TOMAS HOBS

Levijatan
poglavlja XIII-XXXI. (90-247 str.)

XIII
O PRIRODNOM STANJU LJUDI U POGLEDU NJIHOVE SRECE I BEDE
-Ljudi su po prirodi jednaki. Priroda je ucinila sve ljude jednakima kako
telesno, tako i u umnim sposobnostima. Postoje neke razlike gde su neki ljudi
snazniji od drugih, ali uzeto sve skupa svi su jednaki, kao i kod umnih
sposobnosti (ne uzima se u obzir znanje, jer nije urodjena sposobnost;
promisljenost nije nista drugo do iskustvo).
-Iz jednakosti proizilazi nepoverenje. Iz jednakosti nasih sposobnosti
nastaje jednakost nade u postizanju ciljeva. Stoga, ako dvojica zele istu stvar
koju ipak ne mogu imati obojica, oni postaju neprijatelji i na putu prema cilju
pokusavaju da uniste ili potcine jedan drugog.
-Iz nepoverenja proizilazi rat. Zbog nepoverenja jednih prema drugima
ne postoji ni za koga razumniji nacin da se osigura osim da silom ili
lukavstvom vlada nad svim drugima dok nestane svaka sila dovoljna da ga
ugrozi. Sirenje vlasti nad drugima je coveku nuzno za odrzanje i trebalo bi da
bude dopusteno. Takodje, svaki covek nastoji da ga drugi cene i na svaki
znak prezira ili podcenjivanja on prirodno tezi da od prezira iznudi
postovanje.
U ljudskoj prirodi nalazimo 3 nacela uzroka sukoba :
1) Natecanje/takmicenje (navodi ljude da se napadaju radi dobiti)
2)Nepoverenje (navodi ljude da se napadaju radi sigurnosti)
3)Slava (navodi ljude da se napadaju radi ugleda)
- I izvan gradjanskih drzava postoji rat svih protiv svih. Ljudi dok zive
bez zajednicke vlasti, koja ih drzi u strahu, nalaze se u stanju koje zovemo
RAT, I to rat svakog coveka protiv svakog drugog. Narav rata se ne sastoji u
trenutnim borbama, vec u uocenjoj sklonosti ka tome kroz celo ono vreme u
kojem ne postoji suprotno- MIR.
Nepogodnosti takvog rata Vlada neprestani strah i beg od nasilne smrti,
ljudski zivot je usamljenicki, siromasan, tezak; Nema obrade zemlje, ni
plovidbe, ni koriscenja prekomorske robe, ni gradnje, vestina, slova,
drustva..; Ljudi su nepoverljivi, naoruzavaju se, putuju sa svojom pratnjom,
zakljucavaju svoje kovcege.
Medjuti, nijedan od nas ne optuzuje ljudsku narav po sebi. Zelje I druge
ljudkse strasti nisu po sebi nikakav grijeh. Nista vise to nisu ni djela koja
proistjecu iz tih strasti, dok god ljudi poznaju zakon koji ih zabranjuje.
Medjutim, ne mogu ih poznavati dok god zakoni nisu doneseni, a zakoni se
ne mogu srociti dok god se ljudi ne sloze o osobi koja ce ih donijeti.
Iz takvog rata svako protiv svakoga sledi i to da nista ne moze biti
nepravedno. Gde ne postoji zajednicka vlast, nema ni zakona, gde nema
zakona, nema ni nepravde. Sila i prevara u ratu su dve glavne vrline. Iz istog
stanja rata sledi i da nema nikakvog vlasnistva, gospodarstva, niceg
posebnog sto bi bilo moje i tvoje, vec samo ono sto pripada svakom ko ga se
moze dostici i onoliko dugo koliko ga moze zadrzati.
-Strasti koje coveka cine sklonim miru su strah od smrti, zelja za
stvarima koje su nuzne za udoban zivot i nada da ih moze postici
svojim angazovanjem. Razum je taj koji ukazuje na prihvatanje mira.

XIV
O PRVOM I DRUGOM PRIRODNOM ZAKONU TE O UGOVORIMA
-Prirodno pravo (jus naturale) je sloboda svakog coveka da koristi svoju
snagu kako hoce, radi ocuvanja vlastitog zivota; da cini sve po vlastitom
sudu sto smatra da je najprikladnije.
-Pod slobodom se podrazumeva odsustvo vanjskih prepreka.
-Prirodni zakon (lex naturalis) je opste pravilo, doneseno pomocu razuma,
po kojem mu je zabranjeno da cini ono sto je stetno po njegov zivot ili sto mu
oduzima sredstva za ocuvanje zivota.
Razlika izmedju prava i zakona- jer se PRAVO sastoji u slobodi cinjenja ili
uzdrzavanja, dok ZAKON odredjuje i obavezuje na jedno od toga.
-Svaki covek po prirodi ima pravo na cve, cak i na tudje telo. Zato,
sve dok traje to prirodno pravo, niko ne moze da bude siguran da ce da
prozivi vreme koje priroda obicno daje ljudima, koliko god bio snazan ili
mudar.
Dosledno tome, propis ili opste pravilo razuma (PRVI I TEMELJNI ZAKON
PRIRODE) je da svaki covjek treba teziti miru tako dugo dok se nada da ga moze
postici; ako ga ne moze postici, onda smije traziti i koristiti svu pomoc i prednosti
rata. TRAZITI MIR I SLEDITI GA.
DRUGI PRIRODNI ZAKON glasi da covjek voljan, ako to jesu I drugi i koliko to
smatra nuznim za mir I svoju samoodbranu, odloziti to svoje pravo na sve I
zadovoljiti se s onoliko slobode prema drugima koliko bi drugima dopustio prema
samome sebi. -BRANITI SE SVIM SREDSTVIMA KOJIM MOZEMO.
-Odloziti svoje pravo na nesto znaci listi samog sebe slobode da bismo
sprecili nekog drugog u koriscenju vlastitog prava na isto.
Pravo se napusta ili jednostavnim ODUSTAJANJEM ili PRENOSENJEM na
nekog drugog. Odustajanjem kada se ne brinemo kome ce pripasti korist od toga;
prenosenjem onda kada korist od toga namenjujemo odredjenima. Ako je neko
napustio ili predao svoje pravo, za njega kazemo da je OBAVEZAN ili VEZAN da ne
sprecava one kojima je to pravo ostavljeno da izvlace korist od toga.
Prenosenje prava je svakako voljni cin, a predmet voljnog cina za svakog coveka
jeste neko dobro za njega samog.
-Uzajamno prenosenje prava nazivamo UGOVOR.
Sporazum/pakt Jedan od ugovaratelja moze sa svoje strane da isporuci
ugovorenu stvar i da dopusti drugome da svoj deo ugovora izvrsi u neko odredjeno
vreme kasnije,a da u medjuvremenu uziva poverenje.
Ili se moze dogoditi da obe osobe sklope ugovor sada, a izvrse ga kasnije. U tom
slucaju, za onog koji mora da izvrsi ugovor u buducnosti, dok uziva poverenje, kaze
se da DRZI OBECANJE ili poverenje; izostanak izvrsenja (ukoliko je namerno) naziva
se POVREDOM POVERENJA.
-Ono sto NIJE UGOVOR, vec DAR, MILOST, POKLON jeste kada prenosenje prava nije
uzajamno, nego ga jedna osoba prenosi u nadi da ce time steci prijateljstvo, biti
nagradjen u raju
-Zakoni ugovora su ili IZRICITI ili IZVEDENI.
IZRICITI- reci izgovorene tako da se razume sta obecavaju; takve reci se odnose ili
na proslo ili na sadasnje vreme; te reci izrecene u buducnosti nazivaju se
OBECANJE.
IZVEDENI znakovi- su ponekad posledica reci, ponekad posledica cutnje, ponekad
opet posledica radnji, a ponekad posledica suzdrzavanja od neke radnje.
Ako se same reci odnose na buduce vreme ili sadrze puko obecanje, one nisu
dovoljan znak darivanja i zbog toga nisu obavezujuce. Medjutim, ako se reci odnose
na sadasnje ili proslo vreme, onda je moje sutrasnje pravo napusteno vec danas, i to
putem reci, premda nije bilo nikakvog drugog dokaza moje volje.
-Pravo se prenosi putem ugovora tamo gde se reci odnose na sadasnje,
proslo i buduce vreme.SVAKI UGOVOR JE UZAJAMNO PRENOSENJE ILI
RAZMENA PRAVA. Otuda i onaj ko samo daje obecanje mora se razumeti kao da
namerava da prenese pravo, zato sto je vec primio korist zbog kog uopste daje
obecanje. Obecanje je jednako vredno s ugovorom, zato je i obavezujuce.
Za onog ko prvi izvrsava obavezu iz nekog ugovora kaze se da ZASLUZUJE ono sto
treba da dobije izvrsenjem ugovora od strane onog drugog; on to poseduje kao
dugovanje.