FAKULTET ZA PRAVO, BEZBEDNOST I MENADMENT

KONSTANTIN VELIKI NI

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA OSNOVI

TERORIZMA
: Ciljevi, uzroci pojave i nain delovanja teroristike
organizacije ISIS, ISIL, IS

Mentor Student

Prof. dr Milan Klisari Aleksandar Jovi 112/13

Ni, 2016/2017.
Sadraj:

1. Uvod..........1
2. Osnovna znanja o nauci, naunoj delatnosti i istraivanjima6
3. Metodologija naunog istraivanja7
3.1. Pojam i klasifikacija metodologije naunog istraivanja..7
3.2. Pojam i klasifikacija naunih metoda.9
4. Dokaz..10
5. Opovrgavanje ili pobijanje..13
6. Zakljuak14
7. Literatura15
1.
2. Uvod

4
Opti deo Metodologije istraivanja bezbednosnih pojava sadri osnove opte metodologije
naunog istraivanja, sa osnovnim pojmovima o nauci, logici, bezbednosti i bezbednosnim
pojavama. Cilj ovog dela knjige (skripte) jeste da studenti usvoje osnovnu terminologiju iz
metodologije naunog istraivanja i da utvrde osnovne pojmove iz oblasti bezbednosti, koje su
stekli tokom studija na Fakultetu, kako bi mogli efikasnije da se ukljue u sutinu i specifinosti
metodologije i tehnologije istraivanja bezbednosnih pojava.

Osnovni pojmovi Metodologije istraivanja bezbednosnih pojava u ovoj knjizi su: nauka,
Filozofija, pojam, sud, definicija, divizija/razdeoba, distinkcija/razlikovanje, deskripcija,
eksplanacija/objanjenje, nauni problem, predmet naunog istraivanja, hipoteza, indikatori,
predvianje, nauno otkrie, dokaz, opovrgavanje, zakljuak, teorija, nauni zakon, verifikacija
saznanja, nauna injenica, nauna delatnost i nauno istraivanje.

Etimoloki, nauka vodi poreklo od grke rei logos, to znai: nauka, govor, istina, zakon,
smisao, dokaz itd., kao i od latinske rei science, to znai: znanje, poznavanje, vetina, a
najvie se koristi u smislu nauka i blie se odnosi na prirodne nauke. Danas, ne postoji
univerzalno usvojena definicije nauke, ve naprotiv postoje razliita shvatanja nauke i razliiti
pristupi u njenom definisanju. Analizom razliitih definicija pojma nauka, mogu se utvrditi tri
pristupa u njenom definisanju: jedan je proizvodni, drugi je procesni i trei je kombinacija oba
navedena (prim. M. Klisari).

Proizvodni pristup:

Nauka je sistem znanja i zakonitosti razvitka prirode, drutva i miljenja (Renik

srpskohrvatskog knjievnog jezika, knjiga 3, Matica Srpska, Novi Sad, 1969, str.651).
Proizvod u ovoj definiciji su sistem znanja i zakonitosti , samo se iz definicije ne vidi
ta je proizvelo taj sistem i zakonitosti, dakle nema procesnog aspekta/pristupa.

Procesni pristup:

Nauka je saznavanje i sistematizovanje injenica i pojava koje nas okruuju i

pronalaenje odnosa izmeu njih (Mojanoski, C. 2015:1). U ovoj definiciji naglaeni su
procesi/aktivnosti: saznavanje, sistematizovanje i pronalaenje odnosa, ali se ne vidi ta
je proizvod tih procesa (injenice i pojave su objekat tih procesa, ne i proizvod).
Nauka je objektivan, logian, sistematian, proverljiv, merljiv, harmonian metod
racionalnog i iskustvenog sabiranja, opisivanja, klasifikovanja, definisanja, uoptavanja,
objanjavanja, razlikovnja, predvianja, kontrole i vrednovanja injenica/fakata (unji,
2007:154). Slino prethodnoj definiciji, u ovoj definiciji se jasno prepoznaju procesi:
sabiranje, opisivanje, klasifikovanje, uoptavanje, objanjavanje, razlikovanje,
predvianje, kontrola i vrednovanje, a dat je instrument, odnosno metod i njegova
kvalitatiivna svojstva, kojim se pobrojani procesi mogu operacionalizovati; injenice ili
fakti su objekat tih procesa i metoda, ali se ne vidi jasno ta je proizvod tih procesa.
Proizvod se moe i podrazumevati, ali esto objektivne, potpune i predmetne definicije
ne ukljuuju podrazumevanja.

6
 Kombinovani pristup:

Nauka je sistematizovana i argumentovana suma znanja o objektivnoj stvarnosti u

odreenom istorijskom periodu, do koje se dolo planskom primenom odreenih metoda
istraivanja (Stojev, 2004:5-8). Objektivna stvarnost obuhvata prirodu, oveka i drutvo.
Objektivna stvarnost nije samo materijalna stvarnost, ve i duhovne prirode, kao to su
ljudska psiha i psihiki procesi. Proizvod u ovoj definiciji jeste sistematizovana i
argumentovana suma znanja o objektivnoj stvarnosti, a proces koji je stvorio taj proizvod
jeste planska primena odreenih metoda istraivanja.

Nauna znanja o nauci, naunoj delatnosti, naunim kategorijama (kljunim pojmovima),

vrstama naunog istraivanja, o naunim, naunostrunim i strunim delima, o metodologiji i
tehnologiji naunog istraivanja, o izradi naunih i strunih dela, o sticanju strunih i naunih
naziva i zvanja predstavljaju nuan uslov (lat. conditio sine qua non) za brzo, kvalitetno i
racionalno nauno istraivanje, formulisanje rezultata naunog istraivanja, dizajniranje teksta
naunih i strunih pisanih dela i njihovo objavljivanje. Jo dublje i konkretnije, saznanja o teoriji
nauke, klasifikaciji nauke, naunoj delatnosti i osnovnim vrstama istraivanja predstavljaju
primerenu naunu paradigmu (obrazac, princip) za razumevanje vanijih fenomena metodologije
i tehnologije izrade naunih i strunih dela. Takoe, primereno/kvalitetno poznavanje najbitnijih
karakteristika svih vrsta pisanih dela predstavlja osnovnu pretpostavku za izradu naunih,
naunostrunih i strunih radova na univerzitetima, fakultetima i visokim kolama.

Nauka podstie na kritiko miljenje, a to znai da se nita ne prihvata bez prethodne analize i
vrednovanja. To takoe znai da ne postoji autoritet u koga ne smemo da posumnjamo niti ideje
o kojima ne smeno ponovo da razmislimo. Drugim reima, postoje tri vane karakterstike nauke,
i to: proverljivost (intersubjektivna), ponovljivost i predvianje. Ako tvrdnja nije proverljiva,
onda takva trdnja/stav/sud nema veze sa naukom, odnosno ne moe da izdri ozbiljnu naunu
kritiku. Meutim, ako neki stavovi nisu intersubjektivno proverljivi po naunim pravilima, ne
znai i da nisu istiniti. Naime, nauka nije dala odgovor na mnoga pitanja objektivne stvarnosti. U
prirodi oveka je da saznaje svet oko i u sebi samom, ali najverovatnije nikad nee sve saznati.
Jednostavno, nauka na jednom nivou razvoja ljudskog drutva/civilizacije daje odreena znanja i
ograniene mogunosti saznavanja. Ta ogranienja su determinisana postojeim metodama,
tehnikama i instrumentima za istraivanje objektivne stvarnosti. Ako istraivanje ili eksperiment
nije ponovljiv onda se rezultati takvog istraivanja odbacuju jer se smatraju nenaunim. Zato,
naunici prilikom projektovanja/planiranja istraivanja i objavljivanja rezultata tog istraivanja
opisuju koriene metode i uslove koji su vaili za istraivanje. Na kraju, svaka dobra nauna
teorija omoguava da se mogu predvideti pojave i stvari koje do tada nisu bile poznate. Moda je
najbolji primer za tu osobinu nauke Mendeljejev sistem hemijskih elemenata u kojem je bilo
uspeno predvieno postojanje novih, do tada nepoznatih hemijskih elemenata. Pored navedenih,
vane su i sledee karakteristike nauke: optost, objektivnost, preciznost, sistematinost,
organizovanost, istinitost.

Nauka se razlikuje od svakodnevnog miljenja po tome to je to: a) selektivno usmerena na

sticanje saznanja u odreenom podruju, b) vie je sistematina i objektivna i vie kontrolisana i
c) paljivija je u generalizacijama. Na primer, osoba koju je policajac fiziki povredio bez

7
postojanja zakonskih razloga za to ili je bio nekulturan u komunikaciji prilikom kontrole ili je
obmanuo i prevario u pogledu kakve vane stvari/injenice bie sklona generalizaciji da su svi
policajci zapravo isti, pa ak i njihovi efovi i da nemaju kome da se ale. Tako e verovatno
poeti da misle i najblii srodnici osobe ije je pravo, sloboda, integritet ili dostojanstvo
povreeno. Realnost je ipak prilino drugaija. Naime, veina policajaca poteno i profesionalno
obavlja svoj policijski posao. U kojoj meri postoji krenje zakona od strane policijskih
slubenika, koliko policajaca uini krivino delo ili izvri akt neopravdanog nasilja nad
graanima, predmet ili problem je za nauna i struna istraivanja za policiju konkretne zemlje i
konkretan vremenski period.

Osnovna funkcija nauke ili naunih saznanja jeste da ovek pomou nauke ostvaruje svoju
vladavinu nad prirodnim zakonima, razvija proizvodne snage, proizvodne i drutvene odnose.
Pomou nauke ovek stie pravilan dijalektiko-materijalistiki pogled na zbivanja u svetu.
Nauna istina pomae oveku da se oslobodi predrasuda i praznoverja, da pobolja materijalni
poloaj, proiruje svoj duhovni vidokrug/horizonte, te da usavrava svoje umne sposobnosti i
moralna uverenja.

Nauka doprinosi kvalitetu ivljenja. Intelektualni kapital je u savremenom drutvu,

organizacijama, menadmentu primarni resurs, dok je materijalni sekundarni. Nauka je primarni
inilac razvoja ljudske civilizacije koja tee u dva osnovna pravca: tehniko-tehnolokom i
duhovnom (prim. M. Klisari). Tehniko-tehnoloki je vidan, spoljni poput gradova i naselja,
mostova, solitera, aviona, brodova, nuklearnog naoruanja, satelita itd. Duhovni je nevidljiv,
unutranji, kao to su: vrednosni sudovi, ljubav, potenje i razumevanje prema oveku, ivotu i
ivim biima uopte, planeti na kojoj smo se naselili, prirodnim uslovima u kojima ivimo.
Duhovna dimenzija nauke ima filozofsko-psiholoke kvalitete, nikako samo filozofske, jer
filozofija ima mo da zavede i da bude zloupotrebljena protiv oveka i prirode (npr. poimanje
nadoveka). Na alost tehniko-tehnoloka dimenzija nauke je daleko razvijenija od duhovne, o
emu svedoe brojni istorijski dogaaji. Najpre, ratovi koji su se vodili u nedavnoj istoriji
ljudskih drutava i koji se vode i u 21 veku, tenja malih grupacija da dominira i eksploatie
velike mase ljudi, bacanje atomskih bombi na Hiroimu i Nagasaki u Japanu, nuklearni otpad,
tajni eksperimenti nad ljudima, organizovani kriminal, politiki kriminal, terorizam, genocidi,
vojne intervencije nad slabim i nemonim zemljama. Milioni ljudi gladuju i umiru od gladi,
bolesti, terorizma, kriminala i druge neimatine i bede. Nasuprot tome, svedoci smo u 21 veku
odravanja parada i demonstracija do sada neviene vojne sile najaih zemalja sveta, koje su
uloile ogromna finansijska sredstva u takve tehniko-tehnoloke potencijale. Nauka je
strahovito razvila vojnu tehnologiju, ali za koje svrhe, protiv koga? Sasvim je jasno da vojna
mo nije usmerena protiv potencijalnih agresivnih vanzemaljskih civilizacija, ve primarno
protiv odreenih drutvenih populacija (nacija, drava) i generalno protiv oveanstva, a
sekundarno protiv svog ostalog ivog sveta na planeti, kao i protiv same planete. U vezi sa
navedenim, postavlja se problemsko i jedno od sutinskih pitanja nauke: Koje su etike
dimenzije savremene nauke?

Izmeu sistema nauke i drugih drutvenih sistema, kao to su: politiki, obrazovni, vojni,
policijski, privredni, informatiki, menaderski, tehnoloki itd. postoje vrste meusobne
interakcionistike veze/relacije. Nauni sistem utie na razvoj ostalih sistema, ali i ostali sistemi
povratno utiu na razvoj nauke. To su na primer odluke politikih lidera i finansijskih menadera
o izdvajanju novanih fondova za investiranje naunih istraivanja, pruanje mogunosti da se ta

8
istraivanja vre u drugim sistemima (vojska, policija itd). Nauka ima imperativ da utie na sve
ostale sisteme i ponaanje ljudi, inae gubi svoj smisao postojanja.

Osnovni problem nauke jeste to mnogi koji se bave naukom i naunim istraivanjima nemaju
kvalitetnih znanja o nauci i naunom istraivanju. Predmet metodologije naunog istraivanja:
istraiti aktuelne teorijske i praktine probleme metodologije i tehnologije naunog i strunog
dela, sistemski i jednostavno formulisati rezultate istraivanja i predloiti reprezentativna reenja
i primere za ubrzano, pojednostavljeno i delotvorno transformisanje kvalitetne ideje u kvalitetno
pisano delo, te reenja i primere za osposobljavanje studenata, masteranata, doktoranata,
istraivaa i drugih u naunoistraivakom radu. Objekti naunog istraivanja: nauni problem
istraivanja i predmet naunog istraivanja odnose se na vie objekata istraivanja: osnove nauke
o nauci; nauna, naunostruna i struna dela; metodologija naunog istraivanja i tehnologija
naunog istraivanja; dizajniranje naunih i strunih pisanih dela i sticanje mastera i doktorata
nauke.

Bezbednosne nauke: predstavljaju posebnu naunu granu u sistemu nauka. Posebnost predmeta
izuavanja proizilazi iz potreba da se zatite lina i kolektivna dobra, kao i da se preveniraju
mogunosti za ugroavanje usvojenih optedrutvenih vrednosti. U akademskim krugovima
postoji nesaglasnost oko toga da li postoje bezbednosne nauke kao samostalne naune discipline.
Neki smatraju da je nauka o bezbednosti samostalna nauna disciplina jer ima svoj predmet i
metod izuavanja, dok, drugi je svrstravaju u granine discipline, kao to je politikologija, pravo,
sociologija, vojne nauke, kriminologija, kriminalistika i dr. jer one u svom predmetu ve imaju
bezbednost. Osnovni problem u istraivanju bezbednosnih pojava: jeste to mnogi koji su
odgovorni u policiji i drugim bezbednosnim institucijama za stanje bezbednosti i bave se
istraivanjem problematike bezbednosti nemaju dovoljno kvalitetnih/odgovarajuih znanja o
nauci i naunom istraivanju bezbednosnih pojava.

Bezbednosne nauke ili nauka o bezbednosti na nacionalnom i globalnom planu dobija svoj
koncept i okvire nakon pada Berlinskog zida, terorstikog napada 11 septembra u Njujorku,
pojavom globalizacije i premetanja centra svetske moi sa evropskog i Amerikog kontinenta na
Azijski kontinent. U naunoj i strunoj debati esto se umesto pojma bezbednosne nauke ili
nauka o bezbednosti koriste pojmovi: integralna bezbednost, bezbednosni sektor, bezbednosni
sistem. Bezbednost je sve to zajedno. Bezbednost je posebno znaajna delatnost oveka, koja je
isprepletena brojnim procesima, subjektima i odnosima.

Etimoloki, bezbednost potie od latinske rei: securutas, securutatis, to znai bezbednost,

odsustvo opasnosti, izvesnost, poverenje, hrabrost, zatienost. Na engleskom jeziku koriste se
dve rei: security i safety. Security oznaava nacionalnu bezbednost, to implicira na
ostvarivanje i ouvanje dravnih naconalnih interesa. Safety oznaava sposobnost za delovanje,
za izbegavanje opasnih situuacija i posledica. Pojam bezbednost se najee dovodi u vezu sa
pojmom drava. Drava, pored uslune, ekonomske, pravne, ideoloke i socijalne ima i
bezbednosnu funkciju, kao podlogu za sve navedene funkcije. Bezbednosna funkcija drave
moe da se povee i sa prinudnom funkcijom
iji je osnovni cilj da sauva suverenitet, teritorijalni integritet i nezavisnost i da se bori protiv
svih vidova kriminala. Bezbednost je mislena imenica, ona nije materijalna, da se moe opipati,
uti itd, ve se moe osetiti. Zbog toga, bezbednost se moe definisati u dve dimenzije: prvo, da
je to objektivno stanje zatienosti nekog entiteta (drave, drutva, pojedinca, objekta i drugih

9
vrednosti) i drugo, subjektivni doivljaj ili oseaj sigurnosti pojedinca ili grupe ili moglo bi se
rei (u zapadnoj literaturi) odsustvo straha od ugroavanja bezbednosti. Bezbednost je jedna od
osnovnih ivotnih funkcija svakog ivog bia, a i zajednice/drutva. Koriste se tri termina:
bezbednost, sigurnost i zatita. Zatita se najvie koristi da se objasni konkretan vid zatite nekog
dobra. Tako, imamo konkretan objekat zatite (ovek, materijalno ili duhovno dobro) i konkreta
mera kojom se titi to dobro (fizika, tehnika, zdravstvena itd).

Podela bezbednosti se vri prema vie kriterijuma. Prema objektu zatite postoje sledei vidovi
bezbednosti: a) lina, b) dravna, c) civilna (graanska), d) bezbednost saobraaja na putevima,
rekama, jezerima, morima, e) bezbednost objekta, f) bezbednost linosti, g) ekoloka bezbednost,
h) bezbednost podataka itd. U definiciji bezbednosti postoje tri aspekta bezbednosti: a)
bezbednost kao funkcija, b) bezbednost kao organizacija/sluba/sistem i v) bezbednost kao
stanje. Kao funkcija, bezbednost se odnosi na pravne norme, institucionalnu strukturu i
nadlenosti dravnih subjekata. Prema tom aspektu razlikujemo dravnu, vojnu i javnu
bezbednost. Apsolutna bezbednost za oveka ne postoji ni za druge vrednosti. Nauka o
bezbednosti je danas potrebna jer su bezbednosni problemi viedimenzionalni i zahtevaju
razliite specijalizacije i timski rad i istraivanje.

Bezbednosne pojave su drutvene pojave kojima se ugroavaju bezbednosni interesi drave;

drutva (nacije), saveza drava, korporacija, manjih drutvenih grupacija (nacionalne manjine,
porodica, lokalna zajednica itd), visokorizinih grupa (LGBT populacija, lica sa kriminalnim
dosijeom, skitinice, prosijaci, prostitutke itd) i pojedinaca. Pored navedenog, bezbednosne
pojave su i prirodne pojave koje potiu iz prirodnog ovekovog okruenja, koje mogu ugroziti
bezbednost ljudskih zajednica na pojedinanom, lokalnom, nacionalnom, regionalnom i
globalnom nivou. Mogu nastati dejstvom elementarnih prirodnih sila ili posredstvom ljudskog
destruktivnog delovanja na prirodu. Bezbednosne pojave mogu se identifikovati i proizvesti
posledice po drutvene odnose, stanje bezbednosti shvaeno i u objektivnom i subjektivnom
smislu, kao i po organizaciju i funkcionisanje bezbednosnih organizacija.

Bezbednosne pojave se manifestuju u tri osnovna vida: prirodni, drutveni i psihiki. Svaki od
tih vidova nauka o bezbednosti prouava iz tri dimenzije: etiologija, fenomenologija i posledice
prouzrokovane bezbednosnim pojavama (u kriminlogiji je to viktimologija). Preciznije predmet
istraivanja bezbednosnih nauka jesu: a) vrednosti koje se tite, b) ugroavanje vrednosti
faktori, nosioci ugroavanja, naini ugroavanja, v) metodika (metode, tehnike i sredstva)
otkrivanja bezbednosnih pojava, g) metodika preveniranja bezbednosnih pojava, d) pravo koje se
uvruje za bezbednosne organe i graane, ) bezbednosna politika, e) linost
prestupnik/delinkvent.

3. Osnovna znanja o nauci, naunoj delatnosti i istraivanjima

Pojam i osnovni konstituensi nauke

10
Frensis Bekon (eng. Francis Bacon) kae: Nauka je snaga. Razvijenost nauke i razvijenost
zemlje i naroda meusobno se uslovljavaju, jer nauka i ljudska mo idu zajedno, uporedno, one
se prepliu, proimaju i jedna na drugu uzajamno utiu.

Definicija (Zelenika): Nauka je skup sistematizovanih i argumentovanih znanja, odnosno skup

spoznajnih injenica, pojmova, naela, podataka, informacija, teorija, zakona i zakonitosti u
odreenom istorijskom razdoblju o objektivnoj stvarnosti (prirodi i drutvu) do kojega se dolo
primenom objektivnih naunih metoda, a kojima je osnovna svrha i cilj spoznaja zakona i
zakonitosti o prolosti, sadanjosti i budunosti prirodnih i drutvenih pojava i maksimizacija
uinkovitosti ljudske prakse.

Osnovni elementi iz navedene definicije nauke su:

Skup znanja o predmetu naunog istraivanja;

Istorijski trenutak;
Objektivna stvarnost;
Svesna primena naunih metoda;
Dijagnostifikovanje prirodnih i drutvenih pojava u prolosti i sadanjosti, prognoziranje
i predvianje prirodnih i drutvenih pojava u budunosti;
Menjanje uslova rada i ivota i stvaranje osnovnih pretpostavki za drutvo blagostanja,
maksimizacija uinka primene nauke u praksi.

Pored navedenog shvatanja o osnovnim elementima nauke, prilino je prihvaeno miljenje da

postoji minimum od etiri osnovna elementa ili konstituensa nauke i to:

Samostalan predmet nauke kompleksno podruje stvarnosti na koje se odnose iskazi

nauke, a problemi u toj stvarnosti su dominantni (Sakan, M. 2006:30). Defininicija
profesora Sakana objedinjava pojam predmeta i objekta naunog istraivanja. Prema
profesoru Mihailu Markoviu, predmet bilo koje nauke je kompleks novih, aktuelnih,
meusobno srodnih problema koji nastaju u procesu praktine interakcije oveka i
objektivnog sveta, dok je objekat naunog istraivanja stvarnost koja okruuje oveka i
postoji nezavisno od njegove svesti. Pod objektom se podrazuvaju ne samo materijalne
stvari, ve i drutvene pojave i odnosi, drutvena socio-patoloka stanja itd.
Teorija u naunom smislu sistematizovano i argumentovano saznanje, kojim se mogu
objasniti pojave i procesi, te kao takva omoguuje dublji zahvat u saznavanju stvarnosti
(Sakan, M. 2006: 32). Kao sloena kategorija, teoriju ini skup meusobno povezanih
pojmova: pojam (logika predstava predmeta), termin (jeziki izraz pojma, stav (svaka
veza meu pojmovima koja ima smisla), sud (stav kojim se neto tvrdi i koji zato mora
biti istinit ili laan), hipoteze, nauni zakoni,

Jezik nauni jezik se razlikuje od obinog po stepenu odreenosti pojmova, termina i

znaenja, zatim po preciznosti, jasnoi i komunikabilnosti. Dakle, najvanije za nauni
jezik jeste da su pojmovi meusobom koherentni, odnosno smisleno povezani i
jednoznano odreeni. U naunom jeziku jedan pojam moe da ima i vie znaenja, ali
kada se koristi u pisanoj ili usmenoj komunikaciji mora se koristiti samo jedno znaenje i

11
 to se mora naglasiti u komunikaciji. Takoe, nauni jezik se mora bazirati na knjievnom
(standardnom) jeziku.
Metoda kompleks meusobno povezanih, koherentnih, sistematizovanih postupaka koji
skupa ine pristup predmetu nauke i dokazivanja naune istine.

Nauna istraivanja i nauka ne moraju uvek biti u direktnoj vezi sa svakidanjim ivotnim
problemima, jer ona ponekada moe imati i opti karakter i teorijsko znaenje. Istraivanje
bezbednosnih pojava, pak treba da bude, ako ne iskljuivo, onda preteno
aplikativno/primenjeno na ivot i praksu oveka.

4. Metodologija naunog istraivanja

Metodologija naunog istraivanja je nauka o metodama naunog istraivanja, odnosno o

sveukupnosti svih oblika i postupaka naunih istraivanja pomou kojih se dolazi do
sistematskog i argumentovanog znanja. Takoe, to je nauna disciplina u kojoj se kritiki ispituju
i eksplicitno izlau razliite opte i posebne naune metode, za svakog naunika, istraivaa,
nastavnika, studenta, magistranta, doktoranta, intelektualca, stvaraoca, inovatora. Metodologija
predstavlja condicio sine qua non nuan uslov da se moe uopte istraivati.

4.1 Pojam i klasifikacija metodologije naunog istraivanja

Pojam metodologije naunog istraivanja

Metodologija uopte, pa i metodologija naunog istraivanja potie od grke rei methodos i

logos, to bi se moglo prevesti kao nauka o metodama naunog istraivanja. U
leksikografiji metodologija je nauka o logikim formama procesa saznavanja i njihovoj primeni
u nauci, u naunom istraivanju, odnosno metodologija je nauka o metodama koje se primenjuju
u naunom istraivanju i pri izlaganju rezultata takvih istraivanja.

U nauci se razlikuje opta metodologija od metodologije posebnih naunih podruja, kao to je

metodologija istraivanja bezbednosnih pojava. Opta metodologija je deo logike. Ona izuava
problem naunog saznanja, a usko je povezana s gnoseologijom, osnosno epistemologijom.

Osnovna metodoloka naela metodologije mogla bi se svrstati u tri grupe:

Neelo nunosti i mogunosti dijalektike obrade problema gnoseoloke metodologije,

tj. dublje, konkretnije i svestranije obrade svih metodolokih problema, poev od pitanja
opte metodologije do pitanja posebnih i specijalnih metoda saznanja.

12
 Naelo zakonitosti dijalektike metodologije saznanja, i to: opti dijalektiki zakoni i
dijalektika naela saznanja, kakva su naela konkretnosti saznanja, naelo preferiranja
prakse nad teorijom, zakon dijalektikog identiteta i jedinstva raznovrsnih, suprotnih i u
fazi promene razvoja protivrenih injenica svih pojava, itd.
Naelo primene spomenutih optih dijalektikih postavki i zakona i analize
savremenog naunog saznanja kako savremene logike tako i savremenih prirodnih nauka,
posebno savremene relativistike kvantne fizike, a i drutvene i humanistike nauke, moe
zasnovati i dalje razvijati dublja i tanija istraivanja o svim pitanjima opte metodologije
saznanja i o pojedinim optim i posebnim metodama naunih saznanja.

Prema tome, metodologija je nauka o logikim oblicima procesa saznavanja i o njihovoj primeni
u nauci, u naunom istraivanju; nauka o metodama koje se primenjuju u naunom istraivanju i
prezentiranju rezulatata naunog istraivanja. Prema tome, metodologija ima dva procesa:
proces otkrivanja naunih saznanja, pa je to ustvari proces naunog istraivanja, odnosno
naunih otkria, a u drugom procesu rezultati takvih istraivanja i otkria na odreeni nain se
predstavljaju onima koji s tim rezultatima nisu bili upoznati, a treba da budu.
Metodologija naunog istraivanja se moe posmatrati sa tri aspekta:

Teorijski aspekt osnovni zadatak metodologije, kao teorije naunog istraivanja, jeste da
sprovodi logikoepistemioloku kritiku naunog dela u svim teorijskim elementima. To
znai ispitivanje logike strukture zakona, hipoteza, teorija, naunih injenica, saznanja,
otkria, izuma, jezika, stila, terminologije itd.
Tehniki aspekt metodologija s tehnikog stanovita obuhvata postupke prikupljanja,
posmatranja, sredjivanja, eksperimentisanja i tanog merenja podataka, a koji osiguravaju
optimalne uslove pod kojima se moe doi do upotrebljivih naunih podataka, informacija,
saznanja itd.
Organizacijski aspekt metodologija treba da osigura racionalnu tehnologiju naunog
istraivanja u svim njegovim elementima.

Metodologija naunog istraivanja ima tri osnovne karakteristike:

Tvrdnje treba iznosti jasno, precizno, jeziki, stilski i terminoloki ispravno.

Nauna saznanja u jednom podruju moraju biti obrazloena i povezana s drugim
saznanjima; jedni stavovi se izvode iz drugih u skladu sa logikim pravilima koja imaju
objektivni drutveni karakter.
Sve rezultate naunog istraivanja bi trebalo proveriti u praksi.

Klasifikacija metodologije naunog istraivanja

Metodologija naunog istraivanja moe se klasifikovati u dve grupe:

13
 Opta metodologija naunog istraivanja izuava i prezentira opta saznanja o
procesima naunog istraivanja, metodama i tehnikama koje se u takvim istraivanjima
primenjuju. Treba je kombinovati s posebnim metodologijama naunog istraivanja.
Posebne metodologije naunog itraivanja izuavaju i prezentiraju specijalistika
saznanja o postupcima naunog istraivanja, metodama i tehnikama koje se primenjuju u
pojedinim podrujima, naunim poljima, naunim granama i ograncima nauke
(pedagogija, ekonomija, bezbednost, medicina, sport itd).

4.2 Pojam i klasifikacija naunih metoda

1. Pojam naune metode

Metoda (grki methodos, to znai put, nain, istraivanje) uopteno znai planski postupak
ispitivanja i istraivanja neke pojave, odnosno nain rada za ostvarivanje nekog cilja na
filozofskom, naunom, politikom ili praktinom podruju. Termin metoda uglavnom se
primenjuje u dva znaenja: prvo, metoda znai gotov model, procedure, redosled (emu) po kojoj
se odvija neka praktina aktivnost, kao to su: proizvodne metode u industriji, agrotehnici,
graditeljstvu, nastavne metode, metode otkrivanja i fiksiranja tragova krivinog dela itd., drugo,
metoda znai misaoni postupak primenjen da se lake i to tanije otkriju i sistematski obrade
naune injenice, podaci i informacije (nauna metoda). Metoda u nauci znai nain istraivanja
i izlaganja predmeta (stvari ili pojave) koje nauka istrauje.

Prema tome, nauna metoda je skup razliitih postupaka kojima se nauka koristi u
naunoistraivakom radu da bi istraila i izloila rezultate naunog istraivanja u odreenom
naunom podruju ili naunoj diciplini. Istovremeno nauna metoda je i put istraivanja kojim
se oblikuje i izgrauje nauka. Naunom metodom naziva se i svaki nain naunog istraivanja
koje osigurava sigurno, sreeno, sistematsko i tano saznanje. Metoda u irem logikom smislu
postupci koji su zajedniki za sve naune discipline i metoda u u uem tehnikom smislu
postupci svojstveni samo odreenim naunim disciplinama.

Najee, metod uopte, pa i nauni metod ima u svoj strukturi tri osnovne komponente: 1)
osnovni princip, koncept ili filozofsku komponentu, 2) tehniku primene i 3) instrumente
primene.

5. Dokaz
Postupak ija je svrha utvrivanje, pokazivanje, zasnivanje istinitosti nekoga suda naziva se
dokazivanje, a njegov logiki oblik/forma dokaz. Drugim reima, dokaz je logiki oblik koji
garantuje istinitost saznanja pomou njegovog dovoljnog obrazloenja. U svakom dokazu

14
razlikuje se postavka ili tvrdnja koja se dokazuje i dokazni razlozi/argumenti pomou kojih se
postavka dokazuje. Isto tako, dokazivanje je izvoenje istinitosti jednog suda na osnovu
istinitosti drugog ili drugih sudova za koje se zna da su istiniti ili barem verovatno istiniti.

U postupku dokazivanja bitna su etiri elementa dokaza: 1) teza/tvrdnja sud ija se istinitost
dokazom utvruje; 2) argumenti/razlozi sudovi na osnovu kojih se utvruje istinitost tvrdnje
ili teze, 3) nerv dokaza kljuni, glavni argument ili razlog koji presudno utie na
dokazivanje istinitosti neke tvrdnje ili teze, 4) nain dokaza nain na koji se pomou
argumenta utvruje istinitost teze. Proces dokazivanja je u osnovi proces zakljuivanja. Razlika
izmeu procesa dokazivanja i procesa zakljuivanja jeste u tome to kod dokazivanja proces
ide obrnutim redom. Kod zakljuivanja zakljuak se izvodi po poznatom postupku iz datih
poznatih premisa, a kod dokazivanja zakljuak je ve poznat, te je potrebno nai odgovarajue
premise i postupak. To znai, da ono to su u zakljuku premise u dokazu su argumenti, a u
zakljuku to je konkluzija (zakljuak), to je u dokazu tvrdnja/teza.

U postupku dokazivanja polazi se od pretpostavke da je teza/tvrdnja istinita, pa se nakon toga

trae argumenti/razlozi za tu tezu i pomou njih se dokazuje da je ona zaista istinita. Traiti
argumente za neku tezu znai traiti istinite sudove. Istiniti sudovi zovu se aksiomi. Aksiomi se
ne mogu dokazati, niti je to potrebno jer je njihova istinitost oigledna. U toku modernog razvoja
logike postepeno je poeo da se menja smisao aksioma. Za izbor odreenih stavova kao
aksioma neke teorije ne uzima se samo stepen njihove oiglednosti, ve se za aksiome uzimaju
stavovi od kojih je mogue to jednostavnije izvesti istinite tvrdnje/teze/iskaze teorije. Primer
aksioma su: majka je starija od kerke; pukovnik je vii in od porunika; profesor je vie
naunonastavno zvanje od asistenta.
U nauci su poznati na primer kao aksiomi Njutnovi zakoni mehanike, Euklidovi aksiomi,
matematiki, geometrijski itd. Nauka poiva na aksiomima kao bitnim pretpostavkama
dokazivanja pojedinih naunih tvrdnji. Aksiomi su u logici zakoni logikog miljenja.

Slino aksiomima, postulati (lat. postulare traiti, zahtevati) su u savremenoj metodologiji i

logici stavovi koji se shvataju sami po sebi istinitim i najbitnijim od kojih odreena teorija polazi
i na osnovu kojih dokazuje istinitost drugih stavova ili tvrdnji. Postulati se ne dokazuju. esto se
poistoveuju sa aksiomima. Na primer, peti Euklidov aksiom/postulat glasi: Kroz jednu taku
moe se u odnosu na zadatu pravu povui samo jedna parelelna prava. Postulat je i npr. Svako
ivo bie koje je roeno mora umreti. To je stav koji je sam po sebi instinit i ne treba ga
dokazivati. Empirijski i iskustveno je istinit, mada postoji nauno objanjenje atrofije ivog
organizma usled starosti, gubitka osnovnih ivotnih funkcija i na kraju smrti.

Dokaz je slian objanjenju. Dokazati jedan sud/tvrdnju/tezu znai pronai skup sudova iz kojih
se on moe valjanim zakljuivanjem izvesti, dok objasniti jednu pojavu znai pronai skup
istinitih sudova iz kojih se valjanim zakljuivanjem moe izvesti sud ili sudovi kojima je opisana
pojava, to je treba objasniti. Razlika izmeu dokazivanja i objanjenja je u sledeem: svrha
dokazivanja je utvrditi istinitost nekog suda, a njegov zadatak je da se problem istinitosti suda
rei; svrha objanjenja je da se da odgovor na pitanje zato je neki sud istinit, pa objanjenje
polazi od suda ija je istinitost empirijski utvrena, a njegov zadatak je da taj sud uini
shvatljivim. Isto tako sudovi koji su opis direktnog iskustva ne mogu se dokazati, ali se zato
mogu objasniti. Kada, na primer, neko vidi da se iva u toplomeru koji je uronjen u vruu vodu
naglo spustila pa digla, ima pravo tvrditi da je to ba tako bilo. Takav je sud istinit bez obzira na

15
to to se ne moe dokazati, ali se stoga moe objasniti. Ako se ne moe objasniti, moe se s
pravom smatrati istinitim.

Postoje razne vrste dokaza, kao to su:

6. Direktni i indirektni/apagogiki dokaz. Dokaz pomou istinitih argumenata iz kojih

teza proizilazi naziva se direktnim dokazom ili direktni dokaz je onaj dokaz kojim se
direktno dokazuje teza, bilo na osnovu optih stavova iz kojih ona proizilazi ili na osnovu
posledica koje iz nje proizilaze. On ima za cilj dokazati tezu. Dokaz kojim se istinitost
nekog suda utvruje tako to se utvruje neistinitost njemu kontradiktornog suda/tvrdnje,
naziva se indirektnim ili apagogikim dokazom. To znai, da se indirektinim dokazom
ne dokazuje sama teza, ve se u stvari pobija/opovrgava suprotnost tezi (antiteza). Polazi
se od stava/antiteze koji je suprotan toj tezi i dokazuje se da je on neistinit, a ako je
neistinit onda je teza istinita. Na primer: Svako ivo bie koje je roeno mora umreti,
aniteteza bi bila Nijedno, neko ili makar jedno ivo bie koje je roeno ne mora umreti.
Opovrgavanjem/pobijanjem antiteze da nijedno/neko ivo bie koje je roeno ne mora
umreti, dokazuje se istinitost teze da svako ivo bie koje je roeno mora umreti.
Opovrgavanje antiteze, ali takoe i dokazivanje teze mogue je na osnovu stava: ivot
je rastojanje izmeu dve take, take A roenje i take B smrt, koji se odnosi na sva
iva bia, bez obzira koliko dugo ivelo svako pojedinano, i koji predstavlja aksiom u
koji se ne moe sumnjati, jer je potvren iskustveno i biolokim zakonima (primedba
MK).

7. Potpun i nepotpun dokaz. Potpun dokaz je dokaz u kojem su argumenti nesumnjivo

istiniti, a prelaz od razloga ka tezi je deduktivan (teza nuno proizilazi iz agumenata).
Potpun dokaz je samo ideal kojem se tei. Nepotpun ili nekompletan dokaz u kojem
argument/razlozi nisu bezuslovno istiniti ili u kojem je prelaz od argumenata tezi
induktivan (teza verovatno sledi iz argumenata). Shodno tome svi dokazi su manje ili vie
nepotpuni.
8. Empirijski i neempirijski dokaz. Empirijski ili aposteriorni dokaz je takav dokaz iji su
argumenti empirijski sudovi (npr. ribe diu krgama). Neempirijski ili apriorni dokaz je
takav dokaz u kojem se koriste neempirijski argumenti, a mogu se dokazati samo pomou
istovrsnih neempirijskih stavova.
9. Deduktivni i induktivni dokaz. Deduktivni dokaz je takav dokaz u kojem teza
deduktivno (nuno) proizilazi iz istinitih argumenata. Induktivni dokaz je takav dokaz u
kojem se teza induktivno (verovatno) izvodi iz istinitih argumenata ili razloga.

Postupak dokazivanja podlee odreenim pravilima, kao to su:

10. Tvrdnje ili teze moraju imati odreeni smisao i znaenje za nauku, odnosno za saznanje.
11. Sudovi/stavovi kojim se izraava teza moraju biti jasno, precizno i odreeno
(nedvosmisleno) definisani.
12. Sudovi argumenti po svom znaenju moraju biti jasno, precizno i odreeno formulisani i
saznajno vredni, odnosno istiniti ili verovatni i dovoljni za dokaz teze.
13. Dokazivanje mora biti usklaeno sa pravilima zakljuivanja koje utvruje logika.
14. U samom postupku dokazivanja ne sme se menjati teza.

16
Da bi celovit postupak dokazivanja bio korektan/taan/istinit, moraju se koristiti istiniti sudovi,
to vai i za argument i za tezu/tvrdnju.

U postupku dokazivanja mogu se pojaviti greke, kao i kod postupka zakljuivanja, i to:

15. Greka irelevantnosti/beznaajnosti sastoji se u tome da se ne dokazuje ili opovrgava

predmetna teza/tvrdnja, nego neka druga, najee lano istovetna predmetnoj, a u stvari
je potpuno drugaija. Najei oblici greke irelevantnosti su:
16. Ko previe dokazuje nita ne dokazuje neko dokazuje previe kada dokazuje tezu koja
je ira od predmetne teze, a dokazao bi i predmetnu kada bi dokazao iru. Za nekog ko
dokazuje uu tezu od predmetne, kae se da dokazuje premalo, on sebi olakava posao,
ali ne dokazuje ono to bi trebalo dokazati.
17. Prelaz u drugu vrstu teze dokazuje se teza koja je sasvim druge vrste u odnosu na
predmetnu tezu ili je u sasvim drugoj oblasti.
18. Argument usmeren na linost kada neko ne pobija argumentima tvrdnju, nego napada
autora tvrdnje.
19. Argument strahopotovanja prema autoritetima predmetna teza se dokazuje
pozivanjem na miljenje autoriteta iz predmetne oblasti (hemije, fizike, politike,
ekonomije, andragogije itd). To se deava ljudima koji nemaju dovoljno znanja ili
samopuzdanja u svoje stavove.
20. Argument od sveopteg slaganja slian prethodnom, neko ko pokuava dokazati
predmetnu tezu pozivajui se na sveopte miljenje, odnosno argument od sveopteg
slaganja.
21. Argument neznanja valjanim dokazom za predmetnu tvrdnju smatra nepostojanje
dokaza za antitezu, odnosno tezu koja je protivrena predmetnoj tezi. Na primer:
predmetna teza je: Kancer je neizleiva bolest, a njena antiteza bi bila Kancer je
izleiva bolest za koju nema dokaza, ali postoji stav da jo nije pronaen lek za tu
bolest, pa samim tim to nema dokaza za antitezu, potvruje se predmetna teza. Dakle, ne
moemo dokazati ni predmetnu tezu niti njenu antitezu, jer neamomo dovoljno znanja,
odnosno argumenata za to. Ako prihvatimo nepostojanje argumenta za antitezu, time
dokazujui predmetnu tezu napravili smo greku u dokazivanju, poznatu pod nazivom
argument neznanja.

22. Greka neosnovanog razloga dokazi iz kojih se izvodi predmetna tvrdnja mogu biti
bez dokazne snage. Naime, dokazi/argumenti mogu biti neistiniti ili sporni. U ovoj grupi
tipine su sledee greke:
23. Osnovna zabluda polazi se od neistinitog argumenta/razloga, koji esto mogu
predstavljati predrasude. Na primer: ene vladaju svetom jer su inteligentije od
mukaraca ili Nemaka nacija je superiorinija u odnosu na ostale na emu je nacistiki
lider Adolf Hitler zasnivao svoju tezu da Nemaka nacija treba da vlada svetom ili
ene su loiji vozai od mukaraca itd.
24. Isto istim (tautoloko dokazivanje) ne postoji argument za predmetnu tvrdnju nego se
ona potvruje ponavljanim reima. Na primer: Magistar ekonomskih nauka je
ekonomski ekspert zato to ima magistraturu iz oblasti ekonomskih nauka, to je u
sutini isto reeno, samo malo drugaijim reima.

17
 25. Greka anticipiranja naela ili loeg deduktivnog zakljuivanja greka u dokazivanju
nastaje kada se za dokazivanje predmetne teze koristi druga teza koja je istinosno sporna.
Tako na primer, majka ini tu vrstu greke u dokazivanju teze da je njen sin probuio
gumu na automobilu svog profesora matematike, kada kae: Moj sin nije nikada
probuio nikome gumu na automobilu. Prema tome moj sin nije probuio gumu na
automobilu svog profesora.
26. Greka krug u dokazu (ta je starije koka ili jaje) misaono-logiki proces dokazivanja
kree se u krug jer se koristi dokaz koji nita ne dokazuje. Na primer, ako kaemo za
nekoga da je zdrav zato to je otporan, argument otporan nije dovoljno snaan jer nije
dovoljno jasan. Kada se pojanjava argument otporan tada postaje teza, a teza zdrav
postaje argument. Drugi primer, ako kaemo da je informacija podatak ili skup podataka
koji daju novo saznanje, a zatim definiemo podatak kao informaciju koja daje novo
saznanje. To je zapravo princip pitanja ta je starije koka ili jaje poto nemamo valjani
dokaz kao odgovor na pitanje ta je starije, uvek emo se vrteti u krug sa dokazima i
tvrdnjama.
27. Greka sleda (ta iz ega sledi/proizilazi) mogue je da dokaz ne bude dobar iako se
koriste istiniti argumenti pomou kojih se nastoji dokazati predmetna teza. To se dogaa
u situaciji kada se teza ne zasniva na korienim argumentima, odnosno teza se ne moe
izvesti iz takvih argumenta. To znai da ne postoji bitna veza izmeu teze i argumenata.
Na primer: Studntkinja F.F je inteligentna jer je marljiva, paljiva, ozbiljna i
armantna. Greka u navedenom primeru je u tome to se izmeu inteligencije i
navedenih osobina studentkinje koje su uzmimo istinite ne moe uspostaviti bitna veza,
odnosno inteligencija ne proizilazi nuno iz tih osobina.

5. Opovrgavanje ili pobijanje

Opovrgavanje ili pobijanje je postupak dokazivanja da je neka tvrdnja/teza neistinita, odnosno to

je postupak utvrivanja neistinitosti neke tvrdnje. Dokaz je za razliku od opovrgavanja usmeren
na utvrivanje istinitosti neke teze. U irem smislu i opovrgavanje istinitosti neke teze je
dokazivanje, pripada kategoriji dokaza. Opovrgavanje, kao i dokazivanje, moe biti: 1) direktno
opovrgavanje sastoji se u dokazu neistinite teze ili neistinitih/pogrenih argumentacija i 2)
indirektno opovrgavanje dokaz na indirektan nain, bilo dokazom istinitosti antiteze, bilo
izvoenjem pogrenih i nemoguih posledica iz tvrdnje koja se opovrgava.

6. Zakljuak

Zakljuak je logiki oblik (kategorija) koja se sastoji iz sudova. U svakom zakljuku ima vie
sudova, a najmanje dva. Svaki skup sudova ne mora biti i zakljuak. Meusobno nepovezani
sudovi ine obian niz sudova, a vie sudova meusobno povezanih ine sloen sud, koji ne
mora biti zakljuak. Da bi se formulisao zakljuak potrebno je imati i misao da jedan sud sledi iz
18
drugog ili vie drugih. Ta se misao obino izraava reima: dakle, prema tome, odatle sledi, s
toga, to vodi ka i tome slino. Primer zakljuka: Profesionalni policijski slubenici su etini.
Etini dravni slubenici imaju ugled u sredini u kojoj rade. Dakle, profesionalni policijski
slubenici imaju ugled u sredini u kojoj rade.

Zakljuivanje je misaoni proces kojim se izvodi jedan sud iz jednog ili vie sudova. Zakljuak
je na odgovarajui nain strukturisana sloena misao o dva ili vie sudova, od kojih jedan
sledi/proizilazi iz drugog ili drugih. Elementi zakljuka su meusobno povezani sudovi (ne
reenice).

Sud ili sudovi iz kojih se izvode novi sudovi nazivaju se premise ili pretpostavke (prednji
sudovi), a novi sud koji se izvodi iz premise naziva se zakljuak ili zakljuni sud ili konkluzija
(od engleske rei conclusion). Moglo bi se rei da je odnos izmeu premise i zakljuka isti kao
odnos izmeu argumenta i posledice (tvrdnje/teze).

Treba praviti razliku izmeu valjanog i nevaljanog zakljuka. Valjani zakljuak sledi iz premise.
Dok nevaljani zakljuak ne sledi iz premise.

7. Zakljuak

19
Kao to je napred navedeno, metodologija istraivanja bezbednosnih pojava sadri osnove opte
metodologije naunog istraivanja, sa osnovnim pojmovima o nauci, logici, bezbednosti i
bezbednosnim pojavama. Cilj ovog dela knjige (skripte) jeste da studenti usvoje osnovnu
terminologiju iz metodologije naunog istraivanja i da utvrde osnovne pojmove iz oblasti
bezbednosti, koje su stekli tokom studija na Fakultetu, kako bi mogli efikasnije da se ukljue u
sutinu i specifinosti metodologije i tehnologije istraivanja bezbednosnih pojava.

Osnovni pojmovi Metodologije istraivanja bezbednosnih pojava u ovoj knjizi su: nauka,
Filozofija, pojam, sud, definicija, divizija/razdeoba, distinkcija/razlikovanje, deskripcija,
eksplanacija/objanjenje, nauni problem, predmet naunog istraivanja, hipoteza, indikatori,
predvianje, nauno otkrie, dokaz, opovrgavanje, zakljuak, teorija, nauni zakon, verifikacija
saznanja, nauna injenica, nauna delatnost i nauno istraivanje.

8. Literatura

20
 Ratko Zelenika (2000) METODOLOGIJA I TEHNOLOGIJA IZRADE
ZNANSTVENOG I STRUNOG DJELA, Ekonomski fakultet u Rijeci, Rijeka.

ore Ignjatovi (2009) METODOLOGIJA ISTRAIVANJA KRIMINALITETA SA

METODIKOM IZRADE NAUNOG RADA, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu,
Beograd.

EUROPOL EU, European Police Office (2013) COCTA Serious and Organized Crime
Assessment.

Cane T. Mojanoski (2012) METODOLOGIJA NA BEZBEDNOSNITE NAUKI

OSNOVI, Fakultet za bezbednost Skopje, Univerzitet Sv. Kliment Ohridski Bitola,
Skopje.

Cane T. Mojanoski (2013) METODOLOGIJA NA BEZBEDNOSNITE NAUKI

analitiki postapki, Fakultet za bezbednost Skopje, Univerzitet Sv. Kliment Ohridski
Bitola, Skopje.

Novak Miloevi i Saa Milojevi (2001) OSNOVI METODOLOGIJE BEZEDNOSNIH

NAUKA, Policijska akademija, Beograd.

Vidan Markovi (1988) TEORIJA BEZBEDNOSTI SA METODOLOGIJOM

ISTRAIVANJA BEZBEDNOSNIH POJAVA, Jugoart, Zagreb.

Fakultet civilne odbrane (2005) INDIKATORI LJUDSKE BEZBEDNOSTI.

Zoran Kekovi, et al. (2011) PROCENA RIZIKA U ZATITI LICA, IMOVINE I

POSLOVANJA, Centar za analizu rizika i upravljanje krizama, Beograd.

Momilo Sakan (2006) METODOLOGIJA VOJNIH NAUKA, Vojnoizdavaki zavod,

Beograd.

21