eri Miel

NEODREENO VREME
Prevod: Pavlovi Nikola

Jeury Michel TEMPS INCERTAIN (LE), 1973.

KENTAUR
1977.
1.
Rober Olzak die se, a dekor njegove sobe poe da ivi, slino nekom mirnom nekadanjem
pejzau. Jedna ria krava veno je pasla na nekoj zelenoj livadi. Iznad nje pisao je jedan koan zen:
posle etiri hiljade dana hoda krava stie na ivicu svemira, i ta radi? U bolnici svako je imao svoje
miljenje o ovom vanom pitanju, izuzev obolele od jetre i de kartovaca koji su tvrdili da svemir ima
kraja. Krava je odluila da se vrati svojoj kui, mislio je Rob. Ali, etiri hiljade dana ine vie od
deset godina, a toliko isto treba za povratak...
On e sigurno umreti na povratnom putovanju. Mi emo uiniti kao ona. emu putovati? Pa ipak
on se spremao na dugo, vrlo dugo putovanje.
On prie zidnom panou da bi posmatrao jednu krticu koja izdie gomilicu smrvljene zemlje.
Breulji je mrdao, poveavao se, meutim majuna siva i slepa glava jo je odbijala da se pojavi.
Krava se okrete i ozbiljno pogleda u doktora Olzaka. Bar u to bi se moglo poverovati. Iluzija je bila
savrena. Rad maestralan. Dekor je trebalo da vredi blizu dve hiljade monka.
On se istuira, prepusti se maseru i berberinu i obue beli kimono. Bio je spreman. Lagan i malo
hladan glas centroforda Mihaela die se sa TIS-a: "Fordska mrea Bolnice Gariankar. Sad je sedam
asova i petnaest minuta. Doktore Olzae. Vae odbrojavanje unazad poelo je pre trideset minuta.
Sve je u redu. Va fizioloki dijagram je normalan. Morate odmah progutati dve pilule broj jedan.
Odgovorite."
"Sad je sedam asova i etvrt. Uzimam dve pilule broj jedan. Sve je u redu."
"Fordska mrea Bolnice Gariankar. Odgovor pribeleen. elimo vam da uspete."
Dve male prozrane boce nalazile su se na nonom stoiu. On pritiskom palca otvori onu koja je
kao jedinu oznaku imala ifrovani broj jedan i polako na svoj dlan izrui dve pilule, jarko bele i
ljubiastog odsjaja. On ih stavi u usta ali ih ne proguta. Hronolitiki preparati obino su apsorbovani
ispod jezika. Kasnije bi dobio intravenoznu injekciju pod visokim pritiskom, ali to bi jedva osetio, ne
samo zbog tog to je to bilo potpuno bezbolno, ve zato to bi on ve manje-vie bio u hronolizi.
Pilule su imale za cilj da pripreme prvu fazu operacije. Njegovo dovoenje u odgovarajue stanje
trajalo je etiri hiljade dana. Ne, od pre osamdeset dana. Ve se sedamdeset asova nalazio u
potpunoj izolovanosti na trideset metara iznad povrine... On se krae vreme zadra u toaletu. Od pre
etrdeset osam asova nije imao prava na bilo kakvu vrstu hranu, a od pre dvadeset i etiri asa pio
je samo vodu. On se vrati i isprui se na svom krevetu. Bio je miran. Kao to je Mihael rekao, sve se
odvijalo u redu. On je znao da je pod stalnim nadzorom bolnikih fordova (fotoninih kompjutera).
To je bilo pomalo neprijatno, ali je u naelu osiguravalo njegovu bezbednost.
On stavi ruke ispod glave, pogleda uperenog u tavanicu, to je bio njegov omiljeni poloaj za
razmiljanje. One dve pilule polako su se topile u njegovim ustima. On usredsredi panju na neki gr
u elucu i uspe da ga otkloni u roku od nekoliko minuta. Krava na livadi postajala je vazduasta.
Morao je da uini napor da bi se nagnuo nad glavne komandne dirke koje su se nalazile pored
kreveta. On ublai osvetljenje i pozva mreu.
"Sedam asova i dvadeset tri", odgovori Mihael. "Va dijagram je normalan. Sve je u redu.
Odbrojavanje unazad sto dvadeset minuta. Odgovorite."
"Ovde je doktor Olzak. Sve je u redu."
Rob je znao da e brzo izgubiti pojam o vremenu. On je bio na svom devetom hronolitikom
putovanju, od kojih su dva poslednja sadravala taan zadatak u prolosti. Na poetku bi mu njegovo
iskustvo malo pomoglo. Vrlo malo. A jo manje u toku putovanja. Svako putovanje u Neodredljivo
bilo je nov doivljaj. A spajajui se sa stranom linou, kad bi u tom uspevao - on bi gubio svoju
autonomnost sve do veeg dela svojih uspomena. Poneki put su se istraivai Neodreenog vremena
vraali poludeli, pri povratku padali ili do smrti tonuli u stanje prevaziene kome, kada to ni sami
fordovi nisu mogli da objasne. Nije se znalo za uzrok tih udesa. Moda su nesrenici ostajali
'zarobljenici prolosti'. Ili su pak ili suvie daleko - na kraj svemira - i kao krava padali od umora
na povratnom putu.
Hronoliza, koju su neki smatrali kao sredstvo za subjektivno produenje ljudskog ivota, ak kao
nain za pribliavanje besmrtnosti, u stvari je dovodila do brze istroenosti putnika. U Bolnici
Gariankar niko nije iao na vie od etrnaest putovanja (broj koji je postigao dr Ger Norlan), dok se
svetski rekord nalazio negde ispod dvadeset. A poev od izvesnog doba starosti, ovek je postajao
nepodoban za zadatke u vremenu, ne zbog fizike nesposobnosti, ve zbog psiholokog zakrivanja:
vie se nisu primali 'saeti' snovi.
Rober Olzak nije bio suvie uznemiren. Njegovo pripremanje je, kao i uvek, bilo vrlo briljivo.
Sredinom XXI veka, savrenije se vladalo psiholokim tehnikama. To je vredelo koliko je trebalo, a
u svakom sluaju stajalo je manje no jedna ekspedicija prema Alfi Kentaura; tavie, hronolitike
droge u slabim dozama bile su odlina sredstva za umirenje. inilo se da je uznemirenost bila vana,
prirodno, kada je re o svesti o vremenu. Kad bi ona poela da slabi ili da se remeti, ona je ustupala
mesto nekoj vrsti ravnodunosti, pasivnosti, koju su cenili ljubitelji koji nisu teili da budu dalje od
nirvane nieg sprata. A ta drugorazredna akcija pokazivala se kao korisna, jer putovanje u prolost i
manje-vie potpuna integracija sa stranom linou, bivali su uasavajui poduhvati.
Rob je sa zabavnom radoznalou ispitivao malu okruglu odaju u kojoj je bio zatvoren ve skoro
pet dana. Moda je ponovo vie nikad nee videti. Ona poe da tone u jednu finu maglu, pomalo
ruiastu. Ona je manje liila na neku eliju sektakog svetenika Plavog slona, a vie na Robovu
deju sobu u Ariziju. Pogled mu se nostalgino i neraspoloeno zadra na trostrukom ekranu TIS-a
(Transmisija -Informacije-Saoptenja) - vezan sa podsetnikom i sa fordskom mreom - na dirkama
komandi i na dekoru sa riom kravom, vrednom krticom i koan zenom. Sad mu se ve urilo da
otputuje. On poe da mrzi tu plodnu livadu i tu blagu i debelu ivotinju, koja nikad nee otii na kraj
sveta. Naravno on bi vie voleo more kao u njegovoj sobi Parka Evrope IV kad mu je bilo deset
godina. U to doba je prieljkivao da se Prevashodni, jedrenjak sa dva jarbola, koji je plovio po
nekom zejtinjavom moru, najzad priblii zemlji. Ponajpre nekom od Karipskih ostrva. Isto tako
prieljkivao je da se neka druga linost pridrui kormilarenju. Ponajbolje neka plava ena, obuena u
dugu crvenu haljinu utegnuta struka. Bila ona skriveni putnik, zvanica ili zarobljenica... No, tehniari
graditelji uprave Parka sigurno su bili nesposobni da zamisle neku toliko romantinu situaciju...
"Brojanje unazad jedan as trideset minuta", izgovori Mihael udaljenim glasom koji je bio glas
ana Olzaka, glavnog uvara Parka Evrope IV, sada doktora Olzaka. "Dijagram normalan, stanje
nepromenjeno. Odgovorite."
Sat i po... Rob pokua da rauna. Koliko li je sad asova? Osam, devet asova... Poe da se
smeje. U lzolaciji A naravno nije bilo asovnika, i vreme poe da mu izgleda kao neki smean
pronalazak. To je bio dobar znak.
"Raunanje unazad as i po", promumlja on zevajui. "Sad je u redu i ostavi me na miru!"
On poe da svlai svoj kimono. Dodir s njim postajao mu je nepodnoljiv. A druga posledica
hronolitika bila je elja da bude nag. Nita da ne bude izmeu moje koe i svemira! Zatim se pojavi
elja da bude negde na drugom mestu, da postane neto drugo: krava ili piratski jedrenjak, neki breg
ili neka zvezda, krtica ili ena u crvenoj haljini... On ak vie nije ni znao da li mu je centar govorio
posredstvom TIS-a ili da li je poruka bila preneta neposredno njegovom mozgu, zahvaljujui
tranzistorizovanim elementima usaenim u njegove eone renjeve. On je bio neka vrsta kiborga, ali
ta je re dobila neki jeziv prizvuk, kao posledica nekih promaenih pokuaja i vie je uopte nisu
upotrebljavali. Postavljanje stalnih elemenata u mozak, ak iz medicinskih potreba, bilo je
zabranjeno od veine vlada. Jedva da su bile doputene neke pokretne proteze. Hronolitika
istraivanja vrena su manje ili vie potpuno u zatvorenim prostorijama Autonomnih bolnica.
Rukovodioci Aurige gledali su na psihronaute sa veoma posebnim nepoverenjem, mada je lino
predsednik Ben Barka bio veliki putnik. A Evropa je kasnila deset godina iza Kinesko-Amerike
Unije. Uistinu, Bolnica Gariankar, bila je neto ispred ostalog hriansko-muslimanskog Zapada.
Rob je trebalo da pokua da uradi posao isto toliko dobro kao istraivai Republike Kalifornije
/Utopija 01/... uvek na vrhu psiholokog i hronolitinog napretka.
Oseao je da se izdvaja i taj utisak mu je inio zadovoljstvo koje se ne moe izrei. Da, bio je
srean to izlazi. Svet u kom je iveo bez sumnje je bio najmanje moguno rav, uzimajui u obzir
greke prolosti. Drutvo je sredinom veka zamislilo prihvatljiv kompromis izmeu trpeljivosti i
pravde; ono je oslobodilo oveka od industrijskog ropstva. Sledovanje pirina i penice bilo je isto u
Los Anelesu, Gariankaru i u Kalkuti. Izgledalo je da je budunost oveje vrste bila osigurana.
Rob je voleo svoj poziv i imao je sree da ga obavlja u Bolnici Gariankar, u toj tvravi smelosti.
No, on se ipak dosaivao. Jo gore: guio se. A Bolnica mu je bila draga naroito zbog tog to je bila
otvorena Neodredljivom, jednom svemiru gde je sve - moda - bilo moguno. Izmeu dva zadatka,
potajno je mislio na okean Oradak i na kontinent Pertu na Riabi, tajanstvenu oblast za koju su
kalifornijski istraivai verovali da su otkrili s one strane Neodreenog vremena. Jednog dana e se,
ko to zna, iskrcati u fantastine zemlje...
Gore, na povrini, nisu cenili smisao za beanje: treba biti lud da bi se poelelo pobei iz raja!
No, moda je ovek najzad zasluio pravo da gleda malo dalje od nasunog hleba i plavog neba - ili
od onog to je od njih ostalo. Bez obzira na to kako su bili reeni ekonomski problemi, svako je bio
suoen sa strepnjom i smru. U oekivanju venosti, jedino unutranji ovekov svet pruao je jedini
moguan izlaz.
"Odbrojavanje unazad pedeset devet minuta", ree centar. "Dijagram normalan. Stanje
nepromenjeno."
Za Roba vreme je postajalo haos. Sve je bilo u redu. Oseao je kako neka besomuna veselost
probija kroz njegov zamor. Putovanje... Odlazio je na put, odlazio je! Poslednjim naporom oslobodio
se svog kimonoa. Sad je bio nag i oseao ivu seksualnu razdraenost. Gr mu iskrivi izraz lica.
Pokua da se sea. Kad nestane vreme... dogaa se neko krajnje fizioloko poputanje... Kontrola
mozga poputa... to je praznik tela... On pomisli na Elenu koja je trebalo da ga prati. Ne, brkam. Nije
trebalo da me prati, da mi pomae prilikom odlaska i povratka ili tako neto... Video ju je u susednoj
dvorani. To je bio prizor prenet modano-fordalnim vezama. Elena Lomer je ve bila u srednjoj fazi
hronolize. Ispruena na jednom leaju, pruala je desnu ruku doktoru Larisu Nortrienu, koji je sedeo
pored nje. Rober Olzak se divio njenom nagom ramenu, njenom vrlo bledom licu ispod talasa crne
kose, njenim vrstim dojkama, njenom ravnom trbuhu, njenim irokim bedrima i tamnoj mrlji koja je
obeleavala, kroz providnu tkaninu, stidne malje. On je, pokretom ruke, prijateljski pozdravi. Zatim
se vrati u svoju desetu godinu i prenese se u svoju sobu u Ariziju. Jedrenjak Prevashodni najzad se
pribliavao nekoj nepoznatoj obali. Poee da se razaznaju peane plae i kokosove palme. Moda
je to Perta na Riabi. Ve je toliko godina mali jedrenjak plovio po zidu, pa je bilo pravedno da
pristane uz obalu. Zatim se jedna ena obuena u crvenu haljinu na zadnjem mostu pridrui
ubogaljenom mornaru. Rob je stajao pored slike da bi bolje pratio prizor. Jedrenjak je istovremeno s
ostrvom postajao vei. Rob na plai primeti jednu dinovsku kornjau. Jasno je video tu mladu enu.
Bila je lepa kao Ziti, izraza vladalakog koji je tano podseao na kraljicu Famelo u vazdunoj lopti.
Njena suknja koju je vetar naduvao prekri celu sliku. I, odjednom, ona se nae u sobi, stojei pored
Roba. Manje je liila na Ziti. Na kraljiinom licu nikada se nije videla ta blagost koja je osvetljavala
oi i crte lica nepoznate posetiteljke. Njena plavo ria kosa bila je vezana u pundu, otkrivajui njeno
okruglo lice i njen tanak vrat. Imala je mali prav nos, iroka usta, visoke jagodice i ispupeno elo.
Njena bluza stegnuta oko struka diskretno je pravila uzani otvor u visini grla. Gracioznim pokretom
podie pe svoje suknje od skrletnog satena, otkrivajui list nuge u crnoj arapi. Levu ruku je drala
upola dignutu, pesnicu savijenu u visini srca, a njeni prsti su pokazivali pokret diskretnog
prijateljstva. On je dugo udisao njen topli miris izmeanog bibera i limuna. Bio je nag i voleo je da
se dama u crvenom takoe svue: to bi bilo zabavnije nego as zadovoljstva sa devojkama ija se
anatomija znala napamet.
"Dobar dan, Robe", ree ona. "Zovem se Serelen."
On se priseti. Serelen je bila jedna od linosti sa prozrane lopte, kao kraljica Ziti, Pepen-jabuka,
unuka Proksimova, kapetan Geboda i Spar, maak iz svemira. Serelen - putnik kroz vreme... I ja,
odlui on, i ja u putovati kroz vreme. Vratiu se u doba pirata i dugih haljina... Ona ga uhvati za ruku
i podoe, hodajui po pesku, a za njima dinovska kornjaa.
"Kako ti to, Serelena, ini da bi putovala kroz vreme?" upita Rob.
"Ja, dragi, imam jednu mainu za putovanje kroz vreme."
On joj se ozbiljno divio. Imala je visoke obrve, duge trepavice i dva svetlea oka. Njen pogled je
navodio na pomisao o svemiru, na beskraj, na venost. Ona se zagonetno smeila. Sad je ve mirisala
na uvelo cvee koje raste ujesen ispod umskog drvea: pravi miris prolosti. Neki ovek ih je ekao
u senci jedne palme: to je bio ubogaljeni mornar.
"Evo Renata, mog ljubavnika", ree Serelen Robu.
Ona sede pored tog oveka, koji poe da je dugo ljubi u usta, zatim poe da je miluje svojom
levom rukom kojoj su nedostajala dva prsta.
"Odbrojavanje unazad etrdeset minuta", ree centar, materinskim glasom. To je bio Serelenin
glas. "Hronoliza je malo ubrzana. ujete li me, doktore Olzae?"
"ujete li me, doktore Olzae?" ponovi Rob ne shvatajui.
"Hronoliza je malo ubrzana."
"Hronoliza je malo ubrzana..."
"Mislite hladnokrvno."
"Mislite hladnokrvno..."
"ujete li me, doktore Olzae?"
"Aha, u redu je. Mihaele, ostavi me na miru."
"Doktore Olzae, va ulazak u hronolizu je pomalo prebrz. Jeste li me razumeli?"
"Pomalo prebrz... Pomalo prebrz... Pomalo prebrz!"
"Mislite hladnokrvno."
"Hladnokrvno..."
...Bilo mu je deset godina, u Parku Evrope bio je Boi. Svake godine u oblasnoj upravi od koje
je zavisio njegov otac, prireivana je sveanost za decu osoblja. Svi su hteli da imaju svoj deo snega
i jo malo vie no svoj deo. Meteoroloke slube bile su prenatrpane zahtevima. U ravnici nekoliko
malih upola istopljenih pahuljica, provlailo se ispod sivog neba, ali kakva je radost bila za decu kad
ih je lezobus iskrcao u Nefonu. Beli pokriva je dosezao do ispod kolena, leden vetar ibao vas je po
licu i po rukama. Skijai su klizili niz padine ostavljajui za sobom beskrajne obojene spirale...
Zgrade oblasne uprave dizale su se izmeu borova, a drvene planinske kuice okruivale su ih sa
svih strana. Deca su skakala u saonice koje su vukli psi. Svi su se smejali, svi su pevali: -Jadni
mornaru - Ti koji odlazi na krajnji jug - Love na zamiljene snove - Ne boji li se srdbe -
kraljeva, dobrih ljudi, kapetana? -
Sneg je padao tako kao da nikad nee prestati da pada. Na nebu se vrteo debeli meteoroloki lezo.
Zatim su deca juriala u veliku osvetljenu dvoranu u kojoj kao da su pravi borovi u umi bili usaeni
u tle pokriveno ovrslim snegom. Iznad borova lebdeli su holobaloni puni slika poput onih koje su
promicale vazduhom i koji su sluani pomou jedne specijalne antene. Meutim, oni su bili sasvim
blizu. Gotovo da su se mogla dodirnuti lica koja su se unutra kretala. ika Tib, kraljica Ziti, kapetan
Gejbada, Maor Spar i mnogo drugih.
Na borovima visili su neuhvatljivi lukovi kroz koje su tekli potoci svetlosti, zatim svi pokloni za
decu, igrake, kolai, voe, slatkii, zatim korisni predmeti kao to su fostovi, ili neki naroiti kolai
i naravno ivotinje priuene da kupe kuno smee kao to su mievi sa antenama sa planete Berg -
planete iz uobrazilje. I takoe, mnotvo divnih raznobojnih loptica koje su letele dvoranom. One
mora biti da su sa dravale neki veoma laki plin ili neto slino. Posle poslednjih godina Industrijske
imperije Lezo, umelo se ve stvarati besteinsko polje. im bi se pokualo da se uhvate, loptice su
naglo izmicale. Pokatkad, najvia deca uspevala su da, iznad glava ostale dece, uhvate neku od njih,
dok oni mali rastom nisu imali nikakvih izgleda, jer se suvie ljudi guralo u tom mravinjaku od
dvorane.
Rob iznenada opazi kako jedna plava lopta pade na sneg i on kleknu da je uhvati. Imala je
pukotinu u vidu zvezde i nije mogla vie da lebdi, ali je jo bila veoma lepa. Plave su bile najlepe.
Dok se divio svom blagu, nije spazio aku koja mu je ote. Lopta pade i bi izgaena. Rob klee
etvoronoke, samo da mu uzalud zgnjee prste. Die se oajan. eleo je vie od svega na svetu da
ima jednu od tih stvari. Sigurno bi mu dali jednu, da se usudi da je trai: to je bilo jednostavno.
Meutim, on nije hteo da prizna tu deaku elju, te se zatvori u plaljivo utanje. Mislio je da im
nikad nee oprostiti. Strasno je eleo da ode vrlo daleko... More, beli pesak, palme i neka pomalo
luckasta kraba koja je pokatkad puzala uz drvo da bi odsekla jedan orah. Da li na toj ili na nekoj
drugoj planeti ima kraba koje puu uz drvee? Rob je od sveg srca eleo da to postoji. Inae, ne bi
vredelo iveti.
"Mislite hladnokrvno."
"Mihaele..."
"Odbrojavanje unazad trideset osam minuta. Hronoliza neznatno ubrzana. ujete li me, doktore
Olzae?"
"Mihaele, ostavi me, molim te, na miru. Ali ta je sa Elenom?"
"Robe."
"Kako si?"
"Dosaujem se pomalo. Ako hoe u etnju stazom, ja u ostati kod kue."
"Ti zna da je tvoja uloga veoma vana."
"Da... A ti, kako si?"
"Brzi hrono, kao i obino. Uvek ranije na sastancima..."
"Nemoj."
"Potrebna mi je hladnoa."
Obuze ga oseanje smeha, pojaano modano-fordalnim kompleksom: to je bilo neko uzletanje
golubova, zatim pojaani galop kentaura i jedan orgazam usamljene device.
"Ja nisam frigidna, doktore Olzae."
"Ali ti toliko dobro zrai hladnoom, doktore Lomere."
"Pripremi se, mali: bie zlo."
 "Znam. Kad ti kae da je ivot ruan, dobije ovek elju da puca u sebe."
"Kako hoe!"
Rob se namrti, prekinuvi dah, zbog nekog prostranog i bezoblinog bola. Liilo je to na neko
oajanje koje ga je poneki put usred noi obuzimalo, kad je mislio na svoj promaeni ivot - jer svaki
ivot je uvek promaen: na starost i smrt. Ali u gorem obliku, hiljadu puta gorem. To je bila
neposredna blizina smrti, ledeno prisustvo nitavila. Neka udovina tuga plavila je njegove ivce,
davila ga. Suze, koje je zadravao ve deset godina, naglo mu navree, grlo mu se stee, a srce kao da
su mu mengele stegle. Iz njegove svesti nestadoe boje. Sad je video samo neko prljavo, beskrajno
sivilo: kiu nad morem, maglu ispod breza. Pitao se kako su ljudi ve hiljadama godina mogli da
zaborave na svoju skoru smrt, da bi se brinuli kako e opstati. Tu nije bilo nade. Uostalom, trebalo je
ubiti nadu. Dolazi iz hladnoe i vratie se u hladnou. Gr mu stee eludac, srce, trbuh. Oseao je
da e poeti da urla kao usamljeni vuk koji na snegu crkava od gladi. No, to odjednom prestade, isto
tako naglo kao to je i dolo. Hvala, doktore Lomere.
"Odbrojavanje unazad trideset est minuta", ree centar.
"Hronoliza naglo usporena. Sve je u redu. Predsednik Ben Barka eli vam prijatan boravak u
1996... ujete li me, doktore Olzae? Predsednik Ben Barka..."
"Reci predsedniku Ben Barki da mu elim da od gladi umre na snegu... ili od edi u pustinji... sam,
kao neko pseto!"
"ovek je uvek sam - da bi iveo i da bi umro. Vaa poruka bie preneta."
"Onda, kako je?"
"Draga, elim ti da se ugui u..."
"Umiri se, gotovo je."
"...u velikom broju zubaca testere tog dijagrama."
"Doktor Olzak nije ovlaen da zna..."
"Datum 1966. za ovu priliku su izabrali fordovi."
"Uglavnom, sve se ipak dobro odvija."
"Olzak i Lomer znaju i za druge muke, doktore Karsone."
"...Ben Barka zna o emu govori."
"Doktore Olzae", ree centar, "va dijagram je sad normalan. ujete li me?"
"ujem te, Mihaele."
"Tano kroz trideset minuta ui ete u duboku hronolizu. Poto je vae glavno odredite razdoblje
1950-1975, mi smo u 1966. uspeli da izdvojimo jednu vezu koja odgovara vaim glavnim
posebnostima. To je jedan mukarac. Njegov maternji jezik je francuski, ali on takoe zna i nemaki.
On je skoro vaih godina. lma srednje nauno obrazovanje i radi u jednoj laboratoriji u Parizu. Zove
se Danijel Dijersan. ujete li me, doktore Olzae?"
"Podseti me ta treba da radim u 1966."
"Prekasno je da vam se uliju u pamenje glavne poruke. Radiete najbolje to moete, kao i
obino."
"Imam utisak kao da se iskrcavam sa planete Berg."
"Da li se oseate kao malo izgubljen? To je normalno. U dubokoj hronolizi sve vae uspomene
nestae. Vi ete ieznuti pred linou vae veze. Potrebno je da postanete Danijel Dijersan, pa
makar to bilo na nekoliko trenutaka. Da bismo vam pomogli, evo ta vam predlaemo... Danijel
Dijersan bio je rtva jednog udesa - ili nekog zloinakog pokuaja. On je takoe verovatno drogiran,
to nam je pomoglo da uspostavimo hronolitiku vezu s njim, no mi ne znamo ni kakva je vrsta droge,
niti okolnosti pod kojima ju je uzimao. Moda su mu je njegovi napadai - ako je re o napadu -
ubrizgali. Mi to ne znamo. Vi ete pokuati da otkrijete ta se dogodilo. Bie teko, u to ne sumnjajte.
lstraga u Neodredljivom nikad nije laka."
"Ti, Mihaele, hoe da od mene napravi neku vrstu pajkana. Privremenog agenta ili tako neto?
Jesi li siguran da ne gleda previe u dno ae?"
"Molim vas, doktore Olzae, ovo je vrlo ozbiljna stvar. I ja sam primoran da brzo nastupam. Vi
ste trenutno u stepenastoj zoni, pre no to ete ui u duboku hronolizu. Kroz nekoliko minuta vie me
neete razumeti... Vaa istraga e biti Arijadnin konac koji e vas voditi u Neodreeno vreme. Vi
ete se manje-vie svesno prisetiti da se morate potruditi da otkrijete ta vam se dogodilo. Moda e
vam istina izmai, ali vi ete mnogo nauiti o eposi koju ete osetiti, o svetu Danijela Dijersana, o
ivotu, o mislima, o obiajima iz 1966. A ako dospete do istine, to e biti taan rezultat koji e va
poduhvat staviti u svetske razmere - stavie ga u sasvim prvi red. To je milost koju vam ele fordovi
Gariankara.
Sad, prisetite se. Moda su pokuali da ubiju Danijela Dijersana. Da vas ubiju. Samo ako to nije
obian udes... ili pokuaj samoubistva. Vi ete pokuati da saznate istinu. Ne zaboravljajte..."
"...hteli da me ubiju, barabe! Ali ja sam iv, ja sam... Elena!"
"Ja u bilo kako uvek biti pored tebe, Robe. Srean ti put."
"Nije udes. Barabe su me..."
"Odbrojavanje unazad dvadeset sedam minuta. ujete li me, doktore Olzae?"
"Ubice HKH-a..."
"Odbrojavanje unazad..."
"Ja sam na autoputu. Idi do avola, ubre!"
"...uao u duboku hronolizu u dvadeset est minuta i petnaest sekundi. Dijagram normalan."
"Dobrodoli u Pertu na Riabi!"
"Bolje je da odmah zna: moj raj je nastanjen siromacima i kurvama!"
"ovek se vrti ukrug."
"ekamo vas, Dijersane."
"lmate li vau linu kartu?"
"Hteo bih da budem s tobom, dragi moj Renato, na alu od divnog beloga peska, veoma plavoga
okeana. Ja te volim."
"Opustite se, zamurite, spavajte!"
"Ali kad sam doiveo udes."
"Jesi li u to siguran?"
"Pa i nisam, ali mislim kao da me je ok bacio u hronolizu."
"Tebe su u stanje hronolize stavili fordovi Gariankara."
"Godine 1966. nije bilo hronolitiara."
"HKH postoji i mi emo vam to dokazati."
"Dijersan je mrtav. Oseam to. Znam to. Neto se dogodilo u trenutku povratka. Udes. Jo jedan."
"Renato! Prvi put u istoriji oveanstva uspostavljena je veza izmeu dva neizrecivo udaljena
sveta..."
"Dobar dan, doktore, zar ne da bekstvo nije reenje? Dosta sam vas gledao, prljavi pajkane! HKH
postoji i mi emo vam to dokazati. Bolje doi da proemo ovuda, sauvau ti jednu mrku vreu...
moram da telefoniram. To je pravilo, ali ja sam na autoputu, ali ja sam, prljavi pajkane, na autoputu s
kog se dolazi iz budunosti. Pretpostavljam da sam iao suvie brzo. Renato Rizi, znaj, ovo ti je
poslednja ansa!"
 "Odbrojavanje unazad deset sekundi..."
Poruka koju pokuavam da vam uputim, u stvari vam stie na mnogo sloeniji nain i moe biti
iskrivljena za vreme prenosa. Ja nisam taj kakvim me vidite...
"Devet..."
Doktore Olzae, oekuje vas jedno bolno iznenaenje u Gariankaru, pokuava da stigne do mora
gonga i cimbala. Nemoguno je verovati da e se uistinu desiti neto ako budem dao...
"Osam..."
...mali okret volana nadesno prema drveu smrskava se o drvo ubijen si budi se na putu okret
volana smrskava se o drvo ti si...
"Sedam..."
ubijen budi se na putu. Naglim okretom volana prema drveu i ti si jadnik koji ne pripada istoriji
HKH. Ba me briga za nauku ubrizgavanja one stvari. Stari, vie nita.
"est..."
stvarno je u opasnosti faistika industrijska imperija. Moete doi kod Monike Gersten Forestije.
Gubi se, ubre, dosta si video, dosta si video Renata mornara i inenjera u iznoenom odelu, onu
odvratnu ubogaljenu ruku, ti si
"Pet..."
Renato, moja jedina ljubavi iz Gariankara koja doivljava rave trenutke u hronolitinom
svemiru koji je napravio onaj pakosnik Dijersan, mornar ubogaljene ruke, najgrublja patvorina koju
sam ikad video...
"etiri..."
mesec maj 1998. zavren u zbrci i zbrka u neodreenom vremenu nastaje odmah osamnaest meseci
nezaposlenosti moje ene koja je tvoja bedna njuka, ubio sam se zbog -
"Tri..."
ne da spava posle opasne injekcije, ne na istom planu stvarnosti koju ta plava koljka gleda ako
vas glavni lekar trai na karti HKH gazda moj stari telefon iz Gariankara.
"Dva..."
Ja sam Monika Bolnica Gariankar samo to se ne razvali fordovi ne bi mogli HKH; to e ti
zatvoriti oi ti dole uje kunog pajkana; kua; laboratorija; subjektivna venost.
"Jedan..."
doktor Lomer nikad nema Renata podseti me koji su oni svetovi kojima potpuno gospodari Elena;
odbijam da vas HKH potcenjujem; neete nam umai i vi i Gariankar ste pritenjeni elim vam dug
ivot u mebsitalu okeana Oradaka
"Nula!"
2.
"Dijersane, da li me ujete?"
Danijel nije imao vremena da odgovori. On samo to je napravio skok od nekoliko dana u svoju
prolost - ali naravno, on to nije shvatio. Bio je u kolima na putu za artr. Sputao se sumrak. Letovi
golubova lelujali su se nad potamnelom ravnicom. Kule katedrale izgledale su gotovo kao bliznakinje
izvajane u crno poslednjim svetlucanjem sutona. Siva magla zaokruivala je uglove severnog zvonika
i obavijala otricu njegovog iljka... Danijel upali svoje farove za ukrtanje. Munja zaigra preko
itnog polja. Vozio je bez tano odreenog cilja. To je bila jedna od onih vonji kad je on traio
samo slobodu i usamljenost. Moda e se zaustaviti u nekoj krmi pored Noan-le-Rotrua, jee bez
urbe i vratie se u Pariz... u jednom trenutku pomisli da vie nije na autoputu broj 10. Jedan znak u
vidu strele pokazivao je: Perta na Riabi. On nije znao za to neobino ime. Meutim, nekoliko minuta
kasnije stigao je u predgrae artra i zapitao se: budalo, zato si odbio Defnerov predlog? Vratiti se
kod Serbe a zatim svratiti kod Nereka - to bi bila tvoja ivotna ansa. Elena je sigurno intervenisala
zbog mene. On e mi to zameriti. Bila je to ansa da tiho napustim bordel Seaka i ja sam je promaio.
Da iz njega izaem, dobri boe! Znai, nikad iz njega neu izai.
U Seaku u visokim krugovima vlasti besnela je nemilosrdna borba za nasleivanje generala
Demezona koji odlazi u penziju. Sukobljavalo se vie klika. U naelu, poloaj Delegiranog upravnika
u direkciji programa (istraivanja i fabrikacije), bio je predsoblje za predsednitvo: Maks Rolan,
poasni nosilac tog poloaja, logino je trebalo da nasledi generala. Meutim, ne mali broj drugih
kandidata direktno je guralo napred svoje pione: Parelija, Laerdijea, Kolena, Dimulena, a naroito
Robera Sartesa, direktora fabrike u oaziju... Pri emu ne treba zaboravljati Serba. Zar je Hajnrih
Defner, nemaki direktor po poloaju ravan Serbi, mogao da postane predsednik Seaka? To bi sam
bio bog znao - ako bi se interesovao za kapitalistiko prljavo rublje... Delegiran Serbi, Danijel je
stalno pripadao Birou za tehniku dokumentaciju Seaka i zavisio od Centralne slube za
dokumentaciju i istraivanja kojom je rukovodio Maks Rolan, poto je Evropski centar za
istraivanja u primenjenoj biohemiji (Serba), farmaceutsko odeljenje Nerek algemeine Chemikalien,
bilo zajedniki ogranak Drutva za prouavanje i primenu hemije i fizike (Seak), i Nereka i Frobaea.
Njegove simpatije i elje bile su naklonjene Roberu Sartesu, njegovom bivem gazdi u oaziju, kog
su njegovi saradnici iskreno ili ironino nazivali Velikim Zmajem. Ako bi Maks Rolan pobedio
njegov poloaj u BTD-u postao bi nesiguran. Pa ta! Bilo bi dezerterstvo napustiti Seak u trenutku
kad je poinjao rat varalica za nasledstvo. E, pa lepo, imao je pravo da pobegne iz te korpe krabova.
Suvie je otmeno etati se meu ljuskarima kad se nema ljutura! Ili: kad neko nema kande, dri se
na odstojanju kao gazela. Krupne zveri poele su da se svaaju oko ive rtve, a on je bio suvie
mala grabljivica da bi mogao uestvovati u komadanju divljai. Zavisno od ishoda borbe, bio bi
ujeden ili bi dobio komad iznutrice. Ali, morao je priznati sebi, jo je bio edan drutvenog uspeha.
Bio je spreman da izdri jedan ujed da bi igrao neku ulogu, ma koliko mala, ma koliko osrednja ona
bila. A bilo ga je malo stid samog sebe.
Jurio je kroz no. Mnogo se vozio tim svojim starim folksvagenom. U kolima je provodio duge
asove, to je bio najbolji nain da malo ublai svoju samou ne izazivajui obazrivost dobrih ljudi.
Voleo je da projuri nekoliko desetina kilometara, katkad i stotine, oko Pariza prema Solonji, Anuu,
Normandiji. On bi se ukoio, ak nita ne bi gubio od svojih refleksa, mirnih i budnih ivaca, a duha
slobodnog, ako ne i lucidnog. U folksvagenu, u tom mehuru koji je lebdeo u sredini venosti, nita se
mije moglo desiti. Vreme je postajalo mekano kao testo, a svet bezopasan. Oko njega se obrazovao
tajanstveni atitni omot. Nemogue je poverovati da e se zbilja dogoditi neto, ako malo naglo
skrene upravljaem udesno. To bi bilo lako. Sve izgleda nestvarno, prekid faze s materijom, ne
samoubistvo, ve iskustvo. Sudari se s jednim drvetom, ubijen si, budi se na putu: zaokret
upravljaem; sudari se s drvetom; ubijen si; budi se na putu; nagli zaokret upravljaem; sudara se
sa drvetom; ubijen si; budi se na putu; nagli zaokret upravljaem; ti si...
Folksvagen je jurio kroz no. Svetlost gradova i sela rasipala se po njihovim laganim putanjama.
Vreme kao da je bilo ukoeno. Danijel je uivao u iluziji da ivi veni trenutak. Udaljeni breuljci su
se kao plava ipka ocrtavali na vidiku obasjanom meseevom svetlou. Zujanje motora bilo je
slino umu morske koljke kad se prinese uhu. Danijel je lebdeo izmeu dveju voda, u unutranjosti
nekog grubog dvoljuskara i povrine iznad njega koja se tu i tamo presijavala otrom svetlou.
Pustio je da ga obuzme mirna vrtoglavica. Utisak to vidi svet koji oko njega oivljava, dok on sam
ostaje nepomian, postajao je sve jai i jai i sve vie ga je uznemiravao. U jednom trenutku
prihvatio je pomisao da je prostor bio bezoblina stvar koja se obre oko Danijela Dijersana...
Prostor se okrete i on poe da se desnom obalom vozi prema oaziju. Poe avenijom Vilnev i
zaustavi se pred fabrikom i dva puta zasvira sirenom. Noni uvar pojavi se sa svojom crnom kapom,
ali se ne pomae. On je bio nekadanji andar, visoko svestan svog znaaja. Danijel saeka nekoliko
trenutaka, pa se zatim rei da izae iz kola da bi udovoljio ritualu: "ta elite u ovo vreme?"
"Hou da razgovaram sa direktorom, naravno."
On pokaza linu kartu Seaka, utu sa dvema mrkim crtama.
"Ah, da, Dijersan, vi ste ve dolazili."
"Najmanje deset puta."
"Telefonirau."
"Nije potrebno. Veliki Zmaj me oekuje."
"Takvo je pravilo. Prolo je devet asova."
"Pa dobro. Telefonirajte."
Danijel ponovo ue u svoj folksvagen, ostavljajui vrata otvorena da bi ponovo proitao Elenino
pismo na svetlosti unutranje svetiljke.

Dragi moj Danijele,

Okolnosti za koje e saznati kasnije primoravaju me da se vratim u Nemaku. Monika treba da mi
neke stvari poalje kasnije, a ostalo nije vano. Uopte se ne brini, jer nikad neu biti vrlo daleko od
tebe. Sigurna sam da e se izvui i da emo se ponovo videti. Dobro si uradio to nisi prihvatio
Defnerov predlog. Mislim da je to bila zamka koju su postavili nai neprijatelji. to se tie mebsitala
mogu ti rei da bude bez brige. Hronoliza je moj izum. To e moda jednog dana postojati, ali ne
tako skoro...

Danijela zaslepi bledo sevanje munje. Imao je utisak kao da je skoio u mestu, dok mu je pismo
klizilo izmeu prstiju. On ga vrsto stisnu i nastavi svoje uzbueno itanje.

Uopte se ne brini. alim to se u ovom trenutku nai planovi ne mogu ostvariti, ali ti si svakako
pogreio to nisi prihvatio Defnerov predlog: to ti je bila ansa koja ti se vie nikad nee pruiti...
Jesi li unitio kutiju mebsitala? Hronolitici su krajnje opasni i ti nisi imao prava da ima tu kutiju.

Danijel savi pismo i stavi ga u dep. Neto se nije slagalo. Ali ta? Nameravao je da o mebsitalu i
hronolizi upita Robera Sartesa. U svakom sluaju on nee unititi kutiju sa pilulama. Moda e ak
pokuati da izvri neki pokuaj, ve prema tom ta bude rekao Sartes.
 uvar mu dade znak da je sve u redu i poe da otvara reetkastu gvozdenu kapiju. Danijel se
nasmei. Da, sve se dobro odvijalo, on e se izvui. On krenu glavnom alejom, pomalo rasejano, dok
mu je otealo desno stopalo pritiskivalo papuicu za gas. Masivne zgrade zaklanjale su prema nebu
ogromno pravougaono dvorite. Kao da su spore ledene sante prolazile ledenim dekorom iz bajke:
severni pol ila Verna s oazom u sredini, u kojoj su cvetale narande. Odjednom, nalete neto crno.
Danijel naglo prikoi i dvaput okrete upravlja. Gume zakripae.
Oba vozila se gotovo dodirnue a njihovi branici se malo sudarie. Peo 404, metalno siv,
iznenada je izleteo zdesna iz jedne sporedne aleje. Svetlela su mu samo poziciona svetla, ili su mu
sva svetla bila ugaena. Sad mu je srednje svetlo bilo upaljeno, a njegov voza krenu glavnim putem
drei se desne strane u najveoj moguoj meri. Zatim se naglo ispe na plonik i poe travnjakom.
Peo 404 sad je iao samo jednim tokom po glavnoj aleji. ovek - ako je to bio ovek - bio je dosta
hladnokrvan... ili je briljivo pripremio svoj poduhvat. Ali u kom cilju?
Danijel je bio savreno svestan da je ve doiveo ovaj prizor. Vie je bio razdraen no iznenaen.
On je dobro znao za onaj izraz 've videno-ve doivljeno'. On odgovara izvesnom nervoznom
kretanju u modanim elijama, a naravno ne objektivnom fenomenu... sem ako samo vreme nije bilo
modani fenomen.
Vrata se zalupie. Danijel sie drei jednu ruku u depu svog sakoa. U takvim sluajevima je
uvek alio to ne pui. Umirilo bi ga kad bi pripalio cigaretu i ulilo bi mu neto samouverenosti.
Oseao se nelagodno i kao stranac u svom sopstvenom ivotu... Jedan visok ovek sa eirom na
glavi stade pred folksvagen. Danijel mu je ravo video glavu, ali je odmah prepoznao tu dugaku
priliku klimatavih ruku: bio je to Forestije, stareina linih uvara Seaka, andar preduzea. On uini
pokret kao da hoe baciti cigaretu koju nije puio. ta, bogamu, radi tu Forestije, bogamu Forestije,
bogamu Forestije, bogamu...?
"ta radite tu?" dreknu Forestije. "Zamiljate li da ste na autoputu?"
"Ali ja i jesam na autoputu", odgovori Danijel mirno.
On se seti da je bio miran onog puta i to mu je pomoglo. Forestije prsnu u smeh.
"Prijatelju, je li se vi to sa mnom sprdate?"
Danijel utivo ali hladno upita:
"Da li se togod desilo vaim kolima?"
"Ne, nita, bar tako mislim, ali ni to nije vaa zasluga."
Gust polumesec zamraio se u ljubiasto nebo poput nekog dugmeta napola uvuenog u rupicu.
Kroz zastakljene iroke prozore laboratorija probijale su se sumnjive munje. Danijel se borio protiv
strepnje koja ga je obuzimala. Forestije je rav susret, ali on je oseao da postoje i drugi povodi za
njegovo nelagodno oseanje.
"Recimo da sam iao neto bre", ree. "Recimo, takoe, da vi niste dovoljno upalili farove.
Mislim da je to pravedno. I ne govorimo vie o tom. Laku no."
"Trenutak, Dijersane. Da li dolazite kod Velikog Zmaja? Bar tako pretpostavljam."
"Prirodno."
"Zvanino?"
"Da, nosim prevode."
"U ovo doba? Prevode? Eto, proizvedoe vas u kurira!"
"Treba da zbog tog posla razgovaram sa gospodinom Sartesom. On nema vremena da me primi
preko dana."
"Mislio sam da ste premeteni kod Serbe. Otkud to da vi jo radite prevode za Sartesa?"
"Ja jo pripadam BZP-u." Biro za prevode.
 "Da li gospodin Maks Rolan zna da vi radite za Sartesa?"
"Pretpostavljam da ga to ne zanima. Ja ne radim za bilo kog: ja radim za Seak."
"Zato to smatrate da je Sartes Seak."
"A zar to nije tako?"
"Shvatam. Vi mislite da e Sartes naslediti generala?"
"Ba me briga: to nema nikakve veze sa mojim radom."
"Dobro, laku no."
Danijel slee ramenima i pope se u svoja kola. Znai, rat je u Seaku uvijen i diskretan. Svako je
pazio na stavove drugih i pokretao svoje pione. Danijel pomisli da je u izvesno vreme Veliki Zmaj
imao neke planove u vezi s njim. Ali te barabe su udesile da odem iz Soazija. BZP, dok se suprotno
ne dokae, bio je domen Maksa Rolana. Moda su hteli da me stave pod nadzor i da me neutraliu? Ili
je to moda bio Sartesov podmukao poduhvat pokuavajui da jednog od svojih odanih ljudi ubaci
kod neprijatelja? U odreenom trenutku mogao bih odigrati neku ulogu pod uslovom da me Maks
Rolan nije podmetnuo prebacujui me Serbi...
Danijel ostavi svoj folksvagen pored Sartesovog BMV-a, zatim obie jedan gust ruinjak, a miris
rua pogodi ga u srce. On pritisnu zvonce na jednim ulaznim uzanim vratima od masivnog drveta, bez
ruice i vidljive brave. Zatim tiho izgovori svoje ime. Forestije nije imao nikakve mogunosti da ue
u poslovne prostorije da bi uo razgovor izmeu Danijela i Velikog Zmaja, to je svakako bio njegov
cilj. Da, on me je svakako pratio, zatim je pokuao da prvi ue u dvorite u nameri da se sakrije,
moda iza ruinjaka, da ukoi bravu u vratima kad budem uao i da kod Sartesa upadne nekoliko
trenutaka posle mene... Da, tako je. Ali zato li me je ta baraba pratila? Zbog Elene?
Vrata se otvorie uz tihu kripu. Danijel proveri da li su se sasvim zatvorila. Forestije je
promaio! On poe nekoliko koraaja unazad, zatim zastade da bi odahnuo. Spasen! On zamuri i na
trenutak utonu u laku sanjivost. U tom dobi udarac u potiljak. Oseti po nosu i po usnama neki otri
hladan mlaz. Neko ga je prskao aerosolom. Imao je oseanje da mu je postavljena zamka. Meutim,
jedan deo njega samog, razuman i skeptian, nije hteo da se obazre na to upozorenje... Probudilo ga je
jako oseanje hladnoe u jednoj nozi. Bio je ispruen na nekoj klupi ili kanabetu. Njegova noga se
naslanjala na neko sleeno staklo. Iznad njega je bila sijalica bez abaura. Bio je potpuno nag. Neki
ovek obuen u sivi kini mantil gurao je njegovu koulju i njegovo odelo u jednu jutanu vreu. Odaja
je bila gotovo prazna. U sredini je bio jedan sto dve ili tri stolice, jedna krinja sa ukrasima na njoj...
Ue mlada ena plave kose nosei zdelu vode koja se puila i ostavi je na stolu. Zau se metalni
zvuk.
Danijel se osloni na lakat i iza sebe ugleda oveka sa eirom natuenim na oi. Iznenada se
pojavi neka etvrta osoba sa zaveljajem odela ispod pazuha. Bio je to dugaak i visok tip, prosede
kose, mrava lica, ogromne brade; jedna duboka bora koja je polazila od oka, prelazila je preko
obraza, pravei krivinu oko kraja usana. Forestije!
"Hajde Dijersane, ne uzbuujte se!"
Kraj ove reenice odjeknu u hodniku. ef bezbednosti nagonski utia svoj glas.
"Budite sportski duh, do avola! Ne moe se uvek dobijati."
Danijel se uzdra da odgovori, da nikad nije nita dobio. Ali, moda je on ipak dobio, i ne znajui
za to. To je bilo ohrabrenje. Drhtao je od hladnoe. Forestije mu baci odelo pred noge. Mlada ena
se okrete. Drala je jedan pric za potkone injekcije i paketi vate. Danijel oseti miris alkohola i
pokua da ustane. ovek koji je se nalazio iza klupe ivicom dlana ga udari po ramenu i on pade na
svoje mesto.
"efe, hou li mu u nos utrcati jo jedan mlaz?"
 "Ne", zamoli ena. "Sad ne treba da spava. Ja moram da pazim na dejstvo injekcije."
"Ostavite me na miru!" dreknu Danijel.
"Nemojte biti budala", ree Forestije. "Neemo vas ubiti. Hoemo samo da vas malo urazumimo."
"Konano, zaboga, ta hoete od mene?"
U to vreme eksplodira. Danijel obazrivo prui ruku i pomilova Babara, ruiastog slona koji se
nalazio na nonom stoiu, i oseti se potpuno sigurnim. Bio je u svom krevetu, u svojoj sobi u ulici
Vernej. Kako je u to mogao sumnjati. U mislima je imao neodreen talas zahvalnosti civilizaciji.
Neki nean enski glas pevuio je: Jadan mornar - jadan mornar - ti koji odlazi - u Pertu - prema
Perti na Riabi!
Njegovo detinjstvo proe kroz njega sa ushienom nenou i on se seti.
3.
Imao je deset godina, i to je bio prvi dan velikog raspusta. Pesak je zrnce po zrnce padao sa
jednog peara vieg no ljubiaste planine zemalja iz mate. Mogao je deset puta da napravi put oko
Zemlje, da se zadri kod svake travice, da broji ribe u moru, i jo ne bi bio trenutak da se vrati u
kolu. Prepodneva su se pruala kao iroke lokve vremena. Popodneva nikako nisu umirala u
svetlosti zalaska sunca. Veeri su se vukle usta razjapljenih na nedokuive tajne. No je najzad
zakljuavala tamu i optereivala dugotrajnim strahom. Danijel se muio da se otme od sveta. Nije
hteo da se prepusti noi. On se vekovima borio protiv sna koji se zatvarao nad njim kao vilice i
odbacivao ga, zauenog i oduevljenog, na ivici jednog drugog dana. Poto se uglibljivao na ivici
pakla, najzad se naao u raju ispunjen poverenjem i nevericom. Otimao se viui da hoe da ode i
pogleda pastrmke u potoku, divlje svinje u umi ili slepe mieve u jednoj peini. Potrao je prema
svetlosti i snovima dana, u savrenom skladu sa svemirom i pune glave pitanja. Te se dogaalo pre
hiljadu vekova. Sad je Danijel imao trideset etiri godine i budio se za prvi dan raspusta. Isterali su
ga, poto su mu platili za otkazni rok. Bio je slobodan i on poe da se nada da e sve biti kao nekad.
On polako isplovi iz sna prepunog mora. Vie nije znao da li je sanjao toliko besmislenosti i
munih zapleta, ili je samo sanjao da ih je sanjao. Na kraju krajeva kakva je tu razlika?
Jo je bio vrlo umoran a istovremeno kao da je i bio osloboen. Hteo je iz tog da izae. Jedna
tubalica koju je nekad pevao njegov otac poe da mu prolee kroz seanje:

Ti koji ide prema krajnjem jugu,

Jadni mornaru, lovcu na varke,
Zar se ne boji srdbe
Kraljeva, dobrih ljudi, kapetana?

On otvori oi, zbaci arav i nalakti se. Zadra dah i oslunu. Bilo je to kao neki udaljeni i
prigueni bubanj. Zatim se zau kao neko metalno guvanje, slino onim kratkim umovima vetra koji
su katkad prethodili olujama. Na trenutke je bubanj bivao jai, katkad je to bilo guvanje koje kao da
se na trenutak pribliavalo da bi se vrlo brzo ponovo udaljilo.
On sa zebnjom pogleda u mrak. Zid preko puta njega isputao je laku plaviastu fosforescenciju.
On isprui levu ruku da bi dohvatio prekida lampe na nonom stoiu, ali nije mogao da dohvati
gajtan. On se ponovo srui na jastuk diui isprekidano. Taj um mora biti da je u njegovoj glavi.
Poremeaj srednjeg uha, tumor u mozgu ili tegoba u puu? Organ u uhu, u obliku pua. Izgubljene
nade, poele da ponovo zaspi, da se udubi u neki drugi san da bi pobegao od nepodnoljive
stvarnosti.
...Folksvagen je prolazio kroz neko selo pod turobnim i hladnim oima svetiljki. Iznenada iskrsnu
jedna benzinska pumpa, kao crvena straa u noi. Zatim se put uvue u umu poput koplja u telo
ubijenog udovita. Mesec nestade. Svetlost farova se preli prema vetrobranu. Sa svake strane puta
stabla su obrazovala gustu ogradu, svetlije boje od lia. Kola pojurie u jedan mraan i gust tunel,
kao da ih je naglo udahnuo snop njegovih farova.
Zatim se na jednoj okuci drvee naglo proredi. Nebo se srui kao munja. S leve strane izdie se
jedna sjajna stena, sa desne, nie, pojavi se nerasvetljena gomila drvea koje je oiviavalo neku
reku. Svetlucala je neka gomila ljunka; zatim Danijel ugleda beo krov nekih kola koja su stajala
pored vode: bolnika kola sa plavim farom napred i sa plavim zavesicama na bonim prozorima.
Dva oveka stajala su pored kola kao da su u stavu mirno. Njihovi kombinezoni od belog najlona
na hladnoj meseevoj svetlosti imali su metalan i koban odsjaj. Noge su im bile u visokim belim
izmama, a na glavi su im bile prozrane lopte. Danijel zaustavi folksvagen i poe prema njima.
Odmah mu pade u oi naslov ispisan crvenim slovima na bolnikim kolima: Bolnica Gariankar.
udnovat naziv. A i ti bolniari - ili ti lekari - koji imaju kosmonautske lemove? To je bio samo
nastavak te beskrajne more. Ipak, Danijel je bio siguran da svoju ulogu mora odigrati do kraja. To je
bilo veoma vano, ali nije znao zbog ega. On polako poe prema ljudima u belim kombinezonima.
Moda e saznati istinu. I on se upita: koju istinu?
"Mogu li vam, gospodo, biti od pomoi?"
Onaj vii, koji je izgledao kao da je njihov stareina, poe Danijelu u susret. Imao je prosedu
kosu, koato lice, snanu bradu: to je Forestije. Ali, ta on ovde radi, taj Forestije, pobogu?
"ekamo vas, Dijersane."
Danijel slee ramenima. Pajkani preobueni u bolniare! Znai, nikad se nee izvui! Ve su mu
dvojica stali s leve i sa desne strane.
"Imate li vau linu kartu?"
"Naravno."
On prui kvadrati kestenjaate boje preko kog je bila uta ira linija i na kom je bila stara
fotografija. Forestije mu je odmah vrati.
"Da li vi to terate egu sa mnom, Dijersane? Mislite li da sam budala, ili ste moda vi ludi?"
Danijel nije znao ta da odgovori. On pogleda u linu kartu. Na mestu znaka Seak, na gornjoj levoj
strani, nalazila su se samo tri velika slova, iji mu je smisao bio nepoznat: HKH...
On zamuri i poe da slua. Svaka tri ili etiri sekunda, neki potmuli udar se smenjivao sa
jednolinim i udaljenim kotrljanjem. Zau se udarac gonga, jedan, zatim drugi i jo jedan. A zatim
slab um cimbala i neka vrsta sitnog i nepodnoljivog picikata. Sve skupa je inilo munu graju. Ne
isputajui iz ruku linu kartu obeleenu sa HKH, Danijel zapui ui dlanovima. Kotrljanje i graja
utrnue, ali zvonjenje gonda ostade.
"Vi ste, Danijele, drski. Zar meni da pokaete lanu linu kartu HKH?"
Danijel otvori oi i polako spusti ruke. Forestije ga je neprekidno posmatrao istovremeno
iznenaeno, sa divljenjem, prezrivo i besno.
"Zato je lana ova lina karta?"
"Zato to nosi potpis Huber Hagen Hes. HKH... To je najgrublji falsifikat koji sam ikad video!"
Danijel baci linu kartu. Forestije dade znak svom sadrugu. Drugi ovek nosio je dug valjak koji
se otvori i odmah pretvori u nosila. Forestije zgrabi Danijela za rame. Oigledno hteo je da ga natera
da se isprui na njihovoj napravi, koja je nepokretno lebdela u vazduhu, ne oslanjajui se ni na ta.
Ali on nije bio bolestan niti ranjen i nije nimalo eleo da se popne u njihova prokleta kola! On se
oslobodi, skoi unatrag i otra prema svojim kolima. Jedva da je uinio deset koraaja, zastade
uasnut: folksvagen je bio samo gomila gvourije. Prednji deo i desna strana kao da su bili potpuno
smrvljeni. On pomisli: dobri boe, da sam bio za upravljaem ta li bi mi se desilo!? Udes je moda
objanjavao prisustvo ljudi u belom i njihov prezir. Ali ne, popravi se - to nije prezir, to je zamka.
Forestije jednom rukom gurnu nosila koja zalebdee u vazduhu kao deiji balon poteran vetrom.
Danijel se pitao to bi vredelo rei ovim izazivaima da on nije bio u kolima u trenutku sudara i da
ak nije bio ni ranjen! Ne, oni za to nisu hteli da znaju. On ponovo skoi u vremenu. Probudi se, sa
glavom meu akama, laktovima naslonjenim na upravlja svog folksvagena. Dobri boe, a moj
sastanak!
"ekam vas u mojoj radnoj sobi poev od veeras od devet asova i trideset minuta", rekao je
Veliki Zmaj. "Biu tamo do ponoi. Moi ete da mi ispriate ta vam se dogodilo." Rober Sartes je
eleo da bude ovek tajnosti, ovek noi, usamljenog rada u senci. Te veeri... te veeri!? Danas, 20.
novembra 1966?
Svetlosti grada plenile su svojim malim lanim suzama koje su se kroz maglu presijavale kao
duga. Tu i tamo folksvagen se bacao na neko udovite tela od ehtoplazme, putajui da ga proguta,
zatim odmah povrati, ikljajui kroz no zimsku, nagu, metalnu i ledenu. Danijel bi prinuen da
uspori. Pustio je putem grejanje i oseti da ga ponovo obuzima laka pospanost. Desnom obalom stigao
je u oazi i neto pre fabrike poe avenijom Vilnev. A ta u rei Sartesu? U svakom sluaju, stigao
je ranije. On se zaustavi i da bi se probudio, naini nekoliko koraaja po ploniku. Nebo je bilo
veoma svetlo. Sa svoje leve strane, tano iznad kue, video je sazvee Orion. Normalno za kraj
novembra. Pitao se da li bi bilo dobro da ode do jedne kafanice i pojede jaje sa unkom. Ali, nije bio
gladan ni edan, ve je u svom letnjem odelu drhtao od sveine. On ponovo pogleda u Orion. Rigel
mu je bio skriven, ali je video Betelgezu, Aldebarana, a neto vie udesno Kastora, a Poluksa s leve
strane... Sve je to dobro odgovaralo sezoni, ali folksvagen je preao samo etiri stotine kilometara od
18. jula, dana kad je poslednji put menjao u motoru ulje. A bio je u stvari 31. Maks Rolan me je
primio 30-og, jue - da mi da na znanje da odlazim. Kad sam se vratio kui progutao sam jednu ili
dve ili tri pilule mebsitala, a sutradan, to znai jutros, bio sam ipak dovoljno svestan da bih
telefonirao Sartesu i traio sastanak s njim. Hronolitino dejstvo se, dakle, pojavljuje sa nekoliko
asova zakanjenja. Nerekovo pismo. Monikin amar, magla 20. novembra i Orion: opsena! U redu...
on ponovo ue u svoja kola i poveze se prema fabrici.
Jedno pojaanje zida obrazovalo je ulaz u ijem se dnu nalazila gvozdena reetkasta kapija.
Danijel krenu u tom pravcu i dvaput dade znak sirenom. Pojavi se noni uvar, dade neki znak i prie
ulaznim vratima; bio je to bivi aca sa podgunikom. On zalupa potpeticama: sigurno ovek
Forestijeov i Maksa Rolana. Danijel se pomiri s tim, sie i poe do reetkaste kapije.
"ta vi hoete u ovo vreme?"
Danijel prui svoju Seakovu linu kartu.
"Imam sastanak sa Velikim Zmajem."
"Ah, da, Dijersan. Ve sam vas video."
"Nadam se. Najmanje deset puta."
"Ne ba toliko, ne. Telefonirau."
"Nije potrebno. Gospodin Sartes me eka."
"Takvo je pravilo. Prolo je devet asova."
"Kako hoete."
Sartes potvrdi sastanak i Danijel se minut kasnije vozio glavnom alejom. Zidine zgrade fabrike
zaklanjale su prema nebu ogromno pravougaono dvorite. irok dekor leda i meseina poigravali su
se po ledenim santama. Ti dolazi iz hladnoe i... jeza! Odjednom neka crna masa nalete i presee
put. Kola ugaenih farova. Danijel ih izbee naglim skretanjem, ispravi i ukoi. Na vreme. Oba vozila
se okrznue, a njihovi branici se malo sudarie. Peo 404 sive metalne boje izlazio je iz garaa sa
strane. Jedva da je bio osvetljen - ili uopte nije bio osvetljen. Njegov voza poleteo je na glavni put
drei se desne strane to je moguno vie. On se pope na plonik i poveze travnjakom. Da, ta baraba
je dobro pripremila svoj plan tako da ja ne budem u pravu! Bio je to Forestije: to je mogao biti samo
on. Visok ovek u irokom sakou od tofa sa etvrtastim arama, sa eirom svetle boje koji mu je
skrivao oi: pajkan kue Seak. Do avola, ta on ovde radi! On me je sigurno pratio. Tako je, pratio
me je i kad je shvatio da idem u fabriku pokuao je da me na brzinu uhvati. On je uao kroz garae,
ali je izgubio u vremenu i...
"ta tu radite?" povika Forestije. "Zamiljate li da ste na autoputu?"
 "Ali ja jesam na autoputu", mirno odgovori Danijel. Bio je to laan mir. U stvari bio je na ivici
panike. Forestije prsnu u grub smeh.
"Terate egu sa mnom!"
"Takav luksuz sebi ne mogu dozvoliti. Je li se to desilo vaim kolima?"
"Ne, ne verujem. Ali to nije blagodarei vama."
Debeo polumesec irio je zejtinjastu svetlost. Kraj prve etvrti. Nekakva praznina se pojavi na
mestu Oriona. Nestali su takoe Kastor i Poluks. Neto vie Danijel primeti trougao Altair-Deneb-
Vega. Ova poslednja bila je veoma bleda zbog meseca i nalazila se gotovo u zenitu. Raspored zvezda
sasvim je odgovarao sredini leta. Temperatura je bila mlaka. Stvari su zauzele svoja mesta. Drukije
reeno, kriza se udaljavala, moda je uticaj mebsitala slabio - ako je to bio mebsital.
Neka svetlost sijala je na prvom spratu jedne male zgrade u dnu dvorita. Sartes je bdio. Danijel
die pogled i odahnu. Neto nebeskog mira prostruja kroz njega. Tiina je bila izuzetna. Nego, koji
smo dan danas? On se okrete Forestijeu.
"Pretpostavimo da sam vozio suvie brzo", ree on pomirljivo. "Ali, ni vi niste bili dobro
osvetljeni. To je najmanje to se moe rei za danas, kvit smo. Laku no."
"Trenutak, Dijersane. ta vi ovde radite?"
"A vi?"
"Ja vrim svoj posao. I upozoravam vas, ako va odgovor ne zadovoljava, napisau izvetaj o
vama."
"Donosim prevode."
"Donosim prevode."
"Donosim prevode."
"Donosim prevode."
...na meseevoj svetlosti raspoznade nekoliko rua gotovo ljubiaste beline. Nije znao njihovo
ime i to zaali: trebalo bi uvek znati ime cvea sa kojim se sreemo na putu.
On nervozno pritisnu dugme na jednim sakrivenim vratima i prijavi se tihim glasom. Ona bitanga
Frorestije pogodio je da idem Velikom Zmaju. Mora biti da je pokuao da prvi stigne u dvorite
fabrike u nameri da se sakrije, da bi me posmatrao; zatim da ukoi bravu vratima iza mene i odmah
zatim ue.
Da, to bi bilo verovatno. Ali zato me je pratio? Vrata zakripae i otvorie se. Danijel uini
nekoliko koraaja natrake da bi se uverio da su se ona ponovo zatvorila. Promaio si, stari! On
zastade na stepenitu da bi na miru poeo disati i savladao svoje uzbuenje. Vie nikakva pretnja nije
mogla da ga stigne, tu u jazbini Velikog Zmaja.
"Uite, Dijersane. ekao sam vas."
Odaja u kojoj je preovlaivalo crvenilo prostirki, crnilo naslonjaa, crvenilo pisaih i drugih
stolova, ta odaja nije bila vrlo velika, mada bi jedno pola tuceta osoba moglo da se u njoj komotno
osea. Na to su uticala iroka vrata, visoke tavanice i umanjena veliina nametaja rasturenog u
znalakom neredu. Fabrikovan dekor, fabrikovana okolina...
"Drago mi je da vas vidim!"
Kod Sartesa je odmah padala u oi masivnost njegovog obrisa i lica. Zatim bi se zapazila duina
torzoa, snaga glave i vrata, etvrtasto lice ispod guste prosede kose. I stas: najmanje metar i
osamdeset pet. Veliki Zmaj imao je na sebi kuni sako od tofa sa etvrtastim arama i pantalone od
bezoblinog flanela. Iza njegovih debelih naoara sevale su varnice. Liio je na neku ribu iz dubina.
Na njegovom pisaem stolu nalazio se jedan Hermes /Danijelu nepoznat lik, neodreeno
futuristiki, neto novo.../. Stajao je pored maine za raunanje marke Dan 101, internog telefona, dva
obina telefona i jednog kompjuterskog terminala. Na jednom niskom stolu nalazila se moderna
Biblija u dva toma i Seakov podsetnik (Sartesovo lino delo). Na zidu je bilo vie dijagrama i
grafikona; Danijel se nije seao da ih je video; njihov smisao uopte nije shvatao; i jedan slikovit
nagi akt: jedna mlada solidno graena i miiava ena koja je gledaocima pruala prizor irokih
bedara i mrkih gustih dlaka.
Sartes zakuca po stolu svojom lulom.
"Jeste li za viski?"
"ist, molim vas."
Veliki Zmaj bio je lenjo zavaljen u svojoj naslonjai dok mu je lik postepeno postajao tromiji, kao
da je dremao; ali Danijel je znao da je on budan i paljiv. Na zidu u drvenom ramu nalazio se mali
kalendar - efemeride. Bio je 31. jul 1966. g. Sve se dobro odvijalo. Sve se dobro odvijalo.
"Jo danas sam stupio u vezu sa mojim prijateljima iz Nereka", ree Sartes. "Oni e sigurno moi
da vam neto nau. Ali ipak pod jednim uslovom: da pristanete da napustite Francusku za najmanje
pet meseci. Da li vam je to moguno?"
"Napustiti Francusku da bih iao kuda?"
"U Ameriku, naravno. U Sjedinjene Drave." Danijel uzdahnu. Amerika - ta varka, taj lani raj, ta
zamka... Struggle for life Borba za ivot - na engleskom.: da najbolji pobeuje, ili najvea hulja!
Tue na svim vrhovima, bez milosti za bilo kog... Ne, oaze mira i sree postoje samo u romanima
naune fantastike, a i to je pitanje. Sem ako ovek nije milijarder. iveti ivotom kako se hoe staje
sve vie i vie. Treba se s tim pomiriti. Amerika? Zato da ne? Danijel je imao oseanje da su sve
odluke vane po njega bile donete na drugom mestu, ali nije znao na kom. U Pentagonu, u Agartinoj
peini, na oblaiu na kom stoluje Bog-otac ili u nekom tajanstvenom upravnom odboru.
"Mislim da bi to trebalo da bude moguno", ree on oprezno.
"Postoji jedno drugo reenje", ree Veliki Zmaj.
Povremeno je vukao dim iz svoje lule i isputao ga polako. Govorio je glasom muklim i pomalo
pevajuim, u kom se oseao pirinejski naglasak. Danijel je primeivao krajiak crnoplavog neba
izmeu dve zavese.
Fabrika, grad i svet bili su s one strane zida, bezopasni, kao da su oieni od neastivog.
"Jeste li uli za HKH?" upita Sartes.
Jedna svetla mrlja se zaokruavala na sredini prozora: to je bio svetlei prsten fenjera u magli, ili
obina optika iluzija. Danijel usredsredi pogled na tu bledu maglovitost, koja je moda postojala
samo u njegovoj mati. Ona je menjala oblik i kao da se vrtela oko sebe. Uskoro se u njoj stvorie
dve crne rupe, zatim jedna trea iznad, i on prepoznade mrtvaku glavu, apstraktnu, kao to ih je kao
dete crtao u doba kada se zanosio gusarima. Upozorenje. Neka vrsta prethodnog upozorenja... HKH!
Zapao sam u zamku. On se die. Sartes poe da se smeje.
"Verujem da znate za HKH."
Ta bitanga me je izdala! Svi su oni protiv mene! Oseti kako mu kolena zaklecae i pade napred.
Probudilo ga je oseanje veoma usredsreene, vrlo jake hladnoe. Njegova bosa noga oslanjala se na
zaleeno okno. Bio je ispruen na nekoj klupi ili kanabetu. Iznad njega visila je sijalica bez abaura.
Shvati da je nag. Neki ovek u kinom mantilu trpao je njegovo odelo u jednu vreu. Odaja je bila
gotovo prazna: samo sto, nekoliko stolica, jedan rasklimatan orman. To sve je moralo zaudarati na
bu, no Danijel je jo imao u nosu i grlu neki snaan hemijski zadah. Uspavao ga je neki
mikrooblani generator. Ue neka mlada ena nosei zdelu vode koja se puila i stavi je na sto. Zau
se zveket metala i aa koje su se meusobno sudarale. ena okrete lea, skrivajui ruke. Danijel se
die, osloni na jednu ruku i ugleda jednog oveka koji je stajao iza klupe. On se ponovo srui na
svoje mesto.
etvrta osoba ue nosei sveanj odela. Bio je to neki dugajlija, mrav, miiav, sede kose, uzana
lica, snane brade sa dubokom borom kao brazgotinom koja je polazila od oka i presecala mu obraz.
ef bezbednosti Seaka. Forestije.
"Hajde, Dijersane, smirite se, do avola. Ne moe se uvek dobijati."
"ta to treba da znai?"
"Vi zamiljate da ste vrlo jaki, je li?"
Forestije baci odelo na ploice ispred Danijela. Mlada ena se okrete. Ona je drala pric i malu
guvu vate. Danijel oseti miris alkohola. Pokua da se digne. ovek koji je stajao iza njega udari ga
dlanom po ramenu.
"efe, hou li mu ponovo pricati u nos?"
Danijel ponovo zauze svoje mesto na klupi.
"Ne treba da spava", ree ena. "Treba da pazim na dejstvo injekcije."
"Ostavite me na miru!" viknu Danijel.
"Ne budite budala", ree Forestije. "Neemo vas ubiti. Samo emo vas malo protresti."
"Ali, zaboga, ta hoete od mene?"
ef bezbednosti pogleda mladu enu.
"Hou li mu ispriati?"
"U svakom sluaju, a on se tog nee seati."
"Tako je, stari moj. Ipak se neete seati. Zaboraviete ak i kako se zovete. Bar za neko vreme.
Zatim e vam se vratiti seanje, malo-pomalo, izuzev na ovo to se veeras dogodilo. Poslednjih
asova posle injekcije: sem tog nita vie. Pustiemo vas u prirodu na nekoliko stotina kilometara od
Pariza. Pre no to budete saznali ko ste i to dokazali, bie vam potrebni meseci. Uskoro ete biti
primorani da nas ostavite na miru! A ovu stvaricu, ovu tenost iz prica trebalo bi da poznajete: ona
dolazi od vaih prijatelja Nereka i Forbaera. To je NF 7009: niti seanje. Izgleda da je on jo u
fazi ispitivanja. E, to, ispitaemo ga! Najgore to vam se moe desiti, bilo bi da godinu-dve
provedete u duevnoj bolnici. No, ja zbog tog neu plakati."
"A sad, ako ne budete mirni, biemo primorani da vas uspavamo aerosolom", ree mlada ena. "A
to e poveati rizik, jer ja moram da kontroliem vae srce, i u sluaju da pone poputanje, da vam
dam jo jednu injekciju. A ja nisam lekar. Bolje bi bilo da mi kaete ta oseate u prvim minutima."
Ona se usiljeno osmehnu. Okrugle i visoke obrve inile su njene oi razrogaenim. Njeni upali
obrazi, njen malo spljoten nos i njena pomalo napuena usta odavali su strepnju. Ona se bojala.
Njene crte su se urezale u Danijelovo pamenje. Moda nikad vie nee videti neko drugo lice
nadneto nad njegovim. On prui dolakticu. Ruke mlade ene su pomalo drhtale. Danijel zamuri.
Jedva da je osetio ubod. Laka toplina postepeno je obuzimala njegovu ruku, zatim dno grla.
"Eto, vrlo dobro", ree Forestije. "Obucite se."
Danijel se die i urno obue svoje donje iznoeno rublje i kao petrol plavo odelo, staro najmanje
deset godina. ena ga zadra.
"Nemojte jo uzimati sako, u sluaju da bude potrebno da vam brzo dam jo jednu injekciju."
"Sako mi nije potreban. Zar nije danas 31. jul?"
Oni nita ne rekoe. Tano, bio je 31. jul. Ili su ga hotimice varali.
"Noi su svee", ree Forestije. "Ovako gadno leto ne pamtim."
Danijel se vrati i sede, utonuo u talas fatalizma koji je nesumnjivo bio osnova njegove prirode.
Najzad je naao sebe: ovek potpuno preputen sudbini, a time samim i osloboen.
"Koliko emo ekati?" upita onaj tip u kinom mantilu.
 "Do pola asa", odgovori Forestije.
Mlada ena klimnu glavom. Ona prestrue grli jedne ampule i spremi drugi pric. Danijel oseti
slabost i grozniavost. Ona sede na kanabe pored njega i uze ga za ruku.
"Kako je?"
"Dobro, samo mi je hladno."
Forestije donese plavi sako. Ogrnue njime Danijelova ramena. Ona druga dva sauesnika
posmatrali su ovaj prizor, vidljivo zabrinuti. Danijel zabaci glavu na naslon klupe i ponovo zamuri.
"ta nije u redu", upita Forestije mladu enu. "Da ne spava?"
"Ne, ne verujem. Puls mu je slab. Da, to je bilo predvieno, ali sam malo zabrinuta."
"Dajte mu tu injekciju."
"Rado. Mislim da treba pozvati nekog lekara."
"Kako bismo mi tad izgledali?"
"Jednog lekara - prijatelja. Mogli bismo upozoriti..."
"Ne pominjite imena!" dreknu Forestije.
"Nadam se da neemo imati nezgoda zbog vaih prljavtina", ree jedan od ljudi.
"Hteo bih da spavam", ree Danijel. "Dosad sam sasvim glupo iveo i vrlo sam umoran. Hteo bih
da dugo spavam... i da se probudim na morskoj obali... na plai od belog peska..."
"Dau mu injekciju", odlui se mlada ena.
Ona klee pred Danijela.
"Ako se neto desi, vi ete biti odgovorni", ree ona Forestijeu.
"Pa HKH nas titi."
"Mislim da bi ipak bilo bolje pozvati lekara."
"Ne! Ja se samo nadam da je ta tenost usavrena."
"Mislite li na NF 7009?"
"Da. To nije samo obino sredstvo za gubljenje seanja. To je hronolitik, zar ne?"
"Ali, ta emo mi da radimo?" upita jedan od ljudi.

Stanovao je u jednoj garsonjeri u ulici Vernej, na petom spratu. U toj velikoj odaji, pomalo
mranoj, gomilao je uspomene iz detinjstva, razglednice od prijatelja i pozive na putovanja
turistikih agencija. Tu kod njega jedini luksuz bio je telefon. Fotografija jednog deaka suvie
sjajnih oiju stajala je na stalku: Danijel Dijersan u doba kad je sanjao o gusarima i Indijancima.
Svoje ime napisao je na poleini fotografije sa sledeom posvetom samom sebi: ja sam veliki
poglavica hladne zemlje, ja vozim moje saonice bre od vetra. Do vienja uskoro.
Na komodi je leao jedan lutak od gume: Miki Maus kao kosmonaut. A na krevetu, po prostirci, na
naslonjai ili na nekom drugom mestu, jedan ruiasti slon kao oni koje vide, kad su pijani, izvesni
izvetaeni dentlmeni jajolikih glava kojima se Danijel uvek divio u anglosaksonskoj knjievnosti.
To je bio prototip specijalnih plastinih predmeta koje je Seak proizvodio u Soaziju: gipki, otporni,
nesagorivi itd. to se tie slika bio je tu jedan toranj za buenje nafte koji je blistao u dekoru smaka
sveta. A radi slikovitosti, jedna ria krava na zelenoj livadi sa koan zen natpisom: posle etiri
hiljade dana hoda, krava stie na kraj svemira i ta tu radi?
Danijel se die zevajui i trljajui slepoonice. Gadna mora! Kakvo bi se to zlo krilo u njegovom
mozgu? On nije voleo te rane junske vruine kojima grubo poinje letnja sezona. U ivotu su mu bili
potrebni blagi prelazi. itav ivot je moda jedan prelaz, govorio je sebi ne verujui u to. Da,
budalo, blag prelaz izmeu nieg i nieg. I uz to jo ne ba toliko blag! On se odvue do kupatila. U
svakom sluaju, nije ga brinulo tadanje vreme, ve vreme koje prolazi. Da li bi ono moglo da se
poremeti? Besmislica. On se radoznalo pogleda u ogledalo iznad umivaonika. Oi su mu bile kao u
Azijca, usne debele, brada malo isturena, nos pomalo spljoten. Kosa svetle boje padala mu je u
neredu na elo preseeno dvema vrlo tankim borama, to mu je davalo izgled deteta zauzetog
reavanjem nekog problema suvie munog za njegove godine. Smeno: kad bi video tu glavu na
ramenima nekog slinog njemu, on je sigurno ne bi prepoznao.
Sa gutljajem vode popi jednu pilulu alkasagila Serba (neka vrsta aspirina) i rasejano otvori drugu
tubu mebsitala Nerek. Jednu draeju gotovo ljubiaste beline zakotrlja po levom dlanu. Sve su ga
droge privlaile, iako stvarno nije eleo da ih uzima. Pravio je zbirku farmaceutskih proizvoda
poev, naravno, od proizvoda Nereka i Serbe. Mlade ene koje je dovodio u svoj stan bile su
uglavnom oarane raznobojnim kutijama. A poneka se nije mogla uzdrati da kradomice une neku i
u svoju torbu. Za nekoliko barbiturata dala bi svoju duu kao nagradu. Te lepe ene ija su tela imala
svoju tarifu. One su takoe eljno i s nepoverenjem mirisale plave pilule nidopana - Serbirt proizvod
protiv zaea. No kutija sa mebsitalom bila je sakrivena. Danijel je imao samo jednu i nije eleo da
mu ukradu tu retkost. ta vie, Elen mu je kazala da e taj proizvod biti povuen iz prodaje zbog
sporednih dejstava koja su premaivala sve to se moglo zamisliti. Nerekovi pronalazai hteli su da u
jednom jedinom sastavu sjedine sredstva narko-analize, dejstva amfetalina i oniro-analize. Mebsital
je bio predodreen da uini propustljivijom granicu podsvesti - pretpostavljajui da postoji neka
podsvest i neka granica - iza koje bi se pojavila bogata simbolina sadrina - pod pretpostavkom da
postoje snovi i simboli. Meutim, francusko Ministarstvo zdravlja odbilo je da da svoje odobrenje.
Zbog hronolitikih dejstava, tvrdila je Elena. ta je hronoliza? - To je dubok poremeaj vremena. - U
svesti subjekta? Naravno, ali ako ima predodreenosti ili ako je doza premaena, onda se vreme
zavrava tim to za bolesnika sasvim prestaje da postoji. U tom sluaju san se moe beskrajno
produiti. On zamenjuje stvarnost; otuda, u izvesnim sluajevima, nastaje nemogunost povratka u
budno stanje. A onom ko sanja, nekoliko minuta izgledaju esto kao dani i kao meseci. Bilo je ve
vrlo mnogo nesrenih sluajeva: ludilo ili smrt... Zanimljivo je to ujem prvi put da se o tom govori.
- Laboratorije se trude da preute ovu pojavu...
Danijel se isprui na krevetu, stavi tubu na noni stoi, zabaci ruke iza glave, to mu je bio
najomiljeniji poloaj za razmiljanje. On nije mogao da sasvim veruje u tu priu o hronolizi. Zato ne
bi probao? Jednu draeju ili dve? Ili pola tube? I nije se odluio.
Da putuje... Da li je istina da se nigde ne stie? Moda postoji neki nain da se iz tog izae, neka
skrivena vrata, iju tajnu nekoliko povlaenih osoba prenose jedno drugom iz doba u doba. Ne,
nema vie devianskih ostrva, niti viih nepoznatih bia. Sem ako...
A zato poi putem na jug? Jug - to je smrt. Budunost je izgledala siva. Danijel je govorio u sebi
da bi vie voleo neuspeh sa njegovim posledicama: borba za ivot i ne samo za bolja mesta. U njemu
je sem aljenja rasla i neka neodreena srdba. Platie mi oni to! Ali na kog se okomiti? Nita nije
gluplje nego zamerati celom svetu. Ili moda nita nije umnije...
On uini skok u prostoru i vremenu. Proao je kroz dvostruka vrata svetilita. Zastade zaslepljen
kao neki zatvorenik koji izlazi iz mranog zatvora. Stotinu puta je doiveo ili sanjao ovaj prizor. On
je odjednom dobijao simbolinu veliinu i saimao njegovu podreenu sudbinu, njegova oseanja
krivice, njegov potajni strah od bojeg i ljudskog suda.
Starinski nametaj, tapiserije i slike poznatih majstora, toliko stvari koje nije cenio i od kojih mu
se zapravo gadilo. Prebacivao je sebi to je bio zadivljen tim spoljnim znacima moi. Visok, ohol,
uzdrano elegantan Glavni upravnik, Maks Rolan oekivao ga je iza raskonog pisaeg stola, odvojen
naslonjaama sa visokim naslonom, namenjenim posetiocima, iza no man's land Niija zemlja -
engleski u originalu. od tri ili etiri metra.
 "Sednite, Dijersane."
Glavni upravnik je vrebao iza svog izrezbarenog malog tornja. Njegove naoare, izduene i bez
okvira, kad bi se smekao davale su mu izgled amerikog intelektualca iz pedesetih godina: upola
reklama paste za zube, upola uhranjena divlja zver. Veliki gazda. Polubog. Divlja velika plovka koja
zamilja da je beli labud u venom vrtu, govorio je Sartes. Gotovoo sve dah strujao je kroz radnu
sobu. Maks Rolan je prelistavao neki dosije, reklo bi se ne mislei, ali moda ne bi trebalo imati
poverenja u taj izgled dosade i rasejanosti, to je i moda pomalo suvie klasina preruenost jednog
mesodera koji se spremao da skoi na svoju rtvu. Iznenada ustade, die pogled i dlanovima se
osloni o sto.
"Vi, pre no to ete ui u Seak, zar ne, bili ste kod Loran-Divernoa?"
"Da."
"Vi ste ak radili na usavravanju njegovog uvenog D-aminogela?"
"Da."
"Znai da ste kao hemiar bili zaposleni u Laboratoriji Loran-Divernoa."
"Tako je."
"Kako to da ste sad prevodilac? Zanimljiva prekvalifikacija."
"To je eleo Seak."
"Objasnite to."
"To, gospodine, ne treba da ja objanjavam. Pretpostavljam da je u jednom odreenom trenutku
bilo suvie hemiara, a nedovoljno strunih prevodilaca. Ja sam se uvek bavio prevodima... sem ako
me oni nisu uvukli u neku zamku!"
"Sem tog, imate trideset etiri godine, a niste oenjeni." Danijel slee ramenima. Maks Rolan
nastavi:
"Vi znate da psiholozi pridaju izvestan znaaj takvim pojedinostima. Oni bi mogli da posumnjaju
da ste ostali neenja zato to ste sanjarili da vaeg oca ubijete udarcima zveke u doba kad vam je
bilo dve i po godine, da biste se oenili svojom majkom. No, ja pretpostavljam da to nije bio sluaj s
vama."
U pogledu Maksa Rolana u trenutku zablista leden zraak svetlosti. Danijel se nije trudio da bilo
kako komentarie ovu jezivu alu.
"A kakvi su vam sad planovi?"
Danijel je oklevao. Treba uvek izgledati kao da volite novac, ako ne elite da budete sumnjivi u
jednom svetu u kom je novac bog. Danijel se oseti da je sposoban da uzvrati. On se potrudi da iskae
divljenje uasnom bronzanom asovniku koji je skrivao hartije koje su leale na stolu pred Glavnim
upravnikom.
"Naravno, eleo bih da poboljam svoje stanje."
"A da li biste mogli rei ta to znai?"
Takve sam sree, pomisli Danijel! Jedanput, eto, kad sam hteo da odigram svoju ulogu, bije me
maler. Maks Rolan mu prui listi hartije koji on uze malo drhtavom rukom. Kao da je ve znao ta
treba oekivati. Bilo je to pismo i on vide da je bilo upueno njemu. Laboratorija Nerek i Frobaer
gospodinu Danijelu Dijersanu.
Kako li je dopalo ruku Maksa Rolana? Opet Forestijeovo delo? On proita:

Gospodine,
Preko gospodina Robera Sartesa saznali smo da ste slobodni poev od 1. oktobra 1966. Izgleda
da vae struno iskustvo koje ste stekli u Birou za tehniku dokumentaciju S.E.A.K-a, kao i u
Evropskom centru za primenjenu bio hemiju (S.E.R.B.A), kao i vae dvostruko tehniko i lingvistiko
obrazovanje odgovaraju kvalifikacijama koje zahteva poloaj koji treba popuniti u Vilmingtonu
(Delavar), u seditu nae zajednike filijale sa Dipon-de-Nemurom.

Danijel zamuri. To je neki falsifikat. To nema nikakvog smisla! Zato su to izmislili?

Istovremeno, nije mogao da se uzdri, a da se ne ponada da je pismo dolo ba od Nereka i da ga je
Forestije pritajio od ljudi Seaka ili Serbe. Postide se tog detinjastog nadanja. Budala! Zar jo u to
veruje? ta ti to treba? On otvori oi i tek tad primeti datum 19. septembar 1966. Zamka. To je bila
hronolitina zamka! Danas je 30. jul, nema sumnje. Mene je tek sino Forestije primetio u fabrici u
oaziju... On pogleda oko sebe ali ne spazi kalendar.
"Datum..."
"Pa ta je bilo sa datumom?"
Danijel odustade da nastavi, da ne bi pokazao svoju strepnju. Eh, oni su jaki. Zato se prepirati?
Oni su uvek u pravu. On umorno vrati pismo. Moda bi trebalo da ga zadri poto je bilo upueno
njemu. No bio je previe umoran. Bilo mu je svega dosta. Izai iz ovog, dobri boe, samo izai!
"Ne razumem", ree. "To je neki falsifikat, ili ne znam ta. Da je to pismo poslao Nerek ja bih ga
imao, a ne vi. Koji je danas dan?"
Maks Rolan ga je, dugo i hladno, netremice gledao.
"Danas je poslednji dan vae saradnje sa Seakom. Veeras se javite blagajni radi isplate
otpremnine."
Danijel izae na ulicu poto je pre tog sreo Forestijea u hodniku preduzea. Kunog pajkana
krasio je pobedniki osmeh. Oni hoe da pokuaju da poaavim, ili ta? ta je to to se ne uklapa?
On svrati u jednu kafanicu. Nekad nije iao za tim da namerno u alkoholu trai reenje svojih
problema, a jo nije sebi mogao dozvoliti luksuz da se opije. Lucidnost mu je bila potrebnija vie no
ikad. On se poslui samo jednom aom koju je polako ispijao, izbegavajui da gleda u kalendar koji
je visio na zidu pored telefona. Vreme je bilo sivo. Sunce je liilo na pokvareni krem. Izgledalo je da
e se no spustiti ve u etiri i etvrt. Danijel je drhtao u svom letnjem odelu. Oko njega ljudi su
nosili gabardene ili bunde, a ene kapute ili kine mantile. On ugleda jedan kiosk sa novinama i
pomisli da sad ili nikad treba da se suoi sa istinom. Kupi Frans-Soar, ali smognu hrabrosti da samo
jedanput pogleda u datum, i to kad je bio zaklonjen u svojim kolima. Zaklon od sveta i od vremena. A
ipak bilo mu je hladno, bojao se. Bio je 20. novembar. On se seti Eleninog upozorenja. Mebsital je
imao takvo hronolitino dejstvo, da je Nerek bio primoran da ga povue iz prodaje. Dobri boe, ta li
sam uinio? Opit? Ili sam pokuao da se ubijem tom gadou? A sad, jesam li sve zaboravio? Ali to
nema veze!
Bilo kako, tek izgubio je jasan pojam o vremenu. U njegovom pamenju otvarala se praznina od
vie meseci. To je bilo neto vie no obino gubljenje pamenja. Ili neto manje. On se malo-pomalo
smiri. Oseao se lucidnim. Samo, njegova lucidnost ne bi mu povratila tri meseca veto oduzeta, nita
vie no to bi mu pomogla da se izlei od nekog oboljenja jetre ili tumora na mozgu. Ukoliko se vie
trudio da se sea, utoliko je vie u njemu jaao bes. Platie mi to, te barabe. On stisnu pesnice uz
slepoonice. Ba je trebalo da ivim u to vreme! Dakle, radio sam u Seaku, kod Serbe i bog e sveti
znati gde. On izvadi svoju lisnicu iz unutranjeg depa svog sakoa i otvori je. Imao je para: itav
sveanj banknota od pet stotina franaka. Zaboga, nedirnuta otpremnina koju sam naplatio! A pismo?
E, pa, pisma nije bilo. To je bila hronolitina mora. Ono ega se bojao, ili ono emu se nadao,
mealo se u njegovoj glavi s onim to mu se uistinu dogaalo. No, ta da radi? Uopte nije eleo da
se poveri psihijatrima. Moda e moi sam da se snae, naroito ako nije promenio ni zaposlenje ni
stan. ekaj, a kljuevi. Da, slae se to. A morao je kod kue u ulici Vernej imati i svoje
mehanografske liste plate. On se malo raznei pomislivi na Babara, na svog ruiastog slona. Samo,
nije imao elje da se vrati. Ili se, moda, bojao. Uasavala ga je pomisao da bude sam u svojoj sobi.
On prekrsti ruke na upravljau, a elo nasloni na nadlanicu da bi razmislio. Moda je Elena ve
napustila Francusku. Tog se nije seao. Kad ju je upoznao, ona je stanovala u jednom hotelu u blizini
lstone stanice, ali se s njom najee sretao na Monmartru kod njene prijateljice Monike Gersten.
To je izgledalo suvie daleko, u prostoru i u vremenu. On se odlui da pokua, mada se mnogo nije
nadao. Trei sprat. Gospoica Monika Gersten, novinar... Da, Monika je govorila da je bila dopisnik
vie nemakih listova. Danijela uhvati vrtoglavica, te morade da se nasloni na zid. Ovog puta, stari,
spasen si. Saeka nekoliko trenutaka pre no to e pozvoniti. Moda e Elena biti tu. Uostalom, to
nije bilo vano. Monika e umeti da obavesti svoju prijateljicu.
On stavi ruku na jedan vreo radijator. Centralno grejanje je radilo, to je normalno za 20.
novembar. Njegova strepnja se malo ublai. On zazvoni. Samo da je Monika tu. On prepoznade lake
korake mlade ene. Olakanje koje je tad osetio natera ga da proceni dubinu svog nespokojstva.
Monika naglo otvori vrata i hladno pogleda Danijela. Otprilike kao to ga je Maks Rolan pogledao
pre nekoliko asova ili pre nekoliko meseci. Bila je obuena u veernju haljinu od crvenih krpica.
Njena bluza, unirana i stegnuta oko struka, bila je poluotvorena na grudima - ali skrivajui njene
dojke. Ispod rioplave kose otkrivali su se njeno elo i njene ui. Lice joj je bilo duguljasto ovalno,
nos mali i prav, visoke jagodice i usne jako izraene. Danijel se nasmei. U jednom trenutku se
uplaio da se prevario. Da, to je bila Monika Gersten. Divio joj se obuzet neizvesnim uspomenama,
izmeu elje i nejasno odreene strepnje.
"Dobar dan, Monika", ree. "Vratio sam se."
Meutim, Nemica se ne skloni da bi ga propustila da ue, a pogled joj se ne ublai. On kroi
prema njoj. Na to ga ona bez vike i bez rei iz sve snage oamari, jedanput s leve strane, a drugi put s
desne. On se povue, a ona to iskoristi da bi ispred njega naglo zalupila vrata.
On sie niz stepenite. Glava mu je bila teka. Sad je Monika bila njegov neprijatelj. A moda i
Elena. Od njihovog poslednjeg susreta prolo je vie od sto dana, bar od poslednjeg kog se seao.
Sem ako... Jedna misao mu pade na pamet. On podie poklopac na folksvagenu da bi proverio
prilepljenu beleku o zameni ulja i podmazivanju. Pisao je datum 18. jul 1966. Kilometraa: 74560.
On pouri da bi video brojku na brojaniku preenih kilometara. Stajalo je 75072. On spusti
poklopac, sede za upravlja, privue vrata i zamuri. Spavati? Ta mu nada ispuni glavu, proiri se po
njegovim ivcima i telu: spavati.
Dobri
boe
to
sam
umoran
ini
mi
se
da
u
spavati
itav vek i grozniavim bolesnim, udnovatim snom odspava jedan ili dva, ak tri asa. Kad se
probudio seti se svog zakazanog sastanka sa Sartesom u fabrici u oaziju. Zevnu i protrlja oi. One
barabe su me isterale i ja u moi da se odmorim. Vreme je bilo lepo a no zvezdana. Altair, Deneb,
Vega... dobro je! Ili sam sanjao da sam video Orion? Pogleda na sat. Vreme je, treba da pourim.
Poinje da mi dosauje ta bolest da spavam bilo kad i bilo gde.
On okrete ispred fabrike i poe avenijom Vilnev. ta u sada ispriati Sartesu? Da putujem za
Ameriku? Kojeta, videemo... On zasvira dvaput sirenom, a gvozdenoj reetkastoj kapiji prie noni
uvar obuen u plavu ili crnu uniformu.
"ta elite?"
"Hou da vidim gazdu."
"Kog gazdu?"
"Kako kog gazdu? Zar ih imate vie?"
"Ima ih tuta i tma. To je Seakova nezgodna strana. Hoete li kod Velikog Zmaja?"
"Naravno."
"Telefonirau."
"Mislite li da je to potrebno?"
"Takvo je pravilo posle devet asova uvee."
Danijel ponovo ue u folksvagen, ostavivi vrata poluotvorena da bi na svetlosti svetiljke na
unutranjosti krova od kola, ponovo proitao Elenino pismo.

Dragi moj Danijele,

Ne misli da sam te zaboravila. Od vremenskog udesa od 29 (ili 31) jula nisam prestajala da
budem s tobom. Uskoro emo se ponovo videti. Ne kaem gde, ni kad. Te rei, shvatio si, nemaju
nikakav smisao u svetu u kom sad ivimo.
Moram te umiriti i u pogledu mebsitala. Taj proizvod zbilja nije opasniji od bilo kog barbiturata.
Hronoliza je moj pronalazak. Pronalazak ili proroanstvo: to e nesumnjivo postojati jednog dana.
To ak mora biti da postoji na izvestan nain, jer izgleda da se vreme raspalo. Meutim, nimalo nije
moguno da je to dejstvo mebsitala. Jo nijedna hronolitika droga nije bila usavrena 1966, a ja
nisam uzela draeje slezove boje...

Nekoliko trenutaka kasnije Danijel je jurio fabrikim dvoritem. Nebo je bilo svetlo, a na njemu
su slabo sijala letnja sazveda. Dekor meseca, leda i betona, sa udnim odsjajima na santama leda.
On poe polako da vozi posmatrajui zvezde. Odjednom ponovo oseti zamor. Stisnu zube. Da, izvui
e se, u to se zaklinjao. Vie nije bio sam. Nai e Elenu i ona e se boriti zajedno s njim. Iznenada
izletee Forestijeova kola zdesna, a zatim sleva. Na obema stranama bio je po jedan 404 metalne
boje. Danijel naini skok u vremenu, sedam ili osam sekundi unapred.
Folksvagen i 404 s desne strane stizali su jedan iza drugog, gotovo izravnati. Drugi 404 proao je
raskre i zaustavio se na aleji koja se sputala prema garai. Foresti je? Bez sumnje. Ali zato dva
Forestijea u dva istovetna automobila, ustremljena da folksvagen stegnu u sendvi?
Sa svih strana zgrade su se izdizale vrlo visoko. Zastakljeni iroki prozori odbijali su plaviasta
svetlucanja. Taj futuristiki dekor nije uopte vie bio onaj koji je Danijel poznavao... Forestije izae
iz kola, obuen u crno faustovsko odelo. Mora, vremenski ili hronolitiki udes? Jo nikakva
hronolitika droga nije pronaena i, uostalom, moda hronoliza ak ni ne postoji. Ali, ako se desio
neki vremenski udes, ja vie nisam u 1966. Danijel zamuri. To je postalo kao refleks. Ne dozvoliti
da panika ovlada. To nije svet u kom sam iveo trideset i etiri godine - ili verovao da ivim. Ali to
isto tako nije ni mora. Ne obina mora, ne. Dogaaji se vladaju prema zakonima mranim, ali ipak
loginim. U to sam siguran... Trebalo je da, kao dete, naui da ivi u nekom tajanstvenom svemiru.
 Oekivao je Forestijea. Opet. I nikad nije toliko otro oseao taj muni utisak podjednake slobode
i nemoi. On vie nije mogao da stvarno utie na budunost, zato to je budunost u obinom smislu
rei nestala.
"ta tu radite?" dreknu ef bezbednosti. "Zamiljate li da ste na autoputu?"
"Ali ja i jesam na autoputu", ree Danijel mirno. Bila je to lana mirnoa. U stvari, on je lebdeo
izmeu besa i panike. Pa ipak, seti se da je hiljadu puta u otprilike istim situacijama bio miran.
Forestije prsnu u grubi smeh.
"ujte, vi terate egu sa mnom, je li?"
To je bio onaj Forestije kog je Danijel poznavao, sa njegovim koatim licem, upalih oiju ispod
gustih jakih obrva, sa dubokom borom, kao oiljkom, koja mu je presecala obraz, i ogromnom
bradom. Meutim, na sebi je imao crni kombinezon i neobinu kapu sa vizirom. Liio je na oveka
abu.
Danijelu se zgadi: ponovo je poinjao, iste su mu rei navirale i nije mogao da se uzdri a da ih ne
izgovori.
"Pretpostavimo da sam vozio prebrzo. Ali vi, vi niste bili dovoljno osvetljeni, zar ne? Izravnati
smo. Ne govorimo vie o tom. Laku no."
"Trenutak, Dijersane. Nemojte suvie da zavitlavate. Dolazite li kod Velikog Zmaja?"
"To je moje pravo."
"Naprotiv. Vi ste od jue premeteni iz Seaka. Ovde, stari moj, nemate vie ta da traite."
Bitanga! Danijel se iznenada pobuni protiv vremena, protiv ivota, sudbine, protiv snage stvari i
teine prolosti. Vekovima je savijao kimu, ali i to e se promeniti. Izai iz tog, dobri boe, hteo je
da se iz tog izvue!
"Pajkanska budalo! Briga mene za vae prie. Seak je korpa, kraba, a vi ste prokleto ubre.
Zdravo."
"Bravo, Dijersane", odjeknu jedan glas iza njega. Voza drugog 404 mirno se pribliavao. Danijel
u njemu prepoznade inenjera u iznoenom sivom odelu kog je sreo - gde li je to sreo tog oveka
starog oko etrdeset pet godina, simpatinog, koji se smeio, ravo obuen, drei ruke u depovima,
u bezoblinim pantalonama koje su mu se uvijale oko nogu, sa masnom kravatom i cipelama sa
izlizanim potpeticama?
"To sam ja, Lare", ree. "Zar me ne prepoznaje?"
On opkorai plonik i skoi na travnjak.
"Stiem na vreme, je l' da?"
"Na vreme za ta?"
"Da te izvuem iz apa ove bitange."
"Hvala ti to si doao, mada verujem da u se sam izvui."
"Oh, to bi me zaudilo. Izgleda da ba nisi u najboljem poloaju."
Danijel je jasno raspoznavao isprekidane crte inenjerovog lica. Bio je kraj prve etvrti, gotovo
pun mesec. Oni se rukovae. Forestije poe da se smeje i povue se dva-tri koraka.
"Sa vaim drugovima ili bez vaih drugova, Dijersane, neete se izvui!"
Lare stavi ruku na Danijelovo rame.
"Doi u moju kancelariju."
"Zar ti ima kancelariju?"
"I te kako!"
Oni preoe preko travnjaka: originalna istonjaka prostirka sa koje je otisak koraaja odmah
nestajao. Nametaj od crvenog drveta, naslonjae od crne ispunjene koe. Danijelu se malo-pomalo
vraao prijatan utisak sigurnosti. On se srui u jednu naslonjau, prostranu kao san iz detinjstva.
Inenjer u iznoenom odelu netremice je gledao u zid preko puta. Nabrao je vee i zurio. Malo ga
iznenadi to se izmeu njegovih oiju ocrtavalo veliko T. Njegova donja usna je malo prekrivala
gornju i obrazovala ispitivaki osmeh. Zabavljao se nekom plavom loptom, sjajnom kao one kojima
se ukraava boino drvo. To je svakako bila neka amajlija.
"Dakle, stari drue, ta ti o tome misli?"
Danijel zavrte glavom. Samo to je primetio da jo nosi ono demodirano i ne ba toliko prikladno
kao petrol plavo odelo, koje su ga Forestije i njegovi ljudi naterali da uzme. Oboje su izgledali kao
par nezaposlenih radnika. Dva bedna nezaposlena radnika u luksuznoj radnoj sobi PDG. Jedan se
smekao, drugi je bio zgranut. udna pria. Ah, seam se. U uredu za radnu snagu upoznao sam se s
ovim ovekom!
"O emu ja to mislim?"
"O dekoru. To je prostorija u kojoj sam ranije radio. Ja sam smeten u kancelarijama. Bar kad su
prazne. Smejem se. Na mene je red. Osamnaest meseci bez posla, predstavi sebi ta to znai..."
"Zar toliko? Pa ipak, ti si inenjer."
"Pa ta? Zar jo nisi primetio da je njihovo drutvo poelo da iskae iz ina? Tano osamnaest
meseci, a moglo je trajati due. Prolo je osamnaest meseci kad sam pucao u sebe. To je sve."
"Promaio si se? - zato to si pucao u sebe."
"Pa izgleda. U svakom sluaju nita ne alim. Ovde ne bi bilo suvie ravo da nema onih baraba
iz HKH. Ali, snai u se."
"Ko su barabe iz HKH?"
Lare se ugodno isprui na stranu, nogu prekrtenih preko bonog naslona svoje naslonjae i
podupre bradu rukom.
"Izvukao si se, stari, iz njihovih apa!"
Njegov stav davao je njegovom glasu itei ton, isprekidan i poverljiv.
"Ne pitaj me ta je HKH. Pojma o tom nemam. Meutim, barabe su uvek tu da bi pokuale da te
pritegnu, bar u poetku. Sa malo iskustva, uspee da im umakne. To je ak i prilino smeno. Prava
umetnost, videe ti! Oni, na primer, nikad ne dolaze ovamo. Sad poinjem verovati da u se izvui."
Danijel se setno nasmei.
"Ima neto to ne razumem."
"Toliko ima stvari koje ne razumem. Samo nastavi."
"Koji je dan danas?"
"Eh, dan koji hoe. Ne, ekaj, to nije toliko jednostavno. Nije zbilja to pitanje volje. Treba
iskustva. U poetku ovek se vrti ukrug. Na svaki nain nita ne dokazuje da je datum isti i za tebe i
za mene. Vreme je bolesno..."
"ta se dogodilo? Vremenski udes?"
"Vremenski udes nita ne znai."
"Onda ta?"
"Stvari su uvek bile takve, ali to uglavnom niko nije primeivao. Tebi i meni, a bez sumnje i
mnogim drugima, dogodilo se neto to nam je otvorilo oi, to nam je dopustilo da stignemo u
stvarni svet. U to sam siguran: stvarni svet je ovaj, ne drugi, nekadanji."
"Onda, doiveo sam udes?"
"Verovatno."
"A ti, ti si pucao u sebe... Moe li mi rei zbog ega?"
 "Osamnaest meseci nezaposlenosti - zar ti to nije dovoljno kao objanjenje? Pa, moda si u pravu.
Poeo sam iveti tano onda, kad sam postao nezaposlen. I nita ne alim. Ali kad sam bio mlad,
toliko su mi punili glavu: rad, porodica, otadbina i slino! Dakle, vie nije bilo posla. Moja ena je
uhvatila maglu sa jednim mladim radnim ovekom vie spreme ili nekim njemu slinim, a otadbina
je na strani gazda: konano, to je normalno, to je ista etimologija, to ide zajedno, otadbina gazdama,
to ini istu krilaticu. Dobro, eto, lutam. To nije neto izuzetno, ovde se stalno luta, videe. Onda sam
se osetio gadno potcenjenim. Nizata nisam bio, bednik. Jednog dana rekoh sebi: bolje je tome uiniti
kraj. Pao sam u zamku za budale. Ili, stari, moda to ni je bila zamka, to ne znam. Ispalio sam sebi
metak u glavu i, naravno, promaio. Nikad nisam bio sposoban da u ovom kurvinskom svetu uspem u
bilo emu! No otkad sam ovde, bolje je. Nita ne alim."
"Promaio si. A zatim?"
"Vie volim da mnogo na to ne mislim."
"Zar ti nije palo na pamet da si mogao biti mrtav?"
"Eh, eh!"
Lare se usiljeno i gorko nasmeja.
"Zar ti veruje u te gluposti? Ne, ja nisam mrtav. Tek to sam se rodio!"
Sa njegove desne strane zazvoni telefon, a jedna se lampica upali. On die slualicu.
"Vidi li koliko je to divno? Telefoniraju mi takoe... Nedostaje mi samo jedna lepa mala
sekretarica."
Nevidljivi ventilatori vetrili su sobu nevidljivim mlazevima sveeg vazduha. Sputene zavese
stvarale su neki pokretan polumrak u kom se izdvajalo jezero svetlosti, tano na sredini direktorovog
pisaeg stola. Preko te mrlje Lare je prelazio svojom apastom rukom, kojom je drao mutiklu kao
neko oruje. Mora biti da je avgust, pomisli Danijel. Zbog tog su, naravno, kancelarije prazne. On se
potrudio da stavi u pogon rashladne ureaje, i to je sve...
irok otvoren prozor pokazivao je nebo boje japanskog porculana. Reklo bi se da je civilizacija
na trenutak zadrala svoj ubistven dah. Danijel ustade da bi posmatrao jedan ruiasti oblai, daleko
iznad grada. Lareova radna soba nalazila se u blizini Jelisejskih Polja. Sa prozora se video
Ronpoen. Ali, obino iznad Pariza nije bilo ruiastih oblaka... Danijel odjednom upoznade ono to
je eleo: pustu plau, daleko od sveta, more, beli pesak, palme, ruiast oblak na nebu i pomalo
luckaste krabe koje bi povremeno puzale uz drvee da bi odsekle jedan ili dva oraha... Ima li na ovoj
planeti ili na drugom mestu kraba koje puu uz drvee?
"HKH", viknu Lare u telefon. "Nikad za to nisam uo! Vi terate egu sa mnom! Objasnite mi ta je
taj va, KHH ili HKH, ili ne znam ta!"
Meutim, on ne saeka odgovor i grubo spusti slualicu.
"uj Dijersane."
Danijel se vrati i sede. Boe, to sam umoran! Ovo je bolje od folksvagena: konfor ima svoje
prednosti.
"uj Dijersane, da nisi u vezi sa Bolnicom Gariankar?"
"Mnogo je rei: u vezi."
Prema Eleni, bolnika kola sa natpisom Bolnica Gariankar, bila su zamka. Zamka koju je
postavio HKH. A ta rei o ljudima u belom koji su doli u oazi sa 404 broj 2. tavie, postojalo je
Elenino pismo u njegovom depu - sem ako... sem ako ono vie nije tu, ili tu nikad nije ni bilo!
Danijel se oseao usamljeniji no to je ikad bio! Danijel je bio sam vie no ikad - oh, ne ba ne
toliko vie sam, to se vie odnosilo na ugao posmatranja. U njemu su istovremeno ivele dve osobe.
Postojao je jedan Danijel Dijersan koji je gledao u drugog, ali to nije bilo sredstvo protiv
usamljenosti. On iz lisnice izvue Seakovu linu kartu, koja je sad imala na sebi famozni znak crnog
K izmeu dva zatvoreno mrka H... On Forestijeu prui taj pravougaonik ukraen starom fotografijom
koju ef bezbednosti hladno odbi, pitajui:
"Je li vi sa mnom terate egu, Dijersane? Ili ste ludi?"
Danijel stisnu zube da bi sakrio svoj bes. Nije bio trenutak da prizna da nije znao za smisao
udnog znaka. On zatvori oi i oslunu udarce gonga koji su nadjaavali udaljeno dobovanje doboa.
Zatim zatretae cimbala. Bila je to muna larma, ali ve poznata. Opasnost? Da, to je trebalo da
bude neko upozorenje. Sa te strane put u budunost bio je zatvoren. Kad je ponovo otvorio oi, video
je da ga Forestije mrsko gleda. Zatim, druga osoba ree mu neto, to je on shvatio kao gledanje kroz
prste. Ah, to lice je ve negde video...
"Vaa lina karta HKH je falsifikat", ree ef bezbednosti. "Ko vam ju je dao?"
Bolnica Gariankar? Bolniari sa kosmonautskim lemovima - pa to ne postoji, to ne moe
postojati.
"Jadni moj Forestije, vi ste sasvim smeni u toj odei", ree Danijel prezrivo. "Idite i preobucite
se i ostavite me na miru. Ja ne verujem u Bolnicu Gariankar, niti u HKH, a vaa maskarada me vie
ne zabavlja!"
Forestije slee ramenima.
"Dijersane, pogledajte vaa kola."
Danijel se okrenu. Folksvagen je bio gomila gvoda, sa prednjom i desnom stranom potpuno
zgnjeenom. Da sam bio za upravljaem, bio bih gadno smrvljen. Da, ve vieno, ve doivljeno.
Kako iz tog izai?
"Znai vie ne izigravate obeenjaka?"
"Slaem se. To je unapred pripremljeno, ali me neete imati!"
Laki dodir upozori Danijela da je drugi bolniar ukao neto u dep njegovog sakoa. Moda neku
poruku. Sad ga je i prepoznao. Bio je to inenjer sa iznoenim odelom koji mu je predstavio Elenu.
Da nije on neki saveznik u Neodreenom vremenu? Takav mu je i bio potreban. Kasnije e proitati
poruku. Udarci gonga, dobovanje i buka cimbala ometali su ga da se usredsredi. Uz to, Forestije ga je
posmatrao.
ef bezbednosti jednom rukom gurnu nosilo kroz besteinski prostor i ono skliznu prema Danijelu.
On se naglo povue unazad. Niti je bolestan, niti je ranjen. Nije imao nikakvu elju da se popne u
bolnika kola. Ti odvratni pajkane! U trenutku udesa nisam bio u mojim kolima. Luda srea! On se
okrete folksvagenu. Pa ipak ako... Meseina je osvetljavala olupinu. Na prednjem delu, ili na onom
to je od njega ostalo, neka mrana masa leala je izmedu iskrivljenih sedita i razbijenog
vetrobrana. Neko telo... Samo da mu se izvui iz tog! On je ve bio pobegao iz ove epizode-zamke,
otvarajui ispred sebe put kojim je trebalo da ponovo poe. On dvaput zasvira sirenom i izae iz
kola. Noni uvar u tamnoj uniformi prie mu sa unutranje strane kapije od gvozdenih reetki. U ruci
je drao neki kratak i sjajan predmet, koji bi mogao biti neko oruje ili runi generator mikromagle.
"ta vi elite u ovo vreme?"
"Imam sastanak sa Velikim Zmajem."
"Imate li linu kartu?"
Danijel kroz reetku prui kartu HKH drei vrsto jedan njen ugao.
"Aha, izgleda da je u redu. Telefonirau."
"To zbilja nije potrebno."
"Eh, znate, ima Vodrana koji ovuda lutaju."
"Koga to?"
 "Vodrana. A skoro je i pono."
Ve toliko kasno! Danijel je imao neodreeno oseanje oekivanja i strepnje. I nestrpljenja. Ovu
scenu doiveo je deset ili sto puta, ali svaki put se tanano razlikovala od drugih. Na primer, noni
uvar jo mu nikad nije govorio o Vodranima. Ko li su ti Vodrani?
Nije alio to je doao. Put budunosti iao je putem za oazi. On se ne bi mogao izvui iz
ruevina vremena, a da ne proe kroz prepreku fabrike.
On ostavi leva vrata poluotvorena da bi na svetlosti sa tavanice, ekajui uvara, itao pismo koje
mu je dao Forestijeov ovek, bivi inenjer u iznoenom odelu. S malim okom zadovoljstva i
uznemirenosti on prepoznade Elenin iv, nervozan i itak rukopis.

Dragi moj Danijele,

Postalo mi je teko da odravam vezu sa tobom. Posle vremenskog udesa od 29 (ili 31) jula svet
podlee drugim zakonima, to si ve primetio. Dobila sam priliku da ti ovo pismo poaljem po
inenjeru Lareu, koji je, verujem, prijatelj - ali ovek u Neodredljivom ne moe biti siguran ni u bilo
ta, niti u bilo kog. Uskoro emo se ponovo videti, ali ti ne mogu rei ni gde ni kad: to ne bi imalo
nikakvog znaaja u prostoru i vremenu u kom ivimo.
Ti zna da u 1966. jo nije bilo hronolitika. Pretpostavku sa mebsitalom treba, dakle, otkloniti.
Moda je mebsital odigrao izvesnu ulogu. Ja ne znam koju. U svakom sluaju, to nije bitno.
Pokuaemo da stupimo u vezu sa Bolnicom Gariankar da bismo dobili neko objanjenje. Moda
smo to ve uinili: znai zaboravili smo objanjenje... Naroito, budi oprezan: Forestijeova bolnika
kola ne pripadaju Bolnici. To je zamka.
Do videnja uskoro. Elena.

Nekoliko minuta kasnije folksvagen je jurio glavnom fabrikom alejom. Nebo je bilo toliko svetlo
da je pun mesec inio zvezde gotovoo nevidljivim. Prizor je bio velianstven: polarna oaza ili
vanzemaljski krug u svetoj noi. Sazvea su pomalo podrhtavala. Da bi ih posmatrao, Danijel uspori
vonju. Sve se dobro odvijalo. Trebalo je da jo jedanput okua sreu. Nemoguno bi bilo izvui se,
a da se kroz to ne proe. Borio se protiv pospanosti koja ga je obuzimala i zadra svoju desnu nogu,
koja je postajala tea. Forestijeov Peo 404 najpre se pojavi sleva, zatim zdesna, zatim spreda. Tri
potpuno slina siva automobila. Samo su jedna zbilja pripadala Forestijeu, i to teorijski ona sa desne
strane. Ako se sve bude odvijalo kao proli put, Lare bi trebalo da bude u levim kolima. Ali, ko je
onda u treim, u onim koja su dolazila sa kraja fabrike staze? Folksvagen je iao brzinom od 15
kilometara na as, koen motorom. Tri peoa 404 i dalje su juriala. Danijel se nije odluivao. Bilo
mu je potrebno da bolje upozna zakone ovog sveta. Prema tom, on je morao da stekne neka iskustva,
no on je ravo procenjivao opasnosti. ta e se dogoditi ako naletim na Forestijeova kola? Ili na
neka druga? Desnim stopalom lako pritisnu papuicu za gas. Vreme kao da se ukoilo. Folksvagen
poe da se trese. Peoi 404 su se spreda i otpozadi kretali levo-desno, kao da su klizili po poledici.
Ostavljali su utisak kao da su jurili najveom brzinom. Meutim, oni su se jedva micali. Danijel nije
bio siguran da je to eleo. Kad bi on mogao tako da utie na vreme, ovaj svemir bio bi samo varka,
mentalno projektovan prizor. Ili moda je ova akcija bila varka - a ne svet. Kako saznati? Noga mu se
pokretala ne pritiskujui pedalu za gas. Sivi automobili su se elegantno klatili. On malo pojaa
pritisak. Peoi 404 se povukoe dok folksvagen pojuri. Da li je trebalo nastaviti tako, ili pokuati da
se po svaku cenu probije. Bio je u jakom iskuenju da naleti na Forestijeova kola, da bi video ta bi
se dogodilo. Konano, odlui se. On pritisnu do kraja papuicu za gas. Nekih desetinu delova
sekunde imao je utisak kataklizme. Zatim se sve sredi. Folksvagen i peo 404 broj 1 zaustavili su se
jedan iza drugog, gotovo se dodirujui. Peo 404 broj 2 i broj 3 bili su pored njih na kratkom
odstojanju, jedan u aleji garaa, a drugi u glavnoj aleji.
Danijel otvori vrata... zatim se odupre nagonu koji mu je zapovedao da poleti u susret Forestijeu
kao u ranijim prilikama. On se na svom seditu skupi, steui upravlja jednom rukom. Bio je u
napetom stanju, trudei se da savlada strah. etvorica, predvoeni Forestijeom, izaoe iz prvih
kola. ef bezbednosti uputi u Danijelovom pravcu neodreeni pretei pokret. Zatim tri druge osobe
izaoe iz peoa 404 sa glavne aleje. Svi su nosili crne kombinezone sa crvenim prugama. Reklo bi
se da su junaci iz stripova. Oni se okupie na raskrsnici. Izgledalo je da ih Danijel ne zanima. Vrata
na broju 3 istovremeno se zalupie. Danijel se tre. etiri oveka obuena u tunike i u bele pantalone
stadoe u red preko puta one druge sedmorice. Na njihovim grudima sijao je natpis crvenim slovima:
Bolnica Gariankar. Obe grupe zastadoe u savrenom redu na nekoliko metara jedna od druge. Zatim
kroz potmulu tiinu neki glas viknu kao neki ratni pokli: HKH! Da li je on dolazio od belih ili od
crnih? Pre bi se reklo od crnih, ali to je bio samo utisak. Koji su bili prijatelji? Koji su bili
neprijatelji? Moda su svi bili neprijatelji. Danijel tiho zatvori svoja vrata, pokrenu motor i ubaci
polugu u brzinu. Folksvagen ugaenih farova provue se izmeu peoa 404 broj 1 i peoa 404 broj 3,
gotovo dodirnu Forestijea i Ijude u crnom i pojuri glavnom alejom.
4.
On pre fabrike skrenu ulevo i poe avenijom Vilnev. Zid je pravio krivinu, neku vrstu udubljenja u
ijem su dnu bila teka blindirana vrata. Danijel zae u sredinu suenja koje meseina nije
obasjavala. On dvaput kratko zasvira sirenom. Neka svetlost se upali, a trenutak kasnije pojavi se
uvareva kapa. Danijel izae iz kola i prie prozoriu na vratima. Hrapav glas - ali pomalo drhtav -
upita ga ta hoe. Glas koji je prepoznao nije mu se sviao. Deurni uvar bio je jedan od
Forestijeovih ljudi. Neto nije bilo u redu. Veliki Zmaj nije trebalo da mi za veeras zakae sastanak.
"Hou da govorim sa gazdom."
"Da li vi ovde radite?"
"Naravno."
"Dajte vau linu kartu."
Danijel mu prui pravougaonik preko kog su bile dve mrke crte, sa starom fotografijom i znakom
HKH.
"Dijersan. Nisam vas prepoznao. Dobro. U redu je."
"Mogu li ui?"
"Saekajte dok telefoniram."
"Zato?"
"Takvo je pravilo. Sad je... jo tri minuta do ponoi."
"U redu. Uradite tako."
Danijel ponovo ue u svoj folksvagen ostavivi vrata poluotvorena da bi proitao Elenino pismo
na svetlosti sa tavanice kola.

Dragi moj Danijele,

estitam ti na hladnokrvnosti sa kojom se odupire jednoj uasno komplikovanoj i strahovitoj
situaciji. Kad smo se prvi put sreli, odmah si mi ostavio utisak vrstine, zrelosti: tvoj pogled, tvoji
pokreti, tvoj nain govora, stabilnost, neka vrsta uravnoteenosti... A sad vidim da se nisam
prevarila.
Ne, ovo nije neka mora. Ti si u hronolitikom svemiru. Za tebe put budunosti prolazi preko
dogaaja koji su se odigrali pre vremenskog udesa od 29 (ili 31) jula. Prema tome, bie ti potrebno
da otkrije ta se u tom trenutku dogodilo. To je veoma vano.
Budi oprezan! Na tvom su tragu ubice HKH. Oni te vrebaju na mestu na kom se desio vremenski
udes, i da bi te napali trae priliku da preu na istu realnost na kojoj si ti. Pokuaj da ostane u istoj
fazi sa Gariankarom. Ja sam uvek tu. Pomoi u ti. elim ti dobru sreu. Elen.

Danijel briljivo savi pismo i stavi ga u lisnicu izmeu fotografije jedne mlade crnomanjaste ene
i svog eka za otpremninu.
"Zovu vas na telefon!" viknu uvar.
"Ko?"
"Rekao bih, neki lekar, nisam razumeo njegovo ime. Uite... To bi trebalo da bude neto vano
kad su dali vezu ovde."
Danijel ue u jednu dvoranu boje elino sive, niske tavanice sa metalnim nametajem, jednom
zelenkastom tablom sa dugmadima i telefonskom kunom centralom. Brojanik je liio na neko malo
vodeno udovite spremno da ugrize. Lekar? ta hoe on od mene?
"Alo?" ree on glasom koji je od strepnje bio promukao.
 "Dobar dan, kako ste?"
"Trebalo bi da vas poznajem?"
"Ja sam doktor Rober Olzak. Mislim da vam je Elen govorila o meni."
"Oh, moda."
"Da li se vi seate Elene?"
"Da."
"A sem tog, mi smo se ve sreli u Neodreenom vremenu..."
"ta vi nazivate Neodreenim vremenom?"
"Hronolitiki ili Neodredljiv svemir."
"Hronoliza je znai jedan poremeaj vremena?"
"To je pravo razaranje vremena. Jedna liza vremena."
"A zato sam ja rtva te pojave? Ili je to moda opti udes? Neki vremenski udes?"
"Vi ste u posledici jednog dogaaja bili izgubljeni u Neodredljivosti... ili je to bio udes. Na vama
je da otkrijete ta vam se stvarno dogodilo. U tom pogledu nimalo vam ne mogu biti od pomoi. No,
ja u ipak pokuati... Ono to se ve dogodilo u Neodredljivom vremenu ponovo se sistematski
dogaa, sa veom ili manjom tanou. To je zakon hronolize. Prolost se neprekidno ponavlja i na
neki nain vam ini prepreku na putu u budunost. To vam moe pomoi, ali pazite da ne upadnete u
zamku. tavie, dolazite u opasnost da se vaa linost raspadne, a da se vaa strahovanja
materijalizuju i da vas podmuklo i svirepo napadnu... Ja ne mogu da se umeam, jer ja u
hronolitinom svemiru uopte nisam na istom polju kao vi. Ja dolazim iz jednog drugog vremena."
"Hoete li rei da pripadate buduem?"
"Ja sam psihronaut Bolnice Gariankar. Ja uistinu pripadam vaem buduem vremenu. Ja sam
roen 2025 i sad mi je trideset pet godina. Dobio sam zadatak da stupim u vezu s vama."
"Zato sa mnom?"
"Mi emo se sresti. Objasniu vam. Gde ste vi sad?"
"Vi to dobro znate, poto ste me vi zvali."
"Ne. Telefon je samo mentalni sporazum."
"Ali vreme i prostor vie ne postoje u hronolitikom svemiru. Zato je vano gde sam?"
"Vreme i prostor su smrvljeni. Meutim, za nas oni nastavljaju da postoje. as, datum i mesto su
mentalne take esto veoma vane. To ete saznati. Da li biste mogli da se naete sa mnom kod
Monike Gersten?"
"Zato bih se nalazio s vama?"
"Zato to ste izgubljeni. Zato to sam vam ja potreban. Zato to hoete vie da saznate o ovom
svetu."
"Dobro, u redu. Kad?"
"Odmah. Ili bilo kad. U Neodredljivom je to gotovo isto. ekam vas. elim vam sreu!"
Odmah, i ako to nije naroito eleo, Danijel se nae u jednom mranom hodniku neravnog poda.
Elektrini aparat koji radi pomou satnog mehanizma i obezbeuje kontakt za odreeno vreme,
prestade da radi. On oseti laku vrtoglavicu i nasloni se na zid. Zato li je on ve ovde? Ah, da,
vremenski udes, hronoliza. Elena, doktor Olzak, Monika Gersten... novinar. On poe da se smeje.
Monika je bila kurva. On je to odavno znao. Kad je bio na plovidbi upoznao ju je u Hamburgu... Ma
ta je sve to? Kad sam bio na plovidbi? A upoznao ju je u enovi pre no to e izgubiti dva prsta
desne ake... Dobri boe, kakva li je to pria o prstima? Da li ludim? On uplaeno protrlja svoje
dlanove, izbroja svoje zglavke. Sve je na svom mestu. Ja sam budala. To je hronoliza. Moja se
linost ralanjuje. Svetlost se vrati. On pogleda u svoje ake. Oigledno je da one pripadaju nekom
kancelarijskom slubeniku, a ne mornaru. Pusti sve, stari prijatelju. Ve e se videti. On ode do vrata
Monikine garsonjere i zazvoni. Moda e tu takoe biti Elena? Kakva li je veza postojala izmeu te
dve ene? On je to zaboravio. Moda on lino. On se seti kako mu je Elena rekla da ode do doktora
Olzaka, ako ima ozbiljnih neprilika. (Ali zato bi on imao ozbiljnih neprilika?) Olzak - to ime ga je
podsealo, ali ne zna na ta. Lekar iz Gariankara rekao mu je da su se oni ve negde sreli... On stavi
desnu aku na jedan radijator. Bio je ba vreo. To je normalno, dvadesetog novembra... ako je bio
dvadeseti novembar. Njegova strepnja ponovo se vrati, bez razloga. Dugo je disao. Ipak, na kraju e
se izvui iz lavirinta.
Monika otvori vrata, kao proli put - ili prolih puta... No ona se vie ne smei ugledavi
Danijela. Jedan zraak u njenim oima ipak mu kaza da ga prepoznaje. Njena plava kosa je kao slap
padala na njen crni pulover. Ispod kratke suknje njene noge s oiglednim ponosom su izvirale iz crnih
izama koje su joj bile iznad kolena. Ona ga hladno pogleda, podboena jednom rukom, dok se
drugom poigravala sa pozlaenim laniem koji je nosila o vratu.
"Dobar dan, Monika. Mogu li ui?"
"Ne. Ti vrlo dobro zna da je meu nama sve svreno."
"Zato?"
"Zato to si ti, Renato, jedna preispoljna prostaina."
Danijel se malo povue unazad.
"Ja nisam Renato. Zaboga, pogledaj me, ja sam Danijel Dijersan."
"A ja sam engleska kraljica. I dovoljno sam te gledala."
"uj Monika, desilo mi se neto ozbiljno. Ne verujem da u ti to sad moi objasniti. Ali treba da
mi pomogne. Molim te: pusti me da uem."
"Ne. Ja sam se zaklela da Renato Rizi nee nikad vie kroiti kod mene."
"Do avola, Monika, pa dobro vidi da ja nisam Renato Rizi. Prvi put ujem to ime."
"Jo uz to tera egu sa mnom."
"Monika, ja..."
On polako pree rukom preko ela i oiju.
"Neto nije u redu. Izvini. Ne razumem ta se dogaa. Poznaje li doktora Olzaka?"
"Ne. Govori mi o Vodranima sa mora!"
"Vodrani sa... A ta je to?"
"Ti pati od gubitka pamenja, mali moj Renato!" Danijel kroi korak napred i stade sasvim uz
Moniku. Nasmei joj se i omirisa njen miris vrelih zaina. Ona se tad povue i oamari ga dvaput,
vrlo brzo, iz sve snage, jednom s desne strane, a jednom s leve, viui: "Eto ti, da osvei pamenje,
prostaino!" Zatim snano zalupi vratima pred njim. Ponovo se nae u mranom hodniku i ponovo se
nasloni na zid.
Jedan od zakona hronolize! Prolost spreava put u budunost... Ali koja prolost? Ne samo
prolost Danijela Dijersana, ve i prolost Renata Rizija, nepoznatog mornara. Ko je taj Renato? I ta
je uinio Moniki? Neka prostaina? Ali ko se pokatkad ne ponaa kao prostaina? A doktor Olzak?
Treba da potraim drugi put... Automat za svetlost naglo osvetli hodnik i Danijel ugleda bakarnu
ploicu na su sednim vratima: Doktor Rober Olzak, neuropsihijatar, Bolnica Gariankar. Poslanik
budunosti stanovao je, dakle, u istoj zgradi kao i Monika Gersten? Ili je moda to bio znak
prepoznavanja, mentalno zraenje? On besno pritisnu zvonce i die pogled prema zvezdama. Orion je
bio nestao. I Kastor i Poluks. Lako je pronaao trougao Altair - Deneb - Vega, a ovu poslednju
gotovo iza zenita. Mesec je krajem prvog tromeseja irio zejtinjavu svetlost zbog koje su bledela
sazveda. Poloaj ovih odgovarao je tano sredini leta. Jul - avgust. A trebalo je i da bude negde
blizu dvadeset tri asa. Bilo je toplo. Neka svetlost sijala je na treem spratu nekakve kule na kraju
glavne aleje. Danijel se nije seao da je video tu kulu. On ostavi folksvagen na jednom praznom
parkingu. Sartesov BMW nije bio tu. On obie jedan ruinjak iji mu se miris uinio neobian.
Zastade uznemiren. Na meseini ugleda nekoliko rua boje sleza, gotovo ljubiaste. Produi svojim
putem. Bile su samo rue! On stie do jednih uzanih metalnih vrata, bez kvake, bez reze, bez vidljive
brave i izgovori svoje ime glasom koji je od uzbuenja bio promukao. Uspeo je uprkos svemu da
stigne do pribeita Velikog Zmaja. On e izai iz lavirinta.
Vrata se tiho otvorie. On natrake poe nekoliko koraaja kroz hodnik da bi se uverio da su se
vrata potpuno zatvorila. Dobro je. Niko me ne prati. Pomalo zadihan, zastade na stepenitu. Zatim
ponovo poe. Na odmoritu stepenita na drugom spratu potrai vrata predsoblja kroz koje se
dolazilo do Sartesove radne sobe. Meutim, nita vie nije bilo kao u njegovom seanju. Neka
plaviasta svetlost osvetljavala je dug bledosiv hodnik, uzan i pust. Danijel poe tim hodnikom i
stie u predvorje sa nekom tavanicom, punom belih sijalica koje su mirkale. Odjednom odjeknu neki
muzikalni zviduk. Zatim tup um. Zviduk prestade. Jedan ovek izade iz lifta. Bio je obuen u neku
vrstu belog kimona. On prie Danijelu i prui mu ruku, smeei se tuno, ali toplo. Prilino mlad,
omalen, duge zatvoreno mrke kose i jako izraenih crta. Neto podrugljiv izraz sa kraja debelih,
gotovo crnakih usana produavao je njegov osmeh. Mogao je biti star oko trideset pet godina.
"Ja sam Rober Olzak. Vi ste Danijel Dijersan, zar ne? Drago mi je to sam vas upoznao. Sa
zebnjom sam vas oekivao: to su vam neizvesnosti Neodreenog vremena. Ja sam asistent doktora
Karsona, glavnog lekara u Gariankaru, specijalno zaduen za hronolitika istraivanja. Sad sam na
mom desetom boravku u Neodredljivom. Hoete li da poete sa mnom?"
"Kuda?"
"Praviemo se da idemo u posetu Bolnici Gariankar i da imamo sastanak sa doktorom Karsonom.
Udite u kabinu."
"Zato praviti se?"
"To je tehniki metod koji se upotrebljava u psihronautici, da bi se uspostavili trajni odnosi
izmeu subjekata u dubokoj hronolizi. Potrebna mi je vaa saradnja: to e uspeti samo ako se vi
slaete i ako se ne prepustite rasejanosti. Od ovog svemira imate mnogo da nauite."
"U redu. Gde smo sad?"
"Ovde, bilo gde, negde, svud. Ovaj dekor nije trajan. To je obian sporazum izmeu vaih i mojih
predstava."
"Recimo. Vi ete me odvesti u Gariankar?"
"To nee ba sasvim biti Gariankar, ve samo na izgled. Ali ne znam da li emo uspeti. Izmeu
nas su fordovi Bolnice uspostavili mentalnu vezu, ali ona katkad poputa, i mi se gubimo. Hteo bih da
napravim opit, kako bih je ponovo uspostavio. Vie puta imao sam oseanje da je neka sila, neki
strani um pokuavao da nas odvoji."
"Koji je cilj vaeg zadatka?"
"Bolje da ga ne znate."
"A ako odbijem da saraujem?"
"Onda ete biti preputeni samom sebi - ili ne znam emu Neodredljivom, i moda iz njega nikad
neete izai. Uite u kabinu."
Danijel poslua i nae se u nekoj okrugloj prostoriji koja je imala oko dva metra u preniku. To
nije bio lift. Doktor Olzak ue, a vrata se tiho zatvorie. Bleda zelena svetlost izbijala je iz zidova.
Izgledalo je veoma futuristiki. Muzikalan zviduk se ponovi i prestade.
"Ja vam ba sasvim ne verujem", ree Danijel.
 "Ali... kad budete... ponovo uvrstili mentalnu vezu koja nas sjedinjuje, ta e se onda desiti?"
"Ja u ui u podsvest. Moja linost e se stopiti sa vaom. Ja u tad biti samo budan svedok vaeg
iskustva. Za izvesno vreme moje e uspomene nestati. No ja u se osloboditi, kad bude potrebno da
vam pomognem... Mi imamo jednog zajednikog neprijatelja: HKH."
"Ko je HKH?"
"Jedna privatna industrijska imperija koja je u Evropi postojala krajem prolog veka i koja je bila
sruena, ali koja je nastavila da fantomatino i uaureno postoji u hronolitikom svemiru. Ti fantomi
imaju jednog mitskog imperatora, Harija Krupa Hitlera I, koji je roen u paranoinim snovima jednog
magnata dvadesetog veka, ija su poetna slova takode bila HKH: Hans Karl Hauzer. Ne znam zato
se HKH okomio na vas. Bolje bih ga razumeo da raspolaem svim svojim mogunostima i svim
svojim uspomenama. No ja sam samo ogranieno svestan, a moje pamenje se muti. Ne znam zato je
modano-fordalna veza uspostavljena izmeu nas naglo popustila i zato sam ja bio probuen.
Postoje dve pretpostavke: ili HKH pokuava da nas odvoji, ili Gariankar pokuava da me pozove...
Ja nisam pred vama, a dekor koji vidite je samo uslovan. Uslovan je takoe na susret. I na
razgovor, isto tako. Poruka koju vam upuujem moe biti izopaena za vreme prenosa, bilo ako se
umeaju nai neprijatelji, bilo sluajno. Uvek je teko optiti u hronolitinom svemiru. Ovde nikad
nita ne treba shvatiti kao definitivno ostvareno."
"A kad emo stii u bolnicu?"
"Pojma nemam. Bilo kad, ili nikad. Moda smo ve u njoj. Moda je nikad nismo napustili. Moda
i ne idemo u nju. Moda..."
Danijel nije imao nikakvo oseanje kretanja. Rober Olzak je bio nepomian, ukoenog izraza lica
i krutih udova. Dugo je utao, i najzad proaputa:
"U vezi sam sa fordovima Gariankara. Sve je u redu."
Danijel pokua da porazmisli o udnom poloaju u kom se nalazio. Po meri u kojoj se prolost
nitila ponavljajui se, itav niz dogaaja se reao oko ova dva stoera: HKH i Bolnice Gariankar.
Da li su to bili plodovi njegovog duha, strana mentalna vienja, lutajui simboli na pola puta izmeu
dana i noi ili istinite stvarnosti budunosti? Moda sve to istovremeno. Sve, bilo ta ili ba nita! I
bog e znati ta jo... Danijel je uvek bio sklon sanjarenju i snalaenju vie no akciji: te mu ovaj ludi
svemir neizvesnosti nije izgledao sasvim stran. On ga je prihvatio kao to je prihvatio drutvo u kom
je iveo otkad je odrastao, sa meavinom verovanja u sudbinu i prezira, visine i odsutnosti.
Pokoravao se novim zakonima, jedva neto besmislenijim i prinudnijim od zakona civilizacije.
Oseao se izgubljen, ali jedva neto vie no nekad. Svakako je promenio gospodare. Na izgled, stari
gospodari nisu nimalo bili vani. Nije alio za njima. Sem ako se oni nisu jednostavno preruili.
Prinuda je sad vrena na grublji i potuljeniji nain, u svakom sluaju zastraujua, a to je moda bilo
samo pitanje navike.
Guio se. No on je uvek imao oseanje da je zatvoren u nekom lavirintu. Ve su mu odavno ukrali
vidik. Uprkos svemu, gajio je nadu da e se iz tog izvui, i znao je da ga nikad nee izgubiti. Pre
vremenskog udesa esto je imao utisak da je njegov ivot san: bar za vreme njegovih nonih vonju
oko Pariza. Nimalo ga nije iznenaivalo to je, usled nekog grubog preokreta, njegov san sad bio
ivot. Njegovo sadanje iskustvo izgledalo je da se ipak nalazi izvan sna. Meutim, verovatno je
lana misao koju imamo o snu kad smo budni. ta se to misli o snu kad se sanja? Bilo ta, ili ba
nita...
Kao svestan i budan video je sebe onakvim kakav je uvek bio. Uostalom, zato se promenio? Hteo
je da izae iz tog, ali nije bolje no pre znao kako slomiti obru koji ga je drao zarobljenog; a to je
sad taj obru bio mentalan, nije ga inilo lakim za unitenje. Danijel nije imao smelosti da se protiv
iluzije buni vie nego to je znao da se bori protiv stvarnosti. Sluio se lukavstvom, beao je, opirao
se, kad je bilo potrebno varao je, gajei uvek nadu da e jednog dana biti jai, da postigne vie
svesnosti i slobode, da bi tad mogao da se jednakim snagama bori sa drutvom ili svemirom. Ali
droga - ako je to bila droga - ili rasprskavanje vremena - ako je to bilo rasprskavanje vremena - nisu
mu jo doneli snage, svesti i slobode.
Moda je nastao trenutak da se pobuni i da se bori... On pree desnom akom ispred svog lica, to
je pobrkalo njegovo vienje, da vazduhu oko njega da staklast izgled i da Robera Olzaka utopi u neku
drhtavu maglu, dok je izgledalo da se njegovo lino telo delilo. Prestade da se kree i sve postade
normalno - ili gotovo normalno. Samo to je doktor Olzak postao neto vazduast. Danijel proceni da
on tu linost moe oterati naporom volje. Da je odstrani iz toka prizora. Naterati je da nestane. No, da
li je to dobar potez? Aktivan ovek oprobao bi sve mogunosti akcije koje su mu se pruale. On bi
svim sredstvima pokuao da srui tu iluziju i da prekine moru, uz opasnost da se zaglibi dublje u uas,
ako to ne bi bila ni iluzija ni mora. On nije bio ovek od akcije i bilo mu je odvratno da se suoi sa
borbom lice u lice: bojao se onog to bi mogao otkriti na drugoj strani iluzije ili more. Nagonski,
izabra jo jednom bekstvo. Kad je u nepokretnoj kabini napetost postala nepodnoljiva pored jednog
neznanca promenjenog u kip od soli, on lako skoi u vremenu, kao to je vie puta uspeo sa
folksvagenom. On je uvek prieljkivao tu mo. Sad ju je imao. Sve se dobro odvijalo.
Kabina nestade. Danijel poe da se penje. Bilo mu je dobro. Imao je oseanje da, najzad, zauvek
naputa ovaj prostor koji ga gui i za koji ga je sudbina prikivala ve hiljadu godina. On zaali za
Bolnicom Gariankar. On nee upoznati doktora Karsona. Nikad nee saznati istinu o HKH. teta. No
u svakom sluaju bitno je bilo izai, a ta tajanstvena bolnica izgledala je kao neka nova zamka, nov
spretan nain da ga zadre u lavirintu... Peo se stepenitem. Sve je bilo u redu. Zatim oseti kako mu
polet slabi, a telo postaje tee. Miii mu se ukoie od strepnje, i u jednom trenutku dodirnu ga
beznadenost. Ponovo je padao. Probudilo ga je snano oseanje hladnoe. Njegova bosa noga
oslanjala se na zaleeno okno. Leao je na nekakvoj niskoj i tvrdoj klupi ili na kanabetu. Velika
sijalica bez abaura visila je iznad njega. Primeti da su mu skinuli odeu. Neki ovek u crnom
kombinezonu gurao ju je u jednu vreu. Odaja je bila gotovo prazna: okrugao sto u sredini, nekoliko
stolica, jedan rasklimatan orman, jedna krinja sa starim pranjavim televizorom. Osealo se na
zatvoren prostor, uprkos aerosolu koji je Danijel jo oseao u nozdrvama. Jedna mlada plava ena
ue nosei posluavnik na kom se nalazio jedan kovei od abonosa ili od metala. Zau se
nerazgovetan um, kao neko krkljanje ravo doteranog radio-prijemnika. ena okrete Danijelu lea
krijui svoje ruke. On se nalakti i spazi kako neki ovek u crnom stoji iza njega, naslonjen na naslon
kanabeta. On se isprui, udahnu vazduh i pokua da se opusti.
To je ve video, to je ve doiveo. Zamka iz prolosti. Ali moda je trebalo ii tim tokom do
kraja da bi se saznalo ta se dogodilo. U predvieno vreme iskrsnu Forestije. Kao i u oaziju, na sebi
je imao crni kombinezon sa crvenim prugama i neku vrstu gipkog lema stisnutog oko njegove koate
lobanje. Na grudima su mu tri slova HKH bila okruena crvenim krugom. Izuzev toga, bio je to
Forestije, kog je Danijel poznavao; onako dugaak, mrav, sa jakim zglavcima, sede kose, uzanog
lica, nosa otrog kao seivo noa i dve brazde sline oiljcima koje su polazile od oiju i sastavljale
se ispod njegovih usana. Tako obuen izgledao je nekako satanski.
"Hajde, Dijersane, nemojte da ste takvi, stari moj", ree on gotovo prijateljskim glasom.
Udaljeni odjek ponovi njegove poslednje rei. Ova kua je zbilja bila ozvuena. Odjekivala je.
Forestije zatvori vrata od hodnika, vrati se i smeei se dodade:
"Budite mirni. Vi ste uhvaeni. Ne moe se uvek dobijati." Od tavanice se odbi odjek... uvek!
"Jo me vi, Forestije, nemate."
 "Ba vas imam. Vi ste u kripcu i rei ete mi ta ste radili u fabrici u oaziju."
"To emo videti", ree Danijel.
Odlui da ni u emu ne prenagli, da ide do kraja ovog toka stvari, da se, koliko je to moguno,
ponaa kao u stvarnom svetu.
Forestije baci pred njega iznoeno donje rublje i kao petrol plavo odelo koje je on dobro
poznavao. On tu pojedinost nije sebi objasnio. utao je. Kao i ranije. Temperatura nije imala vie
nieg letnjeg. Svakako da vie nije bio mesec jul. Postojalo se sad ili bilo kad. Moda je 20.
novembar. Ili 32. decembar.
Mlada ena se okrete. Na sebi je imala bele pantalone utegnute oko lanaka i dugu belu tuniku. Na
grudima, izmeu dve dojke i ramena imala je neku vrstu znake sa natpisom crvenim slovima:
Bolnica Gariankar. U ruci je drala kovei od abonosa ili od metala. Ona kroi dva-tri koraka
prema Danijelu, stade pred njega i pogleda ga u oi, kao da bi mu prenela neko tajanstveno
upozorenje.
"Istina je to to on kae. Vi ste u opasnosti i bolje je da budete posluni. Naroito, nemojte na bilo
koji nain pokuavati da pobegnete. Ne moe se umai Imperijalnoj izvrnoj slubi. Eto, vidite, i ja
sam zarobljenica."
"Ba me briga", ree Danijel.
"...me briga", svadljivo ponovi odjek.
Danijel pokua da ustane. Neubedljivo je to bilo. Znao je ta e se dogoditi. I zbilja, ovek koji je
stajao iza njega snano ga udari izmeu vrata i ramena. On se ponovo srui na kanabe. Poeo je opet
da se pita da li je vredelo ii ovim tokom do kraja. Besmislenim tokom. eleo je samo da se izvue.
On se isprui i zamuri.
"Ostavite me na miru", ree. "Pustite me da spavam ili da crknem ili bilo ta."
Forestije prsnu u smeh.
"Ne zamaraj se. Budi miran, vie od tebe i ne traimo." Mlada ena se zabrinuto umea.
"Ne mislite da je ovo neki san. Vi moete umreti."
"Ma bie on razuman", ree Forestije. "On tako ne izgleda, ali on vrlo dobro shvata ta je u
njegovom interesu. Nee se vie zabavljati izigravanjem zloe. Nee se to usuditi, ak ni u snu."
"Pa verovatno u se i usuditi", ree Danijel vrlo tiho.
"Eh, to bih voleo videti!"
"ujte", ree mlada ena. "Sluajte dobro. umove, glasove. Shvatiete tad da ne sanjate. HKH i
Bolnica Gariankar stvarno postoje u vaoj budunosti. Hronolitiki svemir takoe je stvaran. Ubrzo
ete za to imati dokaza. Dakle, nemojte nita rizikovati."
"Dobro, u redu", presee Forestije. "Pusti ga i daj mu brzo injekciju."
U tom trenutku vrata od hodnika neko odgurnu. Danijel otvori oi. Pojavi se neki Forestijeov
ovek: imao je crni kombinezon i pljosnatu kapu.
"efe", upita on, "ta emo da radimo s vaim kolima? Hoemo li ih isto tako izvesti na autoput
broj 20?"
"Pa ti si poaaveo! Ostaviemo ih u Parizu, naravno. Posle emo videti ta se moe uiniti. U
svakom sluaju, ja u se brinuti o mojim kolima. Nisu mnogo oteena. Snaite se sa folksvagenom."
"On je gadno udeen! U redu, efe."
ovek izae i zatvori vrata, a odjek njegovih koraka dugo je odzvanjao. Danijel ponovo pokua
da se digne.
"Hou li ga opet popricati?" upita ovek koji je stajao iza kanabeta.
"Ne, ne", ree mlada ena. "On ne treba da spava posle injekcije. To je suvie opasno."
 "Kakve injekcije?" uzviknu Danijel. "ta je to? ta hoete da mi uradite?"
"Dobiete jednu sasvim bezbolnu injekciju..."
"A zatim?"
"Nieg se neete seati", ree Forestije. "ak ete i vae ime zaboraviti. Bar za izvesno vreme.
Posle toga, malo-pomalo vratie vam se, sem ovog to se veeras desilo. Samo poslednjih asova
koji su prethodili ovoj injekciji, a zatim nita. Praznina! Onda emo vam dati drugi identitet, drugo
odelo i preneemo vas u HKH. Bie vam potrebno vie meseci pre no to saznate ko ste i to
dokaete. Ovo to emo vam ubrizgati potie iz Bolnice Gariankar. To je jemstvo, zar ne?"
"To nije vii hronolitik, ali on ima nuzpojave, naravno."
Danijel uini napor, trudei se da ostane miran.
"Hou li se povratiti?"
Forestije se isceri.
"Zavisi od tog ta vi nazivate povratiti."
Mlada ena mu se okrete.
"Molim vas, nemojte mu rei."
"Hou da znam istinu... ako postoji neka istina", ree Danijel.
"Niste spremni", ree mlada ena.
"Dobro, u redu, dajte mu tu injekciju", naredi Forestije.
Danijel se naglo die. ovek koji je pazio na njega nije mogao da ga zadri.
"Kunete li se da taj proizvod dolazi iz Gariankara?"
"Kunem vam se. Bezopasno je, pod uslovom da budete mirni. Primorana sam da sluam", dodade
mlada ena. "Niim vam ne mogu pomoi."
"Odavde mogu pobei kad zaelim", ree Danijel.
"Ako pokuate da pobegnete oni e vas uspavati, a to e poveati opasnost. Ja moram da pazim na
vae srce i da vam dam jo jednu injekciju, da bih vas ojaala u sluaju klonulosti. A poto ja nisam
lekar, morate mi rei ta oseate. Budite mirni. Imajte poverenja."
Imati poverenja? Ne, Danijel vie nije imao poverenja ni u ta ili u bilo kog u ovom besmislenom
svetu.
"Izvolite", ree on sleui ramenima.
U emu je bila stvarnost? A san? Ko je sanjao? Danijel Dijersan ili itav svemir?
On poe natrag, sede na klupu i mladoj eni prui desnu ruku. Ona je uhvati, zatim kovei od
abonosa ili od metala stisnu uz sebe laktom. On oseti njen voni i kiseo miris: mirisala je na vitamin
C. Neto mu zagolica kou i, malo-pomalo, oseanje jake hladnoe pope mu se do ramena, proiri na
vrat, zahvati grlo, plua i itav gornji deo tela.
"Hladno mi je", ree.
"To je normalno", ree mlada ena.
"Obucite se", ree Forestije.
Danijel se nespretno uvue u pantalone boje plave kao petrol koje mu je Forestije bacio ispred
divana.
"Nemojte jo oblaiti sako", zamoli ga mlada ena. "Za sluaj da budem primorana da vam dam
jo jednu injekciju."
"U redu. Je li danas 31. jul?"
Forestije zbunjeno pogleda u svog zarobljenika.
"31. jul! urite, prijatelju! Koliko znam jo je", i on pogleda u svoj sat, "jo nekoliko minuta je 20.
jun."
 "20. jun 1966?"
ef bezbednosti slegnu ramenima.
"Sigurno ne 1914. pre Hrista!"
"Pretpostavljam da je to duhovit nain rei da smo u 1966!"
"Rei na duhovit nain, he!"
Jun 20... Danijel se sad oseao suvie umoran - i ravnoduan - da bi analizirao sve posledice te
pretpostavke. I to prilino zastraujue pretpostavke. Bio je umoran, slab i grozniav. Sruen na
klupi, vie nije imao snage ni elje da ustane.
"Dakle, Dijersane, neete vie da izvodite?" Mlada ena prie i sede pored Dijersana.
"Sve e biti dobro", ree ona. "Za vas nema drugog reenja do saradnje sa HKH. Ja, ja sam u
Gariankaru i pristala da radim za Imperijalnu izvrnu slubu. Znate, to ima prednosti. Iskreno vam
mogu rei: pre nisam znala ta je to ljubav. Nisam imala nikakav seksualni ivot. Kunem vam se da
neete ni za im zaaliti. Da, u seksualnom pogledu HKH e vam pruiti sve to moete zaeleti, sve
to moete zamisliti i preko tog. tavie, imaete ansu da postignete... subjektivnu venost. Ako
umrete u hronolizi, moguno je pomnoiti silu deset sa oko dvanaest subjektivnih trajanja vaih
poslednjih trenutaka ivota. HKH ima tu mo, jer Imperija pripada hronolitikom svemiru."
"Ma ne", ree Forestije. "Obrnuto. Hronolitiki svemir pripada HKH. I na naoj strani je pravo,
kad ga branimo od Gariankarovih lekara i njihovih prljavih eksperimenata. Da, Dijersane, to se
ostalog tie, ona je u pravu. Ali ja ti o tom ne bih govorio. To ti se ne bi tek onako pruilo. Mora
pruiti svoje dokaze. A dotle... gledaj, tvoja lana lina karta, evo ta od nje inim."
ef bezbednosti die mali mrki etvorougaonik ukraen jednom starom fotografijom i nadnese je
nad plamen svog upaljaa.
"Ako lekari misle da e nas prevariti ovakvom stvaricom, varaju se. To je amaterski rad. Jeste li
videli ovu fotografiju? Nema ak ni najosnovnije slinosti! Glava je izduenija, crte su izraenije, oi
su vie upale, elo bez kose, sa dugim mrkim pramenom... Ovaj tip mora biti ili Italijan ili panac.
Oni su se jednostavno zeznuli!"
Danijelu se udno stee oko srca. On je pridavao sentimentalnu vanost svojoj propusnici. Gotovo
je bio ponosan to je imao tu kartu. Zahvaljujui njoj, oseao je da pripada maloj rasi gospodara...
"Gledajte ta radim s njom, prijatelju!" ree Forestije.
Zatim uze Nerekovo pismo, proita ga i odseno prui Danijelu.
"Objasnite mi ovaj datum: 19. septembar 1966? ta to treba da znai? ta izigravate? Pokuavate
da me uverite. Terate egu sa mnom."
"ta izigravate?" upita odjek.
"ta izigravate?"
"ta izigravate?"
"ta izigravate, Dijersane. Do avola, terate egu sa mnom, 19. septembar 1966!"
Danijel nesvesno uze listi. Imao je mnogo muke da uperi pogled na tih nekoliko redova za koje
je, uostalom, imao utisak da ih zna napamet.

Nai prijatelji, G. Defner i Rober Sartes, obavetavaju nas da ste slobodni poev od 30.
septembra 1966. Oni nam takoe ukazuju da vae profesionalno iskustvo steeno u Birou za tehniku
dokumentaciju S.E.A.K-a i u Laboratorijama S.E.R.B.A, kao i vaa dvostruka knjievna i nauna
sprema odgovaraju na dovoljan taan nain kvalifikacijama za poloaj u Vilmingtonu (Delavar), u
seditu nae zajednike filijale sa Dipon Di Nemurom...
 Budalo! To je dakle vrsta snova koje sebi prua... jer, naravno, to tamo ne postoji. Nikad Nerek i
Frobaer nisu mogli da ti piu da bi ti predloili poloaj u Americi.
I oni ti nikad nee pisati. Takve se stvari ne dogaaju u stvarnom svetu... On pogleda da bi
proverio datum - taj datum koji dovodi u zabludu, i neobjanjiv. Meutim, on iznenaeno proita: 29-
31. jul, Bolnica Gariankar:

Panja, Danijele Dijersane! Upali ste u klopku HKH. Mi mislimo da ste u opasnosti. Pokuavaju
da vas uvere da se vremenski udes desio 20. juna, da bi na taj nain poremetili vae rasuivanje i
unitili vau moralnu snagu. Va stepen svesti ve dramatino opada. Vi se povlaite u nepoverljivost
kao to to eli HKH: njima je potrebno da ostanete pasivni... Uskoro emo vas osloboditi. Budite
mirni. Zasad se trudite da ne zaspite. To je veoma vano. Treba da budete svesni, da bismo mogli
dosegnuti do vas. Ne kreite se. Ne pokazujte nikakvo iznenaenje. Panja, mi stiemo!
Vaa nacionalnost nije prepreka, pod uslovom da pristanete da se nastanite u SAD u najmanjem
trajanju od pet godina.
Panja, mi stiemo!
Ako vas na predlog interesuje, izvolite stupiti u vezv sa g. Distelbartom na gornjoj adresi...

udno je to upozorenje Bolnice Gariankar stavljeno u Nerekovo pismo. Danijel se upita da li

treba da taj listi hartije vrati Forestijeu koji je besno pazio na njega. Laboratorija Nerek i Frobaer
g. Danijelu Dijersanu. Poruka bolnice je nestala. Ostalo je pismo. Bilo mu je toga dosta. eleo je da
spava i da se probudi. To je bilo gotovo isto. To je znailo izai. Ali, kako izai iz jednog sna kom
nema kraja?
"To je najgrublji falsifikat koji sam ikad video!" ree Forestije uzimajui ponovo listi hartije.
Danijel je kroz maglu groznice, pomalo ruiaste, raspoznavao efa bezbednosti, mladu enu i
njihove pratioce. Peckalo ga je u oima. Njegova slabost je rasla. No ipak, on je pokuavao da se
odupre snu; ne toliko zbog poruke i Gariankara, u koju nije verovao, ve zato to ga je bilo strah.
Kakav je to san izvan sna? Smrt?
Odjednom se kroz zidove i sa tavanice pojavi horda belih privienja sa hirurkim maskama na
licu i naoruana runim generatorima za mikromaglu. Oni opkolie Forestijea i njegove sauesnike.
To su svakako ljudi poslati iz Bolnice Gariankar. Danijel prepoznade doktora Robera Olzaka koji
je, izgleda, predvodio malu grupu, i Larea, biveg inenjera u iznoenom odelu.
"Dijersane, stari moj Dijersane, spaseni smo", viknu Lare.
Forestije i njegovi prijatelji nestadoe jo u prvim trenucima napada. Mlada ena je pola za
njima. Ili su je oni odveli. Spaseni? Bio bih spasen kad bi to bilo istina, pomisli Danijel. Meutim, to
je samo jedan drugi san. Lare ga je muvao u slabine smejui se i stiskajui mu snano ruku.
"Kakav doivljaj, stari moj! Osamnaest meseci nezaposlenosti i zatim ovo... U stvari, za mene je
bila srea to nisam naao zaposlenje. Da sam naao nekakvo zaposlenje bio bih neki siromaak..."
On provue kroz kosu svoje prste na kojima su nokti bili polomljeni. Kosa mu je padala u sedim i
krupnim pramenovima oko neobrijanog lica. Danijel ponovo prestade da slua. Dva oveka iz
Gariankara ga uzee za ruke i pomogoe mu da se digne. Uz njihovu podrku on naini nekoliko
koraka kroz preist hodnik, beskrajan i sve iri i iri, i koji se gubio usred neke snene pustinje... Ti
e se vratiti hladnoi! Zatim prestade da gleda, da oekuje, da se nada. eleo je da se onesvesti, da
nestane i da iz svega izae na bilo koji nain.
5.
On dvaput zasvira sirenom. Pojavi se noni uvar u metalno sivoj uniformi sa kapom sa vizirom,
irokih ramena i duge majmunaste ruke o kojoj je visilo neko sjajno oruje.
"ta vi elite, u ovo doba?"
"Da posetim vaeg gazdu, prijatelju."
"Kog gazdu?"
"Oh, bogamu. Ne zakerajte. Evo moje line karte."
uvar izae iz svoje straare, uze etvorougaoni karton koji mu je Danijel pruio kroz reetku.
"Ne znam da li je ispravna."
On upali baterijsku lampu i prinese kartu oima.
"ta je bilo?"
"Pa ova slika ne lii mnogo na vas."
"Ja sam Danijel Dijersan."
"Na fotografiji ste elaviji i mraviji."
"alite se - elaviji!"
"elo vam je prilino golo, eto."
"Pa, promenio sam nain eljanja."
"Nije samo to. elo, nos, brada - to ba niste vi."
"Malo sam se ugojio."
"To je udno, jer uprkos tome na fotografiji ste stariji no u stvarnosti."
"ujte, tu se nita ne vidi. Batalite to."
"Dobro, telefonirau."
"Veliki Zmaj me oekuje."
"Prola je pono. Moram da telefoniram. Takvo je pravilo."
Pono je prola! Nemogue da je toliko kasno... Danijel je imao zbrkano oseanje umora i
odvratnosti. Nije se jo bunio: bio je premoren da bi se sad bunio. Jednog dana, kasnije, on e se
pobuniti, to je znao - on je uvek znao... Pri poluotvorenim vratima folksvagena on ponovo proita
Elenino pismo na svetlosti sa plafona kola.

Dragi moj Danijele,

Srena sam to te mogu obavestiti da emo uskoro moi da se sastanemo. Ti sumnja da nije lako
organizovati takav susret. Meutim sve je u redu. Samo, mora biti spreman na jedan ok. Iznenadie
te dekor i okolnosti. To je bilo neizbeno iz razloga koje e kasnije saznati. Od tebe traim da
ostane miran, ma ta se dogodilo. Hronolitiki svemir moe nam prirediti jo iznenaenja... eli ti
sreu i do skorog vienja. Elena.

"Gospodine Dijersane, dodite brzo!" viknu uvar otvarajui gvozdenu kapiju. "Zovu vas na
telefon. Mora da je neto vano, im vas ovde zovu i to su fordovi dali vezu!"
Danijel besno zguva pismo i gurnu ga u dep sakoa boje plave kao petrol. On brzo izlete iz kola i
nalete na zid. Noge su ga jedva drale. Leva ruka mu je jo bila sleena, a na usnama je imao kristale
soli.
"ta, jeste li umorni?" upita uvar pridravajui ga. "Izvinjavam se zbog karte. Nisam mislio da
ste neko toliko vaan?"
"Otkud toliko vaan?"
 "Pa kad vam ovde telefoniraju."
"Ko me trai?"
"Ured glavnog lekara, mislim."
Straareva kuica sastojala se od jedne majune etvrtaste odaje sa metalno zelenim nametajem i
prilino velikim telefonskim aparatom sa mnogo dugmadi. Danijel se osloni na jedan sto i uze
slualicu.
"Dijersan? Ovde je Olzak. Gde ste?"
Danijel umorno i odsutno pogleda oko sebe. Dobri boe, zar se nikad neu izvui.
"I ja bih hteo znati! Negde... u Neodredljivom, naravno."
"Zar niste u fabrici u oaziju?"
"Recimo. Ja sam na nekom mestu koje lii na fabriku u oaziju."
"Budite oprezni. Fabrika u oaziju nalazi se u hronolitikoj zoni koju manje-vie kontrolie HKH.
Ljudi te Imperije pokuavaju da vas priteraju u oe. Oni e vam prepreiti sve puteve budunosti, a
potom ete zavisiti od njih."
"Ali ta im moe znaiti da li u biti ovde ili negde drugde? ta oni hoe od mene?"
"Nemam pojma."
"A zar vam Gariankarovi fordovi nisu to objasnili?"
"Ja vie nisam u vezi sa Gariankarovim fordovima."
"Znai, vi vie nita ne moete uiniti da bi mi pomogli?"
"Ja poznajem hronolitiki svemir i njegove zamke."
"Poinjem da se na njih navikavam. Jeste li mi to vi poslali poruku u Nerekovom pismu?"
"Ja vam neprestano aljem poruke. Svesno ili ne. Stie moda jedna od sto."
"Pretpostavljam da je to zakon u hronolitikom svemiru."
"Veze u Neodredljivom su teke i malo pouzdane. HKH to koristi da bi uneo zbrku, da bi svud
posejao sumnju i podozrenje."
"Hteo bih da znam kakvu ulogu u svemu tome igram ja."
"Mislim da je ta uloga vana."
"No, da li sam ja pion ili igra?"
"Vi ste moda pion. Potrebno vam je da postanete igra. U svakom sluaju, ja vam ne mogu
pomoi, ako mi stalno promiete izmeu prstiju. Hteo bih da sa vama uspostavim vrstu vezu, ali vi
se stalno kreete, prijatelju. Ja..."
"U stvari, vi pokuavate da se posluite sa mnom, zar ne?"
"Ne. Kunem vam se. Mi smo saveznici. Silom. To, Dijersane, treba da shvatite."
"Ostavite me na miru. Pustite me da mirno crknem!"
Rober Olzak se nasmeja, otro i ogoreno.
"Dragi moj, nikad se na miru ne crkava. Ne, ak ni to, alim... Jo jedanput emo pokuati s lanim
kontaktom sa Gariankarom."
Danijel je duboko disao. U uima mu je bubnjalo.
"Pretpostavimo", ree on. "Poinjem da bivam umoran od vaih marifetluka i pitam se nije li HKH
u pravu. ta treba da radim?"
"Pa nita. Ba nita. Smireno nastavite ovim tokom. Ne kreite se. Nemojte preduzimati
inicijative. Dolazim i dokazau vam da je HKH va neprijatelj."
"U redu. ekam vas."
Danijel naini laki skok unapred i poe da proraunatom sporou vozi glavnom alejom. Jo je
bio umoran i rasejan kao pre. Pritiskao je pedalu za gas, to je manje moguno, ali kad mu je
zapovedanje miiima malo izmicalo, folksvagen bi naglo poleteo napred. Pritiskom na pedale
konica usporavao bi ga. Meseina je plavila dvorite pod svetlucavom prainom. Dinovske
fabrike zgrade zasenivale su nebo kao olovne stene. Samo polako! Jedna siva masa pojavi se s leve
strane. Na desnoj strani ispred njega, dve, tri, etiri! Ukupno osmoro ili devetoro kola slinih
Forestijeovim kolima. I jo jedna pozadi. To je neko znamenje: pajkani se mnoe da bi prepreili put
u budunost. Da li da saeka? Da ne pokua da bei... Svi peoi 404 su usporeno juriali. Odjednom
se zau tajanstveni um: podsmeljivi picikato uz tutanj dobovanja. A izdaleka kriputavi smeh
cimbala. Taj um je podseao Danijela na neku uspomenu, koju nije mogao da dokui. U dnu vremena
neto se dogodilo na tu muziku. Dobri boe, da sam doiveo udes u oaziju! Da me je u dvoritu, kad
sam iao kod Velikog Zmaja, ta baraba spljeskala? I onaj drugi, prokleti doktor, ta li samo eka da
se pojavi?
Sad 404 koji je bio ispred, s uasavajuom sporou poe pravo na folksvagen. Nagonski i uprkos
svojim odlukama Danijel prikoi i malo skrenu. Njegovi pokreti imali su u vremenu dejstvo onakvo,
kakvo je oekivao. Folksvagen i 404 razdvojie se, istovremeno ostajui na svojim putanjama.
Istovremeno se povukoe i ostali 404. Danijel skide stopalo sa konice. I ponovo poe potera. Peo
404 koji je dolazio iz dna dvorita izgledao je kao da leti i pikira na folksvagen. Neko bledo sevanje
iza vetrobrana otkri dve pomalo nejasne glave. Jedna je imala na oi natuen eir, a druga kaket sa
vizirom. Metalni ukras na hladnjaku podseao je na zube nekog razjarenog udovita. Oba vozila nisu
bila udaljena jedno od drugog vie od nekoliko metara, nekoliko centimetara. Danijel ponovo pritisnu
konicu i udaljenost se odmah vrati na trideset-etrdeset metara. Glasno je disao. Pritisak na papuici
postajao je sve vie i vie neravnomeran. Ruke i kolena su mu drhtali. Deset peoa 404 i folksvagen
ljuljali su se napred - natrag i na mahove se opasno pribliavali jedno drugom.
Danijel je bio pijan od umora. Njegova krajnja slabost umirivala je u njemu svaki strah. Govorio
je sebi: to je samo jedan rav trenutak kroz koji se mora proi. Ovako ili onako, ja u se ipak izvui.
Da se samo razbudim, dobri boe, da se samo razbudim! Sad je samo jedno eleo: da se razbudi. On
ukrsti ruke ispred lica, sa uzdahom pusti da mu glava klone na upravlja i naglo otpusti konicu. On
nije video da se 404 bacio na folksvagen. Udarac ga snano odbaci i spljoti uz sedite. Kroz
cimbala zau se zvon gonga i divljaki picikato. Danijel rairi ruke i die glavu. S druge strane
rasprslog vetrobrana gledala je izmuena njuka sivog 404. Zaudi se to nije mrtav, to se nije ak
ni onesvestio. Neki neobian, gotovo prijatan bol blago je podrhtavao u njegovim grudima. Kao
prisna ivotinja, nena druga. Ti si u meni, ljubavi moja, kao ivot, kao smrt. On htede da digne ruku
da bi pomilovao ivotinju, koja mu je umiljato lizala srce, ali se nita ne dogodi - ni oseanje ni
pokret. Njegovi miii vie nisu bili posluni. Dobro, oduzet sam. Tome se trebalo nadati.
itav oblak belih privienja igrao je oko sudarenih kola: ljudi iz Gariankara. Sve se dobro
odvijalo. Danijel pomisli: ovog puta sam se izvukao. Neka mlaka tenost tekla je njegovim grlom.
Krv? Ali ja nisam ranjen... To je prekrasno. Nikad on ne bi poverovao da krv moe biti toliko
ukusna. Neki uzbudljivi miris vrueg hleba lebdeo je u folksvagenu. Nasmei se. Okruavala su ga
bela privienja nadnosila se nad njim. Polako utonu u nesvest. Hodao je ulicom. Bila je to neka uzana
ulica koju su lampe baroknih oblika krto osvetljavale. Vazduh je bio vlaan i topao. Danijelu je koa
bila lepljiva. Mokra kosa mu se lepila za elo i za vrat. Sako je nosio ispod pazuha. Koulja mu je
bila mokra od znoja. No, ipak, nije mu bilo vruina. Zaista, nije bila vruina. On podie pogled, ali
prekriveno nebo nije doputalo da se vidi ijedna zvezda. Izmeu svetiljki nekakav dim ili magla irili
su se nad tlom. Po mirisu proceni da je to dim. Izgledalo je kao da neki olovni veo prekriva grad. Da
li je leto? 29. ili 31. jul? Osloni se o stub neke svetiljke. Guio se. Samo da se izvue, dobri boe,
samo da se izvue. Koji je ovo nepoznati grad? ta ja ovde radim? Seti se Forestijeovih rei:
"Daemo vam drugi identitet, druga odela i preneemo vas u HKH. Pre no to budete znali ko ste i to
sebi dokaete, protei e dobrih nekoliko meseci..." Samo neto se nije odvijalo po planu tih bitangi.
On je bio Danijel Dijersan i on je to znao. Sem ako i to nije neka varka. Moda ja nisam Danijel
Dijersan. Moda sam Renato Rizi, mornar s ubogaljenom akom. Ili an Lare, inenjer u pohabanom
odelu. Ili Rober Olzak, psihronaut iz Gariankara... Sem tog, izgubljen sam u nekom gradu
Industrijske Imperije. Zar je to, dakle, budunost? Ovaj vazduh koji se gotovo ne moe udisati, ta
vlaga, ta omorina koju prati neka vrsta unutranje hladnoe... Taj pusti grad, bedno osvetljen... Ne, to
se ne osea. To je mora. Ja sam bolestan ili ranjen. Buncam. Odjednom se seti: fabrika u oaziju, sivi
404, udes. Nije se usuivao da ruku prinese grudima, tamo gde se nalazila rana. Znai, sanjao je na
nekom bolnikom krevetu. Izvuie se. Sve se dobro odvijalo. Nepoznat grad s uzanim ulicama i
baroknim svetiljkama nije postojao. I odbaci ga. HKH i Gariankar nisu postojali. Odluno ih
odbaci.
Bio je obuen u staro odrpano odelo. Od prtljaga imao je samo balonastu antenu. Putovao je
gratferom, eleznicom siromanih i skitnica: nije ila brzo, ali nije nita stajala. Sedeo je na nekoj
prljavoj asuri i kro napuklo staklo vagona posmatrao gotovo pustu ravnicu. Pored njega je bila jedna
grupa srenika, potpuno nagih, koji su igrali nagoam puei marihuanu sa Berga. (Berg je bila ona
planeta iz mate koja je svetila ljude za njihove svemirske neuspehe.) Bilo je i nekoliko naoruanih
seljaka - to je bilo nezakonito - i neki torbar koji je svoje starudije vukao u nekom providnom
koferu. Ventilatori su terali neki smrdljiv i jedva sve vazduh. Temperatura u vagonu se bliila
tridesetom stupnju. Napolju, elino sunce prilo je mrtva polja. Industrijska Evropa vraala se
pustinji. To je bila pravda.
Rob se die i poe nekoliko koraaja hodnikom. Neka mlada ena mu prie i ponudi ga jednom
draejom mebsitala. Bila je vrlo visoka, a njena iroka odea nije sasvim skrivala njenu krajnju
mravost. Neka vrsta vrlo visokog i upola zavrnutog okovratnika pokrivala joj je potiljak i skrivala
vei deo lica. Jedva su se raspoznavale njene sjajne, izduene, plavo-zelene oi. Njena kosa bakarne
boje padala joj je na elo i prostirala se na okovratnik. Rob joj je jedva video obrve, koren nosa, a
isto tako jedva je nagaao oblik njenog tela. Meutim, on nije sumnjao da je ona veoma lepa. Njena
odea pokazivala je da je ona dravna prostitutka, a te ene su uvek divne. Rob uze draeju koju mu
je ona pruala.
"Kanaiva", ree ona.
On odgovori: "oazi." To je bila ugovorena lozinka. Ona ga zamoli da poe za njom, a on poslua.
Trebalo je da ga odvede do Elene, negde u gratferu. Vie bi voleo da ima manje upadljivog
izaslanika; meutim, znao je za udan ukus doktora Lomera. Pratio je tu mladu enu kroz pet ili est
vagona. Rekla mu je da se zove Monika. Stigoe tako u jedan odeljak koji je zauzimala grupa sektaa
Plavog slona, mrtvaki mravih, i etiri odrpana milicionera koji su uali oko jednog anka sa
pirinem. Jedna ena u uglu upola se skrivala iza oblaka belog dima. Utegnuta u kratku haljinu
slezove boje, mala, vitka, lano krhka, jakih grudi, imala je svetlo, gotovo belo, lice ispod kao ugalj
crne kose, ogromne izrazito azijatske oi sa dugim barunastim trepavicama. Elena.
On se pored nje srui na asuru. Dobri boe, to je bio umoran! Draeju mebsitala stavio je u dep:
bie mu za ovaj sastanak potrebna sva njegova lucidnost. Monika pridie svoju haljinu od crvenog
satena i smesti se izmeu njih u nekoj vrsti stava jogi (ali noge joj se nisu videle). Ona e, znai
uestvovati u razgovoru, ili ga bar sluati? Moda je ivela sa Elenom. Doktor Olzak uzdahnu.
Bolnica Gariankar trebalo je da od svojih psihronauta zahteva vie strogosti. Elena dade Robu znak
da joj se priblii. Ona promeni stav da bi mu napravila malo mesta. Njena suknja slezove boje
otkrivala joj je sada noge. Zatim ona poe da otkopava Robov abid.
 "U sluaju ako bi nas Bezbednost iznenadila", ree ona, smeei se.
Jer, Bezbednost je postojala. Ovde, tamo, svud. On je na to gotovo zaboravio. A moda ga je i
Forestije pratio.
"Slaem se, rado prihvatam igru", ree. "Ali ipak ne suvie. Crkao sam. A ti, ti ostaje tu?" upita
on Moniku.
"To je predvieno. Ja sam profesionalna voajerka. Mogu ti pokazati svoju legitimaciju."
"Verujem ti", ree Rob.
Ona ga diskretno pomilova. Neki uznemireni zraak blistao je u njenim svetlo kestenjastim oima.
On pomisli da se ona boji. Ali ega? Ona protrlja svoje izme jednu o drugu, i ukrsti noge
izazivakom gracioznou. Zatim pojaa milovanje s kojim je poela pre jednog trenutka. Da li hoe
da prevari ili se zabavlja na moj raun. On se odluno i neno oslobodi njenih ruku. Miris dve ene
svirepo ga je obuzimao. Elenin je bio topao, kiseo, ljut, pomalo egzotian, a Monikin: miris puti,
mleka, nestalog cvea...
"Pred Monikom moe da govori, ona je prijateljica iz Gariankara", ree Elena tiho.
Ona stavi na Robovu butinu svoju malu ruku sa pozlaenim noktima, tamo gde je pocepana odea
otkrivala golu kou. Monika podeli cigarete sa Berga. Elena du njegovog obraza zamiljeno i
ozbiljno pree slobodnim kaiprstom.
"Dakle, Robe, sluamo te."
"Sluamo te..."
"Sluamo te!"
"Sluamo te..."
Gledao je u nju. Iz njene pozlaene kose izbijale su male vazduaste kovrde koje su podvlaile
vrlo izduen jajasti oblik njenog lica. A to lice budilo je u njemu, nije znao koju, tajanstvenu
uspomenu s one strane vremena.
"Ti si traila sastanak", ree on. "Pa ti i poni."
"Vie bih volela da prvo ti govori. Verujem da e mi to pomoi u onom to ti ja imam rei."
"Pomozi mi", zamoli Rob. "Podseti me ta se ovde oekuje od mene da radim."
"Hoe mi rei da si zaboravio svoj zadatak?"
"Moja seanja su rasplinuta. Ja ak nisam siguran ni u svoj identitet."
"Ti si doktor Olzak iz Bolnice Gariankar. Tebi su fordovi dali studijski zadatak u 1966. godini.
Na susret se prema tome odrava u Neodreenom vremenu. Ti su u dubokoj hronolizi, a ja samo u
srednjoj. Mi se sastajemo na sredini puta."
"Zato u 1966?"
"Nije izabrana ba 1966. Re je o jednom sistematskom programu istraivanja za razdoblje 1960-
1985, koje je odluujue u naoj istoriji. Sledee, 1985-1998. jo vanije, jo odlunije, mnogo je
bolje poznato."
"Da, seam se tog. Ali... moj zadatak, ima li on kakve veze sa HKH?"
"Posredno, moda. Misli se da su industrijske imperije bile u zaetku drutva iz 1965-1970."
"Bio sam zaboravio istoriju HKH. Za mene je bilo potpuno iznenaenje kad sam... kad je Danijel
Dijersan sreo ljude Imperije u Neodredljivom."
"To je normalno. U tom trenutku tvoje uspomene i tvoje predstave pripadale su Danijelu
Dijersanu."
"No ja jo ne razumem ta su od mene htela privienja Hansa Karla Hauzera i Harija Krupa
Hitlera."
"Ni ja ne znam. Ja u dati svoj izvetaj fordovskoj mrei. U poetku tvoj zadatak se nije odnosio
posebno na HKH, ali su se otad dogodili izvesni dogaaji koji su mogli da izmene situaciju. O tom u
ti kasnije govoriti."
"Da li je to HKH u vie mahova pokuao da me odvoji od Danijela Dijersana... i koji je u tom
uspeo? Ili je to bio Gariankar koji je pokuavao da me probudi da bi stupio u vezi sa mnom? Da bi
organizovao na susret?"
"Mi smo uspostavili tu vezu prilikom naeg prvog pokuaja. Nismo te mi poremetili. No, prekid
spojenosti izmeu Dijersana i tebe mogao se sluajno dogoditi. To nije retkost."
"Ali moja polovina budnost."
"Da... Zbilja, to bi moglo biti meanje HKH? Podneu izvetaj."
"Podseti me na datume Imperije."
"1985-1998. Kao to zna, dogaaji iz 1998. doveli su do nestanka svih privatnih imperija Evrope
i Amerike. Jedino je nadivela Imperija Lezo koja je gospodarila Japanom."
"Kako su obrazovane te imperije?"
"Oko 1980, zemlje nazvane razvijenim nale su se pred sledeom dilemom: zaustaviti industrijski
porast ili unititi planetu. To je bilo predviano jo od 1970, ali javnost je bila za porast. Ona je
poela da se ljulja jo od 80-te. Tad su velika kapitalistika drutva, a sa njima i fanatici divlje
industrijalizacije postali manjina. Zatim je nastalo reagovanje faistikog tipa. Da bi se odrala
drutva su morala da prekinu sa dravama koje su pod uticajem masa postajale sve vie i vie
uporne. To je oko 85. i 90. moralo da dovede do padanja privatnih industrijskih imperija. U Evropi
HKH je bila najvanija i prema zakonu o monopolu brzo je apsorbovala sve ostale. Sve do ustanka iz
devedeset osme..."
Ona je netremice gledala u Roba svojim oima boje lenika, mirnim ali strasnim pogledom. I Rob
oseti kako mu se u glavu penje val radosti. Topla elja pojaa njegov seksualni nagon. Do skorog
vienja, Elena.
"Sad mi tebe sluamo", ree ona.
Rob duboko razoarano uzdahnu.
"Nita nije tee no ispriati jedan psihronautiki doivljaj. ta se dogodilo Gariankaru?"
"Ne samo Gariankaru. Posle u ti priati."
"Neto ozbiljno?"
"Da."
"to se na mene odnosi?"
"to se odnosi na sve vas. Ne, pre svega, mi tebe da ujemo."
"Pa dobro... Ja u govoriti u ime Danijela Dijersana. Ja sam... vrlo umoran. Doivljavam hrpu
udnih utisaka. Pretpostavljam da je to normalno. Meanje linosti. To je kao da sam siguran da u
uskoro umreti. Neto nije u redu. Ovo doba lui zaguljivu atmosferu. Naroito u moralnom pogledu,
jer vazduh je prilino pogodan za disanje, uprkos kolima i fabrikama. Nieg nema to se ne moe
preokrenuti u 1966. No ljudi ni u ta ne sumnjaju. Da poludi. I njihova kola... neverovatno. Svud ih
ima. Jo 1966. Poinju i sa pajkanima. Dobro se predvia kakvo e biti sledee razdoblje 70-80:
zagaivanje i guenje... Kola, lekovi, pajkani, novac: to su etiri stuba njihove civilizacije. A povrh
toga sitniarska, neprilagoena i neracionalna administracija. Uz to mo velikih drutava, koja se
katkad ispoljava otvoreno, katkad potajno, ali koja ve premauje mo drava."
"Mi to. Robe, znamo. I ti si to znao pre no to e se spustiti u 1966. To je korisna potvrda. Mi
bismo sad eleli da nam da tane podatke."
"Sve se pobrkalo u mom pamenju. Postavljaj mi pitanja."
"Je li to vrlo teko?"
 "Ne... ne vrlo. Bar ne za mene. Ja nisam na dnu lestvice. Ovaj, nisam bio - jer su me premestili.
Sigurno da je vrlo teko na dnu lestvice. Ne postoji nita uasnije od bede u izobilju industrijskih
drutava. Istraivai u Kaliforniji na to su dobro ukazali. A ono to je mene u ovom svetu (Francuska
iz 1966. godine) pogodilo, to je krajnja nejednakost, odstojanje izmeu visokih i najniih klasa. Kad
se sve dobro odmeri, pitam se da li je ono ikad bilo vee u toku istorije. A zatim postaje tuga, umor...
sklonost ka smrti koju ne uspevam da definiem. Nejednakost je jedan od mehanizama njihovog
drutva. Meutim, tuga i umor ne dolaze samo od nepravde. esto se ima oseanje da HKH ve kuca
na vrata. Moda je to neka unapred roena misao. Ne znam... Imao sam neodreeni utisak da moj
ivot nije vredelo iveti. Nisam ak bio siguran da ivim. Moguno je da sam pokuao da se ubijem."
"Kako?"
"Moda tako to bih progutao celu tubu mebsitala. Ili ako bih svojim kolima naleteo na neko drvo.
Lek ili kola. Ne znam. Prolazim kroz dosta mune faze hronolitikog buncanja i imam muke da se
ponovo snaem u svojim uspomenama."
"Jesu li te izbacili iz slube? Zbog ega? Da li se to esto dogaalo u to doba?"
"Da, to je bila obina stvar. Otpustili su me ali ne razumem dobro zbog ega. Ne uspeva mi da
rekonstruiem red dogaaja. Radio sam u farmaceutskoj grani hemijskog preduzea Seak. Predsednik
tog preduzea nalazi se pred odlaskom u penziju, a visoki rukovodioci meusobno ratuju ne bi li
doli na njegovo mesto. Tu je neka sloena situacija i ja sam bio daleko od tog da je do kraja
upoznam. Moguno je da sam bio umean bez moje elje - ili elei to - u neku epizodu tog rata.
Jedne veeri otiao sam u fabriku u oaziju da bih posetio direktora Robera Sartesa, zvanog Veliki
Zmaj (ne znam dobro zbog ega). Kasno uvee. Izgleda da Sartes katkad u svojoj radnoj sobi ostaje
do ponoi. Moda je to samo neka hronolitika alegorija. Nemam pojma. Dakle, odlazim u oazi kad
se spustila no (a bio je kraj jula, dakle oko devet, devet i trideset). Donosio sam prevode. Jer ja sam
struni prevodilac Seaka, to mi je moj glavni gazda, upravnik Maks Rolan prebacio dajui mi otkaz
(mada sumnjam da je ta scena bila stvarna). Bio sam hemiar, ali poto sam isto tako imao dobro
knjievno obrazovanje, diskretno su me stavili na put dokumentacije i prevoda. A sad se koriste tim
izgovorom da bi me eliminisali. Ono to sam verovao da razumem, to je da ravo razumem. Vraam
se u fabriku u oaziju. Noni uvar se pojavljuje na zvuk moje sirene. Pruam mu moju Seakovu linu
kartu... U hronolitikoj verziji te scene, Seakova karta tei da postane 'karta HKH'."
"Dakle, ti izjednauje HKH sa Seakom?"
"Manje ili vie. A Forestije, ef bezbednosti Seaka kae mi da je ta karta grubi falsifikat. Kratko
reeno, ja ipak prolazim. Ulazim u fabriko dvorite. Tad se Forestije iznenada pojavljuje. Njegov
404 nasre na moj folksvagen. Udes je za dlaku izbegnut. Meutim, taj fabriki pajkan podnosi svoj
izvetaj. Sutradan sam pozvan u sedite preduzea gde mi daju na znanje da sam otputen. No, pazite,
to nije sigurna injenica: to je linija verovatnoe. U vezi s tim, kolika je verovatnoa u obavetenjima
koja mi ti donosi?"
"Vrlo visoka. Na sastanak je sasvim neuobiajen, organizovan od fordova Gariankara. Oni ga i
kontroliu. Ne verujem da greaka moe biti vie od dvadeset odsto. To je najvia postignuta
verovatnoa u Neodredljivom. Bar tako ja mislim."
"A zbog ega taj izuzetan postupak u moju korist?"
"Ne samo u tvoju korist. Bilo je odlueno da se upozore svi psihronauti na zadacima po itavoj
planeti, a da se ne pozovu."
"Znai, to je veoma ozbiljno."
"Jo je suvie rano da bi se procenila ozbiljnost dogaaja. Nastavi, molim te."
"Pre nekoliko dana pozvao me je direktor Laboratorija Serba. Serba je zajednika podrunica
Seaka i nemake grupe Nerek i Frobaer. Tamo su me privremeno pridodali da bi me se, moda,
ratosiljali. Dakle, Defner, direktor, predloio mi je da me definitivno zaposli u Serbi, to sam iz
razliitih razloga odbio. Sem tog, upravnik Maks Rolan ima jedno Nerekovo pismo, a u tom pismu
Nemci mi nude poloaj u Americi. To mi se ini malo verovatnim. U jednoj drugoj hronolitikoj
verziji ja imam to pismo. Nema dima bez vatre. To je, dakle, druga linija verovatnoe."
"Podseam te da si imao udes - ili da su pokuali da te ubiju - ili da si hteo da izvri
samoubistvo. Potrebno je da otkrije ta ti se uistinu dogodilo. To je vana strana tvog zadatka, ili je
to bila u poetku. Poslednji dogaaji su to stavili na drugo mesto. Ja ti ipak savetujem da svoje
istraivanje nastavi u tom smislu. Htela bih, takoe, da ti postavim neka pitanja."
"Sluam te."
"Kako su ti pristizale moje poruke?"
"To su pisma koja itam u svojim kolima pred fabrikom u oaziju, ekajui da mi noni uvar
otvori vrata. Skupa uzeto, u njima ima dosta greaka i neizvesnosti, ali sam srean da ih itam i ona
su mi veoma velika moralna podrka."
"Ti si mi naveo dve verovatnoe. Da li ih ima jo?"
"Da, jo najmanje dve."
"Kako ti objanjava prisustvo HKH u toj hronolitikoj zoni?"
"Ja nita ne objanjavam."
"Veruje li da te oni trae?"
"Mene... Robera Olzaka? Ili Danijela Dijersana?"
"Pa, jednog ili drugog."
"Oni su moda otkrili da se doktor Olzak krije iza linosti Danijela Dijersana. Oni pokuavaju da
preko Dijersana dou sa mnom u vezu."
"A to im je teko. Oni nemaju Gariankarove fordove."
"Da, ali Neodredljivo je njihov svemir."
Sumrak koji se sve vie sputao skrivao je Robu Elenin pogled. Meutim, izgledalo je da ga
mlada ena posmatra s izvesnim podozrenjem. Kao da se u Neodreenom vremenu zarazio nekom
sumnjivom boleu... ili kao da je postao tajni agent HKH! Sjajno crnilo njene kose plavilo je njeno
lice boje svetlog mermera. Ona je bila lepa, moda neto vie no u stvarnosti; onakva kakvu ju je on
voleo, onakva kakvom je sebe videla ili onakva kakvom su je Gariankarovi fordovi predstavljali u
svom hladnom srcu... On sad nikog vie nije video, no samo nju. Oko njih se sad irila zona
hronolitike senke. Tobonji dekor malo-pomalo dobijao je senke pod maglovitim sivilom. ak su i
zvuci slabili, mrmorenje motornih kola, kripa vagona, pevanje fantija. Milicioneri su sasvim nestali.
Kroz napukli prozor raspoznavala se samo jedna crvenkasta mrlja. Duga ria Monikina kosa leprala
se po Eleninom ramenu, ali magla je progutala njeno lice.
"Imam dovoljno elemenata za moj izvetaj", ree Elena. "Nadam se da se neemo prebrzo odvojiti
iz faze. Ti treba da zna ta se dogodilo."
Glas joj je bio tih ali razgovetan. Slab odjek je udvostruavao nekoliko slogova. Rob pomisli da
e se kontakt prekinuti. On potrai Eleninu ruku, nae je, stegnu je svojim akama snano i neno.
Elena, tako ti boga, ne ostavljaj me.
"To je poelo u Kaliforniji svakako mnogo pre tvog odlaska. Palo Alto, San Luis... Pojava za koju
bi se pomislilo da je sasvim nemoguna. Moda je zbog tog trebalo dugo vremena da bi se razumelo.
Sad su pogoene autonomne bolnice u Pekingu, u Oslu, u Lusaki, u Lozani, u Aliru... i u Gariankaru.
Bile su uzimane u obzir sve vrste pretpostavki. Govorilo se o klienju hronolitikog svemira, o
invaziji, ak i o napadu. Neki su pomiljali na pokuaj HKH da osvoji Zemlju. Optuuju psihronaute.
Optuuju nas. Pria se da se to dogodilo zbog naih opita. Jedan udes... ta se to dogodilo? Veliki
broj osoba u bolnicama itavog sveta - ak i u nekim gradovima Utopije 01 - utonule su u stanje
manje-vie duboke hronolize. Ne zna se da li su oni sluajno apsorbovali hronolitike ili je hronoliza
iznenada postala zarazna... ili prirodna. Isprva je bilo odlueno da se pozovu svi psihronauti, ali tom
su se fordovi svud usprotivili. Tad se pokualo da se sa vama uspostavi to je moguno sigurnija
veza. Zbog tog smo se i sastali. A sad su u toku jo mnogi drugi kontakti ove vrste... Izgleda da se zlo
protee na itavu Kaliforniju. Trovanje, epidemija? To se ne zna. U Gariankaru je stanje mnogo
manje ozbiljno. Kriza nije zahvatila bolnicu. Sa manjim izuzecima, ona je ograniena na veu dubinu.
Neka bolest... Ili neki napad. Da, to lii na neki napad. No mi smo sposobni da se branimo. Mi, kao
to zna, imamo fordove i neverovatno jake hronostatske droge. Sad je najbitnije saznati ko je
neprijatelj, ako je uistinu u pitanju napad. Fordska mrea rauna na psihronaute na zadacima. Ne,
trenutno, nema nieg ega bi se trebalo bojati. Izuzev Kalifornije. Bilo je ve nekoliko rtava u
gradovima. U Palu Altu tri lica su umrla u jednom liftu... u jedinom liftu tog grada. Putnici u tom liftu
bili su stavljeni u hronolizu i sigurno su uinili neku sudbonosnu greku. Na sreu, u Utopiji 01 nema
mnogo maina niti saobraaja. Nadajmo se da se ta pojava nee proiriti na visoko mehanizovane
gradove. To bi bilo strano u Pekingu, u Aliru, u Lusaki. Bojim se da se ne misli da su autonomne
bolnice odgovorne, i da e nas naterati da obustavimo naa istraivanja. Da, psihronautika dolazi u
opasnost da od tog trpi... ili da od tog dobije, ko zna, poto ceo svet, branei sebe, moe postati
psihronautian. To emo kasnije saznati. U svakom sluaju, Odbor za hitne sluajeve autonomnih
bolnica smatrao je za potrebno da svi putnici na zadacima budu obaveteni. I ti si, eto. Ako se
situacija pogora, vi ete ranije biti opozvani. No, ti zna da preuranjen opoziv moe biti krajnje
opasan. U svakom sluaju fordska mrea Gariankara, ako ustreba, moe raditi bez ikakve ljudske
pomoi. U krajnjem sluaju, moe ti se na povratku dogoditi da zatekne bolnicu potpuno
dezorganizovanu. A kako postoje izgledi da ti bude neosetljiv na zarazu, morao bi tad raditi na
naem spasavanju uz pomo fordova... Meutim, ne postoji ni hiljaditi deo mogunosti da se do tog
doe.
Za tebe, do novog nareenja, nita nije promenjeno. Ti nastavlja svoju anketu o dogaajima iz
1968. godine. Psihronautika istraivanja nastavljaju se vie no ikad. Sigurno e nas napasti, moda
pokuati da nas razore. Mi moramo postii maksimum dokaznih rezultata, i to to je moguno pre.
Kroz nekoliko trenutaka veza izmeu nas bie prekinuta. Mogla sam da ti gotovo potpuno
prenesem svoju poruku. No, ti e njen veliki deo zaboraviti. To nema vanosti. Ti e se nje setiti u
trenutku poziva. To je bio veoma zanimljiv pokuaj... Na susret je za tebe morao biti muan. Znaj da
je i za mene bio teak. Meutim, radovalo me to te ponovo vidim. Verujem da e sve ii dobro i da
e fordovi moi da te puste da ide do kraja poduhvata. Tad emo se sigurno sastati i to e biti za
dugo vremena.
Sreno, doktore Olzae!"
"Elena, uj me!"
"Robe, ja ne..."
"Do..."
Ulica se blago sputala. Plonik je bio ljigav i klizav. Sve su kue liile jedna na drugu: visoke,
zbijene, sive, stroge, uzanih vrata, sa metalnim prozorskim kapcima, bez izloga i balkona. Zbog dima
ili zbog magle pogled nije dopirao dalje od petnaest metara. Danijel izbi na jednu raskrsnicu za koju
nije znao. Njena sredina je, meutim, bila neto bolje osvetljena od ulica. U njenom samom centru
nalazila se neka vrsta obavetajne table sa etiri putokazne strele. Danijel sie sa plonika i, gazei
smee, obie oko stuba sa tablom. Leva strela - kad se gleda u pravcu padine - ukazivala je: Bolnica
Gariankar. Desna: HKH. Strela ispred njega: Perta na Riabi. etvrta okrenuta u pravcu iz koje je
Danijel doao: Fabrika u oaziju.
Kako slomiti tok more? Vie nije bio siguran da to jo eli. Stvarnost je verovatno bila njegovo
isprebijano i okrvavljeno telo na nekom bolnikom krevetu - Bolnica Gariankar, moda, ako ona
postoji, ili bilo koja druga. Sve skupa uzeto, ak zaguljiva i jeziva mora bolja je bila od tog.
Naravno, postojala je opasnost. On nije zaboravljao Elenino upozorenje: nekoliko minuta mogu
spavau izgledati kao dani ili meseci, a san moe da zameni stvarnost tako da uini nemoguim
povratak u budno stanje... Otkud je to Elena znala? Moda ona poput Renata, Larea, Robera Olzaka
slui kao posrednik tim tajanstvenim biima koja pokuavaju da mi se obrate. Jer, pokuavaju da
govore sa mnom u dnu mog sna, u to sam siguran. Ma ko oni bili, moda u na kraju uspeti da se
sretnem sa njima.
Drei kaput ispod pazuha, on poe da hoda ukrug oko informacionog stuba. Jo mu je bilo
vruina. Jo je isto tako ravo disao. Boe, ta ja radim ovde? Ovaj pust, mraan, smrdljiv grad - da
li je to neka slika budunosti ili neka tajna optika varka koju je zrailo njegovo nesvesno bie.
Izgledalo je nemogue izai iz sna. U tom sluaju, kojim pravcem poi? Bolnica ili Imperija? Fabrika
u oaziju ili Perta na Riabi (no ta je to Perta na Riabi?). On odlui da svoj duh privede svom telu, to
jest da se vrati u Bolnicu u kojoj se bez sumnje stvarno nalazio. alio je za nepoznatim. - Perta na
Riabi - ali hrabrosti nije imao da poe u avanturu. Isto je tako bilo pre more. Vrteo se po lavirintu,
sanjajui da izae, meutim, on istinski nije teio da izae. Njegov ivot je ve bio mora. U sebi je
govorio: sanjam! Ali nije inio nikakav napor da se probudi. Znao je da e morati da bira kad se
probudi. Zato, prihvatio je san.
I tako poe levim pravcem, onim koji vodi u bolnicu. Koraci su mu odjekivali po ploniku, no on
se ipak oseao lak, vazduast, kao da ga neto napred usisava. Morao je da se odupre neodoljivom
nagonu da pojuri. Da, to bi trebalo da bude dobar pravac. Sam je sebi estitao na tom izboru. I dalje
je bio svestan svog umora, ali njegova teina se smanjivala ukoliko se vie pribliavao bolnici. Boe,
to je bio lak! Gotovo je mogao uzleteti. U stvari, to mu se nimalo nije svialo. On je veoma eleo da
se vrati, da se vrati u svoje telo, ali mu se nije urilo. Imao je puno vremena da ponovo doe u
samou i patnju. Jer on je sigurno morao patiti, a moda je i izmislio ova daleka putovanja samo da
bi pobegao od bola. Da, on e se vratiti uskoro - kasnije. Prieljkivao je neku promenu, neki dogaaj
nepredvien, nemogu, neto to bi ga na trenutak zadralo daleko od stvarnosti. (Gle, to nije novo: ja
sam to uvek oekivao...) Znao je da je nesposoban da taj dogaaj izazove, da ga stvori. On ga je
oekivao od drugih, od drutva, od sveta ili od Boga.
Posmatrao je ulicu sa nadom. Bio je edan. Pogledom potrai neku esmu, neki izvor vode, bilo
ta: neko mesto na kom bi mogao piti. Da li e njegovu ed utoliti voda koju bude pio u svom snu?
Malo je verovatno... On nastavi da kroz maglu ili kroz dim ili kroz, bog e znati ta, ide u nepoznato,
u budunost ili u neki tajanstveni unutranji svemir. Nebo je bilo mrano, no mrkla, vazduh slian
nekom vrelom sirupu. Imao je utisak da udie zaeerenu paru. Miris puna. Ne. Ispravi se: miris
zgnjeenih jabuka. Odjednom na svojoj desnoj strani ugleda jednu osvetljenu fasadu. Da nije to neka
otvorena pivnica? On pree ulicu. Moda je to bio eljeni dogaaj. Prebaci sebi to nije nita bolje
naao. On stade pred vratima pitajui se da li da poe prema oaziju, HKH ili Perti na Riabi. Ruka
mu se lepila za kvaku. Konano se odlui, gurnu vrata i ue. Na prvi pogled je zamrzeo zastareli i
naivan dekor: paravani od bambusove trske, asure, erdani, koplja, koe, slike u kolonijalnom stilu.
Istovremeno, osetio se protiv svoje volje privuen, obuzet nekom munom nostalgijom sastavljenom
od umora i od odricanja. Zatim mu se atmosfera dvorane dopade zbog svoje uarene tiine, pritisnute
iskustvom i sauesnitvom. Nekoliko gostiju igralo je karte usporenim i pomalo drhtavim pokretima.
Razgovaralo se tiho. Tiho ukanje je izviralo iz sri suvih bambusa. Mlad i snaan barmen kretao se
iza anka, drei u jednoj ruci krpu, a u drugoj au.
"Dakle, ta je novo?"
Danijel slee ramenima. Mnogo je novosti, samo sam ih zaboravio. Neto se dogodilo u
Kaliforniji, ali ne znam ta. Uostalom, ja nikad nisam bio u Kaliforniji.
"ujte, vi, da li bi vam se svidelo da budete pacov u nekom lavirintu?"
"Oh, pa mi smo svi pacovi, to sam rekao pre pet minuta jednoj potpuno pijanoj uliarki", ree
barmen zauzevi stav mudraca. "Svi smo pacovi! Izgleda da e se to izmeniti..."
"Da e se to izmeniti?"
"Pa, zar niste gledali u kalendar. Maj devedeset osme: tad je trenutak, zar ne?"
"Nisam u toku stvari", ree Danijel.
"Vidim: tek ste stigli. Zar vas dogaaji iz devedeset osme ni na ta ne podseaju?"
"Ne. Ja dolazim iz sedamdesete."
"Kapu dole, prijatelju. Maj 1998. je kraj HKH. Istorija je zbrisala sve industrijske imperije!"
"Verovao sam da je HKH izdrao do 2021 godine."
"Eh, to dokazuje samo da ste bili ravo obaveteni."
"Moda. Onda, ta ti radi iza tog anka sa tom svojom prljavom krpom? Da ne eka revoluciju?"
"Ja sam u tranzitu, stari. Ja... ovaj, ekam na prelaz u Pertu. Da li zna za neki brod..."
"Ja ne znam za brodove", ree Danijel.
On porui jedan viski, ispi ga i zatrai drugi. Voleo je to fizioloko, skriveno, potajno oseanje
koje je postizao posle dve-tri aice. Njegove brige i njegove sumnje odletale su kao dim. Tako rei,
video je kako su se pred njim rastopile. eleo je da se na isti nain prospe u slobodne molekule plina
i da nirvanu upozna prema Mariotovom zakonu. Obuzimala ga je neka iskriava mirnoa. Krv mu je
postajala bogatija. Dobri boe, kad bi tako uvek moglo biti. Zato je to nemogue? Pio je: nita nije
bilo promenjeno, i sve je bilo promenjeno. On je potpuno oseao da je lino on, a i sasvim drugaiji.
Valovi snage prolazili su njegovim telom. Dobijao je snagu i miie, a pokatkad i nov lik. U svojoj
glavi oseao je snane talasne udare mirne i lude sree. Srea, mir, snaga, eto to se dogaalo u
njegovom mozgu: to nije zavisilo toliko od objektivnih ivotnih uslova. Dovoljno je bilo da na
izvestan nain podstakne sredita nerava. Topla radost, optimistiko i beznadeno gledite, cinino i
blagonaklono, koje je pruao alkohol - sve bi to trebalo da bude ovekovo normalno stanje. Stanje
milosti koje su preci izgubili zbog prvobitnog greha. Adam i Eva su bez sumnje iveli u
hronolitikom svemiru. Poto su bili nevini, nisu imali more, ve samo prijatne snove koji su od
Neodredljivog inili raj... 'udna misao za jednog nevernika kao to sam ja', ree u sebi Danijel. U
svakom sluaju, alkohol ga je pribliavao Bogu. Polupijan, video je sebe onakvim kakav jeste:
bednik i bitanga - jednom rei grenik. I u isto vreme je oseao boju velikodunost prema
siromanima, potlaenima, pobeenima. On takoe voli siromane tipove i bitange. Pristojni ljudi i
ljudi zemaljskih dobara ne mogu ga interesovati. Ali siromaci i bitange su sr svemira. Hvala to si
me uinio i jednim i drugim.
"Konobar... Hou rei: barmene! Jedan viski, bez ieg."
On isplovi iz tog slatko-gorkog razmiljanja da bi se divio jednoj visokoj plavoj devojci koja je
tek bila sela na okruglu stolicu najbliu do njegove. Znai, nee biti poteen iskuenja! Dopustila je
da se njena uzana svetlo-smea suknja podigne do njenih dugih bedara, dok se porub od crne ipke
pomaljao ispod kratke i lepo ispunjene arape. Njene dojke slobodno su poigravale ispod zelene
bluze. Ovaj prizor ili neki drugi sasvim slian viao je u svom seanju sto puta. Svojom
jednostavnou nadmaivala je najizopaenije erotine snove. On se mahinalno nasmei mladoj eni i
stavi na ank svoju ubogaljenu desnu aku. Nedostajao je srednji prst i prst na kom se nosi prsten.
Oi nepoznate zamirie i irom se otvorie, zatim se vratie u prirodan poloaj, neodoljivo
privuene, i zaustavie se na toj aci. U jednom trenutku liila je na neku mladu ivotinju pobeglu iz
legla, koju je hipnotisala neka zmija. Ona se okrete Danijelu rairivi kolena. Njena plavoria kosa, -
a moda kestenjasto zlatasta - zalizana na glavi u nisku punu na potiljku, iroko je otkrivala njeno
elo i njene ui. Lice joj je bilo savreno ovalno sa malim i pravim nosem, sa malim uvalama na
obrazima i na slepoonicama. Usne su joj bile ukraene neverovatno pohotljivim crtama. Njen tanak i
vrst vrat graciozno je izvirao iz oblih i malo punakih ramena.
"Vi niste odavde?" upita ga ona tiho.
"Ja? Ja niotkud nisam."
"Da, vi ste mornar."
"Moda. Zar se to toliko vidi?"
"Za mene - da. Ja mnogo volim mornare."
Glas joj je bio barunasto promukao sa severnjakim naglaskom.
"Poznavala sam jednog mornara koji se zvao Renato. Liio je malo na tebe. On mi je prvi govorio
o okeanu Oradaku i o morskim Vodranima..."
"Morski Vodrani? A ta je to?"
"Oh, neka vrsta udnih avanturista. Priao je da ih je sreo na junom Tihom okeanu, ali da su
dolazili iz nekog drugog svemira. Hteli su da ga ubede da postane jedan od njihovih i da sa njima
poe tamo negde oko okeana Oradaka. U poetku sam verovala da je sve izmislio, mada mi se to ipak
mnogo dopadalo. Da bih pratila svoje uivanje meni je potrebna tiha nona muzika. U tim trenucima
patim od zatvorenog prostora. Potrebno mi je da mi se priaju malo luckaste prie. To je kao kad bi
se zidovi mog zatvora sruili."
"ta si ti pre radila?"
Mlada ena prsnu u smeh. Ona bez urbe isprazni svoju au pre no to e odgovoriti.
"Diplomirala sam knjievnost, a posle tog nisam nala zaposlenje. Onda sam se odluila da ivim
za svoj raun. U Hamburgu, sa garsonjerom i telefonom!"
"ta ti se dogodilo? Zato si ovde?"
"Uestvovala sam u seansama grupnog seksa. Ovaj... kao profesionalka. Jednom prilikom neki
tipovi traili su od mene neto to ja nisam volela. Odbila sam. Onda su me oni naterali da progutam
neku ne znam kakvu gadost i ja sam pristala. Izgleda da sam se lepo zabavljala, mada sam imala
utisak da spavam. Seam se kako mi je dok sam spavala priao i govorio jedan lep mlad ovek,
potpuno nag i dobro graen. Rekao mi je: 'Ja sam jedan bog.' 'Ah, zar si bog?' 'Bog ribara.' 'Pa ta?'
'Doao sam da te upecam...' uj, mornaru, ti mi se ba dopada i..."
"Ali, jesi li videla ovo?" ree Danijel i pokaza svoju aku.
Ona dobro udahnu vazduh, protee svoje miiave noge, i blago, savreno, izvanredno, poudno
zavrte glavom.
"Tvoja aka? To ne smeta da se vodi ljubav. Renato takoe..."
"Ostavi me na miru s tim tvojim Renatom!"
Danijel proe kroz kafanicu. Mlada ena ga pozdravi prijateljski i doviknu mu da mu eli dobru
sreu. On izae kroz vrata u dnu kafanice i nae se u uzanoj i mranoj ulici negde u nepoznatom
gradu. Nije ak bilo ni stubova sa svetiljkama. Proao je pedeset ili sto koraaja, drei se zida od
rapavog betona. Neka neodreena meseina otkrivala je ravne krovove i pukarnice iznad kua. U toj
ulici vie nije postojao plonik. Danijel se, gazei po otpacima, peo uz klizavu padinu. Konano
ugleda jedno osvetljeno raskre sa nekom ljudskom prilikom na uglu ulice. On se zaustavi,
oklevajui ponovo. Zau korake iza sebe i skoro odmah zatim oseti ruku na svom ramenu. On se tre i
okrete. Neka zdepasta prilika stajala je u senci blizu njega.
"Jesi li to ti, Dijersane?"#
On prepoznade Lareov glas.
"Da. Jesi li jo bez posla, stari?"
Inenjer u iznoenom odelu odgovori sigurnim tonom:
"Nikada vie neu biti bez posla, dragi moj drue u bedi. Sad radim za svoj raun."
Danijel se isceri.
"Je li sa garsonjerom i felefonom?"
"Ne, sa svemirom."
Zajedno pooe. Ulica se jo blago sputala prema - prema moru? Jedan mali crvenkast i prljav
mesec dizao se iznad luke. Izmeu niskih masivnih kua slinih karaulama Danijelu padoe u oi
nekoliko svetleih mrlja. Reklo bi se da su to neke velike lokve vode. to su vie napredovali,
uviali su da je more velikim delom presuilo i da je luka naputena. Dugi mrani oblici izmeu
lokvi izgledali su kao nasukani brodovi. Lare mu stavi ruku na rame.
"Saekaj me jedan trenutak. Ne mii se. Tipovi iz HKH jo uveliko lutaju po ovim graninim
oblastima. Treba biti oprezan..."
Sad su dve enske prilike stajale na raskrsnici, nedaleko od jednog stuba sa svetiljkom u obliku
morskog udovita, koje se smestilo na keju. Inenjer u iznoenom odelu poe prema njima i sa
najbliom poe da razgovara. Ne vodei rauna o upozorenju, Danijel uini nekoliko koraaja da bi
pokuao da ih iznenadi u razgovoru. Meutim, on ak nije mogao ni da raspozna jezik kojim je Lare
govorio. Jedna od tih prilika stade ispod svetlosti, kao da bi bila bolje viena. Ta ena je na sebi
imala dugu belu tuniku bez rukava, spreda otvorenu, a veo joj je skrivao donji deo lica. Njena tamna
kosa padala joj je do izvanredno tananog struka. Iz gledalo je kao da joj koa pomalo zrai, dok su
njene oi sijale svetlou uline svetiljke. Tanka mrea vela bakarne boje prekrivala je gornji deo
njenog lica, njene ruke, njene noge koje je otvor haljine otkrivao. Danijel je bio suvie daleko da bi
mogao imati tanu sliku njenih crta koje su, uostalom, upola bile sakrivene. Meutim, poto je to bez
sumnje bila vizija iskrsla iz njegovog mozga, mogao je da je zamilja kako mu volja: lepa, udnovata.
Linost iz sna za vanserijski san.
Njena saputnica, malo povuena, drala se nepomino naslonjena na jedna vrata. Danijel je
shvatio njihovo lukavstvo. Lare i on nalazili su se u jednoj nepoznatoj luci jednog neodreenog
sveta; da li je to opsena, mentalno zraenje prizora, mora ili bog e sveti znati ta, malo je bilo
vano. Ove dve prilike koje su stajale ispod svetiljke bile su devojke za mornare. I one su ekale na
klijentelu koja nikad nee doi, poto je more bilo presuilo. Meutim, pomisli on, devojka iz
kafanice je mislila da sam mornar. On razgleda sebe na svetlo mranoj raskrsnici koja je poela da
biva obasjana meseinom. Na sebi je imao odelo boje plave kao petrol, pohabano i demodirano.
Desna aka mu je bila ubogaljena... Moda je on zbilja bio mornar iz neke iskrcane posade. On poe
malo napred i dade sebi truda da ugleda drugu lepoticu noi. U tom trenutku Lare se vrati i odvue
ga na obalu.
"Izvini to si morao da me eka. Mislim da moemo dalje. Kraj izgleda miran."
"Moemo kuda dalje?"
"Videe. Pretpostavljam da si ovde potpuno zbunjen, je li? Ovaj prokleti kraj je kanta za smee.
Treba malo da ti objasnim, a to nee biti lako. Kaem ti, prava kanta za smee. Ovaj morski rukavac
je sasvim presuio, ali tamo (on prui levu ruku prema puini) postoji okean Oradak. A na drugoj
strani je Riaba, dakle jedna pokrajina. Perta na Riabi koja je bila manje-vie istraivana od
psihronauta naeg svemira. Ako ba hoe, to je zemlja s one strane ogledala. A s one strane tamo",
on pokaza levom rukom u pravcu grada, gotovo u smeru putokaza na kom je pisalo oazi, "s one
strane su subjektivni svetovi, hronolitike more ili neto tako."
"Mi smo, dakle, u jednoj graninoj zoni sa skutovima snova i ostrvima stvarnosti. Tu postoji neka
vrsta manje-vie gipkog isturenog temelja koji moda pripada Riaba-Oradaku. On je prekriven
gomilom istorijskih taloga poreklom sa Zemlje. Eh, sa dronjcima nae istorije. Tu zonu je gadno
pogodila kriza iz perioda 1980-2020 (malo vie ili malo manje). Svako to vidi na svoj nain:
subjektivni pogled je vaan. Za nas, koji smo iveli pre krize, to je pomalo vazduasto, ali sr je tu:
vruina, nedostatak vode, smrad, gust i zaguljiv vazduh, kuerine koje lie na tvrave, nou
zabarikadirani ljudi, a danju gomile koje gamiu, dreave i smrdljive, beda, eksplozija stanovnitva,
otpaci... I po jedan pajkan iza svake gomile izmeta! Ljudi obueni u crno, u crveno, u kaki, u
leopardaste materije, u mrko, u zeleno... sa pitoljima, sa bombama aerosola, laseri ili otrovne
kame... bilo ta, ve prema onom to svakog mui!"
"Tu me ti udi", ree Danijel. "Za predeo bi se pre reklo da je pust. Ve vekovima nisam ugledao
nijednog pajkana."
"Ti, ti si pre svega divlja rezervisana za HKH. Drugi tu nemaju pristupa. A sem toga ima takvih
trenutaka kad su policajci retkost. Zbog tog sam iao da razgovaram sa onim enama: inilo mi se da
neto nije u redu. Dakle, izgleda da Vodrani tumaraju po ovom kraju. A pajkani-fantomi uasno se
boje ljudi sa crnim zastavama..."
"Ko su ljudi sa crnim zastavama?"
"Vodrani sa mora. Moda plaenici gospodara Perte."
"Ko su gospodari Perte?"
"Pojma nemam. Ne znam ak ni da li postoje. U svakom sluaju, nikad ih nisam sreo. Ni Vodrane.
Ve e sam biti obaveten. Ja sam u ovom kupleraju sagradio svoje malo carstvo. Sve to traim to
je da me ostave na miru. U stvari, ja sam imao vie sree od tebe. Bio sam slobodan. Nisam vie
imao mnogo veze s ovim kurvanjskim ivotom. Bio sam spreman na sve. Odluio sam da se ubijem i
promaio sam se, zamalo. A ti, je li to bio udes sa kolima, a?
Nita nema goreg od tog. Iznenada te uhvate a zatim tvoj mozak ne prestaje da luta. Ponavlja i
ponavlja isto! Ako je verovati lekarima Gariankara, ti si u najveoj opasnosti: veno se vrti u
prolosti, kao medved u kavezu. Mora se potruditi da se brzo izvue. Ti si moda sebi u glavu
utuvio da po svaku cenu treba saznati ta se dogodilo. Stari moj, to nikad nee saznati. Moj savet ti
je da to batali. I po istoj ceni dajem ti jo jedan: uvaj se tipova iz HKH. to se tie mene, sad me
ostavljaju na miru. Ja sam sebi sagradio tvravicu na samoj graninoj liniji i tu do mene ne mogu
dospeti. Ako nita drugo, bar u to verujem. Meutim, oni su tebi na tragu. Ja to znam."
"Ja sam na oprezu... A posle? ta hoe da uradim?"
"Treba, stari moj, da izbegne da se vrti ukrug po svojoj prolosti. I ja sam imao muke da se iz
nje izvuem. Ne vodi rauna o onom to se dogodilo. Reci sebi da te ba briga. Sad u tome nita ne
moe promeniti. Shvata li, bude li se zbog tvog udesa zatvorio u majunu vremensku zonu, nee
im umai. Ja ne znam ta oni hoe od tebe, ali moe biti siguran da e te oni konano uhvatiti. Ja
vidim samo jedan izlaz: pokuaj da sebi stvori jedan svet iz mate na granici, a zatim, ako moe,
bei u Pertu."
"A zato ne pobei odmah u Pertu?"
"Treba nai neki prolaz."
"Kako neki prolaz?"
"Ne mogu ti rei. Pretpostavljam da je to neki mentalni uslov. Niko te ne spreava da okua
sreu. A mene ba briga. Meni je ovde vrlo dobro. Ovde sam kod svoje kue. Kad sam pucao u sebe,
bio sam sasvim odseen od drutva. Bilo mi je povrh glave, nisam vie mogao trpeti i hteo sam da
crknem. Zatim, kad sam zapao u hronolizu nisam traio zaposlenje..."
"Kad smo se sreli ti si se bio zaposlio, zar ne? Bio si se smestio u kancelarijama tvog preduzea."
"Eh, to me je neko vreme zabavljalo, ali mi nije bilo stalo do toga."
"Ima neto to me kopka. Tad smo se ve poznavali. Uostalom, ti si bio taj koji me je potraio u
oaziju. No, pitam se kad smo se prvi put sreli."
Lare prsnu u malo gorak smeh.
"Prvi put, poslednji put... U hronolitikom svemiru to ne znai mnogo. Moda smo se mimoilazili
u vremenu. Ne znam. Mislim da ne vredi postavljati takva pitanja. Lupaj glavu koliko ti je volja."
Sad su ve Lare i Danijel napustili grad. Hodali su polako obalom. Oko njih se poigravalo
zmijoliko svetlucanje. Na ivici jedne muljevite bare koja je kljuala belasala se pena na plaviastim
belucima. Talas dima i sagorele plastike meao se sa bljutavim natrulim smradom koji se prostirao
oko grada. Danijel se sae i zahvati aku peska i pusti ga da se prospe izmeu njegovih prstiju. Pesak
je bio istovremeno nean i kripav, vlaan, teak i vrlo stvaran.
"ini mi se da si vrlo dobro obaveten o ovom svetu", ree Danijel.
"I ti e brzo napredovati, pod uslovom da izae iz samog sebe. Sve to sam saznao o
Neodredljivom, saznao sam ovde u graninoj zoni."
"Kakvu igru igra Bolnica Gariankar?"
"Lekari Gariankara su ostvarili vetaku hronolizu", ree inenjer. "Oni imaju neki metod da bi
se stavili u fazu - kako oni kau - sa biima koja su kao mi u prirodnoj hronolizi i da im pomognu. U
naelu, to su nai prijatelji. No ja nalazim da su oni malo suvie uporni i ja u njih nemam poverenja
isto koliko ni u one druge."
"Trenutak. Jesi li siguran da je nae stanje prirodno?"
"Da i ne. Re prirodno nije sasvim prava. Recimo: sluajno."
"Da nisam pod uticajem neke droge - neeg kao mebsital, nekog halucinogena ili bog e znati
ega?"
"Pre 1980. godine, ili 1985, nisu postojali hronolitici."
"Znam... Nego... da nismo mi... na neki nain... bili upecani od fordova Gariankara?"
"Odakle ti takva pomisao?"
"Nemam pojma."
"Aha. Oni bi nam rekli da su tu, da bi nam pomogli, a u stvari mi bismo im posluili za njihove
opite. To je moguno. Meutim, izgleda da su svi teki ranjenici - ili bar oni ranjeni u glavu prirodno
utonuli u hronolizu."
"Ko to kae? Gariankar?"
"Oh, nemogue je pratiti odakle potiu obavetenja koja cirkuliu hronolitikim svemirom. Moda
Gariankar, moda HKH, moda bilo ko drugi."
"Zar bi neka rana na glavi mogla biti uzrok te pojave?"
"Da, izgleda."
"A posle izleenja ta se dogaa? Zaboravlja li se?"
"Bez sumnje. O tom, stari moj, ja ne znam nita vie od tebe. U svakom sluaju verujem da je
Gariankarova intervencija za nas sve izmenila. Da li na dobro ili na ravo, to e se videti. Lekari su
nas probudili. Moda nije prava re probudili. Oni su nam pomogli da budemo svesni naeg stanja.
Oni su uinili da izgubimo neku vrstu ednosti koja je trebalo da bude dosta prijatna. Mislim da mi iz
tog ipak moemo izvui izvesnu korist..."
 "Zar je za njih to obian opit?"
"Recimo da to predstavlja deo njihovih istraivanja."
"Gde se nalazi Bolnica Gariankar?"
"U 2021-2100. godini koliko znam. Mi smo u fazi sa periodom 2060. godine."
"U budunosti... Pokuavam da shvatim", ree Danijel zastavi.
On se potpuno okrete oko sebe, pogleda u crno nebo, presahlo more, sivu plau prepunu otpadaka
i grad slian nekoj tvravi na crvenkastoj meseini. Sluao je. Udahnu otar i vlaan vazduh.
"Malo je manje zaguljivo no u gradu."
"Doi do mene, ja imam sistem za provetravanje."
Danijel poe da se smeje.
"Ovaj svet je ipak jedna varka."
"Ne kaem da nije. Meutim, za nas - u ovom trenutku - to je stvarnost. Mora se prilagoditi."
"U stvari, ja sam u bolnici i sanjam."
"Eh, i ja takoe. Pretpostavljam. Ali ba me briga."
Stigoe do jedne kue sa svetlim krovom, s lica osvetljenom plavim i crvenim svetlostima.
Danijel sie iza Larea dva ili tri stepenika. Inenjer gurnu jedna vrata od izrezbarenog drveta koja su
izgledala kao naikana glavama gmizavaca i apama sa kandama. Obuze ih teak miris jasmina i
ljubiice. Uoe u neki dug slabo osvetljen hodnik, na ijem je kraju ravnoduno stajala jedna
devojka s haljinom izrezanom oko dojki.
"Upozoravam te odmah da se ne iznenadi", ree Lare ozbiljno. "Moja mala kraljevina nastanjena
je kurvama, udovitima i bednicima. Kurve - njih znam. Odavno nisam nita drugo imao. Osamnaest
meseci nezaposlenosti, a? A moja ena je pobegla! Uostalom, dobro je uinila. Nema pojma kakva
je ona bila hulja. Treba rei da ni ja nisam bio mnogo bistriji. Jadnike takoe mnogo volim. Videe
ih nekolicinu. Eno, barmena... Zdravo, mome!"
ovek stavi na ank dve velike rie izborane ake. Glupav osmeh je razvlaio njegovo konjasto
lice, a oputeni brkovi davali su mu tuan izgled ogranienog oveka. Inenjer komotno sede na jednu
stolicu bez naslona.
"uj, kretenu, da li ti se dopada ovaj posao?"
Zatim se okrete Danijelu:
"Pusti ga. Da ovaj tip stvarno postoji, ja mu se tako ne bih obraao. Ja nisam baraba."
"ta se moe, gospodine Lare", ree barmen, "iveti se mora."
"Do avola!" dreknu inenjer. "Znao sam da e mi to rei. Nije sigurno da treba iveti, budalo. I ja
sam mogao biti barmen, ista, ofer, sobar ili bilo ta. Vie sam voleo da se ubijem, uje li malo to
ta ti kaem: vie sam voleo da se ubijem! Ja sam tip. Da, promaio sam se, to je istina. Ali zamalo,
prijatelju, za vrlo malo... A ako ti dam debeo sveanj novanica, zar ne bi pobegao odavde?"
Barmen ostavi svoju krpu i zainteresovano se zaklati.
"Zavisi koliko, gospodine Lare."
"Videemo."
Inenjer iz svojih depova izvadi nekoliko svenjeva novanica i stavi ih na ank.
"Eto, tu ima prilino krupnih novanica, zar ne? Da sam ja to tamo imao, koliko bih sebi priutio
cura, a da ne govorimo o odmoru na Balearskim ostrvima! Ali, ima jedan uslov."
"Da, gospodine?"
"Mora da olie moje cipele, obraajui mi se sa: gospodine direktore. Da li te to boli?"
"Da, gospodine! Ne, gospodine! Moete misliti, toliki novac! Odmah dolazim."
"Za tu cenu ja bih vam dobro uradila neku drugu stvar", ree jedna ena sedajui.
 Njena pripijena bluza se poluotvori i pokaza udubljenje izmeu dojki. Jednim elegantnim
pokretom ona podie donji deo svoje iroke suknje od skerletnog satena, otkrivi samo vrh crne
cipele. Dvoumei se malo Danijel je prepoznade. To je bila ona plavua koja je mislila da je on
mornar. Ali tad je imala na sebi kratku suknju kestenjaste boje i zelenu bluzu. On polako die svoju
stisnutu pesnicu koja je zbog ozlede liila na komad izrezanog drveta. Devojka mu se nasmei.
"Dobar dan, mornaru!"
"Predstavljam ti Moniku", ree inenjer. "Moje remek-delo. Pravi inenjerski rad. ak i
umetniki, rekao bih. A? Pitam se kako li sam u tom uspeo. U mom ivotu nisam imao esto prilike da
obavim neki stvaralaki rad. Bilo je vreme da se tog prihvatim. Vidi li, nezaposlenost mi uspeva.
Dijersane, pogledaj lice te male."
"Aneo", sloi se Danijel.
"Pa ipak, prava hulja. Reci to, Monika. Reci gospodinu, da si hulja."
Monika je levu ruku drala upola dignutu, pesnice stegnute u visini grudi, a prsti kao da su uinili
prijateljski gest.
"Ja sam hulja", ree ona ubedljivo. "Daj mi novac."
Inenjer stavi ruku na svenjeve i s nasladom ih pomilova.
"Sigurno, srce moje. Novac je pravljen za hulje."
"Gospodine Lare, rekli ste mi..." poe barmen.
"Umukni, skitnico! Da nisi poverovao da u sav ovaj dobar novac predati crvu kao to si ti? Zna
li da si ti crv? A pre svega, ako bih ti ovo dao, ta bi ti s tim uinio? Jesi li pomislio na to? Kuda bi
iao, golau? To ne bi znao. Za tebe nema mesta van ovog ovde. A nisi sposoban da zamisli jedan
svemir, glupavko."
"Da, gospodine. Ne, gospodine", ree barmen. "Sve to vi kaete istina je. Molim vas da mi
oprostite. Ja u vam ipak olizati noge, ako hoete."
"Pusti ga, dragi", ree Monika Lareu. Ona unu novanice u svoju torbu, a inenjer stavi ruke
ispred lica.
"I rei da sam pucao u sebe zbog ovog? Eh, do avola, lepo sam se zakleo da u stvoriti svet bez
novca, ali ne mogu da uspem. To nije za moju snagu. Ja sam obeleen. Ne prestajem da pravim
novanice od pedeset hiljada i enske spremne da se prodaju za jednu, ili etvrtinu takve, ili bilo za
ta. ta e, to me zabavlja. Priznajem da je to runo. Nita me ne moe vie uzbuditi od pomisli da je
jedna lepa devojka spremna da legne za petofranak. Kakva odmazda, stari! Ili ba naprotiv. Izmisliti
milione i baciti ih jednoj drolji mislei na sve jadnike koji savijaju grbau za manje od nieg. Slaem
se da je to odvratno. U svakom sluaju ne alim to sam pucao u sebe."
On rasejano pomilova glavu neke vrste udovita upola zveri, upola abe, koje je podsealo na
Vulu, marsovskog psa Dona Kartera. On se nasmeja prekidan tucanjem. Danijel je pio svoj viski,
posmatrajui dekor. Unutranjost ovog bara koju je stvorio Lare bila je odvratno prostaka.
Prostaka uprkos paravanima, zavesama, bojama i devojkama koje su se kretale sredinom, neke
obuene u raskone veernje haljine, a neke potpuno nage. Prostaka uprkos siromaaka i devojaka za
mornare, Moniki, koja je izlagala svoj izazovni sjaj i Vule koji je palacao svojim jezikom. Pomisli
da je moda u gledanju na Lareovo delo unosio svoj - negativan - lian stav. Ili je moda on lino
pronalazio sve to, ukljuujui i inenjera u pohabanom odelu. To je bilo novo pozorite Klare Gazul,
delo jedne Klare Gazul koju je stvorio Merime pre no to je sanjao o njoj.
Danijel se dvoumio izmeu dva suprotna utiska. S jedne strane otro oseanje istine: sve je bilo
jako, isto, tano. Bio je svestan svog tela i eleo je Moniku. Put je bila put, drvo je bilo drvo,
tkanina je bila tkanina. Smatrao je da je lucidan (ali je bio gotovoo siguran da ne zna ili da ne moe
da postavlja prava pitanja; a uostalom, uvek je mislio da je, postavljajui bilo kom vrlo jednostavno
pitanje, mogao saznati sutinu istorije i tajnu svemira - samo on nije nalazio pitanje). Bio je prisutan.
Njegova ula zabranjivala su mu da u to sumnja. Sasvim je jasno da njegov doivljaj nije bio san.
Najvie mu se inilo da se neko lako pijanstvo pripojeno velikom zamoru postavljalo izmeu
stvarnosti i njega kao neka vrsta zaklona. A na drugoj strani imao je isto intelektualno uverenje da
sanja, dok je stvarni svemir bio u blizini, u fantastinoj blizini, koja se ne bi mogla izraziti u
angstremima ili u piko-sekundama, poto su ova dva merila bila jo gruba, bliska, toliko bliska pa
ipak nedokuiva (i to je bilo uvek u izvesnom smislu: jo pre je lutao na jednoj asimptoti stvarnog
sveta). Da, svet bi trebalo da je tu, sasvim blizu, a do ludila je dovodila nemo da se jednim udarcem
skrha iluzija da bi se ponovo nala stvarnost i vratiti se kui. Moda bi u tom uspeo kad bi to hteo sa
dosta snage. Morao je postojati neki nain, neki vrlo jednostavan nain na koji on nije pomiljao. A
nije pomiljao zato to je spavao. To ti je san: stanje u kom se imaju pitanja i odgovori, ali u kom se
oni vie ne mogu uskladiti jedno sa drugim. ivot kojim je Danijel dotad iveo liio je takoe na san,
a moda je za ive mrtvace sveta postojao neki nain da se probude, na koji niko nije pomiljao.
On se usredsredi da bi sakupio to je mogue vie utisaka. On udahnu Monikin kiseo, pomalo
gorak parfem: miris narandi zgnjeenih u ljusci. Oslunu kretavo gukanje koje je dopiralo iz
muzikih automata i piskave i krte glasove ena. Zatim pomilova Monikinu ruku. Tad se inenjer u
pohabanom odelu okrete. Imao je pogled u kom je bilo sjaja, prijateljstva i svireposti.
"Da ne sumnja, Dijersane, prijatelju? Oni su ti bar ispriali da u Neodredljivom nikad nita nije
sigurno, da je sve bar upola bilo varka i la. To je intoksikacija, stari moj. Tako zahteva HKH.
Meutim, laovi su oni, ta banda fosila. Ne treba ih sluati. Ovde su stvari realne na svoj nain.
Zaalie za svim tim kad izae iz bolnice - ako iz nje izae. To je moda jedna varka, a ono to
smatramo za stvarnost, moda je neka druga varka. A ta nas se to tie? Da bi se ivelo treba se
praviti kao da je tako. Osloniti se na spoljni izgled, jer drugog nieg nema. to se tie mene, ja sebi
odavno ne postavljam pitanja. Ono to je vano, to je iskustvo. Videe. Monika zadigni svoju
haljinu."
Mlada ena posluno sie sa svoje stolice, stade izmeu Larea i Danijela, zatim uzevi prvim
pokretom obema rukama donji deo svoje duge crvene suknje, uvrnu je do kolena, a zatim je drugim
pokretom podie do kukova. U tom muzika iz jednog duboksa poe da tutnji, a smeh odjeknu u ritmu,
kao da je dirigovan Lareovim vrhovnim pogledom.
"E pa, hajde, miluj je", ree inenjer s nekom vrstom besa.
Danijel prui svoju desnu ubogaljenu ruku. aku iroku, snanu i grubu, kojoj su nedostajali
srednji prst i prst do njega. Bilo je to strano. On je povue i prui levu ruku. Stavi prste na nagu kou
iznad crne arape sa stegnutom ipkanom podvezicom. Monika sae glavu da bi pratila njegove
pokrete.
"Hajde, napred, pipni!" viknu inenjer. "ega se boji? Nema ti ovde gazde, niti majke!"
Put mlade ene bila je mlaka, barunasta, gipka, potpuno slina seanju koje mu je ostalo o puti
mladih ena. Zatim dlanom pree preko arape nadole iznad kolena. Zatim doive neoekivano
uzbuenje. Taj dodir sa rapavom svilom i zategnutim vlaknom, istovremeno glatkim i rapavim,
izazvao je neko udno oseanje, koje se nije moglo iskazati i koje je bilo fantastino stvarno.
Oseanje koje je pomalo zaboravio. Kao neka poruka u kojoj se meala neka luda ivost, dok se neka
prestravljena beznadenost sjuri niz njegovu ruku, izazva drhtanje u kimi i utonu u njegov mozak,
vrtei mu po potiljku kao burgijom. Zadovoljstvo i strah se besno izmeae. 'Ja ivim', pomisli
Danijel, 'i neto se dogodilo. Moda je to bio uzrok ovog straha. ovek ne zna da li ivi i nema nita
uasavajueg od tog saznanja, jer tek kad se smrt priblii postaje se svestan. Ja u umreti!' I nastavi
da eta akom po najlonskoj arapi, proet poudom i zaluen oseanjem snanijim i uzbudljivijim od
bilo kog drugog, kog se mogao setiti. Poruka koju je primio nervoznim krajevima prstiju urlala je
negde u njegovom telu: 'Ja ivim, ja ivim! Zatim: neto se dogodilo, ali ja ivim. I na kraju: neto se
dogodilo i ja umirem!'
"Verujem da su naa ula bila otupljena", ree inenjer udno mirnim glasom. "Ne nalazi li da ih
je hronoliza malo izotrila? Stari moj, to nije san, to je buenje!"
Danijel die glavu. Monikino lice koje se rumenilo zrailo je nekom neuporedivom nenou. Oi
mlade ene bile su svetlije od svih koje je on ikad video.
Grlo mu se stee, a uini mu se da mu srce prestaje da kuca. Poverova da je krv prestala da mu
struji. Da se pretvorila u zlatni pesak, u istopljenu platinu, u istu svetlost. Bio je na izmaku daha, na
izmaku snage, na izmaku nadanja i uasa.
"Hou da se vratim u bolnicu", ree.
6.
Bolnica, to tajno, neprikosnoveno sklonite. Danijel se okrete na lea i otvori oi. Svetlost obasja
sobu, ne odjednom, kao kad se upali elektrino osvetljenje, otvori prozorski kapak ili razmaknu neke
zavese, ve postepeno: kao da je beala neka ogromna masa oblaka, otkrivajui tako sunce. To je bila
dnevna svetlost, ili je na nju mnogo liila. Danijel na trenutak zadra pogled uperen na neobino
nisku tavanicu metalne beline. Odaja je bila prostrana, no on se sam nalazio u njoj. To je pre bio neki
luksuzni sanatorijum nego bolnica. No, Gariankar sigurno nije bio kao druge bolnice. Ne, to je
besmisleno. Gariankar je bio deo sna koji tek to je prestao. 'Pokuajmo da vidimo jasnije', ree u
sebi Danijel.
Bio je umoran, edan, ali ga nita nije bolelo i oseao se sposobnim da normalno kree svojim
udovima. On pogleda svoju desnu aku i s olakanjem vide da je opet dobila svoj normalan izgled.
Ubogaljenost je pripadala mori, a ne stvarnosti. Da, mora biti da sam bio ranjen u glavu. To je to to
hronoliza objanjava i sve one halucinacije koje su bole oi istinom... On se napregnu da bi se
prisetio i tano vide napad peoa 404 u dvoritu u oaziju, udar koji ga je prikovao za sedite dok su
se pojavljivala bela privienja iskrsla iz hronolitinog svemira. Seao se sna, a bio je zaboravio
stvarnost. Isto tako je bila nedirnuta u njegovom seanju scena sa bolnikim kolima: Forestije i
njegovi pratioci prerueni u bolniare, sa prozirnim lemovima i smrvljeni folksvagen udaljen
nekoliko metara od njih. Udari gonga i tasova... Dijersane, pogledajte vaa kola! Mora biti da se udes
desio negde na autoputu broj 20 - ali to je zaboravio.
Da bi sredio misli on zamuri... Da li su more i halucinacije imale neki smisao? Upitao se da li je
manje ili vie uhvatio razgovor lekara pored njegovog leaja i da nije iz njih crpeo materijale za svoj
san. To mu se inilo verovatnim. Hronoliza je nesumnjivo pojava poznata 1966. godine, koju je jedan
lekar pomenuo pred njim u vezi s njegovim stanjem. To, naravno, nije sve objanjavalo. Vraao mu
se strah. Njegov sluaj trebalo bi da bude ozbiljniji nego to su to spoljni izgledi dozvoljavali da se
pretpostavi. On je zadobio ozledu lobanje, te se neto udno deavalo u njegovom mozgu. Ozledu
praenu gubitkom pamenja, to mu je onemoguavalo da razlikuje uspomene iz sna od uspomena iz
ivota. Ko je inenjer u iznoenom odelu? Da li je sreo Elenu ili je to uobrazio? Da li je Forestije
zapovedao privatnom policijom Seaka, ili je samo pripadao carstvu fantazmagorija? A zar nije u
svakom sluaju vrlo udno ono to se obino dogaa u mozgu?
On glasno izgovori svoje ime.
"Ja sam Danijel Dijersan."
Die ruku i zakuca savijenim prstom na zid iza sebe. Zvuk je jasno uo. Nije bio gluv. On ispita
svoje druge oseaje. Nema nikakvog bola. To je bilo ohrabrujue i pomalo zabrinjavajue. U ustima
je imao blag ukus metala. A sem tog, nita neobino. Da, moda: neka ukruenost potiljka. Meutim,
on je uvek naginjao ankilozi potiljanih prljenova. I... neka ugodnost malo muna, kao ona koja se
osea kad se lee s velikim zamorom ili sa poetkom groznice. Neodreena ugodnost ili nejasna
bolest? Granica izmeu njih izgledala je vrlo neodreena. Seti se da je neto slino oseao u svom
detinjstvu. Tad bi njegova mati rekla da ima bronhitis, boginje ili bilo ta drugo. Pretnja koju je
predoseao bila je u njemu, ali joj nije mogao dati ime, niti je razumeti. On joj se ak nije mogao
hladnokrvno suprotstaviti. im bi pokuao da usredsredi svoje misli na taj predmet, elja za snom bi
unitila njegov napor. On se povlaio na granicu pospanosti, a da ipak potpuno ne utone u nesvesnost.
I jo se nije usuivao da preduzme neki odluniji pokret, na primer, da ustane i da zove. U sebi je
govorio: to je smeno. Meutim, bojao se.
Bio je sam i nemoan. ivot mu je uvek ostavljao izvesnu iluziju moi i slobode. A toj iluziji nije
vie bilo mesta u jednoj bolnikoj sobi. Bolnica je mesto u kom ovek prirodno mora da se suoi sa
nemoi i samoom - poneki put sve do zbrkanosti - ali to isto tako moe biti luka milosti, mirna
tvrava, mesto u kom pristajui da si samo bolesno telo, izolovano, zatieno sa svih strana,
branjeno, ljudsko bie ponovo nalazi sigurnost materinskih grudi. No, Danijel se nije bezbedno
oseao u toj prostranoj nepoznatoj odaji. Bojao se onog to se u njemu krije i bojao se sveta koji ga
okruuje. inilo mu se da se neka logina, sigurna i vrsta veza, koja je uvek u svetu i u njemu
postojala, tajanstveno prekinula. Otud i oseanje neke neposredne opasnosti.
Bilo mu je potrebno da neto uradi. Bar da vidi da li je mogue uraditi. A ta da uini? Pa, eto,
poto je bio edan, da pokua ustati da bi pio. Kad je doneo tu odluku, iznenadna slabost obuze mu
noge, kao da mu zabranjuje da je izvri. On pomisli: to je samo strah. Ali kakav strah? Strah da se
moe uiniti opasna nesmotrenost? Da, bez sumnje. A isto tako strah da se moe otkriti... otkriti nije
znao ta... a bilo mu je milije da to ne sazna. On otvori oi i pogleda u metalizirani plafon, u irok
prozor preko puta kreveta, na njegovoj levoj strani.
Oseao je prividnu sigurnost da taj prozor gleda na neko jezero okrueno planinama. Otkud je on
to mogao znati? Bilo kako, tek on je poznavao ovo mesto. Planinsko jezero - pa to je znailo da je bio
veoma daleko od Pariza. To je Centralni masiv ili su to Alpi? Ali ta je on radio na Alpima, u
Centralnom masivu ili na drugom mestu? Ovakva pitanja nisu niemu sluila. On glasno uzdahnu,
gotovo jauknu. Dii se i pogledati. Pre svega, bio je edan. inilo mu se da ve vekovima umire od
edi. On se osloni na laktove, pridie noge i oslunu ubrzano kucanje svog srca. Trebalo je da moe
da stane pravo. On zbaci bledoplavi arav i ebe sa etvrtastim arama. Na sebi je imao belu
piamu sa crvenim prugama, na kojoj je uzalud traio bilo kakav znak. Sede na krevet, spusti noge da
mu vise i razgleda sobu. Bila je velika i tri etvrtine prazna, sivobelih zidova. U sobi su se nalazili
jedan orman, dve stolice, jedna polica: sav ovaj nametaj bio je metalan, prilino grubo obojen kao
da je drven. Na polici su bile knjige. Na stolu - kita vetakog cvea. Dosta ravo napravljenog. U
jednom uglu bio je malen radijator centralnog grejanja, a pored kreveta prilino irok noni stoi sa
lampom i telefonom. Prekoputa prozora kroz poluotvorena vrata videle su se keramike ploice:
kupatilo. Bolnika soba sa kupatilom i telefonom! On se nasmei. Nalazim se u doba trideset este
Republike. A ako se u stvari jednostavno nalazio u hotelu? Nije bio ranjen, nije imao nikakvog
razloga da se nalazi u bolnici. On die svoju nagu ruku i poe da je posmatra, na kojoj ak nije mogao
razaznati uobiajenu marku runog asovnika. Da zna as ne bi mu mnogo koristilo, kad ve ne zna
koji je datum. A i nigde se ne vidi ba nijedan kalendar. On oprezno stade i oproba vrstinu svojih
nogu. Nisu klecale. Oima potrai svoje odelo i ne ugleda ga. Svakako su ga stavili u orman? Ko su
oni? On napravi dva-tri koraka i stade, neodluno. Mogao je prii ormanu i uveriti se da mu se odelo
nalazi unutra. Ili, mogao je otii u kupatilo i napiti se vode. Neto se nije slagalo u tom uskom dekoru.
Nije znao ta. Nije mu polazilo za rukom da utvrdi zbog ega. Sem telefona, koji zbilja nije bio
razlog. On se predomisli i odluno prie prozoru. Jezero okrueno visokim planinama. Znao sam to!
On se, dakle, nije varao. Tipino alpski pejza. A soba se nalazila na gornjem spratu prostrane
zgrade koja je sasvim liila na bolnicu. On odustade da shvati, odree se svake opreznosti; okrete
lea prozoru i dugim koracima ue u kupatilo. Boe, to sam edan! Nae jednu au od teke i
neprovidne plastike i odvrnu desnu slavinu. Nekoliko sekundi nita se nije dogaalo. Danijel okrete
slavinu do kraja na levu stranu, zatim na desnu i ponovo na levu. Obuze ga neka prekomerna strepnja.
Nema vode. On pokua sa drugom slavinom, sa istim uspehom. Neka munina ga je upala po elucu.
Prestraio se. Nema vode!
Zatim na levoj strani zaita mlaz pare, a sa desne poe da tee tanka struja tenosti. Danijel je
morao ekati dve do tri sekunde da bi napunio au. Oseti kako mu se na potiljku ledi znoj. Bila mu je
vruina. On zatvori levu slavinu koja je uasno itala. Zatim prinese au ustima i usisa jedan gutljaj
koji je morao odmah da ispljune. Voda je bila mlaka, s jako izraenim ukusom metala. 'Boe!' ree
zamurivi. Toliko je bio edan! On savlada svoju odvratnost, ispi etvrtinu ae, odahnu glasno i
zadrhta. Uini mu se da se u kupatilu temperatura snizila. Vrati se u sobu i pod bosim nogama oseti da
je pod mlak. Jo je imao utisak da vae gvozdenu strugotinu. Zaustavi se pred ormanom i ne ugleda
nita ime bi ga otvorio: nije bilo ni kljua ni ruice. On stavi aku na gladak i hladan metal, traei
neku neravninu koju bi mogao da zakai noktima i otvori vrata. Uzalud. Uostalom, nigde nije video
ljeb. Moglo bi se rei da ak nije ni bilo vrata. Obeshrabren, ponovo prie prozoru, koji isto tako
nije imao ni ruice ni reze. On je bio napravljen od etiri pravougaona okna uokvirena metalom. Bilo
je nemogue otvoriti ga. Danijel pogleda jezero. Svetlost je bila bleda. Sunce, nevidljivo, trebalo je
da se nalazi sa druge strane bolnice. Gotovo je sigurno bilo vee, neto pre sumraka. U daljini su se
videli sneni vrhovi. Veni snegovi? Ili je to moda bila zima? On opipa rukom radijator centralnog
grejanja koje nije radilo. Logino, trebalo bi da je sredina leta, izmeu kraja juna i poetka avgusta.
U okolini jezera polja su izgledala pusta. Tano je da je prozor bio prilino osrednja osmatranica.
Danijel ostade jedan trenutak ela naslonjena na okno, u nadi da e u tom pejzau videti neku ljudsku
priliku. Bezuspeno. U podnoju zgrade bila je iroka terasa, ali njom uopte nisu prolazili ni kola ni
ljudi. Raaloen, on se udalji od prozora i obie odaju, polako, dodirujui predmete. Radijator je
bio hladan, a temperatura je bila niska za jednu bolniku sobu. On se zaustavi pred jednom policom
sa knjigama: engleski kriminalistiki romani. On otvori jedan. Laan: obina prazna kutija od kartona.
Vrati se do kreveta i sede na njega. Nigde se nije video nijedan natpis. ak ni neki fabriki znak, niti
redni broj.
Danijel se za trenutak izgubi u posmatranju telefona: bela slualica na postolju bez brojanika.
Odjednom se njegova strepnja pretvori u uas. Sad je znao ta nedostaje u tom dekoru. Soba nije
imala vrata. On se die, pritra najbliem zidu i poe cvilei da ga udara pesnicama. Bol mu je inio
dobro. Prinese usnama ozleene zglavke na prstima ake. Boli me, znai postojim. Upola svesno
razmiljanje kog bi se moda odrekao, jer vie nije sumnjao u svoje postojanje. Udarcima ramena
ispita zidove sobe i kupatila. Neki otvor je ipak morao postojati, meutim, nita nije otkrivalo
njegovo mesto. S druge strane, prozor je bio hermetiki zatvoren i na njemu se nije video nikakav
otvor za provetravanje.
Danijel se srui na jednu stolicu i stade da njui. Vazduh se inio dosta sve, dosta ist, namirisan
mirisom koji nije poznavao, ali za to mu je trebalo izvesno vreme da bi ga tano odredio: miris
zgnjeenih zelenih jabuka. Miris koji je snano podseao na detinjstvo, jesen i vonjake rodnog kraja.
Zatim se pobuni. Mora biti da se vara. Zato bi jedna bolnika soba mirisala na zelenu jabuku? A
zato da ne? Jo jedno udo spreja ER-Vika! Najzad, ma kakvi bili priroda i poreklo mirisa, u sobi je
obavezno morao biti otvor za provetravanje. On se laktovima nasloni na sto i obuhvati glavu rukama,
pritiskujui ui vrhovima prstiju. Jedna druga neprirodna pojedinost pogodi ga, te se naglo die
isprekidanog daha, a slepoonice su mu bubnjale. Ta tiina! Ta strana tiina! Posle vazduha iz
rashladnog ureaja, gotovo savreno odstranjenje zvuka. Ne, to nije bila obina bolnica. Alpski
pejza je naravno podseao na vajcarsku, a u toj zemlji su nesumnjivo postojale neke tajanstvene
eksperimentalne klinike. Gariankar. To ime sa neodreeno indijskim prizvukom. Mogao je takoe,
strogo uzevi, biti nemaki. I ova soba bez vidljivih vrata moda je pripadala nekoj istraivakoj
slubi, sekciji za visoki nadzor... Ali, zato su me ovde ugurali? ta je sa mnom? Da nisam ranjen u
glavu? On obema rukama pree preko lobanje. Kosa mu se uini mnogo duom no obino, a elo
naprotiv, previe bez kose. Nikakav trag oiljka, niti neko izuzetno bolno mesto. On se ponovo die s
namerom da se ispita u ogledalu u kupatilu. Miris zelenih jabuka, taj divni miris detinjstva i sree, na
njega je uticao kao posebno umirujue sredstvo dozirano do savrenstva. On ree u sebi: sve se
dobro odvija, sve se dobro odvija. I istovremeno poe da prihvata pomisao da najgore nije
iskljueno. Najgore - ma ta bilo. Uas mu se na mahove vraao i suio mu usta. Zatim bi miris
zelenih jabuka prevagnuo, briui sve to nije bilo uspomena i nada. On se predomisli pre no to e
ui u kupatilo i vrati se blizu kreveta i die slualicu, koja mu je tiho aputala u uho. Na liniji se
mealo vie udaljenih razgovora. Deset ili sto razgovora. Mnotvo. Danijel zamuri i oduevljeno
osluhnu, ne razumevajui nijednu re. Bio je spasen. Bolnica je ivela. Kako je u to mogao
posumnjati? On se nervozno nasmeja. Pa ta su govorili ti glasovi? Bili su suvie udaljeni, a i bilo ih
je suvie. No on se oseao potpuno umiren i ak obuzet nekom deakom radou. On se nije
usuivao da prekine taj neobian koncert aputanja, uzvika, uzdaha i poziva. Posle vie minuta
ekanja, on izgovori u aparat jedno stidljivo i promuklo alo. Svi glasovi naglo uutae. Moda je u
telefonskoj bolnikoj centrali postojalo automatsko prekidanje pomou kompjutera, ili neto tome
slino. U toj tiini Danijel ponovi gotovo moleivo:
"Alo! alo! alo!"
Ali, zaboga, zato oni ne odgovaraju? Obuzet opet strepnjom, on dodade:
"Ja se zovem Danijel Dijersan. Mislim da sam bio ranjen u jednom automobilskom udesu.
Zatvoren sam u jednoj sobi na... ne znam koji je sprat... izgleda veoma visoko... Ne razumem ta mi
se desilo."
Tiina je trajala jo minut ili dva, zatim glasovi poee ponovo da ravnoduno apuu. Danijel
pozva jo triput, bez ikakvog rezultata. A svakog puta smanjivala su se njegova ubeenja i njegove
nade. Na elo mu je pao jedan pramen kose ulepljen znojem. On ga nesvesnim pokretom zabaci.
Okovratnik njegove pidame bio je mokar. Uzdrhta od hladnoe i od gaenja. Sad kao da je iz
kupatila dolazilo ledeno strujanje vazduha. On ponovo ispita tu malu belu odaju, koja je bila ua i
via od sobe. Zato via? To je besmisleno. Isprva je mislio da je bila osvetljena samo kroz prozor u
sobi. On zatvori vrata izmeu sobe i kupatila i primeti da jedna okrugla svetiljka sija na tavanici,
tano iznad kade. Ona je svetlela svetlou slinoj dnevnoj. On nikad nije video osvetljenje koje je
tako dobro podraavalo sunevu svetlost.
Meutim, nije mogao da otkrije aparat za proiavanje vazduha, niti poreklo strujanja vazduha.
Tad njegovu panju privue jedan mali orman ugraen u zid. Prvi put ga nije video. Vrata su se lako
otvarala pritiskom na jedno dugme. Orman za lekove. Neobinost u jednoj bolnikoj sobi. On izbroja
jedno tuce lekova koje je gotovo sve znao. Sve sem jednog. Obina boica sa draejama i brojem 1
na majunoj nalepnici. Ostale su poticale od Serbe, Nereka i Loran-Divernoa. Tuga za prolou i
uas. Bili su tu D-aminagel, ekijetal, ekigin, nidopan, mebsital... Mala siva kutijica mebsitala Nerek!
Ali, zaboga, zato? Otkud ovde mebsital? On pokua da hladnokrvno sagleda najstrahovitije
pretpostavke. Recimo, ludilo. Zar neki duevni bolesnici ne prenose u svet izvesne tegobe svog uma?
Meutim, on se oseao lucidno. Toliko lucidan, da sa interesovanjem, gotovo sa nadom, moe
razmatrati pomisao da je moda lud. A najgore moda nije bilo ludilo, ve samoa. Zar on nije uvek
bio sam? On pomisli na svog udnog sadruga iz more, na inenjera u iznoenom odelu. A gde li su
Lare i lepa Monika? I Elena Lomer? I ona druga Monika - Monika Gersten? Da li su sva ta bia
stvarno postojala? Ni u ta nije bio siguran.
Odlui da se suoi s istinom - ili bar s onim to su njegova ula htela da mu prikau kao istinito.
Pogleda se u ogledalu iznad umivaonika. Lik mu se uini neprirodno vazduast. Moda je uzrok bilo
to tajanstveno osvetljenje. Ukoliko je vie u to gledao, utoliko je slika bila manje jasna. Ili, moda,
neto vie nije bilo u redu sa njegovim vidom ili sa njegovim mozgom. Sve u svemu, to je bilo
ubedljivo: imao je dobrih razloga da bude u bolnici. No bilo je tu i gore. U ogledalu, neki nepoznati
lik se smenjivao s njegovim. Zatim se oba izmeae da bi stvorili trei. Halucinatorna psihoza,
razdvajanje linosti na dve, ili oteenje mozga? To je bio dovoljno uasan predznak, no Danijel je u
svakom sluaju vie voleo da bude bolestan u zdravom svemiru, no zdrav u bolesnom svemiru.
On odgurnu dug vlaan pramen kose koji mu je padao na elo, a njegov pokret tano ponovie
njegovi dvojnici iz ogledala. Samo je prva osoba, koja je liila na Danijela, imala kratku kosu, a crn,
krupan i ulepljen pramen preko ela pripadao je drugoj. Morao je da se sloi: najgore je bilo
izvesno. Patio je od dubokih duevnih tegoba zbog kojih je potpuno menjao stvarnost. Svedoanstva
njegovih ula bila su bez vrednosti, jer su dolazila krivotvorena u njegov mozak, sem ako sam mozak
nije taj krivotvorac. inilo mu se da je njegova mo rasuivanja ostala nedirnuta, ali to je
nesumnjivo takoe bila varka. Jedna vie. On nije mogao verovati u odmerenost svojih misli vie no
u tanost svojih opaanja. Znai, bio je sasvim odseen od sveta. Teko je zamisliti korenitiji oblik
izofrenije - i usamljenosti.
On se polako vrati u sobu. U sobu koja nesumnjivo nije ak ni postojala. Moda se u stvari nalazio
u nekoj gadnoj i zaguljivoj dvorani. A da bi umakao toj zbrci, pronaao je ovu unutarnju tvravu...
Prie prozoru i pogleda u jezero. On je verovao da vidi planinski pejza, tamo gde je stvarno
postojalo bolniko dvorite ograeno zidom, mrano, uzano, jezivo, sa vojskom pajkana-bolniara
iza prepunih kanti za smee. Nikad niko nije dolazio na terasu, jer terasa nije ni postojala.
I iz istih razloga, nijedna kola nisu prola putem oko jezera. U izvesnom smislu Danijel je sebe
mogao smatrati srenim: vie je vredela tiina no galama, samoa no zbrka.
On poe po sobi da hoda ukrug, udarajui pokatkad pesnicom u zid, gurnuvi poneki komad
nametaja, milujui prostor rukom koja je traila ne znajui koju istinu, to nije bila pristupana
njegovom pogledu. On ponovo die slualicu i osluhnu. Odjednom iz nje izroni neki glas iz venog
koncerta aputanja. Glas pun strepnje i gotovo moleiv:
"Konano, zaboga, zato me ovde drite zarobljenikom? Pa ta hoete od mene?"
Neki drugi glas, ozbiljan i udaljen, gotovo neujan, odgovori:
"Vi ste zarobljenik lekara iz Gariankara koji hoe da se vama poslue za njihove opite iz
hronolize. Ja predstavljam Imperijalno izvrno telo Gariankarovog neprijatelja. Pokuavamo da vam
pomognemo. Pokuajte da imate poverenja u nas: to je vaa jedina ansa. Jer, vi ste u velikoj
opasnosti..."
"Kakvo Imperijalno izvrno telo? Koja Imperija?" upita prvi glas kog su nerviranje i panika inili
sve vie i vie piskavim.
"Industrijska imperija HKH. Bolnicu Gariankar stavio je van zakona Njegovo Velianstvo
Herman Kan Hinderberg III, gospodar Slobodnog Sveta. Meutim, nama je vrlo teko da postupimo
protiv samostalnih bolnica, koje su veoma mone u svojoj zoni i zatiene Lozanskim ugovorom."
"Hoete li me osloboditi?"
"U ovom trenutku ak pokuavamo da doemo do vas. Nama su potrebne vaa saradnja i vae
poverenje."
"ta treba da radim?"
"Ve sad morate da se obaveete da ete se sa nama boriti protiv ludih lekara."
"Koji su ludi lekari?"
"Psihronauti samostalnih bolnica..."
Danijel besno spusti slualicu. Mora se i dalje nastavljala. Prvi glas je bio slian njegovom, ne
onakav kakav je esto uo na magnetofonu. Drugi bi trebalo da je Sartesov glas, mada je naglasak bio
jedva primetan. Znai, nikad se neu izvui!
Zato mu lekari - naravno oni iz stvarnog svemira - ne pomognu, umesto to su ga prepustili ovim
vizijama? Nalazio se u jednoj bolnikoj sobi i neka udovina pojava se razvijala u njegovom mozgu.
Zato lekari nita ne ine?
On pouri u kupatilo, uze iz ormana kutiju sa mebsitalom, srui na dlan jednu malu draeju gotovo
boje slezovog cveta i sasvim odvrnu slavinu iznad umivaonika. Mlaz hladne vode ga poprska. On
kliknu od srenog iznenaenja. Bar sa te strane polo je nabolje. Otpuila se dovodna cev! Moda e
i ostalo da se sredi. Drhtei od zadovoljstva, on murei, dugim gutljajima poe da pije bistru vodu,
gotovo hladnu, sa blagim ukusom zelene jabuke. I sa poslednjim kapima bez oklevanja proguta jednu
draeju mebsitala. Kocka je baena!
Odmah se oseti bolje, ne samo zato to je utolio ed, ve i zbog toga to je ulagao mnogo nade u
drogu. Ve je bio manje napet, a njegova strepnja poe da se smiruje. Moda bi bolje bilo da odmah
legne. Vie je voleo da malo saeka. Ve e se videti. On prie prozoru i tad ga obuze iznenadan bes.
Zato nema ni ruica, ni reza? Zato se nije mogao otvoriti ovaj odvratni prozor, da bi se nadisao
planinskog vazduha?
Naravno, pomisli, prozor i planine postoje samo u mojoj glavi. To je mentalna zamka - ali ipak
zamka. On die pesnicu u pravcu okna i u trenutku kad je hteo da udari, on primeti kako neka strana
volja zapoveda njegovim pokretom. Volja njegovog alter ega, mornar sa crnim pramenom i
ubogaljenom akom. On htede da spusti ruku, ali mu se njegova stegnuta pesnica izmae i srui na
jedno od etiri prozorska okna.
Luka je liila na ostale luke sveta. Zejtinjavo more nije obali donosilo nikakvu sveinu. Pranjav i
sladunjav vazduh zgunjavao je pljuvaku. Pomislio bi ovek da se nalazi na Donatanovom keju u
Singapuru. Ili je to bila psiholoka varka? Zar taj bljutav i sladunjav ukus koji je Renato oseao na
svom jeziku nije bio ukus izmeane radosti i tuge? A vruina? Njemu je uvek bilo vruina im bi mu
nedostajao vetar sa puine. U ustima je stalno imao onaj ukus nagorele zemlje. Vazduh gradova za
njega nikad nije bio dovoljno ist.
Tek se bio definitivno iskrcao. U ruci je drao kofer, a na leima torbu. Na sebi je imao iznoeno
odelo plave boje kao petrolej. Svojim povijenim nosem junjaka udisao je mastan gradski vazduh.
mirkao je od umora. Dug pramen kose znojem ulepljen padao je na njegovo pomalo ogoljeno elo.
On ga je sa tri prsta svoje desne ake terao ka slepoonici. Bilo mu je trideset pet godina. Nadao se
da nee previe liiti na iskrcanog mornara, jer se vraao da zauvek ivi meu ljudima sa kopna.
Mrzeo je vunene bluze sa vodoravnim prugama, pljosnate kakete, morske Vodrane, prie o
burama i o brodskoj momadi, junjaki naglasak kakav je bio i njegov, devojke iz krmi i svoju
desnu ubogaljenu aku. A ta voli, nije mnogo znao: suvie stvari - a moda i iste. Bio je ivahan, a
apetit mu je zverski. Sauvao je bolnu nenost prema svemu to ga je podsealo na ivot koji je
napustio i prema svetu od kog je pobegao. Nikad nita nije jednostavno. Filozofija straarskih soba,
lajtmotiv mirnih nonih straarenja kad meditiranje postaje sporazum sa vremenom i katkad partija
aha sa svemirom pod koprenom.
On se osvrnu i uputi palubi oprotajni pogled. Azurno plava i trokava vizija! Dekor je podseao
na jedan stari plakat Pomorske i kolonijalne lige. Brodovi se za poslednjih dvadeset godina nisu
nimalo promenili. Izgledali su kao da nisu imali ni svoje doba ni istoriju. Meutim, mnogi od njih su
upoznali gotovo mitoloko doba More i Kolonije i vukli svoju sipljivu slavu po poslednjim obalama
Imperije, u vremena kad su jo vladale nevinost i ista savest. Tad se nije ula grmljavina
topovnjaa. Sa blistavih paluba kontrator piljera, vesela muzika posada flote odgovarala je bubnjanju
umirenih plemena, uredno postrojenih na alu. Mravi i golobradi mladii, koji su u sebi nosili
sklonost prema doivljajima kao neki teret na trbuhu, ili su na obalu da kupe paket cigareta i odlazili
na sto hiljada godina.
 Renato Rizi je bio jedan od njih. Sa osamnaest godina, na nekoliko meseci pre rata, stupio je u
mornaricu. Poreklom Italijan, roen u Francuskoj, skoro je uvek iveo izmeu pokrajina Dofine i
Langdok. Sredozemno more mu je izgledalo kao jezero za dobru decu. Sanjao je o Snarku, o belom
kitu i pobunjenicima iz Elsinera. Hteo je da vidi Rt Horn, dinovsku pticu sa planina junog mora i
lepe mulatkinje u Panami. More je u njegovoj mati imalo dah slobode i slave. Kao mornar sa palube
ili u brodskom magacinu od 1939. do 1945. godine, plovio je na dobroudnim pacifikim teretnim
brodovima, a da mu se nikad nije ukazala prilika da postane heroj. On nije video obris oklopnjae
Patjomkin, niti je bio torpedovan od neke nemake podmornice. On nije uo banzaj! banzaj! japanskih
vojnika koji juriaju. No ipak je nauio da mrzi rat. Kad mu je bilo dvadeset godina, ve vie nije
eleo da bude heroj.
Okrznula ga je samo jedna jedina avantura, u nekom umezu Ablune, u licu jedne visoke
plavokose devojke, ne toliko lepe ali zadivljujue graene, koja je tvrdila da je veanka i da se
zove Sigrid. On se jo seao njenih bajnih grudi koje su gotovo virile iz crvene bluze utegnute
vrpcom, i njenih bedara koje je suknja jedva zadravala. Na nogama je imala duboke cipele na
dugmad i molila je mladog mornara da joj pomogne da ih izuje. Majstorija stara kao svet - da bi mu
pokazala da ispod svoje haljine nema nita. No on je nju ocenio kao neto suvie prepredeno za jednu
devojku iz luke. Kasnije, kad je saznao da ona nije bila veanka ve Nemica, i da od saveznikih
mornara izvlai obavetenja, estitao je sebi na toj opasci. Njemu, uostalom, nije pretila nikakva
opasnost: on nije znao ni za jednu tajnu koju bi vredelo priati leei na trokavom jastuku u sobi
neke krme.
Preivljavao je stare slatko-gorke asove aljenja za avanturama koje nije doiveo, za borbama u
kojima nije uestvovao, za karijerom koju je moda promaio. Sem nostalgije i van aljenja, u njemu
je rastao neki potmuli bes, protiv ivota, sveta, ljudi. Platie oni to meni!
Voleo je plavue nemakog ili vedskog tipa, ali se oenio jednom crnkom vrlo blede koe,
Italijankom, kao to je on, koja se zvala Monika. Znao je da ga ona vara, ali svoju sudbinu nije
tragino shvatao, tim pre to ga ona nikad nee moi naterati da sasvim zaboravi na razne Ingrid,
Sigrid, Grete, Olge ili Moredane iz javnih kua u svetu. Sedamnaest godina u mornarici, a uskoro
deset godina sa Monikom! Vraao se svojoj kui. Bavie se trgovinom, zemljoradnjom ili bog e
znati ime.
Mrzeo je novac, ali je imao uteevinu. Svoju platu je svakog meseca slao u banku. A katkad i
malo vie od svoje plate. Dobro se snalazio, ak i suvie dobro. To je bio jedan od razloga zbog
kojih je napustio more. Nije hteo da postane prodavaka baraba, vercer, Vodran - ili neto slino
tom. Mogao bi kupiti neku malu farmu ne zaduivi se, pod uslovom da cene od poslednjeg puta nisu
suvie skoile. Zbog tog njihovog prljavog rata u Aliru! A to se tie nekog bara ili krme - ako
konano bude izabrao laki put - to bi moralo da dobro krene, uz skroman zajam.
Naravno, Monika je vie volela bar. A i nekako je nije najbolje sagledavao kao seljanku, nju koja
je toliko volela toalete koje privlae, crne arape, visoke potpetice, ipke, vetake ekstravagantne
frizure - sve u svemu ono to se svida graanstvu gradova. teta. Renato je eleo da gaji ovce i konje
i da stanuje u blizini neke ume u kojoj bi u jesen lovio grivce, a zimi cepao drva. More je za njega
bilo simbol nepopravivog neuspeha. Vie je voleo da ode i ivi u unutranjosti, da ne bi vie mislio
na ono to je promaio, na ono to je izgubio; da bi zaboravio na prekomerne snove koji se nikad
nee ostvariti. Bilo mu je dosta lutanja i beanja. Neka neodoljiva sila ga je primoravala da stane, da
se ustali, da pusti korenje u tle, da postane rastinje poto je toliko dugo bio ptica-selica.
Stan Rizijevih nalazio se u jednoj simpatinoj i siromanoj etvrti Tregabe: nekoliko sivih kocki
okienih raznobojnim rubljem, nasred nekog neobraenog zemljita. Izmeu kua, igrala su se bez
oduevljenja ravo umivena deca. 'Sad je raspust', pomisli Renato. Oigledno. Bio je 30. ili 31. jul,
31 jul 1956. godine. Na stepenitu, dve vrlo mlade devojke vrebale su oveka gledajui ga ispod
ela. Imale su na sebi duge suknje poto je moda bila takva, ali su ih diskretno na trbuhu otvorile,
otkopale moda. Bilo im je dovoljno da sednu i raire malo noge da bi izloile iroke povrine koe
boje mleka i lepo runo kestenjaste boje. Renato ih nije poznavao. On taj prizor primi sa prirodnom
blagonaklonou koju je imao za takve stvari.
"Ovde stanujem", ree. "Ja sam Monikin mu i vraam se kui. Jo emo se videti."
Trei sprat, bez lifta. Na sreu, Renatu lift nije bio potreban. Zar meni, starom pomorcu! On se
nasmei da bi sebi dao neki stav, ali grlo mu se stezalo, a usta suila. Monika!
Prozori su gledali na neobraen teren koji je manje-vie bio pretvoren u javno smetlite. Kad bi
se ovek malo nadneo, mogao bi videti hidroavione na jezercetu Lazar. Jevtini snovi i neosvojiv
pogled na tuu sreu!
Monika je bila obavetena o pristajanju uz obalu meovitog broda Oceanija. Ova petparaka cura
mogla je doi i saekati svog gospodara i vlasnika. Ali, eto, ona se retko uznemiravala. Na to je
navikao. On spusti svoj kofer na stepenite koje je liilo na neku kuicu, sa zadahom i sumnjivim
umovima. Uini mu se da raspoznaje agor razgovora ili svae koji je dopirao iz njegovog stana.
Nikakvoj se diskreciji nije mogao nadati u takvom kavezu za sirotinju. Mora biti da su susedi
obaveteni o svemu - a istom prilikom i policija. U hodniku se napravi da se sapleo o jednu asuru od
rafije i glasno opsova, ne bi li privukao Monikinu panju. Glasovi uutae, ali niko mu ne izae u
susret.
"Do avola!" dreknu. "Da nisam uao u pogrenu kuu, ili ta?"
Nije. On poe da se smeje. Bio je ba kod svoje kue. Isuvie je dobro poznavao taj osrednji
dekor. Fotografije brodova i dalekih luka, lutka nage crnkinje ispod staklenog zvona i prostirke i
zavesa od rafije koji su davali slabo uverljivu egzotiku. Prosenost - da se oveku smui. No to e se
promeniti. On obea sebi da e prvom prilikom sve te stvari baciti. Spusti kofer i torbu i ue u
kuhinju. Tu zastade, stisnutih pesnica, zaprepaen. Tri oveka u crnim uniformama opkoljavala su
njegovu polunagu enu u poderanoj haljini, koja je zadihana leala na podu. Monika pokua da ustane,
ali je jedan od ljudi udari izmom i ona jeei ponovo pade. Drugi uperi u Renata revolver sa dugom
cevi i ree grubo i sa stranakim naglaskom:
"Ne miite se!"
Staklo se ne razbi, ali naprsnu i pocepa se kao list hartije. Danijel oseti jaku hladnou i odmah
povue ruku. Ledena struja vazduha produva kroz sobu, a okno postepeno postade mrko, zatim crno
kao neka bela stranica koju su liznuli plamenovi. Prozor poe da se trese. Tri nedirnuta okna zamutie
se kao neuglaano staklo. Pejza se izgubi. Neki nejasan um se zau sa druge strane stakla i promeni
se u muziku istovremeno prisnu i jezivu; muziku: kripavi picikato, dobovanje doboa i luparanje
tasova. Danijel zaprepaeno pogleda svoju desnu ubogaljenu aku i dreknu.
Otra u kupatilo da bi povraao. Ne, neu. Ja nisam Renato. Ja sam Danijel Dijersan. Imam
diplomu naunika, ne elim da postanem neki nepismen mornar! On se seti da je ovu meavinu
gaenja i uasa jednom prilikom ve osetio u snu. Bio je teko ranjen, a lekari su izmeu sebe
govorili: "Daemo mu transfuziju due!" Probudila ga je konano snaga njegovog revolta. Ali, moda
je njemu uistinu bila potrebna transfuzija due. Hladan znoj slivao mu se po licu, potiljku i rukama.
Beznadenost je u njemu stvarala ledenu santu. inilo mu se da nijedna samoa nije bila ravna
njegovoj: on je bio samo stvar: bolesna, ranjena, naputena od Boga i od ljudi. Pridie se, unezveren
i zapenuen. Soba je bila gotovo sasvim mrana. Lampa iz kupatila davala je samo svetlost
predveerja, napuklu i upropaenu mranim senkama, kao kavernama. Hladnoa se uvlaila zajedno
sa noi. Danijel se drhtei nasloni na zid. Boe, ta li sam uinio? Zaele da umre, nestane, da nikad
nije ni postojao. U njegovoj svesti nastade praznina i on spazi sebe kako puzi prema svom krevetu u
atmosferi nekog plesnivog podruma. Pidama mu je bila u dronjcima, a koa pretvorena u ploice
sive, este i pomeane s krvlju. Pod se pretvarao u mrku i ilavu materiju koja se lepila za njegove
ruke, trbuh, noge. Sad je vladala potpuna tama. Puzio je po mekanom podu, poto je bio nesposoban
da se dri pravo. Borio se za neto manje od ivota i oseao se uasno bedno.
"Upomo!" zastenjao je. "Doktore Olzae, doktore Karsone, Lare, Elena, Monika! Molim vas,
pomozite mi. Pomozite mi, doktore. Zar ne vidite da sam bolestan? Zaboga, zar ne shvatate da u cri
ako mi ne pomognete?"
On se sudari sa nonim stoiem, koji se zaklati, ali uspe da uhvati brojanik telefona i sa mukom
ga prinese licu.
"Bolnica Gariankar", ree. "Doktore Karsone, odgovorite mi!"
Zavlada nekoliko sekundi tiine, a zatim se zau jedan spokojan, razgovetan i jasan glas.
"Ovde je doktor Kelim Karson. Ko govori?"
"Danijel Dijersan. Molim vas, doktore, pomozite mi."
"ta nije u redu?"
"Napustili ste me. Doktor Olzak doao je po mene da bi me odveo u bolnicu Gariankar. Zatim me
napustio. Ja sam bolestan, doktore. Potrebna mi je nega. Imam utisak da se moje telo raspada, i da se
raspada sve oko mene. To je vrlo teko. Mislim da sam napravio neku glupost. Probudio sam se u
nekoj sobi bez vrata. I prozor se nikako ne moe otvoriti. Onda sam razbio jedno okno i sve je
postalo crno i hladno. A sad moje ake nisu vie moje. Desna je ubogaljena. Nedostaju mi tri prsta..."
On prestade da govori, a ponovna tiina nastavi se, presecana mnogobrojnim itanjem.
"Doktore, ujete li me? Jeste li vi zbilja doktor Karson?"
"Re je o nekom pretvaranju, oigledno", ree glas.
"Znai, nisam u vezi sa Bolnicom Gariankar?"
"Jeste. Na jedan vrlo posredan nain. Posredstvom doktora Lomera i fordske mree."
"Doktore... mogu li vas zvati doktore? Pomozite mi. Ma ko da ste, pomozite mi."
"Zatvorena soba, raspadanje stvari oko vas, vaeg tela, i vaa ubogaljena aka su klasini
simptomi hronolize. Na to ete se navii. To se stvorilo u vaem mozgu, ili u vaoj svesti, ako vam
ovo vie odgovara. Meutim, neka od tih stvaranja mogu dostii stupanj visoke stvarnosti. I vi ne
znate kako se od nje odbraniti. Vi jo imate mnogo da uite, a i sami psihronauti su esto obezoruani.
Moraete prihvatiti ovaj svet i odrati iluziju sna. Vi ne sanjate. I sve dok manie-vie budete potajno
ubeeni da sanjate, vas e pogaati vaa lina opsena. U Odreenom vremenu idealistika iluzija ini
vas nesposobnim da pogledate u oi ivotu i istoriji. Ovde je isto tako. Materija je predstava, ali
potrebno je biti materijalist... Na nesreu, okolnosti nam ne doputaju da vam pomognemo kako
bismo hteli... Gariankar i veina autonomnih bolnica nae epohe trpe od napada kojima je poreklo u
hronolitikom svemiru. To je izgledalo vie no neverovatno, ali se desilo. Ja ne odriem da i mi u toj
situaciji imamo deo odgovornosti, ali ma ta bilo, mi moramo braniti Zemlju."
Danijel se gorko nasmeja.
"Dakle, moji lini problemi nemaju vie nikakvog znaaja!"
"Ne mislite tako. Pre svega, vi ste verovatno umeani u taj rat."
"Ja?"
"Sigurno. Vi ste u mentalnoj simbiozi sa jednim psihronautom Gariankara."
"Zato se ne pojavi da bi mi pomogao?"
"Pojavljuje se onoliko koliko moe. ak i u ovom trenutku..."
 "Znai, to ste vi, doktore Olzae, koji mi sada govorite?"
"Na neki nain, govori vam doktor Olzak. Ali on nije svestan. Njegova linost se potpuno povukla
iza vae."
"On se krije iza mene da bi uhodio vae neprijatelje!"
"Ne, nije tako. Ne tano tako, ne. Istina se sastoji u tome da ste vi bolje od njega naoruani da se
oduprete uticaju HKH."
"Je li HKH va neprijatelj?"
"Va takoe."
"U to nisam siguran."
"Ljudi Imperije su u to sigurni."
"A zato sam ja u hronolitikom svemiru?"
"Mislim da ste imali udes i da ste zadobili jako oteenje lobanje."
"Znai, mene nisu upecali fordovi Gariankara?"
"Ma ne! Kad su fordovi stupili u vezu s vama, vi ste bili u stanju duboke hronolize."
"To je ipak neki eksperiment... a njegov predmet sam ja."
"Nije eksperiment. Ve intervencija... koja bi trebalo da bude blagotvorna za vas. Jer mi vam
moemo pomoi."
"A dotle sluite se sa mnom."
"Mi smo saveznici. Va instinktivni otpor dobro pokazuje da vi mrzite HKH."
Danijelu su se uz bes malo-pomalo vraali njegova borbenost i njegov duh.
"Odgovorite na moja pitanja. Posle emo videti kog volim i kog mrzim... Da li sam iv ili mrtav?"
"Vi ste ivi. Zbog toga i ne pripadate hronolitikom svemiru. Bar ne zauvek. Meutim... nije
sigurno da ete ozdraviti. Na alost, postoje neki izgledi da izgubite pamenje i da budete oduzeti. Za
vas bi buenje bilo neka vrsta smrti. elim vam da umrete u hronolizi, jer tako biste postigli
subjektivnu venost."
"HKH ve mi je obeao subjektivnu venost."
"Subjektivna venost pomou HKH bila bi pakao."
"Kako bih mogao biti siguran da mi govorite istinu?"
"Pa, zasad, vi morate naroito dobijati u vremenu da biste usavrili svoje poznavanje zakona ovog
sveta. Uskoro ete biti sposobni da izbegnete zamke HKH. Razumeete ko lae, a ko govori istinu...
Pripremite se da se suoite sa Neodredljivim. U pitanju je vaa sudbina. Ubudue va ivot je ovde,
u Neodreenom vremenu, u kom su ovekova najbolja oruja mata i raspoloivost. Vi dolazite iz
jedne psihiki siromane epohe, u kojoj je bitisanje bilo neizdrivo, ispresecano morama, te e za
vas to biti teko. No verujem da ete se iz tog izvui. Ovaj svet je svet bez odmora, u kom su sva
oseanja pojaana i razdraljiva; svet veitih borbi, zamki i patnji... ali i ludih radosti i neizmernih
iskustava..."
"HKH mi je obeao... lude radosti, i neizmerna iskustva... ili tako neto."
"...ako prihvatite borbu i ako izbegnete zamke, a naroito zamke HKH. Vaa prva pobeda bie,
kad postanete potpuno vi, lino. Bie vam potrebno da prihvatite drugostepene linosti, koje su deo
lino vas i koje izlaze iz senke zahvaljujui hronolizi, kao mornar sa ubogaljenom akom..."
"Da li vi poznajete mornara s ubogaljenom akom?"
"Posredstvom doktora Olzaka, podelili smo neka naa iskustva. Odbacujui ih, vi ete sebe
osloboditi i podlei ete uticaju HKH."
"Doktore Karsone, vi laete!" ree neki ozbiljan i spor glas koji je liio na glas Velikog Zmaja.
"ta se to dogaa?" uzviknu Danijel. "Ko govori? Doktore Karsone, odgovorite!"
 "Danijele Dijersane, oprostite mi to sam prekinuo tobonjeg doktora Karsona. Gariankar vas
lae."
"Jeste li vi Sartes?"
"Ja sam Hauard Kenedi Hjuz iz Imperijuma."
"Aha... HKH! Kenedi i Hauard Hjuz: svida mi se meavina. ta hoete?"
"U vaem je interesu, Dijersane, da se sloite sa Imperijom. Kad vie ne budete bili potrebni
Gariankaru, on e pozvati doktora Olzaka i vi ete se probuditi... za kratko vreme. Od hronolitinog
oka se ne moe izleiti. Ubrzo posle toga umreete. Zauvek. Kad vae srce prestane da kuca, a va
mozak prestane da misli, treba da budete u hronolizi. Tad ete definitivno pasti u Neodredljivo, a
vai poslednji trenuci ivota bie neverovatno umnoeni. Oni e postati vek ili dva veka, ili
hiljadugodinji! Svidalo se to vama ili ne, mi smo na istoj strani. Va jedini izgled da preivite
sastoji se u tome da se otrgnete od uticaja fordova Gariankara. Tad ete prestati da budete zamore
ludih lekara i postaete slobodan ovek u slobodnom svetu!"
"Ne verujem vam."
"Prevarili su vas!" ree pomalo grub, beznadeno iskren glas Velikog Zmaja... Hauarda Kenedija
Hjuza. "Zato mi ne verujete?"
"Industrijska imperija HKH bila je to to sam najvie mrzeo pre no to sam ovde doao."
"Industrijska imperija vie ne postoji. Mi smo preiveli izgubljeni u Neodredljivom."
"Ko govori o Imperiji, Imperijumu, Imperijskom izvrnom veu? Ko tvrdi da hronolitiki svemir
pripada HKH-u? Ko lae?"
"Mi samo nastavljamo jednu tradiciju. No, tano je da smo mi ovde kod svoje kue."
"Ne verujte u to", iznenada se umea doktor Karson. "On lae. HKH nije nita drugo do la. A mi
smo itava Zemlja, mi smo napadnuti. Rat vie nije ogranien na mentalni prostor hronolitikog
svemira. Doneli su ga kod nas, u fiziki prostor. Oni poinju da osvajaju nae vreme."
"To je smeno! Ne verujte u to, Dijersane! Mi smo vrlo jaki ovde u Neodredljivom. Meutim, mi
nemamo nikakvih sredstava da bi prodrli u entropijski svemir. Ako je Zemlju neko napao, to sigurno
nismo mi."
"Zemlju je, Dijersane, napao HKH. Sa fantomima iz Imperije! A invazija je pripremana sa
najveom panjom. Ve odavno je HKH nametao svoju volju naim psihronautima, a da mi u to nismo
posumnjali. On je od njih - od nekih - nainio svoje poslune robove. A mentalna mo imperijalaca u
mozgovima ljudi odrava se vrlo dugo posle njihovog povratka u fiziki svet. Nai psihronauti
postali su vojnici HKH!"
"To je ludost!" razdra se Hauard K. Hjuz. "Oni su ludi. To su poludeli lekari."
"Vi ste guba svemira i vi treba da budete uniteni!"
"Doktore Karsone", ree Danijel, "dajte mi pojedinosti o tom ratu. ta rade psihronauti kojima
gospodari HKH?"
Nikakav odgovor. Ni od Gariankara, ni od predstavnika Imperijuma. Prekinuta veza. Prekinut
spoj. U istom tom trenutku u Danijelovoj aci ispari brojanik. Oigledno on nikad nije ni postojao.
Ali veza je bila stvarnost.
Danijel odlui da se skloni u svoju sobu u ulici Vernej, ne bi li dobio u vremenu, jer je u vremenu
trebalo dobiti. On razmisli nekoliko trenutaka - itavu venost - pogleda gde su vrata, prozori,
nametaj, Babar, ruiasti slon, i ubedi sebe da je leao u svom krevetu, da se tad budio, da je sve u
redu. On prui otvorenu aku da bi pomilovao Babara i...
7.
Ponovo se nae za volanom svog folksvagena, negde na autoputu broj 20. Motor je ispravno
brujao. Snop farova je sekao uzane delove pejzaa noi koja je bledela. Iza jednog reda sivih stabala,
sjajila se ravnica obasjana sedefastim nebom punog meseca. Kazaljka na brzinomeru njihala se
izmeu devedeset i sto. Brojanik ukupno preene kilometrae pokazivao je 73444 kilometra.
Benzinomer je pokazivao da je rezervoar pun. Danijel se zaudi: samo to je uzeo benzin, tog se nije
seao. On pogleda u svoj asovnik: 11,50. 'Vrlo blizu ponoi', pomisli rasejano. Ubrzo e stii...
Kako poverovati da je sve to bila varka? San su, naprotiv, bili Gariankar i hronoliza. Pa ipak, neto
se nije slagalo. Nije znao ta. On porazmisli malo, ali nije mogao tano videti zbog ega je imao
takav utisak. On omirisa nekoliko puta i oseti lak zadah benzina. Neki miris zbilja tanan, gotovo
nerazgovetan - moda plod mate. On spusti prozor i udahnu talas vazduha mirisavog, oporog, i
toplog, gotovo sredozemnog. Meutim, nalazio se veoma daleko od mora. Proao je kroz Solonju i
pejza mu je bio vrlo poznat. Vozio je prema jugu i... nije znao koji je datum tog dana. Eto ta nije
bilo u redu. Sasvim jasno je, da je leto. Neki letnji dan izmeu 20. juna i 31. jula. Ali, zaboravio je
taan datum. To niemu nije bilo dokaz, ali je bilo malo sumnjivo. Neto nije bilo u redu sa njegovim
pamenjem, sa njegovim mozgom. Bog e znati ta. Nema potrebe da se utine. Dobro je znao da ne
sanja. On stisnu rukama upravlja. Folksvagen malo skrenu sa svoje putanje. Sve je to bilo istina,
beznadeno istinito.
Usta mu se osuie, grlo stee, a ritam sranih otkucaja ubrza se. Ponovo ga obuze strepnja,
poveza mu miie, u njegovo telo ubrizga kristale leda, a ivce mu pretvori u drhtave strune. Bio je
sam na putu. Oh, samoo, stara drugo! Nasmeja se. Oduvek je lutao po nekoj prenaseljenoj pustinji.
No ipak, to je bilo pomalo udnovato. Po ovakvoj letnjoj noi autoput broj 20 bio bi krcat putnikim
automobilima i teretnjacima. Ali, Danijel je bio gotovo siguran da se nije mimoiao ni sa kim, nikog
pretekao, niti ga je iko pretekao od pre najmanje mnogo minuta, moda etvrt asa, ili vie. Vozio je
sam na bezizlaznom putu koji je liio na autoput broj 20, ali koji nije bio autoput 20... Opet neki
efekat hronolize? Put se uvlaio u umu poput nekog velikog seiva u dlakavo telo. Lie je skrivalo
mesec. Kola su jurila po tragu svetlosti, kao da su ih usisavali njegovi farovi. Stabla su postajala
toliko zbijena, da su s obe strane puta obrazovala sivo platno, gotovo bez procepa. Ali na jednoj
okuci naglo se razmakoe a nebo se srui kao munja. Sa desne strane izdizao se nasip naikan
svetleim kamenovima. Sa leve, u dnu, vrhovi drvea obrazovali su gustu masu iznad neke reke, koja
se ula, ali nije videla. Verovatno neki slap. Danijel naglo ukoi i zaustavi se pred gomilom ljunka.
Guio se. Otvorenih usta izlete iz folksvagena. Dugo je udisao vazduh i gledao u nebo na kom je,
uprkos mesecu, gotovo u zenitu ugledao Vegu. Pogleda na sat. Pono. Boe, to je kasno! Drvee je
skrivalo Altair na jugu. No, mogao je da vidi Severnjau i da se po njoj upravlja. Vega je bila neto
malo istonije. Izuzimajui neku greku, trebalo je da je najdalje kraj jula. On izvadi svoju lisnicu u
nadi da e u njoj nai kalendar sa mesenim menama. Ote mu se osmeh: nije se seao da je imao
toliko novca. Recimo, taj sveanj novanica od pet stotina franaka? ta ja radim tu na autoputu broj
20 usred noi sa pet stotina hiljada franaka u depu?
On se okrete i panju mu privue crveno-beli debeli levak. Ili je olupina neke benzinske pumpe,
srueni totem, jedini preiveli iz rase svojih oboavalaca. To je bio neki stari model pumpe, zarao,
ulupan, izvijen, s razbijenim prozoriima ispred oznake koliine i cene. Slabo se moe objasniti
njegovo prisustvo pored puta na kom se odvija gust saobraaj. Ono, istina, pomisli Dijersan, ako je
re o saobraaju, to je nitavilo.
On svoju lisnicu ponovo stavi u unutranji dep sakoa i tre se, jer u njemu nae jedan koverat
koji prepoznade: Nerekovo pismo. On se vrati u kola da bi ga proitao na svetlosti svetiljke na
tavanici. Najpre datum: 26. jun 1966. godine. To je bilo logino. Poe slobodnije da die. Sad bi
trebalo da je 30. jun ili 1. jul.
On pogleda u pismo i uini mu se da e poludeti zbog njegovog sadraja.

Laboratorija Nerek i Frobaer

gospodinu Danijelu Dijersanu
koji se nalazi na zadatku u Neodredljivom.

Dragi saradnie i prijatelju,

Odavno smo izgubili vezu sa vama, ali se nadamo da se nae hronolitiko putovanje ostvarilo
prema predvienom planu.
Ovu poruku vam aljemo po naem prijatelju Lareu. Podseamo vas da morate to je mogue pre
da stupite u vezu sa HKH. Kao to znate, na predstavnik u Imperijalnom izvrnom odboru je Hajnc
Kurt Hofman. Vi ete se staviti na puno i potpuno raspolaganje Imperijumu sve do vaeg opoziva u
1966. godini. Zatim ete iskoristiti va poloaj da bi prikupili sve korisne informacije o naim
neprijateljima, psihronautima iz Gariankara.
elimo vam...

Danijel zguva pismo i od njega napravi loptu i baci ga u jarak to je moguno dalje. Da mu se
izvui iz tog, boe, da mu se izvui!
Prizor zvezdane noi, fantastine istote, pomoe mu da savlada uas koji ga je obuzimao. Znai,
on je bio u slubi Nereka i Imperije!
Ne. Prisutnost Vege nad njegovom glavom uli mu malo sigurnosti. Pod uslovom da se pismo ne
uzima u obzir, bilo bi jo mogue jedno razumno razjanjenje. Maks Rolan mu je pokazao vrata. On
je svoj novac podigao iz banke, seo u folksvagen i usred noi pobegao prema jugu i slobodi. No, pre
no to e otputovati, zbog zamora ili zbog prkosa, progutao je nekoliko draeja mebsitala. I odmah je
poeo da brka san i javu... Da, da, sve je to bilo prihvatljivo, uprkos neobino pustom autoputu i
besmislenoj benzinskoj pumpi naputenoj na ivici jendeka. On se ponovo vrati na sredinu puta. Ako
bi se neka kola iznenada pojavila, imao bi svakako vremena da se baci u stranu. U svakom sluaju,
farove bi video dosta ranije. Iz daljine se nikakva svetlost nije pojavljivala. Hodao je. Njegovi
koraci jako su odzvanjali po ovrslom katranu, a uma je kroz tiinu slala potmuli odjek. Na sebi je
imao teku obuu koju nije prepoznavao. Temperatura je bila mlaka, vazduh namirisan (uvek s onim
zadahom gumenih esencija to je Danijel teko sebi objanjavao, jer je oko sebe video samo lie:
bukve, hrast, breze...) Hodao je pet minuta i vratio se. I ba u tom trenutku i bez naroito odreenog
razloga, on se odree smirujue iluzije sna. Biti zreo znai priznati ono tragino i ludo u ljudskoj
sudbini, i to prihvatiti. On priznade i prihvati. Kladio se na najluu pretpostavku. Odricao je ono to
je jo moglo biti stvarnost i odluio se da veruje u neverovatno. Uostalom, postojanje i svest sami po
sebi nisu bili manje fantastini fenomeni od hronolize. On se, pognute glave, stisnutih pesnica i vilica,
vrati krupnim koracima. Pokuavao je da stvori jasnu predstavu o poloaju u kom se nalazio, te mu je
bila potrebna sva lucidnost na svetu. I to nije bilo dovoljno, jer su mu izmicali mnogi neophodni
podaci. On (to jest njegovo telo) se nalazio negde u nekom bolnikom krevetu, ili moda jo u olupini
svog automobila. Udarac koji je dobio u glavu zaronio ga je u neko nepoznato stanje neurofiziologije
kao i psihologije iz 1966. godine, ali stanje ve manje-vie naslueno od nekih naunika: hronolizu.
Jedna filozofska kola i to ne neka od najmanjih, mogla je potvrditi da je svet postojao samo kao
predstava. Poetkom veka je svani Bagavan Das ovako saeo hindusistiku misao: "Brama je sanjao
o svemiru, o bogovima, o slonovima, o ljudima, izdvojenom ja koje je bilo mudrac. Zatim je mudrac
istinski i potpunije mislio: ja sam Brama. Odmah se ponitio jedan deo sna." I ika Bo, obeenjako
lice iz legendi Bornea, rekao je Bongu, prostom seljaku: "Vi postojite samo u mojoj glavi. Ako me
ubijete, svi ete nestati." I Bong mu poverova, jer ovek nikad nije bio siguran u bilo ta. Ali, trebalo
je izabrati. Danijel je izabrao tu novu sudbinu, ni bolju ni goru od stare. Moda ipak malo bolju.
ivot koji je ranije iveo nije vredeo - s tim je bio naisto. Nikad nije imao ni najmanju vlast nad
svojom sudbinom. Moda bi u Neodreenom vremenu mogao postati svoj sopstveni gospodar.
Subjektivna venost! Sem ako to nije bila greka u prenoenju ili greka telegrafiste! A stalno je
lebdela pretnja nekog uasnog buenja. No pre toga smrt je vrebala u zasedi iza svakog sekunda. Tu
nije bio u gubitku.
Da li su lekari psihronauti Gariankara bili njegovi prijatelji, ili njegovi novi gospodari? Kakvu
su ulogu igrali ljudi HKH-a, saradnici Hermana Kana Hindenburga, Hajnca Kurta Hofmana, Hauarda
Kenedija Hjuza? To e se tek videti.
On stade da bi posmatrao umu. Izgledala mu je mrana, uprkos meseini. Svetlost nimalo nije
prodirala ispod lia. On se ispe na uzviicu iznad dubokog desnog jarka. Malo se tre. Pred njim je
bilje koje je raslo ispod drvea bilo crno kao... kao mora! Razrogaenih oiju, uzalud je ispitivao
tamu. ta je to, to je tu senku inilo toliko gustom, ljigavom i nezdravom? Odjednom se probudie
ledeni uasi detinjstva uureni u dnu njegovog pamenja. Dobi elju da urlajui pobegne, ne bi li se
sklonio ispod gradskih svetlosti. To je smeno. Tama je bila samo odblesak njegovog linog straha.
On je isto tako mogao da se udubi u umu: ne bi daleko otiao. uma je bila mamac. Naao bi se u
fabrici u oaziju, u nekoj ulici na granici, kod Monike, kod inenjera u pohabanom odelu ili bilo gde
na putu. Bolje bi bilo ispitati sadanje stanje, ako je to mogue. Moda e konano otkriti gde se, i
kako se desio udes. Vie je bio sklon pretpostavci s autoputem broj 20. Neko (Elena) mu je rekao da
e njegovo istraivanje biti opasno. Dolazio je u opasnost da dopusti da bude zatvoren u nekoj uzanoj
zoni bez izlaza, i da ne uzmogne da umakne ljudima HKH koji ga vrebaju. Meutim, trebalo mu je da
sazna istinu. To mu je potvrdio doktor Olzak. Gde - kad - kako? Upoznati stanje svog tela. Saznati da
li mu preti grubo buenje ili da li e umreti da bi bio strmoglavljen u tu subjektivnu venost o kojoj
je govorio glavni lekar... kome je trebalo da veruje? On izvadi lisnicu iz unutranjeg depa sakoa
(kao petroleum plavo mornarsko odelo), izvadi iz nje Seakovu linu kartu koja je sad imala ig HKH.

U IME HONIVELA K. HAJDRIHA

Propusnica
DANIJEL DIJERSAN NA SLUBENOM
PUTOVANJU U
NEODREDLJIVO
Veliki Zmaj HKH: Sartes

On je prui Forestijeu, ali je ovaj pocepa prezrivo i njene komadie baci na ljunak.
"ta vi, Dijersane, mislite ko sam ja? To je najgrublji falsifikat koji sam ikad video! ta vi,
prijatelju, hoete sa tim da uinite?"
Danijel slee ramenima. Ova scena je bila najtajanstvenija u hronolitikoj mori. Mora biti da se tu
na neki neobjanjiv nain meaju izvesni elementi iz njegove prolosti sa simbolinim predstavama i
sa epizodama iz rata izmeu HKH i Gariankara. Moda su se u toj psihodrami krili poslednji minuti
pre udesa?
 On zamuri i osluhnu udan um u kom je verovao da prepoznaje znak opasnosti. Moda je, kad se
sudario s drvetom po prvi put, uo tresak tasova i dobovanje i video benzinsku pumpu i sivi 404.
Ovo je liilo na neki crnaki tam-tam, katkad otar, i katkad potmuo. ula se i neka vrsta metalne
kripe, sline buci vetra koji predskazuje oluju. I najzad, neki skakutavi i podsmeljivi picikato
presecao je s vremena na vreme hladno kikotanje tasova.
"Ne pravite se pametni, Dijersane", ree Forestije. "Poinjemo da vas upoznajemo. Ovog puta vi
nam neete umai!"
Kako izbei da se ponovi ova scena na pokoran i glup nain? Trebalo je ii napred po svaku
cenu... ef bezbednosti ga je posmatrao svojim uobiajenim izrazom besa, prezira i sumnje. Drugi
ovek - takoe preruen u bolniara Gariankara - bio je uperio u Danijela generator mikro magle.
Trei se drao nepomino, udaljen nekoliko koraaja, izmeu sruene benzinske pumpe i sivog 404...
onaj 404 koji je zamenjivao bolnika kola Gariankara. Da li je ova mala pojedinost bila znaajna?
Forestije prsnu u smeh, isturivi napred svoju ogromnu bradu.
"Vi, prijatelju, potcenjujete HKH. Vai prijatelji iz Gariankara se trenutno loe provode, a ja
nemam utisak da ste sposobni da se snaete sasvim sami. Poite sa mnom!"
Njegova oba pratioca uzee jednu debelu cev dugu oko metar, koja je stajala pored 404 i otvorie
je: bila su to nosila sa protivteom, koja su se nepomino drala u prostoru na pedeset centimetara od
tla. To je ve video, ve doiveo. Danijel je oklevao. Bio se upaniio poslednji put kad je naao
svoja kola slupana. Pobegao je i promenio red stvari. Ali, bekstvo nije bilo reenje.
Forestije i njegovi ljudi ga opkolie i stadoe nepomini. On se okrete: folksvagenu je desna
strana bila ulubljena, a prednja pocepana. Nema sumnje, pomisli, ako sam bio za upravljaem - a
kako i ne bih bio? Mora biti da sam bio gadno ranjen! Ali, bilo iz jednog, bilo iz drugog razloga, nije
uspevao da se prenese na tano mesto dogaaja. Moda su mu prepreili put ljudi koje je HKH
poslao? Koja su bila njihova sredstva i njihovi ciljevi?
Udarci gonga, dobovanje doboa i tresak tasova smetali su mu da se usredsredi, dok su ga ometale
parazitske misli. Kao ova: 'Nema svrhe toj barabi objanjavati da ja nisam bio u kolima, da nisam ni
bolestan, ni ranjen, i da nemam nikakve elje da se popnem u njegova bolnika kola... koja to nisu!'
Zastarelo razmiljanje. On pogleda u olupinu folksvagena osvetljenu meseinom. Na prednjem delu,
na onom to je od njega ostalo - raspoznavala se neka nejasna masa, sabijena izmeu iskrivljenih
sedita i razbijenog vetrobrana. Neko telo. Meutim, ta tamna forma kao da se nije nalazila pored
upravljaa. Danijel rairi ruke i snano odgurnu Forestijea i njegovog sauesnika, koji padoe kao
lutani koji su izgubili ravnoteu. Poto se oslobodio, on odlunim koracima poe ka svojim kolima.
Pitao se da li e videti svoj lini le. Ovakva vrsta doivljaja je esta u priama fantastike i
tajanstva. Meutim, telo se nalazilo na desnoj strani. Bio je to mukarac. Mesec je osvetljavao
njegovo uzano sivo lice, koje je smrt ukoila u sarkastinom gru. Inenjer u pohabanom odelu,
zgnjeenih grudi i nogu zahvaenih limom. ta taj Lare trai u mojim kolima? Doao je da mi donese
neku poruku? Mrtvac je stvarno drao u svojoj zgrenoj aci neki list hartije, savijen naetvoro.
Pismo. Danijel provue ruku izmeu blokiranih vrata i spoljotenog krova. Dohvati pismo i povue
ga. Inenjerova aka se otvori, isputajui hartiju. Danijel sad nije mogao itati poruku. Tu je bio
Forestije, a meseeva svetlost je bila nedovoljna. On stavi pismo u dep. Kad se okrenuo, ef
bezbednosti je podboen pesnicama stajao pored folksvagena.
"Vi ste gotovi, Dijersane!"
Danijel zasvira dvaput sirenom, a noni uvar u beloj uniformi otvori kapiju i prie kolima.
"Vi hoete da govorite sa doktorom Karsonom?"
"Da."
 Ne izlazei iz kola, Dijersan prui svoju linu kartu:

RATNI KOMITET AUTONOMNIH BOLNICA

PROPUSNICA
DANIJEL DIJERSAN NA AGENT NA ZADATKU
U HRONOLITIKOM SVEMIRU
Dr Karson, gl. lekar Gariankara

uvar jednostavno pogleda pravougaonik sa crvenom prugom i ukraen starom fotografijom.

"Da, u redu je. Samo ne znam da li e doktor Karson moi da vas primi u ovo vreme."
Danijel mahinalno pogleda na sat: nula asova i trideset. Boe, nikad nije toliko kasnio!
"Konano, mi smo u ratu", ree. "Ukoliko nema doktora Karsona, voleo bih da se vidim sa
doktorom Olzakom ili doktorom Lomerom."
"Telefonirau."
"Da li je to potrebno? Ja sam na slubenom zadatku, kao to vidite."
"Oprostite. Otkako je rat otpoeo, preduzimaju se izvesne predostronosti sa psihronautima.
Invazija dolazi iz hronolitikog svemira, onda, zar ne..."
"Dobro. ekam vas."
Danijel se vrati u svoj folksvagen ostavivi vrata poluotvorena, da bi pri svetlosti svetiljke na
tavanici proitao poruku koju je naao u Lareovoj ruci. Elena...

Dragi moj Danijele,

Svi smo mobilisani za odbranu bolnice i njene hronolitike zone. Gotovo sve Autonomne
napadnute su istovremeno. U Kaliforniji invazija je obuhvatila ak i sela i gradove. Rat se odvija na
dva polja. Najpre u geografskom ili fizikom prostoru. Svud su se ljudi, ene, deca nali utonuli u
hronolizu na neobjanjiv nain. Meu njima veliki broj odmah je postao neprijatelj drutva i poeo
da sabotira nae instalacije. Neki su organizovani u komandoske grupe pod zastavom HKH i
zahvaljujui trenutku iznenaenja oni su mogli da se doepaju nekih baza. A rat se nastavlja nasumice
u Neodredljivom, u kojem su se snage Imperije pokazale daleko nadmonije od naih procena.
Mi smo sad svi u opasnosti i nisam sigurna da u moi jo da ti pomaem. Iz razloga koje e
kasnije razumeti, ljudi HKH svakako e pokuati da se doepaju tebe da bi te naterali da im slui.
ivotno je vano da im umakne. Ti ima za dunost da ostane slobodan. Savetujem ti da bei to
dalje iz subjektivne zone u kojoj se sad nalazi. I to je dalje moguno od granice. Neodreeno vreme
je prostrano. Dobru sreu, eli ti Elena.

Sasvim u dnu strane nalazio se post-skriptum:

Pazi! Ovo nije Bolnica Gariankar, to je nova zamka HKH. Naputaj odmah ovaj niz toka.

Danijel oseti poznatu tegobu. Zastarele misli navirale su u svakom trenutku njegovog seanja i
potapale njegov duh. Fabrika u oaziju, pakleni ciklus vremena, put u budunost, Veliki Zmaj, HKH,
Gariankar, udes, pazi na zamku, sloboda i nemo, nikakva hronolitika droga u 1966. godini, ponovo
nauiti iveti, Hari Kurt Hitler I-vi, nije opasnije od bilo kakvog barbiturata!
Minut kasnije, a da to nije hteo, jurio je glavnom fabrikom alejom. Bio je miran i rasejan. iveo
je istovremeno na vie polja... Letnja sazveda, sa Vegom u zenitu, slabo su sjala na svetlom nebu
punog meseca. 29. ili 31. jul, vie ne znam. U svakom sluaju, uskoro e raspust i ja se jo dvoumim
izmeu ume i mora. Izloeni smo nekoj vrsti eksplozije vremena. Hronoliza ne postoji, ali e
postojati jednoga dana... Trudio se da ne pritisne papuicu za gas, ali mu je kontrola miia katkad
izmicala. Tad bi folksvagen naglo pojurio napred.
No je jedva osenila geometrijske linije zgrada koje su se dizale prema nebu poput elinih
stena. Polako, polako. Moda je imao neki izgled da pobegne u trenutku udesa. Pobei u neki
zamiljeni svemir, kad bi bio sposoban da jedan takav zamisli i da sa dosta snage veruje u njega. Ili
stii na okean Oradak i u Pertu na Riabi, ako okean Oradak i Perta na Riabi postoje. Ali kako nai
prolaz do njih? Moda je Renato znao... Izvui e se, na svaki nain.
On malo pritisnu papuicu za gas i folksvagen jurnu. U spoljnjem ogledalu pojavi se neka siva
masa. Druga izlete sa leve strane. Jedna sa desne, jedna spreda. Samo etvora kola prema osam od
prolog puta. Moda su ljudi HKH malobrojni zbog rata? Rat koji ih je primoravao da se tuku na vie
frontova. Ne koiti, ne ubrzavati. Ne initi nita da bi se izbegao udes. A iupati se iz tog sleda u
trenutku sudara. Pronai neki svemir...
Automobili 404 drali su se na odstojanju. Oni su nastavili da juriaju jezivom usporenou.
Folksvagen je jedva napredovao, ali se ceo tresao, sa prenapregnutim metalnim zvukom. A tu je i
tresak tasova. Izdaleka je odjekivala grmljavina nevremena. Jedna munja nacrta bledi oiljak iznad
krovova. 404 koji je bio spreda iao je pravo na folksvagen, pribliavajui se centimetar po
centimetar. Danijel se obema grevitim akama drao za gornji deo upravljaa i nije skreteo sa svog
pravca. Tri ostala 404 izgledala su kao da su skakutala, strahovita u svojoj nepominosti.
On se smeio. Trebalo je da stvori jedan svet. On malo jae pritisnu papuicu za gas.
"Dajte mi more!" ree.
8.
On se die i zakoraa po pesku. Nebo je bilo svetlo. Sunce koje je zalazilo rasipalo je svoje
plamenove po puini. Okean Oradak, pomisli Danijel. Perta na Riabi.
Zau kako neko iza njegovih lea zove.
"Renato! Renato!"
On se okrete. Gledala ga je Monika, podsmeljivo i izazivaki. Ona die ruku da bi doterala kosu
koja joj je u neredu padala oko lica. Grudi isturi, a trbuh uvue. Bila je naga. I on. Kakve li sree biti
osloboen onog prokletog plavog odela! Nasmeie se jedno drugom.
"Jesi li doao da se kupa?" ree ona.
"Ne znam. Kasnije."
Ona prsnu u smeh.
"Pa ti se Renato, plai!"
"Ovaj kraj izgleda divalj."
"Oh, pa to je Italija."
"Nije. Siguran sam samo u jedno: to nije Italija." Monika odmahnu glavom. Njene vlane i
ozbiljne oi na ovalnom licu sijale su klasinom istotom, kao dva dijamanta iza satenske maske.
"Ne znam", priznade ona. "Veruje da mi..."
Danijel je traio po svom seanju. Neto se dogodilo, a on je zaboravio. Otkud li se njih dvoje
nalaze ovde?
"Ja nisam Renato", ree on.
Monika se dugo smejala, tresui svojom gustom crnom kosom.
"Ti si Renato, moj mili veliki brat, moja jedina ljubav!" Ona poe da se vrti ukrug oko njega,
maui rukama. Bila je oseka. Iznad obale letele su velike ptice nalik na morske laste i na mrke
morske galebove. Neka vrsta morskog crva prekrivenog srebrnim ljokicama sijala se na utom
pesku. Mada je sunce ve zalazilo, nebo je bilo svetlo i duboko. Galebovi su vritali kao
iskasapljene rospije.
"Gde smo?" upita Monika. "Hou rei: gde smo, ako, po tebi, nismo u Italiji?"
"Jesi li ve ula za Pertu na Riabi?"
"Nisam. I ba me briga!" ree ona izvodei korak klasinog baleta.
"Ako ovo nije Perta na Riabi, onda je neki svet iz uobrazilje. Ili ne znam ta."
Danijel se okrete prema kopnu. Nijednog drveta, ni breuljka, ni stene. Dokle mu je pogled
dopirao, video je neobinu ravnu pustinju. Ne, ravna, to nije prava re. Pre bi ovek poverovao da se
nalazi usred nekog suda, poput umivaonika. I jo kad bi ta predstava bila tana. Danijel je imao
oseanje da se nalazi u podnoju neke nagnute ravni, koja je izgledala kao da se izdie sve do vidika,
svakako zbog nekog uticaja perspektive. A ako bi se pogledalo s neke druge strane, postojala je druga
ravan koja je sa prvom obrazovala vrlo raskoraeni ugao. I tako dalje. Izgledalo je kao da se sve
ravni sastaju u taki noge posmatraa. Iluzija je slabila ukoliko su se oi vie navikavale na pejza.
Ako nita drugo, Danijel je tako mislio.
Prostor se dizao uvis. ak je izgledalo da se i more izdie. A i vidik je bio vrlo visok. Ne, vidik u
stvari nije postojao. Nebo se neprimetno mealo sa zemljom u blistavoj i vazduastoj zoni. Danijel,
ne shvatajui na trenutak, razmisli o ovoj neobinoj pojavi. On se srui na tle, uze aku peska i pusti
ga da se prosipa u njegovu drugu aku: tea ovog sveta mora biti da je nia od zemaljske normale.
Danijel oseti kako umor, na koji je trenutno zaboravio, svom svojom teinom pritiska njegovo telo i
mozak. Mora biti da je tea ovog sveta ispod zemaljske normale! Ree u sebi kako suvie radi. Ve
vie nedelja nije imao odmora. A jedna no sa Monikom nije ba bila odmor. Da, sad se seao da je
no proveo sa Monikom. Ona mu je rekla: "Ima u tebi neeg to mi uliva poverenje. Tvoj pogled,
tvoji pokreti, tvoj miran govor, to vrsto stoji na svojim nogama, nekakva ravnotea... Odmah mi se
uinilo da si solidan i ovek koji nee lako napustiti enu. Pored tebe se oseam bezbedno. Ti me
podsea na Renata, mog starijeg brata... Bog e znati kuda je otputovao mornar Renato! Moda ga
vie nikad neu videti... Danijele, hou da sa tobom budem na morskoj obali. Na plai od belog
peska, sa vrlo plavim okeanom. Ja te volim!"
I rekla je: "Hou da sa tobom budem na morskoj obali." I neko - bog ili polubog, usliio je njenu
elju. Odjednom dobi utisak da se nalazi u nekom upljem valjku. Izgledalo je da nebo iznad njega
bei kao da ga usisava neki tunel. Zadravajui se u gotovo vodoravnom poloaju, Danijel se licem
okrete prema suncu koje je zalazilo. I tako se inilo kako itav deo neba, narandastog i boje sleza,
najveom brzinom pada prema suncu. On oseti snanu i naglu vrtoglavicu sa oseanjem guenja.
Zamuri.
Na svaki nain, izvukao sam se! Napustio je Pariz, Seak i Serbu. Nema vie Defnera, Maksa
Rolana, niti Forestijea.
Nije alio za tim podrugljivim i svirepim svetom. Tim besmislenim svetom. Bio je slobodan
ovek. Potrudio se da hladnokrvno ispita problem. Zamor ga je istovremeno branio od neverice i od
panike. Bio je toliko umoran, da vie nije imao snage da sumnja niti da drhti. Takoe Monika,
odbacujui stvarnost, izbegla je strepnju.
Jesmo li pioni ili igrai? Ovo se Danijel nije prvi put pitao. Istina nije bila toliko jednostavna. Mi
smo svi oni koji igraju i oni sa kojima se igra, pomisli. Na jednoj strani Pavlovljevi psi ili boji
roboti, ili demoni i demijurzi... Neto se desilo. On je to zaboravio, te poe iznova da se prisea. Sve
e mu se uskoro vratiti. U to je bio siguran. Setie se gde je i kad je sreo Moniku... Gubitak
pamenja? To mu se uini deakim. Postojalo je svakako neko drugo objanjenje. Moda on uistinu
nije hteo da se sea. Zar je istina bila toliko zastraujua? Onda, bolje je odrei se od traenja te
istine. Bar privremeno.
On se die izbegavajui da gleda u nebo. Sa mukom proguta pljuvaku. Bio je edan. To je
normalno. A kad bi pio - ako nae neto za pie - bio bi gladan. Poput nekog junaka iz avanturistikih
romana. Bie primoran da se bori za njihov opstanak. On pokua da sa malo humora sagleda
situaciju: bolje je ovo od BDT ili od stolice distrofiara. A oni e se iz ovog izvui.
"Renato, hladno mi je", ree Monika.
Hladno? Trebalo mu je malo vremena da nae smisao ove rei. e, glad, hladnoa... pa to je
trebalo oekivati. Brodolomnici, izgnanici... bolje je to no Seak i Forestije.
"Renato!" ree Monika.
On je pogleda smeei se. ta vredi ponavljati joj da on nije Renato. Ona je odbila jednu
stvarnost koja se ne moe zamisliti. Ona se sklanjala u prolost i san, koji su je oslobaali straha.
Najbolje to je mogao uiniti, to je da je ostavi na miru. On lino oseao se sposobnim da se
prilagodi. Brodolomnik, izgnanik... Uprkos ei, gladi, hladnoi, zebnji, bilo mu je teko da zadri
ivahnost, koja je u njemu rasla. Ovaj svet je ubudue njegov. Tea je odgovarala njegovim
miiima, a udisao je mnogo istiji vazduh no onaj na Zemlji. Sigurno, bilo mu je potrebno da rei
pitanje vode, i hrane, ali nije sumnjao da e u tom uspeti im se bude malo odmorio. Nije alio za
ulicom Vernej, niti za fabrikom u oaziju. On nije alio za svojim skuenim ivotom dresiranog
majmuna, za svojom zbirkom uzoraka lekova, niti za visokom penzijom koju nikad nee dobiti! Nije
alio za starom prljavom i bunom planetom, predatom kombinatima i trustovima, besnim
trgoviima i svinjama sa ovejim likom. On e se snai da ivi u ovom svemiru. Vazduh koji se
lako udie i normalna tea: to je ve udesno. Ili je to pre znailo da se nisu sluajno nasukali na
ovom mestu. Neki um i neka volja pratili su ih i potajno vodili.
Danijel razmisli. On nikad nije imao prave prijatelje. Ljubavnice i drugove da, ali ne i prijatelje.
Na izgled, on se ukljuivao, a u stvari nije se ni u jednoj sredini, ni u jednom drutvu oseao
komotno. Od kraja svog detinjstva nikad nije bio kod svoje kue. Vekovima je uzalud traio svoju
otadbinu. Moda e ovde umeti da je stvori. Ali kad je digao glavu, video je koliko je njegova nada
bila preuranjena. Stranac! Izgledalo je kao da to nebo vie poskakujui iznad njega. Nebo je igralo
igru mrtvaca i pevalo svoja prokletstva. Strane! Odlazi odavde, strane!
U zenitu se raala neka vrsta prevrnute piramide i prostor delila na toliko ravni koliko je imala
strana i bilo je nemoguno izbrojati ih, svaka se udvostruavala im bi pokuao. Na svakoj ravni
nebo se prema beskraju pelo ludakom brzinom. Danijel spusti pogled da bi izbegao vrtoglavicu.
Stajao je vrsto na tlu rairenih nogu, kao neki mornar na palubi broda kog ljuljaju talasi. Dva
problema su svojom hitnou nadmaivala svako mudrovanje: vrtoglavica i ed. Pre svega nauiti
gledati u nebo, a da ti ne pripadne muka... On se okrete puini. Izgledalo je kao da je sunce selo na
more. Meutim, to je bio ceo krug te bi se reklo da ga je more zapljuskivalo sa svih strana. Danijel je
sad imao utisak da se nalazi u nekom dugakom tunelu u kom je crvena mrlja sunevog zalaska
predstavljala kraj. Zidovi i krov tunela ludaki su se gnjurali prema suncu. Oseao se kao da pada
napred. On prui ruke da bi se zatitio od grubog pada. U uima mu je bubnjalo: udarci gonga, i
tasova. Njegov pad nikako da se zavri. Nije padao prema zemlji, ve prema moru, prema vidiku...
vidiku beskrajno dalekom, tako rei odsutnom. Padao je prema prostoru, prema niemu.
On ponovo zamuri da bi razmislio. Tle pod njegovim nogama postade vrsto. Vrtoglavica
nestade. On spusti ruke. Nema vidika, sve je dolazilo otuda. Pre svega, trebalo je prihvatiti tu
pomisao. Monika i on nisu bili na Zemlji, niti na bilo kojoj poznatoj planeti. Ovaj svet, stvaran ili u
mati, to nije inilo veliku razliku za izgnanike, nije imao nikakvu krivinu koju bi ovekova ula
osetila. Bio je ravan. Na njemu je vladala nekakva tea vetakog porekla. Moda je to obian
mentalni sporazum. Neka pseudotea... Dugo je udisao morski vazduh i u njemu oseti slani miris.
Voda koja se na pesku ipkasto penuila ne bi trebalo da bude dobra za pie... Na um su mu padala
dva reenja: poi pravo prema unutranjosti zemlje ili ii pored obale u nadi da e naii na ue neke
reke, na neku baru, ili movaru. U oba sluaja bili bi moda primorani da hodaju vrlo dugo, a Danijel
bi morao da gleda dole ispred sebe da bi izbegao vrtoglavicu, to ne bi bilo vrlo ugodno. Bilo bi, bez
sumnje, mnogo sigurnije okrenuti lea moru, ali Danijel je znao da se on ne bi lako odluio da napusti
obalu.
Oprezno, ne diui suvie pogled, on poe da posmatra Moniku. Jo jednom mu se uini da mu
nebo pada na glavu. On se razdrai, stisnu vilice, nabora elo i podboi se. Eh, Monika, ona e se
sama vrlo dobro snai. Njoj, izgleda, nimalo nije smetala vrtoglavica. Da ovek poveruje da je bila
roena u Perti na Riabi - ako je to bila Perta na Riabi... Pogledi im se sretoe. Ona mu se nasmei
diui malo jae. On primeti kako se njena prsa vrlo brzo diu i sputaju. Ona uini neki pokret koji
je znaio bezbrinost. Gledala je u nebo i u more ne pokazujui nikakav nemir. S vremena na vreme
saginjala se da bi dohvatila neku koljku. Ona se polako vrtela oko Danijela. Gledala je u nebo kao
da je to bilo nebo njene rodne Italije. Uostalom, trebalo je da se ona uvek osea kao da je kod svoje
kue... Ona se gotovo nagonski prilagodila situaciji. Ali, po koju cenu? Ludila? Da ludilo nije oblik
prilagoavanja nekom razliitom svetu? Danijel se obradova to je sauvao svoju duhovnu ravnoteu
pod ovakvim okolnostima. Moda. Pa ko bi se u to mogao zakleti? Za uzvrat, jedva se drao na
nogama. On se seti prvih trenutaka provedenih na plai. On nije odmah primetio da nema vidika (ili
normalnoo vidika) niti fenomena 'beanja neba'. Kad je njegova svest primila ove osobenosti najpre
je osetio laku vizuelnu smetnju. Vrtoglavica, uasna vrtoglavica i munina, trebalo je da naiu malo
kasnije. To su, dakle, bila pre svega fizika reagovanja. On e sigurno uspeti da ih savlada. Ali, kako
izbei da gleda u nebo? Jedno novo sunce, jedno plavo sunce tek se bilo pojavilo nasuprot crvenom,
visoko iznad zemlje. To je bio samo jedan bledi krui, kao mesec gledan usred dana i etiri ili pet
puta manji, ali njegova svetlost je iznad njega otkrivala neki neodreeni reljef koji je bio ostao u
senci sve do njegove pojave... Svemir je sad liio na neki tunel u obliku vrlo otvorenog slova V, ako
bi se posmatra naravno nalazio na preseku dva kraka, a dva sunca predstavljala krajnje take tih
krakova.
Danijel donese junaku odluku: suoiti se jo jedanput sa vrtoglavicom. On se die licem prema
moru i crvenom suncu. Ono je izgledalo kao da se istovremeno die i smanjuje. Reklo bi se da se
udaljuje povlaei tunel za sobom. U zenitu vie nije bilo piramide. Poput pokretnog krova, nebo je
klizilo prema jednom ili drugom suncu, ve prema tome na kojoj se strani stajalo. I zemlja i more
takoe su se peli prema suncima. U 'praskozorje' ljubiaste planine koje su se u daljini pojavile nisu
sasvim dostizale do plave zvezde. Nasuprot tom, na 'zalasku' izgledalo je kao da okean vri
pobedosni napad na plavu zvezdu koju je okruavao prstenom boja koje su se prelivale.
Danijel je imao oseanje kako ga privlai as jedno, as drugo. Imao je iluziju da se istee i da
raste. Umesto da ga goni na posrtanje, vrtoglavica ga je primoravala da se dri sasvim pravo,
nepomino okrenut nebu, poput Dona Kartera koji priprema svoj let prema planeti Mars. Meutim,
njegova snaga odavno nije podnosila toliko grub ispit. Od pre njegovog prvog putovanja u... Ne, on
nikad nije... Stajao je tako vie minuta 'izigravajui Dona Kartera', prema izrazu koji je sad
pronaao, a ti minuti inili su mu se kao asovi. To je bilo pravilo igre u hronolitikom svemiru.
Sekunde su katkad bile vekovi. No, da li je on jo bio u hronolitikom svemiru? On, najzad, spusti
pogled, osetivi malu glavobolju, ali siguran da je postigao svoj prvi uspeh.
Nekoliko koraaja udaljena, Monika je kleei na pesku traila koljke i puie. Kad je opazila da
je on posmatra, ona jeei se pomilova svoju golu ruku i doviknu da joj je hladno. Danijel zabrinuto
pogleda u nebo. Sumnje nije bilo: crveno sunce je odlazilo. Na drugoj strani plavo sunce nije se
nimalo poveavalo. Ono se moda kretalo u pravcu uporednom sa obalom. I moda se nikad nije
pribliavalo vie. Nastade neki suton koji je dolazio sa 'severa' i sa 'juga'. To je bilo dosta muno.
Da se nije no sputala na ovaj svet? I na koje vreme? Ako je tako, kakva bi tad bila temperatura?
"Doi", ree on Moniki. "Hajde da vidimo da li je morska voda dobra za pie."
"Morska voda nikad nije dobra za pie", ree Monika ozbiljno.
"Ti si sigurno u pravu, ali vredi pokuati."
Izgledalo je da se promenljiva granica, ocrtana valovima koji su izdisali na plai, nalazi na manje
od sto metara. Ukoliko su joj se oni pribliavali, utoliko se ona povlaila. Danijel je koraao pogleda
uperenog u svoje noge. Umesto sto metara, proli su najmanje tri stotine. Voda je bila mlaka, prijatna
na dodir, gotovo zejtinjava. Kad se zahvati dlanom imala je neodreeno plaviastu boju. On je
isproba i nae da je malo slana, malo gorka, ukusa koji je podseao na maslinov ukus. On proguta
jedan gutljaj. To nije gasilo ed. Naprotiv. Poto ga je Monika pogledom pitala, on joj dade znak da
ne pije.
Poe da se kree lake. Nije oseao vrtoglavicu ako ne bi disao suvie, i ako se ne bi naglo
okretao, jednom ili drugom suncu. Na 'severu' i na 'jugu' nebo se gotovo vie nije micalo. A
praskozorje koje je nailazilo inilo je prizor podnoljivim. Pokatkad bi se iluzija tunela iznenada
ponovo raala. Izgledalo je da sav prostor bei. Danijel bi tad spustio pogled i ta bi pojava
prestajala. Prsti na nogama su mu jo povremeno brideli, ali postajao je sposobniji da hoda pravo
izvesnom brzinom. Da hoda da bi iao kuda? Nita o tom nije znao.
 Monika je skakutala oko njega da bi se zagrejala. esto se saginjala da bi uzela neku koljku ili
ljuturu pua, koje je na trenutak zagledala pre no to e ih baciti. Nisu razgovarali. Meu njima je
postojala neka tajanstvena prisutnost koja se nalazila van govora. Katkad bi im se izmakao poneki
uzvik. Napravili bi neki pokret, usta su im obrazovala neku re koju nisu potpuno izgovarali.
"Renato", aputala bi Monika. On nije bio Renato, ali je nju razumeo. Pomiljao je da je poloaj
mogao biti i gori. Selektivna amnezija mlade ene verovatno nije znaila da su osueni na platonske
odnose. Monikina oseanja bila su najmanje dvosmislena. Pitao se do koje li su se take njene
uspomene povukle, ako je to bilo povlaenje. Smatrao je da bi bilo zanimljivo ako bi trebalo da je
naui ljubavi igrajui ulogu starijeg brata koji je preterano nean...
Meutim, bilo je jasnije od dana da je traiti pijau vodu bilo najvanije i najpree. A no se
sputala, sveina je jaala. Da bi se ugrejali, moda nee nai drugi nain no da spavaju zagrljeni.
Zdrav razum je nalagao da okrenu lea moru i da pou u pravcu plavog sunca, prema planinama
'praskozorja'. Meutim, Danijel najpre nije bio sasvim siguran da su to bile ba planine. Poneki put je
verovao da posmatra udaljeni planinski lanac sa vrhovima, prevojima, dolinama, veitim snegovima
i gleerima. Ali poneki put se bojao da vidi samo oblake. A poto nije mogao vrlo dugo da posmatra
ovu stranu neba, nije uspevao ni da razgranii te dve pretpostavke. Sem tog, ako je stvarno postojao
planinski lanac - sa umama, izvorima, vodom... on bi trebalo da je uasno daleko. Moda desetine ili
stotine kilometara. Tako su izgnanici sa nostalginom upornou ili obalom.
Oseka je opadala, kao da je sunce u svom bekstvu odvuklo more. A plavo sunce je nesumnjivo
bilo vrlo udaljeno da bi svoju privlanu snagu osetno vrilo. Danijel je hodao na nekoliko metara od
vode. To poznato i zatitniko prisustvo ulivalo mu je hrabrost. Ali se jo nije osmelio - ne jo - da
se upusti u unutranjost kopna i pokorno se s tim slagao, sa toliko veom lakoom to nikom nije imao
da polae raune i to Monika nita nije traila od njega. Voleo bi da jo neko vreme ostane na
morskoj obali. Moda bi neka pomo dola sa te strane. U stvari, on bi eleo da nikad ne napusti tu
plau. Bio je nag, bilo mu je hladno, bio je edan i nasuprot svemu tom, oseao se bezbedno.
Monika je s vremena na vreme zavlaila obe ruke u vlaan pesak traei mekuce, ljuskare ili
bodljokoce. Danijel se nije mnogo brinuo zbog njenog ponaanja, pomalo detinjeg. Ko ne bi
podetinjio na morskoj obali? Iznenada ugleda kako je klekla, zastala na trenutak posmatrajui svoje
otkrie, zatim se ponosito die.
"Renato, pogledaj ovo. Plava koljka. to je lepa! Jesi li ve video neku ovoliko plavu?"
"Ne, nikad", priznade Danijel.
"Plava spolja, a iznutra, pogledaj..."
Ona mu pokaza neku vrstu krupnog kapulida, slinog po obliku maarskoj kapi, koljki sa obala
Atlantika, ali najmanje triput veoj. Levak je bio beline skoro boje slezovog cveta. Neodreeno se
sjajio na sivoj svetlosti sumraka. Danijel se nasmei Moniki.
"Da, mila, to je zbilja lep nalaz..."
To je moda znailo da je more napredovalo vrlo daleko sa visokom plimom. On se odlui da
neprimetno pazi na kretanje plavog sunca. Zasad, sa te strane nema se ega bojati... Oni nastavie da
hodaju u pravcu juga, du obale, Danijel je jo bio neodluan. Sunce koje je 'izlazilo' etalo se po
planinskim vrhovima koji su poeli da dobijaju mermerni izgled. Da, to su sigurno bile planine:
stenovit lanac sa snenim vrhovima. 'Zalazee' sunce zavlailo se u jedan tunel, u neku vrstu dimnjaka
izdubljenog u nebu. U ovom svemiru, sve to se udaljavalo izgledalo je da se beskrajno penje. Na
'zapadu' boja sleza se pretvarala u zatvoreno plavu, narandasta u purpurnu, dok se neka tamna zavesa
prostirala preko mora. No se sputala i sa svih strana bacala svoja koplja senki. To bi bila no bez
zvezda. Prizor njene najezde sve je vie pritiskivao.
 Plaa je sad bila crvenkasto siva. More je bletalo svetlou plavog sunca. Katkad bi se iznenada
pojavila, neznano odakle, neka tajanstvena svetlost; zatim se odmah gasila. Okean - Oradak? -
osvetljen je dokle pogled dopire. To je bilo kao neka severna svetlost, samo mnogo kratkotrajnija.
Danijel je ponovo dobijao nadu. Uostalom, on nikad nije bio bez nade. Moda e se iznenada pojaviti
neko tree sunce, bilo gde na nebu, donosei svetlost i toplotu. Istina, izgledalo je kao da ovaj
nepoznati svet imitira Zemlju i da e no takoe morati da zavlada nad njim. Uskoro e se pojaviti
neki mesec ili neto slino tome. No mesec nee zagrejati gole i drhtave izgnanike. Meutim,
Danijelu je e bila munija no hladnoa a zamor je uinio da na trenutak zaboravi i na jedno i na
drugo. Malo-pomalo Monika mu se pribliila. Hodali su uporedo. Ona je jo drala plavu koljku
koju je povremeno prinosila uhu. Tad bi joj detinji osmeh osvetljavao lice. Sve ee se naslanjala
na Danijela. Koa joj je biIa mlaka, uprkos sveem vazduhu. Ovo kratko doticanje njihovih ruku,
kukova, bedara, stvaralo je u srcima izgnanika plaljivu i stidljivu nenost. Na trenutke Monika se
zabavljala tim to je plavu koljku prislanjala Danijelovom uhu. Ona je isputala neki udan um:
kratko coktanje praeno itanjem. um koji je u sebi imao neeg ivog. Iz radoznalosti, uze od
Monike koljku da bi osluhnuo, prinevi je svojoj slepoonici. Ba-dam-hi-... Monika ga je
posmatrala smeei se. Danijel dobi utisak da je zvuk postajao jasniji, da je izraavao apel ili bog e
znati ta. Ba-ta-hi! Ne, to nije nita znailo. On pree koljkom oko svog uha. Sa prilino dobre
volje moglo bi se razumeti: 'Odlazi! Trae te!' Smeno. On vrati Moniki njeno blago.
Pade mu na pamet da nemaju nimalo izgleda da nau neko sklonite i vodu pre dana - kog dana?
Hodali su po pesku. Pesak se pruao u beskraj. Plaa se nastavljala pustinjom. Kad bi mogli nai
samo nekoliko stena sa pijaom vodom i neku rupu! Ne, tu je samo pesak...
On mahinalno spusti pogled na svoju desnu nagu aku. ta se dogaalo s vremenom u ovoj
avanturi? Sekunde, asovi - da li su oni prolazili kao tamo, u normalnom prostoru, u svetu ljudi,
gradova i asovnika? Da li je imalo neki smisao postavljati pitanja. On poe da opipava svoje bilo i
utvrdi da je neto sporije. Previe sporo. Kao bilo atletskog ampiona. Moda e se ovde zakoni
ivota gipkije i umnije ispoljiti. Zakoni ivota i smrti. On je u samog sebe, u svoje nove izvore imao
sasvim novo poverenje. Poverenje koje ga je iznenaivalo. Da li je on bio Danijel Dijersan,
kancelarijski inovnik, varoki i miran? Ili pak... U glavi mu se pojavi jedna zadnja misao. Ovaj
svemir, u koji on nije sluajno ubaen, pruio bi mu moda priliku da savlada tajne sile koje je
oseao u sebi. Poput ptice zarobljene u suvie uzanom kavezu, nikad nije mogao nauiti da leti. Sad
ga vie niko nee ometati da rairi svoja krila i da uzme svoj zalet u ovom otvorenom prostoru. Ovu
pomisao proceni kao pomalo detinjastu i potrudi se da je odbaci. Od svemira se nema ta oekivati.
Svemir je neprijatelj. Boriti se. Trebalo je boriti se i otkloniti prevelika nadanja. Zakle se da nee
dopustiti da ga srue hladnoa, ed ili strah. Ako je to neko isprobavanje, on e ga hladnokrvno
izdrati. Samo izai iz tog, dobri boe! Izai e on iz tog!

Monika mu blago dodirnu rame.

"Pogledaj!"
U levoj ruci drala je koljku, a desnom pokazivala na neku tamnu taku na mranom moru
nedaleko od obale. Do tog trenutka nikad nije video ni najmanju olupinu izbaenu na obalu. Danijel
die pogled. To je bez sumnje bio neki komad drveta, ili neka morska ivotinja koja se trenutno
odmarala na povrini. Vidljivost nije bila dovoljna da bi ovek o tom mogao imati jasnu predstavu.
Sem boje: bila je mrka. Da, moda neka olupina. Meutim, oblik je pre navodio na pomisao da je to
glava ili su lea neke ivotinje kojoj je telo bilo pod vodom.
"Pogledaj, pribliava se", ree Monika.
 I stvarno, izgledalo je da se tajanstveni predmet pribliava obali. Pretiui Danijela, Monika ue
u vodu.
"Renato, mlaka je", uzviknu. "Doi!"
Danijela je isto tako iznenadila temperatura mora, vie no blaga. Mora biti da je postojala neka
vrsta termostatikog podmorskog ispravljaa, koji je na neki nain nadoknaivao hlaenje
atmosfere... Monika je ve do pojasa ula u vodu, pognuta i rairenih ruku. Danijel poe za njom,
svestan svoje neopreznosti, ali nesposoban da se odupre privlanosti toplog kupanja. Valovi
zadovoljstva ve su milovali njegovu kou. Eto jednog zbilja naenog sklonita za no: more... Pod
uslovom da plima ne pone odmah naglo da se penje! Moniki je voda stizala do pojasa. Ona se,
uzviknuvi radosno, nae i zapliva prema mrkoj mrlji. Danijel je zovnu. Mogla bi iskrsnuti neka
opasnost. uo je kako se mlada ena smeje. Nije se uopte obazirala na njegovo nareenje, niti na
njegovu molbu, te se odlui da joj se pridrui. Ona mu doviknu da je to verovatno neka mrtva riba.
Ona zapliva ukrug oko olupine. Zatim se udalji plivajui prema jugu, uporedo sa obalom. Danijel je
koraao po peskovitom dnu, lovei obema rukama ljigave alge nalik na pauinu. Monika se naglo
okrete unazad i stilom kraul dopliva do njega. Stigli su zajedno do predmeta koji je plivao. To nije
bila mrtva riba. U svakom sluaju, ne obina riba. Pre bi se reklo da je to neka vrea. Velika vrea
hermetiki zatvorena i moda ispunjena vazduhom. Danijel odlui da je izvue na plau.
Tad se okrenu prema obali i spazi kako se etiri ljudske prilike kreu prema njemu. etiri oveka
istog stasa, obuen u crno, sa lemovima i u izmama. On ih prepoznade.
Forestijeovi pratioci! Poslati od HKH.
"Renato, koji su ono ljudi?" mirno upita Monika.
On ne odgovori. Bio je suvie zauzet da bi se setio sveg onog to je hteo zaboraviti, toliko da je
gotovo uspeo: hronoliza i Neodreeno vreme, HKH i Gariankar, doktor Olzak i Veliki Zmaj, doktor
Karson i Hari Krup Hitler I. Bolnica protiv Imperije, invazija na Zemlju i subjektivna venost, svet
bez odmora... svet veitih borbi, zamki i patnji... ali, takoe ludih radosti i prekomernih iskustava!
Odlazi, trae te!
Plava koljka ga je lepo upozorila. Elenina poruka ili poruka doktora Olzaka. Da nije moda
otiao suvie daleko? Ljudi HKH ponovo su ga traili. Moda su bili u stanju da ga svud nau. ta
vredi pokuati beati? Ovaj svemir pripada Imperiji: Forestije je to rekao.
etvorica u crnim uniformama ila su napred ravnomernim korakom, ruku oputenih, na izgled
nenaoruani. No njima oruje nije bilo potrebno, poto su bili samo mentalna predstava mentalnog
napada. Danijel se priseao. Mali poznati bol mu ispreseca stomanu duplju. Znai, nikad se nee
izvui!
Ljudi HKH gotovo su stigli do obale. Koraali su polako, osvetljeni bledom svetlou. Zaustavie
se istovremeno. Zatim jedan od njih, koji je mogao biti Forestije, ue u vodu i rukom dade znak
Danijelu. Znak prepoznavanja. Gotovo prijateljstva. Doite, pribliite se, govorila je dignuta ruka,
otvorena dlana i kao da je bila fosforescentna. Nitkov, pomisli Danijel. Doktor Karson nije se varao.
On je nagonski mrzeo Imperiju.
On se okrete i ne spazi Moniku. Mlada ena je nestala. On je pozva a neto se pokrenu pod
vodom. Monika, ljubavi moja. Napravi se vrtlog. I on se pusti da potone. Bilo mu je toplo. Dobro se
oseao. Disao je normalno. On zaroni i zapliva pod vodom. Odjednom oseti da vie nije edan. Oseti
kako sve dublje i dublje zalazi i udaljava se prema puini.
9.
On odseno zatvori poklopac folksvagena i sede za upravlja, zalupi vrata, zamuri. Da mu je
spavati.
Ta nada mu ispuni glavu, telo, projuri njegovim ivcima, i naraste u njegovim umornim miiima.
Da, spavati! Pomisli: znai, nikad se nee izvui! Zatim: Boe, pa sad u moi spavati.
I spavao je grozniavim snom, osvetljenim proroanskim svetlostima. Probudio se prekrtenih
ruku na upravljau, nauljene brade, elo ga je bolelo, a usta suva. Jedna oblinja svetiljka bacala je
bledu svetlost sve do kola. Na desnom seditu spazi jedan broj 'Frans-soara'. Novembar 20. 1966.
godine. I jedan naslov: Na frontu hronolitikog rata. On baci novine. Nije hteo da zna. Jo ne. Bilo
mu je hladno. Ispod odela boje plave kao petroleum, koje je trebalo da bude jo iz pedesetih godina,
na sebi je imao koulju od svetlog najlona, ne ba sasvim istu. Bio je bosonog, u sandalama sa
onom od konopca. Bosonog u sandalama jednog 20-og novembra! I zato to demodirano odelo od
pre deset godina? Neto se dogodilo. Na frontu hronolitikog rata? Da nije on borac? Jeste, on je
Nerekov agent sa zadatkom u Neodredljivom. Poe da se prisea. Imao je sastanak u fabrici u oaziju
sa Velikim Zmajem HKH. On pogleda asovnik. U redu, biu tamo u jedan as. Da li imam pri sebi
moju linu kartu? On izvadi svoju lisnicu i u njoj nae sveanj novanica od pet stotina starih
franaka. Otkud taj novac? U redu, nije nimalo vano. Karta HKH bila je tu.

HAUARD K. HJUZ
NALOG DANIJELU DIJERSANU
ZA IZVRENJE ZADATKA

Sve se dobro odvija. Pojuri napred nekoliko minuta, zasvira dvaput sirenom, a iza reetkaste
kapije upali se svetlost. On izae iz kola i pride gvozdenim vratima. Uz otru kripu otvorie se
vratanca na vratima.
"ta elite?"
"Imam sastanak sa Velikim Zmajem."
"Pokaite vau kartu."
Danijel prui etvorougaonik kestenjaste boje, prevuen crnom prugom na levoj strani i sa
njegovom fotografijom u desnoj. Jedna ruka u rukavici je prihvati.
"Priite", ree uvar otro.
Danijel kroi napred. Neka svetlost bila je uperena u njegovo lice.
"Jeste li vi Danijel Dijersan?"
"Naravno. U emu je stvar?"
"Fotografija na vaoj karti uopte ne lii na vas."
"Pokaite."
"Ne, zadrau kartu. Telefonirau."
"Kako hoete."
Danijel se vrati do kola. On otvori svoju lisnicu i u njoj nae jednu drugu kartu.

U IME IMPERIJALNOG IZVRNOG ODBORA

NAREENJE SVIM AGENTIMA HKH DA
NEIZOSTAVNO UKAZUJU POMO DANIJELU
DIJERSANU
 VELIKI ZMAJ: HANIBAL K. HIMLER

Vrlo dobro, ree. Zatim pogleda fotografiju. Nije bila njegova. Dobri boe, ta li se to dogaa?
Poznavao je to lice. Taj povijen nos, to elo sa crnim pramenom kose: to je Renato, mornar sa
ubogaljenom akom. Besnim pokretima pocepa kartu na komadie i baci ih.
"Dijersane!" doviknu uvar. "Moete ui. Otvaram vrata. Sreno!"
Danijel pokrenu folksvagen i poe polako napred. Gvozdena vrata se pred njim otvorie a u istom
trenutku opkolie ga ljudi u crnom. On htede da ubrza, meutim snaan udarac zgnjei desnu stranu
kola i ona se prevrnue. On se onesvesti, a osvesti se ispruen na podu uvareve kuice, sa nekim
pokrivaem ispod glave. Stojei ispred njega, posmatrao ga je Forestije.
"Molim vas za izvinjenje, Dijersane. Ali, zaboga, objasnite mi konano zato fotografija na karti
nije vaa."
"Ne shvatam", ree Danijel.
On sede, na asak oslunu udarce gonga, podsmeljivi picikato i besne tasove.
"Pogledajte", ree Forestije pruajui mu kartu broj jedan, kartu Hauarda K. Hjuza.
"Pa?" upita Danijel.
"ta, pa?"
"Ona je moja."
"Onda zato ste se preruili?"
"Preruio?"
"Dajte mu ogledalo."
Ljudi su uzalud preturali po svojim depovima. Konano uvar donese jedan retrovizor sa
iskrivljenom drkom i naprslim ogledalom. Danijel se ogleda. Taj povijeni nos, ti koati obrazi...
On snano povue crni pramen i zadra bolan krik. To lice bilo je njegovo. On zamuri. Da ovek
poludi. Ja sam magistrirao nauke, ja ne elim da budem... On naini skok napred... ili u stranu. Sie
dva ili tri stepenika iza Larea. Inenjer u iznoenom odelu gurnu jedna teka gvodem okovana vrata.
U hodniku ih zapljusnu neki uporni miris pelinkovca i ljubiica. Na kraju hodnika stajala je jedna
devojka naminkanih oiju, raseene haljine i otkrivenih grudi.
"Stari moj Dijersane", ree Lare. "Bolje je da te odmah upozorim. Moj raj nastanjuju siromaci i
kurve."
"Znam, znam", ree Danijel umorno. "Ve si mi to ispriao."
"Osamnaest meseci nezaposlenosti, a! A moja ena je pobegla! Zdravo, barmene."
Glupav osmeh nabora konjasto lice oveka sa keceljom. Inenjer se drsko pope na okruglu stolicu
bez naslona.
"Evo jednog bednika!"
"Vrtimo se u krug", ree Danijel.
"I te kako! Tu gusarsku njuku i tu ozleenu apu - neu zaboraviti."
"Zar ovu... ovu njuku nisam imao kad si me prvi put video?"
"Eh prijatelju, pojma nemam. Ti nee biti prvi koji je promenio lik u ovoj buavoj rupagi. To ti
mogu iskreno rei. Samo, to ne treba da te suvie brine. Tako si vrlo dobar. Siguran sam da se
dopada enama. Ba emo videti. Monika!"
On se isceri.
"Videe. Ja sam se meu kurvama i tupavcima uvek oseao kao mali bog. Monika!"
Zatim se obrati barmenu.
"Reci mi, kretenu, da li ti se dopada ovaj posao?"
 "ta da vam kaem, gosn. Lare", ree konjasta glava. "iveti se mora."
"uj ovu budalu... Monika! Pitam se ta li radi ta droca!"
Barmen se kriom sae, a kad se ispravi drao je revolver uperen u Danijela.
"Ruke uvis, Dijersane! I vi Lare, takoe."
"Kae se, gospodine Lare."
"Umukni!"
"Baraba! Ja bih se meutim zakleo da pijandure HKH nee nikad kroiti kod mene!"
"Mi smo gospodari hronolitikog svemira", ree barmen. "Hajl Hitler!"
Danijel sede na klupu. Bio je nag pred jednom mladom enom, ali to nije bilo zbog seksa. Ona je
zabadala neku iglu u venu njegove ruke. Injekcija. Kljuna sekvenca. I najneprijatnija u celom
ciklusu.
"Eto, vrlo dobro", ree Forestije. "Obucite se, doktore."
Doktor? ta znai ta titula? Opet neka greka. Nikad kraja. Danijel umorno uzdahnu i odustade od
pokuaja da razume. Njegovom rukom pope se talas toplote i stie mu do grla. On urno navue donju
odeu i sivo odelo koje je Forestije doneo za njega.
Zatim se okrete i sede sav utonuo u talas fatalizma i preputajui celo svoje bie njegovoj
besmislenoj sudbini.
"Bolnica Gariankar nalazi se pred kapitulacijom, doktore Olzae", ree Forestije.
Danijel slee ramenima. Doktor Olzak? Da nije on doktor Olzak iz bolnice Gariankar? Nije li on
inenjer Lare u pohabanom odelu? Ili Renato Rizi s ubogaljenom akom? Ili, jednostavno, Danijel
Dijersan, prevodilac Drutva za prouavanje i primenu hemije i fizike? Ili istovremeno svi ti ljudi, i
mnogi drugi?
"Imali smo mnogo muke dok smo utvrdili va identitet, doktore Olzae", ree ef bezbednosti
gotovo prijateljskim tonom. "Najzad, demaskirani ste. Beskorisno je nastaviti s tom igrom murke.
Ovaj svemir je na. I mi ga suvie dobro poznajemo da bi ak neki psihronaut Gariankara mogao
uvek da nam umakne... Sad ete postati jedan od naih. Rat je zaao u novu fazu. Veina autonomnih
bolnica je u naim rukama, a iz svih baza uskoro emo kontrolisati celu Zemlju. Tad e se HKH roditi
u fizikom prostoru."
Danijel je odustao od borbe i oseao se slobodan. Mlada ena prie, sede pored njega i uhvati ga
za ruku. On se upita da li je ona zbilja bila zarobljenik kao on. Pomalo je sumnjao.
"Kako ste, doktore?"
Danijel je oklevao. Moda on nije bio doktor Olzak iz bolnice Gariankar. Meutim, pomisli da bi
on to mogao odmah postati i da je to uvek bio. Dovoljno je bilo hteti i hronolitiki svemir bi se
pokorio njegovoj volji.
"ta hoete da nainite od mene?" upita.
Forestije se pobedonosno nasmeja. Danijel sa gaenjem prepoznade snanu vilicu oveka od
akcije i oiljke junaka koji su mu presecali obraze: prava plaenika njuka policajca, ubojice ili
robota.
"Za poetak postaviemo vam nekoliko pitanja o bolnici Gariankar; doktore Olzae."
"emu, poto e kapitulirati?"
"To je naa stvar. Za to ne brinite."
"A ako odbijem da odgovaram?"
"Neete dugo odbijati. Droga koja vam je maloas ubrizgana je unitava volje. Kroz koji minut
biete sasvim posluni i ljubazno ete odgovarati na pitanja koja vam budu postavljana. Posle tog,
sve ete zaboraviti. Jedva da ete se seati vaeg prezimena. Vaa linost bie potpuno unitena i vi
ete biti vrlo sreni da sluite HKH."
"Sumnjam. ta hoete da znate?"
"Govorite mi o Geru Norlanu."
"Ne znam to ime."
"Ne pravite se budala. To je jedan lekar Gariankara - jedan va kolega - i u Evropi teoretiar
hronolize broj jedan."
"Ne."
"Doktore Olzae, sasvim je u vaem interesu da sa puno dobre volje saraujete sa nama. Ako
budete pokazali volju za saradnju dobiete sredstvo protiv unitavaa volje, a struktura vae linosti
bie ouvana. Vi znate da hronolitiki svemir pripada HKH, a ne autonomnim bolnicama. Ako smo
poeli ovu operaciju protiv entropijskog svemira, to je samo da bismo se branili. Jer vi ste napadai,
vi psihronauti koji ste doli da pravite hajku na nas u naoj kui. No, vi ste potcenili Imperiju..."
Dekor se promeni. Danijel je stajao klatei se zaslepljen na ulazu u neku dugu i onisku dvoranu,
osvetljenu sa strane nekakvim prozoriima kao na brodu i plafonjerama u obliku prizme. To je liilo
na neku stilizovanu laboratoriju u nekom baroknom filmu. I, pomisli Danijel, stil je sastavni deo
zamke. Zidovi, nametaj, instrumenti - sve je to bilo mrke boje, ili boje stare bronze. Bilo je tapeta i
stolica boje uvelog lia. Ispred Danijela, tri tela leala su na niskom stolu od grubog drveta. Tri
mlade uspavane nage ene, mirnih izraza lica, kao da ih je san maskirao. On se gotovo ne iznenadi
prepoznavi Moniku Gersten, pepeljasto plave kose; Moniku, devojku iz bara, venecijanski plavu; i
Moniku, crnokosu sestru tajanstvenog Renata.
Oi Monike Gersten brzo su se micale. Mlada Nemica je neto sanjala. Sanjala moda da je u
hronolizi i da sanja. Danijel se seti Perte na Riabi i uplai se. On je naseo: ponovo je bio u
mentalnom zatvoru, u vlasti HKH. Meutim, zadatak doktora Olzaka trebalo je da se pribliio kraju.
On osluhnu kako mu u glavi krv bije. Neto je u njemu ili pored njega potmulo tutnjalo. Do njega su s
vremena na vreme dopirali odlomci neke udaljene sevajue melodije. Udisao je teak zadah podruma
ili elektrine centrale. On zatvori oi i otvori ih odmah; uzaludan pokuaj, ali koji je za njega postao
refleks. Mrka i bronzana dvorana bila je jo tu. I na stolu su spavale one tri devojke. Forestijeov glas
tre ga iz grozniavog razmiljanja.
"Doktore Olzae, ove ene koje vi poznajete bie vae robinje za sve vreme vaeg boravka u
HKH, ako pristanete da saraujete sa nama. Pretpostavljam da vam se sviaju: vi ste ih, na izvestan
nain, i stvorili. Ja vam ih pozajmljujem, ja vam ih dajem. Moete se igrati njima, poniavati ih,
silovati, muiti, bogaljiti i ubiti. Nije vano. HKH uvek odrava svoja obeanja. Hajl Hitler!"
"O kom to Hitleru govorite?"
"O Hariju Krupu Hitleru I, naem imperatoru."
"Koji ne postoji!"
"Ali, kog emo, doktore, mi stvoriti da bi vladao nad naom planetom. A sad, odgovorite na moja
pitanja. Jeste li spremni?"
"Sluam vas", ree Danijel.
"Psihopatolog Ger Norlan - da li on jo vri istraivanja o subjektivnoj venosti?"
"To je moguno. Dobro biste uradili da ga to upitate, kad budete zauzeli bolnicu."
"Odgovarajte."
"Svi istraivai na svetu interesuju se za subjektivnu venost."
"Da li je istina da su hronolitici bili ubrizgavani osobama u agoniji?"
"Koliko znam, nisu, ne. Ne u Gariankaru."
"Zato?"
 "To je rizik koji niko nee da primi na sebe."
"Subjektivna venost vredi da se prihvati rizik."
"Nita ne dokazuje da to ne bi bila sudbina gora od smrti. Pakao!"
"Da li se u Gariankaru misli da je hronolitiki svemir pakao? Pakao u kom bismo mi bili
demoni? Nikad nisam uo nita gluplje!"
"Sasluavaete doktora Norlana kad ga budete uhvatili."
"HKH je vean. Znate li zato?"
"Ja ne verujem u HKH."
"Vi ste ludi, doktore Olzae."
"HKH je samo mentalna projekcija."
"HKH postoji i mi emo vam to dokazati."
"HKH se rodio iz mojih strahovanja... iz strahovanja Danijela Dijersana da e svetom sasvim
zagospodariti monopoli i da e biti podeljen izmeu privatnih imperija. Takva evolucija bila je
predviena 1966. godine. Ali, nastali su dogaaji iz 1998. godine i..."
Ponovo mu se usta osuie a na jeziku oseti ukus gvoda. Forestije ga je posmatrao, njegove
ispitivake oi bile su svedene na dva duguljasta proreza na metalu koji mu je prekrivao lice.
Mainerija njegove glave i njegovog lica koja se videla iza providnih ploica njegovih obraza i
usana, kotrljala je uasne mehurove beliastog plina. ef bezbednosti bio je kiborg.
"ta vi znate o dogaajima iz 1998. godine?"
"Istorija je zbrisala sve industrijske imperije."
"Ali, 1998. godine HKH je gospodario nad polovinom Evrope."
"Ne verujem vam."
"U stvari, dogodio se veliki anarhistiki ustanak 1-og maja. Hans K. Hauzer i njegovih devet
najbliih saradnika bili su zatvoreni u jednoj Imperijalnoj kuli u Leverkusenu, opsednuti ruljom.
Nekakav improvizovani sud osudio ih je na smrt. Oni nisu ekali da ih ubije razbesnela gomila. Oni
su se ubili hronoliticima, stupajui tako u subjektivnu venost. Oni su izgubili jednu imperiju ali su
osvojili jedan svemir!"
ak su i najiskusniji psihronauti upadali u zamku. Rober Olzak se ve vie puta nalazio u spletu
nekog gustog sna. I svaki put je imao utisak da iz njega nikad nee izai. Za sve putnike kroz
Neodredljivo to je bilo obino iskustvo. Znao je za tehnike koje u slinom sluaju treba primeniti, da
bi se zatitio. Ali, postajui strana linost izgubio je svoju samostalnost i nije vie vrio nikakvu
kontrolu nad hronolitinim prostorom. A bio je gotovo siguran da je u dubine Neodreenog vremena
zaao vrlo daleko, dalje no bilo koji drugi psihronaut Gariankara. Pobeda! On proguta pljuvaku,
kao da bi bolje uivao u svom uspehu. No odmah se upita, nije li, naprotiv, pretrpeo potpuni neuspeh.
Da nije, svojom krivicom ili ne, izgubio vezu s Elenom, fordovima i Bolnicom. Da nije bio sveden na
samou i na nemo i predat silama more. Nee li ga sad prodrati fantomi koje je on sam izazvao. Da
mu je izai, dobri boe, da mu je izai!
"Elena", ree, "podseti me, molim te. Na ivici sam!"
On se ukoi u zaletu iekivanja, ali nita se ne desi. Kiborg prsnu u kripav smeh.
"Gariankar vas ne uje, doktore Olzae. To je jedan od uticaja droge koja vam je bila ubrizgana."
"Nikakva droga mi nije bila ubrizgana, Forestije. Nema unitavaa volje u hronolitikom svemiru.
To je bilo jedno jednostavno pretvaranje, a moglo je da uspe samo ako bih dopustio da me ubede.
Sad biste mogli da prestanete sa tom maskaradom."
Forestije napregnu miie ruku i ramena rasporeenih u zvezdanim snopovima na metalnoj
armaturi. Reklo bi se da je mnotvo zmijuljaka tralo po njegovoj glatkoj koi.
 "HKH postoji i mi emo vam to dokazati. Prihvatam da je na susret pretvaranje, ali droga koja
vam je ubrizgana je jedan mentalni otrov, i vi ete pretrpeti njegove uticaje. Imajte hrabrosti da
pogledate istini u oi. Doktore Olzae, vi ste u naoj moi."
Danijel svojom ubogaljenom akom odbaci znojem slepljeni pramen koji mu je padao na elo.
Moda je Rober Olzak bio u moi HKH, ali Renato Rizi nije!
On prie mladim nesvesnim enama, nagim, poeljnim.
"Hajde, doktore", ree Forestije, "podlegnite iskuenju."
"U civilizovanom svetu, Forestije, odakle ja dolazim, ene su ljudska bia. Nisu stvari."
"Ali, vi elite, vi, da se prema njima ponaate kao prema stvarima. Va zadatak u Neodredljivom
izmenio vas je, doktore Olzae. Vi ste obeleeni vaom simbiozom sa Danijelom Dijersanom. Vi vie
nikad neete biti isti ovek. A ako Gariankar preivi, vi u njemu neete ponovo nai svoje mesto. Vi
ste jedan od naih..."
"Elena, doktore Karsone!" mislio je Danijel. "Bolnica Gariankar, odgovorite mi. Ja sam Rober
Olzak. Odgovorite mi, pomozite mi!" Uprkos sebi, on isprui svoju ubogaljenu ruku kao da hoe da
pomiluje grudi prve od triju uspavanih mladih ena, grudi Monike Gersten. Zatim obie sto i stavi
drugu, levu, na Monikino rame. Moniki sklonoj smehu, saputnici u njegovom lutanju po plai sa dva
sunca. U stvari razlikovale su se samo po kosi. Slinost njihovih crta bila je neobina.
"Hajde, doktore", upita Forestije, "jeste li sad spremni da odgovarate na sva moja pitanja?"
"Idite do avola!" odgovori Danijel glasom Renata.
On kroi napred i nade se na ulici. Na maloj prljavoj i klizavoj ulici koju je dobro poznavao, sa
njenim retkim svetiljkama u dimu ili u magli. Neka votana toplota slepljivala je njegovo odelo uz
kou. On skide svoj plavi sako i uze ga ispod ruke. No odmah se najei u znojem natopljenoj koulji.
Ala je ovo buav kraj, kao to ree Lare! To je bila granina zona, sa ne toliko udaljenom
naputenom lukom, presahlim morem, a izvan toga okean Oradak i Perta na Riabi.
"HKH postoji i mi emo vam to dokazati!"
Pratio ga je udaljen ali jasan Forestijeov glas. Znai, te bitange nikad ga nee ostaviti na miru! On
podie pogled; kao da je neki oblak pepela prekrivao grad. Nebo je bilo crvenkasto-sivo, kao vreli
metal.
"HKH postoji i mi emo vam to dokazati!"
Postade svestan ei koja mu je suila grlo. Ve hiljadu godina je crkavao od edi. On do kraja
odvrnu desnu slavinu. Nema vode. On uzalud pokua sa levom slavinom. Neki gr mu stee stomak.
Nema vode! Uasnut, upita se u jednom trenutku, da li e ostati zarobljenik Neodreenog vremena.
"HKH postoji i mi emo vam to dokazati!"
Iznenada mlaz pare iknu sa leve strane, a struja svee voe poe da tee sa desne. Danijel prui
sastavljene dlanove. Znoj mu je ledio potiljak i ramena. On prinese ake ustima, ali kad se njegovom
pogledu ukaza uasna ubogaljenost on se zgrozi i tre. Voda mu izmae i prosu se na ivicu lavaboa.
"HKH postoji i mi emo vam to dokazati!"
On stavi glavu ispod slavine i zahvati gutljaj koji odmah ispljunu. Voda je imala opor ukus metala.
On se ispravi da bi se odupreo munini. Elena!
Da li ga Elena uje? Vie ak nije bio siguran u njeno postojanje. Bolnica Gariankar, HKH,
hronoliza i pakao... Sam pakao je verovatno postojao!
"Doktore Karsone! Bolnica Gariankar! Ovde je Rober Olzak! Odgovorite mi!"
"HKH postoji i mi emo vam to dokazati!"
On zaele da umre, nestane, da ga nikad nije bilo.
10.
On zaustavi folksvagen pred kapijom, ugasi motor i dvaput zasvira sirenom. Glas nonog uvara
zakrklja u zvuniku:
"ta elite?"
"Moram odmah da razgovaram sa Velikim Zmajem."
"Izaite iz kola i stavite vau propusnicu kroz prorez na prozoriu u kapiji. Povucite se dva
koraka i saekajte."
Danijel izvadi kartu iz lisnice.

NAREENJE ZA IZVRENJE ZADATKA

izdato dr R. Olzaku
ZA HKH HAROLD K. HOUKER
HAJL KRUP HITLER!

On prie gvozdenoj kapiji, stavi pravougaonik od kartona i povue se dva koraka kao to je to od
njega traeno. Jedan far ga osvetli od glave do nogu. Posle nekoliko trenutaka zamuri, zaslepljen.
"Jeste li vi doktor Olzak?"
"Jesam."
"Fotografija na vaoj karti ne odgovara vaem liku. Moram javiti Imperijumu."
"Veliki Zmaj me poznaje."
"Ne mogu rizikovati. Fotografija na propusnici nije vaa. To je neka greka. Moete se vratiti u
vaa kola. Ali ne palite motor."
Danijel izvadi Elenino pismo iz unutranjeg depa svog sakoa boje plave kao petroleum i proita
ga na svetlosti svetiljke sa tavanice folksvagena.

Dragi moj Danijele,

Gariankar ti zahvaljuje na prkosnom otporu koji si pruio pokuajima HKH da za sebe obezbede
mentalnu kontrolu doktora Olzaka, psihronauta Gariankara. Da tebe nije bilo mi bismo oboje moda
popustili, silom ili pod sugestijom, te bismo bar za neko vreme postali posluni robovi u slubi
Imperijuma. Mi bismo uveliali redove invazionih komandosa... Takav je bio cilj HKH.
Fordska mrea priprema se da pozove doktora Olzaka. Tad emo morati da se zauvek rastanemo.
elela bih da te poslednji put sretnem, pa te molim da se vidimo u krmi Gomez pre opoziva R.H.
koji e ti lino dati znak. Svi lekari Gariankara - naroito Ana Kelim Karson, Loris Nortrigen, Gudir
Norlen i Nada Plukova - potvruju ti njihovo najbratskije prijateljstvo. Do vienja. Elena

"Doktore Olzae!" viknu uvar. "Moete li doi na telefon? Objasniete se sami sa Velikim
Zmajem."
Danijel iskoi iz kola, posrnu, i da ne bi pao zadra se za otvorena vrata. Ruke su mu bile lepljive,
leda sleena, usne osuene usled groznice. Poe zanosei se, te je uvar morao da ga do straare
pridrava. Straara je bila etvorougaona odaja, sivih zidova, sa telefonskom kunom centralom i
raznim aparatima blede i neodreene boje. On se srui na jednu stolicu i uze slualicu.
"Dobar dan, doktore", ree hladan Forestijeov glas. "Bekstvo nije reenje, a vaa deaka
lukavstva niemu ne slue. HKH postoji i mi emo vam to dokazati... Ne miite se odavde. Dolazimo.
Ovo je vaa poslednja ansa."
 Danijel spusti slualicu i uini skok u vremenu. Stoti ili stohiljaditi put je vozio glavnom alejom
fabrike u oaziju. Zidovi su zaklanjali nebo sve do visina Kapela, Altaira i Velikog Medveda. Jeziv
dekor betona, noi i smrti. Upinjao se da se bori protiv pospanosti koja ga je hvatala. Zatrese
glavom. Da, izvui e se on iz svega! Iznenada sa desne strane pojavi se jedan sivi 404, a drugi
spreda. Ubrzo ih je bilo deset. Bilo ih je stotinu. A jo uz to neki su se peli jedan na drugog, uletali
jedan u drugog. Stotine sivih 404, svi slini Forestijeovom. Danijel instinktivno ukoi i pojuri
unazad. Jedno zadebljanje zida obrazovalo je levak u ijem se dnu nalazila reetkasta kapija. On
prie sa folksvagenom i dva put zasvira sirenom. Noni uvar u beloj uniformi pojavi se na kapiji i
dade znak rukom da ne dozvoljava ulaz. Danijel izae iz kola i prie.
"ta se dogaa?"
"Bolnica je zatvorena."
"Zato?"
"Zbog rata, naravno."
"Ja sam psihronaut na zadatku. Neizostavno moram razgovarati sa doktorom Karsonom."
"Imate li vau kartu?"
Danijel prui beli pravougaonik sa dve crvene pruge i fotografijom.

GLAVNI TAB PSIHRONAUTIKIH SNAGA

Dr ROBER OLZAK
NA SLUBENOM ZADATKU U
NEODREDLJIVOM

"Dobro. U redu. Ispravna je. Saekajte trenutak da telefoniram."

Danijel ponovo ue u folksvagen da bi proitao Elenino pismo.

Dragi moj Danijele,

Rat izmedu HKH i Gariankara nastavlja se u geografskom prostoru, kao i u hronolitikom
svemiru. Ti si doktor Olzak. Ti ni po koju cenu ne sme pasti u klopke HKH. Obavetenja koja ima o
Bolnici i o naim tajnim istraivanjima ni u kom sluaju ne smeju biti saoptena Imperiji. Ovo je prvi
put da moemo da pazimo na napore HKH koji bi da sebi obezbedi kontrolu nad jednim od naih. Ti
napori su dosad uzaludni i mi ti na tom estitamo. Ubudue, nai psihronauti bie bolje opremljeni da
bi se oduprli pokuajima imperijalaca. Budi oprezan! Fabrika u oaziju nije Bolnica Gariankar. To
je zamka HKH.
Do vienja. Elena

"Doktore Olzae!..." doviknu uvar. "Imate doktora Karsona na liniji."

"Najzad!" uzviknu Danijel.
Pitao se na ta li su fordovi ekali da bi ga pozvali. Bilo mu je svega dosta. U sebi je preklinjao
Elenu i fordovsku mreu da uine kraj njegovom zadatku. A odmah zatim, molio ih je da se jo malo
strpe. Roberu Olzaku urilo se da se vrati svojoj kui. Danijel Dijersan se bojao onog to bi se desilo
kad vie ne bude pod kontrolom fordova. Jo samo minut, draga Elena!
"Imate doktora Karsona."
"Danijel Dijersan?" ree jedan enski glas nean, miran, savladan i melodian. "Ovde je Ana
KeIim Karson."
Neki tih i pomalo podsmeljiv smeh potee iz slualice.
 "Jesi li iznenaen to je glavni lekar bolnice Gariankar ena?"
Znai da je Rober Olzak to zaboravio? E pa, tako je gotovo sa svim autonomnim bolnicama. Ali,
ako te to moe uteiti, izgleda da su mukarci obdareniji od ena za hronolitika putovanja. A doktor
Olzak je jedan od najboljih istraivaa Neodredljivog.
"Oprostite", ree Danijel. "Vie ne znam na emu sam. Da li ste u ratu sa HKH?"
"Rat nije prava re. Fantomi imperije uspeli su da podjarme izvestan broj psihronauta naeg
vremena. Ti ljudi i te ene po njihovom povratku postali su nesvesni agenti HKH. Oni su uneli
hronolitike u nae namirnice, naa pia, nae lekove. Veliki broj osoba, u bolnicama i gradovima,
tako je bez ikakve pripreme ubaen u Neodreeno vreme. Veina njih je za imperijalce bila lak plen,
i oni su na taj nain vrlo brzo poveali njihovo zemaljsko brojno stanje. Meutim, mi smo gotovo na
svim mestima mogli da zaustavimo njihovu najezdu, koristei hronostatike u velikim dozama. U
Gariankaru, jedva da je jedno tuce naih opkoljenih u jednoj laboratoriji jo pod uticajem HKH.
Nasuprot tom, imperijalci potpuno vladaju bolnicom u Palu Altu, u Utopiji 01, kao i jednim delom
grada. Naravno, taj ludaki pokuaj za obnavljanje Industrijske imperije nema nikakvih izgleda na
uspeh. ak i ako bi desetine bolnica palo, poduhvat bi se zavrio haosom. Istorija se ne moe
ponoviti. Ipak, Zemlja e ostati dugo - moda u toku cele venosti - pod pretnjom nekog novog
napada. A u Neodredljivom nita nije odigrano do kraja. Ubudue moramo raunati sa besmislenom
eljom mrtvaca da se vrate u svet ivih. HKH je veoma jak u hronolitikom svemiru, u kom su
paranoiari vie od ostalih sposobni da se mnoe. Pustolovina subjektivne venosti tek poinje...
Htela sam da te upozorim da se naa fordska mrea priprema da opozove doktora Olzaka. Taj
poduhvat je na pragu. Morali smo da ga ubrzamo, jer bi otpor vas obojice mogao oslabiti. Kroz
nekoliko trenutaka ti e biti slobodan..."
"A ta e mi se posle dogoditi?"
Zavlada trenutak duboke tiine.
"Kako to posle?" upita doktor Karson zaueno, ali Danijel je smatrao da se samo pravi zauena.
"Kad se probudim..."
"Ti e verovati da si sanjao. Zaboravie vrlo brzo, kao to se zaboravlja svaki san."
"Ali, u kakvom u stanju biti? Bogalj, oduzet?"
"Ne znam, Danijele. No ti se nee odmah probuditi. Dogodilo se neto nepredvieno. Neki dosta
redak splet okolnosti. Ti si imao oteenje mozga, a zatim si apsorbovao veliku dozu psiholeptika.
Spoj ova dva inioca imao je gotovo hronolitiki efekat. I zbog toga si bio uvuen vrlo duboko u
Neodredljivo od strane doktora Olzaka. Nikad nijedan ovek tvog vremena nije doao toliko blizu
nas..."
"Dobro", ree Danijel. "Ali posle?"
"Ti e biti osloboen u hronolitikom svemiru. Dok se ne probudi."
"Da... nije li tano da u 1966. godini nije jo bilo hronolitika? Zar ne?"
"Tvoje doba je ve znalo za neke sastave koji su u stanju da kod obdarenih osoba izazovu izvesno
mentalno osloboenje, koje je bilo prvi korak ka hronolizi. Fordovi Gariankara uinili su ostalo."
"Imam utisak da mi ne govori istinu, Ana Kelim Karson. Ne celu istinu. Ja ne odriem uticaj
mebsitala... droge koju sam sigurno uzeo... niti ok koji sam doiveo u mom udesu... ali verujem da
sam u stvari upecan od fordova Gariankara da bih vam posluio u vaim psihronautikim opitima. A
sad, kad vam vie nisam potreban, vi me naputate. Je li tako?"
"To nije ba sasvim tano."
"Ali to nije sasvim pogreno."
"Nije, ali je zadatak doktora Olzaka imao nepredvien razvoj. A najezda HKH nas je znatno
omela. Nameravali smo da poaljemo jednog drugog psihronauta, koji bi zamenio doktora Olzaka, a
tebe malo jo vodio u Neodreenom vremenu. Meutim, u ovom trenutku obustavljena su sva
hronolitika putovanja. Kasnije, pokuaemo da ponovo doemo u vezu s tobom."
"Razumem. Umeali ste me u va rat, a sad hoete da me ostavite nasamo sa vaim neprijateljima.
Je li tako?"
"HKH ostavie te na miru im bude izgubio vezu sa nama i kad bude sam. Imperijalci nisu
zainteresovani za tebe. Kroz tebe su pokuavali da se domognu doktora Olzaka, da bi ga podvrgli
svojoj volji i od njega napravili agenta HKH. To je sve."
"Elena tvrdi da je moj lini otpor bio odluujui. Je li to istina?"
"To nije ba toliko jednostavno. Recimo da se jedinstvo Dijersan - Olzak pokazalo veoma
otporno."
"Drugim reima: Gariankar mi nita ne duguje. Zahvaljujem ti, doktore Karson."
"Sad e mrea pristupiti pozivanju doktora Olzaka. Za nas je ta veza veoma teka, te moramo
prekinuti. Sreno, Danijele!"
"Idi do avola!" odgovori Danijel. Ali je u njegovom glasu bilo prijateljstva i aljenja.
Folksvagen je iao brzinom dvadeset kilometara na as bez pritiska na papuicu za gas. opor
404 bio je gotovo nepomian. Ne koiti, ne ubrzavati. Ne pokuavati nita da bi se izbegao udes.
Moda e konano saznati istinu. U trenutku sudara pokuae da se prenese u krmu Gomez, dok
e se doktor Olzak vratiti svojoj kui.
'Sem ako sam ja uistinu Rober Olzak', pomisli on. 'Moda je Danijel Dijersan samo hronolitiko
privienje, linost iz mog sna.'
Peoi 404 su stalno drali dobro odstojanje. Njihovi tokovi su se obrtali punom brzinom, mada
su se oni jedva micali. Folksvagen se sumanuto tresao: picikato, gong, tasovi. Zatim provala oblaka:
munje zabrazdae nebo, kia poe da se sliva niz vetrobran. Dve kolone 404 ile su spreda pravo na
folksvagen... ali nisu napredovale. Danijel odustade od svoje odluke. Ili pak donese odluku vieg
reda. On pritisnu papuicu za gas i folksvagen jurnu napred. U toku nekoliko delia sekunde imao je
utisak da svet eksplodira. Zatim se sve sredi. Oba automobila su se oeala. Sad su bili jedan iza
drugog, gotovo u istoj ravni. Jedna vrata se otro zalupie. Danijel izae s ubogaljenom akom u
depu svog kaputa. Drugom izvadi svoju lulu i stavi je izmeu zuba. To mu je ulilo sigurnost. Vie
linosti se otimalo o njegovo telo, njegov mozak, njegovu duu. Bio je tu doktor Olzak, mornar
ubogaljene ake, inenjer u pohabanom odelu i... Danijel Dijersan! Oseao se nelagodno u svojoj
koi koja je postala previe uzana za sve ljude koji su bili on.
Neki visok ovek obuen u karirano odelo sa eirom svetle boje na glavi ravnoduno poe prema
folksvagenu. Forestije. Mora biti da me je pratio kad je shvatio da idem u fabriku. Pokuao je da me
uhvati na brzinu. On... Ve sam to video, ve sam to doiveo. Parazitske misli. Istovremeno, Danijel
se iznenadi kad shvati kako sprema izvetaj doktora Olzaka. "...jer je faistika Industrijska imperija
HKH (1985-1988) bila u zametku drutva iz 1966 godine. U to doba ve su se mnoile privatne
policije u velikim kapitalistikim preduzeima, koja su se upinjala da obrazuju mone autonomne
feudalne sisteme u okviru Drava. Uostalom, vlade su se ponaale kao sauesnici i kao vazali."
A jednim delom sebe odbijao je da veruje u HKH.
"ta vi tu radite?" upita Forestije. "Mislite li da ste na autoputu?"
Danijel se nasmei.
"Ali, prijatelju, ja i jesam na autoputu."
Pajkan preduzea Seak uzdra svoj vidljivi bes. Oi mu sevnue crvenkastom munjom. To su bili
jednostavni duguljasti prorezi u metalnim ploicama koje su pokrivale njegovo elo i njegove
jagodice.
"Doktore Olzae, u Gariankaru vas oekuje ravo iznenaenje."
Danijel slee ramenima. Kiborg zakrguta svojim sjajnim metalnim lukovima koji su sluili kao
zubi.
"to se tie vas, Dijersane, jo emo se videti. Olzak odlazi, ali vi ostajete. Ne zaboravite da
hronolitiki svemir pripada HKH. Hteli ste da budete mnogo pametni. To ete mi platiti. Primam na
sebe da vam pruim mali prethodni ukus pakla. elim da dugo ostanete meu nama. Jedan vek, ili
dva, ili tri, ili deset! Zabavljaemo se."
"Gubi se, ubre!"
Forestije se vrati u svoja kola i udalji vozei unazad. Danijel ostavi folksvagen na raskrsnici i
poe prema dnu dvorita. Boe, ako je ova bitanga govorila istinu! Gariankar me naputa, a HKH e
mi se osvetiti po svaku cenu... U trenutku kad se fuzija Dijersan-Olzak lomila, dostizala je svoj
najvii sklad. Danijel oseti da su as i minut doli. Slab udarac u lea natera ga da posrne. Jedna ruka
se nae na njegovom ramenu da bi ga zadrala. Pored njega, smeei se, pojavi se doktor Olzak u
beloj bluzi, gologlav. Danijel prepoznade podrugljive oi, udubljenje u dubokim onim dupljama,
dug i otar nos, malo uvuenu bradu, debele usne, izvijene u stranu u podrugljivom gru. On stite
ruku koju mu je lekar pruio. Daleko prema jugu pojavi se masivan grad koji je okruavala neka
plaviasta svetlost, jedva neto svetlija od meseeve.
"Gariankar? Nisam ga tako zamiljao."
Rober Olzak klimnu glavom, ali ne ree ni da ni ne. Odjednom nebo poe da se crveni. Neka
pokretna svetlost prostre se po putu za bolnicu. Danijel se okrete. Iza njega je gorela fabrika oazija.
Purpurni plamenovi izdizali su se do Vege.
"ta ovo znai, doktore?"
"Ne razumem."
Danijel pogleda uvis. Na junoj strani Orion je ocrtavao neki zvezdast grb iznad bolnice.
"Dijersane", ree psihronaut, "mi emo se rastati. Ja... Ja znam ta osea. Ti misli da smo se
posluili tobom za nae opite i da emo te sad napustiti."
"U redu, tako je. Ne govorimo vie o tom. elim ti srean povratak."
"Ne, ja priznajem krivicu. Ovo je moj poslednji zadatak u Neodredljivom. Mislim da treba
prestati s tim istraivanjima. U nekom smislu, invazija HKH je dobra stvar. Mi smo razbuktali pakao,
i mi to znamo. Bez ozbiljne klonulosti fordova fantomi Imperije ne bi mogli kontrolisati toliko
psihronauta i od njih nainiti agente na Zemlji, a upravo to se i desilo. Bili smo previe sigurni u sebe
i u nae maine. To emo platiti i to skupo. No, to e biti korisna pouka... Ja u ipak posle mog
povratka pokuati da sauvam vezu s tobom. Ako je to mogue. Hteo bih da mogu da ti pomognem.
HKH je uvek - i vie no ikad - na zajedniki neprijatelj. I ovaj neobian poar ne sluti ni na ta
dobro. Pitam se ta li e sad pronai... Nadam se da e se ti izvui. Sad, moe ii na tvoj sastanak.
Sea li se? Krma Gomez... Sreno..."
Danijel otvori balkonska vrata uokvirena zavesama i izae na balkon. Obuze ga neki mlaki talas
vazduha. On pogledom potrai Altair, Deneb, Vegu, izgubljene u letnjoj noi. uma je pod bledom
meseinom izgledala kao da je livena u bronzi. Neka grozniava buka pela se iz zemlje. Vetar je
donosio miris suvog sena i dima. Dugo je udisao a zatim se vratio u sobu. Elena mu se pridrui i uputi
mu diskretan znak prijateljstva, srui se u jednu naslonjau, stavi dlanove na kolena, spusti pogled i
poe da eka. On joj se ozbiljno divio. Ona je moda bila njegova poslednja veza sa svetom ivih.
Njena narandasta bluza bila je u divnom skladu sa njenom mrkom kadifenom suknjom. Njena crna
kosa priljubljena oko ovalnog lica davala joj je gotovo iberijski izgled. Obrazi su joj bili crveni od
uzbuenja, a pogled iza naoara sa debelim okvirom sjajio je blagou. Ali sem kose i oiju kojih se
vrlo jasno seao, to nije bila Elena Lomer koju je nekad upoznao u Parizu, u Seaku, kod Serbe ili na
nekom drugom mestu. Ispravi sebe: ja Elenu nikad nisam sreo u Parizu, u Seaku, kod Serbe, niti na
bilo kom drugom mestu. Uspomene Robera Olzaka, jednostavno, izmeale su se sa mojim! Pa ipak, on
je nju sa sigurnou prepoznavao, a da mu se ni senka sumnje nije rodila. To je bila Elena.
Ona ustade, skinu naoare i paljivo ih spusti na sto, pored jednog buketa crvenih sabljiica.
"Ne nalazi li da ovo pomalo lii na luksuznu javnu kuu?"
Sauesnikim pokretima pokazivala je na prostran krevet, na ogledalo, zidove i tavanicu, na
vunenu prostirku koja je podraavala krzno, crvene zavese i dinovsku lampu na nonom stoiu.
Danijel uzdahnu. Ovaj poslednji sastanak srce mu je parao.
"Provincijska buroazija mnogo ovo voli", ree on stegnuta grla.
"Pretpostavljam da si ovde dolazio sa tvojim ljubavnicama?"
"Verovao sam isto tako da sam ovde dolazio i sa tobom. Jo jedna varka!"
Ona se vrati svojoj naslonjai. On sede pored njenih nogu, zagrli ih, dok mu je ona milovala
potiljak. Odjednom oseti melanholino uzbuenje i oseanje da je ovo poslednji put, poslednja ansa,
to mu je u prolosti bilo prisno.
"Avaj", ree Elena. "Imamo tako malo vremena. Na susret je mogu samo zahvaljujui fordovima
Gariankara. Ja u biti opozvana u isto vreme kad i Rober Olzak. A ti e biti slobodan."
"Slobodan!" ree on gorko.
"Razumem te", ree ona.
"Fordovi su me uvukli u hronolitiki svemir, da bi vama omoguili da doete u dodir sa mojim
dobom. Nije li tako?"
"Otprilike", sloi se ona, "emu to odricati?"
"Hteo bih da ti postavim nekoliko pitanja."
"Sluam te", ree ona uzevi u svoje ruke njegovu ubogaljenu aku.
"Zar nikad neu saznati ta mi se dogodilo? Mislim, onaj tajanstveni udes. I droga - ne seam se
da sam uzeo mebsital - niti ta drugo."
"Fordovi e proanalizirati Robov izvetaj: mada se bojim da neemo moi da ti saoptimo
rezultate."
"Rober Olzak mi je rekao da e posle njegovog povratka pokuati da ponovo doe u vezu sa
mnom."
"Moda. Ti e saznati istinu u Neodreenom vremenu."
"Dobro. Nije nimalo vano. A HKH i HKH?"
"Rat e se nastaviti izmeu Imperije i bolnica - i Zemlje. Svet mrtvih protiv sveta ivih."
"Znai li da je istinita ona pria koju su mi ispriali? Da su Hauzer i njegovi saradnici izvrili
samoubistvo u njihovoj kuli u Leverkusenu?"
"Oni nisu izvrili samoubistvo. Oni su bili vrlo daleko napredovali u svojim hronolitikim
istraivanjima. Oni su svesno uleteli u Neodreeno vreme, zajedno s njihovim paranoikim snovima.
I stvorili su jednu fantomsku imperiju u Neodredljivom."
"Znai li da u biti sam u HKH?"
"Da."
"Sam u neprijateljskoj zemlji?"
"Da."
"Pretpostavljam da to nee biti lako?"
"Da."
 "Obeali su mi da e mi dati predukus pakla. U vremenu od jednog veka, ili dva. Ili deset."
"Danijele, ja..."
"Ti nita ne moe uiniti za mene. Znam. A po tvom miljenju, emu treba da se nadam?"
"Mislim da e oni pokuati da ti zatvore sve puteve u budunost. Naterae te da se vrti ukrug u
nekoj ogranienoj hronolitikoj zoni."
"Postau konj iz manjea, neka vrsta robota."
"Jednog dana moi e da pobegne."
"Kuda? Kako?"
"Snai e se."
"Dobro", ree on. "Ja... Ja u pobei. Hvala. A Renato?"
"Ko je Renato?"
"Ova aka... ova ubogaljena aka nije moja. Ona pripada jednom mornaru koji se zove Renato
Rizi. Njegova linost katkad pokuava da se stavi na mesto moje linosti. I poneki put imam njegov
lik. Moda je to u hronolizi normalna pojava. Meutim, zbog tog su ljudi HKH esto bili zavedeni.
ta e se sad dogoditi?"
"Ne znam, Danijele. To je moda tvoja ansa."
"Moja ansa u emu?"
"Da umakne HKH."
"Hvala Elena", ree. "Sad, ja... ja bih hteo da se svue."
Ona duboko uzdahnu.
"Pretpostavljam da nemamo vremena za ljubav. ak ni u hronolitikoj simulaciji."
"Ti si nesumnjivo poslednja iva ena koju u sresti. Hou da te vidim golu."
Ona se nasmei i ustade da bi skinula bluzu, sa sporou kojom se poigravala. Zatim dugo zatrepta
i pusti da joj padne suknja. U tom trenutku neki glas ozbiljan, odmeren i gotovo pribran odjeknu u
tiini:
"Lozis I, fordska mrea Gariankara."
Bliio se kraj. Danijel stisnu zube, pogleda uperenog u Elenu. A Elena se klatila pred njim u
gaicama i sa prsluiem. Ona izvede jedan korak igre, a njena crna kosa se zatalasa. Hteo je da je
zagrli. Ona mu izmae i lee na krevet.
"Operacija je zavrena", ponovo se u glas koji je govorio u ime fordova Gariankara. "Kroz
nekoliko trenutaka pozvaemo doktora Olzaka i doktora Lomera. Zbog mentalne veze uspostavljene
izmeu vas, Danijele Dijersane, i fordske mree, morate oekivati ok. Da bismo ga sveli na
najmanju meru, potrebna nam je vaa saradnja. Opustite se, zamurite, spavajte!"
Danijel nije vodio nikakvog rauna o ovom nareenju. On se spusti pored Elene i sa beznadenom
urbom skide joj donje rublje. Udahnu istovremeno njen miris koji je podseao na zaine i voe, dok
se najlon prtei cepao u njegovoj aci. Njegova ubogaljena aka traila je ponueni seks.
"Opustite se, zamurite, spavajte!" uzalud su fordovi zapovedali.
Vrata od sobe naglo se otvorie. Inenjer Lare pojavi se na pragu, klatei se.
"Danijele!"
Danijel ga pogleda ne videvi ga, pusti da mu pantalone skliznu i lee pored Elene. Pod se srui
ispod nogu Larea, koji do pojasa utonu u nematerijalni kr. Iza njega iskrsnu Forestije.
"Gariankar, bie sruen kao Kartagina!"
"Gubi se dosta smo te gledali!" razdera se inenjer u pohabanom odelu.
Forestije poe da se smeje. Dva elina komada sjajila su se na mestu njegovih zuba. On die
svoju metalnu ruku u besprekornom hitlerovskom pozdravu.
 "HKH e pobediti. Do vienja, uskoro, Dijersane!"
Lud od pohote, nade i beznadenosti, Danijel ue u Elenu i istroi se u njoj.
"Opustite se, zamurite, spavajte!"
Ali, Danijel nije vie uo fordove.
"Dijersane!" viknu inenjer u pohabanom odelu. "Ima jo jednu ansu. Pokuaj da doe u Pertu
na Riabi. Seti se: plae sa dva sunca. Tamo te eka Monika. Nai "emo se.
Nekakav crni talas ga odnese i nestade sve to je ostalo od krme Gomez.
Elena nestade.
Danijel se nae sam u jednom svetu metalne boje, punom piskavih zvukova i hemijskih zadaha.
"Opustite se, zamurite, spavajte!"
Danijel pade.
11.
On dvaput zasvira sirenom i izae iz kola. Iznad fabrike izdizala se ogromna crvena peurka.
Udahnuo je smrad sumpora, a dim poe da mu tipa oi. Iznenada ga obuze val toplote. Oseti kako mu
znoj curi niz elo i obraze. Jedna visoka prilika u sivom kombinezonu pojavi se iza reetkaste kapije.
"ta vi hoete?"
Na svetlosti poara Danijel spazi da taj ovek ima na licu masku a na rukama rukavice.
"Je li to fabrika gori?"
"To se vidi, zar ne?"
"Je li to ve dugo traje?"
"Ne, tek je poelo. Ali nee skoro prestati."
"Zato?"
"Zato to vatra svud zahvata i to nema vie vatrogasaca."
"Nema vatrogasaca?"
"Umrli su 1998. godine!"
"Treba da se naem sa Velikim Zmajem", neubedljivo ree Danijel.
Znao je da je poao putem bez izlaza. Ali kako se izvui iz zamke?
"Imate li kartu?"
On prui uti etvorougaonik ukraen sa dve mrke pruge i sa Renatovom fotografijom. uvar je
kroz reetku uzeo levom rukom i odmah je vrati.
"Je li se vi to egaite sa mnom?"
"ta je bilo? Pozajmite mi vau lampu."
Danijel je teko disao. Da, gotovo je. Ovog puta sam pritenjen. Bitange!

HARI KRUP HITLER I IMPERATOR

NEOPOZIVA ZABRANA ULAZA
DANIJEL DIJERSAN
NEPRIJATELJ HKH

"ta znai ovo?" zakrklja uvar ispod svoje maske.

"To je lukava ala tvog gospodara, budalo!"
"ta vi tu radite?"
"ekam na kraj poara... ili revoluciju."
"Gubite se ili u zvati policiju!"
Danijel poskoi malo napred, unazad ili ko e znati kuda i ponovo se zatee na autoputu broj 20.
Vozio je u pravcu krme Gomez - ako je krma Gomez jo postojala. Motor je odlino radio. Snop iz
farova dubio je u noi tunel svetlosti. Kazaljka na brzinomeru bila je blokirana na stotom kilometru i
nije se micala. Danijel pogleda u svoj sat: 11,55. Ravnica se sjajila pod divnom meseinom. On
spusti prozor i oseti lak miris benzina... Ne, dima! Istovremeno oseti ed. Dobri boe, da mu je izvui
se! On pritisnu do poda papuicu za gas, ali kazaljka se zadra na stotini.
Bio je sam na putu. Sam. Daleko od Gariankara. A i fordovi su ga napustili. Bio je slobodan.
Slobodan ali sam. A znao je da ga oekuju ljudi HKH. Ulete s kolima u umu i ne usporavajui ue u
jednu okuku. Drvee je zaklanjalo mesec. Zbijena stabla obrazovala su neku vrstu sive stene. Ona se
odjednom razdvojie i nebo se pojavi. Sa mesecom, Altairom i Vegom. Danijel prepoznade kamenitu
padinu, gomilu ljunka i topole iznad nevidljive reke. On prikoi i stade. Drukije nije mogao uraditi.
Njegova volja mu je izmicala. On izae iz kola, u slap i ispred sebe ugleda oborenu benzinsku
pumpu. Ova meseina bila je sasvim fantastina. On pogleda uvis i shvati. To nije bila samo
meseina. U nebo se dizala ogromna crvena svetlost izmeu Arktura i Altaira. uma je gorela. Put
prema jugu bio je prepreen. Put prema jugu i prema budunosti. Prostor je bio zaaren. Senke su
poigravale. Danijel ponovo oseti toplotu na svom licu. To je bio taj mali predukus pakla koji mu je
obeao Forestije. Poinjem da razumem: svud kud god budem otiao, naii u na vatru. Na vatru
umesto na ljude HKH. Pritenjen sam. Kako se odavde izvui? ta je Lare rekao? Pokuaj da stigne
u Pertu na Riabi. Seti se plae sa dva sunca... Plaa sa dva sunca - to je bio raj. Kako se tog setiti sa
obala pakla?
On se priseti okeana Oradak, plave koljke i Monikinog lika. Bio je ubaen u neki mraan hodnik
u trenutku kad se svetlosni automat ugasio. On se osloni o vreo zid. Bio je u zgradi Monike Gersten.
Bilo mu je zaguljivo. Zar i ovde plamen? Monika. Zamka bez greke. On pronae dugme svetlosnog
automata, upali ga, pouri do vrata Monikine garsonjere i zazvoni. Nita. On oseti ponovo zadah i
dim. Zalupa na vrata. Niko ne odgovori. Priljubi otvoren dlan na drvo. Vrelo. Zahvati ga oblak otrog
dima. Svetlost se ugasi. Iz poda poe da izbija plamen, koji je davao dovoljno svetlosti da bi se, ne
pipajui, moglo otii do stepenita. Zgrada je bila pusta. Iznenadi ga hladnoa. Seti se: 20. novembar.
Retki prolaznici urili su u gotovo zimski Pariz. Bili su u kaputima, gabardenima ili kinim mantilima.
Danijel zadrhta u svom plavom odelu, die glavu i ugleda veliki broj crvenih mrlja na nebu
prestonice. Da nisu i to bili poari? Poe da hoda ne znajui kuda ide. Nije bilo vano kuda ide. On
posrnu i pade na kolena na pod svoje sobe. Opee prste i zagrcnu se. Za njegove prste se lepilo neto
ljigavo i toplo. On shvati: Babar se topio. Pode mu za rukom da se digne; otra do vrata i otvori ih.
Promaja pojaa plamenove u njegovoj potpuno zaarenoj sobi. Danijel skoi i zatee se za
upravljaem svog folksvagena. Na seditu pored sebe spazi neke novine. Frans-Soar, 20. novembar
1966. On proita:

Poslednje vesti iz pakla:

Javno bogosluenje u Bogorodinoj crkvi u Parizu da bi se pomolilo za pomo boga Riabe

On podie pogled. Na drugoj strani ulice jedna zgrada je gorela. Plamenovi su osvetljavali
unutranjost kola. To je bila neka mentalna zamka, te je trebalo pobuniti se, poricati pakao! Meutim,
Danijelova podsvest je ostala obeleena njegovim katolikim vaspitanjem, strahom od avola i od
vene vatre. A njegovi neprijatelji pronali su u njemu taj skriveni strah iz njegovog detinjstva, koji
zrelo doba nikad nije potpuno izbrisalo i kojim su se oni sluili da bi ga muili. Bilo je lako kazniti
ga, jer je imao oseanje duboke krivice. Verovao je u avola i nije verovao u boga Riabu! teta. A
njegovo kanjavanje trajalo bi moda koliko je trajala subjektivna venost. Vek ili deset vekova. Sem
ako se ne probudi na nekom bolnikom krevetu u invalidskoj naslonjai. Ili moda jo u nekom
drugom paklu, jer sad je bio gotovo siguran da je mrtav.
Vozio je putem za oazije izmeu dve plamene zavese. U kolima je postajalo sve vrelije i vrelije.
On uspori da bi skinuo svoj sako, te pusti upravlja. ta je rizikovao? Pogotovu ne da se ubije. Pitao
se ta bi se desilo kad bi uleteo u arite vatre. Zavrie pokuajem kad mu bude dosta svega, ali za
to jo nije imao hrabrosti. On spusti prozor. Bilo je jo gore. Jo jedan skok u vremenu. Nae se pred
fabrikom i uobiajeno dvaput zasvira sirenom. Pomislio je da postaje savren robot. Na nebu je
crvena peurka jo vie porasla, dok je ulazni levak bio osvetljen kao u po dana.
On izae iz kola zaklanjajui maramicom lice. Iza reetke pojavi se uvar u odelu od azbesta.
Danijel pomisli: po svaku cenu moram izbei da se ona scena tano ponovi. Treba da pokuam da
promenim nekoliko rei, nekoliko pokreta, bilo ta. To je sve to mi je ostalo od slobode.
"ta hoete vi?"
"Hou, naravno, kod Velikog Zmaja. Recite mi da li odavno fabrika gori?"
"Od 1998. godine", ree uvar. "Imate li kartu?"
Danijel izvadi iz lisnice omrznuti uti karton.

DANIJEL DIJERSAN AROBNJAKOV UENIK

NAREENJE ZA MISIJU U PAKLU
ZA VELIKOG ZMAJA IMPERIJE
I P. O. HIMLER K. HJUZ

ala je bila dosta jeziva. On stisnu zube. Dobri boe, izvui u se!
uvar za trenutak zadra kartu u svojoj ruci sa rukavicom.
"Aha, izgleda da je u redu. Telefonirau."
"Zar telefon radi?"
"Sad emo videti."
Danijel se vrati u svoja kola, sede za upravlja, ostavivi vrata poluotvorena. On pretrai svoju
lisnicu i sve depove. Nekako neodreeno se nadao da e nai neko pismo od Elene. Nita. Nasuprot
tom, jo je tu bio poznati sveanj od pet stotina hiljada starih franaka. On se nasmeja. ak ni u paklu
to nije bila vrlo velika svota. Na prvoj novanici bilo je neto napisano prilino nespretno. On se
nae i odgonetnu:
Svi Italijani
Besmisleno. Nieg zanimljivog. On se uzdra da baci sveanj, ali arite je bilo suvie daleko; on
ga ponovo stavi u svoju lisnicu.
"Gospodine Dijersane", viknu uvar. "Doite brzo! Zovu vas na telefon."
Danijel potra, obuzet ludakom nadom. Sudari se s otvorenim vratima. U straarevoj sobi dim je
bio toliko gust da je morao da zamuri.
"Ko me trai?"
"Mislim da dolazi sa najvieg vrha", ree uvar.
Danijel se zakalja, stavi maramicu ispred usta i pipajui uze slualicu. Daleki, promukli glas
napregnuti, besan zapovedniki i moleiv, viknu njegovo prezime:
"Dijersan!"
"Da."
"Ovde je Hitler."
"Hitler?"
"Hari K. Hitler! ujete li me Dijersane? Da li Pariz gori?"
Neki ludi smeh zakreta u slualici i Danijel je spusti. Da bi ga muio, HKH se sluio njegovim
uspomenama, njegovim optikim varkama i njegovim proganjanjima. A on je nesvesno ulazio u tu
igru. Ovaj niz dogaaja ne bi bio mogu bez njegove saradnje.
On se okrete, a uvar nestade. On naini nekoliko koraaja po nekoj vrsIi ljake i spotae se o
gomilu ubreta. Zatim na desnoj strani spazi jednu svetiljku, te je mogao da raspozna gde se nalazi
plonik. To je bio onaj crn i jeziv grad u kom je sreo Larea. Ulica se blago sputala prema
presahlom moru. Nie se nalazio putokaz sa etiri strele. Na strani mora nebo je bilo crveno, ali se
mesec nije video. Danijel se u jednom trenutku ponada da e se on pojaviti kroz dim i maglu. Ne,
mora se vratiti stvarnosti. Nema meseca. To je bio poar. A dim je prekrivao grad. On se pope na
plonik i brzo zakoraa do raskra na kom se nalazio poznati stub. Stub je bio na svom mestu.
Danijel prie da bi proitao natpise na strelama. Sve etiri pokazivale su HKH.
On slee ramenima i okrete se nalevo. Mislio je da se sea da je poslednji put iao tom ulicom.
Ispred njega je plamtelo vie zgrada. Bio je pacov u zaaranom lavirintu. Traio je izlaz koji nije
postojao. Nemogue. Mora biti da postoji neki nain da se iz njega izae, i ja u ga nai! Ovde u
graninoj zoni, moda imam neki izgled... to je vie iao napred, to su poari postajali brojniji,
plamenovi se poveavali, vruina postajala munija. Za trenutak je bio uporan. Znao je da ovo nije
bio dobar metod za izvlaenje iz zamke. No najpre je hteo da se uveri da ljudi - ili fantomi HKH -
nisu nita zaboravili, da nisu ostavili negde neku miju rupu kroz koju bi mogao pobei. Ako je zbilja
ceo hronolitiki svemir u plamenu - onda bi trebalo pokuati neto drugo... Odjednom ugleda bar u
koji je jednom prilikom uao i u kom je sreo Moniku. Lareovu tvorevinu. Plava svetlost je
svetlucala iznad ulaza. A preko puta je plamtela neka kua. Ree u sebi da ima dovoljno vremena da
ode i pogleda da li je devojka jo tamo. anse nije bilo ni jedan prema hiljadu, ali vredelo je skrenuti
sa puta. On uhvati lepljivu kvaku i gurnu vrata. Prepoznade egzotinu starudiju, a kolonijalne
imitacije davale su dekoru svoj neverovatno demodirani karakter. On se saplete o jednu umoljanu
kou pantera, zakai se za jedno koplje. Sudari se sa zavesom od bambusa i dospe u bar.
Monika ga je oekivala prekrtenih nogu, visoko na barskoj okrugloj stolici. Na sebi je imala
crvenu suknju, crni pulover i crne arape. Danijel stavi na ank svoju ubogaljenu aku.
"Zar nikog ovde nema?"
"Svi su zbog poara pobegli", ree Monika.
"Ali ti, ti si ostala?"
"Verovala sam da e se sigurno vratiti. Zaudilo bi me da si ve potroio pet stotina hiljada. Ja
bih, ti me poznaje, za novac uinila bilo ta."
Ona se okrete prema Danijelu da bi mu omoguila da se divi njenim divnim bedrima i obilnim
grudima uz koje se pulover sasvim pripijao.
"Da li mi moe pozajmiti sto franaka, mornaru?"
"Svakako", ree on.
On izvadi sveanj iz lisnice i prvu novanicu prui mladoj eni. Svi Italijani... On primeti
nastavak reenice na ivici druge novanice: nisu katolici. To je glupo. Svi Italjani nisu katolici! ta
se to mene tie!
"Hoe li jo?"
"Ne", ree ona. "Samo jednu. uvaj ostale. Mogu posluiti."
"Za ta?"
"Ve e videti."
"A ta emo sad raditi? Da vodimo ljubav?" Monika se nasmeja svirepo, pomalo histerino.
"Ne. Zapaliemo vatru."
Ona savi novanicu, izvadi upalja iz svoje torbe i kresnu ga. On se upali. Zatim polako svoju
ruku koja je drala novanicu prinese ruci s upaljaem.
Tad se sve stvari bara upalie. Plamen je klizio po jednoj asuri i poe da lie Danijelove noge.
On skoi unazad... skoi napred. Zaustavi kola pred ogradom, zasvira dvaput sirenom. Izae iz
kola. Crvena peurka sad je zauzimala tri etvrtine neba. Vidljivo je bilo kao usred podneva. Jedna
vatrogasna kola, urlajui sirenom, prodoe ulicom: picikato i tasovi odjeknue. Izdaleka zau
uobiajeni zvon gonga.
"Zar vatrogasci?" ree Danijel. "Znai oni nisu svi pomrli 1998. godine?"
Noni uvar se nasmeja.
 "Oni su umrli pokuavajui da ugase poar u laboratoriji hronolitika!"
"Hou da se vidim sa Velikim Zmajem."
"Opet."
"Nije li to moje pravo, da ili ne?"
"Nemam pojma, ali vi poinjete da mi dosaujete. Telefonirau. Dajte mi vau kartu."
"Nadam se da je nisam izgubio. Nisam, evo je."

HERKUL KISINDER HEJDS

PROPUSNICA DANIJELA DIJERSANA
INSPEKTORU ZA VATRU

Bitange!
"Vratiu vam je malo posle", ree uvar.
Danijel se vrati u folksvagen, kao i obino. Jedna misao mu pade na pamet. On izvadi sveanj
novanica svoje lisnice. Svaka novanica imala je na sebi deo jedne reenice.
Skup je inio potpunu poruku, ali saetu... nisu katolici - ne veruju u avola - Renato je roen - u
Francuskoj - a otac mu je bio - komunist - on se boji samo - Vodrana sa mora.
Danijel vrati novanice u lisnicu i uhvati se za glavu. Boe, ovo je neka poruka. Ali, ko li mi je
nju poslao? Elena? Rob? Rob mi je obeao da e ponovo uspostaviti vezu sa mnom, posle svog
povratka... ta hoe rei? ifrovana poruka - da je ne bi razumeli pokvarenjaci HKH. To znai - bilo
je neto vano.
On se nasmei. Samo jedna reenica bila je veoma vana: svi mornari ne veruju u avola.
Prevedeno: Renato Rizi ne veruje u avola - u pakao. Ako postane Renato bie osloboen mentalne
zamke... Danijel pogleda svoju ubogaljenu aku. Imao je Renatovu aku, a pamenje Danijela
Dijersana. Meutim, jednom prilikom je i postao Renato, u trajanju jednog sekunda ili jednog asa.
Izdrao je jednu potpunu transfuziju due. Da li bi mogao ponovo da izie iz svoje koe? Onaj koji
mu je poslao poruku verovao je da je on nesumnjivo za to sposoban.
U tom trenutku pozva ga uvar.
"Doite brzo, zovu vas na telefon!"
Dakle, ponovo poinje! To je opet onaj ef bande koji me ne ostavlja na miru. Ja... On otra u
straaru, dvoumei se izmeu revolta i nade. On se zagui ulazei u uzanu zadimljenu odaju.
"Ko me trai?"
"Nemam pojma. Ali mora biti neto vano, kad vezu prenosi Imperijalni izvrni odbor."
Danijel uze otkaenu slualicu, stavi svoju maramicu oko mikrofona i zamuri.
"Dijersan?" ree jedan prijateljski glas. "Ovde je Lare. Je li sve ide kako ti hoe?"
Inenjer u pohabanom odelu! To je bilo iznenaenje - i ne ba prijatno.
"Dakle, i ti, i ti si sa njima?"
"Nisam imao izbora. Hronolitiki svemir pripada HKH. Ja sam se toliko muio pre no to sam se
naao ovde, da bih sad uinio bilo ta, da bih imao mira. Ja nisam pokuavao da izigravam heroja,
prijatelju stari. Zbog toga su mi moda i dozvolili da te pozovem. Hteo bih da mogu da ti pomognem,
ali oni su suvie jaki... Nema nikakvog naina da se ugase ti poari, ali mislim da e te oni pustiti da
neke upali."
"Pa onda?"
"Pa zar nema nijednog mesta gde ne bi voleo da podmetne vatru?"
"Ne znam. A zbog ega?"
 "To bi ti moralno pomoglo. A zatim, moda bi to bio elegantan nain da trai da te potede."
"Je li ti govori u ime HKH?"
"Nikako. To mi je palo na pamet. Meutim, vredi pokuati."
"Pokuati ta?"
"Na primer, sedite Seaka... Ja bih na tvom mestu voleo da vidim u plamenu kuu tih baraba.
Mislim da bih ba uivao. ta ti misli o tome?"
"Ne znam. Nemam..."
On prevrnu depove svog sakoa i nae jedan upalja. Renatov upalja. Mornar s ubogaljenom
akom puio je lulu. Levim palcem upali upalja.
"Ne svia mi se mnogo tvoja zamisao", ree.
Ali inenjer je ve prekinuo vezu.
U ulici Fobur-Sent-Onore plamen jo nije zahvatio Seakovu zgradu. Nad gradom se nadnosio
ogroman oblak dima. Danijel pogleda u sat: etrnaest asova i etrdeset pet, as njegovog sastanka sa
Maksom Rolanom. Sunce se vie nije videlo. Odsjaj poara bio je neka vrsta crvenkastog sumraka.
Lare je morao imati opravdanog razloga kad me je ovamo poslao, pomisli Danijel. On skoi napred
i nae se u nekom hodniku prvog sprata. Fantomi koji su sedeli u Seaku obavljali su svoje male
smene poslove kao da nikog nema. Jedna sekretarica s naoarima odmeri ga prezrivo. Naravno, u
svom starom odelu boje petroleuma, nije imao izgled inovnika te kue. Imao je oseanje uasne
krivice. Ne ja nikad neu uspeti. Preostaje mi da malo priekam. Seak e ipak konano sam izgoreti,
kao fabrika u Soaziju, kao sve ostalo. Bio je sasvim blizu ureda glavnog direktora. Priao je vratima
tog svetilita. Iz depa svog sakoa izvadi upalja i stavi ga u dep od pantalona. Upaliti to preduzee?
Ne, on to ne bi mogao. Ne, on, Danijel Dijersan, odani slubenik, potovalac pretpostavljenih, uprkos
varljivim snovima. On iznenada shvati Lareovu nameru. Danijel Dijersan bio je nesposoban da
podmetne poar u seditu Seaka. Sve u njemu protivilo se tom: njegov karakter, njegova prolost
njegovo vaspitanje. Jo i kad ne bi nikog bilo! Meutim, Renato ne bi imao istih obzira. On je bio
buntovnik, ako ne i revolucionar. Avanturist, moda. Ovo sve ga je vrlo mnogo zabavljalo. A Lare -
ili neko drugi na njegovom mestu - zamislio je ovaj poduhvat da bi naterao mornara da se otkrije, i
ako ustreba, najuri Danijela Dijersana. Transfuzija due: to je bio jedini nain da se izbegne pakao.
Da nisu Renato i Danijel pripadali istoj mentalnoj grupi? Bila je tu neka opasnost. Davalac je imao
jau linost od primaoca. A ovaj drugi dolazio je u opasnost da nestane u toku poduhvata.
Danijel nije dugo oklevao. Trebao bih da uem u radnu sobu Maksa Rolana i zapalim njegove
hartijetine. Poev od mog dosjea. Zbog tih baraba ja sam ovde, u to sam siguran. Zavlada neka
praznina i on se zatee ispred glavnog gazde. Maks Rolan ga je besno posmatrao, u neverovatno
napetoj tiini. Poar je po odaji bacao pokretne senke.
"Ko ste vi?"
Glavni direktor polako otvori jednu fioku. Moda je traio neko oruje. Danijel se nasmeja. Ko
sam ja? To e se i videti. On uini dva koraka prema Maksu Rolanu i izvadi svoj upalja. Ta njuka!
Moj otac je takve nazivao izlobenim govedima.
Direktor naglo ustade.
"Povucite se ili u pucati!"
Uperio je u Danijela revolver, a ruka mu nije drhtala. Meutim, Danijel nastavi da mu prilazi. On
stie do pisaeg stola, uze hrpu hartije ubogaljenom rukom, a drugom pritisnu upalja. Neverovatan
plamen planu, a istovremeno zagrme revolver. U istom trenutku Danijelu se usta napunie peskom. On
se osloni na laktove da bi pljunuo. Usta puna peska, usta puna peska, peska... ja sanjam. Oni me dre!
On kleknu i zatrepta, zaslepljen. Plaa sa dva sunca. Perta na Riabi. Sanjam. Ne sanjam. On se die.
Uspeo sam, Monika!
12.
On prui ruku prema mrkoj vrei iji je otvor zjapio, te mu omoguavao da u spletu konaca i
nabora vidi ostatak namirnica. Nije ih bilo mnogo. No oni e sigurno nai neku drugu vreu kad im
bude bila potrebna. Monika bi ih primeivala iz velike daljine, tako da se moglo poverovati da ih je
dozivala. A moda ih je zbilja i pozivala plavom koljkom od koje vie nije htela da se rastane.
Renato uze jednu neverovatno laku kristalnu bocu u kojoj je iskriao neki zlatasti napitak. Monika
prinese koljku koja joj je zamenjivala au.
"edna sam."
Renato spretno napuni sedefasti sud.
"U tvoje zdravlje. U zdravlje nae samoe!"
Mlada ena je zamiljeno gledala kako svetlei mehuri prskaju u vazduhu. Njene crne oi
izgledale su uveane od neto zabrinute panje. One su zauzimale mnogo mesta na njenom licu,
izdueno ovalnom, bogatom nepravilnostima ispod lema od tri etvrtine razmrenih tamnih kovrda.
"Ne", ree ona. "Mi neemo uvek biti sami. Mi smo moda prvi, ali sigurna sam da e doi i
drugi."
Ona uze Renatovu aku i svojim usnama prinese zadebljani oiljak koji se obrazovao na korenima
zglobova izmeu kaiprsta i domalog prsta.
"Je li da je runa ta sakata apa", ree on.
"Ma nije, mili, nemoj biti smean. Meni to nimalo ne smeta. A to je vano, zar ne?"
Imala je retku osobinu da se smeje ostajui ozbiljna, da bez napora mea dva suprotna izraza, ali
njen pogled, uporan i pokretan, nikad nije bio sasvim veseo.
"ini mi se da si uvek bio takav. Moda bih te manje volela da nema tu ozleenu aku."
On poe da pretura po vrei: to je morala biti neka vrsta ivotinje. Neka ascidija moda. Ali kako
su ascidije okeana Oradak mogle da proizvode smrznuto meso i boce ampanjca? On pronae jedan
tapi koji se sastojao od ueerenog voa i poe da ga vae, mislei da je to isto tako mogao biti
ostatak neke suve ribe, te komad koji mu je bio u ustima odmah dobi ukus soli i dima.
Izgnanici su sakupili gomilu raznih vrsta okamenjenih morskih kopriva, koje su zraile nekim
mlenim sjajem i odavale prijatnu toplotu. Sad su bili zatieni od hladnoe i vlage zahvaljujui
ogrtaima koje su pronali u vrei. Vatra im zapravo nije bila potrebna, ali su se u drutvu sa njom
oseali sigurnije, sad kad su oba sunca bila samo dve majune take na dva kraja svemira i kad je
mali mesec u obliku elipse dobijao mraan izgled na pokretnom nebu.
Monika je rukama obuhvatila noge i savijajui se gipko naslonila bradu na pridignuta kolena. U
tom stavu, koji joj je davao gotovo jajast oblik, izgledala je mala i krhka i istovremeno
nepristupana, daleka, odsutna, van domaaja svih ljudskih elja. Ali to je bila samo maska i Renato
je to otkrio. Jer ona je uspela da se postavi na domaaj svih elja, ak i najprostakijih. Jer ona je u
meuvremenu, a moda i iz ljubavi prema njemu, postala devojka za mornare. On se die, uzdiui.
Bio je srean to je ponovo naao i bio sa svim odluan da je vie nikad ne napusti. Preputao se
prijatnim oseanjima sigurnosti. Uspeo je. Stvorio je sebi otadbinu. Bio je daleko od Zemlje, daleko
od Gariankara, od HKH. Na hiljade kilometara i svetlosnih godina: bog e sveti znati kako se mogu
meriti razdaljine u Neodreenom vremenu. Sanjao je. Svi snovi su bili moguni. Sve nade su bile
dozvoljene.
Oblaci, nalik na duga prozrana privienja, kretali su se ispred meseca, ali nisu skrivali njegovu
svetlost. U daljini, prema crvenom Zapadu, neki crveni prsten bacao je odsjaj na more. Sunca nikad
nisu sasvim zalazila: nisu mogla da preu preko horizonta, jer horizonta nije ni bilo. Ona su se
uvlaila u ravno nebo... Kad bi se dugo gledalo u mesec, dobijao se utisak da se oko njega kreu
platovi noi, kao da se prostor sastojao od tamnih tkanina koje vetar njie. Katkad su iz okeana
dopirali mlaki, spori, gotovo opipljivi valovi. Neki miris zelenih jabuka koji je dopirao sa zemlje u
oblacima se meao sa mirisom soli.
Renato uini stotinak koraaja po plai. inilo mu se da ga je nebrojeno mranih i zlih oiju
posmatralo kroz poluotvorene one kapke. pijuni HKH? Nije u to verovao. Daleko je bila Imperija
Harija K. Hitlera. Ali moda je ovaj svemir takoe nekom pripadao. Tajanstvenim gospodarima
Perte na Riabi: onima koji su izgnanicima slali mrke vree... On se skloni od belih kraba koje su
utale milei po pesku izmeu algi koje je ostavljala oseka. Hodao je izmeu dupljara najnie vrste,
bodljikavih afrodita i raznih vrsta morskih zvezda. On pree preko jednog kruga koji se napravio oko
vatre, ali na razumnom odstojanju. Taj krug su inili glavonoci sa pipcima na ijim su vrhovima bile
oi.
Iza njega se razlee vrisak i on se okrete. Monika je stajala. Njen tanani stas okruen srebrnastom
fosforescencijom meseine stajao je okrenut jugu. Otvorivi aku pruala je ruku uporedo sa obalom.
Renato pogleda u tom pravcu. Iznad meseca stvarala su se obojena svetlucanja i prelazila nebom kao
zvezde padalice. Najpre se pojavi niz bledih pruga, neto manjih od Orionovog pojasa, zaobljenih na
krajevima, a katkad u obliku uladi. Zatim tanje pruge, krae i ivljih boja, siune koljke koje su
odletale u neverovatnoj povorci. Izgledalo je da su sve izvirale iz nitavila, u nekom tanom trenutku
noi bez zvezda. Beale su sve bre i bre. One su se za nekoliko stepeni udaljavale, zatim ponovo
pribliavale, da bi polako nestajale. Izgledalo je kao da se uzdiu prema nepristupanim
udaljenostima. Optika iluzija ponikla iz strukture ovog sveta, pomisli Renato. udne zvezde
padalice koje su se pele prema nebu i gubile se bog e znati gde... Posle nekoliko desetina sekundi
pruge nestadoe i zamenie ih nerazgovetne mrlje slezove boje. Zatim mrlje nestadoe. Ova pojava je
trajala manje od jednog minuta. Renato na trenutak ostade nepomian, gledajui netremice u nebo.
Imao je oseanje da te svetlosti znae neki znak, neki signal, neki poziv ili neto slino tome. iji
poziv, kome?
Moda nama?
On se vrati vatri pognute glave. Svetlee takice su jo poigravale na njegovoj duici.
Zadihanost umiruih talasa nije sasvim pokrivala kratkotrajni um vetra nad kokosovim palmama.
ulo se teko udaranje krilima i udaljeni i tuni krici ptica. Neka vrsta sirene je pokatkad urlikala na
puini, slino duvanju maglenog roga ali sa izrazito ivotinjskom zvunou. Renato se nasmei.
udovita iz njegovog detinjstva krila su se negde u svemiru koji je on zamiljao. No, da li ga je on
zamiljao? Nije. Okean Oradak i Perta na Riabi bili su stvarni. On se samo prepustio da bude prenet
na plau sa dva sunca. Ostalo je samo da dozna da li bi izaslanici HKH, ljudi u crnom, koji su
progonili Danijela Dijersana, mogli da ga pronau izvan Neodreenog vremena. Jer on je napustio
hronolitiki svemir, u to je bio siguran. Iskrcao se na nekoj novoj zemlji, u jednom postojanom
prostoru i vremenu. A mrke vree? Odakle su stizale mrke vree? Hrana koju su one sadravale bila
je obilna, mada prefinjena; pie vanredno, ali neobino. Meutim, poto je pio i jeo, neto udno ga
je obuzimalo. Utolivi glad i ed, traio je ni sam ne znajui ta meu sasuenim organima vree.
Moda neki pun nabor sa nekom porukom. Ili moda dokaz, neoboriv, ali koji je nemoguno odrediti,
da je ovaj svemir bio stvaran i da je postojanje te mane ipak razumno. Meutim, sumnja u to nije mu
se sviala. Ni izvesno nezadovoljstvo. Inae, ovaj svet bi suvie liio na raj, a Renato nije eleo raj.
Nadao se da ovde ivi kao to je iveo na Zemlji, ne verujui ni u bogove ni u avole. Njega e
hraniti i pojiti nevidljivi gospodari, koji mnogo ne zahtevaju. Ovu sudbinu je prihvatao sa humorom.
Tad se zau neki glas s neba, pope se iz mora, iskrsnu iz peska ili iz usta nekog glavonoca, i
odjeknu u njegovoj glavi. Glas koji je izgovarao njegovo ime: ono koje je nosio u svojim morama, iz
rasejanosti, grekom ili iz prokletstva - Danijel Dijersan - i ono koje mu je Monika davala, jedino
ime koje je sad priznavao: Renato Rizi.
"Jesi li ti Danijel? Jesi li ti Renato? Ja sam Rober Olzak, bolnica Gariankar. Pokuaj da mi
odgovori."
"Ja sam Renato Rizi", ree Renato ne oklevajui. Zatim se seti da je on jo bio, jednim
neodvojivim delom, Danijel Dijersan. "Ja sam Danijel Dijersan i Renato Rizi", popravi se on. "Ne
znam otkud to, ali je tako. Dobar dan, doktore!" Njegov deo Rizija, ne udei se mnogo, prihvatio je
injenicu da je lekar Gariankara mogao i hteo da ponovo uspostavi vezu sa njim. Njegov deo
Dijersana odmah poe da sumnja, pobuni se i potrai neko objanjenje.
"Gde ste, doktore? Kako moemo optiti?"
"Fordovi su u poslednjem trenutku odluili da ostave u hronolizi Elenu i mene. Ali ova veza je
pravo udo. Sluaj nam je posluio..."
"Sluaj ili neto drugo."
"Jeli li ti u Perti na Riabi?"
"Da, na plai sa dva sunca. Sa Monikom. Jeste li vi bili ti - Elena i ti - koji ste mislili da ja,
Renato, ne verujem u pakao i koji ste to stavili do znanja mom alter ego, Danijelu Dijersanu?"
"Mi smo tek sad ponovo uspostavili vezu s tobom. Ne shvatam dobro na ta cilja. Ta pria o
paklu... Da, HKH te je zatvorio u mentalnu zamku. Mi smo to znali. Hteli bismo da ti pomognemo, ali
smo prekasno stigli..."
"Reklo bi se."
"Elena i ja smo se obavezali da ti pomognemo, ali nita nismo mogli bez fordske mree, a trebalo
je u to ubediti Mihaela, glavnog, to nije bilo lako."
"ta je s vaim ratom?"
"Imperijalci imaju mostobrane u gotovo svim autonomnim bolnicama Zemlje, a i u podosta
gradova. Masovno se upotrebljavaju hronostatici, to nije bezopasno. HKH nee osvojiti Zemlju, ali
je verovatno da emo morati obustaviti proizvodnju hronolitika i unititi postojee zalihe. Tako e
biti preseen svaki saobraaj izmeu Neodreenog vremena i naeg sveta. To znai da je
psihronautika zavrila svoje. To je cena koju treba platiti. Na sadanji zadatak je nesumnjivo jedan
od poslednjih dragovoljnih ovekovih upada u Neodredljivo. To je razlog zato si nam ti potreban."
"Ja vama potreban?"
"Gotovo je sigurno da okean Oradak i Perta na Riabi ne pripadaju hronolitikom svemiru. Ti si
preao na drugu stranu Neodreenog vremena. Renato Rizi, uje li me?"
"Dobro ujem, doktore. Ali sve to ini mi se vrlo daleko. Svet iz kog ja dolazim - ako iz bilo
kakvog sveta dolazim - vie me ne zanima. A tvoj jo manje. Ne verujem, prijatelju, da u moi da ti
pomognem. Izvini: doktore."
"Treba da mi pomogne, Danijele... Renato. To je vrlo vano, ne samo za mene i Gariankar... ve
isto tako i za nauku, za budunost oveka."
"Ba me briga za nauku i za budunost oveka."
"Dobro, uj me."
"Bolje doi malo ovamo. Sauvau za tebe jednu mrku vreu."
"Mrku vreu? Da, da, to me interesuje, ali... Renato. Prvi put u istoriji oveanstva mogla je biti
uspostavljena veza izmeu dva sveta neopisivo udaljena i neizrecivo razliita. Ti i ja moramo
iskoristiti ansu koja nam je pruena. Ako uspemo, tvoje ime e uiniti da ljudi zaborave ime
Kristofora Kolumba - bez literature."
 "Ja mnogo ne volim Kristofora Kolumba. Uvek sam se pitao da li je on bio nadahnut ili varalica.
A ti mi kae da ete obustaviti sva psihronautika putovanja. Onda e veza izmeu nas zauvek biti
prekinuta. Ne vidim ta bih pod tim uslovima mogao uiniti za tebe."
"Za nas postoje dve mogunosti. Bilo da uspostavimo vezu izmeu Perte na Riabi i... recimo
Gariankara, ne prolazei kroz Neodredljivo, dakle bez pomoi hronolize, ako se potvrdi da Perta
nije u hronolitikom svemiru. Osim da nau vezu znatno produimo koristei se vremenskom
razlikom. Izmeu dva optenja bilo bi za nas svega nekoliko sekundi, a za tebe dani, nedelje,
meseci... ili ono to vai u Perti na Riabi... i to do kraja nae misije."
"Nije mi elja da budem Kristofor Kolumbo. Mani se tog, doktore."
"Renato, uj me. Mi ti moemo takoe pomoi. Mi i fordovi Gariankara. Svemir u kom sad ivi
krije svoje opasnosti. Mi za neke znamo, preko psihronauta Utopije 01 koji su se ve tamo bili
iskrcali u dubokoj hronolizi. Mi emo ti pomoi da ih otkrije i da ih izbegne."
"Snai u se sam. Pomogli ste mi samo zato da biste se sa mnom bolje posluili."
"To nije istina. Mi smo pravili greke, ali se nismo tobom sluili. Rober Olzak i Danijel Dijersan
nali su se na istom brodu, eto ta se dogodilo. Ne zaboravi da je u jednom izvesnom trenutku nastalo
potpuno spajanje izmeu nas. Ja sam bio Danijel Dijersan. Ja sam bio ti. To je iskustvo o kom se
mora voditi rauna. A zatim, Renato Rizi, bez mene, bez nas, bez Gariankara, ti nikad ne bi postojao
kao autonomna linost. Jer ti si hronolitiki duplikat Danijela Dijersana. A pravi Danijel Dijersan se
povukao da bi ti napravio mesta. Da li te interesuje da sazna ta mu se desilo 1966. godine - ta ti se
desilo, Renato?"
"Ne, doktore, to me ne interesuje. Podnesi svoj izvetaj tvojim efovima, a mene ostavi na miru."
"Ja sam najpre bio doveden u laku hronolizu i podneo svoj izvetaj fordskoj mrei koja je tek sad
zavrila njegovu analizu. Rezultat je krajnje zanimljiv. Danijel Dijersan je stvarno doiveo udes, ali
to nije sve... To je sigurno poslednja kriminalistika istraga koju je u prolosti vodio jedan
psihronaut. Ma ta ti o tom mislio, ti si pomalo Danijel Dijersan, te je bolje da zna istinu..."
"Istinu?"
"Recimo jednu beskrajno verovatnu verziju dogaaja koji su te odveli u hronolitiki svemir. Ti si
manje-vie bio vezan sa Roberom Sartesom i ti si hteo da odigra neku ulogu u ratu za nasledstvo
Seaka. Prijatelji Maksa Rolana su to primetili. Najpre su te pridodali Laboratoriji Serba, zatim su ti
predloili definitivnu promenu posredstvom Defnera, nemakog kodirektora. Ti si odbio, onda su oni
odluili da te otpuste, uz naknadu. Tvoja julska plata uz naknadu predstavljala je sigurno pet stotina
hiljada franaka, koje si imao u lisnici. 29. ili 30. jula 1960. godine, poto ti je uruen otkaz, ti si
telefonirao tvom zatitniku Roberu Sartesu, koji ti je za isto vee zakazao sastanak u fabrici u oaziju.
Ti si, mora biti, bio zadran pred kapijom u razgovoru sa uvarom, kad je ulicom proao Forestije u
svojim kolima. Moda je odlazio posle poslednjeg patroliranja u dvoritu. On je, mora biti, izaao
kroz garae. On je, znai, ugledao neka kola koja su se spremala da uu. Sigurno je pomislio: poseta
Sartesu. Kao to si pogodio, on je pokuao da stigne pre tebe pred zgradu da bi se sakrio, a zatim
uao. On se vratio; naravno, imao je klju od garae i ponovo doao u fabriku; a kad je ve uao u
dvorite on je ugaenih farova pojurio da bi te preduhitrio. Meutim, nedostajalo mu je nekoliko
sekundi. Njegov 404 i folksvagen su se, dakle, sudarili na raskrsnici glavne aleje i aleje za garae.
Tvoja su kola bila ozbiljno oteena, ti si dobio udarac u glavu, ti si se onesvestio. Izgleda da Rober
Sartes nita nije primetio. Sa Forestijeovog gledita i sa gledita rukovodioca preduzea trebalo je
po svaku cenu izbei policijsku istragu u fabrici. Taj sluaj bi za grupu Maks Rolan mogao biti
koban. Tad je Forestije odluio da ukloni sve tragove udesa. Noni uvar je bio jedan od njegovih
ljudi. Forestije je koristio sva sredstva. Dok je jedna ekipa bezbednosti prenosila tvoja kola daleko
od oazija, i tebe takoe, bez sumnje, on je lino sa svojim kljuevima otiao u ulicu Vernej i
pretresao tvoj stan. Moda se nadao da e nai neku prepisku ili predmete koji bi osvetlili tvoje
odnose sa Sartesom. Ili je pak hteo da jednostavno ukloni svaku kompromitujuu beleku. Moda je
imao i jo neki drugi cilj... A kod tebe pronaao je jednu kutiju mebsitala, meu ostalim uzorcima
lekova. To ga je navelo na pomisao: naterati te da proguta nekoliko pilula. Zahvaljujui toj
neobinoj zbirci policija bi mogla poverovati da si se drogirao. To bi objasnilo tvoj udes. Meutim,
ti si stalno bio u nesvesti, bar na izgled, jer tvoje pamenje koje nije prelazilo preko praga svesnosti,
za to vreme je registrovalo izvestan broj injenica i rei. Moguno je da oni nisu mogli da te nateraju
da proguta draeje mebsitala. Onda su oni nabavili jednu ampulu tog proizvoda i ubrizgali ti ga.
Zatim su te ostavili u tvojim kolima, negde na autoputu broj 20. Sve u svemu, to je bilo ubistvo...
Meutim, poev otad, sve to bismo mogli dodati bila bi samo uzaludna ista teorija. Ja, Renato,
alim to sam ti ispriao ovu priu..."
"Dobro, u redu. alim to sam ti rekao da me to ne zanima. Varao sam se. Pratio sam te od poetka
do kraja i mislim da nisam daleko od istine. Ja sam uveliko sumnjao da je Forestije kriv za udes... za
moj udes, ako ba eli. I ja nisam toliko iznenaen saznanjem da je on bio takoe ubica... jer ja
pretpostavljam da je Danijel Dijersan mrtav?"
"Mi nita o tome ne znamo. Kad bi ti bio raspoloen da nam pomogne, mogli bismo..."
"Mani se tog. Dijersan je mrtav. Ja to znam. To se dogodilo kad sam mislio da se nalazim u vaoj
prokletoj bolnici. Tad sam zbilja doivljavao svoju smrt. Video sam kako se svet oko mene
rasprskava, a moje telo raspada. Bukvalno sam oseao da crkavam, i poeo sam da postajem... ono
to sam sad. Ne elim da o tom vie saznam. U svakom sluaju neu moi ii na sahranu!"
"Ti si naslednik Danijela Dijersana. Treba da nam umesto njega pomogne ti, kao to bi on to
voleo da uini."
"To je istina: ja sam njegov naslednik. Ja sam ono to je on hteo biti, ali to nije priznavao. Danijel
Dijersan je dvostruko uspeo u svom bekstvu. Napustio je jedan svet koji je mrzeo, a izvukao se iz
svoje koe da bi postao ono to je potajno eleo da bude: slobodan ovek."
"Ti, Renato, stvarno nisi slobodan. Jo ne."
"Zato?"
"Ti nisi istorijski ovek. Tvoja prolost je velikim delom uobraenje. Ti nema korena. Tvoje
postojanje jo je nesigurno."
"Hoe li rei da sam neko nie bie, neki potovek?"
"Fordovi misle da ti nisi bioloko bie, ve mentalna bit, proizvod Neodreenog vremena."
"I zbog toga nemam li prava na slobodu? I zbog toga, moram li vam biti posluan? Do avola neka
idu fordovi. Ja jesam Danijel Dijersan i ja ti u njegovo ime odgovaram ono to se on ne bi osmelio
da ti odgovori, jer bi mislio da si neki ef: ostavi me na miru!"
"Danijele Dijersane, hteo ti ili ne, ti ima obavezu prema drutvu."
"Kakvu? A sem tog, ja sam Renato Rizi!"
"Renato, Elena je pored mene. Ona te ne zaboravlja. Ona ima poverenja u tebe. Verujem da te jo
voli. Ona trai od tebe..."
"Znam. Ja se dopadam enama uprkos mojoj upropaenoj aci. Ili zbog nje. A i izgleda da sam u
seksualnom pogledu pravi bog. alim, Elena, to sa tobom nisam mogao ii do kraja. To je bilo
velianstveno. Do venosti neu zaboraviti!"
"Potreban si Eleni i meni."
"Ja sam samo jedan bednik koji ne pripada istoriji. Ne vidim kako bih mogao biti koristan
uvenim naunicima Bolnice Gariankar."
 "Nauci je potrebna tvoja pomo."
"Ba me briga za nauku."
"oveanstvo..."
"Ja mu ne pripadam. I to je bolje. Ja sam jedna opasna linost. Moda isto toliko opasna koliko i
fantom HKH. Uostalom, i ja sam jedan fantom. I bilo bi opasno da zarazim vau divnu epohu."
"U naoj epohi, ovek je konano osposobljen za osvajanje svog unutranjeg svemira."
"Ali u kutiji je bio avo i vi ste primorani da zalupite poklopac."
"uj me, Renato, mogao bi nam pomoi da dobijemo mnogo u vremenu, da utedimo na trudu. Ti
moe stei slavu, igrati glavnu ulogu u najveem ovekovom doivljaju, da dospe do zbilja
istorijskog bitisanja. No, ako odbije da nam pomogne, mi emo sami uspeti. Ili pak nai naslednici.
Ti e to zaaliti."
"Doktore, sad govorim u ime Danijela Dijersana. Moj ivot je bio zamka. Trajalo je itavu
venost dok sam se upinjao da se iz nje izvuem. I izvukao sam se. Neu dozvoliti da ponovo prvom
prilikom padnem u zamku. Neu da se stavim u slubu nekog sistema, pa makar on bio i savren. Ja
vie i ne uestvujem u igri - ni u kakvoj igri. Poto si ti sauestvovao u mojim uspomenama, mora
znati da ivot nije veseo u svetu iz kog dolazim, naroito ako se ovek nalazi na dnu lestvice. Ti
mora znati koliko je u njemu rad odvratan i zaglupljujui. E pa, naao sam jedan svemir u kom mogu
iveti a da ne radim, i u kom je besmislena ak i pomisao na rad. Ba me briga ako je to neka
mentalna slika ili bilo ta takve vrste, ili ako ja shvatam istoriju pomalo naopako. Ja ne traim
zaposlenje. Nemam nikakve elje da se obrem kao doktor honoris causa Bolnice Gariankar. Odluio
sam da prekrstim ruke, sve dok negde bude dobrih bogova koji e slati mrku vreu svaki put kad to
zaelim. I nadam se da u postati isto toliko glup i naivan kao oktopodi ovog mora. Da mi mozak sie
u stopala - eto ta elim: to bi bilo divno olakanje. Ja ve vie neu s tim da imam posla. Ja nikad
vie neu biti u bilo kakvoj slinoj situaciji. S time se pomiri. Ja te mnogo volim, Robe, uprkos
neprijatnosti koju si mi priinio - ali znam da ti to nisi eleo. Da sam ti uistinu potreban, ja bih bio
veoma srean da ti pomognem. Ali ti hoe da ti pomognem da uspe. Mani se tog. Osvajanje svemira
je pomalo otrcana igra. Pozabavi se da ivi. Neguj svoje bolesnike, ako ih ima. to bolje ume,
odravaj seksualne odnose sa Elenom. A nita te ne spreava da povremeno ode i mentalno se
odmori u nekom zamiljenom svetu. Siguran sam da imate hrpu erzaca za zamenu hronolitika.
Zaboravi na Kristofora Kolumba i ne pokuavaj da me ponovo pronae, da bi me uvukao u tvoje
planove. Bez obzira na to, elim ti sreu!"
Mentalna razmena postade izvanredno jasnija. A Renato (ili, u njemu, Danijel Dijersan) pobuni se
protiv te pojave. On nije sasvim verovao Robovim objanjenjima. Ta prekinuta veza, ali ne sasvim
prekinuta, zatim ponovo uspostavljena, taj prenos previe savren, ta neobina predusretljivost
fordske mree... to je znailo da su se neke sile, neka nova inteligencija, umeali u ovu igru. Bogovi
Perte na Riabi? Ribari?
"Ti ak i ne zna koju sam vrstu saradnje hteo da ti predloim", ree Rob. "Uskoro e se, Renato,
dosaivati u tvom raju i bie srean da radi za ljude."
"Biu sreniji ako ne radim. Bolje bi bilo da odmah izgubi iluzije u vezi sa mnom."
"Je li to tvoja poslednja re?"
"Jeste."
"Dobro. Uprkos tvojoj odluci, svi lekari Gariankara alju ti izraze bratskih oseanja."
"Za mene, isuvie asti. Ponizno ih pozdravljam."
"Ne budi toliko gorak, Danijele Dijersane. Ti si uspeo."
"Ja razumem tvoje stanovite. Elena takoe. Renato, kroz nekoliko trenutaka pozvau te ponovo.
Ma ta se desilo, to e biti poslednji put. Za nas je vano da mi ti odgovori. Vano za Elenu i za
mene. Manje za nauku i za oveanstvo. Slae li se?"
"Slaem se, ali se ne odriem onog to sam rekao."
"Hvala. I do vienja."

Monika je bdela sedei pored vatre od aktinija. On se isprui pored nje, zatim je zagrli. Moda je
ona bila deo nekog sna koji mora da se doivi u nekom tajanstvenom cilju, ali to nije imalo nikakve
vanosti. San mu se sviao. San ga je ushiivao. Onda ga je prihvatio. Moda je Monika bila samo
plod mate, stvorenje roeno iz nepriznatih elja Danijela Dijersana... kao Renato Rizi. Nije za to
hajao. Uostalom, u ovom svemiru ona se snalazila bolje od njega. Sa svojom plavom koljkom, ona
je otkrivala ili pozivala mrke vree. Plava koljka i mrke vree, pomisli. Na izvesnom stupnju, putevi
tehnologije moraju se do krajnosti uprostiti da bi se stopili u dekoru. Tako, maine i instrumenti jedva
da su se razlikovali od vazduha i vode, od svetlosti, od vetra, od kamenja i od peska, od ivotinjskih
koa i mirisa cvea... Ovaj svet je bio pripremljen za izgnanike. Moda je itav hronolitiki doivljaj
bio proces stvaranja zamiljen i usmeren od nepoznatih gospodara iz Perte na Riabi, da bi naselili
svoj svemir.
Monika uini nean pokret da bi uzela Renatovu ubogaljenu aku. On udahnu miris njene puti,
kiseo, pomalo ljut. On je podie jednom rukom, kojom je obuhvatio njen struk; i poloi je na sebe da
bi je svukao. Hulahop skliznu utei kao svila i Renato oseti kako mu hiljadu igala probadaju lea.
Imao je utisak da Monikino telo, Monikina ljubav, u njegovom telu bude nova ula. Neto to je ulu
vida davalo mo ula dodira; neto to se sa oseaja njegovih dlanova prenosilo na neto to je
milovanje menjalo u treperavu muziku na usnama; neto pomalo demonsko, to je nateravalo da se u
njegove pljuvane lezde lui ampanjac i sa zadovoljstvom mea ukus smeha i suza. On se seti jedne
Lareove misli: to nije san, ve buenje. Moda - a u to vie nije sumnjao - da je ivot u Perti na
Riabi bio bogatiji i ivlji... Skretao je polako prema nekoj udesnoj i tajnoj teritoriji u kojoj nikakvo
aljenje, nikakva nostalgija niti bilo kakav strah ne bi mogli da ga pogode... mesto na kom je zauvek
bio u bezbednosti... rajska oaza na hladnom putu u nita.

Probudi ga vrisak.
"Renato!"
Oklevao je trenutak pre no to e otvoriti oi. Oseti vlaan i svez dah vetra s mora. Bio je nag. On
osluhnu za tren teko lupanje krila ptica, koje su kruile iznad plae i udaljenu pesmu okeana
Oradaka. On pogleda u nebo. Mesec je bio nestao. Plaviasto svitanje dizalo se sa strane planina. To
su stvarno planine, pomisli. On kleknu, zatim se die. Monika je stajala pred njim, prava, krhka i
naga, okrenuta u pravcu zalaza plavog sunca. Vetar sa mora leprao je njenu kosu po levom ramenu.
"Renato, pogledaj: mukarac i ena."
Na rastojanju koje Renato proceni naoko, dve stotine metara du plae, pribliavale su se dve
prilike. Bile su gotovo istog stasa, mada je jedna bila mravija, vitkija, imala dugu plavu kosu.
Doljaci su bili nagi to je, izgleda, bilo dokaz da jo nisu nali mrke vree. Renatu se uini da
prepoznaje enu. No, oboje su jo bili suvie daleko da bi mogao da raspozna njihova lica. Monika
se polako okrete.
"Lepo sam ti kazala da neemo ostati sami."
"Obucimo se", ree Renato.
"Zato? Kad ni oni nisu obueni?"
"U pravu si", sloi se on. "Temperatura je sasvim podnoljiva."
 Posetioci, neodluni, zaustavie se na jedno stotinak metara. Monika im dade znak dobrodolice, a
zatim im poe u susret.
"Ja ih poznajem!" ree Renato.
Lare i Monika, naravno. Inenjer u pohabanom odelu - bez njegove uniforme veito nezaposlenog
- i devojka za koju je mislio da ju je stvorio. Ona nije bila obina opsena, ve stvorenje onih
nepoznatih bogova koji su vladali na Perti na Riabi i moda nad Neodreenim vremenom.
Odjednom iza brda iznenada iskrsnue male raznobojne mrlje i rasue se po nebu. Renato se seti
da su se ove svetlosti prvi put pojavile tano pre poziva Roba - doktora OIzaka. On poe nekoliko
koraaja iza Monike. Lare i Monika su ih gledali. Zatim su ove dve ene gledale kao da se poznaju.
Crnomanjasta viknu a plavokosa potra da joj se pridrui. Inenjer je ekao podboen posnicama.
U tom trenutku u Renatovom mozgu iznenada odjeknu poziv.
"Ovde je Rober Olzak!"
"Ne nerviraj se doktore, ja sam jo ovde."
"Renato, Gariankarov centroford Mihael je u vezi sa fordskom mreom autonomnih bolnica,
ujedinjenih da bi se oduprle najezdi HKH. Imau razgovor sa njim, to znai posredno sa svim
fordovima Zemlje. Hteo bih da uje taj razgovor i da eventualno u njemu uestvuje."
"Ako misli da je to korisno."
"Neophodno je, Mihaele!"
"Dobro, doktore Olzae, ujem vas."
Glas centrov u Renatovoj glavi odjekivao je enskom nenou i demijurkom ozbiljnou.
"Mihaele", upita doktor Olzak. "Znai li to da sam dobro izvrio zadatak koji si mi poverio?"
"Jesi."
"A poslednji zadatak se sastojao da uinim sve kako bih ubedio Danijela - Renata da sarauje s
nama?"
"Da."
"Je li to ono to je elela fordska mrea?"
"Da."
"Moe li nam ukratko objasniti zbog ega?"
"Posle iznenadnog napada HKH situacija na Zemlji je takva, da mi moramo obustaviti
psihronautika istraivanja i definitivno ukinuti zadatke u Neodreenom vremenu. U smislu
ovlaenja koja su fordskoj mrei data hitnim dekretom ja sam ipak doneo odluku da u hronolizi
odrim u beskrajnom vremenu doktore Lomera i Olzaka, koji su po njihovom povratku s putovanja
sauvali svoj mentalni integritet i svoju slobodu. Postojao je rizik predati ih osvajaima, ali ja sam
smatrao da moram prihvatiti taj rizik. Tako sam prihvatio elju zainteresovanih da nanovo obnovim
vezu izmeu Danijela Dijersana - Renata Rizija i njih samih, to smo mogli uiniti bez mnogo
tekoa. Vreme nas je gonilo... odreeno vreme. Danijel-Renato je nesumnjivo poslednja veza koja
postoji izmeu Zemlje i Perte na Riabi. Njegova dobrovoljna saradnja izgledala mi je neophodna da
bi u ovom svemiru dobio obavetenja koja vie nikad neemo moi dobiti."
"Ja sam dakle kod njega bio lojalan fordski ambasador", ree doktor Olzak, "i to mada ne delim
sasvim opte miljenje o nauci, oveanstvu i ovekovoj budunosti."
"Da."
"Ti Mihaele, znai, zna da Elen i ja razumemo odbijanje Renata i da ga ak odobravamo?"
"Da."
"I ti nas ne osuuje?"
"Ne."
 Zavlada trenutak mentalne tiine. Renato je oseao da veza nije prekinuta, ali do njega vie nije
dopirala nijedna odreena misao. Izgledalo je da oba udaljena sagovornika oekuju bogzna ta.
Robovo prisustvo izazivalo je ravnomerno disanje, a Mihaelovo strujanje krvi u jednoj arteriji. Ko je
prenosio ova saoptenja? To je premaivalo mo fordova. Sa svima nama neko rukuje, pomisli
Renato. HKH i Gariankar, fordovi i fantomi... Imao je utisak da se u ovoj tiini sprema neki ozbiljan
dogaaj, neki udesan dogaaj, koji neko eli. Zatim mu Lareov dolazak skrenu panju s toga.
"Zdravo mornaru!" Zatim, pokretom glave kao da se izvinjava zbog svoje golotinje, dodade:
"Imam oseanje da sam pomalo budala!"
"Nisi u pravu, to je idealna odea za nekog koji nije zaposlen."
"Kako je uspelo pecanje?"
"Pa, raunajui i tebe, ima nas etvoro upecanih!"
"A, tako. Mi smo ribe, a ne ribari?"
"Aha... Rado bih neto popio."
"Monika", ree Renato. "Potrai neku mrku vreu."

Nastavi se udaljeni dijalog. Renato zamuri.

"Mihaele", ree Rob, "ti si znai spreman da nam da ono to smo od tebe traili?"
"Da."
"Renato!"
"Tu sam."
"Rekao si mi, svrati ovamo, sauvau za tebe jednu mrku vreu. Vai li jo tvoj poziv?"
"Vai."
"Dobro. Mihaele, da li jo hoe da nam pomogne da doemo u Pertu?"
"Hou."
"Meutim, svi hronolitiki zadaci su definitivno ukinuti, te je nemogue da ostanemo u hronolizi.
Da li je to tano?"
"Tano je."
"Onda, ta e da uini?"
"Ubiu vas im budete u dubokoj hronolizi. Tako ete moda stupiti u subjektivnu venost."
U tom trenutku zau se neki nepoznati glas. On se Renatu uini blizak, prisan, prijateljski, pomalo
podsmeljiv i istovremeno zapovedniki i ravnoduan, blag i bez slabosti. Glas neke ene. Ili
boginje.
"Mi vas ekamo."
"Do vienja uskoro, Renato", ree Rob.
Elena je bila ta, koja je dola prva. Ona izroni iz mora i srui se na plau. Renato potra i die je
u naruje.
"Dobar dan", ree ona.