprosvetljenih noseva gledaju
ovu predivnu planetu (ne prekidajte me, molim) na kojoj
su zastali Kilroj, Hrist i ekspir - pre nego to se, dakle,
pridruimo ostalima, kaem vam u poverenju, stari drue
(ba vama, bojim se) - primite od mene ovaj skromni
buket zagrada koje samo to nisu procvale: (((()))).
Najiskrenije mislim da bi trebalo da ga primite, pre svega
kao krivonoge klecave - simbole stanja u kome se
nalaze moj duh i moje telo dok ovo piem. Profesionalno
govorei, to je i jedini nain na koji sam stvarno oduvek
uivao da govorim (a teno govorim, tek toliko da se jo
manje ulagujem, devet jezika, od kojih etiri odavno
mrtva) - profesionaino govorei, ponavljam, ja sam
ekstatino srean ovek. Nikad to ranije nisam bio. Da,
moda jednom kad sam imao etrnaest godina i napisao
priu u kojbj su svi likovi nosili oiljke iz studentskih
hajdelberkih dvoboja - glavni junak, intrigant, glavna
junakinja, njena stara dadilja, svi konji i svi psi. Tada sam
bio razumno srean, moglo bi se rei, ali ne ekstatino, ne
kao sada. Preimo na stvar: sluajno znam, a to verovatno
niko i ne zna bolje od mene, da je ekstatino srena osoba
koja pie najee beskrajno zamorno drutvo. Naravno,
pesnici u takvom stanju daleko su najtei, ali ni proznom
piscu u stanju sline opsednutosti ne preostaje veliki izbor
ponaanja u pristojnom drutvu; boanska ili ne,
opsednutost je opsednutost. I pored toga to mislim da
ekstatino srean prozni pisac moe da baci na papir
mnogo toga dobrog - ono najbolje, iskreno se nadam -
takoe je istina, i to daleko oiglednija, ini mi se, da on
ne moe biti ni umeren, ni promiljen, ni saet; izmiu mu
gotovo svi kratki odlomci. On ne moe da se distancira i
bude objektivan - ili tek veoma retko i nepotpuno, i to
samo kad je slabije raspoloen. Naavi se u neemu tako
velikom i sveobuhvatnom kao srea, on neminovno gubi
ono mnogo manje, ali za pisca uvek prilino dragoceno
zadovoljstvo da se bezbrino pojavi na stranici. A mislim
da je najgore od svega to to on vie nije u stanju da
podmiri itaoevu najneposredniju potrebu - da pisac,
doavola, ve jednom zapone sa priom. Otuda,
delimino, i onaj zloslutni poklon zagrada pre nekoliko
reenica. Svestan sam da mnogi savreno inteligentni
ljudi ne podnose nikakve komentare u zagradama koji
prekidaju priu. (Na to nas upozoravaju u pismima -
uglavnom oni, pretpostavljam, koji rade na svojim
disertacijama i oseaju prirodnu, neodoljivu potrebu da
nam u svoje slobodno vreme piu ispod stola. Ali mi ipak
itamo i obino verujemo: dobar, lo ili neodreen, svaki
niz engleskih rei privlai nam panju kao da dolazi od
Prospera lino.) Ovde napominjem da e se od sada pa
nadalje razulareno ponaati ne samo moje sporedne
primedbe (u stvari, nisam ba siguran da tu nee biti jedna
ili dve fusnote), ve istinski nameravam da povremeno i
sam skoim na lea itaocu, kad primetim neto van
zacrtanog zapleta, to obeava da bi moglo da bude
uzbudljivo ili interesantno i vredno da se isprati. Brzina
mi ovde, neka se Bog smiluje mojoj amerikoj koi, ne
znai ba nita. Ipak, ima italaca koji za privlaenje svoje
panje ozbiljno zahtevaju samo najsuzdraniji,
najklasiniji i, ako je mogue, najvetiji pristup, pa
takvima savetujem - onoliko iskreno koliko to pisac
uopte moe u ovakvom sluaju - da odustanu sada dok
je, zamiljam, to jo uvek lako i bezbolno. Ja u verovatno
i dalje ukazivati na mogue izlaze u nastavku, ali nisam
siguran da u se pretvarati kako to ponovo radim od srca.
Voleo bih da ponem s nekoliko prilino
neodmerenih rei o ona dva citata na samom poetku.
Glumci me, na moj uas, svojim prisustvom uvek uvere...
je Kafkin. Drugi: To je (slikovito reeno) kao kad bi se
nekom piscu omaklo pero... je Kjerkegorov (i to je sve
to mogu da uinim kako ne bih prostaki protrljao ruke
pri pomisli da je ba ovaj Kjerkegorov citat moda
privukao panju ponekog egzistencijaliste i uglavnom
prekomerno objavljivanih francuskih mandarina uz
njihovo - pa, recimo, malo iznenaenje)2. U dubini due,
ne oseam da je bilo kome potreban jak razlog za
navoenje citata iz dela pisaca koje voli, ali uvek je dobro,
uveravam vas, ako ga ima. U konkretnom sluaju, meni
se ini da ova dva citata, pogotovo ako su neposredno
jedan do drugog, u odreenom smislu izvanredno
predstavljaju ono najbolje, ne samo od Kafke i
Kjerkegora, ve od sve etvorice pokojnika, etvorice po
razliitim sklonostima poznatih Bolesnika ili
neprilagoenih neenja (od sve etvorice verovatno e
samo Van Gog biti poteen gostovanja na ovim
stranicama), kojima se najee obraam - ponekad i u
pravoj nevolji - kad mi zatreba neki savreno pouzdan
savet o savremenim umetnikim zbivanjima. Sve u
svemu, naveo sam ova dva citata kao pokuaj da potpuno
jasno iznesem svoj stav u odnosu na ogromnu masu
podataka koju u, nadam se, sabrati ovde - to je neto, ne
ustruavam se da to i kaem, o emu pisac ponekad ne
moe da govori sasvim otvoreno, niti prerano. Donekle bi
mi, ipak, znailo kad bih mogao da mislim, da sanjam,
kako e ova dva kratka citata sasvim dobro posluiti kao
neka vrsta olakavajue polazne take za relativno novu
generaciju knjievnih kritiara - onih mnogobrojnih
radnika (armije, moglo bi ak da se kae) koji troe sate i
sate, esto uz sve manju nadu da e naii na razumevanje,
u naim prezaposlenim neofrojdovskim Umetnikim i
Knjievnim klinikama. A posebno, moda, onim jo uvek
vrlo mladim studentima i neiskusnim poetnicima koji
svakako pucaju od duevnog zdravlja, koji su (neospomo,
mislim) osloboeni ma kakve uroeno bolesne sklonosti
ka lepoti, i koji jednog dana nameravaju da specijalizuju
patologiju estetike. (Priznajem da sam u tome krajnje
neumoljiv jo od svoje jedanaeste godine, kad sam
posmatrao kako umetnika i Bolesnika koga sam voleo
najvie na svetu, a koji je tada jo bio u kratkim
pantalonama, punih est sati i etrdeset pet minuta ispituje
grupa uglednih profesionalnih frojdovaca. Po mom, ne
ba sasvim pouzdanom miljenju, malo je falilo da mu
uzmu uzorak mozga, i godinama sam iveo u ubeenju da
su ih samo sitni sati - bilo je dva nou - omeli da to urade.
Neumoljiv, da, tako i elim da ovde zvui. Ali ne i grub.
Ipak, jasno mi je da hodam po vrlo tankoj crti, ili gredi,
ali voleo bih da se jo koji minut zadrim na njoj; spreman
za to ili ne, godinama sam ekao da se u meni skupe sva
ova oseanja i da ih se onda oslobodim.)
Naravno, svuda krue raznorazne glasine o
izuzetnom, senzacionalno kreativnom umetniku ovde
iskljuivo mislim na slikare, pesnike i pravog Dichtera.
Jedna od tih glasina - ona koja me uzbuuje daleko vie
od ostalih - je da on nikada nije, ak ni u mranom
prepsihoanalitikom dobu, preterano potovao svoje
profesionalne kritiare, ve ih je, ak, u svom globalno
nezdravom pogledu na drutvo, trpao u isti ko sa echt-
izdavaima, art-dilerima i drugim, moda zavidno
uspenim taborom sledbenika umetnosti, koji bi, to on
nerado priznaje, vie voleli drukije, moda istije delo,
kad bi mogli da ga dobiju. Meutim, bar u moderno
vreme, mislim da se najee govori o neobi-no-
plodnom-mada-boleljivom pesniku ih slikaru koji je
uvek neka vrsta natprosenog, mada nesumnjivo
klasinog neurotiara, udaka, koji poeli samo
povremeno, ali nikada istinski, da prevazie svoju
neuravnoteenost; da uprostim, re je o Bolesniku koji se
prilino esto, mada on to, kako kau, detinjasto porie,
oglaava uasnim kricima bola, kao da bi od sveg srca
prepustio svoju umetnost i svoju duu doivljaju onoga
to drugi ljudi smatraju prijatnim; pa ipak (glasine ne
prestaju), kad neko bane u njegovu negostoljubivu sobicu
- a ne retko je to ba neko ko ga iskreno voli - i uzbueno
ga pita ta mu je, on ili negira bol, ili deluje nesposobno
da o tome razgovara na iole strunijem nivou, a ujutro,
kad se pretpostavlja da se ak i veliki pesnici i slikari
oseaju neto bodrije nego obino, on kao da je jo
perverznije odluan da toj bolesti dozvoU da tee svojim
tokom, kao da se na svetlosti novog, verovatno radnog
dana, setio kako svi ljudi, ukljuujui i one zdrave, na
kraju umiru, i to obino s izvesnom dozom
neraspoloenja, ali zato njega, srenika, ubija
najzanimljiviji drug - nije vano ako je to i bolest - kojeg
je ikad upoznao. Sve u svemu, ma koliko to moda
zvualo izdajniki, s obzirom da potie od mene koji i sam
imam takvog pokojnog umetnika u najblioj porodici - na
ta i aludiram kroz itavu ovu nazovi-polemiku - ne
shvatam kako neko moe trezveno da zakljui da se ova
poslednja glasina (i to ozbiljna) ne zasniva na prilinom
broju pouzdanih injenica. Dok je moj izuzetni roak jo
bio iv, vrebao sam ga - ponekad i bukvalno, ini mi se -
kao kobac. Po svim zakonima logike, on jeste bio nezdrav
primerak, koji se u svojim najteim noima i
predveerjima zaista oglaavao, ne samo kricima bola,
ve i kricima za pomo, a kad bi takozvana pomo stigla,
redovno je odbijao da razumno kae gde ga boli. I pored
toga, otvoreno zameram priznatim strunjacima na ovom
polju - naunicima, biografima, a posebno sadanjoj
vladajuoj intelektualnoj aristokratiji, obrazovanoj u
nekoj od velikih, optepriznatih psihoanalitikih kola - i
to im najotrije zameram sledee: nedovoljno paljivo
oslukuju krikove bola. Oni to, naravno, i ne mogu. To
plemstvo tvrdo je na uima. Sa tako loom opremom, s
takvim uima, kako je uopte mogue pratiti bol, samo po
njegovom zvuku i svojstvima, unatrag do njegovog
izvora? Sa tako bednom slunom opremom, po meni,\ u
najboljem sluaju mogu samo da otkriju, i moda provere,
nekoliko zalutalih slabanih tonova - jedva kontrapunkt -
koji dopiru iz nesrenog detinjstva ili poremeenog libida.
Ali odakle potie ta ogromna masa, sva ta ambulantna
kola krcata bolom? Odakle zaista potie? Zar pravi pesnik
ili slikar nije prorok? Nije li on u stvari jedini prorok koga
imamo na zemlji? Naunik to oigledno nije, a pogotovo
ne psihijatar. (Jedini veliki pesnik koga su psihoanalitiari
imali bio je Frojd lino; i on je, svakako, imao izvesnih
problema sa sluhom, ali ko bi mogao da ospori velikog
epskog pesnika na delu?)
 Oprostite mi; ovo uskoro privodim kraju. Koji bi
deo ljudske anatomije kod proroka bio obavezno izvrgnut
povredi? Oi, naravno. Molim te, dragi proseni itaoe
(ako si i dalje tu), u ime poslednje milosti, da jo jednom
proita ona dva kratka odlomka, Kafkin i Kjerkegorov, s
kojim sam otpoeo. Zar to nije jasno? Zar ti krici ne
dolaze pravo iz oiju? Ma koliko bio protivrean izvetaj
islednika koji pregleda le - naveo on kao uzrok smrti
Tuberkulozu, Usamljenost ili Samoubistvo - zar nije jasno
kako pravi umetnik i prorok umire? Ja tvrdim (a sve to
na ovim stranicama sledi uglavnom govori u prilog tome
da sam bar donekle u pravu) - tvrdim da je istinski umetnik
i prorok, ta nebeska luda koja zna da stvara i zaista stvara
lepotu, uglavnom na smrt zbunjena sopstvenim
skrupulama, zaslepljujuim oblicima i bojama svoje
preplaene ljudske savesti.
Izneo sam svoj credo. Zavaljujem se na stolici.
Uzdiem - od sree, bojim se. Palim cigaretu i prelazim,
uz boju pomo, na druge stvari.

A sad neto - i ukratko, ako umem - o tom

podnaslovu Uvod, neposredno ispod glavnog naslova.
Glavni moj junak ovde, bar u onim svetlim trenucima kad
jo mogu da nateram sebe da sednem i smirim se, bie moj
pokojni, najstariji brat, Simor Glas, koji je (a mislim da
bih to radije rekao nekom vrstom komemorativne
reenice) 1948, u svojoj trideset prvoj godini, dok je sa
enom letovao na Floridi, izvrio samoubistvo. Dok je bio
iv, veoma je mnogo znaio velikom broju ljudi, a ba sve
svojoj brai i sestrama u naoj pomalo prevelikoj
porodici. Za nas je on apsolutno bio sve ono pravo: na
mitski jednorog s plavim prugama, naa dvostruka lupa za
paljenje vatre, na savetodavni genije, naa portabl-
savest, onaj koji sav teret prima na sebe, na jedini pravi
pesnik i neminovno, mislim, jer utljivost ne samo to
nikad nije bila njegova jaa strana, ve je gotovo seam
godina svog detinjstva bio zvezda u dejem radio-kvizu
koji se sluao irom Amerike, tako da nije preostalo
mnogo toga to na ovaj ili onaj nain nije otilo u etar -
neminovno, bio je i na pomalo ozloglaeni mistik i
labilan lik. I, kako je oigledno da ve na samom
poetku idem do kraja, izjaviu - ako se moe u isti mah
izjaviti i vikati - da je on, sa ili bez samoubilakih misli u
glavi, bio jedina osoba na ije sam se drutvo ikad
navikao, u miru i u svai, i koja se uglavnom mogla
uklopiti u klasinu predstavu, kako ja to vidim, jednog
mukte, istinski prosvetljenog oveka koji je spoznao
Boga. U svakom sluaju, njegova linost nije pogodna ni
za kakvu vrstu pripovedake saetosti za koju ja znam, i
ne mogu da zamislim nikoga, ponajmanje samog sebe, ko
bi pokuao da ga opie u jednom dahu, ili u nekoliko
relativno jednostavnih seansi, bez obzira da li je razmak
izmeu njih mesec ili godinu dana. Prelazim na glavno:
moji prvobitni planovi bili su da u ovom neodreenom
vremenskom periodu napiem kratku priu o Simoru i
nazovem je SIMOR JEDAN, pri emu bi to veliko
JEDAN trebalo da poslui kao pogodna konstrukcija,
vie za mene, Badija Glasa, nego za itaoca - koristan,
izazovan podsetnik da logiki moraju uslediti i druge
prie (Simor Dva, Tri, a moda i etiri). Ti planovi vie
ne postoje. Ili, ako postoje - to mi se ipak ini mnogo
verovatnije - povukli su se pod zemlju, pod
pretpostavkom da u moda triput kucnuti kad osetim da
sam spreman. Ali ja sam sve drugo osim pisac kratkih
pria kada je re o mom bratu. Ono to jesam, po meni, je
riznica puna pristrasnih uvodnih podataka o njemu.
Verujem da u sutini ipak ostajem ono to sam oduvek bio
- pripoveda, ali od onih sa krajnje izraenim linim
prohtevima. Hou da predstavim, hou da opiem, hou
da razdelim uspomene, amajlije, hou da istresem svoj
novanik i pokaem fotografije, hou da se prepustim
intuiciji. U takvom raspoloenju, ne usuujem se ni da
priem formi kratke prie. Ona bi progutala ovakvog
debeljukastog malog pristrasnog pisca u jednom
zalogaju.
Meutim, morau da vam kaem mnogo, mnogo
toga to je moda sasvim neprikladno. Ja, recimo,
govorim, takorei pravim katalog, o toliko toga i tako rano
o svom bratu. Oseam da ste to morali da uoite. A mogli
ste i da uoite - znam da to nije sasvim promaklo ni meni
kako je sve to sam do sada rekao o Simoru (i o
njegovoj, da se tako izrazim, krvnoj grupi u najoptijem
smislu) bilo bukvalno hvalospev. To me pomalo zbunjuje,
priznajem. Iako ovde nisam da sahranjujem, ve da
ekshumiram i, po svoj prilici, hvalim, ipak podozrevam
da je ast pribranih, nepristrasnih pripovedaa ovde
indirektno dovedena u pitanje. Zar Simor nije imao neke
ozbiljnije mane ili poroke, zar nije bio sklon nekim
niskostima koje bih mogao da navedem, makar i uzgred?
Pa ta je onda bio? Svetac?
Hvala bogu, nisam duan da odgovorim na to
pitanje. (O, kakva srea!) Dozvolite da promenim temu i
bez oklevanja kaem da su njegove line osobine bile
raznovrsne kao Hajncovi proizvodi i da su, u pojedinim
vremenskim periodima povienog senzibiliteta ili
preosetljivosti, pretile da svakog maloletnika u porodici
nateraju na pie. Pre svega, postoji jedan veoma upadljiv,
prilino mraan ig, zajedniki za sve koji trae Boga, i to
sa oigledno izuzetnim uspehom, na najneobinijim
mestima koja se mogu zamisliti, npr. meu radio-
spikerima, u novinama, u taksijima s pokvarenim
taksimetrima, bukvalno svuda. (Moj brat je, recimo, od
kako je odrastao, imao nesvesnu naviku da kaiprstom
istrauje prepune pepeljare, gurajui opuke u stranu -
smeei se pri tom od uva do uva - kao da oekuje da e
nai lino Hrista, aneoski sklupanog usred pepeljare, i
nikada nije izgledao razoaran.) Sve u svemu, taj ig
naprednog vernika, bez obzira na religiju (a ja milosrdno
ukljuujem u taj pojam napredni vernik, ma koliko on
bio odbojan, sve hriane po defmiciji velikog Vivekande,
tj. Vidi Hrista i onda si hrianin; sve drugo je prazna
pria) - taj ig po kome se takva osoba uglavnom
prepoznaje je injenica da se ona vrlo esto ponaa kao
budala, ak i kao maloumnik. Za porodicu koja odgaja
istinskog velikana, ozbiljno je iskuenje ako se ne moe
uvek pouzdat da e on tako i da se ponaa. Uskoro u da
se manem katalogizacije, ali jo to ne mogu da uinim a
da ne navedem koja je od njegovih osobina, po meni, bila
najzahtevnija. Ona je povezana s njegovim govornim
navikama - ili, bolje reeno, s neuobiajeno velikim
brojem njegovih govornih navika. Kad otvori usta, bio je
ili kratak kao vratar u trapistikom manastiru - ponekad je
to trajalo danima i nedeljama - ili je bez prestanka
govorio. Kad je bio navijen (a, da budem sasvim taan,
veito ga je neko navijao i onda bi mu se, naravno, hitro
prilepio, kako bi pokupio to vie mudrosti) - kad je,
dakle, bio navijen, nije mu bilo nimalo teko da pria
satima bez prestanka, a da mu uglavnom ne padne na
pamet spasonosna spoznaja da su u sobi jo jedna, dve ili
desetak drugih osoba. Bio je zaista nadahnuti beskrajni
govornik, ali, najblae reeno, ak ni najuzvieniji
beskrajni govornik ne moe uvek biti prijatan. A to kaem
ne toliko iz neke potisnute plemenite pobude da budem
fer prema svom nevidljivom itaocu, ve pre svega - to
je mnogo gore, pretpostavljam - zato to verujem da ba
ovaj beskrajni govornik moe da izdri gotovo
neogranien broj udaraca. Pogotovo od mene. Ja sam u
jedinstvenom poloaju da svog brata mogu otvoreno
nazvati beskrajnim govornikom - to je, ini mi se,
prilino uvredljiv naziv - a da istovremeno ipak mirno
sedim, gotovo, bojim se, kao neko kome su rukavi puni
keeva, i bez napora se priseam itave gomile
olakavajuih okolnosti (mada teko da je olakavajuih
prava re za to). Sve mogu da ih samem u jedno: do svoje
esnaeste, sedamnaeste godine, Simor je ne samo nauio
da vlada jezikom svoje sredine, koji je bio upadljivo
daleko od elitnog njujorkog govora, nego je u to vreme
ve preao na sopstveni, potpuno samosvojni poetski
renik. Njegovi beskrajni govori, njegovi monolozi,
njegove tirade, poeli su da prijaju od poetka pa do kraja
- bar veini nas - kao, recimo, vei deo Betovenovih dela
iz perioda kada on nije vie bio optereen ulom sluha, pri
emu mislim - mada to deluje pomalo izbirljivo - pre
svega na njegove kvartete u B-duru i Cis-molu. Osim
toga, mi smo prvobitno bili porodica od sedmoro dece. A,
sluajno, nijedno od nas nije bilo ni najmanje utljivo.
Nije mala stvar kad est uroenih prialica ima pred
sobom nepobedivog ampiona u govoru. Istina, on nikada
nije traio tu titulu. Strasno je prieljkivao da ga bilo ko
od nas nadmai, ili bar due izdri u nekom razgovoru ili
raspravi. Ta sitnica je, naravno, koliko god je on nije
zapaao - imao je svoje trenutke slepila kao i svi drugi -
utoliko vie smetala nekima od nas. Ostaje injenica da je
titula uvek bila njegova i, mada mislim da bi on dao
gotovo sve na svetu da je se otarasi - to je, svakako,
najvea zavrzlama u svemu tome, i ja neu biti u stanju da
je u potpunosti raspetljam ni u sledeih nekoliko godina -
nikada nije pronaao neki savreno zgodan nain da to
izvede.
Ne verujem da je samo puka prisnost razlog to u
ovde spomenuti kako sam i ranije pisao o svom bratu. A
kad sam ve kod toga, uz pomalo dobronamernog
peckanja mogu odmah da priznam kako gotovo da i nije
bilo razdoblja kad nisam pisao o njemu, i kad bih, recimo,
sutra bio revolverom primoran da sednem i napiem priu
o dinosaurusu, uopte ne sumnjam da bih tom
simpatinom gigantu i nesvesno pripisao jednu ili dve
sitne osobine koje bi podseale na Simora - kako na
posebno draestan nain odgriza vrh neke ogromne
kukute, ili kako, recimo, mae svojim desetmetarskim
repom. Neki ljudi - ne bliski prijatelji - postavili su mi
pitanje s tezom da se veliki deo Simora ve nalazi u liku
mladog junaka mog jedinog objavljenog romana. Oni me
u stvari nisu ni pitali; rekli su mi to. Kad god sam se
pobunio, dobijao sam ospice po itavom telu, ali injenica
je da me tako neto nije pitao niti mi je to rekao iko ko je
poznavao mog brata - na emu sam vrlo zahvalan i u neku
ruku vie nego impresioniran, jer mnogi od mojih glavnih
junaka govore menhetenski teno i idiomatski, gotovo svi
imaju obiaj da upadaju tamo gde se ni najvee budale ne
bi usudile da zau, i uglavnom su progonjeni nekom
Sutinom koju bih najradije, grubo reeno, poistovetio sa
Starcem sa Planine3. Ali ono to mogu i moram da kaem
je injenica da sam napisao i objavio dve kratke prie koje
su trebale da budu ba o Simoru. Novija od te dve,
objavljena 1955, predstavlja detaljan opis njegovog
venanja 1942. godine. Pojedinosti su iznete sa
iscrpnou koja itaocu takorei nudi da za uspomenu
ponese kui otisak stopala u stvrdnutom karamelu svakog
gosta na svadbi, ali sam Simor - kao glavni lik -fiziki se,
u sutini, uopte ne pojavljuje. Meutim, u prvoj, znatno
kraoj prii koju sam napisao krajem etrdesetih, on ne
samo da se pojavljuje kao lik od krvi i mesa, ve hoda,
govori, kupa se u okeanu i u poslednjem pasusu ispaljuje
sebi metak u glavu. Ipak, nekoliko lanova moje najblie,
mada na sve strane ratrkane porodice, koji redovno prate
moju objavljenu prozu u potrazi sa sitnim tehnikim
grekama, obzimo su mi ukazali na to (malo preobzimo,
jer se inae okomljuju na mene kao gramatiari) da mladi
ovek, onaj Simor, koji u toj ranoj prii hoda i
razgovara, o pucanju da i ne govorim, uopte nije Simor
ve, udnovato, neko ko napadno lii - gle-gle - bojim se,
ba na mene. A to je istina, mislim, ili je bar utoliko istina
da se kao autor osetim pogoen time. Poto nema dobrog
izvinjenja za takav faux pas, ne mogu a da ne spomenem
kako sam tu priu napisao samo nekoliko meseci posle
Simorove smrti, i ne ba tako dugo poto sam se, kao
Simor u prii i Simor u Stvarnom ivotu, vratio sa
evropskog ratita. U to vreme sam koristio jednu vrlo loe
popravljenu, takorei neispravnu, nemaku pisau
mainu.

O, ova srea je tako snana. udesno oslobaa.

Slobodan sam, oseam, da vam sada ispriam ba ono to
sigurno nestrpljivo elite da ujete. Ukoliko, a znam da je
tako, od svega na svetu najvie volite ona mala bia istog
duha, s normalnom temperaturom od 52C, iz ega
proizilazi da je ovek bie koje najvie volite posle njih -
onaj to voli ili mrzi Boga (skoro nikad, oigledno, neto
izmeu), svetac ili pokvarenjak, moralista ili krajnje
amoralan - ali koji zna da napie pesmu koja jeste pesma.
Meu ljudskim biima on je krivokljuni alar, i jedva
ekam da vam kaem bar ono malo to pretpostavljam da
znam o njegovim letovima, njegovoj toplini, njegovom
neshvatljivom srcu.
Jo od poetka 1948, sedim - moja porodica to
bukvalno i misli - na svesci nepovezanih stranica, sa sto
osamdeset i etiri kratke pesme koje je moj brat napisao
tokom poslednje tri godine svog ivota, kako u vojsci,
tako i van nje, ali uglavnom u njoj, ba u njoj. Uskoro
nameravam - pitanje je samo dana ili nedelja, govorim
sebi - da izdvojim oko sto pedeset pesama i dozvolim da
ih prvi izdava koji to eli, a ima ispeglano jutarnje odelo
i dovoljno ist par sivih rukavica, odnese pravo do svojih
tamnih tamparskih maina, gde e najverovatnije biti
stisnute u dvobojni zatitni omot, sve sa klapnom na kojoj
je nekoliko vrlo neprikladno odabranih rei pohvale
kakve se trae i dobijaju od onih pesnika i pisaca s
imenom, koje nimalo ne grize savest da javno
komentariu dela svojih kolega-umetnika (obino
zadravajui dublje, milosrdnije pohvale za svoje
prijatelje, za one koje smatraju inferiomijim, strance,
osobenjake i stvaraoce na nekom drugom planu), a zatim
e ih u nedeljnom knjievnom dodatku, ako bude mesta,
ako kritika velike, nove konane biografije Grovera
Klivlenda4 ne bude preopima, ljubiteljima poezije
ukratko predstaviti neko iz one male grupe stalnih,
skromno plaenih cepidlaka ili honoraraca, na koje se
ovek moe osloniti da e napisati prikaz novih knjiga
poezije, koji ne mora ba da bude ni pametan ni vatren, ali
zato mora biti kratak. (Ne verujem da e mi se ponoviti
ovako negativan ton. Ako mi se to ipak dogodi, trudiu se
da budem isto ovako transparentan.) Sada, poto ve vie
od deset godina sedim na tim pesmama, bilo bi moda
dobro - ako nita drugo, bar osveavajue normalno - kad
bih naveo dva osnovna razloga koja su me, po mom
miljenju, navela da ustanem, dignem se sa njih.
A najradije bih oba razloga strpao u isti pasus kao u
ranac, delimino zato to bih voleo da budu nerazdvojni,
a delimino moda zbog nekog skoro neodoljivog
predoseanja da mi na daljem putu nee vie biti potrebni.
Kao prvo, tu je pritisak porodice. To je nesumnjivo
sasvim obina pojava, ako ne i mnogo obinija nego to
bih voleo da ujem, ali injenica je da imam etvoro ive,
kolovane, prilino neobuzdano govorljive mlae brae i
sestara, jednim delom jevrejskog, drugim irskog, a
delimino moda ak i minotaurskog porekla - dva brata:
jedan je Vejker, ranije putujui kartuzijanski svetenik-
reporter, a sada stalno nastanjen u manastiru, dok je drugi,
Zui, nita manje snano pozvan i izabran verski
neopredeljen glumac; koji imaju trideset est, odnosno
dvadeset devet godina; i dve sestre: jedna je perspektivna
mlada glumica, Freni, a druga, Bu Bu, energina imuna
vestesterska gospoa, koje imaju dvadeset pet, odnosno
trideset osam godina. Od 1949, s vremena na vreme, iz
bogoslovije i sa koleda, iz porodilita akuerske klinike i
radne kabine studenata koji odlaze na razmenu u
potpalublju broda Kvin Elizabet, izmeu ispita i proba
kostima, jutarnjih molitvi i obroka za bebe u dva nou,
svo etvoro ovih dostojanstvenika slali su mi potom niz
neodreenih, ali upadljivo otrih ultimatuma o tome ta e
mi se dogoditi ako ne uinim neto, i to uskoro, sa
Simorovim Pesmama. Trebalo bi pomenuti, moda i
odmah, da osim to sam pisac, radim kao honorami
predava na katedri za engleski jezik u jednom
devojakom koledu na severu drave Njujork, nedaleko
od kanadske granice. ivim sam (ali bez make, hou da
svi to znaju) u jednoj sasvim skromnoj, da ne kaem
oronuloj kuici, koja se nalazi duboko u umi, na
nepristupanijoj strani brda. Ako izuzmemo studentkinje,
profesorsko osoblje i konobarice srednjih godina, viam
veoma malo ljudi tokom radne nedelje ili godine.
Pripadam, ukratko, onoj vrsti literamih usamljenika koje,
u to nimalo ne sumnjam, moete veoma lako kinjiti ili
tiranisati putem pote. Ali svako ima svoju taku
zasienja, tako da ne mogu vie da otvorim svoje
potansko sandue bez ogromne strepnje da u, meu
prospektima za poljoprivredne maine i izvodima iz
banke, nai opimu i preteu dopisnicu nekog od moje
brae ili sestara, od kojih dvoje, mislim da je to posebno
vano naglasiti, piu hemijskom olovkom. Drugi vaan
razlog za moju odluku da se odvojim od pesama i predam
ih u tampu, na neki nain je mnogo vie fizike nego
emocionalne prirode. (I ponosan sam kao paun to mogu
da kaem kako to vodi pravo u movare retorike.) Dejstvo
radioaktivnih estica na ljudsko telo, o emu se toliko
govori 1959. godine, nije nita novo za stare ljubitelje
poezije. Ako se umereno koristi, prvorazredni stih je
odlina toplotna terapija, koja najee pokazuje veoma
brze efekte. Jednom prilikom, u vojsci, bolujui ve preko
tri meseca od onog to bi se moglo nazvati ambulantnom
upalom porebrice, prvi put sam osetio istinsko olakanje
tek kad sam u dep svoje vojnike bluze stavio naizgled
sasvim bezazlenu knjiicu Blejkove poezije, i tu je dan-
dva nosio kao oblogu. Krajnosti su, dodue, uvek rizine,
a najee ak i pogibeljne, i zato su opasnosti dueg
kontakta s bilo kakvom poezijom koja kao da nadmauje
ono to smo navikli da smatramo prvorazrednim,
jednostavno nezamislive. U svakom sluaju, laknulo bi mi
kad bi se pesme moga brata bar na neko vreme sklonile iz
moje neposredne blizine. Oseam se blago, ali obimno
opeen. I to preteno iz sledeeg razloga: tokom veeg
dela svoje adolescencije, a zatim i itavog zrelog doba,
Simor je bio opinjen kineskom, a zatim, isto tako
duboko, japanskom poezijom, i to obema onako kako nije
bio opinjen nijednom drugom poezijom na svetu5.
Naravno, ja nisam u mogunosti da na brzinu doznam
koliko je moj dragi, moda ve izmueni proseni italac,
blisko upoznat ili nije upoznat sa kineskom ili japanskom
poezijom. Meutim, s obzirom na to da bi ak i kratka
rasprava o njoj mogla da baci vie svetla na karakter moga
brata, mislim da sad nije vreme da se suzdravam i utim.
Uveren sam da su najsnaniji kineski i japanski klasini
stihovi razumljiv govor, koji pozvanog sluaoca raduje,
prosvetljuje ga, ili ga pak uzdie do samih granica ivota.
Oni mogu da budu, a esto i jesu, veoma prijatni, posebno
za uho, ali uglavnom, rekao bih, ako prava snaga kineskog
ili japanskog pesnika nije u tome da prepozna dobru
ljivu, dobrog raka ili bar dobar ubod komarca na dobroj
ruci kada ih vidi, onda nije vano koliko su duga, koliko
neobina ili koliko oaravajua njegova jezika ili
intelektualna creva, niti kako zavodljivo zvue kad po
njima sviramo, jer niko na Tajanstvenom Istoku nee o
njemu ozbiljno govoriti kao o pesniku, ako uopte i
govori. Svestan sam da moj neprekidni unutranji zanos
koji sam, ini mi se ispravno, mada ponavljano, nazvao
sreom, preti da ceo ovaj spis pretvori u monolog jedne
budale. Ipak, mislim da ak ni ja nemam petlju da se latim
objanjenja zato je kineski ili japanski pesnik takvo udo
i radost. Meutim, neto se (zamislite samo) namee samo
od sebe. (Ne smatram da je ba to ona stvar koju traim,
ali ne mogu tek tako da je odbacim.) Jednom, davno, kad
je Simoru bilo osam a meni est godina, nai roditelji su
priredili zabavu za ezdesetak ljudi u nae tri i po sobe u
starom hotelu Alamek u Njujorku. Zvanino su se
povlaili iz varijetea, i ta prilika je bila koliko dirljiva
toliko i sveana. Nama dvojici dopustili su da negde oko
jedanaest sati ustanemo iz kreveta i vidimo sve to. A
nismo samo gledali. Na molbu prisutnih, emu se nimalo
nismo protivili, igrali smo, pevali, prvo pojedinano, a
onda zajedno, kao to ve esto rade deca iz naeg miljea.
Ali uglavnom smo samo stajali i posmatrali. Negde oko
dva nou, kad je poelo opratanje, Simor je zamolio Besi
- nau majku - da mu dozvoli da gostima koji odlaze
donese njihove kapute, okaene, prebaene, razbacane i
nagomilane po itavom stanu, ak i preko donjeg dela
kreveta nae usnule mlae sestre. On i ja dobro smo
poznavali oko desetak gostiju, jo toliko njih samo po
vienju ili po uvenju, a ostale vrlo malo ili nimalo.
Morao bih da dodam i to da smo ve bili u krevetu kad su
svi oni stizali. Meutim, posmatrajui goste tokom nekih
tri sata, smekajui im se, s ljubavlju, mislim, Simor je - a
da prethodno nije postavio nijedno pitanje - doneo skoro
svakom gostu, pojedinano ili za po dvoje odjednom, bez
ijedne zabune, ba njihove kapute, a svim mukarcima i
njihove eire. (Sa enskim eirima imao je mahh
problema.) Dobro, ne mogu ba da tvrdim kako je takav
podvig tipian za jednog kineskog ili japanskog pesnika,
a pogotovo ne elim time da kaem kako ga to ini onim
to jeste. Ali ipak verujem da ako kineski ili japanski
poeta ne zna ve na prvi pogled koji je iji kaput, onda
njegova poezija ima veoma slabe izglede da ikad sazri. A
osam godina je, po meni, gotovo krajnja starosna granica
kada ta vetina mora ve biti savladana.
(Ne, ne, sad ne mogu da se zaustavim. ini mi se da
u svom sadanjem Stanju ne zagovaram samo stav svog
brata kao pesnika; oseam da uklanjam, bar na minut-dva,
sve detonatore iz svih bombi u ovom prokletom svetu -
vrlo mala, krajnje privremena drutvena pristojnost,
nesumnjivo, ali lino moja.) Opte shvatanje je da kineski
i japanski pesnici najvie vole jednostavne teme, i oseao
bih se gluplje nego obino kad bih pokuao da to pobijam,
ali jednostavno je sluajno re koju mrzim iz dna due,
jer se - bar tamo odakle potiem - redovno koristi za sve
to je besavesno kratko, za sve ono to nam tedi vreme,
za sve trivijalno, nezanimljivo i skraeno. Bez obzira na
moje line fobije, ja zaista ne verujem da uopte postoji
re, u ma kom jeziku - Bogu hvala - koja bi mogla da
definie izbor tema kineskog ili japanskog pesnika. Pitam
se ko bi mogao da pronae pravi izraz za ovako neto:
ponosni, oholi lan Kabineta eta po svom vrtu i ponavlja
u sebi izrazito ubitaan govor koji je istog jutra odrao u
Carevom prisustvu, a pri tom nagazi, sa aljenjem, na
crte tuem koji je neko izgubio ili odbacio. (Avaj, pred
vama je prozni pisac; moram da koristim kurziv tamo gde
Istoni pesnik ne bi morao.) Veliki Isa e nam radosno
ukazati da je u vrtu bucmasti bour. (Ni manje, ni vie.
Druga je stvar hoemo li i otii da vidimo taj njegov
bucmasti bour, jer, za razliku od izvesnih proznih pisaca
i Zapadnih nadripesnika, koje ne elim da imenujem, on
nas ne nadzire.) Ve samo pominjanje Isinog imena
uverava me da pravi pesnik nema izbora u pogledu teme.
Tema jednostavno bira njega, a ne on nju. Bucmasti bour
nee se ukazati nikom drugom osim Isi - ni Busonu, ni
ikiju, pa ak ni Baou. Uz izvesna prozaina odstupanja,
isto vai i za ponosnog i oholog lana Kabineta. On se
nee usuditi da sa uzvieno ljudskim aljenjem stane na
papimu skicu, sve dok se kao posmatra ne pojavi veliki
ovek iz naroda, kopile i pesnik Lao Ti-kao. udo
kineskog i japanskog stiha je u tome da je glas jednog
pravog pesnika potpuno jednak glasu drugog pravog
pesnika, a istovremeno sasvim poseban i razliit. U svojoj
devedeset treoj godini, kad ga javno hvale zbog njegove
mudrosti i blagosti, Tang-li izjavljuje da ga strano mue
hemoroidi. Kao jo jedan, poslednji primer, neka bude
Kohuang koji, dok mu se suze slivaju niz lice, primeuje
kako je njegov pokojni uitelj imao veoma loe ponaanje
za stolom. (Uvek postoji izvesna opasnost da ovek bude
previe strog prema Zapadu. U Kafkinim Dnevnicima
postoji jedan red - jedan od mnogih, u stvari - kojim bi se
lako mogla najaviti kineska Nova godina: Devojka koja
se, samo zato to je ila ruku pod ruku sa svojim
mladiem, spokojno osvrtala.) A to se tie mog brata
Simora - ah da, moj brat Simor. Za tog semitsko-keltskog
Istonjaka potreban mi je potpuno nov pasus.
Nezvanino, Simor je pisao kinesku i japansku
poeziju, i o njoj raspravljao sve vreme koliko je bio s
nama, ali rekao bih da je stvarno poeo da je pie jednog
jutra kad mu je bilo jedanaest godina, i to u itaonici na
prvom spratu gradske biblioteke na gornjem Brodveju,
blizu nae kue. Bila je subota, nije se ilo u kolu, nita
nas vano nije ekalo osim ruka, pa smo se lepo
zabavljali, dokono plivajui ili gacajui izmeu polica s
knjigama, povremeno ozbiljno pecajui nove pisce, kad
mi je najednom dao znak da priem i pogledam ta ima.
Ulovio je itavo jato prevedenih stihova pesnika Panga,
uda jedanaestog veka. Aii pecanje je, zna se, u biblioteci
ili na bilo kom drugom mestu, varljiv posao, gde se nikad
ne zna ko e koga upecati. (Opasnosti pecanja kao takvog
bile su same po sebi Simorova omiljena tema. Na mlai
brat Volt je kao mali bio vet ribolovac s udicama
sopstvene proizvodnje, pa je za svoj deveti ili deseti
roendan dobio od Simora poemu - to mu je, verujem,
bilo jedno od najveih veselja u ivotu - o malom bogatom
deaku koji peca u reci Hadson, potegne udicu i oseti
estok bol u donjoj usni, ali to zaboravlja i, kad stigne
kui, baca jo ivu ribu u kadu, a onda otkrije da riba ima
na glavi kapicu od plavog sera s istim kolskim
amblemom kao i deak; deak zatim nalazi etiketu sa
svojim imenom, uivenu s unutranje strane mokre
kapice.) Od tog jutra, Simor je neprekidno bio na udici.
Do njegove etrnaeste godine, jedno ili dvoje od nas
prilino je redovno tragalo po depovima njegovih jakni,
ne bi li pronali neto dobro to je moda zapisao u toku
nekog dosadnog asa gimnastike, ili dugog ekanja kod
zubara. (Proao je jedan dan od ove poslednje reenice, i
u meuvremenu sam sa svog Radnog mesta obavio
meugradski razgovor sa svojom sestrom Bu Bu u
Takehou, da je pitam postoji li neka pesma iz Simorovog
ranog detinjstva koju bi posebno rao videla ovde. Rekla
je da e me pozvati kasnije. Njen izbor, ispostavilo se, nije
ni priblino odgovarao mojim potrebama u ovom
trenutku, i malo me ak iznervirao, ali mislim da u
preboleti. Sluajno znam da je pesma koju je izabrala
napisana kad je pesniku bilo osam godina: Don Kitse /
Don Kitse / Done / molim te stavi svoj al.) Sa dvadeset
i dve godine imao je izvanredan, ne ba tanak sveanj
pesama koje su se meni inile veoma, veoma dobre, pa
sam ga ja, koji u itavom ivotu ni red nisam napisao a da
mi se odmah ne ukae odtampan slovima veliine
jedanaest punkta, prilino nametljivo terao da ih ponudi
nekom izdavau. Ne, smatrao je da to ne moe da uini.
Jo ne; moda nikada. Suvie su bile ne-Zapadne, suvie
lotosne. Rekao je da osea kako su pomalo uvredljive. Jo
mu nije bilo sasvim jasno odakle potie ta uvredljivost, ali
mu se ponekad inilo da pesme zvue kao da ih je pisao
neki nezahvalnik, neko ko je okrenuo lea - bar tako
izgleda - svojoj sredini, a time i ljudima koji su mu bliski.
Rekao je da jede hranu iz naih ogromnih friidera, vozi
naa osmo-cilindrina amerika kola, spremno guta nae
lekove kad je bolestan, i uzda se u to da e naa armija
zatititi njegove roditelje i sestre od Hitlerove Nemake,
a nita, ama ba nita u njegovim pesmama ne odraava
tu stvarnost. Neto je tu vie nego pogreno. Rekao je da
se veoma esto, im napie neku pesmu, priseti gospoice
Overman. Treba rei da je gica Overman radila u prvom
ogranku javne biblioteke u Njujorku, koju smo redovno
poseivali kao deca. Rekao je da osea kako gici
Overman duguje mukotrpno, istrajno traganje za
pesnikom formom koja bi odgovarala njegovim
nesvakidanjim standardima, a koja ipak nije, ak ni na
prvi pogled, sasvim u neskladu sa ukusima gice
Overman. Kad je to rekao, objasnio sam mu, mirno i
strpljivo - to je, naravno, najglasnije mogue - ta mislim
o gici Ovennan kao kritiaru, pa ak i kao itaocu
poezije. Tada me je podsetio na svoj prvi dan u biblioteci
(sam, est godina), kada je gica Overman, priznali je mi
za kritiara poezije ili ne, otvorila neku knjigu na stranici
gde je bio Leonardov crte katapulta i ivahno je stavila
ispred njega, pa ga uopte ne raduje da dovri pesmu koju
pie ako zna da e gici Overman biti teko da joj se
posveti sa zadovoljstvom i interesovanjem, prelazei,
kako verovatno i hoe, sa svog voljenog g. Brauninga, ili
jednako joj dragog, nita manje eksplicitnog g.
Vordsvorta. Tu se ova prepirka - moja prepirka, njegov
razgovor - i okonala. Ne moete se ubeivati s nekim ko
veruje, ili bar strasno podozreva kako zadatak pesnika nije
u tome da pie ono to mora, ve pre svega ono to bi pisao
kad bi mu ivot zavisio od preuzimanja odgo-vornosti da
pie to to mora u stilu koji e, koliko god je to u ljudskoj
moi, odbiti to manji broj njegovih starih bibliotekarki.
Za one verne, strpljive, hermetiki iste, sve vano
na ovom svetu - ne ivot ili smrt, moda, to su ipak samo
rei, ve zaista vano - odvija se prilino skladno. Pre
svog kraja, Simor je preko tri godine oseao ono to je
verovatno najdublje zadovoljstvo koje je doputeno
prekaljenom majstoru. Pronaao je pesniku formu koja
mu je odgovarala, koja se uskladila s njegovim
dugogodinjim zahtevima u odnosu na poeziju uopte, i
koju bi, ubeden sam, ako je jo iva, sama gica Overman
najverovatnije smatrala uspelom, moda ak draesnom,
a svakako angaovanom, pod pretpostavkom da joj se
posveti s istom neumerenom panjom kakvu je poklanjala
svojim starim ljubavima Brauningu i Vordsvortu. A to to
je pronaao za sebe, to je reio za sebe, veoma je teko
opisati.6 Moda bi za poetak pomoglo ako se kae da je
Simor tako duboko voleo klasian japanski trostih, haiku
od sedamnaest slogova, kao nijednu drugu pesniku
formu, i da je sam pisao - krvario - haiku (skoro uvek na
engleskom, ali katkad, nadam se da to navodim s dovoljno
uzdranosti, i na japanskom, nemakom ili italijanskom).
Moglo bi se rei, a po svoj prilici tako e se i govoriti, da
pesme iz Simorove kasnije faze u sutini izgledaju kao
engleski prevod neke vrste dvostrukog haikua, ako tako
neto uopte postoji, i mislim da neu vie gnjaviti s tim,
ali malo mi se smui pri pomisli na veliku verovatnou da
e neki umorni, ali zato uvek vickasti lan katedre za
engleski jezik u 1970. - nije nemogue da to budem ba i
ja, neka mi je Bog u pomoi - izvaliti dosetku kako je
Simorova pesma u odnosu na haiku kao dupli martini u
odnosu na obian martini. A injenica da to nije istina, ni
najmanje nee spreiti takvog pedanta, samo ako osea da
su mu studenti raspoloen za alu. U svakom sluaju, dok
sam jo u stanju, izjaviu prilino polako i paljivo
sledee: kasne Simorove pesme su stihovi od est redova,
bez posebnog metra, mada je to vie jamb nego to nije, u
kojima se, delimino iz ljubavi prema mrtvim japanskim
majstorima, a delimino iz sopstvene uroene sklonosti da
kao pesnik stvara unutar privlano ogranienih prostora,
namerno drao trideset i etiri sloga, dakle dvostrukog
broja slogova klasinog haikua. Osim toga, nita ni u
jednoj od sto osamdeset i etiri pesme koje se trenutno
nalaze pod mojim krovom nema mnogo slinosti sa bilo
im osim sa Simorom. Da skratim, ak je i akustika
osobena kao i sam Simor. To znai da je svaka od tih
pesama tako bezvuna, tako tiha, kako je i smatrao da
pesma mora da bude, ali uz kratke nalete blagozvuja (u
nedostatku manje grozne rei za to), koji na mene lino
deluju kao da neko - i to neko ko nije sasvim trezan -
otvara moja vrata, zatrubi na kometu tri, etiri ili pet
nesumnjivo melodinih i tehniki savreno izvedenih
tonova u sobu, a zatim nestane. (Nisam jo upoznao
pesnika koji bi ostavio utisak da svira komet usred pesme,
a kamoli jo i lepo, pa najradije ne bih mnogo govorio o
tome. Nita, u sutini.) U okviru te strukture od est
stihova i tih veoma udnih harmonija, Simor radi s
pesmom, rekao bih, ba ono to je i eleo. Velika veina
od ove sto osamdeset i etiri pesme nabijena je bukvalno
epskom emocijom i moe da ih ita svako, bilo gde, pa
ak i naglas po relativno naprednim sirotitima u olujnim
noima, ali poslednjih trideset ili trideset i pet pesama ne
bih olako preporuio nijednoj ivoj dui koja u svom
ivotu nije bar dvaput umirala, ponajbolje sporo. Moje
omiljene pesme, ako ih uopte imam, a sasvim sigurno ih
imam, su dve poslednje u zbirci. Mislim da nikog neu
ugnjaviti ako ukratko ispriam njihov sadraj.
Pretposlednja pesma je o mladoj udatoj eni i majci koja
oigledno odrava ono to je u mom starom branom
priruniku navedeno kao vanbrana ljubavna veza. Simor
je ne opisuje, ali se ona pojavljuje u pesmi istog trenutka
kad taj njegov komet zasvira neto krajnje efektno, i ja je
vidim kao izuzetno zgodnu, umereno inteligentnu, ali
neumereno nesrenu djevojku, koja sasvim mogue
stanuje nedaleko od Metropolitenovog muzeja umetnosti.
Jedne noi, vraa se kui veoma kasno - zamiljam je
mutnih oiju i razmazanog karmina - i na svom krevetu
nalazi balon. Neko ga je jednostavno ostavio tu. Pesnik ne
ulazi u detalje, ali to moe da bude samo veliki naduvani
deji balon, verovatno zelene boje, kao Central-park u
prolee. Druga pesma, poslednja u zbirci, je o mladom
udovcu iz predgraa koji jedne noi sedi na svom delu
travnjaka, u piami i kunom ogrtau, da posmatra pun
Mesec. Prilazi mu dokona bela maka, oigledno lan
njegovog domainstva i skoro sigurno nekadanja
ljubimica kue, prevrne se pred njim, i on joj dozvoli da
ga, dok posmatra Mesec, ugrize za levu ruku. Ova
poslednja pesma mogla bi u sutini da bude veoma
zanimljiva za mog prosenog itaoca iz dva specifina
razloga. Veoma bih rado govorio o njima.
Kao to pristaje veem delu poezije, a posebno
poeziji koja je pod izrazito kineskim ili japanskim
uticajem, svi Simorovi stihovi su u najveoj moguoj
meri ogoljeni i lieni bilo kakvih ukrasa. Meutim, kad je
pre nekih est meseci moja mlaa sestra Freni dola
ovamo za vikend i sluajno preturala po fiokama mog
pisaeg stola, naila je na tu pesmu o udovcu iji sam
sadraj ovako bedno izneo; bila je izdvojena iz itave
zbirke radi prekucavanja. Iz razloga koji su u ovom
trenutku nebitni, ona tu pesmu nikad ranije nije videla i
zato ju je, naravno, odmah proitala. Kasnije, kad smo
razgovaraii o pesmi, rekla mi je da se pita zato je Simor
napisao da je mladi udovac dozvolio beloj maki da ga
ugrize ba za levu ruku. To joj je zasmetalo. Rekla je da
to leva vie lii na mene nego na Simora. Nezavisno,
naravno, od klevetnikih aluzija na moju sve veu
profesionalnu strast za detalje, mislim da je htela da kae
kako joj se taj pridev uinio napadan, preterano odreen,
nepoetski. Razuverio sam je i spreman sam, najiskrenije,
da i vas razuverim, ukoliko je to potrebno. Ubeen sam da
je Simor smatrao za neophodno da navede kako je ba
leva, sporedna ruka bila ona u koju je taj mladi udovac
dozvolio beloj maki da zarije svoje kao igla otre zube,
ostavivi tako desnu ruku slobodnom, da se njom udara
po grudima ili elu - tumaenje koje e mnogim itaocima
moda izgledati krajnje problematino. A moda i jeste
takvo. Ali ja znam to su za mog brata znaile ljudske
ruke. Osim toga, tu je jo jedna, i to izuzetno znaajna
strana toga. Moda e ispasti malo neukusno da u to dalje
ulazim - neto kao nastojanje da nekom koga uopte ne
poznajemo proitamo preko telefona itav tekst Ebine
irske rue - ali Simor je bio polu-Jevrejin i, mada o toj
temi ne mogu da govorim s neprikosnovenim autoritetom
velikog Kafke, moja sasvim trezvena pretpostavka jednog
etrdesetogodinjaka je da svaki ovek s poneto semitske
krvi u svojim venama ivi ili je iveo u neobino prisnom,
gotovo obostranom razumevanju sa svojim rukama, pa
iako ih moda godinama i godinama, figurativno ili
bukvalno, dri u depovima (ne retko, na alost, kao dva
nametljiva stara prijatelja ili roaka koja najradije ne bi
poveo na neku zabavu), mislim da e ih ipak, doe li do
krize, upotrebiti, izvaditi iz depova, a u takvoj e krizi
esto i neto drastino uiniti s njima, kao, na primer,
sasvim nepoetski pomenuti usred pesme da je maka
ugrizla neiju levu ruku - a poezija svakako jeste kriza,
moda jedina pokretaka kriza koju moemo nazvati
svojom. (Oprostite mi zbog ove logoreje. Na alost, bie
je verovatno jo.) Drugi razlog zbog koga mislim da ba
ova pesma moe da bude posebno i, nadam se, istinski
zanimljiva za mog prosenog itaoca, je neka udnovata
lina snaga koja je uneta u nju. Nikada nisam video
odtampano nita slino, iako sam, to moda i
nepromiljeno pominjem, od ranog detinjstva pa sve dok
nisam propisno zaao u svoje tridesete, retko itao manje
od dvesta hiljada, a esto i do etiristo hiljada rei dnevno.
U etrdesetoj, priznajem, nisam ni izdaleka tako alav, pa
kad ne moram da pregledam sastave iz engleskog mladih
dama ili svoje sopstvene, obino itam veoma malo, osim
osomih dopisnica svojih roaka, kataloga semenja,
izvetaja posmatraa ptica (ove ili one vrste) i dirljivih
ozdravi-to-pre pisama svojih starih italaca koji su negde
pokupili lanu informaciju da est meseci godinje
provodim u nekom budistikom manastiru, a ostalih est
u zavodu za umobolne. Meutim, potpuno sam svestan da
je oholost neitaoca - ili, da budem precizniji, oholost
izrazito ogranienog potroaa knjiga - ak uvredljivija od
oholosti izvesnih veoma priljenih italaca, i zato sam
pokuao (mislim da ovo najozbiljnije govorim) da se
drim ponekog od svojih najstarijih literamih stavova.
Jedan od najglavnijih je da obino mogu da pogodim pie
li neki pesnik ili prozni pisac sa iskustvom iz prve, druge
ili desete ruke, ili nam podvaljuje ono to bi on rado
smatrao za istu inventivnost. Ipak, kad sam 1948. prvi
put itao te stihove o mladom udovcu i beloj maki - ili,
bolje reeno, sedeo i sluao ih - bilo mi je zaista teko da
poverujem kako Simor nije sahranio bar jednu enu za
kpju niko u naoj porodici ne zna. Nije, naravno. U
svakom sluaju (ako neko ovde pocrveni, to e biti italac,
a ne ja), ne u ovoj inkarnaciji. Niti je on, bar po mom
prilino bogatom i donekle neujednaenom poznavanju
tog oveka, imao ma kakva blia poznanstva s mladim
udovcima. Poslednji, i totalno ishitren komentar u vezi s
tim: on je lino bio tako daleko od toga da bude udovac
koliko mladi Amerikanac uopte moe da bude. I, mada
je sasvim mogue da u izvesnim trenucima potitenosti ili
ushienja, svaki oenjeni ovek - a Simor, uzgred, mada
samo zbog ove diskusije, nije izuzetak - razmilja o tome
kakav bi to ivot bio kad bi enica nestala iz kadra (neki
prvorazredan pesnik mogao bi da odradi solidnu elegiju
od ove potke), ta mogunost izgleda mi kao puko
navoenje vode na vodenicu psihologa, i zaista je daleko
od poente. A poenta je sledea (pokuau, uprkos mojim
navikama, da previe ne razvlaim): to Simorove pesme
izgledaju linije, ili jesu takve, utoliko je u njima manje
istinitih injenica iz njegovog svakodnevnog ivota u
ovom Zapadnom svetu. Moj brat Vejker ak tvrdi
(nadajmo se da to njegov opat nikad nee nanjuiti) da
Simor, u mnogim od svojih najboljih pesama, kao da se
inspirie zgodama i nezgodama iz ivota nekad
znamenitih ljudi u predgraima Benaresa, feudalnom
Japanu i velegradskom Atlantisu. Ovde, naravno,
zastajem, kako bih itaocu pruio mogunost da digne
ruke, ili da ih, to je verovatnije, opere od svega ovog.
Istovremeno, pretpostavljam da bi se sva iva deca u naoj
porodici prilino govorljivo sloila s Vejkerom, moda bi
se tek jedno ili dvoje neznatno ogradilo od toga. Na
primer, onog popodneva kad je izvrio samoubistvo,
Simor je na upijau stola u svojoj hotelskoj sobi zapisao
pravi klasini haiku. Nisam ba oduevljen svojim
doslovnim prevodom te pesme - napisao je na japanskom
- ali on tu ukratko govori o devojici u avionu koja na
seditu pored sebe ima lutku i okree joj glavu da vidi
pesnika. Nekih nedelju dana pre nego to je napisao tu
pesmu, Simor je stvarno putovao nekim poslovnim
avionom, pa je moja sestra Bu Bu pomalo neverno
nabacila da je u avionu moda bila neka devojica s
lutkom. Ja lino sumnjam u to. Ne ba sasvim, ali
sumnjam. Meutim, ako je stvarno i bilo tako - u ta ni na
trenutak ne mogu da poverujem - kladio bih se da dete nije
ni pomislilo da panju svoje prijateljice skree na Simora.
Da li ve previe govorim o poeziji moga brata? Da
li sam preopiran? Da. Da. Previe govorim o poeziji
moga brata. Preopiran sam. I neprijatno mi je. Ali to
dalje idem, razlozi protiv odustajanja mnoe se kao
zeevi. Osim toga, iako sam, kao to sam ve izriito
napomenuo, srean pisac, kunem se da niti sam sada, niti
sam ikada bio veseo pisac; milosrdno mi je dozvoljena
uobiajena profesionalna kvota neveselih misli. Na
primer, nije mi tek sada palo na pamet da kad jednom
doe do nabrajanja svega to znam o Simoru, mogu da
oekujem samo to da vie neu imati prostora, ni potreban
broj otkucaja pulsa, ni, u jednom irem ali istinitom
smislu, sklonosti da se vraam na njegovu poeziju. Ba u
ovom prelomnom trenutku, dok grevito hvatam zglavak
na ruci i prekorevam se zbog svoje priljivosti, moda mi
izmie ivotna prilika - mislim, moja zaista poslednja
prilika - da sroim konaan, strog, kritian, sveobuhvatan
javni proglas o rangu mog brata kao amerikog pesnika.
Ne smem dozvoliti da mi izmakne. Evo ga: kad se
osvrnem unatrag, oslunem unatrag, na pet-est ili neto
malo vie izvornih pesnika koliko ih se pojavilo u
Americi, kao i na brojne talentovane ekscentrine
pesnike, i - pogotovo u dananje vreme - mnoge nadarene
kvaritelje stila, oseam neto blisko ubeenju da smo
imali samo tri ili etiri skoro nezaobilazna pesnika, i
mislim da bi Simor mogao jednom da stoji pored njih. Ne
preko noi, verstandlich - zut, slaete se? Pretpostavljam,
moda flagrantno precenjujem, da e prvih nekoliko
talasa recenzenata indirektno osuditi njegove stihove,
tako to e ih, svojim preutnim ili jednostavno loe
sroenim izjavama, proglasiti Zanimljivim ili Veoma
Zanimljivim, to je jo opasnije, jer su to majune, gotovo
neujne pojave, koje nisu uspele da stignu na savremenu
Zapadnu scenu s njenom samoizgraenom
prekookeanskom binom, sve sa govornicom, aom i
bokalom ledene morske vode. Ipak, shvatio sam da e
pravi umetnik sve preiveti. (ak i pohvale, iskreno se
nadam.) Seam se, takoe, da me jednom, dok smo jo bili
deca, Simor probudio iz dubokog sna, veoma uzbuen,
dok je njegova uta piama svetlela u mraku. Imao je onaj
svoj, kako ga je moj brat Volt krstio, Eureka-pogled, i hteo
je da mi kae kako misli da je najzad otkrio zato je Hrist
rekao da nijednog oveka ne treba nazvati Budalom. (Taj
problem muio ga je itavih nedelju dana, jer mu se inilo,
mislim, da bi takav savet vie pristajao jednoj Emili Post
nego nekom ko se bavi Poslovima svoga Oca.) Hrist je to
rekao, Simor je mislio da bih to voleo da znam, jer budala
uopte i nema. Glupaka da - ne i budala. inilo mu se da
me zbog toga vredi probuditi, ali ako to priznam (to i
inim, bez ikakvih ograda), morau da prihvatim i to da
e ak i kritiari poezije, ako im damo dovoljno vremena,
dokazati da nisu budale. Da budem iskren, ta pomisao mi
prilino teko pada, i srean sam to mogu da preem na
neto drugo. Stigao sam, napokon, do same sutine ove
opsesivne i, bojim se, povremeno bubuljiave rasprave o
poeziji moga brata. Znao sam od samog poetka da e do
toga doi. Molim Boga da mi italac kae neto uasno
uvredljivo pre nego to nastavim. (O, ti tamo - s tvojim
dragocenim utanjem!)
Oduvek sam imao neko predoseanje, a sada, 1959,
to je postalo gotovo hronino, da e se onog dana kad
Simorove pesme budu svuda i manje-vie zvanino
priznate kao Velike (naslagane u univerzitetskim
knjiarama i obavezne na kursevima Moderne poezije),
novoupisani mladi studenti, muki i enski, krenuti u
majicama i po dvoje, sa sveskama na gotovs, prema
mojim kriputavim vratima. (alosno je to se ta tema
uopte nametnula, ali sada je ve previe kasno za neku
lanu skromnost, o uglaenosti koju nemam da i ne
govorim, i zato moram da otkrijem kako mi je moja
navodno srcolika proza izborila mesto jednog od
najomiljenijih nadripisaca, jo od vremena Ferisa L.
Monahena, kao i da ve mnogi mladi anglisti znaju gde
stanujem, gde se skrivam; dokaz su tragovi guma njihovih
automobila po lejama mojih rua.) Sve u svemu, bez
imalo oklevanja, rekao bih da postoje tri vrste studenata
koji imaju i volje i drskosti da krajnje otvoreno pristupe
bilo kakvom literarnom izazovu. U prvu spadaju mladii
i devojke koji ludo vole i potuju svaku iole ozbiljniju
vrstu knjievnosti, i koji e se, ako ve nisu u stanju da u
potpunosti shvate elija, zadovoljiti da potrae fabrikante
loijih, ali razumljivijih proizvoda. Dobro poznajem te
mlade ljude, ili bar mislim da ih poznajem. Naivni su, ivi,
zaneseni, ee nisu nego to jesu u pravu, i mislim da su
nepresuna nada blazirane ih povlaene knjievne
zajednice irom sveta. (Zahvaljujui srenom sluaju, za
koji smatram da ga uopte nisam zasluio, imao sam po
jedno od tih uzavrelih, samosvesnih, gnevnih, naprednih,
esto armantnih devojaka ili mladia u svakoj drugoj ili
treoj gmpi kojoj sam predavao u poslednjih dvanaest
godina.) Dmga vrsta mladih ljudi, oni koji bukvalno
zvone na vrata u potrazi za knjievnim podacima, pati, s
odreenom dozom ponosa, od akademizma kojim ih je
zarazio ma koji od desetak profesora ili asistenata mo-
derne engleske knjievnosti, i to ve od prvog semestra.
Ukoliko takav student jo i predaje ili se sprema za to, nije
retko da je bolest toliko uzela maha da se teko moe
zaustaviti, ak i ako je neko potpuno opremljen za takav
pokuaj. Prole godine, na primer, jedan mladi svratio je
do mene zbog lanka koji sam napisao pre vie godina, i
koji se uglavnom odnosio na ervuda Andersona. Doao
je ba kad sam sekao deo svoje zimske zalihe drva za
ogrev, i to motornom testerom -alatkom koje se, posle
osam godina stalne upotrebe, i dalje plaim. Bio je
vrhunac prolenog otapanja, predivan sunani dan, i
oseao sam se, iskreno govorei, pomalo toroovski (u
emu sam zaista uivao, jer sam i posle trinaest godina
ivota van grada ostao ovek koji seoske razdaljine meri
njujorkim stambenim blokovima). Ukratko, inilo se da
e to biti prijatno, mada knjievno popodne, i seam se
kako sam se ozbiljno ponadao da u mladog oveka
nagovoriti da se, kao Tom Sojer s njegovom koficom
krea, prihvati moje testere. Izgledao je zdrav, da ne
kaem snaan. Meutim, taj njegov varljivi izgled skoro
da me kotao levog stopala, jer, dok je testera jo dmdala,
a ja ba zavrio s kratkim i meni prilino zabavnim
hvalospevom u ast plemenitog i efektnog stila ervuda
Andersona, mladi ovek me upitao nakon misaone
pauze koja je okrutno mnogo obeavala - smatram li da
postoji neki endemski ameriki Zeitgeist (Siroti mladi!
ak i ako sebi posveti izuzetno veliku panju, ni u
najboljem sluaju nee pred sobom imati vie od pedeset
godina uspene aktivnosti na nekom univerzitetu.) Trea
vrsta osoba koje e me, verujem, prilino redovno
poseivati ovde kada Simorove pesme budu jednom
zauvek otpakovane i etiketirane, zahteva poseban
odlomak.
Bilo bi apsurdno tvrditi da Ijubav veine mladih
ljudi prema poeziji nije ni priblino tako jaka kao njihova
ljubav prema ono malo ili mnogo detalja iz ivota pesnika,
koji bi ovde sasvim slobodno i umesno mogli da se
definiu kao mrani. To je ona vrsta apsurdne tvrdnje
kojoj bih, ipak, jednog dana rado posvetio neko
akademsko predavanje. U svakom sluaju, ubeen sam,
kad bih morao da zamolim onih ezdesetak udnovatih
devojaka na moja dva seminara Kreativnog pisanja -
veinom su to studentkinje pred diplomom, a svima im je
engleski glavni predmet - da mi navedu stih, bilo koji stih
iz Ozimandiasa, ili da mi bar u glavnim crtama kau o
emu se u pesmi govori, pitanje je da li bi i deset od njih
umele da sroe jedno ili drugo, ali kladim se u svoje jo
neizrasle lale da bi bar pedeset njih moglo da izjavi kako
je eli i duom i telom bio za slobodnu ljubav, i da je jedna
od njegovih ena napisala Frankentajna, a druga se
udavila.7 Molim vas, imajte na umu da me to nimalo ne
okira, niti me u bilo kom smislu ljuti. Mislim da se ak i
ne alim. Jer, ako niko nije budala, onda to nisam ni ja, pa
imam pravo na nebudalastu laiku spoznaju da, ko god da
smo, ma koliko plamen sveica nae poslednje
roendanske torte liio ili ne na plamen visokih pei, i ma
koliko da su moda visoki intelektualni, moralni i duhovni
vrhunci do kojih smo stigli, naa ljubav prema mranom,
ili delimino mranom (to, naravno, podrazumeva i tra,
kako na visokom tako i na niskom nivou), verovatno je
poslednja od naih telesnih elja koju treba zadovoljiti ili
potpuno obuzdati. (Ali, boe, zato ja i dalje bajem? Zato
ne preem pravo na pesnika da bih objasnio itavu stvar?
Jedna od Simorove sto osamdeset i etiri pesme - koja
okira samo pri prvom itanju; pri drugom je kao
najvedrija himna ivotu koju sam ikad proitao govori
o uvaenom starom isposniku na samrtnoj postelji, koji se,
dok oko njega svetenici i uenici pevaju psalme, napree
da bi uo ta pralja u dvoritu govori o rublju njegovog
suseda. Simor jasno istie nemonu elju starog oveka
da svetenici malo stiaju svoje glasove.) Meutim,
oseam pomalo od onog uobiajenog problema koji se
javi kad god pokuam da nateram neko uspelo
uoptavanje da ostane mirno i posluno, tek toliko da
podri neku suludu specifinu premisu. Nije mi ba
prijatno to sam osetljiv na to, ali ini se da ne mogu
drukije. Smatram za nepobitnu istinu da se veliki broj
ljudi irom sveta, ljudi razliitog uzrasta, kulture i uroene
obdarenosti, odnosi s posebnom estinom, ponekad ak i
bezobzimo, prema umetnicima i pesnicima koji su poznati
ne samo kao stvaraoci velike ili lepe umetnosti, ve
iskazuju i neto upadljivo Naopako u svojoj linosti: neku
izrazito naglaenu karaktemu ili socijalnu falinku, neku u
osnovi romantinu boljku ili maniju - neizmernu
egocentrinost, brano neverstvo, totalnu gluvou ili
slepilo, neugasivu e, smrtonosan kaalj, slabost prema
prostitutkama, tenju ka razvratu ili rodoskrvnuu velikog
stila, potvrenu ili nepotvrenu sklonost opijumu ili
sodomiji, i tako dalje, neka se Bog smiluje tim usamljenim
izrodima. Ako samoubistvo i nije ba na vrhu liste
prisilnih slabosti kreativnih ljudi, suicidnih pesnika ili
umetnika, ipak ne moemo da ne uoimo kako mu se uvek
poklanja izrazito pohlepna panja, esto iz iskljuivo
sentimentalnih razloga, kao da je ba on (da se izrazim
groznije nego to u stvari elim) ono jedino goljavo bie
klempavih uiju u itavom nakotu. U svakom sluaju, to
je ona misao, konano izreena, zbog koje sam ve mnogo
puta ostao bez sna, a verovatno u i ubudue.
(Kako mogu da zabeleim to to sam upravo
zabeleio, a ipak ostanem srean? Ali jesam. Neveselo do
dna due, ali moje nadahnue kao da je neprobojno.
Doputa mi seanje na jednu jedinu osobu koju sam
istinski upoznao u svom ivotu.) Ne moete ni
pretpostaviti kakve sam velike, predivne planove gajio
ba za ovo mesto. Ali ini se, ipak, da su pravljeni samo
da bi krasili dno moje korpe za otpatke. Nameravao sam
da ba ovde ublaim dva poslednja, ponono mrana
pasusa, sa dve usklaene sunane dosetke, koje,
zamiljam, tako esto teraju moje kolege pripovedae da
pozelene od zavisti ili gaenja. Hteo sam da ba ovde
kaem itaocu kako e onda kada ili ako mladi ljudi budu
dolazili kod mene da se raspitaju o Simorovom ivotu ili
smrti, neka moja udnovata lina patnja, na alost,
potpuno onemoguiti takav razgovor. Hteo sam da
napomenem - samo uzgred, jer e se jednog dana, nadam
se, o tome beskrajno dugo raspravljati - da smo Simor i ja,
kao deca, gotovo sedam godina zajedno odgovarali na
pitanja u jednom radio-kvizu i, otkako smo se zvanino
povukli iz emisije, oseam prema ljudima koji me pitaju
samo koliko je sati gotovo isto to je Betsi Trotvud
oseala prema magarcima. Osim toga, hteo sam da
obelodanim kako sam sada, 1959, posle nekih dvanaest
godina profesorskog rada, rtva estih napada onog to
prepostavljam da moje kolege laskavo nazivaju Glasovom
boleu - laiki reeno, to je neki patoloki gr u predelu
krsta i donjeg dela trbuha, koji predavaa van dunosti
tera da se previja i urno prelazi preko ulica, ili se
podvlai ispod veih komada nametaja, im uoi da mu
se pribliava neko ispod etrdesete. Ali nijedna od ove
dve ale nee mi ovde pomoi. U obema ima dosta
perverzne istine, ali ni izdaleka dovoljno. Jer upravo sam,
izmeu pasusa, postao svestan uasne i nepobitne
injenice: ja uim da govorim, da me ispituju, da me
sasluavaju, ba o tom mrtvacu. Sada mi je postalo jasno
da sam, nezavisno od ostalih svojih pobuda - i manje
niskih, iskreno se nadam - obuzet uobiajenom idejom
preivelog da je on jedina iva dua koja je intimno
poznavala pokojnika. O, neka dou - oni neiskusni i oni
zaneseni, ueni, radoznali, prialice i utljivi, kao i oni to
sve znaju! Neka dou u prepunim autobusima, neka se
spuste padobranima, sa svojim Lajkama. Po glavi mi se
motaju plemeniti pozdravni govori. Jedna ruka ve se
prua ka kutiji deterdenta, a druga ka prljavom servisu
za aj. Zakrvavljeno oko pokuava da se razbistri. Stari
crveni tepih je iznet.

A sad neto vrlo delikatno. Pomalo i grubo, da se

razumemo, ali delikatno, vrlo delikatno.
Kako se o ovome kasnije moda nee vie govoriti
sa toliko poeljnih, ili pouzdanih detalja, mislim da bi
italac odmah trebalo da sazna i, ako je mogue, ne
zaboravi do samog kraja, da su sva deca u naoj porodici
bila i jesu potomci zapanjujue duge i arolike dvostruke
loze profesionalnih zabavljaa. Mi gotovo sve vreme,
genetiki reeno, pevamo, igramo i (zar sumnjate u to?)
priamo Viceve. Ali mislim da je posebno vano imati na
umu - a Simor je bio takav, ak i kao dete - da je meu
nama i bogat izbor cirkuskih zabavljaa kao i zabavljaa,
da se tako izrazim, sa cirkuske margine. Kao nesumnjivo
pikantan primer moe da poslui moj (i Simorov)
pradeda, koji je bio prilino poznat poljsko-jevrejski
karnevalski klovn. Zvao se Zozo, a njegova omiljena
taka bila je - do samog kraja, to se podrazumeva - da s
velikih visina skae u male posude s vodom. Moj i
Simorov drugi pradeda, Irac MekMahon (koga moja
majka, to e joj veno sluiti na ast, nikad nije
pominjala kao dragu osobu), radio je sam za sebe, tako
to bi na nekoj livadi poreao prazne boce od viskija u
dve-tri oktave, a kad bi se oko njega okupio svet voljan da
plati, prilino bi muzikalno zaigrao, kako su nam priali,
lupkajui po tim bocama. (to znai, moete mi verovati
na re, da izmeu ostalih imamo i nekoliko udaka na
porodinom stablu.) A sami nai roditelji, Les i Besi Glas,
imali su jednu prilino konvencionalnu, ali (bar mi
verujemo u to) izuzetno dobru pevako-igraku aljivu
numeru. koju su izvodili u varijeteima i mjuzik-holovima,
postigavi moda najvei uspeh u Australiji (gde smo
Simor i ja, dok su sve predstave bile rasprodate, proveli
skoro dve godine najranijeg detinjstva), ali i kasnije, kad
su stekli mnogo vie od samo prolazne slave u starim
krugovima Pantagesa i Orfeuma, ovde u Americi. Po
miljenju ne ba malog broja ljudi, mogU su da nastupaju
i mnogo due kao zabavljaki par nego to jesu. Ali Besi
je imala neke svoje ideje. Ne samo da je oduvek patila od
toga da predosea nevolju - ve 1925. gotovo se nigde vie
nisu izvodila samo dva vodvilja dnevno, a Besi je, i kao
majka i kao igraica, bila energino protiv etiri predstave
svakog dana u velikim, novim, sve brojnijim kino-i-
varijetetskim salama - ve je, to je vanije, jo od
detinjstva u Dablinu, kada je njena sestra bliznakinja
podlegla iza scene od akutne neishranjenosti, Sigurnost u
bilo kom obliku sudbonosno privlaila Besi. Sve u svemu,
u prolee 1925, kad se prikazivanje nekog osrednjeg
programa, u Olbiju, Bruklinu, bliilo kraju, a petoro njene
dece lealo bolesno od ospica u neudobnom
troiposobnom, stanu u starom hotelu Alamek na
Menhetnu, a ona mislila da je opet u drugom stanju
(pogreno, kako se ispostavilo; porodine bebe, Zui i
Freni, rodile su se tek 1930, odnosno 1935. godine), Besi
se iznenada obratila nekom svom asnom a uticajnom
oboavaocu, i moj otac je dobio posao, kako je godinama
govorio, bez ikakvog straha da e mu neko u familiji
protivreiti, kao urednik reklamnog sektora jedne radio-
stanice, ime je dugotrajna turneja para Galager & Glass
bila zvanino okonana. Ali ono to uglavnom pokuavam
ovde je da otkrijem najubedljiviji nain kako bih objasnio
da je ovo neobino naslee svetlosti pozomice uz tri
poziva zvonom bilo gotovo iskljuiva i krajnje znaajna
stvarnost u ivotima svo sedmoro dece u naoj porodici.
Dvoje najmlaih, kako sam ve pomenuo, profesionalno
se bave glumom. Ali tu se ne moe povui nikakva otra
crta. Starija od moje dve sestre, iako po svim spoljnim
obelejima stanovnik bogatog predgraa, majka troje
dece i suvlasnica garae sa dva automobila, ipak e, u
svim trenucima velike radosti, zaigrati kao da joj od toga
bukvalno zavisi ivot; video sam je, uasnut, kako s
mojom petodnevnom neakinjom u naruju sasvim
pristojno stepuje (neto kao Ned Vejbem iz repertoara
Peta i Merion Runi). I moj pokojni mlai brat Volt, koji je
poginuo u nekoj posleratnoj nesrei u Japanu (o kome sam
reio da to manje govorim ovde, inae nikad neu
zavriti), bio je takoe igra, u jednom moda manje
spontanom, ali daleko profesionalnijem smislu od moje
sestre Bu Bu. Njegov blizanac - na brat Vejker, na
monah, na manastirski kartuzijanac - kao deak, privatno
je proglasio V. K. Fildsa8 za sveca i, po ugledu na tog
nadahnutog i svojeglavog, ali prilino svetog oveka,
vebao je ongliranje, izmeu ostalog i sa kutijama cigara,
dok nije dostigao spektakulamu vetinu. (U porodici se
govorkalo da je u stvari zatvoren u manastir - odnosno
razreen dunosti svetovnog svetenika u Astoriji - kako
bi ga oslobodili stalne napasti da svetu priest baca u usta
vernika s razdaljine od jednog metra, i to u draesnom
luku preko levog ramena.) to se mene tie - Simora bih
radije ostavio za kraj - mislim da se podrazumeva kako i
sam pomalo igram. Naravno, samo kad me zamole. Osim
toga, moram da pomenem kako esto oseam kao da nada
mnom bdi, mada ne ba redovno, moj pradeda Zozo;
oseam da me na neki tajanstveni nain uva da se ne
sapletem na svoje nevidljive klovnovske dak-pantalone
dok etam umom ili ulazim u uionice, a moda pazi i da
moj vetaki nos, kad sednem za pisau mainu, bude
ponekad okrenut ka istoku.
Na kraju krajeva, ak ni na Simor nije iveo i umro
nita manje optereen svojim nasleem nego bilo ko od
nas. Ve sam pomenuo da iako verujem kako njegove
pesme nisu mogle da budu linije, niti su mogle potpunije
da ga prikau, on promie kroz svaku od njih, ne
otkrivajui nijedan stvarno autobiografski podatak, ak ni
kad ga inspirie Muza Beskrajne Radosti. A to, rekao bih,
to moda nije po svaijem ukusu, predstavlja vrhunsko
napisan vodvilj - sa tradicionalnim prvim inom u kome
ovek balansira reima, oseanjima i zlatnim kometom na
bradi, umesto sa uobiajenim tapom za veemje izlaske,
hromiranim stolom i ampanjskom bocom punom vode.
Ali sad moram da vam ispriam neto mnogo konkretnije
i znaajnije. Ve dugo ekam na to: 1922. godine u
Brizbejnu, kad je Simoru bilo pet godina a meni tri, Bes i
Lesi nastupali su nekoliko nedelja u istom programu sa
Do Deksonom - udovinim Do Deksonom na
niklovanom artistikom biciklu koji je blistao jae od
platine, sve do poslednjeg reda gledalita. Mnogo godina
kasnije, nedugo po izbijanju Drugog svetskog rata i tek
to smo se Simor i ja uselili u sopstveni stani u
Njujorku, na otac, Les, svratio je jedne veeri kod nas,
vraajui se kui s partije pinkla. Oigledno je itavog
popodneva imao loe karte. Sve u svemu, uao je vrsto
reen da ne skine kaput. Seo je. Smrknuto je odmeravao
nametaj. Okrenuo mi je aku da proveri ima li na prstima
tragova puenja, a onda pitao Simora koliko cigareta
popui dnevno. Uinilo mu se da je u svom piu naao
muvu. Na kraju, kad je razgovor - bar po mom miljenju
- otiao bestraga, naglo je ustao i uputio se prema
fotografiji na kojoj su bili on i Besi, i koju smo nedavno
pre toga prikaili na zid. itav minut, a moda i due,
namrteno je piljio u nju, zatim se okrenuo, s osomou
koju niko u porodici ne bi smatrao neuobiajenom, i
upitao Simora sea li se vremena kad je njega, Simora,
Do Dekson vozio na upravljau svog bicikla naokolo po
itavoj pozomici. Simor je, sedei u staroj fotelji s
presvlakom od rebrastog somota na drugoj strani sobe, sa
upaljenom cigaretom, u plavoj koulji, sivim
pantalonama, mokasinama izgaenih lubova i
posekotinom od brijanja na onoj strani lica koja je bila
okrenuta meni, odgovorio ozbiljno i odmah, na onaj
poseban nain kako je uvek odgovarao na Lesova pitanja
- kao da su to ba ona pitanja koja voli vie od svih ostalih
u ivotu. Rekao je kako nije siguran da je ikad siao sa
Do Deksonovog predivnog bicikla. A taj odgovor, osim
ogromne sentimentalne vrednosti za moga oca, bio je u
mnogo emu istinit, istinit, istinit.

Izmeu prethodnog i ovog pasusa prolo je, isparilo,

vie od dva i po meseca. Pomisao na mali bilten koji
moram da objavim izaziva neznatnu grimasu na mom
licu, jer mi se ini kao da bih poverljivo saoptio kako
uvek sedim na stolici dok radim, da u toku Stvaralakih
asova popijem i do trideset oljica crne kafe, i da u
slobodno vreme sam pravim svoj nametaj; ukratko, to
izgleda kao da je neki ovek od pera jedva doekao da
reporteru nedeljnog knjievnog dodatka govori o svojim
radnim navikama, svojim hobijima i svojim, za tampu jo
zanimljivijim, ljudskim slabostima. Ali ja zaista ne
nameravam da se ovde uputam u neto intimno. (U
pogledu sebe se, u stvari, krajnje obuzdavam. ini mi se
da ovaj sastav nikad nije bio u veoj opasnosti nego to je
sada, da u potpunosti poprimi neformalnost donjeg vea.)
Rastrubio sam da postoji vei prekid izmeu pasusa kako
bih itaoca obavestio da sam se tek pridigao nakon devet
nedelja u krevetu sa opasnom uticom. (Shvatate ta
mislim pod donjim veom. Ova moja poslednja opaska
ispala je kao citat, gotovo intacta, direktno iz Minskijeve
burleske. Drugi Bananamen: Bio sam devet nedelja u
krevetu sa opasnom uticom. Prvi Bananamen: S kojom,
talini? Obe su opasne cure, te utice9. Ako ovo treba da
bude eljno iekivana potvrda o ozdravljenju, bolje da se
to pre vratim u Dolinu Bolesnih.) Kad ve priznajem, to
je neminovno, da sam skoro itavih nedelju dana na
nogama i da mi se boja vratila u obraze, pitam se nee li
italac pogreno shvatiti moje poveravanje - uglavnom,
rekao bih, iz dva razloga. Pod jedan, nee li pomisliti da
ga diskretno prekorevam to nije preplavio kamelijama
moju bolesniku sobu? (Svima e laknuti, siguran sam,
kad uvide da mi Humor uveliko ponestaje.) Pod dva, nee
li on, taj italac, na osnovu ovog Bolesnikog Izvetaja,
pomisliti da moja lina srea - koju sam tako briljivo
mamio na samom poetku ovog sastava - moda uopte i
nije srea ve samo u? Ta druga mogunost
najozbiljnije me zabrinjava. Ipak, sigurno je da sam
istinski srean to radim na ovom Uvodu. Na svoj uroeno
tromi nain bio sam udesno srean u toku itave moje
utice (i sama aliteracija ve bi mogla da me dokraji)10.1
srean sam to mogu da objavim kako sam u ovom
trenutku beskrajno srean. Ali to ne znai (sada sam
preao, bojim se, na pravi razlog zato sam napravio ovu
malu vitrinu za izlaganje moje sirote stare jetre) - to ne
znai, ponavljam, da mi bolest nije ostavila ba nijednu
ozbiljnu posledicu. Iz dna due mrzim dramatine nove
pasuse, ali ini se da mi je ipak potreban za ovo to sledi.
Jedne veeri prole nedelje, kad sam prvi put osetio
dovoljno snage i hrabrosti da se ponovo vratim ovom
Uvodu, shvatio sam da sam izgubio ne samo svoje
nadahnue, ve i spremnost da nastavim sa pisanjem o
Simoru. Suvie je narastao dok me nije bilo. Neverovatno.
Od popustljivog diva, kakav je bio pre moje bolesti, u
devet kratkih nedelja naglo se pretvorio u najbliskije
ljudsko bie u mom ivotu, u jedinu osobu koja je uvek
bila mnogo, mnogo velika da bi stala na obian list papira
za pisau mainu - bar na moj list papira za pisau mainu.
Ukratko, uhvatila me paruka, i drala me jo pet sledeih
noi. Ipak, mislim da to ne bih smeo da predstavljam crnje
nego to je potrebno. Jer sve to ima i svoju oaravajuu
stranu. Morau odmah da vam kaem ta sam uradio
veeras, a to me uverava da u se sutra uvee vratiti svom
poslu u velikom stilu, jo drniji i neprijatniji, ukoliko je
to uopte mogue. Pre nekih dva sata proitao sam jedno
staro lino pismo - tanije reeno, prilino opimu beleku
- koja je jednog jutra 1940. godine ostavljena na mom
posluavniku s dorukom. Ispod polovine grejpfruta, da
budem precizniji. Jo samo minut ili dva, pa u osetiti
neizrecivu (radost nije prava re za to) - neizrecivu
Prazninu da ovu dugaku beleku doslovno
reprodukujem. (O, blaena utice! Nikada nisam upoznao
bolest - ni alost, a ni nesreu - koja se na kraju nije razvila
u cvet ili u dobru beleku. Od nas se trai samo to da uvek
budno pazimo. Kad mu je bilo jedanaest godina, Simor je
jednom prilikom rekao na radiju da u Bibliji najvie voli
re PAZI!) Ah pre nego to preem na glavnu stvar, duan
sam, od glave do pete, da se pozabavim s nekoliko
sporednih opaski. Ovakva prilika moda mi se nikad vie
nee pruiti.
Mislim da nisam rekao, to smatram ozbiljnim
propustom, da je moj obiaj, moja prinuda, kad god je to
bilo zgodno, a vrlo esto i kad nije, bila da svoje nove
kratke prie proverim na Simoru. to znai da mu ih
glasno proitam. To sam radio molto agitato, s jasno
naglaenom i obojici potrebnom Pauzom na kraju. Naime,
kad bi moj glas uutao, Simor se uvek uzdravao od bilo
kakvih komentara. Umesto toga bi pet do deset minuta
gledao u plafon - u toku itanja obavezno bi se ispruio
na pod - zatim bi ustao, (ponekad) lako lupnuo utmulom
nogom, i izlazio iz sobe. Kasnije - obino se radilo o
satima, ali jednom ili dvaput i o danima - nabacio bi
nekoliko reenica na pare papira ili na karton od koulje
i ostavljao ga na mom krevetu, ili na mom mestu za
stolom, ili bi mi ga (veoma retko) slao Potom Sjedinjenih
Drava. Evo nekoliko njegovih kratkih kritikih osvrta.
(Ovo je, da budem iskren, samo zagrevanje. Ne vidim
razloga da to poriem, mada bi moda trebalo.)

Strano ali istinito. Prava Meduzina glava.

Kad bih samo znao. ena je dobra, ali slikara kao da

progoni tvoj prijatelj koji je u Italiji naslikao portret Ane
Karenjine. Stvarno ga dobro progoni, najbolje, ali ti ima
sopstvene gnevne slikare.

Mislim da bi ovo trebalo da preradi, Badi. Doktor

je mnogo dobar, ali ini se da si ga prekasno zavoleo.
itavu prvu polovinu stoji napolju na zimi, ekajui da ga
zavoli, a ipak je on tvoj glavni junak. Na njegov lepi
dijalog s bolniarkom gleda kao na preobraenje. To je
trebalo da bude religiozna pria, a ispala je puritanska.
Oseam da cenzurie svaku njegovu kletvu. ta je to
nego priprosti oblik molitve kada on, Les, ili ma ko drugi
kune sve to stigne? Ne mogu da verujem da Bog priznaje
bilo kakav oblik svetogrda. Tu cifrastu re izmislili su
svetenici.

Ba mi je ao zbog ove prie. Nisam dobro sluao.

Stvarno mi je ao. Ve me prva reenica izbacila iz
koloseka. Henou se tog jutra probudio s uasnom
glavoboljom. Najozbiljnije raunam da e da raskrsti
sa svim tim lanim Henouima u svom pisanju. Henoui
jednostavno ne postoje. Hoe li da mi je proita jo
jednom?

Molim te izmiri se sa svojim razumom. On te nee

napustiti, Badi. Odbaciti ga zato to si tako reio jednako
je loe i neprirodno kao kad bi odbacio svoje prideve i
priloge zato to tako od tebe trai profesor B. ta on o
tome zna? to ti u stvari zna o sopstvenom razumu?
Sedim ovde i cepam beleke za tebe. Stalno
poinjem s onim: Ova je ba lepo komponovana, i ena
iz zadnjeg dela kamiona je veoma komina, ili Razgovor
dva pajkana je genijalan. I tako izvrdavam. Nisam
siguran zato to radim. Postao sam malo nervozan im si
poeo da ita. Zvualo je kao poetak neega to tvoj
najvei neprijatelj Bob B. naziva fenomenalnom priom.
Ne misli li da bi on to nazvao korakom ka pravom putu?
Zar te to ne zabrinjava? ak i ono to je smeno u vezi sa
enom u zadnjem delu kamiona ne zvui kao neto to je
tebi smeno. Mnogo vie zvui kao neto to ti smatra da
je opteprihvaeno kao smeno. Oseam se prevareno.
Ljuti li se? Moda e rei da nae srodstvo loe utie na
moj sud. To me i brine. Ali i ja sam samo italac. Jesi li ti
pisac ili samo pisac fenomenalnih pria? Neu
fenomenalnu priu od tebe. elim tvoj plen.
Ta nova pria nikako mi ne izbija iz glave. Ne znam
to da kaem o njoj. Znam koliki mora da je bio rizik od
padanja u sentimentalnost. Dobro si se izvukao. Moda i
previe dobro. Pitam sda li bi mi bilo drae da si malo
pokleknuo. Mogu li da napiem jednu malu priu za tebe?
Bio jednom jedan veliki muziki kritiar, ugledni autoritet
za Volfganga Amadeusa Mocarta. Njegova kerkica ila
je u deveti razred osnovne kole i pevala u horu, i taj veliki
Ijubitelj muzike veoma se naljutio kad je jednog dana
dovela u kuu jo jednu devojicu da vebaju neki potpuri
pesama Irvinga Berlina, Harolda Arlena, Deroma Kema
i slinih ljudi. Zato deca ne bi pevala jednostavne
ubertove pesmice umesto tog smea? I tako je otiao
do direktora kole i digao silnu dreku oko toga. Argumenti
tako ugledne osobe ostavili su jak utisak na direktora, i on
se sloio da ispreslia nastavnicu muzikog, jednu veoma
staru damu. Veliki ljubitelj muzike izaao je u najboljem
raspoloenju iz njegove kancelarije. Vraajui se kui,
ponavljao je u sebi blistave argumente koje je izneo
direktoru, i njegova ushienost sobom rasla je sve vie i
vie. Grudi su mu se nadimale. Korak mu se ubrzao.
Poeo je da zvidue neku melodijicu. Ovu: Kej-Kej-
Kejti.11 A sad Beleka. Bie izneta s ponosom i
rezignacijom. S ponosom zato to - dobro, to u da
preskoim.
S rezignacijom zato to ovo moda prate i neke
moje kolege s fakulteta - stare kabinetske cepidlake - i ve
slutim da e ba ovaj prilog pre ili kasnije dobiti naslov:
Devetnaest godina stari recept za pisce, brau i
rekonvalescente od hepatitisa koji su izgubili put i ne
mogu dalje. (Eh, tako je to. Mora biti cepidlaka da ga ne
izgubi. Osim toga, ja jesam rekonovalescent.)
Kao prvo, mislim da je ovo najdui kritiki osvrt na
neki moj Literami pokuaj koji sam ikad dobio od Simora
- a verovatno i najdue neusmeno saoptenje koje sam od
njega dobio u itavom njegovom ivotu. (Veoma smo
retko pisali pisma jedan drugom, ak i za vreme rata.)
Komentar je napisan olovkom, na nekoliko Ustova papira
koje je naa majka pokupila iz hotela Bizmark u ikagu,
dve-tri godine pre toga. To je bio njegov odgovor na
najambiciozniju celinu koju sam do tada napisao. Bila je
1940. godina i obojica smo jo uvek iveli u ve
prenaseljenom roditeljskom stanu na Istonoj
Sedamdesetoj ulici. Imao sam dvadeset jednu godinu i bio
tako slobodan kao to, da se tako izrazim, moe da bude
samo jedan mlad, neobjavljivan i neiskusan pisac. Simor
je imao dvadeset i tri godine i upravo je zapoinjao svoju
petu godinu kao profesor engleskog na njujorkom
univeizitetu. Evo ga, najzad, u celosti. (Predviam
nekoliko smetnji za pristrasnog itaoca, ali Najgore e
biti, mislim, sa uvodnim pozdravom. Ipak, ako taj pozdrav
ne smeta meni, ne vidim zato bi smetao bilo kom drugom
ivom biu.)

Dragi moj stari Usnuli Tigre,

Pitam se ima li mnogo italaca koji su prelistavali
stranice nekog rukopisa dok autor hre u istoj sobi.
Poeleo sam da to oprobam na sebi. Tvoj glas je ovog puta
bio gotovo prejak. Mislim da tvoja proza postaje
predstava u kojoj tvoji junaci jedva opstaju. Toliko bih
toga hteo da ti kaem, a nemam odakle da ponem.
Ovog popodneva napisao sam nikom drugom nego
efii katedre za engleski jezik i knjievnost neto to meni
izgleda kao itavo jedno pismo koje prilino podsea na
tebe. Toliko sam uivao u njemu da sam pomislio kako to
moram da ti kaem. Predivno pismo. Oseao sam se kao
onog subotnjeg poponeva prolog prolea kad sam iao
na Die Zauberflote sa Karlom i Ejmi, i onom veoma
udnom devojkom koju su poveli zbog mene, a stavio sam
onaj tvoj zeleni otrov. Nisam ti rekao da sam je uzeo.
(Ovde cilja na jednu od etiri skupe kravate koje sam
kupio nekoliko meseci pre toga. Zabranio sam svojoj
brai - a pogotovo Simoru, kome je bilo najlake da dopre
do njih - da uopte prilaze fioci u kojoj sam ih uvao.
Drao sam ih, delimino iz tosa, u celofanu.) Nisam
oseao nikakvu krivicu kad sam je stavio, samo samrtni
strah da iznenada ne proeta preko bine i ugleda me
kako sedim tamo u mraku s tvojom kravatom na sebi.
Pismo je bilo malo drukije. Palo mi je na pamet kako bi
se, kad bi bilo obmuto, i kad bi ti pisao pismo koje
podsea na mene, verovatno zabrinuo kao i ja. Meni je
uglavnom uspelo da ne mislim na to. Jedna od ono malo
preostalih stvari na ovom svetu, osim samog sveta po sebi,
koja me svakog dana rastui, je svest da se ti uzruja kad
ti Bu Bu ili Volt kau da govori neto to podsea na
mene. Na neki nain, ti to prima kao optubu zbog
piraterije, kao malu povredu svoje individualnosti. Zar je
tako strano ako ponekad podseamo jedan na drugoga?
Opna izmeu nas veoma je tanka. Zar nam je toliko bitno
da stalno vodimo rauna o tome? Pre dva leta, ono kad
sam bio tako dugo odsutan, uspeo sam da otkrijem kako
smo ti, Z. i ja braa ve najmanje etiri inkarnacije, a
moda i vie. Zar u tome nema izvesne lepote? Zar
sopstvena individualnost za svakoga od nas ne poinje ba
tamo gde priznajemo svoje ekstremno bliske veze i
prihvatamo neminovnost meusobnog pozajmljivanja
viceva, talenata, idiotluka? Kao to vidi, kravate nisam
ukljuio u to. Za mene Badijeve kravate ostaju Badijeve
kravate, ali jeste zadovoljstvo uzeti ih bez pitanja.
Mora da ti je strano kad pomisli da su mi, pored
tvoje prie, kravatc i ostalo u glavi. Meni nije. Samo to
svuda traim svoje misli. Mislio sam da e mi ove sitnice
moda pomoi da se saberem. Napolju je ve dan, a ja
sedim ovde otkako si legao. Kakva radost biti tvoj prvi
italac. A bila bi jo vea radost da ne mislim kako ti vie
ceni moj sud od sopstvenog. Zaista mi se ini kako nije
dobro da toliko zavisi od onog to u ja da kaem o
tvojim priama. I to ba ti. Dokazuj mi drugi put da nije
tako, ali ubeen sam da sam negde teko omanuo, to je i
razlog ovakve situacije. Nije da se trenutno ba valjam u
krivici, ali krivica je krivica. Ne nestaje tek tako. Ne moe
se ponititi. Ne moe se ak ni potpuno razumeti, siguran
sam u to - koreni joj seu suvie duboko u linu i prastaru
karmu. Kad me zahvati takvo oseanje, skoro jedino to
moe da me izvadi je svest da je krivica nesavren oblik
spoznaje. Ali samo zato to nije savren, ne znai da ne
moe biti upotrebljen. Ono to je teko u svemu tome je
primeniti ga pre nego to pone da te paralie. Zato u
najbre mogue napisati ta mislim o tvojoj prii. Kad
pourim, javi mi se neko snano oseanje da e moja
krivica ovde posluiti najboljim i najiskrenijim
namerama. Zaista tako mislim. ini mi se, ako ovo
ubrzam, moda u uspeti da ti kaem ono to sam
verovatno ve godinama eleo.
Ti sigurno i sam zna da je ova pria puna velikih
pomaka. Skokova. im si otiao u krevet, razmiljao sam
neko vreme kako bih morao da probudim sve ivo u kui
i napravim urku u ast naeg udesnog skokovitog brata.
Kakav sam uopte ja kad ih nisam sve probudio? Kad bih
samo znao. Zabrinut, u najboljem sluaju. Zabrinut zbog
velikih skokova koje ne mogu da ispratim pogledom. ini
mi se da matam kako si se ohrabrio da skoi izvan mog
vidokruga. Oprosti zbog ovoga. Sad ve piem veoma
brzo. Mislim da je ova nova pria ba ona na koju si
ekao. A i ja, na neki nain. Ti zna da je uglavnom ponos
taj koji me dri. Mislim da me to najvie i brine. Za tvoje
dobro, gledaj da se ne ponosim tobom. Mislim da je to ba
ono to pokuavam da ti kaem. Kad me nikad vie ne bi
drao budnim zbog ponosa. Daj mi priu zbog koje u da
ostanem samo nerazumno dugo budan. Dii me budnim do
pet sati samo zato to sve tvoje zvezde blistaju, i ni zbog
ega dnigog. Oprosti za povlaenje, ali to je prvo to sam
ikad rekao o nekoj tvojoj prii zbog koje klimam glavom.
Molim te ne dozvoli da govorim dalje. Noas verujem da
je sve to kae piscu kad si ga ve zamolio da pusti svoje
zvezde da zablistaju samo literarni savet. Noas sam
siguran da su svi dobri literarni saveti samo Luj Buje i
Maks Di Kamp koji Floberu ele Madam Bovari. U redu,
njih dvojica su ga, svojim istananim ukusom, naveli da
napie remek-delo. Oduzeli su mu svaku ansu da ikad
napie ono to mu je na srcu. Umro je kao slavna linost,
a to je ba ono to on nije bio. Nepodnoljivo je itati
njegova pisma. Daleko su bolja nego to bi smela da budu.
Samo poruuju uzalud, uzalud, uzalud. Kidaju mi srce.
Bojim se da ti govorim o bilo emu noas, dragi moj Badi,
osim o beznaajnim stvarima. Molim te idi za svojim
srcem, ta god ispalo od toga. Bio si tako ljut na mene kad
smo se prijavljivali. (Nedelju dana ranije smo on i ja i jo
nekoliko miliona mladih Amerikanaca otili u najbliu
osnovnu kolu i prijavili se u vojsku. Uhvatio sam ga
kako se smeka neemu to sam upisao u svoju prijavu.
Odbijao je, itavim putem do kue, da mi kae ta mu je
bilo tako smeno. Kao to svako u naoj porodici moe da
potvrdi, umeo je da bude neumoljivo tvrdoglav kad je
smatrao da mu to okolnosti dozvoljavaju.) Zna li emu
sam se smekao? Naveo si pisac pod profesija. To mi je
zvualo kao najzgodniji eufemizam koji sam ikad uo.
Kada je uopte pisanje bilo tvoja profesija? Nikad nije bilo
nita drugo osim religija. Nikad. Sad sam ve malo
previe uzbuen. A poto to jeste tvoja religija, zna li ta
e te pitati kad umre? Ali pusti da ti prvo kaem ta te
nee pitati. Nee te pitati da li si pred smrt radio na nekom
velianstvenom, potresnom knjievnom delu. Nee te
pitati da li je bilo dugako ili kratko, tuno ili smeno, da
li je objavljeno ili nije. Nee te pitati da li si bio u dobroj
ili looj formi kad si ga pisao. Nee te pitati ak ni da li bi
nastavio rad na tom knjievnom delu da si znao da e
umreti im ga zavri - mislim da e to pitati samo sirotog
Sorena K. Sasvim sam siguran da e ti postaviti samo dva
pitanja. Da li je veina tvojih zvezda zablistala? Da lisi
zaista pisao ono to tije na srcu? Kad bi samo znao koliko
e ti biti lako da potvrno odgovori na oba pitanja. Kad
bi se samo, bar pre nego to sedne da neto napie,
podsetio da si bio italac davno pre nego to si postao
pisac. Samo budi svestan toga, pa mirno sedi i upitaj se
ta bi od svega na ovom svetu Badi Glas najradije proitao
kada bi to bio izbor njegovog srca. Sledei korak je
uasan, ali tako jednostavan da jedva verujem u to dok
piem. Samo lepo sedi i bez ikakvog ustruavanja sam to
napii. Ovo neu ak ni da podvlaim. Suvie je vano da
bi se podvlailo. Ah, ohrabri se i uradi to, Badi! Veruj
svom srcu. Dostojan si majstor. Ono te nikada nee
izneveriti. Laku no. Oseam da sam sada ve previe
uzbuen i pomalo dramatian, ali mislim da bih dao skoro
sve na ovom svetu da te vidim kako pie to neto, to bilo
ta, priu, pesmu, drvo, to ti istinski i iskreno izvire iz
sopstvenog srca. U Taliji se daje Detektiv banke. Hajde
da sutra uvee povedemo itavu ekipu. Voli te, S.

Evo Badija Glasa, vraa se na scenu. (Badi Glas je,

naravno, samo moj pseudonim. Moje pravo ime je major
Dord Filding Anti-Klimaks.) I sam se oseam previe
uzbueno i pomalo dramatino, i sav moj uzavreli zamah
tera me u ovom trenutku da itaocu dam bukvalno
zvezdana obeanja za na randevu sutra uvee. Mada
mislim kako bi bilo najpametnije da samo operem zube i
bacim se u krevet. Ako je ta ugaka Beleka moga brata
bila donekle naporna za itanje, kako li je tek bilo
iscrpljujue, ne mogu da ne kaem, prekucati je za moje
prijatelje. Onaj prelepi nebeski svod, koji mi je ponudio
na poklon za pouri-i-opo-ravi-se-od-svoje-utice-i-
malodunosti sada mi je negde oko kolena.
Nee li ipak biti malo ishitreno ako itaocu kaem
ta nameravam da radim, i to od sutra uvee? Ve deset
godina, pa i vie, matam da me neko, ko na sasvim
odreena pitanja ne oekuje poto-poto i sasvim kratke i
jasne odgovore, upita: Kako je izgledao va brat?
Ukratko, to pisano delo ovoga sveta, to neto, to bilo ta,
u kome bih, kako mi govori moj preporueni organ od
autoriteta, najvie uivao, je potpuni fiziki opis Simora,
koji bi napisao neko ko ne uri ba preterano da ga to pre
skine sa grbae - dakle, sasvim besramno reeno, ja.

Kosa mu skae u berbernici. Sad je ono Sutra Vee,

i ja sedim ovde, to se podrazumeva, u mom smokingu.
Kosa mu skae u berbernici. Isuse, zar se tako poinje?
Zar e se ova soba, malo po malo, napuniti kukuruznim
keksom i pitom od jabuka? Moda. Ne elim da verujem
u to, ali moda. Ako u opisu budem insistirao na
Selektivnosti, opet u da se ohladim i odustanem pre nego
to i ponem. Ne mogu da sortiram, ne mogu da baratam
sa tim ovekom kao trgovaki pomonik. Mogu da se
nadam kako e neke stvari ovde biti iznete s prolaznom
oseajnou, ali dozvolite mi da bar jednom u ivotu ne
ispitujem svaku prokletu reenicu, inae sam opet gotov.
Njegova kosa koja skae u berbemici je apsolutno prvi
detalj koji mi se namee. Obino smo odlazili na ianje
pred svaki drugi nastup na radiju, ili jednom u svake dve
nedelje, i to odmah posle kole. Berbernica se nalazila na
uglu Sto osme ulice i Brodveja, uukana u zelenilu (dosta
vie s tim), izmeu kineskog restorana i prodavnice koer-
delikatesa. Ako bismo zaboravili da pojedemo uinu, ili
je, to se ee deavalo, negde izgubih ponekad smo za
petnaestak centi kupovali malo salame i nekoliko kiselih
krastavia, i to jeli na svojim stolicama, bar dok kosa ne
bi poela da pada. Frizeri su se zvali Mario i Viktor.
Moda su posle toliko godina i umrli od preterane koliine
belog luka, od ega verovatno umiru svi njujorki frizeri.
(Dosta, prekini s tim. Zatri to, molim te, dok je jo u
pupoljku.) Nae stolice su bile jedna pored druge i, kad bi
Mario zavrio sa mnom i spremao se da mi skine i istrese
onu portiklu za ianje, nikada, nikada se nije desilo da na
sebi nisam imao vie Simorove kose nego sopstvene.
Samo me nekoliko stvari u ivotu, pre i posle toga, moglo
tako da iznervira. Poalio sam se jedan jedini put, i to je
bila kolosalna greka. Rekao sam neto, naglaeno grubim
glasom, o njegovoj prokletoj kosi koja stalno skae po
meni. Zaalio sam istog trenutka kad sam to izgovorio, ali
bilo je prekasno. Nita nije rekao, ali je odmah poeo da
brine zbog toga. Postalo je jo gore dok smo se vraali
kui, utke prelazei ulice; oigledno je pokuavao da
smisli kako da zabrani svojoj kosi da u berbemici skae
po njegovom bratu. Najgore je bilo kad smo stigli do Sto
desete ulice, do velikog bloka koji od Brodveja vodi do
nae kue na uglu Riversajda. Niko u naoj porodici nije
umeo tako da brine du tog bloka kao Simor, samo ako je
za to imao Pogodan Materijal.
Dosta je za jednu no. Iscrpljen sam.
Samo jo ovo. ta ja to hou (kurziv je uvek moj)
od njegovog fizikog opisa? I jo, ta hou da uradim s
tim? Hou da dopre do asopisa, da; hou da ga objavim.
Ali nije u tome stvar - ja uvek hou da objavljujem. Pre je
re o nainu na koji hou da ga ponudim asopisu. U
stvari, samo je to u pitanju. Mishm da znam. Veoma dobro
znam da znam. Hteo bih da stigne tamo a da pri tom ne
upotrebim ni marke ni veliki koverat. Ako je to veran opis,
trebalo bi da naem mogunost da mu dam samo novac
za voz i eventualno mu spakujem sendvi i neto toplo u
termos, to je sve. Ostali putnici u kupeu morae malo da
se odmaknu od njega kao da je opijen. O kakva udesna
ideja! Neka izae iz tog pijanstva. Ali koja je to vrsta
pijanstva?
Ona, mislim, kao kad vam neko koga volite doe
pred vrata i smei se, smei, posle tri teka teniska seta,
pobednika seta, da vas pita jeste li videli njegov poslednji
udarac. Da. Oui.

Druga no. Ovo e se itati, upamti. Reci itaocu

gde se nalazi. Budi ljubazan - nikad se ne zna. Ali
naravno. Nalazim se u staklenoj bati, upravo sam zvonio
za au porta, i svakog trenutka donee ga stari porodini
batler, jedan izuzetno inteligentni, debeli, glatki mi koji
jede sve u kui osim ispitnih zadataka.
Vraam se S.-ovoj kosi, kad je ve tu. Pre nego to
je poela da mu opada, negde u devetnaestoj, i to u
pramenovima, imao je veoma vrstu kosu. Moglo bi se
rei kovrdavu, ali ne sasvim; da je tako, sigurno bih
upotrebio taj izraz. Prosto je izazivala oveka da je
povue, pa su je i vukli; bebe u naoj porodici uvek su
automatski pruale ruice za njom, ak i pre nego za
njegovim nosem koji je, Bog to zna, takoe bio Upadljiv.
Ali idemo redom. Veoma dlakav mukarac, mladi,
pubertetlija. Ostala deca u porodici, pogotovo deaci, ti
mnogobrojni deaci pred pubertetom, kojih je, inilo se,
uvek bilo u kui, bili su opinjeni njegovim zglavcima i
rukama. Kad mu je bilo jedanaest godina, moj brat Volt
stalno je posmatrao Simorove zglavke i traio od njega da
skine demper. Skini demper, ej Simore. Hajde, ej. Ba
je toplo ovde. S. bi mu se iroko nasmeio, sav bi
zablistao. Voleo je kad ga deca tako zadirkuju. I ja sam
voleo, ali samo ponekad. On uvek. Uivao je i bukvalno
cvetao na sve neumerene i nepromiljene opaske koje su
mu upuivali najmlai lanovi porodice. Sada, 1959, kad
povremeno ujem prilino nezgodne vesti o ispadima
najmlaeg brata i sestre, priseam se ogromnog veselja
koje su priinjavali Simoru. Seam se kako mu Freni, kad
joj je bilo oko etiri godine, sedi u krilu i gleda ga pravo
u lice, govorei s beskrajnim divljenjem: Simore, tvoji
zubi su tako lepi i uti. Bukvalno se doteturao do mene
da me pita jesam li uo ta je rekla.
Jedna izjava u ovom pasusu me zaledila. Zato sam
samo ponekad voleo da me deca zadirkuju? Nesumnjivo
zato to je u zadrikivanjima na moj raun ponekad bilo i
prilino mnogo pakosti. Verovatno sam to i zasluivao.
Pitam se ta italac zna o velikim porodicama? I, to je
vanije, koliko toga moe podneti da od mene uje o
tome? Moram da kaem bar ovo: ako ste stariji brat u
velikoj porodici (pogotovo u takvoj gde je starosna
razlika, kao izmeu Simora i Freni, blizu osamnaest
godina), i ako sami sebi namenite, ili vam drugi ne ba
uviavno namene ulogu kunog tutora ili mentora, onda
je gotovo nemogue da se ne pretvorite u nadzomika. Ali
ak se i nadzomici pojavljuju u razliitim oblicima,
veliinama i bojama. Na primer, kad bi Simor rekao
nekom od blizanaca, ili Zuiu i Freni, pa ak i Madam Bu
Bu (koja je bila samo dve godine mlaa od mene i esto
prava pravcata Dama) da skinu kaljae kad ulaze u stan,
svako je znao da on pri tom uglavnom misli kako e inae
isprljati pod, pa e Besi morati da ga pere. Kad bih im ja
rekao da skinu kaljae, znali su da uglavnom mislim kako
su ljudi koji to ne rade obina stoka. A to je stvorilo ne
malu razliku u nainu na koji su se alili i zadirkivali
svakog od nas dvojice. Ovo priznanje, od koga mi je
muka, ne moe a da ne zvui sumnjivo Poteno i
Snishodljivo. Ali ta u? Treba li da prekinem sve poslove
kad god progovorim glasom Potenjaine? Zar ne mogu
da se oslonim na itaoevo razumevanje za injenicu da
ja ne bih sam sebe omalovaavao - u konkretnom sluaju
isticao svoje bedne liderske sposobnosti - da nisam
siguran kako su me u toj kui ipak nmogo vie nego samo
ravnoduno trpeli? Da li bi neto pomoglo ako bih vam
ponovio koliko mi je godina? Dok ovo piem, ja sam
etrdesetogodinjak, sede kose i mlohave stranjice,
prilinog stomaka i srazmernih ansi, i nadam se da neu
odbaciti svoju srebrnu kaiicu zato to ove godine nisam
u koarkakoj ekipi ili zato to ne salutiram s dovoljno
elana da bi me primili u oficirsku kolu. Osim toga,
verovatno jo nikada nije napisan nijedan ispovedni pasus
koji nije bar malo bazdio na piev ponos to je odbacio
svoj ponos. Kad god se neko javno ispoveda, treba da
oslunemo to to on zraispoveda. U odreenom periodu
svog ivota (najee uspenom periodu, ao mi je to
moram da kaem) ovek moe iznenada da se oseti
dovoljno jakim da prizna kako je varao na diplomskom
ispitu, moe ak reiti da obelodani kako je izmeu svoje
dvadeset druge i dvadeset etvrte godine bio seksualno
impotentan, ali ta velikoduna priznanja sama po sebi nisu
nikakva garancija da emo saznati da li se jednom naljutio
na svog kunog ljubimca hrka i stao mu na glavu.
Oprostite to i dalje govorim o tome, ali ini mi se da
opravdano brinem. Piem o jedinoj, po mojim merilima
zaista velikoj linosti koju sam ikad poznavao, i jedinom
oveku iole znaajnijih razmera koji me nikad ni na
trenutak nije naveo da posumnjam kako negde potajno
uva pun orman runih, zamornih sitnih ispraznosti.
Smatram da je zastraujue - u stvari zloslutno - to uopte
moram da se pitam mogu li ponekad bar za dlaku da ga
nadmaim u populamosti na ovim stranicama. Moda ete
mi oprostiti to tako govorim, ali nisu svi itaoci iskusni
itaoci. (Kad je Simor imao dvadeset jednu godinu, i bio
skoro redovan profesor engleskog koji ve dve godine
predaje, pitao sam ga postoji li neto, ako uopte postoji,
to ga je razoaralo u tom poslu. Odgovorio je kako ne
misli da ga je ita razoaralo, ali mu se ini da ima neeg
to ga plai: itanje olovkom ispisanih primedbi po
marginama knjiga u fakultetskoj biblioteci.) Zavriu s
tim. Nisu svi itaoci, ponavljam, iskusni itaoci, a i reeno
mi je - kritiari nam sve kau, a pre svega ono najgore -
da imam dosta povrnog arma kao pisac. Najiskrenije se
bojim da postoji takav tip itaoca koji moe da pomisli
kako je ba lepo s moje strane to sam doiveo etrdesetu;
odnosno, to za razliku od one Druge Osobe sa ovih
stranica nisam bio tako sebian da izvrim samoubistvo
i ostavim itavu Voljenu Porodicu na cedilu. (Rekao sam
da u da zavrim s tim, ali ipak neu. Ne zato to nisam
dovoljno vrst karakter, ve zato to bih, ako elim da ovo
zavrim kako treba, morao da se dotaknem - moj boe,
dotaknem - detalja njegovog samoubistva, a ne oekujem
da u biti sposoban za to, po tempu kojim sada
napredujem, bar jo sledeih nekoliko godina.)
Ipak u vam rei jo neto, pre odlaska u krevet, to
mi se ini donekle relevantno. I bio bih zahvalan kad bi se
svako zaista potrudio da to ne shvati kao oiglednu zadnju
misao. Naime, mogu da vam navedem savreno opravdan
razlog zato je mojih etrdeset godina dok ovo piem
istovremeno udovina prednost i nedostatak. Simor je
bio mrtav u trideset prvoj. ak i da ga vratim do te nimalo
impozantne starosti, trebae mi, kako sam krenuo, mnogo,
mnogo meseci, a verovatno i godina. Za sada ete ga
gotovo iskljuivo videti kao dete i deaka (nikad, duboko
se nadam, kao mladia). Kad se na ovim stranicama
naem zajedno s njim, i sam u biti dete ili deak. Ali
uvek u biti svestan, a nadam se i italac, mada ne s toliko
otpora, da ovu predstavu vodi pomalo trbuast i manje-
vie sredovean mukarac. U mojim oima ta spoznaja
nije nita tunija od veine istina o ivotu i smrti, ali nije
ni manje od toga. Moram da vam kaem jo neto - u
ovom trenutku za to imate samo moju re - da jako dobro
znam kako bi Simor, kad bi situacija bila obrnuta, i kad bi
on sedeo na mom mestu, bio tako dirnut - tako zateen, u
stvari - svojom nepristojnom nadmonou kao pisca i
oficijelnog sudije, da bi odustao od ovog projekta. O
tome, naravno, neu vie da govorim, ali drago mi je da je
isplivalo. To je istina. Molim vas, nemojte je samo
gledati; osetite je.
Ipak ne idem u krevet. Neko je tu ubio moj san. I
bolje za njega.
Otar, neprijatan glas (nijednog od mojih italaca).
Rekao si da e nam ispriati kako je tvoj brat Izgledao.
Nisu nam potebne sve te proklete analize i sva ta patetika.
Ali meni jesu. Potreban mi je svaki deli te patetike.
Nesumnjivo bih mogao da proem i sa manje analize, ali
potreban mi je svaki deli te patetike. Ako postoji molitva
koja bi me podrala da vrsto ostanem pri ovome, onda je
to samo patetika.
Mislim da mogu da opiem njegovo lice, njegov
izgled, njegovo ponaanje - sve - u gotovo bilo kom
periodu njegovog ivota (osim godina koje je proveo u
Evropi), i to prilino verno. Bez eufemizama, molim.
Savreno verno. (Ako tako nastavim, kada u i gde morati
da kaem itaocu kakvu memoriju, kakvu mo priseanja,
imaju neki od nas u porodici? Simor, Zui, ja. Ne mogu to
da odlaem u nedogled, ali koliko e to odbojno izgledati
u tampi?) Izuzetno bi mi pomoglo kad bi mi neka dobra
dua poslala telegram u kome bi precizno navela kojeg
Simora eli da opiem. Ako se od mene trai samo da
opiem Simora, ma kog Simora, pred oima mi je iva
slika, to nije problem, ali on se preda mnom pojavljuje
istovremeno u uzrastima od, recimo, osam, osamnaest i
dvadeset osam godina, s glavom punom kose i ve skoro
sasvim elav, u orcu sa crvenim prugama iz letnjeg
kampa kao i u izguvanoj kaki koulji s narednikim
iritima na rukavu, kako sedi kao jogi u padmasani, i na
balkonu zgrade R.K.O.-radija u Osamdeset estoj ulici.
Oseam opasnost iznoenja ba takve slike, i ne svia mi
se. Osim toga, mislim da bi uznemirila Simora. Teko je
kad ti je Tema istovremeno i cher maitre. Mislim da ga ne
bi previe zabrinulo kad bih se, posle dunog savetovanja
s mojim instinktima, posluio nekom vrstom knjievnog
kubizma da prikaem njegovo lice. A ne bi se uopte
zabrinuo kad bih ostatak ovog teksta napisao iskljuivo
malim slovima - ukoliko mi to savetuju moji instinkti.
Nemam nita protiv neke vrste kubizma ovde, ali ak mi i
poslednji instinkt govori da bih morao da ga suoim s
jakim otporom nie srednje klase. U svakom sluaju,
voleo bih da to prespavam. Laku no. Laku no, go
Kalaba. Laku no, Prokleti Opisu.

Poto mi je malo teko da govorim o sebi, jutros sam

u razredu odluio (upadljivo zagledan pri tom, bojim se,
u neverovatno dobro graen noni mehanizam gice
Valdemar) da je najkurtoaznije ako dopustim nekom od
svojih roditelja da prvi dobije re, a od koga je bolje poeti
nego od Pramajke? Ali to povlai neizmeran rizik. Jer, ako
sentimentalnost ne ini obavezno neke ljude razmetljivim,
onda e to gotovo sigurno uiniti njihove odvratne
uspomene. Kad je re o Besi, na primer, njena slaba taka
bila je Simorova visina. Ona ga vidi kao neobino visokog
momka iz Teksasa, koji uvek mora da sagne glavu kad
ulazi u sobu. Aistina je da je bio visok sto sedamdeset i
osam, to po savremenim multivitaminskim standardima
ni-je dovoljna visina za visokog oveka. On je time bio
zadovoljan. Ni najmanje nije eznuo za visinom. Kad su
blizanci izrasli preko sto osamdeset, pitao sam se da li e
im moda poslati pisma s izrazima sauea. Da je danas
iv, mislim da bi se sav pretvorio u osmeh to Zui, koji je
postao glumac, nije otiao u visinu. On, S., vrsto je
verovao u neophodnost niskog teita kod pravih
glumaca.
Pogreio sam kad sam napisao da bi se sav pret-
vorio u osmeh. Sad ne mogu da zaustavim njegov osmeh.
Bio bih veoma srean kad bi neki drugi isti-noljubivi pisac
seo ovde umesto mene. Jedan od prvih zaveta kad sam
poeo da se bavim ovim poslom bio je da mojim junacima
stavim priguiva, im ponu da mi se Osmehuju ili Keze
u prii. aklina se cerekala. Veliki i lenji Brus Brauning
kiselo se smekao. Deaki osmejak obasjao je izbrazdane
crte kapetana Mitgesena. Ipak, osmeh me ovde strahovito
titi. Ali da zavrimo prvo s najgorim: mislim da je imao
veoma, veoma dobar osmeh za nekog iji su zubi bili
izmeu onako i loeg. ini mi se da ga nije nimalo teko
opisati. Njegov osmeh se esto kretao napred-nazad, dok
se izrazi na ostalim licima u sobi ili uopte nisu menjali,
ili se kretali u suprotnom pravcu. Protagonista tog osmeha
nije se pridravao standarda, ak ni unutar porodice.
Umeo je da bude mraan, da ne kaem kao na pogrebu,
kad su mala deca gasila sveice na roendanskoj torti, dok
je s druge strane bivao istinski ushien kad bi mu neko od
naih mahana pokazao ili pokazala gde su ogrebali rame
plivajui ispod splava. U tehnikom pogledu, osmeh mu
uopte nije bio prikladan za drutvo, ah ipak mi se ini
istinito (moda samo trunku preterano) ako kaem da
nikada nita bitno nije nedostajalo na njegovom licu.
Njegov osmeh nad ogrebanim ramenom, na primer, esto
je izluivao, ako je ogrebano rame bilo tvoje, ali je ipak
odvlaio panju na drugu stranu kad je to bilo
najpotrebnije. Njegova ozbiljnost na roendanima i
ostalim zabavama nikad nije kvarila veselje - ili gotovo
nikad - ne vie od, recimo, njegovog cerenja kad bi kao
gost prisustvovao Prvim prieima ili Bar micvama. I
mislim da ovo ne govorim samo iz bratske pristranosti.
Ljudi koji ga uopte nisu poznavali, ili su ga samo po-
vrno znali, moda samo kao Zvezdu Dejeg Radio-
programa, u vreme dok je jo nastupao, ili posle toga, bili
su ponekad zbunjeni specifinim izrazom - ili odsustvom
takvog izraza - na njegovom licu, ali samo trenutno,
mislim. U takvim sluajevima, rtve su esto oseale
neto prijatno blisko radoznalosti - nikada se niko, koliko
ja pamtim, nije stvarno uvredio ili naro-guio na njega. I
to samo iz jednog razloga - sasvim jednostavnog - svaki
izraz njegovog lica bio je beza-zlen. Kad je ve bio u
uzrastu mukarca (a ovo jeste, rekao bih, bratska
pristrasnost), mislim da je njegovo lice bilo manje-vie
jedino potpuno otvoreno i iskreno lice odraslog oveka u
Njujorku i iroj okolini. Ako sam ikad zapazio ita
neiskreno, nameteno, na njegovom licu, to je bilo samo
u kui, kada je time namerno uveseljavao nekog od
lanova porodice. A i to se, ipak, nije dogaalo svakog
dana. Sve u svemu, rekao bih da je svoj humor ispoljavao
sa umerenou koja je nedostajala ostalima u familiji. to,
naglaavam, ne znai da humor nije bio sastavni deo i
njegove hrane, ali mora se priznati da je obino dobijao,
ili za sebe uzimao, najmanje paie. Ukoliko otac sluajno
nije bio negde u blizini, Standardna Porodina ala je
gotovo redovno sledovala njemu, i on bi je obino sasvim
lepo izveo. Mislim da je dobar primer onoga to hou da
kaem njegov ustaljeni obiaj da me po jednom prekine
dok mu naglas itam neku moju novu priu, i to ba usred
dijaloga, kako bi me upitao znam li da imam Dobro Uvo
za Ritam i Kadence Svakodnevnog Govora. Uivao je da
pri tom izgleda veoma mudro.
A sad su na redu Ui. U stvari, o njima imam itav
mali film - jednu rolnu gde moja sestra Bu Bu, kad joj je
bilo oko jedanaest godina, naglo odlazi od stola, da bi
odmah ponovo uletela u sobu kako bi na Simorovim
uima isprobala par kolutova otkinutih sa spirale od
sveske. Bila je veoma zadovoljna rezultatom, i Simor ih
je nosio itave veeri. Verovatno dok mu ui nisu
prokrvarile. Ali nisu mu dobro stajale. Naalost, nije imao
ui gusara, ve ui nekog starog kabaliste ili ostarelog
Bude. Izuzetno duge, mesnate resice. Seam se kako me
je Otac Vejker, kad je pre nekoliko godina svratio u svom
novom crnom odelu, upitao, dok sam reavao ukrtenicu
u Tajmsu, ne mislim li da S-ove ui potiu iz dinastije
Tang. to se mene tie, ja bi ih smestio u jo raniji period.
Idem u krevet. Moda jo samo aica za laku no u
Biblioteci, s pukovnikom Anstraterom, pa krevet. Zato
me ovo toliko iscrpljuje? Ruke mi se znoje, creva mi se
gre. Prilagoeni ovek jednostavno nije tu.
Osim oiju i moda (kaem moda) nosa, u
iskuenju sam da preskoim ostatak lica, i poaljem
Sveobuhvatnost doavola. Ne bih podneo da me optue
kako nisam ba nita prepustio itaoevoj mati.

U jednom ili dva detalja koja je lako opisati, njegove

su oi bile sline mojim, Lesovim i Bu Buinim, po tome:
a) to sve te oi mogu s izvesnim ustezanjem da se opiu
kao izuzetno tamne boje supe od goveeg repa, ili
Tugaljivo Jevrejski Smee i b) to svi imamo podonjake,
a ponekad i prave kesice ispod oiju. Ovde prestaje svako
poreenje unutar porodice. Moda nije ba mnogo
kavaljerski prema damama iz tog ansambla, ali bih svoj
glas za dva najbolja para oiju u porodici dao Simoru i
Zuiju. A ipak su se ta dva para potpuno razlikovala jedan
od drugog, pri emu je boja bila od najmanjeg znaaja.
Pre nekoliko godina objavio sam jednu zaista
Nezaboravnu, neprijatno kontroverznu i potpuno
neuspelu priu o darovitom deaku koji se nalazi na
prekookeanskom brodu, i negde u toj prii je i detaljan
opis deakovih oiju. Srenim sticajem okolnosti, ba u
ovom trenutku imam na sebi je-dan primerak te prie, s
puno ukusa prikaen o rever mog bade-mantila. Citiram:
Njegove oi, bledosmee boje i ni najmanje velike, bile
su malo razroke - levo oko vie od desnog. Ne toliko
razroke da bi mu kvarile lice, ili da bi se to na prvi pogled
uvek i primetilo. Bile su razroke tek toliko da se spomene,
i to samo u vezi s injenicom da bi ovek morao dugo i
ozbiljno da razmilja pre nego to bi poeleo da gledaju
pravilnije, ili da su dublje, tamnije, ili ire postavljene.
(Moda bi bilo dobro da malo zastanemo, kako bismo
doli do daha.) Naravno (ovde zaista nikakvo ha-ha nije
predvieno), to uopte nisu bile Simorove oi. Njegove su
bile tamne, veoma velike, dobro postavljene i sve osim
razroke. Meutim, bar dva lana porodice shvatila su i
primetila kako sam tim opisom pokuao da prikaem
njegove oi, pa su ak i osetila da mi je to na pomalo
udan nain donek-le i uspelo. U stvarnosti, nad njegovim
oima kao da je lebdela neka, sad-je-ima, sad-je-nema,
poput pauine tanka izmaglica - osim to to nije bila
nikakva izmaglica, i ba sam tu upao u nevolju. Jedan
drugi pisac, takoe sklon ali - openhauer - pokuava da
negde u svom razdraganom delu opie slian par oiju i,
uivam to mogu to da kaem, pravi sasvim slinu zbrku.
Dobro. A sada Nos. Kaem sebi da e ovo boleti
samo minut.
Da ste u bilo koje doba izmeu 1919. i 1948. uli u
prostoriju punu ljudi meu kojima smo bili prisutni Simor
i ja, postojao je verovatno samo jedan nain, ali zato
krajnje pouzdan, na koji biste zakljuili da smo braa. Po
nosevima i bradama. S bradama, naravno, mogu trenutno
da zavrim, izjavom da ih takorei nismo ni imali. Ali zato
smo noseve i te kako imali, a bili su skoro istovetni: dva
velika, mesnata, oklembeena nosa nalik na trubu, koji su
bili potpuno razliiti od svih ostalih noseva u porodici,
osim, i to sasvim oigledno, dragog starog Pradede Zozoa,
iji me nos, koji je kao balon trao iz neke stare
dagerotipije, propisno plaio u detinjstvu. (To me podsea
kako me Simor, koji nikada nije, da se tako izrazim, zbijao
anatomske ale, jednom prilino iznenadio pitanjem da li
nai nosevi - njegov, moj, naeg pradede Zozoa - izazivaju
istu dilemu pred spavanje kao neke brade, to jest da li da
s njima spavamo iznad ili ispod pokrivaa.) Postoji,
naravno, rizik da ovo ispadne suvie neozbiljno. Zato bih
voleo da razjasnim - ak i uvredljivo, ako ve mora - da
nai nosevi ni u kom sluaju nisu bili romantine
Siranovske izrasline. (to je, po meni, u svakom pogledu
opasna izjava u ovom hrab-rom novom psihoanalitikom
svetu, gde skoro svako podrazumeva ta ide prvo, Siranov
nos ili njegove doskoice, i gde postoji intemacionalno
lekarsko pre-utkivanje svih dugonosih koji su upadljivo
vezane vree.) Mislim da je jedina razlika koju vredi
pomenu-ti u pogledu irine, duine i oblika naih dvaju
noseva bila u tome to je Simorov nos, moram da kaem,
bio iskrivljen, i to prilino upadljivo skrenut udesno.
Simor je uvek podozrevao da zbog toga moj nos, u
poreenju s njegovim, deluje aristokratski. Tu
iskrivljenost je zaradio kad je neko iz porodice sanjivo
uvebavao udarce bezbol-palicom u predsoblju naeg
starog sta-na na Riversajd Drajvu. Nos mu se nikad vie
nije ispravio posle te nezgode.
Ura! Gotovo je s nosem. Odoh u krevet.

Jo se ne usuujem da se osvrnem na ono to sam

do sada napisao; stari profesionalni strah da u se, kad
otkuca pono, pretvoriti u istroenu Rojal-traku za pisau
mainu, noas je veoma jak. Ipak, tei me pomisao da
ovde ne iznosim sliku i priliku eika od Arabije. to je,
nadam se, fer i korektno. Istovremeno, niko ne bi smeo da
zbog moje proklete nesposobnosti i estine zakljui kako
je Simor bio, da se posluim uobiajenom, ve otrcanom
terminologijom, Privlano Ruan Mukarac. (To je u
svakom sluaju veoma sumnjiva fraza, kojom se najee
slui izvestan enski svet, stvarni ili prividni, da opravda
svoju moda suvie retku sklonost prema napadno
sladunjavim demonima ili, neto manje kategoriki, loe
vaspitanim labudovima.) Ako ovde moram da budem ak
i zadrt - a ve vidim da moram - dunost mi je da otvoreno
kaem kako smo bili, u poneto razliitoj meri, dva
izrazito runjikava deteta. Boe, ba smo bili runjikavi.
I pored toga to mogu da izjavim kako se odrastanjem i
popunjavanjem lica na izgled znatno popravio, ipak
moram da kaem i ponovim kako smo kao deca, deaci ili
adolescenti izazivali kod velikog broja zaista obzimih
ljudi upadljivo saaljenje na prvi pogled. Ovde, naravno,
govorim o odraslima, ne o deci. Deca se najee ne
saale tek tako - bar ne na taj nain. S druge strane, deca
uglavnom nisu ni preterano velikoduna. esto se na
dejim zabavama deavalo da neija napadno
slobodoumna majka predloi da se igramo Pote ili
Okretanja boce, i mogu mirne due da potvrdim kako su
tokom itavog svog detinj-stva dva najstarija Glasova
deaka bili veiti primaoci mnogobrojnih torbi neposlatih
pisama (nelogino, ali zadovoljavajue reeno, mislim),
ukoliko, naravno, potar nije bila devojica po imenu
arlota Kokota, koja je ionako bila pomalo aava. Da li
nam je to smetalo? Da li je bolelo? Dobro sad razmisli,
pie! Moj vrlo oprezan, vrlo promiljen odgovor: gotovo
nikad. U mom sluaju iz tri razloga, kojih lako mogu da
se prisetim. Kao prvo, tokom itavog detinjstva, izuzev
jednog ili dva perioda nesigurnosti, verovao sam - dobrim
delom zahvaljujui Simorovom insistiranju, mada ni u
kom sluaju samo zato - da sam natproseno armantan i
sposoban momak i, ako neko drukije misli, onda to samo
znai da taj neko ima upadljivo lo ukus. Drugo (ako to
uopte svarite, a ne vidim kako), jo pre svoje pete godine
bio sam potpuno ubeen da u postati veliki pisac kad
odrastem. I tree, uz vrlo malo izuzetaka, od kojih ionako
nijedan nije dolazio iz srca, oduvek sam bio potajno
zadovoljan i ponosio se svakom fizikom slinou sa
Simorom. Sa Simorom je, kao i obino, bilo drukije. On
je zbog svog udnog izgleda ili mnogo patio, ili mu je bilo
sasvim svejedno. Kad je mnogo patio, patio je zbog
drugih, a tu pre svega mislim na nau sestru Bu Bu. Simor
je bio lud za njom. To ne znai mnogo, jer je on bio lud
za svakim u porodici, a i za mnogima van nje. Ali Bu Bu
je, kao i sve devojke koje sam ikad upoznao, prolazila
kroz period - zadivljujue kratko u njenom sluaju,
moram da priznam - kad je bar dva-put dnevno umirala
zbog neumesnih primedbi i faux paso-va. odraslih uopte.
Na vrhuncu tog perioda bilo je sasvim dovoljno da njena
omiljena nastavnica istorije ue posle uine u razred s
mrvicom ruske salate na obrazu, pa da se Bu Bu snudi i
potpuno nestane u svojoj klupi. Ali esto je dolazila kui
sva utuena iz jo trivijalnijih razloga, i to je bilo ono to
je Simora tako zabrinjavalo i muilo. Posebno su ga, i to
samo zbog nje, brinuli stariji koji su nam (njemu i meni)
prilazili na zabavama ili odgovarajuim prilikama, da nam
kau kako ba lepo izgledamo. Ako i nije bilo sasvim
tako, sline stvari deavale su se ne toliko retko,a Bu Bu
kao da je uvek bila dovoljno blizu da to uje, samo
ekajui da padne u nesvest.
Moda me verovatnoa da sam preterao sa ovom
temom o njegc vom licu, njegovom fizikom licu, ne
zabrinjava onoliko koliko bi trebalo. Spremno
dozvoljavam da postoji izvesno odsustvo besprekomosti
u mom nainu rada. Moda je itav opis preopiran. Pre
svega, uviam da sam priao o gotovo svakoj crti
njegovog lica, a jedva sam se i dotakao ivota tog lica.
Sama ta pomisao - to nisam oekivao - je kao neko
umirujue sredstvo od koga posrete. Pa ipak, ak i dok to
oseam, ak i dok tonem zajedno s tim, izvesno ubeenje
koje sam od poetka imao ostaje nedirnuto - zatieno i
suvo. Ubeenje nije prava re. To je vie kao neka
nagrada onom kome nikad nije dosta kaznenog rada,
potvrda izdrljivosti. Oseam kako sam doao do
spoznaje da imam neku vrstu urednikog instinkta,
steenog kroz sve greke koje sam inio tokom proteklih
jedanaest godina, pokuavajui da opiem Simora, i ta
spoznaja mi govori da je njega nemogue opisati s
uzdranou. Samo obmuto, u sutini. Od 1948. napisao
sam i teatralno spalio bar desetak pria o njemu - a neke
su, ne bi trebalo da to govorim, bile prilino uspele i
zgodne za itanje. Ali nisu bile Simor. Primeni
suzdranost na Simora, i ona se pretvara, sazreva u la.
Moda umetniku la, ponekad ak i slatku la, ali ipak
la.
Oseam da bih morao da ostanem budan bar jo
jedan sat. Tamniaru! Pripazi da ovaj ovekne ode u
krevet!
Bilo je toliko toga to ni u kom sluaju nije bilo
groteskno. Njegove ruke, na primer, bile su veoma fine.
Oklevam da kaem lepe, jer neu da mi se nametne taj
nesreni izraz lepe ruke. Dlanovi su bili iroki, mii
izmeu palca i kaiprsta neoekivano razvijen, jak
(navodnici su nepotrebni - za ime boga, opusti se), a prsti
ipak bili dui i tanji ak i od Besinih; srednji prsti izgledah
su kao da bi ih trebalo meriti krojakim santimetrom.
Razmiljam o prethodnom pasusu. Tanije, o
koliini linog divljenja koje je ulo u njega. Do koje
mere, pitam se, moe nekom biti dozvoljeno da se divi
rukama svog brata, a da se pri tom ne uzdignu obrve
nekoliko modernih autoriteta? U mladosti, Oe Vilijam,
moja heteroseksualnost (ne raunajui nekoliko, da se
tako izrazim, ne uvek dobrovoljno neaktivnih perioda)
bila je predmet prilino estih ogovaranja u nekim od
mojih starih Studijskih grupa. Ipak, sada se priseam,
moda ak i suvie jasno, kako je Sofija Tolstoj u jednom
od svojih, nesumjnjivo opravdano izazvanih nastupa
branog zvocanja, optuila oca svoje trinaestoro dece,
oveka u godinama, koji joj je i dalje dosaivao svake
noi njenog ivota s njim, za homoseksualne sklonosti.
Mislim da je, sve u svemu, Sofija Tolstoj bila izrazito
neinteligentna ena - osim toga, moji su atomi tako
ureeni da sam po svojoj konstituciji sklon verovanju da
tamo gde ima dima obino ima i elea od jagoda, retko i
vatre - ali sam zaista ubeen da je svaki sve-ili-nita
prozni pisac, pa ak i nazovi-pisac, u velikoj meri
hermafirodit. I, ako se kao takav cereka nad mukim
piscima koji nose nevidljive suknje, mislim da to ini na
veit sopstveni rizik. O tome neu vie da govorim. Ovo
je baS ona vrsta poverljivosti koja se moe lako i sa
zadovoljstvom Zloupotrebiti. Pravo je udo da u svojim
delima nismo i vee kukavice nego to ve jesmo.
O Simorovom glasu, njegovom neverovatnom
organu govora, ne mogu sada da raspravljam. Nemam
prostora za jedan pristojan uvod. Privremeno, kazau
svojim neprivlanim Misterioznim Glasom samo to da je
njegov glas bio najbolji apsolutno nesavreni muziki
instrument koji sam ikad sluao. Ipak, ponavljam kako bih
voleo da malo odloim njegov potpuni opis.
Koa mu je bila tamna, ili bar daleko od nezdravo
ukaste boje, i izuzetno ista. Proao je kroz itav
pubertet bez ijedne bubuljice, a sve me to uasno
zbunjivalo i nerviralo, jer je troio uglavnom iste koliine
proizvoda s kolica ulinih prodavaca - i kako je to majka
nazivala, Nehigijensku hranu koju pripremaju ljudi koji
nikad ne peru ruke - pio bar isto toliko klakera kao i ja, i
sigurno se nije prao nita ee od mene. tavie, prao se
mnogo ree. Toliko je bio obuzet brigom da se mlai
lanovi porodice - pogotovo blizanci - redovno kupaju, da
je esto proputao svoj red. A to me vraa, iako mi ba ne
odgovara, pravo natrag na temu berbernice. Jednog
popodneva, kad smo ili na ianje, odjednom je zastao
kao ukopan nasred avenije Amsterdam i, dok su
automobili i kamioni jurili u oba pravca pored nas, sasvim
me mirno upitao da li bi mi smetalo ako odem na ianje
bez njega. Povukao sam ga do ivinjaka (da mi je bar po
novi za svaki ivinjak na koji sam ga povukao, kao dete
i kao odraslog oveka) i rekao da bi mi sasvim sigurno
smetalo. Mislio je da mu vrat nije ist Hteo je da potedi
Viktora, frizera, od gledanja u njegov prljavi vrat A i bio
je prljav, da se ne laemo. Nije to bilo ni prvi ni poslednji
put da zavue prst ispod kragne svoje koulje i zamoli me
da pogleam. Obino je bilo isto kako bi i trebalo da
bude, ali kad nije bilo, onda zaista nije bilo.
Sad ipak moram u krevet. ena - veoma simpatian
lik - dolazi u cik zore da usisava.

Ovde bi morala da se udene i ona odvratna tema

odee. Bilo bi zaista udesno kad bi pisci mogli da
dozvole sebi opisivanje odee svojih junaka deo po deo,
nabor po nabor. to nas spreava? Delimino sklonost da
itaocu koga nikada nismo videli, ili podmetnemo bilo ta,
ili budemo malo uviavniji - da podmetnemo kad ne
verujemo da o ljudima i obiajima zna koliko i mi, ili
budemo uviavniji kad radije ne verujemo da on u malom
prstu ima iste one triave, suptilne podatke kao mi. Na
primer, kada kod moje pedikirke naiem u utoj tampi na
fotografiju neke amerike javne linosti u usponu -
filmske zvezde, politiara, novoimenovanog direktora
koleda - koja tog oveka prikazuje u kui, s lovakim
psom kraj nogu, Pikasom na zidu, a njega u norfolkom
sakou, obino sam veoma naklonjen psu i dovoljno utiv
u odnosu na Pikasa, ali mogu da budem nepodnoljiv kad
treba izrei stav o norfolkim sakoima na amerikim
javnim linostima. Odnosno, ako mi se taj ovek ve
unapred ne svia, odluie sako. Po njemu u zakljuiti
da se vidokrug te osobe iri preterano brzo za moj ukus.
Idemo dalje. Kao stariji deaci, i S. i ja smo se
uasno oblaili, svaki na svoj nain. Malo je udno (zaista
ne mnogo) da smo se tako runo oblaili, jer smo, ini mi
se, bili sasvim pristojno odeveni kao mali. Na samom
poetku nae karijere honorarnih radio-zabavljaa, Besi
nas je vodila kod De Pine na Petoj aveniji. Svi se pitaju
kako je uopte otkrila tu izuzetno pouzdanu firmu. Moj
brat Volt, koji se za ivota veoma elegantno oblaio,
mislio je da se Besi jednostavno obratila prvom policajcu.
Ta pretpostavka i nije ba tako neosnovana, jer je naSa
Besi, kad smo bili deca, obino iznosila svoje
najzamrenije probleme pred instituciju koja je u
Njujorku bila najblia druidskom proroitu - pred irskog
saobraajca. Pretpostavljam da je, na odreeni nain,
postojao izvestan udeo navodne irske sree u Besinom
otkriu De Pine. Ali svakako ne samo to, ni izdaleka. Na
primer (ovo je van konteksta, ali je zgodno), moja majka
nije ni u kom vidu bila veliki italac knjiga. Pa ipak, video
sam je kako ulazi u jednu od ogromnih bletavih knjiara
na Petoj aveniji da jednom od mojih neaka kupi
roendanski poklon, i kako zatim izlazi sa ilustrovanim
izdanjem Kej Nilsenove knjige lstono od Sunca,
zapadno od Meseca, i mogh ste, ako ste je znali, biti
sigurni da se prema ustralim ljubaznim prodavcima
odnosila kao prava Dama. Ali vratimo se na to kako smo
izgledali kao Mladii. Poeli smo sami da kupujemo svoju
odeu, nezavisno od Besi i nezavisno jedan od drugog,
ve u najranijim tinejderskim godinama. Poto je bio
stariji, Simor se, naravno, prvi osamostalio, ali ja sam sve
to nadoknadio kad je na mene doao red. Seam se da sam
odbacio Petu aveniju kao hladan krompir im sam
napunio etrnaest, i otiao pravo na Brodvej - tanije u
neku radnju na Pedeset i nekoj, u kojoj su, po mom
miljenju, prodavci bili vie nego neljubazni, ali su zato
odmah prepoznali oveka s uroenim smislom za
eleganciju. Poslednje godine u kojoj smo S. i ja zajedno
nastupali na radiju - 1933. - pojavljivao sam se tamo svake
veeri u svetlosivom dvorednom odelu s debelo fatiranim
ramenima, tamnoplavoj koulji sa holivudskom
rolkragnom, i sa istijom od dve identine, kao afran
ute kravate, koje sam uvao uglavnom za sveane
prilike. Iskreno, od tada se nikad i ni u emu drugom
nisam oseao tako prijatno. (Ne verujem da se ijedan
ovek od pera ikad otarasio svojih starih utih kravata.
Mislim da se one kad-tad pojave u onom to pie, i teko
da on tu ita moe da uini.) S druge strane, Simor je za
sebe birao udesno jednostavnu odeu. Jedina je nevolja
bila to to mu nita od onog to je kupovao - odela, a
posebno kaputi - nije dobro stajalo. Mora da je beao,
verovatno poluodeven, i svakako neobeleen krojakom
kredom, im bi mu se pribliio neko iz odeljenja za
prepravke. Svi njegovi sakoi su se ili guvali nagore, ili
visili nadole. Rukavi su mu obino dopirali do sredine
palca, ili samo do zglavka. A pantalone su mu pozadi uvek
stajale tako da gore skoro da i nije moglo. Ponekad samo
to nisu izazivale saaljenje, kao da je zadnjica normalne
veliine 36 upala u pantalone broj 42. Ali ima i drugih, jo
impresivnijih stvari koje bi trebalo razmotriti ovde. im
bi se neki deo odee naao na njegovom telu, on bi gubio
svaku ovozemaljsku svest o njemu - ostala bi moda samo
neka maglovita tehnika svest da vie nije potpuno go. A
to nije bio samo znak instinktivne, ili ak vaspitanjem
steene odbojnosti da bude ono to se u naem krugu
smatralo za Dobro odevenog. Jednom ili dvaput, iao sam
s njim u kupovinu i, kad se prisetim toga, mislim da je
svoju odeu kupovao s neznatnom, ali meni veoma
dragom merom ponosa - kao neki mladi brahmaarija ili
hindu-iskuenik, dok bira svoj prvi komad tkanine koji e
omotati oko pojasa. Ah, bio je to ba udan posao. Osim
toga, uvek bi neto krenulo naopako sa Simorovom
odeom, istog trenutka kad bi je stavio na sebe. Mogao je
da stoji dobrih tri-etiri minuta pred otvorenim vratima
plakara, razgledajui svoju stranu nae vealice sa
kravatama, ali znao si (ako si ba toliko prokleto glup da
sedi i posmatra ga) kako e, kad se najzad odlui, ta
kravata biti osuena na propast Hi je buduem voru bilo
sueno da se ne uklopi u V kragne njegove koulje -
obino bi zastao na oko santimetar od gomjeg dugmeta -
ili ako bi taj potencijalni vor ipak sreno kliznuo na
pravo mesto, onda je bilo neminovno da uska traka mane
izviri ispod kragne na zadnjoj strani vrata, nalik na kai
dvogleda nekog turiste. Ali radije bih se okanuo ove
opime i nezahvalne teme. Ukratko, njegova odea samo
to nije dovodila u oaj itavu porodicu. Dao sam, zaista,
samo povran prikaz. Sve se to inae ponavljalo u bezbroj
varijacija. Mogao bih jo samo da dodam, i odmah zatim
okonam itavu stvar, da moe biti veoma neprijatno ako,
recimo, nekog letnjeg dana, u najivljem trenutku koktela
stojite pored jedne od ukrasnih palmi Biltmor hotela, a va
uvaeni gost stie preskaui stepenice, oigledno
oduevljen to vas vidi, ali otvorenog lica.
Rado bih se na minut posvetio tom preskakanju
stepenica - i to naslepo, ni najmanje ne marei kuda me to
vodi. Preskakao je sve mogue stepenice. Jurio po njima.
Retko sam ga i video da se drukije penje. A to me tera da
se - pokajniki, rekao bih - latim teme energije, snage i
vitalnosti. Danas ne mogu da zamislim nekog (danas ne
mogu lako da zamislim nekog) - osim moda krajnje
neobezbeenih lukih radnika, nekoliko penzionisanih
generala i admirala, i poprilinog broja manjih deaka
zabrinutih za veliinu svojih bicepsa - ko uopte mari za
stara naklapanja o goljavosti pesnika. I pored toga,
spreman sam da tvrdim (pogotovo jer me veliki broj
vojniki nastrojenih, i uopte onih koji vole slobodan
ivot na otvorenom, ubraja u svoje omiljene pripovedae)
da je u konaan oblik jedne vrhunske pesme potrebno
uloiti poprilinu koliinu isto fizike snage, jer nije
dovoljna samo energija nerava i elini ego. Naalost,
suvie se esto deava da se dobar pesnik pretvori u
prokleto loeg uvara sopstvenog tela, ali verujem da mu
je, bar za poetak, dato izuzetno upotrebljivo telo. Moj
brat je bio moda najneumornija osoba koju sam znao.
(Najednom postajem svestan vremena. Jo nije pono, a
ja razmatram ideju da kliznem na pod i ovo nastavim da
piem iz leeeg poloaja.) Upravo mi je sinulo da nikada
nisam video Simora kako zeva. Mora da je zevao,
naravno, ali ja to nikad nisam video. Sigurno ne iz nekog
bontona; zevanju se niko u naoj kui nije posebno
protivio. Znam da sam ja redovno zevao - a spavao sam
vie od njega. Ali obojica smo izrazito malo spavali, ak
i kao deca. Pogotovo sredinom razdoblja naih nastupa na
radiju - u godinama kada je svaki od nas u zadnjem depu
pantalona, kao pohabane stare pasoe, nosio bar po tri
lanske karte raznih biblioteka - bilo je veoma malo noi,
akih noi, kada su se svetla u naoj spavaoj sobi gasila
pre dva ili tri sata, osim u onih nekoliko kritinih minuta
nakon odlaska u krevet, kada je Prvi narednik Besi ila u
obilazak. Kad bi se Simor za neto zagrejao, kad je neto
istraivao, mogao je, a to je esto i inio, da negde od
svoje dvanaeste godine uopte ne spava po dve-tri noi za
redom, a da zbog toga nije nita gore izgledao ili zvuao.
Dugo nespavanje vidno se odraavalo samo na njegovu
cirkulaciju; ohladile bi mu se ruke i noge. Tokom moda
tree besane noi u nizu, bar jednom bi podigao glavu s
onog to radi, da me pita oseam li uasnu promaju. (Niko
u naoj porodici, pa ni Simor, nije oseao obinu promaju.
Samo uasnu.) Ili bi ustao sa stolice ili sa poda - gde god
da je itao, pisao ih razmiljao - i iao da proveri nije li
neko ostavio otvoren prozor u kupatilu. Osim mene, u
kui je samo Besi znala kada Simor nije spavao. Otkrila
bi to po broju arapa koje ima na sebi. Jo od vremena kad
je s kratkih pantalona preao na dugake, Besi mu je uvek
zadizala manetne na nogavicama, da proveri nema li dva
para arapa da ga uvaju od promaje.
Noas sam sebe uspavljujem.12 Laku no! Laku no,
svima vama koji me dovodite do besa svojim utanjem!

Mnogi, mnogi ljudi mojih godina i mojih prihoda,

koji piu o svojoj pokojnoj brai u opinjavajuoj formi
poludnevnika, nikad se ne potrude da navedu neki datum
ili nam kau gde se nalaze. Nemaju smisla za saradnju.
Zarekao sam se da neu dozvoliti da se to i meni desi.
Danas je etvrtak, i ja sam opet na mojoj odvratnoj stolici.
 Sada je petnaest do jedan nou, a ja ovde sedim jo
od deset, pokuavajui da, kad ve govorimo o
Simorovom fizikom izgledu, otkrijem nain da ga
predstavim kao Sportistu i Igraa, a da pri tom previe ne
ugnjavim ikoga ko mrzi sport i igre. Zaista sam
obeshrabren i zgaen to vidim da ne mogu da se upustim
u to bez prethodnog objanjenja. Pre svega zato to
sluajno pripadam katedri za engleski jezik, a bar dva
njena lana na dobrom su putu da postanu priznati i
objavljivani moderni pesnici, dok je trei lan knjievni
kritiar koji je ultraik ovde na akademskoj Istonoj obali,
prilino upadljiva figura meu specijalistima za Melvila.
Sva trojica (ludi su za mnom, moete misliti) malo
prebrzo tre, za moj ukus, ka televizoru i boci hladnog
piva kad doe do zavrnih meeva u profesionalnoj
bezbol-ligi. Na alost, ovaj mali kamen je neto manje
ubojit, jer ga bacam iz kue od vrstog stakla. I sam sam
itavog ivota bio ljubitelj bezbola, pa ne sumnjam da se
u mojoj lobanji nalazi prostor koji mora da izgleda kao
dno kaveza za ptice, prekriveno starim isecima iz
sportskih rubrika. U stvari (a ovo smatram za poslednju
re u intimnom odnosu pisac-italac), jedan od razloga to
sam kao dete ostao u radio-programu vie od est
uzastopnih godina verovatno je bio to sam Narodu u
Radiolendu znao da kaem ta su Vejnerovi momci radili
cele nedelje, ili, to je bilo jo upeatljivije, koliko je puta
Kob u sezoni 1921, kad sam ja imao dve godine, stigao do
tree pozicije. Zar me to jo pomalo dri? Zar se jo nisam
pomirio s onim mladalakim popodnevima kada sam
nadzemnom eleznicom preko Tree avenije beao od
Stvarnosti, da bih se dokopao svog malog utoita uz treu
bazu na Polo stadionu? Ne mogu da verujem u to. Moda
je to delimino zato to imam etrdeset godina i to
mislim da je krajnje vreme da svi mladi pisci u godinama
budu zamoljeni da napuste stadione i arene za borbe s
bikovima. Ne. Znam - o boe, znam - zato toliko oklevam
da Estetu predstavim kao Atletu. Godinama nisam
razmiljao o tome, ali evo odgovora: neko vreme je
zajedno sa S. i sa mnom na radiju nastupao jedan izuzetno
inteligentan i simpatian deak - izvesni Kertis Kolfild,
koji je kasnije poginuo prilikom nekog iskrcavanja na
Pacifiku. Jednog popodneva krenuo je s nama u Central-
park, gde sam primetio da baca loptu kao da ima dve leve
ruke - ukratko, kao i veina devojica - i jo uvek vidim
izraz na Simorovom hcu kad se zauo moj kritiki smeh,
moje njitanje. (Kako da obrazloim ovu produbljenu
analizu? Da h sam preao na Protivniku stranu? Treba li
da otvorim sopstvenu praksu?)
Na sunce s tim. S. je voleo sportove i igre, u kui ili
napolju, a i sam je u njima obino bio izuzetno dobar ili
izuzetno lo - retko neto izmeu. Pre nekoliko godina,
moja sestra Freni mi je rekla da u jednoj od svojih
Najranijih Uspomena lei u kolevci (kao neka Princeza,
pretpostavljam) i posmatra Simora kako s nekim igra
ping-pong u dnevnoj sobi. Mislim da je ono to joj je u
seanju ostalo kao kolevka bio olupani stari krevetac na
tokiima u kome ju je njena sestra Bu Bu vozikala po
itavom stanu, truckajui je preko pragova, dok ne bi
stigla do centra zbivanja. Ipak, mnogo je verovatnije da je
gledala Simora kako igra ping-pong kad je ve bila dete,
a lako je mogue da je njegov neupameni i oigledno
bezbojni protivnik bio niko drugi nego ja. Obino sam
tonuo u totalnu bezbojnost igrajui ping-pong sa
Simorom. To je bilo kao da s druge strane stola stoji lino
Majka Kali, mnogoruka, nasmeena i sasvim
nezainteresovana za rezultat. Udarao je, sekao, bacao se
na svaku drugu ili treu loptu kao da je otila visoko u lob
pa je duu dala za zakucavanje. Bar tri od Simorovih pet
udaraca zavravala su na mrei ili daleko van stola, tako
da u toj igri s njim takorei nije ni bilo razmene udaraca.
Meutim, iako oigledno, to nikada nije privlailo svu
njegovu panju, pa je uvek bio iznenaen i smemo se
izvinjavao kad bi njegov protivnik najzad glasno i
ogoreno prigovorio to mora da juri njegove loptice po
itavoj prokletoj sobi, pod stolicama, kauem, klavirom i
svim onim nezgodnim mestima iza polica s knjigama.
Isto je tako bio estok i uasan kad je igrao tenis.
esto smo igrali. Pogotovo tokom poslednje moje godine
na koledu u Njujorku. On je ve predavao tamo, i bilo je
mnogo dana, posebno u prolee, kad sam strahovao od
lepog vremena, jer sam znao da e mi neki student ubrzo
pasti pred noge kao Trubadur, s porukom od Simora i
pitanjem nije li prekrasan dan i ta mislim o malo tenisa
docnije. Odbijao sam da s njim igram na univerzitetskim
terenima, jer sam se plaio da bi neko od mojih ili
njegovih prijatelja - posebno neko od njegovih
nezgodnijih Kollegen - mogao da ga vidi na delu, pa smo
zato najee odlazili na Ripove terene u Devedeset estoj
ulici, gde smo i ranije visili. Jedna od najbednijih
smicalica kojoj sam ikad pribegao bila je da reket i patike
namerno drim kod kue, umesto u mojoj kaseti na
koledu. To je ipak imalo bar jednu malu prednost. Kad
god sam se presvlaio da se naem s njim na terenu,
obino sam izazivao neku vrstu saaljenja, a ne retko bi
me neko od mojih sestara ili brae sapatniki otpratio do
vrata i pravio mi drutvo dok ne stigne lift.
 U svim kartakim igrama, bez izuzetka - pecanju,
pokeru, kasinu, srcima, staroj dami, ovom ili onom
bridu, slepdeku, blekdeku - Simor je bio potpuno
nemogu. Ipak, pecanje je bilo bar zanimljivo za gledanje.
Obino je igrao s blizancima kad su bili mali, i stalno ih
mamio da ga pitaju ima li koju etvorku ili andara, ili se
napadno nakaljavao i otkrivao im svoje karte. I u pokeru
je bio takav. U svojim kasnim tinejderskim godinama
proao sam kroz kratak period kada sam uporno ali
bezuspeno pokuavao da postanem pravi dasa, normalan
tip, pa sam esto pozivao ljude na poker. Simor je esto
uestvovao u tim partijama. Bio je potreban izvestan
napor da ne primeti kad je pun keeva, jer je samo sedeo
i cerio se, kako se moja sestra izrazila, kao uskrnji zeka s
punom korpom jaja. Da sve bude jo gore, kad bi recimo
dobio fle ili fle-rojal, nije dizao ulog pa ak ni licitirao,
ako preko puta sedi neko ko mu je drag s parom desetki u
ruci.
U etiri od pet sportova na otvorenom bio je
problematian. U osnovnoj koli, kad smo stanovali na
Sto desetoj i na Drajvu, obino smo se svakog popodneva
delili u dve ekipe i igrali, ili u sporednim ulicama (ulini
bezbol, hokej na roluama), ili, ee, na travnjaku
veliine trkalita za pse kod Koutovog spomenika na
Riversajd Drajvu (ragbi ili fudbal). U fudbalu ili hokeju
Simor je imao obiaj koji je izluivao njegove saigrae -
da se, esto maestralno, sjuri s loptom preko terena i onda
se ukopa u mestu, kako bi protivnikom golmanu dao
vremena da se to bolje postavi. Ragbi je igrao veoma
retko, i to samo kad bi nekom od timova zafalio igra. Ja
sam, meutim, stalno igrao. Nisam mrzeo grubost,
uglavnom sam se bolesno plaio od nje, tako da nisam
imao drugog izbora nego da igram; ak sam i organizovao
proklete meeve. U tih nekoliko prilika kada bi se Simor
pridruio igri, nikad nisi unapred znao da li e biti oslonac
ili smetnja svojim saigraima. Najee su ga kao prvog
birali u ekipu, jer je bio izuzetno okretan i roeni nosilac
lopte. Ako bi se s loptom naao na sredini terena, i ako
nije iznenada reio da bude velikoduan prema
protivnikom napadau, bio je retko koristan svom timu.
Ali, ponavljam, nikada niste stvarno znali da li e da
pomogne ili odmogne u igri. Jednom, u nekom od onih
retkih i dragocenih trenutaka kad su mi moji saigrai
nevoljno dozvolili da ponesem loptu uz autliniju, Simor,
koji je igrao za protivniku ekipu, potpuno me zbunio
svojim radosnim izrazom lica to jurim ba u njegovom
pravcu, kao da je to najneoekivanija prilika za susret,
koju je samo provienje moglo da priredi. Stao sam
gotovo u mestu, i neko me, naravno, oborio, po izrazu iz
kraja, kao kamaru cigli.
Razvlaim sve ovo, znam, ali sada zaista ne mogu
da se zaustavim. Kao to sam ve rekao, u nekim igrama
je umeo da bude i neverovatno dobar. U stvari,
neoprostivo dobar. Time hou da kaem kako postoji
izvestan stepen savrenstva u igrama i sportovima koji nas
posebno pogaa ako ga dosegne protivnik od koga se to
ne oekuje, neki mamlaz: Neupadljivi mamlaz,
Nametljivi mamlaz, ili samo obian stoprocentni ameriki
mamlaz, u koje, naravno, spada najvei broj njih, od
protivnika koji su uspeniji uprkos svojoj jeftinoj ili
loijoj oprerni, pa sve do onih koji nas pobeuju s
nepotrebno srenim i ljubaznim izrazom lica. Jedini, ali
nepremostiv Simorov zloin, kad blista u nekoj igri, bio je
nedostatak Stila. Tu pre svega mislim na tri igre: stupbol,
igranje klikera uz ivinjak i bilijar. (O bilijaru u drugi
put. To za nas i nije bila igra, ve gotovo protestantska
reformacija. Igrali smo bilijar pre ili posle skoro svake
vee krize odrastanja u naoj mladosti.) Za objanjenje
itaocima koji ne ive u gradu, stupbol je igra za koju je
potrebno kameno stepenite ili ulini zid zgrade. Igrali
smo je tako to smo gumenu loptu bacali o kamene
arhitektonske ukrase - popularnu menhetensku meavinu
grko-jonskih i rimsko-korintskih oblika - na fasadi
zgrade u kojoj smo stanovali, i to negde u visini pojasa.
Ako se lopta odbije na ulicu ili preleti ak na drugu stranu
plonika, a niko je iz protivnike ekipe ne uhvati u letu,
mogao si da nastavi sa bacanjem, kao u bezbolu; ako bi
bila uhvaena - to se ee deavalo - baca je ispadao iz
igre. Poen se dobijao samo kad se lopta odbije tako visoko
i jako da udari u zid zgrade na suprotnoj strani ulice, a da
je pri odbitku niko ne uhvati. U nae vreme prilino je
lopti dospevalo do zida na drugoj strani ulice, ali veoma
malo dovoljno brzih, niskih i nezgodnih da ne budu
uhvaene. Simor je pravio poen skoro svaki put kad je
bacao. Kad bi to postigao neki drugi deak iz okolnih
zgrada, na to se obino gledalo kao na sluajnost - srenu
ili nesrenu, zavisno od toga u kojoj si ekipi - ali kod
Simora se smatralo za sluajnost kada to ne ostvari. Ono
to je jo udnije i blie sutini ove rasprave, je fakat da je
loptu bacao drukije od bilo koga u kraju. Mi ostali, ako
smo po prirodi bili denjaci kao i on, postavljali smo se
malo ulevo od izboenih povrina i bacali loptu s jakim
bonim zamahom. Simor bi stao licem prema ciljnoj
povrini i bacao loptu pravo nadole - pokretom koji je bio
veoma slian njegovom neuglednom i totalno neuspelom
smeu u ping-pongu ili tenisu - a lopta bi se odbila od
zgrade i proiala iznad njegove glave, tako da skoro i nije
morao da se sagne, pravo na tribine, to bi se reklo. Ako
bi pokuao da to izvede na isti nain (bilo sam, bilo uz
njegova krajnje revnosna uputstva), ili si odmah ispadao
iz igre, ili bi se (prokleta) lopta odbila i tresnula te pravo
u lice. Na kraju niko iz okoline nije hteo da igra stupbol s
njim - ak ni ja. Tada je vrlo esto ili objanjavao finese
igre nekoj od naih sestara, ili je krajnje uspeno igrao sam
sa sobom, i to tako da se lopta odbije od zgrade na drugoj
strani ulice i vrati mu se pravo u ruke, a da pri tom uopte
ne mora da se pomeri s mesta. (Da, da, uasno mnogo
govorim o tome, ali ne mogu da odolim, ak i posle
gotovo trideset godina.) Bio je isti maher u igranju klikera
uz ivinjak. U toj igri prvi igra zakotrlja ili hitne svoj
kliker est ili sedam metara uz ivinjak neke sporedne
ulice gde nema parkiranih automobila, trudei se da kliker
ostane to blie ivinjaku. Drugi igra zatim pokuava da
ga pogodi, gaajui sa iste crte. To je retko uspevalo, jer
je mnogo toga moglo da skrene kliker s puta ka cilju:
neravnine same ulice, lo odbitak od ivinjaka, grudvica
vakae gume, bilo ta od na stotine otpadaka tipinih za
njujorke sporedne ulice - da i ne pominjem standardno
loe ciljanje. Ako taj igra promai svojim prvim hicem,
njegov kliker obino ostane u vrlo nepovoljnom poloaju,
blizu klikera prvog igraa, kome je onda hiko da ga
pogodi. U osamdeset ili devedeset posto pokuaja, bilo da
je bacao prvi ili drugi, Simor je bio nepobediv. Kod
bacanja na veu razdaljinu, on bi felom, u prilino
irokom luku, uputio svoj kliker prema tvom, kao kad pri
kuglanju bacate kuglu sasvim s desne strane linije. I ovde
su njegov stav, kao i stil, bili suludo nepravilni. Dok su
svi drugi iz naeg kraja izvodili svoje prvo gaanje nisko
sputenom rukom, Simor je svoj kliker upuivao bonim
pokretom ruke - ili, bolje reeno, runog zgloba - trzajem
kao kad bacate pljosnati kamen da skakue po jezeru. I
opet je svaka imitacija bila katastrofalna. Uraditi to na
njegov nain znailo je izgubiti svaku ansu ikakve
kontrole nad klikerom.
Mislim da se jedan deo moga uma bukvalno otrio
za ovo to sledi. Godinama nisam mislio o tome.
Jednog kasnog popodneva, u onih sumranih etvrt
sata u Njujorku, kad se pale ulina svetla i zablistaju
maje oi na automobilima - neke ve sijaju, druge jo ne
- igrao sam klikere sa deakom koji se zvao Ajra Jankauer,
na drugoj strani sporedne ulice, ba naspram platnene
nadstrenice nad ulazom u nau zgradu. Bilo mi je osam
godina. Koristio sam, ili se bar trudio da koristim,
Simorovu tehniku - njegovo bono bacanje, njegov nain
da kliker u irokom luku uputim ka khkeru drugog igraa
- i stalno sam gubio. Stalno ali bezbolno. Jer to je bilo
doba dana kad se njujorki deaci gotovo nimalo ne
razhkuju od deaka iz Tifina u Ohaju, koji uju zviduk
voza u daljini ba kad poslednju kravu uteraju u talu. Ako
u tih maginih etvrt sata izgubi klikere, izgubio si samo
klikere. Mislim da je i Ajra bio sasvim pod uticajem tog
doba dana, tako da je i on mogao da dobije samo klikere.
Iz tog mira, i sasvim u skladu s njim, pozvao me Simor.
Prijatno me trgnula spoznaja da u svemiru postoji i trea
osoba, a injenica da je to Simor samo je pojaala to
oseanje. Okrenuo sam se, a mislim da se i Ajra okrenuo.
Pod nadstrenicom ispred nae zgrade upravo su se upalila
jarka svetla sijalica. Simor je stajao na ivinjaku ispred
nje, licem okrenut nama, balansirajui na lukovima
stopala, s rukama u kosim depovima svoje jakne,
postavljene ovjim krznom. Kako su svetla pod
nadstrenicom bila iza njega, lice mu je bilo u senci,
nerazgovetno. Imao je deset godina. Po nainu na koji je
balansirao na ivinjaku, po poloaju njegovih ruku, po -
eto, po samoj veliini x, znao sam isto tako dobro kao to
i sada znam da je i sam bio potpuno svestan maginosti
tog trenutka. Zato ne bi pokuao da ne cilja toliko?
upitao me, i dalje stojei na istom mestu. Ako ga pogodi
dok cilja, bie to ista srea. Govorio je, obraao mi se,
a ipak nije razbio aroliju. Ja sam je razbio. I to namerno.
Kako moe da bude srea ako ciljam? uzvratio sam, ne
glasno (uprkos kurzivu), ali s vie ljutnje u glasu nego to
sam stvarno oseao. U prvi mah nita nije rekao, samo je
mirno zastao u ravnotei na ivinjaku i gledao me,
nasluivao sam, s ljubavlju. Tako jer moe, rekao je.
Bie ti drago ako pogodi njegov kliker - Ajrin kliker -
zar ne? Zar ti nee biti drago? A ako ti je drago kad
pogodi neiji kliker, znai da negde u sebi nisi ba
oekivao da e uspeti. Zato u tome mora da ima malo
sree, a i dosta sluajnosti. Siao je s ivinjaka, s rukama
i dalje u depovima kaputa, i poao ka nama. Ali
zamiljeni Simor nije brzo preao ulicu u sutonu, ili se bar
tako inilo. U tom svetlu, pribliavao nam se usporeno
kao neki jedrenjak. Ali ponos je jedna od onih pojava koje
se najbre kreu na ovom svetu i, pre nego to nam je
priao na metar i po, umo sam rekao Ajri: lonako ve
pada mrak, i prekinuo igru.
Ovo poslednje malo pokajanje, ili ta god to bilo,
preznojilo me bukvalno od glave do pete. Potrebna mi je
cigareta, ali paklica mi je prazna, a ne da mi se da
napustim ovu stolicu. O boe, kakva uzviena profesija!
Koliko dobro poznajem itaoca? Koliko toga mogu da mu
kaem a da ne bude bez potrebe neprijatno ni jednom od
nas? Mogu da mu kaem ovo: Za svakoga od nas
pripremljeno je mesto u sopstvenoj svesti. Do pre jednog
minuta video sam svoje mesto etiri puta u svom ivotu.
Ovo je peti put. Ispruiu se jedno pola sata na pod.
Molim vas da mi oprostite.

Ovo mi ve sumnjivo lii na pozorini program, ali

nakon poslednjeg, teatralnog pasusa, oseam da dolazim
sebi. Sada je tri sata kasnije. Zaspao sam na podu. (Opet
sam sasvim priseban, draga Baronice. Boe, ta liste
mislili o meni? Dozvoliete mi, molim vas, da zazvonim
po jednu vrlo zanimljivu malu bocu vina. To je iz mog
malog vinograda, i mislim da biste ba mogli...) elim da
objavim - i to odmah - ta god da je izazvalo
Uznemirenost na ovoj stranici pre tri sata, ja nisam bio,
nisam sada i nikad nisam bio ni najmanje opijen svojim
sposobnostima (svojim malim sposobnostima, draga
Baronice), dokle god mi seanje dopire. Od trenutka kad
sam postao, ili sam sebe doveo do toga da se pretvorim u
znojavu olupinu, nisam obratio panju na ono to je
govorio Simor - ili na samog Simora. Mislim da me u
stvari najvie zapanjila, onesposobila, iznenadna spoznaja
da je Simor moj Davega-bicikl. ekao sam skoro itavog
ivota da osetim bar najslabiju elju da uradim ono to je
neophodno, da poklonim svoj Davega-bicikl. Pouriu,
naravno, s objanjenjem.
Kad je Simoru bilo petnaest, a meni trinaest godina,
izali smo jedne noi iz svoje sobe da na radiju ujemo
Stupnegla i Bada, mislim, i upali u veliku i zloslutno
priguivanu guvu u dnevnoj sobi. Bile su prisutne samo
tri osobe - na otac, naa majka i na brat Vejker - ali
oseam da je bilo i drugih, manjih likova koji su
prislukivali iz pogodnih skrovita. Les je bio uasno
crven, Besine usne bile su tako stisnute da su gotovo
nestale, a na brat Vejker - kome je tada, po mom
proraunu, bilo oko devet godina i etrnaest sati - stajao
je pored klavira, u piami, bosonog, a suze su mu tekle niz
obraze. U takvoj porodinoj situaciji, prvi moj impuls bio
je da se izgubim, ali kako Simor nije pokazivao ni trunku
spremnosti da ode, ostao sam i ja. Delimino
obuzdavajui gnev, Les je odmah izneo itav sluaj pred
Simora. Tog jutra, kao to nam je bilo poznato, Vejker i
Volt su dobili predivne roendanske poklone - dva
istovetna crveno-bela bicikla s dvostrukim prekama, ba
ona dva bicikla kojima su se vei deo te godine obojica
divili, gledajui ih u izlogu Davegine sportske radnje na
Osamdeset estoj uhci, izmeu Leksington avenije i Tree
ulice. Desetak minuta pre nego to smo Simor i ja izali iz
spavae sobe, Les je otkrio da Vejkerov bicikl nije
zajedno s Voltovim, u podrumu nae zgrade. Tog
popodneva, Vejker ga je poklonio u Central-parku. Neki
nepoznati deak (neki mokljan kojeg nikad nije video u
ivotu) priao mu je i zatraio mu bicikl, i Vejker mu ga
je dao. Ni Les ni Besi, naravno, nisu imali nita protiv
Vejkerovih veoma lepih i plemenitih motiva, ali su ipak
gledali na detalje ove transakcije sa sopstvenom
neumoljivom logikom. Po njihovom miljenju - a to svoje
miljenje Les je sada s velikom estinom ponovo izneo
Simoru - Vejker je trebalo da ponudi deaku lepu dugu
vonju na biciklu. Tu se Vejker umeao, jecajui.
Deak nije eleo lepu dugu vonju, eleo je bicikl.
Nikad nije imao bicikl, taj deak; oduvek je eleo da ga
ima. Pogledao sam Simora. Unervozio se. Izgledao je kao
neko ko ima dobru volju, ali je potpuno nesposoban da
donese presudu u ovako tekom sporu - a ipak sam iz
iskustva znao da e nekim udom mir u naoj dnevnoj
sobi uskoro biti uspostavljen. (Mudrac je pun nemira i
neodlunosti da bilo to preduzme, i zato uvek uspeva -
Knjiga XXVI, tekstovi uang-cea.) Neu da se uputam
u detalje (bar jednom) kako je Simor mora da postoji
prikladniji izraz za to, ali ga ja ne znara - slepo napipao
put do sutine itavog problema, tako da se nekoliko
minuta kasnije svo troje zaraenih izljubilo i pomirilo.
Poenta svega ovog iskljuivo je line prirode, a mislim da
sam to ve i rekao.
Ono to mi je Simor dobacio - ili, bolje reeno,
savetovao mi - te veeri pri bacanju klikera 1927, ini mi
se veoma korisno i vano, i mislim da bih morao neto da
kaem o tome. Ipak, mada pomalo nezgodno zvui, nita
mi u ovom trenutku ne izgleda korisnije i vanije od
injenice da se Simorov podbuli brat od etrdeset godina
najzad predstavlja sa sopstvenim Davega-biciklom koji
moe da pokloni, i to najbolje prvom koji mu ga zatrai.
Usput se pitam, razmiljam, da li je ba ispravno da
preem s jedne fine pseudometafizike teme, ma koliko
ona bila beznaajna ili lina, na drugu, ma koliko znaajnu
ili optu. To jest, bez onog zavlaenja i otezanja, u
preopirnom stilu na koji sam navikao. Uprkos tome, evo:
kada me s ivinjaka na drugoj strani ulice savetovao da
prestanem da ciljam svojom klikerom u kliker Ajre
Jankauera - a bilo mu je deset godina, ne zaboravite -
verujem da se instinktivno sasvim pribliio duhu pouka
kakve bi japanski majstor luka i strele dao kada svom
tvrdoglavom novom ueniku zabrani da cilja u metu,
odnosno dozvoli mu, da se tako izrazim, da Cilja bez
ciljanja. Ipak bih mnogo vie voleo kada bismo zen-
streljatvo, pa i sam zen, izostavili iz ove male rasprave -
nesumnjivo i zbog toga to re zen naglo postaje prilino
prosta, pomodna re za osetljivo uvo, i to s velikim, mada
povrnim, opravdanjem. (Kaem povrnim, jer e ist zen
sasvim sigurno preiveti svoje zapadne pobomike koji,
kako se u veini sluajeva ini, brkaju svoju nazovi-
doktrinu Osloboenja sa pozivom na duhovnu
ravnodunost, ak i bezoseajnost, i koji ne oklevaju da
nokautiraju Budu, ne ekajui da im se pesnica pozlati.
ist zen, moram da dodam i mislim da zaista moram,
s obzirom na tempo kojim sada napredujem - ostae ovde
ak i kad nestane snobova poput mene.) Sve u svemu, ne
bih da poredim Simorov savet za igranje klikera sa zen-
streljatvom, jednostavno zato to nisam ni zen-strelac, ni
zen-budista, a ponajmanje strunjak za zen. (Da li bi bilo
neprilino s moje strane ako kaem da i Simorovi i moji
koreni u Istonoj filozofiji - ukoliko mogu da ih s
oklevanjem nazovem koreni - potiu iz Novog i Starog
zaveta, advaita-vedante i klasinog taoizma? Sklon sam
da sebe smatram, ako uopte mogu da prisvojim neto
tako draesno kao to je istonjako ime,
etvororazrednim karma-joginom, moda sa blagom
primesom Dnana-joge. Duboko sam odan klasinoj zen-
knjievnosti, ak sam toliko drzak da jednom nedeljno
predajem o njoj, kao i o knjievnosti Mahajana budizma,
ali moj ivot teko da bi mogao da bude manje ispunjen
zenom nego to jeste, i ono malo to sam mogao da
naslutim - paljivo sam odabrao taj glagol - iz zen
iskustva, uzgredni je rezultat hodanja sopstvenom,
roenjem datom ivotnom stazom potpunog odsustva
zena. I to uglavnom zato to me je sam Simor bukvalno
molio da tako inim, a ja se ne seam da je u tim stvarima
ikad greio.) Sreom za mene, a verovatno i za sve ostale,
ne verujem da postoji stvarna potreba da u ovo uvlaimo
zen. Savet kako da bacam klikere, koji mi je Simor
intuitivno dao, moe se primeniti, rekao bih, sasvim
legitimno i neistono, na plemenitu vetinu odbacivanja
opuaka u korpu za otpatke na drugom kraju sobe.
Verujem da su u toj vetini muki puai pravi majstori
tek onda kad im je sasvim svejedno da li e opuak uleteti
u korpu ili nee, niti da li u sobi ima svedoka, ukljuujui
i samog bacaa. Potrudiu se iz sve snage da ne gnjavim
sa ovim primerom, koliko god mi bio zabavan, ali mislim
da je zaista red da dodam - vratimo se za trenutak na
klikere - kako bi se Simor, kad bi on gaao neiji kliker,
sav pretvorio u osmeh pri oekivanom zvuku udara stakla
u staklo, ah ini se da mu nikad nije bilo jasno iji je taj
pobedniki zvuk. A injenica je i to da je skoro uvek neko
morao da pokupi kliker koji je on dobio i prui mu ga.
Hvala bogu, s ovim je gotovo. Uveravam vas da to
nisam naruio.
Mislim - znam - da e ovo biti moja poslednja
telesna beleka. Neka bude prihvatljivo smena. Hteo
bih da raistim situaciju pre nego to legnem.
To je jedna Anegdota u kojoj ja ispadam komian,
ah evo je: Kad mi je bilo oko devef godina, gajio sam vrlo
prijatan oseaj da sam Najbri Deak na Svetu.
Napomenuo bih da takva neobina i u osnovi nedokaziva
ideja ne nestaje tako lako, pa ak i danas, kao ultrasedei
etrdesetogodinjak, mogu da zamislim sebe kako sve u
odelu jurim mimo itavog niza cenjenih ali zadihanih
olimpijskih srednjoprugaa, i kako im prijateljski maem
bez imalo snishodljivosti. Sve u svemu, jedne lepe
prolene veeri dok smo jo iveli na Riversajd Drajvu,
Besi me poslala u dragstor po nekoliko pakovanja
sladoleda. Izaao sam iz kue ba u onih maginih etvrt
sata koje sam opisao pre nekoliko pasusa. Za konstrukciju
ove anegdote sudbonosno je i to da sam na nogama imao
patike - a za nekog ko je Najbri Deak na Svetu patike
nesumnjivo znae isto to i crvene cipelice za devojicu
Hansa Kristijana Andersena. im sam izaao iz zgrade,
pretvorio sam se u Merkura lino i preao u strahovit
sprint niz dugaki blok do Brodveja. Na uglu kod
Brodveja zaokrenuo sam na jednoj nozi i nastavio, inei
nemogue: poveao sam brzinu. Dragstor u kome su
prodavali Luj eri sladoled, na koji je uvek padao Besin
izbor, nalazio se tri bloka severnije, u Sto trinaestoj ulici.
Na oko pola puta do tamo, projurio sam pored papimice
gde smo obino kupovali novine i asopise, ali potpuno
slepo, ne primeujui nikog poznatog oko sebe. A onda,
na sledeem uglu, shvatio sam da me neko goni, neko mi
je oigledno bio za petama. Moja prva, moda tipino
njujorka pomisao bila je da me proganjaju policajci -
kako bi me kaznili zbog Ruenja Rekorda Brzine u ulici
Vankolske zone. Napregnuo sam se da iz sebe izvuem
jo malo brzine, ali nije vredelo. Osetio sam kako se neija
ruka prua prema meni i hvata me za demper ba na
mestu gde bi trebalo da su brojevi pobednikog tima, pa
sam, prestravljen, smanjio brzinu, ali naglo i trapavo, kao
to se zaustavlja ona glupa ptica trkaica. Progonio me,
naravno, Simor, koji je i sam izgledao gadno isprepadan.
ta ti je? ta se desilo? panino me pitao.
I dalje je vrsto drao moj demper. Otrgnuo sam se
i obavestio ga, skatolokim renikom naeg kraja, koji
neu da prenosim ovde, da mi nije nita, da se nita nije
desilo i da sam samo trao. Odahnuo je, s nevienim
olakanjem ovee, ba si me prepao! rekao je. Kako
si trao! Jedva sam te stigao! Posle toga smo zajedno
proetali do dragstora. Moda je udno, moda uopte nije
udno, ali moral sada Drugog Najbreg Deaka na Svetu
nije vidno opao. Kao prvo, on je bio taj koji je bio bri.
Osim toga, potpuno me fasciniralo to se ozbiljno
zadihao. Bilo je neobino zabavno videti ga kako teko
die.
S ovim sam zavrio. Ili, bolje reeno, to je zavrilo
sa mnom. U sutini, neto se u meni uvek protivilo bilo
kakvom kraju. Koliko sam pria pocepao od detinjstva
naovamo, samo zato to su imale to to onaj stari hajka
ehova, vani Somerset Mom, naziva Poetkom,
Sredinom i Krajem. Trideset pet? Pedeset? Jedan od
hiljadu razloga zbog kojih sam negde u dvadesetoj prestao
da idem u pozorite je taj to sam bio uasno ogoren kad
god sam morao da izaem iz pozorita samo zato to je
neki dramski pisac zauvek spustio svoju glupu zavesu.
(ta je uopte bilo s onim odlunim gnjavatorom
Fortinbrasom? Ko je na kraju njega sredio?) Ipak, sad sam
zavrio. Voleo bih da iznesem jo jednu ili dve manje
vane opaske fizikog tipa, ali previe snano oseam da
mi je vreme isteklo. Osim toga, sada je dvadeset do sedam,
a u devet imam predavanje. Ostalo je taman toliko
vremena da pola sata odremam, obrijem se i moda
osveim hladnom vodom. Vue me elja - vie neki stari
urbani refleks nego elja, hvala Bogu - da kaem neto ne
previe zajedljivo o dvadeset i etiri mlade dame koje su
se upravo vratile s bumih vikenda u Kembridu,
Hanoveru ili Nju Hejvnu, i koje e me ekati u sluaonici
307, ali ja ne mogu da zavrim Simorov opis - ak ni lo
opis, ak ni onaj u kome se svuda osea moj ego, moja
uvek prisutna elja da podelim glavnu ulogu s njim - a da
ne budem svestan onog to je dobro, to je istinito. Ovo je
suvie veliko da bi se reima izrazilo (zato sam ba ja
pravi ovek da to i kae), ali nisam ja uzalud brat svoga
brata i znam - ne uvek, ali znam - da za mene nema nita
vanije od odlaska u tu odvratnu sluaonicu 307. U njoj
nema nijedne jedine devojke, ukljuujui i Uasnu gicu
Zejbel, koja mi nije sestra u istoj meri kao Bu Bu i Freni.
One moda blistaju samo varljivou mladosti, ali
blistaju. Ta misao uspeva da me zapanji: zaista ne postoji
mesto kuda bih u ovom trenutku radije otiao nego u
sluaonicu 307. Simor je jednom rekao da je sve to
radimo u svojim ivotima samo prelaenje s jednog dela
Svetog tla na drugi. Da li on ikad grei?
A sad u krevet. Brzo. Brzo i polako.
 BELEKA O PISCU
hronologija

Sve to je Selinder objavio moe se odtampati u

jednoj knjizi od 500 stranica, ali je njegovo ime duboko
urezano u srce mlade Amerike. Nema pisca sa manjim
opusom koji je u tolikoj meri bio predmet analiza i studija,
kao i bezbrojnih lanaka, objavljenih kako u Americi,
tako i u itavom svetu. Za italaku publiku mladih,
Selinder je tvorac vizija koje su u najveoj meri krcate
njihovim najskrovitijim sudovima o istinama naeg sveta.
On izraava njihova najdublja nadanja, strahovanja i
elje.13

1919. U Njujorku je roen Derom Dejvid

Selinder, kao jedino muko dete u imunoj porodici Sola
i Miriam Selinder. Imao je osam godina stariju sestru
Doris. Otac je bio uvoznik delikatesne robe i, po nekim
izvorima, sin klivlendskog rabina. Majka Marija, roena
Dili (kojoj je pisac posvetio svoj jedini roman, Lovac
u itu, promenila je posle udaje svoje ime u jevrejsko
Miriam.

1930. U letnjem kampu u Mejnu Selindera biraju

za najpopulamijeg glumca.

1932. Selinderova porodica preseljava se u stan na

uglu Park avenije i 91. ulice.
 1937. Nakon pohaanja nekoliko koleda i Vojne
akademije, Selinder odlazi sa ocem u Poljsku i ostaje
deset meseci u Beu.

1939. Upisuje teaj kratke prie na Kolumbija

univerzitetu, koji vodi izdava asopisa Pria Vit Bernet,
iji su polaznici bili i Traman Kepot, Norman Majler, a u
to vreme slao mu je svoje prie i arls Bukovski, samo
godinu i po dana mlai od Selindera.

1940. Objavljuje svoju prvu priu The Young

Folks. ivi u roditeljskom stanu, izlazi, provodi se i pie.

1941. Uspeva da proda tri prie; jedna je Slight

Rebellion Off Madison, rana skica Holdena Kolfilda
(junaka ,Lovca u itu), i njegovog sastanka sa Sali Hejs.
Selinder nekoliko nedelja radi kao zabavlja na brodu
koji krstari Karipskim ostrvima. Upoznaje Unu ONil,
ker poznatog dramskog pisca Judina ONila i buduu
aplinovu enu, kojoj pie seriju pisama. Njena
prijateljica Karol Markus, prepisivala je delove pisama i
slala ih svom buduem muu, piscu Vilijamu Sarojanu,
koji zamalo nije raskinuo s njom zbog toga. U decembru,
Selinder pie Bernetu da je regrutovan sa ostalim
bolesnicima i pederima.

1942-3. Nakon premetaja u vojnu bazu u Nevilu,

on koristi svoja trodnevna odsustva da se zatvori u
lokalnom hotelu i pie.
 1944. Kako govori francuski i nemaki, prebaen je
u obavetajnu slubu i upuen u Englesku. Kasnija pria
,,Za Esme - s ljubavlju i muninom povezana je s
njegovim boravkom u engleskoj varoici Tiverton.
Uestvuje u iskrcavanju u Normandiji. Ostatak rata
provodi kao obavetajni agent koji lovi i ispituje naciste.
Uestvovao je u pet vojnih kampanja, meu kojima i u
jednoj od najkrvavijih bitaka koje su saveznici Vodili
protiv nemake armije. Dobio je pet odlikovanja i
neprekidno pisao, svuda teglei pisau mainu. Pisao je
ak i u rovovima. U jednoj od njegovih ratnih pria: A
Boy in France, junak provodi no u jami punoj krvavih
ostataka nemakog vojnika i trideseti put ita pismo
svoje male sestre Meti. U drugoj: This Sandwich Has No
Mayonnaise, Vinsent Kolfild saznaje da je njegov mlai
brat Holden nestao u vojnoj akciji. Do maja je dovrio est
poglavlja romana ,Lovac u itu. Tokom rata, u Parizu
upoznaje Hemingveja.

1945. Pie prijateljici iz detinjstva, Elizabet Mari,

da se eni Francuskinjom po imenu Silvija. Kad je
otputen iz vojske, potpisao je jo est meseci lova na
naciste. Sa Silvijom ivi u Nemakoj.

1946. U pismu Hemingveju, Selinder ga

obavetava da se nalazi u bolnici u Nimbergu zbog
depresije. Pie da eli da napie osetljiv roman, ali se
boji da ga pogreni ljudi nee razumeti. U julu je ponovo
u Americi. Iz eraton hotela na Floridi, u pismu
upuenom Elizabet Mari, kae da je njegov osmomeseni
brak sa Silvijom okonan i da se ona vratila u Evropu. Pie
da su unitili jedno drugo, uprkos njihovoj telepatskoj
vezi. Selinder ivi neko vreme u stanu roditelja, a zatim
u malom stanu na Zapadnoj 57. ulici broj 300. Intenzivno
se drui sa piscima i izdavaima u Grini Vilidu (jedan
njegov poznanik pominje zajedniki odlazak na koncert
Bili Holidej). Kau da je satima mogao da pria o piscima
i pisanju. esto govori o Holdenu Kolfildu, kao da mu je
bliski prijatelj.

1947. Selinder odlazi iz Njujorka da ivi na

selu.

1948. Njujorker objavljuje tri Selinderove prie:

,,Savren dan za Banana-ribe, Ujka Vigili u
Konektikatu i Malo pre rata sa Eskimima, i zakljuuje
s njim godinji ugovor na sumu od trideset hiljada dolara.
Po prii Ujka Vigili u Holivudu je snimljen film, koji se
Selinderu ni najmanje nije dopao.

1951. Iz tampe, 16. jula, izlazi ,Lovac u itu (The

Catcher in the Rye), dok je Selinder na putovanju u
kotskoj. Roman odmah postaje best-seler. Pisac je
okiran svojom velikom fotografijom na koricama knjige
i ali se da ga ljudi presreu na ulici. Glavni junak romana,
Holden Kolfild, postaje mitska linost, alter-ego za
mnoge generacije izgubljenih tinejdera u Americi i irom
sveta, tako da je znaaj samog romana daleko preao
granice knjievnosti. Vremenom, Lovac u itu postao je
sastavni deo kolske lektire u mnogim zemljama. Njegova
populamost i dalje se ne smanjuje - u proteklih 50 godina,
samo u SAD tampano je preko stotinu izdanja, u
ukupnom tirau od preko deset miliona primeraka. Na listi
najboljih amerikih romana uvek je meu prvih deset, a
po mnogim anketama najbolja je knjiga ikad objavljena u
Americi.

1953. Selinder se nastanjuje u malom mestu

Komi, u Nju Hempiru, gde i danas ivi. Jedno vreme
drui se sa lokalnim srednjokolcima. Upoznaje
studentkinju Kler Daglas, na jednom koktelu u Vermontu.
Ona ubrzo raskida sa svojim verenikom, takoe
studentom (koji je izgleda bio uzor za Lejna Kotela u
noveli ,Freni). Kasnije, Selinder pie ovu priu kao
svadbeni poklon svojoj buduoj eni. Izlazi knjiga ,,Za
Esme (Nine Stories), gde se pisac u nekoliko pria i dalje
bavi temom rano sazrele, esto pomuene i zbunjene dece,
ija je osetljivost u snanom sukobu sa emocionalno
praznim i materijalistikim svetom odraslih, kome
pripadaju njihovi roditelji.

1955. Selinder se venava sa Kler Daglas, koja iste

godine rada ki, Pegi. Objavljuje novele ,,Freni (Franny)
i Visoko podignite krovnu gredu, tesari (Raise High the
Roof Beam, Carpenters), karakteristine po tome to se
radnja deava kao na filmu - onoliko vremena koliko je
potrebno da budu proitane. On kao da sve vie vremena
poklanja svojoj izmiljenoj porodici Glas, o kojoj jedino i
pie. U jednom pismu kae da Kler teko podnosi njegove
radne navike, kao i on. Pisanje o porodici Glas, kae, dri
ga u neprekidnom transu.

1957. Njujorker objavljuje novelu ,,Zui (Zooey).

 1959. Izlazi Simor: uvod (Seymour: An
Introduction).

1960. Selinderovima se raa sin Metju, koji

kasnije postaje glumac

1961. Izlazi knjiga Freni i Zui, najvei

Selinderov uspeh posle ,Lovca u itu. asopis Tajm
proglaava je za knjievni dogaaj godine.

1963. Izlazi Visoko podignite krovnu gredu,

tesari i Simor: uvod, poslednja knjiga koju je Selinder
dao u tampu, i koja se sada prvi put pojavljuje u prevodu
na srpski jezik. Pred itaocem je nastavak sage o porodici
Glas, ali teite je sada na Simoru, novom mitskom
junaku, pesniku, i pre svega izuzetno humanom ljudskom
biu.

1965. Njujorker objavljuje Hapworth 16,1924,

novelu u formi pisma od oko 50 stranica, u kome je glavni
junak sedmogodinji Simor. Ovo delo nikada nije
objavljeno kao knjiga, a Selinder je posle toga potpuno
prestao da objavljuje i za javnost postao nevidljiv.

1967. Selinder se razvodi i ostaje da ivi sam.

Postoji krug prijatelja s kojima izlazi iz svoje peine
(meu njima je i glumac Alan Arkin). Jedno vreme
odrava vezu sa osamnaestogodinjom studentkinjom sa
Jela.
 1974. Izlaze dve piratske knjige Selinderovih pria
iz mladosti, koje su do tada postojale samo u asopisima
gde su objavljene. Selinder podnosi tubu i telefonom
razgovara sa reporterom Njujork Tajmsa. U lanku koji je
izaao na naslovnoj strani, rekao je: udesan je mir kad
nita ne objavljuje. Tiina. Spokojstvo. Objavljivanje je
uasan atak na moj privatn; ivot. Ja volim da piem. Ali
piem samo za sebe i za svoje zadovoljstvo... Ljudi na
mene gledaju kao na udaka, nekog ko je po strani od
svega. Ali ja samo pokuavam da zatitim sebe i svoj rad...

Selinder sada ima 83 godine. Kau da u sefu uva

nekoliko rukopisa. Lino potpisuje svaki ugovor za
objavljivanje svojih knjiga irom sveta. I dalje strogo uva
svoj privatni ivot, to dalje od oiju javnosti...
1
Emile Post (1872-1960) ameriki autotitet za bon-ton. Prev.

2
Ovo malo ogovaranje svakako je za prekor, ali injenica da veliki
Kjerkegor nikada nije bio kjerkegorovac, a jo manje
egzistencijalista, beskrajno ohrabruje srce jednog nazovi-
intelektualca i postojano uvruje njegovu veru u kosmiku poetsku
pravdu, ako ne i u kosmikog Boi-Batu.

3
Hasan Ibn Sabah, muslimanski mistik (1056-1124), osniva versko-
politike sekte asasina, iji su lanovi, opijeni haiem, vrili surova
ubistva muslimanskih vladara i krstaa, borei se za istotu
muslimanske vere. Prev.
4
Ameriki predsednik (1885-89; 1893-97). Prev.
5
Kako je ovo neka vrsta zapisnika, bilo bi dobro da bar promumlam
kako je kinesku i japansku poeziju uglavnom itao u originalu.
Nekom drugom prilikom, verovatno s munom opirnou - bar za
mene - morau da se pozabavim udnom uroenom osobinom, koja
je u izvesnoj meri zajednika za svo sedmoro dece u naoj porodici,
a kod troje od nas uoljiva kao opanje, i koja nam je omoguila da s
najveom lakoom uimo strane jezike. Ali ova fusnota namenjena je
uglavnom mlaim itaocima. Bilo bi mi veoma drago ako sluajno
kod nekoliko takvih usput pobudim interesovanje za kinesku i
japansku poeziju. U svakom sluaju, neka ta mlada osoba primi k
znanju, ako to jo ne zna, da je nekoliko znamenitih ljudi veoma verno
i s mnogo duha prevelo na engleski jezik prilian broj vrhunskih
kineskih pesama; prvo mi padaju na pamet imena kao Viter Bajner i
Lajonel Dajls. Najbolje kratke japanske pesme - posebno haiku, ali
i senriu poezija - itaju se s naroitim zadovoljstvom ako se njima
bavio R. H. Blajt. Blajt je, svakako, ponekad i nezgodan, jer je i sam
samovoljna stara pesma; ali je istovremeno velianstven - uostalom,
ko uopte trai sigurnost u poeziji? (Poslednje kratko cepidlaenje,
ponavljam, namenjeno je mladim ljudima koji piu autorima, ali od
tih ivotinja nikad ne dobijaju odgovor. Ovo delimino govorim i u
ime svog glavnog junaka koji je, jadnik, takoe bio profesor.)

6
Jedino normalno i razumno to bi sada trebalo uiniti bilo bi da se
itaocu predstave jedna, dve ili sve sto osamdeset etiri pesme, da
sam prosudi. Ali ja to ne mogu da uinim. Nisam ak siguran imam
li uopte pravo da raspravljam o tome. Dozvoljeno mi je da sedim na
tim pesmama, brinem o njima, i eventualno pronaem izdavaa koji
e ih objaviti u tvrdom povezu, ali pesnikova udovica, koja je njihov
zakonski vlasnik, zabranila mi je, iz iskljuivo privatnih razloga, da
na ovom mestu citiram bilo ta iz njih.
7
Moda nepotrebno dovodim u zabunu svoje studentkinje, samo radi
poente. Profesori su to ve ranije uinili. Ili sam, moda, samo izabrao
pogrenu pesmu? Ako je istina, kao to zajedljivo navodim, da je
Ozimandias ostavio tako fascinantan utisak na moje studentkinje,
moda krivica za to dobrim delom lei i u samom Ozimandiasu.
Moda Ludi eli i nije bio ba sasvim lud. U svakom sluaju, sigurno
je da njegova ludost nije bila i ludost njegovog srca. Moje devojke
nesumnjivo znaju da je Robert Berns pio i banio do besvesti, i
verovatno su time oduevljene, ali sam isto tako siguran da znaju sve
i o velianstvenom miu kojeg je izorao njegov plug. (Zar nije
mogue, pitam se, da su one dve ogromne kamene a bez tela noge
koje stoje u pustinji ba Persijeve? Zar nije shvatljivo da njegov ivot
nadivljuje mnoge od njegovih najboljih pesama? A ukoliko je ve
tako, onda je to zato to - dobro, uzdrau se. Ali oprez, mladi pesnici!
Ako elite da se vaih najboljih pesama seamo bar toliko rado kao
to se seamo vaih estokih i upeatljivih ivota, ne bi bilo loe da
nam u svakoj strofi poklonite po jednog poljskog mia koji je ponikao
iz samog srca.)
8
Ameriki filmski komiar (Detektiv banke), poznat po mucanju.
Prev.
9
Igra rei acute: opasne; a cute: zgodne. Prev.

10
Srean: happy; utica: hepatitis. Prev.
11
Iz mjuzikla Poljubi me Kejti Deroma Kema. Prev.

12
Im my own Sandman tonight. Prev.

13
Iz predgovora Aleksandra Stefanovia prvom naem izdanju knjige
Freni i Zui (Prosveta, Beograd, 1965).