Razaranje mita o Nieu

Kroz itavo Nieovo delo provlae se dve osnovne teme: veito vraanje istoga i volja za
mo. Mnogi interpretatori Nieovog dela razmatrali su problem spojivosti ova dva principa.
Naime, na prvi pogled, princip veitoga vraanja istoga implicira pasivizam fatalistikog
mirenja sa onim to se ne moe izbei, a to je u kontradikciji sa voljom za mo, koja, kao
aktivni princip, posmatra celokupan svet, ukljuiv i druge ljude, kao puki materijal za
vlastito samopotvrivanje u proirenom razmeru.
Neki autori, recimo Karl Levit i Riard Volin, smatraju da je uenje o veitom vraanju
kontradiktorno u samome sebi. S jedne strane, ono se u svojoj voluntaristiko-antrpolokoj
verziji moe dovesti u vezu sa voljom za mo, jer ono u tom obliju uvodi u igru novi
kategoriki imperativ: ivi svaki moment kao da moe hteti da se on veito vraa. S druge
strane, u svojoj kosmolokoj verziji, ono je nespojivo sa voljom za mo, jer je ciklus veitog
vraanja ravnoduan prema ljudskoj volji kao takvoj.

No, mogue je i drugaije tumaenje kojem sam lino sklon, a koje polazi od pretpostavke
da Nie ne antrpologizuje volju za mo ve je, kao metafiziki princip, stavlja u osnov
itavoga sveta. U prilog toj interpretaciji naveu zavrni pasa iz Nieove Volje za mo: I
znate li vi ta je meni svet? Da li da vam ga pokaem u svome ogledalu? Ovaj svet je jedna
ogromna energija, bez poetka, bez kraja, kao bronza vrsta koliina energije, koja ne biva
ni manja ni vea, koja se ne troi, nego se samo menja, kao Celina nepromenljivo velika,
gazdinstvo bez izdataka i gubitaka, ali isto tako bez prirataja, bez prihoda, okrueno
niim kao svojom vlastitom granicom; ovaj svet nije neto to nestaje ili to se rasipa, niti
neto beskonano rasprostrto, nego se kao odreena energija nalazi u odreenom
prostoru, i to ne u kakvom prostoru koji bi bio prazan, nego svuda kao energija, kao igra
sila i talasa sila, u isti mah i jedno i mnogo, energija koja se ovde gomila, onde se smanjuje,
okean sila koje u sebi besne i huje, menjajui se veito, i vraajui se veito kroz bezbroj
godina vraanja, sa plimom i osekom svojih oblika, stvarajui najsloenije od najprostijega,
od najmirnijega, najkruega, najhladnijega stvarajui najplemenitije, najdivlje, samom sebi
najprotivrenije, da se onda opet vrati sa sloenosti u prosto, sa igre protivrenosti u
uivanje u skladu, afirmiui se u ovoj homogenosti svojih puteva i godina, blagosiljajui
sebe sama kao ono to se veito mora vraati, kao postajanje koje ne zna za zasienost, za
gaenje, za zamor ovaj moj dionizijski svet veitog samostvaranja, veitog samorazaranja,
ovaj tajanstveni svet dvostruke poude, ovaj moj svet iznad dobra i zla, bez cilja, sem ako
u srei kruga ne lei cilj, bez volje, sem ako prsten nema dobru volju prema samom sebi
hoete li ime za ovaj svet? Reenje svih vaih zagonetaka? Svetlost i za vas koji ste
najskriveniji, najai, najneustraiviji, najtamniji? Ovaj svet je volja za mo nita drugo! I
vi sami ste volja za mo - i nita drugo! (Prevedeno prema Volja za mo, Kosmos, Beograd,
1937, str. 586).
Oito da je ovde u samu ideju veitog vraanja istoga ukljuena i ideja veitog vraanja
volje za mo koja se nalazi u samom srcu svega postojeega: kao deo takvog sveta, ljudska
volja mora i sama biti volja za mo radi same moi. Samo bie sveta, njegovo najvee
odreenje, jeste za Niea veito vraanje istoga kao veito vraanje volje za mo. U
principu veitog vraanja istoga sadrana je, i po Hajdegeru, tenja za veitim trajanjem
volje za voljom. Taj princip izraava venu elju volje za samom sobom i nita izvan toga. A
hteti znai hteti biti gospodar. Na unutranju vezu pomenuta dva principa veitog
vraanja i volje za mo Nie ukazuje i na drugim mestima. Tako, na primer, u istom delu,
Volji za mo, on istie: Moja filozofija donosi pobedniku ideju od koje e svi oblici
miljenja nastradati. To je velika ideja koja kultivie: rase koje je ne mogu podneti bie
osuene na propast; one koje u njoj pronau korist bie odabrane da vladaju
Sve nastaje i vraa se veno to je nemogue izbei. Ako pretpostavimo da bismo mogli
suditi o vrednostima, ta sledi? Ideja vraanja kao selektivni princip, u slubi snage (i
varvarizma).
Da bi se izdrala ideja vraanja, neophodno je: osloboditi se morala; prihvatiti nova
sredstva protiv injenice bola (bol shvaen kao sredstvo, kao otac zadovoljstva; uivati u
svim oblicima neizvesnosti, eksperimentisati kako bi se stvorila kontratea ovom krajnjem
fatalizmu; ukinuti pojam nunosti
Najvee uzdizanje svesti o snazi u oveku, onome koji stvara natoveka (The Will to
Power, od 1053 do 1060)

Dakle, ideja veitog vraanja je u slubi snage (i varvarizma), zato to tu ideju mogu izdrati
samo jaki i moni, oni koji stvaraju pretpostavke za pojavu natoveka, vrhovnog
zakonodavca, koji se nee kloniti ni nasilja i svireposti ako to bude neophodno. ovekov
fatum jeste da tu determiniranost izdri. Sredstvo da se ta misao izdri jeste:
prevrednovanje svih vrijednosti. Ne vie uivanje u izvjesnosti nego u neizvjesnosti, ne vie
uzrok i posljedica nego neprekidno stvaralatvo, ne volja za odranjem nego volja za mo,
ne vie bojaljiva napomena: sve je subjektivno nego: to je nae djelo, budimo njime
ponosni) (Volja za mo, paragraf 1059) i dalje: Najvie stanje do kojeg moe dopreti jedan
filozof: odnositi se dionizijski prema ivotu moja formula za to glasi amor fati. Volja za
ivot je vrhovni kriterijum Nieove vitalistike koncepcije. Metafizika uteha s kojom
nas, kao to sada sugeriem, ostavlja svaka istinska tragedija da je ivot u osnovi stvari,
uprkos svim promenama na povrini, nerazruivo moan - ta uteha pojavljuje se u
inkarniranoj jasnoi u horu satira, horu prirodnih bia koja ive neiskorenjivo, iza svekolike
civilizacije i ostaju veno ista, uprkos promenama u generacijama i istoriji nacija (The Birth
of Tragedy, str. 7) ivot iz kojeg je odavno nestao Bog, predstavlja besomunu i okrutnu
borbu u kojoj pobeuje jai, sposobniji, odvaniji. No volja za ivotom je volja za mo. Volja
za mo je fundamentalna pokretaka sila u univerzumu, sila koja upravlja svim stvarima u
univezumu. U krajnjoj liniji, ivot se na najdublji nain moe odrediti kao nadmetanje
razliitih volja za mo. Pokuaj da se ukroti bezobzirna borba volja za dominaciju protivan
je samoj logici ivota.
Iz naznaene perspektive ija je centralna taka da je svaka volja voena eljom za
nezavisnou i za dominacijom nad drugim voljama, Nie posmatra i ocenjuje modernu
demokratiju. Poto moderna demokratija poiva na isto formalnim i univerzalnim, za sve
vaeim pravilima igre, Nie nju tretira kao artificelnu, antiprirodnu tvorevinu jer data
pravila gue ono to predstavlja temeljni zakon ivota, tj. slobodni razmah borbe izmeu
razliitih volja za mo. Demokratija postavlja okove slobodnoj igri razularenih volja za mo.
Kao neto to je usmereno protiv volje za mo, demokratija protivrei ljudskoj prirodi koja
implicira da su jedni dominantni a drugi inferiorni. Pretvarajui ljude u ivotinje jednakih
prava i jednakih pretenzija, ona tei da razori prirodni hijerarhizovani poredak staleke
nejednakosti. Tako ona stavlja osrednjost, mediokritetstvo iznad izuzetnosti, stvarajui
ljude bez prsa, koji, poto su, usled vlastitog kulaviluka i slabosti, nespremni da stave
vlastiti ivot na kocku, tee udobnom i bezbednom ivotu u obilju, ivotu s onu stranu
rizika.
Demokratija je, poto u njoj preovlauje ne princip jake individualnosti ve instikt stada, po
Nieu, logiki izdanak hrianstva: Nama se gotovo kao krivica pripisuje to to upravo na
ljude modernih ideja stalno primenjujemo izraze stado, instinkt stada i slino. ta to
vredi. Mi ne moemo drugaije, jer upravo u tome i jeste na novi uvid. Mi smo nali da je
Evropa u svim glavnim moralnim sudovima postala jednoduna u Evropi se oigledno zna
ono to je Sokrat smatrao da ne zna danas se zna ta je dobro a ta zlo Moral danas u
Evropi moral je ivotinje stada dakle, kako mi razumemo stvari, samo jedna vrsta morala
pored koje, pre koje i posle koje su moguni ili bi trebalo da su moguni i mnogi drugi, pre
svega vii morali. Meutim, protiv takve mogunosti, protiv takvog trebalo bi, ovaj moral
se brani svim silama; on uporno ponavlja ja sam sam moral, i nita osim mene nije moral
uz pomo jedne religije koja je povlaivala i laskala naujuzvienijim eljama ivotinje
stada stigli smo dotle da ak i u politikim i drutvenim ustanovama otkrivamo sve vidljiviji
izraz ovoga morala: demokratski pokret je naslednik hrianstva ( S onu stranu dobra I zla,
paragraf 202).
Ovaj pokret se neprijateljski odnosi prema svakom obliku drutva osim drutva koje ima
oblik autonomnog stada jer odbacuje odnos gospodar-rob.
Ako je demokratija naslednik hrianstva, onda hrianstvo pak ima svoj koren u judaizmu:
Ovaj Isus iz Nazareta kao ovaploenje jevanelja ljubavi, ovaj 'spasitelj' koji siromanima,
bolesnima i prezrenima donosi blaenstvo i pobedu zar upravo on nije bio zavoenje u
svom najstranijem i najneodgovornijem vidu, zavoenje i zaobilazni put ka onim
jevrejskim vrednostima i novinama u idealu? Zar nije ba Izrael zaobilaznim putem,
posredstvom ovog 'spasitelja', ovog prividnog protivnika i podrivaa Izraela, postigao
poslednji cilj svoje sublimne osvetoljubivosti (Genealogija morala, paragraf 8). Sve to je
na zemlji uinjeno protiv plemenitih, silnih gospodara nije pomena vredno u poreenju sa
onim to su protiv njih uradili Jevreji: Jevreji, onaj sveteniki narod koji se u odnosu na
svoje neprijatelje i porobljivae zadovoljio samo korenitim prevrednovanjem njihovih
vrednosti, dakle inom najduhovnije osvete... Jevreji su bili ti koji su se sa dosledniu koja
uliva strah drznuli da preokrenu aristokratsko vrednosno izjednaavanje
(dobar=otmen=moan=lep=srean=bogu mio) i da se tog preokreta dre zubima najdublje
mrnje (mrnje koja je proistekla iz nemoi), naime, oni su rekli 'Samo su bednici dobri;
samo su siromani, nemoni, ljudi iz niih slojeva dobri; paenici, oni to su u nematini,
bolesni, runi takoe, su jedini koji su krotki, jedini koje Bog blagosilja, samo za njih postoji
blaenstvo a vi ostali, vi moni i otmeni, vi ete, meutim zanavek biri zli, grozni,
pohotljivi, nezasiti bezboni, vi ete takoe zanavek biti nesreni, mrski i prokleti!... Zna se
ko je nasledio ovo jevrejsko preokretanje vrednosti... to se tie strahotne i preko svake
mere sudbonosne inicijative koju su Jevreji dali tom najprincipijelnijom od svih objava rata,
na um mi pada stav do koga sam doao drugom prilikom (S one strane dobra i zla, aforizam
195), stav, naime, da sa Jevrejima poinje ustanak robova u moralu (Genealogija
morala, paragraph 8)
Kao to se u ovom citatu istie, ova robovska pobuna na planu morala zavrena je
preokretanjem (prevrednovanjem) svih vrednosti, tj. ukidanjem razlike izmeu morala
gosposdara i morala roba, posredstvom univerzalizacije robovskog morala, ime su i
gospodari pretvoreni u robove.

Kao to je poznato, Nie je u svojim delima razlikovao dva osnovna tipa morala moral
gospodara i moral roba. Onaj prvi stvorili su rani vladari i porobljivai po kojima je dobro
bilo proizvod njihove snage, moi, bogatstva i sposobnosti da stave vlastiti ovot na
kocku, da pretpostave opasni ivot udobnom i bezbednom ivotu. Nasuprot tome, bedu,
kukaviluk, skruenost, poniznost, plaljivost onih kojima vladaju tretirali su kao ono to je
ravo.
Nie u 4. paragrafu Genealogije morala tvrdi da svuda otmen, plemenit u stalekom
smislu, jeste osnovni pojam iz kojeg se nuno razvija dobar u smislu duevno otmen,,
duevno uzvien, duevno povlaen: razvoj koji se uvek paralelno odvija sa sa onim
drugim razvojem u kojem se prost, plebejski, nizak konano pretvara u pojam rav.
Borba izmeu ova dva osnovna tipa morala lei u osnovi svake partikularne kulture iz te
borbe izrastaju njen jezik dobra i zla, njen sistem prava i institucija.
Moral gospodara nastaje iz snage i moi, te on uvaava vrednosti kakve su ponos,
plemenitost stalekog tipa, samopotovanje, dok robovski moral predstavlja rezultat
slabosti i nemoi, te on uvaava vrednosti kao to su poniznost, skromnost, saoseanje,
samilost, samoporicanje, jednakost.
Robovski moral je zapravo inverzija gosposdarskog morala, te on nastaje kao suprotnost
onome to gospodar podrazumeva pod dobrim. Nuan uslov nastanka robovskog morala
je postojanje suprotnog, spoljnog sveta, te je njegova akcija uvek u osnovi reakcija. Za
razliku od morala gospodara koji je sentiment, robovski moral je ressentimet, elja za
osvetom iz koje izrasta tenja za preokretanjem vrednosti kojima je obeleen gospodatev
moral. Ustanak robova u moralu poinje onda kad sam resantiman postane stvaralaki in
i raa vrednosti: resantiman takvih bia koja nalaze nadoknadu u imaginarnoj osveti. Dok
itav aristokratski moral izrasta iz pobednosnog potvrivanja samoga sebe, ropski moral
unapred govori Ne onom to je spolja, onom to je drugaije, onom to nije on sam: i to Ne
predsravlja njegov stvaralaki in. Ovo skretanje pogleda koji odreuje vrednosti ova
potreba da se gleda napolje umesto natrag na samog sebe pripada upravo resantimanu:
da bi nastao, ropskom moralu je uvek potreban jedan naspramni i spoljanji svet; potrebni
su mu, fizioloki govorei, spoljni nadraaji, da bi uopte delovao njegova akcija je u
osnovi reakcija (Genealogija morala, paragraf 10)
Nosioci takvog morala ne nastoje svoju volju da nametnu snagom, ve obazrivo rade na
preokretanju postojeeg stanja stvari. Oni ne tee da nadvladaju gospodara, ve da ga
uine robom, tj. da ga izjednae sa njima samima. Slabi stiu mo korumpirajui gospodare
tvrdnjama da je ropstvo zlo, kao to su to i svi gospodarevi kvaliteti koje robovi nisu mogli
da steknu zbog svoje slabosti i kukaviluka. Slabi se zalau za prividno uzviene altruistike
principe kao to su jednakost, samilost, saoseanje, rtvovanje za drugoga, zbog toga to se
oni ne mogu domoi pozicija moi nastupajui na neprikriven i nelicemeran nain. Zbog
svoje slabosti i plaljivosti, oni moraju svoju volju za mo zamaskirati i postaviti sistem
univerzalno vaeih pravila ponaanja kako bi njime ukrotili one jake i neustraive sa
kojima se ne mogu porediti.
Nie ovu svoju tezu nastoji da pokae na primeru odnosa izmeu ptice grabljivice i
jagnjeta. Ljudi e pticu grabljivicu percipirati kao zlu zato to ona ubija, dok e jagnje
svstavati meu dobra stvorenja, zato to nije sklono ubijanju. Meutim, takav nain
rezonovanja je, prema Nieu, besmislen i neutemeljen, jer se jagnje ne suzdrava od
ubijanja zato to je, po svojoj konstituciji, dobro stvorenje, ve zato to je nesposobno,
zbog svoje nejakosti i straljivosti, da ubija. to su jagnjii kivni na goleme ptice grabljivice,
niko ne treba da se udi: samo, njihova kivnost nije nikakav razlog da se golemim pticama
grabljivicama zamera to odnose malu jagnjad. I ako ona meu sobom kau: Te ptice
grabljivice jesu zle; a ko ponajmanje lii na pticu grabljivicu, tavie njena suprotnost,
jagnje zar ono ne bi trebalo biti dobro? onda nema ta da se prigovori takvom
postavljanju jednog ideala, osim to e na sve to ptice grabljivice baciti donekle podrugljiv
pogled i rei: Mi ni najmanje nismo kivni na njih, na te dobre jagnjie, ak ih volimo: nita
ukusnije od nenog jagnjeta (Genealogija morala, paragraph 13)
Za razliku od slabih, jaki ne prikrivaju svoje namere i motive i utoliko imaju otvoren i poten
odnos prema sebi i drugima. Aristokrata vitekog duha unapred i spontano, naime iz sebe
samog, zamisli dobro i tek na osnovu toga stvara predstavu o ravom. Njegov moral se
zasniva na punom uvidu u injenicu da je on mera svih stvari, u injenicu da je on stvaralac
vrednosti. Aristokrat osea sebe kao onog koji odreuje vrednosti; on nema potrebe da
bude sankcionisan; svestan je da je on taj koji prvi ukazuje ast stvarima; on stvara
vrednosti. (S onu stranu dobra i zla, paragraf 260). Njegov sud je: ono to je dobro za
mene, dobro je i po sebi.

U svojoj otvorenosti prema sebi i drugima, gopodar je suta suprotnost oveku

resantimana koji nije iskren ni naivan, niti je poten i otvoren prema sebi i drugima, te
stoga njegova dua voli skrivene kutke, tajne puteve i sporedna vrata, sve to je prikriveno
privlai ga kao njegov svet, njegova sigurnost, njegovo okrepljenje; on se razume u utanje,
ekanje, privremeno samopotcenjivanje i samoponiavanje.
Biblijski principi - pasivnost, poniznost, samilost, kritika gordosti predstavljaju rezultat
proirivanja poloaja roba na itavo oveanstvo. Istorijski, moral gospodara poraen je
zahvaljujui pobedi hrianskog morala, zahvaljujui tome to je Judeja pobedila Rim kao
najsjaniji simbol otmene moi koja je davala prvenstvo manjini. Tada je velianstveni sjaj
otmene neustraivosti pokleknuo pred sivilom koje je sa sobom donosio prepredeni i
podmukli narod resantimana. Obe suprotstavljene vrednosti dobar i rav, dobar i zao,
na zemlji su bile strahotnu hiljadama godina dugu bitku Simbol ove bitke, ispisan slovima
kroz itavu povest, jeste Rim protiv Judeje, Judeja protiv Rima dosad nije postojao
dogaaj vei od te bitke, tog pitanja, tog smrtonosnog neslaganja. Rim je u Jevrejinu
oseao neto kao samu protivprirodu, takorei svog antipodnog monstruma; u Rimu je
Jevrejin bio proglaen krivim za mrnju prema itavom rodu ljudskom: i s razlogom,
ukoliko se ima prava da se spas i budunost roda ljudskog povezuju s bezuslovnom vlau
aristokratskih vrednosti, rimskih vrednosti. ta su, s druge strane, Jevreji oseali prema
Rimu? To nam pokazuju silni znakovi; ali bie dovoljno da se prisetimo svetoga Otkrivenja
Jovana Bogoslova, onog najrazuzdanijeg od svih knjievnih izliva koji osveta ima na svojoj
savesti Rimljani su bili jaki i otmeni, i dosad na zemlji nije bilo jaih i otmenijih, ak nikad
ni u snu; sve to nam je od njih ostalo, svaki napis budi ushienje, pod uslovom da se zna
koja ga je ruka ispisala (Genealogija morala, paragraf 16).
U toj odsudnoj bici izmeu Judeje i Rima, izmeu plave zveri i nenog jagnjeta slabost
je pobedila snagu svojom prepredenou, snagu koja ne prikriva svoje motive, robovi su
pobedili gospodare, a ressentiment sentiment. Time je svetenika ljubomora uspela da i
gospodare ukljui u robove: Povinujmo se injenicama: narod je pobedio ili robovi, ili
stado, nazovite ga ve kako vam drago Gospodari su uklonjeni; pobedio je moral
prostog oveka. Ta se pobeda moe shvatiti kao trovanje krvi (ona je izmeala rase) nita
nemam protiv; ali ova intoksinacija je nesumnjivo uspela. Spasenje roda ljudskoga
(spasenje od gospodara jeste na najboljem putu; sve se oigledno pojevrejilo, ili
pohrianilo ili pretvorilo u rulju (to nam rei mnogo kazuju). (Genealogija morala,
paragraf 9)
Hrianstvo je po Nieu od samoga poetka rtvovanje: rtvovanje slobode, svakog ponosa,
svake samosveti duha; u isto vreme, ono je porobljavanje i samoporuga.
Ne retko se raspravlja o pitanju da li je Nie podravao moral gospodara ili je njegovo
stanovite bilo vanmoralno? Meutim, po mom miljenju, re je o lanoj dilemi. Tano je
da je pogled s onu stranu dobra i zla, kako glasi i naslov jednog njegovog spisa, pogled s
onu stranu morala, poto kategorije dobra i zla predstavljaju kljune moralne kategorije.
Meutim, ne treba smetati s uma da je Nieova centralna ideja da moral kao moral ili, ako
se hoe, svaki moral ima vanmoralno izvorite, a to je volja za mo. Videli smo da Nie dri
da je i robovski moral utemeljen u volji za mo, ali da su nosioci toga morala prinueni da
tu svoju volju za mo, usled svoga kukavilika i slabosti, prikrivaju hotei da sebe predstave
kao zastupnike altruizma. Ako se to ima u vidu, onda, po Nieu, pri oceni neke akcije nije
bitno da li je ta akcija nasilna ili nije. To jest, i ukoliko je neka akcija nasilna, ona moe biti
prihvatljiva, jer je tu bitno koji tip volje za mo stoji iza nje. Ako je re o nasilnom aktu iza
kojeg stoji osvetoljubiva volja za mo, onda je taj in dostojan prezira. Ako je pak re o
nasilju iza kojeg stoji zdrava, neosvetoljubiva volja, koja otvoreno iznosi ono to eli, onda
to nasilje valja pozdraviti. Nie je na strani jake, zdrave volje koja dela radosno, nezavisno i
ne na osnovu resantimana i mrnje. Drugim reima, moral gospodara valja odobravari, jer
je on proizvod neosvetoljubive volje za mo onih koji su jaki i koji stoga nemaju razloga da
prikrivaju svoje namere.
Iz perspektive dosad reenog, proizilazi da je, po Nieu, demokratija, kao izdanak
hrianstva, zapravo univerzalizovano ropstvo, tj. ropstvo bez gospodara. Otuda je ona
kolektivna degeneracija oveanstva. Nemaki filozof dovodi demokratiju u vezu sa
prikrivenom tiranijom koja uzima oblik narodnog suvereniteta i promovie vladavinu
uniformnosti i mediokritetstva koja odgovara slabima, bolesnima i nemonima. To je
zapravo tiranija prosenosti nad izuzetnou, tiranija slabih i zavisnih osoba nad snanim i
nezavisnim osobama. Kao otelovljenje robovskog morala, ona je najvea mogua pretnja
prirodnom hijerarhijskom poretku nejednakosti u kojem ljudi razliite snage, moi i
bogatstva imaju i razliita prava. Ovaj hijerarhiski staleki poredak, u kojem razlike u
prirodnim sposobnostima ljudi postaju osnova za nejednakosti u njihovim pravima,
favorizuje velianstvenu plavu zver koja poudno tumara za plenom i pobedom; tom
skrivenom jezgru potrebno je s vremena na vreme rastereenje, ivotinja mora ponovo
natrag u divljinu: rimsko, arapsko, germansko, japansko plemstvo sva ona imaju tu istu
potrebu. Aristokratske rase su te koje su pojam varavarin ostavljale za sobom svuda kud
su prolazile; ak i njihova najvia kultura odaje svest o tome i ak dienje time (na primer,
kad Perikle u onoj uvenoj posmrtnoj besedi veli svojim Atinjanima: Naa smelost krila je
put u svakoj zemlji i na moru, svuda podiui neprolazne spomenike svojoj dobroti i
ravosti). Ta smelost aristokratskih rasa, luda, besmislena i neoekivana u svom
ispoljavanju, neproraunljivost, ak neverovatnost njihovih poduhvata njihova
ravnodunost i prezir prema sigurnosti, telu, ivotu, udobnosti, njihova grdna vesrlost i
duboko zadovoljstvo u svakom razaranju, u svim slastima pobede i okrutnosti sve se to za
one koji su od toga trpeli skupilo u sliku varvarina, zlog neprijatelja , moda Gota,
Vandala. Duboko, ledemo nepoverenje, koje i danas Nemac pobuuje im doe na vlast, i
dalje je odjek onog neugaslog uasa sa kojim je Evropa gledala benjenje plave germanske
zveri (Genealogija morala, paragraf 11).

Prezirui, u svoj radikalnoj kritici moderne demokratije, isto formalna i univerzalna pravila
igre, Nie priziva osloboenje volje za mo radi same moi iz njene zarobljenosti u mreu
tih pravila i ispisuje one svoje uvene rei na koje e se kasnije pozivati nacisti: Slabi i
netvorni neka uginu, a prvi znak nae milosti prema njima bie da im to pre pomognemo
da to pre dou do propasti.
No, prema Nieu, demokratija je jo opasnija od hrianstva, jer nju kao ideal namee
drava. Dovodei je u nuan odnos sa demokratijom, Nie je dravu posmatrao kao
proizvod modernosti. Nameui demokratiju, drava, po njemu, zapravo razara narod,
pri emu se narod shvata kao premoderna, dakle prepolitika tvorevina, tj. kao
partikularizovana obiajnost kojoj je u osnovi odnos gospodar-sluga i iz koje izrasta
hijerarhijski poredak nejednakih prava. Svakom narodu imanentan je osobeni jezik dobra i
zla: Zabiljeite ovo: svaki narod govori svoj jezik dobra i zla: ne razumije susjeda. Svoj
govor naao je u obiajima i pravima. (Tako je govorio Zaratustra, Mladost, Zagreb, 1975,
O novom idolu, str. 44). Poretku koji je primeren partikularizovanom narodu strana je
kategorija formalne jednakosti svih u pravima, jer ona ima za pretpostavku odvajanje prava
od obiaja i supstancijalnih vrednosti: prava su tu saobrazna obiajima proetim odnosom
izmeu gospodara i roba. Poto drava poiva na univerzalizaciji robovskog poloaja, tj. na
ukidanju odnosa gospodar-rob, njen nastanak i razvoj znae smrt naroda. Ponegdje u
svijetu postoje jo narodi i stada, ali u nas, brao moja: u nas postoje drave.
Drava? ta je to? Pa dobro. Sada otvorite ui, jer sad u vam govoriti o smrti naroda.(Isto)

Smrt naroda znai smrt zajednikog koda obiaja i vrednosti po kojem se narodi razlikuju
jedni od drugih, tj. smrt onoga to partikularnoj zajednici daje jedinstveni karakter:
Nijedan narod nije mogao ivjeti, a da prvo nije procjenjivao: ali ako jedan narod hoe da
se odri, tada ne smije da tako procjenjuje kao to mu procjenjuje susjed.(Tako je govorio
Zaratustra, str. 52). Iz ove perspektive gledano, Moral nije nita drugo do pokoravanje
obiajima, pri emu se pod obiajima podrazumeva tradicionalni nain ponaanja i
vrednovanja koji izrasta iz partikularne zajednice. Moral je drutveni fenomen utoliko to
se stvara u partikularnoj zajednici tokom postepenog evolutivnog procesa. Moral
predstavlja iskustvo lanova neke zajednice koje je akumulirano vekovima. Ali, pri svemu
tom, ne treba zaboravljati da se, kao to je ve napominjano, u osnovi svake tradicionalne
zajednice nalazi proces borbe izmeu dve bitno razlilite volje za mo one gospodara i
one robova.
Kritikujui modernu dravu, Nie zapravo kritikuje jednu od njenih nunih pretpostavki:
odvajanje prava od partikularne kulturne tradicije, jer upravo taj proces rastae
tradicionalnu partikularnu zajednicu koja poiva na jedinstvu partikularne obiajnosti i
pravno-institucionalnog sistema. Tamo gde zakon vie nije obiaj, kao to je danas sluaj
kod nas, on mora biti zapoveen, on mora biti nametnut; mi, svi mi, vie ne posedujemo
tradicionalno oseanje pravde, te se stoga moramo podvrgnuti arbitrarnim zakonima.
Tamo gde zakon nije identian sa obiajima, on se mora silom nametnuti, jer protivrei
naoj prirodi. Pre odvajanja zakona od obiaja, nije se postavljalo pitanje zbog ega treba
da verujemo u ono to nam govori zakon, zato to nam je on govorio da verujemo u ono u
ta smo ve verovali.
Drava pak, budui da razdvaja zakon od obiaja, predstavlja greh protiv obiaja i prava.
Kultura sa svojim osobenim jezikom dobra i zla, iji je cilj da formira istinska ljudska bia,
protivstavljena je dravi, po samome svom temeljnom odreenju. Nie se suprotstavlja
tezama po kojima je drava najvii cilj oveanstva, tako da za oveka nema vee dunosti
do da slui dravi. Drava je najhladnija od svih hladnih nemani. I hladno lae: i ova la
gmie iz njenih usta: Ja, drava, ja sam narod

La je to. Tvorci su stvorili narode i nad njih razapeli vjeru i ljubav: sluili su tako ivotu.
Unitavatelji namjetaju zamke za mnoge i zovu to dravom: nad nju su objesili ma i
stotinu pouda
Gdje jo postoje narodi, tu nema razumjevanja za dravu i nju mrze kao zao pogled i greh
spram obiaja i prava

Ali drava lae na svim jezicima dobra i zla: i to god govorila, lae i to god posjedovala,
ukrala je.

Sve je na njoj lano: grize ukradenim zubima, pakosnica. ak joj je vlana i vlastita utroba.
Zbrkanost jezika dobra i zla: tu vam oznaku dajem kao oznaku drave. Doista, ta je oznaka
volja za smru. Doista, to je neto za propovednike smrti. (Tako je govorio Zaratustra,
Mladost, Zagreb, 1975, str. 44)
Iz dosad predoenog, jasno je da se Nie zalae za ukidanje drave, koja, po njemu, ima
ambiciju da stekne autoritet ovozemaljskog Boga. Tek ondje gdje prestaje drava, poinje
ovjek koji nije suvian: tu poinje pjesma onog koji je nudan, pjesma neponovljiva i
nezamenljiva.

Ondje gdje drava prestaje ta pogledajte brao moja mila! Zar ne vidite dugu i mostove
natovjeka. (Isto, str. 45). Cilj natoveka, cilj vie ljudske rase, ne moe se ostvariti unutar
drave, ve samo s onu stranu nje.
Zbog ovakvog radikalno kritikg odnosa prema dravi, jedan deo postmodernih autora
portretie Niea kao poklonika anarhizma i radikalnog agonalnog pluralizma. Meutim,
takve interpretacije su potpuno promaene. Jer, ma koliko da Nie nije bio mislilac ije se
delo odlikuje unutranjom koherencijom i tenjom da postavi sveobuhvatni misaoni sistem
u njemu ima kontradiktornih stavova, nedovoljno jasno izloenih misli, njegov jezik nije
toliko diskurzivan, koliko esejistiki metaforian sasvim sigurno je da se u njegovim
spisima iz bilo kog perioda ne mogu nai uporita za tezu da je on bio zagovornik drutva
bez drave u anarhistikom ili socijalistiko-marksistikom smislu, u smislu besklasnog
drutva, s onu stranu svake prnude i zakona. On je bio radikalni kritiar ideje moderne
drave u kojoj svi njeni lanovi imaju jednaka prava i jednake slobode. U takvoj dravi,
nadmetanje razliitih individualnih volja za mo, koje imaju nejednake prirodne
sposobnosti, ne moe biti ukinuto u njoj se polazi od pretpostavke da je volja za mo
imanentna ljudskoj prirodi, te da bi svaki pokuaj njenog ukidanja nuno imao za posledicu
ogromno nasilje nad ljudskom prirodom ve samo ogranieno u formalnom smislu, pri
emu ta ogranienja pogaaju svakoga u istoj meri, dakle i slabe i jake, i mone i nemone,
i bogate i siromane, i srene i nesrene. Meutim, upravo je ovo poslednje ono to Nieu
smeta. Jer on hoe zajednicu u kojoj su zakoni identini sa obiajima koji su izraz odnosa
gospodar-sluga unutar kojeg gospodar ima daleko vea prava od sluge. Drugim reima,
Nie nije za besklasnu zajednicu bez zakona i prinude, ve za staleku zajednicu iji zakoni i
prinuda favorizuju aristokratsko-plemiki soj. Ovaj nemaki filozof je smatrao da svako
drutvo koje vodi uzdizanju oveka jeste drutvo koje zahteva robove u bilo kom smislu,
jer ukoliko se prihvati princip suzdravanja od nasilja, povreivanja i eksploatacije kao
fundamentalni princip drutva, brzo e se pokazati, tvrdi on, da je to princip dezintegracije i
propasti drutva. Dosad je svako uzdizanje tipa ovek bilo delo aristokratskog drutva i
tako e uvek biti drutva koje veruje u dugu lestvicu hijerarhijskoh kategorija i razlika u
vrednosti izmeu ljudi, i u kome je potrebno ropstvo u bilo kom smislu Bez patosa distance
koji izrasta iz razlike otelovljene izmeu stalea, iz stalnog gledanja izdaleka i odozgo
vladajue kaste na podanike i orua, i iz njenog takoe stalnog vebanja u pokoravanju
i nareivanju, obuzdavanju i dranju na distanci, ne bi nikako mogao da izraste ni onaj
drugi tajnoviti patos, ona arka elja za uvek novim irenjem distance unutar same due,
ono stvaranje sve uzvienijih, reih, daljih, rasprostrtijih i obuhvatnijih stanja, ukratko: ba
uzdizanje tipa ovek, stalno ovekovo prevladavanje samoga sebe da se jednom
moralnom formulom posluimo u nadmoralnom smislu (S onu stranu dobra i zla, paragraf
257) Prema Nieu, injenica da se neka institucija oslanja na prinudu ne moe sama po
sebi baciti nikakvu senku na vrednost te instirucije. U modernoj dravi ija je okosnica
moderna demokratija, obiaji, poto se izmetaju u sferu privatnog, prestaju biti temelj
zakona, zbog ega zakoni poprimaju desupstancijalizovani, deontoloki, isto formalni
katakter to je mogue samo pod uslovom da vae jednako za sve, te u noj stalei ne mogu
biti formalno-pravno priznati. Naravno da je i takvoj dravi imanentna prinuda, ali je to
samonametnuta prinuda utoliko to njeni pripadnici dobrovoljno pristaju na nju, tj. utoliko
to se svojevoljno odriu dela svoje slobode i prava i prenose ga na dravu.
Sem toga, mora se imati u vidu da Nie ne tretira narod kao demos, tj. kao skup
individuuma kao meusobno odvojenih i nezavisnih punktualnosti, ve kao prepolitiku
grupaciju iji lanovi imaju zajedniko poreklo (plava krv) i kulturno-obiajnosni identitet.
Naravno da se unutar takve grupacije kao autoritet nameu najai, najmonji i najizuzetniji,
ali je Nieovo stanovite daleko od modernog radikalnog, atomizovanog individualizma
koji istie zahtev za ruenjem svih privilegija koje se stiu na osnovu porekla i kulturno-
etnike pripadnosti. Uostalom, evo Niea: Stvaraoci su bili ponajprije narodi, a tek kasnije
pojedinci: doista, pojedinac je sam jo najmlaa tvorevina. (Tako je govorio Zaratustra,
str. 53) Drugim reima, pojam pojedinca, nezavisno od njegovog drutvenog odreenja,
nezavisno od njegovog staleko-grupnog statusa i njegove obiajnosti, pripada modernom
dobu. Tana je Nieova opsaka da je pre odvajanja zakona od obiaja, zakon ljudima
nalagao da veruju u ono u ta su ve verovali, ali je tano i to da taj i takav zakon nije
ljudima ostavljao mogunost da, ukoliko to ele, promene svoja uverenja. Moderni zakon
pak, poto nije zasnovan na obiajnosti, ne nalae pojedincima ta treba da ine, u ta
treba da veruju, ve im omoguava da oni sami, prema vlastitom nahoenju, odaberu
vlastiti sistem vrednosti.

Potmodernisti posebno uzdiu Niea kao mislioca koji je rastoio metafiziki (monistiki)
pojam istine, priklanjajui se perspektivistikom shvatanju istine, tj. stavu da postoji samo
perspektivistiko vienje, samo perspektivistiko znanje: kakva e istina biti, to zavisi od
perspektive iz koje se sama stvar posmatra; svet se moe razumeti samo iz partikularne
perspektive, tako da ne postoji istina per se, ve samo pluralizam istina. Znanje je vezano
za perspektivu i nikada nije puki fakt. Postoje samo interpretacije pomou kojih
razumevamo svet i pridajemo mu znaenje. Otuda su svi metafiziki pojmovi lani, lani
mostovi izmeu stvari koje ostaju veno razdvojene. Svi ti pojmovi su samo oblik ljudskog
disciplinovanja i otuda ono to ograniava ljudsku slobodu. Po postmodernistima, Nie je
imao za cilj da ove umne konstrukcije dekonstruie kako bi oslobodio ljude od nasilja koje
logocentrini um vri nad njihovim ivotom. Jedini nain da se ljudi oslobode ove filozofije
uma koja monistiku koncepciju istine uzdie na rang apsoluta, jeste da prihvate
relativistiki pogled na svet po kojem postoji pluralitet istina unutar kojeg se nijednoj od
istina ne moe dati preimustvo, tako da je nemogue nainiti hijerarhiju perspektivistikih
istina s obzirom na njihovu vrednost. Po postmodernistima, za Niea je pluralitet istina
jednake vrednosti primarni ontoloki fakt, ime je on izvrio radikalnu kritiku metafizike
kao takve koja poiva na glorifikaciji uma.
Meutim, ovakva interpretacija Niea suoava se sa nepremostivim problemima. Kao prvo,
Nieova deantropologizovana koncepcija volje za mo po kojoj volja za mo proima itav
univerzum, i njegova teorija o venom vraanju istoga imaju metafiziki karakter. U toj
taki Hajdegerova interpretacija Niea stoji: Nieova misao o volji za mo misli bia kao
celinu, tako da metafiziki temelj istorije sadanjeg i budueg vremena postaje vidljiv i u
isto vreme determinantan... Nie, mislialc volje za mo, poslednji je zapadni metafiziar
(Martin Heidegger, Nietzsche, tom III, Harper, San Francisko, 1987, str. 43)
Kao drugo, pripisujui Nieu stanovite apsolutnog relativizma, koje svim istimana pridaje
istu vrednost, postmodernisti previaju da Nie ne stavlja sve istine na istu ravan, ve on,
sledei logiku volje za mo, favorizuje perspektivu, tj. istinu najmonijih. Ono to zovemo
istinom, samo je, po Nieu, izraz nae volje za mo, zahvaljui emu mi naoj
partikularistikoj perspektivi pripsujemo objektivnost i univerzalnost. U krajnoj liniji,
relanost se najbolje moe shvattiti ukoliko je tretiramo kao nadmetanje razliitih volja za
mo. Ono to vidimo kao istinu u datom momentu samo je pobeda neke partikularne volje
nad drugim voljama u borbi za dominaciju. Kao to je pokazano, Nie, pri izlaganju svoga
pogleda na svet, razvija bipolarne distinkcije: slabi-jaki, plemstveno-nisko, gospodar-rob,
zdravo-nezdravo, otvoreno-prikriveno, pri emu on nedvosmisleno veu vrednost pridaje
prvom lanu navedenih distinkcija. On se radikalno suprotstavlja modernom dobu iz
prostog razloga to smatra da je u njemu pobedio, zahvaljujui svojoj prepredenosti i
sposobnosti prikrivanja, robovski moral koji ispoljava mrnju prema autoritetu: Nema
pastira, postoji jedno stado. Svatko hoe isto, svi su jednaki: tko osjea drugaije, odlazi
dobrovoljno u ludnicu. (Tako je govorio Zaratustra, str. 14) Stoga, po Nieu, protiv toga
stanja jaki moraju ustati i raditi na prevrednovanju svih postojeih vrednosti. U moderno
doba u kojem vladaju slabi, preko je potrebno da se ispolji mo-da se bude-drugaiji.
Danas, meutim, kad u Evropi samo krdska ivotinja stie i deli poasti, kad se jednakost
prava suvie lako moe prometnuti u nejednakost u nepravdi: hou rei u optu borbu
protiv svega to je retko, strano i povlaeno, protiv vieg oveka, vie due, vie dunosti,
vie odgovornosti, obilja stvaralake moi i protiv gospodarenja danas pojmu veliine
pripadaju otmenost, htenje-da-se-bude-po-strani, mo-da-se-bude-drugaiji, samostalnost
i nunost-ivljenja-na-svoju-ruku (S onu stranu dobra i zla, str. 100) Cilj ovoga
distanciranja od modernog doba koje bi, kad se za to steknu uslovi, trebalo da dovede do
njegovog ruenja, Nie je u vreme kad je formulisao tzv. veliku politiku, politiku moi
(Machtpolitik) zasnovanu na imperijalnoj volji za mo naroda, odredio ovako: Od sada
pa nadalje nastajae uslovi koji e biti povoljniji za realizaciju obuhvatnih oblika
dominacije, koji do sada nikad nisu postojali. Stvorie se mogunost za stvaranje
meunarodnih rasnih unija iji e zadatak biti da odgajaju rasu gospodara, budue
gospodare Zemlje, novu zastraujuu aristokratiju, tvorca najotrijeg mogueg
zakonodavstva, koje e omoguiti da filozofski ljudi na vlasti i artistiki tirani vladaju
milenijumima. (Volja za mo, str. 504) Dakle, ovde se Nie zalae za to da najsnaniji
predstavnici nemakog naroda rasplamsaju u njemu ratniko-aristokrtaski etos koji e ne
samo zaustaviti proces dekadencije koji je zahvatio moderni Zapad, ve i omoguiti
vekovnu dominaciju nemake aristokratije na Zemlji, ime bi bio univerzalizovan, ne samo
unutar nemakog naroda ve i na globalnom nivou, na nivou odnosa meu narodima,
odnos gospodar-sluga. Ovaj imperijalni plan je na neki nain ve najavio Zaratustra, kada je
predstavljao Natoveka kao novog zakonodavca: ovjek je zao tako su mi govorili za
utjehu svi najmudriji. Ah, kad bi danas jo to bila istina! Jer ono to je zlo, najbolja je snaga
ovjeka.

ovjek mora postati i bolji i gori tako ja uim. Ono najgore nuno je za ono ovjekovo
najbolje.
To da je patio i nosio ljudski grijeh moglo je biti dobro za onog propovjednika malih ljudi. A
ja se radujem najveem grijehu kao mojoj najveoj utjehi (Tako je govorio Zaratustra, str.
267)
Sve u svemu, Nieova kritika koncepcija po kojima su istina i volja za mo meusobno
suprotstavljeni pojmovi i njegovo zalaganje za povratak logici prehrianske ere u kojoj nije
postojala potreba da se identinost istine i moi prikriva, nespojivi su sa stavom dananjih
postmodernih deskriptivnih pluralista da sve istine imaju jednaku vrednost. Nie sasvim
sigurno ne bi nikada prihvatio stav da su istine jakih, tj. gospodara, i istine slabih, tj. robova
jednake vrednosti. Otuda je njegov pogled na svet po kojem najai treba da vladaju
nespojiv sa apsolutnim relativizmom. S tim u vezi, valja rei i to da Nieovo insistiranje na
uspostavljanju hijerarhijskog poretka u kojem bi zakoni bili u funkciji zatite nejednakih
prava ljudi, dovodi u pitanje one postmodernistike interpretacije Niea po kojima je ovaj
autor pretea tzv. radikalne pluralistike demokratije.

U nameri da estetizuju Nieovo stanovite, oni nastoje da jedan od Nieovih centralnih

pojmova samoprevladavanje odvoje od njegove teorije o volji za mo, interpretirajui ga
kao proces neprestane i besciljne samotransformacije ljudskog ivota. Poto je sopstvo
inherentno fikcija, jedini istinski cilj samoprevladavanja jeste estetiki: veno prekrivati
neutemeljeno sopstvo stilom kako bi se ono uinilo to atraktivnijim i interesantnijim
(Richard Wolin, The Seduction of Unreason, str. 33).
Meutim, u delu Tako je govorio Zaratustra, u poglavlju O samoprevladavanju, Nie
eksplicitno povezuje ovaj pojam sa pojmom volje za mo : Poujete rije moju najmudriji!
Ozbiljno istraite da li sam uao u srce samoga ivota i do korijenja srca njegova.
Gdje god sam naao ono to ivi, naao sam volju za mo; i jo u volji sluge naao sam volju
da bude gospodar.
Slabijeg nagoni da slui jaem njegova vlastita volja da bude gospodar jo slabijem: ona ne
moe opstojati bez toga uitka.

I kao to se ono manje predaje veem, da bi moglo uivati i vladati nad najmanjim, tako se
predaje i ono najvee, i radi moi stavlja ivot na kocku.

To je predavanje najveih: odvanost, opasnost i kockanje sa smru (str. 105)

Volja za mo je u temelju tenje za samoprevladavanjem. Kao to je volja za mo
sveprisutna, sveprisutna je i tenja za samoprevldavanjem, jer tenja za
samoprevladavanjem nije nita drugo do tenja za uveavanjem vlastite moi radi same
moi. Ali data tenja je najprisutnija kod onih koji su spremni da radi uveanja moi stave
svoj ivot na kocku.

A ovu mi je tajnu izrekao sam ivot: Vidi, ree, ja uvijek sam sebe moram prevladavati
Radije bih i poginuo, no to bih osporio, to, jedno; o doista, gdje ima pogibije, i gdje lie
opada, tu se ivot rtvuje radi moi Samo gdje postoji ivot, postoji i volja, ali ne volja za
ivotom; ve tako te uim volja za moi
Doista vam kaem: takvo dobro i takvo zlo to bi bili neprolazni ne postoji! Iz sebe samog
mora se to uvijek iznova prevladavati
A tko mora biti stvaralac u dobru i zlu, doista, taj mora prvo biti ruitelj i taj mora prvo
razbiti vrijednosti. (Isto, str. 106).

Sigurno je da je Nie kritiar epistemolokog pojma subjekta, ali on taj tip subjekta
zamenjuje megasubjektom, Natovekom, koji, po Nieu, dela s onu stranu dobra i zla.
Nieov zahtev za prevrednovanjem svih vrednosti predstavlja, postmodernism jezikom
govorei, veliku priu kontrarevolucionarnog tipa, jer je tu re o zahtevu za obnovu
gospodarskog morala iza kojeg stoji neprikrivajua volja za mo, a to implicira otvoreni
poziv na ruenje judejsko-hrianske civilizacije koja poiva na univerzalizaciji jednakih
prava iz koje proistie univerzalizacija robovskog morala. Nieov Natovek nije zagovornik
kombinovanja fragmenata tradicionalnog i modernog, starog i novog, ve povratka u viu
formu bivstvovanja koja, iako je zasnovana na aristokratskom etosu koji uvek zahteva
pretvaranje plebsa u robove, nee biti puko ponavljanje starih oblika aristokratske
vladavine. Nieov Zaratustra je zakonodavac klasinog tipa koji ima za zadatak da rastoi
modernu dekadenciju ija je najopipljivija manifestacija modena demokratija zasnovana na
principu formalne jednakosti svih.
U naoj sredini Nie se slavi kao filozof-pesnik, kao briljantni apolitini stilista i kao
bespotedni kritiar svih oblika mediokritetstva i ljudskog porobljavanja i
samoporobljavanja. Pri tome se olako prelazi preko injenice da je Mo bila ono to je
najvie fasciniralo Niea, zbog ega se Nie moe najadekvatnije oznaiti kao apostol
politike moi (Machtpolitik). Kao to se olako prelazi i preko injenice da su nacisti i faisti
svojatali Niea, ukljuiv njihove glavne voe i ideologe Hitlera, Musolinija i Rozenberga.
Naravno, ovde nije re o pitanju da li bi Nie, da je bio iv, u vreme dolaska nacista na vlast,
priao tom pokretu ili ne bi, jer to pitanje spada u sferu nagaanja, ime autor ove knjige
ne eli da se bavi. Ovde je re o tome da li sama Nieova filozofija sadri ideje koje su
nacisti mogli integrisati u svoj ideoloki pogled na svet. Slino pitanje postavljalo se i u vezi
sa Marksom, jer su se na njegovo uenje pozivali boljevici. Odgovor na ta pitanja esto se
svodi na to da nacisti odnosno boljevici nisu razumeli Nieove odnosno Marksove
intencije I teze, te da njihov afirmativan odnos prema ovim misliocima ne treba uzimati
ozbiljno. Meutim, taj odgovor teko da je prihvatljiv, jer se postavlja problem zbog ega
nacisti i boljevici nisu kanonizovali neke druge autore, ve upravo ovu dvojicu. Oito da su
i jedni i drugi bili dovoljno inteligentni da shvate da recimo ideje utemeljivaa liberalne
demokratije, Dona Loka ili Kanta, nisu uklopive u njihovu idejnu orijentaciju, poto su i
jedni i drugi bili radikalni kritiari datog tipa demokratije.
Teko bi bilo porei injenicu da su i boljevici i Marks bili radikalni kritiari privatnog
vlasnitva i predstavnike demokratije. Ovi prvi su prihvatili zakljuni stav Marksove analize
da su unutranje protivrenosti kapitalizma nerazreive unutar robnog oblika proizvodnje,
te da je stoga njihovo razreenje mogue tek s onu stranu ovog oblika proizvodnje. Nije
nikakva tajna da su boljevici po dolasku na vlast ukinuli privatno vlasnitvo i njemu
primereni oblik proizvodnje robni oblik proizvodnje - i nastojali da organizuju proizvodnju
posredsvom totalnog plana. S obzirom na pomenuto, neprihvatljive su teze da izmeu
boljevike koncepcije drutvene organizacije i naina na koji je Marks izloio kritici
kapitalistiki svet nema ama ba nikakve veze. Naime, veza izmeu te dve stvari na planu
ideja svakako da postoji: Marksovo delo se ne moe smatrati potpuno nevinim kad je re o
boljevikim idejama o nainu organizacije novoga drutva. Naravno, iz toga ni na koji
nain ne sledi kao nuna tvrdnja da bi i Marks, da je kojim sluajem, bio iv u to vreme,
odobrio gulage i masovna ubijanja nevinih ljudi. Moda bi Marks, suoen sa realnou da
je realizacija novog naina drutvene organizacije mogua samo uz upotrebu vika
represije, korigovao svoju kritiku kapitalizma.
Na ovakav nain treba postaviti stvari i kad je re o oceni nacistiko-faistikog svojatanja
Niea. Taj problem treba tretirati kao pitanje u kojoj su meri odreene Nieove ideje bile
inspirativno naslee za nacistike i faistike ideje, a ne kao pitanje da li bi Nie odobrio
konano reenje jevrejskog pitanja, tj. holokaust i slino. Jer, poto se ono prvo pitanje
tie komparativne analize samih ideja, Nieovih i nacistikih, o njemu se moe raspravljati
kao o neemu za ta postoji odgovarajua evidencija u ideje i Niea i nacista moe se
imati uvid; dok se o onom drugom pitanju ne moe raspravljati na osnovu bilo kakve
empirijske evidencije, poto je Nie umro pre dolaska nacista na vlast. Isto tako, valja rei
da se tvrdnjama o postojanju odreenih veza izmeu Niea i nacizma na planu ideja ne
nastoji diskvalifikovati Nieovo miljenje u celini (selektivno itanje filozofskih dela je
legitimna stvar) niti njegova relevantnost za promiljanje nae savremenosti, poto je volja
za mo neuklonjivi deo ljudske prirode, a politika moi bitan moment politike velikh sila
otkad je sveta i veka. Re je, meutim o tome, da Nie hoe poredak, i unutranji i
globalni, koji favorizuje moni atistokratski stale u odnosu na druge drutvene stalee i
uspostavlja odnose gospodar-robovi, ne samo na unutrranjem ve i na meunarodnom
(meudravnom) nivou. Drugim, reima, radi se o tome da se kritika favorizovanja monih i
jakih, kao i kritika politike moi (Machtpolitik) ne moe vriti sa Nieovog stanovita, jer je
ovaj autor nastojao da tom favorizovanju i takvoj politici pribavi metafiziko utemeljenje
svojim meusobno povezanim uenjima o venom vraanju istoga i volji za mo. Ne moe
se politika moi, na unutranjem i meunarodnom planu, kritikovati sa stanovita koje
zagovara takvu politiku.
Svakako da ovo metafiziko opravdavanje volje za mo radi same moi, kojim se ona
stavlja u sam centar ovekove prirode i prirode sveta kao takvog, nije neto to je
nespojivo sa nacistikom ideologijom. Glavni igra, Hitler, kao da je u jednom svom
jezgrovitom iskazu spojio dva Nieova uenja, ono o volji za mo kao temeljnom zakonu
koji proima kosmos, i ono o veitom vraanju istoga, tj. volje za mo radi same moi:
Zemlja nastavlja da se okree, nezavisno od toga da li je ovek taj koji ubija tigra ili je tigar
taj koji prodire oveka. Jai potvruje svoju volju. To je zakon prirode. Svet se ne menja,
njegovi zakoni su veni (Norman Cmeron i T. H. Stevens, prevod, Hitlers Table-Talk)
Ovakvom koncepcijom se, dakako, moe opravdavati agresivna ekspanzionistika
ideologija kao neto to je saobrazno zakonu ivota koji vai za celinu ivih bia, kao to se
rezonovanje i ponaanje koje bi bilo suprotno toj koncepciji moe oznaiaati kao neto to
je protivprirodno. Taj zakon daje pravo i dostojanstvo jaem, dok slabijima dodeljuje
podreen poloaj. Njegova logina posledica je permanentno proizvoenje odnosa
gospodar (jai, pobednik)-sluga (slabiji, poraeni). Kao to bi to rekao Nie u svojoj
Genealogiji morala: Zahtevati od sile da se ne ispoljava kao sila, da ne bude elja za
pobeivanjem, savlaivanjem, gospodaraenjem, udnja za neprijateljima i otporima i
pobedama, upravo je isto toliko besmisleno kao i zahtevati od slabosti da se ispolji kao
sila Nijedan in nasilja, silovanja, eksploatacije, razaranja, nije iznutra nepravian, poto
je sam ivot zasnovan na nasilju, silovanju, eksploataciji, razaranju. (paragraf 13) U delu S
onu stranu dobra i zla, on iznosi slian pogled na sutinsku logiku ivota: Tu se miljenjem
mora ii do osnove stvari i odbaciti svaku sentimentalnu slabost: u sutini sam ivot je
prisvajanje, uzajamno povreivanje, prevldadavanje onog to je strano i slabije, tlaenje,
vrstina, naturanje sopstvenih formi, utelovljavanje i u najmanju ruku izrabljivanje ak i
ono telo unutar kojeg se jedinke tretiraju kao jednake (a to se deava u svakoj zdravoj
aristokratiji) mora ukoliko predstavlja ivo a ne odumirue telo protiv drugih tela initi
to se njegove jedinke uzdravaju da ine jedna drugoj: ono e morati da bude ovaploena
volja za mo, ono e rasti, iriti se, sticati prevagu ne posredstvom neke moralnosti ili
nemoralnosti ve zato to ivi i zato to ivot jeste upravo volja za mo Izrabljivanje ne
pripada pokvarenom ili nesavrenom i primitivnom drutvu: ono pripada sutini ivog kao
osnovna organska funkcija; ono je posledica istinske volje za mo, volje koja je upravo volja
za ivot. (S onu stranu dobra i zla, paragraf 259)
Ovakvo vitalistiko slavljenje volje za mo radi same moi, ovakvo pridavanje ovoj sili
privilegovanog mesta u kosmosu, svakako da je vuklo vodu na nacistiku vodenicu, jer je
olalavalo nacistima da podastru naelnu argumetaciju za svoju ekspanzionistiku
ideologiju iji je kljuni momenat bila koncepcija stvaranja lebensraum-a (ivotnog
prostora) neophodnog za razvoj i rast nemake rase koja se opravdavala tezom o
superiornosti nemake, arijevske rase, u odnosu na druge rase. Kao superiorna u odnosu
na druge rase, pre svega u odnosu, na slovensku rasu, ona je, tvrdilo se, imala prirodno
pravo da ubijanjem, deportacijama, osvajanjem i porobljavanjem realizuje svoju ideologiju
stvaranja ivotnog prostora. Ne treba se mnogo uditi to su nacisti, kao to je ve
napomenuto, kao moto ove imperijalistike ideologije uzeli Nieovu misao Slabi i netvorni
neka uginu, a prvi znak nae milosti prema njima bie da im pomognemo da to pre dou
do propasti. Ova misao nije misao koja je odnekuda spolja, pukim sluajem, zalatula u
Nieovo delo. Ono je proeto, nikako ne igrom sluaja, mislima takvog tipa, zato to one
izraavaju samu logiku glorifikacije volje za mo kao fundamentalne sile koja vlada
univerzumom. Saobrazno toj logici, ono to je slabo i to parazitira na grbai jakoga
dostojno je da bude predmet totalnog prezira, jer predstavlja prepreku na putu pune
realizacije volje za mo jakih. U svom spisu Ecce Homo Nie istie: To to e Partija ivota
preuzeti najvei od svih zadataka u svoje ruke, stvaranje vieg oveka, ukljuujui
nemilosrdno istrebljenje svega to je degenerisano i parazitsko, omoguie opet suviak
ivota na zemlji iz kojeg e opet izrasti dinoizijska drava. (navedeno u Nolte Nietzsche
und Nietzscheanism, Propylaen, Frankfurt i Berlin, str. 193-194). U tom istom spisu, Nie je
formulisao svoj pojam velike politike kao suprotstavljene sitnoj politici ije je vreme isteklo:
Kada istina stupi u borbu sa milenijumskim laima, nastae pobune, pravi zemljotresi, ono
o emu se dosad nije ni sanjalo Pojam politike e se u potpunosti stopiti sa ratom
duhova; sve strukture moi staroga drutva eksplodirae Doi e do ratova kakvi se dosad
nisu vodli na zemlji. To e po meni biti znak da zenlja poinje da se suoava sa velikom
politikom. (Isto, str. 326-327). U literaturi o Nieu esto se vode rasprave o pitanju nije li,
ukoliko sledimo duh Nieove filozofije, bolje prevoditi termin Uebermensch kao izvrsni
ili izuzetni ovek nego kao natovek. Meutim, centralno pitanje, kad je re o Nieu, nije
kako prevesti na druge jezike dati termin, ve pitanje o nainu na koji se mogu stvoriti
pretpostavke za vladavinu natoveka ili izuzetnog oveka, svejedno. Prema Nieu, nastanak
vieg tipa oveka ima za pretpostavku rtvovanje ogromnog dela oveanstva:
rtvovanje mase oveanstva radi prosperiteta jedinstvenog jakog soja ljudi to bi bio
napredak, izjavljuje Nie u Genealogiji morala. U Volji za mo on manje-vie ponavlja ovaj
stav u kojem se izraava nuan uslov za pojavu natoveka: Neophodno je da vii ljudi
objave rat masama Neophodna je jedna doktina koja e biti dovoljno snana da
funkcionie kao poraajui agens: osnaivanje jakih, koji e paralisati i razarati umorne od
ovozemaljskog ivota. Unitenje raspadajuih rasa Dominacija nad zemljom kao sredstvo
za proizvoenje vieg tipa. (The Will to Power, Vintage, New York, 1967, str. 458-459)
Ne treba smetnuti sa uma da Nie u svojim zavrnim razmatranjima u tom istom spisu
najavljuje, kao realnu mogunost, dolazak nove rase gospodara koji e zavladati Zemljom i
uvesti najstroe mogue zakonodavstvo prema podreenima. Ispunjenjem ove njegove
vizije ispunio bi se njegov najvei san, san o prevrednovanju svih vrednosti dekadentnog
moderniteta u ijem temelju je judejsko-hrianska civilizacija. Moda bi tanije bilo rei
samo judejska civilizacija jer Nie hrianstvo vidi samo kao instrument pomou kojeg su
prepredeni i pritvorni Jevreji dovrili svoju robovsku pobunu u sferi morala univerzalizujui
poloaj roba, ime su se osvetili svojim gospodarima jer su ih izjednaili sa njima i tako sveli
na ulogu roba, na pukog lana automnog stada bez gospodara. Ovakvom interpretacijom
Jevreja i judaizma, Nie je pripisao Jevrejima glavnu krivicu za propast oveanstva, koja je
poela nakon njihove pobede nad Rimom.
Hitlerova interpretacija odnosa izmeu judaizma i hrianstva nije daleko od Nieove, jer je
on bio, to neupueni ne znaju, ne samo antijevrejski ve i antihrianski nastrojen :
Najtei udarac koji je ikad nanet oveanstvu bilo je hrianstvo; boljevizam je
nelegitimno dete hrianstva. I jedno i drugo izum je Jevreja (Hitlers Table-Talk, prevod
Norman Cameron I R. H. Stevens, Oxsford, 1953, str. 7) Dakle, i za Hitlera, kao i za Niea,
hrianstvo, kao najtei udarac nanet oveanstvu, samo je izdanak judaizma, koji je tako
pronaao zaobilazni put da se osveti aristokratskiom etosu svojih gospodara i da okuje
njihovu volju za mo izjednaujui sve ljude na zemlji pred Bogom, a kasnije u liku
univerzalnih, za sve vaeih demokratskih pravila igre, i pred zakonom. Da se podsetimo
ta kae Nie tim povodom. Nie prvo konstatuje da su Jevreji kao narod roen za
ropstvo- bili ti koji su izveli udo prevrednovanja vrednosti, udo zahvaljui kojem je ivot
na zemlji krenuo stranputnicom dekadencije i sveopteg licemerstva, (izgovorivi pri tome
one njegove sada ve uvene rei da s Jevrejima poinje ustanak robova na planu morala),
da bi zatim istakao: Nije li Izrailj upravo na stranputici kojom je kroio Spasitelj, taj
tobonji protivnik i tobonji ruilac Izrailja, postigao krajnji cilj svoje sublimne udnje za
osvetom. Zar u maijske vetine zbilja velike politike osvete ne spada i to to je sam Izrailj
morao pravo orue svoje osvete da pred celim svetom pobija kao svog smrtnog
neprijatelja i razapne na krst, kako bi ceo svet odnosno svi protivnici Izrailjovi
nepromiljeno zagrizli upravo taj mamac? A zar bi ovek, koristei svu svoju duhovnu
suptilnost, jo uopte bio i kadar da smisli opasniji mamac? (Genealogija morala, paragraf
8) U tom istom delu Nie na jo upeatljiviji nain nam saoptava svoje shvatanje odnosa
izmeu judaizma i hrianstva po kojem je je hrianski pojam ljubavi samo prikriveni oblik
jevrejske osvetoljubive mrnje: iz stabla onog drveta osvete i mrnje, jevrejske mrnje -
najdublje i najsublimnije mrnje, mrnje, naime, koja stvara ideale i preinauje vrednosti i
kojoj na zemlji nikad nije bilo nita ravno izraslo je takoe neto nesravnjivo, jedna nova
ljubav, najdublja i najusublimnija od svih vrsta ljubavi a iz kojeg drugog stabla je i mogla
da izraste?... Ali neka neko ne misli da je ona moda izrasla kao istinsko opovrgavanje one
ei za osvetom, kao suprotnost jevrejskoj mrnji! Ne, obrnuto je istina! Ta ljubav izrasla je
iz pomenute mrnje kao njena kronja, kao njena pobedonosna kronja koja se sve vie i
vie irila u najistijem sjaju i sunevoj svetlosti i koja je takorei u carstvu i visina ciljevima
?????te mrnje pobedi, plenu, zavoenju teila s istim nagonom s kojim je koren te
mrnje sve dublje i udnije prodirao u ono to je imalo dubinu i to je bilo zlo. (Isto,
paragraph 8) Prema tome, i miljenik postmodernista i nemaki Firer gotovo identino
sagledavaju odnos izmeu judaizma i hrianstva kao odnos u kojem je judaizam, sluei
se, hegelovskom terminologijom reeno, lukavstvom uma pustio hrianstvo da ono,
mislei da sledi vlastite ciljeve, ostvari zapravo judaistiki opasni cilj.
Ovo judaizmom predeterminisano hrianstvo je, po Hitleru, pobuna protiv prirodnog
zakona, pobuna protiv prirode. Dovedeno do svojih krajnjih konsekvenci, hrianstvo znai
sistematako gajenje ljudskog neuspeha (Hitlers Table-Talk, str. 51)
Slian kritiki odnos prema hrianstvu imao je i faistiki lider Musolini: Plebs, koji je
prekomerno hristijanizovan i humanizovan, nee nikad shvatiti da je visoki stepen zla
nuan da bi natovek mogao uspeti Natovek zna samo za pobunu. Sve to postoji mora
biti razoreno. (Mussolini, Opera omnia, Florence: La Firreze, 1951, 63) To je isti onaj
Musolini koji velia Nieovo shvatanje relativizma koje favorizuje istinu najaih i
najmonijih: Uistinu, mi smo relativisti par excellence, a moment relativizma, povezan sa
Nieom i njegovom voljom za mo, nastupio je onda kada je italijanski faizam postao, i jo
je, najvelianstvenije ostvarenje individualne i nacionalne volje za mo (Mussolini, Opera
omnia, 63)
Hitler i nacisti su odbacivali hrianstvo zato to su imali afirmativan odnos prema
paganstvu, jer ono u svojoj udnji za samopotvrivanjem, nije ispoljavalo nikakvu griu
savesti ukoliko bi to samopotvrivanje zahtevalo ispoljavanje krajnje surovosti prema
onome to stoji na putu njegove realizacije. Poznato je da je Hitlerova omladina esto
pevala sa oduevljenjem ovu pesmicu: Mi smo radosna Hitlerova mlade
Nama ne treba nikakva hrianska vrlina
Na voa je na spasilac

Papa i rabin su iezli

Mi elimo da budemo ponovo pagani
Meutim, valja imati na umu da je i Nie bio otvoren za paganstvo. Mnogi autori, na
osnovu Nieove teze o smrti Boga zakljuuju da je Nie bio ateistiki orijentisan. Ali, to je
pogrean utusak. Jer, kada Nie objavljuje smrt Boga, on ne objavljuje smrt Boga kao
takvog ve samo hrianskog Boga. Tako on, na primer, doslovno kae da je pri
odbacivanju Boga, samo moralni Bog odbaen Ova smrt Boga ne otvara, kod Niea,
mogunost deifikacije oveka, ve mogunost pojave drugih bogova koji odgovaraju
jakima. Time se Nie na svojevrstan nain vraa antikom politeizmu. Ljudi se, prema
Nieu, posredstvom religije suoavaju sa misterijom u srcu egzistencije, ali oni u tu
misteriju gledaju kroz zatitne naoare religijskih predstava i pojmova, koje mogu biti
deblje i tanje. Na osnovu toga, Nie uspostavlja hiherarhiju religija, pri emu on najvie
vrednuje one religije iji je omota koji ljude titi od neposrednog suoavanja sa misterijom
i haosom sveta najtanji, tj. najtransparentniji: u hrianstvu kao religiji najslabijih ljudi, ta
zatitna koprena je najdeblja, a u paganstvu najtransparentnija. Stoga je paganstvo religija
samo za one jake, tj. za samo za one koji se vraaju nevinoj savesti zveri, kao ushiena
udovita koja iz niza ubistava, spaljivanja, oskrnavljenja i muenja izranjaju s obesnou i
nepomuenim spokojstvom, kao da je uinjen kakav aki nestaluk (Genealogija
morala, str. 191)
Zajednika taka Niea i nacista je i njihov afirmativan odnos prema varavarizmu. Varvarski
odnos prema svetu i prema drugima je znak snage kojom se na najvii mogui nain
afirmie ivot u osnovi kojeg lei neutaiva volja za mo. Hitler je svoj odnos prema
varvarizmu jednom ovako formulisao: Oni se odnose prema meni kao prema
neobrazovanom varvarinu. Da, mi smo varavri. Mi elimo da budemo varavari, to je za nas
asna titula. Mi emo podmladiti svet. Svet je blizu svoga cilja. (Ransching, Hitler speaks,
str. 87). U svojoj mladosti, Musolini koji je tada najvie itao Marksa i Niea, izjavio je: Ja
zastupam varavarski pojam socijalizma. Ja socijalizam shvatam kao in najvee negacije i
destrukcije Napred, vi novi varavari. Poput svih varavara, vi ste vesnici nove civilizacije U
Volji za mo Nie ne skriva svoju udnju za pojavom varavara dvadesetog veka: Da bismo
se suprotstavili prilagoavanju oveka specijalnim koristima, neophodan je obrnuti pokret
stvaranje sintetikog oveka koji za svoju pretpostavku ima pretvaranje oveanstva u
mainu, jer samo to moe biti osnova na kojoj e on izumeti vii oblik bivstvovanja
Dominantna rasa moe proistei jedino iz zastraujue nasilnih poetnih impulsa. Gde su
varavari dvadesetog veka. (The Will to Power, Njujork, Vintage, 1976, 465). Na ve
pomenutom mestu iz dela Genealogija morala Nie istie: Aristokratske rase su te koje su
pojam varavarin ostavljale za sobom svuda kud su prolazile Ta smelost aristokratskih
klasa, luda, besmislena, neproraunljiva njihova ravnodunost i prezir prema sigurnosti,
telu, ivotu, udobnosti, njihova duboka veselost i zadovoljstvo u razaranju, u svim slastima
pobede i okrutnosti sve se to za one koji su od toga trpeli skupilo u sliku varavarina

Nacisti su mogli nai inspiraciju u Nieovom delu i za svoje poglede na rasnu istotu.
Poznato je, naime, da je Nie drao da je istorijski uzrok (i posledica) demokratije krvno
meanje gospodara i robova, jer je ono vodilo ka ideji o njihovoj jednakosti u pogledu
prava. U Genalogiji morala, on pobedu Jevreja, dakle, robova, stada, rulje, tj. robovskog
morala nad Rimom, oznaava kao trovanje krvi zahvaljujui emu je dolo do meanja
rasa koje je Evropu usmerilo ka stvaranju i uzdizanju nomadskog, nadnacionalnog tipa
oveka koji je, budui da se sve vie odvajao od rodnog geografsko-kulturnog
partikulariteta, poeo da sve vie gubi karakteristike pripadnika staleki i klimatski
derminisane rase. Upravo zbog svoje takve iskorenjenosti iz osobenog rodnog miljea koji se
utiskuje u ovekovu duu i telo, takav ovek je, pout svake krdske ivotinje, u stanju da se
prilagodi svakom tlu.
Taj proces evropeizacije koji velikim srozavanjima na preanja stanja moe da izgubi na
tempu, ali koji moda time dobija i raste u plahovitosti i dubini taj proces e po svoj prilici
dovesti do onih rezultata na koje bi najmanje hteli da raunaju njegovi naivni pokrovitelji i
panegiriari, apostoli modernih ideja. Ti novi uslovi u kojima se se obino odvijaju
ovekovo izjednaavanje i svoenje na srednju meru, u kojima se oblikuje korisna, marljiva,
mogostruko upotrebljiva, domiljata krdska ivotinja: ovek, u najviem su stupnju podesni
za raanje izuzetnog oveka koji poseduje najopasnija i najprivlanija svojstva. Htedoh
rei: demokratizacija Evrope u isti mah je i nedobrovoljna priprema za odgajanje tirana
uzimajui tu re u svakom smislu, pa i u najduhovnijem (S onu stranu dobra i zla, paragraf
202). U Genealogiji morala, pretea postmodernizma razmatra razlike izmeu pripadnika
prearijevskih i arijevskih rasa na osnovu njihovih razlika u boji koe, veliini lobanje i slino:
U latinskoj rei malus (rav) (kojoj prikljuujem i grku re melas (taman), prost ovek bi
mogao da bude oznaen kao tamnoput, pre svega kao crnokos, kao prearijski stanovnik na
italijanskom tlu, koji se svojom bojom najoiglednije razlikovao od plave, tj arijske,
osvajake rase koja je zavladala Kelti su, uzgred da kaem, bili skroz-naskroz plava rasa;
pogreno je kada se one oblasti sa poglavito tamnokosim stanovnitvom, koje su uoljive
na paljivije uraenim etnografskim kartama Nemake, dovode u vezu sa bilo kakvim
keltskim poreklom i meanjem krvi, kao to i dalje ini Virhov: tavie, posredi je prearijsko
stanovnitvo Nemake koje se javlja u tim oblastima (Isto vai maltene za itavu Evropu:
potinjena je rasa u stvari opet stekla prevagu svojom bojom, kratkoom svoje lobanje,
moda ak svojim intelektualnim i socijalnim instinktima: ko nam moe tvrditi da moderna
demokratija, jo moderniji anarhizam i, naroito sklonost komuni koja je sada svojstvena
svim evropskim socijalistima, poglavito ne znai posledicu atavizma i da rasa gospodara i
osvajaa, Arijci, nije fizioloki takoe - pobeena. (Isto, paragraf 5).
Meanjem rasa, meanjem krvi pripadnika razliitih rasa, izazvana je u Evropi, po Nieu,
dugorona paraliza volje za mo, iz koje se moe izai samo selekcijom dobrih Evropljana,
onih u iju e duu i telo biti useena plava zver i koji otuda nee priznavati nikakve
prepreke na putu realizacije njihove lavlje udnje za moi.
Verovatno je francuski faista Marsel Deat mislio na ove poruke Nieove misli, kada je u
jeku Drugog svetskog rata konstatovao: Nieova ideja selekcije dobrih Evropljana sada se
ostvaruje na bojmom polju. Aristokratija, vitetvo koje se stvara u ratu, bie tvrdi, isti
nukleus Evrope budunosti (Navedeno u Zeev Sternhell, Fascist Ideology, u Fascizam: A
Readers Guide, priredio Walter Laquer, Berkeley, University of California Press, 1976, str.
344).

Kao to se zna, Hitler je drao da meanjem rasa sve vie slabi odnos gospodar-sluga, dok u
jednom momentu potpuno ne iezne. Gubitak rasne istote ima za posledicu nepovrativo
samorazaranje date rase. Ona e nastaviti da tone sve dublje i dublje tako da se posledice
navedenog ina nee moi nikad istisnuti iz njene due i tela. Meanje krvi, koje sniava
rasni rang, predstavljalo je jedini razlog zbog kojeg su nestajale stare civilizacije. Hitler je
smatrao da nisu izgubljeni ratovi ti koji koji razaraju neku rasu, ve gubitak snage da se
prua otpor osvajaima, snage koju mogu posedovati samo oni iste krvi. Svoje gledanje na
problem meanja rasa, on je, ini se, najbolje izneo u delu Mein Kampf, govorei o
Nemcima u Americi: Postoje brojni primeri koji pokazaju sa zastraujuom jasnoom da je
svaki put kada se arijevska krv izmeala sa krvlju inferiornih rasa dolo do okonanja rase
koja izgrauje vlastitu kulturu koja je uvruje. Severna Amerika, populacija iju veinu
ine germanski elementi, koji su se veoma malo meali sa inferiornim obojenim nacijama,
ima kulturu koja se veoma mnogo razlikuje od kulture Centralne i June Amerike u kojoj su
kolonisti, uglavnom Latini po poreklu, slobodno meali svoju krv sa onom domorodaca.
Imajui u vidu ovaj primer, moemo jasno uoiti posledice meanja razliitih rasa. ovek
germanske rase na tom kontinentu postao je, zato to je nemeanjem odrao vlastitu
istotu, njegov gospodar; i on e ostati gospodar sve dok se ne prihvati sramnog meanja
krvi (AdolF Hitler, Mein Kampf (Natio and Race), u The Nationalism Reader, priredili Omar
Dahbour i Micheline R. Ishaw, Humanity Pre; New Jersey, 1995, str. 230)
Slavei Machtpolitik, prizivajui dolazak nove rase gospodara, izlaui poruzi kukaviki,
bojaljivi robovski moral koji izbegava rizik i tei udobnom ivotu u materijalnom izobilju,
nacisti su postavili ideal ivota koji se zasniva na pojmu samoprevladavanja kao prosesu
permanentnog potvrivanja vlastite volje za mo koja ne mari za to to e da bude
prokleta zbog toga to uiva u nasilju, svireposti i okrutnosti nad slabijima. Ovu
fasciniranost osvajanjem i spektakularnim masovnim kataklizmima koja sledi moto ivi
opasno proizaao iz onog amor fati, nacisti su uzdigli na rang ivotne estetike. Uivati u
permanentnom stavljanju ivota na kocku jer to omoguuje beskonano uspinjanje du
vertikale moi to je odlika nacistikog naina ivota nasuprot tenji filistarskog duha ka
vlastitom svakodnevnom zbrinjavanju. Stalno stavljanje ivota na kocku u ratu znai
permanentnu suoenost sa mogunou smrti, to donosi stalnu prisutnost krajnje
napetosti i uzbuenosti koja uznosi iznad sivila rutinizirane svakidanjice u stanje opojne
ekstatike razgaljenosti kao carstva niim ograniene slobode u kojem je sve dozvoljeno, u
kojem su sve mogunosti otvorene, pa i one za neobuzdano, divlje samopotvrivanje
razobruene elje: Neto nalik na boje ovlaenje da se vlada ljudima i ushienost ratom
kombinuju se, zahvaljujui emu, kao u ekstazi erotske ljubavi, naa ula poinju da
komanduju naim telom. Ubijanje oslobaa u nama tamne struje zbog ega, obesveeni,
uivamo u destruktivnim orgijama. Mrtvaci prema kojima se u mirno doba odnosimo sa
respektom, postaju predmet zloupotrebe u ratno vreme. Oni postaju delovi performativne
umetnosti (Chris Hedges, War is a Force that gives us meaning, New York, Public Affairs,
2002, str. 89). Dontan Glover ukazuje na oseanje uzbuenja u vezi sa moi koji neki ljudi
imaju u borbi. Rat, citira on jednog vijetnamskog veterana, jeste za oveka ono to je
roenje deteta za enu: najbliskija stvar; uvod u gospodaranje nad ivotom i smru. To je
slino naputanju ugla univerzuma, uzdizanju iznad njega i upiranju pogleda u ono to je
ispod (U Humanity, New Haven, Yale University Press, 2000, str. 56) Ernest Jinger
predstavlja rat kao najveu moguu intoksinaciju koja poraa pomahnitalost: Rat je
intoksinacija vea od svih intoksinacija, razgaljivanje koje slama sva ogranienja. To je
pomahnitalost bez opreza i granica, uporediva jedino sa silama prirode. U borbi pojedinac
je nalik na pobesnelu oluju, uzburkano more, ljutu grmljavinu. On se stapa sa svime. On se
naslanja na vrata smrti slino metku koji je postigao svoj cilj. A purpurni talas ga
zapljuskuje. Ve dugo vremena on nema svest o prelazu. Kao da ga je talas vratio natrag u
more koje kulja. (Juenger, Kampf als inneres Erlebnis, Berlin, 1922, str. 57).
Nacisti su ljudski ivot predoavali kao permanentnu borbu iji je najsublimniji izraz sam rat
koji tom ivotu daje smisao, jer rat otvara najmonijima mogunost da se u najveoj
moguoj meri naslauju svojom nadmoi i superiornosti nad slabijima. To uivanje biva
najintenzivnije u inu pravljenja najveih zverstava koja se, zahvaljujui tome, pretvaraju u
najveu egzibiciju moi koja poprima oblik estetiziranog spektakla kao najvieg stepena
slavljenja moi. Racionalizovano, suzdrano slavljenje razularene, razobruene moi bilo bi
contradiction in adjecto.
U tekstu u kojem iynosi fundamentalne ideje faizma, Benito Musolini istie: Faizam
unosi ovaj antipacifistiki stav u ivot pojedinca. Ba me briga ponosni moto borbenih
jedinica koji je napisao ranjeni ovek na svojim zavojima, nije samo in filozofskog
stoicizma, ve on sumira uenje koje nije samo politiko: on je dokaz borbenog duha koji
prihvata sve rzike. On oznaava novi stil italijanskog ivota. Faista prihvata i voli ivot. On
odbacuje samoubistvo kao kukaviluk. ivot kako ga on shvata, znai dunost, uzdizanje,
osvajanje; ivot mora biti gord i ispunjen Faizam veruje sada i uvek u svetost i heroizam,
tj. u inove u kojima nikakvi ekonomski motivi ni posredni ni neposredni nisu na delu
To znai da faizam odbacuje formulu: blagostanje=srea, po kojoj su ljudi ivotinje,
zadovoljne kada su site, bia redukovana na vegetativnu egzistenciju, istu i jednostavnu
(The Nationalism Reader, str. 226-227). Hitler je polazio od socijaldarvinistike teze da je
pravo jaega prirodni zakon, te da da zbog toga istrebljivanje i torturisanje slabih treba
vriti bez ikakve sentimentalnosti i grie savesti; tavie, tome treba treba uvek iznova
teiti jer to donosi sa sobom radost afirmacije vlastite moi i superiornosti. Slabi,
degenerisani i nemoni ne istrebljuju i ne razaraju samo zbog toga to nisu u stanju da
slede zakon prirode; oni su greka prirode i stoga su izmislili savest: Deset zapovesti je
izgubilo svoju validnost. Savest je jevrejski izum koji je nakazna stvar kao i obrezivanje
(Rausching, Hitler Speaks, str. 220)

Ovakva ivotna estetika moe nai svoja uporita u spisima kako Niea tako i Hajdegera.
Nie je napisao itave ode ratnikom aristokratskom etosu koji melje, drobi i gazi sve to se
nae na putu beskrajnog uveavanja njegove moi, jer je to uveanje jedina hrana kojom
se moe hraniti nezasitiva plava zver, koja osea duboko zadovoljstvo u svakom
razaranju, u svim slastima pobede i okrutnosti. ...isti ljudi koji su koji su inter pares,
tako strogo sputani obiajem, potovanjem, navikom, zahvalmou, a jo vie uzajamnim
nadziranjem i ljubomorom, i koji su, s dtuge strane, u meusobnim odnosima tako
dovitljivi kad je u pitanju obzirnost, samoobuzdavanje, nenost, odanost, ponos i
prijateljstvo poto izau iz svoga kruga i nau se gde je tuina, gde su stranci, nisu
mnogo bolji od razuzdanog zverinja. Tu su osloboeni svake socijalne prisile; u divljini
nalaze nadoknadu za napetost izazvanu dugotrajnim zatvaranjem i ograivanjem u duevni
mir; vraaju se nevinoj savesti zveri, kao ushiena udovita koja moda iza niza ubivstava,
spaljivanja, osknavljenja i muemja izranjaju sa obesnou i nepomuenim duevnim
spokojstvom, kao da je poinjen kakav aki nestaluk, uverena da su pesnicima dali dosta
materijala za pesmu i velianje. Nemogue je u jezgru svih tih aristokratskih rasa ne
prepoznati zver, velianstvenu plavu zver koja poudno tumara za plenom i pobedom
(Genealogija morala, patagraf 11) Duboko, ledeno nepoverenje, koje i danas Nemac
pobuuje im doe na vlast, i dalje je odjek onog neugaslog uasa s kojim je Evropa
stoleima gledala benjenje plave germanske zveri Jednom prilikom skrenuo sam panju
na nedoumicu u kojoj se naao Hesoid kad je smislio sled kulturnih doba i pokuao da ih
izrazi zlatom, srebrom i bronzom: s protivrenou koju mu je ponudio divan, ali i strahitan
i nasilniki Homerov svet nije umeo drugaije da izae na kraj nego tako to je od jednoga
doba napravio dva koja je zatim stavio jedno iza drugog najpre doba junaka i polubogova
Troje i Tebe, onako kako je onaj svet bio sauvan u pamenju aristokratskih narataja koji
su u njemu imali svoje pretke: onda bronzano doba, onako kako je onaj isti svet izgledao
potomcima zgaemih, opljakanih, zlostavljanih, proterivanih, prodavanih: doba bronze,
kao to je reeno, tvrdo, hladno, okrutno, lieno oseanja i savesti, razorno i krvavo. Ako se
pretpostavi da je istinito ono to se danas uzima kao takvo, naime to da je smisao itave
kulture da se od zveri ovek odgoji kao pitoma i civilizovana ivotinja, domaa ivotinja
onda bi se nesumnjivo morali svi oni reakcioni i resantimanski instinkti, uz iju su pomo
konano bili osramoeni i savladani aristokratski narataji i nihovi ideali, posmatrati kao
prava orua kulture; time se, dodue, jo ne bi reklo da su nosioci tih instinkata u isti mah
predstavnici kulture. tavie, suprotno bi bilo ne samo verovatno ne! ono je danas
oligledno. Ti nosioci instinkata to tlae i ude za odmazdom, potomci sveg evropskog i
neevropskog ropstva, a posebno itavog prearijskog stanovnitva oni predstavljaju
nazadovanje oveanstva! Ta orua kulture jesu ovekova sramota, i pre su razlog da se
posumnja u kulturu uopte, pre su argument protiv nje (Genealogija morala, paragraf 11)
Sa stanovita jakih, iveti ne znai kalkulisati, ve permanentno biti u akciji. Nemogue je
razdvojiti subjekta akcije i akciju subjekt koji ne dela bio bi conradictictio in adjecto. Kada
bi se ptica grabljivica mogla distancirati od svoje delatnosti, to bi znailo da se ona moe
distancirati od svoje prirode, predatorstva. To bi znailo da orao moe postati jagnje. Veru
u tako neto imaju samo tinjavi afekti osvete koji tu veru koriste za sebe i to zapravo
nijednu veru ne podravaju arkije od one da je jakom slobodno da bude slab, a ptici
grabljivici da bude jagnje; time stiu pravo da pticu grabljvicu uine odgovornom to je
ptica grabljivica Kad tlaeni, gaeni i napstvovani bodre jedni druge sa osvtoljubivom
prepredenou nemoi: -Budimo drugaiji od zlih, budimo dobri, naime to onda,
sasluano hladno i bez predubeenja, ne znai zapravo nita drugo ve: Mi slabi smo, bez
sumnje slabi; dobro je kad ne inimo nita za ta nismo dovoljno jaki (Isto, paragraph
13)

Nieovo portetisanje aristokratskog ratnika kroz kojeg pulsira kosmika struja volje za
mo, poto je i on deo tog istog kosmosa, zahvaljujui kojoj ovaj ratnik ima viziju ogromne
lepote, slino je nainu na koji pesnik Robinson Deferson uporeuje Boga sa sokolom:
Bog je slian sokolu koji jedri meu zvzdama On ima krvavi kljun i surove kande; on
napada i nemilosrdno komada To je estoki ivot (Double Axe Dvostrtika osa, moj
prevod) On nema oseanje ni za pravdu ni za milost, ni za ljubav (At Birth of an Age
Roenje jednog doba, moj prevod)
Defers istie opinjenost ljudi ovom velianstvenom lepotom ovoga univerzuma
priklanjajui se nieanskoj estetizaciji ivota: Verujem da je lepota i nita drugo ono zbog
ega su stvari stvorene. Sigurno je da svet nije sainjen radi sree, niti radi ljubavi i
mudrosti. Ali ni radi bola, mrnje i gluposti. Sve ove stvari imaju vek trajanja; tako da u
duem vremenskom periodu one uravnoteuju jedne druge i tako se ponitavaju. Samo
lepota ostaje (Inavasion Invazija, moj prevod)
I Hopkins u svojoj uvenoj poemi Windhover (Kliktavac) kao da izraava nieansku
zadivljenost herojskim podvigom ptice grabljivice koja je raskomadala slabo jagnje:
Ovoga jutra uhvatio sam pogledom roba zore, prestolonaslednika kraljevstva dnevne
svetlosti, sokola privuenog arenim nebom, kako, siguran u sebe, jezdi na visinama,
savladavajui glatki, otri, uskovitlani vazduh, kako svoje ushienje zauzdava svojim velima
iaranim krilom kao uzdom

I onda, odjednom, obruava se, slian klizau koji pravi osmiscu, ustremljuje se nadole,
odbacujui snaan vetar. Ta ptica, njen junaki podvig, njeno ovladavanje stvarima,
uskomeala je moje spokojno srce (moj prevod).
Nie je pretpostavljao pagansko samopotvrivanje hrianskoj samilosti, tj. Dionisa
razapetom Hristu. Aristokrata u sebi potuje monika, a i onog ko ima mo nad samim
sobom, koji zna da govori i uti, koji je sa zadovoljstvom prema sebi strog i surov i koji je
pun potovanja prema svakoj strogosti i surovosti. Votan mi je u prsa stavio tvrdo srce.,
kae se u jednoj staroj skandinavskoj sagi: pogodan izraz s obzirom da dolazi iz due
ponositog vikinga. Takav tip oveka upravo je ponosan na injenicu da nije stvoren za
samilost, stoga junak iz sage opomimjui dodaje: Ako srce u mladosti nije tvrdo, ono
nikad takvo nee biti. Aristokrati i odvani ljudi to tako misle, najudaljeniji su od onog
morala koji upravo u saaljenju i delanju za druge ili desinterssement-u (nekoristoljublju
prim. S. D.) vidi oznaku za moralno; verovanje u samog sebe, ponos na samog sebe,
duboko neprijateljstvo I ironija prema nesebinosti svakako u podjednakoj meri
pripadaju aristokratskom moralu kao i potcenjivanje saoseanja i toplog srca, prema
kojima treba biti oprezan. (S onu stranu dobra i zla, paragraf 260)
Poznato je da je Hajdeger drao da je otvorenost ka vlastitim mogunostima mogua samo
posredstvom razumevanja smrti kao najvie mogunosti, kao najvieg cilja jer je smrt, po
njemu, egzistencijalni smisao celine bivstvovanja. Nae bivstovanje postaje slobodno onda
kada razmevamo da nemamo nikakvu sutinu, da nae mogunosti nisu unapred date i
odreene, da je naa sutina egzistencijalni projekat iji je navii cilj smrt. Egzistencija
kao neprestano trancendiranje je neprestano projektovanje ka kraju. Briga kao svest o
konanosti izvlai oveka iz neautentinog naina bivstvovanja unutar kojeg on postoji kao
bezlino se, kao anonimna jedinka koja misli, dela i osea onako kako se misli, dela i
osea. Briga je uslov za autentinost i put ka njoj. Njome se prevazilazi zaborav vlastitih
mogunosti utoliko to se konanost prihvata kao vlastita sutina, to se smrt prihvata
kao najstvaralakiji ovekov akt, ime se ovek otvara ka slobodi ka smrti (Freiheit zum
Tode) kao savesti koja je osnova za otvorenost prema budunosti, za transcendenciju.
Savest je zov brige (Sein und Zeit, Max Niemeyer, Halle, 1935, str. 277) Zov savesti se
obraa bivstvovanju kao biu krivice. Biti kriv znai osetiti se odgovornim za svoje bie,
osetiti svoju neispunjenost, to nas otvara prema autentinim mogunostima. Savest je ne
samo svest o krivici, tj. o nedostatku kao vlastitoj sutini, ve i spremnost na priziv
najvie egzistencijalne mogunosti smrti. Ova spremnost dovodi do odlunosti
(Entschlossenheit) kao radikalnog ina koji stvara autentinu egzistenciju kojom se nadilazi
ontiki nivo svakodnevnog zbrinjavanja. Biti autentuan znai biti prizvan na in odlunosti
kojim se projektuju vlastite mogunosti meu kojima je smrt najvii stvaralaki akt.
Nacisti su u Hajdegerovim kategorijama: bivstvovanje ka kraju, bivstvovanje za kraj,
sloboda ka smrti, odlunost koja podrazumeva i spremnost za smrt svakako mogli nai
inspiraciju za svoju glorifikaciju i estetizaciju smrti kao sastavnog momenta njihove
filozofije ija je osnovna karakteristika apsolutni primat egzistencijalnog nad normativnim,
to je nuna posledica njihovog prezira prema univerzalnoj i istoj formi. Tu koncepciju je
moda najezgrovotije formulusao Karl mit: Rat, spremnost na smrt ljudi koji se bore, na
fiziko unitenje drugih ljudi koji stoje na strani neprijatelja, sve to nema nikakvo
normativno ve iskljuivo egzistencijalno znaenje, u realnosti borbe protiv neprijatelja, a
ne u bilo kakvim idealima, programima i normativnim konceptima (Notma i odluka, str.
39)
Kad je re o vezi izmeu Nieovih ideja i nacistikog pogleda na svet, do sada su iznene
mnoge razliite, pa ak i dijametralno suprotne ocene. Ocena koju je dao dao Stiven
Ashajm u The Nietzsche Legacy in Germany svakako je preotra: Re je o nemakom
misliocu... koji je nacistima obezbedio filozofski pedigre i obrazloenje za centralna naela
njihovog pogleda na svet. Kao to je to Nojman primetio 1943, Nie je omoguio
nacionalsocijazmu da stekne intelektualnog oca koji je posedovao veliinu i duhovnu mo,
iji je stil bio divan a ne gnusan, koji je bio u stanju da artikulie osvetoljubivu mrnju i
prema monopolskom kapitalizmu i prema narastajuem proleterijatu (Berkeley,
University Californi, 1992, str., 235-236).
Meutim, nadam se da ovaj moj ekskurs o Nieu uverljivo pokazuje da unutar njegovog
dela postoji tamna tendencija koja je bila iskoristiva za naciste, tendencija koja svekoliko
bogatstvo ljuskog ivota i ljudskih motiva redukcionistiki svodi na neutaivu volju za mo,
koja, elei da se reprokuje u sve veim razmerama, otvara podruje beskrajne borbe na
svim planovima ivota za dominaciju nad bivstvujuim (prirodnim i drutvenim
fenomenima), borbe za ovekoveavanje odnosa gopodar-sluga, kako na unutrdravnom
tako i na meudravnom nivou. Dakako, Nie se ne moe optuiti za to to je na genijalan
nain ukazao na veliku ulogu koju volja za mo ima u ljudskoj istoriji i ljudskom ivotu, ve
za to to je on odbacivao zakone koji ograniavaju ovu volju za mo na univerzalan nain,
tj. to se priklanjao onim zakonima koji je favorizuju. Otuda je Nieov koncept nespojiv sa
temeljnim naelima na kojima poiva moderna hrianska civilizacija: univerzalizovana
jednakost i sloboda, vladavina prava, pravna drava, parlamentarizam i slino. Nie je
smatrao da ova naela imaju protivprirodan karakter utoliko to tee da ukinu odnos
gospodar-sluga, kako bi se univezalizovao poloaj roba.