Neurotini ponos

Ljudi se jako esto ponose nekom osobinom njihove linosti koja im stvara najvee
problem u ivotu, neim to je najbolesnije u njima.

Iako se bavim psihoterapijom tri i po decenije, i toliko toga sam uo od ljudi da sam
poeo da verujem da me nita vie ne moe iznenaditi, i dalje sam fasciniran time koliko na um
moe da bude neverovatan iluzionista i da nas ubedi u to da stvarnost nije stvarnost. Ono to
zovem neurotini ponos je jadan od najeih i najvrih dokaza u iluzionistike moi naeg
uma. Ljudi se jako esto ponose nekom osobinom njihove linosti koja im stvara najvee
problem u ivotu, neim to je najbolesnije u njima. Jedna izreka kae: Budala se ponosi
onim ega se pametan stidi. Ljudi se, ini mi se, mnogo ree tako intenzivno ponose onim to
stvarno jeste za ponos. Ono to me jo vie zbunjuje je injenica da ni ja, koji sebe smatram
razumnim ovekom i ne mislim da sam budala, prepoznajem u sebi to da se ponosim nekim
aspektima sopstvene linosti koji su naisto budalasti. Poeo sam ozbiljno da razmiljam o tome
da e me ostaci neurotinog ponosa u meni ubiti. Ne preterujem. Evo zato to mislim:

Ponos na nedostatak straha (Pazite da vas ne ubije)

Prepoznao sam odavno taj svoj emocionalni defekt odavno. Kado osoba koja se
decenijama bavi dubinskom psihoterapijom znam i to da taj moj defekt ima ime da je to
odbrmbeni mehanizam koji se zove negacija i da spade u primitivne odbrambene mehanizma.
Da, znao sam da imam neto primitivno u sebi. Nije normalno da osoba nema nikakvu reakciju
straha u opasnim situacijama, posebno onima koje su opasne po ivot. A ja nemam nikakvu
reakciju straha u situacijama opasnim po ivot. Potpuno sam miran, ak oputen. To, naravno,
nije normalno. Svestan da sam bio ponosan na takvu svoju nenormalnost. Pre neki dan sam imao
ozbiljnu saobraajku, auto mi je potpuno uniten (nisam kriv, naleteo sam na led na autoputu, i
bilo je 7 saobraajki na tom delu puta za pola sata). Moja supruga je bila sa mnom u kolima.
Nismo bili povreeni ni ona ni ja. Nisam oseao nikakav strah ni tada, ni kasnije, ni sada dok
ovo piem. Gotovo ista situacija se desila pre nekih 17 godina. Cela porodica mi je bila u kolima,
zajedno sa kerom. Automobil potpuno uniten. Svi zdravi i itavi, a ja mrtav ladan. Zar nije
trebalo da se ozbiljno zabrinem za sopstveno zdravlje? Naravno. I brinem se, racionalno, ali se,
na alost, ne plaim.

Oseao sam ponos na svoj defekt, I ak sam ga racionalizovao negde u svojoj glavi
nazivajui to neustraivost. Pa, ime mi je Neboja. Zar nije normalno da se ne plaim. Pametan
ovek bi se toga, svakako, stideo. Ni to nije sve (to bi rekli oni sa multilevel reklama), ak sam
primetio u svom umu i misli tipa Nee grom u koprive, ali i jo lue: Ja imam neki poseban
dil sa Bogom (kao neki miljenik) i nema anse da se meni neto desi, pa ni onima koji su moji ili
su oko mene, kao da ih uva nekakva moja posebna veza sa Bogom. to je najlue, stvarnost
mi je uvek potvrivala da ta moja suluda misao nije suluda. Ako ne raunam predmete,
automobile, materijalne tete ( to je meni, sutinski, nebitno), sve je uvek bilo u redu, nikome
nikada u takvim situacijama, pored mene nije falila ni dlaka sa glave (ajd, po neka sitna
ogrebotina). Moj nesvesni um je izvukao statistiku prema kojoj sam ja neunitiv, a svi pored
mene zatieni. U to ne raunam prirodnu smrt, samo zatieni od nesree.

Takav odnos imam i prema stvarima koje bi mogle biti potencijalno opasne po moje
zdravlje: puim, ali sam uveren da to meni nee nakoditi. Volim da jedem nezdravu hranu jer je
ukusna. Oseam nekakav ponos to ivim po nekom svom meraku, a ipak sam zdrav (opet mi
stvarnost potvruje da sam u pravu). A ta ako je sve to samo sluaj. Ako nisam nikakav boiji
miljenik, niti neunitiv, nego samo blesan koji je, igrom sluaja, imao sree? Moj zdrav razum
se, i pored zavodljivih iluzionistikih predstava mog nesvesnog dela uma, ipak odluuje za
realnost koja nije ba tako spektakularna i kojom se neu ponositi. Smrtan sam i razboljiv, te sam
reio da se uvam zdravim razumom (ako me ve strah ne titi). Za poetak, ostavljam cigarete i
smanjujem brzinu u vonji.

Ponos na bes
esto sam radio sa ljudima koji imaju problema sa kontrolom besa, koji ak dou na
terapiju zbog problema koji im nekontrola besa donosi, a koji su, u dubini due svoje besne,
ponosni na taj aspekt svog karaktera. Negde u sebi ponosni su na to to nemaju dlaku na
jeziku, to uvek govore istinu, to sa njima zna na emu si, ne rade iza lea, to su
otvoreni, strasni, ne podnose nepravdu, otvoreno i agresivno napadaju zlo kad ga vide u
ljudimakao neki gnevni i pravedni aneli. Kada im, na primer, njhov bes ugroava brak, kada
se tuku ili vrite pred decom, oni jednostavno moraju da kau istinu, da isteraju pravdu. Oni
nisu potuljeni kao suprotna stranapa nek deca vide ko je kakav. Uvereni su da jasno vide
istinu koja ne moe biti drugaija od one koju oni vide. Neto je ili tako ili nije tako, crno-belo.
Ne podnose sivo, kompleksne istine u kojima nema ba tako jasne i otre podele na dobro i
zlo. Prema svom vienju oni ne zamagljuju istinu, jasno vide, u pravu suGledano sa
strane: zadrti su, kategorini, prezahtevni, ne vide drugu stranu medalje, egocentrini su, misle
da su uvek u pravu, napadaju u povreuju druge, ne izvinjavajeu se jer nemaju za ta

esto pitam ljude sa takvim ponosom: ta mislite, da li biste mogli da svoj odnos sa
muem (ili enom) lake sredite kad ne biste tako esto besneli, vreali, vritali, kritikovali.
Mislim da bih, ali oseam da bih to doivela kao neko uvlaenje, manipulaciju dodvoravanjem,
foliranje, prihvatanje nepravde, dozvoljavanje loegI da bih tako izdala sebe, neke svoje
vrednosti. To vai i za odnos sa decom. Obrazlau kako im je vanije da im, onako besni,
kau pravu istinu u oi (posebno kad su tinejderi), ukau na to ta je moralne, ta se sme, a ta
ne smepa makar zbog toga kua u kojoj ive izgleda kao luda kua, ali je Pravda
zadovoljena. Ponekada se pitam da li im je bilo ko dovoljno vredan da dovedu u pitanje svoj
neurotini ponos. Oni su takvi, i ponosni su to su takvi. Amin.

Ponos na rtvovanje i nedostatak besa

esto sam imao priliku da radim sa ljudima koji su depresivni, ili jako anksiozni i dolaze
zbog toga na psihoterapiju. Kada me upoznaju sa svojim nainom ivota, ne retko ujem priu o
preteranom rtvovanju za druge, sluenju muu, deci, roditeljimanedostatku ivotne radosti,
vremena i energije za uivanje, za sebetrpljenje, trpljenjene ljute se, nisu besni zbog
togasamo su, nekako, malo ucveljeni i turobni. Kad jo malo zavirimo unutra, otkrijemo da su
na to i ponosni. Niko ne moe toliko da trpi zarad ljubavi prema nekome kao oni, sveci koji
daju ne traei nita za uzvrat, oni koji razmaze decu i partnere, dobijaju nezahvalnost, budu
neije krpe.

Otkrivamo veliinu u tome. Oni koji besne i zahtevaju su, zapravo, loi. Oni koji primaju
usluge su, takoe, loi, nezahvalni paraziti, lenuge, lezileboviiA oni koji daju, trude se,
slue, trpe, ne trae nitaimaju u sebi svo dobro ovoga sveta. I ponosni su na to. Muevi (ili
ene) su loi, deca se loartva je dobra. rtvovanje i podinjavanje je sjajan nain da se
drugima oduzme dobrota, a da se, pri tome, ovek ne osea agresivnim. rtve su veoma
agresivne osobe, ali one to ne oseaju. Ne oseaju agresiju, pa su, dodatno, i na to ponosne. One
se ne ljute kao oni besni i obesni za koje se rtvuju. rtvi ba dobro doe kao partner neko ko je
ponosan na svoj bes. Nae rupa zakrpu.

Neverovatno je na ta sve ovek moe da bude ponosan. Jo je

neverovatnija na ta sve ovek moe da ne bude ponosan.

Ponos na glupost
Neverovatno je na ta sve ovek moe da bude ponosan. Jo je neverovatnija na ta sve
ovek moe da ne bude ponosan. Sve to je ljudsko nije mi strano, prihvatam ljude takve kakvi
jesu, samo ne mogu da nauim da mi ne bude ao kada vidim kako umemo da budemo ponosni
na gluposti u svom karakteru, a da pri tome ne vidimo ili ne cenimo dovoljno ono na ta bismo
stvarno mogli da budemo ponosni. Zato se ljudi ponose onim na ta ne bi trebalo da budu
ponosni, a ne ponose se onim na ta bi trabalo da budu ponosni?

Zato postoji i opstaje neurotini ponos?

Svaki dan traim odgovore na ovo pitanje kod svojih klijenata, jer neurotini ponos je
jedan od najozbiljnijih otpora promeni. Zbog neke karakterne osobine ljudi imaju problem u
ivotu, odnosima, roditeljstvu. Oni bi da problemi nestanu, ali ne bi da se odreknu osobine koja
izaziva problem, jer su ponosni ba na tu svoju osobinu. Neto slino kao kad bi neko hteo da se
izlei od neke zarazne bolesti, ali mu teko pada rastanak sa bakterijama ili virusima za koje se,
eto, jako vezao za vreme bolesti. Toliko se vezao da mu je teko ak i da prihvati da su ti njegovi
slatki mali drugari izazivai bolesti. Oni su postali deo njega, pa osea da bi, gubei njih, izgubio
sebe. Zato psihoterapija ume da potraje dugo. Neurotini ponos se ne da. Zato je on tako jak da
bismo zbog njega, kao neki zavisnici, pristali da unitimo mnogo toga to nam je vredno?

Zbog neke karakterne osobine ljudi imaju problem u ivotu, odnosima,

roditeljstvu. Oni bi da problemi nestanu, ali ne bi da se odreknu osobine koja
izaziva problem, jer su ponosni ba na tu svoju osobinu.

Spasio nas je kad smo bili mali

Odgovor na ovako teko pitanje je, naravno, veoma kompleksan i zahtevao bi puno
strana. Pokuau, meutim, da ga skroz pojednostavim, po cenu gubljenja bitnih aspekata i
objanjenja, dajui samo osnovu, kostur psihodinamike ove pojave.

Ta neurotina osobina na koju smo ponosni spasla nas je kad smo bili mali. Ona je bila
najbolji mogui oblik adaptacije na sredinu u kojoj smo odrastali koji smo mogli da smislimo.
Taj bolik adaptacije je bio najmanje zlo, nain na koji smo mogli da izbegnemo neprijatnosti,
bol, ponienje, nevoljenostda dobijemo najvie zadovoljstava, prihvatanja, priznavanja

Nauili smo da budemo takvi u naoj porodici, traei svoje mesto u njoj, u koli, meu
vrnjacimanauili da tako najbolje prolazimo, da nas tako potuju, ili da tako uspemo da
isteramo svoje, ili da dobijemo ljubav, ili da smo tako najsigurniji, da nas najmanje
maltretirajuDa se isplati. Naravno, te osobine imaju svoju cenu, ali ona nam je izgledala manja
nego korist koju nam donosi.

Ljudi su ponosni na neto u sebi to ima mnogo vie ili manje u odnosu na druge. Na
neku svoju ekstremniju osobinu (videli smo, na primer, da i ekstremno besno ponaanje i
ekstremna tolerantnost mogu biti izvori neurotinog ponosa). Zato bi neko bio ponosan ne neto
to ima kao i svi ostali. Ta ekstremnost ih ini, u njihovim oima, interesantnima, posebnima.
Upravo te aspekte sebe doivljavaju kao vredne da se o njima snima film ili pie roman. Ko e
jo da pie roman ili snima film o normalnima? ta tu ima interesantno.

Svaka mu ast, samo to je zastareo

 Jedan od razloga zbog kojih se ljudi opiru promenama je to to veruju da bi morali da se
odreknu starog sebe, da neto bace, pobedeStvarno bi bilo nepravedno i nezahvalno
kada bismo isluene radnike i stare borce odbacivali, odricali ih se sa gnuanjem. Kako
neurotini ponos koji je bio na spas da prezremo i odbacimonaeg starog druga, diku, izvor
vrednostiNe, ne ide to tako. Neurotini ponos se alje u penziju sa svim poastima i
priznanjima za zasluge koje je imao u naim adaptacijama na sredinu u kojoj smo rasli. Stari
modeli se uvaju u muzejima, iako su novi daleko efikasniji. Oni su pria o razvoju neeg novog,
bitan deo identiteta. Sada smo odrasli, jai, sposobniji, nezavisnijite ne moramo koristiti
emocionalno skupe naine adaptacije na sredinu. Vreme je da na neurotini ponos ode u
zasluenu penziju. Slava mu.

Naite ga u sebi i penzioniite uz sve poasti. Kako da ga naete? Pa, na primer, pitajte
ljude koji vas najbolje poznaju, a dovoljno vas vole i potuju da to hoe da vam kau, ta im
najvie smeta kod vas, a vi uporno ne menjate. Razmislite zato to ne menjate. Da li ste, moda,
negde u sebi ponosni na tu svoju osobinu. Zato vam je ona toliko potrebna? Kako ste nauili da
budete takvi, da se to isplati? Ima ga svako. Ja sam svoj priznao javno, a vi moete makar sebi.
Dobro e vam doi.

Upravo to vam elim u novoj godini: da prepoznate i penzioniete svoj neurotini ponos,
ako ga imate. Ako ga nematehmhmelim vam da razvijete malo vie samosvesnosti.

Autor teksta

Neboja Jovanovi