psihologija.

ISPITNA PITANJA

PREDMET, RAZVOJ I METODA PSIHOLOGIJE

1. PREDMET PSIHOLOGIJE
2. GRANE PSIHOLOGIJE

METODE I TEHNIKE PSIHOLOSKOG ISTRAZIVANJA

3. EKSPERIMENTALNO ISTRAZIVANJE
4. SISTEMATSKO NEEKSPERIMENTALNO ISTRAZIVANJE
5. INTROSPEKCIJA

OPAZANJE

6. OSETI VIDA
7. OSETI SLUHA
8. CELOVITOST I PREDMETNOST OPAZANJA
9. PAZNJA PRI OPAZANJU

UCENJE I PAMCENJE

10. UCENJE USLOVLJAVANJEM

11. UCENJE POKUSAVANJEM
12. UCENJE UVIDJANJEM
13. TRANSFER UCENJA
14. ZADRZAVANJE I ZABORAVLJANJE

MISLJENJE

15. PROCES RESAVANJA PROBLEMA

16. POKUSAVANJE PRI RESAVANJU PROBLEMA
17. DIREKCIJA PRI RESAVANJU PROBLEMA
18. FAKTORI KOJI UTICU NA USPEH U RESAVANJU PROBLEMA
19. STVARALACKO MISLJENJE
20. INDIVIDUALNE RAZLIKE U SPOSOBNOSTI MISLJENJA
21. INTELIGENCIJA
22. INDIVIDUALNE RAZLIKE U INTELIGENCIJI

OSECANJA

23. ORGANSKE PROMENE PRI OSECANJU

24. POJEDINE VRSTE OSECANJA
25. OSECANJA UPRAVLJENA KA SOPSTVENOJ LICNOSTI
26. OSECANJA UPRAVLJENA KA DRUGIM OSOBAMA
27. AFEKTI I RASPOLOZENJA
28. ULOGA POJEDINIH DELOVA NERVNOG SISTEMA
29. TEORIJE OSECANJA
30. EMOCIONALNE PROMENE (?)

MOTIVACIJA I AKTIVNI ZIVOT

31. POJAM MOTIVA I VRSTE MOTIVA

32. BIOLOSKE POTREBE I MOTIVI
33. SOCIJALNI MOTIVI
34. HIJERARHIJA MOTIVA; MOTIV ZA SAMOAKTUALIZACIJOM
35. FRUSTRACIJA I IZVORI FRUSTRACIJE
36. VRSTE KONFLIKATA
37. ODBRAMBENI MEHANIZAM

LICNOST

38. BROJ I VRSTE CRTA LICNOSTI

39. TEMPERAMENAT
40. TIPOVI I TIPOLOGIJE LICNOSTI
41. FROJDOVA PSIHOANALITICKA TEORIJA

JARRR!
PREDMET, RAZVOJ I METODE PSIHOLOGIJE

PREDMET PSIHOLOGIJE

za razliku od drugih prirodnih i drustvenih nauka koje proucavaju objektivnu stvarnost, psihologija proucava dozivljaje,
njihovu pojavu i tok, sta predstavlja njihovu osnovu i kako se manifestuju. ukratko, psihologija proucava psihicki zivot.

psihicki zivot cine:

1. psihicki procesi
2. psihicke osobine (relativno trajne osobine; navike, sposobnosti, temperament, potrebe, interesi..)

psihicki procesi kod mnogih ljudi mogu biti:

1. intelektualni procesi (opazanje, ucenje, pamcenje i misljenje)
2. emocionalni procesi ili osecanja
3. konativni ili voljni procesi (motivacija i voljne radnje)

svi znamo dosta o psihickom zivotu i bez posebnog poznavanja psiholoske nauke, na osnovu svog iskustva i onoga sto
smo saznali od drugih. ipak, postoje opste rasirena shvatanja o psihickom zivotu ljudi koja su netacna, ili tacna ali nisu
proverena. upravo zvog toga treba naglasiti da psihologija nije opste shvatanje o psihickom zivotu, ona se razlikuje
upravo po tome sto proverava naucnim postupkom da li su ta shvatanja tacna i prihvata kao psiholoske nauke samo ono
sto je ispitano.

psihologija proucava psihicki zivot izucavajuci 2 vrste pojava:

1. spoljasnje ponasanje: preko postupaka i reakcija pojedinaca koje mogu opazati i ostali ljudi. psihicki procesi kod
zivotinja mogu se proucavati samo na ovaj nacin.
2. neposredno iskustvo: preko sopstvenih dozivljaja ili tudjih iskustva.

izucavanje pojava prema utvrdjenim postupcima, naucnim metodama i tehnikama, kao i povezivanje novih sa vec
stecenim saznanjima. svoje zakljucivanje izvodi na osnovu prikupljanja i proveravanja cinjenica.
psihologija je sistematsko izucavanje psihickog zivota ljudi i zivotinja a na osnovu naucnog proucavanja objektivnog
ponasanja i neposrednog iskustva.

ZADATAK I ZNACAJ PSIHOLOGIJE

zadatak psihologije je proucavanje zakonitosti psihickog zivota coveka i drugih zivih bica. postoje teorijski i praktican
zadatak. takodje postoje i teorijski i praktican znacaj.

teorijski zadatak je upoznavanje i razumevanje psihicke stvarnosti. psihologija treba da odgovori na 3 pitanja:
1. sta? sto potpunije prikazati i opisati psihicke pojave.
2. kako? prikazati kako se formiraju psihicke osobine i odvijaju psihicki procesi.
3. zasto? otkriti uzrok psihickih pojava i objasniti ponasanje ljudi.

prakticni zadatak se sastoji u primenjivanju rezultata psih. istrazivanja radi sto uspesnijeg obavljanja ljudskih delatnosti.

teorijski znacaj otkriva nove, i daje saznanje o psihickim pojavama. samim tim se prosiruje ljudsko znanje a i doprinosi
drugim naukama koje proucavaju vidove ponasanja ljudi.

prakticni znacaj se ogleda u koristi od primene rezultata psiholoskih istrazivanja; na primer, vaspitacima koristi za
nalazenje boljeg pristupa ucenicima.

1
RAZVOJ PSIHOLOGIJE

odavno vlada interesovanje za psiholoske probleme ljudi. posto je period razvoja psihologije dug, odnosno traje od
pojave coveka, imamo 2 razdoblja:
1. od pojave interesovanja (i coveka) do 19. veka kada se formirala kao samostalna nauka...
2. od 19. veka do danas.
psihologija se ranije provlacila kroz filozofiju, tvrdnje su bazirali na osnovu zamisljanja, vise nego na osnovu istrazivanja.
ipak, pojedini filozofi su dali vazan doprinos i uticali na razvoj psihologije (u starom veku aristotel, platom, a kasnije
dekart, lok, hjum...). sredinom 19. veka pocinje ispitivanje psiholoskih pojava egzaktnim metodama i eksperimentima od
strane filozofa. veber ispituje koliko intenzivne drazi moraju da budu da bi covek to primetio. nakon njega, bili su to
fehner, vunt... prva laboratorija za eksperimentalna psiholoska istrazivanja nastala je 1789. godine, i sve je to doprinelo
formiranju psihologije kao nauke. preko sistematskog istrazivanja oseta prelazi na istrazivanja slozenijih psihickih pojava;
pamcenja, ucenja, misljenja, osecanja... broj istrazivaca i njihovih rezultata naglo raste.

GRANE PSIHOLOGIJE

iako je relativno kasno postala samostalna nauka, jako se brzo razvijala. u okviru psiholoske nauke stvorile su se posebne
naucne discipline za izucavanje pojedinih grupa psihickih pojava, tako da je danas opravdanije govoriti o psiholoskim
naukama nego o jednoj disciplini. postoji veliki broj teorijskih i primenjenih psiholoskih disciplina. neke od vaznijih
teorijskih psiholoskih disciplina su:

OPSTA ili GENERALNA psihologija proucava osnovne psihicke funkcije normalnog coveka. kao delovi ove discipline,
koji se razvijaju vec u samostalne grane mogu se pomenuti: psihologija opazanja, motivacija, ucenja, pamcenja,
misljenja i psihologija licnosti.

FIZIOLOSKA izucava zavisnost psihickih pojava od organskih osnova (kao sto su nervni, culni, endokrini sistem,
organi i organizam u celini).

RAZVOJNA ili GENETSKA psihologija proucava razvitak psihickog zivota.

o filogenetski razvitak je razvitak psihickog zivota u toku evolucije kod zivih bica.
o ontogenetski je razvitak psihickog zivota u toku zivota. u zavisnosti od perioda koji se proucava deli se na
psihologiju detinjstva, mladalackog doba, zrelog doba i starackog doba.

SOCIJALNA izucava ponasanje pojedinaca i grupa u vezi sa socijalnom sredinom. proucava uticaj spoljnih faktora na
psihicke funkcije ljudi, ponasanje pojedinaca u drustvenim situacijama. bavi se pitanjima socijalizacije jedinke,
formiranjem i razvojem socijalnih motiva, opazanjem i ocenjivanjem drugih ljudi.

PSIHOMETRIJA je merenje psihickih procesa i osobina. najrazvijeniji deo je testiranje (na primer, inteligencije).

primenjeni psiholoski disciplini su:

PEDAGOSKA izucava psiholosku stranu vaspitanja, odnosno procese motivacije i ucenja.

PSIHOLOGIJA RADA izucava zavisnost uspeha u radu od psihickih faktora kao i uticaj pojedinih poslova na psihicki
zivot. najrazvijeniji deo jeste industrijska psihologija koja se bavi psiholoskim pitanjima rada u industriji.

MENTALNA HIGIJENA primena psiholoskih znanja za cuvanje dusevnog zdravlja, ukazuje na mere koje treba
preuzeti da se izbegnu dusevni poremecaji. pomaze ljudima da se snadju u teskocama, i da odrze dobre odnose sa
drugim ljudima.

KLINICKA PSIHOLOGIJA bavi se psihickim smetnjama i tegobama ljudi pri njihovom radu i u njihovim odnosima sa
drugim osobama; utvrdjivanjem njihove prirode, uzroka i njihovim otklanjanjem. tri oblasti u okviru disciple, kojima
se strucnjaci najvise bave su: izucavanje pojava, diagnostika stanja, i terapija.
SKOLSKA PSIHOLOGIJA (pomaze u organizovanju nastave i resavanju licnih teskoca ucenika).
PROFESIONALNA ORIJENTACIJA (pomaze u trazenju profesije u skladu sa interesovanjima i sposobnostima coveka).

2
METODE I TEHNIKE PSIHOLOSKOG ISTRAZIVANJA

EKSPERIMENTALNO ISTRAZIVANJE

za eksperimentalno istrazivanje se vezuje namerno izazivanje pojave koja zeli da se ispituje, njeno ponavljanje, i kontrola
uslova u kojima se javlja. ipak, neke od ovih karakteristika se cesto javljaju i kod sistematskog neeksperimentalnog
istrazivanja. glavna odlika eksperimentalnog istrazivanja je sistematskog i namerno menjanje uslova u kojima se neka
pojava javlja. uslovi koji se namerno menjaju u eksperimentalnom istrazivanju, nazivaju se nezavisnom promenljivom, a
pojava koja se pod delovanjem menjanja uslova takodje menja, naziva se zavisnom promenljivom. zahvaljujuci upravo
ovoj karakteristici, eksperimentalnim istrazivanjem je najpouzdanije utvrditi zakonitosti javljanja neke pojave.
uvodjenjenjem eksperimenata u psiholosko istrazivanje, psihologija kao nauka je pocela naglo da se razvija (sredinom 19.
veka)... pocelo je sa ispitivanjem:

REAKCIONOG VREMENA (vremena koje prodje od pojave drazi do reagovanja na njih, na primer koliko treba
ispitaniku vremena da pritisne dugme od pojave crvenog svetla).
PRAGOVA DRAZI (najmanjeg intenziteta drazi koji moze izazvati oset).
OBIM PAZNJE (koliko odvojenih elemenata je moguce zapaziti u jednog trenutku).

ubrzo nakon toga, pristupilo se eksperimentalnom istrazivanju slozenijih psihickih pojava (ucenja, misljenja, motivacije).

EXPERIMENT: ZABORAVLJANJE (U TOKU SPAVANJA VS. U BUDNOM STANJU)

americki psiholozi dzenkins i dalenbah (na osnovu rezultata ispitivanja pamcenja koje je izvrsio nemac ebinghaus)
postavili su hipotezu da je zaboravljanje u toku spavanja sporije nego u budnom stanju. pristupili su
eksperimentalnom istrazivanju da bi proverili predpostavku; ispitanici su u toku 53 dana imali da nauce od po 10
slogova bez smisla. neke od nizova trebalo je da ispitanici reprodukuju posle 1 casa iza ucenja, druge posle 2, trece
posle 3, i neke od nizova 8 sati posle ucenja. uticaj vremena na zaboravljanje ispitivan je u toku dana (kada su
obavljali redovne poslove) tako i posle 1, 2, 4 i 8 sati spavanja. rezultati su pokazali da je zaboravljanje u toku
spavanja znatno sporije nego pri budnom stanju; cinjenicu objasnjavaju pojavom retro-aktivne inhibicije, tj. time da
naknadna aktivnost posle ucenja deluje natrag (retro-aktivno) na ono sto je nauceno i koci (inhibira) obnavljanje
naucenog. sto je takva aktivnost slabija posle ucenja, to se manje zaboravlja. u toku spavanja je aktivnost mala, pa je
zaboravljanje slabije.

postoje razlicite vrste eksperimenata u psihologiji:, pre svega mozemo razlikovati:

OBJEKTIVNE EKSPERIMENTE: kad kao zavisnu promenjivu pratimo objektivne manifestacije psihickih pojava, kao sto
su fizioloske promene u organizmu, pokrete, brzinu reagovanja pokretom, proizvode aktivnosti.
INTROSPEKTIVNE EKSPERIMENTE: kada se registruju dozivljaji ispitanika na kome se vrsi ispitivanje, na osnovu
njegovih izvestaja o tome sta dozivljava.

EKSPERIMENTI JEDNOSTAVNE SUKCESIJE: ako se ispitanici ispituju vise puta, pod razlicitim uslovima.
EKSPERIMENTI SA KONTROLNOM GRUPOM: ako se pri ispitivanju formira vise grupa, ali se samo kod 1 menja uslov.

LABORATORIJSKI EKSPERIMENTI: ako se vrsi u laboratoriji, u kojoj je moguce najpotpunije kontrolisati uslove.
TERENSKI EKSPERIMENTI: ako se vrsi u svakodnevnoj, prirodnoj situaciji.

eksperimentalno istrazivanje je najsigurnija metoda istrazivanja, jer pomocu nje mozemo najpouzdanije otkriti uzroke
javljanja odredjene pojave; najpogodniji naucni postupak za otkrivanje kauzalne (uzrocne) vece medju pojavama. ali nije
uvek moguce primeniti eksperiment, ne mozemo, na primer, ispitati kao ostecenje nekog dela mozdane kore deluje na
ponasanje, zato sto bi povredili organizam coveka. cesto je eksperimentlno istrazivanje neodgovarajuce zato sto se ljudi
ponasaju drugacije nego u prirodnoj situaciji (afekti na primer se nemogu tako istrazivati). u tim situacijama se koristi...

3
SISTEMATSKO NEEKSPERIMENTALNO ISTRAZIVANJE

druga osnovna psiholoska metoda, koju koristimo kad ne mozemo da primenimo eksperimentalno istrazivanje. posto se
zasniva na posmatranju, naziva se i sistematskim posmatranjem. kao i eksperimentalno istrazivanje, vrsi sa:

CILJEM: odredjen je predmet i svrha posmatranja.

PLANOM: unapred je utvrdjen postupak posmatranja.
SISTEMATSKI: registruje se sve sto je od vaznosti za ispitanu pojavu.
KONTROLISANO: vodi se racuna o uslovima u kojima se pojava posmatra.

pocelo je da se koristi pre eksperimentalnog, a i danas cesto primenjuje, narocito pri ispitivanju decjeg ponasanja, pri
ispitivanju licnosti, i pri istrazivanju socijalno-psiholoskih problema.

EXPERIMENT: SEOSKA DECA VS. GRADSKA

po testovima inteligencije, redovno se moze utvrditi da je prosek inteligencije gradske dece visi od proseka
inteligencije seoske dece. vecina istrazivaca je smatrala da je glavni uzrok u tome sto su gradska deca u proseku
stvarno inteligentnija. jos tridesetih godina 20. veka, borislav stevanovic (professor psihologije i osnivac katedre za
psihologiju na filozofskom fakultetu) je sumnjao u tacnost ovog objasnjenja, i pretpostavio da je glavni uzrok razlike
u tome sto su zadaci u testu tako izabrani da su laksi za gradsku tecu. ispitivanjima inteligencije dece iz beograda,
kragujevca (iz grada), i dece iz jednog veceg sela, nasao je da seoska deca zaostaju 14 mesecu iza gradske. ali testovi
su pokazailu da od 55 zadataka, u 9 su bolja seoska deca, a u 10 su jednaka. slabiji su bili u zadacima za cije resavanje
je potrebna vestina izrazavanja, tumacenje dusevnih stanja, i uopste u zadacima u koji zahtevaju znanja i iskustva
koja se sticu pre svega u gradskim uslovima (a takva je vecina zadataka u testu).

postoji vise vrsta sistematsko neeksperimentalnog istrazivanja:

OBJEKTIVNO: ako se posmatraju i beleze objektivne manifestacija (fizioloske/organske promene pri emocijama).
INTROSPEKTIVNO POSMATRANJE: ako se posmatraju sopstveni dozivljaji i obavestava o njima.

STRUKTUIRANO: koriste se upitnik ili intervju.

NESTRUKTUIRANO: belezi se sve sto se smatra vaznim, bez posebnih postupaka za prikupljanje informacije.

NA OSNOVU UZORKA: vrsi se ispitivanjem manjeg ili veceg broja ispitanika (najcesce veceg).

INTROSPEKCIJA

ili samoposmatranje, podrazumeva posmatranje sopstvenih dozivljaja. ponekad se govori o introspekciji kao o osnovnoj
metodi psihologije; to je specificna psiholoska metoda koju druge nauke ne mogu koristiti. pre svega, ona je nacin za
dobijanje podataka, mada je cesto nepotpun i nesiguran izvor. moze i eksperimentalno istrazivanje da pociva na
podacima dobivenim introspektivnim putem; u tom slucaju postaje introspektivni eksperiment.
ranije se smatrali da je to jedini nacin da se dodje do podataka o psihickom zivotu, medjutim kasnije se videlo da je
introspekcija cesto:

NEPOTPUNA: kad se proucava psihicki zivot, pored dozivljaja, bitno je kako stvarno postupaju i kakve ciljeve ostvaruju.
NESIGURAN IZVOR PODATAKA: ljudi o mnogim svojim dozivljajima ili ne umeju da izveste, ili nece da iskreno obaveste.

ljudi ce biti neiskreni ako su svesni razloga svog ponasanja (zbog kojeg ih je sramota), ili ce naci neki drustveno prihvatljiv
razlog. cesto ljudi nece priznati uzrok svojih ponasanja, a redovno sami nisu svesni, a uzrok je cesto osecanje nesigurnosti
zbog sopstvene manje vrednosti. zbog toga, pocetkom veka, grupa psihologa koje nazivamo bihevioristima, je odlucno
zastupala misljenje da se introspekcija ne moze koristiti u psiholoskim istrazivanjima; ona daje informacije o dozivljajima
pojedinca koje se nemogu proveriti (a gde nema proveravanja, nema nauke ). ipak, cesto su ti podaci korisni a i
neophodni; o mnogim psihickim procesima bez introspekcije ne bismo znali (na primer o sadrzajima necijih snova, kroz
upitnike i intervjue) danas se vecina psihologa slaze da ga treba koristiti ali i proveravati i dopunjavati o objektivnom
ponasanju ljudi.

4
OPAZANJE

OSETI VIDA

mi danas ne razlikujemo samo 5 culnih organa i 5 vrsta oseta, nego mnogo vise; razlikujemo culne organe i osete: vida,
sluha, mirisa, ukusa, dodira, toplog, hladnog, bola, pokreta pojedinih delova tela (kinestetska cula i oseti), polozaj i
pokrete citavog tela (staticka cula i oseti), kao i organske osete i njima odgovarajuca cula. vrsta oseta ima toliko, smatraju
neku strucnjaci, koliko ima vrsta culnih organa.

oko 90% svih oseta koje imamo cine vidni oseti, koje mozemo podeliti u 2 grupe:

HROMATSKE OSETE mi opazamo mnogo vise od glavnih hromatskih boja (crvena, zuta, zelena i plava) i veliki broj
dobijamo prilikom prelamanja sunceve svetlosti kroz prizmu ili kroz kapljice kise; boje koje dobijamo tim putem
nazivamo spektralnim bojama. moguce je razlikovati stotinu i vise spektralnih boja, ali ni to nisu sve hromatske boje.
u prirodi ima i takvih hromatskih boja kojih nema u suncevom spektru, na primer purpurna boja.
razlike u sarenilu boja nazivamo kvalitetom ili tonom boja; kvalitet zavisi od duzine elektromagnetskih talasa. talasi
duzine oko 700 milimikrona daju kvalitet crvenog, oko 580 kvalitet zutog, oko 520 zelenog, a oko 470 plavog.
medjutim, na hromatskim bojama mi opazamo jos 2 osobine - svetlinu i zasicenost boje...

o SVETLINA svetlinom oznacavamo stepen slicnosti beloj boji... a svetlina zavisi od intenziteta drazi (sto je draz
intenzivnija, to je boja svetlija). ali, izmedju razlicitih hromatskih boja i kad je intenzitet drazi isti, postoji razlika
u svetlini. zuta boja je uopste najsvetlija medju hromatskim bojama. kad gledamo u sumraku, menja se svetlina
hromatskih boja... dok pri punom dnevnom svetlu crvena boja izgleda svetlija, u sumraku je tamnija od plave.
ovu pojavu promene svetline hromatskih boja u svetlu i sumraku, nazivamo purkinjeovim fenomenom (po
ceskom fiziologu). do ove promene dolazi zbog toga sto pri gledanju u sumraku koristimo drugacije nervne
celije u mreznjaci (stapice) od onih pri dnevnom svetlu (koje se zovu cepici).

o ZASICENOST pod zasicenoscu podrazumevamo stepen cistoce boje, stepen pomesanosti 2 hromatske boje, ili
jedne sa belom ili sivom. zasicena je ona boja koja je manje pomesana sa drugom. i zasicenost zavisi od
osobine drazi, od toga da li deluje samo 1 vrsta elektromagnetskih talasa ili istovremeno vise.

AHROMATSKE OSETE cini druga grupa boja koje opazamo, a to su: bela, crna, i razni prelazi sivog. belo vidimo kad
na nase oko deluju elektromagnetski talasi razlicite duzine, a crno kad predmeti na koje pada svetlost odbijaju
veoma mali deo talasa. kod neutralnih ili ahromatskih boja razlikujemo kao glavnu osobinu njihovu svetlinu.

oko je veoma slozen culni organ koji omogucava da opazamo ne samo bogatstvo boja nego i veliku raznolikost oblika,
velicinu, udaljenost, i kretanje predmeta. poznavanje gradje i funkcionisanja oka omogucava nam da razumemo
mnoge od pojava u oblasti vidjenja. najvazniji deo je mreznjaca, koja je sastavljena od nervnih celija. u nervnim
celijama nalazi se posebna hemijska supstanca vazna za vidjenje; kad na tu fotohemijsku supstancu deluju svetlosni
talasi, u nervnim celijama dolazi do nervnog uzbudjenja! mreznjaca se sastoji od 2 vrste celija, koji se zovu:

o CEPICI celije u obliku cepa, koje sluze, pre svega, za opazanje hromatskih boja. najgusce su rasporedjeni u
sredini oka, u takozvanoj zutoj mrlji, koja je zbog toga mesto najjasnijeg vidjenja pri dnevnom svetlu. sve dalje
od sredine su redji, a na periferiji mreznjace ih uopste nema.
o STAPICI celije u obliku stapa, kojih ima najmanje u sredini mreznjace, sve vise prema periferiji.

psihologija vidjenja (jedna od najrazvijenijih delova fizioloske psihologije) proucila je mnoge pojave pri vidjenju... medju
kojima su najznacajnije:

POJAVA MESANJA BOJE

POJAVA KONTRASTA PRI VIDJENJU (SIMULTANI I SUKCESIVNI)

5
 POJAVA MESANJA BOJE
mesanjem boja dobijamo nove boje. ispitivanjem je utvrdjeno da za svaku hromatsku boju postoji odredjen par s
kojim kada pomesana daje neutralnu boju tj. komplementarnu bojom. ako pomesamo 2 hromatske boje koje nisu
komplementarne, dobicemo hromatsku boju koja predstavlja prelaz izmedju te 2 boje (crveno zuto = narandzasto).
mesanjem 3 hromatskih boja, u odredjenim srazmerama, mozemo dobiti ostale hromatske boje.
u odredjenim uslovima uz oset hromatske boje, javlja se oset njoj komplementarne boje, i u slucaju kad ne deluje
draz za tu komplementarnu boju. ova pojava da opazanje odredjene boje izaziva javljanje njoj suprotne je jedan od
slucajeva vidnog kontrasta. razlikujemo simultani i sukcesivni kontrast...

SIMULTANI KONTRAST
kada na boju koju posmatramo utice boja okolnih povrsina, i dobija ton koji je komplementaran boji okolnih
povrsina. na primer, ako posmatramo sivi kvadrat na zelenoj pozadini, izgledace nam crvenkast, dok ce na plavoj
pozadini dobiti zuckasti ton. ako su boje medjusobno komplementarne, boja ce izgledati izrazitije neko kad ih
posmatramo odvojeno. pojavu simultanog kontrasta imamo i kod hromatskih, a i kod ahromatskih boja (siva boja
iste svetline izgleda na svetlijoj pozadini tamnija, a na tamnijoj svetlija).

SUKCESIVNI KONTRAST
javlja se ako kratko vreme (otprilike 20 sekundi) fiksiramo neku obojenu povrsinu, pa potom pogled usmerimo na
neku drugu povrsinu neutralne boje. na primer, na beli zid, na kome cemo videti oblik koji smo prethodno
posmatrali, ali u njegovoj komplementarnoj boji. ovu pojavu nazivamo negativnom naknadnom slikom. isto se
desava i sa ahromatskim bojama (ako gledamo svetliji predmet, na primer sijalicu, kad pogledamo pozadinu bele
boje, videcemo oblik sijalice najpre na kratko kao sveto oblik (kao pozitivnu naknadnu sliku) a zatim u negativu.

kontrasti su od velikog znacaja jer zahvaljujuci njima vidimo ostrije, i zato sto uticu na ton i svetlinu koju cemo opazati.
boja koju opazimo, kao i svetlina, ne zavisi samo od boje predmeta, vec i od boja koje smo predhodno posmatrali, kao i
onih koje je okruzuju. slikari, snimatelji filmova, i svi koji zele da izazovu vidni utisak odredjene boje i svetline, vode
racuna o ovoj zakonitosti.

na osnovu gradje i funkcionisanja oka mozemo objasniti i mane pri vidjenju - kratkovidost (kad se ne vide dovoljno jasno
udaljeni predmeti) i dalekovidost (kada se predmeti vide jasno samo do odredjene udaljenosti) su rezultati nepravilnosti
ocne jabucice koja je u prvom slucaju previse izduzena, u drugom suvise kratka. sa staroscu se dalekovidost javlja zato sto
socivo postaje neelasticno. astigmatizam je cesta mana vidjenja, koja je najcesce prouzrokovana nepravilnim
zaobljenjem roznjace, zbog cega se zraci svetlosti nejednako lome, cime predmeti postaju iskrivljeni.

OSETI SLUHA

slusni oseti se dele na 2 velike grupe: TONOVE i SUMOVE. kad slusamo muziku, mi pre svega, dozivljavamo tonove.
primeri za sumove jesu prasak, skripanje, zujanje. tonovi nastaju kada na uvo deluje jednoliko talasanje neke materije, a
sumovi kada deluju talasi razlicitih frekvencija, bez periodicnih talasanja. ciste tonove (osim u laboratorijskim uslovima,
gde se vestacki proizvode) mi ne dozivljavamo. i kada slusamo muziu, pored tonova cujemo i sumove. mi dozivljavamo
redovno zvukove, tj. tonove i sumove zajedno.

kod tonova mozemo razlikovati 3 razlicite osobine:

VISINU TONA (ili njegov kvalitet) koja zavisi od broja talasa vazduha u sekundi.
JACINU TONA koja zavisi od visine ili amplitude talasa.
BOJU TONA koja zavisi od pratecih tonova, koji se javljaju uz osnovni ton.

oseti sluha nastaju delovanjem talasanja materija, najcesce vazduha izazvanog treperenjem nekog predmeta koji
nazivamo zvucnim izvorom. sto je veci broj talasa u sekundi, to je visi ton. medjutim, osete sluha ne registruju sve talasne
frekvencije; vec samo one izmedju 16 i 20,000 u sekundi (manji i veci broj talasa se ne cuje). ukoliko je amplituda (visina
talasa) veca, cucemo ton glasnije.

6
na nase uvo uvek deluje veci broj talasa (nikad nije cist zvuk), cak i kad slusamo muziku, ili neciji govor. ti prateci talasi
daju karakteristican zvuk pojedinim instrumentima i karakteristicnu boju glasa pojedinih ljudi (zvuk trube dozivljavamo
kao ostar zbog toga sto se pored osnovnog tona cuje veliki broj visokih, pratecih tonova).

dve najvaznije pojave za prakticni zivot su:

SLUSNA OSETLJIVOST utvrdjeno je da su ljudi najosetljiviji na slusne drazi ciji je broj treptaja u sekundi izmedju 1000
i 5000; za ove drazi je dovoljna jacina od 3/10,000 mikrobara (pritisak od 1/1,000 grama na kvadratni cm). ljudski
govor i tonovi sa muzickih instrumenata izazvani su uglavnom ovim frekvencijama. za vece i manje frekvencije,
potrebna je znatno veca jacina drazi da bismo je culi. nagluvost je smanjena osetljivost za slusne drazi (usled neke
mane slusnog organa ili nervnih puteva i centara za sluh), gluvost kada je osetljivost potpuno izgubljena. kada je
smanjena osetljivost zbog mane u srednjem uhu (na primer bubnoj opni) smanjena je za sve frekvencije. ali kada je
smanjen zbog poremecaja u nervnim celijama ili slusnog organa, ili u nervnim centrima za sluh, smanjuje se za
razlicite grupe tonova, pre svega za visoke frekvencije (ova vrsta se javlja u starosti).

PRIKRIVANJE / MASKIRANJE TONOVA kada neki glasni zvuk sprecana da cujemo neki drugi istovremeni zvuk.
ispitivanja su pokazala da je kod zvucnih drazi razlicitih frekvencija, razlicit obim maskiranja. tonovi najvise pokrivaju
tonove koji su slicne frekvencije; zvuk koji proizvodi autobus ima ton od 1,200 treptaja u sekundi i 80 decibela
jacine, koji prekriva sve slicne frekvencije ako im je jacina ispod 60 decibela (jacina glasa pri obicnom govoru). ali, do
maskiranja dolazi i izmedju tonova razlicite frekvencije; tonovi niske frekvencije vise ometaju slusanje visih. o ovome
se vodi racuna prilikom konstruisanja telefona, radio aparata i gramofona i slicnih sranja; vise se pojacavaju zvukovi
na visim frekvencijama nego na niskim.

slusni oseti proizvedeni govorom su znacajni; razlikujemo jednu rec od druge zato sto reci predstavljaju odredjene,
medjusobno razlicite kombinacije frekvencija. svaki od vokala ima svoju odredjenu frekvenciju (najniza oko 325 treptaja
u sekundi, najvisa oko 2,500). vecina konsonanata pociva na visokim frekvencijama. suglasnik s, na primer, ima
frekvenciju od 5,000 i vise. za razgovetnost govora vazniji su konsonanti, glasovi koji po pravilu imaju vise frekvencija
nego vokali. razlikujemo iste reci kad ih izgovaraju razliciti ljudi, kao i njihove glasove po razlikama u glasnoci govora,
dinamicnosti (tj. u razlici izmedju najglasnije i najtise izgovorene reci i glasova), brzini govora i individualnoj boji glasa.

CELOVITOST I PREDMETNOST OPAZANJA

na nasa cula stalno deluje veliki broj drazi, ali mi reagujemo samo na jedan manji deo tj. na one drazi na koje smo iz
odredjenih razloga obratili paznju. ali, ove drazi na koje reagujemo ne opazamo kao prosti skup drazi, nego kao sistem
drazi organizovan u jednu celinu. nikad ne dozivljavalo samo boje ili svetline ili pojedine tonove i sumove, nego uvek
opazamo predmete. pojedinacni oseti su samo vestacki izdvojeni delovi iz celina koje dozivljavamo; opazaji su uvek
celoviti i uvek su opazaji odredjenih predmeta.

postoje zakonitosti opazanja, na osnovu kojih mi povezujemo i grupisemo drazi i dozivljavamo ih kao povezane celine
koje predstavljaju predmete. oni nam objasnjavaju zasto ne dozivljavamo pojedinacne osete ili grupe oseta, nego
organizovane celine koje reprezentuju predmete. ove zakonitosti predstavljaju rezultat prilagodjavanja i funkcionisanja
nasih culnih organa i nervnog sistema objektivnoj stvarnosti, i omogucavaju nam da se snalazimo u objektivnom svetu.
najvazniji medju njima su:

PRINCIPI GRUPISANJA DRAZI U CELINE psiholoskim istrazivanjima utvrdjene su odredjene zakonitosti grupisanja
drazi u celine. principi grupisanja su:
o PRINCIP BLIZINE prostorno ili vremenski blize drazi opazamo kao da pripadaju zajedno, i cine celinu.
o PRINCIP SLICNOSTI u celini se grupisu drazi koje se ocenjuju kao slicne.
o PRINCIP SIMETRICNOSTI tendencija da drazi koje obrazuju neku pravilnu figuru opazamo kao celine.
o PRINCIP KONTINUITETA sklonost da u pocetku posmatranja, zapazenu formu opazamo kao formu koja se
produzuje i nastavlja.

7
 ovi principi se cesto nazivaju zajednickim imenom, PRINCIPOM DOBRE FORME, koji ukratko kazuje da postoji
tendencija da se drazi koje obrazuju neku pravilnu ili lako uocljivu figuru grupisu u celine. ovi principi se cesto
nazivaju fundamentalnim ili osnovnim tendencijama opazanja, i na osnovu njih se organizuju u opazanju grupe
drazi koje deluju na nasa cula. prakticno se koriste pri kamuflazi, sa visine izvidjac ce grupisati drazi prema principu
slicnosti (po boji) i objekat ce zapaziti kao deo okoline.

ZAKONITOST OPAZANJA FIGURE I OSNOVE tj. opazanje objekata kao izdvojenih i istaknutih figura na manje
odredjenoj i manje izrazitoj pozadini. to je vazna zakonitost koja doprinosi celovitosti i predmetnosti opazanja. mi
opazamo stvari kao jasno izrazene figure na manje izrazenoj osnovi; slova na papiru, slike na zidu, figure opazamo
kao reljefne, unapred pomerene, detaljne i jasno ocrtane forme. postoji tendencija, kad su drugi uslovi jednaki, da
manje i zatvorene povrsine opazamo kao figure na vecim i manje struktuiranim povrsinama (na primer dvojne slike).

ZAKONITOST STALNOSTI OPAZANJA iako se drazi koji cine osnovu naseg opazanja predmeta stalno menjaju, mi
predmete opazamo kao iste i nepromenjene, sve dok promene i drazi ne postanu izrazite.
o STALNOST OPAZANJA VELICINE predmete pri razlicitim daljina vidimo kao predmete jednake velicine. coveka
koji je od nas udaljen 10 metara vidimo isto tako velikim kao i onda kada smo ga posmatrali sa 3 metra.
o STALNOST OPAZANJA OBLIKA znamo da je sto okrugao, iako gledamo oval u perspektivi.
o STALNOST OPAZAJA BOJE I SVETLINE kredu i hartiju opazamo kao bele i na svetlu i u senci.

ove zakonitosti deluju sve dok promene u drazima ne postanu izrazito velike. one nam olaksavaju snalazenje u
objektivnom svetu; bez toga ne bismo bli u stanju da identifikujemo predmete. medjutim, kada uopste ne bi reagovali na
promene, opet ne bismo mogli da se snadjemo.

PAZNJA PRI OPAZANJU

mi primamo veliki broj drazi ali vrsimo selekciju i culima registrujemo samo organiceni broj; ovo upravljanje mentalne
aktivnosti naziva se paznjom. postoje 2 glavne pojave pri opazanju:

PODESAVANJE ORGANIZMA prilagodjavanje za sto bolji prijem drazi i dozivljaja (pokretanje tela u pravcu predmeta,
veca napregnutost misica, upravljenost ociju, napetost bubne opne). funkcionisanje celog organizma se menja;
osim vidljivih spoljnih promena nastaju i interne (u krvotoku i disanju, da bi primili vise kiseonika).
VECA JASNOCA DOZIVLJAJA onih predmeta i pojava na koje usmeravamo paznju. stepen jasnoce je veci ako je broj
predmeta na koje obracamo paznju manji.

paznja se javlja ne samo pri opazanju, vec i u svim drugim psihickim aktivnosti (kada citamo, zelimo necega da se setimo,
razmisljamo); pri tome smo koncentrisani, usmereni, i pazljivi.

postoje 2 grupe cinilaca paznje:

OSOBINE DRAZI njihova velicina, intenzitet, kretanje, i razlika od ostalih drazi. kad zelimo da obratimo neciju paznju
na nesto, podesavamo te osobine; paznja privucena ovim putem se zove spontana/nenamerna paznja.
UNUTRASNI CINIOCI paznja izazvana motivacionim faktorima (potrebe, interesi, postavljeni zadatak); paznju nam
privlace i zadrzavaju stvari koje nas zanimaju; ovo je namerna paznja.

obe vrste cinioca koristimo u svakodnevnom zivotu da bi privukli paznju drugih (pricamo glasnije, ili o temama koje su
drugima od interesa); reklame funkcionisu po ovim principima, koristeci velike svetlosne natpise i teme koje aktiviraju
motivaciju ljudi.

nase iskustvo (i samim tim i ocekivanja) utice na nasu paznju, zbog cega cesto pravilno citamo pogresno napisane reci
(ocekujemo da su pravilno napisane i neprimecujemo gresku). ova spremnost da opazimo stvari na ocekivan nacin sa 1
strane omogucava jasnije opazanje, ali moze dovesti i do netacnih (do iluzija pri opazanju).

tahitoskopskim istrazivanjima je utvrdjeno da mi u odredjenom kratkom vremenskom roku mozemo uociti samo
ogranicen broj predmeta; u jednom trenutku mozemo zapaziti 8 tacaka i brojeca, 6 slova, 4 razna oblika, i svega oko 3

8
figure ako su raznih boja; prosecni broj elemenata iznosi oko 6 (zbog ceka braille pismo nema vise od 6 tacaka).
medjutim, mi mozemo opaziti vise elemenata ako su dati u celinama, jer ne posmatramo svaki za sebe (ne citamo
pojedina slova, vec reci i jednim fiksiranjem oka obuhvatamo 15+ slova).

kada obracamo paznju na sadrzaje koji se menjaju, teku, i sastoje od razlicitih sadrzaji (knjige, filmovi, sportske utakmice)
moguce je u toku duzeg perioda (i vise sati) pratiti odredjen sadrzaj sa paznjom. ipak, i u takvim slucajevima se javljaju
periodi u kojima paznja slabi ili se prekida; puna nepromenjena paznja na istim predmetima se nemoze zadrzati vise od
nekoliko sekundi, ali se opet uspostavlja nakon perioda slabljenja.

u toku rada ili pazljivog posmatranja slozenih pojava, ne zapazamo prekide zato sto prenosimo paznju sa 1 predmeta na
drugi, sa 1 detalja na drugi; ali ovakva paznja pokazuje kolebanje/fluktuaciju (posle 10+ minuta dolazi do smanjenja ili
prekida paznje, a ako rad duze traje povecava se umor i prekidi pazljivosti postaju cesci i duzi).

UCENJE I PAMCENJE
sve ono u ponasanju sto nije dato bioloskim nasledjem steceno je ucenjem (vestine, nauke, znanja, motive, emocije,
osobine... citava nasa licnost). ucenje predstavlja promene ponasanja na osnovu nasih aktivnosti. prema nacinu na koje
se ostvaruje, deli se na:

JEDNOSTAVNO UCENJE: ucenje uslovljavanjem, i mehanicko ucenje (na osnovu asocijacije).

SLOZENO UCENJE: ucenje pokusavanjem i uvidjanjem.

u zavisnosti od materijala koji se uci moze i da se deli na:

MOTORNO UCENJE: sticanje novih pokreta.

VERBALNO UCENJE: ucenje materijala koji je izrazen recima.

UCENJE USLOVLJAVANJEM

to je jednostavan oblik ucenja, i po mnogima osnovni, na koje je moguce svesti sve ostale vrste ucenja. pavlov, koji ga je
proucavao, smatrao ga je cak i osnovom svih psihickih procesa. bitni su sledeci pojmovi:

PRIRODA DRAZ draz koja uvek (automatski) izaziva neku nasledjenu reakciju... (hrana)
BEZUSLOVNI REFLEKS (lucenje pluvajce na hranu)

USLOVNE DRAZ draz koja se vise puta ponovila zajedno sa prirodnom, i izaziva istu reakciju kao ona... (zvuk)
USLOVNI REFLEKSI (lucenje pljuvacke na zvuk)

sustina ovog ucenja sastoji se u tome da posle odredjenog broja ponavljanja prirodne i uslovne drazi zajedno, organizam
reaguje na uslovnu kao sto je ranije samo na prirodnu.

primer ovakvog ucenja je pavlovljevo ispitivanje lucenja pljuvacke kod psa; uslovne drazi su bile zvuk i svetlo. utvrdio je
da se ovaj obllik ucenja javlja i kod coveka, najpre u detinjstvu (navike cistoce, nacin hranjenja) kada se za odredjene
reakcije vezuju kazne i nagrade. ucenje govora je takodje nauceno uslovljavanjem, zvuci koje dete spontano proizvodi
izaziva kod roditelja pozitivne reakcije (podsticu ponavljanje).

uslovljavanje drugog reda je stvaranje nove uslovne reakcije, koristeci 1 vec stvorenu uslovnu reakciju; pas koji je vec
navikao da reaguje na zvuk lucenjem (prva uslovna draz) ce nauciti da luci i na pojavu svetla (druga uslovna draz) ako se
pojavljuje u isto vreme kao zvuk, bez toga da uopste vidi hranu. uslovljavanje treceg reda je kada nauci da reaguje na
trecu uslovnu draz (na primer, dodir) koji se pojavljuje u isto vreme kao druga uslovna draz (svetlo). uslovljavanje drugog,
treceg, i i svakog daljeg reda se zove USLOVLJAVANJE VISEG REDA.

mnogi oblici covekovog ponasanja su uslovno nauceni; neki ljudi nam nisu simpaticni zato sto su slicni nekim sa kojim
smo imali neprijatna iskustva. mnoge forme neuroticnog ponasanja se mogu objasniti ovim oblikom ucenja, na primer
fobije (intenzivni i bezrazlozni strahovi stvari koje obicno ne izazivaju strah).

9
generalizacija uslovnog reagovanja je nase reagovanje na drazi koje su slicne uslovnim drazima na koje smo naucili da
reagujeme putem uslovljavanja. pas bi reagovao na frekvencije zvuka koje su slicne onom na koji je navikao. ovaj process
je vazan za ljude zato sto omogucava reagovanje u slicnim situacijama; covek kojeg je jednom uplasio pas, plasice se svih
pasa, ne samo odredjene vrste ili slicnim vrstama.

gasenje uslovnog refleksa pocinje kada se uslovna draz duze vreme pojavljuje bez prirodne (kod psa, hrana). pavlov je
pokazao da je nagradjivanje po pravilu neophodan uslov da bi doslo do ucrscivanja uslovnog refleksa. ipak,
emocionalne uslovno naucene reakcije se tesko gube (na primer, kod fobija). gasenje nastupa postepeno - sto je redja
pojava prirodne drazi, to je redja i sporija uslovno naucena reakcija.

UCENJE POKUSAVANJEM

jedan od slozenijih nacina ucenja, gde za razliku od prethodnih, elementi koje treba povezati nisu odmah dati, vec se
mora traziti koristan odgovor koji pomaze da bi se resio odredjen problem. to je ucenje na osnovu pokusaja i gresaka,
kojima se trazi solucija koja ce dovesti do uspeha.

ipak, ovo je takodje jedna vrsta ucenja putem uslovljavanja, pri kome se stice ponasanje (resenje) kojim je moguce
delovati na situaciju; zato je nazvano i instrumentalnim uslovljavanjem. drugi naucnik, skinner (koji je radio sa pacovima)
je nazvao ovu vrstu ucenja operacijom uslovljavanja.

najbolji primer ovog ucenja se vidi u eksperimentima sa zivotinjama u kavezima ili lavirintima (najcesce macka), na
osnovu kojih su utvrdjene mnoge zakonitosti o procesu ucenja. veliki broj je vrsio psiholog torndajk, koji je smatrao da je
takvo ucenje osnovi oblik ucenja. broj mackinih neuspelih pokreta se sve vise smanjivao dok nije posle velikog broja
ponavljanja naucila da jednim pokretom otvori kavez, tj. postepeno se eliminisu i ucvrscuju pokreti zavisno od posledica
(efekta). torndajk je smatrao da je za ovo ucenje neophodna motivacija i zadovoljenja potreba (riba), i taj osnovni uslov
nazvao je zakonom efekta.

istrazivanja ovim postupkom su prosirila znanja o osnovnim zakonima ucenja, na primer, na vaznost motivivacije. kod
pacova i macaka, potreba je bila hrana; kod ljudi podsticaji za ucenje su veoma drugaciji (uglavnom bioloski i socijalni
motive). takodje je vazno da se ucenjem nesto postize, sto se strucno opisuje kao vaznost pojacavanja/potrepljivanja
ucenja tj. nagrada bez cega dolazi do gasenja uslovne reakcije i kod klasicnog, i kod instrumentalnog ucenja. pri
klasicnom se pojacava ponavljanjem veze izmedju situacije i reakcije, pri instrumentalnom time sto se zadovoljava
potreba, tj. dolazi do nagradjivanja. postoje 2 vrste potkrepljivanja:

PRIMARNO ili nagradjivanje, kada nauceno ponasanje dovodi do neposrednog zadovoljenja potrebe.
SEKUNDARNO cilj nije neposredno zadovoljstvo, vec je vezana za nesto sto zelimo ostvariti. kod ljudi je jace od
primarnog, i cesto predstavlja novac.

ucenje kod coveka je cesto ove vrsta, cesto pri sticanju raznih motornih vestina koje moramo da ponavljamo da bi brzo
obavljali radnju. ucvrscuju se se pokreti koji su korisni za postizanje cilja, ali se zbog toga cesto nauce oblici ponasanja
koji nisu korisni ali se nagradjuju (agresivno ponasanje koje dovodi do povecanja ugleda).

UCENJE UVIDJANJEM

znatno slozeniji oblik ucenja koji pociva na uvidjanju odnosa medju stvarima i pojavama. javlja se i kod zivotina; najvise
vrste covekolikih majmuna mogu da nauce da dohvataju stapom bananu koja je van kazeva, zato sto vide odnose medju
stvarima. kod coveka predstavlja glavnu odliku ljudskog ucenja. razlikuje se od ucenja uslovljavanjem, pokusajem i
mehanickog na 3 nacina:

DO USPEHA SE DOLAZI NAGLO

NE PONAVLJAJU SE VISE NEUSPELI POKUSAJI
NACIN KOJI DOVODI DO USPEHA SE PONAVLJA NE SAMO U ISTIM SITUACIJAMA, VEC I U SLICNIM

10
ovo ucenje pociva na misljenju; covek ne pokusava na osnovu slucajnij veza, vec je svestan toga sto uci i razmislja o cilju
ucenja dok uci. cak i kad uci pokusavanjem, ukljuceni su procesi misljenja i ucenje uvidjanjem.

ova vrsta ucenja se primenjuje kada je pojedinac u novoj situaciji (o kojoj nema iskustva), koja zahteva resavanje
problema za koje je vazno shavatnje odnosa u novoj situaciji. ako postoji neki princip sa kojim smo upoznati, koji moze
da se primeni na novi problem, rec je o uvidjanju veze.

ispitivanjem zivotinja i eksperimentima sa besmislenim slogovima, utvrdjene su mnoge osnovne zakonitost koje su
vazne za svako ucenje. ipak, ucenje kod coveka pokazuje neke vazne karakteristike kojih nema kod zivotinja, kao sto su:

COVEKOVO UCENJE JE SVESNO zna koje postupke vrsi, prati svoje napredovanje i uocava teskoce... zbog cega je brzi.
COVEK SE PRI UCENJU KORITSTI GOVOROM sto pomaze pri ucenju, omogucava da koristi svoje i drustveno iskustvo,
i da uoci sta dovodi do uspeha. kada formulisemo recima u toku ucenja, oslobadjamo se ponavljanja suvisnih
informacija, i zadrzavamo samo korisno. ova karakteristika razlikuje coveka od drugih bica.
U UCENJU KOD COVEKA, VAZNU ULOGU IMA UVIDJANJE pri svakom ucenju covek koristi razvijenu sposobnost
misljena, cak i kad uci pokusavanjem zato sto kontrolise svoje pokusaje, razmislja o uspesnom nacinu i razloga.

ove karakteristike su razlog za covekeovo brze ucenje, i sposobnost da nauci neuporedivo teze i slozenije aktivnosti, kao i
da dodje do saznanja o nepoznatom.

TRANSFER UCENJA

transfer ucenja je prenosenje dejstva ranijeg ucenja na kasnije.

POZITIVAN TRANSFER kada ranije ucenje pomaze da kasnije bude lakes i brze. postoje 2 vrste pozitivnog transfera:
o TRANSFER NA OSNOVU IDENTICNIH ILI SLICNIH ELEMENATA u materijalu koji se ucio pre, u onaj koji se uci kasnije.
(ucenje 1 romanskog jezika, francuskog, olaksava ucenje drugog, italijanskog).
o KORISCENJE PRI NAKNADNOM UCENJU PRINCIPA, METODA I TEHNIKA koji su usvojeni u toku prethodnog ucenja.
ako uceci neku materiju uocimo i usvojimo zakonitosti, pravila ili nacine koji su pogodni da se zapamti neki
material, pa to primenimo u kasnijem ucenju, ono ce biti lakes i brze. ovo je vaznija vrsta transfera. generalizacija
o tome kako treba uciti, posmatrati, i izvoditi zakljucke koja pomaze pamcenju i misljenju.

NEGATIVAN TRANSFER / INTERFERENCIJA kada ranije ucenje otezava novo (usvojeni nacin govora u nekom kraju
otezava da savladamo knjizevni govor).

za pozitivni transfer, bitno je usvajanje odredjenih stavova koje treba primeniti pri posmatranju, misljenju i ucenju (da
treba posmatrati i uciti sa paznjom i traziti smislene veze, uzdrzati se od naglog sudjena iznetim tvrdnjama, biti otvoren i
traziti nove nacine umesto ponavljati nekorisne). pamcenje se moze vezbati, ali ne cistim ucenjem napamet, nego
usvajanjem uspesnog nacina ucenja. brze i vise se zapamti ako se uci na pravilan nacin.

transfer dolazi do izrazaja narocito u praksi naucenog; dosta toga sto ucimo u skoli nam sluzi (pored razumevanja pojava
u prirodi i drustvu) i radi toga da bismo mogli stecena znanja koristili pri resavanju problema u zivotu. koliko ce transfer
tih znanja biti uspesan, zavisi izmedju ostalog od uslova u kojima su stecena. cesto sticemo generalizovano znanje, sto je
vazno ali ne garantuje nasu sposobnost njenog koriscenje u praksi. lakse se primenjuju stecena znanja ako se pri ucenju
ukazuje na mogucnost primene.

ZADRZAVANJE I ZABORAVLJANJE

pojavu da ono sto smo ranije ucili mozemo da (posle duzeg ili kraceg vremena) koristimo, nazivamo zadrzavanjem ili
retencijom. retenciju nemozemo neposredno posmatrati i proucavati zato sto ona nije nista drugo nego vise ili manje
nepotpuno trajanje naucenog u nervnom sistemu; ali da zadrzavanje postoji zakljucujemo na osnovu nase mogucnosti
da obnovimo znanje ili da bolje i brze opet naucimo nesto sto smo ranije ucili. zato se pojava zadrzavanja proucava
izucavanjem obnavljanja, prepoznavanja i ponovnog ucenja ranije ucenih materija.

11
zadrzavanje i zaboravljanje su povezani procesi; materija koju smo ranije ucili je uvek nepotpuna, samim tim deo je
zadrzan, drugi zaboravljen. ali, cak i ono sto je zadrzano ne zadrzava se u istom obliku u kome je nauceno. promene koje
nastaju u toku zadrzavanja proucavao je engleski psiholog bartler, koji je trdio da postoje 3 vrste promena:

UPROSCAVANJE SADRZAJA gubimo znatan deo detalja, i preostale delove povezujemo u jednu uprosceniju celinu.
RACIONALIZACIJA SADRZAJA konstruisemo objasnjenje za ono sto nam nije jasno, zamenjujemo nepoznato i
neobicno sa poznatim i uobicajenim.
NAGLASAVANJE posebno isticemo neke pojedinosti i momente koji u originalnom sadrzaju nisu bili istaknuti.

sve ove promene u toku zadrzavanja predstavljaju usaglasavanje novog materijala za starim, kao i sa nasim shvatanjima i
stavovima koji su oblikovani uticajem drusvenih normi i shvatanja, zbog cega ove promene neki nazivaju asimilacijom.
uticaj stavova i drugih osobina licnosti na zadrzavanje ilustruje jedno ispitivanje studenata, koji su imali da memorisu
tekstove u skladu sa njihovim stavovima (prema ili protiv sovjetskog saveza); brze i potpunije su naucili tekstove u skladu
sa njihovim stavovima.

usmerenost (orijentacija) u toku ucenja utice na za zadrzavanje i promene u tom procesu, tj. na nacin na koji cemo
zadrzati. istrazivanje gde su 2 grupama pokazali stilizovane slike, ali rekli im da predstavljaju razlicite stvari, pokazalo je da
posle izvesnog vremena ispitanici su nacrtali oblike u skladu sa objasnjenjem koje su dobili uz sliku (teg/naocare).

process zaboravljanja je potpuno ili delimicno, trajno ili privremeno gubljenje onoga sto smu ucili. kao i kod zadrzavanja,
nemozemo ga neposredno izucavati, vec na osnovu obnavljanja ili prepoznavanja ranijeg materijala. zaboravljanje je
privremeno ako smo ipak u mogucnosti da obnovimo, iako je izgledalo da je u potpunosti zaboravljeno. pacijenti i toku
psihoterapije i hipnoze, cesto se sete dogadjaja iz detinjstva koja su im bila znacajna i stvarala kasnije probleme, iako ih
nisu bili svesni. neki strucnjaci smatraju da upravo zbog ovoga potpunih zaboravljanja nema. iako mozda potpunog
zaboravljanja nema, delimicno zaboravljanje je redovna pojava (nikad se nesecamo u potpunosti onoga sto smo naucili i
doziveli). zaboravljanje nastupa cim prestane ucenje; u stanju smo da obnovimo obicno mali deo naucenog, koje nam
ipak pomaze da lakse ucimo slicne sadrzaje, i utice na nase stavove, shvatanja i ocenjivanje. ucenici, smtraju neki
strucnjaci, zaborave sve sto su ucili u periodu kraja skolske godine do pocetka nove.

zaboravljanje (kao i ucenje) ne tece jednoliko, sto je utvrdio ebinghaus i potvrdila mnoga kasnije istrazivanja. u pocetku
je veoma naglo, a onda postepeno opada, a posle izvesnog vremena postaje nepoznato. kod smislenog materijala se
medjutim, u svim periodima zadrzava znatno veci procenat naucenog neko kod nesmislenih slogova.

dugo se smatralo da do zaboravljanje dolazi zbog postepenog gubljenja tragova u mozgu (sto vise protice vreme to se
vise zaboravlja) medjutim tome protivreci pojava reminiscencije (da bolje reprodukujemo materiju kasnije nego odmah
nakon ucenja) kao i cinjenica da se ljudi u starosti dobro secaju detinjstva. postoji nekoliko uzroka zaboravljanja:

SPONTANO ZABORAVLJANJE tragovi u mozgu se menjaju ako nema obnavljanja. menja se stanje u neuronima i
nervnim vezama medju njima. danas znamo da se ne moze smatrati jednim zrokom.
POTISKIVANJE NEPRIJATNIH SADRZAJA IZ SVESTI prema shvatanju frojda i psihoanaliticara, ovo je glavni uzrok. oni
smatraju da je zaboravljanje po pravilu motivisano zaboravljanje. frojd je kao primer rekao da nije mogao da se seti
sta je ime pacijenta kojem nije mogao da pomogne. takodje se vidi i kod vojnika koji su odredjene periode borbe
gde su ispali kukavice ili kojih ih je bilo stid blokirali. ali ni ovo nije glavni uzrok...
RETROAKTIVNA INHIBICIJA je danas usvojena kao glavni uzrok zaboravljanja, tj. shvatanje da naknadna aktivnost
deluje natrag (retroaktivno) i da koci (inhibira) ono sto smo ranije naucili. medjusobno ometanje. zajedno sa
proaktivnom naziva se teorijom aktivnog zaboravljanja. utvrdjeni su posebni uslovi koji uticu na stepen delovanja:
o SLICNOST RANIJE NAUCENOG GRADIVA I ONOG KOJI SE UCI sto je veca slicnost, vece je i zaboravljanje.
o VREME PROTEKLO IZMEDJU UCENJA 2 GRADIVA manje je zaboravljanje, ako je duzi period izmedju ucenja.
o STEPEN NAUCENOSTI ako je bolje nauceno gradivo, manje se zaboravi. tek tada treba pristupiti novom ucenju.
o STEPEN ORGANIZOVANOSTI GRADIVA ukoliko je povezano u smislenu celinu, utoliko ce bit manje interferencije.
o ISTICANJE KARAKTERISTIKA SVAKOG OD GRADIVA ako su naglasene razlike i slicnosti, manje ometaju 1 drugom.
PROAKTIVNA INHIBICIJA kada aktivnost pre ucenja izaziva zaboravljanje u toku ucenja (deca, znanje manje ometa).

12
MISLJENJE

PROCES RESAVANJA PROBLEMA (POKUSAVANJE, DIREKCIJA, FATORI, STVARALACKO MISLJENJE)

POKUSAVANJE PRI RESAVANJU PROBLEMA

o problemu govorimo kada nam je poznat cilj, ali nam nije poznat put kojim cemo doci do cilja. potrebno je uvideti veze i
odnose. problem se moze resiti na razlicite nacine, i nezahteva uvek misljenje; zivotinje se snalaze cesto na osnovu
instinkta, i u novim situacijama se pomocu nasledjenih aktivnosti snadju. covek ponekad u neocekivanim situacijama
koristi urodjene refleksne reakcije (automatski uspostavlja ravnotezu kada se spotakne). resavanje problema prostim
redukovanjem stecenog znanja, ili pokusavanjem i pogadjanjem nije misljenje; medjutim, pri resavanju problema
misljenjem koristimo pokusavanje. pokusavanje je sastavni deo resavanja problema, jer nam ono pomaze da bolje
upoznamo situaciju; u pocetku pokusavanje moze biti potpuno slepo ako je situacija nepoznata, ali nakon toga, kod
coveka postaje usmereno nastojanje da se problem sto odredjenije postavi, konkretizuje, i odredjenim nacinom resi.
zamisljeni pokusaji su hipoteze (pretpostavke), a pokusavanje resenja prema zamilsi predstvavlja njihovo preoveravanje.
zato i pokusaji koji ne dovode do cilja nisu nekorisni, oni nas priblizavaju ka uspesnom resenju.

duncker, koji je proucavao process resavanja problema, zakljucio je da:

o UOPSTENI POKUSAJI RADI ORIJENTACIJE usmere coveka u pravcu gde treba da trazi resenje.
o FUNKCIONALNI POKUSAJI duncker je ovako nazvao odredjene pokusaje u toku kojih covek trazi najbolji nacin i
postavlja predpostavke o tome sta ce se desiti kad se bilo koji primeni.
o POKUSAVANJE SASVIM ODREDJENIH POSTUPAKA od kojih se ocekuje da ce dovesti do definitvnog uspeha. ako ni
tada ne uspe, covek moze da trazi novi pravac u resavanju (primer sa studentima i tumorom).

DIREKCIJA PRI RESAVANJU PROBLEMA

odredjivanje pravca u kom ce se traziti resenje je veoma bitan u momenat u procesu resavanja problema; to odredjivanje
pravca nazivamo direkcijom ili modelom traganja. uslovljena direkcija usmerana sve nase mentalne procese (odredjuje
na sta cemo obratiti paznju, koja znanja i predstave obnavljamo, kako cemo podatke povezivati). direkcija nam sluzi da
uvidimo najbolji nacin, tj. da povezemo prethodno znanje neceg slicnog sa novim problemom.

znacaj direkcije za uspeh se vidi u eksperimentu gde je ispitanicima dato da naprave 4 trougla od 6 sibica, prvo su
pokusavali da naprave svaki pojedinacno, nakon cega im je data direkcija da iskoriste 1 sibicu kao ivicu 2 trougla... ali ipak
dok im direkcija nije usmerila razmisljanje ka trodimenzionalnosti nisu uspeli da rese problem.

takvo insistiranje na naviknutim postupcima i upotrebi predmeta onemogucuje resavanje problema; dok sposobnost da
se nalaze novi pristupi resenju i neuobicajne primene premeta dovodi do resenja. ako odredjena direkcija ne dovodi do
resenja, covek se mora osloboditi sablona u misljenju, promeniti direkciju, i postati fleksibilan u misljenju. majer je vrsio
eksperiment sa 2 konopca, gde je bilo potrebno da ispitanici uvide vezu sa kljestima, koja mogu da imaju novu svrhu,
(kojima mogu da naprave klatno i povezu 2 konopca). direkcija moze biti:

OPSTIJA samo da orijentise u kome pravcu treba traziti resenje.

ODREDJENIJA da ukazuje na nacin i na sredstva kojima ce se traziti resenje.

13
FAKTORI KOJI UTICU NA USPEH U RESAVANJU PROBLEMA

na uspeh u resavanju (pravac, nacin i sredstvo) utice veci broj faktora. mi razlikujemo 2 grupe takvih faktora:

VEZANI SA SAMIM PROBLEMOM KOJI TREBA RESITI

o ORGANIZACIJA, I RASPORED ELEMENATA I PODATAKA koji su vazni za resenje. prostorne probleme je lakes resiti
ako su grupisani, i ako su veze medju elementima ociglednije (primer sa kvadratom i poluprecnikom kruga).
o BROJ I VRSTE PODATAKA KOJIM RASPOLAZEMO suvise veliki broj podataka, narocitno nebitnih, otezava resenje.

VEZANI ZA LICNOST I OSOBINE LICNOSTI ONOG KOJI RESAVA

o ZNANJE IZ OBLASTI mehanicke probleme je lakes za one sa znanjem iz mehanike, kao i sa matematickim.
o ZNANJA KOJIMA SE ELASTICNO SLUZIMO za mnoge probleme jedino ova vrsta znanja koristi; znanja koje
mozemo da podesavamo i menjamo u skladu sa situacijom. neelasticna znanja se nemogu primeniti na isti nacin,
uporno koriscenje naviknutih nacina resavanja je jedan od glavnih uzroka za neuspesno resavanje.
o INTELIGENCIJA neophodna za resavanje slozenijih problema.
o OSETLJIVOST ZA PROBLEME ili radoznalost, teznja da se sazna i otkrije nepoznato. vazna osobina coveka kao i...
o OTVORENOST DUHA sklonost da se primaju i traze nove ideje, odbacivanje sablonskih nacina.
o ISTRAJNOST U TRAZENJU RESENJA uprkos svih teskoca na koje se nalazi.

na osnovu ispitivanja o faktorima koji uticu na uspeh, mogu se izvesti prakticni zakljuci o tome kako treba postupati ako
dodje do teskoca u resavanju nekih problema:

TREBA STO JASNIJE POSTAVITI PROBLEM

ODREDITI TACNO U CEMU JE TESKOCA
PRISTUPITI RAZLICITIM NACINIMA / DIREKCIJAMA osloboditi sablonskih nacina, ako dovode do neuspeha. ne treba
smatrati ni jednim od nacina resavanja unapred besmislenim. ako uprkos pokusavanja ne dolazi do resenja, korisno
je prekinuti na neko vreme da bi pri vracanju mogao problem da se uvidi sa novih aspekata i sa novom idejom.

STVARALACKO MISLJENJE

postoje uzi i siri pojam i veoma strogi kriterij za odredjivanje stvralackog misljenja:

UZI POJAM: stvaralacko misljenje je kada misaonom aktivnoscu dolazimo do novih i originalnih resenja koja imaju opstu
drustvenu vrednost (tj. do rezultata kao sto su umetnicka dela, naucna otkrica, i tehnicki pronalasci).
SIRI POJAM: svaki misaoni tok koji dovodi do novog originalnog resenja i objasnjenja neke pojave (kroz slobodno
kombinvoanje i trazenje), makar ona bila samo za onoga ko ih je nasao (znaci, ne moraju imati opstu drustvenu
vrednost). prema tome je stvaralacko ili produktivno misljenje svako resavanje problema.

kao karakteristike stvaralackog misljenja navode se mnoge odlike misljenja:

ORIGINALNOST nalazenje neobicnih i retkih odgovora

FLEKSIBILNOST sposobnost menjanja usmerenosti i misljenja
FLUENTNOST sposobnost proizvodnje velike kolicine ideja
SPOSOBNOST REDEFINISANJA sposobnost pronalazenja novih upotreba poznatih objekata
OSETLJIVOST ZA PROBLEME sposobnost otkrivanja pitanja i problema
ELABORACIJA sposobnost da se do detalja razvije nova ideja

na osnovu istrazivanja rada umetnika i naucnika, utvrdjene su 4 faze u procesu stvaralackog misljenja:

1. PREPARACIJA (PRIRPEMA) upoznavanje sa problemom i podatcima, priprema za resavanje.

2. INKUBACIJA (SAZREVANJE) problem se izbegava, dolazi do zamora zbog intenziteta rada na njemu.
3. ILUMINACIJA (NADAHNUCE) odjednom sine stvaraocu resenje ili ideja.
4. VERTIFIKACIJA (PROVERAVANJE) primena prihvacenog resenja, provera njegove podesnosti, dolazi do resenja.

14
INDIVIDUALNE RAZLIKE U SPOSOBNOSTI MISLJENJA

postoje individualne razlike u uspesnosti i nacinu misljenja, o kojima se kod sovjetskih psihologa govori kao o razlikama u
svojstvima uma i misljenja. oni kao najvaznija svojstva pominju:

ELASTICNOST sposobnost nalazenja novih resenja, spremnost napustanja do tada koriscenih neuspesnih nacina.
KRITICNOST proveravanje postavki od kojih se polazi u resavanju, zakljucaka i njihovih (dobrih ili losih) razloga.
SAMOSTALNOST mogucnost za uocavanje problema, i traganje sopstvenim naporom za njihovo resavanje.
KONKRETNOST sposobnost da se u proces misljenja uzimaju u obzir i posebni uslovi koji su od vaznosti.
SIRINA sposobnost da se sa uspehom razmislja o raznim pitanjima iz raznih oblasti pojava.
DUBINA sposobnost prodiranja u sustinu pitanja, trazenje i otkrivanje ne samo blizih vec i daljih uzroka neke pojave.
BRZINA sposobnost da se za kratko vreme nalaze uspesna resenja.

ova svojstva su odredjena na osnovu generalizacije iz svakodnevnog zivota, vise nego na osnovu sistematskog
istrazivanja. sistematski se pokusavaju utvrditi uzroci individualnih razlika u uspesnosti misljena i nacinima misljenja
ispitivanjem inteligencije i njene prirode.

INTELIGENCIJA

individualne razlike u uspesnosti misljenja redovno se oznacavaju kao razlike u inteligenciji; koja se razlicito definise:

kao sposobnost da se nauci novo i dotad nepoznato

kao sposobnost za formiranje apstraktnih pojmova i za apstraktno misljenje
kao sposobnost prilagodjavanja i snalazenja u novim situacijama (najcesca definicija)
zato sto je ona ustvari sposobnost resavanja problema putem misljenja (sustinska aktivnosti pri inteligentnom
ponasanju) moze se smatrati da je uvidjanje bitnih odnosa u problemnoj situaciji (tj. odnosa koji su od vaznosti za
resavanje problema i snalazenja u novoj situaciji).

inteligencija se sastoji od opste sposobnosti, i posebnih sposobnosti; ali postoji 3 shvatanja o njihovoj prirodi i vezi, kao i
o tome sta je znacajnije:

1. opsta sposobnost je znacajnija (zastupao spirman)

2. u inteligentnom ponasanju znacajnu ulogu ima odredjen ogranicen broj posebnih ili primarnih sposobnosti (terston)
3. postoji veoma veliki broj razlicitih sposobnost (gilford)

danas strucnjaci opet smatraju da opsta sposobnost ima veci znacaj nego sto se smatrali poslednjih 10 godina, kada se
faktorskom analizom utvrdilo da postoji 150+ sposobnosti.

INDIVIDUALNE RAZLIKE U INTELIGENCIJI

inteligencija se razvija u toku zivota; taj razvitak dostigne svoj maksimum u vecini slucajena u periodu izmedju 16-25
godina, nakon cega prvo sporije a zatim brze opada. postoje znatne razlike u trajanjanju razvitka i tempu opadanja; kod
osoba sa visokom inteligencijom brze se razvija a sporije opada (mnogi naucnici i umetnici stvaraju znacajna dela u
relativno dubokoj starosti). najveci procenat ima prosecnu inteligenciju, ili su nesto iznad ili nesto ispod proseka.

UMNA ZAOSTALOST u svakoj zemlji 2-3% stanovnistva ima inteligenciju ispod 70. postoje razliciti stepeni umne
zaostalosti, i dele se na 3 grupe:
o DEBILI ILI MORONI krece se izmedju 50 i 70; njihov umni uzrast je jednak umnom uzrasti normalne dece izmedju
8-12 godina. ovo je najcesca umna zaostalost. uz poseban napor mogu da nauce da citaju i pisu, i zavrse osnovnu
skolu, i da se osposobe za jednostavnija zanimanje koja cesto veoma uspesno obavljaju.
o IMBECILI krece se izmedju 20 i 50; na istom su stepenu inteligencija kao normalna deca izmedju 3-7 godina.
mogu da nauce da govore, ali ne i da citaju i pisu.

15
 o IDIOTI najeci stepen umne zaostalosti, kolicina njihove inteligencije je ispod 20, a stepen umnog razvitka kao kod
normalne dece ispod 3 godine. ne uspevaju da nauce da govore, nesposobni su za bilo kakve poslove, i cesto nisu
sposobni sami da jedu niti da odrzavaju licnu cistocu.

OBDARENOST I GENIJALNOST osobe koje imaju inteligenciju iznad 130 se smatraju obdarenim ili talentovanim (cine
2% stanovnistva). cesce se isticu u drustvu i postizu vrednije rezultate (terman je prati razvitak dece sa 140+
inteligencijom 35 godina, dokazao da je netacno shvatanje da su obdarene osobe nastrane, nedovoljno socijalne i
fizicki slabije; vec su cesto iznad proseka u svemu. ipak na uspeh te dece uticali su drugi faktori, kao uslovi sredine,
osobine licnosti, i emotivna i socijalna zrelost).
genijalnost podrazumeva visoku inteligenciju i stvaralacke aktivnosti koje daju dela koja imaju veliki i trajan znacaj
za drustvo (naucna, umetnicka, pronalazacka). ipak, za genijalnost nije dovoljna samo visoka inteligencija, vec i
druga svojstva licnosti, i izrazita razvijenost neke od sposobnosti koje cine inteligenciju, pre svega strasna predanost
poslu, otvorenost i elasticnost duha, samostalnost i kreativnost misljenja.

OSECANJA

ORGANSKE PROMENE PRI OSECANJU

sastavni deo emocija cine promene u funkcionisanju razlicitih organa. upravo zbog promena koje se javljaju, medju
ostalim, u radu srca, dugo se verovalo da je srediste emocija u srcu; a i danas je na neki nacin simbol osecanja.

smisao telesnih promena pri emocijama je da se organizam osposobi za povecani napor u situaciji koja je izazvala
emocije. emocije, posebno intenzivne, prvenstveno izazivaju situacije koje predstavljaju za coveka potencionalnu
opasnost. ove promene doprinose vecem aktiviranju organizma, i njegovom boljem osposobljavanju da se suprotstavi
neocekivanoj opasnosti. ima medjutim slucajeva da se iznenadna situacija izazove kocenje, paralizovanje aktivnosti
mozga i misica, sto nazivamo emocionalnim sokom.

najcesce i najizrazitije promene su:

DISANJE ubrzano i povecano udisanje; unosimo vecu kolicinu kiseonika sto omogucuje ubrzano pretvaranje
hranljivih materija u energiiju.
U KRVOTOKU u radu srca, pritisku i pulsu; povecani krvotok i priliv krvi u mozak i udove (a smanjen priliv krvi u
trbusne organe) omogucavaju intenzivniji rad mozga i uspesnije koriscenje udova.
PROMENE U HEMIJSKOM SASTAVU KRVI I MOKRACE posebno kolicine secera i krvi.
POTREBA ZA MOKRENJEM
PROMENE U RADU ORGANA ZA VARENJE
U VELICINI ZENICE
KOLICINI PLUVACKE
NAPREGNUTOSTI MISICA posebno glatkih koji inervisu dlaku.
SPROVODJIVOST ELEKTRICNE STRUJE KROZ KOZU mogu se utvrditi lako posebnim aparatom (galvanometrom); kad
se stave elektrode na kozu i pusti struja, vidi se povecana sprovodljivost eletricne struje. ova promena se zove
psihogalvanskim refleksom, ili elektrodermalnom reakcijom. provodljivost je najveca u toku intenzivnih neprijatnih
osecanja, zatim nesto slabija koj jakih prijatnih, a jos slabija kod umereno neprijatnih i prijatnih.
PROMENE U RADU NEKIH ZLEZDA S UNUTRASNJIM LUCENJEM (posebno nadbubrezne koja luci adrenalin i tako
aktivira mnoge organe i stitne zlezda koje regulisu metabolizam).

16
POJEDINE VRSTE OSECANJA

osecanja se klasifikuju u grupe prema razlicitim merilima. javljaju se uz neki intelektualni dozivljaj, tj. imaju intelektualnu
osnovu, zbog cega ih mozemo razlikovati i po intelektualnim dozivljajima uz koje se javljaju.

PRIMARNE EMOCIJE razlikuju se od ostalih prema njihovoj ucestalosti i vaznosti. karakteristicno je to da se javljaju
relativno rano u toku individualnog razvitka, uz razlicite potrebe, motive, i aktivnosti, pa prema tome cesto.

o STRAH najcesci od primarnih emocija, po pravilu se javlja kao reagovanje na situacije koje se ocenjuju kao
opasne. ako se opasnost koja je izazvala strah produzi, a nasa nemoc da se suprotstavimo postaje sve jasnije,
strah se uvecava i prelazi u dozivljaj uzasa, i ponasanje postaje panicno. kod straha, javljaju se izrazite fizioloske
promene. strah utice na mnoge psihicke procese; ako je intenzivan smanjuje nivo intelekualnih procesa, misljenje
delovanje moralnih principa - pojedinac je u mogucnosti da ucini nesto sto ne bi inace. ipak, preduzimanje akcija
u opasnosti dovodi do smanjenja ili nestanka straha. strah je normalna reakcija i dok ne postanje suvise
intenzivna moze da koristi zato sto aktivira organizam i cini ga spremnim; cesto je vazan motiv kod ljudi (kazne,
sredstvo za odrzavanje reda u drustvu). odredjene vrste straha: anksioznost, fobije.

o GNEV kao i slicne emocije (ljutnja, bes) izaziva ometanje zadovoljenja nasih motiva i ciljeva. intenzitet ovog
osecanja varira, krece od bezumnog besa do sitnih ali cestih negodovanja (koja su realtivno slaba po intenzitetu,
ali kad se cesto dozivljaju znatno uticu na ponasanje). gnev se redovno manifestuje u agresivnosti, a kada se ne
manifestuje otvoreno dolazi do gomilanja osecanja agresivnosti do trajnih agresivnih sklonosti licnosti.

o RADOST I ZALOST radost se javlja obicno kad postignemo neki cilj, a intenzitet zavisi od vaznosti cilja. radost je
veca ako je bilo ulozeno vise napora, i ako je cilj postignut neocekivano i naglo. zalost se javlja kada izgubimo
nesto sto nam je bilo od vrednosti i znacaja. za razliku od ostalih emocija, zalost je manje aktivna, tj. manje
osposobljuje organizam za akciju.

CULNA OSECANJA posebna grupa osecanja koja su vezana za pojedine vrste culnih utisaka, uz osete. javljaju se pre
svega uz culne utiske koji su bioloski vazni, uz organske osete, osete ukusa, a prvenstveno uz osete bola, ali javljaju
se i uz ostale vrste oseta (dodira, toplog, hladnog, vida i sluha). vrlo su cesta i vazna za odrzavanje coveka.

najrazlicitije klasifikacije se mogu izvrsiti s obzirom na sadrzaj predstava i misli uz koje se vezuju razlicita osecanja. na
osnovu sadrzaja ovih intelektualnih procesa mogu se razlikovati:

OSECANJA KOJA SE ODNOSE NA SOPSTVENU LICNOST

OSECANJA KOJA SE ODNOSE NA DRUGE LJUDE
ESTETSKA OSECANJA

po trajanju, emocije se razlikuju i dele na:

RASPOLOZENJA emocionalna stanja koja duze traju od kratkotrajnih emocionalnih stanja.

AFEKTI intenzivne emocije.

OSECANJA UPRAVLJENA KA SOPSTVENOJ LICNOSTI

je jedna od grupa emocija koja su vezana za sadrzaje nasih misli i predstave. medju ovim osecanjima najcesca su:

OSECANJE USPEHA kad ocenimo da je ono sto smo postiglu od vrednosti. zavisi u velikoj meri od zahteva koje smo
sebi postavili (nivoa aspiracije). javlja se pre svega ako smo dostigli ili cak premasili zahteve. vaznu ulogu ima i ocena
drugih ljudi; ako drugi smatraju da je ono sto smo postigli znacajno, mi cemo to oceniti kao sopstveni uspeh. kada
ocenimo da je rezultat znacajno dostignuce nase licnosti, javlja se osecanje ponosa.

OSECANJE NEUSPEHA kad ocenimo da je postignut rezultat, i pored napora koji smo ulozili, bezvredan. kada
postupimo suprotno zahtevima, idealima i moralnim principima, javlja se osecanje stida.

17
 MORALNA OSECANJA cine pre svega osecanje zadovoljstva i ponosa da postupimo prema odredjenim usvojenim
moralnim principima. moralno vaspitanje podrazumeva da je covek usvojio drustvena moralna shvatanja kao
sopstvene principe i prema njima odredjuje i ocenjuje svoje postupke. prekrsavanje ovih principa izaziva kod coveka
sa moralnim vaspitanjem, osecanje krivice (kad ocenimo da smo postupili neispravno) i osecanje kajanja (kad su nasi
postupci doneli stetu nama i drugima).

OSECANJA UPRAVLJENA KA DRUGIM OSOBAMA

najvaznije izmedju osecanja upravljenih ka drugim osobama jeste osecanje ljubavi. postoje razlicite vrste ljubavi:

MATERINSKA LJUBAV sastavni deo ove ljubavi je opazanje deteta kao slabog bica kome je potrebna pomoc, i
zadovoljstvo sto mu se moze pruziti pomoc i zastita. najnesebicnija emocija i osnova altruistickog ponasanja.
LJUBAV DETETA PREMA MAJCI sadrzi kao vazan sastavni dozivljaj potrebu za zastitu i pomoc. kod odraslog deteta to
osecanje u velikoj meri zadrzi dozivljaj zahvalnosti za pruzenu pomoc i podrsku.
ROMANTICNA LJUBAV ZALJUBLJENIH u umetnosti najcesce prikazivano osecanje; ukazuje se na snagu tog osecanja
i na njegov uticaj na celokupno ponasanje pojedinca. pociva na zelji da bude zajedno sa osobom drugog pola i
njegov intenzitet zavisi, izmedju ostalog, od toga da li je takvu zelju lakse ili teze ostvariti. teskoce ostvarenja
dovode do jaceg intenziteta, i kao sto mnogi autori pokazuju, najintenzivnije je tamo gde postoji odvojenost od
voljene osobe. jezgro svih vrsta osecanja ljubavi cine dozivljaj privlacnosti, osecanje neznosti, odanost prema toj
osobi i zelja za zajednicom.
o LJUBOMORA nezadovoljstvo sa kolicinom paznje i ljubavi koje nam pruza voljena osoba. stepen ljubomore zavisi od
nase procene kolicine ljubavi koja nam je uzvracena, i od osecanja nesigurnosti (sto je veca nesigurnost, veca je
verovatnoca za javljanje ljubomore). javlja se i izmedju brace i sestara, u krugu prijatelja, i drugim ljudskim
odnosima. ljubomora izmedju brace moze biti veoma intenzivna, i cesto odlucno utice na razvitak licnosti.
o ZAVISTI javlja se kada neka osoba poseduje nesto sto bismo zeleli za sebe, a narocito kad smatramo da mi na to
imamo vise prava. kad uz osecanje neprijateljstva postoji zelja da se drugoj osobi naskodi i unisti, govorimo o
osecanju mrznje. mrzi se obicno osoba koja ima neki znacaj za nas, koja nam je psiholoski bliska.
o takodje se javljaju OSECANJE SIMPATIJA, SAZALJENJA, ZLURADOSTI, MRZNJA, PREZIRA itd.

AFEKTI I RASPOLOZENJA

AFEKTI su intenzivna emocionalna stanja koja se javljaju naglo, imaju buran tok, i pracena su izrazitim telesnim
promenama. svaka emocija (narocito primarna) postaje afekat kad se razvije do velikog intenziteta. primeri su bes,
panican strah, i neobuzdana radost. kod afekta je uticaj na intelektualne procese veoma izrazit, i jako je smanjena
svesna kontrola sopstvenih postupaka. misljenje postaje rigidno i uporno se zadrzava na istim idejama, postaje
nekriticno, i javlja se nesposobnost da se postupi metodicki i po planu. energija, koje je ovde jos u vecem stepenu
mobilisana, oslobadja se i izaziva povecanu aktivnost organizma; brojni su i intenzivniji pokreti (kretanje, plakanje,
vikanje); ovakvo ispraznjavanje energije je za zdravlje korisno, jer ukoliko se na afekat ne odreaguje, moze cesto
javljanje afekata dovesti do psihosomatskih poremecaja. mogu se uociti karakteristike u pojavi i toku:
o ZASICENOST ILI SATURACIJA OSECANJA ako situacija koja izaziva osecanje dugo traje ili se cesto ponavlja,
osecanje koje se javlja uz situaciju ce poceti da slabi i da se postepeno gubi, a moze cak i da izazove i suprotno
osecanje (ako stavis omiljenu pesmu kao melodiju za alarm na telefonu)
o POJAVA PRENOSA ILI IRADIJACIJE OSECANJA druga zakonitost koja pomaze da razumemo reakcije drugih ljudi. sa
jednog intelektualnog sadrzaja osecanje se prenosi na drugi zbog toga sto se ti sadrzaji povezuju. cesto nam je
neka osoba, iako je prvi put vidimo, simpaticna ili antipaticna (podseca nas na ljude koje poznajemo). isto tako,
mesto u kom smo doziveli veliku neprijatnost, postace nam neprijatno. odredjeni objekti izazivaju kod nekih
neuroticnih ljudi intenzivan bezrazlozan strah (fobija) zbog asocijativne povezanosti tog objekta sa nekim
dozivljajem iz proslosti. ta veza moze da se ostvari preko citavog lanca sadrzaja, da je sasvim zaboravljen razlog.

18
 RASPOLOZENJA manje intenzivna emocionalna stanja, koja relativno dugo traju i daju emocionalni ton svim nasim
dozivljajima. cesto su raspolozenja izazvana dogadjajima koji su izazvali intenzivna osecanja prijatnosti ili
neprijatnosti, pa ta osecanja u oslabljenom intenzitetu i bez znanja o tome sta ih je izazvalo traju. neki nas uspeh
nece samo izazvati trenutnu radost, nego ostaje kao vedro raspolozenje. postoji veliki broj raspolozenja koja se
mogu svrstati u 2 grupe:
o POZITIVNA RASPOLOZENJA
o NEGATIVNA RASPOLOZENJA
postoje individualne razlike, uslovljene osobinama temperamenta, u tome koliko ce se cesto javljati, i koliko ce dugo
trajati, i kakva ce se raspolozenja javljati.

FIZIOLOSKA OSNOVA OSECANJA / ULOGA POJEDINIH DELOVA NERVNOG SISTEMA

fiziolosku osnovu emocionalnog ponsanja cini u stvari citav organizam, ali poseban znacaj imaju:

VEGETATIVNI NERVNI SISTEM SA ENDOKRINIM SISTEMOM ima vaznu ulogu kod emocionalnih reakcija i regulise rad
zlezda sa unutrasnjim lucenjem. rad ovih zlezda utice na funkcionisanje rada pojedinih organa i regulise njihovu
aktivnost. od endokrinih zlezda kod emocionalnih reakcija, narociti znacaj ima nadbubrezna zlezda koja luci hormon
adrenalin, koji deluje na povecavanje secera u krvi i time na stvaranje viska energije. ne deluje sasvim samostalno,
vec povezano sa drugim delovima nervnog sistema, hipotalamusom (centrom za regulisanje rada vegetativnog
nervnog sistema, kao i sa mozdanom korom).
HIPOTALAMUS cini grupa nervnih celija koja se nalazi na dnu mozga. preko njega i talamusa (nervna formaciju
pored njega) idu nervni impulsi iz receptora i iz unutrasnjih organa u koru, kao i iz kore u unutrasnje organe, pa
preko njih organizam ostvaruje kontrolu nad razlicitim fizioloskim procesima. njegov uticaj na rad unutrasnjih
organa se ispitivao testovima koji ga direktno draze; drazenjem elektricnim putem pokazale su se reakcije celog
organizma, slicne onima koje se javljaju u emocijama. kod macke su se videli svi znaci (frktanje, nakostresene dlake,
borbeni polozaj tela) ali se ipak ne nalazi u istom stanju, i pored vidnih znakova, nije besna, vec nastavlja da jede.
o limbicki sistem, prsten nervnih struktura koji se nalazi iznad talamusa i hipotalamusa, je takodje od velikog
znacaja za emocionalno ponasanje. u tom delu (prema papezu i mekleanu) dolazi do emocionalnog iskustva. tu
se registruju reakcije iz hipotalamusa, i postajemo svesni visceralnih promena pri emocijama.
MOZDANA KORA njeno ucestvovanje pri javljanju emocija je neophodno, njeno aktiviranje omogucava da opazamo
situacije i da ih ocenjujemo kao vazne ili nevazne, opasne ili neopasne. od njene aktivnosti zavisi dali ce
emocionalno stanje potrajati ili prestati cim nestane situacije. narocito je vazna zato sto koci i ublazava intenzitet
reakcija razlicitih organa pri emocijama (zivotinjama kojima je uklonjema, javljaju se intenzivne spoljne reakcije koje
su neuskladne situaciji). slicnu posledicu izaziva prekidanje veze izmedju hipotalamusa i mozdane kore kod ljudi
(duzevni bolesnici na kojima je izvrsena operacija frontalne labotomije, presecanje sa ceonim delom kore) koji
postupaju intenzivno i neobuzdano, bez vodjenja racuna o etickim principima i drustvenim normama.

TEORIJE OSECANJA

medju pokusajima da se objasni emocionalno ponasanje ljudi u celini mozemo razlikovati 2 grupe teorija:

1. OPSTE TEORIJE KOJIMA SE ZELI POKAZATI U CEMU JE SMISAO JAVLJANJA OSECANJA U LJUDSKOM ZIVOTU I KOJU
ULOGU ONA IMAJU U SNALAZENJU I PRILAGODJAVANJU COVEKA NA STVARNOST

o TEORIJA EMERGENCIJA ili teorija reagovanja na iznenadnu situaciju (koju je medju prvima formulisao kenon). po
ovoj teoriji, emocionalno reagovanje je ustvari nagla i posebna mobilizacija organizma radi osposobljavanja za
savladjivanje neocekivanih situacija i opasnosti. bliska ovoj teoriji je...

o TEORIJA AKTIVIZACIJE (autor lindzi) emocionalno stanje smatra stanjem vanrednog aktiviranja organizma. nas
organizam je uvek aktivan (jedino je neaktivan onaj koji je mrtav) ali postoje razliciti stupnjevi aktivizacije

19
 organizma. u neemocionalnom stanju je manje aktivan, a kod blagih emocija opet manje nego kod efekta.
povecana aktivizacija ga osposobljava za veci napor i za brzu i odlucniju akciju. lindzi smatra da je javljanje emocija
(kao i budnost organizma) posebno znacajna retikularna formacija, posebno njen deo u mozdanom deblu (kada je
taj deo nesposoban za dejstvo, nastupa stanje apatije i nema emocija). postoji, medjutim, jedna granica aktivizacije -
kad aktiviranje organizma predje granicu, onda ova povecana aktivnost nije vise korisna jer dovodi do
neuskladjenog ponasanja.

o SHEHTEROVA TEORIJA naglasava da dozivljaj odredjene emocije zavisi od interakcije 2 faktora. zavisi od fizioloskih
procesa u organizmu, i kognitivnog procesa kojima se tumaci socijalna situacija u trenutku psiholoske uzbudjenosti
(ako smo u tom trenutku u veselom drustvu, dozivecemo emociju veselost, ako se prepiremo dozivecemo ljutnju).

2. POSEBNE TEORIJE KOJE TEZISTE POLAZU NA OBJASNJENJE ULOGE POJEDINIH NEUROFIZIOLOSKIH PROCESA KOJI SE
ODVIJAJU PRI EMOCIONALNOM REAGOVANJU

o DZEMS-LANGEOVA TEORIJA emocije nastaju kad mi na opazenu situaciju reflektorno reagujemo promenama u radu
pojedinih unutrasnjih organa. ove organske promene dozivljavamo kao organske osete, i upravo ovi oseti o
promenama u nasim unutrasnjim organima cine sustinu emocija. ne placemo zato sto smo zalosni, vec smo zalosni
zato sto placemo. reagujemo refleksno placem, a svest o sopstvenoj reakciji (na osnovu osete o njoj) cini sustinu
emocija. namerno izazivanje pojedinih pokreta, karakteristicnih pri odredjenim emocijama, dovode do javljanja
emocija. glumcu koji telom izrazavaju drzanje karakteristicno za odredjenu emociju, i sami dolaze u to emocionalno
stanje su pristalice teorije, i navode da ako namerno zadrzimo te pokrete, izgubice se i emocija. iako su telesne
promene vazan sastavni deo emocija, ne mogu se emocije sa njima identifikovati; vaznu ulogu pri javljanju emocija
ima i znacenje koje mi pridajemo situacijama, na koje emocionalno reagujemo.

o KENON-BERDOVA HIPOTALAMICKA TEORIJA suprotstavlja se prethodnoj cinjenicom da je moguce da dozivimo

emociju iako nemamo obavestenje o telesnim promenama u unutrasnjim organima (kao ljudi kojima je usled
nesrecnog slucaja prekinuta veza izmedju mozda i unutrasnjih organa). ova teorija objasnjava proces javljanja
emocija time da je dovoljno za njihovo javljanje da u mozdanu koru dodju impulsi iz hipotalamusa (koji je aktiviran
jer nervni impulsi iz receptora, koji se javljaju pri opazanju, prolaze kroz njega i aktiviraju ga). ovo aktiviranje
hipotalamusa istovremeno izaziva sprovodjenje nervnih impulsa u mozdanu koru i u pojedine unutrasnje organe. ni
ova teorija nije u mogucnosti da objasni svu raznolikost i bogatstvo naseg emocionalnog zivota.

MOTIVACIJA I AKTIVNI ZIVOT

POJAM MOTIVA I VRSTE MOTIVA

MOTIVI su unutrasnji cinioci koji pokrecu na aktivnost, koji je usmeravaju i njome upravljaju radi ostvarenja nekog cilja.
mogu biti organski i psiholoski cinioci, koji usmeravaju ponasanje i nacin postupanja kao i opazanje, ucenje, i misljenje.
MOTIVACIJA je proces aktiviranja, usmerenja aktivnosti i regulisanje nacina na koji ce se postupiti.

izvor motiva su potrebe; a pod potrebama podrazumevamo nedostajanje necega... postoje:

ORGANSKE POTREBE ako je to nedostatak necega u organizmu (na primer, hranljive materije).
PSIHOLOSKE POTREBE ako je nedostatak teznja ili zelja za odredjenim objektima ili situacijama.

potrebe i motivi nisu isti, moze postojati potreba zbog nedostatak u organizmu a da mi toga nismo svesni i da nas ne
pokrece na ostvarivanje nekog cilja; potrebe neizazivaju uvek neposredno ostvarivanje ciljeva, vec aktiviranje organizma.
ni psiholoske potrebe ne moraju uvek biti upravljene na odredjeni cilj, mogu biti izrazene i samo nemirom i
neodredjenom teznjom za promenom situacije u kojoj se nalazimo.

20
NAGONI urodjene organske potrebe izazivaju aktiviranje odredjenih fizioloskih procesa i mehanizme, usled javljanja te
potrebe govorimo o nagonima (potreba za odredjenim hranljivim supstancijama izaziva promene u hormonalnoj
sekreciji, sastavu krvi, i druge fizioloske promene).

nagoni i potrebe nisu iste...

POTREBA oznacava nedostatak u organizmu, a...

NAGON je aktiviraje organizma usled toga nedostatka.

kada potreba dovede do aktiviranja organizma, mi to redovno dozivljavamo kao napregnutost ili tenziju organizma i
imamo dozivljaj potrebe. zato za nagone mozemo reci da su svesno dozivljene potrebe. covek redovno na dozivljaj
potrebe nadovezuje zamisljanje objekata i situacija kojima moze potrebe zadovoljiti - takve objekte i situacije kojima
ocekujemo zadovoljenje potrebe nazivamo CILJEVIMA.

process motivacije odvija se sledecim redom:

1. JAVLJANJE POTREBE
2. AKTIVIRANJE ORGANIZMA
3. DOZIVLJAJ POTREBE
4. RAZMISLJANJE O CILJU

NESVESNO MOTIVISANA AKTIVNOST proces motivacije moze da dodje do aktiviranja coveka i njegovog postupaka bez
njegove svesti. samo drugi koji analiziraju ponasanje mogu uociti da su njegovo ponasanje i postupci usmereni na
zadovoljavanje odredje potrebe ciljevima.

PODSTICAJ pod podsticajem podrazumevamo objekte i situacije koji izazivaju javljanje motivA, tj. podsticu da se motiv
aktivira (na ucenika deluju nagrade i pohvale zato sto ozivljava njegov motiv za drustvenim priznanjem). cest podsticaj je
novac, koji omogucava zadovoljenje raznih motiva.

medjutim, motivacija i osecanja su tesno povezani; u toku procesa motivacije javljaju se osecanja (zadovoljstvo zbog
usepa i obrnuto). emocije su veoma vazne zato sto mobilisu energiju coveka; fizioloske promene su sastavni deo
osecanja, i omogucavaju ulaganje veceg napora (u strahu, covek moze da ucini ono sto inace ne bi mogao, ljubav
pokrece cak i ravnodusnog coveka). osecanja pomazu ostvarenju motiva zato sto daju intenzitet i snagu aktivnosti koju je
izazvao motiv, i pojavacaju je.

motivi se mogu podeliti prema razlicitim merilima:

NA ONE KOJI POCINJU NA URODJENIM POTREBAMA na primer hrana.

NA ONE KOJI POCINJU NA STECENIM POTREBAMA na primer motiv za sticnja imovine.

PRIMARNI podrazumeva urodjene motive koje pocinju na urodjenim potrebama ali i sve motive koji su bitni za
biolosku i socijalnu egzistenciju coveka (motiv za drustvom, sigurnoscu, itd).
SEKUNDARNI podrazumeva stecene motive.

najcesca je podela na:

BIOLOSKE motivi koji pocinju na telesnim potrebama. to su po pravilu urodjeni motivi, iako svi bioloski motive nisu
urodjeni (motiv za alkohol kod alkoholicara zasniva se na telesnoj potrebi koja nije urdojena vec stecena).
SOCIJALNE motive koji pocivaju na psiholoskim potrebama, a za cije ostvarenje je neophodan kontakt sa drugim
ljudima i njihovo prisustvo, i koji su zajednicki vecem broju ljudi. po nekim shvatanjima, svi socijalni motivi pocivaju
na stecenim potrebama, po drugima (sa vise razloga) da su urodjeni (motiv za drustvo).
PERSONALNE motive koji pocivaju na personalnim potrebama i koji su usmereni pre svega na razvoj i interese
sopstvene licnosti. ovde spadaju i mnogi motivi koji zavise prvenstveno od licnog iskustva i razlikuju se kod ljudi.

21
BIOLOSKE POTREBE I MOTIVI

sve bioloske potrebe predstavljaju nedostatak ili visak odredjene materije u organizmu, usled cega dolazi do poremecaja
u funkcionisanju organizma. prema misljenju kenoma, organizam automatski tezi da tu neravnotezu (usled nedostatka ili
viska) otkloni i uspostavi ravnotezu. zbog toga, automatski se javlja aktivnost organizma sto nazivamo HOMEOSTAZOM.
postoje 2 potrebe koje se zasnivaju na principu homeostaze:

POTREBE IZAZVANE NEDOSTATKOM U ORGANIZMU izazivaju aktivnost i ponasanje kojima se odklanja nedostatak.
POTREBE IZAZVANE NEKIM VISKOM U ORGANIZMU izazivaju aktivnosti koje se oslobadjaju viska.

u oba slucajeva dolazi do uspostavljanja normalnog stanja organizma, tj. do stanja ravnoteze. moze se reci da u
organizmu postoji trajan proces naizmenicnog narusavanja i uspostavljanja ravnoteze. taj proces nazivamo
MOTIVACIONIM CICKLUSOM, koji se sastoji od:

1. JAVLJANJA POTREBE, I NJOM POKRENUTE AKTIVNOSTI ORGANIZMA

2. PREDUZIMANJA AKCIJA KOJIMA JE SVRHA ZADOVOLJENJE POTREBE (INSTRUMENTALNO PONASANJE)
3. POSTIZANJE CILJA I OSLOBODENJA OD NAPETOSTI IZAZVANE POTREBAMA.

javljanje bioloskih motiva se najcesce objasnjava principom homeostaze; neki smatraju da je to opsti princip javljanja
svih motiva (socijalni motiv objasnjavaju teznjom da se postigne poremecena socijalna ravnoteza).

MOTIVI GLAVI I ZEDJI pocivaju na potrebi za odredjenim hemijskim materijalima; kad se potrebe i aktiviranje
organizma dozive i zamisljaju objekti kojima se potreba moze zadovoljiti. ove promene tek zajedno sa odredjenim
hormonalnim procesima i procesima u hipotalamusu cine fizioloski mehanizam koji dovodi do dozivljaja gladi.
slicno, odredjene hormonalne promene i one u hipotalamusu uz smanjenje kolicine vode predstavljaju fiziolosku
osnovu motiva zedlji. postoje u hipotalamusu centri za odrzavanje gladi i zedji, i centri za njihovo podstcianje.
veoma su slozeni motivi gladi i zedji - kada nisu zadovoljeni dobijaju prvenstvo nad svim ostalim motivima. postoji
vise vrsta gladi prema tome koja hranljiva materija nedostaje organizmu (glad za mastima, za belancevinom,
ugljenih hidratima, solima, odredjenim mineralima).
MATERINSKI MOTIV ovim terminom se obuhvataju 2 motiva:
o PREDMATERINSKI MOTIV / MOTIV DA SE IMAJU DECA postoje razlicita misljenja u vezi sa tim da li je urodjeni
motiv. pojava kod devojcica da se igraju sa lutkama nekima sluzi kao primer da jeste, drugi kazu da je to
interesovanje za lutke kao objekte i da su usmerene na to.
o POSLEMATERINSKI MOTIV / MOTIV DA SE BRINE O VEC RODJENOJ DECI smatra se urodjenim motivom. kod
testiranja pacova, ovaj motiv je bio jaci od motiva za hranom i vodom.
SEKSUALNI MOTIV fiziolosku osnovu ovog motiva predstavlja funkcionisanje endokrinih zlezdi, a posebno gonada
(polnih zlezdi) i hipofize. sekrecija hormona androgena (testosterona i androsterona) kod muskaraca, a estrogena
kod zena neposredni je povod javljanja seksualnih teznji. ovaj motiv kao i svi ostali zavisi od psiholoskih faktora i
organskih procesa. seksualne zelje su izvor razlicitih ponasanja koja mozda ne deluju vezana sa tim motivom.
seksualno zadovoljenje u velikom stepenu zavisi od shvatanja sredine; drustveni uticaj cesto odredjuje
prihvatljivost, kada, sa kim, kao i ideale zenske lepote. ovaj motiv je osnova i slozenog osecanja ljubavi izmedju
muskaraca i zene, koji se sastoji od vise motiva (motiv za drustvom, sigurnoscu, drustvo).
OSTALE BIOLOSKE POTREBE I MOTIVI neophodno ih je zadovoljiti da bi se covek odrzao i normalano razvijao. neke
potrebe ne postaju motivi zato sto ih automatski zadovoljimo (potreba za vazduh), delimicno je tako i sa
temperaturom tela, ali ako se organizam sam nemoze odrbaniti od hladnoce postaje motiv za odecu, kucom itd.
potreba za spavanjem i odmorom je delimicno refleksna, delimicno usmerena preko aktivnosti.
o POTREBA ZA AKTIVNOSCU I ANGAZOVANJEM FUNKCIJA kojima organizam raspolaze je jedna od opstih bioloskih
potreba (senzornih, motornih, mentalnih); covek ima potrebu da koristi svoja cula, misice, i sposobnosti i
dozivljava zadovoljstvo u njihovom koriscenju. stanje neaktivnosti i mirovanja nije prijatan za organizam, on tezi

22
 da se oslobodi i da dodje u prirodno stanje u kom su njegove funkcije angazovane i aktivne. periodi izolacije,
ogranicenja i manje aktivnosti izazivaju izuzetno neprijatne dozivljaje.
o POTREBA ZA SAZNAVANJEM / MOTIV RADOZNALOSTI je urodjeno interesovanje za nove situacije i teznja sa se
manipulise novim i nepoznatim stvarima. to je druga opsta bioloska potreba.

SOCIJALNI MOTIVI

svi motivi coveka zavise od drustva i drustvenih uslova. od sredine u kojoj se covek razvija i zivi zavisice kojim ce
objektima i na koji nacin ce zadovoljiti svoje bioloske potrebe; zbog toga su svi bioloski motivi uvek socijalizovani motivi.
dobar primer je hrana; nezavisno od bioloskih vrednosti na nekim mestima ljudi vole odredjene vrste, drugi se gade.

vecina ljudskih motiva su takvi da se mogu ili...

1. zadovoljiti samo neposrednim kontaktom sa drugim ljudima (socijalni motive u uzem smislu) ili...
2. pretpostavljaju postojanje drustva i drustvenih institucija (kao sto je slucaj sa personalnim motivima).

neki socijalni motivi su univerzalni i srecemo ih u svim drustvima, drugi su motivi karakteristicni samo za odredjena
drustva ili jedno drustvo.

3. moguce je razlikovati i one za cije je zadovoljenje ne samo neophodan neposrednan kontakt sa drugima nego i
usmerenost na dodir sa drugima. takvi su motivi za drustvom, i njemu srodni motivi za afektivnom vezanoscu, i
afilijativni motiv kao sto je agresivni motiv.

PERSONALNI MOTIVI ILI JA (EGO) MOTIVI grupa opstih i za socijalno ponasanje vaznih motiva koji za svoju realizaciju
takodje zahtevaju drustvene uslove ali koji su usmereni pre svega na vlastitu licnost kao sto su motivi koji su steceni na
osnovu iskustva a nisu opsti motivi nego se razlikuju od osobe do osobe. to su slozeni motivi koje je osoba stekla
delovanjem socijalnog ucenja ili uticaja.
MOTIV ZA DRUSTVOM u okviru kojeg se razlikuje vise sporednih motive (gregarni, afilijativni, i motiv za afektivnom
vezanoscu). motiv za drustvom ogleda se u teznji coveka da bude u drustvu sa drugima, da izbegava dugotrajnu
usamljenost. ovo je opsti i snazni motiv. istrazivanja su pokazala da je coveku tesko da izrdrzi izolaciju vise ok nekoliko
dana. gregarni motiv dolazi do izrazaja pre svega u teznji da se bude u prisustvu drugih, a afilijativni se manifestuje u
zelji da se bude u neposrednom kontaktu sa pojedinim osobama, i da se sa njima udruzuje u razlicitim aktivnostima
motiv za afektivnom vezanoscu predstavlja potrebu za emocionalnom vezanoscu, potrebu ljudi da vole i da budu
voljeni. neki autori smatraju da je socijalni motiv urodjen, i da je nasledjen (formiran u toku razvitka ljudskog roda).
medjutim, drugi misle da nije urodjen i da se razvija u toku zivota. ipak, vise podataka pokazuje da se urodjen motiv
kao sto je njegova pojava u ranim periodima zivota, ali da je potrebano vreme da bi se razvijo i da bi doslo do
formiranja afilijativnog motiva koji karakterise odraslog coveka. ipak, vaznju ulogu za razvijanje socijalnog motivea
igraju drustvo i kontakti sa ljudima, i da sredina ne postupa sa pojedincem surovo. ako toga nema, nema ni razvijenog
motiva za drustvom.
motivi koji se pre svega odnose na vlastitu licnost, iako je za njihovo zadovoljenje neophodno postojanje ljudi, drustva i
drustvenih institucija (o nijma se moze govoriti i kao o personalnim motivima) su:
MOTIV ZA SAMOPOTVRDJIVANJEM manifestuje se pre svega u teznji pojedinaca da ga prizna sredina u kojoj zivi.
MOTIV ZA PRESTIZOM ILI UGLESOM ogleda se u teznji da se istakne ispred ostalih u svojoj srdini.
MOTIV ZA DOMINACIJOM povezan sa motivom za samopotvrdjivanje.
MOTIV ZA POSTIGNUCEM manifestuje se u teznji da se postigne uspeh u nekoj aktivnosti
MOTIV ZA SAMOSTALNOSCU
MOTIV ZA SAMOAKTUALIZACIJOM I STVARALASTVOM covekova tezna da svoje sklonosti i sposobnosti izrazi kroz
raznolike aktivnosti i da u tome nalazi zadovoljstvo.
MOTIVI ZA SIGURNOSCU I STICANJEM
AGRESIVNI MOTIV manifestuje se u teznji da ze nanose razne vrste stete drugima. oslobadjanje vlastitih agresivnih
impulsa kroz posmatranje ili manifestaciju agresije, nazivamo KATARZOM.

23
HIJERARHIJA MOTIVA; MOTIV ZA SAMOAKTUALIZACIJOM

ponasanje pojedinaca je po pravilu mnogostruko odredjeno, determinisano vecim brojem motiva (kada biramo profesiju
biramo je u skladu sa nasim interesovanjima, sigurnosti, ugledom). medjutim, nekad se javi vise motiva koje je u isto
vreme nemoguce zadovoljiti. covek mora da se odrekne ostalih motiva da bi zadovoljio onaj koji mu je u tom trenutku
najvazniji; taj motiv nazivamo DOMINANTNIM MOTIVOM. psiholog majslov je izlozio shvatanje o hijerarhiji motiva:

1. BIOLOSKI MOTIVI uvek dobiju prvenstvo, a medju njima prioritet ce imati motiv zedlji, zatim gladi, pa svi ostali.
2. MOTIV SIGURNOSTI postaje dominantni nakon otklanjanja bioloskih. jak i vazan motiv kod dece, cak i u svadjama
sa roditeljima dolazi do straha da ce biti napusten ili odvojen od njih. majsol je smatrao da su ova 2 motivi nizeg
reda. obicno ne srecemo ove motive kod normalnih ljudi u organizovanim drustvima.
3. MOTIV ZA EMOCIONALNU VEZANOSCU potreba da nekoga volimo i da budemo voljeni. znacajan pokretac
ljudske aktivnosti. u normalnim uslovima, po pravilu, je i ovaj motiv zadovoljen.
4. MOTIV ZA SAMOPOTVRDJIVANJEM / ZA UGLEDOM zelja da budemo i da se pokazemo kao sposobni, jaki,
nezavisni, slobodni, i priznati.
5. MOTIV ZA SAMAKTUALIZACIJOM teznja da ispoljimo ono sto umemo i ono sto jesmo. covek ima potrebu da
koristi sve svoje sposobnosti, i da ispoljava svoje interese... i nalazi zadovoljstvo u tome.

u retkih slucajevima, medjutim, hierarhija se menja i bioloski motivi su slabiji ako se sukobljavaju sa moralnim principima.
mi mozemo da razlikujemo motive po hierarhiji s obzirom na njihov prioritet u zadovoljavanju i vaznosti za fizicko
odrzavanje (iznad) a mozemo i da ih rasporedimo prema njihovoj vaznosti za razvitak coveka. najvece znacenje ima za
coveka motiv za samoaktualizacijom - zadovoljenje nizih je preduslov da bi se moglo teziti ostvarenju licnog motiva.

FRUSTRACIJA I IZVORI FRUSTRACIJE

mi stalno nailazimo na situacije koje predstavljaju smetnje i prepreke nasim ciljevima, koje se relativno lako savladjuju. do
frustracije i posledica frustracije dolazi kad naidjemo na teze prepreke, kad smo u nemogucnosti da ostvarimo ciljeve.
frustracijom nazivamo sprecavanje zadovoljenja motiva, a stanje u kome se nalazi pojedinac frustracionom situacijom.
ljudi se razlicito ponasaju prilikom frustracije, neke ljude i manji neuspeh obeshrabruje, dok druge samo ohrabri da
pokusaju sa pojacanim naporom. ljude mozemo razlikovati po tome da li su vise ili manje otporni na neuspeh. otpornost
prema neuspehu oznacava se psiholoskim terminom frustraciona tolerancija. do frustracije moze doci zbog vise uzroka:

1. POJAVA OBJEKTIVNIH PREPREKA I BARIJERA gladni smo a nema hrane, hteli smo napolje u setnju ali pocela je kisa.
2. SMETNJE SOCIJALNE PRIRODE kada ljudi i njihova shvatanja predstavljaju prepreku u ostvarenju nasih motiva.
3. UZROCI KOJI SE NALAZE U SAMOJ LICNOSTI na primer u nedovoljnoj sposobnosti da postigne cilj koji je sebi zadao.
4. SUKOBI RAZLICITIH MOTIVA sukobe motive nazivamo konfliktima, a situaciju u kojoj se covek nalazi konfliktnom
situacijom. ovo je izvor najjacih frustracija, odmah nakon nje je prethodna.

VRSTE KONFLIKATA

psiholog levin ukazao je na postojanje 3 tipa konflikata (sukoba razlicitih motiva), a to su:

1. KONFLIKT DVOSTRUKOG PRIVLACENJA na primer, mladic koji zeli da se ozeni nemoze da odluci izmedju 2 devojke. u
starosti, obicno se ovi konflikti relativno lako resavaju. redovno u jednom momentu 1 od ciljeva izgleda privlacniji i
osoba se opredeli za taj. moze doduse kasnije napusteni cilj da izgleda privlacniji pa se javlja zaljenje. po pravilu, ova
vrsta konflikta nema jacih posledica.
2. KONFLIKT DVOSTRUKOG ODBIJANJA kad moramo da izaberemo da ucinimo jednu od 2 stvari, a obe su nam neprijatne
(igra psihologa vasilija smrt nije opcija ). u ovim situacijama, osoba cesto bira opciju u kojoj negativne posledice nece
odmah doci do izrazaja. kada je osobi suvise tesko da odluci trazi ponekad izlaz bezanjem iz situacije u kojoj se nalazi.
plasljivi vojnik da bi izbegao neprijatnost borbe i bekstva iz borbe, dobiva simptome bolesti, i bezi u bolest. u toku svih

24
 ratova javljaju se cesto takozvane ratne neuroze (psihicki poremecaji koji imaju i organske simptome, koji su posledica
ovih konfliktnih situacija). u svakodnevnom zivotu mozemo naci primere u glavoboljama koje nam omogucavaju da
ne radimo ono sto znamo da bi trebalo, ali nam je neprijatno da cinimo.
3. KONFLIKT PRIVLACENJA I ODBIJANJA kada u isto vreme isti predmet privlaci i odbija, ili kad obe situacije koje mozemo
izabrati kao cilj sadrze i privlacne i odbojne strane. primer prve je devojka koja voli slatkise, ali se plasi da ce se ugojiti.
primer dvostrukog odbijanja i privlacenja imamo kad covek koji bira izmedju 2 posla, od kojih je jedan stetan za
zdravlje ali dobro placen, a drugi slabo placen ali nije stetan. u ovim situacijama dolazi do kolebanja (bira jedno pa se
odlucuje za drugo, zatim se opet vraca na prvo). kada je veoma jaka teznja da se nesto ucini i istovremeno veoma jak
strah, moze doci do tezih posledica. dosta su cesti sukobi seksualne zelje i moralnog shvatanja.

ovo su uprosceni primeri konflikata i konfliktnih situacija - vecina konflikata ukljucuje vise od 2 cilja i njihova vrednost nije
tako jasna, zbog cega situacija moze da potraje dugo, i koriste se razliciti pokusaji resenja.

ODBRAMBENI MEHANIZMI

jedna od veoma karakteristicnih reakcija na frustraciju i njome izazvanu ankcioznost jeste javljanje odbrambenih
mehanizama. njihovo otkrivanje je jedno od frojdovih i opste najznacajnijih otkrica u razumevanju ponasanja coveka.
odbrambeni mehanizmi (ili odbrane naseg ja) su veci broj razlicitih postupaka kojima se covek sluzi u odbrani
samopostovanja pred sobom i drugima, tj. eliminisanje pomisli da je nasa nesposobnost, i inferiornost uzrok nasih
neuspeha. njima branimo nase postupke i rezultate, sebe i druge ubedjujemo da nemamo odlike koje drustvo osudjuje,
iako cesto jeste tako. oni nisu toliko reakcija na dozivljaj koliko na dozivljaj anksioznosti (izvor) koji je posledica frustracije.
covek ne koristi odbrambene mehanizme svesno i sa namerom, vec sasvim nesvesnim potiskivanjem iz svesti. kad covek
zna da prave razloge i ignorise prave, i da lazno prikazuje svoje zelje i skolonsti, nije u pitanju odbrambeni mehanizam.

postoji veliki broj odbrambenih mehanizama:

RACIONALIZACIJA mehanizam kojim licnost da bi pravdala svoje ponasanje umesto pravih razloga ponasanja iznosi
iskonstruisane, lazne razloge. stvarne razloge izbegava zato sto bi to bilo priznanje sopstvene manje vrednosti, koja bi
mogla dovesti do drustvene osude. postoje 2 vrste racionalizacije:
o TIP KISELO GROZDJE kao lisica iz basne koja za grozdje do kojeg nemoze da doze kaze da je kiselo. ljudi ne uspeju
da postignu odredjeni cilj, pa govore da taj cilj nije bio vredan napora ili da im je do njega nije stalo.
o TIP SLATKI LIMUN osoba je ocekivala da ce postici znacajan cilj ali je ustvari postignut cilj od malog znacaja, i zbog
toga vrednost postignutog uvecava i beznacajan uspeh prikazuje kao veliki.
IDENTIFIKACIJA kada za motive koja osoba nije mogla da ostvari, trazi i nalazi zadovoljenje u ostvarenjima drugih.
osoba se poistovecuje i u tudjem uspehu vidi svoj (koji sama nije mogla da postigne). deca cesto dozivljavaju uspeh i
snagu roditelja kao svoja, neki ljudi dozivljavaju zadovoljenje svoj potreba kroz junake romana kao i njihovu sudbinu.
roditelji nekada svoje neostvarene ambicije zele da zadovolje kroz uspeh svoje dece, i cesto vrse pritisak.
PROJEKCIJA ovim mehanizmom mi na druge projektujemo neke nase zelje koju ne mozemo zadovoljiti zbog
drustvenih shvatanja u sredini u kojoj zivimo, motive koje ne smemo da priznamo ni sebi ni drugima zato sto su u
suprotnosti sa moralnim principima. takodje se javlja i kada neku nasu izrazito negativnu osobinu pripisujemo
drugima. cesto ljudi koji su izrazito plasljivi ili skrti o drugima govore kao o kukavicama ili skrticama.
MASTANJE I DNEVNO SANJARENJE kada svoje zelje i motive umesto da zadovoljavamo realnom aktivnoscu,
zadovoljavamo zamisljanjem da su ostvareni. skoro svi ljudi mastaju o slavi, priznanju, licnim uspesima, i slavnoj
buducnosti. deca mastaju o ljubavi i paznji, slatkisima i igri. postoje 2 forme ovog mehanizma:
o PREDSTAVLJANJE SEBE KAO HEROJA i licnosti koja je veoma uspesna, i kojoj se sredina divi.
o ZAMISLJANJE SEBE KAO NEPRIZNATE OSOBE I MUCENIKA o cijim vrednostima okolina ne sluti, i cesto zamisljanje
sopstvene smrti, posle kojeg ce tek sredina videti sta je izgubila.
REPRESIJA ILI POTISKIVANJE kada motive koji su suprotni drustvenim normama i etickim principima, potiskujemo iz
svesti, ili kad uopste ono sto nam je neugodno mi na neki nacin ucinimo da zaboravimo. cak znanje o postojanju

25
 takvih motiva nas uznemirana i izaziva osecanje krivice. dosta je cesto potiskivanje seksualnih zelja. ipak, takvi motivi
potiskivanjem ne prestaju da deluju, vec se manifestuju na razne nacine (u snovima, i cudnom ponasanju). kod svakog
odbrambenog mehanizma dolazi do delimicnih represija.
REGRESIJA vracanje na nacine reagovanja koji su bili karakteristicni u jednom ranijem periodu razvitka, tj. prelazak sa
zrelijeg na primitivniji nacin ponsanja. covek koji nije u stanju da resi problem pocne da psuje, odraslo dete da place,
mlada zena preti muzu da ce se vratiti majci, muz prebacuje zeni da njegova majka bolje kuva i vise brine o kuci.
KOMPENZACIJA ova i sledeca se cesto navode kao odbrambeni mehanizmi, ali cesto nisu zato sto smo ih svesni.
kompenzacija se sastoji u zameni ciljeva koje je tesko ostvariti sa onim lakse ostvarivim. neko ko je fizicki slab a uzalud
pokusava da svoju zelju za ovazavanjem zadovoji isticanjem fizicke snage, pa zbog toga se istice u nekoj oblasti gde
telesna slabost ne smeta, na primer intelektualnom radu. jos je cesce da neko ko ne moze da se istakne u
intelektualnom poslu pokusava isticanjem u sportu ili u lepom odevanju.
SUBLIMACIJA jedna vrsta kompenzacije; kada licnost neki svoj motiv koji ne moze da zadovolji ostvarenjem cilja i
samim tim motiva, taj motiv zadovoljava ostvarenjem drugih ciljeva, koji su drustveno prihvatljivi. zena koja ne moze
da zadovolji svoj materinski motiv, posvecuje se radu sa decom.

odbrambeni mehanizmi nisu uvek stetni i nekorisni, niti nenormalni postupci. svi ih ponekad koristimo, a neki su cak i
veoma vazni za normalan razvitak licnosti, kao na primer mehanizam identifikacije (deca identifikacijom sa roditeljima
primaju eticke principe i norme ponasanja). pomazu nam u odrzavanju samopostovanja, i oslobadjaju od osecanja
nesigurnosti... ali ako postanu cest ili redovan nacin reagovanja, postaju stetni za uspesno delovanje i pokazuju
simptome i postojanja neuroticnog stanja. otezavaju odrzavanje dobrih odnosa sa drugima, i uspesno obavljanje poslova
i duznosti. neuroticni ljudi koriste ove mehanizme kao trajan nacin ponasanja.

LICNOST

BROJ I VRSTE CRTA LICNOSTI

kada posmatramo ponasanje jednog coveka u celini, uocavamo odredjene karakteristike psihickog zivota ljudi koje ne
mozemo zapaziti odvojenim proucavanjem pojedinih vrsta psihickih procesa, osobina, opazanja i misljenja. moguce je
uociti izvesnu doslednost u ponasanju svakog pojedinca, a doslednost dolazi do izrazaja u slicom ponasanju u slicnim
situacijama. ljudi nisu toliko dosledni, ali su dovoljno dosledni da bi se na osnovu njihovog ponasanja zakljucile
odredjene licne osobine. sve covekove osobine i oblici ponasanja su povezani i cine jedinstvo.
znacajna karakteristika ponasanja svake osobe jeste i njena osobenost, tj. karakteristico ponasanje. svaka osoba se
razlikuje u ponasanju od svih drugih ljudi; ima svoj stil ponasanja koji dolazi do izrazaja kroz pokrete, drzanje, hod i
rukopis. da bismo mogli razumeti pojedinca, moramo utvrditi njegovu osobenost ili razlicitost od drugih ljudi.

licnost je jedinstvena organizacija osobina, koja se formira uzajamnim delovanjem jedinke i sredine, koje odredjuje opsti
za pojedinca karakteristican nacin ponasanja.

postoji nekoliko hiljada termina kojima se oznacavaju uopstene osobine licnosti (lenj, marljiv, uporan, sebican, vedar, itd).
ovaj veliki broj termina kojima se oznacavaju te relativno trajne i relativno opste vrste ponasanja, strucnjaci pokusavaju
da srede, pre svega, na 2 nacina:

1. SVODJENJEM NA OGRANICENI BROJ OSNOVNIH OSOBINA od kojih zavise i sa kojima su povezane mnoge druge
osobine i nacini ponasanja (pomocu faktorske analize osobina licnosti).
2. GRUPISANJEM ovih osobina ili crta u nekoliko kategorija ili vrsta crta, a prema tome na koje se oblike ponasanja ljudi
odnose. prema ovom merilu mozemo razlikovati crte temperamenta, karaktera, i sposobnosti. posto se ljudi razlikuju i
po svojim telesnim osobinama koje su povezane sa drugim vrstama crta, mozemo govooriti i o telesnim osobinama.

26
TEMPERAMENT

temperamentom oznacavamo pre svega koliko se lako, koliko cesto, sa kojim intenzitetom i sa kojim trajanjem javljaju
osecanja, kao i to koji emocionalni ton (emocije prijatnosti ili neprijatnosti) se cesce javlja. prema tome, temperament
predstavlja dispozicije za nacin emocionalnog reagovanja. medjutim, temperament pokazuje i pored toga brzinu, snagu,
i trajanje svih aktivnosti pojedinca uopste. prema tome, moze se odrediti i kao za pojedinca karakteristican nacin
reagovanja na razlicite drazi i situacije. ponekad se (u engleskoj literature) izjednacavaju pojmovi temperament i licnost.

postoji vise pokusaja razlikovanja odredjenih vrsta temperamenta i njegovih osobina. najpoznatija je hipokratova
klasifikacija (koju je upotpunio galen) koja razlikuje 4 tipa temperamenta:

1. KOLERICNI se ogleda u jakim osecanjima, lakom resavanju na akciju i cestom uzbudjivanju. posebna karakteristika
coveka sa ovim temperamentom je da se lako naljuti i lako i jako manifestuje svoju ljutnju (i zbog toga dolazi u ceste
sukoce sa drugima). ukratko, ovaj temperament karakterisu nagle i jake reakcije.
2. SANGVINICNI brzo reagovanje, emocije nisu izrazito jake i ne traju dugo. takav covek lako menja raspolozenje, brzo
prelazi iz negativnog u pozitivno i sklon je vedrom raspolozenju. ukratko karakterisu ga brze ali slabije reakcije.
3. FLEGMATICNI covek koji reaguje redje, reakcije su mu spore, a osecanja su slaba i slabo se manifestuju. po pravilu je
miran, stalozen, slabo osetljiv i slabo pokretljiv. ukratko, karakterisu ga slabe i spore reakcije.
4. MELANHOLICNI covek koji retko reaguje ali kada reaguje, onda to cini intenzivnim osecanjima koja dugo traju. reaguje
pre svega na ono sto je u vezi sa njegovom licnoscu. neodlucan je, slabo pokretljiv, i kod njega preovladjuju neprijatna
osecanja tuge i zabrinutosti. ukratko, karakterisu ga retke i spore reakcije, ali veoma jake.

razlog za dugo odrzavanje hipokratove klasifikacije i ostalih koje su joj slicne je to sto se takvom tipologijom uocavaju
neke od stvarnih razlika u nacinu reagovanja ljudi. temperament zajedno sa inteligencijom i fizickim osobinama
pojedinaca zavisi u velikoj meri od nasledja, i od uslova sredina u kojoj covek zivi. on se u toku zivota do izvesne mere
menja ne samo zbog promena fizioloskih osnova (kroz starenje) nego i usled opsteg razvitka licnosti. ako se licnost
skladnije razvija, razvijace se kod nje odredjene osobine temperamenta kao sto su emocionalna zrelost, tolerantnost,
veca samokontrola i uzdrzljivost. nacin reagovanja ce u velikoj meri zavisiti i od okoline, i odnosa sa drugima; ukoliko je
sredina vise prijateljski naklonjena, i reakcije pojedinca bice smirenije i vise prijateljske, a njegovo ponasanje sigurnije.

TIPOVI I TIPOLOGIJE LICNOSTI

iz potrebe da se lakse utvrdi i lakse i brze proceni licnost jedne osobe, nastale su ideje o tipovima licnosti i pokusaji da se
nadje ogranicen broj uzroka licnosti pomocu kojih bi bilo moguce opisati neku pojedinu licnost. potrebno je samo na
osnovu nekih zakona (nekih karakteristika ponasanja ili odredjenih telesnih osobina) svrstati pojedinca u jedan od raznih
tipova. posto tip licnosti oznacava ceo sistem crta licnosti, mi takvim postupkom dobijamo detaljnu sliku o licnosti
pojedinca. svaki tip predstavlja citavu povezanu celinu osobina licnosti.
dok crtama licnosti prikazujemo samo pojedinacne karakteristike osobe, tipovima obuhvataom veliki broj karakteristika.
pojam tipa se i definise kao sistem osobina koji se mogu razlikovati od drugih sistema i koji sluzi kao model u koji se
svrstavaju pojedini slucajevi. razlikovanje odredjenog broja tipova u koje se pokusavaju svrstati ljudi, naziva se
tipologijom. jedna od prvih tipologija licnosti je tipologija koju je dao hipokrat, razlikujuci 4 vrste temperamenta. danas
postoji veliki broj tipologija; kod nekih se u razlicite tipove svrstavaju pojedinci na osnovu telesnih karakteristika (kao sto
je to kod kreccmera i sheldona), kod drugih je razlikovanje na osnovu odredjenih psiholoskih funkcija kao sto je dao jung.

JUNGOVA TIPOLOGIJA razlikuje 2 osnovna nacina ponasanja ljudi (kasnije uveo podvrste i smatrao da su ljudi oba):
o INTROVERTNE LICNOSTI (okrenute ka unutra, ka sebi) karakterise sklonost ka razmisljanju, povucenosti, uzdrzljivosti
u emocijama, redji i slabiji kontakt sa ljudima, i bavljenje sopstvenim dozivljajima.
o EKSTRAVERTNE LICNOSTI (okrenute ka spoljnom svetu, prema stvarnosti i ljudima) otvorenost ponasanja, spremnost
na akciju, realisticnost, interesovanje za fizicku i socijalnu sredinu u kojoj zivi, dobar kontakt sa drugim ljudima.

27
 KRECMEROVA TIPOLOGIJA u psihijatrisi se cesto razlikuju 2 glavne vrste dusevnih oboljenja, shizofrenija i ciklicno ili
manijakalno-depresivno dusevno oboljenje. dosao je do zakljucka da bolesnici koji od njih boluju imaju odredjen
telesni izgled. napravio je odredjene tipove, pa je zatim to iskustvo primenio i kod normalnih ljudi na 2 tipa licnosti:
o SHIZOTIMNI TIP LICNOSTI karakterise povucenost, ozbiljnost, sklonost ka fantastici, hladan odnos sa drugima. ovi
ljudi pokazuju umereno razvijene iste osobine koje su kod bolesnika preterano razvijene.
o CIKLOTIMNI TIP LICNOST karakterise otvorenost, drustvenost, vedrina, prakticnost.

SHELDONOVA TIPOLOGIJA zastupa misljenje da mozemo ljude podeliti na osnovu njihovog telesnog izgleda:
o ENDOMORFNA komponenta preovladjuje. razvijen srednji deo tela, kosti i misici su slabiji.
o MEZAMORFNA komponenta preovladjuje. razvijene kosti i misici, izgledaju cvrsti i zilavi.
o EKTOMORFNA komponenta preovladjuje. slabo razvijeni misici, nezna i labilna gradja.
napravio je i podelu na osnovu osobina licnosti koje preovladjuju:
o VISCEROTONICKI TIP emocionalna ravnoteza, tolerancija, sklonost ka udobnosti, dobar odnos sa ljudima.
o SOMATOTONICKI TIP pokretljivost, aktivnost, agresivnost, hrabrost, sklonost ga izlaganju opasnosti.
o CEREBRONICKI TIP kontrola postupaka, sklonost ka razmisljanju, povucenost, uzdrzljivost, fizicka slabost.

TEORIJE LICNOSTI: FROJDOVA PSIHOANALITICKA TEORIJA

frojd je koristio ledeni breg (mali deo na povrsini, velika masa pod vodom) tako primer da bi objasnio da je covek svestan
samo malog broje psihickih procesa, dok ogroman broj pripada oblasti nesvesnoga.
pokretacka snage ljudskih ponasanja, nagoni i instinkti, su nesvesni i deli instinkte na 2 grupe:

1. INSTINKTI ZIVOTA sluze odrzanju jedinke i odrzanju vrste. tu spadaju nagon gladi, zedji, i seksualni nagon. energija koja
goni na zadovoljenje ovih instinkata je libido. smatrao je da je za razumevanje ponasjanja coveka zapadne civilizacije
najvaznije uposnati seksualni instinct i nacin njegovog zadovoljavanja, zato sto je on najvise ogranicen drustvom.
2. INSTINKTI SMRTI ili razaracki (destruktivni) instinkti. covek tezi da se vrati u stanje mirovanja, stanje neorganzke
materije iz koje je ziva materija nastala.u ovom instinktu lezi izvor sklonosti ljudi ka agresiji i razaranju, uzrok ratova i
medjusobnih proganjanja i zlostavljanja.

ID (ONO) deo licnosti kojeg cine instinkti, kao i sve sto je pojedinac nasledjuje od predaka. id tezi da postigne po svaku
cenu zadovoljenje instinkata koji ga gone da ih neposredno i odmad, ne obazirajuci se ni na sta, zadvolji. medjutim, to
nije moguce jer mi postupke moramo podesiti objektivnim uslovima, zbog cega stupa u dejstvo drugi deo licnost...
EGO (JA) ovaj deo licnosti vodi racuna o realnoj situaciji, I njegova ulova je trazenje nacina da omoguci, maker
zaobilaznim putem, zadovoljenje onoga cemu nagonski deo tezi.
SUPEREGO (ILI NADJA) je deo licnosti koji se sastoji od principa, normi, moralnih ideja, i ideala koje je covek
vaspitanjem u kuci, a pre svega identifikacijom sa ocem (zatim i drugim ljudima) usvojio kao svoje. oni postaju vazan
regulator njegovog ponasanja. Njegova glavna uloga je da zadrzava I sprecava zadovoljenje idovih zahteva koji nisu u
skladu sa drustvenim moralnom (posebno seksualne I agresivne teznje), I da ih potiskuje iz svesti.

medjutim, ovo nisu 3 samostalna dela licnosti oni u stvari predstavljaju 3 strane ponasanja ljudi...

BIOLOSKI STRANU LICNOSTI (ID)osnovne fizioloske potrebe i nagoni.

PSIHOLOSKU STRANU LICNOSTI (EGO) razlicite psihicke funkcije, kao sto su opazanje, pamcenje, misljenje.
SOCIJALNU STRANU LICNOSTI (SUPEREGO) pod drustvenim uticajem, norme koje je prihvatio pojedinac kao principe
sopstvenog ponasanja.

ova 3 dela licnosti cesto dolaze do sukoba, a kad dodje to toga, licnost postaje nesigurna i zastrasena. covek nastoji da
svoji teskobi (anksioznost) savlada, da se oslobodi stanja strahovanja i nesigurnosti, i u tu svrhu koristi razlicite
odbrambene mehanizme. mehanizmi maskiraju i izoblicuju motive i ciljeve koje superego prihvata, a kojima id tezi, tako
da ih licnost nesvesno ostvaruje maker delimicno i indirektno. kada su sukobi izmedju ta 3 ostri i cesti, dolazi do
poremecaja u ponasanju (neuroza, i dusevnih oboljena tj. psihoza).

28
frojd je smatrao da formiranje licnosti se odlucuje u ranom detinjstvu; kakva ce se licnost razviti i kakva ce biti u toku
celog zivota, odredjuje se do 5 godine zivota. dete u svom razvitku prolazi kroz razne stadijume:

ORALNI STADIJUM u tom prvom periodu koji traje do 5 godine, usta su glavna oblast preko kojih dete izraza svoju
aktivnost. Istovremeno su glavni deo tela koji mu pruza zadovoljstvo, koja su u sustini seksualna.
ANALNI STADIJUM kroz koji dete prolazi u toku druge 2 godine zivota. sad je glavno interesovanje i glavno
zadovoljstvo u defekaciji.
FALICKI STADIJUM u kojem je manipulisanje seksualnim organom izvor zadovoljstva i najvaznije erogena zona.

ova 3 stadijuma frojd naziva PREGENITALNIM STADIJUMIMA. posle njih sledi PERIOD LATENCIJE tj. povlacenja i slabijeg
ponasanja seksualnih interesovanja. posebno je znacajan falicki stadijum u toku kojeg se javlja edipov kompleks.

EDIPOV KOMPLEKS teznja prema roditelju suprotnog pola, neprijateljstvo prema roditelju istog, (dozivljava kao rivala).

od uspesnog razvitka licnosti zavisi da li ce pojedinac uspesno savladati ove stadijume, ili ce se zadrzati neke
karakteristicnosti iz ovih stadijuma u zadovoljavanju seksualnih instinkata.

GENITALNI STADIJUM je poslednji stadijum u razvitku licnosti. libido vise nije upravljen na sopstvenu licnost, vec na
osobu suprotnog pola. u pocetku razvitka ovog stadijuma (u pubertetu) javlja se izrazito interesovanje za osobe
suprotnog pola, i nastupaju vazne promene u licnosti (naglo se razvija socijalizacija, prihvataju drustvene norme kao
sopstveni principi ponasanja, sve se vise koritsti mehanizam sublimacije tj. zadovoljenje seksualnog i drugih motiva).
ipak, pregenitalni impulsi ne nestanu u potpunosti ni kod odraslog coveka, povezani su sa novim teznjama i ciljevima.

ova teorija ima mnoge kriticke primedbe, i opravdano je mnogo stvari izmeniti. ne mogu se svi covekovi motivi svesti
samo na 2 instinkta, a prvenstveno ne na seksualni. neobicna je i tesko prihvatljiva ideja o postojanju instinkta smrti, tj.
urodjene teznje coveka da unisti sebe i druge, kao i edipov kompleks. u njegovom ucenju, preterano se naglasava uloga
nasledja, a zanemaruje uloga socijalnih faktora. ipak, on govori o socijalnim ciniocima u razvitku licnosti, ali im pridaje
manji znacaj nego bioloskim i svodi ih pre svega na uticaj porodice. nije tacna ni tvrdnja da se licnost formira iskljucivo u
toku prvih 5 godina zivota. veliki broj zamerki je na osnovu neprecizno odredjenih pojmova, i njegovog nesigurnog i ne
utvrdjenog postupka istrazivanja.

ipak, frojd je dao veoma znacajan prilog poznavanju coveka i razvitku psihologije. njegovo ucenje sadrzi veoma znacajna
saznanja i predstavlja veliki napredak u objasnjavanju ponasanja. najznacajnije je njegovo isticanje dinamicnosti
karaktera licnosti, i naglasavanje uloge motiva i motivacije. on je prvi ukazao na postojanje konflikata u coveku i na
njihovu vaznost za razumevanje ljudskog ponasanja. posebno je krupan prilog psihologiji njegovo ukazivanje na znacaj
detinjstva, i otkrice razlicitih odbrambenih mehanizama. znacajna je i njegova tvrdnja da ni jedna manifestacija coveka
nije slucajnam, da postoji uzrok za sve, i da su ti uzroki vezani sa covekovom licnoscu. takodje treba istaci da su njegove
hipoteze i veliko bogatstvo ideja doprinele (bile snazan podstrek) daljem istrazivanju.

29