Glavni likovi u romanu Dejmsa Dojsa, Uliks

Sam naziv romana Uliks jeste latinski naziv za mitskog junaka Odiseja i glavnog heroja
Homerovog epa, Odiseja. Tu se otprilike zaustavlja paralelnost izmeu Dojsovog romana i velikog
epa. Naime, kako bismo ispravno protumaili Uliksa, ako je tako neto iole mogue, ne bi trebalo da se
upliemo duboko u pandan sa Odisejom. Razlog zbog koga je roman krten po Odiseju je ponajvie
zbog Dojsove privrenosti prema ovom antikom junaku, mada i zbog njegove izmiljene teorije o
etimologiji te rei, outis (gr. niko) i zeus (gr. bog) koja nam mnogo govori o pievom stavu prema
Odiseju i ko on bee.

Dojsova glavna zamisao jeste bila da dekonstrukcijom antikog mita, iji proces obuhvata
ismevanje bez unitavanja, ovekovei njegovu besmrtnost, salije i oblikuje u kalup modernog uma. Doba
velikih junaka je prolo, svet je postao banalan, ali to ne znai da junatvo mora da izumre, naprotiv,
moderan ovek u modernom svetu ima zadatak da u svoj banalnosti i apsurdu pronae smisao i razlog za
borbu, upravo je to bila Dojsova poruka.

to se same karakterizacije likova tie, Dojs se slui stilistikom distinkcijom karaktera koja
podrazumeva upoznavanje itaoca sa junacima kroz njihova razmiljanja i subjektivne stavove.

Jednom prilikom su Dojs i njegov brat prisustvovali dogaaju kako ovek izmie ispred
tramvaja pa je Dejms Dojs upitao svog brata ta misli koliko bi misli i dela tog oveka dobile na
vrednosti da je sad poginuo. Upravo to pitanje je moda bilo kljuno za stvaranje Uliksa jer je isti taj
ovek kasnije dobio ime, Leopold Blum.

Leopold Blum je tridestosmogodinji reklamni agent za oglaavanje u novinama, roen u Dablinu

1866. od oca Rudolfa Viraga (virag - ma. cvet) maarskog Jevrejina i majke Elene Higins, irsko-
maarskog porekla. Osmog okrtobra 1888. venao se s Marion, Moli Tvidi, poreklom s Gibraltara. 1899.
se raa njihova kerka Mili a pet godina kasnije, roen je njihov sin Rudi koji umire 11 dana nakon
roenja. U vreme kad se odigrava radnja romana (esnaesti jun 1904.) zatiemo Bluma u najobinijem
danu njegovog ivota, hrani maku, sprema eni doruak, sprema se da izae iz kue jer njegovoj eni
dolazi ljubavnik, odvlai itaoca sa sobom u klozet i eta se dablinskim ulicama. To je Leopold Blum.

Na prvi pogled on nam je predstavljen kao autsajder, neko ko se ini udnim u drutvu,
dobroduan i jednostavno osrednji ovek iju sudbinu alimo. Kako kae Nabokov, glavna tema ove
knjige jeste: beznadena prolost, smena i tragina sadanjost i patetina budunost. Ali to je naravno
vizura kojom Dojs prikriva Blumovo junatvo sopstvenogog malog sveta. Kao Jevrejin, on je izgnanik,
kao Jevrejin u Dablinu, podlean je antisemitizmu, a niko ne tlai gore od potlaenih. On zna da ga Moli
vara i kad joj ljubavnik dolazi ali umesto da se bori za svoj brak i pobije Penelopine prosce, Dojsov
Odisej naputa Itaku i stremi da se na nju ne vraa to due mogue. Blum je anti-Odisej, njegov antipod
na istoj liniji. On je nespreman da se suoi sa istinom ba zato to je svestan njenog zastraujueg lica,
plai se kerkine seksulnosti koja se polako budi i isto tako ga proganja lice mrtvog sina iji otac nije
dobio priliku da bude. esto ga proganja i seanje na oevo samoubistvo pa stoga mi moramo da
zakljuimo kako je Blum jednostavno nesrean ali ne vidimo svet oima kojim ga Blum vidi: on nalazi
lepotu i radost u najmanjim stvarima i time Dojs ukazuje na svakodnevna mala junatva uobiajnog
oveka. Njegov prikaz je naime veoma naturalan i moe se sa pravom rei da je Leopold Blum jedan od
najpostojanih likova u knjievnosti. U estoj epizodi kroz misli mu prolazi teina njegovog tela kada
ustaje iz kade, ime nam se ukazuje na njegovu fizikalnost, za razliku od Stivena, koji je fiziki nestvaran
i psihiki veoma teak i romantiarski junak. Blum kompulsivno razmilja o utilizaciji i kako da olaka
svakidanji ivot oveka (kako bi mrtvaki kovezi trebalo da se zakopavaju vertikalno kako bi bilo vie
mesta).

Stiven Dedalus, mladi umetnik iji je portret oslikan u prethodnom romanu, gde smo ga ostavili
kao entuzijastinog umetnika u poletu ka svom antikom ocu Dedalu. Naime, u Uliksu ga zatiemo
razoaranog, bludnog i propalog kao umetnika. Majka mu je tek umrla i kao to se Hamletu privia duh
oca, Stivena progoni majin duh i injenica da se na njenoj samrti nije hteo pokloniti nekada zajednikom
bogu i pomoliti za nju. Bak Maligen, koji blasfemino otvara prvo poglavlje romana obredom brijanjai
ismeva ceremonijalnost mise, podsea ga na to da je ubio svoju majku, gledajui u veliku majku, okean.
Stiven se nedavno vratio u Irsku iz Francuske gde je uivao boemski ivot, zbog telegrafa od oca koji mu
saoptava da je majka na samrti. Radi u koli kao profesor i dalje je neostvaren kao umetnik. Za razliku
od Bluma, Stiven poseduje onu bajronovsku tminu i teret, ozbiljnost i razoaranost u sebe i ivot. On ne
uvia lepotu u sitnicama ve utoljava svoju pohotu u prostitutkama i alkoholu. Kao to nam je poznato,
Stiven je jo u Portretu izgubio oinsku figuru, kako duhovnu, tako i svetovnu, tako je i Blum, kako je
ranije navedeno, izgubio sina. Prva paralela izmeu Stivena i Bluma vue se u delu kada obojica
naputaju dom bez kljua, ali ih prvi put sreemo zajedno na nekom drutvenom deavanju u etrnaestoj
epizodi, Oxen of the Sun. Ovde Blum prvi put uvia oinsku bliskost sa Stivenom. Ono to bi bilo
vredno pomena jeste Stivenova averzija prema vodi i odbijanje da se okupa, to bi s jedne strane moglo
da simbolizuje njegovo odbijanje da se pokaje i da se podvijenog repa vrati u zagrljaj religije. U
prethodnoj knjizi je opisan deo kako, dok je bio na koledu i u fazi pokajnitva, nakon umivanja puta da
ga voda tipa nakon umivanja na vazduhu dok mu se lice sui. Kako je ranije navedeno Bak Maligen
poistoveuje okean sa majkom tako da se izmeu vode i majinske figure takoe vue paralela.
 Marion, Moli Blum je Blumova ena s kojom se prvi put susreemo u njenoj postelji i saznajemo
da je krevet u kom lei sa Gibraltara, njenog doma iz detinjstva kog je napustila sa 16 godina. O njoj
najvie saznajemo od Bluma i prva slika o Moli prikazuje njenu fizikalnost i vulgarnost. Ona nam se ini
poput lake ene koja vidi svog mua kao mekuca, razoarane u brak i kao i Blum i Stiven, otuene od
sredine u kojoj ivi. ini se da je u ivotu usredsreena na mukarce i da se ne ustruava da otvoreno
pria o temama od kojih se obrazi crvene a moda i stomaci preokrenu. Svoju otroumnost upravo
dokazuje u poslednjem poglavlju. Iz prve ruke dotiemo sirove misli jedne ene koja progovara o braku,
seksu, oploivanju, strasti, muevima, ljubavnicima, deci, fantazijama i aferama. Ona ovde moda prvi
put nakon 10 godina braka sa Blumom osea njegov autoritet kada trai doruak od nje i to je s jedne
strane frustrira a sa druge pokree lavinu seanja i razmiljanja o njihovom braku. U svom monologu je
vrlo kontradiktorna, samim tim i nejasna, bludnica i zavodnica, ena, majka i nevernica, takorei, glupa i
veoma inteligentna. Nain na koji razmilja nam daje do znanja da je promuurna i samosvesna. Njena
pogrena percepcija to se tie Stivena koji je u njenim oima prijatan i ist ne treba da ukazuje na njene
stavove ve na to da tumaenje iz jedne perspektive nije uvek dovoljno kako bi bilo ispravno. Moli u
svojoj postelji, dok pripoveda ovaj monolog prolazi kroz sumnje, gaenje i ljubomoru zbog Blumovog
svojevrsnog neverstva ali posve daje pozitivan odgovor, pozitivan odgovor svom ivotu i braku.U neku
ruku predstavlja glavnog lika ovog romana jer je njen monolog sauvan za sam kraj u kom zaokruuje
jednu celinu jer u sopstvenom maniru dotie skoro svaku temu o kojoj je bilo rei na prethodnim
stranicama.

Ono to jasno povezuje sva tri lika jeste izgnanstvo. Blum je ustaljeni lik lutajueg Jevrejina koji
je osuen da luta zemljama, nikad ne nalazei svetu zemlju kaanansku. Izgnanik je u dravi i gradu u kom
ivi i posve je prognan iz sopstvenog braka. Stiven je izgnanik iz sopstvenog ivota pa i umetnosti koja je
trebalo da bude njegovo utoite dok je Moli takoe neko ko je napustio svoj dom i jedino utoite jeste
njena postelja. Takoe predstavlja arhetipskog lika bludnice koja naravno nailazi na odbacivanje i osudu.
Prikazana je kao tamnoputa, egzotina panjolka, u gradu gde vlada irska lepota. Stoga moemo da
zakljuimo da glavni likovi nisu samo pandani Odiseju, Telemahu i Penelopi ve da su svo troje ujedno i
sam Odisej, lutajue senke, slike malih ljudi bez doma, puni razoarenja i letargije. Zatoeni u mraku
svojih sobica kroz njihove prozore se ipak provlae zraci nade i zlatne estice njihovih malih pobeda.

Zasebno mesto zauzima i sam veni grad Dablin iji duh obuzima sve to jeste u romanu kao
sveprisutni entitet, stoga se on moe gledati kao etvrti glavi lik romana. Opte je poznata injenica da je
Dojsova slika Dablina dovoljno verodostojna da ukoliko bi grad bio survan sa zemljom, mogao bi bez
problema da se izgradi isti onakav kakav je bio 1904. godine. Dablin odie istorijom, tradicijom i
muzikom, ali kako Stiven Dedalus navodi, Irska je svinja to prodire svoje male i napuklo ogledalo
sluavke. Sam Dojs je napustio Dablin i odluio se za izgnanstvo kako bi mogao da ovekovei slavu
grada i svoju ljubav prema istom. Grad je prikazan kao mestace u kom se itelji meusobno poznaju i
upueni su u svaiji ivot. Hrianski nastrojene patriote koje potuju iskljuivo sopstvena pravila i ne
prihvataju nita to nije irsko, tanije, oni su zatrovani nacionalizmom i mrnji prema Engleskoj. Poto je
Dojs oslikao Dablin alkoholom i prostitucijom dobijamo utisak da je grad priprost i na ivici duhovne
propasti. Dablin je Irska, Irska je svet, a junaci-izganici u Irskoj, otueni su kao to je moderni ovek
modernog sveta otuen i bez doma, kao to su umetnost modernizma i postmodernizma, usamljene,
neshvaene, neudomljene.

Doba antikog heroizma se zavrilo, Odisejeva borba, Penelopina vernost, elja za povratkom
svom domu... Istorija je postala legenda, a legenda mit, i kako bi svet ponovo oiveo, mitovi se kuju
nanovo ekiem postmodernizma.