Srboljub S.

Dimitrijevi, Univerzitet u Niu, Filozofski fakultet, Ni

"Kako i zato elimo da znamo sve"

Saetak: Pravi se distinkcija, trai osobenost i razlozi "znanja o svemu" i "znati to sve", jer nisu isto.
Namera je i da se pokae da ova razliitost nije ontolokog nego gnoseolokog tipa. Da i jedna i druga vrsta pripada
gnoseoloko-epistemolokoj ravni ili stvari saznanja i znanja, a ne postojanja. Da problem svrhe lei u saznanju.
Ako se pitamo kako je mogue ili na koji nain je ostvarljivo "znanje o svemu", onda je to do sada bilo
ogranieno na ono to se zove sveznalstvo ili posedovanje znanja o svemu i svaemu. Zatim enciklopedijsko znanje
i na kraju kao Internet. Enciklopedijsko znanje kao znanje o svemu je imalo pretenziju da postane nauko znanja o
svemu insistirajui na sreivanje znanja. Pokazalo se da to nije mogue time to se enciklopedija podelila na
mnotvo enciklopedija. Internet nije nauka, ve neki prelaz izmeu sveznalstva i enciklopedije. U meuvremenu
"znati to sve" se posle vievekovne dominacije izgubilo u bujajuem "znanju o svemu". Meutim, da li je to tako ili
se ono samo povuklo delujui iz "drugog plana" i na drugi nain?
Kljune rei: znanje, znanje o svemu, znati to sve, svrha saznanja.

Da elimo da znamo sve, pored nekih izuzetaka ili kada neto ne elimo da znamo mada i u tim
sluajevima znamo ta ne elimo da znamo, je neosporna injenica. U tome smo kao ljudski rod osobeni
ali i "nezaustavljivi" ili bolje "nezajaljivi". Potvruje se ono sokratovsko, da se ovekova priroda
ponajvie odlikuje u znanju ili aristotelovsko, da ljudi tee znanju; moda kantovsko, da je re o nagonu
za saznanjem koji neprestano tei da se proiri. Ako je to tako, onda se postvlja pitanje: "Kako i zato
elimo da znamo sve?" Poto je sloeno, moda je najbolje poi u oprobanom filozofskom maniru od
odreenja pojmova koji ga ine i time doi do relativno valjanog odgovora.
Re je pre svega o "znanju" jer "elimo da znamo sve". Ono je centralni pojam, te je normalno
pitati se ta je znanje. Veliki broj definicija znanja, razne klasifikacije, teorije koje su veoma
rasprostranjene u teroijama saznanja, epistemologijama, psihologijama itd. i sam broj kognitivnih
disciplina pokazuje da odgovor na pitanje o znanju nije uopte jednostavan. Ono zahteva veliki prostor za
razmatranje i metaforino jeste lavirint iz koga je ak teko izai ili doi do konanog odgovora i reenja.
Ipak, zato je to tako? Zato do dananjih dana nema bar delimino prihvatljive odrednice znanja? A opet
ne odustaje se od pokuaja odgovaranja, to pokazuje podatak o mnotvu njegovih odrednica. ak se
prilazi problemu sa poetnom konstatacijom da je odgovor neizvestan. Na primer, Dejvid Hemlin
zapoinje razmatranje o znanju: ta znai znati neto? I nastavlja: Ovo pitanje je oito centralno za
teoriju saznanja,...Zatim konstatuje: Tekoa je da se sazna tano kako odgovoriti na to pitanje. (Hemlin,
2001:78.)1
Odmah treba naglasiti da ovde nije u pitanju znanje o neemu, ve znanje o znanju. hemlinovski,
ta znai znati znanje. Tekoa je u tome, da rei ta je znanje zapravo znai predhodno znati sve situacije
"znati neto" ili sva mogua partikularna znanja. Znati ta je znanje praktino zahteva znati (i) "sve". A
kao to je poznato ovakva indukcija je nesigurna po pitanju valjanosti zakljuka, poto ovo "sve" nije
mogue okonati, a opet prisutna je u prirodi znanja. Da bi izbegli predhodnu tekou moemo odreivati
pridodavanjem u definisanju, tj. pomou nekog pojma. Na primer, da je "znanje istinito verovanje" ili bilo
ta drugo. I u ovakvim sluajevima se opet postavlja problem znanja o tom pojmu ili beskonani regres.
Izgleda da i jedan i drug put vode u znati sve. Samo znanje nas tera, ono tei i da saznajemo novo znanje
do onoga sve koje se opet i samo zavrava u znanju koga treba obuhvatiti. Znati ta je znanje hegelovski
je apsolutna stvar to moe da se svede na znati "sve". 2 Iz ovakve perspektive "znati" i "sve" koincidiraju
do jednakosti. Zakljuak je, ako krenemo od "znanja", onda je ono to koje nas nagoni i vodi do "sve". I
obratno, ako kaemo "sve" onda se misli da "znamo".
Drugi veoma vaan pojam u naem sloenom pitanju je glagol "eleti". Vaan jer nas nagoni u
1
Neto slino tvrdi i Alfred Ejer: Razliku izmeu upotrebe jednog izraza i analize njegovog znaenja nije lako shvatiti. Ejer,1998:52. I
stav aka Deride moemo protumaiti na nain, da je za znati znanje potrebo ne-znanje: Da bi znanje bilo istinito i da bi znalo ono to
zna, potrebno je ne-znanje. Derida, 2001:68. Rei ta je znanje potrebuje nepostojanje ovoga "ne-znanje".
2
Kako Rasl komentarie: Hegelova je glavna teza da je sve to je manje od cjeline oito fragmentarno i oito nepodobno opstojati bez
svoje dopune, ostatka svijeta. Russel, 1982:233.
krajnjoj liniji u neto to izgleda ne moemo okonati. On spada u nae bitne mentalne radnje ili stanja.
Pored saznanja, drugih voljnih poriva i emocija predstavlja element psihikog doivljavanja. Dosta irok i
kao znanje neodreen do kraja. elimo mnogo toga do elje da znamo sve. Blizak je ali ne i sinoniman sa
"voleti", "udeti". Blizina je, videemo, u ovom "sve". I volimo i udimo tako da je predmet udnje
celovit te i znanje koje je u vezi sa njim. Ne moemo da volimo i udimo tako a da taj predmet udnje za
nas bude polovian.3 Ovde ne mislimo da zamo sve o neemu, nego da se zna predmet kao celovitost.
Ako se okrenemo naem "eleti", onda moemo konstatovati da postoji, poput ljubavi i udnji, drugih
oseanja, mnotvo elja i ne-elja tako da teko moemo nabrojati i razvrstati.
elje su u vezi su sa naim potrebama i izazovima. I pored mnotva elja, ono to je u vezi sa
svakom od njih je znanje. Ono je neophodno da se odrede ciljevi zadovoljenja i ostvari realizacija. elje i
potrebe trebaju znanje o predmetu i um-ee ostvarenja. Znanje se u tim situacijama, nezavisno od vrste,
realizuje saznavalakim postupkom. 4 Prosto je nezamislivo da neto moemo ostvariti bez ikakvog
znanja. Bez znanja nema niega preko osim same puke prisutnosti i uklopljenosti u okolinu. Onda vai
da se znanjem zadobija sve. "eleti" je tek preko "znanja" upueno na sve u smislu i onoga to se hoe i
kao celovitosi. 5 elja, u optem smislu zahvaljujui znanju, predstavlja tenji do onoga "sve". Moemo
zakljuiti da i "eleti" i znanje "otvaraju" "sve" ali tako da je "sve" u znanju, a opet ako neto "znamo"
onda je "to neto".
Izgleda da je "tajna" i da kaemo reenje "kako i zato elimo da znamo sve" (ali i zato volimo i
udimo) u ovome "sve". "Sve" se iz "znati sve" pokazuje kao da je neto jer se stalno ispostavlja.
Letimian pogled na jeziku situaciju nam to ak i potvruje. Potvruje njegov ontoloki status "da
jeste". Dakle, ne jezikologiki ve onto-logiki. Od pridevskih zamenica ("sav/sva/sve") postaje
imenica ili oblik "sve" (nom. jd. sr. r.), koji kao imenica upuuje da neto imenuje. To jest, i jeziki i
saznajo se "sve" upotrebljava kao neto samostalno i predmetno ili ono to kao takvo teimo da znamo.
To imenovano moe biti "sve to...", "sve ono..." "sve to..." ak produkujui imenino kao postojee: sve-
t, sve-mir, sve-st, sve-to, sve-tlost, sve-mo, sve-optost, sve-sadanjost itd. Moramo se izgleda
skoncentrisati na preostale pojmove u naem pitanju na: "kako" i "zato" jer oigledno da je "sve" stalno
kao "neto". Prosto je neverovatno da elimo neto kao sve da znamo a da njega nema. Ko to moe rei
da "sve" ne postoji, a da ga bar prethodno saznajno ne ispostavlja?6
Kada kaemo "kako" ne mislimo na proceduru, metod saznavanja i znanja, ve na to kako je
"znanje" povezano sa ovim "sve". Rekli smo da su u uskoj, skoro sinonimnoj vezi, te ih u tom smislu
treba razvrstati. U odnosu na pojam "kako" moemo rei da postoje sledee naini ili kombinacije
"znanja" i "sve": "znanje o svemu", "znati to sve", "znati sve o neemu" i "znanje o takvom sve". Gledano
teorijsko-saznajno i iz perspektive kombinatorike ne bi mogli da navedemo jo neku mogunost.
Sledei i poslednji pojam "zato" je sa karakteristikom koja upuuje na razlog. Videli smo napred
razloge u odnosu na razne nae potrebe, udnje, elje, ljubavi i ulogu znanja u tim pojedinanim

3
Ne bi trebalo ovog puta da iroko ulazimo u ove odnose, jer je na predmet interesovanja pojam "eleti". Ali, sigurno je da o predmetu
ljubavi te i udnje elimo da znamo sve do znanja u odnosu na nekoga ili neto vano. elimo da znamo i tako da to znanje pro sto
imamo i posedujemo kao predmet ljubavi nezavisno od ljubavi prema predmetima. Znanje volimo i kao neto to nam koristi da
ostvarimo, neki cilj, dobijemo neto i postanemo bogatiji i moniji jer volimo bogatstvo i mo. Zatim, postoje ljudi koji vol e da poseduju
znanje, da ga imaju, gaje i neguju. Da ga uvaju i brinu o njemu. Da ga slau, kolekcioniraju. Kada takvog oveka pitamo da li zna, on
nam kae da imam to kao znanje. Oni ne smeju da sebi dozvole da dou u nepriliku da neznaju ono to vole kao znanje koje imaju. I u
jednom i u drugom sluaju znanje ima neku posebnu vrednost i svetost. Posebna vrsta je da se voli da se zna zbog dolaenja do znanja
kao takvog. Zapravo ova poslednja vrst ljubavi je, na neki nain supripadna samom saznanju ili bolje samom sazn avanju koje dovodi do
znanja nezavisno na to ta je sa tim znanjem u smislu posedovanja, koristi i sl. Ovde imamo savreno poklapanje znanja i koristi u smislu
da je samo dolaenje do znanja korist. I to je, takoe vano ovakva ljubav prema znanju nije ograniena na neku vrstu i na samo
posedovanje znanja, ve je neograniena i tako upuena na znanje o svemu.
4
Mi neemo ulaziti u proceduru objanjavanja saznavalakog postupka. Moemo samo konstatovati da je saznanje sloeni fenomen k oji
se sastoji od saznavanja i znanja. Saznavanje se odvija preko formi ili funktora satnanja, poput: oseta, opaaja, predstava, miljnja i
znanja. Svako saznavanje podrazumeva neko ve steeno znanje.
5
Erih Rotaker u tom smislu kae: ivotinja ima svoju vrsto odmjerenu okolinu. Ona shvata samo ono to joj je bioloki na bilo koji
nain vano i to joj nije vano; ovjek je, meutim, otvoren prema svijetu, on moe shvatiti sve. ivotinja ima okolinu, ovijek ima
svijet. Rothacker, 1985:31.
6
il Delez u razmatranju Fukoovih stavova povodom znanja kae da za Fukooa: ...nema nieg pre znanja,...Sve je znanje...Znanje je
bie, to je prva figura bia...Svet je isto tako i znanje. Delez, 1989:56, 113, 115, 125.
sluajevima. Njih moemo da svrstamo u: "znati sve o neemu" i "znanje o takvom sve". Jer, "znati sve o
neemu" i "znanje o takvom sve" odnosi se na pojedinane predmete, njihove veze, odnose, na dogaaje
itd. To je znanje koje se moe okarakterisati kao "znanje da", "znanje o", "znanje kako" (videti, Hemlin,
2001:101-102.) Ovo je veoma iroka lepeza znanja koja ima razliitu svrhu od one praktine do teoretske.
"Znati sve o neemu" i "znanje o takvom sve" je ogranieno znanje na konkretno neto, neto kao
predmet, pojavu, dogaaj, odnos i tome slino. To je znanje koje je akumulisano u nauci, svakodnevlju.
Ono je grupisano i sistematizovano bar kada je nauka u pitanju.
Veza "znanja", "sve" i "zato" najbolje iskazana u drugoj kombinaciji: "znati to sve". U tom
odnosu "znanje" pojavljuje kao isto saznajna i gnoseoloka stvar, dok je predmet saznanja jedino i samo
"sve", tj. u krajnjem ontolokom smislu ili ontoloka stvar. Potpuno se "izotrava" i "svodi" na krajnji
odnos "znanje" i "sve". Prosto izgleda da ako naemo razlog ili ono "zato" u ovom sluaju, mi smo onda
reili sve ostale. Re je o gnoseolokom i ontolokom "holizmu" ili razlogu svih razloga.
Dakle, svrha "znati to sve" je iz pravca definitivnog odreenja razloga i saznajnih i ontolokih. To
jest, zato elimo da znamo "to sve" vrhuni u znanju metafizike ili ontologije a u krajnjoj liniji izvesnosti.
Prvo to je izgleda izvesno jeste: znati = jedno = sve ili "zanti jedno kao sve". Prosto, "jedno je sve" i "sve
je jedno". Ono se pojavljuje kao imenino, na primer: sve-t, sve-mir. Meutim, ova predmetnost nije
empirijska nego metaempirijska ili gnoseoloko-ontoloko jedinstvo je metaempirijsko. Re je o
metaempirijskim stavovima koji idu sada ka metaemprijskim ili transcendentim "predmetima" kao to su:
svet, bog, ideja, materija, duh itd. Oni ine oslonac ono na emu se "sve" kao imenica oslanja. Kada
kaemo: Sve je bog. Sve je duh. Sve je materija. Onda imamo utisak da znamo i govorimo o neemu
predmetnom ili stvar-nom a da ono "jeste znano", tj. da nas znanje osigurava.
Osiguravanje je u stvar-nom kao izvesnom. Tako stvarno u sebi nosi ono stvar ili realno (res) i
kao postojee biva uzrok i razlog saznanja i suprotno znanjem to sve kao stvar postaje stvarno. 7
Govorimo o saznajno-ontolokom "prelivanju". Meutim i opet "to sve" ima odreenost koja nije puki
zbir svega onoga to ini "to sve", jer obratno ga onda ne bi znali, ve bi bilo puko "znati sve". "Znati
sve" je manje od "znati to sve" za "to sve" Zakljuak bi bio, da nas itava stvar utemeljuje na nain "znati
to sve", ali opet kako? Primeuje se da je ovaj deo objanjenja dosta slabaan i vie zbrkan nego jasan. Ali
kako i da bude jasan kada zahteva iskorak iz "znati to sve" a da ga ne moemo valjano uiniti. "Bruji" da
elimo da "znamo to sve" a da te "buke" ne moemo da se reimo. Hajdegerovski gledano stvar je u
jeziku, a ve smo i napred konstatovali da "sve" "doivljava" jeziku transformaciju. 8 Kada kaemo
"znamo to sve" onda se sigurno u tom "brujanju jezika" sve objedinjuje i stvari i mi i znati i sve. "Jezik
govori, tako to nas poziva u sebe" jer u njemu odzvanja "znati to sve". A opet ta to jeste "to sve" i
otkuda ta "buka"? ta bi od nje bilo bez znanja znanja buke? Nije li buka uvek ve znanje?
Izgleda da prva vrsta znanja nudi izlaz jer je neomeena i ne pati od odreenja te je sama naziv
zapravo tek odreenje: "znanje o svemu" jer podrazumeva i ono o "svaemu". Ono prosto relaksira posle
prethodne "muke". Moemo govoriti o nekim vrstama ovog znanja (i ve smo napred oko "voleti" naveli
neke primere) ili odgovara i na pitanja "kako?" i "zato?" u smislu: "znanja radi znanja", "uenosti radi
uenosti", "znanja iz znatielje", "interesovanja", "takmienja" ili "igre", "dokolice" itd. Meutim ovim
razvrstavanjem se opet ne vidi jasna svrha ove vrste saznanja, osim da je izazov ovo "sve" ali tako
neodreeno da se esto dodaje i "svata". Ono se zato i imenuje kao "znanje o svemu i svaemu" ili bolje
"sve i svata" pri emu je ovo "svata" ono relaksirajue. ta bi tek bilo da nismo u mogunosti da
kaemo "svata". Da prosto moemo da prekinemo onu kontinuiranu buku oko "to sve".
Izgleda da ova vrsta znanja ponajvie koincidira sa saznajnim porivom ili "nagonom", "udnjom"
i "eljom" koji po sebi rekosmo nije ogranien. To nisu znanja radi neke koristi, kao niz teorijsko-

7
Na to upuuje i Kajica Milanov: Neto se o neemu moe saznati samo u saznanju i samo pomou saznanja, neka osobina se moe
pridati neemu samo saznanjem te osobine i saznanjem njene pripadnosti neemu. (Milanov, 1937:205.) Stvarnost se mimo saznanja ne
moe konstatovati, jer se bez njega ne moe pridavati nikakva osobina ona se mora saznati. Gnoseoloki gledano, skoro Kantovski ini
se, stvarnost je data samo sa saznanjem. Pitanje: Da li je neto takvo stvarno? je saznajno pitanje. Pitanje: Da li neto postoji? nije
gnoseoloko. Tek kada kaemo da neto postoji tako i tako pojavljuje se ono stvarno, ak i kao nae pitanje: Stvarno tako postoji?
8
Podsetimo se: "Od pridevskih zamenica ("sav/sva/sve") postaje imenica ili oblik "sve" (nom. jd. sr. r.), koji kao imenica upuuje da
neto imenuje i jeziki i saznajo upotrebljava se kao neto samostalno ili ono emu teimo da znamo."
praktinih znanja rad opstanka ili smisla ve znanja iz iste znatielje, poriva, udnje i sl. Svrha je opet
"znati sve". I ovo "sve" izmie ali nema brige oko toga. Ono samo ide napred u pravcu da se "zna sve", ali
u prekidima i diskontinuitetu. Neosporno je ova vrsta znanjana i neki nain prisustvuje i u ostalim
vrstama. Odgovara neemu to bi se moglo nazvati "osnovnom prirodom saznanja" ili "da saznanje
saznaje", te kao takvo intendira sa svrhom ili radikalnije ima svrhu u samom sebi. Najpre izgleda da
pripada sferi svakodnevnog saznanja, mada i to nije potpuno tano, jer svakodnevno znanje i ako je
najmanje sreeno i sistematizovano (u njemu nema korelativnosti i ono je vie praktino znanje) nije u toj
meri raspreno kao "znanje o svemu i svaemu". Za razliku od svakodnevnog znanja, "znanje o svemu i
svaemu" pripada, ali ne koristi ivotu na nain svakodnevnog znanja ija je svrha u "dobrobiti". ak,
poto je diskontinuirano, rasplinjuje, dezintegrie, rastae oveka i troi njegovu snagu u neto to se
nezna ta je osim puke elje i udnje da se "zna sve i svata". Pre bi mogli da ga okarakteriemo kao
"rasprujue" ili "disperzivno" nego "sakupljajue" i "sauvavajue rad dobrobiti". Zbog toga i nije
sistematizovano, a poto nije sistematizovano ne pripada ni jednom saznajnom sistemu te ni filozofskom
kao to je sluaj sa "znati to sve". Ostale vrste znanja su sakupljajue, to odgovara samoj prirodi
saznanja da "svodi", "ureuje", "ograuje", "sauvava" i time nuno tei ka sistematizaciji kao
konsekvenci.
Znanje moe biti znanje ako pripada nekom sistemu saznanja ili nekom sistemu koga opet
moramo znati.9 "Znati sve i svata" izgleda tome izmie. Ova vrsta saznanja samo "koketira" ili koristi
sistematizovano znanje, a da samo ne potpada pod njegov rezultat kao dostignuto i novo znanje. "Znanje
o svemu i svaemu" nema dugorone ciljeve ve se zavrava sa momentom realizacije. Nije
sistematizovano a to znai i da nije istinito, nije cilj izvesnost ve je singularno kao takvo. Ono jeste cilj
po sebi, da ak i ne korenspondira niti sa istinom niti sa izvesnou. Prosto slii deijim porivima ili
nekakvoj igri.10 Ako uzmemo neke primere iz korpusa "znanja o svemu i svaemu", recimo: da elimo da
znamo kako ivi neka kraba u moru, zato je paradajz crvene boje i tome slino onda ne vidimo nikakav
problem u odnosu na izvesnost i pitanje istine. ak je i na pitanja iz korpusa znati sve do "znati to sve"
takoe indiferentno i neveritativno, ali sa odreenim odnosom kao prema svemu ostalom. I ba oko toga
nastaje problem.
Bliski su "znanje o svemu (i svaemu)" sa "znati to sve". Njihovo zajedniko obeleje da su i
jedno i drugo usmereni na celinu podrazumevajui parcijalnost na razliite naine. Dakle, "znanje o
svemu ( i svaemu)" je celokupnost svega i svaega ili bez ostataka i "znati to sve" je takoe bez ostataka.
Meutim, ona jedno drugo obuhvataju. U "znanju o svemu i svaemu" je ili trebalo bi da bude uvrteno i
znanje onoga "to sve". Mi elimo da znamo sve o tome i tome, te otuda i ono sve. A opet "to sve"
odluuje o "znanju o svemu i svaemu", kao i u odnosu na ostala parcijalna znanja ili "znati sve o
neemu" i "znanje o takvom sve".
Meutim dosta toga zajednikog u odnosu na "sve" izmeu "znanja o svemu (i svaemu)" i "znati
to sve", a pre svega u neogranienosti, nije ipak garant bliskosti. Izgleda da je ta blizina ak razlog
"netrpeljivosti". Ovakva "netrpeljivost" nije izraena kod para "znati sve o neemu" i "znanje o takvom
sve", ak je obratno kod njih je izraena tenja za to veim poklapanjem i bliskou. Tako, ba zbog

9
Sledimo Liotara samo delom, da se: Znanje uglavnom ne svodi na nauku, ali ne...ak ni na saznanje. Da...znanje nipoto ne
podrazumeva samo neki skup oznaavajuih iskaza, u njemu su i id eje umea, vetine ivljenja, vetine sluanja itd. Re jeprema tome o
izvesnoj kompetenciji koja nadilazi odreivanje i iskljuivu primenu kriterijuma istine. Liotar, 1988:34. i 35. Dakle, nauka nije jedini
sistem znanja ima ih vie, te da i ostale vrste kompetencija koje nabraja Liotar: ...kriterijum efikasnosti (tehnike kvalifikacije) pravda
i/ili srea (etike mudrosti), zvune i hromatske lepote (auditivne i vizuelne oseajnosti) itd. (Isto, str. 35.) takoe podrazumevaju
saznanje da bi se uopte dolo do znanja. Jer se mora praviti razlika izmeu: ...da se neto spozna, da se o neemu odlui, da se neto
proceni, da se neto izmeni...(Isto, str. 35.), ali je sasvim jasno da i ono to ne spada u isti saznajni akt mora raunati na saznanje da bi
se dolo do znanja koje e to omoguiti ili se na taj nain "objektivizovati": "Objektivizovano saznanje" je u primenjenom znanju, a to
umee zahteva takoe jedan saznajni postupak kao integralnu stvar koliko god se inilo da mi postupamo po navici, spontano it d.
"Objektivizovano saznanje" je ono to Karl Poper podrazumeva pod "treim svetom". (Videti, Poper, 2002:102. i 146.)
10
Blohovski reeno: Dete posee za svaim, ne bi li nalo ta misli. Opet sve odbacuje, nespokojno hoe saznati, a ne zna ta. Bloh,
1981:23.
ovek eli da zna najveim delom zbog istine. To jest, zbog istinitog znanja kao takvog, jer znanje je znanje, bar je oduvek vailo ako je
istinito. Meutim, ovde se, u vezi sa istinom otvara veliki i ne reivi problem u odnosu na pitanje ta je istina . Tako da istinu treba, u
ovom sluaju, uzeti kao neto to je da kaemo poznato.
blizine filozofsko, kao sitemsko saznanje usmereno na "znati to sve", ne trpi "znanja o svemu i svaemu".
Zato je, s jedne strane u vremenu i bilo negirano od filozofa, a sa druge pokuavalo se da bude sreeno,
na primer u vidu enciklopedija ali bez uspeha. Bez uspeha jer ne podnosi sisteme i institucionalizaciju,
ve ih svojom singularnou ak anulira kao znanja u trajanju. Opet, s druge strane, kad god je "znati to
sve" stagniralo, pojaavala se dominacija "znanja o svemu i svaemu". Ovaj odnos se moe jasno
detektovati i pratiti u istoriji. Istorijskim tokom se takoe otvara mogunost nekakvog odgovora i na nae
generalno pitanje sadrano u naslovu: "Kako i zato elimo da znamo sev?". Tako, ako nismo imali nekog
velikog uspeha iz pravca problematskog odreivanja pojmova, moda e biti boljih rezultat u istorijskom.
ini se da je Heraklit meu prvima govorio naem "sve" elei da ga odredi i ak u tome
kritikovao "znanje o svemu i svaemu". Mnogoznanje ne ui razumu jer bi nauilo Hezioda i Pitagoru i
nadalje Ksenofana i Hekateja. (Diels, 1983: Heraklit, B 40.) Heraklit govori o "znanju o svemu" ili o
"mnogoznanju","sveznalatvu" koje nije dobro zato to "ne ui razumu", "pameti" tj. ne ini ljude dobrim
i mudrim, ve vie nerazumnim. Jer ta su puke: znatielje, porivi, udnje, umiljenosti ako ne neto
nazovimo ga iracionalno. Generalno gledajui do danas vailo je slino shvatanje, da sveznalstvo ovakve
vrste "znanje o svemu i svaemu" i nije neki kvalitet, ve samo udnja da se sve o svemu zna. Blie da
nema nekog smisla. Ljudi nisu cenili, ak im se ine kominim oni koji pokazuju elju (znatieljnici) da
znaju sve i svata do onih pokuaja koji to ele ne uviajui neto to je tu pred nama prisutno. Ni
"lutanje" u daleke predele i meta-visine za shvatanjem onoga "sve" ili "to sve" kao neto jedno. Setimo se
samo anegdote sa Talesom, ovekom koji je prema podacima bio veoma praktian i znalac te vrste i
njegovim padom u neku rupu ili bunar dok je eleo da gleda nebo.11 Ono je i zabranjivano sa pozicije
postojanja gotovog i istinitog znanja "o tome svemu". Na primer ni jedna dogmatika ne dozvoljava
sveznalstvo. Opet to pokazuje da je takvo znanje, nezavisno od svega drugog, prisutno kod ljudi kao elja
da "znaju sve i svata".
Vrsta znanja "znati to sve" kao znanje apsolutne celine, smatrala se za vrednijom od sveznalstva
ili "znanja o svemu i svaemu" ali na nain da se odredi kao sigurno znanje. To ne moe biti puko znanje
radi znanja neega da bi se opet krenulo ka neemu drugom. Sa tim se slae i Heraklit, to se moe videti
iz njegovog stava da je "jedan logos", jedna istina i da je on zajedniki za sve, a da... ipak veina ivi kao
da ima vlastitu mo rasuivanja. (Isto, A 133.) Gledano statistiki kako vremensko istorijski, tako i
geografski prostorno mnogo je dominantnije i vrednije odrediti "to sve" ili znati "to sve" nego imati
"znanje o svemu i svaemu". Mnogo vrednije imati stav o neemu i obuhvatiti neto u celini nego znati u
vidu detalja i bez nekakvog reda. Kod starih Grka je vei period u dominaciji ovog znanja, nego "znanja o
svemu i svaemo" i ako Grci kao narod vae za radoznale. U srednjem veku je takoe vladalo "znati to
sve", nego o svemu i svaemu, ak je ovo znanje proglaavano za jeres. Tek u renesansi imamo znaajno
poveanje interesovanja za "znanje svega i svaega". Ovo interesovanje e veoma brzo biti preovladano
metafizikom i "znati to sve", kao i pokuajima enciklopedijskog oblikovanja "znanja o svemu i
svaemu".12
Danas, recimo, sa krajem metafizike ili stagnacijom "znati to sve", "znanje o svemu i svaemu"
postaje sve prisutnije. Samo na prvi pogled izgleda da je uslovljeno i ogranieno drutvenim mreama,
sredstvima informacija, politikom itd. meutim sutinski ono uslovljava celokupni globalni sistem.
"Znanja o svemu i svaemu", naravno ne izuzimajui "znati sve o neemu" i "znanje o takvom sve",
dominira tako to je samo sebi svrha ili jo bolje samo sebi vano. Ono raste, buja i guta sve vrste znanja.
Namee sebe u stalnim nagomilavanjima, ak i u odgovoru na pitanje: "Kako i zato elimo da znamo
sve?" Odgovor je karakteristian tako to i "znati to sve" nije izgubljeno. Nije izgubljeno ve vrednosno
"rastoeno" na manje celine, "pluralistino je" i "demokratino". Te manje celine nisu neke nove naune
discipline, ve reklo bi se predstavljaju znanje "fraktalnog" tipa u smislu da je deo isto to i celina deo
"udnog atraktera". "Fraktalno" je svako konkretno, singularno znanje o neemu. To je ona neverovatna

11
Podseanja radi, Diogen Laertije kae sledee: Pria se da je jednom, kada ga je neka stara ena izvela iz kue da bi posmatrao
zvezde, pao u jarak, i dok je vikao., ena je rekla: "Pa ti, Talesu, nisi u stanju da vidi ono to ti je pod nogama, pa kako misli da e
znati sve o nebu?" Laertije, 1979:Knjiga I, 34.
12
Interesantno je to sa enciklopedijama i ak i sa institucijama i sistemia znanja kao to je nauno. Sve je vi e enciklopedija te tako
potpadaju pod "zananje o svemu isvaemu". Sve je vie naunih disciplina i institucija i za njih vai dijagnoza kao za enciklopedije.
situacija gde u najobinijem novinskom lanku, melodiji na radiu, konzervi tunjevine, zalasku sunca,
hodanju pingvina mi osetimo i doivljavamo celinu kao sve, mi znamo celinu. Kaemo "e to je to", da bi
sledeeg trenutka bili obuhvaeni nekom drugom "mini celinom" ili fraktalom.
Dok u svim tim "trenutnim celinama" "znanja svega i svaega" stoji oseanje ispunjenosti i sve
veeg i stalnog "konzumirajueg" ispunjavanja, a da kao takvo ne pripada nekoj "velikoj utopiji" koju
ostvaruje ili u svakom obliku i trenutku njegovom ispoljavnja nije vie velika utopijska ideja ve "mini
utopija", dotle "znati to sve," sada vrednosno dezavuisano, stoji nekako na horizontu kao rezignirani
pokazatelj "katastrofinosti". U dejem maniru kao da kae: "Videete vi!"

Literatura
Bloh, E. 1981. Princip nada, I, Naprijed, Zagreb.
Delez, . 1989. Fuko, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci.
Diels, H. 1983. Predsokratovci, I, Naprijed, Zagreb.
Ejer, A. 1998. Problem saznanja, Plato, Beograd.
Hemlin, D. 2001. Teorija saznanja, Jasen, Niki.
Laertije, D. 1979. ivoti i miljenja istaknutih filozofa, BIGZ, Beograd.
Liotar, -F. 1988. Postmoderno stanje, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad.
Milanov, K. 1937. Osnovni problemi teorije saznanja, Geca Kon, Beograd.
Poper, P. 2002. Objektivno saznanje, Paideia Beograd, Cid Podgorica.
Rothacker, E. 1985. Filozofska antropologija, Veselin Maslea, Sarajevo.
Russel, B. 1982. Granice filozofske spoznaje, Iz, Zbornik, emu jo filozofija, Centar za
kulturnu djelatnost, Zagreb.

Srboljub S. Dimitrijevi
Faculty of Philosophy, Ni

"Why and how we want to know everything?"

Summary:The real distinction has been made, it looks for characteristic and reasons of "knowledge of
everything" and "knowing to everything", because they are not the same. The intention is to show that this
difference is not ontological but gnostic. Both of them are types that belongs to gnostic-epistemological line or
objects of cognition and knowledge, rather than existence. The problem of purpose lies in cognition.
If we ask ourselves what is the possibility or feasibility of "knowledge of everything", it's been limited to
what is called omniscience or possession of knowledge about anything and everything. Then there was encyclopedic
knowledge, and finally the Internet. Encyclopedic knowledge as knowledge of everything was aspired to become
apprenticeship of knowledge about everything that insist on arranging skills. It turned out not to be possible because
the Encyclopedia split into lots of encyclopedias. The internet is not a science but a transition between omninscience
and encyclopedic knowledge. In the meantime, after centuries of domination "know everything" was lost in the
rampant "knowledge of all things." However, there is a question if this was true or was it inferred by acting from
"the background" or in any other way.

Key words: knowledge, knowledge of everything, know to everything, purpose of cognition.