Najvei strasnik srpske lirike

Kralj rei, kako su nazivali Milutina Bojia, pokazao je svoju literarnu, i raznu
drugu nadarenost jo kao veoma mlad. Jo u srednjoj koli oglasio se radovima
koji kao da su bili radovi zrelog, iskusnog i ozbiljnog oveka. Bio je pripadnik
znamenite i zapaene, ali kratkoveke i tragine generacije koja je nestala u Prvom
svetskom ratu i u najboljim godinama.

Milutin Boji
Ostao je tako zapamen uglavnom po jednoj pesmi, ali toliko vrednoj da je poznaju i Srbi koji se nikako, ili
bar ne mnogo nisu bavili literaturom. To je uvena "Plava grobnica", himna srpskim muenicima koji su
najpre postradali u albanskoj golgoti, i kraj doekali na Krfu i u bolnici na ostrvu Vido, gde i dan-danas
poivaju. Bilo ih je toliko da su mogli da budu sahranjeni samo u Jonskom moru.

Boji se odlikovao bujnom veselou i smislom za karikaturu, ali je u osnovi pesnik ljubavi, i to one ulne,
pa su ga nazivali najveim strasnikom srpske ljubavne lirike. U opisivanju ljubavi je sasvim nov u domaoj
poeziji poetkom 20. veka. On je sav od erotike i prirodnosti, od krvi i mesa. On ne gradi od ene sfingu,
niti joj se obraao kao sestri ili heroini. Kod njega se ena i mukarac ne gledaju "u utanju dugom, ko
sito dete eerleme", nego su to "zdruene galije", gladne jedno drugog i gusarski neobuzdane.

U svom kratkom ivotu i sam pesnik je bio "veliki grenik", imao je podosta ljubavnih avantura, ali je
verovao i smatrao da je ljudski greiti, a da se bezgrenih valja uvati i bojati. Kao da je znao da e
uskoro i sam na svojoj koi osetiti koliko je sve na ovom svetu varljivo i nepostojano, pa i ivot sam.
 Topiderski park

Tako se spominje njegova ljubavna veza sa glumicom Marijom Taborskom koja je 1913. igrala Simonidu u
njegovoj "Kraljevoj jeseni". A kada je postao stalni saradnik beogradskog lista "Pijemont", sa njim je radila
i jedna veoma lepa Beograanka, ije ime nije ostalo zabeleeno, i sa njom je zajedno pisao neka svoja
literarna dela.

U poetku su bili u odlinom prijateljstvu, kako bi se u ono doba mogla nazvati tajna ljubavna veza, a
onda je ona njemu poela da prireuje ljubomorne scene, verovatno sa razlogom, i da mu vraa milo za
drago tako to je koketirala i sa nekim njegovim drugom. Tako se zavrila ta ljubavna i profesionalna
saradnja.
 Spomenik slavnom pesniku
Osim to se u Beogradu esto viao u drutvu glumica i slubenica, Milutin Boji se viao i u Niu 1914. u
drutvu svastike crnogorskog poslanika, nekom mladom i lepom Ruskinjom. A u vreme Prvog balkanskog
rata upoznao je i jednu eku novinarku i spisateljicu Helenu Malirovu, koja je u Srbiju dola kao
dopisnica ekih listova, a ubrzo postala dobrovoljna srpska bolniarka, u bolnici Sedmog puka.

Tu ju je upoznao Milutin Boji. Prialo se kasnije, njih dvoje samo to su se ugledali, gledali su se dugo,
utei. Kako je Helena sama govorila, nju su odmah osvojile Bojieve "kao juna zvezda oi", a on je u
njenima video "zeleni krug zenica razvedenih u mekoj zenici ljubiastog pera". Helena je, naime, u tom
trenutku imala eir sa ljubiastom perukom.

Odmah poto su se upoznali naoiti srpski pesnik i lepa ehinja krenuli su u veernju etnju Topiderom.
O tom susretu Boji je napisao pesmu o "velikoj noi". Za njega je to bila "no otkrovenja bolnog sna i
bdenja" u kojoj se dogodio svega "cjelov jedan noi cele". Mariova je o tom susretu i njihovom ljubavnom
prijateljstvu napisala ceo roman, "Srce nema mira", koji do danas nije preveden na srpski jezik, dok je ova
ehinja prevela na svoj maternji jezik i objavila pesmu Milutina
Brz ivot Bojia, njoj posveenu, "Zelene oi", za koju se u Srbiji ne bi inae ni
znalo.
Milutin Boji je napisao sedam
drama i zapoeo podosta
Milutin Boji je nesumnjivo bio miljenik ena, ali je samo jednom
drugih. Za svega 25 godina osetio pravu, istinsku ljubav. Bilo je to sa Beograankom Radmilom
ivota stvorio je etiri obimna Todorovi. Kako je ona sama priala u ispovesti beogradskom listu
toma sabranih dela. Za to "Vreme" 1927. pesnik ju je zavoleo "snano i najednom, kako je to i
odgovaralo njegovom karakteru".
vreme je uspeo da postane i
zapaeni novinar, reditelj,
dramaturg, kritiar, putopisac,
prevodilac.
 Dua mi je bolesna
Milutin Boji se susreo sa
svojom verenicom 1916.
godine. Uspeli su da otputuju

Ona je tada bila tek uenica sedmog razreda gimnazije, to znai da u Nicu u kojoj su proveli itav
je imala 17 ili 18 godina. Mladog pesnika je tada ve tukao glas mesec, za njih, kako e se
bliskog "prijatelja" beogradskih glumica, pa su Radmilini roditelji na
ispostaviti, medeni mesec.
sve naine pokuavali da spree ovu vezu. Nisu dozvolili svojoj keri
Onda je on morao da se vrati
ni da poe na premijeru njegove "Kraljeve jeseni", mada vie nije bilo
tajna da je Radmila kraljica njegovog srca, a on za nju princ iz bajke. u Solun. Odatle je Radmili
Ali, ljubav je uprkos zabranama, a moda ba zbog njih nastavila da uskoro stiglo pismo u kome
cveta, i trajala je do poslednjeg trenutka ivota Milutina Bojia.
stoji: "Teko sam oboleo. I
dua mi je bolesna, i ponos,
Zbog ratnih pustoenja srpske prestonice 1914. Todorovii su morali
da se povuku u Kragujevac, gde je Milutin esto dolazio, ali je morao umorni su kao i telo. Da, ja
da se osloni samo na sreu da li e moda na ulici sresti svoju vrlo dobro vidim svoj kraj:
ljubljenu. A kada god bi mu to polo za rukom, molio ju je da se sa nema mi moda ni godinu
njim vrati u Beograd, to ona nije smela.
dana." Da bi uteio verenicu

Tako se idila izmeu Radmile i Milutina uglavnom odvijala u pismima naredne, 1917. godine pisao

i pesmama, a samo izuzetno u zagrljaju. Ovoj mladoj i lepoj joj je drugaije, da hoe da se
Beograanki zaljubljeni pesnik je posvetio mnoge prelepe stihove. vrati u vojsku ili da ga poalju
u Francusku na kolovanje.
U tom ratnom meteu nekako su se i verili. A onda je dola strana i
Uskoro je 8. novembra
slavna 1915. Sa srpskom vojskom na albansku golgotu poao je i
Milutin Boji. Bio je meu preivelima koji su uspeli da se domognu Radmili stigla strana vest:
Krfa, odakle je on poao u Solun, gde je osloboen vojne obaveze. Milutin Boji je preminuo u
Ali, ba tu se razboleo od spore, ali neizleive bolesti, stigavi
solunskoj bolnici. Poiva na
prethodno jo samo to, da ispeva svoje uvene stihove bola i
srpskom groblju Zejtinliku,
ponosa, i meu njima "Plavu grobnicu": "Stojte, galije carske,
sputajte krme mone, gazite tihim hodom. meu junacima koje je mnogo
potovao i voleo.
Opelo gordo drim u doba jeze none nad ovom svetom vodom."
Kada je zbirka solunskih pesama Milutina Bojia bila ve odtampana, u Solunu je izbio veliki poar. U
vatri koja je unitila pola grada, izgorela je i Bojieva zbirka "Pesme bola i ponosa". Preiveo je samo
jedan fragment koji je on poslao verenici Radmili. Radmila je kasnije priala da joj je dragan slao pisma
uz koja je bio redovno po jedan njegov sonet, neobjavljen, za nju samo napisan.