Strugacki Arkadije/Strugacki Boris

TEKO JE BITI BOG

Prevod: oli Milan

Strugacki Arkadij/Strugacki Boris TRUDNO BIT BOGOM, 1964.

PROLOG
Leite Ankinog samostrela bilo je nainjeno od crne plastike, a tetiva je bila od hromiranog
elika i zatezala se jednim, jedinim pokretom ruice koja se neujno pokretala. Anton, novotarije nije
priznavao: on je imao dobro staro borbeno oruje u stilu marala Toca, kralja Pica Prvog, okovano
potamnelim bakrom sa tokiem, na koji se namotavala tetiva od volujskih ila. to se tie Pake, on
je poneo pneumatski karabin. On je smatrao da su samostreli detinjstvo oveanstva, poto je bio lenj
i nesposoban da bilo ta sam naini.
Pristali su uz severnu obalu, gde je iz ute peane strmine tralo izukrtano korenje kao strela
pravih jela. Anka je bacila veslo i osvrnula se. Sunce se ve bilo diglo nad umom, i sve je bilo
plavo, zeleno i uto plaviasta izmaglica nad jezerom, tamnozelene jele i uta obala na drugoj strani.
I nebo je nad svim tim bilo prozrano, beliasto plavo.
"Niega tamo nema", rekao je Paka.
Sedeli su, nagavi se preko ivice amca i gledali u vodu.
"Ogromna tuka", sigurnim glasom rekao je Anton.
"Sa ovolikim perajima?" upitao je Paka.
Anton je outao. Anka je takoe bacila pogled u vodu, ali je tamo ugledala samo sopstveni odraz.
"Eh, kada bi smo mogli sada da se okupamo", rekao je Paka, sputajui ruku do lakta u vodu.
"Hladna je", rekao je.
Anton je preao na pramac i iskoio na obalu. amac je poeo da se njie. Anton se uhvatio za
ivicu amca i upitno pogledao Paku. Tada je Paka ustao, stavivi veslo na vrat kao obramicu, i
izvijajui donji deo tela, poeo da peva:

Stari mornar Viclipucli!

Dragoviu, da nam nisi zasp'o?
uvaj mi se, tebe jure
Jata prepeenih ajkula!

Anton je utke povukao amac.

"Ehej!" povikao je Paka, hvatajui se za ivicu.
"Zato to prepeenih?" upitala je Anka.
"Ne znam", odgovorio je Paka. Izali su iz amca.
"A nije loe? Jata prepeenih ajkula!"
Odvukli su amac na obalu. Noge su propadale u vlaan pesak, koji je bio prekriven sasuenim
jelovim iglicama i iarkama. amac je bio teak i klizav, ali su ipak uspeli da ga izvuku iz vode do
same krme i tada su stali, teko daui.
"Nogu sam prignjeio", rekao je Paka i poeo da popravlja crveni povez na glavi. Paljivo ga je
nametao, kako bi mu se vor naao tano nad desnim uvetom, kao u nosatih irukanskih pirata. "ivot
nam se ne mili, o-haj!" izjavio je.
Anka je usredsreeno sisala prst.
"Trn?" upitao je Anton.
"Ne, odrala sam ga. Neko od vas ima prave kande..."
"No, no, pokai?"
Pokazala je.
"Da", rekao je Anton. "Prava ozleda. No, ta da radimo?"
 "Na ra-me i pored obale", predloio je Paka.
"Pa onda nije trebalo ni da izlazimo iz amaca", rekao je Anton.
"amcem i kokoka moe", objasnio je Paka. "A obalom: trska - to ti je broj jedan, strmine - dva,
virovi - tri. Da. Puni mladi. Ima i somova."
"Jata peenih somova", rekao je Anton.
"A ti, jesi li ikada gnjurao u vir?"
"No, jesam."
"Nisam video. Nekako nisam imao prilike da to vidim."
"Ima puno toga to jo nisi video."
Anka je okrenula lea, digla samostrel i opalila u bor udaljen od njih jedno dvadesetak koraaji.
Kora je poela da se osipa.
"Nije loe", rekao je Paka i tog istog asa opalio iz karabina. Nianio je u Ankinu strelu, ali je
promaio. "Nisam zaustavio disanje", objasnio je.
"A da si ga zaustavio?" upitao je Anton. Gledao je Anku.
Anka je jakim pokretom povukla polugu tetive. Miie je imala izuzetno razvijene. Anton je sa
zadovoljstvom posmatrao kako se pod preplanulom koom pomerila vrsta kugla bicepsa.
Paljivo je nanianila i opalila jo jednom. Druga strela se sa treskom zabila u deblo neto malo
ispod prve.
"Badava to radimo", rekla je Anka, sputajui svoj samostrel.
"ta?" upitao je Anton.
"Drvee unitavamo, eto ta je. Jedan klinja je jue pucao u drvo iz luka, a, ja sam ga naterala da
zubima iupa strelu."
"Paka", rekao je Anton, "mogao bi da otri, zubi su ti odlini."
"A zubi su mi na razdeljak", odgovorio je Paka.
"Neka bude", rekla je Anka. "Hajde da neto radimo."
"Ne vere mi se neto po tim urvinama", rekao je Anton.
"Ni meni. Idemo pravo."
"Gde to?" upitao je Paka.
"Gde nas oi vode."
"No?" rekao je Anton.
"Znai, u sajvu", rekao je Paka. "Toka, hajdemo na Zaboravljeni Bulevar. Sea li se?"
"Kako da ne!"
"Zna, Anjeka..." poeo je Paka.
"Ja ti nisam nikakva tamo Anjeka", resko mu je odgovorila Anka. Nije podnosila da joj se
obraaju drugaije nego sa Anka.
Anton je to dobro zapamtio. Brzo je rekao:
"Zaboravljeni Bulevar. Po njemu se niko vie ne vozi. Nema ga ni na mapi. I gde vodi, to se
uopte ne zna."
"A jeste li bili tamo?"
"Jesmo. Ali nismo uspeli da ga istraimo."
"Put iz niotkuda i u nikuda", izdeklamovao je Paka, doavi sebi.
"Odlino!" rekla je Anka. Oi su joj postale nalik na crne proreze. "Idemo. Hoemo li stii do
veeri?"
"ta ti je! Do podneva emo biti tamo."
Krenuli su nagore urvinom. Na rubu urvine Paka se osvrnuo. Dole se nalazilo plavo jezero sa
ukastim pliacima, amac na pesku i veliki krugovi koji su se koncentrino irili na vodi mirnoj
kao ulje kraj obale - to je verovatno izletela iz vode ona tuka. Paka je osetio uobiajeno
neodreeno oduevljenje, kao i uvek, kada su Toka i on beali iz internata i kada se pred njima
nalazio dan potpune neizvesnosti na neistraenim mestima sa jagodama, vrelim livadama bez ijednog
oveka, sivim guterima, ledenom vodom i iznenadnim izvorima. I, kao i uvek, zaeleo je da zaurla i
visoko poskoi, i to je tog istog asa i uinio, i Anton ga je, smejui se pogledao, i on je ugledao u
Antonovim oima potpuno razumevanje. Anka je stavila dva prsta u usta i veto zazvidala, i uli su u
umu.
uma je bila etinarska i retka, noge su klizile po opalim iglicama. Kosi sunevi zraci padali su
izmeu pravih stabala, i zemlja je bila sva pokrivena zlatnim mrljama. Mirisalo je na smolu, jezero i
jagode; negde u nebu cvrkutale su nevidljive ptice.
Anka je ila ispred svih, drei svoj samostrel pod mikom, i povremeno se naginjala da uzbere
krvave, kao lakom prekrivene jagode. Anton je iao za njom sa dobrim starim orujem marala Toca
o ramenu. Tobolac sa dobrim borbenim strelama lupkao ga je po stranjici. Iao je i bacao pogled na
Ankin vrat - preplanuo, gotovo crn, sa prljenovima koji su se jasno isticali. Ponekad se osvrtao
traei Paku, ali se Paka nije video, samo se povremeno, as desno, as levo video na suncu njegov
crveni povez. Anton je zamislio kako Paka neujno klizi meu jelama sa karabinom 'na gotovs';
ispruivi napred svoje grabljivo, mravo lice sa nosem koji se Ijutio. Paka se prikradao po sajvi,
a sajva se ne ali. Sajva prijatelju moe iznenada da ti postavi pitanje - i treba joj odmah odgovoriti,
pomislio je Anton i povio se, ali se pred njim nalazila Anka i ona je mogla da se osvrne, ispalo bi
glupo.
Anka se osvrnula i upitala:
"A vi ste tiho kidnuli?" Anton je slegao ramenima.
"A ko to kida buno?"
"A ja sam, ini mi se, ipak digla buku", zabrinuto je rekla Anka. "Ispustila sam lavor - i najednom
u hodniku koraci. To je sigurno bila Deva Kaa - ona je danas deurna. Morala sam da skoim u
rundelu sa cveem. ta misli, Toka, kakvo to cvee raste u toj rundeli?"
Anton je namrtio elo.
"Pod tvojim prozorom? Ne znam. A zato?"
"Uporno neko cvee. Ne savija ga vetar, ne obara bura. U njega svi skau ve nekoliko godina, a
njemu - nita."
"Interesantno", rekao je Anton dubokomisaono. Setio se da se pod njegovim prozorom takoe
nalazi rundela sa cveem koje 'vetar ne savija i ne obara bura'. Ali on na to nikada nije obraao
panju.
Anka se zaustavila, saekala ga i pruila mu pregrt jagoda. Anton je paljivo uzeo tri ploda.
"Uzmi jo", rekla je Anka.
"Hvala", rekao je Anton, "volim da uzimam po jednu. A Deva Kaa nije loa, zar ne?"
"Zavisi", rekla je Anka. "Kada oveku svako vee izjavljuju da su mu noge as blatnjave, a as
opet pranjave..."
Uutala je. Bilo je zadivljujue divno etati sa njom udvoje po umi rame uz rame, dotiui je
golim laktovima, i posmatrati je - kako je lepa, veta i neobino dobra i kakve su joj divne sive oi
sa crnim trepavicama.
"Da", rekao je Anton, pruajui ruku da smakne pauinu koja je zablistala na suncu. "A njoj noge
nisu ni pranjave. Ako te kroz bare nose na rukama, onda se, razume li me, nee; zapraiti..."
"Ko je to nosi?"
 "Henrih iz meteoroloke stanice. Zna, onaj ogroman, sa gotovo belom kosom."
"Odista?"
"A zato da ne? ak i svako dete zna da su zaljubljeni."
Ponovo su uutali. Anton je bacio pogled na Anku. Ankine oi su bile kao crni prorezi.
"A kada je to bilo?" upitala je.
"Jedne noi kada je bio pun mesec", odgovorio je Anton preko volje. "Samo pazi, ne priaj mnogo
o tome."
Anka se osmehnula.
"Niko te nije vukao za jezik, Toka", rekla je. "Hoe li jagode?"
Anton je mahinalno smakao jagode sa prljavog dlana i strpao ih u usta. Ne volim torokala,
pomislio je. Ne podnosim torokala. AIi, najednom je pronaao argument.
"Tebe e takoe jednom nositi na rukama. I, hoe li ti biti prijatno, ako o tome ponu da brbljaju?"
"Odakle ti samo ideja da u izbrbljati?" rasejano ga je upitala Anka. "Ne podnosim torokala."
"Sluaj, a ta si to smislila?"
"Nita naroito", Anka je slegla ramenima. Neto kasnije je rekla u poverenju: "Zna, dojadilo mi
je da svako boje vee dva puta perem noge."
Jadna Deva Kaa, pomislio je Anton. To ti nije sajva.
Izali su na stazu. Staza se sputala nizbrdo, i uma je postajala sve mranija i mranija. Ovde su
bujno rasli paprat i visoka, vlana trava. Borova stabla bila su prekrivena mahovinom i belom penom
liaja.
Ali, sajva se ne ali. Promukao glas, u kome nije bilo nieg Ijudskog, najednom je zaurlao:
"Stoj! Bacaj oruje - ti, blagorodni done, i ti, dona!"
Kada sajva neto zahteva, treba umeti odgovoriti. Preciznim pokretom Anton je oborio Anku u
paprat nalevo, a sam je skoio u paprat udesno, pritajio se i sakrio iza trulog panja. Promukli eho je
jo odzvanjao meu borovim stablima, a staza je ve bila pusta. Zavladala je tiina.
Anton, je, preturivi se na stranu, vrteo toki zateui tetivu. Odjeknuo je pucanj, na Antona je
poelo da pada nekakvo trunje. Promukao, neljudski glas je izvestio:
"Don je pogoen u petu!"
Anton je poeo da stenje i trgao je nogu.
"Ma ne u tu, ve u desnu", ispravio ga je glas. ulo se kako Paka puka od smeha. Anton je
oprezno promolio glavu iza panja, ali se u sumranoj zelenoj kai nita nije videlo.
U tom momentu se zauo prodoran fijuk i um, kao da je palo drvo.
"Joj!.." prigueno je kukao Paka. "Potedite me, molim vas! Potedite! Ne ubijajte me!"
Anton je odmah skoio. U susret mu je iz paprati, povlaei se unazad, izaao Paka. Ruke su mu
bile dignute nad glavom. Ankin glas je upitao:
"Toka, vidi li ga?"
"Kao na dlanu", sa odobravanjem je odgovorio Anton. "Ne okrei se!" podviknuo je Paki. "Ruke
na glavu!"
Paka je pokorno stavio ruke na glavu i izjavio:
"Nita neu rei."
"Toka - ta da se uradi sa njim?" upitala je Anka.
"Sada e videti", rekao je Anton i smestio se to je udobnije mogao na panj, stavivi samostrel na
kolena. "Ime!" Dreknuo je glasom Hekse Irukanskog.
Paka je leima pokazao svoj prezir i nepokornost. Anton je opalio. Teka strela se buno zabila u
granu nad Pakinom glavom.
 "Oho!" progovorio je Ankin glas.
"Ja sam Bon Skakavac", preko volje je priznao Paka. "I ovde e on, prema svemu izdahnuti -
jedan od onih to bejahu sa njim."
"uveni siledija i ubica", objasnio je Anton. "Ali, on nikada nita ne radi tek onako. Ko te je
poslao?"
"Poslao me je don Satarina Nepotedni", slagao je Paka.
Anton je prezrivo rekao:
"Ova ruka ovde je prekinula nit smrdljivog ivota dona Satarine pre dve godine u Kanjonu Tekih
Maeva."
"Da opalim strelu u njega?" upitala je Anka.
"Potpuno sam zaboravio", brzo je rekao Paka, "U stvari, poslao me je Arata Lepi. Obeao mi je
sto zlatnika za vae glave." Anton se lupio po kolenima.
"Kakav laljivac!" povikao je. "Pa zar e Arata da se povezuje sa takvim nitavilom kao to si ti!"
"Kako bi bilo da ipak opalim strelu u njega?" krvoedno je upitala Anka.
Anton je poeo demonski da se smeje.
"Uzgred budi reeno", rekao je Paka", pogodio sam te u desnu petu. Vreme bi bilo da ti istee
krv."
"ipak", usprotivio se Anton. "Kao prvo, sve vreme vaem koru belog drveta, a kao drugo, dve
predivne varvarke su ve previle moje rane."
Paprat je poela da se pomie, i Anka je izala na stazu. Na obrazu joj se videla ogrebotina,
kolena su joj bila izmazana zemljom i liem.
"Vreme je da ga bacimo u blato", rekla je. "Kada se neprijatelj ne predaje, njega treba unititi."
Paka je spustio ruke.
"Sve u svemu, ne pridrava se pravila igre", rekao je Antonu. "Kod tebe stalno ispada da je
Heksa dobar ovek."
"A mnogo mi pa ti zna", rekao je Anton i takoe izaao na stazu. "Sajva se ne ali, prljavi
najamnie."
Anka je vratila Paki karabin.
"A ta, jer vi uvek tako pucate jedan u drugoga?" upitala je sa zaviu.
"Nego ta!" zaudio se Paka. "A ta je, je l' bi moda trebalo da viemo: 'Pu! - pu!' - ta li? U igri
je neophodan elemenat rizika."
Anton je nemarno rekao:
"Mi se na primer esto igramo Viljema Tela."
"Naizmenino", prihvatio je Paka. "Danas ja stojim sa jabukom na glavi, a sutradan on."
Anka ih je pogledala.
"Tako znai?" rekla je lagano. "Bilo bi interesantno videti to."
"Sa zadovoljstvom bismo ti pokazali" sarkastino je rekao Anton, "ali nemamo jabuku."
Paka se smejuljio. Tada mu je Anka smakla sa glave povez i brzo smotavi ga napravila od njega
loptu.
"Jabuka - to je uslovnost", rekla je. "Evo odline mete da se igramo Viljema Tela."
Anton je uzeo crveni smotuljak i paljivo ga pregledao. Pogledao je Anku - oi su joj bile kao
uski prorezi, a Paka se zabavljao - bilo mu je veselo. Anton mu je pruio smotuljak.
"Na trideset koraaji neu promaiti kartu", rekao je mirnim glasom, "razume se, iz dobro mi
poznatog pitolja."
"Odista?" rekla je Anka i obratila se Paki: "A ti, dragi moj, da li e ti pogoditi kartu na trideset
koraaji?" Paka je nametao smotuljak na glavi.
"Jednom emo pokuati", rekao je, kezei zube. "Svojevremeno nisam loe pucao."
Anton se okrenuo i krenuo stazom, glasno odbrojavajui korake:
"Petnaest... esnaest... sedamnaest..."
Paka je neto rekao - Anton ga nije uo, i Anka se glasno nasmejala. Nekako ak previe glasno.
"Trideset", rekao je i okrenuo se.
Sa trideset koraaji razdaljine Paka je izgledao sasvim mali. Crveni trougao smotuljka na glavi
izgledao je kao kapa dvorske lude. Paka se smejuljio. On se jo igrao. Anton se sagao i poeo
lagano da zatee tetivu.
"Neka si blagosloven, oe moj Viljeme!" povikao je Paka. "I zahvaljujem ti se za sve, ma ta da
se desilo."
Anton je stavio strelu i ispravio se. Paka i Anka su ga posmatrali. Stajali su blizu jedno drugoga.
Staza je liila na taman, vlaan hodnik meu visokim, zelenim zidovima. Anton je digao svoj
samostrel. Borbeno oruje marala Toca postalo je nekako neobino teko. Ruke mi drhte, pomislio
je Anton. To je ve loe. I nepotrebno. Setio se kako su zimi Paka i on itav jedan sat bacali grudve
u metalnu iarku na stubu ograde. Bacali su ih sa dvadeset koraaji razdaljine, sa petnaest i sa deset
- nikako nisu mogli da je pogode. A posle, kada im je sve to ve dojadilo i kada su se spremali da
krenu, Paka je nemarno, ne gledajui, bacio poslednju grudvu i pogodio. Anton je svom snagom
zabio kundak u zgib ramena. Anka stoji suvie blizu, pomislio je. Hteo je da joj povie da se udalji,
ali je shvatio da bi to bilo glupo. Vie. Jo malo... Jo... Najednom je postao uveren da e se strela,
teka jednu funtu, ak ako im okrene i lea, zabiti tano u Pakinu prekonosicu, izmeu veselih,
zelenih oiju. Otvorio je oi i pogledao Paku. Paka se vie nije smejuljio. Anka je lagano-lagano
dizala ruke sa rairenim prstima i lice joj je postalo napeto i nekako previe odraslo. Tada je Anton
digao samostrel jo vie i povukao oroz. Nije video gde je strela otila.
"Promaio sam", rekao je glasno. Krenuo je stazom nogama koje se nisu savijale. Paka je obrisao
crvenim smotuljkom lice, zatresao ga, rairio i poeo da povezuje glavu. Anka se sagla i digla svoj
samostrel. Ako me tom stvaricom lupne po glavi, pomislio je Anton, rei u joj hvala. Ali, Anka ga
nije ak ni pogledala.
Okrenula se Paki i upitala ga:
"Idemo?"
"Odmah", rekao je Paka.
Pogledao je Antona i utke lupio samoga sebe savijenim prstom po elu.
"A ti si se ve preplaio", rekao je Anton.
Paka se jo jednom lupio prstom po elu i krenuo za Ankom. Anton je iao za njima i trudio se da
potisne sumnje u sebi.
A ta sam ja to u stvari i uradio, potiteno je mislio. Zato su se samo naduli! No, Paku razumem,
preplaio se. Samo se jo ne zna ko se vie preplaio - Viljem-tata ili Tel-sin. Ah, ta je onda sa
Ankom? Prema svemu, preplaila se za Paku. A ta je pa trebalo da radim? Eto, vuem se za njima,
kao nepotrebni roak. Najbolje e biti da odem. Sada u skrenuti ulevo, tamo je jedna movara.
Moda u jo i sovu uspeti da ulovim. Ali, on nije usporio ak ni korak. To je znai zauvek, pomislio
je. itao je da se to esto deava.
Na zabaeni put stigli su ak i ranije nego to su mislili. Sunce je ve stajalo visoko, bilo je
uasno vrue. Za okovratnikom su bockale jelove iglice. Put je bio od betona sastavljen od dva niza
sivo-zaralih, ispucanih betonskih ploa. Kroz pukotine meu spojevima probijala se gusta, suva
trava. Po ivici puta rastao je gust, pranjav korov. Nad putem su brundali bumbari, i jedan je
bezobrazno lupio Antona pravo u elo. Bilo je tiho i sparno.
"Pogledajte", rekao je Paka.
Nad sredinom puta, na zaraloj ici, zategnutoj popreko, visila je okrugla metalna ploa,
prekrivena ispucalom bojom. Sudei po svemu, na disku je bio prikazan uti pravougaonik na crvenoj
pozadini.
"ta je to?" upitala je bez nekog-posebnog interesovanja Anka.
"Automobilski znak", rekao je Paka. "Ulaz zabranjen."
"Cigla", objasnio je Anton.
"A ta ona znai?" upitala je Anka.
"Znai da tamo ne sme da se ide", rekao je Paka.
"A ta e onda ovde put?"
Paka je slegao ramenima.
"To je jako stari put", rekao je.
"Anizotropan put", izjavio je Anton. Anka mu je bila okrenuta Ieima. "Kretanje samo u jednom
pravcu."
"Mudri su bili nai preci", zamiljeno je rekao Paka. "Vozi se tako jedno dve stotine kilometara,
i najednom - eto ti na! - 'cigla'. Niti moe dalje da ide, niti ima koga da priupita."
"ta li moe da bude iza tog znaka!" rekla je Anka. Osvrnula se. Unaokolo, na mnogo kilometara
nalazila se potpuno pusta bez i jednog jedinog oveka uma, i nisu imali uopte koga da upitaju ta bi
moglo da bude iza tog znak. "A moda to uopte i nije 'cigla'?" rekla je. "Boja je sva otpala..."
Tada je Anton paljivo nanianio i opalio. Bilo bi odista fantastino, da je strela prekinula icu, i
da je znak pao pred same Ankine noge. Ali, strela je pogodila gornji deo znaka, probila zarali pleh,
i na zemlju je poela da otpada samo sasuena boja.
"Budalo", rekla je Anka, ne okrenuvi se.
To je bila prva re, sa kojom se obratila Antonu posle igre Viljema Tela. Anton je poeo da se
nekako natmureno smeka.
"And enterprises of great pitch and moment", izgovorio je, "With this regard their current turn way
and loase the name of action." Tako poduhvati veliki, to uspeh obeavaju, propadaju od odlaganja
stalnih. ekspir, ('Hamlet').
Verni Paka je najednom povikao.
"Momci, ovuda su prola kola! I to posle nepogode! Evo, ovde je trava izgaena! I ovde..."
Ima sree Paka, pomislio je Anton. Poeo je da razgleda tragove na putu i ugledao izgaenu travu
i crni trag guma na mestu, gde je automobil prikoio pred rupom u betonu.
"Aha!" rekao je Paka. "Proleteo je ispod znaka!"
To je bilo jasno svakome, ali se Anton pobunio:
"Ni pomena, iao je sa one strane." Paka ga je zapanjeno pogledao.
"Zar si oslepeo, ta li?"
"Iao je sa one strane", bio je uporan Anton. "Idemo po tragu."
"Lupeta budalatine! Lupeta!" pobunio se Paka. "Kao prvo, ni jedan iole vaspitan voza ne bi
krenuo ispod 'cigle'. Kao drugo, pogledaj: evo rupage, evo traga koenja... No, odakle je onda
iao?"
"ta me se tiu ti tvoji 'vaspitani'! Vaspitan sam i idem ispod znaka."
Paka je pozeleneo od besa.
"Idi gde hoe!" rekao je, lako mucajui. "Nezreli stvore. Sasvim si poludeo od spatine!"
Anton se okrenuo i, gledajui pravo preda se, krenuo ispod znaka. Hteo je samo jedno: da se
ispred njega nae nekakav most dignut u vazduh i da mora da se probija u tom pravcu. ta me se tiu
tvoji vaspitani! - mislio je. - Neka idu, gde hoe... sa svojim Pakom. Setio se kako je Anka odrezala
Pavlu, kada joj se ovaj obratio sa 'Anjeka'; i osetio se neto lake. Osvrnuo se.
Paku je odmah ugledao: Bon Skakavac, sagavi se nad samom zemljom, kretao se tragom
tajanstvenih kola. Zarali disk nad putem lagano se njihao i kroz rupu se naziralo modro nebo. A na
ivici puta je sedela Anka, oslonivi laktove na gola kolena i stavivii bradu na stegnute pesnice.
...Vraali su se tek predvee. Momci su veslali, a Anka je sedela na krmi. Nad crnom umom
dizao se purpurni mesec, nepodnoljivo su kreketale abe.
"Kako je sve bilo divno smiljeno", rekla je tuno Anka. "Eh, vi!..."
Deaci su outali. Tada je Paka poluglasno upitao:
"Toka, ta je bilo tamo, pod znakom?"
"Most dignut u vazduh", odgovorio je Anton. "I skelet faiste, prikovan lancima za mitraljez."
Zamislio se jo malo i dodao: "Mitraljez je bukvalno zarastao u zemlju..."
"Da..." rekao je Paka. "Deava se. A ja sam tamo jednome pomogao da popravi kola."
1.
Kada je Rumata proao grob svetog Mike - sedmi po redu i poslednji na tom putu, ve se bilo
sasvim smrailo. Mnogo hvaljeni hamaharski drebac, koga je od don Tamea dobio na kartama, bio
je obino ubre. Bio se oznojio, podbio noge i kretao se loim, krivudavim kasom. Rumata mu je
stezao bokove kolenima, ibao rukavicom izmeu uiju, ali je ovaj samo premoreno odmahivao
glavom, ne ubrzavajui korak. Du puta se nalazilo bunje, koje je u predveerje liilo na oblake
smrznutog dima. Nepodnoljivo su zujali komarci. Na mutnom nebu treperele su retke, nejasne
zvezde. U naletima je duvao slab vetar, topao i hladan istovremeno, kao i uvek ujesen u ovoj
primorskoj zemlji sa zaguljivim, pranjavim danima i ledenim veerima.
Rumata se vre zamotao u plat i pustio uzengije. Nije imalo smisla da bilo kuda uri. Do
ponoi je imao jo jedan sat, a tucava uma se ve pojavila nad horizontom kao crn, izgubljen
greben. Po strani su se pruala uzorana polja, pod zvezdama su svetlucale movare, koje su zaudarale
na mrtvu ru, tamneli su se breuljci i istruleli plotovi iz doba osvajanja. Daleko sa leve strane
pojavljivao se i gasio tmuran odsjaj: prema svemu, gorelo je nekakvo selo, jedno od bezbrojnih
jednolikih Mrtvoora. Obeenjaka, Pljakaa, koja su nedavno, carskim ukazom promenila imena u
eljena, Blagodarna i Aneoska. Na stotine milja od obala Moreuza i do sajve tucave ume -
prostirala se ta zemlja, prekrivena oblacima komaraca, razdirana jarugama, puna movara, poraena
groznicama, pomorima i smrdljivom kijavicom.
Kraj same krivine puta od buna odvojila se tamna figura. drebac se trgao, podigavi glavu uvis.
Rumata je prihvatio uzengije, naviknutim pokretom povukao na desnoj ruci ipku i stavio dlan na
drku maa, zagledavi se ispred sebe. ovek kraj puta je skinuo kapu.
"Dobro vee, blagorodni done", tiho je rekao. "Izvinite, vas."
"U emu je stvar?" upitao je Rumata, oslukujui. Neujne zasede ne postoje. Razbojnike izdaje
kripa tetiva, sivi jurinici nezadrivo tucaju i podriguju od loeg piva, baronske druine nezasito
dahu i zvekeu gvoem, a monasi - lovci na robove - buno se eu. Ovoga puta u bunju je vladala
tiina. Prema svemu, ovaj ovek nije bio njihov mamac. A on nije ni liio na mamac - maleni,
nabijeni graanin u bednoj kabanici.
"Da li mi dozvoljavate da trim kraj vas?" upitao je klanjajui se.
"Izvoli", rekao je Rumata, povukavi dizgine. "Moe da se uhvati za stremen."
Graanin je krenuo pored njega. Drao je kapu u ruci, i na njegovom temenu se svetlucala velika
ela. Nadzornik, pomislio je Rumata. Obilazi barone i sakupljae soli, skuplja lan ili kudelju. Hrabar
nadzornik, mora se priznati... A moda i nije nadzornik. Moda je knjigoatac. Begunac. Izrod. Sada
ih ima mnogo na nonim putevima, vie nego nadzornika... A moda je i pijun.
"Ko si, i odakle si?" upitao je Rumata.
"Zovem se Kiun", tuno je rekao graanin. "Idem iz Arkanara."
"Bei iz Arkanara", rekao je Rumata, sagavi se.
"Beim", tuno se sloio graanin.
udak nekakav, pomislio je Rumata. Ili je moda ipak pijun? Trebalo bi proveriti... A zato bi u
stvari trebalo? Kome je to potrebno? Ko sam ja, da bih ga proveravao? Pa i ne elim uopte da ga
proveravam! Zato mu jednostavno ne bih poverovao! Eto, ide graanin, oigledno knjigoatac, bei
spasavajui svoj ivot... Sam je, boji se, slab je, trai zatitu... Naiao je na aristokratu. Aristrokrati
se iz gluposti ili iz obesti u politiku ne razumeju, a maevi su im dugi, i sive oni ne vole. Zato
graanin Kiun ne bi iskoristio nekoristoljubivu zatitu glupog i ponosnog aristokrate? I to bi bilo sve.
Neu ga ja proveravati. Nemam zato. Porazgovaraemo, prekratiti vreme, rastati se kao prijatelji...
 "Kiun..." rekao je. "Poznavao sam jednoga Kiuna. Bio je prodavac hrane i alhemiar iz Metalne
ulice. Jesi li ti njegov roak?"
"Na alost, jesam", rekao je Kiun, "istina daleki roak ali za njih je to svejedno... Do dvanaestog
kolena unazad."
"I gde sada bei, Kiune?"
"Bilo gde... to dalje. Mnogi bee u Irukan. Pokuau i ja u Irukan."
"Tako, tako", rekao je Rumata. "I misli da e te blagorodni don prevesti preko granice?"
Kiun je outao.
"Ili moda misli, da blagorodni don ne zna, ko je alhemiar Kiun iz Metalne ulice?"
Kiun je utao. Ne govorim ono to bi trebalo da govorim, pomislio je Rumata. Digao se na sedlu i
povikao, imitirajui glasnika na Kraljevskom trgu:
"Optuuje se i kriv je za uasne, neoprostive zloine protiv boga, krune i mira!"
Kiun je utao.
"A ta ako blagorodni don bezumno oboava dona Rebu? Ako je on svim srcem svojim odan
sivima i sivoj ideji? Ili moda smatra da je to nemogue?"
Kiun je utao. Iz pomrine sa desne strane puta pojavila se izlomljena senka veala. Pod prekom
se belelo nago telo, obeeno za noge. Ehe, svejedno od svega toga, pomislio je Rumata. Zategao je
uzde, dograbio Kiuna za rame i okrenuo ga licem prema sebi.
"Ako te blagorodni don ovoga istoga asa obesi pored ove kitnice?" rekao je, zagledavi se u
belo iice sa tamnim jamama oiju. "Sam. Brzo i veto. Na vrstom arkanarskom konopcu. U ime
ideala. Zato uti, pismeni Kiune?"
Kiun je utao. Zubi su mu cvokotali, i on se slabo grio pod rukom Rumate, kao stegnuti guter.
Najednom je neto sa pljeskom palo u jarak kraj puta, i tog istog asa, kao zbog toga da bi zagluio
taj pljesak, on je oajniki povikao:
"No, obesi me! Obesi, izdajnie."
Rumata je doao do daha i pustio je Kiuna.
"Naalio sam se", rekao je. "Ne boj se."
"La, la..." jecajui, mrmljao je Kiun. "Svuda samo la!..."
"Dobro, de, ne ljuti se", rekao je Rumata. "Bolje podigni ono to si tamo bacio - moe da se
navlai..."

Kiun je postojao malo, zanosei se i jecajui, bez ikakvog cilja se lupkajui dlanovima po
kabanici i spustio se u jarak. Rumata je ekao, umorno se pogurivi u sedlu. Znai, tako i treba da
bude, mislio je, znai da drugaije jednostavno i ne moe... Kiun se izvukao iz jarka, stavljajui u
koulju sveanj.
"Knjige, razume se", rekao je Rumata.
Kiun je odmahnuo glavom.
"Ne", rekao je promuklo. "Samo jedna knjiga. Moja knjiga."
"O emu to pie?"
"Bojim se da vas to nee interesovati, blagorodni done."
Rumata je uzdahnuo.
"Uhvati se za stremen", rekao je. "Naalio sam se. Ne boj me se."
"Divan svet", progovorio je Kiun. "Veseo svet. Svi se ale. I svi se ale na isti nain. Pa ak i
blagorodni Rumata."
Rumata se zapanjio.
 "Zna kako se zovem!"
"Znam", rekao je Kiun. "Prepoznao sam vas po obruu na elu. Odista sam se obradovao, kada
sam vas ugledao..."
No, razume se, eto na ta je on mislio, kada me je nazvao izdajnikom, pomislio je Rumata. I rekao
je:
"Vidi, a ja sam mislio da si pijun. pijune uvek ubijam."
"pijune..." ponovio je Kiun. "Da, razume se. U nae doba je tako lako i dobro biti pijun. Obian
cinkaro u taverni 'Siva Radost'. Kako je to divno, kako to samo ljudi potuju! U est sati uvee
ulazim u pivnicu i sedam za svoj stoi. Vlasnik hita ka meni, s mojom prvom kriglom piva. Mogu da
pijem koliko hou, pivo plaa don Reba - ili tanije, niko ga i ne plaa. Sedim, pijuckam svoje pivo i
sluam. Ponekad se pravim da beleim ta ko razgovara, i preplaeni ljudi hitaju ka meni nudei mi
prijateljstvo, svoje novanike. U njihovim oima vidim samo ono to elim: pseu odanost,
strahopotovanje i stiskam ene naoigled njihovih mueva, ogromnih ljudeskara, a oni e se samo
usluno kikotati. Kakvo predivno rasuivanje, blagorodni done, zar ne? uo sam to od
petnaestogodinjeg deaia, studenta Patriotske kole..."
"I ta si mu rekao?" radoznalo ga je upitao Rumata.
"A ta sam pa mogao da mu kaem? On to ne bi shvatio. I ispriao sam mu, da ljudi Vage Toka,
kada uhvate cinkaroa, otvaraju ovome eludac noem i sipaju biber u njega... A pijani vojnici trpaju
cinkaroa u vreu i bacaju ga u nunik. I to je suta istina, ali on u nju nije poverovao. Rekao mi je da
to u koli nisu uili. Tada sam izvukao papir i zabeleio ceo na razgovor. To mi je bilo potrebno za
moju knjigu, a on je jadnik, zakljuio da je to potrebno zbog prijave, i umokrio se od straha..."
Pred njima, su kroz bunje promakle svetlosti krme 'Skeleta Bako'. Kiun se spotakao i uutao.
"ta se desilo?" upitao je Rumata.
"Tamo je siva patrola", promrmljao je Kiun.
"No, pa ta?" rekao je Rumata. "Sluaj bolje jo jedno rasuivanje, dragi moj Kiune. Mi volimo i
cenimo te jednostavne, grube momke, nau sivu, borbenu stoku. Oni su nam potrebni. Od sada obian
ovek mora da dri jezik za zubima, ako ne eli da ga okae na veala!" zacerekao se, jer je to rekao
odista odlino - u najboljim tradicijama sivih kasarni.
Kiun se skupio i uvukao glavu u ramena.
"Jezik obinog oveka mora da zna gde mu je mesto. Bog je dao obinom oveku jezik ne da bi
brbljao, ve da bi lizao izme svog gospodara, a takav gospodar je odreen obinom oveku od
vajkada..."
Kraj stuba za vezivanje konja ispred krme trupkali su osedlani konji sive patrole. Kroz otvoreni
prozor ule su se promukle psovke. ula se lupa domina. U vratima, prepreavajui prolaz
ogromnom stomainom, stajao je lino Skelet Bako u iscepanoj konoj jakni, zasukanih rukava. U
kosmatoj api je drao tesak - prema svemu, upravo je sekao pseto za orbu, oznojio se i izaao da
doe malo do daha. Na stepenicama je sedeo, skupivi se, sivi jurinik, stavivi borbenu sekiru meu
kolena. Drka sekire mu je iskrivila lice na stranu. Videlo se samo da mu je muka od pia. Primetivi
konjanika, progutao je pljuvaku i promuklo zaurlao:
"S-toj! Kako se ono zva... Ti, blagorodni!..."
Rumata je, isturivi bradu, proao pored njega ne udostojivi ga ak ni pogleda.
"...A ako jezik obinog oveka lie pogrenu izmu", glasno je govorio, "onda taj jezik treba
udaljiti, jer je reeno: 'Jezik tvoj - neprijatelj je moj'..."
Kiun se kretao iza konja irokim koracima. Rumata je ivicom oka video kako mu se od znoja
presijava ela.
 "Stoj, kada ti se kae!" zaurlao je jurinik.
ulo se kako, lupkajui sekirom, tri niz stepenike, spominjui istovremeno boga, avola i svu tu
blagorodnu stoku istovremeno.
Jedno petorica, pomislio je Rumata, savijajui manete. Pijani mesari. Gluposti.
Proli su pored krme i skrenuli ka umi.
"Mogao sam da idem i bre, ako je potrebno", rekao je Kiun neprirodno vrstim glasom.
"Gluposti!" rekao je Rumata, zauzdavajui drebca. "Bilo bi dosadno proi toliko milja i
nijednom se ne potui. Zar nikada ne eli da se potue, Kiune? Stalno prie, prie..."
"Ne", rekao je Kiun. "Nikada nisam poeleo da se tuem."
"U tome i jeste nesrea", promrmljao je Rumata, okreui drebca i lagano navlaei rukavice.
Iza zaokreta su se pojavila dva konjanika i, ugledavi ga, najednom su se zaustavili.
"Ehej, ti, blagorodni done!" povikao je jedan. "Isprave pokai!"
"Fukaro", progovorio je staklasto-zvonkim glasom Rumata. "Nepismeni ste, ta e vam isprave?"
Gurnuo je drepca kolenom i kasom krenuo u susret jurinicima. Plae se, pomislio je. Prave se...
No, barem par amara! Ne... Nita od svega nee ispasti. Toliko elim da iskalim mrnju, koja se u
meni nakupila za ovaj jedan dan, ali, ini se, nita od svega toga nee ispasti. Ostaemo humani, sve
emo oprostiti i biemo mirni, kao bogovi. Neka oni kolju i skrnave, mi emo ostati mirni, kao
bogovi. Bogovi nikuda ne moraju da ure, pred njima je venost...
Sasvim im se pribliio. Jurinici su nesigurno digli sekire i povukli se unazad.
"No?" rekao je Rumata.
"ta znai to 'no'?" zbunjeno je rekao prvi jurinik. "Pa to je, znai, blagorodni don Rumata?"
Drugi jurinik je odmah okrenuo konja i u galopu odjurio. Prvi se povukao, spustivi sekiru.
"Molimo za oprotaj, blagorodni done", brzo je poeo da govori. "Nismo vas prepoznali. U
pitanju je mala greka. Stvar je dravna, greke su uvek mogue. Momci su malo popili, gore od
elje..." Poeo je da ga zaobilazi postrance. "I sami shvatate, vremena su teka... Lovimo pobegle
uene ljude. Ne elimo da se alite, blagorodni done..."
Rumata mu je okrenuo lea.
"Blagorodnom donu elimo srean put!" sa olakanjem u glasu povikao je za njim jurinik.
Kada se on udaljio, Rumata je tiho pozvao:
"Kiune!"
Niko mu se nije odazvao.
"Ehej, Kiune!"
I ponovo se niko nije odazvao. Oslunuvi malo, Rumata je kroz zujanje komaraca zauo utanje
bunja. Kiun se brzo probijao preko polja na zapad, tamo gde se, udaljena dvadeset milja nalazila
irukanska granica. To je sve, pomislio je Rumata. Eto ti celog razgovora. Uvek jedno te isto. Provera,
oprezna razmena dvosmislenih bajki... itave nedelje troi duu na nevane razgovore sa raznim
oloem, a kada konano susretne pravog oveka, onda nema vremena da sa njim porazgovara kako
treba; treba ga prikriti, spasti, poslati, na sigurno i bezbedno mesto, i on odlazi, tako i ne shvativi da
li je imao posla sa prijateljem ili kapricioznim izrodom. Pa i sam nita nee saznati o njemu. ta on
hoe, ta moe, zato ivi...
Setio se jueranjeg Arkanara. vrste kamene kue na glavnim ulicama, gostoprimljivi fenjer nad
ulazom u tavernu, dobroudni, siti trgovci pijuckaju pivo za istim stolovima i diskutuju o tome da
svet uopte nije lo, da cene itu padaju, da cene odei rastu, da se zavere otkrivaju na vreme, da
vraeve i sumnjive knjigoatce nabijaju na kolac, da je kralj, po obiaju, velianstven i svetao, a don
Reba bezgranino pametan i uvek na oprezi. "Izmislie kako da ne!.. Svet je okrugao!..." "Od
pismenosti, od pismenosti sve dolazi brao! Nije u novcu srea, seljak je navodno takoe ovek, a
to dalje - to vie, uvredljivi stihovi, a onda i pobuna..." "Sve ih treba na kolac, brao!.. A ta bih ja
radio? Ja bih jednostavno pitao: pismen si? Na kolac! Stihove pie? Na kolac! Tablice zna? Na
kolac, suvie mnogo zna!" Bina, srce, jo tri krigle piva i porciju dimljene zeetine. A po ulici
poploanoj kamenjem - grum, grum, grum - lupaju potkovanim izmama nabijeni, rumenog lica momci
u sivim kouljama, sa tekim sekirama o desnom ramenu. "Brao! Evo ih, to su zatitnici! Zar e oni
dozvoliti? Ni u kom sluaju! A moj, moj... Na desnom krilu! Jo koliko jue sam ga makljao! Da,
brao, to vam vie nije ono nemirno doba! Stabilnost prestola, srea, nepokolebljivi mir i pravinost!
Ura, sive ete! Ura, don Reba! Neka je slava naem kralju! Eh, brao, kako je divan sada ivot!"
A po tamnoj ravnici kraljevine Arkanarske, osvetljenoj vatrama poara i iskrama baklji, po
putevima i stazama, izujedani komarcima, sa podbijenim do krvi nogama, pokriveni znojem i
prainom, izmueni, preplaeni, utueni oajem, ali vrsti kao elik u svom ubeenju, bee, idu,
lutaju, zaobilazei mrtve strae stotine nesrenika, stavljenih van zakona samo zbog toga, to umeju i
ele da lee i ue svoj iznuren boletinama i ogrezao u neznanju narod; zbog toga to, kao bogovi,
stvaraju od gline i kamena drugu prirodu za ukraavanje ivota naroda koji ne zna ta je to lepota;
zbog toga to prodiru u tajne prirode, nadajui se da e uspeti da stave te tajne u slubu svom
nevetom, preplaenom starim vradbinama narodu... Nezatieni, dobri nepraktini, koji su daleko
prevazili svoje doba...
Rumata je smakao rukavicu i zamahnuvi njom, tresnuo drepca medu ui:
"No, mrcino!" rekao je ruski.
Bila je pono, kada je uao u umu.

Sada niko ne moe tano da kae odakle je doao taj udnovati naziv - tucava uma. Postojalo je
zvanino predanje o tome, da su pre tri stotine godina gvozdene ete carskog marala Toca koji je
kasnije postao prvi arkanarski kralj, probijajui se kroz sajvu, proganjajui horde varvara bakarne
boje koe koje su se povlaile, ovde, na odmoritu kuvale od kore belog drvea napitak, koji je
izazivao nezadrivo tucanje. Prema predanju, maral Toc je, obilazei jednog jutra logor, izgovorio,
mrtei svoj aristokratski nos: "Odista, to je nepodnoljivo! Cela uma tuca i smrdi na pie", Odatle
je navodno i potekao udnovati naziv.
Bilo kako bilo, to ni u kom sluaju nije bila obina uma. U njoj je raslo ogromno drvee sa
tvrdim belim stablima, kakva se nisu ouvala ni na jednom drugom mestu u Imperiji - ni u vojvodstvu
Irukanskom; a jo manje u trgovakoj republici Soan, koja je odavno posekla sve svoje ume i
upotrebila ih za izgradnju brodova. Prialo se da takvih uma ima mnogo iza Crvenog Severnog
grebena u zemlji varvara, ali zar se malo toga pria o zemlji varvara...
Kroz umu je prolazio put, koji je bio proseen pre dva stolea. Taj put je vodio u rudnike srebra,
i po naslednom pravu je pripadao baronima Pampa; potomcima jednog od saboraca marala Toca.
Nasledno pravo barona Pampa stajalo je arkanarske kraljeve dvanaest pudova istog srebra godinje,
jer je svaki kralj, stupivi na presto, kretao sa armijom da osvoji zamak Bau, u kome su iveli baroni.
Zidovi zamka su bili vrsti, baroni hrabri, svaki pohod je kraljeve stajao trideset pudova srebra, a
posle povratka potuene armije arkanarski kraljevi su iznova potvrivali nasledno pravo barona
Pampa zajedno sa drugim privilegijama, kao na primer: da akaju nos za kraljevskom trpezom, da
love zapadno od Arkanara i obraaju se prinevima direktno po imenu, bez titula i zvanja.
tucava uma bila je puna najmranijih tajni. Danju su se putem na jug kretale koije sa
obogaenom rudaom, a nou je put bio pust, jer bi se retko naao hrabar ovek koji bi se usudio da
krene njime pri svetlosti zvezda. Govorilo se da nou sa Oca-drveta vie ptica Siu, koju niko nikada
nije video i koju je nemogue i videti, jer to nije obina ptica. Govorilo se da ogromni, kosmati pauci
skau sa grana na vratove konja i u jednom trenu presecaju konjima ile, davei se u krvi. Govorilo
se da po umi luta ogromna, drevna ivotinja Peh, prekrivena krljutima, koja raa potomstvo jedared
u dvanaest godina i vue za sobom dvanaest repova, koji se znoje otrovnim znojem. A neko je video
kako je usred belog dana preko puta prelazio, mrmljajui svoje albe, goli vepar 'Y', koga je prokleo
sveti Mika - svirepa ivotinja, kojoj gvoe nije moglo nita, ali koju je zato kao mogla da proburazi
kost.
Tu je mogao da se susretne i odbegao rob sa igom od smole meu lopaticama - utljiv i
nepotedan, kao dlakavi pauk-krvopija. I zgrbljeni arobnjak, koji je sakupljao tajne peurke za svoje
arobne napitke, pomou kojih ovek moe da postane nevidljiv, moe da se pretvara u razne
ivotinje ili dobije drugu senku. Pokraj puta su se etkale i none junaine groznog Vage Toka, i
begunci iz srebrnih rudnika sa crnim dlanovima i belim, prozranim licima. Vraevi su se ovde
skupljali na svoja nona bdenja, a razulareni lovouvari barona Pampe pekli su na retkim poljanama
ukradene bikove na ranju.
Takorei u najguoj umi, na jednu milju od puta, pod ogromnim drvetom, sasuenim od starosti,
u zemlju je bila urasla naherena koliba od ogromnih brvana, opkoljena pocrnelom tarabom. Na tom
mestu se ona nalazila od vajkada, vrata su joj uvek bila zatvorena, a kraj poluistrulelog doksata
videli su se iskoeni idoli, istesani od jednog komada drveta. Ta izba je bila najopasnije mesto u
tucavoj umi. Govorilo se da upravo ovamo dolazi jedared u dvanaest godina drevni Pah, da bi tu
okotio potomka i da tu, zavukavi se ispod izbe, umire, tako da je ceo pod u izbi prekriven crnim
otrovom, a kada otrov potee napolje - tada e svemu doi kraj. Govorilo se da u noi nepogoda
idoli sami poinju da se izvlae iz zemlje, primiu se putu i daju znakove. I govorilo se jo, da se
ponekad u mrtvim prozorima pali neljudska svetlost, da se uju razni zvuci i da se dim iz dimnjaka
vije u stubu sve do samoga neba.
Ne tako davno je seoska budala to nikada ne pije, Irma ipak iz sela Blagorastvorenije (a po
narodski - Smrdljivci), iz gluposti svoje jedne veeri navratio do izbe i zavirio kroz prozor. Kui se
vratio sasvim poblesaveo, a doavi malo k sebi, ispriao je da je u izbi gorela jarka svetlost, i da je
za obinim stolom sedeo na klupi ovek i pio neto iz bave, koju je drao jednom rukom. Lice
oveka bilo je oputeno gotovo do pojasa, i bilo je sve u nekakvim mrljama. Bio je to, oigledno,
sam sveti Mika jo pre nego to je priao veri, mnogoenac, pijanica i razvratnik. ovek je mogao da
ga posmatra, savladavi samo prethodno strah. Iz prozora je mirisalo na neto sladunjavo-opojno, i
po drvetima oko izbe kretale su se senke. Iz cele okoline dolazili su ljudi da sluaju priu budaline. A
stvar se zavrila time, to su stigli jurinici i, zavivi mu laktove na lopatice, oterali ga u grad
Arkanar. O kolibi ni sada ipak ne prestaju da priaju, i ne nazivaju je drugaije, do Pijani Brlog...

Probivi se kroz bunje gigantske paprati, Rumata je siao sa konja pred doksatom Pijanog Brloga
i obmotao povodac oko jednog idola. U izbi je gorela svetlost, vrata su bila otvorena i visila na
jednoj arki. U sobi je jako zaudaralo na alkohol, a na stolu, meu oglodanim kostima i komadima
kuvane repe, uzdizala se ogromna glinena krigla.
"Dobro vee, oe Kabani", rekao je Rumata, prekoraivi prag.
"Pozdravljam vas", odazvao se otac Kabani promuklim, kao borbena truba glasom.
Rumata je, zveckajui mamuzama, priao stolu, bacio na klupu rukavice i ponovo pogledao oca
Kabanija. Otac Kabani je sedeo nepokretno, naslonivi oputeno lice na dlanove. upave, polusede
vee su mu visile na obrazima, kao vatrava nad provalijom. Iz nozdrva njegovog ogromnog nosa, sa
svakim izdahom sa zvidukom je izletao vazduh; zasien alkoholom.
 "Sam sam ga izmislio!" progovorio je najednom, sa naporom podigavi desnu obrvu, i bacivi na
Rumatu pogled zamuenog oka. "Sam! A zato?.." Oslobodio je ispod obraza desnu ruku i poeo da
mae maljavim prstom. "A ipak, ja sa svim tim nemam nikakve veze!.. Ja sam ga izmislio... a ja sa
svim tim nemam nikakve veze, a? Tano - nikak-ve... I sve u svemu, mi ne izmiljamo, ve radimo
avo e ga znati ta!"
Rumata je skinuo opasa i prebacio preko glave kaieve sa maevima.
"No, no", rekao je.
"Sanduk!" dreknuo je otac Kabani i za due vreme zautao pravei udnovate pokrete obrazima.
Rumata je, ne sputajui pogleda sa njega, prebacio preko klupe noge u prekrivenim prainom,
visokim izmama i seo, stavivi maeve pokraj sebe.
"Sanduk..." ponovio je otac Kabani potitenim glasom. "To mi govorimo, kao da izmiljamo. U
stvari, sve je ve odavno izmiljeno. Neko je odavno-odavno sve izmislio, strpao sve u sanduk,
provrteo na poklopcu rupu i otiao... Otiao da spava... A ta se tada desilo? Doao je otac Kabani,
zatvorio oi, zavukao ruku u rupu." Otac Kabani je pogledao svoju ruku. "Dograbio, izmislio! Ja sam,
kae, upravo ovo i izmislio!.. A ko ne veruje, taj je budala... Trpam ruku unutra - jedan! ta? ica sa
bodljama: Zato? Staja od vukova da se zatiti. Junaina! Trpam ruku - dva! ta? Pametna stvar -
vodenica za meso. Zato? Neno, mleveno meso... Junaina! Trpam ruku - tri! ta? Voda koja gori...
Kako i zato? Da se vlana drva zapale... A?!"
Otac Kabani je uutao i poeo da se naginje napred, kao da ga je neko savijao, stegavi ga za vrat.
Rumata je uzeo kriglu, zavirio u nju, posle izlio nekoliko kapi na spoljnu stranu dlana. Kaplje su bile
plavkaste i mirisale na alkohol. Rumata je ipkastom maramicom paljivo obrisao ruku. Na maramici
su ostale masne mrlje. Neoeljana glava oca Kabanija dodirnula je sto i istog asa se trgla.
"Ko je stavio sve to u sanduk - on je znao za ta je sve to izmiljeno... Bodlje protiv vukova? To
sam ja, budala, od vukova... Rudnike, rudnike ograivati tim icama... Da ne bee iz rudnika dravni
zloinci. A ja ne elim! I ja sam dravni zloinac! A da li su me pitali? Pitali su me! Bodljikava ica,
kau? Bodljikava ica. Protiv vukova, kae? Protiv vukova... Odlino, kau junaina! Opleemo
rudnike... Lino ih je don Reba i opojasao. I vodenicu moju za meso je uzeo. Junaina, kae! Ima
glavu, kae!.. I sada, znai, u Veseloj Kuli neno mleveno meso pravi... Jako, kau, pomae..."
Znam, mislio je Rumata. Sve znam. I kako si ti vikao kod don Rebe u kabinetu, kako si mu puzao
pred nogama, molio: "Daj, ne treba!" Bilo je prekasno. Poela je da se vrti tvoja vodenica za meso...
Otac Kabani je dograbio kriglu i prineo je maljavim ustima. Gutajui otrovnu smesu; urlao je kao
vepar 'Y', posle je bacio kriglu na sto i poeo da vae komad rotkve. Po obrazima su mu tekle suze.
"Voda koja gori!" rekao je konano, stegnutim glasom. "Za paljenje vatri i izvoenja veselih ala.
A kakva je to voda koja gori, ako ona moe da se pije? Ako se u pivo sipa - pivo je onda odista
dobro! Ne dam! Sam u to popiti... I pijem. Danju pijem. Nou. Sav sam otekao. Padam stalno. Danas
sam, don Rumata, da mi ne veruje ogledalu priao - preplaio sam se... Gledam - pomogao mi
gospod! - gde je to otac Kabani?! Morska zver oktopod - sav sam u raznobojnim flekama. as sam
crven. as opet modar. Izmislio sam, kako se to kae, vodu za razne arolije..."
Otac Kabani je pljunuo na sto i poeo da trlja nogom pod ispod klupe, briui ga, a onda je
najednom upitao:
"Koji je danas dan?"
"Dan uoi Kate Pravednog", rekao je Rumata.
"A zato nema sunca?"
"Zato to je no."
"Ponovo no..."# tuno je rekao otac Kabani i sruio se licem u ogriske.
 Jedno vreme ga je Rumata, zviduui kroz zube, posmatrao. Posle se izvukao iza stola i otiao u
ostavu. U ostavi se meu gomilama repe i brdom opiljaka presijavao staklenim cevima nezgrapan
agregat oca Kabanija za proizvodnju alkohola - zauujue delo uroenog inenjera, instinktivnog
hemiara i majstora-staklara. Rumata je dva puta obiao paklenu mainu, posle je u pomrini napipao
gvozdenu ipku i nekoliko puta nasumice udario, nikuda specijalno ne nianei. U ostavi je poelo da
odzvanja, klokoe. Odvratan zadah prokisle komine udario mu je u nos.
Dok mu je staklo krckalo pod potpeticama, Rumata se zavukao u udaljeni ugao i ukljuio
elektrinu lampicu. Tamo se pod gomilom raznoraznog ubreta, u jakom silikatnom sefu nalazio mali
poljski sintezator 'Midas'. Rumata je razbacao ubre, okrenuo na toku kombinaciju cifara i podigao
poklopac sefa. ak je i obasjan belom elektrinom svetlou sintezator izgledao udnovato meu
razbacanim ubretom. Rumata je ubacio u otvor nekoliko lopata opiljaka, i sintezator je tiho poeo da
pevui, automatski ukljuivi indikator svetlosti. Rumata je vrhom svoje visoke izme primakao
izlaznom otvoru zaralu kofu. I tog istog asa - zvek, zvek, zvek! - na ulubljeno metalno dno poeli su
da padaju zlatni kruii sa aristokratskim profilom Pica estog, kralja Arkanarskog.

Rumata je preneo oca Kabanija na kriputave palae, smakao mu cipele, okrenuo ga na desni bok i
prekrio koom neke odavno izumrle ivotinje. Pri tome se otac Kabani za tren probudio. On nije
mogao da se pokree, a isto tako ni da razmilja. Ograniio se na to, to je otpevao nekoliko stihova
iz zabranjene svetovne romanse 'Ja sam kao cveti crveni na dlanu tvom malenom', posle ega je
odmah poeo gromko da hre. Rumata je rasklonio sve sa stola, pomeo pod i obrisao staklo jednog
prozora, koje je bilo pocrnelo od prljavtine i hemijskih eksperimenata, to je otac Kabani izvodio na
ragastovu. Iza ruinirane pei naao je bure sa alkoholom i sadrinu izlio u pacovsku rupu. Posle je
napojio hamaharskog drepca, sipao mu ovsa iz mree ispod sedla, umio se i seo da eka,
posmatrajui plamiak ika. Ve punih est godina je iveo tim udnovatim, dvostrukim ivotom i,
inilo se da se ve sasvim navikao na njega; ali mu je povremeno, kao na primer sada, najednom
padalo na pamet da u stvari nema nikakvog organizovanog zverstva i sivila koje nadire, ve da se
odigrava udnovata pozorina predstava sa njim, Rumatom, u glavnoj ulozi. Da e eto sada, posle
posebno uspene replike, odjeknuti aplauzi i da e potovaoci iz Instituta eksperimentalne istorije
ushieno povikati iz loa: "Odlino, Antone! Odlino! Junaina, si, Toka!" ak se i osvrnuo, ali nije
bilo prepunjene sale, postojali su samo pocrneli, mahovinom prekriveni zidovi od golih brvana,
prekrivenih slojevima ai.
U dvoritu je tiho zarzao i poeo da lupka kopitama hamaharski drebac. Zaulo se nisko,
ujednaeno brundanje, do suza poznato i potpuno neverovatno ovde. Rumata je oslukivao, otvorivi
usta. Brundanje se smirilo, jeziak plamena nad ikom je poeo da se njie i zasjao je jo jae.
Rumata je poeo da ustaje i tog istog asa iz ponone tmine u sobu je uao don Kondor, generalni
sudija i uvar velikih dravnih peata trgovake republike Soan, potpredsednik Konferencije
dvanaest negocijanata i kavaljer carskog Ordena Desnice Milosrdne.
Rumata je skoio, umalo ne preturivi klupu. Bio je spreman da se baci, da ga poljubi u oba
obraza, ali noge su mu se, pridravajui se etikecije same od sebe podvile u kolenima, mamuze su
sveano zveknule, desna ruka mu je opisala iroki polukrug od srca u stranu, a glava se povila tako,
da je brada nestala u penasto-ipkastim okovratnicima. Don Kondor je smakao somotsku beretku sa
obinim, putnim perom, brzo je njom, kao da tera komarce mahnuo u stranu Rumate, a posle je,
bacivi je na sto, obema rukama raskopao kraj vrata kope svoje kabanice. Kabanica je jo lagano
padala za njegovim leima, a on je ve sedeo na klupi, rairivi noge, oslonivi levu ruku na kuk, a
desnom se oslanjajui na drku pozlaenog maa, zabijenog u trule daske poda. Bio je mali, mrav,
sa ogromnim, malo iskolaenim oima na uzanom, bledom licu. Njegova crna kosa je bila
obuhvaena istim kao i u Rumate, masivnim zlatnim obruem sa ogromnim zelenim kamenom nad
prekonosnicom.
"Jeste li sami, don Rumata?" odseno je upitao.
"Jesam, blagorodni done", tuno je odgovorio Rumata.
Otac Kabani je najednom glasno i potpuno trezno rekao:
"Blagorodni don Reba!.. Vi ste obina hulja i nita vie."
Don Kondor se nije ni pokrenuo.
"Doleteo sam", rekao je.
"Nadajmo se", rekao je Rumata, "da vas nisu videli."
"Legenda vie ili manje", ljutito je rekao don Kondor. "Nemam vremena za jahanje. ta se desilo
sa Budahom? Gde je nestao? Pa sedite, don Rumata, molim vas! Boli me vrat."
Rumata se posluno spustio na klupu.
"Budah je nestao", rekao je. "ekao sam ga u Praumi Tekih Maeva. Ali, doao je samo
jednooki odrpanac, izgovorio lozinku i predao mi vreu sa knjigama. ekao sam ga jo dva dana, a
posle sam se povezao sa donom Hugom, i don Hugo me je obavestio da je ispratio Budaha do same
granice i da Budaha prati neki blagorodni don, kome se moe verovati jer je ovaj prokockao sve na
kartama i prodao se don Hugu i telom i duom. A to znai, da je Budah nestao negde ovde, u
Arkanaru. To je sve to sam uspeo da saznam."
"Nije ba mnogo", rekao je don Kondor.
"Stvar nije u Budahu", pobunio se Rumata. "Ako je on iv, pronai u ga i izvui. To umem. Ali,
nisam o tome hteo da govorim sa vama. eleo bih jo jednom da skrenem vau panju na to, da
situacija u Arkanaru prevazilazi granice bazne teorije..." Lice don Kondora je postalo kiselkasto.
"Ne, sasluajte me paljivo", vrstim glasom je rekao Rumata. "Oseam da se radio-vezom sa vama
nikada neu objasniti. A u Arkanaru se sve izmealo! Pojavio se nekakav novi faktor, koji sistematski
deluje. I ispada, kao da don Reba potpuno svesno napujdava na naunike svo sivilo u kraljevini. Sve,
to se i najmanje uzdie iznad prosenosti sivila, u opasnosti je. Sluajte, don Kondore, to nisu
emocije, to su injenice! Ako si pametan, obrazovan, ako sumnja, govori neuobiajene stvari - ako
jednostavno barem ne pije vino! - u opasnosti si. Bilo koji trgovi ima prava da te, ako to samo
hoe, ubije. Stotine i hiljade ljudi stavljene su van zakona. Njih love jurinici i veaju du puteva.
Gole; za noge... Jue su u mojoj ulici izmama ubili starca, saznavi da je pismen. Gazili su ga,
priaju, dva sata, tupoglavci, sa gotovo ivotinjskim njukama..." Rumata se uzdrao i zavrio je
mirno: "Jednom reju, u Arkanaru takorei da vie nema ni jednog jedinog pismenog oveka. Kao i u
Oblasti Svetog Ordena posle Barkanskog pokolja."
Don Kondor ga je paljivo posmatrao, stegavi usne.
"Ne dopada mi se, Antone", rekao je ruski.
"Meni se takoe mnogo to-ta ne dopada, Aleksandre Vasiljeviu", rekao je Rumata. "Ne dopada
mi se to smo vezali sami sebi i ruke i noge samom postavkom problema. Ne dopada mi se to se taj
problem naziva Problem Beskrvnog Delovanja. Zato to u mojim uslovima ta nauno zasnovana
neaktivnost... Znam ta ete mi sve rei protiv toga! I ja znam teoriju. Ali, ovde nema nikakvih
teorija, ovde je tipino faistika praksa, ovde zveri svakog trena ubijaju ljude! Ovde je sve potpuno
beskorisno. Znanja nema dovoljno, a zlato gubi vrednost, jer kasni."
"Antone", rekao je don Kondor. "Ne padaj u vatru. Verujem, da je situacija u Arkanaru odista
izuzetna, ali sam isto tako ubeen, da nema ni jedan jedini konstruktivan predlog."
"Da", sloio se Rumata, "konstruktivnih predloga odista nemam. Ali mi je jako teko da se
uzdravam."
"Antone", rekao je don Kondor. "Na ovoj planeti nas ima dve stotine i pedeset. Svi se uzdravaju,
i svima je to jako teko. Najiskusniji ive ovde ve pune dvadeset i dve godine. Oni su ovamo
doleteli kao obini posmatrai. Njima je bilo zabranjeno da bilo ta uopte preduzimaju. Zamisli to
za tren: za-bra-nje-no u potpunosti. Oni ne bi imali prava ak ni da spasu Budaha. ak ako bi Budaha
gazili nogama pred njihovim oima."
"Ne treba govoriti sa mnom kao sa detetom", rekao je Rumata.
"Nestrpljivi ste kao dete", rekao je don Kondor. "A potrebno je da budete jako strpljivi."
Rumata se tuno osmehnuo.
"A dok budemo ekali", rekao je, "odmeravali i oklevali, zveri e svakog trenutka unitavati
ljude."
"Antone", rekao je don Kondor, "u vasioni ima hiljade planeta, na koje jo nismo stigli i na kojima
istorija tee svojim tokom."
"Ali mi smo ipak ovamo stigli."
"Da, stigli smo. Ali zato, da bismo pomogli ovom oveanstvu, a ne zbog toga da bismo utolili
svoj pravini gnjev. Ako si slab - idi. Vrati se kui. Na kraju krajeva, ti odista nisi dete i znao si na
ta ovde dolazi."
Rumata je utao. Don Kondor, nekako oputen i najednom ostareo, vukui ma za drku, kao tap,
proetao se pored stola, tuno klimajui nosem.
"Shvatam sve", rekao je. "I sam sam sve to preiveo. Bilo je doba - to oseanje nemoi i
sopstvene podlosti mi se inilo najstranijim. Neki, slabiji, ludeli su od toga, njih su poslali na
Zemlju i sada ih lee. Petnaest godina mi je bilo potrebno, dragi moj, da bih shvatio ta je to
najstranije. Strano je izgubiti ljudski lik, Antone. Uprljati duu, pobesneti. Mi smo ovde bogovi,
Antone, i moramo biti pametniji od bogova iz legendi, koje ovdanji narod stvara nekako po svom
liku i podoblju. A kreemo se po ivici movare. Ako pogreimo - i padnemo u blato, itavog ivota
se neemo oprati. Goran Irukanski je u 'Istoriji Dolaska' napisao: 'Kada je bog, spustivi se sa neba,
doao narodu iz Pitanskih movara, noge su mu bile blatnjave'."
"A za to su Gorana i spalili", mrano je rekao Rumata.
"Da, spalili su ga. A to je reeno o nama. Ja sam ovde petnaest godina. Ja sam, golupiu moj,
prestao ak i da sanjam Zemlju. Nekako sam, preturajui nekakve papire, pronaao fotografiju jedne
ene i dugo nisam mogao da se setim ko je ona. Ponekad sa strahom postajem svestan toga da ve
odavno nisam saradnik Instituta, da sam eksponat muzeja tog Instituta, generalni sudija trgovake
feudalne republike, i da u muzeju postoji sala, u koju me treba smestiti. Eto to je ono najstranije -
udubiti se u ulogu. U svakom od nas se blagorodni nitkov bori sa komunarom. I sve unaokolo pomae
nitkovu, a komunar je sam samcat - Zemlja je udaljena hiljadu godina i hiljadu parseka." Don Kondor
je zautao, gladei kolena. "Tako je to, Antone", rekao je glasom, koji je postojao sve odluniji. "Da
ostanemo komunari."
On to ne shvata. A kako bi i mogao da shvati? On je imao sree, on ne zna ta je to sivi teror, ta
je to don Reba. Sve, emu je on bio svedok za petnaest godina rada na ovoj planeti, na ovaj ili onaj
nain uklapa se u okvire bazne teorije. I kada mu govorim o faizmu, o sivim jurinicima, o naciji
malograantine, on to prihvata kao emocije. "Ne alite se sa terminologijom, Antone! Terminoloka
zbrka moe da ima opasne posledice." On nikako ne moe da shvati, da je normalni nivo
srednjovekovnog zverstva - srean jueranji dan Arkanara. Don Reba je za njega - neto nalik na
vojvodu Rieljea, pametan i dalekovidi politiar, koji brani apsolutizam od feudalizma. Jedino ja na
celoj planeti vidim stranu senku, koja se nadnosi nad zemljom, ali upravo ja i ne mogu da shvatim
ija je to senka i zato... I kako da ga ubedim, kada e me on, po oima mu se to vidi, poslati na
Zemlju da se leim.
"Kako ivi potovanja dostojni Sinda?" upitao je. Don Kondor je prestao da ga burgija pogledom
i progunao je: "Dobro, zahvaljujem vam se." Posle toga je rekao:
"Potrebno je, na kraju, da shvati da ni ti, ni ja, i niko od nas nee videti opipljive plodove svoga
rada. Mi nismo fiziari, mi smo istoriari. Naa jedinica vremena nije sekunda, ve stolee, a dela
naa - to ak nije ni setva, mi tek pripremamo teren za setvu. A dolaze eto ponekad sa Zemlje...
entuzijasti, avo ih odneo... Sprinteri kratkoga daha..."
Rumata se sarkastino osmehnuo i bez neke posebne potrebe poeo da navlai izme. Sprinteri.
Da, sprinteri su odista postojali.
Pre deset godina je Stefan Orlovski, on je istovremeno i don Kapada, komandir ete samostrelaca
njegovog imperatorskog velianstva, za vreme javnog pogubljenja osamnaest estorskih vetica
naredio svojim vojnicima da otvore paljbu po delatima, ubio je carskog sudiju i dva sudska pristava
i dvorska straa ga je digla na koplja. Grei se u samrtnim mukama, vikao je: "Pa vi ste ljudi! Udrite
ih, udrite", ali ga je malo ko uo zbog urlanja mase: "Vatre! Jo vatre!..."
Otprilike u to isto doba, na drugoj hemisferi je Karl Rozenblum, jedan od najistaknutijih znalaca
seljakih ratova u Nemakoj i Francuskoj, a on je istovremeno bio i trgovac vunom Pani-Pa, digao
ustanak murijskih seljaka, na juri je zauzeo dva grada i bio ubijen strelom u potiljak, pokuavajui
da onemogui pljake. On je bio jo iv, kada su po njega doleteli helikopterom, ali nije mogao da
govori i samo je gledao oko sebe, sa izrazom krivca i nita ne shvatajui, svojim ogromnim plavim
oima, iz kojih su neprekidno tekle suze...
A kratko vreme pre dolaska Rumate je odlino zamaskiran prijatelj-konfident kajsanskog tiranina
(Deremi Tariat, strunjak za istoriju zemljinih reformi), najednom iz ista mira izvrio dvorski
prevrat, uzurpirao vlast, tokom puna dva meseca pokuavao da nametne Zlatni Vek, uporno ne
odgovarajui na besna pitanja suseda i Zemlje, stekavi na taj nain slavu ludaka, sreno izbegao
osam atentata, a na kraju ga je uhvatila hitna sluba saradnika Instituta i podmornicom prebacila na
ostrvsku bazu kraj samog Junog pola...
"Pomisli samo!" progunao je Rumata. "Zemlja jo uobraava, da se najsloenijim problemima
bavi nulta fizika..."
Don Kondor je digao glavu.
"Oh, konano!" rekao je poluglasno.
Poela su da topu kopita, besno i prodorno je zanjitao humaharski drebac, zaula se energina
psovka sa jakim irukanskim akcentom. U vratima se pojavio don Hugo, stariji krevetnik njegove
svetlosti vojvoe Irukanskog, debeo, rumen, sa kicoki ufitiljenim uvis brkovima, osmejkom do uiju,
malim, veselim oicama pod kovrdama kestenjaste perike. I ponovo je Rumata nainio pokret da
pojuri, i zagrli ga, jer je to bio Paka; ali se don Hugo najednom uprepodobio, na njegovoj zadrigloj
fizionomiji pojavio se sladunjav osmejak, lako se povio u pojasu, prineo kapu grudima i istegao usne
napred. Rumata je bacio kratak pogled na Aleksandra Vasiljevia. Ali, Aleksandra Vasiljevia nije
bilo. Na klupi je sedeo Generalni sudija i uvar velikih peata - rairivi noge, oslonivi levu ruku o
bok, a desnom se drei za drku svog pozlaenog maa.
"Jako ste zakasnili, don Hugo", rekao je neprijatnim glasom.
"Izvinjavam se hiljadu puta!" povikao je don Hugo elegantno se pribliavajui stolu. "Kunem se
rahitisom moga vojvode, odista potpuno nepredviene okolnosti! etiri puta me je zaustavljala
patrola njegovog velianstva kralja arkanarskog, i dva puta sam morao da se tuem sa nekim
probisvetima." Kicoki je digao levu ruku, obavijenu okrvavljenom krpom. "Uzgred budi reeno,
blagorodni donovi, iji se to helikopter nalazi iza kolibe?"
"To je moj helikopter", svadljivo je rekao don Kondor. "Nemam vremena za tue na putevima."
Don Hugo se prijatno osmehnuo i, uzjahavi klupu kao konja, rekao:
"I tako, blagorodni donovi, prinueni smo da konstatujemo da je visokoueni doktor Budah na
tajanstveni nain nestao negde izmeu irukanske granice i Praume Tekih Maeva..."
Otac Kabani je najednom poeo da se mekolji na svom leaju.
"Don Reba", rekao je prozuklim basom, ne budei se.
"Ostavite Budaha meni", oajniki je rekao Rumata, "i ipak pokuajte da me shvatite..."
2.
Rumata se trgao i otvorio oi. Bio je ve dan. Pod prozorima na ulici ula se larma. Neko je,
prema svemu vojnik, urlao: "Sto-ko! Olizae to blato jezikom!" ('Dobro jutro!', pomislio je Rumata.)
"u-ta-ti!... Kunem se leima svetog Mike, izvee me iz koe!" Drugi glas, grub i promukao
bubnjao je, da na toj ulici treba gledati sebi pod noge. "Pred jutro je pala kiica, a znate i sami kada
je ulica poploavana" ... "On e mi jo nareivati gde da gledam!" ... "Bolje me pustite, blagorodni
done, ne drite me za koulju." ... "On e mi jo nareivati!" Zauo se zvonki tresak. Prema svemu, to
je bio ve drugi amar - prvi je probudio Rumatu. "Bolje me ne tucite, blagorodni done..." bubnjalo
je odozdo.
Poznati glas ali ko bi to ipak mogao da bude? ini se da je to don Tameo. Morau danas da mu na
kartama na svaki nain vratim njegovo hamaharsko kljuse. Odista interesantno, da li u ikada poeti
da se razumem u konje? Istini za volju treba priznati da se mi, Rumate Estorske, nikada nismo
razumevali u konje. Mi odlino poznajemo borbene kamile. Dobro je to u Arkanaru gotovo uopte
nema kamila. Rumata se protegao tako da je sve poelo da pucketa, napipao kraj uzglavlja upleteni
svileni nur i cimnuo ga nekoliko puta. U unutranjosti kue zaulo se zvono. Deak sigurno posmatra
svau, pomislio je Rumata. Mogao bi da ustane i obue se i sam, ali to bi izazvalo potpuno
nepotrebne glasine. Poeo je da oslukuje psovke pod prozorima. Kako je to samo jak jezik!
Entropija je neverovatna. Da ga samo don Tameo ne ubije... U poslednje vreme u gradu su se
pojavile junaine, koje su proglasile da za blagorodnu borbu imaju samo jedan ma, dok drugi
upotrebljavaju specijalno za ulinu pogan - a te pogani se, zahvaljujui brigama dona Rebe,
namnoilo neto mnogo u slavnom Arkanaru. Uostalom, don Tameo nije od takvih. Kukavica je na
don Tameo, a i politiar je uz sve to poznat...
Odvratno je kada dan poinje od don Tamea... Rumata je seo, obuhvativi kolena rukama pod
raskonim, pohabanim ebetom. Pojavljuje se nekakvo oseanje olovne neprobojnosti, ovek prosto
eli da se skupi i razmilja o tome, kako smo slabi i nitavni pred okolnostima oko nas.... Na Zemlji
nam to takorei i na pamet ne pada. Tamo smo svi mi zdravi, samouvereni momci, koji su proli kroz
psiholoki trening i koji su spremni na sve. Imamo odline nerve: umemo da ne okreemo glave kada
tuku i ubijaju. Fantastino smo izdrljivi: u stanju smo da podnesemo logoreje odista neuvenih
kretena. Zaboravili smo ta je to gadljivost, odgovara nam ak i posue, koje se obino daje psima
da ga liu i posle toga ga tek, da bi bilo lepe, briu prljavom keceljom. Mi smo veliki impersonatori,
ak i u snu ne govorimo jezicima Zemlje. Imamo oruje koje nikada ne moe da zataji - baznu teoriju
feudalizma, koja je razraena u tiini kabineta i laboratorija, na pranjavim iskopinama, u solidnim
diskusijama...
teta samo, to don Reba pojma nema o toj teoriji. teta je samo to psiholoka priprema spada sa
nas kao mastilo, mi se bacamo u krajnosti, prinueni smo da se bavimo neprekidivim vebama:
"Stegni zube i imaj na umu da si zamaskirani bog, da oni ne znaju ta rade i da gotovo niko od njih
nije ni za ta kriv i zato ti mora da bude strpljiv i sve podnosi..." Ispostavlja se da se bunari
humanizma u naim duama, za koje nam se na Zemlji inilo kao da su bez dna, prazne odista
zastraujuom brzinom. Sveti Mika, pa mi smo pravi humanisti tamo, na Zemlji, humanizam je bio
skelet nae prirode, u klanjanju oveku, u naoj ljubavi prema oveku mi smo stizali do
antropocentrizma, a ovde najednom hvatamo sami sebe kako mislimo, da smo voleli ne oveka, ve
samo komunara, Zemljanina jednakog nama... Sve ee i ee lovimo sami sebe da mislimo: "Pa da
li su to uopte ljudi? Zar su oni u stanju da vremenom postanu ljudi?" I tada se priseamo takvih kao
to su Kira, Budah, Arata Grbavi, seamo se izuzetnog barona Pampe i najednom se stidimo, a to je
neuobiajeno i neprijatno, i to je najvanije, ne pomae...
Ne treba misliti na to, pomislio je Rumata. Samo ne izjutra. Da bog da nestao, taj don Tameo! U
dui se nakupilo dosta besa, a ovek nema gde da ga izlije u takvoj usamljenosti. Da, upravo u
usamljenosti! Mi, zdravi, samouvereni, da li smo ikada mislili da emo se ovde nai u potpunoj
usamljenosti? Pa u to jednostavno niko ne bi ni poverovao! Antone, drugarino, ta ti je sad
najednom? Zapadno od tebe, na tri sata leta odatle ivi Aleksandar Vasiljevi, dobriina, pametan
ovek, a istono - Paka, sedam godina ste proveli u istoj klupi, veran, veseli prijatelj. ta ti je, ta si
se raskiselio, Toka? teta je, razume se, mislili smo da si vri, ali kome se to ne deava? Posao je
vraki, shvatamo to. Vrati se ti na Zemlju, odmori se, pozabavi se malo teorijom, a posle emo ve
videti...
A Aleksandar Vasiljevi je, uzgred budi reeno, najobiniji dogmatiar. Ako bazna teorija ne
predvia postojanje sivih ("Ja, dragoviu moj, za petnaest godina rada takva odstupanja od teorije
neto nisam zapazio..."), to znai da mi se sivi samo priviaju. A ako mi se ve priviaju, onda su mi
znai ivci popustili i moram da odem na odmor. "No dobro, obeavam, pogledau i sam, i izvestiu
vas o svom miljenju. Ali za sada, don Rumata, molim vas; nikakvih ispada..." A Pavel, prijatelj iz
detinjstva, erudita, vidite li, znalac, pravi izvor informacija, poeo je da prouava paralelno istoriju
dve planete i lako je dokazao da je sivi pokret u stvari samo obian nastup graana protiv barona.
"Uostalom, ovih dana u navratiti do tebe, pogledati. Na asnu re, nekako mi je nezgodno zbog
Budaha..." Hvala i na tome! I - dosta! Pozabaviu se Budahom, kada niko drugi za to nije sposoban.
Visokoueni doktor Budah. Pravi Irukanac, veliki lekar, kome vojvoda Irukanski umalo nije
podario plemstvo, ali se predomislio i odluio da ga strpa u kazamat. Najvei u Carstvu strunjak za
leenje otrovima. Autor uvenog traktata 'o travama i drugim biljkama, tajanstveno sposobnim da
slue kao uzronik tuge, radosti i smirenja, a isto tako o balama i sokovima zmija, pauka i golo vepra
'Y', koji ista ta i mnoga druga svojstva poseduju'. ovek, u to nema sumnje predivan i pravi
intelektualac, ubeeni humanista i srebromrzac: celokupna njegova imovina - to je vrea sa knjigama.
Pa kome si onda mogao da bude potreban, doktore Budah, u sumranoj neprosveenoj zemlji koja je
ogrezla u krvavom tresetitu zavera i koristoljublja!
Smatrajmo da si iv i da se nalazi u Arkanaru. Nije iskljueno, razume se, da su te uhvatili i
napadai - varvari, koji su se spustili sa padina Crvenog Severnog grebena. U tom sluaju don
Kondor ima nameru da se povee sa naim prijateljem utuletidovodusom, specijalistom za istoriju
prvobitnih kultura, koji sada radi kao vra - epileptiar kod vode sa imenom koje se sastoji od
etrdeset i pet slogova. Ali, ako si ipak u Arkanaru, onda su najpre mogli da te dograbe noni banditi
Vage Toka. I ak ne da te dograbe, ve da te prihvate, jer bi za njih glavni dobitak bio tvoj pratilac,
blagorodni don koji je sve proerdao na kartama. Ali, bilo kako bilo, oni te nee ubiti. Vaga Toak je
suvie velika cicija da bi uradio tako neto.
Mogla je da te zarobi i nekakva budala baron. Bez ikakve zle namere, jednostavno da gozbuje sa
blagorodnim sabesednikom, postavio je strau na putu i dovukao u svoj zamak tvog pratioca. I ti e
sedeti u smrdljivoj odaji sa poslugom, sve dok se donovi ne napiju do besvesti i ne rastanu se. U tom
sluaju ti takoe nita ne preti.
Ali, postoje jo negde u Trulojaruzi ostaci potuene nedavno seljake armije dona Ksija i Perti
Kimenjaka, koje sada tajno potpomae sam orao na don Reba za sluaj da doe do moguih
komplikacija sa baronima. E, oni za potedu ne znaju, i bolje je na njih i ne misliti. Postoji jo i don
Satarina, carski nasledni aristokrata, sto dve godine star, koji je potpuno izlapeo. On je u
plemenskom neprijateljstvu sa vojvodama Irukanskim i povremeno, postavi aktivan, poinje da
hvata sve, koji prelaze irukansku granicu. On je jako opasan, jer kada dobije napade holecistitisa
moe da izdaje takva nareenja, da njegove sluge ne uspevaju ni da iznesu sve leeve iz njegovih
tamnica.
I, na kraju, ono najvanije. Ne najvanije zbog toga, to je to najopasnije, ve zbog toga, to je to
istovremeno i najverovatnije. Sive patrole dona Rebe. Jurinici na velikim putevima. Mogao si da
dospe u njihove ape sluajno, i tada treba raunati na proraunatost i hladnokrvnost pratioca. Ali
ta da se radi ako se don Reba zainteresuje za tebe? Don Reba ima odista neoekivane interese...
Njegovi pijuni su mogli da ti poalju patrolu pod komandom sivog oficira, plemikog izroda - sitnog
posednika, i ti sada ami u kamenoj vrei pod Veselom Kulom...
Rumata je ponovo nestrpljivo povukao nur. Vrata spavae sobe su se otvorila sa odvratnom
kripom, uao je deak-sluga, mrav i natmuren. Zvao se Uno, i njegova sudbina bi mogla da poslui
kao tema za baladu. Poklonio se kraj praga, vukui po podu poluraspadnute cipele, priao postelji i
stavio na stoi posluavnik sa pismima, kafom i komadom aromatine kore za vakanje, koja slui za
jaanje zuba i njihovo ienje. Rumata ga je ljutito pogledao.
"Reci mi, molim te, da li e ikada podmazati ta vrata?"
Deak je outao, gledajui u pod. Rumata je zbacio ebe, spustio gole noge sa postelje i pruio
ruku ka posluavniku.
"Jesi li se danas umio?" upitao je.
Deak se prebacio sa jedne noge na drugu i, nita ne odgovorivi, krenuo po sobi, sakupljajui
razbacanu odeu.
"ini mi se da sam te upitao, da li si se danas umio ili nisi?" rekao je Rumata, otvarajui prvo
pismo.
"Vodom grehe nee oprati", progunao je deak.
"Jesam li moda blagorodan, da se umivam, ta li?"
"A ta sam ti ja govorio o mikrobima?" rekao je Rumata.

Deak je stavio zelene pantalone na naslon fotelje i zamahnuo palcem, terajui neastivog.
"Tri puta sam se nou molio", rekao je. "ta jo treba da radim?"
"Budalo", rekao je Rumata i poeo da ita pismo.
Pisala je dona Okana, dvorska dama, nova favoritkinja dona Rebe. Predlagala mu je da je te
veeri poseti 'jer neno tuguje'. U postskriptumu je obinim reima bilo napisano, ta u stvari oekuje
od tog susreta. Rumata nije izdrao - pocrveneo je. Bacivi kao lopov pogled na deaka, promrmljao
je: "No, odista..." O tome je trebalo razmisliti. Bilo mu je odvratno da ide, a ne ii je bilo glupo -
dona Okana je znala mnoge stvari. Na duak je ispio kafu i strpao u usta koru za vakanje.
Sledei koverat je bio od vrstog papira, ig od peatnog voska je bio izmrljan; videlo se da je
pismo otvarano. Pisao je don Ripat, odluni karijerista, porunik sive ete galanterijaca. Raspitivao
se za njegovo zdravlje, izraavao svoju uverenost u pobedu sive stvari i molio da mu odloi plaanje
duga, pozivajui se pri tome na nevane okolnosti. "Dobro, dobro..." promrmljao je Rumata, odloio
pismo, ponovo uzeo koverat i poeo da ga razgleda sa interesovanjem. Da, poeli su stvarno
prefinjenije da rade. I to mnogo prefinjenije.
U treem pismu mu je nuen dvoboj maevima zbog dona Pife, ali je autor pisma pristajao da se
odrekne izazova, ako don Rumata bude tako dobar i prui mu dokaze, da on; blagorodni Rumata sa
donom Pifom nema nikakve veze niti ih je ikada imao. Pismo je bilo standardno: osnovni tekst je
pisao kaligraf, a u ostavljenim prazninama bila su loim rukopisom ispisana imena i rokovi.
Rumata je bacio pismo i poeo da ee izujedanu komarcima levu ruku.
"No, daj da se umijem!" naredio je
 Deak je nestao iz sobe i ubrzo se, ulazei u sobu unatrake, vratio, vukui po podu drveni abar
sa vodom. Posle je nestao jo jedared i dovukao prazan lavor i bokal.
Rumata je skoio na pod, smakao preko glave istrulelu, sa finim runim vezom spavaicu i buno
izvukao iz kanija maeve koji su mu visili kraj uzglavlja. Deak je za svaki sluaj stao iza fotelje.
Poto je desetak minuta vebao napad i odbranu, Rumata je bacio maeve u zid, nagao se nad prazan
lavor i naredio: "Sipaj!" Bez sapuna je ilo teko, ali se Rumata na to ve bio navikao. Deak mu je
sipao bokal za bokalom na lea, na glavu i gunao pri tome: "Kod svih je kako treba, normalno, kao
kod ostalih ljudi, samo se kod nas izvode razne kerefeke. Gde to moe da se vidi da se ovek u dva
suda umiva. U zabitom uglu nekakvu posudu smislili... Svaki dan treba im dati isti pekir... A sami,
vidite li, i ne pomolivi se, potpuno goli sa maevima skau..."
Briui se pekirom, Rumata je rekao pouno:
"Ja sam pri dvoru, nisam ja tamo neki valjivi baron. Dvoranin mora da bude ist i lepo mirie."
"Njegovo velianstvo nema druga posla do vas da mirie", pobunio se deak. "Svi znaju da se
njegovo velianstvo danonono moli za nas, grene. A don Reba, on se uopte nikada i ne umiva. Sam
sam uo, njegov lakej je priao."
"Dobro de, ne gundaj", rekao je Rumata, navlaei najlonsku majicu.
Deak je posmatrao tu majicu ne odobravajui je. O njoj se ve odavno govorkalo meu
arakanskom poslugom. Ali, tu Rumata nita nije mogao da uradi iz potpuno prirodne ljudske
gadljivosti. Kada je oblaio gaice, deak je okrenuo glavu na stranu i nainio pokret usnama kao da
je pljuvao na neastivog.
Dobro bi bilo ipak uneti u modu donji ve, pomislio je Rumata. Ali, na prirodan nain to je moglo
da se uradi samo preko ena, a Rumata se u tome odlikovao nedozvoljivom za izviaa razboritou.
Kavaljer i vrtirep, koji je znao kakvo ponaanje dolikuje u prestonici i koji je bio proteran u
provinciju zbog dvoboja iz ljubavi, trebalo je da ima u najmanju ruku jedno dvadeset ljubavnica.
Rumata je inio odista herojske napore da odri svoj renome. Polovina njegove agenture, umesto da
se bavi pravim poslom, irila je o i njemu odvratne glasine, koje su pobuivale zavisti i oduevljenje
kod arkaranske gardijske omladine. Desetine razoaranih dama, kod kojih se Rumata specijalno
zadravao itajui im stihove do duboko u no (trea straa, bratski poljubac u obraz i skok sa
balkona u zagrljaj komandira none patrole, poznatog oficira), prekidajui jedna drugu priale su o
pravom prestonikom stilu kavaljera iz metropole. Rumata se drao samo zahvaljujui astoljubivosti
tih glupavih i do odvratnosti razvratnih ena, ali problem donjeg vea je ostajao otvoren. Neto malo
jednostavnije je bilo sa maramicama! Na prvom balu Rumata je izvukao iz manete raskonu
maramicu od ipke i njom obrisao usne. Na sledeem balu ponosni gardisti su ve brisali oznojena
lica velikim i malim raznobojnim komadima platna sa vezom i monogramima. A kroz mesec dana su
se ve pojavili kicoi, koji su na savijenim rukama nosili itave arave, iji su se krajevi elegantno
vukli po podu.
Rumata je navukao zelene pantalone i belu koulju od batista sa ispranim okovratnikom.
"eka li me neko?" upitao je.
"Berberin eka", odgovorio je deak. "I jo dva dona u salonu sede, don Tameo sa donom Sera.
Naredili su da im donesu vino i sada igraju domine. ekaju vas na doruak."
"Idi, pozovi brijaa. Blagorodnim donovima reci da u uskoro stii. I ne budi grub, razgovaraj
uljudno..."

Doruak nije bio preobilan i posle njega je ostajalo dosta mesta za skori ruak. Poslueno je
peeno meso, pripremljeno sa raznim travama, i ukiseljene psee ui. Pili su penuavo irukansko,
gusto crno estorsko, belo soansko vino. Veto tranirajui sa dva noa oviju nogu, don Tameo se
alio na drskost najniih klasa. "Imam nameru da podnesem zvaninu beleku na najvie ime", izjavio
je. "Plemstvo zahteva da seljacima i bitangama zanatlijama bude zabranjeno da se pojavljuju na
javnim mestima i ulicama. Neka prolaze kroz dvorita i iza kua. A u sluajevima, kada je pojava
seljaka na ulici neizbena, na primer kada donese hleb, meso i vino u blagorodne domove, neka za to
dobiju specijalnu dozvolu ministarstva odbrane krune."
"Blistava glava!" ushieno je rekao don Sera, pljuckajui na sve strane sok od mesa. "A jue, na
dvoru..." I ispriao je poslednju novost. Pasija dona Rebe, gospoica Okana, neoprezno je stala
kralju na bolesnu nogu. Njegovo velianstvo se raestilo i, obrativi se donu Rebi, naredi mu da
primerno kazni prestupnicu. Na to je don Reba, i ne trepnuvi, odgovorio: "Bie izvreno, vae
velianstvo. Jo ove noi!" "Tako sam se kikotao", rekao je don Sera, odmahujui glavom, "da su mi
na prsluku odskoile dve kope..."
Protoplazma, pomislio je Rumata. Obina prodrljiva protoplazma koja se mnoi.
"Da, blagorodni donovi", rekao je. "Don Reba je - pametan ovek..."
"Oho-ho", rekao je don Sera. "I te kako! Blistava odista glava!"
"Istaknuti politiar", rekao je don Tameo znaajno, "i sa oseanjem u glavi."
"Sada mi je ak udno da se setim", nastavio je Rumata, smekajui se prijateljski, "ta se sve
govorilo o njemu pre nepunih godinu dana. Seate li se, don Tameo, kako ste se otroumno
podsmevali njegovim krivim nogama?"
Don Tameo se zagrcnuo i iskapio punu au irukanskog vina.
"Ne seam se", promrmljao je. "Pa i kakav od mene moe da bude podsmeljivac..."
"Moe, moe", rekao je don Sera, prekorno odmahujui glavom:
"I odista!" uzviknuo je Rumata. "Pa vi ste prisustvovali tom razgovoru, don Sera! Seam se da ste
se tako kikotali otroumnim poreenjima don Tamea, da vam je u toaletu ak neto i otpalo."
Don Sera je pocrveneo i poeo dugo i zamuckujui da se opravdava, pri emu je stalno lagao.
Natuteni don Tameo je navalio na jako estorsko vino, i poto on, po njegovim sopstvenim reima
'kako je poeo od prekjue izjutra, tako do dana dananjeg ne moe da se zaustavi', njega su, kada su
izali iz kue, morali da pridravaju sa obe strane.
Dan je bio sunan, jasan. Obian narod se muvao meu kuama, traei ta bi mogao da posmatra,
pitala su i larmala deca, bacala blato, kroz prozore su gledale lepukaste graanke u nonim
kapicama, brze sluavke su snebivljivo treptale vlanim oicama i raspoloenje je lagano poelo da
se popravlja. Don Sera je veto oborio sa nogu nekog seljaka i samo to nije umro od smeha,
posmatrajui kako se seljak batrga u bari. Don Tameo je najednom konstatovao da je naopako stavio
maeve, povikao je: "Stanite!" i poeo je da se vrti na mestu, pokuavajui da se okrene unutar
kaieva. Don Seri je ponovo neto otpalo sa prsluka. Rumata je uhvatio za ruiasto uvo neku
sluavku koja je tuda trala i zamolio je da pomogne don Tameu da se barem malo sredi. Oko
blagorodnih donova se odmah okupila masa badavadija, koji su sluavci poeli da daju savete, od
kojih je ova pocrvenela kao bulka, a sa prsluka don Sere poele su da otpadaju kope, dugmad i
preice. Kada su na kraju krenuli dalje, don Tameo je poeo na sav glas da sastavlja dopunu svojoj
beleci, u kojoj je ukazivao na neophodnost 'nesvrstavanja lepukastih osoba enskog pola u seljake i
obian narod'. Don Sera je obnaio oba maa i izjavio da blagorodnim donovima ne prilii da
obilaze razne upove, i da e on sebi probiti put kroz ove koije. Ali, dok je on nianio, pokuavajui
da shvati gde se zavrava zid kue i poinju upovi i lonci, Rumata je uhvatio tokove i okrenuo
koije, oslobodivi na taj nain put. Badavadije, koje su oduevljeno posmatrale ta se deava,
povikali su Rumati trostruko 'ura'. Blagorodni donovi su ve krenuli dalje, ali se tada na prozoru
treeg sprata pojavio debeli sivi trgovac i poeo da toroe neto o nemoralu dvorana, sa kojima e se
'orao na don Reba uskoro obraunati'. Morali su da se zaustave i upute u taj prozor ceo teret nonih
posuda iz taljiga. U poslednji nokir Rumata je ubacio dva zlatnika sa profilom Pica estog i uruio
ga zapanjenom vlasniku taljiga.
"Koliko ste mu dali?" upitao ga je don Tameo, kada su krenuli dalje.
"Sitnicu", nemarno je odgovorio Rumata. "Dva zlatnika."
"Tako mi leda svetog Mike!" uzviknuo je don Tameo. "Bogati ste! Hoete li da vam prodam svog
hamaharskog drepca?"
"Dobiu ga od vas na kocki", rekao je Rumata.
"Pa dabome!" povikao je don Sera i zaustavio se. "Zato ne bismo odigrali partiju barbuta?"
"Sada, ovde?" upitao je Rumata.
"A zato da ne?" upitao je don Sera. "Ne vidim zato blagorodni donovi ne bi mogli da se kockaju
tamo gde im to padne na pamet!"
Tada je don Tameo najednom pao. Don Sera se spopleo o njegove noge i takoe pao.
"Sasvim sam zaboravio", rekao je. "Vreme je da poemo na strau."
Rumata ih je digao i poveo, drei ih za laktove. Zaustavio se pred ogromnom, mranom zgradom
dona Satarine.
"A kako bi bilo da navratimo kod starog dona?" upitao je.
"Ne vidim razloga zato tri blagorodna dona ne bi navratila kod starog don Satarine", rekao je don
Sera.
Don Tameo je otvorio oi.
"Poto smo u slubi kralja", izjavio je, "mi smo duni da stalno gledamo u budunost. Don
Satarina - to je ve preena etapa. Napred, blagorodni donovi. Moram da stignem na svoje straarsko
mesto..."
"Napred", sloio se Rumata.

Don Tameo je ponovo spustio glavu na grudi i vie se nije budio. Don Sera je, savijajui prste,
priao o svojim ljubavnim pobedama. Tako su stigli i do dvora. U straari je Rumata sa olakanjem
poloio don Tamea na klupu, a don Sera je seo za sto, nemarno odmakao od sebe gomilu naloga, koje
je potpisao kralj i izjavio da je konano dolo vreme da popiju malo hladnog irukanskog vina. Neka
domain dokotrlja bure, naredio je, a devojke (pri tome je pokazao na gardiste-straare, koji su se
kartali za drugim stolom), neka dou ovamo. Doao je komandant strae, porunik ete gardista. Dugo
je razgledao don Tamea i bacao pogled na don Seru; kada je don Sera upitao: "Zato su uvenuti svi
cvetovi u tajanstvenom vrtu ljubavi?" zakljuio je da nema svrhe da ih alje na strau. Neka za sada
ostanu tu gde su.
Rumata je izgubio jedan zlatnik kartajui se sa porunikom, i porazgovarao sa njim malo o novim
povezima i o nainima otrenja maeva. Primetio je, kao uzgred, da ima nameru da ode kod don
Satarine, koji ima oruje stare proizvodnje, i bio je jako ogoren, kada je saznao da je potovanja
dostojan velmoa konano sasvim poludeo: jo pre mesec dana je pustio na slobodu svoje
zarobljenike, raspustio svoju druinu, a bogatu zbirku sredstava za muenje poklonio je dravnoj
blagajni. Starac od sto i dve godine izjavio je da ima nameru da ostatak ivota posveti dobrim
delima, i sada sigurno vie nee dugo iveti.
Oprostivi se od porunika, Rumata je izaao iz dvora i krenuo u luku. Iao je, zaobilazei bare i
preskaui rupage, pune prljave vode, bezobzirno gurajui obine ljude koji su buljili u njega,
namigujui devojkama, na koje je njegova spoljanost prema svemu ostavljala jak utisak, klanjao se
damama, koje su promicale u nosiljkama, prijateljski se zdravio sa poznatim dvoranima i namerno
nije zapaao sive jurinike.
Usput je navratio u Patriotsku kolu. Ta kola je bila osnovana na insistiranje dona Rebe pre dve
godine, a za pripremanje vojnih i administrativnih kadrova od sinova sitnih posednika i trgovaca.
Kua je bila od kamena, savremeno graena, bez stubova i bareljefa, debelih zidova, sa uskim, nalik
na pukarnice prozorima, i poluovalnim kulama po strani od glavnog ulaza. U sluaju potrebe, u kui
je mogla da se organizuje odbrana.
Uskim stepenicama Rumata se popeo na drugi sprat i, zveckajui mamuzama po kamenom podu,
krenuo pored uionica u kabinet prokuratora kole. Iz uionica se ulo brundanje glasova, povici u
horu. "Ko je kralj? Svetlo velianstvo. Ko su ministri? Verni ljudi, koji ne izazivaju nikakve
sumnje..." "I bog na tvorac, rekao je: 'Prokleu!' I prokleo je..." "A ako se truba tri puta zauje, rasuti
se po dvoje u lanac, spustivi pri tome koplja..." "...Kada optueni padne u nesvest, sasluanje treba
odmah, ne padajui u vatru, prekinuti..."
kola, pomislio je Rumata. Gnezdo mudrosti. Oslonac kulture...
On je, pokucavi, gurnuo niska, zasvoena vrata i uao u kabinet, mraan i leden kao podrum. U
susret mu je iza ogromnog stola, pretrpanog papirima i prutevima za kanjavanje, skoio dugajlija,
sav nekako uglast, elav, sa oima koje su upale duboko u duplje, utegnut u uzan sivi mundir sa
naivcima ministarstva odbrane krune. To je i bio prokuror Patriotske kole, visokoueni otac Kin -
sadista - ubica, koji je otiao u monahe, autor 'Traktata o dostavama', koji je privukao panju don
Rebe.
Nemarno klimnuvi glavom u odgovor na uvijeni pozdrav, Rumata je seo u fotelju i prebacio nogu
preko noge. Otac Kin je ostao da stoji, povijen u stavu uitive panje.
"No, kako stoje stvari!" upitao je Rumata blagonaklono.
"Jedne uene unitavamo, a druge obuavamo?" Otac Kin se iskezio.
"Ueni nisu neprijatelji kralja", rekao je. "Neprijatelj kralja je ueni matalac, ueni ovek koji je
poeo da sumnja, ueni ovek koji ne veruje! A mi ovde..."
"Dobro, dobro", rekao je Rumata. "Verujem ti. ta to pie? itao sam tvoj traktat - korisna je to
knjiga, ali glupa. Kako si to mogao? Nije to dobro. Prokurator!..."
"Nisam se trudio da zapanjim umom", dostojanstveno je odgovorio otac Kin. "Jedino, to sam hteo
da postignem, to je da budem dravi koristan. Pametni nam nisu potrebni. Potrebni su nam verni. I
mi..."
"Dobro, dobro", rekao je Rumata. "Verujem ti. No pie li neto novo ili ne?"
"Spremam se da podnesem na razmatranje ministru traktat o novoj dravi, primer za koju treba da
bude Oblast Svetog Ordena."
"ta ti je?" zaudi se Rumata. "Sve hoe u kaluere da nas strpa?..."
Otac Kin je stegao ruke i nagao se napred.
"Dozvolite da vam objasnim, blagorodni done", vatreno je poeo, olizavi usne. "Sutina je u
neem sasvim drugom. Sutina se sastoji u osnovnim postavkama nove drave. Te postavke su
jednostavne, i ima ih samo tri: slepo verovanje u nepogreivost zakona, bezuslovno povinovanje tim
zakonima a takoe stalna prismotra nad svima."
"Hm", rekao je Rumata. "A zato?"
"ta to 'zato'?"
"Ipak si glup", rekao je Rumata. "No dobro, neka bude, verujem ti. ta sam ono hteo?.. Ah, da!
Sutra e primiti dva nova nastavnika. Zovu se: otac Tara, potovanja dostojan starac, bavi se
onom... kosmografijom, i brat Nanin, takoe veran ovek, jak je u istoriji. To su moji ljudi, i primi ih
sa dostojnim potovanjem. Evo ti predujam." Bacio je na sto vreicu koja je zazveala. "Tvoj deo je
- pet zlatnika... Jesi li shvatio?"
"Da, blagorodni done", rekao je otac Kin. Rumata je zevnuo i osvrnuo se oko sebe.
"I odlino je to si shvatio", rekao je. "Moj otac je zbog neega jako voleo te ljude i zavetao mi
je da sredim njihov ivot. No, objasni mi, ueni ovee, odakle u blagorodnom donu moe da postoji
takva privrenost uenim ljudima?"
"Moda su u pitanju nekakve posebne zasluge?" poeo je da pretpostavlja otac Kin.
"O emu ti to?" sumnjiavo je upitao Rumata. "Uostalom zato da ne? Da... erka tamo neka
zgodna ili sestra... Vina kod tebe, razume se, nema?"
Otac Kin je sa izrazom krivca rairio ruke. Rumata je uzeo sa stola jedan od listia papira i jedno
vreme ga drao pred oima.
"'Prounapreivanje'..." proitao je. "Mudraci!" Ispustio je list na pod i ustao. "Pazi, da ih ovde
neka tvoja uena banda ne vrea. Ja u ih jedared posetiti, i ako sluajno saznam..." Prineo je pod
nos ocu Kinu pesnicu. "No, dobro, dobro, ne boj se, neu..."
Otac Kin se zakikotao sa potovanjem, Rumata mu je klimnuo glavom i krenuo prema vratima,
parajui pod mamuzama.
Na ulici Premnogoblagodarnosti navratio je u radnju sa orujem, kupio nove obrue za kanije,
isprobao par noeva (bacao ih je u zid, odmerio na dlanu - nisu mu se dopali) a onda je sevi na
tezgu, porazgovarao malo sa vlasnikom, ocem Gaukom. Otac Gauk je imao tune dobre oi i male,
blede ruke prekrivene neopranim crnim mrljama. Rumata je malo porazgovarao sa njim o
vrednostima stihova Gurena, sasluao interesantan komentar uz stihove 'Kako list uvenu i pada na
duu...' zamolio ga da mu proita neto novo i, poalivi malo zajedno sa autorom zbog izrazito tunih
strofa, izdeklamovao pred odlazak 'Biti ili ne biti?' - u svom prevodu na irukanski jezik.
"Sveti Kika!" povikao je zapanjeni otac Gauk, "iji su to stihovi?"
"Moji", rekao je Rumata i izaao.

Navratio je u 'Sivu radost', popio au arkanarske kiselice, potapao vlasnicu po obrazu, prevrnuo
veto maem stoi dravnog dounika, koji je buljio u njega, posle toga otiao u udaljeni ugao i
pronaao tamo bradatog oveka sa mastionicom oko vrata i u ritama.
"Zdravo brate Nanine", rekao je. "Koliko si molbi danas napisao?"
Brat Nanin se zbunjeno osmehnuo, pokazavi pri tome sitne, pokvarene zube.
"Sada se molbe malo piu, blagorodni done", rekao je. "Jedni smatraju da nema svrhe moliti, a
drugi smatraju da e u najblie vreme moi da uzmu i sami bez ikakve molbe."
Rumata se nagao uz njegovo uvo i ispriao da je stvar sa Patriotskom kolom sreena: "Evo ti dva
zlatnika", rekao je na kraju. "Obuci se, upristoji se. I budi oprezniji... barem prvih dana. Otac Kin je
opasan ovek."
"Proitau mu svoj 'Traktat o glasinama'", veselo je rekao brat Nanin. "Hvala, blagorodni done."
"ta sve ovek nee uraditi u znak seanja na svog oca!" rekao je Rumata. "A sada mi kai, gde
bih mogao da pronaem oca Tara?"
Brat Nanin je prestao da se smeka i zbunjeno je poeo da trepe.
"Jue je ovde dolo do tunjave", rekao je. "A otac Tara je malo vie popio. I, uz sve to, on je
ri... Slomili su mu rebro."
Rumata je podrignuo od besa.
"To je nesrea!" rekao je. "I zato tako mnogo pijete?"
"Ponekad je teko uzdrati se", tuno je rekao brat Nanin.
 "To je tano", rekao je Rumata. "No pa ta, evo ti jo dva zlatnika, uvaj ga."
Brat Nanin se sagao, lovei mu ruku. Rumata se povukao za jedan korak.
"No, no", rekao je. "To nije najbolja od tvojih ala, brate Nanine. Da si mi zdravo."

U luci je zaudaralo kao nigde u Arkanaru. Zaudaralo je na slanu vodu, slatkie, smolu, dim, ueglu
slaninu, iz taverni je dopirao miris ai, peene ribe, kiselog vina. U zaguljivom vazduhu ule su se
psovke. Na molu, u tesnim prolazima izmeu magacina, oko taverni muvale su se hiljade ljudi
najudnovatijeg izgleda: nemarni mornari, naduveni trgovci, tuni ribar, trgovci robovima, trgovci
enama, nafrakane devojke, pijani vojnici, nekakve nejasne naoruane linosti, fantastini odrpanci sa
zlatnim brazletama na prljavim apama. Svi su bili uzbueni i ljutiti. Po nareenju don Rebe, ve
trei dan nijedan brod, nijedan amac nije mogao da napusti luku. Kraj dokova su se poigravali
zaralim mesarskim satarama sivi jurinici - pljuckali su, bezobrazno i zlurado posmatrajui gomilu
ljudi. Na blokiranim brodovima, u grupama po pet-est, uali su razvijeni, bakarne boje koe ljudi u
krznu i sa bakarnim kalpacima na glavi - to su bili najamnici-varvari, koji nisu umeli da se bore
izbliza, ali koji su bili strani ovako, posmatrani iz daljine, sa svojim dugakim cevima, iz kojih su
izduvavali otrovne trnove. A iza prave ume jarbola, na otvorenom moru, crnele su se zamrle
borbene galere kraljevske flote. One su povremeno isputale ognjene struje dima, koje su ozarivale
more - palili su naftu da bi preplaili najamnike.
Rumata je proao pored carinske kancelarije, gde su se pred zatvorenim vratima okupili natuteni
morski vukovi, koji su uzaludno oekivali dozvolu da krenu, probio se kroz gomilu koja je urlala,
koja je trgovala ime god je stigla (od robinja i crnog bisera, pa sve do narkotika i dresiranih pauka),
stigao do dokova, bacio pogled na poreane u nizu da bi ih svi videli, natekle na suncu leeve u
mornarskim jaknama, i napravivi dobar krug po ubretom prekrivenoj ledini, uao u smrdljive ulice
luke periferije. Tu je ve bilo mnogo tie. U vratima siromanih uderica dremale su polunage
devojke, na raskrsnici je leao razbijene njuke pijani vojnik sa izvrnutim depovima, pored zidova
su promicale sumnjive figure bledih, nonih fizionomija.
Danju je ovde Rumata bio po prvi put i u prvi mah se zaudio to ne privlai niiju panju:
prolaznici su pijanim oima gledali ili negde pored njega, ili kao kroz njega, iako su se pomerali u
stranu, pravei mu put. Ali, kada je skretao iza ugla, sasvim se sluajno okrenuo i uspeo da primeti
kako se petnaestak raznokalibarskih glava, mukih i enskih, kudravih i elavih, momentalno uvuklo u
vrata, prozore, prolaze. Tada je osetio udnovatu atmosferu ovog odvratnog mesta, atmosferu moda
ne ba neprijateljstva ili opasnosti, ve nekakvog loeg, koristoljubivog interesovanja.
Gurnuvi ramenom vrata, uao je u jednu jazbinu, u kojoj je u polumranoj sali dremao za ankom
dugonosi starac sa licem mumije. Stolovi su bili pusti. Rumata je neujno priao anku i ve hteo da
starcu opali vrgu, u ogroman nos, kada je najednom zapazio da zaspali starac uopte ne spava, ve
da ga kroz poluotvorene kapke paljivo posmatra. Rumata je bacio na ank srebrni novi, i oi
starca su se tog istog asa irom otvorile.
"ta eli blagorodni don?" poslovno je poeo da se raspituje. "Travu? Praak za mrkanje?
Devojku?"
"Ne pretvaraj se", rekao je Rumata. "Dobro zna zato sam doao ovamo."
"Ehe, pa to je, prema svemu, don Rumata", sa neobinim uenjem povikao je starac. "A ja
gledam, neto mi je poznato..."
Rekavi to, ponovo je spustio kapke. Sve je bilo jasno. Rumata je obiao ank i provukao se kroz
uska vrata u susednu sobicu. Tamo je bilo tesno, mrano i zaudaralo je na neto zaguljivo i
kiselkasto. Na sredini, za visokim pultom stajao je, sagavi se nad papirima, zbrkani stariji ovek sa
pljosnatom crnom kapicom na glavi. Na pultu je aio iak, i u polumraku su se videla samo lica
ljudi, koji su nepokretno stajali kraj zidova. Rumata je, pridravajui maeve, napipao stoliicu kraj
zida i seo. Ovde su vladali posebni zakoni i posebna etikecija. Na pridolicu niko nije obratio ni
najmanju panju: kada je doao ovek, znai da tako treba da bude, a ako ne treba, onda e biti
dovoljan jedan mig i ovek e nestati. Trai ga posle uzalud po celom svetu... Zbrkani starac je
priljeno kriputao perom; ljudi kraj zidova su bili nepomini. Povremeno je as jedan, as drugi od
njih otegnuto uzdisao. Po zidovima, su, lupkajui nevidljivo jurcali guteri - muholovci.
Nepokretni ljudi kraj zidova bile su voe bandi - neke od njih je Rumata ve odavno lino
poznavao. Same po sebi, te tupe ivotinje nisu mnogo vredele. Njihova psihologija nije bila nita
sloenija od psihologije srednjeg trgovca. To su bile neznalice, nepoteni ljudi koji su dobro vladali
noevima i kratkim maljevima. A ovek za pultom...
Zvao se Vaga Toak, i on je bio svemogu, poglavar koji nije znao za konkurenciju meu svim
zloinakim snagama Moreuza - od Pitanskih blatita na zapadu Irukana, do pomorskih granica
trgovake republike Soan. Njega su proklele sve tri zvanine crkve Imperije zbog neumerenog
ponosa, jer je sebe nazivao mlaim bratom vladara. On je bio komandant none armije od deset
hiljada ljudi, posedovao je bogatstvo od nekoliko stotina hiljada zlatnika, a njegova agentura je znala
i najbriljivije uvane tajne dravnog aparata. Poslednjih dvadeset godina etiri puta je pogubljivan,
svaki put pred velikim brojem prisutnih; po zvaninoj verziji, on se u tom trenutku nalazio
istovremeno u tri najmranije tamnice Imperije, a don Reba je ne jednom izdavao nareenja 'koja su
se odnosila na to da dravni zloinci i drugi zlomiljenici ire legende o takozvanom Vagi Toku,
koji u stvari ne postoji, a to znai da je legendaran'. Taj isti don Reba je pozivao kod sebe, po
glasinama koje su se irile, nekoliko barona, koji su imali jake druine i predlagao im nagradu: pet
stotina zlatnika za mrtvog i sedam hiljada zlatnika za ivog Vagu. Sam Rumata je svojevremeno
morao da utroi dosta snage i zlata, da bi uspostavio kontakte sa tim ovekom. Vaga je izazivao u
njemu najvee mogue gaenje, ali ponekad je bio i jako koristan, bukvalno nezamenljiv. Osim toga,
Vaga je jako interesovao Rumatu kao naunika. To je bio odista interesantan primerak u njegovoj
kolekciji srednjovekovnih monstruma, linost koja je prema svemu, bila bez apsolutno ikakve
prolosti...
Vaga je ostavio pero, ispravio se i rekao promuklo:
"Eto tako, deco moja. Dve i po hiljade zlatnika za tri dana. A rashodi su bili hiljadu devet stotina
devedeset i est. Pet stotina etiri mala, okrugla zlatnika za tri dana. Nije loe, deco moja, nije
loe..."
Niko se nije ni pomerio. Vaga se udaljio od pulta, seo u ugao i poeo da trlja suve dlanove.
"Imam ime da vas obradujem, deco moja", rekao je. "Vremena nastupaju dobra, bogata... . Ali,
moraemo da zapnemo. I to kako samo! Moj stariji brat, kralj Arkanarski, odluio je da uniti sve
uene ljude u njegovoj i mojoj kraljevini. No pa ta, on bolje zna ta radi. Pa i ko smo mi, da bismo
diskutovali o njegovim visokim odlukama? Ali, korist od te njegove odluke moemo i moramo da
izvuemo. I, poto smo mi njegovi verni noni podanici, mi svoj mali udeo neemo ispustiti. On to
nee primetiti, i nee se ljutiti na nas. ta?"
Niko se nije ni pomerio.
"Uinilo mi se da je Piga uzdahnuo. Da li je to tano Piga, sine moj?"
U pomrini su ljudi poeli da se mekolje i kaljucaju.
"Nisam uzdisao, Vaga", rekao je grubi glas. "Kako bih i mogao..."
"Ne sme, Piga, ne sme? Pravilno! Svi sada treba da me sluate, pa ak i da prestanete i da
diete. Svi ete se vi razii odavde i prihvatiti se tekog posla, i nee biti nikog ko bi mogao da vas
posavetuje. Moj stariji brat, njegovo velianstvo, ustima ministra svoga dona Rebe obeao je za
glave nekih uenih ljudi koji su izbegli i sada se skrivaju, veliki novac. Mi moramo da mu dostavimo
te glave i da ga, starca, obradujemo. A sa druge strane, neki ueni ljudi ele da se sakriju od gnjeva
mog starijeg brata i nee poaliti za to novaca. U ime milosra i da bih olakao duu mog starijeg
brata od bremena nepotrebnih zloina, mi emo pomoi tim ljudima. Uostalom, kasnije, ako
njegovom velianstvu budu potrebne i te glave, on e ih dobiti. Jeftino, jako jeftino..."
Vaga je uutao i opusiio glavu. Niz njegove obraze su najednom potekle starake spore suze.
"A ja starim, deco moja", rekao je, zajecavi. "Ruke mi drhte, noge mi klecaju, a pamenje
poinje da me izdaje. Zaboravio sam, sasvim sam zaboravio, da se meu nama u ovoj zaguljivoj,
tesnoj gajbi mui blagorodni don, koga se uopte ne tiu nai rauni. Otii u ja. Otii u pokoj. A
sada, deco moja, da se izvinimo blagorodnom donu..."
Ustao je i, teko diui se poklonio. Ostali su takoe ustali i poklonili se, ali sa oiglednom
neodlunou pa ak i strahom. Rumata je bukvalno uo kako pucketaju njihovi tupi, primitivni
mozgovi u uzaludnom naporu da shvate smisao rei i postupaka tog zgrbljenog starca.
Stvar je, razume se, bila jasna: razbojnik je iskoristio jo jednu ansu, da obavesti don Rebu da e
nona armija u predstojeem programu raditi zajedno sa svima. A sada, kada je nastupilo vreme da
se daju konkretni zadaci, da se navode imena i rokovi operacija; prisustvo blagorodnog dona
postajalo je, blago reeno, neprijatno, i njemu, blagorodnom donu, predlagano je da brzo izloi svoje
poslove i gubi se napolje. Mraan starac. Straan. I zato li je samo u gradu? Jer, Vaga nikako ne
podnosi gradove.
"U pravu si, potovani Vago", rekao je Rumata. "Nemam vremena. Ali, ja sam taj koji mora da se
izvini, jer ja tebe uznemiravam zbog jedne sitnice." Nastavio je da sedi, a svi su ga sluali stojei.
"Desilo se, eto, da mi je potreban tvoj savet... Moe da sedne."
Vaga se jo jednom poklonio i seo.
"Evo u emu je stvar", nastavio je Rumata. "Pre tri dana je trebalo da se u Kanjonu Tekih
Maeva sastanem sa svojim prijateljem, blagorodnim donom iz Irukana. Ali, sastanak nije odran. On
je nestao. Znam sigurno da je irukansku granicu preao sreno. Da li moda zna neto o njegovoj
daljnjoj sudbini?"
Vaga dugo nije odgovarao. Banditi su aptali i uzdisali. Posle se Vaga nakaljao.
"Ne, blagorodni done", rekao je. "Mi nita ne znamo o svemu tom."
Rumata je odmah ustao.
"Zahvaljujem ti se, potovani", rekao je. Iskoraio je na sredinu prostorije i stavio na pult vreicu
sa deset zlatnika. "Ostavljam ti ovo sa molbom: ako kojim sluajem sazna neto, obavesti me."
Dodirnuo je kapu. "Da si mi zdravo."
Kraj samih vrata se zaustavio i nemarno dobacio preko ramena:
"Govorio si maloas neto o uenim ljudima. Pala mi je na pamet jedna misao. Oseam, da
naporom kralja u Arkanaru kroz mesec dana nee moi ni sveom da se pronae ni jedan jedini iole
pismeniji ovek. A ja u metropoli moram da osnujem univerzitet, jer sam dao takav zavet, ako se
izleim od crne kuge. Budi dobar, kada ulovi te knjigoatce, obavesti prvo mene, a tek posle toga
don Rebu. Moe se desiti da u odabrati par od njih za univerzitet."
"To nee biti jeftino", upozorio ga je sladunjavim glasom Vaga. "Roba je retka, ne ostaje dugo u
rafovima."
"A ast je jo skuplja", visokomerno je rekao Rumata i izaao.
3.
Tog Vagu bi bilo, mislio je Rumata, jako interesantno uloviti i odvesti na Zemlju. Tehniki to ne
bi bilo komplikovano izvesti. To bi moglo da se uradi i sada, ovog asa. ta bi on radio na Zemlji?
Rumata je pokuao da zamisli, ta bi Vaga radio na Zemlji. U svetlu sobu sa zidovima od ogledala i
er-kondinom, u kojoj se osea miris etinara ili mora, ubaen je ogroman, maljavi pauk. Pauk se
skupio uz svetao pod, grevito poeo da baca poglede oko sebe i - ta drugo da radi? - postrance je
krenuo u najtamniji kut, skupio se, pretei iskezivi otrovne eljusti. Razume se, Vaga bi pre svega
poeo da trai uvreene. I, razume se, najgluplji uvreeni ovek bi mu se uinio suvie ist i
nekoristan. Ojadio bi se starac. Pa bi ak moda i umro. A uostalom, ko to zna! U tome i jeste stvar,
to je psihologija tih monstruma - potpuno nepoznata uma. Sveti Mika! Pa snai se u njoj je mnogo
tee, nego u psihologiji nehumanoidnih civilizacija. Svi njihovi postupci mogu se objasniti, ali je
vraki teko te postupke predvideti. Da, moda bi i umro od tuge. A moda bi se snaao, prilagodio,
shvatio ta je ta, i poeo da radi kao umar na nekom umskom gazdinstvu. Jer, nemogue je da on
nema neku sitnu, neupadljivu strast, koja mu ovde samo smeta, a koja bi tamo mogla da postane
sutina njegovog ivota. ini se da voli make. U njegovom brlogu, pria se, ima ih itav opor, i
specijalni ovek se brine za njih. I on tom oveku za to ak i plaa, iako je velika cicija i mada bi
mogao jednostavno da ga natera da to radi. Ali, ta bi on na Zemlji radio sa svojim udovinim
astoljubljem - sam bog to moe da zna!
Rumata se zaustavio pred tavernom i hteo da ue, ali je konstatovao da mu je nestao emer. Stajao
je pred ulazom potpuno zbunjen (nikako nije mogao da se navikne na takve stvari, iako mu se to nije
jedared desilo) i dugo je preturao depove. Imao je ukupno tri vreice sa novcem, po deset zlatnika u
svakoj. Jednu je dobio prokuror, otac Kin, drugu je dao Vagi. Trea je nestala. Depovi su mu bili
prazni, sa leve nogavice su pedantno bile odrezane sve zlatne alke, a sa opasaa mu je nestao no.
Tada je zapazio da su se u blizini zaustavila dva jurinika, da bulje u njega i keze zube. Saradnik
instituta bi trebalo da pljucka na tako neto ali blagorodni don Rumata Estorski se raestio. Za
sekundu je izgubio kontrolu nad samim sobom. Zakoraio je prema jurinicima, ruka mu se i nehotice
digla, steui se u pesnicu. Prema svemu, lice mu se jezivo izmenilo, jer su se podsmeljivci odmah
trgli i sa skamenjenim, kao u paralitiara osmesima na licima, uleteli u tavernu.
Tada se preplaio. Osetio je takav uasan strah, kakav je do tada osetio samo jedan jedini put u
ivotu, kada je - u to doba jo uvek pilot svemirske letilice - osetio prvi napad malarije. Ne zna se
odakle je dola ta bolest, ali kroz dva sata su ga, alei se i smejui se izleili, ali je on zauvek
zapamtio potres koji je doiveo, potpuno zdrav, on koji nikada nije bio bolestan pri samoj pomisli da
se u njemu neto pokvarilo, da je postao ranjiv i da je izgubio vlast nad sopstvenim telom.
Pa ja to nisam hteo pomislio je. U mojim mislima nije bilo nieg nalik na to. Oni nisu nita
posebno radili - no, stajali su, kezili se... Veoma su se glupavo kezili, ali sam sigurno uasno glupavo
izgledao, kada sam preturao sopstvene depove. Jer, umalo ih nisam ubio, shvatio je najednom. Da
nisu umakli, ubio bih ih. Setio se kako je sasvim nedavno, za opkladu, jednim udarcem maa rasekao
odozgo do dole lutku, obuenu u dvostruki soanski oklop, i osetio kako mu po leima prelaze
marci... Sada bi oni leali ovde, kao svinjska trupla, a ja bih stajao sa maem u ruci i ne bih znao ta
da radim... Eto ti i boga! Razbesneo se potpuno...
Najednom je osetio da ga bole svi miii, kao posle nekog tekog rada. No-no, tiho je rekao
samome sebi. Nije to nita strano. Sve je prolo. Jednostavno - razbesneo si se. Momentalna
eksplozija besa, i sada je ve sve prolo. Ja sam ipak ovek, i nita ivotinjsko nije mi tue... To su
jednostavno ivci. ivci i napetost poslednjih dana... A najvanije - to je oseanje senke koja se
nadnosi nad tebe. Ne zna se ija je, ne zna se odakle dolazi, ali ona se primie i nemilosrdno nadnosi
nad tebe...
Ta neminovnost se oseala u svemu. I u tome, to su se sada jurinici, koji su se do nedavno
skupljali uz kasarne, nosei sekire slobodno epurili sredinom ulica, gde su ranije smeli da se kreu
samo blagorodni donovi. I u tome, to su iz grada nestali ulini pevai, pripovedai, igrai, akrobate.
I u tome, to su graani prestali da pevaju pesme politike sadrine, to su se jako uozbiljili i to su
potpuno tano znali, ta je neophodno initi za korist drave. I u tome, to je iznenada potpuno
neoekivano bila zatvorena luka. I u tome to je 'pobunjeni narod' unitio i spalio sve radnjice, koje
su prodavale raritete - a to su bila jedina mesta u kraljevini, gde su mogle da se kupe ili pozajme
knjige i rukopisi na svim jezicima Imperije pa ak i na drevnim, sada mrtvim, jezicima starosedelaca
Moreuza. I u tome to je ukras grada, svetlucava kula astroloke opservatorije sada trala u plavo
nebo kao crni, istruleli zub, spaljena 'sluajnim poarom'. I u tome, to se potronja alkohola za dve
poslednje godine poveala etiri puta - u Arkanaru, koji je od vajkada bio poznat po nezadrivom
pijanstvu! I u tome to su se ve naviknuto zaboravljeni, potlaeni seljaci konano zakopali pod
zemlju u svojim Blagodarnim, Rajskim vrtovima i Vazdunim Poljupcima, ne usuujui se da izau iz
zemunica ak ni da bi obavili najneophodnije poljske radove: I, na kraju, i u tome, to se stari
strvoder Vaga Toak preselio u grad, oseajui da moe da se obogati... Negde u nedrima dvora, u
raskonim odajama, gde se kralj koji je patio od podagre, koji dvadeset godina nije video sunce
bojei se svega na ovome svetu, sin sopstvenog pradede, slaboumno kikotao, potpisujui jednu za
drugom surove naredbe, koje su osuivale na munu smrt i najestitije i najnekoristoljubivije ljude,
negde tamo je sazrevao udovini ir koji e ako ne danas, a ono sutra sigurno pui...
Rumata se okliznuo na koru od dinje i digao glavu. Nalazio se u ulici Premnogo blagodarnosti; u
carstvu solidnih trgovaca, menjanica i majstora-juvelira. Po stranama su se nalazile solidne i
starinske zgrade sa trgovinama i magazama, trotoari su ovde bili iroki, a kolovoz poploan granitnim
ploama. Obino su ovde mogli da se susretnu blagorodni i oni bogatiji, ali se sada u susret Rumati
kretala samo gusta gomila uzbuenog obinog naroda. Rumatu su oprezno zaobilazili, ulagivaki ga
posmatrajui, mnogi su mu se za svaki sluaj i sklanjali. U prozorima gornjih spratova promicala su
debela lica, radoznalo uzbuena. Negde napred se ulo zapovedniki: "No, prolazi bre!.. Razii
se!.. No, bre!.." A u gomili su razgovarali:
"U njima i jeste najvee zlo, njih se najvie i boj. Na prvi pogled su mirni, dobroudni, potovani,
a ako malo bolje pogleda - trgovac, trgovac, a u njemu - otrov gorki!"
"Kako su ga samo, avola... Ja sam se na to barem ve navikao, ali, veruj mi, i meni se smuilo
kada sam video..."
"A ta je njima... To su momci! Srce oveku da zaigra! Takvi nee izdati."
"A moda ne bi trebalo ba tako? Ipak je ovek, ivo bie... No, ako je grean - kazni ga, poui, a
zato sve ovo?"
"Okani se ti toga! . . Ti bi mogao i malo tie: kao prvo, ljudi su oko nas..."
"Domaine, domaine! Sukno nije loe, dae ga, nee se cenkati, ako pritisnete... Samo bre treba,
jer e inae ponovo Pakinove poslovoe sve dograbiti..."
"A ti sine, to je najvanije, ne sumnjaj. Poveruj, to je ono najvanije. Ako vlasti tako postupaju -
onda znai da znaju ta rade..."
Ponovo su nekog ubili, pomislio je Rumata. Poeleo je da skrene i obie mesto, odakle je dolazila
gomila, i odakle su dopirali povici da ljudi prolaze i raziu se. Ali, nije skrenuo. Samo je preao
akom po kosi, da pramen, koji mu je pao na elo, ne prekrije kamen na zlatnom obruu. Kamen u
stvari nije bio kamen, ve objektiv predajnika, a obru nije bio obru, ve radio-stanica. Istoriari na
zemlji su videli i uli, sve, to je videlo i ulo dve stotine i pedeset izviaa na devet kontinenata
planete. I zato su izviai bili obavezni da gledaju i sluaju.
Podigavi glavu i rairivi u stranu maeve, da bi kaio to vie ljudi, krenuo je pravo na ljude
sredinom kolovoza, i ljudi koji su mu dolazili u susret brzo su se sklanjali, pravei mu prolaz. etiri
nabijena nosaa sa nafrakanim licima prenela su kroz ulicu srebrnastu nosiljku. Iza zavese se
promolilo lepo, ledeno lice sa iscrtanim trepavicama. Rumata je skinuo kapu, poklonio se. To je bila
dona Okana, sadanja ljubavnica orla naega, dona Rebe. Ugledavi zgodno kavaljera, ona mu se
matalaki i znaajno osmehnula. ovek bi mogao, ne razmiljajui se mnogo, da navede imena
najmanje dvadesetak blagorodnih donova, koji bi, doivevi takav osmejak, potrali kod ena i
ljubavnica sa radosnom veu: "Sada neka me se svi uvaju, sve u sada kupiti i prodati, na sve u ih
podsetiti! Takvi osmejci su - stvar retka i pokatkad neprocenjivo vredna. Rumata se zaustavio,
pratei pogledom nosiljku. Treba se odluiti, pomislio je. Treba se konano odluiti... Najeio se pri
pomisli na to koliko e ga to stajati. Ali, potrebno je! Potrebno... Odlueno je, pomislio je, svejedno
drugog puta nema. Veeras. Doao je do radnje sa orujem, u koju je navraao tog jutra da bi
pogledao noeve i sasluao stihove, i ponovo se zaustavio. Znai u tome je... Znai, ti si doao na
red, dobri oe Gaue..."
Gomila se ve bila razila. Vrata radnje bila su odvaljena sa arki, prozori razbijeni. U vratima je
stajao, oslonivi se nogom o ragastov, ogroman jurinik u sivoj koulji. Drugi jurinik, neto nii
rastom, uao je kraj zida. Vetar je valjao po ulici izguvane, ispisane listove papira.
Ogroman jurinik strpao je prst u usta, olizao ga, posle ga izvukao i paljivo pogledao. Prst je bio
krvav. Jurinik je ulovio Rumatin pogled i dobroudno prodahtao:
"Ujeda, strvina, kao hrak..."
Drugi jurinik se brzo nasmejao. To je bio nekako bezbojan, bled momak, nesiguran, bubuljiavog
lica, odmah se videlo: novajlija, gad, tene...
"ta se ovde desilo?" upitao je Rumata.
"Skrivenog knjigoatca smo ukebali", nervozno je progovorilo tene.
Ljudeskara je ponovo poeo da sisa prst, ne menjajui pozu.
"Mirno!" tiho je naredio Rumata.
tene je brzo skoilo i dograbilo sekiru. Ljudeskara se prvo zamislio, ali je konano ipak spustio
nogu i uspravio se.
"Kakvog to knjigoatca?" upitao je Rumata.
"Ne znam", reklo je tene. "Po nareenju oca Cupika..."
"No, i ta? Jeste li ga uhvatili?"
"Upravo tako! Jesmo!"
"To je dobro", rekao je Rumata.
To odista uopte nije bilo loe. Vremena je jo imao. Nema nieg vrednijeg od vremena, pomislio
je. Jedan sat vredi ivota, a itav dan je neprocenjiv.
"I gde ste ga strpali? U kulu?"
"A?" zbunjeno je upitalo tene.
"Pitam, je li sada u Kuli?"
Na bubuljiavom licu se razlio nesiguran osmejak. Ljudeskara je poeo da re. Rumata se brzo
okrenuo. Tamo, na drugoj strani ulice, kao vrea od krpa, na preki je visio le oca Gauka. Nekoliko
klinaca u ritama ga je, rairenih ustiju posmatralo iz dvorita.
"Sada ne stie ba svako u Kulu", dobroudno je prosiktao iza lea ljudeskara. "Sada se kod nas
to radi brzo. Dograbi ga za uvo i - povede u etnju..."
 tene je ponovo poelo da re. Rumata ga je slepo pogledao i lagano preao preko ulice. Lice
tunog pesnika bilo je crno i nepoznato. Rumata je spustio pogled. Samo su mu ruke bile poznate,
dugakih, tankih prstiju, izbrljanih mastilom...

Sada ne odlaze iz ivota,

Sada iz ivota odvode,
I ak ako i neko

Zaeli, da drugaije bude,

Nemoan i nevet,
Opustie slabe ruke,
Ne znajui gde je srce hobotnice,
I ima li hobotnica srce...

Rumata se okrenuo i krenuo dalje. Dobar, slabi Gauk... Hobotnica ima srce. I mi znamo gde se ono
nalazi. I to je najstranije od svega, moj mirni, bespomoni drue. Mi znamo gde se ono nalazi, ali mi
ne moemo da ga raseemo, ne prolivi pri tome krv hiljade preplaenih, omamljenih, zaslepljenih
ljudi, koji ne znaju ta je to sumnja. A njih je tako mnogo, jako mnogo, neupuenih, razjedinjenih,
razbesnelih od veitog, nezahvalnog rada, ponienih, nesposobnih da se uzdignu iznad pomisli na
jedan gro vie u depu... I njih je jo nemogue nauiti, ujediniti, usmeriti, spasti od samih sebe.
Rano se, prerano, na itava stolea prerano digla u Arkanaru siva gomila, ona nee naii na otpor, i
preostaje samo jedno jedino: spasti one malobrojne, koje mogu da se spasu. Budaha, Taru, Nanina,
no, jo jedno desetak, pa moda i dvadesetak...
Ali ve i sama pomisao na to, da je na hiljade drugih, moda i manje talentovanih, ali isto tako
potenih, odista blagorodnih ljudi osueno na pogibiju izazivala je u grudima ledenu hladnou i
oseanje sopstvene podlosti. Povremeno je to oseanje postajalo tako otro, da se svest mutila, i
Rumata je kao na javi video lea sive stoke, ozarene Ijubiastim odsjajima pucnjeva, i unakaenu
ivotinjskim uasom neprimetnu, bledu fizionomiju don Rebe i Veselu Kulu, koja se ruila u samu
sebe... Da, to bi bilo odista divno. To bi bio pravi posao. Pravo makroskopsko delovanje. Ali
posle... Da, oni u Institutu su u pravu. Posle bi nastupilo ono neizbeno. Krvavi haos u zemlji. Nona
armija Gave, koja izlazi na povrinu, deset hiljada glavosea nasilnika, ubica, razvratnika koje su
odbacile sve crkve; horde varvara bakarne boje koe, koje se sputaju sa planina i unitavaju sve
ivo, od beba do staraca: ogromne mase oslepelih od uasa seljaka i graana, koje jure u ume, u
planine, u pustinje; i tvoje pristalice - veseli ljudi, smeli ljudi! - koji paraju jedan drugom stomake u
surovoj borbi za vlast i za pravo da vladaju mitraljezom posle tvoje, neizbeno nasilne, smrti... I ta
odvratna smrt dolazi - iz ae vina, koju ti daje najbolji prijatelj, ili od strele iz samostrela, koja je
zazvidala iza tvojih lea, iza neke teke zavese. I skamenjeno lice onoga, ko e biti poslat sa Zemlje
da te zameni i koji e zatei ovu zemlju, obezljuenu, zalivenu krvlju, kako dogoreva u poarima, u
kojoj e sve, sve morati iznova da se stvara...
Kada je Rumata gurnuo nogom vrata svoje kue i uao u velelepan, zaputeni hol, bio je mraan
kao oblak. Muga, zgrbljeni sluga sa etrdesetogodinjim lakejskim staom, sedi, najeio se kada ga je
ugledao i samo je posmatrao, uvukavi glavu u ramena, kako mladi gazda skida sa sebe kapu,
kabanicu i rukavice, baca na klupu opasae sa maevima i penje se u svoje odaje. U salonu je Rumatu
ekao deak Uno.
 "Naredi da donesu ruak", zareao je Rumata. "U kabinet."
Deak se nije ni pomerio sa mesta.
"Tamo vas ekaju", turobno ga je izvestio.
"Ko to?"
"Nekakva devojka. A moda je i dona. Po ponaanju kao da je devojka - ljubazna je, a odevena je
blagorodno... Lepa je."
Kira, pomislio je Rumata neno i sa olakanjem. Oh, kako je to divno! Kako je samo osetila, draga
moja... Postojao je malo zatvorenih oiju, usredsredujui misli.
"Da je oteram, ta li?" poslovno je upitao deak.
"Budala si", rekao je Rumata. "Dau ti ja - 'oterati'. Gde je?"
"Pa u kabinetu", rekao je deak, neveto se osmehujui.
Rumata je brzim korakom krenuo u kabinet.
"Naredi da donesu ruak za dvoje", naredio je usput. "I pazi, ne putaj nikoga! Neka doe i sam
kralj, ili avo, pa makar to bio i sam don Reba..."
Bila je u kabinetu, sedela je sa nogama podvijenim pod sebe u fotelji, oslonjena o pesnicu, i
rasejano prelistavala 'Traktat o glasinama'. Kada je uao, trgla se, ali joj nije dao da ustane, pritrao
je, zagrlio i zabio nos u njenu raskonu, miriljavu kosu, mrmljajui: "Na vreme si dola, Kira... Na
vreme!"
U njoj nije bilo nieg posebnog. Devojka kao sve devojke osamnaest godina stara, prastog nosa;
otac - pomonik pisara u sudu, brat - narednik kod jurinika. A niko nije hteo da se oeni njome, jer
je bila riokosa, a riokose u Arkanaru niko nije voleo. Zato je bila zauujue tiha i stidljiva, nieg
u njoj nije bilo od linih, raskonih malograanki, koje su bile na ceni u svim klasama. Nije liila ni
na dvorske lepotice, koje su suvie rano i za ceo ivot saznavale u emu je smisao enske sudbine.
Ali, umela je da voli, kao to sada vole na Zemlji - mirno i ne obazirui se ni na ta...
"Zato si plakala?"
"A zato si ti tako ljut?"
"Ne, reci ti meni, zato si plakala?"
"Posle u ti ve ispriati. A tvoje oi su sasvim premorene... ta se to desilo?"
"Posle. Ko te je uvredio?"
"Niko me nije uvredio. Odvedi me odavde."
"Svakako."
"Kada emo otii?"
"Ne znam, draga moja. Ali, obavezno emo otii."
"Daleko?"
"Daleko, jako daleko."
"U metropolu?"
"Da... u metropolu. Kod mene."
"Je li tamo lepo?"
"Fantastino lepo. Tamo niko i nikada ne plae."
"To se ne deava."
"Da, razume se. To se ne deava. Ali ti tamo nikada nee plakati."
"A kakvi su tamo ljudi?"
"Kao ja."
"Svi su takvi?"
"Nisu svi. Ima i boljih."
 "To se ne deava."
"Upravo se to i deava!"
"Zato mi je tako lako da ti verujem? Otac nikome ne veruje. Brat govori da su svi svinje, samo su
jedni prljavi, a drugi nisu. Ali, ja im ne verujem, a tebi uvek verujem..."
"Volim te..."
"Priekaj... Rumata... Skini obru... Govorio si mi da je to greno..."
Rumata se zbunjeno nasmejao, smakao sa glave obru, stavio ga na sto i prekrio knjigom.
"To je boje oko", rekao je. "Neka se zatvori..." Podigao ju je u naruje. "To je jako greno, ali
kada sam sa tobom, nije mi potreban bog. Zar ne?"
"Istina je", rekla je tiho.

Kada su seli za sto, peenje se ve bilo ohladilo, a vino se, koje je bilo doneto sa leda, ugrejalo.
Doao je deak Uno, i neujno koraajui, kako ga je uio stari Muga, krenuo pored zidova, palei
svenjake, iako je jo bilo svetlo.
"To je tvoj rob?" upitala je Kira.
"Ne; on je slobodan deak. On je divan deak, samo je velika cicija."
"Novac treba brojati", primetio je Uno, ne okreui se.
"Tako i nisi kupio nove arave?" upitao ga je Rumata.
"A ta e", rekao je deak. "I stari su jo dobri..."
"Sluaj, Uno", rekao je Rumata. "Ne mogu itavih mesec dana da spavam na istim aravima."
"He", rekao je deak. "Njegovo velianstvo po pola godine spava, i ne ali se..."
"A ulje", rekao je Rumata, namigujui Kiri, "ulje u lampama? Zar je ono besplatno, ta li?"
Uno se za tren zaustavio.
"Pa goste imate", rekao je na kraju odlunim glasom.
"Vidi kakav je!" rekao je Rumata.
"Dobar je", ozbiljno je rekla Kira. "Voli te. Daj da ga povedemo sa sobom."
"Videemo", rekao je Rumata.
Deak ga je sumnjiavo upitao:
"A gde to? Nikuda ja neu krenuti."
"Otii emo tamo", rekla je Kira, "gde su svi ljudi kao don Rumata."
Deak se zamislio i prezrivo rekao: "U raj, ta li, za blagorodne?" ... Posle se podsmeljivo
nasmejao i izaao iz kabineta, vukui po podu iscepane papue. Kira ga je posmatrala.
"Divan deak", rekla je. "Mrgodan je kao neko mee. Dobrog ima prijatelja."
"Svi moji drugovi su dobri."
"A baron Pampa?"
"Odakle ga zna?" zaudio se Rumata.
"A ti ni o kome drugome nita i ne pria. Od tebe stalno ujem jedno te isto - baron Pampa pa
baron Pampa."
"Baron Pampa je odlian drug."
"Kako to: baron a drug?"
"Hou da kaem da je dobar ovek. Jako dobar i veseo. I mnogo voli svoju enu."
"Hou da se upoznam sa njim... Ili me se stidi?"
"Ne, ne stidim se. Samo, iako je dobar ovek, ipak je baron."
"A..." rekla je.
Ramata je odmakao tanjir.
 "A ti mi ipak reci zato si plakala. I zato si dotrala sama. Zar je to pametno trati sama po
ulicama?"
"Nisam vie mogla da ostanem kod kue. Vie se tamo nikada neu vratiti. Mogu li da budem
sluavka kod tebe? Badava."
Rumata se nasmejao kroz knedlu koja mu se stegla u grlu.
"Otac svaki dan prepisuje dostave", nastavila je sa mirnim oajem u glasu. "A papiri, sa kojih ih
prepisuje, svi su krvavi. Dobija ih u Veseloj Kuli. I zato si me samo nauio da itam? Svako vee,
svako vee... prepie jedan zapisnik sa muenja - i pije... Kako je to samo strano, strano!... 'Evo',
kae, 'Kira - na sused-kaligraf je uio ljude da piu. ta misli, ko je on? Pod muenjem je priznao
da je vetac i irukanski pijun. I kome sada ovek', kae on, 'moe da veruje? Ja sam', kae, 'i sam od
njega pismenost uio.' A kada brat doe iz patrole - pijan kao tresak, ruke mu sve u sasuenoj krvi...
'Sve emo', kae 'poklati do dvanaestog pretka unazad...' Oca sasluava, zato si, kae, pismen...
Danas je sa prijateljima dovukao u kuu nekog oveka... Tukli su ga, sve su krvlju isprljali. A on je
ve prestao i da kuka. Ne mogu vie tako, neu da se vratim bolje me ubij!..."
Rumata je stajao kraj nje, milujui je po kosi. Gledala je u jednu taku blistavim, suvim oima.
ta je mogao da joj kae? Uzeo ju je u naruje, odneo na otoman, seo pored nje i poeo da joj pria o
kristalnim hramovima, o veselim vrtovima koji se prostiru na mnogo milja bez trulei, komaraca i
ubreta, o aravu-oruju, o leteim tepisima-avionima, o arobnom gradu Lenjingradu, o svojim
prijateljima - ljudima ponositim, veselim i dobrim, o divnoj zemlji za sedam mora, iza sedam gora,
koja se udnovato zove - Zemlja... Sluala ga je tiho i paljivo i samo se sve vre pribijala uz
njega, kada je pod prozorima na ulici - grrum, grrrum, grrum - odjekivao bat vojnikih izama.
Imala je ona udesnu osobinu: sveto je i nekoristoljubivo verovala u dobro. Ispriaj takvu bajku
seljaku-robu - on e se sumnjiavo nasmejati, obrisae rukavom usta i otii bez i jedne jedine rei,
bacajui samo povremeno poglede na dobrog, treznog, ali - eh, kakve li nesree! - bleskastog
blagorodnog dona. Ako bi poeo da pria tako neto don Tameu ili don Seriju - ne bi ga ni sasluali
do kraja: jedan bi zaspao, a drugi bi, podrignuvi, rekao: "To je", rei e, "jako bla-go-rodno, a kako
je tamo to se tie ena?..." A don Reba bi ga sasluao do kraja paljivo, a kada bi ga sasluao, dao
bi mig jurinicima, koji bi brzo dograbili blagorodnog dona za laktove i izvrnuvi ih na lea, saznali
bi tano, od koga se to blagorodni don takvih bajki nasluao i kome je ve uspeo da ih sve ispria...
Kada je zaspala, smirivi se, poljubio ju je u mirno, usnulo lice, prekrio zimskim kaputom sa
krznenim okovratnikom i na prstima izaao, pritvorivi za sobom vrata koja su odvratno zakripala.
Proavi kroz mraan dom, siao je u sobu za poslugu i rekao, gledajui nekuda povrh glava koje su
se povile pred njim:
"Uzeo sam upraviteljicu. Zove se Kira. ivee gore, kod mene. Sobu, koja se nalazi do kabineta,
sutra paljivo srediti. I upraviteljicu sluati kao mene." Preao je pogledom po slugama: da se moda
neko ne ceri. Niko se nije cerio, sluali su ga sa dunim potovanjem. "A ako neko pone da brblja na
ulici, jezik u mu iupati!"
Zavrivi svoj govor, postojao je jo neko vreme da bi bio uverljiviji, a onda se okrenuo i ponovo
popeo u svoje odaje. U salonu, po ijim je zidovima visilo zaralo oruje, u kome se nalazio
udnovat, izgrien crvima nametaj, stao je kraj prozora i, gledajui napolje, naslonio se elom na
hladno, mrano staklo. Zauli su se udarci prve strae. U prozorima preko puta palili su svetiljke i
zatvarali kapke, da ne bi privlaili panju bandita i zlih duhova. Bilo je tiho, samo je jednom, negde
tamo dole, uasnim glasom zaurlao pijanac - ili su ga svlaili, ili je pokuavao da provali u tua
vrata.
Najstranije od svega su bile te veeri, mune, jednoline, bez i jednog zraka svetlosti. Mislili
smo da e to biti veita borba; jeziva i pobedonosna. Smatrali smo da emo uvek moi da sauvamo
jasne predstave o dobru i zlu, o neprijatelju i prijatelju. I mislili smo sve u svemu pravilno, samo
mnoge stvari ipak nismo uzeli u ozbir. Na primer, ovakve veeri nismo mogli ni da zamislimo, iako
smo tano znali da e postojati...
Negde dole zauo se zveket metala - poele su da se pokreu reze, pripremajui se za no.
Kuvarica se molila svetom Miki, da joj poalje bilo kakvog mua, samo da bude ovek samostalan i
sa razumevanjem. Stari Muga je zevao, maui oko sebe palcem. Sluge u kuhinji su ispijale veernje
pivo i ogovarale, a Uno im je, dok su mu se presijavale oi, pune jeda, govorio kao odrastao: "Dokle
ete jezike da eete, pastuvi jedni..."
Rumata se udaljio od prozora i poeo da se etka po salonu. To je beznadeno, pomislio je. Nema
takve snage, koja bi mogla da ih istrgne iz uobiajenog kruga briga i predstava. Moe im se dati sve.
ovek bi mogao da ih preseli u najsavremenije zgrade od stakla i obui ih jonskim procedurama, i
ipak e se oni uvee okupljati u kuhinji, igrati karte i podsmevati se susedu, koga tue ena. I za njih
nee postojati bolji provod. to se toga tie don Kondor je u pravu: Reba je - glupost, sitnica u
poreenju sa ogromnim tradicijama, pravilima postojanja koja ozaruju stolea, koja su dostupna i
najglupljem meu najglupljima, a koja oslobaaju od potrebe da ovek misli i interesuje se za bilo
ta. A dona Rebe nee biti, sigurno, ak ni u kolskom programu. 'Sitan avanturista u doba jaanja
apsolutizma'.
Don Reba, don Reba! Nije visok, ali nije ba ni mali rastom, nije debeo, a nije ni suvie mrav.
Kosa mu nije ni suvie gusta, a nije ni elav. I pokreti mu nisu nagli, ali nije ni spor, lice mu je
neupadljivo, lii na hiljade lica istovremeno. Utiv je, galantan prema damama, paljiv sagovornik, a
uz sve to i ne blista nekim posebnim mislima...
Pre tri godine izronio je iz nekakvih ubualih podruma dvorske kancelarije, sitan, neprimetan
inovnii, koji je eleo svakome da ugodi, bled, ak nekako sivkast. Posle je tadanji prvi ministar
najednom bio uhapen i pogubljen, pod muenjem je podleglo nekoliko poludelih od uasa stanovnika
koji nita nisu shvatali, i kao da je na njihovim leevima izrastao kao ogromna bleda peurka taj
vrst, nepotedan genije osrednjosti. On nije niko. On je bez porekla. To nije snaan um pri slabom
gospodaru, koji daje ceo svoj ivot ideji borbe za ujedinjenje zemlje a u ime autokratije. To nije
srebroljubac-privremeni ovek, koji misli samo na zlato i ene, koji ubija i desno i levo od sebe
vlasti radi i koji vlada da bi ubijao. apue se takoe da on i nije nikakav don Reba, da je don Reba
- sasvim drugi ovek, a da je ovaj bog zna ko, vukodlak, dvojnik, podmetnuta linost...
Ma ta preduzimao, sve je propadalo. Napujdao je jedan na drugi dva uticajna roda u kraljevstvu,
da bi ih oslabio i da bi otpoeo iroki napad na plemstvo. Ali, rodovi su se pomirili, uz zveckanje
aa proglaen je veiti savez i od kralja je otet ogroman komad zemlje, koji je oduvek pripadao
Tocovima Arkanarskim. Objavio je rat Irukanu, sam je poveo armiju prema granici, utopio je u
movarama i izgubio po umama, prepustio je sve sudbini i pobegao nazad, u Arkanar. Zahvaljujui
naporima don Huga, za ije postojanje nije ni znao, uspeo je da izvojuje od vojvode Irukanskog mir -
po ceni dva granina grada, a posle je kralj morao da isprazni do dna ve ionako praznu blagajnu, da
bi se borio protiv seljakih ustanaka koji su obuzeli celu zemlju. Za takve neuspehe bi bilo koji drugi
ministar bio obeen za noge na vrhu Vesele Kule, ali je don Reba na neki nain ostao na vlasti.
Ukinuo je ministarstva obrazovanja i blagostanja, uveo ministarstvo odbrane krune, uklonio je sa
vladajuih poloaja plemstvo i malobrojne naunike, konano unitio privredu, napisao traktat 'O
ivotinjskoj sutini seljaka', i, na kraju, pre godinu dana organizovao 'odbrambenu gardu' - 'Sive ete'.
Iza Hitlera su se nalazili monopoli. Iza dona Rebe nije stajao niko, i bilo je oigledno da e ga
jurinici na kraju krajeva pojesti kao muvu. Ali, on je nastavio da okree i vrti, da ini jednu glupost
za drugom, izvlaio se kao da se trudio da prevari samoga sebe kao da nije znao ni za ta drugo do za
paranoini Zadatak - da uniti kulturu. Kao i Vaga Toak, on je bio bez ikakve prolosti. Pre dve
godine je svaki plemi sa prezirom govorio o 'nitavnom gradu, koji je prevario gospodara', ali zato
sada, ma kog aristokratu upitao, svako e se proglasiti roakom ministra odbrane krune po majinoj
liniji.
A sada mu je zbog neega bio potreban Budah. Ponovo glupost. Ponovo nekakva podvala. Budah
je - knjigoatac. Knjigoatce na kolac. Buno, sa pompom, da svi znaju. Ali, nema ni buke ni pompe.
Znai, potreban mu je ivi Budah. A zato? Nije Reba valjda ba toliko glup, da bi se nadao da e
uspeti da natera Budaha da radi za njega? A moda je ipak i glup? A moda je don Reba jednostavno
glupav i srean intrigant, koji u stvari ni sam ne zna ta hoe, i koji lukavog izraza lica ini glupost za
glupou na oigled svih? Smeno, tri godine ga posmatram i do sada jo nisam uspeo da shvatim ta
je on u sutini. Uostalom, ako bi on posmatrao mene, on takoe nita ne bi shvatio. Jer sve moe da
bude posredi, to je ono najinteresantnije! Bazna teorija konkretizuje samo osnovne oblike psiholoke
usmerenosti, a u samoj stvari tih oblika ima isto koliko i ljudi, na vlasti se moe nai bilo ko! Na
primer, oveuljak, koji se celog ivota bavio time kako da ponizi i povredi svoje susede. Pljuvao je
u tue lonce sa orbom, podmetao sru u tue seno. Njega e, razume se, smai, ali e on uspeti da se
dovoljno napljuje, napakosti, naraduje... A njega se ne tie, to u istoriji o njemu nee ostati ni traga,
i to e njegovi daljnji potomci lupati glavom, pokuavajui da uvrste njegovo ponaanje pod
razvijenu teoriju i istorijske doslednosti.
Sada mi nije do teorije, pomislio je Rumata. Znam samo jedno: ovek je objektivni nosilac
razuma; sve, to smeta oveku da razvija razum je - zlo, i to zlo se mora ukloniti u najkraem
moguem roku i na bilo koji nain. Bilo koji? Da li ba na bilo koji?... Ne, sigurno ipak ne ba na
bilo koji. Ili ipak na bilo koji? utokljunac! - pomislio je o sebi. - Treba se odluiti. Ranije ili
kasnije morae da se odlui.
Najednom se setio done Okane. Eto i odlui se, sada, pomislio je. Poni upravo od toga. Ako se
bog prihvata toga da isti nunik neka onda ne misli da e mu prsti ostati isti... Osetio je gaenje pri
pomisli na ono to ga oekuje. Ali, to je ipak bolje nego ubijati. ubre je bolje od krvi. Na prstima
je, da ne probudi Kiru, uao u kabinet i tamo se presvukao. Poeo je da vrti u rukama obru sa
otpremnikom, i odluno ga strpao u fioku svoga stola. Posle je zatakao u kosu iza desnog uveta belo
pero - simbol strastvene ljubavi, opasao maeve i prebacio preko ramena najbolju kabanicu. Ve
dole, pomerajui reze, pomislio je: a ako sazna don Reba, bie to kraj done Okane. Ali, bilo je ve
kasno da se vrati.
4.
Gosti su se ve bili skupili, ali dona Okana se jo nije pojavljivala. Kraj pozlaenog stoia sa
zakuskama su pijuckali, savijajui lea i istiui svoje debele stranjice, kraljevski gardisti,
proslavljeni dvobojima i seksualnim uspesima. Kraj kamina su se kikotale mrave damice u
godinama, koje su bile neupadljive i koje je upravo zbog toga uzela dona Okana za svoje dounice.
One su sedele u blizini, na niskim stoicama, a pred njima su se muvala tri starca na tankim nogama
koje su se neprekidno pokretale - to su bili uveni kicoi iz doba prolog regenstva, poslednji znalci
ve odavno zaboravljenih anegdota. Svi su znali da bez tih staraca nijedan salon nije u stvari salon.
Na sredini sale stajao je, rairivi noge u dubokim cipelama na niranje don Ripat, veran i dosta
pametan Rumatin agent, porunik sive ete trgovaca, sa ogromnim brcima i bez bilo kakvih principa.
Zabivi ogromne crvene ruke za opasa, sluao je don Tamea, koji je nejasno izlagao novi projekat
umirenja seljaka u korist trgovake kaste, i povremeno pokretao brk u stranu dona Sere, koji je lutao
od zida do zida oigledno traei vrata. U uglu, bacajui oko sebe poglede upozorenja, dva uvena
slikara-portretista jela su usoljenog krokodila, a pored njih je u prozorskoj nii sedela starija ena u
crnini - to je bila dadilja, koju je don Reba postavio uz dona Okanu. Ona je gledala pravo ispred
sebe strogim pogledom, povremeno se naginjui celim telom napred. Po strani od ostalih kockali su
se jedna linost kraljevske krvi i sekretar soanskog poslanstva. Linost kraljevske krvi je preterivala,
sekretar se strpljivo smekao. To je u salonu bio jedini ovek koji se bavio nekakvim poslom:
prikupljao je materijal za sledei izvetaj poslanstva.
Gardisti kraj stoia pozdravili su Rumatu bodrim povicima. Rumata im je prijateljski namignuo i
obiao goste. Poklonio se starcima-kicoima, podelio nekoliko komplimenata dounicama koje su se
odmah zagledale u belo pero za njegovim uvetom, potapao linost kraljevske krvi po debelim
leima i krenuo prema don Ripatu i don Tameu. Kada je prolazio pored prozorske nie, dadilja je
ponovo nainila pokret kao da e da padne, i zapahnuo ga je miris vina.
Kada je ugledao Rumatu, don Ripat je izvukao ruke iza opasaa, lupio potpeticama, a don Tameo
je povikao poluglasno:
"Jeste li to vi, dragi moj prijatelju? Kako je to divno to ste doli jer sam ve izgubio svaku
nadu..." Kao labud sa prostreljanim krilom to tuno die glavu prema
zvezdi... "Koliko sam se samo dosaivao... Da nije bilo dragog don Ripata, umro bih od dosade!"
Osealo se da se don Tameo otreznio za ruak, ali ipak nije uspeo da se zaustavi.
"Tako znai?" zaudio se Rumata, "citiramo buntovnika Curena?"
Don Ripat se odmah skupio i besno pogledao don Tamea.
"Ehe..." izgovorio je don Tameo, zbunivi se. "Curena? A zato, u stvari?... Pa da, ja to u
ironinom smislu, uveravam vas, blagorodni donovi! Jer, ko je to Curen? Nizak, nezahvalni demagog.
I hteo sam samo da podvuem..."
"Da ovde nema, done Okane", prihvatio je Rumata, "i da vam je dosadno bez nje."
"Upravo sam to i hteo da podvuem."
"Uzgred budi reeno, gde je ona?"
"ekamo je svakog asa", rekao je don Ripat, i udaljio se, poklonivi se.
Dounice su, na isti nain otvorivi usta, ne odvajajui pogleda posmatrale belo pero. Starci-
kicoi su se tiho cerekali. Don Tameo je na kraju takoe primetio pero i poeo da trepe.
"Moj prijatelju!" zaaptao je. "ta e vam to? Jer, svakog asa moe da doe don Reba... Istina,
danas ga ovde ne oekuju, ali ipak..."
"Neemo o tome", rekao je Rumata, nestrpljivo se osvrui. Hteo je da se sve to to pre zavri.
 Gardisti su se ve pribliili sa aama.
"Tako ste bledi..." aptao je don Tameo. "Shvatam vas, ljubav, strast... Ali, sveti Mika! Drava
iznad svega... I to je opasno, na kraju... Uvreda oseanja..."
Na njegovom licu se neto promenilo, i on je poeo da se povlai, udaljava, neprekidno se
klanjajui. Rumatu su opkolili gardisti. Neko mu je pruio punu au.
"Za ast i kralja!" rekao je jedan gardista.
"I za ljubav", dodao je drugi.
"Pokaite joj ta je to garda, blagorodni Rumata", rekao je trei.
Rumata je uzeo au i najednom je ugledao dona Okanu. Stajala je u vratima, hladei se lepezom, i
neno njiui ramenima. Da, bila je odista privlana! Sa razdaljine gledana bila je ak i lepukasta.
Uopte nije bila Rumatin tip, ali je ona, u to nije bilo sumnje, bila jako zgodna, ta glupa, pohotljiva
kokoka. Ogromne plave oi bez i trunke misli i topline, nene, vie nego iskusne usne, raskono,
veto i paljivo obnaeno telo... Gardista za Rumatinim leima, oigledno ne mogavi da se uzdri,
glasno je cmoknuo ustima. Rumata mu je, ne gledajui ga, strpao u ruke au i dugakim koracima
krenuo prema dona Okani. U salonu su prestali da ih posmatraju i poeli su da govore o sitnicama.
"Oaravajui ste", promrmljao je Rumata, duboko se klanjajui i zveckajui maevima.
"Dozvolite mi da budem kraj vaih nogu... Da kao lovaki pas legnem kraj nogu nage i ravnodune
lepotice..."
Dona Okana je prekrila lice lepezom i lukavo poela da kilji oima.
"Vi ste odista jako smeli, blagorodni done", progovorila je. "Mi, bedne provincijalke, nismo u
stanju da se usprotivimo takvom pritisku..." Imala je dubok, malo promukao glas. "Na alost,
preostaje mi samo da otvorim vrata tvrave i pustim pobednika..."
Rumata se, zakrgutavi zubima od stida i besa, poklonio jo dublje. Dona Okana je spustila
lepezu i povikala:
"Blagorodni donovi, zabavljajte se! Don Rumata i ja emo se odmah vratiti! Obeala sam da u
mu pokazati svoje nove irukanske tepihe..."
"Na naputajte nas na dugo, arobnice!" problejao je jedan od staraca.
"Lepotice!" sladunjavim glasom je progovorio drugi starac. "Vilo!"
Gardisti su poeli da zveckaju maevima. "Odista, usta mu nisu glupa..." razumljivo je
progovorila kraljevska linost. Dona Okana je uzela Rumatu za rukav i povukla ga za sobom. Ve u
hodniku, Rumata je uo kako je don Sera uvreenim glasom rekao: "Ne vidim zato blagorodni don
ne bi pogledao irukanske tepihe..."
Na kraju hodnika dona Okana se iznenada zaustavila, zagrlila Rumatu oko vrata i promuklo
stenjui, to je trebalo da oznaava nezadrivu strast, upila mu se u usne. Rumata je prestao da die.
Vila je otro mirisala pomeanim mirisima neopranog tela i estorskih parfema. Usne su joj bile vrele,
mokre i lepljive od slatkia. Sa velikim naporom je pokuao da joj odgovori na poljubac, i to mu je
prema svemu i uspelo da uini, poto je dona Okana ponovo poela da stenje i obisnula mu se na
rukama zatvorenih oiju. To je trajalo itavu venost. No, sada u ti pokazati, uliarko, pomislio je
Rumata i stegao je u zagrljaj. Neto je puklo, ili korset ili rebra, lepotica je alostivo zapitala,
zapanjeno otvorila oi i poela da se otima, trudei se da se oslobodi. Rumata je brzo pustio ruke.
"Gade..." teko daui, rekla je oduevljeno. "Samo to me nisi polomio..."
"Gorim od ljubavi", rekao je sa izrazom krivca.
"I ja koliko sam te samo ekala! Hajdemo to pre." Povukla ga je za sobom kroz nekakve ledene,
mrane prostorije. Rumata je izvukao maramicu i kriom izbrisao usta. Sada mu je sve ovo izgledalo
glupavo. Potrebno je, pomislio je. A zar je malo toga potrebno?.. Ovde se nee izvui samo
razgovorima. Sveti Mika, zato se oni na dvoru nikada ne kupaju? No, to je odista temperament. Kada
bi barem don Reba banuo... Vukla ga je utke, u jednom dahu, kao to mrav vue za sobom mrtvu
gusenicu. Oseajui se kao poslednji idiot, Rumata je poeo da lupeta neto o brzim noicama i
purpurnim usnama - dona Okana se samo cerila. Ugurala ga je u jako zagrejani budoar, koji je odista
ceo bio prekriven tepisima, bacila se na ogroman krevet i, zabacivi se na jastucima, poela da ga
posmatra vlanim, hiperasteninim oima. Rumata je stajao kao stub. Budoar je smrdeo na stenice.
"Predivan si", proaptala je. "Doi ovamo. Kako sam te samo dugo akala!"
Rumata je zatvorio oi, osetio muninu. Po licu su mu, golicajui, ga, tekle kapljice znoja. Ne
mogu, pomislio je. U vraju mater sva ta informacija... Lisica... Majmune... To je protivprirodno,
prljavo... ubre je bolje od krvi, ali ovo je gore od ubreta!
"Zato gnjavite, blagorodni done?" piskavim glasom povikala je dona Okana. "Doite ovamo,
ekam vas!"
"Do a-vo-la..." promuklo je rekao Rumata. Skoila je i pritrala mu.
"ta je sa tobom? Pijan si?"
"Ne znam", uspeo je da iscedi iz sebe. "Zaguljivo mi je."
"Da naredim da donesu lavore?"
"Kakvo lavore?"
"No, nita, nita... Proi e sve to..." Prstima koji su se tresli, poela je da raskopava prsluk.
"Predivan si..." mrmljala je ubrzano diui. "Ali, neodluan si kao neki novajlija. Nikada ne bih ni
pomislila... To je predivno: kunem se svetom Barom!"
Morao je da je dograbi za ruke. Posmatrao je odozgo na dole i video njenu neurednu kosu koja se
presijavala od laka, ovalna gola napuderisana ramena malene, ljubiaste ui. Loe je, pomislio je.
Nita nee ispasti od svega ovoga. A teta, ona bi morala neto da zna... don Reba govori u snu... On
je vodi na sasluanja, ona mnogo voli sasluanja... Ne mogu...
"No?" rekla je Ijutito.
"Vai tepisi su predivni", rekao je glasno. "Ali, vreme je da krenem."
U prvi mah ga nije shvatila, a posle joj se lice iskrivilo od besa.
"Kako se samo usuuje", prosiktala je, ali je on ve leima napipao vrata, iskoio u hodnik i
brzo poeo da se udaljava. Od sutra prestajem da se umivam, pomislio je. Ovde ovek mora da bude
brav, a ne bog!
"Merin!" vikala je za njim. "ena! Na kolac te treba..."
Rumata je otvorio neki prozor i iskoio u vrt. Jedno vreme je stajao pod drvetom, udiui hladan
vazduh. Posle se setio blesavog belog pera, istrgao ga, besno zguvao i bacio. Paki takoe nita ne
bi polo za rukom, pomislio je. Nikome ne bi nita uspelo. "Da li si siguran?" ... "Da, siguran sam."
... "Onda ne vredite ni prebijene pare!" ... "ali, muka mi je od svega toga!" ... "Eksperimenta se ne
tiu tvoja preivljavanja. Ako ne moe - ne prihvataj se toga." ... "Ja nisam ivotinja!" ... "ako
Eksperiment zahteva, onda treba postati i ivotinja." ... "Eksperiment to ne moe da zahteva." ... "Kao
to vidi, moe." ... "A onda!" ... "ta onda?" ... "Onda... Onda... Dobro, smatraemo da sam lo
istoriar." Slegao je ramenima. "Potrudiemo se da postanemo bolji. Nauiemo da se pretvaramo u
svinje..."
Bila je skoro pono, kada se vratio kui. Ne skidajui se, samo opustivi preice, sruio se na
otoman u salonu i zaspao kao mrtav.
Probudili su ga negodujui povici Una i dobroudno urlanje u basu:
"Gubi se, gubi vuiu, jer u ti inae uvo otkinuti!"
"Pa spavaju, kada vam kaem!"
 "ic odavde, ne motaj mi se pod nogama!"
"Zabranjeno je kada vam se kae!"
Vrata su se otvorila, i u salon je uleteo ogroman, kao ivotinja Peh, baron Pampa don Bau, crvenih
obraza, belih zuba, sa briima ufitiljenim napred, u plianoj beretki naherenoj na stranu i raskonoj
ljubiastoj kabanici, ispod koje se nejasno svetlucao oklop. Za njim se vukao Uno, koji se uhvatio
baronu za desnu nogavicu.
"Barone!" povikao je Rumata, sputajui noge sa otomana. "Odakle vi u gradu, prijatelju stari?
Uno, ostavi barona na miru!"
"Odista, retko dosadan deak", gunao je baron, pribliavajui se rairenih ruku. "Bie neto od
njega. Koliko traite za njega? Uostalom, otom potom... Dajte da vas prvo zagrlim!"
Zagrlili su se. Baron je ukusno mirisao na pranjavi put, konjski znoj i smeni miris raznih vina.
"Vidim da ste takorei potpuno trezni, dragi moj prijatelju", ogoreno je rekao. "Pa uostalom, vi
ste uvek trezni. Srenik!"
"Sedite, dragi moj", rekao je Rumata, "Uno! donesi nam malo vie estorskog vina!"
Baron je digao ogroman dlan.
"Ni jednu jedinu kap!"
"Ni kapljice estorskog? Uno, ne treba estorsko, donosi irukansko!"
"Ne treba uopte vino!" turobno je rekao baron. "Ne pijem."
Rumata je seo.
"ta se to desilo?" uznemireno je upitao. "Da se niste kojim sluajem razboleli?"
"Zdrav sam kao bik. Ali te proklete porodine scene... Krae reeno, posvaao sam se sa
baronesom - i tako sam sada ovde."
"Posvaali sa baronesom! Vi! Dosta, barone, kakve su to sada ale?"
"Zamislite samo! I sam kao da sam u nekoj magli. Sto dvadeset milja sam preao na konju kao u
magli!"
"Moj dragi", rekao je Rumata, "odmah emo uzjahati konje i krenuti u Bau."
"Ali moj konj se jo nije odmorio!" usprotivio se baron. "I, uz sve to, hou da je kaznim!"
"Koga to?"
"Baronesu, avo je odneo! Jesam li ja ili nisam, konano, mukarac? Ona je, vidite li,
nezadovoljna pijanim Pampom, neka onda vidi kakav je on kada je trezan! Pre u ovde da istrulim od
vode, nego to u se vratiti u zamak..."
Uno je natmureno rekao:
"Recite mu da mi ne upa ui..."
"Gu-bi se, vuiu!" dobroudno je zagrmeo baron. "I donesi pivo! Oznojio sam se i moram da
nadoknadim gubitak tenosti."
Baron je nadoknaivao gubitak tenosti itavih sat i po, i malo se nacvrckao. U pauzama izmeu
gutljaja, pripovedao je Rumati svoje neprijatnosti. Nekoliko puta je proklinjao te pijanice susede,
koji su se navadili da dolaze u zamak. Dolaze od ranog jutra, navodno u lov, a posle ne uspe ni da
jekne - a ve su svi pijani i unitavaju nametaj. Ponu da se muvaju po celom zamku, sve prljaju,
vreaju poslugu, ubijaju pse i pruaju lo primer mladom baronetu. Posle odlaze svojim kuama, a ti,
pijan kao trupac, ostaje nasamo sa baronesom...
Na kraju svog pripovedanja baron se potpuno iznervirao i ak je zatraio da mu donesu estorsko
vino, ali se trgao i rekao:
"Rumata, prijatelju moj, idemo odavde. lmate suvie bogate podrume!.. Hajdemote!"
"Ali gde?"
 "Zar to nije svejedno - gde? No, ako nita drugo, a ono u 'Sivu Radost'..."
"Hm..." rekao je Rumata. "A ta emo da radimo u 'Sivoj Radosti'?"
Jedno vreme je baron utao, besno upkajui brk. "No, kako to - ta?" rekao je konano. "ak je i
udnovato... Jednostavno emo posedeti, porazgovarati..."
"U 'Sivoj Radosti'?" upitao je Rumata sa sumnjom u glasu.
"Da. Shvatam vas", rekao je baron. "To je uasno... Ali ipak, hajdemo. Ovde stalno oseam elju
da pijem estorsko vino!"
"Dajte mi konja", naredio je Rumata i otiao u kabinet da uzme predajnik.
Kroz nekoliko minuta su rame uz rame jahali uskom ulicom, pogruenom u najguu tminu. Baron
je, ivnuvi malo, naglas priao kako su prekjue ubili vepra, govorio o zadivljujuim osobinama
mladog baroneta, o udu u manastiru svetog Tike gde je otac iguman rodio iz bedra deaka est
palaca velikog... Pri tome nije zaboravljao da se zabavlja. Povremeno je urlao kao vuk, kokodakao i
lupao kamdijom u zatvorene kapke.
Kad su stigli do 'Sive Radosti', baron je zaustavio konja i duboko se zamislio. Rumata je ekao.
Jarko su bili obasjani prljavi prozori krme, toptali su nogama privezani konji, lenjo su se
meusobno psovale nafrakane devojke, koje su sedele na klupi pod prozorima, dvojica slugu su jedva
dokotrljale kroz vrata ogromno bure, pokriveno mrljama alitre. Baron je turobno rekao:
"Sam... Strano je i da pomislim da se cela no nalazi preda mnom i da sam - sam!.. I ona je tamo
sama..."
"Ne budite ogoreni moj prijatelju", rekao je Rumata. "Jer, sa njom je baronet, a sa vama sam ja."
"To je neto sasvim drugo", rekao je baron. "Vi nita ne shvatate, dragi moj. Suvie ste mladi i
lakomisleni... Za vas je sigurno zadovoljstvo da posmatrate ove uliarke..."
"A zato i ne bi?" usprotivio se Rumata, radoznalo posmatrajui barona. "Po mome miljenju,
prijatne devojke."
Baron je odmahnuo glavom i sarkastino se osmehnuo.
"Eno, onoj to stoji", rekao je glasno, "stranjica visi. A ona to se sada elja, uopte i nema
stranjicu... to su krave, u najboljem sluaju krave. Setite se samo baronese! Kakve ruke, kakva
gracija! Kakav hod, dragi moj!"
"Da", sloio se Rumata. "Baronesa je odista predivna. Hajdemo odavde."
"A gde?" tuno je rekao baron. "I zato?" Na licu mu se odjedared pojavila odlunost. "Ne, dragi
moj, nikuda neu krenuti odavde. A vi kako hoete." Poeo je da silazi sa konja. "Iako bi mi bilo
krivo, ako biste me ovde ostavili samoga."
"Razume se da u ostati sa vama", rekao je Rumata. "Ali..."
"Nikakvih 'ali'", prekinuo ga je baron.
Dobacili su povodce slugi koji im je pritrao gordo, proli pored devojaka i uli u salu. Ovde
ovek nije mogao ni da die. Plamici svetiljki su se jedva probijali kroz maglu isparenja, kao u
ogromnom i jako prljavom amamu. Na klupama za dugakim stolovima su pili, jeli, zaklinjali se,
smejali, plakali, ljubili se, pevali nepristojne pesme oznojeni vojnici u raskopanim mundirima,
pomorske skitinice u arenim prslucima na golom telu, ene sa jedva pokrivenim grudima, sivi
jurinici sa sekirama meu nogama, zanatlije u nagorelim ritama. Sa leve strane se u magli nazirao
ank, gde je vlasnik, sedei na posebnom uzvienju meu ogromnim buradima, upravljao itavim
rojem vetih slugu lopova, a sa desne strane se kao jarki pravougaonik svetleo ulaz u istu polovinu -
za blagorodne donove, potovane trgovce i sive oficire.
"Na kraju krajeva, zato ne bismo neto i popili?" ljutito je upitao baron Pampa, dograbio Rumatu
za rukav i krenuo prema anku, u uzan prolaz meu stolovima, udarajui posetioce iljcima na svom
oklopu. Kraj anka je dograbio iz ruku vlasnika ogroman bokal, kojim je ovaj razlivao vino u krigle,
utke ga osuio do dna i izjavio da je sada sve propalo, da mu preostaje samo jedna jedina stvar - da
se proveseli kako treba. Posle se okrenuo prema gazdi i glasno ga upitao da li u toj njegovoj ustanovi
postoji mesto gde bi blagorodni ljudi mogli pristojno i skromno da provedu vreme. Vlasnik je poeo
da ga uverava da upravo u njegovoj ustanovi takvo mesto postoji.
"Odlino!" velianstveno je rekao baron i dobacio gazdi nekoliko zlatnika. "Donesite za mene i
ovog dona ovde sve najbolje to imate, i neka nas slui ne nekakva balava vrtirepka, ve potovanja
dostojna ena u godinama!"
Gazda je sam ispratio blagorodne donove u istu polovinu. Tu je Ijudi bilo malo. U uglu se
mrano veselilo drutvo sivih oficira - etiri porunika u tesnim mundirima i dva kapetana u kratkim
kabanicama sa naivcima ministarstva odbrane krune. Kraj prozora se za uskogrlim bokalom
dosaivalo nekoliko aristokrata sa licima kiselim od razoarenja. U njihovoj blizini se smestilo
drutvance osiromaenih u iskrzanim odelima i zakrpljenim kabanicama. Oni su malim gutljajima pili
pivo i svaki as se osvrtali oko sebe.
Baron se sruio za slobodni sto, bacio pogled na sive oficire i progunao: "Ah, ni ovde ovek da
se otarasi gadova..." Ali, tada je jedna ena u godinama i sa keceljom donela prvo jelo. Baron je
podrignuo, izvukao iza pojasa no i poeo da se veseli. utke je prodirao ogromne komade peene
srnetine, gomile mariniranih koljki, brda morskih rakova, itave zdele salata i majoneza, zalivajui
sve to itavim jezerima vina, piva, rakije i vina pomeanog sa pivom i rakijom. Siromani donovi su
po jedan i po dvojica poeli da se sele za njegov sto, i baron ih je doekivao junakim pozdravom
ruke i brundanjem odnekud iz eluca.
Najednom je prestao da jede, zablenuo se u Rumatu izbuljenih oiju i zagrmeo umskim glasom:
"Odavno nisam bio u Arkanaru, blagorodni prijatelji! I, moram vam poteno rei, ovde mi se neto
ne dopada."
"A ta to, barone?" sa interesovanjem je upitao Rumata, gloui pilee krilo.
Na licima osiromaenih donova bez novca videla se panja puna potovanja.
"Recite mi, prijatelji!" progovorio je baron, briui zamaene ruke o krajeve kabanice. "Recite
mi, blagorodni donovi! Od kada je to u prestonici njegovog velianstva kralja takav poredak, da
potomci najdrevnijih rodova Imperije ne mogu ni korak da naine, a da ne nalete na razne tamo
trgovce i mesare?"
Donovi bez novca su se zagledali i poeli da se odmiu. Rumata je bacio pogled u ugao, gde su
sedeli sivi. Tamo su svi prestali da piju i poeli da posmatraju barona.
"Moram vam rei u emu je stvar, blagorodni donovi", nastavio je baron Pampa. "To je sve zbog
toga, to ste se vi ovde preplaili. Vi ih podnosite zbog toga, to ih se bojite. Eto, ti se na primer,
boji!" zaurlao je, zagledavi se u najblieg siromanog dona bez novca. Ovaj se udaljio bledog i
kiselkastog izraza lica. "Kukavice!" dreknuo je baron. Brkovi su mu se nakostreili.
Ali, od siromanih donova koristi nije bilo nikakve. Oni oigledno nisu hteli da se tuku, oni su
jednostavno hteli da se napiju i najedu.
Tada je baron prebacio nogu preko klupe, stegao pesnicom desni brk i, uperivi pogled u ugao,
gde su sedeli sivi oficiri izjavio:
"A ja se, eto ni avola ne bojim! Ja tuem sivi olo gde god naletim na njega!"
"ta to tamo lupeta ona pivska bava?" glasno je upitao sivi kapetan izduenog lica.
Baron se zadovoljno osmehnuo. Buno je ustao od stola i popeo se na klupu. Rumata je digavi
vee, uzeo drugo krilo i poeo da ga gloe.
"Ehej, vi tamo, sivi podlaci!" zaurlao je baron. derui se, kao da su oficiri bili udaljeni od njega
itavu vrstu. "Znajte da sam pre tri dana ja, baron Pampa don Bau, zadao vaima mnogo prpe!
Shvatate li, dragi moj", obratio se Rumati odnekud ispod tavanice, "pili smo otac Kabani i ja jedne
veeri u mom zamku. Najednom je dotrao moj konjuar i izvestio me da je banda sivih poela da
demolira krmu 'Zlatna Potkovica'. Moju krmu, na mojoj rodnoj zemlji! Naredio sam: 'Na konje!' i
pravac tamo. Kunem se mamuzama, bila ih je tamo itava banda, jedno dvadesetak! Uhvatili su neku
trojicu, napili se kao svinje... A ti trgovii ne umeju ni da piju... i poeli su sve da razbijaju i lome.
Uhvatio sam jednog od njih za noge i poelo je! Terao sam ih sve do Tekih Maeva... Krvi je bilo,
neete poverovati dragi moj do kolena, a koliko je sekira ostalo..."
Na tome je pria barona bila prekinuta. Kapetan izduenog lica je zamahnuo rukom, i teak no za
bacanje je lupio o baronov oklop.
"Odavno je trebalo tako!" rekao je baron i izvukao iz kanija ogroman ma dvoruka.
Sa neoekivanom za njega lakoom skoio je na pod, ma je kao svetla traka zafijukao kroz
vazduh i presekao krovnu gredu. Baron je opsovao. Tavanica se naherila, na glave je poela da se
osipa praina.
Sada su svi bili na nogama. Siromani donovi bez novca zalepili su se uz zidove. Mladi aristokrati
su se popeli na stolove, da bi bolje videli. A sivi su se, isturivi ispred sebe koplja, postrojili u
polukrug i malim, sitnim koracima krenuli na barona. Samo je Rumata ostao da sedi, razmiljajui sa
koje bi strane baronove mogao da stane, a da ne dospe pod udarac njegovog maa.
iroko seivo je zloslutno fijuknulo, opisujui svetlucave krugove nad baronovom glavom. On je
neim podseao na teretni helikopter sa rotorom koji se okretao na zemlji.
Opkolivi ga sa tri strane, svi su bili prinueni da se zaustave. Jedan od njih je ne razmiljajui
stao leima okrenut Rumati i Rumata ga je, sagavi se preko stola, dohvatio za okovratnik, bacio na
lea u tanjire sa ogriscima i lupio ivicom dlana ispod uveta. Ovaj je samo zatvorio oi i smirio se.
Baron je povikao.
"Prekoljite ga, blagorodni Rumata, a ja u dokrajiti ostale."
Sve e ih poubijati, nezadovoljno je pomislio Rumata.
"Sluajte", obratio se svima. "Neemo da kvarimo jedni drugima veselu no. Neete moi da se
odrite protiv nas. Bacite oruje i gubite se odavde."
"Eto ti na", ljutito se usprotivio baron "A ja elim da se tuem! Neka se tuku i oni! Tucite se, avo
vas odneo!"
Sa tim reima krenuo je na sive, ubrzavajui stalno okretanje maa. Sivi su se povlaili, sve
bleih i bleih lica. Oni oigledno nikada u ivotu nisu videli teretni helikopter. Rumata je preskoio
sto.
"Priekajte, prijatelju", rekao je. "Nemamo zato da se svaamo sa tim Ijudima. Ne dopada vam
se to su oni ovde?"
"Bez oruja neemo otii", natmureno je progovorio jedan od porunika. "Dobiemo preko nosa.
Ja sam u patroli."
"avo vas odneo, gubite se onda sa orujem", dozvolio je Rumata. "Seiva u kanije, ruke na
glave, prolaziti jedan po jedan! I - nikakvih podlosti! jer u vam inae kosti polomiti!"
"A kako da odemo?" besno je upitao kapetan izduenog lica. "Ovaj don nam prepreuje put!"
"I nadalje u to initi!" uporno je rekao baron. Mladi aristokrati su se uvredljivo nasmejali.
"No, dobro", rekao je Rumata. "Ja u drati barona, a vi protrite, ali to bre - dugo neu moi da
ga zadrim! Ehej, tamo, na vratima, oslobodite prolaz! Barone", rekao je grlei Pampu za iroki struk.
"ini mi se, dragi moj, da ste zaboravili na jednu veoma vanu okolnost. Jer, taj va slavan ma su
upotrebljavali vai preci samo za blagorodnu borbu, jer, reeno je: 'Ne potri ga po tavernama.'"
 Na licu barona, koji je nastavio da vrti maem, pojavio se izraz zabrinutosti.
"Ali ja nemam drugi ma", rekao je neodluno.
"Tim pre!" znaajno je rekao Rumata.
"Mislite?" Baron se jo kolebao.
"Pa vi to znate bolje od mene."
"Da", rekao je baron. "U pravu ste." Pogledao je uvis, na svoju aku, koja se vrtela kao poludela.
"Neete mi verovati, dragi moj Rumata, ali ja mogu ovako i po tri-etiri sata bez prekida - i uopte se
neu zamoriti... Ah, zato me ona ne vidi sada!?"
"Ispriau joj", obeao je Rumata.
Baron je uzdahnuo i spustio ma. Sivi su, sagavi se, projurili pored njega. Baron ih je ispratio
pogledom.
"Ne znam, ne znam..." neodluno je rekao. "ta mislite, da li sam pravilno uradio, to ih nisam
ispratio udarcima noge u stranjicu?"
"Potpuno pravilno", poeo je da ga uverava Rumata.
"No, pa ta onda", rekao je baron, uvlaei ma u kanije. "Kada nam nije polo za rukom da se
potuemo, onda sada imamo prava da malo popijemo i zaloimo se."
Svukao je sa stola, za noge, sivog porunika, koji je jo leao u nesvesti, a zatim je dosta
prodornim glasom dreknuo:
"Ehej, domaice! Vina i hrane!"
Prili su nam mladi aristokrati i uljudno mu estitali na pobedi.
"Sitnice, sitnice", dobroudno je rekao baron. "est arenih junaina, plaljivih kao i svi trgovci.
U 'Zlatnoj Potkovici' sam ih porasturao dvadesetak... Kako je to dobro", obratio se Rumati, "to tada
sa sobom nisam imao svoj borbeni ma! Koliko sam zaboravan, mogao sam i da ga izvuem. I, mada
'Zlatna Potkovica' nije taverna, ve obina krma..."
"Neki govore i tako", rekao je Rumata. "Ne potri ga po krmama."
Domaica je donela nove tanjire sa mesom i nove bokale sa vinom. Baron je zasukao rukave i
prionuo na posao.
"Uzgred budi reeno", rekao je Rumata. "Ko su bila ona tri zarobljenika, koje ste oslobodili u
'Zlatnoj Potkovici'?"
"Oslobodio?" Baron je prestao da vae i zablenuo se u Rumatu. "Ali, blagorodni moj prijatelju,
ja se verovatno nisam dovoljno precizno izrazio! Nikoga nisam oslobaao. Jer, oni su bili uhapeni,
to je ve dravni posao... I zato bi ih oslobaao? Nekakav don, prema svemu velika kukavica, starac
knjigoatac i sluga..." slegao je ramenima.
"Da, razume se", tuno je rekao Rumata.
Baronovo lice se najednom nalilo krvlju i on je jezivo iskolaio oi.
"ta? Ponovo?!" zaurlao je.
Rumata se osvrnuo. U vratima je stajao don Ripat. Baron je poeo da se okree, obarajui klupe i
tanjire. Don Ripat je znaajno pogledao Rumatu u oi i izaao.
"Izvinite molim vas, barone", rekao je Rumata, ustajui. "Kraljeva sluba..."
"A..." razoarano je progovorio baron. "Sauee... Ni za ta na svetu ne bih sada poao na
slubu!"
Don Ripat ga je ekao ispred vrata.
"ta je?" upitao je Rumata.
"Pre dva sata", poslovno ga je izvestio don Ripat, "po nareenju ministra odbrane krune don Rebe
uhapsio sam i odveo u Veselu Kulu dona Okanu."
 "Tako", rekao je Rumata.
"Pre jedan sat dona Okana je umrla, ne izdravi munje vatrom."
"Tako", rekao je Rumata.
"Zvanino je optuena za pijunau. Ali..." Don Ripat se zbunio i spustio pogled. "Mislim... ini
mi se..."
"Shvatam", rekao je Rumata.
Don Ripat je digao na njega oi krivca.
"To nas se ne tie", promuklo je rekao Rumata.
Oi don Ripata ponovo su postale kao nalivene olovom. Rumata mu je klimnuo glavom i vratio se
za sto. Baron je upravo zavravao peene prepelice.
"Estorsko vino!" naredio je Rumata. "I neka donesu jo!" Zakaljao se. "Veseliemo se. Sada
emo se, avo ga odneo, veseliti..."

...Kada je Rumata doao k sebi, konstatovao je da se nalazi nasred ogromne ledine. Otpoinjalo je
sivo svitanje, u daljini su prozuklim glasovima kukurikali petlovi. Graktale su vrane, koje su u gustim
jatima letele nad nekakvom nejasnom gomilom u blizini, oseala se vlaga i miris trulei. Magla u
glavi poela je brzo da se razilazi, pojavljivalo se dobro poznato stanje izuzetne jasnoe i preciznosti
opaanja, jezik je palio mentol. Prsti desne ake bili su mu utrnuli. Rumata je prineo oima stegnutu
pesnicu. Koa na zglobovima mu je bila odrana, a u pesnici mu je bila stegnuta ampula od
kasparamida, jakog sredstva protiv trovanja alkoholom, kojim je Zemlja redovno snabdevala svoje
izviae na ostalim planetama. Prema svemu je on ve ovde, na ledini, pre nego to e se konano
pretvoriti u svinju, nesvesno, takorei instinktivno sasuo u usta sadraj ampule.
Ovo mesto je dobro poznavao - tano ispred njega crnela se kula spaljene opservatorije, a neto
malo ulevo nazirale su se u sumraku tanke, kao minareti, kule kraljevskog dvora. Rumata je duboko
udahnuo ledeni vazduh i krenuo kui.
Baron Pampa se te noi dobro veselio. U pratnji gomile siromanih donova, koji su brzo gubili
ljudski lik, nainio je gigantsku turneju po arkanarskim krmama, propivi pri tome sve, pa ak i
raskoni opasa, unitivi neverovatnu koliinu alkohola i jela, potukavi se usput najmanje osam
puta. U svakom sluaju, Rumata se jasno seao osam tua, u koje se nije meao, trudei se da
razdvoji borce i ne dozvoli da doe do ubistva. Dalje njegove uspomene su se gubile u magli. Iz te
magle su se pojavljivale as grabljive njuke sa noevima u zubima, as besmisleno gorko lice
poslednjeg siromanog dona bez novca, koga je baron Pampa pokuao da proda kao roba u luci, as
opet pobesneli, nosati Irukanac, koji je zlobno zahtevao da mu blagorodni donovi predaju njegove
konje...
U prvo vreme je jo bio izvia. Pio je barabar sa baronom: irukansko, estorsko, soansko,
arkanarsko, ali je pred svaku promenu vina kriom stavljao pod jezik tabletu kasparamida. Uspevao
je da sauva loginost i jasno je zapaao gomile sivih patrola na raskrsnicama i kraj mostova, zasedu
varvara - konjanika na soanskom putu, gde bi barona sigurno ubili, da Rumata nije znao dijalekt
varvara. Jasno se seao kako ga je zapanjila pomisao na to, da su nepokretni nizovi neobinih vojnika
u dugakim crnim kabanicama sa kapuljaama koji su bili postrojeni pred Patriotskom kolom - u
stvari manastirska druina. Kakve veze sa svim tim ima crkva? - pomislio je tada. Od kada se to
crkva u Arkanaru mea u svetovne stvari?
U pijanstvo je padao lagano, ali se ipak na kraju napio, nekako najednom, kao da je u to uskoio; i
kada je u trenutku kada mu se razbistrila svest ugledao pred sobom raseeni hrastov sto u potpuno mu
nepoznatoj prostoriji, obnaeni ma u svojoj ruci i siromane donove koji su mu aplaudirali, onda je
pomislio da je vreme da krene kui. Ali, bilo je ve kasno. Talas besa i odvratne, nedoline radosti
oslobaanja od svega ljudskog ve ga je bio oduzeo. On je jo bio Zemljanin, izvia, naslednik ljudi
ognja i gvoa, koji se nisu tedeli i koji nikoga nisu tedeli u ime velikog cilja. On nije mogao da
postane Rumata Estorski, put puti dvanaest pokoljenja ratnikih predaka, proslavljenih pljakama i
pijanstvom. Ali, on vie nije bio ni komunar. On vie nije imao obaveza pred Eksperimentom. Njega
su sada brinule samo obaveze pred samim sobom. On vie nije sumnjao nita. Bilo mu je jasno sve,
apsolutno sve. Tano je znao ko je kriv za sve, i tano je znao ta hoe: da see maem, predaje vatri,
baca sa dvorskog stepenita na koplja i vile gomile koja urla...
Rumata se trgao i izvukao iz kanija maeve. Seivo je bilo izubljeno, ali isto. Seao se da se
tukao sa nekim, ali sa kim to? I kako se sve to zavrilo?...
...Konje su propili. Siromani donovi su nekuda nestali. Rumata je - toga se takoe seao,
odvukao barona kod sebe kui. Pampa don Bau je bio dobar, potpuno trezan i spreman da nastavi da
se veseli - on jednostavno vie nije mogao da stoji na nogama. Pored toga, on je zbog neega smatrao
da se upravo maloas oprostio od divne baronese i da se sada nalazi na borbenom pohodu protiv
svog iskonskog neprijatelja, barona Kaskua, koji se jako izbezobrazio. ("Pomislite i sami, dragi moj,
to nitavilo je rodilo iz bedra deka dugog est palaca i dalo mu ime Pampa...") "Sunce zalazi",
izjavio je, posmatrajui goblen, koji je prikazivao izlazak sunca. "Mogli bismo da se proveselimo
ove noi, blagorodni donovi, ali ratni podvizi zahtevaju i trae san. Ni kapi vina u pohodu. A i
baronesa je bila nezadovoljna."
ta? Krevet? Kakvi kreveti u istom polju? Na krevet to je konjska haa! Sa tim reima je
smakao sa zida nesreni goblen, umotao se u njega preko glave i sruio u ugao sa svetiljkom. Rumata
je naredio deaku Unu da pored barona postavi kofu rasola i iniju sa marinadom. Deak je imao
ljutito, sanjivo lice. "Ala ste se udesili", gunao je. "Oi vam u raznim pravcima gledaju...".. "uti,
budalo", rekao je tada Rumata i... Neto se posle toga desilo. Neto jako loe, to ga je poteralo
preko celog grada na ledinu. Neto jako, jako loe, neoprostivo, sramno...
Setio se toga kada je ve prilazio kui, i, setivi se, zaustavio se.
...Odgurnuvi Una, popeo se uz stepenice na sprat, otvorio vrata i upao kod nje kao gazda, i pri
svetlosti none lampe ugledao belo lice, ogromne oi ispunjene uasom i gaenjem, i u tim oima -
samoga sebe, kako se zanosi oputene donje usne sa koje se slivala pljuvaka, oguljenih pesnica, u
isprljanoj odei, odvratnog i podlog gada plave krvi, i taj pogled ga je odbacio nazad, na stepenite,
nadole, kroz vrata, na mranu ulicu i jo dalje, dalje, dalje to je mogue dalje...
Stegavi zube i oseajui da mu se unutar njega sve smrzlo i sledilo, tiho je otvorio vrata i na
prstima uao u hol. U uglu, kao gigantsko morsko udovite sisar, soptao je u mirnom snu baron. "Ko
je to?" povikao je Uno, koji je dremao na klupi sa samostrelom na kolenima. "Tiho", proaptao je
Rumata. "Hajdemo u kuhinju. Kofu vode, sireta, novo odelo, bre ovamo!"
Dugo se, besno, sa uivanjem polivao vodom i brisao siretom, skidajui sa sebe nonu
prljavtinu. Uno, suprotno svom obiaju utljiv, muvao se oko njega. I tek posle, pomaui donu da
zakopa idiotske ljubiaste pantalone sa preicama pozadi, obavestio ga je natmureno:
"Noas, kada su odjurili, Kira je sila dole i pitala da li se don vraao ili nije; zakljuila je,
prema svemu da je neto prisnila. Rekao sam joj, da se niste vraali od kako ste jue otili na
strau..."
Rumata je duboko uzdahnuo, okrenuvi se na drugu stranu. Ali, od toga mu nije bilo nita lake.
Bilo mu je samo gore.
"...A ja sam probdeo celu no sa samostrelom nad baronom. Bojao sam se da e onako pijan
krenuti gore."
 "Hvala ti, mali", jedva je uspeo da iscedi iz sebe Rumata.
Navukao je cipele, uao u hol, postojao malo pred tamnim, metalnim ogledalom. Kaspiramid je
delovao besprekorno. Iz ogledala ga je posmatrao kicoki obuen, blagorodni don sa licem istina
malo izmorenim posle tekog nonog deurstva ali pristojnim u najveoj moguoj meri. Vlana kosa,
obuhvaena zlatnim obruem, meko je i lepravo padala po licu. Rumata je mahinalno popravio
objektiv nad prekonosnicom. Dobre su scene mogli da posmatraju danas na Zemlji, pomislio je
mrano.
U meuvremenu je svanulo. U pranjave prozore je poelo da zaviruje sunce. Kapci su poeli da
lupaju. Na ulici su se dovikivali zaspali glasovi. "Kako ste spavali, brate Kirisu?" ... "Neka je hvala
gospodu, mirno, brate Tiko. No je prola, i neka je hvala bogu." ... "A kod nas je neko pokuavao da
kroz prozor upadne. Blagorodni don Rumata je, priaju, noas lumpovao." ... "Pria se da ima gosta."
... "Pa zar se sada lumpuje? Pri mladom kralju, seam se, lumpovali su - nisu ni zapaali, kako su pri
tome pola grada spalili." "ta da vam kaem, brate Tiko. Neka je hvala bogu, to za suseda imamo
takvog dona. Jedared godinje lumpuje, pa i to je mnogo..."
Rumata se popeo gore, i zakucavi na vrata, uao u kabinet. Kira je sedela u fotelji, kao i jue.
Digla je oi i sa zebnjom i uznemirenou mu se zagledala u lice.
"Dobro jutro, mala moja", rekao je i priao, poljubio joj ruke i seo u fotelju preko puta.
Stalno ga je ispitivaki posmatrala, a onda ga je upitala.
"Jesi li umoran?"
"Da, malo. I moram opet da idem."
"Da ti pripremim neto?"
"Ne treba, hvala. Uno e mi sve pripremiti. Jedino moda ako bi mi okovratnik namirisala..."
Rumata je osetio kako se meu njima pojavljuje zid lai. Isprva tanak, a posle sve deblji i vri.
Za ceo ivot, gorko je pomislio. Sedeo je, pritvorivi oi, dok je ona oprezno mirisala raznim
parfemima njegov raskoni okovratnik, obraze elo, kosu. Posle toga je rekla:
"ak me i ne pita kako sam spavala."
"Kako, mila?"
"Usnila sam san. Shvata li, straan, jeziv san."
Zid je postao debeo, kao bedemi tvrave.
"Na novom mestu je uvek tako", rekao je Rumata lanim glasom. "A i baron je, sigurno, dole bio
jako buan."
"Da naredim da donesu doruak?" upitala ga je.
"Naredi."
"A kako vino voli izjutra?" Rumata je otvorio oi.
"Naredi da donesu vode", rekao je. "Izjutra ne pijem nita drugo."
Izila je i uo je kako je mirnim i zvonkim glasom razgovarala sa Unom. Posle se vratila, sela na
naslon njegove fotelje i poela da mu pria svoj san, a on je sluao, diui vee i oseajui kako zid
sa svakim trenutkom postaje sve deblji i vri i kako ga on zauvek odvaja od jedinog odista bliskog
oveka u ovom odvratnom svetu. I tada je iz zaleta udario po zidu celim telom.
"Kira", rekao je. "To nije bio san."
I nita se naroito nije desilo.
"Jadni moj", rekla je Kira. "Priekaj, sada u da ti donesem rasola..."
5.
Do nedavno je dvor arkanarskih kraljeva bio jedan od najprosveenijih u Imperiji. Na dvoru je
bilo naunika; u velikoj veini su to, (razume se) bili arlatani, ali je meu njima bilo i takvih, kao
to su Bagir Kisenski, koji je otkrio sferinost planete; glavni lekar Tata, koji je iskazao genijalnu
misao o nastanku epidemija od malih, neprimetnih obinom oku, crvia koje raznose vetar i voda;
alhemiar Sinda, koji je, kao i svi alhemiari, traio nain za pretvaranje gline u zlato, a koji je
pronaao zakon ouvanja materije. Na arkanarskom dvoru bilo je i pesnika, uglavnom nitavila i
laskavaca, ali su se meu njima nalazili i takvi, kao to je bio Pepin Slavnik, autor istorijske
tragedije 'Pohod na sever'; Curen Pravedni, koji je napisao preko pet stotina balada i soneta, koji su
posluili u narodu kao osnova za narodne pesme; tu je bio i Gur Literata, koji je stvorio prvi u istoriji
Imperije svetski roman - tunu istoriju princa, koji se zaljubio u predivnu varvarku. Na dvoru je bilo i
odlinih glumaca, igraa, pevaa. Odlini slikari su pokrivali zidove freskama koje nisu gubile
sveinu svojih boja. uveni vajari ukraavali su svojim delima dvorske parkove. Ne moe se rei da
su arkanarski kraljevi bili mecene prosveivanja ili poznavaoci umetnosti. Jednostavno se to
smatralo za neto normalno, kao to su to bili ceremonija jutarnjeg oblaenja, ili raskoni gardisti
kraj glavnog ulaza. Aristokratska trpeljivost je ponekad dolazila i do toga, da su neki naunici i
pesnici postajali zapaeni rafii dravnog aparata. Tako je pre samo pola stolea, visokoueni
alhemiar Botsa, koji je zauzimao sada ukinut kao nepotreban poloaj ministra ruda, osnovao
nekoliko rudnika i proslavio Arkanar zadivljujuim legurama, ija je tajna bila izgubljena posle
njegove smrti. A Pepin Slavni je sve do nedavno rukovodio dravnom prosvetom, sve dok
ministarstvo istorije i pismenosti, na ijem se elu nalazio, nije bilo proglaeno za tetno jer je
navodno razvraalo umove obinih ljudi.
Deavalo se, razume se i ranije, da su umetnika ili naunika, koji nije odgovarao kraljevskoj
ljubavnici, tupoj i sladostrasnoj osobi, prodavali u inostranstvo ili trovali arsenikom, ali se tek don
Reba prihvatio ozbiljno tog posla. Za vreme svog boravka na poloaju svemonog ministra odbrane
krune, on je u svetu arkanarske kulture izvrio takva pustoenja, da je izazvao nezadovoljstvo ak i
nekih blagorodnih velmoa, koji su izjavili da je dvor postao dosadan i da se za vreme balova ne
moe uti nita drugo, do glupe spletke.
Bagir Kisenski optuen za ludilo koje se navodno graniilo sa dravnim zloinom, bio je baen u
tamnicu i Rumata ga je na jedvite jade uspeo da oslobodi i prebaci u metropolu. Njegova
opservatorija je izgorela, a uenici, koji su ostali meu ivima razbeali su se. Neoekivano se
ispostavilo da je glavni dvorski lekar Tata, zajedno sa jo pet drugih dvorskih lekara bio trova, koji
je po nalogu vojvode irukanskog radio protiv linosti kralja - za vreme muenja sve je priznao i bio
obeen na Kraljevskom trgu. Pokuavajui da ga spase, Rumata je razdelio trideset kilograma zlata,
izgubio etiri agenta (blagorodne donove, koji nisu znali ta u stvari rade), umalo i sam nije bio
uhvaen, bio je ranjen za vreme pokuaja otmice, ali mu svejedno nita nije polo za rukom. To je bio
njegov prvi poraz, posle koga je konano shvatio da don Reba nije sluajna figura. Saznavi nedelju
dana kasnije da e alhemiar Sinda biti optuen za prikrivanje tajne filosofskog kamena od dravne
blagajne, Rumata je, besan zbog poraza, priredio kod kue alhemiara zasedu, i sam je, obavivi lice
crnom maramom, razoruao jurinike, koji su doli po alhemiara, pobacao ih, uvezane, u podrum i te
iste noi ispratio Sindu, koji nita nije ni shvatio, u Soan, gde je ovaj slegavi ramenima nastavio da
traga za filosofskim kamenom, pod prismotrom dona Kondora. Pesnik, Pepin Slavni se najednom
postrigao i otiao u monahe, u usamljeni manastir. Curen Pravednik, raskrinkan zbog svoje zloinake
dvosmislenosti i aminovanja ukusima najniih slojeva, bio je lien asti i imanja - pokuao je da se
buni, i sada je u krmama itao otvoreno neprijateljske balade, dva puta su ga do smrti pretukle
patriotske linosti i tek je tada prihvatio predloge svog velikog prijatelja i potovaoca don Rumate i
otputovao u metropolu. Rumata ga je zauvek zapamtio, plaviasto-bledog od pijanstva, kako stoji,
uhvativi se tankim rukama za konopce, na palubi broda koji se udaljavao i kako svojim zvonkim,
mladim glasom ita svoj oprotajni sonet 'Kako list uvenuli pada na duu'. to se tie Gura Literate,
on je posle razgovora u kabinetu don Rebe shvatio da arkanarski princ nije mogao da zavoli
neprijateljske izrode, sam je bacio na Kraljevskom trgu svoje knjige na lomau i sada je, povijen,
mrtvakog lica, stajao za vreme kraljevskih izlazaka u gomili dvorana i po jedva primetnom pokretu
ruke don Rebe istupao napred i itao stihove ultra patriotskog sadraja, koji su izazivali tugu i
zevanje. Glumci su sada prikazivali stalno jedan te isti komad: 'Pogibija varvara, ili maral Toc,
kralj Pic Prvi Arkanarski'. A pevai su najvie od svega voleli uglavnom koncerte za glas sa
orkestrom. Oni slikari, koji su ostali ivi, sada su crtali firme. Uostalom, dva ili tri slikara uspela su
da ostanu pri dvoru i sada su crtali portrete kralja sa don Rebom, koji ga je sa potovanjem
pridravao za lakat (raznovrsnost nije prihvatana: kralj je prikazivan kao dvadesetogodinji lepotan u
ratnikom odelu, a don Reba - kao zreo ovek sa znaajnim izrazom lica).
Da, arkanarski dvor je bio dosadan. Ali i pored svega toga su velmoe, besposleni blagorodni
donovi, gardijski oficiri i lakomislene lepotice done - jedni iz astoljublja, drugi iz navike, trei iz
straha - i nadalje svako jutro ispunjavali dvorske sale. Govorei poteno, mnogi od njih nisu ni
zapazili nikakve promene. U koncertima i takmienjima pesnika prolosti oni su najvie od svega
cenili pauze, za vreme kojih su blagorodni donovi diskutovali o osobinama svojih pasa, priali
viceve. Oni su jo bili sposobni da izdre krau diskusiju o svojstvima sutina sveta sa one strane
pakla, ali su smatrali pitanja o formi planete i o uzronicima epidemija za jednostavno nepristojna.
Izvesnu nelagodnost je kod gardijskih oficira izazvao nestanak nekih slikara, meu kojima su bili i
majstori za prikazivanje obnaenih lepotica...
Rumata je stigao u dvorac sa malim zakanjenjem. Jutarnji prijem je ve bio otpoeo. Po salama
su se muvali ljudi, uo se ljutiti glas kralja i melodine komande ministra ceremonija, koji je
rukovodio oblaenjem njegovog velianstva. Dvorani su uglavnom diskutovali o noanjem
dogaaju. Neki zloinac sa licem Irukanca prodro je te noi u dvorac, naoruan tiletom, ubio
straara i upao u spavaonicu njegovog velianstva, gde ga je navodno uhvatio i razoruao lino don
Reba, a na putu u Veselu Kulu ga je gomila odanih patriota rastrgla na komade. To je bio ve esti
atentat tog meseca i zato sama injenica atentata nije izazvala tako rei nikakvo interesovanje.
Diskutovalo se samo o detaljima. Rumata je saznao da se njegovo velianstvo, kada je ugledalo
ubicu, pridiglo na krevetu, zaklonivi svojim telom donu Midaru i izgovorilo istorijske rei: "Gub' se
napolje, stoko!" Veina je verovala u istorijske rei, smatrajui da je kralj u ubici video lakeja. I, svi
su se slagali u miljenju da je don Reba, kao i uvek, bio spreman i neuporediv ni sa kim u borbi iz
blizine. Rumata se u prijatnim izrazima sloio sa tim miljenjem i kao odgovor ispriao istoriju koju
je izmislio tog asa o tome, kako je don Rebu napalo dvanaest razbojnika, od kojih je on trojicu ubio
na mestu, dok je ostale naterao u bekstvo. Ta pria je bila sasluana sa velikim intesovanjem i
odobravanjem, posle ega je Rumata kao sluajno primetio da mu je tu priu ispriao don Sera.
Interesovanje je odmah nestalo sa lica prisutnih, jer je svako znao da je don Sera - uvena budala i
laljivac. Dona Okanu niko nije ni spominjao. O tome ili jo niko nita nije znao, ili su se svi pravili
da nita ne znaju.
Delei komplimente i steui ruke damama, Rumata se lagano kretao napred u prve redove
doterane, namirisane gomile koja se obilato znojila. Blagorodno plemstvo je poluglasno razgovaralo.
"Da, da, upravo ta kobila. Posekla se, ali neka budem proklet, ako je nisam izgubio na kocki te iste
veeri don Keu." ... "A to se tie bedara, blagorodni done, ona su odista neobinog oblika. Kako je
to rekao Curen... Hm-m-m... Brda prohladne pene... hm-m-m... ne, breuljci prohladne pene... Sve u
svemu, fantastina bedra." ... "A tada ja lagano otvaram prozor, uzimam kamu u zube i, zamislite
samo, oseam, dragi moj, kako se reetka poda mnom ugiba." ... "Lupio sam ga po zubima drkom
maa, tako da se to sivo pseto dva puta preturilo preko glave. Moete da ga pogledate, eno ga, stoji
tamo sa takvim izrazom lica kao da na to ima pravo." ... "...A don Tameo se ispovraao na pod,
okliznuo i uleteo glavom pravo u kamin." ... "A tada joj monah kae: 'Ispriaj mi, lepotice, tvoj san'...
Ha-ha-ha!"
Uasno uvredljivo, pomislio je Rumata. Ako me sada ubiju, ova gomila prostaina e biti
poslednje to u videti u svom ivotu. Samo iznenadnost. Spae me iznenadnost. Mene i Budaha.
Uloviti trenutak i iznenada napasti. Iznenaditi, ne dati mu da otvori usta, ne dati mu da me ubije, jer ja
odista nemam za ta da umrem.
Probio se do vrata spavaonice i, pridravajui obema rukama maeve, lako savivi po etikeciji
noge u kolenima, pribliio se kraljevoj postelji. Kralj je navlaio arape. Ministar ceremonijala je,
pritajivi disanje, paljivo pratio pokrete vetih ruku dva sobara. Sa desne strane od razbacane
postelje don Reba je neujno razgovarao sa visokim, koatim ovekom u vojnoj uniformi od sivog
somota. To je bio otac Cupik, jedan od voa arkanarskih jurinika, pukovnik dvorske strae. Don
Reba je bio iskusan dvoranin. Sudei po njegovom licu, razgovarali su o nekakvim kobilama ili o
dobroinstvima kraljeve roake. A otac Cupik, kao vojnik i bivi bakalin, nije umeo da vlada svojim
licem. Bio je natuten, grickao je usne, njegovi prsti na drci maa su se skupljali i irili. Na kraju je
najednom trgao obrazom, naglo se okrenuo i, krei sva pravila etikecije, krenuo iz spavaonice pravo
na gomilu zapanjenih, od takvog nevaspitanja, dvorana. Don Reba je, smekajui se sa izrazom
izvinjavanja, bacio pogled na ovoga, a Rumata je, isprativi pogledom sivu figuru, pomislio: "Evo
jo jednog pokojnika." Znao je za trvenja izmeu don Rebe i sivog rukovodstva. Istorija mrkog
kapetana Ernesta Rema mogla je uskoro da se ponovi.
arape su bile navuene. Sobari su se, povinujui se melodinim nareenjima ministra
ceremonija, sa strahopotovanjem, na vrhovima prstiju, prihvatali kraljevih cipela. Tada se kralj,
odgurnuvi sobare nogama, tako naglo okrenuo prema don Rebi, da mu se stomak, nalik na dobro
nabijenu vreu, premestio sa jednog na drugo koleno.
"Dojadili su mi ve vai atentati!" histerino je poeo da vie. "Atentati! Atentati! Atentati!.. Nou
hou da spavam, a ne da se borim protiv ubica! Zato ne moete da uradite da atentate pokuavaju
danju? Lo ste vi ministar, Reba! Jo samo jedna takva no, i narediu da vas zadave! (Don Reba se
poklonio spustivi aku na srce). Posle atentata me boli glava!"
Iznenada je zautao i tupo se zagledao u svoj stomak. Momenat je bio odgovarajui. Sobari su se
zbunili. Trebalo je pre svega obratiti panju na sebe. Rumata je oteo sobaru iz ruke desnu cipelu,
spustio se pred kraljem na koleno i poeo sa potovanjem da navlai cipelu na debelu, svilom
obavijenu nogu. To je bila jedna od najdrevnijih privilegija Rumate - da sopstvenim rukama obuva
desnu nogu krunisanih linosti Imperije. Kralj ga je posmatrao znaajnim pogledom. U oima mu se
pojavila iskra interesovanja.
"A, Rumata!" rekao je. "Jo ste ivi? A Reba mi je obeao da e vas zadaviti!" Poeo je da se
kikoe. "On je lo ministar, taj Reba. Jedino to radi, to je da obeava. Obeao mi je da e unititi
otpor, a otpora je sve vie. Nekakve sive idiote je dovukao u dvorac... Bolestan sam, a on je sve
glavne lekare poveao."
Rumata je zavrio sa navlaenjem cipele i, poklonivi se, povukao se dva koraka unazad. Uhvatio
je na sebi paljivi pogled don Rebe i pohitao je da licu da visokomeran izraz.
 "Jako sam bolestan", nastavio je kralj, "sve me boli. Hou da se povuem. Odavno bih se ve
povukao, ali biste svi vi propali bez mene, ovnovi..."
Navukli su mu i drugu cipelu. Ustao je i odmah jeknuo, iskrivivi se i uhvativi se za koleno.
"Gde su lekari?" poeo je tuno da cmizdri. "Gde je moj dobri Tata! Obesili ste ga, budalo! A
meni je od samog njegovog glasa bilo lake! utite, i sam znam da je bio trova! I pljuckao sam na
to! ta sa tim, ako je trova? On je bio le-kar! Shvatate li to, ubico? Lekar jednoga otruje, a drugoga
izlei! A vi samo trujete! Najbolje bi bilo kada biste se i sami obesili! (Don Reba se poklonio,
poloivi aku na srce i ostao u tom poloaju.) Jer, sve ste poveali! Ostali su samo vai arlatani! I
popovi, koji me napajaju svetom vodicom umesto lekovima... Ko e biti taj koji e mi napraviti
miksturu? Ko e meni istrljati nogu mau?"
"Gospodaru!" glasno je progovorio Rumata, i uinilo mu se da je u dvorcu sve zanemelo.
"Dovoljno je da naredite, i najbolji lekar Imperije e biti u dvoru za pola sata!"
Kralj je zapanjeno poeo da ga posmatra. To je bio uasan rizik. Bilo bi dovoljno da don Reba da
jedan mig... Rumata je fiziki osetio, koliko ga pari oiju posmatra preko vrhova svojih strela - znao
je on, zato se pod tavanicom spavaonice nalaze nizovi okruglih otvora. Don Reba ga je takoe
posmatrao sa izrazom utive, ali isto tako i dobroudne radoznalosti.
"ta to znai?" gadljivo je upitao kralj. "No nareujem, no, gde je taj va lekar?"
Rumata se sav napeo. Uinilo mu se da mu vrhovi strela ve probijaju lopatice.
"Gospodaru", brzo je rekao, "naredite don Rebi da vam predstavi uvenog lekara Budaha!"
Prema svemu, don Reba se ipak zbunio. Glavno je bilo reeno, a Rumata je ostao iv. Kralj je
prebacio pogled mutnih oiju na ministra odbrane krune.
"Gospodaru", nastavio je Rumata, sada se vie nikuda ne urei i ponaajui se na odgovarajui
nain. "Znajui za vae odista nepodnoljive patnje i seajui se duga moga roda pred vladarima,
pozvao sam iz Irukana uvenog, visokouenog lekara doktora Budaha. Na alost, put doktora Budaha
je bio prekinut. Sivi vojnici potovanog don Rebe su ga uhvatili prole nedelje i za njegovu daljnju
sudbinu zna samo don Reba. Smatram da se lekar nalazi negde u blizini, najverovatnije u Veseloj
Kuli, i nadam se da se udnovata mrnja don Rebe prema lekarima jo nije na najsudbonosniji nain
odrazila na sudbinu doktora Budaha."
Rumata je uutao, prestavi da die. ini se da se sve sreno zavrilo. Dri se, don Reba!
Pogledao je ministra - i sledio se. Ministar odbrane krune uopte nije bio zbunjen. On je klimnuo
Rumati glavom sa lakim, roditeljskim prekorom. To Rumata nikako nije oekivao. Pa on je
oduevljen, zapanjeno je pomislio Rumata. Zato se kralj ponaao upravo onako, kako je on i
oekivao.
"Varalico!" zaurlao je. "Zadaviu te! Gde je doktor? Gde je doktor, pitam vas! utati! Pitam vas,
gde je doktor?"
Don Reba je iskoraio napred, ljubazno se smekajui.
"Vae velianstvo", rekao je, "vi ste odista srean vladar, jer imate tako mnogo vernih podanika,
da oni ak ponekad smetaju jedan drugome u tenji da vam budu na usluzi. (Kralj ga je tupo
posmatrao). Neu da sakrijem; kao i sve, to se deava u vaoj zemlji, znao sam i za blagorodnu
zamisao ustroga don Rumate. Neu da krijem da sam poslao u susret doktoru Budahu nae sive
vojnike - jedino zbog toga, da bih sauvao potovanja dostojnog oveka u godinama od sluajnosti
dalekoga puta. Neu da krijem ni to, da nisam hitao da predstavim Budaha irukanskog, vaem
velianstvu..."
"Kako ste se usudili?" prekorno ga je upitao kralj.
"Vae velianstvo, don Rumata je mlad i isto tako neiskusan u politici, koliko je iskusan u
blagorodnim porivima. On i ne zna na kakve je sve niskosti sposoban vojvoda irukanski u svojoj
besnoj zlobi protiv vaeg velianstva. Ali, vi i ja to znamo, gospodaru, zar ne? (Kralj je klimao
glavom.) I zbog toga sam smatrao za neophodno da prvo izvrim kratku istragu. Ja ne bih nikuda
urio, ali ako vi, vae velianstvo (nizak poklon kralju), i don Rumata (pokret glavom prema Rumati)
insistirate, onda e se jo danas posle ruka doktor Budah, vae velianstvo pojaviti pred vama, da
otpone sa leenjem.
"A vi niste glupi, don Reba", rekao je kralj, porazmislivi malo. "Istraga - to nije loa stvar. To
nikada ne moe da smeta. Prokleti Irukanac..." Zastenjao je i ponovo se uhvatio za koleno. "Prokleta
noga! No, znai posle ruka? ekaemo, ekaemo."
I kralj je, oslanjajui se na rame ministra ceremonija lagano krenuo u prestonu dvoranu pored
zapanjenog Rumate. Kada je nestao u gomili dorana koji su se sklanjali pred njim, don Reba se
prijateljski osmehnuo Rumati i upitao ga:
"Vi, ako ne greim, noas deurate kod spavae sobe princa?"
Rumata se utke poklonio.

Rumata je bez ikakvog cilja lutao po beskonanim hodnicima i prelazima dvora, mranim,
vlanim, koji su zaudarali na vlagu i amonijak, pored raskonih, tepisima ukraenih soba, pored
pranjavih kabineta sa uskim prozorima na kojima su se nalazile reetke, pored magacina prepunih
raznih nepotrebnih stvari sa pozlatom koja je otpadala. Ovde ljudi gotovo da nije ni bilo. Retko je
koji dvoranin rizikovao da poseti ovaj lavirint u zadnjem delu dvora, gde su kraljevski apartmani
neprimetno prelazili u kancelarije ministarstva odbrane krune. Ovde je bilo lako zalutati. Svi su se
seali sluaja, kada je patrola garde, obilazei dvorac, bila preplaena sumanutim povicima oveka,
koji je kroz reetke pruao ispruene ruke. "Spasite me!" vikao je ovek. "Ja sam dobar! Ne znam
kako da se odavde izvuem! Dva dana nita nisam jeo! Oslobodite me odavde!" (Deset dana je
izmeu ministra finansija i ministra dvora voena iva prepiska, posle ega je doneta odluka da se
reetka isee, i tokom tih deset dana nesreni sobar je hranjen mesom i hlebom, koji su mu doturani
na vrhu koplja.) Osim toga, ovde je bilo dosta opasno. U tesnim hodnicima sudarali su se pripiti
gardisti koji su uvali kralja i podnapiti jurinici, koji su uvali ministarstvo. Tukli su se oajniki, a
kada bi tua bila zavrena, razilazili su se, odnosei ranjenike. Konano, ovde je bilo i puno leeva.
Za dva stolea, ovde ih se nakupilo poprilino.
Iz duboke nie u zidu pojavio se jurinik-straar sa halebardom na gotovs.
"Zabranjeno je", mrano je rekao.
"ta se ti u to razume, budalo!" nemarno je rekao Rumata, uklanjajui ga rukom.
uo je kako jurinik neodluno trupka nogama iza njega, i najednom je uhvatio samoga sebe u
tome kako uvredljive rei i nemarni pokreti ispadaju kod njega nekako refleksno, da se on ak i ne
trudi da glumi nadmenog gospodina, ve da je to u velikoj meri odista i postao. Zamislio je sebe
takvoga na Zemlji, i najednom je osetio gaenje i stid. Zato ? ta se to desilo sa mnom? Gde je
nestalo vaspitano i gajeno od detinjstva potovanje i poverenje prema sebi slinima, prema oveku,
prema divnom biu, koje se zove 'ovek'? A meni vie nita ne moe da pomogne, pomislio je sa
uasavanjem. Jer, ja ih odista mrzim i prezirem... Ne saaljevam ih, ne - mrzim ih i prezirem. Mogu
koliko hou da pravdam tupost i zverstvo ovoga momka, pored koga sam upravo proao, socijalne
uslove, strogo vaspitanje, sve ta hou, ali ja sada jasno vidim da je to moj neprijatelj, neprijatelj
svega to volim, neprijatelj mojih prijatelja, neprijatelj onoga to ja smatram za najsvetije. I ne
mrzim ga teoretski, ne mrzim ga kao, kao 'tipinog predstavnika', ve ga mrzim lino, kao linost.
Mrzim njegovo balavo lice, smrad njegovog neopranog tela, njegovu slepu vezu, njegovu zlobu
prema svemu to prelazi granice polnih odnosa i pijanenja. Evo, on sada trupka, ta stoka, koju je jo
pre samo pola godine njegov debeli otac tukao, pokuavajui da ga privoli da trguje ubualim
branom i ueerenim demom, sope, bukovo drvo; pokuavajui da se priseti paragrafa loe
nabubanih pravila i nikako ne moe da se snae da li treba da napadne blagorodnog dona
halebardom, povie 'straa!' ili jednostavno da odmahne rukom - jer, svejedno niko nikada nee
saznati da je on ovuda proao. I on e mahnuti na sve rukom, vratie se u svoju niu, gurnue u usta
komad kore za vakanje i mljackae, putajui pljuvaku i cmokui. I on ne eli da zna nita na
svetu, i ne eli ni o emu da misli. Misliti! A ime je pa bolji orao na, don Reba? Da, razume se,
njegova psihologija je komplikovanija i refleksi su mu sloeniji, ali misli su mu nalik na ove pune
amonijaka i zloina hodnike dvora, i on je isto tako nezadrivo odvratan - jezivi zloinac i pauk bez
srama i stida. Doao sam ovamo da volim ljude, da im pomognem da se isprave, da vide nebo. Ne,
lo sam ja izvia, pomislio je kajui se. Ja sam istoriar koji ni za ta nije. I kada sam to samo
uspeo da upadnem u movaru, o kojoj je govorio don Kondor? Zar bog ima pravo na neko drugo
oseanje, osim na saaljenje?
Iza njega se zaulo uurbano trupkanje izama po hodniku. Rumata se okrenuo i spustio ruke na
drke maeva. Ka njemu je trao don Ripat, drei u ruci komad papira.
"Don Rumata!... Don Rumata!..." poeo je da vie jo iz daljine promuklim apatom.
Rumata je ostavio maeve. Pritravi mu, don Ripat se osvrnuo i proaptao mu jedva ujno na
uvo:
"Traim vas ve itav jedan sat. U dvoru je Vaga Toak! Razgovara sa don Rebom u ljubiastim
odajama."
Rumata je ak za tren i zamurio. Posle je, udaljivi se malo, rekao sa utivim uenjem:
"Mislite na uvenog razbojnika? Ali, on je ili pogubljen, ili je ak i sasvim izmiljen."
Porunik je olizao suve usne.
"On postoji. U dvoru je... Mislio sam da e vas to interesovati."
"Najdrai moj don Ripate", podvlaei rei, rekao je Rumata, "mene interesuju glasine. Spletke,
Vicevi... ivot je tako dosadan... Vi me, oigledno, pogreno shvatate... (Porunik ga je pogledao
izbezumljenim oima). Razmislite i sami - ta se mene tiu prljave veze don Rebe, koga ja, uostalom,
i suvie potujem, da bih ga osuivao? I onda, izvinite me, ali u urbi sam... eka me jedna dama."
Don Ripat je ponovo olizao usne, neveto se poklonio i postrance poeo da se udaljava. Rumati je
najednom pala na pamet srena misao.
"Uzgred budi reeno, dragi moj", pozvao ga je, "kako vam se dopala sitna intriga, koju smo izveli
jutros sa don Rebom?"
Don Ripat se spremno zaustavio.
"Jako smo zadovoljni", rekao je.
"Zar ne, bilo je to divno?"
"To je bilo fantastino! Sivi oficiri su obradovani, to ste konano otvoreno preli na nau stranu.
Tako pametan ovek kao to ste vi, don Rumata, a muva se sa baronima, sa blagorodnim izrodima..."
"Dragi moj Ripate!" visokoparno je rekao Rumata, okreui se da krene. "Vi zaboravljate, da sa
visine mog porekla nema razlike ak ni izmeu kralja i vas. Do vienja."
Krenuo je irokim korakom po hodnicima, samouvereno skreui u poprene prolaze i utke
uklanjajui sa puta straare. On jo nije shvatao ta e da uradi, ali je shvatao da je to odista
zauujui, redak sluaj. On mora da uje razgovor izmeu dva pauka. Nije tek onako don Reba
obeavao za ivog Vagu etrdeset puta vie, nego za mrtvoga...
Iza ljubiastih zavesa u susret su mu krenula dva porunika sa isukanim maevima u rukama.
 "Dobar dan, prijatelji", rekao je don Rumata, zaustavivi se meu njima. "Ministar je u svom
kabinetu?"
"Ministar je zauzet, don Rumata", rekao je jedan od porunika.
"Saekau", rekao je Rumata i proao kroz zavesu.
Ovde je vladala uasna pomrina. Rumata se pipajui oko sebe probijao izmeu fotelja, stolova i
metalnih svetiljki. Nekoliko puta je jasno uo neije soptanje nad uvetom, i tada je oseao kako ga je
zapahnuo miris belog luka i piva. Posle je ugledao slabu traku svetlosti, zauo poznati, unjkavi tenor
potovanog Vage i zaustavio se. Tog istog sekunda otrica koplja mu se oprezno zabila izmeu
lopatica. "Tie, budalo", rekao je besno, ali tiho. "To sam ja, don Rumata." Koplje se udaljilo.
Rumata je privukao fotelju traci svetlosti, seo, ispruivi noge i zevnuo tako, da se to dobro uje. A
onda je poeo da posmatra.
Pauci su se susreli, Don Reba je sedeo napeto, nalaktivi se na sto isprepletenih prstiju. Sa desne
strane mu je na gomili papira leao teak no za bacanje sa drvenom drkom. Lice ministra je bilo
ozareno prijatnim, mada i malo sleenim osmejkom. Dostojan potovanja Vaga je sedeo na sofi,
leima okrenut Rumati. Liio je na nekog starog udaka-velmou, koji je poslednjih trideset godina
proveo u svom dvoru van grada, a da nijednom nije izaao iz njega.
"Moramo se ofrkestiti", govorio je, "i peglom im laarno raskantati fajercage. Za to tumamo
dvadeset dobrih fergajna. Bilo bi gotivno zigaraknuti baljuke. Ali, fergajni ukar dikljaju. Na tome i
da tomujemo atroviranje. To je nae komisovanje."
Don Reba je protrljao neobrijani podbradak.
"Puki", rekao je zamiljeno.
Vaga je slegao ramenima.
"To mi dikljamo. Ne tomujemo vam da se egebedeite sa nama. Knjii li?"
"Knjii", odluno je rekao ministar odbrane krune.
"Gilta", rekao je Vaga, diui se.
Sluajui zapanjeno taj galimatijas, Rumata je otkrio na licu Vage raskone brkove i picastu sedu
bradicu. Pravi plemi iz doba prethodne vladavine.
"Bilo mi je neobino prijatno to smo ovako lepo porazgovarali", rekao je Vaga.
Don Reba je takoe ustao.
"Razgovor sa vama je bio odista izuzetno prijatan", rekao je. "Po prvi put vidim tako smelog
oveka, kao to ste vi, potovani..."
"I ja", glasom u kome se oseala dosada, rekao je Vaga. "Takoe sam zapanjen i ponosim se
smelou prvog ministra nae kraljevine."
Okrenuo je don Rebi lea i krenuo prema izlazu, oslanjajui se na svoj tap - ezlo. Don Reba je,
ne sputajui sa njega zamiljeni pogled, rasejano stavio prste na drku noa. Tog istog asa iza lea
Rumate je neko poeo ubrzano da die, i dugaka mrka cev za izduvavanje strelica pojavila se pored
njegovog uveta, uperena prema prorezu izmeu zavesa. Jedan tren je don Reba stajao, kao da je neto
oslukivao, a onda je seo, izvukao iz fijoke svog pisaeg stola gomilu raznih papira i udubio se u
itanje. Iza Rumatinih lea neko je pljunuo, cev je nestala. Sve je bilo jasno. Pauci su se dogovorili.
Rumata je ustao i, gazei neije noge, poeo da se probija ka izlazu iz ljubiastih odaja.

Kralj je ruao u ogromnoj sali iz dva dela. Sto, trideset metara dugaak, bio je postavljen za sto
osoba; tu su bili sam kralj, don Reba, osobe kraljevske krvi (dvadesetak punokrvnih linosti,
prodrljivaca i pijanaca), ministri dvora i ceremonija, grupa aristokrata koji su po tradiciji pozivani
(izmeu ostalih tu je bio i Rumata), tuce barona sa blesavim baronetima, i na samom kraju stola -
razna aristokratska sitnurija, koja je na razne mogue naine dola do pozivnica za kraljevski ruak.
Ti poslednji su, kada su im uruivane pozivnice i brojevi za fotelje, upozoravani: "Sedite nepokretno,
kralj ne voli kada se gosti mnogo vrpolje. Ruke drite na stolu, on ne voli kada se ruke kriju ispod
stola. Ne osvrite se jer kralj ne voli kada mu se zvanice osvru." Za svaki takav obed prodirana je
ogromna koliina prefinjene hrane, ispijana su itava jezera starih vina, razbijana i unitavana gomila
posua od uvenog estorskog porculana. Ministar finansija se u jednom svom izvetaju kralju hvalio
da jedan jedini obed njegovog velianstva staje isto koliko i polugodinje izdravanje Soanske
Akademije nauka.

Oekujui kada e ministar ceremonija pod zvuke truba tri puta izgovoriti: "Za sto!" Rumata je
stajao u gomili dvorana i po deseti put sluao priu don Tamea o kraljevskom ruku, kome je on, don
Tameo, imao tu ast da prisustvuje prvih pola godine. "...Nalazim svoju fotelju, stojimo, ulazi kralj,
seda, sedamo i mi. Ruak tee svojim tokom. I najednom, zamislite samo dragi moji donovi, oseam
da je poda mnom mokro... Mokro! Niti da se okrenem, niti da se promekoljim, niti rukom da opipam
ispod sebe - ne usuujem se. Ali, ipak sam iskoristio jedan trenutak, spustio sam ruku pod sebe i - ta
mislite? Odista - mokro! Omirisao sam prste - ne, ne mirie ni na ta posebno. ta je sada to? U
meuvremenu je ruak bio zavren, svi ustaju, a ja se, zamislite samo, dragi moji blagorodni donovi,
ne usuujem da ustanem... Vidim da ka meni ide kralj - kralj! - ali nastavljam i dalje da sedim na
mestu, kao neki tamo baron-tupoglavac, koji ne zna za etikeciju. Njegovo velianstvo mi prilazi,
milostivo se smeka i stavlja mi ruku na rame. 'Dragi moj don Tameo', govori mi, 'mi smo ve ustali i
idemo da gledamo balet, a vi jo sedite. ta vam je, da vam nije kojim sluajem pozlilo?'... 'Vae
velianstvo', govorim ja, 'odsecite mi glavu, ali poda mnom je mokro...' Njegovo velianstvo se
izvolelo nasmejati i naredilo mi je da ustanem. Ustao sam i - ta mislite? Unaokolo su svi poeli da
se kikou. Blagorodni donovi, ja sam ceo ruak presedeo na torti od ruma! Njegovo velianstvo se
izvolelo smejati. 'Reba, Reba', rekao je na kraju, 'to su sve vae ale! Izvolite oistiti blagorodnog
dona, isprljali ste mu pevalo!' Don Reba je, pukajui od smeha, izvukao kamu i poeo da isti tortu
sa mojih pantalona. Moete li da zamislite kako sam se oseao, dragi blagorodni donovi? Neu da
krijem, tresao sam se od straha pri pomisli da e mi se don Reba, ponien pred svima, ipak osvetiti.
Na sreu, sve se dobro zavrilo. Uveravam vas, blagorodni donovi, to je bio najsreniji trenutak u
mom ivotu! Kako se samo smejao kralj! Kako je bilo zadovoljno njegovo velianstvo!"
Dvorani su se kikotali. Uostalom, takve ale su bile normalne za kraljevim stolom. Zvanice su
putane da sednu u patete, na fotelje sa podrezanim noicama, na guija jaja. Sedali su ponekad i na
otrovane igle. Kralj je voleo da se zabavlja. Rumata je najednom pomislio: zanimljivo, a kako bih se
ja ponaao na mestu tog idiota? Bojim se da bi kralj onda morao da trai drugog ministra odbrane, a
Institut bi u tom sluaju morao da poalje u Arkanar drugog oveka. I, sve u svemu, treba biti na
oprezi. Kada na orao, don Reba...
Zagrmele su trube, melodino je zapevao ministar ceremonijala, uao je ramljui kralj, i svi su
poeli da sedaju. Po uglovima sale, oslonivi se na maeve dvorukae, nepokretno su stajali gardisti
na strai. Rumata je imao utljive susede. Sa desne strane je fotelju ispunjavala meina natmurenog
prodrljivca don Pife, supruga uvene lepotice, a sa leve strane je besmisleno u prazan tanjir zurio
Gur Literata. Gosti su zamrli, posmatrajui kralja. Kralj je gurnuo za okovratnik sivu salvetu, bacio
pogled na jela i dohvatio kokoju nogu. Samo to ju je zagrizao zubima, a stotinak noeva se
zvekeui spustilo u tanjire i stotinak ruku se isrpuilo prema tanjirima. Sala se ispunila mljackanjem
i zvucima sisanja, poelo je da klokoe vino. Gardistima, koji su nepomino stajali oslonjeni na
maeve dvorukae, poeli su halapljivo da se pomiu brci. Svojevremeno je Rumata na tim
rukovima oseao muninu. Sada se ve bio navikao.
Seui kamom ovnujsku lopaticu, bacio je pogled udesno i odmah se okrenuo: don Pifa se bio
nadneo nad ispeenog jarca i radio kao neki automat za kopanje zemlje. Na tanjiru nisu ostajale ak
ni kosti. Rumata je zaustavio dah i na duak iskapio au irukanskog vina. Posle je bacio pogled
ulevo. Gur Literata je neto muvao viljukom u tanjiriu sa salatom.
"ta novo piete, oe Gur?" upitao je Rumata poluglasno.
Gur se trgao.
"Piem?... Ja?... Ne znam... Mnogo toga."
"Stihovi?"
"Da... stihovi..."
"Stihovi su vam odvratni, oe Gur. (Gur ga je udnovato pogledao). Da, da, vi niste pesnik."
"Nisam pesnik... Ponekad mislim - ko sam ja? I ega se bojim? Ne znam."
"Gledajte u tanjir i nastavite da jedete. Rei u vam ko ste vi. Vi ste genijalni prozaik, osniva
novog i najplodotvornijeg puta u literaturi (Na Gurovim obrazima se pojavilo rumenilo). Kroz jedno
stotinak, godina, a moda i pre, vaim stopama e krenuti desetine literata."
"Neka im je bog u pomoi!" otelo se Guru.
"A sada u vam rei ega se bojite."
"Bojim se tame."
"Neznanja?"
"Neznanja takoe. U neznanju smo u vlasti aveti. Ali, najvie od svega se bojim tame, jer je u tami
sve podjednako sivo."
"Odlino reeno, oe Gur. Uzgred budi reeno, da li jo moe da se dobije vae poslednje delo?"
"Ne znam... A neu ni da znam."
"Za svaki sluaj da znate; jedan primerak se nalazi u metropoli, u biblioteci imperatora. Drugi se
uva u Muzeju rariteta u Soani. A trei je kod mene."
Gur je drhtavom rukom sipao u svoj tanjir kaiku elea.
"Ja... ne znam..." tuno je pogledao Rumatu, ogromnim, upalim oima. "Hteo bih da itam...
proitam..."
"Sa zadovoljstvom u vam pozajmiti..."
"I onda?..."
"I onda ete mi vratiti."
"I posle u vam vratiti!" resko je rekao Gur.
Rumata je odmahnuo glavom.
"Don Reba vas je jako naplaio, oe Gur."
"Preplaio... Da li ste ikada morali da spaljujete sopstvenu decu? ta vi znate o strahu, blagorodni
done?..."
"Savijam glavu pred onim to ste morali da preivite, oe Gur. Ali vas iz dubine due osuujem
zbog toga to ste se predali."
Gur Literata je najednom poeo da apue tako tiho, da ga je Rumata jedva uo kroz mljackanje i
buku glasova:
"A emu sve to?... ta je to istina?... Princ Haar je odista voleo prelepu Jainevnioru bakarne boje
koe... Imali su i decu... Znam njihovog unuka... Ona je odista otrovana... Ali, objasnili su mi da je
sve to la... Objasnili su mi da je istina - ono, to je u korist kralja... Sve ostalo je la i zloin. Celog
ivota sam pisao samo lai... I tek sada piem istinu..."
Najednom je ustao i glasno, zapevajui, povikao:
 Velik je i slavan, kao venost
Kralj sa imenom - Blagorodstvo!
I povukla se sada beskonanost.
Ustupivi svoje prvo mesto!
Kralj je prestao da vae i tupo se zagledao u njega. Gosti su uvukli glave u ramena. Samo se don
Reba smekao i nekoliko puta je neujno lupio dlanom o dlan. Kralj je ispljunuo kosti iz usta na
arav i rekao:
"Beskonanost!... Tano je. I odista, ustupila je mesto... Pohvalno. Moe da jede."
Mljackanje i razgovori su se nastavili. Gur je seo.
"Lako je i slatko govoriti istinu u lice kralju", rekao je sipljivim glasom.
Rumata je outao.
"Dau vam primerak vae knjige, oe Gur", rekao je. "Ali, pod jednim uslovom. Odmah ete
poeti da piete sledeu knjigu."
"Ne", rekao je Gur. "Kasno je. Neka Kiun pie. Otrovan sam. I, sve u svemu, mene to vie ne
interesuje. Sada hou samo jedno - da nauim da pijem. A ne mogu... eludac me boli..."
Jo jedan poraz, pomislio je Rumata. Zakasnio je.
"Sluajte, Reba", najednom je progovorio kralj. "A gde je lekar? Obeali ste mi posle ruka
lekara."
"Ovde, je, vae velianstvo", rekao je don Reba. "Nareujete li da ga dovedu?"
"Nareujem li? Nego ta! Kada bi vas toliko bolelo koleno, urlali biste kao svinja!... Dajte ga
ovamo to pre!"
Rumata se zavalio na naslon fotelje i pripremio se da gleda. Don Reba je digao ruke iznad glave i
lupio prstom o prst. Vrata su se otvorila, i u salu je, neprekidno se klanjajui, uao pogureni ovek u
godinama, dugoj mantiji, ukraenoj slikama srebrnih pauka, zvezda i zmija. Pod rukom je nosio
pljosnatu, izduenu torbu. Rumata je bio zapanjen: zamiljao je Budaha sasvim drugaije. Nije mogao
mudrac i humanista, autor sveobuhvatnog 'Traktata o otrovima' da ima tako nemirne, izbledele oice,
usne koje su drhtale od straha, jedan, moleivi osmejak na licu. Ali, setio se Gura Literate. Verovatno
je istraga nad osumnjienim irukanskim pijunom voena u duhu literarnog razgovora u kabinetu don
Rebe. Uzeti i povui Rebu za uvo, pomislio je slatko. Dovui ga u muilite. Rei delatima: "Evo,
ovo je irukanski pijun, koji se preobukao u naeg slavnog ministra, a kralj je naredio da se od njega
izvue gde se nalazi pravi ministar. Otponite svoj posao, i teko vama, ako izdahne ranije nego za
nedelju dana..." ak se prikrio rukom, da mu niko ne vidi lice. Odista, udovina je stvar mrnja...
"No, no, prii ovamo, doktore", rekao je kralj. "Ala si mi ti glavonja. No, no, uni, uni, kada ti
se kae!"
Nesreni Budah je poeo da se sputa. Lice mu se iskrivilo od uasa.
"Jo, jo", podsmevao se kralj. "Jo jedared! Jo! Kolena te ne bole, izleio si svoja kolena. A
zube, pokai mi zube! Eh, kada bih ja takve imao... I ruke su ti jake, vrste. Zdrav si, zdrav, iako si
glavonja... No, hajde, golupiu, lei, zato stoji..."
"Va-vae velianstvo... iz-izvolite mi pokazati nogu. Nogu..." zauo je Rumata. Digao je oi.
Lekar je uao pred kraljem i oprezno mu stezao nogu.
"Ehe... Ehe!" rekao je kralj. "ta ti je sada? Ne hvataj je! Ako si se prihvatio da je lei, onda je i
lei!"
"Sve mi je jasno, vae velianstvo", promrmljao je lekar i poeo brzo da pretura po svojoj torbi.
Gosti su prestali da vau. Aristokraii na drugom kraju stola su se ak pridigli i ispruili
vratove, gorei od radoznalosti.
 Budah je izvukao iz torbe nekoliko kamenih flaica, otvorio ih i prinosei nosu jednu po jednu,
poreao ih u nizu po stolu. Posle je uzeo kraljev pehar i nalio ga do polovine vinom. Pravei pokrete
obema rukama nad peharom i proaptavi nekakve kletve, brzo je sasuo u vino sadrinu svih svojih
flaica. Po sali je poeo da se iri miris amonijaka. Kralj je stegao usne, zavirio u pehar i iskrivivi
nos, pogledao don Rebu. Ministar se osmehnuo. Dvorani su prestali da diu.
ta on to radi, zaueno je pomislio Rumata, pa starac pati od podagre! ta je on to tamo
izmeao? U traktatu je jasno reeno: trljati otekle zglobove travaricom sa trodnevnim otrovom bele
zmije Ku. Moda je to za trljanje?
"Je li ovo za trljanje?" upitao je kralj, sa strahom posmatrajui pehar.
"Ne, vae velianstvo", rekao je Budah, koji je ve malo doao k sebi. "To je lek koji treba
popiti."
"Po-piti?" kralj se naduo i zabacio u fotelju. "Ne elim da pijem. Trljaj."
"Kako hoete, vae velianstvo", pokorno je rekao Budah. "Ali, usuujem se da vam kaem, da od
trljanja nee biti nikakve koristi."
"Zbog neega svi trljaju", sa gaenjem je rekao kralj. "A ti hoe da u mene sipa ovu gadost."
"Vae velianstvo", rekao je Budah, gordo se uspravivi. "Ovaj lek znam samo ja! Izleio sam
njim strica vojvode Irukanskog. to se tie trljanja, lekari koji su vas tako leili nisu vas izleili..."
Kralj je pogledao don Rebu. Reba se smekao.
"Ti si bitanga", rekao je kralj lekaru neprijatnim glasom. "Seljaina. Glavonja odvratni." Uzeo je
pehar... "Kada te odalamim ovim peharom po zubima..." Zavirio je u pehar. "A ako mi bude muka?"
"Morae da se ponovi, vae velianstvo", tuno je rekao Budah.
"No, dobro, bog neka je sa nama", rekao je kralj i ve prineo pehar ustima, kada ga je najednom
odmakao, tako da se malo tenosti prosulo na arav na stolu. "No, popij prvo sam! Znam ja vas,
Irukance, vi ste i svetog Miku Varvarima predali! Pij, kada ti se kae!"
Budah je sa uvreenim izrazom lica uzeo pehar i otpio nekoliko gutljaja.
"No, kako je?" upitao je kralj.
"Gorko, vae velianstvo", priguenim glasom je izgovorio Budah. "Ali moraete da popijete."
"Mora-ti, mo-ra-ti..." poeo je da guna kralj. "I sam znam ta moram da radim. Daj to ovamo.
No, eto, pola pehara je popio dograbio je..."
U jednom dahu je ispraznio pehar. Du stola su se zauli povici sauea - i najednom se sve
smirilo. Kralj kao da se skamenio otvorenih ustiju. Iz oiju su poele da mu liju suze. Pocrveneo je, a
zatim poplaveo. Ispruio je nad stolom ruku, grozniavo neto hvatajui prstima. Don Reba mu je
brzo strpao u ruku kiseli krastavac. Kralj je utke bacio krastavac u lice don Rebi i ponovo ispruio
ruku.
"Vina..." prodahtao je.
Neko je pojurio, dodao bokal. Kralj je, besno okreui oi, glasno klokotao. Crvene struje su mu
se slivale na belu koulju. Kada je bokal bio prazan, kralj ga je bacio u Budaha, ali ga je promaio.
"Strvino!" rekao je neoekivanim basom. "Zato si me ubio? Malo su vas veali! Crkao, da bog
da!"
Zautao je i poeo da pipa koleno.
"Boli!" poeo je da cmizdri preanjim glasom. "I ipak boli!"
"Vae velianstvo", rekao je Budah. "Da bi se bolest izleila, potrebno je piti ovu miksturu
svakodnevno najmanje nedelju dana..."
U kraljevom grlu je neto zapitalo.
"Napolje!" zaurlao je. "Svi napolje!"
 Dvorani su, obarajui fotelje, u gomili potrali ka vratima.
"Na-po-lje!..." urlao je besno kralj. Obarajui posue sa stola.
Istravi iz sale, Rumata je uleteo iza neke teke draperije da se kliberi. Iza susedne draperije
takoe se uo kikot - neko se smejao tucajui, gubei dah, pitei.
6.
Deurstvo kraj spavaonice princa otpoinjalo je u pono, i Rumata je odluio da ode kui, da vidi
da li je tamo sve u redu i da se presvue. Ulice su bile pogruene u arobnu tiinu, krme su bile
zatvorene. Na raskrsnicama su stajale, zveckajui gvoem, grupe jurinika sa fenjerima u rukama.
Jurinici su utali i kao da su neto oekivali. Nekoliko puta su prilazili Rumati, zagledali se u njega
i, prepoznavi ga, isto ga tako utke proputali. Kada je do kue preostajalo jo jedno pedesetak
koraaji, za njim je krenula grupa nekakvih sumnjivih linosti. Rumata se zaustavio, poeo da larma
kanijama i maevima, i ovi su zaostali, ali se tog istog asa u pomrini zaulo kako je zakripala
tetiva samostrela. Rumata je brzo krenuo dalje, drei se zidova, okrenuo klju u bravi, stalno
oseajui da su mu lea nezatiena i sa olakanjem uleteo u hol.
U holu su se okupile sve sluge, naoruane ime je ko mogao. Ispostavilo se da je neko ve u vie
mahova pokuavao da prodre kroz vrata. Rumati se to nije dopalo. "A kako bi bilo da ne idem?"
pomislio je. "avo neka ga nosi, tog princa."
"Gde je baron Pampa?" upitao je.
Uno, uzbuen do krajnosti, sa samostrelom o ramenu, odgovorio mu je da se baron probudio jo u
podne, popio sav raso koji je bio u kui i ponovo otiao da se veseli. Posle je, snizivi glas, izvestio
da je Kira jako uznemirena i da je ne jednom pitala za gazdu.
"Dobro", rekao je Rumata i naredio slugama da se postroje.
Slugu je bilo est, ne raunajui kuvaricu - to su sve bili ljudi koji su proli kroz sito i reeto, koji
su umeli da se tuku po ulicama. Sa sivima se oni, razume se, nee sukobljavati, preplaie se gneva
svemonog ministra, ali protiv odrpanaca none armije mogu da se izbore, tim pre to e razbojnici
te noi traiti lak plen. Dva samostrela, etiri halebarde, teki mesarski noevi, metalne kape, vrata
po obiaju okovana gvoem... Ili da moda ipak ne ide?
Rumata se popeo gore i na prstima uao u Kirinu sobu. Kira je spavala obuena, skupivi se kao
mae na neraspremljenom krevetu. Rumata je postojao nad njom sa svetiljkom u ruci. Da ide ili ne?
Uasno bi eleo da ode. Pokrio je pledom, poljubio u obraz i vratio se u kabinet. Mora da ide. Ma ta
se deavalo, izvia mora da bude u centru dogaaja. I istoriari e od toga imati koristi. Osmehnuo
se, skinuo sa glave obru, paljivo izbrisao jelenskom koicom objektiv i ponovo ga stavio na glavu.
Posle je pozvao Una i naredio mu da mu donese vojnu uniformu i oieni metalni lem. Ispod
koulje, direktno na majicu navukao je, jeei se od hladnoe, metalnoplastinu koulju, napravljenu
u obliku metalne oklopne koulje (ovdanje metalne koulje su dobro branile od maa i od noa, ali
ih je strela samostrela probijala kao od ale). Zateui opasa sa metalnim ukrasima, rekao je Unu:
"Sluaj me, mali. Tebi verujem vie nego svima ostalima. Ma ta se ovde desilo, Kira mora ostati
iva i neozleena. Neka izgori kua, neka sav novac opljakaju, ali Kiru mi uvaj. Odvedi je ako
treba po krovovima, po podrumima, kako god hoe, ali je sauvaj. Jesi li me shvatio?"
"Shvatio sam", rekao je Uno. "Ne bi trebalo danas da idete..."
"Sluaj me. Ako se ne vratim kroz tri dana, povedi Kiru i odvedi je u sajvu, u tucavu umu. Zna
li gde je to? No, eto, u tucavoj umi e pronai Pijani Brlog, ta koliba se nalazi u blizini samoga
puta. Koga god upita - pokazae ti. Samo pazi koga pita. Tamo e nai jednog oveka, zove se
otac Kabani. Ispriae mu sve. Jasno?"
"Jasno. Samo, bilo bi bolje da nikuda ne idete..."
"I ja bi to najvie voleo. Ali ne mogu: sluba... No, pazi."
Lupio je deaku vrgu u nos i osmehnuo se na njegov neveti osmejak. Dole je odrao govor
slugama, izaao kroz vrata i ponovo se naao u pomrini. Iza njegovih lea zagrmele su reze.
 Prineve odaje su se u sva doba loe uvale. Lako je mogue da upravo zbog toga nikada niko nije
ni pokuavao da napadne arkanarske prineve. A posebno se niko nije interesovao za sadanjeg
princa. Nikome na svetu nije bio potreban ovaj jedan plavooki deak, koji je liio na bilo koga, samo
ne na svoga oca. Deak se dopao Rumati. Vaspitavan je jako loe, i zbog toga je bio snalaljiv, nije
bio surov, nije podnosio - prema svemu instinktivno - don Rebu, voleo je naglas da peva raznovrsne
pesmice na rei Gurena i da se igra brodovima. Rumata je poruivao za njega iz metropole knjige sa
slikama, priao mu o zvezdanom nebu i jednom za svagda osvojio deaka priom o leteim
brodovima. Za Rumatu, koji je retko kada imao veze sa decom, desetogodinji princ je predstavljao
suprotnost svim slojevima ove divlje zemlje. Upravo iz takvih obinih, plavookih deaia, jednakih
u svim slojevima, izrastali su kasnije i zverstva, i neznanje, i pokornost, a u njima, u toj deci, nije
bilo nikakvih ni tragova, ni zaetaka svih tih gadosti. Ponekad je mislio kako bi to bilo divno, kada bi
sa planete nestali svi ljudi stariji od deset godina.
Princ je ve spavao. Rumata je primio deurstvo - postojao je malo sa gardistom koga je
smenjivao kraj deaka koji je spavao, izvravajui sloene pokrete obnaenim maem koje je
zahtevala etikecija, po tradiciji proverio da li su svi prozori zatvoreni, da li su dadilje na svojim
mestima, da li u svim odajama gore svetiljke, vratio se u predsoblje, odigrao sa gardistom partiju
domina i zainteresovao se ta misli blagorodni don o onome to se odigrava u gradu. Blagorodni don,
veoma pametan ovek, duboko se zamislio i rekao da mu se ini da se obian narod priprema za
praznovanje dana svetog Mike.
Kada je ostao sam, Rumata je primakao fotelju prozoru, smestio se udobnije i poeo da posmatra
grad. Prineve odaje su se nalazile na bregu, i danju se odavde grad video kao na dlanu sve do
samoga mora. Ali, sada je sve nestajalo u pomrini, samo su se videle ratrkane svetlosti - tamo gde
su na raskrsnicama stajali i ekali signal jurinici sa buktinjama. Grad je spavao, ili se pretvarao da
spava. Bilo bi interesantno saznati da li su stanovnici grada oseali da im se primie neto odista
uasno? Ili su, kao blagorodni, pametni don, smatrali da se neko priprema za praznovanje dana svetog
Mike? Dve stotine hiljada mukaraca i ena. Dve stotine hiljada kovaa, majstora za izradu oruja,
mesara, bakalina, juvelira, domaica, prostitutki, monaha, menjaa, vojnika, skitnica, preivelih
knjigoataca se sada vrtelo u zaguljivim, smrdljivim od stenica posteljama: spavali su, ljubili se,
prebrojavali u glavama dobitke, plakali, kripali zubima od besa ili uvrede... Dve stotine hiljada
ljudi! bilo je u njima neto zajedniko za doljaka sa Zemlje. Sigurno je to bilo to, to svi oni jo nisu
bili u pravom smislu te rei ljudi, ve zameci, komadi iz kojih e tek krvava stolea istorije isklesati
jedared pravog, ponositog i slobodnog oveka. Oni su bili pasivni, nezasiti i neverovatno, fantastino
egoistini. Psiholoki su svi bili jo robovi - robovi vere, robovi sebi slinima, robovi strasti, robovi
koristoljublja. I, ako se voljom sudbine neko od njih raao ili postajao gospodin, on nije znao ta da
radi sa svojom slobodom. On je ponovo hitao da to pre postane rob - rob bogatstva, rob neprirodnih
vikova, rob raspusnih prijatelja, rob svojih robova. Ogromna veina njih nije bila ni za ta kriva.
Oni su bili suvie pasivni a istovremeno i suvie velike neznalice. Njihovo ropstvo zasnivalo se na
pasivnosti i neznanju, a pasivnost i neznanje su ponovo i ponovo raali ropstvo. Kada bi svi bili
jednaki, ruke bi se oveku opustile i on ne bi imao emu da se nada. Ali, oni su ipak bili ljudi,
nosioci iskre razuma. I stalno su se as ovde, as tamo pojavljivale i raspaljivale u njima vatrice
uasno daleke i neizbene budunosti. Palile su se, bez obzira na sve. Bez obzira na njihovo navodno
nitavilo. Bez obzira na ugnjetavanje. Bez obzira na to, to su gaeni izmama. Bez obzira na to, to
nisu bili potrebni nikome na svetu i to su svi na svetu bili protiv njih. Bez obzira na to, to su u
najboljem sluaju mogli da raunaju na prezrivo, nerazumljivo saaljenje...
Oni nisu znali da budunost radi za njih, da je budunost bez njih nemogua. Oni nisu znali da u
ovom stranom svetu jezivih aveti prolosti oni predstavljaju jedinu realnost budunosti, da su oni -
ferment, vitamin u organizmu drutva. Ako se uniti taj vitamin, drutvo e poeti da truli, otpoee
socijalni skorbut, miii e oslabiti, oi e prestati jasno da vide, zubi e poeti da ispadaju. Nijedna
drava ne moe da se razvija bez nauke - unitie je susedi. Bez umetnosti i opte kulture drava gubi
sposobnost za samokritinost, poinje da pomae pogrene tendencije, poinje svakog asa da raa
licemere i podlace, razvija u graanima potroaki duh i samouverenost i na kraju krajeva ipak
postaje rtva pametnijih suseda. Mogu se koliko god ovek hoe proganjati knjigoatci, zabranjivati
nauke, unitavati umetnosti, ali ranije ili kasnije ljudi se moraju trgnuti i uz kripu zuba otvarati put
svemu, to je tako omrznuto vlastoljubivim glupacima i neznalicama. I, ma koliko da prezirali znanje
ti sivi ljudi, to se nalaze na vlasti, oni nita ne mogu da urade protiv istorijske objektivnosti, oni
mogu samo da je koe, ali ne i da je zaustave. Prezirui i bojei se znanja, oni ipak neizbeno poinju
da potpomau to znanje da bi ostali na vlasti. Ranije ili kasnije oni moraju da dozvole otvaranje
univerziteta, naunih udruenja, moraju da stvaraju istraivake centre, opservatorije, laboratorije,
moraju da stvaraju kadrove ljudi misli i znanja, ljudi koje oni vie nisu u stanju da kontroliu, ljudi
potpuno drugaije psihologije, potpuno drugaijih potreba, a ti ljudi ne mogu da postoje i tim pre da
funkcioniu u preanjoj atmosferi niskog koristoljublja, iardijskih sitnih interesa, tupog
samozadovoljstva i isto telesnih potreba. Njima je potrebna nova atmosfera - atmosfera sveopteg i
sveobuhvatnog znanja, koja e biti ispunjena stvaralakom napetou; njima su potrebni pisci,
umetnici, kompozitori, i sivi ljudi, koji se nalaze na vlasti, prinueni su da ine i takve ustupke. Oni,
koji se protive, bie uniteni od strane lukavijih i vetijih suparnika u borbi za vlast, ali onaj, ko ini
te ustupke, neizbeno i paradoksalno, protiv svoje volje rije na taj nain sam sebi grob. Jer
pogibeljan je za neprosveene egoiste i fanatike porast kulture naroda u celom dijapazonu - od
prirodno naunih istraivanja do sposobnosti oveka da se divi muzici... A posle toga dolazi epoha
gigantskih socijalnih potresa, praenih nevienim dotle razvojem nauke i povezanim sa tim najirim
procesom intelektualizacije drutva; epoha kada sivilo bije poslednju bitku, koja po surovosti vraa
oveanstvo u srednji vek, i sivilo gubi tu bitku i u drutvu, slobodnom od klasnog ugnjetavanja,
nestaje kao realna snaga, zauvek.
Rumata je posmatrao zamrli u pomrini grad. Negde tamo, u smrdljivom sobiku, skupivi se na
jednom leaju, goreo je u groznici unakaeni otac Tara, a brat Nanin je sedeo kraj njega za naherenim
stoiem, pijan, veseo i besan, i zavravao svoj 'Traktat o glasinama', sa uivanjem maskirajui
birokratskim pasusima svoj podsmeh nad sivim ivotom. Negde tamo je slepo lutao u pustim
raskonim odajama Gur Literata, sa uasom oseajui kako bez obzira na sve, iz dubine njegove
rastrzane, izgaene due nastaju pod pritiskom neeg nepoznatog i probijaju se u svest jarki svetovi,
puni predivnih ljudi i potresnih oseanja. I negde tamo je bog zna kako prekraivao no potuen,
oboren na kolena doktor Budah, proganjan, ali ipak iv... Brao moja, pomislio je Rumata. Va sam,
mi smo put vae puti! Najednom je snano osetio, da on nije nikakav bog, to u dlanovima uva
iskrice razuma, ve brat, koji pomae bratu, sin koji spasava oca. "Ubiu don Rebu." ... "Zato?" ...
"On ubija moju brau." ... "On ne zna ta radi." ... "On ubija budunost." ... "On nije kriv, on je dete
svoga doba." ... "To jest, hoe da kae da ne zna da je kriv? Ali zar je malo stvari koje on ne zna?
Ja znam da je on kriv." ... "A ta e uraditi sa ocem Cupikom? Otac Cupik bi dao mnogo to ta,
kada bi neko ubio don Rebu. uti? Mnoge bi tada morao da ubije, zar ne?" ... "Ne znam, moda i
mnoge. Jednog za drugim. Sve one, koji dignu ruku na budunost." ... "To se ve deavalo. Trovali su
otrovom, bacali bombe koje su sami pravili. I nita se nije menjalo." ... "Ne, ipak se menjalo. Na taj
nain je stvarana strategija revolucije." ... "Ti ne mora da stvara strategiju revolucije. Ti
jednostavno hoe da ubije." ... "Da, hou." ... "A ume li to?" ... "Jue sam ubio dona Okanu. Znao
sam da je ubijam jo onda, kada sam krenuo kod nje sa perom za uvetom. I alim samo to sam je
ubio a da od toga nema nikakve koristi. Tako da su me takorei ve nauili da ubijam." ... "A to je
loe. To je opasno. Sea li se Sergeja Koina? A Dorda Lenija? A Sabine Kriger?" Rumata je
preao dlanom po oznojenom elu. Eto tako, misli, misli, razmilja - i na kraju izmisli barut...
Skoio je i irom otvorio prozor. Skupine plamiaka u mranom gradu poele su da se pokreu,
rasule se i krenule u lancu, pojavljujui se i nestajui meu nevidljivim zgradama. Nekakav zvuk se
pojavio nad gradom - udaljeno, vie glasno urlanje. Planula su dva poara i ozarila susedne krovove.
Neto je poelo da plamti u luci. Dogaaji su poeli da se odvijaju. Kroz nekoliko asova bie jasno
ta oznaava savez sivih i nonih armija, neprirodan savez trgovaca i bandita sa velikog puta, bie
jasno ta to eli don Reba i kakvu je novu provokaciju smislio. Ili, govorei jednostavnije: saznae
se koga to danas kolju. Najverovatnije je da je otpoela no dugih noeva, pokolj sivog rukovodstva
ko je je suvie diglo nos, barona koji se nalaze u gradu a takoe i najnezgodnijih aristokrata. ta li
sada radi Pampa, pomislio je. Samo da ne spava - odbranie se ve, on nekako...
Nije uspeo da dovri misao. O vrata su sa pomamnim povicima: "Otvorite! Deurni, otvorite!"
poeli da lupaju pesnicama. Rumata je otvorio rezu. U prostoriju je uleteo poluobueni, modar od
straha ovek, uhvatio Rumatu za okovratnik koulje i poeo da vue, drhtei:
"Gde je princ? Budah je otrovao kralja! Irukanski pijuni su digli ustanak u gradu! Spasavajte
princa!"
To je bio ministar dvora, ovek glup i krajnje odan. Odgurnuvi Rumatu, on je pojurio u prinevu
spavau sobu. Poele su da cie ene. A kroz vrata su ve nadirali, isturivi napred zarale
halabarde, jurinici u sivim kouljama, oznojenih njuki. Rumata je izvukao maeve.
"Nazad!" rekao je hladno.
Iza njegovih lea, iz spavae sobe zauo se kratak, prigueni vapaj. Loe stoje stvari, pomislio je
Rumata. Nita ne shvatam. Odskoio je u ugao i zagradio se stolom. Jurinici su, teko daui,
ispunili sobu. Nakupilo ih se jedno petnaestak. Napred se progurao porunik u sivoj, tesnoj uniformi,
sa maem u ruci.
"Don Rumata?" upitao je, gubei dah. "Uhapeni ste. Predajte mi svoje maeve."
Rumata se uvreeno nasmejao.
"Uzmite ih", rekao je, bacajui pogled na prozor.
"Uhvatiti ga!" dreknuo je oficir.
Petnaest uhranjenih trutova sa sekirama - to i nije ba previe za oveka koji vlada vetinama
borbe, pogotovu jo ako se uzme u obzir da e se za njih ovde znati tek za tri stolea. Gomila je
naletela i odbila se nazad. Na podu je ostalo nekoliko sekira, dva jurinika su se zgrila i, oprezno
pritiskajui na eluce uganute ruke, povukli se u zadnje redove. Rumata je u potpunosti vladao
krunom odbranom, kada se pred napadaima kao svetlucava zavesa poeo da vrti elik i kada se
inilo da je nemogue probiti se kroz tu zavesu. Jurinici su se, teko daui, neodluno zgledali.
Zaudarali su na pivo i beli luk.
Rumata je odmakao sto i oprezno priao prozoru. Neko iz zadnjih redova je bacio no, ali je
promaio. Rumata se ponovo nasmejao, stavio nogu na ragastov i rekao:
"Ako pokuate jo jednom - ruke u poeti da vam seem. Poznajete me dobro."
Poznavali su ga. Jako su ga dobro poznavali, i nijedan od njih se nije ni pomerio sa mesta, bez
obzira na psovke i naredbe oficira, koji se, uzgred budi reeno, takoe drao jako oprezno. Rumata je
stao na ragastov, nastavljajui i dalje da preti maevima, i tog istog asa ga je iz pomrine, iz
dvorita, udarilo u lea teko kolje. Udarac je bio straan. On nije probio metalnoplastinu koulju,
ali je oborio Rumatu sa ragastova i bacio ga na pod. Maeve Rumata nije ispustio, ali koristi od njih
vie nije bilo. Gomila se odmah sruila na njega. Svi zajedno su bili teki sigurno vie od jedne tone,
ali su smetali jedan drugome i njemu je ipak polo za rukom da stane na noge. Udario je pesnicom
neije mokre usne, neko je kao zec poeo da mu piti pod rukom, a on je udarao i udarao laktovima,
pesnicama, ramenima (odavno se nije oseao tako slobodno), ali nije mogao da ih smakne sa sebe.
Na jedvite je jade, vukui za sobom gomilu tela, priao vratima, usput se saginjui i odbacujui
jurinike koji su se hvatali za njega. Posle je osetio jak udarac u rame i pao je na lea, dok su se pod
njim koprcali prignjeeni, ponovo je ustao, nanosei kratke, ali jake udarce, od kojih su jurinici,
razmahujui rukama i nogama, teko udarali o zidove, ve se videlo pred njim unakaeno od straha
lice porunika, koji je ispred sebe ispruio ispranjeni samostrel, ali su se upravo tog asa vrata
otvorila, i u susret su mu krenule nove oznojene njuke. Nabacili su mreu na njega, stegli konopce na
nogama i oborili ga na pod.
Odmah je prestao da se brani, uvajui snagu. Jedno vreme su ga udarali izmama - usredsreeno,
utke, uivajui pri tome. Posle su ga dograbili za noge i povukli. Dok su ga vukli pored otvorenih
vrata spavae sobe, uspeo je da vidi ministra dvora, prikovanog za zid kopljem, i gomilu
okrvavljenih arava na postelji. "Pa ovo je prevrat!" pomislio je. "Jadno dete..." Povukli su ga niz
stepenice, i tada je izgubio svest.
7.
Leao je na breuljku prekrivenim travom i posmatrao oblake, koji su plovili po dubokom, plavom
nebu. Oseao se divno i mirno, ali na susednom breuljku se nalazio jezivi bol. On je bio van njega a
istovremeno i u njemu, naroito u desnom boku i potiljku. Neko je dreknuo: "Je li crkao, ta li? Glave
u vam poskidati!" I tada se sa neba sruila masa ledene vode. Odista je leao na leima i gledao u
nebo, samo ne na breuljku ve u bari i nebo nije bilo sivo, ve olovno crno, obasjano neim
crvenim. "Nita", rekao je drugi glas. "iv je, oima koluta." To sam ja iv pomislio je. To oni o
meni. To ja kolutam oima. Ali, zato se to podsmevaju? Jesu li to moda odluili da govore ljudski?
Pored njega je neko poeo da se mekolji teko poeo da ljapka po vodi. Na nebu se pojavila
silueta glave u picastoj kapi.
"No, blagorodni done, hoete li sami krenuti, ili da vas vuemo?"
"Odveite mi noge", ljutito je rekao Rumata, oseajui otar bol u razbijenim usnama. Preao je
jezikom po njima. No, i to su mi usne. Valjuke, a ne usne.
Neko je poeo da se muva oko njegovih nogu, bezobzirno ih vukui i cimajui. Oko njega su
poluglasno voeni razgovori.
"Dobro ste ga udesili..."
"Nego ta, samo to nije kidnuo... Zaaran je, strele se od njega odbijaju..."
"Znao sam jednog takvog, moe i sekirom da ga tue, nita mu nije."
"To je sigurno bila nekakva seljaina..."
"No, seljaina..."
"U tome i jeste stvar. A ovaj je blagorodne krvi."
"Majka te ubila!... Ala ste vorove zavezali, ne moe da se snae... Dajte svetlost ovamo."
"A ti to noem."
"Joj, brao, ne odvezujte ga. Ako ponovo pone da zamahuje na nas... Umalo mi glavu nije
razmrskao."
"Dobro, nee valjda poeti..."
"Vi, brao, kako hoete, a ja sam ga kopljem tukao odista. Pa tako sam i oklope probijao."
Zapovedniki glas iz pomrine je dreknuo:
"Hoete li ve jednom?"
Rumata je osetio da su mu noge slobodne, napeo se i seo. Nekoliko nabijenih, niskog rasta
jurinika ga je utke posmatralo kako se pretura po bari. Rumata je stegao vilice od stida i ponienja.
Poeo je da pomera lopaticama. Ruke su mu bile vezane za leima, i to tako, da ak nije shvatao gde
su mu laktovi, a gde ake. Sakupio je svu snagu, trzajem ustao na noge i takorei odmah izgubio svest
od jezivog bola u boku. Jurinici su poeli da se smeju.
"Ovaj sigurno nee pobei", rekao je jedan.
"Da, nee, majka ga ubila..."
"ta je done, nije slatko? a?"
"Dosta lupetanja", progovorio je iz pomrine zapovedniki glas. "Doite ovamo, don Rumata."
Rumata je krenuo prema glasu, oseajui kako se zanosi. Odnekud se pojavio ovek sa bakljom,
krenuo ispred njega. Rumata je prepoznao mesto: to je bilo jedno od mnogobrojnih dvorita
ministarstva odbrane krune, negde kraj kraljevskih konjunica. Brzo je shvatio - ako ga povedu
nadesno, onda ga znai vode u Kulu, u muilite. Ako ga povedu nalevo - onda ga znai vode u
kancelariju. Protresao je glavom. Nita, pomislio je. Kada sam iv, onda emo se jo znai boriti.
Skrenuli su ulevo. Nee znai odmah, pomislio je Rumata. Bie prvo istraga. Jeziva stvar. Ako je ve
stvar stigla i do istrage, za ta onda mogu da me optue? ini mi se da je jasno. Pozivanje trovaa
Budaha, trovanje kralja, zavera protiv krune... Lako je mogue ak i ubistvo princa. I, razume se,
pijunaa u korist Irukana, Soana, varvara, barona, Svetog Ordena i tako dalje i tako dalje... Odista je
udno kako sam uopte i iv. Znai, jo je neto smislila ona bela gljiva.
"Ovamo", rekao je ovek zapovednikim glasom.
Otvorio je niska vrata, i Rumata je, povivi se, uao u ogromnu prostoriju osvetljenu tucetom
baklji. Na sredini, na izlizanom tepihu sedeli su i leali uvezani okrvavljeni ljudi. Neki od njih bili su
ve ili mrtvi, ili bez svesti. Gotovo svi su bili bosi, u iscepanim spavaicama. Du zidova, nemarno
se oslanjajui na sekire i halebarde, stajali su jurinici crvenih lica, svirepi i samozadovoljni -
pobednici. Pred njima se etkao - sa rukama na leima - oficir sa maem, u sivoj uniformi jako
umaenog okovratnika. Rumatin saputnik, ovek u crnoj kabanici, priao je oficiru i neto mu apnuo
na uvo. Oficir je klimnuo glavom, sa interesovanjem pogledao Rumatu i nestao iza cvetnih zavesa na
suprotnom kraju prostorije.
Jurinici su takoe sa interesovanjem posmatrali Rumatu. Jedan od njih, zrikav je rekao:
"A ovaj don ima dobar kamiak."
"Odlian kamen, nema ta", sloio se drugi. "Za kralja bi mogao da bude. I obru je od eenog
zlata."
"Sada smo mi sami kraljevi."
"Da mu ga smaknemo?"
"Pre-ki-nuti!" tiho je rekao ovek u crnoj kabanici. Jurinici su ga, nita ne shvatajui, pogledali:
"Ko nam se to jo sada sruio na glavu?" rekao je zrikavi jurinik.
ovek sa kabanicom mu je, ne odgovarajui, okrenuo lea, priao Rumati i stao pored njega.
Jurinici su ga neprijateljski odmeravali od glave do nogu.
"Pa da to nije kojim sluajem pop?" rekao je jurinik sa okom. "Ehej, pope, hoe li u elo?"
Jurinici su poeli da se klibere. Zrikavi jurinik je pljunuo na dlan, prebacujui sekiru iz ruke u
ruku i krenuo prema Rumati. Oh, ala u mu dati sada, pomislio je Rumata, lagano povlaei unazad
desnu nogu.
"Koga sam uvek mlatio", nastavio je jurinik, zaustavljajui se pred njim i razgledajui oveka u
crnom, "to su bili neki popovi, razni tamo knjigoatci i majstori. Deavalo se recimo..."
ovek u kabanici je digao ruku dlanom nagore. Neto je zazvidalo pod tavanicom. --! Zrikavi
jurinik je ispustio sekiru i preturio se na lea. Iz sredine ela mu je virila kratka strela sa gustim
perima iz samostrela. Zavladala je tiina. Jurinici su se povukli, bacajui poglede prema tavanici.
ovek u kabanici je spustio ruku i naredio:
" Skloniti crkotinu, brzo!"
Nekoliko jurinika je potralo, dograbilo ubijenog za noge i povuklo ga odatle. Iza zavese se
pojavio oficir mahnuo im rukom da priu.
"Hajdemo, don Rumata", rekao je ovek u kabanici.
Rumata je krenuo prema zavesi, zaobilazei gomilu zarobljenika. Nita ne shvatam, razmiljao je.
Iza zavese, u pomrini neko ga je dohvatio, pretresao, smakao sa opasaa prazne kanije i gurnuo na
svetlost.
Rumata je odmah shvatio gde se naao. To je bio dobro mu poznati kabinet don Rebe u ljubiatim
odajama, Don Reba je sedeo na istom mestu i u istovetnoj pozi, napeto se ispravivi, stavivi laktove
na sto sa prepletenim prstima. A starac pati od uljeva, najednom je sa saaljenjem pomislio Rumata.
Sa desne strane od don Rebe sedeo je otac Cupik, vaan, usredsreen, stegnutih usana, a sa leve -
dobroudno nasmejan debeljko sa naivcima kapetana na sivom mundiru. U kabinetu nije bilo vie
nikoga. Kada je Rumata uao, don Reba je tiho i neno rekao:
"A evo, prijatelji, i blagorodnog don Rumate."
Otac Cupik se sa potcenjivanjem iscerio, a debeljko je dobroudno klimnuo glavom.
"Na stari, i veoma principijelan neprijatelj", rekao je don Reba.
"Kada je neprijatelj - obesite ga", promuklo je rekao otac Cupik.
"A kakvo je vae miljenje, brate Aba?" upitao je don Reba, blagonaklono se okrenuvi debeljku.
"Znate li... Ja ak nekako..." Brat Aba se zbunjeno nekako deaki osmehnuo, rairivi kratke
ruice. "Nekako mi je, znate li, svejedno. Ali, moda ga ipak ne treba veati?.. Moda ga treba
spaliti, ta mislite don Reba?"
"Da, u pravu ste", zamiljeno je rekao don Reba.
"Shvatate li", nastavio je brat Aba, ljubazno se smekajui Rumati, "vea se ljam, sitna riba... A
mi kod naroda moramo da sauvamo potovanje prema klasama. Ipak ste vi potomak drevnog roda,
istaknuti irukanski pijun... Irukanski, ini mi se, i ne greim valjda?" Uzeo je sa stola list papira i
blizoruko se zagledao u njega. "Ah, uz to jo i soanski... Tim pre!"
"Ako treba da se spali, onda neka se spali", sloio se otac Cupik.
"Dobro", rekao je don Reba. "Dogovorili smo se. Spaliti."
"Uostalom, ini mi se da bi don Rumata mogao da olaka svoju sudbinu. Da li me shvatate, don
Reba?"
"Ne ba sasvim moram da priznam..."
"Imovina! Moj blagorodni done, imovina! Rumata - to je fantastino bogat rod!"
"U pravu ste, kao i uvek", rekao je don Reba. Otac Cupik je zevnuo, prikrivi usta rukom, i bacio
kriom pogled na teke draperije sa desne strane od stola.
"Pa ta, da ponemo onda po svim propisima", sa uzdahom je rekao don Reba.
Otac Cupik je jo gledao prema draperijama. Bilo je oigledno da je neto ekao i videlo se da se
uopte nije interesovao za sasluanje. U emu li je sutina ove komedije? - razmiljao je Rumata. ta
sve ovo znai?
"No, dragi moj blagorodni done", rekao je don Reba, obraajui se Rumati, "bilo bi odista jako
interesantno uti vae odgovore na neka pitanja koja nas jako interesuju."
"Odveite mi ruke", rekao je Rumata.
Otac Cupik se trgao i sumnjiavo poeo da vae neto praznim ustima. Brat Aba je brzo
odmahnuo glavom.
"A?" rekao je don Reba i pogledao prvo brata Abu, a posle oca Cupika. "Shvatam vas, dragi moji.
Ali, uzimajui u obzir odreene okolnosti, koje don Rumata verovatno shvata..." Bacio je pogled na
itav niz otvora pod tavanicom. "Odveite mu ruke", rekao je, ne diui glas.
Neko je neujno priao sa lea. Rumata je osetio kako su mu neiji, udnovati meki, veti prsti
dotakli ruke, zaula se kripa presecanih konopaca. Brat Aba je sa neoekivanom, za njegovu
korpulenciju, spretnou izvukao ispod stola ogroman borbeni samostrel i stavio ga ispred sebe na
papire. Ruke Rumate su se, kao bievi, sruile kraj tela. Gotovo da ih nije ni oseao.
"No, da ponemo", bodro je rekao don Reba. "Vae ime, rod, zvanje?"
"Rumata, iz roda Rumata Estorskih. Blagorodni plemi od dvadeset i drugog kolena unazad."
Rumata se osvrnuo, seo na sofu i poeo da masira zglavke aka. Brat Aba ga je, uzbueno sopui,
uzeo na nian svojim samostrelom.
"Va otac?"
"Moj blagorodni otac bio je imperatorski savetnik, odani sluga i lini prijatelj imperatora."
"Da li je iv?"
 "Umro je."
"Odavno?"
"Pre jedanaest godina."
"Koliko vam je godina?"
Rumata nije uspeo da odgovori. Iza ljubiaste draperije zauo je nekakav um, brat Aba se
nezadovoljno osvrnuo. Otac Cupik, je, zloslutno se smekajui, lagano ustao.
"No, to je sve, dragi moji!" rekao je veselo i zlurado istovremeno.
Iza draperija su iskoila tri oveka, koje Rumata nikako nije oekivao ovde da vidi. Otac Cupik
prema svemu, takoe. To su bili grdosije-monasi u crnim mantijama sa kapuljaama navuenim na
oi. Oni su brzo i neujno pritrali ocu Cupiku i uzeli ga za laktove.
"A... na..." promrmljao je otac Cupik. Lice mu je namah prekrilo samrtno bledilo. Nema sumnje,
oekivao je neto sasvim drugo.
"ta vi mislite, brate Aba?" mirno je upitao don Reba, naginjui se prema debeljku.
"No, razume se!" odluno je odgovorio ovaj. "Razume se!"
Don Reba je nainio slab pokret rukom. Monasi su digli oca Cupika i isto tako neujno koraajui,
odneli ga kroz draperije. Rumata se gadljivo namrtio. Brat Aba je protrljao meke ake i bodro
rekao:
"Sve se odlino zavrilo, ta vi mislite, don Reba?"
"Da, nije loe", sloio se don Reba. "Ali, da nastavimo. No, koliko vam je godina, don Rumata?"
"Trideset i pet."
"Kada ste stigli u Arkanar?"
"Pre pet godina."
"Odakle?"
"Pre toga sam iveo u Estoru, u svom zamku."
"A kakav je bio cilj tog vaeg dolaska?"
"Okolnosti su me naterale da napustim Estor. Traio sam prestonicu, koja bi po svom sjaju mogla
da se uporedi sa prestonicom metropole."
Osetio je kako su ruke konano poele da mu gore. Rumata je strpljivo i uporno nastavio da
masira otekle zglavke.
"A, kakve su to bile okolnosti?" upitao je don Reba.
"Ubio sam u dvoboju lana carske porodice."
"Tako znai? A koga to?"
"Mladog vojvodu Ekinu."
"Zato ste se tukli?"
"ena", kratko je odgovorio Rumata.
Stekao je utisak da sva ta pitanja apsolutno nita ne znae. Da je to ista takva igra, kao i diskusija
o nainu pogubljenja. Sva trojica neto oekuju. Ja ekam da mi se ruke povrate. Brat Aba - budala -
eka kada e mu se na kolena sruiti zlato iz blagajne dona Rumate. Don Reba takoe neto eka...
Ali monasi, monasi! Odakle u dvoru manasi? Pa uz sve to jo tako veti, borbeni momci?
"Ime ene?"
No, i to su mi pitanja, pomislio je Rumata. Gluplja je odista nemogue i smisliti. Pokuau da ih
malo razdrmam...
"Dona Rita", odgovorio je.
"Nisam oekivao da ete odgovoriti. Zahvaljujem vam se."
"Na usluzi."
 Don Reba se poklonio.
"Da li ste imali prilike da budete u Irukanu?"
"Ne."
"Jeste li sigurni u to?"
"Vi takoe."
"Mi hoemo istinu!" pouno je rekao don Reba.
Brat Aba je klimnuo glavom. "Istinu i samo istinu!"
"Aha", rekao je Rumata. "A meni se uinilo..." Zautao je.
"ta vam se to uinilo?"
"Uinilo mi se da hoete da prigrabite moju naslednu imovinu. Odista, ne mogu da zamislim, don
Reba, na koji to nain imate nameru da doete do nje?"
"A poklon? A poklon?" povikao je brat Aba.
Rumata se nasmejao to je mogao drskije.
"Ti si budala, brate Aba, ili kako se ve ono zvae... Odmah se vidi da si trgovac. Zar ne zna da
majorat ne moe biti predat u tue ruke?"
Videlo se da se brat Aba uasno razbesneo, ali se ipak uzdravao.
"Ne biste smeli da razgovarate takvim tonom", meko je rekao don Reba.
"Hoete istinu?" pobunio se Rumata. "Evo vam istine, najistije istine i samo istine: brat Aba je -
budala i trgovac."
Ali, brat Aba je uspeo da se savlada.
"ini mi se da smo se udaljili od predmeta naeg razgovora", rekao je smekajui se. "ta vi
mislite, don Reba?"
"U pravu ste, kao i uvek", rekao je don Reba. "Blagorodni done, a da li ste ikada bili u Soanu?"
"Bio sam u Soanu."
"Zato?"
"Da posetim Akademiju nauka."
"udnovati cilj za mladog oveka vaeg poloaja."
"To je moj kapric."
"A da li poznajete generalnog sudiju Soana, don Kondora?"
Rumata je postao oprezan.
"To je stari prijatelj nae porodice."
"Blagorodan ovek, zar ne?"
"Linost dostojna potovanja."
"A da li znate da je don Kondor uesnik zavere protiv njegovog velianstva?"
Rumata je digao glavu.
"Zapamtite jednom za uvek, don Reba", rekao je visokomerno. "Za nas, staro plemstvo metropole,
svi ti Soani i Irukani, pa i Arkanar, bili su, a uvek e i ostati vazali imperatorske krune." Prebacio je
nogu preko noge i okrenuo se.
Don Reba ga je zamiljeno posmatrao.
"Bogati ste?"
"Mogao bi da kupim ceo Arkanar, ali me pomijare ne interesuju..."
Don Reba je uzdahnuo.
"Srce e mi prepui od tuge", rekao je. "Presei tako slavno stablo tako uvenoga roda! Bio bi to
pravi zloin da ga ne diktiraju dravne potrebe."
"Manje mislite na dravu", rekao je Rumata, "a vie na sopstvenu kou."
 "U pravu ste", rekao je don Reba i lupio prstom o prst.
Rumata je brzo napeo i ponovo opustio miie. Prema svemu, telo mu je poelo da radi. Iza
draperija su ponovo iskoila tri monaha. Sa istom neulovljivom brzinom i vetinom, koji su svedoili
o ogromnom iskustvu, oni su opkolili brata Abu, koji se jo umilno smekao, dograbili ga i zavrnuli
mu ruke za lea.
"Joj-jej-jej-jej!..." poeo je da urla brat Aba. Debelo lice mu se iskrivilo od bola.
"Bre, bre, ne gnjavite!" sa gaenjem je rekao don Reba.
Debeljko se besno opirao, dok su ga vukli iza draperija. ulo se kako urla i piti, a posle je
najednom zaurlao jezivim glasom koji je bilo nemogue prepoznati, i odmah se smirio. Don Reba je
ustao i oprezno ispraznio samostrel. Rumata ga je zapanjeno posmatrao.
Don Reba se etkao po prostoriji, zamiljeno ekajui lea strelom iz samostrela. "Dobro,
dobro", mrmljao je gotovo neno. "Odlino!..." Kao da je bio zaboravio na Rumatu. Koraci su mu
postajali sve bri, usput je mahao strelom, kao dirigentskom palicom. Posle se najednom naglo
zaustavio ispred stola, odbacio strelu, oprezno seo i rekao, smekajui se itavim licem:
"Kako sam ih samo, a?... Niko nije ni 'a' rekao!... Kod vas, ini mi se, ne bi mogli ba tako..."
Rumata je utao.
"Da-a..." otegao je don Reba oduevljeno. "Odlino! No pa ta, sada bismo mogli da
porazgovaramo, don Rumata... A moda vi i niste don Rumata? A moda ak niste ni don? A?..."
Rumata je outao, posmatrajui ga sa interesovanjem. Bled, sa crvenim ilicama na nosu, drhti od
uzbuenja, eli, i to uasno eli da povie, lupkajui dlanom o dlan: "A ja znam! A ja znam!" A nita
ti u stvari ne zna, kukin sine. A ako jednom i sazna, jednostavno nee poverovati. No, govori,
govori, sluam te.
"Sluam vas", rekao je.
"Vi niste don Rumata", rekao je don Reba. "Vi ste samozvanac." Strogo je posmatrao Rumatu.
"Rumata Estorski je umro pre pet godina i sahranjen je u porodinoj grobnici svoga roda. I sveci su
ve odavno smirili njegovu buntovnu, i da budemo otvoreni, ne ba previe istu duu. No, kako
emo, hoete li sami da priznate, ili da vam pomognem?"
"Sam u priznati", rekao je Rumata. "Zovem se Rumata Estorski i nisam navikao da se sumnja u
moje rei."
Da pokuam da te malo razljutim, pomislio je. Bok me boli, a inae bih te dobro povukao za nos.
"Vidim da emo morati da nastavimo razgovor na drugom mestu", zloslutno je rekao don Reba.
Sa licem su mu se deavale najudnovatije promene. Nestao je prijatan osmejak, usne su mu se
stegle u pravu liniju. udnovato i jezivo je poela da mu se pomera koa na elu. Da, pomislio je
Rumata, takvog oveka odista moe i da se preplai.
"Vi odista patite od uljeva?" upitao ga je sa saueem u glasu.
U oima don Rebe je promaklo neto, ali izraz lica mu se nije promenio. Napravio se kao da
pitanje nije uo.
"Loe ste iskoristili Budaha", rekao je Rumata. "On je odlian strunjak. Bio je..." dodao je
znaajno.
U bezbrojnim oima je ponovo neto promaklo. Aha, pomislio je Rumata, Budah je znai jo iv...
Smestio se udobnije i obuhvatio rukama koleno.
"Znai, odbijate da priznate?" rekao je don Reba.
"A ta to?"
"To da ste samozvanac."
"Potovani Reba", rekao je Rumata pouno, "takve se stvari dokazuju. Jer, vi me vreate!"
 Lice don Rebe postalo je sladunjavo.
"Dragi moj don Rumata", rekao je. "Izvinite, za sada u jo da vas nazivam tim imenom. No, eto,
ja obino nikada i nita ne dokazujem. Dokazuju tamo, u Veseloj Kuli. I za to imam iskusne, dobro
plaene strunjake, koji pomou vodenice za meso svetoga Mike, cipela gospoda boga, rukavica
velikomuenice Pate ili recimo stolice... ehe, izvinite, fotelje Toca-Osvajaa, mogu da dokau ta
god ele. Da bog postoji, i da boga nema. Da ljudi koraaju rukama i da ljudi stoje na boku. Da li me
shvatate? Vi to moda i ne znate, ali postoji itava nauka o dobijanju dokaza. Prosudite i sami: zato
da vam dokazujem ono, to i sam znam? I, uz sve to, nita vam se nee desiti ako priznate..."
"Meni ne", rekao je Rumata. "Ali vama moe da se desi."
Don Reba je jedno vreme razmiljao.
"Dobro", rekao je. "Oigledno je da u ipak morati da otponem ja. Dajte da pogledamo gde je
sve i u emu je bio zapaen don Rumata Astorski za pet godina svog zagrobnog ivota u Arkanarskoj
kraljevini. A posle ete mi objasniti smisao svega toga. Slaete li se?"
"Ne bih eleo da dajem obeanja koja ne mogu da ispunim", rekao je Rumata, "ali vas sluam sa
interesovanjem."
Don Reba je, poevi da pretura po svom pisaem stolu, izvukao odatle list punijeg papira i,
podigavi vee, bacio pogled na njega.
"Neka vam je znano", poeo je on, prijateljski se ekajui, "neka vam je znano, da sam ja,
ministar odbrane arkanarske krune, preduzeo akcije protiv takozvanih knjigoataca, uenih i drugih
nekorisnih i tetnih po dravu ljudi. Te moje akcije naile su na udnovatu kontraakciju. Dok mi je
sav narod koji je listom, jednim porivom, kralju, a takoe arkanarskim tradicijama odan, pomogao:
predavao one koji su se prikrili, sam presuivao, ukazivao na sumnjive, koji su umakli mojoj panji -
u to isto doba je neko nepoznati, ali veoma energian pri tome, krao ispred naeg nosa i prebacivao
van granica nae kraljevine, najtee, najopasnije i najodvratnije zloince. Tako su nam umakli:
bezboni astrolog Bagir Kisenski; zloinac-alhemiar Sinda, koji je povezan, kako je to dokazano, sa
neistom silom i irukanskim vlastima; odvratan pamfletista Curen koji remeti mir, kao i niz drugih,
niih rangom od njega, zloinaca. Negde je nestao poludeli arobnjak i mehaniar Kabani. Neko je
utroio itavu gomilu zlata, da bi onemoguio gnev narodni u odnosu na bogomrske pijune i trovae,
bive glavne lekare njegovog velianstva. Neko je, pri odista fantastinim okolnostima, koje nas
teraju da se ponovo prisetimo neprijatelja roda ljudskog, oslobodio iz zatvora udovinog
razvratnika i trovaa narodnih dua, atamana seljake pobune Aratu Grbatog..." Don Reba se
zaustavio i, pokreui kou na elu, znaajno pogledao Rumatu. Rumata se, podigavi glavu prema
tavanici, matalaki osmehnuo. Aratu Grbatog je oteo on, doletevi po njega helikopterom. Na uvare
je to ostavilo fantastian utisak. Na Aratu, uzgred budi reeno takoe. A ipak sam junaina, pomislio
je. Dobro sam radio.
"Da znate i to", nastavio je don Reba, "da se spomenuti ataman Arata sada nalazi na elu
pobunjenika u istonim oblastima metropole, obilno pri tome prolivajui blagorodnu krv i ne
oseajui nestaicu ni u novcu, ni u oruju."
"Verujem", rekao je Rumata. "Odmah mi se uinilo da je odluan ovek."
"Znai, priznajete?" istog asa ga je upitao don Reba.
"ta to?" zaudio se Rumata.
Jedno vreme su gledali jedan drugome u oi.
"Nastavljam", rekao je don Reba. "Za spasavanje tih razvratnika vi ste, don Rumata, po mojim
skromnim i nepotpunim proraunima, potroili najmanje tri puda zlata. Ne govorim o tome, da ste se
pri tome zanavek oskrnavili druei se sa neistom silom. Ne govorim takoe ni o tome, da za sve
vreme vaeg boravka u granicama Arkanarske drave niste dobili iz svojih estorskih poseda nijednu
bakaruu, a i zato bi? Zato snabdevati novcem pokojnika, pa makar i najroenijeg? Ali, to vae
zlato!"
Otvorio je kutiju, koja se nalazila pod papirima na stolu i izvukao iz nje pregrt zlatnika koji su
bili sa profilom Paca estog.
"Ve bi i samo ovo zlato bilo dovoljno da vas spalimo na lomai!" zavapio je. "To je avolsko
zlato! Ljudske ruke nisu u stanju da proizvedu metal takve istoe!"
Buio je Rumatu pogledom. Da, velikoduno je pomislio Rumata, tu je on odista jak. Na to odista
nismo ni mislili. I, mora se priznati, to je on prvi primetio. To treba uzeti u obzir... Reba se najednom
ponovo pokunjio. U njegovom glasu su se ule oinske note pune sauea:
"I sve u svemu, vi se ponaate dosta neoprezno, don Rumata. Stalno sam se brinuo za vas... Kakav
ste samo duelant, kakav kavgadija! Sto dvadeset i est dvoboja za pet godina! I nijedan mrtav... Na
kraju krajeva, iz toga su mogli da se izvuku barem neki zakljuci. Ja sam ih, barem izvukao. I ne samo
ja. Ove noi na primer, brat Aba - o pokojnicima ne valja govoriti loe, ali to je bio odista jako
surov ovek, jedva sam ga podnosio, moram to da priznam... No, eto, brat Aba je izdvojio za vae
hapenje ne najvetije borce, ve one najdeblje i najjae. I bio je u pravu. Nekoliko iaenih ruku,
nekoliko prignjeenih vratova, izbijene zube, da ne raunamo... i vi ste ovde! A niste mogli da ne
znate da se borite za svoj ivot. Vi ste majstor. Vi ste, vie nego sigurno najbolji ma imperije. Vi
ste, u to nema sumnje, prodali duu avolu, jer ovek samo u paklu moe da naui te neverovatne, kao
iz bajke, naine borbe. Ja sam ak spreman da dozvolim, da vam je ta vetina bila data sa tim, da ne
ubijate nikoga. Iako je teko pretpostaviti zato bi avolu bio potreban takav uslov. Ali, neka se u
tome snalaze nai skolastici..."
Prekinulo ga je skianje praseta. Nezadovoljno je bacio pogled prema ljubiastim draperijama.
Iza draperija su se tukli. uli su se tupi udarci, pitanje: "Pustite! Pustite!" i jo nekakvi promukli
glasovi, psovke, povici na nepoznatom nareju. Posle se draperija sa treskom prekinula i pala. U
kabinet je uleteo i pao na kolena nekakav ovek, elav, okrvavljene brade, divlje iskolaenih oiju.
Iza draperije su se pojavile ogromne ape, dograbile oveka za noge i povukle ga nazad. Rumata ga
je prepoznao: to je bio Raduh. Divlje je urlao:
"Prevarili su me!... Prevarili su me!... Pa to je bio otrov! I zato samo?..."
Odvukli su ga u pomrinu. Neko u crnom je brzo prihvatio i nanovo zakaio draperiju. U tiini
koja je zavladala iza draperije zauli su se odvratni zvuci - neko je povraao. Rumata je shvatio.
"Gde je Budah?" upitao je resko.
"Kao to vidite, desila mu se nezgoda", odgovorio je don Reba, ali se videlo da je zbunjen.
"Ne varajte me", rekao je Rumata. "Gde je Budah!"
"Ah, don Rumata", rekao je don Reba, odmahujui glavom. Odmah se oporavio. "ta e vam
Budah? Da nije kojim sluajem va roak? Jer, vi ga nikada niste ak ni videli!"
"Sluajte me Reba", rekao je Rumata besno. "Ne alim se! Ako se Budahu bilo ta desi, criete
kao pas. Zadaviu vas."
"Neete uspeti", brzo je rekao don Reba. Bio je bled.
"Budala ste, Reba. Vet ste intrigant, ali jo nita ne shvatate. Nikada u ivotu se jo niste
prihvatili tako opasne igre kao to je ova. ak i ne znate koliko je opasna."
Don Reba se skupio za stolom, oi su mu gorele kao ugljevlje. Karte su otvarane. Sada je
odluivano ko e biti gazda u igri. Rumata se napeo, spreman na skok. Nikakvo oruje - ni koplje, ni
strela - ne ubija momentalno. Ta misao se jasno videla na fizionomiji don Rebe. Starac koji je patio
od uljeva hteo je da ivi.
 "No, ta vam je, odista", rekao je plaljivim glasom. "Posedeli smo, porazgovarali... Pa iv je va
Budah, smirite se, iv je i zdrav. On e jo i da me lei. Ne treba padati u vatru."
"Gde je Budah?"
"U Veseloj Kuli."
"Potreban mi je."
"Meni je takoe potreban, don Rumata."
"Sluajte Reba", rekao je Rumata, "ne ljutite me. I prestanite da se pretvarate. Vi me se bojite. I
pravilno radite. Budah pripada meni, da li vam je jasno? Meni!"#
Sada su obojica stajali. Reba je bio straan. Posiveo je usne su mu se grevito tresle, neto je
mrmljao pljujui oko sebe.
"Balave!" prosiktao je. "Ja se nikoga ne bojim! Ja sam taj, koji moe da te zgazi kao pijavicu!"
Najednom se okrenuo i trgao goblen, koji mu je visio iza lea. Pojavio se iroki prozor.
"Gledaj!"
Rumata je priao prozoru. On je gledao na trg pred dvorom. Ve je poinjalo da svie. U sivo
nebo se dizao dim poara. Na trgu su leali leevi. A u centru trga se crneo nepokretan kvadrat.
Rumata se zagledao. To su bili konjanici, koji su stajali u nestvarno preciznom poretku, u dugakim
crnim kabanicama, u crnim kapuljaama, koje su im skrivale oi, sa crnim trouglastim titovima na
levoj ruci i sa dugakim kopljima u desnicama.
"Mo-lim!" rekao je don Reba glasom koji je od zvanjao. Tresao se. "Smirena deca gospoda
naega, konjica Svetog Ordena. Iskrcala se noas u arkanarskoj luci da bi uguila varvarsku pobunu
nonih bandita Vage Toka koji su se udruili sa trgovcima, koji su zaboravili ta su! Ustanak je
uguen. Sveti Orden vlada gradom i zemljom, od sada Arkanarskom oblau Ordena..."
Rumata se nervozno poeao po potiljku. To je ve neto pomislio je. Eto za koga su, znai,
poploavali put nesreni trgovci. To je odista prava provokacija! Don Reba je sveano iskezio zube.
"Mi se jo ne poznajemo", nastavio je tim istim ulagivakim glasom. "Dozvolite da vam se
predstavim; namesnik Svetog Ordena u arkanarskoj oblasti, episkop i borbeni magistar rab boji
Reba!"
A mogao sam da se setim, pomislio je Rumata. Tamo, gde vlada sivilo, na vlast uvek dolaze crni.
Eh, istoriari, repom vas treba po glavi... Stavio je ruke na lea i poeo da se njie sa prstiju na petu.
"Sada sam premoren", rekao je gadljivo. "Hou da spavam. Da se okupam u vreloj vodi i sperem
sa sebe krv i bale vaih glavosea. Sutra... ili tanije, danas... recimo jedan sat posle izlaska sunca,
doi u u vau kancelariju. Nareenje za osloboenje Budaha mora da me ve eka."
"Ima ih dvadeset hiljada!" povikao je don Reba, pokazujui prstom kroz prozor.
Rumata se namrgodio.
"Malo tie, molim vas", rekao je. "I zapamtite, Reba: odlino znam da vi niste nikakav episkop.
Vidim vas skroz. Obian ste izdajnik i neveti, jeftini intrigant..." Don Reba je olizao usne, oi su mu
postale nekako staklaste. Rumata je nastavio: "Nemilosrdan sam. Za svaku podlost uinjenu mene ili
mojim prijateljima odgovaraete mi lino. Uzmite u obzir da vas mrzim. Podnosiu vas, ali ete
morati da nauite da mi se na vreme sklanjate sa puta. Jeste li me shvatili?"
Don Reba je rekao brzo, sa osmehom i izrazom krivca:
"elim samo jedno. elim da budete uz mene, don Rumata. Ne mogu da vas ubijem. Ne znam
zato, ali ne mogu."
"Bojite me se", rekao je Rumata.
"Da, bojim vas se", sloio se don Reba. "Moda ste ak i satana. Moda ste i sin boga. Ko to zna?
A moda ste ovek iz monih prekomorskih zemalja: pria se da takve postoje... ak i ne pokuavam
da bacim pogled u bezdan, koji vas je izbacio na povrinu. Vrti mi se u glavi, i oseam da padam u
jeres. Ali, i ja mogu vas da ubijem. U bilo kom trenutku. Sada. Sutra. Jue Shvatate li to?"
"To me ne interesuje", rekao je Rumata.
"A ta onda? ta vas interesuje?"
"Nita me ne interesuje", rekao je Rumata. "Jednostavno se zabavljam. Nisam ni avo, a nisam ni
bog, ja sam kavaljer Rumata Estorski, koji je optereen kapricima i predrasudama i koji je naviknut
na slobodu u svakom smislu. Da li ste zapamtili?"
Don Reba se ve bio osvestio. Obrisao je znoj maramicom i prijatno se osmehnuo.
"Cenim vau upornost", rekao je. "Na kraju krajeva, vi takoe teite nekim idealima. I ja potujem
te ideale, iako ih ne shvatam. Drago mi je to smo se objasnili. Lako je mogue da ete mi jednom
izloiti svoje poglede, i nije iskljueno da ete me naterati da revidiram svoje stavove. Ljudi su
skloni da prave greke. Moda greim i teim pogrenom cilju, radi koga ne bi vredelo raditi tako
usrdno i nekoristoljubivo, kao to to ja radim. Ja sam ovek irokih pogleda, i lako mogu da
zamislim, da u jednom raditi rame uz rame sa vama..."
"Videemo", rekao je Rumata i krenuo ka vratima. No, pravi gmizavac! - pomislio je. I to mi je
neki saradnik. Rame uz rame...

Grad je obuzeo neopisivi uas. Crvenkasto jutarnje sunce osvetljavalo je puste ulice, ruevine
koje su se jo dimile, odvaljene kapke, provaljena vrata. U praini su se krvavo presijavali komadii
stakla. Nebrojena jata vrana spustila su se na grad, kao na isto polje. Na trgovima i raskrsnicama po
dvojica i trojica stajali su konjanici u crnom i lagano su okretali u sedlima tela, gledajui kroz
proreze u nabijenim na elo kapuljaama. Sa stubova zabijenih u zemlju na brzu ruku, visila su na
lancima ugljenisana tela nad ugaenim lomaama. inilo se da u gradu nije ostalo nita itavo - samo
vrane koje su graktale i zaposlene ubice u crnom.
Pola puta je Rumata preao zatvorenih oiju. Gubio je dah, muno ga je bolelo pretueno telo.
Jesu li to ili to nisu ljudi? ta je u njima uopte ljudsko? Jedne kolju direktno na ulicama, drugi sede
po svojim domovima i pokorno ekaju da i oni dou na red. I svaki misli: bilo koga drugoga, samo ne
mene. Hladnokrvno zverstvo onih koji kolju, i hladnokrvna pokornost onih koji su klani.
Hladnokrvnost - to je ono najstranije. Deset ljudi stoji, premrevi od uasa, i pokorno eka, a jedan
prilazi, odabira rtvu i hladnokrvno je kolje. Due tih ljudi pune su podlosti, i svaki as pokornog
iekivanja ih zagauje sve vie i vie. Evo, sada se u tim pritajenim domovima nevidljivo raaju
podlaci, dounici, ubice, hiljade ljudi, obuzetih strahom za ceo ivot, nepotedno e uiti strahu svoju
decu i decu svoje dece. Ne mogu vie, ponavljao je Rumata samome sebi. Jo malo, pa u poludeti i
postati isti takav, jo malo, i prestau sasvim da shvatam zato sam uopte i doao ovamo... Potrebno
je odleati, okrenuti se od svega toga, smiriti se...
"...Krajem godine vode - ta i ta godina po novom kalendaru - centrifugalni procesi u drevnoj
Imperiji su postali jai. Iskoristivi to, Sveti Orden, koji je u sutini predstavljao interese
najreakcionarnijih grupa feudalnog drutva, koje su ne birajui sredstva teile da zaustave
disipaciju..." A kako su zaudarali leevi koji su goreli na stubovima, znate li to? A da li ste ikada
videli golu enu sa rasparanim elucem, kako lei u ulinoj praini? A da li ste videli gradove, u
kojima ljudi ute i u kojima graku samo vrane? Vi, deaci i devojice, koji se jo niste ni rodili,
pred kolskim sterovizorom u kolama Arkanarske Komunistike Republike?
Udario je grudima u neto tvrdo i otro. Pred njim se nalazio crni konjanik. Dugako koplje sa
irokim, pedantno zaotrenim vrhom upereno u Rumatine grudi. Konjanik ga je utke gledao crnim
prorezima u kapuljai. Ispod kapuljae su se videla samo usta sa tankim usnicama i malim
podbradkom. Neto treba uraditi, pomislio je Rumata. Samo, ta? Oboriti ga sa konja? Ne, konjanik
je u meuvremenu lagano poeo da zamahuje kopljem da bi naneo udarac. Ah, da!. .. Rumata je
mlitavo digao levu ruku i zavrnuo na njoj rukav, pokazujui gvozdenu brazletu, koju je dobio kada je
izlazio iz dvora. Konjanik se zagledao, digao koplje i odjahao. "U ime gospoda", rekao je muklo, sa
stranim akcentom. "U ime njegovo", promrmljao je Rumata i krenuo dalje pored drugog konjanika,
koji je pokuavao da dohvati kopljem veto izrezbarenu drvenu figuru veselog avolia, koja se
videla pod samim krovom zgrade. Iza poluodvaljenih kapaka na drugom spratu pomolilo se
polumrtvo od uasa debelo lice - prema svemu, jednog od trgovaca, koji su pre samo tri dana za
kriglon piva oduevljeno urlali: "Ura don Reba!" sa uivanjem sluajui bat potkovanih izama po
ulicama. Eh, sivilo, sivilo... Rumata se okrenuo na drugu stranu.
A kako li je kod mene kui? - setio se najednom i ubrzao korak. Poslednji blok zgrada pred kuom
je pretrao. Kua je bila itava. Na stepenicama su sedela dva monaha, sa smaknutim kapuljaama
izloivi suncu svoje loe izbrijane glave. Ugledavi ga, ustali su. "U ime gospoda", rekli su u horu.
"U ime njegovo", odazvao se Rumata. "ta vam je potrebno?" Monasi su se poklonili, sklopivi ruke
na grudima. "Doli ste, i mi sada odlazimo", rekao je jedan od njih. Sili su sa stepenica i lagano
krenuli odatle, pogurivi se i zabivi ruke u rukave. Rumata je gledao za njima i setio se da je
hiljadama puta video na ulicama te smirene figure u dugakim crnim mantijama. Samo se ranije za
njima po praini nisu vukle kanije tekih maeva. Propustili su ih, ah, kako su ih samo propustili! -
pomislio je. Kakva je to odista bila zabava za blagorodne donove - prikaiti se za nekog usamljenog
monaha i priati jedan drugome, preko njegove glave pikantne priice. A ja sam, budala, pretvarajui
se da sam pijan, iao za njima, smejao se to sam jae mogao i tako se radovao to Imperija nije
obuzeta ako niim drugim, a ono religioznim fanatizmom... A ta je tu moglo da se uradi? Da, ta je tu
odista moglo da se uradi?
"Ko je to?" upitao je drhtavi glas.
"Otvori Muga, ja sam", rekao je Rumata tiho.
Zagrmele su reze, vrata su se odkrinula, i Rumata se provukao u hol. Ovde je sve bilo kao i
obino, i Rumata je odahnuo sa olakanjem. Stari, sedi Muga je, odmahujui glavom, sa uobiajenim
potovanjem pruio ruke da prihvati lem i maeve.
"Kako je Kira?" upitao je Rumata.
"Kira je gore."
"Odlino", rekao je Rumata, oslobadajui se opasaa sa maevima. "A gde je Uno? Zato me nije
doekao?"
Mugo je prihvatio ma.
"Uno je ubijen", rekao je mirno. "Lei u sobi za poslugu."
Rumata je zatvorio oi...
"Uno je ubijen..." ponovio je. "Ko ga je ubio?"
Ne saekavi odgovor, otiao je u prostoriju za poslugu. Uno je leao na stolu, pokriven do pojasa
aravom, ruke su mu bile sloene na grudima, oi irom otvorene, usta zgrena. Potitene sluge su
stajale oko stola i sluale kako monah u uglu neto mrmlja. Kuvarica je jecala. Rumata je, ne
sputajui pogleda sa lica deaka, poeo neposlunim prstima da smie prsluk.
"Gadovi..." rekao je. "Kakvi su to samo gadovi!"
Zanjihao se, priao stolu, zagledao u mrtve oi, digao arav i odmah ga ponovo spustio.
"Da, prekasno je", rekao je. "Prekasno... Beznadeno... Ah, gadovi! Ko ga je ubio? Monasi?"
Okrenuo se prema monahu, jednim trzajem ga digao i nadneo mu se nad lice.
"Ko ga je ubio?" rekao je. "Vai? Govori!"
 "Nisu monasi", tiho je za njegovim leima progovorio Muga. "Sivi vojnici..."
Rumata je jo neko vreme gledao u mravo lice monaha, u njegove zenice, koje su se lagano irile.
"U ime gospoda..." prodahtao je monah. Rumata ga je pustio, seo na klupu kraj Unovih nogu i
zaplakao. Plakao je, prekrivi lice dlanovima i sluao monotoni glas Muge. Muga je priao kako su
posle druge strae poeli da lupaju na vrata u ime kralja i kako je Uno vikao da ih niko ne otvara, ali
su ipak morali da ih otvore, jer su sivi pretili da e potpaliti kuu. Upali su u hol, pretukli i vezali
sluge, a posle su poeli da se penju gore. Uno, koji je stajao kraj vrata koja su vodila u odaje, poeo
je da puca iz samostrela. Imao ih je dva, i uspeo je da opali dva puta, ali je jednom promaio. Sivi su
poeli da bacaju noeve, i Uno je pao. Povukli su ga nadole i poeli da gaze nogama i tuku sekirama,
ali su tada u kuu uli crni monasi. Ubili su dva siva, a ostale su razoruali, stavili im ome oko vrata
i odvukli ih na ulicu.
Glas Muge je umukao, ali je Rumata jo dugo sedeo, oslonivi se laktovima na sto kraj Unovih
nogu. Posle je teko ustao, obrisao rukavom suze koje su mu se zadrale u bradi koja je narasla za
dva dana, poljubio deaka u ledeno elo, i, jedva pokreui noge, poeo da se penje uz stepenice.
Bio je polumrtav od umora i potresa. Na jedvite jade savladavi stepenice, proao je kroz salon,
stigao do postelje i stenjui sruio se na jastuke. Dotrala je Kira. Bio je tako izmuen, da nije mogao
ak ni da joj pomogne da ga svue. Svukla mu je sa nogu visoke cipele, a onda je, plaui nad
njegovim oteklim licem, smakla sa njega pocepani mundir, metaloplastinu koulju i jo malo
poplakala nad njegovim pretuenim telom. Tek tada je osetio da je premoren. Kira ga je brisala
sunerom zamoenim u sire, a on je, ne otvarajui oi, itao kroz stegnute usne i mrmljao: "A
mogao sam da ga smaknem... Pored njega sam stajao. Sa dva prsta sam mogao da ga prignjeim... zar
je to ivot, Kira? Da otputujemo odavde... To je Eksperiment nada mnom, a ne nad njima." Nije ak
ni zapaao da govori ruski. Kira ga je preplaeno posmatrala staklastim od suza oima i samo ga je
utke ljubila u obraze. Posle ga je pokrila pohabanim ebiima - Uno tako nije ni uspeo da kupi nova
- i potrala dole, da pripremi kuvano vino, a on je skliznuo sa kreveta i stenjui od bola koji ga je
lomio, krenuo bosim nogama u kabinet, otvorio u stolu tajnu fijoku, poeo da pretura po apoteci,
pronaao nekoliko tableta sporamina. Kada se Kira vratila sa posudom koja se dimila na tekom
srebrnom posluavniku, leao je na leima i oseao kako bol prolazi, kako se buka u glavi smiruje i
kako mu se telo ispunjava novom snagom i bodrou, Ispraznivi kotli, poeo je da se osea dobro,
pozvao je Mugu i naredio mu da mu pripremi odelo.
"Ne idi, Rumata", rekla je Kira. "Ne idi. Ostani kod kue."
"Moram, mala moja."
"Bojim se, ostani... Ubie te."
"ta ti je? I zato bi me ubili? Oni me se boje." Ponovo je poela da plae. Plakala je tiho,
bojaljivo, kao da se bojala da e se naljutiti. Rumata ju je posadio sebi na kolena i poeo da joj
miluje kosu.
"Najstranije je ve prolo", rekao je. "A uz sve to, spremali smo se da odemo odavde..."
Smirila se, priljubivi se uz njega. Muga je, odmahujui glavom ravnoduno stajao kraj njih,
drei spremne gazdine pantalone sa zlatnim praporcima.
"Ali, prethodno ovde treba uraditi jo mnogo stvari", nastavio je Rumata. "Noas su mnogi
ubeeni. Potrebno je saznati ko je ostao iv, a ko je ubijen. I moram pomoi da se spasu oni, koje se
oni spremaju da ubiju."
"A ko e tebi pomoi?"
"Srean je onaj, ko misli na druge... A uz sve to, tebi i meni pomau moni ljudi."
"Ne mogu da mislim na druge", rekla je. "Vratio si se jedva iv. Vidim: tukli su te. Una su ubili.
ta su radili tvoji moni prijatelji? Zato ih nisu omeli da ubijaju? Ne verujem... Ne verujem..."
Pokuala je da se oslobodi, ali ju je on vrsto drao.
"ta da se radi", rekao je. "Ovoga puta su malo zakasnili. Ali, sada nas oni ponovo posmatraju i
bde nad nama. Zato mi danas ne veruje? Jer, uvek si mi verovala. I sama si videla: vratio sam se
jedva iv, a pogledaj me samo sada!..."
"Neu da te gledam", rekla je, krijui lice. "Ne elim ponovo da plaem."
"Ipak, pogledaj me! Nekoliko ogrebotina! Sitnice... Najstranije je za nama. Barem za tebe i mene.
Ali, postoje divni, dobri ljudi, za koje ovaj uas jo nije zavren. I ja moram da im pomognem."
Duboko je uzdahnula, poljubila ga u vrat i tiho se oslobodila iz njegovog zagrljaja.
"Doi veeras", zamolila je. "Hoe li doi?"
"Svakako!" vrelo je obeao. "Doi u rano i sigurno neu biti sam. ekaj me na ruak."
Udaljila se, sela u fotelju i stavivi ruke na kolena, posmatrala kako se oblai. Rumata je,
mrmljajui ruske rei navukao pantalone sa praporcima (Mugo je odmah unuo pokraj njega i poeo
da kopa mnogobrojne preice i dugmad), ponovo je preko iste majice navukao blagoslovenu
oklopnu koulju i, na kraju rekao sa vidnim oajanjem u glasu:
"Mala, shvati ve jednom, shvati molim te, da moram da idem - ta da radim? Ne mogu da ne
idem!"
Najednom je rekla zamiljeno:
"Ponekad ne mogu da shvatim zato me ne tue."
Rumata, koji je upravo zakopavao koulju sa raskonom ipkom, najednom kao da se skamenio.
"To jest, kako to - zato te ne tuem?" zbunjeno je upitao. "Zar tebe ovek moe da tue?"
"Ti nisi jednostavno dobar, divan ovek", nastavila je ne sluajui ga. "Ti si uz sve to jo i
udnovat. Kao da si pravi arhanel... Kada si sa mnom, postajem hrabra. Sada sam, eto smela...
Jednom u te obavezno upitati za jednu stvar. Hoe li mi, ne sada, ve kasnije, kada sve proe - da
li e mi ispriati sve o sebi?"
Rumata je dugo utao. Muga mu je pruio narandasti dugaki prsluk, sa crvenim trakama. Rumata
ga je sa gaenjem navukao i vrsto se opojasao.
"Da" rekao je konano. "Jednom u ti ispriati sve o sebi, mala moja."
"ekau te", rekla je ozbiljno. "A sada idi, ne obraaj vie na mene panju."
Rumata joj je priao, vrsto poljubio u usta svojim ispucanim nateklim usnama, a posle je smakao
sa ruke gvozdenu brazletu i pruio joj je.
"Stavi je na levu ruku", rekao je. "Danas u nau kuu vie ne bi trebalo da dolaze, ali ako dou -
pokai im ovo."
Gledala je za njim dok je odlazio i tano je znao ta misli: "Znam, moda si avo, a moda sin
boga, ili ovek iz prekomorskih zemalja iz bajki, ali bio ko bio - ako se ne vrati, umreu." I zbog
toga to je utala, bio joj je beskrajno zahvalan poto mu je bilo jako teko da ode, inilo mu se - kao
da se sa smaragdne sunane obale bacao glavom u smrdljivu, ustajalu baru.
8.
Do kancelarije episkopa arkanarskog Rumata je krenuo kroz dvorita. Prolazio je prikradajui se
kroz tesne avlije probijajui se kroz ve koji se suio, provlaio se kroz rupe u tarabama, ostavljajui
na zaralim ekserima raskone trake i komade dragocenih soanskih ipki, etvoronoke je prelazio
preko krompirita. Ipak mu nije uspelo da umakne budnom oku crne vojske. Kada je promakao u
krivu uliicu, koja je vodila ka gradskom ubritu, sudario se sa dva mrana, podnapita monaha.
Rumata je pokuao da ih zaobie - monasi su izvukli maeve i prepreili mu put. Rumata se
prihvatio drki maeva - monasi su zazvidali u prste, pozivajui pomo. Rumata je poeo da se
povlai prema prolazu, iz koga se maloas izvukao, ali mu je u susret najednom iskoio maleni, hitar
oveuljak neupadljivog lica. Zadevi Rumatu ramenom, pritrao je monasima i neto im rekao,
posle ega su monasi, podvivi mantije nad debelim nogama u ljubiastim arapama poeli da bee i
nestali su iza kua. Mali oveuljak je, ne osvrui se, krenuo za njima.
Jasno, pomislio je Rumata. Agent telohranitelj. ak se i ne krije. Episkop arkanarski misli na sve.
Interesantno, ega se on vie boji - mene, ili se vie boji za mene? Isprativi pogledom agenta krenuo
je prema ubritu. ubrite je izlazilo na dvorite kancelarije biveg ministarstva odbrane krune, i
kako se on nadao, tu kontrole nije bilo:
Uliica je bila pusta. Ali, ve su tiho kriputali kapci, lupkala vrata, uo se pla bebe, neko se
doaptavao. Iza naherene tarabe oprezno se pomolilo izmueno, mravo, pocrnelo od gari lice.
Rumatu su posmatrale preplaene, upale u duplje oi.
"Oprostite blagorodni done, i izvinite to vas uznemiravam. Da li bi blagorodni don mogao da mi
kae ta se deava u gradu? Ja sam kova Kiku, po nadimku Hromi, trebalo bi da odem u kovanicu,
ali se bojim..."
"Ne idi", posavetovao ga je Rumata. "Monasi se ne ale. Kralja vie nema, vlada don Reba,
episkop Svetog Ordena. Tako da e ti biti bolje da sedi sa mirom."
Posle svake njegove rei kova je brzo klimao glavom, oi su mu se punile tugom i oajanjem.
"Orden, znai..." mrmljao je. "Ah, avo ga odneo... Izvinite, blagorodni done. Orden, znai... Jesu
li to sivi, ta li?"
"Ne", rekao je Rumata, posmatrajui ga sa interesovanjem. "Sivi su potueni. To su monasi."
"Gle, molim te!" rekao je kova. "Sive su, znai takoe... Alal vera neka je Ordenu! Sive su pobili
- to je ve samo po sebi dobro. Ali, eto, to se tie nas, blagorodni done, ta e sa nama biti, ta
mislite? Hoemo li se snai? Pod Ordenom?"
"A zato da ne?" rekao je Rumata. "Orden takoe mora da jede i pije. Snai ete se ve nekako."
Kova je ivnuo.
"I ja smatram da emo se snai. Sada je najvanije - barem ja tako mislim - ne diraj, pa niko nee
ni tebe dira ti, zar ne?"
Rumata je odmahnuo glavom.
"Ne", rekao je. "One koji su mirni, njih najpre i kolju."
"I to je takoe tano", uzdahnuo je kova. "Ali, gde ovek da se dene... Sam sam kao prst, i osam
balavaca mi se za akire dri. Eh, majko moja mila, kada bi barem mog majstora preklali! On je
sivi, bio je njihov oficir. ta mislite, blagorodni done, da li su mogli da ga prekolju? Duan sam mu
pet zlatnika."
"Ne znam", rekao je don Rumata. "Lako je mogue da su ga i preklali. Bolje e biti, kovau, da
razmisli o neem drugom. Sam si kao prst, a takvih usamljenih prstiju kao to si ti u gradu ima jedno
desetak hiljada."
 "Pa?" upitao je kova.
"No, razmiljaj", ljutito je rekao Rumata i krenuo dalje.
avola e on bilo ta smisliti. Rano je za njega jo da misli. A na prvi pogled bi se oveku
uinilo da nema nieg jednostavnijeg od toga: deset hiljada takvih kovaa, a uz to jo i razjarenih,
mogli bi koga hoe da smlave. Ali, stvar je upravo u tome to nisu razjareni. Samo su prestraeni.
Svako je za sebe, samo je bog za sve.
bunje na ivici poljane je najednom poelo da se pomera, u uliici se stvorio don Tameo.
Ugledavi Rumatu, radosno je povikao, poskoio i zanosei se krenuo mu u susret, pruajui ruke
izmazane blatom.
"Moj blagorodni done!" povikao je. "Kako se samo radujem! Vidim, i vi ste takoe krenuli u
kancelariju?"
"Razume se, moj blagorodni done", odgovorio je Rumata veto izbegavi zagrljaj.
"Smem li da vam se pridruim, blagorodni done?"
"Smatrau za posebnu ast, blagorodni done."
Poklonili su se jedan drugome. Bilo je vie nego oigledno da don Tameo nije bio u stanju da se
zaustavi, kako je poeo da pije od jueranjeg dana. Izvukao je iz irokih utih akira predivnu
staklenu uturicu.
"Hoete li, blagorodni done?" ljubazno je ponudio.
"Zahvaljujem vam se", rekao je Rumata.
"Rum!" izjavio je don Tameo. "Pravi rum iz metropole. Dao sam za njega itav zlatnik."
Spustili su se do ubrita, i stegavi prstima noseve, poeli da zaobilaze gomile ubreta, leeve
pasa i smrdljive bare, po kojima su gamizali ogromni beli crvi. U jutarnjem vazduhu jasno se ulo
neprekidno brujanje milijardi smaragdnih zunzara.
"udnovato", rekao je don Tameo, zatvarajui uturicu. "Nikada ranije nisam bio ovde."
Rumata je outao.
"Don Reba me je uvek oduevljavao", rekao je don Tameo. "Bio sam ubeen da e na kraju uspeti
da svrgne bednog monarha, pokazati nam nove puteve i otvoriti pred nama blistave perspektive." Sa
tim reima je, isprskavi se jako, uleteo nogom u uto-zelenu baru i uhvatio se za Rumatu da ne bi
pao. "Da!" nastavio je, kada su obojica stigli na vrsto tlo. "Mi, mlada aristokratija, uvek emo biti
sa don Rebom! Dolo je, konano, do poputanja. Razmislite i sami, don Rumata, ve itav jedan sat
hodam po uliicama i vrtovima, a da nisam sreo jo ni jednog jedinog sivog. Zbrisali smo sivo ubre
sa lica zemlje, kako se samo sada slatko i slobodno die, u preporoenom Arakanaru! Umesto grubih
trgovaca, tih odvratnih gadova i seljaina, ulice su ispunjene slugama gospodnjim. Video sam: neki
plemii se ve otvoreno etaju pred svojim kuama. Sada ne moraju da se boje, da e ih nekakva
tamo protuva u kecelji isprljati ubretom koje prenosi svojim taljigama. I vie neemo morati da
pravimo sebi put izmeu jueranjih mesara i bakalina. Ozareni blagoslovom velikog Svetog Ordena,
prema kome sam uvek gajio najvee potovanje, i to neu da krijem, koji me je oduvek oduevljavao,
postii emo nevieni napredak, kada se nijedan seljak nee usuditi da digne pogled na plemia bez
dozvole koju e mu potpisati okruni inspektor Ordena. Upravo zbog toga nosim slubenu beleku."
"Odvratni zadah", rekao je Rumata.
"Da, uasan", sloio se don Tameo, zatvarajui uturicu. "Ali zato, kako se sada slobodno die u
preporoenom Arkanaru! I cene vina su pale..."
Na kraju je don Tameo osuio uturicu do dna, bacio je, i postao jako uzbuen. Dva puta je pao, a
drugi put je odbio da se isti, izjavivi da je grean, prljav od prirode i da eli da se upravo takav
pojavi u kancelariji. Svaki as je otpoinjao da na sav glas citira svoju slubenu beleku. "Jako
reeno!" uzvikivao je. "Uzmite, na primer, ovo mesto, blagorodni donovi: da smrdljive seljaine...
Kako je, a? Kakva misao!" Kada su stigli do stranjeg dvorita kancelarije, bacio se na prvog
monaha i, obliven suzama, poeo da ga moli da mu oprosti grehe. Poluzadavljeni monah se besno
branio, pokuavao da zove u pomo, ali ga je don Tameo uhvatio za mantiju, i obojica su se sruili u
gomilu otpadaka. Rumata ih je ostavio i udaljavajui se, jo je dugo uo isprekidano zvidanje i
povike: "Da smrdljive seljaine... Blagoslov!... Svim srcem!... Nenost sam oseao, shvata li ti to,
seljaka njuko?"
Na trgu pred ulazom, u senci kvadratne Vesele Kule, nalazio se odred monaha-peaka, naoruanih
zastraujuim vornovatim mougama. Leevi su bili uklonjeni. Jutarnji vetar na trgu je dizao ute
stubove praine. Pod irokim kupastim krovom kule, graktale su i svaale se kao i uvek vrane - tamo
su sa balvana visili leevi glavama okrenutim nadole. Kulu je pre dve stotine godina sagradio predak
pokojnog kralja iskljuivo u vojne svrhe. Kula je bila sagraena na vrstom trospratnom temelju, gde
su se za sluaj opsade uvale zalihe hrane. Kasnije je kula bila pretvorena u tamnicu. Ali, zemljotres
je poruio sve unutranje prolaze, i tamnica je morala da bude premetena u podzemlje.
Svojevremeno se jedna arkanarska kraljica potuila svom gospodaru, da ne moe da se veseli zbog
kuknjave zatvorenika koji su tamo mueni. Njen suprug je tada naredio da u kuli od jutra do veeri
svira vojni orkestar. Tako je kula i dobila svoje ime. Odavno je ve liila na pust i prazan kameni
skelet, odavno su ve elije za sasluanje bile preseljene u nanovo otvorene, najdonje spratove
temelja, odavno ve nije svirao nikakav orkestar, a graani su je jo zvali Veselom kulom.
Obino je oko Vesele Kule bilo pusto. Ali, danas je ovde sve ivnulo. U kulu su vodili, vukli po
zemlji jurinike u iscepanim sivim uniformama, valjive skitnice u ritama, poluobuene, prestraene
graane, devojure koje su jezivo pitale, u grupama su terali u kulu natmurene protuve iz none
armije, koji su se stalno osvrtali oko sebe. I istovremeno su iz nekih skrivenih otvora izvlaili leeve,
trpali ih na taljige i odvozili negde van grada. Red plemia i bogatih graana, koji je otpoinjao kraj
vrata kancelarije, posmatrao je sa strahom i zebnjom tu jezivu gungulu.
U kancelariju su putani svi, a neki su ak i straarno privoeni. Rumata je uspeo da se ugura
unutra. Zaudaralo je kao na smetlitu. Za irokim stolom, opkoljen raznim spiskovima, sedeo je
inovnik uto-belog lica, sa velikim guijim perom zadenutim za klempavo uvo. Sledei po redu,
blagorodni don Keu, naduveno se epurei brkovima, rekao je svoje ime.
"Skinite kapu", bezbojnim glasom je rekao inovnik, ne diui pogled sa papira.
"Rod Keu ima privilegiju da nosi eir ak i u prisustvu samoga kralja", naduveno je izjavio don
Keu.
"Pred Ordenom niko nema nikakve privilegije", istim bezbojnim glasom rekao je inovnik.
Lice don Kea se nalilo krvlju, ali je kapu ipak skinuo. inovnik je prevlaio po spisku dugakim
utim noktom.
"Don Keu... don Keu...", mrmljao je. "Don Keu... Kraljevska ulica, zgrada dvanaest?"
"Da", dubokim i ljutim glasom rekao je don Keu. "Broj etiri stotine osamdeset i pet, brate
Tibak."
Brat Tibak, koji je sedeo za susednim stolom debeo, sav modar u licu, potraio je neto u
papirima, obrisao sa ela znoj i monotonim glasom proitao, pridigavi se malo:
"Broj etiri stotine osamdeset i pet, don Keu, Kraljevska ulica, zgrada dvanaest, jer se podsmevao
imenu njegovog preosvetenstva, episkopa arkanarskog don Rebe, na dvorskom balu pretprole
godine, treba da dobije tri tuceta batina po golim stranjim delovima tela sa ljubljenjem cipele
njegovog preosvetenstva."
Brat Tibar je seo.
 "Idite onim hodnikom", rekao je inovnik bezbojnim glasom, "batine su desno, cipela levo.
Sledei..."
Na najvee Rumatino uenje, don Keu nije protestvovao. Prema svemu, on se ve nagledao
svega dok je ekao u redu. Samo je podrignuo, dostojanstveno ufitiljio brkove i otiao u hodnik.
Sledei, gigantski don Pifa, koji se tresao od sala, ve je stajao bez kape na glavi.
"Don Pifa..." poeo je da ponavlja inovnik, prevlaei prstom po spisku. "Mlena ulica, zgrada
dva?" Don Pifa je ispustio iz sebe nekakav grleni zvuk.
"Broj pet stotina i etiri, brate Tibak."
Brat Tibak je ponovo obrisao znoj i ponovo se pridigao.
"Broj pet stotina i etiri, don Pifa, Mlena, dva nita nije skrivio pred njegovim preosvetenstvom
- a to znai da je ist."
"Don Pifa", rekao je inovnik, "primite znak ienja." Sagao se, izvukao iz sanduka koji se
nalazio kraj njegove fotelje gvozdenu brazletu i pruio je blagorodnom Pifi. "Nositi na levoj ruci,
pokazati na prvi zahtev vojnika Ordena. Sledei..."
Don Pifa je ispustio grleni zvuk i udaljio se, razgledajui brazletu. inovnik je ve ponavljao
sledee ime. Rumata je bacio pogled na red. Tu je bilo mnogo poznatih lica. Neki su bili odeveni
uobiajeno kicoki, drugi su se namerno obukli to su mogli skromnije, ali su svi do jednoga bili
izmazani blatom. Negde u sredini reda je glasno, tako da ga svi uju, don Sera ve trei put za
poslednjih pet minuta proglaavao: "Ne vidim, zato ak i blagorodni don ne bi primio par batina od
njegovog preosvetenstva!"
Rumata je saekao da sledeeg upute u hodnik (to je bio poznati trgovac ribom, on je dobio pet
batina bez ljubljenja cipele zbog ravnodunosti), a onda se probio do stola i bezobzirno stavio dlan
na papire pred inovnika.
"Izvinite, molim vas", rekao je. "Potrebno mi je nareenje za osloboenje doktora Budaha. Ja sam
don Rumata."
"Don Rumata... don Rumata..." poeo je da mrmlja ovaj i, odgurnuvi Rumatinu aku, poeo je da
prevlai noktom po spisku.
"ta to radi, stara mastiljaro!" podviknuo je don Rumata. "Potrebno mi je nareenje za
osloboenje!"
"Don Rumata... don Rumata..." Izgledalo je da je bilo nemogue zaustaviti taj automat. "Ulica
Kotlova, zgrada osam. Broj esnaest, brate Tibak."
Rumata je osetio da su za njegovim leima svi pritajili disanje. Pa i on se sam, iskreno reeno,
nije oseao ba najlagodnije. Oznojen i ljubiastog lica, brat Tibak je ustao.
"Broj esnaest, don Rumata, ulica Kotlova osam za specijalne zasluge pred Ordenom dobija
posebnu blagodarnost njegovog preosvetenstva i izvoljeva dobiti nareenje o oslobaanju doktora
Budaha, sa kojim Budahom moe da radi ta hoe - veza akt est - sedamnaest - jedanaest."
inovnik je odmah izvukao taj list ispred spiskova i pruio ga Rumati.
"Kroz uta vrata, drugi sprat, soba est, pravo hodnikom desno pa levo", rekao je. "Sledei..."
Rumata je bacio pogled na list. To nije bilo nareenje za oslobaanje doktora Budaha. To je bila
dozvola za dobijanje propusnice za peto specijalno odeljenje kancelarije, gde je trebalo da podigne
nareenje za sekretarijat tajnih poslova.
"ta si mi to dao, bukvo jedna?" upitao je Rumata. "Gde je nareenje?"
"Kroz uta vrata, drugi sprat, soba est, pravo hodnikom, desno pa onda levo", ponovio je
inovnik.
"Pitam, gde je naredenje?" zaurlao je Rumata.
 "Ne znam... ne znam... Sledei!"
Nad samim uvetom Rumata je zauo nekakvo soptanje, i neto meko i vrelo mu se navalilo na
lea. Sklonio se malo u stranu. Ka stolu se ponovo probijao don Pifa.
"Ne ide", rekao je plaljivim glasom.
inovnik ga je pogledao mutnim pogledom.
"Ime? Zvanje?" upitao je.
"Ne ide", ponovio je don Pifa, cimajui brazletu, koja jedva da je mogla da mu stane na tri debela
prsta.
"Ne ide... ne ide..." promrmljao je inovnik i najednom je privukao debelu knjigu, koja je leala
na desnom kraju stola. Knjiga je delovala zloslutno u crnom zamaenom povezu. Nekoliko sekundi
je don Pifa zapanjeno posmatrao knjigu, a posle se najednom trgao i, ne progovorivi ni jednu jedinu
re, pojurio ka izlazu. U redu su poeli da galame: "Ne zadravajte se, bre!" Rumata se takoe
udaljio od stola. Ovo je odista uas, pomislio je. No, ja u vam... inovnik je poeo da ita u
prostranstvo: "Ako navedeni znak ienja ne moe da stane na levi zglavak ruke oienog, ili ako
oieni nema levi zglavak kao takav..." Rumata je obiao sto, spustio obe ruke u sanduk sa
brazlatama, zagrabio koliko je mogao i krenuo napolje.
"Ehej, ehej", bezizraajno mu se obratio inovnik. "A na osnovu ega?"
"U ime gospoda!" znaajno je rekao Rumata, bacivi pogled preko ramena. inovnik i brat Tibak
su u isti mah ustali i u jedan glas odgovorili: "U ime njegovo." Ljudi u redu gledali su za Rumatom sa
zaviu i divljenjem.
Izaavi iz kancelarije, Rumata je lagano krenuo prema Veseloj Kuli, stavljajui usput brazlete na
levu ruku. Imao ih je ukupno devet, a na levu ruku je mogao da ih stavi samo pet. Ostale etiri Rumata
je stavio na desnu ruku. Na prepad je hteo da me uhvati episkop arkanarski, mislio je. Nee od svega
toga nita ispasti. Brazlete su zveckale na svakom koraku, Rumata je u ruci drao na prvi pogled
veoma vaan papir - akt est-sedamnaest-jedanaest, ukraen raznobojnim peatima. Monasi, na koje
je usput nailazio, bilo da su ili peice ili jahali - brzo su mu ustupali put. U gomili se na pristojnoj
razdaljini as pojavljivao, as opet nestajao neprimetni agent - telohranitelj. Rumata je nemilosrdno
mlatarajui kanijama maeva, uspeo da se na kraju probije do vrata, besno se izdrao na straara koji
je krenuo na njega, i, proavi kroz dvorite, poeo da se sputa niz stepemce, izlizane i okrunjene, u
tminu ozarenu bakljama koje su se dimile. Ovde su se nalazile najuvenije tajne biveg ministarstva
odbrane krune - kraljevska tamnica i istrane elije.
U zasvoenim hodnicima, na svakih deset koraaja, iz zaralog metalnog prstena u zidu virila je
smrdljiva baklja. Pod svakom bakljom su se u nii, nalik na peinu, crnela vrata, sa reetkama na
prozoretu. To su bili ulazi u tamnike prostorije, koji su spolja bili zatvoreni tekim metalnim
rezama. Hodnici su bili puni. Gurali su se, trali, vikali, nareivali... Zveketale su reze, lupala vrata,
nekoga su tukli i taj neko je urlao, nekoga su vukli i taj se otimao, nekoga su gurali u eliju koja je i
bez toga bila prepunjena, nekoga su opet pokuavali da izvuku iz elije i nisu mogli, a on je uralo:
"Nisam ja, nisam ja!" i hvatao se za susede. Lica monaha na koje je nailazio bila su do krajnosti
poslovna. Svi su nekuda hitali, svako je obavljao posao od izuzetnog znaaja. Rumata je,
pokuavajui da se snae gde se ta nalazi, lagano prolazio hodnik za hodnikom, sputajui se sve
nie i nie; na donjim spratovima bilo je ve mirnije. Ovde su, sudei po razgovorima, polagali ispite
apsolventi. Patriotske kole. Polugoli momci u konim pregaama u gomilama su stajali pred vratima
elija za muenje, prelistavali umaena uputstva i povremeno odlazili da piju vodu iz velike bave
sa lonetom na lancu. Iz elija su dopirali uasni jauci, zvuci udaraca, zaudaralo je na pale. I
razgovori, razgovori!...
 "Kostolom ima jedan veliki raf gore, i on se eto slomio. A zar sam ja kriv? Pretukao me je.
'Bukovo drvo', kae mi, 'evo ti', kae, 'pet po stranjici i doi ponovo!'..."
"A ne bi bilo loe saznati ko tue, moda na brat student i tue. I dogovoriti se unapred, skupiti
pet groa po glavi i strpati mu u dep..."
"Kada je masti mnogo, zubac ne vredi usijavati, on e se svejedno u salu ohladiti. Ti maice uzmi
i salo malo ukloni..."
"Pa izme gospoda boga su za noge, one su iroke i na klinovima su, a rukavice velikomuenici su
- na rafovima, to je specijalno za ruke, da li si me shvatio?"
"Da precrkne od smeha, brao! Ulazim, gledam - i ta mislite, ko je u lancima? Fika Ridi, mesar
iz nae ulice, za ui me je stalno, kada je bio pijan, vukao. No, dri se, mislim, sada u se ja malo
zabaviti..."
"A Pekora Guba, kako su ga monasi jutros odvukli, jo se nije vratio. Nije ak ni na ispit doao."
"Eh, trebalo je vodenicu za meso da primenim, a ja, blesan, udario ga ipkom po boku i rebro mu
slomio. Tada me je otac Kin dograbio za slepoonicu, izmom me dokaio pod rebra, i to tako tano,
brao, da vam moram rei - svetlost vie nisam video, i sada me jo boli. 'ta mi', kae, 'materijal
kvari?'"
Pazite, pazite, prijatelji moji, mislio je Rumata, lagano okreui glavu na sve strane. To nije
teorija. To jo niko od ljudi nije video. Pazite, sluajte, snimajte... i cenite, i volite, avo vas sve
odneo, svoje doba i klanjajte se senima onih, koji su proli kroz sve to! Gledajte paljivo te njuke,
mlade tupe, ravnodune, koje su se navikle na sva mogua sredstva, i ne okreite nos, vai sopstveni
preci nisu bili nita bolji...
Zapazili su ga. Desetak pari oiju koje su odista svata videle, poele su da zure u njega.
"Eno ga, don stoji. U licu je ubledeo."
"He... Pa zna se, blagorodni nisu na to navikli..."
"Vodu, kau, treba u takvom sluaju dati, ali je lanac kratak, ne moe da stigne..."
"Nita, nita, doi e ve k sebi..."
"Meni bi takvoga... Takvog ma ta da pita, odmah sve odgovara..."
"Vi brao tie, jer ako nas grune... Koliko samo brazleta ima... I papir uz to jo."
"Kako nas samo posmatra... Da se udaljimo brao, to dalje od greha..."
U grupi su krenuli sa mesta, otili u senku i odatle poeli da blete opreznim oima pauka. No,
dosta je od mene, pomislio je Rumata. Ve je hteo da uhvati za mantiju monaha koji je tada prolazio,
ali je odmah primetio trojicu, koji nisu nikuda jurili, koji su radili stojei na mestu. Oni su palicama
tukli delata: prema svemu zato to je loe radio.
"U ime gospoda", tiho je rekao, zveknuvi svojim brazletama.
Monasi su spustili palice, pogledali ga.
"U ime njegovo", rekao je najvii.
"No, oevi", rekao je Rumata, "odvedite me do nadzornika hodnika."
Monasi su se zgledali. Delat je brzo otpuzao i sakrio se iza bave sa vodom.
"A ta e ti on?" upitao je najvii monah.
Rumata mu je utke prineo papir licu, podrao ga malo i spustio.
"Aha", rekao je monah. "No, danas sam ja nadzornik hodnika."
"Odlino", rekao je Rumata i savio papir u trubu. "Ja sam don Rumata. Njegovo preosvetenstvo
mi je poklonilo doktora Budaha. Idi i dovedi mi ga."
Monah je strpao ruku pod kapuljau i poeo da se ee.
"Budah?" rekao je razmiljajui. "Koji je taj Budah? Razvratnik, ta li?"
 "Ne", rekao je drugi monah. "Razvratnik je - Rudah. Njega su noas oslobodili. Sam otac Kin ga
je otkovao i napolje izveo. A ja..."
"Gluposti, gluposti!" nestrpljivo je rekao Rumata, lupkajui se papirom po kuku. "Budah.
Kraljevski trova..."
"A-a..." rekao je nadzornik. "Znam. On je ve sigurno na kolcu... Brate Paka, otii-der do
dvanaeste, po gledaj. A ti, hoe li da ga izvede?" obratio se on Rumati.
"Razume se", rekao je Rumata. "Moj je."
"Onda papir izvoli dati ovamo. Papir e u predmet da ide", Rumata mu je dao papir.
Nadzornik je poeo da vrti papir u rukama, razgledajui peate, a onda je rekao oduevljeno:
"No, i piu ljudi! Ti, don, stani malo u stranu, priekaj, sada smo zauzeti... Ehej, a gde li je onaj
nestao?"
Monasi su poeli da se osvru, traei delata koji je pogreio. Rumata se udaljio. Delata su
izvukli iza bave, ponovo poloili na pod i poeli poslovno, bez suvie surovosti da tuku. Kroz pet
minuta se iza zaokreta pojavio monah, vukui za sobom na konopcu mravog, potpuno sedog starca u
tamnoj odei.
"Evo ga, to je Budah!" radosno je povikao monah jo iz daljine. "I uopte nije na kolcu, iv je
Budah, zdrav! Malo je, istina, onemoao, odavno ve, prema svemu, gladan sedi..."
Rumata im je krenuo u susret, oteo konopac iz ruku monaha i smakao omu sa starevog vrata.
"Vi ste Budah Irukanski?" upitao je.
"Da", rekao je starac, gledajui ga iskosa.
"Ja sam Rumata, poite za mnom i ne zaostajte." Rumata se okrenuo prema monasima. "U ime
gospoda", rekao je.
Nadzornik je ispravio lea i, spustivi motku, odgovorio izgubivi dah: "U ime njegovo."
Rumata je pogledao Budaha i konstatovao je da se starac dri za zid i da jedva stoji na nogama.
"Loe mi je", rekao je, boleljivo se smekajui. "Izvinite, blagorodni done."
Rumata ga je uzeo pod ruku i poveo. Kada su monasi nestali sa vidika, zaustavio se, izvukao iz
fiole tabletu sporamina i pruio je Budahu. Budah ga je upitno pogledao.
"Progutajte ovo", rekao mu je Rumata. "Odmah e vam biti lake."
Budah je, oslanjajui se i dalje o zid uzeo tabletu, pogledao je, pomirisao, digao kosmate vee,
posle je oprezno stavio na jezik, i poeo da cmoke usnama.
"Gutajte, gutajte", sa osmejkom na licu rekao je Rumata.
Budah je progutao.
"Hm-m-m", progovorio je. "Smatrao sam da znam sve o lekovima." Zautao je, oslukujui
samoga sebe. "Hm-m-m-m!" rekao je. "Interesantno! Suena slezina vepra 'Y'? Iako nije, ukus nije na
trule."
"Hajdemo", rekao je Rumata.
Krenuli su hodnikom, popeli se stepenicama, proli jo jedan hodnik i popeli se uz jedno
stepenite. I tada se Rumata zaustavio kao ukopan. Najednom je dobro mu poznat urlik odjeknuo pod
tamnikim svodovima. Negde u nedrima ove tamnice urlao je svom snagom, prosipajui oko sebe
najudovinije psovke i prokletstva, psujui boga, svece, pakao, Sveti Orden, don Rebu i jo mnogo
to-ta drugo, najblii mu prijatelj, baron Pampa don Bau-no Suruga-no-Gata-no-Arkanarski. Ipak je
uleteo baron, pomislio je Rumata, kajui se. Sasvim sam zaboravio na njega. A on na mene ne bi
zaboravio... Rumata je brzo smakao sa ruke dve brazlete, nabacio ih na mrave ruke doktora Budaha i
rekao:
"Penjite se gore, ali napolje ne izlazite. ekajte me negde po strani. Ako ponu da vam dosauju,
pokaite brazlete i ponaajte se to drskije moete."
Baron Pampa je urlao, kao atomski ledolomac u polarnoj magli. Eho je odjekivao pod svodovima.
Ljudi u hodnicima su se smirili, prislukujui otvorenih ustiju. Mnogi su odmahivali od sebe palcem,
terajui od sebe neastivog. Rumata se skotrljao niz dva stepenita, obarajui sa nogu monahe na koje
je nailazio, pravei sebi put kanijama maeva kroz gomilu apsolvenata i jednim udarcem noge
otvorio vrata elije, iz koje se ulo urlanje. U svetlosti baklje, ugledao je svog prijatelja Pampu:
moan baron bio je potpuno nag razapet na zidu glavom okrenutom nadole. Lice mu je bilo pocrnelo
od krvi koja je navrla u njega. Za malenim stoiem je sedeo, zaepivi prstima ui, pogureni
inovnik, a sav oznojeni delat, nalik na zubara, premetao je po metalnom lavoru nekakve instrumente
koji su zveckali.
Rumata je paljivo zatvorio vrata za sobom, priao delatu sa lea i lupio ga drkom maa po
potiljku. Delat se trgao, uhvatio za glavu i seo u lavor. Rumata je izvukao iz kanije ma i presekao
sto sa papirima, za kojim je sedeo inovnik. Sve je bilo u najboljem moguem redu. Delat je sedeo u
lavoru, jeei, a inovnik je brzo etvoronoke pobegao u ugao i tamo legao. Rumata je priao
baronu, koji ga je radoznalo-radosno posmatrao odozdo nagore, uhvatio lanac, koji je drao baronove
noge, i sa dva poteza rukama ga iupao iz zida. Posle je oprezno postavio barona na noge. Baron je
utao, skamenivi se u udnovatoj pozi, a onda se trgao i oslobodio ruke.
"Mogu li da poverujem", ponovo je poeo da grmi, kolutajui svojim zakrvavljenim oima, "da
ste to vi, moj blagorodni prijatelju? Konano sam vas naao!"
"Da, to sam ja", rekao je Rumata. "Hajdemo to pre odavde, dragi moj, ovde vam nije mesto."
"Piva!" rekao je baron. "Ovde negde je bilo pivo." Proetao se po eliji, vukui za sobom ostatke
lanca i ne prestajui da larma. "Pola noi sam jurcao po gradu! avo ga odneo, rekli su mi da ste
uhapeni, i pobio sam gomilu ljudi! Bio sam vie nego siguran da u vas nai u ovoj tamnici! A, evo
ga!"
Priao je delatu i odgurnuo ga, kao prainu, zajedno sa lavorom. Pod lavorom se nalazilo
burence. Baron je pesnicom izbio dance, digao bure i prevrnuvi ga nad sobom, digao glavu. Struja
piva je poela da mu se sliva u usta. Kakva je ovo lepota, razmiljao je Rumata, neno posmatrajui
barona. ovek bi jo mogao da pomisli da je to bik, glupavi bik bez mozga, ali on me je traio, hteo
je da me spase, i doao je, sigurno ovamo, u tamnicu sam po mene... Ne, ima ljudi i u ovom svetu,
neka je proklet... Kako je sve dobro ispalo!
Baron je ispraznio bure i bacio ga u ugao, gde je od straha drhtao inovnik. U uglu je neto
zapitalo.
"No, eto", rekao je baron, briui bradu nadlanicom. "Sada mogu da krenem sa vama. ini mi se
da nije vano to sam go?"
Rumata se osvrnuo, priao delatu i smakao sa njega pregau.
"Za sada uzmite ovo", rekao je.
"U pravu ste", rekao je baron, vezujui pregau oko pasa. "Bilo bi odista nezgodno da doem kod
baronese potpuno go..."
Izali su iz elije. Niko se nije usuivao da ih zaustavi, hodnik je postajao pust na dvadeset
koraaja ispred njih.
"Sve u ih razneti u komade", urlao je baron. "Zaposeli su moj zamak! I posadili tamo nekakvog
oca Arimu! Ne znam kakav je on otac, ali njegova deca e, kunem se gospodom, uskoro postati
siroii. avo ga odneo, dragi moj, zar ne nalazite da je ovde tavanica zauujue niska? Svu sam
glavu izubijao..."
Izali su iz kule. Promakao im je ispred oiju i nestao u gomili agent-telohranitelj. Rumata je dao
znak Budahu da krene za njim. Gomila kraj vrata se razmakla, kao da ju je neko presekao maem.
ulo se kako jedni viu da je pobegao vaan dravni zloinac, a drugi, da: "Eto ide Goli avo,
uveni estorski delat-ubica."
Baron je izaao na sred trga i tamo se zaustavio, mrtei se od jake suneve svetlosti. Trebalo je
pouriti. Rumata se brzo osvrnuo.
"Negde ovde je bio moj konj", rekao je baron. "Ehej, konja ovamo!"
Kraj stuba za vezivanje konja, gde su trupkali konji Ordena, svi su se uzmuvali.
"Ne toga!" dreknuo je baron. "Eno onoga tamo - arca!"
"U ime gospoda!" sa zakanjenjem je povikao Rumata i povukao preko glave opasa sa desnim
maem.
Preplaeni monah u izmaenoj rizi priveo je baronu konja.
"Dajte mu neto, don Rumata", rekao je baron, teko uskaui u sedlo.
"Stoj, stoj!" povikali su kod kule.
Preko trga, zamahujui mougama, trali su monasi. Rumata je gurnuo baronu u ruke ma.
"Pohitajte, barone", rekao je.
"Da", rekao je Pampa. "Treba pohitati. Onaj Arima e mi isprazniti podrum. ekam vas kod sebe
sutra ili prekosutra, dragi moj. ta da prenesem baronesi?"
"Poljubite joj ruku", rekao je Rumata. Monasi su bili ve sasvim blizu. "Bre, bre, barone!..."
"Ali, da li ste vi barem bezbedni?" uznemireno ga je upitao baron.
"Jesam, avo ga odneo, jesam! Napred!"
Baron je poterao konja galopom, pravo na gomilu monaha. Neko je pao na zemlju, neko je poeo
da urla, digla se praina, poela su da topu kopita po kamenim ploama i - baron je nestao. Rumata
je gledao u uliicu, gde su sedeli, nita ne shvatajui, monasi oboreni sa nogu, kada mu je jedan
ulagivaki glas proaptao nad samim uvetom:
"Dragi, moj blagorodni done, zar vam se ne ini, da ste sebi dozvolili malo previe?"
Rumata se osvrnuo. U lice mu je sa napetim osmejkom u oima gledao don Reba.
"Previe?" ponovio je Rumata. "Ja ne znam tu re - 'previe'." Najednom se setio don Sere. "I sve
u svemu ne vidim zato jedan blagorodni don ne bi pomogao drugome, koji se naao u nezgodi."
Pored njih su, podigavi koplja, teko prokaskali konjanici - krenuli su u poteru. Lice don Rebe se
najednom nekako promenilo.
"No, dobro", rekao je. "Neemo vie o tom... Oh, vidim ovde visokouenog doktora Budaha...
Odlino izgledate, doktore. Morau da napravim reviziju u svojoj tamnici. Dravni zloinci, ak i
kada su puteni na slobodu, ne smeju da izlaze iz tamnice - njih moraju da iznose iz nje."
Doktor Budah je, kao slep, krenuo pravo na njega. Rumata je brzo stao izmeu njih.
"Uzgred budi reeno, don Reba", rekao je, "kakav je va odnos prema ocu Arimi?"
"Prema ocu Arimi?" Don Reba je visoko digao vee. "Odlini oficir. Zauzima istaknuti poloaj u
mojoj episkopiji. A u emu je stvar?"
"Kao verni sluga veeg preosvetenstva", klanjajui se zlurado je rekao Rumata, "hitam da vas
obavestim da moete smatrati da je taj istaknuti poloaj sada upranjen."
"Ali, zato?"
Rumata je bacio pogled prema uliici, gde se jo nije smirila ukasta praina. Don Reba je
takoe bacio pogled u tom pravcu. Lice mu je postalo zabrinuto.

Bilo je ve prolo podne, kada je Kira pozvala blagorodnog gospodina i njegovog visokouenog
prijatelja za sto. Doktor Budah je, umivi se, presvukavi se u isto, pedantno izbrijan, ostavljao
odista izvanredan utisak. Pokreti su mu bili spori i dostojanstveni, umne sive oi gledale su oko sebe
blagonaklono, pa ak i nekako snishodljivo. On se pre svega izvinuo Rumati za svoju naglost na trgu.
"Ali, morate me shvatiti", rekao je. "To je straan ovek. To je pravi vukodlak, koji je doao na svet
samo zahvaljujui boijoj greci. Lekar sam, ali me nije stid da priznam da bih ga, kada bi mi se za to
pruila prilika, sa zadovoljstvom ubio. uo sam da je kralj otrovan. I sada mi je jasno ime je
otrovan (Rumata se trgao). Taj Reba je doao kod mene u eliju i zatraio da mu nainim otrov, koji
bi delovao kroz nekoliko asova. Razume se, odbio sam da to uinim. On mi je onda pripretio
muenjima - a ja sam mu se nasmejao u lice. Tada je to nitavilo pozvalo delate, i oni su mu doveli
sa ulice desetak deaka i devojica starih oko deset godina. Postavio ih je ispred mene, otvorio moju
torbu sa travama i objavio da e na toj deci isprobati jedan po jedan moje lekove, sve dok ne
pronae ono to mu je potrebno. Eto, tako je bio otrovan kralj, don Rumata..." Budahove usne poele
su da se tresu, ali je uspeo da se smiri. Rumata je, delikatno se okrenuvi na drugu stranu, klimnuo
glavom. Jasno, razmiljao je. Sve je jasno. Iz ruku svog ministra kralj ne bi uzeo ak ni krastavac. I
nitavilo je podmetnulo kralju nekakvog arlatana, kome je obeana titula glavnog lekara ako izlei
kralja. I jasno je, zato je don Reba poeo da likuje, kada sam ga raskrinkao u kraljevskoj
spavaonici: teko je odista bilo smisliti zgodniji nain da se kralju podmetne lani Budah. Sva
odgovornost padala je na Rumatu Estorskog, irukanskog pijuna i zaverenika. Mi smo obina tenad,
pomislio je. U Institutu treba uvesti specijalan kurs feudalnog spletkarenja. I uspeh treba meriti u
rebama. ak moda najbolje u decirebama. Uostalom, to i nije vano...
Prema svemu, doktor Budah je bio jako gladan. Ali, on je odluno odbio hranu ivotinjskog
porekla i svoju panju je usredsredio na salate i piroke sa slatkim. Ispio je au estorskog vina, oi
su mu se zacaklile, na obrazima mu se javilo zdravo rumenilo. Rumata nije mogao da jede. Pred
oima su mu pucketale i aile se purpurne baklje, odasvud je zaudaralo na spaljeno meso, a u grlu
mu je stajala knedla veliine pesnice. I zato, ekajui da se gost najede, on je stajao kraj prozora,
vodei utivi razgovor, lagan i miran, da ne smeta gostu dok jede.
Grad je lagano poinjao da dolazi k sebi. Na ulici su se pojavili ljudi, glasovi su postajali sve
glasniji, ulo se lupkanje ekia i zvuk drveta koje se cepa - sa krovova i zidova smicane su
mnogoboake figure. Debeli, elavi trgovac proao je sa buretom piva - da ga prodaje po dva groa
za kriglu na trgu. Graani su se snalazili. U kapiji preko puta, eprkajui prstom po nosu, brbljao je
sa debelom gazdaricom mali agent - telohranitelj. Pod prozorom su neto kasnije prole taljige,
natovarene ak do prvog sprata. Rumata u prvi mah nije shvatio kakve su to taljige, a posle je
ugledao sive i crne ruke i noge koje su virile ispod asura, i brzo je priao stolu.
"Sutina oveka", lagano vaui govorio je Budah, "sastoji se u njegovoj zadivljujuoj
sposobnosti da se privikne na sve. Nema u prirodi niega, na ta ovek ne bi mogao da se privikne.
Ni konj, ni pas, ni mi ne poseduju tu osobinu. Verovatno je bog, stvarajui oveka, bio svestan toga
na kakve ga muke osuuje i upravo mu je zato dao tako ogromnu snagu i strpljenje. Teko je rei da li
je to dobro ili loe. Ali, kada ovek ne bi posedovao takvo strpljenje i izdrljivost, svi dobri ljudi bi
ve odavno poginuli i na svetu bi ostali samo zli i bezduni. Sa druge strane, navika da trpi i da se
snalazi pretvara ljude u beslovesne ivotinje, koje se niim, osim anatomijom, ne razlikuju od
ivotinja, pa ih ak i prevazilaze u svojoj nezatienosti. I svaki novi dan raa novi uas zla i
nasilja..."
Rumata je bacio pogled na Kiru. Sedela je preko puta Budaha i sluala ga netremice, poduprevi
obraz pesnicom. Oi su joj bile tune: prema svemu, saaljevala je ljude.
"Verovatno ste u pravu, potovani Budahu", rekao je Rumata. "Ali uzmite na primer mene. Evo, ja
sam - obian blagorodni don (Budahu je visoko elo poelo da se mrti, oi su mu zapanjeno i veselo
poele da postaju okrugle), i jako volim uene ljude, to je plemstvo duha. I nikako ne mogu da
shvatim zato vi, uvari i jedini posednici najvieg znanja, zato ste vi tako beznadeno pasivni?
Zato bez ikakvog roptanja dozvoljavate da vas preziru, bacaju u tamnice, spaljuju na lomaama?
Zato odvajate smisao svog ivota - sticanje znanja - od praktinih potreba ivota - borbe protiv
zla?"
Budah je odmakao od sebe prazan tanjir od piroaka. "Postavljate mi udnovata pitanja, don
Rumata", rekao je. "Interesantno je da mi je ta ista pitanja postavljao i blagorodni don Hugo, uvar
kreveta naeg vojvode. Poznajete li ga? Tako sam i mislio... Borba protiv zla! No, ta je to zlo?
Svako moe da ga poima na svoj nain. Za nas, uene ljude, zlo se sastoji u neznanju, ali crkva ui da
je neznanje bogatstvo, a da sve zlo dolazi od znanja. Za seljaka je zlo - porez i sua, za trgovca
hlebom je sua odlina stvar. Za robove je zlo - pijan i surovi gazda, za zanatliju - zelena. Pa ta je
onda zlo, protiv koga se treba boriti, don Rumata?" tuno je bacio pogled na sluaoce. "Zlo je
nemogue unititi. Nijedan ovek nije u stanju da smanji njegovu koliinu u svetu. On moe malo da
pobolja svoju sopstvenu sudbinu, ali uvek na raun pogoranja sudbine drugih. I uvek e postojati
kraljevi, manje ili vie surovi, baroni, manje ili vie divlji, i uvek e postojati neprosveeni narod,
koji se divi svojim ugnjetaima i mrzi svoje oslobodioce. I sve to samo zbog toga, to rob mnogo
bolje shvata svog gospodara, pa makar on bio i najsuroviji, nego svog oslobodioca, jer svaki rob
moe odlino da zamisli samoga sebe na mestu svog gospodara, ali malo ko moe da zamisli samoga
sebe na mestu nekoristoljubivog oslobodioca. Takvi su ljudi, don Rumata, i takav je na svet."
"Svet se stalno menja, doktore Budah", rekao je Rumata. "Mi znamo za doba, kada kraljevi nisu ni
postojali..."
"Svet ne moe veito da se menja", usprotivio se Budah, "jer nita nije veito, pa ak ni
promene... Mi ne znamo zakone savrenstva, ali se savrenstvo ranije ili kasnije ipak postie.
Pogledajte, na primer, kako je ureeno nae drutvo. Kako raduje oko taj jasan, geometrijski pravilan
sistem! Dole se nalaze seljaci i zanatlije, nad njima je plemstvo, posle svetenstvo, i - na kraju dolazi
kralj. Kako je sve to samo smiljeno, kakva je to stabilnost kakav harmonijski poredak! ta treba jo
da se menja u tom lifovanom kristalu, koji je izaao iz ruku nebeskog juvelira? Ne postoje zgrade
stabilnije i jae od piramidalnih, to e vam rei svaki arhitekta." Digao je pouno prst. "ito, koje se
prosipa iz vree, ne pada na zemlju u ravnom sloju, ve stvara takozvanu konusnu piramidu. Svako
zrno se hvata za drugo, trudei se da se ne otkotrlja dole. Isto tako i oveanstvo. Ako ono hoe da
bude celina, ljudi moraju da se hvataju jedni za druge, neizbeno stvarajui pri tome piramidu."
"Zar vi odista smatrate da je ovaj svet savren?" zaudio se Rumata. "Posle susreta sa don
Rebom, posle tamnice..."
"Razume se moj mladi prijatelju. Mnoge stvari mi se ne dopadaju u ovom svetu, mnoge stvari bih
hteo da vidim promenjene... Ali, ta da radim? U oima viih sila savrenstvo izgleda sasvim
drugaije nego u mojim. Kakvog smisla ima da se drvo ali to ne moe da se kree, pa makar ono i
elelo da pobegne od sekire drvosee?"
"A ta ako bismo mogli da promenimo najvie zamisli?"
"Za to su sposobne samo najvie sile..."
"Ali ipak, zamislite da ste bog..."
Budah se nasmejao.
"Kada bih mogao da zamislim da sam bog, onda bih to i bio!"
"No, a kada bi ste imali mogunost da posavetujete boga?"
"Imate bogatu matu", sa zadovoljstvom je rekao Budah. "To je dobro. Pismeni ste? Odlino! Sa
zadovoljstvom bih vas obuavao..."
 "Laskate mi... No, ta biste mi odista posavetovali? ta bi, prema vama, trebalo da uradi
svemogui, da biste vi rekli: sada je svet dobar i nita ne treba menjati?"
Budah se sa odobravanjem smekajui, zavalio na naslon fotelje i skrstio ruke na stomaku. Kira ga
je posmatrala sa nestrpljenjem.
"Pa ta", rekao je, "izvolite. Rekao bih svemoguem: 'Stvaraoe, ne znam tvoje planove, ali ti
moda i ne eli da ljudi budu dobri i sreni. Zaeli to onda! To je tako jednostavno postii. Daj
ljudima dovoljno hleba, mesa i vina, daj im krovove nad glavom i odeu. Neka nestanu glad i
nematina, a istovremeno i sve to razjedinjuje ljude."
"I to bi bilo sve?" upitao je Rumata.
"ini vam se da je to malo?"
Rumata je odmahnuo glavom.
"Bog bi vam odgovorio: 'Nee to biti u korist ljudi. Jer, najjai iz sveta vaeg oteli bi slabima ono
to sam im ja dao, i slabi bi i nadalje ostali siromasi.'"
"Zamolio bih boga da zatiti slabe: 'Urazumi surove vladare', rekao bih."
"Surovost je sila. Izgubivi surovost, vladari bi jednostavno izgubili silu, i tako bi ih zamenili
drugi surovi ljudi."
Budah je prestao da se smeka.
"Kazni surove", rekao je vrstim glasom, "da jaki ne mogu da budu surovi prema slabima."
"ovek se raa slab. Jak postaje onda, kada oko njega nema nikog ko bi bio jai od njega. Kada
budu kanjeni svi surovi meu jakima, njihovo mesto e zauzeti najjai meu slabima. Takoe surovi.
Tako e morati da se kanjavaju svi, a ja to ne elim."
"Ti bolje zna od mene, svemogui. Uini onda, da ljudi dobiju sve i ne otimaju jedan drugome
ono to si im ti dao."
"Ni to nee biti dobro za ljude", uzdahnuo je Rumata, "kada dobiju sve zabadava, bez napora, iz
ruku mojih, onda e zaboraviti rad, prestae da shvataju ivot i pretvorie se u moje domae
ivotinje, koje u morati da hranim i veito odevam."
"Ne daj im sve najednom", ustro je rekao Budah. "Daj im pomalo, postepeno!"
"Postepeno e ljudi i sami uzeti sve to im je potrebno."
Budah se nasmejao.
"Da, vidim da to nije ba tako jednostavno", rekao je. "Nikako nisam ranije mislio na sve to..."
Nagao se napred. "Uostalom, postoji jo jedna mogunost. 'Uini da ljudi najvie od svega vole rad i
znanje, da rad i znanje postanu jedini smisao njihovog ivota!'"
Da, i to smo imali nameru da pokuamo, pomislio je Rumata. Masovna hipnoindukcija, pozitivna
remoralizacija. Hipnoaparati na tri ekvatorijalna sputnjika...
"Mogao bih da uradim i to", rekao je. "Ali, zar treba liavati oveanstvo njegove istorije? Zar
treba jedno oveanstvo zamenjivati drugim? Nee li to biti isto, to i unititi oveanstvo, zbrisati
ga sa lica zemlje i stvoriti na njegovom mestu novo?"
Budah je, namrtivi elo, razmiljajui utao. Rumata je ekao. Ispred prozora su ponovo poele
da kripe taljige. Budah je tiho progovorio;
"Onda nas, gospode, zbrii sa lica zemlje i stvori nanovo, savrenije... ili jo bolje, ostavi nas, i
pusti nas da idemo svojim putem."
"Moje srce je puno saaljenja", lagano je rekao Rumata. "To ne mogu da uinim."
Tada je ugledao Kirine oi. Kira ga je posmatrala sa uasom i nadom u oima.
9.
Pustivi Budaha da se odmori pred daleki put, Rumata je otiao u svoj kabinet. Delovanje
sporamina se zavravalo, ponovo je poeo da osea umor, pretuenost, ponovo su poele da ga bole
modrice i poeli su da mu otiu unakaeni konopcima zglobovi. Treba se ispavati, pomislio je, treba
se obavezno ispavati, i treba se povezati sa don Kondorom. Treba se povezati sa don Kondorom.
Treba se povezati sa patrolnim diriablom, neka izveste o svemu Bazu. I treba smisliti ta sada da
radimo, i moemo li uopte neto da uradimo, i ta da radimo, ako vie nita ne moemo da uradimo.
U kabinetu je za njegovim stolom sedeo, zgrbivi se u fotelji, stavivi ruke na visoke naslone za
ruke, crni monah kapuljaom navuenom na oi. Veto, pomislio je Rumata.
"Ko si ti?" umorno ga je upitao. "Ko te je pustio?"
"Dobar dan, blagorodni don Rumata", progovorio je monah smiui kapuljau.
Rumata je odmahnuo glavom.
"Veto, odista!" rekao je. "Dobar dan, slavni Arata. Zato ste doli? ta se desilo?"
"Sve je kao i obino", rekao je Arata. "Armija se ratrkala, svi dele zemlju, niko nee da ide na
jug. Vojvoda skuplja nedotuene i uskoro e obesiti moje ljude nogama uvis du estorskog druma.
Sve je kao i obino", ponovio je.
"Jasno", rekao je Rumata.
Sruio se na otoman, stavio ruke iznad glave i poeo da posmatra Aratu. Pre dvadeset godina,
kada je Anton pravio modele i igrao se Viljema Tela, tog oveka su zvali Arata Lepi, i on je,
najverovatnije, bio drugaiji nego sada.
Nije tada Arata Lepi imao na svom divnom elu ovaj nakazni ljubiasti ig - on se pojavio na
njegovom elu posle pobune soanskih mornara, kada je tri hiljade golih robova-zanatlija, silom
doteranih u soanska brodogradilita iz svih krajeva imperije i izmuenih do te mere, da su izgubili
ak i instinkt samoodranja, jedne burne noi izletelo iz luke, kao talas prelo preko Soana,
ostavljajui za sobom leeve i poare, i kada ih je na granici doekala okovana u oklope carska
peadija...
I tada je, razume se, Arata Lepi imao itava oba oka. Desno oko izletelo je iz svoje duplje posle
udarca topuza jednoga barona, kada je seljaka armija od dvadeset hiljada, proganjajui po
metropoli baronske druine, sukobivi se na otvorenom polju sa pet hiljada carskih gardista, bila
momentalno rascepkana, opkoljena i izgaena iljastim potkovicama borbenih kamila...
I bio je, sigurno, Arata Lepi prav kao topola. Grbu i novi nadimak dobio je posle vilanskog rata u
vojvodstvu Ubanskom koje se nalazi na dva mora odavde, kada je posle sedam godina pomora i sua
etiri stotine hiljada ivih skeleta vilama i batinama pobilo dvorane i opkolilo vojvodu Ubanskog u
njegovoj rezidenciji, i kada je vojvoda, ije se slaboumlje najednom izotrilo od uasa, proglasio da
podanicima daje oprotaj, snizivi cene piu i obeavi razne slobode; i Arata je, videi da je sve
gotovo, molio, zahtevao, preklinjao svoje ljude da se ne varaju - tada su ga uhvatili atamani, koji su
smatrali da se preko hleba pogaa ne trai, pretukli ga metalnim ipkama i bacili u jamu da tamo
izdahne...
A ovaj masivan metalni prsten na desnom zglavku je, prema svemu, imao jo onda, kada se zvao
Lepi. Prsten je bio prikovan lancem za veslo piratske galije, i Arata je prekinuo lanac, udario tim
prstenom u elo kapetana Egu Ljubaznog, zaposeo brod a posle i itavu piratsku armadu i pokuao da
stvori slobodnu republiku na vodi... A zavrilo se sve to pijanim svinjarijama, jer je Arata tada jo
bio mlad, nije umeo da mrzi i smatrao je da je sloboda dovoljna, da bi se rob izjednaio sa bogom...
To je bio profesionalni pobunjenik, osvetnik boijom milou, u srednjem veku figura vie nego
retka. Takve tuke ponekad raa istorijska evolucija i puta ih u socijalne virove, da ne bi dremali
debeli karai, to prodiru plankton na dnu... Arata je ovde bio jedini ovek, koga Rumata nije ni
mrzeo niti saaljevao, i u svojim snovima Zemljanina, koji je proiveo pet godina u krvi i smradu,
esto je video sebe kao Aratu, koji je proao kroz sve krugove pakla vasione i koji je za to dobio
visoko pravo da ubija ubice, mui delate i izdaje izdajnike...
"Ponekad mi se ini", rekao je Arata, "da smo nemoni. Veiti sam poglavar svih pobunjenih, i
znam da se moja snaga nalazi u izuzetnoj mojoj ilavosti. Ali, ta snaga ne pomae mojoj nemoi.
Moje pobede se kao nekom arolijom pretvaraju u poraze. Borbeni drugovi mi postaju neprijatelji,
najhrabriji bee, najverniji izdaju ili umiru. I nemam nita, osim golih ruku, a golim rukama ne moe
da dohvati pozlaene idole, koji su se sakrili iza bedema tvrava..."
"Kako ste doli u Arkanar?" upitao je Rumata.
"Brodom, sa monasima."
"Poludeli ste. Mogli su lako da vas prepoznaju..."
"Ali ne i u gomili monaha. Polovina oficira Ordena su jurodivi i nakaze, kao i ja. Nakaze su
ugodne bogu." Osmehnuo se, gledajui Rumatu pravo u oi.
"I kakve su vam sada namere?" upitao je Rumata sputajui pogled.
"Iste kakve i do sada. Znam ta je Sveti Orden: nee proi ni godinu dana, a arkanarski narod e
krenuti iz svojih jazbina sa sekirama - da se tue na ulicama. I poveu ih, da tuku one koje treba tui,
da se ne tuku meusobno ili da tuku koga stignu."
"Da li vam je potreban novac?" upitao je Rumata.
"Da, kao i obino. I oruje..." Zautao je, a onda je dodao u poverenju: "Don Rumata, da li se
seate kako sam bio ogoren, kada sam saznao ko ste? Mrzim popove, i teko mi pada to su njihove
laljive bajke bile istina. Ali, bedni pobunjenik mora da izvlai korist iz svega. Popovi govore da
bogovi vladaju munjama... Don Rumata, potrebne su mi, jako su mi potrebne munje, da unitavam
bedeme tvrava."
Rumata je duboko uzdahnuo. Posle udesnog spasenja helikopterom - Arata je traio objanjenje.
Rumata je pokuao da mu ispria neto o sebi, ak mu je pokazao u nonom nebu Sunce - siunu,
jedva vidljivu zvezdicu. Ali, pobunjenik je shvatio samo jedno: prokleti popovi govorili su istinu, iza
nebeske vrste ploe odista ive bogovi, svemogui i svemoni. I od tada se svaki razgovor sa
Rumatom svodio na jedno: boe, ako ve postoji, daj mi onda svoju snagu, jer je to najbolje to bi
mogao da uradi.
I svaki put je Rumata prelazio utke preko toga ili skretao razgovor na neto drugo.
"Don Rumata", rekao je pobunjenik, "zato ne elite da nam pomognete?"
"Samo trenutak", rekao je Rumata. "Izvinite, ali hteo bih da znam, kako ste uli u kuu?"
"To nije vano. Niko, osim mene, ne zna taj put. Ne skreite razgovor, don Rumata. Zato ne elite
da nam date vau mo?"
"Neemo da govorimo o tome."
"Ne, govoriemo o tome. Ja vas nisam zvao. Nikada se nikome nisam molio. Sami ste doli. Ili ste
moda hteli da se malo zabavite?"
Teko je biti bog, pomislio je Rumata. Rekao je strpljivo:
"Ne shvatate me. Dvadeset puta sam pokuavao da vam objasnim da nisam bog a vi nikako da mi
verujete. I vi neete shvatiti zato ne mogu da vam pomognem orujem..."
"Imate li munje?"
"Ne mogu da vam dam munje."
"uo sam to dvadesetak puta", rekao je Arata. "Sada hou da znam; a zato?"
 "Ponavljam vam, niste u stanju da to shvatite."
"A vi pokuajte."
"ta ete da radite sa munjama?"
"Zapaliu pozlaene bitange kao stenice, sve do poslednjeg, ceo njihov prokleti rod do
dvanaestog kolena unazad. Zbrisau sa lica zemlje njihove tvrave. Spaliu njihove armije i sve one
koji ih budu titili i pomagali. Budite bez brige - vae munje e sluiti samo dobru, i kada na zemlji
ostanu samo osloboeni robovi i kada zavlada mir, vratiu vam vae munje i nikada ih vie neu
zatraiti od vas."
Arata je zautao, ubrzano diui. Lice mu je potamnelo od krvi koja je navrla u njega. Sigurno je
ve video obuhvaena plamenom vojvodstva i kraljevine, i gomilu spaljenih leeva meu ruevinama
i ogromne armije pobedilaca, koje oduevljeno urlaju: "Sloboda! Sloboda!"
"Ne", rekao je Rumata. "Neu vam dati munje. To bi bila uasna greka. Potrudite se da mi
poverujete, jer ja vidim dalje od vas..." (Arata je sluao, spustivi glavu na grudi.) Rumata je stegao
prste. "Naveu vam samo jedan jedini razlog. On je nitavan u poreenju sa glavnim, ali ete me
zato shvatiti. ilavi ste dragi moj Arata, ali ste takoe smrtni: i ako vi poginete, ako munje dospeju u
tue ruke, koje nee biti tako iste kao vae, tada se ak bojim i da pomislim, ime bi sve to moglo
da se zavri..."
Dugo su utali. Posle je Rumata izvukao iz ormana bokal estorskog vina i jelo i stavio to sve pred
gosta. Arata je, ne diui pogled, poeo da lomi hleb i zaliva ga vinom. Rumata je osetio udnovato
oseanje bolesne razdvojenosti. Znao je da je u pravu, i ipak, to ga je na udnovati nain poniavalo
pred Aratom. Arata ga je oigledno prevazilazio u neemu, i ne samo njega ve - i sve, koji su
nezvani doli na ovu planetu, i pun tog nemonog saaljenja, posmatrao je kako kipti ivot na toj
planeti sa razreene visine nepristrasnih hipoteza potpuno stranog morala. I po prvi put je Rumata
pomislio: nita se ne moe dobiti, niti postii, ako se neto ne izgubi - jai smo od Arate u naem
carstvu dobra, i beskonano slabiji od Arate u njegovom carstvu zla...
"Nije trebalo da se sputate sa neba", rekao je najednom Arata. "Vratite se u svoje krajeve. Vi
nam samo na nosite tetu."
"To nije tako", meko se usprotivio Rumata. "U svakom sluaju, mi barem nikome ne tetimo."
"Ne, vi tetite. Vi pruate nerealne nade..."
"Kome?"
"Meni. Oslabili ste mi volju, don Rumata. Ranije sam se uzdao samo u sebe, a sada ste uinili da
oseam snagu iza svojih lea. Ranije sam se borio tako, kao da je to moja poslednja bitka. A sada
sam primetio da uvam samoga sebe za druge bitke, koje e biti odlune, jer ete vi uestvovati u
njima... Odlazite odavde, don Rumata, vratite se na svoje nebo i ne vraajte se vie nikada. Ili nam
dajte vae munje, ili barem vau metalnu pticu, ili ako nita drugo, a ono obnaite svoje maeve i
stanite na nae elo."
Arata je zautao i pruio ruku da uzme hleb. Rumata je posmatrao njegove prste bez noktiju. Nokte
mu je specijalnim alatom pre dve godine iupao lino don Reba. Ti jo i ne zna sve, pomislio je
Rumata. Ti tei sebe milju da si na poraz osuen samo ti. Ti jo i ne zna kako je beznadean sam
tvoj poduhvat. Ti jo ne zna, da se neprijatelj nalazi ne toliko van tvojih boraca, koliko u njima. Ti
e moda i uspeti da potue Orden, i talas seljakih nemira e te baciti na arkanarski presto, ti e
sravniti sa zemljom plemike zamkove, podavie barone u Moreuzu, i narod koji se digao na ustanak
pruie ti sve poasti kao velikom osloboditelju, i ti e biti dobar i mudar - jedini dobar i mudar
ovek u tvojoj kraljevini. I po dobroti svojoj, ti e poeti da deli zemlju svojim saborcima, a ta
saborci da rade sa zemljom bez robova? I poee da se okree toak u suprotnom pravcu. I bie jo
dobro, ako uspe da umre mirnom smru, i ne vidi pojavu novih grofova i barona koji e nastati od
tvojih dojueranjih najvernijih saboraca. To se ve deavalo, dragi moj Arata, i na Zemlji, i na ovoj
tvojoj planeti.
"utite?" rekao je Arata. Odmakao je od sebe tanjir i smakao rukavom mantije trunice sa stola.
"Nekada davno imao sam prijatelja", rekao je. "Sigurno ste uli za njega - Vaga Toak. Poeli smo
zajedno. Posle je on postao bandit, kralj tmine. Nisam mu oprostio izdaju, i on je to znao. On mi je
mnogo pomogao - iz straha i iz koristoljublja - ali tako nikada nije ni poeleo da mi se vrati. On je
imao svoje ciljeve. Pre dve godine njegovi ljudi su me izdali don Rebi..." pogledao je svoje prste i
stegao ih u pesnicu. "A jutros sam ga sustigao u Arkanarskoj luci... U naoj stvari ne mogu postojati
polovini prijatelji. Polovini prijatelji - to su uvek i polovini neprijatelji." Ustao je i namakao
kapuljau na glavu. "Zlato je na starom mestu don Rumata?"
"Da", rekao je Rumata lagano, "na starom."
"Onda idem. Zahvaljujem vam se, don Rumata."
Neujno je krenuo preko kabineta i nestao iza vrata. Dole, u holu slabo je zveknula reza.
10.
U 'Pijanom Brlogu' bilo je relativno isto, pod je bio paljivo pometen, sto do utila izriban, u
uglovima su, da bi lepe mirisalo, leali svenjevi umskih trava i paprati. Otac Kaba je samosvesno
sedeo u uglu na klupi, trezan i miran, sloivi oribane ruke na kolenima. ekajui da Budah zaspi,
razgovarali su o nevanim stvarima. Budah, koji je sedeo za stolom pored Rumate, blagonaklono je
sluao lakomisleno brbljanje blagorodnih donova i povremeno se trzao, padajui u dreme. Njegovi
upali obrazi goreli su od konjske doze tetraluminala, koji su mu neprimetno ubacili u pie. Starac je
bio jako uzbuen i teko je padao u san. Nestrpljivi don Hugo savijao je i ispravljao pod stolom
kamilju potkovicu, sauvavi pri tome na licu izraz veselosti. Rumata je mrvio hleb i sa zamorom na
licu posmatrao kako don Kondor lagano poinje da besni. uvar velikih peata bio je nervozan,
poto je kasnio na vanredno nono zasedanje Konferencije dvanaest negocijanata, koja je bila
posveena prevratu u Arkanaru, a toj konferenciji je on trebalo da predsedava.
"Blagorodni moji prijatelji!" zvuno je rekao konano doktor Budah, ustao i sruio se na Rumatu.
Rumata ga je paljivo zagrlio.
"Je li gotov?" upitao je don Kondor.
"Do jutra se nee probuditi", rekao je Rumata, digao Budaha i odneo ga na leaj oca Kabanija.
Otac Kabani je sa zaviu govorio:
"Doktor, znai, sme da pije, a otac Kabani, ispada da ne sme, teti mu. Nije to na svom mestu."
"Imam etvrt asa", rekao je don Kondor na ruskom.
"Dosta mi je i pet minuta", odgovorio je Rumata, jedva se uzdravajui da ne plane. "Ionako sam
vam mnogo govorio o svemu tome ranije, tako da je sada dovoljna i jedna jedina minuta. U potpunoj
saglasnosti sa baznom teorijom feudalizma", besno je pogledao pravo u oi don Kondoru, "to je
najobiniji ustanak graana protiv barona", preneo je pogled na don Huga, "koji se pretvorio u
provokacionu intrigu Svetog Ordena i doveo do pretvaranja Arkanara u bazu feudalno-faistike
agresije. Mi ovde lupamo glave, uzaludno pokuavajui da ubacimo sloenu, protivurenu, zagonetnu
figuru orla naeg, don Rebe u isti niz sa Rieljeom, Nekerom, Tokugavom Iejasu, Monkom, a on je -
obian bandit i budala! Prodao je i izdao sve to je mogao, zapetljao se u sopstvenim idejama,
preplaio i pohitao da trai spas u Svetom Ordenu. Kroz pola godine e ga preklati, a Orden e ostati.
Kakve e posledice svega toga biti za ovu oblast oko Moreuza, a isto tako i za celu Imperiju - bojim
se ak i da zamislim. U svakom sluaju, ceo dvadesetogodinji rad u granicama Imperije bio je
uzaludan. Pod Svetim Ordenom nemogue je proiriti delatnost. Verovatno je Budah poslednji ovek,
koga spasavam. Vie neemo imati koga da spasavamo. Zavrio sam."
Don Hugo je konano slomio potkovicu i bacio obe polovine u ugao.
"Da, nismo bili dovoljno budni", rekao je. "A moda to, Antone, i nije ipak ba tako strano?"
Rumata ga je samo pogledao.
"Trebalo je da makne don Rebu", rekao je najednom don Kondor.
"To jest, kako to da ga maknem?"
Na licu don Kondora pojavile su se crvene mrlje.
"Fiziki!" resko je rekao.
Rumata je seo.
"Drugim reima - da ga ubijem?"
"Da, Da! Da! Ubiti! Oteti! Smeniti! Zatvoriti! Trebalo je delati. Ne savetovati se sa dve budale,
koje pojma o pojmu nisu imale o onome ta se deavalo."
"Ni ja takoe nita nisam shvatao."
 "Ti si barem oseao."
Svi su uutali.
"Neto kao Barkanski pokolj?" poluglasno je upitao don Kondor, gledajui negde u stranu.
"Da, tako neto. Ali, mnogo organizovanije."
Don Kondor je poeo da gricka usnu.
"Sada je kasno da ga smaknemo?" upitao je.
"Besmisleno je", rekao je Rumata. "Kao prvo, smai e ga i bez nas, a kao drugo, to uopte nije ni
potrebno. On je u mojim rukama."
"Na koji to nain?"
"Boji me se. On nagaa da se iza mojih lea nalazi sila. ak mi je nudio i saradnju."
"Odista?" progunao je don Kondor. "Onda nema smisla." Don Hugo je progovorio, jedva malo
mucajui:
"Drugovi, ta je to, da li je sve to uopte ozbiljno?"
"ta to?" upitao je don Kondor.
"No, sve to?... Ubiti, fiziki ukloniti... ta vam je, jeste li poludeli, ta li?"
Don Kondor je lagano odgovorio:
"Kad su u pitanju izuzetne okolnosti, onda su adekvatne samo izuzetne mere."
Don Hugo je, pomiui bezvuno usne, prenosio pogled sa jednoga na drugoga.
"V-vi... Znate li do ega ete tako stii?" progovorio je. "D-da li sh-shvatate, dokle ete tako
stii?"
"Smiri se, molim te", rekao je don Kondor. "Nita se nee desiti. I sada dosta o tome. ta emo da
radimo sa Ordenom? Predlaem blokadu arkanarske oblasti. Kakvo je vae miljenje, drugovi? I
pourite malo, urim se."
"Ja jo nemam nikakvo odreeno miljenje", usprotivio se Rumata. "A Paka tim pre. Treba se
posavetovati sa Bazom. Treba porazmisliti. A kroz nedelju dana emo se sastati i odluiti."
"Slaem se", rekao je don Kondor i ustao. "Hajdemo." Rumata je prebacio Budaha preko ramena i
izaao iz izbe. Don Kondor mu je osvetljavao put baterijskom lampom. Prili su helikopteru i Rumata
je strpao Budaha na zadnje sedite. Don Kondor se, zveckajui maevima i zapliui se o kabanicu,
smestio na seditu vozaa.
"Hoete li me prebaciti do kue?" upitao je Rumata. "elim da se konano ve jednom ispavam."
"Prebaciu vas", brecnuo se don Kondor. "Samo pourite, molim vas."
"Odmah u se vratiti", rekao je Rumata i potrao u kolibu.
Don Hugo je jo sedeo za stolom i, zagledavi se negde ispred sebe, trljao bradu. Otac Kabani je
stajao pored njega i govorio:
"Tako to uvek i ispada, drugarino moja. Mui se da ispadne to bolje, a ispada sve gore i
gore..."
Rumata je dograbio maeve i opasae.
"Sreno, Paka", rekao je. "Ne oajavaj, jednostavno smo svi premoreni i razdraeni."
Don Hugo je odmahnuo glavom.
"Pazi, Antone", progovorio je. "Oh, pazi samo!... O ika Sai i ne govorim, on je ovde ve
odavno, neemo valjda mi da ga uimo. A ti, eto..."
"Hou da spavam, eto u emu je stvar", rekao je Rumata. "Oe Kabani, budite tako dobri, uzmite
moje konje i odvedite ih baronu Pampi. Navratiu do njega ovih dana."
Napolju su meko poele da hue elise. Rumata je mahnuo rukom i istrao iz kolibe. U jakoj
svetlosti farova helikoptera, bunje gigantske paprati i bela stabla drvea izgledala su sablasno i
strano. Rumata se uspentrao u kabinu i zalupio vrata za sobom.
U kabini je mirisalo na ozon, organski tapet i kolonjsku vodu. Don Kondor je digao helikopter
uvis i samouvereno ga poveo nad arkanarskim putem. Ja sada ne bih mogao tako, sa lakom zaviu je
pomislio Rumata. Iza njega je Budah u snu mirno coktao ustima.
"Antone", rekao je don Kondor, "ja bih... e -he... ne bih hteo da budem netaktian, i nemoj da
misli da ja... e-he... da se meam u tvoje line stvari."
"Sluam vas", rekao je Rumata. Odmah je shvatio o emu e biti rei.
"Svi smo mi izviai", rekao je don Kondor. "I sve to nam je drago mora biti daleko odavde, na
Zemlji, ili negde u nama duboko. Da ne moe nita da nam se oduzme i zarobi kao talac."
"Govorite o Kiri?" upitao je Rumata.
"Da, deae moj. Ako je sve, to znam o don Reb istina, onda uopte nije laka, niti bezopasna
stvar drati ga u rukama. Shvata ta hou da kaem..."
"Da, shvatam", rekao je Rumata. "Potrudiu se da neto smislim."

Leali su u pomrini, drei se za ruke. U gradu je vladala tiina, i samo su ponekad negde u
blizini zlobno njitali i ritali se konji. Rumata je povremeno padao u san i odmah se budio, jer je
Kira prestajala da die - u snu joj je jako stezao ruku.
"Ti sigurno hoe da spava", rekla je Kira apatom. "Spavaj."
"Ne-ne, priaj, sluam te."
"Ti stalno pada u san."
"I ipak te sluam. Istina, jako sam umoran, ali sam te se jako ueleo. ao mi je da spavam. Priaj
mi, to me interesuje."
Zahvalno je protrljala nos o njegovo rame, poljubila ga u obraz, i ponovo poela da pria, kako je
te veeri doao jedan susedov deak, koga je poslao njen otac. Otac lei u postelji. Najurili su ga iz
kancelarije a uz sve to jo i pretukli motkama. U poslednje vreme nita ne jede, samo pije - sav je
pomodreo, drhti. Deak je jo rekao da joj je doao i brat - ranjen je, ali veseo i pijan, u novoj
uniformi. Dao je ocu novac, popio malo sa njim i ponovo poeo da preti, da e oni sve izgaziti. On je
sada porunik u nekakvom posebnom odredu, zakleo se na vernost Ordenu i sprema se da se
zamonai. Otac je molio Kiru da za sada ni u kom sluaju ne dolazi kui. Brat je pretio da e se
obraunati sa njom, jer se spetljala sa blagorodnim, ria strvina...
Da, pomislio je Rumata, kui svakako ne. I ovde takoe ni u kom sluaju ne sme da je ostavi. Ako
joj se neto desi... Zamislio je da joj se desilo neto loe, od te misli se skamenio.
"Spava?" upitala ga je Kira.
Osvestio se i opustio dlan.
"Ne-ne... A ta si jo radila?"
"Jo sam sredila tvoje odaje. Kod tebe je uasan nered. Nala sam jednu knjigu, delo oca Gura. O
tome, kako je blagorodni princ zavoleo predivnu, ali divlju devojku iz planina. Bila je sasvim divlja
i mislila je da je on bog, i ipak ga je jako zavolela. Posle su ih razdvojili, i ona je umrla od tuge."
"To je divna knjiga", rekao je Rumata.
"ak sam i plakala. Stalno mi se inilo da je to o nama."
"Da, to je o nama. I sve u svemu, o svim ljudima koji se vole. Samo, nas nee razdvojiti."
Najbezbednije bi bilo na Zemlji, pomislio je. Ali, kako e ti tamo bez mene? I kako u ja ovde da
budem sam? Mogao bih da zamolim Anku da se sprijatelji sa tobom. Ali, kako u ja ovde bez tebe?
Ne, na Zemlju emo ipak poleteti zajedno. Sam u upravljati brodom, a ti e sedeti pored mene, i ja
u ti sve objanjavati. Da se niega ne boji. Da odmah zavoli Zemlju. Da nikada ne zaali za
svojom jezivom domovinom. Jer to i nije tvoja domovina. Jer, ta tvoja domovina te je odbacila. Zato
to si se rodila hiljadu godina pre svog vremena. Dobra, verna, samoportvovana, nekoristoljubiva...
Takve, kao to si ti, raale su se u svim epohama krvave istorije naih planeta. Jasne, iste due, koje
ne znaju ta je to mrnja, koje ne prihvataju surovost. rtve. Nepotrebne rtve. Mnogo nepotrebnije
od Gura Literate ili Galileja. Jer takve, kao to si ti, nisu ak ni borci. Da bi ovek bio borac, on
mora da ume da mrzi, a vi upravo to ne umete. Isto kao ni mi sada...
...Rumata je ponovo zadremao i tada je ugledao Kiru, kako stoji na ivici pljosnatog krova Saveta
sa degravitatorom na pojasu, i vesela, podsmeljiva Anka nestrpljivo je gurka ka provaliji dubokoj
kilometar i po.
"Rumata", progovorila je Kira. "Bojim se."
"ega to, mala moja?"
"Stalno uti i samo uti. Bojim se..."
Rumata ju je privukao sebi.
"Dobro", rekao je. "Sada u da govorim, a ti me paljivo sluaj. Daleko - daleko iza sajve nalazi
se jeziv, nepristupaan zamak. U njemu ivi veseli, dobar i smean baron Pampa, najbolji baron u
Arkanaru. On ima enu, lepu, nenu enu, koja ga mnogo voli kada je trezan, i ne moe da ga vidi
oima, kada je pijan..."
Zautao je, oslukujui. Zauo je toptanje kopita, mnotva kopita na ulici i umno disanje mnogih
ljudi i konja. "Ovde, ta li?" upitao je grubi glas pod prozorom. "Kao da je ovde..." "Sto-oj!" Po
stepenitu su se zauli koraci, i tog istog asa se nekoliko pesnica sruilo na vrata. Kira se,
ustreptavi, priljubila uz Rumatu.
"Priekaj, mala" rekao je, smiui ebe.
"To su doli po mene", rekla je Kira apatom. "Znala sam!"
Rumata se jedva oslobodio iz Kirinih ruku i pritrao prozoru. "U ime gospoda!" urlali su dole.
"Otvaraj! Ako provalimo - bie mnogo gore!" Rumata je digao zavesu, i u sobu se probila poznata,
drhtava svetlost baklji. Dole se muvalo mnotvo konjanika - mranih, crnih ljudi u iljastim
kapuljaama. Rumata je nekoliko sekundi gledao dole, a onda je pogledao prozorski ram. Po obiaju,
ram je bio vrsto zaglavljen u zid. U vrata su udarali neim tekim. Rumata je napipao u pomrini
ma i udario drkom po staklu. Sa zveketom su poleteli komadi stakla.
"Ehej, vi!" dreknuo je. "ta je, ne ivi vam se, ta li?"
Udarci o vrata su se smirili.
"I uvek neto zabrljaju", tiho je rekao neko dole. "Domain je kod kue..."
"A ta nas se to tie?"
"A stvar je u tome, to je on prvi maevalac sveta."
"A jo su govorili da je otiao, i da se nee vratiti do jutra." "Preplaili ste se?"
"Nismo se mi preplaili, samo nam nita nije nareeno to se njega tie. Da se ne desi da moramo
da ga ubijemo..."
"Svezaemo ga! Unakaziemo ga i svezati! Ehej, ko je to tamo sa samostrelima?"
"Samo da ne unakazi on nas..."
"Nita, nee. Svi znaju: dao je takav zavet - da nee ubijati."
"Pobiu vas kao pse", rekao je Rumata stranim glasom.
Kira mu se priljubila uz lea. Oseao je kako joj jako lupa srce. Dole su izdali nareenje
kriputavim glasom: "Provaljuj, brao! U ime gospoda!" Rumata se okrenuo i pogledao Kiru u lice.
Posmatrala ga je kao maloas, sa uasom i nadom. U njenim suvim oima video se odblesak baklji.
"No, ta ti je, mala moja", rekao je neno. "Jesi li se preplaila? Idi, obuci se. Ovde nemamo ta
vie da radimo..." Brzo je navukao svoju metalnoplastinu oklopnu koulju. "Sada u ih oterati i otii
emo. Idemo kod Pampe."
Stajala je kraj prozora, gledajui nadole. Crveni odsjaj joj se video na licu. Dole je sve pucketalo
i tretalo. Rumatino srce se steglo od saaljenja i nenosti. Poterau ih kao pse, pomislio je. Nagao
se, traei drugi ma, a kada se ponovo ispravio Kira vie nije stajala kraj prozora. Lagano je padala
na pod, hvatajui se za zavesu.
"Kira!" povikao je.
Jedna strela joj je probila grlo, druga joj je virila iz grudi. Uzeo ju je na ruke i preneo na postelju.
"Kira..." pozvao ju je. Zajeala je i ispravila se "Kira..." rekao je. Nije mu odgovorila. Postajao je
malo nad njom, a onda dograbio maeve, lagano se spustio niz stepenice u hol i poeo da eka da
padnu vrata...
EPILOG
"A posle?" upitala je Anka.
Paka je skrenuo pogled, nekoliko puta se lupio dlanom po kolenu, nagao i ispruio ruku da
dohvati jagodu pod nogama. Anka je ekala.
"Posle..." promrmljao je. "I, sve u svemu niko ne zna ta je bilo posle, Anka. Predajnik je ostavio
kod kue, i kada se kua zapalila, na patrolnom diriablu su shvatili da stvari stoje loe, i odmah su
krenuli u Arkanar. Za svaki sluaj su na grad bacili bombe sa gasom za uspavljivanje. Kua je ve
dogorevala. Prvo su se zbunili, jer nisu znali gde da ga trae, ali su ga posle ugledali..." Zbunio se.
"Jednom reju, videlo se gde je iao."
Paka uuta i poe da ubacuje jagode jednu po jednu u usta.
"No?" tiho je rekla Anka.
"Doli su u dvor... Tamo su ga i pronali."
"Kako?"
"No, spavao je. I svi oko njega... takoe... leali su. Neki su spavali, a neki... tako... Don Rebu su
takoe tamo pronali..." Paka je bacio brzi pogled na Anku i ponovo skrenuo pogled. "Uhvatili su
ga, to jest Antona i prebacili na Bazu... Shvata li Anka, on nita ne pria. I, sve u svemu, on sada
jako malo govori."
Anka je sedela bleda i uspravljena i gledala preko Pakine glave prema livadi ispred kuice.
utale su, lagano se naginjui jele, po plavom nebu su lagano plovili punaki oblaci.
"A ta je bilo sa devojkom?" upitala je.
"Ne znam", surovo je odgovorio Paka.
"Sluaj, Paa", rekla je Anka. "Moda nije trebalo da dolazim ovamo?"
"Ne, ta ti je! Mislim da e ti se obradovati..."
"A meni se ini da se on krije negde u bunju i eka da ja odem."
Paka se osmehnuo.
"Ne", rekao je. "Anton nee sedeti u bunju. Jednostavno on i ne zna da si ti ovde. Peca negde, kao
i obino, ribu."
"A kako se ponaa prema tebi?"
"Nikako. Podnosi me. Ali, ti si ipak neto drugo..." Zautali su.
"Anka", rekao je Paka. "Da li se sea anizotropnog druma?"
Anka je namrtila elo.
"Kakvog to druma?"
"Anizotropnog. Tamo je visila 'cigla'. Sea li se kako smo utroje bili tamo?..."
"Seam se. To je Anton rekao da je taj put anizotropan."
"Anton se tada podvukao ispod cigle; a kada se vratio, rekao je da je tamo navodno pronaao most
dignut u vazduh i skelet faiste, prikovan za mitraljez."
"Ne seam se", rekla je Anka. "I ta onda?"
"Sada se esto seam tog puta", rekao je Paka. "Kao da postoji nekakva veza... Put je bio
anizotropan, kao i istorija. Nazad se ne moe ii. A on je krenuo. I naleteo je na prikovani skelet."
"Ne shvatam te. Kakve veze sa svim ovim ima prikovani skelet?"
"Ne znam", priznao je Paka. "Samo mi se ini."
Anka je rekla:
"Ne doputaj mu da mnogo razmilja. Priaj sa njim stalno o neemu. Gluposti nekakve. Da ne
moe da diskutuje."
 Paka je uzdahnuo.
"To znam i ja. Samo, ta e mu moje gluposti?... Slua me, slua, osmehne se i kae: Ti, Paa,
posedi ovde malo, a ja odoh da se malo proetam. I ode. A ja sedim... U prvo vreme sam, kao budala,
neprimetno iao za njim, a sada jednostavno sedim i ekam. Eh, kad bi..."
Anka je najednom ustala. Paka se osvrnuo i takoe ustao. Anka je, prestavi da die posmatrala,
kako preko poljane prema njima koraa Anton - ogroman, irokih ramena, svetlog, nepreplanulog
lica. Nita se u njemu nije promenilo, uvek je bio malo natmuren.
Krenula mu je u susret.
"Anka", rekao je neno. "Anka, stari drue..."
Pruio je prema njoj ogromne ruke. Oklevajui se pruila ka njemu i odmah odskoila. Na
njegovim prstima... Ali, to nije bila krv - to je jednostavno, bio samo sok od jagoda.