FILOZOFSKI FAKULTET

UNIVERZITET U BEOGRADU

Seminarski rad na temu:

FUNKCIONALNA ANALIZA
Pojam funkcije, funkcionalna analiza i funkcionalizam,
povezanost sa uzronom analizom i metodoloka standardizacija

Student: Mentor:
Mihajlo Matovi SO13/79 eljka Mani
 UVOD

U radu e biti razmatrana funkcionalna analiza kao socioloki metod. Bie prikazani
njeni koreni u racionalnom sagledavanju drutvene stvarnosti, posle ega e biti
prikazana razlika izmeu zdravorazumskog sagledavanja stvarnosti kroz prizmu
funkcije i funkcionalne analize kao metodolokog oruja. Takoe, bie prikazana
neraskidiva veza izmeu funkcionalne analize kao metoda i funkcionalizma kao
teorijskog pravca u sociologiji, neraskidivost izmeu funkcionalnog i uzronog
pristupa i na kraju pokuaj metodoloke standardizacije funkcionalne analize,
konkretno kroz doprinose Roberta Mertona u ovom polju.
 FUNKCIONALIZAM I FUNKCIONALNA ANALIZA

Zdravorazumsko sagledavanje stvarnosti uopte, pa i drutvene stvarnosti kroz prizmu svrhe,

cilja i zadovoljavanja odreenih potreba jeste nain razmiljanja koji datira od kad i racionalna
misao. Ovakav nain sagledavanja stvarnosti, a posebno momenat koji se odnosi na
zadovoljavanje potreba, jeste u korenu sociolokog funkcionalizma i metoda funkcionalne
analize u sociologiji, ali se funkcionalizam i funkcionalna analiza ne mogu prosto redukovati na
ovaj pristup drutvenoj stvarnosti. Funkcionalna analiza, bar to se njenih korena tie, svakako je
nerazdvojna od funkcionalizma, kao pravca u drutvenim naukama, o kome e biti neto vie
rei, kako bi se ta veza pokazala i kako bi se sama funkcionalna analiza razjasnila.

Do proboja funkcionalizma u sociologiji dolazi na granici XIX I XX veka, kada je i sama nauka
jo uvek nedovoljno razvijena i priznata. Njegov sutinski metodoloki zahtev, jeste da se
drutvo posmatra kao sistem sa svojim elementima, sistem u kome je razvijena drutvena podela
rada i koji ima svoju autonomnu organizaciju i koji uspostavlja odreeni sistem drutvenih normi
i vrednosti. Dalje, funkcionalizam zahteva da se drutvene injenice posmatraju kao stvari i da se
drutvene pojave objanjavaju preko drugih drutvenih pojava. Drutvo, dakle, treba prouavati
na taj nain da se vidi kako ono kao sistem stvara drutvene oblike i kako ti oblici odravaju
drutveni sistem, odnosno kakve su njihove funkcije u okviru sistema. Jasno je da se kroz ove
zahteve funkcionalizam otro suprotstavljao nominalizmu, istoricizmu, empirizmu i bilo kojoj
vrsti redukcionizma (uri: 267, 268). On je imao i kljunu ulogu u razvoju sociologije,
izdvojivi kristalno jasno njen predmet, koji ne moe biti prouavan drugaije, nego socioloki.

Da bismo sada izdvojili funkcionalizam i funkcionalnu analizu od onog pomenutog

zdravorazumskog, oduvek postojeeg naina sagledavanja stvarnosti, ui emo dublje u pojam
funkcije.
 RAZLIITA TUMAENJA POJMA FUNKCIJE

Termin funkcija moe da obuhvati nekoliko znaenja, i u sociolokim prouavanjima i teorijama

su prisutna sva ta razliita znaenja funkcije, ali ona sva ne ine sutinu funkcionalizma, niti se
sva mogu podvesti pod domen funkcionalne analize. Naime, funkcijom moemo nazvati bilo
kakav vid delanja, to predstavlja previe irok teren i ne ostavlja prostora za razgranienje
onoga to je relevantno od onog to nije, te nam ne doprinosi naroito u naune svrhe (uri;
272).

Dalje, moemo odvojiti korisno delanje od nekorisnog, pa na taj nain dati instrumentalnu,
teleoloku dimenziju pojmu funkcije (uri; 272). Ovde postoji sledei problem. Mada moemo
delovanje pojedinaca posmatrati kroz teleoloku prizmu cilj sredstvo, problem je kada u
sloenoj drutvenoj stvarnosti, u drutvenom sistemu, unutar kog postoji mnotvo elemenata koji
su na mnogo viem nivou sloenosti od elementa koji je pojedinac, primenjujemo ovakvu vrstu
analize. Ukoliko u analizi odnosa tih sloenih drutvenih oblika, kakav je religija na primer i
drutvenog sistema, polazimo iz ugla teleologije, dolazimo u situaciju da sadanje postojanje
odreene pojave A nastojimo da objasnimo preko budue pojave B, koja je posledica sadanjeg
postojanja pojave A (uri, 277). Doli smo, dakle, u situaciju da je posledica pojave A, uzrok
pojave A. Ovde je lanac uzronosti obrnut i s toga je jasno da ovakvo objanjenje nije adekvatno.
O ovome e biti jo rei dalje u radu.

Funkciju moemo definisati i kao uspenu delatnost, pri emu i dalje ostajemo i u
instrumentalnim ovkirima. Dakle, radi se o delovanju koje je svrsishodno i korisno, s toga je
funkcionalno. Ovde dolazimo u opasnost ideoloke prirode. Funkcionalizam nastoji da
drutvenoj stvarnosti prilazi na objektivan nain, a ovim putem se dolazi u opasnost da tumaimo
odreena delovanja kao pozitivna ili negativna, uspena ili neuspena (uri, 270). Takoe,
dolazimo u problem da drutveni sistem kategoriemo kao ispravan ili neispravan, trudei se da
uvidimo koji njegovi elementi i njihove funkcije deluju u pravcu odravanja sistema, a koji su
kontraproduktivni iz perspektive drutvene celine. Mihailo uri prikazuje Mertonovo reenje
koje je sutinski izvedeno iz sagledavanja praktine primene funkcionalne analize u sociologiji, a
koje se sastoji u injenici da se kroz primenu funkcionalne analize dolazilo do zakljuaka koji su
u saglasnosti i sa konzervativnim i sa revolucionarnim stavovima, te je na taj nain donekle
izbegnuta ideoloka zamka (uri; 280, 281). Zanimljivo je ovde prikazati stav La Piera, koji
smatra da je funkcionalna analiza po prirodi kritika, jer ne podlee pridavanju inherentne
vrednosti socijalnim strukturama, ve ih ocenjuje i preispituje prema kriterijumu njihove
funkcionalnosti (Merton; 132). Merton ovde citira La Piera koji daje primere vezane za religiju i
patrijarhat, a ja u pokuati da dam dodatnu konkretizaciju sopstvenim primerom. Ako uzmemo
patrijarhat kao strukturu koja se preispituje i sagledamo ga iz ugla funkcije koju obavlja,
moemo izvui zakljuke koji ne idu u prilog njegove funkcionalnosti. Tako moemo rei da dok
je u drutvenoj strukturi dominirao udeo seoskog stanovnitva, te je fiziki rad bio u osnovi
drutvene reprodukcije, nejednakost izmeu ena i mukaraca imala je odreeni funkcionalni
znaaj, bar u domenu podele rada. Ako na istu nejednakost gledamo iz sadanjeg ugla, kada se
struktura stanovnitva znaajno izmenila, a sa njom i nain drutvene reprodukcije, moemo doi
do zakljuka da ova vrsta nejednakosti vie nije funkcionalna i da, dakle, nema nikakvu
vrednost, pa i da je treba ukinuti. Iz ovog primera se moe videti i znaaj Mertonovog uvoenja
nefunkcije i disfunkcije u socioloku teoriju. Odatle Merton zakljuuje da, ako je jedni smatraju
izuzetno konzervativnim, a drugi izuzetno radikalnim orujem, funkcionalna analiza moe da se
koristi kao neutralan, objektivan socioloki metod (Merton; 132).

Najzad, najbitnije znaenje funkcije za uspostavljanje funkcionalne analize u drutvenim

naukama, jeste ono koje dolazi iz prirodnih nauka. U matematici, gde funkcija predstavlja
zajedniku promenu dve pojave i u biologiji gde predstavlja delovanje elemenata sistema izmeu
sebe i na celinu na taj nain da odravaju sistem u ravnotei, bilo statikoj, bilo dinamikoj
(uri; 273). Ovde se vraamo na teleoloku dimenziju i izvremo je naopako. Rekli smo da je
neadekvatno traiti uzroke odreene pojave u buduim pojavama, koje prethodno pomenuta
pojava svojim delovanjem proizvodi jer izvremo lanac uzronosti naopake. Ali, ovo moemo
ispraviti tako to emo prvo definisati funkcionalne potrebe sistema, a zatim njihovo
zadovoljavanje pripisati odreenim funkcijama njihovih elemenata. Na ovaj nain vraamo lanac
uzronosti u normalu, pa kaemo da je pojava B, koja predstavlja zadovoljenje odreene
funkcionalne potrebe sistema, te i njegovo odravanje u stanju ravnotee, uzrokovana pojavom
A, koja predstavlja delovanje odreenog elementa u pravcu zadovoljenja pomenute potrebe.
Dakle, uzrok pojave B je pojava A, koja joj vremenski i prethodi, pa lanac uzronosti nije vie
naopak. Ovo nas dovodi i u situaciju da moemo da predvidimo budue stanje sistema, na
osnovu sadanjeg delovanja nekog njegovog elementa. Ovakvo poimanje funkcije je
najadekvatnije i od najveeg znaaja za funkcionalnu analizu u sociologiji (uri, 274, 279).
 NERAZDVOJNOST FUNKCIONALNOG I UZRONOG PRISTUPA

Ranije je u radu pomenuta matematika funkcija. Odnos izmeu dve pojave iz kog moemo da
vidimo kako se one zajedno menjaju, koji meutim, nije nuno uzrono posledini. Ne
moemo rei da promena jedne pojave uzrokuje promenu druge, ve samo moemo rei da se
one deavaju zajedno, da su u korelaciji. Ovakvo saznanje jeste znaajno, ali je manjkavo.
Sociologija tei da u drutvu pronae odreene deterministike odnose. Korienje metoda
funkcionalne analize, s toga, mora da ide ruku pod ruku sa poznavanjem deterministikih
struktura datog sistema. Vratimo se na poimanje funkcije u biologiji. Sistem ima odreene
funkcionalne zahteve koje odreeni elementi sistema zadovoljavaju. Moe se, dakle, rei da ako
odreeni funkcionalni zahtev nije ispunjen, odreeni element nije ispunio svoju funkciju.
Meutim, tek ozbiljnijim uvidom u deterministike strukture koje deluju u sistemu, moemo doi
do sloenijih naunih uvida. Na primer, moemo objasniti zato je kompletan sistem u stanju
neravnotee iako svi elementi ispunjavaju svoje funkcionalne zadatke izuzev jednog. Zato je
odreen aspekt sistema pogoen, iako je element koji zadovoljava njegovu specifinu potrebu
ispunio svoju funkciju, i tako dalje.

Ovde e biti iskorien Miliev primer, kako bi se konkretizovalo i razjasnilo prethodno

razmatranje. Na primer, ako u preduzeu ne funkcionie organ iji je osnovni zadatak
realizacija proizvoda na tritu, i preduzee ostane bez neophodnih obrtnih sredstava ili
sredstava potrebnih za razvijanje delatnosti, dolazi do poremeaja u njemu kao celini. Ovaj
odnos je isto uzronog karaktera (Mili; 661). Ako se preduzee iz Milievog primera sagleda
kao sistem, mogli bismo da zakljuimo da u tom preduzeu postoji organ koji je zaduen za
nabavku obrtnih sredstava i sredstava potrebnih za razvijanje delatnosti. Taj organ nije zakazao.
Zakazao je organ ija je funkcija realizacija proizvoda na tritu, ali poto smo upoznati sa
deterministikim strukturama koje deluju u sistemu, koji je u ovom sluaju preduzee, moemo
da donesemo ispravne zakljuke, da je zapravo element zaduen za odreenu funkciju svojim
neuspehom inhibirao drugi element sistema da obavi svoju funkciju i na taj nain doveo ceo
sistem u stanje neravnotee. Nali smo, dakle, uzrok za posledicu kojoj svedoimo. Ukoliko ne
bismo bili upoznati sa ovim deterministikim strukturama jedino to bismo mogli da
pretpostavimo je da je zakazao organ za nabavku sredstava, jer je funkcionalni zahtev koji taj
element zadovoljava ostao neispunjen.

Iz ovih i slinih razloga, postoje i konkretniji metodoloki zahtevi koji se postavljaju pri
upotrebi funkcionalne analize, koje Mili, konkretno navodi kao probleme prouavanja
funkcionalnih odnosa, ali je jasno da se ti isti problemi mogu predstaviti u formi zahteva, a oni
su: odreivanje osobina, struktura i granica sistema u okviru kog se prouavaju funkcionalni
odnosi, zaim izbor polaznih kriterijuma za utvrivanje funkcionalnih odnosa, ispitivanje naina
na koji se uspostavljaju funkcionalni odnosi u sistemu i meu njegovim elementima i razvijanje
postupaka za dokazivanje zakljuaka koji se na osnovu analize izvode (Mili, 664). Jasno je,
dakle, da se nastoji odreenim metodolokim zahtevima standardizovati metod funkcionalne
analize, a dalje e u radu biti obraena panja na Mertonov metodoloki doprinos po ovom
pitanju.
 MERTONOV DOPRINOS STANDARDIZACIJI FUNKCIONALNE ANALIZE

U prethodnom poglavlju je objanjena potreba za poznavanjem deterministikih struktura

sistema u okviru koga se vri prouavanje, pa je shodno tome logino da je jedan od najbitnijih
pitanja povezivanje teorije sa funkcionalnim istraivanjem, a po tom pitanju Merton daje plodan
doprinos.

Pre svega, vratimo se ponovo na zahtev da se ima uvid u deterministiku strukturu sistema pri
vrenju funkcionalne analize. Ako prethodno znamo na kakve je komponente sistem podeljen i u
kakvom su one meusobnom odnosu, moemo analizirati kako posebni elementi sistema svojim
delanjem vre odreene funkcije odravanja tog sistema u ravnotei. Merton je, meutim,
skeptian po ovom pitanju, a ta skepsa je proizvod njegovih empiristikih tenji. On problem
vidi u injenici da smo anatomiju sistema izveli a priori, a ne empirijski (Ili; 110). Postavlja se
pitanje koliko je onda to nae znanje o komponentama sistema i njihovom odnosu zasnovano.
Uostalom, zar se funkcionalna analiza u ovom sluaju ne svodi na onu prostiju verziju, gde samo
ustanovljavamo da je odreen funkcionalni zahtev zadovoljen ili nezadovoljen, pa se kasnije
koristimo uzronom analizom da bismo objasnili kompletno stanje sistema. Sa druge strane, ako
bismo koristili funkcionalnu analizu da doemo do znanja o komponentama sistema i njihovom
meusobnom odnosu, odnosno da ustanovimo deterministike strukture unutar sistema, onda bi
funkcionalna analiza predstavljaja sloeniji i potpuniji metodski postupak. Iz tog razloga Merton
smatra da za poetak treba putem funkcionalne analize analizirati iskustveno ustanovljeno
delanje elemenata sistema na strukturu koja ih okruuje (Ili; 111). U isto vreme, Merton ne
smatra da treba u potpunosti napustiti postojee socioloke teoriji i oznaiti ih kao netane ili
nepotrebne, naprotiv, on je stremio povezivanju sociologije u jedan sveobuhvatni teorijski sistem
koji objanjava sve uniformnosti drutvene stvarnosti. Tu nastupa teorija srednjeg obima.

Teorija srednjeg obima je prelaz izmeu najuih hipoteza o odreenim pravilnostima u drutvu i
sloenih sociolokih teorija, pa i velikog sociolokog teorijskog sistema ijem je konstituisanju
Merton stremio (Ili; 111). Ona ima eksplanatornu ulogu i njen cilj je da povee konkretne
empirijske uvide sa teorijom (Ili; 107). Cilj je, dakle, da koristei funkcionalnu analizu
ustanovimo u kakvom su funkcionalnom odnosu konkretni empirijski ustanovljeni elementi i
njihovo delanje sa strukturom koja ih okruuje, gradei na taj nain teoriju srednjeg obima, koju
emo zatim teiti da uklopimo u neki iri teorijski sistem i na taj naim emo povezati teorijska
uoptavanja sa konkretnom stvarnou. Ovde se, ipak, pojavljuje problem uklapanja teorije
srednjeg obima sa irom teorijom, jer je Merton smatrao da se teorije srednjeg obima mogu
uklopiti u razliite ire teorije nezavisno od konkretnog idejnog sadraja tih irih teorija, to je
mogue jedino ako se teorije srednjeg obima formalizuju do krajnosti i lie sopstvenog idejnog
sadraja ukoliko je isti u kontradikciji sa irom teorijom (Ili; 111).

Merton vrlo konkretno daje jedanaest stavova, pomou kojih nastoji da metodoloki
standardizuje funkcionalnu analizu. U tim stavovima je mogue videti praktino sve to je do sad
u radu pomenuto u vezi problema funkcionalne analize i njenog korienja u sociologiji. Za
poetak, Merton istie da funkcionalnoj analizi mogu biti podvrgnute sve vrste podataka koji se
koriste u sociologiji, zatim, da treba razlikovati subjektivne motive drutvenog ponaanja od
objektivnih posledica, to se odnosi na problem teleoloke dimenzije pojma funkcije koja je
ranije u radu obraena, a i na razlikovanje latentnih i manifestnih funkcija. Dalje, istie da treba
razlikovati funkciju, nefunkciju i disfunkciju, udaljavajui se od strogog funkcionalizma.
Sledee, treba odrediti delokrug na koji pojava utie iz perspektive celine i elemente sistema na
koji pojava utie, pri tom i dalje imati u vidu da moe biti funkcionalna u nekom od odnosa, a
disfunkcionalna ili nefunkcionalna u drugom. Treba, zatim, ustanoviti da li su funkcionalni
zahtevi po svom tipu specifini ili univerzalni, zatim treba prikazati drutvene mehanizme preko
kojih se posmatrana funkcija obavlja (Ili; 113, 114).

Imajui u vidu da postojanje nekog funkcionalnog zahteva ne znai istovremeno da konkretan

postojei iskustveni element koji zadovoljava taj zahtev mora i sam postojati, Merton dalje
nalae da treba utvrditi mogue funkcionalne alternative, ali kako se svi elementi nalaze u
odreenom strukturnom okruenju treba istovremeno odrediti kakva su strukturalna ogranienja
tim funkcionalnim alternativama, odnosno ta ne bi u datom strukturalnom okruenju moglo da
predstavlja alternativu (Ili; 115).

Dalje, Merton tvrdi da se drutvena dinamika moe prouavati funkcionalnom analizom u

smislu analiziranja drutvenih promena primenom funkcionalne analize, ili predvianja
odreenih promena u sistemu kroz poznavanje strukturalnog konteksta (Ili; 115).
Deseti Mertonov stav se odnosi na problem dokazivanja uvida do kojih smo doli funkcionalnim
pristupom, pri emu smatra da je najadekvatnije korienje uporednih istraivanja, kao bliskih
eksperimentalnom metodu (Ili, 115).

Najzad, on istie da funkcionalna analiza po sebi nije ideoloki optereena i da se funkcionalni

pristup moe koristiti nepristrasno i objektivno, za ta je pomenuto obrazloenje ranije u radu
(Ili; 116).

Ovo su, dakle, Mertonovi doprinosi metodolokoj standardizaciji funkcionalnog metoda, od

korienja iskustvene grae, do povezivanja iste sa teorijom.
 ZAKLJUAK

Funkcionalna analiza je sloen metodoloki postupak, pri ijem korienju se mora voditi rauna
na svim nivoima istraivanja, od prikupljanja i korienja iskustvene grae, preko izvoenja
uoptavanja na mezo nivou, do uklapanja dobijenih uvida u obuhvatnije teorijske sisteme. Jasno
je da se ona kao metodoloko oruje znatno razlikuje od laikog poimanja funkcije, i da s toga
podlee stroim epistemolokim i metodolokim zahtevima. Razmatranje tih zahteva predstavlja
nain standardizovanja ovog metodskog postupka i po tom pitanju je znaajan doprinos dao
Robert Merton. Najzad, funkcionalna analiza mora, da bi imala smisla ii ruku pod ruku sa
uzronom, kako ne bi dolazilo do izvoenja povrnih korelacija koje nemaju vei nauni znaaj.
literatura: uri, Mihailo, 1962, Problemi sociolokog metoda, Beograd: Savremena kola

Mili, Vojin, (1996 - 2014) Socioloki metod, Beograd: Zavod za udbenike

Merton, Robert K, 1998, O teorijskoj sociologiji, Beograd: Plato

Ili, Vladimir, 1995, Funkcionalizam u sociologiji, Beograd: ISI