Arhe XI, 21/2014

UDK 141 Nietzsche F.

141 Socrates
Originalni nauni rad
Original Scientific Article

LAZAR ATANASKOVI1
Novi Sad

FRIDRIH NIE: SOKRAT I DEKADENCIJA

Saetak: Ovaj rad tematizuje problem karakterizacije Nieovog Sokrata kao

dekadenta, pokuavajui da pokae kako Nieov Sokrat nije mogao biti dekadent
od samog poetka Nieove misli, i kako on to tek postaje sa uvoenjem pojma
dekadencije u Nieovu zrelu misao. Posebna panja posveena je hronologiji
pojavljivanja pojma dekadencije i definisanju ovog pojma kod Niea, kako bi se mogao
zadobiti odgovarajui horizont iz koga je tek mogue razumeti Nieovog Sokrata
kao dekadenta. Takoe, izlaganje insistira na tome da je nemogue iskljuivo preko
Nieove tematizacije Sokrata valjano razumeti pojam dekadencije, ijim razviem
ideja Sokrata, i njegova simbolika funkcija u Nieovoj misli, zadobija potpuno novo
mesto i znaenje.
Kljune rei: Nie, Sokrat, dekadencija, propadanje, dekadent

POSTAVLJANJE PITANJA

Uzmimo da se Nieov stav prema Sokratu od samog poetka njego-

vog stvaralatva, pa sve do poznih radova nije bitnije promenio, kao to
to primeuje recimo ani Vatimo.2 Ipak, u Nieovoj filozofiji se od njegovih
ranih spisa, pa do njegovog kolapsa, mnogo toga bitnog promenilo. Prekret-
nica koja nastaje sa poetka osamdesetih, uvoenjem venog vraanja istog
kao centralne koncepcije, za sobom povlai i ostale kljune pojmove zrelog
Niea,3 dok itav njegov dotadanji rad, ukljuujui tu i simboliku Sokrata,
u bitnom preureuje, dodeljujui starim pojmovima nova mesta. Ecce homo,
ne predstavlja obinu filozofsku autobiografiju, ovo delo moe nam posluiti
kao odlian primer Nieove naknadne revalorizacije njegovih ranijih stavova,
1 E-mail adresa autora: lazaratanaskovic@gmail.com
2 Videti: ani Vatimo, Subjekat i maska, IZDAVAKA KNJIARNICA ZORANA
STOJANOVIA, Novi Sad, 2011. prev. Saa Hrnjez, str. 55.
3 Videti: Lazar Atanaskovi, Nieov protiv-sistem, u ARHE, asopis za filozofiju,
Filozofski fakultet Odsek za filozofiju, Novi Sad, godina X, br. 20/2013, str.162-173.
82 Arhe XI, 21/2014

i njihovog dovoenja u sklad sa zadobijenom pojmovnom jasnoom pozne

Nieove koncepcije. U svetlu koje Nie sa te perspektive naknadno baca na
Roenje Tragedije, kao jedan od kljunih doprinosa tog ranog dela on vidi
sledee otkrie:
....Sokrat kao orue grkog raspadanja, kao tipini dcadent
prepoznat prvi put. Razboritost protiv instinkta... Razboritost po
svaku cenu kao opasna, kao ivot potkopavajua sila!....4
Ipak pitanje je da li je Sokrat od poetka bio dekadent, i u kojoj meri ga je
Nie odista otkrio kao dekadenta jo tako rano, ili je pak Sokratova dekaden-
cija, pre valjan zbirni naziv za sve ono to je ve u dobrom delu primeeno u
Roenju tragedije, ali tad Nie to jo uvek nije mogao videti kao dekadenciju?
Na ovom mestu, kada pristupamo Nieovom Sokratu i pitanju dekadencije,
mnogo toga zavisi od naina na koji postavljamo pitanje. Svakako da moe-
mo pitati kakav je bio Nieov stav prema Sokratu?5 Ipak, ovakvo postavljanje
pitanja moda nije najprikladnije, i to iz dva razloga. Prvo, to bi impliciralo
da postoji nekakva ve unapred formirana figura Sokrata spram koje bi Nie
mogao da zauzme ovakav ili onakav stav, i drugo, time bi se Nieova misao
svela na puko ocenjivanje, i pored izvesnog kurioziteta koji bi moda pred-
stavljalo znanje o tome ta je Nie mogao misliti o Sokratu, takvo istraivanje
bi ostavilo zapostavljenim bitnije aspekte problema, koji Nie naziva Sokra-
tom. Stoga nam je potrebnije drugaije pitanje. Ukoliko pristupimo Nieovom
Sokratu kao problemu, a ne iskljuivo kao istorijskoj linosti, onda moemo
pitati na sledei nain: ta je Nieov Sokrat? Takvo pitanje ve je prikladnije
u ovom kontekstu, jer odista, od toga da li se Nie lino divio Sokratu, ili ga
je pak mrzeo, filozofski gledano ne zavisi puno toga, malo vie toga moemo
dobiti ukoliko utvrdimo osnovne crte kojima se Nie trudio opisati Sokrata,
ali ipak, od toga ta je za Niea predstavljao njegov filozofski konstruisani
Sokrat, za ta ga je on iskoristio, i ta je pod njime podrazumevao, moemo
dobiti najvie.
Ovde emo ispitati znaenje sledeeg odgovora na tako postavljeno
pitanje: Nieov Sokrat je dekadent. Bilo ko iole upuen u Nieovu misao,
teko da bi mogao da se ne sloi sa ovim odgovorom. Ipak, ta time dobija-
mo? Za sada, sigurno, ne mnogo, jer, Sokrata ovde ve postavljamo kao neto
unapred nepoznato, pritom objanjeno preko pojma dekadencije koji nam je

4 Fridrih Nie, Ecce Homo, PARTENON, Beograd, 2009. prev. Vladimir orovi, str. 69.
5 Kao to je to inio recimo Valter Kaufman, za ta je pravi primer sledei lanak: Walter
A. Kaufmann, Journal of the History of Ideas Vol. 9, No. 4, Arthur O. Lovejoy at Seventy-Five:
Reason at Work (Oct., 1948), pp. 472-491 Published by: University of Pennsylvania Press.
 FRIDRIH NIE: SOKRAT I DEKADENCIJA 83

takoe vrlo nejasan. Stoga, kako bismo ovaj odgovor pribliili i uinili jasni-
jim prvo moramo ukratko skicirati Nieov pojam dekadencije.

DEKADENCIJA

Prvi put Nie spominje dekadenciju u jednom neobjavljenom fra-

gmentu iz 1876. godine, i to u smislu propadanja srednjovekovne panske
kulture, gde se za sliku te dekadencije uzima Servantesov Don Kihot:
....Servantes se mogao boriti protiv inkvizicije, ali on je radije
birao da njene rtve, jeretike i idealiste najrazliitijih vrsta, ini
naprosto smenim. Posle ivota punog nesrea i obrta, on je i dalje
imao elje da literarno napadne pogreni ukus panskog itaoca; on
se borio protiv vitekih romana. Taj napad pod njegovim rukama
sluio je neosetno za uobiajeno ironiziranje svih viih aspiracija:
ismejao je sve pance, i meu njima sve budale, dok je samog sebe
pokazao mudrim: injenica je da se retko smejalo ijednoj knjizi kao
Don Kihotu. Sa jednim takvim uspehom, ona spada u dekadenciju
panske kulture, ona je nacionalna katastrofa...6
Iz ovog citata za sada ne moemo mnogo da zakljuimo, ipak, vredno je
spomenuti da se posle ove beleke iz 1876. godine, ovaj termin ne pojavljuje,
sudei po Nieovoj zaostavtini, sve do 1881. godine, kada ga on koristi u
pismu Francu Overbeku, kako bi njime opisao vlastito loe stanje7, i zatim u
pismu Hajnrihu Keselicu, gde po prvi put povezuje Vagnera sa dekadencijom,
markirajui njegovu operu Persifal kao dekadentnu8. Potom sledi mesto na
kome Nie prvi put dekadenciju pie kao dcadence, dakle, onako kako se
ova re pie na francuskom jeziku9, i kako e se pojavljivati u njegovim objav-
ljenim spisima sa kraja osamdesetih. To mesto iz 1883. godine glasi ovako:
Duboka neplodnost devetnaestog stolea. Ja nikad nisam upoznao
ljude koji su istinski doneli novi ideal. Najdue sam bio iskuavan da
se nadam u karakter nemake muzike. Snanog tipa, u kojoj su nae
snage sintetiki povezane moja vera. Oigledno sve je dcadence.
6 eKGWB/NF-1876,23[140] Nachgelassene Fragmente Ende 1876 Sommer 1877.
7 eKGWB/BVN-1881,146 Brief an Franz Overbeck von: 05/09/1881.
8 eKGWB/BVN-1882,272 Brief an Heinrich Kselitz von: 25/07/1882.
9 Inae sam termin dekadencija, u ostale evropske jezike dospeo je iz srednjeg francuskog
gde se pojavljuje kao dcadence, u kome se razvio od srednjovekovnog latinskog decadentia
raspad, to je opet izvedeno od decadentem raspadanje, to je prezent particip od decadere
raspasti se. Inae re je sastavljena od latinskog de odvojeno, dole i cadere pasti. Videti:
http://www.etymonline.com/index.php?term=decadence
84 Arhe XI, 21/2014

Mi moramo biti voeni do temelja, kako bismo najjaima omoguili

jednu novu formu egzistencije.10
U ovom fragmentu ve moemo prepoznati zrelog Niea, koji najavljuje
novu formu egzistencije (natoveka) i svoje vreme prepoznaje kao vreme mi-
nimuma, krajnje oslabelosti i neplodnosti, vreme poslednjeg oveka iz Za-
ratustre11, pritom kritikujui muziku Riharda Vagnera koju je ranije video
kao suprotnu tendenciju kao ne manje dekadentnu. Poev od ovog mesta,
pa sve do kraja svog stvaralatva, Nie koristi pojam dekadencije, obino ga
piui (a u objavljenim delima, kao to smo spomenuli, iskljuivo) kao na
francuskom dcadence. Ipak, zanimljivo je spomenuti da e od 1883. pa do
prvog Nieovog objavljenog dela u kome se spominje ovaj pojam, Sluaja
Vagner, iz 1888. proi ak pet godina, a u tom delu nalazi se posebno zanimlji-
vo mesto na kome nam Nie ponovo dokazuje kako se on od samog poetka
bavio upravo fenomenom dekadencije, i kako je zapravo itava njegova pret-
hodna filozofija bila usmerena ka njezinom razumevanju:
Moja najvea preokupacija dosad, bio je problem dcadence, i
imao sam razloga za to. Dobro i Zlo ine samo razigrani deo tog
problema. Ako je neko trenirao svoje oko tako da prepozna simptome
opadanja, taj takoe razume moralitet on prepoznaje ta se nalazi
skriveno ispod njegovih najsvetijih imena i tablica vrednosti, npr.
Osiromaen ivot, volja za nepostojanjem, velika iscrpljenost...12
Dakle, dekadencija jeste opti problem, razumeti moral, kritikovati moral,
u pravom smislu mogue je samo ukoliko razumemo dekadenciju. Ipak, Nie
esto govori o simptomima dekadencije, dekadentnim tipovima, ak i o prin-
cipima dekadencije, ali u objavljenim delima nikad ne definie samu dekaden-
ciju. Zbog toga su nam dragocena dva fragmenta iz 1888. godine, u kojima je
Nie pokuao artikulisati pojam dekdencije. U prvom od njih naslovljenom sa
Pojam dekadencije, o tom pojmu Nie zakljuuje sledee:

10 eKGWB/NF-1883,16[5] Nachgelassene Fragmente Herbst 1883.

11 Poslednji ovek jeste metafora koju Nie korisi kako bi oznaio savremenog zapadnog
oveka, koga zatiemo kao posledicu nihilistikog kretanja zapadne povesti, on predstavlja
taku minimuma, posle koje mora uslediti prevrednovanje, on se nalazi u povesnoj taki
koju Nie prepoznaje kao taku krize iza koje je mogua ili propast ili zapoinjanje novog
naina egzistencije. Videti: eKGWB/NF-1882,4[171] Nachgelassene Fragmente November
1882 Februar 1883.; eKGWB/NF-1883,16[49] Nachgelassene Fragmente Herbst 1883.
Takoe: Fridrih Nie, Tako je govorio Zaratustra, BONART, Nova Pazova, 2002. Prev. Milan
urin, str. 18, 21, 26, 27, 218.
12 eKGWB/WA-Vorwort Der Fall Wagner: Vorwort. Erste Verff. 22/09/1888.
 FRIDRIH NIE: SOKRAT I DEKADENCIJA 85

Otpad, raspad, kart nije nita to bi se po sebi osudilo: ono je nuna

posledica ivota. Pojavljivanje dekadencije je nuno taman koliko
bilo koji porast i napredak ivota; oveku nije u moi da to ukloni.
Um eli obratno, da on bude njihov zakon...
Sramota je za sve socijalistike sistematiare da misle kako moe biti
takvih okolnosti da drutvene kombinacije, odnosno porok, bolest,
provala, prostitucija, beda (nedaa, uskraenost, potreba, tekoa),
vie nee biti u porastu...Ali to znai suditi ivotu. Drutvu nije dato
da ostaje mlado. ak i pri svojoj najveoj moi, ono mora praviti
smee i otpad. to se energinije i smelije ophodi, to je sve bogatije
nesrenicima, deformie se, to je sve blie propasti. Starost se ne
uklanja institucijama. Niti bolest. Niti porok.13
A drugo mesto, koje je napisano vrlo brzo posle prvog i spada u istu grupu
fragmenata, i naslovljeno je Za pojam dekadencije, iznosi u osnovi isti stav
o dekadenciji kao osnovnom fenomenu, ali u neto drugaijem obliku:
1. Skepticizam je jedna posledica dekadencije: jednako kao i
slobodoumlje. 2. Pokvarenost obiaja posledica je dekadencije:
slabost volje, neophodnost jakih nadraaja 3. metode leenja,
psiholoke, moralne, ne menjaju nita u toku dekadencije, ne
zaustavljaju je, fizioloki su nita: uvid u veliku nitavnost ovih
drskih reakcija: forme narkotizovanja protiv odreenih fatalnih
fenomena koji usleuju, ali one ne izvlae morbidni element: obino
su to herojski pokuaji da se ponite ljudi dekadencije, da se njihova
tetnost uini minimalnom 4. Nihilizam nije uzrok, ve samo logika
dekadencije. 5. dobro i loe samo su dva tipa dekadencije:
solidarni su u svim osnovnim fenomenima. 6. socijalno pitanje je
posledica dekadencije. 7. bolesti, pre svih nervne bolesti i bolesti
glave znaci su da je sva odbrambena snaga jake prirode odsutna;
isto govori iritabilnost, tako da su bol i uitak samo prednjoplanski
problemi.14
Ova dva mesta ovde smo naveli u celosti, zbog njihovog izrazitog znaaja
za razumevanje dekadencije kod Niea, na oba mesta moramo zapaziti kako
Nie dekadenciju prepoznaje kao osnovni fenomen, koji se nalazi pre dobra
i zla, pre morala, i neodvojiv od nihilizma kao njegove logike. Kako bilo, za
ovu priliku bila bi nam potrebna neto konciznija definicija dekadencije, i po
mogustvu kraa, jer u svakom sluaju Nieova izlaganja pojma omogua-

13 eKGWB/NF-1888,14[75] Nachgelassene Fragmente Frhjahr 1888.

14 eKGWB/NF-1888,14[86] Nachgelassene Fragmente Frhjahr 1888.
86 Arhe XI, 21/2014

vaju nam da zakljuimo na osnovu njih, premda odista ne pruaju posebnu

definiciju.
Dakle, pitanje koje trebamo postaviti je sledee: ta je ono specifino za
dekadenciju kod Niea, ta zapravo ona oznaava? Uz malo smelosti bismo
mogli rei da je dekadencija kod Niea conditio humana. Nju ne treba nipo-
to meati sa pukim propadanjem, ona predstavlja nain propadanja specifi-
an za oveka. Od samog poetka, problem nitavnosti ljudske egzistencije,
u poetku verovatno pod ozbiljnijim uticajem openhauera, jeste lajtmotiv
Nieove misli, itava konstrukcija Roenja tragedije, antitetika dioniskog i
apolonskog, izrasta na toj izvornoj napetosti, na spoznaji o ljudskoj fragilnosti
i nestalnosti, koja je nala izraza jo u mitskoj svesti Helena, koja nam pored
sveta Olimpljana, nudi i suroviju istinu, spram koje je ovakav svet uopte bio
izgraen, stoga, zadivljenom posmatrau, Nie dobacuje:
....Nemoj se udaljiti, ve prvo sasluaj ta helenska narodna
mudrost kazuje o tom istom ivotu to se tu s tako neobjanjivom
vedrinom pred tobom prostire. Pria se drevna bajka kako je kralj
Mida dugo lovio u umi mudrog Silena, Dionisova pratioca, a
nikako da ga uhvati. Kad mu je najzad pao aka, upita ga kralj ta
je za ljude najbolje i najsavrenije. Ukruen i nepomian, demon
uti: dok najzad, prisiljen kraljevim navaljivanjem, uz grohotan
smeh ne prasne ovim reima: Bedni kratkoveni rode, sluaja i
tegoba porode, zato me prisiljava da ti kaem ono to bi za tebe
bilo najprobitanije da ne uje? Ono najbolje za tebe je sasvim
nedostino: ne biti roen, ne postojati, biti nita. A drugo po redu
najbolje za tebe, to je da ubrzo umre.15
Na ovom osnovnom uvidu, kroz njegovo variranje, i pojavljivanje razlii-
tih naina za noenje sa njim, po Nieu, bio je izgraen itav svet starih Grka,
ipak, to je zanimljivo za primetiti, kroz itavo Roenje tragedije, Nie varira
motiv propasti tragike kulture kao isprva valjanog odgovora na silenovsku
spoznaju, i sa njom uopte svega helenskog. Motiv propadanja frekventan
je ne samo u Roenju tragedije ve i u ostalim ranim Nieovim delima, kao
to su Nesavremena razmatranja, i spis O budunosti naih obrazovnih in-
stitucija. Nie pokuava da se nosi sa ovim problemom, on navodi zdrave
ili nezdrave obrasce, kritikuje uzroke propasti, ipak, bez ikakvog konanog
rezultata, koji bi podario smisao takvim dogaanjima. Odgovor, do koga ko-
nano dolazi, jeste krajnje bizaran, barem ako ga navedemo u sledeoj formi:

15 Fridrih Nie, Roenje tragedije, DERETA, Beograd, 2001. prev. Milo N. uri, str. 63-
64.
 FRIDRIH NIE: SOKRAT I DEKADENCIJA 87

stara Grka je propala, Rim je propao, renesansa je propala, Evropa, Zapad,

itava civilizacija propada, iz prostog razloga to je ljudska!16 Reenje, jednako
nesvakidanje, Nieu se namee samo od sebe: Kako bismo izbegli to propa-
danje, mi moramo prestati da budemo ljudi, nain nae egzistencije je takav da
konstantno tei propadanju, nae vrednosti su propadljive utoliko to su suvie
ljudske. itava povest Zapada predstavlja povest nihilizma, kao postupno de-
gradiranje. Ovde dolazimo do mesta sa koga moemo definisati dekadenciju:
Dekadencija jeste zbirni pojam kojim Nie oznaava propadljivi karakter sve-
ga ljudskog, a ono to je u najveoj meri karakterie, i ini oiglednom, jeste
volja da se propadanje izbegne, i vera kako se to upavo ini, dok se isto samo
pospeuje. Takvo delanje jeste najistiji simptom dekadencije, i izraava njen
groteskni karakter.
Ovim putem, Nie ne uspeva da izvrne Silenovu mudrost, kao to su to
uinili stari Grci,17 ali zato uspeva da nas natera da se smejemo, uspeva da nas
postavi na poziciju samog Silena, sa koje se ljudska propadljivost ini grotes-
knom, a ovek se pokazuje kao bie iji svaki pokret namenjen eventualnom
izbavljenju, ide upravo njemu nasuprot, inei ga sve mizernijim, a njegov
ivot sve bezvrednijim. Dakle, treba povui jasnu granicu izmeu dekadenci-
je, kao pojma kojim Nie oznaava ne samo propadanje, ve tendenciju svega
ljudskog ka propadanju, od propadanja samog. Sledei korak poto je taj pro-
blem razreen, poto je ovek oznaen kao inherentno dekadentan, jeste korak
ka prevladavanju oveka, kao jedinom moguem nainu da se prevazie de-
kadencija, stoga Zaratustra ne ali za ljudima.18

16 Delez iroko problematizuje inherentno negativan karakter svega ljudskog kod Niea,
koristei za to pojam reaktivnosti, Delez je stava da je ljudska priroda po Nieu reaktivna.
Pojam reaktivnosti kako ga Delez pripisuje Nieu unekoliko moe biti sporan, ali ono to nam
je ovde bitno jeste pre svega tendencija da se ovek, ili oveanstvo, oznai kao neto to
konstantno negira ivot, to je nesposobno za svaku akciju, dakle za bilo ta istinski novo, i to
je samo reaktivno, dakle takav stav vrlo je blizak stavu da je oveanstvo dekadentno, ako nije
ak i potpuno ekvivalentan sa njime. O ovom Delezovom stavu vidi posebno: il Delez, Nie
i filozofija, PLATO, Beograd. Prev. Svetlana Stojanovi, poglavlje: 8. Da li je ovek sutinski
reaktivan?
17 Videti: Fridrih Nie, Roenje tragedije, str. 65. Tu Nie kae kako su Heleni stvarajui svet
Olimpljana, obrnuli Silenovu mudrost i doli do toga: da bi najgore za njih bilo da brzo umru,
a drugo po redu zlo to uopte moraju jednom umreti.
18 Nie u svim knjigama dela Tako je govorio Zaratustra, vrlo frekventno govori o oveku
kao o onome to propada i to mora propasti, takoe on govori o saaljenju spram takvog
deavanja kao o neemu to se mora prevazii, navedimo ovde samo sledee upeatljivo mesto:
One koji propadaju i prolaze volim ja svom ljubavlju svojom: jer to su oni koji prelaze.
Fridrih Nie, Tako je govorio Zaratustra, BONART, Nova Pazova, 2002. Prev. Milan urin,
str. 204.
88 Arhe XI, 21/2014

SOKRAT KAO DEKADENT

Ovde ne moemo dublje ulaziti u Nieovo reavanje problema oslobaanja

od dekadencije, jer bi to iziskivalo ukljuivanje itave pojmovne mree zrelog
Niea, za ta ovde naprosto nemamo prostora. Ono to nam je bitno jeste to da
sada raspolaemo unekoliko skiciranim Nieovim pojmom dekadencije, to
bi trebalo da nam omogui bolje razumevanje Nieovog Sokrata. Moglo bi
se prigovoriti kako nismo doli ni do ega drugog do li do proste tautologije,
poeli smo sa tim da je Sokrat dekadent, a doli do toga da je Sokrat ovek,
ukoliko je dekadent. Ipak, iako je dekadencija karakteristina za ono ljudsko
uopte, Sokrat je ovek ili dekadent sa neto posebnijom ulogom u istoriji
dekadencije. On je idealan tip dekadenta. U svakom sluaju, opis Sokratove
delatnosti u Roenju tragedije, potpuno odgovara formuli dekadencije, sva-
kako se sokratizam iz Roenja Tragedije, moe uzeti kao pimer dekadencije,
premda, Nie toga postaje svestan tek na samom kraju svog stvaralatva, kada
je dekadencija postala tehniki pojam u njegovoj upotrebi. U njegovim ranim
spisima, kao to smo gore ve pokazali, sam termin dekadencije, ne spominje
se nijednom, da bi Sokrat pored sve svoje anti-grke nastrojenosti, pored nje-
gove simbolike propadanja onog tragikog, pored sve njegove zlobe i krivice,
postao jo i dekadent, bilo je potrebno da Nie prethodno razvije ovaj pojam,
i tek onda uvidi da Sokrat, koga je u mladosti sa ushienjem opisivao kao
upravo anti-grkog, da je taj Sokrat zapravo odlian primer dekadencije, ko-
jom se on bavio jo od mladosti, ne uspevajui da je opie i pojmovno artiku-
lie. Stoga, lako je shvatiti ushienje starog Niea, kada konstatuje Sokratovu
deadenciju, jer kao to je u mladosti otkrio Sokratov negrki karakter, tako je
u svojim zrelijim godinama, uspeo potpuno razumeti Sokrata u senci pojma
dekadencije.
Sudei po kontekstu u kome Nie u poetku upotrebljava pojam deka-
dencije, kao i po godinama koje smo naveli, bilo bi u prilinoj meri riskantno
oznaiti celokupno Nieovo razmatranje Sokrata, kao razmatranje Sokratove
dekadencije. Uostalom, prvi put kada Nie na istom mestu spominje Sokrata
i dekadenciju, to se dogaa u fragmentu iz 1886. godine, dakle ak jedana-
est godina od prvog spominjanja pojma dekadencije u Nieovoj zaostavtini.
Ovaj fragment, inae nezgodan za navoenje zbog forme u kojoj je pisan (na-
izgled nedovrene reenice, bez interpunkcije pisane jedne ispod drugih) glasi
ovako:
Filozofski moral od Sokrata pa nadalje kao jedna Don-Kihoterija;
dobar komad glume; nerazumevanje samog sebe; ta je u stvari
to?; idiosinkratino: entuzijazam za dijalektiku optimistiki,
 FRIDRIH NIE: SOKRAT I DEKADENCIJA 89

prenadraljiva ulnost, i zatim strah; najvea od svih prevara i

samozavaravanja, postaviti izmeu, dobrog, istinitog i lepog identitet
i predusloviti ovo jedinstvo; borbu protiv sofista psiholoki je teko
shvatiti: to je odvajanje koje je neophodno kako ne bi bio pobrkan
sa njima (gde su svi pozvani jer su se oseali srodnima). Takmienje
oko mladih - ; vrlina i ironija i otroumlje kod Sokrata kod Platona
ljubavnik (pederast), umetnik (?), oligarh - ; objava nezavisnosti,
odlazak iz polisa, odvajanje od porekla - ; Kritika kulture sa
stanovita morala i dijalektike ! apsolutno pomanjkanje
istorijskog smisla Simptom dekadencije ako nisu svi posebni
raniji moralni pokreti bili simptomi dekadencije ?19
Ovo mesto, iako naizgled krajnje nepovezano, jeste prvo mesto na kome
Nie direktnije povezuje Sokrata sa dekadencijom. Meu raznim Sokratovim
osobinama koje nalazimo u prethodnom citatu, svakako se mogu nai tvrd-
nje koje je Nie izneo o Sokratu jo u svojim ranijim delima, sa tom razlikom
to je Sokrat sada prepoznat kao dekadent. Ono to je ovde bitno, jeste da se
mora paljivo razgraniiti Nieovo formiranje pojma dekadencije, od Nieo-
vog formiranja figure Sokrata u njegovoj misli, i da se ove dve ravni ne sme-
ju svesti na jednu. Sokrat, nikako nije jedini dekadent, i iskljuivo analizom
figure Sokrata kod Niea, ne moemo objasniti pojam dekadencije, i razvie
ovog pojma, koje ima svoj sopstveni koren u Nieovoj pojmovnoj mrei i koje
potom prepozaje Sokrata kao dekadentnu pojavu. Ili drugaije, Nieov Sokrat
nije od poetka dekadent, on to postaje tek iz perspektive Nieove zrele misli,
gde izmeu ostalih Nieovih pojmova, sa jakim simbolikim nabojem, dobija
svoje mesto i svoju vlastitu simboliku.
Ovde je potrebno jo jedno razjanjenje. Moglo bi se postaviti pitanje o
tome kakva je zapravo razlika izmeu Sokrata u Roenju tragedije, koji ima
sve osobine jednog dekadenta, i recimo Sokrata iz Sumraka idola, gde on biva
i eksplicitno oznaen kao dekadent. ta je Nie zapravo otkrio? Nije li dodao
samo jo jedno ime, ili ako hoemo pogrdu, ispred Sokrata? Razlika je velika,
i ogleda se pre svega u sledeem: Sokrat, u Roenju tragedije kao pojedinac
koji je stao naspram itave helenske obiajnosti, ima osobine koje odgovaraju
dekadenciji, ipak bez konteksta dekadencije, kao crte koja prati i primarno
karakterie sve ljudsko, on se ne moe oznaiti kao dekadent, on ostaje anti-
grki, njegov istorijski znaaj kao figure koja personifikuje anti-tragiko kre-
tanje, i koja predstavlja pojavu teorijskog oveka, neosporan je, ali ostaje bez
horizonta povesne optosti, Nie Sokrata jo uvek ne konstatuje kao momenat
u optoj povesti Zapada, koja je u svojoj biti okarakterisana kao dekadentna.
19 eKGWB/NF-1886,7[20] Nachgelassene Fragmente Ende 1886 Frhjahr 1887.
90 Arhe XI, 21/2014

Kada Nie to uini, kada Nie prepozna da je govorei o Sokratu u Roenju

tagedije, u stvari govorio samo o jo jednom dekadentu, pozicija Sokrata u
njegovoj misli biva drugaije odreena, pored toga to je Sokrat idealni tip
dekadenta, on i dalje spada u tip dekadenta, i deli odreene osobine sa ostalim
dekadentima, i njegova pojava postaje manje unikatna, vie neizbena, dok
njegova delatnost oslikava jedan opti obrazac, obrazac dekadencije. Ukratko
izmeu Sokrata koji je simbol svega anti-grkog, i Sokrata koji je simbol de-
kadencije, postoji oigledna razlika.
Vratimo se sada za trenutak prvom spominjanju Sokrata u vezi sa deka-
dencijom koje smo gore naveli, zanimljivo bi bilo primetiti da Nie Sokratovu
delatnost poredi sa delatnou Don Kihota, koji je opet dodue kao delo 20
kada je Nie prvi put upotrebio ovaj termin, uzet za simbol dekadencije sred-
njovekovnog panskog drutva. Sokrat radi upravo ono to radi Don Kihot,
juria na vetrenjae, inherentnu krizu grkog drutva, koja je poela jo mno-
go pre njega,21 on pokuava reiti apsurdnom racionalnou, on se predstavlja
kao heroj, u stvari i sam bivajui nita drugo do li bolesnik, dekadent. Takoe,
upadljiva je slinost izmeu Servantesa koji je sebe uinio mudrim dok je
druge ismevao i Sokrata, nije li Sokrat, samog sebe proglasio za jo jedinog
mudrog Grka, koji barem zna da nita ne zna? Premda to znanje nije spasi-
lo Atinjane dekadencije. Isto tako Servantes, koji je mogao spaavati rtve
inkvizicije, te rtve ismeva, njegova karikatura panskog srednjovekovnog
mentaliteta, ne spaava paniiju dekadencije. U slinoj poziciji nalazi se i
Vagner, premda za Niea isprva manje oigledno, stoga je po njegovim reima
iz fragmenta koji smo gore ve jednom naveli, vera u nemaku muziku dugo
postojala kod njega, da bi je na kraju spoznao kao samo jo jednu od formi
dekadencije, ija borba je potpuno uzaludna. Dakle, i Vagner i Servantes, i
Sokrat su dekadenti, i to ne jedini kod Niea, koji razvija u svojim poznijim
fragmentima, i objavljenim delima, itavu simptomatologiju dekadencije, u
kojoj Sokrat zauzima mesto graninog sluaja, premda ne manje bitnog od
ostalih sluajeva.
Ono to se moe oceniti kao izvestan humanistiki obrt kod Sokrata, gde
se ovek ne postavlja samo kao mera stvari u relativnom, sofistikom, ve u
20 U fragmentu koji smo naveli Nie zapravo govori o Don Kihotu kao remek-delu
dekadencije, a Servantes kao njegov pisac neosporno je morao biti i sam dekadent. Zanimljivo
je primetiti liniju koja proima ujedno delo (roman Don Kihot), glavnog lika tog dela (Don
Kihota), i samog pisca (Servantesa), svi su jednako dekadentni. Servantes, tako upravo ini isto
to i njegov komini lik, kroz Don Kihota prikazao je dekadenciju njegovog vremena i njegovih
sunarodnika, ukljuujui i sebe.
21 Kako je sokratizam stariji od Sokrata Nie primeuje jo u delu Sokrat i tragedija, videti:
eKGWB/ST-1 Sokrates und die Tragoedie: [1] Abgeschlossen 01/02/1870.
 FRIDRIH NIE: SOKRAT I DEKADENCIJA 91

apsolutnom smislu, iz Nieove perspektive je upravo ono najopasnije i u os-

novi najdekadentnije kod Sokrata. Jer, humanost, ija je odlika dekadencija,
nikako ne moe uspostaviti istinski valjano razumevanje dekadencije, i iz te
perspektive joj se ne moe suprotstaviti. S druge strane, kako bi bio opskrbljen
mogunou da sudi ivotu, a njegova propadljivost je takoe deo tog ivota,
sokratski ovek mora stvoriti izvesnu instancu koja se nalazi van samog ivo-
ta, a koja pritom ima ingerencije nad istim, ukratko koja moe da mu sudi. Tu
raanje moralnog subjekta, sa rudimentarnom poslednjom istancom savesti u
obliku daimoniona, predstavlja groteskni pokuaj izbegavanja propadljivosti,
bekstva od dekadencije koje u krajnjoj liniji samo predstavlja jo jedan njen
oblik, jer takva instanca koja sudi ivotu, samim tim se postavljajui iznad
ivota, ne moe uiniti nita drugo do li dokazati humanost upravo kao pro-
padljivi oblik ivota koji ima potrebu za takvom instancom. Zbog toga, Nie
u Sumraku idola primeuje kako i sam Sokrat, koji je sebe proglasio za lekara,
nije bio nita drugo do li dugo bolestan, ak i po vlastitom priznanju, i da je
pravi razlog za njegovo ispijanje kukute u stvari bio krajnji trijumf dekaden-
cije, a ne izborena pobeda nad optuenim ivotom.22
Takav obrazac nalazimo kako kod spomenutih Servantesa i Vagnera, tako
i kod openhauera, gde se, doista apsurdno, iz Nieove perspektive, izbavlje-
nje od propadljivosti inherentne ivotu, postie osudom i osloboenjem od
samog ivota. Taj obrazac tipian je po Nieu i za hrianstvo, i to mnogo
pre i fundamentalnije, nego kod prethodno navedenih primera. Ipak, Sokrat
predstavlja povesno-filozofsku figuru u kojoj se taj obrazac po prvi put kri-
stalie, stoga za Niea on nije prvi ili jedini dekadent, niti je dovoljan kao to
smo spomenuli, da bi se dekadencija definisala, ali je svakako prvi dekadent
sa kojim se moe otpoeti povest dekadencije Zapada. Dva momenta, kao to
smo ovde videli, koji su upeatljivi kod Nieovog Sokrata jesu postavljanje
oveka kao subjekta koji moe suditi ivotu, i postavlajnje vie instance na
osnovu koje on moe suditi, itava povest Zapada varirae ta dva momenta.
U protivodnosu spram takve tradicije, Nie predlae prevazilaenje oveka
kao jedini odgovarajui odnos spram dekadencije, jer jedino ne vie ljudska
egzistencija, moe biti nedekadentna egzistencija. Nieova ideja natoveka,
zajedno sa idejom venog vraanja istog i ostalim pojmovima zrelog Niea,
jeste pokuaj da se prevazie dosadanji paradoks dekadencije, koji se ogleda
u temeljnoj nemogunosti oveka da se sa njom izbori.
Nieov Sokrat prema tome ostaje primer neuspeha humanosti u reavanju
njenog najdubljeg problema, problema dekadencije. On predstavlja jedan od
22 Videti: Fridrih Nie, Sumrak Idola, IGOJA TAMPA, Beograd, 2005. Prev. Dragomir
Perovi, str. 20-21.
92 Arhe XI, 21/2014

povesnih primera unapred pogrenog odnoenja oveka spram vlastite nestal-

nosi i propadljivosti, on je neosporno dekadent. Ono do ega je nama ovde
stalo, i to se nadamo da smo uspeli pokazati, jeste sledee: Nieov Sokrat je-
ste simbol dekadentnog obrasca, i to ne od poetka Nieovog stvaralatva, ve
tek iz prizme izgraenog pojma dekadencije koji se kasnije razvija u Nieovoj
misli. Takoe, uloga koju dobija Sokrat kod Niea, uvek je simbolika, od sa-
mog poetka, i moda bi se moglo rei da to Nie manje govori o istorijskom
Sokratu, a to vie o njegovoj vlastitoj konstrukciji Sokrata, to vie Nieov
Sokrat dobija na vanosti u pogledu njegove filozofije. U krajnjoj liniji, sam
Sokrat Niea se mogao malo ili nimalo ticati, ipak figura koja simbolie obra-
zac zapadne dekadencije, koja ga prua u jo prilino jasnom obliku, za Ni-
eovu filozofiju morala je znaiti mnogo vie. Svakako, ne treba tvrditi kako
je Nieov tok misli bio iskljuivo jednosmeran, i kako je dekadencija nastala
bez povezanosti sa njegovom refleksijom o Sokratu, koja je morala imati uti-
caja na njegovo formiranje ovog pojma, ali ipak, kao to je ovde pokazano,
bitno je zadrati distinkciju izmeu dekadencije kao opteg obrasca ljudskog
propadanja, i Sokrata kao dekadenta, i pri izvoenju pojma dekadencije kod
Niea, nikako ne smemo upasti u zamku, i pokuavati da preicom, preko
Sokrata, izvedemo potpunu artikulaciju ovog pojma. Sokrat prema tome jeste
bitno mesto Nieove misli, ali ipak on to mesto dobija kod zrelog Niea samo
iz prizme pojma dekadencije, koji Nie ne formira niti preko Sokrata, niti radi
Sokrata, ve kako bi razreio mnogo dublje pitanje, propasti i sudbine zapadne
civilizacije, ili ak ire, oveanstva uopte, pitanje koje nije ostalo rezervisa-
no samo za njegovu misao.

LITERATURA

Lazar Atanaskovi, Nieov protiv-sistem, u ARHE, asopis za filozofiju, Filozofski

fakultet, Odsek za filozofiju, Novi Sad, godina X, br. 20/2013, str.162-173.
il Delez, Nie i filozofija, PLATO, Beograd 1999. Prev. Svetlana Stojanovi.
Walter A. Kaufmann, Journal of the History of Ideas Vol. 9, No. 4, Arthur O. Lovejoy
at Seventy-Five: Reason at Work (Oct., 1948), pp. 472-491 Published by:
University of Pennsylvania Press.
Fridrih Nie, Ecce Homo, PARTENON, Beograd, 2009. Prev. Vladimir orovi.
Fridrih Nie, Tako je govorio Zaratustra, BONART, Nova Pazova, 2002. Prev. Milan
urin.
Fridrih Nie, Roenje tragedije, DERETA, Beograd, 2001. prev. Milo N. uri.
 93
Fridrih Nie, Sumrak Idola, IGOJA TAMPA, Beograd, 2005. Prev. Dragomir
Perovi
ani Vatimo, Subjekat i maska, IZDAVAKA KNJIARNICA ZORANA
STOJANOVIA, Novi Sad, 2011. Prev. Saa Hrnjez.

Veb-sajtovi:
www.nietzschesource.org Sva mesta su navedena prema oznakama koje su
obezbeene na sajtu.
www.etymonline.com

LAZAR ATANASKOVI
Novi Sad

FRIEDRICH NIETZSCHE: SOCRATES AND DECADENCE

Abstract: This paper thematizes the problem of characterization of Nietzsches
Socrates as a decadent. Its aim is to show that Nietzsches Socrates was not a decadent
from the very beginning of Nietzsches thought, and that he becomes decadent only
through introduction of decadence as a notion in Nietzsches mature thought. Special
attention is dedicated to the chronology of emergence of the notion of decadence, and
to Nietzsches defining of this notion, all of this in order to obtain an adequate horizon
from which it is possible to understand Nietzsches Socrates as decadent. Also, this
presentation insists that there is no possibility of good understanding of the notion of
decadence exclusively through Nietzsches thematization of Socrates, and that only
throughout development of decadence as a notion in Nietzsche's thought, does the
figure of Socrates and its symbolical function gain a completely new position and
meaning.
Keywords: Nietzsche, Socrates, decadence, decay, decadent

Primljeno: 17.2.2014.
Prihvaeno: 4.5.2014.