Vuk F.

DAUTOVIC

Sinagoga na lokalitetu Dura-Europos

emot (imena) - Exodus (izlazak)

Glava 20. Aseret adiberot - Deset svetijeh zapovesti

4. Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga to je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u
vodi ispod zemlje.

23. Ne gradite uza me bogova srebrnijeh, ni bogova zlatnijeh ne gradite sebi.

O nastanku prvih sinagoga, kao mesta bogosluenja koja nisu prostor za prinoenje
rtava i izvodenje misterija , vec samo za molitvu i kontemplaciju postoji vie
miljenja. Smatra se da su nastale u Vavilonskom izgnanstvu, jer je Jerusalimski
hram koji je bio razoren predstavljao jedino mesto namenjeno za javne verske
obrede a bio je daleko, stoga su vode izgnanog naroda naredile okupljanje na
molitvu u prostorijama koje se nisu razlikovale od onih za stanovanje. To su bile
prve sinagoge. Potreba za molitvenim okupljanjem ostala je kod izraelicana i onda
kada su se vratili iz izgnanstva u Palestinu, pa i kada im je persijski kralj Darije
519. godine pre n. e. dozvolio obnovu Jerusalimskog hrama. Potom su sinagoge
bile podizane ne samo u unutranjosti vec i u samom Jerusalimu, pored tzv.
"Akademija " za versku nastavu. Najraniji arheoloki nalaz je jedan natpis o
posvecivanju sinagoge u kvartu Sedia u Aleksandriji, iz III veka pre n. e, za vreme
vladavine Ptolomeja III Euergetesa, a jedini nalaz likovne umetnosti iz ovog
perioda jesu mali oltari od krecnjaka sa urezanim crteima na njima.

U vreme kada se helenisticka kultura irila preko grckih kolonija, osnivaju se novi
gradovi, jedan od njih bio je makedonska kolonija na Eufratu, Dura-Europos
osnovan za vlade Seleukosa I (321-280) pre n. e. na teritoriji dananje Sirije. Grad
je bio tipicna kolonija, koja je pored irenja grckog uticaja u politickom smislu,
takode irila ideje helenizma i njemu svojstven nacin ivota. Pod vladom Seleukida
izdvajale su se dve grupe stanovnika, grcki kolonisti koji su bili bogati
zemljoposednici i lokalno semitsko stanovnitvo Mesopotamije. Ovaj se grad
nalazio na putu koji je povezivao Vavilon i Palestinu, taj njegov poloaj je bio
veoma znacajan za dolazak jevrejske populacije, buduci da je povezivao dva za
njih vana centra. Jevrejsko stanovnitvo povecavalo se periodicno dolascima
verskih poglavara na putu izmedu ovih gradova. Takode za vreme Seleukidske
vladavine Jevreji su dovodeni kao robovi. Poloaj grada bio je takav da su se u
njemu zustavljali mnogi trgovci, vojnici i ljudi na svojim putovanjima, to je
omogucilo da se grad razvije kao mnogojezicna i viereligijska celina sacinjena od
mnotva razlicitih naroda, koji su iveli zajedno. Mnogi grcki kolonisti
zapoljavali su ili stupali u brak sa svojim ne grckim susedima. U pojedinim
porodicama mogla su se sresti pored grckih, persijskih i lokalna semitska imena.
Religijski ivot bio je sastavljen od grckih i istocnih boanstava, ponekad cak
pomeanih zajedno. U II veku pre n. e, grad je bio osvojen od strane Persijanaca, a
pod nijihovom vlacu je ostao blizu tri stotine godina. Za vreme njihove vlade
izgraden je veliki broj hramova i raskonih privatnih objekata.Grad je bio
napredniji od susednih i broj stanovnika se stalno uvecavao. Vec iz I veka pre n. e.
datiraju pouzdani arheoloki dokazi o prisustvu jevrejskog stanovnitva u gradu ,
kroz novcice iz hasmonejskog perioda koji su u gradu otkriveni. Takode jevrejska
zajednica koja se u izgnanstvu formirala bila je vidljiva kroz trgovacka i zanatska
udruenja i pogrebna drutva, veoma rasprostranjena u to vreme. U periodu
vladavine Persijanaca grad je bio sedite guvernera i nije imao veci politicki znacaj
ali je zato ostao tacka koja povezuje trgovinske puteve sa susednom Palmirom i
drugim oblastima. U ruke Rimljana grad pada 165 godine n. e. i oni su ga pretvorili
u granicno vojno utvrdenje. U to vreme je promenjeno ime grada od Makedonskog
Europos u prethodno originalno Dura to je asirski termin za utvrdenje, dok je
Dura-Europos moderna tvorevina.

Grad je vec posedovao utvrdenu unutranju strukturu kao grcka kolonija i Rimljani
su je samo nadogradili, zamenivi postojece institucije svojima. Novim
ustrojstvom grad je ukljucen u monolitnu celinu Rimskog carstva u kome je svaki
grad osim Rima bio organizovan kao bilo koji drugi u njemu. Tada je vec gotovo
icezla grcka zemljoposednicka aristokratija i ostalo je aroliko domace
stanovnitvo. Pod rimskom vlacu u Duri izdvajale su se dve velike grupe
stanovnika koje su sacinjavali rimski legionari sastavljeni od lokalnih sirijskih
jedinica, kao i od onih iz drugih delova carstva i velike grupe
mesopotamsko/persijsko/semitskog gradanstva. Vojne trupe u gradu boravile su
odvojene od ostatka populacije u bedemom odvojenom severozapadnom delu
grada. Postojale su takode kuce vojnika koje su se nalazile u gradu van citadele.
Osim podele stanovnika na legionare i civile, svakako je postojala i jezicka jer je
slubeni jezik carstva bio latinski dok je stanovnitvo uglavnom govorilo grcki,
aramejski i persijski, to je pojacalo podelu jer oni koji nisu govorili latinski nisu
mogli biti clanovi gradskih magistrata ni ucestvovati u upravi, koja je zapravo bila
vojna. Sledeca vana razlika bila je religijska, rimski legionari doneli su sa sobom
kult boga Mitre. Ne postoje dokazi da je u gradu bio oboavan pre njihovog
dolaska. Ovaj kult je pored svojih istocnih korena zapravo imao malo slicnosti sa
lokalnim religijama i imao je malo sledbenika u lokalnom stanovnitvu izuzev onih
koji su ga u grad i doneli. Sam grad Dura je sada bio vojno sedite i brana ka
Persiji na obodu rimskog carstva, izgubio je status trgovackog grada na
karavanskom putu i trgovci su ga zaobilazili traeci neka mirnija i sigurnija mesta
za obavljanje svojih poslova. Rimski napori da zadre grad na kraju se nisu
isplatili, on je osvojen od strane Sasanidskih Persijanaca 256 godine. n. e. ta se
dogodilo sa stanovnicima grada posle njihove pobede je zagonetka, ali se
pretpostavlja da su odvedeni i prodati kao robovi. U ovako promenjljivim
okolnostima iveli su u gradu i Jevreji jo od vremena helenisticke uprave
Seleukida. Oni su bili placeni vojnici, trgovci, bavili su se umetnickim zanatima a
bivali su i robovi. Zajednica je opstajala i ivela pod persijskom upravom a na
kraju i pod rimskom sve do unitenja grada. Oni malobrojni koji su za vreme
Seleukida imali gradanska prava i uivali slobodu, imali su svoje naslednike i u
vreme rimske uprave kroz ljude koji su imali status slobodnog rimskog gradanina,
mada se pretpostavlja da im je broj bio jako mali. O tome svedoce natpisi na
sinagogi u Duri koji su preteno bili na aramejskom, zatim persijskom i grckom,
dok ni- jedan nije pronaden na latinskom jeziku.

Ono to je bilo presudno za ivot zajednice bilo je mesto zajednickog molitvenog

okupljanja. Prva takva identifikovana gradevina je bila rekonstruisana privatna
kuca sa kraja Persijske uprave oko 165 godine n. e. Mogla je primiti ezdeset do
ezdesetpet vernika i nicim spolja nije bila oznacena a to bi ukazivalo na mesto
verskog okupljanja, te se nije razlikovala od ostalih kuca u gradu. Godine 245 n. e.
za vreme Rimljana ova skromna zgrada je obnovljena, proirena i ulaz joj je
premeten ka prometnijoj ulici. U istoj ulici u kojoj se nalazila sinagoga prekoputa
se nalazio hram Adonisa, zatim hram boginje Tihe u susednom bloku a tri bloka
dalje od sinagoge ka jugoistoku bio je veliki hram Zevsa Kiriosa. Terme u Duri
bile su veoma malo udaljene kao i glavna gradska kapija, tako da je sinagoga bila u
sreditu gradskih aktivnosti. Zauzimala je veci deo tog gradskog bloka. Bila je
smetena uz zapadni bedem grada, nije se razlikovala od vecine verskih objekata
smetenih takode u stambenim cetvrtima, a koji su bili stvoreni od privatnih kuca
kao to su hram Bela, Adonisov hram i onaj Zevsa Teosa. Drugom rekonstrukcijom
sinagoge, zajednicka prostorija je bila uvecana i sada je mogla da primi preko
stodvadeset ljudi. Pronadeni su na aramejskom i grckom natpisi koji slave one koji
su pomogli izgradnju preporucujuci ih Bogu. Jedan primer je clan zajednice po
imenu Uzzi zasluan za novooslikanu niu za cuvanje Tore, zatim isti natpis
imenuje Josifa koji je ucestvovao u oslikavanju sinagoge kao i ktitora, Samuela,
koji je brinuo o adaptaciji i ponovnom ukraavanju zgrade. Druga dva natpisa
pominju ga kao svetenika i arhonta slaveci njegovu ulogu kao graditelja sinagoge
pa se pretpostavlja da je on bio duhovni voda jevrejske zajednice u Duri u vreme
njenog ponovnog islikavanja i rekonstrukcije. Sinagoga je bila izgradena od opeke
a ne kao one galilejske od kamena. Kroz uzani hodnik sa ulice dolazilo se do
dvorita u cijem se severoistocnom uglu prema kultnim propisima nalazio bazen za
vodu. Na istocnoj strani dvorita je prostorija oko cijih zidova su kamene klupe za
koju se smatra da je bila ucionica. Moe se pretpostaviti da je druga prostorija,
koja je bila vratima vezana za glavnu prostoriju sinagoge bila odeljenje za ene. U
glavnoj prostoriji nalazila se na zapadnom zidu u pravcu Jerusalima nia u kojoj su
se cuvali svitci Tore. Iznad nie, na zapadnom zidu, bio je izgraden koljkasti svod,
dok se ispod nje nalazi jedno sedite, moda "Mojsijeva stolica". Na sredini poda
postoji krug nekadanje beme koja je verovatno bila drvena. Samo donji delovi
zidova pripadaju starijoj gradevini, dok gornji pripadaju obnovljenoj gradevini
koja je postala cuvena po svojim freskama.

Na severnoj strani vodile su stepenice ka jednom malom pultu, za koji se

pretpostavlja da je sluio za citanje Talmuda. Zidovi kasnije gradevine bili su u dva
maha islikani, iz ranijeg perioda su slike na plocama od keramike koje su pokrivale
tavanicu, zatim prvi sloj fresaka u nii za Toru i tragovi velike alegorijske
kompozicije iznad nje, kao i deo slikanog sokla koji podraava mermernu oplatu.
Iz poslednjeg perioda su freske sa starozavetnim scenama i neki delovi sokla.
Freske su bile podeljene u pet zona, ona najvia nedostaje, sredinje tri sacinjene su
od scena preuzetih iz Starog zaveta, dok je najnia zona, sokl koji je imitirao
mermerenu oplatu bio ukraen medaljonima sa ivotinjama i maskama kao i
talasnom linijom iznad njih. Vano je napomenuti da Talmud III i IV veka n. e.
dozvoljava neke slikane predstave na zidovima i podovima svetih mesta,
pronadenih u Palestini i u okolnim regijama gde su sinagoge gradene. Cak je
tumaceno da Tora dozvoljava da se figure slikaju ukoliko ne postoji namera da im
se klanja i da imaju cisto ilustrativni karakter. Treci vek bio je obeleen naglim
razvojem postojecih i umnoavanjem broja novih religija. U Persiji se javljaju
Zoroastrizam i Manihejstvo, a u rimskom carstvu cveta vojnicki kult boga Mitre,
kao i Hricanstvo koje se iri kao zabranjena religija. Sve nove religije i ucenja
zajedno sa arenolikim helenskim nasledem i onim postojecim nalaze mesto u Duri
konkuriuci jedna drugoj. U sinagogi postoji natpis o izvesnom prozelitu koji je
primio Judaizam, stoga ni jevrejska zajednica nije bila izuzetak po pitanju irenja i
primanja novih clanova. Slikani program sinagoge u Duri imao je za cilj da pokae
nadmocnost i ispravnost jevrejske vere u odnosu na sve druge koje su bile prisutne
u toj sredini. Ovakva agresivna religiozna propaganda bila je potrebna svakoj od
njih da bi preivela u Duri. Velika je slicnost unutranje dekoracije hrama
posvecenog Palmirskim bogovima, hrama Zevsa Teosa, ukljucujuci Mitreum i
Hricansku crkvu sa slikanim freskama unutar sinagoge, zato je na zidovima
sinagoge moralo biti vidljivo da su Jevreji izabrani narod, da njihov Bog, koji je
jedan, brine i bdi nad njima, prateci ih kroz njihovo postojanje od dana kada ih je
izabrao. U glavnoj prostoriji za okupljanje i molitvu u sinagogi centralno mesto
zauzima nia za svitke Tore na zapadnom zidu. Ova nia predstavlja odstupanje u
odnosu na druge sinagoge iz tog vremena. U hramovima mesopotamije
tradicionalno su se uzdizali kipovi istocnih boanstava u niama poput ove, a u
sinagogi su bili smeteni svitci Tore kao najsvetija predstava boanskog
otkrovenja. U Duri je ona preuzeta iz drugih prisutnih religija i deo je verskog
sinkretizma koji je u gradu vladao. Jedino njena dekoracija odstupa od narativnog
karaktera koje imaju ostale kompozicije. Iznad luka, u sredinjem delu prikazana je
fasada koja verovatno predstavlja Jerusalimski hram, sa desne strane je rtva
Isakova, a sa leve, velika menora i pored nje lulav (palmova grancica) i etrog
(limun), uobicajeni jevrejski simboli.

Iznad nie je velika povrina koju je teko icitati jer je preradivana. Ona se sastoji
od velikog drveta koje je verovatno simbolicna predstava Tore, kao Drveta ivota,
i dva neidentifikovana objekta sa obe strane, desno i levo od njih postavljen je par
afrontiranih lavova koji stoje na zadnjim nogama. Ovaj motiv kasnije je bio cest na
ukrasnim sinagogalnim predmetima. Afrontirani lavovi mogu se videti na Tasu (tit
Tore), zatim Hanuka svecnjacima i Parohetima irom Evrope, kao i u naoj zemlji.
Kasnije je ova jedinstvena celina horizontalno podeljena na dva dela. Na donjem
delu predstavljene su isprepletane scene: u donjem desnom uglu Jakov blagosilja
dva Josifova sina, Efraima i Menae, u levom se nalazi scena u kojoj Jakov
blagosilja svojih dvanaest sinova. Iznad ove dve scene naslikan je David kao Orfej
sa harfom okruen ivotinjama koje ga sluaju, sa lavom u centru. Iznad ove freske
na gornjoj polovini predstavljen je monarh okruen svojim dvorjanima, postoji
nekoliko pretpostavki, da je u pitanju Mojsijev blagoslov, car David ili Mesija
okruen celim domom Izraela. Ova sredinja kompozicija okruena je sa cetiri
velike stojece figure. Sa desne strane, dole Ezra cita zakon, iznad njega u gornjem
uglu je Mojsije i goruca kupina, sa leve strane u donjem uglu Avram prima Boiji
blagoslov, a iznad njega Mojsije na Sinaju. Scene koje zuzimaju centralnu povrinu
od sutinskog su znacaja za istoriju jevrejske religije i njeno razumevanje kao i za
naglaavanje vanosti pisane reci izraene kroz Toru. Na zapadnom zidu, u
najviem pojasu gledajuci sa desna na levo su scene: Exodus- Izlazak iz Egipta
prikazan u dve scene, zatim Solomon i kraljica od Sabe, krajnje levo nalazi se
scena koja je otecena i necitljiva. U srednjem pojasu su scene: Filistinci vracaju
Zavetni kovceg, Jerusalim sa Solomonovim hramom, Aron posvecuje zavetni ator
sa svojim sinovima, zatim Boravak u pustinji i Mojsije isteruje vodu iz stene i daje
je izraelskim plemenima. U donjem pojasu su: cetiri scene o Faraonu i detinjstvu
Mojsija, Samuel pomazuje Davida, dve scene sa Ester i Mordehajem i Ilija
oivljava dete udovice. Na junom zidu najvilji pojas je uniten, ispod njega u
sredinjem se nalazi scena Posvecivanje hrama, leva strana je otecena, ispod u
niem pojasu su scene: Ilija prinosi rtvu na brdu Karmel, Baalovi proroci na brdu
Karmel i scena Ilija i udovica, krajne levo nalazi se scena necitljiva usled
otecenja. Istocni zid je najoteceniji i malo je sacuvan, na njemu se nalaze
preostale samo tri scene, u niem pojasu iznad sokla i to: Valtazarova svadba,
zatim, David i Saul u pustinji Zip u dve scene. Na severnom zidu sacuvana je scena
sa Jakovom u najviljoj zoni, zatim Hana i dete Samuel i Bitka kod Ebn-Ezera
predstavljena u dve scene u srednjoj zoni i Jezekiljeva vizija suvih kostiju u nioj
zoni.

Osnovne odlike ovog slikarstva srecemo tek kasnije u vizantijskom slikarstvu:

produhovljenost likova, izduenost figura, frontalni stav, nizanje figura u jednom
planu ili simetricnim grupama, bez iluzionizma u slikanoj arhitekturi.
Karakteristika ovog slikarstva je i direktno prikazivanje toka radnje. Vie razlicitih
kola dalo je svoje miljenje o nacinu izbora tema koje se susrecu u sinagogi u
Duri. Rostovtzeff, Sukenik i Kreaeling smatraju da nije postojao odredeni program
koji je diktirao izbor, vec elja da se sacuva uspomena na vane trenutke jevrejske
istorije. Nasuprot njima Thus, du Mesnil i de Buisson smatraju da je tema prvog
registra istorijska, drugog liturgijska a treceg moralizatorska i poucna, i da
reflektuju rabinsko ucenje o tri krune: Tori, svetenstvu i kraljevstvu. Postoje i
miljenja da je jedna tema od sutinskog znacaja za sve freske, Wischnitzer smatra
da je to mesijanska ideja, dok Goodenough izdvaja njen misticno teoloki aspekt
kao zajednicku dodirnu tacku za sve freske. Kada je rec o uticajima na ikonografiju
ovog slikarstva svakako je najsnaniji izvrila helenisticka i rimska umetnost.
Slikari fresaka su svoj uzor pronali u prikazivanju scena na rimskom kovanom
novcu, gradevinama, carskim spomenicima i reljefima koji su se nalazili u ovom
podrucju kao i u samom grckom i rimskom slikarstvu. To se jasno moe videti u
sceni Izlaska, u njoj je Mojsije prikazan kako izvodi Izraelce iz Egipta prolazeci
kroz rimski trijumfalni luk, jedan je postojao i u samoj Duri podignut oko 116
godine n. e. od strane imperatora Trajana. Takode u sceni u kojoj su Ester i
Mordehaj na dvoru kralja Ahasverosa naslikana je tipicna rimska trijumfalna
povorka, koju su Jevreji mogli videti na novcu Septimija Severa koji je u to vreme
bio u upotrebi. Umetnik je u prikazivanju koristio tipicne rimske predstave, cije je
znacenje bilo svima koji su iveli u gradskoj celini poput Dure lako razumljivo.
Prikazivanje carskog trijumfa pozajmljeno je da bi se pokazala slika jevrejske
pobede. Takode u sceni na kojoj je prikazan Mojsije i goruca kupina on je prikazan
u stavu koji je koricen kao ustaljena ikonografska ema u rimskoj skulpturi i
slikarstvu koja je simbolizovala vrlinu. Osim to je prikazan u ovoj pozi, obucen je
u belu togu oivicenu purpurnom trakom, koja je znak vanosti i moci, i bosih nogu,
karakteristicnim rimskim obelejem kojim je naznaceno da stoji na svetom
zemljistu. Prisutni su i uticaji helenisticke umetnosti.

U sceni Mojsijevog detinjstva pri prikazivanju Faraonove cerke na reci uzor je

mogla biti Afrodita, dok su Mojsiju u sceni Izlaska dati atributi grckog heroja
Herakla jer umesto tapa nosi batinu, koja je deo ikonografske eme pri
prikazivanju Herakla ustanovljene jo u klasicnoj epohi. Takode imitacija
mermerne oplate, pozorine maske i medaljoni sa ivotinjama na soklu kao i
talasna linija iznad njega su poznati kao cesto videni elementi u dekorativnoj
umetnosti helenisticke epohe. Ukoliko paljivije pogledamo, uocicemo da motivi i
ikonografija rimske umetnosti nisu koriceni da bi se slavila i velicala paganska
tradicija vec da bi se dvosmislenim prikazivanjem ona porekla. U sceni Izlaska iz
Egipta, trijumfalni luk kroz koji jevreji prolaze oznacava njihovu pobedu
oslobadanjem od egipatskog ropstva, ali i aluziju na njihov poloaj u rimskom
carstvu, ponovno ropstvo i patnje nalik onima koje su imali pod Faraonom te
nagovetaj buduce slobode koja ce nastupiti. Warren G. Moon iznosi miljenje da
su se Jevreji rimskoj kulturi suprotstavili koristeci njene sopstvene elemente,
postavivi ih u drugaciji kontekst. On sceni na zapadnom zidu koja prikazuje
"Zatvoreni Hram" pridaje novo znacenje. Dugo je smatrano da ta freska predstavlja
hram u Jerusalimu, ali on ukazuje da su na vratima hrama naslikani bik, simbol
boga Mitre, zatim statua boga Marsa i tri nage figure. Mitra je bio boanstvo
rimske vojske a Mars dravni bog rata, malo je verovatno da bi se njihove
predstave koristile za ukraavanje najsvetijeg jevrejskog hrama, vec Moon
pretpostavlja da je u pitanju paganski hram. U narednoj sceni sa desne strane je
pretstavljeno unitenje paganskih idola u Dagonovom hramu od strane Zavetnog
kovcega, stoga kao u sceni Izlaska moguc je i nagovetaj buduceg unitenja
rimskih idola koje ce se tek dogoditi. Ova tvrdnja je blia ukoliko uocimo da su na
freskama ne jevreji prikazani nagi, na taj nacin odmah je uocljiva razlika medu
jevrejima i onima koji to nisu: u sceni Mojsijevog detinjstva faraonova kcer je naga
dok su u sceni Izlaska egipcani takode prikazani nagi. Na vratima zatvorenog
hrama su prikazane tri nage muke figure, po slicnosti poza u kojima su
predstavljene sa novcem i javnim spomenicima iz tog perioda moe se
pretpostaviti da su u pitanju car Septimije Sever i njegova dva sina.

U razumevanju razloga za prihvatanje paganskih motiva na freskama pomogao je

Erwin Goodenough. On smatra da su one nastale pribliavanjem jevrejske mistike
onoj paganskoj, to je poznato iz radova filozofa Filona Aleksandrijskog, koji se
trudio da kroz Platonova ucenja Tanah tumaci kao alegorijske price. Jevreji u Duri
su usvojili paganske modele u prikazivanju biblijskih scena ne iz razloga to su oni
bili deo lokalnog umetnickog kanona, vec zato to su bili znacajni za onu vrstu
judaizma koji je tamo upranjavan, to je ukljucivalo shvatanje biblijskih licnosti
kao heroja ili polu boanstava kao na Mojsijevom primeru ili prikazivanje Davida
nalik Orfeju. Mnogi naucnici nisu se slagali sa ovakvim miljenjem, ali je ono
otvorilo put kasnijem zakljucku Jonathana Goldsteina da je slikarstvo sinagoge u
Duri imalo eshatoloko znacenje jer je odraavalo ocekivanja stanovnitva da ce se
pojaviti mesija potekao od Davida koji ce jevrejski narod odvesti u svetu zemlju
gde ce sva prorocanstva biti ispunjena. U vreme ponovnog oslikavanja ova ideja je
uveliko bila prisutna, a zajednica je bila ugroena pojavom hricanstva koje je
tvrdilo da je Hrist mesija, da Jevrejima vie na vai savez sa njihovim bogom te da
su oni sada izabrani i da su nacinili novi savez. Pored svih navedenih znacenja i
programa koji je stajao iza ovih fresaka, one su nesumnjivo imale obrazovnu ulogu
za veliki broj nepismenih clanova koji su pomocu njih mogli vizuelno da doive
ono to je bilo napisano i o cemu su sluali tokom citanja Tore. Na predstavama
vanijih licnosti nalazila su se i njihova imena, a ponekad je bio i kratko opisan tok
radnje, ispod scene Izlaska stoji natpis: "Mojsije poto je izaao iz Egipta i
razdvojio more". Slueci se helenistickim i rimskim modelom u nacinu
prikazivanja nepismeni su sa slika mogli da razumeju njihov smisao na nacin koji
im je bio blizak. Jevrejska zajednica morala je da uloi sve svoje napore i
suprotstavi se nepredvidivim tokovima koje su doneli hricanstvo i druge religije,
da postojavi paralelno sa njima ostane celovita i sacuva veru do samog kraja grada
koji nisu mogli predvideti. Kada su 1930 godine otkrivene freske njihova dobra
ocuvanost bila je posledica toga to je napad persijanaca dolazio preko zapadnog
zida, pretpostavlja se da je opsadna rampa bila podignuta i prebacena preko zida
ba neposredno kod sinagoge to je i ocuvalo, potedevi je razaranja. Jedina
prisutna mehanicka otecenja nastala su verovatno pre opsade kada su rimski
vojnici ili narod iskopali oci onim figurama koje su bile odevene u orjentalnu
odecu, zanimljiv primer je figura proroka Jezekilja, na onoj obucenoj u togu lice je
potedeno skrnavljenja, dok su oci unitene na onoj gde je odeven u odecu koja je
nalikovala onoj koju su nosili persijanci. I u drugim hramovima su postojale slicne
freske ali one nisu skrnavljene. Razlog za to lei u cinjenici da su se u sinagogi
podudarili natpisi na persijskom jeziku i orjentalno obucene figure, te je to
protumaceno kao znak naklonosti prema Sasanidima. Na ovaj nacin sinagoga u
Duri docekala je svoj kraj, sacekavi mnogo vekova da nanovo otkrije svoje lice.

Sinagoga u Duri je veliko otkrice u pravom smislu te reci, slucajnost koju niko nije
mogao da predvidi i kakva se ne ocekuje u skoroj buducnosti. Ovo otkrice
oivljava snagu, tenje i ponos jedne relativno male i nevane jevrejske zajednice
koja je ivela u pogranicnom gradu, garnizonu u istocnoj provinciji Rimskog
carstva. Istovremeno prateci istorijski razvoj i medusobne odnose stanovnita u
Duri mozemo sagledati arenu i sloenu sliku koju je imao Mediteran u III veku n.
e. Na primeru ove sinagoge najjasnije se vidi kako su arhitektura i religiozna
umetnost Mesopotamije zatim helenisticka i rimska umetnost sa jevrejskom
religijom dali jedinstvenu celinu. Takode se u novom svetlu moe sagledati
medusobni uticaj jevrejske i hricanske umetnosti kao monoteistickih religija i
njihove borbe protiv starih paganskih bogova. Zbog svega navedenog sinagoga u
Duri Europos ima veliku naucnu vanost.