KARL JASPERS

PITANJE KRIVICE
PREVOD DELA:

Karl Jaspers
Die Schuldfrage

IZDAVA:

Fondacija Konrad Adenauer Beograd

ZA IZDAVAA:

Claudia Crawford, Fondacija Konrad Adenauer

UREDNIK:

Aleksandra Popovi, Fondacija Konrad Adenauer

PREVOD:

Vanja Savi

PRE-PRESS:

DIA ART

TAMPA:

Caligraph

TIRA:

500

ISBN 978-86-86661-24-1

Fondacija Konrad Adenauer, Beograd 2009.

Sva prava zadrana.
Dotampavanje u celosti kao i u segmentima samo uz dozvolu izdavaa.
 Karl Jaspers

PITANJE
KRIVICE

BEOGRAD 2009.
 Sadraj

Predgovor.................................................................................................... 10

Uvod u seriju predavanja

O duhovnoj situaciji u Nemakoj........................................................ 11

Pitanje krivice............................................................................................. 16

A. SKICA RAZLIKOVANJA
1. etiri pojma krivice............................................................................... 18
2. Posledice krivice..................................................................................... 20
3. Sila Pravo Milost.............................................................................. 21
4. Ko sudi, i kome i emu se sudi?........................................................... 22
5. Odbrana................................................................................................... 24

B. NEMAKA PITANJA.......................................................................... 26
I DIFERENCIJACIJA NEMAKE KRIVICE
1. Zloini...................................................................................................... 28
2. Politika krivica...................................................................................... 33
3. Moralna krivica...................................................................................... 34
4. Metafizika krivica................................................................................. 38
5. Rezime..................................................................................................... 39
a) Posledice krivice.................................................................................... 39
b) Kolektivna krivica................................................................................. 40

II MOGUNOST OPRAVDANJA
1. Terorizam................................................................................................ 44
2. Krivica i istorijski kontekst................................................................... 45

5
3. Krivica drugih........................................................................................ 48
4. Sveopta krivica?.................................................................................... 52

III NAE PROIENJE

1. Uzmicanje pred proienjem.............................................................. 55
a) Uzajamno okrivljavanje........................................................................ 55
b) Samonipodatavanje i prkos................................................................ 56
c) Uzmicanje u, po sebi, ispravnim ali za pitanje krivice nebitnim
pojedinostima............................................................................................. 58
d) Uzmicanje u opte................................................................................. 59

2. Put proienja........................................................................................ 61

Pogovor Pitanju krivice napisan 1962................................................. 64

6
 PITANJE

KARL JASPERS (18831969)

Psihijatar po struci, Jaspers se oduvek zanimao gde su granice psi-

hologije u prouavanju oveka. Bio je najpre asistent na psihijatrijskoj
klinici, a 1913. godine poinje da predaje psihologiju na Univerzitetu
u Hajdelbergu i pie Optu psihopatologiju, u kojoj daje pregled
svih psiholokih teorija i iznosi svoju psihologiju razumevanja. Delo
Psihologija pogleda na svet (1919) odvodi ga put filozofije i donosi
mu mesto profesora tog predmeta, to su neki filozofi po vokaciji do-
ekali s negodovanjem, nazivajui ga zavodnikom omladine, jer su
njegova predavanja bila veoma omiljena. Godinama nije gotovo nita
objavljivao zaokupljen pripremanjem kapitalne Filozofije, objavlje-
ne tek 1932. godine.
Kao ve istaknuti filozof, Jaspers od 1933. javno govori protiv naci-
onalsocijalizma, zbog ega gubi mesto profesora filozofije, a od 1939.
i pravo da objavljuje. Godine 1942, dozvoljeno mu je da emigrira u
vajcarsku pod uslovom da njegova ena, Jevrejka, ne napusti zemlju.
Uprkos opasnostima, oboje ostaju u Nemakoj, reeni da u sluaju
hapenja izvre samoubistvo. Jaspers 1945. saznaje da e 14. aprila biti
odveden u koncentracioni logor. Tridesetog marta, Hajdelberg zauzi-
maju Amerikanci. Godine 1948. Karl Jaspers je napustio Nemaku, i
do kraja ivota predavao je filozofiju u Bazelu.

Pitanje krivice izlazi 1946. godine.

Znati da si odgovoran prvi je pokazatelj buenja politike slo-

bode. Ta sloboda je stvarna, a ne tek zahtev koji se spolja namee ne-
slobodnim ljudima, samo u onoj meri u kojoj ovo saznanje postoji i
priznaje se.
U unutranjoj politikoj neslobodi ovek se pokorava, dok se, s
druge strane, ne osea krivim. Znati da si odgovoran predstavlja po-
etak unutranjih potresa, koji hoe da ostvare politiku slobodu.

7
 Karl Jaspers
PITANJE KRIVICE
 Godinu dana pre nego to je Hitler doao na vlast, 1932, Karl Jas-
pers objavio je knjigu o Maksu Veberu iji je podnaslov bio Sr ne-
makog u politikoj misli, uenosti i filozofiji. Jaspers je sr defi-
nisao kao racionalnost i humanost koje se raaju u strasti. Njegova
studentkinja Hana Arent iznela je zamerke. U pismu svom profesoru
od 1. januara 1933. godine, ukazala je na to da kao Jevrejka ne moe da
se zalae za takvu sr. Nemaka, rekla je ona, znai moj maternji
jezik, filozofiju i knjievnost.1 Jaspers joj posle dva dana odgovora
na pismo: udno mi je da se Vi kao Jevrejka odvajate od onoga to
je nemako, i rekao, da sve to njegova studentkinja treba da doda
maternjem jeziku, filozofiji i knjievnosti jeste istorijsko-politika
sudbina.
Ova prepiska jasno pokazuje da je u Jaspersovoj misli postojao
snaan nacionalistiki element. On se ponosio nemakim kulturnim
dostignuima i smatrao da u njima postoji neto jedinstveno nemako.
U isti mah, Jaspers je bio predan humanistikim vrednostima i stoga je
za njega bilo zaprepaujue da vidi ta sve pripadnici nemake dra-
ve u ime nemstva mogu uiniti za dvanaest godina nacistike vlasti.
U Pitanju krivice, objavljenom neposredno nakon Drugog svet-
skog rata, Jaspers se suoava sa sopstvenom odgovornou i odgo-
vornou drugih koji su poinili. On je javno progovorio protiv naci-
sta i zbog toga je, pre poetka rata, izbaen sa mesta univerzitetskog
profesora. Oduzeto mu je pravo da objavljuje. Jaspers je 1942. dobio
dozvolu da emigrira u neutralnu vajcarsku, ali njegovoj eni, Jevrej-
ki, nije bilo doputeno da naputa zemlju pa je Jaspers zato ostao u
Nemakoj. Ona se skrivala i preivela, a on je 1945. stavljen na listu
onih koje treba poslati u koncentracioni logor. Poraz Nemake spreio
je njegovo odvoenje. Jaspers je najistaknutiji intelektualac koji je pro-
govorio protiv nacista i preiveo rat u Nemakoj.
Kada je bilo mogue govoriti protiv nacista, Jaspers je to uinio.
Kada to vie nije bilo mogue, postao je pripadnik unutranje emi-
gracije, to jest neko ko se duhovno distancira od dogaaja koji ga

1
Odlomci iz pisama navedeni su po Hannah Arendt, Karl Jaspers: Correspoondence 19261969,
priredili Lotte Kohler i Hans Saner, Harcourt Brace Jovanovich, New York, 1992.

11
okruuju. Nije uestvovao niukakvim nacistikim zloinima, bio je
progonjen, i gotovo platio ivotom to to im se suprotstavio. Znao je
vrlo dobro da je umnogome neosnovano njemu pripisivati kolektivnu
krivicu za nacistike zloine. Drugi koji nisu bili istaknute javne lino-
sti kao Jaspers nisu imali prilike da javno izloe svoje stavove, ali su se
takoe protivili nacistima. Okolnosti im nisu dozvolile da odu, i stoga
je jedini racionalni izbor koji im je preostao bila unutranja emigracija.
Pripisivati njima kolektivnu krivicu bilo je, takoe, nepravedno.
Pa ipak, Jaspers je uvideo da krivica ima nekoliko komponenti. On
je imao odreene obaveze prema ljudima oko sebe, i oni su imali obave-
ze prema njemu. Svi zajedno ine zajednicu, nemaku naciju. Ponosno
je pisao o nemakoj naciji, pokuao da definie njenu sr i nije sa sebe
mogao skinuti svaku odgovornost za zloine svojih sunarodnika ija
definicija sri zajednike nacije nije obuhvatala njegove vrednosti.
I, nakon Drugog svetskog rata, Jaspers je nastavio korespondenciju
sa Hanom Arent koja je napustila Nemaku 1933, i preko Pariza, june
Francuske, panije i Lisabona konano stigla do Sjedinjenih Drava. U
vreme kada je Pitanje krivice objavljeno u Nemakoj, 27. juna 1946,
Jaspers je pisao Arentovoj:

Za vreme nacistike vlasti povremeno bih govorio svojoj eni ja

sam Nemaka, kako bih oboma pomogao da se drimo zajednikog
tla. Tvrdnja kao to je ta, smislena je samo u svom kontekstu.
Kada se izvue iz konteksta, ili ak prenese u neki drugi, ona po-
staje nepodnoljivo nadmena. Vi ste, naravno, potpuno u pravu.
Politiki, ona je besmislena. Moja ena i ja bili smo u slozi ak i
kada je ona tu tvrdnju odbacivala. Ja nisam Nemac na bilo kakav
bitno drukiji nain nego to je to ona. Ne smemo dozvoliti da
nam Hitler nametne bilo ta drugo. Sada, kada je Nemaka uni-
tena u odreenom smislu i u odreenom stepenu, i sa kona-
nou koju je teko bilo ko ovde zaista dokuio ja se po prvi put
oseam lagodno kao Nemac...

12
Arentova je odgovorila:

Vau primedbu da sada, kada je Nemaka unitena u odree-

nom smislu i u odreenom stepenu, i sa konanou koju je teko
bilo ko ovde zaista dokuio ja se po prvi put oseam lagodno kao
Nemac... smatram velianstvenom.

Ona je znala da njen profesor voli svoju zemlju i da je ta primedba

bila, na neki nain, izraz te ljubavi.
Postoje, naravno, mnoge razlike izmeu Nemake posle Drugog
svetskog rata i Srbije nakon rata na Kosovu. Nijedne dve istorijske si-
tuacije nisu sline. Pa ipak, verujem da ono to Jaspers ima da kae o
krivinoj odgovornosti, moralnoj, metafizikoj i politikoj krivici pre-
vazilazi istorijski kontekst. Njegovo ralanjivanje krivice na ove kom-
ponente vodi ga kljunoj spoznaji da je politika krivica po svojoj pri-
rodi kolektivna. Ona ga, takoe, vodi zapaanju da politika sloboda
poinje tamo gde se veina pojedinaca u jednom narodu osea zajed-
niki odgovornim za politiku svoje zajednice. Objavljivanje ove knjige
u Srbiji bi uvek dolo u pravi as. Naroito sada, nakon Kosova.

Aryeh Neier
8. septembar 1999.

13
 PREDGOVOR

Iz serije predavanja O duhovnoj situaciji u Nemakoj odranih

tokom zimskog semestra 19451946, ovde e biti objavljen sadraj
onih asova koji su se bavili pitanjem krivice.
Ovim izlaganjem eleo sam da kao Nemac potpomognem slogu i
pojanjenju situacije i u Nemakoj; kao ovek meu ljudima da ue-
stvujem u naem stremljenju istini.

Hajdelberg, aprila 1946.

15
 UVOD U SERIJU PREDAVANJA
O DUHOVNOJ SITUACIJI U NEMAKOJ

Mi u Nemakoj moramo duhovno prii jedni drugima. Mi jo uvek

nemamo zajedniko tlo, i tek pokuavamo da se meusobno sretnemo.
Moje izlaganje niklo je iz meusobnog razgovora koji svi mi vodi-
mo, svako u svome krugu.
Sa mislima koje iznosim svako se mora nositi na svoj nain ne tre-
ba ih primati kao sve vaee, ve odmeravati, ali ih ne treba ni prosto
osporavati, ve oprobati, predoiti sebi i preispitati.
Treba da nauimo da razgovaramo jedni s drugima. To znai da ne
treba samo da ponavljamo svoje miljenje, ve da ujemo i ta drugi
misli. Ne treba samo da potvrujemo, ve i da razmiljamo u kon-
tekstu, sasluamo razloge i budemo spremni na nove uvide. Treba
da u sebi, probe radi, sagledamo neto iz tueg ugla, tavie da tra-
imo sebi suprotstavljena stanovita. Pronalaenje zajednikog i su-
protstavljenog vanije je od fiksiranja uzajamno iskljuivih stanovita,
ime se razgovor prekida kao beznadean.
Lako je zastupati emotivno intonirane konane sudove; teko je
sebi mirno neto predoiti. Lako je prekidati komunikaciju prkosnim
tvrdnjama; teko je neprestano, prevazilazei tvrdnje, zalaziti u po-
druje istine. Lako je prihvatiti miljenje i vrsto ga se drati, i time
potedeti sebe promiljanja; teko je napredovati korak po korak, i ni-
kada se ne libiti daljeg preispitivanja.
Moramo povratiti spremnost da se upustimo u promiljanje, to
ukljuuje i odluku da se ne opijamo oseanjima ponosa, oaja, ogore-
nja, prkosa, osvete ili prekora, ve da naas zatomimo ova oseanja i
oslunemo stvarnost.
Ali za meusobni razgovor vai i obrnuto: lako je o svemu neo-
bavezno misliti a nikad ne dostignuti opredeljenje; teko je, uz sve-
strano rasvetljavanje i razmiljanje koje je otvoreno za uvide, dono-
siti stvarnu odluku. Lako je prianjem izmicati pred odgovornou;
teko je bez tvrdoglavosti pridravati se odluke. Lako je svaki put
u odreenim situacijama ii linijom manjeg otpora; teko je, voen

17
bezuslovnom odlukom, uz svu okretnost i fleksibilnost miljenja, sle-
diti zacrtani put.
Kad uistinu uzmognemo da razgovaramo jedni s drugima, mi smo
na izvoritu; tada, u nama uvek ostaje neto to drugom poklanja i
zasluuje poverenje. Onda i u dijalogu postaje mogua ona tiina u
kojoj ljudi zajedno oslukuju i uju istinu.
U meusobnom razgovoru ne treba da dajemo oduka svom gne-
vu, ve da pokuamo da pronaemo put jedni ka drugima. Afekt ne
govori u prilog istini govornika. Mi ne elimo da se melodramatino
busamo u grudi, da vreamo druge, niti da se samozadovoljno raz-
meemo onim to moe samo povrediti druge. No, ne sme biti ni ba-
rijera kao to su smotreno ustruavanje, popustljivost zatakavanja, ili
pak uteno zavaravanje. Nema pitanja koje se ne sme postaviti, nieg
to se u privrenosti uzima zdravo za gotovo, nikakvog oseanja niti
ivljenja u laima u koje se ne sme dirati. A tek je nedopustivo drsko
sasipati pravo u lice izazivake, neosnovane, olako izreene sudove.
Mi pripadamo istoj zajednici; pri meusobnom razgovoru moramo
biti svesni zajednike dobrobiti.
U takvom razgovoru niko nije tui sudija; svako je u isti mah i
sudija i optueni. Svih ovih godina sluali smo prezrive osude drugih
ljudi. Ne elimo da se to nastavi.
Meutim, to vazda samo delimino polazi za rukom. Svi smo mi
skloni da sebe opravdavamo, a da, optuujui, napadamo protivni-
ku stranu. Danas moramo preispitati sebe otrije nego ikad. Razjasni-
mo sledee: po svoj prilici, u toku stvari, svagda preiveli ima pravo,
a uspeh je, izgleda, taj koji daje pravo. Ko ispliva, zamilja da je istina
sveopteg dobra na njegovoj strani. Tu se krije duboka nepravda koja
je slepa za stradalnike, nemone, za one koje su dogaaji pregazili.
Oduvek je bilo tako. Tako je bilo i sa prusko-nemakom halabukom po-
sle 1866, odnosno 1870. godine, koja je u Nieu probudila uas. Isto tako bilo
je poev od 1933, sa jo gromoglasnijom halabukom nacionalsocijalizma.
Zato se moramo upitati, ne uleemo li u jo jednu halabuku, ne
dajemo li sebi za pravo time to izvodimo legitimnost iz gole injenice
da smo propatili i preiveli.

18
 Pojasnimo: to to ivimo i to smo preiveli nije naa zasluga, to
da je, usred stranog razaranja, nastupilo novo stanje koje prua nove
anse nismo postigli sopstvenim snagama. Ne polaimo pravo na le-
gitimnost koja nam ne pripada.
I kako je danas bilo koja nemaka vlast u stvari autoritarna vlast
koju postavljaju Saveznici, svaki Nemac, svako od nas, itavo polje svo-
jih aktivnosti ima da zahvali inu dobre volje ili dozvoli Saveznica. To
je surova injenica. Istinoljubivost nam ne dozvoljava da je zaboravimo
ni jedan jedini dan. Ona nas uva od osionosti i ui usmerenosti.
Kao i uvek, i danas ima gnevnih ljudi koji veruju da su samo oni
u pravu i smatraju svojom zaslugom ono to se dogodilo zahvaljujui
tuem trudu.
Niko nije potpuno lien toga. I sami smo skloni gnevu. Dozvolimo
da se gnev proisti. Borimo se za istotu due.
Ona ne podrazumeva samo umni rad, ta borba pobeuje i rad srca.
Vas koji sluate ova predavanja ona mogu takoe poneti ili pobuditi
vae neslaganje; ja u pokretati takve stvari, ali ne i bez sopstvenog
tronua u osnovi svojih razmiljanja. I mada u toku ovog jednostra-
nog izlaganja faktiki ne razgovaramo jedini s drugima, ne moe se
izbei da mnogi od vas budu i lino pogoeni. Unapred vas molim da
mi oprostite ako bilo koga uvredim. Ja to ne elim. Ali sam odluan da
se odvaim i na najradikalnije misli sa svom moguom obazrivou.
Umee meusobnog razgovora pruie nam i vie od vlastite po-
vezanosti. Postaviemo neophodne temelje za mogunost da razgova-
ramo s drugim narodima.
U krajnjoj otvorenosti i potenju ne nalazi se samo nae dostojan-
stvo mogue ak i u nemoi ve i naa ansa. Pitanje koje svaki Ne-
mac sebi postavlja jeste, da li poi ovim putem, izlaui se opasnosti
razoaranja, kao i opasnosti da se pretrpe dodatni gubici, i monima
prui prilika za zloupotrebe. Odgovor: ovaj put je jedini koji e nau
duu potedeti izoptenitva. ta e od toga ispasti, moramo videti.
To je duhovno-politiko hodanje ivicom ponora. Jedini mogui uspeh
je onaj na duge staze. Mi emo jo dugo pobuivati nepoverenje.

19
Stav ponosne utnje moe na kratko biti opravdana maska iza koje
ovek hvata dah i pribire misli. Meutim, ono se pretvara u samo-
zavaravanje i podvalu ako nam doputa da se prkosno povuemo
u sebe, da onemoguimo razluivanje i potedimo sebe potresa koje
donosi stvarnost. Ponos koji lano sebe smatra mukim izbegava, u
stvari, suoavanje, i shvata utnju kao poslednji borbeni stav preostao
nemonome.
Meusobni razgovor je danas u Nemakoj otean, ali je on i na
najvei zadatak, jer meu nama postoje ogromne razlike u onome to
smo preiveli, oseali, prieljkivali, inili. Pod platom nametnute
spoljne zajednice krile su se nepregledne mogunosti koje sad izbijaju
na povrinu.
Moramo nauiti da vidimo tekoe i saoseamo u situacijama i sa
stavovima koji potpuno odstupaju od naih vlastitih.
U zajednikim osnovama nas Nemaca danas nalazimo moda jo
samo negativna odreenja; pripadnost naciji koja je do kraja poraena
i preputena na milost i nemilost pobedniku; pomanjkanje zajedni-
kog tla koje bi sve nas spajalo; rasturenost: svako je u bitnom prepu-
ten samom sebi, a ipak je svako pojedinano bespomoan. Zajedni-
ko nam je samo nezajednitvo.
U tiini ispod uniformnog govora javne propagande tih dvanaest
godina, zauzeli smo veoma razliite unutranje stavove. U Nemakoj
nema jedinstvenog shvatanja vlastite due, vlastitih vrednosti i elja.
Zbog velike raznolikosti onoga u ta smo verovali svih ovih godina,
onoga to smo drali istinom, onoga to je za nas bio smisao ivota,
preobraaj takoe mora biti razliit kod svakog pojedinca. Svi mi sada
doivljavamo preobraaj. No, ne idemo svi istim putem ka novom
tlu zajednike istine za kojim tragamo i koje bi nas ponovo povezalo.
U ovakvoj katastrofi svako sme sebi dozvoliti da doivi preokret ka
preporodu, bez straha da e ispasti neastan.
Razlike sada izranjaju usled injenice da dvanaest godina nijedna
javna rasprava nije bila mogua, i da je ak i u privatnom ivotu svako
protivljenje moralo ostati ogranieno na najintimniji razgovor, a esto za-
tomljeno i pred najbliim prijateljima. Javan i opti, i otuda sugestivan,

20
a za omladinu koja je u njemu stasala razumljiv po sebi, bio je samo
nacionalsocijalistiki nain govorenja i miljenja.
Sada, kada opet moemo slobodno da govorimo, izgledamo jedni
drugima kao da je svako doao iz drugog sveta. A ipak, svi govorimo
nemaki jezik, svi smo u ovoj zemlji roeni i nju imamo za domovinu.
Treba da pronaemo put jedni ka drugima, da meusobno razgo-
varamo i pokuamo da jedni druge ubedimo.
Naa shvatanja dogaaja razlikuju se do neusaglasivosti: neki su
proli kroz itavo potresno iskustvo nacionalnog ponienja ve 1933,
drugi poev od juna 1934, trei 1938. tokom pogroma Jevreja, mno-
gi u godinama nakon 1942, kada je poraz postao verovatan, ili nakon
1943, kada je postao izvestan, a pojedini tek 1945, kada je on odista i
nastupio. Za one prve, 1945. bila je oslobaenje novih mogunosti; za
druge, to su bili najtei dani, jer su oznaili kraj tobonjeg nacionalnog
Rajha.
Pojedinci su radikalno sagledali izvor zla i izvukli zakljuke. Oni
su ve 1933. prieljkivali intervenciju i ulazak zapadnih sila, uvidevi
da, u trenutku kada su se vrata nemakog zatvora zatvorila, oslobo-
enje moe doi samo spolja. Od tog osloboenja zavisio je opstanak
nemake due. Da unitenje nemakog bia ne bi bilo dovreno, ovo
osloboenje bratske zapadne drave moraju sprovesti u zajednikom
evropskom interesu. Do njega, meutim, nije dolo, i put je vodio do
1945. godine, do najuasnijeg razaranja svih aspekata nae fizike i
moralne stvarnosti.
Ovo shvatanje nipoto nije opteprihvaeno. Osim onih koji su u
nacionalsocijalizmu videli ili jo uvek vide Zlatno doba, postoje pro-
tivnici nacionalsocijalizma koji su svejedno bili ubeeni da pobeda
Hitlerove Nemake ne bi imala za posledicu razaranje nemakog bia.
U takvoj pobedi su pre videli utemeljivanje svetle budunosti Nema-
ke, smatrajui da e se pobedonosna Nemaka osloboditi Partije, bilo
odmah, bilo Hitlerovom smru. Nisu verovali staroj misli da se drav-
na sila odrava samo pomou snaga koje su je stvorile; nisu verovali
da bi teror, po prirodi stvari, upravo nakon pobede postao nesalomiv,
da bi Nemaku, nakon pobede i rasputanja armije, SS drao u aci

21
kao ropski narod da bi sprovodio opustoujuu, unitavalaku, repre-
sivnu svetsku vlast u kojoj bi sve nemako bilo ugueno.
Razlika lei i u nainu na koji proivljavamo muku koja ima sa-
svim razliite oblike i stepene individualnog ispoljavanja. I, mada
su svi iskusili nevolju, teku oskudicu i fiziku patnju, ipak je velika
razlika izmeu onih koji su zadrali krov nad glavom i onih ije je
domainstvo razrueno bombama; koji su patnju i gubitke doiveli u
borbi na frontu, kod kue ili u koncentracionom logoru; onih koje je
progonio Gestapo ili onih koji su, makar i nagnani strahom, uivali
povlastice reima. Skoro svako izgubio je bliske roake i prijatelje, ali
to kako ih je izgubio u borbi na frontu, u bombardovanju, u koncen-
tracionim logorima ili u masovnim ubistvima koje je reim sprovodio
odreuje veoma razliite line stavove. Patnja se razlikuje po vrsti,
a veina ima sluha samo za svoju sopstvenu. Svako naginje tome da
velike gubitke i bol tumai kao rtvu, ali mogua tumaenja svrhe te
rtve deli takav ponor razlike da one postaju glavni izvor podela.
Gubitak vere ima nesaglediv znaaj. Samo transcendentno zasno-
vana religijska ili filozofska vera moe se odrati u svim ovim stra-
hotama. Ono to je vailo u svetu napuklo je. Vernom sledbeniku
nacionalsocijalizma, sada kada su njegove misli jo apsurdnije nego
to su bile u vreme nacionalsocijalistike vladavine, ne preostaje nita
osim da se hvata za sruene snove. Nacionalista smeteno stoji izmeu
besmrtnosti nacionalsocijalizma, kroz koju on gleda, i realnosti ne-
makog poloaja.
Sve ove razlike vode konstantnom razdoru meu nama Nemcima,
utoliko pre to se u naem postojanju ne osea zajednika etiko-po-
litika osnova. Mi stojimo samo na sceni istinski zajednike politike
osnove koja bi nam omoguila da zadrimo uzajamnu solidarnost i u
najeim sporenjima. Ono to nam u velikoj meri nedostaje jeste da
jedni sa drugima razgovaramo i da jedni druge sasluamo.
Sve postaje jo gore time to mnogi ljudi jednostavno odbijaju da
promisle stvari, i samo trae slogane i poslunost. Ne postavljaju pi-
tanja i ne daju odgovore van ponavljanja utuvljenih fraza. Samo znaju
da potvruju i sluaju, ne i da preispituju i razmatraju, te ih je otud

22
nemogue ubediti. Kako razgovarati sa ljudima koji nee da slede put
preispitivanja i promiljanja, put samostalnosti, traganjem za uvidom
i ubeenjem?
Nemaka se ne moe povratiti ukoliko mi Nemci ne pronaemo
zajedniki put u komunikaciji. Ako nauimo istinski da razgovaramo
jedni s drugima, to moe biti samo s punom sveu o ogromnim me-
usobnim razlikama.
Jedinstvo postignuto prinudom ne slui niemu; u katastrofi ono ne-
staje kao kakav privid. Sloga koja je rezultat meusobnog razgovora i
razumevanja vodi ka postojanoj zajednici.
Oslikavajui ono tipino, ne pozivamo nikog da se svrsta. Svako ko
misli da se neto odnosi na njega ini to na sopstvenu odgovornost.

23
 PITANJE KRIVICE

Gotovo ceo svet osuuje Nemaku i Nemce. O naoj krivici ra-

spravlja se sa gnevom, uasnutou, mrnjom i prezrenjem, zahtevaju
se kazna i odmazda. U tome ne uestvuju samo pobednici, ve i poje-
dini nemaki emigranti, pa ak i graani neutralnih zemalja. Ima ljudi
u Nemakoj koji priznaju krivicu, ukljuujui i sopstvenu, ali i mnogih
koji sebe smatraju nevinima i druge proglaavaju krivim.
Razumljivo je hteti prenebregnuti ovo pitanje; ivimo u krajnjoj
nudi, a veliki delovi naeg stanovnitva nalaze se u tako elementar-
noj nevolji, da bi se reklo da su postali neosetljivi na ovakva razglaba-
nja. Njih zanima ono to im moe olakati patnju, doneti posao i pare
hleba, krov nad glavom i ogrev. Horizont im je suen. Ljudi ne vole da
sluaju o krivici, o prolosti; njih ne zanima svetska istorija. Oni, jed-
nostavno, ne ele vie da pate; ele da izau iz ove bede, da ive, ali
ne i da naknadno promisle stvari. Vlada miljenje da posle tako velike
patnje oveku, takorei, mora biti pruena nagrada, u svakom sluaju
uteha, umesto to se na njega dodatno svaljuje krivica.
Uprkos tome, iako zna da je naputen i u krajnjoj bedi, ovek na
trenutke osea poriv za smirujuom istinom. Ne moemo biti ravno-
duni niti samo gnevni to uz nevolju pridolaze jo i optube. Treba
jasno da sagledamo da li je ovo okrivljivanje pravedno ili nepraved-
no, i u kom smislu. Jer, upravo u nevolji postaje utoliko opipljivije
ono najneminovnije: potreba za istom duom i ispravnom milju i
postupkom, kako bismo, suoeni sa nitavilom, mogli da zahvatimo
ivot sa samog izvora.
Bez izuzetka, svi mi Nemci imamo obavezu da jasno sagledavamo
pitanje svoje krivice, i da izvuemo zakljuke. Nae ljudsko dostojan-
stvo nas na to obavezuje. Pre svega, ne moemo biti ravnoduni prema
miljenju koje svet ima o nama kada znamo da smo deo oveanstva
da smo prvo ljudi, pa tek onda Nemci. Jo je vanije to da na vlastiti
ivot, ak i u nedaama i nesamostalnosti, moe zadrati dostojanstvo
samo ako se drimo istinoljublja prema samima sebi. Pitanje krivice nije
tek pitanje koje nam postavljaju drugi, to je pitanje koje postavljamo

24
sami sebi. Odgovor koji sebi damo, predstavljae temelj nae svesti o
bivstvu i nae samosvesti. Za nemaku duu to je sudbinsko pitanje.
Samo preko pitanja krivice moe nastupiti onaj preokret koji nas dovo-
di do ponovnog roenja sa samog izvora naeg bia. To to nas pobed-
nici proglaavaju krivim jeste injenica politikog karaktera sa najveim
moguim posledicama po na ivot, ali nam ona ne pomae u kljunoj
stvari, u unutranjem preokretu. Tu smo potpuno sami. Filozofija i teo-
logija pozvane su da osvetle pitanje krivice u svoj njegovoj dubini.
Rasprave o pitanju krivice esto pate od brkanja pojmova i taki
gledita. Da bi se stiglo do istine, potrebno je razlikovati. Najpre bih
skicom tih razlika pokuao da pojasnim na sadanji poloaj. Distink-
cije, dakako, nemaju bezuslovno vaenje. Konano, uzrok onoga to
nazivamo krivicom lei u onom Jednom obuhvatnom. No, nju moe-
mo objasniti samo pomou distinkcija.
Naa mrana oseanja ne zasluuju bezuslovno poverenje. Nepo-
srednost je svakako vlastita stvarnost, ona je sadanjost nae due.
Meutim, oseanja nisu poput ivotnih datosti, jednostavno tu, nego
su posredovane naim unutranjim delanjem, naim miljenjem, na-
im znanjem. Na oseanje kao takvo ne moemo se osloniti. Pozivanje
na oseanja jeste naivnost koja prenebregava objektivnost saznajnog i
mislivog. Tek nakon neprekidnog svestranog promiljanja i usvajanja
stvari, propraenog, voenog i remeenog oseanjima, dolazimo do
istinskog oseanja na koje se uvek u ivotu moemo osloniti.

25
 A. SKICA RAZLIKOVANJA

1. ETIRI POJMA KRIVICE

Treba razlikovati:

1. Krivina odgovornost: Zloini su objektivno dokaziva dela koja

nesumnjivo kre zakone. Instanca je ovde sud, koji u pravnom postup-
ku pouzdano utvruje injenice i na njih primenjuje zakone.

2. Politika krivica: Do nje dovode postupci zvaninika i graana

jedne drave; zbog nje ja moram snositi posledice postupaka dra-
ve ijoj sam vlasti potinjen, i u ijem se poretku odvija moje stvarno
postojanje (utvrena politika odgovornost). Svaki ovek snosi deo
odgovornosti za svoju vlast. Instanca je sila i pobednikova volja, kako u
unutranjoj, tako i u spoljnoj politici. Uspeh odluuje. Obuzdavanje
samovolje i sile manifestuje se u politikoj razboritosti koja ima u vidu
dugorone posledice, i priznavanju normi koje vae kao prirodno i
meunarodno pravo.

3. Moralna krivica: Za postupke koje poinim kao pojedinac snosim

moralnu odgovornost, kao i za sve svoje postupke, ukljuujui i spro-
voenje politikih i vojnih odluka. Ni u jednom trenutku ne vai prosto
nareenje je nareenje. Zloini ostaju zloini i onda kada su nareeni
(mada u zavisnosti od stepena opasnosti, ucene i terora postoje olak-
avajue okolnosti), i podleu, kao i svaki drugi postupak, moralnom
sudu. Instanca je sopstvena savest, i komunikacija s prijateljima i blinji-
ma koji u svojoj ljubavi brinu o mojoj dui.

4. Metafizika krivica: Postoji solidarnost meu ljudima kao pripadni-

cima ljudskog roda koja svakog ini saodgovornim za svaku krivdu i
nepravednost u svetu, a posebno za zloine poinjene u njegovom pri-
sustvu ili s njegovim znanjem. Ako ne uradim sve to je u mojoj moi
da ih spreim, i sm sam delom kriv. Ako nisam zaloio svoj ivot da

26
spreim ubistvo drugog, ve sam stajao po strani, oseam se krivim na
nain koji nije ni pravno, ni politiki, ni moralno adekvatno pojmljiv.
To to jo uvek ivim nakon to se tako neto dogodilo, titi me kao
neizbrisiva krivica. Kao pripadnici ljudskog roda, ukoliko nas srean
sluaj ne potedi takvih situacija, dolazimo do granice na kojoj se pred
nas postavlja izbor: ili bezuslovno zaloiti svoj ivot, mada bez svrhe jer
izgledi za uspeh ne postoje, ili zbog nemogunosti uspeha izabrati da
se ostane u ivotu. Sr naeg bia upravo ini bezuslovnost koja negde
meu ljudima ipak postoji, na primer, u sluajevima odreenih poinje-
nih zloina ili deljenja fizikih uslova ivota, najzad kao spremnost da
se ivi zajedno ili ne ivi uopte. No, to da nje nema u solidarnosti svih
ljudi, svih graana iste drave, pa ni u solidarnosti manjih grupa ve
da ona ostaje svedena na najuu ljudsku povezanost, u tome se sastoji
krivica svakog od nas. Jedina instanca je Bog.

Razlikovanje ova etiri pojma krivice pojanjava smisao optubi.

Tako, na primer, politika krivica podrazumeva, dodue, da se svi dr-
avljani uine odgovornim za posledice postupaka drave, ali ne po-
drazumeva i krivinu odgovornost i moralnu krivicu svakog pojedinog
dravljanina za zloine koji su poinjeni u ime drave. O zloinima od-
luuje sudija, o utvrenoj politikoj odgovornosti pobednik; o moralnoj
krivici istinito se moe govoriti samo u ljubavlju proetoj borbi meu
solidarnim ljudima. Metafizika krivica moda moe biti predmet ot-
krovenja u konkretnoj situaciji ili u delima pesnika i filozofa, ali u me-
usobnom razgovoru teko. Najdublje su je svesni oni koji su jed-
nom dosegli bezuslovno, ali kroz to odmah iskusili odsustvo oitovanja
bezuslovnog u odnosu na sve ljude. U nama ostaje sram spram neeg
uvek prisutnog konkretno nerazotkrivenog, o emu se, ako je razgovor
o tome uopte mogu, moe samo uopteno raspravljati.
Ovo razlikovanje etiri pojma krivice trebalo bi da nas sauva od
povrnosti u govoru o krivici u kome se nita ne gradira i sve svodi
na jednu jedinu ravan, da bi se o njoj sudilo s grubim nerazluivanjem
loeg sudije. No, razlikovanja treba da nas na kraju vrate na izvor koji
se ne bi mogao neopozivo nazivati naom krivicom.

27
 Sve ove razlike postaju pogrene ukoliko izgubimo iz vida blisku
vezu meu stvarima koje razlikujemo. Svaki pojam krivice ukazuje
na jedan aspekt stvarnosti koji ostavlja posledice u sferama preostalih
pojmova krivice.
Kad ljudi ne bi nosili nikakvu metafiziku krivicu, bili bi aneli, i
preostala tri pojma krivice postala bi bespredmetna.
Moralni propusti ine osnovu iz koje se raaju politika krivica i
zloin. Bezbrojni sitni propusti, komformistiko prilagoavanje, jeftino
opravdavanje i neprimetno pospeivanje nepravde, doprinoenje stva-
ranju javne atmosfere koja onemoguava jasno vienje stvari, i sve ono
to tek kao takvo ini zlo moguim, sve to ostavlja posledice koje zajed-
no ine preduslove politike krivice za ukupne prilike i dogaaje.
Podruju morala pripada i nejasno sagledavanje znaaja moi u
ljudskoj zajednici. Zamagljivanje ove fundamentalne injenice jeste
krivica kao to je krivica i lana apsolutizacija moi jedinog odreuju-
eg faktora zbivanja. Sudbina svakog oveka je da bude upleten u od-
nose moi u kojima ivi. To je neizbena krivica svih, krivica ljudsko-
sti. Ona se potire zalaganjem za mo koja ostvaruje pravdu, ljudska
prava. Odsustvo saradnje u strukturisanju odnosa moi, u borbi za
mo u smislu sluenja pravu, povlai sa sobom i osnovnu politiku, a i
moralnu krivicu. Politika krivica pretvara se u moralnu krivicu tamo
gde je razoren smisao moi ostvarivanje prava, etos i istota sopstve-
nog naroda. Jer tamo gde mo ne ograniava samu sebe nastaju nasilje
i teror, i u krajnjoj taki ponitenje ljudskog bivstva i due.
Iz naina ivota i moralnog ponaanja brojnih pojedinaca irih
ljudskih zajednica u svakodnevnom ivotu nastaju odreeni politiki
odnosi, pa tako i politike prilike. No, s druge strane, ivot pojedinca
pretpostavlja istorijski ve nastale politike prilike, ostvarene u etosu
i politici njegovih predaka i omoguene situacijom u svetu. Ovde se i
jedno i drugo daje u emi suprotstavljenih mogunosti.
Prva jeste da se politiki etos shvati kao princip postojanja drave
po kojem svi uestvuju svojom sveu, znanjem, stavovima i voljom.
To je ivot politike slobode kao neprekidnog toka uspona i padova.
Ovaj ivot omoguen je zadatkom i ansom saodgovornosti svih nas.

28
 Druga mogunost jeste da prevlada otuenost veine od politike.
Tada se dravna vlast ne doivljava kao neto to se tie pojedinca. On
nije svestan svoje saodgovornosti; on posmatra, politiki je neaktivan,
radi i postupa u slepoj poslunosti; pri tom ga nimalo ne mui savest
zbog tog potinjavanja niti zbog neuea u odlukama i postupcima
vlastodraca. Politiku realnost on tolerie kao neto tue; gleda da
bude spreman da je lukavo okrene u linu korist, ili u njoj ivi u sle-
pom zanosu samortvovanja.
Tu lei razlika izmeu politike slobode i politike diktature. Nije,
meutim, na pojedincu da odlui ta e prevladati. Pojedinac se, na
svoju sreu ili nesreu, raa u odreenim prilikama; on mora preuzeti
ono to je predato i to je stvarnost. Nijedan pojedinac niti grupa ne
mogu jednim udarcem izmeniti ove pretpostavke pod kojima zapravo
svi mi ivimo.

2. POSLEDICE KRIVICE

Krivica ima posledice po ono spoljanje, tj. po stvarno postojanje,

bilo da onaj ko ih snosi to shvati ili ne, i posledice po ono unutranje,
tj. po samosvest, ako sagledam sebe u svoj krivici.
a) Zloin susree kazna. Pretpostavka je da sudija prizna manife-
staciju slobodne volje okrivljenog, a ne priznanje kanjenog o praved-
nosti kazne.
b) Politika krivica pretpostavlja da je subjekat odgovoran, iz ega
slede obeteenje i dalji gubitak ili ogranienje politike moi i politi-
kih prava. Ako politika krivica stoji u kontekstu dogaaja koji su se
razreili ratom, poraeni moe snositi posledice kao to su razaranje,
deportacija, istrebljivanje. Meutim, pobednik moe, ako je to njegova
volja, da prevede ove posledice u formu prava, i time ih umeri.
c) Moralna krivica stvara uvid iz koga proizilaze okajanje i preporod.
To je unutranji proces koji, zatim, ima realne posledice u svetu.
d) Metafizika krivica za posledicu ima preobraaj ljudske samosvesti pred
Bogom. Ponos biva slomljen. Ovaj samopreobraaj unutranjim delanjem
moe odvesti do novog izvora aktivnog ivota, ali takvog koji je povezan

29
sa neizbrisivom sveu o krivici u skruenosti pred Bogom, i koji svekoli-
kim delanjem uranja u atmosferu u kojoj osionost postaje nemogua.

3. SILA PRAVO MILOST

Da se meu ljudima nesporazumi reavaju silom, i da svaki drav-

ni poredak nije nita drugo do kroenje te sile, ali tako da ona ostaje
monopol drave iznutra primenom prava, spolja ratom, to se u mir-
nodopskim vremenima gotovo zaboravlja.
Prvo prestaje onde gde rat uspostavlja situaciju sile. Mi Evropljani
pokuali smo jo onda da neki njegov ostatak zadrimo u odredbama
meunarodnog prava,koje se primenjuju kako u miru tako i u ratu, i
koje su najskorije utemeljene u Hakoj i enevskoj konvenciji. Napor
je, ini se, bio uzaludan.
Upotreba sile priziva silu. U duhu vaeeg vae victis, pobednik od-
luuje ta e biti s poraenim. Poraeni moe ili umreti ili raditi i trpeti
ono to mu pobednik odredi. On, po pravilu, bira da ivi.
Pravo predstavlja uzvienu ljudsku misao koja svoje postojanje
obezbeuje samo silom, ali koja silom nije odreena. Gde ovek po-
staje svestan svoje ovenosti i prihvata oveka kao oveka, tu se ljud-
ska prava razumeju i zasnivaju kao prirodno pravo na koje se svako, i
pobednik i pobeeni, moe pozvati.
im ideja prava preovlada, moe se postupati na taj nain da se za
istinskom pravdom traga u diskusijama i metodikim procedurama.
U sluaju potpune pobede, ono to se za poraene zakonski od-
luuje izmeu pobednika i poraenih do danas je igralo vrlo ograni-
enu ulogu u dogaajima o kojima je odluivala politika volja. in
politike volje pretvara se u osnov pozitivnog, faktikog prava, dok u
smom pravu danas vie ne nalazi svoje opravdanje.
Pravo se moe primeniti na krivicu jedino u smislu zloina i u smi-
slu utvrene politike odgovornosti, ali ne i na moralnu i metafiziku
krivicu.
No, ak i krivac ili odgovorna strana mogu priznati pravo. Zloi-
nac moe kaznu oseati kao povraaj asti i rehabilitacije. Onaj ija je

30
politika odgovornost utvrena moe se prikloniti miljenju da mu
je sudbina odredila ono to odsad mora prihvatiti kao pretpostavku
svog ivota.
Milost je akt koji ograniava ispoljavanje neumoljivog prava i de-
struktivne sile. ovenost u njoj nazire istinu viu od one koja se moe
nalaziti u doslednom sprovoenju bilo prava, bilo sile.
a) Nasuprot pravu stoji pravinost da otvori prostor pravinosti
osloboene zakonodavstva. Jer sve ljudske norme su u svom ispolja-
vanju pune mana i nepravednosti.
b) Nasuprot mogunoj upotrebi sile, pobednik ukazuje milost, bilo
iz proraunatosti jer mu pobeeni moe sluiti, bilo iz velikoduno-
sti jer mu putanje poraenog da ivi daje oseaj moi i veliine; ili
se, pak, u svojoj savesti pokorava zahtevima univerzalnog ljudskog
prirodnog prava, po kojem pobeeni nije lien svih prava, kao to to
nije ni zloinac.

4. KO SUDI, I KOME I EMU SE SUDI?

Pod pljuskom optubi ovek se pita: ko kome sudi? Optuba ima

smisla jedino ako je odreena i ograniena stanovitem i predmetom,
i jasna je samo ako se zna ko je tuilac i ko je optueni.
a) Razluimo smisao najpre nabrajanjem etiri vrste krivice. Optu-
eni uje prebacivanja spolja, od sveta, ili iznutra, iz sopstvene due.
Optube spolja imaju smisla samo u vezi sa zloinom i politikom
krivicom. One se iznose s namerom da se izdejstvuje kazna i ustanovi
odgovornost. Njihova valjanost je pravna i politika, a ne moralna i
metafizika.
Iznutra, krivac uje prebacivanja zbog svog moralnog nehaja i meta-
fizike slabosti, a ako je to izvor krivinih dela i onih za koje je politiki
odgovoran, onda i u vezi s tim.
Moralnu krivicu ovek moe svaliti samo na sebe, ne i na druge,
ili, ako je re o drugima, samo u solidarnosti ljubavlju proete borbe.
Niko ne moe moralno osuivati drugog, osim u unutranjoj poveza-
nosti kao da osuuje samog sebe. Samo tamo gde je drugi za mene

31
kao ja, tu postoji bliskost koja doputa da u slobodnoj komunikaciji
postane zajedniko ono to, konano, svako obavlja u samoi.
Tvrdnja o neijoj krivici ne moe se odnositi na njegovo uverenje, ve
samo na odreene postupke i naine ponaanja. Pri individualnom sue-
nju ovek pokuava da uzme u obzir uverenje i motive, ali oni se mogu
istinski dosegnuti samo u onoj meri u kojoj su utvrdivi pomou objektiv-
nih pokazatelja kao to su, na primer, postupci i nain ponaanja.
b) Postavlja se pitanje, u kojem smislu moe se suditi o kolektivu, a
u kojem samo o pojedincu. Bez sumnje, ima smisla sve dravljane odre-
ene drave nainiti odgovornim za posledice postupka te drave. Tu
je re o kolektivu. Zato je odgovornost koju im pripisujemo odreena
i ograniena, i ne ukljuuje moralno i metafiziko okrivljavanje pojedi-
naca. Nju snose i oni dravljani koji su se suprotstavljali reimu i njego-
vim postupcima. Analogno, postoji odgovornost za pripadnost organi-
zacijama, partijama, grupama.
Za zloine moe biti kanjen samo pojedinac, bilo da je jedini zlo-
inac ili je imao niz sauesnika, od kojih se svaki, po stepenu uestvo-
vanja, a u najmanjoj meri ve i zbog samog pripadanja tom drutvu,
poziva na odgovornost. Postoje razbojnike bande ili grupe zavereni-
ka koje se u celini mogu okarakterisati kao zloinake. U tom sluaju
je i samo lanstvo kanjivo.
Besmisleno je, meutim, okrivljavati narod u celini kao zloinaki. Zloi-
nac moe biti samo pojedinac.
Takoe je besmisleno narod u celini moralno optuivati. Ne postoje ne-
kakve karakteristike naroda koje bi imao svaki pojedinani pripadnik
tog naroda. Nesumnjivo, postoje zajednice jezika, obiaja i navika, po-
rekla. No, u tim okvirima mogua je tolika diferencijacija, da ljudi koji
govore istim jezikom mogu ostati strani jedni drugima kao da uopte
ne pripadaju istom narodu.
Moralno moe se suditi samo o pojedincu, nikad o kolektivu. Nain
miljenja koji ljude gleda, karakterie i sudi o njima kolektivno veo-
ma je rairen. Takve karakteristike na primer, Nemci, Rusi, Englezi
nikada nisu taan rodni pojam pod koji se pojedinani ljudi mogu
podvesti, ve tipske predstave kojima oni, manje ili vie, odgovaraju.

32
Ovo meanje rodnog sa tipolokim predstavama odlika je kolektiv-
nog miljenja: Nemci, Englezi, Norveani, Jevreji, i tako dalje ad lib:
Frizijci, Bavarci, mukarci, ene, mladi, stari. To to se neto uklapa u
tipoloku predstavu ne sme nas zavesti da mislimo da smo obuhvatili
individuu ako naemo da joj neka uoptena karakteristika odgovara.
Vekovima je ovaj nain miljenja potpirivao mrnju meu nacijama i
grupama ljudi. Veini ljudi je, naalost, ovaj nain miljenja prirodan,
i najbezonije ga je upotrebio upravo nacionalsocijalizam, i svojom
propagandom ga utuvljivao ljudima u glavu. Vie kao da nije bilo lju-
di, ve samo kolektiva.
Narod kao celina ne postoji. Sva razgranienja kojih se dohvatimo
kako bismo ga odredili, uvek potiru injenice. Jezik, dravljanstvo,
kultura, zajednika sudbina nita se od toga ne podudara, ve se
preklapa. Narod i drava se ne poklapaju, kao to se ne poklapaju ni
jezik i zajednika sudbina i kultura.
Narod se ne moe pretvoriti u pojedinca. Narod ne moe heroj-
ski da izgine, ne moe biti zloinac, ne moe moralno ili nemoralno
postupati; to mogu samo pojedini pripadnici tog naroda. Narod kao
celina ne moe biti ni kriv ni nevin, bilo u zakonskom, u politikom
(ovde odgovorni poinioci mogu biti samo graani odreene drave),
ili u moralnom smislu.
Kategoriki sud o narodu uvek je nepravedan, jer podrazumeva
lanu supstancijalizaciju i za posledicu ima potcenjivanje oveka kao
individue.
Svetsko mnjenje koje jednom narodu natura kolektivnu krivicu isto
je ono koje milenijumima misli i govori da su Jevreji krivi za raspee.
Ko su Jevreji? Odreena grupa politikih i verskih fanatika koja je
meu Jevrejima tog vremena imala izvesnu mo, i ija je kooperacija
sa rimskim okupatorima vodila Isusovom pogubljenju.
Rairenost takvog miljenja koje je postalo razumljivost po sebi ak
i u misleih ljudi, zapanjujue je upravo zato to je greka tako prosta i
oigledna. Tu ovek kao da stoji pred nekim zidom, kao da se nijedan
razlog, nijedna injenica vie ne uju, ili se, ak i kad se uju, bez uva-
avanja smesta zaboravljaju.

33
 Kolektivna krivica jednog naroda ili jedne grupe unutar naroda ne
moe postojati van okvira politike odgovornosti, ni kao krivina odgo-
vornost, ni kao moralna ili metafizika krivica.
c) Mora postojati pravo da se okrivljuje i optuuje. Ko ima pravo da sudi?
Svako ko sudi, suoen je s pitanjem s kakvom punovanou, s kojim ci-
ljem i iz kojih pobuda sudi, i u kom poloaju stoji spram okrivljenog.
Niko ne mora priznati svetskog sudiju u pitanjima moralne i meta-
fizike krivice. Ono to je mogue u najblioj povezanosti, nije dopu-
teno na distanci hladnokrvne analize. Ono to vai pred Bogom, ne
vai i pred ljudima. Na zemlji nema instance koja je zastupnik Boga,
bilo kao crkvena sluba ili kao sluba spoljnih poslova, ponajmanje
kao svetsko javno mnjenje, koje se uobliava u tampi.
Ako se sudi u situaciji razreavanja rata, pobednik ima iskljui-
vo pravo u odnosu na presudu o politikoj odgovornosti, budui da
je zaloio svoj ivot za odluku u svoju korist. Meutim, postavlja se
pitanje: Sme li neutralna strana uopte da iznosi svoj sud pred javno-
u nakon to je zatajila da u borbi za presudno zaloi svoje postojanje
i svoju savest? (iz jednog pisma).
Kada se meu ljudima koji dele zajedniku sudbinu danas meu
Nemcima govori o moralnoj i metafizikoj krivici pojedinaca, o-
vek osea da ima pravo da prosuuje o pobudama i vladanju onoga
koji sudi: govori li on o krivici koju i sm delom nosi ili ne, govori li
iznutra ili spolja, kao neko ko tei rasvetljavanju samog sebe, ili kao
tuilac dakle, govori li kao blinji koji vodi u pravcu samorasvet-
ljavanja drugih, ili samo kao stranac u svom gnevu, kao prijatelj, ili
kao neprijatelj. Samo u prvom sluaju, njegovo pravo je nesumnjivo;
u drugom je ono sporno, i u svakom pojedinanom sluaju ogranieno
je na stepen njegove dobronamernosti.
Kada je, pak, o politikoj i krivinoj odgovornosti re, svako kao
graanin ima pravo da raspravlja o injenicama i da diskutuje o svom
sudu merilom jasnih pojmovnih odreenja. Politika odgovornost
gradira se po stepenu uestvovanja u sada naelno odbaenom rei-
mu, u nju utvruju odluke pobednika kojima se mora potiniti svako
ko nakon katastrofe eli da nastavi da ivi.

34
 5. ODBRANA

Gde se podiu optube optuenom, mora biti omogueno saslua-

nje. Gde se poziva na pravo, uvaava se odbrana. Gde se primenjuje
sila, onaj nad kim se vri nasilje branie se ako moe.
Ako se onaj ko je potuen do nogu ne moe braniti a eli da prei-
vi ne preostaje mu nita drugo nego da prihvati i snosi posledice.
No, gde se pobednik poziva na razum i donosi sud, odgovor se
moe dati ak i u nemoi nikakvom silom ve duhom, ako mu se za
to ostavi prostora. Onde gde je oveku omogueno da govori, odbra-
na je mogua. im pobednik svoje postupke izdigne na ravan prava,
on ograniava svoju mo. Odbrani su otvorene sledee mogunosti:
1. Ona moe da tei razlikovanju. Razlikovanjem se dolazi do utvr-
ivanja i deliminog rastereivanja. Razlikovanje ukida ukupnost i
ograniava tereenja.
Brkanje razliitih pojmova krivice vodi nejasnosti, a nejasnost opet
ima realne posledice, povoljne ili nepovoljne, ali u svakom sluaju
nepravedne. Odbrana razlikovanjem doprinosi pravinosti.

2. Odbrana moe navoditi, naglaavati i uporeivati injenice.

3. Odbrana se moe pozivati na prirodno pravo, na ljudska prava i na

meunarodno pravo. Takva odbrana podlee sledeim ogranienjima:
a) Drava koja je naelno prekrila prirodno pravo i ljudska pra-
va, koja je od samog poetka u sopstvenoj zemlji, a potom u ratu i
u drugim dravama gazila ljudska prava i meunarodno pravo, ne
moe polagati pravo na priznavanje u svoju korist onoga to sama
nije priznavala.
b) Pravo faktiki postoji ako postoji i mo koja e se za njega boriti.
U potpunoj nemoi preostaje jedino mogunost duhovnog pozivanja
na ideal prava.
c) Uvaavanje prirodnog prava i ljudskih prava moe biti samo in
slobodne volje pojedinanih sila. Ono je in njihovog uvida i idealiz-
ma milost ukazana poraenom tako to mu se pruaju prava.

35
 4. Odbrana moe ukazati u kojoj taki optube prestaju da budu
istinite ve se koriste kao oruje u druge, politike ili ekonomske svrhe
brkanjem razliitih pojmova krivice, grevitim nametanjem neistini-
tog miljenja kako bi se pribavila saglasnost i, u isti mah, ista savest
u vezi sa sopstvenim postupcima. U ovom sluaju se ono to bi, inae,
ostao jasan postupak pobednika u poloaju vae victis lano zasniva na
pravu. Zlo ostaje zlo i kada se vri kao odmazda.
Moralne i metafizike osude kao sredstva za postizanje politikih
ciljeva treba u potpunosti odbaciti.

5. Odbrana moe traiti izuzee sudije ili zato to se mogu navesti

razlozi za pristrasnosti, ili zato to je stvar takva da nadilazi nadle-
nost ljudskog suda.
Kaznu i utvrenu odgovornost obeteenje treba uvaiti, ali ne
i zahtev za pokajanjem i preporodom, koji moe doi samo iznutra.
Takvi zahtevi mogu samo naii na utljivo odbijanje. Kljuno je ne
dopustiti da to zamagli stvarnu neophodnost unutranjeg preokreta,
ak i kada se on lano zahteva spolja.
Svest o krivici priznavanja spoljanje instance za sudiju dve su ra-
zliite stvari. Pobednik nije sm po sebi i sudija. On ili i sm preo-
braava borbeni stav i, zapravo, dobija, ali pravom umesto grubom
silom, i ostaje samo po krivinoj i politikoj odgovornosti, ili pribavlja
lano opravdanje za postupke koji i smi povlae novu krivicu.

6. Odbrana moe pribei kontraoptubama: ukazivati na postupke

drugih koji su i sami bili uzrok nesree; ukazivati da su i drugi inili
isto ono to se, kad, je poraeni u pitanju, uzima za zloin, i to i jeste;
ukazivati na opta svetska kretanja koja svedoe o zajednikoj krivici.

36
 B. NEMAKA PITANJA

Pitanja krivice posebnu teinu dale su optube koje su pobednici

i itav svet izneli protiv nas, Nemaca. Leta 1945, kada su u svim gra-
dovima i selima okaeni plakati sa slikama i izvetajima iz Belzena i
sa kljunom reenicom To je vaa krivica, ovladao je nemir savesti,
uas je obuzeo mnoge koji zaista nisu znali, i u nama se neto pobuni-
lo: ko mene to ovde optuuje? Bez potpisa, bez nadletva, plakat kao
da se stvorio niotkuda. Potpuno je ljudski da optueni, bilo pravedno,
bilo nepravedno okrivljen, pokua da se brani.
Pitanje krivice u politikim konfliktima nije novo. Ono je, na pri-
mer, igralo veliku ulogu u raspravama izmeu Napoleona i Engleske,
izmeu Pruske i Austrije. Rimljani su moda prvi politiku dodatno
opteretili opteretili tvrdnjama o sopstvenom moralnom pravu, i mo-
ralnom osudom svojih protivnika. Nasuprot tome, s jedne strane stoji
prostodunost objektivnih Grka, a s druge drevno jevrejsko samo-
optuivanje pred Bogom.
To to je naturanje krivice od strane pobednika postalo politiko
sredstvo, neisto u svojim motivima, samo po sebi predstavlja krivicu
koja se protee kroz istoriju. Nakon Prvog svetskog rata, ratna krivica
postavila se kao pitanje na koje je Versajskim ugovorom odgovoreno
na tetu Nemake. Kasnije su istoriari u svim zemljama odbacili te-
oriju po kojoj svu krivicu snosi samo jedna strana. U to vreme su sve
strane, kako je rekao Lojd Dord, skliznule u rat.
Danas to uopte nije sluaj. Pitanje krivice zvui sasvim drukije.
Pitanje ratne krivice ovoga puta je jasno. Rat je razbuktala Hitlerova
Nemaka. Nemaka snosi krivicu za rat zbog svog reima koji je zapo-
eo rat u trenutku koji je on odabrao, u kojem ga niko drugi nije hteo.
To je vaa krivica zvui danas mnogo vie od ratne krivice. Ovaj
plakat ve je zaboravljen. Ono to smo iz njega shvatili jeste, meutim,
ostalo: prvo, realnost svetskog mnjenja koje nas kolektivno osuuje
kao narod i, drugo, naa sopstvena zaprepaenost.
Svetsko mnjenje je bitno za nas. Ljudi tako misle o nama i to je inje-
nica prema kojoj ne moemo biti ravnoduni. Krivica se i dalje pretvara

37
u politiko oruje. Misli se da smo, kao krivci, zasluili sav jad koji
nas je snaao i koji e tek doi. Upravo to prua opravdanje politi-
arima koji dele Nemaku, ograniavaju njene mogunosti obnove,
preputaju je stanju neslobode negde izmeu ivota i smrti. Postavlja
se politiko pitanje koje mi ne reavamo i na ije bi razreavanje i nae
najbesprekornije vladanje jedva imalo uticaja. Postavlja se pitanje da
li je politiki pametno, svrsishodno, bezopasno i pravedno pretvoriti
itavu naciju u izoptenika, srozati je ispod ranga drugih naroda i,
nakon to je ona sma digla ruke od svoje asti, dalje je obeaivati.
O tom pitanju ovde se ne govori, kao ni o politikom pitanju, da li je i
u kojem smislu potrebno i svrsishodno priznati krivicu. Moe se do-
goditi da se ostane pri osudi nemakog naroda. To bi po nas imalo ne-
sagledive posledice. Mi se jo uvek nadamo da e odluka dravnika i
miljenje naroda u svetu jednog dana biti revidirani. No, nije na nama
da optube iznosimo, ve da ih podnosimo. Naa krajnja nemo, do
koje nas je nacionalsocijalizam doveo i iz koje u tehniki uslovljenoj
svetskoj situaciji danas nema izlaza, primorava nas na to.
Za nas je, meutim, jo vanije samorasvetljavanje, samoprosui-
vanje i samoproienje. Sve optube spolja nas se tada vie ne tiu.
Unutranje optube koje su dvanaest godina, manje ili vie jasno, ma-
kar i na trenutke progovarale u nemakim duama, a koje se nisu mo-
gle preuti, predstavljaju izvor nae sada jo uvek mogue samosvesti
u onoj meri u kojoj se pod njihovim uticajem svi mi, i stari i mladi, iz-
menimo. Pitanje nemake krivice moramo razjasniti. To je naa stvar,
nezavisno od optubi koje dolaze spolja, koliko god nam one mogle
posluiti kao ogledalo.
Tvrdnja to je vaa krivica moe znaiti:
Odgovorni ste za dela reima koji ste tolerisali ovde je re o
naoj politikoj krivici.
Vaa krivica je to ste, povrh toga, podravali taj reim i s njim
saraivali u tome lei naa moralna krivica.
Ove tri tvrdnje drim istinitim, iako se samo prva, koja se odnosi
na utvrenu politiku odgovornost, moe izrei bez zadrke i smatra-
ti potpuno ispravnom, dok druga i trea, koje se odnose na moralnu i

38
metafiziku krivicu, izreene u pravnoj formi kao iskazi lieni ljubavi,
postaju neistinite.
To je vaa krivica moe jo znaiti:
Bili ste sauesnici ovih zloina, i stoga ste i sami zloinci. To je
oigledna neistina kada je re o pretenoj veini Nemaca.
Konano, tvrdnja moe da znai i: vi ste kao narod manje vredni,
neasni, zloinaki, izrod ljudskog roda, drukiji od svih drugih naro-
da. To je primer kolektivnog miljenja i vrednovanja koje je, u svom
podreivanju svakog pojedinca generalizacijama, krajnje neistinito i
samo po sebi neoveno.
Nakon ovih kratkih naznaka, poduhvatimo se blie tih pitanja.

39
 I. DIFERENCIJACIJA NEMAKE KRIVICE.

1. ZLOINI

Za razliku od Prvog svetskog rata, posle kojeg od nemake strane

nije traeno da prizna svoje zloine zloine samo jedne strane (o
emu su kasnije, zahvaljujui napretku istorijske nauke, isti uvid ste-
kli ak i protivnici Nemake), danas su zloini koji je nacistika vlast
primenila pre rata u Nemakoj, a u ratu svugde sasvim oigledni.
Za razliku od Prvog svetskog rata, nakon kojeg istoriari nijednog
naroda nisu na pitanje ratne krivice odgovorili okrivljavanjem jedne
strane, ovaj rat zapoela je Hitlerova Nemaka.
Za razliku od Prvog svetskog rata, ovaj rat se naposletku zaista
pretvorio u svetski rat. On je izbio u drugaijoj svetskoj situaciji i uz
drugaija saznanja i, u poreenju s preanjim ratovima, poprimio je
jednu novu dimenziju.
I, danas imamo neto sasvim novo u svetskoj istoriji. Pobednici
ustanovljavaju sud. Nirnberki proces bavi se zloinima.
Iz toga proizilaze, pre svega, jasna razgranienja u dva pravca:
1. Ovde, pred sudom ne stoji nemaki narod, ve pojedinci Nemci
optueni za zloine, kao i naelno sve voe nacistikog reima. Ovo
razgranienje na poetku podvukao je ameriki glavni tuilac. Dajui
uvodnu re, Dekson je rekao: elimo da jasno stavimo do znanja da
naa namera nije da okrivimo itav nemaki narod.
2. Osumnjieni su optueni za konkretne zloine. Ti zloini jasno
su definisani u Statutu Meunarodnog vojnog suda:
3. Zloin protiv mira: to jest planiranje, pripremanje, zapoinjanje
ili voenje agresivnog rata, ili rata kojim se kre meunarodni ugo-
vori...
4. Ratni zloini: to jest povrede ratnih zakona i ratnih obiaja. Takve
povrede obuhvataju, ali se na njih ne ograniavaju, ubistvo, zlostavlja-
nje ili odvoenje na prinudni rad ili za koji drugi cilj civilnog stanovni-
tva okupirane teritorije, ili u okupiranu teritoriju, ubistvo ili zlostavlja-

40
nje ratnih zarobljenika, pljakanje javne ili privatne imovine, namerno
razaranje gradova, varoi ili sela, ili pustoenje neopravdano vojnom
potrebom.
5. Zloin protiv ovenosti: to jest ubistva, istrebljenje, poroblja-
vanje, deportacija i ostala neovena dela izvrena protiv bilo kojeg
civilnog stanovnitva pre ili za vreme trajanja rata, ili programiranje
na politikoj, rasnoj ili verskoj osnovi u izvrenju bilo kojeg zloina
koji spada u nadlenost Suda, ili u vezi s nekim od njih.
Voe, organizatori, podstrekivai ili sauesnici koji su uestvovali
u sastavljanju ili izvrenju nekog zajednikog plana ili zavere radi bilo
kojeg od pomenutih zloina, odgovorni su za sva dela koja izvri ma
koje od pomenutih lica prilikom izvoenja nekog takvog plana.

Optunica trai da Sud proglasi sledee organizacije zloinakim: Vo-

stvo nacistike partije, Gestapo, SP, SS, Vladu Rajha i Generaltab, i
Vrhovnu komandu oruanih snaga. 2
Na ovom procesu mi Nemci smo posmatrai. Mi nismo ustanovili
Sud i ne vodimo ga, iako su pred sudom optueni ljudi koji su bili vi-
novnici nae nesree. Istini za volju, Nemci nita manje od ostatka
sveta i te kako imaju razloga da izravnaju raune sa optuenicima,
rekao je Dekson.
Mnoge Nemce ovaj proces vrea. To oseanje je razumljivo. Ono
ima isti osnov kao i okrivljavanje itavog nemakog naroda za Hitle-
rov reim i njegove postupke, kojem pribegava druga strana. Svaki
graanin deli odgovornost za postupke, kao i teret patnje sopstvene
drave. Zloinaka drava pada na plea itavog naroda. Ophoenje
prema dravnim rukovodiocima graanin osea kao ophoenje pre-
ma njemu samom, ak i kada su ti rukovodioci zloinci. Preko njih je
i sam narod osuen. Otud ponienje i obeaenost koje doivljava
rukovodstvo drave narod osea kao vlastito ponienje i gubitak vla-
stitog dostojanstva. Otud njihovo instinktivno, nemislee, apriorno
odbacivanje Procesa.

2
Navedeno po knjizi Nirnberka presuda, Beograd, 1948, izdanje Arhiva za pravne i
drutvene nauke (prim. prev.)

41
U stvari, re je o tome da moramo izrei bolno priznanje da smo po-
litiki odgovorni. ak se i gubitak dostojanstva mora iskusiti ukoliko
to nalae injenica da smo odgovorni. Ujedno, to je i iskustvo krajnje
politike nemoi i iskljuenja Nemake kao politikog faktora.
Pa ipak, sve zavisi od toga kako emo shvatiti, protumaiti, usvoji-
ti i u ta emo prevesti ono to nas neizbeno pogaa.
Jedna od mogunosti jeste da se ponienje smesta odbaci. Traimo
razloge na osnovu kojih bismo osporili pravo, istinitost, cilj itavog
procesa.
1. Podmeu se uoptena razmiljanja: ratova je u itavoj istoriji
bilo i bie ih. Nijedan narod, meutim, ne moe biti kriv za rat. Ono
to dovodi do rata jeste ljudska priroda, ovekova iskonska grenost.
Samo povrna savest sebe proglaava nevinom. Uverenost u sopstve-
nu ispravnost u sadanjosti priziva budue ratove.
Nasuprot tome, recimo: nema sumnje da je Nemaka ovaj rat pla-
nirala i da ga je zapoela bez provokacije druge strane. To nije bio
sluaj 1914. godine na Nemaku se ne svaljuje krivica za ratove, ve
za ovaj rat. A on sm po sebi predstavlja neto novo i drukije u svet-
skoistorijskoj situaciji koja je kao takva data po prvi put.
Ovaj prigovor Nirnberkom procesu formulie se i neto drugaije:
u ljudskom postojanju ima neeg nerazreivog o emu se uporno od-
luuje silom, dok se, zapravo, u pomo mogu pozvati samo nebesa.
Vojnikova oseanja su viteka, i neviteko ophoenje prema njemu
moe ga povrediti ak i ako je poraen.
Nasuprot tome, recimo: Nemaka je poinila brojna nedela koja
su (izvan svakog vitetva i uz krenje meunarodnog prava), dovela
do istrebljenja stanovnitva i drugih neovenosti. Hitlerovi potezi,
od samog poetka, bili su upereni protiv svake mogunosti izmire-
nja. Nije postojalo nita osim pobede ili poraza. Posledice su sada
tu. Svako pozivanje na vitetvo mada su mnogi vojnici, pa i itave
ete sa svoje strane moda postupile viteki i ne moraju nositi krivicu
izgubljeno je onda kad je Vermaht pristao da sprovodi zloinaka
nareenja Hitlerovih organizacija. Kada se vitetvo i velikodunost
jednom iznevere, ne mogu se naknadno prizvati u svoju korist. Ovaj

42
rat nije nastao u bezizlaznoj situaciji meu ravnopravnim protivnicima
koji viteki pristupaju borbi; zapoela ga je i vodila zloinaka podmu-
klost i nezahvalna totalitarna volja za unitenjem.
I u samom ratu postojala je jo mogunost obuzdavanja. Kantovu
reenicu da se u ratu ne sme desiti nita to bi u potpunosti one-
moguilo kasnije pomirenje Hitlerova Nemaka je prva principijelno
odbacila. U skladu s tim, sila, od iskona uvek ista a iji stepen unita-
valakih mogunosti danas odreuje tehnologija, postaje neogranie-
no prisutna. Zapoeti rat u dananjoj svetskoj situaciji samo po sebi je
udovite.
2. Tvrdi se da Proces za sve Nemce predstavlja nacionalnu sramotu;
kada bi u Sudu bili Nemci, onda bi makar Nemci sudili Nemcima.
Na to se moe odvratiti da nacionalna sramota nije Sud, ve ono
to je dovelo do njegovog ustanovljavanja, dakle reim i njegovi po-
stupci. Za svakog Nemca svest o nacionalnoj sramoti je neizbena.
Ona ide pogrenim putem ako se okree protiv Procesa umesto protiv
njegovog uzroka.
Najzad, naimenovanje jednog nemakog suda ili nemakih pred-
stavnika u Sudu od strane pobednika ne bi nita promenilo. Oni bi
bili rezultat ne nemakog, samooslobaanja ve milosti pobednika na
Sudu. Nacionalna sramota bi, svejedno, ostala. Proces je rezultat inje-
nice da se mi nismo sami oslobodili zloinakog reima, ve su nas od
njega oslobodili Saveznici.
3. Mogui prigovor: kako se u okviru politikog suvereniteta moe
govoriti o zloinima? Pristati na to, znailo bi da svaki pobednik moe
poraenog proglasiti zloincem tada se ukida priroda i nadreenost
vlasti koja dolazi od Boga. Ljudi kojima se narod povinovao a meu
njima se istiu ranije car Vilhelm II i sada Firer vae kao sakrosanktni.
Nasuprot tome, recimo: ovde je re o navici u miljenju koja se naj-
due zadrala u Nemakoj, a koja je, zapravo, naslee dravnog ivota
Evrope. Danas, meutim, nema vie oreola iznad dravnih glava. Dr-
avnici su ljudi koji snose i linu odgovornost za svoje postupke. Otkad
su evropski narodi poeli svoje monarhe da izvode pred sud i da im
odrubljuju glave, zadatak naroda postao je da dri svoje vostvo pod

43
kontrolom. Dravni postupci istovremeno su i lini postupci. Ljudi kao
pojedinci odgovaraju i jame za njih.
4. Pravno, navodi se sledei prigovor: zloini mogu postojati samo
po meri zakona. Zloin podrazumeva protivnost zakonu. Zloin mora
biti jasno definisan i nedvosmisleno utvrdiv kao u zakonu postoje.
Naroito: nulla poena sine lege tj. presuda se moe doneti samo po
zakonu koji je postojao pre izvrenja krivinog dela. U Nirnbergu se,
pak, sudi retroaktivno, po zakonima koje je pobednik sada doneo.
Nasuprot tome, recimo: u smislu ovenosti, ljudskih prava i pri-
rodnog prava, i u smislu ideje slobode i demokratije zapadnih zema-
lja, ve postoje zakoni po kojima su ovi zloini odredivi.
Osim toga, postoje sporazumi koji ako su ih dobrovoljno potpisale
obe strane ustanovljavaju takvo nadreeno pravo koje moe postati me-
rodavno u sluaju povrede sporazuma.
Meutim, u ijoj je to nadlenosti? U mirnodopskom dravnom poret-
ku instanca je sud. Posle rata, to moe biti samo sud pobednike strane.
5. Na to je mogu sledei prigovor: pobednikova sila ne znai i
pravo. Uspeh nije instanca nad pravdom i istinom. Nemogue je usta-
noviti tribunal koji bi objektivno sproveo istragu i presudio u vezi
sa ratnom krivicom i ratnim zloinima. Takav sud nuno je pristra-
san. ak bi i sud neutralnih bio pristrasan jer neutralni nemaju mo i
faktiki predstavljaju deo pobednike svite. Samo sud koji bi iza sebe
imao silu da obema zaraenim stranama nametne presudu mogao bi
nezavisno da sudi.
Prigovor koji se tie prividnosti ovakve pravde ide i dalje: posle
svakog rata krivica se svaljuje na poraenog. Od njega se iznuuje
priznanje krivice. Posleratno ekonomsko iskoriavanje predstavlja se
kao obeteenje krivice. Pljakanje se lano prikazuje kao legitiman
postupak. Ako ve nema slobodnog prava, onda je bolja gola sila. To
bi bilo poteno, i lake bi se podnelo. Nema tu nieg sem pobednikove
moi. Osuda zloina sama po sebi moe doi s bilo koje strane ali
jedino je pobednik moe sprovesti; on to ini bezobzirno, iskljuivo po
meri sopstvenih interesa. Sve drugo samo je prikrivanje sile i samovo-
lje onoga ko ima mo.

44
 Prividnost suenja konano se razotkriva u injenici da se pred sud
iznose postupci koji se proglaavaju za zloinake samo ako su ih poi-
nile poraene drave. Preko takvih istih postupaka suverenih ili pobed-
nikih drava prelazi se utke, oni se ne iznose, a jo manje kanjavaju.
Nasuprot tome, recimo: sila i mo u ljudskom svetu predstavljaju
odluujui realnost. No, ne i jedinu. Apsolutizacija te realnosti kida
sve trajne veze meu ljudima. Dogod ona vai, nikakav sporazum nije
mogu. Kao to je Hitler stvarno i rekao, sporazumi vae samo ukoli-
ko izraavaju sopstveni interes. On se time i rukovodio. No, nasuprot
tome stoji volja da se realnost moi i ovo nihilistiko shvatanje, iako se
priznaje njihova efikasnost, smatraju neim to tako ne bi trebalo da
bude, i to svim snagama moramo nastojati da promenimo.
Jer, na ovom svetu realnost jo uvek ne znai i istinu. Tu realnost
trebalo bi suprotstaviti drugoj realnosti, a prisustvo te druge realnosti
zavisi od ovekove volje. Svako u punoj slobodi mora spoznati svoje
mesto u svetu i svoje htenje.
Sa ove take gledita treba rei da Proces, kao nov pokuaj da se
unapredi poredak u svetu, ne gubi svoj smisao time to jo ne moe
zakonski da se osloni na svetski poredak ve i dalje mora ostati pod
okriljem politike. On se jo uvek ne odvija, poput sudskog postupka,
unutar jednog zatvorenog dravnog poretka.
Otuda je Dekson vie puta ponovio: Kada bi odbrani bilo dozvo-
ljeno da se udalji od vrlo ogranienih tereenja optunice, proces bi se
oduio, a Sud bi se beskrajno zapleo u sporna politika pitanja.
To takoe znai da odbrana ne treba da se bavi pitanjem ratne
krivice koja zadire u istorijske pretpostavke, ve samo pitanjem ko je
zapoeo ovaj rat. Dalje, da nema pravo da ukazuje na druge sluajeve
slinih zloina niti da o njima sudi. Politike nunosti postavljaju
raspravama odreene granice. No, to ne povlai nuno neistinitost.
Naprotiv, tekoe i prigovori se, iako ukratko, otvoreno iznose.
Ne moe se osporiti da je uspeh u borbi, a ne smo pravo, domi-
nantna polazna taka. Istina je da i u krupnim i u sitnim sluajevi-
ma vai ono to se za vojne prestupe ironino kae: nisi kanjen zbog
zakona, ve zato to si dozvolio da te uhvate. Meutim, to ne znai

45
da nakon postignutog uspeha ovek nije u mogunosti da na temelju
svoje slobode preobrazi silu u ostvarenje prava. ak i ako se to ne
dogaa u potpunosti, ak i ako se pravo ostvaruje samo u izvesnoj
meri, time se ipak mnogo postiglo na putu ka uspostavljanju poretka
svetskog prava. Umerenost kao takva stvara prostor za promiljanje i
proveravanje, za jasniju svest o trajnom znaenju sile kao takve.
Za nas Nemce prednost Procesa jeste to se pravi razlika izmeu
odreenih zloina rukovodstva i ne osuuje se narod kolektivno.
Proces je i mnogo vie od toga. On po prvi put i za sva budua vre-
mena deklarie rat kao zloin i iz toga izvlai zakljuke. Ono to je za-
poeto BrijanKelogovim paktom prvi put bi trebalo da se ostvari. U
veliinu ovog poduhvata ne moe se sumnjati, kao ni u dobru volju
onih koji su u njemu uzeli uea. On moe da nam izgleda kao utopij-
ski poduhvat, ali kada steknemo jasnu predstavu o emu se, zapravo,
radi, dogaaji nas prosto teraju da zadrhtimo. Jedina razlika je u tome
da li se u nihilistikom trijumfu priklanjamo pretpostavci da je Proces
nuno insceniran, ili se strasno nadamo njegovom uspehu.
Sve zavisi od toga kako e se voditi Proces, kakav e biti njegov
znaaj i ishod, kakva njegova zasnovanost, i kako e postupak u celini
naknadno izgledati. Zavisi od toga da li sve moe uvaiti ono to se tu
radi kao pravino i istinito da li i pobeeni na kraju nee moi a da ga
ne odobri, da li e budua istorija u njemu videti pravinost i istinu.
No, o tome se ne odluuje samo u Nirnbergu. Najbitnije je hoe
li Nirnberki proces postati karika u lancu otroumnih konstruktiv-
nih politikih postupaka, ma koliko oni mogli biti nesavreni usled
pogrenih poteza, nerazboritosti, bezdunosti i mrnje ili e na kra-
ju merilom koje se ovde utemeljuje biti osuena sma mo koja ga
ustanovljava? Sile koje su ustanovile Nirnberg njime pokazuju svoju
nameru da stvore zajednike principe svetske vladavine kojima bi se i
same povinovale. One svedoe da, kao rezultat svoje pobede, istinski
hoe da preuzmu odgovornost za oveanstvo, a ne samo za vlastite
drave. Takvo svedoanstvo ne bi smelo da bude lano.
U svetu e se ili stvoriti uverenje da se u Nirnbergu polau teme-
lji pravde, to znai da politiki proces prerasta u pravni postupak u

46
kojem se pravo stvaralaki utemeljuje za jedan novi svet koji tek treba
izgraditi, ili e razoaranje zbog neistinitosti napraviti jo gorku klimu
bremenitu novim ratovima; tada bi Nirnberg od blagoslova postao
kobni faktor; svet bi konano ocenio da se Proces pretvorio u prividno
i inscenirano suenje. To se ne sme dogoditi.
Na sve zamerke Procesu moe se odvratiti da je ono to se u Nir-
nbergu dogaa neto uistinu novo. Ne moe se porei da ono to je
izneseno u prigovorima zaista predstavlja moguu opasnost. Meu-
tim, najpre, pogreno je zbog manjkavosti, greaka i smetnji u pojedi-
nostima potpuno odbaciti Proces dok sve, zapravo, zavisi od pravca
u kojem e on ii, od neumornog strpljenja delatne odgovornosti sila.
Protivurenosti u pojedinostima trebalo bi razreiti potezima koji bi,
usred pometnje, ili u pravcu vaspostavljanja poretka u svetu. Drugo,
pogreno je raspoloenje gnevne agresivnosti koje od samog poetka
govori ne.
Ono to se deava u Nirnbergu, ma koliko prigovora izazivalo,
predstavlja samo slab, dvosmislen nagovetaj tog svetskog poretka u
nastajanju, ije neophodnosti oveanstvo danas postaje svesno. To je
potpuno nova situacija: taj svetski poredak ni u kom sluaju nije nado-
hvat ruke naprotiv, pred njegovim ostvarenjem stoje oruani sukobi
i nepredvidiva ratna opasnost, ali misleem oveanstvu on izgleda
mogu i ono ga nazire na horizontu kao jedva raspoznatljivo svitanje,
dok nam u sluaju neuspeha samorazaranje oveanstva trepti pred
oima kao strahovita pretnja.
Najnemoniji svoje jedino uporite imaju u svetu kao celini. Sa
ruba nitavila, oni se hvataju za izvor i za sveobuhvatno. Stoga, upra-
vo Nemci mogu postati svesni izvanredne prirode tog nagovetaja.
Na sopstveni spas u svetu uslovljen je svetskim poretkom koji
Nirnberg jo nije konstituisao, ali na koji ukazuje.

2. POLITIKA KRIVICA

Zloinac se susree sa kaznom za svoje zloine. Ograniavanje Nir-

nberkog procesa na zloince skida teret sa nemakog naroda. No, ne

47
tako da ga oslobodi svake krivice. Naprotiv. Priroda nae krivice po-
staje, na taj nain, jo jasnija.
Mi smo bili pripadnici nemake drave u vreme kada je zloine i-
nio reim koji se nazivao nemakim, koji je polagao pravo da legitimno
predstavlja Nemaku jer je dravna mo bila u njegovim rukama, i jer
nije naiao na ozbiljan otpor sve do 1943. godine.
Koren razaranja svake pristojne, istinski nemake dravnosti mora
biti u nainu ponaanja veine nemakog stanovnitva. Svaki narod
jemi za svoju dravnost.
Svaki Nemac deli odgovornost pred zloinima poinjenim u ime
nemakog Rajha. Mi kolektivno odgovaramo. Postavlja se pitanje,
u kojem smislu je svako od nas saodgovoran. Bez sumnje, svaki gra-
anin mora oseati saodgovornost u politikom smislu za postupke
drave kojoj pripada. No, ne nuno i u moralnom smislu faktikog ili
duhovnog uestvovanja u zloinima. Da li nas Nemce treba nainiti
odgovornim za nedela koja su Nemci poinili nad nama samima ili
koja su nas kao nekim udom zaobila? Da utoliko to smo dozvolili
da kod nas postoji takav reim. Ne utoliko to su mnogi od nas s
najdubljim uverenjem bili protivnici sveg tog zla i nisu poinili nita
zbog ega bi sebi priznali tu moralnu sakrivicu. Utvrditi neiju odgo-
vornost ne znai utvrditi i njegovu moralnu krivicu.
Kolektivna krivica, istina, nuno postoji kao utvrena politika
odgovornost pripadnika drave, ali u tom smislu ne postoji kao mo-
ralna i metafizika krivica i krivina odgovornost. Preuzeti utvrenu
politiku odgovornost sa svim njenim stranim posledicama teko
pada svakom pojedincu. Ona za nas znai potpunu politiku nemo i
siromatvo koje e nas zadugo prisiliti da ivimo na ivici gladi i smr-
zavanja, i u uzaludnom gru. Pa ipak, ova odgovornost kao takva ne
dotie duu.
U modernoj dravi svako politiki dela, makar glasajui ili ne gla-
sajui na izborima. Priroda utvrene politike odgovornosti ne do-
zvoljava nikom da je izbegne se.
Politiki aktivni staraju da naknadno prue opravdanje ako neto
krene loe. No, u politikom delanju takve odbrane ne vae.

48
 Misli se dobro, htelo se dobro. Hindenburg moda nije hteo da
upropasti Nemaku i da je preda Hitleru. To mu, meutim, nimalo ne
pomae; on je to uinio, i to je ono to se u politici rauna.
Ili: predviala se nesrea, govorilo se i upozoravalo. No, ni to ne
vai u politici ako iz toga ne usledi delanje, ili ako to delanje nema
uspeha.
Moglo bi se misliti i na sledei nain: postoje potpuno apolitini
ljudi ije se postojanje odvija izvan svega politikog, kao to su mona-
si, isposnici, uenjaci i istraivai, umetnici. Ako bi bili istinski apoli-
tini, oni bi se mogli izuzeti iz te krivice.
No, i oni su politiki odgovorni, jer se i njihov ivot odvija u po-
retku drave. U modernim dravama ne postoji izuzee. Svakako bi-
smo voleli da uvaimo stajanje po strani, ali to je nemogue samo uz
ogranienje da izuzea, zapravo, nema. Bilo bi lepo priznavati i voleti
apolitiko postojanje, ali ogluavanje o politiko uestvovanje ukida
pravo apolitinima da ocenjuju konkretno dnevno politiko delanje
i time vode politiku koja ne nosi nikakav rizik. Domen apolitikog
iziskuje apstiniranje od ma kakvog politikog delovanja a, ipak, ni u
kom smislu ne oslobaa politike saodgovornosti.

3. MORALNA KRIVICA

Svaki Nemac se pita: u emu je moja krivica?

Pitanje krivice pojedinca i njegovo samopreispitivanje nazivamo
pitanjem moralne krivice. Meu nama Nemcima najvee razlike po-
stoje upravo u tom pogledu.
Svako sam odluuje kako e o sebi suditi, ali, budui da postoji
komunikacija, moemo meu sobom da govorimo i potpomognemo
uzajamnu jasnu moralnu spoznaju. Moralna osuda drugog, meutim,
ostaje in suspenso ali ne i krivina i politika.
Granica gde prestaje ak i mogunost moralnog suda lei onde gde
naslutimo da drugi i ne ini napor ka moralnom samopreispitivanju
gde u argumentaciji uoavamo samo sofizme, i gde nam se ini da on
uopte i ne slua. Hitler i njegovi sauesnici, tih par desetina hiljada,

49
stoje s onu stranu moralne krivice utoliko to je uopte ne oseaju. Oni
su, izgleda, nesposobni za pokajanje i preobraaj. Oni su takvi kakvi su.
Spram takvih ljudi preostaje samo sila, jer oni sami ive po zakonu sile.
Meutim, moralna krivica postoji kod svih koji ostavljaju prostora
savesti i pokajanju. Moralno krivi jesu oni koji su sposobni za poka-
janje, oni koji su znali ili mogli da znaju a ipak su ili putem koji u
samorasvetljavanju vide kao grenu zabludu bilo da su olako zatva-
rali oi pred onim to se dogaa; ili su dozvolili sebi da budu opijeni i
zavedeni; ili su kupljeni povlasticama koje im je to donelo; bilo da su
podlegli strahu. Predoimo neke od ovih mogunosti.
a) ivot pod maskom neizbean za one koji su eleli da preive
povlai moralnu krivicu. Lane izjave lojalnosti preteim instancama
poput Gestapoa, pokreti poput faistikog pozdrava, uestvovanje u
okupljanjima, i jo mnogo ta drugo to je stvaralo privid prisutnosti
ko od nas u Nemakoj u ovoj ili onoj prilici nije bio za to kriv? Samo
zaboravni mogu varati sami sebe u tom pogledu, jer je upravo samo-
zavaravanje ono to ele. Pretvaranje je postalo naa druga priroda.
Ono moralno tereti nau savest.
b) Za trenutak spoznaje mnogo potresnija je krivica koju podvlai
lana savest. Mnogi mladi ljudi bude se s jezivom sveu da ih je izdala
vlastita savest u ta se, onda, ovek jo moe pouzdati? Verovali su
da se rtvuju za najuzvieniji cilj, hteli su najbolje. Svako ko se budi s
tom milju, zapitae se u emu je njegova krivica: u nejasnoj spoznaji,
nevoljnosti da se vidi, svesnom zakljuivanju u izolovanost ivljenja u
sferi pristojnosti.
Ovde, najpre, treba napraviti razliku izmeu vojnike asti i lane
savesti u politikom smislu, jer svest o vojnikoj asti ne pogaaju ra-
sprave o krivici. Ko je bio veran svojim saborcima, nije uzmicao pred
opasnou i dokazao se hrabrou i staloenou, potvrdio je neto
nepovredivo u svojoj samosvesti. Ove isto vojnike, a istovremeno
ljudske vrednosti zajednike su svim narodima. Potvrivanje tu nije
nikakva krivica; ako je bilo iskreno, neokaljano zlim delanjem ili spro-
voenjem nareenja iji je cilj bio zlo, ono postaje temelj smisla budu-
eg ivota.

50
 No, vojniko potvrivanje ne sme se izjednaiti s onim za ta se
vodila borba. Biti dobar vojnik ne znai samim tim biti osloboen i
svake druge krivice.
Bezuslovna identifikacija faktike drave sa nemakom nacijom i
armijom jeste krivica lane svesti. Ko je kao vojnik bio besprekoran
i dalje je mogao falsifikovati vlastitu savest i, potom, iz patriotizma
initi i tolerisati vidno zlo. Otuda mirna savest uprkos injenju zla.
Dunost prema otadbini ide mnogo dublje od slepe poslunosti
trenutnom vostvu. Otadbina prestaje da bude otadbina ako je ra-
zorena njena dua. Dravna mo nije sama po sebi cilj, ona je utoliko
pogubnija ukoliko ta drava ponitava nemako bie. Otuda dunost
prema otadbini ni u kom sluaju nije neizbeno povlaila poslunost
Hitleru, i predubeenje da Nemaka, ak i kao Hitlerova drava, po
svaku cenu mora pobediti. Upravo tu lei ta lana savest. To nije jed-
nostavna krivica. Ona podrazumeva traginu pometenost, pre svega
velikog dela nesmotrene mladei. Dunost prema otadbini podrazu-
meva zalaganje itavog oveka za najvie zahteve koje nam postavlja-
ju najbolji meu naim precima, a ne idoli jednog lanog predanja.
Zato zapanjuje to poistoveivanje armije sa dravom, uprkos svem
zlu. Jer ova bezuslovnost slepog nacionalizma pojmljiva samo kao
poslednje trono tle u svetu sve veeg bezverja povlaila je moralnu
krivicu i kod ljudi ija je savest ista.
Pogreno protumaeno biblijsko budi pokoran; povinuj se kome
je udovina neprikosnovenost nareenja iz vojne tradicije izvitoperila
svaki smisao, dalje je hranilo tu krivicu. To je nareenje za mnoge
su te rei imale i jo imaju patetian prizvuk pozivanja na najuzvieni-
je dunosti. One su, u isti mah, donosile rastereenje, doputajui da
se, uz sleganje ramenima, zlo i glupost proglase neminovnim. Punu
moralnu osudu zasluuje dranje u kojem ovek tei da se povinuje
i, mada postupa nagonski, sebe osea kao savesno bie, dok zapravo
die ruke od bilo kakve savesti.
Mnogi su u teskobi nacistike vlasti, u godinama nakon 1933, prigr-
lili vojnu karijeru jer je izgledalo da jedino tu opstaje pristojna atmosfe-
ra slobodna od partijskog uticaja, gde preovladava raspoloenje protiv

51
Partije i gde, naizgled, mo postoji nezavisno od nje. To je, takoe, bila
zabluda savesti, ije su se posledice nakon uklanjanja svih samostal-
nih generala stare kole ispoljile u konanom moralnom propadanju
nemakih oficira na svim rukovodeim mestima (uprkos mnogobroj-
nim dopadljivim, ak plemenitim vojnim linostima koje su ovde uza-
ludno traile spas).
I, ako sam se od poetka rukovodio sveu o asti i najboljim na-
merama, razoaranje i samorazoaranje moraju biti utoliko vei. Ovo
vodi preispitivanju i najdubljih uverenja jer se namee pitanje moje
odgovornosti za zabludu svaku zabludu kojoj podlegnem.
Osveenje i samorasvetljavanje te zablude neizbeni su. Proavi
taj put, omladina sklona idealizmu pretvara se u stamene, moralno
pouzdane, politiki pronicljive ljude sposobne da odluno prigrle do-
suenu sudbinu.
c) Delimino odobravanje nacionalsocijalizma, polovinost, povre-
mena unutranja asimiliacija i saglasnost predstavljaju moralnu krivicu
lienu ijednog traginog aspekta prethodnih vrsta krivice.
Argumentacija da u nacionalsocijalizmu ipak mora biti neeg do-
brog ta spremnost da se, toboe, pravino priznaju dobre stvari bila
je meu nama iroko rasprostranjena. Samo je radikalno ili-ili moglo
biti istina. Ako princip prepoznam kao zao, to onda znai da je on u
celini lo, pa i ono to je naizgled dobro, nije onakvo kakvim se ini. I,
upravo je ta objektivnost koja grei, spremna da prizna izvesne dobre
strane nacionalsocijalizma, postala ono to otuuje bliske prijatelje, to
im onemoguava da jedan s drugim otvoreno govore. Isti oni koji su
se stalno vajkali da se nije pojavio muenik koji bi se rtvovao u borbi
za staru slobodu i protiv nepravde, bili su kadri da hvale reavanje
problema nezaposlenosti naoruavanjem i finansijskim manipulaci-
jama kao veliku zaslugu, da 1938. pozdrave pripajanje Austrije kao
ostvarenje vekovnog ideala ujedinjenja Rajha, da 1940. osporavaju ne-
utralnost Holandije nalazei opravdanje za Hitlerov napad i, povrh
svega, da se raduju pobedama.
d) Mnogi su se prepustili lagodnom samozavaravanju: oni e uskoro
izmeniti ovu zlu dravu, najkasnije sa Firerovom smru Partija e opet

52
ieznuti. Sada je trenutak da se uestvuje, kako bi se iznutra stvari iz-
menile nabolje. Ti tipini razgovori izgledali su ovako:
Sa oficirima: Odmah posle rata, na temeljima pobede, ukinuemo
nacionalsocijalizam; ali sada se prvo moramo drati zajedno da bismo
Nemaku odveli do pobede; kada kua gori, poar se gasi i ne pita se za
njegov uzrok. Odgovor: Posle pobede biete rasputeni i rado ete
otii kuama, dok e jedino SS zadrati oruje i nacionalsocijalistiki re-
im terora prerae u porobljivaku dravu. Individualan ljudski ivot
vie nee biti mogu. Dizae se piramide, putevi i gradovi e se graditi i
menjati po Firerovom efu. Razvie se oruana mainerija bez preseda-
na radi konanog osvajanja sveta.
Sa univerzitetskim predavaima: Mi smo fronda Partije, koja sme
da se odvai na nepristrasnu diskusiju. Staramo se za duhovna dosti-
gnua. itavu stvar izmeniemo polako, kako bismo je vratili na put
stare nemake duhovnosti. Odgovor: Zavaravate se. Data vam je
klovnovska sloboda pod uslovom bespogovorne poslunosti. Vi u-
tite i predajete se. Vaa borba je poeljan privid. Vi samo doprinosite
sahranjivanju nemakog duha.
Mnogi intelektualci su 1933. godine pristajali uz reim, stremili vo-
deim poloajima i izjasnili se za zvaninu ideologiju nove moi da
bi kasnije, kada su lino istisnuti, postali kivni, ostajui uglavnom na-
klonjeni reimu sve do 1942, kada je tok rata uinio nepovoljan ishod
izvesnim, to je njih odmah gurnulo na protivniku stranu. Upravo
takvi smatraju sada da su pod nacistima propatili, te da su stoga upra-
vo oni pozvani za ono to nastupa. Smatraju sebe antinacistima, i svih
ovih godina su se, po samoproklamovanoj ideologiji tih nacistikih
intelektualaca, nepristrasno drali istine u duhovnim stvarima, bdili
nad tekovinama nemakog duha, spreavali razaranja i inili pojedi-
nana dobra dela.
Mnogi od njih nisu promenili nain miljenja koji, iako se ne moe
izjednaiti s partijskom doktrinom, ipak, ak i pod maskom preobraaja
i protivnitva, zadrava nacionalsocijalistiki stav i ne pristupa svom
proienju. Tim nainom miljenja oni su, moda, izvorno bliski ne-
ljudskom, diktatorskom, nihilistikom biu nacionalsocijalizma, koje

53
ponitava egzistenciju. Onaj ko je kao zrela osoba 1933. godine gajio
unutranje ubeenje koje je proishodilo ne prosto iz politike zablude
ve iz jednog oseaja uzvienosti sopstvenog postojanja koje mu je na-
cionalsocijalizam pruio moe dostii proienje jedino postupnim
preobraajem koji mora biti korenitiji od svih ostalih. Onaj ko se tako
drao 1933. godine, taj se i bez nacionalsocijalizma iznutra lomi i nagi-
nje fanatizmu. Onaj ko je uestvovao u rasistikoj pomami, ko je gajio
iluzije o obnovi na temeljima prevare, ko je prihvatao zloine koji su
se tada ve deavali, nije samo odgovoran ve mora proi potpuni
moralni preporod. Da li je za to sposoban i kako e to ostvariti, jeste
samo njegova stvar o kojoj je teko spolja suditi.
e) Postoji razlika izmeu aktivnog i pasivnog. Politiki akteri i iz-
vrioci, rukovodioci i propagandisti snose krivicu, bez daljeg. ak i
ako nisu poinili krivina dela, oni za svoje aktivnosti snose pozitivnu
utvrdivu krivicu.
Pa, ipak, svako od nas kriv je utoliko to je ostao nedelatan. Kri-
vica pasivnosti je neto drugo. Nemo opravdava; moral ne iziskuje
spektakularnu smrt. Jo je Platon smatrao po sebi razumljivim da se
ovek u nesrenim vremenima i oajnikom poloaju pritaji ne bi li
preiveo. No, pasivnost je svesna svoje moralne krivice za svaki po-
pust, za svaki put kad nije nita uinila da se zatite ugroeni, ublai
nepravda ili energino protivdeluje. Prihvatanje nemoi ipak ostavlja
prostor za delotvornu aktivnost koja, mada ne bezopasna, ostaje mo-
gua. Nepreduzimljivost bojazni pojedinac osea kao svoju moralnu
krivicu: slepilo za nedau drugih, nematovitost srca, unutranju rav-
nodunost spram osvedoenog zla.
f) Moralna krivica u spoljanjem pristajanju, putanje niz vodu, u
odreenoj meri zajednika je mnogima od nas. Da bi sauvao egzi-
stenciju, da ne bi izgubio posao i unitio anse, ovek je postajao lan
Partije i upranjavao drugu nominalnu pripadnost.
Niko za to nee nai apsolutno opravdanje, naroito kada se uzmu u
obzir mnogi Nemci koji na to nisu pristali, i za to su snosili posledice.
ovek mora sebi predoiti kakva je situacija bila, recimo 1936. ili
1937. godine. Partija je bila drava. Stanje je izgledalo nepromenljivo.

54
Nita sem rata nije moglo svrgnuti reim. Sve sile sklapale su pakt sa
Hitlerom. Svi su hteli mir. Nemac koji nije eleo da bude sasvim isklju-
en, da izgubi svoj poziv ili nakodi svom poslu, morao se prikloniti,
posebno omladina. Tako je pripadnost Partiji ili strukovnim organiza-
cijama prestala da bude politiki in, postajui prosto dravna milost
koja se ukazuje odreenima. Znaka je bila neophodna, spoljanja,
bez unutranjeg slaganja. Onaj koga su u to vreme pitali da se pridrui,
teko je mogao rei ne. Za smisao tog pristajanja odluujue je u kojem
kontekstu i iz kojih pobuda je neko postajao lan Partije. Svaka godina
i svaka situacija imaju svoje olakavajue i oteavajue okolnosti meu
kojima se pravi razlika u svakom pojedinanom sluaju.

4. METAFIZIKA KRIVICA

Moral je uvek odreen i ovozemaljskim ciljevima. Moralno mogu

biti obavezan da zaloim svoj ivot, ako se radi o ostvarenju; ali ne
postoji moralni zahtev da se rtvuje sopstveni ivot ako se zna da se
time nita nee postii. Postoji moralno naelo zaloga, ali ne i obave-
znog izbora sigurne propasti. Moralno je, u oba sluaja, pre zahtevati
suprotno: da ne inimo ono to je za zemaljske ciljeve besmisleno, ve
da se uvamo za ostvarenje u svetu.
Meutim, u nama postoji svest o krivici koja ima jedno drugaije
poreklo. Metafizika krivica je pomanjkanje apsolutne solidarnosti sa
ovekom kao ovekom. Ona ostaje jedan nezatomljiv zahtev onde gde
prestaje moralno smislena dunost. Ta solidarnost naruena je mojim
prisustvom na mestu nepravde i zloina. Nije dovoljno to to sam opre-
zno stavio ivot na kocku ne bi li ih spreio, jer ako se zloin dogodio
i ako sam ja tome prisustvovao i preiveo, dok je neko drugi ubijen, u
sebi ujem glas koji mi govori da je to to jo uvek ivim moja krivica.
Kada su novembra 1938. godine, gorele sinagoge i prvi put bili de-
portovani Jevreji, dogodili su se zloini pred kojima nesumnjivo stoji,
pre svega, moralna i politika krivica. I u jednom i u drugom smislu
krivica je na onima koji su imali mo. Generali su stajali po strani.
Vojni zapovednik u svakom gradu mogao je da reaguje na te zloine,

55
jer vojnik je tu da titi sve ako zloini dostignu takve razmere da po-
licija vie ne moe da ih sprei ili im se suprotstavi. Nisu nita uinili.
U tom trenutku izneverili su nekada slavne etike tekovine nemake
armije. To nije bila njihova stvar. Tim stavom otrgnuli su se od due
nemakog naroda zarad vojne mainerije koja se ravna po vlastitim
zakonima i samo povinuje nareenjima.
Meu stanovnitvom bilo je mnogo onih koji su se istinski opirali,
koji su bili obuzeti dubokim protivljenjem i slutili predstojeu nesre-
u. No, jo vei broj njih nesmetano je produio sa svojim uobiajenim
aktivnostima, drutvenim ivotom i razonodom kao da se nita nije
dogodilo. To je moralna krivica.
Oni, pak, koji u potpunoj nemoi nesumnjivo nisu nita od toga
mogli da spree, uinili su korak ka svom preobraaju svesni metafi-
zike krivice.

5. REZIME
a) Posledice krivice

Da smo mi Nemci, da je svaki Nemac na neki nain kriv, u to, ako

nae izlaganje nije potpuno neosnovano, ne moe biti sumnje:
1. Svaki Nemac, bez izuzetka, snosi politiku odgovornost. On
mora sudelovati u obeteenju koje e biti pravno regulisano. On mora
podneti teret posledica pobednikovih postupaka, njegovih odluka i
volje, njegove nesloge. Nismo u poziciji da tu imamo ikakav uticaj.
Samo uz trajni napor da se razborito predstavljaju injenice, anse
i opasnosti, moemo doprineti stvaranju pretpostavki za reenja. Od-
mereno i sa razlogom, ovek se sme obratiti pobedniku.
2. Ne svaki Nemac, ve samo vrlo mala manjina ima da podnese
kaznu za zloine i druga manjina da ispata za nacionalsocijalistike
aktivnosti. Pravo na odbranu postoji. Presuuju sudovi pobednika ili
nemaki sudovi koje je pobednik ustanovio.
3. Verovatno svaki Nemac iako na sasvim razliite naine uvi-
a moralne razloge da sebe preispita. Pri tom, on ne mora priznavati
drugu instancu do sopstvenu savest.

56
 4. Verovatno svaki Nemac, sposoban da razume, u metafizikom
iskustvu takve nesree doivljava preobraaj svoje svesti o bivstvu i
svoje samosvesti. Kako se to odvija niko ne moe ni propisati ni pred-
videti. To je stvar samoe svakog pojedinca. ta iz toga ponikne, uda-
rie temelj onome to e ubudue biti nemaka dua.
Razlikovanje vrste krivice moe omoguiti oveku da se otarasi
itavog pitanja krivice ako ga koristi kao sofizme; ovako nekako:
Utvrena politika odgovornost dobro, ali ona ograniava samo
moja materijalna sredstva, nimalo ne dotiui moje unutranje bie.
Krivina odgovornost pogaa samo malobrojne, mene ne to
se mene ne tie.
Moralna krivica ujem da je instanca samo vlastita savesti i da
drugi ne smeju da me osuuju. Moja savest e prema meni postupati
blago. Nije to previe strano podvui u crtu, i krenuti ispoetka.
Tvrdnje o metafizikoj krivici izriito je reeno nipoto ne
mogu iznositi drugi. Nju treba da uoim u nekom preobraaju. To je
iaena ideja nekakvog filozofa. Tako neto ne postoji. I, ako postoji,
ja ne moram s tim da se bakem.
Ralanjivanje pojma krivice moe se pretvoriti u trik kojim bismo
da se oslobodimo krivice. Razlikovanje se stavlja u prvi plan. Ono
moe da zakloni izvor i ono Jedno.

b) Kolektivna krivica

Posle razluivanja glavnih inilaca krivice, vratimo se, konano,

pitanju kolektivne krivice.
Razluivanje, mada svagda ispravno i smisleno, moe, kako je po-
kazano, navesti na zabludu da se posredstvom takvih razluivanja
optube mogu otkloniti i teret olakati. Pri tom se usput gubi ono o ta
se, kada je re o pojmu kolektivne krivice, i pored svega, ne moemo
ogluiti. Sirovost kolektivnog naina miljenja i drutvenih predrasu-
da ne potie nae oseanje zajednike pripadnosti.
Naposletku, iskonski kolektiv je zajednitvo svih ljudi pred Bo-
gom. Svako se, tu i tamo, moe osloboditi stega drave, naroda, grupe

57
da bi dopro do nevidljive solidarnosti ljudi kao ljudi dobre volje i ljudi
u zajednikoj krivici ljudskosti.
Ipak, istorijski ostajemo vezani za blie i ue zajednitvo bez koga
bismo, izgubivi tlo pod nogama, potonuli.

Politika odgovornost i kolektivna krivica

Najpre ponovimo da se svugde na svetu ljudsko suenje i ljudska ose-
anja u velikoj meri rukovode kolektivnim predstavama. Na Nemstvo,
ma kakvo ono moglo biti, danas se u svetu gleda kao na neto s im
ovek radije ne bi hteo da ima posla. Nemaki Jevreji u inostranstvu
su kao Nemci nepoeljni, jer ih u sutini gledaju kao Nemce, a ne kao
Jevreje. Po takvom kolektivnom nainu miljenja, utvrena politika
odgovornost istovremeno se zasniva i kao kanjavanje za moralnu
krivicu. Kolektivna misao u istoriji nije retka. Varvarizam rata zahva-
tio je stanovnitvo u celini, ono se preputa pljaki, silovanju i trgovini
robljem. Pritom, poraenima sleduje i moralna osuda pobednika. Oni
treba ne samo da se pokore, ve i da priznaju i da se pokaju. Ko je
Nemac, bio hrianin ili Jevrejin, u dui je zao.
Nasuprot takvom rasprostranjenom, ali ne i u svetu jedinstvenom
miljenju, pred nas se postavlja zahtev da razdvajanje politike od-
govornosti i moralne krivice ne koristimo samo u svoju odbranu, ve
i da preispitamo moguu istinu sadranu u kolektivnom nainu mi-
ljenja. Mi se ne odriemo razluivanja, ali smo ga ograniili rekavi
da se ponaanje koje nas je nainilo odgovornim zasniva na ukupnim
politikim prilikama koje istovremeno odreuju moral pojedinca. Iz
tih prilika pojedinac se ne moe u potpunosti izdvojiti jer je, svesno ili
nesvesno, njegov ivot sastavni deo tih prilika iji uticaj on ne moe
izbei ak i ako stoji u opoziciji. Ima neega poput kolektivne moralne
krivice u nainu ivota odreenog stanovnitva u kojem ja kao poje-
dinac uestvujem i iz kojeg izrasta politika realnost.
Jer, politike prilike ne mogu se odvojiti od ukupnog naina ivota
ljudi. Nema apsolutnog razdvajanja politike i ljudskog bivstva dogod
ovek, stojei po strani, ne zatre sebe kao pustinjak.

58
 Politike prilike oformile su vajcarce, Holanane, dok smo mi u
Nemakoj dugo vremena vaspitavani za pokornost, za dinastika uve-
renja, za ravnodunost i neodgovornost spram politike realnosti i
imamo u sebi neto od toga ak i kada se tome protivimo.
Da itavo stanovnitvo snosi posledice dravnih postupaka qu-
idquid delirant reges plectuntur Achivi predstavlja prosto empirijski
fakat. Znati da si odgovoran, prvi je pokazatelj buenja politike slo-
bode. Ta sloboda je stvarna, a ne tek zahtev koji se spolja namee ne-
slobodnim ljudima, samo u onoj meri u kojoj ovo saznanje postoji i
priznaje se.
Politiki neslobodan iznutra, ovek se pokorava, dok se s druge
strane ne osea krivim. Znati da si odgovoran predstavlja poetak
unutranjih potresa koji hoe da ostvare politiku slobodu.
Suprotstavljenost slobodnog i neslobodnog uverenja ogleda se, na
primer, u shvatanju dravnog voe. Snose li narodi krivicu za voe
koje podnose, na primer Francuzi za Napoleona? Smatra se da ga je
preovlaujua veina ipak prihvatila i prieljkivala mo i slavu koju je
on pribavljao. Napoleon je bio mogu jer su ga Francuzi hteli. Njegova
veliina bila je u preciznosti s kojom je pogaao ta to narodne mase
oekuju, ta ele da uju, koju iluziju i kakve materijalne realnosti
trae. Nije li Lenc s pravom rekao: Rodila se drava koja odgovara
francuskom duhu? Da, jednom delu, jednoj situaciji ali ne naprosto
duhu jednog naroda! Ko moe na taj nain odrediti duh nekog naro-
da? Iz istog duha izrasle su i sasvim drugaije realnosti.
Moglo bi se razmiljati i na sledei nain: kao to ovek odgovara
za izbor voljene s kojom, povezan brakom, proivljava svoj ivot u
zajednitvu sudbine, tako je i narod odgovoran za onog ijoj se vlasti
pokorno preputa. Greka povlai krivicu. Njene posledice nuno se
moraju podneti. Meutim, upravo bi to bilo naopako. Ono to je u
braku mogue i primereno u dravi je po pravilu pogubno: bezuslov-
na privrenost jednoj osobi. Vernost sledbenika je nepolitini odnos
ogranien na uske krugove i primitivne odnose. U slobodnoj dravi
vai kontrola i smenjivost svakog oveka.

59
 Otuda dvostruka krivica: prvo, uopte se bezuslovno politiki po-
koravati jednom voi i, drugo, tip voe kojem smo se pokoravali. Sama
atmosfera pokornosti predstavlja, u neku ruku, kolektivnu krivicu.

Sopstvena svest o kolektivnoj krivici

Oseamo nekakvu sakrivicu kada su u pitanju postupci lanova nae
porodice. Ova sakrivica ne moe se objektivizovati. Svaki pokuaj da
nas neko naini odgovornim za postupke srodnika mi bismo odbacili.
Pa ipak, naginjemo tome da nas zbog iste krvi pogaa svaka nepravda
koja se ini nekom iz nae porodice, kao i tome da, shodno okolnosti-
ma i nainu na koji je ona poinjena i tome koga je pogodila, pruimo
nadoknadu, ak i kada nismo moralno i pravno odgovorni.
Tako Nemci tj. ljudi koji govore nemaki oseaju da ih dotie
sve ono to izrasta iz nemakih korena. Ne utvrena odgovornost dr-
avljanina, ve oseaj da nas se dotie sve ono to se dotie pripadni-
ka nemakog duhovnog i duevnog ivota, oseaj da sam s drugima
istog jezika, istog porekla, iste sudbine postaje ovde osnov ne neke
opipljive krivice ve, pre, analogona sakrivice.
Svoje uestvovanje ne oseamo samo u onome to se dogaa da-
nas, kao ljudi koji nose sakrivicu za postupke savremenika, ve i u
kontekstu predanja. Mi moramo preuzeti krivicu svojih oeva. Da je
u duhovnim uslovima nemakog ivota postao mogu jedan takav
reim za to svi nosimo sakrivicu. To nipoto ne znai da moramo
priznati da je nemaki misaoni svet, nemaka misao prolosti na-
prosto bila uzrok nacionalsocijalistikih zlodela. No, to znai da u na-
em nacionalnom predanju postoji neto, mono i pretee, to je naa
etika propast.
Sebe znamo ne samo kao pojedince, ve i kao Nemce. Svako, onakav
kakav zapravo jeste, jeste nemaki narod. Ko u svom ivotu nije imao
trenutak kada je, u oajnikom otporu spram vlastitog naroda, rekao:
ja sam Nemaka! Ili kada je, ushien skladnou s njom rekao: i ja sam
Nemaka! Nemstvo nema nekakav drugi oblik do tih pojedinaca. Otud
je zahtev za preokretom, za preporodom, za odbacivanjem pogubnog
zadatak postavljen narodu u obliku zahteva svakom pojedincu.

60
 Poto se u dubini due ne moemo otrgnuti oseanju kolektivnog,
to to sam Nemac meni, i svakom drugom, nije datost, ve zadatak.
To je neto sasvim drugo od apsolutizacije naroda. Ja sam, prvenstve-
no, ovek, u svojoj posebnosti sam Frianin, profesor, Nemac, blizak i
drugim kolektivima, i sve do one take gde se due prepliu, ja mogu
biti tenje ili manje tesno povezan sa svim sebi bliskim grupama; na
trenutke bi mi ta bliskost omoguila da se gotovo osetim Jevrejinom,
ili Holananinom, ili Englezom. U tome je, pak, datost mog nemstva,
to jest sutinskog ivota u maternjem jeziku, tako postojana da se ja na
nain koji vie nije racionalno shvatljiv, koji je ak racionalno poreciv,
oseam saodgovornim za ono to Nemci rade i to su radili.
Oseam se bliim Nemcima koji isto oseaju, i daljim onima ije
due kao da poriu ovu sponu. Bliskost pre svega postavlja izazovan
zajedniki zadatak da se ne bude prosto Nemac kakav se samo jed-
nom biva, ve biti nemaki onako kako se jo nije bilo, ali bi trebalo da
se bude, i kako se uje u pozivu naih velikih predaka, a ne u istoriji
nacionalnih idola.
Oseajui kolektivnu krivicu, oseamo i itav zadatak ponovnog
obnavljanja ljudskog bivstva sa izvora zadatak koji imaju svi ljudi
na zemlji, ali koji je posebno dat, opipljiv, odluujui koliko i samo
bivstvo narodu koji usled sopstvene krivice stoji pred nitavilom.
Ovde se ini da sam kao filozof sada potpuno ispustio pojam. U
stvari, jezik ovde izdaje i mi dajemo samo negativno odreenje podse-
ajui da se sva ova razlikovanja koja drimo ispravnim i kojih se ni
u kom sluaju ne odriemo ne smeju pretvoriti u odmorita. Sluei
se njima, ne smemo ispustiti stvari iz ruku i osloboditi se pritiska pod
kojim nastavljamo svojim ivotom putem i pod kojim ono neprocenji-
vo veno bie nae due treba da dostigne zrelost.

61
 II MOGUNOST OPRAVDANJA

I mi sami, i oni koji su prema nama dobronamerni, imamo spre-

mne argumente kojima bismo olakali svoju krivicu. Meutim, postoji
ona taka gledita koja predoavajui blai sud istovremeno izotrava
i karakterie vrstu krivice o kojoj je re.

1. TERORIZAM

Nemaka pod nacistikim reimom bila je zatvor. To to smo dos-

peli u zatvor naa je politika krivica. No, onda kada su se vrata za-
tvora zatvorila, iz njega se iznutra vie nije moglo provaliti. Svaku
postojeu ili novosteenu krivicu i odgovornost zatvorenika treba raz-
matrati u sklopu pitanja ta je tada, uopte, bilo mogue uiniti.
Nainiti zatvorenike kolektivno odgovornim za nedela zatvorskih
nadzornika predstavlja oitu nepravdu.
Smatra se da je trebalo da milioni radnika i milioni vojnika prue
otpor. Kako to nisu uinili, kako su za rat radili i u njemu se borili
krivi su.
Moemo odvratiti da je petnaest miliona stranih radnika zajedno s
nemakim radnicima isto tako radilo za rat. Nije dokazano da je s njiho-
ve strane bilo vie sabotae. Do neke vee aktivnosti stranih radnika do-
lo je, po svoj prilici, tek poslednjih nedelja kada je slom uveliko poeo.
Nemogue je preduzeti vee akcije bez organizovanog vostva.
Zahtevati od stanovnitva da ustane protiv drave, pa bila ona i dr-
ava terora, znailo bi traiti nemogue. Takav revolt mogao se javiti
samo u vidu ratrkanih, nepovezanih dogaaja koji bi ire bili osueni
na anonimnost a naknadno na zaborav tek nemo potonue u smrt.
Postoje samo malobrojni izuzeci za koje se proulo zahvaljujui po-
sebnim okolnostima, ali i za njih samo usmeno i u uskim krugovima
(kao to je sluaj sa heroizmom nemakih studentkinja sestara ol ili
profesora Hubera u Minhenu).
Stoga zauuje kako se mogu izneti neke optube. Franc Verfel, u
lanku napisanom ubrzo nakon sloma Hitlerove Nemake, navodei

62
da je samo jedan Nimeler pruio otpor dok u tom istom lanku
pominje stotine hiljada ubijenih u koncentracionim logorima zato?
Zato to su, makar samo reju, pruili otpor. Ti anonimni muenici
svojim su jalovim iezavanjem samo jo jasnije predoili nemogu-
nost takvog otpora. Sve do 1939. godine, koncentracioni logori bili su
striktno unutranja nemaka stvar, a i kasnije su velikim delom bili
popunjavani Nemcima. Politika hapenja svakog meseca 1944. godi-
ne premaivala su brojku od etiri hiljade. injenica da je koncentraci-
onih logora bilo sve do kraja, svedoi o postojanju opozicije u zemlji.
Katkad razaznajemo farisejski ton u optubama onih koji su pobegli
pred opasnou i, uostalom nasuprot stradanjima, smrti u koncentra-
cionim logorima i strahu koji je vladao u Nemakoj iveli u inostran-
stvu osloboeni prisile terora, premda podnosei muku emigracije, a
koji sada svoju emigraciju kao takvu smatraju zaslugom. Dajemo sebi
za pravo da se protiv tog tona smireno, bez gneva, branimo.
Svakako ima pravinih glasova ljudi koji su prozreli aparat terora
i njegove posledice. Recimo, u asopisu Politika marta 1945. Duajt
Mekdonald pie: Vrhunac terora i terorom naturene krivice dosti-
gnut je ultimatumom ubij ili budi ubijen. Mnogi vojni zapovednici
odreeni da streljaju i ubijaju odbili su, kako on kae, da uestvuju u
zverstvima, i zbog toga bili streljani.
Hana Arent takoe je pisala o zaprepaujuem fenomenu ue-
stvovanja nemakog naroda u zloinima nemakih vlasti, o pretva-
ranju podjarmljenih u sauesnike. Uz odreene ograde, moe se rei
da su oevi porodica i vredni graani koji su se savesno bavili svim
zanimanjima isto tako savesno ubijali, i po nareenju inili druga zlo-
dela u koncentracionim logorima.3

3
Hana Arent je sa istinskom trezvenou ovo dirljivo predstavila u lanku Organizovana kriv-
ica (Wandlung, godina prva, sveska 4. april 1946 prvobitno objavljen na engleskom u Jewish
Frontier januara 1945).

63
 2. KRIVICA I ISTORIJSKI KONTEKST

Moramo praviti razliku izmeu uzroka i krivice. Obrazloenje za-

to se neto dogodilo, i tvrdnja kako drugaije nije moglo biti smesta
se uzimaju kao opravdanje. Uzrok je slep i neumitan, dok krivica pret-
postavlja slobodu i uvid.
Smatramo se da na isti nain postupamo i sa politikim zbivanji-
ma. Istorijska kauzalnost kao da sa naroda skida odgovornost. Otuda
olakanje kada nam se nezaobilaznost uini uverljivom kao delatan
uzrok nesree.
Mnogi ljudi skloni su da preuzimaju i naglaavaju odgovornost
kada je re o njihovim sadanjim postupcima, iju bi svojevoljnost
rado rasteretili ogranienja, uslova i zahteva dok su, s druge stra-
ne, pri osujeenju skloni da tu odgovornost odbace zarad navodne
neumitnosti. O odgovornosti se samo govori ta bi ta odgovornost
trebalo da bude ne ulazi se u domen iskustva.
U skladu s tim, svih ovih godina moglo se uti da u sluaju da Ne-
maka dobije rat, to bi znailo da ga je dobila Partija, dok e, ako ga izgu-
bi, poraz pripasti nemakom narodu, i on e biti taj koji snosi krivicu.
Meutim, u istorijskom uzrono-posledinom toku zbivanja razli-
ku izmeu uzroka i odgovornosti uopte nije mogue napraviti onde
gde ljudski postupci i sami predstavljaju faktor tih zbivanja. U meri u
kojoj odluke imaju udela u dogaajima, svaki uzrok istovremeno je i
krivica ili zasluga.
I ono to nije stvar volje i odluke i dalje ostaje zadatak. Kako e se
prirodne pojave ispoljiti, zavisi i od toga kako ih ovek poima, kako
s njima postupa, i ta od njih napravi. Istorijsko saznanje ni u kom
sluaju ne moe poimati tok istorije kao naprosto neumitan. To sa-
znanje, kao to nikada ne moe da predvia (kao to to, na primer,
moe astronomija), ne moe ni, pri naknadnom promatranju, prepo-
znati neumitnost ukupnih zbivanja i pojedinanih postupaka. U oba
sluaja ono sagledava raspon mogunosti, samo to ih, kada je u pita-
nju prolost, vidi bogatije i konkretnije.

64
Istorijsko-socioloki uvid i istorijska slika, predoena u optim crtama, i
sami predstavljaju faktore zbivanja, i utoliko jesu stvar odgovornosti.
Meu datim okolnostima koje kao takve stoje s onu stranu slobode
i stoga s onu stranu krivice i odgovornosti prvenstveno se ukazuje
na geografske uslovljenosti i svetskoistorijsku situaciju.

a) Geografske uslovljenosti

Nemaka ima otvorene granice sa svih strana. Ako hoe da se odri

kao drava, ona u svakom trenutku mora biti vojno snana. Vremena
kada je bila slaba uinili su je plenom drava sa zapada, istoka i severa,
kao i juga (Turci). Zbog svog geografskog poloaja, ona nikad nije upo-
znala mir neugroenog opstanka poput Engleske ili, jo u veoj meri,
Amerike. Engleska je, zarad vanrednog unutranjopolitikog razvoja,
mogla sebi priutiti decenije spoljnopolitike nemoi i vojne slabosti, i
nije zbog toga bila porobljena. Poslednju invaziju doivela je 1066. go-
dine. Zemlja poput Nemake, koja nije zatiena prirodnim granicama,
bila je prinuena da razvija vojnu dravu ne bi li uopte opstala kao
narodnost. Tako je dugo vremena bila Austrija, potom Pruska.
Specifinost svake drave i njeno vojno obeleje utisnuli su se na
preostali deo Nemake kao neto to se unekoliko ipak osea i kao
strano. Uvek se prikrivalo da je centralna Nemaka, u sutini, vazda
bila pod vlau koja je, premda takoe nemaka, preostalom delu bila
tuinska, ili da je, usled nemoi i rascepkanosti, bila preputena na
milost i nemilost tuinima.
Zato nije bilo trajno uvaenog centra ve samo privremenih sedita
koje je zbog te nestalnosti samo deo Nemake oseao i prepoznavao
kao svoje.
Tako, zapravo, nije postojalo ono duhovno sredite koje bi bilo
sastajalite svih Nemaca. ak ni naa klasina knjievnost i filozofija
jo uvek nisu bile batina itavog nemakog naroda, ve samo jednog
uskog, obrazovanog drutvenog sloja, prelazei sve nemake dravne
granice i doseui donde dokle se govorio nemaki. Pa ni tu ne postoji
nikakva jednodunost u priznanju veliine.

65
 Moglo bi se rei da je geografski poloaj uslovio i militarizam sa
njegovim posledicama duhom pokornosti, servilnou, pomanjka-
njem slobodarske svesti i demokratskog duha kao to je od svake
dravne tvorevine uinio nuno prolaznu pojavu. Drava moe op-
stati neko vreme samo ako postoje povoljne okolnosti i izvanredno
razboriti, nadmoni dravnici. Jedan jedini neodgovorni voa mogao
je dravu i Nemaku zauvek politiki ponititi.
Ma kako da je ispravan osnovni pravac ovih promiljanja, za nas je
od sutinske vanosti da u tome ne vidimo apsolutnu nunost. Koji e
oblik taj militarizam poprimiti i da li e mudre voe istupiti ili nee,
nipoto nije uslovljeno geografskim poloajem.
U slinom geografskom poloaju, politika energija, solidarnost i
razboritost Rimljana dale su sasvim drukije rezultate, naime ujedi-
njenje Italijana, konano i svetsko carstvo, premda uz ponitenje slo-
bode na kraju. Prouavanje republikanskog Rima izuzetno je znaajno
jer pokazuje kako su vojni razvoj i imperijalizam doveli demokratski
narod do gubitka slobode.
Ako geografske uslovljenosti ipak ostavljaju slobodan prostor,
onda se pribegava tome da ono to je presudno, van okvira krivice
i odgovornosti, jeste prirodom dati mentalitet odreenog naroda. To
je puko sredstvo lanog vrednovanja pa bilo ono precenjivanje ili
potcenjivanje.
Moda postoji neto u prirodom datim temeljima naeg vitalnog
postojanja to nalazi svoje ostvarenje na vrhuncima nae duhovnosti.
No, mi moramo priznati da o tome gotovo nita ne znamo. Intuiciju
neposrednog utiska oitu koliko i varljivu, u trenutku obavezujuu
koliko i trajno nedopustivu nijedno rasno uenje nije podiglo na neki
vii nivo realnog saznanja.
Mentalitet naroda se, zapravo, uvek ilustruje proizvoljnim izdva-
janjem odreenih istorijskih pojava. A one su, opet, uvek rezultat zbi-
vanja i stanja koje je obeleeno ovim zbivanjima. Uvek je re o grupi
pojava koje su izdvojene meu ostalima kao jedan od tipova. Prema
prilici, moe se desiti da izau na videlo sasvim drukije, inae pri-
tajene mogunosti koje su sadrane u mentalitetu. Prirodom dani

66
mentalitet i bogomdana obdarenost verovatno postoje; naprosto, mi
o tome ne znamo mnogo.
Ne smemo na ovaj nain skinuti odgovornost sa sebe; na nama je
da spoznamo ljudsku slobodu za sve mogunosti.

b) Svetskoistorijske prilike

Kako Nemaka stoji u svetu, ta se u njoj dogaa, kako je drugi tre-

tiraju za Nemaku je utoliko bitnije jer je ona svojim geografskim po-
loajem izloena uticajima sa strane vie nego druge evropske drave.
Stoga Rankeove rei o primatu spoljne politike u odnosu na unutra-
nju odista vae za Nemaku, premda ne i naelno istorijski.
Neu predstavljati politike odnose u poslednja pola veka, mada
oni, bez svake sumnje, nisu nebitni za ono to je u Nemakoj postalo
mogue. Kratko u se osvrnuti samo na jednu unutranju, duhovnu
pojavu u svetu. U tom smislu bi se moda moglo rei sledee: u Ne-
makoj je provalilo ono to je kao duhovna i verska kriza zahvatilo
itav zapadni svet.
Ta injenica dodue ne umanjuje krivicu to se to desilo upravo u
Nemakoj a ne negde drugde, ali oslobaa od apsolutne izolacije. Ona
je pouna za druge i tie se svih.
Nije jednostavno definisati ove kritike svetsko-istorijske prilike:
opadanje delotvornosti hrianske i biblijske vere uopte; gubitak vere,
zbog ega se posee za surogatom; istorijske promene prouzrokovane
tehnologijom i novim nainima proizvodnje koje, po prirodi stvari,
nezadrivo vode socijalistikim porecima gde mase stanovnitva
svako treba da dou do svojih ljudskih prava. Stanje je, manje-vie,
svuda takvo da ovek kae: neto se mora promeniti. U takvim prili-
kama najtee pogoeni, ljudi najsvesniji svog nezadovoljstva, naginju
nesmotrenim, prenagljenim, varljivim, prevarantskim reenjima.
U jednom procesu koji je zahvatio itav svet, Nemaka je izabrala
osamljenu stazu podvale kojom e otplesati ka svojoj propasti.

67
 3. KRIVICA DRUGIH

Ko jo uvek nije samorasvetljavanjem spoznao svoju krivicu bie

sklon da tui svoje tuioce.
Sklonost da uzvratimo udarac kod nas Nemaca, u ovom trenutku,
neretko je znak da jo nismo shvatili sami sebe. A u katastrofi je sva-
kom od nas najprea upravo jasna spoznaja o sebi. Zasnivanje novog
ivota na izvoru naeg bia moe se postii jedino neumornim samora-
svetljavanjem.
To, dodue, ne znai da ne smemo da vidimo kakvo je pravo stanje
stvari kada se osvrnemo na druge drave kojima Nemaka, na kraju
krajeva, duguje zahvalnost za oslobaanje od hitlerovskog jarma i na
ijim odlukama poiva naa sutranjica.
Moemo i moramo sebi razjasniti ta je u dranju drugih otealo
nau situaciju, kako na unutranjem tako i na spoljnjem planu. Njihovi
proli i budui postupci deo su sveta u kome mi, u potpunosti zavisei
od njega, treba da pronaemo svoj put. Iluzije moramo izbegavati. Ne
smemo zapasti ni u slepo odbacivanje, niti pak u slepo oekivanje.
Kad govorimo o krivici drugih, te rei nas lako mogu zavesti. Ako
je odreeno dranje drugih omoguilo neke dogaaje, to je politika
krivica. U raspravi o tome ni u jednom trenutku ne sme se smetnuti
s uma da je ta krivica u jednoj drugoj ravni u odnosu na Hitlerove
zloine.
Dve stvari nam se ovde ine kljunim: politiko postupanje Save-
znica 1918. godine, i njihovo stajanje po strani dok se gradila hitlerov-
ska Nemaka:

1. Engleska, Francuska i Amerika su 1918. godine bile pobednice.

U njihovim rukama, a ne u rukama poraenog neprijatelja, poivao
je dalji tok svetske istorije. Pobednik preuzima odgovornost koja je
samo njegova, ili sebi uskrauje taj zadatak. Ako se desi ovo drugo,
njegova istorijska krivica je oigledna.
Pobednik se ne moe prosto povui u svoju uu sferu, i na miru
posmatrati ta se u svetu mimo njega dogaa. On ima mo da sprei

68
dogaaje ije se kobne posledice slute. Nekorienje te moi predstav-
lja politiku krivicu onoga ko tu mo ima. Ogranii li se na optube na
papiru, on je taj zadatak prenebregao. Danas ovo neinjenje predstav-
lja prekor upuen Saveznicima, koji nipoto ns ne oslobaa krivice.
Dalje obrazlaganje moglo bi ukazati na Versajski mirovni ugovor i
njegove posledice, zatim i na preputanje Nemake stanju koje je izro-
dilo nacionalsocijalizam. Dalje, moe se zameriti tolerisanje prvog akta
nasilja, ulaska japanske vojske u Manduri, koji je, uspevi, dao pri-
mer; najzad i tolerisanje Musolinijevog akta nasilja pohoda na Etiopiju
1935. alosno je da je politika Engleske bila takva da Musolinija dovede
u pat poziciju enevskim Drutvom naroda, a da, potom, ove odluke
ostavi na papiru, nevoljna i nemona da Musolinija zbilja uniti a i bez
jasne reenosti da napravi radikalan zaokret i da u savezu s njim, laga-
no menjajui njegov reim iznutra, stane na put Hitleru kako bi obez-
bedila mir. Jer, Musolini je 1934. jo uvek bio spreman da se zajedno sa
zapadnim silama postavi protiv Nemake te godine on dri vatren
i pretei, kasnije zaboravljeni govor protiv Hitlera u trenutku kada se
Nemaka spremala da umarira u Austriju. Ovakva polovina politika
reenja potom su urodila savezom Hitlera i Musolinija.
Za uzvrat se moe rei da niko nije znao kakve e biti dalekosene
posledice drukije odluke. A, najpre valja istai da su Englezi vodili
politiku u kojoj je i moral imao udela (to je nacionalsocijalistika mi-
sao ak ukalkulisana kao slabost Engleske). Englezi zato nisu mogli
nesputano doneti svaku politiki efektnu odluku. Oni su eleli mir
i nastojali da jo iskoriste svaku ansu da se on odri pre nego to
pribegnu krajnostima. Bili su spremni na rat tek kada je bezizlaznost
postala oigledna.

2. Osim graanske, postoji i evropska i opteljudska solidarnost.

S pravom ili ne, tek mi smo upravo u tu evropsku solidarnost po-
lagali nadu kada su se vrata nemakog zatvora zatvorila.
Tada jo nismo slutili sav uas i posledice zloina. No, videli smo
radikalan gubitak slobode i znali smo da je samovolja vlasti time do-
bila poligon. Videli smo nepravdu i videli smo izgnane kada je to, u

69
poreenju s onim to su donele naredne godine, jo bilo bezazleno.
Znali smo za koncentracione logore ne znajui za zverstva koja su se
tamo odigravala.
Dakako da svi mi u Nemakoj zajedniki snosimo odgovornost za
to to je takva politika situacija uopte nastala, za to to smo izgubili
svoju slobodu i bili primorani da ivimo pod despotskom vlau beslo-
vesnih neljudi. U isti mah, u svoju odbranu moemo rei da smo bili
rtve kombinacije potajnog bezakonja i otvorenog nasilja. Onako kako
dravni poredak omoguuje rtvi zloina da titi svoja prava, nadali
smo se da evropski poredak ne moe dopustiti ove zloine drave.
Ne mogu zaboraviti razgovor koji sam, maja 1933, vodio u
svom stanu sa prijateljem4 koji je emigrirao i sada ivi u Ameri-
ci, u kojem smo enjivo odmeravali mogunosti ulaska zapad-
nih trupa u najskorije vreme. Tom prilikom, on je rekao da e,
ako se eka jo godinu dana, Hitler pobediti, i da e Nemaka, a mo-
da i Evropa, biti izgubljene.
U takvom raspoloenju, uzdrmani u korenu, i stoga u mnogo emu
vidoviti, a opet slepi za tota drugo, sa sve veim uasom proivlja-
vali smo naredne dogaaje:
U rano leto 1933. godine Vatikan je, u pregovorima koje je vodio
Papen, sklopio konkordat s Hitlerom. To je bila prva velika potvrda
njegovog reima i izuzetan dobitak za Hitlera lino. inilo se gotovo
nemoguim, ali se ipak desilo. Obuzela nas je groza.
Sve drave priznale su Hitlerov reim; uli su se glasovi divljenja.
Godine 1936, u Berlinu je odrana Olimpijada na koju se sjatio i-
tav svet. Ogoreni, sa aljenjem smo uvideli da nas je svaki stranac
koji se tu pojavio ostavio na cedilu ni oni, kao ni toliki Nemci, nisu
videli ta se zapravo zbiva.
Godine 1936, Hitler je zauzeo Rajnsku oblast; Francuska je to pro-
gutala.
Godine 1938, Times je preneo erilovo otvoreno pismo Hitleru,
u kojem je stajalo: Da Engleska doivi nacionalnu nesreu uporedivu

4
Re je o filozofu Erihu Franku (umro 1948); razgovor je voen u trenutku kada je on, iz
enje za Evropom, stigao u Amsterdam.

70
s nesreom koju je Nemaka doivela 1918, molio bih Boga da nam
poalje oveka vae volje i snage uma (i sm pamtim ove rei, ali
navodim prema Repkeu).
Godine 1935, Engleska je, posredstvom Ribentropa, s Hitlerom za-
kljuila ugovor o flotama. Za nas je to znailo da Engleska die ruke
od nemakog naroda radi odravanja mira s Hitlerom. Mi ih se ne
tiemo oni jo uvek nisu preuzeli svoju evropsku odgovornost. Ne
samo da stoje po strani dok zlo buja, ve s njim sklapaju ugovore. Pu-
taju Nemce da tonu sve dublje u militaristiku dravu terora. I pored
sve kritinosti u tampi, ne preduzimaju nita. Mi u Nemakoj smo
bespomoni, dok bi oni mogli jo uvek moda bez prevelikih rtava
da nam povrate slobodu. Posledice tog neinjenja osetie i sami, i sve
e biti plaeno mnogo veim rtvama.
Godine 1939, Rusija zakljuuje pakt sa Hitlerom. Ovo je Hitleru
konano omoguilo da zapone rat a kad se to desilo, sve neutralne
zemlje zajedno sa Amerikom stajale su po strani. Svet se nije ujedinio
da jedim zdruenim naporom odsee ruku avola.
U knjizi objavljenoj u vajcarskoj, Repke karakterie celokupne
prilike u Nemakoj od 1933. do 1939. godine na sledei nain:
Dananja svetska katastrofa gigantska je cena koji svet mora da
plati jer se ogluio o brojne znake upozorenja koji su od 1933. do 1939.
sve otrijim tonovima najavljivali pakao ija je vrata trebalo da od-
krine satanska snaga nacionalsocijalizma, najpre u samoj Nemakoj,
a potom i u celom svetu. Uasi ovog rata odgovaraju upravo onome
to je svet dopustio da se desi u Nemakoj dok je, tavie, zadrao
normalne odnose sa nacionalsocijalizmom i organizovao zajednike
meunarodne manifestacije i kongrese.
Danas bi svakom trebalo da bude jasno da su Nemci bili prve r-
tve varvarske invazije koja ih je nagrizla odozdo, da su njih prve nad-
vladali teror i masovna hipnoza, i da je sve to su okupirane zemlje
kasnije podnosile prvo bilo poinjeno nad samim Nemcima, ukljuu-
jui i najgoru moguu sudbinu; da ih prisile i dovedu do toga da po-
stanu orua daljeg tlaenja i porobljavanja.

71
Imaju pravo kada nam prebacuju da smo pod terorom pasivno sta-
jali po strani dok su injeni zloini i dok se reim utvrivao na vlasti.
No, mi imamo da predoimo da su drugi iako sami nisu iveli pod
terorom isto tako pasivno dozvolili, ako ne nehotice i potpomagali,
da se dogaa ono za ta su smatrali da je poto se odvija u drugoj
dravi, tua stvar.
Treba li da priznamo da smo iskljuivi krivci?
Da, ukoliko je re o tome ko je zapoeo rat:
ko je prvi oformio teroristiku organizaciju svih raspoloivih
snaga sa jednim jedinim ciljem: da vodi rat;
ko je kao narod i u svojoj dravi izneverio sebe i digao ruke od
sopstvenog bia;
i, jo: ko je poinio neprevaziene strahote. Kako je rekao Duajt
Mekdonald, brojne ratne strahote poinile su sve strane, ali su strahote
koje je nemaka strana poinila jedinstvene. Paranoina mrnja liena
bilo kakvog politikog smisla zverska stradanja u kojima su racional-
no koriena sva sredstva moderne tehnologije koja prevazilaze sva-
ku srednjovekovnu spravu za muenje. Pa ipak, re je o odreenim
Nemcima, o maloj grupi (pri emu se podvlai neodreena granica u
odnosu na one koji su bili kadri da sarauju po nareenju). Nemaki
antisemitizam ni u jednom trenutku nije predstavljao narodnu akciju.
Pri nemakim pogromima izostala je saradnja stanovnitva, nije bilo
surovosti i spontanih zverstava nad Jevrejima. Ako nije bilo slabanih
izraza negodovanja, masa je, ustuknuvi, utala.
Treba li da priznamo da smo mi jedini krivci?
Ne, ukoliko se mi kolektivno, kao narod, kao bioloka vrsta bez ika-
kvih ograda proglaavamo zlikovakim. Suprotstavljajui se takvom mi-
ljenju, moemo ukazati na injenice.
Ova razmatranja ne predstavljaju opasnost po na unutranji stav
jedino ako uvek imamo na umu ono to emo ovom prilikom jo je-
danput ponoviti:
1. Svaka krivica koju moemo svaliti na druge i koju oni mogu svaliti
na sebe nije krivica za zloine koje je poinila Hitlerova Nemaka. Krivi-
ca drugih su poputanje i polovinost, politiko skretanje s pravog puta.

72
 To to su nai neprijatelji kasnije u toku rata zatvorenike kampo-
ve takoe pretvarali u koncentracione logore i pribegavali ratovanju
kakvom je Nemaka prva pribegla, ovde je sekundarno. Ovde nije re
o dogaajima nakon obustave oruanih sukoba niti o onome to je
Nemaka propatila posle kapitulacije, i to jo uvek trpi.
2. Naa rasprava o krivici slui tome da prodremo do smisla nae
sopstvene krivice, i onda kada govorimo o krivici drugih.
3. Ono da drugi nisu nita bolji od nas svakako stoji, ali je u ovom
asu takvo razmiljanje neprimereno. U proteklih dvanaest godina drugi
su, sve u svemu, ipak bili bolji od nas. Opta istina ne sme se koristiti da
nivelie partikularnu, dananju istinu pojedinane krivice.

4. SVEOPTA KRIVICA?

Kada se o neusaglaenosti politikog dranja Saveznika kae da je

re o neumitnostima politike uopte, odgovoriemo da je to svekolika
ljudska krivica.
Znaaj uoavanja ponaanja drugih za nas nije u tome da olaka
nau krivicu, ve svoje opravdanje ima u injenici da je svima nama
kao ljudima poverena briga za oveanstvo, a ono danas ne samo da
je doseglo svest o sebi kao celini, ve kao rezultat epohe tehnologije i
nauke vaspostavlja svoj poredak ili pak proputa da to uini.
Naa ljudskost nam daje pravo da delimo brigu o oveanstvu u
celini. Koliko bi bilo lake da pobednici nisu ljudi kao mi, ve nesebi-
ni vladari sveta. Tada bismo imali mudre i dalekovide predvodnike
uspene obnove koja ukljuuje i istinsko obeteenje. Tada bi nam nji-
hovi postupci i uzor ivotno predoavali demokratiju, inei da je sva-
kog dana oseamo kao ubedljivu stvarnost. Tada bi oni meusobno
bili jedinstveni, iznosili stvar u trezvenom, otvorenom razgovoru bez
zadnjih misli, a sva pokrenuta pitanja brzo bi dobila smisleno razre-
enje. Tada, nikakva obmana ne bi bila mogua, nikakav privid, pre-
utkivanje niti razlika izmeu zvaninog i privatnog govora. Tada bi
naem narodu pripalo izvanredno vaspitanje, u itavom stanovnitvu
najivlje bi se razvila naa misaonost i usvojile bi se najbolje tekovine.

73
Tada bi se s nama postupalo strogo, ali pravino i velikoduno, tavie
srdano, dogod kod tih nesrenih zavedenih na stranputici postoji i
najmanja predusretljivost.
No, i drugi su ljudi kao mi. I u njihovim rukama nalazi se budunost
oveanstva. itavo nae postojanje i sve mogunosti naeg bia vezani
su za njihove postupke i posledice tih postupaka. Zato nas se tie da
ispipamo ta je to to oni ele, ta je to to misle i kako postupaju.
Mueni tom brigom, pitamo se nisu li drugi narodi sreniji moda
i zahvaljujui povoljnijoj politikoj sudbini? Nisu li oni moda pravili
iste greke, a da su kobne posledice, koje su ns sunovratile u ponor,
izostale?
Svako upozorenje koje dolazi od nevoljnika odbili bi da prime. Ve-
rovatno ne bi imali razumevanja za brigu Nemaca o daljem toku isto-
rije koji je na njima, ne na Nemcima, i smatrali bi je istom drskou.
Meutim, ne moemo pobei od pomisli koja nam kao kakva nona
mora ne da mira: da u Americi zavlada diktatura nalik hitlerovskoj, to
bi za dogledno vreme bio kraj svake nade. U Nemakoj je osloboenje
moglo da doe samo spolja. Posle ustolienja diktature, oslobaanje
iznutra vie nije bilo mogue. Da anglosaksonskim svetom iznutra
ovlada diktatura kao to je ovladala nama, ovog spolja i osloboe-
nja vie ne bi bilo. Sloboda koju je zapadni ovek izvojevao, i koja je
bila stvar stotina, pa i hiljada godina borbe, bila bi prolost. Ponovo
bi bio tu primitivizam despotizma, ovaj put potpomognut svim teh-
nikim sredstvima. ovek svakako ne moe biti veno neslobodan,
ali to bi bila uteha na veoma duge staze na ravni Platonovog naela
da e se sve to je mogue u toku beskonanog vremena, u ovom ili
onom trenutku tu ili tamo, ispoljiti ili ponoviti kao zbilja. Sa uasom
prepoznajemo oseanje moralne superiornosti: ko se osea apsolut-
no sigurnim od opasnosti, ve je na putu da joj podlegne. Sudbina
Nemake mogla bi svima da poslui kao nauk. Kada bi se samo to
iskustvo razumelo! Mi nismo nikakva rasa nieg reda. Ljudske osobi-
ne su svagda sline. Svuda postoji ona nasilnika, zloinaka manjina,
okretna i spremna da iskoristi priliku da se doepa vlasti i da je bru-
talno iskoristi.

74
 I te kako nas moe zabrinuti samouverenost pobednika. Jer, na nji-
ma sada poiva odsudna odgovornost za dalji tok stvari. Njihova je
stvar da spree ili prizovu novo zlo. Kakva god bila njihova krivica, od
ovog trenutka zlo emo podjednako oseati mi kao i oni. Sada kada je
re o itavom oveanstvu, njihova odgovornost za ono to rade jo je
vea. Ako se lanac zla ne prekine, pobednik e dospeti u isti poloaj u
kojem smo mi bili, a s njim ovog puta i itavo oveanstvo. Kratkovi-
dost u razmiljanju, naroito u javnom mnjenju koje poput nezadrivog
talasa sve preklapa, predstavlja neizmernu opasnost. Bog na zemlji ne
spada u Boija orua. Na zlo odgovarati zlom, posebno kada je re o
zatvorenicima, ne samo zatvorskim nadzornicima, stvara zlo i poraa
novu nesreu.
Pratei sopstvenu krivicu do njenog izvora, suoavamo se sa ljud-
skom sutinom koja je svoje nemako oblije poprimila u vidu jedin-
stvenog, stranog postajanja krivim, a koja kao mogunost postoji u
oveku kao takvom.
Kada je o nemakoj krivici re, zacelo se moe rei da je to i sveop-
ta krivica svekoliko pritajeno zlo delimino je krivo za provalu zla
na ovom mestu, u Nemakoj.
Kada bismo mi Nemci hteli da ublaimo svoju krivicu pozivanjem
na opteljudsku krivicu, to, zapravo, ne bi predstavljalo nita drugo
do lano opravdanje. Dublji uvid, a ne olakanje jeste ono to ta raz-
miljanja mogu da nam donesu.
Pitanje prvobitnog greha ne sme se premetnuti u izmicanje pred
nemakom krivicom. Svest o prvobitnom grehu jo uvek ne pred-
stavlja uvid u nemaku krivicu. No, ni religijska spoznaja prvobitnog
greha ne sme postati maska lane spoznaje o kolektivnoj nemakoj
krivici, pri emu bi u neasnoj maglovitosti druga smenila prvu.
Ne teimo tome da okrivljujemo druge. Meutim, sa odstojanjem
i zabrinutou onih koji su poklekli, i koji dolaze sebi i priseaju se,
mislimo: samo da drugi ne pou tim putem!
Danas otpoinje jedan nov istorijski period. Od sad odgovornost
za ono to se dogaa poiva na pobednikim silama.

75
 III NAE PROIENJE

Samoprosvetljenje naroda u istorijsku osveenost i lino samopro-

svetljenje pojedinca naizgled su dve razliite stvari. Zapravo se prvo
odigrava samo posredstvom drugog. Ono to pojedinci ostvare u me-
usobnoj komunikaciji moe, ako je istinito, postati proirena svest
velikog broja i, potom, vaiti za samosvest jednog naroda.
I ovde se moramo okrenuti protiv kolektivnog naina miljenja.
Svaki istinski preobraaj odigrava se u pojedincu, u bezbrojnim poje-
dincima samostalno ili podstaknuto razmenom.
Mi Nemci se svi, makar i na raznorodne, tavie suprotstavljene
naine, opominjemo svoje krivice i nevinosti. Svi mi to inimo, i na-
cionalsocijalisti i protivnici nacionalsocijalizma. Kada kaem mi,
mislim na ljude uz koje u jeziku, poreklu, situaciji, sudbini spo-
znajem svoju neposrednu solidarnost. Ne elim nikoga da optuim
kad kaem mi. Ako se drugi Nemci ne oseaju krivim, to je njihova
stvar, osim u sluaju kanjavanja za zloine onih koji su ih poinili i
politike odgovornosti svih za postupke Hitlerove drave. Oni koji se
ne oseaju krivim predmet su napada tek ako sami napadnu. Ako, za-
dravajui nacionalsocijalistiki nain miljenja, hoe da nam ospore
nemstvo i ako su, umesto da jo jednom temeljno promisle i sasluaju
razloge, spremniji da uz pomo optih predrasuda osporavaju druge,
oni u tom sluaju raskidaju solidarnost, ne elei da sebe preispitaju i
razviju u govoru sa drugim.
Zdravorazumski, razborit uvid lien sentimentalnosti nije redak u
narodu. Primeri takvih jednostavnih iskaza slede:
Osamdesetogodinji naunik: U proteklih dvanaest godina ni-
kada nisam poklekao, pa ipak nikada nisam bio zadovoljan sobom;
jednako sam lupao glavu bi li se moglo sa isto pasivnog otpora protiv
nacista prei na dela. Hitlerova organizacija bila je isuvie satanska.
Mladi antinacista: I nama protivnicima nacionalsocijalizma je
nakon to smo se dugi niz godina, makar i krguui zubima, savijali
pred strahovladom takoe potrebno proienje. Time stojimo na

76
odstojanju spram farisejstva onih koji misle da ih ve samo odsustvo
partijske znake ini prvoklasnim ljudima.
inovnik u procesu denacifikacije: Ako sam dozvolio sebi da pod
pritiscima pristupim Partiji, da mi relativno dobro ide, da se prilago-
dim nacistikoj dravi i utoliko uivam prednosti makar to inio u
unutranjem revoltu i ako sada ubiram plodove toga, pristojnost mi
ne dozvoljava da se alim.

1. UZMICANJE PRED PROIENJEM

a) Uzajamno okrivljavanje

Mi Nemci se meusobno veoma razlikujemo po vrsti i stepenu

uestvovanja u nacionalsocijalizmu ili otporu protiv njega. Svako po-
naosob mora promisliti vlastito unutarnje i spoljno vladanje, i tragati
za samosvojnim preporodom u ovoj krizi nemstva.
I vremenska taka u kojoj je ovo unutranje preobraavanje otpo-
elo veoma se razlikuje od pojedinca do pojedinca da li je to bilo
1933, ili 1934. godine, nakon ubistva od 30. juna, ili poev od 1938,
nakon paljenja sinagoga, tek u ratu, pod pretnjom poraza ili tek kada
je doao slom.
Mi Nemci se ne moemo u svim ovim stvarima podvesti pod je-
dan imenitelj. Kreui sa bitno razliitih polaznih taaka, moramo biti
otvoreni jedni za druge. Dravna pripadnost je, moda, jedini zajed-
niki imenitelj. Svi zajedno snosimo odgovornost to smo, ne umrevi,
dozvolili da se desi 1933. godina. To spaja i spoljanju i unutranju
emigraciju.
Velike razliitosti omoguavaju da svi svima prebacuju. To e po-
trajati dogod pojedinac istinski ima u vidu samo sopstveni poloaj i
njemu sline, prosuujui poloaj drugih samo kroz prizmu vlastitog.
Zauuje koliko smo stvarno uzrujani samo kada nas neto pogaa, i
koliko sve vidimo iz sopstvenog specifinog ugla. Uistinu bismo mo-
gli klonuti duhom kada strpljenje za meusobni razgovor preti da nas
izda, i kada nailazimo na nabusito i osorno odbijanje.

77
Ovih proteklih godina bilo je Nemaca koji su od ostalih Nemaca za-
htevali muenitvo. Nismo smeli utke da otrpimo ono to se doga-
alo. ak i ako ne oekujemo da poduhvat uspe, ta injenica bi ipak
predstavljala moralno uporite za itavo stanovnitvo, vidljivi simbol
priguene snage. Tako neto mogao sam sve od 1933. da ujem od
svojih prijatelja, mukaraca i ena.
Ovakvi zahtevi parali su srce jer je u njima bilo duboke istine, koja
je, meutim, uvredljivo izvitoperena nainom na koji se iznosi. Ono
to ovek sa samim sobom moe da iskusi pred transcendencijom sro-
zava se na nivo moralizovanja, ak i senzacionalizma. Tiina i straho-
potovanje su narueni.
Lo primer uzmicanja pred proienjem uzajamnim okrivljava-
njem danas pruaju i mnoge rasprave izmeu emigranata i onih koji
su ostali, grupa koje se mogu nazvati spoljanjom i unutranjom emi-
gracijom. Svaka nosi svoj bol. Emigrant nosi bol ivota u svetu stra-
nog jezika, enje za domovinom. Simbol toga bola je pria nemakog
Jevrejina iz Njujorka u ijoj je sobi stajala Hitlerova slika zato? Samo
da bi ga svakodnevno podseala na uase koji ga oekuju kod kue
ne bi li tako prevladao svoju enju za domovinom. Oni koji su ostali
iskusili su naputenost, izgnanstvo u sopstvenoj zemlji, pretnje, usa-
mljenost u nevolji, izbegavanja svih sem nekoliko prijatelja koje op-
teretiti znai osetiti novi bol. Uzajamno optuivanje navodi nas da
se zapitamo: da li nam duevno stanje i ton onih koji na taj nain op-
tuuju, ine dobro, da li nas raduje da se ti ljudi tako oseaju, da li su
oni uzor, ima li u njima neeg poput zanosa, slobode, ljubavi to nam
moe dati hrabrosti? Ako nema, onda to to oni govore nije istinito.

b)Samonipodatavanje i prkos

Osetljivi smo na prebacivanja i spremni da drugima prebacujemo. o-

vek ne dozvoljava da mu se suvie prie, ali se esti pri moralnom ocenji-
vanju drugih. I onaj koji je kriv, nee sebi dozvoliti da to i kae. A i kada
sebi prizna, nee dozvoliti bilo kome drugom da to kae. Svet je sve do ma-
lih svakodnevnih pojedinosti prepun pripisivanja vinovnitva za nesreu.

78
 Onaj ko je osetljiv na prebacivanja lako moe poeti da naginje pri-
znanju krivice. Takvo priznanje krivice lano, jo uvek nagonsko i
zahtevno ima jednu uoljivu crtu: poto se, kao i svoja suprotnost,
kod istog oveka hrani iz istog htenja moi, osea se da priznanjem
krivice pokajnik sebi hoe da prida vrednost, da prednjai u odnosu
na druge. Njegovo priznanje krivice hoe da iznudi to priznanje od
drugih. Eto agresivne crte takvih priznanja.
Filozofski, stoga, prvi zahtev pri svakom bavljenju pitanjem krivi-
ce jeste bavljenje samim sobom, takvo u kome iezava razdraljivost
koliko i sklonost agresivnom priznavanju krivice.
Ovaj fenomen, koji sam ovde psiholoki oslikao, danas je ispreple-
tan sa svom ozbiljnou nemakog pitanja. Ono to za nas predstavlja
opasnost jesu samonipodatavalako jadikovanje pri priznavanju kri-
vice i prkosni ponos koji se povlai u sebe.
Mnogi dozvoljavaju da budu zavedeni trenutnim egzistencijalnim
interesima. Priznanje krivice im izgleda korisno. Silno negovanje sve-
ta zbog moralne izopaenosti Nemake odgovara njenoj dragovoljnoj
spremnosti da prizna krivicu. U susret moi izlazi se laskanjem. Njoj se
rado govori ono to ona eli da uje. Na to se nadovezuje fatalna sklo-
nost da se priznavajui krivicu priinimo boljim od drugih. U samoo-
goljavanju krije se napad na one koji to ne ine. Sramotnost tog jeftinog
samooptuivanja, neasnost tog toboe unosnog laskanja je oita.
Prkosni ponos je drugaiji. Pri moralnom napadu on se smesta po-
vlai u pravovremenu zadrtost. Samosvest se eli postii u tobonjoj
unutranjoj samostalnosti. Ona se, meutim, ne moe stei ako ono
presudno ostane nerazgovetno.
Presudno lei u pojavnosti veitog, koja je danas opet tu u novom
vidu: ko u situaciji potpunog poraza ivot pretpostavlja smrti, moe
iveti samo u istinoljubivosti, jedinom dostojanstvu koje mu je preo-
stalo, ako o svom ivotu donese odluku sa sveu o smislu koji se u
njemu krije.
Hteti iveti u nemoi znai doneti odluku koja predstavlja akt i-
votno utemeljujue ozbiljnosti. Iz te odluke sledi preobraaj koji mo-
difikuje sve vrednosti. Tu ako se ona sprovede i preuzmu posledice,

79
prigrle bol i rad moda lei najvia mogunost ljudske due. Nita
nije poklonjeno. Nita ne dolazi samo po sebi. Samo ako se ta odluka
jasno prihvati kao polazite, mogu se izbei izvrtanja samonipodata-
vanja i ponosnog prkosa. Proienje vodi ka jasnosti odluka i njiho-
vih posledica.
Sada, kada je zajedno s porazom tu i krivica, ne smemo prihvatiti
samo nemo, ve i krivicu. Preobraavanje koje bi ovek voleo da iz-
begne mora ponii iz obe.
Ponosni prkos iznalazi mnotvo gledita, grandioznosti, oseajne
uzvienosti ne bi li sebi priskrbio obmanu koja mu omoguava da se
dri vrsto. Na primer: ovek menja smisao nunosti prihvatanja ono-
ga to se dogodilo. Neobuzdano naginjanje da se izjasnimo za svoju
istoriju doputa zlu da se pritajeno perpetuira, da se u njemu nae
dobro, da stoji u dui kao ponosna tvrava isturena protiv pobednika.
Takvo izvrtanje omoguava reenice poput sledeih: Moramo znati da
jo uvek u sebi nosimo izvornu snagu volje, koju je stvorila prolost,
moramo se za nju izjasniti i usvojiti je kao deo svoje egzistencije... Mi
smo bili oba i ostaemo oba... i sami smo uvek samo itava naa istorija
iju snagu u sebi nosimo. Mlada generacija Nemake morala bi da
iznudi pijetet kako bi opet postala ono to je prethodna bila.
Prkos pod maskom pijeteta ovde je pobrkan s istorijskim tlom u
koji smo s ljubavlju ukorenjeni, sa celokupnom realnou zajednike
prolosti, iz koje samu prirodu mnogo ega ne samo da ne volimo, ve
odbacujemo kao strano naem biu.
U prepoznavanju zla kao zla mogue su i ovakve reenice Mo-
ramo postati tako hrabri, i tako veliki, i tako blagi da uzmognemo
da kaemo: da, i te strahote bile su naa stvarnost, i to e i ostati, ali
mi, ipak, imamo snage da ih u sebi preobrazimo za stvaralako pre-
galatvo. Mi poznajemo mogunosti uasa u nama samima koje su
u jednom trenutku zadobile alosni oblik zastranjivanja. Mi volimo i
potujemo itavu svoju istorijsku prolost sa pijetetom i ljubavlju koja
je vea od svake pojedinane istorijske krivice. Mi u sebi nosimo ovaj
vulkan, sa smelou spoznaje da nas on moe razneti, ali i sa uvere-
njem da e se, tek kada budemo kadri da ga savladamo, pred nama

80
otvoriti poslednji prostor slobode: da u opasnoj snazi takve moguno-
sti dopustimo da postane stvarno ono to e biti jedno od dostignua
naeg duha.
To je primamljiv apel potekao iz loe filozofije iracionalizma da se
bez donoenja stvarne odluke zastupa egzistencijalno nivelisanje. Savla-
davanje ni izbliza nije dovoljno. U pitanju je izbor. Ako se on ne napra-
vi, opet biva mogu prkos zla koji neizostavno vodi u pecca fortiter. Pogre-
no je pretpostaviti da je u odnosu na zlo mogua samo prividna zajednica.
Druga vrsta ponosnog prkosa moe opet itav nacionalsocijalizam
istorijskofilozofski perpetuirati u estetskoj predstavi koja, zama-
gljujui njegovu istinsku prirodu, od trezveno sagledane nesree i oi-
glednog zla pravi lanu veliinu:
U prolee 1932, jedan nemaki filozof predskazao je da e se u
roku od deset godina svetom politiki vladati samo iz dva centra:
Moskve i Vaingtona; da e izmeu njih Nemaka kao politiko-ge-
ografski pojam postati bespredmetna, i da e egzistirati jo samo kao
duhovna sila.
Nemaka istorija, kojoj je poraz iz 1918. zapravo raskrio put ka
velikoj konsolidaciji, ak velikonemakom dovrenju, oslanjala se na
protivljenje ovoj proroanskoj i, uistinu, nastupajuoj tendenciji sim-
plifikacije sveta na dva pola. Naspram te svetske tendencije, nema-
ka istorija zgunjava se u usamljeni gigantski napor samovolje da se,
uprkos tome, jo ostvari vlastiti nacionalni cilj.
Ako je ovo predskazanje nemakog filozofa, koje je za osvit ameri-
ko-ruskog svetskog vostva postavilo rok od svega deset godina, bilo
ispravno, onda prenagljeni tempo, urba i nasilnost nemakog kontra-
poduhvata predstavlja razumljiv ishod: to je bio tempo jedne iznutra
smislene i fascinantne, premda istorijski zakasnele pobune. Proteklih
meseci videli smo kako se ovaj tempo na kraju premetnuo u izolovano
isto besnilo. Filozof olako izrie sud: nemaka istorija je na kraju,
sada zapoinje era Vaington-Moskva. Jedna tako velika i tako udno
graena istorija poput nemake ne kae prosto da i amin ovakvom aka-
demskom zakljuku. Ona se rasplamsava u duboko pobuenu odbranu
i napad, i u divljoj stihiji vere i mrnje stropotava se ka svom kraju.

81
 Tako je, u leto 1945, ovek koji privatno uiva moje visoko uvaa-
vanje pisao u pometnji sumornih oseanja.
Sve to u sutini nije proienje ve dublje zaplitanje u zamku. Ta-
kve misli bilo samonipodatavanje ili prkos neretko za trenutak
pruaju neto poput oseaja oslobaanja. ovek misli da je stao na
vrsto tlo, a zapravo se tek zaputio pravo u bezizlaznost. Vrtlog ose-
anja se produbljuje, i u isti mah utvruje spram istinskih mogunosti
preobraaja.
Svim vrstama prkosa svojstveno je agresivno utanje. ovek se
povlai onde gde razlozi postaju nepobitni. ovek temelji svoju sa-
mosvest na utnji kao jedinoj preostaloj snazi nemonih. ovek istura
utnju ne bi li povredio mone. ovek skriva utnju da bi snevao o
obnavljanju: politiki prigrabljivanjem poluga moi, ma kako one
bile smene u rukama onih koji nemaju pristupa dinovskim svetskim
industrijama za proizvodnju sredstava razaranja; duhovno samo-
opravdavanjem koje ne priznaje krivicu: sudbina je odluila protiv
mene, to je bila jedna materijalna premo bez dubljeg smisla, poraz je
bio astan; ja u sebi pohranjujem veru i junatvo. Takvim stavom, me-
utim, samo se iri unutranji otrov u iluzornom razmiljanju i nasla-
ujuem samoopijanju: odluno ne uz stisak pesnice i bat koraka,
na ovaj dan, mi stojimo....

c) Uzmicanje u, po sebi, ispravnim, ali za pitanje krivice nebitnim pojedinostima

Osvrui se na sopstvenu nevolju, mnogi razmiljaju na sledei

nain: pomozite, umesto to govorite o okajanju. Nesmerljiva patnja
predstavlja opravdanje. ujemo ovako neto:
Zar je zaboravljen uas bombardovanja? Zar na njega, nakon gu-
bitka miliona nevinih ivota, zdravlja i itave teko sticane imovine,
treba dodavati, zar ono ne bi trebalo da predstavlja poravnanje za ono
to se u nemakoj zemlji skrivilo? Zar jad prognanih koji vapi do neba
ne bi trebalo da razorua?
Ja sam iz Junog Tirola, dola sam u Nemaku mlada kao rosa pre
trideset godina. Delila sam nemaki jad od prvog do poslednjeg dana,

82
primala udarac za udarcem, podnosila rtvu za rtvom, au ui do
kraja iskapila i sada se oseam optuenom za neto to nikad nisam
poinila.
Jad koji je zadesio itav narod tako je grdan i zahvata tako neza-
mislivu masu stanovnitva da ne bi trebalo jo sipati otrov na ranu.
Nevini deo naroda ve je, moda, propatio vie nego to to pravino
ispatanje iziskuje.
Nesrea je uistinu apokaliptina. Svi se jadaju, i s pravom: oni koji
su izbegli koncentracione logore ili proterivanje, i oni koji nose seanja
na jeziva stradanja. Oni koji su svoje najmilije izgubili na najuasniji
nain. Milioni evakuisanih i izbeglih, koji u lutanju ive gotovo bez
ikakve nade. Mnoge partijske priipetlje koje su sada izoptene i do-
pale nevolje. Amerikanci i drugi Saveznici, koji su dali godine svog
ivota i imali milione mrtvih. Evropski narodi, koji su pod teretom ne-
makih nacionalsocijalista bili muki ubijani. Nemaki emigranti, koji
su u stranoj sredini morali da ive u tekim okolnostima. Svi, svi.
U pobrojavanju onih koji zapomau, postavio sam jedne pored
drugih najrazliitje grupe u nameri da se ta neusaglasivost odmah
uoi. Jad kao takav, kao razaranje postojanja, moe biti posvuda, ali
ga bitno razlikuje kontekst u kojem stoji. Nije pravino sve na isti na-
in proglasiti nevinim.
Opte uzev, i dalje stoji da mi, Nemci, ma koliko meu narodima
najvie trpeli, takoe snosimo najveu odgovornost za razvoj dogaa-
ja do 1945.
Stoga za nas, za svakog ponaosob, vai: neemo da se tako olako
oseamo nevinim, da saaljevamo sebe kao rtve zle kobi, da oekuje-
mo pohvale za svoj jad, ve nemilosrdno rasvetljujui postavljamo sebi
pitanje: ta su bila moja lana oseanja, ta sam pogreno mislio, u emu
sam pogreno postupio? hoemo da to je dublje mogue potraimo
krivicu u sebi samima, ne u spoljnim stvarima i kod drugih, niti da se,
uzmiui, pozivamo na svoj jad. To sledi iz odluivanja za preokret.

83
 d) Uzmicanje u opte

Varljivo je olakanje da sam sebi kao pojedinac postanem nebitan

jer mi se ini da me nadvladala celokupnost zbivanja u kojem nema
mog sadelovanja, pa zato ne snosim nikakvu linu krivicu. ivim
samo kao bespomoni stradalnik ili bespomoni lan. Vie ne ivim iz
sebe. Nekoliko primera toga:
1. Celokupna moralna interpretacija istorije omoguava da se pra-
vinost oekuje u sklopu celine: svaka krivica sveti se na zemlji.
Ja znam da je meni data takva krivica totaliteta u kojoj moja sopstvena
dela jedva da igraju neku ulogu. Kao na gubitnika, na mene se stropotava
itava metafizika bezizlaznost. Kao dobitniku, pored uspeha, data mi
je jo i ista savest boljeg Ja. Tendencija da ovek sm sebe kao poje-
dinca ne uzima ozbiljno, sakati etiki podsticaj. Ponos onog priznanja
krivice koje je samo od sebe diglo ruke, u jednom sluaju, isto kao i
ponos moralne pobede, u drugom, pretvara se u uzmicanje pred vla-
stitim ljudskim zadatkom, koji lei na svakom pojedincu.
Protiv ovog totalizujueg moralnog shvatanja istorije govori isku-
stvo. Tok stvari uopte nije jednoznaan. Sunce sija i nad pravedni-
kom i nad nepravednikom. Izgleda da raspodela sree i etinost po-
stupanja nisu ni u kakvoj vezi.
No, rei obrnuto nema pravinosti bilo bi samo suprotan, po-
djednako pogrean totalizujui sud.
U mnogim situacijama kada smo suoeni s prilikama i postupci-
ma drave, uistinu preovladava neizbrisiv oseaj da to nee na dobro
izai, da e se za to ispatati. Meutim, dogod se ovaj oseaj uzda u
pravinost, on potie od zablude. To nije izvesnost. Ono dobro i ono
istinito ne dolaze po sebi. U veini sluajeva obeteenje izostaje. Stra-
danje i osveta pogaaju krivce kao nevine. Najistija volja, beskom-
promisna istinoljubivost, najvea hrabrost, ako to situacija ne dopu-
ta, mogu da ostanu bez uspeha. Mnotvu pasivnih zbog tueg truda
dopadne povoljna situacija bez zasluge.
Misao o krivici totaliteta i uvlaenje bivstva u odnos krivice i is-
patanja uprkos metafizikoj istini koja se tu moe kriti vodi na

84
stranputicu uzmicanja pojedinca pred onim to je jedino i samo nje-
gova vlastita stvar.
2. Generalizujue shvatanje da, konano, sve na svetu ima kraj, da
se nita ne preduzima to na kraju nee propasti, da svaka stvar u sebi
nosi klicu propasti doputa da se svaki neuspeh sa svakim drugim
neuspehom i svaka niskost sa plemenitou podvede pod istu ravan
kobi, i oduzima im njihovu teinu.
3. Vlastitoj nesrei, koja se tumai kao posledica krivice svih, prida-
je se metafizika teina iznoenjem nove posebnosti: u katastrofi veka
Nemaka je deurna rtva. Ona pati za sve. Na nju se obruava krivica
svih i ispata za sve.
To je lana patetika koja nanovo odvraa od trezvenog zadatka da
se uradi ono to zaista jeste u naoj moi, tj. da se napreduje u razu-
mevanju i unutranjem preobraaju. To je isklizavanje u estetsko
koje svojom neobaveznou odvraa od ostvarenja na osnovu jezgra
samoubistva pojedinanog. To je sredstvo da ovek sebi na nov nain
pribavi lano kolektivno oseanje vlastite vrednosti.
4. Mi se, naizgled, oslobaamo krivice kada pred nesamerljivom
patnjom, koja je snala nas Nemce, uzvikujemo: to je okajano.
Ovde treba razluiti: kazna je okajana, politika odgovornost je mi-
rovnim ugovorom ograniena i time, na izvestan nain, okonana. U
odnosu na obe ove take, ta misao je smislena i tana. No, moralna i
metafizika krivica, koje u zajednici samo pojedinac poima kao vlasti-
te, u sutini nisu okajane. One ne prestaju. Ko ih nosi, stupa u proces
koji traje itav ljudski vek.
Za nas Nemce postoje dve mogunosti: preuzeti krivicu koju ostatak
sveta ne podrazumeva, a koja, meutim, progovara iz nae savesti i po-
staje temeljna crta nae nemake samosvesti i tada naa dua ide pu-
tem preobraenja; ili se utopiti u osrednjost i ravnodunost pukog ivo-
ta; tada se u naem sreditu vie ne budi izvorni podsticaj, tada nam se
vie ne obznanjuje ta je vlastito bie, tada vie ne ujemo transcendentni
smisao naeg vrhunskog pesnitva i umetnosti, i muzike, i filozofije.
Bez puta proienja koje vodi iz dubine svesti o krivici Nemcima
nee biti dato da ostvare istinu.

85
 2. PUT PROIENJA

Proienje na delu znai, pre svega, obeteenje. Politiki to zna-

i da se uz unutranje odobravanje ostvari uinak, i da se u pravnoj
formi, ak i u vlastitoj oskudici, narodima koje je Hitlerova Nemaka
napala nadoknadi deo razaranja.
Pretpostavke takvog uinka su osim pravne forme koja donosi
pravednu raspodelu tereta ivot, radna sposobnost i radne mogu-
nosti. Neizbeno je da politika volja za obeteenjem slabi ako poli-
tiki postupci pobednika razaraju ove pretpostavke. Tada mir ne bi
imao smisao obeteenja, ve daljeg rata koji bi nastavio unitavanje.
Obeteenje je i neto vie od toga. Ko prigrli krivicu iji deo sno-
si, pomoi e svakom kojem su samovolja reima i bezakonje naneli
nepravdu.
Postoje dve pobude koje se ne smeju pobrkati: prva, da se pomo-
gne u nudi bez obzira na uzrok, jednostavno jer je pored nas i trai
pomo druga, da se prizna posebno pravo onima koje je Hitlerov
reim deportovao, opljakao, od kojih je otimao, koje je muio ili na-
terao u emigraciju.
Obe su u potpunosti ispravne, ali u motivaciji lei razlika. Gde se
krivica ne osea, odmah se svaka nuda nivelie na istu ravan. Dife-
rencijacija onih koji su pogoeni nevoljom jeste neophodna, pri emu
u ja nadoknaditi ono za ta snosim deo krivice.
Proienje obeteenjem je neizbeno. No, proienje je i mnogo
vie od toga. Obeteenje stvarno elimo i ono ispunjava svoj etiki
smisao tek onda kada usledi iz naeg preobraenja kroz proienje.
Razluivanje krivice je, u isti mah, razluivanje novog ivota i nje-
govih mogunosti. Iz njega niu ozbiljnost i odluka.
Kada se to dogodi, ivot vie nije prosto tu za bezazleno vedro
uivanje. Sreu postojanja, tamo gde opstaje, u meufazama, u trenu-
cima predaha, moemo ugrabiti, ali to ne ispunjava postojanje, ve se
prima na zaleu sete kao arolija. U bitnome, ivot je pruen da bi se
proiveo na zadatku.

86
Posledica je uzdranost. U unutranjem delanju pred transcendenci-
jom spoznajemo svoju ljudsku konanost i nedovrenost.
Tada bismo bez htenja moi mogli da se u ljubavlju proetoj borbi
bavimo istinom, i da se u njoj jedan s drugim poveemo.
Tada bismo mogli neagresivno da utimo iz jednostavnosti ut-
nje usledie jasnost saoptivosti.
Tada su istina i pregnue jo jedino vani. Ne pribegavajui lukav-
stvu, bili bismo spremni da otrpimo ono to nam je dosueno. ta god
se dogaalo, to ostaje, dogod ivimo, ljudski poduhvat koji je u svetu
nedovriv.
Proienje je put oveka ka oveku. Proienje posredstvom
razvijanja misli o krivici u tome je samo jedan momenat. Ono se ne
odvija prvenstveno spoljnim delima, niti magijom; ono je pre jedno
unutranje deavanje koje se nikada ne okonava nego je trajno samo-
postojanje. Proienje je stvar nae slobode. Uvek iznova, svako stoji
pred raskrem: ka proienju ili ka zamagljivanju.
Proienje nije za sve isto. Svako ima svoj put. Njega niko drugi
ne moe raskriti i pokazati. Svakolika misao mogla bi samo da skre-
ne panju, moda da pobudi.
Sada, kada se na kraju pitamo u emu se sastoji proienje, dalje
konkretne naznake ne mogu dokuiti van onog to je reeno. Kada
se neto ne moe realizovati kao cilj racionalne volje ve se javlja kao
preobraaj unutarnjim delanjem, tu se samo mogu ponoviti neodre-
ene metafore: progledavanje i postojanje prozirnim u uzletu ljubavi
za oveka.
to se tie krivice, jedan put je promiljanje ve iznetih misli. One
se ne smeju samo apstraktno razumom poimati, ve i zorno sprovesti;
one moraju biti predoene, usvojene ili odbaene u vlastitom biu. To
i ono to iz toga sledi jeste proienje. Ono na kraju nije nita novo,
to pridolazi.
Proienje je i preduslov nae politike slobode. Tek iz svesti o
krivici zamee se svest o solidarnosti i saodgovornosti, bez kojih slo-
boda nije mogua.

87
Politika sloboda poinje time da u veini naroda pojedinac sebe osea
saodgovornim za politiku svoje zajednice da nije samo onaj koji trai
i prebacuje, da tavie od sebe zahteva da vidi realnosti da ne dela na
osnovu verovanja o zemaljskom raju koji se ne ostvaruje samo zbog
zle volje i gluposti drugih, kome u politici nema mesta, da on tavie
zna: politika u konkretnom svetu trai prohodan put, voena idealom
ljudskosti kao slobode.
Ukratko: bez proienja due nema politike slobode.
Koliko smo daleko doli sa unutranjim proienjem na osnovu
svesti o krivici iskuavamo svojim reagovanjem na moralne napade.
Bez svesti o krivici naa reakcija na svaki napad ostaje protivna-
pad. Ako pak prigrlimo unutranji potres, spoljanji napad nas se do-
tie jo samo povrinski. On moe zadati bol i povrediti, ali ne prodire
u unutarnjost due.
Tamo gde je svest o krivici usvojena, lana i nepravedna okrivlja-
vanja podnosimo s mirom. Tada na ponos i prkos kopne.
Onome ko osea istinsku krivicu, tako da je njegova samosvest u
preobraaju, prebacivanja drugih ljudi deluju kao deja igra koja u
svojoj bezazlenosti ne moe povrediti. Tamo gde je istinska svest o
krivici nezatomiv alac, samosvest se natura u novom obliku. Sluaju-
i takva prebacivanja, ovek pre sa zebnjom osea kako su nesmotreni
oni koji nam prebacuju i koliko ih krivica ne dotie.
Bez rasvetljavanja i preobraaja nae due osetljivost u nezatie-
noj nemoi samo e se poveati. Otrov psiholokog prevoenja u ne-
to drugo, upropastie nas iznutra. Moramo biti spremni da dozvoli-
mo prebacivanja, i da ih, nakon to smo ih sasluali, ispitamo. Napade
moramo pre traiti nego ih se kloniti, jer oni su svojevrsna kontrola
naeg vlastitog razmiljanja. Nae unutranje dranje e se potvrditi.
Proienje nas oslobaa. Tok stvari ne lei jednom oveku u aci,
ak i ako on moe ii nepredvidljivo daleko u upravljanju naim po-
stojanjem. Zato to neizvesnost i mogunost nove i vee nesree osta-
je, i zato to iz preobraaja kroz svest o krivici nikako ne sledi nagrada
nove sree postojanja, mi moemo samo proienjem postati slobod-
ni da bismo bili spremni za ono to dolazi.

88
 ista dua moe istinski iveti u upinjanju da, suoena s potpu-
nom propau, u svetu neumorno bude delatna za ono mogue.
Osvrui se na svetske dogaaje, dobro emo uiniti ako pomisli-
mo na Jeremiju. Kada je nakon razaranja Jerusalima, nakon gubitka
drave i zemlje, nakon svog prisilnog odlaska sa poslednjih nekoliko
Jevreja koji su beali u Egipat, morao da doivi jo i to da se oni r-
tvuju bogovima misirskim, u nadi da e im pomoi vie od Jahve, nje-
gov sledbenik Varuh pone oajavati. I Jeremija odgovarae: Ovako
veli Gospod: evo, to sam sagradio, ja razgraujem, i to sam posadio,
iskorenjavam po svoj toj zemlji. A ti li e traiti sebi velike stvari? Ne
trai! ta to znai? Da Bog jeste, dovoljno je. Kad sve iezne, Bog
jeste i to je jedina vrsta taka.
No, ono to je pred smru nadasve istina, postaje loa smernica
kada se ovek prerano stropota u umor, nestrpljenje, oaj. Jer, svako
stajanje na ivici istinito je samo ako ga podupire nepokolebljiva pro-
miljenost da se u svakom trenutku prigrli ono jo mogue, dogod
ivot traje. Sleduju nam skruenost i umerenost.

89
 POGOVOR PITANJU KRIVICE
NAPISAN 1962.

Ovaj rukopis koncipiran je 1945, sluio je za predavanja u janua-

ru i februaru 1946. godine, i potom je objavljen. Pri itanju, treba se
prisetiti vremena u kojem je napisan. Mi Nemci smo svakodnevno
stajali pod pljuskom optubi. Amerikim vojnicima bilo je zabranjeno
da s nama govore, osim slubeno. Tek u to vreme zloini nacionalso-
cijalistike Nemake postajali su oigledni celom narodu. Ni ja nisam
bio upoznat s isplaniranou i razmerama zloina. Istovremeno, beda
svakidanjice postala je strana: kod onih koji su ostali, kod ratnih
zarobljenika koji su sada odasvud pristizali, kod proteranih. Vladali
su bespomonost i utnja, skriveni bes, a jedno vreme i ista tromost.
Mnogo ljudi pokuavalo je da kod pobednika pridobije privilegije.
Optem jadu pridruivala se bezobzirnost. Solidarnost u okviru poro-
dice i meu prijateljima bila je gotovo jedino utoite.
Ovaj spis trebalo je da bude doprinos samopromiljanju da se pro-
nae put ka dostojanstvu u preuzimanju one krivice koju svaki ovek
na sopstveni nain uvidi. On upozorava i na sakrivicu pobednikih
sila, ne zbog sopstvenog rastereenja, ve zbog pravednosti, kao i da
bi se tiho usprotivio oseanju sopstvene ispravnosti koje u politici ima
fatalne posledice po sve. injenica da je on mogao da bude objavljen
pod okupacionom vlau svedoi o tome koliku je slobodu duha re-
im dozvolio od samog poetka. Jedan ugledni Amerikanac mi je tada
rekao da je ovaj spis zapravo upuen Saveznicima, isto koliko i Nem-
cima. Potrudio sam se da u njemu stvorim jasnu atmosferu,u kojoj bi-
smo mi Nemci mogli ponovo da povratimo svoju samosvest. Knjiga je
teila i da potpomogne stvaranju mogunosti za uspostavljanje novih
veza izmeu pobeenih i pobednika, kao i ljudi sa ljudima.
Bez obzira na tada jo nizak stepen informisanosti, svakome, ko je
to hteo, moglo je biti jasno kakve su bile osnovne karakteristike naci-
onalsocijalistikog reima, sa njegovim istananim metodama, stra-
nom laljivou i zloinakim pobudama. Trebalo je da otpone pro-
ces novog roenja Nemaca. Smatram da su izlaganja iznesena u ovom

90
spisu i danas vaea uz jedan bitan izuzetak: u odluujuem pogle-
du pogreno sam shvatio Nirnberke procese koji su tada otpoeli.
Anglosaksonska ideja bila je divna. Tada nam se inilo da se najav-
ljuje neto to bi moglo da izmeni ljudski svet: naime, stvaranje svet-
skog prava i takvih svetskih prilika u kojima bi, zahvaljujui napori-
ma najveih svetskih sila, pouzdano bili kanjavani jasno definisani
zloini. Nijedan politiar, nijedan pripadnik vojske ili funkcioner vie
se ne bi mogao pozivati na dravno ureenje ili naredbe. Iza svih po-
stupaka drave stoji delanje nekih linosti, pripadnika vlade ili sarad-
nika razliitog ranga. Ranije je odgovornost bila prebaena na dravu
kao neko sveto ili natoveno bie. Sada, svaki pojedinac snosi odgo-
vornost za ono to radi. Postoje dravni zloini koji su istovremeno i
zloini odreenih, pojedinih ljudi. Obaveza i ast, kada su naredbe u
pitanju, svakako postoje, ali ne sme biti pokoravanja naredbama ako
onaj ko se pokorava zna da ini zloin. Zakletva u dravnoj sferi ima
bezuslovni karakter samo kao zakletva na ustav ili kao zakletva na
solidarnost u okviru zajednice koja je otvoreno definisala i obrazloila
svoje ciljeve i uverenja, a ne kao zakletva na vernost linostima na
politikoj ili vojnoj funkciji. Nema granica linoj odgovornosti. Ta-
no je da moe doi do oruanih sukoba, ali u ivotu je stvar uvek
jednostavna kada je re o zloinima. Oni poinju tamo gde ja vidim
mogunost i zaetak faktikih zloina, a ipak sudelujem. Gde se vie
Nemako probudi se, jevrejtino crkni, Pae glave, gde Hitler
alje telegram solidarnosti ubicama u Potempi savest mora da pro-
govori iako ueem jo uvek nije i izvren zloin. Ideja je bila da e
onome koji kasnije naredi ili sprovede zloin suditi svetska zajedni-
ca drava. Tim pretnjama bio bi obezbeen mir. oveanstvo bi bilo
povezano u svima razumljivom etosu. Vie se ne bi ponovilo ono to
smo mi pretrpeli: da ljudi koje je sopstvena drava liila dostojanstva,
kojima su bila uskraena ljudska prava, koji su bili izopteni ili ubija-
ni, ne pronau zatitu naddravne zajednice. Vie se ne bi ponovilo
da slobodne drave obleu oko Hitlera izneveravajui Nemce, da ma-
sovno dolaze na Olimpijske igre u Berlin, da se na svojim naunim
kongresima i kulturnim manifestacijama rukuju sa ljudima kojima je
uestvovanje dozvolila nacionalsocijalistika drava, iskljuujui ne-
poeljne. Nikada se ne bi ponovilo ono to se desilo u Nemakoj: da
slobodne zapadne zemlje pre svega mirnim sredstvima solidarno ne
spree zloine koji su se deavali 1933, i nasilno rasli poev od 1934, da
ih toleriu komotnim nemeanjem u unutranje poslove. Narod koji
je po kulturi, tradiciji, zapadnjakom shvatanju ivota srodan drugim
narodima koji je ma koliko sopstvenom krivicom dopao nevolje i,
bespomoan, bio izloen totalitarizmu, ne sme da bude ostavljen na
cedilu i preputen sopstvenim teroristikim vlastodrcima, kao to ne
bi smeo biti ni u sluaju prirodne katastrofe.
Tada je trebalo da pone nova era. Konstituisan je Sud u iji smo dalji
razvoj polagali nade. Veita ovekova enja poela je da nazire put ka
ispunjenju. To je bilo odista naivno. Uestvovao sam u tome, i pored
svoje ivotne zrelosti i dugog razmiljanja o politici. Postao sam svestan
svoje tadanje nejasne spoznaje i revidirao svoju ocenu u tom pogledu.
U Sudu je bila zastupljena boljevika Rusija, koja je kao drava
imala oblik totalitarne vladavine, nimalo drukiji od nacionalsocija-
listike drave. Bio je, dakle, prisutan sudija koji pravo na kojem se
Sud zasnivao faktiki uopte nije priznavao. Sud nije istraivao zloi-
ne koji su bili poznati kao geografski locirano delo ve samo postupke
optuenih lica. Ovim samoograniavanjem optubi, koje je iskljuiva-
lo postupak protiv nepoznatog, izbegavale su se tekoe. Postupak
se ograniavao na ratne zarobljenike. Postupci zapadnih sila kojim su
u toku rata poinjena vojnom potrebom neopravdana razaranja nisu
bili predmet istrage.
Ja sam o tome razmiljao i 1945, ali to nisam uneo u raspravu. Upr-
kos zaprepaenju zbog, na primer, apsurdnog razaranja Drezdena i
Vircburga, mislio sam; moda postupci obe strane ne mogu biti me-
reni istim merilom. Stanovnitvo koje sve svoje snage stavlja u slubu
zloinake drave ne moe da rauna na potedu. Kada su milioni lju-
di, pripadnika porobljenih naroda, bili deportovani da rade u Nema-
koj kao robovi, kada su svakog dana kretali vozovi da odvedu Jevreje
u smrt, kada je rat na Zapadu poeo unitavanjem centra Roterdama
i prilikom unitavanja Koventrija reima Voe: Zbrisau njihove
gradove, kada je svet bio ugroen tom zloinakom vladavinom koja
se dokopala dobrog dela Evrope tada se, u suoenju sa apsolutnom
nezadrivou donjih instanci, moda nije moglo postupiti s umere-
nou. Ne princip vladavine slobodnih drava, ali posebne instance
koje verovatno nisu imale odobrenje sopstvene vlade, mogle su plan-
ski, neopravdano vojnom potrebom, da pristupe razaranju da bi tero-
ru nemake vlasti suprotstavili teror nad nemakim stanovnitvom.
Bilo bi velianstveno, i omoguilo bi se da se Proces pretvori u sasvim
drugaiji, svetski istorijski dogaaj da su i ovi zloini izvedeni pred
lice tog foruma. Trebalo je odmah tada to da napiem.
Predvoen anglosaksonskim pravnim miljenjem, Proces je u po-
etku uverljivo voen. Postupak sa optuenima u prvom suenju bio
je besprekoran (ne govorim o narednim Nirnberkim procesima). Tra-
ila se istina i pravednost. Pravno, zloini su bili definisani. Sueno je
samo tim zloinima, a ne moralno nedopustivim postupcima. Zbog
toga je doneta i oslobaajua presuda za ahta, Papena, Friea, iako
je Sud izrekao moralnu osudu njihovih postupaka. Karakteristino je
da je ruski sudija dao odvojeni glas protiv oslobaajue presude. On
nije raspolagao takvim shvatanjem prava koje bi mu omoguilo da
razlikuje pravno definisano od moralnog. Njegov glas bio je glas su-
dije koji sudi samo kao pobednik, dok su drugi dobrovoljno ostvarili
samoogranienje prava pobednike premoi.
No, nada je bila varljiva. Velika ideja se, kao i ranije, pokazala samo
kao ideja, ne i kao stvarnost. Proces nije bio poetak svetskog poretka
sa jednim svetskim zakonodavstvom.
To to Proces nije odrao ono to je obeao, ima svoje zle posledi-
ce. Tada sam napisao: Nirnberg bi umesto blagoslova postao kob-
ni faktor; svet bi konano ocenio da se Proces pretvorio u prividno i
inscenirano suenje. To se ne sme dogoditi. a danas ne mogu da
izbegnem ocenu da je Proces, premda nije bio insceniran, ve u pogle-
du pravne forme besprekoran, ipak bio prividan. Njegov uinak jeste
samo uinak jednokratnog suenja pobednikih sila poraenima, pri
emu je zatajilo zasnivanje opteg pravnog poretka i izostala je tenja
za pravom kod pobednikih sila. Proces je zato postigao suprotno od

93
onog to je trebalo. Nije utemeljeno novo pravo ve je podstaknuto
nepoverenje prema pravu. Razoaranje, srazmerno veliini poduhva-
ta, ogromno je.
Ovo iskustvo ne smemo gurnuti u stranu ak ni onda kada se dr-
imo velike ideje. Sile neprijateljske prema pravdi jo su neuporedivo
jae. Danas jo ne postoje uslovi za direktno uspeno utemeljivanje
mira u svetu, to je bila namera u Nirnbergu. Za sam ovaj mir, zaga-
rantovan pravom na osnovu volje velikih sila koje mu same podvrga-
vaju, potrebna je jedna druga pretpostavka. Bezbednost i prevazila-
enje straha ne mogu biti jedini motivi iz kojih moe taj mir da nikne.
On, u staranju za slobodu, mora se stalno restituisati ponovnom od-
vanou. Trajno ostvarivanje tog mira pretpostavlja duhovno-mora-
lan ivot visokog ranga i velikog dostojanstva. To bi, istovremeno,
predstavljalo njegovu osnovu i njegov smisao.

94
CIP
,

172
321.64(430)1933/1945

, , 1883-1969
Pitanje krivice / Karl Jaspers : [prevod
Vanja Savi]. - Beograd : Fondacija Konrad
Adenauer, 2009 (Beograd : Caligraph). - 94
str. ; 21 cm

Prevod dela : Die Schuldfrage. - Tira 500. -

Str. 7-13: Pitanje / Aryeh Neier. - Napomene
i bibliografske reference uz tekst

ISBN 978-86-86661-24-1
) ) -
- 1933-1945
COBISS.SR-ID 156749324